Marko-lopusina-kgb-protiv-jugoslavije.pdf

M a r k o L o p u š in a

KGB PROTIV JUGOSLAVIJE

„Evro”, Beograd 2001.

UVOD Jugoslavija je SSSR-u, i doskora i Rusiji služila za potkusuiivanje sa velikim silarna!? Ovu tezu su sredinom 2000. godine u Beogradu iznosili mnogi naučnici, analiLičari, pa i političari kada su tražili odgovor na pitanje z ašto Rusija direktno ne pomaže Srbiju i Crnu Goru u borbi protiv SAD i NATO. Obrazloženje je bilo da se izguhivši status supersile i imperijalni karakter države, Rusija našla u praznom istorijskom hodu i da joj je hilo nužno da na novirn osnovama i u noviin međunarodnim i unutrašnjim okolnostima definiše karakter spoljnopolitič.ke strategije. Ključ ruskogprisustvu na Balkanu bila je upravo krizu na prostoni hivše SFR Jugoslavije. Rusija je, u vazi s tom kiizom, u velikoj meii dejinisala, pa i stahilizovala svoju novu poziciju u međunarodnim odnosima, i još jednom potvrdila činjenicu da je njeno prisustvo na Balkanu vezano za ostvarivanje samo sopstvenih strateških interesa, a ne i sipskih. Dohri poznavaoci nisko-srpskih odnosa smelo tvrde da je to oduvek tako hilo, samo Srbi nisu bili spremni da se suoče sa tom i takvom istinom. I ruski dvorje, na primer, bio spreman da podrži sve srpske ratne ciljeve, ali je 1917. godine pala ruska carevina i stvorena huržoaska demokmtska Rusija na ćelu su Privremenom vladom, čiji ministar inostranih poslova izjavljuje da će Rusija oko junačke Srbije stvoriti Jugoslaviju. Ali, u oktobru iste gocline pcida i ta vlada i stvorena je država sovjeta, čiji lider Lenjin uopšte nije irnao sluha za nacionalne prohleme balkanskih naroda, već. insistira da se svuda stvore sovjetske proleterske države, kako bi se

zujedno oduprle ujedinjcnom svetskom imperijalizmu. Sa Brcst-Utovskim mirom W18. godine odnosi Srbije i Busijc ukr/.e u fazu likvidacije. Kraljevina fugoslavija zu sve vreme svog postojanja nijc imala diplomatske odnose sa SSSB-om. Kralj Aleksandar i kncz Pavle Karađorđević dobro su razumeli ruske idejc o svetskoj revoluciji plasirane preko Kominterne, čija je politika bila izrazito antijugoslovenska, sa ciljem da se Jugoslavija razbije. Kako je svaka tajna policija na svetu samo produžena, negde tvrđa, a negde meksa ruka politike i diplomatije, tako je i moskovski KGB uvek bio samo batina u rukama ruskih vlastodržaca. Zavisno od politike Moskve, KGB je bio oštriji ili mekaniji prema Jugoslaviji i Jugoslovenima. U poslednjem veku politiku zvanične Moskve vodili su pivo Komunistička internacionala, a potom KPb SSSR, na pivi pogled veliki saveznici komunista i Srba u pivoj i drugoj Jugoslaviji. Međutim, i Kominterna i Komunistička paiiija boljševika, vođeni svojim komunističkim internacionalizmom kao ideologijom i državnim interesima da vladaju Balkanom, nisu želeli jaku i stabilnu kraIjavsku i partizansku Jugoslaviju. Kada jc rat zakucao i na naša vrata, Knez Pavle i general Simović želeli su savezništvo s Rusijom protiv fašizma, ali je Staljin već bio sklopio pakt sa Hitlerom. Za vreme rata u Jugoslaviji su stvorena dva pokreta otpara, a sve do 1942. Rusi nisu pružali javnu pomoć Titu. Cak je na paradi na Civenom trgu 1941. učestvovao, kao predstavuik Jugoslavije, jedan odred Kmljeve vojske. Eriglezi su vršilipritisakna Staljina da ohjedini ta dva oslobodilačka pokreta otpora u Jugoslaviji, ali on to odbija, dci bi 1942. neštedimice stao na stranu Koiriunističke paitije Jugoslavije i počeo da kiitikuje pokret Draže Mihajlovića. Prvi susret Tita i Staljina upiiličen je u septembru 1944. ali zapisnika sa tog sastanka liema, tj. ni jedan istoričar ga nije video. Umesto toga, izdato je jedno saopštenje u kome se kaže da je postignut sporazum izsve

6

ineđu Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije i Sovjetske komande o tome da NKOJ dozvoljava Rusima da prenesu svoje operacije na teritoriju Jugoslavije. Time Staljin praktično priznaje Titovu vladu, odnosno priznaje Tita za gospodara države, jer on daje saglasnost da se ulazi na njegovu teritoriju. Sumo mosec dana posle susreta sa Titom, Staljimi dolazi Cerčil i oni se dogovaraju da u Jugoslaviji imaju pola-polu uticaja. Staljin je taj sporazum, napisan na parčetu hartije, parajirao. Zbog dogovora Staljina i Cerčila mnogi Srbi još i danas žive u uverenju kako je Hazjajin tada prvi put izdao Srhe! Moskovski žbiri pokušali su po nalogu Moskve da ubiju kralja Aleksandra, ali i druga Tita. Bila je to posledica saznanja da je SSSR počeo da gubi ili čak i izgubio dominaciju nad prvom, a posle i drugom Jugoslavijom. Centrala SSSR želela je z ato da razbije Jugoslaviju kao produkt zapadnih interesa, a zatim da spreči jačanje srpskog nacionalnog bića u strahu da Srbi ne postanu vladari Balkana. Ovu tezu teško je dokazati direktnim činjenicama, jer da ponovimo, zvanično su Moskva i Beograd bili saveznici punih pedeset godina. Jasno je, međutim, da je Moskva uvek u toj vezi sa Beogradom gledala prvo i isključivo sebe. Razlaz izmedu SSSR i Jugoslavije ličio je na rat i bio je koban za ogroman broj Srba u Jugoslaviji. Tito i Staljin su ih žrtvovali. Do normalizovanja odnosa između SSSR i Jugoslavije došlo je tek 1955. kada Hruščov dolazi kod Tita, u bratski zagrljaj. Sovjetska tajna policija, kako god da se zvala, ili NKVD ili KGB, imala je samo zadatak da tajno sprovodi pravu moskovsku politiku prema Jugoslaviji i Srbima. Da su odnosi Komiteta državne bezbednostiprema Jugoslaviji zavisili umnogome od političkih odnosa između dve zemlje govori činjenica da Sovjeti nikada nisu Jugoslaviji zaboravili 1948. godinu i, bez obzira na razdoblja srdačnih odnosa, KGB je uvek Jugoslaviju posmatrala s određenim podozrenjem. Iz tog podozrenja rađao se često i neprijateljski odnos prema Jugoslaviji i posebno prema Srbima u njoj. 7

Primeru inia dost.a. Za vreme mađarske krize 1956. godine kada se Irnre Nad s ćlanovima vlade sklonio u jagosloveusku ambasadu u Budimpešti, KGB je dobio /.adatak da ga po svaku cenu izvede i uhcipsi. U celu igni je bio umešan i Jurij Andropov, tadašnji sovjetski ambasadar u Madarskoj. On je predstavnicima jugoslovenske amhasade garantovao potpunu sigurnost za Nada i ćlanove vlade ako napuste ambusadu. Međutim, nekoliko blokova dalje autobus sa članovima vlade je zaustavljen, službenik juguslovenske ambasade, koji ih je pratio, fizički je napadnut, a Nađ i drugovi odvedeni i kasnije streIjani riakon montiranogprocesa. KGB je, nedvosmisleno je utvrđeno, davao znatnu podršku informbirovskoj emigraciji u Sovjetskoin Savez.u i Evropi. Jedna od pomoći bilo je i organizovanje tzv. Barskog kongresa KPJ. Početkom sedamdesetih godina grupa informhirovaca održala je Osnivački kongres KPJ, koja je po svom programu trebalo da bude vrlo bliska sovjetskoj partiji. Do otkiića ovog kongresa i njegovih učesnika došlo je slučajno. Naime, jedan od članova sovjetske amhasade u Jugoslaviji je daživeo automobilsku nesreću, a policija je u slupanom automobilu otkrila dokumente koji su upućivali na učesnikci Barskog kongresa. Izbila je afera, a odnosi između dve zemlje i partije naglo su zahladneli... Tek kada je na r.ahtcv Josipa Broza Tita, tadašnji sekretar Izvršnog hiroa CK SKJ Stane Dolanc otišao u Mosk\m i u m/.govoru sa Andropovim i Brežnjevom zapretio da će Jugoslavija izneti u javnost umešanost sovjetske službe hezbednosti u organizovanje Barskog kongresa, sovjetska strana je reJda da više neće pomagati informbirovsku emigraciju. Kako je tci sprega fmkcionisala pokazuje u svojim svedočenjima Anton Kolendić, koji tvrdi da je Lazar Mojsov još dok je 1968. hio ambasador u Austriji postao veliki prijatelj Kuita Valdhajma, ministra inostranih poslova. Nešto kasnije, obojica su postali stalni predstavnici SFBJ i Austrije u OUN, a kada Valdhajm dobija mesto generalnog sekretara namešta Mojsovu mesto predsednika 8

Trideset druge godišnje skupštiue Ujedinjenili nac.ija. i'ako se dogodilo da je Valdhajm uz podršku KGB dogurao do OUN, a 198B. se kandidovao i za predsednika AustriU meduvraueuu fosip Broz Tito je Kuiia Valdhajma odlikovao Ordenom jugoslovenske zastave i ugostio ga na Bledu. I eru Gorhaćova i Jeljcina karakterisala je ruska nemarnost prema fugoslaviji i srpskom pitanju. fer kada nije mogla da ima dominaciju, Moskva se odlučila na tihu izolaciju Bcograda. Ueset poslednjih godina Moskva je utrošila više energije da se ulaguje Zapadu i Novom svetskom poretku nego da sačuva svoje pozicije i interese ii SRJ. Ruska vojska u BiH i na Kosmetu štitila je Srbe onoliko koliko su joj zapadne komande SFOR i KFOR dozvoljavale. KGB, ili kako se sada zove ruska tajna policija, i tih burnih godina delovala jeprotiv Beograda. Nekad nečinjenjem, a ponekadpogrešnim činjenjem. Umesto iskrenog savezništva Moskva nam je slala političkog galumdžiju Vladimira Zirinovskog da nam prodaje oružje i lažnu nadu, za koga je potom i sama rekla da je agent KGB. Cetrdesetak i više godina kasnije, u vreme raspada SFRJ i rata u Hrvatskoj, pa u Bosni, i na Kosmetu, a potom i agresije NATO, mnogi su Srbi opet bili u zabludi smatrajući da Rusi treba da udu u Treći svetski rat zbog nas. Bila je to ogromna srpska zabluda, jer Rusija je i tada bila protiv Srba. Zrtvovala ih je Amcrikancima z arad dobrih odnosa Moskve sa Vašingtonom. Rusija još od 1991. godine ima principijelan stav da krizu treba rešavati posredstvom Ujedinjenih nacija. Medutim, Rusija nije glasala u Savetu bezbednosti ni protiv jedne nametnute odluke Zapada, tako da je praktično usaglašavala svoje odluke sa zapadnim zemljama. Ona je, zapravo, sve vreme nastojala da se ne konfrontira previše sa Zapadom, a da istovremeno zadrži neku svoju samostalnu ulogu i, na neki način, bude advokat sipskih interesa. Ovde je to tumačeno na različite načine. S jedne strane, mogle su se čuti primedbe režima da Rusija nije htela da pomogne Srbiji, a, s dinge strane, stizale su op9

Lužbc opozicije, baš kao i ovih danci, kada je Živadiu Jovanović u Moskvi, da Rusija podržava ovaj režim i da je spremna da se sukobi s celim svetom samo da ovde zaštiti svoje interese. Zciboravlja se da je, početkom marta, još pre inauguracije Putina, predsednik ruske Dume Seleznjov, na pitanje da li će ponovo biti razmatrano pitanje prijema Jugoslavije u Savez Rusije i Belorusije, odgovorio cla hoće, ali tek posle slobodnih demokratskih izbora u SRJ. Srbi su uvek patili ocl ruskog mita. Sami su ga pothranjivali i održcivcili i izdizali u nebesa, kadu nam je bilo najteže. Kako mi je jednom prilikom rekla dr Jelica Kurjak iz beogradskog Instituta za međunarodnu politiku, mitologizacija odnosa sa Rusijom naročito je clošla do izražaja tokom eskalacije sukoba na Kosovu, odnosno, tokom agresije NATO-a na SR Jugoslaviju. Dr Kurjak mi je tada rekla: - Iako se Rusija od samog početka sukoba na Kosovu zalagala za mirno rešavanje sporova u okviru sistema Ujcdinjenih nacija i OEBS-a, izbegavajući da se stavi na bilo čiju stranu, ona je, i tokom rata iposle njegovog završetka, sledila politiku svojih zapadnoevropskih partnera. Takvo ponušanje Rusije nailazilo je na oštre kritike srpskog, odnosno, jugoslovenskog režima, koji su polagali „istorijsko pravo“ na zaštitu od strane Rusije. U krajnjem ishodu Rusija je, međutim, podržavalci odIuke Zapada i time skupljala dodatne političke poene koje će, kao što će sc vidcti na kraju kosovske krize, maksimalno jskoristiti za postizanje nekih svojih strateških prioriteta, kao što su obnavljanje vojnih veza sa nekim zemljama Zajednice Nezavisnih Država, donošenje nove koncepcije nacionalne bezbednosti i nove vojne doktrine, otpočinjanje borbe protiv separatizma i međunarodnog terorizma u Cečeniji i obnavljanje odnosa sa NATO. Jugoslovanska politička i vojna elita je, međutim, ruski deklarativni arsenal podrške borbi protiv NATO maksimalno koristila u svrhe zamagljivanja stvarnih činjenica i stvaranja claljeg prostora za distanciranje od aktuelnih svetskih tokova i procesa. Mit o neospornoj pomoći 10

alovenske bvućc /Mmugljen je pred hludnim činjenicamu n novoj konstelaciji odnosa u svctu - zaključila je drjclii:u Kurjak. Srpski nuvad je tada shvatio da je Rusija protiv Jugosluvije i samog Slobodana Miloševića, kao i čitav svct. Mnogi Srbi su to umeli da shvate kao čin ucenjene Rusije, a nmogi nisu žeieli da prihvate tu vrstu izdaje ćutanjem. Hila je to posledica jasne politike bojkota Beograda iz Moskve. To je dr Jelica Kurjak definisala na svoj način: - Od 1991. godine Rusija je daleko od Balkana, i fi/.iČki i strateški. Sa sadašnjim svojim potcncijalima Rusija tnože veoma malo da pruži Srbiji i it ekonomskom i u vojnom pogledu, a političkom i da ne govorimo. Većina zemalja ovog regiona se odvojila od Rusije, pa se i ona odvojila od nekih balkanskih zemalja, Jugoslavije recimo. Odlaskom Borisa Jeljcina sa trona i dolaskom pukovnika KGB Vladimir Putinci ne čelo Rusije, početkom 2000. godine, pivi put su iz Moskve počeli da stižu ozbiljni prijuteljski signali. Čak je 10. jula 2000. godine objavljena i z.vanična promena političke strategije Rusije prema Jugoslaviji, što bi samo po sebi trebalo da znači da će i ruska ohaveštajna služha, poznata kao Federalna služba hezhcdnosti - FSB definitivno da prerastc u saradnika SRJ. Međutim... Raspad SFRJ pokazao je svu trivijalnost priče ,,nas i Rusa 200 miliona", jer ih je na Kosmet, u junu 1999. godine došlo svega 200. Ikada je Vladimir Putin izabran za prvog Rusa, zvanična Moskva je nu zasedanju Kontakt grupe Rusija jasno izrazila solidarnost sa zapadnim državama i zajedno sa njima osudili pokušaj destabilizacije Crne Gore. I jasno i glasno podržalci reformski kurs Mila Đukanovića. Tokom zime 1999. godine, ruski „Gasprom" je skoro tri puta smanjio isporuke gasa Srbiji, pri čemu je to učinio bez obaveštavanja Beograda. Cele zime Rusija je ispomčivala gas Srbiji na kredit, bez obzira na to što je dugovala već 300 miliona dolara. Ta poruka je zapravo glasila: „Moskva ne namerava da izdržavu srpski režim Slo-

hodanci Miloševića". Moskva je potpunim odricanjem od Miloševića želela da spreči počctak rata Beograda sa Crnom Gorom. Busija je ušla u 2000. godinu ucenjena od SAD. Rusi su morali da ispune određene želje Zapada da bi Vašington zažmuiio pred događajima u Cečeniji. To je hio i razlog što Moskva nije nikada ozvaničila jugoslovenski savez sa Rusijom i Belorusijom, već se samo poigravala sa njim. Tačnije, Rusija je tajno slala pomku da je savez moguć, ali tek pošto se u Beogradu promeni vlast, uspostavi demokratija i novi ljudi odluče cla bi takav savez bio dobrodošao. Bio je to još jedan ruski šam ar Srbimt SIobodanu Miloševiću i zvaničnom Beogradu. Autor Beograd 15. decembar 2000. godine

12

TAJNA ARMIJA KOMUNIZMA U jednom tajnom izveštaju Službe državne bezbednosti Jugoslavije 1990. godine, kada se već naziralo pucanje SFRJ, zapisano je da je oko 1500 građana radilo za strane obaveštajne službe. Na toj listi bilo je najviše otkrivenih špijuna Državne sigurnosti, odnosno tajne službe Bugarske, tačno 258, a zatim agenata mskog KGB 229. Iza ovih komunističkih doušnika sledili su saradnici zapadnih agentura, nemačkog BND - 152, albanskog Sigruimija - 147, CIA - 127 i italijanskih obaveštajaca 103. Te godine je, na primer, u Trstu uhvaćen Đorđe Stančić, italijanski državljanin star 43 godine, sa boravkom u Škofiji kod Kopra, kao saradnik KGB. Okrivljen je za špijunažu u korist Moskve i KGB, jer hn je prodao dokumentaciju o sistemu odbrane „sorao”. Godinu dana pre ovog slučaja u Zagrebu je na pet godina i dva meseca zatvora osuđen jugoslovenski konzul Damir Cvitešić jer je cinkario SFRJ u SSSR-u. Zvanično Rusi su u Jugoslaviji godinama svoje agente držali u beogradskoj ambasadi i konzulatima, kao diplomatske službenike, ali i kao dopisnike moskovskih agencija i redakcija. U tu vrstu agenture SDB Jugoslavije i ujeni kontraobaveštajci nisu mnogo zalazili, jer je bila pokrivena diplomatskhn imunitetom i akreditivhna. Zato se kontraobaveštajna aktivnost SFRJ okretala sloboduim strelcima, zavrbovanim Jugoslovenhna, špijunima KGB koje je uspela da nađe čak i među direktorima nekih beogradskih banaka. Tokom 1983. na prhner, Služba chžavne bezbednosti Jugoslavije otvorila je dosije ,,Tenis”, koja je trajao punih šest godina, i na kraju hnao i svoj nastavak „Tenis II”. U ovoj kontraobaveštajnoj akciji učestvovalo je 40 inspektora SDB SSUP SFRJ, koji su progonili desetak doušnika KGB u Beogradu i Zagrebu. 13

Tokom osam đecenija poslojanja sovjetske, oclnosuo niske države, njena tajna policija delovala je vrlo aktivno, ali pod različitim uazivima. U tom periodu CEKA (1917-1922), OGPU (1923-1934), GUGB (1934-1941). NKGB i NKVD (1941-1946), MGB (1949-1953), MVD (1953-1954) i KGB (1954-1992), i ESB (1992.), sovjetska politička policija je izrasla u gigantski aparat i više od polovine ovog veka predstavljala državu u državi. Izuzev dauašnje ruske obaveštajne službe tj. Federalne službe bezbednosti - FSB, sve ove agnetme su u svetu poistovećivane i potom identifikovaue najviše kao KGB. Prema nekim izvorima, deset odsto stanovništva bivšeg Sovjetskog Saveza bilo je pod udarom akcija snaga KGB i Direkcije unutrašnje bezbednosti - počev od likvidacije kontrarevolucije, preko obračuna sa „kulacima" i ,,opozicijom“, do zatočenja u sibirske logore sovjetskih vojnika koji su preživeli nemačko zarobljeništvo. Začudo, i sam Staljin, koji je kao agent nosio tajno ime Koba, kao vladar strepeo je od tajne službe. Vrlo brzo je odlučio da ukine GPU kao sanrostalnu političku policiju, stavivši je 1934. pod kontrolu NKVD - Narodnog komesarijta unutrašnjih poslova, na čije je čelo postavio Genriha Grigorijeviča Jagodu. Zvanično Jagoda je bio načelnik NKVD samo dve godine. Međutim, sa svojim naslednicima Nikolajem Ivanovičem Ježovom, šefonr NKVD od 1936. do 1938. i Lavrentijem Pavlovičem Berijom, Jagoda će pune dve decenije činiti najsuroviji trio sovjetske političke policije. Načelnici su još bili Vsevold Nikolajevič Merkurov 1941. godine, Viktor Semjonovič Abakumov od 1946. do 1951. pa Sergej Ivanovič Ogoltsov 1951. Semjon Denisovič Ignjatov 1953. i opet zloglasni Lavrentij Pavlovič Berija. Takav NKVD je kao služba državne bezbednosti delovao unutar MVD - Ministarstva unutrašnjih poslova SSSR-a. Jeđan od zadataka NKVD i samog Berije bio je da ubije Josipa Broza. Tito je tokom Rezolucije Informbiroa bio u stalnom kontaktu sa Lavrentijem Berijom. Šef NKVD je uhapšen u Moskvi baš zbog svojili veza sa Jugoslavijom. Pokušao je poćetkom pedesetih da norrna14

li/.uje ođnose sa Titoin, preko Aleksaiiclra Rankovića, a mimo odluka CK KPSS. Staljiu ga je zato zvao „titoista", Ivrdi njegov sin Sergej Berija.

Lavrentije Puvlovič Beiija

Berija i Ignjatjev ubrzano su radili na traženju puteva za izvršenje Staljinovog naređenja, mada je šef tajne službe znao da se kontakti sa Titom iz Moskve nisu prekidali posle 1948. Posle ponrirenja sa Hruščovom, ali i pogubljenja Berije, predsednik Tito nije dao izjavu koja bi osuđivala pokojnog šefa NKVD. Tito nije hteo da zaboravi da mu je Berija spasao život i obraz prilikom nemačkog desanta na Drvar. Sa padom Berije 1953. i usponorn Nikite Hruščova 1954. u Ministarstvu unutrašnjih poslova državnu bezbednost je vodio samo godinu dana Sergej Nikiforovič Kruglov. Tek posle smenjivanja Berijinog čovek Maljenkova, politička policija je odvojena od ministarstva, ponovo je postaje sainostalna, ali kao Komitet državne bezbednosti - KGB.

Jeđan od najvećiii obaveštajnih i koulraobaveštajmh sistema, sovjetski Komitot (iržavne hozliodnosti. pozna-

Gih KGB iz 1948. gudiue

tiji kasnije najviše po skraćenici KGB, formiran je zapravo kao reakcija na vrlo dramatična zbivanja koja su potresala Sovjetski Savez krajern 1953. godine. Naime, posle Staljinove smrti, nisn se birala sredstva u borbi za njegovo nasledstvo. Procenjivalo se tada da najviše izgleda da se domogne vlasti i ponovo stavi na glavu ,,krunu“ neogranićenog gospodaia sovjetske Rusije ima Lavrentij Pavalović Berija, dugogodišnjišef zloglasnogNKVD. Međutim, njega je u tome preduhitrila grupa u Politbirou predvodena Nikitom Sergejevičem Hruščovun. U pravom državnom udaru, gde su revolveri bili spremljeni ispod stola, Berija je uhapšen u zgradi Polibiroa, zatvoren i vilo brzo streljan. U fazi destaljiuizacije Sovjetskog Saveza jedan od glavnih zadataka, po rečima samog Hruščova, bila je i reorganizacija službe bezbednosti. 16

Svemoćni i zloglasni NKVD je razvlašćen, a KGB je ovlašćen. Poslovi političke policije povereni su novoosuovanom Komitetu gosudarstvene besopasnosti - KGB. Njegovi zadaci su bili da prati isključivo dela tzv. političkog kriminala, a sudsku praksu prejmsti redovnun sudovirna. Govoreći jednom zašto je formiran KGB, Hruščov je izjavio da je trebalo stvoriti takve uslove da policija više nikada ne može da kontroliše partiju, uego da partija treba da kontroliše policiju. Nova politička policija vrlo brzo je prerasla u pravog diva, koji se uvek skrivao u senci Kremlja, zaštićujući se od pogleda javnosti tvrdnjama kako radi za partiju i u ime partije. Odatle su nekada šefovi tajne službe dirigovali vojskom od rnilion zvaničnih i čak sedam miliona nezvaničnih zaposlenih i saradnika KGB-a. Zadaci Komiteta državne bezbednosti se nisu zaustavljali samo na granicama Sovjetskog Saveza. Vrlo brzo je nueža saradnika obaveštajaca i kontraobaveštajaca razgranata po svetu, pogotovo u zemljama koje su, po ocenama sovjetskog Politbiroa, bile od posebnog interesa za Sovjetski Savez. To je podjednako vredelo za zemlje Zapada, kao i za zemlje u sklopu Varšavskog ugovora, a od početka šezdesetih, kad dolazi do talasa nacionalnog budenja u Africi, KGB je sve prisutniji i na Crnom kontinentu. Tako je KGB postao ,,unutrašnja“ i „spoljna" tajna služba komunizma. U ovoj službi zajedno s agentima u svetu radilo je oko 700.000 ljudi. Teško je među njima izdvojiti najbolje i najveće špijune. Neki su u međuvremenu sami ušli u legeudu. Istina, sovjetska tajna služba je intala svog „agenta 007“, bilo da je to bio Pavle Korčagin ili Štirlic, Rihard Zorge ili Rudolf Ivanovič Abel, ali napaćenom narodu to ništa nije značilo. Unutrašnja organizacija KGB je decenijama bila ista. Kao produkt ideološke države na vrhu KGB bio je predsednik države, pa Politbiro KPSS i onda predsednik Komiteta. Prvi čovek KGB imao je svoj Kolegijum i svoj Komitet KPSS u prostorijama Glavne direkcije, gde su bili i Specijalni inspektorat i Sekretarijat. Kolegijtrm su sa17

činjavali direktori l'ivn inostraue direkcije. Druge unutrašnje diiekcije, komandant graničnih trnpa iz Treće direkcije i direktor Cetvrte direkcije za komunikacije i šifrovanje. Predsedniku KCB-a u radu su poinagali i prvi potpredsednik ili više potpredsednika, zavisno od potreba službe. Svi oni su direktno bili odgovorni šefu države i Politbirou KP SSSR. PETNAEST UPRAVA Početkom devedesetih u vrhu KGB-a ove četiri direkcije imale su ispod sebe još petnaest uprava i dvanaest odeljenja. Unutrašnja tajna policija imala je, na primer, Treću upravu zaduženu za bezbednost armije i državne međe. U jednoj raspravi u Vrhovnom sovjetu dikrektor Vladimir Krjučkov je rekao da je u pograničnoj policiji KGB-a zaposleno oko 200.000 policajaca. Njihov zadatak je bio da čuvaju 67.000 kilometara sovjetskih granica. Po broju zaposlenih to je bio najbrojniji deo KGB. Peta uprava je bila klasična politička policija koja je progonila političke protivnike i disidente SSSR-a. Sesta se bavila naučnom i industrijskom špijunažom, a Petnaesta zaštitom vladinih koinunikacija. Prvo odeljenje KGB-a bilo je odgovorno za ličnu zaštitu najvišili sovjetskih funkcionera. U njegovom sastavu bila je kremaljska Garda. Drugo odelenje je istražno, Treće Viša škola KGB, a Deseto arhiva ove tajne policije. Centralna uprava KGB i kancelarija predsednika Komiteta nalaze se na Trgu Džeržinskog u Moskvi. Ispred zgrade je spomenik osnivaču i prvom rukovodiocu sovjetske službe bezbednosti FeliksuĐeržinskom. Zgrada, u kojoj je sedište Prve direkcije za operacije u inostranstvu, nalazi se u Jasenovu, 30 kilometara izvan Moskve. Posebno kontrolisanim putem do zgrade mogu stići samo vozila sa specijalnim oznakama i dozvolama. To je dugačku polukružnu građevinu, koja je nalik zgradi kakve banke, a od radoznalih pogleda štite je redovi gnsto posađenih breza i borova. 18

