Buducnost - Dmitry Glukhovsky

Biblioteka TREND Urednik Aleksandar Šurbatović Naslov originala БУДУЩЕЕ Дмитрий Глуховский DMITRY GLUKHOVSKY IN SOCIAL MEDIA: Dmitry Glukhovsky on Instagram: @glukhovsky Dmitry Glukhovsky on Twitter: ©glukhovsky Dmitry Glukhovsky on Facebook: @glukhovskybooks

Copyright © Dmitry Glukhovsky Agreement by www.nibbe-literary-agency.com Copyright © ovog izdanja Dereta

P O G L AV L J E I

HORIZONTI

Liftovi su sjajna stvar, govorim sebi. Ima toliko razloga zašto im se treba diviti. Kad putujete horizontalno, uvek znate gde ćete završiti. Ali kad se krećete vertikalno, možete da se nađete apsolutno bilo gde. Navodno postoje samo dva smera - gore i dole. Ali nikad ne znate šta ćete ugledati kad se vrata lifta otvore: beskrajna prostranstva kancelarije nalik na zoološki vrt - sve te službenike zatvorene u njihovim malim kavezima; ili pastoralnu idilu sa veselim, bezbrižnim pastirima i pastiricama; farme skakavaca; ili ogromni hangar sa usamljenom, trošnom katedralom Notr Dam; smrdljive sirotinjske četvrti sa hiljadu kvadratnih centimetara životnog prostora po čoveku; bazen na obalama Mediterana; ili samo zbrku skučenih pomoćnih hodnika. Neki nivoi su dostupni svima, drugi odbijaju da otvore svoja vrata svakome ko se tu slučajno zadesi, a ima i onih za koje, osim projektanata kule, niko i ne zna. Kule su dovoljno visoke da zaparaju oblake, a njihovo korenje seže još dublje u zemlju. Hrišćani bi da nas ubede da kule koje je podigao Vatikan imaju liftove koji se spuštaju sve dole do pakla i nazad. Saterao sam jednom jednog sveštenika u ćošak i pitao ga zašto i dalje pokušava da od ljudi napravi budale kad je situacija beznadežna i kad je u današnje vreme svaki pokušaj da se reklamira besmrtnost duše

osuđen na propast; nikome već dugo ne treba duša. Hrišćanski raj je sigurno ista sumorna rupčaga kao katedrala Svetog Petra - pust i prekriven slojem prašine kao prst debelim. Bilo kako bilo, ovaj se sav spetljao i počeo da ciči nešto o tome kako mase treba obrazovati, da vernicima morate da se obraćate na njihovom jeziku. Ljigavom prevarantu trebalo je da polomim prste, da ne bi mogao tako hitro da se prekrsti. Brzi liftovi za samo par minuta prozuje dva kilometra u visinu. Za većinu je to dovoljno da odgledaju reklamni klip, poprave frizuru ili provere da im se nešto nije zaglavilo među zubima. Većina ne primećuje dekor ili veličinu kabine lifta. Većina njih čak nije ni svesna da se lift kreće, iako im ubrzanje sabije stomak - a i bore. Po zakonima fizike, trebalo bi da sabije i vreme - bar malčice. Ali umesto toga, svaki trenutak koji provedem u liftu samo se produžava i produžava... Po treći put pogledam koliko je sati. Ovaj prokleti minut nikako da prođe! Mrzim ljude koji se dive liftovima, mrzim ljude koji su u stanju da proučavaju svoj odraz u liftu, kao da je sve u redu. Mrzim liftove i čoveka koji ih je izumeo. Kakva grozna ideja - da okačiš skučenu kutiju nalik na zamku iznad ponora bez dna, gurneš živog čoveka unutra i dozvoliš kutiji da odluči koliko će ga dugo držati zatvorenog unutra i kada će ga pustiti? Vrata i dalje odbijaju da se otvore; što je još gore, lift nema nameru da uspori. Verovatno se ni u jednoj kuli nikad nisam popeo toliko visoko. Ali baš me briga za visinu, nemam problema sa njom. Mogao bih na jednoj nozi da stojim na vrhu Everesta, samo kad bi me pustili iz ovog prokletog mrtvačkog kovčega. Prestani da misliš na to ili će ti ponestati vazduha! Kako sam ponovo utonuo u te hladne, lepljive misli? A baš mi je dobro išlo dok sam razmišljao o napuštenoj katedrali Svetog Petra, smaragdnozelenim brdima Toskane u rano proleće... Zatvori oči, zamisli da si okružen visokom travom... Stojiš u travi do struka... baš onako kako preporučuju u knjigama... Udahni... Izdahni... Smiriću se za trenutak... Samo jedan trenutak... Ali otkud ja, dođavola, znam kako je to stajati do struka u prokletoj travi? Nikad je čak nisam ni video sa manje od deset koraka - naravno, osim ako se ne računaju veštački travnjaci! Zašto sam onda pristao da odem ovoliko visoko? Zašto sam prihvatio poziv? Mada se to zapravo ne bi moglo nazvati pozivom.

Životariš tako kao bubašvaba, boriš se za život: probijaš se kroz pukotine u podu i zidovima kao kroz rovove; na najmanji zvuk se ukopaš u mestu, pretpostavljajući da je upućen tebi i svaki put moraš da budeš spreman na to da će neko pokušati da te zgnječi. A onda jednog dana izgmižeš na svetlo i uhvate te. Ali, umesto da te smrskaju u paramparčad, neko te čvrsto stiska u šaci i hitaš negde gore gde će taj neko bolje da te prouči. Lift se i dalje penje. Na ekranu preko celog zida puštaju neku reklamu: nafrakana devojčura guta antidepresiv. Ostali zidovi su tople, bež boje, da se putnici ne bi unervozili i u napadu panike smrskali sebi glavu: nema sumnje, postoji gomila razloga da se divite liftovima! Ventilacija pišti. Osećam da sam mokar do gole kože. Moj znoj kaplje na elastični bež pod. Moje grlo ne dozvoljava vazduhu da prođe, kao da me guši neka snažna mehanička ruka. Devojčura me pogleda u oči i osmehne se. U meni je ostao još samo uski otvor, kroz koji jedva udahnem dovoljno kiseonika da se ne onesvestim. Bež zidovi se polako, gotovo neprimetno, sabijaju oko mene, rešeni da me zdrobe. Puštajte me! Stavim ruku preko devojčurinih nasmejanih crvenih usta. Izgleda da joj se sviđa. Slika zatim nestane, a ekran se pretvori u ogledalo. Gledam u svoj odraz. Osmehnem se. Okrenem se da udarim pesnicom o vrata. U tom trenutku lift se zaustavi. Vrata se polako otvore. Čelični prsti koji su mi stezali dušnik, protiv volje popuste stisak. Ispadnem iz lifta u predvorje. Pod je popločan nečim što liči na kamen, zidovi su obloženi nečim što liči na drvo. Osvetljenje je večernje, a iza jednostavnog pulta stoji preplanuli, dobroćudni konsijerž obučen u nekakvo komotno odelo. Nema nikakvih obaveštenja, nema ljudi iz obezbeđenja; svako ko ima pristup ovom mestu zna gde je stigao i koju će cenu morati da plati za bilo kakvo neprimereno ponašanje. Spremam se da se predstavim, ali konsijerž mi ljubazno dobaci. „Samo uđite, uđite! Iza mog pulta je još jedan lift.” „Još jedan?” „Odvešće vas pravo do krova. Bukvalno za samo par sekundi.” „Do krova?” Nikad ranije nisam bio ni na jednom krovu. Kao i svi ostali, život provodim u nizu najrazličitijih ustanova, kutija i cevi. Ponekad završim

napolju - možda jureći nekoga, svašta se dešava. Napolju i nema mnogo šta da se radi. Ali krovovi su nešto drugo. Namestim učtiv osmeh na svoje znojavo lice, saberem se i krenem ka skrivenom liftu. Nema ekrana, nema komandi. Napunim pluća vazduhom i zaronim unutra. Pod je obložen ruskim drvenim parketom - prava retkost. Na trenutak zaboravim na svoj strah i čučnem da ga dotaknem. Definitivno nije kompozit... Ovo je ono pravo. Baš tako me i zatekne kad se vrata iznenada otvore, dok čučim kao neka budala, središnja faza na onom čuvenom crtežu koji predstavlja transformaciju majmuna u čoveka. Ne deluje iznenađeno pozom koju sam zauzeo dok se vozim liftom. E to ti je pravo vaspitanje... „Ja...” „Znam ko ste. Moj muž se malo zadržao, zamolio me je da vas zabavim. Ja vam dođem nešto kao njegova izvidnica. Ja sam Elen.” „Kad sam već u prilici...” Ne dižući se sa kolena, osmehnem se i poljubim joj ruku. „Kao da vam je malo vruće.” Povuče prste. Glas joj je staložen i smiren, ali oči su joj sakrivene iza ogromnih okruglih stakala tamnih naočara. Široki obod elegantnog šešira - šara u obliku koncentričnih braon i bež krugova - baca na njeno lice veo senke. Vidim joj samo usne - jarko crveni ruž - i savršene zube, bele kao kokain. Možda je to nagoveštaj osmeha. Ili možda samo želi da tim jednim, jedva primetnim pokretom usana zagolica moje misli? Ništa ozbiljno... tek vežbe radi. „Osećam se pomalo zarobljeno”, priznam. „Pođite onda sa mnom, pokazaću vam našu kuću.” Ustanem i otkrijem da sam viši od nje, ali i dalje imam osećaj da me gleda sa visine iza tih tamnih stakala. Kaže mi da joj se obraćam sa ’Elen, ali samo se igra demokratije. Trebalo bi da je oslovljavam sa gospođa Šrajer’, s obzirom na to ko sam i čija je ona žena. Nemam pojma zašto je njen muž želeo da me vidi i ne mogu ni da zamislim zašto bi me uopšte pustio u svoju kuću. Na njegovom mestu, ja bih se sigurno ustručavao da to uradim. Posmatrana iz dobro osvetljenog hodnika, vrata lifta pretvaraju se u obična ulazna vrata. Nalazim se pred nizom prostranih soba. Elen ide malo ispred mene i ne osvrćući se pokazuje put. Što mi savršeno odgovara, jer zveram oko sebe kao neka tupava prostačina. Ulazio sam

u svakakve kuće - moj posao, kao i posao koji je nekada obavljao starac sa kosom, ne dozvoljava mi da pravim razliku između bogatih i siromašnih. Ali nikad ranije nisam video ovakav enterijer. Gospodin Šrajer i njegova supruga imaju više prostora nego svi stanovnici nekoliko kvartova desetak ili dvadesetak nivoa ispod zajedno. Ne moram da kleknem i puzim da bih se u to uverio: sve u kući je prirodno. Naravno, izlizane, labavo raspoređene, obojene podne daske su samo stilizacija. Unutrašnjost kuće je ultramoderna, ali je sakrivena iza nesumnjivo pravog mesinga i nesumnjivo pravog drveta. Po mom mišljenju, to je nepraktično i neopravdano skupo. Kompozit je deset puta jeftiniji i traje večno. Senovite sobe su prazne: nema posluge. S vremena na vreme, neka ljudska silueta izroni iz senke, ali ispostavi se da je u pitanju skulptura bronza na kojoj se uhvatila patina, ili lakirani abonos. Odnekud dopire tiha drevna muzika, a gospođa Šrajer se hipnotišući njiše na njenim talasima dok klizi kroz svoj beskonačni posed. Haljina koju ima na sebi je pravougaonik tkanine boje kafe. Ramena su namerno široka, otvor za glavu previše grub - samo okrugla rupa. Otkrivajući samo dug i aristokratski vrat, haljina joj nedokučivo pokriva celu figuru, ali se naglo završava linijom povučenom preko butina. A iza te linije, ponovo senka. Lepota voli senu, iskušenje je iznedreno iz senki. Skretanje, lučni prolaz - i iznenada plafon nestaje. Nada mnom zjapi nebo. Zaustavim se na vratima. Dođavola! Znao sam da će se to dogoditi, ali ipak nisam bio spreman ni na šta slično ovome. Ona se okrene i snishodljivo mi se osmehne. „Zar nikad ranije niste bili na krovu?” Prostaku, eto šta hoće da kaže. „Moj posao podrazumeva da moram da provodim mnogo više vremena u sirotinjskim četvrtima, Elen. Zar nikad niste bili u sirotinjskoj četvrti?” „Ah, da... Vaš posao... Vi beše ubijate ljude, ili tako nešto?”, pita, ali kao da ne očekuje odgovor. Kad prestanem da buljim u nebo, odvojim se od dovratka - i shvatim gde me je lift doveo. Do neba, onog pravog. Ne zašećerenog hrišćanskog surogata, već mog ličnog raja, onog koji nikad nisam video - iako sam, naravno, celog života sanjao o njemu. Oko mene nema zidova! Ni jednog jedinog. Sedim na pragu velikog letnjikovca koji zauzima centralni deo prostrane peščane čistine u srcu bujne tropske bašte; odavde se u različitim pravcima pružaju staze pokrivene debelim daskama kojima se ne vidi kraj. Voćke i palme;

žbunje koje ne prepoznajem, sa ogromnim, sočnim lišćem; meka, zelena trava - sva vegetacija blista kao da je od plastike, ali nesumnjivo je prava. Po prvi put posle bog će ga znati koliko vremena osećam da dišem slobodno. Kao da mi je celog života neka krupna, debela, prljava žena sedela na grudima, pritiskajući mi rebra i trujući mi dah, ali sada sam je zbacio i konačno se osećam slobodno. Odavno nisam nešto tako osetio. Možda nikad. Dok pratim oholu bronzanu priliku gospođe Šrajer preko dasaka, otkrivam mesto koje je trebalo da bude moj dom. Tropsko ostrvo - eto na šta rezidencija njenog muža podseća. Veštačko je - ali to se vidi samo po njegovom savršenom geometrijskom obliku. Savršeni krug, prečnika od bar jednog kilometra, duž čijeg ruba se pruža plaža. Kad me gospođa Šrajer povede na plažu, potpuno izgubim prisebnost. Sagnem se i zahvatim šaku finog, mekog, belog peska. Mogli bismo da budemo na koralnom ostrvu, izgubljeni negde u ogromnom okeanu, samo kad se plaža ne bi završavala prozirnim zidom umesto linijom zapenušale vode. Sa druge strane zida je okomita litica, a onda nekoliko desetina metara ispod - oblaci. Gotovo nevidljiv na samo nekoliko koraka udaljenosti, zid se uzdiže i stapa sa ogromnom kupolom koja sasvim prekriva ostrvo. Kupola je razdeljena na odsečke, a svaki od njih može da se pomera, izlažući plažu i baštu direktnom sunčevom svetlu. Sa jedne strane, plava voda pljuska između plaže i staklenog zida: mali bazen koji se svojski trudi da za gospođu Šrajer bude deo okeana. U pesku odmah ispred njega stoje dve stolice na rasklapanje. Ona se udobno smesti u jednu od njih. „Primetićete...”, kaže gospođa Šrajer, „... da su oblaci uvek ispod nas, zato je ovo mesto odlično da se pocrni.” Video sam sunce i ranije, iako znam gomilu ljudi sa nižih nivoa koji su u nedostatku onog pravog naučili da se zadovolje samo slikama sunca. Ali izgleda da ti, ako dugo živiš pored čuda, ono dosadi pa pokušavaš da mu nađeš neku praktičnu primenu. Šta, sunce? Ah da, pod njim dobiješ tako prirodan ten... Druga stolica na rasklapanje očigledno pripada njenom mužu; zamišljam ih kako uveče sede ovde gore na svom Olimpu i posmatraju svet koji smatraju svojim. Spustim se nekoliko koraka od nje, sednem na pesak i zagledam se u daljinu. „Kako vam se sviđa naš dom?”, pita uz snishodljiv osmeh. Svuda oko nas, dokle seže pogled, pruža se uzburkano more oblaka, iznad

koga lebdi na stotine, na hiljade, letećih ostrva. To su krovovi drugih kula, prebivališta najbogatijih i najmoćnijih - jer u svetu sastavljenom od miliona zatvorenih prostora, kutija zašrafljenih jedna za drugu, ništa nije skuplje od otvorenog prostora. Većina krovova je pretvorena u bašte i šumarke. Iako žive među oblacima, njihovi stanari pomalo sramežljivo osećaju nostalgiju za tlom. A tamo, gde se leteće ostrvo gubi u izmaglici, svet je ograničen linijom horizonta. Ovo je prvi put da vidim tu finu granicu između zemlje i neba. Kad izađeš na niže ili središnje nivoe, vidik je uvek zaklonjen, sve što se vidi između stabala kula su i dalje brojne kule, a čak i ako između njih postoji neki prorez, kroz njega biste svakako videli samo još kula iza. U stvarnom životu, horizont se ne razlikuje mnogo od onoga što nam prikazuju na zidnim ekranima. Naravno, u kuli uvek znaš da je ono što vidiš samo slika ili projekcija, da je pravi horizont previše dragocen resurs i da do originala dolaze samo oni koji mogu da priušte da ga plate, dok su za sve ostale dovoljno dobre i reprodukcije u džepnom kalendaru. Zahvatim šaku finog belog peska. Toliko je mek da mi dođe da prislonim usne na njega. „Ne odgovarate na moja pitanja”, prekoreva me. „Izvinite. Šta ste ono pitali?” Čim se sakrije iza svojih Armiranih naočara za sunce, nema ama baš nikakvog načina da vidim da li je zaista zanima moje mišljenje ili se samo, po nalogu svog muža, svojski trudi da me zabavi. Njene preplanule cevanice, preko kojih se ukrštaju visoki kaiševi zlatnih sandala, sijaju odražavajući sunčevo svetlo. Na noktima joj je lak boje slonovače. „Kako vam se sviđa naš dom?” Imam spreman odgovor. Trebalo je i sam da se rodim kao bezbrižna danguba u ovom rajskom vrtu i da uzimam zdravo za gotovo blistavo sunčevo svetlo. Nikada nije trebalo da vidim zidove, niti da ih se plašim, već da živim na slobodi, dišem duboko i slobodno! Ali ne... Napravio sam samo jednu jedinu grešku - izašao sam iz pogrešne majke: i sada do kraja svog beskonačnog života moram da ispaštam zbog toga. Trenutak ništa ne odgovaram. Osmehnem se. Znam kako da se osmehnem. „Uz sav ovaj pesak, vaš dom je poput ogromnog peščanog sata”,

kažem, široko se osmehujući gospođi Šrajer dok prosejavam bela zrna i čkiljim u sunce koje je u zenitu, tačno iznad staklene kupole. „Vidim da za vas vreme još uvek teče.” Verovatno gleda u pesak koji mi curi kroz prste. „Za nas je odavno stalo.” „O, čak je i vreme nemoćno protiv bogova.” „Vi ste ti koji sebe zovete Besmrtnima. Ali ja sam obično ljudsko biće, od krvi i mesa”, pobuni se, ne primetivši da joj se rugam. „Iako u poređenju s vama ja imam mnogo veće šanse da umrem”, primetim. „Ali sami ste odabrali taj posao!” „Tu grešite”, kažem uz osmeh. „Moglo bi se reći da je posao odabrao mene.” „Znači, ubijanje je vaš poziv?” „Ja nikog ne ubijam.” „Ja nisam tako čula.” „Oni sami biraju. Ja uvek poštujem pravila. Naravno, tehnički, ja...” „Baš dosadno.” „Dosadno?” „Mislila sam da ste ubica, a vi ste birokrata.” Poželim da joj strgnem šešir i obavijem njenu kosu oko svoje pesnice. „Ah, ali sada me gledate kao ubica. Jeste li sigurni da uvek poštujete pravila?” Savije jednu nogu u kolenu, senka osvaja još prostora, vrtlog se širi, sada se kolebam na samoj ivici, osećam tupi bol u srcu, vakuum u grudima, svakog časa rebra će početi da mi pucaju ka unutra... Kako ovo razmaženo đubre može ovo da mi radi? „Pravila me oslobađaju odgovornosti”, kažem odmerenim tonom. „Znači bojite se odgovornosti?” Izvije jednu obrvu. „Da li zaista još uvek sažaljevate te nesrećnike koje...” „Slušajte”, kažem. „Verovatno vam nikad nije palo na pamet da ne žive svi u istim uslovima kao vi? Verovatno niste svesni toga da su četiri kvadratna metra po čoveku standard, čak i na pristojnim nivoima. I da li se sećate koliko košta litar vode? Ili kolika je cena kilovata? Obični ljudi od krvi i mesa odgovoriće na to pitanje i ne trepnuvši. I svi oni znaju zašto voda, energija i prostor toliko koštaju zbog tih vaših nesrećnika. Ako ih ne budemo držali pod kontrolom, jednostavno će srušiti ekonomiju, a sa njom i sve kule. Uključujući i vašu kulu od slonovače.”

„Vrlo ste rečiti za jednog koljača. Mada prepoznajem čitave pasuse vaše strastvene deklamacije iz govora moga muža. Pretpostavljam da niste zaboravili da vaša budućnost leži u njegovim rukama?”, hladno je pitala. „U mom poslu naučite da više cenite sadašnjost.” „Pa da... kad svakog dana kradete budućnost od drugih... Pretpostavljam da je se zasitite?” Ustanem iz stolice. Osećam kao da je kučka izvukla komplet igala ispod haljine i jednu po jednu zabija u mene, pokušavajući da pogodi sve moje najbolnije tačke. Ne nameravam da trpim akupunkturu od te kučke. „Što se smeškate?” zakrešti. „Mislim da je vreme da krenem. Molim vas, recite gospodinu Šrajeru da...” „Da li vam je ponovo vruće? Ili se osećate zarobljeno? Zamislite samo da ste na mestu tih ljudi. Uostalom, ubijate ih samo zbog...” „Ne mogu da budem na njihovom mestu...” „Ah, da, vaš monaški zavet.” „Nije u tome stvar. Samo što ja shvatam koliku cenu svi mi plaćamo zato što neki ljudi ne mogu da se kontrolišu!” „Ne lažite sebe! Vi jednostavno ne možete da razumete ove ljude zato što ste uškopljenik.” „Šta?” „Vama nisu potrebne žene. Umesto toga koristite pilule! To je tačno, zar ne?” „Dođavola! E pa, sad je dosta!” „Isti ste kao i svi ostali! Ideološki uškopljenici! Hajde, nasmejte se! Znate da govorim istinu!” „Da li pokušavate da me...” „Pustite me! Svuda su postavljene kamere za nadzor... Ja... Da se niste usudili!” „Elen!” baršunasti bariton zagrmi odnekud iz dubina bašte. „Draga, gde si?” „Na plaži smo!” Odgovorila je promuklo ali je kroz par trenutaka sve to ponovila čistim glasom: „Ovde smo, Erih, na plaži!” Gospođa Šrajer poravna svoju zgužvanu haljinu boje kafe i samo sekund pre nego što se njen muž pojavi iz šiblja uspe da me ošamari onako zlobno, da zabride. Sada sam njen talac; šta mogu da očekujem od ove kučke? Zašto se odjednom toliko razbesnela na mene? Šta se to,

uopšte, upravo dogodilo među nama? Nisam čak ni oči uspeo da joj vidim, mada šešir leži na pesku tamo gde je pao. Kosa boje meda pada preko ramena... „Ah... Tu si znači!” Izgleda baš kao i na ekranima, na vestima: identično. Od vremena rimskih patricija, takva se plemenitost pojavila na ovoj zemlji samo jednom - u Holivudu pedesetih godina - a nakon toga se tokom dugih vekova izgubila. Ali evo ga, novi dolazak. I poslednji, jer Erih Šrajer nikada neće umreti. „Elen... Zar našem gostu ni koktel nisi ponudila?” Pogledam pored nje - u pesak, koji je oko stolica na rasklapanje razoran kao arena za borbu bikova. „Gospodine senatore...” Naklonim se. U njegovim zelenim očima krije se smirena dobronamernost natčoveka i uzdržana radoznalost entomologa. Gospodin Šrajer kao da ne primećuje odbačeni šešir ili tragove na pesku. Verovatno ne obraća često pažnju na to šta mu je pod nogama. „Nema potrebe za tim... Obraćajte mi se samo po imenu. U mojoj ste kući, a kod kuće sam samo Erih.” Sada ćutke klimnem glavom, ne oslovivši ga nikako. „Na kraju krajeva, senator je samo jedna od uloga koju igram, zar ne? I to ne najvažnija. Kad dođem kući, skinem je, kao poslovno odelo i okačim ga u hodniku. Svi mi samo igramo svoje uloge i sva ta naša odela nas ponekad žuljaju...” „Žao mi je...”, kažem, ne mogavši da pređem preko toga. „... ja moju nikako ne mogu da skinem. Plašim se da je to moja koža.” „Ne brinite. Koža se može oguliti”, kaže Šrajer, prijateljski namigne i podigne bačeni šešir. „Jeste li uspeli da se snađete u mom carstvu?” „Ne... Vaša supruga i ja smo se zapričali ovde...” Gospođa Šrajer ne gleda u mene. Kao da nije odlučila da li da me kazni ili da se smiluje. „Ovo je sve nad čime ja vladam”, nasmeje se i pruži joj prugasti šešir. „Kokteli, Elen. Ja ću Iza horizonta, a vi?” „Tekilu”, kažem. „Moram malo da se osvežim.” „O! Vanvremensko piće... Tekila, Elen.” Ona se tobože pokorno nakloni. Naravno, ovo je znak posebne pažnje, kao i činjenica da je Šrajer zamolio svoju suprugu da me dočeka. Pažnja koju još uvek nisam zaslužio - i nisam siguran da ću biti u stanju da je zaslužim.

Uopšte uzev, protivim se životu na kredit. Dobijete nešto što ne bi trebalo da vam pripada, a cena koju za to platite je to što više ne pripadate sami sebi. Idiotski koncept. „O čemu mozgate?” „Pokušavam da shvatim zašto ste me pozvali ovamo.” „Pozvao! Čuješ li ti to, Elen? Pozvao sam vas. Pozvao sam vas kako bih vas upoznao.” „Zašto?” „Iz radoznalosti. Smatram da su ljudi poput vas zanimljivi.” „Samo u Evropi, postoji sto dvadeset milijardi ljudi kao što sam ja. Da li primate jednog dnevno? Jasno mi je da niste ograničeni vremenom, ali čak i tako...” „Delujete pomalo nervozno. Jeste li umorni? Da li je put ovamo bio previše dug?” Priča o liftovima. Zna za neke od mojih hirova. Verovatno je pročitao moj dosije. Dobro ga proučio. „Brzo će proći.” Iskapim duplu tekilu. Jetki žuti plamen, istopljeni ćilibar, poput šmirgle po grlu. Čudesno. Neobičan ukus. Nije kao veštački proizvod. Nikad ništa slično nisam okusio, zbog čega mi je neprijatno: sebe smatram vrsnim poznavaocem. „Šta je ovo, La Tortuga?”, pitam, pokušavajući da pogodim. „Ne, ma dajte”, zakikoće se. Pruža mi krišku limuna. Ljubazan je. Odmahnem glavom. Za one koji ne vole plamen i šmirglu, tu su koktel Iza horizonta i slične poslastice. „Pročitali ste moj dosije?” Ispucale usne me peku od alkohola. Obližem ih da peku duže. „Polaskan sam.” „Moj položaj povlači izvesne obaveze”, kaže Šrajer šireći ruke. „Znate da su Besmrtni pod mojim pokroviteljstvom?” „Pokroviteljstvom? Baš juče sam čuo kad ste na vestima izjavili da biste raspustili Falangu kada bi narod to zahtevao.” Elen okrene ka meni svoje tamne naočari. „Ponekad me kritikuju zbog nedostatka principa”, kaže mi Šrajer i namigne. „Ali imam jedan gvozdeni princip: da svakom kažem ono što želi da čuje od mene.” Kakav šaljivdžija. „Ne svakome”, pobuni se gospođa Šrajer. „Pričam o politici, ljubavi”, kaže joj gospodin Šrajer uz blistavi osmeh. „U politici samo tako možeš da preživiš. Ali porodica je jedino mirno utočište u kome možemo da budemo ono što jesmo. Gde bismo

drugde bili iskreni ako ne u svojoj porodici?” „Zvuči sjajno”, kaže ona. „Onda bih, ako dozvoliš, nastavio”, zaprede. „E pa, oni koji veruju vestima obično žele da veruju da se država brine o nama. Ali kad bismo im rekli kako se to tačno država brine o nama, prilično bi se uznemirili. Ono što oni žele da čuju je: ’Ne brinite, sve je pod kontrolom, uključujući i Besmrtne.’” „Ti razuzdani paramilitarci.” „Jednostavno žele da ih uverim. Da ih uverim da su u Evropi, sa njenim viševekovnim uporištima demokratije i poštovanja za ljudska prava, Besmrtni samo žaljenja vredan ali neizbežan, privremeni fenomen.” „Vi baš znate kako da ulijete veru u budućnost...” Osećam kako se u meni otvara brana i odvodi svu tekilu direktno u moju krv. „Znate, i mi gledamo vesti. Ubeđuju vas da su Besmrtni nemilosrdne ubice koje je odavno trebalo istrebiti, a vi se samo osmehujete. Kao da to nema nikakve veze sa nama.” „Vrlo ste precizno to izložili! Kao da mi nemamo baš ništa sa Falangom. Ali ipak vam dajemo punu slobodu delovanja.” „I objavljujete da nas je apsolutno nemoguće kontrolisati.” „Pa, razumećete... Naša država se zasniva na humanim principima! Pravo svakog ljudskog bića na život je sveto, kao i pravo na besmrtnost! Evropa je pre više vekova ukinula smrtnu kaznu i nikada se nećemo vratiti na to, ni pod kojim izgovorom.” „Ah, sad prepoznajem onog drugog vas, sa vesti.” „Nisam mislio da ste toliko naivni. S obzirom na vaš posao...” „Naivan? Znate... U našem poslu često poželite da popričate sa ljudima na vestima koji su nas uvalili u govna. A ovo je ta retka prilika.” „Sumnjam da će vam poći za rukom da zapodenete svađu sa mnom”, kaže Šrajer uz kez. „Sećate se - ja uvek ljudima kažem ono što žele da čuju.” „A šta mislite da ja želim da čujem?” Šrajer srkne svoj gizdavi fosforescentni koktel - na slamčicu, iz loptaste čaše koju ne možete da spustite dok je ne iskapite. „U vašem dosijeu stoji da ste efikasni i ambiciozni. Da vam je motivacija na mestu. Navedeni su primeri vašeg ponašanja za vreme operacija. Sve deluje prilično dobro. Čini se da je pred vama sjajna budućnost. Ali vaše napredovanje na poslovnoj lestvici kao da je malo zakočeno.” Siguran sam da u mom dosijeu ima mnogo toga što

gospodin Šrajer radije ne bi pominjao - ili ne želi još da pominje. „Pretpostavljam da biste voleli da čujete vest o unapređenju.” Ugrizem se za obraz i ne kažem ništa, trudeći se da se ne odam. „A pošto ja uvek ostajem veran tom principu...” - opet onaj prijateljski osmeh - „... o tome ću i da razgovaram sa vama.” „Zašto vi? Unapređenje je povlastica zapovednika Falange. Svakako je on taj koji...” „Naravno da je on taj! Naravno, dobri stari Rikardo! On je zadužen za unapređenja! Ja samo onako kažem”, kaže Šrajer, odmahujući rukom. „Sada ste desna ruka zapovednika odreda. Zar ne? Predloženi ste za unapređenje u zapovednika čete.” „Deset odreda? Pod mojom komandom? Ko me je predložio?” Krv i tekila udare mi u glavu. To znači unapređenje uz preskakanje dve lestvice. Uspravim se. Umalo mu nisam povalio ženu, a njemu razbio lice. Čudesno. „Predložili su vas”, kaže gospodin Šrajer i klimne glavom. „Šta mislite?” Zapovedništvo nad četom znači da ću sopstvenim čizmama prestati da gazim po ljudima. Zapovedništvo nad četom znači da ću izaći iz svoje šugave rupčage i preseliti se negde gde ima malo više prostora... Ne mogu ni da zamislim ko bi mogao da me predloži. „Mislim da nisam ovo zaslužio.” Moram da procedim te reći. „Smatrajte da ste još odavno to zaslužili”, kaže gospodin Šrajer. „Još tekile? Delujete prilično zbunjeno.” „Imam osećaj da ću se uvaliti u zajam koji ću celog života otplaćivati”, kažem, vrteći teškom glavom. „A vi ne volite zajmove”, nastavi Šrajer umesto mene. „Tako piše u vašem dosijeu. Ali ne plašite se, ovo nije zajam. Plaća se unapred.” „Ne mogu ni da zamislim čime bih mogao da vas podmitim.” „Mene? Vaš dug neće biti prema ovom ili onom senatoru. Već prema društvu. Evropi. Dobro, da skratimo uvod. Elen, idi unutra.” Ona se ne pobuni i sipa mi još jedno duplo piće kao poklon na rastanku. Šrajer je posmatra kako odlazi, sa nekim čudnim pogledom u očima. Osmeh se odlepio i spao mu sa usana i na trenutak zaboravi da namesti neki drugi izraz na svoje privlačno lice. Na delić sekunde vidim ga kakav je zaista - prazan. Ali, kad se ponovo okrene ka meni, ponovo je sav ozaren. „Pretpostavljam da vam je poznato ime Rokamora?” „Aktivista Partije života.” Klimnem glavom. „Jedan od vođa...”

„Terorista”, ispravi me Šrajer. „Trideset godina na spisku traženih...” „Našli smo ga.” „Da li je uhapšen?” „Ne! Naravno da nije! Zamislite samo: policijska operacija, čitava četa kamera. Rokamora se, naravno, preda i istog trena je na svim vestima. Suđenje počinje, odvija se pred očima javnosti, sve budale ovog sveta prijave se da ga brane bez nadoknade, kako bi mogli da poziraju i šepure se na ekranima, on iskoristi suđenje kao tribinu, postaje zvezda... Meni to deluje kao da sam se prejeo pre spavanja pa imam košmar. A vama?” Slegnem ramenima. „Rokamora je drugi po važnosti čovek u Partiji života, odmah iza Klausevica”, nastavi Šrajer. „Oni i njihovi ljudi pokušavaju da podriju same temelje ustrojstva naše države. Da unište osetljivu ravnotežu... Da sruše oslonac evropske civilizacije. Ali još uvek možemo da zadamo preventivni udarac. Vi možete.” „Ja? Kako?” „Sistem za nadzor ga je uočio. Devojka mu je trudna. Sa njom je. Sve ukazuje na to da nemaju nameru da išta prijave. Lepa prilika za vas da se okušate kao zapovednik odreda.” „Dobro”, kažem, mozgajući. „Ali šta možemo da uradimo u našoj oblasti? Čak i ako on napravi izbor... To je standardna neutralizacija. Nakon ubrizgavanja injekcije, živeće još nekoliko godina, možda i celih deset...” „Ako se sve bude odvijalo po pravilima. Ali kad tako krupnu zverku sateraš u ćošak, moraš biti spreman na iznenađenja. Jasno vam je da je to opasna operacija. Svašta bi moglo da se dogodi!” Šrajer mi spusti ruku na rame. „Da li me razumete? Ovo je pipav posao... Njegova devojka je ušla u četvrti mesec... Situacija je napeta, on nije pri sebi... Odred Besmrtnika iznenada provali unutra... On hrabro pohita u odbranu svoje voljene... Haos... Nemoguće je reći kako se sve dogodilo. A, osim Besmrtnih, nema drugih svedoka.” „Ali svakako i policija može to isto da uradi, zar ne?” „Policija? Zamislite samo taj skandal! Gore bi bilo jedino kad bi skota obesili u zatvorskoj ćeliji. Ali Besmrtni, to je već nešto drugo...” „Njih je apsolutno nemoguće kontrolisati”, složim se i klimnem glavom. „Nemilosrdne ubice koje je odavno trebalo istrebiti.”

Popije gutljaj iz svoje čaše. „Šta vi mislite?” „Ja nisam ubica, šta god da ste svojoj supruzi ispričali o meni.” „E pa, to je stvarno zapanjujuće”, ljubazno zaprede. „Veoma sam pažljivo proučio vaš dosije. Toliko je toga o vašim najrazličitijim kvalitetima, ali ni reći o skrupuloznosti. Možda je to nešto novo. Mislim da ću lično da dopunim dosije.” „Ako već nešto dodajete, nazovite to onda izbirljivost”, kažem, gledajući ga u oči. „Možda čak i gadljivost.” „Besmrtni bi trebalo da slede Kodeks.” „Redovi Falange. Jednostavna pravila za jednostavne ljude. Oni koji komanduju moraju da pokažu fleksibilnost i inicijativu. Kao i oni koji bi želeli da komanduju.” „A šta je sa njegovom devojkom? Ima li ona neke veze sa Partijom života?” „Nemam predstavu. Zar vam je to važno?” „Da li i ona mora da bude smaknuta?” „Devojka? Da, naravno. Inače bi vaša verzija događaja mogla biti dovedena u sumnju.” Klimnem glavom - ne njemu, već sam za sebe. „Da li moram odmah da odlučim?” „Ne, imate još par dana da razmislite. Ali želim ovo da vam kažem: imamo još jednog kandidata za unapređenje.” Izaziva me, ali ne mogu da odolim. „Ko je to?” „Hajde, hajde... Ne budite ljubomorni. Možda ga se sećate po njegovom ličnom broju? Petsto Tri.” Nemoguće! Osmehnem se i stuštim duplu tekilu u jednom gutljaju. „Divno je što vam je taj čovek ostao u tako lepom sećanju”, kaže Šrajer osmehnuvši mi se. „Nema sumnje da nam u detinjstvu sve deluje lepše nego što zapravo jeste.” „Da li je Petsto Tri zaista u Falangi?” Sada se ponovo osećam zarobljeno, čak i ovde, na njihovom jebenom letećem ostrvu. „Prema pravilima, zar nije...” „Uvek postoje izuzeci od pravila”, kaže Šrajer, prekinuvši me uz ljubazan osmeh. „Dakle, imaćete prijatnog partnera.” „Prihvatam posao”, kažem. „E pa, to je sjajno”, kaže, nimalo iznenađen. „Drago mi je što vidim da ste čovek sa kojim mogu otvoreno da razgovaram o suštini stvari.

Ne dozvoljavam sebi takvu iskrenost sa svakim. Još tekile?” „Može.” Odlazi do pokretnog šanka na plaži i iz otvorene flaše sipa u četvrtastu čašu dva prsta vatre. Kroz otvoreni deo svoda hladni vetar duva na ostrvo, njišući krošnje drveća od sočne plastike. Sunce počinje da klizi ka dubinama pakla. Osećam kao da mi nekakav metalni obruč steže glavu. „Znate”, kaže Šrajer pružajući mi čašu. „Večni život i besmrtnost nisu isto, zar ne? Večni život ovde...” - dotakne se po grudima - „... i besmrtnost ovde...” - stavi prst na slepoočnicu. „Večni život”, zakikoće se, „uključen je u osnovni paket socijalne zaštite. Ali besmrtnost je dostupna samo malom broju odabranih. I mislim... Mislim da bi vi mogli da je steknete.” „Da je steknem? Ali zar ja već nisam jedan od Besmrtnih?”, našalim se. „Razlika je ista kao ona između čoveka i životinje.” Iznenada mi ponovo pokaže svoje bezizrazno lice. „Očigledna čoveku, ali ne i životinji.” „Hoćete da kažete da tek treba da evoluiram.” „Nažalost, ništa se ne događa samo od sebe”, uzdahne Šajer. „Čovek mora da izbaci životinju iz sebe. Na primer, da li uzimate pilule spokoja?” „Ne. Trenutno ne.” „E pa, zaista bi trebalo”, dobrodušno me prekori. „Ništa tako ne uzdigne čoveka iznad sebe kao one. Moj vam je savet da ih probate ponovo. E pa... Za Bratstvo?” Kucnemo se. „Za vaš razvoj!” Šrajer isisa sadržaj svoje loptice do dna i spusti je na pesak. „Hvala što ste došli.” „Hvala što ste me pozvali”, kažem uz osmeh. Kada bog ljubazno razgovara sa kasapinom, jasnije ukazuje na to da ce ovaj drugi uskoro biti pogubljen, nego da će dobiti poziv da se pridruži apostolima. A ko će to bolje razumeti nego kasapin koji se igra boga sa stokom? „Ali šta je ovo? Fransisko de Oreljana?”, pitam, puštajući da zraci zalazećeg sunca padnu u praznu čašu i gledam je kako bleska. „Kecalkoatl. Ne proizvodi se već sto godina. Ne pijem, ali kažu da je za prefinjena nepca.” „Ne znam”, kažem, sležući ramenima. „Važan je efekat.”

„Da, pretpostavljam da je tako. I još nešto, za svaki slučaj... Ako se budete kolebali. Poslaćemo i Petsto Trojku. Ako se ne pojavite, on će morati da obavi posao.” Uzdahne, kao da želi da pokaže koliko bi mu to bilo mrsko. „Elen će vas ispratiti. Elen!” Rukuje se sa mnom na rastanku. Ima dobar stisak, a dlan mu je prijatan - čvrst, suv, gladak. Što je sigurno od koristi za njegov posao, mada ama baš ništa ne znači. Znam to jer se i ja u svom poslu napipam više nego dovoljno ljudskih šaka. On ostane na plaži, a gospođa Šrajer me - bez šešira - isprati do lifta. Zapravo, više me odvuče do tamo - ako se uzme u obzir moje stanje i činjenica da ona, kao i ranije, hita napred, dok se ja gegam za njom. „Zar nemate ništa da kažete?” pitaju me njena leđa. Ništa od onoga što mi se danas dešava nema ama baš nikakve sličnosti sa stvarnošću, što ohrabri moju nezdravu lakomislenost. „Da, imam.” Već smo u kući. U sobi sa tamnocrvenim zidovima, od kojih je jedan ukrašen ogromnim zlatnim konveksnim licem Bude, izbrazdanim pukotinama: oči su zatvorene, kapci podbuli od snova koji su se sakupili tokom hiljadu godina. Ispod Bude je prostrani kauč tapaciran izlizanom crnom kožom. Ona se osvrne. „A šta to?” „Vi baš uživate ovde. Pod ovom vašom kupolom. Taj vaš ten je baš...” - preletim pogledom preko njenih nogu, od sandala do ruba haljine -„... baš, baš ujednačen.” Elen ništa ne kaže, ali vidim kako joj se grudi nadimaju pod tkaninom boje kafe. „Kao da vam je malo vruće”, primetim. „Osećam se pomalo zarobljeno...” - namesti kragnu na haljini. „Vaš suprug mi je preporučio da uzimam pilule spokoja. Misli da treba da isteram životinju iz sebe.” Gospođa Šrajer polako podigne ruku, kao da je u nedoumici, dohvati okvir naočara i skine ih. Dužice su joj zelene, obrubljene smeđim, ali deluju nekako bez sjaja, kao da su smaragdi predugo ležali zapostavljeni u vitrini. Visoke jagodice, čelo bez bora, nos uskog hrbata. Bez naočara, kao da je ostala bez svoje ljušture, deluje tako krhko - to je ona zamamna i prkosna ženska krhkost zbog koje muškarcu dođe da kida, grebe, gazi.

A onda se stvorim tik pored nje. „Nemojte”, kaže. Uhvatim je za zglob šake - čvršće nego što bi trebalo - i iz nekog razloga povučem naniže. Nisam siguran da li želim da joj pružim zadovoljstvo ili bol. „To boli.” Pokuša da se otrgne. Pustim je. Ona se za korak odmakne. „Idite.” Elen ne kaže ništa sve do lifta, a ja proučavam njen potiljak, gledam kako med teče i svetluca i osećam kako, zbog svoje trapavosti i greške u koracima, spontana sila privlačenja koja je umalo dovela do sudara dvoje slučajnih osoba u kosmičkom prostoru već popušta i sada će nas putanje naših sudbina odvući stotinama svetlosnih godina jedno od drugog. Ali priberem se tek kada već stojim u liftu. „Nemoj šta?” Elen malčice začkilji. Ne pita šta pod tim mislim. Seća se šta je rekla, razmišlja o tome. „Ostavite tu svoju životinju na miru”, kaže mi. „Ne isterujte je.”

P O G L AV L J E I I

VRTLOG

Ne bi trebalo da sam ovde. Ali previše sam uzbuđen da bih otišao kući i previše pijan da bih se kontrolisao. Zato, evo me. U kupatilima Izvora. Odavde, iz moje čaše, deluje kao da kupatila ispunjavaju ceo univerzum. Stotine velikih i malih bazena u Izvoru granaju se dok se u slapovima penju naviše ka toplom večernjem nebu. Čašice bazena povezane su prozirnim cevima. Iz svlačionica se vozite gore liftom duž stotinama metara visokog staklenog stabla na kome visi cela ta fantazmagorija, do samog vrha konstrukcije - i završite u prostranom bazenu. Odatle možete da plutate naniže sa zapenušalom vodom koja teče kroz cevi koje se pružaju u različitim pravcima, krećući se od jedne do druge čaše dok ne nađete neku u kojoj poželite da ostanete. Svaka čaša puna morske vode pulsira svojom bojom u ritmu melodije koja se čuje u njoj. Ali rezultat nije kakofonija: pod rukovodstvom jednog dirigenta, hiljade čaša svira zajedno poput veličanstvenog orkestra, a njihova raštrkana vreva stapa se u simfoniju. Čaše su, kao i cevi, providne: ako ih pogledate odozgo, podsećaju na kite cvetova na granama drveta univerzuma, ako se odozdo zagledate u njih, izgledaju kao mnoštvo mehurića sapunice koji se presijavaju duginim bojama, plutajući na vetru u plavetnilo

predstojeće noći. Raznobojni sjaj ovih mehurića takođe je orkestriran i sinhronizovan: te skupine bazena koje vise u svemiru, te prevrnute staklene kupole, ponekad poprime istu boju, a ponekad kroz cevi prenose jedna drugoj boju za bojom - kao da plamen struji uz kristalno drvo baobaba koje povezuje zemlju sa nebesima. Sve ovo stoji na sredini zelene planinske visoravni, okružene grebenima pokrivenim snegom - sunce kao da je upravo zašlo za najudaljeniji od njih. Naravno, sivi vrhovi, čistina prekrivena mahovinom okružena njima i zamiruće nebo samo su projekcije. Ništa od toga ne postoji, postoji samo ogromna četvrtasta kutija, u čije je središte postavljena hidromehanička konstrukcija od imitacije stakla prozirnog kompozita. Ali samo ja primećujem podvalu, jer danas sam video pravo nebo i pravi horizont. Nikom drugom, naravno, ništa ne smeta. Rezolucija i trodimenzionalni efekat projekcije su gotovo savršeni, tako da ljudsko oko nije u stanju da uoči obmanu sa udaljenosti veće od dvadeset metara. Što je u redu: ljudi ne idu dalje od ograda koje obeležavaju granice ugodne samoobmane. I ja želim da verujem u ovo nebo i popio sam dovoljno tekile da rastoči granicu između projekcije i stvarnosti. Poput učmalih tropskih riba u akvarijumima, kupači u prnjama drečavih boja uživaju u čašama bazena. Izvor je praznik za oči, vrt svežine, lepote i žudnje, hram večne mladosti. Ovde nema nijednog starca ili deteta: klijenti Izvora ne smeju da osete ni najmanju moralnu ili estetsku neugodnost. Neka stari i mladi ostanu u svojim rezervatima, gde njihovo zastranjivanje neće nikome smetati - stakleni vrtovi su otvoreni samo za one koji oličavaju punu krepkost mladosti. Mlade žene i muškarci dolaze ovamo sami, u parovima i većim grupama: svako ko pluta niz cevi može da odabere čašu po svom ukusu. Sa muzikom koja odgovara njegovom raspoloženju. Sa dimenzijama prikladnim za premišljanje u samoći, ljubavne susrete, ili prijateljske igre. Sa ćutljivim susedima koji potpuno ignorišu jedni druge, ili sa ljudima koji su došli ovde zbog avanture pa celu čašu ispune svojom energijom. Grane kristalnog baobab drveta čine zamršeni lavirint, u čije skrivene delove možete da se zavučete da vas niko ne uznemirava. Ali ne stide se svi tuđih pogleda - onog časa kad između izvesnih tragača blesne varnica, isprepliću se u raskalašno klupko na samo korak od

slučajnih svedoka, dodirujući ih nehotice u svojim strastvenim trzajima, primoravajući neke svojim isprekidanim dahtanjem ili prigušenim stenjanjem da se okrenu, istovremeno privlačeći druge k sebi. Za obične ljude, kupatila su supermarket zadovoljstava, vašar sreće, jedno od najpopularnijih mesta na kojima možete da provedete večnost. Ali za one poput mene, ona su nemoralna - i zabranjena. Ležim poluopružen u maloj čaši otprilike na središtu ovog lažnog naslikanog sveta, polovina bazena-mehura pluta iznad mene, dok se druga polovina širi ispod. Vazduh je prožet senzualnim i teškim mirisom aromatičnih ulja. Trenutno školjka moje čaše pulsira prigušenom ljubičastom bojom, a akustika prolazi pravo kroz moju kožu i miluje mi organe svojim tihim ali prožimajućim basom; muzika je blaga i lagana, ali umesto da me uspava, ona mi podstiče maštu. Kroz staklo vidim bazen ispod - dve devojke su opružene u njemu kao meduze i drže se jedna za drugu samo kažiprstima: kao da lebde u vazduhu. Jedna od njih, preplanule kože, nosi žuti kupaći kostim i kroz fluorescentni materijal vide joj se male smeđe bradavice. Druga, riđa i mlečnobele kože, prebacila je jednu ruku preko golih grudi; rasuta po površini vode, kosa joj je poput potamnelog oreola, uokvirujući joj usko, pomalo detinje lice. Gleda u svetlucave staklene kugle koje se dižu u nebo i u jednom trenutku pogledi nam se sretnu. Umesto da skrene pogled, ona mi se polako osmehne. Uzvratim joj osmehom i okrenem se. Zatvorim oči. Strujanje slane vode nežno me ljulja, a tekila mi tutnji u ušima poput talasa okeana. Znam da mogu da kliznem niz cev i da kroz samo nekoliko minuta i sam držim mladu riđokosu devojku za ruku; znam da neće poreći naša neizgovorena obećanja. Kupatila su mesta na koja ljudi dolaze da se brčnu i razmeću; nekada su ljudi sa istom namerom odlazili u noćne klubove. Utapaju svoju usamljenost u prozirnim čašama, ublažavajući je preishitrenom prisnošću i grozničavim, plahim čarkama; ali zbog te iznenadne intimnosti nam je neprijatno, pa bežimo od te neugodnosti, bežimo jedni od drugih - što dalje, niz staklene cevi. Mi? Uključio sam i sebe među njih. Ne. Ne mi, već oni. Nama Besmrtnima naš Kodeks časti zabranjuje da uđemo u kupatila. Rasadnici poročnosti - tako se nazivaju u pravilima. Naravno, problem nije to što bi nas u trenutku mogla savladati

vrtoglavica, niti kratko, očajničko sparivanje polnih organa, već ono što bi moglo proisteći iz takvog sparivanja. Uostalom, zabrana da Besmrtni uzimaju pilule spokoja nije samo snažna preporuka - za sada. Senator i drugi pokrovitelji Falange nerado priznaju životinjsku prirodu koju pokušavaju da potisnu iz nas. Za nas postoje posebni bordeli sa kurvama koje mogu da ispune svaki naš prohtev i čuvaju najskriveniju tajnu. Ali izvan njihovih zidova, mi moramo da se ponašamo kao evnusi. Ja moram tako da se ponašam. Šta ja radim ovde? Šta ja tražim ovde, Bazile? Pljus! Erupcija devojačkog, kristalno čistog smeha. Vrlo blizu. U mojoj čaši, gde sam želeo da se sakrijem od svih - i nadao se da će me naći. Još jedan mlaz raspršene vode. Ne kažem ništa, istrpim, pretvarajući se da spavam. Sašaptavanje - razmatraju da li da produže niz slapove ili da ostanu ovde. Drugi glas, muški. Razgovaraju o meni. Devojka se zakikoće. Pretvaram se da me njihova igra nimalo ne zanima. Dvoje ljudi spustilo se niz cev u moj bazen. Muškarac ima kožu maslinaste boje, oči boje anodiranog aluminijuma, šake bacača diska i kao katran crn pramen kose na čelu; devojka ima crnu kožu i divno, lepo građeno telo. Kratko podšišana kosa, poput džez pevačice, mala glava na dugom vratu. Mršava ramena. Grudi nalik na jabuke. A kroz mreškavu vodu vide se mišićavi stomak i uski bokovi: podrhtavaju i trepere, kao da su ovog trena izliveni iz ebonit kompozita i još uvek nisu poprimili svoj konačni oblik. Par se pripija uz ivicu sa moje strane bazena, iako na suprotnoj strani nema nikoga. Zaključim da su to verovatno uradili da ih ne bih gledao. To je dobro. Razmišljam čak da otplutam dalje, da ih ostavim same... ali ostanem. Zažmurim i rastvorim minut svog života u morskoj vodi. Pa još jedan. Nije nimalo teško: topla, slana voda može da razjede beskonačno mnogo vremena. Možda su zato sva kupatila uvek neprestano puna, iako su toliko skupa. Ponovo smeh tamnopute devojke, ali sada zvuči drugačije: prigušeno, postiđeno. Pljuskanje po vodi - ko bajagi borba. Jecaj. Vrisak. Tišina. Šta to rade? Komad tkanine pluta po vodi - gornji deo njenog kupaćeg kostima, nepristojno grimizne boje - a čaša na to odgovori uzbuđenim

grimiznim pulsiranjem. Krpica dopluta do ulaza cevi, okleva jedan sekund, kao na ivici vodopada, a onda nestane dole u vrtlogu. Vlasnica ne primećuje da ga je izgubila. Raspeta, dok je njen prijatelj pribija uz ivicu bazena, ona mu se otvara. Vidim kako joj se napeta ramena polako opuštaju i povlače nazad dok prihvata njegovo zadovoljstvo. Voda ključa. Ispliva još komada tkanine. Okrene je leđima ka sebi, a njeno lice, iz nekog razloga, okrene ka meni. Oči su joj poluzatvorene, zamagljene. Zubi poput belog šećera između punih afričkih usana. „Aah...” Najpre tražim njen pogled, a kada ga konačno uhvatim, sramota me je. Sportista maslinaste kože je iznova i iznova gura ka meni, uspostavljajući ravnomeran ritam. Ona nema za šta da se uhvati, sve mi je bliže i bliže: trebalo bi da odem, ali ostanem, a srce mi lupa. Sada pogledava u moje oči - želi da uspostavi kontakt. Zenice joj lutaju, pogleda u moje usne... Okrenem se. Ovde su svuda postavljene kamere za video-nadzor, kažem sebi. Prestani. Ovde svakog posmatraju. Izbaciće te iz službe. Ne bi ni trebalo da budeš ovde, ali ako... U novom svetu ljudi se ne stide svoje prirodne putenosti, spremni su da se izlože, intimnost je postala javni čin. Nemaju šta da kriju, a ni od koga bi to krili. Po donošenju Zakona o izboru, porodica je potpuno izgubila svaki smisao. Ona je kao zub u kome je zubar umrtvio živac: posle nekog vremena, jednostavno je sama od sebe istrulila i raspala se. Dosta je. Vreme je da idem. Odlazim. Plivam od njih. „Ooh...”, šapuće ona. „Ooh, molim te... Ooh...” Bacim pogled. Samo jedan. Gura... Gura... Sada je samo korak od mene. Preblizu da ne kliznem preko ivice... Kolebam se na njoj... Ona se isteže ka meni... Izvija vrat... Ne može da dosegne. „Ooh, molim te...” Popustim. Krenem ka njoj. Miriše na voćnu žvaku. Usne su joj meke poput resice uva. Poljubim je, a ona se nudi i traži to. Uhvatim je za potiljak. Prelazi mi prstima nesigurno niz grudi, preko stomaka, počeše me dole. Preplavi je bol, slan i sladak, želi da ga podeli. Njeno besmisleno, nerazgovetno šaputanje je glasnije od savršeno izorkestrirane pesme hiljadu čaša. Još samo malo i gotov sam.

A onda negde iznad sebe čujem krik. Očajnički krik od koga se ledi krv u žilama - nikada ranije nisam čuo takav krik, osim možda dok radim. On razbije harmoniju muzike u kupatilima, ostavivši pulsirajući odjek, koji joj ne dozvoljava da ponovo bude uspostavljena. Za prvim krikom odmah usledi još jedan, a onda čitav hor prestravljene vriske. Naša trojka se razdvoji. Tamnoputa devojka se, zaprepašćena, pripije uz bacača diska. Pogledam naviše u tajanstvenu zbrku koja se širi kroz jedan od bazena iznad naših glava. Ljudi se tiskaju, uzvikuju nešto - ali ne mogu da razaberem šta. Onda bace nešto belo i kabasto u cev i to polako klizne do čaše na nivou ispod njih. Trenutak kasnije, ljude koji se tamo srećno izležavaju uhvati panika. Scena se ponavlja: zapomaganje žena, zgađeni povici, opšta pometnja. A onda tela prestanu da se njišu i zalede se, kao da su iznenada paralisana. Gore se događa nešto čudno i užasno, ali ne mogu da prokljuvim šta. Kao da je neka odvratna životinja, čudovište, upalo u bazen i polako klizi niz cevi ka nama, usput zarazivši ludilom svakog ko bi samo pogledao u njega. Još jedan nalet glasnog komešanja - i nešto izlazi iz uzavrele čaše, klizeći napred. Na trenutak pomislim da je čovek... Ali to kretanje... Mlitavo bučne u bazen iznad nas. Šta bi to moglo da bude? Čaura čaše svetluca tamnoplavom bojom, gotovo je neprobojna i ponovo ne mogu da razaberem šta nam se to približava. Čak i ljudi koji su tamo ne shvataju odmah u šta to gledaju. Dotaknu ga... „O, bože... To je...” „Izbacite ga! Izlazite odavde!” „Ali to je...” „Ne dotiči ga! Molim te, nemoj!” „Šta da radimo? Šta da radimo sa njim?” „Izbacite ga! Ne želimo ga ovde!” Konačno izguraju tog čudnog stvora iz čaše i on se lagano spušta ka našoj. Stojim ispred devojke kratko podšišane kose i njenog bacača diska, zaklanjajući ih: potpuno su zbunjeni, ali tip se pravi mrtav hladan. Šta god bilo to što klizi ka nama, bolje sam pripremljen da se suočim sa tim od njih dvoje. „Dođavola...” Konačno ga dobro vidim. Okruglasta, teška vreća, glava koja visi kao da je prišivena, neprirodno iskrivljene ruke i noge besciljno mlataraju ili ljutito grabe, praktično rade šta im se ćefne, svaka se pomera za sebe. Nije ni čudo što ovaj stvor širi toliku paniku gde god

prođe. To je mrtav čovek. I sada klizi u moj bazen - zaroni licem nadole i sedne pod vodom. Ruke mu lebde u visini grudi i mlitavo se pomeraju, vezane za tokove struja koje cirkulišu kroz bazene. Tamo-amo, tamo-amo - kao da diriguje bezdušnim horom čaša. Oči su mu otvorene. „Šta je to?” promrmlja bacač diska, zaprepašćen. „Da li je...” „Da li je mrtav? Mrtav je, zar ne?” histerično vrišti njegova devojka. „Mrtav je, Klaudio! Mrtav je!” Mlada žena primeti mrtvaca kako zamišljeno zuri uprazno - ali uobrazi da on drsko merka njene draži pod vodom. Prvo pokrije rukama intimne delove, a onda se trgne i baci u cev, gola kao od majke rođena, sve samo da pobegne što dalje od ovog košmara. Bacač diska pokušava da glumi junaka, ne želi da ispadne kukavica - ali i on drhti. Naravno. Nikad se ranije nisu susreli sa smrću - kao ni svi ostali pre njih, koji su izbacili leš iz svojih bazena. Ne znaju šta da rade sa smrću. Misle da je to čudovišni ostatak iz prošlosti, znaju za nju samo iz istorijskih snimaka, ili iz mesta kao što je Rusija. Ali niko od njihovih poznanika, bližih ili daljih, nije umro. Smrt je pre više vekova ukinuta, pobeđena kao i boginje i bubonska kuga; a kao i boginje, u njihovoj svesti, smrt postoji negde u hermetički zatvorenim rezervatima, u laboratorijama iz kojih nikada ne može da pobegne, osim ako je sami ne prizovu - sve dotle dok žive ne kršeći Zakon. Ali ona nađe načina da izađe, kao da može da prolazi kroz zidove i pojavi se nepozvana u njihovim vrtovima večne mladosti. Tanatos, ravnodušan i užasan, prodire u Erosovo kraljevstvo snova i smesti se u njegovo samo središte, kao da ovde on vlada, posmatra svojim mrtvim očima mlade ljubavnike i njihove napaljene intimne delove, koji venu pod njegovim pogledom. U senci mrtvog čoveka, živi iznenada prestanu da veruju da oni sami nikada neće umreti. Pokušavaju da ga odgurnu od sebe, izguraju ga napolje - ali time samo pomažu njegovo trijumfalno napredovanje. Jahač kuge jaše dalje. Ja ga ne odgurnem. Hipnotisan, pogledam Tanatosa u lice. Verovatno prođe samo nekoliko sekundi, ali u senci mrtvog čoveka vreme se zaustavlja i zamrzne. „Šta da radimo?” promuca Klaudio; još uvek je tu, iako mu je maslinastosmeđa koža posivela. Otplivam do tela i proučim ga. Plava kosa, punačak, prestravljen

izraz na licu, visoko podignute obrve, poluotvorena usta, bez vidljivih rana. Uhvatim ga pod miške i podignem iznad površine. Glava mu padne, iz usta i nosa mu pokulja voda. Nagutao se malo vode i udavio se, konačna dijagnoza. Tako nešto se ovde gotovo nikada ne dešava: droga i alkohol se unutra ne prodaju, a bez njih nije tako lako udaviti se kada voda doseže samo do grudi. Iznenada shvatim šta treba da uradim - iz onoga što sam pročitao u starim udžbenicima, sa obuke u internatu. Ljudi koji tek što su se udavili još uvek mogu da se vrate sa onog sveta u prvih desetak minuta, a ponekad čak i posle pola sata. Veštačko disanje, indirektna masaža srca. Dođavola, mislio sam da sam sve te izraze odavno zaboravio jer mi nikada nisu bili potrebni. Tekila mi ulije samopouzdanje da ja to mogu. Obavijem ruke oko njega i odvučena ga do ivice čaše, gde se nalazi rub koji obrazuje klupu. On ne želi da sedi na vazduhu, neprestano pokušava da klizne nazad pod vodu, svim silama se trudi da sklizne sa sedišta. Klaudio zaprepašćeno blene u mene. Dobro... Pluća su mu trenutno puna vode, jel’ tako? Ja treba da ih ispraznim. Da u njih ubacim vazduh. Zatim pokušam da mu ponovo pokrenem srce i ponovo mu dam veštačko disanje. Onda ponovo srce. I da ne prestajem dok ne uspe. Mora da uspe, iako to nikada ranije nisam radio. Nagnem se nad udavljenog čoveka. Usne su mu plave, iz očiju mu curi morska voda, slana kao prave suze. Gleda pored mene, u nebo. Dođavola! Neće mi biti lako da prislonim usne na njegove. Trebalo bi da ga humanizujem. Možda da mu dam ime. Mogao bi da bude Fred; biće zabavnije raditi ovo sa Fredom nego sa neidentifikovanim muškim lešom. Napunim pluća vazduhom i stavim usta preko njegovih usana. Hladne su, ali ne onoliko hladne koliko sam očekivao. „Šta radite?”, užasnuto i zgađeno uzvikne posiveli Klaudio. „Jeste li skrenuli s uma?” Počnem da duvam i Fredova usta se odmah otvore, a njegov jezik mlitava, mesnata krpa - upadne mi pravo u usta i dodirne mi jezik. Kao poljubac. Uzmaknem od udavljenog čoveka, zaboravivši mu ime, ne mogu da shvatim šta se dogodilo - a kada shvatim, umalo se ispovraćam. „Pozvaću obezbeđenje!” Jedva nekako dođem do daha, pogledam u Freda, pa u Klaudija, koji

je sada poprimio zelenkastu boju - to sigurno njegova negovana koža odražava osvetljenje u čaši. „Frede”, obratim se lešu. „Polomih se ovde da ti pomognem, zato daj, brate, ne zajebavaj.” Zamahnem pesnicom i zabijem mu je u grudni koš kao čekić - u mesto gde bi, koliko ja znam, trebalo da bude srce. „Trebalo bi da te stave u ludnicu!” prodere se na mene bacač diska. Fred je ponovo počeo da tone na dno. Ako nastavi ovako, nikada mu neću izbaciti vodu. Okrenem se ka Klaudiju. „Dođi ovamo!” „Ja?” „Hajde, mrdaj! Hajde da ga podignemo tako da mu je lice iznad vode!” „Šta?” „Rekao sam ti da ga podigneš! Evo, uhvati ga ovde!” „Neću da ga dotaknem! Mrtav je!” „Slušaj, kretenu! Još uvek možemo da ga spasemo! Pokušaću da ga oživim!” „Ne, neću!” „Da, hoćeš, bitango! Naređujem ti!” „Upomoć!” On zaroni u cev kao riba, ostavivši me samog sa Fredom. Nateram se da prislonim usta uz njegova, gurnem jezik nazad i dišem u njega. Sklonim usne, zamahnem pesnicom i udarim ga u mesto gde mu se spajaju rebra. Onda ponovo duvam vazduh u njega. Udarim! Duvam! Udarim! Duvam! Udarim! Kako da znam da li sve radim kako treba? Kako da znam da li još cvek ima šansi? Kako da znam koliko su mu već dugo pluća puna vode? Duvam! Kako da znam da nije sakrio svest u neki udaljeni kutak svog mozga koji ne dobija kiseonik i nemo mi viče: „Ovde sam!” - ili je već odavno mrtav, a ja se borim sa komadom mesa? Udarim! Duvam! Mora da se vrati u život! „Hajde, diši!” Fred ne želi da se vrati u život. Ali što on duže odbija da se probudi, to sam ja nervozniji, sve očajničkije udaram po njegovom srcu, sve gnevnije duvam svoj vazduh u njega. Ne želim sebi da priznam da ne mogu da ga spasem.

Udarim! Kako da budem siguran da sve radim kako treba? Duvam! Ne pomera se. Ne trepće, ne kašlje, ne bljuje vodu, ne zuri zbunjeno u mene, ne sluša nepoverljivo moja objašnjenja, ili mi zahvali zato što sam ga spasao. Verovatno sam mu slomio sva rebra i pocepao mu pluća, ali on i dalje ništa ne oseća. „Znaš šta... Hajde da se nešto dogovorimo...” Poslednji udarac! Poslednji udah! Čudo! Hajde! Čudo? On se blago promeškolji... Ne, traži da ga vratim u vodu. Obeshrabrim se. Fred zuri naviše. Voleo bih da mu kažem da je njegova duša sada negde gore, na nebu, gde mu luta pogled. Tako su pre petsto godina govorili o mrtvima. Ali ne želim da ga lažem. Kao ni nama ostalima, Fredu ne treba duša, a nebo iznad njegove mlitave glave je ionako samo slika. „Slabiću!”, kažem mu umesto toga. „Jebeni slabiću!” Udarim! Udarim! Udarim!!! „Sklanjaj se od njega!”, kaže neki strogi glas iza mene. „Mrtav je.” Pogledam oko sebe: dva muškarca u belim ronilačkim odelima sa logom Izvora. Obezbeđenje. „Pokušavam da ga oživim!” Fred klizne sa sedišta i bućne licem nadole u vodu. „Smirite se!”, kaže čovek iz obezbeđenja. „Potrebna vam je pomoć psihologa. Kako se zovete?” Odnekud izvuku dugačku, labavo istkanu vreću - belu, sa prugama jarkih boja sa strane. Razmotaju je pod vodom, vešto uguraju Freda u nju i zatvore mladića unutra, sa sve glavom. Rezultat je nešto nalik na šarenu salamu na naduvavanje kao pomagalo za plivanje. „Kako se zovete?”, ponovo pita službenik obezbeđenja. „Možda će tražiti svedoke.” „Ortner”, kažem uz osmeh. „Nikolas Ortner 21K.” „Nadamo se da nećete širiti informacije o onome što ste videli, gospodine Ortnere”, kaže čovek iz obezbeđenja. „Izvor je vrlo osetljiv kad se radi o njegovom ugledu, a naši advokati...”

„Ne brinite”, odgovorim. „O meni više nećete čuti ni reč.” Jedan od ljudi iz obezbeđenja zaroni u cev, drugi podigne SalamaFreda i otpremi ga na njegovo poslednje putovanje, a onda se pridruži pogrebnoj povorci. Gledam ih. U bazenu, jedan nivo niže, šarena vreća i dalje izaziva strah, dva nivoa niže izaziva gađenje, tri nivoa niže izaziva radoznalost, a četiri nivoa niže nikoga ne zanima. Otrgnem pogled od Freda i naslonim se na ivicu čaše. Moram da zbrišem odavde, ali sačekam da me ljudi iz obezbeđenja izguraju do izlaza. Ne želim više nikad da naletim ni na njih ni na udavljenog čoveka. Zažmurim i pokušam da povratim dah. Osećam se isceđeno, glupo, bespomoćno. Zašto si to uradio? Zašto si pokušao da ispumpaš vodu iz njega? Zašto nisi pobegao, ili jednostavno gurnuo telo da otpluta dole? Za koga je bila cela ta predstava? Šta si pokušavao sebi da dokažeš? Sačekam da se vesela mrtvačka vreća i njena pratnja izgube iz vida i odmah pojurim dole. Udarim slučajno nogom o ivicu i obrađujem se bolu. Dođe mi da udarim sam sebe. Dođe mi da razbijem svoje glupo lice. Na putu kući, ne prestajem da razmišljam o Fredu. Kako je uspeo da umre? Uz prosečni životni vek od sedamdeset godina, smrt ne predstavlja toliku neugodnost, ali ako taj životni vek teži ka večnosti, a statistiku kvare samo gubitnici poput njega... Mogao je možda da poživi još oko hiljadu godina, da ostane zauvek mlad, možda bi čak izgubio i nekoliko kilograma... Da sam samo uspeo da ga oživim. A da sam ga pustio da umre uz blagoslov, moja poseta kupatilima mogla je da ostane tajna. Sada će me tražiti kao svedoka. A ništa od toga ruje moralo da se dogodi. Probijam se kroz gomilu ljudi koja žamori. Mrzim gužvu. Svaki put kad se zateknem na mestima na kojima se okupilo previše ljudskih tela, koja se sva pripijaju, tiskaju uz mene, ne ostavljajući mi prostora da se pomeram ili dišem, hvatajući me za laktove, gazeći me po cipelama, počnem da se tresem. Dođe mi da glasno vrisnem, da ih sve odgurnem sa puta, da pobegnem, gazim po tuđim nogama, pa i glavama. Ali nemam gde da pobegnem. Ma koliko kula mi sagradili, nikada neće biti dovoljno prostora za sve. Imam svoj metod kako da se probijem kroz javne prostore. Ja to zovem „ledolomac”. Moraš da se krećeš malo postrance, sa desnim laktom isturenim pred sebe i desnom pesnicom prislonjenom o levi

dlan: tako pretvoriš telo u čvrstu ramnu konstrukciju. Prebaciš težinu ka napred, kao da ćeš se preturiti i proguraš se kroz gomilu laktom, uguraš ga između ljudi koji se tiskaju, a onda se i sam uguraš za njim. I dok se ostali sudaraju i češu jedni o druge, počinju da besne, krišom se dodirujući i sve to opravdavajući gužvom, ja rasturam Braunovu zbrku i probijam se pravo kroz nju. Da nisam izmislio ovaj metod, odavno bih odlepio. Verovatno bih se zaglavio u gužvi i zauvek nestao. Jedva uspem da se probijem do vrata brane. Stisnem svoj komunikator. Signal je poslat, brana me pusti da uđem i odseče sve uljeze. Konačno se otrgnem iz gužve. Konačno moj blok. Od poda do plafona, dvadeset metara visoki narandžasti zidovi podeljeni su na male identične kvadrate, a u svakom od njih su mala vrata; za zid je prikačena mreža stepenica i prolaza: svaka stambena kocka ima zaseban ulaz spolja. Kažu da su arhitekte bile inspirisane prastarim motelima - čista romantika. Kažu i da bi otvorena konstrukcija poput ove, jarkog i vedrog kolorita, trebalo da je dobra za ljude koji boluju od klaustrofobije. E pa, nek se nose, pametnjakovići. Posle one jebene gužve, dobro bi mi došlo tuširanje. Na ulazu u blok stoji automat gde se prodaju svakojake stvarčice: proteinski štapići, žestoko piće u flašama od kompozita, sve pilule koje vam ikada mogu zatrebati. Pored njega stoji drska mlada prodavačica: konjski rep i šiške, glupe plave oči, bela košulja sa raskopčana tri gornja dugmeta. „Čao!”, kaže mi. „Hoćeš nešto da kupiš? Imamo sveže skakavce!” „Imaš Kartell” „Naravno, uvek imamo flašu u rezervi, posebno za tebe.” „Baš si ljubazna. Daj je. I te tvoje skakavce.” „Slatke ili slane? Imamo ih sa ukusom krompira ili salame!” „Slane. Mislim da je to sve.” „Naravno, slane!” Lupi se komično po čelu. „Kao i obično.” Komunikator oko zgloba moje šake kaže mi da prislonim kažiprst na ekran da potvrdim plaćanje. Mašina mi pruža kesicu sa kupljenom robom. „Umalo da zaboravim. Hoćeš da probaš nove pilule sreće?” „Pilule?” „Stvarno su baš dobre. Efekat je potpuno neverovatan! Traje i do tri dana. I posle nema spuštanja.”

„Kako znaš?” „Šta?” „Kako znaš da je efekat potpuno neverovatan? Sa čime možeš da ga uporediš?” „Kako to misliš?” „Kada si uopšte bila srećna?” pitam, pažljivo birajući reči. „Makar na sekund, a?” „Znaš, ne mogu...” „Naravno da ne možeš! Kako onda, dođavola, možeš da...” „Zašto si takav?” - povređenost u njenom glasu zvuči toliko iskreno da me je zapravo sramota; smešno. „Dobro. Dobro, izvini...” - zašto joj to govorim? „Odlepio sam. Imao sam težak dan... Dug i vrlo... Čudan.” „Čudan?” „Mislim da sam uradio gomilu stvari koje nisam planirao. Znaš već kako to ide.” Ona slegne svojim mršavim ramenima i trepne. „Čvrsto odlučiš da nešto ne uradiš, a onda se do guše uvališ u to i nema šanse da se izvučeš”, objasnim. „I nije ti jasno kako se to dogodilo. A nemaš koga da pitaš. I nikoga sa kim bi o tome pričao.” „Jesi li usamljen?” Pogleda me krajičkom oka: uradi to tako vešto da zaboravim na sve i nasednem. „Pa... A ti?” „Pomislila sam samo da su, ako si usamljen, naše nove pilule sreće možda baš ono što ti je sada potrebno... Zar ne bi voleo da ih probaš?” „Neću tvoje glupe jebene pilule! Ne možeš da jedeš sreću, kapiraš? I prestani da pokušavaš da mi je prodaš!” „Hej, druže... Što se toliko nerviraš...” Kratak, podrugljiv smeh iza mene. „Zar ti niko nikad nije rekao da ona nije stvarna? Možda bi i na nju da naskočiš? Samo požuri, ovde je red!” „Idi dođavola!”, kažem, osvrćući se. Nekakvo bespolno strašilo u širokoj, mekanoj crvenoj dukserici sa kapuljačom. Zakorači napred, drsko zauzevši moje mesto kod automata. „Hvala što ste kupovali kod nas”, kaže mi prodavačica na rastanku. „Dajte mi Izabelu”, strašilo kaže automatu. „Neću da me uslužuje ova frigidna lutka.” Otresita, plavooka prodavačica poslušno nestane, a umesto nje se

pojavi druga projekcija: napadno našminkana Južnjakinja kovrdžave kose, širokih bokova i teških grudi. „Šta bleneš? Izlazi, kretenu!”, prodere se strašilo pokazujući glavom na mene. „Ćao, Iza! Šta ima?” Pre nego što odem, opalim ga po faci. Čudan dan. A onda, kada dođem kući i uguram se u svoju kocku, vidim da je u kutiji sa pilulama za spavanje ostala samo jedna okrugla tabletica. Veoma je važno da sutra ne zaboravim da kupim novu kutiju, inače... Pogledam oko sebe. Kao i uvek, sve u savršenom redu. Krevet je namešten, odeća na policama je ispeglana i razvrstana - uniforme su odvojene, dva spremna kompleta - sve cipele su u svojim omotima, kutija sa suvenirima leži na stolu na rasklapanje i kontrolnoj tabli, na zidu visi stara plastična Miki Maus maska - jeftina, kakve su nekada prodavali deci u zabavnim parkovima. Ništa suvišno: ne volim suvišne stvari. Neko bi pomislio da u kocki dva sa dva sa dva i ne može drugačije, ali ne slažem se: ako čovek nije sklon redu, napraviće haos u sopstvenom kovčegu. Sve je normalno. Sve je normalno. Sve je normalno. Pre nego što se čeljusti stege sklope oko mene, naredim kući: „Prozor! Toskana!” Jedan od zidova - onaj okrenut ka krevetu - zasija i pretvori se u prozor od poda do plafona; kroz njega vidim brda i nebo i oblake koje najviše volim. Sve je lažno, ali odrastao sam uz surogate. Popijem gutljaj iz flaše, a onda iz kutije istisnem poslednju pilulu za spavanje; stavim je u usta, smestim se udobno na krevetu i sisam pilulu, duboko dišući i pogleda prikovanog za scenu koja se vidi kroz prozor. Važno je izdržati pet minuta. Tačno toliko je potrebno piluli da me otpremi u zaborav. Neka drugi krkaju svoje pilule sreće i spokoja, samo neka meni ostave moje male okrugle prijateljice. Obeznane me na tačno osam sati i, što je najbolje od svega - garantovano nema snova. Apsolutno savršen izum. Sa njima ću uvek biti spokojan i srećan. Osećam prijatnu gorčinu pilule za spavanje na jeziku. Uvek odaberem one sa ukusom limuna - idu dobro uz tekilu; uostalom, ne mogu svi da priušte pravi limun. A što se tiče prave, sunčane Toskane to niko ne može da priušti. Ma, ko je jebe. Isključim svetlo i utonem u mrak. Ja sam vesela bela vreća sa prugama u bojama duge i usisan sam u prozirnu cev na čijem jednom

kraju je čaša morske vode, a na drugom - ništavilo.

P O G L AV L J E I I I

UPAD

Dobro, spreman sam da priznam da ima i pristojnih liftova. Prepotopski, prozirni liftovi koji se lagano kreću uz i niz spoljašnje zidove starih kula - spreman sam da provedem malo vremena zatvoren u njima, mada se čini da im je potrebna čitava večnost da se sa gornjih nivoa spuste skroz do dole. Ovaj je velik - u njega bez problema može da stane tridesetoro ljudi, a sada je popunjen samo do trećine. Gledano spolja, izgleda kao staklena hemisfera, jedna od desetak priljubljenih uz fasadu ogromnog nebodera koji kao da je isklesan u ledu. Osim mene, u njemu je još devetoro ljudi. Pažnju vam, prirodno, prvo privuče natmureni, dva metra visoki grmalj koji grize usnu. Crvene oči mu suze, a curi mu i nos - kao da plače. Pored njega je sitni, punački, ozbiljan tip koji se napeto češka po potiljku. Liči na poslovnog čoveka koji je krenuo u kancelariju. Nasmejani krupni lik punih usana i kratke kose, koji deluje nekako nezgrapno, sašaptava se nešto sa pegavim mladićem razbarušene kose u cvetnoj košulji. Grmalj ih gleda sa neodobravanjem. Mršavi čovečuljak, umornog, nervoznog lica, drema na nogama, iako mu se „pune usne” i „cvetni” kikoću tik uz uvo. Nad njim se nadnosi visoki čovek hrskavičavog nosa, tužnih očiju i ogromnih ušiju,

zatrpan pod gustom ćubom pažljivo oprane kose. I pored svog čudnog izgleda, odiše nekakvim savršenim spokojem: možda je čovečuljak zadremao pod zaklonom nadstrešnice tih ušiju. Ali pažnju mi je privukao jedan drugi putnik - mršavi mladić potpuno obrijane glave. Gotovo dečkić, izgleda tako mlado - a sudeći po njegovom izgledu, očigledno je neki ološ. U svakoj pristojnoj kutiji, ljudi bi sumnjičavo zurili u njega, ali ovde ga gleda samo jedan putnik zdepasti čovek glatko obrijane glave, sa brkovima. Kad bih morao da nagađam ko je, rekao bih policajac. Poslednji putnik je pravi romantični junak: građen kao Leonardov Vitruvijev čovek, sa plemenitim licem Mikelanđelovog Davida; kovrdžave kose, deluje pomalo kao sanjar. E to je već neko ko bi izazvao pravu senzaciju u kupatilima, pomislim. Prislonim čelo na staklo. Polako se spuštam u ovoj staklenoj tegli, sve niže i niže, dok nismo negde na pola puta. Odavde kula odmiče naviše u daljinu, dok se u perspektivi njene stranice ne spoje pri vrhu, kao što se spajaju dole ispod, stapajući se u korenje. Mnoštvo bleštavih svetala. A ovaj grad se nastavlja u beskonačnost. Evropa. Monumentalni gigapolis koji je progutao polovinu kontinenta, nagnječivši tlo pod nogama i probijajući nebo iznad. Ljudi su jednom probali da sagrade kulu koja bi dosegla do oblaka; Bog ih je kaznio zbog njihove međusobne nesloge i nesklada, nateravši ih da govore različitim jezicima. Velika građevina koju su podizali srušila se. Bog se samozadovoljno osmehnuo i pripalio cigaretu. Ljudi su se povukli sa nebesa - ali ne zadugo. Pre nego što je Bog stigao i da trepne, morao je da se stisne gore, a onda je isteran odatle. Sada je cela Evropa prekrivena Vavilonskim kulama, a ovih dana to nije nešto čime se treba dičiti - jednostavno više nema prostora za život. Ali želja za nadmetanjem sa Bogom odavno je nestala. Vreme kada je on bio jedan i jedini je prošlo, sada je samo jedan od sto dvadeset milijardi - i to ako je registrovani stanovnik Evrope. Konačno, tu su i Panamerika, Indokina, Japan i njegove kolonije, Latinosi i Afrika - sveukupno negde oko trilion ljudi. Skučeni smo. Nemamo gde da podignemo svoja industrijska postrojenja i agrofabrike, kancelarije i sportske arene, kupatila i simulirane prirodne zone. Bilo nas je previše, pa smo zamolili Boga da se pomeri, to je sve. Nama je nebo potrebnije nego njemu. Evropa je kao fantazmagorična kišna šuma: kule su poput stabala

drveća, mnoga obima većeg od kilometar i visoka nekoliko kilometara, sa transportnim hodnicima i prelazima za pešake okačenim između njih poput lijana. Kule se uzdižu iznad dolina Rajne i Loare, nikle su u Portugalu i Češkoj. Ono što su nekada bili Barselona, Marselj, Hamburg, Krakov i Milano sada je jedna zemlja, jedan grad, svet za sebe. Ostvaren je vekovni san i Evropa je zaista ujedinjena - možeš da pređeš sa jednog na drugi kraj, sa jedne na drugu stranu, kroz transportne prolaze i tunele koji vise stotinu spratova iznad tla. Na nekim mestima, ova velika šuma blešti od svetla, na drugima može delovati sumorno i mračno: nemaju sve zgrade prozore, a dovodne cevi se često nalaze napolju, uplićući se oko stabala kula poput parazitskih puzavica. Sva ona mesta koja su nekada bila posebna, sada su unutra. Nova Evropa nikla je na mestu stare Evrope i progutala je: srednjovekovne crkve, drevne rimske palate, uske sporedne ulice Pariza od kaldrme i kovanog gvožđa, staklena kupola Bundestaga u Berlinu - sve je to asimilovano sa divovima dok su ih gradili, apsorbovano u dekor nižih nivoa. Neke stvari morale su da budu srušene kako bi se zabili nosači i podigli zidovi - ali ne možeš sagraditi potpuno novi svet bez izvesnih prepravki. I sada su tu stotine krovova iznad krovova kuća u starom delu Praga, iznad tornjeva Ribarskog bastiona u Budimpešti i Kraljevske palate u Madridu - jedni iznad drugih: vrtovi i sirotinjske četvrti, kupatila i ogromna industrijska postrojenja, boksovi za spavanje i sedišta kompanija, stadioni, klanice i vile. Ajfelova kula, London tauer i katedrala u Kelnu, skupljaju prašinu pod veštačkim oblacima u podrumima novih kula, novih palata i katedrala koje su zaista velike i zaista večne. Jer samo su takve građevine dostojne novog čoveka. Čoveka koji je uspeo da se oslobodi okova sopstvenog tela i da poništi smrtnu presudu koju su mu u njegovoj DNK ostavili u nasleđe stari sedobradi Naturalisti. Čoveka koji je uspeo da reprogramira sebe. Da se iz jedne vrlo kvarljive igračke transformiše u stvorenje imuno na propadanje i zauvek mlado; nezavisno i konačno savršeno. Čoveka koji više nije bio tvorevina, već je postao tvorac. Milionima godina ljudi su strastveno sanjali isti san - da pobede smrt, da se oslobode njenog jarma, da od života u stalnom strahu pobegnu u slobodu! Čim smo se uspravili i zgrabili štap, već smo počeli da razmišljamo kako ćemo da nadmudrimo smrt. Kroz celu našu istoriju, pa čak i pre toga - kada je istorija još uvek bila učmala, ustajala

močvara - to je bio jedini cilj kome smo stremili. Mi ljudi, jeli smo srca i jetre svojih neprijatelja, tražili mitske izvore na mestima koja se ne nalaze ni na jednoj mapi, gutali samlevene rogove nosoroga i izdrobljene dragulje, sparivali se sa devicama, plaćali bogatstva alhemičarima nadrilekarima, jeli samo ugljene hidrate ili samo proteine, u zavisnosti od saveta gerontologa, trčali ulicama i plaćali čitavo bogatstvo hirurzima šarlatanima da nam zategnu kožu i ispeglaju bore... Sve samo da ostanemo večno mladi - ili da bar delujemo tako. Ali više nismo homo sapiens. Sada smo homo ultimus. Više ne želimo da budemo ničija bezvredna tvorevina. Nemamo nameru da čekamo da naš slučaj bude obrađen u prenatrpanoj birokratskoj mašineriji evolucije. Konačno smo uzeli svoju sudbinu u svoje ruke. Mi smo kruna sopstvenog stvaranja. A ovo je naša palata - Nova Evropa. Zemlja sreće i pravde, gde su svi rođeni besmrtni, gde je pravo na besmrtnost sveto i neotuđivo kao i pravo na život. Zemlja ljudi koji su, po prvi put u ljudskoj istoriji, oslobođeni straha, koji ne moraju svaki dan da žive kao da im je poslednji. Ljudi koji, nesputani truljenjem i propadanjem tih vreća mesa, svojih tela, mogu da razmišljaju ne u kategorijama godina i vremena, već u razmerama dostojnim univerzuma. Koji mogu da nastave zauvek da usavršavaju svoje znanje iz oblasti nauke i svoje veštine, usavršavajući svet - i sebe. Nadmetanje sa bogom više nema smisla, jer smo odavno postali ravnopravni. Nekada je jedino on bio večan, ali sada to svako može da bude. A uspeli smo se i u nebesa, jer sada je svako od nas bog - i sada nam nebesa s pravom pripadaju. On čak nije ni svrgnut sa prestola - jednostavno je abdicirao, pobegao obrijane brade, obučen u žensku odeću i sada luta negde među nama, živi u kocki dva sa dva sa dva metra i za doručak se kljuka antidepresivima. Lift se polako spustio još dvadeset nivoa: kroz izmaglicu i dim vidim podnožja kula. Nema još mnogo. „Slušaj šta ću da ti kažem. Živiš u najbolje doba koje je ikada postojalo na planeti. Srećnijeg doba od ovog nikada nije bilo, kapiraš?”, kaže čovek sa brkovima, a njegov glas me vrati u lift. Navodno se obraća mladoj protuvi, mladiću obrijane glave, ali i ostali putnici u liftu se okrenu ka njemu i slušaju. Svi su ozbiljni.

„Samo, nisu svi te sreće, ova sreća nije za njih i u tome je štos. Tako je to ovde, u Evropi. Ali u Rusiji - verovatno si u vestima video šta se tamo dešava. Ili šta se dogodilo u Indiji. Nije ni čudo što su nam granice uvek preplavljene izbeglicama kao vaškama. A razlog što svi pokušavaju da dođu ovamo je to što je kod nas sve za džabe - kapiraš? Ovakvo mesto nigde drugde ne postoji. Ne mogu da idu u Ameriku, jelda? Ne bi imali dovoljno love za život.” Momak se mršti, ali se složi klimanjem glave. Pogledam ga bolje i ne sviđa mi se ono što vidim. Tupavo, zlobno lice. Šta on radi ovde? Nije mu mesto ovde. „Ti si, na primer, rođen ovde. Imaš pravo na besmrtnost. Imaš sreće. Ali da li zaista misliš da će tako da bude? Da ćeš živeti večno? Ništa nije garantovano, ja da ti kažem. Ništa. Jer ima mnogo onih koji bi želeli da se dokopaju onoga što je džabe - ali sve što je dobro kad-tad se potroši. Ponestalo nam je vode, zar ne? Filtriramo sopstveni urin i pijemo ga! Ponestalo nam je prostora! Čovek je srećan ako ima osam kubnih metara! A klopa... Slušaš li ti mene?” „Aha, slušam, slušam...”, promumla obrijana protuva. „Hrana! Energija! Sve je rastegnuto do krajnjih granica! Do krajnjih granica! Zato svi treba da pokažu malo društvene svesti, da preuzmu deo odgovornosti. Sto dvadeset milijardi, šeststo dva miliona, četiristo osamdeset dve hiljade... Evropa jedva izlazi na kraj sa tolikim stanovništvom. Ne može da se izbori sa još više. Svi smo u opasnosti. Političari baljezgaju o hiljadu njih manje ili više... Ali kažem ti: činjenica je da je čaša puna. Još jedna kap i preliće se. A onda ode sve dođavola.” Klimnem glavom: baš je tako kako kaže. „I onda za tebe više neće biti besmrtnosti. Kapiraš? A sve to zbog ove gužve. Ako postoje neprijatelji Evrope - onda su to oni. Ovaj ološ. Ako želiš da živiš kao životinja - napravi Izbor, sve je legalno, zar ne? Ah, ali ne! Oni žele da se izvuku iz toga. Da prevare nas ostale. Kako bi njihova derišta mogla da udišu naš vazduh i iscede naše zalihe vode! Hoćemo li im dozvoliti da im sve to prođe?” „Ma ko ih jebe”, progunđa mladić. „Samo ti to imaj na umu, jesi čuo? Oni su kriminalci. Paraziti. Moraju da plate. Mi radimo sve kako treba. Svet vrlo jednostavno funkcioniše prijatelju. Ili oni, ili mi. Kapiraš?” „Aha, kapiram, kapiram...” „Tako treba! Nema milosti za štetočine!” Čovek sa brkovima ljutito odmeri klinca od glave do pete, onda

skine ranac sa ramena i iz njega izvadi belu masku. Proučava je, kao da je nikada ranije nije video i ne shvata kako je dospela u njegov ranac. Zatim je stavi. Na prvi pogled, kompozitni materijal od koga je napravljena ne razlikuje se od mermera. Lice na maski nekada je pripadalo drevnoj grčkoj skulpturi Apolona. Znam, video sam originalnu statuu u muzeju. Oči su prazne, bez zenica - prevrnule su se, ili su staklaste. Lice je hladno i ravnodušno, paralizovano. Bespolno. Crte su previše pravilne. Mora da su ga izvajali po samom bogu ili po nekom lepom lešu. Ljudi - živi ljudi - nemaju takva lica. Klinac posegne u svoju vreću, izvuče iz nje identičnu masku, stavi je i zaledi se - kao zapeta opruga. Onda punački poslovni čovek izvuče svoju masku - identičnu kopiju onih koje su izvukli mladić i čovek sa brkovima. Nervoznim pokretima, mršavi čovečuljak izvuče odnekud Apolonovo lice, a onda klempavi čovek bez žurbe stavlja mermernu masku na svoje lice. Grmalj i Vitruvijev čovek urade isto. Čupavi mladić skida svoju drečavu havajsku košulju i oblači crni radnički kombinezon kakve nose i svi ostali, preobražujući se u boga svetla, mladosti i lepote - a onda se i lakrdijaš punih usana preobrazi na isti način. Sada je tu devet anonimnih, uniformisanih prilika. „Uspavao si se?”, pita onaj koji je nekada imao brkove, okrećući se ka meni. Izvadim svoju masku: ja sam poslednji. Stigli smo. Zid iz koga smo izašli transformisan je u veliki mural - njegova ogromna površina cela je prekrivena naivnim, drečavim i neukusnim grafitima. Moćne, nasmejane herojske prilike preplanule kože, četvrtastih brada, sa mehurima na glavama; Arijevke u srebrnim kombinezonima; nasmejana deca sa inteligentnim, odraslim očima; nestvarni, prozirni neboderi - a iznad njih, stapajući se sa plavetnilom kosmičkog prostora, nebo bez oblaka, preko koga prolazi desetine belih „Albatros” brodova, koji se očigledno spremaju da skoče kroz međuzvezdani prostor do drugih svetova, osvoje ih i sagrade mostove do njih od Zemlje koja je prepuna malih srećnih ljudi. Naziv ove ružičaste utopije ispisan je između neba i kosmosa nekoliko metara visokim slovima: BUDUĆNOST. Bog će ga znati kada je ova ogromna brljotina stvorena. Verovatno

davno, pošto su je naslikali a ne projektovali pravo na zid ili postavili na ekran - i pošto su protraćili boju da prikažu decu. Verovatno veoma davno, pošto su još uvek verovali u osvajanje svemira. Ali savršeno je jasno da otkako je nacrtana, ova idila nije nijednom očišćena, pa su sada grafiti prekriveni braonkastim slojem garave masnoće, poput slika srednjovekovnih majstora. Nebo je postalo tmurno. Pod tim masnim slojem, ljudi deluju bolesno: njihovi osmesi otkrivaju žute zube, beonjače njihovih izbuljenih očiju su žute, a njihova radost deluje nekako usiljeno, kao da je novinski fotograf došao u koncentracioni logor i rekao svima da se osmehnu. Zabavno je. Modeli koji su pre nekoliko vekova pozirali umetniku verovatno se od tada nisu promenili. Ali njihovi likovi su potamneli, pogaraveli i ispucali. Vreme nije blagonaklono prema portretima - na šta je ukazao večno mladi Oskar Vajld. Ali baš nas briga za vreme. Vreme za nas nije bolest. Izlaz iz lifta nalazi se na delu zida gde je naslikan poslednji svemirski brod, koji se još uvek nije vinuo u kosmičko plavetnilo. Izlaz je integrisan u umetnikovu fantaziju, a vrata istovremeno predstavljaju i otvor intergalaktičkog šatla. I tako se ispostavi da izlazimo u zastarelu BUDUĆNOST iz svemirskog broda koji nikada nije poleteo ka udaljenim zvezdama. Uzgred, dobro je što nije. Nemamo mi šta tamo da tražimo. Ali ono što vidimo pred sobom je sadašnjost. Kutija u kojoj smo došli visoka je oko pedeset metara, gotovo pola kilometra duga i isto toliko široka; ne mogu da kažem ništa preciznije od toga jer je teško gledati pravo preko nje. Masivne konstrukcije sastavljene od kostura od kompozitnog materijala pružaju se od poda do plafona, pa mesto podseća na skladište megamarketa, sa beskonačnim redovima polica i sanduka za skladištenje. A ova skeletna konstrukcija od stubova i polica pretvorena je u koralni greben, naseljen najneobičnijim oblicima života. Svaka polica je visoka metar i po - nema mesta da se uspraviš: neke su zagrađene malim krhkim ogradama, na neke su postavljeni tanki, raznobojni zidovi napravljeni od svakojakog đubreta, a neke su gole. Ovde ima milion takvih polica, na kojima je poredano milion ljudskih života. Svaka mala ćelija je nečija daščara, prodavnica, konačište ili gostionica. U vazduhu lebdi pikantna izmaglica - para ljudskog daha, pomešana sa dimom kuvane hrane; miris ljudskog znoja, pomešan sa ukusnim začinima; miris ljudskog urina, pomešan sa egzotičnim

osveživačima vazduha. Okviri stoje blizu jedan do drugoga i ako se zaletiš, možeš sa jednog da skočiš na drugi. I nije strašno skočiti, čak i trideset patuljastih spratova gore: između okvira svuda su okačeni mali viseći mostovi, žičani prelazi i užad na koje je okačen veš da se suši pružaju se preko prolaza - čak i ako ti se omakne noga, sigurno ćeš se uhvatiti za nešto dok padaš. Načičkani mnoštvom naseljenih čaura, okviri vrve od ljudi. Raznolika gomila preplavila je prvi nivo - „prizemlje”, mada odatle do tla zapravo ima trista metara - i nastanila sve ostale. Galerije kipte od ljudskih lica, samo što se ne preliju. Ljudi koji hitaju preko malih mostova, koje kao da drže samo želja i obećanje, kao da se batrgaju u vazduhu bez oslonca. Opako mnoštvo ljudi klizi uz i niz stepenice zatvorene u okna ograđena rešetkama koje se pružaju od poda do udaljenog plafona. Još deset hiljada merdevina vode od jednog do drugog nivoa svuda gde ljudima dune da ih u nekom trenutku prislone. A klimavi otvoreni liftovi sa malim nesigurnim platformama jure goredole, isporučujući neustrašive putnike i njihov neobičan tovar do određene tačke u ovom paklenom metežu do koje iz nekog razloga baš moraju da dođu. A ipak, cela konstrukcija je nekako... ne prozirna, već puna rupa, tako da možeš da vidiš kroz nju; kroz rešetke, male zidove, prelaze, male balkone i veš okačen da se suši - do kosmičkog prostora, naslikanog preko plafona, sa nebrojenim zvezdama i drečavim Saturnima-Plutonima-Jupiterima. Jer plafon je nastavak ogromnog grafita iz koga smo izronili i ponosni astronauti sa mehurima na glavama zure odozgo sa murala i blagim (i pomalo žućkastim) očima, posmatraju raskalašne orgije koje se neprestano odvijaju pred njima očigledno preneraženi i pitajući se da li bi možda ipak bilo bolje da se zapute u svemir. Pozdravljamo vas, ljudi BUDUĆNOSTI. Dobro došli u naš sklepani grad. Galama je ovde nesnosna. Milion ljudi koji svi istovremeno pričaju na svom jeziku: pevuše neku bezveznu pop pesmu koju ne mogu da izbace iz glave, stenju, viču, smeju se, psuju, plaču. Imam osećaj kao da sam gurnut u mikrotalasnu rernu. Čini mi se da neću moći sam da se probijem kroz ovu uzburkanu masu, čak ni pomoću mog posebnog metoda. Kako onda nas desetorica to da uradimo, a da se usput ne rasturimo?

„Klin”, kaže mi zapovednik našeg odreda ispod maske - on je čovek sa brkovima koji je prosvećivao klinca. „Klin”, proderem se. Div sa slinavim nosem, Danijel, stoji napred. Al i debeljko koji liči na poslovnog čoveka stoje iza njega. Treći red čine Benedikt, koji zrači spokojstvom; mlada protuva, čije ime i ne nameravam da upamtim, i mršavi, nervozni Aleks. Red pozadi činimo debelousni Bernard, čupavi Viktor, Džozef, Vitruvijev čovek i ja. „Napred marš”, kaže verovatno naš zapovednik. „Napred marš!” ponovim, promuklim glasom. Želim da se proguram laktovima kroz gomilu, da rasteram te ništavne dokoličare, da ih smrvim, ali obuzdam se i pogledam u Ala i Danijela, pokušavajući da upijem njihovu hladnokrvnu smirenost. Ja sam deo odreda. Okružen svojim ratnim drugovima. Zajedno činimo jedan mehanizam, jedan organizam. Kada bi samo Bazil bio ovde... Kada bi samo, umesto ove maloletne protuve, Bazil bio sa nama. Ali Bazil je sam kriv za to. Sam je kriv. Više ne jurim da bilo gde stignem. Koračam. Naša formacija se prikrada napred kao tenk. U početku je teško: u ovom metežu nas ne primete odmah. Ali nekoliko pogleda najpre preleti preko crnih proreza na našim maskama, a onda se nečiji pogled zaustavi na našim glatkim mermernim čelima i zaleđenim mermernim kovrdžama, našim zapečaćenim ustima i savršeno pravim nosevima uklesanim u kamenu. Gomilom se pronese šapat: „Besmrtni... Besmrtni...” I gomila se zaustavi. Kada se voda ohladi do nule, možda se još neće zalediti. Ali ako ubaciš u nju makar i komadić leda, proces se odmah pokrene i kora leda počne da se širi po površini i steže. Tako se hladnoća širi oko nas, sledivši beskućnike, skitnice, preprodavce, varalice, pljačkaše, vođe koječega, lopove; sve te gubitnike. Prvo prestanu da se komešaju i ukopaju se u mestu, onda počnu da se tiskaju, uzmičući od nas u svim pravcima, nekako se još više zbijajući jedni uz druge, iako se čini da nemaju gde više da se sabiju. A mi se sve brže krećemo napred, razdvajajući gomilu i ostavljajući za sobom otvoren put, prolaz koji se još dugo ne zatvori, kao da se ljudi plaše da stanu tamo gde smo mi upravo stali. „Besmrtni...”, za nama se širi šapat.

U njihovom šapatu se osećaju poniznost i strah, ali i mržnja i prezir. Nek idu dođavola. Razgovor zamre u malim, prljavim restoranima na nižim spratovima, gde gosti koji su imali sreće sede jedni drugima na glavama, a ostali vise sa balkona kao grozdovi i nekim čudom se i dalje drže dok iz zgnječenih kutija gutaju neko bezimeno organsko varivo. Iz ljuštura kolibica i jazbina vire razrogačene oči račića: svi stanari izmile, sjativši se na male galerije i mostove da nas vide svojim očima. Prate nas sa prestravljenim izrazima na licu, ne mogu da odvoje pogled od nas: svi oni žele da znaju gde idemo. Svi oni žele da znaju po koga smo došli. „Nalevo”, naredi Al. „Nalevo!” Skrenemo ka uskom stepeništu naguranom između vertikalnog salona za masažu i salona za virtuelni seks. Put nam prepreči neki krupni siledžija sa ravnim nosom, ali Danijel ga samo gurne u stranu, a siledžija radne na pod i više ne ustane. „Treba nam nivo petnaest”, kaže Al. Šapat se proširi do petnaestog nivoa mnogo brže nego što mi možemo da se uzveremo uz škripave stepenice, koje se njišu kao da smo majmuni na lijanama. A gore iznad nas, panika se već širi poput požara. Neka ih, nek paniče. Kada se uzveremo gore, potrčimo u koloni duž malih uskih visećih balkona, pored mnoštva koliba, brvnara i kaveza. Ljudi nam se sklanjaju sa puta. Odgurnemo u stranu one koji blenu, zanemeli ili skamenjeni od straha. „Brže!” viče Al. „Brže!” Ka nama trči mlada žena, divlje, zamršene kose. Baci se na nas, glupo pružajući ruke ka nama. Dlanovi su joj umazani nečim žutim. „Odlazite! Odlazite! Nemojte! Neću vam dozvoliti!” „Ma beži bre, budalo glupa! Šta radiš?”, prodere se na nju neki mladić, cimajući je za haljinu i pokušavajući da je odvuče od nas. „Šta radiš? Samo ćeš...” „Sklanjaj se!”, viče Danijel. „Treba nam”, odluči naš zapovednik. „Držite je!” Anton izvuče svoj šoker i prisloni ga uz devojčin stomak: ona padne kao oborena sekirom i ne može više ni reč da izgovori. Mladić gleda u nju u neverici, a onda iznenada gurne Antona u ramena sa obe ruke,

tako da ovaj proleti kroz tanku ogradu balkona i poleti preko ivice. „Ovde... Ovde je negde!”, zagrmi naš zapovednik. Pošto je gurnuo Antona, mladić sasvim klone. Odmah dobije šoker u uvo i sruči se kao prazna vreća. Pogledam preko ivice balkona. Anton je sleteo na nekakvu poprečnu gredu nekoliko spratova niže. Pokaže mi podignut palac. Zaustavimo se kod mikroskopski malog azijskog restorana: prodavač za tezgom može da se ugura u svoju prodavnicu samo sedeći, kuvar je naguran negde iza njega, a niz barskih stolica sa odrezanim nogama poredan je duž tezge napravljene za patuljke, sa zavesom na kraju - to je klonja. Ceo restoran je veličine pijačnog kioska. Svi su na otvorenom. Nemaš gde da se sakriješ. Na zidu pored kase visi hologram čoveka obučenog u ružičastu gumu koja mu se pripija uz izvajanu muskulaturu. Oči su mu našminkane, a u ustima mu je ljubičasta cigara. Cigara se dimi i menja ugao pod kojim je iskošena u zavisnosti od toga odakle je gledaš, sugestivno se podižući. Samo što se ne ispovraćam. Zdepasti kuvar na smeđoj ćeli ima tetovažu: „Uzmi me.” I prodavač za tezgom je ukrašen, usne su mu namazane karminom, a u jezik mu je utisnut majušni svetlucavi teg. Pogleda u Danijela i polako prelazi malom svetlucavom šipkom preko nakarminisanih usana. Izgleda da smo pogrešili adresu. „Ne morate čak ni da skidate maske”, kaže. „Prosto obožavam anonimnost. Ne skidajte ni čizme... Tako su brutalne.” „Ovde?” pita Danijel, okrećući se Alu. „Čudno mesto za skvot.” „Stigla je dojava”, smrknuto doda naš zapovednik, zureći u svoj komunikator. „A ona gospođa...” U tom trenutku vidim da je zavesa malo podignuta i iza ugledam nečije krupne oči. Čujem prigušenu ciku i šapat... Odgurnem Danijela u stranu - preprečio je prolaz - a onda se sagnem i proguram pored ljubopitljivih perverznjaka i njihovih hladnih rezanaca i krenem ka klonji... „Hej!”, dovikne mi prodavač. „Hej-hej!” Razmaknem krpu. Nema nikoga. Mogu da se uguram u kiosk samo čučećki. Zid iza kotlića je prekriven ponudama za brz i anoniman seks, sa sve merama definitivno preuveličanim. Sa leve strane, neki umetnik iz naroda urezao je anatomski precizan penis i okružio ga kao porodični grb trakama po kojima su ispisane apsolutno neverovatne skarednosti. Na

mestu gde počinje reč „cmokanje” ugledam mali senzor na dodir. Vrlo inventivno. Odmaknem se i udarim čizmom o zid. Pocepa se kao papir - iza njega je šaht sa merdevinama koje vode dole. „Ovuda!”, doviknem i skočim prvi dole. Još dok padam, čujem ciku i znam da sam ga našao. Dojava je bila tačna. Nisu imali vremena da pobegnu. Preplavi me adrenalin. Lov je počeo. Sada ne možete da se sakrijete, skotovi. Mala, tamna soba, sa nekakvim mekim nameštajem na podu, gomila tepiha, prilika koja čuči... Osetim kako mi mučnina navire uz grlo. Pre nego što stignem da sve dobro osmotrim, sobu obasja prodorni bljesak naglavačke poletim nazad sa ognjenim krugovima u očima, a disanje mi je prekinuto. Odmah se otkotrljam u stranu i slepo se bacim na njega, pipajući mu tražim grlo, pa oči - stisnem ih. Urlik. Uspem da napipam svoj šoker. Zgrabim klizavi zglob koji pokušava da ga dohvati, izvučem šoker i zabijem ga u nešto meko. Zzzz... Dugo ga držim tamo. Još malo. Nećeš ti tako brzo ustati, bitango. Zbacim sa sebe mlitavo telo i umorno ga šutnem. Mi gde su se deli svi naši? Bacam oko sebe tapacirane stolice, iskaljujući na njima ono što nisam hteo da iskalim na telu. U uglu sobice je tunel zaklonjen sofom. Gde ste? Na spratu čujem psovke i komešanje. Izgleda da ni našim momcima nije lako. Ali ja nemam kuda nazad. Neka se snađu sami. Čujem tihi, prigušeni vrisak i znam da ću svakog časa otkriti gnezdo. U tom tunelu može svačega da bude. Možda su ovi kriminalci dobro naoružani. Ali nemam vremena da čekam. U ovom trenutku, svaki sekund je važan. Ako uspeju da evakuišu skvot, celi upad je propao. Podignem sa poda čoveka koji je nalik na mlitavu krpu i ubacim ga u prolaz pred sobom. Iznutra se začuje urlik - jeziv i grčevit. Polako utihne. Odvuku ga unutra. Još jedan krik - ovaj put očajnički. „Maksime!” Aha, shvatili su da su otpisali jednog od svojih. Još uvek teško dišem. Rebra mi bride. Proverim šoker. Tiho zuji. Napon je podešen na zakonski maksimum. Prolaz je uzan kao pitonov stomak. Moram da se provučem kroz ovo usko grlo! Da se provučem

dok se ne zatvori i ne uguši me... Otkotrljam se napred i upadnem unutra pre nego što shvate da sam sam. Udaram nasumice, mlateći po zamagljenim siluetama oko mene. One padaju, poprimajući čvrste obrise. Piskavi, prigušeni jecaji i plač. „Nemoj!” „Ostanite tu gde ste! Da se niko nije pomerio, bitange.” I konačno frknem naš vatreni moto. „Nema više smrti!” Sa tim rečima ih spržim, prikujem ih sve za zemlju i parališem, kao da je taj moto zaista nekakva užarena, metalna poluga. Onaj što je skakutao se smiri. Onaj koji se drao počne da cvili. Sada znaju da je gotovo. Upalim svetlo. Da vidimo. Soba obojena u drečave boje - jedan zid je jarko žut, drugi svetloplav; svi su prekriveni nekakvim škrabotinama koje kao da je nacrtao imbecil sa oslabljenom motornom koordinacijom. Kule, ljudi se drže za ruke, oblaci i sunce. Jedini nameštaj su madraci. Ne bi se baš moglo nazvati luksuzom. A prostor je toliko mali da ne može da se diše. Kako se toliko njih naguralo ovde? Dve žene i mladić leže na podu. Mladićev nos je naslonjen na moju čizmu. Glava jedne od žena okružena je lepljivom, zelenom baricom, poput oreola. Osećam kako se i meni grlo ispunjava gorčinom. Još tri mlade žene nagurane su uz zidove. Jedna od njih, plavih očiju i u kratkoj plavoj haljini, drži kmečavi smotuljak. Druga - kosih očiju i ofarbane plave kose - još uvek drži dlan preko usta osamnaestomesečne devojčice retke crne kose pod ružičastom kapicom. Devojčica kivno vreći nešto ispod dlana i pokušava da se izmigolji, ali ne može - majčine ruke su je ščepale, kao da su stegnute u grču. Jedini deo devojčicinog lica koji vidim su oči - isti uski prorezi kao oči njene majke. Poslednja zatočenica, riđokosa žena sa hiljadu malih pletenica, krije iza sebe dete, dečačića svetloplave kose od oko tri godine. Dečak nacilja u mene ćelavom, glupavom lutkom kojoj je jedna noga otrgnuta, držeći je kao da je pištolj. Lutka - vidi ti to... Da li su je iskopali na nekom buvljaku ili u nekoj starinarnici? Lutka pokuša da me fiksira svojim jezivo inteligentnim pogledom i zaciči: „Hajde da se igramo šuge. Samo što moram da dobijem nazad svoju nogu! Kako ću inače da pobegnem od tebe? Vrati mi moju nogu i hajde da se igramo! Hoćeš?”

Ostali ćute, pa ja nastavim. „Proveravamo informacije koje smo dobili. Osumnjičeni ste da skrivate nelegalno rođenu decu. Uradićemo DNK testove. Ako su deca registrovana, nemate čega da se plašite.” Kažem „mi” iako sam ovde sasvim sam. „Mamice! U redu je, moj je!”, objavi dečačić, izlazeći iza nje i zakoračivši napred. Žena zakuka. „Nemoj... nemoj...” „Nemate čega da se plašite”, kažem uz osmeh. Gledam ih i znam da lažem. Trebalo bi da se tresu od straha - zato što su krivi. Test će samo potvrditi ono što im već vidim u očima. Jedini od njih koji se ne plaši je dečak. Zašto? Zar ga nikada nisu plašili Besmrtnima? „Ti...” - pokažem glavom na mladu ženu zamršene kose i plavih očiju, obučenu u plavu haljinu, koja u naručju drži bebu - „... dođi ovamo.” „Hoćeš da se igraš šuge? Samo mi vrati moju nogu... Kako ću inače da trčim?” cvili lutka, čkiljeći postrance u mene. Preprečio sam jedini izlaz; sada nemaju kuda da beže - ni oni, ni lutka, ni ja. Ali očajnički želim da izađem iz ove kutijice koja me guši. Kao hipnotisana, mlada žena u plavoj haljini zakorači napred. Njene plave oči su toliko duboke da u njima možeš da se udaviš. Beba ćuti možda tone u san. „Daj ruku.” Nespretno pridržavajući šmrkavu bebu, ona oslobodi ruku i pruži mi je - gotovo stidljivo, kao da se nada nečemu. Uhvatim je kao da se rukujemo. Blago savijem zglob nadole, otkrivajući puls. Izvadim skener i prislonim ga uz zglob. Tihi, melodični signal. Zvono sa zvukom praporaca. Lično sam ga odabrao iz kataloga zvukova. Obično malo opusti situaciju. „Registracija trudnoće?” Kao da je iznenada shvatila šta radi, pokuša da izvuče šaku. Imam osećaj da sam uhvatio nekakvu toplu, nestašnu životinjicu; ispala je glupa što mi je verovala, ali sada sam je ščepao i spremam se da joj zavrnem šiju. Bacaka se, osećajući da joj se ne piše dobro, ali ne može da se otrgne iz mog stiska. „Elizabet Duriš 83A. Neregistrovana trudnoća”, objavi skener pošto je proverio podatke.

„Ne... Da, moje je... Žensko je... Devojčica...” Zbuni se i počne da muca. „Daj mi je.” „Šta?” „Treba mi zglob njene šake.” „Neću ti je dati!” Povučem mladu ženu ka sebi i odmotam smotuljak. Unutra je malo, crveno ljudsko biće koje liči na zbrčkano majmunče. Zaista je devojčica. Sva umazana nečim žutim. Nema više od mesec dana. Nisu uspeli dugo da je sakriju od nas. „Ne! Ne!” Haljina Elizabet Duriš se natapa - tamne mrlje joj se šire na grudima. Krenulo joj je mleko. Kao prava životinja. Pustim je. Uzmem majmunčetovu šapu i uz nju prislonim skener. Ting-ting-ting! Praporci. Neki od naših koriste zvuk „giljotine” za završetak DNK testa. Šaljivdžije. „Proveri da li je dete registrovano.” „Hoću da se igram šuge!”, jogunasto zahteva jednonoga lutka. „Dete nije registrovano”, potvrđuje skener. „Mamice, možemo li da izađemo odavde? Hajdemo u šetnju!” „Ćuti... Ćuti, ljubavi...” „Utvrdi vezu sa prethodnim uzorkom.” „Direktna veza roditelj-dete.” „Ne sviđa mi se!” „Hvala na saradnji”, kažem, pokazujući glavom na mladu ženu u plavoj haljini. „A sada ti”, kažem, okrećući se riđokosoj. Ona uzmakne od mene, odmahujući glavom i cvileći. Onda zgrabim njenog klinca za ruku. „Pusti me! Odmah da si me pustio!” „Hajde da se igramo šuge?”, ubaci se lutka. A onda se to malo govno iznenada izvije i zarije mi zube u prst! „Ostavi nas na miru!” prodere se dečak na mene. „Odlazi!” Pazi ti to, raskrvario me. Uzmem njegovu lutku, zamahnem i tresnem je o pod. Glava joj odleti. „To boli. Nemoj to da mi radiš”, kaže glava ojađenim, staračkim glasom; nešto sa govornikom nije u redu. „Ne! Zašto si to uradio?”, poviče dečak i posegne ka mom licu, nadajući se da će ga ogrebati svojim prljavim noktima. Podignem ga za kožu na vratu i protresem ga u vazduhu.

„Da se nisi usudio! Da se nisi usudio!”, urla riđokosa. „Da ga nisi dotakao, govno jedno!” Dok držim dečaka koji se migolji u vazduhu, odgurnem je dlanom. „Odstupi!” Praporci. „Proveri da li je dete registrovano.” „Dete nije registrovano.” „Vraćaj ga! Vrati mi sina, bitango!” „Upozoravam te... Biću primoran... Ne prilazi!” „Vrati mi sina, đubre! Skote! Bolesni skote!” „Šta si rekla?” „Bolesni skote!” „Reci to još jednom!” „Bolesni...” Zzzzz. Zzzzz. Iznenada se sruši na pod, kao da joj je mišiće i kosti u telu zamenila voda. Ting-ting-ting. „Izvinite... Mi... Možemo li da idemo?”, pita plavooka žena u plavoj haljini, kao da se tek probudila. „Ne.” „Utvrdi vezu sa prethodnim uzorkom.” „Ali rekli ste...” „Rekao sam ’ne’! Utvrdi! Vezu!” „Šta si uradio mojoj mamici?” „Ne prilazi mi, đubre malo!” „Mamice! Mamice!” „Utvrđena je direktna veza roditelj-dete.” „To boli. Samo sam hteo da se igram šuge.” „Ali zašto? Ne razumem, zašto?”, pita plavooka žena u plavoj haljini. „Morate da sačekate da dođe komandant našeg odreda.” „Zbog čega? Zašto?” Potpuno je zbunjena. Dotakne grudi i pogleda u svoju šaku. „Izvinite... Mislim da moje mleko... Baš mi je neprijatno. Trebalo bi da se presvučem... Sva sam...” „Prekršili ste Zakon izbora. Po odredbama uredbe 4 Zakona, vi ste neodgovoran roditelj i vaše dete je rođeno nezakonito.” „Ali ona je još tako mala... Htela sam da... Samo još nisam imala vremena!” „Ne pomerajte se. Moramo da sačekamo da dođe komandir mog

odreda. On je jedini ovlašćen da vam u skladu sa zakonom da injekciju.” „Injekciju? Da me ubode? Želite da me ubodete? Da me zarazite starošću?” „Vaša krivica je utvrđena. Prestanite da cvilite! Hajde, saberite se! Vaša krivica je utvrđena!” „Ali ja... Ali... Ali, vidite...” A onda Azijatkinja ofarbane kose, koja je sve vreme krotko stajala tamo, kao da joj je neko izvadio bateriju, uradi nešto što od nje nisam očekivao: zatrči se, udari ramenom o jedan od zidova i probije ga, poletevši zajedno sa njim napolje u ambis. Njena ćerka ništa ne shvata - a ne shvatam ni ja. Odbaulja na svojim punačkim nožicama do provalije i promrmlja: „Mamice? Mamice?” Devojčica se spusti četvoronoške, pa na stomak, pokušavajući da natraške siđe u prazninu, kao da sa sofe silazi na pod. Uhvatim je u poslednjem trenutku. Plače. „Pustite nas...” „Boli. Htela sam samo...” „Umukni!” Privučem sebi devojčicu koja se vrpolji i šutnem lutkinu otkinutu glavu kao da je lopta - i ona nestane iz kadra. Klinac me pogleda kao da sam Satana. To je u redu - još uvek ne zna šta ga sada čeka. „Vaš šef još nije stigao? Pustite nas! Molim vas, preklinjem vas! Nećemo reći, nećemo nikome reći, kunem vam se!” „Vi! Ste! Prekršili! Zakon! Izbora!” „Mamica?”, pita me devojčica; ružičasta kapica joj je kliznula preko očiju. „Preklinjem vas... Dobro, šta mogu da...” „Rodili! Ste! Nezakonito! Dete! A! To!” „Šta god želite... Hoćete da...” „Znači! Da! Će! Vam! Biti! Data! Kaznena! Injekcija!” „Slušajte...” „A! Dete! Će! Vam! Biti! Oduzeto!” „Ali jednostavno nisam imala vremena! Htela sam, ali nisam stigla!” „Slušaj ti! Zabole me i za tebe i za tvoje majmunče, jesi čula? Prekršila si zakon! Ništa me drugo ne zanima. Ako to nisi mogla da podneseš, trebalo je da uzmeš pilule. Šta ti je falilo? Šta? Šta će ti dete? Mlada si! Zauvek! Zdrava! Zauvek! Radi! Uzdigni se iz ovog sranja! Živi normalan život! Ceo svet ti se nudi kao na dlanu! I svi muškarci u

njemu! Šta će ti ovo majmunče?” „Nemojte tako da govorite, nemojte tako da govorite!” „A ako ne želiš da živiš kao ljudsko biće - živi kao glupa životinja! Ali životinja stari! Životinja umire!” „Molim vas, preklinjem vas!” „Mami-ce!” „Nema svrhe ni da pitam! Zahvaljujući takvima kao što si ti, Evropa je propala. Zar ne shvataš? Nisi ti zaboravila da se registruješ. Nisi ni nameravala to da uradiš. Mislila si da te nećemo naći. Zar si mislila da možeš da se zavučeš u ovu buvaru i ostaneš tu do kraja života? Ipak smo te našli! Pre ili kasnije, naći ćemo sve vas. Sve do jednog!” Ona ništa ne odgovara, samo jeca. Gledam je i osećam kako mi grč na licu polako popušta. „Šta će biti sa mojom devojčicom? Sa mojom bebicom?” pitanje nije upućeno meni, već njoj samoj. „Oho! Ulov!” Alov glas. Okrenem se. Vidim Apolonovo lice u prolazu. Naš komandir uđe u sobu, otresajući sa sebe prašinu, a za njim se uvuče još neko - mislim da je to Bernard. „Baš smo se uvalili u frku! Jedva smo se izvukli. Šta ti to imaš ovde?” „Evo, pogledaj... Troje dece, dvoje je definitivno nelegalno... I odrasli... Prekršili su zakon... A ove nisam imao vremena da... Opirali su se. Tek treba da budu provereni. Da, jedna je skočila.” Al oprezno prilazi izbijenom zidu i pogleda dole u provaliju. „Ne vidim nikakvo telo. Ako je živa, naći ćemo je. Pozvaću tim specijalaca da pokupe balavce. A mi ćemo ponovo proveriti odrasle u bazi i uraditi im ultrazvuk stomaka, za svaki slučaj - onda svima po jedan ubod i doviđenja! Možeš da ih pridržiš da se ne mrdaju? Bernarde, ti motri na sitnu ribu!” Klimnem glavom. Želim samo da konačno izađem iz ove rupčage, ne bih li prestao da glavom udaram o plafon a ramenima o zidove. Ali klimnem glavom. Al podigne haljinu riđokose sa pletenicama, koja leži opružena na podu i prisloni uz nju ultrazvuk: na slici se vidi nešto nalik na amebu. O-ho, i ova je trudna. Znači i njihov tatica je najebao. Odmah ga stavljamo na spisak traženih - mora da plati za ovo. Pružim devojčicu („Mamice? Mamice?”) Bernardu, koji uzme divljeg klinca za kožu na vratu i pokrije rukom usta kosookoj devojčici. U

pravu je - zašto bismo prema njima postupali u rukavicama? A sad injekcije. Šake mi se brzo tresu i kako bih prikrio drhtanje, svom snagom stegnem zglob mlade žene u mokroj haljini, dovoljno jako da joj ostane modrica. Ali ona kao da ništa ne oseća. „Vi ste glavni?”, pita i svojim plavim, plavim očima pogleda u Alove prazne oči dok joj on prislanja ubrizgač na zglob i pritiska okidač. „Recite mi da nećete ništa uraditi mojoj devojčici! Recite mi...” Naš komandir se samo nakašlje kao da pročišćava grlo.

P O G L AV L J E I V

SNOVI

Sa prozora se pruža pogled na brda Toskane, koja su sigurno još davno srušena i ponovo podignuta; u ruci mi je otvorena flaša, a u ušima mi odzvanja krik: „Gde je vodite? Gde je vodite? Gde je vodite?” Nek ide dođavola. Mora da je trista puta to ponovila. Samo što je džabe digla toliku galamu: niko joj neće reći istinu. Danas je sve pomalo izmaklo kontroli. Potegnem iz flaše i zatvorim oči. Želim da vidim onu malu kučku u širokom prugastom šeširu, da zamišljam kako joj skidam onaj trougao boje kafe, kidam ga i gledam je kako se pokriva, ukrštajući ruke ispred sebe... Ali umesto toga, vidim tamne krugove na kratkoj plavoj haljini, bele kapi koje izbijaju kroz tkaninu. Zaboravi. Idi da spavaš. Posegnem za svojim okruglim pilulicama spasa. Ne želim više nikoga da vidim. Nađem kutiju pilula za spavanje i otvorim je... Prazna je. Dobro. Dobro, dobro. Dobro, dobro, dobro. Kako je to moglo da mi se dogodi? Sve je to zbog svađe sa onom projekcijom prodavačice na kiosku... Prijateljski sam se ispričao o životu sa korisničkim interfejsom automata. Kreten. Otvorio sam dušu kompjuterskom programu.

Dobro! Dobro! Samo treba da trknem do tamo i kupim novo pakovanje. Doneo sam odluku, ali nigde ne odem. Nalijem u sebe još tekile i ostanem tu gde sam, usredsređeno zureći u zelena brda i grudvaste oblake. Noge su mi meke kao da su napunjene vazduhom i vrti mi se u glavi. Čak i ako na automatu tražim onu prsatu Italijanku kovrdžave kose, umesto devojčurka sa kratkim šiškama od juče, to ništa neće promeniti: one su ionako samo drugačije ljušture istog programa. I Italijanka će se svojski potruditi da mi proda one pilule sreće. „Možda danas?” - iako će, baš kao i ona druga, znati da to nije ono zbog čega odlazim tamo... Uvek sačuvamo jednu bočicu u rezervi samo za vas... Nigde ja ne idem. Bolje da još malo popijem. Sve ću da iskapim. Ako popijem još malo, alkohol će me sprati iz ovog zagušljivog sobička u kome sam zarobljen, pravo u blaženu prazninu. Pilule su u modi. Možeš da biraš. Pilule za sreću, spokoj, smisao... Ova naša Zemlja stoji na tri Slona, koji stoje na oklopu ogromne kornjače, koja stoji na leđima ogromnog kita, a svi oni stoje na pilulama. Samo što ja ne želim nijedne druge osim pilula za spavanje. Pretpostavimo da ti sve te ostale pilule zaista srede mozak, sve one to čine na svoj poseban način - kao da stave nekog drugog u tvoju glavu. Možda drugima to ne smeta, ali mene to nervira: iovako sam već dovoljno skučen u sopstvenom mozgu-kutiji. Ne trebaju mi cimeri u zatvorskoj ćeliji. Pokušao sam da prestanem da uzimam pilule za spavanje. Nadao sam se da ću jednog dana konačno biti slobodan, da se neću više vraćati na to mesto svake noći kad se ne bih otupio sredstvima za uspavljivanje. To mora jednog dana da bude zaboravljeno, da izbledi, nestane, zar ne? Ne može valjda doveka da čuči u meni, dok ja čučim u njemu? Živeli! Na iskap! Tekila zavrti svet oko mene, pokrenuvši vihor koji me usisa u svoj kovitlac, otrgne me od tla i podigne me u vazduh kao da sam mala Doroti iz Kanzasa, a ne lenjivac od devedeset kila i ja očajnički zurim u lažnu idilu kroz lažni prozor i preklinjem uragan da mene i moj jebeni mali dom baci u magičnu, nepostojeću zemlju Toskanu. Ali sa uraganom nema pogađanja. Zažmurim.

„Pobeći ću odavde...” - čujem šapat u mraku. „Umukni i spavaj. Odavde ne može da se pobegne”, pobuni se drugi glas, takođe šapatom. „Ali ja odlazim.” „Nemoj to da govoriš. Znaš da, ako nas čuju...” „Neka slušaju. Baš me briga.” „Jesi li lud? Jesi li zaboravio šta su uradili Devedeset Šestici? Stavili su ga u kriptu!” Kripta. Ta prljava, zastarela reč, koja toliko odudara od blistavog, vedrog kompozitnog sveta, okružena nekakvom odvratnom aurom od koje dlanovi počnu da mi se znoje. Nikada je više nisam čuo - još od tih dana. „Pa šta onda?”, kaže prvi glas, sada primetno manje samouveren. „Još uvek ga nisu pustili odande... A već je prošlo toliko vremena!” Kripta se nalazi negde odvojeno od soba za razgovor, ali niko ne zna gde tačno. Vrata kripte ne razlikuju se od ostalih vrata, na njima nema nikakvog obeležja. Što je i logično, kad malo razmisliš: kapije pakla treba da izgledaju kao ulaz u ostavu. A kripta je zapravo ogranak podzemnog sveta. Sobe za razgovore sagrađene su od nepromočivog materijala, a u podovima postoje odvodi. Učenicima je zabranjeno da ćaskaju među sobom o onome što se dešava u tim prostorijama, ali oni se ipak sašaptavaju: kada shvatiš čemu služe ti odvodi, nije lako ćutati o tome. Ali šta god da ti urade unutra, nikada ni na trenutak ne zaboraviš da one koje ne mogu da slome u sobama za razgovor odvode u kriptu - i fizički bol bledi u mračnoj send straha. Momci koji su bili u kripti nikada nikome ne pričaju o tome, ničega se ne sećaju - čak ni gde se ona nalazi. Ali odatle se vrate potpuno drugačiji od dečaka koji su odvedeni tamo - a neki se uopšte i ne vrate. Niko se ne usuđuje da pita gde je otišao neko ko je poslat u kriptu radoznalce odmah odvedu u sobe za razgovor. „Devedeset Šest ne bi nigde pobegao!”, ubaci se treći glas. „Skembali su ga zbog nečeg drugog! Pričao je o svojim roditeljima. Čuo sam ga.” Muk. „I šta je rekao?”, konačno se oglasi neko. „Umukni, Dvesta Dvadeset! Zar ima veze kakve je budalaštine izbrbljao?” „Neću da umuknem. Neću da umuknem.”

„Dovodiš nas sve u opasnost, gnjido!” neko mu glasno došapne. „Ne pričaj više o roditeljima. Sad je dosta.” „Hoćeš da kažeš da ti ne želiš da znaš gde su tvoji sada?”, tvrdoglavo odgovori glas. „I kako su?” „Ni slučajno!”, ponovo se oglasi prvi glas. „Želim samo da pobegnem odavde. A vi ostanite i trunite ovde! I do kraja života pišajte u krevet od straha!” Prepoznajem taj glas - odlučan, piskav, detinji. To je moj glas. Kada skinem povez sa očiju, nalazim se u maloj spavaonici. Platforme za spavanje postavljene u četiri reda duž belih zidova. Na platforme je nakrcano tačno devedeset osam tela. Dečaci. Svi ili spavaju, ili se pretvaraju da spavaju. Cela prostorija preplavljena je zaslepljujućim belim svetlom. Nemoguće je shvatiti odakle ono dopire, kao da sam vazduh šija. Sa lakoćom prolazi kroz zatvorene očne kapke, tek malčice poprimivši grimiznu boju krvnih sudova. Moraš da budeš baš užasno umoran da bi zaspao u toj mešavini svetla i krvi - zato svi imaju povez preko očiju. Svetlo se ni na sekund ne gasi: svi uvek moraju da budu vidljivi i nema pokrivača ili jastuka da se pod njima sakriješ ili njima pokriješ. „Hajde da spavamo, a?”, predloži neko. „Iovako nije ostalo još mnogo vremena do buđenja!” Okrenem se ka Trideset Osmici, zaista lepom dečkiću koji izgleda kao da je ovog časa kročio sa ekrana - skinuo je povez sa očiju i napućio usne. „Tako je. Umukni već jednom, Sedamsto Sedamnaest! Šta ako stvarno sve čuju?”, ubaci se klempavi, bubuljičavi Petsto Osamdeset Četiri, za svaki slučaj ostavivši povez. „Ti umukni, pičkice! Zar se ne plašiš da će te videti kako se igraš svojim... I u tom trenutku vrata se otvore. Trideset Osam se skljoka na krevet licem nadole, kao oboren sekirom. Počnem ponovo da navlačim povez, ali prekasno. Ohladim se, šćućurim uz zid, skamenim. Moj krevet je u donjem redu, u samom uglu, ne mogu da me vide sa vrata, ali ako sada napravim neki iznenadni pokret, svakako će primetiti da nešto nije u redu. Očekujem vaspitače - ali koraci su sasvim drugačiji. Kratki, laki i nekako nepravilni - neujednačeni su i vuku se. Znači nisu oni... da li su konačno pustili Devetsto Šesticu iz kripte?

Oprezno provirim iz svog brloga. I pogled mi se sretne sa pogledom pogrbljenog klinca obrijane glave. Ima podočnjake i jednom rukom pridržava drugu, koja je neugodno iskrenuta. „Šest-Pet-Četiri?”, razočarano pitam, otežući reči. „Pustili su te iz bolnice? Mislili smo da su te sredili u sobi za...” Njegove upale oči se razrogače, nečujno pomera usne kao da pokušava nešto da mi kaže, ali... Nagnem se napred da mogu da ga čujem i ugledam... priliku koja stoji kao ukopana na vratima. Duplo je viši i četiri puta teži od najkrupnijeg dečaka u našoj spavaonici. Beli radni kombinezon sa podignutom kapuljačom, a umesto njegovog lica - lice Zevsa. Maska sa crnim prorezima. Zadržavši dah, polako se povučem nazad u svoju nišu. Ne znam da li me je video... Ali ako jeste... Vrata se zalupe. Šeststo Pedeset Četiri pokuša da se popne u svoj krevet - treći odozdo - ali nema šansi da uspe. Izgleda da mu je ruka slomljena. Gledam ga kako pokušava ponovo, lecne se od bola, pa pokuša još jednom. Niko se ne umeša. Svi ćutke leže i ništa ne vide pod svojim povezima. Svi spavaju. Svi lažu. Kada spavaju, ljudi tiho hrču i stenju, a oni najneoprezniji zapravo pričaju. Ali spavaonica je ispunjena zagušljivom tišinom i čuje se samo Šeststo Pedeset Četvorkino očajničko šmrktanje dok pokušava ia se popne na svoje mesto. Gotovo mu uspe, sprema se da prebaci nogu preko kreveta, ali onda ga slomljeni zglob šake izneveri; bolno jaukne i padne na pod. „Dođi ovamo”, kažem iz nekog razloga. „Lezi na moj krevet, a ja ću ostatak vremena da spavam na tvom.” „Ne” - tvrdoglavo zavrti glavom. „To nije moje mesto. Ne mogu. Protivno je pravilima.” I pokuša ponovo. Posle sedne na pod, bled i okupan znojem. „Da li su rekli zašto su te priveli?” „Iz istog razloga zbog koga sve privedu”, kaže i slegne ramenima. Oglasi se znak za buđenje. Devedeset osam klinaca strgne poveze i skotrlja se sa kreveta na pod. „Kupanje!” Svi skidaju svoje pidžame sa brojevima, zgužvaju ih i bace na svoje krevete. Stanemo u tri reda, sklopljenim šakama pokrijemo kurčeve i sleđeno se zbijemo jedan uz drugog, čekajući da se vrata otvore - a

onda se poput blede gusenice odvučemo kroz kupatilo. Po trojica prođemo ispod tuševa, a onda se - mokri, goli i zbrčkani postrojimo u hodniku. Pored naše stotine, koja ima rupu u stroju, tu su još dve starije grupe. Glavni vaspitač teškim korakom prolazi duž našeg trostrukog niza. Oči su mu toliko upale u šupljine Zevsovih očnih duplji da deluje kao da ih uopšte nema i da je maska navučena preko praznine. Nizak je, ali glava mu je toliko debela i ogromna da čak i Zevsova maska jedva staje na nju; iz njega izbije duboki, gromki, stravičan glas. „Đubrad!”, zagrmi. „Bedna đubrad! Đavolji nakote! Sreća vaša što živimo u najhumanijoj državi na svetu, inače bi svi do jednog bili zdrobljeni! Na mestima kao što je Indokina, sa kriminalcima poput vas završe po kratkom postupku! Ovo je jedino mesto gde vas trpe!” Prikuje kratere svojih praznih očiju uz naše nemirne zenice kao sisaljke i teško onom čiji pogled presretne. „Svaki Evropljanin ima pravo na besmrtnost!”, zagrmi. „To je jedini razlog zašto ste vi, kopilad, živi! Ali imamo mi za vas nešto gore od smrti. Ostaćete zatvoreni ovde, ceo svoj večni život, kopiladi! Nikada se nećete iskupiti za svoju krivicu, izrodi! Jer, svaki dan koji provedete ovde, uradite dovoljno da vas zadržimo unutra još dva.” Oči-sisaljke gmižu sa jednog zatvorenika na drugog. Za glavnim vaspitačem idu još dvojica, koji se ne razlikuju od njega, ako se izuzme njihova visina. „Šest-Devet-Jedan”, objavi Zevs, iznenada se zaustavivši deset koraka od mene. „Vaspitni postupak.” „Da, gospodine”, poslušno odgovori Šeststo-Devet-Jedan. Možda zbog svog krotkog odgovora dobije trunku snishodljivosti u sobi za razgovore - a možda i ne. To je lutrija, kao što je lutrija to što su sada Šeststo Devedeset Jedinicu odabrali za vaspitni postupak. Sve naše krupne i sitne grehove prijavljuju glavnom vaspitaču, a kad ih jednom čuje, on nijedan nikada ne zaboravlja. Tako da možda Šeststo Devedeset Jedinicu kažnjava zbog prekršaja počinjenog sinoć, ili zbog greške koju je napravio pre godinu dana. Ili zbog nečeg što Šeststo Devedeset Jedinica još nije ni uradio. Svi smo mi u startu krivi, vaspitači ne moraju da traže razlog da nas kazne. „Idi u Sobu A”, kaže viši vaspitač. I Šeststo Devedeset Jedan poslušno otrupka u sobu za mučenje sam i bez pratnje. Viši vaspitač mi se približava. Talas straha koji potiskuje pred

sobom toliko je snažan da dečacima pored mene zaklecaju kolena. Bukvalno im zaklecaju. Da li zna da sam danas pričao u spavaonici? I ja sav drhtim. Osetim kako sam se naježio po vratu. Želim da se sakrijem od višeg vaspitača, da se sklonim negde drugde - bilo gde - ali ne mogu. Naspram nas stoji još jedan stroj. U njemu su petnaestogodišnjaci bubuljičavi i koščati, izduženih mišića, sa kičmenim stubovima koji su iznenada iždžigljali i odvratnom, kovrdžavom mahovinom između nogu. I on je tu, tačno ispred mene. Petsto Tri. Nizak je pored svojih krakatih vršnjaka, ali sav izatkan od čvrsto upredenih mišića i tetiva. Stoji malo izdvojen, dečaci pored njega tiskaju uz svoje druge susede, samo kako bi ostavili što veći razmak između sebe i njega. Petsto Tri kao da je okružen poljem sile koja odbija druge ljude. Krupne zelene oči, malčice spljošten nos, široka usta i gruba crna kosa - u njegovom izgledu nema ničeg odbojnog; ne klone ga se drugi dečaci zato što je ružan. Moraš dobro da ga proučiš kako bi shvatio razlog. Oči su poluzatvorene, ali u njima se jasno vidi luđački bes. Nos je slomljen u tučama - Petsto Tri ne želi da ga namesti. Usta su velika i mesožderska, usne su ižvakane i izgrizene. Kosa je kratko podšišana kako ne bi mogli za nju da ga uhvate. Ramena su spuštena i namerno ih drži nisko u tom svom zverskom stavu. Premešta se sa noge na nogu, uvek napet, kao da se kabl nerava u koji je to telo upredeno neprestano upinje da se odvije, da se odmota i jurne. „U šta bleneš, mali?”, kaže i namigne mi. „Predomislio si se?” Ne čujem njegov glas, ali znam o čemu govori. Jezu koja me trese zameni groznica. Krv počne da mi udara u ušima. Skrenem pogled - i naletim pravo na višeg vaspitača. „Kriminalci!” viče, približavajući mi se. „Zaslužujete da pocrkate, svi do jednog!” Pre ili kasnije Petsto Tri će me uhvatiti. A onda će zaista biti bolje da crknem. „Dopašće ti se!”, prošapuće Petsto Tri iza leđa vaspitača. „Ali, umesto da vas sve pobijemo, mi trošimo na vas hranu, vodu i vazduh. Pružamo vam obrazovanje! Učimo vas kako da opstanete! Da se borite! Da trpite bol! Utuvljujemo znanje u te vaše glupe glave! A zašto?”

Zastane, nadnoseći se nad mene. Oni crni prorezi upereni su u mene - ne u mene koji stoji i drhti u hodniku, pokriva se rukama, zuri u neku tačku pored vaspitačevog solarnog pleksusa, već u mene koji sedi šćućuren u tom dečaku i gleda kroz njegove oči, kao da virim kroz špijunku na vratima. „Čemu?”, zagrmi mi u ušima. „Čemu, Sedamsto Sedamnaest?” Ne shvatim odmah da od mene zahteva odgovor. Znači neko me je odrukao... Jedva gutam... usta su mi suva, grkljan grebe o koren jezika. „Da. Bi. Jednog. Dana. Mogli. Da. Platimo. Za. Sve”, procedim reč po reč. „Da. Se. Iskupimo. Za. Svoju. Krivicu...” Viši vaspitač ništa ne kaže i uz tihi zvižduk uvuče vazduh kroz otvore na svojoj maski. Zevsovo lice je paralisano, kao da ga je udarila kap u trenutku divljeg besa. „Ma-li...”, Petsto Tri prosikće iza njegovih leđa kao piton, ali iz nekog razloga viši vaspitač ništa ne čuje. „Ali zašto bi uopšte želeli da se iskupite za svoju krivicu?”, pita me viši vaspitač. Znoj mi se sliva niz lice, curi niz leđa. „Da bi...” „Ma-li...” Ne možeš da se požališ vaspitačima. Svako ko se požali samo odlaže svoju kaznu, ali tokom tog odlaganja sleduje mu još više bola i poniženja. Krajičkom oka vidim da se viši vaspitač na trenutak odvojio od mene - preleti svojim pogledom Gorgone preko Petsto Trojke i odvratno siktanje utihne. Ponovo uperi svoje crne rupe u mene. „Da bi?” „Da bismo mogli da zbrišemo odavde! Da zbrišemo odavde! Jednog dana! Negde drugde!” Zaćutim. Čekam da me ošamari. Čekam uvrede. Broj sobe za razgovor u koju treba da se javim da batinama izbiju te budalaštine iz mene, da ih iscede iz mene u odvod na podu. Ali viši vaspitač ništa ne uradi. Tišina se otegne. Oči me peku od znoja. Ne mogu da ga obrišem: ruke su mi zauzete. Onda konačno skupim hrabrost. Podignem bradu, spreman da sretnem te njegove proreze... Ali viši vaspitač je otišao. Produžio je dalje. Ostavio me je na miru. „Glupost! Niko od vas nikad neće zbrisati odavde - nikad! Svi znate da postoji samo jedan način! Da položite ispite! Da položite testove!

Ako samo jedan padnete - ostaćete zauvek da trunete ovde!” Njegov glas sada grmi negde sa strane, udaljava se. Pogledam u Petsto Trojku. Smeška se. Pokažem mu srednji prst. On još više razvuče svoja iskežena usta. Ne pušta me sve dok vaspitači ne povedu naše stotine u različitim pravcima - da se obučemo i otrupkamo na svoje časove. Dok odlazi, osvrne se ka meni i namigne. Jedini razlog zašto je odabrao mene je to što za vreme jutarnjeg postrojavanja stojim naspram njega. Niko me neće zaštititi od Petsto Trojke. Ne samo što sam za glavu niži od njega već je i pune tri godine stariji od mene. A meni to deluje gotovo kao večnost. Vaspitači se ne mešaju u te stvari, samo starijim dečacima daju pilule spokoja - i to je to. Da sam u normalnoj desetorki, bar bih imao od koga da tražim pomoć... Mada, ko bi se usudio da se suprotstavi Petsto Trojci i njegovim mamlazima? Kodeks kaže da učenik u internatu nema nikog bližeg od svojih drugova u desetorki - i ne može da ih ima. Ali umesto drugara, Petsto Trojci je zgodnije da ima robove i ljubavnike, neprestano preobraćajući jednu grupu u drugu. Njegova desetorka je bič božji. A moj tim je gomila drukaroša, slabića i budala. Otkad pamtim, uvek sam pokušavao da se držim što dalje od njih. Debilima se ne može verovati, ali još opasnije je verovati slabićima. Evo tog bajnog spiska. Trideset Osam je lepuškasti dečko, plašljivi, kovrdžavi anđelak, dobrica koji uvek igra na sigurno i zbog svoje lepote i plašljivosti plaća danak članovima starijih grupa koji ne uzimaju te pilule spokoja. Sto Pedeset i Pet je šaljivdžija i huligan debelih usana, koji će izdati drugove za dodatni sat u bioskopskoj sali. Ako ga uhvatiš na delu, kune se da nije on, da su ga mučenjem prisilili na izdaju. Uvek laže. Treba vam vremena da shvatite da su za ovog nasmejanog momčića svi ljudi na svetu, osim njega, idiotske marionete koje treba vrteti i okretati onako kako se njemu ćefne. Trista Deset je krupni, ozbiljni mladić sa ograničenim pragom bola, koji svet jasno deli na dva dela: svetlo i tamno. Nekom takvom ne možeš da poveriš nikakvu tajnu - oni taje samo one stvari koje je bolje ne obelodaniti. A uostalom, niko razuman ne može da veruje da se svaka pojedina reč može odložiti u kutiju obeleženu sa „dobro” ili „loše”.

Devetsto je debeo, kršan, natmuren i ćutljiv. Viši je od svih nas, viši čak i od petnaestogodišnjaka, ali istovremeno zastrašujuće trom - i uz sve to, užasno sporo kapira. Nemoguće ga je naterati da išta uradi, bolje je ništa ne tražiti od njega i ništa mu ne predlagati: ako imaš sreće, jednostavno neće razumeti, a ako nemaš, ocinkariće te. Dvesta Dvadeset je riđokos i pegav i ima prostodušno, ljubazno lice zbog koga odmah poželiš da mu se poveriš. On sam spreman je da svoje tajne podeli sa bilo kim - ali samo slušati takve tajne predstavlja kršenje pravila, a ako još i saosećajno klimaš glavom, ne gine ti vaspitni razgovor. Čudno je, međutim, to što niko nikad nije video Dvesta Dvadeseticu sa modricama, iako ga često pozivaju u sobe za razgovor, dok one koji njemu otvore dušu kazna neizostavno stigne - mada ne uvek odmah. Sedam je punački, tupavi plačljivko. Nikada sa njim nisam razgovarao duže od minut: nemam strpljenja da sačekam odgovor, a ako ga i najmanje pritisneš, brižne u plač. Petsto Osamdeset Četiri je bubuljičavi, stidljivi drkadžija, koga je udarila prevremena eksplozija hormona. Sto Šezdeset Tri je odvratni balavac, gnevni kavgadžija koji neprestano šeta između sobe za razgovor i bolnice - nije hrabar, već očajnički glup i tvrdoglav; ne zna za strah, a ne zna ni kako tu reč da napiše. Sedamsto Sedamnaest. Dobro, to sam ja. Jedan nedostaje. Devetsto Šest. Onaj koga su odveli u kriptu. „Ona nije kriminalac”, kaže mi Devetsto Šest. „Ko?”, pitam ga. „Moja majka.” „Začepi gubicu!” kažem i ćušnem ga u rame. „Ti začepi!” „Hoćeš li da umukneš!” osvrnem se ka drukari Dvesta Dvadesetici, koji je već naćulio uši i prikrada nam se. „Ma, jebi se!” „Kažem ti... U pravilima...” Okrenem se i suočim sa Dvesta Dvadeseticom, koji se osmehuje iščekujući. Da mu bar stavim do znanja da sam ga primetio. „Slušaj!” kaže Dvesta Dvadeset, nehajno mi pokazujući da pođem u stranu. „Ako si tolika baba da te je strah i da slušaš, onda idi, gubi se! Šta si ono pričao, Devetsto Šest?”

Sedimo u bioskopskoj sali. Dozvoljavaju nam da poslednji sat pre spavanja sačuvamo za sebe. Ovo je jedini sat za koji bi se moglo reći da podseća na ljudski život. Jedan sat dnevno. Živimo dvadeset četiri puta manje od svih koji su slobodni - iako je jedini način da saznamo kako oni žive, ili da zapravo postoje, iz onoga što vidimo u bioskopskoj sali. Naravno i sve što znamo o ženama takođe dolazi iz filmova. Malo njih se seća svog života pre internata, a niko to svakako ne priznaje, čak i ako se seća. „Kažem da je moja majka dobra osoba i nije uradila ništa loše!”, gunđa Devetsto Šest. U bioskopskoj sali ima sto mesta. Sto tvrdih, neudobnih sedišta i sto malih ekrana. Nema 3D naočara, nema direktnih projekcija u zenicu. Svi mogu da vide šta gledaš. Jednom u deset dana, našu stotinu dovedu ovde pre spavanja da se malo kultivišemo. Svi filmovi sa spiska traju bar dva sata: da bi saznali kako se priča završava, morate da čekate deset dana - i da za to vreme ne napravite nijednu grešku. Sto malih ekrana na kojima ide sto malih filmova. Svako odabere video po svom ukusu. Neki gledaju priče o vitezovima, neki priče o svemiru, neki hronike Evropske revolucije iz dvadeset drugog veka; većina ushićeno guta akcione filmove. Ali ovde je svako đubre poslastica i poseta bioskopskoj sali je sama po sebi čudo. Ovo je verovatno jedini izbor koji nam je dozvoljeno da napravimo u internatu. Odlučiti koji ćeš snimak da gledaš je isto kao da naručuješ svoje snove. Ali čak i ovakav izlet u slobodu, jednom u deset dana, moguć je samo na kratkom povocu; vaspitači šetkaju po sali i gledaju nam preko ramena u snove. Možda to zapravo nije nikakav izbor, već samo još jedna provera koliko nam se može verovati. Devetsto Šest mi sedi sleva. Kao i obično. Spremam se da mu nešto kažem. Da nešto priznam. „Razmišljam da pobegnem odavde. Hoćeš sa mnom?”, uvežbavam u sebi. Čkiljim postrance u njega i ništa ne kažem. „Hajde da zbrišemo odavde... Ne mogu to da izvedem sam, ali nas dvojica...” Okrenem se od njega i zagledam u ekran. Preda mnom je kuća sa ravnim krovom. Cela je sagrađena od kocki i drugih paralelopipeda i nije ni nalik na kućice iz bajki u onim ljupkim

animiranim filmovima za decu. Jednostavni, strogi oblici. Jednobojni, svetlobež zidovi. Ali deluje mi nekako užasno ugodno - možda zbog ogromnih prozora, ili možda zbog smeđe verande od dasaka pod nadstrešnicom kojom je okružena. Iako deluje kao da je sva u pravim linijama i uglasta, privlačna je. U ovoj kući se živi - dakle, živa je. Ispred nje je lepo negovan travnjak. A na uredno potkresanoj travi stoje dve zanimljive viseće stolice: jajolika pletena sedišta za jednu osobu, koja su okačena o zakrivljene nogare i njišu se u istom ritmu. U jednoj od njih sedi čovek u platnenim pantalonama i lanenoj košulji blagi vetrić mu je razbarušio kosu boje žita, udari vetra raznose dim koji se blago kovitla iz njegove zavijene cigarete. U drugoj stolici, preplanulih nogu podvijenih pod sebe, sedi mlada žena u laganoj beloj haljini, pijucka svetlo vino iz čaše i nešto brzo kucka u nekakvu napravu - prastari telefon. Dvoje ih je u tom malom svetu, ali oseća se još nečije prisustvo. Ako pauzira širok kadar, pažljivi posmatrač primetiće bicikl ostavljen u travi, previše mali za čoveka sa cigaretom ili ženu sa telefonom. Ako zumirate sliku, na tremu ćete otkriti par dečjih sandala. I još nešto: pored žene u jajolikoj stolici sedi plišani beli meda. U jednom od kadrova, ako pažljivije pogledate, možete čak da razaberete i srebrne okice na iznenađenom malom licu. Medved se ne pomera, nije ekoljubimac, samo plišana igračka. Zato još više iznenađuje to što se žena pomerila da mu napravi mesto, kako bi medved mogao da sedi u stolici i što je prebacila ruku preko njega, kao da je živ, zaštitnički ga zagrlivši. Čuje se neka tiha muzika: gudački instrumenti i zvončići. Vetar provlači nevidljive prste kroz travu, njiše čaure visećih stolica. Ovo je sam početak Čak će i gluvi čuti, prastarog filma o Evropskom građanskom ratu iz 2297. Za koji trenutak, kuća sagrađena od kockica biće uništena. Mlada žena će biti silovana i prikucana ekserima za verandu i sve će biti spaljeno do temelja. Zato što se jednog dana previše kasno vratio kući, čovek će izgubiti ceo svoj život i biti gurnut u rat - i počeće da ubija ljude, dok ne stigne do onih koji su uništili njegov svet. Samo jednom sam stigao do odjavne špice Gluvih, ali prvih nekoliko minuta sam odgledao bezbroj puta. Za mene je to ritual: svaki odlazak u bioskop mora da počne sa Gluvima, a posle toga izaberem nešto zabavno. Uvek zaustavim vreme za ovaj srećni par dve sekunde pre nego što se na kraju staze pojave neznanci i pet sekundi pre nego što zadreči

uznemirujuća muzika koja najavljuje predstojeći pokolj. Ne zato što je to moj način da spasem mladu ženu u beloj haljini ili njenu kuću - na kraju krajeva, dvanaest mi je godina, već odavno znam kako funkcioniše život. Ne. Jednostavno zato što me ne interesuje posle toga: kada gudački instrumenti utihnu i oglasi se taj uporni, uznemirujući ritam, Gluvi će se preobraziti u običnu pravedničku orgiju nasilja, u jedan od hiljadu akcionih filmova od kojih je sastavljen spisak filmova u našem bioskopu. Proučavam mali bicikl preturen na bok, još jednom se uverim da obuća na verandi može pripadati samo detetu; pokušavam da shvatim zašto je žena u beloj haljini toliko pažljiva prema plišanom medi - da u možda zato što je on u toj stolici opunomoćeni predstavnik nekog drugog, ko je i živ i voljen? I shvatim da je nešto važno isečeno iz filma. Naravno, mogu da pogađam šta. Osim par prastarih animiranih filmova, gotovo svi filmovi na spisku su o herojima i borbi, o ratovima i revolucijama. Vaspitači kažu da je to edukativno: uostalom, odgajaju nas kao ratnike. Ali dok gledaš film, često izgubiš nit radnje i upetljaš se u priču. Kao da se ljudima u filmu dogodilo nešto za šta gledaoci ne znaju. Nisam jedini koji primećuje da neke scene u filmovima nedostaju, ali svi ipak nastave da gledaju. Uostalom, najvažniji deo - tuče i jurnjava, pustolovine, ono zbog čega svi idu u bioskop - nisu ni taknuti! Preko stotine ekrana oko mene jurišaju policijska kola sa upaljenim svetlima, oklopljeni konji, izanđali avioni sa propelerima, brzi gliseri, spejs-šatlovi, rastrubljeni borbeni slonovi, ljudi u večernjoj odeći ili vojnim uniformama, jedrenjaci i mlazne jedrilice. Čitava istorija čovečanstva projuri preko ekrana u dimu i plamenu, ni od kuda nikuda. Na mom ekranu kadar je zaustavljen. Kuća sagrađena od kockica, stolice nalik na čaure, dim cigarete, lagana haljina i beli medved srebrnih očiju. A na Devedeset Šesticinom ekranu je bicikl ostavljen u travi, par dečjih sandala na braon verandi i ogromni prozori. Obojica imamo isti horizont; zakrivljena smaragdna brda Toskane pod azurnoplavim nebom, obrisi čempresa, mali trošni zvonici od žutog kamena. Bež kuća sa drvenom verandom stoji tik izvan Firence od pre četiristo godina. Ne pričamo o tome zašto na svakih deset dana sedimo jedan pored drugog i, pre nego što počnemo revnosno gledanje ratova i revolucija,

pustimo Gluve i zajedno odgledamo prvih nekoliko minuta - do onog trenutka kada gudački instrumenti i zvona utihnu. To je naša zavera. Povezani smo zakletvom na ćutanje. A onda, da ne poveruješ - „Moja majka je dobra osoba i ni za šta nije kriva!” Naglas! Svuda oko nas su potkazivači! Odrukaće nas! Prijaviće nas! „Rekao sam ti da umukneš!”, kažem i munem Devetsto Šesticu u grudi. „Svima ostalima su majke prestupnici, a tvoja nije?” „Baš me briga za vas ostale! Moja majka je poštena osoba!” „Naravno da jeste!” Dvesta Dvadeset ga vatreno podržava. „Tako joj i reci!” „Da znaš da hoću!” „Idite svi dođavola!” Skočim sa svog mesta i izađem, besan na tog bednog kretena. Kad je toliko hrabar, neka ga nek otvori dušu riđokosom izdajniku, baš me briga. Uradio sam šta sam mogao - i nemam nameru da mu dozvolim da me svojom tvrdoglavom glupošću dovede u još veću opasnost. Šta mi drugo preostaje? Ništa! „Sam si kriv!”, doviknem Devetsto Šestici koga vaspitači odvlače u kriptu, dok se on crven u licu opire. „Kretenu!” Ostali ćutke gledaju. Svakog dana tražim njegove oči u menzi i u stroju. Odugovlačim dok prolazim pored soba za razgovor. Osluškujem noću - možda će se u hodniku čuti koraci, možda su ga pustili? Ne mogu da spavam. „Pobeći ću odavde”, čujem svoj glas kako kaže jedne noći. „Umukni i spavaj. Odavde nema bežanja”, prošapće Trista Deset, krupni dečak koji sve vidi crno-belo. „Ali pobeći ću!” „Nemoj to da pričaš. Znaš da, ako nas čuju...”, brblja sladunjavi anđelak Trideset Osam. „Nek slušaju. Baš me briga.” „Jesi li lud? Zar si zaboravio šta su uradili Devetsto Šestici? Strpali su ga u kriptu!”, kaže Trideset Osam glasom promuklim od straha. Dođe mi da kažem: „Kakve to veze ima sa mnom?”, ili: „Upozorio sam ga!” - ali umesto toga kažem nešto sasvim drugo. „Dobro, pa šta?” „Još uvek ga nisu pustili odatle... A već je prošlo toliko vremena!”, ubaci se cinkaroš Dvesta Dvadeset. „Uhvatili su ga zbog nečeg drugog.

Pričao je o svojim roditeljima. Čuo sam ga.” Devetsto Šestica mu nije bio dovoljan. Ocinkario je jednog od nas i sad hoće tu priču da iskoristi kao mamac za druge... „I šta je rekao?” pita neko iz drugog tima, progutavši mamac. „Umukni, Dvesta Dvadeset! Zar je važno kakve je gluposti izbrbljao?” Stiskam pesnice. „Neću da umuknem. Neću da umuknem.” „Dovodiš nas sve u opasnost, gnjido!” glasno mu došapnem. „Ućuti više o roditeljima. Sad je dosta!” „Hoćeš da kažeš da ti ne želiš da znaš gde su sada?”, pita, čikajući me. „Kako su?” „Ni slučajno! Ja samo želim da pobegnem odavde. A vi svi ostanite tu i pocrkajte! I pišajte u krevet do kraja života!” „Hajde da spavamo”, pomirljivim glasom kaže Trideset Osam. „Buđenje iovako samo što nije.” Dvesta Dvadeset začuti, zadovoljan. Moji izlivi besa biće sasvim dovoljni da ih iskoristi za jednu veliku, debelu, sočnu prijavu. Dođe mi da mu slomim nos, dođe mi da mu iskrenem ruku iz čašice, želim da vrišti i moli me da ga pustim, dođe mi da mu izbijem zube. Već dugo to želim, ali ništa ne uradim. Kukavica sam. „Tako je. Umukni već jednom, Sedamsto Sedamnaest! Šta ako stvarno mogu sve da čuju?”, ubaci se klempavi, bubuljičavi Petsto Osamdeset Četiri, za svaki slučaj ne skidajući svoj povez. „Umukni ti, pičkice!”, proderem se na njega. „Ne plašiš se da će te videti kako se igraš svojim...” Vrata se otvore. Svim silama se molim, gotovo naglas, da je to Devetsto Šestica. „Razmišljam da pobegnem odavde. Hoćeš sa mnom?” Koristim svaku priliku. Bežim sa časova, pretvaram se da sam bolestan, pitam da odem do toaleta nekoliko puta u toku noći - a sve kako bih sam išao hodnicima, motreći i osluškujući. Beli, glatki zidovi, niz belih vrata bez kvaka, zaslepljujuće belo svetlo sa tavanice. Hodniku nema kraja - nastavlja se ukrug, spajajući se ponovo na oba kraja: vrata su uvek sakrivena iza ugla. Ako ideš samo napred, završićeš ponovo tamo gde si izašao. Geometrija. Plafon ne samo što šija, on posmatra. Cela zgrada predstavlja sistem za posmatranje, oko sa hiljadu zenica, nevidljivih iza bezizraznog, mlečnobelog leukoma. A zbog tog leukoma ne znate da li vas u ovom trenutku vidi, pa morate da se ponašate kao da vas stalno

vidi. Nemate gde da se sakrijete. Ovde nema ćorsokaka, mračnih uglova - nema nikakvih uglova, nema ostava, pa čak ni pukotina u koje biste se mogli šćućuriti. Nema prozora. Ni jednog jedinog. Za prozore znam samo iz filmova. Iz internata nema izlaza. Ovo mesto je zatvoreno poput jajeta. Ovde postoje samo tri sprata, koje povezuje lift sa tri dugmeta. A svaki od ta tri sprata izgleda identično kao ovaj. Prvi sprat je nivo na kome je obdanište, gde drže baš sitnu ribu, drugi je za niže razrede, do jedanaest godina, a treći je za starije, od dvanaest godina pa sve do kraja. Sva vrata u kružnom hodniku su identična i ni na jednim od njih nema nikakvih oznaka. Na trećem spratu ih ima trideset. S vremenom naučite da upamtite gde su koja. Četiri spavaonice, kupatilo, zbornica, devet učionica, četiri sportske dvorane, vrata koja vode u sobe za razgovore, spavaonica vaspitača i kancelarija višeg vaspitača, bioskopska sala, četiri ringa za sparing, menza, lift. Idem od jednih do drugih vrata, prebrojavam ih po hiljaditi put, da se uverim da ih je zaista trideset i da mi ništa nije promaklo. Sećam se kako sam, kada sam još bio vrlo mali, tražio izlaz odavde; mapa najnižeg nivoa urezala mi se u mrežnjaču, nacrtao sam je i toliko puta je proučavao. Istih trideset vrata; tri spavaće sobe, spavaonica vaspitača, kancelarija višeg vaspitača, kupatilo, zbornica, tri fiskulturne sale, igraonica, pet ringova za sparing, deset učionica, bioskopska dvorana, vrata soba za razgovor, kantina, lift. Ni jedna jedina vrata koja vode napolje. Sećam se da sam, kada sam bio mali, mislio da je izlaz iz internata sigurno negde na drugom ili trećem spratu. Kada sam malo porastao i kada su me prebacili na drugi sprat, ostao je još samo treći sprat. Sada, kad živim na trećem spratu, čini mi se da samo nisam dovoljno pažljivo tražio na prva dva sprata. Od samog početka nas naviknu na ideju da odavde nema izlaza. Ali sigurno postoji ulaz, zar ne? Odnekud dovode mališane, zar ne? Strpljivo idem od vrata do vrata; na časovima proučavam učionice i ringove za sparing. Svi zidovi su glatki i hermetički zapečaćeni; ako ih previše uporno protrljaš, osetiš peckanje elektriciteta. Pozvan sam u jednu sobu za razgovor. Pitaju me zašto se tako ponašam i toliko se zanesu da mi slome srednji prst na levoj šaci. Bol je stravičan; prst mi štrči, savijen na pogrešnu stranu. Pogledam ga i

shvatim da sada moraju da me pošalju u bolnicu. Dobro: tako mogu da odem na drugi sprat i ponovo ga pretražim. „Šta tražiš?”, pita me jedan vaspitač. „Izlaz”, kažem. Nasmeje se. Kada sam živeo u prizemlju, mališani bi se pred spavanje sašaptavali da je internat zakopan kilometrima pod zemljom, da se nalazi u bunkeru sagrađenom u sloju čvrstog granita. Da smo mi jedini preživeli posle nuklearnog rata i da smo mi nada čovečanstva. Drugi su se kleli da smo zatvoreni u raketi na putu ka spoljnim granicama Solarnog sistema i da treba da budemo prvi kolonisti koji će naseliti Tau Ceti.1 To je razumljivo: imali smo samo pet ili šest godina. Vaspitači su nam već prilično otvoreno rekli da smo đubre i kriminalci, da smo zarobljeni u ovom prokletom jajetu zato što na zemlji nema drugog mesta za nas, ali kada imaš šest godina, svaka bajka je bolja od takve istine. Do desete godine, nikoga više nije bilo briga gde je internat, a do dvanaeste nikoga nije boleo kurac što nas ne čeka nekakva sjajna budućnost i što nemamo ama baš nikakvu misiju. Samo nam nije bilo baš najjasnije zašto smo do detalja morali da upoznamo nekakav svet napolju, da proučavamo njegovu istoriju i geografiju, da se upoznamo sa kulturom i zakonima fizike, ako nisu planirali da nas ikada puste napolje u taj svet. Verovatno kako bismo znali šta nam je uskraćeno. Ali vrlo rado bih proveo večnost na ovom mestu, samo kad Petsto Tri ne bi stajao prekoputa mene tokom jutarnjeg postrojavanja. Takve sitnice mogu ponekad da sjebu čitavu jebenu kosmičku harmoniju. Drugi sprat. Isti slepi zidovi, ista bezlična vrata. Idem od jednih do drugih, pridržavajući svoj slomljeni prst. Ringovi za sparing, učionice, medijateka, spavaonice; belo na belom, kao i svuda. Nema ničega. Stignem do bolnice. Izgleda da je doktor u viziti; vrata njegove ordinacije su odškrinuta. Pacijenti obično ne mogu da uđu ovde; ne smem dozvoliti da mi ovakva prilika promakne. Oklevam sekund, a onda se uvučem unutra nalazim se u prostranoj sobi: pult, krevet, svetlucavi hologrami unutrašnjih organa na postoljima. Sterilno i dosadno. Na drugom kraju sobe su još jedna vrata - takođe otvorena. A unutra... Krenem napred i osećam kako mi srce ubrzava, a vreme usporava.

