10.zdravstveno Zakonodavstvo

ZDRAVSTVENO ZAKONODAVSTVO PROF DR MOMČILO MOMČILO BABIĆ

DEFINICIJA


Pojam “zdravstveno zakonodavstvo“se koristi u širokom smislu da označi različita zakonska pravila čiji je objekat zdravlje čoveka i zdravstvena zaštita sa merama i aktivnostima.




Zdravstveno zakonodavstvo u Republici Srbiji obuhvata zakone i podzakonska akta kojima se pravnim normama regulišu prava i obaveze korisnika u sistemu zdravstvene zaštite, davaoci zdravstvenih usluga, vrste i način osnivanja zdravstvenih ustanova, upravljanje sistemom zdravstvene zaštite i njegovo finansiranje.

ČEMU ZAKONI








Zdravstveno zakonodavstvo je jedna od ključnih dimenzija u nacionalnim i internacionalnim aktivnostima povezanim sa zdravljem jer ima važnu ulogu u razvijanju sveobuhvatne podrške za zdravije pojedinca i zajednice. Kao i u drugim oblastima, zakonodavstvo u zdravstvenom sistemu predstavlja skup različitih zakona čiji je osnovni objekat zdravlje čoveka i sve aktivnosti povezane sa zdravljem. Zakoni su pravila ponašanja koje propisuje vrhovna vlast u državi, navodeći ono što je ispravno i zabranjujući ono što je pogrešno .

RANIJE I SADA





Ranije je zdravstveno zakonodavstvo bilo orijentisano samo na specifične probleme, kao što su kontrola zaraznih bolesti, zaštita spoljne sredine, higijena ishrane i regulisanje rada zdravstvenog osoblja. Do sredine devetnaestog veka prepoznaje se samo pojedinačno zakonodavstvo u oblasti zdravlja u okviru različitih zemalja. U dvadesetom veku, paralelno sa prepoznavanjem značaja zdravlja kao jedne od osnovnih društvenih vrednosti koja ne poznaje granice među zemaljama, sve više se razvija međunarodno zdravstveno zakonodavstvo.

KATEGORIJE KOJE SE REGULIŠU






Korisnici zdravstene zaštite, Davaoci usluga zdravstvene zaštite, Ustanove zdravstvene zaštite, Upravljanje sistemom zdravstvene zaštite, Finansiranje zdravstvene zaštite.

KORISNICI



Individualna prava se bave zaštitom privatnosti i slobode pojedinca, a Socijalna prava se bave omogućavanjem dobijanja koristi od dostignuća društva. Individualna prava su po prirodi apsolutnija, dok su socijalna prava više zavisna od konkretnih ekonomskih resursa zemlje. Preterani naglasak na individualna prava može ugroziti socijalnu pravdu, dok neuzimanje u obzir individualnih prava može uvrediti ljudsko dostojanstvo.

INDIVIDUALNA PRAVA KORISNIKA










Pravo na zdravstvenu zaštitu je pravo korišćenja zdravstvenih usluga dostupnih u jednoj zemlji. Ovo pravo se reguliše na različite načine u zavisnosti od opredcljenja zemlje. Zemlja se može uzdržati od uvođenja ovog prava u svoje nacionalno zakonodavstvo uzimajući u obzir da je dovoljno što je pravo na zdravstvenu zaštitu prepoznato u međunarodnim konvencijama (na primer u Ustavu Svetske zdravstvene organizacije). Drugi način regulisanja je u slučaju kada zemlja pravo na zdravstvenu zaštitu posmatra kao osnovno ljudsko pravo i stavlja ga u najviši zakonodavni akt - Ustav. Treći način je kad zemlja eksplicitno prepoznaje pravo na zdravstvenu zaštitu u svom zdravstvenom zakonodavstvu.

Prava pacijenata





Saglasnost na osnovu informisanja vezana je sa medicinskim dijagnostičkim i terapeutskim tretmanima, kao i sa pravom na informaciju. Osoba može da se saglasi sa primenom određenih terapeutskih aktivnosti samo ako je informisana o svim korisnim i svim štetnim efektima njihove primene. Pristup medicinskoj dokumentaciji je pravo koje se razvilo nezavisno od prava na informaciju i ima osnovu u pravu na privatnost. Ako pacijent veruje da je primio nedovoljno informacija u procesu korišćenja zdravstvenih usluga, on ima prava da vidi podatke o sebi u pisanom dokumentu ili u kompjuterskoj bazi podataka.