Sanuin tini što je Prva đirekcija KGB bila zadužena za operacije u inostranstvu, a Druga direkcija za pitanja unutrašnje bezbednosti u KGB, pokazivalo je dovoljno jasno da je sovjetska tajna policija poslednjili pedeset godina bila posvećena ,,spoljnim“ poslovima. KGB je faktički bio produžetak političkog i partijskog delovauja SSSR-a unutar i van granica, ne samo socijalističkog lagera već i Evrope i Azije. Zato su i direktori Prve direkcije pažljivo birani, jer je većina njih, poput Krjučkova, kasnije clolazila i na čelo samog Komiteta gosudarstvene bezopasnosti. Prvi šef ove ,,spoljne“ direkcije bio je Mihail Abramovič Trisler od 1921. do 1929. Nasledio ga je Artrn

Feliks Edmundovič Đeržiuski, šef Lenjinove tajne političke policije ČEKE, 1919. godine

19

Kristjanovič Artizov koji je vladao do 1934. Zatiin su direktori bili Abram Aionovič Slutski do 1938. godine; Mikhail Spigelglas, pa Vladimir Ceorgijevič Dekanozov do 1940. Ratni načelnik je bio Pavel Mihailović Fitin sve do 1946. godine. Pjotor Vasiljevič Fedotov je bio šef do 1949. godine; Serjeg Romanovič Savčenko do 1953. i Vasil Stepanovič Rajsnoj samo do juna 1953. Nastanak KGB na ovoj dužnosti zatekao je Aleksandra Semjonoviča Panjuškina, koji je vodio Prvu direkciju do 1956, godine; a Aleksandr Mihailovič Saharovski do 1971. Njega je nasledio Fjodor Konstantinovič Morton, a iza njega 1974. godine dolazi Vladimir Aleksandrovič Krjučkov koji je bio direktor do 1978. godine. Najduže, punih deset godina Prvu direkciju KGB vodio je Leonid Vladimirovič Šebaršin. KGB je u inostranstvu svoju agenturu gradio na sistemu rezidenata: šef mreže je imao diplomatski imunitet ili je formalno imao neku od funkcija u diplomatskokonzularnom predstavništvu. Mreža je sastavljena tako da njom na terenu rukovode regionalni rezidenti. Pokaže li se potreba za krajnje radikalnim akcijama, za likvidacijom nekog ko ugrožava mrežu, poziva se neko iz Odeljenja ,,F“, Prve direkcije KGB, koji se bavi ubistvima i likvidacijom protivnika, što se u obaveštajnim krugovima obično naziva „mokrim poslovima". General Vitali Černjavski bio je šef Uprave „ilegalaca“ . To su bili ljudi-krtice, koji su doneli najveće špijunske uspehe SSSR-u. Černjavski je trebalo da bude inženjer, ali ga je KGB zavrbovao na studijama. Kad je završio špijunsku akademiju KGB u Moskvi zaposlen je u Sekciji za Nemačku. To je bila najvažnija obaveštajna jedinica u to vreme. Njegov šef bio je legendarni Aleksandar Korotkov, koji je započeo svoju karijeru kao liftboj u palati KGB-a u Moskvi! Černjavski je 1944. u Rumuniji izveo „njihovU revoluciju". U vreme formiranja odseka „ilegalaca" imenovan je za direktora. Organizovao je imežu krtica koja je pokrivala centralnu Evropu i zonu od Turske do Japana. Ubacivao je lično špijune i komandose u Francusku, Ita20

liju i Belgiju. Početkoiu peđesetih promašio je ukrajiuskog nacionalistu Stefana Baiuleru, ali je 1954. narnamio Ota Džona, šefa zapadnonemačke kontrašpijunaže u KGB. Sa činom pukovnika napredovao je do načelnika Odseka za dezinformisanje. Pi-eko agencije „Novosti" širio je poluistinite informacije i zavaravao Zapad. U Prvoj direkciji karta sveta je bila izdeljena na dvadeset regiona. O svakom od tih regiona špijunski je brinulo i dvadeset odeljenja KGB. Prvo odeljenje „pokrivala“.je Kanadu i SAD. Drugo odeljenje vodilo je zemlje Latinske Amerike, a treće Veliku Britaniju, Australiju, Novi Zeland i Skandinaviju. Za Saveznu Republiku Nemačku i Austriju odgovorno je bilo Cetvrto ođelenje, a Peto za Francusku, Italiju, Spaniju, Portugaliju, Irsku i zemlje Beneluksa. U tom društvu bila je i Jugoslavija zajedno sa Rumunijom i Albanijoin. U Jugoslaviji su glavni ruski agenti bili Josip Kopinič, Ivan Stevo Krajačić i Josip Broz Tito. Operacijama vezanhn za Kinu, Vijetnam i Severnu Koreju bavilo se Sesto odelenje, a poslove u Japanu, Indiji i Filipinima vodilo je Sedmo odoljenje. Osmo odeljenje je vodilo operacije na Bliskom, a Osamnaesto na Srednjem istoku. Devetnaesto odeljenje je brinulo o ruskoj emigraciji a Dvađeseto o zomljama Trećeg sveta u Africi. U njemu je Igor Preljin bio cenjeni obaveštajac. Od formiranja Komiteta za državnu bezbednost 1954, na njegovom čelu se nalazio Ivan Aleksandrovič Serov, jedan od visokih funkcionera bivšeg NKVD. On je bio čovek izuzetnog poverenja posebno Nikite Sergejeviča Hruščova i na čelu KGB je bio sve do 1958. godine. Za vreme dramatičnih događaja u Mađarskoj 1956. kada je sovjetski ambasador u toj zemlji bio Jmij Andropov, Ivan Serov je lično došao u Budhnpeštu da bi na licu mesta posmatrao rezultate mađarske pobune. Uspeh, koji je KGB imao u slamanju mađarske revolucije 1956. godine, doneo je Ivauu Serovu posebno priznanje: Orden Lenjina. Vrlo brzo, zbog nekih unutrašnjili problema u samom Komitetu, on je smenjen i nije izgubio glavu.

21

Aloksoj Nikolajovic: Št:ljoj)in jo nasledio Serova lOTifi. godino. U KCiB je do.šao iz redova siudikalne organi/.acije, nijo so najbolje snašao i nakon uepune tri goclino i on je otišao s ćela KGB. Naredne tri decenije KGB če doživeti procvat. Komitol ćo razviti moćnu obaveštajnu nirežu na Zapadu. Službe državne bezbednosti u zeinljama lagera oslaće ujegove filijale. A kod kuće ćo, kao i opozicionare u StaIjinovo doba, uspešno progoniti disidente. U lom jieriodu, ključne uloge u razvoju KGB-a imala su dva njogova šofa - Vladimir Jefimovič Semičasni i Jurij Vladimirovič Andropov. Pivi je imao zapaženu ulogu u gušenju ustanka u Mađarskoj 1956. Drugi je pripremio okupaciju Gehoslovačke u avgustu 1968. Vladimir Semićasni je vodio KGB od 1961. do 1967. godino. Ostao jo zapamćen po mnešanosti u udaru izvedenom protiv Nikite Sergejeviča Hruščova. Leouid Brežnjev je oconio zaslugo Vladimira Seiničasnog u borbi za sovjetski jirosto, ali kad su kola krenula nizbrđo u samoni KGB, kad je došlo do nekoliko ozbiljnih promašaja, i Semičasni je dobio otkaz. Jurij Androjiov nalazio se na čelu KGB od 1967. do 1982. godino. Po nmogo čemu, ne samo po petnaestogodišnjem stažu, njegovo rukovođenje će ostati zabeleženo kao zlatno doba KGB. Intelektualac, svestrano obrazovan, poliglota (govorio jc engleski, francuski, mađarski i poljski), učinio je od KGB modernu obaveštajnu i kontraobaveštajnu službu. Do dolaska Andropova na čelo KGB, govorilo se kako je agente te službe moguće prejioznati na nekoliko kilometara udaljenosti po kožnmi mantilhna. Međutim, od 1967. stvari se naglo menjaju. Agenti KGB bivaju svestrano obrazovani, govore strane jezike, putuju po inostranstvu i suvereno se osećaju u svakoj situaciji. Organizacijski je jirilagodio KGB potrebama vreineua, a kadrovski otvorio prema izrazito sposobnirn mladim Ijudima i stručnjacima za najrazličitija jiodrnčja. Andropovu se pripisuje i umešanost u ubistvo bugarskog književnika Pavlova, u Lonclonu, čak i u „bugarskoj 22

vezi“ atentata na papn [ovana Pavla Drngog. Njegovini najznačajnijim uspehom smatra se to da je u godinama najžešće konfrontacije Istok - Zapad i, istovremeno, najživljih pregovora o obuslavljanju trke u naoružavanju, uspeo da ispred SSSR-a podigne dimnu zavesu iza koje se ruski džin na staklenim uogama i u ekonomskorn i u vojnompogledu, izuzev rakelnog potencijala, protivnicima i dalje činio kao strašan sibirski medved. Kao šef KGB-a, Andropov je o sveniu i svnna imao izveštaje koje drugi pripadnici partijskog vrlia nisu obavezno morali da imaju. A kao člau Politbiroa iinao je i informacije partijske obaveštajne mreže. Ta prednost je bila presudna da Andropov u novenrbru 1982, posle smrti Leonida Brežnjeva, osvoji položaj šefa Partije. Istisnuo je praktično već izabranog Konstantina Cernjenka, koga je Brežnjev u amanet Politbirou odredio za svog naslednika. SMRT SOVJETSKOG SISTEMA Slučaj Jruija Andropova, kao i Džordža Buša u SAD, pokazuje koliko su tajne službe bile važne za državui aparat, a i koliko se račuualo ua njilrove kachove, tako cla su, i jedan, i drugi, postali predsednici. U tome je bila još jedna sličnost između KGI3 i GIA. Kao šef Parlije Jurij Vladimirovič Andiopov radio je sanro 450 dana. Ou je bio prvi sovjetski predseduik države, koji je obelodanio svetu Jkrizu režima, koju je kao šef KGB skrivao i uajavio promene koje su kasnije postale srž Gorbačovljeve perestrojke. Jurij Anchopov je još 1976. cloveo Gorbačova da oživi propali sistern koji je clavno prestao da funkcioniše i poverio mu epohalan obaveštajni zadatak: „Treba stvoriti novo clruštvo. Sovjet.ski sistem je uimo i nije ga moguće obnoviti. A i ne treba, jer konre je potreban živi leš!? Stoga vanr nalažem da napravite neposredan plan za stvaranje kapitalizma u Sovjetskom Savezu."

Mnogi voiuju da je Jurij Andropov poživeo, njegova perestrojka bila bi inauje uervozna i dublje proniišljena od Gorbačovljeve. Danas svet ue bi iinao tramne koje je doueo pacl koinunizina. A SSSR i SFRJ inožda ne bi bili Jiivši komunistički sisterni. Jurij Andropov kao prvi čovek SSSR-a nije se odrekao svog uticaja u KGB, pa je za svog nasleđnika rnaja 1982. odredio Vitalija Vasiljeviča Fedorčuka. Međutim, nakon iznenadne Andropove snuti, i Fedorčuk se decembra 1982. oprostio od funkcije prvog čoveka KGB. Imenovan je za ministra unutrašnjili poslova, bez ikakvog uticaja na Komitet državne bezbednosti. Posle su na čelo KGB-a, jedan za đrugim, dolazila četiri generala - Viktor Mihailovič Čebrikov 1982. koji je potom, jedini od šefova KGB, dobio činmaršala SSSR-a; Vladimir Aleksandrovič Krjučkov 1988; Vladimir Baranjikov, avgusta 1991, koji je KGB pretvorio u Ministarstvo bezbednosti i Nikolaj Goluško, septembra 1993. godine. Kao i ujihovi daleki pretliodnici Jagoda, Ježov i Berija, dvojica generala - Krjučkov i Baranjikov, završili su karijeru prvog špijuna Rusije u zatvoru. Prvi je podržao pnčiste protiv Goihačova, a drugi se priključio Jelciuovim protivnicima u raspuštenom parlamentu. Prva trojica su streljana, po „zakonima" kojima su se služili sprovodeći represije i teror, a ovoj dvojici se sudilo u dulm novog vremeua i novili pravila igre. Vadim Bakalin je vrlo kratko 1991. bio na čelu KGB. Cim je seo u vruću fotelju u Lubjanki otpustio je svog sina iz tajne službe, jer je smatrao da službenici ne smeju da budu u rodbinskim vezama. Bakatin je postao poznat u svetu ruske bezbednosti kao prvi šef KGB koji je izričito zahtevao da nema lično obezbeđenje. Pokušavajući da reformiše KGB geneial Vadim Bakatin je upravo ukinuo tj. premestio Devetu upravu zaduženu za obezbeđenje inoskovskili funkcionera. I granični sektor je prebačen u armiju. U Dvanaestoj upravi zaduženoj za prisluškivanje smenio je kompletno rukovodstvo. Za šefa je postavio jednu ženu, kojoj je naredio da prisluškuje retko i gotovo nikako. Uništio je mnoga dosijea koja su 24

se ođuosila ua civile, a među ujima je bila i beleška o njegovoj žeui. Reorganizacija KGR u Ministarstvo državne bezbednosti - MDB podrazumevala je pre svega kadrovsko topljenje sovjetske tajne jrolicije. Armija od sedam stotina hiljada agenata svedeua je na službu od 130.000 ljudi. Njeni novi rukovodioci generali Nikolaj Golu.ško, uekada šef kabiueta kod AncLropova i Krjučkova, i general Sergej Stepašin, sveli su MDB na 75.000 službenika. Stvaranjem Savezne službe bezbednosti - SSB sama direkcija nekadašnjeg KGB svedena je ua samo hiljadu i po načelnika i inspektora. Posle burnih događaja u Rusiji novom lideru Borisu jeljcinu je bilo teško da nađe ljude u koje bi imao poverenje. Mandate da vode Ministarstvo unutrašnjih poslova, a i Federalnu službu bezbednosti dobili su prvo generali Viktorio Jerina i Sergej Stepašin. U leto 1995. godine, međuthn, Jeljcin je izvršio njihovu srnenu i za uove šefove policije i tajne službe imeuovao Anatolija Kulikova i Mihaila Barsukova. Uz njili su stubove Jeljcinove bezbednosti činili i Pavel Gračov, ministar odbrane i Aleksandar Koržakov, šef predsednikove tajne pohcije. Bili su to „pouzdani, pređuzimljivi, poslušni i jiotpuno predaui generali", kako je pisala moskovska štampa. Oni su se, uostalom, dokazali kao čuvari Borisa Jeljcina u vreme puča 1991. godine. Geueral Milrail Barsukov bio je, u posleduje čethi burne godine, šesti šef bivšeg KGB-a. Svima je u Moskvi, međutim, bilo poznato da se Barsukov nalazio pod snažnim uticajem generala Aleksandra Koržakova, iako je ovaj bio po funkciji njegov podređeni. Kao čovek tvrde ruke Barsukov je irnao zadatak da reorganizuje nekadašnji KGB tj. Federalnu službu bezbednosti. Poslove Barsukova uastavio je novi šef ruske agenture Nikolaj Kovaljov, koji je bio miljeuik medija, jer je voleo da se javuo pojavljuje. Da bi pokazao koliko je Savezna služba bezbednosti - SSB efikasua Kovaljov je krajem 1996. održao kouferenciju za novinare na kojoj je rekao da je SSB u „poslednje dve godine otkrila 400 stra25

aih i 39 doniaćih građana i špijuna". Kao primer najordinarije izdaje Kovaljov je navco slučaj Platona Obuliova, zaposlenog u Ministarstvu spoljnih poslova. I3a bi koliko-loliko popularizovao novu rusku tajnu službu, general Nikolaj Kovaljov je pozvao straue i domaće špijuue da postanu dvostruki agenti: „Pozovite naš broj i postanite dvostruki agent, i onako ćemo vas otkriti, pre ili kasnije! Broj telefona je 224-3500.“ Već posle nekoliko dana Kovaljov se pohvalio da su ga innogi „građani zvali da postanu agenti SSB!“ Sa jačanjern Jeljcinove vlasti u Rusiji snažila je i delalnost Savezne službe bezbeduosti, koja je po rečirna generala Nikolaja Kovaljova tokom 1997. godine sprečila 130 terorističkih akcija, razbila 34 ilegalne grupe, ulivatila 32 dilera droge i uhapsila 29 stranih i 18 domaćih špijuna. Njegov zamenik general Aleksandar Cerenko je u martu 1998. godine obavestio javnost Rusije da je zemlja izložena „udarima tajnih službi iz Irana, Kine, Severue Koreje, Velike Britanije, Francuske i SAD“. KARIJERA JEDNOG PREMIJERA Akademik Jevgenij Maksimovič Primakov je postao poznat svetskoj javnosti kada je sredinom devedesetih zamenio Andreja Kozireva na mestu ruskog nrinistra spoljnih poslova. Na ovu važ.nu funkciju u Moskvi došao je sa mesta direktora diplomatske tajne službe. Primakov je roden 29. oktobra 1929. godine u Kijevu. Moskovski institut za Istok, završio je 1953. da bi nakon tri godine odbranio doktorsku disertaciju. On je doktor ekonomskih nauka, profesor, akademik Ruske akademije nauka od 1991. godine. Govori arapski i engleski jezik. Od 1953. do 1962. godine radio je u Državnoj televiziji i radiju SSSR kao urednik u Glavnoj upravi emisija za inostranstvo, zathn se zaposlio kao komentator lista ,,Pravda“ u odeljenju za Aziju i Afriku, da bi od 1965. do 1970. godine bio upućen za dopisnika „Pravde" sa Bli-

26

skog istoka. Radio je još kao zameuik đirektora Instituta za istočne zemlje Akadeinije nauka SSSR. Jedan je od vodećili eksperata za spoljnu politiku na Istoku i autor niza knjiga u oblasli savremene istorije Istoka. Od 1985. do 1989. godine Primakov je direktor Instituta za svetsku privredu i rneduuarodne odnose Akademije nauka SSSR, a ocl 1989. do 1991. godine bio je ćlan CK, kandidat za člaua politbiroa CK KPSS. Od juna 1989. do septembra 1990. godine bio je pređsednik Sovjeta Saveza Vrhovuog Sovjeta SSSR, a od marta do decembra 1990. godiue bio je u sastavu Predsedničkog saveta. Bavio se pitanjima spoljue politike. Godine 1991. postao je član Saveta bezbednosti SSSR, da bi 30. septembra 1991. godine stao na ćelo Centralne obaveštajne službe. U đecembru je imenovan za direktora Službe za spoljni obaveštajni rad. Po prvi put u praksi specijalnili službi sveta Služba za spoljni obaveštajni rad je od 1992. godine javno podnosila izveštaje o svom raclu. Međutim, Boris Jeljcin je računao na Primakova, jer je imao poverenja u njega. Smenivši Kozireva postavio je akademika Jevgenija Primakova, prvo za ministra spoljnih poslova, a potom, u leto 1998. godine, posle velike krize Vlade i izglasanog nepoverenja Dume preina Viktoru Cernomidinu, ministar Primakov je postao premijer Rusije. Za novog šefa ruske obaveštajne slnžbe FSB postavljen je general-pukovuik Vjačeslav Trubnikov. On je do sada bio zamenik rlirektora Spoljne obaveštajne službe Jevgenija Primakova. Trubnikov je rođen 1944. godine, završio je Moskovski državni institut za međiuiarodne odnose i već četiri godine je jedan od rukovodilaca ruskili obaveštajaca. Nakon raspada Varšavskog ugovora i stav KCB prema tim zemljama se menja. Međutim, ocenjuje se da je još uvek veliki broj bivšib ageuata KGB infiltriian u privredi, politićkom i društvenom životu istočnoevropskih zemalja, i da rarli ili je spreman da radi na zahtev KGB. 27

Tako je čilav svet bio pokriveu paukovoni mrežom ruskih obaveštajaca, ali i pvijateljskih agenata i stranih zavrbovauih špijuna. Jeljcin je pokušao još 20. decembra 1991. da Agenciju za bezbeclnost Ruske federacije - AFB spoji sa Ministarstvom unutrašnjili poslova u Nadministarstvo za bezbednost i unutrašnje jroslove - MBVD, koje bi direktno koutrolisao i pretvorio ga u sveobuhvatni kontrolni instrument - glavnu polugu vladavine. Doduše, Ustavni sud je proglasio takvo ujedinjenje nevažećim, ali je Jeljcin već 24. januara 1992. pretvorio AFB u Ministarstvo za bezbednost - MBR. A u okviru njega za kontrolu unutrašnjeg rnira formirao je Federalnu službu bezbednosti - FSB, koja je glavui Jeljcinov instrument vlasti.

Boris jdjcin u Vojnoj akademiji

Nastala kao instnunent „organizovanog boljševičkog terora", KGB je posle 1991. nastavio da živi pod trinaest različitili iinena. Federalna služba bezbednosti FSB, naslednica KGB-a na unutrašnjepolitićkoj sceni, uživala je ponovo sva ovlašćenja koja joj je dao sam Jeljcin - prisluškivanje politićara i gradana, samovoljna hapšenja bez ikakvih pravnih formalnosti. Doskorašnji ruski predsednik ukazom 28

je postavljao i sinenjivao bosove tajnili službi. Tako je ukazom broj 755. u junu 1995. gođine postavio novog načelnika, general-pttkovnika Mihajla Bai'zukova, koji ima dugogodišnje KGB iskustvo. General-pukovniJk Aleksandćir Koršakov, donedavni šef Garde i Jeljcinov telohranitelj, raspolagao je čak sa 40.000 ljudi u „glavnom odeljenju za obezbeđenje - GUO i važio je za sivu eminenciju šefa ruske države. Novi šefovi ruske tajne službe nisu, međutim, dorasli ugledu i snazi jednog KGB-a. To je priznao i sam predsednik Boris Jeljcin, kada je u više navrata izjavio da je Rusija prepljavljena stranim špijunima. I da će ih sve proterati. Zvanični Bon je 1997. zapretio da će proterati 165 nedavno razobličenih moskovskih agenata iz SR Nemačke. Slično stanje je danas i u drugim zapadnim zemljama sa kojima Rusi navodno održavaju prijateljske odnose. Odlaskom Evgenija Primakova, bivšeg obaveštajca sa mesta predsednika vlade, Moskva se nije odrekla tradicije da političare bira iz redova najodanijih službenika državne tajne policije. Boris Jeljcin je tunesto Primakova 1999. godine za premijera Rusije izabrao, nikog drugog do pukovnika KGB. Tada Boris Jeljcin uije ni sanjao da će mu taj oficir, Vladimir Putin, uskoro pokazati izlazna vrata Kremlja. PUKOVNIK POSTAJE PREDSEDNIK Od kada je Vladimir Vladimirovič Putin postao premijer u avgustu 1999. godine, ruska politika prolazila je kroz skandale, a svet je bio preplavljen izveštajima o ogromnim finansijskim mahinacijama, koje su uključivale Rtisku banku, biznismene i, što je najvažnije, i samu Jeljcinovu porodicu. Tinte je Putin demonstrirao i testirao svoju političku moć, pokušavajući da je gradi u pronalaženju balansa između spasavanja ruske ekonomije i „ubeđivanja" oligarhije da se odrekne svog bogatstva u zamenu za oproštaj. 29

Kao šef f’Sli, Liasleduika KGB, Putiii je bio svedok izvodenja finansijskih malverzaoija od strane nove političke elite u Rusiji. Mogao je da vidi sve. Iskoristio je taj pozamašni dosije FSB da bi Jeljcinu pokazao izlazna vrata. Vladiniir Putiu je rođen u Lenjingradu, 7. oktobra 1952. godiue. Diplomirao je na Pravuom fakultetu 1975. i odrnali započeo karijeru u Direkciji za stranu obave-

Grb ruske vojne obaveštajne službe GHU

štajnu službu KGB. Bio je zadužen za obe Nemačke i za BND i Štazi. Najveći deo obaveštajne karijere Putin je proveo u Drezdenu. Kao rezervni potporučnik Putin se vratio u Lenjingrad i posvetio se reformističkoj politici. Zadržao je imidž čoveka KGB da bi imao stil nepodmitljivosti. Za 17 godina njegove zvanične profesionalne obave30

štajne karijere Putin je bio uniešan u nekoliko tajnili operacija KGB tokom osamdesetih i devedesetih godina. Bio je tada „ekonomski špijun" u operacijama koje su dovele do raspada Sovjetskog Saveza. Prema pisanju nemačkog nedeljnika ,,Špigl“, Vladiinir Putin je, mada stacioniran u Drezdenu, bio odgovoran za novo „nemačko-sovjetsko prijateljstvo" stvoreno u Lajpcigu 1983. godine. A taj grad je bio odskočna daska za operacije KGB u Zapadnoj Nemačkoj. On je blisko sarađivao sa ogrankom ruske vojne obavestajne službe GRU. Ranih osamdesetih KGB i GRU su radili su na operaciji „Rajan", projektu koji je imao za cilj da otkrije dokaze o planu NATO za „nuklearni napad iznenađenja“ na SSSR. Neko vreme Putin je kao agent KGB radio u Hamburgu, a potom u Austriji i Švajcarskoj. Često je sa diplomatskim pasošem posećivao sovjetske ambasade u Bonu i Zapadnom Berlinu. Tamo se, stoji u izveštajima BND, ponašao kao agent od poverenja, jer je u kupovinu po nemaćkim robnim kućama išao sam. Putinova najvažnija uloga bila je u jednoj od udarnih misija KGB, u pokušaju da se ukrade tehnologija za Zapada i tako spase Sovjetski Savez od poraza u hladnom ratu. Do 1990. godine Putin je bio na čelu tajnog odeljenja u Drezdenu koje je ubacivalo špijune u grupe visoko specijalizovanih istočnonemačkih uaučnika koji su želeli da emigriraju u SAD i Zapadnu Nemačku. Putinovo odeljenje je, u saradnji sa spoljnopolitičkim sektorom Štazi, istočno-nemačke tajne policije, koristilo ugovore između „Robotrona" i kompanija kao što su bile ,,Simens“ i IBM da bi obezbedilo visoku tehnologiju za Moskvu. Putin je bio intelektualac-špijun. Od obaveštajca je postao političar, a od predsednika vlade prvi čovek Rusije, ali tajnu službu nije zaboravio. Vladimir Putin je još kao v.d. predsednika potpisao jedan važan dekret Federalne službe bezbednosti, povećavajući ingerencije te agencije unutar oružanih snaga -

31

koje su bile oslobođeue sličnog naclzora u vreme Borisa feljcina. Reč je o aktivnosti specijalnih odseka ili odeljenja u vojniin jedinicama - kako ruskih oružanih snaga tako i pogranične vojske i snaga za odbranu poretka tj. cele jedue annije pod koniandom resora unutrašnjih

Vladimir Putin i Boiis feljcin poslova - institucije kontrašpijunaže i kriminalne istrage nad vojnim licima koja datira od pre osamdeset godina. Time je Putin ojačao FSB u samoj Rusiji, stavio armijsku agcnturu pod kontrolu i time sebi obezbedio leđa od mogućeg udara nezadovoljnih oficira. Dolazak Vladimira Putina na čelo Rusije doneo je i veliku promenu u spoljnoj politici Moskve prema SRJ. U leto 2000. godine predsednik Putin je, u okviru nove diplomatske strategije Rusije, Jugoslaviju uvrstio u spoljno-političke prioritete. Bio je to odgovor predsednika Rusije na zahteve srpske opozicije da podrži njene aktivnosti protiv Slobodana Miloševića. Pokazalo se da Rusija ima svoju računicu i jasno je da joj je Jugoslavija, i takva kakva je, to jest - bez obzira na

32

to kakav je ujen unutrašnji režirn - potrebna. To ipak ne znači da Rusija stoji iza Slobodana Miloševića i SRJ srcem i dušom. Naizgled, Moskva podržava Miloševića, u prvom redu zato što je on legitimni predsednik države koju srnatra suverenom. Kao što će podržati i svakog drugog budućeg predsednika Jugoslavije ako pobedi na slobodnim i demokratskim izborima. Jer, Rusiji je potrebna Jugoslavija, s Miloševićem ili bez njega.