Kroz otvor dopiru glasovi, ali ne zaustavljam se. Ne plašim se da će me otkriti. Udari me adrenalin. Kao na usporenom snimku, kao da sam u filmu. „Kako se to dogodilo?”, pita neki ljutiti glas, škripeći gotovo kao da je zarđao. „Zaboravili smo...”, odgovara duboki glas višeg vaspitača. „Zaboravili?” Ne razumem njihov razgovor i ne zanima me. Jedino što mi drži pažnju je nešto ogromno što sam ugledao kroz vrata, što prekriva čitav zid susedne sobe u kojoj dva čoveka razgovaraju. Prozor. Jedini prozor u čitavom internatu. Zadržim dah i prišunjam se vratima što bliže mogu... I po prvi put pogledam napolje... Sada bar znam da nismo u nekoj intergalaktičkoj svemirskoj krstarici, ili zakopani u granitnoj kripti... Kroz prozor vidim ogroman grad, grad koji ima na hiljade džinovskih tornjeva, stubova koji stoje na neverovatno udaljenom tlu i iščezavaju naviše u beskonačno daleko nebo. Grad za milijarde ljudi. Meni, bubašvabi, običnom mikrobu, tornjevi liče na noge nezamislivo velikih humanoidnih stvorenja, Atlantiđana kojima su oblaci samo do kolena i na čijim ramenima počiva nebeska kripta. Ovo je najveličanstveniji od svih prizora. Ja, naravno, nikada ne bih mogao da zamislim nešto tako uzvišeno. Šta pričam - jednostavno ne bih nikada mogao da zamislim svet u some odjednom ima toliko prostora! Došao sam do najneverovatnijeg geografskog otkrića u ljudskoj istoriji. Za mene je ovo važnije nego što je Galileju bilo važno da iznese pretpostavku da je svet okrugao i za Magelana da dokaže da je to istina. Važnije nego da dokažemo da nismo sami u svemiru. Otkrio sam da izvan granica internata zaista postoji svet! Našao sam izlaz! Imam gde da pobegnem! „Šta je ovo, zar nisi zatvorio vrata?” Trgnem se - neko me je zgrabio za kosu. „Dovedi ga ovamo!” Ubace me u sobu. Imam vremena da na trenutak ugledam sto na some leži ogromni, duguljasti paket zatvoren rajsferšlusom (viši vaspitač ga odmah zakloni svojim telom), gomilu instrumenata, našeg

doktora - čije je lice toliko umorno i zgađeno da mu njegova mladost ne pristaje - i okvir sa kvakom na prozoru. „Šta tražiš ovde, štene jedno?” „Pokušavam da nađem doktora... Vidite...” Viši vaspitač me zgrabi za prst koji mu pokažem, kao da je to nekakva propusnica ili zaštitna amajlija i toliko ga snažno cimne da me zaslepi eksplozija užarenih zvezda. Srušim se na pod, bolno dahćući. „Zaboravi na ovo, jel’ to jasno? Zaboravi sve što si...” Ne mogu da odgovorim jer očajnički pokušavam da dođem do daha. „Da li je to jasno? Da li ti je jasno, bitango mala?” „Ili šta...”, poput proključalog olova, moj bol je iznenada izliven u čvrsti kalup gneva. „Ili ćete mi uraditi šta? Šta ćete da mi uradite? A?”, proderem se na njega. „Šta?” Crne očne duplje zure pravo u mene. „Ne ovde”, kaže doktor. „Nećete mi ništa uraditi”, kriknem, zavrtim se kao čigra i otrgnem se. „Ionako ćemo šturnuti odavde!” Provučem se višem vaspitaču kroz noge i izjurim kroz kancelariju, kroz uznemirene pacijente, u hodnik. Odjurim do lifta, uletim u njega i pritisnem svu dugmad odjednom iznenada se setim neverovatne priče koju sam čuo pre sto godina, kada sam bio klinac, da u internatu postoji i nulti nivo i da tamo ulaze novi dečaci. Pričalo se da će te, ako pritisneš svu dugmad istovremeno i držiš ih neko vreme, lift odvesti ili gore ili dole - do tog tajnog nivoa... Vrata se zatvaraju i lift polako krene negde. Ako nulti nivo ne postoji, gotov sam. Kada se vrata otvore, znam na koji sam sprat stigao. Beli zidovi, beli plafon... Nema nikog na hodniku. Mršteći se i iskezivši zube, potrčim napred pored zaključanih vrata, tražeći bar jedna koja su otvorena. Konačno - otvor. Zavučem se u njega, još uvek ne znajući gde sam završio, pribijem se uza zid i prikradam duž njega. Zašto me niko ne juri? Viši vaspitač mi nikada neće oprostiti za onakav ispad... Neće mi oprostiti što sam našao prozor i što sam pogledao kroz njega, što sam saznao za izlaz. Pogledam oko sebe. Nalazim se u bioskopskoj sali. Potpuno je prazna, a svetlo je prigušeno - svi su sada na svojim časovima. Polako se prikradam duž redova, šćućurim u najudaljeniji ugao, pronađem plejlistu i tražim Gluve. Pustim ga od samog početka. Drhtim od hladnoće. Da se zagrejem, podignem noge na sedište i

zarijem bradu u kolena. Špica. Sedim na toplim drvenim daskama verande, pored mene je par dečjih sandala; kroz poluotvoreni prozor vidim pravu, živu mačku riđe-bela je, debela. Vetrić zaljulja čaure stolica u kojima, leđima okrenuti ka meni, sedi dvoje ljudi - muškarac i žena. U vazduhu se na trenutak pojavi tanki pramen dima, a onda odmah nestane, razvejan vetrom. Pogledam u bicikl koji sam ostavio u travi kada mi je dosadilo da ga vozim. Preko svetlucavog hromiranog zvonceta mili mrav. Sunce zalazi iza zelenog brda na čijem vrhu stoji stara crkvica i poljubi mi ruke na rastanku. Osećam se ugodno, smireno, neverovatno spokojno. Pripadam ovde. „Hajde da zbrišemo odavde... Ne mogu sam, ali nas dvojica...”, kažem Devetsto Šestici. On ne odgovara. Vazduh oko mene se zgušnjava, postaje gust poput vode i kao da ga ispuni sipino mastilo; pozli mi pri pomisli na predstojeću katastrofu. Uznemirujuća melodija iz Gluvih struže mi po živcima. Isti stari plan: kraj puta... Istisnuvši nebo, katastrofa visi iznad kockaste kuće poput naduvenog vimena, pritiskajući svojim natečenim sisama mene i ljude koji sede u stolicama; uskoro ćemo svi morati da sisamo njen otrov. Ali pretvaram se da se ništa od ovoga ne dešava - ni njima, ni meni. Zaustavim film. Zaustavim vreme, da izbegnem neizbežno. „Šta se radi, pantljičaro?”, čujem glas iza sebe. Petsto Tri! Njegov glas! Ne moram da se okrenem da bih shvatio što mi se obraća. Zato se, umesto da gubim vreme na suvišne pokrete, odmah trgnem ka napred. Ali zakasnio sam. Uhvatio mi je vrat laktom. Cimne me nazad i naviše, podigne me iz mog gnezda, daveći me i odvlačeći ka zadnjem redu. Vrpoljim se, pokušavajući da se izmigoljim - ali njegove snažne ruke pretvorile su se u kamen i ne mogu da se oslobodim njihovog stiska. „Da se nisi usudio! Da se nisi usudio! Ja... Ja... sve ću im reći...” Mlataram nogama - kad bih samo mogao da se zakačim za nešto, za nekakav oslonac... „Ha, stvarno to misliš... Da oni ne znaju?”, Petsto Tri mi kaže u vrat. Kreštavo se nasmeje: „He-he-he-he...”, i nastavi da me davi; njegov

dah me golica po potiljku. Pokušam da udarim unazad, nadajući se da ću ga pogoditi u jaja, ali tako me je vešto uhvatio da stalno promašujem; a čak i kada bih ga udario, sa vazduhom sam izgubio i svu snagu, udarac bi bio slab kao u snu. „Naložili su mi... da te... kaznim...” Slobodnom rukom traži dugme na mojim pantalonama, otrgne ga i cimne mi pantalone do kolena. Nešto malo, čvrsto i odvratno dotakne me po leđima. Digao mu se! Osećam odvratni svrab ispod stomaka. Sad ću da... Ne, ne smem, ne... Ja... „Odjebi! Odjebi! Jesi čuo?” A onda mi nešto vrelo poteče preko kolena. Ukrutim se od straha i stida. „Šta bi, upišao si se, a? Aaa, govno malo! Upišao si se!” Njegov stisak popusti. Ugrabim priliku da se otrgnem, zabijem mu prste u oči i pokušam da pobegnem - ali on savlada gađenje, obori me na pod, u prolaz između sedišta, podvuče me pod sebe... Oči su mu poluotvorene, usta mu se keze, vidim otvore između njegovih zuba. „Hajde... Pokušaj da pobegneš... Ma-li...” A onda uradim jedino što mogu u ovoj klizavoj, zverskoj borbi. Uz očajnički trzaj, bacim se naviše i ujedem ga za uvo. Očešem zubima znojavu kosu, kožu, čvrsto stisnem vilicu, pritisnem - i nešto krene i pokida se! „Govno! Puštaj! Đubre! Aaaah!” Dezorijentisan od bola i straha, Petsto Tri me odgurne i ja padnem sa njega - sa nečim mekim i vrelim u ustima; on pritiska rukom krvavu rupu na svojoj glavi. Osećam slani ukus u ustima, sa tračkom još nečega. Usta su mi prepuna, samo što ne povratim. Otpuzim odatle, skočim na noge i dok trčim, izvadim uvo iz usta - sažvakana, balava, gomila hrskavice. Iz nekog razloga, stiskam ga u ruci dok trčim, bežeći od tog prokletog bioskopa koliko me noge nose. „Govno! Đubre!” Stojim u belom hodniku u kome nema ni uglova ni izlaza, stiskajući u ruci svoj usrani trofej, sa pantalonama natopljenim pišaćkom spuštenim na pola koplja. Svevideće oko slepo gleda u mene sa plafona. Neće ni trepnuti kada me budu ubili. Pobeći ću odavde, ili crknuti. Pobeći ću. Po-be-ći-ću.

P O G L AV L J E V

VRTOGLAVICA

Pištanje komunikatora se jedva čuje, ali skočim skoro do plafona. Sazivanje! Nije važno da li spavaš, da li si u bordelu ili na operacionom stolu kada se oglasi poziv za upad, moraš da ustaneš i kreneš za manje od minut. Minut je sasvim dovoljno vremena, naročito ako spavaš obučen. I ako nisi zaspao pijan. Kao da mi je neko izvadio svu sivu masu iz mozga, umesto nje ga napunio gustom morskom vodom i pustio u nju jato riba. Moj zadatak je sada da ne slomim taj prokleti akvarijum. Ne znam koliko sam dugo spavao, ali to očigledno nije bilo dovoljno za moju jetru. Zaista imam osećaj da mi je lobanja od stakla, a svaki zvuk spolja grebe po njoj poput nokta. A ni ribe nisu najsrećnije u mojoj glavi, traže da ih oslobodim. Mutni ostaci prekinutog košmara padaju na dno akvarijuma. Ne sećam se šta sam sanjao, ali užasno sam raspoložen. Ugrizem se za mišicu da se malo otreznim. One koji zakasne čeka disciplinski sud. Ali ma kakvu kaznu to nosilo sa sobom, niko nikad i ne pomisli na to da napusti Falangu. Gotovo niko. Ne radi se o novcu: redovi paravojnih snaga nisu baš toliko bogato plaćeni. Ali probajte samo da mi navedete neki drugi posao koji

poput ovog može da postane ceo smisao vašeg života. A u večnom životu vlada nestašica smisla. Ovde na zemlji ima trilion ljudi koji se međusobno laktaju, batrgajući se po večnosti, a većina njih se ne bi mogla pohvaliti da je zapravo uradila nešto korisno. Moglo bi se reći da je sve korisno manje-više već urađeno pre trista godina. Ali za onim što mi radimo uvek će biti potražnja. Ne, tako nešto se ne odbacuje tek tako. A ionako nam ne bi dozvolili da napustimo službu. Na komunikatoru mi iskoče koordinate lokacije na kojoj treba da budemo za sat vremena. Hiperborejska kula. Nisam nikad čuo za nju. A nalazi se tamo negde na periferiji. Nadam se da ću uspeti da stignem na vreme. Izvadim iz ormarića torbu sa jednom od mojih uniformi, stavim u nju masku i šoker - i to je to, spreman sam. Obući ću crnu odeću kada se budem približio akciji. Nema svrhe prerano unervoziti lokalno stanovništvo. Iz torbe izbija miris ruža: u mojoj vešernici iz nekog razloga namirišu odeću tim đubretom. Mada ne svakome, samo svojim „omiljenim mušterijama”. A ja sam im očigledno omiljen: moram svaki dan da perem odeću kod njih. Da iz svoje uniforme uklonim tuđu krv, urin, znoj i povraćku. Bezbroj puta sam ih zamolio da preskoče miris ruže, ali izgleda da sistem ne možeš da pobediš. I tako se uvek pojavim na dužnosti mirišljav kao peško. Dobro je što i Danijel pere odeću u istoj vešernici, pa i on miriše na ruže - a niko u našem odredu se nikad ne bi šalio na Danijelov račun. Utonem u ljudsko stado sa hiljadu glava, koje se polako kreće ka transportnom centru. U Navaho kuli, gde je smeštena moja mala jazbina, nalazi se jedan od glavnih terminala za brze vozove. Zato sam je zapravo i odabrao. Minut vožnje liftom, i u stanici sam. Pola sata kasnije, ubrizgavam nekom akcelerator. Fin, uredan raspored. Sve u svemu, ja sam praktičan čovek. Ljudi mile unutra kroz uski glavni ulaz, naguraju se u terminal i tiskaju u njemu dok ne nađu svoj gejt - a onda, pošto sačekaju u redu da se ukrcaju, konačno zauzmu svoja mesta u vagonima brzih vozova i svi odzuje u različitim pravcima. Gužva u centralnoj stanici je jeziva. Konstrukcija je veličanstveno osmišljena - arhitekte su očigledno crple inspiraciju iz slike mašine za mlevenje mesa. S obzirom na to koliko volim gužvu i na moje ribice koje čame u zarobljeništvu, ovo je baš ono što mi je sada potrebno da potpuno odlepim. Koji je moj gejt? Koji voz? U kom smeru?

Šta sam sanjao? „Danijele!”, kažem u komunikator. Tišina. Jedan, dva, tri... „Šta sad hoćeš, dođavola!”, lice na ekranu zakrešti. „Četiri ujutro je!” „Jesi li se uspavao?”, odgovorim mu krešteći. „Pogledaj u svoj komunikator! Sazivanje!” „Kakvo jebeno sazivanje?” „Hiperborejska kula! Hitno!” „Čekaj...”, napregnuto hripće, skrolujući kroz poruke koje je primio. „Kada si je dobio?” „Pre petnaest minuta!” „Ja ništa nisam dobio.” „Kako to?” „Nigde me nisu pozvali.” „Šališ se.” „Kažem ti: ništa nisam dobio.” „Dobro. Pitaću... Videću sa Alom. Izvini što sam te probudio.” Pre nego što prekinemo vezu, još nekoliko sekundi ćutke čekamo. Danijel me sumnjičavo gleda sa mog ručnog zgloba. Ni traga od pospanosti. A i ja se budim. Mi smo odred. Jedna porodica. Jedan organizam. On je pesnica, Al je mozak, a ja sam grlo. Ostali su ruke, noge, srce, stomak i sve ostalo. Uvek zajedno. U svim upadima. U svim operacijama. Članovi odreda se ne menjaju, osim ako nekog ne odvezu u bolnicu... ili ako... Ali Danijel je u redu. On je u redu! Zašto bi, pobogu, bio izbačen? Možda je preterao prilikom onog poslednjeg upada? Kako mogu da znam šta im se dogodilo tamo gore dok sam ja obrađivao mlade mame? Ali, bilo kako bilo, ovo mi deluje kao amputacija. Danijel je naš, a mi smo njegovi. Ne želimo autsajdere u odredu. Ne želim da nam umesto naše pesnice prikače nekog drkadžiju. Onaj bubuljičavi tinejdžer umesto Bazila mi je već više nego dovoljan. „Ale!”, viknem u komunikator. Ni komandir odreda mi ne odgovori odmah. „Šta sad nije u redu?” Glas je ljutit, promukao od spavanja. „Sve je u redu, osim što ne znam gde ti je ta jebena Hiperboreja. Gde se nalazimo? I šta se dešava sa Danijelom?” „Šta je sa Danijelom?” glupo pita Al. „Ja tebe to pitam! Zašto je uklonjen iz upada? Jel’ nešto ozbiljno?”

„Nemam pojma... Baš smo sinoć pričali. Čekaj malo... Iz kog upada?” „Onog u Hiperboreju! Gde si ti uopšte?” Pokušam da razaberem šta je iza Ala. „Opet si se olešio?”, iznenada vikne. „Šta?” „Kažem, opet si se olešio? Kakva Hiperboreja? Kakav jebeni upad? Idi u krevet i spavaj!” Prekine vezu. Stanem, ali rulja me i dalje gura napred, u uski prolaz glavnog ulaza. Dobro, nastaviću pokorno unutra, zajedno sa rekom ljudskog mlevenog mesa - nemam sada snage da se odupirem. Pokušavam da shvatim da li mogu da poslušam Alovo naređenje i zaspim, da ponovo utonem u svet u kome me niko nigde nije pozvao. Pogledam u svoj komunikator. Poruka o upadu još uvek je tu, koordinate su i dalje iste. Ribe u akvarijumu su se unervozile. Izgleda da je situacija malo komplikovanija nego što to Al shvata. Ne može se objasniti samo delirijum tremensom. Rulja i dalje nadire na ulaz transportnog centra. Provalivši u ogroman prostor pod ekran-kupolom (najvećom reklamnom površinom u Evropi!), beskrajna, uzavrela bujica razbija se u stotinu rečica: svaka hita ka svom gejtu. Vozovi se približavaju zidovima okrugle kule duž jedne tangente na više nivoa. Vozovi, prozirni poput špriceva, staju, napune se ovom ljudskom masom i odlete u tamu. Koji je moj gejt? Gde idem? Ko me poziva? Uskovitlane struje nose me u središte ovog mora i nađem se u nekakvoj mrtvoj tački gde ljudi prestaju da me ćuškaju i guraju, udaraju laktovima ili vuku za sobom i ostave me da sam tumaram i lagano se treznim. I tek onda mi konačno sine da ni Danijela ni Ala nisu nigde pozvali. A svi ostali iz našeg odreda još uvek hrču u svojim krevetima. Ovo je moj lični upad. Zadatak od gospodina Šrajera. Prva operacija koju bi trebalo sam da predvodim. Moja šansa da postanem neko. Šansa kakva se ukazuje jednom u životu. „Vreme!” kažem u komunikator. On odgovori da mi je ostalo još pola sata. „Pravac Hiperborejska kula!” Prilikom jednog upada dogodilo se nešto: dok je Al saslušavao neke mame, ja sam morao da smirim trogodišnju devojčicu koja se sva rasplakala i uslinavila. Nisam imao pojma šta da radim sa

majmunčetom. Srećom, poslužila mi je jedna od njenih igara: zamršena gomila puteva koja je ličila na prosuta creva, na čijem je jednom kraju bio zec spuštenih ušiju, a na drugom - kućica sa osvetljenim prozorima. „Pomozi izgubljenom zeki da nađe put kući.” Lavirint. Moraš da pređeš prstom od jebenog zeke do jebene kućice. Nije baš naročito zabavno, ako mene pitate, ali devojčica je bila potpuno opčinjena, tako da nije reagovala kada je Al njenoj mamici ubrizgao starost. Gospode, pomozi izgubljenom zeki da nađe put od centralne stanice do Hiperborejske kule. „Gejt sedamdeset jedan, voz polazi za četiri minuta.” Bog će ga znati koliko često idu. Ako zakasnim četiri minuta, mogu . zauvek da zakasnim. Osvrćem se, tražeći svetlucavi broj „71”. A onda me preplavi... Sve dotle dok sam gledao u sebe, sve je bilo prilično u redu, ali čim sam pogledao prema spolja, ispunila me je panika. Po čelu mi izbija masni znoj. Graja gomile, koja je do sada bila prigušeni zvuk u pozadini, iznenada počne da trešti do daske - čudovišni, bučni orkestar sto hiljada instrumenata, od kojih svaki tvrdoglavo, ljubomorno svira svoju malu melodiju. Iznad glave mi je ekran-kupola. Privlačni mladić mi preporučuje da mi direktno u mozak ugrade komunikator nove generacije. Postoji samo jedan nesrećni problem: ekran je veličine fudbalskog terena i mladić ga je celog ispunio. Kosa mu je poput čeličnih kablova i voz bi mogao da mu dospe direktno u zenicu. „Ostanite u kontaktu!” Dok gleda dole sa neba, uperi kažiprst u mene. To je verovatno aluzija na onu fresku koja je postala tako dosadni kliše čak i na masovnom tržištu, onu na kojoj bog pruža ruku ka čoveku; Mikelanđelo, beše? Ali imam osećaj da ovaj anđeo ljupkog lica pokušava da me zgnječi kao stenicu. Uvučem glavu i zažmurim. I evo me, spljeskan, u samom središtu pola metra širokog uzavrelog kotla, dok sto hiljada ljudi oko mene igra kolo. Brojevi iznad gejtova se smenjuju ukrug: 71, 72, 73, 77, 80, 85, 89, 90, 9299, 1001239, 9233664567 - stapaju se i pretvaraju u jedan, beskonačni, tajanstveni broj, u ime beskonačnosti. Moram da iskočim sa ove paklene vrteške! Moram da se saberem! Da se probijem kroz gomilu.

„Još tri minuta do polaska voza.” Ovo je poslednji voz. Ne smem da ga propustim. Zažmurim i zamislim da stojim u zelenoj travi do struka. Udahni... Izdahni... A onda nasumice tresnem nekog po vilici, odgurnem nekog drugog u stranu i zavučem lakat između njihovih tela - prvo se ukrute, ali onda klonu, dok ja, naprotiv, još više očvrsnem, pretvorim se u kamen i orem preko polja, gnječim, gazim, kidam... „Sklanjajte se s puta, životinje!” „Policija!” „Pustite ga da prođe, on je lud...” „Šta radiš?” „Platićeš mi za ovo...” „To je klaustrofobija! Ima napad, moja žena ima klaustrofobiju, znam...” „Ma idi dođavola!”, proderem se na njega. U početku se samo krećem napred, nisam čak ni svestan kuda idem. U jednom trenutku ispred mene zatreperi broj „71” i nateram sebe da se usredsredim na njega, ali neko me otpozadi zgrabi za kragnu, pokušavajući da me zadrži i ponovo skrenem sa pravca. Par sekundi kasnije zgazim mu na lice. Meko je. Ja sam loptica. Moram da se zaustavim u rupi sa brojem „71”. Onda sam pobedio. Ali ovo je igra na sve ili ništa, sve je u igri. Gotovo uđem u pravi žleb, ali onda me nešto udari u solarni pleksus i đavolov rulet se ponovo zavrti još brže. Ljudi se lepe za mene, hvataju me za mišice, grabe me za noge, guraju mi usne u lice da mi oduzmu vazduh, nabijaju svoje oči u moje hteli bi i dušu da mi dotaknu, jer je nemoguće još više pribiti tela jedno uz drugo. „Pustite me da prođem! Pustite me da prođem! Pustite me napolje!”, vičem. Zažmurim i potrčim preko tuđih cipela - polako, kao u bazenu u kome mi je voda do vrata. „Trideset sekundi do polaska.” Komunikator je verovatno hteo da me upozori da vreme ističe, ali njegovo pištanje se izgubilo u horu prigovora ljudi po čijim nogama gazim. Ispred mene je prolaz. Gejt! Više nije važno koji.

Kroz zid vidim kako voz - epruveta ispunjena svetlom - izleće iz mraka i zaustavlja se kod vrata. „Sklanjaj se s putaaa!” Tamna, bezoblična masa ljudi prelila se poput žive u staklenu posudu vagona. Na vratima je navala. Dobronamerni glas sudbine me obaveštava: „Ovaj voz kreće. Molimo vas odmaknite se od vagona.” „Ne guraj se! Svakako nema mesta za sve”, urla neka drolja. „Ma idi dođavola!” Uhvatim ogorčenu ženu za zglob šake, odvučem je u stranu i bacim se napred kroz vrata koja se već zatvaraju. Uguram se na silu unutra! Ceo vagon će morati da izdahne kako bi mi napravili malo mesta. Putnici to ćutke trpe. Ima na svetu i ljubaznih ljudi. I tako, bez vazduha, krećemo u prazninu. Sada moram da smirim svoje unutrašnje organe. Da razmrsim upletena creva. Razdvojim slepljene mehove svojih pluća i ponovo uspostavim njihov ritam. Da zauzdam svoje galopirajuće srce. Nije lako: vagon je krcat, samo što ne pukne. Da ne bih uprljao sve te dobre Samarićane, naslonim čelo na crno staklo i pogledam napolje. Metro se, poput providne vene, prostire od pulsirajućeg srca centralne stanice do nejasnih, udaljenih udova usnulog Titana i letimo kroz njegove krvne sudove poput kapsule sa virusom, hitajući da svojim oblikom života zarazimo udaljene nebodere. Ta slika me umiri. Usporim disanje i slana pljuvačka prestane da mi curi u usta. Ali gde idem? Točak ruleta je odradio svoje, ali nemam pojma u kojoj rupi sam završio. „Koja je ovo ruta?”, pitam, okrećući se ka osobi do mene, tridesetogodišnjem muškarcu sa bradom, u ljubičastoj jakni. „Koji je ono bio gejt?” Svi izgledamo kao tridesetogodišnjaci, osim onih koji pokušavaju da izgledaju mlađe za svoje godine. „Sedamdeset dva”, odgovori čovek. To je to onda. Otišao sam na pogrešan peron. Pomešao sam Orijent ekspres sa vozom za Aušvic. Trebalo je da slušam kada me je sudbina opomenula da se odmaknem od vagona.

Sledeća stanica bi mogla da bude apsolutno bilo gde. Vozovi su potpuno automatizovani. Ne mogu se zaustaviti. Dok stignem do najbliže stanice, sačekam voz za nazad, vratim se u centralnu stanicu... Ako zakasnim, počeće bez mene. Sećam se šta je Šrajer rekao: Petsto Tri će biti tamo. Ako se ne pojavim, on preuzima komandovanje, a on sigurno neće dozvoliti da mu ova prilika promakne. I ja ću ostati da služim doživotnu kaznu u svojoj samici sa pogledom na san iz proćerdanog detinjstva. A onda, kao da sam zarobljen u trenutku kada mi je rečeno da sam ušao u pogrešan voz; zaustavljen sam u zamrznutom kadru - zurim otvorenih usta u bradatog čoveka. On prvo pokušava da se pretvara da tako treba da bude, ali onda popusti i pita. „Nešto ste hteli?” „Divna vam je ta jakna”, kažem mu odsutno. „Bradu da i ne pominjem.” On izvije obrvu. Ovim tempom, dok stignem do Hiperboreje, operacija će definitivno biti završena. Ako ih je tamo samo dvoje, odredu verovatno neće trebati više od deset minuta. Postoji jedna strana ovog posla koja je gora od propuštenih poslovnih prilika ili neprestane stambene krize. Petsto Tri će zaključiti da me je jednostavno bilo strah da se sretnem sa njim. Da sam se jednostavno usrao. „A vi imate odličnu košulju. I lep nos. Ta rimska grba na njemu je...”, zamišljeno kaže bradonja. „Super.” „Slomljen je”, odgovorim mehanički. Šta je bolje, da ispadneš budala pred ljudima koji su ti poverili tajni zadatak - ili da ispadneš kukavica? Izbor nije lak. Voz hita, uranjajući između podmazanih kula. Displej pokazuje brzinu: 413 km/h. „Izgleda muževno”, kaže čovek u ljubičastom i učtivo klimne glavom. „Meni su uradili neke ožiljke.” „Ožiljke?” „Na grudima i bicepsima. Za sada sam se zadržao na tome, mada sam imao još neke ideje. Recite mi, koliko košta da vam tako srede nos?” „Dobio sam ga za džabe, od nekog koga poznajem”, našalim se. „Imate sreće. Ja sam ispljunuo čitavo bogatstvo. Nudili su mi 3D tetovažu, ali to više nije fora. Ožiljci se vraćaju u modu.”

„Poznajem par njih koji će se obradovati kada to čuju.” „Stvarno? Nanošenje ožiljaka je čist seks. To je tako iskonski.” Postavka problema: jebeni voz koji juriša brzinom od 413 kilometara na sat. Pitanje: koliko sam se još dublje uvalio u sos dok je bradonja ogovarao: „Ožiljci su čist seks.” Rešenje: podeli 413 sa šezdeset (kako bi saznao koliko voz pređe za minut) i podeli rezultat sa 20 (jer bradonji treba otprilike tri sekunde da izrazi tu misao). Odgovor: otprilike 300 metara. A dok sam govorio sebi „Otprilike trista metara”, prošao sam još otprilike trista metara. I ja tu ništa ne mogu. Još trista metara. „Pogrešna ruta”, obavesti me komunikator. Dobro jutro, bitango. Signal za sazivanje je još uvek na malom ekranu i podrugljivo mi namiguje. Istruliću u onoj mojoj kutiji. To je izraz koji se zadržao iz starih dana - istruliti. Sada smo svi napumpani konzervansima i nikada nećemo istruliti. Problem je u tome što, ako istruliš, bar postoji nada da će jednog dana sve biti gotovo. „Oči su vam baš super”, kaže ljubičasti čovek. „Što ne bismo svratili do mene?” Shvatim da se sve vreme dok razgovaramo dodirujemo svime osim rakama: sada smo blizu kao slani skakavci u kesi. A ljubičasti čovek želi da nastavi ovu insektoidnu ljubav sa mnom. „Izvinite”, kažem, promuklim glasom. „Ja više volim devojke.” „Ma, hajde! Nemojte sada da me razočarate!” kaže mršteći se. „Devojke više nisu fora. Imam gomilu prijatelja koji su nekada tucali devojke, ali sada su se odvikli od toga jer to ionako više nema smisla. I svi su zadovoljni...” Njegova brada me golica po uvetu. „Vidim da vam je dosadno. Zašto biste inače započeli razgovor sa mnom?” Iznenada se setim svog sna. Petsto Tri. Bioskopska sala. Izvijem se kao jegulja i stanem licem u lice sa njim, uhvatim ga za bradu, cimnem je nadole i nabijem mu palac u Adamovu jabučicu. „Slušaj ti, skote”, prosikćem. „Rekao bih da si ti onaj kome je dosadno. Idi i trljaj se o prostate svojih bolesnih prijatelja dok ne poplaviš u licu. Ali ja sam normalan. I još nešto: imam u džepu šoker i sad ću da ti ga nabijem i nekoliko puta okrenem, da ti ne bude više

dosadno.” „Hej... Šta je sad ovo, druže?” „Voz je pun vas ljubičastih nakaza, niko neće primetiti ako se jedan unervozi u gužvi.” „Mislio sam... Samo... Vi... Vi ste prvi... Počeli...” „Ja sam počeo? Ja sam počeo, đubre jedno?” Lice počinje da mu poprima istu boju kao jakna. „Šta radite?”, zavapi droca sa moje leve strane. „Samoodbrana”, odgovorim i pustim njegovu Adamovu jabučicu. „Izopačena životinjo...”, prosikće, trljajući vrat. „Svi vi to zaslužujete”, prošapćem mu na uvo. „Sve bi vas trebalo prebiti.” „Kula Oktaedar”, objavi glas preko razglasa. „Ešer vrtovi. Pripremite se da napustite vagon.” Voz usporava i putnici su nabijeni jedni uz druge. Pre nego što izađem, udarim ljubičastog po hrbatu nosa. Evo ti grba, nakazo. Eto, sad sam spreman. Dobacim bradonji poljubac sa perona. Stakleni podzemni voz odjuri u mrak, odnevši sa sobom buljavog perverznjaka. Nek se žali policiji ako hoće, tamo ga neće udariti samo šokerom. Partija besmrtnosti drži u šaci Ministarstvo unutrašnjih poslova i još nekoliko važnih ministarstava. Partija je spasla parlamentarnu koaliciju od propasti i sada može da poželi šta god hoće i to će joj biti ispunjeno. Prva želja je bila da Besmrtni postanu nevidljivi. Abrakadabra - sređeno! Čak je i u demokratskoj državi malo magije moguće. Zabole me koliko ću da zakasnim za Hiperboreju. Zabole me koga cu tamo da sretnem i koga ću morati da smaknem. Udahnem duboko, napunivši pluća. Adrenalin mi preplavi izokrenutu utrobu i grč prođe. Olakšanje je toliko veliko, gotovo kao da sam se ispovraćao. Kada ti se sudbina osmehne, treba i ti njoj da uzvratiš osmehom. Što i uradim. „Ruta do Hiperborejske kule”, kažem u komunikator. „Vratite se u centralnu stanicu i pređite na gejt sedamdeset jedan. Sledeći voz do centralne stanice stiže za devet minuta.” Protraćeno vreme. Stojim u mestu, ali Hiperboreja i dalje hita sve dalje od mene brzinom od 413 km/h. Ajnštajn se češe po glavi. Proučavam vrhove svojih vojničkih čizama. Čelične kapice, prekrivene veštačkom kožom. Debeli đonovi gnječe savitljivu travu.

Sklonim jednu čizmu - i trava se podigne i ispravi. Trenutak kasnije, nema više nijedne vlasi. Pogledam oko sebe. Zanimljivo mesto... Ešer vrtovi? Često sam slušao o njima, ali nikada nisam bio ovde. Pod nogama mi je zaista trava: meka i divna, skoro kao da je živa - ali neuništiva je, potpuno neosetljiva na đonove čizama, ne trebaju joj ni voda ni sunčevo svetlo, a neće vam ni isflekati odeću. U svakom smislu je bolja od prave trave, osim možda zbog činjenice da nije stvarna. Ali koga je briga za to? Na stotine parova leži na travi. Časkaju, miluju se i guguču, čitaju, redaju zajedno filmove; neko zafrljači frizbi. Svi vole travu. A nad našim glavama uzdižu se stabla narandži. Korenje im je smešteno u bele okrugle saksije grubih površina, kao da su ručno pravljene i svako drvo visi u svojoj saksiji okačeno o nekoliko tankih užadi. Ovde je na stotine takvog drveća a, za razliku od trave, ono je pravo. Neka cvetaju a druga, jer se nama tako prohtelo, već rađaju plod. Latice otpadaju, vrtlože se i padaju na lažnu travu, slatke narandže padaju devojkama u ruke. Drveće poput cirkuskih akrobata preleće nad glavama ushićene publike, kao da im tlo nimalo ne nedostaje: kroz njihove viseće sisteme navodnjavanja protežu se cevi koje prenose vodu i đubrivo, a ova veštačka prehrana je mnogo hranljivija od one prirodne. Umesto lažnog neba, tu je ogromno ogledalo. Zauzima istu površinu kao i meka trava: hiljade i hiljade kvadratnih metara, čitav jedan nivo velikog osmougaonog nebodera. A u ogledalu je izokrenuti svet. Uredne krošnje drveća, okačene naopačke u prostoru, narandže padaju naviše, smešni mali ljudi-muve hodaju po plafonu i opet ta trava - meka, zelena, nimalo se ne razlikujući od žive trave, osim po činjenici što nije živa. I zidovi su od ogledala, pa je stvorena iluzija da Ešer vrtovi prekrivaju ceo svet. Iz nekog razloga na ovom mestu se oseća nekakav neizreciv spokoj i dobronamernost. Nema ni jednog jedinog lica unakaženog brigom, tugom ili zlobom. Višeglasni smeh. Mirisne narandže u nežnoj travi. Pogledam naviše i vidim sebe, majušnog, sa nogama prikovanim za plafon, kako visim naglavačke sa licem podignutim ka nebesima, ali pogleda uprtog naniže. Do mene doleti jarko žuti frizbi. Uhvatim ga. Neka devojka dotrči do mene. Možda nije naročito lepa, ali je ipak neverovatno slatka. Crna talasasta kosa do ramena. Smeđe, blago spuštene oči, istovremeno i vesele i tužne.

„Izvini. Promašila sam.” „I ja”, kažem pružajući joj frizbi. „Pa šta ti se dogodilo?” Uhvati frizbi, ali mi ga ne uzme i na sekund oboje držimo plastični tanjir. „Ušao sam u pogrešan voz. Sada moram devet minuta da čekam sledeći.” „Što se ne bi poigrao sa nama?” „Kasnim.” „Ali imaš još devet minuta do sledećeg voza!” „Jeste. Važi.” I eto me, opremljen da ubijem, idem za njom da se igram frizbijem. Njeni prijatelji svi deluju prijatno, blagih lica, iskrenih osmeha, ponašaju se slobodno i smireno. „Ja sam Nada”, kaže smeđooka devojka. „Pjetro”, kaže niski momak isturenog nosa. „Džulija”, kaže nežna plavuša, pružajući ruku. Vojničke pantalone sa džepovima vise na njenom vitkom telu, ima pirsing u pupku. Čvrsto mi stegne ruku. „Patrik”, kažem. Pristojno ime. Ljudsko. „Hajde da igramo dvoje na jednog!”, kaže Nada. „Patriče, hoćeš ti sa mnom?” Nad našim glavama vise grube okrugle saksije, mreža gotovo nevidljivih finih kablova, maslinastozelene kape od lišća, grube okrugle saksije, trava i srećni ljudi koji igraju frizbi. Ešer vrtovi su utočište srećnih ljudi. Frizbi jedva mili kroz vazduh - ovi ljudi očigledno nisu sportisti. „Ala si brz!” kaže Nada, a u glasu joj se oseća divljenje. „Čime se baviš?” „Nezaposlen sam”, odgovorim. „Za sada.” „Ja sam dizajnerka. Pjetro je umetnik, radimo zajedno.” „A Džulija?” „Sviđa ti se Džulija?” „Samo pitam.” „Da li ti se sviđa? Hajde, reci mi!” „Sviđaš mi se ti.” „Igramo ovde svake nedelje. Baš je fensi.” „Aha, fensi”, složim se. Nada me pogleda - prvo u usne, a onda kreće naviše. Neodređeno se osmehne.

„I ti meni... I ti se meni sviđaš. Što jednostavno ne zaboraviš na voz i hajdemo do mene?” „Ja... Ne. Ne mogu”, kažem. „Kasnim. Stvarno.” „Dođi onda sledeće nedelje. Obično igramo noću.” Ona ne zna ništa o meni, ali nije je briga. Ne polaže nikakvo pravo na mene i ne nudi mi se. Da sam običan muškarac, jednostavno bismo se spojili na nekoliko minuta i rastali - i videli bismo se ponovo za nedelju dana, ili nikada. Da sam običan muškarac, koji se ni na šta nije zakleo, ne bih ništa zahtevao od žena i one ne bi ništa zahtevale od mene. Ljudi su nekada pričali o „darivanju ljubavi” i „prodavanju svog tela”, ali uostalom, snošaj ništa ne umanjuje. Naša tela su večna, trenje ih ne troši i ne moramo pažljivo da donosimo odluke o ljudima na koje bi trebalo da trošimo svoje ograničene resurse mladosti i lepote. To je prirodni poredak stvari. Obični ljudi su stvoreni da uživaju u zadovoljstvu. Da uživaju u svetu, hrani, jedni u drugima, a zbog čega drugog nego da bi bili srećni? A ljudi poput mene stvoreni su da štite njihovu sreću. Nazvao sam Ešer vrtove utočištem, ali to nije istina. Osim visećeg drveća narandže, na ovom mestu nema ničeg upadljivog. Ljudi su ovde isti kao i bilo gde drugde - spokojni, veseli, iskreni. Baš kakvi bi građani jedne utopijske države trebalo da budu. Jer Evropa je Utopija. Mnogo lepša i veličanstvenija nego što su Mor i Kampanela mogli i da zamisle. Ali svaka utopija ima svoje mračne sporedne ulice. Blagostanje idealne države Tomasa Mora oslanjalo se na rad osuđenika - baš kao i država druga Staljina. To mi je moj posao zamutio pogled - ti neprestani, kratki, iznenadni naleti, ti brzi napadi kroz sporedne ulice ove utopije, pomoćnim hodnicima i već čitavu večnost nisam obratio pažnju na fasade. Ali te fasade postoje, a na njihovim ugodnim, žutim prozorima nasmejani ljudi se grle i piju čaj. To je moj problem. Moj, ne njihov. „Patriče! Hajde, baci ga već jednom!” Držim u rukama žuti tanjir, ne znam koliko je dugo ovaj kadar bio zaustavljen. Bacim frizbi plavuši - previsoko. Džulija skoči - pantalone joj gotovo spadnu - uhvati ga i nasmeje se. „Šta je to?”, pita Nada, stavivši ruke preko ušiju. I meni u ušima zatutnji užasno mehaničko zavijanje. Alarm? Prostor iznenada preplavi zaslepljujuće belo svetlo, kao da je provalila brana koja je zadržavala sjaj supernove.

„Pažnja! Svi posetioci moraju odmah da se okupe kod zapadnog izlaza! U zgradi je otkrivena bomba!” I iznenada ljudi u tamnoplavim policijskim uniformama iskoče kroz ogledalo - šlemovi, prsluci, pištolji u rukama. Otvaraju sanduke i vade zdepaste, okrugle naprave koje liče na kućne aparate za čišćenje, koje frkćući grabe po travi, tražeći nešto... „Svi pređite do zapadnog izlaza! Brzo!” Sreća i mir su srušeni i iskidani. Zavijanje sirene cimne ljude za kožu na vratu, gurne ih u leđa, zdrobi kao komade plastelina u lepljivu loptu i zakotrlja je ka zapadu. Samo ja ne želim da idem ka tamo. Ne mogu da idem ka tamo. Moram da ostanem kod svog, istočnog izlaza. Moj voz samo što nije stigao! Nada i njeni prijatelji su umešani u raznobojni plastelin pre nego što stignem da kažem: „Vidimo se!” „Šta se dogodilo?”, zahtevam od policajca koji požuruje gomilu. „Idite ka zapadnim vratima!”, prodere se na mene. Lice mu je orošeno znojem. Vidim da ovo nije vežba; uplašen je. Izvučem Apolonovu masku iz torbe i nabijem mu je u lice. Nije nam dozvoljeno da imamo isprave, ali i maska može da posluži umesto nekog komada plastike. Niko osim Besmrtnika ne bi se usudio da nosi nešto takvo i policajac to zna. „Upozorenje na teroristički napad... Partija života... Ti skotovi. Rekli su da će razneti Ešer vrtove u paramparčad. Molim vas, idite do zapadnog izlaza... Ovo je evakuacija.” „Na zadatku sam. Moram ovde da sačekam voz...” „Vozovi su zaustavljeni dok ne nađemo bombu. Molim vas... Svakog trenutka ovo mesto bi moglo da... Da li vam je to jasno?” Partija života. Prešli su sa reči na dela. To se moglo i očekivati. Oni pastirski psi sa epoletama već su skoro sve saterali na suprotni kraj. Ali šta ako je terorista u gomili? Šta ako kod sebe ima bombu? Ovo je ludilo! Spremam se da to kažem policajcu, ali zaćutim usred reči. Neće me saslušati, a on ionako ni o čemu ne odlučuje. Osim toga, ja nisam ovde da bih spašavao svet. Imam zadatak koji treba da obavim. Doduše, nešto skromniji. „Potreban mi je prevoz!”, kažem, zgrabivši ga za kragnu. „Bilo kakav!” Iznenada ugledam otvoreni gejt i policijski turboletač u prolazu, pričvršćen za spoljašnji zid kule. Odatle nadiru. To je moja šansa.

„Punom parom!”, kažem sebi. Pustim policajca i krenem ka gejtu. Usput stavljam masku. Ja više nisam tu; sada je tu Apolon. Zavrti mi se u glavi, mišići mi bruje kao da su nabijeni steroidima. Neki misle da nosimo maske zbog anonimnosti. Budalaština. Ono najvažnije što nam pružaju je sloboda. Kada ugledaju Apolona, policajci se razmiču i malo ustuknu. Naš odnos sa njima je prilično komplikovan, ali sada nije trenutak da se držimo formalnosti. „Nema više smrti!” „Šta želite?”, pita čovek snažan poput bika, podižući vizir na šlemu dok mi prilazi. Verovatno komandujući oficir. „Moram hitno da stignem do Hiperborejske kule.” „Odbijeno”, odgovori mi kroz otvor na šlemu. „U toku je specijalna operacija.” „A ja sam dobio nalog od ministra. Zbog ovog vašeg haosa, preti opasnost da ceo zadatak propadne.” „Ne dolazi u obzir.” A onda napravim iznenadni pokret - zgrabim ga za zglob šake i prislonim uz njega svoj skener. „Hej!” Oglasi se zvonce. „Konstantin Rajfert 12T”, objavi skener pre nego što Konstantin Rajfert 12T uspe da se trgne iz ošamućenosti. „Nema registrovanih trudnoća.” Ljudina istrgne šaku i uzmakne, iznenada prebledevši kao da sam mu prerezao grlo i prosuo mu svu bolesnu krv. „Slušaj, Rajferte”, kažem mu. „Povezi me do Hiperboreje i zaboraviću tvoje ime. Nastaviš li da se ponašaš neprijatno, ne moraš sutra ni da dolaziš na posao.” „Ne pravi se toliko važan”, zareži. „Tvoji neće večno biti ministri.” „Da, hoće”, uveravam ga. „Mi smo besmrtni.” Ne kaže ništa, samo prkosno škrguće zubima, ali shvatim da je to samo maska, da prikrije krckanje njegove kičme koju sam upravo slomio. „Dobro... Do tamo i nazad.” Još jedna letelica istog tipa zaustavi se uz zid - okvir sa četiri motora na turbo pogon i kapsulom za putnike. Ali umesto policije, u otvor gejta iskoči neka cica na čijim je isturenim grudima ispisana reč

„Pritisni”. Sakrijem se u kapsulu. Ne volim te drolje. „To što vi ovde izvodite je predstava, a ne specijalna operacija!” „Društvo ima pravo da zna istinu”, odgovori Rajfert tuđim recima. Osmehnem se, ali Apolon me nije odao. Rajfert se ugurao unutra za mnom, vrata se uz zvižduk zatvore i turboletač se odvoji od zida. Policajac skine šlem sa okrugle, znojave glave i spusti ga na pod. „Marinac”, sitne svinjske oči i podbradak. Očigledan slučaj masne degeneracije mozga i bujanja mišićnih ćelija koje se otelo kontroli. On uhvati moj pogled i pročita ga. „Nemoj tako da me gledaš”, kažem Rajfertu. „Možda sam ti zapravo spasao život. Svakog časa sve će odleteti u vazduh...” Možda će kroz samo minut narandže u travi, žuti frizbi i devojka Nada postati ista nestvarna fantazija kao i brda Toskane. Saznaćemo iz vesti. Oktaedar se udaljava od nas poput nekakve ogromne šahovske figure - topa - a figure drugih nebodera ulaze u prvi plan, potiskujući sve dalje osmostranu kulu sa izvrnutim vrtom. Blago se njišući, turboletač se obrušava kroz prolaze između stubova. Rajfert lično pilotira mašinom. U vazduhu nema nikoga. Osim policije i ambulantne službe, nikome nije dozvoljeno da leti. Za sve ostale tu je javni prevoz: podzemni vozovi i liftovi - i kretanje po strogo definisanim koordinatama. Pravi trodimenzionalni svet postoji samo za drkadžije. „Ne puštaš Kas Valkira kao prateću muziku?”, zavidljivo pitam. „Idi dođavola, pametnjakoviću”, zareži kreten. „Ja bih to pustio.” „A šta bih ja tebi uradio...” Nešto nerazumljivo promrmlja, verovatno nekim grubim vojničkim žargonom. Velikodušno ga ne pitam šta zapravo brblja. Sazivanje mi još uvek namiguje sa komunikatora. Kasnim, ali izgleda da su odlučili da ne počnu bez mene. Imam osećaj kao da sam našao izgubljeni daljinski upravljač za svoj život. Sada se sve odvija glatko. „Bitange”, promrmlja Rajfert za sebe. „O čemu sada pričamo?” „O Partiji života. Ako je to istina... Potpuno su podivljali. A čemu sve to? „Hoćeš da kažeš da nikada nisi video njihove propagandne pamflete? Život je neprikosnoven, pravo na nastavak vrste je sveto,

ljudsko biće bez dece nije potpuno ljudsko biće, bla-bla-bla. Ukinuti Zakon izbora.” „A šta je sa prenaseljenošću?” „Njih ne zanima prenaseljenost. Zabole ih za ekonomiju, životnu sredinu ili snabdevanje električnom energijom. Momcima je previše tesno u kurtonima, a devojke udare hormoni, kraj priče. Oni ne žele da razmišljaju o budućnosti. Dobro je što smo mi tu da razmišljamo umesto njih.” „Ali teroristički napad? Ako je život tako neprikosnoven?” „Ne bi me iznenadilo”, kažem. „Iz dana u dan su sve drskiji. Siguran sam da imaju sopstvene teoretičare koji će ti dok trepneš dokazati da, kako bi spasao milione ljudi, moraš da žrtvuješ bednih hiljadu.” „Ta okrutna đubrad!”, frkne. „Nema veze. Doakaćemo im pre ili kasnije. Sa njihovom sortom uvek možemo na ovaj ili onaj način da izađemo na kraj.” Rajfert neko vreme ništa ne kaže, usredsredivši se na pilotiranje. A onda iznenada promrmlja: „Slušaj... Oduvek sam želeo da pitam... Kako ih nalazite? Prestupnike?” Slegnem ramenima. „Samo ti pazi kako se ponašaš i nećeš morati da brineš oko toga.” „Samo me zanima”, kaže, ko bajagi zevnuvši. „Naravno.” Dok to izgovaram, osećam kako mi se dlačice na vratu kostreše. Lovački instinkt. Osećam klijenta. Ali nema vremena i nemam gde da stavim napunjen trofej. „Eno je, pojavljuje se na vidiku.” Rajfer pokaže glavom na dva kilometra visok stub koji je izronio iz noćne izmaglice. „Spremi se da iskočiš.” Hiperboreja izgleda čudno; najviše podseća na prastari modularni soliter koji je zbog neke genetske greške vekovima nastavio da raste. Spoljašnjost kule je prekrivena nečim što liči na pločice, a cela građevina je podeljena na male spratove - sa prozorima. Sigurno ima bar hiljadu spratova. Ružna zgrada. Skinem masku i stavim je u torbu. I Persej je nosio Meduzinu glavu u torbi. Gorgonina glava bi trebalo da se koristi u kontrolisanim dozama. „Izgledaš baš kao i svaki običan čovek”, razočarano kaže kreten. „Samo izgledam tako.”

Turboletač usporava. Rajfert lako priđe Hiperboreji i spusti mašinu pored glatkog, tamnog zida, tražeći rampu. Usidri se i petlja nešto prstima po kontrolnoj tabli. U polutami kabine nešto na trenutak blesne i odmah se ugasi. „Šta je sada to, dođavola!” Na vetrobranu turboletača pojavi se moja 3D slika. Imam osećaj kao da sam seo da odigram partiju podmornica sa đavolom. I došao je trenutak da uzviknem: „Pogodak.” „Šta radiš, Rajferte, jebote?” „Moramo propisno da se upoznamo. Nisi se predstavio...”, isceri se. „I mi znamo kako da koristimo skenere. Upit bazi”, zapovedi. „Potvrda. Ova osoba je tražena”, sistem ravnodušno potvrdi. „Kakvo je ovo sranje?” Pogodak. „Oho-ho”, zadovoljno se zakikoće Rajfert. „Čekaj malo... Možda ćemo se još malo provozati. Detalje!” „Događaj u bazenima Izvora. Osoba je tražena kao svedok i potencijalni počinitelj u incidentu sa fatalnim ishodom. Dao je lažno ime. Njegovo pravo ime nije utvrđeno.” „Oho-ho!”, uzvikne, još šire se iscerivši. „Šta se dogodilo u kupatilima?” „Ništa naročito zanimljivo. Pokušao sam da reanimiram davljenika.” Gde je dugme koje otvara vrata ove proklete kante? „Divno!” sada likuje kao dete, toliko se ceri da mu se oči uopšte ne vide. „Mislim da ćeš morati da odgovoriš na par pitanja.” Grizem unutrašnju stranu obraza i smeškam se. „Da počnemo od onoga što si već pitao. Kako nalazimo počinioce.” Njegov obraz buldoga se trzne. Klik! To je sve. Gotovo neprimetno. Gotovo. „U odvodnim kanalima postoje senzori. Senzori za hormone. Čim uhvate trunčicu gonadotropina, šalju nam signal. Jesi li znao za to?” Odmahuje glavom i gleda me kao da je video Hitlera. Klik! Klik! „Zato reci dragoj da piški u teglu”, kažem i namignem. Klik-klik-klik. Pogodak! Još par pokušaja i ova podmornica sa četiri palube tone na dno. „Otvori vrata, Konstantine Rajferte 12T. Ti imaš svoj zadatak koji treba da završiš, ja imam svoj. Ne gubi vreme na gluposti. Samo ti leti i

spašavaj svet.” Salutiram mu. Proguta knedlu: Adamova jabučica mu poskakuje gore-dole poput klipa motora u bikovskom vratu. A onda se vrata otvore. Gejt je širom otvoren i unutra je upaljeno svetlo. Prebacim torbu preko ramena i iskočim na rampu. Pod nogama mi proleti kilometar duboka provalija, ali ne plašim se visine. Rajfert je još uvek ukopan u mestu, još uvek me gleda. „Zapravo, najčešće su komšije te koje ih odrukaju”, poverim mu se dok odlazim. „A od komšija se ne možeš sakriti. Daću ti zato jedan prijateljski savet, Rajferte: odradite abortus pre nego što vas nađemo.”

P O G L AV L J E V I

SUSRET

Pre nego što me puste u arenu sa lavovima, koji su već razjareni zbog mog kašnjenja, dodatno sam zadržan u skučenoj kutijici pakleno sporog lifta. Užasno je sparno. Misli su mi se ulepile od znoja. Govorim sebi da je u redu što su me videli na bazenima. Dobro, račun u banci mi je prekoračen, ali neće biti još dugo. Jednostavna pravila su za jednostavne ljude, tako mi je rekao gospodin Šrajer. Jedno kršenje Kodeksa može vrlo lako da te iskupi za drugo. Minus pomnožen sa minusom daje plus. Od mene se jedino traži da izvršim njegove instrukcije. Da smaknem par bitangi. I moja kreditna istorija će za tren oka biti sređena. Kroz istoriju, junacima su uvek otpisivali sitne prekršaje, poput pljačke ili silovanja, a ja sam samo pokušao da spasem nečiji život. Naravno, to mi je za nauk: nije trebalo da se mešam. Trebalo bi da se držim onoga što najbolje znam. Da uklanjam đubre. I da ne traćim energiju. Rokamora i njegova cica... Dlanovi me već svrbe. A i sav sam se unervozio. Kao da idem na sastanak sa devojkom. Nisam video Petsto Trojku od internata, ali dosta toga što sam od tada uradio, uradio sam sećajući se njega. Boksovanje. Rvanje slobodnim stilom. Kljukanje gvožđem. I nekoliko unutrašnjih disciplina.

Ne bi trebalo da ga se plašim. Porastao sam od našeg poslednjeg susreta i postao brutalniji. Ali ipak osetim onaj trzaj: pomisao na Petsto Trojku je poput šokera u lice. Pomaže čak i da moj napad panike brže prođe. Mržnja je odličan protivotrov za strah. Ding! Stigli smo. Ispred je prijemno odeljenje neke bedne male kompanije. Plafon je visok jedva dva metra i dvadeset, dođe mi da se sagnem. Blistave, bleštave lampe koje me podsećaju na moju spavaonicu u internatu. Sekretaričin pult sa pretencioznim i lako zaboravljivim logom: grbovi, monogrami, zlato - sve to odštampano na jeftinoj nalepnici. Stočić sa prašnjavom ikebanom od kompozita, okružen ofucanim sofama za klijente. Ali sve je puno. Nema nijednog slobodnog mesta. Ljudi čekaju na sofama, nagurani jedni uz druge. Možda bi mi bilo drago zbog kompanije - kakva mahnita navala potražnje za njihovim tajanstvenim uslugama! - da sekretarica ne leži pod stočićem sa krpom u ustima. I da klijenti ne liče svi toliko jedni na druge kao da su blizanci. Jedni na druge i na Apolona Belvederskog. Crni radni kombinezoni sa navučenim kapuljačama. Teške čizme na nogama. Šake prekrivene ogrebotinama; neki od njih nose rukavice. Devet pari očiju okrene se ka meni. Hladni pogledi, probadaju i seku. Dvojica skoče na noge sa rukama u džepovima. Očigledno me ovde niko ne zna iz viđenja... Osim jednog. Ko od njih? Njih dvojica počnu bočno da mi se približavaju. Pre nego što postane neprijatno, kažem: „Nema više smrti!” Zaustave se, iščekujući. Zavučem ruku u torbu, izvadim masku i stavim je. Nisam član njihovog tima; možda su svi iz različitih timova i okupili su ih ovde samo zbog ove jedne operacije. Prepoznaju me sa maskom. Ali da li će me slušati? „Nema više smrti!” - devet glasova stopi se u jedan. Jeza. I osećaj da sam važan deo koji nedostaje ovoj pouzdanoj, dobro podmazanoj mašini. Ali sada sam se uz glasni kliktaj uklopio na svoje mesto i mašina se pokrenula, oživela. Možda nisam bio u pravu kada sam mislio da je Bazil nezamenljiv. Ja sam odrubljena glava, trebalo me je samo staviti na drugo telo i odmah sam srastao s ramenima. Svi smo mi delovi veće celine, delovi nekog beskrajno

mudrog i beskrajno moćnog superorganizma. I svi smo zamenljivi. U tome leži naša snaga. „Raportirajte”, strogo zapovedim, proučavajući svoj novi odred. Ako sam na pravom mestu, ako je ovo prava operacija, oni čekaju svog komandira. U tom slučaju će odmah i jasno raportirati i neće mi se samo nasmejati. A to takođe znači da mi je jedan od njih neprijatelj. Organ zaražen rakom. Ali ko je to? To je nemoguće otkriti bez biopsije. Da li je Petsto Tri uopšte svestan za čijeg zamenika je postavljen za ovaj upad? Da li je i on kao i ja naslućivao naš susret? Da li je i njemu postavljen isti uslov - ili on ili ja? A možda me nije ni prepoznao tokom onih trideset sekundi dok sam petljao oko maske? Celog života ću ga pamtiti, ali prilično je izvesno da ni on mene neće zaboraviti. Promenio sam se od tada, ali svi mi imamo ljude koje bismo prepoznali posle sto godina, ma kako se oni prerušili. „Stigli smo pre pola sata”, zagrmi krupna grdosija. „Rokamora je na ovom nivou, pola kilometra odavde. Nismo počeli bez tebe. Postavili smo tamo video-nadzor. Kamere. Ništa ne slute.” To nije Petsto Tri. Nije njegova visina, nije njegova boja glasa. Nije njegova aura. Klimnem glavom. Sada bar sa sigurnošću znam gde sam i zašto sam ovde došao. „Po dvojica.” „Po dvojica!” zagrmi grdosija. U našem odredu, ja ponavljam Alova naređenja, jer sam ja njegova desna ruka. Ali iako su mi obećali Petsto Trojku kao zamenika na ovom upadu, on se ne oglašava - ova grdosija govori umesto njega. Trebalo bi da ih upoznam, ali nema vremena. Dok si trepnuo, ostali se poredaju u kratku kolonu. Očekivao sam da će Petsto Trojku odati njegova usiljena letargija i uobraženost - zašto bi se on pokoravao meni? Ali niko u ovom odredu ni po čemu ne odskače. „Trkom.” „Trkom!” Vrata se širom otvore i grunemo u ostavu punu tajanstvene robe skrivene pod pokrivačima. Komunikator nam govori da idemo dalje, usmeravajući nas. Još jedna vrata - tras! - i nalazimo se u nekakvoj kancelariji. Devojke u poslovnim odelima cičeći uzmiču od nas.

Uniformisani radnik obezbeđenja ustaje iz svoje stolice. Grdosija, koji krupnim koracima ide sa moje desne strane, uhvati rukom u rukavici stražara za lice i baci ga nazad u stolicu. Sledeća je direktorova kancelarija. Napred, samouvereno nam kaže komunikator. Provalimo unutra i preskočivši predstavljanje izbacimo direktora - debeljka sa česticama peruti na ramenima - na hodnik. Iza njegovog stola je zavesa. Iza je soba za odmor i rekreaciju: sofa, kalendar sa 3D sisama, ugradni plakar. „Plakar.” Plakar je rasturen za 1,5 sekundi; iza vešalica sa odelima posutim česticama peruti nalaze se mala vrata. Još jedan, mračan i pust hodničić, kroz koji duva slaba, smrdljiva promaja, samo dva metra visok plafon. Danijel bi se ovde zaglavio. Negde u daljini svetluca svetleća dioda - jedina na nekoliko desetina metara. Trčimo niz hodnik, sinhronizovano udarajući čizmama poput stonoge iz pakla, dok nam komunikator ne kaže da stanemo pored gomile drvenarije. Vrata, vrata, vrata - a sva različita: mala, velika, metalna, plastična, izlepljena licima ljudi i političkim nalepnicama. Ram trenažnog bicikla, polomljene stolice, ženska krojačka lutka sa šeširićem. Komunikator misli da smo stigli. „Ovde.” Vrata tapacirana ofucanom veštačkom kožom. Zvono, prazni čiviluk, ogledalo u izrezbarenom drvenom ramu. Jedan od naših ljudi pokrije špijunku crnom trakom. Čujemo prigušeno mrmljanje koje dopire iznutra. Osetim klasnu mržnju prema ljudima koji žive u ovoj kocki i pre nego što sam ih upoznao. „Juriš”, prošapućem. Šokeri na gotovs. Upaljene lampe. Pređem pogledom po svojim ljudima, tražeći zelene oči pod maskom. Ne vidim ih: u prorezima se kriju samo senke, samo praznina. A praznina se krije i iza moje maske. Provalimo vrata i uletimo unutra kao tornado. „Nema više smrti!” „Nema više smrti!” To nije kocka, već pravi stan. Nalazimo se u hodniku iz koga nekoliko vrata vodi u različite sobe. Polovinu prostora zauzima projekcija vesti: prizor viđen očima dopisnika. Pustinja: jalova, sasušena i ispucala zemlja, par prljavih strašila na rasklimatanim prepotopskim vozilima na točkove. Nekakve crvene zastave... „Ovi ljudi su dovedeni do očaja!”, kaže reporter.

Niko ga ne sluša. Hodnik je prazan. Odred se raštrka po ostalim sobama. Ja ostanem kod ulaznih vrata. „Uhvatio sam jednog!” „To!” „Dovedite ih ovamo!”, doviknem ljudima. Iz toaleta izvuku čoveka sa smaknutim pantalonama, a iz spavaće sobe pospanu devojku u pidžami; da, stomak joj se već primećuje - nije toliko očigledan, ali profesionalac može da ga uoči. Oboje su naterani da kleknu nasred hodnika. Rokamora ne liči na teroristu, a ne liči ni na svoju fotografiju. Kažu da ume da koristi silikonske umetke i šminku: za petnaest minuta može sebi da napravi novo lice. Zato svi sistemi za prepoznavanje zakažu kod njega. Vrlo mlad momak, talasaste smeđe kose začešljane unazad, uski hrbat nosa, čvrsta ali ne jaka brada. Bog će ga znati da li su to što sada nosi njegov nos i usne; ali kao da u njegovim privlačnim, tvrdoglavim crtama lica primetim nešto neodređeno poznato. Kao da liči na nekog koga poznajem, ali ne mogu da prokljuvim na koga i da odredim u čemu je sličnost. Njegova devojka ima svetlosmeđu kosu ošišanu do ramena, iskošene šiške i glatku, kožu boje slonovače. Užasno je mršava, a pidžama joj se pripija uz kožu. Blistave oči boje lešnika; tanke, oblikovane obrve; razmazana maškara. Prvo što pomislim je koliko je krhka. Mora da je zastrašujuće čak i dotaći ženu poput nje - da je slučajno ne slomiš. A i ona mi, na neki čudan, oštar, uznemirujući način deluje poznato. Verovatno je u pitanju samo osećaj već viđenog. Ali koga je briga! Dobro. Sada ćemo morati nekako da ih ubijemo. „Šta se događa?”, ljutito pita mladić, pokušavajući da podigne pantalone. „Ovo je privatno vlasništvo! Odakle vam pravo...” A njegov bes je tako prirodan... Kakav glumac! Devojka samo ćuti, potpuno skamenjena od straha, držeći se sa obe ruke za stomak. „Zvaću policiju! Zovem...” Jedan od naših raspali ga nadlanicom preko lica i Rokamora začuti, stiskajući vilicu. „Ime!” viknem. „Volf... Volfgang Cvibel.” Da li je to Rokamora? Ili nas je komunikator odveo do pogrešnih

ljudi? Zgrabim ga za šaku i pritisnem mu skener uz kožu. Oglase se praporci. „Nema poklapanja u bazi podataka”, uobičajenim glasom kaže skener, kao da se ne događa ništa neobično. „Ko si ti?”, pitam. „Jebem li ga, nisi u DNK bazi podataka! Kako ti je to uspelo?” „Volfgang Cvibel”, dostojanstveno ponovi mladić. „Nemam pojma šta nije u redu sa tom tvojom napravicom, ali to nema nikakve veze sa mnom.” „Dobro, hajde da proverimo tvoju gospođicu!” Gurnem skener uz devojčinu kožu: ding-ding! „Aneli Velin 21R”, odgovori instrument. „Neregistrovana trudnoća.” „Hormonski status.” Uhvatim njen pogled, ne dam joj priliku da sakrije oči. „Horionski gonadotropin povišen. Progesteron povišen. Estrogen povišen. Rezultat pozitivan. Potvrđena trudnoća”, kaže skener, izričući presudu. Sada bi nam koristio ultrazvučni skener, ali nemam ga. Niko od nas ga nema. Devojka se trgne, ali pribiju je na pod. Zasad sve ide kao po loju. Funkcionišemo kao tim, jedna celina, savršeni mehanizam; možda Petsto Tri nije ovde? Možda su ga samo upotrebili kako bi me uzrujali, znajući da ne bih želeo da mu dozvolim da dobije bilo šta što ja ne mogu da imam - čak ni dželatsku kapu? „Zašto mi ništa nisi rekla?”, promuklo prodahće Cvibel-Rokamora. „Nisam... nisam znala... Nisam mislila...”, promuca ona. „Dobro! Dosta glumatanja!”, proderem se na njih. „Sa tolikim stomakom znala si bar tri meseca! Prekršili ste Zakon izbora, a vi bi to najbolje trebalo da znate. Po odredbama Zakona, ponuđen vam je izbor, koji možete da napravite samo sada. Ako odlučite da zadržite dete, jedno od vas se mora odreći besmrtnosti. Injekcija će biti odmah ubrizgana.” „Kažete to kao da smo apsolutno sigurni ko je otac deteta”, mirno napomene Cvibel. „Ali zapravo nije tako.” Devojka porumeni kao bulka ; uputi mu prezriv, čak besan pogled. „Nemamo vremena za DNK analizu embriona... Ali, sa druge strane, sa sigurnošću znamo ko mu je majka”, kažem. „A ako poričete očinstvo... Ubrizgao!”, zahtevam, okrećući se ka grdosiji. Sve po proceduri. Sve po propisima. Postoji samo jedan problem: ništa od ovoga me ne dovodi ni pedalj bliže tome da Rokamora i njegova devojka budu ubijeni prilikom

opiranja. Šta ja radim ovde? A šta je to što ne radim? „Nemamo ubrizgao”, grdosija mi prošapće na uvo. „Kako to misliš, nemamo ubrizgao?” Imam osećaj kao da mi neko nožem grebe po utrobi. „Zašto, dođavola, nemaš ubrizgač?”, kažem gurajući ga u najudaljeniji ugao. „Inače, zakon nudi još jednu opciju”, Cvibela ništa ne može da izbaci iz ravnoteže, iako je - igrom slučaja - trenutno pred nama na kolenima sa smaknutim pantalonama. Citira po sećanju, drskim advokatskim glasom: „Zakon o izboru, tačka 10A: Ako pre dvadesete nedelje registrovane trudnoće oba roditelja fetusa odluče da zakažu abortus kako bi prekinuli trudnoću u Centru za planiranje porodice u Briselu u prisustvu predstavnika zakona, Ministarstva zdravlja i Falange, oslobođeni su obaveznog ubrizgavanja akceleratora.’ A čak i ako je injekcija već data, posle abortusa u Centru, može biti prepisana terapija koja blokira akcelerator. To je tačka 10B i vi bi to trebalo da znate!” Devojka ništa ne kaže, ali obema rukama stiska stomak i grize usne. Mahinalno je odmerim pogledom. Iz nekog razloga mi je lepa, iako žene u trudnoći obično poružne. „Jednostavno otputujemo u Brisel, obavimo abortus i platimo kaznu. I to je to, slučaj je zaključen.” To je baš ono što sada ne smem da uradim - da zaključim slučaj. Moram nekako da odvedem izgubljenog zeku od ovog srećnog kraja koji je iznenada iskrsao i skrenem ga ka krvoproliću. „Ako nema ubrizgača, nema ga. Komandir odreda obično ima svu opremu”, kaže mi grdosija, pokušavajući da sačuva svoje dupe. „Injekcije, pilule i sva ta sranja.” To je tačno. U našem odredu, Al nosi medicinsku opremu. Ali meni je niko nije dao. Verovatno zato što ovo nije baš običan upad? „Spremna si da abortiraš, Aneli?”, pita je Cvibel. Ona ne odgovara. A onda, s naporom, podigne bradu - pa je, opet s naporom, nateravši se, ponovo spusti. Klimne glavom. „E pa, to je onda to. Verujem da imate neke injekcije za ranu trudnoću?” „Vidim da si se dobro obavestio o ovome, a, Cvibele?” On je terorista, kažem sebi, on nije dragi gospodin Cvibel, on je Hesus Rokamora, uvek među deset najtraženijih ljudi u Evropi, jedan

od glavnih nosilaca Partije života. On i njegovi prijatelji spremaju se da raznesu Oktaedar u paramparčad, sa sve vrtovima u ogledalu i onim finim ljudima - kako se ono beše zovu - u svakom slučaju... Samo me isprovociraj, skote! Udari me! Probaj da pobegneš! Zar ne vidiš koliko će mi biti teško da te smaknem bez ikakvog razloga? Da ga šutnem u lice? Negde sam pročitao da ne reaguju samo ajkule na otvorene rane i svežu krv, tako je i sa svinjama. Podivljaju i napadnu svoje vlasnike, naročito ako su gladne. Ja sam gladan. „Ja sam advokat” učtivo odgovara ova gnjida. „Naravno da sam upoznat sa zakonodavstvom.” A šta ako to nisu oni? Ako je u pitanju neka greška? Zašto ga nema u bazi podataka? Ništa ne kažem. Zeka se izgubio i udara u zid. Devojka jeca, ali ne plače. Besmrtni me gledaju. Sekunde prolaze. Ništa ne kažem. Neki od momaka počnu da se sašaptavaju i premeštaju s noge na nogu. Zeka se umiri i sedne na zemlju: shvata da je zalutao u ćorsokak, ali nema pojma kako da izađe iz njega. „Vreme je da ih pobijemo”, iznenada kaže jedna od maski. „Vreme nam ističe.” „Ko je to rekao?” Tišina. „Ko je to rekao?” Ovo je tajna misija. Teško da je Šrajer pozvao svih deset članova odreda ponaosob kod sebe kući i pokušao da ih sve šarmira. Osim mene, samo još jedan čovek ovde zna kako sve ovo treba da se završi. Onaj koji mi se prikačio kao senka. Čiji je zadatak da bude čistač. „Znam to i sam, u redu?” „Šta je ovo... Šta sve ovo znači?” Iz nekog razloga, Cvibel zakopčava pantalone. „’Da ih pobijemo?’ Jeste li vi svesni šta pričate?” „Nemoj toliko da se uzbuđuješ”, kažem, pljesnuvši ga po ramenu. „To je samo šala.” Čini se da se sasvim dobro snalazi s pantalonama. „Ustaj!”, kažem, hvatajući ga pod miške. „Hajde malo da prošetamo.” „Gde ga vodite?” poviče devojka, pokušavajući da se podigne sa kolena. Jedna od maski šutne je čizmom u stomak i ona se zagrcne usred pitanja. Preterao je, kažem sebi. Šutnuti devojku u stomak je previše. „Ja ću se za sve pobrinuti!”, proderem se na maske. „Ne mešajte se!” Izvedem ga u mračni hodnik kroz koji smo došli do stana. Zalupim ulazna vrata, koja nekim čudom još uvek vise na šarkama

posle našeg upada. „Ne možete ovo da radite. Nemate prava!” „Uza zid. Okreni se ka zidu!” „Zašto ovo radite? Ovo je kršenje Kodeksa!”, opominje me Cvibel, ali se krotko pribije uz zid. Navodno je lakše ako ga ne gledam u oči. „Začepi! Zar misliš da ne znam ko si? Kodeks nije za takve kao ti!” Ne odgovara. Šta sad? Da ga zadavim? Bacim ga na pod, obavijem mu prste oko vrata i stiskam, stiskam dok mu ne zgnječim Adamovu jabučicu, pritisnem ga svom težinom, tako da ne može da se otkotrlja ispod mene, dok ne počne da se grči i dahće i grčevito mlatara nogama? Pogledam u svoje šake. Zamahnem i udarim ga po uvu. Cvibel se sruši na pod, onda se osloni na ruke i kolena i konačno sedne leđima naslonjen na zid. Ne pokušavajući nijednim gestom da se odupre. Đubre. „A šta to zapravo znaš o meni?”, konačno kaže, glasom koji zvuči čudno - drugačije, iscrpljeno. „Gotovo je, Rokamora. Našli smo te.” On me pogleda, zamišljeno me proučavajući. „Želim da se predam policiji”, konačno smireno izjavi. Jedan sekund ništa ne odgovaram. Pet sekundi. Deset. „Zahtevam da ovde pozovete policiju!” Odmahujem glavom. „Žao mi je.” „Nalazim se na spisku traženih. Za moje hvatanje je ponuđena nagrada. Svako ko uspe da me uhapsi u obavezi je...” „Hoćeš da kažeš da ti zaista ne shvataš?”, pitam. On začuti u pola reči, zagleda mi se u lice i posivi. „Znači... Znači sve ovo je ozbiljno? Odlučili su da me smaknu?” Ne odgovorim mu. „Dobro, kako... Kako ćeš to da uradiš?” Ne znam ni sam. „Ovo je sumanuto...” Odmahuje glavom i iz nekog razloga se osmehne. A osmehnem se i ja. Voditelj sa druge strane vrata iznenada povisi glas i počne jasno i razgovetno da objavljuje: „Pre više vekova propala im je svaka nada u promenu! Ali sada su ljudi shvatili da ne mogu ovo više da trpe! I ustaju da se bore pod

barjakom koji se četiristo godina ovde nije vijorio!” Ton kao da je sa svakom rečju sve glasniji. Dođavola! Zar su svi tamo unutra ogluveli? Zašto je ovaj jebeni izveštaj iz trećeg jebenog sveta toliko zanimljiv? „ZA NEKOLIKO MINUTA VRATIĆEMO SE NA OVAJ DOKUMENTARNI IZVEŠTAJ IZ RUSIJE! A SADA NAJNOVIJA VEST!” voditelj mi zagrmi direktno na uvo. Od toliko glasnog tona svima u stanu bi trebalo da popucaju bubne opne. „U TOKU JE POTRAGA ZA BOMBOM U EŠER VRTOVIMA!” U pauzama između njegovih reči kao da čujem još nešto... Gotovo nečujan zvuk, nekakvo grebanje... Cviljenje... „PRETNJA DA ĆE ČUVENI VRTOVI, ZAJEDNO SA SVIM POSETIOCIMA, BITI SRAVNJENI SA ZEMLJOM, PRIMLJENA JE PRE SAT VREMENA! Cika. UZ PORUKU JE BIO PRIKAČEN TAKOZVANI ’MANIFEST ŽIVOTA’ KOJI UKAZUJE NA TO DA SE KRIVICA ZA INCIDENT MOŽE SVALITI NA...” Vrisak. Jasno sam čuo vrisak. „Na dežurnu žrtvenu jagnjad”, nasmeje se Rokamora. „NA TERORISTIČKU GRUPU ’PARTIJA ŽIVOTA’!”, uzvikne voditelj, nadjačavši Rokamorin glas. „Umukni!” „U VRTOVIMA JE TRENUTNO NEKOLIKO HILJADA LJUDI! POČELA JE EVAKUACIJA, ALI MNOGI SU JOŠ UVEK U SMRTNOJ OPASNOSTI!” „Molim vas!” - tanki glas devojčice; a onda još jedan uzdah. „Mol...” „Jesi li čuo?”, uzvikne Rokamora, podigavši glavu. „NA OSNOVU INFORMACIJE KOJU SMO UPRAVO DOBILI, TERORISTI ZAHTEVAJU UKIDANJE ZAKONA O IZBORU!” Stenjanje. Prigušeno, poput životinjskog blejanja. I promukli smeh. „Šta je to? Šta se unutra dešava?” Rokamora pokuša da ustane i odmah dobije aperkat po bradi. „Razbojnici! Šta to ra...” „Sedi, bitango! Sedi!” Ostavim ga tamo onesvešćenog, opruženog na podu, cimnem kvaku i otvorim vrata... Krug prilika u crnom. Devojka u sredini. Naga i bela. Postavili su je u kučeći položaj, sa rukama vezanim na leđima. Telo joj je gurnuto napred, glavom nadole, sa obrazom priljubljenim uz pod. Pidžama je strgnuta i bačena u stranu, prekrivena jarko crvenim mrljama. Zubi su joj zariveni u vojnički kaiš koji joj je provučen kroz usta poput žvale. Može samo da muca. I ona očajnički muca. Samo što ne mogu ništa da razaberem.

„GLEDATE SADA NAJNOVIJE SNIMKE SA MESTA DOGAĐAJA! OBEZBEĐENI SU VOZOVI ZA EVAKUACIJU, ALI NEMA IH DOVOLJNO! POČEO JE STAMPEDO!” Rulja zbijena pod drvećem koje visi u vazduhu. Na trenutak mi se učini da sam video Džuliju, ali odmah je zaklone druga lica izobličena od straha. „BOMBA JOŠ UVEK NIJE PRONAĐENA! NAŠ REPORTER JE NA LICU MESTA RIZIKUJUĆI SOPSTVENI ŽIVOT! OVO BI SE SVAKOG TRENUTKA MOGLO ZAVRŠITI UŽASNOM TRAGEDIJOM!” Crni krug pulsira i steže se oko devojke. Dvojica u kombinezonima čuče ispred nje, drže je za ramena i zapuše joj usta nabivši joj unutra rukavicu. Podignu joj lice sa poda na svoja kolena i počnu da petljaju oko prepona... A iza nje je treća prilika, diže joj ruke, gotovo joj ležeći na golim leđima i trza se nad njom dok gura i nabija u nju. Sa svakim trzajem, usta pokušavaju da joj se još više otvore, pucaju, kao da silovatelj ubacuje u nju nekakvu nevidljivu ali gnusnu i odvratnu materiju, pokušavajući da je celu napuni, a ona se upinje da je izbljuje. Ostali za sada samo gledaju, ali jedan od njih ga drka, pripremajući se. „Tako ništa ne oseća. Nabij joj i pesnicu!” Devojka se grči kao crv zakačen na udicu. Kao da mu njena reakcija nije dovoljna, silovatelj joj još više podiže tanke ruke nalik na grančice. Desna šaka mu je umazana krvlju. Još uvek nosi masku, ali mu je od naprezanja spala kapuljača. Zakoračim napred. „Prestanite!”, naredim, ali oni me ne čuju. „KO JE SPREMAN DA ŽRTVUJE NA HILJADE NEVINIH LJUDI ZARAD JEDNE BEZUMNE IDEJE?” Još jedan korak. Pa još jedan. Glava iz profila. Kovrdžava, crna, gruba kosa. Njiše se u ritmu. A ispod nje naškrabani krvavo crveni ožiljak, rupa, komad rese uva... On nema uvo. Uronim u taj otvor na uhu kao da je crna rupa i poletim kroz prostor i vreme. Rupa me ispljune u jaje iz koga nema izlaza, u bioskopsku salu, u prolaz između redova stolica, u osećaj, hladan i zagušujuć poput tečnog cementa, da će mi se svakog časa dogoditi nešto gnusno, užasno i nepopravljivo... Ja sam tada uspeo da pobegnem, ali ona... Pogledam je u oči... Taj pogled... Postoje kanali koji puštaju samo

arhivske snimke divlje prirode. To neke ljude umiruje. Na jednom od njih video sam geparda kako obara antilopu. Baci se antilopi za vrat, povuče je pod sebe, okrene joj glavu u jednu stranu i pokida očnjacima arteriju... Kamerman-voajer zumira na životinju koja umire... Usredsredi se na oči... A u njima se vidi pomirenost... Tako je čudno videti to... A onda se svetlo u njima ugasi i postanu plastične... Hipnotiše me. Ne mogu da otrgnem pogled. Gorim od groznice, u ušima mi dobuju ogromni japanski bubnjevi, želim da se umešam, ali ne mogu da se trgnem iz ove obamrlosti. Iz grudi mi se otrgne čudno režanje i kreštanje... Ne čujem voditelja koji histerično viče, ne vidim šta se dešava na projekciji. A onda ona okrene svoje oči ka meni... U njima nema pomirenosti, tu je samo izmučenost. Zatvori oči... „Prestanite! Odmah da ste prestali!”, zaurlam. „KAO I SVIMA NAMA, BILO MI JE TEŠKO DA NAĐEM SVOJE MESTO U OVOM SVETU!” priznaje neka žena. „KAO I SVI MI, MISLILA SAM DA JE ŽIVOT OKRUTAN! ILI DA MOJ ŽIVOT NEMA NIKAKVOG SMISLA! ALI SA TIM JE SADA GOTOVO!” Sećam se. Sećam se svega. Nemam vazduha; on mi gura svoj kurac u leđa; bešika mi popušta. Čak im i ne priđem - jednostavno se nađem pored njih, zarijem mu prste u kovrdžavu kosu, zgrabim je i cimnem u stranu, zbacivši ga sa nje. „Ti... Ti...” „JER SADA IMAM ILUMINATO! ILUMINATO - PILULE ZA ’PRAVU SVRHU’. RECEPT NIJE POTREBAN!” „Isključi to sranje!” Neko konačno utiša ton. „Šta se koji kurac ovde događa!” Pokušavam da dođem do daha ovo mi se nije dogodilo još od internata. „Đubre bedno! Šta to...” „Šta nije u redu? Drolju iovako treba smaknuti! Zar je važno?”, čovek kome nedostaje uvo besno proreži ustajući sa poda. „Šta se to tebe tiče! Ovakva poslastica se ne dobija svaki dan.” „Da se nisi usudio! Zabranjujem ti!” „Što ne radiš svoj posao?” prosikće. „Hej, gde si ti otpuzala? Još nismo završili sa tobom...” - uhvati za članak devojku koja ječi. „Čekaj, svideće ti se...” „Ti...”

„A sa tobom ćemo posle da popričamo...”, obeća mi bitanga. Prekinuli su mi dovod vazduha, preoteli mi sve reči. Napumpan sam crnom, pomahnitalom krvlju i preplavljen adrenalinom. Zzzzzz... Zzzzzz... „Šta si uradio?”, pita zaprepašćeni grmalj, koji je moja desna ruka u ovom odredu. „Šta si uradio, a?” Nabio sam šoker bitangi u vrat, snažno i dugo, eto šta sam uradio. A onda još jednom. Petsto Tri se trza na podu. Maska mu je umazana povraćkom, kroz proreze se vide beonjače njegovih izvrnutih očiju. Po prvi put za sve ove godine pogledam ga u oči - a on ne može da pogleda u moje. Šutnem ga u stomak. „Ovde sam ja komandir, jel’ to jasno? Ja zapovedam odredom! Ovaj skot je bio neposlušan.” Svom snagom upumpavam vazduh u pluća, pokušavajući da uvučem dovoljno. Setim se da sam ostavio Rokamoru napolju sa iščašenom vilicom. „Ne diraj ženu! Ja ću se pobrinuti za nju... Jesi razumeo? Samo trenutak...” Rokamora se osvestio i pretura po gomili dronjaka bačenih pored vrata. I ne primeti me kada se išunjam u hodnik. „Šta si to izgubio?” Izvuče ruku iz dronjaka - i nađem se suočen sa cevi pištolja. E pa, to je već nešto što advokati ne bi trebalo da poseduju. „Šta se dešava sa njom?” „Smiri se... Momci su se malo zabavili, ali sada je sve pod kontrolom.” Pružim ruku i pokažem glavom na pištolj. „Da li je pravi?” „Umukni”, prošapuće. „Reci još samo jednu reč i mrtav si.” Sagnem se ispod cevi pištolja, zgrabim ga za zglob i iskrenem ga, a onda - pucanj? - ne, tišina: pištolj uz tupi tresak padne na pod. Odgurnem Rokamoru i uzmem pištolj. Deluje kao kopija domaće izrade. A ovaj kreten nije čak ni otkačio osigurač. Svaka čast. „Poklon za tebe”, kaže Rokamora, dahćući dok ustaje sa poda. „Biće ti lakše s pištoljem...” „Šta će biti lakše?” „Sve. Samo pritisni okidač... Prosto ko pasulj, svaka budala to može. Nisi hteo da se uprljaš... Samo treba da se odmakneš par koraka... Da te ne poprska...” „Nije problem”, kažem, otkačinjući osigurač. „Možda ću seja uprljati, ali će svet biti čistiji.”

„Čistiji... Da li stvarno veruješ u sve to?” pita, osmehnuvši se krajičkom usne. „Svi ste vi ubice. Vaši skotovi su podmetnuli bombu u Ešer vrtove...” „Nemoj da me zasmejavaš! Nema nikakve bombe!” - mlatara ka meni rukama kao da sam lud. „Iako će je, naravno, naći... Ali će je, naravno, na vreme razmontirati.” „Šta?” „Zar stvarno ne razumeš? Ovo je sve zbog mene.” „Naravno!” „Čak i ako me Besmrtni smaknu, ipak će doći do skandala. Novinari će saznati za priču. Prvo će u vestima pustiti moje govore, a onda mene u mrtvačkoj vreći. Borci za ljudska prava će se okomiti na vas. Vaša mala partija će doživeti težak udarac na Izborima. Možda ćete čak morati da predate svoje ministarstvo... To je problem. Nešto mora da se uradi u vezi s tim.” „Da, mora”, složim se, pružim ruku i stavim mu pištolj na slepoočnicu. „A onda Partija života radi u vašu korist! Samo par sati pre nego što se otrgnete kontroli za vreme upada da bi me uhvatili, moje kolege kao da tačno znaju kada treba to da urade! - podmetnu bombu u one predivne vrtove. Kako bi završili u istoj vesti kao i objava moje smrt: nesrećnim slučajem. Jer onda se, kao prvo, ispostavi da sam to na neki način i zaslužio. A kao drugo, zašto bi iko sažaljevao tu đubrad? Odnosićemo se prema njima isto kao što se oni odnose prema nama! A?” „Jebeni paranoiku...” „’Paranoja!’, krikne lutka kada joj kažu za lutkarsko pozorište.” Vrata se otvore i na njima se pojavi grmalj. „Sve u redu? Oho...” „Slušaj”, kažem mu, ne spuštajući pištolj. „Okupi ostale i idite. Ja ću sve ovde da sredim. To se vas ne tiče. Ne znam kakvo vam je smeće onaj skot sa jednim uvom napričao... E da, nosite tu odvratnu mrcinu sa sobom.” Iza vrata proviri još jedna maska. „Zašto jednostavno ne pozovemo pojačanje?”, pita grmalj, još uvek oklevajući na vratima. „Rekao sam da brišete!”, proderem se. „Brzo! Ovo je moj skalp, jel’ to jasno? I niko drugi ga neće ugrabiti. Ni ti, ni ono jednouho đubre!”

„Kakav skalp? Nisam se ni za šta takvo prijavio”, požali se neko iz odreda iza grdosijinih širokih leđa. „Neka ti bude!”, prasne grdosija. „Jebi se! Vodimo Artura i izlazimo! Neka ovaj luđak raščisti ovde!” Iznesu svog Artura, koji je i moj Arturo. Visi u njihovim rukama poput velike mesnate lutke, prsti mu se vuku po podu, šlic mu je otvoren, ispod maske mu poput paučine curi pljuvačka i za njim ostaje gadni, jetki smrad. Rokamora gleda sve to ne progovorivši ni reč i ne pomakavši se. Cev pištolja mu je i dalje prislonjena na čelo. Povorka se udaljava i izgubi iza ugla. „Zašto?”, pita me Rokamora. „Ne mogu to da uradim kad neko gleda.” „Slušaj... To stvarno nismo mi uradili. Samo razmisli... Partija života i masovno ubistvo... To bi nas... zauvek diskreditovalo. Koliko sam puta to rekao svojim ljudima... Partija života ubija... To nije partija, to je nekakav bedni oksimoron. Ne bih nikada...”, mrmlja. „Zabole me za tvoju partiju. Živim u štenari koja je kocka veličine dva sa dva sa dva. Shvataš li ti to? Vraćati se tamo svaki dan... Dovoljno mi je teško što moram da se vozim u liftovima i moram da živim u toj kripti. Zauvek. A onda mi se ukaže ova prilika. Unapređenje. Pristojni uslovi za život.” Sa kim smo bliskiji, sa kim smo otvoreniji - sa nekim sa kim smo upravo spavali, ili sa nekim ko je u našoj vlasti, koga se spremamo da pogubimo? „Ne želiš to da uradiš, zar ne? Ti si običan momak! Tu, pod tom maskom... Ispod je lice! Samo me saslušaj... Spremaju se za nešto. Stavili su nas na spisak za odstrel... Toliko godina smo aktivni... Naravno, pretili su nam, ali... Sada nas jednostavno ubijaju...”, brblja. Prekinem ga. „A kada dođem u tu moju štenaru, ne mogu da izdržim bez pilula za spavanje. Odlepim. I ti snovi, naravno... Ako se ne natreskam, sve ću ponovo da vidim.” „Ali šta smo mi uradili? Šta smo vam mi uradili? Skrivali smo ljude koji ne žele da se odvoje od svoje dece? Skrivali smo prestupnike? Prikazujete nas kao teroriste, ali mi smo Armija spasa! Naravno, ti to ne možeš da razumeš... Nije važno to što žrtvuješ svoju mladost za svoje dete! Nije u tome stvar! Stvar je u tome što ćeš umreti pre nego što tvoje dete odraste! Što ćeš ga ostaviti samo... Što moraš da se oprostiš sa njim! To je ono čega se ljudi plaše!” Uzbudio se, zaneo.

„A vi skrivate te jebene kukavice! Trebalo bi ih sterilisati - i sve vas! Ionako uvek sve pre ili kasnije nađemo! A da li znaš šta se dogodi sa oduzetom decom? Vi ste tako fini i ljubazni, jelda? Za tu bednu kopilad bilo bi bolje da se nisu ni rodili!” „Nismo mi sve to izmislili! To su vaši zakoni! Koji se to skot dosetio da nas natera da biramo između naših i života naše dece?” „Umukni!” „Eto šta tvoje gazde rade! Oni su ti koji vas sakate, a nas progone. Njima zahvali za to! Za svoje detinjstvo! Za to što nikada nećeš imati porodicu! Za to što ću ja sada umreti! Za sve!” „Šta ti znaš o mom detinjstvu? Ništa ti ne znaš! Nemaš pojma!” „Ja ne znam? Ja to ne znam?”, prasne. „Umukni!” Zažmurim. Stisnem okidač. Poslednje što vidim su njegove oči. Kao da su nam se pogledi već sreli... Kao da sam već gledao u te oči... Gde? Kada? Tupi kliktaj. Prigušivač. U jednom trzaju, sve se rasprsne - sve što me je gušilo, bubreći i kidajući me iznutra. Kao da sam svršio. Nije se čuo nikakav zvuk kada je telo palo. Zar se nije čuo ni pucanj? Pištolj se zaglavio? Prazan magacin? Ne znam. Nije važno. Iscrpeo sam sav bes, svu snagu, svu energiju koju sam čuvao za ubijanje. Sve sam uneo u ovaj ćorak. Otvorim oči. Rokamora stoji ispred mene i takođe žmuri. Na pantalonama ima tamnu mrlju. Svi smo se odvikli od smrti - i žrtve i dželati. „Mislim da se zaglavio”, kažem mu. „Otvori oči. Odstupi korak.” Uradi kao što mu kažem. „Još jedan.” „Zašto?” „I još jedan.” Polako uzmiče, udaljavajući se, ne skidajući pogled sa pištolja koji mu je još uvek uperen posred čela. Ne mogu ponovo da ga ubijem. Previše sam isceđen. „Gubi se.” Rokamora ne postavlja nikakva pitanja i ništa ne traži od mene. I ne

okreće mi leđa. Misli da ću imati dovoljno hrabrosti da mu pucam u leđa. Minut kasnije nestane u tami. Nateram se da promrdam utrnulom rukom u kojoj držim pištolj i proverim magacin. Pun šaržer. Prislonim cev na slepoočnicu. Čudan osećaj. Zastrašujuće je to što tako lako mogu da okončam svoju besmrtnost. Razmišljam o tome, ukrutivši kažiprst. Samo pomerim okidač par centimetara - i to je to. Čujem jecanje koje dopire iz stana. Spustim ruku i odbauljam unutra. Sve je u haosu; iz nekog razloga sve fioke su otvorene. Pod je poprskan blistavim mrljama koje polako tamne. Devojka nije tu. Ne treba mi mnogo da je nađem prateći trag. Sedi u kupatilu: zavukla se u tuš-kabinu i privukla noge uz telo. Pokušava da otpuzi od mene, ali naleti na pregradni zid. Krv je posvuda - po pločicama, po kadi u tuš-kabini, po njenim rukama, kosi - verovatno je pokušala da je zagladi. Na peškiru bačenom na pod leže zloslutne grudvice nečega, natapajući ga krvlju... Ja sam razoren, ona je razorena, stan je razoren. Svi smo mi isti. „Kr... krvarim... Izgubila... Izgubila sam... Nemoj... Ne više... Molim te...” „To nisam bio ja...”, uveravam je kao neki kreten. „Stvarno, nisam ja. Ne bih ti naudio.” Njoj smo svi mi isti, neodređeno pomislim. A dok nosimo maske i jesmo svi isti. Tako da sam, na neki način, to bio baš ja. Sednem na pod. Želim da skinem Apolona, ali se ne usuđujem. „Volf? Da li je mr... mrtav?” Sve je prilično dobro krenulo. Poslali su me ovamo da smaknem opasnog teroristu i uklonim sve svedoke operacije, poverena mi je komanda nad odredom Besmrtnih. Ali ispostavilo se da je terorista intelektualac koji kukumavči, da je svedok uplakana devojka, da je odred koji mi je poveren banda sadističkih manijaka, a ja bolećivi mekušac. Terorista je zbrisao da nastavi sa svojim poslom, moje pojačanje i kontrolor balavi u komi, a svedok nije ništa video. A uz sve to imala je pobačaj, pa sada nemam ni osnova da joj dam injekciju, a kamoli da je upucam. Ovo očigledno nije moj dan. „Ne.” „Jesu li ga odveli?” „Pustio sam ga.”

„G... gde je?” „Ne znam. Otišao je.” „Kako to misliš, o... otišao je?” Zbunjena je. „A šta je sa mnom? Zar se neće vratiti po mene?” Slegnem ramenima. Zagrli kolena, drhti. Potpuno je gola, ali kao da toga nije svesna. Kosa joj je zamršena i ulepljena, visi u grimiznim ledenicama. Ramena su joj razderana. Oči su joj crvene. Aneli. Bila je lepa devojka, dok nije pala pod parni valjak. „Verovatno bi bilo pametno da odeš kod doktora”, kažem. „Ali moraš da me... Da me ubiješ... Zar ne?” Odmahnem glavom. Aneli klimne. „Ka... kako to misliš?” pita. „Da li je bio ozbiljan u vezi sa ab... abortusom?” „Nemam pojma. To je između vas dvoje.” „Dete je njegovo”, iz nekog razloga mi kaže Aneli. „Volfovo.” Pokušavam da ne gledam u krvavu kašu na peškirima. „On je terorista. Ne zove se Volf.” „Rekao mi je da želi ovo dete.” Ušne resice su joj pokidane i iz njih curi poluzgrušana krv; mora da su u njima bile minđuše. Oštre jagodične kosti: da nije njih, lice bi joj bilo savršeno kalibrisano, izrađeno na vrlo preciznom molekularnom printeru; da nije njih, bilo bi previše pravilno. Tanke, oblikovane obrve. Dodirni te obrve, pređi prstom duž njih. Suze joj se polako slivaju kroz skorenu crvenkastobraon koru. Razmaže ih pesnicama. „Kako se zoveš?” „Teo”, kažem joj. „Teodor.” „Možeš li da odeš, Teo?” „Moraš kod doktora.” „Ostaću ovde. On čeka da ti odeš. Neće se vratiti po mene dok ne odeš.” „Da... Da.” Ustanem, ali još uvek oklevam. „Slušaj, zapravo se zovem Jan.” „Možeš li da odeš, Jane?” Napolju na hodniku, setim se šta mi je grmalj rekao za videonadzor: svi prilazi stanu su pod prismotrom. Cela zgrada je puna kamera; dok sam se raspravljao sa Rokamorom da li da mu prospem

mozak ili ne, neko je blenuo u rijaliti šou i krkao kokice. Imao sam bolji rezultat u onoj dečjoj igri, gde treba da provedeš izgubljenog zeku kroz lavirint. Nakon što sam zalutao u sve ćorsokake i mračne ulice, na kraju sam ga doveo do kućice. Devojčica je bila oduševljena. Čak me je i poljubila, ali nosio sam masku pa ništa nisam osetio. A onda je tim specijalaca došao po nju. Ako su ovde svuda postavljene kamere, zar je važno u koju gledam? Naklonim se, ubacim masku u torbu i odem. Isključim svetla. Predstava je završena.

P O G L AV L J E V I I

ROĐENDAN

Sunce se gotovo ohladilo i možeš da ga dotakneš bez straha da ćeš se opeći. Ne osećaš vetar, ali on je tu: ljulja tamo-amo čaure visećih stolica, zamišljeno ih gledajući. Lice mi zapahne topli vazduh. Kuća - ogromni prozori sa zavesama koje lepršaju napolje, zidovi boje vanile tope se u ustima neba - spokojno diše, živa je. Mačka se greje na zaprljanim daskama verande. Pejzaž - zaobljene krivine brda na kojima stoje crkvice, poput grudi sa pirsingom u bradavicama, uspravni stubovi stabala čempresa - ljupko se stapa sa plavetnilom noći. Prilika ugnježdena u jednoj od čaura nema težinu; vetar je sa lakoćom njiše. Iako je druga stolica prazna, obe se ujednačeno ljuljaju. To je neka mlada žena - lepa i zamišljena. Čita, nogu podvijenih pod sebe, zgodno udubljena u neku priču. Prepoznajem je. Svetlosmeđa kosa do ramena, koso ošišane šiške, zglobovi šaka toliko tanki da nikada ne bi mogao da nađeš lisice u koje bi stale. Aneli. Ovako sveža i nepovređena - ona je zanosna. I moja je. S punim pravom.

Pre nego što joj priđem, prođem kroz kuću. Na trem je naslonjen mali bicikl sa hromiranim ručkama na volanu i svetlucavim zvonom. Vrata nisu zaključana. Popnem se uz stepenice na tremu i uđem kroz njih. Pod je od tamnih keramičko-granitnih pločica, po zidovima boje čokolade vise meditativne apstrakcije, nameštaj je jednostavan i elegantan, svaki komad kao da je definisan jednom linijom. Samo gledano spolja, deluje kao da je kuća sastavljena od pravih uglova, unutra ih uopšte nema. Niski, okrugli kauč tapaciran tamnomaslinastim filcom mami me da padnem na njega. Okrugli trpezarijski sto - crno staklo blistavo poput ogledala - tri drvene stolice sa kožnim sedištima. Zeleni čaj u providnoj šolji koja podseća na mali krčag: egzotični osušeni cvet otvorio se u toploj vodi. Nešto mi zapadne za oko. Stanem i vratim se... Na zidu visi „raspeće”. Mali krst, otprilike veličine dlana, napravljen od nekakvog tamnog materijala, ali vrlo nesavršeno - iskrivljen je, a površina krsta i prilike zakucane za nju nisu glatke, već kao da se sastoje od hiljada majušnih listića. Kao da nije, molekul po molekul, sastavljen od kompozita, već izrezbaren nožem, kao što se radilo u drevna vremena, iz komada... drveta? Prilika na čelu ima krunu koja liči na bodljikavu žicu, obojenu pozlatom. Baš glupava figurica. Ali nekako ne mogu da odvojim pogled od nje; zurim, opčinjen, dok mi nešto ne udari u nogu... Robot-igračka ide svojom putanjom i peva neku glupavu pesmicu. Mehanička glava obložena mu je plastikom, na kojoj je neko nacrtao veselo lišće. Robot udari o nezavršeni model intergalaktičkog „Albatrosa” i tetura se preko rasturenih delova. Ko je pokrenuo robota i ko nije završio sklapanje modela svemirskog broda? U uglu su stepenice koje vode na sledeći sprat: samonoseće lestve su samo na jednom kraju pričvršćene za zid, sa strane deluje kao da vise u vazduhu. Čujem nekakvu larmu sa sprata, „piju-piju” komičnih pucnjeva pištolja i piskavi dečji smeh. Pogledam naviše i slušam smeh. Želim da se popnem stepenicama i upoznam tog nekog ko se sada igra tamo gore... Ali znam da ne smem. Prođem hodnikom i stanem kod prozora. Naslonivši čelo na staklo, gledam u žensku siluetu, klatno na vetru. Osmehnem se. Moj osmeh je odraz njenog osmeha u crnom ogledalu.

Ona me ne vidi - previše je udubljena u tuđu izmišljenu priču. Nizovi slova mile preko ekrana njenog čitača, kao zrna peska koja prolaze kroz peščani sat. Pojave se ni od kuda i nestanu, a ona luta kroz taj pesak koji teče, ne mareći ni za šta drugo. Aneli me ne vidi - a ne vidi i nikog drugog. Nikog od onih koji je u ovom trenutku gledaju iz potaje. Gurnem vrata koja vode na verandu. Vetar ih uz namerni tresak zalupi iza mene - i ona me tek sada primeti. Spusti noge sa stolice. „Aneli?”, pozovem je. Ona uzmakne. „Ko ste vi?” Glas joj drhti. „Da li vas poznajem?” „Sreli smo se jednom”, kažem, žurno joj prilazeći. „I od tada ne mogu da te zaboravim.” „Ali ja se vas ne sećam.” Siđe sa stolice, kao kada dete silazi sa ljuljaške. „Možda zato što sam tada nosio masku?”, kažem. „I sada nosite masku”, kaže Aneli, uzmakavši korak; ali iza nje je ograda i ne može da je pređe. „Šta radite ovde? Zašto ste došli?”, pita. „Nedostajala si mi.” Obučena je u ljupku, udobnu haljinicu - skromnu, ne zavodljivu, koja joj dopire do kolena i laktova. Ništa ne otkriva, ali i ne mora. Postoje kolena za koja biste dali ceo svet. Vrat joj je tanak i nekako detinji... Jedna arterija štrči poput grančice. „Plašim se.” „Nema potrebe”, kažem osmehujući se. „Gde je Natanijel?” „Ko?” „Natanijel. Moj sin.” „Tvoj sin?” U očima joj zatreperi strah. Zar stvarno ne shvata? Aneli pogleda preko mog ramena u kuću. Smrkava se, ali u prozorima na spratu se još nije upalilo svetlo. Više ne čujem ono „pijupiju”, kikotavi odjek je utihnuo. Na spratu nema nikoga. „Nije tamo.” „Šta? Šta se dogodilo?” „On...” Odugovlačim, jer ne znam kako da joj objasnim. „Recite mi!” Stiska pesnice. „Zahtevam da mi kažete, jeste li razumeli? Šta mu se dogodilo?”

„Nikada nije ni rođen.” „Vi... Kakve glupe besmislice! Ko ste vi?” Podignem ruke: polako, polako. „Imala si spontani pobačaj. U trećem mesecu.” „Spontani pobačaj? Kako je to moglo da se dogodi? Kakve to gluposti pričate?” „Došlo je do nesreće. Povređena si. Zar se ne sećaš?” „Čega bi trebalo da se setim? Umukni! Natanijele! Gde si?” „Smiri se, Aneli!” „Ma ko si ti? Natanijele!” „Pssst...” „Ostavi me na miru! Pusti me!” Ali što je ona gnevnija i očajnija, to sam ja sve razdraženiji. Uhvatim je za kosu i prislonim usta na njene usne - ugrize me za jezik, usta mi se napune nečim vrelim i slanim, ali to me samo dodatno podstakne. Vučem je preko trave do verande, ka napuštenoj kući. Desetine očiju gleda nas kroz proreze na maskama, nevidljive u tami koja se spustila. Neumoljivo gledaju, iščekujući. Njihov pogled me podstiče. Uradim ono što svi oni žele da urade. Odvučem je uz stepenice na verandu, kao da je to nekakav oltar. Gurnem je unazad na daske. Ne dozvoljavam joj da otpuzi, pribijem je dole svom težinom. Razdvojim joj ruke, jedva se obuzdavajući. Tražim kopču na njenoj haljini, izgubim strpljenje i pocepam je. Tkanina popušta. Pretvorio sam se u kamen. Nalegnem na nju. Male izbočine mišića pod kožom boje slonovače, uvučeni pupak, bespomoćne bradavice. Ona se nemo, gnevno opire. „Čekaj...”, prošapćem joj. „Ma daj! Volim te, znaš da...” Gaćice su letnje, pamučne. Želim da joj zavučem ruku tamo dole, ali čim joj oslobodim jedan zglob šake - staje tačno u narukvicu koju napravim palcem i kažiprstom - Aneli mi zarije nokte u obraz i migolji se, pokušavajući da me zbaci, da se izvuče... Obraz me peče, dotaknem ga: čekinje i tragovi njenih noktiju, koji odmah oteknu... Ne nosim masku! Gde li mi se dela maska? Da li sam je uopšte stavio? Oni što nas gledaju iz tame sigurno se smeju mojoj smetenosti. „Ovako neće ići!”, zarežim. „Jesi čula? Ovako neće ići!” Moram nekako da je sputam... Da je obuzdam... Ali kako? A onda se setim da u torbi imam nekoliko jakih eksera i čekić. To je rešenje. „Prestani da se trzaš! Prestani! Dosta! Inače ću morati...” Neće da

me posluša, još uvek pokušava da se izmigolji, da se izvuče, mrmlja nešto, žalostivim, gnevnim glasom. Izručim eksere na verandu i stavim jedan u usta kao stolar. Ugrabivši priliku, prislonim joj izbrušeni vrh uz mršavi dlan i snažno zamahnem, ukucavši ga čekićem, istovremeno pokušavajući da na silu uđem u nju... „Sviđa ti se?... Sviđa ti se, kučko? A?” „Aaaah!” Konačno vrisne - zaglušujuće glasno. To nije krik, već grleni urlik dubok, snažan, muški. Probudi me taj jezivi, satanski urlik. Moj urlik. „Svetlo! Svetlo!” Plafon zasija. Uspravim se u svom krevetu. U pantalonama mi je ukrućeni kolac. Srce mi gromoglasno udara. Jastuk je natopljen. Osećam slankast ukus u ustima. Podignem šaku umazana je crvenim. Ne dajući mi priliku da dođem do daha, zidovi kocke počnu da se sabijaju, rešeni da me zdrobe u prah. Na stoluje otvorena kutija pilula za spavanje. Kupio sam je, sećam se da sam je kupio! Onda šta dođavola... „Đubrad! Stipse!” Jedini razlog zašto kupujem ove jebene pilule je da ne bih ništa video, bar dok spavam. Kada bih voleo snove, bila bi to značajna ušteda. Plaćam za garanciju da će se, kada zatvorim oči, spustiti tama! A sada su ovi skotovi odlučili da mi smanje dozu orfinorma. A zašto? Da bi uštedeli koju paru? Jedva obuzdavajući bes, počnem da upoređujem hemijsku formulu na iskorišćenoj kutiji pilula za spavanje i etiketu na novoj... Sve se poklapa. Doza orfinorma je ista kao i obično. Konačno prihvatim da oni nemaju ništa s tim. Problem je u meni. Moja doza mi više nije dovoljna. Navikao sam se na nju. Od sutra ću početi da uzimam dve pilule umesto jedne. Ili tri. Ili čak celo pakovanje. Ali zašto odlagati za sutra ono što možeš da uradiš danas? Progutam dve kuglice. Poslednje što stignem da pomislim upravo je ono što sam rekao Aneli pre nego što sam je zakucao za verandu - moju prvu izjavu ljubavi. Isključim alarm kada zapišti.

Ni oni koje treba da smaknu sa prvim sunčevim zracima verovatno ne žele da se probude. Istina, u Evropi je pogubljenje kao poseban vid smrti ukinuto, ali čak i tako ovaj dan mi ne obećava ništa dobro. Ozbiljno razmišljam o tome da se nakljukam sa još par pilula za spavanje i premotam unapred par dana - dok očajnički ne zatrebam domovini, pa pošalju nekog po mene. Ali onda se iz nekog razloga unervozim i san mi izmakne, ostavivši me samog u mom uzanom krevetu - natopljenog znojem i besnog na sebe. Uostalom, užasno je ponižavajuće oglušiti se o naređenje. Juče sam, budala, zbrisao, ponesen svojim glupim, pravedničkim gnevom, nošen na krilima svoje idiotske velikodušnosti i nabijen adrenalinom. Danas se oporavljam od mamurluka posle svih tih ispada. Već vidim kako mi se zlatne vratnice koje vode u svet odabranih zatvaraju pred nosom. Nada mnom se nadvijaju olujni oblaci, zauvek mi zaklanjajući leteće čarobno ostrvo. Šrajer me je otrgao od zaborava, da bih sad ponovo bio bačen u zaborav... A onda se setim šta sam uradio Petsto Trojci. Ne, neće mi dozvoliti da se izvučem sa tim. Podigao sam ruku na brata... Nije važno to što su evropski sudovi previše humani. Besmrtni imaju sopstvenu inkviziciju, sopstvene sudove. Mediji na sav glas govore o našoj nekažnjivosti, ali to su budalaštine. U poređenju sa našim kaznama, njihove su kao da poredite očev kaiš sa spravom za mučenje. Mi smo vakcinisani samo protiv ljudskih zakona, ali niko nema imunitet od Kodeksa. Čak i tako... Čak i tako, drago mi je što nisam morao da je ubijem. Aneli. Moj komunikator zapišti: poziv. Došli su po mene. Preko zida se razmotava slika - neki kicoš u svetlucavom odelu koga ne poznajem strogo me pogleda, ali ne plašim se. Nije jedan od naših - naši momci se ne oblače kao pederi - a oni su jedini kojih se plašim. „Ja sam lični asistent senatora Šrajera”, kaže mi svetlucavi lik. Koliko ovakvih asistenata ima? Klimnem glavom, iščekujući. „Gospodin Šrajer bi želeo da vas pozove danas na večeru. Možete li da dođete?” „Moj život nije u mojim rukama”, odgovorim. „Znači bićete tamo”, složi se on. „Kula Cepelin, restoran Das Alte Fachwerkhaus.”

To nije ime koje možete lako da zapamtite i pošto se on isključi, moram da pitam terminal da mi navede imena svih restorana u Cepelinu. Nije važno, tako je bolje. Skreće mi pažnju. Dok pretražujem, preko ekrana prolazi tekst: „Najnovija vest! Bomba koju je policija razmontirala u Ešer vrtovima je bila toliko moćna da je mogla da uništi celu Oktaedar kulu!” Svaka čast, Rokamora. Listam stranice sa restoranima i pitam se zašto me Šrajer traži. Zašto je ovog puta odabrao restoran - javno mesto. I da li će me pozvati na sud pre nego što budem imao vremena za večeru. Vreme do večeri proveo sam u teretani. Trčanje, boks, bilo šta samo da mi isprazni glavu. A sa mnom je tamo čitava vojska ljudi koja takođe želi da izbaci iz glave sve misli i zameni ih vrelom, svežom krvlju. Dvadeset hiljada traka za trčanje, tri hektara mašina za dizanje tegova, hiljadu teniskih terena, pedeset fudbalskih stadiona, milion utreniranih tela. A ovakvih mesta verovatno ima u svakoj trećoj kuli. Vakcina nas je učinila večno mladima, ali mladost ne donosi automatski i snagu i lepotu; snaga je nagrada za nas koji je trošimo, a lepota je večiti rat protiv naše sopstvene ružnoće, u kome svako primirje znači poraz. Biti gojazan, biti žgoljav, dobiti šugu ili osuti se bubuljicama, imati povijena ramena ili krive palčeve sramotno je i odvratno. Na one koji se zapuste gledaju kao na gubavce. Jedino što je odvratnije i sramnije od toga jeste starost. Čovek je učinio sebe lepim spolja i fizički savršenim. Moramo biti dostojni večnosti. Kažu da je nekada lepota bila odstupanje od standarda koje je uvek bilo u centru pažnje; e pa, sada je ona standard. A svetu svakako zbog toga nije gore. Teretane nisu samo zabava. Pomažu nam da ostanemo ljudi. Zauzmem svoje mesto - broj pet hiljada trista - na trakama za trčanje. Iako mašine za vežbanje stoje jedna do druge, okrenute su ka zidu i sve su opremljene projektorskim naočarima sa slušalicama koje eliminišu zvuk. Tako svima odgovara: svako je u svom malom svetu, niko nije pritešnjen i mada svi trčimo u zid, svako završi u zemlji svojih snova. I ja stavim naočari. Da pogledamo vesti. Ponovo izveštaj iz Rusije; izgleda da je tamo ozbiljna frka. Kamera

zumira mrtvog čoveka. Sjajno: nekome je još gore nego meni. Najpre želim da promenim na nešto veselije, ali smrt te opčini. Ostavim na vestima. Krajnje je vreme da pohvatam šta se tamo dešava. Izveštaj je trenutno u vrlo popularnom fazonu „sopstvenim očima”. Gledalac je navodno uključen u događaje. Sve je snimano kao da sam se iz nekog užasnog razloga lično odvukao tamo u te bedne krajeve, a bradati izveštač mi je vodič koji me prijateljski upoznaje sa svime što se dešava. Nas dvojica sedimo zajedno za stolom sklepanom od grubih dasaka, u skučenom sobičku čiji su zidovi od nekog čudnog materijala crvenkastosmeđi i hrapavi. Iz ulubljene metalne posude na sredini stola puši se otrovna kaša, a varvari zarasli u krzno sve do očiju jedu kašikama pravo iz posude, po nekom vešto smišljenom hijerarhijskom redosledu. Neprijateljski čkilje u mene, ali ne prekidaju reporterovu priču. „Verovatno se sećate da stanovništvo Rusije nikada nije vakcinisano protiv smrti. To je veoma čudno, s obzirom na to da je vakcina otkrivena ovde. Ljudi to često zaboravljaju. Rusi su je prodali Evropi i Panamerici, ali iz nekog razloga je ne primenjuju kod kuće. Izjavili su da ljudi nisu spremni za nju, tvrdeći da posledice i kontraindikacije nisu shvaćene - uostalom, u pitanju je bio genetski inženjering i morala je prvo da bude isprobana na dobrovoljcima. A nisu hteli ni da prihvate svakoga kao dobrovoljca. Držali su u tajnosti koga su tačno vakcinisali. Eksperimenti na ljudima su komplikovani. Tu je pitanje etike... Publika je u početku bila vrlo zainteresovana, ali onda je izgubila interesovanje za tu priču. Rekli su da je eksperiment nekako krenuo naopako i da je još rano da se vakcina upotrebi na stanovništvu...” A onda iznenada: vojnički kaiš koji prolazi kroz pokidana usta. Izgrizene, krvave usne, izbuljene oči. Pogled antilope - strah i pomirenost. Šake čvrsto zategnute na leđima. Bledi guzovi, jarko crvene pruge koje su ostavili grubi prsti. Crna prilika koja kao da je srasla sa nežnim, belim mesom, kida je svojim trzajima, koristi njen bol da se potpomogne, podižući joj sve više ruke savijene iza leđa. Nagli, grčeviti, životinjski pokreti. Drhteći. Brekćući. Urličući. Pojačam zvuk da zaglušim njene vriske - baš kao što je uradio i onaj koji ju je juče silovao. Glas iz naočara potisne mi misli. „... Do tada je Rusija već bila zatvorena država, već je postala analogna nacija’, kako su je nazvali i za sve vesti sa Zapada uveden je ’moralni filter’. Ako su vlasti nešto smatrale ’nemoralnim’, niko u Rusiji

nikada ne bi saznao za to. Recimo, za to da ljude u Evropi već vakcinišu punom parom... Ili to da su rezultati vakcinacije protiv starosti bili potpuno zapanjujući. Ruski mediji konačno su saopštili da su se ruski eksperimenti na dobrovoljcima završili tragično.” Napolju se začuje nekakva huka, sto poskakuje, a sa niskog plafona prašina pada pravo u kašu. Varvari poskaču iz stolica, dohvate sablje tupih, zarezanih sečiva i otvore vratanca u plafonu - unutra nahrupi svetlo. Reporter začkilji naviše, češe se po raščupanoj bradi, izvadi nešto živo iz žbunja i zdrobi ga noktom. I sam liči na te divljake. Efekat prisustva na licu mesta zapravo deluje. Želim da verujem ovom čoveku. Čovek koji je provirio napolje mahne rukom i vrati se za sto. Bradati reporter se okrene ka meni i nastavi. „Zemlja je izvozila vakcine u ogromnim količinama, ali Rusi su nastavili da stare i umiru. Gotovo svi. Posle dvadesetak godina, neki su počeli da primećuju da ruska politička i ekonomska elita - uski krug od nekoliko hiljada pojedinaca - ne umire, štaviše, i ne pokazuju nikakve znake uobičajenih promena do kojih dolazi pri starenju... Predsednik, vlada, takozvani „oligarsi”, viši slojevi vojske i specijalne službe... Svedoci su tvrdili da, naprotiv, ti ljudi postaju sve mlađi. Među stanovništvom su počele da se šire glasine da žrtve eksperimenata sa vakcinacijom, čija su imena držana u strogoj tajnosti, uopšte nisu bili žrtve. Navodno su ruske vlasti obavile eksperiment podmlađivanja na sebi samima. Državni mediji odmah su porekli te glasine i publici je predstavljen ostareli predsednik - ali samo na ekranu. Više se nije pojavljivao u javnosti, kao ni ostali iz njegovog najbližeg okruženja. Neposredan kontakt sa javnošću sveden je na minimum. Vladari su prestali da napuštaju Kremlj - tvrđavu u centru Moskve. Iako je formalni poglavar države bio predsednik, u svim svojim obraćanjima javnosti koristio je zbirni oblik ’mi’, bez ikakvog objašnjenja ko je uključen među one koji donose odluke. Narod je nazvao ovu grupu ’Velika zmija’. I ta Velika zmija sada već nekoliko vekova drži vlast u zemlji.” Kada čuje poznatu reč, jedan od bradatih varvara gurne mi komad zastave u lice: simboličnu reprezentaciju zmije koja proždire sopstveni rep. Očigledno neprijateljski barjak zaplenjen u borbi. Pljune na zmiju, baci je na pod i zgazi, psujući na svom prostom jeziku, sipajući užasne psovke koje se sastoje samo od zvukova „r”, „š” i „č”. Reporter saosećajno gleda u divljaka, puštajući ga da kaže šta ima, a onda se ponovo okrene ka kameri.

„Danas je prosečni životni vek u Rusiji trideset dve godine. Ali ovi ljudi su ubeđeni da do dana današnjeg zemljom vladaju iste vođe kao i pre četiristo godina”, zaključi. Zanimljivo. Da, zaista zanimljivo. Mislim da sam se navukao na vesti iz Rusije, kao na sapunicu. Ako sutra dođem ponovo u teretanu, pustiću opet ovo đubre. Ne razmišljam ponovo o Aneli dok ne završim sa vežbanjem; a što je još važnije, ne razmišljam o tome zašto sam razmišljao o njoj. Kula Cepelin više liči na prastaru avionsku bombu sa nosem zarivenim u zemlju, trenutak pre nego što eksplodira. Nije previše visoka, ne više od kilometar, ali je monohromna, asketska, surova poput livenog gvožđa i ozbiljna, sa nekakvom nepopustljivom nemačkom ozbiljnošću - deluje kao središte čitave oblasti, ako ne i celog sveta. Kažu da se nekada negde dole pružao stari Berlin i da je Cepelin postavljen da ga zdrobi: restoran Das Alte Fachwerkhaus je u jednom od ogromnih dekorativnih stabilizatora, na samom vrhu. Ovde je lift ultramoderan i prostran. Ima samo jedan, neprekidni zid: kabina je okrugla, a ovaj zid je, naravno, projekcija. Dok letim naviše 2G ubrzanjem, lift pokušava da me ubedi da sam u beloj gipsanoj senici usred letnjeg parka. Hvala, baš lepo od tebe. Čim izađem, dočeka me hostesa obučena u haljinu u skladu sa bavarskom tematikom. Njen dekolte me podseća na poslužavnik na kome je velikodušno izložena nemačka gostoljubivost, čiji je cilj da vas zablesne. Ali pred očima mi je čovek sa jednim uvom, koji visi u rukama Besmrtnih. Iz otvorenih usta mu curi tanki potočić pljuvačke... Ma nek ide dođavola, konačno odlučim. Neka me zbog toga razapnu na krst ako žele, vredelo je. Pošto proveri moje ime na spisku rezervacija (O, imamo listu čekanja od osamnaest meseci!), dekolte odlebdi dalje, mameći me da krenem za njim, niz stakleni tunel, u kome su zidovi i plafon napravljeni od paperjastih pamučnih oblaka, do stare kućice u tradicionalnom nemačkom stilu pod okriljem kupole. Ne bi bilo ničeg neobičnog u vezi sa ovom kućicom, da ne stoji na ivici kilometar dubokog ponora. U Fachwerkhausu vlada neobuzdano veselje. Neki urlaju pesme, udarajući po teškim hrastovim stolovima svojim litarskim pivskim kriglama; neki su oborili ortake sa kojima se napijaju preko šanka i

udaraju ih po licu. Manevrišući između dugačkih klupa i stolova, konobar u prepotopskom kostimu - otprilike dvadeseti vek, govoreći ovako iz glave - nosi pečeno prase, a dobro popunjeni gospodin puzi četvoronoške iza njega. Prase - ako nije kopija, odštampana na 3D štampaču - sigurno košta kao moja mesečna kirija. Lakše mi je da verujem da je u pitanju kopija. Zašto sam ovde? Da molim gospodina Šrajera za oproštaj, dok on sisa praseće uši? Ili da izigravam izdresiranog medveda na lancu, ne bih li zabavio njegove pratioce? U suštini, spreman sam na sve. Sprovedu me kroz ovu klanicu do privatnih odaja. Vrata se čvrsto zatvore Za mnom i eto me pred njim. Polumrak. Ugodna sobica, stočić. Kožne fotelje, prave sveće. Portreti nekakvih pompeznih pudli u frakovima, masivni debeli zlatni ramovi. Verovatno je jedan od njih, onaj sa podvaljkom, Bah. Ukratko, klasici. Tri zida su pokrivena tapetama klasičnih dezena, ali četvrti je proziran i kroz njega se vidi glavni hodnik. Erih Šrajer ga gleda kao da posmatra bal fantoma ili istorijski film u kome su svi likovi već čitavu večnost mrtvi. Prekoputa njega sedi Elen. Oboje ćute. Unutra nema nikog drugog. Zbunjen sam. „Ah, Jane”, kaže, prilazeći mi. Oprezno sednem sa jedne strane. Helen mi se osmehne kao starom prijatelju. Pitam se da li prvo da počnem da smišljam izgovore, ili da sačekam da mi iznese optužbe. „Dobro im je meso ovde”, kaže mi Šrajer. „I pivo, naravno.” „Poslednja večera?” pitam, ne mogavši da odolim. „Čudno je kako slobodno koristiš hrišćanske klišee”, kaže, razvlačeći usne u osmeh. „Za čoveka tvojih godina. Da li čezneš za bogom?” Odmahnem glavom i osmehnem se. Ako bih i želeo da se obratim starcu, onda bi to bilo samo kako bih ga dobro izmlatio. Ali bog je hologram. Ne možeš da ga udariš. „Postojao je sličan restoran u starom Berlinu”, kaže Šrajer, gledajući kroz zid. „Pored Hakešer Markta. Zvao se ’Zum Wohl’ - ’Uzdravlje’. Uvek smo tamo slavili očev rođendan. On bi uvek naručio Rindenbraten goveđe pečenje - i krompir-salatu. Uvek isto. Jednostavan čovek.

Iskren... I imali su svoje pivo... Davno je to bilo... Sredinom dvadeset prvog veka.” Mislio sam da mogu da kontrolišem svoje lice i ako bude potrebno sakrijem se iza osmeha. Ali Šrajer me odmah prozre. „Tako je”, nasmeje se. „To znači da imam dobrano preko trista godina. Ja sam, takoreći, jedan od pionira.” Dotakne se po licu - lice tristagodišnjaka koje prosto šija od zdravlja. Nema nikakve obmane. Babuška, spolja gledano, stvarno ima samo trideset godina. „Ali nikad ne bi rekao, jelda?” Kelner cupka na vratima. Šrajer naruči Rindenbraten i krompirsalatu. Ja naručim isto. Helen naruči čašu crnog vina i neki desert. „Moj otac je svojevremeno bio direktor najsavremenije laboratorije. Problem na kome je radio bio je baš to kako produžiti ljudski život i pobediti smrt. Zarazio me je svojom strašću... Ali ja nisam posedovao istrajnost za nauku. Biznis, politika - u tome sam uvek bio dobar. Moj otac nije imao dovoljno sredstava za svoje istraživanje... Mnogi su smatrali da su njegove ideje smešne. Uložio sam sve što sam imao u njegovu laboratoriju.” Donesu nam ogromne krigle piva sa penom. Elen posluže njeno vino. Šrajer ništa ne pipne. „Kleo se da je samo korak od otkrića i u početku su mu verovali. Snimali su reportaže i pisali o njemu. Ali godine su prolazile, a on nikako da dođe do istine. Prvo su počeli da ga ismevaju, a onda da ga zaboravljaju. Ali fanatici poput njega ne rade za slavu ili novac. Kada je napunio osamdeset godina, smazao je svoje meso u Zum Wohlu i uveravao moju majku da je do presudnog otkrića ostalo još samo par godina.” Elen popije gutljaj - samo jedan - ne čekajući nas. Šrajer je uopšte ne primećuje. Pena na njegovoj krigli se već slegla. „Moja majka je umrla godinu dana kasnije. I tada sam prestao da ga finansiram.” Vrpoljim se u svojoj stolici. Nije da nisam navikao da slušam ispovesti ljudi - kada u ruci držiš onaj ubrizgač, mnogi jedva čekaju da ti otvore svoju dušu. Ali kada ti se poveri demiurg, osećaš se nekako čudno. „Vrlo je dostojanstveno prihvatio moju odluku. Nije ni za šta moljakao, nije me proklinjao, nije čak prestao da razgovara sa mnom. Jednostavno mi je zahvalio za podršku koju sam mu godinama pružao,

zatvorio laboratoriju i otpustio radnike. Preneo je svu najhitniju opremu u svoj napušteni stan i tamo nastavio rad. Njegov život pretvorio se u krstaški pohod. Pokušavao je da prestigne samu smrt. Ruke ga više nisu slušale, polako je gubio razum, poslednjih godina nije ni ustajao iz invalidskih kolica. Par puta sam pošizeo i izdrao se na njega da je uništio i svoj i život moje majke. Koliko se sećam, ostao sam plemenit i nikada mu nisam prebacivao zbog novca ali, na kraju krajeva, imam trista godina, a sećanje uvek pokušava da uspava savest.” Donesu pečenje i krompir-salatu. On ne takne hranu; Rindenbraten se puši dok se hladi. Šrajer gleda u hodnik i zaista tamo vidi duhove. Lupka prstima po stolu. „Imao sam opravdan razlog. Naša kompanija je preuzimala nekog starog konkurenta, svaka para je bila važna. Čak sam se i tada pitao: ali šta ako ipak odlučiš da mu veruješ? Ako nastaviš da plaćaš račune njegove laboratorije? Šta ako uspe da učini taj poslednji pokušaj... I ne umre? Ako učini sebe besmrtnim - a sa sobom i sve nas ostale. Ali nisam mu više verovao. Želeo sam da verujem, ali nisam sebe više mogao da nateram na to.” Šrajer uzdahne. U hodniku čujemo smeh, poput laveža rotvajlera. „Umro je kada mu je bilo osamdeset šest godina. Na dan kada je umro, nazvao me je i kleo se u boga da je na rubu otkrića. Dve godine kasnije Rusi su za svoje eksperimente dobili Nobelovu nagradu. Njihova rešenja nemaju ama baš nikakve veze sa idejama mog oca. Kasnije sam angažovao stručnjake da analiziraju očev rad. Rekli su mi da njegovo istraživanje nije vodilo nikuda. I tako se ispostavilo da sam bio u pravu što sam odbio da mu dam novac. Moj otac ionako ne bi imao vremena... Ne bi mogao to da uradi.” Osmehne se, trgavši se iz obamrlosti. Podigne svoju kriglu - pena se već slegla. „Danas mu je rođendan. Ne smeta vam da mu nazdravimo?” Slegnem ramenima i kucnemo se kriglama. Popijem gutljaj. Kisela pišaćka. „Ukus je gotovo isti...” Šrajer zažmuri. „Ne baš, ali ipak...” Kada kelner proviri unutra, Helen ga zamoli da joj donese još jedno. Šrajer srkuće svoje pivo u malim gutljajima - i nastavi tako, dugo, bez prestanka, postepeno iskapivši ogromnu kriglu, sa nekim čudnim izrazom na licu - kao da mu piće ne pruža ni najmanje zadovoljstvo, kao

da mora sve da ispije, bez obzira na sve. Poslednja četvrtina mu očigledno ide teško, ali ne spušta kriglu dok je ne iskapi. A onda, prebledeo, sedi još neko vreme ne progovarajući i zuri u ostatke pene na dnu. Imam osećaj da prisustvujem nekakvom čudnom ritualu. „Ovaj ukus je najpribližniji onom pravom od svih koje sam probao. Taj restorančić, Zum Wohl, nestao je pre dvesta godina, a sa njim i pivara. Na mestu na kome je nekada stajala sada je jedan od potpornja Kule napretka... A sve ovo je...” - prelazi rukom preko hrastovog stola, dotakne sveću - „lažno. Znate već kako to ide? Ponekad, dok ste mali, imate nekakav san. Poneti njim, spakujete torbu i odete. Vratite se kao odrastao čovek u kuću u kojoj ste proveli detinjstvo, ali u njoj već dugo žive neznanci. Preuredili su sve onako kako njima odgovara, prefarbali su zidove i žive svoje živote. I ispostavi se da je nemoguće vratiti se u tu kuću. Da li me razumete?” „Ne”, kažem uz osmeh, mučeći se da progutam knedlu koja mi je zapela u grlu. Da je poguram, isečem sebi komad mesa. Već se ohladilo. Previše je žilavo za moj ukus, suvkasto. Govedina koju ja jedem obično se topi u ustima. Ali ovo pečenje mora da se žvaće, kao da je zaista bilo mišić životinje. Dođavola, šta ako je zaista pravo? „Ah... O, da. Izvinite. Isto je i ovde. Deluje kao da je slično, ali...” Počne da reže nožem hladni Rindenbraten; metal zagrebe po porcelanu. Primakne mlitavo meso ustima, žvaće. „Ali čak i tako, sviđa mi se ovde. Teško je zamisliti apsurdnije mesto za stari Fachwerkhaus od krova kilometar visoke kule, zar ne? To je prvo. A drugo... Drugo je to što deluje kao da je... Kao da je ovaj idiotski restoran gore na nebu. Kao da sam došao da posetim svog oca. Da proslavim njegov rođendan.” Nasmejavši se sopstvenoj besmislici, popije gutljaj piva. „Ja, nisam baš shvatio zašto ste... Zašto ste me pozvali...”, procedim, gledajući dole u tanjir. „Danas.” „Zašto sam neznanca pozvao na očev rođendan?”, pita Šrajer i klimne mi glavom, dok mehaničkim pokretima seče govedinu na male delove. „Da.” Spusti nož i viljušku. Elen napeto gleda u mene. Na njenoj praznoj vinskoj čaši ostao je otisak njenih usana. „Dolazim ovamo svake godine otkako sam otkrio ovo mesto. Svake godine isto: Rindenbraten, krompir-salata, pivo. Jel’ tako, Helen? Ovo je dan kada podsetim sebe da sam izgubio veru u očev rad. Podsetim

sebe da sam ga nazvao senilnim starim čudakom i počeo da verujem da je večna mladost fantazija. Prošlo je više od trista godina otkako je umro, a ja još uvek obeležavam taj datum. Pripadao je jednoj od poslednjih generacija koja je morala da ostari i umre; zar to nije glupo? Da se pojavio dvadeset godina kasnije, mogao je da sedi ovde sa nama.” „Siguran sam da...” „Dozvoli mi da završim. Nije važno što je grešio u vezi sa detaljima, što je rad kome je posvetio svoj kratki život bio potpuno bezvredan. Važno je da je on verovao u to. Uprkos svemu. Pokazalo se da je sve to moguće. Video je budućnost. Znao je da će ljudi postati besmrtni. Ali ja...” „Mislim da nemate zbog čega sebi da prebacujete, na kraju krajeva...” „Elen... Možeš li na minut da nas ostaviš same? Moram nešto da kažem Janu.” Ona ustane - haljina joj je zlatni slap, kosa joj pada preko golih ramena, zelene oči potamnele su od vina - i zatvori vrata za sobom. Šrajer ne gleda u mene. Ništa ne kaže i strpljivo čekam, premotavajući u glavi najneugodnija objašnjenja u vezi s tim zašto je odlučio da naše poznanstvo postane intimnije. „Ti si slabić”, promuklim glasom kaže Šrajer. „Šta?” Pivo mi se spusti u dušnik. „Bezvredni slabić. Žao mi je što sam ti ukazao poverenje.” „Mislite na onaj zadatak? Shvatam da...” „Taj čovek želi da nam oduzme našu besmrtnost. Bez obzira na to iza kojih reci se krije, bez obzira na to kakvim lažima pokušava da se opravda. On želi da umremo. Želi da nam uskrati vrhunsko naučno dostignuće... Ili da svet gurne u haos. Zbunio te je i obmanuo. Oklevetao nas je.” „Pokušao sam da...” „Video sam snimak sa kamera. Jednostavno si ga pustio. I ostavio si svedoka.” „Nisam imao nikakvih osnova... Imala je spontani pobačaj...” „Nemam ama baš nikakvu predstavu koliko ćemo dugo sada tražiti Rokamoru. Vratio si nas deset godina unazad.” „Nije mogao mnogo daleko da stigne...” „A ipak ne mogu da ga nađu! Taj đavo nije čak ni pokušao da vidi svoju devojku, iako ona još uvek čeka tamo u stanu.”

„Meni deluje kao obično zakeralo.” „On nije vojnik! On je ideolog. Pravi đavo, zavodnik, shvataš li ti to? Jednostavno ti je slomio volju, pretvorio te u svoju marionetu!” „Odred se oteo kontroli. Silovali su njegovu devojku!”, kažem, shvativši da to ama baš ništa ne opravdava. „Zahtevaju da te kaznim.” „Zahtevaju? Ko to?” „Ali želim da ti pružim još jednu šansu. Moraš da završiš zadatak.” „Da nađem Rokamoru?” „Njime se sada bave profesionalci. Ali možeš bar da... počistiš za sobom. Da se rešiš žene. I to brzo, dok se ne sabere i ne obrati novinarima.” „Ja?” „U suprotnom neću moći da objasnim našima zašto nisi izveden pred sud.” „Ali...” „A neki će predložiti još strože mere.” „Razumem. A...” „Možda grešim što ti ovo poveravam. Ali moj problem je sada u tome - kako celu stvar da zabašurim i uverim sve da se pištolj zaglavio.” „I jeste se zaglavio!” „Pa to je onda sjajno. Ne brini za račun, ja ću platiti.” Razgovor je završen. Mrtvaci sa pudl-perikama prezrivo me gledaju. Za Šrajera sam već nestao, soba je sada prazna: od Rindenbratena je ostalo samo nekoliko komada tetive. Izgleda da je ipak bila prava krava, zgranuto kažem sebi. U normalnoj govedini nema tetiva. Što bi proizvodili nešto što će posle biti bačeno? „A kako da je ubijem?” pitam. Pogleda me kao da sam bez dozvole upao u njegov srećni san o detinjstvu. „Otkud ja znam?” Ostavim nepopijeno pivo i izađem. Sunce je već zašlo za kule u daljini, ističući njihove obrise grimiznom neonskom bojom i isključilo se; platforma na kojoj stoji Alte Fachwerkhaus izgleda kao paluba nosača aviona koji je Potop izbacio na vrh planine Ararat. Na samoj ivici provalije stoji bela, dvospratna kuća opasana crnim gredama poput vojničkog remenja. Prozori pozorište senki - sijaju žutim svetlom. U pozadini, odskačući naspram

golubijesivog dima u rani smiraj dana, stoje kolosalni stubovi univerzuma, moćne kule kompanija koje su nekada bile nemačke, ali su odavno zaboravile svoju nacionalnost u gastroenterološkim komešanjima korporativne istorije. „Jane?”, neko me pozove. Na ulazu u stakleni tunel koji vodi do liftova stoji Elen. U rukama drži muštiklu u kojoj je tanka crna cigareta. Dim koji se iz nje diže je takođe crn. Ima čudan miris, ne na duvan, već sladak. Ovo je baš nezgodan trenutak. Ali ne mogu to da izbegnem: Elen je preprečila jedini put za povlačenje. „Već idete?” „Čeka me posao.” „Nadam se da vam se svideo Rindenbraten”, kaže otežući: iz nozdrva joj izbija crni dim. „Ja jednostavno ne mogu.” „Ličite na aždaju koja bljuje vatru”, kažem, pomislivši na nešto drugo. „Ne plašite se”, kaže, bocnuvši me malom zlatnom viljuškom i izvukavši me iz moje ljušture, kao što izvlače vinogradske puževe da bi ih pojeli. „Neka vas se plaše plemeniti vitezovi u blistavom oklopu. Šta se to mene tiče?”, odgovorim, a ona odmah okrene viljuškicu da ne skliznem sa nje. „Zar vi niste u mojoj bajci?” „Ja nisam ni u jednoj bajci.” „O, da... Vi radite u nekakvoj antiutopiji, jel’ tako?” Crni oblak joj obavije ramena poput ogrtača. „Da li ikada pijete kafu?” „Siguran sam da bi se vašem suprugu svidela ta ideja.” „Možda i bi. Pitaću ga.” Elen pruža ruku ka meni i prisloni svoj komunikator - zlatna čipka sa crvenim kamenjem - na moju gumenu narukvicu. Jedva čujno zvonce. Kontakt. „Znači... U redu je ako vas ponekad pozovem?” Iznenada mi je teško da razmišljam o svom razgovoru sa Šrajerom. „Nećete valjda večito tražiti dozvolu?” Otrese muštiklu i udalji se bez pozdrava. Pikavac još uvek sija, a crni duh brzo pokuša da pobegne iz njega, pre nego što žeravica života u njemu zgasne i zauvek se ugasi.

P O G L AV L J E V I I I

PO PLANU

Čvrsto uvezan u luđačku košulju sredstava za smirenje, stignem do Hiperboreje metroom, pošto sam se ukrcao u vagon tačno na vreme na gejtu sedamdeset jedan. Platim anonimnom kartom za deset vožnji nemam kod sebe svoj komunikator. Noć sam proveo u biblioteci, proučavajući planove ove kule i mislim da sam zapamtio deo koji mi je potreban. U poslednjem trenutku otrčim do lifta koji mi treba, kada se vrata već zatvaraju - i otkrijem da sam četvrta osoba u kabini. Namestim svoje naočari za sunce sa staklima-ogledalima. „Trista osamdeset dva”, kažem liftu. Sve mora da se odvija tačno po planu. Sada mi je jasno da je ubistvo previše ozbiljna stvar da bih se oslonio na svoje sposobnosti i improvizaciju. Samo se čini da je prosto kao pasulj zavrnuti devojci vrat. A to nije ono najteže što ću morati da uradim. Ostala trojica u liftu ne progovaraju. Gadne face. Koža sa jedva primetnim mrljama, očigledno od transplantacije, lepljive oči, izgrizene usne. Široka odeća, kakvu nose egzibicionisti, ruke u džepovima. Par sekundi kasnije, jedan od ovih likova - ubledele, nezdrave boje, upalih očiju - uhvati moj pogled čak i kroz stakla-ogledala. „Mgu d vm pmgnm?” preteći pita, gutajući samoglasnike. Čudan

naglasak. „Mogu sam”, kažem, osmehujući mu se. „Hvala.” Polako. To je samo nekakav ološ, reketaši možda, pokušavaju da iscede i poslednju paru iz vlasnika malih kompanija kojima je Hiperborejska kula zaražena od vrha do dna kao vašima. Ne mora uopšte da znači da ih je poslao senator. Ne mora da znači, ali vrlo je moguće. Nisam pustio Rokamoru za džabe. Ja sam njemu dao slobodu, a on meni paranoju. Nije fer razmena, ali njegov poklon bi sada mogao da mi dobro dođe. Šrajer kaže da ovog puta sve moram da uradim sam - da se iskupim za svoj kukavičluk, da se opravdam nekom moćniku koji jedva čeka da me kazni za neuspeh operacije. E pa, čuo sam šta je rekao. Ali imam i svoju teoriju, koja je jednako valjana kao i njegova. Aneli sedi u svom stanu, po kome su svuda postavljene kamere. Moja poseta neće proći neprimećeno. Moraću da izvršim likvidaciju u prenosu uživo. Što znači da onog trenutka kada pozvonim na vrata, konačno i u potpunosti svoju kožu stavljam u Šrajerove ruke. Pritiskanjem jednog dugmeta na svojoj kontrolnoj tabli, ubiće devojku mojim rukama. Ko zna kakve još sve dugmadi ima na njoj? Možda će Anelino ubistvo - a možda čak i Rokamorino - prikačiti meni, isto onako kako su teroristički napad na Oktaedar prikačili Partiji života. Rokamora je ipak bio u pravu: nije bilo nikakve eksplozije, našli su bombu... Kada malo razmisliš, nije pametno prikazati sve Besmrtne u lošem svetlu, s obzirom na to koliko ih Šrajer ceni. Zašto dati javnosti još jedan razlog da nas mrzi? Ali ako je u pitanju jedan određeni Besmrtni... Luđak koji je prekoračio svoja ovlašćenja i krši Kodeks. Proklet bio, Volfe Cvibele. Nije trebalo da te slušam. Ali dozvolio sam ti da pričaš - i tvoj glas mi još uvek odzvanja u glavi. Ako se jedan od Besmrtnih razulari i ubije Rokamoru, ili njegovu devojku, ili oboje - takvog besnog psa onda, naravno, treba na mestu upucati. Na primer, policija reaguje na signal sa kamere za video-nadzor. Pružim otpor, i... Kako god da pogledaš, ovo je dobro: pokazaće javnosti sliku mrtvog džina ljudoždera. Besmrtni će dobiti lekciju iz discipline, a njihovi pokrovitelji će imati priliku da kažu da je ovo bio užasni izolovani slučaj i da se svaka zloupotreba počinjena od strane Falange

uvek najstrože kažnjava. Ali zašto baš policija? Možda su ovu trojicu sa transplantovanom kožom poslali po mene. To bi mogao da bude apsolutno bilo ko. Još jedno važno pitanje, Aneli: koga zapravo planiraju danas da žrtvuju u tvom stanu? Ali oprosti mi, zaista moram da ubijem i tebe. I ovaj jedan pogrešan korak koji sam napravio već je previše. Ja sam u Falangi i Falanga je u meni. Ako mi narede da golim telom blokiram puškarnicu, onda tako mora da bude. Besmrtni nisu profesija, oni su red. To nije posao, već služba. Izvan Besmrtnih nema ničega. Bez službe, moj život je prazan. A sve dezertere čeka sud. Treba tako da razmišljam. Moram tako da razmišljam. Ali dok sedim u biblioteci, zaokupivši prednje režnjeve mozga proučavanjem planova Fliperboreje, moj mali mozak upisuje nekakve svoje improvizacije u plan. Mali mozak je kod svih pripadnika naše službe uvećan, a neki su čak naučili da uopšte ne koriste prednje režnjeve. Tako je jednostavnije i zadaje manje problema. Treba mi trista osamdeset prvi sprat, sektor J, zapadni hodnik, stan LD-12.1 moram sam da nađem taj stan. Ne nosim komunikator ili bilo kakvu elektronsku napravu pomoću koje bih mogao da budem praćen. Oči su mi sakrivene iza ogromnih naočara sa staklima-ogledalima: čak i ako sistem za prepoznavanje lica uspe da prođe kroz njih, neće im biti lako da dokažu da je to moje lice. „Trista osamdeset prvi sprat”, kaže lift. Izađem. A njih trojica izađu za mnom. Kakva slučajnost. Bio sam u pravu. Gospodin Šrajer nije navikao da veruje ljudima. Od liftova, u svim pravcima se pružaju veliki i mali hodnici, svaki je načičkan nizom otvora za vrata. Ovo mesto je prava ludnica. Uski prorezi su poput ulica srednjovekovnih gradova, puni uzavrelog, grozničavog života. Znam gde idem, ali ona trojica izađu i oklevaju, noseva zagnjurenih u nekakve mape. Pa dobro, imam malo vremena. U ovim hodnicima je nemoguće snaći se. Šteta, ali ovog puta ne mogu da banem u poslovne prostorije i najuriš zauzmem nečiju kancelariju, nemam odred Besmrtnih koji maršira sa mnom. Moraću da idem zaobilaznim putem. Ne čudi što je Rokamora ovde svio svoje gnezdo. Kula je stara, toliko stara da je konstruisana pre pobede nad Alchajmerovom bolešću, koja kao da je svoj poslednji udarac zadala arhitektama

Hiperboreje. Hodnici su haotično zamršeni, a spratovi nagomilani jedan preko drugog; u njihovom rasporedu nema nikakvog obrasca ili logike. Svaki sprat ima sopstveni plan, imena odseka kao da su nasumično smišljena, između stambenih nivoa postoji nebrojeno mnogo tehničkih nivoa, a pločice sa brojevima koje stavljaju na vrata kao da su dobijene na lutriji. Stanovi, male kancelarije tajanstvenih organizacija i male prodavnice, u kojima ljudi i dan-danas prodaju najnezamislivije smeće, sve je to ovde izmešano. Vazduh je zagušljiv od aromatičnih ulja. Mišićavi crni osteopata drži sesiju pod bleštavim natpisom baš tu na hodniku. Njegov opruženi pacijent stenje dok mu zglobovi krto krčkaju. Iza njega je stan čija vrata treskaju na promaji; kroz njega jurcaju razbarušeni starci, a u vazduhu se oseća miris ljudskih tela koja se dugo nisu prala. Starački dom? Bilo bi dobro vratiti se ovde sa odredom i proveriti da li je sve po zakonu. Skrenem desno, pa još jednom. Malo napred - desetak tradicionalnih kioska sa lekovima; štandovi prekriveni hijeroglifima, ugrađeni u otvorene ulaze. Kosooki šarlatani lično dočekuju i primaju obolele, nagurane u redove. Skrenem levo na račvanju. Pre nego što skrenem za ugao, pogledam oko sebe - mislim da u gomili ne vidim nijednog od one trojice gadnih zlikovaca. Jesam li im pobegao? Ili uopšte nisu ovde zbog mene? Nastavim dalje. Jeftini bordel pod maskom agencije za modele. Hostel za radnike doseljenike. Gostionica sa živim bubašvabama. Pola nivoa niže... Mala vrata bez ikakvog natpisa. Pretpostavljam da bi trebalo da je to to. U istom sam niskom, mračnom hodniku iz koga sam sa odredom Besmrtnih ušao u Rokamorin stan. Usporivši korak, da ne privlačim pažnju, prolazim pored desetina požarnih stepenica i izlaza u slučaju opasnosti iz bezimenih, krhkih malih svetova, krcatih đubretom. Ventilatori zuje. Pacovi šuškaju. Brojim vrata. Nađem ih - to su ista ona vrata. Krojačka lutka, ram trenažnog bicikla, stolice. Stigli smo kući. Pozvonim. „Volfe?” Gola stopala žurno trupkaju niz hodnik. Zastanem ne progovarajući, plašeći se da je ne uplašim. Vrata se otvore.

„Zdravo. Ja sam iz socijalne službe.” Zbunjeno me pogleda, ne razume šta sam joj rekao. Lice joj je prošarano crnim prugama od maškare - našminkala se, pokušavajući da zaboravi šta joj se dogodilo, ali onda se ipak setila - i obukla je zgužvanu mušku košulju na golo telo. Oštra ramena, mršave noge, ruke prekrštene na grudima. „Mogu li da uđem?” „Nisam zvala socijalnu službu.” Ne mogu previše dugo da se zadržavam pred kamerama. Proguram se unutra pre nego što može da shvati šta se dešava. Na podu u hodniku je presavijeno ćebe, a tik do njega - poluprazna flaša nekog bezimenog smeća. Projektor je uključen: animirani modeli holivudskih glumaca iz dvadesetog veka glume u nekoj istorijskoj drami u naslikanom predelu. I životi ovih glumaca okončali su se samo trenutak pre otkrića besmrtnosti. Zato im je svejedno što njihovi potomci zarađuju iznajmljujući digitalne likove svojih predaka. „Nisam zvala socijalnu službu!”, tvrdoglavo mrmlja Aneli. „Primili smo signal. U obavezi smo da proverimo”, kažem uz ljubazan osmeh. Brzo pogledam po stanu. Da li ovde ima kamera? Vrata spavaće sobe su otvorena. Uđem unutra. Zavese na prozoru su razmaknute: pogled na unutrašnje dvorište. Na krevetu leže zamotani čaršavi natopljeni krvlju. „Tamo ima krvi”, kažem, vraćajući se do nje. „Da li je vaša?” Ništa ne kaže, čkiljeći i pokušavajući da usredsredi pogled na mene. „Morate da odete kod doktora. Uzmite svoje stvari.” Vodi je odavde. Vodi je dok se nije pojavila policija, dok Šrajerov rezervni tim čistača ne nađe ovaj stan. Vodi je negde gde nema kamera za osmatranje, gde neće biti radoznalih pogleda, gde mogu da budem sam sa njom. „Tvoj glas... Da li se poznajemo?” Upliće jezikom dok priča i jedva stoji na nogama, ali tim bolje za mene. Nije tako lako nagovoriti tvrdoglavog pijanca da uradi ono što želite ali, sa druge strane, treba da je odvučem kroz mesta koja vrve od svakojakog ološa i bolje je da slučajni svedoci veruju meni, a ne njoj. „Nismo se nikad upoznali.” „Zašto nosiš naočari? Skini naočari, hoću da te pogledam.”

Da li ovde ima kamera? Da li su Rokamorin stan i iznutra uspeli da napune kamerama? Ako jesu, imaće neoborivi dokaz da sam bio ovde. „Ne idem ja nigde s tobom. Zovem policiju...” Blefira. Nije ih do sada zvala - neće ih zvati ni sada. Ali ipak otkrijem oči. Ne plašim se da će me prepoznati. Tokom našeg razgovora prekjuče, nijednom nisam skinuo masku, iako me je bolno žuljala. „Ne sećam te se”, zamišljeno kaže Aneli. „Ne sećam se tvog lica. Ali tvoj glas... Kako se zoveš?” „Ežen”, odgovorim; vreme je da preuzmem inicijativu. „Šta se dogodilo? Otkud krv?” „Odlazi”, kaže, gurnuvši me u rame. „Izlazi odavde!” Ali u tom trenutku kroz brbljanje oživljenih glumaca dopre neki drugi zvuk i sve je glasniji. Glasovi! Sašaptavanje u onom napuštenom, mračnom hodniku. Da to nisam očekivao, da nisam sreo ona tri lika u liftu, moje uši nikada ne bi uhvatile taj ultrazvuk. Ali očekivao sam ga. „Tišina!”, kažem Aneli. Šum koraka - meki đonovi, mačje šape - utihne. „Ovo deluje kao to mesto”, kaže neki promukli glas, ušunjavši se kroz pukotine oko vrata. Dobro. Dobro. Dobro. Dobro, dobro, dobro. Prišunjam se do vrata - vrata koja vise na jednoj slomljenoj šarki, vrata koja smo prekjuče mi sami provalili - i prislonim oko na špijunku. Crnilo. Setim se da smo je prelepili sa unutrašnje strane. Sjajno. „Šta se dešava?”, pita me Aneli. „Ostani miran”, kažem sebi. Zvono na vratima zakrešti onim svojim odvratnim staračkim glasom - zvukom koji toliko odudara u novom svetu da mi treba trenutak da shvatim da on ima ikakve veze sa ovim trenutkom i ovim stanom, da se čuje ovde i sada, ne pre petsto godina, u istorijskom filmu koji treperi u pozadini naše drame. „Tišina!”, upozorim Aneli. Ali odmah za zvonom, po vratima zalupaju pesnice. Toliko snažno da će svakog časa popustiti; a ja nisam spreman da se sa tim suočim. „Aneli!” „Ko je?” uzvikne Aneli. „Otvori, Aneli”, kaže neko sa druge strane vrata, prešavši na glasni šapat. „Mi smo prijatelji. Iz partije.” „Iz koje partije?” pita ona, uspravljajući se i prekrštajući ruke. „Iz prtije! Hsus ns pslo... D te dvedmo”, ubaci se još jedan glas,

gutajući samoglasnike - da li je to glas one nakaze sa zakrpljenim licem koja mi je ponudila svoju pomoć u liftu? Jeste, on je. „Ne otvaraj... I ne pomišljaj na to!” Uhvatim je za mišicu. Aneli se izmigolji, a onda izgubi ravnotežu i umalo padne. „Koji Hesus?”, pita drhtavim glasom. Da li je moguće da joj Rokamora nikad nije rekao čime se bavi? Da li se pretvarao da je samo običan čovek? Skrivati nešto takvo od žene sa kojom živiš... E pa, svaka čast! „Ne slušaj ih. Oni su ubice”, kažem joj. „Koljači.” „Hesus! Tvoj momak!”, navaljuje glas sa druge strane vrata. „Ne znam nikakvog Hesusa.” „Aneli! Moramo da te odvedemo odavde pre nego što te ubiju!”, prosikće glas u hodniku. Stigao sam ovde taman na vreme. Najednom želim da verujem da je Šrajer zaista toliko lukav kao što pretpostavljam i da zaista imam nekakvo pojačanje na ovom zadatku, da neću biti ostavljen da se sasvim sam suočim sa drkadžijama iz Partije života. Oni tipovi u liftu izgledali su kao plaćene ubice i mogao bih da se opkladim da pod onim kaputima ne nose čipkani veš. Ovo nije film i sa svojim skromnim naoružanjem neću moći da se oduprem trojici naoružanih terorista. Možda bi trebalo sada da dokrajčim devojku, pre nego što njeni izbavitelji provale unutra? „Slušaj!” kažem, hvatajući Aneli za ramena. „Nisam iz socijalne službe. Ja sam taj koji bi trebalo da te izvuče odavde, a ne oni, razumeš? Volf me je zamolio.” „Volf?”, pokušava da se usredsredi na mene, na to što joj govorim. „Volfgang Cvibel. Ja sam njegov prijatelj.” „Volf? Volf je živ? Je li živ?”, ushićeno uzvikne. „Živ je. I zamolio me je...” „Gde je on? Zašto ne zove?” „Krije se”, žurno odgovorim. „Besmrtni su bili ovde prekjuče, jel’ tako? Volf je pobegao i ostavio te...” Aneli začkilji i klimne glavom. „Nisi valjda mislila da te je napustio?” „Hej! Čiji je to glas?”, dovikne neko sa druge strane vrata. „Ti ljudi...” - pokažem glavom na vrata. „Poslati su ovde da sve raščiste. Trebalo je da Besmrtni eliminišu Volfa, a i tebe - kao svedoka, razumeš?” Ona klimne glavom. Seti se našeg prvog razgovora.

„Ali nešto je krenulo naopako”, nastavim. „Sada ovi koljači treba da završe njihov posao. Da te se ratosiljaju.” Aneli ne odgovara. A ućutali su se i ljudi pred vratima - osluškuju. „Neka rade šta hoće. Baš me briga!” „Šta to pričaš?” „Zašto bi Volf brinuo o meni? Ostavio me je onim zverima!” „Morao je!” „Upozoravamo te...”, zareži glas u hodniku. „Umuknite!”, prodere se Aneli. „Umuknite ili ću pozvati policiju!” „Zar si toliko glupa?” - počeli su da gube strpljenje. „Sada će provaliti vrata i gotovi smo! Moramo da bežimo! Postoji li još neki izlaz odavde?” „Ko je unutra sa tobom? Ne slušaj ga! Brojimo do tri...” „Volf... Šta je rekao?” „Kaže da te voli. Da moram da te izvučem odavde...” „Jedan...” Već su počeli da odbrojavaju. „Hoćeš li me odvesti kod njega?” Kvaka počne da se trza i klopara. Isprobavaju je da vide koliko je jaka, shvate da će morati da provale vrata. „Da! Da, odvešću te kod njega!” Aneli mi toliko jako stiska zglob da mi se njeni nokti zariju i poteče krv, a onda se presamiti i izbljuje po podu. Jedva uspem da je uspravim i uvučem je u spavaću sobu. Tras! Sa ulaza vidim kako brava izleće iz vrata, otkinuvši komad drveta i krhotine. Vrata poskoče u stranu i udare u sofu. Kroz otvor se provuče ruka i pipa oko sebe. Već smo u spavaćoj sobi, pa zaključam vrata smešnom malom rezom - dobro je što brava nije elektronska - i izguram Aneli na balkon. Nađemo se u zatvorenom kamenom prostoru koji deluje kao usko unutrašnje dvorište trospratnice. Plafon je okrečen u svetloplavo. Na sredini dvorišta je posut pesak, a u njega je zabodeno nekoliko jeftinih kompozitnih drveta i ljuljaška. Balkoni na tri nivoa krcati su đubretom, a prozori gledaju direktno jedni u druge. Zgodno mesto da izađete na cigaretu i pretvarate se da je sve ovo negde napolju. Bog će ga znati kada, ali svakako ne danas, duboko u utrobi kule sa osamsto spratova. Rokamora je verovatno to radio, čežnjivo i odsutno zureći u sočiva desetine kamera koje ga špijuniraju. „Ostavi me na miru!” „Saberi se!”, kažem, protresavši je.

„Gde su oni?”, dovikne glas u stanu. Gurnem je preko ivice balkona - na trećem smo spratu - držeći je za ruke. Ona mlatara nogama kao da je vešaju, dok je spuštam na sledeći nivo, a onda se prebacim preko ograde i skočim za njom. Nalazimo se na lođi na kojoj su postavljeni minijaturni stočići pod romantičnim suncobranima. Jedan od stolova je preturen, a na njemu je opružena Aneli. Pored nje sedi dvoje zbunjenih strašila; prekinula ih je u jelu. Iz dva tanjira preturena na pod prosule su se špagete koje izgledaju kao gromuljice crevnih glista u kremastom sosu. A la karbonara. „Brzo!” kažem, hvatajući je pod miške. Izvinjavam se dok razmičem stolove u stranu i vučem Aneli za sobom kroz sićušne prostorije jeftinog kafića u mediteranskom stilu. Zidovi su obrasli kompozitnim bršljanom. Iznureni konobari sa tankim brkovima sklanjaju nam se s puta, noseći u rukama piće sa algama koje se puše. Jedva uspemo da dođemo do izlaza i konačno izjurimo na hodnik. I ovde vlada isti haos kao i na spratu iznad, samo sa drugačijim detaljima. Ovde nema hijeroglifa, čitav nivo deluje arapski. Arapske perionice, arapski snek-barovi, arapski proktolozi. Beskrajno mnoštvo arapskih proktologa, koje kao da sve muči nostalgija jer su naškrabali svoje natpise na svom polumrtvom jeziku. Nisam proučio ovaj nivo, pa sada moramo da trčimo nasumice. Aneli mi se zakačila za ruku - naravno da nije u stanju da sada trči maraton. Neko već trupka za nama, čujem grube psovke, ali nemam vremena da se osvrnem. Uguram se u gužvu, probijajući se kroz nepomična tela, gurajući se kroz leševe koji gunđaju, dlan mi je vlažan i klizav i plašim se da će se Aneli, moj dragoceni ulov, moja čarobna zlatna ribica, otkačiti, iskliznuti mi iz ruku i nestati u kaljuzi. Vidim natpis: „Liftovi”. Još samo malo i spaseni smo. Barem ja. „Pusti me! Hej!” Aneli stane kao ukopana, kao da je ribicu koju izvlačim iz vode za ručak iznenada progutala ajkula. Pogledam oko sebe - ona gleda u mene i trza drugom rukom, onom koju ne držim. Neko ju je uhvatio, pokušava da se oslobodi nečijeg stiska! Gomila istisne užasno lice prekriveno flekama od transplantacije. Stigli su nas, stigli su nas i drže je. „Budalo!”, čujem neki glas. „On nije jedan od nas! Poslali su ga da te uhvati!”

„Upomoć!”, zaurlam, naprežući grlo. „Ubistvo!” Pružim ruku i gurnem šoker ka licu prekrivenom mrljama. Neko drugi se trgne i padne na zemlju, ali stampedo je već počeo i čujem kako neko urliče tankim, piskavim glasom. Uhvatim bolje Anelinu ruku i istrgnem je iz tih čudovišnih čeljusti. Gomila istog trena eksplodira; u svetu besmrtnih ljudi, čak i izmišljeno ubistvo ima detonativnu snagu od nekoliko kilotona. Stignemo do liftova, pošto se minut očajnički probijamo uzvodno i jedva uspemo da se izvučemo: izgleda da je naše progonitelje odnela struja - bar niko ne pokušava da me spreči kada pozovem lift. Pada na nas niz stakleno okno, ali meni se čini kao da jedva mili, krećući se presporo da bi došao do nas pre nego što naši progonitelji stignu ovde. Konačno stigne, vrata se otvore i kabina je prazna. „Dvadeseti sprat! Dvadeseti!” proderem se kada ugledam jednog koljača skrpljenog od delova drugih ljudi kako se oslobađa od gomile koja hiljadama ruku grabi sve što može da dohvati, a onda za njim dolazi još jedan. Lift krene kada je najbliži od njih na samo deset koraka od nas. Strovalimo se u ponor. Aneli je zadihana - zacrvenela se i živnula od trčanja. Na sebi ima istu odeću koju je nosila kada me je upoznala - zgužvanu crnu košulju Hesusa Rokamore. „Žedna sam. Imaš li vode?” pita. Imam. Ali sada nije vreme za to, pa odmahnem glavom. „Gde idemo? Gde sada idemo?” Uspravi se i pripije uz zid. „Do metroa. Moramo da izađemo iz ove kule. U suprotnom će nas ona trojica naći.” Ne mogu ništa da joj uradim u liftu: sigurno i ovde postoji sistem za osmatranje. Moram da je izvučem iz ove proklete Hiperboreje i sakrijem je od ubica Partije života... A onda... A onda... „Šta?” „Rekao si: A onda.’” Rekao sam to naglas, zar ne? Rekao sam to kako bi reći zagušile zvuk nečeg drugog u meni, nečeg bez reči, što muca i mlitavo se batrga na samom dnu. Gledam pored nje, ali vidim kako joj se male grudi nadimaju pod tuđom košuljom. Sećam je se gole. Sećam se svog sna zabranjenog i proročanskog. Pogled mi klizne preko njenih kolena lepo izvajana, skupljena, mala kolena, prekrivena užasnim modricama, kao da ih je zgnječila stega. Setim se njenih očiju antilope, ruku čvrsto vezanih iza leđa, obraza prislonjenog na pod; zaustavim tok svojih

misli i okrenem se od nje, ali čak i tako, još uvek osećam kako me dole ispunjava teško olovo. Da li je želim? „Ko su oni? Zašto govore da žele da me spasu? Zašto svi isto govorite?” „Jesi li ih videla? Jesi li ikada u Volfovom stanu videla takve prijatelje?” „Oni Besmrtni... Rekli su da je Volf zapravo terorista... Iz Partije života. Da mu to nije ime.” Slegnem ramenima. Opasnost da ću svakog časa biti razotkriven trebalo bi da ohladi moju napaljenost, ali ja se još više naložim. Želim da joj stavim prst na usne, da ih otvorim i... „Da li je to tačno? Odgovori mi!” „Da li ti je to važno?” „Živela sam sa njim šest meseci. Rekao je da je profesor.” „Hajde da sačekamo dok ne dođemo na neko malo mirnije mesto, a onda ću...” „Rekao je da je profesor”, očajnički ponavlja. „Za mene je po prvi put sve to bilo stvarno, sa pravim muškarcem!” Lift je prekine objavivši da smo stigli. Dok izlazimo na stanicu podzemne železnice, držim Aneli za lakat. Lift odmah poleti ponovo gore po sledeće putnike i znam ko ga je pozvao. „Eno ga automat... Hoćeš da mi kupiš malo vode?”, pita. „Da sperem ovo đubre iz usta... Ostavila sam svoj komunikator kod kuće...” „Eno ih!”, uzviknem, pokazujući negde nasumice. „Nemamo vremena! Brzo...” „Gde? Gde?” Pre nego što može da se pribere, odvučem je ka gejtu. Imam sreće; voz stoji tamo, ukrcavanje je skoro završeno i uvučemo se u vagon sekund pre nego što krene. „Verovatno mi se učinilo...” kažem kada se vrata zalupe. „Dobro je, sada možemo da predahnemo!” Ona neko vreme ćutke grize usne. „Da li ste dugo prijatelji? Ti i Volf?” „Neko vreme.” „I od samog početka si... Da li si znao sve o njemu?” Uzdahnem i odgovorim klimanjem glave. Kada lažeš, važno je da ne preteraš. Teško je popamtiti sve izmišljene detalje i vrlo se lako upetljaš u njih.

„Šta ti je rekao o meni?”, pita, sumnjičavo me gledajući. „Ništa, do juče.” „I ti si u toj... tajnoj organizaciji sa njim? Zato te je i pozvao, zar ne?” „Ja... Da.” Vagon hita staklenim metroom koji se pruža kroz izmaglicu, između litica i vrleti kula. Linija se pruža gotovo na dnu kanjona koji je napravio čovek; tlo je tik ispod nas, celo pokriveno krovovima običnih zgrada, poput crvenkastosmeđe mahovine. Nad glavama nam vise nabrekli oblaci, prepuni nekakvog otrova zbog koga su previše teški da bi se podigli i malčice više. „Oh, naravno... Zato znaš sve o njemu... Osim činjenice da ima ženu.” „Ženu?” „Tako me zove.” „Zvuči staromodno”, kažem i prezrivo se zakikoćem. „Stvarno si kreten”, odgovori Aneli. Reč iz mog ličnog rečnika. Osmehnem se. Ljudi se okreću da je pogledaju sašaptavajući se, pokazuju glavom na njene bose noge i razmazanu maškaru; na njenu lepotu. Ne mogu baš da kažem da je otmica prošla glatko, bez svedoka. Sa druge strane, ko će je tražiti? Osim možda Rokamora. „Šta je uradio?” pita posle nekoliko minuta ćutanja. „Volf?” Otkinem zubima fini komad kožice sa donje usne. „Ništa krupno, zapravo. On nije vojnik, on je ideolog.” „Ideolog?” „Pa, da. Znaš da se protivimo Zakonu izbora”, prošapćem, gledajući oko sebe. „A Volf - pravo ime mu je Hesus... On je naš... on nas inspiriše. U borbi protiv ovog... Nehumanog... Režima. Jer bez dece... Mi više... nismo ljudi, razumeš?” Teško mi je da pričam, biram reći koje su mi razni ljudi sručili u lice trenutak pre nego što sam im ubrizgao starost i oduzeo im decu. Svaka reč je bila poput udarca ili šlajmare. Sada moram od tih delića da sastavim slagalicu koja će zvučati iskreno i ubedljivo. Dok pričam, gledam Aneli u oči, pokušavajući da uhvatim i najmanji znak oklevanja. Bilo bi dobro kada bih mogao i da joj proverim puls. Ne opire se i ja uhvatim zalet. Rekao sam da sam Rokamorin prijatelj i Aneli putuje sa mnom sve dok sam njegov prijatelj. I mislim da znam tačno gde da pritisnem. „Melju o tome kako imamo pravo na besmrtnost... A u zamenu nam uzimaju nešto mnogo važnije! Pravo da nastavimo ljudsku vrstu! Zašto

bismo morali da biramo između svog i života našeg deteta? Otkud im pravo da nas prisile da ubijemo svoju nerođenu decu kako bismo izmolili sopstveni život? Mnogo je nezadovoljnih ljudi, ali bez ljudi kao što je Hesus, jednostavno bismo nastavili po starom, ne bismo se bunili...” „Ne verujem u to”, iznenada frkne. „Šta?” „Ne verujem u to.” Ručice koje vire iz zavrnutih rukava crne košulje stiskaju se u pesnice. „Zašto?” „Zato što čovek koji je sve ubedio u to, ne bi mogao... Ne bi mogao... Da se ponaša tako... Prema svom detetu...” Zagrcne se kada je preplavi sećanje na prekjučerašnji dan. Ne uplićem se. To je minsko polje bez mape: ionako ne mogu nikako da znam šta sada oseća. Možda samo pokušava da ubedi sebe da je ovo užasan san. „Zar ti ni to nije rekao?”, pita me kada konačno razdvoji usne. Slegnem ramenima. „Znači ne znaš zašto su nas Besmrtni posetili?” „Nisam pitao.” „To onda znači da ne treba da znaš.” Krvavi komadići na peškirima. Grimizna barica u dnu tuš-kabine. Nečija čizma šutira Aneli u stomak. Petsto Tri razdire njene nage bele guzove. Klimnem glavom. Najradije bih da ne znam ništa od toga. „Kula košnica”, objavi glas u metrou. Prozirni tunel niz koji hitamo ulazi u utrobu sferične građevine razdeljene na šestougaone ćelije koje trepere u različitim bojama. Zaustavimo se u centralnoj stanici. Peroni za sletanje na tri nivoa, dvadeset metara visoki zidovi posvećeni reklamiranju društvenih poruka: „STAROST? IZBOR SLABIH” - i portret neke bespolne, naborane mine sa sedom kosom. Oči joj suze, usta su poluotvorena i nedostaje pola zuba. Otelotvorenje grozote. Siguran sam da su, postavivši tu divovsku glavu ovde, pobornici društvenog blagostanja prekršili nekoliko etičkih pravila. Nužno zlo: Evropa mora na svemu da ekonomiše, a penzije i medicinske usluge za starce koji se raspadaju samo su bacanje para. Naravno, pomoć im nije uskraćena, ali nipošto ne smemo da uvećamo broj tih gubavih parazita. I ne treba zaboraviti da se starci ne pojavljuju tek tako ni od kuda: to su sve budale koje su odlučile da se razmnožavaju. I zato, na svaku milijardu koju potrošimo

kako bi se oni grebali od nas dokle god to mogu, uložimo još milijardu kako bismo obrazovali njihovu decu. Penzioneri i novorođenčad: čist trošak! Manjina koju je odavno trebalo otpisati kao nakaze. Vozovi dolaze i odlaze na svaki minut, peroni vrve od ljudi. Kaleidoskop u našem vagonu je ponovo protresen i ja zaćutim, pokušavajući da u gomili uočim široke mantile i zakrpljena lica. Nema nikoga. Ne mogu da verujem koliko imam sreće. „Koliko još?” Kada voz krene, Aneli me uhvati i osetim kako se nešto u meni uskomeša, otprilike iznad solarnog pleksusa. „Još par stanica.” „A šta je tamo?” „Jedno mesto. Naše mesto za sastanke. Tamo ćemo sačekati Volfa.” Ona me pusti i više ništa ne kaže. Ne progovara ni dok prelazimo na drugu liniju - samo traži piće, ali ja je požurujem, teram je da nastavi dalje i ne dozvoljavam joj da utoli žeđ. Ne progovara posle toga - čak ni dok letimo kroz kule sve do Kule Troja. Krišom proučavam njeno lice: dok gleda stakleni zid, već je uspela da ukloni pruge od maškare, razmrsi kosu i začešlja je prstima. Ne izgleda kao što je izgledala one noći kada smo provalili u Rokamorin stan. Ili kao kada sam je sanjao. Momci i ja uzeli smo ceo njen život i gurnuli ga u mašinu za mlevenje mesa i bio sam ubeđen da ću je naći u tuš-kabini, u istom položaju u kom sam je ostavio. Ali gledam je kako se sređuje i setim se jarko zelene trave od kompozita u Ešer vrtovima. Trave koju je nemoguće izgaziti, koja se uspravi istog trenutka kako podigneš čizme sa nje. Izađemo kod Troje. Povedem Aneli kroz mračne hodnike do niza industrijskih liftova. Troja je gotovo nenaseljena: u njoj je smešteno nekoliko industrijskih postrojenja, centara za uklanjanje otpada i fabrika za reciklažu. Ona uzdahne u prljavoj kabini lifta. „Sada sam apsolutno sigurna da me nećeš ubiti.” „Šta?”, kažem uz osmeh. „Imao si bar hiljadu prilika da to uradiš, ali ti me i dalje vučeš negde sa sobom.” „Jesi li sumnjala?” „Ne znam. Nervozan si.” „Pa, to je odgovoran posao.” Usne su mi toliko zgrčene u osmeh da jedva pričam koliko me bole obrazi. Vrata lifta se uz otegnuto stenjanje polako pomere u stranu.