PRAVA








Privatnost se odnosi na poverljivost odnosa između lekara i pacijenta, ali i na neke druge aspekte kao što je zaštita podataka o pacijentu i njegovom zdravstve-nom stanju u bankama podataka. Kao izuzetno važno, pravo na privatnost se razvilo u nezavisno ljudsko pravo. Tajna je pravo pacijenta koje je od davnina regulisano, najčešće u krivičnom zakonu. Kao jedno od najstarijih prava pacijenata zakonski je tako regulisano da ga i lekari brane nasuprot suda. Ipak, neke zemlje nemaju zakon u ovoj oblasti, pa je zaštita tajne o pacijentu prepuštena kodeksima profesionalnog ponašanja. Žalbe predstavljaju pravo pacijenta koji u slučaju povrede, pod određenim zakonskim uslovima, može da tuži davaoca usluga ili zdravstvenu ustanovu za učinjenu štetu.

POSEBNE MEDICINSKE PROCEDURE





Zakonodavstvo o sterilizaciji deli se u tri grupe: (a) zakonodavstvo ne postoji i sterilizacija je praktično dozvoljena, (b) posebno zakonodavstvo ne postoji, ali sterilizacija potpada pod krivični zakon (na primer kao sakaćenje) i (c) sterilizacija je ozakonjena. Generalno, postoji trend ka liberalizaciji sterilizacije kao medicinske procedure . Zakonodavstvo o abortusu sadrži dve grupe: (a) abortus nije dozvoljen, izuzev u posebnim slučajevima, uglavnom na osnovu medicinskih indikacija i (b) aboratus je dozvoljen prema zakonu pod različitim stepenima ograničenja. Ograničenja za izvođenje abortusa odnose se na stadijume razvoja fetusa, pri čemu se često balansira između prava žene da odlučuje o rađanju i zaštite fetusa, kao ljudskog bića, u kasnijim stadijumima .

POSEBNI PROPISI





Zakonodavstvo o eutanaziji, kao namernom skraćenju života jedne osobe po njenom sopstvenom zahtevu, aktom ovlašćenja ili izostavijanja, u većini zemalja uglavnom ne postoji. Međutim, sve više se razmišlja o uvođenju zakonske regulative u ovoj oblasti s obzirom na razvoj moderne medicine, pa su mnogi stručnostručnonaučni skupovi posvećeni ovoj temi . Zakonodavstvo o transplantaciji podrazumeva saglasnost za uzimanje organa od žive osobe, dok u slučaju uzimanja organa od mrtve osobe postoje dve grupe propisa: (a) oni koji su bazirani na saglasnosli osobe za života i (b) oni koji su zasnovani na odsustvu pritužbe (prigovora), kad je uzimanje organa dozvoljeno ukoliko umrli to nije zabranio za života ili njegova rodbina nije dala prigovor posle njegove smrti.

POSEBNI PROPISI Zakonodavstvo o eksperimentima na ljudima može biti državno (vladino) i privatno (profesionalnih grupa), a reguliše dve osnovne oblasti: saglasnost na osnovu informisanja za učešće u eksperimentu i etička pitanja planiranog eksperimenta . Budući da se najčeše radi o kliničkim eksperimen tima sa lekovima i zaštiti učesnika eksperimenta, ovo je najčešće dco zakonodavstva o lekovima. U prošlosti su za ovu regulativu uglavnom bile zadužene profesionalne grupe ili zdravstvene ustanove koje su formulisale kodekse i vodiče, a tek odnedavno se stvara i državno zakonodavstvo, posvećeno ovom problemu .