33

ŠPIJUNI KOMINTERNE I N W D Biti komunista u Jugoslaviji između clva nata značilo je često i biti politički kadar, ali i obaveštajac partije ili Kominterne ili sovjetske države. Samo partijjsko školovanje u Moskvi komunističkih internacionalaca bilo je, na primer, uvek tesno povezano i sa agenturmim obrazovanjem. Istoričari se i danas trude da razaznajju i razdvoje političku, partijsku i obaveštajnu aktivnost jednog Petka Miletića, Mustafe Golubića-Mujke, dr Siime Markovića, Milana Gorkića, Borisa Kidriča, Andrije: Hebranga, Ivana Krajačića, Josipa Kopiniča, pa i Josipa IBroza. Jedni su bili agenti i politički funkcioneeri Kominterne, koja je postojala do 1937. godine, a drugi samo špijuni NKVD ili potom KGB. Računa se da jje najmanje njili dve stotine u prvoj, drugoj i trećoj Jugoshaviji iz najvišili političkih krugova bilo direktno u veszi sa Moskvom i njenim tajnim službama. Nekada su Ibili i jedan protiv drugog, kao što je i Kominterna bila protiv tajne službe SSSR, ali vremenom se pokazalo da siu svi zajedno bili protiv Jugoslavije i isključivo protiv sirpskog faktora u njoj. U svojim memoarima, na primer, Jakov Bhažević tvrdi da je Andrija Hebrang hteo zajedno sa Vladinnirom Bakarićem 1941. da uz pristanak ustaša, formira BCPNDH i da je Hebrang, zapravo, bio i sovjetski, i nemačlki, i ustaški špijun. Pavle Pavlović-Crni se seća, da su tokoim tridesetih godina u vojnoj tajnoj službi SSSR-a radili Bcosanac Ivan Kralj i Srbijanac Andrija Biklović. Prvi je b;io čak i šef GPU i tvorac jednog od najvećih srpskih špijjuna Branka Vukelića, saradnika legendarnog Zorgea u Tokiju, a (lrugi je bio član sekcije IV uprave GPU za likviidacije poli34

tičkih ličnosti po Evropi, u kojoj je ueko vieme radio i Mustafa Golubić. Njiliov glavui zađatak je bio cla porobe i sovjetizuju Balkan i Jugoslaviju, a i Srbe u njoj. i

Panorama Moskve

Komunisti i Kominterna i njihovi vodeći ideolozi smatrali su da je Balkan idealno mesto za izgradnju nove civilizacije koja bi bila sasvim drugačija od dotadašnjih. Od njih, najznačajniji su bili planovi koje je napravio Bečki ceutar Kominterne i grupa oko rukovodioca sovjetske špijunaže Genadija Bokija. Po zamisli teoretičara i praktičara revolucije, prvi korak u stvaranju nove komunističke civilizacije bila je sovjetizacija balkanskib zernalja. U Beču je 1919. obrazovan centar za pripreinu boljševizacije Balkana, tzv. Bečki centar, a njegovi rukovodioci bili su Lav Sunica, Filip Filipović, Petar Đatov, Jefrem Vajsbrod. Već sledeće godine, preduzete su praktične mere za izvođenje socijalističke revolucije u Jugoslaviji. A bečki centar je faktički postao ratni štab jugoslovenskog biroa pri SKP (b). Za pripremu prevrata, u Jugoslaviju legalnnn i nelegalnnn kanalima ubačeno je 176 aktivista, sa zadatkom da formiraju borbene odrede KPJ. Prvi poknšaj pokazao se neuspešnim i jugoslovenska Narodna Skupština je 35

donela Zakon o zaštiti države kojim je KPJ sitavljeua van zakona.

Z g rad a K om intorne n a Prospektu K alin jim a u M oskvi

U leto 1922. grupa polaznika Konmnisti čkog univerziteta u Petrogradu pripremila je podroban plan u kome su detaljno razmatrana osnovna obeležja niove komunističke oivilizacije. Određeni su i metodi k;ako da se do nje stigne: revolucionarnim putem - u zeimljama sa agrarnim stanovništvom - i parlamentarnim —u zemljama s razvijenim parlamentarnim demokratijanna, formiranjem socijaldemokiatskib vlada u Zapadnojj Evropi. Treći put bilo je nasilno rušenje vlasti ,,odozdo‘“, preko štrajkova i uticaja ,,odozgo“ unošenjem projekata komunističke sadržine u vlade. Ta je taktika odrecdena za zemlje mešanog stanovništva. Konačan strategijski cilj bila je izgradnja Sovetske Socijalističke Republike, čija bi vlada bila IzwTŠni komitet Kominterne na čelu sa Zinovjevom, kao predsednikom. Veći deo projekta posvećen je balkanskom iregionu i njegovoj sovjetizaciji, a među balkanskim zemlljama - posebno Bugarskoj i Jugoslaviji. Autori su se jaivno kolebali kojoj od njih bi trebalo dati prednost. Posebno je razrađen značaj potencijalnihi nacionalnih sukoba. Makedonsko pitanje razrađeno jee odvojeno i preporučen je početak socijalističke revolutcije i oslouac 36

na terorističku orgauizaciju VMRO, čiji pripaduici su uglavuom bili sovjetski obavuštajci. U planovima praktično realizacije projekta nove koimmističke civiiizacije na Balkanu tražilo se stvaranje Feđeracije Nezavisnih Komunističkih Ropublika, ua čijem čelu bi stajao Balkanski sekretarijat Izvršnog komiteta Kominterne. Kad je taj dokmnent 1925. dostavljen Zinovjovu, on ga je često koristio u svojim istupima. „Nova komunistička civilizacija počeće da se stvara na Balkanu, a nakon toga, slično imperiji, proširiće se Evropom i obuhvatiće ceo svet.“ Staljiu je rekao: „Pravilno!” foš jedan važan dokument izrađen je tada u sovjetskim specijalnim slnžbama. Jedan od rukovodilaca Bečkog centra, sovjetski obaveštajac Nestorovič, radeći kao sovjetski trgovinski predstavnik u Beču pod prezimenom Jaroslavski, pripremio je u februaru 1925. za sovjetski Politbiro i Preziđijum plan pod nazivom „Putevi revolucije na Balkanu“. Nesterovič je predložio korišćenje političkih potencijala sveslovenstva, a posebnu pažnju poklanjao je saradnji sa VMRO. Od tada, jeclan ocl rukovodilaca VMRO koji je živeo u Beču, Teodor Pauica, aktivuo sarađuje sa sovjetskom obaveštajnom službom i ispunjavajući ualoge Nestoroviča, organizujo nelegalnu trgovinu oružja prerna Bugarskoj. Kopiju ovog dokumenta Nestorovič je dostavio Staljinu, koji je zadovoljno dođao prunedbu - „Pravilno". A za postizanje tog cilja, bilo je neopJiodno srušiti sve granice i sovjetizovati Balkan. Sve religiozne grupacije u njoj trebalo je ujediniti u jednu celinu, okončavajući versku uetrpeljivost i ratove. Sve uacije i rase stvoriće samo jednu rasu - opšteljudsku. U sačuvanim dokiunenthna nalazi se opšhan izlet u drevnu civilizaciju i najraniju istoriju čovečanstva. Preduzeti su i praktični koraci za ostvarenje ovog cilja. U najvećoj tajnosti ochžan je 1926. Kongres jeclinstvenog radničkog bratstva. Sasvim je sigurno da su na njemn učestvovali predstavnici Srbije, 37

Bugarske, Makeđouije i (irćkt; i da je o tome bilo obavešteuo visoko politićko rukovođstvo SSSR-a. Frema svedočanstvu samog Bokija, on je lično obavestio Staljina, pri tom dobivši precizne smernice za dalji rad. Po naređenju Bokija, u Jugoslaviju je sledeće godine poslau ujegov saraduik pod pseudonimoni „Balkanac" za povezivanje sa grupom istomišljeuika. ODT.UKA O RAZBIJANJU JUGOSTAVIJE Balkanska komunistička federacija osnovana 1920. bila je instrrmient Komiterne i Sovjetske Rusije za sovjetizaciju Balkana. U tim projektima postavdjalo se kao ključno pitanje razbijanje Jugoslavije. Za ostvarivanje toga cilja korišćeni su konspirativni oblicii delovanja i sredstva takozvanog inđividualnog terora. Ona su uključivala i ostvarivanje plana atentata na kralja Aleksandra Karađordevića, Nikolu Pašića, Stjepana Radića i dr Momčila Ninčića, jer bi to, po uverenju Kominterne, najviše doprinelo razbuktavanju nacionalističkih pokreta u Jugoslaviji, preko kojih je ona trebalo da bude najefikasnije rušena. Iz dokumenla „Zapisnik Kongresa konspirativne sekcije Komunističke balkanske federacije" koji je bio održan 21, 22. i 23. oktobra 1925. godine u Trstu vidi se da su ovakvi planovi postojali i na koga je Kominterna, u ostvarivanju svojili plauova, računala. Ovakva nastojanja bila su plod ranijih rasprava u Kominterni. U Proglasu Izvršnog komiteta Kominterue od 5. januara 1920. godiue, na primer, ocenijeno je da su „Rmnunjska, Srbija i Grčka dobile ogromno teritorijalno jjovećanje, koje je za 2-3 puta premašilo njiihov teritorij prije rata... Nova nacionalna podjela, do koje je došlo nakon poraza Austro-Ugarske i nakon razaranja Bugarske i Turske, još više zapliće nacionalni prablem na Balkanskom poluotoku, nego što je ranije bio aluftuj... I borba za oslobođenje zauzima još veći obim. Protiv vladavine srpske birokratske veleposjedničke oligarhije 38

podižu se kako makedonski Bugari, tako i Albauci, Cruogorci, Hrvati i Bosanci". I pored žustrih, vrlo otvorenili i produktivnili rasprava o nacionalnom pitanjn unutar KFJ, partijski stavovi su na tu temu sve više bili ohlikovani po mustri Koniinterne. Na svorn Petorn kongresu, jula 1924. ona je pak, zaključila: „Zbog toga sc opšta parola u vezi s pravom na samoopredeljenje, koju ističe KPJ, mora izraziti u obliku izdvajanja Hrvatske, Slovenije i Makedonije iz sastava Jugoslavije i stvaranja nezavisnih republika". Ovo je u praksu trebalo da pretoči upravo Balkanska komunistička federacija - BKF. A u njoj su odlučujućn reč imali bugarski komunisti. Predsedavao je Georgi Dimitrov. Tršćanski skup je, iuače, tiio dogovoreu na pretlrodnom kongresu konspirativne sekcije, održanorn avgusta 1925. u Beču, gde se nalazilo i seđište BKF. A na kongresu u Trstu okupilo se, takođe u dubokoj ilegali, 15 ljudi. Bili su prisutni: Orlov, predstavnik Moskve; rlr Dimitar Vlaliov, Slavčo Ivanov i Georgi Dimitrov, predstavnici Bugarske; Jugoslaviju su predstavljali izvesni Policar (delegat iz Zagreba), nepoznati Kvaterni Maternik („koji je bio od beogradske sekcije opunomoćen") i Pavle Baslajić; Budri Pejou i Kosta Bošnjak zastupali su Albaniju, a Cruu Goru I.abud Kusovac; N. N. je bio predstavnik „srpske Makedonije", a u ime Makedonije u Trst je pristigao i Miliajlo Derđikov; imena delegata iz Grčke i Rrmiunije ,,su ostala nepoznata". Kao predstavnik Italije, kongresu u Trstu prisustvovao je izvesni Gramčik, koji je kod italijanskili fašista vršio obaveštajnu službu, a za račun ove sekcije. Kadom kongresa je rukovodio predstavuik Moskve, Orlov, kome je data reč. On je trebalo da ,,da odgovor i pristanak Moskve“. Orlov je bio zamenik Ceskog iz Beča, koji je tada bio šef punkta sovjetske političke policije u Beču, direktno odgovoran Feliksu Đeržinskom. Covek koji je predstavljao Srbiju i Beograd bio je Kvaterni Maternik. „Slovenac, rodom iz Zadra", Kvaterni Maternik je proveo u Beogradu ,,dva meseca, kao novi39

uar dopisuik Korijere d ela sera iz Rima“. Ou je, iuače, bio „glavni pomoćuik“ Giamćika, italijanskog konspiralora. A u glavnoin gradu Jugoslavije bio je zato da bi „proučio situaciju među beogradskim komunisltima". Njegova ideja je bila da srpske teritorije treb a podeliti sa Abancima, na Kosmetu i Makedoniji, a potom i sa Muslimanima, u Bosni. Da bi mozaik mogućnosti koje se otvaraju u ostvarivanju cilja - rušenje Jugoslavije - bio upotpunjem, i drugi delegat Policar se osvrnuo i na političku situaciju u Sloveniji. Za tamošnje prilike je saopštio ,,da bi trebalo pomagati Korošca pošto je on sam za autonomiju‘“. Policar je progovorio i o atentatima kao sredstvu da se stigne do cilja: - Zagrebačka i beogradska komunistička sekicija pribvatile su novi plan Kominterne za atentatorskn akciju. Hrvatsku već ima pripremljene ljude za izvesne atentate, a naročito na g. Radića. Po svaku cenu treba gledati da se dođe u spoTazum sa Makedoncima, pogotovo zato što vidim da je VMRO najpodesnije za izvršenje zadaće. Pridružio mu se Kvaterni Maternik, delegat iz Jugoslavije koji je govorio u ime beogradske sekcije o planiranju atentata protiv uglednih srpskih političara, kao i na kralja Aleksandra Karađorđevića. - U ovoj revolucionarnoj akciji treba iskoristiti razmirice u pokrajinama, znači da treba igrati na kartu nezadovoljstva nacionalnilr manjina. Treba što pre da se obrazuje jedna sekcija za atentatorsku akciju u Beogradu nad viđenim političarima. Trebalo bi izvršiti altentat na g. Pašića koji je jedini, kako u narodu, tako i među vojnim vlastima, od velikog autoriteta. Došlo bi do raspadanje u Radikalnoj stranci na tri-četiri grupe. Usledilo bi slabljenje onog uverenja u masi da je g. Pašiić tu i da će spasti Srbe i Srbiju. A pojavila bi se kuraž u ostalim pokrajinama za borbu protiv beogradskog imperijalizma. Osim Pašića dobro bi bilo ubiti i g. Ninčića, potšto je on od velikog značaja u spoljnoj politici. 40

Predstavnik Beogiada je izraćunao da bi se „sa ovim ubistvima“ dobilo i to da „(te)ror pređe svaku granicu“. Takav razvoj događaja omogućio bi da se ,,na revolucionarnonr putu“ nađu i druge opozicione partije, a ne samo ilegalna KPJ. BEOGRADSKI CRVENI ORKESTAR Naime, pored obaveštajnog rada, Moskva se aktivno bavila kontraobaveštajnim, ali i specijalnim akcijama, odnosno i subverzivnom delatnošću, koja je često podrazumevala i uklanjanje nepodobnih kadrova. Jedna od tajnih organizacija Moskve sa specijalnom namenom, nosila je ime „Crveni kamerni orkestar”. Zvanično, ova organizacija je pripadala tehničkom aparatu Kominterne. Njene temelje u Beogradu postavio je baš Mustafa Golubić, koji je, inače, bio koordinator ruskih tajnili službi na tlu Jugoslavije. Mujka je bio član centrale Komunističke partije SSSR-a, zadužen u Beču za Odeljenje Jugoslavija, a zatim rukovodilac Balkanske komunističke federacije. U Jugoslaviji se pojavio prvi put 1932., a u Beogradu početkom četrdesetih. Tada je ovaj Mostarac već imao pedeset godina i status večitog stuđenta. U beogradskom ansamblu tog „Crvenog kamernog orkestra”, pod komandom Golubića, radila je Ljubica Đurđević-Popović, radio-telegrafista pod šifrom „Bauer”. Ona je imala dve mlade saradnice: Davorjanku Paunović i Veru Miletić. Pored njih tu su bili i Pavle PopovićCrni, Dida Demajo, Stevan Hristić, Dragutin-Guta Kostić, dr Miša Subotić. U drugom obaveštajnom punktu u Beogradu, članovi su bili Pavle Bastajićt Ceda Popović, Nezir Hadžinazović, Cile Kovačević, Ceda Kruševac, Radivoje-Bata Uvalić, Mata Vidaković, Bora Prodanović. Pored njih, Pavle Popović spominje kao ruskog obaveštajca i pisca Dragišu Vasića. Treći obaveštajni centar »Pavlodar«, vodio je beogradski novinar Miša Brašić pod konspirativnim imenom „Džin”, a četvrti Blagoje-Blaško Nešković, španski borac. 41

Navođoći imena ugleilnika koji su clolazili u manastii' Ljubostiuju i bili u redovnoj vczi sa vladikom Nikolajem, Miloš Brašić pominje i pozuatog srpskog pisca, jednog od vorlećib medunarodnib inleleklualaea i rukovodioca

M ustafu Golubić (stuji ch'ugi sle v aj i bečki klub ju goslovcn skih k om u n ista

Srpskog kulturnog kluba, Dragišu Vasića. On je već od 1933. godine poćeo da radi za sovjetsku vojnoobaveštajnu službu. Iz svedočenja Miloša Brašića vidi se da je i njegova radio-slanica, namenjena održavanju veze sa centrom sovjetske vojne obaveštajne službe, u leto 1941. gorline prešla u posed Komunističke partije Jugoslavije, odnosuo Glavnog štaba (kasnije Vrhovnog štaba) partizanskih odreda. Gotovo svi sovjetski agenti sa prostora Jugoslavije su delovali unutai- aparata četvrte sekcije sovjetske vojne obaveštajne službe, a ue samo preko inostranog odseka GPU, oduosno tajne političke policije. U to vreme, ovom sekoijom rukovoclio je general Pavel Ivanovič Berzin, ali je vrlo brzo njen neprikosnoveni šef postao Staljin, te su ljudi iz ove sekcije bili porheđeni rlirektno njemu. Kasnije će, u okviru četvrte sekcije, mOŽda već od 1928. delovati Anrlrija Ilebrang, Nikola Kovačević, a 42

ouda i Antonov Srebrenjak, potom i Ivan Stevo Krajačić, kao njeu šef za Jugoslaviju sve do svoje smrti 1987. godine. U Zagrebu je delovao poseban obaveštajni centar koji je vodio Ivan Srebrnjak - Antonov. On je bio Slavonac, obućarski radnik. Nekoliko godina je proveo u SSSR-u, gde je završio vojuo-obavešlajnu školu. U Jugoslaviji, odnosno u Zagrebu je bio šef sovjetske obaveštajne službe za Balkan. Koristio se još lažninr prezimenima Stefanović i Ivančić.

U Hrvatskoj je postojao i drugi centar, koji je pripadao Josipu i Steli Kopinič. Bio je to zapravo obaveštajni centar Kominterne za osam sređnjoevropskili država: Bugarsku,^ Grčku, Nemačku, Cehoslovačku, Madarsku, Austriju, Svajcarsku i Jugoslaviju. Zadatak ovog centra, koji je radio od 1939. do 1944. godine, bio je da održava radio-vezu između Kominlerne i KPJ. Pseudonhni Josipa Kopiniča, rukovodioca ovog punkta u Zagrebu, bili su najčešće Vazdulr i (Ranion) Valdes. Potpisivao se i kao Aleksanđar. Staljin ga je zvao Stefan. Za Tita je bio Mali. U Hrvatskoj je bio major Marković, za ustašku pobciju i 43

Antun Kadić, a za kraljevsku beograđsku policiju bio je iužeujer Nik Brozović. Kako tvrdi Josip Kopinič, ue samo sovjetski obaveštajac, uego i rezident tog IV odeljenja NKVD-a, a kasuije i KGB-a, bio je lično Ivan - Stevo Krajačić i to od 1942. godine, pa do svoje smrti. Rezident je šef obaveštajaca na terenu, ua određenom prostoru, a to je Krajačić bio za Jugoslaviju, a i za države Srednje Evrope. Tihi i poverljivi čovek Josip Kopinič, drugi Titov najbolji drug, je rođen 18. februara 1911. godine u okolini Metlike, Slovenija. Studirao je ekonomiju i vojnu akademiju, ali se među komunistima proslavio kao osnivač partijske ćelije u bokokotorskoj flotili, zbog čega je morao da emigrira u Beč. U Moskvi je tridesetih godina, dobio sovjetsko državljanstvo. Bio je stanar hotela „Luks”, kursista Ceke, apsolvent Crvenog univerziteta. U toj Rusiji, tajni agent Josip Kopinič je Josipu Brozu dva puta spasavao živu glavu. Prvi put kada je okrivljen za odavanje irnena dobrovoljaca za Spaniju i njihovo hapšeuje na brodu u Budvi. Kominterna je tada 1936. planirala čak i da raspusti KPJ, ali je pobedila ideja Bjelova i Dimitrova, da je bolje da se KPJ prepusti vođstvu jugoslovenskih komunista. Drugi put kada je Blroz 1939. godine, zbog prevoda „Kratkog kursa histtorije SKP/b” okrivljen da je trockista. Proveo je Kopinič: i dve godine u španskom građanskom ratu. Po zadatku Konrinterne postao je vojni i politički obaveštajac u Za;grebu. Radiostanicu je držao u specijalnom bunkem ispod stepeništa. Prvi je 1941. godine video Hrvate kako mašu i sa cvećem dočekuju naciste. Prvi je počeo da dobija tajne informacije direktno iz Hitlerove „Vučje jame”. Prvi je Moskvi slao depeše o nemačkhn transportima za Rumuniju i ruski front. I prvi je osetio kako hrvatski komunisti šuruju sa ustašama i izbegavaju sukob sa Nemcima. Otkrio je Hebrangovu izdaju. Josip Kopinič - Vazduh, koji je držao ohaveštajni centar Kominterne i KPJ usred Zagreba, tokomi 1942. godine je uspeo da u ustaškoj policiji stvori agenttum. Glavna i lajna komunistička „krtica” bio mu je Tibor Vflško, refe44

reut u odeljenju za antikoniunistićku đelalnost. Njemu je Vazduh izdao i posebnu ličuu kartu, kao i dokumenta na ime Teodor Maksimović, sekretar danskog konzulata u Zagrebu. O tome je svojeviemeno svedočio Zvonko Morić, Kopiničeva desna ruka uoči II svetskog rata. Kopiničev centar slao je tokorn rata Kominterni depeše, sve do njenog raspuštauja 1943. godiue. Iz Zagreba je po moskovskim podachna stiglo čak 4500 tajnili poruka od Vazduha. Neke od tih depeša Kopiuič je posle rata, uz detaljan izveštaj o svom radu, poklonio Aleksandru Rankoviću za arhiv Ozne, ali je, kažu ncki publicisti, Leka to odbio i dokumentaciju poslao Rushna, generalu Kiseljevu. Stela i Josip Kopinič stigli su u Beograd februara 1945. godine, gde je Vazduh dobio čin pukovnika JA, iako je već bio potpukovnik španske Republikanske armije. Da bi spasao svog saradnika Tibora Vaška od Hebrangove izdaje, Kopinič je zamolio Aleksandra Rankovića da ga dovede iz Zagieba i srnesti na neko tajno mesto. To mesto je bio specijalni zatvor usred Beograda. Tu je ovaj agent i okonćao svoj život. Sva dokumenta o aktivnostima Tibora Vaška, tajni agent Vazduh predao je kolegi Maksimilijanu Baćeu. Po nalogu Moskve, a i želji samog Tita, nekoliko meseci kasnije, Josip Kopinič je upućen na novi obaveštajni zadatak. Postavljen je za trgovačkog atašea u Istanbulu, što je bilo samo pokriće za njegov rad u diplomatskoj tajnoj službi. Zahvaljujući baš Vazduhu, i Moskva i Broz su sve znali o zbivanjima u Jugoslaviji i unutar KPJ. Tu na prostorima Turske, iskusni obaveštajac Josip Kopinič uspeo je u jesen 1947. godine, od starih španskih boraca iz Rusije, cla dođe do podataka o Staljinovoj optužnici protiv Tita i Jugoslavije. Kada je Stari dobio Vazđuhovu informaciju, naprosto nije verovao u nju, ali posle objavljivanja Rezolucije IB pokazalo se da je od 18 tačaka Staljinovih optužbi, Josip Kopinič dostavio Titu čak sedamnaest. Najpoznatiji sovjetski špijun Josip Kopinič na Balkanu umro je kao potpuno zaboravljeni penzioner u Puli i za potomstvo ostavio malo neuobičajeno sećanje na 45

epohu Josipa Broza Tita, kome je upravo ou svojevreineno najvi.še poniogao cla od bravara-robijaša postane doživotni pređsednik poslednje velike Jugoslavije. DRAŽA ŠPIJUN KGB Još je, na primer, Sloiiodan Penezić Krcun, šef srpske tajne policije, odmah iza rata, otkrio i zavrbovao za Udbu predratnog novinara Miloša Brašića iz režimskog lista ,,Vreme“. Brašić je bio zakamuflbani sovjetskog agenta, korne je sovjetsko poslanstvo ostavilo radio-stanicu, koju je posle koristio partizanski Vrhovni štab. Zvanično, Brašić je posle oslobođenja bio proganjan i nezaposlen. Kretao se uglavnom među beogradskom reakcijom, žaleći se na komuniste. Bio je prava enciklopedija političkih prilika, odnosa, pobtičkih stranaka i ljudi Kraljevine Jugoslavije, spreman da novim vlastima precizno kaže ko je ko, ko je ćiji trabant, ko su čiji patroni, ko je dobijao pare od Kngleza, ko od PTancuza, a ko od Nemaca, kakve je ko političke, finansijske i Ijubavne afere imao, ali i da napiše ozbiljue strućne ekspertize o stanju u Srpskoj pravoslavnoj crkvi ili u masoneriji. Na osnovu toga Krcun je pripremao spiskove nekompromitovanih građanskih političara za popunu AVNOJa. Bra.šiću je bilo veoma stalo da i njega tu stave, ali mu je Krcun ljutito porućio da treba da bude srećan što nije u zatvoru, jer nije sačekao partizane. Na kraju rata je utekao Rusbna u Temišvar, bez obzira što su tada ođnosi sa Sovjetskim Savezom bili više nego bratski. Miloš Brašić je počeo da radi za sovjetsku vojnu obaveštajnu službu 1932. godine. Na sastanku u Beču je od anonimnog sovjetskog obaveštajca dobio dve veze za komunikaciju koje su išle preko Sofije. A upravo u to vreme Dragoljub Draža Mihailović bio je jugoslovenski vojni ataše u Sofiji. I profesor Starkov sa Univerziteta u Sankt Petersburgu je na Međunarodnom naučnom skupu „Simpozijum ’90“, održanom početkom novembra 46

meseca 1992. godine u Barseloui, izneo podatak da je u svojim istraživanjima pronašao i neke dokumente koji svedoče o konlaktiina Dragoljuba Draže Miliailovića sa sovjetskom obavešlajnom službom. Ove veze su uspostavljene upravo od početka tridesetili godina kada je Mibtailović postao vojni ata.še u Sofiji i trajale su, izgleda, do kraja 1941. godine.