Zapahnu nas vrelina i gadni smrad. Platforma lifta je poput hangara; olovnosivi zidovi ispisani su žutim brojevima, automatski đubretari promiču pored nas na mekim gusenicama. Stigli smo. „Šta je tamo, iza kapija? Fuj, što smrdi!” Iza kapija je centar za reciklažu otpada, Aneli. „Ne znam”, odgovorim. „Ne moramo da ulazimo tamo. Sačekaćemo ovde.” Sednem na pod. „Raskomoti se. Možemo sada da se odmorimo.” „Hoće li on doći ovde? Kada?” Skinem ranac i izvadim flašu vode za piće. Prinesem je ustima. „Daj mi malo!” Pružim joj flašu i ona počne halapljivo da pije iz nje u velikim gutljajima. „Limun?” pita, brišući usne. Klimnem glavom. „I, gde si ga upoznala? Volfa?”, pitam iz nekog razloga. „U Barsi.” Barselona. Neizlečivi tumor Evrope. Tamo bi se Rokamora najčešće izgubio. Barselona ne potpada baš pod jurisdikciju naše veličanstvene Utopije, više je poput samoproklamovane banditske republike u Africi, suverena teritorija siromašnog i nazadnog trećeg sveta, sa svim svojim dečjim bolestima i nedaćama. Nesreća Barselone, nekada moćnog i veličanstvenog grada, blagost je Utopije i to što su preterano civilizovani: neko ih je naučio da je nepristojno živeti dobro dok drugi žive loše. I počeli su da primaju one čiji su životi bili posebno bedni - u Africi, Latinskoj Americi, Rusiji - kako bi malo ispravili globalnu nepravdu. Naravno, besmisleno je to pokušavati: kao kada pogledate kod svojih nogu i otkrijete da insekti postoje - i pomislite: hajde da ih naučimo da žive po rimskom zakonu i napojimo ih slatkom šećernom vodicom, namrvimo im zemičke, kako bi jeli to a ne jedni druge. Prilično je jasno gde bi to vodilo: toliko bi mrava i bubašvaba dojurilo po taj šećer da bi ih se posle bilo nemoguće rešiti bez pribegavanja insekticidima, u suprotnom bi sigurno isterali svoje ljubazne domaćine iz kuće. E pa, Barselona je kao vaša kuća koja je već dvesta godina kolonija termita. Zavucite ruku unutra i za deset sekundi će je oglodati do

kostiju. Bila je glavni evropski centar za prihvat i asimilaciju izbeglica. Rezultat: od pedeset miliona stanovnika, pedeset miliona su ilegalni građani, pedeset miliona su razbojnici, prevaranti, dileri drogom i prostitutke. Cela policija i celokupna vojna sila Falange ne bi bili dovoljni da tamo zavedu red: verovatno bi pomoglo kada bi grad preplavili sumporom ili napalmom, ali u srećnoj zemlji Utopiji, recept za napalm je nažalost odavno zaboravljen. „Kako si završila u tom zmijskom leglu?” „Zapravo sam rođena tamo”, kaže, prkosno me pogleda i pljune na pod poput kuražnog deteta. Klimnem glavom. Najvažnije je da ne napravi galamu, dok... „Razumem.” „Ništa ti ne razumeš.” „Znači, ti... Dobro... Jesi li ovde ilegalno?” „Šta se to tebe tiče?” U pravu je, podsetim se. To se mene ne tiče. „Nimalo.” „Zapravo, Volf me je izvukao odatle”, frkne. „To je sve što treba da znaš. Odveo me je i uzeo za ženu.” „Muž i žena...” uzviknem, ne mogavši više da se suzdržim. „Zvuči kao zujanje struje u bodljikavoj žici.” „Govoriš iste budalaštine kao i svi ostali!”, kaže, mršteći se. „Ti meseci sa Volfom bili su u svakom pogledu bolji od svega što mi se za dvadeset pet godina dogodilo!” Udahnem dublje. „Da li ti stvarno nije ništa rekao o meni?” „Zašto pitaš?” „Čudno mi je. Da ja imam druga kome toliko verujem kao što on veruje tebi... Ne bih mogla da se suzdržim da mu ne ispričam.” „Ne razumem”, priznam. „Jadničak”, kaže i rasejano mi se osmehne. I ja joj odgovorim osmehom. „Za svih tih dvadeset pet godina? Ili sam pogrešno čuo?” „Tako je”, umorno kaže. „Imam dvadeset pet godina, pa šta onda?” Dvadeset pet. Dvadeset pet. Dvadeset pet godina u svetu tristagodišnjaka koji nikada ne nameravaju da umru. Ona zevne. „A da li... Da li znaš svoje roditelje?”, pitam, uzimajući je za ruku.

„Ne.” Odmahuje teškom glavom... „Dolazim iz jednog internata. Za devojčice.” Očni kapci joj padaju. „Mogu li da legnem ovde? Na tvoju torbu? Užasno mi se spava.” „Čekaj... Iz internata?” „Aha... Nismo baš zapitkivali... ko su nečiji roditelji.” „Ali... Jesi li bila u timu specijalaca? Ženski internati... Oni proizvode kadar za timove specijalaca... Timove koji oduzimaju protivzakonito rođenu decu, zar ne?” „Verovatno. Nisam se zadržala. Pobegla sam.” „Šta? Po... Pobegla si?” „Pobegla sam... iz internata... Zašto se osećam tako... A od Volfa još uvek ni traga ni glasa...” Ponovo zevne, uzme bez pitanja moj ranac i spusti se odmah tu na podu, položivši glavu tačno na instrument pripremljen za nju. „Slušaj... Kada dođe ovamo... Reci mu da...” „Čekaj! Nemoj da spavaš... Previše je rano!” Ali već se predugo odupirala trostrukoj dozi orfinorma. Poslednji put otvori žuto mačje oko koje šija poput zalazećeg sunca kroz večernji smog i promrmlja: „A ti... Koliko ti imaš godina?” A onda zaspi ne čuvši odgovor. Tresem je i vičem - uzalud. Ne reaguje. Ne želi da bude moja Šeherezada. Saberi se, kažem sebi. Ne možeš nikako da je spaseš. Pažljivo, gotovo nežno, izvučem ranac ispod njene glave. Uhvatim je pod miške i odvučem je ka kapiji centra za reciklažu otpada. Paneli vrata se razdvoje i nađem se u prostranoj hali sa crnim zidovima. Ne mogu da dišem: vazduh je zagušen molekulima organske materije koja se raspada. Ovde niko ne bi trebalo da diše, u centru rade samo mašine i automatski đubretari. Prolaze pored nas, slažući otpad na gomile. Bačena hrana na jednoj piramidi, kompozit na drugoj, prirodni materijali na ostalima. Duž zidova su otvori za prijem otpada. Metalne čeljusti su u stanju da zdrobe bilo šta. Sarkofazi, svaki dva metra sa tri, se otvore, automatski đubretari ih napune đubretom i onda se zidovi otvora zatvore; u svima se nalaze dezintegratori. Sabijaju se, drobeći u prah sve što se nalazi između njih i gnječeći materijal pod ogromnim pritiskom. Od dvanaest kubnih metara kompozitnog materijala ostane samo jedan, a od organskog materijala gotovo ništa.

Od kompozita će se proizvesti nove stvari, a od organskog materijala đubrivo. Nemamo gde da bacamo đubre. A previše smo siromašni da ga traćimo spaljujući ga. Svaki atom je važan, ne možemo da ih proćerdamo. Svaki atom je bio nešto i postaće nešto, a to nekako uliva sigurnost. Izvadim iz ranca jednostavnu video-kameru, postavim je na tronožac i uperim u otvoreni prorez čeljusti. U ovoj hali ne postoji sistem za osmatranje i treba mi dokaz sopstvene krivice. Položim Aneli na gomilu lažnog povrća, na brdo skakavaca kojima je istekao rok; otvor je sada gotovo popunjen. Kada u sarkofagu više ne bude mesta, prozirni poklopac i dezintegratori će početi da rade. Naravno, u normalnim otvorima su postavljeni senzori koji blokiraju njihov rad ako je unutra bilo šta živo veće od pacova. Ali u ovoj hali senzori su isključeni. Ovo je jedan od paganskih hramova Besmrtnih. Smestim Aneli na njenu samrtnu postelju od meke truleži najudobnije što mogu. Lepo joj poravnam crnu košulju koju je verovatno obukla zato što miriše na Rokamoru. Osmotrim je poslednji put, kako bih je upamtio za celi svoj beskonačni život. Njena mala stopala prekrivena posekotinama, listovi kao u devojčice, vitki i pravilni, aerodinamični, bez ijedne izbočine mišića, ta kolena; njen tanki, nežni vrat štrči iz kragne, unakažene šake štrče iz grubih rukava i još jednom me navedu da poverujem u kosmičku harmoniju. Brada joj je podignuta, pune, izgrizene usne su poluotvorene, šiške su joj umršene. Grudi joj se ravnomerno podižu i spuštaju. Upamtiću njene bradavice i njenu kičmu, nisku perli skrivenu pod njenom kožom boje slonovače. Ne želim da gledam u to. Ne, ne želim nikakvo svetogrđe. Aneli diše duboko i pravilno pod čarolijom orfinorma. Kada se zidovi sarkofaga sastave, neće se probuditi. I prespavaće sopstvenu smrt. A onda će je poslati na reciklažu i biće reinkarnirana - kao đubrivo ili stočna hrana. Dobro se zagledam u njeno lice - i iznenada osetim kao da me je pogodila bomba; shvatim na koga liči... Liči na... Na... Ne! To je sumanuto! Uopšte ne liči na nju! Do mene se doveze automatski đubretar sa novim tovarom mrtve materije. Prospe hrpu nečeg zelenog na Aneli i neočekivano u njoj uočim cvet. Sparušeni cvet - što znači da je pravi i da je, pre nego što je uveo, bio živ. „Hvala”, kažem automatskom đubretaru. „Baš lepo od tebe.”

Prekrije Aneli zelenim pokrovom. Samo joj je lice ostalo na površini. Bezizražajno lice. Na njemu nema osmeha, a ni straha. Kao da Aneli već uvežbava smrt. To je to. Otvor je pun. Na ručnoj kontrolnoj tabli podesim tajmer na jedan minut. Sasvim dovoljno vremena da se oprostimo. Upali se svetlo upozorenja i preko sarkofaga se spusti providni poklopac. U glavi se oprostim od Aneli: na kraju krajeva, snimam film o njenom pogubljenju i moj lik u njemu ne srne sebi da dozvoli bljutavu sentimentalnost. Želim da je dobro upamtim - od sada ću razgovarati sa njom u svojoj mašti, raspravljajući o svemu o čemu nismo imali vremena da raspravimo dok je bila živa. Prekasno smo otkrili da imamo toliko zajedničkih tema. Ne mogu iz glave da izbacim njeno priznanje da je pobegla iz internata. Uspela je. Internati za devojčice ni po čemu se ne razlikuju od sličnih ustanova za dečake. Hermetički su zatvoreni, iz njih nema izlaza. Kako joj je to uspelo? I poslednje što pomislim dok Aneli još izgleda kao Aneli - za sve vreme koje sam danas proveo sa njom - moja uobičajena klaustrofobija nijednom me nije ščepala za gušu. Zato ne bi trebalo toliko da ismevam sedative. Deluju!

P O G L AV L J E I X

BEKSTVO

Pobeći ću odavde, ili ću crći. Mogu da pobegnem. Video sam prozor. Pobeći ću odavde sa Devetsto Šesticom. Jednostavno ću ga naći, i... Video sam ovde negde prozor... Pokušavam da nađem Devetsto Šesticu da mu to kažem, prolazim beskonačnim hodnikom sa hiljadu vrata, gurnem i cimnem svaka od njih - i sva su zaključana. Gde si? „Hej!”, kaže neko, ćušnuvši me u bok. „Hej!” „Šta?” Naglo se uspravim u krevetu i strgnem povez sa očiju. „Pričaš u snu.” Trideset Osam me gleda - lepuškasti, kovrdžavi dečko-devojčica koji se plaši svega na svetu, poslušan prema starijima, bez obzira na to šta traže od njega. Jastuk mi je natopljen hladnim znojem. „I šta sam rekao”, pitam, glumeći ravnodušnost. Ako sam brbljao, ako ostali saznaju za izlaz, zazidaće ga pre nego što uspem da se vratim u ambulantu. „Plakao si”, prošapuće Trideset Osam. „Sereš!” „Tišina!”, nervozno uzvikne. „Svi spavaju!” Ali ionako ne želim da nastavim ovaj razgovor sa njim! Navučem

povez i okrenem se ka zidu. Pokušam da zaspim ali čim zatvorim oči, odmah ga ugledam: beskonačni grad iza panoramskog staklenog okna, mnoštvo treperavih svetala, atlantske kule oko kojih se poput paučine od optičkih vlakana upliću linije brzih vozova, grad pod uskomešanim sivo-grimiznim nebom kroz koje su protkani tanki zraci sunca koje tone u san. Vidim vrata balkona. Kvaku i bravu. „Pobeći ćemo odavde”, obećam Devetsto Šestici. „Našao sam...” „Tišina! Doći će vaspitači!”, glasno prošapće Trideset Osam. A onda se setim operativnog stola postavljenog uz onaj neverovatni prozor, jedini u celom internatu. I duguljastu vreću - tu vreću zatvorenu rajsferšlusom, dužine i širine taman da u nju stane telo dečaka, kako leži tamo na stolu. „Predugo smo ga držali unutra” - tek se sada setim šta je viši vaspitač rekao. I iznenada shvatim da je Devetsto Šest, moj jedini drug, onaj sa kojim sam se plašio da budem otvoren, kome sam se plašio da priznam da mi je prijatelj, već pobegao iz internata. Da ga toliko dugo nisu poslali nazad u našu spavaonicu, u naš tim, zato što leži tamo, upakovan u vreću. Devetsto Šest nikada neće čuti moju ispovest, niti će čuti za moje otkriće. I za njega sam ostao stranac. Kripta ga je progutala. „Predugo smo ga ostavili unutra.” „Spavaš li?” Trideset Osam me bočne prstom, naginjući se sa gornjeg kreveta. „Da!” „Jel’ istina da je Petsto Tri pokušao da te zlostavlja?” „Šta te se tiče?” „Kažu da je pokušao da te kresne, pa si mu odgrizao uvo.” „Ko to kaže?” Ponovo strgnem povez. „Kažu da će sada da te ubije. Već je svima rekao da će te uskoro ubiti. Za koji dan.” „Nek samo proba”, prohripćem, osetivši kako mi srce zalupa brže kada ga preplavi strah. Trideset Osam ne kaže više ništa, ali ostane da visi tako iznad mene, kotrljajući misli preko jezika, plašeći se da ih izgovori i ispitujući me tim svojim sladunjavim očima. „Da li znaš kako se zovem?”, konačno pita, oklevajući. „Džozef.” „Jesi li poludeo?” prosikćem. „Zašto bih, jebote, želeo to da znam?” Mi nemamo imena! U internatu je dozvoljen samo numerički

indeks. Čak su i nadimci zabranjeni, prekršitelji se nemilosrdno kažnjavaju. Svakome ko se nekako zvao pre internata oduzmu njegovo ime i vrate mu ga samo kada ga puste odavde. Naše ime je jedina lična stvar koju će nam vratiti kada nas oslobode. A onima koji su dovedeni ovamo bez imena, viši vaspitač će dati neko kada dođe vreme da budu pušteni iz internata. Ako izdrže do tada. Jedina prilika da saznaš nečije ime ukaže ti se na prvom testu. A čim ga čuješ, zaboraviš ga. „Ako nas sada slušaju, vaspitači će ti polomiti sva rebra zbog toga!” Ali Trideset Osam kao da je ogluveo. „Ti si žilav momak”, udahne. „Šta reče?”, pitam, mršteći se: samo mi još trebaju obožavatelji. „Žilav si, oterao si ga.” „A šta sam drugo mogao? Da pustim da me Petsto Tri tuca dok mi ne odere dupe?” Trideset Osam uvređeno šmrkne. Moje reči mu zvuče kao prekor: ovaj anđeo se za najmanju sitnicu odmah preda i pokorno zaledi. Mislim da već dugo nije osetio bol. „Istina. U svakom slučaju, ti si žilav momak, samo sam to hteo da kažem”, prošapuće Trista Osam tako da ga jedva čujem, a onda se izgubi. Znači ipak oseća bol. Shvatim da mu je trebalo više vremena da skupi hrabrost da mi to prizna nego da ga popuši nekom razbojniku u starijim grupama. „Muka mi je od svega...” čujem ga kako kaže kroz jecaj. „Ne želim to više...” „Slušaj! Trideset Osam!” prošapućem mu. „A?”, odgovori posle nekog vremena. „Devetsto Šest se ne vraća. Mrtav je. Video sam telo.” „Šta hoćeš da kažeš?” Trideset Osam se više ne pojavljuje, ali dok gledam u dno njegovog kreveta, vidim kako se šćućurio, privlačeći kolena do brade. „Kada su ga izvukli iz kripte, bio je mrtav. Eto šta.” „Devetsto Šest je bio dobar momak. Iako je bio čudan”, skupi hrabrost da kaže. I iznenada, iz čista mira, ispune me dva potpuno neprimerena osećanja prema ovom u suštini bednom stvoru sa brojem Trideset Osam: zahvalnost i poštovanje. Podstaknut njima, izvučem se iz svog kreveta i popnem gore. Prislonim mu usta na uvo uokvireno

anđeoskim plavim kovrdžama i kažem: „Zovem se Jan.” On se strese. I ja drhtim. Ali žurim da mu se poverim, želim da sklopim ovaj pakt sa njim pre nego što i on zauvek nestane, kao Devetsto Šest - ili pre nego što ja sam nestanem. „Našao sam izlaz odavde. Stvarno! Prozor. Hoćeš da pođeš sa mnom?” I naravno, Trideset Osam odmah odgovori: „Ne!” - ali ujutro, pre tuširanja, kada sam već po stoti put zažalio što sam mu ponudio, priđe mi, stegne mi ruku i plašljivo pita: „Šta treba da uradim?” Ali u svlačionici vlada potpuna tišina, a vazduh je naelektrisan od radoznalosti, kao na srednjovekovnom trgu pred vešanje za primer: svi mogu da čuju naše planove. Ako mu ovde išta kažem, sigurno će nas čuti i razotkriti. Iako bi Petsto Tri trebalo da leži u ambulanti, evo ga na jutarnjoj prozivci, tačno prekoputa mene. Netremice gleda u mene. Trudim se da ne gledam u njega, ali protiv moje volje to prazno mesto gde bi trebalo da bude uvo privlači mi pogled poput magneta. Može da stavi lažno ako želi. Bitanga neće dobiti svoje uvo od mene: dobro je sakriveno i već zaudara. Mostovi se ruše. Ugrizem se za usnu dok ne prokrvari. Viši vaspitač prođe pored mene kao da se sinoć ništa nije dogodilo. Ali svi već sve znaju. Ljudi me se klone, uvek sam okružen praznim prostorom, kao da imam kugu. I imam je: mirišem na blisku smrt i svi se plaše da ću ih zaraziti. Sa mnom je samo Trideset Osam. I on bi se najradije držao podalje od mene, ali ne smem da budem sam. Gde god da odem, senke motre na mene. Pljuju na moju odeću u hodniku, laktaju me na vratima učionice. Obeležen sam, sada svako može da me lovi, mada sam siguran da će Petsto Tri želeti da sve uradi sam. Uspem ceo dan da izbegnem klozet. Kabine su navodno jedino mesto u koje ne viri sistem za video-nadzor; zato je toalet uobičajeno mesto za odmazde i poravnavanje računa. Trideset Osam i ja sedimo zajedno u menzi. Čak nas i momci iz našeg tima preziru: Trista Deset - onaj koji svakako zna razliku između dobrog i lošeg, natmureno zuri u mene sa susednog stola, mrmljajući nešto svom poslužitelju, ćutljivom glupanu Devetsto. Ja sam izgleda na strani zla. Ma ko ih jebe sve. U svakom slučaju, prepušteni sebi, Trideset Osam i ja možemo nečujno da razgovaramo, ne pomerajući usne. Galama

svuda oko nas je toliko glasna da ima nade da naš plan ostane tajna. Dogovorimo se da Trideset Osam ode u ambulantu pretvarajući se da je bolestan i da me tamo sačeka, a ja ću da zbrišem iz spavaonice i krišom se uvučem unutra da mu se pridružim. On će vikom skrenuti pažnju doktoru, ja ću se ušunjati u kancelariju i otvoriti prozor. To je to. Usput ćemo smisliti šta dalje. Jelda? Trideset Osam klimne glavom, ali brada mu drhti, osmehne se, ali osmeh mu je nekako iskrivljen i nervozan. „Jesi li definitivno odlučio?”, pitam ga. A onda dvojica priđu našem stolu. Gorile, obojica osamnaestogodišnjaci. Da, ovde verovatno nema nikog jačeg, strašnijeg i odvratnijeg od te dvojice životinja. Već su dvaput pokušali da se izvuku odavde, ali oba puta su pali na ispitima, a onda postali još opakiji i gluplji. Dok smo još bili deca, pričali smo jedni drugima glupe priče o tome kako te svaki neuspeh košta deo duše. Kada pogledam ovu dvojicu, shvatim da te priče uopšte nisu bile glupe. Sa svakom godinom koja prođe, njihova šansa da će ikada izaći odavde polako se topi. „Šta je ovo, lutko?”, jedan od njih, duge masne kose, kaže Trideset Osmici nežnim glasom. Ima zastrašujuće prozirne oči i dugačak prljavi nokat na maliću. „Varaš nas? Našao si nekog malo mlađeg?” I nisam znao da im je Trideset Osam konkubina. Onaj drugi, obrijane glave, čekinjave brade i spojenih obrva, samo se nasmeje - tako nečujno, kao da su mu glasne žice presečene. „Ne... Ja... Ovo mi je prijatelj... Samo prijatelj.” Trideset Osam se bukvalno iskrivi, bukvalno se zgrči. „Priiijatelj...”, razvlači masni, i ne gledajući u mene. „Mali priiijatelj...” „Ostavi ga na miru!”, neustrašivo se umešam: sutra sam ili leš ili slobodan čovek, šta imam da izgubim? „Reci svom prijatelju da sačuva junačenje za večeras”, proreži onaj sa prozirnim očima, obraćajući se Trideset Osmici a ne meni. „Rešio si da ga poslednji put usrećiš, a?” Trideset Osam se ponizno osmehne i klimne glavom. Gnjida sa bradom zagolica ga iza uva i pošalje mu poljubac i njih dvojica se udalje zagrljeni kao dve devojke, režeći negde duboko u grudima. „Definitivno”, kaže Trideset Osam, gutajući slinu. „Odlučio sam. Definitivno.” U početku sve ide kao podmazano. Trideset Osam nađe nekog ko

zna kako da mu raseče obrvu i ode kod doktora. Sada je sve na meni: moram da se potrudim da me ne ubiju pre nego što stignem do ambulante. Ali rano uveče, dosadni pritisak u bešici pređe u probadajući bol. Moraću da rizikujem. Gotovo pred samo gašenje svetala, praveći grimase i nesigurno posrćući, išunjam se iz spavaonice u hodnik. Pored lifta - jedinog lifta koji može da me odveze do doktorove kancelarije na drugom spratu obigravaju dve visoke prilike. Učini mi se da prepoznajem nitkove iz Petsto Trojkinog tima. Ko im je rekao da danas planiram da zbrišem odavde? Trideset Osam? Čujem korake iza sebe, potrčim najbrže što mogu, da ne bih eksplodirao i uletim pravo u toalet. Prazan je - ne mogu da verujem koje sam sreće! Zatvorim se u kabinu i grozničavo žurim da se otkopčam... A kada olakšanje za kojim sam žudeo dođe i telo mi preplavi vibrirajuće ushićenje, neko otvori vrata kabine iza mene. Ali sada ne mogu da stanem, a ne usuđujem se da se okrenem i shvatim da ću sada umreti kao potpuni idiot i napraviće od moje idiotske smrti vic, kao primer kasnijim generacijama tvrdoglavih idiota. „Vodiš me sa sobom”, kaže neko. „Jasno?” Izvijem vrat - ako ga izvijem još više, slomiće se - i vidim Dvesta Dvadeseticu. Doušnika koji je ocinkario mog nesuđenog prijatelja. „Šta?” „Vodiš me sa sobom, ili idem u kancelariju višeg vaspitača pre nego što završiš sa pišanjem!” „Gde te vodim?” „Čuo sam vas. Tebe i tvog dragog”, zakikoće se. „Šta si čuo? Šta si to tačno čuo?” „Sve sam čuo. O tome kako ćete pobeći odavde. Jane.” „Da te povedem?” Iz mene i dalje curi, ne mogu čak ni da ga pogledam u oči. „Tebe? Ti si cinkaroš! Cinkariš ljude. Odao si Devetsto Šesticu, đubre!” „Pa šta i ako jesam? Pa šta? On je ionako tupavi klipan! Nije trebalo da laprda! Da čujem... Da ili ne?” Dvesta Dvadeset začuti i sluša, pokušavajući da odredi koliko mi još treba. Jasno mu je da sam jači od njega i da kiptim od besa. Ako se ne dogovori sa mnom pre nego što se iscedim, gotov je. Ali ja moram da odugovlačim. Situacija je presmešna, ali tako je sada. Ono što sledi sve će promeniti. „Ne verujem ti!”

„Da sam hteo, već bih te prodao. Sada bi pišao krv!” „Možda me i jesi prodao!” „Slušaj. Sedam-Jedan-Sedam... Misliš da se meni sviđa ovde? A? I ja želim da zbrišem odavde! Znaš, i ja sam previše sit svega ovde... Šta ti misliš, da sam ja neki izgubljeni slučaj?” „Ti si gnjida, eto šta si!” „Ti si gnjida! Svako se snalazi kako najbolje može! Ja bar ne prodajem svoje dupe!” „To je zato što si se ti ceo prodao!” Čujem ga kako zakrklja i pljune na pod. A onda njegov glas počne da se udaljava. „Idi onda dođavola... Ako nećeš - neka ti bude. Vaspitači se neće potruditi ni da razgovaraju sa tobom. Prepustiće te Petsto Trojci. Ima da ti pocepa dupe za ono uvo. Mašala! Nemoj ni da se mučiš da ideš u ambulantu...” Zvuči kao da je već u hodniku. Ako ikome možeš da veruješ, onda je to doušnik koji obeća da će da te ocinkari. „Stani! Čekaj!”, doviknem, zakopčavajući pantalone. „Dobro, dobro!” Ne, Dvesta Dvadeset se ukopao na vratima - spreman da svakog trenutka odjuri. Da ga zgrabim za riđi pramen kose i smrskam mu prćasti nos o svoje koleno? „Kakav dokaz ćeš da mi daš?”, pitam. On začkilji i šmrkne, pogleda oko sebe. „Ja sam Vik. Viktor. Moje ime.” Pružim ruku, još uvek neopranu. „Sećam se tvog imena. Prošao si prvi test sa stilom.” Dobro prouči moju šaku, porumeni - i uzme je. A onda ga zgrabim. Dvesta Dvadeset predoseti katastrofu i počne da se otima, ali čvrsto ga držim. „Znam gde te čeka Petsto Trojkina banda! Pomoći ću ti da prođeš pored njih! Provući ću te! Ali vodiš me sa sobom!” Ali ja se setim Devetsto Šestice i kako smo zajedno gledali Gluve. A onda i gledajući kroz prozor - grada, beskonačnog, beskrajnog grada koji bi i Devetsto Šest video, da ne leži u mrtvačkoj vreći. A onda pomislim da je Dvesta Dvadeset zapravo mogao već sto puta da me ocinkari i da su vaspitači mogli lako da me uhvate čim me je ovaj odrukao. A mislim i da je u pravu, sada mi je zaista potrebno njuškalo, inače mi Petsto Trojkina banda neće dozvoliti ni da pokušam. „Nemoj da se upišaš.” Namignem Dvesta Dvadesetici i pustim mu

ruku. „Vik.” Zakikoće se: sviđa mu se moja duhovitost. Dakle, ovo su moji saučesnici: bedna mala prostitutka i provereni cinkaroš. Ispostavi se da mi je sa njima lako. Lakše nego sa glupom Devetsto Šesticom, koji je pred svima insistirao da se seća svoje majke. Naravno da nijednom od njih ne verujem. Naravno da očekujem da će me izdati. Ali ipak se oslanjam na njih. Možda samo zato što se ove poslednje večeri jednostavno plašim da ću ostati sam, pa mi je i svaki Juda dobar prijatelj. „Da li tamo stvarno postoji prozor? Kao na filmovima?” Dvesta Dvadeset ropće dok nas dvojica zaverenika, udruženi u usranom paktu, trčimo ka liftu. „Pravi-pravcati”, uveravam ga. „Nalazimo se u nekakvoj visokoj zgradi, u gradu.” „I napolju je divni veliki grad?” „Ogroman! Da ti se zavrti u glavi dok ga gledaš.” „I možeš da se sakriješ da niko ne može da te nađe!”, ushićeno prošapće. „Tiše! Tamo pored lifta... Vidi!” Vidim. Već sam ih video i još tada pretpostavio. Dve visoke, bubuljičave, petnaestogodišnje sirovine - Petsto Trojkini poslušnici. „U redu je... Sredićemo ovo...” Dvesta Dvadeset šara pogledom. „Dobro... Ja ću se pobrinuti za to. Sačekaj ovde.” Krenem nazad i sakrijem se iza krivine zida, a Dvesta Dvadeset krene napred, šmrkćući i zviždućući neku pesmicu. Naslonim se na zid i napunim pluća vazduhom, kako moje disanje ne bi zaglušilo jedva čujni razgovor pored lifta. Gotovo sam siguran da će sada jedan od njih prelomiti Dvesta Dvadeseticu preko kolena, ali on se minut kasnije vrati, živ i zdrav. „Hajde, za mnom.” Provirim: pored lifta nema nikoga. „Šta si im rekao?” - nisam baš ništa uspeo da čujem. „To je tajna”, kaže, cereći se. „Zar je važno? Upalilo je, zar ne?” Lift se otvori i u njemu nema nikoga. Naježim se, osećam da je to zamka, ali ipak zakoračim. Celi internat pretvorio se u jednu veliku zamku za mene, zarobljen sam u njemu i čujem korake lovaca. Vrata se polako razmiču. Hodnik je prazan. Nekakav loš predosećaj rovari mi po utrobi poput hirurgove ruke u gumenoj rukavici. Oglasi se sirena za gašenje svetla. Vaspitači su sada u spavaonicama - prekidajući graju pred spavanje, terajući bičem svoje

stado na spavanje. „Eno je ambulanta!”, kaže Dvadeset Dva, munuvši me laktom. „Znam!” Potrčimo ka ulazu najbrže što možemo. Nema stražara, niko ne dotrči da nas presretne, a svevideće oko sistema za video-nadzor kao da zuri ka unutra, u sebe. „A onda šta... Unutra?” vikne, dahćući dok trčimo. „Moramo da... Uđemo. Doktorova kancelarija!” Stignemo do vrata... Zaključana su! „Dođavola!” Pokucamo, pozvonimo, probamo kvaku... „Kakva je ovo nameštaljka?”, prosikće Dvesta Dvadeset. „Ovo je namerno organizovao?” „Mislio sam da su ovde vrata uvek otvorena!” Ali onda, iz dubina ambulante, čujem prigušene glasove dečaka i nekakvo komešanje, vrata melodično zazveče i podignu se. Na vratima stoji Trideset Osam - bled i uplašen, sa flasterom preko obrve. „Hvala!” Potapšem ga po ramenu. „Žilav si ti momak!” Slegne nesigurno ramenima, ali pogled mu je prikovan za Dvesta Dvadeseticu. Ne progovara, plašeći se da išta kaže proverenom cinkarošu. „On je sa nama”, uveravam Trideset Osmicu. „Nas trojica idemo zajedno.” „Možeš da me zoveš Viktor”, Dvesta Dvadeset kaže Trideset Osmici, kao da ga ovo priznanje iskupljuje za sve što je do sada uradio. Trideset Osam klimne glavom. „Dobro... Nemamo vremena. Da li je doktor tu?” prošapćem, zakoračivši napred. Sa desne strane je niz bolničkih soba. Sa leve je kancelarija. Ako je unutra, moramo da ga namamimo napolje, a onda... Iza mene, vrata se polako spuštaju, zaključavši nas unutra. „Zašto stojite tu na pragu? Uđite, da popričamo!” I ne razumem reči koje sam upravo čuo: naježio sam se od samog zvuka tog glasa, a kolena i šake počnu da mi se tresu od straha. Iz hodnika zdesna pojave se dva petnaestogodišnjaka, goli do struka. U rukama su im košulje upletene u užad. Znam zašto: takva užad može da se upotrebi da se neko uveže - ili zadavi. Zateturam se unazad uz vrata - ali naravno, za mene je izlaz već

zazidan - zauvek. Zgrabim Dvesta Dvadeseticu za kosu. „Đubre! Izdajniče!” „Nisam ja! Nisam ja!”, ciči, ali sekund kasnije ga otrgnu od mene. Udarim najbližeg u stomak, ali samo nabijem zglob. A onda istog trena ugledam zvezde kada mi cimnu slomljeni prst. „Doktore! Doktore!”, povičem u poslednjem trenutku dok još mogu. Noge mi se oduzmu od bola i oko vrata mi je istog trena prebačena omča od nečije znojave košulje, a nečija kisela, klizava šaka pokrije mi usta. Trideset Osam zajeca i izgubi se iz vida. Koji od njih me je izdao? Ko me je prodao? Vrata doktorove kancelarije - zaključane i neosvojive - utonu u izmaglicu znoja i suza. Odvlače me od nje, od dragocenog prozora, od slobode - u suprotnom smeru. U bolničke sobe. Hripćući, odvuku me kroz prvu sobu - mališani sa prvog nivoa usprave se u krevetima umotani u ćebad i prestravljeno blenu u mene razrogačenih očiju. Niko se ne usuđuje da zucne. Najmlađi ima dve i po godine. Ali čak ni on ne plače, ne usuđuje se: samo pokušava da se pretvara da nije tu - da slučajno ne privuče pažnju na sebe. To znači da mu ovo nije prva nedelja ovde, već je ukapirao kako stvari stoje. Odbor za doček je u sledećoj sobi. Unutra je sve ispreturano. Na vratima stoje stražari iz Petsto Trojkine bande. Svi kreveti na točkovima pomereni su uz zid i na njima sede gledaoci. Svi kreveti osim jednog, koji stoji na sredini sobe. A na njemu, kao na prestolu, prekrštenih nogu sedi Petsto Tri. Iza njega stoje dva njegova čankoliza. „Skidajte ga!” Još neko se pridruži dvojici koja me drže - izgleda da je Petsto Tri primljen u ambulantu sa celim svojim timom. Skinu mi pantalone, košulju, gaće: nemam više ništa na sebi. „Vežite ga! Vežite ga za krevet!” Nateraju me da kleknem i upotrebe moju odeću da me vežu za šipke na zadnjem delu kreveta koji je predusretljivo dokotrljan. Ne stidim se svoje golotinje: to je prešlo u rutinu, svakog jutra vidimo jedni druge gole. Ali to kako Petsto Tri od toga pravi predstavu, kako moje ubistvo pretvara u poniženje, u žrtveno ubijanje, pogubljenje, natera me da se skvrčim i grčim, pokušavajući da se bar nekako pokrijem, da mu ne pružim to zadovoljstvo. „Danas imamo suđenje!” Petsto Tri odmerava moje raspeće i pljune

na pod. „Suđenje Sedam-Jedan-Sedmici. Čije ime je Jan. Osudićemo skota zato što je odlučio da ovde nikoga ne prizna za gospodara. A šta je naša kazna za to?” „Smakni ga!”, uzvikne jedan od čankoliza iza njega. „Smakni ga!”, ponovi drugi čankoliz. „A zašto vi ćutite?”, Petsto Tri pita slučajne posmatrače nagurane na krevete. „Ne znate, ili šta?” Žmirnem i kroz koprenu od suza vidim tamo Trideset Osmicu i Dvesta Dvadeseticu. Koji od njih? Ko? „Smakni ga...” muca neki bednik čiju je dušu Petsto Tri već isisao poput špageta. „Smakni ga”, složi se debeljko od oko deset godina. Usna mu drhti. „Dobro, šta imaš da izjaviš?” pita Petsto Tri, pokazujući na Dvesta Dvadeseticu. „Ja? Kakve ovo ima veze sa mnom?”, cvili cinkaroš. „Šta ti misliš, treba li odmah da ga smaknem? Da li je zaslužio?”, strpljivo objašnjava Petsto Tri. „Pa, ja... Ovaj, zapravo...”, kaže Dvesta Dvadeset, vrpoljeći se, a u međuvremenu mu se još jedan krakati razbijač prikrada sa upredenom košuljom u rukama. Dvesta Dvadeset nervozno pogleda ka njemu i obrati se preko mene Petsto Trojci: „Naravno da zaslužuje.” Tako dakle. Klimnem mu glavom. Nisam iznenađen. „A ti, Trideset Osam?” Pošto je poput jajeta proždrao ostatke savesti Dvesta Dvadesetice, Petsto Tri pređe na mog anđelka. Trideset Osam ništa ne odgovara. Mršti se i preznojava, ali ništa ne kaže. „Jel’ ti maca pojela jezik?”, pita Petsto Tri, povisivši glas. Trideset Osam zaplače, ali i dalje ne progovara ni reč. „Šta je sada, žao ti ga je?” Petsto Tri zaurla od smeha. „Bolje žali samog sebe, mali. Sa njim smo završili...” „Pustite ga”, preklinje Trideset Osam. „Aha, naravno!”, kaže Petsto Tri uz kez. „Evo sad ću. Reci mi, jesi li znao da ćemo ga smaknuti kada si nam ga odrukao...” „Ja... Nisam...” - i Trideset Osam zajeca. Čak sam i ja zgađen. „Gubi se odavde, bitango!”, kaže mu Petsto Tri. „Tebi ćemo suditi sutra.” I Trideset Osam ponizno otpuzi napolje, neutešno krkljajući i

dahćući. Iznenada mi sve deluje smešno, smiren sam. Ja sam idiot, nepopravljivi idiot. Kome sam ukazao poverenje? Čemu sam se nadao? Gde sam to mislio da bežim? Prestanem da se migoljim, zabole me što na meni sve visi, čak mi je i smešno što su me vezali za bolnički krevet kao na raspeću. Ne mogu a da se ne osmehnem. I Petsto Tri to primeti. „Šta se ti, jebote, ceriš? Misliš da je sve ovo samo šala, a?” Osmehne mi se. Mišići u obrazima su mi zgrčeni. Usne su mi iskrivljene. Ne mogu da kontrolišem sopstveno lice. „Dobro”, kaže Petsto Tri. „Pošto toliko voliš da se smeškaš. Slušajte vi, gnjide male! Da budem iskren, zabole me šta svi vi mislite. Ja odlučujem. Odlučio sam da te smaknem, Sedamsto Sedamnaest. I, znaš šta. Ne moraš da mi vratiš moje uvo. Uzeću oba tvoja. Hajde, Sto Četrdeset Četiri.” Njegov poslušnik, koji se šetkao po publici, salutira i popne se na krevet za koji sam vezan. Priđe mi s leđa i dok si trepnuo, provuče svoje upredeno uže kroz rešetke na krevetu. Razmišljam o onome što je Petsto Tri rekao za moje uši i prekasno shvatim kako će me zapravo pogubiti. Pokušam da prislonim bradu tako da ne može da mi stavi krpu oko vrata, ali Sto Četrdeset Četiri mi zarije prste u kosu, snažno mi cimne glavu unazad i zategne mi uže preko vrata. Bolnički krevet pretvoren je u garotu.2 Sto Četrdeset Četiri spoji krajeve svog instrumenta, uveže ih u čvor i počne da ih uvrće, prekidajući mi dovod krvi i vazduha. Trzam se i grčim, krevet se ljulja. A još trojica Petsto Trojkinih robova pritrči da me sputa i prekine moje grčevito bacakanje. Niko neće reći ni reč. Odapeću u tišini. Počinjem da osećam kao da se davim, kao da mi se neki čudovišni oktopod obavio oko vrata, ruku i nogu i davi me. Svet mi poskakuje pred očima, poskakuje i zamračuje se i pukim slučajem nabasam na pogled Petsto Trojkinih zelenih očiju - iako on traži moj pogled, pohlepno pokušavajući da ga uhvati. Oči mi se sretnu sa njegovim i zaledim se: Petsto Tri se smeši dok ga drka. „Hajde”, izgovori nečujno samo usnama. A onda se na ulazu čuje tresak. Neko urlikne. „Vidi, vidi”, zareži duboki bas. „Šta mi to imamo ovde? Deca su malo

nestašna.” Oktopodov pipak koji mi je stezao grlo iznenada se opusti. Neko uzvikne i krevet padne uz tresak. „Šta radite? Šta radite?”, poviče Petsto Tri - ali kome? Poslednjim atomima snage podignem se iz maglovite tmine bliske smrti, nekim čudom uspem da oslobodim ruke i pokušam da strgnem pipak sa vrata. Upredena užad popuste, srušim se na pod i otpuzim... Dišem, dišem, dišem. Krajičkom oka vidim dve ogromne zveri kako bacaju Petsto Trojkine šakale - jedan ima dugu, masnu kosu nalik na grivu, drugi obrijanu glavu i bradu. Otpuzim četvoronoške najdalje što mogu i pritom mi sine da su to Trideset Osmičini grozni pokrovitelji; verovatno ih je doveo ovamo. „Stani!” čujem kako neko viče iza mene. Petsto Tri. „Ne”, prošapućem mu. Ako stanem, umreću. I, ne trudeći se da vidim u kom smeru, slepo četvoronoške odbauljam ka životu. „Straža! Straža!”, iznad mene zagrmi glas. „Imamo pobunu!” Odrasli glas. Naletim na nečije noge. Podignem glavu najviše što mogu i ugledam doktorovo svetloplavo odelo. Tu je, đubre. Znači sada me je čuo, je li? Doktor vadi nešto ispod sakoa... Da li je moguće? Ima pištolj. „Lice na pod!”, vikne. Ne cilja u mene već u Petsto Trojku, koji se zaledio samo dva koraka dalje. Sad ili nikad, kažem sebi. Rekao bih da sam skupio dovoljno vazduha. Sad ili nikad. Uspravim se, zavučem pod njegovu ruku i udarim naviše. Tihi prasak - pucanj pogodi u plafon, napravivši u njemu ugljenisanu rupu. Pištolj je pravi! Zarijem zube zanemelom doktoru u zglob, istrgnem mu pištolj iz ruke i kezeći se, nag, potrčim, ka izlazu, ka prozoru. Petsto Tri potrči za mnom, a doktor samo sekund iza njega. Vrata kancelarije su otvorena! Projurim kroz prvu sobu - hologrami ljudskih unutrašnjih organa prijatno sijaju na svojim postoljima, krevet je namešten: strogi red operativne sale. Petsto Tri i doktor se laktaju na vratima i ugrabe minut više taman toliko da odjure do sobe s prozorom. Vrata - naletim na njih punom brzinom, ali zatvorena su. Zatvorena!

Okrenem se u mestu kao čigra i imam taman toliko vremena da uperim pištolj u doktora koji juriša na mene i na Petsto Trojku kome cvokoću zubi. „Otvori ih!”, zaurlam. „Šta hoćeš? Zašto hoćeš da uđeš unutra? Tamo nema ničega!”, pomirljivim tonom kaže doktor, pružajući ruke pred sebe i napravivši mali korak ka meni. „Ne brini, nećemo te kazniti...” A iza njegovih leđa na njegovom stolu vidim bleštavi ekran, na kome se vidi soba u kojoj su hteli da me pogube i šolja kafe koja se puši - ovaj drkadžija nije spavao, uživao je gledajući pogubljenje iz VIP lože. „Otvori ih, đubre!” Pištolj mi poskakuje u rukama. „Ili ću...” „Dobro, dobro...”, kaže, osvrćući se ka ulazu. „Dobro. Ako mi dozvoliš da dođem tamo...” „Ti! Deset koraka nazad!”, kažem, uperivši cev pištolja u Petsto Trojku, koji samo čeka pravi trenutak da napadne. On me manje-više posluša, ali lenjo, bez žurbe. Doktor petlja oko nečega, prisloni dlan na skener i kaže: „Otvori se” - i vrata ga poslušaju. „Evo, samo izvoli”, kaže, slegavši ramenima. „Ali šta ćeš unutra?” „Da pobegnem!” odgovorim. „Da pobegnem odavde, perverznjaku!” Doktor uzmakne, ne skidajući ljubazan izraz sa iznurenog lica. I ugledam, ugledam ga... Toliko sam se bojao da ću ga uplašiti, to moje priviđenje. Plašio sam se da će prozor ostati samo moj san, da, kada se probudim, neću moći da ga prokrijumčarim u stvarnost. Ali eno ga. A i grad je tu. Grad koji me je svih ovih godina čekao i kome sam gotovo nedostajao. Sa druge strane prozora - kao i ovde unutra - noć. Bela noć: naelektrisana svetlima kula, nebesko more blago šija, terajući tamu - more izmaglice i isparenja, dah gigapolisa. Brzi tuneli svetlucaju protežući se dalje, sto milijardi ljudi srećno živi u svojim kulama, ne sluteći da jedan od njih, koji se ničim ne razlikuje od ostalih, drži tajni koncentracioni logor za decu. Zakoračim ka njemu. Tu je brava. Treba samo da je povučem i prozor će se otvoriti i biću napolju, slobodan da radim šta god želim, čak i da skočim ako to želim. Ali Petsto Tri se iznenada pojavi u sobi i imam delić sekunde da sve završim. Mogu da ga upucam u njegova iskežena usta i zauvek okončam sve između nas. U ovom trenutku, najjednostavnije bi bilo upucati ga u usta.

Ali okrenem ruku od njega i opalim - u prozorsko okno. Zato što mi je sada to potrebnije. Da iznutra slomim ljusku ovog paklenog jajeta, proturim glavu kroz njega i napunim pluća pravim, gorkim vazduhom, a ne ovom prokletom bezukusnom zamenom koju nam podvaljuju i da bar na trenutak nemam nad glavom nikakav plafon. „Slabiću!”, kaže mi Petsto Tri. Ne znam čime je doktorov pištolj napunjen, ali probije zjapeću rupu u prozoru. I uništi grad. Atlantske kule nestanu, niti visećih tunela iščeznu, blistava nebesa su ugašena. Ostanu samo žice koje varniče, elektronska creva koja se puše, crnilo. To je ekran. Prvi 3D simulator panorame u mom životu. Nešto proleti pored mene, pištolj mi ispadne iz ruke i srušim se na pod. „Slabiću!” prosikće mi Petsto Tri. „Ti bedni...” „Obezbeđenje!”, prekine ga nepoznati, neumoljivi glas. „Svi na pod!” „Ne dam vam ga!”, zaurla Petsto Tri. „On je moj! Moj!” „Ostavi ga!”, uzvikne doktor. „Neka se viši vaspitač pobrine za njega. Sve je ovo otišlo predaleko!” I Petsto Tri uzmakne, glasno dišući kao da ima rupe u oba plućna krila. Stave mi crnu vreću preko glave. I kasnije - u tami - čujem neko kikotanje. „Sta si ti mislio, da si usred grada? Da će smeće kao što si ti držati pored normalnih ljudi? Ovo mesto je okruženo pustinjom i postoje tri sigurnosna perimetra. Odavde niko nikada nije pobegao. I niko nikada neće. Za kretena kao što si ti postojao je samo jedan izlaz odavde: da završiš sa školom i budeš oslobođen... Ali sada...” „Gde ćemo da ga stavimo?”, pita neumoljivi glas. „Stavićemo ga u kriptu...”, kaže nepoznati glas, izričući kaznu. U prazninu.

P O G L AV L J E X

FETIŠ

Nije san. Ne mogu da zaspim. Bojim se da spavam. Ne želim da se vratim u svoju jazbinu. Pogledam koliko je sati. Na nogama sam gotovo dvadeset četiri sata, ali san ne dolazi. Moj komunikator zapišti: snimak koji sam snimio u postrojenju za reciklažu otpada poslat je Šrajeru. Moj izveštaj o napretku. Nisam mogao ništa drugo da uradim, kažem Devetsto Šestici. Nisam mogao ništa drugo da uradim. Na jednom nivou kule u kojoj živim je majušni balkon. Par metara dugačak i ne više od pola metra širok. Taman dovoljno mesta da se opružiš licem naviše. Otvoren je: providna ograda mi dopire jedva do struka i da nema ogrebotina, providni pod bi bio potpuno nevidljiv. Nebo struji iznad mene, uokvireno između vrhova kula, stešnjeno perspektivom. A ja lebdim nad ponorom. Nad glavom mi stoji polupopijena flaša tekile „kartel”, naravno. Postoje uspomene koje nikada ne izblede, bez obzira na to koliko je vremena prošlo. Svi u svojoj prošlosti imaju takve događaje; dovoljna je samo jedna reč da ih prizove u svest, blistave i jasne kao da su se dogodile koliko juče.

Okrenem glavu u jednu stranu i vidim grad. Ako samo malo začkiljim, kako bih ga izbacio iz žiže, mogu da zamislim da je to onaj prvi panoramski pogled, onaj prikazan na prozoru internata. Ali sve što sada vidim je stvarno, govorim sebi. Sada sam slobodan. Slobodan da radim šta hoću, čak i da skočim ako hoću! Kako bih saznao pristupnu šifru za ovaj balkon, morao sam da smislim neku neveštu laž i onda nastavim da je nekako potkrepljujem. Ali šifra je bila vredna toga. Dođem ovamo kada treba sebe da ubedim da više nisam u internatu. Da sam odrasli, samouvereni muškarac. A kako sebe da ubedim u to osim poredeći sebe kakav sam sada sa onim kakav sam bio tada? Nađem se sa nekadašnjim sobom, popijem piće s njim, da se prisetimo starih vremena. Ovo je mesto gde se sastajemo. Došao sam ovde na privatni sastanak sa samim sobom, ali Aneli me je našla čak i ovde. Mislim na nju. Ne prestajem da razmišljam o njoj. O njenim izgrizenim usnama, o njenom vratu sa arterijama tankim poput grančica, o njenim pomodrelim i izubijanim kolenima. Ne osećam čak ni sumnju i kajanje zbog onoga što sam uradio - moj posao me obično oslobađa svake potrebe da napravim izbor, nema kajanja. Srećnik je onaj umesto koga su drugi već napravili sve izbore: on nema šta da ispovedi. Razmišljam o staklenom kovčegu u koji sam je stavio. O njenoj rasutoj kosi. O njenim našminkanim očima i karminu koji je stavljala na usne ogledajući se u stakleni zid vagona dok je žurila na sastanak sa Rokamorom. Šta je ovo? Šta je sa mnom? Zašto me ne ostavi na miru? Zašto ja nju ne ostavim na miru? To nije griža savesti, kažem sebi. Nije kajanje. I definitivno nije ljubav. To je samo žudnja, putena glad, nezadovoljena želja. Ubio sam je, ali nisam prestao da je želim. Naprotiv, samo sam se još više naložio. Moram da je izbacim iz sebe. Da se rešim ove opsesije. Da se oslobodim. Znam samo jednu crkvu u kojoj mogu da dobijem pravi oprost i da se zaista ispovedim. Katedrala Libfrauenmunster u Strazburu. Ustanem. Sastanak je završen. Lift se spušta do nultog nivoa. Vraćam se sa neba na zemlju da

obavim najprizemniji mogući posao. Spuštanje do poslednjeg nivoa traje posebno dugo: pod na drugom nivou morao je da bude dovoljno visok da zakloni zgradu koja je do dvadesetog veka bila najviša na svetu. Ali u svetu u kome se sve odvija velikom brzinom, čak i „dugo” traje samo nekoliko sekundi. Izađem kroz vrata četvorospratne kamene kuće i zakoračim na prljavu, kaldrmisanu ulicu. Sa desne i leve strane, manje kuće prianjaju uz nju, a iza njih su, bez ikakvog prolaza, prilepljene petospratnice i sve tako, poput grudobrana. Prekoputa je još jedan takav zid. Ja sam na ulici srednjovekovnog grada. Zgrade su obojene u različitim nežnim bojama, tu su čak i kućice od medenjaka sa drvenim okvirima; prozori su blago osvetljeni, a ulične lampe upaljene. Navodno smo u Strazburu, negde u dvadesetom veku. Drugim rečima, kaldrma pod mojim nogama je ista ona kojom su ljudi hodali ovde pre petsto godina. A fasade kuća su iste one koje su tu stajale nekoliko vekova, pod pravim oblacima. Samo što se ulica koja se nekada pružala u daljinu, sada pruža pravo u čvrsti zid. Završava se u ćorsokaku crnog ogledala i počinje u drugom. Nekada su tu bili ekrani koji su radili dvadeset četiri sata na dan, stvarajući privid perspektive, nastavljajući presečenu ulicu i naselivši je bučnom gomilom. A te fasade sa strane iz kojih sam se pojavio utonule su u još jedan zid zamračenog stakla, koji je nekada upotpunjavao konstrukcije kupiranih krovova, oslikavao udaljenije delove grada i služio kao nebo. Ali simuliranje stvarnosti je trošilo mnogo energije. Evropa funkcioniše pri maksimalnom broju obrtaja. A svaki kilovat, baš kao i svaki gutljaj vode i dah vazduha, prodaje se na licitaciji. Kupuje ga onaj koji to može da priušti. Ali oni koji žive na nultom nivou ne mogu da priušte da plaćaju račune za iluziju. I tako su nebo i vidik ovde isključeni jer računi nisu plaćeni. Jedan kvadratni kilometar starog Strazbura zatvoren je u kocki od crnog stakla. Kada prvi put dođeš, možeš da se zavaravaš i zaključiš da ovde dole jednostavno vlada košmar. Ali ništa nikada nije ovoliko tamno. Ovolika tama možda postoji, na primer, u utrobi kita. Milion kvadratnih metara odsečenih starih sokaka, kaldrmisane ulice koje je očistilo vreme i ostaci kamenih kuća gurnuti su u utrobu Kule Levijatan, koja probija površinu zemlje u Alzasu. Ali progutala je i plen koji, pokazalo se, nije u stanju da svari. U samom središtu kutije je sto četrdeset metara visok kameni blok - Strazburški Libfrauenmunster. Ja imam svoje, prisnije ime za njega.

Samo Munster. Njegova izgradnja trajala je petsto godina, što je, po merilima mišjeg životnog veka toga doba, bilo jednako večnosti. Tokom dugih dvesta godina ova skalamerija je bila najviša zgrada na svetu. U tom trenutku, moglo se činiti da sav taj znoj i napor nisu bili uzaludni. A onda je čovečanstvo naučilo da gradi od čelika i katedrala od ružičastog peščanika je otišla u penziju; a kada je osvanulo doba kompozita, jednostavno je odložena u ormarić sa ostalim starim igračkama. Na grimiznom svetlu uličnih lampi, katedrala i uske ulice koje vode iz ogledala podsećaju na pozorišnu scenografiju. A ovde je sve zaista potpuno lažno. Svaki od tih osvetljenih prozora - zaklonjenih zavesama od radoznalih očiju - predstavlja pozorište senki u kome se igraju zabranjene predstave. Siluete promiču preko zavesa, čuju se smeh, stenjanje i plač. Lako je popustiti pred radoznalošću, skrenuti i pokucati na bilo koja od tih zaključanih vrata. Ali moram da stignem do crkve. Posvetili su gotovo pola veka zidanju Munstera, ali nikada ga nisu završili; završili su samo jednu od dve kule, a drugu ostavili nedovršenu. I tako sada izgleda kao invalid, koji se obraća Gospodu, podiže ka nebu svoju zdravu ruku i patrljak druge, isečene u ramenu. Fasada katedrale upletena je finom čipkom od ružičastog peščanika; gargojli i sveci gledaju odozgo sa zidova. Ulaz predstavljaju dvoja visokih drvenih vrata pod zašiljenim lukom sa kamenim stražarima - apostolima - sa obe strane. Luk se povlači u crkvu u vidu stepenastih kripti, a na svakom stepeniku stoje anđeli sa lautama, čitavo mnoštvo njih. Iznad luka, nekakvi bezimeni kraljevi sede na svojim prestolima, a iznad njih je Bogorodica sa svojim detetom na kolenima i ceo prizor je krunisan strogim licem starca sa bradom. Dakle, crkva. Popnem se uz stepenice. Anđeli na stepenastoj kripti luka lebde mi nad glavom, sklapaju se kao harmonika i ostaju na ulazu. Nije im dozvoljeno da uđu. Gurnem teška drvena vrata: kroz otvor izbijaju tonovi muzike sa orgulja. Dočeka me upravnik u ofucanoj livreji. Novi vlasnici crkve imaju sopstvenu ideju o tome staje lepo. Ali ko će ih ukoriti? U svakom slučaju, Munster ima sreće. Bar je još uvek otvoren. „Dobro došli u Fetiš klub”, kaže mi uz ljubazan naklon. „Kako da vas

zovem?” „Sedam-Jedan-Sedam.” „Kako, molim?” „Sedam-Jedan-Sedam. Zovite me tako. Jeste li novi ovde?”, pitam ga uz osmeh. „Zaista se izvinjavam. Ovo mi je druga nedelja. Redovna mušterija?”, brblja, shvativši da je zabrljao. „Jeste li nekog rezervisali.” „Ne, voleo bih malo svežeg mesa.” Čak nam je i ovde preporučeno da ne razvijamo bliske veze. Čujem muške glasove koji dopiru odnekud, mešajući se jedan sa drugim kao brujanje mašinerije. Čudno - ovde obično nema ni žive duše. Upravnik čuje moje misli. „Danas smo baš puni”, kaže dok ide ispred mene, s vremena na vreme se osvrćući ka meni. „Kažu da su na kanalu ’Kućni video’ počeli da prikazuju stari serijal o Isusovom životu. Polažemo velike nade u njega, donedavno smo jedva sastavljali kraj s krajem... Uprava kaže da se tema pomalo ofucala...” Ništa unutar katedrale nije prepravljano: iz radoznalosti sam pregledao neke stare fotografije i čini se da ovde već dugo nije bilo nikakvog renoviranja. Iste kripte sa mrljama od dima, iste sumorne, slepe statue u uglovima. Možda se samo čiste redovi drvenih sedišta na kojima su se zbijali ljudi koji su dolazili na misu, dok su neki delovi raščišćeni za masovnija dešavanja. Ali trenutno su obavijeni tišinom, a centralni brod crkve izgleda baš kao centralni brod crkve. Daleko ispred u tmini vidim oltar. Tamo se odvijaju nekakve pripreme. Ali upravnik me povede ulevo, u ušuškani bočni brod, gde je tavanica niža, pritiskajući na onaj poznati način, a u nišama duž zida postavljeni su ekrani. Svaki je teškom somotskom zavesom odvojen od prethodnog. Na svakom se uživo prikazuju biblijske scene ili raskalašne fantazije o monaškom životu. Draž je u tome što možeš da odabereš bilo koju junakinju iz Starog zaveta ili bilo koju kaluđericu. Od Eve do Kraljice od Sabe. Ponešto za svakoga. „Novi zavet je prikazan u desnom brodu. Naravno, nude se i stvari koje nemaju nikakvih religijskih aluzija”, pobožno kaže upravnik. „U podrumskim prostorijama imamo standardni striptiz bar u neutralnom stilu.” „Ma hajte, molim vas”, odgovorim. „Ja sam redovni gost. Zašto bih želeo nešto bez aluzija?”

„Zadovoljstvo je upoznati pravog poznavaoca”, kaže upravnik, široko se osmehnuvši. „Možda Ester?” Pogledam u kovrdžavu Ester sa očima kao u srne, opruženu na svilenim sagovima, u njene pune usne, u zlatni brokat u koji je umotano njeno tamnoputo telo, u njenu kožu koja se presijava od ulja. Brokat i sagovi su svakako kompozitne imitacije. Ali što se Ester tiče, verovatno je zaista bila ovakva. Samo što Ester nije ono što mi treba. Ona mi neće doneti olakšanje, neće mi doneti slobodu. Ester shvati da nisam tu zbog nje i dostojanstveno se okrene od mene, kao lavica u zoo-vrtu. Posle toga, prođem pored Džudit, Rebeke i nekoliko kaluđerica u različitim razvratnim pozama - jedna čak drži štapove za batinanje. Fina cura! „Sara, Saloma i Dalila su, nažalost, trenutno zauzete”, kaže upravnik, pogledavši u svoj komunikator i slegavši ramenima. „Pokažite mi Novi zavet”, kažem mu. Uvede me u desni brod. Ali usput zastanem kod dvadeset metara visokog astronomskog sata. „Naš ponos i dika”, kaže upravnik. Očigledno se sprema da mi ispriča sve o njemu, računajući na napojnicu. Zaustavim ga odmahnuvši rukom: već znam sve što treba da znam o ovom satu. Iznad običnog brojčanika visi još jedan ogroman, samo što umesto rimskih brojeva V i X na podeljcima stoje zodijački znaci i nema samo dve kazaljke već šest i za svaku je pričvršćena mala pozlaćena planeta: Merkur, Venera, Zemlja, Mars, Jupiter i Saturn. Ostale planete nisu postojale početkom devetnaestog veka, kada im je francuski časovničar pritegao opruge. Vešto osmišljeni mehanizam jednostavno pokreće sve planete po njihovim orbitama i može da izračuna datume praznika koji se menjaju iz godine u godinu, ali najvažniji je deo koji sa besprekornom preciznošću i neverovatno sporo prikazuje precesiju zemljine ose: jedan obrt traje gotovo dvadeset šest hiljada godina. „Zašto je časovničar ubacio ovaj deo?”, razmišljam. Njegov život teško da je trajao duže od jednog stupnja kruga, jednog trista šezdeset šestog dela rotacije kazaljki. Do otkrića besmrtnosti ostalo je još više od dvesta godina, nije se mogao ni nadati da će videti završetak ciklusa. Zašto bi marljivo izračunao snagu malih opruga i podesio zapinjače majušnih zupčanika, znajući da će čitav tvoj ovozemaljski život - uspomene iz detinjstva, sva mržnja i ljubav,

oronulost i smrt - stati u jedan trista šezdeset šesti deo brojčanika koji ti sam razdeljuješ? Zašto napraviti mehanizam koji te podseća na sopstvenu nevažnost i unižava svakog smrtnika koji ga pogleda? Došavši po prvi put do ovog sata kao dete i dopuzavši do njega po poslednji put kao zadihana olupina koja umire od starosti, nijedan od časovničarevih savremenika ne bi primetio razliku između položaja mehanizama. Čitav njihov život je proleteo, ali kazaljka se samo zanemarljivo pomerila. Pomislim da je verovatno cela zamisao bila da, nakon što fino našteluje mašinu, može ponekad da uhvati kazaljku sa spoljašnje strane i natera planete da se okreću, ne bi li se osećao kao da je on taj sedobradi starac na fasadi zgrade. Da zavrti kazaljku precesije, jednim potezom odvije dvadeset, šezdeset hiljada godina, skoči u budućnost koju nikada neće sustići... U naše vreme nikome ne bi ni palo na pamet da provede decenije prčkajući tako sa mašinskim uljem i kvareći vid. Dokaz da sam u pravu visi iznad planeta, iznad indikatora precesije. Sat je ovenčan mehanizmom koji je smišljen kako bi zabavio gomilu: dva mala balkona, jedan iznad drugog, po kojima male obojene figure plešu u kolu. Na donjem balkonu stoji sama smrt, sa dva zvona u rukama i lobanjom umesto glave. Pred njom ukrug idu iskrivljene, pognute prilike - starac, dečak, žena... Na gornjem balkonu, Hrist posmatra paradu apostola. Figurice izlaze kroz vratanca, okreću se ispred svog vrhovnog zapovednika i izlaze kroz druga, identična vrata. Prilično jednostavna metafora: Hrist i apostoli stoje iznad smrti. Ali ima tu jedna lukava caka. Hrist bi trebalo da stoji na gornjem balkonu zajedno sa smrću: tandem osveštan vekovima. A svi osuđeni ljudi - kako običan narod, tako i apostoli - trebalo bi da stoje ispod njih, ponizno podignutih lica. Kada bih ja slikao portret Hrista, na potiljak bih mu stavio lice onog dugokosog mučenika koje se reprodukuje i deli poput onog otrcanog crteža Če Gevare. A na fasadi bi bila gola lobanja, koja praznim očnim dupljama zuri u stado. Jer Isus i Smrt nisu čak ni glumački tandem. Oni su dve maske istog boga. Kada ne bi postojala smrt, crkva ne bi imala o čemu da spekuliše. A Isus, taj trgovački putnik sa katalogom pustih nada, taj zapovednik mrtvih, ne bi nikad bio rođen. „Mogu li da pogledam Devicu Mariju?”, pitam upravnika.

„Bogohulnici! Hulje! Da se niste usudili!”, čujem prigušeni urlik. „Molim vas, izvinite”, kaže upravnik, prebledevši. „Vraćam se za sekund.” I otrči ka ulazu, gde izbacivači pokušavaju da podignu čoveka u mantilu koji leži pribijen na pod. Krenem za njim. Dlanovi me svrbe. „Sklanjajte se sa mene! Sklanjajte se!” ciči mantil. „Skrnavitelji! Oskrnavili ste crkvu!” „Policija?”, pita zadihani izbacivač. „Kakva policija? Hitna pomoć!” kaže upravnik, mašući rukama po vazduhu. „Vidiš valjda da je lud!” Iznenada osetim bockanje na struku. To je moj komunikator sa isključenim zvukom: dolazni poziv. Pogledam: Šrajer. Dodirnem ekran, pretvarajući se da sam gluv. Ne mogu sada o tome da pričam. „Đubrad! Divljaci”, čovek u mantilu nastavlja da urla. Priđem bliže i proučavam ga. I shvatim da on... stari. Definitivno je stariji od naše maksimalne starosti od trideset godina. Bore... Proređena kosa... Prizor nije lep. „A ti! Ti! Došao si kod njih da se kupaš u prljavštini!” kaže, primetivši da zurim u njega; preti mi pesnicom, a oči mu blesnu. Osmehnem se. „Slušajte... Gospodine... Ovo je privatna ustanova... Imamo pravo da primimo mušterije ili da im po svom nahođenju zabranimo ulaz... Kvarite naš ugled!”, kaže upravnik, praveći hipnotičke pokrete rukama, pokušavajući da smiri čoveka. „Pobogu, primite naše izvinjenje”, kaže, pogledavši u mene. „U redu je”, odgovorim. „Nigde ne žurim.” „Ne mogu da ga uhvatim... Ne da mi...” prodahće jedan od izbacivača. „Sodomiti! Vandali!” Mada deluje mršavo, čovek u mantilu je dovoljno jak da se otrgne iz izbacivačevih velikih dlakavih šaka. „Ah! Pusti, ja ću!” Upravnik prošapće u komunikator: „Doktore... Nasilan je... Ne možemo da ga obuzdamo.” Konačno ga savladaju. Dva batinaša sednu na njega, ali on nastavi da izvija telo, koluta očima i peni na usta. „Pobogu, ne vidim čemu ova scena?” Upravnik otrese prašinu sa livreje i dođe do daha. „Pogledajte i sami... Sve ovo ovde... Sve održavamo u savršenom stanju...” „Sveta crkva! Bitange! Bezbožne bitange!”

„Ma, ne budite dete! Kako bi sveta crkva mogla da plati ove prostorije? Pogledajte samo koliko je ogromno ovo mesto! Jedva sastavljamo kraj s krajem, a ljudi poput vas pokušavaju da nam oteraju poslednje mušterije! Vidite, ostale katedrale su već srušene... Ali mi smo još uvek tu!” „Kurve... U crkvi...”, hripće čovek. „Zašto ga toliko tetošite?”, ogorčeno pitam. Priđem bliže i čučnem tačno ispred ovog luđaka. „Ko je kriv što je posao starog Sivobradog propao?” pitam mantil. „Dve hiljade godina je trgovao dušama i odlično mu je išlo, a onda bam! Bankrotirao je! Kome treba tvoja duša kada telo ne propada, a?” „Luđače!”, luđak se izdere na mene. „A ovo je slobodno tržište! Kiriju plaća onaj koji to može da priušti! I gde je sada vaša crkva? Bankrotirala je! Ako posao ne ide, zatvori radnju, nema svrhe ljudima prodavati maglu! Pusti ih neka podignu klanicu na vašem mestu, ili bordel ako žele, bordeli su uvek potrebni! Ali vi niste potrebni!” „Ovo je privatni klub za muškarce”, prekorno me ispravi upravnik. „Vi ste posednuti! Posednuti!”, uzvikne čovek, grčevito se migoljeći, kao da je posednut. „Pokušavate da mi prodate lažnu robu! Ne želim vašu dušu! Ne želim da idem u vaš raj! Vaš raj je naslikan sirovim jajima na gipsanom plafonu! Evo šta ja mislim o vašem raju!” Pljunem na pod. „Gorećeš u paklu!” Pena mu izbija na usta. Epileptičar; znao sam. „A i tvoj pakao je od žumanceta!” Nasmejem mu se u lice. „Ti si jedini koji veruješ u njega! Niko osim tebe ne veruje u njega, budalo! A znaš zašto ti veruješ?” „Sotona... Ti si Sotona!” viče, ne vrpoljeći se više toliko žestoko jer ga snaga polako izdaje. „Zato što stariš! Misliš da to nije očigledno? Zato što si proćerdao sopstvenu besmrtnost! Zato što si napumpao neku žensku! Zgrešio si! A pošto ti je telo porozno kao sito, život ističe iz njega! I onda si se setio duše! I došao si ovde da se biješ! Ali mi ovde imamo zakone. Ovde sve savršeno funkcioniše bez ikakvog boga! Tvoj bog za mene nije nikakav autoritet, jel’ ti to jasno? Neka ga nek zapoveda starim budalama! Ali ja ću zauvek biti mlad!” „Sotono...” Klone, jedva dišući. Tek tada stigne hitna pomoć. Stave mu nešto pod jezik, vežu ga za nosila, skeniraju mu puls i srce. Pogled mu luta.

„Mrmlja neke budalaštine...”, objašnjava upravnik bolničarima. „Kaže da skrnavimo crkvu. Ali, naprotiv, mi čuvamo kulturno nasleđe... Kao odgovorni vlasnici...” „Redak slučaj”, kaže vođa tima, ozbiljno klimajući glavom - mulat, uredno potkresane bradice. „Dali smo mu dozu sedativa, na psihijatrijskoj klinici će se pobrinuti za ostalo.” „To je verovatno zbog one predstave...” „Au, baš ste mu očitali bukvicu”, kaže jedan od izbacivača, rukujući se sa mnom dok konačno iznose luđaka. „Sva ta psihologija!” „Sva ta psihologija!”, ponovim za njim, uz ironičan osmeh. Drhtim. „Mislim da ste želeli da vidite našu Devicu Mariju”, učtivo me podseti upravnik. „Imamo novu.” Bogorodica me uhvati potpuno nespremnog: plavuša sa šerpa frizurom, obučena u jednostavnu belu haljinu, poput grčkih hlamidija. Drži lutku umotanu u pelene. Da, lepa je, ali skromno - prsata, pozlaćena Ester je zasenjuje, kao i lutkasta Rebeka - prava zvezda u poređenju sa ovom seljančicom. Ali ima nečeg u njoj... „Evo... Odlučili smo se za manje tradicionalan pristup.” „Uzeću je. Na jedan sat.” „Želite li da ostanete ovde, ili... Imamo slobodne sobe u podrumu.” Scenografija je užasno glupa - božićna kolevka. Ali to je u redu neka bude i štala. Zar je važno? „Ovde.” Prošapuće nešto i odozgo se spusti crvena zavesa, ostavivši me iza kulisa nasamo sa Bogorodicom, potpuno odsekavši svako svetlo i zvuk ostatka zemlje. Ona me pažljivo proučava, još uvek držeći lutku u rukama. „Skloni to negde”, kažem joj, pokazavši rukom na bebu Isusa. Ona poslušno sakrije lutku pod nekakav tepih. „Kako se zoveš?” „Marija.” „O, da”, zakikoćem se. „A ja sam Josif.” „Zdravo, Josife. Imamo jedan sat, zar ne?” „Počev od sada, da.” „Možda bismo mogli neko vreme samo da sedimo ovako?”, iznenada kaže. „Danas sam imala baš naporan dan, obično nema nikoga, ali danas su se samo smenjivali, nisam imala vremena ni za ručak. Kažu da su počeli da prikazuju nekakvu seriju, pa su se svi

iznenada setili... Hoćeš li malo kafe?” „Ne. Ali... Ali ti popij ako želiš.” Ona odnekud izvadi samozagrevajuću konzervu kafe sa pavlakom, protegne noge, zažmuri i pijucka kafu u malim gutljajima. A onda iznenada zapali cigaretu. U međuvremenu, ja proučavam dekoraciju u štali: punjene plišane ovce iza plastične ograde kolevke, veštački bršljan na belim zidovima... Na jednom od njih je naslikano raspeće od kompozita. Dizajneri budale preterali su sa klišeima i zanemarili hronologiju. Hristova naslikana krv curi iz rana za koje je on sam kriv, koje nije pokušao da izbegne, koje je sam sebi naneo tuđim rukama, kako bi nas sve zadužio. Platio je unapred za naše grehe, koje nismo ni počinili. Primorao je hiljadu generacija ljudi da se rode noseći u sebi krivicu i da mu celog života vraćaju sa kamatom za ovaj nametnuti dug. Hvala ti. Devica Marija ugasi cigaretu i zahvali mi osmehom. „Da se skinem, ili prvo da skinem tebe?” „Nema potrebe da me skidaš... Samo izvoli.” Marija polako ustaje, ne odvajajući pogled od mene i desnom rukom smakne haljinu s levog ramena. Zatim levom rukom spusti tkaninu sa desnog ramena - odora spadne, klizne joj preko bokova i padne joj kod nogu. Stoji preda mnom gola, pokrivajući samo bradavice. Gledam je, ali pred sobom vidim modrice i tamnosmeđu kosu ošišanu nakrivo i visoke jagodične kosti na koje je naneta šminka i oči žute poput sunčevog zalaska. Trgnem glavom da izbacim iz nje te slike koje su mi se žarile poput ledenica u neurone i aksone. Oslobodi me, nemo preklinjem Devicu Mariju. Oslobodi me ovih demona koji su me zaposeli. Ja sam putir do vrha pun crnog katrana. Stojim krotko, plašeći se da se ne prospem. Nagnem se ka njoj. „Reci šta dalje da radim”, kaže mi i sve se raspadne. Ono što očekujem od Marije je stručna pomoć: šta će mi devica? „Šta dalje da radiš! Ti si kurva, a ne ja! Zašto moram sve da te učim?” Ona zakorači ka meni. Spusti se na kolena. Obgrli mi noge. Prelazi rukama od listova do zadnjeg dela kolena, pa sve do guzova. Zarije mi lice u prepone. Njeni prsti su sada iza mene - već ispod mog kaiša, kruže sa obe strane i zaustave se kod kopče. Klik.

Kako su joj topli i meki prsti. Uhvatim se za ogradu kolevke da ne izgubim ravnotežu. Prikujem pogled za raspeće prekoputa mene. „Gledaj”, kažem mu. I Hrist gleda - gleda kroz lažne suze pod natečenim kapcima i ništa ne kaže, jer nema šta da kaže. „Lažove”, prošapućem mu. „Izdajniče!” „Šta pričaš?”, pita Marija, odmičući se od mene. I istog trena njeno mesto zauzme druga žena. Male čvrste šake, isturene bradavice, ugrizi na vratu, zelenkastocrni otisci prstiju na mršavim butinama, grimizne pruge po stomaku i leđima. Svetlosmeđa kosa do ramena, obrve poput galebovih krila. Aneli. Ne, moram da je oteram! Moram da je se oslobodim! „Nastavi! Nastavi!” Setim se jednog drugog raspeća - izrezbarenog od drveta, malog i ofucanog, prekrivenog ogrebotinama i krhotinama sakupljenim tokom nekoliko vekova. Pozlata na kruni od trnja... I on gleda u mene. Pokleknem - gorim, mokar, blažen. „Kurvo...” Ugrizem se za usnu. Oližem krv. „Da li je sve u redu?” „Prestani da mi postavljaš pitanja! Prestani da ispituješ!” „Izvini... Samo...” „Samo šta?” pitam odgurnuvši je. „Zašto radiš ovo?” „Imaš suze u očima”, tiho kaže. „Ne seri!” Sedne poput robinje - sa guzovima na petama, pravih leđa, ruku spuštenih pored tela. Razmažem sloj vlage pesnicom preko jagodičnih kostiju dok se hladi. „Suze”, insistira. „Da se nisi usudila da mi rovariš po duši! Ti si samo kurva, zato se baci na posao!”, proderem se na nju. „Hajde! Dakle? Hajde!” „Jesi li umoran? Da li ti je loše?” Trebalo je samo da iz mene kašičicom pokupi malo katrana, da ga pokupi i baci, da se ne prelijem. Ali ona je zaronila obe ruke u mene. Crna tečnost se preliva preko ivice. I nešto se diže sa dna... Nešto zaboravljeno, užasno. To je zbog tog drvenog raspeća, te zlatne dijademe... „Kurvo... Zašto si verovala u njega?”

Zamahnem i glasno je ošamarim, kao da šamar može da spreči da se to što spava na dnu mene probudi. Krikne i zatetura se unazad, držeći se za vreli obraz. Sada će pozvati obezbeđenje, izbaciće me odavde i pozvati policiju. „Agnješka, jel’ unutra sve u redu?”, čujem uznemireni glas iza zavese. Ona tiho jeca. „Agnješka?”, ponovo pita glas. „Da!”, ljutito kaže. „Da, sve je u redu!” Osećam se posramljeno. Osećam kako mi obrazi gore, kao da sam ja ošamaren. Njene suze speru moj bol, moj strah, moje sumnje. Speru sve. „Agnješka”, kažem, „oprosti mi, zaboravio sam da ti nisi Devica Marija. Da ništa od ovoga nije tvoja krivica.” „Zašto? Zašto si takav prema meni?” „Ne radim to tebi... Ne tebi, Agnješka.” Klimne glavom, ali ne može da se pribere. „Izvini što sam te udario... Hajde, žao mi je. Dođi ovamo.” Obavijem ruke oko nje i privijem je uz sebe. „Ja... Nisam to mislio...” U početku se opire, ali onda klone i prepusti se mom zagrljaju. „Mnogi od njih vole... Da me tuku.” „Svejedno, nije trebalo to da uradim... Nismo se tako dogovorili...” „Ne”, kaže, odmahujući glavom. „Plačem zato što sam budala. Zato što sam ti dozvolila da me povrediš. Prvo sam pomislila da si verovatno dobar čovek.” „Nemoj tako da govoriš...” „I... igram ovu ulogu samo danas, dodatno se plaća... Za fetiš. Nekada sam samo... A onda... Znaš, kako ne bih razmišljala o ovom sranju sa Devicom Marijom i tome da je glumim... Pomislila sam da deluješ kao fini momak... I da bi, kada bih te srela van posla i da ne znaš ko sam... Nešto moglo da se dogodi. Ali samo si me podsetio da sam te upoznala na poslu. Da... To je poput biča, znaš na šta mislim?” „Nisam to tebi rekao. Da si kurva.” „Kome onda?” „Ah, nikome.” Ne mogu da objasnim. Ne mogu da priznam. Taj jebeni mučenik me gleda sa svog kitnjastog obojenog krsta. Jedno je da pred njim ispraznim prostatu, ali ogoliti dušu pred njim je nešto sasvim drugo. „Očigledno sa svima njima moraš da poravnaš nekakve račune. Zar

bi ijedan normalan muškarac stvarno došao ovde? Kao da krešeš egipatske mumije u muzeju... Ti si star, zar ne? Jesi li bio rođen kada su bile tu?” Komunikator ponovo počne da me pecka po koži. Poziv. Šrajer. Ne želim da pričam sa njim! Ne želim da prihvatim njegove pohvale, ne želim da čujem kako je sve prošlo. Pređem prstom preko ekrana i odbijem poziv. „Zar je bitno koliko sam star?” „Verovatno nije. Samo ne želim da više patiš. Da li želiš da...” „Ne.” Nežno odgurnem njenu ruku. „Ne, nemoj. Već sam prestao da patim.” „Nemoj da se plašiš...”, kaže. Odmahnem glavom - očajnički, poput deteta. Pred očima mi je ono drugo raspeće - mali drveni krst, zlatna kruna. Stepenište koje vodi do sledećeg sprata, „piju-piju”, nezavršeni model svemirskog broda, cvet čaja u prozirnoj šolji... „Ne plaši se. On će nas zaštititi.” „Izdajnice... Varalice...” prošapućem. A onda još nešto iz mog sna: veranda, ekseri, drhtavo telo. Zatim providni poklopac sarkofaga koji se spušta na izmučeno telo dvadesetpetogodišnje devojke koja mi je verovala, položeno na gomilu đubreta. Tako je skučena tamo unutra... Tako je skučena... Lica se smenjuju, puze jedno preko drugog, preklapaju se. Agnješka postane prava Devica Marija, a onda je Aneli, a Anelino lice pretvori se u lice moje majke, koga se nikada ne setim, ali koje nikada nisam zaboravio... „Zbunio sam se...” A onda Devica Marija uradi nešto čudno i zabranjeno: privije me na svoje gole grudi, sakrije moje lice u svoj dekolte i provuče mi prste kroz kosu. Kroz mene prođe električni šok. Na samom dnu mene, potopljeno pod katranom, leži nešto što svetluca. Katran se vrtloži u lepljivom viru i ta svetlucava stvar na trenutak proviri... „Plačeš”, kaže Devica Marija. Ovog puta se ne pobunim. Osetim blagi trzaj i nešto se otrgne iz mene uz nekakav polujecaj, poluurlik. Zarijem lice dublje u nju, daveći se u vrelim suzama i stiskajući je toliko čvrsto da proštenje. „Kurvo...”, prošapućem. „Ako si toliko verovala u njega... Zašto si onda... Zašto?”

„Verovala u koga?”, pita Agnješka negde izdaleka. „Sa kim pričaš?” „Izdao te je, a ti si izdala mene...”, jecam. „Ti si prava kurva, mamice...” Ali ona se ne naljuti na mene, samo me mazi po kosi, mazi me - i otrov mi ističe kroz oči, kroz usta i oslobođen sam, udahnem slobodno, kao da nemam težinu, kao da su mi pluća bila puna suza, kao da mi nisu dozvoljavala da dišem i vukla me dole u vir. A četiri lica koja su se stapala, razdvoje se jedno od drugog i raspadnu. Aneli nije više moja majka. Agnješka nije više Devica Marija. „Hvala ti”, kažem joj. „Oprosti mi. Ti... Ti si ipak dobar čovek”, odgovori Agnješka. „Ali mozak ti je potpuno sjeban.” Poljubi me u čelo i sunce zasija na tom mestu. Devojka sa koso ošišanim šiškama, sa unakaženim zglobom šake i rasečenim leđima, osmehne mi se pod poklopcem staklene grobnice. Gotovo je. „Vreme je da idem.” Poljubim je u obraz i ustanem, brišući slinavi nos o rukav. „Nisam baš shvatila šta se ovde dogodilo, ali dođi opet”, kaže i nakašlje se. „Malo si me izlečila”, kažem. „Sada ću imati dovoljno snage.” „Za šta?” Navučem zavesu za sobom i odem do recepcije. Platim za dva umesto za jedan sat. „Da li vam je Devica Marija uradila nešto posebno?”, pita upravnik, znalački se osmehujući. „Izvela je čudo”, kažem, uzvrativši mu osmehom. Izađem napolje pod nebo-ogledalo, koje je zamenilo ono na kome su nekadašnji parohijani ove katedrale pokušavali da ugledaju boga među oblacima. Anđeli i gargojli, sveci i čudovišta, Isus i Devica Marija, gledaju me kako odlazim staklastim pogledima sa svojih mesta na fasadi Fetiš kluba, kao da žele da kažu: „Hvala za donaciju.” Pozovem Šrajera. Odmah se javi. „Gde si bio?” „U bordelu.” „Zar stvarno možeš da...”, progunđa. „Ali savetovao sam te da uzmeš pilule spokoja!” „Razmišljam o tome.”

„Dobro. Primio sam snimak. Dobro obavljen posao. Jel’ to jedno od vaših mesta?” Slegnem ramenima. Ne moraš da znaš gde je. „Imam još jedan poslić za tebe.” Ne pita zašto sam odveo Aneli iz stana, izgleda da ne zna ništa o našim posetiocima sa zakrpljenim licima i nema nameru da sasluša moju priču o tome kako je njeno ubistvo prošlo. Dezintegrisana je i sada prolazi cevima, dakle, sve je u redu. „Nisam spavao dvadeset četiri sata.” „Pa, naspavaj se onda”, razdražljivo kaže Šrajer. „Jer ovo je odgovoran posao.” I nestane. A ja letim preko površine ulice, jedva dotičući nogama kaldrmu, prolećem pored prozora nalik na pozorište senki, pored ljudi zaključanih iza vrata svakojakih skarednih kuća, koji uz tuđu pomoć sve jače zatežu opruge sopstvenih kompleksa, gladeći mesta starih preloma koji su krivo zarasli. Dobio sam šta sam želeo. Neka ih nek i oni dobiju ono što žele. Pozovem lift i poslednji put se osvrnem ka Munsteru. Došao sam da me ovdašnji iscelitelji izleče od jedne opsesije, ne bi li malo stišali moju požudu kako bih mogao jasno da razmišljam. Nije mi bilo dozvoljeno da ovo radim sa Aneli - i mislio sam da mogu da je zamenim bilo kojom lutkom koja priča. Ali ništa nije ispalo onako kako sam želeo. A evo i lifta. Plašim se da će moja rešenost iščileti pre nego što sve završim. Ali ovo je taman dovoljno. Osetim baš ono olakšanje koje sam i tražio. A sumnje u to da li sam sve uradio kako treba iščeznu. Ništa se nije promenilo u centru za reciklažu otkako sam bio tamo. Roboti užurbano jure, gomile otpada rastu i smanjuju se, sarkofazi bruje dok drobe sve što čovečanstvo odbaci posle upotrebe. Odem do najudaljenijeg od njih. Poklopac je podignut. Kleknem ispred sarkofaga i isključim odlaganje aktivacije podešeno na tajmeru. Ostalo je otprilike još sat vremena. Toliko sam dao sebi da se predomislim. Otišao sam do katedrale da se pomolim da imam dovoljno snage da se ne vratim ovamo. Da sve ostavim kako jeste. Da pobegnem od telesnih nastranosti. Da završim sa tim. Da sačekam da se tajmer

uključi i da se sve sredi. Ali nije u pitanju bila samo žudnja. Nije bilo samo to. Jednostavno sam zamislio koliko bi skučena bila unutra, pod tim zatvorenim poklopcem... Jednostavno nisam mogao da razbijem njenu lepotu na atome. Nagnem se ka Aneli i poljubim je u usne. Pilule za spavanje trebalo bi da deluju još dva sata, ali ona zadrhti i otvori oči.

P O G L AV L J E X I

ELEN-BEATRIS

I

„ mate li Kartel?” „Od tekila imamo samo Golden Ajdol i Fransisko de Oreljana”, kaže konobar, skupivši usne. Flaša i jednog i drugog košta više od moje mesečne plate. „Idol, dupli”, kažem i klimnem glavom. „A za vas, gospođice? Kao što vidite, danas smo u kolonijalnom stilu i preporučio bih da probate južnoafrička crna vina.” Vrući vetar nanosi mi zrna peska u lice. U vazduhu se osećaju mirisi začina; nebo je obojeno u grimizno i žuto; drveće - crno na narandžastoj pozadini - njiše svoje široke grane, a krdo rogatih antilopa hita da uroni u tamu koja se spušta, nesvesne toga da nemaju kuda da žure. Platnena nadstrešnica koja nam se proteže nad glavama da nas zaštiti od projekcije sunca blago se njiše i leprša na vetru koji proizvodi turbo-ventilator. Kafe Tera, nivo hiljadu dvesta, kula Mlečni put. Verovatno najskuplji restoran u kome sam ikad bio. Ali, sa druge strane, ovo je posebna prilika. „Ja ću samo vodu. Sa česme”, kaže Elen. „Naravno”, kaže konobar, nakloni se i nestane. Elen nosi pilotske naočari, kosa boje meda začešljana joj je naviše

iznad čela, a pozadi vezana u konjski rep. Nosi safari jaknu sa podignutom kragnom, pantalone sa džepovima i grube čizme do gležnjeva na pertlanje. Očigledno je znala šta je današnja tema u kafeu Tera. „Te životinje...”, okrene svoj savršeni profil ka meni i pogleda udesno, ka savani. „Već odavno više ne postoje. Nije ostala ni jedna jedina.” Porodica žirafi zaustavi se pedeset metara od nas. Roditelji jedu lišće sa drveta akacije, mladunče trlja svoje meke roščiće o majčine zadnje noge. „Ni savana više ne postoji”, kažem, učtivo nastavljajući razgovor. „Razrovana je ili prekrivena zgradama.” „A ti i ja gledamo uživo prenos iz prošlosti...” Zavrti svoju malu tabakeru kao čigru. „Zapravo, to je snimak napravljen panoramskim kamerama”, napomenem, za svaki slučaj. „Nisi nikakav pesnik.” „Definitivno nisam pesnik”, kažem, osmehnuvši joj se. „Ne znam, jesi li ikada video insekte u ćilibaru?” Elen otvori tabakeru i izvadi jednu crnu cigaretu. „Bube su se u praistorijska vremena uhvatile u svežoj smoli, a onda se smola stegla i... Imala sam nekada poluloptasti komad ćilibara u kome je bio leptir slepljenih krila. Kada sam bila devojčica.” „Hoćeš da kažeš da je ova savana oko nas poput ogromnog komada ćilibara u kome su ove nesrećne zveri zauvek zarobljene?”, kažem, pokazujući glavom na malu žirafu, koja skakuće i izaziva oca gurkajući ga u noge; njen otac i ne oseća šta se dole dešava. „Ne”, kaže ona i povuče dim cigarete. „Kao da su oni izvan polulopte od ćilibara. Mi smo ti koji smo unutra.” Konobar mi donese moju duplu tekilu, a njoj čašu česmovače. Elen hvataljkama ubaci u nju nekoliko kockica leda i gleda ih kako se tope. „Da li se plašiš starosti?”, pitam i progutam polovinu svog Idola. Ona srče vodu kroz slamčicu i pogleda me nevidljivim očima kroz svoje naočari za izlaske po klubovima. „Ne.” „Koliko imaš godina?”, pitam. Slegne ramenima. „Koliko imaš godina, Elen?” „Dvadeset. Uostalom, svi smo mi dvadesetogodišnjaci, zar ne?”

„Ne svi”, kažem. „Da li si zato želeo da me vidiš?” Ljutito odloži čašu i ustane. „Ne”, kažem, stiskajući pesnice. „Ne zato. Reč je o tvom mužu.” Pre nego što uđem da vidim Eriha Šrajera, posisam tabletu za smirenje. Dok ona ne počne da deluje, smirujem nervozu ponavljajući mantru koju sam sam sastavio: Slabić. Slabić. Slabić. Nikogović. Nikogović. Nikogović. Bedni beskičmenjak, govorim sebi. Ispružim ruke pred sebe i polako izdahnem. Čini mi se da ne drhte. I onda konačno pozovem lift. Običan neboder: nivo iznad - proizvođač ugradnih čipova; nivo niže - poslovnica korporacije koja se bavi prodajom algi i paste od planktona. Šrajerova kancelarija okružena je mnoštvom drugih kancelarija: advokati, računovođe, poreski savetnici i bog će ga znati ko još. Na njegovim vratima jednostavno piše: „E. Šrajer”. To bi mogao da bude neko ko prodaje aditive za hranu, ili notar. Prvo recepcija: neugledna sekretarica i hrizanteme od kompozita. Iza toga vrata, koja deluju kao da vode u toalet. Iza toga, petorica službenika obezbeđenja i bafer skener. Dok sistem proverava da li nosim eksploziv, oružje, radioaktivne materije i teške metalne soli, zarobljen sam u tesnoj, hermetički zatvorenoj kutiji. Skener usisa vazduh, merač radijacije otkucava, zidovi me sabijaju. Čekam i preznojavam se u tišini, čekam i preznojavam se. Konačno se upali zelena lampica, rampa se podigne i mogu dalje. Šrajer me čeka. Jedini nameštaj u ogromnoj kancelariji su radni sto i dve stolice. Od onih najjednostavnijih koji bi se uklopili u svaki restoran brze hrane. Ali ovo nije skromnost, ovo je prefinjena ekstravagancija. Iskoristiti samo dva od sto kvadratnih metara i opremiti ostatak neprocenjivim praznim prostorom - e to se zove stil. Dva od četiri zida su od stakla, sa pogledom na veličanstvenu Kulu Panteon, koja je cela u vlasništvu Partije besmrtnosti: džinovski stub od belog mermera uzdiže se dve hiljade metara uvis, krunisan replikom Partenona. Tamo se održavaju godišnje konferencije partije, tamo su sedišta svih glavešina partije, tamo svi mogući političari sa svih strana kontinenta dolaze da iskažu poštovanje. Ali iz nekog razloga Šrajer više voli da se divi pogledu na Panteon spolja.

Druga dva zida prekrivena su projekcijama vesti, specijalnih izveštaja i grafikona. Na centralnom ekranu prikazan je čovek koji se šepuri - privlačno lice sa zalizanom smeđom kosom, uredno potkresani brkovi i telegenične bore na čelu. Zaledim se na vratima i pokušam da umirim srce. Ali ako senator motri na mene, ako zna o čemu razmišljam, ne pokazuje to. Pokaže rukom na stolicu kao da se nije dogodilo ništa neobično. „Sedi!”, kaže, a onda se usredsredi na vesti. „... počinje sledeće subote. Teodor Mendez planira da se sretne sa vođama Ujedinjene Evrope i obrati se parlamentu. Poseta panameričkog predsednika je prvenstveno fokusirana na probleme prenaseljenosti i borbe protiv ilegalnih doseljenika u državama globalnog Zapada. Mendez, pop-libertarijanac po ubeđenju, poznat je po svom kritičkom stavu prema Zakonu o Izboru...” „Ameri će da nas uče kako da živimo!”, frkne Šrajer. „’Kritički stav!’ Liberalni fašista, eto šta je on! Upravo je kroz Kongres progurao zakon za pooštravanje uslova kvote. Početne cene na aukcijama porašće za dvadeset posto!” „Možda se sećate da se takozvani sistem ’zlatne kvote’ koji se u Panamerici koristi za dodeljivanje besmrtnosti fundamentalno razlikuje od evropskog sistema. Vakcinacija stanovništva protiv starenja prekinuta je dve hiljade trista pedesete. Određeno je da broj vakcinisanih ljudi bude sto jedna milijarda, osam stotina i šezdeset miliona, trista hiljada i sto četrdeset sedam. Svake godine, usled nasilnih smrti, nesreća i samoubistava, izvestan broj zagarantovanih mesta se oslobode i ta mesta se, iz očiglednih razloga, zovu ’zlatna’ i prodaju na posebnim državnim aukcijama.” Ne gledam u ekrane ili voditelja koji prežvakava detalje panameričkog sistema pop-kontrole sa kojima smo ionako već upoznati. Pažljivo motrim na Šrajera. „A pogodi ko će dobiti zagarantovano mesto?”, kaže, pucnuvši prstima. „Celim Panamom vlada dvadeset hiljada porodica, koje mogu da se razmnožavaju koliko im je volja. Šta misliš, čemu podizanje granice za aukcije? Da sirotinja ne bi ni pokušala da uzme deo kolača i time ga ogadi bogatašima. Jer, naravno, oni ionako nemaju nikakve šanse da pobede. Reci mi onda, po čemu su oni bolji od Rusa, koji su svakodnevno izloženi podsmehu na svim medijima?” Spoljašnja ljuštura Eriha Šrajera je ista kao i pre - preplanulo lice sa naslovne strane, glas voditelja koji podsvesno uliva poverenje,

besprekorno svetlo odelo u čijim je unutrašnjim džepovima ceo svet. Ali danas se kroz plastični sjaj nazire još nešto... Otvoreniji je sa mnom i počnem da sumnjam da je Šrajer možda ipak ljudsko biće. Kao da sam mu time što sam ubio Aneli postao drag... Ili sam tako postao njegov saučesnik. Valjda veruje da sam je ubio, zar ne? „Taj sistem je star sto godina”, oprezno kažem. „Ništa novo.” „Zašto onda mislite da taj prokleti kicoš dolazi ovamo?” Reporter mi odgovori umesto Šrajera. „Poseta Teda Mendeza prethodi njegovom dugo očekivanom obraćanju Ligi nacija, gde namerava da iznese na glasanje nacrt Deklaracije o pravu na život, koja zabranjuje preventivne mere za kontrolu brojnosti populacije...” „Čuješ li ti to?” Senator udari dlanom o sto. „Prodaju besmrtnost samo vlasnicima platinumske kartice, a nas osuđuju zato što smo svima dali jednaka prava. Aukcije... Svaka od tih aukcija je kao preki vojni sud. Trojici poštede život, a sve ostale streljaju. I oni to zovu humanim. Država pere ruke od tog problema i ubire zaradu, a građani neka se pobiju međusobno oko vakcine. Suština je u tome da je ovo američki san na delu. Svako može da uštedi za besmrtnost... ako je dovoljno uporan i nadaren!” Na ekranima se pojavi gostujući analitičar i podseti nas da je Mendez izabran sa malom većinom i kako mu od tada rejting pada, koliko je malo vremena ostalo do sledećih izbora i da on sada pokušava da iskoristi svoj krstaški pohod u Evropu kako bi popravio svoj položaj: njegovi rivali, demokrate, neumorno se zalažu za društvenu jednakost po evropskom modelu. Gledam kako se usne analitičara pomeraju i krajičkom oka posmatram Šrajera - prezrivo začkilji, udara dlanom o sto... Zašto sam to uradio? Zašto sam je ostavio u životu? Zašto sam se oglušio o direktno naređenje? Šta je to zakazalo u meni, koji osigurač je pregoreo? Koje strujno kolo je prekinuto? Poneo si se kao slabić, kažem sebi. Nije nikada trebalo da te puste iz internata. Šrajer na trenutak odvoji pogled od ekrana - želi nešto da kaže. Želim da kaže: „Nego, sećaš se šta se dogodilo sa Bazilom? Čuo sam da ste u tvom odredu imali nekog pod tim imenom...” Ako zna sve o meni, onda sigurno zna i to. „Naravno... dodeliti pravo na večni život svima koji se rode je

nehumano, ali osuditi svakog sa godišnjom zaradom manjom od milion je vrhunac darežljivosti...” „Teodor Mendez je često kritikovao Evropsku partiju besmrtnosti zbog surovih mera koje zahteva kako bi se kontrolisala populacija. Po predsednikovom mišljenju, ove nehumane mere razaraju instituciju porodice i podrivaju same temelje društva...” „A koliko je porodica u Panamu u kojima su otac ili majka rođeni čak i pre trista pedeset godina i još uvek su živi, mladi, ali sva njihova deca, pa čak i unučad, davno su osedela i umrla?”, pita senator analitičara koji ne prestaje da melje. „I tako celog svog večnog života štede i štede, kako njihova voljena praunuka ne bi morala da se plaši smrti - a gospodin Mendez tek tako podigne granicu za dvadeset procenata. I sada će devojčica ipak morati da ostari i umre. Nije važno, možda će se njen večno mladi pradeda toliko uzrujati pa će izvršiti samoubistvo i osloboditi zagarantovano mesto za one koji mogu da ga priušte. Odličan, pravedan sistem. Primer koji treba slediti.” „Predsednik Mendez je poznat po svojoj primedbi da je koalicija Nacionalne demokratske partije Salvadora Karvalja i Partije besmrtnosti najveća sramota Starog sveta još od primirivanja sa Adolfom Hitlerom...” „Voila!”, uzvikne Šrajer. „Eto na šta se, kao i uvek, vraćamo! Na Hitlera! Na naciste. Budale! Što se ne vratimo sve do Barbose?” Smanji ton na nulu i jedan minut nastavi da korača po kancelariji, besno mrmljajući. Na utišanim ekranima vidi se Bajkostal siti, zgrada koja izgleda kao da su je sagradili divovi i pruža se od zapadne do istočne obale Panamerike. A onda čuveni Zid od sto stopa, kojim se Panam ogradila od zagnojenog čira prenaseljene Južne Amerike, koju razdiru ratovi kriminalnih bandi. Nekoliko kadrova koji prikazuju horde imigranata koje jurišaju na Zid. A onda njegovi branitelji. Samo dvadeset zaposlenih duž čitavog perimetra. Sve ostalo rade roboti koji zastrašuju, lociraju, ubijaju, spaljuju tela i rasipaju pepeo na vetru. Roboti nam definitivno čine život lagodnijim. Šrajer konačno počne da lupka prstima po stolu. „Naravno da moramo da iznesemo tačne informacije zbog posete Njegove svetosti...” - pokaže glavom na Mendeza koji otvara usta kao riba. „Zato ono što ćeš obaviti moraš da obaviš bez greške.” Klimnem glavom. Tako je. Moram. Dugujem mu. Dugujem i njemu i sebi. Osmehnem se, ali on pogrešno shvati moj osmeh.

„Jane! Obećao sam ti unapređenje, sećaš se? I poveren ti je veoma važan zadatak. Zabrljao si, a onda, istina, pokušao to da ispraviš - ali sada sigurno ne želiš samo da se vratiš u svoj odred kao zamenik komandira?” Slegnem ramenima. Kajem se zbog onoga što sam uradio. I onoga što nisam. Bio je to trenutak slabosti i ne srne se više nikada ponoviti. Da samo juče nisam bio takav bedni, slabi, beskorisni idiot. Sve što želim je da ipak jesam ubio Aneli. „Zato sam te pozvao ovamo. Umesto da bude spaljen, tvoj lični dosije je ponovo kod mene.” „Spreman sam.” „Locirali smo tajnu laboratoriju u kojoj proizvode protivotrov za vaše injekcije. Nelegalna proizvodnja.” „Šta?” „Baš tako. Neki pametnjakovići su otkrili kako da blokiraju akcelerator. Sve dok ljudi koji su dobili injekciju budu nastavili to da uzimaju, neće stariti. Zamisli nešto poput briselske terapije, samo delotvornije - i u rukama kriminalaca.” „To su verovatno samo obični šarlatani! Ima ih svuda...” „Ova osoba je dobitnik Nobelove nagrade.” „Ali mislio sam da je ministarstvo sve virologe uzelo pod svoje, još od...” „Ne pričamo ovde o tome kako se to dogodilo, već kako da to popravimo. Jasno ti je kakve bi mogle biti posledice ovoga?” „Ako to smeće zaista deluje...” Pokušam da zamislim šta bi zapravo moglo da se dogodi: prava noćna mora. „Pustiće drogu na crno tržište. Milioni ljudi su dobili injekciju i svakom od njih trebaće doza svake nedelje... ili svakog dana! To je kao heroin, strasnije od heroina! Kako ćeš ih sprečiti da kupuju drogu?” „Izolovaću ih?” „Zatvorićeš ih sve u koncentracioni logor? Beringa su već poredili sa Hitlerom i sam si to čuo. Ali ne postoji drugi način. Ovo će privući toliko veliki novac, da protiv toga nećemo moći da se borimo. Svi ilegalni farmakolozi i drugi alhemičari koji krišom pripremaju svoj placebo, postaće mreža dilera ovih zločinaca. Mafija će ih štititi. A svako onaj ko je dobio injekciju postaće njihov pokorni rob, jer će živeti od doze do doze. Ali zaboravi na mafiju... Kada se Partija života dokopa ove supstance...”

„Ali sigurno će napraviti nove akceleratore?” „A Besmrtni će morati da nađu milione ljudi i ponovo im ubrizgaju injekciju”, prigovori Šrajer. „I sam znaš da Falanga nije toliko velika... Teško da će njeni resursi pokriti i potragu za novim prekršiteljima. Potpuni kolaps, Jane, eto šta nam se sprema. Potpuni i apsolutni kolaps. Ali najgore je to što...” „Niko nas se više neće plašiti”, kažem. Klimne glavom. „Mnogi se uzdržavaju od reprodukcije samo zato što je kazna bila neizbežna. Ako oni koji se kolebaju saznaju da postoji lek...” Šrajer duboko udahne i pritisne slepoočnice kažiprstima, kao da se boji da će mu se, ako to ne uradi, lice rasplesti po šavovima i odvojiti od kože i njegova uobičajena maska dobronamerne ravnodušnosti će se odlepiti. „Sve će se srušiti, Jane. Ljudi će proždirati jedni druge. Zar misliš da je ikoga briga koliki je evropski energetski deficit, ili koliko usta mogu da prehrane farme skakavaca? Pitam se koliko treba da skoči cena pakovanja algi da bi se ljudi pobunili? Početkom dvadesetog veka ukupna populacija na celoj planeti Zemlji bila je sedam milijardi. Do kraja veka iznosila je četrdeset milijardi. A posle toga se duplirala na svakih trideset godina - dok ljudi nisu bili primorani da za život plaćaju životom. Snizi tu cenu na groš - i to je kraj. A ako se naša populacija uveća samo za trećinu... Nestašice, glad, građanski ratovi... Ali ljudi odbijaju da bilo šta shvate, zabole ih za ekonomiju ili za životnu sredinu, previše su lenji ili uplašeni da misle. Žele samo da se prežderavaju i tucaju. Možeš samo da ih zastrašiš. Noćni upadi, Besmrtni, maske, prinudni abortusi, injekcije, starost, poniženje, smrt...” „Internati...”, dodam. „Internati”, složi se Šrajer. „Slušaj, ja sam romantik... Voleo bih da sam romantik. Voleo bih da smo svi mi uzvišenija bića. Oslobođeni sujete, gluposti, niskih strasti. Voleo bih da smo svi dostojni večnosti. Moramo da dostignemo novi nivo svesti! Ne možemo da ostanemo majmuni i svinje. I ja pokušavam da se obratim ljudima, da razgovaram sa njima kao sa sebi ravnima. Ali šta ja tu mogu ako se oni ponašaju kao glupe zveri?” Senator izvuče malu fioku iz stola, izvadi blistavu pljosku i primakne je usnama. Ne ponudi me. „I kakva je ta laboratorija?”, pitam.

Zagleda se u mene i klimne glavom. „Nije baš na najboljem mestu za nas, u samom centru rezervata. Ako sve budemo radili zvanično, trebaće nam gomila odobrenja i negde će neizbežno procuriti. Zamisli samo ako štampa uđe tamo i policija mora uživo da se rve sa tim leševima... To nam nikako neće ojačati poziciju. A sve to tokom Mendezove posete. Ali ne smemo da čekamo da se Njegova svetost udostoji da napusti Evropu: svaki sat je važan. Čim ova droga dospe na tržište, sve je gotovo. Biće nemoguće vratiti duha nazad u lampu. Treba nam iznenadni napad. Čistka. Jedan odred Besmrtnih, hirurški precizno. Da uništi laboratoriju, svu opremu i sve eksperimentalne uzorke. Bez novinara, bez protesta, ne smeju ni da saznaju šta se dogodilo. Čak ni Besmrtni ne smeju da znaju šta rade niko osim tebe. Dovedi mi naučnike nepovređene. Mogu da rade za nas.” „Jesu li tamo sami? Ti naučnici? Ili ih je možda Partija života već uzela pod svoje okrilje?” Namršti se. „Ne znamo. Tek smo juče obavešteni o laboratoriji, nismo još stigli sve da proverimo. Ali čak i ako im se teroristi još nisu obratili, samo je pitanje vremena. Uglavnom, moramo ovo odmah da izvedemo. Jesi li spreman?” Posle onoga što sam uradio Aneli, osećam se kao da sam umazan govnima. Smrdim i želim da se operem. Ono što moram, ono što apsolutno moram da uradim jeste da se iskupim za ono što sam uradio... Za ono što radim. A ovo mi je šansa. Ali umesto da jednostavno kažem: „Da, gospodine!”, kažem: „Ima tu samo jedno ali’. Neću da mi ponovo uvalite neke psihopate. Dosta mi je stresa. Ne podnosim ga baš najbolje, kao što smo poslednji put otkrili. Vodim sa sobom svoj odred.” On vrati pljosku u sto i ispravi se. Izvije obrvu. „Ako ti tako kažeš.” Pošto ostavim Šrajera, pozovem Ala. „Već sve znam”, kaže promuklim glasom. „Čestitam.” „Na čemu?” „Na novom poslu. Što si me istisnuo.” „Šta? Slušaj, Ale, nisam...” „Dobro, samo napred”, prekine me. „Tek treba da pozovem ostale.” Al prekine vezu, a Šrajer se više ne javlja. Mogu da se slikam sa

svojim pitanjima. Nije važno, kada ovo prođe, ubaciću Ala nazad na posao. Nisam ja tražio ovo unapređenje. Ne ovo i ne ovako. Sat i po kasnije okupimo se na stanici podzemne železnice u Kuli Alkazar. Pružim ruku Alu, ali on je ignoriše. „Momci”, kaže. „Jan je sada zapovednik našeg odreda. Naređenje sa vrha. Eto. Preuzmi, Jane. Sada ti raspoređuj.” I preda mi zaključanu, pljosnatu kutiju u kojoj je ubrizgač. Samo zapovednik odreda može prestupnicima da ubrizga akcelerator. Znači sada sam veliki dečko, odrastao. Dokoni žamor utihne. Danijel, koji je raširio ruke da me zgrabi u svoj medveđi zagrljaj i kaže: „Gde si, bre, zamlato?”, predomisli se, Viktor zapanjeno blene u mene, a Bernard se glasno nasmeje: „Oho-ho! Pregrupisanje!” „Koga ćeš postaviti za svoju desnu ruku?”, pita Al, gledajući pored mene, kao da ga je baš briga. „Tebe.” Kratko klimne glavom. Sasvim očekivano. „Pa?”, pita. „Kakav je zadatak. Znaš, iz nekog razloga nisu se potrudili da me obaveste.” Iskoračim napred. „Danas hvatamo neke starce”, objasnim svima. „U ovoj kuli nalazi se veliki rezervat, pedeset nivoa. Na nivou četiristo jedanaest nalazi se dobrotvorna fabrika...” - pogledam na komunikator - „... koja proizvodi ručno rađene božićne ukrase.” Bernard zaurla od smeha. „Naša meta je unutra. Ilegalna laboratorija. Naš zadatak je da je celu rasturimo i pohvatamo pametnjakoviće koji su se unutra zavukli.” „Fin poslić! Napredak u odnosu na bockanje onih ženski”, kaže Viktor i pozdravi me podigavši palac. „Kakva je ta laboratorija?” pita Al. „Biološka. Nešto u vezi s virusom.” „Oho! A zar ne bi trebalo da imamo zaštitna odela? Ili bar respiratore?” „Ne, neće biti nikakvih problema”, izjavim. Zabole me što mi Šrajer nije ponudio jebena odela. Želim da ovo bude opasno. „Trebalo je da tražiš zaštitu”, insistira Al. „Ko god da te je poslao da obaviš taj posao, životi momaka su važniji.”

Danijel prekrsti ruke na svoje široke grudi i cokće sa neodobravanjem. Aleks jednom trgne glavom, pa još jednom - slaže se. Anton i Benedikt ništa ne kažu, pažljivo slušaju. „Kažem vam, sve je u redu.” „Ko je u pitanju?” „Šta?” „Ko je u pitanju? Ko nas šalje unutra?” Sad čak i Viktor i Bernard prestanu da se peckaju i naćulje uši, iako se još uvek osmehuju. „Slušaj, Ale... Zar je važno?” „Važno je jer je naš posao pop-kontrola. Tačka. Za sve ostalo tu su policija i specijalci. A ako neko želi da me upotrebi za nešto drugo, voleo bih da ga lično pitam zašto ja to moram da uradim? I za koga? Za državu? Tajne laboratorije... Otkad se Besmrtni bave time?” Odred okleva, niko ne želi da se meša, niko ne želi da se zauzme za mene. Danijel se mršti. Bernard je usredsređen na to da juri jezikom nešto po ustima. Al čeka odgovor. „Od samog početka, Ale”, kažem mu uz osmeh. „Samo to tebi niko nikada nije rekao. Znali su da ne bi mirno spavao.” „Ma idi dođavola!” Viktor se okrene na stranu i zakikoće. Bernard se isceri, pokazujući zube. „Dobro, dosta ćaskanja”, kažem. „Stigao je lift.” Kada na tabli ukucam broj „411”, lift me otvoreno upozori: „Spremate se da posetite posebnu zonu za ljude starije dobi. Da li potvrđujete?” „Maske stavljamo pred sam napad”, podsetim ih za svaki slučaj. „Mesto vrvi od onih kojima je ubrizgana injekcija, a znate da nas oni baš mnogo ne vole.” „Hvala što si nas prosvetlio”, kaže Al i nakloni se. A ja u sebi čestitam senatoru Šrajeru što je sve tako sjajno organizovao. Lift se spušta sporo kao puž, kao neki na brzinu progutani, polusažvakani zalogaj hrane niz mlitavi, suvi jednjak nekog starca. A onda se vrata otvore i nalazimo se u središtu pakla koga je naslikao Boš. Nivo četiristo jedanaest vrvi od sporih, naboranih, pogrbljenih stvorenja, pokrivenih staračkim pegama, bezbojne, krte kose, sa mesom koje se odvaja od kostiju, koji sa neverovatnim naporom vuku

otečene noge prkoseći smrti - ili čak nisu ni dovoljno živi da se samostalno kreću pa se vozikaju u sopstvenim električnim mrtvačkim kolima. „I-ha!”, uzvikne Bernard. Unutra bazdi. Ovo mesto zaudara na starost, na blisku smrt. To je jak miris, ljudi ga namirišu kao što ajkule namirišu i najmanju kap krvi. Namirišu ga, uplaše se i brže-bolje ga priguše. Dovoljan je samo jedan pogled na nekog starca da vas smrad njihove smrti celog prožme. Ne znam kome je palo na pamet da starce šalje u rezervate. Ne sviđa nam se pomisao da pripadamo istoj biološkoj vrsti kao oni, a njima se ne sviđa što mi tako razmišljamo. Verovatno bi se ionako sakrili od nas. Prijatnije im je kada su jedni sa drugima, dok zure u tuđe bore koje su poput njihovih odraza - ne osećaju se kao izopačenici, otpadnici ili tanatofili. Pogledaj, govore sebi, isti sam kao i svi ostali. Uradio sam sve kako treba. A mi se pretvaramo da ovi getoi uopšte ne postoje. Naravno, staraca ima i van rezervata i niko ih neće pretući ili ponižavati u javnosti, samo zato što izgledaju tako odvratno. Ali čak i u najvećoj gužvi, prostor oko neke stare osobe je prazan. Svi uzmiču od njih, a oni najočajniji - možda oni čiji su roditelji umrli od starosti šalju im milostinju bez ikakvog direktnog kontakta. Ja lično ne mislim da im treba zabraniti da se pojavljuju u javnosti. Na kraju krajeva, ovo je Evropa i oni su građani, baš kao i mi. Ali da se ja pitam, doneo bih zakon koji bi ih naterao da nose nekakav uređaj koji šalje akustični signal upozorenja. Kako bi normalni ljudi alergični na starost mogli da se na vreme sklone s njihovog puta da im to ne bi upropastilo dan. Starci ovde pokušavaju da organizuju sebi nekakav život i pretvaraju se da neće sutra umreti: prodavnice, lekarske ordinacije, spavaonice. Bioskopske sale, staze sa zimzelenim kompozitnim biljem prekrivenim prašinom. Ali tu i tamo, među bezbrojnim natpisima za reumatologe, gerontologe, kardiologe, onkologe i zubne protetičare, stoje crni natpisi za pogrebne službe. U životu nisam upoznao kardiologa, a rak je navodno pobeđen pre sto pedeset godina, ali starci stalno imaju problema s tim; a izvan rezervata ne možete da nađete nijedno pogrebno preduzeće. „Liči na grad koji su osvojili zombiji, jelda?”, kaže Vik, munuvši Bernarda laktom.

Zaista liči. Nismo zaraženi starošću, ne trulimo živi, ali zombijima nismo potrebni. Ova stvorenja previše su zaokupljena time da se ne pretvore u prah - nemaju vremena za deset balavaca. Starci besciljno tumaraju, suznih očiju i opuštenih vilica. Aljkavi, pokriveni flekama od hrane, bolesno rasejani. Mnoge od njih tokom poslednjih godina izdaje sećanje, a razum im se raspada. Dobijaju nekakvu pomoć, šta god se nađe: u socijalnoj službi rade lokalci, oni bolje očuvani. Smrtnici najbolje razumeju probleme smrtnika. „Pogledaj samo onu lepoticu”, kaže Bernard uperivši prst u raščupanu sedu staricu sa ogromnim, oklembešenim grudima i namigne klempavom Bernardu. „Kladim se da bi čak i nju zaskočio u internatu!” „Zašto ovde nema dece?”, pita mlada bitanga na obuci. „Mislio sam da su ovde zajedno... Roditelji i deca.” „Porodice su odvojene na drugom nivou”, objasnim mu preko volje. I dalje mi od njega udari krv u glavu. „Ovo ovde su neizlečivi slučajevi, nikome ne trebaju. Kako se zoveš?” „Dođavola!”, uzvikne i strese se kada ga neki dementni, zabalavljeni idiot uhvati za rukav. Zašto je ovaj bedni slabić morao da zameni Bazila? Kako je Bazil uopšte mogao da bude zamenjen? Jedva se uzdržim da ga ne ošamarim. Pored nas protandrče elektro-auto sa upaljenim svetlima, crveni krst i dve crne vreće pozadi. Zaustavi se, uguravši se prednjim delom u gomilu. Starice počnu da nariču, uzdišu i krste se. Klinac mi kaže neko ime, ali kao da sam ogluveo pred tim prizorom. Pljunem na pod. Ovo je pravi raj za jebene trgovce dušama. Aleks - onaj što je stalno nervozan - promrmlja sebi u bradu: „Zašto li sam mislio da njima deset godina proleti kao jedan dan?” Deset godina im zvanično ostane da žive posle injekcije. Ali to je prosečna cifra. Neke od njih akcelerator će uništiti i brže, neki će moći da izdrže malčice duže. Ali ishod je uvek isti: ubrzano biološko starenje, demencija, inkontinencija, ukočenost i smrt. Društvo ne može da čeka da neko ko je napravio pogrešan izbor prirodno ostari; osim toga, ako im samo oduzmete njihovu besmrtnost, za nekoliko decenija izrodili bi toliko kopiladi da bi svaki naš trud bio uzaludan. Zato im ne ubrizgavamo antivirusni preparat već drugi virus, akcelerator. On izaziva sterilitet i kroz nekoliko godina

potpuno razara telomere u njihovoj DNK. Starost brzo, užasno i očigledno, proždire pacijenta - kao opomena za druge. Nivo četiristo jedanaest organizovan je kao komšiluk sagrađen u studiju za snimanje filma o nekom idiličnom gradiću koji nikada nije postojao. Samo što su trospratnice koje su nekada bile ofarbane u različitim bojama odavno sve izbledele. A sve se to nalazi pod sivom tavanicom; umesto azurnoplavog neba sa oblačićima, na njoj je mreža ventilacionih i kanalizacionih cevi. Ovaj rezervat je verovatno nekada bio zamišljen kao veseli dom za stare, mesto u kojem se deca ne bi stidela da ostave svoje roditelje. Ali u nekom trenutku onima koji su osnovali ovaj lepi gradić nije više bilo važno da ovde prodaju usluge; roditelji jednostavno nisu imali gde drugde da odu. A niko od njih se nije ovde zadržao dovoljno dugo da mu dekor zaista dosadi. Zamislite sledeću scenu: snažan, doteran mladić u skupom odelu, koji kao da je nekom zabunom zalutao ovde, pokušava da otkači sedokosu ženu upalih očiju sa svog rukava. „Jedva da više i dolaziš ovamo”, jadikuje. „Dođi, upoznaću te sa svojim prijateljima!” Mladić gleda oko sebe kao da je zarobljen; očigledno se kaje zbog trenutka slabosti. Promrmlja majci nekakav nevešt izgovor i potrči. Nije ni trebalo da dolazi ovamo: samo ih ostaviš i to je to. Čemu odugovlačiti s tim još deset godina? Usput ne naletimo više ni na jednog takvog idiota. Sledeći uputstva komunikatora, uđemo u jednu od lažnih zgrada. Dugačak hodnik, niski plafoni, jedna svetlosna dioda za beskonačni hodnik. Ventilacija se naizmenično uključuje i isključuje, pa dotok vazduha kroz rešetke podseća na dah nekog ko umire od zapaljenja pluća - jednako slab, vreo i smrdljiv. Sparno je, zagušljivo kao u paklu. Na ofucanim stolicama naguranim duž mračnog hodnika sede ljudisenke. Prestanu da mlate svojim plastičnim lepezama, samo kako bi se uhvatili za srce. Plutaju u jetkom znoju i ne mogu da isplivaju iz njega kako bi pogledali oko sebe, pa neopaženo produžimo dalje. Iznenada se začuje šapat. „Ko je to? Vidiš li, Đakomo? Ko to dolazi?” A onda drugi glas - posle kratke tišine, kao da njih dvoje nisu u istoj sobi, već na različitim kontinentima i razgovaraju preko bakarne telegrafske žice položene na dno okeana pre hiljadu godina. „A? Gde? Gde?” „Eno ih, idu ovuda... Vidi samo kako idu, Đakomo! Nisu starci kao ti

i ja... To su mladi ljudi.” „To nisu ljudi, Manuela. To nisu ljudi, to su anđeli smrti koji su došli po tebe.” „Budalo matora! To su ljudi, mladići!” „Umukni, matora veštice! Umukni, da te ne čuju i odvedu sa sobom...” „Nije im mesto ovde, Đakomo... Šta rade ovde?” „Vidim ih, Đakomo! To nisu anđeli!” „A ja kažem da vidim kako sijaju! Sijaju!” „To je samo tvoja katarakta, ludo! To su obični ljudi! Gde idu?” „Vidiš li ih i ti, Ričarde? Nije im mesto ovde, ovde sa nama, jelda?” „Šta ako idu kod Beatris? Šta ako su poslati kod Beatris?” „Moramo da je upozorimo! Moramo da...” „Čuvamo ulaz, jelda? Nemoj to da zaboraviš... Moramo da dignemo uzbunu!” „Šta da podignemo? O čemu pričaš?” „Ne slušaj ga, brzo, pozovi je!” „Hej... Beatris? Gde je Beatris?” „Ko je ta Beatris?” pita Al, pojavivši mi se tik uz desno uvo i probudivši me iz tuđeg sna. „Nadam se da nismo pošli po nju.” „Ućutkaj ih!” proderem se na njega. „Vik, Ale!” „Razumem!” „Beatris... Dolaze kod tebe...” neko stigne da prošapuće; onda čujem tresak i stenjanje. Ništa ne vidim. Nemam vremena da pogledam. „Napred! Trkom, jebote! Pozvali su odatle! Ka njoj!” Blesnu baterijske lampe jačine milion kandela, a oživele hrpe dronjaka počnu da se migolje i sikću od bespomoćnog besa, uhvaćene u prodornim belim zracima. „Trkom!” uzvikne Al, moja desna ruka, prenoseći moje naređenje. Naše čizme trupkaju po popločanom podu. Čvrsto smo spojeni našom misijom, ponovo smo jedna celina. Ne ljudi, već ofanzivno oružje, sprava za razbijanje, a ja sam njen gvožđem okovani vrh. Vrata koja nam preprečuju put izleću iz šarki, leševi i oni skoro leševi preture se u svojim invalidskim kolicima, prestrašeni šapat širi se pred nama duž ljudskog lanca, pucajući na mestima gde je sledeća karika nagrizena Parkinsonovom ili Alchajmerovom bolešću. I eno našeg cilja, te jebene farse, fabrike božićnih ukrasa. Natpis nad ulazom: „Pravi duh Božića”. Slika - stari i mladi i deca sede na sofi zagrljeni, a iza njih - božićno drvo ukrašeno obojenim

zvonima i vencima svetiljki. Neprirodno smeće; siguran sam da to propaganda Partije života pokušava da iskoristi našu najbolju nedelju prodaje za sopstvene izopačene potrebe. Vrata čak nisu ni zaključana. U radionicama, deformisane iskrivljene prilike nešto nemoćno prčkaju, simulirajući rad. Nešto zagrgoće, onda pokretna traka zaškripi i dahćući i stenjući otpuzi negde: mrzovoljni Morloci tegle kutije svoje bedne robe koja nikom nije potrebna. „Gde je ona?” Radionica se zaledi, kao da su nekog tamo iznenada paralisale moje reči. „Gde je Beatris?” „Beatris... Beatris... Beatris...” Ime šuška po ćoškovima. „Ko? Ko?” pita me neko kreštavim glasom. „Svi uza zid!”, zapovedi Al. „A vi da pazite ovde, jeste čuli?”, prokrklja kepec sa celom prekrivenom pigmentacijom, izmilivši na svetlo ispod gomile kutija. „Znate, mi ovde proizvodimo jedinstven proizvod; o, da! Prave staklene ukrase, čujete? Ne taj vaš šugavi kompozit, već staklo i to baš onakvo kakvo je bilo pre sedamsto godina! Zato, nemoj da mi jurcate ovuda...” Pogledam nervozno oko sebe. Jel’ ovo zaseda? Da li smo imali sreće da stignemo ovamo pre plaćenih ubica Partije života? Setim se njihovih prežvakanih lica; u poređenju sa jurnjavom za dosadnim starcima, sukob sa njima bio bi sasvim druga priča. Treba li da kažem svojim ljudima od čega ovde zapravo treba da strepe? Da im kažem, ili nemam prava na to? „Hej, hej!” Bernard smiruje kepeca ščepavši ga za bradu. „Hvala na informaciji. Sve ćemo ovde da razlupamo, ako ne...” A onda se iznenada začuju zveket i tresak... „Ovuda!”, pobedonosno uzvikne Viktor. „Ovuda!” Iza zavese od providnih plastičnih rezanaca nalazi se velika dvorana. Tu su još jedna, teška i hermetična, vrata, samo što su zaglavljena kao da pate od reume. Ljudi koji se skrivaju iza njih nisu mogli da ih zatvore pa su se zaledili, nadajući se da ih nećemo naći. Ali mi uvek svakog nađemo. „Maske!”, naredim. „Nema više smrti!” „Nema više smrti!” deset grla odgovori kao jedno. I uletimo u pakao poput anđela sa kojima nas je pomešao stari Đakomo, kome je katarakta razbistrila vid.

„Svetlo!” Unutra su stolovi, autoklavi, molekularni štampači, serveri, glavni sistem, police sa zapečaćenim bočicama i epruvetama - a sve je izanđalo, prljavo, prastaro. U suprotnom uglu je prozirna kocka sa vratima - hermetički zatvorena komora za eksperimentisanje opasnim virusima. A u središtu ovog muzeja stoje njegovi kustosi - gnusno i žalosno trojstvo. Starac na samrti, obavijen cevima katetera - kao da su mu krvni sudovi spolja - sedi u invalidskim kolicima, sparušenih nogu, sa rukama što beskorisno vise i velikom glavom, čije je ćelavo teme pokriveno finim, srebrnkastim kovrdžicama, koja je klonula na stranu i leži na jastuku. Poluzatvorene oči sa kapcima preteškim da bi ih držao podignute. Pored njega stoji iskrivljeni starac sa štapom i kosom ofarbanom u jezivu plavu nijansu. Glatko je obrijan, uredan i doteran, gotovo gizdav, ali kolena mu drhte, a ruka u kojoj drži štap silovito vibrira. Ispred njih, sa rukama u džepovima laboratorijskog mantila, kao da pokušava svojim telom da zaštiti ovu dvojicu, stoji visoka, uspravna starica. Kose oči su joj našminkane, zalisci glatko obrijani, a griva sive kose sklonjena pozadi. Oni su jedini branitelji. Nema ljudi u mantilima sa licima mrtvijim i od naših maski. Nema Rokamore i njegovih prijatelja. Samo ovo troje. Lak plen. Besmrtni ih već opkoljavaju sa svih strana. „Beatris Fukujama 1E?”, pitam kosooku ženu, unapred znajući odgovor. „Odlazite odavde!”, odgovori. „Brišite!” „Idete sa nama. Da li su vam ova dvojica kolege?” „Nigde ona ne ide!”, umeša se matori prdonja sa ofarbanom kosom. „Da je niste takli!” „Vodimo i ovu dvojicu”, kažem. „Rasturite sve ovde!” Da im dam primer, gurnem molekularni štampač sa stola i prepolovim ga zgazivši ga čizmom. Istresem iz ranca deset konzervi boje u spreju. Prislonite upaljač uz jednu i dobićete mali bacač plamena. „Šta to radite?” piskavim glasom poviče starac sa štapom. „Spalite sve!”, kažem i pritisnem dugme. Pruga crne boje pretvori se u mlaz narandžastog plamena. Magija.

„Da se niste usudili!” urlikne starac sa ofarbanom kosom kada Viktor baci kompjuterski terminal o zid. „Zašto? Zašto to radite? Varvari! Hulje!”, hripće starac. Danijel začepi starcu usta. Ostali svi uzmu boje u spreju. „Udrite po epruvetama!”, naredim im. „Slušajte, kreteni!”, uzvikne starica promuklim glasom. Ali niko ne obraća pažnju na nju. „Unutra su virusi! Smrtonosni virusi!” Ovog puta uspe da nam privuče pažnju. „U tim posudama. Ne dirajte ih, ili ćemo svi umreti! Svi!” „Udri po tim prokletim epruvetama!”, ponovim. „Stoj!”, glas sa Alovom maskom me prekine. „Čekaj! Kakvi virusi?” „Šangajski grip! Mutirani šangajski grip! Ako dospe u vazduh, za pola sata ste gotovi!” kaže starica, netremice zureći pravo u Ala. „Kakva je ovo laboratorija?”, pita Al, okrećući se ka meni. „A?” „Rekla sam vam!”, Beatris Fukujama mu odgovori umesto mene. „Radimo sa veoma opasnim infekcijama!” „Laže! Zašto je, dođavola, pitaš...” „Probajte! Hajde, probajte!” Odred se zaledio. Osam pari očiju iz kojih izbijaju strah i sumnja zure kroz proreze na maskama - u mene, u Ala, u ludu staricu. „Virus šangajskog gripa, soj Xi-o i Xi-f”, oštro odbrusi Beatris. „Temperatura četrdeset dva stepena, edem pluća, srčana insuficijencija! Za pola sata! Do današnjeg dana ne postoji nikakav lek!” „Da li je to tačno, Sedamsto Sedamnaest?”, pita maska sa Aleksovim glasom. „Ne!” „Kako znaš?” Beatris zakorači ka meni. „Šta su rekli ljudi koji su te poslali ovamo?” „Ne tiče te se, veštice!” Iz nekog razloga izvadim svoj šoker i pružim ga ispred sebe. Beatris je za glavu niža i duplo lakša od mene, ali prilazi mi samouvereno i razmaknem noge kako me ne bi odgurnula. „Da se nisi usudio da tako razgovaraš sa njom!” Čovek ofarbane kose hteo je da zvuči odlučno i preteći, ali njegov visok, promukli glas pokvari celokupni efekat. „Ali to nam je posao!” umeša se Al. „Kakvo je ovo mesto, Jane?” „Umukni”, opomenem ga.

„Odstupite, momci!”, odluči. „Dok lično ne dobijem odobrenje za ovaj zadatak...” „Nema ovde nikakvog gripa!”, dreknem. „Odlično znate da je to nemoguće u ovim uslovima. Dajte mi to vaše...” Zzz... Beatris poleti unazad i padne na pod, trzajući se. „Ne! Ne!” Oronuli kicoš dohrama do nje, otvarajući prste i šireći ruke. „Ne, ne, ne! Ljubavi, oni...” „Lju-ba-vi?” zakikoće se neko Bernardovim glasom. „Ima li još ikakve vajde od tebe, stari?” „Pokupite je!”, naredim. Ali niko me ne posluša, svi otvorenih usta blenu u Ala. Zavesa od rezanaca se podigne i unutra se ušunja dosadni kepec sa ćelom prekrivenom flekama - isti onaj koji je odlučio da nam održi predavanje o staklenim božićnim ukrasima. „Beatris, da li je sve u redu?”, zakrešti. „Tu smo! Ako išta... Beatris?” „Izvedite ga odavde!” „Ubili su je! Ubili su Beatris!”, urlikne ćelavi kepec. Sa druge strane plastične zavese nemoćno se kreću senke: pobuna na groblju. Ulaze - kostoboljni, kvrgavih prstiju, drhtavih kolena, gegavih nogu, modrih vena, drhtavih brada... Beatris Fukujama nije mogla da nađe bednije i bespomoćnije zaštitnike. Ali, zastrašen blefom stare veštice, moj odred kao da se pretvorio u stubove soli. Moram da razbijem tu čaroliju. Odjurim do police sa bočicama i sve ih zbacim na pod. Preturaju se jedna za drugom, kao domine, padaju i eksplodiraju u mlazevima kristala, poput komada leda bačenih o stenu. „Ne radite to... Ne radite to...”, preklinje veštičin obožavatelj obojene kose, izbezumljeno kolačeći oči i odmahujući glavom. „Preklinjem vas, nemojte...” „Rekao sam vam da nije opasno!”, zarežim na svoje ljude. „Obavite zadatak! Obavite zadatak!” Starac počne da otkopčava dugmad na kragni košulje, pa digne ruke, uhvati se za srce, promuca nešto i skljoka se na pod. „Šta su polomili?”, pita ga kepec. „Edvarde, šta ti je? Edvardu nije dobro!” Al samo stoji i proučava flašice i bezbojnu tečnost koja se prosula iz njih. Ostali zure u njega, čekajući da vide šta će on reći; previše dugo nam je bio zapovednik.

„Vik! Viktore! Dvesta Dvadeset! Imenujem te za svoju desnu ruku! Ale, predaj njemu!” „Đubre!”, odgovori mi. „Znači tako, neki pošteno služe, rizikuju život, satiru se i budu gurnuti u stranu, a drugi naprave svakakva sranja i postave ih za zapovednike odreda! Ah! Nisi ti nikakav zapovednik odreda, čuješ?” „Ići ćeš na sud, drukaro šugava!” proderem se na njega. Al deluje zgranuto kada to čuje. Ostali stoje kao ukopani. Prelazim pogledom preko praznih, crnih proreza. Gde ste svi? „Hajde, Dvesta Dvadeset! Ti i ja smo od istog blata napravljeni! Ti si stvorio mene, a ja tebe!”, nečujno mu doviknem. I Dvesta Dvadeset me čuje. Jedan od Besmrtnih mi, oklevajući, nesigurno salutira. Ali onda sruši celu policu epruveta na pod - napravljene su od nesalomivog materijala - i počne da ih gazi petama. I ostali se pokrenu, kao da su se probudili. Štampači treskaju o pod, kompjuteri bleskaju i varniče, flašice i posude se razbijaju. Drhtavi radnici iz radionice ušunjaju se unutra - ne plaše se da će se zaraziti šangajskom groznicom, ali to još uvek ne znači da je Beatris lagala. Starost je daleko mučnija bolest možda je ono što traže izbavljenje? „Beatris! Beatris! Došli su po Beatris!” „Isterajte ih odavde! Izbacite ih! I na posao!” Konačno počne masakr. Mrtvace koji hodaju omamljuju šokerima, vuku preko poda za noge - glave im vise i poskakuju - i izbacuju ih napolje. Ne znam kako podnose šok - naša srca su od gume, ali njihova su ništavne krpe, mogla bi da se pocepaju. Ali sada nema nazad. Starac ofarbane kose zamlatara nogama po podu i zaledi se. Kada se nagnem nad njim, više ne diše. Uhvatim ga za zglob, nadajući se da ću u hladnom mesu pod tom kornjačinom kožom uhvatiti nekakav puls. Šamaram ga po obrazima - ali ne, mrtav je i počinje da dobija modru boju. Šta ću sad? Nije trebalo da umre! „Ustaj! Ustaj, matora ruino!” Ali gotov je - a ja sam nemoćan kada se radi o oživljavanju ljudi. Fred iz šarene vreće pokušao je to da me nauči, ali ja još uvek ne želim u to da poverujem. „Đubre! Odapeo je, đubre!” Usred tog meteža, Beatris dođe k svesti i žmirkajući se uspravi na podu, a onda tvrdoglava starica negde otpuza. Pored razgoropađenih maski, pored ravnodušnog čoveka-biljke obavijenog puzavicama od

cevi katetera i žica, koji ne haje za naše mahnito orgijanje - a koliko daleko može da pobegne posle udara šokerom? I dok raspomamljeno lomimo i razbijamo njihovo đubre, ona stigne do prozirne komore na kraju hodnika, uvuče se unutra i nešto prošapuće, ulaz u komoru se zatvori, a dok dolazi k svesti, ona nas gleda odatle, gleda, gleda... Tupo, bez suza i vriske... Viktor pripali svoj bacač plamena i upotrebi ga da istopi smrskanu elektroniku i razbijenu laboratorijsku opremu. Ostali, opijeni adrenalinom i divljačkim gnevom, učine isto. „Izlazi!”, kažem, udarajući po staklenom zidu akvarijuma u kome je Beatris Fukujama. Ona odmahuje glavom. „Živa ćeš izgoreti unutra!” „Šta se dogodilo Edvardu?” pokušava da kroz mene vidi kako je pomodreli čovek sa naočarima. Odlično je čujem: unutra su verovatno postavljeni mikrofoni. „Ne znam. Izađi, neko mora da ga pogleda.” „Lažeš. Mrtav je.” Potrebna mi je živa. Beatris Fukujama 1E, vođa grupe, dobitnica Nobelove nagrade i prestupnica, potrebna mi je živa. To je polovina mog zadatka i nimalo ne sumnjam da je legitimno i da ima savršenog smisla. „Sačekaću. Sačekaću pola sata dok virus ne počne da deluje.” „Sad smo kvit”, kažem joj. „Laž za laž. U epruvetama zapravo nije bilo nikakvog gripa, zar ne?” Beatris ne odgovara. Plamen se prikrada oko gomile krša, penje se po ivicama i polako ga obavija, spremajući se da ga celog proguta. Ne plašim se plamena, ova vatra pročišćava. „Hajde!”, kaže Viktor, pljesnuvši me po ramenu. „Deaktivirali smo alarm, moramo da izađemo!” Ona slabunjava mala gnjida cupka pored njega, bedna beskorisna zamena za mog Bazila! „Ne mogu. Naređeno mi je da je uhvatim živu.” „Vreme je!”, navaljuje. „Plamen se već popeo do onih njihovih jebenih igračaka. Ceo blok će izgoreti!” Beatris se okrene od nas i sedi na podu, kao da ništa od toga što će se dogoditi nema nikakve veze sa njom. „Idi”, kažem. „Povedi bolesnika i idi. Sada ti zapovedaš, Vik. Izvući ću je odavde i pridružiti vam se kasnije. Ovo mora nekako da se

otvara...” „Ma samo je ostavi!”, kaže Viktor, namičući kapuljaču i kašljući. „Rekao sam šta sam imao! Kreči!” „Jesi li poludeo, Sedamsto Sedamnaest? Nisam rizikovao život da bi ti mogao...” okrene se i ode. Nameštaj, opremu i veštačko bilje uhvati plamen. Od jetkog dima mi se smrači pred očima. „Izlazim! Izlazim!”, doviknem ostalima. „Ali vi krenite trkom! Šta čekate? To je naređenje!” Polako se povlače unazad. Izvuku telo oronulog kicoša sa naočarima i izguraju nemog paralitičara, živog ili mrtvog. Samo je ona balava bitanga prikovana za pod i bulji u mene kao da je ogluveo. „I ti! Hajde!” gurnem ga u rame. „Ne mogu da te ostavim! Ne smemo da ostavimo zapovednika odreda!” kaže kašljući i povraćajući, tvrdoglav kao da je pustio korenje na ovom prokletom mestu. „Hajde!” kažem i gurnem ga još jače. „Odlazi odavde!” On odmahuje glavom, a ja ga desnim direktom raspalim o bledu jagodičnu kost. Udarim ga i pomislim: Ne treba da ga mrzim. Ljudi koje znam dvadeset pet godina su već pobegli, ali on je ostao. On ustaje sa poda i mrmlja nešto, ali ja ga još jače raspalim čizmom po mršavoj zadnjici i on konačno otpuzi. Neka ga, nek živi. Nije on kriv što su zamenili Bazila. Kriv sam ja. Beatris i ja ostanemo sami. „Niste ni u kakvoj opasnosti! Samo ćemo vas isporučiti ministarstvu! Čujete? Nemate čega da se plašite!” Pretvara se da me ne čuje. „Kunem se da vam život nije ni u kakvoj opasnosti. Dobio sam posebne instrukcije u vezi s vama...” Zabole nju za instrukcije koje sam dobio. Sedi okrenuta mi leđima i ne pomera se. Iz zapaljenog kompozita izbija jetki plavičasti dim, pa mi je teško da vičem: grebe mi grlo i vrti mi se u glavi. „Molim vas!”, preklinjem je. „To što radite nema nikakvog smisla! Neću da odem i ostavim vas ovde.” Udahnem plavosivi dim, pa ga ponovo izdahnem. Moram da stanem kako bih pročistio grlo. Učini mi se da vidim nešto na vratima. Verovatno dolaze po mene... Vik? Pogledam preko ramena, ali silueta je obavijena uskovitlanim

dimom. Muka mi je. Osećam gorak ukus u ustima. Okrenem se ka starici i udaram dlanom o staklo. Ona se osvrne. „Mislite da možete da pobegnete odavde? Mislite da ćete sada moći da se sakrijete, a? Sa onim što planirate da uradite? Da trgujete tim smećem? Znam zašto ste se sakrili ovde, u ovu prokletu rupčagu! Da biste bili bliže svojim mušterijama! Onima koji su dobili injekciju! Mislili ste da ovde pokrenete posao i uvalite vakcinu ljudima koji su već polumrtvi, jelda? A svet nek ide dođavola!” Vazduh u Beatrisinom akvarijumu je proziran. Kakva je to crna magija? Podignem sa poda nogu stolice - teška je, oštrih uglova - zamahnem i snažno udarim o kompozitni zid. Prozirni zid upije udarac, jedva zadrhtavši. Shvatim da ne mogu da ga razbijem, ali nastavim mahnito da udaram o zid komore. „Čuješ li me? Čuješ li? Nemaš šta da kažeš? Onda nemoj ništa ni da kažeš, veštice! Iovako ćemo vas sve pohvatati! Nećemo vam dozvoliti da uništite našu Evropu! Jesi čula? Mislite da možete da napunite džepove dok mi ostali gladujemo? Hoćete sve da nas vratite u kameno doba. Ali neka... Sve ćemo vas pohvatati! Sve do poslednjeg đubreta, kurvo jebena!” Nešto iza mene blesne, zapahnuvši mi vrat vrelinom i pokuša da me gurne na kolena, ali ja se ne dam, ostanem na nogama. Kidaju me grčevi i razdire kašalj. Plafon iznenada izvede nešto neverovatno: uruši se pred mojim očima i visi tako, zamenivši stakleni zid i Beatris koja sedi iza njega. Pokušam da ustanem, ali sve se smrači, šake me ne slušaju, i... „Misliš da sam slabić? Misliš da neću istrajati, da ću otići? Pre bih umro! Umreću, ali te neću pustiti da izađeš!”, mrmljam. Zaista ne mogu da odem. Gde su oni? Moj desetočlani tim, moji odani drugovi, gde su moje ruke i noge, moje oči i moje uši? Zašto ne dođu i ne nateraju me da popustim, na silu me odvuku odavde? Svakako im je jasno da ne mogu sam da napustim svoj položaj? Gde je Vik? Gde je Danijel? Gde je Al? Dok mi se oči izvrću, kroz vrele suze i otrovnu izmaglicu kao da nazirem nejasni obris nekog ko ulazi u zadimljeni pakao, a onda još nekog iza njega. „Vik!”, pozovem ga promuklim glasom. „Ale!” Ali ne... Ne nose maske, kreću se sporo i pogureno, kao da na ramenima nose granitni obelisk. To su starci - tvrdoglavi, bezumni

insekti koji se šunjaju u vatru u potrazi za svojom pčelom maticom, kraljicom Beatris. Zurim u njih: deformisani su i obezglavljeni, slepo pipaju oko sebe dok idu. Shvatim da su to došli pravi anđeli smrti, ne varalice poput nas. Došli su po mene. Umreću.

P O G L AV L J E X I I

BEATRIS-ELEN

Momče... Čuješ li me, momče?”

„

Naginje se nada mnom: njene uske azijatske oči, trepavice ulepljene od maškare, obrijani zalisci... Beatris je ipak izašla, izašla je kod mene. Odgurnem je, uspravim se u sedeći položaj i odmah se preturim na bok. Muka mi je. Moram da je uhvatim pre nego što pobegne, ali previše sam zaokupljen sopstvenom mučninom. Svuda oko sebe vidim vatru, ali vazduh je sladak, stvaran. Mogu da ga udahnem, što i uradim, koliko god mogu. Onda skupim snagu i povratim u ugao, poguren, postiđen, poput bolesne životinje. Povratim dah i obrišem lice... Beatris sedi prekoputa mene - deli nas samo metar i po. A između nas leži moja maska. Uhvatim se za lice: nemoguće, kako je spala? Shvatim da me Beatris gleda - ne Apolona, već mene, ogoljenog. A ja sam potpuno bespomoćan. Želim da se sakrijem, ali prazan prostor iza mene ne pušta me unutra, izliven je od prozirnog kompozita. U kavezu sam. U Beatrisinom akvarijumu. Nije ona izašla kod mene - ja sam završio unutra. Ali kako je to moglo da se dogodi? Prvo što uradim jeste da posegnem za Apolonom, zakačim ga

drhtavim prstima i prislonim njegovo lice uz svoju vrelu, suvu kožu, poput umirujuće obloge; ona se istog časa stopi sa mnom, vrativši mi moju slobodu i drskost, vrativši mi mene. „Zašto si to uradila?”, pitam, nespretno oblikujući reci grubim, trapavim jezikom koji nije moj. „Uvukla si me unutra, zar ne? To si bila ti?” Beatris uzdahne. „Htela sam da te vidim bez tvoje glupe maske.” „Nemoj misliti da ti sada... Da ti sada nešto dugujem... Da te neću privesti.” „Htela sam samo da vidim lice čoveka koji sa tolikom sigurnošću sipa takve sumanute besmislice.” „Sumanute besmislice?” „Baš kao što sam mislila, ti si samo dečak.” „Umukni! Otkud znaš koliko imam godina?” Ona slegne ramenima. Izvan staklene kocke besni vatra. Njihova prokleta oprema se rasplamsala kao da ne namerava da prestane. S vremena na vreme, kroz sočivo uzburkanog vazduha vidim prolaz u radionicu, gde su ovi bedni nesrećnici pravili svoje božićne ukrase. I ona je u plamenu; sve gori, sve se topi, nema više ničega. Beatris opčinjeno gleda vatru, kao da je to samo vatra. Sa druge strane stakla, njena laboratorija bukti, uskoro će od njenog rada ostati samo užareni pepeo, a njeno lice ništa ne pokazuje. Ali onda se trgne: neki ljudi pokušavaju da prođu kroz koprene od plamena - prilike za koje sam mislio da su demoni koji su došli po moju dušu. Starci, glava umotanih u beskorisne krpe. Gegaju se na ledenim nogama koje ni vrelina od hiljadu stepeni ne može da zagreje, pokušavajući da rasteraju dim koji se ne pokorava njihovim šakama. Padaju, ustanu, pa nastavljaju dalje. „Beatris...”, neko slabašno pozove kroz plamen. Zašto su spremni da umru za nju, zašto toliko malo mare za sebe - i zašto su me moji drugovi napustili? Jeste, naredio sam im da to urade, ali da li moja naređenja zaista imaju toliku moć? Zašto Besmrtni ne ulete u ovaj pakao da izvuku jednog od svojih, umesto što to čine neki bedni, polumrtvi starci? „Čime si ih opčinila?”, pitam Beatris. „Veštice!” Uplašeno gleda tvrdoglave starce. Ustane i mahne im, kao da pokušava da ih otera.

„Već si ih navukla na to tvoje đubre, zar ne?”, nagađam. „Ta droga... Već ste je napravili. Već se kljukate njom... Svi su oni navučeni! Svi su robovi...” Prikupim snagu, dovučem se do nje i zgrabim je za kragnu. „Da li ste ga već dali dilerima? Reci mi! Da li je već dospela na crno tržište?” „Pusti me”, mirno kaže. „Pusti me, dečko. Zar ne shvataš šta se ovde dešava?” „Sve ja odlično shvatam! Svi su nagrnuli ovamo po svoj fiks. Mućkate bednu smrdljivu drogu, uvaljujete je polumrtvim ljudima i punite džepove - a verovatno ste u dosluhu i sa Partijom života!” „Odlazite!”, dovikne svojim odanim mravima. „Molim vas, odlazite! Dobro sam!” „Nije važno!” prekinem je. „Počistili smo ovde za vama. Vaša fabrika je gotova. Neka ih neka nagrnu... Sada će sve ovo ovde lepo da izgori...” „Beatris!” - jedva se čuje povik iz srca topionice i jedna od prilika se istog časa sruši. Vatra je miluje, ščepa je u stravični zagrljaj - prilika se vrišteći previja i kotrlja. Pogledam u Beatris: ne plače. Ja lijem suze, pa makar one bile lažne, isceđene iz mene vatrom, ali njene oči su i dalje suve. „Đubre”, kaže mi. „Đubre, upravo si ubio još jednog čoveka. To je drugi koga si danas ubio.” „Ofarbani plavušan se sam izvrnuo, ako na njega misliš. Nekakav infarkt, ja sa tim nemam nikakve veze. Recimo da je umro od starosti. Što krivicu za sve ne bismo pripisali meni!” „Ofarbani plavušan? On ima ime! Ubio si čoveka, a ne želiš čak da znaš ni koga si ubio!” „Šta se to mene tiče?” „Reći ću ti. Edvard. Možda ćeš ga zapamtiti. Govorio je da sam ja njegova devojčica...” „Ostavi ti to sentimentalno cmizdrenje nekom drugom!” „Govorio je da ćemo se venčati. Luda jedna.” „Zabole me za tvoju polumrtvu ljubav, jesi čula? Jel’ ti ja ličim na nekakvog perverznjaka?” Beatris pocrveni i zagrcne se - kao da sam je udario u solarni pleksus. „Bio si u pravu. Nije trebalo da te izvlačim odande...” Hraknem gustu šlajmaru na pod: eto šta ja mislim o tome. Spasla me je u trenutku slabosti. To je sad njen problem.

„Hoće li Moris stvarno da bude isto takvo đubre kao ti?”, pita me zatim. „Ko?” „Isto đubre i ista budala... Ista, glupava, bedna budala... Kako se usuđuješ da pomisliš da preprodajemo narkotike? Ili da smo i na trenutak pomislili da ih preprodajemo?” „Aha! Znači ovde ipak nema nikakvog gripa? Blefirala si!”, pobedonosno uzviknem. „Napravila si je, napravila si tu jebenu drogu! Bili smo u pravu! Mi smo uvek u pravu!” „Da se ufiksaju...” - ne odvaja pogled od onog tela u plamenu koje se okreće, dok se ne zaustavi. „Misliš da želimo da im prodajemo lek u dozama? Da zaradimo, je li? I da se ovi ljudi bacaju u vatru zbog droge?” „Da!” Iznenada me ošamari po obrazu - samo što je moj obraz sakriven pod kompozitnim oklopom, pod tuđom mermernom kožom i ništa ne osećam. Zgrabim njenu sparušenu šaku i savijem zglob kako to obično radim. Siva kosa joj padne i zamrsi se. „Pokušavaju mene da spasu! Mene, ne sebe! Mene, ne lek!” „Nek pokušaju! Bedne matore budale!” „Bedne?” kaže Beatris, istrgavši ruku. „Otkud ti pravo da ih nazivaš bednima? Ti, bitanga, kasapin, kukavica pod maskom - ti si bedan, ne om! Stojimo licem u lice. Svetlo koje joj treperi preko lica kao da joj preplavlja kožu mladošću; srebrnkasta griva je razbarušena, zbog obrijanih zalizaka više liči na Irokeza nego na Azijatkinju. U njenom ličnom dosijeu piše da ima osamdeset jednu godinu; naš akcelerator ju je već doveo na biološku starost, ali sada ju je napad gneva naterao da sve to zaboravi. „Ovo su najhrabriji ljudi koje sam ikada upoznala!” zareži na mene. „Najjači! Biti primoran da živ truneš! Osuđen od sopstvene države samo zato što se ponašaš kao ljudsko biće! To nije država, to je prljava, smrdljiva klanica!” „Lažeš! Sami su to odabrali! Evropa im pruža priliku...” „Evropa! Najhumanije i najpravednije društvo, je li? Pa ona nosi istu masku kao i ti! A iza te maske krije se isto gnusno lice! Eto, to je tvoja Evropa!” „U Evropi su svi rođeni besmrtni! Ne pokušavaj da svališ krivicu na nas! Mi samo primenjujemo Zakon kada vi ne želite da ga poštujete!” „A ko je izmislio taj Zakon? Čija je ideja bila da ljudima ponudi taj

grozni izbor? Kada bi nas bar odmah pogubili - ali to bi bilo nehumano, zar ne? I tako nam odlože izvršenje kazne, ubijaju nas polako, teraju nas da patimo... Znaš li ti šta je to starost? Kako je to probuditi se i osetiti da ti je zub otpao u ustima? Izgubiti kosu?” „To me se ne tiče!”, odgovorim. „Kada prestaneš da vidiš na daljinu, pa na blizinu, pa onda potpuno oslepiš? Kada sasvim zaboraviš ukus hrane? Kada osetiš kako gubiš snagu u rukama? Kako je to kada svaki korak boli? Da li znaš kako je to biti šuplja vreća trulog otpada? Šta se lecaš? Plašiš se starosti?” „Umukni!” „Ona te proždire... Lice ti se pretvori u lepljivu karikaturu tebe iz mladosti, mozak ti se pretvori u stvrdnuti isceđeni sunđer...” „Ne zanima me tvoja starost, jesi čula?” „Moja starost?” Beatris uhvati rajsferšlus na svom laboratorijskom mantilu i cimne nadole. Nespretno skine pulover i ostane preda mnom samo u brusthalteru. Bela tkanina na smežuranom, mlitavom mesu. Koža umorno visi, pupak je ulegao. A sama Beatris, sad pošto se razodenula preda mnom, skljoka se i pogrbi, kao da je laboratorijski mantil pridržavao to ponosno uspravno držanje, kao da zapravo nije ljudsko biće već insekt, pa umesto skeleta ima spoljašnju ljušturu, ljušturu svog laboratorijskog mantila. Gledam je fascinirano i prestravljeno. Skine brusthalter i ka meni ispadnu dve bezoblične dojke, a okrugle uvećane bradavice gledaju dole u pod. „Šta to radiš?” „Eto šta je ostalo od mene! Pogledaj! Oduzeli ste mi mladost! Lepotu! Ti i drugi kao ti! A tebe se ovo ne tiče?” Beatris zakorači ka meni - a ja se ponovo pribijem uz zid. „Zar niste vi ti koji me posmatraju? Zar niste vi ti koji mi ne dozvoljavaju da se izlečim? Želite da umrem! Kako te se to ne tiče? To je tvoja starost, ne moja!” „Nemoj”, kažem joj. „Dodirni je...” Indijanska veštica mi prilazi. „Nemoj!” „Gadi ti se? Znaš li koliko sam nekada bila lepa? Do pre samo sedam godina! Kakva sam nekada bila, cela ja? Kakve su ove šake nekada bile?” - pruža ka meni prste, na kojima je koža poput pergamenta. „Kakve su hvalospeve muškarci pevali mojim nogama?” - mazi mlitavu

butinu. „Gde je sve to nestalo? Starost me izjeda, glođe me od jutra do noći! Ništa ne pomaže! Kreme, sport, dijete! Sva ta sredstva su legalna samo zato što su beskorisna!” „Sama si to odabrala!” „Ništa ja nisam odabrala! Provalili su u moj dom usred noći, iskrenuli mi ruku i ubrizgali akcelerator, to je sve!” „To je nemoguće... To je kršenje procedure... Bili su u obavezi...” nesigurno se pobunim. „Uzeli su mi mladost i lepotu, a zauzvrat ništa nisu ostavili. Ali najgore od svega - uzeli su mi dete!” „Dete?” Stoji preda mnom, potpuno ogoljena - oči su joj prazne i staklene, okrenute ka unutra, ka prošlosti; zidovi odaje počinju da se zagrevaju, osećam to na leđima. Koliko će još izdržati? A ponestaje vazduha... Na Beatrisinom vratu i grudima skupljaju se graške znoja, njeno napuderisano lice je jedini deo nje koji ne diše, svežije je od moje maske. „Ubrizgali su mi nekakve sedative i ostavili me. Mislila sam da sanjam, da je to košmar - sanjala sam da moje dete negde plače i da ga tražim, ali ne mogu da ga nađem. Želela sam da se probudim, da mu pomognem, ali nisam mogla. A kad sam se probudila...” „Imala si dete?” „... shvatila sam da to nije bio san. Nije ga bilo. Mog Morisa. Mog sina. Još uvek nisam htela da poverujem, nadala sam se da je to samo košmar, otišla sam do komšija... Pitala sam da li je moj Moris sa njima...” „Ilegalno si se razmnožavala? Nisi prijavila trudnoću?” Sada je sve dolazilo na svoje mesto. „Imao je dva meseca. Urlao je od plača, preklinjući me da ga nađem i vratim... Ali ja sam spavala. Uzeli su mi ga. Sve ste mi uzeli! Sve! Moju mladost, moju lepotu, mog sina!” „Znači zato...” Uspravim se. Zvoni mi u ušima, kroz ruke mi protiče struja, kiptim od besa i prezira. „A sada ga odgajaju da bude isti takav koljač kao ti! Ista kastrirana nakaza! Isti pas čuvar...” „Da li si znala?” „Ista takva prljava hulja! Moj dečačić...” rekla je, neprestano ponavljajući jedno te isto.

„Da li si znala? Reci mi, kučko! Da li si znala šta će mu se dogoditi ako te uhvate sa nezakonito rođenim detetom? Da li si znala da će ga staviti u internat? Da nezakonito rođenu decu stavljaju u internate? Znala si, zar ne? Znala si da će ga pretvoriti u Besmrtnog!” Želim da je udarim - da je tresnem u slepoočnicu kao muškarca, bez imalo samilosti. Da joj smrskam taj pljosnati nos, polomim joj rebra. „Znala si šta ga čeka u internatu, priznaj! Znala si, a ipak nisi prijavila trudnoću! Osudila si tvog Morisa na to - i znala si da ga osuđuješ!” Beatris uzmiče, stresavši se od hladnoće, zaklanjajući od mene svoje užasne grudi i skljoka se. A plamen izvan staklene kocke jenjava - kao da ga je pothranjivala svojim gnevom, a sada je sasvim sagorela, kao i njena laboratorija. „Zašto? Zašto si ga protivzakonito rodila? Zašto nisi napravila Izbor dok si bila trudna?” „Šta se to tebe tiče?” „Mogla si da ostaneš sa njim. Da si na vreme prijavila trudnoću, jedno od vas - ti ili Morisov otac - moglo je da bude sa njim deset godina, a drugo - zauvek! Ti si za sve kriva! Zašto nisi na vreme prijavila?” „Otišao je. Ostavio me je, čim je saznao da sam trudna! Nestao je!” „Trebalo je odmah da abortiraš!” „Nisam želela. Nisam mogla. Nisam mogla da ubijem njegovo dete. Nadala sam se da će se vratiti...” „Glupa budalo!” „Umukni! Volela sam ga! On je bio prvi muškarac koga sam zaista volela - za sedamdeset godina! Ne možeš me osuđivati! Kako možeš da znaš šta je ljubav? Vi ste svi uškopljenici!” „Tako je...” složim se. „Mi smo svi uškopljenici! Ali ti si obična kurva, eto šta si. I možeš da nabiješ tu tvoju ljubav u to tvoje naborano, sparušeno, matoro...” „Mislila sam da će se vratiti”, prošapuće. „Da će želeti da pogleda svog sina...” „Znači to je bio tvoj ofarbani heroj koji je maločas umro pred tvojim očima, je li?” „Ed? Ne... Upoznala sam ga ovde... Pre godinu dana... On nema ništa sa tim...” „Droljo”, prosikćem kroz zube. Ne buni se i ne opire. Pogodio sam u živac, solarni pleksus, presekao joj dah, ugasio sjaj u njenim očima. Matora kučka zna, zna da

je ona kriva. Zna i zato se predaje. Mogu sada u komadima sa nje da kidam staro, kiselo meso, dok je još živa - ne bi ni podigla pogled. Nju samo jedno zanima. „Različitih ste... uzrasta? Ali možda si ga video tamo? Ti si baš mlad, zar ne? Možda ste bili u istom internatu? Dečko od oko osam godina, kosih očiju, Moris?” Dok po njemu liže plamen, staklo na odaji se zadimilo i pocrnelo i vidim u njemu svoje lice. Mermerne kovrdže, crne rupe za oči, plemeniti grčki nos. „Znači zato si me izvukla iz vatre”, kažem, konačno shvativši. Skinem Apolonovu masku, ovog puta dobrovoljno, i osmehnem se. I uputim Beatris Fukujami osmeh širok koliko mi to bolni mišići lica dozvoljavaju, razvukavši ispucale usne najviše što mogu. „Evo”, kažem. „Pogledaj. Želiš još jednom da ga vidiš pre nego što odapneš? Onda me pogledaj. Kada izraste, biće baš kao ja. Uostalom, svi smo mi isti.” I ona pogleda. Brada joj drhti. Vatra i gnev su se ugasili i više ništa nije ostalo. „Odapećeš pre nego što on izađe iz internata. Mimoići ćete se, dakle. Ali to je u redu. Imaš pravo na jedan poziv, jesu li ti to rekli? Svi ga imaju. Ali ne moraš da pozoveš. Već si videla mene, a tvog Morisa zapravo zabole. Ionako se ne bi setio. Sa dva meseca, oni su samo komad mesa.” Konačno uspem da je rasplačem. „Samo ti cmizdri”, kažem joj. „Cmizdri koliko hoćeš! Cmizdri najglasnije što možeš, ili bih baš mogao i da ti ispričam šta im tamo rade! Kako kažnjavaju vašu decu zbog vaše pohote! Kako mi plaćamo za vašu kurvinsku ljubav!” Ona glasno zajeca, bespomoćno se spusti na pod i ne prestaje da jeca, a vatra u njenoj laboratoriji se ugasi. „Izvini...” muca kroz jecaje. „Izvini... U pravu si. To je moja kazna. Edvardova smrt i to što ste uradili sa mojim radom... Zaslužila sam to.” „Ma idi dođavola!” Ali sad pošto se njena vatra ugasila, i ja se gasim. Rekao sam joj sve što je trebalo, pretvorio sam i nju i njenu laboratoriju u pepeo, ali i sam sam sagoreo. I iznenada osetim nešto sasvim neprimereno zbog svog odnosa sa Beatris: krivicu. Ona mi nije majka, zar ne, govorim sebi: ona je samo bedna starica koja nema nikakve veze sa mnom. Pružim joj ruku.

„Saberi se. Idemo.” „Kako se zoveš?” pita slabašnim glasom. „Džejkob”, kažem joj, posle kratke tišine. Ustane i polako zakopča mantil, iscrpljena. „Prošlo je već pola sata i još uvek sam živ. Gde je taj tvoj šangajski grip? „Nije bilo nikakvog gripa”, kaže Beatris ravnim glasom. „Nadala sam se da će vas to zaustaviti.” „Naravno da ga nije bilo. Ne bi nas poslali na takav zadatak. Ali droga jeste bila tamo, zar ne? Doza života, dan po dan, da regrutujete vojsku mrtvih i izmuzete iz njih novac.” „Nismo nameravali da je prodajemo, Džejkobe. Nismo imali prava da trgujemo njom.” „To svakako.” „Nismo imali prava da spasenje podelimo na doze. To je morao da bude lek koji je jednostavan za upotrebu i uzima se samo jednom... I koji je lako napraviti. Ljudi su morali da budu u stanju da ga naprave bez nas... Jedna laboratorija, troje ljudi... Znali smo da smo ranjivi.” „Jeste li naučili još nekog kako da je pravi? Poslali isporuku? Sačuvali formulu? Podigni vrata! Izlazimo!” Beatris me posluša - izda komandu i vrata se polako podignu. Lice mi zapahne vrelina - zagušujući plamen i čađ koja lebdi u vazduhu poput crnog paperja. „Nismo uspeli da završimo posao. Nema leka, Džejkobe.” „To je nemoguće!” „Još uvek smo godinama daleko od rezultata... Bili smo godinama daleko.” „Lažeš.” Put mi prepreči istopljena gomila: u njoj nema ničeg ljudskog, iako je do pre samo pola sata dozivala: „Beatris!” Zaobiđem je u širokom luku. „Pa šta su onda tvoji matorci gomilali ovde? Ako nema leka i neće ga biti još godinama... Svi će dotle pomreti, kao muve zimi! Zašto bi ovako požurili sa time? Da li si i njih lagala? Jesi li im obećala da ćeš ih spasiti ako oni tebe spasu?” „Ti ne razumeš?” „Ne, dođavola!” „Znali su da neću moći da ih spasem. Znali su da su svi osuđeni na smrt. Edvard je znao, a znao je i Greg, naravno... Onaj u invalidskim

kolicima. Ja bih možda i izdržala do dana kada pronađem formulu... Ovi nesrećni starci...” - pogleda u još jednu gomilu dronjaka koja miriše na pečenje - „... verovatno su mislili da vredi umreti kako bi jednog dana neko drugi dobio šansu.” Izađemo u radionicu igračaka - potpuno je izgorela, crna. Pod čizmama mi klizi istopljeno staklo koje već počinje da se stvrdnjava. Božićni ukrasi ponovo su se pretvorili u ono što je trebalo i da ostanu. Beatris opeče stopalo i krikne - a ja je podignem na ruke i prenesem je preko zadimljene lokve. „Neće ti ništa uraditi. Ljudi koji su me poslali ovamo... Žele samo da radiš za njih.” Zašto joj to kažem? Ne dozvoljava mi da je sažaljevam, ali sažaljenje je baš nekako ono što osećam. Ta njena priča, o dva glupa starca koji pokušavaju da prestignu smrt u trci koja je već izgubljena... a onda se pojavim ja i izbacim ih iz trke. Na kraju ništa nisu uspeli da urade. A sad nikada i neće. Ako ona govori istinu... Jedan od njenih partnera već počinje da se koči, drugi je u komi, a njoj su ostale još samo dve ili tri godine: ako je sada pustim, proživeće ih jednostavno u miru, nikome ne škodeći. Pokušam da izbacim te misli iz glave, ali one se neprestano vraćaju. Uhvatim Beatris za ruku. „Ali ako niste nameravali da je prodajete, šta ste planirali da uradite sa vašom drogom? Da je pravite za Partiju života?” „Nismo uopšte nameravali da je proizvodimo.” Setim se svog poslednjeg susreta sa Šrajerom. Reč slomljene starice protiv reći gospodina senatora: kome ću pre verovati? Da li je moguće da me je obmanuo? Preuveličao opasnost kako ne bih imao ni najmanju sumnju u svoj zadatak? Moguće. U tom slučaju, da li mu i dalje išta dugujem? Dugujem mu. Ali... „Stavili bismo formulu na internet, da bude svima dostupna.” „Šta?” „Tako da svako može da je odštampa na molekularnom štampaču. Niko ne bi trebalo da zarađuje na nečemu ovakvom. Niko ne bi trebalo da čeka formulu i umre pre nego što je dobije...” Iznenada se sve zamrači. Ona ne želi da drži formulu u tajnosti. Ne želi novac. Ne želi robove. Podeli lek svima. Poremeti osetljivo izbalansiran mehanizam koji kontroliše naše instinkte, omogućavajući nam da ostanemo ljudi. Spasi svakog i uništi sve.