Prava posebnih pacijenata








Premda se u zdravstvenom sistemu posmatraju različite grupe pacijenata, sa aspekta zdravstvenog zakonodavstva posebno su značajni psihijatrijski pacijenti, mentalno retardirani i hendikepirani. U prošlosti je zakonodavstvo o mentalnim bolesnicima posebno bilo zainteresovano za obavezan smeštaj i lečenje ovakvih pacijenata u zatvorenim psihijatrijskim bolnicama. Sad postoji nova tendencija garantovanja prava duševnim bolesnicima i sve prisutnije lečenje u vanbolničkim ustanovama i onim otvorenog tipa.

Zajednička prava








Zdravstveno zakonodavstvo o životnoj sredini reguliše ljudska prava na zaštitu od rizika u spoljnoj sredini na koje stanovništvo nema uticaja i koje samo ne može da kontroliše. Primeri ovakvih rizika su fizičko i hemijsko zagađenje vazduha, radioaktivnost, buka, snabdevanje vodom, industrijska proizvodnja, urbanizacija i mnogi drugi. Krajnji cilj zakonodavne regulative jeste zaštita zdravlja svih ljudi uz dostupnost sredstava koja su potrebna radi obezbeđenja svih standarda kvalitetnog življenja (nezagađen vazduh, dovoljna količina ispravne vode, adekvatan stambeni prostor, sigurna tehnologija u industrijskoj proizvodnji, prihvatljivi nivo radijacija).

KOLEKTIVNA PRAVA







Zakonodavstvo o hrani najčešće je đeo nacionalnog zakonodavstva i reguliše prava u vezi sa ispravnošću namirnica koje se koriste u ishrani kako u procesu njihove proizvodnje, tako i u procesu distribucije. Poštovanje zakona koji se odnose na sigurnost hrane kontroliše se putem različitih oblika inspekcija. Zakonodavstvo o lekovima najčešće se odnosi na kontrolu kvaliteta lekova, njihovu sigurnost i moguća neželjena dejstva. Premda ovo zakonodavstvo ima dugu istoriju, ipak posebnu pažnju privlači poslednjih decenija s obzirom na razvoj novih lekova koji mogu imati ozbiljne efekte u organizmu pacijenta. Takođe, intenzivan razvoj farmaceutske industrije inicirao je i razvoj zakonodavne regulative koja se odnosi na tržište lekova i njihovo reklamiranje (marketing lekova).

DAVAOCI USLUGA




Zakonodavstvo u vezi sa davaocima usluga zdravstvene zaštite odnosi se na zdravstvene radnike (lekare, stomatologe, apotekare, medicinske sestre i tehničare), ali i na sve druge zaposlene u zdravstvezdravstve- nim ustanovama (psihologe, sociologe, socijalne radnike i druga zanimanja), a obuhvata pristup zdravstvenoj profesiji, rad zdravstvenih radnika i strukturalne aspekte zdravstvene profesije

ZDRAVSTVENA PROFESIJA








Pristup zdravstvenoj profesiji podrazumeva obrazovanje zdravstvenih radnika, planiranje broja zdravstvenih radnika, dozvole za rad i prihvatanje novih profesija. U pogledu obrazovanja zdravstvenih radnika, a posebno lekara kao osnovnih davalaca zdravstvenih usluga, zakonima i podzakonskim aktima se reguliše dužina, struktura i kvalitet školovanja, broj i vrste poslediplomskih usavršavanja, imajući u vidu ogroman razvoj medicinske nauke i tehnologije, težnju ka efikasnijoj zdravstvenoj zaštiti i međunarodnu saradnju. Zakonodavstvo o obrazovanju zdravstvenih radnika pojedinačnih zemalja često je povezano sa rezolucijama i preporukama različitih međunarodnih oganizacija kao što je Svetska zdravstvena organizacija

RAD ZDRAVSTVENIH RADNIKA





Zakonodavstvo u vezi sa radom zdravstvenih radnika u većini zemalja obuhvata kontrolu kvaliteta rada, odgovornost, profesionalnu etiku i disciplinske sudove. Zakonska regulativa u vezi sa kontrolom kvaliteta rada zdravstvenih radnika jos nije potpuno precizirana, premda sve više zaokuplja pažnju, a za sada je reguulisana opštim zakonskim pravilima koja važe za zdravstvenu zaštitu u celini. Tako se kontrola rada postiže supervizijom od sirane ministarstava , primenom opštih pravila vezanih za status službenika i njegov odnos sa poslodavcem, kao i supervizijom od strane profesionalnih udruženja i komora.