Drcigoljub-Uvaža Mihailović Veze su išle linijom okupljanja na panslavističkoj platformi s osnovnim ciljem da se deluje protiv nemačke obaveštajne službe. Operativno je rnrežu organizovao general Vladimir Timofejevič Suhorukov, glavni rezident sovjetske vojnoobaveštajne službe (GRU) sa sedištem u Sofiji. Suhorukov je u prestonici Bngarske delovao do 1937. godine. U pomenutoj mreži važnu ulogu imao je i general bugarske vojske Zaimov s kojun je naš vojni ataše Draža Mihailović takode održavao kontakte. 47

Nairue, u grupi u kojoj su, u Beću, razrađivani putevi revolucije 11 a Balkanu, bila je velika grupa profesionalnih obaveštajaca i saradnika Kominterne. Njihovi oslonci i nade bili su usmereni prvenstveno u dve zendje: Bugarsku i Jugoslaviju. Zbog toga što je doživela poraz u Prvom svetskom ratu, Bugarska je imala teritorijalne gubitke i bila ponižena velikim reparacijama. Posle ubistva jugoslovenskog kralja Aleksandra u Marseju, Sovjetska vojna obaveštajna služba je ocenila da uskoro počinje svetski sukob. Na pitanje gde bi taj sukob mogao da počne, prvo je, naravno, uzet u obzir Balkan, kao područje sa mnogo nacionalnosti i njihovih potencijalnih sukoba. Kada je na vlast u Nemačkoj došao Hitler, sovjetski vojni izaslanik u Sofiji, general Vasilij Timofejevič Suhorukov, stvorio je veliku organizaciju vojnih predstavnika balkanskih zemalja koje bi mogle da se suprotstave nemačkom prodoru na Balkan. Jedan od njegovih ključnih saradnika postao je 1935. i Draža Mihailović. Najpoznatiji rusld agent Miloš Brašić svedočio je o Dragoljubu Draži Mihailoviću iz prve ruke. U jednom razgovoru pojasnio je Mitroviću da ga ,,poznaje“ i naglasio da je Mihailović „ranije bio vojni ataše u Sofiji“. Ciča je do 1937. bio aktivan agent sovjetske vojne obaveštajne službe. Nakon toga, kada su sovjetski obaveštajci, koji su s njim bili u kontaktu, uhapšeni i osuđeni, te veze se na kratko prekidaju. Veza s njim ponovo je uspostavljena 1940. kada su Staljinu saopštili da u Beogradu grupa oficira, pukovnika i generala, priprema vojni prevrat koji bi imao prosovjetski karakter. Oni su otvoreno tražili pola miliona dolara za tu akciju. Po ličnoj Staljinovoj odluci, saradnik sovjetske obaveštajne službe došao je s tim novcem u Beograd. Tu se sreo sa Dražom Mihailovićem i od njega saznao da je u pitanju grupa avanturista koji su prosto želeli da od bilo koga dobiju novac, a da ne izvedu nikakav prevrat. Obaveštajac se u Moskvu vratio neobavljena posla, ah to se Staljinu nije dopalo. Dobio je 15 godina robije.

48

Partizanske tvrdnje da je Draža bio saradnik neinačke obaveštajne službe nemaju nikakvog osnova. Stvar je u tome što je Draža od samog početka bio veliki Titov rival. U Moskvi sve do decembra 1941. nisu znali na čiju stranu da stanu. Tito je stalno pokušavao da diskredituje Dražu pred Staljinom. Zato je on i formirao Prvu proletersku brigadu na Staljinov rođendan. Tek od februara 1942. SSSR pomaže sarno Tita, a ne i Dražu. Sovjetski obaveštajci i specijalne jedinice pomogle su posle u njegovom hvatanju ua kraju rata. Kada je ostao u zemlji, Draža je unapred znao da će preuzeti komandu nad ostacima kraljevske vojske. Zbog toga je i ostao. Kao i svi drugi, imao je mogućnosti da otputuje u London. Cak i posle rata mogao je to da madi relativno lako. Njemu su i Amerikanci i Britanci predlagali da napusti zemlju i stavljali mu avion na raspolaganje. Međutim, on je smatrao da je nacionalni heroj. Znao je dobro da je revnosno radio za Sovjete i bio je uveren da će ga to spasti. Ali, nije... JUGOSLOVENI U APARATU NKVD I Vlajko Begović je bio obaveštajni oficir, major NKVD-a po činu. Bio je veza između Kominterne i španske republikanske vlade. Njega je u NKVD, po svemu sudeći, ubacila Kominterna, koju je neposredno obaveštavao o svojim zapažanjima. Druge je ubacio NKVD, što je bio slučaj i sa Perišom Kostićem. Na toj osnovi počela su sporenja. Napetost među Jugoslovenima je rasla, pa je dolazilo i do pucnjave. Tako je Ratko Belović, sin jednog srbijanskog ministra, bogataša iz Beograda, koji je yeć imao čin kapetana, zbog svih tih svađa, pobegao iz Spanije, u koju je stigao kao i Koča Popović. Kada se Ratko Belović vratio u Jugoslaviju, zaglavio je na Goli otok, jer se izjasnio za Rezoluciju IB. U Kragujevcu je obaveštajac bio Bata Bugarski, koji je poginuo u NOB u Bosni. U Kraljevu je agent bio učitelja Hadžića. A Ljubiša Petrovića je Moskvi osigmao oba49

vešteiija sa železničkih stanica Stalać, Niš, Kraljevo i Beograd, Iz beogradske policije izveštavao je Mika i)orđević, ponroćnik Dragog fovanovića i Gojko Milovanović. O rnskoj radio-stanici brinuo je Ratko Mitrović. Najdalje polovinom juna 1941. radio-stanica je bila u Dučalovićima. Posle toga je Bata Bugarski preneo do Kragujevca, odakle je Bugarski pijačnim danorn i konjskonr zapregom uz moju pratnju do Ravnog Gaja dopremio do Radiše Poštića u Mrčajevce, a ovaj Ratku Mitroviću. Stanica je đobila šifrovano ime „Pavlodar", a njen novi rrrkovalac ,,Lanski“. „Pavlodar" je zanrišljen i obeležen kao punkt Crvene armije, ali Partije za saobraćaj sa Kominternom. Posao ove grupe ruskih obaveštajaca bio je da prati Dražu Mihailovića i njegove četnike, kao i njihove kontakte sa partizanima. Ujedno su agenti sakupljali obaveštenja iz Beograda, Kraljeva, Stalaća, Ni.ša o karakteristikama nemačkih vojnih transporta iz Grčke, preko Rumunije i Mađarske prema granicama Sovjetskog Saveza. Preko Vere Herman-Dimitrijević u Beogradu, koja je donosila u stanicu pisma od druga „Starog", kao i njegove šifrovane telegrame, koje su obaveštajci ochnah slali preko ,,Pavlodara“ Moskvi. To dokazuje da je i Tito neko vreme aktivno koristio rusku tajnu stanicu. Na skupljanju pomenutih izveštaja i informacija iz Beograda radili su Ruža Kolaro, inženjer Lonja Milojević i njegov brat Boga, koji su ih predavali Milanu Nešiću. Sifrovani telegrami za Moskvu, koji su se emitovali preko ,,Pavlodara“, obuhvatili su, u najkondenzovanijem obliku, stanje u Jugoslaviji, čiju su teritoriju zaposedale četiri okupatorske armije. Vojno-politička situacija u S t biji, gde su se oglasile prve ustaničke puške i gde se uveliko rasplamsavala opštenarodna borba, prikazivana je realno i objektivno, sa konkretnim podacima. U svojim kratkim pismima ,,Stari“ je jasnim telegrafskim stilom izlagao ono što je smatrao neophodnim. Pisao je na ruskom i clavao instrukcije. Krajem 1941. go50

dine Partija je uz pomoć Ratka Mitrovića, prećutno rekvirirala „Pavlodar" i njegovu šifru. Sovjetska težnja bila je da na ovdašnjem ratištu ima svoje obaveštajne centre, ali da za njih ne zna CK KPJ. To pokazuje upravo slučaj „Pavlodara". Istovremeno, partizanski pokret nastojao je da dobije sigurnu vezu sa Moskvom i Konrinternom. Obe ove težnje bile su izraz lokalnih prilika ali su nesumnjivo imale i znatnu globalnu težinu, pošto su se kroz njili izražavali i širi, globalni interesi i apsiracije kako Moskve, tako i partizanskih snaga i Komunističke partije Jugoslavije. Kako su se ti interesi sudarali, preplitali, usaglašavali ili bili u napetosti, bilo je u tome i dosta nesporaziuna i tajnosti.

SUDBINA PORODICE MARKOVIĆ Doktor Vukašin Marković je u Moskvi bio komesar za Balkan u Kominterni. Imao je bradu kao Marks. Tako su ga i zvali - Marks. A imao je gusle kao Njegoš. Doktor Vukašin Marković je rodom iz sela Stijena Piperska u Crnoj Gori, gde je započeo i školovanje, a posle gimnazije završene u Jagodini, otišao je u Rusiju.Tamo je, u Harkovu, završio Veterinarski i Medicinski fakultet, kao i Bogosloviju. Odmah po osnivanju boljševićke partije 1903. godine postao je njen član. Postao je pouzdani boljševički agitator, veliki evropski putnik, stigao je i do Beograda za vreme Balkanskih ratova. Opet je došao u Srbiju i sa srpskom vojskom preživeo i albansku golgotu u Prvom svetskom ratu, posle čega je otišao u Rusiju. Po Lenjinovom nalogu je obavljao mnoge odgovorne poslove, delovao je na Baltiku, u Turkestanu, Mongoliji i Mađarskoj. U leto 1921. godine stigao je u Crnu Goru, s iskustvom velikog vojnog organizatora. Pod budnim okom policije, Vukašin Marković se sa decom svog starijeg brata Jovana, Jolom i Stojom, sklo51

nio u šurnu, gde su proveli liekoliko meseci, kao hajduci. Dobio je nadimak „Orao sa Jamnika". Na prevaru je bio uhapšen u nrartu 1924. godiue i strpan u zatvor iz koga je pobegao posle godinu dana. Obreo se u Beču gde je takođe bio uhapšen, osrrđen na godinu dana zatvora i na doživotni progon iz ovog grada.

Dr Vukašin Marković (treći sleva) s Lenjinom i dmgim vođama Oktobarske revolucije u šetnji Moskvom

Posle toga vratio se u Moskvu, a onda su ga ilegalni zadaci odveli u Kinu. Naredne, 1927. godine, Vukašin Marković je opet u Moskvi. U sedište „svetske revolucije" tada su već pristigla i deca njegovog starijeg brata, sinovi Mirko i Radule, kao i ćerke Zara i Stoja, koja je uspela da pobegne iz ženskog zatvora u Zagrebu.

52

U vreme kada je Periša Kostić upozuao Vukašiua Markovića, ovaj prekaljeni boljševički revolucionar i konspirator, još uvek nije bio podvrgnut staljinskoj represiji. Vukašin Marković je iniao sinovca Radula Markovića zvanog Stenski, on je bio književnik. Živeo je u Rusiji zato što je doktor Marković celu svoju familiju preveo u Rusiju. Bio je tu i Mirko Marković, ali je on bio mlađi. Mirko Marković je tada 1936. godine bio profesor na Vojnoj akademiji, a pre toga je završio u Rusiji vojnu školu. Imao je čin pukovnika Crvene armije, s kojirn je došao i u Španiju, gde je bio komandant američkog bataljona. Posle 1945. godine on je bio pukovnik i u našoj armiji, predavao je u vojnoj školi na Banjici, sve do hnpšenja u vreme IB-a. Optužili su ga da je ruski obaveštajni oficir i oteran je na Goli otok. Mirko Marković je rođen 1907. a umro je 1988. godine. Stigao je u SSSR 1925. godine. Sa Perišom Kostićem se upoznao pre Markovićevog polaska na rad u SAD, u jesen 1935. godine. Do tada se Marković školovao u Moskvi i obavljao razne zadatke u Lugansku i Minsku. Vratio se u Moskvu i četiri godine studirao na Institutu crvene profesure. U SAD ga je poslala Kominterna, na zahtev Erla Braudera, generalnog sekretara Centralnog komiteta KP SAD, radi sređivanja prilika u partijskom rukovodstvu američkih Jugoslovena. Stigavši u SAD, Marković je dobio ilegalno ime Bogoljub Popović, ali je i ono bilo promenjeno, zato što je kao dobrovoljac krenuo put Španije. Sada pod imenom Hose Pora Spoler. U Španiji je postao komandant II američkog bataljona „Džordž Vašington", koji je bio u sastavu XV internacionalne brigade. Po okončanju Španskog građanskog rata, preko Pariza je opet otišao u SAD, odakle je bio proteran, pa je otplovio za Havanu 1939. godine. Tamo je ponovo sreo Ernesta Hemingveja s kojim se upoznao tokom rata u Španiji. Zajedno su lovili sabljarke. Kada mu je bio omogućen povratak, ponovo se našao

u SAD, gdo je proveo Drugi svetski rat, delujući medu jugosloveuskim iseljenicima. Vrativši se u Jugoslaviju postao je tuednik u Tanjugu, ali je zbog diplomatskih poslova poslat u Zapadnu Nemačku, gde je prisustvovao i suđenju u Ninbergu. Od 1946. godine bio je profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, a sredinom proleća 1948. godine obavešten je da se priprema za ambasadora u Velikoj Britaniji. Umesto toga, zbog diskusije o Rezoluciji IB-a bio je uliapšeu i uskoro oterau ua Goli otok, odakle je izašao ua slobodu u zimu 1954. godine. Posvetio se pisanju studija i knjiga iz političke ekonomije i kibernetike, ali je 1957. opet oteran u zatvor, ovog puta na ostrvo Grgru. Naročito plodnu saradnju razvio je sa Institutom za sisteme planiranja i upravljanja, gde se i zaposlio, u svojstvu naučnog savetnika, 1970. godine. Godiue 1997. u izdanju podgoričkog CIDA, posnutno su objavljeni memoari Mirka Markovića pod naslovom „Odatir.mi put“. SEĆANJA PERIŠE KOSTIĆA U svojoj ispovest Periša Kostić, oficir NKVD iz župe Nikšićke, i posle prve akcije u školu NKVD-a 1934. gocline, kazuje i ovo: - U školi NKVD proveo sam dve pune godine i dva meseca, znači - 26 meseci. Imali smo tamo 21 predmet - vojnu obuku, gađanje, fiskulturu, posebno džiu-džicu, zatim matematiku, topografiju, motoristiku, aerodinamiku, radio-telegrafisanje, šifrovanje i, naravno, diverzije. Posebna pažnja bila je posvećena diverzijoma, vrstama eksploziva, načinu delovanja eksplozivnih sprava, različitih vrsta mina, posebno mina iznenađenja. Morali smo da naučimo kako se ta sredstva postavljaju, olkrivaju i razminiraju. Škola NKVD je bila u Moskvi na Albanskom trgu. U 54

školu je išlo oko 200 pitomaca, raznih nacioualnosti. Jiilo je Bugara, Mađara, ljudi sa raznih strana, pa i jugoslovena. Uglavnom Slovenci. Periša Kostić se upoznao sa Crnogorcem, Martinovićem sa Cetinja. Taj je u Rusiju došao 1905. godine, u vreine kada je Rusija ratovala protiv Japana, jer je kralj Nikola poslao jednu jedinicu Crnogoraca kao pomoć. Kao ruski oficir Martinović je učestvovao i u Oktobarskoj revoluciji. Oženio se Ruskinjom, naučio je da govori pravi crnogorski dijalekt. Zena inu je rodila mu je dva sina, jedan od njih se zvao Ivo. Kada je Kostić došao u Moskvu 1934. godine on je radio u jednoj fabrici votke. Posle 1945. Ivo Martinović je došao u Jugoslaviju i tu umro. U jesen 1936. godine, pre nego je Kostić krenuo u Spaniju, Ivo Martinović ga upoznao sa doktorom Vukašinom Markovićem i ostalim njegovim rođacima. Spanija je hila sledeća stanica Kostićevog komunističkog puta. - U Spaniji sam, znači, bio nešto više od dve godine. Stigao sam krajem 1936. a otišao u martu 1939. godine. Za sve to vreme zadatke sam dobijao od ruskog vojnog štaba u Spaniji, jer sam stalno bio pod njihovom neposrednom komandom. General Popov, pa Snnrnov i Kuznjecov, kao i drugi visoki ruski oficiri, sve vreme građanskog rata vođili su najvažniju reč. Oni su u štabu imali veću moć nego La Pasionarija i drugi Spanci. Bili su jači i od Toljatija i drugih predstavnika Kominterue. Svi su oni u Španiji dobijali direktive preko ruskib visokih oficira - govorio je Periša Kostić o moći Rusa. Periša Kostić se u Jugoslaviju vratio preko Bugarske sa Crvenom armijoin. Bio je zajedno sa generalonr Zdanovnn. Bio je i svedok kada je jedan četnički major govorio da Draža ima pod komandom 200.000 vojnika i da je od generala Zdanova tražio oružje za borbu protiv Nemaca. Uz uslov da to bude na frontu potpuno odvojenom od partizana, jer sa njima Draža nikako neće zajedno. General Zdanov je odgovorio da je Crvena arnrija, za ulazak na teritoriju Jugoslavije, tražila dozvolu od maršala Tita: 55

- Ako želite oružje - rekao je Žđanov - mi ćenio vam ga dati, ali pod uslovom da se stavite pod Titovu komandu. On je vođa, a mi smo priznali njegovu komandu. Posle oslobođenja Beograda 20. oktobra 1944. godine, borci Crvene armije su prebačeni skelama u Pančevo, radi odmora i priprema za đalje borbe. Tu su zarobili 39 dezertera. A medu njima i Marka Mesića, brata Stipe Mesića, danas predsednika Hrvatske. Partizani su hteli da ga streljaju, jer se čulo da je vodio ustašku jedinicu, ali ga nisu dali Rusi. On je, navodno, prebegao Rusima kod Staljingrada, dajući im sve nemačke planove i otkrivajući njihove namere. Dao je i skice utviđenja i punktove s kojih je napadala nemačka vojska. Na rusku stranu preveo je celu ustašku pukovniju. Zato ga Rusi nisu dali, zato su ga i postavili za komandanta. On je u Kruševcu posle rata imao svoju ulicu. Posle rata Periša Kostić je radio u Maršalatu od početka 1947. do kraja 1948. godine. Sinenjen je sa dužnosti kada je otkriveno da je bio ruski enkavedeovac. Iz M aTšalata je prebačen u preduzeće „Transjug". Posle Rezolucije IB-a je hnao Kostić đosta peripetija: - Pozvali su me u Centraini komitet KPJ na saslušanje. Uz generala Drljevića koji me saslušavao bili su još i Jefto Sašić, imao je čin general-majora, kao i Ivan Mišković zvani Brk, koga sam poznavao iz Novog Sada. On je uaglo napredovao. Dok smo bili u Novom Sadu bio je major kao i ja, a onda je brzo dogurao do generala. Kada sam stigao pred istražnu komisiju general Drljević mi reče: ,,Mi imamo sve troje podatke. Treba da nam sve kažeš o tvojoj vezi sa Rusima, ti si za njih zaklet, zaklet si za Staljina!“ „Tačno je“, odgovorih ,,bio sam u Rusiji, tamo sam završio enkavedeovsku školu, postao sam oficir Crvene armije. Dao sam i zakletvu, pa kako onda da ne budem za njih!?“ „Jesi li dobio zadatak da i sada radiš za Ruse?“, pitao me dalje Drljević. 56

„Nisam od njili dobio liikakav zadatak. Prošao sam u našu armiju i prekinuo sve veze sa Rusima", odgovorio sam odlučno. Pokazuju ini neki dosije. ,,Ti imaš i ruska odlikovanja", nastavljaju dalje, kao cla me zbog toga optužuju. „Imam ih sedam!“, kažem, ne pominjući ona naša, koja sam dobio po povratku iz Rusije. „Kostiću, li si mnogo interesantan, prefrigan čovek“, odjednom će Drljević. „Misliš da mi ue znamo tvoje puteve?“ Vidim da hoće da me folira, pa niu rekoh: „Prešao sam šest hiljada kilometara iz Irana, gde sam lepo živeo, da preko Rusije dođem u Jugoslaviju, da kroz borbu branhn moju domovinu. I ja svakome mater ko kaže da sam izdajnik. Ako si bolji patriota od mene, hajdemo na koju hoćeš granicu u Jugoslaviji, pa da vidimo ko će izdati'.“ Kad sam to izgovorio, vidim, ostavio sam utisak na svu hojicu, malo su se i zbunili. U svakom slučaju, odmah su prekinuli dalje isleđivanje. - Sutradan mi na poslu zvoni telefon. S druge strane bio je geueral Drljević. Kaže mi da celu noć nije spavao, razmišljajući o onome što sam rekao na isleđivanju. Ponrenuo je i Miškovića, rekavši mi da je on za mene kazao kako sam u Novom Sadu bio među najboljim oficirhna na nekirn vežbama. Tada mi je Drljević rekao da će sa mnom biti sve u redu. U SVAĐI JE SPAS Pretpostavlja se da je sredinonr tridesetih godina političko rukovodstvo SSSR definitivno odustalo od utopijskili projekata na Balkanu. Jeđan od njilr je bio i spajanje Balkana sa Himalajhna. O torne je 1990. godine bilo reči u SANU u Beogradu. Ipak, ideja o fonmranju novog

57

tipa komimističke civilizacije ua Balkanu, može se reći, nastavila je cla i dalje živi u glavama sovjetskih političkih rukovodilaca. Posle okoučanja Drugog svetskog rata, postavljano je, ne jednom, pitanje stvaranja Socijalističke Federacije Balkanskili Zemalja. Sukob Tita i Staljina srušio je konačno te planove. Ovaj rascep iniao je i druge ravni, a ne samo „različit pristup pitanjima socijalizma". Daleko važnije bilo je to što je Staljin saznao da ga je Tito smišljeno obmanjivao pre, u toku i posle rata. Dostavljao je lažne izveštaje iz Bugarske, i održavao poverljive lične obaveštajne kontakte sa Britancima. Pošto su posle rata odlomili bezmalo pola Evrope, u vrhu sovjetskih komunista stvoren je projekat nove komunističke partije. Ali, on je dugo ostao neiskorišćen. Hruščov je to pitanje ponovo pokrenuo šezdesetih godina. Dokumenti o tome mogu se naći u Arhivu predsednika Rusije, kao i u Centralnom arhivu Federalne obaveštajne službe Rusije (Arhiv nekadašnjeg KGB-a) raspoređenim na četiri mesta: dva u Moskvi, jedan u Saratovu i jedan u Tomsku, u Sibiru. U Sibiru su i dokumenti vojne frontovske kontrašpijunaže - SMERŠ. Tu se sada nalazc svi dokumenti o operacijama tokom Drugog svetskog rata, o oslobođenju Beograda i sličnim pitanjnua. Misteriozni Bokij i njegovi ijudi pripremili su i poslali ekspediciju i na Balkan. To je veoma zanimljivo i prilikom rada Bokija, to je i dokazano. Sef tajne policije Nikolaj Ježov tražio je od njega da sam o sebi dostavi kompromitujuće materijale. Bokij je to odbio, da bi, ua kraju, bio uhapšen. Covek, ili nekoliko ljudi, koji su došli u Jugoslaviju, bili su smešteni u Bosni, Srbiji, Crnoj Gori i Ilrvatskoj. A čovek koji je s njima rukovodio, nnao je 1927. pseudonim ,,Balkanac“. Ko je on zapravo bio, još nije utvrđeno. Zna se samo da su na konferenciji koju je organizovao Bokij učestvovali predstavnici balkanskih zemalja, Srbije, Crne Gore, Bosne, zatim sa Tibeta, Indusi, Kinezi, 58

ljiuli najrazlićitijili uacionalnosti. Kakva su bila njihova zanimanja i iniena ostalo je i đalje tajna. Deluje sasvim fantastično povezivanje Balkana, Hijnalaja i Tibeta? Šta je to što ih povezuje? Sva tri poctrućja su mesta rođenja velikih pređašnjih civilizacija i po teoriji Bokija to su rnesta kao stvorena za rađanje novih civilizacija. Cak ni prethodna, velika Jugoslavija, nije sasvim odgovarala projektu Velikog Radničkog Bratstva o stapanju svih uacija i religija u jednu. Ta organizacija nosila je sve elemente utopije i iđealizacije. Na drugoj strani, o bivšim civilizacijama duhovnog tipa govorilo se đvadesetih godina. U to vreme smatralo se da će buduće civilizacije biti otprilike takvog duhovnog tipa. A Bratstvo je organizovalo ekspedicije u kojima su učestvovali poznati vajar Merkurjev i pustolov Rerih. Rerih se bavio proučavanjern Himalaja i Tibeta, bio je filozof i mistik, avanturista i pisac. Njiliove ekspedicije finansirala je sovjetska obaveštajna služba. Međutim, Bokij i njegove kolege uhapšeui su 1937. Rerih nije uhapšen, jer je bio u Indiji. Merkurjeva su odmah posle hapšenja oslobodili. Bokij je bio veoma uticajan komunista. Nakou Februarske revolucije, on je osnovao Petrogradski komilet boljševika i bio je u početku vodeća figura revolucije. Kada su iz emigracije došli Lenjin, Zinovjev, Kamenjev, njega su postepeno sklonili na shanu. Bokij je potom dugo radio u organima bezbednosti i bio je zameuik predsednika lenjingradske ČEKE. A posle ubistva predsednika Jurickog, on je preuzeo rukovodstvo. Sa Ziuovjevom se razišao kada je Zinovjev proglasio „crveni teror“ u kojem su svi „neproleteri" rnogli da budu srnesta ubijeni. Bokij ga je otvoreno pitao: ,,Da li Vi, druže Grigorij, možete đokazati da ste proleter. Vi se i sami tako oblačite da bi radnici mogli da Vas srnesta streljaju na ulici.“ Nakon toga, poslat je u Ukrajinu. Po naređenju Lenjina, formirao je 1922. Specijalno odeljenje koje se ba-

59

vilo složeniin pitanjiina. U njegovom delokrugu bila je organizacija ćuvanja vojne tajne, šifrovanje i dešifrovanje i drugi kriptološki poslovi. On je izumeo tzv. „rusku šifru", koju nikada nije mogla da dešifruje nijedna špijunaža sveta, kombinujući čak 62 šifre. Raspolagao je laboTatorijom koja je eksperimentisala dobijanjem informacija iz netradicionalnih izvora, iz nooefere, u kojoj je radilo osam Ijudi. Oficijelni sastav odeljenja brojao je 278 Ijudi, a neoficijelni oko 500. Svi će stradati 1937. Oni su bili najjača analitička grupa. Zanimljivo je da je 1941. kada su Nemci prišli do Moskve, uništen njihov arhiv zbog paranoičnog straha da će ga Nemci osvojiti. KGB je tek 1948. obnovio delovanje Specijalnog odeljenja.

60

JOSIP BROZ POSTAJE VALTER Piema istorijskim dokumentima, Josip Broz je postao obaveštajac još 1914. godine i to na austrougarskom frontu prema Srbiji. Titovi biografi su dugo godina prećutkivali istinu da je Broz u Prvom svetskom ratu bio vodnik u bataljonu 25. domobranskog puka i starešina izviđačkog, tj. obaveštajnog odeljenja bečke armije. Njegov zadatak je bio da osmatra srpske položaje, da upada na srpsku teritoriju, hvata zarobljenike, saslušava ih i iz njih „vadi” vojne podatke o srpskoj armiji. U Vojnom arhivu JNA svojevrenreno su postojale fotografije Josipa Broza, austrougarskog podoficira koji stoji pored vešala sa obešenim Srbima, ali su ti snimci spaljeni po naređenju generala Nikole Ljubičića. Ostala je samo slika Josipa Broza na položaju prema Srbiji. Podoficir Josip Broz je bio toliko dobar vojni obaveštajac, da ga je komanda predlagala i za odlikovanje. Tu medalju je Tito i dobio šezdesetak godina kasnije iz ruku Kurta Valdhajma, možda ponajviše zato što je, kako misli Dobrica Ćosić, Josip Broz u čitavoj svojoj političkoj karijeri srpsko nacionalno pitanje reŠavao na austrougarski i austromarksistički način. Sa takvim obaveštajnim iskustvom, Titu nije bilo teško da u Rusiji nastavi da bude vojni obaveštajac, ali Kominterne. Jedan od mlađih Titovih pratilaca, Marko Strunje, smelo je jednom prilikom izjavio da je Broz od 1922. do 1924. godine, u Moskvi završio visoku Akademiju NKVD, i da je dobio sovjetsko državljanstvo i čin generala-lajtnanta. Koliko je Josip Broz zatim, tridesetih godina bio jak kao vojni obaveštajac i politički komesar, svedoči Strunje, videlo se i po činjenici da je on Staljinu doveo i namestio Beriju za šefa sovjetske tajne policije.