Beatris Fukujama je mnogo opasnija nego što Erih Šrajer misli. Ona nije terorista ili diler drogom; ona je jebeni idealista. Spustim vizir. Stegnem joj čvršće ruku, najjače što mogu, dok joj ne ostane modrica i povučem je za sobom, kao što su drevni nomadi vukli svoje zatvorenike, vezane za sedla svojih konja, vodeći ih da budu prodati ili žrtvovani. Na vratima me dočekaju gomila garavih staraca i moj tim. Starci me psuju i posegnu da otrgnu svoju staricu iz mojih kandži, ali Besmrtni s lakoćom odbiju njihov slabašni pritisak. Odemo pre nego što stigne vatrogasna jedinica i niko ne pokušava da nas spreči da odvedemo svoje zatvorenike i skalpove. Beatris se ukopa u mestu, ali Vik je ubedi kratkim, oštrim udarom šoka. Iza gejta nas čeka turboletač. Kad gurnem Beatris u njegovu utrobu, ona bunca: dva udara šokerom jedan za drugim poremetila bi svakoga. „Efunijeva varijabla... Sećaš se šta je to? U dvadesetom veku su mislili da su dekodirali genom... Mogli su da pročitaju sva slova, ali nisu mogli da pročitaju reči... A kada su ih pročitali, mislili su da su razumeli šta one znače... Ali ispostavilo se da je svaki pojedini slog imao značenje i to ne samo jedno... A reči su imale više značenja... Isti gen ti daje kratke noge i čini te srećnim, drugi istovremeno utiče na tvoju seksualnost i boju očiju i bog će ga znati na šta još. Još uvek nismo sve dekodirali, nismo pohvatali sva ta značenja... Uronili smo unutra skalpelom, sekli i zašivali... Pre nego što smo i naučili da čitamo... A delovi genoma koje smo promenili... Kako bismo sprečili svoje starenje... Kako bismo isključili program... Ežen Efuni... Biolog. Slutio je da ovaj sektor ima i druge funkcije, da ne bi tek tako trebalo da ga menjamo, ali... Ko mu je verovao? Niko mu nije verovao, Morise... Čuješ li me, Morise?”, pita, zapiljivši mi se u oči. „Ne.” Odvrnem slavinu i napunim čašu vodom. Grlo mi je suvo; ona prokleta vatra me je potpuno iscedila. Voda je slatka, ali to je sasvim obična voda - to je moja žeđ čini slatkom. Popijem je, iskapivši čašu, sipam još jednu. Gutljaj po gutljaj, iskapim i nju. A onda ponovo napunim čašu. Pijem, polivajući vodu po sebi, prsti mi skliznu sa kompozita; da je od pravog stakla, posuda za piće bi mi se verovatno rasprsla u ruci. Napunim četvrtu čašu i nalijem je u sebe. Voda sada ima isti ukus

kao i uvek - vlažan, sa blagom primesom metala. Više nisam žedan, ali ponovo napunim čašu. Naduo sam se, pa se spustim na krevet i uključim ekran. Nađem dobrotvorni kanal koji iz svojih gledalaca cedi suze i novac pričajući im o životu u rezervatima. Ovaj hospik već deluje pristojnije: tu su deca sa svojim roditeljima koji se brzo raspadaju, zabavljaju se na veštačkom travnjaku, glumeći porodičnu sreću, pretvarajući se da niko ovde neće umreti za par godina. Nalijem u sebe petu čašu vode. „Bez pomoći ’Generacije’ verovatno ne bismo mogli da sastavimo kraj sa krajem”, priznaje starac prijatnog izgleda, grleći svoju ćerkicu. „Ali, zahvaljujući vama, možemo da imamo ispunjen život. Baš kao i vi...” U tom trenutku gudački instrumenti koji sviraju u pozadini odsviraju neku posebnu notu od koje te prožmu žmarci. Dobro oproban i proveren trik: neiskusni gledalac mogao bi čak pomisliti da ga je starčeva molba dirnula. „Fond Generacija brine o tri miliona starih ljudi širom Evrope”, sumira prijatni duboki glas, dok se na ekranu vrti logo fonda. „Pridružite nam se da pomognemo ovim ljudima da dostojanstveno prožive svoje živote...” „Jebite se”, odgovorim, zagrcnuvši se vodom. U srednjem veku postojao je jedan metod mučenja: stavili bi nekome u usta kožni levak i nalivali ga vodom dok mu stomak ne bi pukao. Poslužio bi mi sada jedan takav levak. Ovaj kanal je ista kolonija gubavaca kao i rezervati sa matorcima; na svim drugim kanalima puštaju društvenu reklamu „Izbor slabih”, proučavajući izbliza pokvarene zube i proređenu kosu neke senilne starice. Da ti pripadne muka, ali i treba da ti pripadne muka. Evropi nisu potrebni starci: njih treba finansijski izdržavati, pružati im medicinsku negu, hraniti ih; ne proizvode ništa osim sranja i božićnih ukrasa, ali koriste vazduh, vodu i prostor. Ne radi se o neto profitu - svima je sledovanje već izračunato tako da jedva mogu da prežive. Evropa je dosegla svoje granice, više nema gde da se gomila. Sa druge strane, starenje i umiranje je svačije ustavno pravo, neotuđivo baš kao i pravo da ostanete zauvek mladi. Možemo samo da pokušamo da ubedimo ljude da ne stare. I dajemo sve od sebe. „Sami ste krivi”, promrmljam i popijem još jedan gutljaj. „Zato se

jebite svi!” Pogledam na sat: ostao je još samo minut do Beringove konferencije za štampu. Šrajerova poruka još uvek mi trepće na komunikatoru. „Kanal 100, večeras u sedam. Svideće ti se.” Uključim Kanal 100. Pol Bering, ministar unutrašnjih poslova i član centralnog veća Partije besmrtnih, izađe na malu binu i diskretno mahne nekim novinarima koje poznaje. Iza njega su na plavoj zastavi istaknute zlatne zvezde Evrope, a bina je ukrašena grbom ministarstva i njegovim motom: „U službi društva” - ali na reveru mu je bedž u obliku male Apolonove glave. Veseli, mršavi, tamnokosi muškarac dečačkog lika, Bering najviše podseća na studenta nekog elitnog panameričkog koledža. Baš takav čovek mora da bude odgovoran za bezbednost u čarobnoj zemlji Utopiji, gde građanima ne preti ništa ozbiljnije od lošeg vremena. Bering ima blago razbarušenu kosu i nepristojno preplanuo ten i suzdržano se osmehuje, mada bi sa takvim zubima mogao da se osmehuje po ceo dan. Kamera ga voli. Karvaljo ga voli. Svi ga vole. Ja ga volim. „Hvala vam što ste došli”, kaže Bering. „Ovo je veoma važno pitanje. Danas smo zaustavili rad aktivista grupe koja je uspela da napravi nelegalnu generičku vakcinu protiv smrti, drogu večne mladosti.” Vojska novinara počne uzbuđeno da mrmlja. Bering ozbiljno klima glavom svim prisutnima i zastane, omogućavajući im da pošalju vest sa svojih komunikatora. Pojačam zvuk i spustim polupraznu čašu. „Dogodilo se baš ono čega smo se plašili i za šta smo pokušavali da se pripremimo. Dame i gospodo, danas smo izbegli pravu katastrofu.” Zajapurenih obraza, ministar Bering sipa sebi čašu vode da umiri nervozu. „Katastrofu globalnih razmera. I mislim to bukvalno. Planovi grupe koju smo neutralizovali uključivali su krijumčarenje generika u Panameriku, gde bi ga narko karteli ilegalno distribuirali. A zarađeni novac bi išao na finansiranje Partije života.” Ma nije valjda? „Dokaz!”, zahteva reporter sa očiglednim panameričkim naglaskom. „Pa, naravno”, kaže Bering, klimajući mu glavom. „Povežite kameru, molim.” I na ekranu se pojavi Beatris Fukujama. Izgleda mnogo bolje nego kada sam je ubacio u policijski turboletač.

Okupana i doterana, uredno začešljane kose. Nema tragova batinanja i mučenja - pa, u Utopiji nikoga ne muče, zar ne? „Ovo je Beatris Fukujama 1E, mikrobiolog, dobitnica Nobelove nagrade za medicinu i fiziologiju 2418”, kaže Bering. „Dobro veče, Beatris.” „Dobro veče”, kaže ona, dostojanstveno klimnuvši glavom. „A sad, drage kolege, Beatris Fukujama vam je u potpunosti na raspolaganju”, kaže Bering i pokaže im da priđu. Primaknem se ekranu i oprezno se zapiljim u njega. Novinari se bace na moju Beatris, kao da su pozvani da je nasmrt kamenuju na trgu u nekom gradiću u Galileji. Ali ona se dobro nosi sa napadom i sve objasni, ne dozvolivši da je zbune. Jeste, napravila sam je. Ne, ne znam ništa o distribuciji. Aktivisti Partije života trebalo je da se pobrinu za distribuciju i da se niste usudili da ih nazovete teroristima, oni pokušavaju da nas spasu. Ne, neću iznositi nikakva imena. Ne, ni zbog čega se ne kajem. Sve vreme se osmehuje, samouvereno gleda u kameru, glas joj nijednom ne zadrhti i nijednom, nijednim tajnim znakom, ne pokuša da pokaže da je ona ovde talac i da ne treba da verujemo u bilo šta od onoga što govori. Kada završe sa pitanjima, Bering podigne prst. „Još jedan detalj. Današnju operaciju je izveo odred Besmrtnih. Svaki minut je bio važan - neko je upozorio kriminalce, već su uništili njihovu laboratoriju i spremali se da pobegnu. Policija bi gotovo sigurno stigla prekasno. Srećom, odred dobrovoljaca Falange slučajno se zatekao u blizini.” „Ministre!”, dovikne neko iz gomile. „Predsednik Panama, Ted Mendez, poznat je po svojoj kritici Partije besmrtnih, a posebno njenih jedinica paravojnih jurišnika. Po vašem mišljenju, da li će vam ova operacija pomoći da ponovo uspostavite normalne odnose?” Bering sleže ramenima i širi ruke. „Jedinice paravojnih jurišnika? Zar to nije nešto iz istorije dvadesetog veka? Ne razumem na šta mislite. Imamo savršeno normalne odnose sa gospodinom Mendezom. To bi bilo sve, kolege, hvala!” Zavesa. Moj komunikator zapišti: poruka od Šrajera. „Kako se osećaš?” Osećam slankasti ukus u ustima - ugrizao sam se za usnu.

To nije bila Beatris, to je bila nekakva lutka. Ne mogu da poverujem da bi ona mogla nešto tako da kaže. Ne verujem da bi mogla da se smeška. Ono što je lutka-Beatris rekla ne može biti istina, jer sve ono što mi je prava Beatris rekla u staklenoj komori ne mogu biti laži. Zar je važno kako su to izokrenuli, oštro podsetim sebe. Moja istina nije ništa slađa od sladunjavih laži koje su upravo servirali praznoglavcima širom planete. Beatris je mnogo opasnija nego što je oni predstavljaju. Ako ne za Panam, onda za Evropu. A iznad svega, za Partiju besmrtnih. Uradio si sve kako treba, govorim sebi. Sve! Kako treba! Zaustavio si gomilu luđaka koji su pokušali da unište tvoj i živote još sto dvadeset milijardi ljudi. Štitio si zakon i izbegao bilo kakvu negativnu reakciju prema Falangi. Ispravio si svoju prethodnu grešku i skinuo bilo kakvu mrlju sa svog ugleda. Napredovao si na poslu i opravdao poverenje nadređenih. Sve je to tačno. Zašto mi onda Beatris Fukujama - doterana i sa osmehom na licu - deluje strašnije nego veštica koja je išla ka meni, sa svojom starošću onako ’na izvolte’, izloženom samo za mene? Zašto su mi reći koje sam čuo tada važnije od onih koje smo svi upravo čuli? „Kako se osećaš?” Kao iskorišćeni kondom, gospodine senatore. Drago mi je što sam bio od koristi. Hvala što ste odabrali naš proizvod. Ja sam sjajan momak! Bravo za mene! Setim se mirisa čoveka koji je živ spaljen. Ali taj miris ne poništava činjenicu da je Šrajer bio u pravu. Odabrao je prikladnu ulogu za mene i objasnio mi je tako da sam uspeo da je odigram. Posvetio je tome vreme, umesto da mi samo naredi - meni ili nekom drugom. Pogledam njegovu poruku i ne znam kako da odgovorim na nju. Na kraju ukucam: „Zašto ja?” Erih Šrajer mi odmah odgovori: „Glupo pitanje. Moje pitanje je: ako ne ja, ko onda?” A minut kasnije stigne još jedna poruka: „Možeš da odmoriš, Jane. Zaslužio si!” I evo me sada, sedim prekoputa njegove senzualne žene u kafeu Tera, okružuju nas savana i veče koje se nikada neće pretvoriti u noć; gostima se sviđa zalazak sunca u Africi, a mrak mogu da gledaju gde god požele. Zato će žirafe - dve odrasle i jedno trapavo mladunče na nogama koje se neprestano upliću - nastaviti da zauvek beskonačno

idu ukrug i nikada neće leći da spavaju. Sa druge strane, njima je svejedno: one su davno umrle. „Pogledaj ga što je sladak”, zacvrkuće neka devojka pored nas, pokazujući malu žirafu svom ljubavniku. „Gde ćeš?”, pitam Elen Šrajer. Već je ustala i sprema se da ode, ali meni se nigde ne žuri. „I šta je sa mojim mužem?” kaže Elen, skupivši usne; u njenim pilotskim naočarima vidim samo sopstveni odraz. „Tvoj muž je bio u pravu u vezi sa svime”, kažem, nalivši u sebe čašu Golden Ajdola i ne osećajući ništa. „Dobar je on čovek. Treba da krenem. Hoćeš da me ispratiš?” „Šta ti je... Zar nećeš da popiješ vodu?” „Hoćeš ja da platim? Razumem, ovo mesto nije jeftino... Ali ne želim da pijem na silu, samo zato što ti je žao da ostaviš čašu česmovače nepopijenu.” Dođe mi da joj kažem: Beatris je već platila za tebe. Ne izgledamo svi kao da nam je dvadeset godina. Kažeš da se ne bojiš starosti? Znam nekog ko bi se menjao sa tobom, Elen: ko bi zamenio svoje umršene sede uvojke, staračke pege i oklembešene dojke za tvoju hirovitu zamorenost večnošću. Hoćeš da se menjate? Pogledam u njenu čašu: poluprazna je. Obična voda, kakva teče iz česme u svakom domu. Dva atoma vodonika, jedan kiseonika, nešto slučajnih primesa i pristojna koncentracija retrovirusa koji, kada dospe u telo, danonoćno transformiše ljudski genom, upisujući svoje proteine u ljudsku DNK, odstranjujući delove odgovorne za naše starenje i umiranje i zamenjujući ih svojima, koji nam podaruju mladost. To je to, imunizacija protiv smrti. Strogo formalno gledano, besmrtnost je bolest i naš imuni sistem - neandertalac sa toljagom - pokušava da se bori protiv nje. I zato se, za svaki slučaj, svaki dan ponovo zarazimo besmrtnošću, jednostavno sipavši sebi čašu vode. Može li iko da zamisli zgodniji metod vakcinacije? „Nažalost, tvoj račun je već plaćen”, kažem, ustajući. „I naravno da ću te ispratiti.” Odmah ispred recepcije nalazi se niz toaleta; zid ovog hodnika preobražen je u veštački vodopad, pod je prekriven abonosovinom, a svetlo je prigušeno - sijalice su skrivene u bešikama bikova. Otvorim crna vrata, uhvatim Elen za ruku i uvučem je u toalet. Ona se grčevito trza, ali joj ja zatvorim usta. Uhvatim je za konjski rep i povučem joj

glavu unazad, a onda udarim čizmama o njene otmene cipele, razmičući joj noge kao prilikom pretresa. Ona drekne, a ja joj stavim prst u usta. Slobodnom rukom tražim njen kaiš, dugmad, rajsferšlus. Užurbano i grozničavo petljajući, otkopčavam, cimam i otvaram, cepam; spustim joj razmetljive pantalone sa džepovima do kolena, zavučem joj ruku u gaćice i čeprkam unutra. Elen pokuša da me šutne, grize, ali ja je ne puštam, navaljujem, pritisnem je - i samo nekoliko sekundi kasnije njen umirujući jezik nežno miluje prste koje su njeni zubi ugrizli do krvi. Još uvek se grčevito trzajući, ona me liže, predaje se i okreće mi zadnjicu; podigne se, otvori, ovlaži i slepo pipa po mom međunožju, pokušavajući da nađe kopču; nešto ljutito promrmlja, otvori rajsferšlus, preklinjući i vrišteći; nagne se napred, predusretljivo podižući jednu nogu, dozvoljavajući mi da radim sa njom šta god želim. Elenine naočari odlete, jakna joj je skroz nakrivljena, izbacila je grudi, oči su joj zatvorene, liže ogledalo uz koje joj je lice pribijeno. Ispuni me neko zlobno zadovoljstvo što sam ovu oholu boginju skinuo sa njenog Olimpa povukavši je za kosu, što noktima gulim sa nje njenu pozlatu, što se sa svakim krikom spušta na nivo običnog ljudskog bića, što je spuštam na svoj nivo. Nabijam snažno u nju, gurajući dok ne izgubim svest, dok se ne rastočim i sada nijedno od nas nije ljudsko biće, mi smo dve životinje koje se pare i tako nam najviše prija.

P O G L AV L J E X I I I

SREĆA

D

„ a li ti se sviđa moja frizura? Toliko sam želela da ti se svidi... Da li ti se sviđa, Volfe?” Naravno, niko joj ne odgovori. U kocki je gotovo potpun mrak. Prozor koji gleda na Toskanu, uobičajeni prizor na mom kućnom ekranu, jedva da šija, osvetljenje je smanjeno gotovo na nulu. Stojim na vratima i slušam je kako umilno cvrkuće. Aneli je u mom domu, priča u snu. Zatvorim vrata i sednem na ivicu kreveta. Osećam se kao da sam došao na bolničko odeljenje u posetu povređenom drugu. Prigušeno svetlo, kako ne bi vređalo oči; teška tišina, jer svaki zvuk je kao nož koji grebe po staklu; u vazduhu se oseća napetost zbog nedavne nesreće; Aneline reči su poput grozničavog bunila. Mora da se izbori sa onim što se dogodilo i skupi snagu da nastavi da živi. Oprezno je dotaknem po ramenu. „Aneli... Probudi se. Doneo sam hranu. A evo i nešto odeće...” Bacaka se i stenje, ne želeći da se rastane od Rokamore. Zatim pokuša da protrlja oči, a kada joj prsti umesto kože dotaknu staklo, strese se, kao da ju je neko udario šokerom. Sedne na krevet i čvrsto zagrli kolena. Primeti me i uzvrpolji se. „Neću ništa.” „Moraš da jedeš.”

„Kada Volf dolazi po mene?” „Imam skakavce sa ukusom krompira i sa ukusom salame...” „Rekla sam ti da nisam gladna. Mogu li da skinem ove naočari?” „Ne, sistem za prepoznavanje lica nikad ne prestaje da radi. A ako te uoči, ovde će se za petnaest minuta stvoriti odred Besmrtnih.” „Kako će me videti ovde? Ovo je tvoj dom! Ova kocka je tvoja, zar ne?” „Otkud znam da ovde nema kamera?” Sedi na krevetu, pogrbljena, sa rukama sklopljenim na kolenima. Aneli je obučena u crnu košulju koja bazdi na Rokamoru i nosi moje naočari sa staklom-ogledalom: u njima vidim samo svoj odraz - crna silueta koja blokira vrata, pomnožena sa dva. „Doneo sam ti nešto odeće... Presvući se u nešto čisto.” „Želim da pozovem Volfa.” „Dva dana nisi jela i jedva da nešto popiješ; tako nećeš dugo izdržati!” „Zašto mi ne dozvoljavaš da kontaktiram Volfa? Zaključao si ekran lozinkom... Daj mi svoj komunikator, mogu bar da mu napišem poruku. Reći ću mu da sam dobro.” „Već sam ti objasnio... Ne možeš. Istog trenutka kada pošalješ poruku, sve će krenuti naopako. Kako ne razumeš - znali su gde živite! Što znači da su vas pratili. Presretali su vaše razgovore i poruke. Sada čekaju da vide ko će od vas pre popustiti. Uhvatiće vas dok trepneš.” Ona ponovo legne i okrene se ka zidu. „Aneli?” Aneli ne odgovara. „Zaboravio sam vodu. Trknuću samo da je donesem, važi?” Ne pomera se. Spustim skakavce na sto na rasklapanje i izađem. U redu kod automata ljudi me stalno pljeskaju po ramenu i dozivaju kako bi mi privukli pažnju. Ne primećujem red ljudi nestrpljivih da kupe svoje namirnice, koji se korak po korak polako približavaju kasi. Kupim joj skakavce, planktonsku pastu, meso, povrće - ništa ne takne. Možda je nešto osetila, možda je shvatila da je u zatvoru. Ali ne mogu da pustim Aneli napolje. Prijavio sam Šrajeru da je likvidirana i on me je potapšao po glavi, ali nemam pojma da li je poverovao u ono što sam rekao. I nemam pojma da li je ubacio Aneli u bazu traženih pošto sam je ubio, ni da li su ljudi sa skrpljenim licima zapravo njegov rezervni tim, kao ni da li sada traže Aneli i širom

Evrope, ili već znaju gde je ona. I naravno, kada je Šrajerovi ljudi nađu živu i zdravu, gospodin senator će biti neprijatno iznenađen. Naročito ako je nađu kod mene. Možda bi trebalo da je pustim da se vrati Rokamori? Partija života je tajna organizacija, ogromna, razgranata struktura; bile su nam potrebne decenije da konačno nađemo Rokamoru, mada biste pomislili da u Evropi nema gde da se sakrije. Ako vratim Aneli njenom pravom gospodaru, verovatno će se postarati da se Šrajer više nikada ne dokopa njegove žene, moći će da je zaštiti. Onda ću ja ispasti dobra vila, ljubav će pobediti, a lift kojim ću se uspeti u svojoj karijeri, koji mi je moj strpljivi dobročinitelj poslao ovde dole na ovu grešnu zemlju, neće mi zalupiti svoja vrata pravo pred nosom. E, to je idealno rešenje. Ne da je vežem lancima, da je drogiram pilulama za spavanje, da je lažem sve od početka do kraja - već da je jednostavno pustim da ode Rokamori. Jer on zna šta da radi sa njom, a ja nemam blage veze. I neka je ljubi, neka je tuca, neka je poseduje. Neka to lažljivo, ćoravo đubre, taj slabić, to laprdalo, uživa koristeći Aneli. Neka ga. Jer, na kraju krajeva, ona ga sanja, smučilo mi se da je slušam kako melje o tome; neće ništa da jede i srećan sam ako uspem u nju da sipam makar i malo vode. „Ćao! Već si se vratio! Nešto si zaboravio?”, devojka sa konjskim repom i šiškama pita uz osmeh. „Da. Vodu. Negaziranu. Jednu flašu.” „Naravno. Još nešto? Ne sećam se, da li sam ti već ponudila naše nove pilule sreće?” „Jesi. Svaki put mi ih ponudiš, zar ne?” „Izvini, skroz sam zaboravila. Pa, onda je to sve.” „Čekaj... Kakve su, inače? Jesu baš toliko dobre?” „Joj! Odlične su. Svi su vrlo zadovoljni. Inače, danas su na posebnom sniženju! Dve kutije po ceni jedne, ako ih kupuješ prvi put. Zar ih nisi ranije kupovao?” „Znaš sve što jesam i što nisam kupio.” „Naravno. Izvini. Koji ukus želiš? Imamo jagodu, mentu, čokoladu, mango i limun...” „Imaš neke bez ukusa? I rastvorljive?” „Naravno.” „Uzeću ih. Obećala si mi dve kutije! Nego, izgledaš sjajno danas.” Ubacim dve šumeće tablete u vodu, malo razmislim, pa dodam još dve.

Neka mi sad neko kaže da ne znam kako da usrećim ženu. Kada se vratim, Aneli još uvek leži u istom položaju. Ne spava, samo gleda u zid kroz tamne naočari. Izvadim čašu, otvorim već otvorenu flašu vode i sipam joj malo. „Evo vode. Popij malo.” „Ne želim.” „Slušaj, ja odgovaram Volfu za tebe, jel’ to jasno? Mene će okriviti ako odapneš! Molim te, pij. Moram da izađem, hoću da nešto popiješ i pojedeš dok te gledam.” „Neću se više zadržavati ovde.” „Ne možeš...” „Ne možeš na silu da me držiš ovde!” Aneli se naglo uspravi u krevetu, stiskajući pesnice. „Naravno da ne mogu!” „Zašto se ne sećam kako sam stigla ovamo?” „Da li se ičega sećaš? Bila si mrtva pijana kada sam te pokupio!” „Tako je, napila sam se, ali ne toliko da izgubim ceo dan!” „Otrovala si se nekom brljom, a ja sam ti sklanjao kosu i nosio te na rukama i ovo mi je hvala...” „Zašto ne dolazi po mene?” „Šta?” „Ništa!” „Smiri se. Molim te, smiri se. Pregrizi nešto... Hoćeš da ti donesem nešto drugo? Samo naruči i ja ću to naći...” „Hoću napolje. Na vazduh. Kako se zoveš?”, pita. Kako se zovem? Patrik? Nikolas? Teodor? Kako zovu mene koji sam stari prijatelj Hesusa Rokamore, aktivni član Partije života i nesebični zaštitnik ljupkih devojaka? Uhvati me nespremnog i umalo se ne odam i kažem joj ime mene slabića, mene koji izigravam kretena, mene koji sam prekršio zavet. Ali već sam joj se jednom predstavio pravim imenom i ako se seća mog glasa, možda se seća i imena. „Ežen, rekao sam ti”, kažem, izvukavši se u poslednjem trenutku. „Ne mogu više da ostanem ovde, Ežene. Previše je skučeno, razumeš?” Razumem. „Dobro. Dobro, slušaj, evo kako ćemo: pojedi ove skakavce i popij vodu, pa idemo da prošetamo. Važi?” Ona otvori pakovanje skakavaca, napuni usta i žvaće ih uz krckanje. Spere ih sa pola čaše vode, ponovo napuni usta skakavcima i halapljivo ih proguta. Bez imalo uživanja, jednostavno ispunjavajući svoj deo

dogovora. Minut kasnije, flaša je prazna, a od dvesta grama skakavaca ostala su samo počupana krilca. „Gde ćemo?”, pita. „Možemo jednostavno da prošetamo po kraju...” „Ne, hoću u pravu šetnju. Pojela sam svu tvoju intelektualnu braću i zaslužujem normalnu šetnju.” „Opasno je, rekao sam ti...” Ona iznenada skine naočari i baci ih na pod, onda spusti noge, jednim pokretom smrskavši stakla i iskrivivši ram. „Opala! Sada je opasno ostati kod kuće.” „Zašto si to uradila?” „Hoću da idem tamo!” usklikne, pokazujući na moj ekran, na brda i nebo Toskane. „Dva dana zurim u taj tvoj prokleti skrinsejver i samo sanjam o tome kako ću da izađem iz ovog kaveza. I da odem tamo.” „To mesto već odavno ne postoji!” „Jesi li proverio?” „Ne, ali...” „Otključaj ekran. Koja ti je lozinka? Hajde da pitamo!” Glas joj glasno odzvanja. Bog će ga znati šta bi četvorostruka doza antidepresiva mogla da joj uradi. Na trenutak mi moja genijalna ideja više ne deluje toliko genijalno. Odblokiram ekran. „Nađi lokaciju prikazanu na ekranu” - jednostavno izdam komandu, kao da ona ne znači isto što i „nađi Sveti gral” ili „nađi Atlantidu”. „Ne postoji! To mesto ne postoji!” „Provera završena”, objavi ekran. „Vreme putovanja tri sata. Proverite koordinate.” „Kakva je ovo odeća, pokaži mi je!” zahteva Aneli. „Brrrr... Okej, poslužiće. A sad se okreni da se presvučeni.” „Šta? Čekaj, nećemo da...” Ona već raskopčava Rokamorinu košulju. Jedno mi je jasno: ne možemo ovde da ostanemo. Mnogo sam rizikovao dovevši Aneli u svoj dom - ali to je jedino mesto koje imam, nemam gde drugde da je odvedem. A posle onoga što je izvela, moramo da se skrivamo i čekamo - nema drugog načina da proverim da li sam paranoičan ili ne. Ali, naravno, ne u Toskani... Dok se ona oblači, oprezno otvorim vrata garderobera: trebaće mi moj šoker i uniforma. Krišom ubacim sve u torbu - masku, crni kombinezon, šoker, kontejner... „Oho! Sjajna maska!”

Ona stoji pored mene; majica je prevelika, pantalone prekratke, kosa joj je razbarušena, a oči joj plamte - gledaju direktno iza uredno složene uniforme, u masku Mikija Mausa koja sada visi na kuki u garderoberu: sakrio sam je najdalje od nje što sam mogao. Maska je stara, oblikovana od neke prepotopske plastike, a boja na njoj je potamnela i ispucala, kao da je maska prekrivena naboranom kožom žutom poput pergamenta, kožom mumije. Zahvaljujući toj koži, na Mikiju Mausu, odavno mrtvom legendarnom faraonu, jasno se vide njegove godine - sumnjam da bi ijedno dete sada pristalo da stavi masku: sa druge strane, ko će pa decu išta da pita? Pokušavam da se setim kako sam kao mali gledao na Mikija Mausa. Kada sam živeo na prvom od tri sprata u internatu. U animiranim filmovima, miš se uvek smeškao i ja sam ga oponašao. Stvarno sam želeo da razumem zašto je Miki Maus tako veseo, čemu se toliko raduje. Pokušao sam da osetim šta taj jebeni mali miš oseća, ali nisam mogao. Ali pretpostavljam da čak i sada mislim da on zna tajnu dečje sreće. Prodajući tu sreću, Miki Maus je izgradio carstvo vredno stotine milijardi. Pre trista godina, njegovi zabavni parkovi su cvetali i kroz njih je prolazilo više ljudi nego kroz Vatikan. Ali kasnije su posetioci napustili i jedno i drugo: vernici su se opametili, a deca su, kao vrsta, nestala. Crkve, džamije i zabavni parkovi su propali, a njihov prodajni prostor progutali su drugi, perspektivniji biznisi. „Gde si našao tu grozotu?” „Na buvljaku.” Carstvo se srušilo, ali je car ostavio za sobom svoju posmrtnu masku, a ja sam je kupio gotovo za džabe od crnog preprodavca stareži na Nebeskim dokovima, pijaci u oblacima iznad Hamburške luke. Odlučio sam tada da spasem veselog miša od istrebljenja, baš kao što je on nekada spasao mene. Sada je on moje privatno vlasništvo, baš kao i tri uniforme Besmrtnih, dva civilna odela i ranac. „Daj mi je!”, zahteva ona. „Zašto bih?” Ali Aneli već poseže pored mene, skida masku sa kuke i stavlja je. „Šta je tebi? Sistem nas gleda! Šta misliš, da li je i on na spisku traženih?” - Aneli prelazi prstom duž usana miša, razvučenih u osmeh. „Brrr... al’ je prljav...” „Pazi! To je antikvitet! Stara je verovatno dvesta godina...” „Ne volim stare stvari. Zrače aurom tuđih duša”, izjavi. „To je vesela maska. Miki Maus.”

„Ne želim ni da pomislim u kakvim prilikama ih nosiš!” „To je samo suvenir...” „Zar nije vreme da krenemo? Već je prošlo deset minuta, a obećao si da će nas pokupiti posle petnaest!” „Vrata...”, zapovedim preko volje. Sekund kasnije Aneli je napolju. „Čekaj... Stani!” - ali ona već beži od mene niz galeriju i moram da vičem dok trčim. „Nemoj! Ne želim da idem tamo!” „Zašto mi to ponovo govoriš?”, pita Miki Maus, pogledavši me preko ramena ne usporavajući. Zato što je ulaz u tu čarobnu zemlju za mene zatvoren, Aneli. Čak i ako stignemo tamo, nećemo ništa naći. Ne mogu da uđem u zemlju smaragdnih brda. Tamo će biti ruševine, ili jame temelja napunjene betonom, ili neboder od hiljadu spratova. Ali to nije sve... „Ne zanima me! Ovo je glupo. To je samo slika, skrinsejver! Moglo je da bude zaista bilo šta, bilo koje mesto!” Aneli stigne do kraja galerije, uhvati se za ogradu i potrči niz stepenice. Dva odmorišta niže, zastane na sekund. Podigne svoje mišje lice ka meni i dovikne mi: „Ali odavde možemo da pobegnemo gde god želimo, zar ne?” Ponoć je; druga smena života tek počinje i mesečari koji jedva da su se razbudili od svojih pilula za spavanje zbunjeno zure u našu jurnjavu dok izlaze iz svojih kocki. Stanari mog bloka su neraspoznatljiva skupina - kancelarijski radnici, sve jedan lepši od drugoga; te bubašvabe koje žive po strogom rasporedu nisu navikle ni na kakvu uzbunu. Aneli se provukla pored njih i nestala, ali ja ću morati da se vratim ovamo do svog jezerceta, pa svoje posebne veštine zadržim za sebe. Trudim se da ne privlačim previše pažnje, ne žurim mnogo, propuštam ljude - tako da ona uspe da odjuri čak do izlaza iz bloka i šmugne napolje sa mamurnom gomilom. Sustignem je tek kod centralne stanice, jer počne da hramlje. Ali kada je uhvatim za rame, Aneli se smeje. „Samo ti mili!”, dovikne mi zadihano. „Prava si kornjača! Hajde, kornjačo, unesi koordinate! Koja centralna stanica nam treba?” Već smo usisani u vrtlog centralne, oko nas je milion ljudi koji zure u devojku sa prastarom maskom, naćuljili su uši ka nama, ne promakne im nijedna reč koju izgovorimo. Ne mogu sada da se raspravljam, ne uz ovaj ogromni čopor svedoka. Zato jednostavno uhvatim Aneli za ruku i

krotko ponovim koordinate koje je ona naučila napamet. Privuče me ka gejtu - ka donjem nivou, za linije koje voze na duže relacije. „Rimski orao” ekspres ide na svakih dvadeset minuta i kreće se hiljadu kilometara na sat; moramo da pređemo u drugi voz u Rimu. Voz je već na peronu, ostalo je još samo nekoliko sekundi do polaska. Ofarban je u boju žive, duplo širi i mnogo viši od običnog voza podzemne železnice i toliko dugačak da se pročelje reda putnika u daljini vidi samo kao tačka. Poslednji putnici su popušili cigarete i upravo nestaju u njegovim čeljustima. „Čekaj, ne možemo tamo... Ti ne možeš!” „A što to?” „Zato što... Moraš prvo da odeš kod doktora... Ceo krevet ti je bio krvav...” Moram da je ubedim da odustane od ove lude ideje i svejedno mi je kako ću to da uradim. „Šta su ti uradili? Besmrtni?” Miki Maus me veselo pogleda, sa osmehom od uva do uva. „Ništa. Ništa naročito. I ne želim o tome da pričam. Jesi li spreman?” „Ali...” „Ti ne shvataš, zar ne? Dobro. Ovako ćemo da se igramo: ja više nisam Aneli nego neko drugi, važi?” - lupne prstom po svom nosu nalik na crnu maslinku. „Ako se ispostavilo da čovek sa kojim sam živela šest meseci nije Volf Cvibel, već nekakav terorista, zašto ja moram da ostanem ja?” „Aneli...” „Nemam blage veze šta se dogodilo sa tom tvojom Aneli. I ti postani neko drugi, ne Ežen, već ko god želiš. Aneli ostaje ovde, ali ja odoh!” Otrgne se i mahne mi. „Čekaj, ne znam kako da ti kupim kartu... A da nas oni ne primete. Hajde da sačekamo sledeći!” „Nema sledećeg! Ima samo ovaj!” kaže i potrči ka najbližim vratima. I ne trudeći se da pita, ugura se uz nekog distrofičara sa Armiranim naočarima i prođe sa njim kroz okretaljku. Jedva uspem da skočim na stepenik i vrata se uz škripu s negodovanjem zatvore, gotovo me zgnječivši. U hodniku Aneli zahvali zacrvenelom čoveku sa naočarima i cmokne ga u obraz svojom maskom. Odgurnem ramenom štrebera u stranu, uhvatim Aneli i povedem je napred kroz voz. „Jesi li poludela! Šta ako unutra ima inspektora! Ponekad ih ima na vozovima koji voze na dužim relacijama. Mogli bi da te identifikuju...” Pod blago šija, zidovi su tamnocrveni. Sa obe strane hodnika, iza ogromnih ovalnih prozora, nalaze se spavaća kola sa belim kožnim

kaučima i debelim tepisima; spoljašnji zidovi, neprozirni spolja, iznutra su providni. „Smislićemo nešto. O, vidi, prazan kupe!” „Ovo je prvi razred! Hajdemo bar u neki drugi vagon!” „Zar je važno? Ionako nemam kartu. Hajde jednostavno da kažemo da nemam kartu za prvi razred!” Odlučno odgurne prozirna vrata u stranu. Kupei prvog razreda za Rim koštaju čitavo bogatstvo i namenjeni su uglednim ljudima; tražiti od njih kartu na ulazu znači sumnjati u njihov integritet. Sve se radi pod pretpostavkom da su iskreni. Aneli prvo izuje patike i uroni bose noge u čupavi tepih. „Fantastično!” Onda se konačno seti da zatvori vrata, naredi prozoru u kupeu da se zamrači i skine masku. Ispod pergament-kože stare maske ukaže se Aneli: mladolika i zajapurena, uzbuđena i vesela. „Ovde nema kamera.” „Voleo bih da verujem u to.” „Prestani da paranoišeš, nije više smešno. Da li ti je ostalo još onih skakavaca?” Izvadim drugo pakovanje. Ona ga nestrpljivo otvori zubima, izruči sve skakavce na sto od furnira od ruskog drveta zamršenog oblika i rubom šake podeli gomilu na dva dela - gotovo na pola, ali privuče malčice više na svoju stranu. „Najednom sam užasno ogladnela!”, kaže. „Navali!” Uzmem skakavca i skinem mu krilca. „Baš su dobri!”, kaže Aneli, pohvalivši skakavce; napunila je usta i krčka ih - očigledno je zaboravila da se krilca smatraju nejestivim. „Hajde, reci mi! Zašto je taj tvoj skrinsejver toliko poseban?” Žvačem oprezno, na silu: usta su mi suva i ne mogu da progutam ni zalogaj. Jureći za belim zecom, nagurao sam se u crnu zečju rupu kroz koju odrastao čovek ne može da prođe; za dete bi to bilo čarobno putovanje u zemlju mašte, ali odrasla osoba bi se zaglavila i umrla pod urušenim krečnjačkim stenama. To je pogled sa prozora kuće sagrađene od kockica, Aneli. Kada sam bio mali, zamišljao sam da je to moja kuća, a savršeni par u letnjoj odeći kako se ljulja tamo-amo u visećim stolicama nalik na čaure na travnjaku bili su moji roditelji. Ali moji usvojitelji su drugorazredni glumci koji su odavno umrli i nikada nisu imah nikakav odnos: jedino što se ikada dogodilo bio je

seks na brzaka između dva kadra na setu. Moja kuća je set podignut u filmskom studiju, a ova zelena brda, crkvice i vinogradi su... „Dobro, moram sa tobom da razgovaram o nečem ozbiljnijem”, kaže Aneli, prekinuvši me u razmišljanju. Priberem se, pripremivši se da lažem. „Da?” „Vidim da imaš problem sa apetitom. Mogu li da pojedem i tvoje skakavce?” - i, ne sačekavši odgovor, privuče moju gomilu k sebi. „Naravno, uzmi ih”, odsutno kažem. „O čemu si htela da razgovaraš?” „Zaboravi, upravo smo vodili taj razgovor.” Ponovo napuni usta, ovog puta mojim delom. „Zar si mislio da ćemo raspravljati o smislu života?” Verovatno bi trebalo da probam one pilule. Učinile su pravo čudo za Aneli, a meni bi bio dovoljan i jednostavan mađioničarski trik. „Pitam se čemu tako kiselo lice? Da li se svakog dana vozikaš po Evropi prvim razredom?”, pita Aneli, opruživši se na kauču. „U poređenju sa tvojom malom jazbinom, ovo je pravi penthaus! Šteta što ćemo putovati samo sat i po!” „Ne.” „Šta ne - nije šteta?” Ne, samo sam jednom ranije bio u prvom razredu - da privedem par koji je takođe mislio da može da pobegne od svojih problema; i ne, ne vozikam se po Evropi: obično ne idem preko granica oblasti za koju je naš odred odgovoran. „Šteta. Šteta što sam popustio i pošao sa tobom.” „Eheeej!” kaže ona, lupkajući me prstom po čelu. „Postoji li unutra još neki kanal? Ja bih prebacila na neki drugi, da sam na tvom mestu.” „Gde?” „U tvojoj glavi. Neprestano ponavljaš jedno te isto. Jedan program je o Aneli u opasnosti, a drugi o tome da Ežen - zoveš se Ežen, jelda? - ne želi da ide u Toskanu sa njom. Baš je dosadno.” „Izvini, ne mogu da prestanem da razmišljam o tome kako će nas svakog časa ščepati...” „Naravno da možeš. Jer neće nas ščepati, već Ežena i Aneli, ali mi smo sasvim drugi likovi, mi ne znamo ništa o njima. Zato se opusti.” „Bulazniš gluposti!” „Gde ti je mašta?”, nasmeje se. Ustanem sa svog sedišta i priđem prozoru-zidu. Ispred, dvostruki

magnetni kolosek kojim naš voz klizi, držeći se za jednu za drugom kulu, uđe u krivinu i popne se više, uzdižući se iznad smoga prožetog blistavim sjajem reklama i noseći nas napred na jugozapad. A u daljini, kolosekom nečujno ka nama juri drugi moćni voz baš poput našeg, mlaz istopljenog metala. To je voz za nazad, kažem sebi. Možemo da se vratimo odatle. To je samo kratko turističko putovanje. „Dobro, ti nisi Aneli”, kažem, predajući se. „Pa, ko si onda?” „Liz. Liz Pedersen 19A. Iz Stokholma.” „A šta radiš u prvom razredu Rimskog ekspresa, Liz?” Ona ispruži noge i namigne mi. „Bežim od kuće.” „Zašto?” „Zaljubila sam se u Žabara, dilera ilegalnim elektrodama za neurostimulaciju. Tatica je rekao da mogu da budem sa njim samo preko njega mrtvog.” „Pa si se ratosiljala tatice?” „Šta sam drugo mogla?” nasmeje se. „Ali Žabar je vredan toga. Pravi majstor stimulacije.” „Zavidim mu. Da li će te dočekati tamo u Rimu?” „Da. Ali nama je ostao još ceo sat. Svašta može da se uradi za jedan sat. Samo, prvo mi reci nešto o sebi.” „Patrik.” „A prezime?” „Diboa.” „Odlično ime. Svaki drugi u Parizu se zove tako.” „Patrik Diboa 25E”, razjasnim i oklevam. „Baš si slatkorečiv, Patriče! Baš znaš šta da kažeš devojci.” Grizem unutrašnjost obraza, trudeći se da ne gledam u njene masne usne, njena kolena, u njen vitki vrat koji štrči iz okruglog otvora majice. „Moraću to da iscedim iz tebe, Patriče. Čime se baviš?” „Ja sam... doktor. Gerontolog. Proučavam probleme starenja.” „Oho! Pitanje je onda šta radiš u prvom razredu? Broj pacijenata koji su ti preostali može se nabrojati na prste jedne ruke i svi su na socijalnom osiguranju. Sa tvojim poslom, trebalo bi da jedva možeš da priuštiš skakavce i vodu. Mada...” - okrene prazno pakovanje i istrese mrvice. „Ne bi me iznenadilo da si zapravo pričao o sebi. Nadam se da si ovo izmislio? To se protivi pravilima!” Šta ako joj sada ponudim drugog sebe? Jana. Jana Nahtigala 2T. Bez porodice. Besmrtnika. Kako će se igrati sa mnom posle toga?

„Ali to je zapravo baš divno”, nasmeje se. „Siromašni naučnik koji proučava nekakvu zastarelu budalaštinu. Ti si ipak romantik. A koliko ti je godina?” „Trista”, kažem. „Kada sam počeo sa svojim poslom, još uvek nije bio zastareo. U to vreme gerontologija je bila najtraženija grana nauke.” „Klinac! Tako si tvrdoglav!”, pohvali me. „I dobro izgledaš za svoje godine. Šta je sad, zašto si porumeneo?” „A koliko ti imaš godina... Liz?” Ona na to teatralno odmahne rukom. „Kakvo je to pitanje? Važno je samo koliko staro izgledam, zar ne? E pa, da kažemo pedeset. Ali ne bi mi dao toliko, zar ne?” Oči su joj zasuzile i zasijale, obrazi su joj porumeneli. „A da li se sećaš svoje majke?” „Šta?” „Kažeš da ti je pedeset godina i da imaš oca. Što znači da je tvoja majka napravila izbor, zar ne? Pre pedeset godina Zakon o izboru je već bio na snazi. Dakle, ako je tvoj otac odlučio da se stara o tebi, tvoja majka je dobila injekciju pre oko četrdeset godina, zar ne? Imala si deset godina. Zato te pitam, da li je se sećaš.” „A da li se ti sećaš svoje?” „Ja, Patrik Duboa 25E, odlično se sećam kako je moja majka izgledala. Ona je i danas živa, ima fini stančić iznad Hamburga sa pogledom na fabriku za preradu ribe gde je posećujem vikendom. Izgleda dobro kao ti. Jedan detaljčić: zbog te proklete fabrike, od smrada u njenom stanu ti se zavrti u glavi, ali mama to i ne primećuje. Mada, sa druge strane, svako mesto koje se oseća na ribu za mene je dom.” „Eto, vidiš? Bravo!”, kaže Aneli sa divljenjem. „Proradila ti je mašta.” Pređe nadlanicom preko čela, sklonivši kosu u stranu, a onda se uhvati za stomak. Udahne duboko i dugo ne izdiše, pa joj se oči ucakle. „Da li je sve u redu?”, pitam je. „Kafa... Sendviči... Topli obroci...” čujemo glas u hodniku. „Sve je super!”, kaže Aneli uz osmeh. „Samo sam osetila grč u stomaku. Verovatno od gladi.” Pogleda u hodnik i radosno usklikne: „Ehej! Napolju prolazi robot sa hranom!” „Sada je na tebe red”, podsetim je. „Hoćeš da kažeš da ti još nisi spreman da nešto pregrizeš?” „Šta je sa tvojom majkom, Liz?”

„Ne mogu da kažem!”, kaže i slegne ramenima. „Zato što više nisam Liz. Sada sam Suzan Strom 13B. Poznata i kao Suzi Storm, otimač i strah i trepet železnica!” Stavi masku Mikija Mausa, pretvori prst u pištolj i izjuri bosa na hodnik. Potrčim za njom, ali već je kasno. Suzi Storm zdipi paket sa toplim obrokom, prebacuje ga iz ruke u ruku i duva u opečene prste. Zbunjeni robot je žalosno moli da se ponaša razumno. Miki Maus se glasno nasmeje - vragolasto i srećno. Uprkos njenom protivljenju, platim račun robotu. Ona mi pruži svoj plen da ga čuvam („Imaš pravo na deo, Patriče!”) i ode u toalet. Ostanem sam i usredsredim se na svoju situaciju: čujem kapanje - kap-kap, kap-kap. U meni se nalazi jaje i neko grebe po njegovoj ljusci. Pri ovoj brzini, stotine kula sa druge strane prozora-zida pretvore se u jednu, nepojmljivo veliku, mračnu kulu, a ogromni ekrani sa reklamama za stotine različitih proizvoda, bez kojih je ljudska sreća nemoguća, stapaju se u jednu, žustru zavesu u bojama duge, moćnu reku treperavih svetala, Amazon fantazija u pikselima, koji predstavlja ova izmišljena sreća. Zagazim u tu reku, opčinjen, plivam u njoj, ne razmišljajući o tome da će, kada se ovaj voz zaustavi, presahnuti i ponovo se pretvoriti u superbilborde koji na različitim neboderima reklamiraju pilule, odeću, stanove i odmore. Ne treba nikad da razmišljaš o tome šta će se dogoditi kad voz stane. „Dragi putnici. Molimo vas pripremite svoje karte i lične isprave zbog kontrole”, kaže melodični ženski glas u hodniku. Ranac mi je istog trena u rukama i kao i obično stiskam šoker: moje telo razmišlja umesto mene, zna šta treba uraditi. Ali upotrebiti šoker protiv kontrolora... Osim toga, ovde sigurno ima policije, uvek dežuraju u vozovima koji voze na dugim relacijama... Gde je Aneli? Sada je najvažnije da se ne razdvojimo... Pogledam na kauč, na njeno mesto... „Upozoravamo vas da će svako bez karte biti izbačen iz voza i strogo kažnjen!”, objavi isti glas - sada vrlo polako. Gvirnem u hodnik, kao da sam pod paljbom. Aneli stoji tamo, odmah pored vrata, pripijajući se uz zid da se sakrije od mene. Nema nikog drugog. „Jesi li poverovao?”, pita osmehujući se. „Naravno da nisam!” Onda smažemo onaj topli obrok u tišini - morska hrana, japanska

salata od algi i marinirani morski kupus - sedimo jedno naspram drugog i gledamo kroz prozor. Ispostavi se da sam i ja bio gladan. Zarazim se svim njenim raspoloženjima. Krajolik se ne menja; u prvom planu pored nas promiču kule nalik na neonsko-crnu izmaglicu, u srednjem planu se vidi isprekidano treperenje kula, a kroz retke pukotine, u zadnjem planu promiču siluete najudaljenijih kula. Cela Evropa je ista - izbetonirana i izgrađena, ali već počinjem da zaboravljam da će i naše odredište sigurno biti isto kao i naša polazna tačka. Počinjem da zaboravljam gde idemo i zašto. Bilo bi dobro kada bi ovo bio put oko sveta, a putanja zatvoreni krug. Bilo bi dobro kada bi se ovo putovanje nastavilo zauvek. Ekspresni voz zaustavi se u svojoj jedinoj stanici pre Rima - u Milanu. Kako se približava Centralnoj železničkoj stanici u Milanu, voz usporava; Aneli je nabijena uz zid, a ja gotovo padnem preko nje. „Neka tajanstvena sila me privlači tebi”, našalim se. „Primetila sam”, odgovori. „Da si lepo učio u školi, znao bi kako se ona zove.” „A, uzgred...” „Inspektori!” „Šta?” „Inspektori! Tamo, na peronu! Cela divizija! Joj, ludilo!” „Ne, nećeš me opet prevariti...” A onda ih ugledam: ne diviziju, naravno, ali u najmanju ruku puk. U neupadljivim sivim odelima i sa kapicama, postrojeni duž perona, pažljivo raspoređeni - voz će stati tako da se vrata otvore prekoputa svakog od njih, svi izlazi biće odsečeni. „Rekao sam ti...” „Ne panici!”, kaže Aneli, stavljajući Miki Maus masku. „Mi smo u Pokretu otpora, jel’ tako? Prokleti režim nas neće tako lako uhvatiti!” Gurne noge u patike, uhvati me za ruku, pa potrčimo ka izlazu. Ali vrata se otvore pre nego što stignemo do njih - i put nam prepreči crnomanjasti debeljko sa crnim čekinjastim brkovima. „Karte!” „Karte!”, čujemo iz drugog smera. „Opkoljeni smo”, prošapuće Aneli. „Ali nećemo im dozvoliti da nas uhvate žive! Nećemo se predati, jelda?” Izmamim jednog u prazni kupe. Smaknem ga i ostavim iza zamračenog prozora, a onda iskočim iz voza pre nego što ostali shvate šta se događa.

Ali za to mi je potrebna Anelina pomoć - a ona opet igra neku svoju igru: otvara jedan za drugim sve luksuzne kupee, nakloni se uzbunjenim putnicima i nastavi dalje, s vremena na vreme se osvrćući ka inspektoru koji se približava. Njene ujdurme nisu promakle trbušastom čoveku sa brkovima, ali ne može da preskoči nijedan kupe. „Šta to radiš, dođavola?” prosikćem, ali Aneli se ne obazire. Iznenada se izgubi. Ulećem u tuđe kupee, ali nađem je tek u petom ili šestom. Ništa mi nije jasno: Miki Maus sedi pored prozora a Aneli, zajapurena i vesela, stoji na ulazu. „Mahni Patriku, Enrike!”, kaže, tapšući čoveka sa maskom po ramenu. Miki poslušno podigne ruku i mahne mi. Aneli mu dobaci poljubac i lupne se desnim kažiprstom po levom zglobu, gde svi normalni ljudi nose komunikator, kao da želi da kaže: „Pozovi me.” „A sad ostani miran...” kaže, dostojanstveno me uhvati za lakat i izvede me na hodnik - a onda me odmah povuče za sobom u sledeći kupe koji je, srećom, prazan. „Ko je to? Kome si dala moju masku?” „Pssst...”, kaže, prislonivši prst na usne. „Tvoj miš se žrtvovao da bi nas spasao. Naći ćeš nešto prikladnije za svoje igranje po ulogama!” „Dragi putnici! Ekspresni voz za Rim kreće za jedan minut. Sledeća stanica je Rim”, prijatnim baritonom nas obavesti viši nadzornik. „Ako sada ne siđemo, sateraće nas u ugao!” Izvadim šoker i zakoračim na hodnik, ali me Aneli povuče nazad. „Sačekaj malo, važi! Što ne izvučeš i pištolj?” „Znao sam!”, iz susednog kupea zagrmi glas. „Mislio si da možeš da se sakriješ od nas, je li? E pa, skidaj masku!” „Nikad! Dobro, nemam kartu, ali kakve veze maska ima sa tim?” „Odmah da si skinuo tu grozotu, ili zovem policiju. To je protiv zakona!” „Protestujem! Mogu da se preobučem u koga god hoću, to je moje ustavno pravo! Ja ću lično sada da pozovem policiju.” „Bežimo!”, kaže Aneli, cimajući me za ruku i projurimo pored kupea gde se mršavi čovek-miš očajnički bori sa debelim inspektorom i uspemo da skočimo na peron sekund pre nego što voz krene za Rim. „Ko je to?” pitam je kada smo se već izmešali sa gomilom. „Kako si ga uvukla u ovo?” „Tip koji me je prošvercovao u voz”, nasmeje se. „Baš je fin, pravi vitez na belom konju.”

„Šta to radiš... Jesi li mu rekla i svoju identifikaciju?” „Aha.” „Može da nas oda policiji!”, kažem, ali pomislim nešto sasvim drugo: kako to da svima daje svoju identifikaciju? „Mislila sam da ćeš biti ljubomoran, pa sam mu dala identifikaciju Suzan Strom”, kaže Aneli, tapšući me po ramenu. Hoću da se pobunim: Kako to misliš, ljubomoran? - ali zapravo mi prija da to čujem, ispuni me nekakva glupa nežnost i toplina i zaboravim na svoje prigovore. „O! Nemoj mi reći da pokušavaš da naučiš da se osmehuješ!” „Znam da se osmehujem”, kažem smirenim glasom. „Imam normalan osmeh.” „Jesi li se video u ogledalu?” „Naučio sam pred ogledalom!” „O! Znaš i da se šališ?” „Ma idi dođavola!” Pokaže mi srednji prst, a ja njoj pokažem svoj. „Nekako se ne ponašaš kao da imaš trista godina. Jesi li dodao malo, da deluješ ozbiljnije?”, nasmeje se. Moramo da sačekamo voz za Firencu i ubijamo vreme u malom staničnom kafiću, gde služe samo kafu i sladoled. Aneli se krije iza časopisa i proždire sladoled, a ja tražim najveće tamne naočari koje mogu da nađem na automatu: moramo ponovo da je sakrijemo od sistema za posmatranje. Srećom, na regionalnim linijama karte mogu da se kupe anonimno. U centralnoj stanici u Firenci moramo još jednom da promenimo voz - i da ponovo sačekamo, jer je na liniji došlo do nekakvog prekida. Voz konačno stigne, ali iz nekog razloga je baš majušan i rasklimatan, a na hromiranim zidovima ispisana je reč „rezervni”. Sedišta su ispunjena i tapacirana crvenim plišom, kvake na vratima su metalne i izgrebane, prozori su okrugli i kroz njih se jedva vidi, polovina svetiljki ne radi. Iskopali su za mene i Aneli ovaj vozić negde iz prošlosti, jer superbrzi vozovi od stakla i kompozita ne idu tamo gde mi pokušavamo da stignemo. „Tramvaj!”, ubeđeno kaže Aneli, iako naravno to uopšte nije tramvaj. I tako se ovaj rasklimatani, škripavi voz vuče nepoznatom putanjom, zračeći aurom tuđih duša, ali Aneli mi spava na ramenu i ništa ne oseća, a meni se zapravo sviđa ovo isparenje - imam osećaj

kao da me zagreva. Nisam toga ni postao svestan, ali počnem da verujem da će naš „tramvaj” uspeti da se probije kroz ogradu od kula i stigne do nebesa, da će naći tajni put iz ovog gigapolisa koji vodi na periferiju, gde ću moći da vidim horizont, a na njemu samo blaga zelena brda, narandžaste kutije vinarija i crkvica i nebo preplavljeno bojama, od tamnoplave do toplo žute. Verovatno će se zaustaviti tik do kuće od kockica, istovariti nas i otutnjati dalje niz prugu. Umalo zaspim, uspavan Anelinim ravnomernim disanjem, ali onda mi moj komunikator signalizira da se približavamo svom odredištu, pa pogledam kroz okrugli prozorčić. Želim da se konačno uverim da me je rezervni voz doveo u drugu dimenziju - na mesto gde je sve ostalo netaknuto od vremena kada sam napustio kuću svojih roditelja. Ali tačno na mestu gde bi, po našim proračunima, trebalo da stoji kuća sa zavesama koje lepršaju na vetru, sa travnjakom glatkim poput svile i visećim stolicama-čaurama, mestu odakle bi lanac brda ovenčanih crkvicama trebalo da nestaje u noćnoj izmaglici - baš na tom mestu, stoji najveća i najružnija kula koju sam ikada video, drobeći sve svojom zadnjom stranom od livenog gvožđa. Toliko je velika da je cela oblast nestala pod njom i nema ni najmanje nade da ću pronaći čak i tračak svojih sećanja i snova ako lopaticom raskopam tlo u njenom podnožju i očistim zemlju četkicom. „Kula La Bellezza!”, promumla vozač u mikrofon. „Poslednja stanica.”

P O G L AV L J E X I V

RAJ

Ovde nema ničega! Rekao sam ti - ništa nije ostalo. Hajdemo nazad!”

„

Kroz okrugli prozor vidi se stanica La Bellezza. U neočekivano otmenom stilu: crni granit, zlatna slova u nekom prastarom fosilizovanom fontu, ogromni portreti poluzaboravljenih filmskih zvezda - tih haićanskih zombija koje njihovi potomci dižu iz grobova kako bi ih iznajmili filmskim studijima. „Ni slučajno!”, kaže Aneli, iskoči sa svog sedišta i izjuri napolje. „Nismo se dovukli dve hiljade kilometara samo da bi se okrenuli i otišli!” „Gde ćeš?” Supermoderni voz dojuri na peron prekoputa i ljudi u odeći jarkih boja nagrnu iz njega na stanicu: boje trepere i mute mi se pred očima. Aneli se progura kroz ove raznobojne šahovske figure na toj površini razdeljenoj na kvadrate i moram da je prestignem i zaustavim - ali uspevam da uhvatim samo neznance koji me se ne tiču - tamnokosi muškarci sa blistavom kosom vezanom u moderne konjske repove i očima skrivenim iza naočara za sunce sa ovalnim okvirima, vitke južnjakinje u majicama sa kapuljačom bez rukava - a Aneli mi i dalje izmiče; stignem je tek kod liftova. „Eno!” pobedonosno usklikne pokazujući naviše prstom. „Šta sam ti

rekla?” Pogledam naviše - i ugledam ogromni reklamni natpis, triput viši od čoveka: „Park i prirodni rezervat Fjorentina. Nulti nivo, kula La Bellezza.” Ispod toga piše: „Ovde su snimljeni legendarni filmovi.” „Slušaj...” „Kreči!” Ne želim da idem u ovaj park. Ne smem da idem tamo. Čekaj, molim te... Ali lift je već stigao - veliki, starinski, sa malim okruglim lampama za svaki od petsto spratova i sa zamagljenim prozorima na zidovima. A pored nultog nivoa zaista stoji mesingana pločica - „Park Fjorentina”. Sa zvučnika koji sikće i ispušta neskladne zvuke čuje se neki prastari bluz. Neki par se ljubi u uglu - dve devojke; jedna je vedra plavuša u fraku i čizmama do butina, a druga, sa dečačkom frizurom, nosi balsku haljinu; ona drži i flašu šampanjca od tri litra. Aneli odmah pritisne nulti nivo, dugme skroz upadne, ali lift se ne pomeri. „Zašto lift ne ide do parka?”, pita Aneli, prekinuvši idilu para. „Sada je zatvoren. Preko noći”, odgovori devojka u fraku, okrećući se od svoje zajapurene devojke i odmerivši Aneli pogledom. „A zašto?” „Zato što pripada medijskoj grupi. Svi niži nivoi su filmska studija. A sve što je u parku je živo. Sve mora da spava.” „Svaki živi stvor želi da spava!”, devojka u balskoj haljini pijano se zakikoće iza njenih leđa. „Jedva čeka da spava sa drugim živim stvorovima! Hoćeš malo šampanjca?” „Hoću!”, odgovori Aneli. „Ne!” kažem, trgavši je nazad. „Saznali smo ono što smo želeli. Park je zatvoren. Idemo kući!” „Paaa...”, kaže plavuša, uvijajući pramen kose oko prsta. „Znamo tajne prolaze koji vode u njega. Da li baš baš hoćete da uđete tamo?” „Baš baš!” uverava je Aneli. „Vidiš, Silvi, nisi jedina koja želi da uđe”, nasmeje se plavuša. „Park je užasno romantičan. Idite do drugog nivoa, pa odatle požarnim stepenicama. Šifra na ulazu je četiri nule. Šifra za kontrolu klime i osvetljenje je ista.” Lift se već spušta. „Baš si prava dobra vila!”, kaže Aneli i poljubi plavušu u ruku. „Osećam se kao Pepeljuga...”

„Ne možeš ni da zamisliš kako se njene Pepeljuge osećaju...” zakikoće se ona u balskoj haljini. „Samo što su prinčevi svi pomrli”, požali se dobra vila u fraku, sumnjičavo pogledavši u mene. „Moj savet na rastanku ti je da pređeš na princeze.” I već smo stigli do drugog nivoa. Plavuša pritisne poslednje dugme, gurne koleno u čizmama do butina svojoj devojci između kolena i one nestanu u visinama, ostavivši nas same. Aneli drži trofej - ogromnu flašu šampanjca. „Zdipila si to?” „Odlično se snalaze i bez vina!”, izjavi. „Evo, nosi je, užasno je teška!” „Nikada ne pijem šampanjac...” „Eno požarnog izlaza! Ko će prvi do tamo?” Pojuri - i s lakoćom stigne do cilja prva. A onda moram da jurim za njom i niz stepenice, sa ovom ogromnom flašom. Brojim stepenice: pet, deset, dvadeset, dvadeset pet... Udaljenost između drugog i nultog nivoa je oko sto metara. Već mi ponestaje daha, ali Aneli je obuzela nekakva radost i uopšte ne oseća umor. Konačno stignemo do vrata koja tražimo i sve je baš onako kako nam je dobra vila rekla. Četiri nule otvore vrata. I nađemo se u nečijoj kući - sve je očigledno muzejska postavka; prepoznam grabulje i nešto za šta mislim da je pijuk. Veliki drveni sto, sklepan od dasaka. Dotaknem ga. Stolnjak sa nekom naivnom šarom: tanjiri i šolje... Boca crnog vina prekrivena prašinom. Crvene jabuke u pletenoj korpi. Mala lampa u kojoj gori pravi plamen. Sto kompletno postavljen za večeru za grupu voštanih figura, ali domaćin i domaćica nisu kod kuće. „Vidi, sve je kao na filmu”, kaže Aneli, pružajući ruku ka jabuci. „Nemoj. Ne diraj ništa ovde.” „Hej! Treba mi nešto uz šampanjac!” Ipak uspe na prevaru da ćapi jabuku. Dok je izvodim iz kuće kroz vrata obojena u plavo, ona uspe da zgrabi i stolnjak. „Za piknik!”, objasni. „Dobro, gde je sve to?” Izađemo pod crno, zvezdano nebo, usred noći bez zvuka. Setim se šta je plavuša rekla: ovde sve spava. Planeta ljudi živi u tri smene: bila bi prevelika gužva kada bismo svi uveče išli na spavanje i budili se ujutro u isto vreme. Zato trećina nas živi ujutro, trećina živi uveče, a trećina živi noću. Evropa nikada ne sklapa sve oči. Ali ovaj park

očigledno funkcioniše po nekom veštačkom rasporedu. Moj komunikator pokazuje tri ujutro. „Pristupna šifra: nula-nula-nula-nula!”, uzvikne Aneli. „Svetlo! Jutro!” Poslušavši njenu naredbu, nebo se ranije oboji grimizno, zvezde se pre vremena zamrače i sunčev sjaj ocrta granicu između neba i zemlje. A onda nebeska svetiljka polako izađe iza najudaljenijeg ruba zemlje. Pogledam oko sebe - i ništa ne prepoznajem. Gde je moje detinjstvo? Gde je detinjstvo koje sam delio sa Devetsto Šesticom, mojim bratom po zakletvi? Nema smaragdnozelenih brda, nema crkvica i vinograda; preda mnom se u daljinu pruža dugačka nizija, razdeljena na pravougaonike i trapezoide privatnih poseda. Kroz nju vijuga zelena rečica. A pod nogama umesto trave osećam pesak. „Fenomenalno!”, kaže Aneli, trljajući ruke. „Ti baš znaš šta valja. Gde ćemo da se smestimo?” Ne odgovorim. Namamili su me nazad u moje detinjstvo, poverovao sam da mogu da mu se vratim kao turista. A ovo je nalik njemu, ali... Ali ono nije moje. Osećam tupo damaranje u glavi i praznu rupu u grudima. Prevaren sam i želim da razotkrijem prevaru. „Pa?”, kaže Aneli, gurkajući me u bok. „Biraj! Skrinsejver je tvoj, pa ti odluči!” Moj skrinsejver. Skriveno utočište do koga toliko godina nisam mogao da dođem. Okrenem prvo glavu ulevo, pokušavajući da odaberem između stvari koje ne želim i koje mi se ne sviđaju... „Svejedno mi je.” „Hajdemo onda tamo!” Pokaže na tačku pod malim drvetom raširenih grana i srebrnkastog lišća. Rasprostre stolnjak na travu i sedne na njega u turski sed. „Daj vamo taj šampanjac!” Ne razmišljajući, pružim joj flašu. Ona je nakrene i prisloni na grudi. „Buji-paji, buji-paji...” pevuši, ljuljuškajući flašu kao bebu u povoju, cerekajući se i kikoćući. Kroz njenu radost nazire se nešto jezivo. „Zašto to radiš, Aneli, nemoj...” Sunce je već izašlo; izniklo cveće se otvara a ptice zapevaju. Zemlja je stvarno živa, kao i sve na njoj. „Izgleda da smo ovde probudili ceo svet”, kažem odsutno. „Ali onda je na četiri sata ceo samo naš! Pomozi mi da ovo otvorim,

pampur se zaglavio...” Otvorim flašu, popijem gutljaj i pružim joj je. Ona je nakrene kao da sam je tri dana mučio žeđu. Izvadi ukradenu jabuku, obriše je o majicu i pruži mi je. „Zagrizi, malo će te razveseliti!” Uzmem je, izvagam u ruci, zagrizem... „Lažna je, Aneli. Od kompozita. Nejestiva.” „Stvarno? E, dođavola! Znači moraćemo da pijemo bez grickalica!” Ponovo primakne flašu ustima. Sunce sve jače i jače prži. Osećam kako mi peče potiljak. „Ne smeta ti ako se sunčam, kada se već ukazala prilika?” Aneli ukrštenih ruku uhvati rub majice i skine je. Na trenutak ugledam njene čvrste grudi i isturene bradavice... Legne na stomak, okrenuvši leđa veštačkom suncu. Okrene lice ka meni i osmehne se krajičkom usne. Leđa su joj prošarana stravičnim ogrebotinama, kao da je neko na nju nahuškao pse, ali kao da se ne seća toga. Nežni vetar joj miluje kosu. Iznenada me preplavi užasna iscrpljenost - posle toliko dana i noći koje sam proveo na nogama; posle one borbe sa starcima i uništenja njihovog tajnog oružja, posle mog izliva mržnje na Elen, što mi nije pomoglo da i na sekund zaboravim Aneli, posle Rokamorinog neuspelog pogubljenja, posle na hiljade racija tokom kojih sam radio sve ono što je celog života trebalo da radim. Potreban mi je odmor, zaslužio sam ga. Leptir limun-žutih krila spusti se na rascvetali maslačak tik ispred mene; gledam ga, opčinjen. Leptir zaleprša krilima i pospe mi sa njih prah sna u oči: sve počne da iščezava, zvuk utihne; leptir leprša od cveta do cveta i iznenada mi sleti na šaku. I baš u tom trenutku svetlo se ugasi. Zaspim. Prvo što pomislim je da sam oslepeo. Uradio sam nešto apsolutno sramotno i zbog toga sam kažnjen kako niko do sada nije bio kažnjen. Dok sam bio u nesvesti, oči su mi spržene! Ostatak života provešću u tami! Pomislim to jer, za sve godine provedene u internatu, nikada nisam video tamu: tamo se svetla nikada ne gase. Gnevno belo svetlo s lakoćom se probija kroz tanke, detinje očne kapke, prodire kroz poveze za oči koje nam podele pred spavanje, prolazi nam kroz prste... Jer, na kraju krajeva, u tami bismo bili sami sa sobom - a mi uvek moramo da

budemo zajedno. Tako je lakše držati nas na oku - a tako i mi uvek možemo da motrimo jedni na druge. A u ovom trenutku ne vidim ništa. Svuda oko mene je potpuna tama. Otvorim oči - uzalud. Zatvorim ih - sve je isto. Nekada sam sanjao o tome kako svetlo bledi i gasi se, ali sad kad ga više nema, bojim se. Trgnem se - moram da se uspravim u sedeći položaj! - ali čim podignem glavu sa poda, udarim čelom o metal. Pokušam da protrljam modricu - ali ne mogu da podignem šaku. Ne mogu da savijem noge u kolenima. Udare o prepreku - čvrstu i nesavladivu. Pokušam da je sklonim, zbacim je sa sebe! - ali samo uz jezivi zvuk zagrebem noktima po glatkom metalu: i to je sve. To je plafon - spustio se na mene i visi mi nekoliko centimetara iznad očiju i grudi, gotovo mi dotičući prste na nogama. Otkotrljaj se i izvuci ispod nje! Otkotrljaj se u stranu! - ali levo i desno su zidovi, na samo dužinu prsta od mene. Da sam malo širi u ramenima, bio bih sasvim pribijen uz njih, prignječen kao u stezi. Mogu samo da se migoljim. Plafon je nepomičan - jednostavno ga je nemoguće podići, neće da se otvori, neće da se pomeri, ma koliko ja bio jak; a nema šansi ni da pomerim zidove. Naravno, ne shvatim to odmah: u početku se bacakam, naprežući se i izvijajući, iznova i iznova udarajući čelom dok mi nešto vrelo ne poteče u oči, dok mi nokti nisu sasvim izlomljeni i iz njih štrče iskrivljene krhotine. Prestanem tek kada ponestane vazduha - posle manje od dva minuta. „Puštajte me napolje!” Ležim u skučenoj gvozdenoj kutiji, tačno moje dužine i širine i dovoljno niskoj da mi ne dozvoljava čak ni da podignem glavu. Ni u početku u njoj nije bilo mnogo vazduha, a sada ga više nema uopšte. Okupan sam znojem od zagušujuće vreline i straha, srce mi brzo i plitko zalupa, grudi se stežu žudeći za vazduhom, sve brže i brže i brže, pokušavajući da iscede bar malo kiseonika iz vazduha koji brzo postaje kiseo. Zagrebem ponovo po poklopcu i prsti mi se okliznu - obliven sam znojem. „Puštajte me napolje!” Zagluši me sopstveni krik: gvožđe ne dozvoljava zvuku da prođe dalje, pa se ovaj odbija i udara me po ušima. Ogluveo, nastavim da vičem, dok sasvim ne ponestane vazduha. Proguta me tama i na

trenutak - možda minut, možda nekoliko dana - slepo se probijam kroz utrobu beznadežnog košmara iz koga nema izlaza. Batrgam se i nekako uspem da nađem izlaz - i nađem se ponovo u kutiji. „Puštajte me odavde! Puštajte me odavde, skotovi!” Žedan sam. Unutra još uvek nema šta da se diše, ali iz nekog razloga ja ne umirem. Tek kada se malo umirim, otkrijem odgovor: direktno iznad moje glave u gvožđu se nalazi rupa, veličine otvora na igli šprica. Kroz nju, kap po kap, curi topli vazduh. Narednih sat vremena pokušavam da se okrenem tako da mi vazduh struji tačno u usta, a onda odustanem od ovog uzaludnog truda. Konačno shvatim da je u mom položaju najbolje ništa ne raditi: tako mi ostane dovoljno vazduha da razmišljam. Zato se umirim i mislim, mislim, mislimislimislim. Samo pokušavaju da me zaplaše. Čuju me kako vičem: toliko se glasno derem da je nemoguće ne čuti me. Čekaju da počnem da molim za oproštaj. Da se slomim - pa da, pošto su me ponizili, mogu velikodušno da me razreše greha. Čekaju da postanem prevaspitan i krotak, kao Trideset Osmica i beskrupulozan, kao Dvesta Dvadeset, da više nikada ni u šta ne sumnjam, kao Trista Deset. Eto šta žele od mene. E pa, jebite se! Čujete li? „Jebite se!” Neću zaplakati, neću ih moliti da me puste napolje, ne pada mi na pamet da se ponižavam. Pa makar crkao! Već sam jednom umro, kada su me Petsto Trojkini majmunčići zadavili. Nema ničeg strašnog u umiranju. „Jebite se i vi i vaša kripta! Nosite se!” A nosite se i svi vi koji se posle plašite čak i da je se setite! Nisu slomili Devetsto Šesticu, mog prijatelja - umro je, ali se nije predao! - a ne mogu ni mene da slome! Spreman sam. I, znate šta? „Hvala što ste me ugurali ovde! Već ste uradili ono najgore što ste mogli da mi uradite! Pa šta onda? Jeste, u jebenoj sam kutiji, ali slobodan sam! Jer sada mogu da razmišljam o čemu god hoću! Zato eto! Slobodan sam!” Stomak počne da mi se buni; vreme je za doručak. U internatu se svi obroci služe po strogom rasporedu i za devet godina stomak mi je strogo istreniran. Samouvereno luči sokove i zahteva svoje sledovanje hrane. U osam ujutro - doručak, u dva po podne - ručak, u sedam uveče - večera: tako je svet udešen, tako je otkad je sveta i veka i tako će uvek biti. Kada moj stomak ne dobije svoje sledovanje, počne da me vari

iznutra. Mogu da istrpim glad. Ja nisam moje telo. Mogu da skrenem sebi pažnju. Mogu da pokušam. Devetsto Šest je ubijen zato što je odbijao da prihvati da su njegovi roditelji bili kriminalci. I to je sve što treba o njemu da znamo, govore nam vaspitači. Njihova krivica je u našoj krvi; od trenutka kada se rodimo smatraju nas odgovornim za ono što su naši roditelji uradili. Mi nemamo nikakvo pravo da postojimo, ali Evropa nam daje šansu da se iskupimo za zločin svojih majki i očeva, da se popravimo. Da bismo to uspeli, moramo uvek da se pokoravamo. Da sanjamo samo o tome kako služimo društvu. I da ne zaboravimo da je pokušaj da opravdamo svoje roditelje - zločin. Voleti svoje roditelje je zločin. Sećati ih se je zločin. Pridržavaj se ovih zapovesti i jednog dana, ako uspeš da prođeš testove i položiš sve ispite, internat će te pustiti. Trudio sam se da igram po pravilima. Ali ima stvari koje je nemoguće tolerisati. Ostao sam svoj, ali sada sam u kripti i sada je sve izgubljeno i sve je dozvoljeno. Ne mogu me kazniti strože od ovoga. Što znači da sada mogu da počinim najgnusniji od svih zločina. Isto ono što je uradio Devetsto Šest. Da se setim svojih roditelja... Da čuvam uspomenu na njih. Počnem da skidam ljušturu od mrklog mraka sa majušnih delova zamagljenih i izbrisanih slika koje sam sebi zabranjivao. Poput starih omota od slatkiša, sakupim izbledele komadiće, skrivene negde daleko - slike, glasove, prizore. Teško mi je: toliko sam se često svima kleo da se ne sećam ničega o svom životu pre internata da sam i sam počeo da verujem u to. Ne uspem da sakupim mnogo toga - nekakva kuća sa zidovima boje čokolade, cvet zelenog čaja procvao u providnoj šolji, stepenice koje vode na drugi sprat... I malo raspeće izrezbareno od crnog drveta, okačeno na istaknutom mestu. Kruna od trnja je pozlaćena. Cvet pluta i magli se, prelamajući se kroz zelenu vodu i minulo vreme, ali Hrist, prikucan za krst, oštro mi je urezan u sećanje: verovatno sam ga dugo gledao. „Ne boj se, ljubavi, Gospod je dobar, on bdi nad nama. On će nas zaštititi!” Mamice? „Ne smeš!”, čujem nečiji krik. Shvatim da je to moj krik. Postidim se.

„Izdajnice! Đubre malo! Bitango!”, vičem na sebe iz sveg glasa u megafon gvozdene kutije. Gorim od stida, jer želim da pogledam svoju majku. Ne mogu da savladam svoj stid. Uzmaknem. Skrenem misli na nešto drugo. Obigravam oko Trideset Osmice - da li me je izdao ili spasao? - oko onog skota Dvesta Dvadesetice - a onda iznova i iznova oko Petsto Trojke. Vratim se u sobu u ambulanti i sve ponovo premotam, upotrebim pištolj drugačije, nateram Petsto Trojku da moli za milost, a onda mu pljunem u oči i ipak ga ubijem; shvatim da ga u stvarnosti nisam ubio i zakunem se budućem, odraslom sebi da ću se osvetiti, definitivno ću se osvetiti Petsto Trojci i njegovim poslušnicima; kujem planove - nasamariću ga, čekaću u zasedi i uhvatiti ga nespremnog; nas dvojica zajedno uvežbavamo njegovo poniženje. Naslađujem se njegovom smrću u tri, pet, deset različitih verzija. Ali ne mogu dugo sebe ovako da zamajavam: bes troši previše vazduha. Počnem da hvatam vazduh i ostavim Petsto Trojku na miru. I odmah shvatim da su misli o mojoj majci i dalje tu, da sam ih samo prekrio svim ovim očigledno nemogućim budalaštinama. Čim se dimna zavesa koju predstavlja Petsto Trojka raziđe, ponovo se ukaže pozadina. To je ona: moja majka. Ugrizem se za usnu. Visoke jagodice, tanke, oblikovane obrve, svetlosmeđe oči, meke usne koje se osmehuju, koža boje slonovače... Tamnosmeđa kosa, vezana pozadi... Plava haljina, dva mala brežuljka. U početku je teško, ali kada uspem da sastavim njen foto-robot, bez teškoće mogu da stvorim njenu jasnu sliku pred očima. Osmehne mi se. „Uvek ćemo biti zajedno. Isus mi te je podario, ti si moje čudo. Obećala sam mu da ću te čuvati, a on će nas štititi... Uvek...” Model „Albatrosa” - iz nekog razloga sećam se da je definitivno bio „Albatros”... Robot igračka koji šetka po podu... Udari mi u nogu u beloj dečjoj sandali. „Uvek.” Tako je rekla. Ovo je moj pravi dom, ovo je moje, prava istina, ovo - a ne kuća sa filma sagrađena od kockica. Ne viseće stolice koje se njišu na vetru. Ne ostavljeni bicikl. Ne beli medved. Ovo - a ne neobična žena sa šeširom koju ne poznajem, ne nepoznati muškarac u pamučnoj košulji. Sada mi

je dozvoljeno da dobijem ono što je moje. Vrelina i bol. Kao da mi kroz oči provlače bodljikavu žicu - u glavi mi je čitav kotur te bodljikave žice, koja se cela mora razmotati. Izađi, mama. Možeš sada da izađeš. Nešto se u meni oslobađa. Ali za jednim isečkom sledi drugi - svi su slepljeni jedan za drugi i ne mogu se razdvojiti, ne mogu se otrgnuti. „Hajde, hajde... Smiri se, ljubavi... Ne plači, hajde, ne plači, ne plači, molim te. Sad je dosta. Prestani! Rekla sam ti - Gospod će nas zaštititi! Smiri se, smiri se... Hajde, hajde... Zaštitiće nas od zlih ljudi... Ne plači! Ne plači! Čuješ li me? Dosta! Molim te, prestani! Jane! Jane! Prestani! Sad je dosta!” Raspeće na zidu. Otečeni kapci. On gleda dole, pored mene, u nešto drugo. Šta je toliko interesantno našao tamo? Cvet čaja se njiše... Stakleno posuđe zazvecka... Teški koraci, kloparanje i lomnjava, grubi glasovi... Osetim grčeve u stomaku. „Hajde da pobegnemo!”, preklinjem mamu. „Bojim se!” „Ne! Ne! Sve će biti u redu. Ovde nas neće naći. Samo nemoj da plačeš. Nemoj da plačeš, važi?” „Bojim se!” „Tišina! Tišina!” „Pomozi nam”, tiho mu prošapućem. „Sakrij nas!” On, kao i obično, samo pogleda na drugu stranu. Ne želim da znam šta će se posle dogoditi. Počnem u sebi da brojim: jedan, dva, tri... sto četrdeset... sedamsto napunim glavu brojevima dok više nijedan ne može da stane, kako ne bi ostalo mesta za moju majku, koja okleva ovde pored mene. Brojim naglas, gotovo vičem. Stignem do dve hiljade i petsto, a onda se zabrojim i odustanem. Ponovo osetim glad, toliko oštru da dobijem grčeve. Vreme je za večeru. Ali postoje stvari gore od gladi. Žedan sam. I sve je gore i gore. Pljuvačka mi je presahla, usne počnu da mi gore. Žudim za čašom vode. Ili da bar prislonim usne na česmu u toaletu. Da, to je bolje - čaša možda ne bi bila dovoljna. Nema veze, istrpeću. Prisloniću usne na česmu i gutati vodu iz nje. A onda ću je skupiti u šake, umiti se i nastaviti da pijem. Hladna, mora da bude hladna.

„Dajte mi nešto za piće!” Ne čuju me. Nalazim se negde usred nedođije, zakopali su me u ovoj kutiji, zacementirali me i ostavili u njoj. A ovaj mali tračak vazduha, ta tanka nit za koju sam se uhvatio - nije hotimičan, samo im je promaklo. Oni ne žele da živim. Jer ako izađem odavde, niko neće moći da me ućutka. „Dajte mi vodu, gadovi! Zveri!” Ne čuju me. Počnem da tonem u san - ali onda se u tami pojave bele tačke. Sve su bliže i bliže, opkoljavaju me... Maske. Crne rupe umesto očiju, crne kapuljače umesto kose. Našli su nas. Našli su me. Niko nam nije pomogao. „Tu si znači. Hajde napolje.” „Ne! Odlazite! Izlazite! Nemate pravo...” „Ne boj se, nećemo uraditi ništa loše.” „Ne dirajte nas! Ne dirajte mamu!” „To je samo provera. Daj mi ruku.” „Ne! Ne! Žaliću se. Ne znate...” „Daj mi dete. Daj mi dete!” Mama me očajnički stiska, pokušava da me ne pusti - ali ne drži me dovoljno čvrsto i neka mnogostruko jača sila me uzme od nje i podigne do plafona... Pogledam u crne rupe. Nema ničeg užasnijeg od ove maske. Kao da iza nje vidim prazninu koja bi mogla da me uvuče kroz te rupe, tako da nestanem u njima i nikad se više ne vratim svojoj majci. Zatim zavlada zbrka; reči koje ne razumem zamene reči koje nemaju značenje; nešto o slatkišima, o rođendanu, nekakva budalaština o desnom i levom. Pratim razgovor iz ruku neznanaca, toliko me stiskaju da boli, mrzim ove ljude koji su došli i njihove maske, gnevno kako samo četvorogodišnjak može da mrzi. Tupi bol u mom stomaku polako se smiruje; stomak mi krči dok jede moje telo, ali više ga ne osećam. „Ko mu je otac?” „To se vas ne tiče!” „U tom slučaju, u obavezi smo da...” Možda nije bilo tako, možda mi je nešto promaklo, ili je nešto izbrisano, ili sam ga sam izbrisao. Ovaj deo razgovora utihne i raspadne se, kao da je bio zalepljen pljuvačkom. Pokušam da progutam - ne mogu; usta su mi previše suva. „Molim vas! Molim vas, dajte mi malo vode!”

Mrtva tišina. Igla na brzinometru vremena padne na nulu. Ležim budan zatvorenih očiju, a spavam sa otvorenim očima. Pomislim da od ovoga više nema gore; a onda osetim potrebu za velikom nuždom. Uspem neko vreme da istrpim, jer pomislim koliko će užasno ponižavajuće biti kada me konačno puste odavde. Vaspitači će svakako svima ispričati da sam se toliko uplašio da sam se usrao. Možda će viši vaspitač to čak objaviti na jutarnjem postrojavanju, izvesti me pred skup i svima ispričati o tome... Ova misao pomogne mi da se nekako uzdržim još nekoliko sati - mada, kako mogu da merim vreme u mračnoj metalnoj kutiji? A onda ne mogu više da izdržim, zaplačem i kažem: „Ne, ne, ne...” ali uprkos tome iz mene počne da ćurka jetko smrdljivo govno. Mogu samo zgađeno da podignem ruke da bar njih ne uprljam i prestanem da se trzam, kako se ne bih sav umazao. Pokušam da se smirim: sve je to bilo u tebi, tako da nije strašno što se sada valjaš u tome. Prilično brzo prestanem da osećam smrad - posle samo nekoliko sati. Govno se suši. Tonem u ništavilo, pa ponovo izronim. „Vode! Molim vas! Dajte mi da pijem!” Imam osećaj da ću, ako ne popijem bar gutljaj - gutljaj zaista bilo čega - istog trena umreti. Ali i dalje ne umirem. „Samo gutljaj! Skotovi! Jedan gutljaj! Ne date, a? Ne date ni kap?” A onda ponovo ponestane vazduha i zaplačem, a poslednje kapi, koje je trebalo da sačuvam, isteknu mi na oči. A onda mi oči presahnu. Pokajem se što sam se upiškio a nisam se setio da sakupim pišaćku u šaku - možda sam mogao da je primaknem ustima. Kajem se što se nisam uzdržao i što sam piškio, što sam protraćio svu tu vlagu pre nego što sam sklopio pakt sa Dvesta Dvadeseticom u toaletu. Sanjam da je voda još uvek u meni - slana i vrela, bilo kakva - ali i tamo sam presahao. Udaram i udaram glavom o krov - evo vam! evo vam! evo vam! - i izgubim svest, postigao sam šta sam želeo. A onda se kroz moj zaborav probije san, a san je o vodi. U toaletu sam, dan pre svog pokušaja bekstva i pijem, pijem, pijem sa česme - nešto vrelo. Mračno je pa ništa ne vidim. Možda je pišaćka, možda je krv, a možda zeleni čaj. Probudim se sa groznicom. Kroz vazduh lebdi ogromni cvet čaja. Penjem se uz stepenice ponosnog „Albatrosa”, intergalaktičke krstarice...

On će nas zaštititi. Daj mi dete. Obećala sam te njemu. Ko mu je otac? On će nas spasiti od zlih ljudi. U obavezi smo. Ne boj se! Dođi ovamo! Da se niste usudili! Neću! Pomozi nam! Nemoj da plačeš! Sakrij nas! Tišina! Umukni! Ne! On me ne čuje! Ne čuje me, mamice! Obećala si, on je obećao, svi su obećali i svi su lažovi! On spava ili je odapeo ili ga zabole za tebe i mene, neće se umešati, on je kukavica ili slabić! Ne čuje me - ili se pretvara da me ne čuje kako ne bi morao da se umeša! Ali oni sve čuju, našli su nas, nisi mogla da nas sakriješ, a nije mogao ni on. Daj mi to dete. Daj mi ga. Ko mu je otac? Ne tiče vas se. Ko mi je otac? Ko mi je otac? Gde je bio moj otac kada su me odveli? Da li sam ikada imao oca? Ne boj se. Nemoj da plačeš. Ne boj se. Nemoj da plačeš. On će te čuvati. On će nas spasiti. On nas je izdao. Zapušio je uši. Pokrio je oči. Dozvolio je da me odvedu. Digao je ruke od mene. Osudio je tebe na propast. I znaš šta? Znaš šta, mamice? Zaslužila si to, glupa budalo! Kako si mogla da veruješ tom čoveku na krstu? Mogao je da odvede ljude pod maskama, ali nije! Mogao je da nas zaštiti, ali nije! Kakav je to bog? Bedni, jebeni mučenik! „Isus je istrpeo svoje patnje - i rekao je nama da i mi istrpimo” - tako si rekla! Zbog koga ti patiš? Zbog koga ja patim? Ko je on? Ne tiče te se. Ne tiče me se? Trebalo je da priznaš da jednostavno nisi znala čiji sam! Da priznaš da nisam imao oca! Da se nikada nisi ni trudila da prebrojiš svoje muškarce! Da si svima redom davala, kako ne bi morala da ukažeš na krivca. Tako ti i treba, kurvo! Ali čime sam ja ovo zaslužio? Zašto ja moram da trpim ove muke? Vrpoljim se, razmazujući govno. Urličem i urličem i vrištim i vrištim - a možda ne ispustim ni glasa. Onda se strovalim nazad u crnu prazninu i lebdim usred ništavila i borim se sa Petsto Trojkom i pobegnem od maski i javno me siluju na jutarnjoj prozivci i penjem se uz stepenice nedovršenog „Albatrosa” koji nikada nigde neće odleteti i prebijaju me u sobi za ispitivanje i zaključan sam u sobi sa raspećem i oni kucaju na vratima i otrčim na drugi sprat da se sakrijem u ormar u zidu, ali stepenicama nema kraja, imaju milion stepenika i trčim i trčim i trčim, ali ipak nisam dovoljno brz i padnem nazad u naručje čoveka sa

maskom... Zašto ja? Zašto ja moram da ispaštam? Šta sam ja uradio? Zašto me odvode? Zašto me zaključavaju u internat? Nije fer! Neka ona ispašta za ono što je uradila! Neka se moj jebeni otac pojavi i ispašta! Zašto ja? Zašto oni bludniče, a ja bivam kažnjen? Zašto si me uopšte stvorila, mama? Zašto si me rodila? Trebalo je da abortiraš, trebalo je odmah da popiješ pilulu, a ako si tek kasnije shvatila, trebalo je da me ostružeš kašikom i baciš na đubrište u plastičnoj kesi iz prodavnice! Zašto si me ostavila da živim? Znala si šta mi se sprema, šta rade sa onima kao što sam ja! Znala si da ću morati da ispaštam za tvoje grehe, zar ne? „Puštajte me! Puštajte me! Puštajte me odavde!” Devetsto Šest nije molio za milost - i odapeo je, kreten. A možda i jeste molio, ali ipak je odapeo. Ako je toliko ponosan, onda me zabole za njega! Ali želim da izađem odavde. Moram da izađem iz ove kutije! „Preklinjem vas! Pustite me! Molim vas! Molim vas...” Još jedan san i ponovo ta kuća: trpezarijski sto, cvet čaja, zidovi boje čokolade, tužni Isus, veseli robot, model svemirskog broda, predstojeća propast, pesnice koje udaraju o vrata. Već znam šta će se sada dogoditi, pokušam da iskočim kroz prozor - napolju je uredno potkresani travnjak, viseće stolice, napolju su zelena brda - skočim, udarim o prozor i posečem se o krhotine... Samo što je to ekran, iza njega nema brda, nema travnjaka, nema pravih roditelja umesto majke kurve i oca razvratnika, cinkaroša i izdajnika. A ja sedim pored usijanog, bleštavog ekrana, ljudi u crnim kombinezonima i sa belim maskama su sve bliže i bliže, sve bliže i bliže... „Puštajte me napolje!” Nema prostora, previše sam skučen, nema vazduha, ne mogu da dišem, ne mogu da dišem ovde. Ostanem bez glasa, suze su mi presahle, vrpoljim se u svom kovčegu. Prošla su tri dana, ili četiri, ili pet - kako da računam vreme u mračnoj gvozdenoj kutiji? Samo malčice razmišljam o Devetsto Šestici: kako je umro? O čemu je ono bulaznio? Koje su poslednje reči koje je izgovorio? A onda ponovo ta kuća, ponovo ta kuća i ne mogu da pobegnem, a ono oholo đubre na krstu neće da mi pomogne. Opet je slagao moju majku glupaču, a ona mu je opet poverovala i sada će me ponovo odvesti i staviti me u gvozdenu kutiju... Tek pošto možda po hiljaditi put prođem kroz sve to, shvatim kako

da se izbavim iz tog košmara: kada ljudi sa maskama ponovo dođu po mene, prestanem da se otimam i grizem i zahtevam da me puste. Umirim se, popustim i predam se - a kada me podignu do crnih rupa u koje me čudovišna, nesavladiva sila uvlači, odvojim se od mame i okrećući se i vrteći jurnem u prazne očne duplje, prođem kroz njih i umrem i uskrsnem sa druge strane maske, gledam kroz oči tuđinca u prestrašenog dečaka i njegovu smeđokosu mamu u smešnoj plavoj haljini. Ne, ne oči tuđinca. Sada sam ja onaj koji uzima cmizdravo, slinavo dete od njegove histerične majke. Sada sam ja čovek sa maskom i ne tiče me se ko je ovaj klinac. Ja sam čovek sa maskom i sada mogu da izađem iz ove začarane kuće. „Mrzim te, kurvo!” - zamahnem i ošamarim nadlanicom ženu u plavom. Strgnem raspeće sa zida i zafrljačim ga na pod. Začepim malom drekavcu usta. „Ti ideš sa nama!” I izađem iz te proklete kuće - na slobodu. Ne znam koliko još sati prođe - jedan ili sto - pre nego što me izvuku iz kripte. Nisam čak toga ni svestan: oči su mi suve i ne vidim svetlo. Mozak mi se sparušio i ne shvata da je izbavljen, duša mi je previše dehidrirana da bi se obradovala. Onda me napumpaju vodom i svežom krvlju i ponovo počinjem da osećam. Evo šta prvo osetim: Devetsto Šest je odapeo, ali ja sam preživeo, izdržao sam! Preživeo sam u kripti i sad više nikako ne mogu da me slome. Naučiću ponovo da hodam i boksujem i pričam. Biću najbolji u svemu. Daću apsolutno sve od sebe. Uradiću sve što budu tražili od mene. Nikad se više neću setiti ni robota, ni cveta, ni stepenica, ni svetlosmeđih očiju, ni nežnog osmeha, ni oblikovanih obrva, ni plave haljine. Proći ću oba testa. Postaću Besmrtni i više nikad neću videti internat. U ambulanti me niko ne dira, svi sa strahopoštovanjem bulje u mene; kasnije će momci ponekad pitati šta je to tako strašno u kripti ali na samu tu reč, iznenada ne mogu da dišem. I kako da im objasnim šta je toliko strašno unutra? Unutra sam bio ja. Zato ništa ne kažem, nikome ne odgovaram. Ja sam poput senke, ruke i noge me ne slušaju; daju mi tečnosti i opravdanja za časove. Posle dva dana mogu da sedim u krevetu. Dva

dana svi momci, čak i oni najstariji, izvode počasni ples oko mog kreveta, a dobri doktor namesti na lice svoj najljubazniji osmeh kad me pregleda - kao da sam izgubio sećanje, a ne moć govora, kao da nije pijuckao kafu dok je gledao kako me dave. Ali trećeg dana odjednom se više niko ne zanima za mene. Svi moji obožavaoci koji su buljili u mene iznenada iščeznu, odjure kao jato uzbuđeno se sašaptavajući, da upoznaju nekog novog, nekog zanimljivijeg od mene, na prvom odeljenju. Pitam šta je to tako neverovatno tamo - ali glas mi još nije dovoljno jak, niko ga ne čuje. Zatim spustim sa kreveta svoje noge nalik na čačkalice, vučem nogu po nogu - želim da vidim to čudo tamo. Ali oni ga već dovoze na naše odeljenje. Doktor koji gura invalidska kolica je grub prema njemu. Pratnju koja pokušava da ga opkoli poput čopora, da bulji u pridošlicu, udarcima i ćuškama odgurnu nazad u krevete. Ako sam ja senka, onda je on senka senke. Sav prljav, prekriven krastama, zamršene i slepljene kose. Od njegovog tela je ostalo toliko malo da ne shvatam kako u njemu još može da ima života. Sve što je ostalo od živahnog, veselog dečaka su oči. Ali te oči tvrdoglavo plamte. Ne može ni da govori ni da se pomera, kutija je iz njega iscedila svu snagu, ali te oči nisu ni najmanje zamagljene ili zamućene. Potpuno je svestan. Potrebno mi je nekoliko dugih sekundi da ga prepoznam i nekoliko minuta da poverujem u ono što vidim. To je Devetsto Šest. Živ. Ono nije bio on u vreći. Možda u njoj nikoga nije ni bilo. Trebalo bi da mi je drago što ga vidim. Stave ga pored mene. Evo je, prilika koju sam jednom propustio i posle se toliko kajao zbog toga - da priznam, da mu pružim ruku, da mu postanem prijatelj. Ništa prirodnije - sad, pošto smo obojica prošli kroz isto, pošto smo razumeli sve o svojoj prošlosti i sopstvenoj gluposti - nego da konačno postanemo prijatelji i saveznici? Okrene glavu ka meni - komično je velika u poređenju sa njegovim sitnim mršavim telom - i... Osmehne se. Desni mu krvare, zubi su mu požuteli. Njegov osmeh je za mene kao ledeni tuš, električni šok. Sve u meni što je moglo da se osmehne iscurilo je u gvozdenoj kutiji, zajedno sa znojem, suzama, krvlju i govnima. Ostao je samo suvi beton, nema

suvišnih sastojaka. Zašto onda Devetsto Šest to još uvek može? Nešto mi nečujno kaže. „Šta?”, pitam ga, možda preglasno, tako da svi čuju. Ali on ne odustaje. Ponovo razdvoji svoje sparušene usne i nešto uporno prosikće, kao da mora da mi objasni nešto izuzetno važno. „Ne čujem te!” Oblizuje usne, ali one ostanu suve. A onda ponavlja i ponavlja na svojoj frekvenciji, koju moje uši odbijaju da prime, dok ne uspem da sa njegovih usana pročitam šta govori: „Čak će i gluvi čuti.” Onaj film. Film čiji smo početak toliko puta zajedno odgledali u tišini. Izmišljena porodica kojoj samo još dete nedostaje. Naš tajni zajednički san. Naša zavera. Sad mi je jasno zašto mi nije drago što vidim Devetsto Šesticu, zašto me je njegov osmeh uplašio. Osetio sam to u njemu čim su ga dovezli na odeljenje. Ono što želi da kaže jeste: „Kada izađemo odavde, hajdemo u bioskopsku salu da gledamo Čak će i gluvi čuti” - ali to je previše dugo i teško. Zato tvrdoglavo ponavlja samo naslov dok ne shvatim na šta misli. Klimnem mu glavom. Devetsto Šest još uvek sanja isto. Zatvoren je u kutiju mnogo pre mene i izvučen dva dana kasnije, ali i dalje lupeta jedno te isto. Vreme provedeno u kutiji bilo je dovoljno da se odreknem i rođenih i izmišljenih roditelja. Devetsto Šest želi da ode do kuće od kockica, ne znajući da sam je spalio do temelja i izgazio svu travu koja je oko nje rasla. Ukruti se, napregne dok ne poplavi i promuklim glasom izgovori na bolničkom vazduhu: „Ona je dobra osoba. Nije kriminalac. Moja majka.” Šapat na celom odeljenju iznenada utihne, a Devetsto Šest se pobedonosno isceri i spusti glavu na jastuk. Ne možemo da postanemo prijatelji. Nikada više nećemo zajedno gledati Gluve. Mrzim ga. „Hej! Šta je bilo, jesi li zaspao?” „Vlat trave mi zagolica obraz.” „Ja? Ne!” „Ne laži, zaspao si! Brzo mi reci, šta si sanjao?”, kaže Aneli, gurajući mi dršku trave u nozdrvu.

„Prestani! Zar je važno?” „Smešio si se? Želim da znam šta si to tako lepo sanjao.” „Mog brata”, kažem, uspravivši se u sedeći položaj i trljajući oči. „Koliko dugo sam spavao?” „Minut. Izvini, malo mi je dosadno da ležim ovde sama. Imaš brata? Kako se zove?” „Bazil”, kažem, izgovorivši to ime po prvi put posle duže vremena. „Bazil.” „Da li je daleko? Možda bi trebalo da ga pozovemo da nam se pridruži, kada je već tako divan?” „Neće upaliti.” „Zašto?” „Hoćeš malo šampanjca?” Ustanem da uzmem flašu - i kao da me pogodi grom. Shvatim zašto nisam prepoznao svoju Toskanu kada sam konačno stigao do nje. Jednostavno stojimo na suprotnoj strani krajolika. Kućica obložena terakotom iz koje smo izašli, pored vinograda, stoji na jednom od brda koje vidim sa svog prozora, na svom ekranu. Požarno stepenište nas nije izvelo u kuću od kockica, već pravo na imaginarna brda u daljini. Eto gde sam sada, na jednom od njih. Ispostavi se da, sve vreme dok sam gledao kroz ekran-prozor svoje kocke-kaveza, nisam gledao u svoju prošlost, već u svoju budućnost, mene i Aneli kako ležimo na vrhu brda pod lišćem gipkog bezimenog drveta. Ja sam u zemlji čuda iza ekrana. Odavde mogu da mašem sebi, večito mamurnom sebi koji se kljuka pilulama za spavanje, sebi zarobljenom u kocki veličine dva sa dva sa dva. Već smo tamo, na mestu na koje sam sanjao da pobegnem iz internata kada sam još bio mali. Mestu na kome je Devetsto Šest uvek sanjao da boravi. San se ostvario, ipak sam konačno stigao ovamo stigao sam do detinjstva za kojim sam čeznuo, koje se nikad nije dogodilo, stigao sam na nebo - i ništa mi nije bilo jasno. Nalazim se na brdu koje se vidi iz visećih stolica. To znači da su kućica-kocka, travnjak, bicikl i trem na suprotnoj strani, negde dole, u dolini preda mnom. Napregnuto gledam... Vidim je! Vidim je! „Idemo!”, doviknem Aneli. „Idemo. Brzo!” Zgrabim u jednu ruku šampanjac, a drugom podignem nasmejanu devojku i strmoglavimo se niz padinu.

Izujemo se i pregazimo rečicu. Voda je topla i oko nogu nam promiču ribice. Aneli navaljuje da želi da se okupa, ali ubedim je da sačeka još malo: ostalo nam je da pređemo još samo malo. Nije je ni najmanje stid što je polunaga. „Šta si to tamo ugledao?”, pita Aneli, zaklanjajući rukom oči i zureći pravo pred sebe. „Sada je baš blizu... Vidi - tamo ima kuća! U prvom redu je jedna pravougaona, vidiš? Trkamo se do tamo!” „Hajde onda da kažemo da onaj koji prvi uđe poželi želju!”, kaže Aneli, lukavo se smešeći dok postavlja svoj uslov. „Dogovoreno!” I potrčimo, potrčimo koliko nas noge nose, ka zgradi koja stoji malo odvojeno od ostalih vila. Izgleda baš kao na filmu; otvoreni prozori iz kojih lepršaju prozirne zavese... Slušaj, Bazile, ipak sam se vratio! Vratio sam se, Bazile! Jesi li kod kuće? Upoznaću te sa svojom devojkom, zove se Aneli. Ne smeta ti da neko vreme ostanemo ovde? Mogu da uzmem kratki odmor... Šta misliš, možda ovaj filmski studio traži ljude? Mogli bismo da radimo kao čuvari parka i živimo ovde u našoj kući... Čak su i stolice tamo. Prazne, slobodne - za mene i nju. Još samo malo... Još trideset metara... „Ežene! Stani!” Osvrnem se ka njoj, ne usporavajući - i nešto se zakuca u mene. Padnem na zemlju, ošamućen, glava mi puca, oštar bol mi probija vrat, ruka mi je izvrnuta, koleno me boli. Ništa mi nije jasno. Šta se dogodilo? Sednem i protresem glavom, kao da sam maločas plivao. „To je ekran!”, nasmeje se ona. „Stvarno to nisi znao?” „Šta?” Puzim napred i pružim ruku. Zid. Zid na kome je projektovan ceo krajolik: ostatak doline, farme sa njivama, lugovi platana, mreža puteva, kuća od kockica i travnjak sa stolicama. Veličanstveni ekran: granica stvarnosti - kraj sveta - gotovo je neprimetna. Kula La Belezza je verovatno najveća koju sam ikada video, ali čak ni ona ne može da obuhvati ceo svet. Kuća mojih usvojitelja je umalo stala u ovaj muzej, umalo je spasena - zafalilo je još samo dvadeset metara. Ali uništena je i ostale su samo fotografije. Ne mogu da verujem svojim očima. Dotaknem ekran. „Nije fer!”, uzvikne Aneli, dotrčavši do mene. „Ne možemo unutra!

Što znači da niko ne može ništa da poželi! Ti si prevarant!” Ne mogu da pokucam na vrata, ne mogu da proverim da li unutra ima nekoga. Nema nikoga kome bih mogao da lažem i kažem da sam nekada davno živeo ovde. Ne mogu da tražim da me puste unutra ili da uđem kroz prozor. Pogled odavde je gotovo identičan kao onaj sa travnjaka. Eto vidiš, Bazile, ipak sam stigao ovamo. Gledam u ova brda za nas obojicu. „Prestani da se smeješ!”, kaže ona, bocnuvši me u bok. „Nije smešno!” Ali ne mogu da stanem. Smeh izbije iz mene, kao kašalj iz obolelog od tuberkuloze - nezaustavljivo, kidajući mi grlo i bronhije, smejem se toliko silno da se gušim i od smeha mi se grči stomak, obrazi mi se ukoče, a oči zasuze. Želim da prestanem, ali grč za grčom širi mi se od solarnog pleksusa i nastavim da se uvijam od smeha. Aneli me pogleda, pa i sama prsne u smeh. „Šta... Šta je toliko... smešno?”, pokušava da kaže. „Kuća... Nije ovde... Rekao... sam... ti... Ma... glupost...” „Ali... Kakva... Kakva... Kakva je to... kuća?” „To je... To je... Kad sam bio... Mali... Mislio sam da... Je to moja kuća... Da je to... Da moji roditelji... Žive tamo... Ha-ha... Ha-ha-ha...” „Ha-ha-ha!” „Smešno je... Jer... Jer... Jer ja nemam r-r-roditelje... Kapiraš? Nemam ih! Ja dolazim iz internata!” „Jel’? Ha-ha! I ja!” „Ja nemam... Nikoga... Razumeš? Zato je smešno!” „A šta je sa... Tvojim bratom?” „Umro je! Umro! Tako da ni njega više nema... Ha-ha-ha!” „Aha... Kapiram! A sad... A sad, eto, nema ni kuće, jelda? Ha-ha-haha!” „Aha! Baš smešno, jelda?” Ona samo brzo klima glavom - sve je presmešno. Onda mlatara rukom, pokušavajući da se smiri i briše suze. „A mene su silovali Besmrtni!”, poveri mi se, osmehujući se široko kao Miki Maus. „Njih petorica! Možeš da zamisliš?” „Opa! E pa, to je... to je već nešto... Ha-ha-ha-ha!” „Bila sam tru... Tru....”, kikoće se, valjajući se po zemlji. „Joj, ne mogu više! Bila sam trudna! Pobacila sam!” „Ma ne, stvarno?” „Aha! Ha-ha-ha... A m-moj... Muž... Muuuuž... Me... Me jednostavno

ostavio njima... I pobegao! Zamisli samo to!” „Baš ima stila!” prodahćem. „Stvarno fantastično!” „I nekako je... Nekako... Sve to... Jednostavno nema... Nema... Mislim, jednostavno nije... Dođavola, mnogo je smešno...” „A moj b... brat... To se dogodilo zbog... Zbog mene... Um... Um... Ja... Ja sam... Ja sam ga odao...” „Svaka čast! Svaka čast! Ha-ha-ha-ha!” „I... Ne zove... Moj... Volfff... Kao da... kapiraš? Ha-ha-ha! Kakva sam ja budala! Kao da sam... tamo neki stranac!” „A ja... Znaš šta? Mislio sam... Zamisli samo... Da bismo... Nas dvoje... Ti i ja... Mogli da živimo ovde... U ovom... U ovom parku... Koji... Koji sam ja idiot... jelda? Ha-ha-ha!” „Idiot! Idiot! Joj! Joj, prestani, nemoj više! Prestani, ne mogu više!” „A-ha-ha... Ha-ha-ha...” „Dobro. Dobro, prestani... Ha-ha-ha... Prestani! Ne znam... Šta me je spopalo...” Ne prestajem da klimam glavom; „Hee-hee-hee... Hee-hee-hee” - i dalje nadire iz mojih grudi, ali ne više toliko snažno. Napunim pluća vazduhom i konačno začepim. Aneli se ponovo baci na travu i pogleda u nebo. Poslednji talasi zamiruće oluje mreškaju joj se preko uvučenog stomaka, preko naježene kože boje slonovače. Njenog lica iz poluprofila, sa lukavim sjajem u očima. „Hej... Što me tako gledaš?”, pita me, snizivši glas. „Ja... ne gledam te.” „Da li ti se sviđam?” „Pa... Pa, da. Da.” „Da li me želiš? Reci mi istinu.” Nemoj. Nemoj, Aneli. Ne ovako... „A zašto ne?” „Nemoj. Nije u redu.” „Zbog Volfa, jel’ zato? Ili kako god da se već zove... Ti si mu prijatelj, jelda?” „Ne, mislim, da, ali...” „Dođi. Dođi kod mene. Skini ove užasne pantalone koje si mi kupio.” „Čekaj. Stvarno, ja... Ne razumeš, rekao sam...” „Prepustio me je njima. A kada su me pustili, jednostavno je otišao. Bolelo ga je uvo šta će da mi urade! Kapiraš? Bolelo ga je uvo i za mene i za naše dete!” „Aneli...”

„Dođi ovamo! Želiš li me ili ne? Želim to sada, kapiraš? Želim to!” Skida mi košulju i otkopčava pantalone. „Želim da uđeš u mene.” „Nakljukao sam te tabletama za sreću!” „Baš me briga!” „Histerična si!” „Skidaj te proklete pantalone, jesi čuo! Brzo!” „Sviđaš mi se! Stvarno mi se sviđaš! Zaista! Nadrogirana si tabletama, Aneli! Ne želim da to uradimo ovako...” „Umukni!” prošapće mi. „Dođi ovamo...” Podigne kolena do brade, svuče gaćice i ostane gola na travi. Podigne bokove, primičući ih ka meni... Vrti mi se u glavi. Sunce je u zenitu. Ona mi cimne gaće i strgne ih. Sada smo oboje goli i beli. Obavije mi guzove rukama, navodeći me... „Vidiš... A kažeš da ne želiš... Pa...” „Zašto?... Zašto... Nemoj...” Najednom od brda pojave se neke prilike: grupa turista. Park je verovatno već otvoren. Primete nas, pokazuju na nas, mašu nam. „Eno tamo... Gledaju nas...”, kažem Aneli. A moja ruka je ipak traži sama od sebe; stavim dva prsta u usta i obližem ih, da... Ali opsena iznenada iščezne. „Krvariš, Aneli. Krvariš dole.” „Šta?” „Moraš kod doktora. Ustani. Moramo da odemo kod doktora! Šta su ti uradili? Šta su ti oni gadovi uradili?” „Čekaj... Bar me zagrli. Molim te. Samo me zagrli... A onda ćemo otići... Otići ćemo gde ti kažeš...” Neko već ide ka nama krupnim, odlučnim koracima zgroženog čoveka rešenog da prekine ovu ludnicu. Nek ide dođavola! Previše dugujem ovoj devojci. Legnem na zemlju pored Aneli i zagrlim je oprezno kao da je od papira. Ona se pripija celim telom uz mene i drhti, tresući se kao da umire, kao da je u samrtnom ropcu. Zagrlim je i privijem uz sebe rukama - grudi uz grudi, stomak uz stomak, butine uz butine. Ona konačno zaplače. Demon smeha je napusti sa njenim kricima, neželjena sperma ističe iz nje sa njenim suzama. Ne ostane ništa. „Hvala ti”, nečujno mi prošapće. „Hvala ti.”

„Ovo je nečuveno!”, neki glas se prodere tačno iznad nas. „Ovo je privatni posed! Odmah napustite park!” Oboje ošamućeni, uspemo nekako da se priberemo, uhvatimo se za ruke i popnemo uz brdo do vrata. Uzbuđeni turisti nam pokazuju podignute palčeve i zbijaju šale dok nas gledaju kako odlazimo. Pre nego što napustim raj, još jednom se osvrnem ka njemu. Vidim kuću od kockica; setim se devojke opružene na travi, njenih očiju, bradavica, kolena... Oterala je duhove mojih izmišljenih roditelja i mog brata po zakletvi iz Toskane. Od sada ona neprikosnoveno vlada ovde. Aneli.

P O G L AV L J E X V

PAKAO

P

„ okazao si mi svoj porodični dom, sada ja želim da ti pokažem svoj.” Aneli se ne šali. Posednutost demonom je prošla i ponovo je svoja. Ali to što predlaže je potpuno ludilo. „Ne idemo u Barselonu.” „Zato što u vestima stalno ponavljaju da je Barsa pravi pakao?” „Zato što nemamo tamo šta da tražimo! Zato što moraš da odeš kod doktora!” „Tamo ima doktora!” „U Barseloni? Misliš vračeva? Ili nadrilekara koji puštaju krv! Ali potreban ti je dobar specijalista koji može...” „Vaši doktori se ne sećaju ničega ni o kakvim bolestima, jer se vi ne razboljevate. Dobri specijalisti su u Barsi!” Stanovnici naše divne Utopije se gotovo nikada ne razboljevaju, tu je u pravu. Infekcije su pobeđene, nasledna oboljenja iskorenjena iz naših gena, a sve ostale bolesti su bile rezultat starosti. Čak su i povrede svedene na minimum; ne postoji privatni prevoz, a svuda je meki kompozit - na to ne možeš da se razbiješ. Rezervati za stare su, naravno, druga priča - ali to je njihova stvar, a ne naša. „U bilo kojoj većoj klinici mogu da...” „Znači odem u bilo koju veću kliniku i kažem im: nelegalna

trudnoća, grupno silovanje, izgubila sam dete? U Barsi ima odličnih doktora i ja idem tamo! A ti idi gde god hoćeš!” Ali doktori su poslednje po čemu je Barselona poznata. Mnogo je poznatija kao paklena septička jama, uporište reketaštva i trgovine drogom. Policija ne zalazi tamo i pretvara se da ih se ono što se dešava u Barseloni ne tiče. Tamo nijedan zakon ne važi, a najvažniji od zakona koji ne važe je Zakon o izboru. Svaka racija koju je Falanga tamo izvela završila se loše. Kad god bi u Barseloni ušlo manje od sto Besmrtnih, jednostavno bi ih pohvatali i obesili na nekom upadljivom mestu. A Besmrtni, ne zaboravite, ne bi trebalo da umru. Na ramenima mi je ranac sa crnom uniformom, Apolonovom maskom, skenerom za utvrđivanje identiteta, standardnim službenim šokerom i ubrizgačem. Nemam prava da išta od toga ostavim, čak i da sakrijem: obavezan sam da sve nosim sa sobom za slučaj hitnog sazivanja. Ako nameravam da nastavim da živim, ne bi trebalo da se sa ovom opremom približim na više od kilometar i po od Barselone. Moji argumenti su jednostavni i jasni. Šteta što ne mogu da ih iznesem. Ali, sa druge strane, nisam obavezan da pratim Aneli. Ona mi tako i kaže: nisi obavezan. Idi i radi svoj posao ako želiš: ja imam svog muškarca, on bi trebalo da je ovde sa mnom, ne ti. Sve je vrlo logično. Pravi trenutak da izađem iz voza i vratim se kući. Ali... Gledao sam jednom neki obrazovni film na kanalu o živoj prirodi... Postoje nekakve muve-otimači - zaboravio sam gde ono beše žive koje ležu jaja u živim pčelama. Jaje se razvija, pretvori u larvu koja bubri i raste u pčeli... I preuzme kontrolu nad njom. Pčele su obično disciplinovane kao roboti u japanskoj fabrici, žive po strogo utvrđenom rasporedu i njihov instinkt ih tera da se, kada zađe sunce, vrate u svoje košnice; ali iznenada počnu čudno da se ponašaju. Probude se noću i napuste košnicu, odlete i iščeznu bez traga: nekad ih vide kako mahnito udaraju o električne sijalice, kao da nisu pčele već noćni leptiri ili mušice. Ovo bezumlje se uvek isto završava: parazit preraste svog domaćina i muva se izleže iz pčele, rasporivši izdubljeno, strano telo poput čaure. Da li pčele shvataju šta im se dešava? Da li pokušaju da se odupru tom stranom identitetu koji se useli pored njihovog i preuzme potpunu kontrolu nad njihovim telom? Ili misle da su one te koje ne mogu noću da spavaju, da one moraju da pobegnu iz kasarne i upute se ka svetlu ili ka drugom kraju sveta?

Ne znam. Ja sam jedna od tih pčela, ali nemam odgovor. Larva muve migolji se u meni, izdajući nasumična, besmislena naređenja, a ja moram da zadovoljim njene pobude. Odleteo sam iz svoje košnice onda kada je trebalo da spavam i sada se pijano obrušavam ka zemlji. Um mi je pomućen, instrumenti su mi poludeli. Ja sam samo čaura za tog čudnog stvora koji raste u meni, svakog trenutka sve jači, koji zahteva da bude sa Aneli, da je zaštiti i udovolji svakoj njenoj želji. Ona me privlači, mami me, poput svetiljke u noći, poput otvorenog plamena. Ali želim da izgorim, želim da sagorim. I evo nas, idemo ka Barseloni, zajedno sa mojim pčelinjim rancem; nadam se samo da tamo niko neće zaviriti u njega. Dugo putujemo, regionalnim vozovima, prelazeći iz jednog u drugi u turističkim kulama, probijajući se kroz gomilu turista u papučama, umotanih u peškire, koji se fotografišu pred pozadinom projektovanih palmi i naslikanog okeana. „Kako si?”, pitam, uzimajući je za ruku. „Dobro”, odgovori Aneli uz bledi osmeh. Bliže Barseloni, tip putnika se promeni: preplanule turiste u papučama na bosim nogama zameni šarena gomila u šljampavim, vrećastim kostimima. Nekima pogled samo šeta, dok su drugima, naprotiv, pogledi zaleđeni i nepomični: neki sede u grupicama, sa uživanjem žvaću nekakvu drogu i maltretiraju ljude koji prolaze. Negde izbije tuča: prebacim jednu ruku preko Anelinog ramena, a drugu preko ranca u kome je šoker. Mada me ovde šoker ne bi spasao. Dva reda od nas, Arapin bakarne kože sa obrijanim zatiljkom zuri pravo u mene, polako žvaće duvan i pijucka lepljivu zelenu pljuvačku na pod. „Ne gledaj u njih, nemoj da ih naljutiš”, posavetuje me Aneli. „Pogledaj kroz prozor. Eno je!” Preko grada Barselone odavno je izgrađeno gotovo šest stotina identičnih cilindričnih tornjeva, obojenih u drečave neonske boje i postavljenih na ogromnu srebrnkastu platformu koja je zdrobila ceo nekadašnji grad pod sobom. Sve što je preostalo od stare Barselone njenih bulevara i avenija, njenih razmetljivih zgrada i katedrala prekriveno je ovom platformom. A tu, ispod ovog visokotehnološkog nadgrobnog spomenika, leži najozloglašenija sirotinjska četvrt u

Evropi. Tornjevi su raspoređeni u pravilnim razmacima, obrazujući dvadeset četiri tornja dug i dvadeset četiri tornja širok pravougaonik. Svaki je obeležen sa dva grčka slova: „alfa-alfa”, „sigma-beta”, „tetaomega” - to su njihova imena. Svi zajedno izgledaju kao kolonada nekog drevnog klasičnog hrama izjedenog vremenom, koji su dovitljivi restauratori preobratili u zabavni park za decu. Jedna strana Barselone graniči se sa okeanom, a ostale su opkoljene dvesta metara visokim providnim zidom, koji je ovde poznat kao „stakleni zid”. Kažu da se zid pruža isto toliko duboko pod zemljom posebno zbog onih pametnjakovića koji su pokušali da prokopaju tajne tunele do Evrope. Ovaj glatki, neprobojni zid nije, naravno, napravljen od stakla, već od neprobojnog kompozita i na njemu je samo na jednom mestu napravljen otvor. Kapije Barselone. Ispod ovog jedinog ulaza i izlaza prostire se sto klizavih metara praznine, a isto tako je i iznad njega. Dve železničke linije vode do kapija direktno kroz nebo i duž njih s vremena na vreme protutnji poneki voz. Za stanovnike Barselone ne postoji druga ruta - a ovo usko grlo se lako može začepiti. Krhki most kroz oblake probija providni zid koji se od zemlje uzdiže u nebo, a onda juriša dalje iznad zemlje, hitajući kroz cilindrične tornjeve koji blistaju poput duge dok ne stigne do jednog snežnobelog: centralne transportne stanice, veličanstvene, bezbrižne Barselone. Evo šta je bila ideja: kako bi postigli da ovaj geto više ne izgleda kao geto, prvobitna arhitektura je improvizovana tako da deluje optimističnije. Na kraju krajeva, Barselona je bila prolaz u Evropu, ovo je bila tačka u kojoj je za milione nesrećnih izbeglica trebalo da počne novi i čudesni život. Konstruktori su mislili da vizuelnom umetnošću mogu da reformišu duše izbeglica; sagradili su zgrade jarkih boja za bubašvabe. Budale - trebalo je da ih nauče da rade. Pre toga, ovde se okupljalo još više tih Afrikanaca, Arapa, Indijaca i Rusa: tamo kod kuće je, kao i uvek, na milijarde njih umiralo, ali ovde je svaka slavina bila izvor večnog života. Za njih je to bio opravdan rizik; čak i ako bi te, posle desetogodišnjeg učtivog ispitivanja, uz izvinjenje vratili nazad u domovinu, već bi bio vakcinisan protiv starosti. Kada je Bering postao ministar, prvo što je uradio - propisno je ogradio Barselonu. I tako se sada put ovih ljudi u Evropu završava tačno tamo gde i počinje. A onda im je isključio vodu. Sagradio im je fabrike za desalinizaciju

- okruženi ste morem, isisajte ga celog ako želite! Ali više ne dobijaju ni kap iz naših vodovoda. Rezultat je bio trenutan: prestali su da dele besmrtnost ilegalnim imigrantima kao da uličarima udeljuju besplatnu supu i priliv ljudi je odmah smanjen za dve trećine. Na sledećim izborima partija je udvostručila svoje predstavništvo u Parlamentu. Bering zna šta radi. Barselona je odmah imala manje besmrtnih stanovnika i više pravih, živih ljudi. Aneli je u pravu. A to su sami tražili, paraziti. Voz uroni u metar debelo kompozitno „staklo” i ulazi u novu dimenziju. Paralelni svet, gde smrt još uvek neprikosnoveno vlada. „Dame i gospodo! Naš voz stiže u Barselonu. Želimo da vas podsetimo da je unošenje bilo kakve tečnosti, posebno vode za piće, na teritoriju gradske uprave Barselone, strogo zabranjeno i da se kažnjava zatvorskom kaznom do pet godina!” Kliznemo u stanicu: svi zidovi su prekriveni revolucionarnim sloganima i crtežima muških genitalija. Vrata se otvaraju. Nozdrve mi zapahne duh pobune protiv sveopšte nepravde. Miriše baš kao užegli urin. Sa obe strane perona nalaze se tampon-zone. Policijske jedinice specijalaca u tamnoplavoj plastici pretražuju pridošlice, istresajući ih iz njihove široke odeće i zureći direktno kroz njih svojim detektorima. „Dobro je što ti ne proveravaju identitet”, kažem Aneli. „Ne brini, proveriće ti identitet kada budeš pokušao da odeš odavde.” To mi još nije palo na pamet; tokom celog puta ovamo razmišljao sam o onome što se dogodilo u Toskani. „Zašto si me onda dovukla ovamo?” „Umorna sam. Umorna sam od bežanja. Želim da prestanem. Ovde nas niko neće dirati. Niko nas čak neće ni tražiti ovde. A sistem za video-nadzor ovde definitivno ne radi.” Dođe na nas red da nas pregledaju. Pukovnik sa čekinjama na obrazima i ogromnim nosem prelazi mi detektorom preko ranca. „Hajde da stanemo sa strane”, kaže mi poručnik. „Pojedinačna provera.” „Sačekaj me!”, doviknem Aneli. „Sve u redu, Havi?”, pita neko iz susednog odeljka. „Koga si dobio?”, kaže poručnik, pitanjem odgovarajući na pitanje. „Magrebsku bitangu.” „Dobro ga izribaj, a mi ćemo ovde da popričamo.” „Nego šta. Dobro, onda...”

„Ehej... Ehej! Šta to radiš, brate? Aaaah! Ja sam još dečak! Aaaah!” nekoliko sekundi kasnije neko unutra počne da urliče. „Da ne poveruješ gde sve kriju tu jebenu vodu da bi je uneli”, kaže moj policajac, odmahujući glavom dok sluša zvuke koji dopiru iz susedne kabine. „Nego, slušaj me. Vrati se sada, pre nego što bude kasno. Zar ne znaš šta ovde rade sa takvima kao što si ti? Nećemo te ni naći tamo unutra!” „Hvala”, kažem mu uz osmeh. „Shvatiću to kao upozorenje.” On odmahuje glavom; sa druge strane paravana mladi Arapin vrišti, garantujući nam privatnost. Moj poručnik konačno završi sa preračunavanjem u glavi. „Pa dobro, neka te obese tamo unutra”, kaže, glasno usisavši slinu. „Neko mora da vas urazumi.” Naklonim mu se; on samo hrakne i pljune na pod. Aneli nije pobegla; stoji iza policijskih kordona, pokušavajući da me uoči u gomili. „Skini svoj komunikator, ili će ti ga neko drugi skinuti pre nego što se i osvrneš”, posavetuje me. „Ima čak i stručnjaka koji sa njim uzmu i šaku. Dođi, znam pristojnog doktora na samo deset minuta odavde.” Tornjevi su međusobno povezani pokretnim galerijama širokim poput glavne avenije; podna podloga bi trebalo da se pomera pristojnom brzinom, razvozeći ushićene imigrante, ispunjene strahopoštovanjem prema tehnologijama budućnosti, od kancelarije za instant-zapošljavanje, do nekakvog centra za upoznavanje sa evropskim vrednostima. Ali bubašvabe na svoj način koriste kućice za lutke vedrih boja: poseru se u njih. Za početak, uništili su sve ove kancelarije i centre, a onda su pokvarili pokretne trake. Sada su avenije pokretnih traka mrtve i nepokretne, tako da je jedini način da se krećete duž njih da pešačite, a prozirni svodovi iznad pokretnih traka oskrnavljeni su grafitima. Unutrašnje osvetljenje, naravno, ne radi - sve sijalice su odvijene - pa moram da milim kroz mračni tunel od tačke A do tačke B zajedno sa smrdljivom gomilom, sa rancem okačenim na stomak, sve vreme ga stiskajući jednom rukom i držeći Aneli drugom. Sistem za kontrolu životne sredine ukraden je pre sto godina, pa su za ventilaciju istopljene ili probijene rupe u kompozitu kroz koje ulazi dim sa ulice. Ali sa druge strane, svuda se čuje muzika - nekakve afričke plemenske pesme u modernim remiksima, muslimanski rok, azijatski ritam i ruski revolucionarni tehno. Svi se međusobno preklapaju,

stvarajući košmarnu kakofoniju, a preko svega toga je, poput drečavog recitativa, nalepljena halabuka gomile: ovo je himna haosa. Stignemo nekako živi do tornja koji tražimo, što mi samo po sebi deluje kao čudo. Ni liftovi ne rade, dobro je što treba da se popnemo samo nekoliko nivoa - a onda se proguramo kroz mračne hodnike gde ljudi spavaju i jedu po podu i nađemo se na kraju reda od dvadesetero ljudi naguranih u sobu veličine tri sa tri. Soba se oseća na medicinski alkohol, izbeljivač i još neku prastaru hemijsku supstancu, gorke lekove, ljudsko mleko i mlečnu stolicu novorođenčadi. U redu, nema muškaraca; tu su Afrikanke sa crvenožutim turbanima, Arapkinje u šalvarama, Indijke u modernim sarijima... I deca. Bebe privijene na istegljene grudi koje su razgolićene kako bi one mogle da šišaju; jednogodišnjaci koji bauljaju naokolo, držeći se za majčin prst; uzvrpoljeni trogodišnjaci. Imam izoštreno oko i dovoljan mi je jedan pogled da ih razvrstam. Aneli gladi po obrazu crnomanjastu devojčicu od oko dve i po godine, sa dugom, crnom pletenicom. Devojčica me ozbiljno, zlovoljno gleda. Njena majka Indijka ima neočekivano plemenitu pojavu, prefinjenih, oštro isklesanih crta lica; da nije kičaste nalepnice trećeg oka nasred njenog čela, mogla bi da prođe kao nekakva kraljica u izgnanstvu; pevuši svojoj ćerkici, ponavljajući: „Evropa, Evropa...” Mogu da se zakunem da su sva ova deca rođena nelegalno. Ako bih zgrabio bilo koje od njih, gurnuo mu skener na ručni zglob, ovaj ga ne bi čak ni prepoznao. Nijedno od njih nije registrovano. A njihove mame prosto sijaju od zdravlja i verovatno vise u čekaonici kod ginekologa da provere kako njihov treći ili četvrti zametak raste u njihovim ogromnim smeđim stomacima; ili žele da saznaju kako da se uvere da će ponovo biti napumpane. Krv mi udara u ritmu marša. Ruke mi se stiskaju u pesnice. Ovi tuđinci nam uzimaju vazduh i vodu. Odričemo se prava da nastavimo svoju lozu - a zašto? Mesta naše nerođene dece zauzimaju prljavi prosjaci koji šire zaraze koje je Evropa pobedila pre trista godina... Leče se na naš račun, vakcinišu se ovde protiv smrti ne birajući sredstva, žele da zauvek žive na naš račun. I ako to odmah, sada, ne zaustavimo, Evropa bi mogla da propadne.

Na ramenima nosim ranac. U njoj su uniforma Besmrtnika i Apolonova maska, skener identiteta i injekcije sa akceleratorom. Nema više smrti. Nema više smrti. Nema više smrti. „Hej!” „Šta?” „Sav si se oznojio. Jel’ ti tesno ovde?” - to je Aneli. „Ne... Ja... Da, iznenada me spopalo... Izvini.” Tamnoputa žena sa tankim pletenicama ljulja na kolenu klinca punih usana i spljoštenog nosa. On bulji u mene krupnim očima sa snežnobelim beonjačama i ceri mi se šećernobelim zubima. Da nisam ovde sasvim sam već sa svojim drugovima, klinac, poslali bismo te u neki internat da se tamo ceriš. Tamo bi napravili čoveka od tebe, a mi bismo ovde bocnuli tvoju mamicu aksom. A ako bi imao sreće i jednog dana te puste iz isposničke ćelije, postao bi stvarno sjajan lovac na pacove. Moraš da imaš dobar nos da bi nanjušio svoj soj i Falanga bi te koristila za lov u jazbinama, slali bi te u najuzanije pacovske rupe, u koje niko drugi ne može da se provuče odakle bi za nas izvlačio smeđa cičeća derišta držeći ih za zadnji deo vrata, a mi bismo batinama iz njih izbacili sva njihova sećanja i drskost i naučili ih da love one slične sebi i tako sve dok ne legalizujemo svu kopilad i istrebimo sve njihove roditelje, dok ne zaštitimo Evropu od... „Ko je ovde Aneli?”, vikne tamnoputa sestra u prljavom belom mantilu dok izlazi iz ordinacije. „Doktor kaže da je vaš slučaj hitan, prođite preko reda.” Odvedu Aneli od mene, pa sad nemam više za koga da se držim. „Dobićete mališana?”, prošapće Indijka u sariju, naginjući se ka meni. „Ne znam”, kažem. „Jeste li nervozni? Jeste, vidi se! Ne brinite, sve će biti u redu!” Ne prestaje da priča, mazeći svoju dvogodišnju devojčicu po glavi. Devojčicine oči su svetlosive, kosa čvrsta kao da je od nanovlakna, skupljena u dva velika crna repa. Konačno shvatim da joj je ime Evropa. „Dok sam bila trudna sa Evropom, baš sam se uplašila. Nekoliko puta sam prokrvarila”, iz nekog razloga me obavesti Indijka. „Moj muž obavlja opasan posao, ponekad ne znam da li je još uvek živ ili je poginuo. Izgubim sve živce čekajući ga. Jednom su ga doneli do vrata i ostavili ga da umre, sa rupom u stomaku veličine pesnice. Ja sam već bila ušla u šesti mesec. Pa, našla sam bolničarku, uhvatile smo ga za noge i ruke i odnele ga kod doktora, dvadeset spratova iznad. Kad smo

ga donele tamo, pomislila sam, to je to, izgubila sam bebu. Noge su mi bile oblivene krvlju. Ali ona je jaka. Nije se dala! Deca žele da žive, o da, senjor, i ne možeš ih tako lako ubiti.” „Hvala”, kažem, mada ono što želim da kažem je: „Umukni!” „Baš lepo što ste došli ovde sa svojom devojkom. Veoma je lepa! Da li je volite?” „Ja?” „Ako brinete zbog nje, znači da je volite!”, ubeđeno izjavi Indijka. „Verovatno ćete imati lepu decu.” „Šta? Zašto?” „Kada se volite, deca su lepša”, kaže uz osmeh. „Šonja!”, sestra izađe i prozove. „Dođi na pregled.” „Hoćete li da sedite sa Evropom?” pita Indijka, ustajući. „Ne plaši vas se.” „Zašto bi me se plašila? Ali...” Ali pre nego što mogu da kažem „ne”, mama se izgubi u jednoj od ordinacija. I ne pitajući me da li srne, Evropa mi se uzvere na kolena. Niz slepoočnice mi curi znoj. Imam osećaj da mi je koleno opečeno i zgnječeno, kao da na njemu sedi neki indijski demon, a ne malo ljudsko biće. „Kako se zoveš?”, pita demon, i ne gledajući u mene. „Ežen”, kažem. „Ežene, ljuljaj me. Moolim te. Hajde! Hoću da se ljuljam kao on!” Evropa pokaže na crnog dečačića. Ima oko deset kila - plus jednu tonu. Noga samo što mi ne otpadne. Staja radim ovde? Kako sam dospeo ovde? Podižem i spuštam koleno. „Ne znaš da ljuljaš”, razočarano kaže mali demon. Crni dečak isplazi jezik Evropi. Nečije dete počne da jeca, sve glasnije dok ne počne zaglušujuće da vrišti. Njegova majka ne može da ga smiri i posle nekoliko minuta digne ruke od toga. Prodorno cičanje, poput burgije koja mi svrdla kroz lobanju tačno na onom mestu gde je lobanja nežnija, probijajući mi se kroz uvo. „Jel’ ti loše?”, pita Evropa svojim detinjim naglaskom. „U paklu sam”, iskreno odgovorim. „Šta je to?” Ovde sam zbog Aneli. Jer ne znam kako da je ostavim. „Nemoj da budeš bolestan, mooolim te”, kaže devojčica i pomazi me po kosi. Prsti su joj vreli. Dotakne mi kosu i ona bukne. Želim da siđe sa

mojih kolena. Leđa su mi natopljena znojem. Majmunče sa ružičastim jezikom iskoristilo je moju histeričnu ukočenost da siđe sa svoje mame, prišunja mi se s leđa i otvori mi ranac. Zgrabim ga za mišicu, svučem sa kauča i gurnem smetenoj ženi pod nos. „Samo ga držite uz sebe, važi? Pokušao je da me opljačka! Odgajaju ih tako od kolevke...” „Ežen.” Aneli stoji iznad mene, bleda i ozbiljna. Njiše se. „Da li je sve u redu?” „Ne, nije sve u redu...” - ugrize se za usnu - „... možeš li da platiš umesto mene? Nemam komunikator...” „Ah... Da. Naravno. Da li su...” Odsutno prati pomeranje mojih usana, kao da je kontuzovana pa mi ne čuje glas. „Rekli su mi da neću imati više dece.” „... rekli da možeš da ideš, ili treba još da...”, kažem, završivši rečenicu koju sam počeo. „Nikada više.” Red jednoćelijskih organizama istog časa se pretvori u jedan jednoćelijski organizam sačinjen samo od očiju i ušiju, koji istovremeno uperi sve svoje osetljive pipke, pseudopode i sve ostalo ka nama. Najpre se malo utiša, upijajući ono što je čuo, a onda uz grgotanje počne to da vari. To što Aneli više neće moći da zatrudni, tiče se svih. „Pa... Dobro. Sačekaj trenutak. Siđi!” Iskobeljam se od Evrope i odem da platim pregled. Znači Anelin život nije u opasnosti; plašio sam se da su je one zveri ozbiljnije povredile. A što se dece tiče... Gomila ljudi se dobrovoljno steriliše kako bi izbegla taj rizik. I bar je nijedna bitanga poput Rokamore nikad više neće tako podmuklo prevariti; sada bar Besmrtni neće imati za šta da je optuže. Ako je neplodna, to znači da je večno mlada i uvek zdrava. Naravno, sve ima svoju cenu. Ali zar bi besmrtnost mogla biti jeftinija? „Jeste li vi njen verenik? Veoma mi je žao”, uz uzdah kaže sestra dok uzima novac. „Veoma vam je žao?” „Zar vam nije rekla?” - sestra pokrije svoja velika usta žutom šakom. „Sve u njoj... Učinili smo sve što smo mogli, ali...”

„Mislite na to što je neplodna?” „Naravno, ovo je samo ginekološka klinika, ali svuda će vam reći isto. Šta joj se dogodilo? Mnogo mi je žao te devojke... Naravno, možete je odvesti kod drugih specijalista... Profesora, ako ih nađete... Ali doktor kaže da ne postoje nikakve šanse...” „Ako ne postoje, onda ne postoje. Ne moramo da brinemo zbog kontracepcije”, kažem i slegnem ramenima. Sestra ništa ne kaže, samo širi široke nozdrve i usredsredi se na svoj prastari kompjuter, više me ne primećujući. Vratim se Aneli. Ona zuri uprazno, obigravajući oko edukativnih plakata kojima je ceo zid prekriven. „Završio sam. Hoćemo da krenemo?” Voleo bih da znam gde ćemo da idemo odavde. Ali ne odemo nigde; Aneli jednostavno ne može da se odvoji od plakata. Na njima su prikazane faze razvoja embriona. Vrlo zanimljivo. „Aneli?” „Da. Dobro.” Ali se ne pomeri sa mesta. Zaboravim na malu Evropu, uhvatim Aneli i krenem sa njom ka vratima. Red jednostavno ne može da odvoji svoje pipke od nas; da li se to u njima probudilo saosećanje? Zadavili se dabogda svojim saosećanjem. Zalupim vrata. Hodamo u cikcak, Aneli i njene noge kreću se odvojeno. Posle dvadesetak metara, ona se jednostavno spusti na pod i sedi tamo. „Nije ti dobro?” „Rekao je nikad - zar ne?” „Ko je rekao? O čemu pričaš?” „Rekao je da nikad neće biti dece.” „Da li je ovo zbog toga što si neplodna? Zašto, kakve veze...” „Nisam ga želela. Nisam ga uopšte želela...” mrmlja i jedva je razumem; moram da čučnem pored nje. „Kome trebaju deca...” „Eto vidiš. Koga je briga, ništa strašno.” „Dogodilo se slučajno. Zaboravila sam da popijem pilulu... Plašila sam se da kažem Volfu. Ali pre toga ga nisam želela, zaista nisam, a sada... Oni su odlučili umesto mene. Oni su umesto mene odlučili da nikada neću imati dete. Osećam se čudno.” Odabrali smo loše mesto da sednemo: hodnik je uzan i zaudara na govna; sa obe strane su prazni ulazi, mračni otvori koji vode u brloge iz kojih izbija zloslutni, slatkasti dim. Iz otvora proviruju odvratna lica koja odišu nekakvom pokvarenom, gladnom radoznalošću.

„Ustani”, kažem joj. „Ustani, moramo da idemo.” „Ovo je kao presuda. Čak i ako jednog dana budem želela, ipak nikada neću imati... Kako neko može nešto tako da odluči u tvoje ime?” Nagrnu iz svoje jazbine, jedan po jedan, bledi šakali, izbledeli bez sunca - jer ovi skotovi su sunce i nebo prefarbali grafitima. Ruke koje vise do kolena, iskrivljena leđa jer se celog života savijaju. Njihove sitne oči ispituju mene i Aneli, procenjujući nas, premišljajući kako da nas napadnu, gde da zariju svoje zube, kako da nas što veštije opelješe. „Aneli!” „Nikada ga neću imati”, ponovi. „Zašto?” Troje, četvoro, petoro njih... Njihove kučke rađaju po jedno svake godine, moraju nekako da prehrane taj proždrljivi čopor. Uzeće mi komunikator - i ceo jedan mesec nečija mala Evropa će zadovoljno krkati plankton. A onda će opljačkati nekog drugog. „Ustani! Slušaj... Sestra je rekla da možemo da te odvedemo kod drugog doktora. Nekog profesora...” „Ehej, turisto! Zalutao si?”, dovikne mi najbliži; ima retku crnu bradu, uvijenu u znojave uvojke. „Treba ti vodič?” „Pitam se”, odgovori mi Aneli. „Da li sam imala dečaka ili devojčicu?” „O’ladi”, kažem Indijcu. „Odmah odlazimo.” „Ne bih rekao”, kaže drugi sa zelenim turbanom, češući se između nogu kao majmun kada iskoči pred nas. Skinem ranac sa ramena. Njih petorica. Definitivno ću imati vremena da smaknem dvojicu, počevši od najbližeg, treba mi šoker... A onda mi onaj sa turbanom pljusne nekakav otrov u oči. Prži kao kiselina, kao da mi je glava raspolućena, ranac mi je otrgnut iz ruku i padnem. „Gaaadovi!” urliknem. Ustanem i trljam oči - suze liju, prekinut mi je dotok kiseonika; batrgam se, ne znam gde je gore, a gde dole; slepo se bacim ka glasu, ka njihovim uzdasima - i hvatam uprazno. „Šta imaš u toj torbici?” „Da se nisi usudio! Vraćaj ga, gnjido jedna!” Ako mi otvore ranac... ako ga otvore... Setim se one desetorice obešenih Besmrtnih; Pedrov odred. Naduveni stomaci i pomodrele, otečene genitalije: pre nego što su umrli, skinuli su ih gole, ostavili su im samo maske Apolona. A na

svakoj je flomasterom bilo ispisano: „Rekao sam vam da sam besmrtan.” Specijalci su upali u sirotinjsku četvrt da pokupe tela. Sramota. „Sklonite se od njega!” To je Anelin glas. „Aneli! Briši! Beži, čuješ li?” „Dođi ovamo, srce... Mi ćemo te otčepiti... Tvoj momak ionako dugo neće moći da uđe u tebe...” „Oho! Šta je ovo...” „Aneli!” „Vidi ti šta on ima...” Mene će samo obesiti. Ali šta će ovi odvratni gadovi uraditi njoj, Aneli? Zamahnem raširenim prstima i nečija mokra, kovrdžava kosa se slučajno zakači za njih. Odmah je zgrabim i udarim neznančevim licem o svoje koleno - krc! Začuje se urlik, ali istog trena sam bačen na zemlju i neko mi cipelom zgazi na glavu i čelo; zaklonim se kako najbolje mogu, rebra mi gore, naviru mi suze... „Aneli!” „Radž! Radž, zaustavi ih!”, odnekud zaciči neka žena. Pucanj, još jedan, pa još jedan. „Moamed! Ubili su Moameda!” „Stigli su Hindusi! Stigli su Hindusi! Pozovi naše ljude!” „Hej, plavušane, možeš li da trčiš?” Neki čovek me zgrabi za ruku i podigne od poda. Kosti su mi tanke kao bambus i imam sto kila; bambus je šupalj, a kosti ne mogu da me drže, ali moram da stojim. Moram da bežim. Žmirnem i klimnem glavom. Na trenutak kao da ugledam svet. Pa još jednom. „Drž’ ga!”, zareži drugi glas. „Bežimo!” Tanki prsti kliznu u moje. Prepoznam Anelin dodir. „Moj ranac! Uzeli su mi ranac!” „Ostavi ga, moramo da brišemo odavde!” „Ne! Ne! Moj ranac!” „Ne razumeš, Hindi! Ne razumeš ko...” Pucanj. Neko se guši, zakašlje, hripće. Pucanj. „Evo!” Neko mi u oslepele oči baci moj ranac, koji je nalik na mlitavu krpu. „Brišimo! Ima ih više...” Trčim za svojim vodičem ka ničemu, opipavajući svoju torbu - da, maska je tu, i pljosnata posuda, i šoker. Spašen sam! Idem najbrže što mogu, Aneli me vodi, a pored mene je sve vreme glas žene koja je

uzviknula: „Radže, zaustavi ih!” i promuklo psovanje čoveka koji mi je pomogao da ustanem, koji je ispalio pucnje. A između njihovih koraka, čujem druge, sitne korake, lake i brze. Ko je to? Ko su svi oni? „Samo da stignemo do pokretnih traka i praktično smo im pobegli!”, obećava čovek. „Još par blokova i stižemo do našeg tornja! Tamo neće gurati nos!” Iza nas čujem povike i prasak pištolja domaće izrade dok nas jure. Posrnem, ali ne padnem, ne smem da padnem, jer će nas rastrgnuti ako nas uhvate. „Onamo! Ono su naši ljudi! Somnate! Somnaaaate! Stigli su Pakistanci! Pakistanci!” „To su oni! Radž i njegova porodica...”, čujem odozgo. Cipele trupkaju ka nama i začuje se urlik iz deset ili dvadeset grla - i, onako šlep, osećam na koži gnev rulje koja trči ka nama, poput talasa od eksplozije. „Somnaaate! SOMNAAAAATE!” Nevidljivi demoni prolete pored nas, oprlje nas vrelim vazduhom i jetkim znojem, očešu se o nas ramenima, zagluše nas svojim ratnim pokličom - projure pored. A onda, kada smo se već sakrili, zaklonili negde, iza nas se jedan ljudski talas sudari sa drugim i počne divlja, iskonska, očajnička borba, u kojoj će neko svakog časa biti ubijen. Ali ne Aneli - i ne ja. „Kako su ti oči? Malo bolje?” „Jesu. Sve vidim.” „Hoćete nešto da pojedete? Imamo pirinač sa proteinima i sosom od karija.” „Hvala, Šonja.” Sve je prožeto mirisom karija, svih pet soba ovog prastarog stana sa neizmerno visokim plafonima, ispucalim ukrasima od gipsanog maltera i tapetama sa glupavim škrabotinama koje se ljušte sa zidova. Pored uobičajene hemijske formule, vazduh ovde sadrži i molekule karija i svi ljudi nagurani u ovaj stan - ne znam da li ih je sto ili dvesta marinirani su u kariju. A gde god je to bilo moguće, okačeni su hologrami, slike nekog drevnog hrama ili zamka iz bajke: tamnožuti zidovi i ravne kupole sa tornjićima, debeli toranj sa zaobljenim vrhom, a sve zajedno izgleda kao da je oblikovano od mokrog peska - uostalom, more je odmah tu pored njegovih zidova. Iznad vrha tornja leprša ogromna trouglasta

zastava. Ova tvrđava-hram ponavlja se u hiljadu kopija - noću, osvetljena reflektorima; u oblačno popodne, kada je more kao od čelika; u jutro, kada crveni zraci ranog sunca prosijavaju kroz njegov peščar - na starim razglednicama, na požutelim političkim plakatima na stranim jezicima, na fotografijama, na neveštim dečjim crtežima, na kuhinjskim magnetima i na trodimenzionalnim animiranim hologramima: trouglasta zastava uhvaćena u kadru leprša na vetru. Prostor u petosobnom stanu podeljen je na ćelije: armaturne poluge i gvozdene šipke zavarene su u prave kaveze koji se pružaju od poda do plafona. Svaki je dug dva i širok metar i po; ćelije nemaju vrata i ne mogu se zaključati. Zidovi od šipki potrebni su samo kako bi se razdelio prostor. Na taj načinje svaki kvadratni centimetar ovog stana iskorišćen - ali istovremeno svi stanari dele isti vazduh, a plafon se vidi sa poda kroz tri nivoa. Deca skaču po šipkama okretno poput majmuna, veselo se smeju, igraju šuge, ulaze da posete prijatelje i neznance, vise naglavačke nogama zakačeni za šipke. Sa gornjih nivoa, radoznali pogledi devojaka me proučavaju a dole ispod, starice bacaju kockice, dok sitna deca skaču preko njih; neki par se nagurao u jednu od ćelija i ljubi se pred svima u pratnji hora dece koja ih razdragano zadirkuju pevajući besmislenu pesmicu - nešto o mladoženji i njegovoj mladi. Svi imaju tamniju put, tamne oči i crnu kosu. Nema struje; sa potamnelog plafona vise kerozinske svetiljke, a i kuvaju na otvorenom plamenu. U prljavoj kuhinjici stoje kofe zeleno zamućene vode i bure kerozina. Sedim u velikoj sobi, za velikim stolom od bele plastike. Na sredini je skulptura neobičnog stvorenja sa ljudskim telom i glavom slona. Aneli je pored mene. Sa jedne strane su sivooka Evropa i njena majka, žena po imenu Šonja, koja je rekla da bismo imali lepu decu. Na drugoj strani je žena kose obojene u plavo, čija lepota oduzima dah, iako je nafrakana kao drolja, prolazeći kroz poslednje dane trudnoće pod punim ratnim bojama; odmakla se od stola - stomak joj je prevelik. I još petnaestak drugih ljudi: starac sa sedom bradom i crnim obrvama; njegova žena, naborana, sa kukastim nosem i kosom vezanom u punđu, sedi uspravno i ponosno; i još ljudi svih uzrasta, mladih i starih, a svi galame, jedu šakama pirinač iz kace, istovremeno se smeju i svađaju. Svako od njih na neki neodređeni način liči na ostale. Zbunjen sam, pa ih poredim i krišom međusobno odmeravam, pokušavajući da uočim njihove zajedničke crte - oči, nos, uši - dok konačno ne shvatim da je ovo klan! Porodica! Tri ili možda četiri generacije koje žive

zajedno - kao u kameno doba, kao pećinski ljudi. A ovaj stan koga su bog će ga znati kako - uspeli da se dokopaju i zauzmu, uopšte i nije stan, to je prava pećina; samo što umesto pećinskih crteža oni posvuda imaju slike tog hrama. Deca, roditelji, babe i dede - svi zajedno, svi jedni drugima na glavama; divljaci! Neko me dotakne po ruci. Istrgnem je, kao da sam ujeden. „Prestani! Možeš da se opustiš, ovde si bezbedan, brate!”, kaže mi neko uz osmeh. To je Radž. Onaj koji je pucao u one otupele majmune kako bi me spasao. Koji mi je izvukao glavu iz omče. Zdepast je, obrijane glave i sa bradom upredenom u pletenicu, sa futrolom za pištolj preko ramena pištolj ima dršku presvučenu niklom sa malim crnim koricama. „Hvala...” - jezik ne želi da me sluša, ali nateram ga da govori. „Da nije bilo tebe, bio bih gotov.” „Pakistanci su se baš oteli kontroli”, kaže, odmahujući glavom dok trpa mirišljavi žuti pirinač. „Da nisam otišao po svoju ženu...” - Radž pokaže glavom na Šonju - „... mogli su i nju da uhvate u zasedu...” „Kako si?”, pita Šonja Aneli, grleći je. „Ne znam”, odgovori Aneli. „Koga je briga šta kaže doktor? Jedan doktor kaže jedno, drugi kaže nešto sasvim drugo. Hoćeš da nađemo nekog drugog da te pogleda?” Aneli ne odgovara. „Hej ti, momče! Uzmi još malo!” dovikne mi starkelja sa drugog kraja stola. „Šta će reći ljudi? Devendra primio goste, a nije ih nahranio! Nismo mi Pakistanci! Nemoj da me brukaš, pojedi još malo, molim te!” Dok priča, mora da stane posle svake treće reći i udahne vazduh. Po silnom hriptanju dok to radi, jasno je da su mu pluća bušna kao sito. „Samo trpaj, ne stidi se!”, kaže neki mladić sa naočarima, namigujući mi; on je očigledno neki štreber i nekakav budući advokat. „Kako se zoveš, prijatelju?” „Ja...” „Ežen!”, odgovori devojčica Evropa umesto mene. „Zove se Ežen!” Baš zgodno: više ne moram nikoga da lažem, sada drugi lažu umesto mene. „Čime se baviš, Ežene?” „Nezaposlen sam.” Ovde su valjda svi nezaposleni? Želim samo da budem isti kao oni. „A ja sam porno baron!”, kaže mladić, ponosno nameštajući ram svojih naočara. „Ovo je moja žena Bimbi...” - posebno naglasi prvi slog,

mazeći prste lepotice sa džinovskim stomakom koja sedi pored njega. „Pogledaj - čekam naslednika!” Zagrabim pirinač prstima - kao i svi oni, iz zajedničkog korita - i strpani ga u usta. Zrna su slepljena jedno za drugo žutom kašom; bolje da ne razmišljam kakve tajne sastojke koriste ovde. Protein nije od belanceta jajeta - odakle im novac za jaja? Ukusno je. Spustim ruku ponovo u korito i napunim usta. „Probaj!” kažem, žvaćući i pogledam u Aneli, ali ona ne jede. „Pojedi malo, molim te”, kaže joj Šonja. „Nemoj da uvrediš mog dedu.” Aneli žmirne, trgavši se iz svoje obamrlosti - i stavi grudvu pirinča u usta. Na kraju krajeva, nismo ništa jeli, osim onih prokletih skakavaca, sladoleda i jabuke - pozorišnog rekvizita. Ne mogu da prestanem da žvačem. Unutra ima bilja i nečeg iz mora... Kako im to uspeva... Zagrabim još malo... „Tako je!”, sedobradi starac se s mukom nasmeje. „E to je već nešto sasvim drugo! Odakle ste, deco?” „Ja sam odavde, iz Ešampla”, kaže Aneli. „Iz Libijske četvrti.” „Tu iz kraja”, nakašlje se starac Devendra. „Arapi nas ne vole”, kaže Radž, smrknuvši se. „Oni su za Pakistance, zar ne? Muslimani podržavaju muslimane.” U onom hodniku, pobrkao sam Pakistance sa Indijcima. Oni što su mi sipali hemikaliju u oči - cela banda - to su bili Pakistanci. Indijci su oni koji su nas izvukli odatle. Radž i njegova žena Šonja, Evropa i svi ostali ovde. Nije ni čudo što sam ih pomešao: nemoguće ih je razlikovati na prvi pogled, ali oni su nepomirljivi neprijatelji. Indijci i Pakistanci se bore jedni protiv drugih već više od dvesta godina; od obe zemlje odavno je ostao samo prah i pepeo, ali rat ni na trenutak ne prestaje. Države i vlade više ne postoje, ogromne vojske su zbrisane do poslednjeg čoveka, svi gradovi su istopljeni, a njihovi stanovnici živi spaljeni; sada marljivi Kinezi postepeno pokoravaju radioaktivnu pustinju koja je nekada bila jedinstvena, velika Indija. Sve što je ostalo od dva višemilionska naroda su bedne grupice izbeglica, raštrkane po svetu, koje ulete u gnevni okršaj čim se približe jedni drugima. Možda mislimo da je Barselona deo Evrope, ali negde ovde nalazi se nevidljiva granična linija koju mi ne vidimo, koja se pruža duž ispucalih pločnika,

preko zaglavljenih pokretnih traka i uz stepenice od nivoa do nivoa, odvajajući izgubljenu Indiju od duha Pakistana. Potpuno ludilo. „Ne izgleda kao Arapkinja, Radže”, kaže Šonja, dotakavši mu ruku. „Nisam Arapkinja”, kaže Aneli, podižući pogled. „Moja majka radi u misiji. Crveni krst. Ona je doktor.” „A odakle reče da si ti?”, pita starac, prislonivši šaku na dlakavo uvo. „Je li, dečko?” Aneli ima majku. Njena majka radi za Crveni krst. Leci ilegalne imigrante za džabe. Njena majka je nekoliko blokova odavde. Živa je. Aneli je bila u internatu, ali zna ko joj je majka i gde živi. Njena majka nije mrtva. Ovde je njen dom. Zemlja prestane da se okreće na svojoj nepodmazanoj osi. Okeani se preliju preko svojih obala, kontinenti se presavijaju kao harmonike, a svi sićušni ljudi preture se naglavačke. Osetim kako me prožima jeza. „Ne laži!”, zarežim. „Da se nisi usudila!” „Ne lažem”, mirno odgovori Aneli. „Hej, dečko! Jesi li ogluveo? Šonja, uzmi moj slušni aparat i daj ga dečku...” „I nemoj da lažeš”, kaže Aneli, gledajući u mene. „Ja nisam odavde! Ja sam iz Evrope! Iz prave Evrope!”, kažem, tako da me čuje svojim starim, dlakavim ušima. „Ma nije valjda! A zašto si se spustio u ovaj pakao?”, pita me starac. „Nisam mogao da ostavim Aneli samu”, kažem, gledajući Aneli u oči. „Mlada i mladoženja! Mlada i mladoženja!”, tanki glasić peva ispod stola. „A kakav je ona doktor, tvoja majka? Hajde, improvizuj!” navaljujem, kipteći od besa. „Reproduktivne medicine.” „Kakva slučajnost! Zašto onda nismo otišli kod nje sa svojim problemom? Kome ćeš drugom verovati ako ne rođenoj majci?” I ne čujem svoj glas, ali svi za stolom već zure u nas. A onda me ošamari nadlanicom po usnama i zubima. Snažan, silovit udarac, toliko bolan da mi suze naviru na oči. „A da li bi ti verovao svojoj u vezi s nečim takvim?” kaže tihim, gnevnim glasom. „Moja majka je odapela! A to je i zaslužila!”

Na to cela soba začuti, kao da im je kabl za zvuk presečen. Stari Devendra se namršti. Radž krene da ustane, Šonja zabrinuto odmahuje glavom, deca pod stolom se zalede, starice pored ćelija prestanu sa svojom živahnom igrom kockica. „Kako možeš tako da govoriš o svojim roditeljima?”, zapanjeno prodahće Radž. „To se tebe ne tiče, važi?”, uzviknem, pa i sam skočim na noge. „Ostavila me je da umrem!” „Krvariš”, kaže Šonja, pružajući mi maramicu. „Stavi ovo na ranu.” „Nema potrebe”, kažem, odgurujući njegovu ruku. „Vreme je da krenemo.” „U našem si domu!”, kaže Radž, uhvativši me za zglob šake; stisak mu je čeličan, glas promukao. „Ti si naš gost. Molim te, ponašaj se onako kako doliči.” „Jebiga, nije trebalo da...” Jebiga, nije trebalo da me spasite. Nije trebalo da me dovedete u svoj dom. Nije trebalo da me hranite! Zar ste očekivali da ću mahati repom? „Hej, dečko!” prohripće mi stari sedobradi. „Čekaj! Dođi ovamo! Nemoj toliko da se ljutiš! Hajde, nemamo često goste! Ispričaj starcu kako je u toj tvojoj Evropi... Vidiš da ću uskoro umreti, a nikada nisam bio tamo!” „Deda! Ne pričaj gluposti!”, dovikne mu Radž sa suprotnog kraja stola. „Kao da bismo mi dozvolili da umreš!” Starac se suvo nakašlje kroz smeh. „Koliko sam ti puta rekao, mali! Ne želim da živim zauvek! Večnost - grozne li pomisli!” „Ne slušaj starog!” prezrivo kaže Devendrina žena, Radžova majka. „Samo laže, pravi se hrabar! Ko ne želi da živi?” Aneli proučava svoju šaku. Na njoj su posekotine od mojih zuba. Ponovo ustanem i priđem Devendri. „Odmah, tutanj!” kaže, terajući sa stolice prepredenog derana sa iskrivljenim nosem. Dečak buntovno frkne, ali starac ga dobronamerno ćušne u potiljak i ovaj se preturi sa svoje stolice. „Sedi.” Upražnjena stolica je od sivkasto-belog kompozita, ali Devendrina stolica je drugačija; prastara je i napravljena od gvožđa, ali potpuno beskorisna - skroz korodirala, izgrebana i rasklimatana, ali stari Indijac ipak sedi na njoj kao da je presto. Svetluca od nečeg mokrog - mora da

je Devendra prosuo vodu po njoj kada je sipao sebi piće - i iz nje izbija neki čudan miris koji mi je odnekud poznat. Rđa, setim se, tako miriše rđa. „Svađaš se sa devojkom”, kaže, nasmejavši se tako da mu pluća zakrkljaju. „Ništa neobično. Dobro je znati da ste vi tamo iza prozirnog zida isti kao i mi ovde. Hoćeš da popiješ jedno sa mnom?” Devendra ima pri ruci spremnu malu flašu neobičnog oblika. Ne sačekavši moj odgovor, naspe iz nje nešto mutno u praznu čašu, gurne je ka meni, a onda sipa malo sebi. „Šta to radiš, starče? Šta ti je doktor rekao?”, prodahće njegova žena kukastog nosa. „Ne radi ovo, ne radi ono... Čemu onda život? A predlažu da bi trebalo tako da nastavim zauvek!” Pokaže glavom na Radža, kucne se sa mnom i drmne pola čaše svoje brije u jednom gutljaju. „Živeli!” Užasno zaudara. Ali starac obriše tamnocrvene usne i podrugljivo me pogleda, pa napunim pluća vazduhom i saspem to smeće u sebe, opekavši opečene usne. Kao da sam progutao ključalu vodu, osećam kako mi se otrov sliva niz jednjak i kako mi se proteini tamo gde prođe zgrušavaju, a epitelske ćelije umiru. „Sedamdeset procenata alkohola!”, ponosno izjavi starac. „Eau de vie, voda života!” „Brlja!”, poviče Radž. „Eau de vie je ono što piju bogati skotovi u Evropi!” „Neka ih, nek oni to loču!”, dovikne mu Devendra. „Dođi vamo, unuče!” Radž mu priđe: ali ne pogleda u mene. „Pij!” kaže starac, nasuvši mu pola čaše. „Vidi na čemu sedim.” „To je gvozdena stolica, deda”, kaže Radž otežući, kao da se dosađuje jer je sve ovo čuo već sto puta. U ruci drži čašu. „Baš tako. A da li znaš...” - Devendra se okrene ka meni - „zašto sedim na ovoj stolici, a? Rasklimatana je, škripi kao kad moja žena zaškrguće lažnim zubima, skroz je zarđala, raspada se, a ja sedim na njoj.” Slegnem ramenima, voda života pomeša mi se sa telesnim sokovima, počne da isparava i glava mi se naduva od njenih omamljujućih isparenja. Aneli je sa Šonjom, koja je mazi po ruci. Aneli joj klimne glavom; siguran sam da oseća kako je gledam, ali ne želi da me pogleda u oči.