PRAVNI STATUS











Strukturalni aspekti koji se regulišu zakonodavstvom o davaocima usluga zdravstvene zaštite odnose se na pravni status zdravstvenih radnika i način njihovog plaćanja. Pravni status se različito reguliše u zavisnosti od modela zdravstvenog sistema koji postoji u određenoj zemlji. Zdravstveni radnici prema nekim zakonodavstvima imaju pravo da budu isključivo državni službenici, bez mogućnosti privatne prakse, prema drugim privatna praksa je opšte pravilo, a postoje i takva zakonodavzakonodavstva po kojima zdravstveni radnici mogu delom da rade u privatnom, a delom u državnom sektoru. Takođe, zakonodavstvo o načinu plaćanja zdravstvenih radnika razlikuje se u različitim zdravstvenim sistemima.

OSNIVANJE USTANOVA









Osnivanje zdravstvenih ustanova regulisano je zakonima koji se odnose na njihovo planiranje i dozvole za rad. Sve više se planiranje broja i vrsta zdravstvenih ustanova određuje zakonom tako da bude decentralizovano i po regionima zemlje u skladu sa potrebama stanovništva. U velikom broju zemalja zakonom se reguliše i planiranje vrhunske medicinske opreme, kao i velikih medicinskih odeljenja. Priznavanje ustanova zdravstvene zaštite u smislu davanja dozvola za rad zakonski se određuje uz preciziranje potrebnih standarda sigurnosti, higijene, kvaliteta i kontinuiteta zaštite, uz odvojena podzakonska akta za svaki tip zdravstvene ustanove.

FUNKCIJE USTANOVA





Funkcionisanje zdravstvenih ustanova u zakonodavstvu razmatra se u odnosu na kontrolu kvaliteta rada, direktnu i indirektnu odgovornost ustanove za štetu načinjenu pacijentu, primenjenu zaštitu od bolničkih infekcija, održavanje i testiranje tehničkih aparata, rad laboratorija i hitne medicinske službe. Mali broj zemalja ima specifične zakone koji se odnose na navedene oblasti koje su najčešće regulisane u okviru dragih, opšlijih zakona ili putem različitih podzakonskih akata i pojedinačnih pravilnika

USTANOVE

Zakonom su regulisani u pogledu vlasništva ustanova (javne ili privatne), koordinacije u pružanju usluga između sličnih i različitih tipova ustanova,uticaja opšteg radnog zakonodavstva, kao i kontrole potrošnje. Zakonodavstvo u pogledu tipa vlasništva primenjuje se u dva oblika: (a) isto za javne i privatne ustanove ili (b) različito za javne i privatne ustanove.

UPRAVLJANJE SISTEMOM


Odnosi u sistemu zdravstvene zaštite zakonski se određuju u smislu centralizacije ili decentralizacije u rukovođenju (posebno donošenju odluka) na najvišim i na nižim organizacionim nivoima u vezi sa pružanjem zdravstvenih usluga, određivanjem moći nacionalne vlade u odlučivanju o različitim pitanjima u okviru zdravstvene zaštite uz delegiranje ovlašćenja na niže nivoe odlučivanja (regioni, opštine, zdravstvene ustanove). Takođe su značajni propisi koji obezbeđuju učešće korisnika zdravstvene zaštite u odlučivanju o bitnim pitanjima, premda se ovo zakonodavstvo tek razvija u smislu obezbeđivanja mehanizama za ovakve aktivnosti.

FINANSIRANJE ZDRAVSTVENE ZAŠTITE



Zakonodavstvom se precizno regulišu različite oblasti finansiranja zdravstvene zaštite. Posebno se razmatraju strukturalni aspekti koji se odnose na osnovne i dopunske izvore finansuanja (država, socijalno osiguranje, privatni fondovi osiguranja i ostali izvori), zatim kontrola i inspekcija finansija potrebnih za funkcionisanjc sistema zdravstvene zaštite, metodi plaćanja zdravstvenih ustanova i zdravstvenih radnika, kao i obuhvatanje potrošnje zakonskim merama.