61

Već od prvog daua dolaska u Moskvu Tito j<; sistematski sarađivao sa dvojicom Staljiuovih visokih obaveštajaca u Koruiuterni. Bili su to Jabukovič, general NKVD i Ivan Karaivauov Špiuer, takođe „enkvedeovac". Josip Broz je njima od 4. marta 1935. tajno dostavljao karakteristike jugoslovenskih komunista, pouajviše o Milanu Gorkiću i Ivanu Gržetiću, koje je potonr Staljin likvidirao. O tome postoje pisani tragovi u Moskvi. Bila je to očigledna agenturna delatnost Josipa Broza. Tito je tada od Kominterne dobio novo ime Fridrili Valter. Cak ga je i Staljin tako oslovljavao. Staljin je za Josipa Broza tada bio „div iz bajke", „veliki učitelj, vođa i drug“. Agentm nim radom Tito se aktivno bavio sve do 1940. godine, kada je postavljen na funkciju prvog čoveka KPJ. hični prijatelji i najbliži saradnici tada su Josipu Brozu bili i ostali Staljinovi agenti Ivan Karaivanov, Josip Kopinič, Stevo Krajačić i Andrija Hebrang. Poruke koje je direkcija NKVD slala Titu iz stanice u Kujbiševu, bile su potpisane lozinkom »Centr«, dok su Brozovi telegrami bili pod šifrom »Za direktora«. Te tajne depeše iz Jugoslavije su slate po sledećem sistemu: pozivna oznaka - KFO, osnovni talasi - 56 m, rezervni talasi - 35 m, moskovsko vTeme emitovanja - 01,30 i vreme trajanja emisije - 20 minuta. Prvo sa osnovnog, a zatim sa rezervnog talasa. One poruke koje su bile namenjeue centrali Kominterne u Moskvi, Tito, Kopinič i Krajačić su adresovali sa lozinkom: »Za đeda«. Sva trojica su prošla istu političku i policijsku školu u Moskvi, mada Broz i Krajačić to nisu želeli da priznaju jugoslovenskoj javnosti, dok je priča o Kopiniču objavljena tek sredinom osamdesetih. Vlado Dapčević se seća jednog iucidenta kod Tita, kada je na večeri sa Rankovićem, Tempom i Krajačićem 1948. godine, podnapit i ljut na Staljina rekao: »Evo kako nas napadaju, a mi smo im dali najbolje kadrove. Cak sam i ja radio za Ministarstvo državne bezbednosti NKVD!« Kada ga je Krajačić gmnuo nogom, da ga opomeue cla ćuti, Broz mu je odgovorio da uema šta da krije, jer oko njega su njegovi najbolji kadrovi. 62

Josip Broz i Josip Kopinič su se prvi put sreli, upravo u Moskvi, krajeni maja 1935. gocline. Godinu dana kasnije i Ivan Krajačić je došao u sovjetsku prestonicu. Kada su Tito i Stevo đošli u Pariz, posle rata u Španiji, lično ga je Broz preporučio Konrinterni kao obaveštajca u Jugoslaviji, jer je taj posao obavljao sjajno za Božidara Maslarića - Andrejeva, sovjetskog špijuna u Mađridu. Svoj potpis, Ivan-Stevo Krajačić stavio je na zakletvu NKVD11 u Pragu 1936. godine i postao tajni agent Stefan. Sličnu preporuku, ali dosta kraćeg sadržaja, Broz je dao i za druga Vokšina, kako se tajno tada zvao Kopinič, jer je Moskva, njegovu biografiju sa karakteristikama, već imala. Kopinič je bio šef centra za Srednju Evropu, pa je Krajačić i od njega dobijao obaveštajne zadatke. Za ovu trojicu kornunista, obaveštajaca i političara, a posebno za Broza i Krajačića, pokazaće se kasnije, vezuje se direktan nastanak, razvoj, a zatim i propast sistema bezbednosti i tajne policije u Jugoslaviji od 1945. do 1991. godine. A nijedan od njih trojice nije bio Srbin. Ima u Jugoslaviji publicista koji su tvrdili da je Josip Kopinić stvorio Tita, a da ga je Ivan Krajačić uništio. Za razliku od Josipa Kopiniča, koji je voleo da deluje iz senke, i mrzeo vlast i sve što ona donosi, Ivan Krajaćić, poznatiji kao Stevo, voleo je javnost i vlađavinu. Samo nije voleo da priznaje da je ikada bio rezident Kominterne i NKVD u Jugoslaviji. ČOVEK SA DESET IMENA Ivan Karaivanov - Špiner, bugarski internacionalac, bio je neko vreme desna ruka Božidara Maslarića - Andrejeva, koji je bio izaslanik NKVD u Kominterni. Zvanično Maslarić je radio kao zamenik Manuilskog, Staljinovog predstavnika Svesavezne komunističke partije (boljševika), i otuda irnao dvostruki uticaj na Broza, i kao politički, i kao obaveštajni kadar. Sam Andrejev imao je velike prinredbe na Valterov rad, posebno zbog njegovog raskalašnog privatnog života, a i zbog optužbi 63

Srebrnjaka da se Valter rlruži sa jugoslovenskom buržoazijoni. Hroz je zbog toga bio pod partijskom i policijskom istragom, pa su ga Spiner i Andrejev uporno pratili. Josip Kopinič je, međutim, uspeo da dokaže da je Broz čist, a da su drugi jugoslovenski komunisti sumnjivi, i to Gorkić, Miletić i Srebmjak. Optužbe Vojm: obaveštajne službe tj. Srebrnjaka su povučene, a Spiuer

Jo sip Broz k ao Valter

i Andrejev su postali veliki Brozovi prijatelji. Još su i bili zadovoljni izveštajima koje im je Broz dostavljao o kadrovima za Spaniju, kao i o stanju u KPJ i njenorn rukovodstvu. Insistiranjem na svojim kadrovima, koji su odani Kominterni, a ne na staroj gardi, koja je težila ka političkoj samostalnosti, Broz je ubedio i Andrejeva, i Dimitrova, i Staljina da mu povere mandat za stvaranje kominternovskog CK KPJ u zemlji. Neposredno precl postavljenje, Dimitrov mu je u poverenju rekao: - Od jugoslovenskili kadrova ostao si samo ti! 64

Tito je u Moskvu došao krajem 1934. godine i u njoj bio u raznirn razdobljima sve do 1939. Izvršni komitet Kominterne mu je tada dao konspirativno ime Fridrili Valter, koje je Tito koristio sve do kraja II svetskog rata. U tom periodu, Josip Broz se tako i potpisivao ispod svojih izveštaja Staljinu, odnosuo Kominterni i NKVD. U Dedijerovoj biografiji Josipa Broza, o obaveštajnim poslovima nema mnogo zapisa, samo se u chugom tomu „Priloga...” nalazi spisak svih Titovilr tajnih imena. Njih ima oko seclamdeset. Ona svedoče o Brozovoj potrebi da iz bezbeclnosnih razloga prrkrije svoj identitet, ali i da pod lažnim imenom deluje kao političar i kao obaveštajac. Ovo su bili poznatiji Brozovi partijski, politički, ratni, literarni, ali i obaveštajni pseudonimi: Metalac, Bradopor, Radnik, Georgijević, Zagorac, Rudi, Vanja, Jireček, Valter, Titus, Pebić, Caća, Ivica, Oto, Viktor, ing. Brkić, Titerman, Vaster, Spiridom, Vilim, Stari, Vanij, Petar, Isaković, Novak, Tito... Kao organizacioui sekretar KPJ, Josip Broz je nastojao da učvTsti redove Partije, naročito posle učestalih provala i hapšenja i u Zagrebu i u Beogradu krajem trideselili godina. Preduzimajući razne mere zaštite kao generalni sekretar, a i mnogo ranije, kao polit-referent Jugoslovenske sekcije u Kominterni, Broz je insistirao na konspiiaciji, ilegaluosti, tajnom radu i delovanju jugoslovenskili komunista. Na V zemaljskoj konferenciji u Dubravi 1940. i na savetovanju rukovodećili kadrova CK KPJ maja 1941. godine, Tito je posebno oštro govorio o potrebama konspiracije, bezbednosti i zaštite od tzv. pete kolone. Tada je i naglasio da iz Partije treba ukloniti „... sve elemente koji su se pokazali kao kolebljivci i nesigurui...”, a da prilikom prijema novih članova treba obratiti pažnju i budnost da se „... ne bi provokatori i tuđi elementi uvukli...” u KPJ. Očigledno je, zaključuje istoričar Milovan Dželebdžić, da je KPJ, u periodu svog ilegalnog delovanja, unala organizovanu obaveštajnu i bezbednosnu službu. Nju su sačiujavali članovi Partije ubačeni u državni i policijski aparat Kraljevine Jugoslavije, ali i simpatizeri KPJ,

koji su se nalazili u vojsci, želcznici i ostaliin važnijmi ustanovama. U KPJ tada nije postojala posebna tajna služba, politička policija ili orgauizacija ili telo za vršenje obaveštajnih funkcija, smafra đr Obren Đorđević, jer su one bile inkorporirane u političku aktivnost svili komuuista, od partijske ćelije do CK. Zato se i dešavalo da i politički sekretar, kakav je bio Rade Končar, zvani Brka, u Zagrebu, padne u zamku policije. Iz bezbeduosnili razloga premešten je prvo u Beograd, a zatim u Split, gde je, opet. zbog nepažnje ubapšen. IJmesto njega u Zagreb

'l'ito i Kopinič u Tuli 1956. gocline

66

Ir otišao Aleksanclar Ranković. Auđrija Ilebrang, potpisan kao Faty, je u svom izveštaju CK KPJ, tim povodom napisao da su nekonspirativnost i aljkavost bile njej;ova (Brkina) slabost...” U takvoj situaciji KP Hrvatske i KPJ su dočekali i poćetak oružanog otpora nemačkom okupatoru jula 1941. godine, koji je pripreman preko oblasnih, okružniJi i mesnih, tada već „vojnili” komiteta Partije. Kako svedoči Josip Kopinič, u svom intervjuu „Politici”, 23. maja 1941. godine, Josip Broz je, samo dan pre nogo što je rocten njegov drugi sin Miša, odlučio da iz Zagreba pređe u BeogracJ i odatle vodi KPJ, a kasnije i ustanak u Jugoslaviji. Razlozi za to su bili dvojaki. Prvi je, što se dan kasnije zatvarala granica između N D H i okupirane Srbije, pa Broz nije mogao lako da pređe preko nje. A drugi je, što je Tito gledajući Hrvate kako sa veseljem dočekuju naciste, shvatio da se Nemcima samo Srbi mogu odupreti. To je glasno i rekao Kopiniču. Kada je došao u Beograd, Josip Broz je kao iskusni interuacionalac, obaveštajac i komandant, gradio oko sebe zid bezbeđnosti, koji će do njegove sinrti činiti isključivo annijski kadrovi. Tek kasnije, kacla se Vrtiovni štab našao na terenu, kada su formirane partizanske jedinice, Josip I3roz je naredio i formiranje bezbednosne siužbe na fronlu i oslobođenim teritorijama. Mnogi istoričari bezbednosti pišu, da je to bilo prema Titovim opštim uaređenjima za orgauizovanje i partizanske (konba)obaveštajne službe, izclatim prvi put još na Savetovanju u Stolicama 26. i 27. septembra 1941. godine, a zatim iste godine u Crnoj Gori. Tito je prvu svoju političku komunističku policiju, po nalogu Moskve, stvorio u Ljubljani. Tada je, međutim, jedino CK KP Slovenije, i to u prviin mesecima rata, imao sopstvenu (kontrajobaveštajnu organizaciju: Varnostno in obveščevalno službo (VOS). Ovom tajuom službom, koja je formirana 15. avgusta 1941. rukovodio je specijalni četvoročlani Kolegijmn određen od CK KPS. Zato su u njenom radu učestvovali isključivo članovi Partije - izvestio je Edvarcl Kardelj 29. marta 1942. go67

rline vThovnog komanđanla Josipa Broza Tita. Pvavi šef sloveuačke tajne službe bila je Zdenka Kicbič, iskusni moskovski đak, supruga Bovisa Kidviča, koja se potpisivala tajnim imenom Mavijeta. Bila je vođena Ljubljančanka, stava dvadeset i jednu godinu, kada je postala član Pavtije 1930. godine, a ubvzo i povevenik Moskve za Cvvenu pomoć. Posle partijskog vada u SSSR-u, Fvancuskoj i Austviji, dolazi u I.jubljanu, gde postaje sekvetav Okvužnog komiteta 1939. godine. Na toj funkciji je zatiče i početak vata. Aktivni obaveštajci VOS-a bili su i Ejpev Evnest i Muhin Dušan, koji je vodio centav u Tvstu. Poved nje, najaktivniji članovi VOS-a, kao likvidatori bili su Dušan Bvavničav, Fvance Stedlar - Pepe, Bojan Polak - Stjenka, Štefan tj. Edi Bvajnik, Franc Tavčav - Rok i Miha Babnik. Franc Grajzner - Albin je bio komandant bataljona VOS-a i jedan od obaveštajaca, koji je posle pogibije 1944. godine, proglašen za narodnog heroja. Uputstvo o delovanju VOS-a u vojsci i na terenu, potpisao je Edvard Kardelj, kao prvi čovek KP Sloveuije, ali i kao slovenački vojni konvandant. Tim novim VOS-om je rukovodila Centralna komisija bezbednosno-obaveštajne službe CK KPS i CK KPJ. Ova činjenica je ključ za razumevanje svih kasnijib unutarpolitičkih odnosa u SFRJ, a posebno odnosa Kominterninih Ijudi sa srpskun kadrovima i samim Beogradom. Najpoznatiji sovjetski špijun na Balkanu Josip Kopinič ostavio je malo neuobičajeno sećanje na epoliu Josipa Broza Tita, kome je upravo on svojevremeno najviše pomogao da od bravara-robijaša postane doživotni predsednik poslednje velike Jugoslavije. - Samo sam ja Titu u lice smeo da kažem: „Goni se u pičku materinu". U svojim memoarima o Brozu njegov drug Josip Kopinič je zapisao: - Nije mi padalo na pamet da se direktno petljam u politiku, niti da, kao Ivan Krajačić, postanem otprilike Titov kopredsednik za zapadni deo Jugoslavije. Cak rnu je Stevo i Jovanku podmetnuo, pošto je prethoclno u naj-

68

većoj tajuosti u Moskvi završila eukavedeovsku školu. Tito za života nije ni saznao s kini je, zapravo, bio oženjen. Kasnije je, uajverovatnije preko Jovanke i Steve, u Kremlj slao poverljive signale da on sa Rusima nikad ne bi zaratio, da dobro zna ,,kom vučjem leglu pripada“ i da se nikada neće prodati Zapadu, osim što će uzmiati pare od kapitalista da u svojoj zernlji gradi komunizam. O Josipu Brozu je u Jugosiaviji napisano oko devet stotina knjiga. U njima je, međutim, biio najmanje reči, upravo o Titovom obaveštajnom radu za Moskvu. I u njegovoj političkoj biografiji ima istorijskih rupa i to baš o periodima kada je Broz od referenta Balkanskog sekretarijata Kominterne uzleteo do generalnog sekretara KPJ u zemlji. Bilo je to vreme Staljinovilr čistki, u kojirna su stradali mnogi jugoslovenski internacionalci, ali ne i Josip Broz. Govoreći o tom vremenu, sam Tito je najčešće pominjao tri imena: Georgija Dimitrova, generalnog sekretara Kominterne, Villielma Pika, čiana Izvršnog koniiteta, a nešto ređe Ivana Karaivanova, rezidenta NKVD. Dok je sa prvoin dvojicom obavljao političke i partijske zadatke selekcije kadrova za Spaniju i Jugoslaviju, sa trećim je Broz kao obaveštajac Valter, vršio proveru tili članova Kominterne. TITO PROTIV STALJINA Josip Kopinič je kao svedok tog vrenrena zapisao: - Ja sam Titu iz Truske na vreme javio da Staljin lioće da ga se reši 1948. godine, mnogo pre nego što je RezoJucija Iuformbiroa bila i napisana. Pozvao rne je tada u Beograd i rekao: - Slušaj, Mali, ti voliš Ruse! - Volim - odgovorio sam. - U životu su me Inanili, uikakvo zlo mi nisu učinili, iako su ko zua koliko mojilr najboljrh drugova u Moskvi potamanili. Zajedno s njinra smo u ratu pobedili fašizam. Zašto ih ne bi voleo. Volun ili.

69

- E, vicliš, i ja ih volini. Kao austrijski vojuik laujen sam na ruskoiu frontu, ali su me Rusi i kao takvog spasili i izlečili. Kad sam prihvalio Lenjinovu ideologiju, omogućili su rni da preuzmem KPJ. Za vreme rata, glavni teret antifašističke borbe podneli su Rusi. Pomogli su mi da ućvrstim vlast raclničke klase i da obnovim zemlju. To će ostati za sva vremena, i kad Staljina i rnene više ne bude.

josip Broz kod Staljinu 1943. godine

Srbi su dugo bili najjača Titova udarna pesnica. Čirn je posle raz.laza sa Rusima došlo do nesporazuma i kad su čak i neki generali od Tita zahtevali cla se potpuno okrene Zapadu i nđe u NATO, Tito me je 195b. iznonada pozvao u lov i u šumi objasnio: - Ja najbolje ziiam da Staljin nije nikakav Crni đavo, iako je pobio i uuesrećio više Rusa i od samog Hiliera. Da Staljin nije likvidirao Trockog i Buharina, Rusija ui70

kada ue bi postala svetska sila. Da nije stvorio tešku industriju, nikada ne bi dobio otadžbinski rat. Zbog toga saiu brzo zaboravio 1948. i sve uvređe koje su nii poslate iz Moskve. Ali, ja sam uvek ostao komunista, jer sam dobro znao da nikako ne mogu da idem sa Cerčilom i Trunranom i ostalima koji su protiv komunista neprestano vodili prave krstaške ratove. O planovima atentata na 'l'ita konsultovan je ne samo šef NKVD-a Lavrentij Berija uego i sam Staljiu. Sovjetska tajna služba poslala je agenta Griguleviča, s lažuim kost arikanski m dokumentima. U glavnorn gradu Rusije objavljena je memoarska kujiga „Obaveštajne službe i Kremlj" koja je pobndila svetsku senzaciju. Pavel Sudoplatov, general-lajtmant, uekada prvi diverzant i terorista Sovjetskog Saveza, koji je u sovjetskoj tajnoj službi NKVD-u radio 32 godine otkrio je tajnu o atentatu na Tita. Sovjetski agent Grigulevič uz pomoć jugoslovenskog generala Mome Đurovića trebalo je 1952. u Beogradu da zarazi maršala Tita bakterijom plućne kuge! Druga verzija atentata je bila spremna: „Atentat treba izvesti uz pomoć nečujnog pucnja iz oružja zamaskiranog u predmet svakidašnje upotrebe, uz istovremeno ispuštanje suzavca, kako bi se stvorila panika koja bi omogućila Maksu beg i prikrivanje tragova..." Godiua 1952. je bila četvrta od početka žestokog sukoba između dve socijalističke zemlje, Jugoslavije i SSSR-a, i njihovih vođa Josipa Broza Tita i Josifa Visarionovića Džugašvifija Staljina, koji je izbio 1948. godine. U svojim beogradskim odajama jugoslovenski rnar.ša] je spreman da u kratku audijenciju primi diplomalu Kostarike u Vatikanu, akreditovanog i u Jugoslaviji. Prilikom rukovanja, kostarikanski diplomata, zapravo otiaveštajac i Jikvidator sovjetske tajne slu/.he NKVt)a, pod tajniin imenoin Maks, treba laganini pokretoni ruke baciti Tilu u lice bakterije plućne kuge, dobro sakrivene i sašivene u rever kaputa. Bakterija je morala biti

71

simtonosua ne sumo za 'Fila uego i za sve ostale osobe koje će se tog trenutka zateći u prostoriji. Agent Maks, pre nego što ode Titu, dobiće protivvakciuu, ali ni sam, zapravo, neće znati čiine će zaraziti jugoslovenskog predsednika i ljutog Staljinovog protivnika. Baš taj, pomalo bizarni, plau likvidacije Josipa Broza Tita izueo je u svojim sećanjima jedan od vodećih sovjetskih operativaca NKVD-a. Pavel Sudoplatov je u sovjetskoj obaveštajnoj službi radio pune 32 godine, od 1921. do 1953. godine. Ouda je kao „neprijatelj naroda" osuđen na dugogodišnju robiju, u procesu zajedno sa svojim šefom Lavrentijem Pavlovičem Berijom. Sećanja Pavela Sudoplatova, „prvog diverzanta i teroriste“ Sovjetskog Saveza, opisana u knjizi „Obaveštajne službe i Kremlj" (Razvedka i Kremlj), izašla iz štampe krajem 1996., izazvala je pravu senzaciju. General-lajtnant NKVD-a, u poglavlju „Poslednje godine Staljinove vladavine“, iznosi još nekoliko načina na koje su agenti sovjetske špijunaže mislili da likvidiraju Tita. Sprovođenje tajnog i potanko razmotrenog plana dobio je kao zadatak obaveštajac Grigulevič, koji je već bio sudelovao u likvidaciji Nina, poznatog vođe trockista u vreme građanskog rata u Spaniji, i u neuspešnom atentatu na samog Trockog u Meksiku, u maju 1940. godine. Grigulevič je bio sposoban i pouzdan agent. Savršeno je vladao španskhn jezikom, a duže vreme je živeo u Argentini i Meksiku. Istakao se upravo u organizaciji i pripremi ubijanja sovjelskih političkilr i ideološkili protivnika. Zbog toga je sovjetska tajna služba, nakon završetka rata, poslala Grigulevića s lažnhn kostarikanskim dokumentima u Rim, gde se brzo snašao i nametnuo u krugu južnoameričkih điplomata i poslovnih ljudi. Komunikativan, duhovit i uvek s dovoljno novaca u džepu - što mu je redovno stizao iz Moskve na račun u jednu rhnsku banku - Maks, odnosno Grigulevič, uskoro postiže čak i to da ga kostarikanska vlada imenuje svojhn diplomatorn u Vatikauu i Jugoslaviji.

72

f.ažni cliplomata - kako piše Suđoplatov u svojoj sen/acionalnoj knjizi - posećuje Jugoslaviju nekoliko pula. Kako stoji u izveštaju NKVD-a. „ulazi u krug ljudi iz Tilove klike", posebno se zbližava s Vladimirom Velebitom, tadašnjim jugoslovenskim ambasadorom u Loudonu, koga engleski istoričar Džasper Ridli, u opsežnoj biografiji pod naslovom ,,Tito“, optužuje da je radio za sovjelsku obaveštajnu službu, odnosno da je bio dvostruki špijun. Sudoplatov ne navodi to u svojoj knjizi. Ali u ujoj stoji da se, po jednoj od varijanata likvidacije Tita, Grigulevič morao osloniti na „đobro prijateljstvo s Vladimirom Velebitom, preko koga je trebalo, kao kostartikanski diploinata, da uruči poziv za prijem u jugoslovenskoj ambasadi u Velikoj Britaniji, u ćast Tita, koji je te, 1952. godine, trebalo da poseti London“. „Položaj koji Maks zauzirna u ovom trenutku daje liam pravo da iskoristimo njegove mogućnosti za sprovodenje aktivnog delovanja protiv Tita“ - stoji u tajnom zapisu NKVD-a, ponuđenog lično Staljinu na uvid i odobrenje. Radi razrade planova za Titovu likvidaciju - kojoj su sovjetski agenti pristupili krajuje ozbiljno - u februaru 1952. Maks je bio pozvan u Beč. Ovde je specijalni agent NKVD-a ,,s njim organizovao konspirativan susret. Lf razgovoru su se razmatrale Maksove mogućnosti kako se ujegov sađašnji položaj može najbolje iskoristiti za Titovu likvidaciju. Maks je izjavio da je spreinan na bilo kakvu akciju uperenti lično protiv J. B. Tita.“ Osinr već pomenutog, „bakteriološkog" atentala, u laboratorijama NKVD-a razmotrena su još dva načina likvidacije. Tiir zimskilr dana 1952. očekivala se službena 'J’itova poseta Veiikoj Britaniji. Ageuti NKVD-a predvideii su to kao nroguće mesto atentata na jugoslovenskog komunističkog vođu. Na primanju u Titovu čast Grigulevič je trebalo da izvrši ubistvo. „Atentat treba izvesti uz pomoć nečujnog pucnja iz 75

oružja zamaskiranog u predmet svakidašnje itpotrebe i dela odeće, uz istovremeno ispuštanje suzavca, kako bi se stvorila panika koja bi omogućila Maksu beg i prikrivanje tragova." Tito je trebalo da padne u okruženju mnogobrojnih diplomata i britanskih političara. U opuštenoj atmosferi prijema, uz penušac i đelikatese jugoslovenskog porekla, sovjetski agent-ubica trebalo je da izvrši zadatak. Po trećoj varijanti, Maks je trebalo da učini sve kao i u varijanti broj dva, ali ovaj put na prijemu koji je Tito davao za supruge diplomata akreditovanih u Beogradu. NKVD je razmatrao i mogućnost da otruju Tita. Naime, lažni diplomata Maks bi nekom kostarikanskom poslovnonr ćoveku, koji ne bi slutio nikakvo zlo, predao poklon za Tita. Bio bi to nakil u kutiji. No, ,,prilikom otvaranja kutije pokrenuo bi se mehanizam koji bi istog treuutka izbacio otrov s trenutnim delovanjem". Tito se, po tom planu, ne bi stigao nadiviti kostarikanskom nakitu jer bi ga otrov pokosio istog trenutka. Svi ti predlozi ateutata bili su podneti lično Staljinu. Međutim, Suđoplatov, koji je doneo dokrmient Staljinu, piše: „Staljin nije napravio nikakve beleške na dokumentu. U kabinetu, gledajući u oči Staljinu, rekao sam da Maks ne odgovara za taj odgovorni zadatak." Sudoplatov iznosi podatke da je NKVD u samoj Tilovoj blizini imao svog agenta pod tajnim imenorn Val. Bio je to general-major fNA Momo Đurović, iz Titove garde. Međutim, piše Sudoplatov, NKVD nije stigao da do kraja iskoristi Momu Đurovića, jer ga je Udba u meduvremenu otkrila i zatvorila. Staljin je uaredio - piše Pavel Sudoplatov sećajući se svog razgovora sa sovjetskim diktatorom - da se ,,sve još jednorn razmotri i da se uzmu u obzir nesuglasice u jugoslovenskom vodstvu. Zatim me je pogledao prodorno i rekao da je taj zadatak važan radi učvršćivanja naših pozicija u Istočuoj Evropi i našeg uticaja na Balkanu, te da zadatku treba pristupili izvameduo odgovorno kako bi se izbegao neuspeh poput onog kad je u Ankari, 1942., 74

propao alentat na Fon Papena, nemačkog điplomatu u toj zenilji." Osim atentata, NKVD je detaljno razinatrao i naćine jiolitičke komprornitacije predseđnika Tita. U tu su svrhu pripremljena dva opsežna đosijea, pod šifrarna „Lešinar“ i ,,Neron“. U njirna su bili nedeljni izveštaji sovjetske agenture iz Beograđa koji su se bavili i skupljanjeiu diskreditovanib podataka o Titu. „Dosije je uključivao i iđiotske Molotovljeve naredbe: tražiti Titove veze s profašističkim gmpama i lu vatskun nacionalistima", piše Suđoplatov. Nadalje, Pavel Sudoplatov piše kako su ga jednorn na razgovor pozvali ljudi iz neposredne blizine Nikite Hruščova: Serov, Savčenko, Rjasnoj i Jepišev, koji su insistirali da se ubrza projekat atentata na Tita. ,,To me je iznenadilo, jer sam o tako delikatnoj stvari dotad uvek raspravljao nasamo samo s Berijem ili Staljinom.“ Jepišev je Sudoplatovu rekao kako Titova likvidacija nna prvorazrednu poiitićku važnost. „Smatrao sam da je rizik prevelik te da rni nemamo pravo slati uašeg agenta u sigmnu smrt u ovo rnirnodopsko vieme“, stoji, dalje, u Sudopiatovljevoj knjizi. „Međutim, ceo taj projekt je ostao samo na papiru sa oznakom strogo poverljivo - državna tajna" - piše aulor knjige. Nainre, 5. marta 1S)53. uinire Staljin. Razmišljanja o Titovom ubistvu - koliko je poznato Pavelu Sruloplatovu - sovjetska obaveštajna služba orl tada napušta. Naime, i sam je Sudoplatov u unutarpartijskirn sukobima nakon Staljinove smrti zaglavio u zatvoru, gde je proveo punili 15 godina, a reliabiiitovan je tek nakon raspada SSSR-a, 1992. SEĆANJA BERIJINOG SINA Josip Broz je tokorn rezolucije Informbuoa bio u stalnom kontaktu sa šefom sovjetske obaveštajne službe,