„Ne volim kompozit!”, objasni starac. „Kompozit ne rđa. Za sto hiljada godina vaše stolice će još uvek biti iste. Carstva će se raspadati, čovečanstvo će izumreti, ali vaša usrana stolica će stajati tamo nasred pustinje!” Klati glavom na onaj poseban, indijski način - brada se pomera levo-desno, ali vrh glave se ne pomera. „Da popijemo još jedno.” „Prestani!” prokrklja žena kukastog nosa. Devendra samo pošalje ženi poljubac. Sipa piće meni i Radžu i na kraju napuni svoju čašu. „To su stolice za bogove, ne za ljude”, objašnjava. „Nazdravlje!” Radž pije - koristeći levu ruku - ali zabrinuto motri na dedu. Više me nije briga. „Ali mi nismo bogovi, dečko!”, starac ushićeno promumla i namršti se. „Ma koliko petljali sa svojom utrobom, sve je to samo jeftina prevara. Plastične stolice koje traju zauvek nisu za naše zadnjice. Trebaju nam stolice koje će nas podsećati na neke stvari... Zarđalo gvožđe - e to ti je fin materijal!” „Ipak ćemo ti doneti tu njihovu vodu, deda!”, tvrdoglavo insistira Radž. „Razblažiću njom tvoju briju, podmladićeš se deset godina, a onda brbljaj koliko hoćeš o tome kako je dobro umreti.” „Ti si taj koji želi da živi zauvek!” Devendra se nasmeje. „Mlad si, ali to nije dovoljno, želiš više!” „Da, želim! Zašto bi samo bogati skotovi to imali? Nije fer! Pogledaj ga!” - Radž me mune u bok, ali u šali. „Možda je duplo stariji od tebe, ali ti ga sve vreme zoveš ’dečko’!” „On? Misliš da ne mogu da razlikujem momka od starca? Ne, unuče, čovek ne stari spolja, on stari iznutra! A ja sam pročitao ovog klinca!”, kaže Devendra, razbarušivši mi kosu. Obično bih se na ovo nakostrešio, ali indijska brlja mi je smekšala mozak i razblažila krv. Ne mogu da se naljutim. „Hajde da se kladimo!”, vatreno uzvikne Radž. „Koliko ti je godina, prijatelju?” „Nisam klinac”, kažem. „Koliko? Dvadeset tri? Dvadeset šest?”, ubaci se starac. „Dvadeset devet.” „Dvadeset devet! Uobraženko!” Devendra se nasmeje. „Prijatelju! Jesi li stvarno odande? Iz velike Evrope?”, neko me pita. Student sa naočarima primakao je stolicu svojoj trudnoj ženi. Ona sedi i trepće trepavicama velikim kao leptirova krila, koketna kao da ne

nosi nikakvo breme. „Da, stvarno”, odgovorim mamurno. „Pa to je sjajno!”, kaže student, trljajući ruke. „Slušaj, imam jedan poslovni predlog. Potreban mi je partner tamo, na tvojoj strani!” „Da krijumčariš drogu preko granice?”, našalim se. „Ma jok, Radž diluje drogom! Pravi zvezdanu prašinu. Ja pravim filmove. Njega zanima posao, mene zanima umetnost.” „Ja bih zapravo želeo da pređem na krijumčarenje vode!”, uzvikne Radž, kao da se iz nekog razloga izvinjava. „Ali Arapi kontrolišu sve to i čvrsto stoje iza Pakistanaca, ne daju nam da se uključimo... Ne daju nam čak ni da je kupujemo.” „Ne prekidaj, brate!”, kaže student, ćušnuvši ga u rame. „Ukratko. Tamo u tvojoj Evropi nijednom muškarcu ne može da se digne, jel’ tako? Mislim na li-bi-do.” „Zašto to misliš?”, pitam uvređeno. „Pretpostavljam da je to zbog lagodnog života! Sve što mi ovde snimimo, ide tamo kod vas! Ukratko, izgledi na uspeh su zapanjujući! Hajde da se upoznamo!” Zavuče ruku u unutrašnji džep sakoa - dole nosi donji deo trenerke - izvadi vizitkartu - fizičku, odštampanu na papiru - i ponosno mi je pruži. Papir je tanak i jeftin, ali slova su pozlaćena. „Hemu Tirak”, piše na njoj, „Porno Baron”. Učtivo stavim kartu u džep na grudima. „Deda, sipaj i meni jedno!”, kaže Hemu, porno baron prve klase. „Zar se tvoja žena neće pobuniti?”, pita Devendra, zadirkujući ga. „Moja bi odlepila pre nego što bih i počeo da se osećam dobro.” „To je zato što ti je ostala samo polovina pankreasa, a i od toga pokušavaš da napraviš turšiju!” odbrusi starica. „Ćut!”, kaže Devendra, mršteći svoje čupave obrve. „Ja sam gazda u kući, ja odlučujem.” „Na primer, ja sa tim nemam nikakvih problema”, insistiram; u glavi mi šumi toplo more. „Još jedan dokaz da je klinac!”, uzvikne stari Devendra, ubacivši nam se u razgovor. „E pa, šta da ti kažem, blago tebi?”, uzvikne četvorooki student, tapšući me po ramenu. „Samo tako! Ali! Ali zašto svi vaši muškarci vole da bulje u naše žene? Možda zato što znaju da, ako riba ovde izgleda kao da joj je sedamnaest godina, onda i ima sedamnaest godina? Ili možda zato što ljudi ovde rade sa pravim žarom, kao da im je to

poslednji put...” Aneli se okrenula od mene i petlja oko nečega. Poželim da joj priđem. Da je mazim po leđima. Da je uhvatim za ruku. Zašto sam se izdrao na nju? „Naš stric Ganeša je imao tumor” kaže Radž. „Rak pankreasa.” „To je moj brat”, objasni Devendra. „Bio je dobar čovek. Svi imamo nekih problema sa stomakom.” „Dve godine je umirao”, nastavi Radž. „Imao je sedamdeset godina. Doktori su rekli dva meseca. I svake noći je insistirao da njegova žena spava sa njim. Tetka Ajuši. Uzgred, isto godište kao i on. Spavala je sa njim, kapiraš? Čovek je imao toliko snage. Tetka je govorila da se svaki put plašila - šta ako umre na njoj? Ali nije mogla da odbije.” „Nije mogla? Nije želela!”, zagrmi Devendra. „Eto kakav je on čovek bio!” - i Devendra mi pokaže palac. „Trebalo bi da slediš njegov primer!”, kaže starčeva sedokosa žena, bocnuvši ga prstom u nos. „To i radim!”, kaže starac, drmnuvši još jednu čašu. „To nam je praktično u krvi”, kaže Četvorooki Hemu, pružajući svoju čašu Devendri. „Mislim, na strastvenost.” „Nije teško sa takvom lepoticom!” kaže Devendra, gurkajući staricu laktom u bok i pokazujući glavom na trudnu plavušu. „Istina, nisi ni ti bila loša...” „Ja ne bih odbila tu njihovu vodu!”, kaže starica klimnuvši glavom. „Donećemo i tebi malo, baka Čano!” uverava je Radž. „Hemu, želim da nazdravim tvojoj Bimbi, da ti rodi finog snažnog dečkića!”, kaže Devendra uz osmeh. „I ja ću da nazdravim u to ime!”, kaže Radž, spuštajući čašu da mu je dopune. „Za tvog sina, brate! I za tebe, Bimbi! Treba nam još momaka. Našoj porodici, našem narodu...” Svi nazdrave Bimbi sa njenim drečavim ratnim bojama, a ona se oprezno zakikoće, da se ne bi slučajno porodila. „Idem napolje da udahnem malo svežeg vazduha!”, kaže Devendra, ustajući sa svoje rasklimatane stolice. „Hej, stara, hoćeš napolje?” „Onda, prijatelju! Da se vratimo na posao!”, kaže Hemu, cimajući me za rukav. „Svi kažu da su se muškarcima tamo smučile virtuelne partnerke i simulacije... Ali! Imam jednu genijalnu ideju. Da regrutujemo ovde celu vojsku devojaka, postavimo ih pred kamere... Kapiraš?” „Čekaj! Odmah se vraćam...”

Odgurnem ga u stranu, stanem na svoje nožice nalik na vlasi trave i odgegam se do Aneli. Moram da joj objasnim zašto sam ono rekao. Leži preda mnom, naga i luda, na blistavoj, nežnoj travi... A onda na onoj prokletoj klinici, kada su joj rekli... „Slušaj...” Dotaknem je po ramenu. „Slušaj! Žao mi je! Žao mi je, ja...” Strese se, kao da sam je ubo iglom. Onda se okrene. Drži nečiji komunikator. „Dobila sam ga od Šonje. Pozvala sam ga. Volfa.” „Šta?” „Ne odgovara. Zvala sam ga oko pet puta, ali ne odgovara. Pisala sam mu, dala mu adresu.” „Zašto?” „Da zna gde sam. Da dođe da me pokupi. Besmrtni nas neće uhvatiti ovde.” „Ali ako...” „Ne želim više da čekam”, kaže Aneli. „Želim da dođe po mene. Razumeš?” „Razumem.” „Žao mi je što sam te udarila. Još krvariš.” Obrišem usta. Na rukama mi ostane crveno. „Ništa strašno”, kažem joj uz osmeh. „Dezinfikovao sam je.” Ukus alkohola prolazi, ukus krvi ostaje. Progutam lepljivu pljuvačku. Izdahnem kroz nos. Moja krv miriše na zarđalo gvožđe.

P O G L AV L J E X V I

PONOVNO ROĐENJE

Sedimo na balkonu, Aneli i ja. Ispod nas su Las Ramblas, ulice koje predstavljaju glavni bulevar stare Barselone, koje vrve od ljudi. Milion svetala treperi na dnu sveta, kao da su ljudi svetlucavi plankton. Sunce ne prodire ovde. Prljavi plafon ovog zatvorenog hangara odseca stare zgrade od šestog sprata, a ulične svetiljke ne rade, ali svako sam sebi osvetljava put - komunikatorima, džepnim diodama, ili bilo čime čega su mogli da se dokopaju. „Predivno je. Kao da svima vidimo duše”, prošapće Aneli prigušenim glasom, pružajući mi džoint. „Hoćeš malo?” „Duše ne postoje!” kažem, povučem dim njene trave i nakašljem se. „Govori u svoje ime.” Dole ispod, meso se kuva u ogromnim kazanima, a lešnici i nekakve krtole puše se na roštiljima; redovi su beskonačni, čuje se smeh i ćaskanje, šire se omamljujuća isparenja i složeni miris hrane sa svih strana sveta. Jednostavno sedimo i čekamo da Anelin vitez na belom konju dojaše da je pokupi, zagrli je nežno i zapovednički i odnese negde u daljinu. Čekanje je mučenje, pa pokušavamo da ubrzamo vreme pomoću Radžove trave. „Jedino što je zaista vredelo genetski modifikovati”, sa odobravanjem kaže Aneli, izbacujući oblak dima.

Ona čeka svog jebenog spasitelja, a ja odlažem trenutak kada ću morati zauvek da je pustim. Gotovo sam počeo da zaboravljam da držim Aneli na kratkoj uzici, gotovo sam počeo da verujem da smo jednostavno zajedno. Ali njeno pamćenje je mnogo bolje od mog. „Ežene?” Rokamora verovatno neće doći po Aneli sam; sigurno će posumnjati da je u pitanju klopka i pojaviti se sa svojim telohraniteljima. Momci sa skrpljenim licima strgnuće moju masku gospodina Dobrice, sa sve kožom i predati me gomili da me rastrgne. Zato bi sada trebalo da ustanem i nestanem iz Anelinog života. Ali ja dangubim ovde sa njom na ovom balkonu i pušim tuđu travu. Jednostavno ne mogu da ustanem. Želim samo da zurim u Aneli, da sačuvam uspomenu za budućnost. „Ežene!” Doziva me. To je moje ime. Sam sam ga izmislio, pa moram da se odazovem. „Izvini, šta?” „Kako si pobegao?”, pita Aneli. „Iz internata?” „Kroz prozor. Tamo je postojao jedan prozor. Uzeo sam doktorov pištolj i probio rupu u njemu.” Ežen je pobegao iz internata i postao aktivista Partije života. Njegova sudbina ima mnogo sličnosti sa Anelinom. Mogli su da postanu prijatelji ili čak... Vreme je da nestanem, ali ja nastavljam da lažem Aneli. Nemam šta da dobijem od nje, potreban sam joj samo kako bi prekratila vreme, da je čuvam dok njen pravi muškarac ne dođe po nju, češući muda i lenjo ustvrdivši svoje zakonsko vlasništvo. Nastavim da je lažem, jer bi istina sada sve okončala. Kome je palo na pamet da je lako reći istinu? To je već laž. Ali kod laganja je nezgodno to jer je potrebno dobro pamćenje. Laganje je kao zidanje kuće od karata: svaka sledeća karta mora sve pažljivije da bude postavljena, ne smeš da odvojiš pogled od nesigurne građevine na koju treba da se osloniš da će izdržati tvoju težinu. Promakne li ti i najmanji detalj u vezi s već nagomilanim lažima - cela građevina će se srušiti. A laganje ima još jednu prepoznatljivu osobinu: jedna karta nikada nije dovoljna. Istina nam ne bi dozvolila da budemo zajedno ni na sekund. Ali lažima sam njoj kupio život, a sebi romantično putovanje. Zašto bih želeo da budem Jan? Janu nije dozvoljeno da se sa nekom

ženom sretne više od jedanput. Jan se zakleo na celibat i ako prekrši taj zavet, čeka ga sud. Jan zapoveda bandom silovatelja. Jan je razdvojio Aneli od čoveka koga voli. Moje pravo ime je kraće. To bi bilo zgodno kada bi Aneli morala da ga izgovori hiljadu puta na dan do kraja večnosti - kada bih mogao da živim s njom. Ali za jednokratnu ljubav najbolje je koristiti jednokratno ime i kondome. To je mnogo više higijenski. Sa druge strane, Rokamora je bez problema živeo sa njom i lagao je svaki dan; to je pravi talenat. Osoba koja je živela sa Aneli zapravo uopšte nije bio on, već jedan od njegovih tajnih identiteta. I njoj je to sasvim odgovaralo... „A ti? Kako si ti pobegla?” Aneli dobro povuče dim. Pruži mi džoint. Umesto odgovora čujem: „Da li si odmah počeo da ih tražiš?” „Koga?” - ne razumem. „Svoje roditelje. Znaš da su mrtvi, zar ne? Znači mora da si ih tražio.” Napunim pluća dimom; običan vazduh neće iz mojih glasnih žica izvući reči koje su mi potrebne. Dim je lakši od vazduha. Dim me podigne od poda. „Nisam imao oca. Samo majku. Bila je sa mnom kada su došli Besmrtni. Ubrizgali su joj aks.” „Jesi li to zapravo video?” Da li sam to video? Siguran sam da se to dogodilo jer sam i sam hiljadu puta to isto uradio drugim ženama i njihovoj deci. Ežen to ne zna, ali ne mogu sve vreme da budem Ežen. „Ne.” „Ja nisam želela da je tražim”, kaže Aneli. „Moju mamu. Zašto bih? Osim možda da joj pljunem u lice. Znala sam sa sigurnošću da je dobro. Zato što im je moj tata rekao da njemu daju injekciju. Svega se odlično sećam. Sedela sam u maminom naručju, zaklonio nas je obe i zavrnuo rukav. Kada su mu dali injekciju, pljunuo im je pred noge. Tata je bio vrlo smiren. Nije znao da će me ipak oduzeti. Ali moja mama je sve vreme cičala, kao zaklana svinja, iako je niko nije dotakao. Cičala mi je direktno na uvo.” „E pa, moja nije ni znala ko me je napravio, nije bilo nikog drugog da ga uvali u govna. I tako su injekciju dali njoj i to je bilo to.” Ne mogu sve vreme da budem Ežen. „Zar nisi pokušao da potražiš u DNK bazi?”

Odmahnem glavom. Čak i kada nas puste iz internata, zabranjeno nam je da tražimo svoje roditelje - zabranjuje nam Kodeks besmrtnih. Ali čak i da nas ne kažnjavaju zbog toga, ipak ne bih otišao da kopam po bazi podataka. „Zabole me ko je svršio u mojoj dragoj mamici.” „A ja sam čekala njegov poziv, znaš? Onaj poziv. U internatu.” „Znam. I... Je li pozvao?” „Jeste. Kada mi je bilo četrnaest godina. Bio je potpuno sed i sedeo je u invalidskim kolicima. Rekla sam mu da ga volim i da ćemo se svakako videti ponovo, da ću se vratiti da ga izlečim i da ćemo živeti zajedno kao porodica. Uspela sam sve to da kažem za deset sekundi, a onda su me prekinuli.” „Ti... Nisi prošla test?” „Što me tako gledaš? Zabole me za njihove testove!” „Trebalo je da...” „Nisam se potrudila da saznam šta bi uradili. Pobegla sam. Kada sam videla oca, shvatila sam da ne mogu samo da sedim i čekam da umre. Shvatila sam da mi tih deset sekundi sa njim nije dovoljno. Dugo sam to planirala... Ali odlučila sam tek posle tog poziva. Kada više nisam imala šta da izgubim.” Pogleda me i isceri se, isisavši poslednji dim iz pikavca, opeče prste i lecne se, ali nastavi da sisa. „Ali kako si izašla odande?” - želim da izvučem istinu iz nje. „Imala sam sreće...” - i to je to; čekam da kaže još nešto, ali to je sve. „Ali... A šta je sa tvojim ocem? Jesi li stigla na vreme?” Iz nekog razloga mi je teško da je pitam o ovome. „Ne. Ali moja mama je bila u odličnoj formi.” „Kako si je našla? Jesi li razgovarala sa njom?” „U dva poteza. Prvo sam dala krv za genetičke markere, a onda sam je potražila u bazi podataka.” Aneli konačno ostavi usijani žar. Zgnječi nogom pepeo na podu. „Moj otac je imao infarkt. Posle našeg razgovora. Tako da sam uzalud pobegla.” Klimam glavom, zamišljajući sebe na njenom mestu. „A šta je sa tvojom majkom?” „Ona je odlično, hvala na pitanju. Izgleda isto kao i onog dana kada su me odveli od nje. Nije ostarila ni minut. Mlađa je od mene.” „Našla si je”, kažem, zapravo sam sebi. „Kako... je bilo? Jel’ bila iznenađena?”

Aneli pljune sa balkona na glave ljudi ispod. Neko dole uhvati se za svoju ćelu i opsuje indijske huligane. Aneli se nasmeje. „Rekla je da je to što se dogodilo za nju bilo prekretnica. Tako je rekla: prekretnica. Rekla je da je, pošto je mene izgubila, odlučila da svoj život posveti tome da pomaže drugima da dobiju decu. Rekla je da je to njen način da se bori protiv nehumanog sistema koji joj je oduzeo dete i muža. Rekla je da radi bez plate i da je zahvaljujući njenoj pomoći te godine pet stotina žena uspelo da zatrudni i dobije decu. Da joj je drago što me vidi, ali da nije sigurna da sam pravilno postupila kada sam pobegla iz internata.” Ima toliko toga što i ja tebi želim da kažem, Aneli. Želim da ti kažem kakva je licemerna kučka i pobožna drolja bila moja majka. Kakav je glupi i bezdušni razvratnik bio moj otac. Kako su me strpali u internat i nikada nisu pokušali da me nađu. Zašto bih onda ja njih tražio? Da li bi to meni trebalo da bude potrebnije nego njima? Želim to da ti kažem, Aneli, jer mi se smučilo da o tome cmizdrim prostitutkama. Na samom kraju bulevara, u samom središtu elektronskih svitaca, gomili ogoljenih duša, upale se narandžaste baklje i podignu iznad gomile - jedna, dve... njih deset. „Tamo je nekakva povorka...” „Petsto žena godišnje. Jedno i po dete svakog dana, kako ona kaže. Sada je dobar stručnjak”, odgovori Aneli. „Moja mama. U pravu si. Trebalo je odmah da odemo kod nje.” „Slušaj... Nisam znao...” „I razvela se od mog oca. Oko pet godina posle injekcije. Rekao je da ne želi da joj bude teret. A ona se nije bunila. To je bio njen izbor, tako mi je ona to objasnila. Bio je odrasla osoba, zar ne?” „Dole je toliko ljudi. I zastave... Pretpostavljam da je neka parada?”, glupo joj saopštavam; šta drugo mogu da radim? „Ali rekla sam joj: trebalo je ti da crkneš, mama. Ti, a ne tata. Sva ta tuđa deca u drugim ženama, sva tvoja smela ispitivanja vagina drugih žena - sve to nema nikakve veze sa mnom ili tatom. Samo ti nastavi da rovariš, mama, ali bilo bi bolje da si ti zavrnula rukav, a ne tata, i danas bih otišla kod njega, a ne kod tebe.” Aneli sve to kaže vrlo jednostavno, kao da je to rekla već hiljadu puta ranije; kao da joj ove oštre, krute reći nimalo ne stružu grlo. Ali meni se zgrči želudac: zavidim joj, moram i ja da otkinem krastu i iscedim gnoj. Osećam se skučeno u Eženu, želim da budem ja sa Aneli - bar poslednjih nekoliko trenutaka. Ali te reči su mi zapele u grlu.

„Ja... Zapravo, nisam zaista... Nisam...” „Dobro. Izvini što sam ti sve ovo sasula”, kaže, ustajući. „Idem da vidim sa Šonjom da li je Volf zvao.” Svoju ispovest znači mogu da zadržim za sebe. Progura se kroz orman koji je iznesen na balkon, na trenutak prislonivši butinu uz mene tako da mi srce brže zalupa, a onda nestane u stanu. Povorka obasjana bakljama se približava; ljudi sa zelenim zastavama koje im lepršaju nad glavama. Verovatno neki lokalni festival. Razmišljam o Aneli. O tome kako nije položila test. O tome kako je ipak uspela da izađe iz internata. O tome kako je našla majku. Kako je skupila petlju da to uradi. Kako je našla reči. Kako je uspela da ostane slobodna. Želim da shvatim zašto je ona postala sve ono što ja nisam. Mogu da se pretvaram da sam Ežen koliko god hoću i ona se ne buni: samo joj nedostaje njen Volf, to je sve. Samo me, čim ugrabi priliku, prevari i pozove ga da dođe. Ja nisam zamena za Rokamoru, ja nisam njegov suparnik - Aneli može da prepozna prevaranta, može da čuje da sam unutra prazan. E sad, da sam Devetsto Šest... Sve bi bilo drugačije. Verovala bi u mene i zaboravila na Rokamoru. Bazil bi se definitivno svideo Aneli. Možda bi ga volela. Ali neka žena i jeste volela Bazila i on je voleo nju. I platio je zbog toga. „Smrt! Smrt! Smrt!”, čujem kako neko dole viče kroz nos, pojačano megafonom. „Smrt! Smrt! Smrt!”, odgovara gomila. Sto užarenih baklji tu ispod mene. „Smrt Indijcima!”, trešti megafon. „SMRT INDIJCIMA!” zaurla gomila i konačno shvatim. „Hej!”, povičem i utrčim u stan. „Oni đavoli su dole... Pakistanci! Čitav čopor, sa bakljama!” Radž oprezno proviri sa balkona, stiskajući u levoj ruci svoj niklovani gangsterski pištolj. Sjaj baklji već prodire kroz prozore, a prozorska stakla se tresu od urlanja gomile. „Pozovite naše ljude! Ima ih bar sto napolju! Zabarikadirajte ulaz!”, dovikuje Radž svojoj porodici. „Hemu, Falak, Tamele! Izlazite na balkon sa puškama. Tapendra, skloni starce. Gde je deda?” „Izašao je...”, promuca slabunjavi, dugokosi Tapendra. „Napolju je na ulici...” „Hej! Podle džukele!”, zlokobno zakrešti megafon u podnožju

zgrade. „Želimo onog koji je ucmekao četvoricu naših u gama-kapi! Obrijana glava i brada! Predajte ga, ili ćemo spaliti zgradu i sve vas poslati Šejtanu.” „SMRT INDIJCIMA! SMRT! SMRT! SMRT!” Došli su po Radža. Tamo u onoj tami u hodniku i u borbi demona, ništa nije odlučeno, ništa nije okončano. Umešao se zbog mene, zbog Aneli i sada Pakistanci žele njegovu glavu. „A šta ja da radim?”, pitam Radža. „Uzmi svoju devojku i bežite. Postoji izlaz kroz tavan...” „Ne”, kažem. „Ovo nema nikakve veze sa tobom. Ovo je između nas i Pakistanaca, zato odlazi!” - i zaboravi na mene. „Da li je deda sigurno napolju? Falak, pogledaj napolje...” To nema nikakve veze sa mnom. Crni mravi se bore protiv crvenih. Njihov rat insekata počeo je pre hiljadu godina i nastaviće se još hiljadu i niko ne treba da se meša u to. Da Radž nije upucao one majmune u hodniku zbog Aneli, našao bi neki razlog da ubije neku drugu četvoricu nedelju dana kasnije. Možemo da odemo čiste savesti. Aneli drži malu Evropu za ruku - Šonja zalupi okvire prozora i navuče na njih reze. Pogledi nam se sretnu. „Radž je u pravu. Trebalo bi da se počistimo odavde.” Evropa toliko čvrsto stiska Anelinu ruku da joj prsti pobele, ali ne plače. Aneli je mazi po kosi. „Vidi koga smo uhvatili! Pogledaj!” odjekne glas sa ulice. „Uhvatili su ga. Uhvatili su Devendru!”, kaže debeli Falak, gurajući metke u magacin svog karabina. „Aneli?” „Izbaci to pseto kroz prozor! Ili ćemo odmah matorom da odrežemo glavu!”, zaglušujuće zatutnji megafon. „Deda!”, uzvikne Radž, pojavivši se na balkonu. „Deda, ne panici! Odmah dolazimo po tebe...” Na ulici zagrmi pucanj i sa plafona popada malter. Radž jedva uspe da se na vreme sagne. „Hajde, odrežite je, šakali!”, dovikne Devendra kroz jaki napad kašlja. „Moja glava ništa ne vredi! Ionako ću uskoro odapeti! Ne možete me uplašiti!” „SMRT INDIJCIMA! SMRT! SMRT! SMRT!” „Da ga niste takli, jeste čuli?”, dovikne Radž, provirujući napolje i odmah usledi još jedan pucanj.

„Ako ova bedna glava ništa ne vredi, popećemo se posle po tebe!” prodere se neko iz gomile. „Ovo osinje gnezdo je trebalo davno spaliti.” „U kuhinji je bure kerozina”, prošapće Hemu. „Ako nas napadnu... izvuci ga na balkon i polij ga po njima... dole imaju baklje...” „Deda je dole! Idiote! Moramo da izvučemo dedu odande!”, prodere se Radž na njega. „Kako?” „Čekaj da naši ljudi dođu ovamo! Tamale, jesi li zvao Talendru? Šta je rekao?” „Kaže da im treba dvadeset minuta da sve okupe...” „Nateraj ga da klekne! Eli, drži testeru!”, neko napolju urlikne. „Ne veruju nam!” „Ne! Ne! Dolazim! Silazim!” Radž odgurne Šonju u stranu i širom otvori vrata. „Pustite ga, izlazim kod vas!” Sve je ovo rat mrava, govorim sebi. Ne tiče te se šta će se dogoditi sa starcem, ili ovim tipom sa bradom, ili njihovim trudnim ženama, decom i gologuzim unučićima. Ti si ovde stranac, ovde si slučajno. Ne bi ni trebalo da budeš u Barseloni. Idi i povedi je sa sobom. Idi. Furija raspuštene sede kose ponudi smežuranu dojku nečijem detetu da ne bi plakalo. Petogodišnjak krivog nosa zamahuje pesnicom, obećavajući da će pokazati tim Pakistancima njihovog boga, a otac mu zapuši usta. „Ne možemo da idemo!”, kaže mi Aneli. „Da ti nije palo na pamet da izađeš ovamo kod njih, idiote!” prodere se Devendra. „Ne otvarajte im vrata! Sve će vas pobesiti! Sve! Ne otvarajte vrata!” Ali Radž već juri niz stepenice. „Šakali!” gnevno hripće starac na ulici. „Svi ćete goreti u paklu! Svi! Doći će dan! Toliko ste puta uništili sveti hram Somnat, ali on još uvek stoji! U mom srcu! U našim srcima! I stajaće zauvek! Dok god su moja deca živa! Moji unuci!” „SMRT! SMRT! SMRT! SMRT!” kliče gomila. „Prljava džukelo! Dokrajči ga! Dokrajči bedno pseto!” neko se histerično prodere. Zašto to radi? Zašto? Ubiće ga, odmah će ga ubiti, zašto ih toliko razjaruje? Pumpa preplavlja moju divnu novu kompozitnu glavu rđavom krvlju, ali odvodne cevi su zapušene i ona se više ne vraća dole. Osećam da u mojoj lobanji nema više prostora, prepuna je, samo što ne pukne. Sad će mi rđa grunuti na oči, na uši...

„Vratićemo se tamo i ponovo ga sagraditi! A vi ćete svi pocrkati u stranoj zemlji! Vi niste narod, vi ste bedni ološ, pacovi, životinje!” „Deda! Nemoj, deda!”, vikne mu Hemu, ali uzalud. Meci otkinu malter sa plafona i odlome komadiće sa zaključanih kapaka, začuje se zveket slomljenog stakla. Bebe osete predstojeću katastrofu i počnu da vrište. „Ne možemo”, kažem, uzimajući Aneli za ruku. „Ne možemo.” „Ostao je samo pepeo! I čađ! Čak ni kosti vaših očeva nisu ostale! Nema više Pakistana! Nikada i nije trebalo da ga bude i nikada ga više neće biti! Ali veliki Somnat će stajati tamo gde je uvek stajao! Uvek!”, viče stari Devendra, naprežući pluća do pucanja. „Ubijte ga! Šta čekate? Dajte mi ga! Odrežite mu glavu! Ubijte ološ!”, zaurla stotinu grla. Išunjam se na balkon, kao da sanjam. Naterali su starca na kolena, trojica ga drže, drže mu glavu dole, podigli su sedu kosu sa žutog, naboranog vrata a jedan od njih, do očiju umotan u crni šal, već je pripremio ruku da prereže Devendrino grlo nazubljenom testerom. „Ako ne...”, neki turban zaurla u megafon. „Gorećete! Svi vi!”, proriče Devendra, užasnim, izbezumljenim, promuklim glasom, pokušavajući da podigne glavu uprkos pritisku. „SMRT SVIMA! SMRT!” „Nemojte! Otvaram!”, čujemo sa podnožja stepenica. „Psi! Psi! Smrt psima!”, urla dželat pod šalom, zagrabivši punu šaku kose i trgavši sekirom tako da se odmah zarije u starčev vrat. Okrenem se i ponovo odšunjam unutra. „Somnat! Somnaaa...”, starac hripće, kašljući i krkljajući. „A-a-a-aa...” „Somnat!”, uzvikuju deca, žene i starice u našem stanu. „Somnat!” odjekuje komšiluk. „Ubili su ga. Ubili su ga! Ne otvarajte vrata! Ubili su ga!” - moje reči odjekuju sobama. „Evo! Hvatajte!” Nešto okruglo i teško proleti kroz vazduh, prevrćući se u letu; ciljaju na balkon, ali promaši i sedokosa glava padne nazad u gomilu. „Deda! Deda!”, jeca debeli Falak. „Ološ! Đubrad!” „Provalite vrata!” naredi megafon. „Mamice, piški mi se...”, iznenada čujem tanki glasić pored sebe. „Sačekaj malo...” prošapuće žena. „Joj, moooolim te!”, kaže detinji šapat.

Kidaju ploče kompozita na zakucanim prozorima u prizemlju. Koliko nam je još vremena ostalo? „Hej...” Bledunjavi Hemu zgrabi me za kragnu. „Bure... Hajdemo... Ne mogu da ga odvučem tamo... sam...” Onaj starac. Njihov pirinač. Njihova brlja. Njihov hašiš. Primili su me sa mojim rancem, nisu ni pitali šta je unutra. Zarđala stolica. Koliko ti je godina, dečko? Aneli mazi sivooku Evropu po glavi. Svi zajedno. Pođem za njim u kuhinju, kroz crvenu maglu i udaranje bubnjeva; tamo je bure - plastično, belo, dopola puno. U njemu je oko sto litara. Hemu uhvati ručku sa jedne strane, a ja uhvatim ručku sa druge strane; odvučemo ga u sobu i usput nam se pridruži dugokosi Tamal, uhvativši bure odozdo. Iz prizemlja čujemo udarce čizama o zabarikadirana vrata, koja Radž nije stigao da otvori. Razmaknemo kapke na balkonu i izbijemo okvire prozora. Meci udaraju o balkon. Bam, bam, bam. Hemu skine poklopac sa bureta i pogleda u mene. „Ako pogode bure, najebali smo. Zato, budimo brzi.” „Brzi”, kažem i klimnem glavom. „Jedan... Dva...” Na „tri” odbauljamo na balkon: dole ih je već dve ili tri stotine. Desetine plamenih kugli iznad ljudskih glava. Otvori puščanih cevi. Varnice, pucnjava. Gruvanje i urlikanje. Tamal sedne na pod i pusti bure i ono celom težinom padne na Hemua i mene. Neko dojuri iza nas i podigne dno... „Imam ga! A sad diiiiži!” I prozirna voda koja se presijava u duginim bojama izlije se dole. „Sad ga baci! Baci ga!” Stotinu otvorenih. „BEEEEŽI!” Prekasno. Kerozin se razlije po njima. Đavolja voda. Devendrina kletva. Poprska gomilu. Natopi im kosu. Preplavi oči. Dotakne plamen baklji koje su doneli sa sobom da spale naše domove. I tamo gde je vladao mrak, sada je svetlo. Oblak na tlu je narandžasto-crn. Urlikanje je toliko glasno da se

zemlja raspukne. Crni dim. Grmljavina. Jezero plamena šljiska i širi se uz tiho brujanje a oni se dave u njemu, ti ljudi koji su došli ovamo da ubiju nas, naše starce i decu. Gore živi, pretvarajući se u katran. Ovaj podrum u kome je uvek mrak, ukopan Ramblas, obasjan je kao da je svanulo po prvi put u dvesta godina. Blistav poput čistilišta. Užasno je i prelepo. Baš kako i treba. Eto, Devendra. Sad nisi usamljen. A onda celi bulevar i čitav prostor u hangaru, svaki pojedini kubni metar u njemu, ispuni skičeći urlik, zvuk istovremeno i neverovatno nizak i neverovatno visok - neljudski, od koga se ledi krv u žilama. Pogled sa balkona: crna strašila obavijena plamenom besciljno trče tamo-amo i hvataju se za zapaljenu kosu, vrišteći, sudarajući se jedni sa drugima, grčeći se, ne mogu da miruju. „Cirkus! Cirkus!” Moj glas. Moj smeh. Udišem čađ, masni pepeo, njihove urlike. Povratim. Odvuku me odatle, ostave na podu da kašljem, smejem se i bljujem. Aneli se nagne nad mene i mazi me po licu. „Sve je u redu”, kaže mi Aneli. „Sve je u redu.” Sve je u redu. Sve je u redu. Nabijem prljave prste u uši i pritisnem svom snagom. Umuknite svi vi dole! Ali otvori na ušima nisu samo ulaz već i izlaz... Onoliko mnoštvo glasova, a ja sam ih sve zaključao u svojoj glavi... Gde god krenem, vatra me prati. Gde god krenem, ljudi gore. Mene si dozivao, Devendra. Mene si dozivao i ja sam te čuo. Promuknem pokušavajući da ih zaglušim. Prođe još nekoliko minuta pre nego što ulica konačno utihne. A onda prestane i odjek u mojoj glavi. Pakistanci su odvukli sve koji su mogli da se spasu. Ostali leže tamo dole u plamenu. Gotovo je. Ljuti, katranasti oblaci traže da ih pustimo kroz prozor. Možda si bila u pravu, Aneli. Možda ovde dole na dnu ljudi zaista imaju dušu. Eno ih, pokušavaju da se uzdignu na nebo - ali uspeju samo da zamrljaju plafon. Iz sobe nakrcane kavezima čujem tihi, otegnuti jauk. Okrenem se na stomak, podvučem noge pod sebe i ustanem - moramo nastaviti da se borimo, neko je ranjen, neko umire. Gde mi je ranac? Gde mi je šoker? Ili mi dajte pištolj, znam da koristim pištolj...

„Gde su Pakistanci? Gde?”, kažem, cimajući Hemua i pogledam u njegova zamagljena stakla. „Ko je povređen?” „Moja žena! Bimbi!”, kaže, oslobodivši se. „Porađa se!” Aneli trepne. Uspravi se i sitnim, bojažljivim koracima krene ka jauku, kao da je doziva. A ja pođem za Aneli, kao da sam na povocu. Bimbi se skupila u najudaljeniji ugao, oslonjena o noge; leđa su joj izvijena u luk, intimni delovi pokriveni prljavim čaršavom razvučenim preko raširenih kolena, a neka žena - jedna od baki - zaviruje u nju pod njega, kao da se sa detetom igra skrivalice. „Guraj! Guraj, kćeri!” sokoli babica Bimbi, koja je oblivena znojem od straha i naprezanja; ofarbana kosa joj je slepljena, a šminka razmazana od suza i znoja. Aneli se zaustavi i stoji tačno nad njom, opčinjena. „Vode! Daj mi vode! Prokuvane!”, babica se prodere na nju. I Aneli ode da donese vodu. „Izlazi glava!”, objavi babica. „Gde je voda?” „Izlazi glava!”, kaže Hemu, pljesnuvši me po ramenu. „Slušaj, prijatelju... toliko sam uzbuđen da mislim da ću se ispovraćati... Zašto ima toliko krvi?”, pita, iznenada primetivši. „Zašto ima toliko krvi?” „Prestani da melješ i donesi mi malo vode? Dakle? Hajde, devojko! Guraj!” babica zareži na njega. Bimbi vrišti, a starica glavački uroni pod mali šator. Aneli dovuče kotao, Furija raspuštene sede kose donosi čiste čaršave. Hemu mrmlja nešto o krvi. Radž stoji iza mene, prilika prekrivena čađu, a u njegovim mrtvim očima ponovo zasija iskra - nova, živa iskra. „Pogledaj! Pogledaj ga samo!” Babica podigne koščatu, naboranu loptu umotanu u krv i prozirnu sluz iz materice, pljesne je po crvenoj zadnjici i lutka zaciči tankim glasom. „Lep, snažan momčić!” „Staje? Dečak?” sumnjičavo pita Hemu. „Momčić!”, kaže baka, šmrkćući svojim krivim nosom. „Ja... Voleo bih da ga nazovem... Neka bude Devendra!”, kaže Hemu. „Devendra!” „Neka bude Devendra”, složi se Radž. Oči mu sijaju kao da ih prekriva sluzokoža iz materice; ili je to možda zbog malog Devendre, rođenog u Radžovim i Hemuovim suzama, u suzama svog dede. „Drži ga...” kaže babica, pružajući Aneli novorođenče koje se migolji. „Moramo da presečemo pupčanu vrpcu.” Aneli se zatetura, ne zna kako pravilno da drži dete.

„Bojim se!” kaže Hemu, odmahujući glavom. „Ispustiću ga! Ili će mu otpasti glava!” A onda ga ja uzmem. Ja znam kako da ih držim. On razvuče svoja ustašca, skičeći kao slepo mače, sav umazan bog će ga znati čime; glava mu je manja od moje pesnice. „Ali on stvarno liči na dedu”, zajeca Hemu. „Jelda, Radž?” Onda ga uzmu od mene, operu i predaju iscrpljenoj majci. Hemu poljubi Bimbi u potiljak i oprezno prvi put dotakne sina... Tako se oni kote, kažem sebi. Tu pred tvojim nosem. Da li ih mrziš? Da li ti je krivo što ne možeš da izvadiš skener iz ranca i proveriš sve ove žene, devojke i decu, ove bradate razbojnike? Što ne možeš svima da im udeliš smrt ubrizgačem? Iz nekog razloga, umesto mržnje osećam zavist. Zavidim ti, mali Devendra: tebe tvoji roditelji neće dati u internat. A ako Besmrtni dođu po tebe, ovi bradati ljudi će pucati sa prozora i politi ih vrelim kerozinom. Naravno, nećeš moći da živiš zauvek, mali Devendra, ali proći će dosta vremena dok to ne shvatiš. A ima tu još nešto. Današnji dan je za mene trajao duže od celog mog odraslog života. Tako da tebi naša besmrtnost možda i neće trebati, Devendra. Zagrlim Aneli. Ona se skupi u mom zagrljaju - ali ne pokuša da se oslobodi. „Jesi li video kako je majušan?”, prodahće. „Koliko je samo majušan...” I tek tada, prekasno, stigne pojačanje. Opkole zgradu, popnu se u stan, izjave saučešće i čestitaju. Žene postave sto, muškarci ozbiljnih lica sa turbanima naguraju se u sobu, puše na stepeništu, grle zbunjenu, zanemelu Čanu, koja je do pre samo dva sata još uvek imala muža. On je sada tamo dole, stopljen sa svojim neprijateljima, nemoguće ga je odvojiti. „Vidi ti to! Već je otvorio okice! Zar se to stvarno događa, Janaki? Prerano je!” Bimbi ljulja bebu, prislanjajući ga na svoje prazne grudi: starice se sašaptavaju, još nema mleka. Muškarci napune plastične čaše nekom mutnom splačinom, žešćom i vrelijom od brije kojom me je ponudio ljubazni starac. Tinejdžeri, mala deca i starci polako silaze sa svih platformi i iz svih ćelija. Gorki miris straha se razilazi, rasipa se i zameni ga užegli vazduh pobede.

„Za Devendru! Za vašeg dedu!”, zagrmi krupni čovek širokih ramena i spojenih obrva. „Žao nam je što nismo stigli na vreme.” „Umro je kao heroj, kao muškarac”, kaže osedeli tigar, prekriven belim prugama od ožiljaka. „Umro je za Somnat. Nazdravimo Devendri.” „Nije razmišljao o umiranju!” zavapi stara Čana. „Lagao je o tome, lagao je! Rekla sam mu da ućuti o tome, da ne naljuti bogove! A on je samo ponavljao: da mi je samo da umrem...” Ali ljudi-tigrovi ne čuju to. „To je naša zemlja! Pripada nama! Ne smrdljivim Pakistancima, ili kosookim Žutaćima koji su je se dočepali! Nema nikakve Indokine i nikada je neće biti! Živela velika Indija! Vratićemo se!” „Za Indiju! Za Somnat!” zagrme glasovi. „Zašto je to uradio, bako?”, pita Radž. „Mogao je još da živi! Našli bismo mu malo vode, gotovo sam sklopio posao...” „Zašto...” - baka Čana ga pogleda i odmahuje glavom na onaj svoj poseban način. „Deca ne bi trebalo da umru pre svojih roditelja, Radže. Ubili bi te... Namerno ih je razljutio.” „Ne želim to! Ne želim da deda svojim životom plati za moj!”, poviče Radž stiskajući pesnice. „Već smo sklopili posao! Našli smo mu vodu! Za njega i za tebe! Našli smo je!” „Ja... Ne želim je...”, tupo kaže Čana. „Šta ću ja bez njega?” „Šta to pričaš, bako!”, uzvikne Šonja, dižući ruke. „Šta to, zaboga, pričaš?” „Znao je da smo, ako Radž otvori vrata, svi gotovi. Razbesneo je Pakistance. Uradio je to namerno. Da ih Radž ne bi pustio unutra”, uz uzdah kaže Hemu. „Ko je čuo šta je rekao?” pita Radž. „Šta im je rekao?” „Devendra im je rekao da, dokle god hram Somnat stoji uspravno u srcima njegove dece, stajaće i u Indiji”, kažem mu. „Ko je ovo?”, mrmljaju bradonje, prekinuvši svoj razgovor o tome kako će sada sigurno izbiti veliki rat. „Ovo je naš brat i prijatelj!” odlučno izjavi Hemu. „Pomogao mi je sa kerozinom. Suočio se sa mecima zbog nas.” „Kako se zoveš?”, pita mrzovoljni, pogrbljeni čovek sa zamršenom grivom crne kose. „Jan.” „Hvala ti što si pomogao našem narodu. Mi nismo mogli, ali ti jesi.” Klimnem mu glavom. Da nije bilo mene, starac bi još uvek bio živ,

brate. Pitaj Radža, on zna kako je sve počelo, ali pije u moje zdravlje zajedno sa ostalima. A ako mi je oprostio, ako su svi ovde toliko velikodušni, onda... A onda se sledim, iznenada shvativši da sam mu rekao svoje pravo ime. Jesi li čula, Aneli? Ali Aneli je prislonila lice uz Sonjin komunikator i grize usnu. „Sada si jedan od nas”, kaže Hemu, pljesnuvši me po ramenu. „Znaš da ćeš ovde uvek imati dom.” Podignem čašu, moram da se napijem. Da zaboravim sve što sam rekao, a onda će ostali zaboraviti da su to čuli. „Hvala.” „Braćo”, kaže Radž podižući ruku. „Deda Devendra je imao običaj da kaže: ’Rođeni smo u bedno, usrano vreme, na bednom, usranom mestu. Zašto bismo se onda plašili smrti, kada naredni život može da bude sto puta lepši? Pojaviću se ponovo na zemlji kada naš narod bude srećan’ Eto šta je govorio.” Čana glasno jeca. „Ali pogledajte. Hemuov sin se rodio u trenutku kada su oni gadovi ubili našeg dedu. Naš deda je bio čestit čovek, ne kao mi. Mislim da se on sigurno odmah reinkarnirao i to kao čovek. I mislim da nije slučajnost što je moj brat nazvao sina Devendra.” Bradonje slušaju njegovo lupetanje i odobravajući klimaju glavama. Ne mogu da se uzdržim i bacim pogled na majušno crveno novorođenče Devendru. On je u naručju svoje ozbiljne majke, tik pored mene, gleda uprazno - a njegov pogled je pogled starca; turobni pogled nekog ko umire. Iznenada se naježim. „On je ovde sa nama, Devendra. Njegova krv je u ovom momčiću, a možda je i on sam u njemu. Uostalom, deda je govorio da će se ponovo roditi kada njegov narod nađe sreću.” „Za Devendru!” zagrme muškarci uglas. „Za tvog sina, Hemu!” Možda ću se jednog dana vratiti, lažem sebe - ili ćemo se mi vratiti? - ovde, u ovaj neobični stan sa stranim mirisima i stranim hramovima po zidovima i možda će jedan od kaveza biti naš. Uostalom, ovo je jedino mesto gde su me pozvali da živim, dozvolili mi da budem jedan od njih, nazvali me prijateljem i bratom, pa makar i to bio samo ritual. Možda u narednom životu. „Kako si?”, spustim joj ruku na rame. „Volf ne odgovara.”

„Možda je samo...” „Ne odgovara. Prolazim kroz sve ovo, a on nije tu. Ti si tu tuđin, stranac! Zašto ti? Zašto Volf nije ovde?”, jeca. Osmehnem se. Uvek se osmehujem kada nešto boli. Šta drugo mogu? „Za bebu Devendru!”, uzviknu žene. „Odlučila sam”, kaže Aneli, brišući oči pesnicama. „Onaj doktor može da obriše dupe svojom dijagnozom. Nije moguće da ne mogu da imam decu. Idem kod moje majke. Ako već stvara čuda, nek mi pomogne. Nek matora kučka pomogne svojoj rođenoj ćerki. Niko neće umesto mene da odluči kako će izgledati moj život. Je li to jasno?” „Da.” „Hoćeš li da pođeš sa mnom?” pita Aneli, spuštajući čašu. „Odmah?” „Ali zar ne čekamo ovde tvog... Volfa?” „Ti si mu prijatelj, zar ne?” Skloni kosu sa čela. „Zašto ga uvek štitiš? On je ovakav, pa on je onakav, on je u bekstvu, on je u opasnosti. Kakav to čovek ostavlja svoju ženu silovateljima? A? Kakav je on čovek?” „Ja... Ja nisam njegov prijatelj.” „Zašto si onda i dalje sa mnom?” Samo trenutak ranije vrcao sam od snage i dovitljivosti, mislio sam da ću moći da je lažem dokle god to želim. Ali sada samo želim da joj spustim glavu na kolena, želim da me mazi po kosi. Želim da se sve u meni opusti i zagreje. „Ko si ti uopšte, a? Ko si ti, Ežene?” „Ja sam Jan. Zovem se Jan.” „Dobro, ali kakve veze ima...” Otkine nezavršenu rečenicu po perforiranim rupicama. Začkilji. A onda razrogači oči, a zenice joj zatrepere. „Znači nisam umislila. A tvoj glas...” Ne mogu ni da potvrdim ni da poreknem. Već sam prikupio svu hrabrost koju sam u sebi imao kako bih joj rekao svoje pravo ime. Sada samo stojim hladan, uplašen i zaprepašćen. „Sećam te se.” Aneli pogleda u naše domaćine. Muškarci pričaju o ratu i razmatraju glasine o navodnoj poseti predsednika Panama, Teda Mendeza, Barseloni; žene se utrkuju koja će da posavetuje Bimbi šta da uradi da joj poteče mleko. Imam kod sebe svoj ranac, a u njemu je dokaz moje krivice. Pre jedan sekund bio sam njihov prijatelj i brat, ali ako vide moju masku i ubrizgač, odmah će me linčovati. U njihovoj sam vlasti.

Ja sam idiot. Ja sam jedan umorni, bedni idiot. „Ti si pustio Volfa? I ti si...” Klimnem glavom. Ja sam slabić. Slabić. Njene svetložute oči se zamute, uši i obrazi joj pocrvene. Mogu da čujem kako joj se dlačice na potiljku kosteše. Obavijena je nekakvim električnim poljem - ne mogu da joj priđem. „Znači... ti nisi stranac.” „Ja...” „Ovo je zamka, zar ne? Ti čekaš Volfa!” „Zaboravila si da sam ga pustio? Ne radi se o njemu...” Pružim ruku ka njoj, ali ona ustukne. „Ovde mi ništa ne možeš!” „Ne samo... Ovde”, kažem, osmehujući joj se. „Bilo gde. Jednostavno ne mogu.” Od ovog osmeha me bole slepoočnice. Bole me usne. Aneli trepće. Priseća se nečega... Svega. „Znači, zapravo nikada nisi pobegao iz internata?”, kaže polako, nekako me drugačije gledajući. „Pokušao sam”, kažem. „Samo što nisam nigde stigao.” Grize nokte. Bradati Indijci pričaju o beskorisnom američkom predsedniku, njihove žene pevaju hvalospeve tihom novorođenčetu. Moja sudbina je tako odlučena. „Zašto ostaješ, zašto si još uvek sa mnom?” - Aneli ponovi svoje pitanje, ali glas joj je potpuno drugačiji; gotovo šapuće, kao da je ovo sada naša tajna. Slegnem ramenima. I osetim kako mi očni kapak podrhtava. To mi se nikada ranije nije dogodilo. „Ne mogu... Ne mogu da te pustim...” Prođe možda minut. Anelin pogled je poput štapa za dresiranje životinja sa omčom na kraju, uhvatila me je za gušu i drži me na odstojanju. „Dobro”, konačno kaže. „Ako ne možeš da me pustiš... Hoćeš li da pođeš sa mnom... na ono mesto? Hoćeš li? Jane... Ako nisi ovde zbog Volfa...” „Da.” Poći ću. Ne zato što će me u suprotnom predati našim domaćinima da me rastrgnu, to mi sada ne deluje ni zastrašujuće ni važno; već zato

što me je po drugi put pozvala da pođem sa njom - upotrebivši moje pravo ime. „Onda idemo.” Poljubimo Šonju, zahvalimo Radžu, obećamo Hemuu da ćemo definitivno ostati u kontaktu da pokrenemo njegov posao iz snova. Poželimo sreću i zdravlje bebi Devendri. Mala Evropa mi više ne izgleda kao demon; dodirnem njenu kosu i ništa mi se ne dogodi. Udovica Čana stoji na balkonu, šapuće nešto i gleda u zgarište. Mogao sam da se oprostim i od starog Devendre - od njega i od stotinak ljudi čijoj sam smrti doprineo - ali mislim da ću se ispovraćati ako još jednom pogledam spaljeno meso. Jednostavno ne želim da ponovo osetim taj jetki ukus u ustima. Odemo. Popnemo se spiralnim stepenicama do tavana, do sporednog ulaza; Aneli ćutke ide ispred mene, ne osvrćući se - i iznenada stane. „Pokaži mi. Pokaži mi šta imaš u rancu.” Još uvek ne veruje. Ali glupo je da sada pokušavam da premotam unazad sve što se dogodilo. Nisam hteo da prihvatim istinu, ali sad kad je sve izašlo na videlo, osećam se bezbrižno i opušteno kao da sam na antidepresivima. Skinem ranac sa ramena, otvorim ga i pokažem joj Gorgoninu glavu. Aneli se skameni - ali samo na trenutak. „Tvoj komunikator svetluca. Poruka.” A onda, kao da je zaboravila šta je upravo videla, nastavi da se penje. Uzmem komunikator i dodirnem ekran. Zaista je stigla poruka. Pošiljalac: Elen Šrajer. „Želim još.”

P O G L AV L J E X V I I

POZIVI

Poziv. Obična reč, ali u internatu obična reč često ima neobično značenje: soba za razgovore, ambulanta, test. Svi moraju da prođu kroz poziv i svi unapred znamo šta će se od nas tražiti: oni koji su već uspešno prošli ovaj test, šepure se i gledaju oholo sa visine na ostale iz svoje desetorke dok im pokroviteljski poveravaju tajnu - kako je bilo, kakav je osećaj. Naravno, pitanje je časti zakleti se kako nisi ništa osetio. U svakom timu ima dečaka koji dobiju poziv dok su još veoma mali - njima je najteže da prođu test mada, sa druge strane, postanu ranije glavne face i kasnije se više ne plaše toliko. Ali, opet, oni koji su testirani tokom svoje poslednje godine u internatu, kada su stariji, obično su odlično spremni; mnogo lakše preguraju poziv, štaviše, već im je dojadilo da ga čekaju. Kako godine prolaze, pomisao na poziv postaje sve upornija, sve glasnija - želiš samo da se konačno dogodi. Želiš da sve ispričaš i da stekneš malo vere u sebe, da više ne moraš da misliš na to. Svako samo jednom dobije poziv i nikom ne daju drugu šansu da položi test. Oni koji padnu na pozivu, zauvek nestanu iz internata i zabranjeno je razgovarati o tome šta se sa njima dešava. Ali njih nema

mnogo. U našem timu, sve je počelo sa Sto Pedeset Peticom. Imali smo sedam godina i o pozivu smo čuli samo zastrašujuće priče pred spavanje ili očajničke detinjaste pokušaje blefiranja o tome. A onda su jednog dana nas desetoricu izveli sa časa istorije i pozvali kod višeg vaspitača. „Imaš poziv”, rekli su Sto Pedeset Petici u hodniku. „Znaš šta treba da radiš?” Samouvereno se osmehnuo, ili se možda samo osmehivao. Sto Pedeset Pet je uvek toliko lagao da su svi retke istine koje bi mu se slučajno omakle uzimali za laži. Nikada nisam sumnjao da će s lakoćom proći poziv. Poveli su nas u koloni niz prazni beli hodnik, a onda smo se liftom sa tri dugmeta popeli do nigde i nagurali u sterilnu čekaonicu višeg vaspitača; ekran na zidu, odvodi u podu i ništa drugo vredno spomena. Postrojili su nas licem ka praznom, crnom ekranu i zaključali vrata. Viši vaspitač nije ni izašao kod nas, iako smo svi znali da sve vidi. Trebalo je samo da to sve vreme imamo na umu i sve će biti u redu. Sto Pedeset Pet se držao hrabro. Cerio se, zadirkivao Trideset Osmicu i ćaskao sa Dvesta Dvadeseticom. Onda se začuo zvuk okretanja brojeva. Slika se nije odmah pojavila: u početku se samo čuo glas. „Bernarde?” Ženski glas, mlad. Nekako... pun, valjda. Sve u vezi s njim bilo je jednostavno previše teško, eto kakav je bio. Iza svake izgovorene reči krilo se još sto puta više nečeg drugog, van dometa ljudskog uva. Nismo mogli da čujemo, ali poput ultrazvuka, istog časa je prekinulo naše sprdanje. Dvesta Dvadeset je zaćutao, Trista Deset se namrštio, Sedam je zaista počeo da drhti. „Bernarde?” Ekran je zatreperio - pretpostavljam da su zvuk i slika prvo obrađeni, kako ne bi bilo nikakvih iznenađenja - a onda je neka žena pogledala u nas, tačnije u Sto Pedeset Peticu. Nije zapravo izgledala staro, mada joj je lice već bilo prošarano borama, a koža malčice mlohava; ali ona je, uprkos tome, bila nekako previše živa, previše topla za naše standarde. „Bernarde, da li me vidiš?” Sto Pedeset Pet je nije pozdravio nijednom rečju. „Bože, ala si porastao! Bernarde, dečko, dušo... Znaš... Ova gospoda

nam dozvoljavaju samo jedan poziv... Samo jedan. Za sve vreme... Za sve vreme koje... Kako si? Kako si, mali moj?” Sve sam upijao. Stajao sam pored njega pa sam mogao da vidim: uši su mu pocrvenele. Ali kamera je bila usmerena tako da je ta žena mogla da vidi samo svog Bernarda, a mi smo svi ostali van kadra. „Možeš li išta da kažeš? Jesi li dobro? Kakva je hrana tamo, Bernarde? Da li te stariji dečaci maltretiraju? Pokušala sam da podnesem zahtev... Preko ministarstva... Ali rekli su mi: ’Samo jedan poziv, gospođo. Sami odlučujete kada...’ Da li me čuješ? Klimni glavom ako me čuješ...” I Sto Pedeset Pet joj polako klimne glavom. Na kraju krajeva, imao je samo sedam godina. „Hvala bogu što možeš da me čuješ... Ne dozvoljavaju ti da razgovaraš sa mnom, zar ne? Tati i meni mnogo nedostaješ! Izdržala sam tri godine... Kažu: ’Nema svrhe žuriti, gospođo, nećemo moći da vam damo još jednu šansu...’ Ali nisam više mogla da izdržim... Želim da znam da si dobro. Dobro si, jelda, Bernarde? Ala si porastao... I tako si se prolepšao... Sačuvali smo sve tvoje stvari. Tvoje zvečke i tvoj mali turboletač i mačora koji pripoveda priče... Sećaš ga se?” Osvrnuo sam se ka Petsto Pedeset Petici - samo na trenutak, jer nisam mogao da odvojim pogled od žene na ekranu; svi smo zanemeli. To je bilo to, prvi poziv. Nijedan od nas još uvek nije mogao da se oslobodi mađija naših majki. Da nam Petsto Pedeset Pet nije dao primer, kako bismo mogli da znamo... „Zar ne možeš baš ništa da mi kažeš? Bernarde... Zaista bih želela da te ponovo pozovem, da te vidim... Ali... Neće mi dozvoliti. Ja sam budala. Nestrpljiva budala. Ali danas je tri godine kako si... Kako si otišao, i... Tvoj otac je dobro. Tri godine. Reci mi bar nešto, Bernarde! Molim te, vreme je gotovo isteklo, a ti još ništa nisi rekao.” Vreme je gotovo isteklo, Sto Pedeset Pet. Probudi se. I on je zabacio pramen kose sa čela, obrisao nos nadlanicom i rekao: „Ti si budala i prestupnica. Nikada te više neću videti, neću čak ni da te pogledam. Odrašću da postanem Besmrtni. I ubijaću takve kao što si ti. Eto. A dobiću i novo ime. Neću koristiti tvoje ime.” „Šta to, za ime sveta, pričaš?”, pitala je, odmah se natmurivši. „Ne možeš... Oni te na to prisiljavaju, zar ne? Prisiljavaju te? Bernarde! Tvoj tata i ja te obožavamo... Mi... Tata će te svakako sačekati, i...” „Ne želim nikada da vidim nijedno od vas. Vi ste kriminalci. Ćao!” „Kako to mislite, vreme je isteklo? Čekajte! Znate da mi je ovo

jedini... Sami ste mi tako rekli! Nikada ga neću videti... Nemate prava!” Poslednje reći nisu bile upućene nama. Glas je utihnuo, a ekran se ugasio. Kraj. Sto Pedeset Pet je pljunuo na pod i zgazio pljuvačku. Vrata su se otvorila i na njima se pojavio viši vaspitač, u pratnji našeg doktora sa njegovim instrumentima. Izmerio je Sto Pedeset Petici puls, temperaturu i brzinu znojenja, a onda klimnuo glavom višem vaspitaču. „Prošao si”, rekao je Zevs, pomazivši Sto Pedeset Peticu po kovrdžavoj glavi. „Ti si junak. Od sada svi morate da ga poštujete: prošao je test sa samo sedam godina!” „Mačji kašalj!”, svima objavi Sto Pedeset Pet. Poziv može da dođe samo od roditelja koji je prihvatio odgovornost za rođenje deteta. Onog kome je, u najboljem slučaju, ostalo još samo deset godina života pošto je dete oduzeto. I trebalo bi da budu zahvalni, objašnjavaju nam vaspitači - čak je i to dozvoljeno samo zato što je Evropa uporište humanizma. Na mestima kao što je Kina, prema kriminalcima ne postupaju naročito obzirno. Dozvoljen je samo jedan poziv - i svaki roditelj može da odabere dan kada će da pozove. Mnogi od njih ga, naravno, stalno odlažu - žele da vide kako će njihov sin izgledati kad odraste. Samo što je to greška. Petsto Osamdeset Četiri dobije poziv kada nam je devet godina. Čovek na ekranu ima upale oči sa crnim podočnjacima i krtu, izlomljenu kosu; ali najgore su njegove uši, koje tako idiotski štrče. „Sine”, kaže i obliže usne. „Tako si... Dođavola... Tako si veliki! Kao pravi čovek! Iždžigljao si!” Petsto Osamdeset Četiri, slabašan i smeten čak i bez bubuljica koje još nisu izbile, budući drkadžija i večiti predmet naše sprdnje, šmrkće i zuri u pod. „Muškarac!”, uzvikne Sto Pedeset Pet, uzdržavajući se da ne prsne u smeh. „Muškarčina!” Petsto Osamdeset Četiri pokušava da uvuče svoju klempavu glavu u uska ramena, ali vrat mu je predugačak i ne može ceo da stane. „Znači nisi sam? Neko nas sluša, zar ne?” Čovek okreće svoje detektore, kao da zaista veruje da će mu neko sada pokazati ostale. „Ne obraćaj pažnju. Nemamo mnogo vremena. U svakom slučaju, upamti samo ovo, sine - bio sam dobar čovek. Voleo sam te. Jednostavno sam se oslonio na sreću i... Za mene ćeš uvek biti ona mala beba, koja...” „Be-ba...”, Sto Pedeset Pet samo što ne pukne.

„Zašto... Ti... Ti nisi moj otac!” vrisne Petsto Osamdeset Četiri. „Ti si zločinac! Za sve si ti kriv! Ljudi kao ti! Razumeš? Odlazi! Ne želim da razgovaram sa tobom! I imaću drugo ime! Ne tvoje! Biću Besmrtni! Odlazi! Odlazi!” Njegov otac otvara usta kao riba na suvom, a Petsto Osamdeset Četiri dobije prolaznu ocenu. Plašim se poziva, ali i žudim za njim; preko dana toliko živo sanjarim o njemu da mi, kada se probudim, treba dosta vremena da poverujem da je moj poziv odložen - kakvo olakšanje! Ne znam šta da kažem svojoj majci. Imam sve reći, dali su nam ih, ali kako da joj ih kažem? Ponavljam ih u svojim snovima: „Uopšte mi ne nedostaješ. Ovde mi je sasvim dobro! Mnogo je bolje nego što je bilo kod kuće! Postaću Besmrtni i dolaziti po ljude kao što si ti!”, kažem joj. A ona odgovara: „Hoćemo kući?”, i pokupi me iz internata. Tako je bilo kada sam imao sedam, osam, devet godina. A onda stigne poziv za Trista Desetku. Njegov otac. Strog, ćelav, crven u licu, ogroman. Priča jednom stranom lica: druga strana je mrtva. „Iiiimaaaao saaam moooždani uuudar”, glupo razvlači, toliko tiho da ga jedva čujemo. „Aaaaaleee. Ne znam koliko imam vremena. Oooodlučio saaaam... Štaaa ako... saaaam zaaaakasnio...” „Oče!”, desetogodišnji Trista Deset odgovori mu jasno i razgovetno. „Počinio si zločin. Ja moram da ispaštam zbog njega. Biću Besmrtni. Odričem se tvog imena. Zbogom.” Doktor mu izmeri puls i pokaže podignut palac. Trista Deset ima puls kao astronaut. Sve mu je savršeno jasno: zločinac koji je imao moždani udar je samo zločinac koji je imao moždani udar. Sa jedanaest godina, stigne poziv za Dvesta Dvadeseticu. Njegova majka - starica sa kosom koja visi u raščupanim sedim loknama. Dvesta Dvadeseticu su odveli još kao veoma malog, a njegovoj majci je deset godina prošlo brže nego ostalima. Njeno vreme će uskoro isteći: odlagala je poziv do poslednjeg trenutka. Usne joj labavo vise, pogled joj uznemireno šeta; ona ne prepoznaje njega, a on ne prepoznaje nju. Dvesta Dvadeset je ovde od svoje druge godine i sve što je naučio - da cinkari, da se ulaguje, da bude podmukao - naučio je u internatu. Ne seća se nikakve majke - a svakako ne ove koja sada brblja i balavi na ekranu. „Jesi li to ti, Viktore? Jesi li to ti, Viktore? Jesi li to ti?” neprekidno ponavlja starica. „To nije on! To nije moj sinčić!”

„Ti nisi moja majka!”, brzo izbrblja Dvesta Dvadeset. „Ne želim tvoje ime, daće mi novo, izaći ću odavde i postaću Besmrtni i ne želim da vidim ni tebe ni svog oca, vi ste zločinci, jesi razumela?” Mislim da mu se previše žuri. Ali verovatno ne zato što mu je srce zadrhtalo - ne Dvesta Dvadesetici! Ne, samo mu se gadi da gleda ovu staru ruinu i želi da sve prebrine što je pre moguće. Ali red je red. Iako je obrazac proizvoljan, sadržaj je uvek isti saopšti roditeljima da svojevoljno odbacuješ njihovo ime, da im zabranjuješ da te potraže pošto te puste iz internata, da ih smatraš zločincima i da nameravaš da se pridružiš Besmrtnima. Najvažnija je, naravno, tvoja iskrenost - doktor je izmeri svojim instrumentima i izračuna po svojim formulama - brzina znojenja, plus brzina pulsa, plus fluktuacija zenica, plus... Pokušavamo da iskamčimo fore od dečaka koji su već razgovarali sa svojim roditeljima, oni nam objašnjavaju kako da prođemo - ali mi ipak brinemo zbog toga. Naša desetorka počinje da se deli na dva dela: svi oni koji su prošli test kao da su se priključili nekom tajnom društvu. Ponašaju se s prezirom prema nama ostalima, koji još nismo rekli svoje: nismo se okušali na bojnom polju. Želim da budem deo toga, da se pridružim opasnim momcima. Ali još uvek ne dobijam poziv. Nastavljam da uvežbavam. Reći sam naučio napamet: „zločinac”, „odričem se”, „Besmrtni”. Jasno i razgovetno, velikim boldovanim slovima. Ali kao da su te reči odštampane samo sa jedne strane papira. Na drugoj strani su, međutim, odštampane drugačije reči - jedva ih vidim, samo kada ih stavim na svetlo. Ne mogu da ih pročitam - nešto nerazgovetno, ogorčeno, optužujuće. A onda se uplašim i prestanem da posmatram sebe na svetlu. Kada nam je bilo dvanaest godina, Devetsto Šest iznenada istupi i izjavi da svoju majku ne smatra zločincem. Pokušam da ga urazumim, ali Dvesta Dvadeset već uspe da ga ocinkari. Devetsto Šesticu odvedu u kriptu, a ja udarim u ekran. A onda sam spasen: nema načina da pobegnem iz internata, ali kutija uspe da me izleći od moje gluposti. Kada me puste, već znam šta i kako da joj kažem. Pozovi me! Pozovi me, droljo! Trideset Osam dobije poziv od privlačnog starca sa ćelom obrubljenom sedim kovrdžama. I Trideset Osam bi jednom tako mogao da izgleda, ako ne odluči da postane Besmrtni. Ali on se ipak odluči za to.

„Sazreo si”, kaže mu otac uz blagi osmeh i blesak u očima; zastane, protraćivši nekoliko sekundi, ne bi li sve rekao odjednom. „Žao mi je što nisam zvao ranije. Hiljadu puta sam poželeo to da uradim. Ali... znaš, sanjao sam o tome da ću doživeti dan kada ćeš početi da odrastaš. Kako bih mogao da zamislim... Kako ćeš izgledati. Kasnije. Kada... Pa, kasnije. Jasno ti je, naravno, da te neće pustiti odavde pre nego što ja... Dok sam još živ.” „Sazreo!”, zakikoće se Sto Pedeset Pet. „Da kažemo tvom dragom tatici kako s vremena na vreme prodaješ svoje dupence? A?” Trideset Osam raskorači noge, skupi hrabrost i, ne odvajajući pogled od ekrana, izjavi: „Nisam sazreo. Ovde me zlostavljaju. Pretvorili su me u jeftinu kurvu. Razumeš? A za to si ti kriv. Niko ne bi trebalo da prolazi kroz tako nešto. Izaći ću odavde i pridružiću se Falangi. Dobiću novo ime i novi život. A ako me neko đubre ikada ponovo podseti...” Pošto je prezrivo odbacio svog oca, uputi Sto Pedeset Petici pogled kojim mu jasno stavlja do znanja da ga ovaj više nikada neće ismevati. Zašto ne dobijam poziv? Zašto je njima bilo tako lako - ali ja moram da čekam? Imamo trinaest godina. Došao je red na sporog, zlovoljnog, krutog Devetsto. Njegova majka jeca, gušeći se u suzama. Devetsto natmureno gleda njenu histeriju. „Ne sećam te se”, kaže svojoj mami. „Uopšte te se ne sećam.” Sada mu je još lakše da izgovori prave reći. Sto Šezdeset Tri, hiperaktivni kreten, psihopata i kavgadžija, vidi svog oca izjedenog rakom, obavijenog nekakvim žicama, koji jedva uspeva da muca i počne da ga obasipa najgorim psovkama. „Crkni! Crkni, đubre!” - a onda spusti pantalone i pokaže čoveku na samrti svoju mršavu zadnjicu. To je dovoljno; prošao je test. Da li je odlučila da me pozove poslednjeg? Po hiljaditi put preračunavam u glavi: u internatu sam od svoje četvrte godine; posle injekcije samo njih nekolicina poživi duže od deset godina. Moguće je, naravno, da postoje izuzeci... Ali ispadne da joj je ostalo još samo godinu dana da to konačno uradi i oslobodi me! Želim to, želim da je zagnjurim u sve ovo, želim da je vidim kao ruinu, osetim leptiriće u stomaku dok to iščekujem. Zašto me ne pozove? Sa trinaest godina, ostalo nas je samo trojica - Devetsto Šest, pošto je uspešno ponovo sastavio sve kosti koje su mu slomili u kripti i

uhranio se - plačljivko Sedam i ja. Sedam dobije svoj test. U poslednjih nekoliko godina, Sedam je iždžigljao, njegovi punački obrazi su se smanjili, više ne cmizdri kada ga tuku i ne ječi u snu. Ali kada vidi majku kako leži na jastucima, jednostavno ne može ništa da joj kaže. Sedam je došao u internat kada mu je bilo pet godina; sigurno je se odlično seća - mlade, srećne i pune života. „Gerharde”, kaže mu oronula, zastrašujuća starica sa jastuka. Koža joj je tanka i požutela, kao pergament, lice joj je prekriveno crvenim mrljama, a najodvratnije je to što je počela da ćelavi. „Gerharde, maleni. Maleni moj. Nisi se promenio.” „Nisi ni ti, mama”, iznenada kaže Sedam. Ona se umorno osmehne - očigledno je koliko napora mora da uloži da razvuče usne. „Umirem”, kaže. „Ostalo mi je još samo par nedelja. Čekala sam najduže što sam mogla.” Sedam ništa ne kaže, vilica mu se potišteno opusti, napuni pluća vazduhom spremajući se da ospe paljbu o Besmrtnima, o svom imenu, o zločincima, ali jednostavno ne može sve da sastavi. „Dobro je što sam uspela da te vidim na vreme. Više se ne plašim toliko.” „A... A, kako je tata?”, čudnim, piskavim glasom pita Sedam. „Ne znam”, kaže njegova majka, s mukom okrećući svoju požutelu glavu. „Odavno smo se rastavili. On ima svoj život.” „Mama. Slušaj. Pridružiću se Besmrtnima”, kaže, konačno skupivši hrabrost. „Dobro”, kaže starica klimnuvši glavom. „Uradi kako misliš da je najbolje za tebe, sine. Uradi ono što misliš da je ispravno. Samo... Želim da te zamolim da mi oprostiš. Biće mi teško tamo, na onom svetu, ako mi ne oprostiš...” Sedam se zaledi, a Adamova jabučica mu poigrava. Ceo tim ćuti, čak se ni Sto Pedeset Pet ne umeša. Dvesta Dvadeset je ukopan u mestu poput lovačkog psa. Ja drhtim. „Opraštam ti, mama”, kaže Sedam. „Idiot!”, prošapućem. Starica se zahvalno osmehne, klone nazad na jastuke i poziv je odmah prekinut. Prođe nekoliko dugih minuta pre nego što bilo ko uđe u sobu da nam se pridruži. Onda se vrata podignu i na njima se pojavi doktor.

„Hajde, mališa, da uradimo nekoliko testova”, kaže, pokazujući Sedmici da priđe. „Mislim da si se previše uzbudio.” Svi, čak i Sedmica, znaju šta to znači, ali on nema više snage da se opire. Sav onaj prkos koji se deset godina skupljao u njemu iscrpeo je na taj razgovor. „Zbogom, drugari”, promrmlja nam. „Čuvaj se”, kaže mu Devetsto Šest. Nikada ga više nismo videli, a njegovo mesto je ostalo prazno do završne, diplomske godine. Počnem da strahujem: hoću li moći to da uradim? Kada me bude pozvala, hoću li moći da pljunem u ekran? Hoću li moći da zažmurim na njene suze, da se oglušim o njen glas, hoću li moći da je ne prepoznam? Ali ona ne zove. Ili je umrla kada sam bio baš mali, ili ne želi da razgovara sa mnom. Možda me je jednostavno zaboravila. Osudila me je na dvanaest godina u najstrože čuvanom zatvoru - ostavila me da istrulim i proživela divan život, a onda sklopila ručice na stomaku i mirno preminula, sa smeškom, i ne setivši se da je negde rodila nekoga. Neka se dogodi čudo! Neka se ispostavi da ima čvrstu konstituciju, nadljudski imuni sistem, neka i dalje leži negde u bolničkom krevetu, odbijajući da odapne - i neka me pozove na poslednjoj godini! Podsetiću je na njeno raspeće, na njena obećanja, njene bajke, njeno tešenje; prokleću je i onda će me konačno osloboditi! Kako ću inače izaći odavde? Devetsto Šest dobije poziv. Njegova majka. Ona koju čak ni kripta nije mogla da ga natera da je nazove zločincem. Jedva diše, brada joj drhti, a usta joj se ne zatvaraju; ceo naš stroj zuri u nju, ali svi se uzdržavaju da se ne nasmeju - iz poštovanja prema Devetsto Šestici. Ne odvajam pogled od njega, kao da ovo nije njegova majka, već moja. Kako će uspeti? Plašim se da će se raspasti, kao Sedmica, ili da će se suprotstaviti iz principa, setivši se sebe kako leži u onoj kutiji... Poziv nije ništa u poređenju sa kriptom. „Vo... Vo...”, nečujno kaže starica. Potpuno je svenula, cevčice infuzije su isisale krv iz nje, ali oči joj nisu izgubile sjaj. Krupni kadar. Oči baš kao Devetsto Šesticine - smeđe, sa spuštenim uglovima. Kao da gleda u samog sebe. „Ti si zločinac. Odbijam da nosim tvoje ime. Kada budem izašao odavde, postaću Besmrtni. Zbogom.” Njen pogled tada postane prazan. Profrflja još nešto, naprežući se.

Devetsto Šest joj se osmehne. Isključe je - a možda je isključe i sa te gomile cvrkutave, pištave opreme - odradila je svoje, sada mogu da gledaju kako da uštede malo novca. Tog trenutka oprostim Devetsto Šestici zbog toga što je bolji od mene. Što je bio hrabriji, izdržljiviji, čvršći. Jer konačno je odbacio sebe, kao što sam ja učinio dok sam ležao u onoj prokletoj kutiji. Postao je novi čovek. Možemo ponovo da budemo braća! Doktor utvrdi da su Devetsto Šesticini rezultati odlični. Prošao je test. Kada ostanemo sami, sa divljenjem pokažem Devetsto Šestici podignut palac. „Kako si uspeo?” „Eto tako”, kaže, slegavši ramenima. „Jednostavno sam to izgovorio. Ona zna da sam je lagao.” „Šta?” „Ona uvek zna”, kaže samouvereno. „Hoćeš da kažeš da... Obmanuo si ih?” Pogleda me kao da sam idiot. „Hoćeš da kažeš da bi ti zaista svojoj majci rekao da je zločinac?” „Ali oni ti sve izmere!” „To je sve sranje!”, šapne mi. „Postoje načini da se prevare instrumenti! Puls, znojenje... Pa šta onda?” Nasamario ih je. Pretvarao se i nasamario ih. „Shvatio sam to u kutiji”, kaže. „U kripti. Žele da te slome. Ali šta ako si od gume? Jednostavno svoje pravo ja sakriješ u sebe obeleženog brojem. Najvažnije je da ga sakriješ tako da ga ne nađu kada budu tražili, kapiraš? Čak ni ako ti džepnom lampom zaviruju po utrobi. Ti si ti! Oni žele da te preoblikuju, treba samo da ih navedeš da pomisle da su uspeli. I onda pravog sebe izneseš odavde u lažnom sebi. Ako od tebe traže da psuješ, onda psuješ. Sve su to samo reči, ništa ne znače.” „Jesi... Jesi li joj oprostio?”, pitam jedva čujnim glasom, toliko tihim da čak ni superosetljivi mikrofoni ništa ne uhvate. Ali Devetsto Šest mi klimne glavom. „Imala je običaj da mi kaže: ’Ja sam samo ljudsko biće, Bazile. Ja sam samo ljudsko biće. Ne očekuj previše od mene.’ Zapamtio sam to. I ja sam samo ljudsko biće. Mislim da ona razume.” Ugrizem se za donju usnu, ogulivši tanku traku kožice - dovoljno da zaboli.

„Dobro. Mogli bi da nas čuju. Idemo.” Taj njegov metod mi nije odgovarao. Ipak bih sve morao zaista da uradim - ako dobijem poziv. Samo što nisam dobio poziv. Jednog dana, kada više nisam mogao da čekam, tražio sam da vidim višeg vaspitača i zahtevao da mi dozvole da pozovem svoju majku i polažem test. Rekao je da je štićenicima zabranjeno da zovu iz internata. Ali dve nedelje kasnije, rekao mi je da sam pošteđen test-poziva. Tako da nikada nisam ni imao priliku da pokažem hrabrost kakvu je pokazala Aneli.

P O G L AV L J E X V I I I

MAMA

Do Ešampla nema mnogo. Iako put vodi kroz samo Dno, kroz isparenja i haos, gde dvaput pokušaju da nas opljačkaju, stignemo do misije bez gubitaka. Hirovita zgrada se raspada od starosti i zapuštenosti: kroz slomljene prozore visi siva zastava sa crvenim krstom i crvenim polumesecom - boja je izbledela i postala mrka, kao davno prolivena krv. Ne razmišljam o Eleninoj poruci; u meni jednostavno nema mesta za Elen - sve je ispunila Aneli. Devojka tvrdoglavo, bez i jedne jedine reci, ide pravo do vrata, ali ovde, na samom pragu misije, iznenada se ukopa u mestu. Okrene se ka meni i iz nekog razloga dotakne stomak. Onda negde iz dubine zgrade čujemo plač deteta i Aneli namesti kosu i gurne vrata. Dugi hodnik - čekaonica - liči na vojnu ambulantu iz starih filmova. Samo što su umesto ranjenika ovde trudnice - iscrpljene i znojave, zamagljenih pogleda - sede i leže sa leve i desne strane, ostavljajući uski prolaz. Ventilatori neumorno zuje, nervozno se okrećući na svojim postoljima, samo besciljno obrćući ugljen-dioksid: ne mogu da ublaže užasnu sparnu vrelinu. Lopatice propelera zatvorene su u rešetke na koje su prikačene papirne trake koje lepršaju na mrtvom vetru - to je bar pokušaj da se rastera gomila muva koje neprestano pokušavaju da

se spuste na obraze i grudi budućih majki. Duž hodnika su sobe. U jednoj od njih beba dugo i pištavo zaplače, zatim joj se pridruži još jedna, a onda čitav hor. Iz druge sobe čujemo stenjanje i psovke - neko se porađa. Preskočimo debele onesvešćene crnkinje, ispijene riđokose žene prozirnih očiju, a žene pored kojih prođemo nas psuju na nekom mrtvom jeziku zato što idemo preko reda. Spreman sam da rođenje malog Devendre prihvatim kao neminovnost: njegov narod je iovako malobrojan, svaki ratnik je važan. Ali zašto sve ove ostale toliko očajnički žele dete? „Idem da vidim svoju majku”, objašnjava Aneli. „Moja majka je doktorka!” Noge koje preprečuju put se uvlače, psovke zameni šapat pun poštovanja. Puste nas da prođemo bez pitanja. Traže od nas zaštitu. Neko nam tutne u ruke zgužvanu novčanicu države koja je odavno nestala, kao da smo sveštenici koji imaju pristup boginji pa i nas treba da odobrovolje. A evo i ordinacije. Aneli ne kuca, samo cimne kvaku i upadnemo usred ginekološkog pregleda. Žena sa hirurškom maskom okrene se ka nama - gotovo je zaglavljena između dve debele, nabrčkane noge boje čokolade, sa žutim tabanima. „Napolje...” „Zdravo, mama.” Crnkinja digne grevu, ali Aneli prekrsti ruke i grize usne; odbija da ode, a njena majka tvrdoglavo nastavi sa pregledom dok ne završi. Ostanem sa Aneli, ali osećam se kao kreten i trudim se da gledam pored njih, uprkos dobro poznate privlačne sile koju imaju sve crne rupe. Pošto je pregled završen, a mi okupani pljuvačkom i obasuti gnevom, debela žena othramlje iz ordinacije i Anelina majka pita mršavu meleskinju da je zameni i konačno skine masku. Nimalo ne liče. Ona je brineta blede kože, malo niža od ćerke i možda još elegantnija, iako su joj šake grube, a snaga u njenim prstima očigledna. Sa tim uskim bokovima, nikada ne biste rekli da je rađala i sva je mršava, vitka, bez trunke sala. Nema onaj poseban ugao očiju kao Aneli, što me je toliko privuklo, ni one oštre, visoke jagodice. Ali zaista je prelepa i - ako se zanemari umor - mlada. Kod većine nas vakcina

zaustavi starenje u tridesetoj, ali Anelinoj majci ne biste dali više od dvadeset dve godine. Možda je u pitanju neka greška? „Ko je ovo?” pita, pokazujući glavom na mene. „Ovo je Jan. Moj prijatelj.” „Margo”, kaže ona i stavi bombonu u usta. „Fin mladić. Jel’ on novi?” „Ne zanima me tvoje mišljenje.” „Mislila sam da želiš da ga upoznaš sa svojim roditeljima.” „Kojim roditeljima?” „Opet si loše volje. Evo, uzmi bombonu. Mentol.” „Prošli put si mi ponudila cigarete. Prestala si da pušiš?” „Pacijenti se žale.” „Možda je vreme da neke oduvaju odavde.” „Pokušavam svima da pomognem.” „I kako ti ide? Pre si porađala jedno i po dete na dan.” „Sad je dva i po. Produktivnost raste.” „Uvek sam se pitala šta radiš sa tom polovinom.” „Dušo, ispred me čeka red. Jesi li htela zbog nečega da me vidiš ili samo da proćaskaš? Možeš večeras da svratiš do nas. Džejms i ja...” „Ovde sam s razlogom, mama. Želim još više da popravim tvoju produktivnost.” „Molim?” Aneli pogleda pravo u majku. Izgrizena usna joj krvari. „Kako to misliš...?”, počne njena majka. „Da li imaš...?” „Ne znam. Ti ćeš mi reći.” „Sada? Ja?” „Da. Odmah. Pre nego što se predomislim.” „Ako želiš, Fransoa može da te pregleda, ona je takođe...”, Margo krene da ustane. „Ne. Jane... Izađi, molim te. Igraćemo se majke i ćerke.” I čekam u hodniku, ponovo sam među trudnicama. Muva mi sleti na šaku pa podignem drugu da je spljeskam, ali onda zaboravim zašto sam to uradio. Muva trlja prednje noge jednu o drugu, a dve Arapkinje sa feredžama razgovaraju muškim glasovima na svom jeziku, koji se sastoji od sve samih samoglasnika. Na svaki minut, ventilator koji se nalazi tri metra od mene grozničavo dune u mom pravcu, pa se ponovo okrene na drugu stranu. Napolju na ulici čujem neko molećivo pevanje, a negde u daljini neko udara u tam-tam. Lica ispod riđe kose presijavaju se od znoja; jednoj od riđokosih žena je odsečena jedna šaka.

Nisam ovde. Unutra sam, sa Aneli. Neka joj ta bleda kučka kaže da će sve biti u redu. Ne znam zašto mi je to iznenada postalo važno; ne zato da bi neko novorođenče urlalo dok ne pomodri, a svakako ne da bi Rokamora mogao ponovo da je napumpa. Stvar je u tome što Aneli želi da bar jednom sve bude onako kako ona želi. Ta devojka je pretrpela previše teških udaraca. Ako toliko želi da zatrudni, neka joj bude. Još jedna muva, još deblja od prve, spusti mi se na šaku i dopuzi do svoje drugarice, odvratno me golicajući; druga šaka mi je još uvek podignuta, raširena, iznad obe muve. I Aneli me nije oterala, nije našoj novoj braći odala moju tajnu. Možda zato što je još prerano da me se otarasi, zato što još nije odlučila da li mogu da joj budem od neke koristi. Ili možda zato što u meni ne vidi samo paravojnog ubicu, samo nasilnika, samo telohranitelja? Zato što... Deblja muva popne se na onu drugu otpozadi; ova pokuša da je zbaci, ali to je samo gluma; obe pohotljivo zuje i brzo mlataraju krilima, navodno kako bi odletele, ali ljubav ih zadrži na tlu. Želim obe da ih ubijem jednim udarcem, ali nešto me zaustavi. Nešto me zaustavi - i one odlete, jureći se kroz vazduh i pareći se u letu. Vrata se otvore i Margo sa svojom maskom dovikne sestri da treba obaviti neke testove; još je bleđa nego inače. Dežmekasta Azijatkinja u belom mantilu dokotrlja u Margoinu ordinaciju prastaru napravu sa sondama i monitorima koja zatandrče preko okrnjenog poda. Žena bez jedne šake s poštovanjem maše patrljkom za napravom. Presrevši moj pogled, pogleda u mene tražeći odobravanje. „To ti je tehnologija!” Ima naglasak kao da odseca reći sekirom. „Vrhunska.” Moj odgovor je ohrabri; očigledno je da želi da proćaska. „Tamo kod kuće smo imali samo jednog doktora za ceo okrug. Bio je dobar doktor, samo nije imao lekova. A od opreme je imao samo jednu srebrnu cevčicu. Nasledio ju je od oca.” „Šta?”, pitam i počnem da slušam. „Kakva cevčica?” „Mala srebrna cevčica. Za lečenje difterije.” „Šta je dift... Kako?” „Difterija. To je bolest, kad ti u grlu izraste membrana. I čovek se uguši”, spremno objasni jednoruka žena. „Kod kuće su mnogi bolovali od toga.” „Ali čemu služi cevčica?”

„Stave je pacijentu u grlo. Probiju membranu. I on diše kroz cev dok bolest ne prođe. Membrana ne podnosi srebro.” „Nekakvo sujeverje. Takva bolest ne postoji”, samouvereno kažem. „Ako je tako, kako je onda moj brat umro od nje kada je bio mali?”, kaže ona i glasno cokne. „A zašto ga vaš doktor nije spasao svojom cevčicom?” „Nije mogao. Poreznici su mu je oduzeli. Na kraju krajeva, bila je srebrna.” „Gde se takve stvari dešavaju?”, pitam je. „Mi smo iz Rusije”, jednoruka žena kaže uz osmeh. „O! Znam, vi tamo...” Ali baš u tom trenutku druga riđokosa žena se uhvati za nabrekli stomak i time prekine naše ćaskanje. Počnu da brbljaju na svom odsečnom jeziku, sestra Azijatkinja izjuri iz ordinacije sa ravnodušnim izrazom na licu i odvuče ženu sa obe šake na porodiljsko odeljenje, ili kako se već ta prostorija zove. Jednoruka požuri za njom, verovatno pokušavajući da je ubedi da ostane. Vrata Margoine ordinacije ostanu odškrinuta i unutra čujem glasove. Niko me nije pozvao, ali moram sve da znam. Pritajim se i prisluškujem. „Ko ti je ovo uradio?”, tiho upita Anelina majka. „Šta se dogodilo?” „Zar je to važno? Samo mi reci šta nije u redu.” „Moramo da sačekamo rezultate testova, ali... Ali na skeneru...” „Ne preteruj! Možeš jednostavno da...” „Potpuno si pocepana, Aneli. Organi su ti u užasnom stanju. Materica... Kako su to uradili?” Ja znam, mogu da joj kažem. Aneli, nemoj da se prisećaš toga... „Pesnicom. Imao je nešto na šaci. Prstenje. Narukvicu. A i svim ostalim” kaže ravnodušno. Njena majka verovatno nekoliko sekundi pokušava da odglumi sažaljenje, ali glas kojim nastavlja je hladan i poslovan. „Nastupila je infekcija. Moramo da operišemo, Aneli... Da sterilišemo... „Šta znači to da sterilišete? Šta to znači?” „Slušaj... Sa tim što imaš unutra... Mislim... Ne mislim da ćeš ikada moći da...” „Misliš ili ne misliš? Reci mi iskreno, zato sam došla ovamo. Niko mi neće reći iskrenije od moje drage mame! Ona mi svakako neće ulivati lažnu nadu, zar ne? Reci mi.”

„Bojim se da...”, kaže Margo, šuškajući omotom od bombone. „Ma, dođavola! Nećeš moći da zatrudniš. Sa takvim povredama... I to ti je cela priča.” „Zaista to misliš? Čak ni ti ne možeš ništa da uradiš? Ti, sveticačudotvorka? A? Ti koju čeka red pacijenata za narednih sto godina! Zašto svi toliko očajnički žele da dođu kod tebe, kada ni rođenoj ćerki ne možeš da pomogneš?” „Aneli... Ne možeš ni da zamisliš koliko mi je žao...” „Nadam se da ti je žao, jer će i tvoja loza biti prekinuta! Ne znam da li si želela da cupkaš unučiće na kolenima, ali sada, žao mi je...” „Bože...”, uzvikne Margo, a onda zastane. „Kako to živiš? Kako je nešto ovakvo moglo da ti se dogodi? Mislila sam da si otišla u Evropu... Da si se skrasila...” „Reći ću ti kako. Moj dečko me je napumpao, pa su nam poslali Besmrtne. Zvuči poznato? Samo što su, umesto injekcijom, stvar rešili pesnicom.” „Jadna moja devojčice...” „Imaš li cigarete?” „Ne pušim. Istina je, prestala sam. Hoćeš bombonu?” „Od tvojih bombona mi bude muka. Kako će mi bombone pomoći?” Uđi. Zgrabi tu bledu kučku za gušu, napuni joj usta njenim prokletim bombonama i nabij joj ih u dušnik. „Besmrtni... Kakav košmar. Nije trebalo da odlaziš odavde. Ovde nikada ne zaviruju... mogla si...” Sada znaš gde da se sakriješ od njih, zar ne? Sada, kada ti je muž u grobu a tvoja ćerka je prošla kroz internat, konačno si ukapirala? Zašto si dozvolila Aneli da ode u našu zemlju sreće? I zašto joj sada držiš predavanje? „Već se dogodilo! Ne trebaju mi tvoji scenariji, mama. Mogu i sama sebi da naslikam srećni život, mašta me odlično služi. Imam problem sa matericom! A ti ne možeš ništa da uradiš u vezi s tim, jelda? Ne želiš čak ni da pokušaš! Jasno mi je da to neće mnogo popraviti tvoju produktivnost, ali ipak! Zar ne možeš baš ništa da uradiš?” Nešto zapišti. „Čekaj. Stigli su rezultati. Hormoni i...”, Margo pritisne neke dugmiće. „I bakteriološki nalaz... Krv...” Ne odugovlači više! Reci mi šta kaže! „Prepisaću ti antibiotike... Da ne dobiješ sepsu... A evo ti i nešto protiv bolova.”

„I šta će se dogoditi? Šta će biti sa mnom posle toga?” „Ali ipak preporučujem operaciju. Odstranjivanje...” „Ne!” „Ionako nećeš imati dece, Aneli! Moramo da svedemo rizik na minimum.” „Daj mi te tvoje jebene pilule. Gde su?” „Slušaj...” „Nećeš ti da odlučuješ umesto mene. Ovo je moj život, nikada ništa u vezi s njim nisi odlučila pa nećeš odlučivati ni o tome šta će biti sa mnom. Daj mi pilule. Odlazim.” „Zaista mi je žao! Evo... uzmi ovo. I ovo... Dvaput dnevno. Čekaj... Možda biste... možda biste vas dvoje posetili Džejmsa i mene? Počeli smo da živimo zajedno. Sada živimo ovde, iznad misije...” „Daj mi svoj komunikator.” „Šta?” „Daj mi svoj komunikator.” Opet ona po starom. Čujem kako Margo otkopčava narukvicu i Aneli kako tvrdoglavo šmrkće dok proverava svoju poštu. „Hvala. Hvala ti na svemu, mamice.” „Hoćeš li da svratiš? Završavam u deset...” Aneli izjuri na hodnik i toliko snažno zalupi vratima da popadaju mrvice gipsanih ukrasa. Izađemo na ulicu, ona pocepa plastični omot sa pilula, poliže ih sa dlana suvim jezikom i natera se da ih proguta. Kao da ne zna šta sada da radi. „Gde ćemo sada?”, pitam je, dotakavši je po laktu. „Nigde ja ne idem. Ti idi gde hoćeš.” Ispred nas je restoran gde se prodaju libanski kebabi. „Sačekaj me ovde.” Vratim se sa čajem i dva smotuljka koji se puše. Na spratu iznad restorana je ljigavi seks-motel, užasno skup, ali ima dvokrevetne sobe; dobro je što u ovom paklenom metežu možeš bar bez ijednog svedoka da se ufiksaš ljubavlju. „Hajde da se malo odmorimo?” Nju je baš briga. Nema konsijerža i plaća se automatski. Pregradni zidovi su tanki, izlepljeni slikama žena raširenih butina, očigledno kako bi se stvorila romantična atmosfera; soba veličine mog ormara - samo krevet i ništa više. Ali tu je jedan, iznenađujuće veliki, prozor koji gleda direktno na vrata misije. Ali Aneli prvo na njega navuče zavese. Gurnem joj kebab u ruku.

„Nadam se da nije ljudsko meso”, našalim se. Odgrize komad i počne da ga žvaće - samo što zaboravi da proguta. „Bilo bi bolje da je umrla, kao tvoja...”, kaže Aneli. „Svaki put kada je pogledam, pomislim da je tata pogrešio što je primio injekciju umesto nje. ’Dođi da posetiš Džejmsa i mene...”’ „Jeste li ti i on... Jesi li ga volela?” Neprijatno mi je da je pitam o tome. „Ona me uopšte nije želela. Moj otac je insistirao. Živeli su u pravoj Evropi, u Stokholmu. Zatrudnela je i htela je da abortira. Moj otac je rekao: ’Nemoj, pobeći ćemo u Barselonu, ili bilo gde drugde, živećemo kao što su ljudi nekada živeli, kao porodica.’ Ali mama je baš tada čekala da iskrsne neki posao, na klinici za plastičnu hirurgiju. Velikoj, skupoj klinici. Godinama je čekala na to. I nije joj padalo na pamet da ide u tamo neku Barselonu. Moj otac je toliko navaljivao da imaju dete da je na kraju popustila. Tako mi je rekla. Iskreno, jelda? Ali odbila je da ode iz Stokholma. Kada joj je ostalo još mesec dana do porođaja, na klinici se upraznilo radno mesto. Rekli su joj da neće toliko da čekaju. Našla je neko ilegalno porodilište i uradila carski rez. I dva dana kasnije otišla na posao.” „Ti uopšte nisi kao ona”, kažem. „Zašto bih bila kao ona?”, nasmeje se Aneli. „Da li me je uopšte viđala? Zarađivala je novac, a moj otac je ostajao kod kuće sa mnom. Menjao mi pelene, hranio me iz flašice, učio me da puzim, sedim, stojim, hodam, piškim u nošu, perem ruke, pričam, čitam, pevam, crtam. Uveče bi me stavio u krevet i pričao mi bajke da me uspava.” Napunim stomak hladnim mesom. Iz nekog razloga, celo telo počne da me svrbi, a očni kapak mi se trza. „Jednu sam posebno volela, o devojčici Aneli. Bilo ih je mnogo o toj devojčici, ali jedna je bila o tome kako je Aneli otkrila da je ona zapravo princeza, a da su njeni otac i majka kralj i kraljica. Razbesnela sam se tada na njega. Rekla sam mu da ne želim nikakvog kralja, da mi je sasvim lepo sa mojim tatom. I počela sam da pričam priču umesto njega. A onda smo je na smenu izmišljali. Bilo je mnogo zabavno. Ta je bila najzanimljivija od svih. Ali potpuno sam zaboravila kako se završava. Mislila sam da ga, kada pobegnem iz internata, nađem i pitam.” Spustim kebab. Bezukusan je. Popijem gutljaj čaja - hladan je. „Kada sam našla mamu, pokušala sam da saznam od nje. Rekla je da ne zna, jer nikad nije uspevala da izađe sa posla pre jedanaest, a ja sam

već spavala, jer neko u kući mora da zarađuje, a onaj koji nije znao ništa drugo nego da brblja, ostajao je kod kuće i brbljao. Zašto bih bila kao moja mama? Ja sam kopija svog oca.” „Imaš sreće.” „Šta?” „Bar možeš da je odalamiš po licu.” „Jednostavno ne mogu da se nateram da to uradim. Mada je danas malo falilo. „Mislila sam da želiš da ga upoznaš sa svojim roditeljima...” Popijem gutljaj čaja. „Voleo bih da sam upoznao tvog oca.” Aneli se zakikoće. „Ali ne bi voleo da upoznaš svog?” „Zašto bih? Nemam nijedno pitanje za svog oca. Osim zašto imam ovakav kljun.” Ona se zavali nazad na krevet i zagleda u plafon - nizak, sa nepravilnim žutim mrljama tamo gde je voda procurila od komšija. „Ne bi trebalo da budeš ovde sa mnom, zar ne?” pita Aneli. „Kršiš neka vaša pravila, jelda?” „Kodeks.” „I, zar te niko neće pitati šta si radio u Barsi sa devojkom jednog teroriste?” „Ne razmišljam sada o tome.” „U pravu si. Ima stvari o kojima je najbolje ne razmišljati.” Aneli uzdahne i okrene se na stomak. „Tvom nosu ništa ne fali. To je prelom?” Dotakne hrbat mog nosa. „Da”, kažem, odmakavši se. „Na poslu.” „Na poslu”, kaže, povlačeći ruku. „Ali onda sigurno imaš dugačak spisak pitanja za svoju majku.” Nemam nameru da joj otvorim dušu, ali ona nekako probije rupu kroz moj oklop. Ta glupa priča o bajci sa zaboravljenim krajem... Sedamsto Sedamnaest proviri kroz rupicu. Smučilo mu se da mi stalno gunđa. Zna sve moje odgovore unapred. „Zašto nije prijavila svoju trudnoću?” pita Aneli, mameći ga da izađe. „Zašto te je dala Besmrtnima?” „Za početak, zašto se nije zaštitila kada se parila sa bitangama?”, Sedamsto Sedamnaest je pita uz osmeh. Ona klimne glavom. „Zašto nije popila pilulu dok sam bio smotuljak ćelija i kada mi je bilo sasvim svejedno?”

Aneli ne prekida Sedamsto Sedamnaesticu i on se osmeli. „Zašto me nije sastrugala dok još nisam imao usta?” - ne bi mi smetalo. „I da, zašto je morala da me rodi kod kuće i krije od svih? Zašto je morala da čeka da me odvedu Besmrtni? Da me zatvore u internat?” Aneli pokušava nešto da kaže, ali sada ga je nemoguće ućutkati. Stiskam prste i zdrobim šavarmu u lavašu kao da je ženski vrat, šake su mi umazane belim sosom; meso izviruje kroz rupe u hlebu. „Da mi tamo polome prste i nabijaju u mene svoje đoke. Da me zatvore u kutiju! Da provedem celu nedelju valjajući se u sopstvenim govnima! Dok nisam postao kao i svi ostali! Zašto nije mogla da postupi ispravno i prijavi me, kako bih bar deset godina mogao da budem sa njom! Bar deset prokletih godina!” Zafrljačim kebab o zid i beli sos počne da se sliva niz lice neke manekenke. To što sam uradio je glupo i prostački. Uzbuđenje popušta. Čitavo moje priznanje je običan idiotizam i samoponižavanje; Aneli već ima više nego dovoljno svojih muka i bez toga. Sramota me je. „Držali su te u kutiji?”, pita. „U kripti?” „Da.” „Zašto?” „Pokušao sam da pobegnem, rekao sam ti...” „Koji je bio tvoj broj?” Zaustim da joj kažem, ali ne uradim to. Lakše mi je da izgovorim svoje ime nego svoj broj. Nekada je bilo obrnuto. Slomim svoj otpor i nateram sebe da ga izgovorim: „Sedam. Jedan. Sedam.” „A ja sam bila Jedan. Baš fensi, jelda?” „Divno.” „Baš. Prethodna Jedinica je pala na test-pozivu, pa je proterana u školu za vaspitače. Broj je ostao slobodan, ali njene drugarice kučke su i dalje bile tu. Svaki put kada bi me videle, kučke bi prosiktale: Ti nisi prava Jedinica, jel’ to jasno?’ Volele su da me sačekaju u klonji i vuku po podu držeći me za kosu. Tako da sam znala u šta ću se pretvoriti ako se predugo zadržim tamo.” „Ko ti je rekao za vaspitače? Za to šta se događa sa onima koji ne polože test?” „Naša doktorka”, kaže Aneli uz prepredeni smešak. „Volela je da ćaska sa mnom.” Čuli smo samo glasine o tome. Ako padneš test, ostaćeš u internatu

zauvek. Vaspitač - do kraja života. „Imali smo jednog dečka... Tri godine starijeg od mene. Petsto Tri. Stalno je pokušavao da me natera da se naguzim. Da nije bilo njega, verovatno se ne bih usudio da pokušam da pobegnem. Odgrizao sam mu uvo.” „Uvo?”, nasmeje se. „O, da. Uvo. Odgrizao sam ga i sakrio. I nisam mu ga vratio dok nije počelo da zaudara.” Iznenada je i meni mnogo smešno - glupo i smešno. Odgrizao sam uvo svog mučitelja i odjurio sa njim u ustima. Toga nema u filmovima. Onda shvatim da i Aneli zna Petsto Trojku. „A ono sa pištoljem... Da li je to istina? Da si našao prozor i prosvirao rupu kroz njega?” „Ipak si me slušala? Mislio sam da si odlutala u mislima o svom Volfu...” „Slušala sam te.” „Da, to sa pištoljem je istina. Samo što se ispostavilo da to nije bio prozor već ekran. Odande nije bilo izlaza.” Razmaknem zavese, otvorim kapke i sednem na prozorsku dasku. „Znači tebi se stvarnost i slike stalno brkaju?”, kaže Aneli, osmehujući mi se. „Zaleteo si se u ekran i u tvom Rajskom vrtu... U Toskani.” „Događa se.” „Blago tebi” - krene ka meni, održavajući ravnotežu na uleglom dušeku. „Pištolj, prozor. Heroj.” „Idiot.” Uzvere se na prozorsku dasku, podigne noge i sedne leđima naslonjena na stranicu okvira. „Heroj. Menije bilo mnogo jednostavnije. Sviđala sam se našoj doktorki. Manje-više kao što si se ti sviđao Petsto Trojci. Godinu dana je pokušavala da me se dočepa. Slala me je u svoju ordinaciju, pozivala me na preglede, lečila me od nepostojećih bolesti. Tražila je i najmanji izgovor da me razodene. Bila je dobrodušna žena, nije htela da me prisiljava. Stalno sam se izvlačila, ali onda je moj otac pozvao i ja sam pristala. I sklopili smo pogodbu.” Ne, Aneli! Ne tako! Otkrila si rupu kroz koju možeš da se provučeš, provukla si se pored stražara, isključila sistem za uzbunjivanje... Uspela si da nađeš izlaz, pobegla si, uspela si da uradiš ono što ja nisam, što čak ni Devetsto Šest nije uspeo da uradi... Ispostavilo se da si bolja od

njega, hrabrija, rekla si ocu ono što si želela da kažeš, ne ono što su vaspitači zahtevali... „Podala si joj se... I ona te je pustila?” „Ne.” U zgradi prekoputa upali se svetlo na drugom spratu. Direktno iznad misije. Mršavi čovek sa zulufima i potkresanim brkovima postavlja sto. „Da sam joj jednostavno dozvolila, dobila bi me i to bi bio kraj našeg dogovora. Dobijaju dobru platu i ugovor na dvadeset godina, zašto bi rizikovala? Počela sam sa njom da igram igru. Posle poziva, trebalo je da me pošalju u školu za vaspitače, ali ona me je smestila u ambulantu. Tolerisala sam je i mislila je da imamo tajnu aferu. Tražila je jezikom pukotine u mom telu, a ja sam svojim tražila pukotine na njenoj duši. To kod tebe ne bi upalilo”, nasmeje se. „Ti ne veruješ u duše.” „Mi smo to drugačije zvali.” „Vidiš kako si gadljiv. Ali ona mi je zauzvrat izmislila dugu, ozbiljnu bolest; borila se sa njom, ali ja sam iz dana u dan bila sve slabija, nije mogla da se izbori sa krizom i na kraju sam umrla mučnom smrću. Jadna ja. Onda je odnela moje telo na nezavisnu obdukciju i otpremila ga pravo u Barsu. Ovde smo poslednji put bile zajedno. Pravila je planove o tome kako ćemo se naći kasnije, kada se slegne prašina, molila me da joj šaljem pisma sa tuđe adrese. Naravno, nijednom joj nisam pisala. Bilo je dovoljno to što me je godinu dana iskorišćavala. Htela sam samo na vreme da pobegnem odande da nađem svog oca.” Prekoputa, čovek sa brkovima iznosi svećnjake i prinosi upaljač fitiljima. Napravi nekakve pokrete rukama i u stanu se začuje muzika. Aneli i ja ga gledamo kroz prozirne zavese. Vidimo kako otvara ulazna vrata i na njima se pojavi njena majka. Toliko umorna da jedva stoji, uspe nekako da se osmehne - on joj pruži čašu vode i pomogne joj da skine beli mantil. Svetlo u našoj sobi je majušna noćna lampa iz kupleraja; ne odaje nas - ni Margo ni njen dečko ne primećuju da ih gledamo. „Ponekad sanjam da on sedi u podnožju mog kreveta i priča mi onu našu bajku. A onda se u snu setim, svega, do samog kraja. Otvorim oči, a on nije tu. Ponekad ga pozovem, iako znam da je to bio san. Zašto ga dozivam? Na kraju krajeva, znam kako se sve završilo: moj otac je imao moždani udar i očigledno nije bilo nikog da mu pomogne. A mama je našla sebi sjajnog novog Džejmsa, koji kuva i tuca bolje od onog prethodnog.”

„Hoćeš da odemo do njih?” kažem. „Da joj sve to kažeš. Uostalom, ona je živa. Možeš sve to da joj kažeš.” „Zašto? Da onim golupčićima pokvarim veče?” Kako da joj objasnim? „Divno je kada možeš sve da kažeš. Kada je ona živa i može da ti odgovori. Kada ne pričaš sam sa sobom.” Aneli začkilji. „A šta ako ni tvoja majka nije umrla?”, pita. „Šta? Kako je to moguće?” „Koliko si godina imao? Dve?” „Četiri.” Margo se izgubi na nekoliko minuta - Džejms priprema nešto u kuhinji. Onda se vrati u kućnoj haljini, sa peškirom uvijenim oko glave kao turban. Aneli začuti, ne može da odvoji pogled od nje. Kada bih samo mogao da sedim ovako na prozoru, nevidljiv i posmatram svoju majku na drugoj strani ulice... Onda ona odvoji usne. „Šta ako postoji nešto čega se ne sećaš? Na primer, ja sam zaboravila da sam sedela u majčinom naručju kad su Besmrtni došli. Nisam znala celu priču o tome kako je dve godine čekala mesto na klinici. Nisam shvatala da je, na kraju krajeva, mogla da abortira ako me zaista nije želela.” Jesam li nešto zaboravio? Zamislite strip: cvet čaja, robot, raspeće, vrata; bam-bam-bam, ženski glas: „Ne plaši se, bla-bla-bla” uskovitlani vrtlog, upad, maske, „Ko mu je otac?”, „Ne tiče vas se!”, „Ideš sa nama!” ali nigde nema slike na kojoj uzimaju moju majku za ruku, prislanjaju joj ubrizgač na zglob i bodu je. „Ne tiče vas se!” ne mora obavezno da znači i „Ne znam!” Možda je znala? Možda ga je odala? Možda nije ona trebalo da me pozove u internat, već moj otac! Džejms sa brkovima izvuče jednu stolicu, pomogne Margo da sedne, zagrli je s leđa. Šapuće joj nešto na uvo - ona se nasmeje i odgurne ga. „Hoćemo da odemo do njih?”, iznenada pitam Aneli. „Dobro.” Zatvorimo sobu, pređemo ulicu, popnemo se uz trošne stepenice i pozvonimo. Vrata otvori čovek sa brkovima, sa jednom rukom iza leđa - ali onda se pojavi Margo i umiri ga. Sto je postavljen za dvoje, ali dok

si trepnuo, Džejms postavi i za nas. Veoma mu je drago što je upoznao Margoinu ćerku, čuo je toliko o njoj. Njih dvoje imaju odvojenu sobu sa kupatilom, ali naravno da prostor pripada misiji - nikada ne bi skupili dovoljno novca, i on je u Crvenom krstu, plata taman pokriva hranu i odeću. Velika lampa sa abažurom od terakota tkanine visi nisko iznad stola, zidovi su obojeni u tamnoplavo, a od nameštaja tu je još samo uski bračni krevet. Aneli ga strelja pogledom. On pohvali njenu frizuru. Traži od majke njen komunikator, ali ponovo nema ničega. Za večeru su račići sa morskim algama, ali mi smo napunili stomake hladnim kebabima od ljudskog mesa. Džejms deluje kao baš fin momak, ali nikoga nije briga za to. Aneli ne odgovara na njegova pitanja, niti se smeje njegovim dovitljivim šalama. Margo ništa ne govori i sa grižom savesti pogledava u svog dečka: pozvala je na večeru čudovište, kakva bruka. Kako bi ublažio napetost, on odnekud izvadi flašu šampanjca siguran sam da su je čuvali za neku svečaniju priliku. A onda se dogodi. Sipa nama i sebi, ali preskoči Margo. „Ne piješ?”, pita Aneli, isturivši bradu. „Zar joj nisi rekla?” pita Džejms, okrećući se ka njenoj majci. Margo jedva primetno odmahne glavom i počne da maže paštetu na parče tosta. Ako ja sve to vidim, onda to svakako vidi i Aneli. „Šta mi nije rekla?” Posramljen, Džejms nešto nerazumljivo promrmlja. „Šta mi nisi rekla? Zato ne pušiš, zar ne?” „Naravno, planirala sam da ti kažem, ali s obzirom na tvoju situaciju...”, hladno kaže Margo. „Zakevila si! Sa njim!” - Aneli uperi prst u Džejmsa. „Sa njim!” „Znala sam da ćeš se uzrujati. Zato sam...” „Pa svakako ti neću čestitati!” „Aneli, smiri se, molim te!” Nema šanse. „Trudna si i rodićeš dete! Ne možeš ništa da uradiš za mene, a...” „Kakve to veze ima s tim?” „Ti! Šta će ti? Šta će ti još jedno?” „Tvoja majka i ja već odavno želimo...”, ubaci se čovek sa brkovima. „Moja majka i ti! Znaš, ona je kao pauk! Čim je oplodiš, proždraće te!” „Prestani! Da se nisi usudila tako da razgovaraš sa mnom!” „U našem si domu, Aneli... Zato...” „U vašem domu! To nije fer, kapiraš? Nije fer!”

„Hajde da ne pričamo o tome pred neznancima...” „Ona će ponovo da rađa decu, ali meni treba da ostružu celu utrobu, jelda?” „Šta hoćeš od mene?” „Zašto želiš još jedno dete, kada ne znaš šta ćeš ni sa prvim?” „Nisam ja kriva što si tako odrastala...” „Nisi ti kriva? Pa ko je onda kriv? Ja? Ja sam kriva što sam ostajala kod kuće do svoje treće godine? Što su me strpali u internat? Znaš li koliko je tamo zabavno? Prosto sam molila da me stave tamo!” „Zato što je tvoj otac...” „Moj otac je mrtav, mama! Mrtav! Bacila si ga na smetlište i tamo je odapeo. A i tebe će tako da odbaci, Džejmse! Jer kada dođu Besmrtni, sakriće se iza tebe! Ona te ne voli! Ona ne zna kako da voli!” „To je laž! Lažeš! Pakosna kučko!” „Ja lažem? Pa gde je onda on? Gde je tata?” „Ti ga nisi poznavala! ’Ne želim da ti stojim na putu, otići ću, da ti ne uništim život!’ Bio je toliko tvrdoglav, da je bilo nemoguće ubediti ga da se predomisli! Sve je uvek bilo onako kako je on želeo, ma koliko se ja opirala! ’Želim dete.’ Rekla sam: ’Ne, sanjam o tom poslu, karijeri! Velikoj kući! Pristojnom društvu!’ On i njegova Barselona! Milosrdni rad! Društvena odgovornost! I šta se dogodilo? Dakle! Devet meseci živimo u jednoj sobi kako niko ne bi video moj stomak. Dogodi se čudo i ukaže se posao, moj posao! Tresla sam se od straha, strepeći da će neko shvatiti, da će neko otkriti, a on nije prestajao da priča o Barseloni! Dobrovoljno se prijavio za injekciju! Zašto sam ja kriva za to? Uradila sam sve što je on rekao! Nisam ga volela? Zašto sam onda to uradila?” Stoje tako jedna naspram druge. Po Margoinom licu izbile su crvene mrlje i kao da je postala veća, a njena divna, čista koža kao da je eksplodirala. Aneli drhti. „Prestani! Otišao je, a tebi je bilo drago zbog toga. Nisi ga zadržala! Odveli su me, a tebi je bilo drago! Da bi mogla da živiš onako kako si želela!” „Gde sam sada? Gde sam? Gde je moje visoko društvo? Gde je moja velika kuća? Gde je moj muž? Gde je moj život? Čak i sada ne živim svoj život, već njegov!” Bled kao duh, Džejms samo sedi za stolom. „Misliš da mu je sada imalo lakše?” „Ali šta ja tu mogu? Šta drugo mogu da uradim? To je bilo pre

šesnaest godina! Šesnaest! Ostala sam zarobljena u ovom hotelu, pomažem ljudima, radim ono što je on želeo da radim. Uvek uradim ono što je on želeo! Hiljadu žena godišnje, hiljadu dece! Šta još želiš od mene?” „Dušo, ne smeš toliko da se uzrujavaš...”, promrmlja Džejms. „Vreme je da idete.” „Ti mi nisi niko i ništa, jel’ to jasno?” frkne Aneli. „I da se nisi usudio da pokušaš da mi govoriš šta da radim.” „Šta hoćeš od mene?”, uzvikne Margo; glas joj se pretvori u krik, u očima joj se vide suze. „Ti bi želela da sam ja onomad zavrnula rukav, a ne tvoj otac?” „Da!” „Misliš da ja ne razmišljam o tome? Sada se kajem što to nisam uradila! Kajem se! Ali ne možeš promeniti prošlost! Kako ne razumeš? Sve se dogodilo tako kako se dogodilo! On je napravio svoj izbor, a ja sam napravila svoj i sada moram da živim sa tim!” „Lažeš. Lažeš.” „Kajem se zbog toga.” „Kaješ se? Zašto onda sve to ponovo radiš? Jesi li prijavila svoju trudnoću?” Margo začuti; Džejms se nakašlje, obriše brkove i ustane. „Odlučili smo da ne žurimo sa tim. Besmrtni ne zaviruju ovde, tako da...” „Zašto ja nemam pravo na drugu šansu? Zašto ja ne mogu da pokušam da uradim sve kako treba?” pita Margo, izgovarajući reči jednu po jednu. „Šesnaest godina nisam imala nikakav život. Sada želim dete - ja sam ta koja ga želi, ne on. Razumeš? Želim da se osećam kao žena! Želim da osetim da sam živa!” Aneli klima glavom. Klima glavom i napravi kiselu grimasu. „Onda uradi sve kako treba. Prihvati odgovornost! Prijavi dete! Da ga ne bi odveli u internat! Ubeleži ga kao svoje! Nemoj više da proždireš muškarce! Sama plati cenu!” „Uradila bih to! Ali ovo je Barselona i...” „Besmrtni ne zaviruju ovde, je li? Znači opet ćeš se za sve izvući?” „Trebalo je tada meni da daju injekciju... Da bar jesu, da bar...” Margo zajeca, a glas joj drhti. „Znaš šta? Ovo je tvoja druga šansa. Dovela sam ti jednog Besmrtnog, mama. Posebno za tebe. Baš kako si želela. Jane... Jane! Imaš li sve kod sebe? Svu svoju opremu?”

Ranac mi je kod nogu. Skener, šoker, ubrizgač u svojoj kutiji... Sva naša oprema. „Aneli...” zaustim. „Kako to misliš? Da li je on...” Džejms skoči na noge. „Upomoć! Ovde je...” Za ovo sam već obučen. Moji mišići sve odrade sami. Ruka u ranac, uključim šoker, stegnem mu rukom vilicu, a njegovi brkovi me golicaju, gurnem mu kontakt uz vrat. Zzzzz. I on sedne na pod. Navučem zavese na prozor. Ispuni me nekakvo iščekivanje, ovo mi se istovremeno i gadi i uzbuđuje me. Možda mi nedostaje moj posao. „Aneli” - kaže Margo promuklim glasom. „Kćeri.” „Šta hoćeš? A? Šta?” uzvikne Aneli. „Šta, mama? Jane... Nema razloga da čekamo. Mama želi da konačno sve bude kako treba!” Izvadim ih iz ranca i poredam po stolu: skener, kutiju, masku. Otključam kutijicu - ubrizgač je na svom mestu, napunjen. Sve mi treperi pred očima. Kao da gledam svoje šake kroz vodu, kao da ih pomeram pod vodom. Šta je sa mnom? Ovo je samo slučaj kao i svi ostali. Dobrovoljno sazivanje. Prijava trudnoće. Unos u bazu podataka. Injekcija. Opravdanje zašto sam tu u Barseloni. Tačka na Anelinu i priču njene majke. Sve je kako treba. To je njena majka, ne moja. „Zar si mi zaista dovela dželata? Ovde?” Krv iščezne iz Margoinog lica i šaka, a sa njom iščili i sva njena snaga. „Zove se Jan, mama. On mi je prijatelj.” Prebledela, Margo se spusti u stolicu. „Dobro”, kaže. „Hajde.” Sednem pored nje. „Molim vas, zavrnite rukav. Treba mi zglob vaše šake.” Prislonim skener na kožu: ting-a-ling! „Margo Velin 140. Deca: Aneli Velin 21R. Nema drugih prijavljenih trudnoća.” Margo ne gleda ni u mene ni u moje instrumente, ja sam samo dodatak njene ćerke, kraj te dvadesetpetogodišnje priče. Ali ja odugovlačim. Pošto joj analiziram hormone, njena trudnoća će biti u bazi podataka. A onda neće moći Aneli da odluči da li da pogubi svoju majku ili da je poštedi. „Hajde”, ponovi Margo. „Neka uradi to. Zaista to želim. Bila si u pravu onomad. Kada si me prvi put našla. Tuđa deca u drugim ženama

nemaju nikakve veze sa tvojim ocem. To neće pomoći.” „Ništa neće pomoći, mama.” „E pa, onda mi daj injekciju. Možda će to biti izbavljenje. Želim sve da zaboravim, da zaboravim i nastavim da živim bez ovoga. Bar deset godina bez ovoga. Da živim kao da je prethodni put sve ispalo kako treba.” „To neće upaliti. On nije moj otac.” „Znam da on nije tvoj otac. A ni dete neće biti kao ti. Pokušaću ovog puta sve da uradim drugačije. Kako bi dete odraslo drugačije. Ne kao ti. U pravu si, da bi sve ispalo kako treba, moram od početka sve da radim kako treba. Od samog početka. Moram sve da odradim. Moram.” Čekam da Aneli odgovori. Ne mešam se. Da sam ja našao svoju majku, želeo bih da dobijemo šansu da mirno razgovaramo pre nego što je osudim na smrt. Čvrsto stiskam Margoinu ruku, kao da ću pasti preko litice ako je pustim. „Zašto to onda nisi uradila? Zašto nisi podnela prijavu?” „Plašili smo se” - Margo ne odvrati pogled. „Plašili smo se odluke ko će od nas umreti za deset godina. Bio nam je potreban neko da donese odluku umesto nas. Sve se dogodilo slučajno. Bila si mi u naručju i tvoj otac je iskoračio.” „Zašto sam bila u tvom naručju?”, tiho pita Aneli. „Ne znam”, odgovori Margo sležući ramenima. „Tražila si da te uzmem, pa sam to i uradila.” Aneli se okrene od nje. „Bilo je veče, zar ne? Ostala sam budna da te sačekam. Tata je rekao da mogu kasnije na spavanje, da te dočekam kada dođeš. Stražarila sam na vratima. Eto kako se dogodilo. Tražila sam da me podigneš. Sada se sećam. A onda se ponovo čulo zvono na vratima.” „Deset uveče. Petak.” Džejms tiho mrmlja i trza nogama. Na trpezarijskom stolu su ubrizgao i maska - instant starost i večna mladost. Čekam presudu. „Ne želim da ponovo počneš ovako”, Aneli drhtavo prodahće. „Ne želim da ostariš, mama. Ne želim da umreš. Ne želim to.” Margo ne odgovara. Suze joj teku iz očiju - tih očiju koje su stare baš koliko i ona, daleko više od dvadeset dve godine. Ne usuđuje se da povuče ruku od mene. „Hajdemo, Jane. Završili smo ovde.” Raširim utrnule prste, ostavivši Margo modru narukvicu. Zatvorim kutiju i bez žurbe stavim masku i skener u ranac.

„Zdravo.” „Aneli? Oprosti mi, Aneli? Oprosti mi? Aneli?” „Vidimo se, mama.” Zalupimo vrata, siđemo i uronimo u gomilu. „Moram da se napijem”, odluči Aneli. Kupimo po jednu plastičnu flašu neke jeftine brije i odmah tu je posrčemo kroz cevčice, tiskajući se i sudarajući sa ostalim besposličarima i gledajući oko sebe. Ljudi guraju Aneli i mene jedno uz drugo, ali ionako treba da se držimo zajedno. „Dobro je što joj nismo dali injekciju.” „Dobro je”, ponovi ona za mnom. „Samo što ja osećam potrebu da se operem. Hoćeš da mi kupiš još jednu flašu?” Srčemo to đubre i idemo ruku pod ruku da ne bi izgubili jedno drugo. Kotlići se puše, fakiri žongliraju noževima, brkate žene prodaju bubašvabe pržene na veštačkoj masti, u vazduhu se osećaju zagorelo ulje i riba i upadljivo orijentalni parfem, ulične plesačice sa velovima čednosti njišu svojim senzualnim bokovima i smeđim, golim zadnjicama, sveštenici i mule pokušavaju da regrutuju duše, aktivisti Partije života uzvikuju kroz megafone nešto o pravdi, starci duvaju džointe dok ih prljava deca vuku za prste da im kupe jeftine slatkiše, muzičari sviraju u mandoline, obojene svetiljke trepere, a tinejdžeri se ljube sa strastvenim zanosom, zakrčivši put svima ostalima. „Zašto si me toliko čvrsto stegao?”, pita, stiskajući mi prste. „Uhvatio si i ne ispuštaš?” Osmehnem se i slegnem ramenima, samo nastavim dalje i gledam oko sebe. Osećam se nekako neverovatno smireno i spokojno, ne smetaju mi dronjava strašila koja me gaze i ne guši me smrad iz hiljadu kotlića. Natpisi na prodavnicama se menjaju - arapske ligature zamene kineski hijeroglifi, ruska slova mešaju se sa latinskim pismom iz koga niču čudni repovi i tačke, zastave koje vise sa prozora pripadaju državama koje se nalaze na drugom kraju sveta i koje su ili odavno nestale ili nikada nisu ni postojale. „Ovuda”, kaže Aneli. „Ovde nema nikoga.” Pogledam naviše: javno kupatilo. Ulaz je dizajniran da blago podseća na japanski stil, ali su unutra na to zaboravili. Gomila ljudi, svi nagurani zajedno - muškarci i žene, starci i deca. Red je ogroman, ali vrlo brzo prolazi. Aneli ne gleda u mene i ne razumem zašto me je dovela ovamo.

Da bi ušao, moraš da kupiš ulaznicu na prozirnom filmu. Aneli uzme i komplet za tuširanje - sunđer, sapun i brijač. Svlačionice su zajedničke: ovde dole na dnu niko ne drži do formalnosti. Ona jednim brzim, nehajnim pokretom skine glupu odeću koju sam joj kupio na automatu, ne svlačeći se za mene, već usredsređena na to što radi. Bez imalo stida. Okružena je gomilom nagih tela: prsatih žena, prosedih muškaraca sa ispalim stomacima, decom koja ciče, starcima opuštenih zadnjica. Dobro je što postoje ormarići koji mogu da se zaključaju mogu da ostavim ranac. Skinem majicu koja mi se zalepila za kožu, zatim izujem cipele, pa skinem i sve ostalo. Aneli krene dalje, a ja pođem za njom; modrice na njenim lopaticama i butinama polako od ljubičaste poprimaju žutu boju, kraste sa ogrebotina su otpale, ostavivši bele ožiljke, a kao da joj je čak i kosa porasla pa joj pada na ramena. Naježi se po leđima od mog pogleda, ili možda pogleda drugih ljudi; na čvrstoj zadnjici ima jamice kakve neka deca imaju na obrazima. Ispod toga je tama. U kupatilima: zidovi prekriveni pločicama i betonski pod, gusta para koja zaklanja pogled. Hiljadu tuševa, svi na otvorenom prostoru, odvojeni pregradama. Ova kupatila nisu čak ni jeftina imitacija naših veličanstvenih javnih kupatila; ona su parodija, ali ne kupatila, već gasnih komora koje izigravaju blokove sa tuševima u nacističkim koncentracionim logorima. Halabuka i zveket lavora odbijaju se od hiljade zidova i paravana, od niskog, svetlucavog plafona sa koga se cedi hladna kondenzacija: na sredini prostrane, zamagljene dvorane stoje klupe izlivene iz betona, na kojima su kade u kojima se deca brčkaju u penušavoj vodi dok nad njima vise teške ili isceđene grudi njihovih majki. Ovo je Sodoma - samo ne prefinjena Sodoma poput naše, već svakodnevna verzija nastala iz potrebe, gde ljudi ne poklanjaju svoju nagost drugima, već je tegle sa sobom i ravnodušno je rasipaju - samo zato što nemaju gde drugde da je stave. Aneli zauzme jednu kabinu a ja drugu, iza pregradnog zida tako da je ne vidim. Jednostavno okrenem ručke i stanem pod slap. Voda je tvrda i miriše čudno, nemilosrdno me udara po ramenima. I meni je ovo potrebno, da se operem. A ne bi bilo loše ni da rasporim svoj trbuh, izvadim jednu po jednu sve svoje iznutrice, operem ih groznim, sivim sapunom i vratim unutra. „Jane, možeš li da dođeš ovamo?” Provirim unutra.

Aneli stoji tamo sa kosom pokrivenom penom, čistih očiju sa kojih se sprala maškara. Drugačija je bez šminke, izgleda svežije i mladolikije - nekako jednostavnije, ali i prirodnije. „Uđi.” Zakoračim. Sada treba samo da se sagnem ka njoj. Bez cipela, zbog razlike u visini, ako je zagrlim, prisloniću bradu tačno na njeno teme. Njene grudi bi tačno stale u moje dlanove. Bradavice joj štrče, naborane od vlage. Njen stomak nije onakav kao što sam sanjao; nije toliko čvrst, nema tu mrežu mišića. Rebra se spajaju u oštrom luku, a ispod je praznina, senka - i sve je meko i ranjivo. Pupak joj je ravan, uvučen, netaknut. Plašim se da pogledam niže dok ona gleda: krv mi je ionako već jurnula dole. „Hoćeš li da mi pomogneš?” Doda mi brijač iz kompleta za tuširanje. „Hoću da promenim frizuru.” Na to izgubim kontrolu i pogledam dole. „Idiote”, kaže, osmehujući mi se gotovo nežno. Onda nagne glavu, belu od pene. „Kako?” „Skini sve.” „Da ti obrijem glavu?” pitam. „Ali tako je lepa... Zašto?” „Ne želim više da budem ovakva.” „Kakva?” „Onakva kakvom je on pokušao da me učini. Ne želim to. Ova frizura, ta njegova odeća... Ništa od toga nisam ja. Ne želim to više.” Setih se onog sna koji je sanjala kada sam je zaključao u svojoj kocki. A onda uhvatim Aneli levom rukom, sklonim joj kosu sa čela i pređeni brijačem preko korena. Pramenovi padaju u odvod - žalosna, mokra vuna - iskošene, buntovne šiške padaju, potoci sapunice spiraju ono zbog čega je Aneli bila Aneli. Ona čvrsto zatvori oči da joj sapunica ne uđe u njih i frkne kada joj se voda slije u nozdrve. Moram da joj okrenem glavu pod zgodnijim uglom - a njeni hladni mišići se ne zagreju odmah, ne pokore se odmah. Ali onda počne prijemčivije da prati moje pokrete i gnječim njeno nepoverenje dok ne omekša, kao plastelin; u tome kako njen vrat reaguje na pokrete mojih prstiju ima više seksepila nego u bilo kom od seksualnih činova za koje sam ikada platio. Iza nas je čitava rulja ljudi, starih i mladih, muškaraca i žena;

prolaze pored nas dok im se grudi i intimni delovi drmusaju, gule prastaru prljavštinu sa sebe, zastanu da nas pogledaju kroz uskovitlanu paru dok češljaju kosu, onda frknu i produže dalje. Nije me briga: toliko je ljudi nagurano na ovaj svet, da dvoje nigde ne mogu da budu sami. A ipak, baš ovde, pred pogledima stranaca, iskusim najveću intimnost koju sam ikada i sa jednom ženom podelio. U početku je rezultat mog truda užasan, tragovi brijača su poput ožiljaka ostalih posle infekcije kože, a neobrijani pramenovi štrče kao na bolesnom psu, ali ona trpi moju neveštost i trapavost i iz te olinjale unakaženosti ukaže se klasična elegancija, autentična, jednostavna lepota, pravilnija od svega što je čovek ikada stvorio. Prelazim brijačem preko jasnih linija njene lobanje - urezujem ih u penu: i iz pene izranja nova Aneli, sa koje je odsečeno sve ono površno i strano, prava Aneli, sada već savitljiva, već poslušna pod mojim rukama. Okrenem Aneli leđima ka meni i ponovo joj nasapunjam glavu. Ona izgubi ravnotežu, na trenutak me dotakavši celom dužinom svoje nepravilne geometrije i ruka mi se omakne; posečem je. Ali Aneli me čak ni tada ne odgurne. „Pažljivo sa mnom”, jednostavno prošapće. To je to. Sada je savršena. „Idi”, naredi mi. „Daj mi brijač i idi.” I ja je poslušam. Vratim se u svoju kabinu i samo gnevno streljam pogledom radoznale posmatrače koji uspore pored moje Afrodite. „Neću te više čekati” - čujem reči izgovorene u praznini. „Neću više ništa da čekam.” Onda me pokupi i povede kroz svlačionicu i na sprat; ispostavi se da su gore sobe za opuštanje, koje se plaćaju po minutu. Unutra je, naravno, sve isposničko kao u bordelu. Ali ponesemo flašu vermuta i pomešamo je sa gaziranom vodom, a soba nam pruža baš ono što želimo - priliku da budemo sami. Ona odmah skine odeću. A onda skine mene. Ostanemo tako da sedimo na čaršavima, okrenuti jedno ka drugom; proučava me sa bestidnom pažnjom - a onda i ja nju počnem da gledam na isti način. „Ne smemo. Ne smeš.” Aneli zatim pruži ruku ka meni, dodirne mi vrat i bez reči me privuče ka sebi, savijajući me ka dole, gurajući me između svojih nogu. I dole je gola, glatka i čista. Uđem u nju, okusim njen sok, poljubim njenu unutrašnjost; ona duboko, teško uzdahne. Osetim Anelin kiseli

ukus na jeziku, poput električnih kontakata na bateriji; njena slaba struja zapali mi um i ugljeniše mi nerve. „Tako je, sad... Sad...” Spremna i voljna, ona odgurne moje lice, privuče moje usne svojima, zarije mi nokte u guzove i posegne ka meni svojim najužarenijim delom, ponudi mi se, preklinjući i, previše nestrpljiva da čeka da je ja nađem, obuhvati me svojim hladnim prstima, povede me u sebe i uspostavi ritam: sad, sad, sad, jače, jače, jače, brže, brže, brže, brže, grublje, ne štedi me, pocepaj me, pocepaj me, opet, opet. Ne želim tvoju jebenu nežnost, tvoju jebenu milost, jače, hajde, hajde sad, ovo si želeo, ovo si želeo onda, sa svim onim ljudima, hajde sad, hajde, uzmi, životinjo, đubre, tako, tako, tako! Pokušam da se otrgnem - ali ona me ne pušta, a ja ne shvatam da li ona plače ili stenje, da li stenje od sreće ili od bola, da li ja nju kidam ili ona mene proždire, da li je ovo spajanje ili borba. Suze, krv, znoj i telesni sokovi - sve slano, sve gorko. Ona me zgrabi i kruži oko mene opet, opet, opet! - udara kostima o moje, davi me, gurne mi dva prsta u usta, zgrabi me za kosu, psuje me, liže mi čelo, zatvorene oči, vrišti i ja se konačno i potpuno davim u njoj, topim se u nju i rastačem, raspadam se. Nisam joj dovoljan; a onda mi sedne na lice sa svom mojom i svojom prljavštinom, gmiže i klizi po njemu, daveći me, dok i ja nju ne oslobodim. I tek onda je, delikatan poput dlačica na njenoj šaci, među nama ponovo uspostavljen mir.

P O G L AV L J E X I X

BAZIL

K

„ akvo je ovo mesto?”, pitam, pažljivo gledajući oko sebe. „I zašto si isključio moj komunikator? Tražiće nas!” „Kinopalast!” - Bazil uhvati sam rub zavese koja nam izmiče pod udaljenim plafonom i cimne je. „Berlinska filmska palata!” Zavesa se opire, preteći pucketa i sipa nam kilograme prašine po glavama, ali Bazil tvrdoglavo ne odustaje, cimajući njen rub sve do samog kraja pozornice, dok konačno nešto gore uz škripu ne popusti i zavesa se istog časa pomeri u stranu. „Mislim da će nam ovo biti dovoljno!”, dovikne mi Bazil. „Za šta?” „Moram sa tobom da razgovaram o nečemu!” I ja moram sa tobom da razgovaram o nečemu. Palata je uništena: sedišta su izvaljena i odneta, parket je izgreban i razvaljen, masivno korenje ogromnih pukotina probilo se kroz tamnoplave zidove, a na podu u samom centru ogromnog gledališta leži oboreni luster - bronzan i masivan, težak nekoliko tona - i sada je sve dole posuto kristalnim krhotinama. Spolja kroz zidove dopire tiho brujanje i ravnomerno tandrkanje od koga se ceo svet ljulja i trese. Kao da neko buši direktno kroz Zemlju i zabija u izbušenu rupu podupirač prečnika Meseca. Staru zgradu neće

čak morati ni da ruše, svakog časa će se sama raspasti, smrvljena snažnim vibracijama. „Ovo je gradilište!”, kažem Bazilu. „Koji kurac smo upali ovde? Ovde niko ne može da uđe!” „Naravno da može, ako smo mi ovde!” - priđe mi, kezeći se od uva do uva. „Kroz mesec dana, ovo će biti temelj kule Novi Everest, tada svakako niko neće moći da uđe. Ali za sada...” Bazil, gostoljubivi domaćin, pokaže rukom na svoju palatu. „Slušaj! Ne bi trebalo tako da se odnosiš prema momcima”, kažem, vrativši se na ono što je ostalo neizrečeno. „Mi smo jedan odred. Pozvan si da pođeš sa ostalima, da se otkačimo posle posla i razbistrimo glave, a ti odeš i...” „Možda deluje čudno”, kaže, napravivši grimasu, „ali stvarno ne želim da gledam Trista Desetku kako koristi naše okorele, standardne prostitutke. Radi to bez imalo uživanja, tek da svima stavi do znanja da je sa njegovim seksualnim životom sve u redu. A svi ostali stoje ukrug i bodre svog zapovednika.” „Ma daj!”, prekinem ga. „Nisi obavezan to da radiš sa ostalima i tamošnjem izboru ništa ne fali! Tu je ona... Akrobatkinja Agnes. Džejn još uvek dobro izgleda, sa živahnim grudima u grudnjaku sa korpom C veličine.” „Kad te tako slušam, stvarno zvuči primamljivo!”, kaže Bazil, gurnuvši mi pod nos pesnicu sa isturenim palcem. „Da se zna ko je gazda!” „Zar ne vidiš da je to sumnjivo?” kažem, odgurnuvši njegovu ruku. „Da će me svi pitati o tome? Mi smo odred! Nemamo ništa da krijemo jedni od drugih!” „Ja imam. Imam malog doku. Sramota me je zbog toga. I ne želim da to Sto Šezdeset Trojci pokvari uživanje dok uvrće ruku nekoj devojci sa premazanim modricama.” „Ma, idi dođavola! Sad ću da se ispovraćam...” „Ali stvarno, koliko je to kretenski - da ceo tim odlazi kurvama i tuca ih punom parom, kao da rade sklekove na poligonu za održavanje parada? Razmisli malo! Da li u Kodeksu piše da zapovednik odreda mora da zabeleži svaki orgazam koji doživim?” „Kažu da se baviš nekim sumnjivim poslovima.” „Sumnjivim poslovima?” „Da su te videli sa nekom ženom.” „A ti im reci da sisam pilule spokoja kao da su karamele. Dobro je za

liniju i u duhu je Kodeksa. Ma daj, što si toliko dosadan! Bolje pogledaj šta sam iskopao!” Postavi nekakvu džepnu napravu na tronošcu na pod, uperi je, traži nešto u svom komunikatoru... „Opa-la!” Beli konus uhvati prašinu koja lebdi u vazduhu i na prljavom ekranu iznenada se pojavi obojeni prozor. Špica još uvek treperi, ali ja već sve razumem. Jer svaki kadar znam napamet. „Odakle ti?” Iznenada mi je neprijatno i osećam se posramljeno. Grize me savest što sam se dovukao ovamo za njim: zašto je doneo Gluve? Danas? Ovde? Sa mnom? Da me podseti na sve? Da me ponizi? Ali ipak se ne pomeram sa mesta. Čekam da vidim šta će se sada dogoditi. Bazil ne odgovara. Sedne u turski sed na pod i pažljivo gleda špicu. Osmehne se i okrene ka meni, potapše prašnjavi pod pored sebe. „Hajde, sedi! Ovo je film! Cela verzija!” I eno ih... kuća, travnjak, viseće stolice, plišani meda, bicikl, savršeni par, uzorni roditelji... Otkad ih nisam video? Još od dana kad... „Tata! Ta-ta! Hoćeš da se provozamo na biciklima do stanice?” Odvratno gizdavi petogodišnjak u šortsu i rolci izjuri na ekran; kosa mu je ošišana u pomodnu kratku frizuru, šake na upravljaču su negovane, sa ravno isečenim, čistim noktima. Stresem se. „Ko je ovaj odvratni balavac?” „Ni ti ga nisi tako zamišljao, jelda?” Bazil se zakikoće. „Ne brini, smaknuće ga za par minuta.” „Zbog ovoga smo ušli na gradilište?” Bazil zastane pre nego što odgovori. „Dobro, hajde ovde da zaustavimo. Žao mi je klinca.” Pauzira film: zaustavimo se na pogledu kroz prozor. Uredno sređena brda, crkve, vinogradi, visoko nebo, paperjasti oblaci. Negde napolju, burgija duga poput Zemljine ose počne da se okreće uz zaglušujući urlik, zarivajući se u nesigurno tlo na kome stoji stara palata, čiji se zidovi zatresu od snažnih trzaja. Komadi betona otpadaju sa plafona, a malter leti na sve strane. „Ova ruina samo što se ne sruši!”, doviknem mu. „Ne budi tolika kukavica!”, zapovedi mi Bazil. „Evo, drmni malo za hrabrost!” I pruži mi jednu flašu. Od kompozita, dakle, crnu. Bela slova na

etiketi: „KARTEL”. „Kakav je ovo otrov?” „Tekila!” „Tekila? U dva po podne?” Prisloni usta na grlić flaše, popije veliki gutljaj i pruži mi bocu. Sumnjičavo je proučavam; penušavi kokteli, pirinčano vino - u to se razumem. Ali tekila? Oprezno probam. Kiselo smeće mi zagrebe jezik i grlo, gorki ukus nagriza mi nepca. Kiselo đubre oboji vazduh koji udišem, a onda me brzo, podmuklo, udari u solarni pleksus i spoljnim delom šake po zatiljku. „Pa, kako ti se sviđa?” „Užasno je.” „Što si takva pičkica!” Uzme flašu od mene, potegne još jednom iz nje i vrati mi je. „Probaj još jednom! Kako ćeš inače da znaš da li si uopšte živ, a?” Popijem ponovo - a tekila ni drugi put nije ništa bolja; to je ista ona jeftina brlja iz automata - za one koji misle da pirinčano pivo previše sporo deluje. Devetsto Šest spusti flašu na pod i obraća joj se na kolenima, kao da je ona nekakav idol. „U akvarijumima živimo i planktonom se hranimo. Našim venama teče crna riblja krv!”, objavi. „Odavno smo se ohladili. Bez tebe se ne možemo vratiti u život. Da bismo ponovo postali toplokrvni, potrebna nam je transfuzija. A ja transfuzijom primam tekilu!” Onda se sruši licem nadole pred flašom, koja zaista podseća na nekog grubog idola iz kamenog doba. „O, tekilo! Šmirgl papiru po mom grlu! Rastopljeni ćilibar ti si! Gorka, žuta vatra, ti si! Molim se, a ti čuješ moje molitve. Bio sam nekada mrtva riba, al’ uz tebe postadoh čovek!” „Kakve su to baljezganje?” frknem. „Hajde, daj mi gutljaj.” I ja želim da se nalijem sa što više ovog smeća, onda vratim flašu Devetsto Šestici i nađem se na istoj talasnoj dužini sa njim. Da ga razumem. Da pokušam da ga razumem. „To je poezija!” ogorčeno kaže Bazil. „To je moja izjava ljubavi. Niko mi neće zabraniti da volim tekilu!” „Klovnu. Nit ima ritam, nit se rimuje!” „Klovnovi imaju pravo da vole klovnice, a oni lakomisleniji okušaju sreću čak i sa akrobatkinjom na trapezu. Želeo bih da sam klovn.”

„Možeš da želiš šta god hoćeš, ali nemoj ni slučajno to da pomeneš pred Trista Desetkom ili Devetsto...” „Ili Sedmicom, ili Dvesta Dvadeseticom, ili Devetsto Devedeset Devetkom. Najbolje je, druže, da o svemu pričaš sam sa sobom. Samo, znaš, nemoj to da radiš naglas, jer nikad se ne zna...” Ne sačekavši da on prestane sa popovanjem, podignem flašu sa njenog prašnjavog pijedestala i popijem gutljaj. Bazil ponovo sedne u turski sed na pod, tačno ispred prozora koji gleda na Toskanu. „Sećaš li se dana kada su nas pustili iz internata? Prvi put? Bio sam ubeđen da ću odjuriti odande, pravo na ovo mesto. Da vidim kako sve to zaista izgleda. Ova brda, nebo...” Sećam se. „A ja sam ti predložio da i ti nakratko odeš do tamo”, Bazil me iz nekog razloga podseti. „Sećaš se?” Naravno da se sećam. „Ne.” „A ti ćeš: ’Slušaj, nemamo sada vremena za to, dodeljuju nam kocke, moram da odaberem pristojnu gajbu, pre nego što se razgrabi sve što vredi! Biće na stotine prilika da odemo u tu tvoju Toskanu!’” Tako je bilo. Moj prvi dan slobode. „Pa šta onda? Bar sada imam kocku na pristojnom mestu, odmah do centralne stanice, a ne tamo negde na periferiji, kao neki drugi. Mogu da stignem prvi na svako sazivanje!” „Pa, to je tačno! Ali jesi li bar jednom bio u Toskani? U našoj Toskani?” „Pa, verovatno više i nije tamo!” „Ali jesi li proverio?” „Jesi li ti proverio?” Ljut sam na njega; tekila je ljuta. „Ne”, kaže Bazil, odmahujući glavom. „Ne. Možda bismo mogli da skoknemo? Sad odmah, šta kažeš?” „Jesi li poludeo? Sutra smo dežurni! A kako uopšte da pokušamo da nađemo to mesto? Možda je film sniman negde u Kanadi! Mislim, nemam ništa protiv, ali... Neki drugi put, kada nismo toliko zauzeti...” „Neće biti drugog puta”, kaže mi Bazil. „A zašto?” Zagleda se u mene, proučavajući me. „Odlazim.” Nema ničeg besmislenijeg od tih reći. Šali se, naravno, ili me loži, da

vidi kako ću da reagujem. „Gde ideš?” „Iseljavam se. Za početak u Panam.” „Šta?” Besmrtnima je zabranjeno da pređu granice Evrope; nemamo čak ni pasoše za putovanje u inostranstvo. „Ne mogu da ostanem ovde, Sedamsto Sedamnaest. Mi ne možemo da ostanemo ovde. Daj mi gutljaj.” „Mi?” „Oni znaju, zar ne? Al i ostali. Namerno su te nahuškali na mene. Ti si moja slaba tačka, Jane.” „Ma, idi dođavola!” „Sumnjivim poslovima, a? Da, ima tu nešto sumnjivo. Ima.” „A šta to?” Zanjišem se i raširim ruke pored sebe kao hodač po žici. „Sa dopisnicom vesti.” „Šta to sad trabunjaš? Daj ovamo tu flašu.” „Ona je dopisnica vesti. Zove se Kjara. Na italijanskom to znači ’blistava’”, kaže mi Bazil. „Čekaj!”, s naporom uperim kažiprst u njega. „Hoćeš da kažeš da si stvarno negde pokupio neku ženu? Zabavljaš se sa nekim?” „Tačnije, nekada je bila reporterka. Sada su je izbacili sa posla. Rekli su joj da je zdravlje izdaje. Bore, umoran izgled... Grudi joj nisu kako treba.” „Nije prostitutka? Zabavljaš se sa ženom! Kretenu! Psihopata!” „Stalno joj govorim: ’To su najbolje bore na svetu. Obožavam tvoje bore. Sve do jedne. Sve. A posebno ove - kod očiju. I nema primamljivijeg dželatovog panja od udubljenja između tvojih zrelih grudi. Kao stvoreno za moju glupavu glavu. Daj da prislonim usne na nju i čekam da sečivo padne. Ako je ljubav giljotina, neka mi odseče glavu. Ako umrem, znači da sam živeo’” „Bazile! Jesi li odlepio? Bazile!” „A ona mi kaže: ’Koja si ti budala?’ I to ti je cela priča, druže.” „Umukni, jesi čuo? Ne želim to da znam. Za to te vode na sud! A ako te ne prijavim, on ne gine ni meni! To je između tebe i te... Zašto mi ovo pričaš?” „A kome ću drugom da ispričam? Alu?” Teško dišem i grizem unutrašnju stranu obraza da se otreznim, ali tekila je već prodrla u sve moje ćelije. „Zašto ona ima bore?”

„Ima bore i ljupkog trogodišnjeg sinčića. Zove se Ćezare. Naučio sam ga da me zove Čika Bazil’ ali nekoliko puta mu se omaklo pa je rekao ’tata. Bilo je baš neprijatno.” „Spavaš sa ženom koja je dobila injekciju?” Premro sam od straha; kao da mi je upravo priznao da ima rak u završnoj fazi. „Kjarom. Volim je. Nećeš nikom da kažeš?” „Ne. Ne, naravno da neću! Ali... ne želim ovo da znam!” „Moraš da znaš, Sedamsto Sedamnaest. Žao mi je.” „Zašto?” „Bez tebe nas dvoje nećemo moći da pobegnemo. Moraš da me pokrivaš.” „Odlepio si”, ponovim. „Gde da pobegnete? Od njih nemaš gde da pobegneš! Nemoj ni da pomišljaš na to!” „A šta da radim - da je gledam kako propada? Kako stari? Da je stavim u rezervat? Ali kažu da u Panamu možeš da kupiš besmrtnost... I tamo bar na stare ne gledaju kao da su zarazni...” „Samo je šutni! Šutni je i možda će Al zaboraviti na ovo! Ja ću da razgovaram sa njim! Ja sam mu desna ruka! Reci joj da se više nikada nećete videti! Promeni identifikaciju!” „Ne mogu”, kaže Bazil, odmahujući glavom. „Ne mogu i gotovo.” „Slabiću!” „Pa, jeste”, kaže i jednostavno slegne ramenima. „Nisam natčovek. Već samo čovek od krvi i mesa. Živ. Mogu da imam slabosti, zar ne?” „Umukni!” Plašim se za njega - više nego što sam se ikada plašio još od internata, od onog dana kada se posvađao sa drukarom Dvesta Dvadeseticom, kada je odbio da se odrekne svoje majke, kada su ga stavili u kriptu. „Zar te baš ničemu nisu naučili? Od njih ne možeš da pobegneš, Devetsto Šest! Nemaš gde! Nemaš čak ni pasoš! Uhvatiće te na stanici i onda si gotov! Znaš to! Kastracija i dezintegrator! I nateraće nas - nas! - da ti to uradimo!” Bazil mi se osmehne. „Dobro, ne moraš to da uradiš. Slušaj me, sve sam smislio.” „Neću da slušam o tome!” „Kjara zna neke ljude u Hamburgu koji će prihvatiti posao da nas izvuku odavde. Na Nebeskim dokovima. Vrlo sumnjivi tipovi, naravno dovode ilegalce iz Rusije, ali to je jedini način. Postoji samo jedan problem...”

„Umukni!” „Pratiće me. Već me prate. Motre na svaki moj pokret. Zato sam tražio da isključiš svoj komunikator. Ako shvate da su Kjara i Ćezare sa mnom, da idemo u Hamburg... Možda nemamo dovoljno vremena. Moraš da ih povedeš i kreneš prvi...” „Ja?” „Ako se išta dogodi... Na putu ili na dokovima... Šta ona može da uradi? Neko mora da ih zaštiti. Šta ako Al pokuša... Otići ćete prvim brodom, a kada pređete granicu, Kjara će mi poslati signal. Na dokovima uvek vlada haos, niko ni na koga ne obraća pažnju, provući ćete se! Želim samo da budem siguran da su na bezbednom pre nego što i sam krenem. Biću sa vama dan kasnije.” „Sa vama? Kako to misliš - sa vama’?” Bazil mi pruži flašu - gotovo je prazna. „Hajde da pobegnemo odavde, Jane. Šta kažeš?” Burgija zavija, razarajući Berlinsku bioskopsku palatu; za par dana ovde će biti džinovska jama za temelj, postaviće podupirače za Novi Everest i nasuti jezero elastičnog cementa. Ali za sada je sve još uvek tu: delimično otkriveni platneni ekran, oboreni bronzani luster, krhotine kristala na izlizanom parketu na podu, zaustavljeni kadar sa Toskanom i flaša Kartela između nas dvojice. Odmahujem glavom. „Naći će te. Sazvaće sud. Nećeš im pobeći, Bazile. Neće ti dozvoliti. Žena... Na to bi mogli da zažmure. Jednom, dvaput... Ali dezertiranje...” „Ne kukaj”, odgovori. „Hajde da podelimo ostatak, jedva da je nešto ostalo. Iskapimo crnu flašu. Više ne osećam ukus. „U Kodeksu piše da je služba u Falangi na dobrovoljnoj osnovi. Svako ima pravo...” „Rad za jakuze je na dobrovoljnoj osnovi. Jesi li ikada čuo da je neko napustio službu? Neću da idem. Ne. Neću da idem.” Bazil pijano uzdahne. „E pa, onda ću morati sam da rizikujem, pošto je tebe uhvatila prpa.” „Kako to misliš, uhvatila me prpa? A? Kakve to veze ima i sa čim? Šta ću da radim tamo, u tvom Panamu? Ovde imam posao, cilj, smisao! Gradim karijeru!” „Karijeru!”, frkne. „Da, karijeru! Ja sam zamenik komandira!”

„Još sto godina i bićeš komandir! I umesto kocke dva-sa-dva-sadva, imaćeš kocku tri-sa-tri-sa-tri!” „Zašto kroz samo sto godina?” „Slušaj, dečko... Čini mi se da sve ovo shvataš previše ozbiljno. Previše veruješ u sve ovo.” „U šta? U šta sve ovo?” „Sve! U Besmrtne, Falangu, Partiju...” - ne može da se uzdrži i podrigne. To me uvredi. „Da nema Partije, došlo bi do prenaseljenosti... Falanga je njen jedini stub i oslonac. Čitavo društvo, cela ta ideja o večnoj mladosti...” misli mi zaguši beli šum. „A ja ti kažem da ne treba sve to da shvataš toliko ozbiljno. Večna mladost, prenaseljenost, svo to smeće. Znaš, sistem opstaje dokle god svi veruju u njega. Ono čega se najviše plaše jeste da će ljudi početi da razmišljaju.” „Nema ovde o čemu da se razmišlja! Ovo je prvi put u istoriji ljudske rase! Imamo večnu mladost!” „Šta će ti kog vraga večna mladost?” „To je blagoslov!” „To je bla-bla-blagoslov. Želiš celog života da dirinčiš kao akušer? Fin, dostojanstven poslić za muškarca: da izvodiš abortuse na ženama. Posao iz snova!” „To nije posao, to je služba. Mi služimo društvu. Mi služimo!” „Putovaćemo oko sveta. Boriti se za južnoameričke pobunjenike, ukrasti hidroavion sa jednim motorom krcat oružjem, sa sve ćerkom jedinicom nekog diktatora, zaljubiti se u nju, ostaviti sve i živeti na pustom ostrvu u Pacifiku, gde niko nikada nije čak ni čuo za prenaseljenost. Ili povratiti radioaktivne džungle u Indiji pomoću kineskih dekontaminatora, ubijati sabljozube tigrove i spiskati svu svoju ludo stečenu zaradu na jednostavnu devojku iz Makaa, slagati je i reći joj da si strani princ. Ili...” „O čemu to pričaš?” „Imam još jedno trideset scenarija kako bismo mogli da provedemo svoju mladost. Već smo bili akušeri, druže, možda je to dovoljno? Ili se tebi baš stvarno sviđa sve ovo ovde? Kao i ostalim momcima?” „Kakve sad veze ima da li mi se sviđa ili ne? Imamo misiju!” „Ma ne lupetaj! Kakvu misiju?” „Mi branimo pravo ljudi na večni život!”

„Tako je. Stalno zaboravljam. Sjajna misija.” Uzme flašu i zafrljači je daleko u gledalište, za dlaku promašivši oboreni luster. „Ne razumem...” kažem i pljunem na pod. „Zašto bi rizikovao sve? Zbog neke žene? Zbog klovnice? Zbog akrobatkinje na trapezu?” „Zato što su akrobatkinje na trapezu jedini smisao ovog života! Šta je život bez njih - samo životarenje. Poput neke gljive ili amebe. Sve ostalo, momče - od muve do kita, živi samo kroz ljubav. Kroz potragu i borbu.” „Borbu?” „Ljubav je, momče, borba. Borba dva bića da postanu jedno!” „Pijan si.” „Ti si pijan. Ja sam potpuno trezan.” „Ne želim da se borim. Ne želim da budem jedinstvena celina sa nekim drugim bićem. Da zbog toga stavim život na kocku? Nema šanse, jebote!” Bazil me saosećajno pogleda, potapše me po ramenu i iznese svoju dijagnozu. „To znači da si ti gljiva, dečko.” Znači, sada sam gljiva. To me vređa. Neko vreme ćutimo, a onda više ne mogu da se uzdržim. „Gde si je uopšte našao?” „Upoznali smo se u javnom kupatilu.” „Ne smemo da ulazimo tamo. Zabranjeno je!” „Zabranjeno je”, kaže i klimne glavom. „Pa šta?” „I, ovaj... Kako je unutra?” „Za jedan jedini radoznali pogled prelepe mlade devojke vredi dobiti ukor u dosijeu. Skriveni dodir u čaši ključale vode vredi svih kazni ovog sveta. A za njen poljubac? Strgni mi epolete s ramena. Izvedi ovo đubre pred sud. Samo se zbog jednog kajem - što nisam dovoljno zgrešio da me streljaju.” Glasno ušmrknem slinu. „A da li je ona... Tvoja Kjara. Da li je stvarno toliko... Posebna?” Devetsto Šest se osmehne. „Kjara voli duge, široke haljine - stidi se da se ne ugoji. Ali od njenog stomaka i butina mi se zavrti u glavi. A priče koje priča - iz Indokine, iz Panama, iz Afrike - mogao bih satima da ih slušam. Šta još da ti kažem o njoj? Hoćeš da te jednostavno upoznam sa njom? Ima i drugarice.

Znaš kakve saradnike možeš da upoznaš kada radiš za vesti?” „Napolje, Sotono”, kažem mu. „Ti si Sotona!”, kaže, uvređen. „Ovo je sve ozbiljno, Bazile! Ovo je sve stvarno! Probudi se! Ovo je tvoj život!” „Baš tako! Život! Život, razumeš? A ne da samo ovako vegetiramo. Bolje je buknuti kao šibica - jednom zagrebeš, planeš i izgoriš, ali bar nešto osetiš! Dakle? Ideš sa mnom?” Pogledam u Toskanu i shvatim. To je to: moja druga šansa. Ono što sam ja njemu hteo da kažem kada smo imali dvanaest godina, on sada govori meni: „Hajde da pobegnemo odavde! Ti i ja možemo to zajedno da uradimo!” „Ne znam”, promrmljam. „Nisam siguran. Moram da razmislim o tome. Hajde da pobegnemo negde sledeće nedelje... Ponećemo tekilu... Mogli bismo čak da odemo da nađemo ova brda... Piknik... I o svemu ćemo mirno da porazgovaramo, važi? Ne mogu to da uradim ovako. Ne mogu to da uradim ovako na brzinu.” „A ja ne mogu da čekam. Budem li sačekao još samo malo, uhvatiće me. Moram to da uradim sada. Ako nećeš da mi pomogneš da izvučem Kjaru, moraću to sam da uradim. Neću joj dozvoliti da ide sama.” „To je idiotski plan!” „Izvini, nisam imao vremena da smislim neki bolji. Bilo je dovoljno teško naći one momke na dokovima...” „Nećete pobeći. Šta god da probate, neće vam upaliti.” „Sa tobom...” „Ne. Ne. Pričaću sa Alom. Oprostiće ti, Bazile. Neće ti ništa uraditi. Pošalji svoju ženu da ide sama. Neka ide u Panam. Ostani sa nama. Molim te, Bazile. Preklinjem te. Ne radi ovo. Nemoj.” „Ne mogu. Nemam izbora”, kaže. „Ne mogu da živim bez nje. Bar nemoj ništa da im kažeš, važi?” „Važi.” Tutnjava i zavijanje utihnuše - kao da su odlučili da ipak ne sruše Bioskopsku palatu. „Žao mi je”, kaže. „Palate. Neće ništa ostati, zar ne? I više se nikada nećemo vratiti ovamo.” „Napraviće mesto za predivnu kulu sa hiljadu nivoa”, pobuni se Bazil. „I praktično smo je već učinili besmrtnom: uvek ćemo je se sećati? A mi smo besmrtni!”

Možda bi, da sam mu pomogao da pobegne, sada još uvek bio živ. Brčkao bi se u Tihom okeanu sa svojom Kjarom, igrao fudbal sa njenim sinom, ili se vozio s njima preko Bajkostal Sitija u otvorenom rolerkosteru. Ili bi je možda ostavio i otišao u Južnu Ameriku da se bori za neke pobunjenike, jer se tamo zaljubio u prelepu ćerku vođe revolucije. Ne, nemoguće. Nemoguće! To je nemoguće! Ne bi nigde pobegao. Od njih ne bi imao gde da pobegne. Sve se završilo onako kako je moralo da se završi. U dezintegratoru. Al mi dozvoli da ne prisustvujem pogubljenju.

P O G L AV L J E X X

MORE

Ne znam da li je sada jutro ili veče. Zavese su navučene, ali iza njih nema prozora, samo zid sa jeftinim tapetama. Crvene brojke na brojaču sijaju u mraku, odbrojavajući minute u sobi koje ćemo morati da platimo. Brojač ne prebacuje vreme koje smo ovde proveli u sate, pokazuje samo „1276”; onda se poslednji broj uz kratki kliktaj promeni u „7”. Hiljadu dvesta sedamdeset i sedam minuta sa Aneli, koje sam na kredit kupio u Barseloni. Koliko je to? Mislim da će uskoro biti dvadeset četiri sata. Gađam brojač jastukom. Jastuk zakloni crveno svetlo i ućutka odbrojavanje, prigušivši ga. Evo ti. Sada je mračno i tiho. U sobicama pored nas nema nikoga - cene su ovde kao u Evropi, lokalno stanovništvo koje živi u oskudici ne može da priušti ljubav po ovoj ceni. Ali ja mogu - i mislim da ne znam bolji način da spiskam platu. „Ne možemo zauvek da ostanemo ovde”, kaže mi Aneli. „Zašto nećeš da me slušaš?” „Dođi ovamo”, odgovorim. Dodirnem Aneli: najpre je napeta - njeno telo se prepire sa mnom; onda se, kada je prekrijem usnama, opusti, a njena rešenost da ustane, pokupi se i negde ode (Gde? Zašto?) je prođe. Moji dodiri opuste njen

grč, zaboravi šta je htela pre samo jedan minut i počne da želi ono što ja želim. Biologija ovo ne može da objasni; verovatno je u pitanju fizika: verovatno mikrogravitacija ili magnetizam ili statički elektricitet privlače moja kolena njenim kolenima, moje grudi njenim grudima, moje šake njenim šakama. Moramo svime da se dotaknemo, a prekidanje tog kontakta boli. Fizika nas uči da, ako se atomi različitih tela približe, mogu početi da deluju jedni na druge i dva tela postaju jedno. Ležim na Aneli - usne uz usne, butine uz butine, bradavice uz bradavice i tražim da me pusti unutra. Ona mi se istog trena otvori i gore i dole. Pribivši se jedno uz drugo, zatvorimo krug i zajedno formiramo večnost. I sve je ponovo drugačije - ne kao onaj burni prvi put, ne kao beskonačni, iscrpljujući drugi put. Sada se sjedinjujemo, spajamo. U tami nema obrisa, sve što je od nas ostalo je neprekidno dodirivanje, klizanje, golicanje, milovanje i sve jača žudnja, slepo lizanje i grebanje i ujedanje, trljanje i bol za kojim žudimo. Groznica. Šapat - molećiv, plačan, uzbuđujući. Ne postojimo ona i ja; kriknemo istovremeno, dišemo u istom ritmu, pulsevi nam udaraju usklađeno. Kada napravim neki nezgodan pokret i slučajno se razdvojimo, Aneli se uspaniči: „Ne-ne-ne-ne-ne!” - i brzo mi pomogne da ponovo uđem u nju. Pokuša da mi prstima sasvim obuhvati guzove, da me ugura celog dokle god mogu da uđem, da me zadrži unutra „Ostani unutra!” - a onda, ne dozvoljavajući mi da se više pomeram, ona se opruži i trlja o mene, gurajući unutra na neki čudan, ženski način. Misli da će mi tako biti bliže. A onda joj to više nije dovoljno, želi da se još grublje pribije uz mene, još čvršće i još drskije; pomeri se da me još bolje uhvati, njen prst potraži procep između moje dve polovine natopljen znojem, za početak me mazi, a onda ga iznenada gurne pravo u mene; grčim se - uhvaćen na udici - ali Aneli me iznenada uhvati za potiljak, iznenađujuće snažno pribije moje lice uz svoje i nasmeje se kroz stenjanje. A da je kaznim, ja njoj uradim to isto - ali silovitije, upornije. Ona nečujno krikne. Zgrabim njenu obrijanu glavu i gurnem joj prste u usta. A onda se batrgamo tako, dok nam korenje srasta jedno sa drugim, potpuno nepokretni, grčimo se i hranimo jedno drugom žudnju. I sada je mučim, mučim - dok njen bol konačno ne sagori i mene. Ležimo tako, onesvešćeni ili mrtvi, naši odsečeni udovi razbacani su po crnom polju, noć nam je pokrivač. Klima-uređaj šumi, znoj se hladi i ledi nam istanjenu kožu, otkucaji ovih minuta mog života koje sam platio ne čuju se iza satenskog jastuka u bordelu i shvatim da sam

zaustavio vreme. Aneli me onda uhvati za ruku pa zaspimo i sanjamo da iznova i iznova vodimo ljubav, tvrdoglavo i uzaludno pokušavajući da postanemo jedno biće. Probudi me pulsiranje brojača; kroz očne kapke već vidim svetlucave brojke. Protiv volje otvorim oči. Aneli sedi u krevetu i gleda me. Silueta joj je ocrtana crvenom bojom. Bog će ga znati koliko je još vremena prošlo. „Imam grčeve u stomaku od gladi”, kaže. „Dobro”, kažem, predajući se. „Hajde da prošetamo.” Platim račun - nije važno koliko. Istrčimo napolje. I ponovo idemo držeći se za ruke. Probijamo se između tela - belih, žutih, crnih polunagih ili pokrivenih otmenim odelima svakojake vrste. Kada sam tek stigao u Barselonu, svuda me je progonio vonj ustajalog znoja. Sada je iščezao. Shvatim da gomila ima svoju posebnu aromu, izvučenu iz začina, ulja i ljudskih isparenja. Oštra je, jaka i prodorna, meni nepoznata - u Evropi nije pristojno zaudarati - ali za ovaj miris se ne bi moglo reći da je neprijatan ili loš. Prirodan je, što znači da se na njega navikneš. I ja se brzo navikavam na njega. Za večeru imamo plastičnu koficu prženih kozica i pivo od morskih algi. „U Evropi bi ovakve kozice koštale čitavo bogatstvo!”, kaže Aneli mljackajući, obriše nadlanicom mast koja curi i osmehne se. „Ali ovde košta samo nekoliko penija! Po tvojim standardima, naravno...” „Ovde u tvom gradu je sve jeftino zato što je sve ukradeno”, objasnim usiljeno. „Žive od naše dobrotvorne pomoći, a onda još ukradu sve čega mogu da se dokopaju!” „Zaslužujete to, svi vi bogati skotovi! Sva ta obećanja o divnom životu koja ste davali ljudima, a onda ih zatvorili u septičku jamu!” „Ništa mi nismo obećali!” „Ma nije nego! Samo slušam o: najhumanijem društvu, najpravednijem društvu, besmrtnosti za sve, gde te sreća čeka čim kročiš unutra! Nije ni čudo što se ovde tiskaju ljudi iz celog sveta! Da ne lažete, ti ljudi bi još uvek bili kod kuće!” „Dobro, dobro! Gde si stavila tu kofu? Hoću i ja malo!” Krećući se u jednom smeru, kineska karnevalska povorka probija se kroz neverovatnu gužvu; iznad ljudi lebdi ogroman zmaj od kompozita, pomerajući polako svoju jarko obojenu glavu levo-desno i žmirkajući zelenim očima-svetiljkama; prati ga dronjava gomila, udarajući u

gongove i talambase. U suprotnom smeru, ka karnevalu, probija se pogrebna povorka: pokojnika, umotanog u belo platno, nose na nosiljci, a iza tela korača mula i nariče. Deluje kao da će se dve kolone sudariti - i da će uslediti opšte istrebljenje. Kako uopšte mogu da žive zajedno ovde, u istoj dimenziji? Talambasi prekinu naricanje mule i žena, zmajeva čeljust se prikrada čoveku u čaršavu i samo čekam kad će početi da ga proždire! Onda će ožalošćeni udariti pesnicama na slavljenike! I počeće pokolj... Ali oni se mirno mimoiđu, zmaj ne dotakne pokojnika, gongovi udaraju ritam mulinoj pesmi, Kinezi se naklone Arapima i obe povorke produže dalje - u suprotnim smerovima, probijajući se kroz gužvu, razgalivši one koji su se upravo snuždili zbog leša i podsećajući sve slavljenike kako će se njihovi životi neizbežno završiti. „Hajdemo do mora!”, predloži Aneli. „Do mora?” „Da! Imaju ogromnu luku i šetalište - treba da je vidiš!” Izađemo iz ogromnog hangara i penjemo se, jedva zastajući da predahnemo, do dvadeset i nekog nivoa; odavde se stara, prvobitna Barselona ne vidi, ušuškana u svoju metalnu kutiju. Tu su samo cilindrični stubovi u bojama duge, razmetljiva sreća Evrope bez oblaka, svetionik koji mami brodolomnike iz svih okeana. Mada do luke ima dosta da se ide, više niko ne pokušava da nas opljačka. „Moramo da se klonimo kula”, uputi me Aneli. „A i nije loše znati ko vlada u kom okrugu. Gde su Pakistanci, gde Indijci, Rusi, Kinezi, Senegalci... A još bolje je ako njihove šefove znaš po imenu. Uvek možete da nađete zajednički jezik. Ovde žive normalni ljudi, a ne nekakvi varvari!” „Vaša politika ovde je gora od naše”, kažem joj. „Međunarodni sukobi na svakom kvadratnom metru. Poput nekakvog Vavilona!” „Ne možeš ni da zamisliš!”, kaže, zagrejavši se za tu temu. „Kinezi i Indijci su jedno, ali ima ovde četvrti... U onoj tamo kuli proglasili su nezavisnu Palestinu, a u onoj tamo plavoj postoji asirska četvrt. Jesi li ikada čuo za Asiriju? Nisam ni znala za nju dok nisam slučajno zalutala tamo. Takva zemlja već trista godina ne postoji ni na jednoj mapi sveta - sem ovde u Barsi. Nalazi se tačno ispod Sovjetskog Saveza i odmah iznad Ruskog carstva. Na svakom spratu je po jedna vlada u izgnanstvu. Jedan moj poznanik slagao me je da je video ambasadu Atlantide. Rekao je da je ušao tamo i da su mu zapravo dali vizu i zamenili mu

novac za neke čudne papire!” Pojedemo kozice taman kad stignemo do luke. More zapljuskuje ka nama; obiđemo jarko žutu kulu koja nam zaklanja pogled i ugledamo ga kako se preliva dokle nam pogled seže. Sto metara iznad površine vode uzdiže se šetalište, načičkano mnoštvom tezgi na kojima se prodaju kokain, semenke suncokreta, transseksualne prostitutke, kebabi, narodne nošnje i vatreno oružje. Iza njega je zid koji se uzdiže u nebesa - kompozitne litice gigapolisa. Čudno je videti mesto na kome se kopno završava. I ranije sam bio na moru. Obično izgleda kao pirinčana polja ili venecijanski kanali - celo prekriveno poljoprivrednim platformama. Čitav okean je jedan vrt u kome čovečanstvo gaji svakojake namirnice za ishranu: ovde lososa, tamo mekušce, onamo plankton. Ali preda mnom se sada pruža ogromna pustara. Ovde niko neće podići platforme u moru - lokalne bande bi već prvog dana opljačkale svaku farmu. Uz obalu još ima malih ribarskih čamaca i mnoštvo ribarskih brodića, ali na horizontu nema nikoga. A ovde je i vazduh sasvim drugačiji. Kao da nije vazduh, već helijum. Kada bi napunio pluća sa dva balona ispunjena njim, mogao bi da poletiš. Oteramo neke maloletne mangupe sa razvaljene klupe i sednemo okrenuti ka plavetnilu. Vetrić nas miluje po licu. Sunčevi zraci prže kompozit od koga je izliveno petsto sedamdeset šest kula novog grada. A negde u ovom podrumu živi stari grad, grad koji... „I, kako ti se sviđa Barsa?”, pita Aneli, čkiljeći u sunce. „Pravi pakao, jelda?” Sa obrijanom glavom, izgleda veoma krhko i lomljivo - a i kao da je moja: uostalom, ja sam je učinio ovakvom. ... grad koji bi mogao da bude moj. Naš. Da, moja ideja da nađem posao u rezervatu Fjorentina, da postanem čuvar svojih sećanja na detinjstvo, da dovučem Aneli u taj herbarijum, da se van radnog vremena igramo Adama i Eve - sve su to bili snovi jedne budale. Dan pošto se ne bih pojavio na sazivanju, našli bi me i odvukli nazad pred sud Falange, a onda... Crna dvorana, krug maski, kastracija i dezintegrator: pretvorio bih se u kompost, a moje mesto u odredu zauzeo bi neki početnik; brzo bi ga naučili kako stvari stoje. Ali Barselona... Besmrtni ne mogu da stignu do tamo. Ovde bismo mogli da se krijemo i da nas nikada ne pronađu. Živeo sam u Evropi, vakcinisan

sam protiv starosti, kao i Aneli. Ni starost ni smrt nam ne predstavljaju pretnju. Za početak bismo mogli da živimo u Radžovom stanu... A posle - ko zna? Možda zapravo pronađemo pravi dom i pravi život? Barselona. Kanalizacija. Karneval. Ključa od opasnosti. I života. Sve što treba da uradim jeste da uzmem svoj ranac sa dželatskom opremom i bacim ga u more. Nekoliko sekundi kasnije, pljusnuće u vodu, u instrumentima će doći do kratkog spoja - i ja više neću biti Sedamsto Sedamnaest. Mogu da budem Ežen, ili čak da ostanem Jan. „Barsa?”, ponovim, uživajući u ukusu imena našeg doma. „Barsa!” - Aneli se vragolasto zapilji u mene. „Šta kažeš?” Široka majica leprša na vetru, najpre joj se pripijajući uz telo i ocrtavajući ga, a onda se naduva, zaboravivši na njega. Aneli potišteno gleda u svoje šake umazane uljem. „Slušaj! Imaš kod sebe svoju uniformu. Crna je, zar ne? Na njoj se ništa neće videti. Mogu li da obrišem ruke o nju? Samo jednom! Brzo!” Posegne ka mom rancu - uhvatim je za ruku i odmahnem glavom. Ona frkne i okrene se. Sunce zađe za oblake. Neprijatno mi je. Barselona si ti, Aneli. „U Rusiji imaju neku čudnu bolest. Od nje bolesniku preko grla izraste nekakva membrana i on počne da se davi. Ima sve manje i manje vazduha, dok na kraju ne umre.” „Ne menjaj temu!”, ljutito mi kaže. „Leče je nekom čudnom spravicom”, nastavim. „Srebrnom cevčicom. Membrana ne podnosi srebro. Iscelitelj gurne srebrnu cevčicu pacijentu u grlo i on diše kroz nju dok ne ozdravi.” Aneli me ne prekida. „Ti si moja srebrna cevčica. Sa tobom sam ponovo prodisao.” Osmehne se, lica delom okrenutog od mene, a onda se nagne i poljubi me u usta. Zatim obriše ruke o moje pantalone. „Pravi si pesnik, a?” „Izvini. Lupetam svašta. Ja sam idi...” Ali ona me ponovo poljubi. „Ozdravi. Ne želim da se zadaviš.” „Šta kažeš, da li bismo mogli neko vreme da živimo sa Radžom?” Kažem to kao da pričam uprazno, u more. „Šta je sad ovo, odlučio si da dezertiraš?” Slegnem ramenima. „Ne možeš!”, samouvereno izjavi. „A zašto?”