Lavreutijem Berijom. Staljin je slao svoje Ijude u Jugoslaviju da ubiju Tita. Berija je uhapšeu zbog svojih veza sa Jugoslavijom... To je saruo deo tvrduji Berijiuog sina Sergija koji kujigom „Moj otac Lavreutije Berija“ želi da sa svog oca skiue optužbu da je jedini krivac za sva zla koja je postrevolucionarai period doneo sovjetskom narodu. Ovi zaključci izviru iz dokumeuata koji se objavljuju u ovoj knjizi. Iz stenograma julskog plenmna CK KPSS 1953. godine može se, na primer, videti sveđočenje G.M. Maljenkova, člaua Prezidijuma CK KPSS, predsednika Sovjeta Ministara SSSR: - U inaterijalima nađenim kod Berije postoji sledeći dokumeut: „Koristun priliku da vam, druže Rankoviću prenesem srdačan pozdrav od druga Berije koji vas se dobro seća. Drug Berija poručio mi je da lično vama saopštim tajno, da on i njegovi prijatelji smatraju da je neophodno da se detaljno razmotri mogućnosti poboljšavanja uzajanmih odnosa obe države. U vezi s tim, drug Berija rnoli vas da hčno informišete Tita i ako vi i drug Tito delite to mišljenje, bilo bi svrsishoduo organizovati tajni sastanak posebno za to oprmomoćeuih lica. Susret bi se mogao organizovati u Moskvi, ali ako vi mislite da je to iz nekih razloga neprihvatljivo, onda u Beogradu. Drug Berija se nada da za ovaj razgovor osini vas i Tita, niko neće saznati". Ovu nameru Berija nije uspeo da ostvari zato što smo mi skrenuli događaje i njega lično u drugom smeru... Po kazivanju Molotova Prezidijmn CK je zaključio da se ne može dalje sprovoditi linija kakva se sprovodila u odnosima sa Jugoslavijom. Postalo je jasno, da ako nam nije uspelo da rešimo odredeni zadatak udarcem u čelo, to znači da treba da predemo na druge metode. Bilo je rešeuo da se sa Jugoslavijom uspostave isti odnosi kao i

76

sa đrugim buržoaskim zemljama, povezanim sa Severno atlantskim agresivnim blokom - ambasađe, slnžbeni telegrami, radni susreti i drugo. Berija je sasvim drugačije hteo da iskoristi taj trenutak. Prema razrađenom planu odgovaiajući predstavnik Ministarstva spoljnih poslova SSSR - MVD u Jugoslaviji trebalo je da u Beogradu preda pismo Rankoviću u kome je Berija izlagao stavove strane našoj partiji, strane sovjetskoj vlasti. Prema Berijinom projektu, predstavnik MVD pri susretu sa Rankovićem trebalo je da izjavi: ,,Koristim priliku da vam, druže Rankoviću, predam srdačan pozdrav od druga Berije"... To pismo trebalo je da posluži za uspostavljanje bliskih veza sa „drugom Rankovićem" i sa „clrugom Titom“. Berija nije uspeo da pošalje pismo u Jugoslaviju - sa nacrtom tog pisma u džepu bio je uhapšen kao izdajnik. Zar nije jasno šta znači taj pokušaj Berije da razgovara sa Rankovićem i Titom koji se smatraju neprijateljima Sovjetskog Saveza? Zar nije jasno da je to pismo koje je Berija sastavio tajno od naše vlade, bilo još jedan nagli pokušaj da se udari u leđa sovjetske države i direktno učini usluga imperijalističkom lageru? Sanio jedna od tih činjenica bila bi dovoljna da se zaključi: Berija je agent stranog lagera, agent klasnog neprijatelja. Iz odluke Plenmna CK KPSS „O zločinačkim antipartijskim i antidržavnom Berijinom delovanju", koja je prilrvaćena jeđnoglasno na zasedanju Plenuma CK KPSS 7. jula 1953. godine se vidi da je to okarakterisano kao političko krivično delo: „Poslednjih dana otkrivene su Berijine zločinačke zamisli da preko svoje agenture uspostavi ličnu vezu sa Titom i Rankovićem u Jugoslaviji". Nikita Hruščov i njegovo okruženje su tvrdili da ,,Berija i Avakimiov nisu huškali Staljina, da su ga tačuo informisali, on bi bolje proučio situaciju i neosporno bi našao pravi put za rešenje tog pitanja ne dopustivši da dođe do raskida sa Jugoslavijom" 77

Iz Miuistarstva državne bezbednosti, pa i KGB, kojim je u tom periođu rukovodio Avakumov, na ime Staljiua stigla je informacija da Jugosloveni, grubo govoreći, ne idu dogovoreniom putein, da odstupaju od sovjetskog načina partijske i privredne delatnosti i slične stvmi. Rećju, traže svoj, jugoslovenski, put za izgradnju države. Nikakve tajne nije bilo u tome. Ni Tito, ni drugi rukovodioci Jugoslavije ništa nisu skrivali od nas, ali su n;un stavljali do znanja da ne žele da se mešamo u njilrove poslove. Pri tom treba reći da nisu ni pomišljali o raskidu sa SSSR, KPSS. Sovjetski Savez je raspolagao vojnim bazama za naše brodove i podmornice, aerodromirna za našu avijaciju.

Tito, Ikm ković i H ruščov 1953. godine

Staljin se u jednom periodu čak slagao sa takvim stavovima i šaleći se, nazivao članove Politbiioa koji su se borili za učvršćenje veza sa Jugoslavijom - titoistima. 78

Među titoiste je, uaravno ubrajao i mog oca Beriju. Možcla je čudno, ali Jačeslav Miliailović Molotov, koji je napao mog oca na onotn Plenumu za povezivanje sa Titom, za Staljina je, takođe bio „titoista". - Sa stanovišta naših dugoročnih ciljeva izlaz na Sredozemno more veoma je važan - govorio je on, podražavajući mog oca. To je posebno važno jer kad u Jugoslaviji ne bi bio Tito nego kralj, to bi nas potpuno izolovalo. Razume se, bila je to šala, ali Staljin te reči nije zaboravio i kasnije je vrlo ozbiljno razmatrao pitanje povratka kralja u Jugoslaviju. Kada je jednom Tito bio u Moskvi, Staljin ga je pitao: - A kako vi, druže Tito, gledate na konstituisanje monarhije u Jugoslaviji? Kralj u funkciji engleske kraljice, a drug Tito u ulozi nesmenjivog predsednika vlade... Posle tog razgovora kod Staljina, oni su došli kod nas n daču i Tito je sa Maljenkovim i mojim ocem razgovarao obrazlažući svoj stav sa osmehom. Tito je tada rekao: - Nije se trebalo toliko godina boriti da bi se sada vralio kralj... Kasnije, zatim, sovjetsko rukovodstvo, tačnije partijska vrhuška sa znanjem Staljina, pokušala je da smeni Tita kao čoveka koji nije dovoljno prijemčiv za uticaje iz naše zemlje. Ne znam zašto o tome nije pisao Milovan Đilas u svojnu uspomenama. Koliko se sećam i njemu su davani određeni predlozi kada su pokušali da zamene Tita novim liderom... Rankoviću su takođe predlagali slično. No, već tada je otac govorio Staljinu da od tih pokušaja neće biti ništa. I Đilas i Ranković, i drugi ljudi iz Titove okoline toliko su mu odani da se sa takvim predlozima neće složiti. Pa, oni su prošli rat sa Titom, a takve situacije veoma zbližavaju ljude. Uopšte jugoslovensko rukovodstvo se veoma razlikovalo od sovjetskog. Mnogi iz našeg partijskog rukovodstva nisu znali šta je rat, a Titovi saradnici su tokom celog rata rizikovali život kao i on sam. To je sigiuno ostavilo traga na odnose u jugoslovenskom rukovodstvu. I otac je to odlično razmneo piše u svojoj knjizi Sergej Berija. 79

Posle raskiđa sa Jugoslavijom, organima bezbednosti, znam, bilo je naredeno da ubiju Tita. Da li je došlo do pokušaja atentata ili nije, ne znani, ali dobro se sećam očeve reakcije ua to. On je govorio da se ni po koju cenu ne treba u to mešati. - Oni žele da raščiste s njini kao u svoje vreme s Trockinr. Tada ja nisam ništa mogao da izmenim. Danas je situacija drukčija i ubistvo Tita se ni u kom slučaju ue sme dopustiti. Iz zvaničnih izvora se to i vidi: „Prema verziji Dimitrija Volkogonova „nekako u pozmi jesen 1952. godine nastalo je nekoliko varijanti likvidacije Josipa Broza Tita, bliskog Staljinovog sai’adnika u ratnirn godinama i neposredno posle rata. Sve te varijante bile su direktno vezane za ime I. R. Griguljeviča ,,Maksa“. Volkogonov je podvukao, da su, osećajući Staljinovo rastuće nezadovoljstvo i ljutnju u vezi sa zastojein u organizaciji likvidacije Tita, Berija i šef MGV Ignjatjev ubrzano radili na traženju puteva za izvršenje naređenja. „Berija, rnalo pre svog hapšenja, pojačavajući svoj uticaj, poziva Griguljeviča u Moskvu. Berija se veoma boji provale: Staljina više nema. Svima će biti sasvim jasno čija je volja usmerila ruku ubice". Očigledna laž. Ja znam nešto drugo: po liniji strategijske obaveštajne službe koju je moj otac imao sa nizoin državnih radnika, kontakti sa Titom nisu se prekidali ćak ni posle prekida odnosa između SSSR i Jugoslavije. Mogu čak da kažem, u interesu onih zadataka koje je otac ispunio po liniji strategijske obaveštajne službe, oni su se čak učvrstili u tom periodu. Naravno, više nije odavanje chžavne tajne objavljivanje sledećih činjenica: Josip Broz Tito, A. Ranković i još čitav niz ljudi održavali su veze sa ocem preko strategijske obaveštajne službe još pre rata... Da li je Staljin znao za to? Sasvim moguće i da nije znao. Kao po pravilu, njega je interesovala sama informacija koju je dobijao ocl strategijske obaveštajne službe, 80

a ne izvori. Olac nije otkrivao imena ljucli sa kojima je bio povezan čak ni pred člauovima Politbiroa. Ni u jednoj obaveštajnoj službi u svetu slična ,,rasvetljavanja“ nisu dozvoljena. Nadam se da će ta informacija naterati istoričare da objektivnije procenjuju odnose naše dve zemlje kroz istoriju... BROZ BRANI BERIJU Kada je posle ubistva oca, Hruščov, pokušavajući da sredi odnose sa jugoslovenskim rukovodstvom, počeo da ubeđuje Tita da je karnen spoticanja u odnosima naših dražava bio Berija, Tito se osmehnuo: - Ako je vama zgodno da na takav način to predstavite svojoj partiji, postupite tako kako smatrate da treba. To je vaša stvar. Ali ja odlično znam da nije tako... Tito i nije dao izjavu koja bi osuđivala nroga oca. Cak je i Hruščov mnogo goclina kasnije izjavio da se otac još za vreme Staljina borio za uspostavljanje dobrili odnosa između naših država. A na Plenumu i on i Maljenkov, i Molotov, i ostali, otvoreno su lagali cla su otkrili „tajno pismo Berije Rankoviću". Oni su jako dobro znali da otac priprema takvo obraćanje po preporuci sovjetskog rukovodstva prosto zato jer se o tom pitanju otvoreno razgovaralo. U ovom slučaju su jeđnostavno doveli Plenum u zabludu. Očeva inicijativa bila je da mu Politbiro poveri pripremu dokmnenata za uspostavljanje odnosa sa Jugoslavijom. Svi su se drugarski složili. Dogovoreno je da se za početak racli nezvanično i tako pripremi osnova za isto tako nezvanične pregovore, da se objasni situacija nastala u Sovjetskom Savezu posle Staljinove smrti, da se precizha pozicija jugoslovenskog rukovodstva. Otac je pripremio projekat pisma i predstavio ga na proširenom zasedanju Prezidijuma CK. On se nalazio u fascikli među ostalim dokmnentuna o Jugoslaviji. Kako su to iskoristili da bi ga iskompromitovali pred učesnicima Plenrmra CK, već je poznato... 81

Kasuije su ti isti ljncli počeli cla grade lik idealnog komuniste Josipa Broza Tita. Hruščov je putovao u Jugoslaviju, Tito i Ranković su dolazili u SSSR i čak, kako su pisale ceutralne novine 1956. uspešno lovili jelene na šumskom imanju Krimskili gora pod Jaltom, zajeduo sa toliko srećnim strelcem Nikitom Sergejevičem. Ali Tito nikad nije bio idealan komunista. On je bio graditelj socijalističke države koji se opredelio da ne radi onako kako se radilo u Sovjetskom Savezu, ali ja bih rekao da je ujegova vladavina više ođgovarala narođu. To je, sasvim sigurno, bila diktatura sa žestokom vlašću rukovodioca jedne države i sa isto tako žestokim zakonima. Kada je Tito govorio Hruščovu da neće da učestvuje u kompromitovanju Berije, on je rekao da postupa isto kao kada je svojevremeno odbio da bude „učesnik vašili događaja 1917. godine". A bilo je ovako. Sovjetsko rukovodstvo pokušalo je da ,,ukrasi“ Titovu biografiju i pretvori ga je u jednog od učesnika oktobarskog prevrata u Petrogradu. Tito je odbio takvu divnu čast. Po njegovim rečima, on se tada vraćao iz zarobljeništva i sasvim slučajno se zatekao u Petrogradu. Kao čoveka bez dokrunenata smestili su ga u Petropavlovsku tvrđavu. Kasnije su kod nas pisali da je vođa jugoslovenskih komunista bio na izvoru Velike Oktobarske Revolucije. Biografije vođa u SSSR su uvek umeli da falsifikuju... Još jedna malo poznata činjenica. Posle rata je Staljin prekorio oca: - Uzalud smo ga spasli, nije trebalo da šaljemo aviou po njega. Zar nije bilo bolje da su Nemci tada pobili i Tita i ceo njegov štab? Sada bismo imali manje problema... Taj razgovor vodio se u mom prisustvu. Otac je tada prećutao. Za stolom su, sećam se, bili i drugi ljudi. Možda zato taj razgovor i nije imao nastavka. Za vreme rata otac je dobio od strategijske obaveštajne službe podatke o pripremama nemačkog đesanta. Planirano je bilo da se ulrvati maršal Tito i ceo njegov štab. Na taj način Nemci su lrteli da izmene tok događaja

82

u okupirauoj Jugoslaviji. Pri Titovoin štabu nalazio se i ( '.iirčilov sin. Tito i ostali su spaseni. Operacija je uspela. Maršal i njogovo okru/.enje, uldjučujući i Cerčilovog sina priključenog štabu Jugoslovenske narorlne arnrije, spasila je posada aviona kojoni je upravJjao moj otac. Komandir posacle i njegovi mornci preduliilrili su Nemce. Nekako su uspeti cla polete sa mate površiue. Drugim avionima povezii su ostale. Borba za uticaj na Tita poćela je još za vreme svetskog rata. Nije slučajno ČerčiJ poslao svog sina u Jugoslaviju u kojoj se ratovalo. Ali bilo je i našilr ljudi u nraršalovoj okolini. Na primer, Ivanovič. Kasnije je on postao načelnik Generalštaba Jugoslovenske narodne arnrije. Bio je ubijen tobože pri pokušaju bekstva u Sovjetski Savez. Detalje, na žalost ne znam. Iz sećanja bivšeg pomoćnika načelnika sovjetske vojne misije u Jugoslaviji P. Gorošnika: - Iz ličnili susreta i razgovora sa jugoslovenskim partizanima ja sam poneo utisak da je Tito imao veliki autoritet i poštovanje kao rukovodilac svenarodnog pokreta otpora fašizmu, i prosto kao čovek. On nije sedeo u štabu, već je uvek bio na prvim linijama, bio je ranjen u ruku. Za njirn su tragale Hitlerove specijalne službe pokušavajući da obezglave jugoslovenski pokret otpora. Nemci nisu sarno raspisivali ucenu za Hitlerovu glavu, već su ne jednom pokušali da uhvate njega i rukovodstvo Narodnooslobodilačke armije Jugoslavije. Takav jedan pokušaj desio se i u vreme našega boravka u Jugoslaviji 1944. godine. Posle rata nisam imao prilike da se sretnem sa Titom, ali sam znao da je iz Sovjetskog Saveza stigao u Beograd njegov sin koji je izgubio ruku pod Moskvom boreći se protiv hitlerovaca... Sve optužbe na Titovu adresu koje su se čule na tom plenmnu bez osnove su. Savez sa našom zemljom njegovo rukovodstvo nije izdalo. Nisu dozvolili Amerikancima da razmeste vojne baze na njilrovoj teritoriji, nisu pali ni pod čiju kontrolu i počeli su da igraju ulogu

83

treće sile. Jugoslavija je imala dobru armiju, avijaciju i ilotu stvorene uz aktivnu podršku Sovjetskog Saveza. Ako se ne varam, iinali su 45 dobro opremljenih divizija. I za vreme Staljina i kasnije, Jugosloveni su predlagali SSSR da razmesti raketne baze na njihovoj teritoriji. To je bio jedan od argumenata koje je isticala vojska, a najčešće rnajor Vasiljevski kao podršku mom ocu. Bila je. to protivteža partijskoj vrhuški koja se suprostavljala uspostavljanju normalnih odnosa sa Jugoslavijom.

84

TAJNI AGENT VIDALI Staljin nije ubio Tita, ali je Moskva nastavila da napada lidera jugoslovenskih komunista i Jugoslaviju. Za to je, kao i u mnogim ranijim slučajevima, korišćen poverljiv čovek iz Moskve, koga je Tito jako dobro znao. Njegovo ime je bilo Vitorj Vidali. Aktiviran je odmah posle Drugog svetskog rata, u vreme dok je SSSR imao jaku poziciju u okupacionim zonama Evrope. Rusi su bili u Nemačkoj, Austriji, Italiji. Rečju, svuda oko Jugoslavije. I njima i Amerikancima, tačnije i NKVD i OSS, kasnije KGB i CIA, koristili su Trst kao svoj obaveštajni centar protiv Tita. Iza Dragog svetskog rata Trst je bio i prva borbena špijunska tačka Moskve protiv Beograda. A u njemu je Vitorio Vidali aktiviran kao sovjetski favorit za „gospodara Trsta". Vidali je prvobitno došao sa zadatkom da ne birajući sredstva „Trst dovede pod jaram maršala Tita“, što je sam Vidali ubrzo demantovao, stavljajući se na čelo antijugoslovenske iuformbirovske kampanje i nacionalističke borbe za prisajedinjenje Trsta Italiji. Josip Broz Tito bio je dobro upoznat sa prošlošću Vitorija Vidalija, pa i sa njegovom ulogom u ateutatu na Lava Trockog. Zato je u vreme kada je Vidali iz Trsta organizovao pobunu u jugoslovenskoj ratnoj moruarici 1949. godine povukao jedan potez. Tražio je od svojih poverljivih saradnika da oni preko italijanske javnosti javno opomenu Vidalija i to lako što će biti izneti neki podaci o Vidalijevom učešću u atentatu na Trockog! Prema dokmnentaciji iz francuskili arhiva, kada je u leto 1937. godine u Moskvu bio opozvan Milan Gorkić, posle čega je likvidiran, rukovodeuje pomeuutom sekcijom preuzeo je Josip Broz Tito. Ova sekcija sovjetske 85

obaveštajue službe, inače, nije delovala saino u Španiji, već je pokrivala i Francusku, Belgiju kao i još neke države Zapađne Fvrope. Radom ove i clrugih sekcija iz vrha NKVD u to vreme je rukovodio izvesni Slucki kao šef inostranog odeljenja NKVD u Zapadnoj Evropi. U aparatima NKVD-a u Španiji, tokom tamošnjeg rata, važuu, ako ne i važniju ulogu ocl Viđalija, imali su jugoslovenski komunisti. Neke ćinjenice o osnovnoj strrrkturi Internacionalnih brigada to potvrđuju. Ova struktura bila je, naravno, formhana po nalozima moskovske centrale i tamo važećhn šemama. Sve konce je u svojhn rukama đržala Baza internacionalnih brigada sa svojini štabom i odgovarajućhn službama. Preko Baze je išao prihvat ljudi, vojne opreme i drugog materijala, ona je formirala jedinice, snabdevala ih i slala na front. Baza je organizovala školovanje oficirskih i podoficirskih kaclrova. kao i sve druge poslove. Za Bazu su neposredno bili vezani i operativci Kominterne koji su u internacionalnhn brigadama rukovodili organizacionim i političkhn radom. Na thn zadacima bili su angažovani Anche Marti, francuski komunista, kao i njegovi partijski drugovi iz Italije Luiđi Longo (konsphativno ime Galo) i Đuzepe di Vitorio (Mario Nikoleti). U okvhu Baze bile su formhane kadrovske službe, služba intendantme, vojna obuka, sanitet, transport, informacije i propaganda, pošta i cenzura, kao i služba bezbednosti. Svim pomenutim službama rukovodili su kadrovi NKVD-a. O značaju kadrovske službe govori činjenica da je upravo pri njoj kao poseban sektor formiraua Služba bezbednosti internacionalnih brigada, knja se zvala Služba kontrole. Ovom službom sve vreme Španskog građanskog rata rukovodili su jugoslovenski komunisti. Evo šta o tome navodi jedan od ujeuili šefova, pokojni Vlajko Begović: „Služba kontrole zatim je organizovana po uzoru na ’specijalno odeljenje’ u sovjetskoj arrniji. Najzacl, ta je 86

.služba postala sastavni deo odgovarajuće službe u španskoj narodnoj armiji, SIM (Servicio de Investigacion rnililiu). Sve vreme rata nije bio jasno rešen problem položaja, uloge i višeg rukovodeuja tom siužbom u internacionalnim brigadama. U početku je šef službe bio Jugosloveu Arnold Fajn ili Roman Filipčev, zatim Jugosloven Vladimir Stefanović ili Vlajko Begović i ua kraju Mađar iz Vojvodine Hose Moreno tj. Karel Hatc kako su im bila prava iinena. Medu vodećim operativcima u Bazi internacionalnili brigada bilo je još Jugoslovena. Tako je šef intendantme jedno vreme bio Nikola Kovačević alias Mendes. Sve vreme Spanskog građanskog rata službom pošte i vojne cenzure rukovodio je Jugosloven tj. Slovenac - Dragutin Gustinčič. Kada je pri Bazi internacionalnih brigacla osnovana Istorijska sekcija u nju su počela da se slivaju sva dokumenta, fotografije i drugi materijali o internacionalnim brigadama i o delovanju raznih službi Baze. Ovom sekcijom opet je rukovodio Jugosloven Veljko Ribar, koji je koristio konspirativno une Karel Anger. Već smo ranije naveli da je sva dokumentacija po završetku rata u Španiji završila u arhivi Kominterne u Moskvi! Navedene činjenice pokazuju cla su jugoslovenski komunisti uživali visoko poverenje u sovjetskim obaveštajnim aparatima. Potvrđuje to i podatak da je geueralni sekrctar KP Jugoslavije Milan Gorkić, prema dokruneulaciji koja se nalazi u arhivama KP Francuske, u Kominterni bio zadužen za organizaciju odlaska dobrovoljaca u Internacionalne brigade. Osini toga, Gorkić je rukovodio i jednom sekcijom sovjetske vojue obaveštajne službe koja je u Španiji kao glavni zadatak imala otkrivanje i likvidiranje pre svega političkih i ideoloških protivnika u redovima samih internacionalista. Na meti su u prvom redu bili teroristi, potom ,,bockisti“, auarhisti i „anarhisti". Clanovi ove sekcije, prerna nekim izvorima bili su već pominjani Vitorio Viclali, kao i jugoslovenski koinunisti Mustafa Golubić, Vlajko Begović, Šrebrenjak Antonov i Ivan Krajaćić Stevo. Operativni rukovodilac akcija likvi87

clarija uepoželjuih u Spaniji bio je major Orlov iz NKVD. Jedna od takvih konspirativnih akcija bila je u uklaujanje Andresa Nina, starog prijatelja Lenjina, Kamenjeva, Zinovjeva i Trockog. Kada je u SSSR bila pobedena Staljinova opozicija, proglašen za renegata, Nin je bio proteran iz Sovjetskog Saveza. Pošto je u Španiji pobedila republika 1932. godine, Nin je sa bivšim komuuistima osuovao Radničko-seljački blok i stvorio Raduičku partiju marksističkog ujedinjenja - POUM, partiju antistaljinističkog usmereuja. Kako uavodi Hernandes, „pretresi i hapšenje poumovaca, koja je obavljao NKVD, išli su za tim da dokažu da su u Rusiji i van nje prijatelji Trockog, Zinovjeva, Kamenjeva, Bubarina, banda kontrarevolucionara, fašističkih agenata, narodnib neprijatelja i izdajnika domovine, koje je nužno streljati, u kojoj bilo zemlji ili na bilo kojoj geografskoj širini.“ Andres Nin bio je likvidban maja 1937. godine. Pošto ga je uhapsio Orlov i stavio na rnuke, očekivalo se da Nin ,,prizna“ da je špijun koji radi za Franka. Izložen i fizičkoj torturi, Nin je sve izdržao. Republikanska Španija sve snažnije je postavljala pitanje gde se nalazi vođa POUM, šta se sa njim dogođilo? Orlov je, izgleda, poverio Vitoriju Vidaliju da smisli način da se NKVD izvuče iz ove afere. Viđali je to i učinio. Navodni agenti Gestapoa, prema Vidalijevom planu, bili su preobučeni u uniforme vojnika međunarodnih brigada. Oui su napali zatvor u Alkali i „oslobodili" Nina. Istovremeno, pušten je glas da su ga oslobodili nacisti. Dva stražara koja su ga čuvala bila su vezaiia i svedočih su kako je grupa od desetak vojnika - a svi su govorili nenrački - napala zgradu, njih razoružala i vezala, otvorila ćeliju i Nina odvezla automobilom. U Ninovoj ćeliji nađen je njegov novčanik s dokumentima koji su navodno otkrivali njegove veze sa nacističkom obaveštajnom službom. U uovčaniku je bilo i nemačkih novčanica. Što se tiče NKVD, tog maja 1937. godine, za njili je slučaj Andresa Nina bio rešen. On je likvidban. Petnaestak godina kasnije taj Vidali je opet vaskrsnuo,

ali kao Titov protivnik. Doka/.au 11 a svini koutmtnitiina kao vrslan organizalor, likvidator i propagandista opšte prakso u službi aktuelno sovjotske politike, Vitorio Vidali se već u prvom tekstu za službeni organ Informbiroa ,,Za trajni mir, za narodnu demokraliju“ obrušio na ,,Titove avanturiste" koji se, kao „nnperijalistićki špijuni“, protive akciji „zdravih snaga“ svetskog komuuisličkog pokreta.