„Kada se bojiš čak i da umažeš uniformu!” - Aneli cokne. „Misliš da sam obična budala? Imaš slobodnog vremena, pa si počeo da sanjariš. Ali kada te pozovu nazad na posao, samo ćeš da se javiš na dužnost. To tako ide, zar ne?” Ne znam. Ne znam kako to ide. „Želim da budem s tobom.” „Glupe detinjarije” - pljesne me po ramenu. „Klinačke budalaštine.” „Šta?” „Smešan si. To je baš čudno.” Zavučem ruku u ranac i izvadim kombinezon. „Evo”, kažem joj. „Obriši ruke. Molim te.” „Ne moraš da se žrtvuješ”, nasmeje se. „Sakrij ga, dok ti zbog njega nisu smrskali facu. Ljudi su ovde alergični na vašu uniformu.” „Želim da ostanem. U Barseloni. Sa tobom.” „Ne lupetaj, molim te!” „Možemo da živimo sa Radžom”, insistiram. „Možemo ovde da iznajmimo stan... Jedan kutak u sobi... Možda blizu tvoje majke... Naći ću neki posao. Kao izbacivač ili nešto slično... Pa... možda će mi Radž naći nešto, ili ona Hemuova ideja... Nije važno. Samo ne želim da se vratim tamo. Moram da budem s tobom...” Odvratim pogled, gorim, sramota me je, a ne mogu da ućutim. Ona se napuni helijumom. Namršti se. Prekine moje mrmljanje. „Kako ti je puno ime?” „Jan.” „Puno ime. Sa identifikacionim brojem.” Ovo mi teško pada. Osećao sam se manje ogoljeno u javnim kupatilima nalik na one iz koncentracionih logora nego sad, kad moram naglas da izgovorim svoje puno ime - po prvi put posle toliko vremena. Ali moram da budem iskren kada joj se otvaram, ili mi neće verovati, neće verovati u mene. Ovo je test. „Jan. Nahtigal. 2T.” „Nah-te-gal? N-A-H-T-E-G-A-L?” „Sa ’i’, Naht-i-gal. ’Slavuj’ na nemačkom. A postojala je i jedna nacistička divizija pod tim imenom. Dodelili su mi ga kada su me pustili.” „Divno! Baš ti pristaje!” Aneli skoči sa klupe, zavuče ruke u džepove pantalona i krene negde. „Gde ćeš?” Moram da potrčim za njom. „Dugujem ti uslugu”, odgovori. „Želim da ti se odužim.”

Stignem je kod terminala za komunikacije - jarko zelenog, u čvrstom, debelom kućištu kao zaštiti od vandala. Evropa je postavila ovakve terminale u vitrinama nalik na kućice za lutke, kako bi najvispreniji divljaci mogli da se integrišu u zajednički informativni prostor i upoznaju sa lepotom. Običan komunikator ovde je luksuz. „Zahtev za pretragom članova porodice”, kaže Aneli. „Šta to radiš?” „Identifikujte se”, zahteva terminal. „Aneli Valin 21R”, razgovetno izgovori, pre nego što shvatim šta se događa. „Prihvaćeno. Za čije ime želite da podnesete zahtev?” „Nađi roditelje. Za ime Jan Nahtigal 2T.” „Zašto to radiš? Šta to radiš?” Zgrabim je za ruku i odvučem je od terminala. Prožme me jeza, smrači mi se pred očima, srce mi potone poput kamena. „Zašto? Nisam to od tebe tražio! Zašto si dala svoje ime?” „Zahtev se obrađuje.” „Ne možeš da tražiš pod svojim imenom. Zabranjeno ti je da pokušaš da saznaš šta se dogodilo sa tvojim roditeljima. Pomažem ti.” „Zašto? Ne želim da znam šta se dogodilo sa njima! Oni ne postoje. Zašto se izlažeš? Možda shvate da nisi mrtva!” „Ovo je Barselona!” Aneli me pogleda, mršteći se. „Neka samo probaju da me izvuku odavde!” „Jan Nahtigal 2T”, kaže terminal. „Rezultati pretrage: identitet oca nije utvrđen. Majka... Ana...” Trebalo bi da izdam naredbu „Poništi!” - ali jezik mi se zalepio za nepca. Ova prokleta zelena kolona, ovaj grubi vandalski idol, pretvorio se u pravo proročište i Gospod mi se obraća iz ove gomile kompozita. „Greška.” Ekran zatrepće i isključi se, terminal se restartuje. Ali moji neuroni su već srasli sa njegovim mikročipovima, pa sam i ja odsečen. Paralisan, hvatam se ustima za vazduh. „Uradi to ponovo. Već je počeo da ga izgovara!” „Aneli Velin 21R. Zahtev za pretragom članova porodice. Jan Nahtigal 2T.” „Zahtev se obrađuje... Jan Nahtigal 2T. Rezultati pretrage: ime oca nije utvrđeno. Majka... Greška.” A onda dobije još jedan napad, počne bespomoćno da trepće, počne da otkazuje i utone u zaborav.

„Ne razumem. Ne razumem!” - udaram pesnicom o ekran, ali terminal je zamišljen da se izbori čak i sa ljudima poput mene. „Da probamo ponovo...” „Ućuti!” Ona začuti i onda čujem brujanje. Vibriranje. U mom rancu. Poziv. Poziv. Nek ide dođavola, ko god da je! Ma jebi se! Jebi se! Bacim pogled. Erih Šrajer. Lično. Ubacim komunikator nazad u ranac i stanem pred zanemelog zelenog idola, utrnulih pesnica i oguljenih čukljeva, vrat mi je skroz ukočen, glava samo što mi ne pukne, bum-bum-bum... „Jane?” „Hajdemo. Hajdemo odavde!” Na rastanku šutnem terminal čizmom; težak je kao idol sa Uskršnjih ostrva. Dok idemo, komunikator ne prestaje da zvoni, zuji mi u rancu i ne da mi mira, zuji poput insekta, igra mi po živcima. Ne, gospodine senatore. Ne računajte na mene. Šta god da sada želite od mene... Šta? Nisu baš toliko brzo mogli da vas obaveste da Rokamorina devojka, koju sam ubio i ubacio u dezintegrator, šalje zahteve bazi podataka iz Barselone. Nisu to mogli da urade, zar ne? Ko je uopšte ona, kad malo razmislite? Samo jedna dosadna ogrebotina na jednom od milion delova mehanizma koji besprekorno funkcioniše, a koji vi kontrolišete! To samo ja paranoišem - misleći da je Aneli potrebna još nekom osim meni... Komunikator, ta dosadna krntija, ne prestaje da zuji. „Pogledaj!” Aneli zakloni oči od sunca i pokaže uvis. „Ne, ne tamo! Tamo, iza kula! Više!” Velika, debela crna tačka. Pa još jedna. Još jedna. Još jedna. U daljini se čuje duboko, potmulo urlikanje. „Šta je to?” „Turboletači. Prevoz.” Debele cigare sa majušnim krilima. Takvi se ne viđaju često u gradu. Ne crni, već tamnoplavi, sa belim brojevima sa strane. Poznate boje. „Odavde ništa ne vidimo. Hajde da priđemo.” Spuštaju se, jedan za drugim - deset, dvadeset njih - i slete između metalik kula: glomazne trbušaste mašine, sa malim krilima, debele kože i bez očiju. Prepoznajem ih. Policijske jurišne jedinice. Gomila se raziđe.

„Ovo je dovoljno. Nećemo da idemo bliže.” „Zašto su došli ovde?” Komunikator sa presečenim glasnim žicama i dalje doziva sa dna mog ranca, odbijajući da se smiri. Blage vibracije šire se kroz tkaninu, a onda kroz moje telo. Vrata hodnika se otvaraju i iz bremenitih letećih stvorenja izbijaju blistave plave larve, koje odavde deluju malo i obrazuju lanac koji iscrtava jedan, pa onda dvostruki krug. Ima ih na stotine, možda i celih hiljadu. Gomila je kao namagnetisana - privučena strahom i radoznalošću, u početku se izmiče i udaljava, ali onda se zaustavi i počne da se zbija. Iz epicentra se pronese odjek šireći se ka rubovima i treba mu minut da stigne do nas. „Policija. Policija. Policija. Policija.” „Šta se dogodilo? Kakva je ovo operacija?”, pitam odjek. Odjek ponovi moje pitanje i odnese ga negde u središte meteža glava, prebacujući ga iz jednog dijalekta u drugi i posle nekog vremena se vrati sa odgovorom. „Kažu da to predsednik Panama dolazi da nas poseti. Mendez. A sa njim je naš evropski predsednik.” „Šta? Zašto?” „Pogledaj u vestima”, kaže mi Aneli. Moram da izvadim komunikator i odbijem Šrajerov poziv kako bih poslušao poslednje vesti. „Gospodin Mendez izrazio je želju da poseti grad Barselonu tokom pregovora sa Salvadorom Karvaljom, predsednikom Ujedinjene Evrope. Zahtev je podnet kao odgovor na primedbu predsednika Karvalja u vezi sa humanošću mera za kontrolu granice takozvanog Zida od trideset metara, koji deli Panameriku od južnoameričkog kontinenta...” „O čemu to pričaju?” pita Tuareg kože tamne poput dimljenog mesa, sa kovrdžavom sedom bradom, gledajući u mene. „Samo želi da nam natrlja nos u naša sopstvena govna. Prijateljska poseta”, objasnim. „Karvaljo mu prebacuje zbog pokolja duž zida, a Mendez mu na to kaže: ’Hajde da odletimo do Barselone, brate, i pogledamo šta se događa tebi pred nosom.’” „Tja! Kažu da će Mendez dobro da ispreskače ovog našeg!”, prenosi Tuareg svima uz koje se tiska. „To je šansa!” Aneli deluje zadovoljno.

„Šansa?” „Šta obično vidiš u vestima kada pričaju o Barsi? Pucnjavu, plantaže čarobnih gljiva, tunele koje su prokopali krijumčari koji pokušavaju da se dokopaju vaše dragocene vode! A sve ostalo kao da i ne postoji! A ovo je ipak zemlja sveopšte sreće!” „I misliš da će sada, posebno zbog Mendeza, svi kanali pohitati da uzdižu vašu blaženu oazu u nebesa? Ne budi smešna!” „Mislim da Mendez u jednom danu može da promeni ono na šta evropske matore drtine već sto godina zatvaraju oči! Činjenicu da ne postoji Ujedinjena Evropa! Da postoji zatvor za one koji su osuđeni da umru, a sa druge strane taj vaš usrani Olimp. Da je ta trula jednakost kojom stalno mašu pred kamerama samo najobičnije sranje. Eto čime im treba natrljati noseve, a ne time da ljudi ovde prelaze ulicu na crveno svetlo!” „Nema ništa od toga”, samouvereno joj kažem. „Neće mu dozvoliti da napravi ni korak. Vidi koliko ima policije.” Popnemo se na pokretnu traku koja nam visi nad glavama i uguramo se između Pakistanaca koji prodaju sve i svašta; ovde smo poput životinja na pojilu, nemamo vremena da se setimo svoje borbe. Sa pokretne trake imamo bolji pogled na trg sa pet stotina kula: plavi krug se širi ka spolja, dodirujući se sa mnoštvom ljudi, sa lakoćom ga sabijajući i potiskujući. Nove mašine sleću na prazan prostor u sredini i iz njih nagrnu mali plastični vojnici, postrojavaju se i stapaju u lanac, koji se sve više i više širi kako mu se pripajaju nove karike. „Ipak neće imati dovoljno sile da sruše celu Barsu”, tvrdoglavo kaže Aneli. „Ne znaš ti Beringa.” Desetak turboletača lebdi nad Barselonom. Sa razglasa opominju građane da ostanu u kućama. „Ovo je naš dom!”, prodere se neko iz gomile. „Gubite se odavde!” Odjek tutnjave turbina preplavi grad snova, zaglušivši ga, a natmureni stanari nebodera-igračaka izmile iz svih pukotina. Prljave rečice ulivaju se u uzburkano mrko more u čijem središtu je plavo obrubljen komad zemlje. Ali stanovnici sirotinjskih četvrti ne veru se ovamo kako bi se sudarili sa policijom. Za sada je onaj što se prodrao usamljen. Prilaze ćutljivim policajcima kao što su južnoamerički Indijanci prilazili konkistadorima u oklopima po njihovom iskrcavanju sa ogromnih galija sa belim jedrima - iz radoznalosti.

Televizijski dronovi nadleću gomilu, a reporteri trčkaraju iza dvostrukog kruga, ne usuđujući se da zađu među ljude, fotografišući ih iza širokih plavih leđa i okruglih šlemova bez sjaja. „Tamo! Eno njegovog letača!” More se uzburka kada se njim pronese talas podignutih ruku. Veličanstvena bela letelica ukaže se iza blistavih kula, u pratnji malih turboletača kojima je lako manevrisati. „Bog te mazo!”, ljudi se sa divljenjem sašaptavaju na tri stotine jezika. A nije ni čudo. Ovako veličanstvene ptice nikada se ranije nisu pojavile ovde. Beli vazduhoplov zaustavi se u vazduhu, a onda se polako spusti u samo središte prostora koji je za njega raščišćen. Vrata se otvore, stepenice se izvuku i predsednik Panama mahne svojom mršavom rukom mrkoj, uzbuđenoj gomili. Ne vidimo oko njega čak ni ljude iz obezbeđenja - tu su samo novinari, novinari i još novinara. Iza njega se na stepenicama pojavi još jedna prilika - verovatno naš Karvaljo. Pomoćnici se rastrče na tlu, jedan kamerman uperi kameru u Mendeza - i iznenada se njegova projekcija, istkana od vazduha i laserskih zraka, pojavi iznad gomile koja stoji iza kordona policije. Ogromna trodimenzionalna bista - glava i ramena. Mendez nas zaslepi osmehom i zagrmi iz zvučnika koji vise iznad gomile. „Prijatelji! Hvala što ste mi dozvolili da vas posetim!” Pakistanci razmene poglede, počešu se po čekinjama i nameste zakrivljene noževe koji im vise o pojasevima. „Kada me moji evropski prijatelji pozovu u posetu, obično vidim samo London ili Pariz. Ali ja sam nespokojan, radoznao čovek. Hajde da vidimo nešto novo, pitao sam ih. Hajde da svratimo do Barselone! Ali moj prijatelj Salvador je iz nekog razloga pokušao da me odvrati od toga. ’Nemaš šta da radiš u Barseloni’ rekao mi je. Da li se slažete sa tim?” „Taj Karvaljo je jebeni smutljivac!”, progunđa jedan Pakistanac sa turbanom. „Ali ja sam želeo da provedem neko vreme ovde. Da vas upoznam. Zato, ako mislite da ću da ostanem ovde na rampi, onda me ne poznajete!” I Mendez krene niz stepenice. „Hrabar čovek, jebem li ga”, kaže jednooki Pakistanac sa nabreklim džepom, izduvavši nos na zemlju.

Druga prilika je prikovana za rampu. Karvalju se ne žuri da uđe među tigrove u kavezu. Kamere prate predsednika u kadru dok silazi ka ljudima. Kada se spusti na zemlju, Mendez izvede čitavu predstavu i priđe policijskim odbrambenim redovima. Novinari savladaju svoj strah i prišunjaju se za njim. Čudo: ljudsko more se razdvaja pred luđakom a on, kao Mojsije, korača po suvom tlu. „Verovatno znate da moj prijatelj Salvador i ja imamo različito mišljenje o tome kako se treba odnositi prema besmrtnosti. Ja sam republikanac, stari konzervativac. Besmrtnost, pitate me? Sjajna stvar! Ali, da li je išta zaista važnije od porodice? Ljubavi prema deci? Prilike da ih odgajate, naučite svemu, cupkate na kolenima? Poštovanja prema roditeljima koji su te doneli na ovaj svet?” Gomila nerazgovetno zagrmi, ali ja slušam Mendeza samo sa pola uva, u glavi mi je nešto drugo. Želim da nađem drugi terminal za informacije i da pošaljem novi zahtev o sudbini i boravištu moje majke, koja se zove Ana. Da proverim sto hiljada jebenih zelenih terminala dok ne nađem onaj koji radi. Ana? Ne sećam se. Ali kako bih se i sećao? Bila je samo mamica. „Čovek je usamljen!” izjavi Mendez. „A mi u Panamerici mislimo da nema ničeg goreg od usamljenosti. A ko nam je bliži od naših roditelja i dece, braće i sestara? Samo se sa njima zaista osećamo dobro. Sa njima i sa supružnicima koje volimo. Svi kažu da se političari poigravaju sa životima ljudi - ali ja sam jednostavan čovek i iskreno verujem samo u jednostavne stvari poput ovoga! Da! Život mi ne pada teško, jer verujem u razumljive stvari. Ali Panamerika je zemlja koja pruža mnogo mogućnosti. Mi smo slobodni ljudi i uče nas da poštujemo ljude koji ne razmišljaju kao mi!” Vest o Mendezovoj poseti verovatno je već stigla do najudaljenijih i najmračnijih delova obe Barselone, kako one unutrašnje tako i one spoljašnje. Vlada neverovatna vreva - ne vidim joj kraja. Ljudi ništa ne govore, samo slušaju. „Da, besmrtnost košta. Da, ne može svako da je priušti. To je tačno. I Panamerika je prenaseljena. Ali naša zemlja nije zemlja u kojoj su svi jednaki, to je zemlja u kojoj svi imaju jednake mogućnosti. Svako može da zaradi novac za kvotu.” Iznenada, 3D projekcija, ogromna kopija predsednika koji govori, namreška se i zatreperi; na jedan trenutak kroz nju se nazre nešto drugo - ali Mendezovo lice se odmah vrati. Izgleda da sam govornik nije

ništa primetio. „Ali ovde u Evropi za naš sistem kažu da je otimački. Da, moj prijatelj Salvador to kaže! I ja mu ne protivrečim: učili su nas da poštujemo drugačija mišljenja. Salvador kaže da je evropski sistem mnogo pravedniji, zato što se zasniva na stvarnoj jednakosti. Ovde su svi jednaki, kaže Salvador i svi su rođeni sa pravom na besmrtnost!” Aneli se vrpolji. Ljudi se uskomešaju: nejasno brbljanje prerasta u grmljavinu. Mendezove reči prevode na tri stotine jezika, sused objašnjava susedu i vazduh postaje zagušljiv, kao pred oluju. Osećam na koži elektricitet koji se skuplja u atmosferi i kao da naslućujem pražnjenja koja će uslediti. Ali Mendeza, malu burnicu, to kao da samo ohrabri. „Ovde u Barseloni žive jednostavni ljudi. Ljudi poput mene! Ljudi koji veruju u jednostavne, razumljive stvari. Ja vas poštujem. Vi ste odabrali pravu jednakost. Vi ste odabrali besmrtnost. Evropa vam je daje. Imate pravo na to i vi ste srećni ljudi! Zar nije tako, Salvadore?” Konačno shvatim šta on radi. Šrajer je bio u pravu što je bio obazriv uvezi s njim. Kamere se pomere na predsednika Karvalja - crvenog u licu, znojavog, besnog. „Ja...”, zausti Karvaljo, ali onda se slika ponovo prekine. Karvaljo se rastoči i umesto njega se pojavi neki drugi čovek, koji stoji pored svetlucavog žutog zida. Čovekovo lice je istovremeno i poznato i nepoznato. Ali Aneli ga prepozna i pokrije rukom usta. „Voleo sam jednu devojku”, žalosnim glasom kaže čovek. „I ona je volela mene. Zvao sam je svojom ženom, a ona je mene zvala svojim mužem. To je jednostavna i razumljiva stvar, gospodine Mendeze. Baš onakva kakve vi volite.” „Šta? Ko?” zagalami gomila. „Moja devojka je zatrudnela. Može li išta biti razumljivije od toga? Ali nije mi rekla za to. Nije imala vremena. Kada je našem budućem detetu bilo nekoliko nedelja, razbojnici su nam provalili u kuću. Čuli ste za njih. U Evropi razbojnici rade pod zaštitom države. Ovde ih zovu Besmrtnima.” Gomila zaurla - jedan urlik na mnogo jezika. Pogledam u Aneli - i zgrabim je za ruku. „Aneli! Slušaj...” „Ti razbojnici su došli noću. Rekli su nam da smo prekršili zakon o Izboru. Zakon koji primorava roditelje da ubiju svoje nerođeno dete -

ili da izvrše samoubistvo.” „On je negde blizu”, zbunjeno progunđa Pakistanac sa turbanom. „To je Omega-Teta, žuta kula!” Mendezovi pomoćnici, koji su postavili projektor, konačno prekinu sliku, ali Rokamora nastavi da emituje sa deset policijskih turboletača koji lebde iznad prljavog mora. Zvuk nadire odasvud i niotkud, kao da se sama nebesa obraćaju ljudima. „Po ovom zakonu, mogu da je prisile da abortira ili da joj daju injekciju koja će je pretvoriti u staricu i uništiti je. Taj zakon su napisali zlikovci. Ali Besmrtnima je on bio previše blag. Oni su se za to postarali na svoj način. Silovali su i ubili moju ženu. Ja sam nekim čudom pobegao.” „Dole Karvaljo!” zaskiči neka žena, a na nju se odmah nadoveže prodorni bas. „Dole Karvaljo! Dole!” „Aneli? Aneli!” „Nekim čudom, kažem. Čudom!” Zvučnici se jedan po jedan isključuju, ali još ne mogu sasvim da ućutkaju Rokamoru. „I proklinjao sam sebe zato što sam još uvek živ! Trebalo je da umrem tamo. Da umrem kako bi moja Aneli ostala nepovređena. Trebalo je da umrem, ali nisam. Pokušao sam da nađem zajednički jezik sa tim ubicama, da doprem do njih. Najzad, u Evropi smo! Ovde je zakon neprikosnoven!” Ljudi ne mogu da čuju šta na to odgovori Mendez, šta Karvaljo prigovori; inženjeri su bespomoćni, Rokamora je uzurpirao njihovu tehnologiju - hakovao ju je i prisvojio. „Žao mi je”, ona gotovo nečujno prošapće, a ruka joj isklizne iz moje. „Aneli, ne veruj mu!” - ali ona se stopi sa gomilom, kao kad voda natapa pesak. „Dole Karvaljo! Dole! Dole!” „A to nije sve. Jednakost ne postoji, gospodine Mendeze. To je mit. Propaganda. Barselona je pre mnogo godina odsečena od evropskog sistema za snabdevanje vodom. Ljudi koji ovde žive ne mogu da uđu u pravu Evropu, iako im je obećano utočište.” „Dole Bering!” „DOLE PARTIJA BESMRTNOSTI!” „Aneli! Aneli, vrati se! Preklinjem te! Molim te! Gde si?” Svi zvučnici sem jednog utihnu: poslednji turboletač, u kome posada jednostavno ne može da se izbori sa svojom hakovanom opremom, udaljio se - ali odjek prenosi Rokamorine reči do svih

prisutnih. „Mitovi su potrebni kako bi se prikrio svirepi sistem, gospodine Mendeze. I ranije sam se borio protiv njega, čak i pre... zovem se Rokamora, ljudi me znaju! Posvetio sam ceo život ovoj borbi. Nisam joj rekao ko sam. Hteo sam da je zaštitim. Ali oni su ipak kaznili moju Aneli - zbog mene. A sada... Kad bih samo mogao da je vratim... Odustao bih od svega. Ali ubili su je. Nisu mi ništa drugo ostavili. Dole Partija besmrtnosti! Dole lažovi!” „DOLE PARTIJA BESMRTNOSTI! DOLE KARVALJO! DOOOLE!” „Aneli? Aneli!” Obuzme me strah - nikada je neću naći u ovoj gužvi, u ovom gradu, u ovom životu. Istovremeno mi je i vruće i hladno, čelo mi je mokro, u oči mi se sliva kiselina: oduzeli su mi moju srebrnu cevčicu i prljava membrana raste, zatvara se, začepljujući mi grlo; mislio sam da sam izlečen, ali ispostavilo se da sam samo disao kroz nju, kroz moju Aneli. A onda se pokrene lančana reakcija. Milion, dva, tri miliona grla kliču uglas; a ti ljudi se odjednom osete previše pritisnutim svojom mržnjom. Gomila se uzbudi, širi, preliva i sa neverovatnom lakoćom proguta Mendeza, zajedno sa njegovim ogromnim telohraniteljima; dvostruki policijski kordon pukne kao mehur i cunami preplavi turboletače koji tako oholo stoje na tuđoj zemlji, ispuni ih do pucanja, razbije i izvitoperi. Plavi policijski šlemovi u početku poskakuju kroz potoke blata, a onda ih odnesu, odvuku i poplave. Sekund pre nego što je prekasno da se išta spase, ohola bela letelica sune uvis žurno vibrirajući, nagne se u jednu stranu i jedva uspe da se uspravi; turboletači koji su uzleteli prskaju gomilu suzavcem, ali ovi ljudi su već lili suze i to na njih nema nikakvog efekta. U ovom metežu više nikada nikoga i ništa neću naći. „Aneli!”, vičem, cepajući grlo. „Aneli!” Rokamora viče iz svog turboletača, dok ga konačno ne ućutkaju.

P O G L AV L J E X X I

ČISTILIŠTE

Aneliiiii!”

„

Ispred sebe u gomili vidim obrijanu žensku glavu. Probijam se kroz tela, laktajući se i odgurujući ih u stranu, gazeći po nogama, prelazeći preko oborenih; neko me odozdo uhvati za pantalone i čizme, posrnem i umalo padnem. Ne, ovi ljudi nisu more, ovi ljudi su lava. Barselona se probudila i provalila, čepa se, a kroz pukotine nadire mržnja, ugrejana do tačke usijanja, u stanju da progori kroz zemlju i istopi našu kompozitnu državu. Probijam se kroz ključali kamen, a grlo mi se steže u čeličnom stisku straha. Moram da stignem do nje, eno je, samo deset koraka dalje! Neka gomila sala neće da se pomeri, zaklanja mi Aneli - gurnem ga u stomak. Onda odgurnem u stranu neku staricu i preskočim nekog koga su izgazili a on, čak i dok umire, i dalje urla: „Dole svi oni!” Ovde nema tri, već pet miliona ljudi. Svi oni ljudi koji su čekali u svojim jazbinama, u svojim kavezima od armaturnih šipki, nadiru napolje, iznenada su se setili da njihovi kavezi nisu zaključani. I svi ti milioni izgubili su razum, zaboravili su na sebe i pripijaju se jedni uz druge da obrazuju jedno, ogromno čudovište, hraneći ga svojim telima i dušama, a ono se širi, uzdiže, nadima, dozivajući sve više i više ljudi iz

njihovih pukotina, rastući kako mu se oni priključuju i ričući toliko glasno da se svet trese. „DOLE SVI ONI!” „Aneliii!” Lice zgrčeno od mržnje: to nije ona! Nije čak ni neka mlada žena, već neki tip nežne građe sa počupanim obrvama. Čudovište je isisalo perverznjaka koji je živeo u ovoj bednoj ljušturi bez obrva i naguralo sopstveno biće u njegovu kožu. I sad njegovo sitno telo urliče dubokim basom koji prethodni stanar nikad ne bi mogao da proizvede. „Dole svi oni!” Snažno ga klepim - pristojan, ali kratak udarac; ovde nemam mesta da zamahnem. On ništa ne oseća, ništa ne razume. Okrenem glavu i udaljim se, krećući se nikuda, urličući sa čudovištem - jedan protiv pedeset miliona iscerenih glava. Ponovo imam onaj osećaj kao da se gušim - strah od gomile. Trebalo bi da sakrijem glavu između kolena, pretvorim se u čauru i zakukam, ali ja mlatim oko sebe, pritisnut ramenima, stomacima, izbezumljenim pogledima i pretražujem, pretražujem među licima. Svi kliču, udaraju nogama o zemlju, lupaju o tiganje i zvižde u zviždaljke. Glava mi je kao ekspres-lonac, zaboravljen na šporetu. Pred očima mi se mreška beskonačni pokretni mozaik. Jedno od tih lica je njeno, moje šanse su jedan u pedeset miliona. „Aneli!” Ispljunut sam na majušni raščišćeni deo gde linčuju uhvaćene policajce. Iz njihovih plavih ljuštura izvlače živa, meka tela i komadaju ih uz zvuke krckanja i drobljenja, a oni urlaju od straha i zastrašujućeg bola okrenem se od njih i dam se u trk, dalje odatle. Ali moja sopstvena smrt mi stoji na ramenima - sa Apolonovim ravnodušnim licem koje ima rupe umesto očiju - nosim je svuda sa sobom u svom rancu. Ako iko posumnja u mene, čudovište će me progutati dok trepneš, kao što je proždralo hiljadu policajaca i gizdavog predsednika supersile koja ga je prizvala. Samo što ja ne razmišljam o tome. Moram da te nađem, Aneli. Zašto si me ostavila, zašto si me tako lako ostavila? Nisam poslušao Šrajera, prekršio sam naređenja, popišao sam se na naš sveti Kodeks, nisam mogao da te ubijem, sakrio sam te u svom domu, izgubio sam glavu, viđao sam te u svim svojim snovima, nisam te kresnuo kada si bila nadrogirana i nudila mi se, jer nisam želeo da te jebem već da vodim

ljubav sa tobom. Protivno svim zabranama, video sam se sa tobom dva, tri puta, sanjao sam o tome da živim sa tobom - kamo sreće! - i pomislio kako će me zbog toga kastrirati i živog ubaciti u dezintegrator za otpad! Kako si mogla da me ostaviš samog ovde? Neću moći da živim bez tebe! Čuješ li? Nose me negde. Izgubio sam se među ljudima. Propadnem u nečiju jazbinu i nađem se u nekakvim hodnicima, ili domovima; oni upiru u mene prljave, debele prste, dovikujući mi nešto na jeziku koji ne razumem - sedokosi, sa čupavim loknama, ćelavi, kosooki, tamne kože ili crvenokosi - viču nešto na jeziku koji ne razumem, a ja im dovikujem, odgurnem ih i pobegnem - i vratim se tamo odakle sam bežao. Dajte mi vazduha. Ne. Ne. Grešim. Ovo nije u redu. Nisi ti kriva. Nije ona kriva. Za sve je kriv Rokamora. Taj lažov. Taj manipulator, ta kukavica. Moram da nađem Aneli da joj kažem celu istinu o tom skotu. Da joj ispričam kako je spasao sopstvenu glavu, ostavivši je Besmrtnima da se oni zabave njom. Kako ju je Petsto Tri udarao pesnicom - a Rokamora je iskoristio njeno urlanje da mu skrene pažnju i izvuče pištolj. Ta bitanga nije oklevala ni sekund da nam preda svoje buduće dete - dete koje sada tako ožalošćeno oplakuje. A čak i kada je u ruci držao pištolj, ni na trenutak nije pomislio da pokuša da oslobodi Aneli. On laže, Aneli, ni zbog čega se ne kaje, pokvaren je do srži, on ne zna kako da se pokaje! Naći ću te, ispričaću ti ovo i ti ćeš razumeti. Saslušaćeš me. Hoćeš. Saslušaćeš me. Isečenih obraza punih ožiljaka, sa razmazanim karminom, krivih zuba, sa brkovima, podvaljcima, upalih očiju, sa trostrukim podbratkom, ogromnim, punim afričkim usnama - prebirem kroz njih, ta lica stranaca, tražeći među njima jedno lice, tražeći spasenje. U glavi mi je nekakva gusta izmaglica, odlučim da moram da se popnem na jednu od obojenih kula, jer ću sa visine sigurno ugledati Aneli! Zato se uzverem uz spiralne stepenice, kupajući se u znoju, nivo po nivo, dok noge ne počnu da mi gore, idem ka vrhu, ali imam snage da pređem samo polovinu puta. Skljokam se uz prozirni zid, pluća samo što mi ne eksplodiraju, majica mi se slepila uz telo. Žmirkam, pridržavajući se za rukohvat da ne padnem. Pogledam dole. Od Mediteranskog mora do staklenog zida, nema više mesta ni za

jednog jedinog čoveka, svaki pedalj je zauzet. Krvavo crvene zastave barjaci Partije života - lepršaju u vazduhu, na brzinu iscrtani barjaci njišu se tamo-amo: ljudi zahtevaju pravdu, zahtevaju našu vodu, zahtevaju besmrtnost za sve. Puščane cevi, bejzbol palice i drvene toljage štrče poput žaoka insekata. Ne, to nisu bubašvabe ili mravi; ovdašnje stanovništvo su ose, otrovne ose, a Mendez i Rokamora su uznemirili gnezdo. Mislio sam da su se stanovnici Barselone pomirili sa smrću, da im ne treba naš usrani Olimp i da ne buneći se prihvataju svoju sudbinu, da ih je kratki život naučio da uživaju u svakom trenutku. Mislio sam da su spremni da ukradu besmrtnost, da je prodaju na crnom tržištu - ali ne i da išta rizikuju zbog nje. Ali nije tako. Jednostavno su nas mrzeli pojedinačno, svaki ponaosob i na svoj način; njihova mržnja nas je ponekad grejala, a ponekad opekla - efekat je bio ravnomeran i raštrkan, poput podnevnog sunca. Ali Mendez je sakupio milion zraka u jedan snop, prelamajući ih kroz svoj govor, a onda mu je Rokamora preoteo sočivo iz ruke i sada želi da zapali svet. Nešto mi zapišti u rancu. Isključio sam zvuk! Šta je ovo? Zaklonim se od stepeništa i prozora i izvadim ga - ipak je komunikator. Ekran pulsira jarko crveno. Uzbuna. Ovde niko ne može da me vidi, kula se ispraznila, poslednji stanari su se sjurili pored mene uz glasne povike, preskačući po tri stepenika. Primaknem komunikator. Na njemu trepće obaveštenje: „OPŠTA MOBILIZACIJA!” - prvi put otkako pamtim. Otvorim ga: svim Besmrtnima je naloženo da se odmah upute do granica okruga Barselona. Potpisao ga je lično Bering. Svi. To znači i ja. Još jednom glupavo pročitam poruku. U Falangi postoji petsto odreda. Sto puta petsto. Pedeset hiljada Besmrtnih. Nikada ih nisam video sve na okupu - zato što se nikada ranije nisu okupili. Šta će se dogoditi? Krstaški pohod protiv pobunjenika? Pokušam da pročitam vesti - ali baš u tom trenutku komunikator izgubi mrežu i veza se prekine. Napolju nešto zatutnji. Eksplozija? Ne. Ne još. Kroz panoramski prozor ugledam tri vojna lovačka aviona, crna, sa nebeskoplavim donjim stranama trupova, kako lete tik iznad kula. Gledam ih kako se okreću iznad mora i vraćaju u Evropu. A sa kontinenta ka njima lete druga tri aviona. Tutnjavu proizvode lovci dok

na minimalnoj visini probijaju zvučni zid. Gomila je nalik na more lica varvari su podigli glave i utihnuli. Izviđaju? Malo verovatno - svakako vide sve sa satelita... Uzalud pokušavam da ponovo uhvatim mrežu - izgleda da je veza prekinuta. Na napuštenim nivoima zgrade informacioni terminali su upali u komu. Dodirnem njihove ekrane i na njima blesne čudna, šarena slika. Dobro je što nisam epileptičar - od nečeg ovakvog bih mogao da dobijem napad. Pretražujem pećine od kompozita, čiji su zidovi prekriveni crtežima. Hoću da vidim da li neko možda ima komunikator od drugog provajdera. Ali sve je napušteno. Posle još nekoliko minuta, svetla se pogase u celoj kuli. A verovatno i u svim ostalim. Barselona je odsečena od sveta. Shvatim da će izvesti juriš na grad. Moram da nađem Aneli pre nego što pedeset hiljada Besmrtnih umaršira u Barselonu: samo što nije počelo krvoproliće kakvo Evropa nije videla još od Ratova prokletih. Moram da je izvučem iz ovog meteža, da je vratim, da bar razgovaram sa njom! U pitanju su minuti. Ako sada ne nađem Aneli, mogao bih zauvek da je izgubim. Aneli, Aneli, Aneli, zar ti nisam rekao da želim da budem sa tobom, zar ti nisam rekao svoje pravo ime? U svojim snovima sam dezertirao, gotovo odlučio da uradim ono što sam Devetsto Šestici zabranio da uradi! Zašto mi nisi verovala? Zašto si verovala teroristi, prevarantu, klovnu, a nisi verovala meni? Kako te je taj nitkov zarobio? Šta on radi bolje od mene? Tuca se? Brine o tebi? Čuva te? Pisala si mu, Aneli, zar ne? Zvala si ga! Rekao je da se već pomirio sa tvojom smrću i ožalio te - a njegov komunikator je prepun tvojih poruka! Znao je da si živa, da ga čekaš, da pokušavaš da se vidiš sa njim! Ali onda izvede ovu jebenu predstavu, izjavi da te voli pred svim tim dobrim ljudima - a ti se istog trena rastopiš i pohitaš nazad toj bitangi! Gde je bio pre toga, a? Gde? Zašto nije odgovorio? Zašto nije poslao ovamo svoje tipove sa transplantovanim licima, da te spasu od mene? Šta je čekao?

Zato što mu više nisi potrebna, Aneli! Ne trebaš mu živa! Pogledaj samo kakvu je tragediju odglumio! Kako je kupio pedeset miliona bajoneta pričom o tome kako su te silovali i ubili! Prodao te je i to kako! San svakog podvodača! Đavo, eto kako je Erih Šrajer nazvao Rokamoru. Đavo. Tada sam mislio da je previše dramatičan. Više ne mislim tako. Koliku moć treba da imaš nad nekim, ako je dovoljno da samo pucneš prstima da bi ga naterao da ti dotrči, nakon što si ga izdao i ismejao? I plašim se za nju. Šta će se dogoditi sa Aneli kada mu se vrati? Konačno, Rokamora je već ispričao gradu priču sa tužnim krajem. Aneli i Rokamora su dvoje mučenika. Stanovnici Barselone se prepoznaju u njihovoj patnji. Njihov ustanak počinje tamo gde se Anelin život završava. Pogledam u grimizne barjake iznad milionske gomile. Ovaj kraj je Rokamorin početak. Ako ga Aneli nađe, Rokamora će je poljubiti, a onda će jedan od tipova sa tuđom kožom iskriviti devojci ruke iza leđa, a drugi će joj staviti plastičnu kesu preko glave i sesti joj na noge da se ne bi previše trzala. I sve će biti gotovo kroz samo par minuta. Rokamora će se verovatno okrenuti da ne gleda. Veoma je osetljiv. Ponovo potrčim, kliznuvši niz stepenice, pipajući nađem izlaz i uronim u ključalu lavu; ponovo stegnem glavu rukama, jer mi se toliko vrti da imam osećaj da će otpasti. Rokamora mami Aneli u klopku. Ona je u opasnosti. Moja Aneli je u opasnosti. Rastrčim se, tražim među ljudima, hvatam, odbacujem, padam, pa ponovo ustajem... Dok sam bio sa Aneli, Barselona mi je delovala razumljivo, počeo sam da je osećam; ali sada lokalno stanovništvo zuri u mene kao da sam ponovo stranac i ne znam više na koju stranu idem, ne prepoznajem mesta pored kojih sam upravo prošao - pa ih ponovo prečešljavam. Ne mogu da razaberem šta urlaju, ne mogu da pročitam reci na plakatima. Aneli me je napustila, a sada me napušta i Barselona... „Aneli!” Smiri se. Moram da se smirim, moram da povratim dah. Da se sakrijem od svih i dođem do daha.

Nađem napušteni kiosk sa kiselom vodom. Zaključam se u njemu, sednem na pod i setim se kako smo, samo trenutak ranije, ovu kiselu vodu mešali sa vermutom. Kiosk se njiše pod naletom talasa ljudi, svakog časa će ga zdrobiti kao ljusku jajeta. Zatvorim oči i preda mnom zaigraju lica, lica, lica, lica stranaca. Osetim iznenadni poriv da se ispovraćam, usta mi se napune slankastom pljuvačkom. Ne mogu da izdržim i izbljujem se u uglu. I tada priznam sebi da ne mogu da je nađem. Mogu sto godina da proveravam svakog u ovom prokletom gradu, a kada konačno budem našao Aneli, neću je čak ni prepoznati jer će mi do tada lica stranaca toliko nagristi mrežnjače da ću oslepeti. Sednem na pod pored svoje povraćke, obgrlivši kolena, usredsređeno zurim u etiketu na flaši kisele vode, setivši se kako se Aneli čudno mrštila dok je srkala razblaženi vermut kroz slamku. Ne znam koliko vremena prođe - talasi gomile me uljuljkuju i spavam otvorenih očiju. Probudi me ushićeni urlik. „Ro-ka-mo-ra!”, čujem odnekud. „Ro-ka-mo-ra!”, priključe im se drugi iz drugog smera. „RO-KA-MO-RA!” Drhtavim prstima otkačim osigurač. Odmah ga ugledam. Projekcija u daljini. Rokamora okružen divljim bradatim ljudima slomljenih noseva, sa mašinkama prebačenim preko ramena. Pred njima stoji Mendez. Prebledeo kao kreč, živ. Nekim čudom uspeli su da ga izvuku ispod đonova i potpetica i otresu prašinu sa njega i sada ga predstavljaju - ne pred pobunjenicima, već pred pedeset hiljada Besmrtnih i ljudi koji ih šalju ovamo. To mora da je onaj isti projektor koji su pre nekoliko sati postavili Mendezovi pomoćnici. Nezavistan je - na kraju krajeva, ovde nigde nema struje - a sunce već zalazi, uskoro će biti mrkli mrak. „Ro-ka-mo-ra! Ro-ka-mo-ra! Ro-ka-mo-ra!” „Zahtevamo pregovore”, kaže Rokamora, gledajući me pravo u oči. „Dosta je bilo krvi! Ovde žive ljudi, a ne stoka! Tražimo samo da se prema nama odnosite kao prema ljudskim bićima!” „RO-KA-MO-RA!” „Zaslužujemo život! Želimo da odgajamo svoju decu!” „ROKAAAMOOORAAA!!!”, viče gomila, zaglušujući ga. „Želimo da ostanemo ljudi - i da ostanemo živi!” „SMRT EVROPI!!!”

Misli da može da ih kontroliše. Ali ne, njegova glava je samo pridodata na onih preostalih pedeset milion glava ovog čudovišta. On je ovde. Definitivno je ovde, prekasno shvatim. Nedaleko odavde. I svi stanovnici grada znaju gde, a zna i Aneli. Ne mogu da nađem Aneli, ali mogu da nađem Rokamoru. A onda ću doći i do nje. Iskobeljam se iz svog brodića i uronim među ljude. Osluškujem rastrojeno odjek gomile, koji me izvesti da se na moru mogu videti ogromni brodovi, kakvi ovde nikada ranije nisu viđeni, čitav horizont je crn; da svi iščekuju napad i da su svi spremni da se bore do samog kraja; da su Rokamora i taoci na dnu, pod platformom, u utvrđenju nekih lokalnih kraljeva droge, navodno na trgu Katalonija, ispod kule Omega-Omega, ili tako nešto; da je opkoljen stotinama boraca, od kojih su polovina pakistanski fundamentalisti a druga polovina Siki; da postavljaju barikade na prilaze, da je tamo apsolutno nemoguće ući. Kažu i da je odvratni Bering poslao ovamo pola miliona naoružanih Besmrtnih i naredio im da ubijaju; kažu da će Barselonu bombardovati napalmom - ali koga god da pitate, niko se ne plaši, svi su spremni da umru. I tačno je: lovački avioni proleću nebom u sumrak poput senki, parajući uši svojom grmljavinom, uvežbavajući za bombardovanje. I bilo bi pošteno da me ubije napalm, pomislim iznenada. Koliko juče, dvesta ljudi sam spalio žive, a danas će i mene isto tako spaliti bezlično, ne proveravajući ko sam. To je pravedno, ali zastrašujuće. Ne želim da se poput masne grudve osušim na nekom drugom ljudskom biću. Ne sa ovim ljudima. Ne ovde. Izgovorim to naglas. Priznam to sebi. I shvatim. Zaudaram kao uljez, neću se uklopiti pa makar ovde proveo dve godine, a ne samo dva dana. Ja sam stranac u Barseloni i stranac za Aneli. I ona je to osetila u meni. I pamtila je, sve vreme je pamtila ko sam. „Aneli...”, prošapćem. „Aneli... Gde si?” „Zato što smo ljudska bića!”, uzvikuje Rokamora, tresući pesnicom. „Rokamora!” kliču ljudi okupljeni oko njega ukrug. „ROKAMORA!” odgovori trg. A onda, kao da je moja čarolija delovala, neko slučajno udari kamermana u lakat i kamera poskoči - gomila uzdahne i ugledam... Ružičasti mramor. Jasne linije koje sam izrezao iz pene. Moje oči. Taj ljupki, nedokučivi pogled, usredsređen na tog bednog demagoga. Živa je. Već ga je našla. Nisu joj navukli plastičnu kesu na glavu, nije poplavela, pomokrivši

se i trzajući nogama; eno je, stoji pored njega, pomaže mu da obmane ove budale. „Živa je”, kažem naglas, a onda - jer to nije dovoljno - uzviknem: „Ona je živa! To je laž! Nije ubijena, zar ne vidite? On vas laže!” „Umukni!”, prosikću mi ljudi. „Daj da čujemo!” Izmamila me je iz moje štenare, skinula grubu ogrlicu koja mi je gulila vrat, počešala me iza uva i povela me u šetnju. Mislio sam da imam novu vlasnicu - i to kakvu! - ali ona se poigrala sa mnom dok joj nisam dosadio, a onda me ostavila u parku. Vratila se svojoj jebenoj pudli. A šta ja sad da radim? Nisam eko-ljubimac, nisam mali elektronski model kućnog ljubimca, ne možeš tek tako da me isključiš i baciš u orman, kao da sam sa previše psećeg žara iznenada navalio na tvoju nogu i zaprljao je. Ja sam živ, kapiraš? „Jebena pudla...” čujem sebe kako mrmljam. Kraj mene promiču slike: idem negde. Ne shvatam gde - ali ona kula u koju sam stigao vozom iz Toskane i dalje se sama od sebe približava. Ona u kojoj se nalazi stanica, sa tunelom koji vodi kroz stakleni zid, sa čije jedne strane je Barselona, a sa druge - naši ljudi. Popnem se uz prazno stepenište na nogama koje nemaju težinu, a ni u mojoj lobanji nema ničeg suvišnog. Kroz mračni hodnik u kome smo se Aneli i ja onomad zaglavili, gde su mi uzeli ranac - levo, desno, levo, desno! - brzo prođem pored šejtana koji se krčkaju u dimu svoje droge. Sada oko sebe širim nekakve drugačije vibracije i šejtani se ne usuđuju ni da mi doviknu. Zamračeni natpisi mi nimalo ne pomažu da nađem stanicu - ali ja sam metalna trunka i elektromagnet me vuče ka sebi. Tamo, iza prozirne centralne stanice, iza lučnog mosta koji se pruža preko oblaka, pedeset hiljada Besmrtnih se upravo okuplja, Falanga se postrojava i ja želim da budem sa njima, želim da im se pridružim. Kako će ući u Barselonu? Stakleni zid, sa jednom kapijom na trinaestom nivou, učinio je Evropu nepristupačnom ilegalcima - ali je i pretvorio ovaj grad u tvrđavu i ovde bi opsada mogla da traje mesecima ili godinama. Da li Bering shvata protiv čega ih šalje? Ovde u Barseloni svaki čovek ima pištolj i mnogi su spremni da za besmrtnost plate životima. Šta može pedeset hiljada Besmrtnih sa šokerima, protiv pedeset miliona naoružanih varvara? Zašto ne pošalju vojne specijalce kao prethodnicu? Ne znam i verovatno ne bi trebalo da znam.

Konačno stanica: u mraku je. Na ulazu, policajac u plavom leži kao džak slame, sa rukama raširenim pored tela; šlem mu je nestao, glava zgnječena, a nos nabijen u crnu lokvu, kao da ona nije iscurila iz njega, već je on dopuzao da loče iz nje. Ispred mene, neko šušne nečim, pa izvadim komunikator da osvetlim i šoker da pozdravim nove gospodare. Snop male lampe poskakuje, čujem kako neko priča i psuje na arapskom - zvuči kao da će neki nesrećnik ispovraćati svoju utrobu. Komunikator zapišti: pokušava da se kroz ometanje poveže sa slabim signalom neke mreže. Uhvati je i odmah ga preplave poruke. Preletim preko njih: sve do jedne su šifrovane. Besmrtni će ući ovuda, kroz stanicu. Ostalo je još samo nekoliko minuta do početka operacije. Prikradam se kroz zamračenu stanicu, osvetljavajući sebi put. Sapletem se o još tela, neka obučena u plavo, neka u mrko. Zidovi obloženi pločicama slabašno svetlucaju, prekriveni zahtevima za jednakost i psovkama upućenim Partiji. Oseća se miris paljevine i dima zvezdane prašine. Zaslepi me snop svetla lampe uperen direktno u oči. Podignem ruke. Bojim se da ne naletim na pravi garnizon - konačno, oni očekuju napad - ali izgleda da su policajci skupo prodali svoju kožu. Na ovoj barikadi je samo pet branitelja. „Jesi li to ti?”, nesigurno i bolno sporo pita neko; prepoznam zvezdanu prašinu. „Da, ja sam! Ja!” „Gde su ostali? Rekli smo ti da sve zajedno dovučeš ovamo! Ovde će se baš zakuvati!”, kaže neko, ne prestajući da mi prži zenice jebenom lampom. „Aha, dolaze, dolaze!”, kažem, pokušavajući da pričam kao oni. Dolaze sigurno. Ali za sada ih je samo petorica. „A oni što su odjurili po plastiku? Jesi li ih video? Baaaš su se zadržali!” „Ah, jebem li ga ako znam”, kažem, ušmrkujući slinu i sležući ramenima. „Imaš nešto da dunem? Malko sam se unervozio.” „Ej, nemoj da se naduvaš.” Lampa konačno sklizne sa mojih očiju. „Momci će sada da postave plastiku oko mosta, bezrodni će ući i mi ćemo ih razneti.” Plastika. Pričaju o plastičnom eksplozivu. Svakog časa će odnekud doneti eksploziv i minirati jedini most. Koliko će naših ljudi odleteti u ponor kada ga budu digli u vazduh?

„Ali mogu da ti dam malo prašine, brate. Borimo se za opštu stvar!” Arapin hrakne lepljivu šlajmaru. „Šmrkni sa nama malo za pravdu!” Vidim da su zaključali kapije; ulazi u stanicu su zatvoreni. Kapije su impresivne - postavljene su ovde da zadrže pritisak vandala na civilizovanu Evropu. Podigli su grudobrane od plavih leševa branitelja Barselone i kriju se iza njih, sa puščanim cevima naslonjenim na leđa mrtvih ljudi. Ovde je cela Internacionala: naduvani Arapin gura tamne čaure zatupljenih vrhova u revolver domaće izrade, crni tip sa dredovima do struka pridržava kratež sa ogromnim otvorom; dva brkata klipana drže puške uperene u kapije, kosooki Žutać puni flaše kerozinom iz kanistera i gura u njih fitilje od krpa - doze Molotovljevog koktela. „Baš su se zadržali”, kaže Žutać, šmrknuvši. „Rekli su da će se vratiti za pola sata!” Čujem pištanje komunikatora u džepu. „Ša je to?” pita Arapin. „Daj mi da dunem!”, kažem mu. „Ehej! Vi na barikadi! Ajd’ Vamo da nam malo pomognete! Namučismo se da dovučemo ovo sranje čak ovamo! Jebem li ga, ima bar šezdeset kila!”, čujem iz tame. „Neće razneti samo most, ima da ode i sve okolo!” zakikoće se neki drugi glas. Klipani se iskobeljaju iza plavih grudobrana i dohramlju ka glasu. To je to. Daj im još petnaestak minuta i pretvoriće stanicu u bojevu glavu, a jebenu kulu u raketu; šezdeset kilograma plastičnog eksploziva... komunikator ponovo zvoni, sve upornije... Arapin izbaci oblak jetkog dima od koga vazduh postane gust poput vode i pruži mi čudnu izrezbarenu lulu - trbušasti patuljak koji čuči i svojim izdubljenim očima zuri u oči pušača; drška lule je njegov ogromni krivi doka. „Posluži se.” Pritisnem mu šoker uz vrat. Zzzzz! Onda dohvatim kosookog budala zamahne da me udari svojom flašom u obraz. Zzzzz! Crnac iznenađeno trepne, ustane i uperi u mene cev svog krateža, lagano kao da je to top od sto tona na nekom bojnom brodu - zabijem mu rub šake u grlo, on zakrklja, zakašlje se i pritisne obarač - osigurač krateža je otkačen: udarim ga šokerom tamo gde mogu da ga dohvatim. Onda se oglasi alarm: probijaju kapiju ovnom za razbijanje. Bum! Bum! Bum!

To znači da je signal za napad već dat. Sačekali su mrak i prešli most kada nisu mogli da ih vide odozdo... Sada je verovatno ceo tunel pun naših ljudi... „Šta se tamo dešava?”, doviknu mi oni sa plastičnim eksplozivom. „Sve je okej!”, odgovorim im. BUM! BUM! Samo kapije verovatno teže desetak tona. Koliko će se još zajebavati sa njima? „Treba vam pomoć?”, pitam pritrčavši četvorici koji se muče da dovuku dva ogromna ranca i šaraju po mraku slabašnim svetlosnim diodama. BUM! Shvativši da je kapija prejaka za ovna, sa druge strane dovuku laserski sekač i zaslepljujuće blistava tačka svetla probije se kroz debelu ploču kompozita i krene na svoje dugo putovanje, ostavljajući za sobom prazan prostor i otopljeni trag, kao kada vrelom kašikom pređeš preko čokolade. Ako ne ja, ko onda? Tako je rekao Erih Šrajer. Stanem poslednji u red i pridržavam ranac u kome je gnev božji: gurnem šoker jednoj bitangi u uvo, a onda se odmah bacim na drugog, kome čak i ne vidim lice. Zrak njegovog svetla poskoči i otkotrlja se negde; drugi razbojnik ispusti svoj teret i besno zamahne ka meni dugim nožem, zasekavši me po ramenu. Ranac padne i pogrbljeni mladić koji se namučio da ga dovuče ovamo promuklo udahne vazduh, ali prođe milisekund a mi smo još uvek svi tu. Nož ponovo prozviždi kroz vazduh, pogrbljeni momak se pribere, podigne trideset kilograma paklene vatre na svoja umorna ramena i otrupka ka kapiji. BUUUM! „Stani! Stani!” Naslepo izbegnem nevidljivu oštricu i potrčim za pogrbljenim tipom. On stane nekoliko koraka od kapije koja podrhtava, spusti svoj teret i počne da kopa po rancu, spremajući se da nas sve digne u vazduh. Stignem tamo samo trenutak ranije: odvučem ga od detonatora i nabijem mu šoker pravo u razjapljena usta - evo ti, crkni! Baš u tom trenutku preživeli razbojnik stigne do nas i pri slabom zraku svetla diode koje usredsređeno zuri u ugao vidim kako zamahuje rukom. Mogu samo da se zaštitim rukom - uhvatim nož za vrh i imam dovoljno vremena da pomislim: sada će da zapljušte isečeni prsti. Bitanga je iznenađena, pomerim ruku i nož niže, umazavši mu lice krvlju, a onda se bacim na njega - teži sam i polako pomeram nož sve dalje i dalje od sebe, a onda - zzzzz - ugrabim trenutak.

To je to... A sad, gde mi je ranac? Gde mi je maska? Zateturam se pijano. Kroz pećine se pronese odjek - udaljeni glasovi, stiže pojačanje. Ah, tu je... Tu mi je, na ramenima. U mom rancu. Stavim je nakrivo, odem do kapije, nađem brave... Da li se u tom trenutku setim Radža, Devendre, Šonje, Falaka, Margo i Džejmsa? Ne. Ali setim se kako su policajce koji su došli ovamo sa onim nalickanim panamskim kretenom izvlačili iz njihovih plastičnih oklopa. I da mi Aneli nije verovala. I kako su na svim kanalima prikazali poplavele, podbule obešene ljude iz Pedrovog odreda. Kako je Falanga svi mi - morala to tada da proguta. Kako me je ostavila zbog te lažljive pudle, tog mezimca TV kamera. „Ja sam jedan od vaših!” I onda pustim Besmrtne u Barselonu. Otvorim im da uđu i sednem na zemlju. Oni to ne vide pod Apolonom, ali ja se smešim. Šrajer me je pustio na odmor. Zasluženi odmor - za ono što sam uradio Beatris i njenim matorcima, njenim magičnim lekovima i crnim vradžbinama. Ali odmor je završen; vreme je da se vratim na posao. Okružen sam sličnim maskama - zadignem rukav sa zgloba šake: identifikujte me, ja sam jedan od vas! Isti sam kao vi! Ding-dong - i ruke se podižu da mi pomognu. „Jan. Jan Nahtigal 2T”, kažem im. „Šta, dođavola, radiš ovde?” „Stigao sam... Ranije... Pre nego što su zatvorili kapije... Pazite... Ono tamo je plastični eksploziv... I pojačanje... Stiže im pomoć... Ovamo... Sa puškama... Čujete?” „Pošalji ga nazad na kontinent!”, neko naredi. „On je svoje odratovao, heroj.” „Tamo napolju... Imaju puške... Ovde svi imaju puške...” mrmljam. „Zašto ne pošalju vojsku? Ima ih hiljadu na jednog našeg!” „Vojska radi svoj posao”, odgovore mi. „Hajde, dajte mu gasmasku!” „Šta?” Cela stanica je već krcata Besmrtnima; osvetljena hiljadama ručnih lampi, kao da je usred dana. „Još tri minuta do pokreta. Pripremite se!”, neko odnekud dovikne. I istog časa blede maske Apolona spadnu sa ljudskih. Na trenutak pred sobom ne vidim drevnu atičku vojsku, reinkarnaciju falange iz doba Aleksandra Velikog, već uznemirenu gomilu crvenih lica - istu kao ona

koja divlja ispod nas. A onda, zamenivši te apstraktne, divne, mermerne maske, svi navuku tuđe, crne - sa ogledalima-staklima umesto očiju i kanister filterima umesto usta. Sva lica su mi nepoznata: pedeset hiljada - kako sve da ih upamtiš? Sva sem jednog. Tamo gde se moje vidno polje završava, na samom rubu, neko pod crnom gumom skriva glavu zaraslu u grubu, kovrdžavu kosu. Stresem se. Neverovatno je kako sam uopšte uspeo da ga primetim - okrenuo se i gleda pored mene. Smežurana crvena grudva umesto uva. Umesto uva koje sam ja odgrizao. „Evakuišite ovog čoveka!” naredi neko, odlučivši umesto mene. I ponovo je kao onog dana: na sve strane identične maske, samo što lice pripada nekom drugom božanstvu - i ponovo će Petsto Tri umesto mene uraditi ono što ja nisam u stanju da uradim. „Ne! Ne! Idem dole!”, uzviknem, praveći se lud, a čak i agonija u mojim odrezanim prstima umine. „Znam gde je Rokamora! Gde je Mendez! Odvešću vas tamo!” „Dobro, dobro... Stavite mu gas-masku! Zašto je još uvek...” Zapetljam se dok skidam masku i krišom pogledam u čoveka bez jednog uva - da li je imao vremena da me prepozna? Ali sada niko ovde nema uši i oči... „Dva minuta!” „Bering govori! Poruka od Beringa! Za nas!” Bering je na svačijem levom zglobu - u komunikatoru, stoji na istom mestu gde smo dobili injekciju, osluškuje nam puls ili mu uspostavlja ritam. Svi pojačaju ton - i Bering nam se obrati. „Bili smo strpljivi sa njima! Ali oni su naše strpljenje shvatili kao kukavičluk! Bili smo blagi prema njima! Ali oni su našu blagost shvatili kao slabost! Spasli smo ih ratova! Dali smo im naš hleb i naše utočište, našu vodu i naš vazduh! Mi se odričemo svog prava da nastavimo svoju lozu. A oni se ovde kote kao bubašvabe. Pružili smo im novi dom, ali oni su ga oskrnavili i sada cimaju povodac da nas napadnu.” Okrenem se, pokušavajući da nađem Petsto Trojku, ali uzalud. Svi su identični, svi izliveni iz istog kalupa, svi se drže Beringa kao beba za sisu. „Danas je poginulo hiljadu momaka iz policije. Sve su ih pobili! Iskasapili ih kao stoku! Naše momke! Moje momke! Predugo smo čekali... Napumpali su Evropu drogama - a mi smo čekali. Ukrali su ono što je naše - a mi smo čekali. Zarazili su nas sifilisom i kolerom - a mi

smo čekali. Sada nas kasape! Drže predsednika Panama kao taoca i zahtevaju da im damo besmrtnost! Ako budemo trpeli ovo, gotovo je sa našom Evropom! Ili mi ili oni!” To je definitivno njegov, Beringov glas: ali u njemu nema ni traga od nadmenosti i izveštačenosti. Govori to bez uvijanja, kao što bi to rekao bilo koji pripadnik odreda - i cela Falanga u napetoj tišini sluša svaku njegovu reč. „Unutra je pedeset miliona tih nezahvalnih, nezasitih divljaka! Mogli bismo protiv njih da pošaljemo vojsku, istrebimo ih, spalimo to prokleto mesto dok od njega ne ostane samo pepeo! Ali nećemo da se spustimo na nivo tih zveri! Evropa neće dozvoliti da je pretvore u surovu divljinu! Stavljeni smo na probu, ali moramo im dokazati da nas ne mogu slomiti! Humanost! Moralnost! Zakon! To su temelji na kojima počiva naša velika država. Braćo! Ceo svet nas gleda u ovom trenutku! Morate biti prvi koji će ući u Barselonu! Morate da dokažete koliko Besmrtni vrede! Danas ćete se ovenčati slavom!” Vidim kako se leđa uspravljaju dok prilike u crnom staju u stav mirno. A Bering završi sa: „Nećemo proliti njihovu prljavu krv! Ali više nikada neće kročiti u našu zemlju! Svi će biti deportovani! Među njima su mnogi koji su ukrali našu besmrtnost! I ako ne budemo preduzeli određene mere, vratiće se, kao bubašvabe, kao pacovi! I zato! Pre nego što! Pošaljemo! Ove divlje zveri! Nazad u džunglu! Ubrizgaćemo! Svakom od njih! Akcelerator! Našem strpljenju je došao kraj!” „Našem strpljenju je došao kraj!” „Nema više smrti!” odsečno kaže Bering. „Nema više smrti!” odvrati Falanga. „Maaaarš!” Tako se nađem na zašiljenom vrhu koplja, predvodeći lavinu. Naći ću te, Rokamora. I tebe i tvoju Aneli. Zavukao si se u samu jazbinu zveri, okružio si se koljačima sa automatskim puškama; zar misliš da ne mogu da se probijem do tebe, da ću odustati, da ću te sada ostaviti da živiš u miru? Baš nas briga što vas je hiljadu puta više. Baš nas briga što ste naoružani. Dolazimo. Izguran sam iz stanice dok se odozgo spuštamo na Barselonu. Jedva čekam, ali leđa me sve vreme svrbe: Petsto Tri je negde u blizini. Gleda me, a njegov pogled prodire kroz mene. Okupljanje na trgu je još uvek u

toku. Sada, u mraku, kada su pobunjenici upalili baklje i džepne lampe, trg zaista izgleda kao tanka zemljina kora koja je popucala i pomerila se, rascepljena pod pritiskom užarene lave odozdo. Prozori sa panoramskim pogledom na neonskoj kuli, od plafona do poda: eskadrile vojnih aviona preleću tamnoplavim nebom poput grumenja tame. Vazdušna flota kreće ka gradu sa kopna. A sa mora se odavde vidim horizont - približava bezbroj brodova. Klešta se stežu, ali Barselona se ne pokoleba: sa Trga petsto kula sunce se uzdiže, širi, nadima: „DOLE S NJIMA! DOLE S NJIMA! DOLE S NJIMA!” A onda ponovo: „RO-KA-MO-RA!” Već sam pomislio da je ovaj Vavilon moj, ali izneverio me je zbog Rokamore, baš kao i Aneli. Kurvinski, izdajnički grad. Ponosna kurva i razmetljivi izdajnik, ali mrzim ga još više jer sam želeo da me obmane. Biće to veliki napad, velika bitka. Ne osećam kako mi krv curi iz isečenih prstiju i rasečenog ramena. Ja ne poznajem bol. „Nema više smrti!”, uzviknem. Hiljadu grla prihvati moj poklič i glasno ga rastrubi. Guram električni kontakt šokera u meso dok se ne isprazni, a onda udaram, guleći čukljeve, grizem i grebem toliko snažno da mi se slome nokti. I pustim da i oni mene udaraju, šutiraju, lome mi kosti, pustim ih da izbiju iz mene sve te gluposti, da umrem čist, neokaljan, prazan; ovde, sa svojima, ne bojim se da budem ubijen. Želim da umrem u borbi, želim da preplavim Barselonu ključalom vatrom, želim da na nju pošaljem stubove vatre, da uništim svakog koga sam ovde zavoleo i ko me je prevario. Ali ja nisam bog, ja sam trunka metala, a nebo je vedro i prekriveno zvezdama. „Aneli”, promrmljam u filtere gas-maske. Iz njih ništa ne izbija: filteri zadržavaju nečistoću. Tada široka krila bombardera zaklone zvezde ljudima dole; jurišaju poput arhanđela sa mačevima, a tamo gde prođe njihova crna senka, sve utihne. Bombe se odvajaju i padaju, eksplodirajući pre nego što stignu do tla, iznad glava ljudi. Kako koja eksplodira, ispusti gas. Ljudi se presamite, padaju, prestravljeni grle jedni druge, pripremajući se da umru u plamenu - ali samo udišu nevidljivi, bezukusni gas i padaju na zemlju. Kada se spustimo na trg, dočekaju nas milioni nepomičnih tela. Ali niko ne umire, jer u divnoj zemlji Utopiji ništa nije iznad zakona i

moralnosti. „Gas za uspavljivanje!”, kaže mi neko crno lice sa nedokučivim muvljim očima. Baš zgodno. Svi jednostavno spavaju i čekaju da ih probudimo. Ovo je samo čarobna bajka, samo nekakva jebena čarobna bajka. Na Trgu petsto kula nema mesta za nas; sve je pretrpano telima. Preskačemo ih - u početku gledajući gde idemo, ali onda gazimo gde stignemo. Meka su i nepouzdana, teško je ići po njima - kao što je verovatno bilo teško gaziti kroz močvaru ili preko peska, dok pustinje i močvarna područja nismo preplavili elastičnim cementom, kao i ostatak zemlje. Jer zemlja je previše slaba za naše nebodere. „Kuda?”, pitaju me. „Vodi nas Rokamori!” Turboletači kruže iznad usnulog kraljevstva kao lešinari iznad bojnog polja, zarivajući debele snopove svojih reflektora u tela. Da li se iko pomera? Svi mirno leže. Reflektori pretražuju kule i pomoću njih vidim ono što nisam mogao u mraku: dva grčka slova, Omega i Omega. Kula koju su mi pomenuli ljudi u gomili. Isti onaj obelisk koji je srušio grudobran na starom trgu Katalonija, zatrpan negde dole. „Tamo!” uzviknem, pokazujući na obelisk. „Dole ispod!” Moj komunikator je ponovo oživeo i obasipa me porukama o tome kako se operacija odvija: prazni megatankeri ulaze u luku u Barseloni njih smo videli na horizontu. „Tamo je velika luka sa šetalištem - da je samo vidiš!” Njen glas. Odmahujem glavom: izlazi odatle! „Kreči!”, zapovedim svojim drugovima. „Dok gas još deluje! Unutra drže Mendeza, moramo da ga izvučemo!” Zapravo želim samo da kažem da unutra drže Aneli. Moramo da... Šta moramo da uradimo sa njom? Đavo će ga znati. I pojurimo preko leđa i stomaka, preko nogu i glava - do kule Omega-Omega. Brzo, dok nije kasno! Ali leđa me i dalje svrbe, nešto ih progoreva, pritiska i ne znam da li je Petsto Tri u našoj prethodnici, da li ga, ponovo, vodim do Aneli... Eno je, Omega-Omega, eno ulaza, stepeništa; otrovni oblak spustio se na zemlju i zario prste u rupe bubašvaba pa rovari po njima, vadeći parazite i gnječeći ih. Spuštamo se niz stepenice - na svakom stepeniku leži pali ratnik, umotan do očiju u arapsku maramu, sa redenicima ukrštenim na grudima. Niko nam se ne odupire. Tako je nekada smrt brzo odnosila ljude.

Pravi posao iz snova - ali mene svrbe dlanovi, a moja utroba traži borbu. Ustajte! Borite se! Zašto samo ležite tu, jebote? Šutnem bradatog mudžahedina u obraz - glava odskoči i bubne nazad kao guma. Borite se! Borite se, skotovi! Odvuku me i odnesu sa njega, guraju me da nastavim. „Traži! Sledi trag!” I nastavim da se spuštam. Trg Katalonija je srednjovekovna pijaca zaražena kugom. Šestospratnice u secesionističkom stilu sagrađene od kamena umornog od stajanja prekrivene su čađu, a obor za stoku koji obrubljuju - sam trg - na izdisaju je. Svi su zaspali; leže raštrkani po zemlji, tamo gde ih je otrov stigao. Ugljenisani kebabi gore na roštiljima, slot-mašine na baterije sviraju svoje vesele pesmice, a električni automobili potišteno bruje, udarajući prednjim delom o zidove. Mokra kaldrma je krcata kioscima sa robom, a u svakom kiosku su leševi. Tama je toliko gusta, kao da je ceo univerzum implodirao i nije ostalo ništa osim Zemlje - zaboravili su na našu planetu. Tama je toliko gusta - kao da sam sišao u sam Had da se pridružim mrtvim starim Grcima. „Dobro, a gde ovde?” Upale lampe. Traže. „Negde ovde. Sa nekim kraljevima droge... U njihovoj bazi... Ovde...” „Kapiram...” kaže jedan od njih, bezizražajno zureći u mene. „Hajde da se podelimo! Pretražite sve zgrade! Treba nam Mendez! Sve ostale identifikujte, dajte im injekciju i nosite ih na tankere!” Zatim se podelimo i tražimo. Daju mi antiseptik, da mi se rane ne bi zagnojile, i flastere, da ih više ne bih gledao, i nešto protiv bolova, da ih se više ne sećam. I više ih se ne sećam. Aneli... Nisam te našao u kraljevstvu živih, želim da te nađem u kraljevstvu mrtvih. Kuća za kućom, stan za stanom, kavez za kavezom, podrum za podrumom. Koliko je ljudi ovde? Usudili smo se da uđemo u Barselonu, znajući da na jednog našeg čoveka ima hiljadu pobunjenika. Hiljadu opakih, očajnih, urlajućih, naoružanih ljudi koji nemaju šta da izgube. Sada leže ovde, sputani, a ruke i noge su im od meke gume - ali čak i tako ih je previše, čudovišno mnogo; hiljadu na jednog! Sada razumem šta taj broj znači.

Došao sam ovde svojim poslom, ali moram da obavim još jedan, onaj uobičajeni: da prislonim skener svakom spavaču uz zglob, da saznam njegovo ime ili mu dam broj, ubrizgam akcelerator, obeležim mu zglob šake: a onda, pošto je zaveden u bazu podataka, natovarim ga na nosila i iznesem gore. Tamo gore dirindže druge brigade: razvrstavaju tela, krče put za kamione koji su već stigli, tovare na njih žive mrtvace - oslobode im glavu, licem nadole, kako se ne bi udavili sopstvenom povraćkom - i odvoze ih do luke, gde čekaju megatankeri, sa superšleperima i svim ostalim lađama koje je Bering uspeo da obezbedi za svoju operaciju. A ja nastavljam da prekopavam po tuđim domovima, zagledam u lica starih ljudi, muškaraca i žena koje su uspavali; baterije na skenerima se isprazne, pa nam izdaju nove. Uložak na ubrizgaču se istroši, pa donesu nove. Leđa me užasno bole - ovo je naporan posao, spavači su teški kao leševi, a mrtvi su triput teži od živih. Spavači nam se opiru - svojom težinom i mlitavošću. Tražio sam borbu, želeo sam da se borim, a ovo više liči na beskonačnu sahranu nego na bitku. Ali šta da se radi - borim se sa njima najbolje što mogu: okrenem ih, zadignem im rukave, uguram grudi koje su ispale, obrišem ispucale usne, uperim im džepnu lampu u oči. Šta sanjaju? Možda svi vide isto? Prazninu? Prođe dan, a onda i noć. Ostalo ih je devetsto na jednog. Zašto nam niko ne pomogne? Aneli nije među njima. Ni Rokamora. Ni Mendez. Ni Margo. Ni Džejms. Svi su stranci. Srušim se od iscrpljenosti i zaspim preko spavača - neko drugi ih pretražuje dok sam ja obeznanjen. Podignu nam hermetične šatore, gde bar na nekoliko minuta možemo da skinemo gas-maske, pregrizemo nešto i utolimo žeđ. Žvaćemo u tišini, ne razgovaramo jedni sa drugima: nemamo o čemu da pričamo. Ne možemo da pričamo o tome da sa svakom injekcijom, bez ikakvih pitanja ili objašnjenja, odmeravamo deset godina nečijeg života. Oni se ne bune, što je dobro, što je divno. Donesen je hitan zakon, Bering je u vestima sve iscrpno objasnio Evropi i celom svetu: ako im svima ne damo injekciju, oni će se vratiti. Ne radimo ovo kako bismo ih kaznili. Radimo to da bismo ih obrazovali. Da bismo sprečili da se nešto slično ponovi u budućnosti. Evropa ima pravo na budućnost, kaže Bering. Tražim Aneli, tražim i tražim, preturam i preturam. Prođu još jedan

dan i noć - pokušam da koristim bolju tehniku, prebacim ubrizgač iz krvave desne u trapavu levu šaku, pa opet u desnu, sedam ljudima na leđa jer više nemam snage da se savijam, krsta mi gore a stopala su mi otekla i nema dovoljno vazduha. Završili smo sa trgom Katalonija i prelazimo na bulevare Ramblas i moramo da požurimo jer počinju da se bude i zaostajemo, a na zemlju se ponovo spušta teški oblak, obavijajući ih sve i odvlačeći ih u mrak, pa okrećemo one debele, stavljamo stare na nosila, nosimo devojke tanke poput vlasi trave, bacamo starce držeći ih za ruke i noge, indentifikuj-ubrizgajidentifikuj-ubrizgaj-identifikuj-ubrizgaj-ubrizgaj-ubrizgaj i sve je već odavno prezaslađeno osvetom, ne mogu više da te mrzim, Barselono, jer više ništa ne osećam, a njih je još uvek petsto na jednog našeg, kada bi samo već jednom nestali, kada bi samo već jednom nestali, a prokleti tankeri jedan za drugim prilaze luci, mi ih hranimo mesom, oni pune stomake i isplovljavaju, a mi kiretiramo utrobu Barselone, premeštamo stanovništvo prokletog Hada, pakao se zatvara, sada ćemo sve ovde prefarbati u belo i ukloniti smrad vaše zvezdane prašine, vašeg urina i vaših trulih tela, od sada će sve ovde mirisati na veštačke ruže, a vi odlazite u Afriku, nek vas tankeri istovare gde god hoće, ne tiče nas se, samo idite odavde, samo nestanite već jednom, molim vas - ali oni ništa ne kažu, razgovaram sa njima jer sam naduvan, jer sam iscrpljen, ali oni ništa ne kažu, kao da su progutali jezike i ja ih bacam i premeštam, ubrizgavam, indentifikujem, ubrizgavam, ali Aneli i dalje nema i ovde nema nikog koga znam, mada se više ne plašim da ću sresti Radža ili Bimbi, ne plašim se da donesem odluku, ne plašim se da im ubrizgam injekciju - ne plašim se ničega, sem jednog: da, kada jednom zaista više ne bude bilo tela, kada napustim ovo mesto i odem gore, kada me puste iz Barselone, više nikada ništa neću osećati, jer sam istrošio sve nerve i krv i na mestu gde su nekada bili, izrasla je krasta, a posle će izaći debeli, neprobojni žulj, a kada ih preostane samo sto na mene, na svakog od nas, ne plašim se čak ni toga; kada otvorimo hrišćanski internat - dvadeset devojčica od tri do deset godina, naborane kaluđerice koje jedva dišu, sa izbuljenim očima koje im se trzaju pod kapcima, pozovemo specijalnu brigadu, sve po pravilniku, za decu moraju da se pobrinu žene, takve nas je stvorila priroda i one stignu sat vremena kasnije ženski odred, mišićave žene u crnom, sa maskama Atine Palade umesto lica i moram da se sklonim u stranu i gledam kako se vešto i delotvorno pobrinu za male dečje leševe i ne razmišljam o tome da ona

sa kratkom kovrdžavom kosom ima tri godine - klik! - umreće kao smežurana starica sa trinaest - a ona mala crnkinja, njoj je pet - klik! doživeće petnaest, možda će čak imati vremena da se zaljubi, a ova prelepa sedmogodišnjakinja, sa dugom, debelom pletenicom, gotovo će uspeti da oseti život, ali prevremena starost će progutati i svariti njenu lepotu pre nego što uspe zaista da procveta, a onda odnose usnule devojčice na rukama, stiskajući ih u majčinskom zagrljaju, negde u mrak. Jedna od kaluđerica uznemireno muca, hvata se za srce i iznenada se uspravi u sedeći položaj, buljeći u mene poluslepim očima. „Šta? Šta?”, dovikuje mi promuklim glasom i pravi znak krsta ispred mene, kao da će me to naterati da odmah zaurličem, okrećem se kao čigra, buknem u plamen i nestanem. „Pssst...” Priđem joj i pomazim je po kosi, a onda joj brzo prislonim šoker. „Sve je u redu. Spavaj. Spavaj.”

P O G L AV L J E X X I I

BOGOVI

Kutija je prazna. Otvorim vrata da odem do automata, a unutra upadne kurir sa pozivnicom. Pravi, živi kurir sa rukama i nogama. Odštampana je na najkvalitetnijoj, debeloj plastici; crna pozivnica i zlatna slova sa zavijucima. Sa mojim imenom - kako ne bih imao nikakvih sumnji jer, naravno, imam sumnje. Nekoliko sati kasnije, preko komunikatora mi stigne elektronsko obaveštenje, potvrđujući da nije u pitanju prevara. Ministar Bering... Članovi Saveta... Počastvovani su da... Vas, cenjeni... Počasni gost... Kongres Partije besmrtnosti... Kula Panteon... Taj i taj... Tačno u.... Nije potrebno... To je to, iznenađenje koje mi je Šrajer obećao. Čuo sam za tvoje herojske poduhvate, rekao mi je. Herojske poduhvate? Nisam izveo ni jedan jedini. Ništa što i drugi nisu uradili. Svi smo gotovo dve nedelje bili zarobljeni na onom groblju. Teglili smo ljude kao džakove, a onda ih nalivali vodom kako bi bili sigurni da neko - ne daj bože! - ne umre i ne pokvari plan. Svi zajedno. Ali ostali su zaslužili Beringove pohvale u vestima („Prilikom rešavanja problema u Barseloni, Falanga je pokazala da je nezamenljiva!”), plus mali bonus - dok je meni dao mesec dana da se oporavim i obećao iznenađenje.

Nisam se bunio. Dobro sam iskoristio tih mesec dana: svaki dan sam odlazio u Ešer vrtove i gledao ljude kako igraju frizbi. Čekao sam da me neko pozove da im se pridružim, ali niko to nije učinio. Pored toga sam se prežderavao. I spavao. Nije mi zapravo bilo do prežderavanja, spavanja i frizbija, ali morate nekako da utrošite vreme. E da, došao sam i do dva otkrića. Prvo: kada su ti svi dani isti, sati brže prolaze. Drugo: ako uzimaš zajedno pilule za sreću i sedative, brzina kojom se vreme premotava unapred učetvorostruči se. I, naravno, gledao sam vesti. Podesio sam ih tako da mi stižu svi izveštaji sa ključnim rečima „Rokamora” i „Partija života”. Još uvek čekam da pronađu ili ubiju tu bitangu; ali on je nestao bez traga i glasa. Ni traga ni od njega ni od Aneli. Da li je tajno uhvaćen i sada sedi u zatvorskoj ćeliji? Možda nije identifikovan, pa je poslat u Afriku kao običan ilegalac da proživi svojih preostalih deset godina u šatoru humanitarne pomoći? Da nije slučajno odapeo, pa nije ubačen u statistiku? Pronašli su Mendeza - o da, to je mesec dana bila glavna vest na svim kanalima. Mendez je živ. Mendez je došao k svesti. Mendez je tražio vodu, Mendez je pojeo malo kaše, Mendez je srao, Mendez je mahnuo ručicom, Mendez je odleteo kući. Ali nisam ja našao Mendeza, već neko drugi. Tako da ne znam ispod kojih je tela izvučen; ne znam da li je najtraženiji terorista na planeti bio uz njega; ne znam da li je devojka obrijane glave ležala tamo - a o tome nema ničega na vestima; sto puta sam zvao Šrajera, a on mi je naredio da se smirim, dao mi mesec dana da se oporavim i obećao mi iznenađenje za moje herojske podvige. Moje herojske podvige. Šta je pod tim mislio, pitam se? Obećao sam da ću odvesti naše ljude do Rokamore, ali nisam. Ali jesam zbrisao u Barselonu sa devojkom koju je trebalo da eliminišem. I ta devojka se raspitivala o tome gde se nalazi moja majka, upotrebivši svoje ime. I nisam odgovarao na pozive svog partijskog sponzora. Govore nam da nas ne prate. Najobičnija glupost - ne možete poslati pedeset hiljada ljudi da bez prestanka prate drugih pedeset hiljada - iz čijeg džepa bi to bilo plaćeno? Ali ako jedan od tih pedeset hiljada iznenada nekom postane posebno zanimljiv... Otvorio sam Besmrtnima kapije Barselone. Borio sam se sa

usnulim leševima, ne posustajući ni na sekund. Nisam mislio da time mogu da se iskupim za sve što sam već zabrljao - samo sam radio ono što je moralo da se uradi. Time ništa nisam mogao da ispravim i zato sam, kada mi je Šrajer obećao iznenađenje, zaključio da govori o pogubljenju za primer. Ali nisam imao snage da bežim. Jednostavno nisam. Nisam imao snage, a ni gde da nađem utočište da se sakrijem. Nijedno mesto koje bih mogao da nazovem svojim. Nikoga ko me čeka, ubrizgao sam im akcelerator i poslao ih u Afriku. Nisam imao snage da išta zamišljam, nisam imao vere u tu devojku koja me je obmanula, nisam imao želje da tražim majku u pokvarenim terminalima; ne želim apsolutno ništa. I tako sam ceo mesec antidepresivima dodavao sredstva za smirenje, spavao i gledao ljude kako bacaju frizbi. Kao da sam zakonski obavezan da ne napuštam grad. Kao da sam u stegi kakve koriste da drže guske kako se ne bi trzale dok ih na silu kljukaju sve dok ne dobiju cirozu jetre. A onda se njihove džigerice mažu na tost i nazivaju poslasticom - fua gra.3 Eto kakvo iznenađenje očekujem. Nešto nalik na taj fua gra. Mesec dana je brzo proletelo. I nisam ih proćerdao: šaka mi je zacelila i prsti se sada savijaju, dobio sam šest kilograma. Recimo da sam se oporavio. Misija obavljena. A onda - ovo. Počasni gost na kongresu. Ili žrtveno jagnje čije će grlo sveštenici danas ceremonijalno prerezati. Naravno, prihvatim poziv i u naznačeni sat stojim u podnožju kule Panteon. Štaba Partije besmrtnosti. Jedne od najvećih zgrada na kontinentu. Važan dan, pomislim. Danas ću proći bez pilula. Panteon je stub od belog mermernog kompozita obima od jednog kilometra, koji se uzdiže visoko iznad ostalih nebodera. Goste kongresa dočekuju na glavnom ulazu - gotovo na prizemnom nivou, na tričavom desetom spratu: uspon na krov sveta ne bi trebalo početi na pola puta do tamo. Ogromni ulaz - kroz njega može da uleti turboletač - i stepenište toliko široko da pedesetoro ljudi može da se popne uz njih jedni pored drugih a da se ne udaraju laktovima. Čak su i kameni stepenici dublji i viši nego što je potrebno za obične smrtnike - to i jeste bila ideja. Stepenište je zastrto izatkanim vunenim tepisima i na svakom drugom stepeniku stoji po jedan Besmrtni sa hitonom i maskom.

Blago svetlo dopire iz dubina lažnog mermera kojim je sve ovde obloženo. Neobični miris je tamjan iz drevnih hramova, nekada zaboravljen, ali sada ponovo otkriven i sintetizovan posebno za Panteon. „To je mirisna smola”, objasni mi malo kovrdžavo božanstvo na prvoj stanici dok uzima moju sumornu svakodnevnu odeću i daje mi hiton. Zatim se popnem uz još sto stepenika, do muzike pastirskih frula i učtivog šuškanja ostalih gostiju koji se zajedno sa mnom uspinju uz ove beskrajne, nezgrapne stepenice. Ovde ima i mladića i devojaka - mladi, predivnih tela, lepi. Svi nose hitone, tako nalažu pravila. Ne nose to iz hira ili zato što je moderno, već kao skromno odavanje počasti istoriji. Partija besmrtnosti vraća nas u najsrećnije epohe iz života čovečanstva, od vremena kada se uspravilo na dve noge do danas, kaže Šrajer. Partija besmrtnosti proglašava novo antičko doba. Antičko doba je ponovo rođeno. Istinski besmrtna era, koja se pokazala mlađom od nekih kasnijih gvozdenih doba, gvožđa koje je odavno zarđalo i pretvorilo se u prah. Era koja je zarazila sve kasnije civilizacije virusom svoje neprolazne lepote - i koja se nazirala u svima njima stotinama generacija kasnije. Geni današnje Evrope prožeti su ovim virusom - i virus je ono što ju je učinilo večno mladom. Svi ga nosimo u sebi, mi smo njegov prirodni rezervoar. Sve su to Šrajerove reči. Dobar je. Liftovi nas čekaju na drugom stajalištu - posle tri stotine mučnih stepenica od ulaza, prevelikih za ljude. I ovde je počasna straža Besmrtnih; možda su neki od njih zajedno sa mnom dve nedelje prečešljavali Barselonu - ali kako da ih prepoznam iza Apolonove maske? Ja lično ne nosim masku. Osećam se neprijatno, posramljeno bez nje: kako da pogledam u vrhovne sveštenike Partije, njene donore, funkcionere, njene uticajne prijatelje, članove Saveta? Viđamo ih samo na vestima - i to nikako sve njih; ali, na kraju krajeva, ako postoje pravi besmrtnici u čijim rukama je Evropa danas, onda su to oni. Mladi. Večno mladi. Zlatni lift se polako penje i nivoi se smenjuju iza staklenih vrata; stroge prostorije za zvanične prilike, lavirinti za igre, amfiteatri na obali Egejskog mora. Apolonovi hramovi na liticama i Afroditini hramovi u zelenim šumama - kao estetski detalj, naravno, jer

besmrtnima ne trebaju bogovi. Tajna kupatila, tri puta uvećan Partenon, Kolos, izbavljen od zaborava i bezbroj dvorana - za sastanke, za slušanje simfonijske muzike, za gledanje filmova; maslinjaci pod nežnim, umilnim suncem; bazeni sa živim delfinima; gimnazijumi; muzeji; a negde iza svega ovoga, na svakom od dve hiljade nivoa kancelarije, sobe za prijeme, sale za konferencije i ko će ga znati šta još. A negde tamo na samom vrhu je Veliki Naos, ogromna dvorana gde se održavaju kongresi. Šrajer je ugovorio da se nađemo u banketnim dvoranama jedan nivo ispod Naosa. Na ulazu Besmrtni u bazi podataka proveravaju pozivnice gostiju. E pa, nek bude šta bude. Čekam da mi saviju ruke iza leđa i odvedu me u sobu za mučenje negde ispod nekog bazena sa delfinima, ili da me obese o maslinovo drvo - ali oni mi klimnu glavom i puste me unutra. Moramo da se izujemo. Tepisi pod našim nogama su ultrameki, sa nekakvom vedrom šarom. Po zidovima su slike nagih sportista. Kroz prozore se vide stenovite obale načičkane okruglim belim kućama od pruća i žbuke nalik na ptičja gnezda, prašnjavo letnje lišće i usnulo, azurnoplavo more. Grane na kojima vise limunovi miluju prozorska stakla. Nađem Šrajera u dubinama ovog prostora, pored stolova krcatih hranom. Senator je okružen doteranim mladićima u hitonima vedrih boja sa zamršenom šarom. Ruku pod ruku sa njim je Elen, sa kosom skupljenom u rep, obučena u jednostavni beli hiton do članaka, ali tkanina je nehajno prikačena tako da se kroz otvor nazire njen izrazito osetljiv bok, a ispod se vidi njena butina - ispolirani bakar. Elen se dosađuje, Erih je udubljen u misli. Ali odmah me ugleda - a ona me ignoriše. Kada mu priđem, ona se pomeri u stranu; on ne obraća pažnju. „Stvarno, Erih, zašto svuda sa sobom dovlačiš tu staru drocu?”, pita Pan kovrdžave kose, potapšavši Šrajera po ramenu, i ne sačekavši da se Elen udalji kako ne bi čula. „Ona mi je žena, Filipe”, kaže Šrajer sležući ramenima. „Tvoja žena! Ti si verovatno jedini muškarac u Partiji koji još uvek sve vreme spava sa istom ženom!” kaže vragolasti Filip odmahujući glavom. „Star sam i sentimentalan”, našali se Šrajer. „Jane! Konačno si

stigao. Gospodo, ovo je Jan, moj mladi prijatelj koji mnogo obećava.” „O! Čuo sam za tebe”, kaže zgodni lepotan sa bujnom grivom kose, osmehujući mi se. „Konačno nova lica! Ne možeš ni da zamisliš koliko je naporno dvesta godina gledati ista stara lica na kongresima! Verovatno bih mogao da ti navedem ime svakog člana Partije! Zapravo, mogao bih da ti kažem ko je sa kim spavao - i u kom veku!” „Znao sam da žudiš za svežom krvlju!”, nasmeje se Šrajer. „Krvopijo! Ovo je Maksimilijan, on je u odboru Cloud Constructiona, sagradili su više od polovine kontinenta i sada očajnički žele da sagrade i drugu polovinu...” „Kada bi prestao da nam guraš klipove pod noge!”, zakikoće se Maksimilijan. „Čuo sam za to, naravno”, kažem, klimnuvši glavom. „A ovo je Rik”, nastavi Šrajer, pokazujući na plemenitog junaka koji je upravo skinuo svoj hoplitski oklop i nije imao vremena da se obrije. „Pozdravi se, Rik! Rik upravlja kontaktima naše vlade u TermoAtomiku.” „Pa, da li radite za TermoAtomik ili nas?”, pitam, osmehnuvši se Riku. „Vidim da ste šaljivdžija!”, kaže Rik, namignuvši mi. Elen gleda kroz prozor: u ekran. „Idem da se pozdravim sa vašom ženom”, kažem Šrajeru. „Ah, ma hajde!”, kaže Rik slegavši ramenima. „Šta je toliko zanimljivo?” „Erih, kunem se, ljudi ti se sašaptavaju iza leđa...”, ubaci se Maksimilijan. „Oženjen čovek... Da nećeš možda i decu da imaš?” „Slušaj, stari, ti kod kuće imaš mačku, zar ne?”, nasmeje se Šrajer. „Uzgred, morao sam da je sterilišem, sav taj smrad, zavijanje i krzno upomoć! Ali sada živimo u savršenoj harmoniji.” „Razmišljam da uradim isto sa svojom ženom”, kaže Šrajer uz blistavi osmeh. „Ali da je izbacim? To je okrutno!” „Izvinićete me”, kažem, poklonivši se. „Mislim da ću ipak da je pozdravim. Ona nije moja žena.” Uzmem sa stola dve čaše vina i odem do Elen. „Počinjem da te razumem.” „Sumnjam.” Ne okrene se. Pokušavam da smislim šta još da kažem; Elen nema ama baš nikakvu nameru da mi pomogne. Dvorana ima odličnu akustiku: odavde može da čuje sve o čemu Šrajer i njegovi prijatelji ćaskaju. I shvatim da ovo nije prvi put da prisluškuje ovakve razgovore. „Kažu da je senator Šrajer poslednji oženjen čovek u Partiji” kažem,

izvlačeći reči. „To verovatno bar nešto vredi.” „Misliš, koju cenu ja plaćam za to?” Šrajer mi mahne, kao da kaže: Šta ćeš tamo, vrati se ovamo, baš nam je zabavno! „Izvini što nisam odgovorio”, kažem. „Imao sam nekih problema.” „Mogu da zamislim. Ja, sa druge strane, ne znam kako da se izborim sa dosadom. I to je veliki problem.” „Promeni okruženje”, predložim. „Otputuj negde, iskuliraj. Idi u Rusiju.” „Ma kako da ne!”, kaže ravnim glasom i dalje se ne okrećući ka meni. „Povodac mi se ne pruža dalje od tri metra.” Šta da kažem na to? Naklonim se njenom divnom potiljku i vratim se Šrajeru i njegovim prijateljima sa dve pune čaše. „Vidim da ni ti danas nisi u milosti”, kaže Šrajer, dobrodušno se našalivši sa mnom. „Hormonska oluja! Sakrivaj se ko može! Vidiš šta se dešava ljudima koji odbijaju da uzimaju pilule spokoja? Pre ili kasnije moraš im prepisati sredstva za smirenje.” „Umete da budete vrlo ubedljivi, senatore”, kažem, osmehujući mu se. „Jane! Čemu tolika formalnost? Imali smo dogovor...” Prekorno me pogleda. „Hajde da prošetamo. Izvinićete nas, momci...” Ostavivši Elen, prolazimo kroz beskonačni niz soba naizgled smeštenih duž zida neke nepostojeće palate u nepostojećoj Staroj Grčkoj. „Cloud zahteva da ublažimo ograničenja na stopu rađanja, možeš li da zamisliš? Kažu da je problem smeštaja za trenutnu populaciju rešen i da nemaju prostora da se šire! A oni neprestano pokušavaju da izmole još...” „Ali smeštaj je naš najmanji problem, zar ne?”, primetim. „Šta je sa vodom? I energijom? I hranom?” „Sledeći put ćeš mi ti biti advokat”, kaže Šrajer, pokazujući mi podignut palac. „Ali te hulje zanimaju samo milijarde koje gube. Kažem mu: ’Toliko smo se namučili da uguramo duha nazad u bocu, nemoj da ti je palo na pamet da pokreneš to pitanje! Hoćeš da preporučim tvoju kompaniju našim indijskim kolegama? Odlično tržište, sa lepim izgledima za uspeh!’ Šteta što nisi mogao da vidiš kako me je pogledao. ’I-Indija? Zar od nje nisu ostale samo radioaktivne džungle?’ ’Baš tako’, kažem mu. ’Džungle i pustinje, tamo gde su nekada bili Indija i Pakistan. I to samo zato što je neko dozvolio ljudima da se nekontrolisano razmnožavaju! A rezultat? Prenaseljenost, rat za teritoriju sa susedima, pod blagoslovom religije - što je, uzgred, tipično - a onda, naravno, nuklearni sukob i sto milijardi mrtvih. Sada se te

džungle asimiluju sa Kinom, jer su u Kini mudro pre dvesta godina kastrirali celu populaciju i tih dve stotine godina za njih predstavljaju doba stabilnosti. A poslednji preživeli Indijci su ovde u Evropi, u Barseloni...’” „Bili su.” „Šta? Ah da. A znaš šta mi on kaže? Kaže: ’Ali, sa druge strane, Indija ima prostora za razvoj!”’ Senator se nasmeje. „Pazi ti ciničnog skota!” „On je poslovan čovek.” „Poslovni ljudi su potpuno bezdušni”, kaže Šrajer, bespomoćno odmahujući glavom. „Svetom ne vlada novac. Svetom vladaju emocije. I zato...” - namigne mi - „... budućnost ne pripada dinosaurusima, već farmaceutima. Od pet novih članova koje ove godine primamo u Partiju, trojica su deoničari u najvećim farmaceutskim kompanijama. Dobićemo antidepresive po nižoj ceni. A uz to i naše pilule spokoja!” Pljesne me po ramenu. „Slušaj”, kaže, nastavivši istim tonom. „Ratosiljao si se one devojke, zar ne?” „Da, jesam”, odgovorim. Ohladim se, shvativši da on zna da njeni ostaci nisu bili u dezintegratoru i da su mu sigurno pokazali snimke sa kamera na stanici, a možda i sa uređaja za špijuniranje u mojoj kući. „Ratosiljao sam je se, ali kasnije. Tamo je bilo ljudi, morao sam da je odvedem u Barselonu, jer...” Navodno nisam želeo da lažem i nalazim izgovore - ali počnem da nalazim izgovore i lažem. Sve mi se odmah složi u glavi: ubio sam je, ali ne u Evropi, odlučio sam da je odvedem u Barselonu, jer je to bila njena poslednja želja; ne, gluposti, zato što je bilo lakše uništiti telo tamo, tako da ništa ne ostane... „Ne želim detalje”, uzdahne. „Tvoja reč mi je sasvim dovoljna, Jane. Verujem ti.” Ne razgovaramo, samo se selimo iz jedne u drugu sobu - pored nasmejanih srećnih, zgodnih mladića i devojaka, koji se goste i dobroćudno flertuju jedni sa drugima. „Rokamora”, kaže Šrajer, kao da se ne obraća nikome posebno. „Za njega rade izuzetno talentovani hakeri. Obrisali su sve njegove podatke iz baze podataka... Sada niko ne može da ga stvarno identifikuje. I ona komična scena sa Mendezovim projektorom, sa turboletačima...” senator odmahuje glavom. „Ali bar nije dosadan protivnik. Uzgred, Mendez namerava da se obrati Ligi nacija. Optužiće Partiju za nehumanost i zahtevati ukidanje Zakona o izboru. Pravi čovek od

čelika, a?” „Hoće li biti glasanja? Da li nam predstavlja pretnju?” „Mendez? Nama?” Neko vreme se smeje: odlična šala, očigledno nema smisla odgovarati na to pitanje. „Čuo si šta je Maksimilijan rekao? Prošlo je nekoliko decenija otkako su se u Partiji pojavila neka nova lica, Jane. I veruj mi, odluka da te predstavim njima za mene je veoma važna. Pred tobom je blistava budućnost.” Zbog svega ovoga mi je neprijatno: ne uklapam se sa ovim ljudima, na ovom mestu i u ovoj ulozi. „Čemu dugujem tu čast?” pitam. Senator me čudno pogleda, kao onomad na našem prvom sastanku, kada mu je maska prvi put spala. Ne odgovori na moje pitanje, kao da ga nije čuo i nije ni razmišljao o tome šta je naglas rekao. „Znaš, Jane...”, kaže, stavljajući mi ruku na rame. „Ovo što ću sada reći je glupo i sentimentalno i... Ako iko iz Saveta čuje ovo, mogao bi da izbije skandal. Ali...” Zaustavimo se. Soba je prazna. Odnekud iz daljine dopire jedva čujni smeh. Imaginarni vetrić pomera slike grana koje se vide kroz lažne prozore. Šrajer začkilji i prođe dosta vremena dok ne odluči da završi ono o čemu je počeo da priča. „Znaš da nemamo dece. Vama Besmrtnima je zabranjeno da imate veze sa ženama... U Partiji ne postoje takva ograničenja, ali deca nam nisu dozvoljena. Nije nam dozvoljeno da ih imamo, pa čak ni da ih želimo... Ali...” Okleva, kao dečačić. Iznenada se odozgo oglase moćne trube i prekinu ga, preplavivši celu kilometrima visoku kulu svojom dubokom jekom. „Ti... Ti si sin koga nemam, Jane”, zbunjeno profrflja Erih Šrajer. „Koji ne može da postoji. Izvini. Hajdemo, čekaju nas.” Ne, čekaj... Stani... Šta? Šta je time mislio? Ali, ne rekavši više ni reč, senator poput vihora odjuri kroz hodnike i sobe, gde bih se ja sam sigurno izgubio. Ništa ne razumem: žurim za njim, želim da ga zadržim i nateram da završi to što je pričao, da sve izbaci iz sebe! Iznenada mi ništa od onoga što mi se dogodilo od našeg prvog

susreta više ne deluje kao slučajnost; njegova pažnja, njegovo pokroviteljstvo, njegovo strpljenje i poverenje, koje sam ja izneverio - i njegova spremnost da i dalje bude obmanjivan... Možda ovo nije kredit... možda je to isplata za neki stari dug? Kao da me je nekada, davno, izgubio - a sada me je našao i ne želi da me ponovo pusti. Kao da... Šrajer me kroz mali bočni ulaz uvede u Naos, dok se ostali još guraju na glavnim vratima. Nikada ranije nisam bio ovde. Besmrtnima je obično dozvoljeno da ovde uđu samo kao stražari. Veliki Naos je kvadrat upisan u krug kule, dugačak nekoliko stotina metara. Stubovi sežu sve do nebeske kripte - i podupiru je. Pod je obložen mermerom - pravim, starim mermerom, okrnjenim i izgrebanim. Idemo bosi po istim pločama koje su pre hiljadu godina hladile stopala starih Helena. Dok su gradili svoj hram od ovog kamena, verovali su da će on postati utočište Atini, Apolonu i Zevsu. I evo nas. Osećaj je čudan. Da li bi ovo mesto moglo da postane moje? Pokušam da uhvatim Šrajerov pogled, a on mi uputi neveseli, posramljeni osmeh. Ponovo se začuje gromoglasna jeka truba - da li je moguće da su to iste one trube koje je trebalo da objave Apokalipsu, ali su ih penzionisani anđeli prodali kako bi kupili piće, pa ih je čovek za bagatelu pokupio na buvljaku? Neće biti nikakvog kraja sveta. Zauvek ćemo ostati na zemlji - od sad pa do večnosti. Šrajer me potapše po mišici i ostavi me u najbližem redu. Njegovo mesto je tamo, u Savetu. On je sedmi među njima. Oni nemaju vrhovnog vođu; sve odluke Saveta donose se zajednički. I glas senatora Eriha Šrajera nema ništa manje težine od ostalih. Bering skromno stoji po strani, a centralno mesto daju gordoj, uspravnoj Steli Damato, ministarki socijalne politike. Pored nje je Nuno Pereira, glavni u Ministarstvu kulture. Zatim Fransoa Ponasard, Nauka i obrazovanje. Gvido van der Bil, Zdravlje. Ilijana Meir je tu umesto predstavnika parlamenta. Nije važno ko od njih danas drži koju poziciju. Sve može da se promeni. Svi su ravnopravni - ali kongres Partije otvara Erih Šrajer. „Braćo!”, kaže, iskoračivši, a šapat koji je ispunjavao dvoranu polako iščezne u mermeru. „Počastvovani smo da budemo rođeni u veliko doba. Da budemo prvi ljudi koji su ostvarili sve zavete i snove naših nebrojenih predaka. Svi su oni želeli da pobede smrt, propadanje i zaborav. Među stotinama milijardi onih koji su umrli, pamtimo imena samo nekoliko hiljada njih. Od ostalih nije ostalo ništa. Oni čak nisu ni

živeli, jednostavno su proleteli i nestali.” Pogledam naviše... Veliki Naos kao da nema tavanicu. Iznad moje glave, iznad svih ovde prisutnih, nalazi se praznina bez dna. Crni kosmički prostor sa mnoštvom zvezda. Supernove se rađaju, a patuljaste zvezde umiru. Udaljene galaksije uvijene u spirale. Fluorescentne nebule. Sunce očeše dvoranu svojim nezamislivo ogromnim rubom - alhemičarski tiganj sa ključalim zlatom i vidim kako mehuri izraslina pucaju... Šta je to? Kamere postavljene na Merkur i Jupiter? Animacija? Pogled iz prazne kancelarije Gospoda Boga? Kosmos ispunjava i prostor između stubova - ima ga svuda, na sve strane, kao da Veliki Naos stoji na nekoj kometi. Ovde nema ni gravitacije ni vazduha, ali ja ne želim ni jedno ni drugo. „Kažu da, kada bi mravi svoje nagomilano znanje mogli da prenesu narednim generacijama” nastavi Šrajer, „planeta bi pripadala njima - i čovek nikada na njoj ne bi našao mesto za sebe. Ali čovečanstvo je nekada bilo poput mrava. Sve što je stotine milijardi ljudi stvaralo, smišljalo i izgradilo, nestalo je bez traga, sve je bilo uzalud. Ponavljali smo iznova i iznova iste lekcije, pokušavali da od suvog peska sagradimo Vavilonsku kulu. Tek je večna mladost preobrazila nas mrave u ljudska bića. Naučnici i kompozitori iz prošlosti oronuli su i ogluveli pre nego što su i mogli da dokuče prirodu harmonije i njene tajne. Mislioci su se vratili u svoje drugo detinjstvo, a umetnici su oslepeli pre nego što su mogli da stvore svoja najveća dela. Takozvani obični ljudi, koje su starost i smrt naterali u ropstvo rađanja dece i reprodukcije, nisu imali vremena da razmišljaju o svojim životima, otkriju svoj pravi talenat i razviju ga. Strah od smrti pretvorio nas je u tegleće životinje. Samo što bismo prikupili iskustvo, starost bi nas lišila intelekta i snage. Iscrpljeni, u stanju da razmišljamo samo o tome kako je život brzo prošao, teglimo jaram za koji je privezan naš nadgrobni spomenik. Tako je bilo donedavno. I mnogi od nas još uvek se sećaju tog vremena. Mnogi su morali da sahrane svoje majke i očeve, kojima je oslobađanje za dlaku izmaklo.” Veliki Naos nemo sluša. Galaksije se nečujno okreću oko nas. Iza stubova se pojavljuje Bog sunca, a lice Eriha Šrajera ovenčano je grimiznom bojom. „Oslobađanje! Besmrtnost nam je dala slobodu. Više niko ne treba da strahuje da li će uspeti da ostvari svoje životno delo. Naša je dužnost da gradimo! Naša je dužnost da stvorimo ono što nikada ranije nije stvoreno! Naša je dužnost da iskusimo sva osećanja

dostupna čoveku i da izmislimo nova! Naša je dužnost da promenimo lice Zemlje i naselimo svemir! Da je samo Betoven mogao da dočeka pojavu veštačkog orkestra! Da je samo Kopernik mogao da doživi vreme međuzvezdanih letova... Mi možemo. Doći ćemo do otkrića koja će, kroz hiljadu godina, promeniti univerzum i za hiljadu godina mi sami ćemo videti u šta se on razvija zahvaljujući tim otkrićima!” Dvorana ne može više da se uzdrži. Aplauz prekine Šrajera na nekoliko dugih sekundi. On zaustavi njihovu grmljavinu mahnuvši rukom, kao srednjovekovni svetac koji stvara čuda. „Ovo je najveća pobeda! Kažem pobeda, a pobede se ne ostvaruju bez žrtava. Oni rođeni kao robovi čeznu za svojim okovima i ta čežnja ih tera u ludilo. Ratovi prokletih, Revolucija pravde - Evropa je morala da prolije mnogo krvi kako bi postala to što je danas. Kontinent jednakosti. Kontinent besmrtnosti. Kontinent slobode.” Dvorana ponovo aplaudira. I moje krute šake, izlivene iz čvrstog kompozita, takođe se nekoliko puta razdvoje i udare jedna o drugu. „Ali borba se nastavlja. Svi znate za izdaju Barselone, za dramu koja je potresla celu Evropu. Za odlučnost koju je Pol Bering pokazao. Ali sva njegova odlučnost bila bi uzaludna da nije bilo junaštva desetina hiljada Besmrtnih, militantne prethodnice naše Partije. Da nije bilo njihove hrabrosti i humanosti! Ne mi, već oni, uspeli su da prekinu pobunu bez krvoprolića, da zaustave haos koji je pretio da proguta Evropu, da osiguraju stabilnost i mir, da sačuvaju naša dostignuća!” Šrajer ovlaži usne. „Pedeset hiljada heroja sa maskama bogova večne mladosti i lepote. Nažalost, ova dvorana ne može sve da ih primi. To su hrabri i skromni ljudi, oni ne traže slavu, ne vole da skidaju svoje maske. Ali postoji jedan čije ime morate da znate. Da nije bilo njega, operacija bi koštala našu Falangu na hiljade života. Misija bi i dalje bila obavljena, ali po kojoj ceni! Ovaj čovek pokazao je dovitljivost i hrabrost dostojne samog Odiseja. Otvorio nam je iznutra kapije Barselone. Omogućio nam je da bez smetnje uđemo u grad, time poštedevši glave bednih pobunjenika i naših ratnika. Pozivam Jana Nahtigala da se popne na binu.” Mučim se da ispravim svoje zaglavljene zglobove i probijam se kroz ovacije, nespretno pomerajući noge, uspinjem se uz stepenice do bine i stajem pod bleštavi, parališući snop svetla koji bacaju reflektori... Dočeka me sam Bering. Rukuje se sa mnom - čvrsto i odlučno - i kaže mi, ali ne samo meni:

„Jan Nahtigal je bio ranjen, ali zahtevao je da mu dozvole da učestvuje u operaciji pod istim uslovima kao i ostali. On ima čin vođe odreda Besmrtnih, ali borio se kao običan vojnik, zaboravljajući na činove i privilegije. Ljudi poput njega trebalo bi da posluže kao primer drugima. Danas imenujem Jana Nahtigala za hilijarha Falange.” Šta osećam? „Hvala.” „Hvala vama!” Šrajer me zagrli, dodirujući mi obraz svojim glatkim, mirišljavim obrazom; ostali članovi Saveta klimaju glavama i smeše se. Udaljim se i ponovo sednem na svoje mesto. Ljudi mi prilaze sa svih strana, čestitaju mi i pokušavaju da dohvate moju unakaženu šaku. Ja sam heroj. Ja sam zvezda. Ja sam hilijarh. Aplaudiram sam sebi. Šta osećam? „Međutim, nije bilo dovoljno samo ući u Barselonu”, kaže Šrajer, umirujući moje obožavatelje. „Pobunjenici su zarobili i držali Teodora Mendeza, predsednika Panameričke Federacije. Šta bi se dogodilo da je predsednik Mendez bio ubijen? Ili da je nestao bez traga? Ili da je greškom zajedno sa ilegalcima deportovan u Afriku? Ili da je dobio injekciju akceleratora? Gospodin Mendez nas ne voli mnogo... Ali to nije razlog da mu ubrizgamo injekciju... Zar ne?...”, senator se lukavo osmehne, a dvorana se uzdržano nasmeje. „Ako postoji čovek čiji se podvig može porediti sa onim što je uradio Jan Nahtigal, onda je to onaj koji je među pedeset miliona ilegalaca našao predsednika koga su uhvatili i držali kao taoca, koji se borio protiv razbojnika - i oslobodio ga. Time je Evropi učinio najveću uslugu - a nama ulio nadu, preobrazivši gospodina Mendeza iz starog neprijatelja u potencijalnog saveznika.” „Nepogrešiva intuicija, nesebična posvećenost i bezgranična hrabrost - to su tri najvažnije osobine svakog Besmrtnog. Ovaj čovek je pokazao sve troje.” On je našao Mendeza, čujem. To je čovek koji će mi ispričati kako se sve dogodilo! „Braćo, sestre... Pozivam na binu Artura de Filipisa. Čoveka koji je spasao predsednika Panama i sačuvao mir među našim silama!” Šrajer sa toliko oduševljenja pljeska rukama da će, ako ne bude pazio, dobiti modrice na dlanovima. Neko prilazi prolazom, neko se penje na binu - ne zanima me ko.

Stegnem nečiju vlažnu šaku - nema na čemu! - i podignem pogled. Krupne zelene oči, pomalo spljošten nos, široka usta i gruba crna kosa. Nema ničeg odvratnog u njegovoj pojavi - a opet, među privlačnim, mladim vođama Partije on deluje ružno, kao čudovište. Oni su savršeni, besprekorni, ali on - kao što vrlo jasno vidim - nema jedno uvo. Petsto Tri se prepredeno osmehne - izgleda jezivo. Blesak reflektora ga ne zaslepi. Ne gleda u mene, ali sa sigurnošću znam da me je već dobro proučio dok sam čkiljio gore na bini. Šta je ovo? Šta sve ovo znači? Šrajer se rukuje sa njim, zagrli ga i zahvali mu se. Petsto Tri je opušten kao vampir u podne. Onda Bering priđe da ga zagrli. „Arturo! Neki bi rekli da si jednostavno imao sreće. Da je Mendeza bilo ko mogao da pronađe. Ali, da ti nisi pokazao istrajnost, posvećenost i odanost principu - sve je moglo drugačije da se završi. To nije slučajnost, Arturo. A ovaj poduhvat je kruna tvojih ostalih uspeha. Dozvoli da ti čestitam na tome što ti je dodeljena titula hilijarha Falange!” Usta mi se osuše. Ne čuvši aplauz, i ne okrenuvši se da vidim kako ljube hulju, iskočim iz sedišta i izađem. Pokušam da idem odlučnim korakom, da ne izgleda kao da bežim. Jedva uspem da pomerim u stranu deset metara visoku zavesu na glavnim vratima, izjurim napolje i dišem, dišem, dišem. Zašto mi ovo radi? Zašto igra ovu prljavu igru? Čemu ono lažno usvajanje? Ona glupa lakrdija! Zadržani dah i neodlučni šapat? Zašto bi me javno uzdigao, ne bih li poverovao u njegovo priznanje - a onda odmah postavio Petsto Trojku pored mene? Petsto Tri? Pljunuo je i njemu i meni u lice. Kao da me je Šrajer silovao koristeći sondu sa kamerama i senzorima; dođe mi da zaplačem i ispovraćam se. Prostrani hodnik je pust i hladan. U njemu, zureći u zid, stoji ogromni Apolon Belvederski - isti onaj čiji smo identitet ukrali i umnožili i sada se iza njega krijemo prilikom naših nasilnih upada. To nije umanjeni model koji su Grci isklesali. Naš je u prirodnoj veličini. Visok deset spratova. Mlada žena u belom hitonu naslanja se leđima na stopalo statue. Osim nje, u hodniku nema ni žive duše.

Ali ovde je ipak tako bučno. Veliki ekrani prenose vesti sa glavnih kanala: svi prikazuju kongres Partije. Svuda su prenosi uživo. Trenutno prikazuju Petsto Trojku, a pre pet minuta moje znojavo lice, izobličeno od iznenadne sreće koja ga je zadesila, preletelo je širom Evrope. Moj život će se promeniti. Stigla je svetska slava. Šrajer mi je pokrio lice maskom koju više nikada neću moći da strgnem. Od sada će me prepoznavati u mojoj kutiji, u vozovima, u javnim kupatilima. Sada neću moći da se pretvaram da sam neko drugi. Moj arsenal lažnih imena i identiteta sada je izgubio smisao; mogu sve da ih pošaljem u dezintegrator. Primorali su me da zauvek budem Jan koji je izveo veliki herojski podvig otvorivši Besmrtnima kapije Barselone. Idiotski i beskorisni podvig: napad gasom je bio isplaniran od samog početka, ostalo je još samo nekoliko minuta, Besmrtni bi u svakom slučaju neometano provalili u grad. Herojski podvig? Ali, sa druge strane, sada sam hilijarh. Pristojna plata, pristojan smeštaj. Sve ono o čemu sam sanjao. Lift koji sam tako očajnički pokušavao da dozovem sa nebesa konačno je stigao. Nametljivo priđem Elen Šrajer. „Pa? Treba li da ti čestitam?”, kaže bezizraznim glasom. „Tvoj muž je bitanga i lopov.” „Ti ga samo još ne poznaješ dobro”, kaže Elen, razvlačeći usne. „Tako ću i da mu kažem.” „Ne budi takav! Kako da živi sa tim?” I ne trudi se da prikrije svoja osećanja. „Žao mi te je, Elen. Žao mi je što si se upetljala sa ovim čudovištem.” Ona nakrivi glavu u stranu. Usne su joj razdvojene. Jedno rame joj je golo. „Sažaljenje je najgore osećanje koje bih u tebi mogla da probudim.” Uzmem je za ruku. Ona mi se ne opire. „Hajdemo”, kažem. „Pod jednim uslovom”, kaže, podigavši bradu. „Pod bilo kojim uslovom”, kažem, čvršće joj stežući prste. I, sat kasnije zakoračimo u kabinu lifta sa parketom od ruskog drveta, koga je pre sto godina konačno ponestalo i postao je izuzetno

redak. Konsijerž nije za svojim pultom - pozvala je lift pritiskom na dugme: usput nas niko ne vidi - osim, naravno, horde kamera kojima je kuća Eriha Šrajera sigurno načičkana. Neka gledaju. Vrata lifta se otvaraju i nalazimo se u blistavom predvorju. Odmah se bacim na nju, ali ona se odmakne - i povede me za ruku dublje u kuću. „Ne ovde.” Senke se sklapaju poput harmonike: svod-soba, svod-soba. Ventilatori okreću svoje mesingane lopatice tik ispod plafona, poput propelera koji drže ovo leteće ostrvo u oblacima. Ugodna svežina, miris štavljene kože i prašine sa knjiga, duvan sa ukusom višnje i nežni, blagi ženski parfem. „Kuda?”, nestrpljivo prošapćem. Prođemo pored ofucanog kauča ispod zlatnog Bude - Elen me cima za ruku i uvuče u spavaću sobu. Ogromni bračni krevet, zidovi sa mrkim i zlatnim prugama, izrezbarene drvene ploče: luster je kristalna fontana. Sve odiše nekakvom doteranošću i generacijama dugom porodičnom tradicijom. Na kredencu sa kamenom površinom stoji 3D fotografija: Erih Šrajer grli svoju prelepu ženu dok stoji iza nje; oboje blistaju. Nema sumnje da je ova fotografija bila na naslovnici nekog časopisa o bezbrižnom životu poznatih. „Ovo je moj uslov”, kaže, skidajući haljinu preko glave i spuštajući se na kolena ispred mene. „Ovde.” „Ruke iza leđa”, odgovorim tupim, promuklim glasom. „Stavi ruke iza leđa.” Ona me posluša: dok joj vezujem laktove zajedno, majica mi zapišti. Uspravim se. Elen pogleda u mene. Tako krhko lice: fino izvajan hrbat nosa, tanke obrve, detinja brada i neverovatno krupne oči - ali ne smaragdne, kao što sam mislio kada sam je prvi put video. Smaragd je tvrd, ali Elenine oči su napravljene od supertankog stakla. Izvučem joj šnalu iz kose i ona joj se raspe po mršavim, smeđim ramenima - tečni med. Onda je stegnem u pesnicu i ona tiho krikne. Ovo su moje uzde, Elen. Još uvek pokušava da se pretvara da ona ima kontrolu - posegne za mojim šlicom - ali ja odvojim njene prste. Uradiću sve sam. Neću ti više ostati veran, Aneli. Otkopčam šlic i uspravim se. „Ne. Ne tako. Ja ću.” Ne želim sada njenu finoću, ne treba mi njena otmenost. Ovde sam

da se osvetim Erihu Šrajeru. A ona je ovde iz istog razloga. Ošamarim je - blago, ali to joj je dovoljno. Uzdahne, a ja joj uhvatim vilicu svojim grubim prstima - celo njeno lice mi je na dlanu - pa joj palcem i kažiprstom pritisnem jamice na obrazima. Ona mi otvori usta i ja zaronim u njih najdublje što mogu. Elen pokušava da odglumi da uživa, pokušava da se sama pomera, ali ne uhvati moj ritam. A onda joj jednostavno čvrsto stegnem glavu i pretvorim je u radni sto. Koristim je, iskorišćavam, nataknem je pa je skinem, a onda ponovo nataknem ona kašlje i pljuje, umalo se ispovraća - ali gleda me u oči, kao što joj je rečeno. Ni na sekund ne skrene pogled. Ne osećam njene zube, možda i ona mene krišom povređuje - ali mislim da je trenutno previše zaokupljena sobom da bi mislila na mene. Uđem još dublje unutra i trljam se o mesta koja priroda nije namenila za penetraciju neverovatno meka i tako fina, čini mi se da bih mogao da ih pocepam. Pritisnem joj grlo i ona se trzne - ne može da diše - a onda je oslobodim da može da udahne na sekund. Na sekund. Vidim suze u njenim očima - ali šminka joj je vodootporna, neće se razmazati. Njeni glatki, čisti obrazi sijaju. Podignem je sa kolena i poljubim u usne. Onda je gurnem licem nadole na krevet - na stranu gospodina Šrajera, sudeći po noćnim stočićima - i popnem se na nju otpozadi, smestivši svoju golu zadnjicu na senatorov jastuk. Cimnem belu, čipkanu traku u kojoj Elen krije svoje međunožje i smaknem joj je do kolena, pljesnem je po razdvojenim usminama, zarijem prste u nju, zgrabim je ispod stomaka i podignem je unazad ka sebi. Već mi je oprostila zbog naše predigre i traži me, nestrpljivo drhteći, nerazumljivo tražeći nešto. Zadnjica joj je malena i mršava - ne znam kako stajem u nju. Razdvojim je, navučem na sebe, uđem u Elen i opečem se o nju. Ona pravi nekakve male, nesigurne pokrete - možda pokušavajući da se prilagodi meni, ili možda jednostavno pokušavajući da me dotakne svim svojim najsitnijim delovima, da ih prizove i probudi. Radi to previše bojažljivo, previše nežno, kao da je zaboravila zašto smo ovde i zariva lice u jastuk, u zgužvani pokrivač, krije se od Šrajera na srećnoj fotografiji, koji je sa smeškom na usnama sluša kako stenje. Onda je podignem naviše držeći je za kosu, tako da Erih može sve da vidi. Otvorim njegovu Elen, gotovo je pocepam, pljunem u nju i zabijem se u bojažljivo drhtavi, mrkoružičasti rub ne pitajući je za dozvolu. Ona se izvije naviše, krikne i pokuša da se oslobodi, ali privlačim je sve bliže i bliže, okrećem se u njoj, zabijam se u nju,

obrađujem je i prisvajam. Šrajeru se osmeh sparušio na usnama, lice mu se ukrutilo. Elen konačno skupi hrabrost da ga pogleda u oči, a onda, još uvek zureći u njega, prestane da se trza i ne pokušava više da me istisne ili izgura iz sebe, opusti se, a onda traži da joj oslobodim jednu ruku i počne da se trlja - u početku stidljivo, pa sve strastvenije, sve brže i brže i onda konačno uhvati moj ritam i počne pažljivo da ga osluškuje pa, predajući se onome što je samo trenutak ranije bilo bol, pogura unazad, podvuče se pod mene i ne vrisne - ispusti prodoran, razvučen pisak, konačno naučivši da se preda kao što bi žena trebalo da se preda. Elen svrši pre mene, ali ne prestaje da se pomera, čak i dok sam već na samom vrhuncu; prekasno shvatim i svu je umažem, unutra i spolja; umažem čaršave njihovog bračnog kreveta, svoje šake. Osvrne se ka meni preko ramena - i poliže mi prst. A ja obrišem svoje šake jetkog mirisa o njenu kosu i nasmejem se. U kupatilu - crni mermer i staklo - Elen je ćutljiva. „To je bilo glupo”, saopšti mi. „Bilo je neophodno”, pobunim se. „Ne smemo ponovo da se vidimo.” „Onda nećemo.” Ona okrene glavu - i samo pukim slučajem uhvatim njen pogled, dvostruko odražen u staklenim oknima pregrada tuš-kabine. Čudan izraz. Strah? Razočaranje? Ali to je dvostruki odraz, ne može mu se verovati. Kapi vode poprskaju staklo - i prikaza nestane. Ne pomognem joj da se obriše. „Ako iko sazna, izvešće te na sud, zar ne... A ja...” „Da.” „Onda smo mi zaverenici”, iz nekog razloga me podseti. „Meni je svejedno.” „Znači ja sam jedina koja bi trebalo da se plaši?” U glasu joj čujem koketni ton i, naravno, čujem njenu želju da je razuverim - i ohrabrim - ali u sebi ne čujem ništa. Šta ja osećam? Elen se umota u crni ogrtač i polako pređemo iz jedne sobe u drugu. Eto, Erih Šrajeru. Sada više ništa ne osećam prema tebi i tvojoj ženi. Operi svoje zgužvane čaršave; podelite imovinu po pola i razvedite se. A ja ću da uzjašem slobodni asteroid i uputim se ka najbližoj crnoj rupi. Ponovo smo u onoj sobi sa uleglim kaučom i ogromnim licem debelog zlatnog Bude na zidu. „Zašto ga ne ostaviš?”

Ne može ništa da objasni, samo odmahne glavom i produži dalje. Sledeća prostorija je u mraku; jedan od zidova prekriven je zavesom od somota a ostali su prazni, samo sa tračkom svetla u uglu. Sustignem je i uhvatim za mišicu. „On uzima one svoje tablete, jelda? Slušaj, nikakva usputna aferica neće ovo popraviti! A ja nisam pravi čovek da...” „Nemoj!”, kaže, oslobodivši se. „Hajdemo odavde. Ne volim ovu sobu.” „Zašto? Kakva je ovo soba?” Poigrava se sa mnom, pokušava da me veže, ili... Tračak svetla u uglu. Priđem. Iz hodnika ne mogu najbolje da vidim. Unutra. U tom osvetljenom delu, kao u snopu reflektora... Raspeće. „Jane?” Krst je mali, otprilike veličine dlana, napravljen od nekog tamnog materijala i prilično nesavršen - napravljen nakrivo; površina krsta i figure na njemu nije glatka, kao da se sastoji od hiljadu majušnih listova. Kao da nije sastavljena od molekula kompozita već izrezbarena nožem, kao što se radilo u drevna vremena, iz jednog komada... Dotaknem ga - i hitam u prednjem vagonu rolerkostera, okrećem se oko petlje, ponirem u ponor bez dna. ... iz jednog komada drveta. A na čelu male figure je kruna koja podseća na komad bodljikave žice - obojena da izgleda kao da je zlatna. Znam ovo. Ovo. Znam ovu malu statuu. Ovo raspeće. Znam ovo. „Šta je ovo?” pitam, okrećući se ka Elen. „Odakle je? Odakle je?” „Šta? Šta odakle je?” Nije kopija. Nema više ovakvih. Ovo je to. Ovo je to. Kakva je ovo soba? U napadu životinjskog besa, onjušim sve ćoškove; uhvatim somotsku zavesu i povučem je u stranu. Iza nje je zid od poda do plafona izliven iz debelog, nesalomivog stakla. Tačno prekoputa obasjanog dela sa raspećem. „Ne znam šta je to... Ne znam, Jane... Kunem se, ja...” Priđem staklu, prislonim čelo na njega i pogledam unutra. To je mala spavaća soba. Uredna i čista, iznenađujuće jednostavna i skromna za ovu kuću koja je sagrađena kako bi u njoj bile smeštene sve moguće skupocenosti. Prazna i nenastanjena. Prašina na stolici. Uski, oskudno namešteni krevet. Rastreseni perjani jastuk. Vrata bez kvake. I ni jedan jedini prozor, ni lažan ni pravi, izuzev ovog zida-prozora, sa

koga se vidi samo površina obasjana svetlom sa malim raspećem iz mojih snova. Raspećem koje je pripadalo mojoj majci. Želim da ga uzmem, želim da ga uzmem u ruke - a ne mogu ni da ga dodirnem. „Otkud mu ovo?”

P O G L AV L J E X X I I I

OPROŠTAJ

Pozvala je obezbeđenje. Ne bih joj ništa uradio. Hteo sam samo da mi kaže istinu, da mi kaže šta zna. Ali ona je samo nešto mrmljala, nije prestajala da mrmlja i balavi, iz nje nikako nisam mogao da izvučem ono što sam želeo da čujem. Nisam je čak ni tukao, samo sam je jednom raspalio dlanom preko obraza i oborio je na pod, to je sve. To je sve. Elen me je pustila da pobegnem: lift je stigao prazan, konsijerž nije bio na svom mestu. Ali ako se predomisli, u svakom slučaju će me naći gde god da sam. Zato se ne krijem - idem kući. Na putu tamo, pogledam u raspeće koje sam ostavio kod Šrajera, koje mi i dalje visi pred očima. Ko je Erih Šrajer? Šta mi je njegova žena? Saznaću, na ovaj ili onaj način, milom ili silom, pošteno ili ne. Saznaću zašto senator igra ovu ljigavu komediju, obraća mi se kao svom sinu, zašto me pozove samo sekund nakon što pošaljem zahtev za informacijama o svojim roditeljima i zašto drži onaj jebeni krst u svojoj kući. Na kraju krajeva, sada sam hilijarh, podsetim se dok otvaram vrata svoje kocke. Hilijarsi imaju svoje privilegije. Zzzzz. Sve se dogodi veoma brzo, nemam vremena da shvatim šta se dešava. Samo na trenutak čujem zujanje šokera, celo telo mi se zgrči i

izvije u luk, osećam stravičan bol i srušim se glavačke u neprobojnu tminu. Napravim prorez tamo gde su mi očni kapci srasli jedan uz drugi i polako ga proširim. Glava mi puca. Koliko je vremena prošlo? Ležim na svom krevetu, ruke i noge su mi vezane, usta su mi začepljena nečim što deluje kao lepljiva traka - ne mogu da ih otvorim. Svetlo je isključeno. Jedini sjaj dolazi od prigušenog skrinsejvera na mom kućnom ekranu: brda Toskane početkom leta. Kod nogu mi sedi čovek u crnom kombinezonu sa Apolonovom maskom. „Probudio si se, beeebice?” Odmah ga prepoznam, iako je patrljak odsečenog uva sakriven pod kapuljačom. Trgnem celo telo - ali umesto mišića imam zaleđeno mleveno meso, pa se srušim na pod kao vreća slame. Ležim licem nadole, mucam i previjam se, pokušavam da pocepam izolir traku koja mi je nekoliko puta obavijena oko zglobova šaka i progrizem rupu kroz traku koja bazdi na neku jeftinu hemikaliju. „Čudno si se trzao”, kaže mi Petsto Tri. „Nabio bih ti ga ponovo, ali želim da pričamo.” „Zažalićeš”, proderem se. „Kako si se usudio da mi provališ u kuću? Da napadneš drugog Besmrtnog! Hilijarha. Za to ti sledi sud! Đubre! Više nismo u jebenom internatu!” Ali moja dreka ne izađe na moja usta. „Odavno je trebalo da se vidimo. Prošli put je krenulo malo naopako, jelda? Ali stvarno moramo da razgovaramo.” Ima nečeg jezivog u njegovom glasu, nečeg što me natera da iscedim i poslednji atom snage iz svog zamrznutog mlevenog mesa, okrenem se kao vreteno i bubnem na leđa - samo da vidim šta on to gore radi. „Nemoj da se upišaš”, kaže mi Apolon. „Nisam zato došao. Ne ložim se više na tebe.” Cap!... Petsto Tri otvori svoj ranac - crn i jednostavan, baš kao moj. Vadi naše instrumente. Skener. Ubrizgač. „Prerastao sam svoju klinačku ljubav”, zakikoće se. „Odrastao si i poružneo. Postao si hilijarh. Zato ćemo da razgovaramo o poslu.” Sedne malo bliže, stavi mi svoj rebrasti đon na vrat, pritisne - i pocepa mi rukav. Ogoli mi zglob šake! Ne može to da uradi! Ne može!

Ako iko sazna... Ako obavestim Šrajera... Beringa... Nemaš prava, đubre. Proveri ubrizgao - napunjen je; stavi vršak uz venu. Trgnem se očajnički, uzalud, bespomoćno. Skloni ga, bitango! Gnjido! Đubre! „Dikcija ti nije naročito dobra”, zadirkuje me. „Ali ipak te dovoljno dobro razumem. Nemam prava, a?” Mahnito klimam glavom pod njegovom čizmom. Da tek tako dođe u moj stan - i ubrizga mi akcelerator? Ne! Blefira! To znači da mu sud ne gine! Poslaću te u dezintegrator! Ja ću lično pritisnuti dugme! Bićeš samleven u prah, u kašu, čuješ li me, bitango? Petsto Tri pritisne malo jače; zgnječi mi Adamovu jabučicu i sve se zamrači. Već drhtim, ali ne pokušavam da se oslobodim - i on malo popusti pritisak. „Ali vidiš, imam, mali. Imam pravo. Neverovatno, ali to je činjenica.” Uzme skener i prisloni mi ga na šaku. Ting-ting. Ujed komarca. „Jan Nahtigal 2T”, kaže skener. „Registrovana trudnoća.” Petsto Tri pucne prstima: nosi tanke rukavice. „Neverovatno, ali je činjenica”, ponovi. Soba se smežura na veličinu moje glave, sabijajući me poput neke drevne kineske sprave za mučenje, kožni džak natopljen vodom koji se suši dok gledam kako se smanjuje, pripija se uz mene, davi me. Paralizovan sam, kao da me je Petsto Tri ponovo drmnuo šokerom. Registrovana trudnoća, ponovim sebi. Sebi. Laž! To je laž! To je nemoguće! Kako? „Kako?”, pita me Petsto Tri. „I mene to zanima. Kako? Heroj oslobođenja Barselone! Hilijarh! Kako?” On je to nekako namestio! Skener je pokvaren, reprogramiran je! Petsto Tri samo traži način da... Izgovor... Ali zašto? Zašto me jednostavno ne zadavi ovde? Čemu sve ovo? Nervni završeci otupljeni šokerom polako se oporavljaju - ponovo počinjem da osećam ruke i noge. Moram da sačekam svoju priliku... Sačekam i... Zgrabim ga za vrat... Pritisnem ga kolenima... Dobiću samo jednu priliku da pokušam. „A ko je prijavio trudnoću?”, pita Petsto Tri. „Aneli Velin 21R”, odgovara skener. „Ta-da!”, zapevuši Petsto Tri. „Iznenađenje!” Aneli! Aneli? To je trik, to nije moguće, ona je prazna, jalova. Video sam svojim očima...

„DNK analiza da se utvrdi očinstvo”, Petsto Tri naloži skeneru, ponovo mi prislonivši napravu na zglob. Izračunavanje traje jedan sekund. Šta god da mu prokleta napravica kaže, sve ovo je protivzakonito, nije smeo da provali ovamo bez sazivanja, bio je u obavezi da sa sobom povede odred i svedoke, ovo je namerno kršenje procedure, ne može prema meni da se odnosi kao prema nekom običnom smrtniku, ne može! „Genetska veza sa embrionom potvrđena.” „Po članu pet Zakona o izboru, ako je trudnoća pravovremeno prijavljena žena ima pravo da buduće dete prijavi ili na sebe ili na oca deteta, čije očinstvo treba da bude utvrđeno DNK testom”, citira Petsto Tri. „A ovde je baš to slučaj.” Laži! Sve su to laži! Ovo je nameštaljka! „A po članu pet, tačka tri, ako je dete prijavljeno na oca, injekcija akceleratora daje se ocu. Sve tačno?” Ne! Da se nisi usudio to da uradiš! Sklanjaj to od mene! „Mmmmm!” „Sve je tačno, mali. Znam da jeste.” I pritisne dugme. Osetim još jedan ubod - ne bolan, gotovo neprimetan i toliko brz da ne stignem ni da shvatim šta se dogodilo. On se odmakne, ali ja se izvijem uvis i valjam po podu, pokušavajući da ga šutnem i odmahujući glavom, boreći se protiv nečega što se već dogodilo. „E pa, dobro”, kaže mi Petsto Tri. „Sad smo kvit. Mir?” Kratko zamahne i šutne me čizmom u vilicu - zubi mi zaškrguću i slome se, jezik mi šljapka po vreloj rđi i smrači mi se pred očima. Ječim i pokušavam da se sakrijem ispod kreveta, prebirući jezikom po krhotinama kosti; progutam krvavu slinu. Ali Petsto Tri me nađe, podigne svoju masku i pogleda me svojim zelenim očima; nagne se nada mnom, pritisne mi laktom glavu na pod i strastveno mi prošapće na uvo: „Šta ćeš sad, pantljičaro? Da li mi sad opraštaš? Mislio si da će sve biti drugačije, a? Mislio si da se više nikada nećemo videti, a, nakazo? Nije važno... Nije važno... Zavrnuo bih ti šiju, ali to je previše dobro za tebe, govno jedno... Ti si doooobar dečko, jel’ tako? Častan, ispravan dečkić... Ja sad idem... A ti nastavi sa svojim životom... Idi na posao... Prijavljuj svoje uspehe... Nemoj da se upišaš, neću nikome reći da si dobio injekciju... Vidiš, dugo sam čekao na ovo. Čekao sam čitavu

jebenu večnost. I sada želim da se natenane naslađujem... Da te gledam kako farbaš svoju proređenu sedu kosu... peglaš bore... Lažeš svojim sponzorima u Partiji... Velikim gazdama... Da te gledam kako staaariš, raspadaš se, stidiš se da se skineš pred ostalima u bordelima... Da te gledam kako gradiš karijeru, pantljičaro... I polako umireš... AT ću da se naslađujem, a? Samo, slušaj, nemoj ni ti nikome da kažeš, važi! Biće to naša mala tajna, da si razvratnik i srećni otac i da staaariš. Samo nemoj ni ti nikome da kažeš... Naljutiću se ako te prerano ubace u dezintegrator...” Priberem se, trgnem i tresnem ga glavom postrance u nos. Poprskaju me kapljice nečeg toplog. Mislim da sam ga slomio. „Đubre malo...”, nasmeje se kroz nos i šutne me među rebra. „Slušaj ti, đubre malo... Znaš šta? Neću da ga nameštam. Kao ni uvo. Tako te neću zaboraviti. Srediću ih kada ti odapneš.” Petsto Tri me uhvati za uši, cimne me gore uz krckanje i okrene me licem naviše. Pređe kažiprstom ispod svog nosa, gde je sve crno i presijava se od sveže krvi - i razmaže je kao mastilo preko izolir trake kojom su mi zalepljena usta. „Eto, sada mi se opet sviđaš. Kao kada smo bili klinci.” Onda ubaci skener, ubrizgač i masku u svoj ranac. Zakikoće se kroz nos iz koga izlaze crveni mehurići i zalupi vrata. Ostao sam sam na spratu, da isperem usta od krvi i krhotina zuba, da napipam jezikom oštre, okrnjene ivice, da privučem noge i krutim, utrnulim prstima hvatam lepljivi kraj izolir trake. Da razmišljam o Aneli. O tome da li je sve ono što je Petsto Tri rekao moguće. O tome zašto me je kučka izdala. Da li je prijavila embrion na mene kako bi mogla da pobegne sa Rokamorom? Ili je ovo blefiranje? Da li je sve ovo samo blefiranje? Da li je samo rešio da me natera da se userem? Da li je napunio ubrizgač nekakvim đubretom, izrecitovao odlomke iz Zakona, obradio me i to je to? Šala! Ha? Da li je možda u tome stvar? Možda se zapravo ništa nije promenilo? Možda mogu da nastavim da živim kao do sada? Nisi mogla da zatrudniš, Aneli! Nisi mogla da začneš sa mnom! Čuo sam kada je tvoja majka rekla da ti je utroba izubijana, da je mrtva! Nije mogla da zatrudni! Trzam se i trzam, pokušavajući da se uspravim u sedeći položaj. Ne vredi. Jednostavno ne mogu da se odvojim od poda i izdam naređenje kućnom ekranu, da pozove hitnu pomoć ili policiju. Čime sam ovo zaslužio?

Nastavim da se grčim dok nisam sasvim iscrpljen, a onda samo otupelo zurim u tamu. Završim u internatu. U svojim snovima uvek završim u internatu, možda zato što nikada nije trebalo ni da ga napustim. Na poslednjoj godini prestanu da nas muče i da nas dresiraju kao životinje: na kraju godine čekaju nas završni ispiti i jedino što od nas traže jeste da učimo. Oni koji padnu i samo jedan ispit ostaće još godinu dana i završiće u timu sa devet stranaca - neobučenim, zlobnim, sitnim ribama. Oni koji prođu, biće izvedeni na završni test. Kažu da je jednostavan. Ništa teži od poziva. Ništa teži od bubanja istorije Evrope i Rimskog carstva sve do pobede Partije besmrtnosti, ili tri runde boksa i tri runde rvanja. Ali ispit možeš iznova i iznova da ponavljaš, test možeš da polažeš samo jednom. Ako ga padneš - nikada nećeš izaći odavde. Od dana kada je Sedam odveden, njegovo mesto je prazno. Popuni se tek prvog dana naše završne godine: dovedu nam novog dečaka. „Ovo je Pet-Nula-Tri”, kaže nam vaspitač. „Tri godine nije uspeo da položi jezik i algebru. Nadam se da će se sa vama osećati kao kod svoje kuće. Budite dobri prema njemu.” Zevsovi prorezi za oči okrenuti su ka meni i jasno čujem podsmeh skriven u čvrsto zalepljenim usnama boga od kompozita. Petsto Tri, kome je osamnaest godina, dvaput je širi u ramenima od mene, mišice su mu nabrekle kao piton koji se preždrao, patrljak njegovog odgrizenog uva obojen je ljubičasto i izgleda kao drugi organ, nešto čudno, neljudsko i skaredno. „Ćao, pantljičaro”, kaže mi. Prošle su tri godine od dana kada su me pustili iz kripte. Sve to vreme Petsto Tri se pretvarao da je smrtna kazna koju mi je izrekao poništena ili odložena. Njegovi čankolizi su me ignorisali i nijednom nisam naleteo na njega. Naravno, znao sam da Petsto Tri ima problema sa ispitima: tražio sam ga među starijim štićenicima na prvom postrojavanju nove školske godine. Ostatak tima je pušten, ali on je zaglavio. I to se dogodilo još dva puta, dok nismo bili na istom nivou. Vaspitač izađe. „Ko je ovde glavni baja?”, Petsto Tri pita ostale, ne gledajući ni u koga. „Ja, pa šta onda?” dobaci Trista Deset - a onda se uhvati za svoju rascepljenu usnu. Obilno krvari i krv mu šiklja između prstiju. To je već više nego dovoljno, ali Petsto Tri mu zabije koleno između nogu.

Devetsto - veći je od Petsto Trojke, ali mlitav - pokuša da ga zakači teškim ali nespretnim udarcem, kao medved. Petsto Tri ga uhvati za ruku i izvrne je dok ne krene. „Ugledajte se na Sedam-Jedan-Sedam, gnjide”, kaže, brišući krvavu slinu sa čukljeva o pantalone. „On me zna. Zna da je svako ko mi pokaže zube ugasio. Jel’ tako, pantljičaro?” I tu pred svima uhvati me za jaja kroz pantalone. Stegne ih svojim čeličnim prstima, a bol je toliko užasan da imam osećaj da ću se onesvestiti; ruke mi bespomoćno vise dok mi nazubljena testera struže nerve i gorim od stida. „Jeste! Jeste!” zacvilim. „Što si tako tužan? Nasmej se!”, kaže mi uz kez, toliko mi jako stisnuvši mošnice da mi jaja gotovo eksplodiraju. „Sećam se kakav si veseljak nekada bio!” I osmehnem se. „Šta ti bleneš?” pita Petsto Tri, okrećući se od mene i ošamarivši Devetsto Šesticu - ne mnogo jako, tek da ga ponizi. „Šta kažeš na to da budeš moja lutkica?” Sto Šezdeset Tri se baci na njega - ali Petsto Tri je triput jači, a snaga u njegovim rukama nalik na pitona sa svakom oborenom žrtvom i svakim srušenim protivnikom samo raste. Sto Šezdeset Tri leži opružen na podu, hripće i drži se za grkljan. Slomljeni, ostali se okreću od svojih drugova, mrmljajući. I tako je Petsto Tri postao naš glavni baja. Tako je počela moja poslednja godina u internatu. Najvažnije je, međutim, završiti sa učenjem, položiti ispite. Preživeti još samo godinu dana, izaći odavde da više nikada ne vidim tog grubijana. Samo godinu dana. Tako razmišljam dok nam vaspitač ne objasni kako izgleda završni test. „Tokom godina, internat je postao vaša velika porodica”, popuje, pošto postroji sve desetorke koje treba da diplomiraju. „Odrekli ste se kriminalaca koji su se nazivali vašim roditeljima. Kako sada da budete ostavljeni sami? Čoveku je teško da živi sam u spoljašnjem svetu! Jel’ tako? Nemate razloga za strah. Oni koji su vam najbliži uvek će biti sa vama. Momci iz vašeg tima. Timovi iz internata postaju odredi Falange. Uvek ćete se boriti rame uz rame. Celog života. Pomagaćete jedni drugima u nevolji, deliti radosti. Žene...” - razvuče ovu reč i ne žuri pre nego što nastavi, znajući koliku moć ovo obećanje ima. „Žene ćete svi

deliti među sobom. Ali, naravno, niko ne želi da celog života bude vezan za nekog koga ne voli. Internati su organizovani pravedno, kao i Falanga. Morate uvek biti sigurni u momke u svom odredu. Uvek. Završni test sastoji se iz sledećeg: kada prođete ispite, svako od vas mora da mi kaže da li svi iz vašeg tima treba da odu odavde. Ako postoji i samo jedan glas protiv nekog, on će zauvek ostati ovde. Ne može biti jednostavnije, zar ne? Zamislite to kao igru.” Ne može biti jednostavnije: sada smo svi Petsto Trojkini taoci. A ja nemam ni najmanje šanse da izađem odavde - osim ako mu ne budem podilazio. „Ko je od vas pametnjaković?”, frkne pošto nas sve okupi u hodniku pre spavanja. „On će da me nauči to sranje iz jezika i algebre i tako spase svoje dupe. Dakle?” Trideset Osam podigne ruku. Kao i Sto Pedeset Pet. Prvi želi da spase dupe, drugi želi da se dodvori glavnom baji. „Jedan je dovoljan. A ti...” - Petsto Tri uvija anđeoski pramen kose oko grubog, žuljevitog prsta - „... ti ćeš poslužiti za nešto drugo. A i ti...” - razvuče usne i pogleda u mene. „Idi dođavola.” Udarac je toliko brz da bol ne može da ga prati: prvo me baci na pod i svet se okrene naglavačke, a onda usledi snažna eksplozija u mojoj glavi. „Nezadovoljan si zbog nečega? A?”, Petsto Tri se prodere na mene, lomeći mi rebra. „Hajde, osmehni se, govno jedno! Nasmej se! Nasmej se!” I nasmej em se. Smešim se kada Petsto Tri pred svima skida Trideset Osmicu i tera ga da četvoronoške puzi po prostoriji sa tuševima - jer misli da nisam dovoljno veseo. Smešim se dok ga podučavam istoriju. „Sviđa mi se tvoj osmeh”, kaže mi. „Želim da oko sebe vidim srećna lica, a tvoje je uvek kiselo. Češće se smej.” Nema načina da pobegnem od njega. Niko od nas ne može da pobegne od njega. Uostalom, ovo je naš tim. Naš budući odred. Sto Pedeset Pet ga podučava jezik, Trideset Osam zadovoljava njegove potrebe, Trista Deset gura glavu u pesak, Devetsto Šest krije pravog sebe u svojoj ljušturi. A ja se smešim. Uči me da se osmehujem kada sam besan. Da se osmehujem kada sam uplašen. Kada mi nije dobro. Kad ne znam šta ću sa sobom. Tvrdoglavo radi na meni jedan, pa drugi, pa treći mesec i ja polako

razvijem novu refleksnu reakciju. Učenje nam ide dobro, dok on ne smisli nešto novo. „Pričaj mi kako su te uzeli od tvoje porodice”, kaže mi jednog dana pre spavanja. „Dosadno je. Pričaj mi o tvojoj mamici i matorom.” „Idi dođavola.” Petsto Tri me izvuče u hodnik; kakve sam usrane sreće, u blizini nema vaspitača. Drži me za kosu i šamara - pljas! pljas! pljas! ponavljajući: „Od mene ne možeš ništa da sakriješ, pantljičaro! Zar si zaboravio? Zar si zaboravio da je tvoja kazna još odavno izrečena? Uradićeš sve što ti kažem, reći ćeš mi sve. Jasno? Sve!” „Jasno!” „Što si tako tužan?” pita, bubetajući me još jače, sa više žara. „Nasmej se! Nekada si se stalno smešio! I zapamti: nikada nećeš izaći odavde. Dakle? Nasmej se!” Nikada neću uspeti da steknem njegovu milost. Ma koliko ga ja preklinjao, nikada mi neće oprostiti. Ne mogu učiniti da mu izraste novo uvo umesto onog koje sam odgrizao. Pustiće ga iz internata, a ja ću ostati ovde za vjeki vjekov. Nikada neću moći sam da se izborim sa njim - a nema nikoga sa kim bih mogao da se urotim. Podelio nas je, ponizivši svakog ponaosob i primoravajući nas da se svaki za sebe izborimo za nekakav mir s njim. Ali ja ipak odem Devetsto Šestici. „Ne mogu više.” „Ni ja.” Ne moram ništa da mu objašnjavam. On je prijatelj sa Trista Desetkom, ja sam još uvek blizak sa Trideset Osmicom; Dvesta Dvadeset, drukaroš koji me je jednom odao Petsto Trojci, nije više u milosti. Mora da golica glavnog baju po tabanima pre spavanja, Petsto Trojka ne želi da mu nađe neku drugu svrhu - i drukaroš je uvređen. Trista Deset dovede Devetsto, koji još pamti ono od prvog susreta. Ja regrutujem Sto Šezdeset Trojku. Naoštren je za osvetu; nadajmo se da nas neće odati pre nego što dođe vreme. Ostali dođu sami. Raspodelimo uloge: Trideset Osam namami Petsto Trojku na sastanak, Devetsto Šest čuva stražu, Trista Deset rukovodi operacijom. Hrabro se bacimo na našeg glavnog baju - sva osmorica u toaletu - i ubijemo ga od batina. Polomimo mu prste, pokidamo hrskavicu, izubijamo mu rebra, bubrege, lice i ostavimo ga na podu da umre. Kada vaspitači pokušaju da otkriju šta se dogodilo, Dvesta

Dvadeset im napriča laži da nas zaštiti. Poveruju mu: uostalom, već četrnaest godina nas je pouzdano drukao. Petsto Tri se polako sastavlja u ambulanti. Ispuzi odatle mesec i po dana kasnije, unakažen. Odmah se baci na mene; ima oštar životinjski instinkt. Ali mi smo u međuvremenu postali ono što je viši vaspitač od nas pokušavao da napravi. Više od tima. Više od budućeg odreda. Porodica. Svi stanu na moju stranu. Petsto Tri je uništen, razmazan po podu i ponovo nestane na bolničkom odeljenju. A kada nam se posle još mesec i po dana ponovo vrati, neprepoznatljiv je. Više i ne pokušava ikoga da premlati. Ne priča, krije se iza udžbenika, visi u bioskopskoj sali, drži se po strani. Posle tri meseca u bolničkom krevetu, mišići su mu atrofirali, sva njegova osionost je iščezla, svetlo u njegovim očima se ugasilo. Samo očajnički buba lekcije. Sam. Kada se čini da smo svi zaboravili kakav je Petsto Tri nekada bio, on pita Trista Desetku da nas okupi. „Momci”, kaže hrapavim, tihim glasom, zureći u ugao, stojeći iskrivljeno, bez jednog uva. „Za sve sam ja kriv. Ponašao sam se kao bitanga. Kao pravo đubre. Sada imate svoj tim. Svoja sopstvena pravila. Nisam imao nikakvog jebenog prava da tek tako banem i preuzmem komandu. U svakom slučaju, pogrešio sam. Momci, molim vas da mi oprostite. Naučili ste me pameti. I zaista sam se naučio pameti. Stvarno.” Niko ništa ne kaže, niko ne želi ni da pogleda u njega: svi znaju čemu ova priča. Ostalo je još samo mesec dana do testa. Ako Petsto Tri nekim čudom uspe da položi ispite, njegova koža je još uvek u našim rukama. „Idi dođavola”, kažem mu. On trepne i proguta knedlu, ali ne uzmakne. Priđe svakom od nas. Izvinjava se. Ulaguje se. Zaklinje se. Obećava. Uspe da izmoli oproštaj - i glas - od Trista Desetke, Sto Pedeset Petice, pa čak i od Trideset Osmice. Pozove me. „Slušaj”, kaže, hramljući za mnom niz hodnik. „Sedam-JedanSedam! Čekaj! Sačekaj, molim te! Hajde! Molim te!” Okrenem se ka njemu. „Zaista ti se iskreno izvinjavam. Ja sam govno. Ali i ti - ti znaš šta si mi uradio! Dešava se, zar ne? Ovo je internat! Mi smo svi kao životinje.

Ti, ja... Mir?” Petsto Tri mi pruži ruku. Osmehnem mu se. On ne očajava - dosađuje Devetsto Devetki, Devetsto Šestici, Sto Šezdeset Trojci i Dvesta Dvadesetici... Niko u našem timu ne priča ni o čemu drugom osim o njemu. Treba li da mu oprostimo? „Zar stvarno nećeš da ga pustiš odavde?”, Trista Deset mi šapne jednog dana. „Crknuće ovde.” „I on ima glas, zar ne? Isto kao i mi. Može sve da nas zadrži ovde. Sve nas. Pomisli samo! Zauvek! A ostalo je još samo mesec dana i bićemo slobodni.” „Hoćeš da kažeš da želiš da provedeš ceo život u istom odredu sa njim?” „Ne! Ne želim.” „Zar si zaboravio kako te je mlatio? A? Ili ti se to sviđalo?” „Naravno da nije”, kaže Trista Deset, mršteći se. „Ali moraš da razumeš... Mogao bi, znaš... Da nas ucenjuje. Ali on preklinje, pokušava da nas ubedi, puzi...” „Zabole me i da mi popuši!” Batalimo tu temu. Dve nedelje pred ispite, Petsto Tri je uspeo da zadobije gotovo sve naše momke: ponovo pričaju sa njim i dozvoljavaju mu da sedi za istim stolom. Ne uobrazi se i u svemu sledi našeg legitimnog vođu, Trista Desetku, dok ka meni šalje signale pune griže savesti i poniženja. „Oprosti mu”, kaže mi Devetsto Šest. „Oprosti mu.” „Odjebi”, kažem, smaknuvši njegovu ruku sa svog ramena. „Zar je i tebe kupio?” „Kažem to zbog tebe. Prijatelj si mi. Osećaćeš se bolje.” „Osećaću se bolje kada on crkne, u redu? Trebalo je da ga isprebijamo nasmrt!” „Slušaj”, odgovori Devetsto Šest. „On je živo ljudsko biće. Idiot, đubre, perverznjak - ali živo ljudsko biće. Kako da ga ostavimo ovde zauvek? Niko ne bi trebalo da bude ostavljen ovde...” „Ja sam živo ljudsko biće! Ja! A on je bitanga!” „Da, i ti si živo ljudsko biće. Da li sebi sve opraštaš?” „Ti ne znaš šta se dogodilo! Šta se dogodilo kada sam pokušao da pobegnem! U ambulanti...” „Da, sećam se”, kaže Devetsto Šest, odmahujući glavom. „Momci su mi ispričali. Ali moraš da razumeš... Možeš ovo da okončaš. On ti nudi

ruku pomirenja.” „Ti si baš mekog srca, jelda? Svima opraštaš! Tvoja majka, pa sad ovo... To je tvoja stvar! Ali onog časa kada to đubre izađe odavde... Sve će nas proždrati. A mene prvog!” „Ne, neće... Ne verujem da će to uraditi. Ne ako mu svi oprostimo, shvataš? Ako ga svi oslobodimo. Nešto se već slomilo u njemu. Više nije isti.” „Najbolje što može da se slomi u njemu je njegova kičma. Onda ću da razgovaram sa njim.” „Nemoj to da uradiš zbog njega! Oslobodi sebe! Kako ćeš posle živeti sa tim?” „Biće slatko. Ništa ne može biti slađe”, kažem i pljunem. Ispiti se obruše na nas. Dobijem najbolju ocenu iz gotovo svega, samo jedan bod iza Trista Desetke, našeg najboljeg učenika. Devetsto Šest se izglupira, ali ipak uspe da skupi dovoljno bodova da ga oslobode, ostali su raspoređeni negde između nas. Petsto Tri postigne nemoguće. Algebra i jezik mu se pokore kao što mu se pokorio i naš tim. Nije čak ni najgori među nama. Kada objave rezultate ispita, blista od sreće. Pogledam ga i osmehnem se. Zaboravivši na oprez, on mi uzvrati osmehom. I ponovo mi priđe sa ispruženom rukom. „Stvarno, Sedam-Jedan-Sedam... Mir, a? Mir? Da jednostavno zaboravimo na sve! Ti oslobodiš mene, ja oslobodim tebe. Toliko želim da odem odavde. Hajde da izađemo, a? Hajde da izađemo zajedno! Zašto bismo ostali ovde? Dakle? Da li mi opraštaš? Mir?” Njegova ruka je odmah tu. Ona kojom je drkao dok su me davili svojim majicama. Ona kojom me je šamarao. Ista ta ruka. „Mir”, uzdahnem. „Mir.” „Tako je! Ta-ko je!” Pljesne me po ramenu. „Dobar si ti momak! Znao sam ja!” Ne slušam ga: gde je to prokleto olakšanje koje mi je Devetsto Šest obećao? Ne osećam ga. Dođe dan kad mislimo da je sve gotovo. Vaspitači uguraju svu desetoricu u lift; ispostavi se da ovde ima i drugih nivoa - samo ne postoje dugmići koji te onamo vode. Tako lift radi: da sam to samo ranije sa sigurnošću znao. Svi su već gotovo ubeđeni da ćemo biti pušteni, gurkaju se

laktovima i ushićeno sašaptavaju; pred nama je život! Gotovo da su već zavoleli vaspitače - jer ih više nikada neće videti i konačno se osećaju kao braća sa svima u timu... jer nas je san o tome da ćemo izaći povezao, zacementirao nas u jednu celinu. Lift krene - možda gore, možda dole, ali polako - i iznenada nas obuzme strah. Šta ako je ovo trik? Šta ako nas ne vode da glasamo jedni za druge, već u neku sterilnu dvoranu, koju je lako oprati, zaslepljujuće blistavu poput operacione sale, kao i ostatak internata? Šta ako nas tamo čeka deset stolova sa naslonima za glavu sa stegama? Da, rekli su nam da će oni koji polože ispite biti poslati napolje u svet. Ali zašto bi to trebalo da bude istina? Samo nam udeljuju zatvorske snove u plastičnim činijama i svakom od nas daju suvu koricu jednog jasnog i ostvarivog sna da je žvaćemo. Sanjare je lakše kontrolisati: sanjari misle da imaju nešto da izgube. Ne možete da se pogađate sa nekim kome ništa nije potrebno. Neće nas pustiti napolje, samo smo previše odrasli da bismo ostali u istim spavaonicama kao klinci, pa nas sele na drugi nivo. Na narednih deset godina. A onda nam sine da možda u internatu ne postoji samo jedan ovakav sprat bez dugmadi, već tri, ili trinaest, ili trista. I oni ne sežu naviše, ka površini, već dole u dubine... Ali onda se vrata otvore i tamo nema nikakve operacione sale ili sobe za mučenje. Lift nas dovede do nivoa za koji niko nikada nije čuo. Dvorana sa stubovima, cela obložena crnim kamenom i obasjana pravim zapaljenim bakljama. Po sredini se, od zida do zida, pruža duboki šanac ispunjen tamnom vodom. Na jednoj obali šanca stoje viši vaspitač i još devet prilika sa maskama Zevsa. Na suprotnom kraju čekaju nepoznate prilike naših vodiča u taj drugi, stvarni svet. Sve što još treba da uradimo jeste da preplivamo tu tamnu vodu. Sve što treba da uradimo jeste da prođemo poslednji test. Stojimo u krugu poredani po brojevima i uhvatimo se za ruke: ja sam između Petsto Trojke i Osamdeset Četvorke i Devetstotke. Sledeći pravilo koje su nas ranije naučili, izgovaramo uglas. „Brat nema nikoga bližeg od svog brata. Besmrtni nema drugu porodicu do drugih Besmrtnih. Oni sa kojima izađem odavde biće zauvek sa mnom i ja ću zauvek biti sa njima.” Viši vaspitač nam ozbiljno klimne glavom.

„Tri-Osam!”, zagrmi. „Da li u tvojoj desetorki postoji neko ko ne bi trebalo da...” „Ne”, promrmlja Trideset Osam, neprestano pogledavajući ka Petsto Trojci. „Jedan-Pet-Pet! Da li u tvojoj desetorki postoji neko ko ne bi trebalo da...” Ne. Za dobroćudnog Sto Pedeset Pet ne postoji takav. A ni za Sto Šezdeset Trojku - toliko snažno odmahuje glavom da bi mogla da otpadne ako ne pazi. I tako se nastavi, redom ukrug - dođe red na izdajnika Dvesta Dvadeset, koji nas je spasao od vaspitača, a onda je red na našeg uzornog učenika i budućeg vođu odreda Trista Desetku. „Pet-Nula-Tri!” - kompozitno božanstvo okrene svoju ogromnu glavu ka našem buntovnom Sotoni. „Da li u tvom timu desetorice postoji neko ko ne bi trebalo da napusti internat, ko nije vredan da se priključi redovima velike Falange?” Petsto Tri ne odgovori odmah. Pogleda oko sebe, snimajući svojim zelenim očima kao rendgenskim zracima one koji dolaze posle njega, koji mu još nisu dali svoj oproštaj. Na meni se zadrži duže nego na ostalima. Ne ustuknem pred njegovim pogledom. Mirno mu se osmehnem. Dogovor još uvek važi. „Ne”, Petsto Tri izgovori promuklim glasom, shvativši da mu i poslednja nit moći izmiče iz ruku, preko volje, pod prinudom se rastajući od nje; a onda ponovi, kao da mu je neko dao priliku da se predomisli. „Ne!” Bradato božanstvo mu ravnodušno klimne glavom i glasanje se nastavlja sa klempavim drkadžijom, Petsto Osamdeset Četiri. „Ne” odgovori. „Sedam-Jedan-Sedam!” Sada ne zuri samo Petsto Tri u mene, već ceo tim; Petsto Osamdeset Četiri je okrenuo svoju klempavu glavu koliko mu to vrat dopušta. „Da li u tvojoj desetorki postoji neko ko ne bi trebalo da napusti internat...” „Da. Da.” „Đubre! Đubre! Izdajnice!”, zaurla Petsto Tri i ne sačekavši da ga imenujem, izvuče pesnicu iz Petsto Osamdeset Četvorkinog znojavog dlana i baci se na mene. „Držite ga! Držiiiite ga!”, zareži viši vaspitač i dok trepneš, trojica vaspitača pribiju Petsto Trojku na zemlju; ne uspe ni da me dodirne.