Vitorio Viduli, jedun od vodcćih operutivucu NKVIJ Sp un sk ojn g m d an sk o m ratu

u

Vidali je rođen 3. 3. 1901. godine. Clan Socijalističke omladine u Trstu postao je već 1917. godine, a člau KP Italije postaje 1921. godine. U tom periodu organizuje mlade konmniste u Miljanra, unutar organizaoije „Gruppo Ardiati Rossi di Trieste". Do 1923. godine bio je u više navrata hapšen, zbog antifašističkilr akcija. Iste godine beži u Nemačku i potom u Francusku, gde usposlavlja tesni kontakt sa sovjetskonr obaveštajnorn službom. Godine 1927. prelazi u SAD, odakle se prebacuje u Meksiko gde ostaje do 1930. godine. Učlanjen je u KP SAD. Iste godine Vidali odlazi u Moskvn gde boravi do 1936. godine - član je Glavnog odbora Medunarodne ponroći. U tom periodu završava dvogodišnju školu NKVD. Go89

dine 1936. ođlazi u Španski građanskirat gde je koniandant puka a potoin komandant brigade. Godinu kasnije, prelazi u Meksiko gde ostaje do 1947. godine. Uključen je u više tajnili operacija - diverzija, likvidacija, sabotaža i slično. 1947. godine boravi u Sloveniji, gde uspostavlja tesne kontakte sa rukovodećim osobarna iz Srebrnjakove mreže: Franciskom Srebrnjak, Ivanom Krajačićem, Nikolom Repanićem, Andrejem Benusijem. Vraća se u Italiju i unutar KP STT iste 1947. okuplja one članove koji su bili isključeni zbog reakcionarnog delovanja. Izbijanje Rezolucije Informbiroa zatiče Vidalija čvrsto ukotvljenog u političke i obaveštajne procese Trsta i Tršćanske regije. Već 2. avgusta 1948. godine, Vidali na čelu proibeovskog rukovodstva saziva kongres KP STT, koji je na površinu „izbacio" novu garnituru: Marinu Benetić, Alojza Markovića, Antona Abrama, Artrua Kalabriju, Alda Kutinija i Laruu Vajs, koji kasnije postaju osnova novog sovjetskog obaveštajnog punkta u Italiji. U okviru Vidalijeve partije u Trstu formnano je posebno odeljenje za rad u Zoni A. Za operacije izvan STT zadužen je Frančesko Gasparini, sekrelar Gradskog komiteta Vidalijeve KP, dok je za tajne operacije zadužen Kgidi Knejp. Organizacija je bila strogo centralizovana, sastavljena pretežno od bivšili paitizana, omladinaca i lučkili raduika, a održavala je i bliske kontakte sa bivšim pripadnicima kvislinških vojnilr formacija, koji su se nalazili u logoru San Sabo kod Trsta. Nakon prvobilnog konstituisanja Vidalijevog obaveštajuog centra, do 1949. godine, prelazi se u drugu fazu koju karakteriše maksinralna konspirativnost, okrenutost prema Jugoslaviji i uspostavljanje različitili veza sa predslavniciina Srpske pravoslavne crkve u Trstu Giligiriom grupacijom, katoličkom grupacijom ua području Severne Italije, kao i delovima ibeovaca u Jugoslaviji. Operativne i obaveštajne poslove tada preuzima Đovani Postonja, politički sekretar Vidaiijeve KP za rejon Muda. Paralelno sa tim aktivnostima Vidali zadužuje Silvija Rabara da organizuje sekciju koja će obaveštajno pokrivati 90

7rs/

ostale stranke na području Trsta i Sevmre Italijo. U Gorici i Udinama formiiaju st: obaveštajni uredi koji deluju u sklopu Federacije KP Italije. U Videmu je za obaveštajni rad bio zadužeu Del Ponl, u Gorici Marini VinćencoBarnfi, a kasnije je celokupnu aktivnost preuzeo-Serđo Visinti. Okosnicu Vidalijevog obaveštajnog centra posle 1950. godine čiuili su: Marija Marina Bernetič, rukovodilac obaveštajnog centra, Stane Vidović, šef za tajire operacije, Frančesko Bolcina, zadužen za sektor SežanaDivača, Viktor Busauič, zadužen za obavešlajni rad prema Istri, Lino Krevatin, zadužen za sektor Kopar - Pula. Ancbijana Furlanić je bila sekretarica u OC, Mirauda Kovačič sekretarica u OC, Alojz Marković, načeluik za tajne operacije, V'iklor Počkaj je bio zadužen za racl sa jugoslovenskom emigracijom, a Paula Sema je bila zadužena za zonu B i Istru. Albin Skrk je bio zamenik rukovodioca OC, dok je Laiua Vajs clržala vezu sa CK KPI i CK Vidalijeve partije. Zorka Legiša je bila analitičar jugoslovenske štampe, a Teodor Babić šef za obavešlajni rad u zoni B. Fluvio Vico Bergamas je držao vezu prema sovjetskoj obaveštajuoj službi, Angelo Komar je prikupljao obaveštajne informacije na sektoru Monfalkone, Andri-

91

jano Del Font je vodio obaveštajni rad prerna KP Italije, Dovani Paolo Feliće je imao veze sa rezidenturorn sovjetske službe u Franouskoj, dok je Lino Ninci Zoći bio zadužen za sektor 'i’re Venezie. Od 1952. godine po zadatku budinrpeštanskog centra sovjetske službe Vidali pristupa formiranju Vojnog koiniteta. U sastav ovog tela ulaze Marina Bernatić, Đorđe Jaksentić, svojevremeno agent - veznik Bogomolova, šefa sovjetske obaveštajne službe u Sloveniji, zatim Angel Blažina Kanton, Ado Slavec i Ruđero Spađaro. Vojni komitet je delovao pod neposrednim nadzorom potpukovnika Fjodora Moloskovskog, sovjetskog vojnog atašea u Rimu. Neposredno posle objavljivanja Rezolucije Informbiroa Vidali je formirao i grupu Silvana Kurta u Rovinju, u čiji su sastav ušli Đordano Godena, Dominiko Biuato, Đorđo Privileđo, Romano Malusa i Oto Varanta. Do 1950. godine u Bujama je funkcionisala grupa agenala Vidalijevog OC, u čiji sastav su bili uključeni Milka Cahinj, učiteljica, Silvio Perini, parketar, Marija Oplenić, doinaćica i supruga milicionera, Mladen Markov, profesor muzike i Ema Barbo, službenica. Za područje Hrvatske i Slovenije formirana je grupa u zemlji, u koju su ušli Auton Jugovac, rukovodilac grupe u Hrvatskoj - bolničar, Gaetano Peđoraro, rukovodilac grupe u Sloveniji, upravnik bolnice, Ecio Paskal, lekar u Umagu, Gilberto Desantić, Dušan Turko, vozač, Đuzepe Davanco, vratar bolnice u Piranu, Anita Salić, službenic.a u Bujama, Antun Rak, milicioner u Umagu, Aldo Galuci, Josip Solieri, Stane Mencinger, Adolf Vit i Danilo Zafred. Na području Rijeke formirano je više operativnih trojki od sledećih članova: Sauro Baldarin, nastavnik crtanja, Čezaiino Katalani, zemljoradnik, Menoti Rimondini, obućar, Đuzepe Stapacini, mehaničar, Arturo Tomasin, trgovački putuik, Ugo Firuni, berberin, Lodovik Loli, brodograditelj, Gustav Musrmieći, profesor, Đovani Gati, uovinar i Neda Placato, čistačica. Osim sa obaveštajnom službom SSSR, Vidali je uspostavio izuzetno dobre odnose i sa službama ČSSR, Poljske i Istočne Nemačke. 92

Svake godine Vidalijeva grupa je dobijala ua raspolaganje 15-30 mesta za odmor svojili članova u ČSSR gde je za vezu između obaveštajue službe te zemlje i Vidalijevog centra bilo zaduženo više osoba: Bjanka Viđali, bucija Kerševan, Fluvio Fecento, Tino Klančar, Rado Ižanc, Mino Moro. U Bugarskoj su kao predstavnici centra bili Alesandro Destrandi, Angelo Hafuer, Sergej Slavec, Soča Hafner i Miloš Kordić. Vezu s mađarskom službom održavala je Anka Petaris, a vezu sa pripadnicima službe u okviru KP Francuske održavala je Slava Vajs. Vidalijeva nrreža postepeno se širila i prema zapadnim službama - Albin Škrk je kao agent Vidalijevog OC uspostavio komunikaciju sa predstavnicima italijanske službe i Gelenove organizacije u Nemačkoj, Frančesco Gasparini ušao je u saradnički odnos sa italijanskom obaveštajnom službom, Aldo Slavec sa italijanskom vojnom službom, Aldo Kaluci takođe sa italijanskom službom. Postepeno je u italijansku službu involviian niz saradnika Vidalijevog obaveštajnog centra: Silvano Karlović, Josip Kolieri i mnogi drugi. Prema nemačkoj službi BND Vidali je ugutio svoja dva poznata agenta Mariju Japljevu i Anitu Salić, dok je Rikardo Kozlović uspostavio kontaktc sa britanskom službom. Osimski sporazumi su kasnije ovom privremenom rešenju dali pečat konačnosti. Učesnici tršćanske drame su se razišli. Vitorio Vidali je ostao u gradu kao senator i komunistički vođa, a njegov prijatelj Branko Babić je povučen u Ljubljanu kao istaknuti sinđikalni funkcioner. Nekadašnji sukob toliko je relativizovan, da je Vitorio Vidali 1962. godine putovao u Jugoslaviju kao predstavnik Tršćanske autonomne federacije IKP. Time se pomirio sa Titom i sa jugoslovenskom tajnom policijom.

93

IBEOVCI NAPADAJU Špijuni Moskve imali su velikog uclela u razrnahivanju ibeovske histerije u Jugoslaviji, pa i u jačanju prosovjetske struje među hrvatskim nacionalisthna i emigrantiina, ali i u slabljenju Srbije preko podrivanja stanja na Kosovu i Metohiji. Sovjeti su imali svoje agente i u prvoj, i u drugoj i u trećoj Jugoslaviji. Mnogi od njih, koji su istalirani između dva svetska rata, nastaviii su svoj rad. Još početkom pedesetih godina general Vlado Dapčević je imao običaj da javno govori kako Jugoslaviji preti veća opasnost od Sovjetskog Saveza nego od Amerike. Ta istina, izvučena kao zaključak posle bmnih zbivanja oko Informbhoa, međutim, pokazala se tačnom posmatrano iz ugla delovanja sovjetske tajne službe, civilne KGB i vojne GRU. Negde u proleće 1950. godine doneta je odluka da se objavi „Bela knjiga“ o agresivnim postupchna vlada SSSR, Poljske, Ćehoslovačke, Mađarske, Rumunije, Bugarske i Albanije prema Jugoslaviji. Knjiga je, u izdanju Ministarstva inostranili poslova Jugoslavije, predstavljena domaćoj i međunarodnoj javnosti marta 1951. Izišla je na srpskohrvatskom, engleskom i francuskom jeziku i sadržavala ogroman broj diplomatskih i drugih dokmnenata. Posebna radna grupa, na celu sa Ivom Vejvodom, a uz aklivno sudelovanje prof. Milana Bartoša, Drage Govorušića, autora uvođnih tekstova, nešto kasnije Vilka Vinterhaltera i drugili, radila je danonoćno osam meseci na selekciji i obradi obilja dokumenata. Tokom rada neprestano su bili konsultovani tadašnji najviši rukovoclioci zernlje.

94

„Bela knjiga" je iinala nekoliko poglavlju u kojiina su dokumentovano prikazani politički oblici agresivnog pritiska, ekonomska agresija, špijunske i teroristićke akcije KGB protiv Jugoslavije, upotreba vojne sile na jugoslovensknn granicama kao sredstvo agresivnog pritiska. Na kraju knjige dati su napori vlade FNRJ za časno i miroljubivo rešenje spora, kao i statistički podaci o pojedinmi vidovima agresivnog pritiska na Jugoslaviju. Pomenuću samo dva. Od sredine 1948. do kraja 1950. iz SSSR i istočnoevropskili zemalja proterano je 145 jugoslovenskili diplonrata. U isto vreme na našim severnim i istočnim grauicama izazvana su 1.044 granična incidenta, ukljućujući i ubistva mnogih našiii graničara. U samonr SSSR-u posle izbijanje IB sukoba između Moskve i Beograda na učenike i specijalizante iz naše zemlje koji su zatečeni u istočnoevropskinr zemJjama vršen je snažan pritisak radi izjašnjavanja za Rezoluciju. Na školovanju u SSSR-u, u vojnnn akademijama i drughn učilišthna, nalazio se jedan broj pripadnika Jugoslovenske armije. Organi sovjetske obaveštajne službe činili su uapore da među njima nađu svoje buduće saradnike. Da bi uspeli, sovjetski obaveštajci su često i uverljivo obmanjivali naše oficire. Neki naši vojni kacbovi su pristali na saraclnju, kako se tvrdi u pojedinim jugoslovenskim izvorima iz toga vremena. Prema dokumentu čiji izvornik nosi pečat i datum: Generalštab JA, 10. april 1948. godine, general-major naše Armije Gajo Vojvoclić, dao je izjavu o pokušaju vrbovanja jugoslovenskib oficira, slušalaca sovjetske vojne akademije ,,Vorošilov“ za sovjetsku obaveštajnu službu: - Pred sam završetak školovanja pojavio se jedau potpukovnik i zaželeo da razgovara sa svakim pojedinačno. Posle dan-dva, jedan ocl drugova je, na pitanje nekoga iz grupe odgovorio: ,,Ma, vrbuje, ali - nevešto“. Kad sam ja ušao u prostoriju, našao sam potpukovnika samog. Sedeo je za stolorn s olovom u ruci i otvorenom beležuicom na stolu. Potpukovnik je rekao da je došao kao predstavuik Generalštaba Crvene armije. Ovlašćen je da sa jugo-

sloveuskiin slušaocima razgovara o uslovima u kojima su učili i živeli. Pričao mi je kako u uašoj Armiji ima rukovođilaca, visokih rukovođilaca - skoro najviših, koji su počeli cla pričaju kako naša Armija treba da hna svoju - vojuu nauku. Otprilike, radilo se o tome da i „neprijatelj tu radi". Po kazivanju Gaje Vojvodića, razgovor je, na ideju crveuoannijskog potpukovnika, potom, dobio sledeći obrt: - Mi, oficiri, treba da razgovaramo kao - oficiri! A mi razgovaramo kao - komunisti. Trebalo bi da budemo povezani među sobom. Jer, biće pitanja koja ćemo zajedno rešavati. General-major Jugoslovenske armije Ante Banina dao je 11. aprila 1948. godine iskaz o vrbovanju ocl strane Sovjeta za njilrovu obaveštajnu službu: - Posle završetka školskog gradiva u akademiji „Vorošilov“, septembra 1945. godine, i nekoliko dana pred povratak u domovinu, saopŠtio nam je nastavnik, pukovnik Rjapčenko, da želi sa nama da razgovara. Sugerisao je, kaže dalje general-nrajor Banina o svonr razgovoru sa crvenoarmejskim potpukovnikorn, cla se javljanro kad đoctemo u Jugoslaviju, jer ćenro sigurno znanja stečena u školi proveravati u praksi. I prema diplomatskim predstavnichna preduzhnane su mere rigorozne kontrole i onemogućavanja vršenja funkcija, pa čak, protivno nornrama međunarodnog prava, i nrere liapšenja i proterivanja. U vremenu od 24. juna 1948. do 1. jula 1950. iz istočnoevropskih zemajaproterano je 145 diplonratskih i clrugilr jugoslovenskih služhenika. Unutar zemalja Informbiroa svako srurrnjivo ponašanje građana ovih zemalja proglašavano je aktonr saradnje sa Jugoslavijom, zbog čega su organizovani procesi istaknutim komunistima. Takvi procesi su organizovani Laslu Rajku u Mađarskoj, Rudolfu Slanskom u Cehoslovačkoj, Koči Dzodzeu u Albaniji, Trajku Kostovu u Bugaiskoj, koji su optuženi za saradnju sa Jugoslavijom i špijunažu u korist hnperijalizma. U isto vrenre nad na96

šom nacionalnom nianjiuom u tini zumljama vršen je masovan teror. Prihvaćena je grupa jugoslovenskih emigranata koji su pobegli iz zemlje i od njih su fornrirane terorističke grupe za ubacivanje i vršeiije diverzantskili akata u zemlji. Diverzantsko-terorističke i obaveštajne grupe ubacivane su u više navrata u našu zemlju, a poznatiji slučajevi su sa suđenja u Nišu, Skoplju, Novonr Sadu i Tilogradu većim grupama koje su ubačene iz Bugarske, Mađarske i Albanije. U to vreme je Staljin radi stvaranja rascepa u našoj zemlji insistirao na stvaranju federacije između Jugoslavije, Albanije i Bugarske, iako se samo godinu-dve rauije torne energično suprotstavljao. Preina Jugoslaviji su preduzimane i druge rnere iz arsenala sredstava političkih pritisaka. Tako je od zemalja Informbiroa u periodu od juna 1948. do jula 1950. godine jednostrano raskinuto 46 raznih ineđunarodnih ugovora, sporazuma i konvencija. Protivnici u zemlji su podsticani na nasilno svrgavanje legalnog rukovodstva i vlasti, vršene su povrede ugovora o nriru i savezničke deklaracije, pokušaji iznuđivanja ekstrateritorijalnog statusa za emigrante ovth država u Jugoslaviji, onemogućavano je normalno obavljanje diplomatskilr i trgovinskili funkcija naših predstavnika i vršenje suverenih prava naše zemlje u Dunaifskoj komisiji. Jednostrano su zatvarani prelazi za dvovlasnički promet na granicanra, davane javne izjave osude od rukovodilaca ovih država na račun naše zernlje i slični postupci usinereni na ugrožavanje nezavisnosti Jugoslavije. Ekonomski pritisci istočnoevropskih zenralja počeli su pokušajima nametanja neravnopravnih ekononrskih odnosa, a završili totalnonr ekonomskom blokadom. Direktna ekonornska šteta od ovakvilr mera iznosila je 430 miliona dolara, ne računajući izdatke za odbranu koji su se uvećali sa oko 300 miliona dolara u 1946. na 665 miliona dolara godišnje u periodu 1950-1952. što je iznosilo prosečno 23 odsto nacionalnog dohotka ili 1,4

97

milijarde dolara izdataka iznad polreba u nornialnim uslovima. U periodu Iuformbiroa paraleino sa merama ekonomskog i vojnog pritiska od strane istočnoevropskih zemalja preduzimane su mere i akcije vojuog karaktera, kao poslednje sredstvo pritiska na rukovodstvo naše zemlje. Avgusfa 1949. godine na granicama Jugoslavije počele su akcije demonstracija sile, sa učestalim graničuinr incidentima koji su se iz godine u godinu povećavali. Tako je 1950. godine bilo 973 granična incideuta, 1951. 1917. a 1952. godine čak 2390. U ujima je poginulo oko sto našili vojnika i građana. Pre toga, u periodu od juna 1948. godine do oktobra 1950. izvršeno je 1067 grauičnih incidenata koje su inscenirali vojni organi susednih država. Agresivne pretnje, pored incidenata, bile su prisutne i u merama zaposedanja naših granica od strane sovjetskih divizija. I to najviše na delu Segedin - Baja u Mađarskoj i Temišvara u Rumuniji. Osvajanje jugosloveuske međe vršili su i delovi armija susednih istočnoevropskih zemalja, stalnun ubacivanjima agenata i diverzanata, povremenih i pojedinačnih, kao i grupnih upada u našu zemlju. Bilo je, na primer, i zarobljavanja jugoslovenskih graničara. Demonstracija sovjetske sile bila je stalno prisutna u postavljanju minskih polja i mitraljeskih gnezda u graničnim reonnua prema našoj zemlji, ukopavanju teškog naoružanja, podizanju kasarni, raseljavanju stanovništva naših narodnosti koji su stanovali u prigraničnim područjima, izgrađivanju novih aerodroma, dovođenju novih operativnili jedinica i njihovo taktičko uvežbavanje za ofanzivne akcije prema jugoslovenskoj teritoriji. Prema Jugoslaviji je formirano preko 20 obaveštajnih centara diverzantsko-špijunskog karaktera. Sovjetski Savez je svojom notom od 25. juna 1949. godine zahtevao puštanje na slobodu belogardejaca koji su uhapšeni zbog antijugoslovenske aktivnosti, u kojoj se, između ostalog, preti i primenom sile - „drugim efikasnijim sreclstvima" - ukoliko se ne ispune njihovi ultimativui zahtevi. 98

TAJNE BELE GARDE Stav Beograda prema beloemigrantskim masania u Jugoslaviji bio je prijateljski i zaštitnićki. Nekoliko hiljada monarhista iz Rusije prebeglo je u Jugoslaviju posle ()ktobarske revolucije. Moskva je uvek želela da se dokopa belogardejaca u Jugoslaviji, bilo da ih pohapsi i osudu ili zavrbuje. Rusija je čekala svaku priliku da od neprijatelja, belogardejske emigracije napravi lažnog prijatelja. Paralelno sa, na primer, otvorenim agitovanjem inedu beloemigrantima za povratak u Rusiju, gradila se obaveštajna agentura SSSR u njiliovim redovima. Zadatak je bio da se posmatra njihova đelatnost, njihovo organizovanje i njihove veze sa inostranim vladama. ()vaj špijunski aparat bio je odvojen od druge sovjetske obaveštajne nrreže, koja je, takođe, bila zakamuflirana u beloemigraciji, ali za ubacivanje ruskili agenata. Vremenom se prva vrsta agenture utopila u drugu vrstu, pa je slu ž b a za praćenje beloeinigracije prerasla prirlobijanjem značajnili ličnosti ruske emigracije za ohaveštajni rad u korist SSSR i za infiltriranje novih agenata. Ovu aktivnost u Jugoslaviji sprovodili su pararelno i NKVD, odnosno GPU, pod direktnim nadzorom i po uputstvima CK SKP (b). Raport političkom vrhu o beloj emigraciji podnosio je lično general Komisarov. Davne 1923. godine upozorio je na jačanje ruske emigracije u svetu i porast njene antisovjetske aktivnosti. On je, takođe, formulisao i neposredna uputstva za akcije sovjetskili tajnih službi. Slično kao Komisarov, podneli su iste godine izveštaj CK SKP (b) i funkcioneri sovjetske misije u Bugarskoj: Korecki, Grim, Bulacej. Jedan od članova navedeue misije, Korecki, podneo je izveštaj o beloemigraciji u Jugoslaviji, ocenivši da ona broji oko 28.000. Od ovoga broja oko 22.000 su bili neorganizovani. Od njih bi, prema tom referatu, samo jedan deo izbeglica iz Vraugelove kiirnske evakuacije bio spreman na povratak u Rusiju i priznanje sovjetske vlasti, ako za to ne bi postojale smetnje. Ovakvih izbeglica, 99

smatra, u Jugoslaviji inia do 12.000. Nasuprot njiina, monarhističko jezgro beloemigracije u Jugoslaviji, koje je brojalo do 11.000 ljudi, predstavljalo je koucentraciju najnepornirljivijih neprijateJja sovjetskog režhna, koji bi bili sposobni da protiv njega vode borbu do posleđnjeg daha. Nesumnjivo je beloemigracija bila faktor koji je dejstvovao u inostianstvu protiv interesa SSSR. Da se to ne bi dogodilo, SSSR je odlučio da razbije rusku belu emigraciju. Politbiro SKP (b) doneo je 1927. godine odluku da se po svaku cenu sprovede razbijauje organizovanog dela beloemigracije, naročito njihove tajne organizacije ROVS. Od agenata GPU u krilu vrhova ROVS poznati su: general Tanenberg, pukovnici Ujuhalov, Magden, Fedosenko i kapetan Maščenko. U Beogradu je bivši kapetan Albin Komarovski u sovjetskoj obaveštajnoj službi bio lični sekretar načelnika IV odseka ROVS u Jugoslaviji. Bio je povezan sa grupom sovjetskih špijuna. Ipak, izgleda da su u Jugoslaviji sovjetski agenti teže prodirali u ROVS i ostale beloemigrantske organizacije, no u drugim zemljama. Razloge za to treba hažiti, s jedne strane, u raspoloženju beloemigranata u Jugoslaviji i njihovoj političkoj orijentaciji. Jedan od ključnih špijuna među belogardejcima u Beogradu bio je Igor Savčenko, službenik mešovitog jugoslovensko-sovjetskog preduzeća ,,Juspal“. On je, prema zapisniku istražnog postupka od 25. avgusta 1949. godine, dao iskaz u kojem otkriva svoju vezu sa šefom špijunskog centra u Beogradu, sovjetskim pukovnikom N. A. Vasiljevim. - Rekao mi je da ćemo se sastajati povremeno, dva do tri puta mesečno. Kada mi je rekao da se nađemo za deset dana na istom mestu, dao mi je 5000 dinara. I rekao mi je da će me toliko plaćati mesečno. A lcrajem novembra 1948. godine, rekao mi je da odem u Skoplje da ispitam da li se tamo nalazi Koča Popović, načelnik Generalštaba Jugoslovenske armije... Opsežnu izjavu dao je i Kirilo Sitarski, građevinski

100

Irlmičar, pre rata više puta hapšen od „kmnmahie policije“, a školovan, inače, u ruskom kadetskom korpusu j)oluvojnoj školi ruskih belogardejaca u predratuoj Jugoslaviji. Među belogardejcima bili su zavrbovani i Aleksej Kriška, Uija Čerebekov, Aleksej Nehljudov i nmogi drugi. Svi su pali u rrrke nadležnih jugoslovenskih vlasti i pri/.nali svoju „subverzivnu i obaveštajnu delatnost protiv l'NRJ". Nikola Nikolić, nekadašnji načelnik referata za KGB u SDB SSUP-a objavio je svojevremeno podatak da su jugoslovenski kontraobaveštajci imali u borbi sa snagama Informbiroa bogat učinak. Otkriveno je sto obaveštajnih centara i punktova u širem pojasu jugoslovenske granice sa oko 300 obaveštajaca, ustanovili su postojanje dvadeset centara za obuku agenata i diverzanata, utvrdili su dvađesetak specijalnih baza za ubacivanje preko 700 špijuna, otkrili preko 1100 agenata tajnili službi SSSR-a i zemalja sovjetskog lagera. U Jugoslaviji je zbog sukoba oko IB-ea održano 79 grupnih sudskih procesa ubačeninr diverzantima i špijvmima. Njih devet osuđeuo je na smrt streljanjein, a 160 na duge zatvorske kazne. U ambasadama i konzulatima istočnoevropskilr država bilo je stotinu obaveštajaca, koje je država FNRJ zbog diplomatske špijunaže proterala iz zemlje. SVI RUSKI ŠPIJUNI U Jugoslaviji je do marta 1948. godine bilo 89 oficira sovjetske obaveštajne i kontraobaveštajne službe na privremenom radu. Oni su, zajedno sa službama ostalih „bratskih država", uspeli da zavrbuju 9322 Jugoslovena i 7390 belogardejaca u našoj zemlji. Od 600 jugoslovenskili akademaca i srednjoškolaca u Moskvi i Pragu njilr 103 je pristalo da radi za NKVD. Publicista Rako Ilić tvrdi da je profesor Jova Marjanović, član rukovodstva BiFI bio zapravo agenl NKVD. Po rečima ovog peuzionisanog udbaša u „našoj armiji izdajnici 101