„Ko je to? Reci broj.” „Pet-Nula-Tri!”, objavim, dahćući. „Izdajnice! Osvetiću ti se zbog ovoga! Đubre!” „Da li si svestan da će onaj koga si imenovao zauvek ostati unutar zidova internata?”, pita bradato božanstvo. „Da!” „Prevario me je! Prevario me je! Momci! Bilo ko! Šta će vam takva gnjida? Ostavite ga meni! Ovde! Devetsto! Devetsto Šest! Dakle? Dovoljna je samo jedna vaša reč! Ostavite đubre ovde, ja ću ga pokidati na komade! Ne želim da crknem ovde sam!” „Tišina!”, naredi viši vaspitač, pa začepi usta Petsto Trojci. Krug je prekinut. Pružim ruke Devetstotki i Petsto Osamdeset Četvorci - oni ustuknu, nisu sigurni da li sada smeju da me dodirnu, da ih ne zarazim gubom izdaje. Stojim tako ispruženih ruku - sam. Licemeri! Znam da im je trenutak ranije svima zapravo laknulo - ko bi od njih želeo da deli večnost i žene sa ovim nitkovom? Niko! Dođavola i džentlmenski dogovor! Uradio sam to zbog vas, preuzeo sam greh na svoju dušu zbog vas! Ali oni se okrenu od mene. Naš krug se ne poveže ponovo. Ne pokušavam da se odbranim: ako sve ovo kažem naglas, okrenuću ih protiv sebe jednom zasvagda. Petsto Tri se izvija, ali ne može da savlada vaspitače. I sada ništa ne može da se promeni: uskoro će ga, poput đavola, odvući dole u svoje carstvo, u najniže krugove pakla, odakle više nikada neće izaći da vidi sunce. Izvija se, ali sve je već odlučeno. Počinjem da shvatam koliko je Petsto Tri zapravo jadan. Teško je mrzeti jadne ljude i moram da se namučim da bi mi to uspelo. Uradio sam ono što sam morao! Ono što sam oduvek sanjao da uradim! Osvetio sam se tom siledžiji! Pobeda nije gorka! Ali nešto se zgrči u meni - creva ili želudac - kada ga pogledam tako sagorelog. Bilo bi dobro kada bi posredi bila samo moja savest, onda bih se prvo israo kada izađem odavde. „Devet-Nula-Nula”, nastavi Zevs, pošto se nakašlje. „Da li u tvojoj desetorki postoji neko...” Devetsto nešto nabusito promrmlja. Petsto Tri, zapušenih usta, pogleda u njega sa puno nade. Ali Devetsto ponovi i njemu i meni -

jasno i precizno. „Nemamo nikog takvog.” Tako je! Tako je! Sada još samo Devetsto Šest treba da glasa za mene i sve će biti gotovo. Izmileću odavde i više se nikada u životu neću setiti ovog mesta ni ove ljudožderske zveri koju sam ulovio. Nikad više! Nikad više! „Devet-Nula-Šest”, kaže viši vaspitač, privodeći stvar kraju i ignorišući vaspitače koji uvrću ruke Petsto Petici i pribijaju ga na pod. „Da li u tvojoj desetorki postoji neko ko ne bi trebalo da napusti internat, ko nije vredan da se priključi redovima velike Falange?” „Da”, neočekivano ispali Devetsto Šest. Mirno i samouvereno pogleda u mene. U mene! Ne! Gotovo sam već izašao iz ovog mesta! Zašto želiš to da uradiš? Nemoj da me izdaš, ne ti! Ne ostavljaj me ovoj divljoj zveri! Zašto? Zašto? Zavera? Osveta? Ništa ne kažem. „Ko je to? Reci broj?”, nagovara ga staro kompozitno božanstvo. Devetsto Šest mi se osmehne isto onako kako sam se ja maločas osmehnuo Petsto Trojci. Ne možeš to da mi uradiš. Gledali smo Gluve zajedno, naučio si me da lažem, naučio si me da oprostim, hteo sam da budem tvoj prijatelj, hteo sam da budem ti! A ti bi me ostavio ovde samo da bi me kaznio! Samo sam izdao neprijatelja! Nisam mogao da mu oprostim kada se nije pokajao! Da li me zapravo svi potajno osuđuju - a on samo objavljuje moju presudu? Prođe jedan sekund. „Ko je to?”, podseti ga viši vaspitač. „Pet-Nula-Tri”, kaže Devetsto Šest. Petsto Tri! Ne ja! Petsto Tri! U tom trenutku osetim - poleteću do plafona. Grudi samo što mi se ne raspuknu. Samo što ne briznem u plač. Ne razumem Devetsto Šesticu, ali zahvalan sam mu - bolno, ošamućujuće zahvalan. „Neka bude”, kaže viši vaspitač, prihvatajući našu presudu. „Vodite Petsto Trojku.” I oni odvuku Petsto Trojku iz našeg novog života koji blista milionima bleštavih svetala, u mrak, u prošlost. Zauvek. Na jednoj obali šanca ostavimo svoju uniformu iz internata i

serijske brojeve. Na drugoj obali nas čekaju reči zakletve vernosti Falangi, crne uniforme i Apolonove maske. U svakoj maski nešto piše. Uzmem onu u kojoj piše „Jan Nahtigal”. Vraćaju mi moje ime i prezime kao oproštajni dar. Ostalih osam članova našeg tima i dalje postrance pogledavaju u mene - ali znam da su mi potajno zahvalni, da me neće podsećati na ono što sam danas uradio; uostalom, duguju mi. Razumem ih - i oni razumeju mene. A sad, pošto je Devetsto Šest sledio moj primer i postao Juda, neću biti izgnanik. Sve će se srediti. Sve će biti zaboravljeno. Samo što ne razumem Devetsto Šesticu. Ne razumem ga. Ne razumem ga - i obožavam ga. „Šta si uradio?”, ciknem mu iza svoje nove maske, zahvalno mašući repićem. „Zašto si to uradio?” „Ništa posebno”, kaže, zapiljivši se u mene kroz svoje proreze. „Oprostio sam ti.” Najzad uspem da ustanem sa poda i uspravim se. Sednem na krevet i počnem da presecam lepljivu traku na zglobovima šaka. Vidim svoj odraz - u Toskani. Kosa mi je raščupana, a oči izbuljene. Usta su mi oblepljena širokom izolir trakom, na kojoj je crvenkastomrkom skorenom krvlju nacrtan osmeh.

P O G L AV L J E X X I V

VREME

Strgnem izolir traku kojom su mi vezane noge. Već sam se smirio. U meni se rodio plan. Našao sam rupu u zakonu. Neću se prepustiti starosti, neću dozvoliti toj plesni da mi utrobu pretvori u trulež drveta i izjede mi lice. „Zakon o izboru, član deset”, kažem sebi veselim glasom (nacrtani osmeh se na jednom kraju odlepio i visi, pokušavajući da mi se uvuče u usta). „Član deset: ’Ako pre dvadesete nedelje trudnoće oba roditelja odluče da obave abortus i prekinu trudnoću u Centru za planiranje porodice u Briselu, u prisustvu predstavnika zakona, Ministarstva zdravlja i Falange, može im biti prepisana antivirusna terapija koja zaustavlja delovanje akceleratora starosti.’” Samo treba da je nađem. Da nađem Aneli i ubedim je da abortira. Da je odvedem u Brisel, u taj prokleti centar. Predstavnici Falange će verovatno biti iznenađeni ali, na kraju krajeva, ja sam sada hilijarh i heroj sa vesti, mogli bismo da dođemo do nekog prijateljskog dogovora... Ali sve to dolazi kasnije, prvo moram da je nađem: ponovo je tražim. Jedna u sto dvadeset milijardi. Kako ću da je nađem? Zašto je prijavila embrion na mene? Zašto ja moram da ispaštam

zbog ovoga? Čak i ako nije u pitanju greška, čak i ako se dogodilo jebeno čudo i ako je stvarno zatrudnela, zašto bih ja morao da odgovaram za to? Zašto me je osudila u odsustvu, i ne pokušavši da mi piše ili da me pozove? Otkud joj pravo na to? Dakle, želi da na svet dovede malog, smežuranog Jana, a veliki Jan može da crkne? Da se sakrije u neku pukotinu, u rezervat, druži sa matorcima koji zaudaraju na urin, odsluži tamo svoju kaznu do svog odloženog pogubljenja. Zašto? Zašto ja? Zašto? A onda prvi nalet uzbuđenja popusti i setim se Aneli - prave Aneli. Njenog osmeha, našeg puta u Toskanu, skakavaca, trčanja preko reke dok oko nas prska voda, bulevara i kozica u kofi. Ne mogu da razumem zašto si ovo uradila. Možda te je Petsto Tri naterao da to uradiš. Sigurno je to bio on. Ti to ne bi sama uradila. Znaš šta sam sve zbog tebe rizikovao. Preklinjaću te, Aneli. Moliću te. Ne želiš da me uništiš. Mi nismo neprijatelji. Obavićeš taj abortus da me spaseš. Petsto Tri. Uspeo je da je nađe, možda zna gde je ona sada. Pritegnuću ga - i sve će se razrešiti. Pozvaću odmah Šrajera, i... Oglasi se zvono na vratima. „Policija.” Sramota me je da otvorim u ovakvom stanju. Postaviće mi pitanja na koja ne bih želeo da odgovorim. Pokušavam grozničavo da skinem delove izolir trake zalepljene za mene: moram da se upristojim pre nego što dočekam ove momke, šta god da žele. „Čujemo vas unutra!”, kaže mi neko sa druge strane vrata. „Upotrebićemo univerzalni ključ!” „Samo trenutak!” Ali oni provale unutra mnogo pre isteka tog trenutka. „Šta je sad ovo, dođavola!” Skakućem sa vezanim nogama, a komad trake na kojoj je nacrtan osmeh još uvek mi visi pored usta. „Šta to radite, bre?” „Jan Nahtigal 2T? Uhapšeni ste pod sumnjom da ste ubili Magnusa Jansena 31 A.” „Koga?” Trojica ih je i svaki drži u mene uperen pravi-pravcati pištolj. Izgleda da sam ja neki opasni kriminalac. Kakva je sad ovo idiotska šala? Momci, pre šest nedelja sam polio dvesta ljudi kerozinom, ali nijedan od njih mi nije ličio na nekog Magnusa Jansena. I sumnjam da će se njihovi rođaci ikada požaliti policiji zbog mene - osim možda

afričkoj policiji. Ali nisam ubio nikog drugog. „Pođite sa nama.” To nije poziv. Pošto preseku izolir traku na mojim nogama, sputaju mi ruke plastičnim prstenovima lisica i izguraju me iz moje kocke. Ceo blok zuri u mene - ponovo sam uspeo da ih zabavim. Neki upiru prst u mene, neki me fotografišu svojim komunikatorima: ja sam zvezda sa ekrana. „Nemate prava! Ja sam Besmrtni, hilijarh Falange!” Guraju me i uteraju u gejt, gde čeka turboletač sa motorima u praznom hodu. „Nemate pojma sa kim se petljate! Imam broj jednog senatora u svom komunikatoru. Samo jedan poziv ministru. Ja sam oslobodio Barselonu.” „Oduzmite mu komunikator”, jedan policajac kaže drugom. „Zavešćemo ga među dokaze.” I uzmu mi narukvicu. „Gotovi ste! Svi!”, proderem se, trzajući se. „Kada Bering bude saznao za ovo...” „U Evropi su svi jednaki”, kaže mi, odmahnuvši rukom; gejt se zatvori i turboletač se obruši u ponor. „Ali, sa druge strane, niko od vaših momaka nije bio ranjen u Barseloni, ne kao naši”, podseti me onaj što mi uvrće ruku, govoreći mi na uvo. „Vaši momci su se borili sa usnulim ljudima.” Klonem. „Ko je taj Magnus Jansen? Kada sam to uspeo da ga ubijem?” „To se dogodilo u javnom kupatilu Izvora. Namučili smo se da vas nađemo, Nikolase Ortnere 21K.” „Fred?”, kažem naglas. Glupost! Ne mogu da mi prikače tu idiotsku smrt! Sudite mi zato što sam žive spalio dvesta Bandar-loga4 koji urlaju - i oslobodite me, jer sam branio žene i decu. Ali, zato što sam pokušao da ispumpam tu mrcinu? Zato što sam dao veštačko disanje Fredu? „Udavio se, pokušavao sam da ga spasem!” „Nas se to ne tiče, momče. Pokupili smo te, sada je sve u rukama suda.” Ne mogu sada na sud. Ne mogu u ćelije. Vreme mi otkucava, imam tri meseca da pročešljam kroz sto dvadeset milijardi ljudi, nemam ni sekund za gubljenje. Sa druge strane, oni imaju vremena napretek.

Turboletač se zakači za gejt slepe, snežnobele kule. Poznata teritorija: zatvor i pritvorska jedinica. Povedu me niz hodnik, smeste u sobičak bez ijednog ekrana i neki bezlični miš promrmlja optužbu tako da je jedva razumem. Ubistvo; član krivičnog zakona; moguće kazne. Onda mi saopšti da samo bog zna kada će biti suđenje, da ću s obzirom na ozbiljnost optužbi morati da budem zadržan u pritvorskoj jedinici, da će ako budem sarađivao u istrazi, to biti uzeto u obzir, da ih ne zanima zašto su me zatekli kod kuće prekrivenog izolir trakom, da je privatni život građanina njegova stvar, da mogu da me puštaju na vestima i daju mi koliko hoće nagrada, ali moje blistave drangulije nemaju nikakve veze sa slučajem, da, ako želim, mogu da pozovem i samog papu, po zakonu imam pravo na tri poziva, ali ako nastavim da se ponašam agresivno, moraće da me stave u odvojenu ćeliju i prepišu mi sedativ, da su sasvim ozbiljni, da im je strpljenje na izmaku, da više neće sa mnom postupati u rukavicama i da sam za sve sam kriv. Zaista se više ne odnose prema meni u rukavicama. Skinu me do gole kože, poliju sredstvom za dezinfekciju kao neku vašljivu skitnicu iz Barselone, a onda me kranom podignu uz kilometar visoki glatki zid sa milion vrata koja vode pravo u ponor. Kran me odnese do jednih od milion vratanaca, pažljivo me ostavi u moju zasebnu ćeliju, vrata se zatvore i evo me sedim u lastinom gnezdu na ivici kilometar visoke litice, na mestu sa koga niko ne može da pobegne. Ćelija veličine mog stana-kocke, da u njoj provedem neznano koliko vremena dok ne odrede datum za razmatranje mog slučaja. Mogu da zurim u vesti na majušnom ekranu i sednem tik uz njega, da ne mislim koliko je ovde skučeno. Ali nemam nameru da čekam njihov prokleti glupi sud: svaki dan koji ostanem zarobljen ovde ostariću nedelju dana, a vreme koje mi je ostalo da nađem Aneli i ubedim je da se ratosilja embriona koje se hrani mojim životom - ističe. Odmah se pozovem na svoje pravo na te proklete pozive i okrenem Šrajerov broj. Nemam njegovu ličnu identifikaciju, pa moram da pokušam da stupim u kontakt sa njim preko njegovog prijemnog odeljenja. Traže od mene da izdiktiram svoje ime slovo po slovo, kao da ga nikada ranije nisu čuli i obećaju da će ga definitivno preneti gospodinu senatoru. Sednem u turski sed na pod i čekam poziv. Ostala su mi još dva, za

možda dugo, dugo vremena, tako da moram štedljivo da ih koristim. Hajde onda, kažem Šrajeru. Znam da se dešavalo da si pokušavao da stupiš u kontakt sa mnom, a ja nisam odgovarao - ali imao sam važne razloge za to. Hajde, pitaj svoju nesrećnu sekretaricu da li je neko pokušao da te kontaktira, odglumi iznenađenje i pozovi me. Ja sam tvoj priznati sin, pa danas si me unapredio u čin hilijarha, poljubio si me pred celim svetom! Tačno je da sam odmah posle toga tucao tvoju ženu, ali još nisi imao vremena da saznaš za to! Razgovaram sa njim u svojoj glavi, zatim šapatom, onda vičem - ali Šrajer ne odgovara. Bavi se važnim državnim poslovima, ili svađom sa svojom ženom, ili je odapeo, ali tog dana ne dobijem poziv od njega. A ni sledećeg. Posle dva dana pozovem ponovo i ponovo razgovaram sa njegovim sekretarom. On zapiše moje ime slovo po slovo, još jednom učtivo odglumi iznenađenje i kaže da je sigurno zaboravio da gospodina senatora obavesti o pozivu, da će mu ovog puta svakako sve preneti, sasluša moje psovke - i ostavi me da se nadam da je jednostavno došlo do nekakvog nesporazuma. Posle nedelju dana, gospodin senator me još uvek nije pozvao. Ostao mi je još samo jedan poziv i moram dobro da razmislim sa kim želim da razgovaram ovaj poslednji put. Sa Beringom? Alom? Petsto Trojkom? Aneli? Fredom? Sa sobom od pre dvadeset godina dok sam bio u internatu? Poseti me čovečuljak-hrčak sa kravatom: rečeno mi je da želite da razgovarate sa službenikom suda? Nažalost, datum sudskog postupka još nije određen. Nažalost, to je sve što imam da vam kažem. Na listi ste čekanja, potpuno smo zatrpani, ne možemo da se izborimo, smanjili smo broj zaposlenih, znate, Bering se upravo izborio za veći budžet za svoje ministarstvo, sada se Falanga finansira novcem poreznih obveznika, zbog toga što služe narodu Evrope, a nas su odlučili da skrešu, već otpuštaju ljude, vlada opšti haos, zato nemojte to da shvatite lično... Preračunam koliko mi je vremena ostalo da nađem Aneli: dani ističu. Naravno, ne mogu zauvek da odlažu suđenje, ostaće mi još par meseci - podrazumeva se da ću ubediti ove kretene da nisam davio Freda već ga ispumpavao - sigurno imaju snimke kamera, to samo javna kupatila nešto mute i spletkare, ne žele da priznaju da se ljudi kod njih dave, a da su njihovi spasioci u stanju samo da izvlače leševe, ali na suđenju će se sve razjasniti, za ovo bar nisam kriv, ma šta drugo

da sam uradio. Dva meseca. Pritisnuću Petsto Trojku, on će me odvesti do Aneli, a onda - onda ću moći da je ubedim. Iz nekog razloga još uvek sam siguran da ću uspeti, iako se sećam koliko je skrhana bila onom dijagnozom. Ma hajde, bila je uzrujana zato što neće moći da zatrudni jednog dana, u nekom trenutku u budućnosti, u načelu - ne ovde i sada, ne sa tim tipom iz Falange, koga poznaje samo nedelju dana, koji je komandovao kada su je silovali i koji je trebalo da ubije njenog dečka. Ne sa mnom. Osetim tračak nade: možda je već abortirala? Uperila je prst u mene samo da bi se osigurala, a onda je otišla u Brisel, očistila se tamo - i oprostila mi? Ima samo dvadeset pet godina, zašto bi želela dete sada, crvenog, drečavog patuljka, zašto bi pretvorila svoj stomak u naduveni trbuh, a svoje grudi u kozju kožu? Nisam ti ništa skrivio, Aneli, smiluj mi se! Pošaljem joj kosmički signal: molim te, predomisli se. I ti znaš za član deset, zar ne? Rokamora-Cvibel nam ga je izrecitovao pred tobom, sigurno se sećaš! Nećeš ništa ni osetiti, Aneli - uradiće sve pod anestezijom, zaspaćeš, a kada se probudiš, neće više biti jutarnje mučnine i neprestano pune bešike, stomak ti neće više rasti iz dana u dan, sa stvorenjem koje već gospodari tobom i koje će gospodariti tobom zauvek! Neka me odmah oslobode odavde i kažu mi da je trudnoća koja mi je prikačena poništena! Da će mi dozvoliti da zadržim svoju mladost! Još dve nedelje: Šrajer se zavukao u najdublje ponore pakla, datum suđenja još nije određen, briju me, prepišu mi pilule za spavanje jer ne mogu sam da zaspim. Svaki dan množim sa sedam; svaki dan, dok život ističe iz mene. Ne mogu a da ne razmišljam o tome. Da li je zaista moguće da se život okonča? Jedne noći probudi me pomisao da ću umreti. Da Šrajer nema nameru da mi pomogne, da zna za moju vezu sa njegovom ženom, da me ovako kažnjava, a da sam ne zaprlja ruke - on služi državi i država će to uraditi umesto njega, uz pomoć dželata plaćenih iz budžeta i pravnog sistema koji je potpuno odlepio, giljotinom koja radi samo hiljaditim delom normalne brzine. Jedan poziv. Na šta da ga utrošim? Na vestima javljaju da će Liga nacija razmotriti nacrt sporazuma o zabrani ubrzavanja starenja. Mendez ne posustaje. Ovo je dan kada bi trebalo da me izvedu u šetnju kroz nacrtanu šumu i ozonirani vazduh, ali ja odbijem: želim da vidim ovaj govor. Šta ako uspe? Šta ako Mendez

uspe da ubedi Azijate, prikupi potrebne glasove i natera Ligu da se izjasni? Evropa će onda morati da sluša sve što oni zapovede međunarodni sporazumi imaju prvenstvo u odnosu na nacionalne zakone. To bi mi dalo šansu. Slušam prenos uživo Mendezovog govora. Bio sam u Barseloni, kaže, i video nesrećne ljude koji su tražili pravdu i koji su osuđeni na smrt. Koji su želeli da ostanu mladi i koji su zbog toga kažnjeni starošću. Među njima su bili starci koje će akcelerator ubiti u roku od godinu dana i mala deca, koja će umreti za deset godina, nakon što se pretvore u male, zbrčkane starce. Pre petsto godina, pošto je prošlo kroz mašinu za mlevenje mesa Prvog svetskog rata, čovečanstvo je pokazalo dovoljno mudrosti da zauvek zabrani hemijsko i bakteriološko oružje. Shvatili smo tada da ćemo izgubiti pravo da se nazivamo ljudima. Zašto onda, pet stotina godina kasnije, ponovo koristimo biološko oružje - pa makar ono ne ubija odmah ili masovno, već selektivno? Da li je moguće da smo pre petsto godina bili mudriji? I milostiviji? Kako je moguće da Evropa, koja sebe naziva uporištem humanizma, eksperimentiše na sopstvenom stanovništvu, vršeći genocid nad onima koji su u njoj tražili utočište? Akceleratore starosti bi danas trebalo zabraniti, dame i gospodo. To je odluka koju ne treba da donesu ni Evropa ni Panamerika ni Indokina. To je odluka koju će doneti celo čovečanstvo. Aplaudiraju mu - ali, naravno, ne u ložama u kojima sede evropske napunjene lutke; onda se na binu popnu neki Afrikanci, vanredni i opunomoćeni ambasador Gvatemale u narodnoj nošnji i samuraj iz japanske Okeanije; svi imaju nešto da kažu. Otvore usta, ali prateća muzika za ovaj film je tiho unjkanje, detinje disanje i buka koju proizvodi moj skener, slušam disanje devojčica uspavanih u katoličkom domu za decu i zvuk koji proizvode žene sa maskama Atine Palade dok rade, prislanjajući ubrizgač na zglob šake svakoj od devojčica dok spavaju i ništa ne osećaju, potpuno nesvesne da se njihovo detinjstvo i mladost rastaču u kiselini, da se njihovi životi, ispunjeni glupim nadama i snovima, pretvaraju u košmar u kome će se probuditi i iz koga više nikada neće pobeći. Dok nam se obraća specijalni evropski izaslanik - bili smo napadnuti, bila je to teška odluka, nema apsolutno nikakve veze između incidenta u Barseloni i načina na koji se mi borimo protiv prenaseljenosti unutar države - uhvatim sebe kako šapatom neprestano ponavljam: „Začepi! Začepi! Začepi!”

Moj glas ide slatkorečivcu Mendezu. Spasi me, druže, i spasi svakog ko slučajno zakevi u ovoj našoj srećnoj zemlji, kao i sve one ljude koje smo popisali u Barseloni. Zabole me za prenaseljenost. Želim da živim. Liga besni poput uzburkanog mora, debate su nalik na borbu prsa u prsa, neke budale dvaput prekinu glasanje, ali na kraju Mendez izgubi: Indokina podrži Evropu a, da pokažu solidarnost, isto učine i afričke vođe, koje su sada natakle naočari - verovatno iste one vođe koje je Partija preplavila staklenim đinđuvama zato što su na njihovoj teritoriji našli kampove za one koji su dobili injekciju. Mendez je uvređen ovim napadom na opšte ljudske vrednosti, na temelje civilizacije, na opšti moral. Evropa klizi ka populacionom fašizmu, Hitler bi tamo mogao dobro da iskoristi svoj talenat, uzvikuje, nadjačavši naše dobro obučene saveznike. Zahvalan sam što živim u velikoj Panamerici, državi u kojoj ništa nije važnije od čovekovog prava da ostane ljudsko biće. Kraj filma. Naravno, naši komentatori odmah raspore Mendeza i pokažu njegove ogavne iznutrice svim Evropljanima, koji su počeli da se mršte: ostalo mu je još dva meseca do predsedničkih izbora, suparnički kandidat demokrata podržava evropski stav o kontroli populacije i sistem kvote smatra zastarelim i nepravednim; Mendez koristi binu Lige nacija, a plotun celokupnog njegovog oružja nije uperen protiv Evrope, već protiv Demokratske partije Panama... Bilo je glupo pretpostaviti da bi mogao da uspe. Ali ja sam ipak pretpostavio. Napišem molbu Beringu i zapovedniku Falange, Rikardu, u kojoj zahtevam da mi besplatno obezbede advokata, ostalo mi je još samo mesec dana da nađem Aneli, a oni još nikako da zakažu suđenje; počinjem da mešam dan i noć - u samici među njima nema razlike - i danima bez prestanka gledam vesti, ništa ne shvatajući. Konačno mi pošalju besplatnog javnog branioca, jednog od onih lenjih drkadžija koji su sanjali o tome kako će svet učiniti boljim pa su počeli da brane kojekakav šljam za džabe, ali su se uskoro prezasitili tragičnih priča, postali netolerantni prema njima i više im nije jasno zašto troše vreme povlačeći se po zatvorima i sudnicama. Ovaj tobožnji advokat trabunja nešto o video-snimcima na kojima se navodno vidi kako lomim žrtvi rebra i zaustavljam mu srce nizom udaraca, o tome kako optužba ima osnova da veruje da je, kada je stigla u moj bazen, žrtva još uvek bila živa i da su udarci koje sam joj naneo

bili nesumnjivo smrtonosni. Argumentacija odbrane zasnivaće se na tvrdnji da je ubistvo izvršeno u afektu; čačka nos i razmaže slinu na moj krevet. Onda otkrije da sam hilijarh Falange, počne da hripće i trza se, sruši se na pod, pozove stražu, nazove me fašističkim đubretom i obeća mi da se nikada neću izvući. Ode, ostavivši me iscrpljenog da gledam treperave prizore i tupo razmišljam o tome kako svako od nas dođe na svet sa nekom misijom; ako pokušamo da radimo ono što nije u skladu sa našom prirodom, iz toga ništa korisno neće proizaći. Ja sam ovde da uništavam ljude, radim to veoma dobro, a prilično dobro se snalazim i sa vatrom. A čak i ako pokušam da oživim nekog, na kraju ga ipak ubijem. Falanga je bila pravo mesto za mene. Samo što to mesto sada očigledno zauzima neko drugi; bar ni Rikardo ni Bering ni Šrajer ne primećuju moje odsustvo i ne odgovaraju na desetine mentalnih poruka koje im prenosim. Kao da sam izbrisan iz baze podataka, a svi koji su me znali, koji su mi čestitali, koji su me podržavali, kao i svi oni koji su me mrzeli, samo su trepnuli i nastavili svojim putem - u svet bez mene. Nijedan od mojih kolega - ni Al, ni Džozef, ni Viktor - neće doći da me poseti: verovatno im je naređeno da misle da nikada nisam ni postojao. Disciplina. Znači, ostao sam bez svoje braće. Nije važno što me znaju skoro trideset godina - imaju pred sobom još trista godina da me izbrišu iz sećanja. Moji sedmostruki dani otiču u kanalizaciju; izbacujem iz sebe život, izdišem ga, lučim kroz pore na svojoj koži. Anelin fetus sada već sigurno ima osamnaest nedelja, ali čini mi se da je prošlo čitavo jedno geološko doba od trenutka kada sam satenskim jastukom zaustavio vreme i privijao se uz njene bradavice poput slepog kučeta. Još četrnaest dana i biće prekasno da odemo u Brisel. Embrion će zvanično postati ljudsko biće, a ja ću biti gurnut sa šahovske table sa sto dvadeset milijardi polja, jer će me moj sin proždrati. Iskoristim svoj poslednji poziv da pozovem Elen Šrajer - čudno, ali nemam više nikog ko mi je bliži. Ne javlja se, ali ja otvorim srce njenoj govornoj pošti. Ni Elen me ne pozove. Nalazim se u podmornici, a mali ekran je periskop kroz koji posmatram kopno. Na vestima javljaju da Kinezi asimiluju Istočni Sibir, pošto su ga kupili od ruskih vlasti. Sednem na krevet, naginjući se ka ekranu kako bi izgledao veći i tupo gledam kako marljivi Kinezi odvoze svoju

građevinsku opremu u isušene pustinje. Ceo Sibir je jedno beskonačno prostranstvo večitog leda, čak ni u najbolja vremena sloj plodne zemlje nikada nije bio dublji od jednog metra, izveštava naš dopisnik Friš. Nekada su ovde bile bogate rezerve nafte, prirodnog gasa, uglja, dijamanata i retkih metala, ali one su do sredine dvadeset drugog veka sve iscrpljene, kao i na preostaloj teritoriji Rusije. Kao što je dobro poznato, pošto je prodala sve svoje mineralno bogatstvo, Moskva je preživela još pedeset godina sekući svoje šume, a kada su i one sve nestale, reke su preusmerene ka Kini i Evropi - civilizovane zemlje su se razvijale vrtoglavom brzinom i u njima je vladala ozbiljna nestašica slatke vode. Fric Friš se jada: ekološka ravnoteža je narušena i sada je ovo zaleđena pustara. Ali kineske koloniste, koji aktivno asimiluju čak i radioaktivne džungle Indokine i Pakistana, ne može da zaustavi večiti led. Onda sledi intervju sa nekim kosookim, koji obećava da će ovde uskoro cvetati bašte i da će se kule uzdizati u nebo, a zatim dokumentarac: bageri glođu čvrsto zaleđeno tlo. Tu zaista nema ničeg osim leda, ali Žutaći kao da jednostavno krkaju ledenu zemlju za doručak. Ovde, u basenu reke Jana, došlo je do šokantnog otkrića, kaže dopisnik, probudivši radoznalost gledalaca. Kamerman prati reportera do vrha zaobljenog brda i reporter pokazuje na pukotinu... U početku ne shvatam šta je unutra. Nekakva sivkastobela, namreškana površina umesto crvenkaste zemlje. Tlo se rascepilo i kliznulo, brdo se otvorilo... I ispostavi se da je to ogromna grobna humka. Unutra je na hiljade ljudskih tela, obučenih u poderanu radnu odeću - ili potpuno nagih... Kamera se približi, znajući koliko je važno ponekad uzdrmati nerve građana Utopije... Šuplje oči, siva koža prošarana krvavim prugama, obrijane lobanje, a svi ispijeni i mršavi, gotovo bez trunke mesa, umrli od gladi ili upucani - kamerman sa revnosnim zanimanjem arheologa traži rupe od metka na leđima i glavama. Primetićete koliko su tela dobro očuvana, ushićeno kaže Fric Friš, deluje kao da su svi ovi ljudi maločas umrli, ali oni leže ovde već petsto godina! Da, nema sumnje da smo otkrili grobnicu takozvanih „zeksa”, političkih i kriminalnih osuđenika prognanih u Sibir u dvadeset prvom - izvinjavam se, dvadesetom veku - u vreme ruskog diktatora Josifa Staljina, da kopaju bogate rudne rezerve. A sada su, kaže Fric Friš, dramatično podižući obrve, nesrećni osuđenici i sami iskopani. Zašto izgledaju kao da su tek nedavno umrli? Anomalija? Čudo? Ni slučajno, to je zbog večitog leda u kome su tela pokopana, objašnjava reporter. Čak i u vrelo sibirsko leto, večiti led se

otopi samo do dubine manje od jednog metra, zato su zeksovi u ovako odličnom stanju: večiti led deluje kao prirodni frižider! Šta nove kolonijalne vlasti nameravaju da urade sa ovim stravičnim otkrićem, Fric Friš pita glavnog Žutaća. O, uverava ga Žutać, Kina se uvek prema kulturnom nasleđu aneksiranih teritorija odnosila sa najvećim poštovanjem. Možda će ova otkrića postati temelj ruskog etnografskog muzeja u jednom od nebodera koji će ovde biti podignut. Pronađena tela će postati vredni eksponati i sigurno će privući turiste, iako nam, naravno, neće trebati ovoliko mnogo njih... Tako je, rekli ste da ovo nije jedina ovakva pogrebna humka, ubaci se Fric Friš. O da, ovde ih ima u ogromnom broju. Pred nama su još mnoga slična žalosna otkrića. Kosooki se udalji, reporter doda nešto veoma značajno i oprosti se od gledalaca, deset hiljada ljudi ostavljeno je da drhti u svom zamrzivaču, a ja i dalje sedim pred ekranom, gotovo prislanjajući čelo uz njega. Baš danas moje dete-čudovište puni dvadeset nedelja. Od sutra više nikome ne mogu da podnesem žalbu. Još uvek nisu odredili datum suđenja: zaista nam je žao, prolazimo kroz velike promene, mnogo ljudi je otpušteno, jedini napredak je to da bi mogli da vas puste uz kauciju, ali s obzirom na ozbiljnost optužbi... Suma je toliko velika da bih morao da dirindžim sto godina da je skupim, a sada neću imati sto godina. Čekaj, kažu mi, čekaj, evo ti sredstvo za smirenje, da ti bude lakše da čekaš, uzmi ga, uzmi i prestani da se dereš po ceo dan i noć, ili ćemo ti isključiti ekran. A onda se iznenada pojavi na vestima: virologa Beatris Fukujamu, koja je uhapšena zato što je stvorila nelegalne modifikatore procesa starenja, oteli su nepoznati pojedinci iz kule Evropskog gerontološkog instituta, gde je odnedavno radila pod ugovorom sa istražnim vlastima... Sumnja se da je otmicu izvela militantna grupa iz Partije života, koja je u poslednje vreme postala više... Komentar nekog iz policije: krajnje je vreme da prestanemo da budemo obzirni prema tim teroristima, prilično je očigledno da su, kada se dokopaju naučnice ovakvog renomea, njihovi motivi sasvim... Shvatim da su je izvukli. Naši momci su je sklonili zbog nekih novih otkrića do kojih je došla, žele da iscede i poslednjih nekoliko kapi iz starice pre nego što odapne, a Rokamorini ljudi su je izvukli odatle. Drago mi je zbog Beatris, možda će ponovo ugledati nebo i grad, možda će je skloniti sa ovog kontinenta... Šteta što im ja ništa ne vredim, što nikome ništa ne vredim - zato ću crknuti u ovoj jebenoj smrdljivoj štenari!

Dobijem nekakav napad kakav nikad do sada nisam imao: stražari ulete unutra, svežu me, nakljukaju me sedativima - i da bi zamenili mikroprocesor u mojoj glavi koji se puši od kratkih spojeva, ubace mi ogromni, prastari mikročip koji štrči iz mene na sve strane, dok kroz njega elektroni gmižu poput puževa kroz lavirint; prikače za mene neki tuđi jezik i on ne želi da me sluša - samo zauzima prostor u mojim ustima. Gde si sada, Aneli? Gde si, Aneli? Gde? Zurim u spljošteni jastuk, zamišljajući je sa zaobljenim stomakom; pitam se da li je pustila kosu i vratila onu frizuru koja se sviđala Rokamori. Zašto mi ovo radiš? Šta sam ti ja ikada učinio? Želeo sam da živiš, Aneli. Želeo sam da mi živimo - zajedno... Bio sam spreman da ostanem u Barseloni, da je zavolim zbog tebe; možda nisam dugo tako osećao samo dan-dva - ali, sa druge strane, nas dvoje smo zajedno proveli samo nedelju dana. Znaš, uvukla si se u mene, Aneli, svojim rukama kontrolisala si skupljanje i širenje mog srca, pumpala si pritisak u moje arterije i potiskivala krv gde god ti se ćefnulo, tako da bi mi glava ponekad bila teška, a ponekad prazna, kada bi ti iscedila sve iz nje i poslala u druge krvne sudove, paralisala bi mi pluća samo dodirom, a onda me pustila, dozvolivši mi da ponovo dišem; ubacila si mi slajdove sa svojim likom direktno u zenice, tako da nisam video nikoga, nikoga i ništa osim tebe. Bila si moj centralni nervni sistem, Aneli, i mislio sam da neću moći ni da dišem, ni da osećam, ni da živim bez tebe. Kako se zove taj osećaj? Poznavao sam te manje od dve nedelje, Aneli. I za te dve nedelje sam zaboravio sebe. Ti si mi pokazala slobodu. Na kraju krajeva, nikada nisam uspeo da pobegnem iz internata i po uslovima puštanja na slobodu moram da se vratim tamo da prenoćim. Morala si da prodaš svoje telo kako bi spasla svoju dušu - ti veruješ da je imaš, zar ne? Gledao sam te sa zavišću i divljenjem, jer jedino čime ja mogu da se ponosim - spasao sam svoje telo, a moja duša je neželjena roba koju niko nikada nije kupio. I tako sam ostao u kavezu. Izbacio sam noge kroz rešetke i idem tako, vukući ga sa sobom; izvežbao sam se da tako živim i naučio da ne vidim rešetke koje mi lebde tik pred očima. I tek kada sam pokušao da se privijeni uz tebe, naleteo sam na te gvozdene šipke. I tada sam pokušao da izađem.

Ali ne razumem. Zašto si me zavela i obećala mi slobodu, a onda mi oduzela sve što sam imao? Zašto sa svakom sekundom koja prođe gubim sedam sekundi svog života - kako bi ti ostala večito mlada, živa? Nije fer, Aneli. Namamila si me u zamku. Tvoja sloboda je iluzija, opsena. Ležim u čauri od upredene svile a ti, kap po kap, isisavaš iz mene srž, moju životnu snagu. Pusti me napolje. Ležim na krevetu tako da mi glava visi preko ivice i gledam izokrenute vesti. Izokrenuti Ted Mendez dobija izbore u izokrenutoj Panamerici. Posle Mendezovih dogodovština u Barseloni i herojske bitke u kojoj se borio u Ligi nacija, demokrate, koje su branile evropski model „besmrtnosti za sve” osramoćene su i izokrenuti milioni izlaze na ulicu zbog izokrenutih demonstracija, zahtevajući da se izokrenut Panam ne pretvori u izokrenutu Evropu. Previše sam lenj da bih promenio položaj iz koga gledam i iskreno mi je drago zbog tog tipa. Usledi izokrenuta inauguracija izokrenutog predsednika. Mendez prstima pokazuje izokrenuti znak pobede. Srećan kraj. Ispovraćam se. Ispovraćam svoja ubeđenja i svoje romantične zablude, ispovraćam svoju preostalu veru u Šrajera, Falangu, Partiju, prepredenjaka Mendeza. Kako se, dođavola, ispostavilo da su svi izašli kao pobednici iz njihove nemilosrdne bitke? Rokamora stekne svetsku slavu i ponovo osvoji Aneli, Bering steriliše Barselonu, Šrajer izvuče još sredstava da finansira Falangu, Mendez dobije svoje jebene izbore, a Partija prema rezultatima ispitivanja javnog mišljenja stiče sve veću popularnost! Jedino sam ja izgubio. Kao i pedeset miliona stanovnika Barselone. One devojčice koje smo ubili na spavanju. Posle toga se apsolutno ništa ne dešava. Svaki dan se svodi na ista tri kadra: ja kako ležim na krevetu i gledam u plafon; ja kako uzimam svoje sledovanje iz dispensera, ja kako gutam tablete. Onda se sve to spoji u jedan krug: ležim na krevetu, uzimam svoje sledovanje, gutam tablete. Traka se okreće sve brže i brže i svakodnevni snimci se stapaju u jedan kadar: ležim na krevetu, ležim na krevetu, ležim na krevetu, duga kosa mi se zamrsi i urasta u jastuk poput korenja, vezujući me za krevet, vesti i na trenutak ne zaćute, ali ja ih i ne vidim i ne čujem, sve vreme leškarim u nekakvom beskonačnom delirijumu: tražim Aneli na Trgu petsto kula u Barseloni, ispitujući jedno po jedno lice, prevrćući uspavana tela na zazidanom trgu Katalonija, tražim Aneli među hiljadama užurbanih putnika u gužvi na nepoznatom čvorištu, tražim

je na luksuznim krovovima-ostrvima na koje je ljudima poput mene zabranjeno da kroče, tražim je, satirem se tražeći je, sve sam slabiji i slabiji - i nekako vidim to čudno stvorenje koje joj raste u stomaku, kako mi proždire snagu, ima ogromnu glavu sa zašivenim očima, oseća me tim očima i razume da želim da ono umre, pa tera Aneli sve dalje i dalje - iako ona možda želi da bude nađena - ali ono komanduje i kontroliše je, a Aneli, koja je bila samo na korak od mene, ponovo nestane i moram da je pratim, da jurim za njom u čudne strane zemlje, gde nema ni sunca ni vode, gde je sve suva, mrtva pustinja, gde ni jedna jedina mladica ne može da izbije iz hladne, jalove zemlje, ali iz nekog razloga ja kopam tamo, tražeći je; gde se kriješ, izađi - i iskopam ih, te neukvarljive leševe koji su umrli juče i pre petsto godina, čak im se i oči nisu sparušile ili izbledele, još uvek su otvorene, svetlucaju i gledaju ali otkud vam te ogrebotine, od čega su one - ah, to su vaši, vaši i šuga, mislili smo da će svrab prestati kada umremo, mislili smo da će bol od metaka prestati, kao i glad, ali ne prestaje, shvatate? - nego, da niste ovde negde videli prelepu devojku sa čudovištem u stomaku? - ne, nismo je videli, ali nemoj da odjuriš, nemoj da je tražiš, ostani sa nama, brate, znaš, nije slučajnost što si nas pronašao, više nisi njihov, sada si naš, smrt je i u tebi, pusti je nek beži i sakrije se, a ti se smiri, ohladi se, dođi kod nas, mi ćemo se podići, a ti nas u međuvremenu počeši po leđima, ne možemo sami da ih dohvatimo, a mrtve vaši nas grizu, nemoj ničeg da se plašiš, smesti se ovde i pripremi, nećeš ni osetiti razliku, sve je isto, ovo ovde je večiti led, ljudi se ovde ne menjaju, jednako ćeš je voleti, ljubav je žudnja baš kao i glad, znaš - ne, ne želim da vam se pridružim, ja sam živ, ja sam topao, moram da idem, čeka me posao, ne smem da gubim vreme - gluposti, ne čeka te nikakav posao, hoćeš da kažeš da ne shvataš da je sva ova jurnjava, sva ova gužva, gubljenje vremena, da si već mrtav, a mrtvi su pravi besmrtnici, zar ne, ne kao vi, za vas je to samo ime, došao si kod nas, kod nas, a ne kod te tvoje devojke - kada sam ja to umro, pitam se? - e pa, kada te je smrt poljubila, kada te je smrt poljubila - ne sećam se ničeg sličnog, to su gluposti, idem - ne, nećeš otići i to nisu gluposti, nisi valjda zaboravio dan kada je sve počelo, kada te je žudnja za ljubavlju odvela u kurvinsko kupatilo, kada su ti poslali mrtvaca, a mrtvac od tebe tražio da ga poljubiš - duboki poljubac u usta - a ti ga nisi odbio i poljubio si ga i on je poljubio tebe - tada si zaražen smrću, tada se ona ugnezdila u tebi, zato ne pokušavaj sad da se izvučeš iz toga, moraš da umreš, nemoj više da pokušavaš to da izbegneš, jer i mi ovde imamo prenaseljenost,

baš kao i vi, danas ovde ima mesta, ali sutra će nas tvoji šutnuti odavde i sagraditi svuda svoje kule, a onda nećeš imati mira, napuniće te kako bi napravili eksponat za svoj etnografski muzej, kapiraš? - ne, ne, ne dobro onda, šetaj još malo kada si toliko tvrdoglav, svakako ćeš nam doći, zar ne, samo prvo razmisli, pre nego što odeš: da nisi nešto zaboravio ovde? - hteo si nešto da nas pitaš, zar ne, i to ne o toj devojci sa velikim stomakom, već nešto drugo, o jednoj drugoj ženi, mada su one užasno slične, naravno - na šta to mislite? - pa na tvoju majku, naravno! - o, da, recite mi, vi dole u zemlji, jeste li videli moju mamu? Ding-dong! Doručak!

P O G L AV L J E X X V

LET

Da li je to on?”

„

„To bi vi trebalo da znate, gospođo. Da li je ovo čovek za koga ste hteli da uplatite kauciju?” „Zašto izgleda tako?” „Ako želite, možemo da ga obrijemo. Odbio je, a zatvorska pravila nam ne dozvoljavaju...” „Nisam na to mislila. Nije važno. Ne morate da se mučite. Ali, može li... Može li da razume šta se dešava?” „O, ne brinite, pod lekovima je, njihovo dejstvo će uskoro proći. Znate, u poslednje vreme je bio malo nasilan...” „U poslednje vreme? Koliko je već ovde?” „Sedam meseci, gospođo. Još uvek nije određen datum za prvo saslušanje njegovog slučaja, ali sistem je automatski dozvolio da se uplati kaucija. Znate, naravno, da ne srne da napusti Evropu.” „Da. Slušajte, možete li da mu date nekakvu injekciju da malo živne? Nemam mnogo vremena, ne mogu da čekam da dođe k sebi.” „Naravno, gospođo. Čarlse! Čarlse!” Bolničar mi priđe i prisloni mi ubrizgač uz utrnulu ruku i samo trenutak kasnije mogu da zatvorim oklembešenu vilicu i obrišem lepljivu pljuvačku.

„Elen.” „Hajdemo odavde. Pričaćemo usput.” Vrate mi moju odeću i komunikator, stave mi nanogicu za lociranje i izvedu me iz tampon-zone. Preda mnom se istog trena širom otvori svet, pretvorim se u buvu i pozli mi čim pogledam dalje od tri metra ispred sebe. Izgleda da je samica uspela da postigne ono što Aneli nije mogla: pobedio sam svoju klaustrofobiju tako što sam se stopio s njom. Sad mi treba neko da me uzme za ruku, ali dok ide pored mene, Elen me i ne dotakne; umesto očiju, ima svoje Armirane naočari, kroz koje ništa ne razabiram. Na gejtu čeka mali privatni turboletač i ona uđe u njega i sedne za volan. „Izvini. Nisam mogla da dođem ranije.” Ćutke klimnem glavom. Nisam uopšte siguran da ovo nije samo jedan od zapleta u nekom od mojih košmara, a najbolje je i ne pokušavati da razgovaraš sa likovima iz njih. „Erih me prati. Ugrabila sam prvu priliku koja mi se ukazala.” „On zna?”, pitam, izgovarajući reči nezgrapnim jezikom. „On uvek zna.” Elen odvoji letač od sidrišta, pa visimo u vazduhu iznad ponora. „Sve je shvatio još istog dana.” „Da li ti je... nešto uradio? Tukao te?” „Ne, Erih me ne tuče. On...” Elen ne završi rečenicu. Letimo iznad kanjona od kompozita, prolećemo kroz prolaze između kompozitnih litica; ona je usredsređena na upravljanje. Osećam se kao da sam na uzburkanom moru; nikada ranije nisam imao mučnine tokom vožnje; imali smo čak kratke kurseve vožnje. „Gde idemo? Tvojoj kući?” „Ni slučajno!”, kaže, prestravljeno odmahujući glavom. „Kada mu budu rekli da sam te izvukla... Jane... Pokušala sam da objasnim... Da me bar tuče...” „Znači znao je da me drže u samici? Nazvao sam ga, potrošio sam dva od tri poziva na tvog muža, ali njegov sekretar, taj prepredeni...” „Erih mi je rekao da nikada nećeš izaći odande. A ja... O, bože, šta ja to radim...” „Pretio ti je? Stalno si pred očima javnosti, ne bi se usudio!” „Erih? On da se ne usudi?” Turboletač uleti u prolaz između dve kule - ali Elen skrene ulevo

više nego što bi trebalo; letimo neverovatnom brzinom i jedva imam vremena da shvatim da će nas oboje ubiti. Izborim se sa vrtoglavicom i zgrabim je za ruku. „Elen!” „O, bože! Izvini... Oprosti mi, ja...” U poslednjoj sekundi izbegne sudar. „Ja...” „Da li je sve u redu? Možda da završimo razgovor kad budemo sleteli?” „Ne. Ne.” Elen i ne razmišlja o tome da nađe mesto za sletanje. Vozi nervozno, užasno - ovo je sigurno Šrajerov službeni letač, čudno je da uopšte zna da upravlja njim. „U septembru će biti petnaest godina kako sam sa Erihom.” „Elen, ozbiljno ti kažem!” „Ti naravno znaš da mu ja nisam prva žena?” I sve mi se odjednom vrati. Naš poslednji razgovor. Njihova kuća. Moje raspeće na zidu. Ona soba iza somotske zavese. „Ne. Ja... A ko je bila prva?” „Zvala se Ana. Nestala je. Jedanaest godina pre nego što sam ga upoznala. Sam mi je to rekao ubrzo pošto smo počeli da se zabavljamo. Erih ju je mnogo voleo. I to mi je odmah rekao.” „Nestala? Nisam ništa čuo o tome.” „Nije bilo ničeg u štampi.” „Čudno. Žena istaknutog političara nestane... To je vruća vest.” „Da li je imao vremena da te na kongresu upozna sa vlasnikom Medija Korpa?” Manevrišemo između kula - letač leti brzo kao da nas neko juri. Džinovske reklamne table jurišaju ka nama i proleću pored - pilule sreće, odmor u Rajskoj kuli, let oko sveta za deset sati, Dogi-Dog, ekoljubimac - volite ga kada to želite, embrion nalik na punoglavca i „Ne dozvoli da ti instinkt uništi život!”. „A šta... Šta je sa tom Anom?”, oprezno pitam. „Jednom mi je rekao... Jednom kada smo se posvađali... Kada sam spakovala svoje stvari... Da je i Ana pokušala da ga ostavi. I da ju je on ipak našao. Trebalo mu je malo vremena, ali našao ju je.” „Da li je... Da li je ono njena soba?” Grlo mi se osušilo. „Ono je njena soba, zar ne? I ono je njeno raspeće? Krst na zidu je njen, zar ne?” „Nisam je poznavala, Jane. Htela sam da sklonim krst... Ali on mi je zabranio to da uradim. I ne smem da ulazim u tu sobu.” „Da li su živeli zajedno tamo? Na onom ostrvu?”

Ništa ne razumem: kuća iz mojih snova i delića mojih sećanja je sasvim drugačija. Blistava dvospratnica, zidova boje čokolade; ne kao Šrajerov zamak-bungalov. Ali raspeće je isto i... „Zašto ti je to toliko važno?” pita. „Ja sam njegov sin, zar ne? Reci mi! Ti znaš, zar ne? Ja sam njegov sin!” Ona ništa ne kaže; prsti su joj pobeleli, ali ne okrene se ka meni. „Spusti već jednom ovu prokletu mašinu i hajde da razgovaramo kao ljudi, Elen!” „Erih ne može da ima decu.” „Znam! Rekao mi je to! I nije neka tajna! Ako si u Partiji...” „On ne može da ima decu, Jane. Neplodan je.” Obrađujem tu informaciju. „Samo guta te svoje silne pilule. To je sve zbog tableta!” „Ne, nije zbog njih. Ja... Ne smem da pričam o tome.” „Nameravaš li ti uopšte da sletiš? Gde idemo?” „Ne znam, Jane! Ne znam!” „Tamo... Tamo je pista. Molim te, Elen.” „Moraš da odeš. Moraš da se sakriješ. Biće van sebe od besa kada mu budu rekli...” „Neću da se krijem. Imam gomilu pitanja za njega.” „Nemoj. Ne radi to, Jane. Kako ne razumeš koliko rizikujem? Samo kako bih te izvela, kako bi ti dobio šansu... Odlazi odavde, beži iz ove proklete zemlje!” „Ne mogu. Čeka me posao ovde. Mnogo nezavršenog posla. Ali ti... Ti beži.” „Ne dozvoljava mi. Ni na jedan jedini dan. Moram svake noći da spavam u njegovom krevetu. Ama baš svake noći. Ionako bi me našao. A to bi bilo mnogo gore. Ako pomisli da sam ga ostavila zbog nekog drugog...” „Kako može da bude gore?”, pitam i dotaknem je; ona ustukne. „Nemoj, molim te.” „Nigde ja ne idem. Ostajem ovde, Elen. Spusti ovu mašinu.” Ali ona me ne posluša. Turboletač ubrza i neboderi promiču pored nas, a prolazi postaju sve uži i uži. Elen čvrsto stiska volan i ne znam da li zaista pokušava da se provuče između dve kule, ili da toliko ubrza da više ništa neće moći da kontroliše. „Spusti mašinu!” - odgurnem je u stranu, povučem upravljač ka sebi i turboletač poleti vertikalno uz crni zid o koji je trebalo da se razbijemo. „Šta je tebi?”

„Pusti! Pusti me!”, viče, zarivajući mi nokte u šake; jedva uspem da je odgurnem i naočari joj odlete u ugao. Sletim grubo i nakrivo na krov, tresnem u limeni rub i zgnječim ga. Šutnem i otvorim vrata. Elen ostane unutra, uplakana. „Ko je ona?” „Šta?” „Ko je ona, Jane? Zbog koga stariš? Sa kim ćeš imati dete?” „Kako znaš? On ti je rekao, zar ne? Tvoj Erih?” Pogleda me iz svog slupanog turboletača kao vučica koja zuri iz svoje jazbine. „Pola kose ti je osedelo, Jane.” „Ma idi dođavola! Šta se to tebe uopšte tiče?” „Nije fer”, tiho kaže, a oči joj svetlucaju. „To stvarno nije fer.” „Prestani, Elen, sad je dosta! Zahvalan sam ti što si...” „Umukni. Umukni. Odlazi.” „Zašto si takva? Zaista mi je stalo do toga šta će ti se dogoditi, ti...” „Ništa mi se neće dogoditi! Meni se nikada ništa neće dogoditi! Nastaviću da dreždim u svom luksuznom penthausu, pod staklenim krovom, mlada i lepa, kao jebena muva u ćilibaru i nikada mi se ništa neće dogoditi! Odlazi odavde, jesi čuo? Gubi se!” Slegnem ramenima kao glupava kukavica, poslušam njeno naređenje i povučem se. „Nisi predložio da pobegneš sa mnom...”, prošapuće za mnom, ali je više ne čujem. Oprosti mi, Elen, ali ne mogu da te spasem. Ti si mene spasla, ali ja nikako ne mogu da ti se odužim za to. Samo smo se zezali. Zajedno smo razbesneli tvog muža. Bilo ti je dosadno i ja sam te zabavio. Nemamo gde da pobegnemo zajedno. Upadnem u lift. I sve vreme pokušavam da izračunam: petnaest plus jedanaest godina. Dvadeset šest. Toliko je godina prošlo od nestanka prve žene senatora Šrajera. Isto toliko godina prošlo je otkako sam doveden u internat. Da li se uklapa? Moja majka je prva žena Eriha Šrajera? Ostavila ga je, on ju je našao... I ona je nestala bez traga? Ako je neplodan, zašto me je onda nazvao sinom? Ne, ništa se ne uklapa: imam dvadeset devet godina. Bar tako mislim. Nemam snage da stojim uspravno. Nemam snage da pokušam da

dođem do istine, da hitno pronađem Šrajera i probodem mu grudi svojim svetim kopljem. Ubrizgali su u mene nekakvo stimulativno sredstvo, ali ono nije izbacilo sve smeće kojim su me napunili u zatvoru. Sredstva za smirenje i spavanje pomešala su se sa svim tečnostima u mom organizmu. Umoran sam. Treba mi mali odmor, da se bar na trenutak ponovo osetim kao ljudsko biće. Mislim da moj dom više nije moj. Kirija nije plaćena sedam meseci, tamo sada sigurno živi neki drugi tip sa maskom. A na vratima me nestrpljivo čeka još sličnih tipova. Sa druge strane, sa ovim sranjem oko noge mogu da me nađu bilo gde. Ne znam gde bih mogao da nađem utočište. Ali noge me mehanički odvedu na mesto gde sam već ranije bio. Do Izvora. Želim samo da uronim u te vode, da zatvorim oči, da vidim ljude kako se smeju, želim da ove kandže u meni popuste svoj stisak. Dobro, znači u Izvor. Nemam gde drugde da odem. Iako sada imam bradu, ne mogu da zavaram ljude; zapanjeno bulje u mene - očigledno se sećaju moje dobrotvorne predstave na kongresu Partije. Trgnem ruku kad neko pokuša da svojim komunikatorom dodirne moj. Ovde ima svakakvih prevaranata. Račun u banci mi nije potpuno ispražnjen i mogu da platim ulaz u Izvor i pristojan ručak. Stignem do kupatila; umirem od gladi. Prvo da nešto pregrizem, a onda da se malo opustim. Odaberem mesto za okruglim stolom u samom podnožju čuvenog kristalnog baobaba, velikog drveta putenih zadovoljstava. Kroz njegove grane teku lepljivi sokovi pohote i žudnje, požude i zadovoljstva, cvetni bazeni pulsiraju, mameći ljude da uđu u njih. U glavi čujem tupo gruvanje, do vrha je ispuni pljuskanje vode. Začkiljim u naslikano planinsko sunce. Hladni lahor razbaruši mi zamršenu kosu. Treperavi natpis: „Dobro došli u Izvor! Danas je 24. avgust, 2455. godine”... Ovde je sve isto kao i pre godinu dana, ili koliko je već vremena proteklo - i isto kao što će biti kroz sto, kroz trista godina. Ista božanstva kao i sada dolaziće da terevenče, uživaju i zabavljaju se. Naručim biftek i donesu mi najbolji; nikada mi ranije ne bi palo na pamet da naručim takav, ali sada verovatno nema svrhe išta odlagati za kasnije. Savršeno je začinjen i topi mi se u ustima, umačem komade u sos sa biberom i ne žurim. Kada ga pojedem, popeću se na sam vrh

staklenog drveta i početi da se spuštam, od čaše do čaše. Usput ću samo da razgledam. Zašto sam ovde? Došao sam da skrenem sebi pažnju. Da se pretvaram da sam ista osoba; da zurim u ove bezbrižne momke, a posebno devojke, u njihova prelepa, mlada tela. Da se setim šta sam ranije osećao kada bih ih video. Da mi njihova mladost ulije snagu. I da izbacim iz glave onaj poljubac sa mrtvacem. Vitki, izvajani, preplanuli - opruženi u prozirnim izvorima, plutaju nepomično, dodirujući se, njihovi ritmovi stapaju se jedan sa drugim, a u vazduhu se oseća slatki miris mesa. Svuda su oko mene: mladost i privlačnost. Pogledam ih - a oni radoznalo gledaju u mene. Što se toga tiče, sve je u redu; onaj student, Radžov brat, bio je budala, onaj što je imao ideju da Evropi prodaje prenose uživo kurvi iz Barselone... Kako se ono zvao? Čekaj... Setim se nečeg i potražim njegovu vizitkartu u džepu na grudima: „Hemu Tirak. Porno baron.” Čudan osećaj. Kao da sedim za stolom, a stari Devendra je živ i časti me svojom žestokom vodom života5 a baka Čana mu govori da prestane. Radž se mršti, pitajući se da li smo sa Arapima, ili smo za Pakistance, a četvorooki Hemu ne zaklapa o tome kako ćemo da se obogatimo kada budemo pokrenuli naš zajednički posao. Sve je to sada nestalo. I nikad se neće vratiti. Umesto tog grada, tamo je sada sterilna Barselona, čista, prazna i dezinfikovana, Leteći Holanđanin nasukan na obali. „Izvinite”, kaže neko, stavljajući mi ruku na rame. „Imate li malo vode života?.”, pitam, ne osvrćući se; ne želim da izronim na površinu. „Žao mi je, moraćete da platite račun i napustite naše kupatilo.” „Šta?” Čovek iz obezbeđenja u belom letnjem odelu sa amblemom Izvora prišivenim na grudima. „Molim vas, izmirite račun i napustite naše kupatilo.” „Šta nije u redu?” „Našim klijentima je neprijatno. Vaš izgled...” Nakašlje se. „Moj izgled?” „Ne pripadate starosnoj grupi koju ovde volimo da viđamo. Tek treba da otkrijem zašto su vam dozvolili da uđete.” „O čemu pričate? Imam samo dvadeset devet...”

A onda shvatim: sada je avgust, moj rođendan je u junu. Ipak, imam trideset godina. Samo trideset. „Ljudima koji stare zabranjeno je da uđu u Izvor. To je uvedeno kako se naši klijenti ne bi uzrujavali. Treba li da pozovem svoje kolege?” „Ne, ne treba.” Odgurnem ga, na izlasku platim konobaru i pokušam da među onima u kupaćim kostimima nađem prostaka koji se žalio na mene. Zašto sam im smetao? „Dozvolite mi bar da odem do klonje! Ipak sam platio punu cenu!” „Veoma mi je žao, ali takva je politika naše kuće...” Ipak se probijem do toaleta. Stanem pred ogledalo i po prvi put za sedam meseci pogledam svoj odraz - treperavi odrazi u zatvorskom ekranu-periskopu se ne računaju. Ne prepoznajem sebe! Hvatam svoju gustu grivu i bradu i po prvi put posle više meseci shvatim koliko sam začupavio. Ne mogu da verujem. Podignem pramen kose do očiju seda je, užasna. Elen nije pokušavala da me uplaši. Nije preterivala. Zalisci su mi izbledeli i baš ostareli, stežući mi glavu čvrstim obručom; a i moja zamršena brada prošarana je sedim. Zašto sam tako brzo osedeo? Prošlo je samo šest meseci - možda nešto više. Zateturam se i iznenada osetim grč u potiljku - osećaj mi je nepoznat, kao da mi je neko natakao užarenu kapu direktno na mozak. Glavobolja? Otkad ja imam glavobolje? Odvrnem slavinu i umijem se hladnom vodom, ali nimalo ne pomaže. Ne probudim se, glavobolja ne popušta, a brada mi je i dalje raščupana i prošarana sedim. Pomislim da bi trebalo sasvim da obrijem glavu. Moram da obrijem sve to sranje, svu tu plesnjivu morsku travu. Zato su ljudi u podzemnoj onako pogledavali u mene. I ono sa komunikatorom... Da li su zaista pokušavali da mi udele milostinju? „Hej? Hoćete li skoro?” Ne smem da se obrijem. Sa ovako raščupanom kosom mogu da promaknem sistemu za prepoznavanje lica, ali ako se obrijem, odmah će me ukebati. Naravno, nosim nanogicu za praćenje - ali ima tipova koji su se izveštili u tome kako da ih iseku. Ako već nisu uhvatili moj signal, možda još imam vremena da nađem nekog ko se time bavi. „Hej! Nemoj da te skidam sa ve-ce šolje!” Izađem, pošto sam se upristojio kako sam najbolje umeo. Pljunem

na pod kod njegovih nogu. „Ma idi dođavola.” Gnjida me ipak na izlazu gurne u leđa. Ukucam u komunikator pretragu za najbližim frizerom. Tri sprata niže je salon lepote. Sjajno. Ako lepota može da spase svet, može onda i meni malo da pomogne. Prestiž Plaza gde se nalazi Izvor je jedan veliki centar zabave. Hiljadu spratova prodavnica, spa centara, salona za nokte, automata sa igrama sa direktnim nervnim vezama, tajlandska masaža celog tela, kafići sa molekularnim sokovima, zone za pušače, okeanijumi sa živim ajkulama, virtuelne turističke agencije i bandžidžamping - dvesta nivoa niže, glavačke. Celo ovo mesto je svetlucavi blesak natpisa ispisanih laserskim zracima koji trepere u svim bojama vidljivog spektra, koje histerično damaraju glasovima neizbežnih kabare zvezda i junaka iz video-igara. Zaludna gomila došla je da se dobro zabavi - letnje majice u vedrim bojama, bicepsi i tricepsi, suknje koje jedva pokrivaju pupak, raznobojni gelovi za kosu, drečava šminka, čvrste devojačke grudi koje se ocrtavaju pod uskom tkaninom. Tumaram među njima, sa svih strana prikovan njihovim oštrim pogledima, kao Sveti Sebastijan strelama pagana. Osećaju da sam stranac, uljez. I sam znam da ne pripadam ovde. Ova gomila me podseća na jednu drugu gomilu, kroz koju smo se pod niskim, prljavim, naslikanim nebom Aneli i ja probijali bulevarima Las Ramblasa. Pratilo nas je slabo brujanje klima-uređaja, sve je bilo prekriveno čađavim dimom, bili smo okruženi prosjacima, a ipak sam nekako imao osećaj da su to stvarni ljudi, ali ovi mladi ljudi obasjani neonskim svetlom izliveni su iz standardnog, istog kalupa od kompozita. Šta ovde nije u redu? Salon lepote je pored klinike za promenu pola i umalo pobrkam vrata. Na ulazu stoji nekoliko transvestita građenih kao sumo-rvači, koji blistaju od sreće. Dovikuju mi i pozivaju me da uđem i obećavaju popust, ali onda shvate da boja moje kose nije samo hir i počnu da se sašaptavaju, cokćući i koketno pokrivajući svoje kilometar široke našminkane usne pesnicama veličine dinje. Svi su oni normalniji od mene, u našem umornom društvu koje ne stari; progutam slinu i proguram se pored ovih ružnih klipana u salon. „Možete li da mi ofarbate kosu?” Sve žene kojima prave pola metra visoke pompadur frizure, mažu im nokte pomoću holograma, buše im uši magnetom, ili im preko celih leđa tetoviraju krilate penise - sve one razrogačenih očiju bulje i mene.

A osoblje, koje bi bez problema moglo da bude izloženo u nekoj intergalaktičkoj menažeriji, samo da se nije ispostavilo da je svemir mrtav koliko i zemlja u Sibiru - svi ti čudaci zapanjeno blenu u mene ispod svojih teatralnih trepavica, kroz svoja kontaktna sočiva u neprirodnim bojama, sa vertikalnim zmijskim zenicama, ili bez ikakvih zenica. Satanski bal - a ja sam čudak. „Pa, neee znam”, oteže devojka preplanulog lica prekrivenog belom tetovažom. „Jel’ ti to od starosti, a? Jes’ dobio injekciju, šta li?” „Da”, promrmljam. „Pa, neee znam”, ponovi. „Nemamo odgovarajuću opremu. Verovatno si i zarazan.” „Budalo! Nije zarazno! I prestanite da buljite u mene!” „Hajde, pozovi policiju”, glasno joj prošapće njena devojka sa jednom razgolićenom dojkom i pirsingom u bradavici. „Kučke!” Zalupim vrata, odgurnem debelog transvestita, uronim u gomilu i probijam se kroz ovaj šiprag mesa. Otkud onim glupim kokoškama pravo da me ismevaju? Ne prenosim kugu, nisam idiot, nisam sentimentalni slabić, nisam životinja koja ne može da kontroliše svoje instinkte! Ja nisam napravio taj jebeni Izbor, jel’ to jasno? Drugi su ga napravili umesto mene, izdali su me i to sam tek kasnije saznao! Ne želim dete, nikada ga nisam želeo! Iovako nas je previše i bez toga da se tipovi poput mene razmnožavaju! Želim samo da ofarbam svoju sedu kosu. Postoji li u ovom gradu neko mesto gde će mi je ofarbati bez postavljanja nepotrebnih pitanja, gde neće biti zgađeni mojom gubom, gde će se usuditi da me dotaknu? Rezervati. Rezervati. Tamo me niko neće ni primetiti. Tamo ću biti nepristojno mlad. Oni moraju da farbaju kosu, peglaju bore i zatežu kožu. Za početak ću jednostavno morati da prikrijem, prelepim ovu nakaznost... Da stavim večno mladu i večno lepu Apolonovu masku. Da budem kao i svi ostali. Da ponovo budem kao i svi ostali. Tražim rezervate: najbliži je pola sata odavde, veličanstvena kula polovinu nivoa zauzimaju krijumčari kradene robe, hirurzi plastičari i etnički kupleraji. Kupim toplu jaknu sa kapuljačom i tamne naočari: imam bore oko očiju, ogromne podočnjake i linije urezane po čelu. Stavim naočari i navučem kapuljaču. Ali dok putujem podzemnom železnicom, jednostavno ne mogu da se otrgnem osećaju da ostali putnici uporno

pokušavaju da se odmaknu od mene, kao da zaudaram. Možda je to zbog mojih šaka? Da li se koža na njima oklembesila? Sakrijem šake u džepove na stomaku. Kula Sekvoja. Stigli smo. A sada trideset nivoa dole, ka prizemlju, gde je prostor jeftiniji rezervati su uvek na mestima gde je prostor jeftiniji, jer starci ne mogu da zarade za nešto pristojno. U liftu imam gomilu saputnika: crni muškarac izbeljenog lica, devojka veštački uvećanih očiju, punačka pseudo Brazilka u preuskom šortsu, starica kratko podšišane kose sa štapom; zatim uđe još deset momaka, obučenih u bezoblične crne kombinezone sa rančevima na leđima. Teško je ponašati se kao da nisu tu; ne znaju šta će sa sobom, pogledi im lutaju, gutajući staricu, a mene gledaju oblizujući usne. Bakica teško uzdahne i umilno me pogleda. Nas dvoje smo krvni srodnici, ali ja još uvek imam snage, zauzeću se za nju ako se nešto dogodi, zar ne? Zar ne? Ovaj nepoznati odred ide na sprat koji meni treba. Gde se nalazi rezervat. Stara dama i ja ostanemo u liftu i pustimo ih da odu. „Izlazite li?”, pita me. „Ne. Idem dalje”, slažem. „I ja”, slaže i ona. Nasumice odaberemo neki nivo. „Ovo je stvarno užasno”, žali se bakica. „Svakodnevne pretrage. Nikada nije bilo ovako. Ne dozvoljavaju nam da umremo u miru.” „Šta traže?” „Traže momke. Iz Partije.” Definitivno ne misli na našu Partiju. Ali to više nije moj problem, gospodine senatore. To su sve vaše pokvarene igre, vaše i vašeg američkog prijatelja. Sve počinje zbog principa i brige za budućnost planete, a završi se sa budžetima i ministarskim portfeljima. Hilijarh Falange čuči u pritvoru i čeka da mu sude zbog neke kretenske optužbe, na sudu na kome datum suđenja nikada neće biti određen. A neka neidentifikovana osoba do očiju zarasla u prosedu bradu vozi se u liftu sa staricama koje saosećaju sa kriminalcima. Neću vas zaboraviti, gospodine senatore. Vi ste moj usvojitelj, zar ne? Kako bih mogao da vas zaboravim? Vas i vašu prvu ženu. Pustite me samo da se ponovo stopim sa gomilom i postanem neupadljiv - i

svakako ću vas jednog dana potapšati po ramenu. Nećete morati dugo da čekate. Žuri mi se. „Znate li gde bih ovde mogao da ofarbam kosu?”, kažem, dotakavši svoju kosu. „U našem rezervatu to svuda rade”, kaže starica, uputivši mi osmeh pun razumevanja. „Ali bolje je sada ne ići tamo, zar ne? Koliko je prošlo?” „Šest meseci.” „Nikad se ne bi reklo, kad vas čovek pogleda”, učtivo mi kaže. „Ako uklonite sede, niko vam ne bi dao više od trideset godina. Na sedamdeset šestom nivou ima odličnih salona. Estetska hirurgija i tako to. Odlazila sam tamo dok sam još imala novca. ’Druga mladost’. Pribeležite.” Već pritiskam brojeve „sedam” i „šest” i pošto se oprostim od ljubazne stare dame, izađem na spratu sa dva metra visokim plafonom, prođem pored stambenih delova, pored radionica za popravku virtuelnih sočiva, pored radnjica u kojima prodaju polovne komunikatore, pored bednih tezgi u zidu gde ispod tezge drže stvari za fetišiste kolekcionare - stripove u papiru i Lego komplete još uvek u originalnom pakovanju, koji četiristo godina nisu sklopljeni, pored prodavnica eko-ljubimaca sa velikim izborom čovekovih najboljih prijatelja - elektronskih pasa, mačaka, miševa i tigrica, tela prekrivenih velurom ili napravljenih po programskom kodu. Najbolji prijatelji zure iz izloga prodavnica i sa ekrana mrtvim, nepomičnim očima, ali ne mole za hranu, ne seru gde stignu i za njih ne moraš da plaćaš drakonske poreze. „Druga mladost” stoji tik do prodavnice u kojoj se prodaju štapovi, invalidska kolica i hodalice za stare. Sada znam gde sve to mogu da nabavim. Prijemno odeljenje. Red: ljudi koji pucaju po šavovima - sede, debljaju se, ćelave, imaju podbratke, zategnutu kožu nalik na dronjavi papir - nekada bi ove ljude nazvali sredovečnim. U njima raste micelijum starosti, pruža svoje niti do njihovih ruku i nogu, obavija im se oko organa, hrani se njima, pretvarajući njihova tela u trulež - a oni sede ovde, troše svu svoju ušteđevinu na to da šminkom prekriju rane od ležanja i oćelavele delove. A evo i mene među njima. Proklet bio, Petsto Tri. Radim sve ono što si rekao da ću raditi. Ali, sa druge strane, ovde se bar raduju što me vide. Dok mi peru

kosu i natapaju je bojom, neko vreme je drže pod plastičnom kesom, a onda ponovo nanesu boju, frizerkino ugodno ćaskanje masira mi zgrčeni mozak. Ponudi mi uklanjanje bora, injekcije kolagena, inhalacije za podmlađivanje, solarijum. Nisam budala. Nisam od onih koji misle da kozmetički tretmani leće bolest. To i kažem Hozeu, momku sa uredno potkresanim brčićima, u neverovatno čistom belom mantilu. „Razumem. Naravno!”, kaže mi, ozbiljno klimajući glavom, a onda mi se nagne na uvo. „Ali ima i drugih, radikalnijih tretmana. Ne spoljašnjih...” - nastavi šapatom. „Na šta mislite?” „Ne možemo ovde da razgovaramo... Pred svima.” Hoze preleti pogledom preko sobe kroz ogledalo, za slučaj da neko prisluškuje. Onda pita da li želim kafu, ovde imaju malu kuhinju... Pođem sa njim, a na glavi mi je još uvek plastična kesa puna moje drečavoriđe kose, koja čak i ne deluje mladoliko, već detinje. Sipa mi kafu - ukusnu, mirišljavu kafu. „Znate, ovo baš nije sasvim po zakonu... Partija besmrtnosti i oni krvnici u Falangi budno motre na sve što ima veze sa virusnom terapijom... Hteo sam samo da budem siguran da ste ozbiljno zainteresovani...” Naravno, čuo sam za nadrilekare koji prodaju placebo očajnim starcima i vidovnjake koji se kunu da mogu da obrnu proces starenja tako što će zakrpiti probijeno bio-polje, ali ovaj tip mi ne deluje kao prevarant. „Ozbiljno zainteresovan?” ponovim. „Do pre sedam meseci sam bio normalno ljudsko biće, a sada ljudi u podzemnoj upiru prstom u mene. Nisam ni bio svestan da imam glavu, a sada ne prestaje da damara.” „Krvni sudovi”, uzdahne Hoze. „Promene koje donosi starost.” „Slušajte, nećete valjda pokušati da mi prodate nekakve magične tibetanske kuglice?” „Ne, naravno da ne!”, prošapće još tiše. „Ali postoje izvesni ljudi koji daju transfuzije krvi. Ispumpaju svu zaraženu krv i zamene je doniranom krvlju koja sadrži antivirusne supstance. Prave. Prokrijumčarene iz Panama. Naravno, to je skupa procedura... Ali vredi para. Moj otac... Pa, reći ću samo da je još uvek živ.” „Iz Panama?” „Unose ih u diplomatskoj klasi, njih niko ne proverava.” Ne verujem mu. Ali proučavam svoje pesnice i na njima vidim sitne

žute mrlje koje ranije nisam primetio. Pigmentacija. Kao kod devedesetogodišnjaka. Nekada davno svako je stario svojim tempom neki su sa šezdeset godina izgledali kao da imaju osamdeset i umirali od nekog malog beznačajnog problema. Sve je stvar genetike. Izgleda da geni koje sam ja nasledio nisu ni za šta. Nije mi preostalo još deset godina. Hvala, mama. Hvala, tata. Ko god da ste. „Koliko traže za to? Postoje li ikakve garancije?” „Pogrešno ste me razumeli. Ja se ne bavim time. Samo sam video pristojnog čoveka i dajem mu savet.” „Hoćete li da me odvedete do njih? Voleo bih da pogledam.” Hoze pristane. Idemo sporednim uličicama, pomoćnim hodnicima, malim servisnim liftovima - i iznenada se nađemo u kilometar širokom pirinčanom polju sa hiljadu nivoa, gde je udaljenost od zelenih vrhova do svakog halogenog neba pola metra, gde pljosnati roboti hitaju šinama, žanju, bacaju đubrivo, bruje, gde je vlaga tolika da je vidljivost ograničena na samo nekoliko koraka, gde mnoštvo komaraca zuji u izmaglici, rasturajući se po ogromnoj kuli kroz ventilacioni sistem. Prođemo pored polja i siđemo u otvor za kanalizaciju, spustimo se niz metalne stepenice i izađemo u nekakvu industrijsku zonu, onda prođemo kroz proizvodnu liniju gde se izliva jedan od milion tipova kompozita i konačno stignemo do crnih vrata na kojima nema ni kvake ni pločice sa imenom, čak ni videofona. Hoze pokuca na vrata. „Nema poziva preko komunikatora”, objasni. „Ministarstvo sve prisluškuje.” Onda mahne rukom ka jednom od uglova. Kamere. Vrata otvore natmureni ljudi sa futrolama za pištolj preko belih potkošulja bez rukava i krutim čiroki frizurama na obrijanim glavama. Prepoznaju Hozea i pozdrave se ritualnim pljeskanjem. „Ovde možeš da uđeš samo ako poznaješ nekoga”, objasni mi on šapatom pošto prođemo pored stražara. „Besmrtni su se potpuno raspomamili. Pritiskaju Partiju života. Priča se da će uvesti smrtnu kaznu za njih.” „Nemoguće!” „Moguće je i tako je. Nažalost, moguće je i tako je”, odgovori Hoze. „Tamo u Barseloni, ubrizgali su akcelerator svakome koga su mogli da se dočepaju i ništa se nije dogodilo, ljudi su to progutali, koga je briga za ljudska prava.”

Prostor podseća na hodnik na nekoj klinici - meke klupe za ljude koji čekaju i podsetnici na zdrav život po zidovima, ali gotovo da uopšte nema osvetljenja, par majušnih dioda za celi dugački hodnik, nemoguće je razabrati lica pacijenata, ali oni se ipak kriju ispod šešira ili iza tableta i video-naočara. „Ovde je sve anonimno”, kaže Hoze, saplevši se o odvojeni deo laminiranog poda. „Uf, sranje!” Uvedu me preko reda u ordinaciju i iza tableta se začuje nezadovoljno mrmljanje. Unutra sve deluje sasvim pristojno. Sterilna soba za preglede, moderna oprema, aparat za transfuziju krvi, prozirni sef sa epruvetama, lica koja deluju kulturno. Anelina majka bi umrla od zavisti. „Primili ste injekciju pre oko godinu dana, zar ne?” žustrim glasom me pita doktor sa kosom očešljanom na razdeljak i čekinjastim mladežom koji mu štrči na obrazu. Sedi za stolom krcatim fotografijama, mapama virusa, odštampanim rezultatima analiza i bog će ga znati čime još. Na pločici sa imenom piše „Džon”. Zid iza njega je izlepljen grafikonima, žutim samolepljivim podsetnicima i fotografijama. „Sedam meseci.” „To znači da je vaša otpornost na akcelerator mala. Ako ništa ne preduzmete, ostalo vam je još samo pet ili šest godina.” „Pet ili šest!” „Ako ništa ne preduzmete. Ali došli ste kod nas, zar ne?” Pažnju mi privuče jedna od fotografija. Poznato lice, samo... Samo mlado. „Da li je ono Beatris Fukujama?”, pitam, ustajući. „Da, to je ona. Znači, pratite vesti? Ona i ja smo radili zajedno. Ali ona nije imala toliko sreće kao ja.” „Radili ste sa njom?” „Petnaest plodnih godina. Naravno, ona me zna pod drugim imenom, ali...” Kad bih bar imao neku ideju gde da je tražim! Naravno da bih otišao pravo kod nje. Tolike godine istraživanja; sigurno je došla do još nekih otkrića! Ali ona je sada sa Rokamorom... On će je sakriti od mene kao što je sakrio Aneli i nikada je neću naći. Možda bi me prepoznala, iskreno bih joj se izvinio, pokajao se za svoje grehe i pomogao joj, zaštitio je. I čekao da ona stvori svoj čudotvorni lek. Onaj u čijem sam je stvaranju sprečio.

„Da li ste i vi odbegli dobitnik Nobelove nagrade?” „Ne, ona je pokupila sve lovorike. Ali, sa druge strane, kad me pogledate, nikada ne biste pogodili koliko imam godina”, kaže Džon uz osmeh. „Da pređemo na posao?” Jednokratna procedura će mi isprazniti račun; ali to je u redu, jer trebalo je da mi odrede kreditni limit. Cena pokriva pet litarskih pakovanja donirane krvi i mito za Službu za kontrolu populacije i carinu Panama, kao i troškove svih mera obezbeđenja koje su ovde na snazi. Ne može da garantuje uspeh, ali kod većine pacijenata remisija traje godinama, pa čak i decenijama. „Neću da vas lažem, ponekad moramo da ga ponovimo, ne uspemo u potpunosti da izbacimo virus...” A onda mu pogled padne na moju zadignutu nogavicu. Nanogica za praćenje mi je skliznula ispod nje do gležnja. „Šta vam je to? Šta je to?”, pita, skočivši sa stolice, a njegova opuštenost odmah iščezne. „Kako ste ušli ovamo sa tim? Fernando! Raule! Koga si doveo ovamo?”, pita, okomivši se na prebledelog Hozea. „Ne, slušajte...” Ona dvojica sa čirokanama upadnu unutra sa uperenim pištoljima, ne žele ništa da čuju. „Nećemo vas lečiti. Nemamo mi ništa ovde. Ovo je greška”, jasnim glasom objavi Džon, obraćajući se mom gležnju. „Nisam ozvučen! Kunem se da nisam ozvučen! Pustili su me uz kauciju, ta stvar me samo prati kako bi bili sigurni da nisam napustio Evropu!” Iznenada osetim zaista očajničku potrebu za tom jebenom transfuzijom, to mi je možda poslednja, makar i bedna, šansa. „Uvalio si me u nevolju”, kaže Hoze, povlačeći se ka izlazu. „Baš si me uvalio.” „Uhapsili su me pod sumnjom da sam izvršio ubistvo - sedam meseci u samici, moja devojka je registrovala dete na moje ime ne pitajući me za dozvolu! Za tih sedam meseci ostario sam sedam godina, a vi nećete da mi pomognete? Kakav ste vi to doktor? Gde sada da idem? Narodnim lekarima? Afričkim vudu vračevima? Fukujami? Ne želim da umrem, šta tu ima loše?” Čim počnem, doktor Džon zausti da me ućutka, ali dozvoli mi da završim; Fernanda i Raula zabole i za mene i za moje probleme, na jednu zapovest izrešetaće me mecima ili izbaciti napolje. Izricanje presude se oteglo, doktor se igra svojim čupavim mladežom.

„Dobro. Skinućemo vam to i ispitati ga. Ako nema kamera ili uređaja za prisluškivanje, dogovorili smo se.” Raul donese nekakvu komplikovanu napravu, udari moju nanogicu strujom, a onda je neverovatno vešto iseče laserskim nožem. Zatim je razvale, proučavaju je pod lupom - prilično napet trenutak - i konačno me razreše greha. „Samo modul za geolociranje.” „Možete sami da ga popravite”, kaže mi doktor Džon s kiselim osmehom. „Hajde da obavimo proceduru.” Unapred mi isprazne račun u banci, izvade iz frižidera pakovanja krvi - izgleda kao upakovani sos od paradajza - načičkaju me iglama i ja polako počnem da lebdim; počnem da se njišem i zaspim, i vidim Aneli kako mi se smeši i sebe sa njom, ne riđokosog već kakav sam bio nekad, dok još nisam počeo da se raspadam. Hodamo duž šetališta u Barseloni i jedemo pržene kozice. „To je to, sada se probudite!” Doktor me ošamari. „Probudite se!” Namrštim se i odmahujem glavom - koliko je vremena prošlo? Već imam flastere po rukama i nogama; sve je gotovo. „E pa, nadajmo se da vas više nikada nećemo videti!”, našali se Džon dok se opraštamo i rukuje se sa mnom. „E, da... Komunikator vam je zapištao dok ste bili bez svesti.” Verovatno Elen. Trebalo bi da je pozovem. Ispalo je glupo - sramota me je. Rizikovala je sve izvukavši me iz zatvora, a ja pobegnem od nje kao neki klinac, iskoristivši njen napad histerije... Podignem komunikator do očiju i prislonim prst na njega. Nepoznata identifikacija. „Stvarno mi trebaš. A.” „Da li je sve u redu?”, zabrinuto pita doktor. „Zenice vam deluju čudno. Da li vam se vrti u glavi? Sedite, sedite.” „Gde si?”, ukucam, preskačući slova dok mi prsti lete. „Doći ću za sat vremena, gde god da kažeš.”

P O G L AV L J E X X V I

ANELI

Put traje dva sata i četrdeset tri minuta. Kula Proizvodni park 4451 je negde na rubu civilizovanog sveta. Ova korisna građevina je plavkastosivi paralelopiped bez terasa, bez reklama i prozora i dvadeset puta veća od bilo koje stambene kule koju sam ikada video. Dok se približava ovom čudovištu, voz uranja pod zemlju i hita kroz tunele u kojima vlada mrkli mrak. Ovde dolazi samo jedan prazan voz i to vrlo retko: Proizvodni park 4451 je gotovo u potpunosti robotizovan. Kompanije najrazličitijeg tipa iznajmljuju ovde nivoe za svoje potrebe - od proizvodnje turbina, do štancovanja pilula sreće. Ako i postoji, stambeni sektor nije ni na kakav način označen u liftovima. Idealno mesto za ubistvo, pomislim. Ovo je sigurno zamka. Mame me u nju - Rokamora, Petsto Tri, Šrajer - da me dokrajče. Sve mi je to jasno, a ipak hitam da se nađem sa Aneli, tvrdoglavo jurišam ka užarenoj sijalici u noćnoj lampi. Ne može da razgovara sa mnom preko komunikatora i sve objasni. Ovo je adresa. Čekam te. Liftovi ovde nisu napravljeni za ljude: to su ogromni teretni liftovi sa deset metara visokim plafonima. Sa svih strana je prljavi, masivni, debeli kompozit, čvršći od bilo kog metala, a umesto vrata tu su prave

kapije kroz koje može da prođe kiper iz kamenoloma. Ali automatski utovarivači sa rastrubljenim mamutom na haubi koji se nalaze ovde jedva uspevaju da se provuku kroz njih. Zapravo deluje čudno jer je tu kontrolna tabla postavljena u visini čoveka. Unutra vlada gotovo potpuni mrak: robotima nije potrebno svetlo, oni su slepi. Pribijam se uz zidove da me ne bi smrvili točkovi kamiona, svaki duplo viši od mene. Nivo trista dvadeset. „Bizon Vili” je jedna od podružnica za proizvodnju mesa „Kompanije Ortega i Ortega prehrana”, giganta za proizvodnju namirnica koji hrani pola sveta. Sećam se njihovog logoa - kudravi bik iz crtaća namiguje u kameru. Iza „Vilija” su prostrana prerija i zalazeće sunce. Ceo asortiman proizvoda od hranljivog i zdravog mesa bizona. Uključujući i već isečene bifteke za restorane. Nadam se da gore na nivou trista dvadeset nemaju klanice. Mada u današnje vreme ne nailazite često na klanice. Sa druge strane, menije svejedno. Neka bude i klanica. Samo da se ne ispostavi da je ovo neki trik. Samo da me Aneli zaista čeka negde ovde. Pustim da pored mene prođe Kiklop bez očiju i oprezno krenem za njim u njegovu pećinu. To nije hodnik, to je neizmerno široki auto-put, kojim se uz zaglušujuće urlikanje kreću ogromne crne grdosije, natovareni desetinama tona nepoznatog tovara. Plafon se gubi u pomrčini, svetlosne diode su postavljene na pedeset metara jedna od druge pa se vučem uz zid po mraku, napredujući korak po korak ka geolokatoru koji trepće na ekranu mog komunikatora. Pozvala me. Setila me se i pozvala me. Rokamora ju je verovatno šutnuo. Nije hteo da odgaja tuđe dete. Krećem se duž zida, odredište je sve bliže i bliže, koraci mi polako usporavaju. Osećam nekakvo žiganje tik ispod rebara, obrišem znoj koji mi je orosio čelo. Uplašio sam se, hvata me panika. Šta ću da joj kažem? Kako ću da se izderem na nju zahtevajući objašnjenje? Kako ću da je optužim za to što mi je uništila život i oduzela mi mladost? A možda i nije bilo nikakvog deteta - pošto se vratila Rokamori, jednostavno je abortirala kao što sam i tražio od nje iz svoje samice i ratosiljala se doživotnog podsetnika na našu propast i njeno neverstvo. Ili možda ničega nije ni bilo i Šrajer mi se osvetio zbog moje afere sa njegovom ženom poslavši po mene Petsto Trojku. Sada će se sve razrešiti. Dobiću sve odgovore.

Potrebni su mi ti odgovori, ali ako ona ne kaže ništa i izbaci me, ipak ću biti zadovoljan jer sam je video. Moram samo da je vidim: toliko dugo to želim. Natpis: „Bizon Vili. Farma 72/40”. Skrenem za ugao. Ispred mene, postavljena u ogromnu kapiju zamišljenu za divove, nalaze se mala vrata ljudskih dimenzija. Otvorena su, a u osvetljenom pravougaoniku okvira je obris neke prilike. Senka pada preko poda, pružajući se nekoliko metara od vrata, kao da ju je pregazio neki ogromni točak. Deluje kao da nosi haljinu. „Aneli!” „Dođite ovamo!” To nije Aneli, već neki muškarac. Ne mogu da razaberem crte njegovog lica - svetlo mi bije direktno u lice. Nije uplašen, ne pokušava da se sakrije od mene. Zaseda, zaključim. Tako dakle. „Gde je ona?” Zgrabim ga za kragnu i uvučem unutra. Ne opire se. Mlad tip, zgodan i nekako ženstven - ja bar imam oštro oko za to. Ono za šta mi se učinilo da je haljina je jednostavna crna mantija. Sveštenik? Tamna koža, razdeljak, uredno potkresana bradica i krupne, tužne oči. Ljupki mali Isus, pravo od frizera. „Gde je kriješ?” „Jeste li vi Anelin prijatelj? Onaj koga je pozvala? Pozvala vas je sa mog komunikatora, ja sam...” „Gde je Petsto Tri?”, pitam, stežući mu gušu. „Ili je u pitanju Rokamora?” „Čekajte! Ja ništa ne znam, kunem vam se! Ja sam Andre, otac Andre. Ja se staram o Aneli.” „Staraš se o njoj? Kakve su to budalaštine? Gde je ona?” „Isključite komunikator i idemo. Odvešću vas tamo.” Opustim prste, mada mi treba malo vremena: on protrlja svoje mršavo grlo i uzdahne da ga pročisti poput mučenika, uputi mi odvratno ponizni osmeh i pokaže mi da pođem za njim. Isključim svoj komunikator. Pogledam oko sebe. Ovo je verovatno najčudnije mesto na kome sam ikada bio. Nalazimo se u dvorani veličine fudbalskog stadiona, a plafon je toliko visok da bi pod njega moglo da se ugura desetak stambenih nivoa. Osvetljeno je - ali svetlo je čudno, sumorno i uznemirujuće. A

cela dvorana ispunjena je samo jednom istom stvari: od poda do plafona, od zida do zida, poredane su velike prozirne kade pune mutne tečnosti, u kojima se kupaju nekakvi ogromni, bezoblični komadi. Neki od komada su dugi jedan, drugi tri metara i leže nepomično u svojim kadama, potopljeni u poluprozirnu tečnost u koju je sipana limfa ili krv. Bele svetiljke vise sa plafona i između desetina redova kada, ali njihovo svetlo je izbledelo od razblažene telesne tečnosti i dopire do poda i zidova u nesigurnim, treperavim žutim ili grimiznim zracima. U vazduhu se oseća jak, vlažan, zagušljiv miris. Kade su povezane cevima kroz koje prolaze bistre i prljave tečnosti, snabdevajući crvene komade hranljivim sastojcima i odnoseći otpadne materije. I ne pogledavši pažljivije celu proceduru, čim uđemo, instinktivno osetim da su ove stvari žive. „Ne bojte se, to je samo meso”, blago kaže otac Andre. Tako je. Meso bizona. U našem prenaseljenom svetu ne mogu da se odgajaju stada živih bizona. Da bi jedna tako ogromna zver izrasla do pune zrelosti, potrebna je količina trave hiljadama puta veća od njihove težine, da ne pominjemo vodu i sunčevu svetlost. Crevni gasovi koje bi samo jedan od njih ispustio mogli bi da nagrizu rupu u ozonskom omotaču, a već imamo dovoljno problema sa tim. Ne, prava stoka uzgaja se samo u nekoliko nerazvijenih zemalja u Latinskoj Americi. Stari svet se hrani čistim mišićnim tkivom, kulturom ćelija. Nema rogova, nema kopita, nema tužnih, inteligentnih očiju, nema otpadnih produkata. Samo meso. „Kakvo vam je ovo mesto? Zašto je ona ovde? Zašto ona sama nije izašla?” Iz teških crvenih komadina izbijaju mehurići, hranljiva tečnost drhti i klokoće oko njih, a po podu igraju jezive projekcije. Između redova kada su prolazi kojima se napred-nazad, gore-dole kreću mašine, zarivajući u meso sonde, mereći nešto. Ne primećuju nas. „Niko nas ovde neće tražiti”, objasni otac Andre. „Sve je mehanizovano, a sistem za otkrivanje uljeza je pokvaren. Dugo već živimo ovde, nekoliko godina.” „Mi?” „Mi. Imamo ovde misiju. Katoličku.” „Dakle, ovo je misija...” Čvrsto stiskam pesnice. „Pokazaću vam. Kasnije. Jedva je izdržala do vašeg dolaska.” „O čemu pričaš?” Pošto pređemo dvoranu, nađemo vratanca koja izgledaju kao da

vode u mišju rupu, a završavaju u maloj tehničkoj prostoriji gde bi trebalo da stoji oprema za čišćenje kada se ne koristi. Liči na skvot: između tankih plastičnih pregrada podignute su majušne kuće, prljavi ljudi spavaju na tankim, ravnim krevetima na podu. Čujem nekakvo cičanje... Deca. Znači, ovo jeste skvot. „Šta ona...” „Jane!” Aneli je bleda i iscrpljena i kosa joj je porasla, ali i dalje je lepa: moje oči, moje tanke obrve, moje oštre jagodice, moje usne... „Hvala bogu!” Padnem pred njom na kolena. „Aneli. Aneli.” Ima ogroman, džinovski stomak. Još se nije porodila, ali to će se dogoditi svakog časa. Računam: osam i po meseci. Trebalo bi da je mrzim zbog ovoga. Već mi je ranije pošlo za rukom da je mrzim. Ali sada ne mogu: samo zurim u nju, ne mogu da je se nagledam. „Aneli.” Dali su joj zaseban ugao ovde: dupli dušek, zgužvano ćebe, stolica, nekakva kutija pored kreveta, na kojoj stoje šolja koja se puši i Stona lampa. Nema nikakvog drugog svetla. „Trudovi su mi već počeli.” „Aneli je želela da budete uz nju”, velečasni otac objasni. „Izlazi!” zarežim na njega. Ne pobuni se i krotko se povuče iz naše ostave. Sednem, ali ne mogu da sedim ni pola minuta. „Hvala što si došao. Toliko se plašim.” „Gluposti!”, odlučno izjavim, zaboravivši da sam hteo da počnem sa ispitivanjem, da sam od nje odmah hteo da tražim da se ratosilja ovog... „Zašto nisi u bolnici? Na porodiljskom odeljenju?” „Pored registracije u Barseloni? Ovde sam ilegalno, Jane. Odmah bi me predali policiji ili tvojim Besmrtnima.” „Nisu više moji. Dao sam otkaz... Dobio sam otkaz.” „Nisam htela... da te uvlačim u ovo. Žao mi je”, kaže, ne odvajajući oči od mojih. „Ali kada sam saznala - od tvojih bivših kolega... Da sam trudna. Posle svega što su mi majka i onaj drugi doktor rekli... Pomislila sam: to je čudo. Ako sada ostružem čudo iz sebe, to se više nikada... to se više nikada neće ponoviti.” Setim se da sam, kada sam je prvi put video - sa tom finom malom

izbočinom koja je pripadala nekom drugom - pomislio koliko je drugačija od ostalih zapuštenih, aljkavih, naduvenih trudnica. Ali sada ima taj ogromni stomak, a ja nekako ne mislim da je odvratna. Spreman sam da joj sve oprostim, čak i ovu izdaju. „Ja... Zašto nisi... Zašto me nisi pitala? Trebalo je da me pitaš. To je odluka... Ti ili ja. Po pravilima, naravno... Uradio bih to. Ali... Našli su me, ubrizgali su mi aks, Aneli.” „I meni.” „Šta?” Ne mogu da shvatim; ako je ona već dobila injekciju, onda je druga, moja injekcija, bila protivzakonita! Znači jedno od nas je zaista imalo pravo da ostane mlado - ja... ili ona. „Unutra ih je dvoje, Jane.” „Gde?” Glava mi je puna stiropora. „Rodiću blizance.” „Blizance”, ponovim. „Blizance.” Po jedan život za svakog od njih. Nije me odala Petsto Trojci. Nije pokušala da mi se osveti. Nije prebacila svu ovu odgovornost na mene - jednostavno je išla na pola-pola. Izenada se osećam nekako dobro, iako su mi pre samo pola minuta saopštili da je presuda koja mi je izrečena konačna i da na nju ne može da se podnese žalba. I ona je dobila injekciju. Zajedno smo u ovom sosu. Pri ovom svetlu ne vidim da li je počela da sedi; lice joj je malo podbulo, ima naduvene podočnjake - ali to je verovatno od jedne druge bolesti: od trudnoće. Ipak, još uvek imamo deset godina. A možda čak i više, ako transfuzija krvi uspe. Aneli me je pozvala. Želi da bude sa mnom. Nije me izdala. „Nedostajala si mi.” „Identifikacija ti je bila blokirana. Pokušala sam još ranije da te nađem.” „Bio sam u zatvoru. Glupa priča. Nije važno.” Ni njoj nije važno. „Ali šta... Šta se dogodilo sa Rokamorom? Sa Volfom?” pitam, pažljivo proučavajući kutiju - zanimljivo, to je kuhinjski ormarić. „Ostavila sam ga”, kaže, malo se pridigne i uhvati obema rukama za stomak; crte lica joj postanu oštrije i grublje. „Aha.”

Neki dečačić od oko četiri godine proviri preko paravana iz susednog odeljka; sigurno se popeo na stolicu. „Ćao! Kad ćemo da dobijemo bebu?” „Beži odatle!” Pretvaram se kao da ću ga gađati nečim i dečko prestrašeno cikne i padne unazad, ali ne čujemo nikakav tresak. „To je moj prijatelj Georg”, kaže Aneli i prekorno me pogleda. „Da li ti je i padre prijatelj?” sumnjičavo pitam: iznenada sam ljubomoran na sve koji je poznaju. „Da, jeste. On je... Ne zanimaju ga žene”, kaže, slabašno se osmehnuvši. „On je dobar čovek.” Iznenada primetim Isusa na malom srebrnom krstu kako izviruje ispod njene kragne. „Ma on je sjajan!”, kažem. „Tvoj padre. Trguje dušama i sopstvenom zadnjicom.” „Nemoj tako da pričaš. Već šest meseci živim ovde. Primili su me ne postavljajući nikakva pitanja, samo zato što sam trudna.” „Zato što je prekinuti život u utrobi užasan greh, ravan ubistvu”, kažem, kruto joj klimajući glavom. Čuo sam to od jedne žene koju sam poznavao. Zato sam i završio u internatu, zato što se ona plašila da ne počini greh. „Zato što nisam imala gde da idem.” Dobro. Važi, Aneli. Uspostavićemo primirje, zbog tebe. Ako ti je on pružio mir, istrpeću ga. „Osim Rokamore, ne poznajem nikog ovde.” Rokamora. Prestala je da ga zove Volf. „A posle injekcije... Gde sam drugde mogla da odem?” „I ja sam tebe tražio. Tamo u Barseloni. Dve nedelje sam tražio.” „Ostali smo u bunkeru. Na trgu Katalonija. Ceo mesec. Dok sve nije bilo gotovo.” „Znači bila si negde u blizini. Mogao sam da te nađem. Još tada. Odmah. Zašto te nisam našao?” „Ne znam. Možda je bilo previše rano?” „A kako su... Petsto Tri, Besmrtni. Kako su te se dočepali?” „Kada se sve smirilo, izašla sam iz bunkera, da proverim. I naletela na njih. Rokamora me je spasao, zapravo njegovi ljudi, ali ipak su... Imali su vremena... I onda smo došli u Evropu. Morem.” „Zašto je tada bilo prerano? Je li?” Aneli miluje stomak, namršti se i ugrize za usnu. „Šutiraju. Tuku se unutra, male napasti. Hoćeš da dodirneš?”

Odmahnem glavom. U ovom trenutku nemam ni najmanju želju da dotaknem ta stvorenja - čak ni preko Aneli. „Plašiš se?”, pita, blago se osmehnuvši. „Kapiram. Naravno, ljudi nisu mogli da smisle gluplji način razmnožavanja. Poslednji put sam nešto ovakvo videla u filmu Osmi putnik. Jesi li ga gledao u internatu?” „Ne.” „Šteta. Shvatio bi kako se osećam.” Iznenada se osetim glupo i postiđeno. Ruka mi se gotovo trzne možda bi zaista trebalo da ga dodirnem, da joj udovoljim? Ali jednostavno ne mogu da se nateram. „Bilo je prerano jer sam tada još uvek htela da budem sa njim. Sa Rokamorom. Zato što još uvek nisam shvatila.” Verovatno mi u ovom trenutku ne treba da čujem ovo. Dovoljno mi je što je pozvala i što je svih ovih meseci pokušavala da pozove. Ne moraš da objašnjavaš. Već sam ti oprostio, Aneli. Šta drugo mogu da uradim? „Još uvek nisam shvatila kakva sam budala bila. Vratila sam mu se. Htela sam sve da zaboravim. To kako im je dozvolio da me siluju. Kako je lagao. Mislila sam da smo kvit: uostalom, ja sam... Pa, sa tobom. A uostalom, znao je... za dete. To je još jedan razlog, naravno, ali... U svakom slučaju, htela sam da počnem iz početka. Kao da se ništa nije dogodilo. Trebalo je samo da mi kaže: ’Želim tebe i samo tebe. Nikog drugog.’ Kao onda sa turboletačima. Zašto to može da kaže pred deset miliona nepoznatih ljudi, ali ne može to da ponovi meni licem u lice?” Okrenem se od nje: ovo je mučno, skaredno, naljutim se kada to čujem. „Ali on... Kada smo izašli, rekao je: ’Želim da budem sasvim iskren prema tebi u vezi sa svim ovim... Ne ljutim se na tebe, Aneli. Sve ti opraštam. Nije važno što si mi bila neverna. Mlada si. Krv ti je još uvek vrela. Ali ja sam starac. Znaš, toliko toga sam se nagledao...’” Dođe mi da tom Rokamori iskopam oči. Ali ona mora da završi to što želi da kaže. „Mislila sam da cmizdri kako bih ga utešila. ’Ne budi blesav’, rekla sam, ’ti uošte nisi starac.’ A on...” Izraz na Anelinom licu se promeni, ona se pomeri na dušeku i uhvati za stomak. „Nemoj više da pričaš. Da li ti je loše? Da pozovem nekog?” „Moram. ’Jednom, davno’, rekao je, ’kada sam bio mlad, imao sam devojku. Bio sam ludo zaljubljen u nju. Nije se dobro završilo. Ja sam

bio kriv. Pokušao sam da je ubedim da se vrati, ali bilo je prekasno. Sve se to dogodilo jako davno, ali jednostavno ne mogu da je zaboravim.’” „Zašto bi ti rekao tako nešto?”, besno frknem; na Anelinoj sam strani. „Bingo! Ne želim da znam o ženama koje je imao pre mene - nije ih bilo! Ali on mi kaže: ’Stvar je u tome što izgledaš baš kao ona. Kada sam te video, mislio sam da se ona ponovo vratila na Zemlju.’ Glupi, jebeni romantik.” Oči su joj grozničavo zasijale; pridigne se u krevetu. „Tada sam shvatila zašto je od mene tražio da se ošišam na onu buđavu staromodnu frizuru. Zašto mi je stalno iznosio onu čudnu odeću. Jer on nije voleo mene, već neku drugu ženu! To je trebalo da čujem od njega! Bila sam spremna sve da zaboravim - sve! - ali on je morao da mi kaže da mu je važno da bude sa mnom. Sa mnom, ne sa nečijim klonom!” Klimnem glavom. Ne mogu da se nateram da bilo šta kažem. „Izvini. Teško ti je da ovo slušaš, jelda? Ali morala sam sve iskreno da ti kažem. Pa evo: žao mi je što sam onda pobegla od tebe. Žao mi je što sam mu verovala. Žao mi je što nisam verovala tebi. Oprosti mi, molim te.” „Ne... Ne. Kako si mogla da mi veruješ, jednom Besmrtnom? Posle svega što...” „Znaš...”, kaže, osmehnuvši mi se i uzevši me za ruku. „Nikada te se nisam plašila. Čak ni onda, onog dana. Kada... Kada si još bio pod maskom. Znala sam da ne bi mogao da me povrediš. I kasnije, kada si me pokupio iz stana. Mogu to da osetim. I imala sam osećaj kao da te poznajem. Od samog početka. Možda zbog tvog glasa. Tvoj glas je tako... blizak. Poznat.” „A ja sam tebe sanjao. Baš glupo. U mom snu ja... Dakle... U mom snu priznam da te volim. Posle onoga što se dogodilo... Ovaj... Onog prvog puta. Sanjam te. Hmmm. Dakle, to je to.” „Priznao si u svom snu? A šta je sa stvarnim životom? Uhvatila te prpa?” Nasmeje se, mršteći se. „Ne... Dobro... Moram li to sada da uradim?” „Da, hajde, odmah.” „Aha. Dobro. Važi. Dakle, volim te.” „I uvek si me voleo? Reci da jesi. Neka ispadnem budala što to ranije nisam shvatila.” „Pa... Kada sam saznao... Da si ga registrovala na mene... Da budem

iskren, hteo sam da te ubijem. Nisam znao da ih je dvoje...” „Dvoje”, kaže, gladeći stomak. „Samo što ne znam da li su dečaci ili devojčice.” „Nemam blage veze šta da radim sa njima”, priznam. „Ni ja. Nije važno, pitaćemo druge. Mnogi ovde imaju decu. Kažu da treba samo da ih voliš.” „To je sve?” „I ja sam tebe sanjala. Često. Dok sam bila ovde. Zamisli?”, nasmeje se. „Kako živimo u onom rezervatu prirode sa rekom u koji si me odvukao.” „Ti si mene tamo odvukla!”, pobunim se. „Samo što nema zidova sa ekranima i možemo da idemo gde god hoćemo. I imamo decu.” „Hoćeš da nađemo tamo posao kad se porodiš?”, pitam, gotovo poverovavši da je to moguće. „Ili da odemo negde drugde? Uostalom, više nisam među Besmrtnima, verovatno će me pustiti da izađem.” „Gde?” „Ne znam. Na neko ostrvo u Okeaniji? Ili želiš da ideš u Panam?” „Volela bih da odem u Barselonu”, tiho kaže. „Tamo sam se tako dobro osećala.” „I ja.” „Vi... Videla sam na vestima... Da si im ti otvorio kapiju? Da li je to... tačno?” Klimnem glavom. Hteo sam da slažem, ali klimnem glavom. Ne želim da se sada išta ispreči između nas, ne želim da nas išta spreči da se spojimo i sjedinimo - a laž bi se preprečila između nas poput lista plastike, ne bi nam dozvolila da se ispreplićemo. „Ja... Kada si otišla... Želeo sam... da nestane... Barselona... Zavoleo sam je - samo zbog tebe. A kada... Otvorio sam kapije. Ja sam budala. Zlobna budala. Da je nisam otvorio, mogli bismo sada da odemo tamo.” „Ne”, Aneli se osmehne. „To nisi bio ti. Zar je važno? Ušli bi sa mora. Bio je to Hesus. On i njegove bajke. On je kriv.” Okrenem se od nje i obrišem prstima svoje mokre oči. „Hvala ti. Ja... Hvala ti.” Eto ga: oproštaj. „Hvala ti”, ponovim. „Ipak sam ja kriv. Ali...” „Volim te”, kaže Aneli. „Htela sam to da ti kažem na vreme.” „Na vreme?” Stegne mi prste. A onda prošapuće.

„Bojim se. Ovde nema doktora. Mislim da ću umreti.” Prsti joj lutaju preko mog vrata, nađu mali krst i zaustave se. „Gluposti!”, prezrivo uzviknem. „Ne brini, rodićeš ti te tvoje blizance. Ima da ih ispališ kao mitraljez.” „Naše”, kaže ona. Naše, verovatno. Po svim računicama su naši. Ali ne znam kako to da prihvatim? „Hvala ti što si došao”, još jednom ponovi. „Znaš, ja sam kao trudna mačka koja cunja svuda pomalo, ali se vrati svom vlasniku da se okoti.” „Ne znam”, kažem, osmehujući joj se. „Taj film nismo imali u internatu.” Onda zatvori oči, a ja samo sedim i držim je za ruku. Dva sata kasnije pukne joj vodenjak: sve žene tamo rastrče se dajući beskorisne savete i jedva uspevaju da nađu čiste krpe i prokuvanu vodu, ne znam ni odakle im sve to. Otac Andre je u središtu uskovitlanog vrtloga. Spreman sam da ga izbacim čim počne da drži propovedi, ali on se uzdrži od bilo kakvih crkvenih beseda ili citata iz Svetog pisma, vrlo je poslovan. Samo što ne može mnogo toga da učini. Uslovi jednostavno nisu odgovarajući. Učili su nas kako su žene građene; uostalom, naš posao je donekle povezan sa ginekologijom. Ali kada se Aneli podigne i izvije u luk i počne da vrišti, zaboravim sve što sam znao. Porođaj traje čitavu večnost. Aneli se preznojava dok raširenih nogu leži na natopljenom dušeku, a ispod zgužvane spavaćice joj izviruju grudi; neko zaviruje ispod čaršava, tuđa deca se muvaju okolo, a otac Andre izdaje naređenja: voda, prokuvajte makaze, suvi peškir, guraj, guraj! Ona krikne, zabaci glavu unazad i pogleda u mene. Mazim je po kosi, ljubim u slankasto čelo i pričam joj kako ćemo da odemo iz ove jebene zemlje čim se ona oporavi. Stravično je, prestravljen sam. Promoli se glavica: neka devojka me pozove da pogledam, ali ne mogu da ispustim Anelinu ruku. Ona vrišti kao da iz nje isteruju đavole, među ženama zavlada opšta pometnja, odmaknem se i vidim kako je to kida, kako rastrže moju Aneli na komade, te sitne, uske, nežne delove nje. „Ne cimajte ramena! Ne cimajte ramena!” - ali ono ipak izađe, crveno i celo prekriveno sa sluzi, čudnog mirisa; setim se porođaja u Devendrinom domu i uzviknem: „Presecite vrpcu! Presecite vrpcu!” pa sam uvežem čvorove, jedan pored crvenog, naduvenog stomaka, drugi nešto dalje, a sveštenik makazama preseče zmijoliku vrpcu i iz nje šikne jarko crvena krv. Aneli vrisne, a žene beskorisno krenu da

urliču sa njom, ali velečasni okrene to stvorenje i pljesne ga po njegovoj minijaturnoj, nabranoj zadnjici i ono oživi i zaciči. Tek sada vidim da je devojčica. Ružna, šlepa, crvena. Zašto sam mislio da će biti dečak? „Dajte mi je!” uzmem je u ruke: laka je kao pero, glava joj je manja od moje pesnice, cela stane između mog dlana i lakta. „Devojčica!” Pokažem je Aneli, ali ona ništa ne razume. Ona diše, diše - dete ciči i moram da je predam nekome. Aneli je bleda, čelo joj je okupano znojem, neko uzme od mene devojčicu bez imena i odnese je - velečasni? - sada sam potreban Aneli. „Eto vidiš, jedno je već izašlo. Hajde da još malo poguramo i gotovo je.” Otac Andre se bez uvijanja zagleda u međunožje moje žene i nešto nerazumljivo kaže. „U pogrešnom je položaju!” Kako to misli - pogrešnom? „Drugo je okrenuto nogama ka napred. Ne možemo da ga izvadimo.” „Da, možemo! Samo će da isklizne napolje!” Aneli vrišti, grudi joj se podižu i spuštaju, srce joj bubnji kao da vuče natovarena kolica, kao da se peške popela na hiljaditi sprat, drugo dete jednostavno neće da izađe, neko zaroni unutra da pomogne. Aneli gleda oko sebe, traži: „Jane, Jane, Jane, ne ostavljaj me, ne ostavljaj me, bojim se, Jane...” Uzmem njene zgrčene ruke koje se trzaju i ispričam joj šta sam sanjao: nas kako šetamo kroz Barselonu, kroz živu Barselonu sa njenim mirisima, kako gledamo u pusti horizont, kako jedemo pržene kozice; nad nama je neizmerno nebo, a more je krcato ribarskim brodićima, a negde pod našim nogama Ramblas ključa i vri, još nije zaspala, tu su fakiri i trbušne plesačice i roštilji na kojima je svakakvo smeće, kineske karnevalske povorke i Indusi sa svojim karijem i snovima o povratku u zemlju u kojoj stoji njihov sveti hram, živećemo tamo, sa njima, u tom gradu, plesaćemo na ulici i sunčati se na krovovima tuđih kuća, zašto bismo se, dođavola, ponašali pristojno, nijedno od nas nema još ni trideset godina... Pričam, šapućem, smejem se, plačem, mazim je po rukama, čelu, stomaku - i ne sećam se kada je prestala da me čuje, kada se umirila. Prvi to primeti velečasni - odgurne me u stranu, lice mi tresne o pod, skočim da se bijem - a on kaže: „Ne diše! Kretenu, gde si gledao?” Oslušnem joj srce - tišina, a u njenom stomaku se ništa ne pomera. „Šta je bilo? Šta se dogodilo? Zašto?”

„Njeno srce! Srce joj je stalo! Moramo da uradimo nešto sa detetom! Dajte mi nož! Neka mi neko da nož!” „Ne! Ne! Ne dam vam da je sečete! Ona je živa! Oslušnite bolje! Samo su joj otkucaji srca slabi! Samo su slabi!” Neka žena donese ogledalce i prisloni ga Aneli na usne - modre su i na njemu nema ni kapljice rose, nema magle, nema života. „Gubi se! Gubi se, kučko!” Prislonim i sam ogledalo; uzalud. Otac Andre želi da joj raspori stomak, ali ne zna kako. A ne znam ni ja. I bojimo se da ne povredimo dete, ali ono se ne trza unutra, već se umirilo dok mi gubimo vreme izdirući se jedni na druge. A onda, kada se već spremam da odustanem, nekako ga izvuku. Dečak. Mrtav. „Njeno srce. Srce joj je stalo”, velečasni mi prošapuće na uvo. „Nismo mogli ništa da uradimo ovde bez doktora. Ionako ništa nismo mogli da uradimo.” Udaram ga nasumice pesnicom i gledam svoju ženu, Aneli rasporenu, prljavu, razorenu. Kleknem pred njom i sklonim joj kosu sa čela, namestim joj glavu udobnije - teška je kao topovsko đule i zastrašujuće poslušna. Šapnem joj na uvo ono što nisam rekao naglas: „Volim te. Molim te, nemoj. Volim te. Tek što sam te našao. Ne želim da te izgubim.” Poljubim je u usne - iz njih je iščilela toplina, život je sasvim iščezao i usne su joj već hladne, onako kako ljudske usne nikada nisu. Dotaknem joj grudi - hladni žele, znoj se suši. Ne razumem. Da li je ovo ona? Ili neka čudna lutka? „Gospod je uzeo njenu dušu.” „Umuknite! Umuknite, životinje!” Neko preseče mrtvu pupčanu vrpcu i umota zgrčeno telašce u krpe, neko navuče čaršav preko Aneline glave. „Nemoj!”, viknem. „Nemoj. Hoću još malo da je gledam.” „Treba je nahraniti!”, u ušima mi odjekuju glasovi. „Stvarno?” - okrenem se ka zvuku, zbunjen, pred očima mi se muti od suza. „Dete traži da jede! Tvoja ćerka je rođena živa.” „Jeste?” „Ja ću je nahraniti”, dovikne neko u blizini. „Ostalo mi je još malo!” „Evo, uzmi, povuci dim”, kaže neko, pružajući mi džoint. „Povuci dim, biće ti bolje.” Malčice razdvojim usne i oni uguraju cigaretu, povučem kada mi

kažu i u mene poteče dim oštrog mirisa, ostava zaigra, zidovi se pomeraju, Anelino lice se opusti, više ne oseća bol, a ja počinjem da se smirujem, pa i sam zatvorim oči. Zašto je lakše biti iskren prema mrtvima? Ne znam. Mi ovde ne znamo ništa o mrtvima. Ama baš ništa. Provedem noć pored nje. Ne usuđujem se da legnem na njen dušek sedim na stolici. Ujutro ćemo morati da smislimo šta ćemo sa telom, kaže velečasni. O kakvom to telu priča? Meni je svejedno. Negde tamo, njeno dete postoji, a to je i moje dete, tako je Aneli rekla, ali ne želim da ga vidim, bojim se da ću ga slomiti. Ko je kriv za to što je umrla? Ja? Devojčica? Dečak? Ušeprtljane babice? Kome da se svetim? Sklonim joj čaršav sa lica. Pogledam: ne, ovo nije Aneli. Ali gde je ona? Georg iz susednog odeljka ponovo se popeo na stolicu i zaviruje ka meni preko paravana. Preguram noć budan, u nekom čudnom stanju uznemirenosti, ponekad pomislim da me ona gleda, da je podigla kapke i da joj zenice svetlucaju, a usne kao da joj se pomeraju, ali ne mogu da razaberem reči. Postoji nešto što nije stigla da kaže, razmišljam u mraku svog uma. Ništa nije stigla da uradi. Oko nas se okupio ceo skvot - njih dvadesetoro. Tu su dva muškarca, ostalo su žene i deca. „Hteo sam da joj održim pomen”, oprezno kaže otac Andre. „Slušaj ti!”, kažem, skočivši na njega i uhvativši ga za gušu. „Zbog tebe je umrla! Zašto joj tvoji krstovi nisu pomogli, a? Čemu onda sad to? Da je nisi dotakao, jesi čuo? Da se nisi usudio!” Bacim ga u stranu i on otpuzi odatle. Neko nastavi istu priču umesto njega. „Po hrišćanskom običaju, telo treba položiti u zemlju. Ali ovde je nema. Nema zemlje.” U celoj Evropi nema zemlje, samo beton i kompozit, a korenje biljaka visi u rastvorima hranljivih sastojaka. Šta da uradimo? „Na nivou dvesta pet ima dezintegratora. Za smeće”, doseti se neko. Dezintegratori. Spaljivanje je traćenje energije i organske materije. Za one koji odluče da umru, odavde nema drugog izlaza nego da budu samleveni u đubrivo. Na kraju će ipak završiti u dezintegratoru. Ne želim ovo. Ali šta ja tu mogu?

Tako ćemo svi otići, pre ili kasnije. Pokušao sam da te spasem od toga, Aneli, ali uspeo sam samo da odložim dan. Izborio sam se za devetomesečno odgađanje, ali kraj je ipak isti. „Dobro onda”, odgovorim: neko drugi je odlučio umesto mene. Žene pokušavaju da mi pokažu dete - vidi kako je lepa devojčica lutku umotanu u komad krpe i zakačenu za isceđenu dojku neke neznanke. „Da. Da.” Ne mogu da joj se približim. Nas četvorica iznesemo Aneli na presavijenim čaršavima: žene su ih namestile tako da se vidi samo lice. Stavili su joj mrtvog dečaka, uvezanog i skrivenog, na stomak. Ja idem napred, otac Andre mi je zdesna, ne želim da ga vidim, a iza nas su još dvojica muškaraca. Prolazimo kroz dvoranu sa glupim, naduvenim leševima, a na čelu moje devojke treperi svetlo uprljano limfom i krvlju. Idemo hodnikom, a ka nama pohrle slepi divovi, preteći da nam u trenu prospu mozak; moćne, nevidljive mašine dišu i vrpolje se negde iza zidova, kuju, oblikuju, upliću, stvaraju. Život se nastavlja po starom. Uđemo u ogromni lift i vozimo se ka dole pored ravnodušnih robota, dok ne stignemo do sprata koji nam treba. To je postrojenje za recikliranje organske materije. Osećam se kao kod kuće: dobro poznajem ove uređaje. Potražimo prazan sarkofag - krišom, dok su svi sakupljači đubreta uposleni na drugom kraju. Velečasni krišom napravi znak krsta iznad nje i pomera usne - ali ja sam previše zaokupljen. Opraštam se od Aneli. On u međuvremenu procunja po dvorani i vrati se sa sparušenim, smežuranim žutim cvećem. Stavimo joj buket na grudi, pa spustimo teški, prozirni poklopac. Tada pobegnem. Kukavica, slabić. Plašim se da ću je se sećati pretvorene u prah. Ne želim da je se sećam kakva je bila juče. Zapamtiću je onakvu kakva je bila u Barseloni. Na bulevarima, na šetalištu. Nasmejana, ljuta, živa. Šta da radim sa njom ako je mrtva? Kako da je vučem sa sobom? Izađem na hodnik i čučnem. Nepoznati ljudi gledaju kako dezintegrator drobi Aneline noge i ruke. „Gde je ona?”, pitam oca Andrea dok se preko hale u kojoj su kade sa mesom vraćamo u skvotove. „Kako to misliš?”, pita i stane.

„Ono što smo odneli u čaršavu nije ona. Ono pored čega sam probdeo celu noć nije ona. To nije Aneli. Ono u dezintegratoru... To nije ona, zar ne? Ali gde je onda ona? Gde je njena ličnost? Gde je nestala?” Ona druga dvojica odu svojim ženama i deci. Otac Andre ne žuri sa odgovorom. „Gde će sve ovo nestati?” On podigne ruku i mahne ka kadama raspoređenim u redove i divizije i ogromnim crvenim komadinama u njima. Komadima mesa koji nikada nisu postali mišići ogromnog ničega: leže onako nezgrapni, upijaju vodu, izbacuju otpadne materije. Ništa ne osećaju, ni o čemu ne razmišljaju, nigde ne žure i ničega se ne plaše, nemaju nerve i ligamente. Vazduh je ispunjen teškim, mesnatim isparenjem. „Reci mi.” „Kako ja to da znam?”, pita, odmahujući glavom. „Verovatno će ga iseći, ispeći i pojesti, onda otići da se olakšaju i obrišu.” „Idi dođavola!”, kažem i uhvatim ga pod miške. „Bitango, hoćeš da kažeš da je Aneli meso? Da je moja Aneli meso?” On se otrgne i odgurne me. „Ostani ovde!”, naredi mi. „Ostani ovde i gledaj ih! Pa sam reci gde je ona, kretenu! Ako ne vidiš razliku između njih i ljudskog bića, između njih i devojke koja te je volela, koja ti je rodila ćerku, ako ne vidiš... Onda odlazi odavde. Ne dam ti dete.” Okrene se u mestu i pobegne od mene dok mu se mantija vuče po podu. Nije nemoguće da smo i mi takvi, pomislim. Ovi leševi, oni su mrtvo meso, nemaju dušu, u njima nema ničeg drugog osim ćelija, molekula, hemijskih reakcija. Ako smo kao oni, kada ćemo se Aneli i ja ponovo sresti? Ogromna kandža bruji dok izlazi negde iz dubina dvorane, nedokučiva poput sudbine, odabere jedan komad mesa, uhvati ga, dograbi ga iz ugodne tečnosti u njegovoj kadi-utrobi i, poput kandži džinovskog orla, poput smrti, odnese ga u ništavilo. Ne želim to. Pogledam u svoje šake prekrivene staračkim pegama i borama. Jednostavno ne verujem da nema ničeg više. Sakrijem šake u džepove i krenem tako ka ljudima - sve brže i brže, dok ne potrčim. Krajičkom oka vidim kako se jedna kriška ukruti i podiže u svojoj staklenoj krstionici - ali onda, ne postigavši ništa, ponovo padne i opusti se.

„To nije moguće!”, prodahćem, cimajući velečasnog za rukav. „Ne verujem u to!” „Ne verujem ni ja”, kaže, klimnuvši glavom. „Ali ko zna šta se zapravo događa?” Izgleda da i on ništa ne razume. Šta da radim? Kako ću sam? „Pokaži mi dete. Želim da ga vidim.”

P O G L AV L J E X X V I I

ONA

Ne znam šta da radim sa njim.”

„

„Nije on, nego ona. Devojčica!” uvređeno mi kaže pegava Berta. Preostalo joj je viška mleka posle njenog malog sisavčeta. „Ne znam šta da radim sa njom. Moram da idem. Moram da obavim neki posao. Vratiću se.” Moram da se vidim sa Šrajerom. Sa Petsto Trojkom. Moram da otkrijem zašto se sve ovo događa... „Kako to misliš posao? Nemoj meni da pričaš te bajke! Hajde, uzmi je! Ona je tvoja ćerka, zato ne pokušavaj da se izvučeš! Misliš da ću i da je ljuljam da je uspavam? Biću srećna ako me i ono moje ne izmori.” I gurne mi čvrsto umotanu bombu u ruke. Od moje ćerke se vide samo usta. Oči joj se ne otvaraju, a čelo i obrazi obrasli su joj finim tamnim dlačicama, kao da ju je začeo šimpanza. Baš je čudno što ljudi na samom početku izgledaju ovako. Prvo mi padne na pamet da ja sa ovim ne mogu nigde da izađem. Ne mogu da odem Šrajeru i izvučem iz njega istinu, ne mogu da se osvetim Petsto Trojci ili izvinim Elen. Seda kosa na javnim mestima izaziva pometnju, ali ući u podzemnu železnicu sa bebom u naručju bilo bi kao da unutra uvedete bebu žirafu na povocu. Drugo je to što je ovo za ceo život. Svaki pojedini dan koji mi je

preostao. Ako ga ne ostavim ovde, u skloništu i ne pobegnem, sve će otići dođavola. Neću moći da donesem ni jednu jedinu odluku - nijedna odluka neće više biti u mojim rukama. Treće je to što stvarno ne znam šta da radim sa njim. Sa njom. Nemam blage veze. „Kako ćeš da je nazoveš?” pita me Berta. „Ne znam.” Imam samo pola sata da razmislim o ovome. Kad to vreme istekne, ono počne da ciči. Otvori svoja ogromna usta, čvrsto zatvori oči i plače, plače. Pokušam da ga spustim na dušek, a ono zaciči još žalosnije i glasnije. Neko mi je probušio lobanju i sada lemilicom prži moždane vijuge. „Uzmi ga ti”, kažem, gurajući ga ka Berti. „Ja ne mogu.” „Nosi se!”, kaže i pokaže mi srednji prst. „Ljuljam ga, ali neće da spava. Bar ga malo nahrani.” „Usralo se”, kaže Berta. „Ne sviđa mu se. Što je razumljivo.” „Pa... Uradi nešto!” „Uradi sam. Mom izbijaju zubi. Trenutno su mi pune ruke.” „Kako to misliš, izbijaju mu zubi?” „Drži ovo!” Tutne mi u ruke teži smotuljak, kome se ne sviđa što su ga pokupili i pokušava da mi iskoči iz ruku i padne. „Evo, pogledaj! Uzmi i operi je - česma je tamo, probaj laktom kakva je voda, koža na šakama je previše debela, ne daj bože da je opečeš ili presečeš hladnom vodom - a kada je opereš, umotaj je u nešto čisto. I operi ovo. Daću ti dnevnu preobuku. Za sada.” „Ali koliko njih mi je potrebno na dan?” Naravno da se ne sećam kako se prepovija. „Koliko god puta da se uprlja, eto koliko. Šest. Sedam. Zavisi koliko imaš sreće.” „Bio bih srećan ako se uopšte ne dogodi”, kažem, pokušavši da se našalim. „Ako se uopšte ne dogodi, počeće toliko glasno da urla da će ti doći da se obesiš”, izjavi Berta. „To je to. Vrati mi moje.” „Tvoje nije toliko... paperjasto”, kažem. „Da li je ono... Da li je ona dobro? Ovo nije valjda nešto nenormalno? Zašto joj je faca prekrivena dlačicama?” „Rođena je pre vremena”, odgovori Berta. „Brzo će otpasti. Faca! Uzgred, liči na tebe. Kada ćeš da je krstiš?” Uzmem ga od nje i odem.

Sa tim crvenim, naboranim licem, tom rutavom kožom, tim krivim, naboranim, mršavim nogama i rukama, tim naduvenim stomakom i tim maljama na leđima i čelu, ne liči ni na mene ni na bilo koga drugog. Berta uzalud pokušava: ne osećam da je ovo stvorenje moje. Ono je tuđe, ne pripada ovde. Ali uprkos tome, ne ostavim ga i ne pobegnem. Možda zato što je ova mala nakaza sve što je ostalo od Aneli. Od Aneli i mene. Čak ga ne ostavim samo na dušeku. Iovako je lako kao pero, lakše mi je da ga držim u rukama. „Ne zaboravi da je nahraniš za sat vremena!”, kaže Berta. „Dođi kod mene, iscediću ti malo mleka.” Ali dođem kod nje posle pola sata jer se probudilo i ciči, a ja još nisam naučio kako da ga operem. Uvreženo je mišljenje da se deca hrane mlekom. Istina je da ona zapravo proždiru vreme. Jedu i mleko, naravno - kada se ne migolje, pokušavajući da se pokake, ili ne utonu u kratki, nemirni san, pošto ih prethodne dve radnje iznure. A proždiru i misli - sve misli osim onih o njima. Tako preživljavaju. Najpre pomislim da se hrani mnome kao parazit. Onda zaključim da je u pitanju simbioza. Čim ugrabim malo slobodnog vremena, pomislim na Aneli i da zapravo nije bila prokleta, sve je moglo drugačije da se izvede, da se ispravi; da ono što je rekla o smrti nije bilo predosećanje neizbežnog, samo je koketirala sa strahom, mogli smo da nađemo nekog privatnog doktora, hirurga, da sam samo imao bar još jedan dan, da sam imao ikakvu predstavu koliko će teško i užasno biti. A ono se istog časa probudi i pokušava da me preotme od Anelinog duha. Pojede slobodno vreme koje sam izdvojio da grizem sam sebe. Apsorbuje moju sposobnost da rasuđujem, pamtim i razmišljam i sve to pretvori u svoju tečnu stolicu, sa tim glupim, bezazlenim mirisom. Dozvoljava mi da razmišljam samo o njemu, ne želi ni sa kim da me deli, čak ni sa svojom majkom. Ljubomorno je kada pomislim na nju, Šrajera, Petsto Tri ili Rokamoru. Moram da razmišljam samo o njemu ili da uopšte ne razmišljam. Tako me oslobodi sumnji i bola, a ja njemu ne dozvoljavam da umre. Berta ponovo predloži da bi trebalo da ga krstim, ali ne udarim je jer mi daje mleko. Kada Berta nema mleka, ono nabije svoja usta nalik na sisaljke uz mene, pa moram da ga privijem uz sebe, a glupo stvorenje se uhvati za

mene, za moje suve grudi, gurajući i grizući bezubim desnima - ne razume zašto u njima nema života, ali ne odustaje. Sisa, iako sam prazan - i dugo se ne smiri. „Budi strpljiv, budi strpljiv”, kažem mu; tako počnem da razgovaram sa njim. Niko ne želi da ga uzme. A ja nemam prava da ga ostavim da umre. Uostalom, nije samo moje. To je dete koje nikada nije trebalo da dođe na svet. Svi doktori su rekli Aneli da ne može da ga rodi - ali dete je očajnički želelo da postoji i nadglasalo sve ostale. „Možeš za sada da ostaneš ovde”, kaže mi otac Andre. Nisam mu oprostio zbog Aneline smrti, ali nemam gde da odem. Sveštenik ima bar dovoljno obzira da ne pominje kako bi dete trebalo krstiti i ja za sada ostanem. Dvadesetak ljudi živi pod zaklonom lebdećih lešina. Hrane se onim što uspeju da ukradu iz kada, vodu kradu iz automatizovanih perionica, a sebi su namestili domove u pomoćnim prostorijama. Jedan od ranijih skvotera razumeo se u tehnologiju i podesio mašine tako da ne primećuju ljude, pa misija oca Andrea živi ovde srećno kao pod okriljem samog Hrista. Poput pacovskog gnezda u seoskoj kući. A sada sam i ja jedan od pacova. Samo što sam za njih uljez. Okupljaju se na molitvi - postoji jedan ugao za to - i ispovedaju svoje misli velečasnom, jer ovde pred svima ne možeš ništa da počiniš, a on im promrmlja nekakav oproštaj. Nekoliko puta me pozovu na molitvu, a ja im se tako gnevno iscerim da prestanu da mi dosađuju. Ovde se osećam neugodno, ali ne mogu da se setim nijednog drugog skrovišta za sebe. Za nas. Čak i kada bi neko prihvatio tuđu bebu... Treba li da im je poverim? Da dozvolim da odraste isto kao oni? Kao onaj grešnik u mantiji? Posle nekoliko dana, ono otvori oči, ali pogled mu je neusredsređen, neprecizan, luta - čudan neki pogled, viđao sam ga u rezervatima, to je pogled staraca na izdisaju. „Zašto ono ne gleda u mene?”, pitam Bertu, postidevši se što sam je nazvao „ono”. „Nije valjda šlepa? Čuje li me ona uopšte?” „To je zato što joj nisi dao ime”, odgovori Berta ozbiljno. „Daj joj ime i sve će biti u redu.” Ime. Moram nekom drugom da dam ime. Nekome ko će me nadživeti. Čudno. Na trenutak imam osećaj da je ova odluka važnija od svih ostalih koje sam ikada doneo. Setim se da se novorođenče u

Barseloni zvalo Devendra u čast Devendre koji je upravo ubijen, ali ne želim da se ona zove Aneli. Ne mogu da odlučim. „Dobro!” kaže Berta, mršteći se. „Ionako će te tako gledati. Prvih nekoliko dana sve vide naopačke i neusredsređeno, kao kroz naočari sa dioptrijom ’plus pet’. Daj joj vremena. I prestani da je zoveš ’to’ ja sve čujem!” „Hajde da se nešto dogovorimo”, šapnem detetu. „Prestaću da te zovem ’to’, a ti počni da se usredsređuješ: samo mi još treba retardirano dete!” I ona počne da se usredsređuje i da se okreće ka zvukovima i hvata moj pogled. Oči su joj svetlosmeđe, gotovo žute, tek sada to primetim i prihvatim. Gotovo žute, iako bi svim bebama oči trebalo da budu tamnoplave - tako mi kaže Berta. Ima Aneline oči. I mada znam da je osoba koja me gleda kroz njih neko drugi, da čak nije ni osoba, oduzet sam, prikovan, ne mogu da otrgnem pogled od nje, ne mogu da je se nagledam. Ledeni drhtaj: mislio sam da, kada smo na Aneli spustili poklopac dezintegratora, kada je razbijena na molekule, od nje na svetu nije ostalo više ništa. A onda se ispostavi da se tu, iza tih naduvenih, malih, slepljenih kapaka, na najneprikladnijem mestu na svetu, kriju Aneline oči. Rezervna kopija. Napravljena posebno za mene. Ali to nije sve. Tu su i prsti. Pesnice su joj veličine oraha, a prsti toliko sićušni da mi nije jasno kako se ne slome i ne puknu sami od sebe. A ti prsti su savršena kopija mojih. Primetim to slučajno - kada me sa svojih pet prstiju uhvati za kažiprst, a oni su jedva toliko dugi da se obaviju oko njega. Isti široki deo na srednjem zglobu, isto zadebljanje na noktima; a i sami nokti su identični, samo deset puta manji. Njeno lice još uvek ne pripada nikome, crvenilo je zamenila neka žuta boja, deluje crnomanjasto i ne liči ni na mene ni na Aneli - ali već ima prste odrasle osobe. Moji prsti na ovom lemuru. Šta će joj? Poništava mi i dan i noć - njeno postojanje se odvija po nekom čudnom rasporedu: budi se na svaka tri sata da jede i sere, a kada je operem, ponovo zaspi, kao da uopšte nije sa ove planete, već sa nekog asteroida koji se svakog zemaljskog dana osam puta okrene oko svoje ose. A i prilično liči na vanzemaljca. I ja sam živim tako: spavam jedan sat, pa onda dva ne spavam:

hranim je, kupam, ljuljam, perem njenu odeću. Naljutim se na nju kao da je odrasla, kada ne želi da se uspava dok je ljuljam. Vičem ako je bez razloga nevaljala. Onda mi Berta ili Inga ili Sara objasni da ne može da podrigne, da joj je vazduh zapeo: nosi je malo u uspravnom položaju, nije joj dobro, boli je. Dodam i to na spisak onoga što može da joj naškodi ili da je povredi. Naučim šta da uradim kako je od tuđeg mleka ne bi zabolela mikroskopska mačja creva: položim je na goli stomak i od toplote grč prođe. Posle dve nedelje, prvi put stanem pred ogledalo. Očekujem da ću videti pravu ruinu. Plašim se i da se pogledam - i iznenada primetim da mi se bore ispravljaju i da mi se koža podmlađuje. Taj čudni lek, tuđa krv koja je u mene upumpana, deluje. Starost se povlači. „Još nismo pobeđeni!”, obećam joj. „Nema predaje!” Ne odgovori mi. Ne razume šta govorim, ali smiri se kada joj pričam. Naučim kako da je perem između nogu - od napred ka pozadi, Inga ili Berta ili Sara mi objasni, inače bi crevne bakterije mogle da uđu unutra i izazovu upalu; više ne primećujem da je dole građena kao devojčica, kao žena, a ne kao bespolno stvorenje što zapravo jeste; ne gadim se više njene žute stolice, njenog kiselog podrigivanja, beskonačnog pranja veša. Radim sve što moram da uradim. Čim joj skinem pelenu, pokuša da puzi, ne zna kako da podigne glavu pa je okrene u stranu, pritiskajući svoje krive ruke uz telo, gurajući svoju ogromnu ćelavu glavu oko sebe. Refleks, kaže mi Sara. „Šteta što tvoja mama ne može da te vidi”, kažem. Zovem Aneli „mama”. Zvuči nezgrapno i čudno i neprikladno. Za sve ovo vreme nisam ni dotakao Aneline stvari. Još uvek leže u kutiji iz kuhinjske garniture, a ja i ne pogledam unutra, možda iz straha da ću tamo naći njene uspomene na Rokamoru, ili zato što ne želim da naletim na svoje uspomene na nju. Zaobilazim kutiju u širokom luku, kao da i nije tamo, ali ne dam nikom drugom da je dotakne. Moj pakt o nenapadanju sa ocem Andreom potraje neko vreme, ali on ga jednog dana ipak prekrši. „Bilo bi dobro da je krstiš”, kaže mi. „Dete nije predstavljeno bogu. Ako se nešto dogodi...”

Nije trebalo to da uradi; uostalom, gotovo sam se navikao na njih. „Slušaj ti”, kažem, trudeći se da ne promenim boju glasa: ona oseti moj bes. „Slušaj ti! Ja sam ovde vaš gost i zato ću se uzdržati. Ali ne želim vašu polisu osiguranja.” „Uradi to zbog deteta”, navaljuje on. „Ovo i radim zbog deteta. Hoćete da je regrutujete još kao dete?” „Ma hajde, ja...” „Šta ti imaš od toga? Da li ti gore daju bonus za nove preobraćenike?” „Samo želim da pomognem. Vidim da patiš...” „Da pomogneš?” Spustim je na dušek i izguram velečasnog iz naše ostave. „Da pomogneš, kažeš? Pa da, naravno. Moja devojka je umrla, a tvoja prevara...” - prekrstim se na brzinu, kao neka budala - „... nije je spasla. Ali ja to, kao, nisam primetio, je li? U žalosti sam? Glup sam! A uz to sam dobio i injekciju, pa ću ionako uskoro i sam da odapnem. Po svemu sudeći, ja sam još jedan od vaših klijenata, zar ne? Razmišljam o smrti. Zato morate da mi uvalite dušu? Da bih mogao da budem spasen na nebesa. Jel’ tako? Ti si kao lešinar. Nanjušiš smrt, pa se približiš, što bliže možeš. Da ti dam ovo dete da i nju prožderete. Zar stvarno misliš da sam ja kao ovi tvoji ovde?” Pokažem glavom na isprepadane SaruIngu-Bertu. „Kao ova izgubljena jagnjad koju priteruješ ka svom milosrdnom bogu? Imaš ovde i farmu, jelda? Još jednu farmu mesa. Samo što se ja nisam pretvorio u ovcu, samo zato što su mi ubrizgali aks. Neću odjuriti tvom milosrdnom bogu samo zato što ću sutra da umrem.” „Misliš da si jak?”, pita mali Isus, ne uzmičući: odgurnem ga, a on se vrati, tvrdoglav kao mazga. „Misliš da je samo smrtnicima potreban bog? Besmrtnima je još potrebniji!” „Ah, a šta će im? Njima ne treba njegova ukvarena roba! Njima je sasvim dobro bez duša! Idi popuj tvojim ovcama! Budeš li se još jednom približio mom detetu...” „Zašto ga gnjaviš, a?”, pita Olga, ćaknuta žena nalik na osušenu ribu, dojurivši do mene. „Ostavi na miru našeg sveštenika! Kažem ti da ga ostaviš na miru, ili ću pozvati svog muža!” „Jesi li bio spokojan, da li si mislio da živiš ispravno, ne znajući zašto živiš?”, pita otac Andre, zaustavivši lujku u mestu pokretom ruke. „A posebno zauvek? Bez ikakvog smisla...” „Nije prijatno umreti bez ikakvog smisla! Aneli je bilo neprijatno! Meni ne nešto naročito! I svi nekako uspevaju da žive! Sto dvadeset

milijardi njih živi i sve ih zabole!” „I gutaju pilule na kilo”, kaže on, razbesnevši se; njegovu nežnu kožu oblije boja, a njegova smirenost iščezne. „Zašto svi oni gutaju antidepresive umesto vitamina? Zato što je život toliko dobar?” „Misliš, tvoj milosrdni bog im tako kaže?” „Zato što ljudsko biće ne može da živi bez smisla, bez nekakvog cilja. Zato što mu je on potreban. A šta su oni smislili? Pilule svrhe. Iluminato. Iscedili su nekakvo smeće iz gljiva - evo, uzmi! Uzmeš je i ona ti blokira neki receptor u mozgu i sve oko tebe dobije smisao, u svemu vidiš proviđenje. Samo što ljudi postanu zavisni od njih. Od smisla života. Treba im još jedan fiks. I tu se krije dobar posao! Farmaceutske kompanije to znaju!” „Aha!”, uzviknem. „Priznaješ da treba samo da uzmeš pilulu! I evo ga: prosvetljenje, smisao, spokojstvo! Sve je to hemija! Zar je važno da li ćeš receptore blokirati pomoću hormona ili pilulom?” „Razlika je u tome što oni povlađuju lenjosti. Što nas pretvaraju u dokonu stoku. Krkaju nas gotovom hranom. I to kakvom hranom? Hranljivim tečnostima. Poput onih bizona...” Pokaže glavom na halu sa mesom. „Na duši treba raditi. Moraš stalno da radiš na sebi. To je vežba. Da bi ostao čovek i da se ne bi pretvorio u životinju, u meso. Šta bi radio bez svojih pilula?” „A tvoj milosrdni bog je za one kojima pilule ne pomažu! Za beznadežne, neizlečive slučajeve, kojima je potrebno nešto, bilo šta, za šta mogu da se uhvate! Za one za koje nema spasa! I dok mahneš rukom - cap! - ovaj slatkorečivac im proda dušu. Evo, kaže: tvoje telo će umreti, ali njoj ništa neće faliti!” Velečasni me bočne prstom u nos, kao da me je uhvatio u prestupu. Smiri se i nastavi, likujući. „Da. On je za one kojima pilule ne pomažu. To je uteha.” „Kakva je to uteha? On nudi prazna obećanja! To su prazne priče!” „Prazne?” „A ti samo pokušaj da proveriš ima li ičega posle smrti. Niko se nikada nije vratio odatle! A tako je i sa svim ostalim njegovim obećanjima. Nema ničega!” „Zašto si toliko besan? Šta ti on duguje?”, pita otac Andre. Šta? Sigurnost! Izbavljenje! Zaštitu! Uverenje da će sve ostati onako kako jeste! Da ću ja ostati sa njom, sa mojom majkom! Obećao je i meni i njoj! A šta je sa Aneli? Mojom Aneli? Izbavljenje? Zdrava deca? „Ma, idi dođavola!” Dođe mi da mu smrskam taj otmeni nosić i

pustim da mu krv oblije lice. „Za tebe bi bilo bolje ako posle smrti nema ničega, perverznjaku. Ti ćeš, zbog svojih nastranosti, sigurno goreti tamo!” „Kako se usuđuješ tako da razgovaraš sa našim ocem?”, kaže jedan čovek, ustajući sa stolice; to je Luis, čovek istih dimenzija i sa istom frizurom kao bizon Vili. „Nije na takvima kao što si ti da ga osuđuju, jesi čuo? Zabole me za njih; spreman sam da ih sve ovde rastrgnem. Iza paravana, ona ciči u mom kutku - čujem je sa pola uva, ali bubnjevi su glasniji. Otac Andre pocrveni kao rak, bio je to nizak udarac, ali on otrpi i ne uzmakne i nastavi tihim, samouverenim glasom. „Nisam ja ovo odabrao. On me je ovakvog stvorio. On me je stvorio kao homoseksualca.” „Zašto? Bilo mu je dosadno?” „Da bih prišao Njemu. Da bih Mu služio.” „Pa ti nemaš čak ni pravo da služiš! Ti si grešnik! Zašto?” „Kako bih uvek bio kriv. Bez obzira na to šta uradio.” „Divno!” „Zato što je svet bezbožan”, odlučno izjavi Andre. „Kako bi me inače On pozvao? Kako bi mi inače pomogao da shvatim šta je moja dužnost?” „Kakva dužnost?” „Da spašavam ljude.” „A šta će ti to? I dalje ne možeš da isplatiš dug u celosti. Možeš ti da spaseš koliko hoćeš ljudi, ali tako se ne možeš iskupiti za ono drugo!” „Ne mogu”, mirno kaže velečasni, klimnuvši glavom. „Znam. Oko noge mi je vezan teret. Bure cementa. Bacili su me u more i moram ponovo da isplivam na površinu. Da dođem do vazduha. Znam da ne mogu da doprem do površine, ali ipak plivam. I nastaviću da pokušavam dokle god budem mogao.” „A gde je ta njegova ljubav o kojoj pišete u svim tim reklamama? Zašto te je stvorio kao perverznjaka? Zašto mi je uzeo Aneli?” „To je iskušenje. On me iskušava. Sve nas iskušava. Stalno. U tome je smisao. Kako ćeš upoznati sebe ako nisi stavljen u iskušenje? Kako ćeš se promeniti?” Usisam koliko god mogu vazduha, ne bih li ovom svecu natrljao lice u njegova sopstvena govna, ali zagrcnem se. Dete zaplače glasnije. Nije važno, samo sam... Samo sam čuo poznatu reč. Iskušenje.

Možda svako mora da prođe kroz jedno. „Znam da me je stvorio ovakvog zato što moram da postanem Njegovo oruđe. Ne mogu da zaslužim oproštaj, a ne mogu ni da prestanem da pokušavam. I zato ću Mu služiti dok sam živ. Mogao sam da padnem u očaj. Mogao sam da se krijem od Njega. Ali to bi značilo da sam odustao. Zato ću nastaviti da plivam.” „Samo ti plivaj”, prodahćem. „I nastavi da se boriš. Samo izvoli, ako želiš da budeš njegovo oruđe. Ali ja ne želim tvoj smisao. Ja nisam laboratorijski pacov. Ja nisam oruđe. Ja nikome ne pripadam, a svakako ne tebi i njemu. Ja ne postojim kako bi me neko koristio. Jel’ to jasno? A nemam više ni jebenu večnost, pa neću imati vremena da se dosađujem!” Sada već moram da napustim bojno polje i potrčim: počela je da urla i toliko glasno plače da mi treba pola sata da je smirim cupkajući je i tepajući joj na bebećem jeziku. Posle moje svađe sa ocem, Berta neće da razgovara sa mnom. Nema veze, izmuze se bez reći, a mleko joj se nije ukiselilo od mržnje prema meni. Čudno. Ali posle ovoga nemam više ništa da kažem ocu Andreu. Ispucao sam sve što sam imao. Da budem iskren, negde u sebi čak osećam izvesno poštovanje prema njemu. On je kao Trideset Osam, koji se nije plašio da sve prizna tokom svog jedinog razgovora sa ocem. Slabići to ne mogu. Trudim se da živim odvojeno od njih, iako oni velikodušno oproste bogohulniku i svako veče me pozovu da sa njima podelim ukradeno leteće meso bizona. Uzmem svoj komad i odem u svoj ugao da je ljuljam, uspavljujem, plaknem dole i operem joj odeću. Verovatno joj je oko mesec dana kada se to dogodi. Počne da podiže glavu. Pre toga joj je glava bila preteška, pritiskala ju je uz krevet. A onda, iznenada, iz viška Bertinog mleka, iz mog utrošenog vremena i nesanih noći, ona prikupi dovoljno snage da, drhteći od napora, nakratko podigne glavu od tla. I to mi se učini kao pobeda: uostalom, sada drugih i nemam. Želim da se pohvalim time Aneli - pa to i uradim, kada niko ne može da čuje. Shvatim da sam počeo da primećujem drugu decu, znam ih čak i po imenu. Berta ima deset meseci starog Henrika. Sara ima dvogodišnju devojčicu Natašu. Georg je sin kudravog Luisa. A samohrana majka Inga ima malog Ksavijera - stalno govori dečaku kako bi se njegov tata

ponašao na njegovom mestu. Georg i Ksavijer se, i ne pitajući za dozvolu, veru po policama na kojima su kade sa mesom, umaču prste u crvenu tečnost, iscrtavaju po podu svemirske brodove koji će sve suvišne ljude na zemlji odneti u osvajanje dalekih planeta i prepiru se oko toga da li je moguće sagraditi gradove na dnu mora; Georg veruje da se kiseonik može proizvesti direktno iz vode i izmisli spravicu koju će ljudi moći da ponesu u more umesto akvalunga. Ksavijer kaže da bi, kada bi ljudi zaista leteli u svemir, njegov otac definitivno bio astronaut i odveo ga da živi sa njim na Mesecu. Inga onda dođe da pokupi svog sina i odvede ga na ručak. „Ne izgledaš mi baš najbolje”, kaže Inga, gledajući me i mršteći se. „Malena te je iscrpla. Vidi na šta ti liči lice. I kosa.” „Mesec dana nisam spavao”, kažem, sležući ramenima. Ali kada priđem ogledalu, uplašim se od sopstvenog odraza. Ne radi se o nedostatku sna. Koren koji izbija ispod dečački riđe kose moje razmetljive, lažne mladosti je beo i beživotan. Ne samo na zaliscima, kao donedavno, već više, iznad čela i na zatiljku. Što je još gore, čelo mi se proširilo, podižući se sve više i više, a dva ogoljena zaliska poprimaju oblik, povlačeći se ka temenu. Neko je uzeo nož i napravio mi dva duboka reza od nozdrva do usta, a onda mi više puta zasekao čelo. Koža mi je posivela i kroz nju izbijaju čekinje - čak i tamo gde ranije ništa nije raslo. Gluposti, kažem sebi. Ovo nije moguće. Ostalo mi je još deset godina. Najmanje deset godina - ipak sam dobio onu terapiju, mojim venama teče mlada, pozajmljena, krv. Da izbegnem bilo kakva nagađanja, počnem da izbegavam ogledala - ali na kraju se moje misli, bez obzira na to o šta usput udarale ili treskale, neizbežno, poput kugli u fliper automatu, skotrljaju u rupu starosti koja se primiče. Kada bih samo mogao da nađem Beatris Fukujamu... Kada bih bar imao neku ideju gde da je tražim! Rokamorini ljudi su je oslobodili zato što su imali planove u vezi s njom. Zato što je radila na leku koji bi mogao da poništi akcelerator i izleći neizlečive žrtve. Sigurno se ponovo vratila na posao, pokušavam da ubedim sebe. Sigurno je tako. Ali kako da pobegnem odavde? Gde da je tražim? I nastavim da živim kao do sada: u polutami, mučen neprestanom nesanicom. Jedne noći me na svakih pola sata budi svojim plaćom. Najpre

pokušam da je nahranim, pustim je da podrigne, masiram joj stomak, držim je tako da su joj noge razdvojene, kako bi mogla da se olakša. Ona kao da se primiri - ali prevari me i čim sklopim oči, čujem je kako ponovo zaplače. Jednom, dvaput, pa ponovo - iznova i iznova. Ne mogu da se odmorim, ne mogu da se saberem, ne mogu da predahnem. A kada me uznemiri po možda deseti put - Zašto? Bez ikakvog razloga! - besno skočim, uhvatim je za ruke i umesto da je blago i nežno uljuljkam u san, gnevno je protresem; pustim da joj se glava zavrti, da joj pripadne muka, samo da konačno umukne! I čujem sebe kako vičem: „Spavaj! Spavaj! Umukni!” Raščupana, pospana i van sebe od besa, Berta uleti unutra i bez reči mi uzme dete; odgurne me i pleše sa njom, nežno joj pevušeći nešto, da joj sisu i ona se polako, protiv volje, smiri. Mala, bedna, jadna. I dalje bolno i tužno jeca, ali se smiri. Gledam ih i shvatim: sramota me je. Ne zbog toga šta Berta misli. Sramota me je zbog onoga što sam uradio svom detetu. Sramota me je što sam se poneo kao poremećeni kreten. Sramota me je što sam mogao da je povredim. Ima li ičeg glupljeg nego kada osećaš grižu savesti zato što si uvredio panj? Ali ja jednostavno ne mogu da se oslobodim tog osećaja. „Ona može da oseti kada si uznemiren i kada si ljut”, kaže mi Berta. „Uplašena je, zato urla. Trebalo je odmah da me pozoveš.” „Mnogo sereš!” odgovorim joj. Ali kada mi Berta vrati moj panj, izvinim mu se šapatom. Tada nam otac Andre dovede Anastaziju. Pokupio ju je negde na transfernoj stanici, kada je otišao po lekove. Anastazija je skoro napola izjedena akceleratorom, ne prestaje nešto da bulazni, a pogled joj neprestano luta, traži. Teško je razabrati šta mrmlja, ali mislim da je iz velikog skvota koji se nalazio u nezakonito naseljenom podrumskom prostoru u jednoj od stambenih kula, u krugu pakla nekog podzemnog nivoa. Klausevic je bio sa nama, kaže, broj Jedan u Partiji života, sa svojom porodicom i telohraniteljima. Tri dana kasnije u skvot su upali Besmrtni i sve ih odveli, Klausevica su pretukli nasmrt i samo je četvoro ljudi pobeglo kroz kanalizaciju. Ne zna šta se dogodilo sa ostalima. Anastazijin muž i dvoje dece, dečak i devojčica, ostali su tamo. Dečak se zove Luka, devojčica je Paola. Drugo dete je nezakonito, nisu

mogli da se nateraju da je prijave. Kada su Besmrtni provalili unutra, njen muž je uzeo decu u naručje i pojurio napred, ali su ga uhvatili; Anastazija je pomešala hodnike tako je pobegla. A sada je skrenula pameću. Ne znam šta se dogodilo sa njenom decom, ali ne verujem joj ni reč o Klausevicu: do nas stižu pouzdane vesti, a nije bilo izveštaja o tome da je uklonjen ili uhapšen, iako je navodno prošlo već tri dana. Ne, takav događaj je nemoguće zataškati. Anastazija ne želi da dođe i živi u našem gnezdu, pa ostane u hali sa mesom, ne odvaja pogled od sočnih crvenih komadina i nečujno razgovara sa njima. Kada joj daju hranu, ona jede; kada joj daju vodu, ona pije - ali u njoj nema više volje nego u tim lešinama. Druge noći, moje dete ima grčeve u stomaku, pretvori se u čeličnu oprugu i vrišti toliko glasno da me svih dvadesetoro stanovnika skvota ućutka. Nakon što ih sve do jednog poimence oteram dođavola, iznesem je u halu sa mesom i idem ukrug noseći je, pričam joj nakićenu priču o tome kako sam upoznao njenu majku. Tada naletim na Anastaziju. Ne spava: mislim da za sve vreme otkako je ovde nijednom nije sklopila svoje upaljene oči. Opčinjeno zureći u mene, sluša moju nespretnu, improvizovanu uspavanku i osmehuje mi se - raščupana i sedokosa, još nije stara, ali je već sasvim svenula. Pokušam od nje da saznam šta je sa Klausevicem, ali ona me ne čuje. Pridruži mi se u pesmi, ne prati moje falš tonove, već pevuši neku svoju tugaljivu, dosadnu pesmu. Okrenem se i odem, ostavivši je da pesmom uspava lebdeće stado. Sutradan se otac Andre vrati sa svog izleta sa plastičnom kesom antibiotika i pilula za spavanje; kaže da Klauseviceva žena priča na vestima o njegovom samoubistvu: redovni članovi Partije života se u velikom broju predaju vlastima, moj nesrećni Ulrih je klonuo duhom, čak mu ni antidepresivi nisu pomogli, danonoćno je ponavljao da nema snage da nastavi borbu, bla-bla-bla, moj nesrećni Ulrih. Bering je velikodušno oslobodi. Razmišljam kako će sada Rokamora biti drugi najvažniji član njihove organizacije, možda čak i prvi. Naravno, ako već i sam nije ubijen, pa samo čuvaju njegov skalp za neku prikladnu priliku: recimo, za izbore. Ali ako je živ, kao broj Jedan sigurno zna sve o tome šta se dešava u Partiji. Sigurno zna gde je Beatris. Kada bih mogao da dođem do njega...

Ali kako da pobegnem? I gde da idem? Uveče ostavim dete Ingi da pazi na njega; imam grčeve u stomaku osim mesa, nema šta drugo da se jede i moja creva se u poslednje vreme muče da ga svare. Vratim se pet minuta kasnije: Inga pokušava da umiri svog dečačića - pao je i raskrvario koleno i sada nesnosno urla; ona navede primer oca koga dečak nikada nije video; moj dušek je prazan. Dušek je prazan! Tamo gde sam ostavio dete nema ničega. Čaršav je malo izgužvan, lampa je pomerena. Da li je pala? Da li je otpuzala? Zgrabim lampu i dignem je iznad glave kao neki idiot, osvetlivši sve uglove - iako je jasno da još ne može tako da puzi i ostavljam je umotanu baš zato da ne bi mogla nigde da ode. „Gde je ona? Gde je ona?”, vičem, dojurivši do Inge. „Gde je moje dete?” „Tamo je, leži na dušeku, moj Ksavijer je pao, vidi kako je gadno odrao koleno, imaš li nešto da ga očistimo?”, kaže, i ne pogledavši u mene. „Gde? Je? Nestalo? Moje dete?” Izjurim u zajedničku prostoriju - i osetim kako me preplavi strah, strah kakav nikad do sada nisam osetio. Manje sam se uplašio kada su me Pakistanci tukli u Barseloni, ili kada mi je Petsto Tri ubrizgao aks; ali sada se u meni, poput čira, otvorio ponor i cela moja utroba propada u njega. Okomim se na jednu majku - Gde je ona? - pa na drugu, pogledam u lice nekog deteta, zgrabim ošamućenog Luisa ispod pazuha, zavučem ruku u Bertinu kolevku, zahtevam odgovor od Andrea. Niko ništa nije video, niko ništa ne zna, ali kako je dvomesečno dete moglo tek tako da iščezne iz zatvorenog prostora? Ona je kao moja ruka, kao obe moje noge - jednostavno sam se probudio i shvatio da ih nema, neko ih je uzeo: osećam isti užas, možda još strasniji. Izjurim na hodnik, okružen svojom saosećajnom pratnjom raskokodakanih kvočki - i nađem je. Anastazija sedi na rubu kade sa mesom. Ne vidi me, ne primećuje nikog od nas. Gleda samo u smotuljak koji joj leži u rukama. Eto moje ćerke. „Buji-paji, mala Paola, spavaj, buji-paji, hajde, zaspi...” Pažljivo joj priđem, da je ne uplašim, da ne upadne u kadu i ne udavi moje dete u materičnoj tečnosti.

„Anastazija?” Pogleda u mene, a oči joj sijaju. Anastazija plače. Od sreće. „Evo je! Ipak sam je našla! Ovo je čudo! Našla sam svoju devojčicu!” „Hoćeš li mi dozvoliti da je malo uzmem? Kako je lepa!” kažem glasno, izveštačenim glasom. „Samo na sekund!”, kaže Anastazija, istovremeno se i mršteći i osmehujući, nepoverljiva i polaskana. „Naravno. Naravno.” Uzmem smotuljak - dete spava. Dođe mi da gurnem ovu lujku u kadu sa mesom, pokrijem joj dlanom lice i udavim je u kadi, u limfi i krvi, ali nešto se u meni stegne i samo odem. Sažaljevam je. Očigledno sam počeo da rđam. Anastazija čak i ne shvati da je prevarena - povređeno, zbunjeno zuri za mnom i kvoca: „Kuda? Gde sada da idem?” „Ako je ne odvedeš odavde, ne odgovaram za svoje postupke”, upozorim oca Andrea. I narednog jutra on je sakrije negde drugde. Ne znam kada je ovaj smotuljak postao deo mene. Ne mogu da navedem jedan određeni dan. Dogodilo se postepeno, noć po noć, plač po plač, pelena po pelena. Gledano spolja, deluje kao da dete izjeda svog roditelja, uzima njegove ili njene živce, snagu i život za sebe i čim ih potpuno iscedi, jednostavno odbaci mamicu ili taticu na smetlište i to je to. Gledano iznutra, nije tako: dete te ne proždire, već te upija. A svaki minut koji provedeš sa njim ne pretvori se u žuto govno ili prljavštinu. Nisam bio u pravu. Svaki sat ostaje u detetu, pretvara se u hiljadu ćelija iz kojih ono raste. Vidiš sve svoje vreme, sav svoj trud u detetu - tu su, nisu nigde nestali. Ispostavi se da se dete sastoji od tebe - što mu više vremena daš, ono ti je draže. Čudno je to. Ne biste poverovali u to dok ne probate. Počelo je od toga što sam voleo Aneli u njoj. Ali sada u njoj volim sebe. Lice joj se iz nedelje u nedelju menja i kada bih otišao negde na mesec dana, verovatno je ne bih prepoznao. Žutica, njen lažni ten, bledi, koža joj poprima bledoružičastu boju, a dlačice su joj se već davno izgubile sa čela, obraza i leđa. Glava joj je veća od moje pesnice i duplo je teža nego što je bila. Samo dva meseca od Aneline smrti. Ona i ja kao da nekako komuniciramo: ako se ja iznerviram, ona

zaplače; ljuljam je i ona zaspi; ispušta nekakve zvuke i pogleda me u oči. Ponekad me dugo gleda - pet-šest sekundi. Ali ona nije osoba. Životinjica, verovatno. Životinjica koju odgajam i pokušavam da ukrotim. Smeši se kada jede, ali to je samo refleks; uglovi usana spontano joj se podignu, ali u tome nema ničeg ljudskog, to je samo izraz sitosti, životinjskog zadovoljstva. A onda se dogodi eksplozija. Probudi me usred noći - pomokrila je pelenu i gladna je. Probudim se čim čujem njen prvi jecaj, jer sada tako funkcionišem i iskobeljam se iz odvratnog, zlokobnog sna. Odvijem je, obrišem i uzmem u naručje. Ponovo sam bio u internatu: i ponovo sam pokušao da pobegnem. To je ono što najčešće vidim, moj idiotski pokušaj da pobegnem kroz pregoreli ekran. Uz neke varijacije: ponekad me Dvesta Dvadeset ne oda; ponekad lutam beskonačnim belim hodnicima sa hiljadama vrata, pokušavam da ih otvorim - i sva su zaključana. Ponekad Devetsto Šest i ja pokušamo da pobegnemo zajedno - ali sve se uvek završi isto: uhvate me, moji saučesnici glasaju za moju smrt i pogube me na bolničkom odeljenju; zadave me pošto me prvo krpama vežu za krevet, a Petsto Tri mi isisa život na slamčicu, usput još i drka. Prisećam se svog sna, zaboravivši da treba da je nahranim, da je vreme da odem da od usnule Berte iskamčim bočicu mleka, da će dete svakog časa početi da urla i da onda jednostavno nikako neću moći da je smirim. Sećam se njega, Petsto Trojke, njegovog pijanog pogleda, njegovih čankoliza, njegovih reči. „Osmehni se...”, velikodušno mi kaže pre nego što umrem. Slepoočnice mi se zgrče. Smešim se. Smešim se ovde u stvarnom životu, od trenutka kada se probudim, a moj uobičajeni zgrčeni osmeh, moj odgovor na sva pitanja, čvrsto mi je fiksiran na licu. A onda... Nešto mi ne da mira. Nešto me trgne iz mog košmara. Dole ispod mog lica. U mom naručju. Ona gleda u moje oči i usta. I osmehuje se. Odgovara na moj osmeh osmehom. Po prvi put reaguje na ono što misli da je radost. Razume me - misli da razume. Osoba u njoj se probudila. Niz vrat mi prolaze žmarci, šire mi se cerebralnim korteksom. Ona me gleda i nešto tiho guguče - i smeši se. Zaboravila je na svoje mleko. Od mene uči da se smeši. Od mene.

Kičma mi je istrgnuta iz potiljka i podnožja lobanje, a moja glupa glava priključena je na kabl od hiljadu volti, na užareni gvozdeni šiljak i nabijaju je sve više i više na njega. Njen osmeh je komičan - neuvežban, iskrivljen i bezub. Samo što to nije osmeh sitosti, to nije mehanički, već iskren osmeh. Verujem da je upravo po prvi put osetila radost. Probudila se mokra usred noći i ugledala me, obrisao sam je, godilo joj je, prepoznala me - i drago joj je što sam tu. Nasmešio sam joj se i ona se nasmešila meni. Mnogo je smešna. I prelepa. Osmehnem joj se. A onda shvatim da konačno mogu da spustim uglove usana. Grč je prošao. Ostatak noći, vidim Aneli, naš put u Toskanu i piknik na travi, kao da živimo u kućici na vrhu brda, sa tajnim ulazom i sklepanim drvenim stolom, nas troje zajedno - ja, ona i naša ćerka, koja u snu ima neko lepo ime. Šetamo dolinom, Aneli je doji, obećam da ću ih jednog dana odvesti na drugu obalu reke, da im pokažem kuću u kojoj sam odrastao. Kosim visoku, bujnu travu dok me ne izdaju krsta, a Aneli me izbavi: dovikne mi da dođem na ručak. Jedemo skakavce - kakva divota - a Aneli guguče i grgoće sa detetom. Svojski se trudim da zapamtim kako se zove naša ćerkica, ali sve što do jutra ostane od imena i Aneli i našeg srećnog života u Toskani je ustajali vazduh. Kada se probudim, ne mogu da shvatim da je to bio san: leđa me bole, zaista me bole! To je zato što sam kosio travu, nema drugog razloga. Jedva se uspravim i nespretno ustanem. Ne, nisam kosio, nisam ručao, nisam živeo tamo. Jednostavno me bole leđa. Po prvi put bez ikakvog razloga. Na jastuku ima dlaka: riđa boja je izbledela i izrasle su sede. Odem da se operem i povedem nju sa sobom, pa pogledam naš odraz u zamagljenom ogledalu. Staklo je začarano: odražava dete baš onako kako je vidim, ali nešto se dogodilo sa mojim odrazom. Podočnjaci pod očima, kosa se još više povukla na zaliscima, toliko sedih da vesela dečja kapa ne može sve da ih sakrije. Provučem prste kroz kosu - i između njih štrče opale dlake. A stomak me boli od onog prokletog mesa. Prevarili su me. Šta god da su u mene upumpali umesto moje zarđale krvi - truje me. Pružilo mi je kratki predah, lažnu nadu, a onda se ugasilo; a starost je

počela triput brže da deluje na mene. A možda oni tako eksperimentišu na ljudima, kao alhemičari. Pomešaju živu sa sranjem i sokom od paradajza - i ubrizgaju to u vene očajnika. Možda će na nekome delovati. Ili neće delovati ni na kome, ali zar je važno - prodali su pet pakovanja soka od paradajza koji vrede kao suvo zlato. Raspadam se, slamam. Moja leđa, moj stomak, moja kosa. U starim filmovima ovako izgledaju ljudi preko četrdesete, ali od injekcije još nije prošlo ni godinu dana! Ona zaplače. Ljuljam je i šapućem joj nekakve besmislice, ali ona ne razume reči, samo intonaciju - pa još neutešnije zaplače. Da se vratim u njihovu sumnjivu jazbinu, rasturim je i zadavim onog prepredenog doktora? On ionako ne zna kako da mi vrati moje godine - rizikovao bih život ni za šta. Ne. Moram da nađem nju. Beatris. Ako ona ne može za mene da izvede čudo, onda niko ne može. Pređem preko hale sa kadama sa mesom, nazad na svoje mesto. Nađem dvogodišnju Natašu, Sarinu ćerku, okruženu lešinama. Na sebi ima žutu haljinicu i u njoj izgleda kao prava devojčica, iako ju je majka ošišala nakrivo, kao dečaka. Nataša je ispružila ruke pored sebe i zabacila glavu i vrti se ukrug. „Nebo-nebo-nebo-nebo. Nebo-nebo-nebo-nebo-nebo”, peva tankim glasićem i smeje se. Neću dočekati da moja ćerka nauči da priča i pleše. Postoji samo jedna šansa. Ne znam gde da tražim Beatris, ali mogu da nađem Rokamoru. Aneli ga nije odmah ostavila. Živeli su neko vreme zajedno ovde u Evropi. U nekom tajnom stanu, u skrovištu... Možda među njenim stvarima ima nečega... Nekakav trag. Nekakav nagoveštaj. „Nebo-nebo-nebo-nebo-nebo...” Uđem u našu ostavu, spustim je, protrljam prste i otvorim kutiju. Jeftina bižuterija, donji veš, njen komunikator. To je sve. Zaboravim na apsolutno sve i uključim ga. Prevrtim pozive, fotografije, mesta na kojima je bila. Proverim datume. Zvrc! Poruka od Rokamore. Zvrc. Još jedna. Zvrc. Još jedna. Zvrc. Pristižu desetine njih, tokom svih prethodnih meseci. Izgleda da je komunikator bio isključen otkako je pobegla. Zvrc. Zvrc.

Odbaci. Odbaci. Ne želim da čitam njegove usrane pretnje, njegova usrana izvinjenja, njegove usrane molbe. Pregledam video-snimke i fotografije. Tri, pet, deset snimaka napravljenih u tačno isto vreme i na tačno istom mestu: u maloj, ružnoj kući sklepanoj od dasaka, sa siluetom kengura sprženom u drveni natpis. Rokamorino lice. Kula Vrtoglavica, osamstoti nivo. Pošaljem sebi geomarker. Isključim njen komunikator. Sačekaj, Hesuse. Popričaćemo kada stignem tamo.

P O G L AV L J E X X V I I I

IZBAVLJENJE

Stanica kod Proizvodnog parka 4451 ukopana je duboko pod zemlju: njene platforme su zamišljene za teške vozove, a ne za krhke putničke vozove nalik na staklene bočice; a sve glavne teretne linije dobro su skrivene od očiju običnog čoveka. Ovde dole, detektori ljudskog prisustva odlično rade. Čim se vrata lifta polako otvore, na udaljenom plafonu blesnu svetlosne diode, izvlačeći iz apsolutne kozmičke tame ogromni, sumorni prostor sa golim zidovima, automatizovanim kranovima koji rade bez prestanka i neizmerno širokim kolosecima za sumorne teretne vozove, koji podsećaju na stonoge. Udaljenost između ulaza u tunele je bar kilometar, ali stonoge ne mogu unutra da uguraju ni polovinu svoje dužine. Napune svoje nebrojene stomake svime čega mogu da se dokopaju i otpuze malo dalje, a onda kranovi počnu da pune svoje prazne odeljke najraznovrsnijim smećem. Svi se odlično snalaze bez ljudi; imam osećaj da sam dospeo u zemljansku kolonijalnu bazu u nekoj vanzemaljskoj galaksiji iz neostvarenih proročanstava iz filmova. Čovečanstvo je osnovalo ovu ispostavu sa namerom da zavlada svemirom, samo što je čovečanstvo pre milion godina slučajno oteglo papke, ali to mašinama ne smeta - one nastavljaju da rade, kao da se ništa nije dogodilo i zapravo im mnogo ne nedostajemo.

Sedim ovde sam, na samom središtu pola kilometra duge klupe, okrenut ka jedinom, praznom koloseku, čekam da stigne putnički voz. Iznad glave mi lete nekoliko tona teški kontejneri, mehaničke hvataljke grabe duž šina na plafonu i osim beskonačne klupe i natpisa „Proizvodni park 4411”, preda mnom nema ničeg predviđenog za ljudsko biće. Odavde ide direktna linija do kule Vrtoglavica; putovanje traje sat vremena, bez presedanja. Aneli je verovatno jednostavno ušla u prvi voz koji je naišao i krenula ka nigde. Ovo mesto čak i izgleda kao ništavilo usred nedođije. Zamišljam kako je njen voz stao nasred crne pustare i kako su se svetla upalila roboti su uočili ljudsko biće - i ona je izašla, držeći se za stomak i sela na pola kilometra dugu klupu pod visokim betonskim nebom. Ostavio sam naše dete ocu Andreu, koji je obećao da će je pripaziti nekoliko sati dok ja završim svoj posao. Nije mi bilo lako da ga pitam, a ni njemu da pristane. Ali on zna da ću se, ako budem mogao, svakako vratiti. Sada se verovatno probudila - krajnje je vreme, koliko čovek može da spava? Ječi, traži da joj presvuku pelenu, ali Berta nema vremena za nju: njeno dete joj se zalepilo za sisu. Dobro, velečasni će tražiti od nekog drugog da to uradi, a ako bude bilo stani-pani, snaći će se i sam. Ali ja ipak brinem. Iz tunela se bez ikakvog upozorenja pojavi staklena cev: putnički voz. Zalutali putnik bulji u golu stanicu - beton, beton, beton - ne mora ni pred kakvom publikom da glumi delić raja. Usisan sam unutra i čim mi se noga odvoji od platforme, diode počnu jedna po jedna da se gase, dok ceo teretni terminal potpuno ne nestane, kao da nikada nije ni postojao. A sada sat vremena vožnje direktnom linijom. Imam sat vremena da uvežbam kako ću detaljno da ispitujem Rokamoru i preklinjem Beatris i da po stoti put rešim te dve jednostavne jednačine - da izračunam koliko sam bio star kada je Erih Šrajer našao svoju odbeglu ženu i zapitam se da li sam spreman da poverujem da mi je ona majka i usudim se da pomislim da je možda živa. Sat vremena da konačno razmislim o svemu što nisam imao vremena do kraja da promislim, jer mi se neko migoljio u naručju ili tu negde pored mene, uplakan, gugučući, odvraćajući mi pažnju, zahtevajući pažnju za sebe i samo za sebe.

Sat vremena tišine! Konačno! I istog trena zaspim. Sanjam da sam našao svoju majku - u Barseloni - i da ona sve ovo vreme radi u misiji Crvenog krsta i živi u kući sa zidovima boje čokolade, onoj sa stepenicama koje vode do drugog sprata i modela svemirske krstarice Albatros. Sanjam da nosim Apolonovu masku i da je sa mnom ceo moj odred - takođe u punoj opremi, bez lica, ali znam da su to moji momci, da su pouzdani. Dobio sam dojavu o mojoj majci i zadatak mi je da je skeniram, ustanovim da li ima nezakonito rođene dece i ubrizgam joj akcelerator. Ona otvori vrata, ja joj zapušim usta, naši momci prečešljaju oba sprata i ja mogu da obavim svoj posao: uostalom, ona je moja mama. Moja majka liči na Aneli, iste žute oči, iste oštre jagodice, iste usne, samo je frizura sasvim drugačija - duga kosa, začešljana unazad. Ding-dong! Potvrđena je roditeljska veza sa Janom Nahtigalom 2T, trudnoća nije bila registrovana, sledi ti mali ubod, sve u skladu sa zakonom, a tvog sina ćemo morati da odvedemo u internat, takva su pravila. Ali čekaj, ti si moj sin, čekala sam te ovde sve ove godine, čekala sam da me nađeš da razgovaramo, imamo o mnogo čemu da pričamo, reci mi kako si živeo sam, jadni moj dečače. Bože, kako sam mogla da im dozvolim da nas razdvoje, oprosti mi, oprosti mi. Čekaj malo, ženo, ako misliš da svojim cmizdrenjem možeš da mi smekšaš srce, zaboravi na to, daj mi ovamo ruku - klik! - eto, sve je legalno i po pravilima. A ostale maske se istog časa bace na mene - Al, Viktor, Džozef, Danijel - vežu me i odvuku negde, odvedu me od moje majke, hej, gde me vodite, pa gde drugde, Jane, u internat, znaš zakon, sada moraš da ostaneš u internatu dok ti majka ne umre od starosti! Ali ne želim, ne želim da budem tamo, ne želim da ona umre, ne želim više nikada da ne možemo da se vidimo, uostalom, toliko sam je dugo tražio. Ali oni me ipak odvedu, a ja sam bespomoćan da išta uradim. Ispostavi se da je jedino što mogu da uradim - kako ne bih završio u internatu - da se probudim. Još samo minut i voz će stići u kulu Vrtoglavica. Ispostavi se da je vagon krcat ljudima, svi su dobro raspoloženi - i svi silaze sa mnom ovde, kod Vrtoglavice. Na stanici se izmešamo sa gomilom izletnika i grupama onih što žive na visokoj nozi u njihovoj pomodnoj odeći. Po svemu sudeći, ovde ima kazina i tropskih hotela; pod nogama mi je žuti pesak, direktno sa platforme štrče palme širokih krošnji, na kojima sede mehanički kakadui, a umesto zidova tu je panoramski pogled na raj na Sejšelima.

U Vrtoglavici postoji mnoštvo liftova, koji gledano iznutra izgledaju kao korpe ispletene od bambusa sa staklenim krovom, ili kao kućice na drvetu domaće izrade, a na ulazu u svaku dočekaju vas sa besplatnim pićem bezazlenog voćnog ukusa. Progutam jedno: osvetljenje se pojača, rezolucija smanji. Nekoliko vožnji ovakvim liftom i sigurno ćete biti mnogo opušteniji u kazinu. Nivo osamsto je nedostupan. Popravke. Na šalteru za informacije ne žele da mi pomognu, pa moram da tražim obilazne puteve. U hotelu Rivijera - malim trospratnicama sa svetloplavim kapcima, koje stoje duž sto metara dugog dela morske promenade sa gasnim svetiljkama i debelim galebovima koji ne lete nalaze se dvostruke merdevine koje vode do četvrtastog otvora u plafonu: popravke na nebu su u toku. Rivijera je na nivou sedamsto devedeset devet i takođe je zatvorena, ali uspem da uđem ovamo sa grupom radnika pod plinskim maskama. Povučem se u pomoćnu prostoriju sa jednim od njih, kako bih na neko vreme pozajmio njegovu radnu odeću. Popnem se stepenicama, pređem na novi nivo i zaključam otvor za sobom. Izađem na suprotnoj strani zemljine kugle, negde na antipodima, u Australiji. Hostel sa zidovima od drvenih dasaka na obali okeana; na plaži koja se pruža iza horizonta leže ostavljene daske za surfovanje sa kojih se ljušti boja; ogromna kornjača na naduvavanje gura nos u vlažni pesak na slabašnim, veštačkim talasima. Nedaleko od obale, peraje jedne ajkule zaglavilo se u zelenoj vodi i štrči naviše kao da je ukopana u mestu. Nebo je uključeno, ali je u kvaru pa je zaglavljeno u skraćenom ciklusu. Isti oblaci se vrte i vrte ukrug, kao da su vezani lancima, a sunce se na svaka dva minuta spušta iza ruba mora i ponovo diže iza udaljenih crvenih brda na suprotnom kraju. Izvinjavamo se, u toku su rutinski radovi na održavanju. Na prozore hostela - „Kengur na plaži” - navučene su zavese; u prizemlju je terasa pod tendom, sa natkrivenim šankom, zidovi su prekriveni etiketama piva, a od prljavih čaša su podignute piramide. Iz jeftinog zvučnika dopire prigušena muzika gitare - nešto u prazničnom, romantičnom raspoloženju. Neki tip sa tamnim naočarima ide mi u susret laganim hodom, sa rukama u džepovima; koža mu je prekrivena mrljama i ožiljcima - transplantovana je. Izgleda da sam na pravom mestu. „Imaf nefto, gosn?” Na sebi imam radnički kombinezon, a umesto usta i nosa imam

plinsku masku. Nešto nerazgovetno odgovorim i pokažem rukom na kuću. Kao da želim da kažem: moram da pogledam. Više ga zanima otvor kroz koji sam se provukao da im se pridružim u Australiji. Ako još neko prođe tuda sa druge strane planete, moraće prvo da zapuca. Ako nema nikoga, možda se zaista pokaže da sam radnik koji je zalutao. Pravim se kao da ga ne primećujem i odmah počnem da proučavam kolibu: moram da obavim posao, momče, idi igraj se sam rata. Odlučno kuckam u zidove i otvaram nekakve kapke. Cimnem kvaku ulaznih vrata i ona se otvore. Uđem, kao da je to nešto najnormalnije, a kada on proviri unutra za mnom, zalupim vrata priklještivši mu ruku i mali teški pištolj uz odjek tresne na pod. Uzmem ga pre njega i udarim ga drškom u vrat. On se sruši na pod, a ja čekam: sigurno ih ima još? Ovo je previše slabo obezbeđenje. Možda Rokamora nije ovde. Ne verujem da nema stražu! Posle onoga što se dogodilo Klausevicu? „Ko je tamo?”, neka starica dovikne sa sprata. „Hesuse?” Prepoznam Beatris. Ne prepoznam Beatris. Neko je uzeo glas koji sam čuo, stavio ga poput staklene čaše u vreću i smrvio ga čekićem: nekada je odjekivao, ali sada škripi i struže. „Već si se vratio?” Razradio sam čitav niz poteza - ali otišao sam previše daleko. Rokamori nije ni palo na pamet da sakrije Beatris negde drugde. On je jedini delić koji sada nedostaje - da li je izašao? - moraću jednostavno da sačekam da stigne ovamo. Mučeći se da povratim dah, popnem se stepenicama na sledeći sprat sa revolverom u pripravnosti; prašina koja lebdi u vazduhu blesne i zatreperi na zracima sunca-vrteške, a stepenice mi škripe pod nogama. Zidovi su prekriveni pomorskim kartama i fotografijama surfera blistavo belih zuba. Jedina vrata su zaključana. Pokucam. „Hesuse?” „Beatris, ja sam, otvori.” Ona nasedne na to. Čim brava klikne, povučem kvaku ka sebi i Beatris mi padne u naručje. Pokuša da se oslobodi, ali jaje privijem uz sebe, uhvativši je u medveđi zagrljaj. „Pssst... Čekajte... Neću vas povrediti...”

Vrisne mi nešto tiho u grudi a onda se, pošto je utrošila sav vazduh, preda, a ja oprezno popustim stisak i spustim je da sedne u pletenu stolicu. Soba je pretvorena u laboratoriju. Kompjuterska stanica, molekularni printer, frižider sa flašicama. Ona i dalje radi! Bio sam u pravu: Rokamora je oteo Beatris kako bi mogla da završi svoj posao za njega! „Ko ste vi?” Zatvorim vrata, pa skinem masku i radnički kačket. „Ko... Ovo... Olafe? Olafe! Upomoć!” „Olaf spava”, kažem joj. Stanje joj se u poslednjih godinu dana drastično pogoršalo. Kičma joj se povila, lice joj deluje sasušeno i naborano. Koža joj se istanjila i otromboljila: Beatris Fukujama nekada je bila sačinjena od čvrstog, tankog, suvog mesa, ali sada je ispunjena prezrelom kašom. I dalje pokušava da se ne preda, ali srž je istrulila. Obrijani zalisci, njena pobuna protiv starosti, zarasli su i zapušteni. Oči su joj i dalje iste živahne i inteligentne, ali kapci koji ih pokrivaju su mlitavi. „Da me nisi taknuo!” kaže, kao da te usne - umorne i bezvoljne nisu njene. „Svakog časa će se vratiti, a onda ćeš...” „Neću vam ništa loše učiniti! Potrebna mi je vaša pomoć... Samo vi možete...” „Da ti pomognem?”, kaže, sumnjičavo začkiljivši. „Kako ja mogu da ti pomognem?” „Starim. Dali su mi injekciju. Znam da radite na drogi... Leku za akcelerator... Za starost. Ja... Video sam na vestima, i... U svakom slučaju, jedva sam vas našao.” „Lek.” Beatris mi klimne glavom. Njene oči zarivaju se u mene poput udica, prelazi pogledom preko moje umorne kože, kroz dva centimetra zime u mojoj riđoj kosi i svojim oštrim vrhom probada zenice mojih očiju. „Sećam te se.” Stojim kao ukopan. Nadao sam se da će me jedna godina u kojoj sam ostario deset, plamen i ljuti dim, izbrisati iz njenog sećanja, da će me pomešati sa nekim drugim, kao što je pomešala moj glas sa Rokamorinim. „Ti si onaj razbojnik. Onaj bandit sa maskom koji mi je uništio laboratoriju. Ti si taj.”

„Ja nisam razbojnik. Nisam više Besmrtni...” „To vidim”, kaže mi. „Čak i ja to vidim.” „Slušajte... Mnogo mi je žao što je tako ispalo. Ono sa laboratorijom. Što sam morao da vas uhapsim. Što su oni ljudi poginuli...” „Edvard”, prekine me. „Ubio si Edvarda.” „Nismo ga mi ubili. Imao je infarkt.” „Ubio si Edvarda”, tvrdoglavo ponavlja. „I predao si me onim sadistima.” „Da li su... Da li su vam nešto uradili? Gledao sam vesti... Stekao sam utisak...” Usne joj se razdvoje i razvuku u iskrivljeni, umorni kez. „To na vestima je bila moja digitalizovana kopija. Trodimenzionalni model. Uzeli su mere dok sam još bila čista. Bez modrica, bez opekotina i tragova injekcije. Ta slika može sada da prizna sve umesto mene.” „Zaista mi je žao. Razmišljao sam o vama... Nisam zaboravio...” Beatris klimne glavom, ohrabrujući me, dok ne shvatim da ne klima meni, već sebi. „A zaista stariš”, kaže osmehnuvši se. „To nije šminka.” „Dali su mi injekciju, rekao sam vam!” „Dobro je”, kaže, zadovoljno klateći glavom. „Znači ipak ima pravde na svetu.” „Možete li da mi pomognete? Molim vas! Radili ste na formuli... Vidim da i dalje radite na njoj... Sva ova oprema...” Beatris se uhvati za rukohvate i osloni na noge, odgurnuvši me u stranu. „Zoveš se Džejkob, jel’ tako? Ni ja tebe nisam zaboravila. Mnogo toga si me naučio.” „Jan. Pravo ime mi je Jari”, priznam. „Baš me briga kako ti je pravo ime. Za mene si Džejkob.” Uz prozor sa navučenom zavesom stoje invalidska kolica. Beatris jedva stoji, kolena joj klecaju, ali ona ostane na nogama - ne gleda me odozdo, već kao sebi ravnog. „Preklinjem vas. Napumpali su me nekakvim smećem. Neki vaš kolega, neko sa kim ste počeli da radite, ima ovde mladež. Proces starenja u meni se širi sve brže, mnogostruko brže!” „Ne znam nikog ko tako izgleda. Neki prevarant.” „Morate to da zaustavite.” „Moram?”

„Molim vas. Možda imate neke eksperimentalne uzorke... možda su vam potrebni dobrovoljci da ih isprobate...” „Kažeš da moram da ti pomognem?” „Ako mi vi ne pomognete, niko drugi ne može!” Beatris visoko podigne glavu, iako je teška kao cela planeta; reći su joj nerazgovetne, ali glas joj je odlučan. „Onda niko ne može. Spalio si sve što sam uradila. Razbio, izbrisao i spalio. Nema nikakvog leka. Nema ga i nikada ga neće biti.” „Imam dete. Zato su mi dali injekciju. Nisam više sa njima, kunem se. Nisam sa Besmrtnima! Godinu dana sam prolazio kroz isti pakao kao i vi! Smestili su me u zatvor, ja...” „Sumnjam u to”, kaže ona, polako i oprezno dotakavši svoju hiljadu tona tešku glavu. „Kroz isti pakao? Sumnjam.” „Imam devojčicu. Ćerkicu. Njena majka je moja... Umrla je na porođaju. Sam sam. Zbog te transfuzije sve je ubrzano. Nemam deset godina. Nemam kome da je ostavim. Morate da razumete! Morate da me razumete!” Ona bez reci ode do prozora - jedan korak, pa još jedan, još jedan. Stane. „Pozvala sam Morisa. Pozvala sam mog sina u internatu. Taj poziv, jedini. Savetovao si mi da to ne radim, sećaš se? Ali nisam te poslušala. Videla sam ga. Videla sam u šta je izrastao. Nije trebalo to da uradim. Bio si u pravu, Džejkobe.” Dakle tu smo: čula je sve od svog Morisa. Moram da joj objasnim, možda će popustiti... „Da. Da, znam. Znam šta vam je rekao. Odrekao vas se, zar ne? Ali to ništa ne znači! To je test, to je test koji ti daju. Ako vam to ne kaže, nikada ga neće pustiti da ode! Svi to kažu!” Beatris Fukujama slegne ramenima - kao starica i kao kraljica. „Manje-više sam to tako i zamišljala. Ali to ništa ne menja. On je potpuni stranac. Ne poznajem ga, a ni on mene. I nikada se nećemo upoznati. Onomad si mi rekao da je bio komad mesa kada su ga odveli. Imao je dva meseca. Koliko ima tvoja ćerka?” „Dva meseca.” „Neće te se sećati”, kaže mi, jasno izgovarajući svaku reč. „Umrećeš, a tvoja ćerka te se neće sećati. Nemam ništa za tebe.” „Lažeš!”, uzviknem i skočim na nju, podigavši ruku da je udarim i jedva uspevši da se zaustavim. „Lažeš!” „Šta ćeš da mi uradiš?”, pita, i ne trepnuvši. „Da me ubiješ? Onda me

ubij. Svejedno mi je. Ionako ću umreti. Nema nikakvog leka. Uništio si sve što je postojalo.” „Šta onda spremaš? Šta je ovo?”, pitam i odjurim do flašica i epruveta. „Ne želiš to da podeliš sa mnom, je li? Onda ću jednostavno da uzmem!” „Uzmi”, kaže. „Šta je to?” „Ono što zaslužuješ. Ti i ljudi kao ti. Ono što svi mi zaslužujemo! Evo! Uzmi! Nakrkaj se!”, uzme neku epruvetu sa stola i pruži mi je; vene na šakama su joj kao grobni crvi koji su se unapred nastanili pod njenom kožom. „Dakle?” „Šta je to?” „Nešto što sam smislila dok su me tamo držali zatvorenu. Nešto što sam... zakuvala... ovde. Bila sam u žurbi. Mislila sam da neću uspeti da završim na vreme, ali uspela sam. Ovo je ono što će nas ponovo pretvoriti u ljude. U ljudska bića. Protivotrov.” Ne shvatim odmah ni o čemu to govori, ali od prvog nagoveštaja počnem da se gušim, a po čelu mi izbije masni znoj. „Nazvala sam ga Džejkob, u tvoju čast. On sve vraća na svoje mesto. Neprimetno se množi u tebi. Posle samo jednog dana počećeš da inficiraš druge. Neprimetno. Odlično se skriva. Nema nikakve simptome. Protiv njega ništa ne deluje. Posle mesec dana, ubije virus mladosti u tebi. Istisne ga. Stvara imunitet protiv njega. Zauvek. Izleći te. Učini da ponovo postaneš smrtan. Stavi ga u vodu i izlečiće svakog ko je popije. Nađi centralni vodovod, sipaj ga u glavni odvod - i spasićeš milijarde ljudi.” „Veštice...”, jedva uspem da prošapćem. „Veštice! To je terorizam... To je... To je masovno ubistvo! Bulazniš! Ne možeš to da uradiš! Opet blefiraš, kao što si onomad blefirala za šangajski grip!” „Popij pa probaj”, odlučno kaže. „Dovešću ovde policiju! Besmrtne...” „Ionako će uskoro doći ovamo. Hesusu nije ostalo još mnogo. Gotovo su potukli njega i njegove ljude.” Zvuči umorno i ravnodušno. „Budala. I on je tražio da napravim lek protiv starenja. Ali ovo je mnogo bolje. Ovo je pravi lek za sve.” Pokuša da otvori flašicu, ali nema snage i uspem da joj iz crvljivih šaka istrgnem đavolje seme. „Popij!” promuklo se nasmeje. „Popij! Hteo si da se izlečiš! Popij!” „Ti si luda!”

„Jesam li?” Zakorači ka meni i moram da uzmaknem. „Ja sam luda? Zapravo sam konačno progledala! Hvala ti, Džejkobe! Hvala ti!” „Ovo je terorizam. Zaraziti vodovod... Ti i Rokamora...” Ne znam gde da je spustim a da je ne slomim, da je slučajno ne otvorim, da ne oslobodim smrt. „Bojiš se. Bojiš se starosti, bojiš se smrti. Ti si samo štene, glupi mali džukac”, kaže Beatris, osmehujući se drhtavim usnama. „Nemoj da ga se bojiš. Vidim je odavde. Ona nije strašna.” Čujem nekakvo tiho struganje u prizemlju - Olaf verovatno dolazi k svesti, nakon što sam mu gotovo slomio vrat. „Kažem ti ono što kažem i njemu: potrebna nam je smrt! Nije nam suđeno da živimo zauvek! Takvi smo stvoreni! Previše smo glupi za večnost. Previše egoistični. Previše arogantni. Nismo spremni za beskonačni život. Potrebna nam je smrt, Džejkobe. Ne možemo da živimo bez smrti.” Beatris priđe prozoru, razmakne zavese i pogleda u sunce koje juriša preko nebeskog svoda. „Samo si umorna... To je od starosti... Od starosti... Da se osećaš kao mlada žena... Ne bi tako govorila!” „A za koga bih živela? Nemam više nikoga”, kaže Beatris, ne odvajajući pogled od prozora. Zalazak, zora, podne, zalazak, zora, podne. „Tačno, prestala sam da se držim života. Smrt me je oslobodila. Nemam šta da izgubim, Džejkobe. Ne možeš ni na šta da me nateraš. Ni ti, ni Partija, ni Hesus. Jedino što bih mogla da poželim da moje dete...” okrene se ka stolu - „... vidi ovaj svet.” „Beatris!”, dovikne neko iz prizemlja. „Beatris, da li je sve u redu?” „Sto dvadeset milijardi ljudi će umreti! Šta ćeš time promeniti?” „A svima njima je i suđeno da umru. Sve što živi, umire. Mi nismo bogovi. I ne možemo da postanemo bogovi. Udarili smo u plafon. Ne možemo ništa da promenimo, zato što ne možemo da promenimo sebe. Evolucija je zaustavljena - sa nama. Smrt nam je pružala obnavljanje. Resetovanje. Ali mi smo je zabranili.” Zaključam vrata. Čuje se bat koraka po drvenim stepenicama. Zora-zalazak-zora. Zavese nemoćno vise. Vazduh se ne pomera. Glava mi puca. „Mi ne činimo ništa sa svojom besmrtnošću”, promrmlja Beatris. „Da li je u poslednjih sto godina napisan ijedan veliki roman? Da li je

snimljen ijedan veliki film? Da li je došlo do ijednog velikog otkrića? Sve što mi pada na pamet je staro. Nismo uradili ništa sa svojom besmrtnošću. Smrt nas je podsticala, Džejkobe. Smrt nas je nagonila da požurimo. Nagonila nas je da iskoristimo svoje živote. Nekada si svuda mogao da vidiš smrt. Svi su je se sećali. Ona predstavlja strukturu: postoji početak i postoji kraj.” „Beatris! Da li je on unutra? Ko je on?” kvaka se trese i klopara. „Neka nesrećna budala”, odgovori mu Beatris. „Traži od mene lek protiv starosti.” „Odmakni se od vrata!” Jedva imam vremena da odskočim u stranu - pucanj izbije i raznese bravu. Ali kada taj Olaf - sitne svinjske oči, zakrpljena koža i široko čelo - provali vrata, ja sam već iza Beatris, zaklonivši se iza nje i pružajući svoj revolver pred sebe. „I ne pomišljaj na to!” „Nisi mogao da nađeš beskorisnijeg taoca”, nasmeje se Beatris: iz nje izbija neki jetki, starački miris. „Ubij me i završi s tim. Ionako želim mir.” Olaf priđe bočno odakle može lakše da puca u mene. Posmatra me kroz nišan teškog automatskog pištolja. „Ako joj se išta dogodi, Rokamora će ti otkinuti glavu”, kažem mu. „Zato nemoj da si se trznuo.” On se zaledi i zapilji u mene, kao da razmišlja o tome, ali ne verujem mu. „Hesus... je dobar čovek. Ostavio je sve i odjurio na kraj sveta zbog svoje devojke... On je čovek od krvi i mesa. To je njegova slabost. Nije mu ostalo još mnogo”, promrmlja Beatris. „Ništa on neće moći da uradi. Izgubljen je.” „Zbog koje devojke? Gde je on?” „Kako se ona zove? Aneli? Rekao je da ju je konačno našao...” Olaf opali. Umesto da pustim da Beatrisino telo primi metak, umesto da joj pružim olakšanje, uspem da je odgurnem, da je spasem - i primim metak umesto nje. U levo rame. Ponovo moje levo rame. A onda - beng! beng! beng! - revolver se trgne, a moje bubne opne napnu se toliko da mi zazvoni u ušima. Olaf se zanjiše, presamiti i licem nadole utone u san. Beatris padne na sto, oborivši flašice koje se prospu po podu; ona ih marljivo sakuplja i nespretno sedne postrance.

„Ima on dušu, Hesus. Čovek bez duše ne čuje svoju savest, ni zbog čega se ne kaje, ali Hesusa izjeda griža savesti.” Okrenem Olafa licem naviše i uzmem pištolj koji je ispustio. Još uvek je živ, iako mu je stomak sav crven i crn. „Da li je Rokamora otišao do Aneli? Gde? Reci mi!” Olaf ništa ne odgovara, samo diše, brzo i plitko, a sa svakim izdahom iz njega curkaju slabašni potočići. Rokamora je otišao tamo. Šrajer je rekao da ima hakere koji rade za njega... Mogao je da utvrdi lokaciju gde sam uključio Anelin komunikator. Zato nije ovde... Ni on ni njegovi ljudi. Moram od oca Andrea da saznam da li je sve u redu. Da li je ona u redu. „Znaš u čemu je vic?”, promrmlja Beatris. „Efunijeva varijabila... On je rekao da su segmenti DNK koji su bili zaduženi za starenje imali još jednu funkciju. Bili su zaduženi za dušu. Ali mi smo ih prekodirali. I niko ne zna šta smo unutra stavili umesto duše.” Uključim komunikator i pozovem oca Andrea - njegova identifikacija je još uvek tu, Aneli mi je pisala sa njegovog komunikatora. Treba mu dosta vremena da odgovori. „Jane! Jane! Besmrtni su u zgradi! Moramo da...” - slika zatreperi i Andreov glas se pretvori u krik. „Tvoje dete... našli su nas! Gde si?” „Šta? Šta se dogodilo?” Veza se prekine; ekran se ugasi. „Moramo da vratimo dušu...”, Beatris šapuće i popije malo iz jedne epruvete. „Moramo da je vratimo.” Ona pije iz otvorene epruvete! Preskočivši Olafa i okliznuvši se u ogledalu koje je isteklo iz njega i koje je počelo da se zgrušava, izjurim iz te užasne sobe, sapletem se na stepenicama i poletim niz nekoliko njih, zalupim ulazna vrata, zaglibim se u pesku, udahnem vazduh i bacim poslednji pogled ka kolibi na plaži. Beatris sedi kraj otvorenog prozora; njene prazne oči me gledaju kako odlazim, na usnama joj je osmeh, a sunce mahnito kruži oko nepomične zemlje. Ne mogu ništa jasno da razaberem. Srce mi toliko udara da me zabole rebra, u glavi mi se budi nešto sa šiljcima, pluća su mi preplavljena strahom i gnevom, koji mi izbija na usta čim mi se neko nađe na putu. Gurnem ih u stranu, odgurnem, te radoznalce koji su se ukopali u

mestu, sve te nalickane nikogoviće koji se kockaju svojom besmrtnošću u kazinima i prže pod naslikanim suncem; upadnem u lift, udaram kao lud po dugmićima i senzornim ekranima koji su previše spori, potrčim najbrže što mogu, najbrže što mi dozvoljava grudva koja mi se kida u grudima, moja pluća koja pucaju i rupa koju je Olaf spržio u meni nekoliko centimetara od dugmeta na koje se isključujem. Jedan voz odmah stigne - jedina želja koja mi je ispunjena, utešna cigareta pred streljanje. Radnički kačket je ostao kod Beatris i radoznalci u vozu bulje u mene, podrugljivo se kikoću, izbegavaju me sa gadljivim oprezom. Sprženim očima blenem kroz prozor u reklamu: „Visoki porezi? Zbog onih koji su odlučili da imaju decu!” Na slici je supermoderna učionica koju su poharali i uništili mali bubuljičavi vandali. Samo probajte. Samo probajte, jebeni bedni skotovi. Samo probajte da je taknete. Mislim samo na nju, na dvomesečnu devojčicu bez imena koju žele da mi oduzmu. Iznova i iznova zovem velečasnog. „Napadaju nas... Skakavci... Idi do skakavaca...”, dovikuje mi kroz smetnje na vezi, a onda se više ne javlja. Konačno Produkcijski park i voz se zaustavi, okružen tamom. Vrata se otvaraju - moram da izađem u vakuum, u mesto koje ne postoji. Tako je Aneli nekada došla ovamo sa mojom decom u stomaku. Zato je sišla ovde. Zakoračim na platformu: hala je tek počela da se pojavljuje, a ja već trčim punom brzinom duž granice između praznine i sveta, ka liftovima. Bacim se pod točkove džinovskih, slepih kamiona - a oni prestrašeno zakoče, slonovi suočeni sa mišem; vičem na spore, glomazne liftove dok ne promuknem, psujem njihove zarđale mozgove, udaram pesnicom po kontrolnim tablama; liftovi se vuku naviše, a ja se provučeni kroz jedva vidljivu pukotinu. Najbrže što mogu, punom parom, mračnim hodnicima, do mesta gde se nalaze kapije farme, gde je smešteno glupavo meso, gluvonemi bizoni, gde je moj dom, gde je moje dete, gde su one opake zveri, gde je moj nesrećni, hrabri peško, otac Andre, gde su Berta i Boris, gde je mala Nataša, gde je moje dete, gde je moje dete. Vrata su presečena laserskim sekačem. Hala je prazna. „Gde ste? Gde ste?” Iz mog hriptanja se probija urlik, u ruci mi je pištolj - poklon od

Olafa - prosviraću mozak prvom koga sretnem; samo što ovde nema nikoga. Naš skvot je opustošen i prazan, dušeci su razbacani na sve strane, raspeća strgnuta sa zidova, po podu su rasute krpe i krvave mrlje. „Gdeeee steee?” Jedan sat. Bio mi je potreban jedan sat da stignem ovamo. Za to vreme je svašta moglo da se dogodi, možda je sve gotovo. Zakasnio sam, zakasnio! Ali nastavim da tražim, zavirujući svuda. Nazad do stada u hali sa mesom - nemoguće da nema baš nikakvih tragova! Trčim duž zidova, pokrivajući rukom rupu u sebi. U uglu ugledam ulazni otvor za automatske đubretare, poklopac je otrgnut. Spustim se četvoronoške i puzim duž kanala; naletim na odbačenu dečju lutku, neko mi ubrizga energiju u krv, ne osećam nikakav bol, smeta mi samo znoj u očima, prokletinja ne prestaje da lipti! Prva hala - ovde poslušne bizone Vilije režu na ogromnoj pokretnoj traci i pretvaraju u najrazličitije proizvode od mesa, od kobasica do pljeskavica i tako njihovo postojanje dobija smisao. Ne... rekao je nešto o skakavcima. O skakavcima. Nastavim da puzim, sve brže i brže! Pored radionica gde gaje hleb, pored radionica gde izlivaju pseudopovrće, dalje, dalje, s vremena na vreme naletim na tragove rebrastih đonova vojničkih čizama, delić pelene ili bele kapi mleka. Ali nešto drugo me goni da nastavim - zvuk koji polako postaje sve glasniji, čudan i jeziv, ni živ ni mehanički, ni kloparanje, ni šapat, ni krckanje. Moj komunikator šija sve slabije, a i ja sam gotovo sasvim isceđen. On se isključi, ali ja nastavim dalje. Dovodni kanal dovede me do prostora sa kilometar dugim zidovima koji su celi prekriveni foto-tapetima na kojima je bujna zelena trava. Samo trava i ništa drugo. A duž ovih zelenih zidova poredane su staklene cisterne, široke pri vrhu, a sužavaju se ka dnu, svaka deset puta viša od čoveka. Ovde ima na stotine tih levkastih cisterni, a svaka je vrške puna ključalom svetlozelenom masom. Skakavci. Cvrčci. Najbolji izvor proteina. Zatvoreni kontejner prilazi zvonastim otvorima levaka i nekakva masa - po svoj prilici trava - ispadne iz njega na insekte, poput mane6 sa neba. Ova zelena tvar se neprestano, neprekidno izbacuje, ali u cisternama od nje nema ni traga - skakavci je odmah samelju, prožderu je do poslednjeg molekula. Oni srećnici na rubu gomile zure svojim

okicama kroz staklo u foto-tapete sa travom - kroz glavu mi proleti besmislena, nasumična pomisao da imaju povoljnu psihološku klimu dok drugi zure u svoje susede. Uz dno levaka postavlja se jedan drugi kontejner i unutra se ubacuju insekti koji su dostigli odgovarajuću veličinu, gde ih ubije struja i odakle ih odnose da budu isprženi u ključalom ulju. Svaki od stotina hiljada kubnih metara ovog malog sveta preplavljen je njihovim šuškanjem dok su još živi i krckanjem dok umiru. Ne čujem ništa osim te oštre, histerične dreke: „KRCKRCKRCKRCKRCKRCKRCKRCKRCKRCKRC”, ne vidim ništa osim beskonačne zelene mase koja se pretura i pada poput peska u kuglama peščanog sata. A onda ih ugledam. Uz zid se penju nesigurne merdevine - za slučaj da čovek treba da se popne do pokretne trake i otvora levaka i tamo nešto proveri ili podesi mašineriju. Pragovi su široki pola metra, prečage su poput tankih niti. Tik ispod plafona, stepenice naiđu na uski most koji visi u vazduhu iznad prozirnih cisterni. Most se pruža sve do zida, a na njegovom kraju su zaključana vrata i uz njih se zbila grupica odrpanaca. Sitna prilika u mantiji, žene sa smotuljcima u rukama, kriju se iza nekolicine muškaraca. A ka njima idu prilike u crnim kombinezonima, sa belim maskama umesto lica. Zgrabim nit i počnem da se penjem uz nesigurne stepenice, ne plašim se da ću pasti, da ću se razbiti u komade. Tri prilike belih lica stanu i krenu ka meni. Ostali sve više potiskuju sveštenika i njegove pratioce, sve bliže i bliže zatvorenim vratima i rubu ponora. Gde je moje dete? Gde je ona? Velečasni mi nešto dovikne, ali skakavci ga nadjačaju. Popnem se na galeriju i gurnem revolver ka ljudima koji su mi najbliži. Besmrtni imaju samo šokere, borba će biti kratka i neravnopravna. Jedan od njih je viši od dva metra, ogromna planina od čoveka, snažan gotovo koliko i naš Danijel. Počeću od njega. Nanišanim na široko, mermerno belo čelo. Oko pet koraka od mene, Besmrtni se ukopaju u mestu. Shvate da... „Sedamsto Sedamnaest?” „Jane?” Verovatno se deru iz sveg glasa, ali do mene dopire samo promukli,

gotovo nečujni šapat. Ne mogu da prepoznam glas, skakavci ga zaguše, zdrobivši njegovu intonaciju i boju i ostavivši samo praznu ljušturu reči. Onaj najbliži meni skine masku. To je Al. Razotkrije se i onaj krupni, stameni - i to je zaista Danijel! To je moj odred! Moja desetorka! Šta rade ovde? Kolike su bile šanse da će baš njih poslati po moje dete? „Jane! Spusti pištolj, brate!”, prosikće Al. Ko je deseti? Koga su uzeli da popuni rupu? Sa kim su me zamenili? Kako da ubijem Danijela? Kako da ubijem svog brata? Shvativši da oklevam, ostala sedmorica se rasporede u malu grupu pod opsadom. „Stanite!” Pucam u vazduh, a skakavci svojim krckanjem zaguše pucanj. Al i dvojica njegovih ljudi stanu, ali iza njih crne prilike sa maskama svom snagom vitlaju šokerima. Neko umalo padne, jedva uspeju da ga zadrže na galeriji. I taman kada se spremam da pucam u trojicu svojih, oni mi mahnu. Jedna od maski u rukama drži bebu. Umotanu u krpu koja je nekada bila Anelina haljina. Đubre joj skine pelenu tako da ostane gola, uhvati je za nogu, za njenu nožicu i drži je nad ponorom. Moje dete! Moje! Moje dete! Raširim prste: pogledaj! Pištolj odleti dole. Podignem ruke. Predajem se! Šta još želite? Da se nisi usudio to da uradiš! Ko god da si! Džozefe? Viktore? Alekse? On mi pokaže da se odmaknem, polako, bez naglih pokreta. I krenemo da silazimo, jedan za drugim: ja, Al, Danijel, ostali Besmrtni, nesrećni skvoteri koji su se predali, taj bedni pacov koji u rukama drži moju ćerku. Izgleda da im je on zapovednik. Ne Al, već on. Silazimo, a on upravlja rukama, pokazujući mom timu šta da rade. Udaraju muškarce šokerima, iskreću ženama ruke i šutiraju decu u stranu. Gledam u nago dete umotano u krpu od Aneline haljine. Osim nje, ne postoji ništa i niko drugi. Al mi priđe i pruži mi policijske plastične lisice, kao da kaže: evo, stavi ih sam, brate. Uzmem ih, a pogled mi je i dalje prikovan za onog sa maskom, onog koji u rukama drži moju ćerku. Još uvek je drži naglavačke za jednu nogu, sva se zacrvenela, krv joj je sišla u glavu, promukla je od plača, a njen plač mi bolno para uši, probijajući se kroz

pucketanje koje je zaglušilo sve ostalo. Pretvara se kao da će joj tresnuti glavom o cisternu i prosuti joj mozak - pa se u poslednjem trenutku zaustavi. Probijam se ka njemu, ali Danijel mi prepreci put i gurne me nazad, savivši mi zglob šake. Pošto se zabavio, onaj što je držao moje dete preda je jednom od ostalih. Kiptim od snage i besa, čak ni Danijel ne može da me zadrži. Unesem svu svoju snagu u jedan aperkat, smrskavši i svoje prste i njegove zube - on malo poskoči i sruši se i sad stojim tik do tog skota, tog govnara. Oborim ga na zemlju, moje čelo o Apolonovo i bacim se na njega, udaram ga svojim razderanim pesnicama, umažem mu masku svojom krvlju - on pokušava da se izmigolji ispod mene, šutne me u međunožje, steže mi vrat, ali ja ništa ne primećujem: ne osećam bol, ne osećam gušenje. Drugi pištolj mi ispadne, mali i težak - zgrabim ga, prvo što mi dopadne pod ruku i udaram ga ručkom, kao da je kamen, udaram i udaram, po očima, čelu, nosu, po prorezu usta. Udaram po maski, nabijam mu je u lice. Oni se bace na mene i pokušaju da me odvuku sa njega, ali ja nastavim da udaram i udaram. Onda strgnem sa njega belo, pocepano lice koje se ljušti. Ispod je Petsto Tri. Gotov je. Čelo mu je razbijeno, a bela kost viri iz crvene kaše. Ali ja jednostavno ne mogu da prestanem. Ne mogu. Ne mogu. Petsto Tri. Ništa se ne može ispraviti! Neće biti nikakvog mira! Neće biti nikakvog oprosta! Ni sada, ni nikada! Crkni, skote! Crkni! Otrgnu me sa njega, sprže šokerom i pribiju na zemlju. Trebalo bi da izgubim svest, ali ne mogu; jednostavno sam paralisan i nemo gledam kako moje dete stavljaju sa ostalima, kako Al zove tim specijalaca da ih sve pošalju u internat, kako upire svojim komunikatorom u mene, pokazuje nekom, prijavljuje da je zadatak uspešno obavljen. I baš u tom trenutku jedan od njih, koji mi sedi na nogama, sruši se ničice na pod. Žene pojure ka svojoj deci i jedna od njih padne. Al uperi moj mali pištolj ispred sebe i povuče oroz. Trojica trče ovamo sa suprotnog kraja dvorane. Na sebi imaju kišne mantile, a ruke koje drže ispružene ispred sebe zadrhte od trzaja. Jedan Apolon se uhvati za bok, jedan se glavačke sruči na pod, skakavci prožderu njihove odbačene duše, a onda Al pogodi svoju metu - i čovek

u kišnom mantilu se zatetura samo dvadeset metara pre nego što stigne do nas. Ostalima ponestane metaka, Besmrtni pojure napred, ja se trzam i grčim na podu, moram da ustanem, dvojica u kišnim mantilima protiv šestorice pod maskama, nastane uskovitlani vrtlog. „Aneli! Gde si? Aneli?” Ugledam lice - istovremeno i poznato i nepoznato, nedokučivih, zamagljenih crta lica - isto ono lice u koje sam ispraznio zaglavljeni pištolj, lice koje su milioni gledali na Trgu petsto kula u Barseloni. „Aneli!” Rokamora je ovde! Našao nas je. Našao je Aneli. On ništa ne zna, misli da je ona živa, došao je po nju. I sada će ga ubiti. Neko ga je već opkoračio, prislonili su mu šoker i dave ga plastičnim lisicama, njegov partner se više i ne trza. Prikupim sav bes i očaj koje držim u sebi - taman toliko da se prevrnem na bok. I gledam kako otac Andre uzima sa mosta automatik koji sam ispustio. Cilja pored ljudi koji se tuku, glupak, ne može da se izbori sa trzajem, puca i puca - u šta? I ne očeše nijednog od Besmrtnih, puca uzalud... Jedna od providnih cisterni iznenada prsne kao mehur i raspadne se u fine, blistave mrvice, eksplodiravši kao kap vode kada udari o tlo i sve preda mnom zakloni cvrčeći, živi tepih. Ogromna stvorenja preplave pod i vazduh, po prvi put u svojim unapred zacrtanim životima neočekivano mogu da skaču, šire svoja krila, šuškajući i cvrčeći, upadaju nam u oči, usta, uši, grebu nam kožu hitinom: pomor Egipta, gnev Božji. Još jedna cisterna se raspadne i sruši pored mene i više ništa ne vidim. Puzim - mogu da puzim! - i pipajući idem ka mestu gde je bilo moje dete. Ne znam šta se dešava sa Rokamorom, sa ocem Andreom i ostalima. Nađem je, kao da imam ugrađeni GPS navigator, kao da smo oboje namagnetisani. Zagrlim je, sakrijem od skakavaca koji nas jedu i slepo tražim zaklon, posrćući na gumenim nogama. Nekakva vrata; gurnem ih i sakrijem se - skučena pomoćna prostorija. Razmotam moj smotuljak: moju ćerku. Živa je. Poljubim je, čvrsto zagrlim, ona ciči i plače, pomodrela od naprezanja. Šćućurim se u uglu i ljuljam je, umazavši je svojom i tuđom krvlju. Opijeni slobodom, skakavci skakuću po podu - udaraju o zid,

plafon, moje lice. Vrata se širom otvore, neko se pojavi na njima i skakavci zakrče prolaz . „Zatvori ih! Zatvori vrata!”, proderem se na njega. On uskoči unutra i cimne vrata ka sebi, zdrobivši insekte koji su uleteli u pukotine oko njih; petlja nešto oko brave i sruši se na pod, glasno dišući i trljajući svoj zgnječeni nos. To je Rokamora.

P O G L AV L J E X X I X

ROKAMORA

D

„ a li je ovde bila jedna devojka? Kratko podšišane kose?”, pita Rokamora, zakašljavši se posle svake druge reči. „Aneli?” Trebalo bi odmah da ga zadavim, ali Petsto Trojka me je potpuno istrošio. Pokušavam da se pomirim sa ovom neshvatljivom spoznajom: upravo sam jednom zasvagda ubio Petsto Trojku. Završio sam sa njim. Kraj priče koja je trajala četvrt veka - i to kakav sjeban kraj. A dete plače. Ljuljam je i pokušavam da je uspavam. Rokamora mi dosađuje postavljajući mi svoja glupa pitanja. I dalje nosi onaj svoj dva broja veći kišni mantil, dosta je smršao i usukao se - sav onaj njegov sjaj je izbledeo, spao poput uvelog lišća. Ali i dalje je mladolik kao i kada smo se prvi put upoznali. Gotovo klinac. „Bila je u onom skvotu sa tobom, zar ne? Znam. Možeš mi verovati, ja sam jedan od vas. Ja sam njen muž.” „Muž?” pitam. „Da, muž”, odlučno kaže. Ne mogu nigde da je spustim, ni na sekund. Svuda je samo hladni pod i pomahnitali skakavci. „Ona nije imala muža. Bila je sama.” „Rastavili smo se... Nakratko. Glupost. Gde je ona?” „Rastavili ste se”, kažem, klimajući glavom i ljuljajući dete koje urla:

voleo bih da neko može mene sada da uljuljka u san. „Nakratko. Možda si je ostavio?” Trebalo bi da se proderem, da mu saspem tu optužbu u lice - ali sav svoj proključali bes istresao sam na Petsto Trojku. Izgovorim to tiho i ravnodušno. „Šta se to tebe tiče?”, pita, ustajući. „Ostavila me je. Gde je ona? Znaš ili ne znaš?” „Možda si je napustio dok su je Besmrtni silovali?”, pitam. „Da li je ona to rekla? Ne mogu da verujem!” „Možda si zbrisao da spaseš svoju odvratnu kožu? Možda ti nikada nije oprostila zbog toga?” „Umukni!”, uzvikne i zakorači ka meni; ali dete u mojim rukama ne dozvoljava mu da napravi još jedan korak, a meni da zadavim ovu gnjidu. „Gde je ona? Da li je bila tamo?” „A gde si ti bio cele godine?” „Nije prošlo godinu dana! Deset meseci, ni toliko! Tražio sam je! Sve ovo vreme. Komunikator joj je bio isključen! Kako sam drugačije mogao da je nađem?” „Komunikator je bio isključen jer nije želela da je nađeš. Nisi joj bio potreban.” „A ko si sad pa ti?”, uključi lampu u svom komunikatoru i uperi mi je u lice. „Ko si ti?” „A tebi ona nikada nije bila potrebna, zar ne? Samo si se zabavljao sa njom, jel’ tako? Samo te je podsećala na neku staru devojku koja je odapela pre sto godina. Želeo si nju, a ne Aneli, zar ne?” Ne mogu da mu vidim lice: u mrklom mraku u ovoj sobici njegov komunikator blešti poput zvezde. Skakavci skaču na tu hladnu zvezdu, gonjeni strahom. „Da li te poznajem?” pita Rokamora, terajući od sebe kužni roj. „Gde sam te video? Zašto bi ti rekla za to?” Urlikanje napolju ne prestaje. Neko udara o zatvorena vrata; mi se ne pomeramo. Napolju je dvadesetak skvotera, odred Besmrtnih i dva polumrtva čoveka sa pištoljima; bilo ko bi mogao da traži da ga pustimo u našu kućicu. To je kocka. „Potrebna joj je pomoć! Primila je injekciju! Trudna je!”, poviče, pokušavši još jednom. „Šta možeš da uradiš, misliš da možeš da joj pomogneš?” pitam. „Možda imaš lek, a?” „Šta se dogodilo sa njom? Gde je ona?”

„Zašto se ti toliko brineš za nju? Možda je to bilo tvoje dete? Da li je nosila tvoje dete?” „Šta se to tebe tiče? Kako to misliš - nosila?” Neko i dalje očajnički i histerično grebe o vrata. Ženski glas; mislim da je Berta. „... preklinjem... molim...” „Ko je to?”, pitam vrata. „... ja!... ert...” Ne bi trebalo da bude nijednog svedoka našem razgovoru. Ali Berta... Berta. „Šta to radiš? Stani, odmah da si stao...” Prekasno. Uz jedno „škljoc” otvorim bravu. Unutra upadne Berta, sklupčana kao oklop životinje iz koga štrče bodlje, štiteći svog Henrika. Dečak plače: živ je. „Jane! Ti... Hvala bogu!” Moram da zaključam vrata - ali jedna vojnička čizma uvuče se u prorez, ugura se unutra i zaustavi me, a za njom se uvuče i crno rame. „Vrata. Vrata!” vičem zanemelom Rokamori. „Pomozi mi, kretenu!” Ali on sporo kapira - i crna prilika uspe da se ugura u našu sobu tri sa tri. Na lice mu je prilepljena Apolonova maska, ali prepoznam ga po pištolju - mom pištolju, onom malom. To je Al. Poguram vrata da ih zatvorim - krc - i ona legnu na mesto. Berta i njen dečak kliznu niz zid na pod. Henrik urla, moja ćerka vrišti iz petnih žila. I ne zastavši, Al prisloni cev pištolja na Rokamoru. Odlična reakcija. „Ruke uvis!”, naredi i prodere se u svoj komunikator. „Rokamora je ovde! Imam Rokamoru!” Rokamora napravi korak unazad, pa još jedan, stigavši do zida. Pribije se leđima uz njega i raširi mantil; ispod je široki pojas sa džepovima, napunjenim nekakvim malim briketima obmotanim žicama. Rokamora polako podiže ruke - među prstima mu je nešto što liči na oprugu za jačanje šaka. „Hajde!”, kaže. „Ako pustim ovo, svi ćemo biti razneti u paramparčad.” Ako je to zaista eksploziv, ima ga dovoljno da raznese celu proizvodnu halu. Na njemu se to ne vidi, ali siguran sam da je Al počeo da se preznojava. Ja jesam. I Rokamora. „Da se nisi usudio”, kažem mu.

„Ajoj, nemoj!” cvili Berta. „Tu je moj mališa! Nemoj!” „Hej, prijatelju!”, kaže Al i dalje držeći pištolj uperen u njega. „Što si tako nervozan. Neću ti ništa. Krupne zverke kao što si ti žele da uhvate žive.” „Nikada me nećete uhvatiti živog”, kaže Rokamora odmahujući glavom. „Nemoj! Ne smeš! Molim te!” Berta ga preklinje. „Šta se događa? Šta se događa tamo?”, zareži glas kroz Alov komunikator. „Reci im da sam našao Rokamoru! I Nahtigal je tu! Sa detetom! I još neka gospođa sa bepčetom.” „Nahtigal?”, ponovi Rokamora. „Jan Nahtigal?” „Ćao, Ale”, kažem Alu. „Vrhovna komanda je obaveštena! Sačekaj!”, prosikće komunikator. „Spusti pištolj na pod”, Rokamora se prodere nadjačavši komunikator. „Spusti ga na pod, skote, ili ću raširiti šaku. Jedan...” „Nemaš ti petlju!” Moje dete počne da urla iz sveg glasa. „Aaaaa. Aaaaa.” „Ionako će me ubiti, čim me digitalizuju! Bolje je ovako! Dva!” „Dobro. Dobro. Ali to ti neće nimalo pomoći...” Al čučne i spusti pištolj na pod. „Reci svojima, reci im! Hajde!” Rokamora se igra detonatorom, kao da je to zaista opruga za vežbanje. „Budite pažljivi tamo!”, prodere se Al u komunikator. „Ovaj luđak je opasan eksplozivom! Sačekajte sa napadom!” „Pet talaca, dvoje dece, Rokamora ima bombu, potvrđujem”, mrmlja komunikator. „Uzmi i moju”, kažem i sednem pored Berte koja ciči. „Ne mogu nikako da je smirim. Hajde, hajde, ne brini, sve će biti u redu.” Al i Rokamora zure jedan u drugog. Obuhvatim ga rukama otpozadi, uhvatim ga poput čelične stege, povučem unazad i spustim na pod. On bespomoćno trza nogama, Berta jeca, deca ciče, skakavci trče na sve strane, Rokamora zapanjeno blene, ja napipam pištolj - umazan je nečim lepljivim - i jednim udarcem umirim Ala. Onda u njegovom džepu nađem policijske plastične lisice, uvežem mu zglobove šaka i smestim ga u ugao kao džak. „Nahtigal”, ponovi Rokamora, zapanjeno gledajući šta radim. „Onaj Nahtigal. Heroj oslobođenja Barselone. Hilijarh. Kopile.”

„Slušaj ti!”, kažem, pružajući pištolj - na samo pola metra je od njegovog čela, ali rizik je ipak veliki. „Da. Bio sam tamo. Bio sam u Barsi. Sve sam video. I čuo. Jeste, ja sam otvorio kapije. Ali ti si ih pobio. Pedeset miliona njih. Ti si im smestio. Ti si ih iskoristio. Ti si ih odveo na klanje. Bio sam tamo kada si ih podbadao...” „Lažeš! Hteo sam da ih oslobodim! Zaslužili su pravdu! Ja sam samo...” „Bio sam tamo kada si lagao o Aneli.” „Šta?” „Kada si se zakleo da je voliš i da sanjaš o tome da sve ponovo bude...” „Nisam lagao! Šta se to tebe tiče? Ko si ti? Gde je ona?” Ne odgovaram. „Gde je ona?” „Da li je to naša Aneli?”, usrdno pita Berta, baš kad sam pomislio da se ućutala. „Umrla je. Umrla je na porođaju; ima tome tri meseca.” Rokamora ispusti nešto između uzdaha, smeha i jecaja. „Šta?” „Samo se smiri i nemoj da nas razneseš, važi? Umrla je. Pitaj njega tamo, bebica je njena. Jesi li je voleo? Aneli? Ne bi ubio njenu bebicu?” „Umrla je?” „Umrla je”, priznam. Al se migolji u uglu i nešto mrmlja. „Zašto je njeno dete kod tebe?”, pita Rokamora, okrećući svoje zakrvavljene, izbuljene oči ka meni. „Zašto znaš sve o njoj... To si bio ti, zar ne? Ti si bio sa njom tamo. Zatrudnela je s tobom.” Prsti mu kliznu sa zategnute ručke detonatora i on je u poslednji čas ponovo uhvati. Držim njegovo čelo na nišanu. „Sa Besmrtnim. Kopiletom. Ubicom.” „A sa kim je onda trebalo da zatrudni? Sa kukavicom? Izdajnikom? Slabićem?” pitam ga. „Pogledaj! Možda ćeš me prepoznati?” Al pijano žmirne kada mu strgnem masku, a onda je stavim sebi na lice. „Sećaš se da si mi rekao da sam pod maskom običan momak, da ne želim da te ubijem? Tvoju ženu su komadali Besmrtni, ali ti si podvukao rep među noge i pobegao čim sam te pustio! Sećaš se? Vidi, ja sam taj momak! Trebalo je još tada pre godinu dana da te smaknem!” „Ti? To si ti?” „Zašto si je tada ostavio? Zašto je nisi poveo sa sobom, ako si je toliko voleo? Zašto si mi dozvolio da je ubijem? Dvaput si mi to

dozvolio! Ostavio si je tamo i čekao! Šta si čekao?” „Poslao sam svoje ljude po nju!” „Da si ti lično došao, ne bih mogao da je odvedem! Ali ti previše brineš za svoju kožu. Ti voliš sebe, a ne nju! Nemaš nikakvo pravo na nju!” „Začepi već jednom tu poganu gubicu!” zakorači ka meni, zaboravivši na bombu i na pištolj. „Voleo sam je! Još uvek je volim!” „Ne nju! Neku drugu devojku! Priznao si joj, zar ne? Priznao si! Ona je samo ličila na nekoga! Iskoristio si je kao zamenu!” „Šta ti znaš, štene jedno?”, zareži. Berta doji i ućuti se. Skakavci zuje i cvrče. Al proštenje i promuca. Njegov komunikator se ponovo oglasi. „Obavestili smo vrhovnu komandu. Traže da ih povežemo sa tobom. Senator Šrajer je na vezi. Prihvati poziv.” „Odbaci poziv!”, kažem i okrenem pištolj ka Alu; ali on je potpuno izgubljen. „Jesi li tamo, Hesuse?” kaže Šrajer sa zgloba Alove šake. „Šrajer? Zašto Šrajer?” pita Rokamora, oblizujući usne i brišući znoj sa čela rukom u kojoj drži detonator. „Kakve veze Šrajer ima sa ovim?” „Jesi li tamo, Hesuse?”, nastavi senator. „Baš imam sreće! Tražio sam Jana, a našao sam tebe! Kakva sreća! Posle svih ovih godina! Šta radite tamo? Našli ste se da raspravite o tome šta osećate prema toj devojci? Kako se ono beše zove - Aneli?” „Kako on zna? Kako on sve zna?” „Čuo sam da nameravaš da se digneš u vazduh?” u Šrajerovom glasu čuje se učtiva zainteresovanost; ovo je samo još jedna prilika da se malo proćaska. „Isključi ga! Isključi ga!”, zahteva Rokamora. „Što se toliko žuriš”, kaže senator. „Imam toliko vesti, toliko toga da ti kažem! I tebi, Jane. Uzgred, izvini što ti se nisam ranije javio, imam baš gust raspored.” Čujemo nekakvo komešanje sa druge strane vrata; onda probni udarac nečim teškim. „Šta rade tamo? Opozovi ih! Opozovi svoje pse, Šrajeru!”, uzvikne Rokamora. „Sve ovde svakog časa će odleteti u vazduh! Čuješ li? Ne odgovaram za svoje postupke.” „Ne smeš, ne smeš”, tiho se pobuni Berta. „A ti nikad ni za šta nisi bio odgovoran, a?”, primeti Šrajer, pa doda: „Rikardo, reci momcima da sačekaju. Pokušaću da pregovaram sa

teroristom.” „Sa teroristom?” „Pa, da. Uključi vesti. Hesus Rokamora drži petoro talaca i preti da će se zajedno sa njima dići u vazduh. Među zarobljenicima su i jedna žena i dvoje dojenčadi. Divota, zar ne? Vođa Partije života ubija dve bebe. Prikladno finale.” Udarci prestanu, ali sada čujemo tupo grebanje iza vrata, kao da nešto teško vuku po podu. „To je laž! Niko neće poverovati u to!” „Misliš da će ti iko dozvoliti da to javno porekneš? Ovo je kraj, Hesuse, saterao si sebe u ugao. Pitanje je da li želiš da odeš kao terorista ili da se predaš i pokaješ.” „Da se pokajem? Zbog čega? Zato što trideset godina pokušavam da spasem ljudske živote? Zato što se borim protiv ljudskih čudovišta? Zato što pokušavam da zaštitim decu od tvojih džinova koji drobe kosti?” „Ako ti to toliko teško pada, tvoj trodimenzionalni model može da se pokaje u tvoje ime. Zato bi bilo bolje da te dovedemo u jednom komadu, kako bismo imali šta da digitalizujemo.” „Baš kao što sam i mislio”, kaže Rokamora, oblizujući usne. „Stavite moju mehaničku lutku na vesti. Da vam liže dupe i zahteva od naših ljudi da se predaju. Kao što ste uradili sa Fukujamom. Kao što ste uradili sa Klausevicevom ženom.” „Nemaš više ljude, Hesuse. Zar ti niko nije rekao? Ah, verovatno ti ne radi komunikator. Ali u međuvremenu, upravo provaljuju u tvoje skrovište u kuli Vrtoglavica, to je takođe u vestima. Ostao si samo ti. Da li Beatris i Olaf zaista mogu da pruže ikakav otpor?” Kako su tako brzo našli to mesto? Da li su otkrili moj položaj kada sam pozvao oca Andrea? „Nećete uspeti ni moju kožu da nađete. Moraćete da je gulite sa zidova.” Sa Rokamorinog čela kotrljaju se krupne kapi znoja. „Neću ti dozvoliti da od mene napraviš lutku, jesi li čuo?” „Rikardo, hoćeš li da kažeš svima da isprazne prostorije?”, kaže Šrajer nekome sa strane. „I budi ljubazan pa me prebaci na bezbednu liniju. Želim nasamo da porazgovaram sa teroristom, bombašem samoubicom. Takoreći, primenjena psihologija. Poslednji pokušaj da spasem dečje živote.” „Ne želim da ovi ljudi umru!”, uzvikne Rokamora. „Ne verujte mu! Ja nisam bombaš samoubica! Još uvek možemo da pobegnemo odavde!

Ako me neko čuje... uvek sam se borio, a i sada se borim, za pravo ljudi da ostanu ljudi, za naše pravo da nastavimo svoju porodičnu lozu, da ih sprečim da nam oduzimaju našu decu, da ih sprečim da nas primoravaju na taj nečovečni izbor...” Polako se primičem vratima. Rokamora me ne primećuje; možda ćemo uspeti da izađemo odavde dok... Okrenem bravu. Ali polako, tiho... Vrata ne popuštaju. Zaglavilo ih je nešto spolja. „Tako je, sada možeš da prestaneš da se dereš, isključili su te”, prekine ga Šrajer. „Sada možemo lepo da proćaskamo. Ti i ja. Dobro, i tvoji taoci, naravno, ali oni se ne računaju. Pobićeš ih.” „Bedniče! Lažovčino!” Rokamora prezrivo pogleda u Ala, koji krvavog čela sedi vezanih ruku u uglu kao mlitavi džak. A neko drugi progovori iz tog ugla, iz Ala, kao da je on medijum koji se srušio od iscrpljenosti pa se neki demon obraća našem svetu kroz njega. „Trideset godina, Hesuse. Trideset godina si odlagao naš razgovor, jel’ tako? Razumem, bio si baš zauzet. Uostalom, borio si se protiv sistema! Trideset godina sam pokušavao da te nađem. Pravi si stručnjak za sakrivanje. Trideset godina si spašavao slatku ružičastu dečicu od mene, ljudoždera. Tuđu decu. Ali nekako ti to nije uspelo sa tvojim rođenim detetom, jelda?” „Ja...” „I trideset godina si tražio ukidanje Zakona o izboru. Možda je jedini razlog to što ti sam nisi bio u stanju da napraviš pravi izbor?” „Nisam bio obavezan... Niko nije obavezan...” „Zato što te je jednostavno uhvatila prpa? Poneo si se prema njoj kao i svako đubre?” „Isključi ga! Isključi ga!”, Rokamora viče Alu. „Ne histeriši”, kaže Šrajer. „Trideset godina si izbegavao ovaj razgovor. Lakše ti je da umreš nego da razgovaraš sa mnom? Znaš šta me nervira? To što me je prevarila sa takvom kukavicom. Bilo bi me baš briga da je on neki žigolo ili muljator. Vređa me to što je htela da me ostavi zbog jednog bednog nikogovića kao što si ti.” Soba počne da se topi i sleže u jednu stranu, neposlušni pištolj mi klizne u mokrim prstima i uperim ga pored Rokamore, da ne prekidam Šrajera dok ga ne saslušam. „Čekala te je, Hesuse. Čekala te je te četiri godine dok sam je ja tražio. Jesi li se bar jednom pojavio? Jesi li je pozvao?”

Četiri godine, ponovim u sebi. Čekala je četiri godine dok... „Ne želim da razgovaram o tome!” Rokamora pogleda u mene, u Ala, u Bertu. „Možda si se plašio zasede? Ali, sa druge strane, u to vreme još uvek nisi bio najtraženiji terorista! Bio si samo striper i zavodio bogate žene kojima je bilo dosadno, bedni, smrdljivi pastuv. Pastuv koji je kresnuo tuđu pičku.” „Sam si kriv, Šrajeru! Ti si za to kriv! Ti si je na to naterao!” „Svi drugi su krivi, samo ne ti.” „Voleo sam je!” „I zato si je ostavio samu. Pobegla je od muža da bude sa tobom - a šta si ti uradio?” „Šta si joj ti uradio?” „Otkud to iznenadno zanimanje! Trideset godina si uspeo da obuzdaš svoju radoznalost, a onda, odjednom - da ti sve predamo na srebrnom poslužavniku.” „Tražio sam ih! Pokušao sam da ih nađem!” „Ali nisi. Ti, sa svim sredstvima kojima raspolažeš, svojim prijateljem hakerom - nisi ih našao. Čuješ li ti to, Jane? Baš nije imao sreće!” Čujem. Čujem sve i ništa ne razumem. Lice mi je skroz mokro, imam osećaj da mi krv teče iz ušiju. Berta nemo zuri u mene, Henrik se zakačio za jednu, a moja ćerka za drugu sisu. Skakavac skoči na Rokamoru i udari ga u obraz. On se trgne, ruka koja drži oprugu se stisne i ja čvrsto zatvorim oči. „Šta si joj uradio?” „Ništa. Samo sam je vratio kući, Hesuse. Ti si joj uradio sve ostalo.” „A šta je sa detetom?” „Detetom?” „Porodila se, zar ne?” „Jeste, Hesuse. Iako sam se svojski potrudio da je ubedim da to ne uradi. Znaš, bio sam spreman da joj oprostim. Uostalom, glupo je da budeš ljubomoran kada žena sa kojom si živeo pedeset godina ima aferu sa nekim žigolom, kurvom u pantalonama. Ratosiljaj se embriona, rekao sam joj. Odstrani ga iz sebe, očisti se i zaboravićemo na sve ovo. I nastavićemo da živimo kao nekada. Ne misliš valjda da je pobegla zbog tebe? Ne, morala je po svaku cenu da zadrži taj embrion.” Da zadrži prokleti embrion. Da po svaku cenu zadrži prokleti embrion. Ratosiljaj se embriona, rekao sam joj.

Pomeram usne i nečujno ponavljam reči za Šrajerom. „Pedeset godina je držiš na lancu i hteo si da je držiš tako još pedeset! Nisi imao šta da joj daš, Šrajeru! Bila je nesrećna sa tobom! Nikada ne bi...” „Ali ti si joj, naravno, dao sve.” „Ana je sanjala o tome da ima dete!” „Pa si je ti napumpao i pobegao. Pravi dobročinitelj. Hvala ti.” „Koliko je godina pokušavala da zatrudni sa tobom? Rekla mi je, sve mi je rekla... Ništa nije uspevalo, zar ne?” „A onda - čudo! Najčudesnije čudo! Zakrilio ju je sveti duh! Dogodilo se bezgrešno začeće! Ono za šta se molila Gospodu kada je mislila da je ja ne čujem. Detence!” „Mislila je da je problem u njoj! Mislila je da je neplodna, zato se molila i... Ti sve ovo znaš! Znaš!” „Problem? Ja ne vidim nikakav problem! Nisam ga video ni tada, a ne vidim ga ni sada. Problem je kada ljudi povlađuju svojim životinjskim instinktima! Problem je kada se napale pa naskaču na svakog ko naiđe! Kada izmišljaju svakakve gluposti pa umisle da je obično bludničenje božanska intervencija. E to je za mene problem!” „Ti si je primorao na to! Ti! Na to ludilo! Pre nije bila takva!” „Kakva? Misliš, nije razgovarala sa svojim Isusom kao da joj on odgovara? Da, to se dogodilo kasnije. Tokom godina dok sam je tražio. Da te podsetim - ja sam je tražio, ja, a ne ti, Hesuse. I usuđuješ se da mi kažeš da je nisam voleo? Da li bih se toliko trudio zbog žene koju ne volim?” „Šta si joj uradio?” „Ono što je odani čovek i pristojni muž morao da uradi. Nisam je napustio, kao ti. Nisam je izbacio iz kuće. Brinuo sam o njoj do kraja, Hesuse.” Slušam ih, potpuno nepomičan, zanemeo, ne mešam se. Pogledam u Hesusa Rokamoru. Pogled koji mi je nekada davno, pre godinu dana, delovao poznato. Oči. Ispod sve te šminke, lažnih obrva, jagodice, nos... Negde ispod svega toga - sam ja. „Do kraja? Ubio si je!” promuklim glasom krikne Rokamora. „Ona i ja smo uradili sve po zakonu. Ona je tako odabrala. Odabrala je da zadrži tvoje dete, odlučila je da za to plati svojom lepotom, svojom mladošću i svojim životom. Predložio sam joj da se predomisli. Ali ona je odabrala starost i smrt. Odabrala je da zadrži dete.”

Krv u meni postane gusta i spora kao ona koja je istekla iz nesrećnog Olafa. Srce mi se napreže da je pumpa, u poslednjih godinu dana je dosta ostarilo. Jedva pokreće moju krv nalik na zgrušano mleko iz mojih dalekih, otežalih stopala, muči se da je upumpa u krhke krvne sudove mog skamenjenog mozga, napreže se i napreže, ali ne uspeva da se izbori. Ne uspeva da se izbori. „Šta si uradio sa mojim detetom?” „O! Pobrinuo sam se za to veoma odgovorno, Hesuse. Odgajao sam ga. Obrazovao. On je bio sin moje voljene žene.” „On? Sin?” Sve te godine koje sam proveo u internatu. Sve te godine koje sam proveo sanjajući o tome kako ću pobeći odatle i udarajući glavom o ekrane. Sve te godine dok sam čekao poziv od svoje majke. Ništa od toga nije bilo slučajno. Moj prvi susret sa Šrajerom. Zadatak koji mi je dao. Njegovo strpljenje. Njegova spremnost da ignoriše moje omaške. Večere i kokteli. Odgoj i obrazovanje. „Imaš li još dece, Hesuse?” „Ne! Šta se to tebe tiče?” „Toliko voliš decu, Hesuse. Celog života pokušavaš da zaštitiš nesrećnike koji su odlučili da se razmnožavaju. A šta je sa tvojom decom?” „Umukni!” „Jesi li u kontaktu sa njima? Teško. Pobegneš od svojih žena čim zatrudne! To ti ne pruža baš priliku da se sprijateljiš sa decom. Da li ih uopšte poznaješ?” „Nemoj”, tiho kažem. „Dozvoli mi da te upoznam sa tvojim sinom! Posebno pošto se već gotovo poznajete. Jane, ovo je Hesus. Hesuse, ovo je Jan.” Imam kod sebe pištolj. Ali u koga da pucam? Šrajera? Rokamoru? Sebe? „Naravno”, kaže Berta. „To je on? Ovaj tip!” „Kakva bizarna epizoda”, kaže Erih Šrajer. „Zahvaljujući tome što ni ti ni tvoj sin niste mogli da kontrolišete svoje životinjske instinkte, cela vaša srećna porodica okupila se sada ovde. Tri generacije u istoj prostoriji. Dakle, ako aktiviraš svoju bombu, jednim udarcem ubićeš i svog sina i svoje unuče.” „Šta?” Rokamora jednostavno ne može to da prihvati. „Ti... Ti đubre...”

„Zabavno, zar ne? Trideset godina si se borio za to da ljudi imaju pravo da nastave svoju lozu, Hesuse. Umesto da odgajaš svog sina. Umesto da budeš pored svoje žene dok ti ga je rađala. Trideset godina prazne retorike i kukavičluka! A sada - trenutak istine. Ispostavilo se da imaš i dete i unuče. I šta ćeš da uradiš? Raznećeš u vazduh i sebe i njih - zarad svog svetog rata!” „To nije istina! To su sve laži!” „Priča koja treba da posluži kao opomena, jelda, Hesuse? Čovek koji se toliko vatreno zalagao za pravo nastavka loze, raznese svoje potomke zajedno sa sobom!” „Ti si sve ovo isplanirao...” „Možda nije ni trebalo da se razmnožavaš?” Rokamora briše znoj sa čela i uzima detonator u drugu ruku, da malo odmori utrnule prste. Žmirne i pogleda u mene. „On?” „Da, baš on, Hesuse. Dobio si sina! Pokušao sam ranije da vas upoznam, ali...” „Ranije? Kada... Kada je trebalo da me ubije? Ti si ga poslao, zar ne? Ti si sve to organizovao. Ti si ga poslao da me uhvati...” „To bi baš bilo zabavno, jelda? A i vrlo poučno. Naleteo sam na to u nekom glupom naučnofantastičnom filmu. Taman za tebe.” „Sve ovo je samo da bi mi se osvetio?” Sve što mi se u prethodnih godinu dana dogodilo, svi ti čudni, nepovezani događaji, počinju da dobijaju smisao. Moj život dobija novo značenje. Samo, šta je to? „Da se osvetim? Da se osvetim prevarantu, kukavici i nikogoviću? Ne. Uradio sam to da te naučim pameti.” „Uzeo si mog sina... Aninog sina... I odgajao si ga da postane čudovište... Trideset godina si ga pripremao za ovo... Ti si lud! Ti si bolestan!” „Čudovište? Sladak je. Samo sam mu malo pomogao da se uspne na lestvici unapređenja. Jan je sada hilijarh Falange, heroj oslobođenja Barselone. Mora da si ponosan na svog sina? Sina koga je moja nesrećna žena toliko želela?” Moja nesrećna žena. Primio sam je nazad kući. Brinuo sam o njoj do samog kraja. Malo drveno raspeće iz mojih košmarnih sećanja. Raspeće na zidu zamka-bungalova, u začaranoj kući na ostrvu nasred neba. Isto ono

raspeće kome se moja majka uvek obraćala. Ono od koga je tražila da se zauzme za nju i zaštiti je. Visi tačno prekoputa neobične sobice koje se Elen Šrajer toliko plaši. Sobe sa uskim krevetom, sa vratima bez kvake i zidom od neprobojnog stakla otpornog na metke, koji se može zakloniti ili otkriti samo iz hodnika, spolja, ne iznutra. „Ti...” - grlo mi se osušilo. „Ti...” Ali Šrajer me ne čuje. Ostao sam bez glasa. „Ti!”, proderem se na njega. „Držao si je tamo! U onoj sobi! To je zatvor! To je samica!” Bez prozora, bez ekrana, načina da se sakrije - ako gazda kuće odluči da zavesu ostavi razmaknutu. To je ćelija. Kavez u kome je Ana Šrajer odslužila svoju doživotnu kaznu, iz koga nikada nije mogla da izađe. A sve što se od njega videlo bilo je raspeće koje visi na zidu prekoputa. Isto ono raspeće kome me je učila da se obraćam kada mi nije bilo dobro ili kada sam bio uplašen. Brinuo sam o njoj do samog kraja. Provela je sve te godine, svih deset godina, u jebenom kavezu? Moja majka? „Gnjido... Bedniče... Sadisto...” „Ja?”, hladno se nasmeje kroz zvučnik. „Stvarno? Trebalo je da budemo zajedno. Ona i ja. Zauvek. Prava, večna ljubav. Čista i neiskvarena. A šta sam dobio? Izdaju. Pokazao sam velikodušnost. Preklinjao sam je da se odrekne deteta. Ali zadržala te je da mi napakosti. Tako joj je rekao njen milosrdni bog, rekla je. Mislila je da može da me prevari. Da može da pobegne. Da će joj on pomoći, njen drveni zaštitnik. Sama je odabrala starost. I dao sam joj starost. Ali nije bila sama. Svaki dan bih prišao staklu i usnimio jednu fotografiju. Bilo je jednostavno. Ona je uvek čekala pored stakla, čekala da ja otvorim. Želela je da vidi svog Isusa. A ja sam joj pokazao kako stari.” „Zašto si joj to uradio? Zašto si je tako mučio?”, prošapće Rokamora. „Nisam znao... Bože, da sam samo znao... Zašto joj jednostavno nisi dao razvod?” „Ja sam veoma veran muž. Nisam bio ni sa jednom drugom ženom dok je Ana bila živa. I nisam sadista. Nisam je mučio! Uvek je bila dobro raspoložena, Hesuse. Nisam želeo da svene pre vremena, tako da su u vodi koju je pila uvek bile rastopljene pilule sreće. Šteta što ne mogu da ti pokažem njene fotografije. Na njima se uvek smeši.” „Neću ti dozvoliti da se izvučeš sa ovim! Đubre!”

„Hulja!”, Šrajer ispravi Rokamoru. „Ali šta možeš da uradiš? Da pritisneš dugme? Gotovo je, Hesuse. Vredelo je čekati trideset godina. Naravno, na tebi je da odlučiš da li će te tvoje dete i unuče naterati da postaneš digitalna lutka i pridružiš se glumačkoj trupi istrošenih revolucionara, ili ćeš ih pretvoriti u sprženo meso. Ja bih glasao za prvu opciju. Sviđa mi se Jan. Nekako sam se navikao na njega. Ali kako hoćeš.” „Iskoristio si me”, kažem. „Kao oružje. Kao instrument. Iskoristio si me i ostavio da umrem.” „I nisi neki instrument”, odgovori Šrajer. „Ništa nisi mogao da uradiš kako treba. Započeo si aferu sa devojkom koju je trebalo da ukloniš, a tu je i ono sa Elen. Iver ne pada daleko od klade, jelda, Jane?” „Znao si?” „Pregledavam snimke sa sigurnosnih kamera. Ali zato si i posetio naš dom, zar ne?” „Da se nisi usudio da je takneš!” „Još jedan ljubavnik koji upućuje prazne pretnje. Ne brini, Jane. Nisi valjda zaboravio da sam vas ja upoznao? Elen je tvrdoglava, odbija da uzima svoje pilule. Morao sam da joj nađem neku privremenu zabavu. Vibrator na nogama.” Al sedi u uglu - crven kao rak, bolno prenoseći demonov glas. Ali ne usuđuje se da prekine senatora Eriha Šrajera. Sa druge strane vrata čuje se nekakvo komešanje, nerazgovetno cičanje, nešto zaklopara. „Baš lepo od tebe što brineš zbog Elen, ali stvarno, nema razloga. Ona je moja, Jane. Nigde ona ne ide. Uvek će biti uz mene. Zna šta se dogodilo sa Anom i ne želi da sedi u onoj sobi, dok je i dalje mlada i lepa. To što si joj ga zabio ne daje ti za pravo da svašta umišljaš. Nemoj da budeš kao tvoj otac. Kao glupa, bezumna životinja. Toliko sam se nadao da bi ti mogao da budeš bolji. Da ću iz njegovog zagađenog semena odgajiti uzvišenije biće. Kao nauk ovom majmunu i kao uspomenu na moju ženu. Toliko sam se nadao da bi mogao postati dostojan večnosti, Jane!” „Misliš da si je ti dostojan? I da možeš da se poigravaš sa ljudima? Misliš da si bog? Misliš da si bog?”, proderem se na njega. „Ako nisam ja, ko je onda?”, nasmeje se Erih Šrajer. „O, čekaj malo... stižu poruke iz Vrtoglavice. Elesuse, tvoji prijatelji su upravo rasturili tri nivoa kule. Ko je bio ovde? Ulrih? Peneda? Ostali su samo prah i pepeo.” Rokamora ništa ne kaže. Ruka mu drhti od iscrpljenosti. Pogleda u

Ala, pa u mene - i ništa ne kaže. „Šta je, Hesuse? Zašto si se ućutao? Hajde, pritisni dugme! Pravi revolucionar bi trebalo da zna kako da ode sa stilom, kako bi nastavio da živi kroz vekove. Pritisni dugme i postani Če Gevara!” Crne tačke po betonskom podu. Rokamora teško diše. Beatrisin zamućeni pogled sa prozora na spratu. Sunce koje mahnito kruži. Kornjača na naduvavanje i skraćeni okean. Laboratorija. Sve je nestalo. Olaf sa rupama u stomaku. Nije imao šta da izgubi. „Hoćeš da ti pomognem? Napolju je već sve sređeno. Naslovi za vesti su već pripremljeni, Hesuse. Već si ranije izveo teroristički napad. Niko se neće iznenaditi.” Moja ćerka, koja je tako divno ćutala, sasvim usredsređena na Bertinu sisu, počne ponovo sve glasnije i glasnije da ciči. „Usrala se”, saopšti nam Berta. „Pridrži malo ovo moje, pokušaću da se pobrinem za nju.” „Isključi komunikator, Ale”, kažem, naglasivši svoje reci pištoljem. „Od svih tih informacija mi se vrti u glavi. Hajde, isključi ga.” Al uradi kako mu kažem. „Daj mi je”, kažem Berti, gurajući pištolj u džep. „Ja ću sve da uradim. Imamo li suvu krpu?” „Zašto se jednostavno ne predaš”, prohripće Al. „Umrećemo ni za šta.” Rokamora obliže usne, spusti detonator i oprezno prebaci oprugu sa ukočenih prstiju jedne na prste druge šake. Sve vreme me gledaju. Obrišem žuto govance. Dođavola, kad bih bar imao vode. Prepoznala me je i smirila se, ne skida pogled sa mog lica. Vreme prolazi. Sa druge strane vrata niko ne progovara. Al se ćutke preznojava, mrdne glavom samo kako bi otresao skakavca koji mu se spustio na kosu. Univerzum se raspada. Džinovski meteorit juriša ka Zemlji i kroz nekoliko minuta neće ništa ostati. Obrišem detetovu kaku. „Nisam znao”, kaže mi Rokamora. „Nisam znao da joj je to uradio. I tebi.” Da li je moguće da je ovaj čovek zaista moj otac? Čovek koga sam oduvek prezirao i mrzeo? Nikada ga nisam tražio, zar ne? Zašto sam ga onda našao? Za sve je kriva Aneli. Navela me je da pomislim da je moja majka živa. Ona mi je dala primer kako da oprostiš. Obmanula me je.

Obmanula me je pa je i ona umrla. Moja majka je mrtva. Bila je greška tražiti je, ali i ne tražiti je. Eto kako to ide: nadaš se da je svet ravan i bezgraničan, ali ispostavi se da je on samo loptica koja visi u praznini i gde god da otploviš, uvek ćeš se vratiti do tačke odakle si pošao. Sve u vezi s njom je poznato. Ona ne krije nikakve misterije. „Oboje su mrtvi”, kažem Rokamori. „Nema više nikoga.” „Nikoga”, kaže i obliže usne: oči su mu od stakla i tope se. „Onda je ona tvoja unuka!” kaže Berta, pokazujući na golu devojčicu koju umotavam u komad nečije haljine. „Ne razumem”, kaže Rokamora. Ne razumem ni ja. Gleda u dete u mojim rukama. „Kako si je nazvao?” „Nikako.” „To je njeno dete”, objašnjava sam sebi. „Anelino.” „Ali ne i tvoje”, podsetim ga. „Tražio si onomad od mene da sredim abortus za Aneli. Tvoje dete je ostalo tamo, na peškirima. Nisam stigao na vreme da ih zaustavim. Bio sam zauzet. Razgovarajući sa tobom.” „Nemoj. Ne radi ovo.” „Poneo si se prema njoj isto kao što si se poneo i prema mojoj majci. Samo što sam ja imao malo više sreće.” „Pokaži mi je”, kaže. „Idi dođavola.” Žmirne. „Da li si mogao da umreš umesto nje?”, pitam svog oca. „Umesto njih?” „Trebalo je”, odgovori. „Bilo bi bolje da sam tada umro.” Prihvatim je malo bolje. Sada bar mogu da joj budem od neke koristi. Gleda me ozbiljno, natmureno. Verovatno se sprema da zaspi. „Pričaj mi o njoj. O mojoj majci.” Nakašlje se i slobodnom rukom protrlja crnu prugu na svom vratu. Iz nekog razloga oprezno i promišljeno dodirne brikete na svom pojasu. Drži ih, kao da puni baterije. „Ostavio sam je”, kaže. „Ne to...” „Da, ostavio sam je. Da, uplašio sam se. Kada mi je rekla za trudnoću. Uplašio sam se da sve to prihvatim na sebe. Da počnem da starim. Uplašio sam se bolesti. Nemoći. Senilnosti. To je kao neizlečiva

bolest, kao lepra, kao smrtna presuda. Zbog čega? Zašto ja?” „A-a-a-ah. Buji-paji.” „Jednostavno nisam želeo da ostarim! Šta je toliko čudno u tome? Nisam još dovoljno živeo. Nisam imao vremena ništa da vidim! Da osetim! Da uradim! Nisam probao sve žene! Nisam bio van Evrope! Zašto bih okončao život? Nisam želeo dete! To nije bio tek nekakav hir! Nisam znao da nije preduzimala nikakve mere da se zaštiti. Zašto bih odustao od celog svog života, od sebe, od svoje budućnosti, samo da bih udovoljio njenom hiru? Samo da bi ona mogla da cupka nekoga na kolenu? Zašto? Gde je tu pravda? Gde je tu smisao? Previše sam mlad! Moram još da živim! Zbog sebe! Znam kako da uživam u životu! Hrana. Vino. Žene. Avanture. Volim svoje telo!” Steže i opušta prste slobodne šake. „Osim toga nemamo ništa. Ja nemam ništa. Kako da sve to zamenim za jedno dete? Za neku životinjicu koja urla? Zašto bih?” „Ti si bezdušnik, eto šta si!” kaže mu Berta. „Naravno, pobegao sam. Odlučio sam da ne razmišljam o tome šta se događa sa njom. Sa Anom. O njenoj suludoj opsesiji... O tome da se bog smilovao. Da je to što je zatrudnela, posle pedeset godina, čudo. I o svemu ostalom. Bila je tako srećna. Nisam joj ni natuknuo da bi mogla da abortira. Jednostavno sam otišao i promenio identifikaciju.” Klimam glavom. Moja seda kosa i bore bole pri najmanjem pokretu. „Razumem.” „Ona... Da li ti je rekla ko sam? Da li me se setila?” „Ne.” „Nikad? Nijednom?” „Ne.” „Ali ja bih se nje setio svakog dana. Prvo sam se plašio da će me prijaviti Besmrtnima. A onda sam shvatio da se pokazalo da je bolja od mene. Hrabrija, plemenitija. Računao sam dane: verovatno se baš sada porađa. Sada dete ima mesec dana. Sada mu je godinu dana. Nisam mogao da je pozovem. A što sam duže čekao, bilo je sve gore. Kako sam mogao to da uradim? Ako nešto od samog početka krene naopako, kasnije bude sve teže. Drugima nisam upamtio imena, stalno sam ih brkao, lica su im se stapala. Ali nju... nisam mogao da je izbacim iz glave. Znaš li koliko je divno bilo sa njom?” Al ušmrkne slinu i vrpolji se u uglu, nije mu baš prijatno da sluša neznance kako otvaraju svoja srca. Na kraju krajeva, on je samo običan momak. Samo malčice tupav: jednostavno ne može da shvati da na ovom svetu ne postoji dobro ili zlo.

„Njen ukus je bio toliko jak da su posle nje sve delovale bljutavo. Uostalom, uništila je ceo svoj život zbog mene. Penthaus, prijemi, balovi, krstarenja oko sveta. Njena lepota. Bila je veoma lepa.” „Sećam se.” „Posle toga je sve bilo jednostavno, prazno i neobavezno, tek da prođe vreme. Ono što sam imao sa Anom nikada se više nije ponovilo. To kako bi od Šrajera i sa bečkog bala došla pravo u moj sobičak, vozeći se metroom u svojoj večernjoj haljini. Kako sam je učio da pije votku. Kako je ona mene učila da skačem lastu u more sa litice na Sardiniji. Kako me je odvela kod hrišćana u podrumu neke kule, gde nas je stari sveštenik venčao. Sećam se svega kao da je bilo juče. Ono što se dogodilo pre godinu dana skroz mi se pomutilo, ali ovo je savršeno jasno.” Alov komunikator počne da zuji i trepće. Ali Hesus Rokamora me je hipnotisao, nalazim se u transu; slušam njegov glas kao što kobra sluša frulu. „Šrajer”, kaže Al, okrećući svoje vezane zglobove ka meni. „Nemoj da odgovoriš”, kažem mu. „A pogledaj sad - mlad sam. Mlađi od rođenog sina. Klinac. Ali iznutra - suvi prah. Neprestano pokušavam da osetim ono što sam osećao tada... Ali nema ničega. Sve je samo nekakvo smeće, suve ljušture. Moja duša stari. Moje telo je mlado, može da uradi bilo šta, ali moja duša je istrošena. Ne mogu sebe da nateram da osećam, da vidim svet ili da se uzbudim kao nekada. Boje su izbledele. Ne deluje stvarno. Pogrešno je. Sve je pogrešno. Da li to onda znači da sam pogrešio što sam pobegao? Nikada mi se ništa bolje od Ane nije dogodilo. Samo Aneli.” Da je bio samo Hesus Rokamora, odavno bih ga prekinuo. Ali rečeno mi je da je on moj otac. I iznenada on ima nekakvu moć nada mnom. Jednostavno su mi rekli, nisam mu čak ni prislonio svoj skener. Kako je to moguće? „Aneli. Ona neverovatno liči na tvoju majku. Kao da je Ana ponovo oživela. A i njeno ime... Kao reinkarnacija. Razumeš? Kao da sam je ponovo našao.” „Momci... Možda biste mogli da završite razgovor i bez mene?”, pita Al. „Zajebi”, odsutno odgovori Rokamora. „Odavde nema izlaza. Kako ne razumeš?” Komunikator ponovo zazvoni.

„Želim da živim”, kaže Al. „Neće nas dići u vazduh”, ubeđena je Berta. „Još nije potpuno izgubio savest.” „Umukni”, kaže joj Rokamora. „Aneli nije moja majka.” „Znam. Pokušao sam da je preoblikujem, da bude kao Ana. Frizura... Odeća... Iznajmio sam stan za nas. Kao da sam sa njom živeo život koji nisam živeo sa Anom. Kao da nisam pobegao od nje, od tvoje majke. Kao da se tih trideset godina nije dogodilo.” „A onda si pobegao od Aneli.” „Ne od Aneli. Od deteta. Od starosti!” „Nećeš pobeći od starosti.” „Aneli me je spasla. Sa njom sam se osećao drugačije. Tek kada je nestala, shvatio sam da mi je potrebna ona, a ne reinkarnacija. Ponovo sam se zaljubio. Pokušao sam to da joj kažem... Posle Barselone. Ali bio sam pijan. Počeo sam da objašnjavam svoju priču... Nije htela da me sasluša. Eto, to je to... Iznova i iznova. Nešto nije u redu sa mnom.” „Ti si samo kukavica”, kažem mu. „Kukavica i kreten.” „Kasnije sam shvatio šta sam joj rekao. Deset meseci sam pokušavao da je nađem. Zvao sam svaki dan. Obišao sam sve poznate skvotove. A kada se njen komunikator uključio... Danas... Prvo što sam pomislio bilo je: ovo je zamka. A odmah zatim, zar je važno? Ako je pustim da ponovo pobegne, kako ostatak života da provedem u vakuumu? Poveo sam sve ljude koji su mi preostali - i došao ovamo. Ovo... je bilo kao osiguranje”, rekao je, opipavši svoj pojas i osmehnuvši se krajičkom usta. „Da”, kažem, klimajući mu glavom. „I ja sam mislio da je zamka. A i ja sam došao.” „Oprosti mi...” - prsti mu drhte od napetosti. „Oprosti mi zato što sam ti upropastio život. Oprosti mi zato što sam uništio tvoju majku. I zbog Aneli... Volim je. Ako je i ti voliš, razumećeš. Oko čega sada da se svađamo? Hteo sam sve da ispravim. Ali ja tu ništa ne mogu.” Nemam snage da ga mrzim. Nemam čak snage ni da ga prezirem. On je idiot, ja sam idiot. Mi smo dva bedna idiota koji ne mogu između sebe da podele dve mrtve žene. „Hoćeš da je uzmeš?”, pitam, ljuljajući svoj smotuljak. „Hvala. Ne mogu. Ruka mi je zauzeta.” „Tako je. Zaboravio sam.” Osmehnem se. Osmehne se i on. Nasmejemo se.

„Vi ste ludi”, kaže Berta odmahujući glavom. „Slušaj ti”, kaže Rokamora, okrećući se Alu. „Poveži me sa tim tipom.” Šrajer nam se pridruži u sobi. „Pa, kako ste mi?” „Želim garancije. Želim da znam da ćete ih pustiti. Žive. Mog sina i moju unuku. Inače nema svrhe.” „Obećavam”, kaže Erih Šrajer. „Ako se predaš, ostaćeš nepovređen. Jan može da uzme dete i da ide gde god mu se ćefne.” „A ova žena koja sedi ovde sa nama”, dodam. „Može li i ona da ide? Sa detetom?” „To je u suprotnosti sa zakonom”, promrmlja Al. „Mora da bude zavedena u evidenciju.” „Đubre!”, Berta ga pljune. „Ćuti kada ljudi pričaju.” „Meni je svejedno”, kaže Šrajer. „Neće dugo ostati na slobodi.” „To nije u redu”, insistira Al. „Zakon je zakon.” „Dajte mi još pet minuta sa mojom porodicom”, kaže Rokamora. „I onda možete da uđete.” Zavrne desni rukav levom rukom i oprezno izvuče iz detonatora žice tanke poput vlasi kose. Onda namigne i polako raširi prste. „Dođavola, utrnuli su”, kaže i protrese ih. „Hoćeš li da mi je daš da je pridržim?” Oprezno je uzme u naručje i pogleda joj lice. „Prelepa je.” „Ne vidi se sada, ali ima Aneline oči. I oči moje majke.” „Smeši se.” „Sanja nešto lepo.” „Ispovraćaću se od vas dvojice”, kaže Al. Sa druge strane vrata čuje se struganje: uklanjaju barikade i skidaju eksploziv sa vrata. Dolaze po Rokamoru. Po sve nas. Zavučem ruku u džep.

P O G L AV L J E X X X

PORAZ

Nezgrapna vojna inženjerija koja u svojim odelima podseća na astronaute, polako skida odeću sa Rokamore, kao da lebde u svemiru. On stoji tamo sa zavrnutim rukavima i osmehom na jednoj strani lica, kao neko ko je imao moždani udar. Za sada ostanemo tu gde smo, pored njega - inženjerci se plaše da će se predomisliti. Dva specijalca u panciru i sa fantomkama podignu Ala na nosila, zatvore ga od glave do pete u crnu vreću i obrisu ruke. Jadni Al. Stojimo i čekamo da svi završe svoj posao. Odvode Rokamoru. On se još jednom osvrne i klimne mi glavom. Ostanemo sa Bertom - nasred radionice prekrivene nanosima mrtvih skakavaca: izgleda da su insekti pobijeni gasom. Roboti skupljaju skakavce koji su se otrovali sopstvenom slobodom i odnose ih do sarkofaga da budu reciklirani; sada ne mogu da se koriste kao hrana. Ovde nema nikoga iz skvota oca Andrea: i njih su sve pokupili; Luisu, Sari i Ingi sledi injekcija; Georgu i Ksavijeru, sanjarima koji su smišljali načine kako sve da isprave u ovom našem zaglavljenom i neispravnom univerzumu - sledi internat i reformacija od nule. Nataši, koja je pevala „Nebo-nebo-nebo-nebo!” - sledi internat, gde će naučiti kako da oduzima decu od njihovih roditelja i da usnulim ljudima daje injekciju starosti.

Ali ja držim svoju ćerku u naručju. Niko mi ne prilazi, niko mi je ne oduzima. Napravim korak ka izlazu, pa još jedan, još jedan - niko ne pokuša da me zaustavi; kao da me i ne primećuju. Ali ipak se krećem sporo, plašeći se da će previše nagli pokret probušiti ovaj mehur sapunice koji me čini nevidljivim i neranjivim. Pored Besmrtnih sa maskama, koji stoje u stavu mirno ispred crne vreće i okreću svoje proreze za oči od mene, pored debelih, komičnih inženjeraca, koji se gurkaju u tom svom bestežinskom stanju, pored neznanaca u civilnoj odeći, koji fotografišu radionicu sićušnim špijunskim foto-aparatima, pored skakavaca koji su imali sreće da ih niko nije oslobodio i sada bulje kroz staklo u foto-tapete. Berta me prati sitnim koracima, kao štene na povocu: jeste, ona nema gde drugde da ide, ili možda misli da je sloboda koju joj je Šrajer obećao vezana za obećanje koje je dao meni. „Moraš da se sakriješ”, kažem Berti. „Beži.” Ali ona ipak nastavi da kaska pored mene. Lift stigne prazan, Berta i ja smo jedini putnici i nas dvoje zajedno zauzimamo hiljaditi deo njega. Mirno se spuštamo, kao da se u kuli Proizvodni park ništa nije dogodilo, kao da niko i ne zna da postojimo. Nema reportera, nema policijskih kordona. Moj komunikator se isključio, tako da niko ne može da me pozove. A i koga je briga? Stignemo do teretnog terminala - tamo je kao i uvek mračno. Ponesemo sa sobom svetlo i ćutke sednemo na pola kilometra dugačku klupu. Čekamo voz. Kranovi i pokretne trake i dalje rade. Verovatno će i minut pre kraja sveta nastaviti da rade po standardnom režimu. Moja ćerka spava, ne čuje tandrkanje i kloparanje kontejnera i urlikanje električnih motora. Kako li se zove, pitam se? Berta i ja sedimo gotovo leđa uz leđa, okrenula se od mene i izvadila sisu - mesi je i istiskuje mleko da ga ponesem sa sobom. Dojuri osvetljeni voz pun ljudi i sve ih istovari pravo na nas. Evo ih: tvrdoglavi novinari, radoznalci, policija. Projure pored nas kao stado, ali uspemo da se pogrbimo i sakrijemo decu. Prošvercujemo ih u ispražnjene vagone i odvezemo se iz Proizvodnog parka. Berta mi da bočicu mleka. Stavim je u džep. Džepovi su mi prepuni važnih stvari. Vozimo se u tišini. Berta izađe na sledećoj stanici. Niko je ne prati. Mahne mi sa stanice dok se gubi u daljini. Mahnem i ja njoj. Čovek koji je dremao prekoputa mene, mladić ljubaznog, iskrenog lica, probudi se i osmehne mi se.

„Imate poziv”, kaže mi, skidajući svoj komunikator i pružajući mi ga. „Šta?” „Gospodin Šrajer želi da razgovara sa vama.” Uzmem njegov komunikator prstima koji gore i peku kao da mi je ruka utrnula pošto sam ležao na njoj, kao da sam sat vremena bez prestanka stezao oprugu pa krv tek počinje polako da se vraća u njene presahle kanale. „Zdravo!” Glas Eriha Šrajera je odlučan i optimističan. „Kako si?” „Šta želiš od mene? Obećao si da ćeš nas pustiti!” „Slobodan si, Jane!”, nasmeje se. „Ja sam čovek od reći! Izvini ako te ometam u nečem važnom. Hteo sam samo još nešto da ti predložim...” „Ne”, kažem i vratim komunikator nasmejanom mladiću: on odmahuje glavom i odbija da ga uzme. „Razumem da si ljut na mene... Ono sa Petsto Trojkom, tvoji pozivi iz zatvora... Ona cirkuska predstava koju je izveo tvoj otac. Hteo sam samo da te naučim lekciju, Jane. Da te malo ukorim. Mislim da si već izvukao izvesne zaključke.” „Zaključke?” „Verovatno misliš da si u beznadežnoj situaciji, zar ne? Sa detetom u naručju, bez doma, bez novca, stariš... Ali grešiš, Jane. Uopšte nije tako. Nisi valjda mislio da ću te napustiti u ovoj situaciji?” Obraća mi se sa kraja moje ispružene ruke; neugodno mi je da je tako držim, pa ispustim komunikator na pod. Šrajer se nimalo ne obazire na to. „Zašto lepo ne zaboravimo sve što ti se dogodilo? Kao nekakav košmarni san. Šta kažeš, kao da se nikada ništa nije ni dogodilo? Tvoju aferu sa mojom ženom, tvoje kršenje Kodeksa, tvoje neuspele misije, onu gadnu situaciju sa ženom tvog oca i tvoje starenje?” „Da zaboravimo?” „Da zaboravimo. Za svako pravilo postoje izuzeci! Znaš, imam veze u onom centru u Briselu. Možemo da ti prepišemo njihov tretman. Naravno, on je skup i složen, ali... sutra, ako želiš. Da zaustavimo starenje i preokrenemo ga. A nećeš čak morati ni da žrtvuješ svoju karijeru. Vratićemo te u Falangu. Uostalom, tamo niko i ne zna šta ti se dogodilo.” „Dođavola!” Ali i protiv volje osećam kako se mali valjak u meni okreće i čujem nekakvu isprekidanu melodiju. Da li je to zaista moguće? Da li bi nešto takvo zaista moglo da bude moguće? Zabranim sebi da to slušam; da

slušam njega. „Istina je. I to uopšte nije teško, veruj mi. Moraš samo da mi dokažeš da si naučio lekciju. Da si prošao test.” Ljuljam je da se ne probudi. Ljuljam je. Ljuljam. Ljuljam. Pokušavam da se smirim. „Test?” „Da.” „I to što si poslao moj odred da me uhvati? I što si pustio Petsto Trojku na slobodu da može da mi iščupa grkljan? I to?” „Testovi ne prestaju kada izađeš iz internata, Jane. Oni nikada ne prestaju. Ne treba da ih se plašiš. Testovi nas jačaju. Ja sam te očvrsnuo.” Znači o tome se radi. Sve ovo, sve je bilo kaljenje. Samo kaljenje. „A šta treba da uradim da bih ga prošao?” „Da predaš dete.” „Dete? Moje dete?” „Baš tako.” „Kome? Tebi?” „Ne! Šta će mi? Zar misliš da ih stvarno jedem?”, nasmeje se. „Naći ćemo joj mesto u nekom internatu. Naravno, anonimno, tako da nećeš moći ponovo da je vidiš, ali imaće zagarantovanu budućnost.” „Budućnost?” „Ne možeš ništa da uradiš sa njom, zar ne, Jane? Nemaš čime da je hraniš, nemaš gde da živiš sa njom, nemaš sredstava da je odgajaš ili obrazuješ, a i tebe samog čeka gomila drugih troškova - znaš, tvoje zdravlje... Šta možeš da joj pružiš? Život u fabrici mesa? U sirotinjskoj četvrti?” „Misliš, jednostavno ti dam svoju ćerku i sve će se vratiti na početak? Sve će biti kao što je bilo?” „Da! Baš tako.” Pažljivo je spustim na sedište, polako se spustim i podignem komunikator sa poda. Mladić mi se sa odobravanjem osmehne: tako je, radiš pravu stvar. „Moram da razmislim o tome.” „Razmisli o tome. Razmisli, Jane. Da li će ti biti dovoljan jedan dan?” „Trebalo bi”, odgovorim posle kratke pauze. „E pa, to je sjajno. Znaš šta? Zadrži ovaj komunikator. Šta ako se ranije odlučiš? Ili poželim da proćaskam sa tobom. Ili da jednostavno saznam gde si, šta radiš. Zadrži ga.”

„Imam jedan uslov.” „Uvek mi postavljaš neke uslove, jelda, Jane? Kolebaš se na rubu ponora, ja ti pružim ruku, a ti postavljaš svoje uslove! Dobro! Reci!” „Moraš da mi kažeš gde je ona. Gde je sada moja majka.” „O! Nema problema. Proslediću ti adresu. Da li je to sve?” „To je sve.” Stavim narukvicu na zglob i pričvrstim kaiš. Uzmem dete. „Jedino ne razumem”, kažem mu posle kratke pauze, „šta ti imaš od ovoga. Koliko vredi obećanje dato neprijatelju? Mogao si tamo jednostavno da nas spljeskaš. Sve nas. Čemu ova igra?” „Igra?” Sada pošto sam zakačio komunikator, Šrajer priča direktno na uvo mom detetu. „Nema ovde nikakvih igara. Ovo je sve sasvim ozbiljno. Ako sam ne napraviš ovaj izbor, nikada nećeš biti na mojoj strani. Da li misliš da tvoje telo - ili telo tvog biološkog oca - ima ikakvu vrednost? Zaboravi na to! Moji momci su mogli savršeno dobro da izrade njegov model sa snimaka njegovog nastupa u Barseloni. Želeo sam da on sam donese odluku. A važno mi je da i ti svoju sam doneseš. Ne želim tela, ne želim robove, Jane.” „Hoćeš da kažeš da ti sakupljaš duše?”, pitam uz kez. „E, vidiš, to je baš zanimljivo! Neko mi je rekao da ti ne veruješ u duše”, kaže uz smeh. Neko? To sam bio ja. Samo što sam ja rekao Aneli, a ne njemu. „Nema laži, nema prevare, Jane. Sve karte su otvorene. Moja ponuda važi jedan dan. Posle toga ću zaboraviti i da postojiš, zauvek.” Tek na kraju prestane da igra igru i glas počinje da mu zvuči kao njegov pravi glas: bezbojan, sačinjen od kompozita. „Odmah ću poslati adresu. Verujem u tebe, Jane. Nemoj me izneveriti.” Mladić me pozdravi i izađe na sledećoj stanici. Moja ćerka se probudi, ne zato što Šrajer priča, već zato što je prestao. Zacvili i trepne kapcima preko svojih žutih očiju. Traži da je nahranim. I moram da je presvučem, da joj obučen nešto suvo. Izađem na sledećoj stanici; bog će ga znati koja je ovo kula. Pratim znak do automata i kupim neku jeftinu odeću; ne vidim poglede drugih ljudi, ljuljam dete i potražim toalet pa se zaključam u kabinu za invalide - beli zidovi, rukohvati, sve besprekorno čisto: u Evropi jedva da je ostalo invalida, a uskoro ih uopšte neće ni biti. Zalupim poklopac šolje i poredam po njemu jeftine prnje, operem je i ponovo povijem - krećem se mehanički, svi pokreti su već odavno postali automatski. Zavučem ruku u džep.

Kako bi on sam doneo svoju odluku. Kako bi ti sam doneo svoju odluku. Neko se nakašlje u susednoj kabini. Erih Šrajer sedi prekrštenih nogu u komunikatoru i sluša, za slučaj da počnem da pričam sam sa sobom - ili sa njom. Velikodušno mi nudi izbor, ali ja zapravo nemam izbora. Pošto je nahranim - ne, ne sve, treba nešto da jedemo i kasnije u toku dana! - sklonim bočicu i izađem iz svoje ljušture. Ding! - stigne poruka od senatora Eriha Šrajera. Groblje „Paks”, kula Centurija. Pod imenom Ana Aminski 1K. Groblje. Ne znam čemu sam se nadao. Više puta su mi objasnili da je ona mrtva. Mrtva je. Ali potajno sam imao taj neodređeni osećaj da pupčana vrpca ipak još nije presečena - ona vodi negde uvijajući se poput starinske telefonske žice, do nekog mesta na suprotnom kraju galaksije, poput infuzije, doliva njenu krv u mene kap po kap, uliva u mene toplotu. Dobro. To je bio samo osećaj. Nema ničeg upečatljivog u vezi s kulom Centurija. Neke prilično banalne aluzije na rimski stil, nezgrapne statue legionara sa kratkim mačevima koje čuvaju liftove. Peron je krcat, gomile se sudaraju i mešaju kao trupe pešadije u borbi prsa u prsa. Svih stotinu ljudi koji stanu u lift počnu da se sašaptavaju kada odaberem nivo na kome se nalazi groblje, ustuknu i odmiču se od mene. Kao da to nije groblje već rov u koji su ubačena tela koja se raspadaju posle kuge. Mogu da se opkladim da niko od njih nikada nije bio na groblju. Ni ja nisam izuzetak. Širom Evrope groblja izgledaju potpuno isto. To je zakon donet pre verovatno dvesta godina, da se objedine standardi za mesta konačnog počinka. Logika je savršeno jasna: u našem svetu nema dovoljno mesta ni za žive, protraćiti ga na mrtve je zločin. Zato, za svaku mrtvu osobu na groblju ima taman toliko mesta da se sačuvaju njegove ili njene genetske informacije i zadrži nešto vidljivo za one koji bi hteli da ih posete. Nema spomenika, nema nadgrobnih ploča: ničega što podseća na obožavanje smrti. Na nekrofiliju. Groblje je geto za mrtve i ništa više. Svih stotinu ljudi uzmakne od mene kada se lift zaustavi na nivou koji mi treba. Tu, iza vrata, nalazi se beli zid i jedna jedina reč, bez

objašnjenja: PAKS - ispisana jasnim, upadljivim crnim slovima na osvetljenoj žutoj pločici, kakve koriste za natpise u toaletima u transportnim stanicama. Grobljima je zabranjeno da reklamiraju svoje usluge na javnim mestima, ali svi koji koriste liftove znaju koliko su ona blizu. Ona i ja ostanemo sami u hodniku. Budna je, prikovala je svoje okice za mene i kada je primetim, počne nešto da guguče. Osmehnem joj se - i ona se osmehne meni. Idem duž praznog belog hodnika do kapije od neprozirnog stakla. Tu je jedan terminal: morate da kažete svoje ime i ime osobe kod koje putujete. Sve posete se registruju; dokonim posmatračima i poštovaocima smrti je zabranjen ulaz. Ana Aminski 1K. Jan Nahtigal. 2T. Prihvaćeno. Erih Šrajer je čovek od reči. Kapija se nečujno otvori: preda mnom je sumrak. Zakoračim - i od zaprepašćenja mi zastane dah. Mislim da ću pasti. Onda shvatim da hodam po podu od debelog, prozirnog kompozita, poput zida iza koga je sedela moja majka, nakrkana antidepresivima. Ispod prozirnog poda je praznina, jama, rov. Na njegovom dnu, na samoj ivici, nepomično stoje mali hromirani manipulatori koji liče na hirurške instrumente. Mašine za održavanje grobova. Putanja kroz vazduh. Reka okovana ledom. Lenjo krivudajući, ova reka se širi levo i desno od ulaza. Jedino svetlo dolazi od slabih dioda - dole na dnu; plafon i zidovi su crni i goli. Nema nikakve muzike ili drugih zvukova; kapije su se zatvorile pa se ne čuje čak ni zveckanje liftova u njihovim oknima. Ako na svetu postoji tiho mesto, onda je to ovo. Uznemirena je: vrpolji se i podiže svoje lišće kao da se napinje da se pokaki ili je nešto boli; zaječi i probudi se. Ne sviđa joj se ovde. Pravim lagane, bučne korake preko stakla-leda; skrenem za prvi zaobljeni ugao i kapija ostane negde iza mene. Pogledam u svoja stopala; ovo mesto nema često posetioce, na ledu nema ni jedne jedine ogrebotine. A onda počnu. Jedna, dve, tri - najpre gotovo neprimetne, gotovo rastvorene u svedu lampi na dnu, a onda još njih, sve gušće i gušće... Dlake. Po jedna za svaku mrtvu osobu. Sve što smemo da sačuvamo. Sve

za šta imamo prostora. Svaka dlaka sadrži DNK. Tako smo nekada ohrabrivali one koji umiru: jednog dana čovečanstvo će naučiti kako da rekonstruiše ljude iz njihovog genetskog koda i onda će svi mrtvi vaskrsnuti i vratiti se među žive i od tada zauvek ostati sa nama. Prevarili su ih, naravno: nemamo gde da stavimo svoje najrođenije. Jedna vlas od svakog od miliona onih koji su umrli. Celo groblje nije veliko, ali vlasi nisu zbijene. Riđe, plave i tamne - stapaju se u srebrnkastu masu. Blagi povetarac pirka pod staklom: ventilacija. Gladi i mrsi vlasi ljudi koji su odavno reciklirani. Čitavo dno prekriveno je njima, poput podvodne trave. Avetinjska struja teče pod staklom, mreškajući staru, izbledelu morsku travu svojom vazdušnom strujom i tu se odvija nekakav tihi, neobični život posle smrti. Dno je obasjano nekakvim ujednačenim, belim sjajem. Zraci svetla probijaju se kroz uskomešanu podvodnu travu, udarajući u zaobljeni plafon tunela-hodnika, a gore na plafonu teče još jedna reka, reka svetlosti i senke. Koračam polako i oprezno, plašeći se da ne propadnem kroz led, a onda se nasumice zaustavim. Jedna od ovih vlasi pripada mojoj majci. Ani Aminski 1K. Čudno prezime. Čudno ime. Kakve sve ovo ima veze sa odlomcima mog sećanja? Svaka vlas stoji u sopstvenom udubljenju, svaka ima svoj broj. Možete od terminala da tražite da vam pokaže koja je vaša i manipulator će vas odvesti tamo, obeležiti je i predstaviti vas. Ali ja ne pitam. Ne želim. A i koliko dugo možeš da je držiš na oku, da je izdvojiš iz ove podvodne livade? U tome i jeste stvar: po čemu se mrtvi razlikuju jedni od drugih? Spustim se na pod i stavim je na led pored sebe. Dotaknem prozirni kompozit - praznina ne dozvoljava mojoj ruci da prođe. Zdravo, mama. Evo me. Našao sam te. Nisam želeo da te nađem. Plašio sam se da će naš susret izgledati ovako, pa sam ga odlagao koliko god sam mogao. Nemam pojma o čemu da razgovaram sa mrtvima - ili kako. Zašto te ne bih pozvao? Kao da razgovaramo telefonom?

Ćao. Odavno nisam čuo tvoj glas. Kako si? Ja nisam loše. Imao sam posao, zaradio nešto novca, imao nekakve izglede za napredovanje u karijeri. A onda sam se zaljubio. U jednu finu devojku. I to ti je moj život. Kako se zove? Aneli. Ne, znaš, ne želim sada da pričam o tome. Hajde da pričamo o tome neki drugi put. Dobro je što se konačno čujemo preko telefona. Naravno, mislio sam da će se to dogoditi ranije. Ali nikada me nisi nazvala u internat. Nisi mi dozvolila da te se odreknem. Nisi me oslobodila. Ne prekidaj me. Ovo je važno. Nisam dobio priliku da ti kažem koliko sam te mrzeo zbog svega što si uradila. Zbog toga kako si izopačila, uništila i poništila moj život. Koliko sam te mrzeo zbog pohotnih trenutaka koji su me koštali dvadeset godina neprestanog ponižavanja. Kakva si samo budala bila, verujući u svog malog drvenog boga, pokušavajući da nagovoriš gluvog idola da bude milosrdan, da nas zaštiti i spase. Nisi me pozvala, pa nisam znao da li si umrla ili te jednostavno nije briga za mene. Svi su dobili poziv od svojih roditelja, svi najgori skotovi, samo ja nisam. Naravno, zaključio sam da te nije briga za mene. Bilo mi je lakše da verujem u to, slađe i bolnije. Kada si mali, lakše ti je da patiš zato što si nevoljen, nego da znaš da nema nikoga da te voli. Odrastao sam čekajući tvoj poziv, mama, čekajući priliku da razgovaram sa tobom, da te vidim, da te prokunem i oslobodim se. Ali nisi pozvala. Sedela si u svom domu iza tog neprobojnog stakla, iza te somotske zavese, naslanjajući glavu na staklo i čekajući da tvoj muž razmakne zavese kako bi mogla da razgovaraš sa svojim bogom, koga je on tamo ponovo razapeo na krst - samo za tebe. Verovatno si i ti razgovarala sa mnom, mama - kao što ja sada razgovaram sa tobom. Verovatno si neprestano razgovarala sa mnom tokom svih tih deset godina, dok nisi ostarila i umrla. Samo što ja nisam mogao da čujem tvoj glas, baš kao što ti sada ne možeš da čuješ moj: staklo je previše debelo. Negde iza mene kapija zazviždi i otvori se da pusti još jednog posetioca. Đonovi cipela udaraju po kompozitu i ja pogledam oko sebe - ali taj neko se zaustavi negde iza okuke, ne želi da dođe do mene. A ja ne želim da odem do njega. Dete se nemirno prevrće, neudobno joj je na tvrdom ledu, pa je uzmem u ruke. Evo, mama. Ovo je tvoja unuka. Ima dva meseca i nema ime. Može da podigne glavu, smeši se i ispušta glasove za koje nisu

izmišljena slova. Još uvek ne zna da radi ništa drugo. I nikada je neću videti kako sedi uspravno ili ustaje i pravi prvi korak; nikada je neću čuti da mi kaže „tata”, a mamu nema. Sećam se da sam te nazivao kučkom i kurvom i proklinjao te što me nisi ostrugala iz sebe kašikom, što si me začela kao polutansko kopile u tajnosti, u pogani, onako usput, proklinjao sam te što nisi odlučila da me registruješ i poštediš internata. Uostalom, tako bismo imali celih deset godina da budemo zajedno. Ovo je moja ćerka, mama, ne može da priča, ali objasnila mi je štošta. Ispostavilo se da je zastrašujuće odrediti datum svoje smrti. Dan kad ćeš se zauvek oprostiti od svog deteta. Strašna je pomisao da nećeš moći da budeš tamo kada tvoje dete bude učilo da hoda i trči, nevešto pleše i šuškajući falšira dok peva. Da nećeš biti tu da čuješ prve pokušaje svog deteta da rasuđuje. Nećeš moći njega ili nju da obrišeš, nahraniš i zaštitiš. Ona ima dva meseca i tek sam počeo da shvatam ovo. Ne mogu ni da zamislim kako bih se osećao da mi je tvoj muž ovo predložio kroz godinu dana. Nisi mogla da me ostružeš zato što si me volela i želela me. Nisi mogla da me registruješ, kao što je trebalo, jer si se plašila i da pomisliš na to da ćemo se ti i ja jednog dana rastati. Ja sam za tebe bio čudo. Taj mokri, gadni mali pacov kakav sam tada bio - za nekoga sam bio čudo. Dvanaest godina sam čekao tvoj poziv. Plašio sam se da ćeš tražiti od mene da ti oprostim, da neću moći da se zaustavim i da ću ti oprostiti. Da ću ispasti slabić i da se nikada neću izleći iz tog đavoljeg jajeta. Bio sam toliko razočaran što nisi pokušala da mi se izviniš, jer sam potajno bio spreman da ti oprostim. Uprkos svim zabranama, razumeš? Ali nisi pozvala. Nešto na mom zglobu zazuji, trepne, pa ponovo zazuji. Komunikator. Šrajer. Namerno zove, odvraća mi pažnju, ubacuje se. Namerno. Moram svoj razgovor da vodim u svojoj glavi jer njegov komunikator verovatno funkcioniše kao uređaj za prisluškivanje - ali ovaj čovek kao da mi čita misli. Ne želim da odgovorim. Ume on da čeka, neka sačeka još malo. Imam još samo nešto da kažem. Oprosti mi, mama.

Ne duguješ ti meni izvinjenje, već ja tebi. Zato što sam od tebe zahtevao da me ostružeš. Zato što sam te proklinjao. Zato što sam sanjao o tome kako te se odričem i bežim, zato što sam želeo da te povredim, zato što sam se durio na tebe, zato što sam bio glupavi idiot, zato što sam bio klipan, govno, derište. Oprosti mi, molim te. Tek sada počinjem da shvatam šta znači odreći se deteta. Rasporiti svoj stomak, proseći dijafragmu, izvući iz sebe srce koje kuca - i dati ga. Nekome. Zauvek. Ti nisi mogla to da uradiš. Što znači da ne možeš da me naučiš. Ali moram da znam kako to da uradim. Oprosti mi. Hoćeš li mi oprostiti? Dodirnem kompozit, kucam da me pustiš unutra, da mogu da te pomazim po kosi - i ne mogu da probijem staklo. Suva trava leluja ispod stakla, beskonačna siva griva. Svuda su samo vlasi, iza njih se ne krije nikakvo lice. Kao da mi je okrenula leđa. Pripijam se i pripijam uz njih - i ne mogu da je nađem. Koja od ovih vlasi trave si ti? Sve one. „Mama!” Tišina. Trava se nečujno leluja. Ne odgovara mi. Ne može da mi oprosti. Čuje se samo zvuk zvona. Niko se ne javlja. Poljubim led na rastanku. Ne otopi mi se pod usnama. Teško mi je da nađem snagu da ustanem - okliznem se, ali uspem da ostanem na nogama. Uzmem svoju ćerku u naručje - njenu unuku. Produžim dalje, posrćući, ukrug, duž toka dve reke, jedne pod mojim nogama, druge iznad mene i neko žurno potrči ispred mene kada čuje moje teške korake. Šrajer ih je poslao - da se ne odvajaju od mene, da me uhode, da me proveravaju. Prateći reku-hodnik, stignem na isto mesto, do neprozirne staklene kapije; odem i više se ne osvrnem. On ponovo pozove. Javim se. „Dugo si se tamo zadržao”, zabrinuto kaže Erih Šrajer. „Znaš, to je samo jedna njena vlas. Prilično bedan simbol. Verovatno ih imam još nekoliko zaglavljenih u usisivaču.” „Možemo li da se vidimo?” „Ne sada, Jane. I ne dok tvoje dete ne bude bilo u internatu. Sklon sam tome da verujem ljudima, Jane, ali ti si trenutno u složenoj situaciji. Jesi li doneo odluku?” „Treba mi još vremena. Želim da shvatim šta osećam.” Stigne lift; dvoje-troje putnika me pogleda kao da već znaju sve što

sam radio na groblju. Pokušam da se sakrijem, da se uguram među ljudska tela, ali Erih Šrajer me gleda kroz sve kamere za video-nadzor, njegovo uvo mi je zakačeno za zglob šake, prati svaki moj korak. Neću moći da ga odbijem. Nemam izbora. Poljubim je u čelo. „Fuj!”, uzvikne devojka sa dugim nogama i počupanim obrvama, mršteći se. „Umukni”, kažem joj. „Umukni, kučko.” Privijem je čvršće uz sebe. Najčvršće što mogu. I onda odemo do mesta gde je nekada bio grad Strazbur. Moram još nešto da uradim dok smo još zajedno. Nisam spavao celu noć i dan, osim što sam nakratko dremnuo na putu do Beatris, kada sam upoznao svoju majku. Ali nema sna. Sedim sa rukama obavijenim oko nje, pevušim joj nekakve besmislice, sviđa joj se, ljudi ponovo pokušaju da mi udele milostinju, ili mi iza leđa prosikću da nemam prava da nosim decu u javnom prevozu, ali više me nije briga. Dok se probijam do kule Levijatan, četvrtina vremena koje mi je Šrajer dao je istekla. Izađem i kamere mi se zapilje u lice, neko trupka za mnom, priča u voki-toki, u gomili ima prerušenih ljudi, Erih Šrajer lupka prstima po stolu u kancelariji opremljenoj nedostatkom nameštaja. Spustim se do nultog nivoa. Zalupim drvena ulazna vrata i skočim preko uglačane kaldrme na putu. Nebo iznad Strazbura nalik na crno ogledalo još uvek je isključeno, slepo i gluvo. Večna noć: zbog toga crvene ulične svetiljke sijaju još bleštavije, a svetlo u prozorčićima kuća od medenjaka deluje još ugodnije. Ali čak i da je ovde mrkli mrak, našao bih put do Libfrauenmunstera - čak i vezanih očiju. Katedrala Majke Božje u Strazburu uzdiže se nad celim krajem, kao Guliver nad modelom grada Liliputanaca, mora da se sagne kako bi se zavukla pod kapak neba. Ovde se nalazi moj omiljeni bordel; ovde idem sigurnim korakom, i ne razmišljajući da me možda neće pustiti da uđem sa detetom. Danas nisam došao da iskoristim i zloupotrebim ovu katedralu, od nje mi je potrebno nešto drugo. Pokucam na kapiju: očekujem upravnika u livreji, očekujem da me pozove u klub Fetiš. Ali niko ne primećuje moje kucanje. Katedrala podseća na mrtvi, monolitni kameni blok - kao da u njoj nema udubljenja u koje mogu da se smeste sveci ili kostimirane kurve.

Gurnem kruta vrata od drvenih dasaka i uđem. Pustošenje; upravnikov pult je preturen, vizitkarte kurvi rasute su po podu, nema osvetljenja i ne čuje se odjek muzike, smeha ili stenjanja. U tišini mnogo bolje čujem sebe. Tumaram između drvenih, vekovima poliranih klupa, ljuljajući svoju ćerku u naručju. Udubljenja u zidu u kojima su prostitutke oživele Bibliju su napuštena. Ogromni okrugli prozor sa vitražom iznad ulaza je poput crne tačke u noći - tako verovatno izgleda zatvoreno oko boga. Svaki korak koji napravim uzdiže se do kripti, a odjek struže preko tavanice; ja sam ispunjavam čitavu ogromnu katedralu sitnim zvukovima koje proizvodim - kašljanjem, uspavankom bez teksta koju pevušim, pitanjem koje neprestano ponavljam: „Ima li koga?” „Svetlo!”, zapovedim. „Svetlo!”, zapovedi odjek. Nema ničega. I nikoga. Nema ni jednog jedinog klijenta koji želi da oskrnavi sveto mesto. Nema ni jedne jedine kurve spremne da se proda u hramu. Nema tvrdoglavih sektaša, nema zaluđenih anđela-ratnika koji izgaraju od želje da optuže bogohulnike. Osvetlim sebi put komunikatorom Eriha Šrajera. Na podu nađem obaveštenje sudskog izvršitelja: zatvoreno zbog neplaćenih dugova. Klub Fetiš je bankrotirao. Čak ga ni serijal o Hristovom životu nije spasao. Nije mogao da plati račune za kiriju, struju i održavanje. Drski, mali rak zavukao se u okamenjeni oklop džinovskog praistorijskog mekušca, muvao se neko vreme u njemu - i zbrisao. Ovde sam sam. Poslednji, najodaniji klijent. Ona opet počne da se bacaka i zaplače - a neko zaplače gore na nebu. Mlatara nogama: opet je gladna. Nema veze, u redu je, imamo još malo mleka, teta Berta nam je dala rezervu. Već si popila trećinu, zato ne budi halapljiva, moramo da štedimo. Neće da pusti cuclu, napravi grimasu i cvili; moram da se namučim da joj je otrgnem. Bolje da popije malo sada, a malo kasnije. Sklonim mleko, podignem je i nosim je u uspravnom položaju - da može da podrigne i izbaci vazduh koji je progutala zbog svoje halapljivosti. Idem napred-nazad duž opustelog broda crkve i lupkam je po leđima, dok konačno uz čudan zvuk, ne izbaci višak i prestane tužno da cvili. I tek tada svoju tešku glavu na tankom vratu spusti na moje rame.

Ali ne zaspi - zuri u tamu širom otvorenih očiju, guguče i mlatara ručicama: živi. Iz nekog razloga, ovde ne oseća strah. Pomazim je po glavi i retkim, prozirnim kovrdžama - oprezno, da ne pritisnem osetljivu tačku koja pulsira. Ona se ućuti, dozvoljava mi da budem sa njom. Ispred mene izroni astronomski sat, ponos kluba Fetiš i svih prethodnih stanara ovog fosila, poput dvadeset metara visokog ledenog brega u okeanu usred noći. Isti onaj sat pored koga bih se uvek zaustavio kada sam ranije dolazio ovamo. Dva okrugla brojčanika: donji sa rimskim brojevima, gornji sa šest malih pozlaćenih planeta Sunčevog sistema na šest crnih kazaljki. I još jedan deo: na kome je prikazano kretanje Zemljine ose. Kojoj je potrebno dvadeset šest hiljada godina da obiđe pun krug. Sećam se da sam uvek lupao glavu oko zagonetke zašto bi časovničar stvorio mehanizam koji je toliko umanjivao njegovu važnost, koji je razotkrivao vrednost i dužinu čitavog njegovog života: jedan bedni stepen, jedan od trista šezdeset podeljaka na brojčaniku. Dolazio sam nekada ovamo večno mlad. Mislio sam tada da je časovničar ručno okretao planete, premotavajući desetine hiljada godina kako bi mu se ćefnulo - ne bi li osporio svoju sopstvenu prolaznost, besmislenost svog zemaljskog veka. I evo ponovo posmatram sat. Stao je. Nema ko da ga navije - a ja ne znam kako. U Libfrauenmunsteru vreme je stalo. Minuti su se zaledili, planete su se zaglavile. Ali moje sopstveno sunce sada juriša oko Zemlje poput onog mahnitog svetlećeg tela na prozorima Beatris Fukujame; za svaki dan, meni se beleži sto. A preostalo mi je još samo malo tih kratkotrajnih godina, osim ako ne prihvatim ponudu Eriha Šrajera. Sada drugačije razmišljam o časovničaru. On napada vreme, ali ne na taj način. Okretanje kazaljki i poigravanje sa zupčanicima je detinjasta budalaština. Uostalom, uvek češ znati da si petljao oko satnog mehanizma; da glupo varaš. Samo trogodišnjaci mogu da poveruju da će kazaljke premotati vreme. Ali stvoriti mehanizam čiji jedan ciklus traje trista šezdeset puta duže od tebe! Žarom sopstvenog uma koji se gasi - tim varnicama sa lomače - zamisliti nešto što će krenuti u napad, ako ne protiv večnosti, onda bar protiv dvadeset šest hiljada godina i sklopiti to sopstvenim,

neposlušnim, nežnim rukama, sačinjenim od slabog, kvarljivog mesa koje će se raspasti. Stotinu generacija tvojih potomaka živeće i umreti, a kazaljka sata koju si ti pokrenuo neće završiti ni trećinu svog obrta! Tako je: časovničar se zavukao u sat i tamo sačekao smrt. Ali ako umrem, ja neću ništa ostaviti za sobom. Samo nju. Negde tamo iznad paralisanih planeta trebalo bi da postoji mehaničko pozorište lutaka: na donjem balkonu, Smrt svojom kosom kosi male ljudske figure u vedrim bojama; na gornjem balkonu, mala figura Isusa daje uputstva malim figurama svojih apostola. Uperim tanki srebrnkasti zrak u Hrista u mraku. On se namršti - oči su mu se odvikle od svetla. Kako ti je ovde sasvim samom? Kada smo poslednji put razgovarali? Pričaj malo sa mnom - ni ja nemam sa kim da razgovaram. Ne, ne poznajemo se. Ali mama mi je mnogo pričala o tebi kada sam bio mali: ne plaši se, on će te zaštititi. I on je nekada bio mala beba i vojnici jednog moćnog neprijateljskog kralja, koji se plašio da će beba porasti i jednog dana zauzeti njegovo mesto, pokušali su da ga nađu. Isus je rođen čudom i pred njim je bila velika sudbina, a Gospod ga je zaštitio od zlih ljudi. I tebe će isto tako zaštititi, a zli ljudi koji žele da te nađu i odvedu od mene biće osujećeni i odvedeni od nas. On će te zaštititi, a njegov otac će uvek paziti na tebe, jer si i ti na ovaj svet došao čudom i tebi je suđeno da uradiš velike stvari. Vladaćeš umovima i nadahnjivati ljude i spasićeš nas. Nisam razumeo polovinu ovih reći, ali sam ih sve upamtio, toliko mi ih je često ponavljala. I šta se dogodilo? Pronašli su nas i smestili me u internat, a moja majka me je napustila i više se nikada nije pojavila u mom životu. Uvek si mi bio kao brat - stariji brat, koji je sve radio kako treba. Tebe nisu ščepali zli ljudi, odrastao si i postao bog; ali, kao što vidiš, meni ništa ne ide od ruke. Jedino što sam uspeo je da spasem sopstveno dupe. Ali ceo svet je čapnuo od moje duše koliko je hteo, pa sam jednostavno odlučio da je i nemam, što znači da nije bilo nikakve štete. Nisam znao da si samo obojena figurica na vešto smišljenoj mehaničkoj vašarskoj tezgi i da ćeš stati ako te ne navijaju. Verovatno bi voleo da si mogao da mi pomogneš, da si mogao da pomogneš mojoj majci, koja te je dozivala iza stakla - ali šta si mogao da uradiš?

Komunikator zazvoni. „Jane?”, Šrajerov glas me trgne. „Šta radiš tamo?” „Došao sam u bordel.” „U bordel”, potvrđuje moj glas gore pod kriptama. „Znam gde si. Pitam šta radiš tamo. Zatvoren je.” Slegnem ramenima. „Bankrotirao je! Čak i kao kupleraj, to mesto nikom nije potrebno”, kaže Erih Šrajer. „Kada toliko vekova obmanjuješ ljude, jednog dana će te ipak prozreti!” Ne odgovaram. „Ipak je uspela da ti napuni glavu svim tim budalaštinama, jelda, Jane? Odavno sam to primetio. Stalno ti kroz glavu proleće neka kratka fraza, neke sličice iz Biblije za decu. Jelda? Verovatno je u tebe usadila i ideju da je tvoje rođenje bilo pravo čudo, jel’ tako? Da ju je njen bog poljubio? Nema boga. Nema čuda, Jane. Ja ne mogu da imam decu. Šeststo miliona spermatozoida pri svakoj ejakulaciji, a svi su mrtvi i tako je oduvek. I oduvek sam smatrao da je to blagoslov. Ali Rokamora je podario tvojoj majci dete a da se nije ni trudio. I nije neko čudo, zar ne? Ali taj lažov na krstu, taj bedni, jebeni mučenik - on i nije sposoban za drugačije. Čak i da je smrskala čelo udarajući o staklo - misliš da bi prstom mrdnuo?” Priča toliko brzo da odjek nema vremena da rastumači sve njegove reči, pa je ono što mi se vraća iz mračnih uglova i tavanica prekrivenih čađu samo nerazgovetno, besmisleno mrmljanje. „Nije ga bilo briga - ni za nju, ni za tebe, ni za koga od nas. Dođavola, kad bi samo znao koliko su mi bile dojadile njene molitve! Svako jutro, svake večeri, stalno, iz ma kog razloga! Izgubila je razum, Jane. Bila je luda! A to ju je on, taj trgovac dušama, naterao da skrene pameću! Trebalo je da je oteram u ludnicu, da okonča život sa ostalim psihijatrijskim slučajevima, u luđačkoj košulji, vezana za krevet! Ali voleo sam je. Nisam mogao da joj dozvolim da me ostavi. Misliš da sam bio okrutan prema njoj?” Trgovac dušama. Mučenik. Lažov na krstu. Prepoznajem sopstvene reči. I ne prepoznajem ih. Ko ih je usadio u mene? Uperim zrak svetla u figuru Isusa - i ne želim da mu dozvolim da me ostavi. Pruži mi ruku, podigni me ka sebi. Ili želiš da ja tebi pružim ruku - pa da ti siđeš odozgo? Možda sam samo postao slab. Ili sam možda, kao Aneli, tek sada

nešto shvatio? Šrajer viče još nešto, van sebe od besa, kao da mu je od boravka u ovoj zgradi pozlilo, zahteva da odmah odem odavde. Ali, kao ni odjek, više ne mogu da razaberem njegove reči. Zaokupljen sam sopstvenim mislima. Setim se šta je otac Andre rekao. Ta nesrećna duša rođena u grehu, kriva - kako bi celog svog beskonačnog života ispaštala za svoju krivicu služeći. Ne, ali njemu nije bila potrebna pravda. Božje oruđe. Eto za šta je on sebe smatrao. Najbesmislenije oruđe koje je iko mogao i da zamisli. A koji je to čovek srećan da bude oruđe? Ja nisam nikakvo oruđe, rekao sam mu. A ispostavilo se da jesam oruđe. Instrument da se poravnaju računi. Glumac kome je dodeljena samo jedna uloga. Alatka i oruđe. Ali ne u krutim, drvenim rukama boga - već u mekim, mirišljavim rukama Eriha Šrajera. Čoveka koji je oterao moju majku u smrt, koji trenutno vredno montira lik mog oca i kome bi trebalo da predam svoju ćerku. On je mom životu dao značenje, za njega sam igrao, u njegovoj ličnoj vašarskoj tezgi na navijanje, da senatoru ne bi bilo dosadno dok provodi svoju večnost. On je taj koji može ponovo da mi podari večnost. Ali Isus ne može ništa da uradi. „Jane! Da li me čuješ?” „Da. Evo idem.” „Evo idem.” „Nemoj me izneveriti, Jane.” Šrajer prekine vezu, ali ja ostanem. Ona je zaspala, pa je namestim udobnije. Sad. Sad. Vreme je. Među ikonama postoji jedna koja je najvažnija: sa Majkom Božjom. Ona koju i volim i mrzim. Zbog toga sam dolazio. Zbog te ikone, ne zbog kurvi i ne zbog nesrećnog Hrista, od koga svi nešto traže, zaboravljajući da je on samo mali drveni čovek. Eno je. Pogledam u majku i u sina. Kao ni Erih Šrajer, ni ja ne verujem u čuda. Ali ona je spasla moju Aneli. Spasla je Aneli od mene i spasla je mene od mene samog. U bezbožnom svetu, moguće je pozvati grešnike da služe i naterati ljude da zgreše kako bi ih pozvali, tako je rekao otac Andre. U ratu su

sva sredstva dozvoljena. Ne verujem u čuda, ali doktori nisu davali Aneli šanse da će začeti, a ona je začela. Sklonim je sa grudi i pružim ka Bogorodici. „Pogledaj”, kažem. „Smislio sam joj ime. Vama tamo je potrebno ime, zar ne? Neka se zove Ana.” „Neka se zove Ana.” „Kao moja majka.” „Kao moja majka.” Pričam sa njima, zaboravljajući da je ovo mesto pusto, da smo sve oterali; pričam kao da vlasnik ove džinovske ljušture nije umro pre sto miliona godina. Ne čuju me, ali Erih Šrajer čuje sve. U internatu nam oduzmu prezimena, ali dozvoljavaju nam da zadržimo svoja lična imena. Čekaju me na izlazu iz katedrale, pretvarajući se da su razuzdane lumpadžije; ali siguran sam da im ne trebaju ni žene ni muškarci - kao i njihov gospodar, oni uzimaju pilule spokoja kako bi stalno bili trezni. Pogledam koliko je sati: ostalo je još malo vremena. Nastavim da hodam ka vratima jedne četvorospratnice, posrćući preko pukotina između kocki kaldrme; odaberem pogrešno skretanje i naletim na samog sebe, svoj odraz u crnom ogledalu, u isključenom ekranu. Ofucana brada, umršena kosa, podočnjaci, beba u naručju; ja sam crn i svet je crn: crno na crnom. U liftu su ekrani sa vestima. Red teksta koji se pomera - o tome kako je poslednji vođa Partije života, Hesus Rokamora, odlučio da odustane od borbe i predao se vlastima. „Nemoj da propustiš prenos njegovog obraćanja večeras!”, dovikne mi Šrajer. „Šta si uradio sa njim?” „Misliš, sa originalom? Zar je uopšte važno?”, pita. „Rekao sam ti, tela nemaju neku posebnu vrednost.” „On... da li je još uvek živ?” „Ako ikome bude nedostajao Rokamora, neka mi se obrati. Moji momci mogu da kopiraju apsolutno sve. Čak i ono za šta sam Hesus nikada nije bio u stanju. Od kajanja, do očinske ljubavi”, kaže kroz smeh. „Kakvi su ti planovi, Jane?” „Voleo bih da provedem još malo vremena sa svojim detetom.” „Još malo”, ponovi Šrajer, naglasivši moje reči i izgubi se.

Voleo bih da odvedem malu Anu u Barselonu i tamo joj ponovo ispričam o njenoj majci, da joj pokažem kuda smo Aneli i ja šetali, ali Barselona koju želimo da posetimo više ne postoji; tamo je sada sve čisto i miriše na ruže ili svežu mentu; nema bulevara zagušenih dimom, nema kozica prženih u veštačkoj masti, nema uličnih plesača, žonglera i gutača mačeva, nema karnevalskih povorki i porodičnih večera na kojima je jedna kaca pirinča dovoljna za trideset usta, nema dece koja sede bakama i dekama na kolenima, po zidovima nema grafita koji traže pravdu, nema rođenja i nema smrti. Anina baka, mladolika Margo, nije tamo, a nije ni Radž, koji je obećao da će nas primiti kao porodicu. Nema ničega od toga. Oribali su čađ, očistili govna, proterali decu. Ja sam lično uništio Barselonu, ja sam je izdao i uništio; kao odgovor na moje molitve, preplavile su je bujice ključalog sumpora. Ali nisam je napustio, jednostavno nisam mogao da odem. Ostao sam i sumpor mi se obrušio na glavu i progutala me je vatra i zauvek sam ostao tamo, duh u gradu duhova. A sve što mogu da ti ispričam, mala Ana, nemam prava da izgovorim naglas. Mogu samo da razmišljam o tome, inače će čovek koji te odvodi od mene sve čuti. Pričaću ti ćutke, Ana; nećeš ni primetiti razliku - uostalom, ti me se nećeš ni sećati, nećeš se sećati ni reći od onoga što ti govorim. Možda ćeš upamtiti osećaje: toplinu mog tela, jedva čujne odjeke mog glasa, mleko neznanke kojim sam te hranio poslednjeg dana. Volim te i pokušaću da provedem sa tobom koliko god budem mogao vremena, pre nego što te se zauvek odreknem. Ne posluže nas u kafeu, pa ih oteram dođavola; odemo do Ešer vrtova i priredimo piknik na travi. Jedem sendviče iz automata i častim se sa malo tekile - Kartel, naravno. Živeli, Bazile. Dođavola, stvarno mi treba malo tekile. Sendviči krcati hranljivim sastojcima, trava koja ne može da se spljošti - pa dobro, bolje išta nego ništa. Ne primećujem mlade koji bulje u nas čudake i fotografišu nas svojim komunikatorima. A ne primećujem ni to da nedaleko od nas na travi sedi nekoliko likova nalik na one kojima bi Šrajer mirno mogao da poveri svoje specijalne zadatke: preplanula koža, plastične naočari. Naravno, niko nam neće dozvoliti da pobegnemo. Raširim moj kombinezon i odvijem je... Anu. Obrišem je i ostavim je neko vreme da diše: izvini, poslednjih nekoliko dana bila si stalno umotana od glave do pete. Gleda frizbije kako proleću kroz vazduh, osmehuje se narandžinim stablima koja vise u vazduhu, mlatara svojim smešnim ručicama i

nožicama, pokušavajući da se okrene sa stomaka na leđa. Ovo je za nju lep dan: toliko vedrih boja. Uostalom, shvatim da je ovo prvi dan da je napustila fabriku mesa. Život tek počinje. Dam joj još malo mleka - ali ne sve. Razvlačim ga koliko god mogu, kao da sve zavisi od mleka. Neko pozove policiju da izbaci mene i moje smrdljivo dete iz ovog mirišljavog raja, ali ljudi sa licima od štavljene kože ne dozvoljavaju patroli policajaca da mi priđu: pokažu policajcima nekakve isprave i otarase ih se. Ti i ja imamo zaštitu, Ana. Onda zaspimo - ona je tik uz mene, pod mojom rukom. Ne, ne plašim se da će mi je Šrajerovi poklisari ukrasti: tela nemaju neku posebnu vrednost, zar ne? Moram sam da je dam. Ovako nam je samo udobnije. Nadam se da ću sanjati Aneli - tako ćemo nas troje nakratko ponovo biti zajedno pre nego što se rastanemo. Ali Aneli ne želi da se oprosti sa njom i ništa ne sanjam. Lako je tebi, Aneli: ti si mrtva. Probudim se - još uvek je dan; uostalom, ovde je uvek dan. Naš dan se primiče kraju; sedimo zagrljeni i vreme nam ističe. Kako drugačije da ga provedem, na šta drugo da ga proćerdam? Ne znam. Nemam baš naročito bujnu maštu. Ustanem, trudeći se da ne probudim malu Anu. Ljudi sa licima od Stavljene kože ustanu za nama. Uđemo u voz na stanici Oktaedar i pohitamo do glavnog transportnog čvorišta brzinom od četiristo kilometara na sat, ponavljajući u obrnutom smeru jedno moje drugo putovanje - ono koje je trebalo da se završi Rokamorinom i Anelinom smrću. Vidite, gospodine senatore, sve je ispalo kako treba, apsolutno savršeno, mada sa malim zakašnjenjem; možete i od sada da računate na mene. Stignemo do gejta broj sedamdeset dva - onog koji sam prošli put pogrešno odabrao: strah od gomile, vrtoglavica, panika. Stignemo taman na vreme da uhvatimo početak televizijskog prenosa obraćanja Hesusa Rokamore na najvećem ekranu-kupoli u Evropi. Moj otac je ogroman, ispuni celo nebo - i reprodukovan je sa velikom preciznošću, ne primećujem da je išta falsifikovano: to je on, moj otac, muž moje žene, moj neprijatelj i moj saveznik, govori meni i svetu da je cilj Partije života došao u ćorsokak, da je Partija previše dugo odbijala da se suoči sa stvarnošću, da prihvati da je Zakon o izboru jedini način da se izbegne demografska katastrofa. Bilo je to samoobmanjivanje - i obmanjivanje svih onih koji su verovali u nas,

kaže. Ali ne možeš večno obmanjivati ljude - jednog dana će laži svakako postati očigledne. Ljudi se okreću od nas, skvotovi se zatvaraju, finansiranje je prestalo. Nemam snage da istrajem u borbi za cilj koji niko ne želi. Zato, kao vođa Partije života, ovim objavljujem da je ona od danas raspuštena. Naređujem svim našim aktivistima da efikasno sarađuju sa vlastima: imunitet vam je zagarantovan. Vreme za borbu je prošlo, došlo je vreme za konstruktivnu saradnju, saradnju za dobrobit naše budućnosti. Budućnosti Evrope. To je to. Poslednji čin je odigran. Multimilionska gomila koja žvaće žvake, koja je utihnula za vreme Sotoninog javnog odricanja, ponovo se pokrene; kapitulacija uživo samo je odraz trenutnog stanja stvari - Evropa je ponovo rođena. U njoj nema više mesta za Hesusa Rokamoru, za Radža i Devendru, za Aneli Valin i njenu majku, nema mesta za mene i moju ćerku. I to svima odgovara. Svi su za. Stojim usred deset miliona ljudi; svi oni negde žure, svi sem mene. Udišu moj vazduh, češu se o mene, dodiruju mi ruke i noge, lice, prilepili su se za mene - ali to mi se sviđa. Ne osećam vrtoglavicu, ne osećam mučninu. Izlečen sam od svog straha od gomile. Želim da budem u gomili, moram da budem u gomili. Živim kroz nju, ja sam deo nje, predajem joj svoju dušu. Neka uzmu moj znoj i vazduh koji izdišem, neka ogule sa mene ljuspice kože i odnose ih na sebi - u Pariz, u Berlin, u London, u Lisabon, u Madrid, u Varšavu. Neka me rastave, rasklope na najsitnije deliće. Kupam se u vama. Udišem vas. Volim vas. Nedaleko odavde, Šrajerovi agenti se bez sumnje takođe batrgaju samo što me u ovoj rulji nije lako ugledati i uhvatiti. Svakog sekunda vozovi nalik na blistave staklene špriceve kreću iz glavne stanice do svih delova Evrope. Da uskočim u jedan od njih - bilo koji - i nestanem zauvek? Ali koliko je to - zauvek? Nekoliko kratkih, bednih godina. Privijem Anu čvrsto uz sebe. Sve što želim je da ga pozovem. Okrenem njegov broj. Šrajer ne žuri da se javi; tišina se otegne, a čekanje prekine reklama za iluminato, pilule svrhe. Konačno se javi - kada sam već odustao od toga da ću dobiti vezu. „Gledao sam prenos Rokamorinog govora”, kažem mu. „Čestitam.” „Elen je mrtva”, odgovori. „Elen? Šta?” „Mrtva je.”

Naše strmoglavo manevrisanje u malom crnom turboletaču; ona čvrsto stiska volan i juriša pravo u zid; taj zid nam zaklanja ceo svet. Vozilo je izvitopereno nakon onog nespretnog sletanja koje sam uspeo da izvedem. Otvoreni ulaz u pećinu. Elen se kezi, saterana u ugao. „Kako? Kako je umrla?” „Skočila je. Ispuzala je na otvoreni deo krova i skočila”, izvesti me, kao da saopštava dežurnom policajcu. „U našem domu. Poginula je pri padu”, doda iz nekog razloga. „Nastaviću da živim u našem luksuznom penthausu, pod staklenim krovom, mlada i lepa, kao jebena muva u ćilibaru...” „Ona je moja, Jane. Nikuda ona ne ide. Uvek će biti kraj mene. Zna šta se dogodilo sa Anom i ne želi da sedi u onoj sobi...” Za sve sam ja kriv, zar ne, tupo shvatim... „Nisi ponudio da pobegneš sa mnom...” Ljudi me laktaju i guraju se da prođu, ljutito me pitaju šta dođavola radim ovde. Samo pokrijem Anu rukama, ispletem oko nje čvrstu mrežu i bezvoljno oklevam ovde, poput bove koju je u uzburkanim vodama otrgla oluja. „Baš glupo”, Erih Šrajer kaže kompozitnim glasom. „Baš glupo. Baš glupo.” Izgrebana ploča, igla koja preskače, beskonačno ponavljanje. Elen. Ispostavilo se da si jača od moje majke. Rasporila si komad ćilibara iznutra. Smrskala ga i pobegla. Pobegla na mesto sa koga Erih Šrajer ne može da te vrati. „Ostavila me je samog”, kaže on. „Samog.” Šuškanje lišća, ne glas. Šapat vetra, ne glas. „Plašiš se”, kažem, iznenada shvativši. „I ti se plašiš večnosti. Plašiš se da ostaneš sam - zauvek.” „Gluposti!” uzvikne. „Budalaštine!” I prekine vezu. Elen nije spremna za večnost. Erih nije spreman za večnost. Jan nije spreman za večnost. Pustoš. U meni nema ničega: ni snage, ni kostiju, ni mesa, ništa što bi prihvatilo udarac. Nisam čak ni napunjena lutka. Nisam čak ni koža koju je odrao reparator, prazan sam kao konstruisani trodimenzionalni model.

Moja mala Ana tiho plače: ponovo je gladna. Još uvek imam malo mleka, samo malo - ono što sam sačuvao otrgavši je sa cucle. Izvadim flašicu iz džepa, skinem zubima poklopac, pružim joj cuclu, ona pući usne i iščekujući cmokće. Popije gutljaj - i zgrči se, okrećući glavu. Pomirišem cuclu: mleko se ukiselilo. Nemam čime da je nahranim. To je to. Moje vreme je isteklo. Erih Šrajer pozove. „Dakle?” konačno odlučno kaže. „Šta si odlučio, Jane?” „Zar ništa nije ostavila?” pitam ga. „Nikakvu poruku?” „Ne želim da razgovaram o toj kučki”, frkne Šrajer. „Izdala me je. Mislila je da će mi ovime napraviti probleme. Da će me nečemu naučiti. Ali, znaš šta? Neće me povući za sobom. Ne osećam gotovo ništa, Jane. Konačno sam to prerastao.” Klimnem mu glavom. „Konačno si postao dostojan besmrtnosti?” „Vreme je da odlučim, Jane. A vreme je da i ti odlučiš. Zašto si se toliko zadržao tamo na stanici? Ne misliš valjda da možeš da pobegneš? A i da pobegneš, šta bi to promenilo? Dosta je bilo. Već sam bio previše strpljiv sa tobom.” „Imam li drugog izbora? Ti si ionako sve odlučio umesto mene, zar ne? Tvoji ljudi me ceo dan prate u stopu. Ionako me ne bi pustio da odem. Zario si svoje kandže u mene, kao što si ih zario i u Elen, u moju majku. Šta će se dogoditi ako ti kažem ’ne’?” Pitam tek reda radi. Erihu Šrajeru jednostavno ne možeš da kažeš „ne” i ja to odlično znam. Na trenutak u gomili ugledam lice od štavljene kože sa umetnutim plastičnim očima, delić sekunde, dvadeset peti kadar u filmu - svakog trenutka će nas ponovo naći. Vreme je da se oprostimo, mala Ana. Ne prepirem se više sa Erihom Šrajerom. Jednostavno ga prekinem i pozovem lažnu identifikaciju. Niko se ne javlja - ali tako i treba. Sekund kasnije dobijem poruku: „48.” „Ne možeš da pobegneš, Jane...”, moj komunikator se sam od sebe uključi: kao i ja, i on pripada Erihu Šrajeru. „Koliko si već puta pokušao, a? Ne možeš. Sada nemaš čak ni gde da odeš. Nemaš gde da se sakriješ. Ti si moj, Jane. Samo želim da to sam shvatiš. Želim da prerasteš čoveka. Večnost, Jane! Dajem ti večnost, mladost, besmrtnost, a sve što tražim u zamenu je...”

Otkačim komunikator i bacim ga na zemlju i deset miliona ljudi ga izgazi, zdrobe glas Eriha Šrajera, lomeći ga, mrveći ga u prah. Sakrijem Anu pod svoj kombinezon, navučem kapuljaču i povučem se među ljude, ali ne borim se sa gomilom, ne razmičem je svojim „ledolomcem”, u gužvi sam u svom elementu, pustim je da me nosi, prvo na jednu, pa na drugu stranu - ali čak i tako, sve sam bliži gejtu dvanaest. Kada konačno stignem do njega, ljudi se već ukrcavaju u voz koji kreće za kulu Tarifa u Andaluziji, odakle trajekti idu za Maroko. Znači, Afrika. Neko me lupi po ramenu - „Od Hesusa” - čučnemo, uronivši u gomilu i tamo dole, među telima i nogama, stavim Anu u dugačku sportsku torbu. Kontakt je neka lepa devojka, liči na Arapkinju, oči su joj skrivene iza naočara sa staklima-ogledalima, gruba kosa upletena joj je u stotinu finih pletenica. Čudno, iz nekog razloga sam mislio da će Rokamorin haker biti muškarac i Azijata. „Da li je ona sa vama?”, pitam. „Berta? Ući će u Parizu. Nije bilo lako osloboditi se pratnje.” „Zove se Ana”, kažem joj, pa pokrijem lice svoje ćerke gazom. „Imate kontakte u kampovima za deportovanje, zar ne? Nađite tamo Margo Velin 140. To joj je baka. Nema nikog drugog.” „Svakako je neću ostaviti”, kaže ona, klimajući mi glavom. „Uostalom, ona je Hesusovo dete.” Najveći ekran-kupola u Evropi objavi najnoviju vest: Senator Erih Šrajer namerava da se kandiduje na predsedničkim izborima. Podvodne struje odnose crnu torbu: ja isplivam na površinu - i vidim ona maskirana lica, one oči koje vrebaju; traže mene, traže Anu. Želim da upozorim devojku sa naočarima sa staklima-ogledalima - ali ona već i sama sve vidi. Primakne komunikator usnama, prošapće nešto i istog časa se duž cele centralne stanice pogase svetla, a ekran-kupola se isključi. U mraku čujem kako se desetine vrata na dugačkom vozu istovremeno zatvaraju - i on iz mračne stanice nalik na utrobu kreće ka svetlu, u život. Eno ga, poklon koji Hesus Rokamora daje svojoj unuci za krštenje. Tajanstveni poklon. Oprosti mi, Ale. Bio si običan momak. Ali svet nije podeljen na crno i belo, nije podeljen na dobro i loše. Da si samo mogao to da razumeš. Pucati u čoveka koga poznaješ četvrt veka, samo zato što bi mogao da

oda plan kako da spaseš svoje dete, koga znaš samo dva meseca - da li je to ispravno ili pogrešno? Ne znam, Ale. Nisam siguran. Nisam ni u šta siguran. Oko mene, ljudi zabrinuto šapuću, a žene vrište. Ali onda se, nekoliko minuta kasnije, ekran ponovo uključi, svetiljke sanjivo trepću, a sigurni bariton objavi sa neba da je manji tehnički kvar popravljen, da nema razloga za paniku, da svih ovih deset miliona ljudi mogu da nastave da žive onako kako su živeli pre toga i putuju gde god misle da treba da putuju. I oni mu veruju i smire se i pohitaju ka svojim vozovima, koji dolete do gejtova, naguraju se u njih i odjure brzinom od petsto kilometara na sat - u sve delove kontinenta; u Varšavu, Madrid, Lisabon, Amsterdam, Sofiju, Nant, Rim i Milano, Hamburg, Prag, Stokholm i Helsinki, apsolutno svuda. Samo ja ostanem tu gde jesam. Toliko ljudi odlazi, a ja moram da ih ispratim. Srećan put! Komunikator je odavno izgažen i mogu naglas da kažem sve što mislim. U ovoj gužvi, u ovoj vavilonskoj vrevi, niko me ionako neće čuti i niko neće razumeti - ali ljudi sa kojima treba da razgovaram nisu ovde. Erih Šrajer. Čestitam, Erih. Gurnuo si ogromni ključ za navijanje mom ocu u dupe, ubio si moju majku u samici, naterao si ženu koja je bila voljna da zauzme njeno mesto da izvrši samoubistvo, uništio si svakog ko ti je stao na put, sve tuđe greške okrenuo si u svoje pobede, postaćeš predsednik Evrope, a napunjene lutke tvojih neprijatelja i napunjene lutke tvojih prijatelja naglas će ti pevati osane. Bićeš mudar predsednik, bićeš nezamenljiv predsednik, nikada nećeš napustiti svoj položaj, a tvoja Partija nikada neće sići sa vlasti; vladaćeš večno, kao što zmaj vlada kraljevstvima iz bajke, kao što Velika zmija vlada Rusijom. Neosetljiv si na emocije. Nemoguće te je nadmudriti, nemoguće te je nadigrati. Čast je biti tvoj instrument i izuzetna je sreća biti tvoj saveznik. Zahvalan sam ti na tvojoj ponudi, ali ću je odbiti. Predložio si da treba da zaboravim sve što se dogodilo, da sve premotam unazad. Ali ne mogu i ne želim da zaboravim ništa od onoga što mi se dogodilo: Aneli, naš put u zemlju mog detinjstva koja nikada nije postojala i našu srećnu noć u bordelu, gde mi je svaki minut

pozajmljen sa kamatom koju nikada nisam mogao da isplatim, naše šetnje duž smrdljivih bulevara i našu posetu njenoj trudnoj majci - bez koje ne bih bio u stanju da oprostim svom ocu; moju majku i onu sobu u tvojoj kući, Erih, sobu iza stakla toliko debelog da nije mogla dovoljno glasno da viče kroz njega tako da je ja, Rokamora ili Isus čujemo; mog oca, koga si živog odrao, sa kim si me upoznao sat vremena pre njegovog pogubljenja, koga si pokušao da pogubiš mojim rukama; internat, u kome sam odgajan i vaspitavan; moju službu u Falangi; tamne, mlečne mrlje na plavoj haljini; male devojčice koje spavaju u katoličkom utočištu u Barseloni; čitav grad nakrcan zakrpljenim leševima. Šta bih od toga mogao da zaboravim? Ništa. Svi su oni umrli - i nisu nigde nestali. Ali kako da živim toliko dugo i sećam se da sam ih izdao? Ili moju ćerku? Kako ću nju da zaboravim? I kako ću zaboraviti sebe, koji sam prodao svoju ćerku? Ništa se ne može premotati unazad. Neće me primiti među bogove. Nisam to zaslužio i neću ni da pokušavam. Nisam toga dostojan. Ja sam pseto, zver. Naredio si mi da isteram životinju iz sebe, ali najbolje što sam uradio, uradio sam zato što su me na to nagonili moji instinkti. A ni ti nisi ništa bolji: zar misliš da je tvoja žudnja za večnošću žudnja da budeš ravnopravan sa bogovima? Ne, Erih. To je instinkt za samoodržanjem, čudovišno naduvan i hipertrofirao - najjednostavniji i najvulgarniji od svih instinkata. Ti jednostavno ne dozvoljavaš drugima da žive umesto tebe, Erih. Ima u tome nečeg reptilijanskog, bakterijskog ili gljivičnog. Ali po čemu je to božansko? Mogao sam ovo da ti kažem ranije, ali čuvao sam energiju za jednu drugu završnu reč. A sad, izvini, ali moram da kažem nekoliko reči nekom drugom. Mojoj ćerki. Ani. Ma koliko se trudio da podsećam sebe da si ti moje dete, još uvek jednostavno ne mogu da poverujem u to. Mala Ana Rokamora. Rokamora - uostalom, to je moje pravo ime, zar ne? Što znači da je i tvoje. Odrašćeš sama. Nije trebalo da te dam i nisam želeo, ali jesam, morao sam. Možda je to greška. Verovatno jeste. Celog života moje greške su se samo gomilale i nikada nisam znao kako da ih priznam. Ne znam kakav bih otac bio, da mi je to bilo dozvoljeno. Nemam mnogo

talenata. Kad bolje razmislim, imam samo jedan: znam da uništavam i to je sve. Milioni me neće slediti, nikada ne bih mogao da zapalim njihova srca i naslikam budućnost za koju će biti spremni da žrtvuju sadašnjost. Nisam ništa stvorio - osim tebe, a čak sam i tebe stvorio slučajno. Živeo sam kratak, besmislen i idiotski život, Ana. Ne krivim nikoga za to, čak ni Šrajera, tog užasnog starca koji je zario svoje koščate prste u moju utrobu, natakao me na ruku kao vašarsku lutku i proživeo moj život umesto mene. Već sam previše vremena utrošio okrivljujući druge za sopstvenu bezvrednost, a pokazalo se da su svi oni bili nedužni. Sada ništa ne mogu da ispravim. Oni kojima bih želeo da se izvinim su već mrtvi ili nikada nisu ni postojali. One kojima bih želeo da oprostim sam ubio. Pokušao sam da spasem devojku koju sam voleo - i nisam mogao. Nisam uspeo da proživim dug i srećan život sa njom. Zaljubljen sam u mrtvu ženu, najbolji prijatelj mi je mrtav i moji roditelji su mrtvi. I sam sam tri četvrtine mrtav, Ana, a ti tek počinješ da živiš. Voleo bih da prve korake napraviš krećući se od svoje majke ka meni, voleo bih da te čujem kako izgovaraš te reči - „tata”, „mama” voleo bih da razgovaram sa tobom i znam da sve razumeš; ali neću biti tu da doživim išta od toga. Odrašćeš bez mene. Moraćeš da okreneš novi list i počneš iz početka. Cela tvoja generacija. Moraćete da srušite zidove koje mi više i ne vidimo. Svet je nekada bio drugačiji: šume nisu bile podeljene na piksele, bizoni su bili slobodni, a starci nisu umirali sami, poput prenosioca kuge. Mi ne znamo taj svet, a vi ćete morati ponovo da ga izgradite. Moraćete da pronalazite, moraćete da tražite, moraćete da pokušate da razumete kako čovečanstvo može da krene napred i kako može da sačuva ono što je u njemu najvažnije. Moraćete da živite, jer smo mi već okamenjeni fosili. Zemlja se zaustavila, Ana. A ti si ta koja mora da je gurne i pokrene. Siguran sam da ćeš sve uraditi kako treba. Nećeš ništa uraditi onako kako bih to ja uradio. Možda ćeš me proklinjati, ali želeo sam da imaš izbor. Možda ćeš - tamo u svemiru ili pod vodom - uspeti da stvoriš svet u kome nećemo morati da biramo između sebe i svoje dece. I nećeš morati da umreš kako bi moji unuci mogli da žive.

Na centralnoj stanici vlada užasan metež; Šrajerovi ljudi jednostavno ne mogu da me nađu. Nije važno, nigde mi se ne žuri. Motaću se po gužvi sve dok mogu da stojim na nogama. Na kraju će me, naravno, naći i za svaki slučaj napraviti od mene napunjenu kopiju, a onda me ubiti. Ili će me možda odmah ubiti - odmah tu, čim shvate da sam ih prevario. I nema u tome ničeg strašnog. Moglo bi se reći da mi je to i bio cilj. A tu je još nešto što moram da uradim; da prizovem izvesnog duha. Devetsto Šest. Bazila. Uvek si bio bolji od mene, Bazile. Imao si dovoljno drskosti da uradiš ono na šta sam se ja plašio i da pomislim. Želeo sam da budem kao ti. Da nije bilo tebe, ne bih se usudio. Zavideo sam ti na tome koliko si bio živ čak i kada si umro, Devetsto Šest. Voleo bih da si sada sa mnom. Da me sada podržiš - ili bar da mi oprostiš. Sećaš se kako smo se svađali? Rekao sam ti da je nemoguće pobeći od njih, ali ti se nisi osvrtao na to, rekao si da će sve ispasti dobro, da ne treba toliko ozbiljno da ih shvatam. Sećaš se? Ali nikada mi to nije išlo tako dobro kao tebi - da se pretvaram, da me je baš briga za sve, da govorim sebi: to su samo igre i ne želim da ih igram; da skrivam pravog sebe u sebi sa brojem. Postojim samo jedan ja. Previše glup da bih bio podmukao i previše ozbiljan da bih igrao igre. I znaš, i danas verujem da bežanje nema smisla. Stojim u glavnoj stanici. Odavde možeš da kreneš gde god želiš. Ali neću da bežim od njih. Nemam više snage i neću više da se skrivam od njih. Smislio sam nešto bolje, Bazile. Spreman? Slušaj. Dok me oni traže ovde, svako ko me slučajno dotakne, ko slučajno podeli sa mnom dah vazduha, svako od ovih hiljada ljudi, noseći sa sobom delić mene, odnosi i moj dar. Nosi ga u Bukurešt, u London, u Bremen, u London, u Oslo. Epruveta koju sam uzeo od Beatris. Njen virus. Nisam ga bacio. Sačuvao sam ga u džepu. A onda - u sebi. Hranio sam svoje dete Bertinim mlekom, a ja sam sisao Beatrisino zatrovano mleko. Prošao je jedan dan. Dan koji mi je Šrajer dao da napravim svoj izbor. Odmah sam ga napravio. Istog trena. Za sebe i za sve nas. Sačekao sam jedan dan, kao što je Beatris prepisala i sad izdišem smrt; smrt u svakoj kapi znoja na mom čelu, u svakom slučajnom dodiru mojih prstiju, u mom urinu i mojim poljupcima. Smrt - i život.

Zato sam ovde; ne mogu da zamislim bolje mesto. Šrajer se bez razloga brinuo - nisam ni razmišljao o tome da se krijem. Odavde će se virus proneti širom kontinenta, a za jedan dan oni koji su udisali isti vazduh kao ja proširiće ga dalje, u svojim domovima. Za nedelju dana sve će biti kao što je bilo pre petsto godina. A u narednih pola veka, sto dvadeset milijardi će umreti od starosti makar još uvek ništa ne shvatali. Nazvaće me teroristom, ali prvo mešanje u naš DNK bila je vakcinacija protiv smrti. To je izvorna bolest koju pokušavam da izlečim. Došli smo do ćorsokaka. Sistem prijavljuje fatalnu grešku. Nemamo rešenje, pa moramo da napravimo prostora za one koji će ga naći. Jednostavno resetujem čovečanstvo na nulu. Ributujem ga. Voleo bih da verujem da sam instrument u čvrstim drvenim rukama nekog ko shvata da su ljudi zastranili. Treba nas razbuditi, naterati nas da se malo spustimo na zemlju, treba nas podsetiti ko smo i odakle dolazimo. Treba podsetiti tebe, Erih Šrajeru, gnjido. Voleo bih da verujem da ništa u mojoj priči nije obična slučajnost moje rođenje, reći koje mi je moja majka šaputala, intervencija koja me je sprečila da počinim ubistvo, začeće koje se dogodilo protivno nauci, dete koje nisam zaslužio i koje nikada nije trebalo da ljuljam na rukama. Da je to promisao onoga koga sam navikao da mrzim i odbacujem. Ali svu odgovornost prihvatam na sebe. Možda sam pogrešio - ali grešiti je ljudski. POČETAK

1 Tau Ceti - zvezda u sazvežđu Kit. Udaljena je 11,9 svetlosnih godina od Sunca. Ubraja se u patuljke spetralne klase G8V. (Sve napomene u tekstu su prevodiočeve.) 2 Garota - sprava kojom se nekada izvršavala smrtna kazna davljenjem. 3 Foie gras (franc.) - masna jetra; luksuzni proizvod dobijen od jetre posebno utovljene patke ili guske. 4 Bandar-log - termin koji je pisac Radjard Kipling upotrebio u svom romanu Knjiga o džungli da opiše majmune iz džungle Seoni. 5 Eau de vie (franc.) - veoma čista i prozirna, dva puta fermentisana voćna rakija. 6 Mana - hrana koju je Bog dao Izraelitima na putovanju kroz pustinju.