.su postali genei'al-pukovuik Arsa Jovajiović, general-major Branko Fetričević i pukovnik Vlađo Dapčević". Dok Boško Matić, biograf Sloboclana Penezića kaznje da je Brana Jovreinović, poinoćnik Krcnnov za javnu bezbednost bio vrbovan 1945. od strane moskovske tajne službe. Jugoslavija je precl OUN prezeutovala „Belu knjigu IB“ sa inieuima ruskih špijuua. Ilić poniinje iniena Aisenija Boremovića, tužioca u Travniku, Petra Oranskog iz Kragujevca, Nikolu Noviselcova, prostilutke Suzane Velubekove, ambasadora Radonje Golubovića u Runiuniji, Momčila Ješića, Pavla Lukina, Pere Popivode, Hajrudina Kapirlžića i Anclrije Hebranga, starog lisca NKVD i Stevana Zujovića. Posao oko likviclacije ove poslednje dvojice Tito i Ranković su poverili tajnom policajcu Milu Milatoviću. Vlado Dapćović se seća da je lično Rankovićev zamenik, Veljko Mićunović hapsio Stevana Zujovića, da bi se što pre uselio u njegovu vilu sa bazenom. Tajna policija Jugoslavije uhapsila je 1250 ibeovaca, Udba Hrvatske - 2099, Udba BiH - 2052, Udba Crue Gore 1798. Vojna tajna služba stavila je lisice na ruke 3678 ofioira, podoficira i vojnika. U samoj Udbi za Srbiju clo novembra 1948. godine bilo je registrovauo saino deset radnika koji su podržali Staljinovu rezoluciju. To su bili Bogdau Bilić, Lazar Nikolić, Olivera Mitrović, Ljiljana Đorđević, Momčilo Vuković, Branko Aleksić, Ivan Goričar, Stanoje Belić, Boža Bokau i Stevan Miodragović. Kao „kolebljivci” KPJ u srpskoj tajuoj službi, gde su svi zaposleni bili komuuisti, označeni su Danilo Jakovljević, Milan Milaković i Jovan Mitić. Sedmoro je bilo u zatvoru i pod istragom. Većina njih je biJa na nižim funkcijama u IV odeljenju UcJbe Srbije i Uclbe Beograda. Krcuu, doduše, nije direktuo učestvovao u stvarauju najozloglašeuijeg jugosloveuskog zatvora, Golog otoka, ali je svojom doslednošću u progonu neistomišljenika po Beogradu i Srbiji, uspeo da ga uapuni Srbijancima. Srpska Udba otkiila je i eliininisala 133 grupe staljinista tokom 1949. Tokom godiue u Lovećencu, na primer, Udba 102

jo iihapsila dvaclesetak rusofila, ali ili je ubrzo pustila kućtima. Oni su, medutim, u novembru krenuli ilegalno preko granice za SSSR, ali su na jugoslovensko-mađarskoj medi svi pobijeni. Ljubo Pešikan iz Lovćenca tvrdi da je to bila vešta Udbina kiopka. Grobuvi ovih Ijuđi još nisu nađeni, Aleksandar Ranković je 1951. priznao da je policija uhapsila 8403 ibeovca, od čega četrdeset i sedmoro greškom. Pojedinci su se u Jugoslaviji izjašnjavali za Staljina još tokom leta 1948. Politička policija FNRJ se držala stćuog uačela NKVD da sv e mora biti pokriveno. Lično Aleksandar Ranković izdao je naređenje da sve što može da nosi pušku, a sumnjivo je, bude odmali uhapšeno! Prve organizovane grupe tzv. ibeovaca pojavile su se u Beogradu septeinbra i oktobra meseca. Na Beogradskom univerzitetu ilr je bilo najviše. Posebno je bila aktivna grupa od četrdesetak staljinista na Agrouomskonr fakultetu u Zemuuu i Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. Organizacija ibeovaca bivšeg upravnika Partijske škole CK KPS u Beogradu imala je 125 članova, a u Trsteniku stotinak. Kada je otkrivena, njeni članovi su krenuli u šumu, a drugi su odlučili da beže u Bugarsku i Rmnuniju. Na granici Jugoslavije, tokom četvorogodišnje koinunističke hajke iz komšiluka, registrovano je 7877 incidenata i 142 oružanilr sukoba. Malo je nedostajalo pa da se IB pretvori u vojni komunistički rat. ,,To je bio liladni rat, u koine su duž naših grauica padale ljudske glave. To je bio najači pritisak svim mogućim sređstvima osim otvorenog rata" - rekao je lično Tito. Piema podacima objavljenim u leksikonu „Vojna bezbednost”, u vreine IB od 1948. do 1952. godine KOS je pred vojne sudove izveo 2440 osoba, od čega 1982 aktivna vojna lica (četiri geuerala, 1700 oficira i 188 podoficira), zatim 200 građanskih lica, 275 bugarskih agenata, 19 mmunskili i 36 čehoslovačkih špijuna i saradnika. Bilo je to vreme propagandno-terorističkog rata komunističkih država protiv Jugoslavije, koji su na našim granicama naćinili 7877 oružanili incidenata, a unutar ze103

nilje peđesetak sabotaža zbog kojili je n JNA kiivično gonjeno 01 lice. Samo sovjetska obaveštajna služba KGB uspela je u vreme IB da zavrbuje 1250 Jugosloveua, a niađarska služba još 153 i bugarska 275. KOS je uuutar Jugoslavije otkrio oko dve hiljađe sbanih agenata i uništio čak sedamnaest bugarskih obaveštajnih centara, preko kojih je Sofija ubacila 214 terorista. Centar za ujiliovu obuka nalazio se na Vitoši. I albanska tajna služba Sigurimi delovala je ofauzivuo prema Jugoslaviji i Jugoslovenskoj arrniji iz svojilr devet pograničnih centara. Odatle je u našu zemlju ubačeno devedeset, a uhvaćeno je šezdeset albanskih špijuna i još 190 diverzanata i terorista. Zbog raskola sa Moskvom i Staljinom oko 4500 pripadnika Armije priklonilo se Staljinu, dok je iz JNA dezertiralo 263 vojnika i oficira, i jedan general - Pero Popivoda. U to vreme načelnik Političke uprave JA bio je Svetozar Vukmanović-Tempo. Njegovo naređenje je bilo jasno: „Sve ibeovce treba pohapsiti!" General Jefto Sašić, načelnik KOS je to naređenje izvršavao revnosno, jer su ibeovci za njega bili državni neprijatelji, mada lično nije trpeo što mu je baš Tempo bio šef. Tom prilikom Šašiću se dogodio i jedan gaf. Kada je Sašić dobio infoTmaciju o političkomkolebanju pukovnika Vlade Dapčevića, komesara Vojne akademije, pošao je da o tome izvesti Tempa. Kako njega nije bilo, načelnik KOS-a je sve rekao njegovom pomoćniku Rranku Petričeviću-Kađi, ne znajući da je on zajedno sa Vladoin Dapčevićem i Arsom Jovanovićem, stupio u vezu sa sovjetskim vojnim izaslanicima i da pripremaju bekstvo iz zemlje. Krajem četrdesetih KOS je opet potpao pod nadležnost Aleksandra Rankovića, jer je trebalo da funkcioniše isključivo kao politička policija. Za načelnika KOSa dileme nije bilo, ibeovci u Ariniji su bili opasnost po integritet zeinlje. Osnovnu političku orijentaciju KOS-u prilikoin progona oficira vernih Moskvi davao je Tito, rekavši da vojni kontraobaveštajci nikad ne smeju izgubiti iz vida da brane - slobodu. Zato KOS nikome nije gledao 104

ki oz prste. Preko šofera, koji su bili operativci KOS-a general Sašić je, na prinier, kontrolisao kretanje i reći i samog Tempa, Vlađe Dapčevića i Koče Popovića. Blažo Jovanović se čak žalio Titu da Šašić i KOS hapse najviše Ornogorace, ali ga je Tito upozorio da se u to ne meša, jer ou ima puno poverenja u Švetozara Vukanovića-Tempa i Jeftu Šašića. Kako tvrdi advokat Velimir Cvetić, na tajnonr sastanku u Topoli 1949. godine, kojem su prisustvovali Josip Bi oz, Edvard Kardelj i šefovi KOS-a i Ozne, formulisano je novo krivično delo - izjašnjavanje za Rezoluciju IB. ’l'ada je utvrđeno da je ibeovac svaki građanin, naročito koinunista, funkcioner, oficir, koji se izjasni protiv stavova KPJ u odnosu na Rezoluciju IB. Kao ibeovci su obeleženi i svi oni ljudi koji bi odobrili izjašnjavanje trećilr lica za IB ili koji bi prećutali svoj razgovor sa ibeovcem. Ibeovac je i svaka ona osoba koju KOS ili Ozna osumnjiče za naklonost prema SSSR-u, pa su zato i svi organi gonjenja, i vojni i civilni, bili ovlašćeni da hapse, posebno u Srbiji i u Crnoj Gori. O odnosu armije prema ibeovcima Vladimir Dedijer je svedočio ovim rečima: - ... U to vreme logori su osuivani, prvo u Gradiški, pa na Golom otoku. Imao sam prilike cla vidim neka dokumenta, koja su nastala u vreine kada je Tempo bio načelnik Političke uprave naše arrnije. U jednom piše: Istraga nad dr Damjanović Milutinom. Drug Tempo dao nalog za hapšenje. Pa, onda u drugom: Istraga nad majorom Radosavljevićem. Drug Tenrpo dao nalog za liapšenje. Sa Tempom smo jednom išli u Bileću da obiđemo Kađu Petričevića. Hapšeni su i terani u logore, na prvom mestu, diverzanti koji su dolazili iz SSSR-a i suseđnili zemalja, sovjetski i istočnoevropski obaveštajci, a i uhvaćeni teroristi. Jednu od tili pučistićkili grupa u našoj vojsci organizovao je i italijanski senator Vitorio Vidali, stari sovjetski obaveštajac koji je s Titom radio na zajedničkim poslovima još u Španiji. Najveći broj njili bio je smešten u nekadašnjem ustaškom koncenlracionom logoru Stara Gradiška. Kada je jedua vojna kornisija obišla taj logor i videla u kakvoin se stanju nalaze ne105

kadašnji elitni oficiri, borci i komaudanti, udesili su da te jaclnike predaju Udbi. Ona ih je prebacila u logor Bileća. A taino su se tada nalazili krnninalci osuđeni na višegodišnje robije, koje je Penezić Krcun pokupio po Srbiji. Dobar deo dokumenata o ovim logorima je uništen, posebno arhiva o Golom otoku, ali je ogromna građa i dalje u rukama KOS-a i Udbe. Prema postojećoj evidenciji, koju je izučio Ljubo Mikić, stradalnik 1948. godine, po liniji IB, u Jugoslaviji je osuđeno 55.663 osobe. Među njima je bilo 12 učesnika Oktobarske revolucije, 36 španskih boraca, 23 savezna i republička miuistra, dva predsednika i dva potpredsednika republičkili vlada, 39 pomoćnika ministara, 36 saveznih poslanika, 21.880 učesnika NOR-a, 1673 nosilaca Spomenice 1941, zatim 4153 raznih funkcionera KPJ, 1722 radnika policije i oko 2600 vojnili lica./Ako se zna da je po nacionalnoj strukturi stradalo čak 85 odsto srpskog i crnogorskog kadra, sasvim je izvesno da je to bio politički obračuu sa Srbima i Crnogorcima. Advokat VeJimir Cvetić zato smatra da bi zbog stradanja.ljudi u jiot sleratnim jugoslovenskim konclogorima trebalo pred lice pravde da izadu živi akteri tog progona: Milovan Đilas, Lazar Koliševski, Svetozar Vrrkmanović Tempo, generali Jovan Kapičić, Pavle Pekić i šef KOS-a Jefta Sašić. Već u jeseu 1948. gocline u Jugoslaviji su otkrivene prve ilegalne organizacije infornrbirovaca. Brojile su od 5 do 10 članova i imalo su svoje ćelije tzv. nove KPJ. Tako su otkrivene ilegalne organizacije „Boljševička frakcija - Arso Jovanović" u Zagrebu, početkom 1949. godine, koja je brojala četrdesetak članova. Bila je povezana sa istomišljenicima u Beogradu, Skoplju i Titogradu, uglavnom studenatima. U Beogradu je otkrivena grupa srednjoškolaca i studenata, pripadnika ilegalne organizacije od 20 članova, koja je održavala veze sa ilegalnoin organizacijom u Sarajevu. U Beogradu su otkiivene još dve ilogalne grupe ilieovaca, jedna u Diplomatsko-novinarskoj školi i druga u Veću Saveza sindikata. U Sarajevu je postojala grupa državnili službenika od 11 članova, a u Ivangradu „ilegalni komitet" informbirovaca sastavljen 106

(id višt; članova i povezan sa IB emigracijom u Albaniji. S(;plombra 1949. godine n Crnoj Gori je otkriven ilegalni „Centralni komitet" sa 22 člana koji je formirao i iiegalne ćelije. U Sloveniji je, takođe, otkrivena ilegalna organizacija koja je đonela svoj „program" i ,,statut“ i biia povezaua sa istomišljenicima u Mađarskoj, dok je u Hrvatskoj otkriveno rukovodstvo koje je trebalo da koordinira ilegalne grupe informbirovaca u Zagrebu, Osijeku, Slavouskom Brodu i Istri. Većina ovilr organizacija bavila se subverzivno projiagandnom aktivnošću, održavala vezu sa jnedstavnislvima istočnoevropskih zemalja, IB emigracijom i prijnemala se za bekstvo iz zemlje. Jedan broj se bavio i šjiijunskom aktivnošću za račun obaveštajnilr službi, a drugi i diverzantsko-terorističkom aktivnošću. U to vrenio otkriveni su brojni punktovi i kanali ilegalnog prebacivanja lica, propagandnog i diverzantskog materijala. STALJINISTI U EMIGRACIJI Izlaskom Rezolucije Informbiroa, od 28. juna 1948. godine, kada se naša zemlja našla u poziciji odbrane puta nezavisnosti, na kome su se isjrrečili razni sjroljni laktori, ovi unutrašuji opozicioni elemeuli, u nemogućuosti da ostvare svoje ambicije u zemlji, jiotražili su utočište u istočnoevropskim zemljama. Ta tzv. ,,IB imigraciju" nastala je uglavnom iz redova našili cbžavljana koji su se iz različitili razloga i interesa našli u istočnoevropskhn zemljama i tamo se izjasnili za Rezoluciju, kao i iz redova lica koja su posle izlaska Rezolucije emigrirala iz zemlje. Motivi emigriranja i izjašnjavanja za rezoluciju hili su raznovrsni, ali se uglavnom mogu svesti na karijerističke ambicije, indoklriuacione razloge i motive reliabilitacije za ratno učešće u nejirijateljskim lormacijama i saradnju sa okupatorom. IB emigracija nastala je nejiosredno posle izlaska Rezolucije IB. Taj period bežanja rusofila iz zemlje zavišio se 1952. godine. Tada su bežali uglavuom kriminalci ra107

znih kategorija ili zavrbovani agenti strauih službi, kojima je pretilo otkrivanje i hapšenje. Najviše emigranata je bilo iz pograuićnih krajeva gde je rad stranih obaveštajnih službi bio uajintenzivniji. U vreme najžešće kampanje Moskve informbirovska emigracija je brojala ukupno oko 5000 lica. Najveći broj ujilr bio je u Bugarskoj 1270, Čehoslovačkoj - 250, Albaniji - 600, SSSR - 420, Mađarskoj - 230, Rrmmniji - 260 i neznatan broj u Poljskoj i DR Nemaćkoj. Posle Beogradske deklaracije jz 1956. godine u zemlju je repatrirano više od 2000 pripadnika ove kategorije emigracije. Rukovodstva istočnoevropskili zemalja pokazala su veoma ozbiljan interes za informbirovsku emigraciju. Kroz propagandne i druge akcije, posebno kroz obaveštajnu aktivnost, podsticani su građani u zemlji na izjašnjavanje protiv KPJ i na emigraciju, dok su na naše građane na školovanju i specijalizaciji vršeni ozbiljni pritisci kako bi se izjasnili za Rezoluciju i odbili da se vrate u zemlju, u čeniu su istina, imali određenih, ali ograničenih uspeha. Tako je, na primer, od ukupnog broja lica na vojnom školovanju u SSSR-u, pod pritiskom i pretnjama podleglo svega 10 ođsto, odnosno 43 od 444 polaznika. Zadržano je više od 60 dece ispod 15 godina, koja su se tamo nalazila na školovanju. Daleko manje rezrdtata b'ilo je u drugirn istočnoevropskim zemljama, pa je u Čehoslovačkoj od 2767 naših učenika svega 60 pođleglo pritiscima i odbilo da se vrati u zemlju. Radi delovanja među IB emigracijom u istočnoevropskim zemljama su formirani politićki i bezbednosni sektori rada i propagandne institucije, čiji je cilj bio da ,,jugoslovenske komuniste internacionaliste" usmere u antijugoslovenskoj delatnosti i koordiniraju rad na tom pitanju. Poseban značaj u propagandnoj aktivnosti iinala je radio-stanica „Slobodna Jugoslavija" koja je aktivirana u Bukureštu. U tom periodu od 1948-1950. godine u istočnoevropskim zemljama obrazovana su „uchuženja jugosloveuskih komrmista internacionalista“, kakav naziv su dobili i IB emigranti, dok je u Moskvi delovao „Koordinacioni 108

oclbor emigrantskih udmženja" iz svili zemalja, kojim je mkovodio emigrant Pero Popivoda, koji je bio pod patronatom jednog partijskog tela KP SSSR-a. Sa emigracijom su pored obaveštajnih službi radili i specijalizovani partijski organi koji su, uglavnom, bili zaduženi za propagandno-ideološki rad. Emigranti koji su pružali otpor davanjem iuformacija o zemlji, odbijali obaveštajne zadatke ili odbijali da rade, proglašavani su za ubačene jugoslovenske agente i kao takvi suđeni, a time „dokazivana antisovjetska" i „antisocijalistička" aklivnost Jugoslavije. Delatnost jugoslovenske IB emigracije može se podeliti na psihološko-propaganđni, obaveštajni i điverzantsko-teroristički rad i aktivnost. Jedan od oblika propagandne aktivnosti, posle isključenja naše zemlje iz određenih međunarodnilr organizacija u kojirna su zemlje narodne demokratije imale odlučujući uticaj, bilo je istupanje jugoslovenskih emigranata na međunarodnim skupovima i konferencijama. Jugoslovenski emiranti pojavili su se kao učesnici rada Konferencije svetskog saveza za mir, Međunarodne federacije boraca poki'eta otpora i bivših političkih zatvorenika, Svetske sindikalne federacije i di'ugili. Pored toga korišćeni su i razni skupovi u tim zemljama na kojhna su istupali, i o stanju u Jugoslaviji govorili jugoslovenski emigranti. Emigracija je imala poseban zadatak delovanja nieđu jugoslovenskom manjinom u tim zendjama, posebno u Pirinskoj Makedoniji. Za ovu vrstu aktivnosti ona je posebno ideološki pripremana, putem ođređenih kurseva i seminara iz oblasti aktuelne politike, na kojima su proučavani stavovi zenralja istočnog bloka i Rezolucije i dublje razrađivani na prhneru Jugoslavije, Emigracija je u tu svrhu ođnralr počela da izdaje štampu. Ukupno je u ovhn zemljanra izlazilo osam listova sa thažom od oko 50.000 primeraka sa centralnim organom „Nova borba“, koji je služio kao idejna smernica ostalim redakcijama i korisnichna.

109

Poied „Nove borbe“, koja je izlazila u Piagu, eniigracija je vrlo živu propagaudnu aktivuost razvila i putem drugili listova: ,,Za socijalističku Jugoslaviju" u Moskvi, „Mladi rovoluciouar" u Pragu, ,,Naprijed“ štampau ua srpskolirvatskour i makedonskom jeziku u Sofiji, ,,Za pobedu“ u Varšavi, ,.Za ljudsko znrago" i „Sloveuački borac“ na sloveuačkom jeziku štarnpaui u Budimpešti i list ,,Za slobodu" štampan u Tiraui. Redakcije ovih glasila postojale su pri određeniin kornisijama i pod patronatom partijskih instruktora pri CK KP istočnoevropskili zemalja a u njima je bilo zaposleno oko 80 IB enrigranata i gotovo toliko u redakcijama radio-enrisija koje su hile naineujeue slušaochna u Jugoslaviji. Listovi su huali ustaljene rubrike zvučnili naziva, u kojima su sarađivali istaknutiji enhgrauti. Sadržaj je bio pun uvreda ua račim rukovodstva naše partije na veoma niskom nivou, uglavnom pisanili po šablonu. Njihov uticaj i značaj vremenom je opadao i prestao da igra „vaspitnu" funkciju. Pored štampe za propagandne svrhe IB emigracija je u ovo vreme posebno koristila radio-emisije, koje su hn stavljane na raspolaganje. U njima je na veoma uvredljiv i grub način napadana jugoslovenska politika i rukovodstvo, sa pokušajhna da se dokaže kako je naš narod otkazao poslušnost i vrši svakodnevne sabotaže. Državna radio-stanica i izjave važnijih emigranata koristili su se prilikom prigodnih jugoslovenskih praznika. U ujinia se govorilo o ugnjetavauju nacionalnih manjina u zenrlji i niskom standardu stanovništva, koje je izloženo progonu i slično. Jugoslovenska emigracija je odigrala posebuu ulogu u insceniranim procesima onim građanima zemalja Istočnog bloka koji se nisu slagali sa pritiskom koji je u to vreme vršen na našu zemlju. Poznato je da su ova lica, među njhna i visoki državni rukovodioci, proglašavani jugoslovenskim špijunima, dok je za dokazivanje njihove aktivnosti glavnu ulogu svedoka odigrao jedan broj jugoslovenskih emigrauata koji su za te procese.instruisani. Enugracija je deo svoje propagandne aktivnosti iz inostranstva pokušavala da prenese i u zemlju. Pored 110

šlampe, koju su izdavali, u zenilju su proturaue i razne brošure, koje su šlampane specijaluo za takve prilike. Neka od ovili brošura štampaue su čak u tiražu od 50 do 100.000 primeraka, a u zemlju su, pored toga, ubacivani i razni leci sa neprijateljskim parolama. Sadržaj štampe, brošma i letaka je bio raznovrstan - od članaka u kojima dominira ideološka rasprava, zatim važniji govori državnika zemalja Istočnog bloka, ćlanci istaknutijih emigtanata, materijali sa sudskih procesa „jugoslovenskim špijunima" do karikatura jugoslovenskih rukovodilaca. Staljinistički materijal je pod raznim maskama ubacivau u zemlju, a kao kanali za ubacivanje korišćeni su raznovrsni putevi: pomoću balona iz vazduha, tokovima reka u raznim kutijama, stranim brodovima, železnicom i putem redovne pošte. U toku godine u zernlju je ubacivano i po pet hiljada kilograma raznog propagandnog materijala. Tito je u svom referatu na VI kongresu KPJ u vezi sa stranom obaveštajnoin aktivnošću u to vreme rekao: - Odmah poslije Kongresa otkrilo se da je rukovodstvo SKP (b) imalo u redovima naše partije nekoliko svojih agenata, kao što su bili Arso Jovanović, Radonja Golubović, Vlado Dapčević, Branko Petričević, Moma Đurić, Vojo Srzentić, Slobodan Radulović i drugi, koji su bili zavrbovani od NKVD i od kojili su ueki hnali zadatak da na Kongresu istupe protiv politike CK KPJ. Ali jednodušnost delegata na Kongresu u osudi pisma Staljina i Molotova i Rezolucije Informbiroa dejstvovala je kao hladan tuš na te izdajnike i oni se nisu usudili da izađu sa svojim cjepačkim stavom pred Kongres. To je bio nov krupan poraz sovjetskih rukovodilaca, poslije slučaja s Hebrangom i Žujovićem, u pokušaju da razbiju jedinstvo Partije i naroda naše zemlje. Jugoslovenska IB emigracija u istočnoevropskim zemljama, kao i svaka emigracija u svetu, odmah je postala sredstvo u rukama stranih obaveštajnih službi, koje su počele da je koriste iz raznih razloga. Obaveštajne službe su u početku, dok se na njiliovom području nalazio veći broj naših učenika, studenata i 111

vojnili lica, na školovanju, koristile pojeđince za agitaciju i vrbovanje rlrugih našili građana, kao i za uticaj na njih da se izjašnjavaju za Rezoluciju i odbiju da se vrate u zemlju. Kasnije su prešle na kvalitetnije oblike rada vrbovanje agenata i njihovo ubacivanje u zemlju, naročito iz pograničnili zemalja i sovjetskih obaveštajnih centara u njima. Većina vrbovanih jugoslovenskih oficira u SSSR-u po povratku u zemlju dala je o tome izjavu svojim komandama. Međutim, sovjetski obaveštajci su insistirali na daljoj saradnji. Iz objavljenih dokmnenata vrbovanih i suđenih agenata i izjava lica, koja su sovjetski obaveštajci pokušali da vrbuju, vidi se da su od njih traženi najrazličitiji podaci: o radu partijske organizacije u Upravi Narodne milicije FNRJ, o kursevima i školama milicije, o stanju i rasporedu jedinica milicije, njenom nacionalnom i socijalnom sastavu, snabdevanju i rukovodstvu, u stanju u Jugoslovenskoj narodnoj armiji, licima demobilisanim iz nje zbog Rezolucije, o moralnoin i politićkom stanju oficira i vojnika, pokretima naših jedinica, radu V kongresa KPJ, podacima iz oblasti privrede, izvozu i uvozu, energetskim i atomskim izvorima i problemima atomske energije, raspoloženju građana i odnosu prema ekonomskim merama države, stavovima rukovodilaca prema Rezoluciji, političkoj situaciji uopšte, sa zadacima stvaranja obaveštajne nneže za sistematsko propagiranje Rezolucije i rastvuanje propagandnog materijala. AMNESTIRANI SU NAJOPASNIJI Posebnu aktivnost protiv Jugoslavije i Tita ispoljili su najekstremniji informbirovci, amnestirani 1956. godine. U arhivima se pominju imena Vlade Dapčevića, Milete Perovića i M. Đurića, koji su pokretali razne inicijative za obnavljanje informbirovskih organizacija i delovanje protiv „jugoslovenskog revizionizma“. Ova trojka je već početkom 1957. godine obrazovala „privremeno ruko-

112

vodstvo" l/.v. uove KF} i plauir;ili da po republikama i pokrajinaina obrazuju „parlijske ćelije“ i stvori uslove za sazivauje ,,kougresu“ na kome bi se usvojila programska dokumenta „uove KPJ“ i izabralo rukovodstvo. U tome su imali i određenog uspelia, jer je ver: 1958. gorline otkriveno đelovanje pet takvili „ćelija". Tri u Beogradu i po jetlna u Sarajevu i Peći, rlok su tlve bile u l'ormiranju u Zagrebu i Ljubljani. U rad ovili grupa bilo je uključeno ukupno 26 informbirovaca, dok je „privremeno rukovodstvo" sa jednim brojem informbirovaca održavalo i pojedinačnu vezu. Pripadnici pomenutih ,,ćelija“ razrađivali su posebnu taktiku održavanja veze sa informbirovskom emigracijom i posle održavanja Sednrog kongresa. Ocenjujući da nema uslova za održavanje sopstvenog ,,kongresa“ u zernlji odlučili su da emigriraju i da se povežu sa emigracijom u istočnoevropskim zemljama. Claustvo ćelija već je spremilo planove da se u emigraciji predstave kao rukovodstva u pojedinim krajevima zemlje tzv. nove KPJ i da Dapčevića prilrvate za „sekretara", a Perovića i Milana Kalafatića za „članove Privremenog centralnog komiteta". Posle izvršenih priprema članovi ,,ćelija“ su sproveli plan i emigruali, pojedinačuo ili u grupama juna 1958. godine i to: članovi ilegalnih grupa iz Beograda, Sarajeva i Peći, ukupno 15 lica, su u dve grupe organizovano prešli u Albaniju. Jedna grupa je emigrirala na sektoru granice sa područja Kosova, a druga grupa od pet iica, na sektoru granice sa područja Cme Gore. Grupa od dva člana iz Ijubljane prešla je italijansku granicu, a zalim prešla u ČSSR. Jedna grupa od tri lica prešla je u Mađarsku. Ukupno je u ovom periodu emigriralo 21 lice od 25 pripadnika „ćelija". Posle sukoba Kina-SSSR u okviru maoističkog pokreta činjeni su određeni pokušaji na planu stvaranja „Marksističko-lelijinisIičke partije Jugoslavije" po uzoru ua partije i grupe koje su, posle šezdesetih, stvarane u nmogim zemljama pod patronatom Kine i Albanije. Prvi pokušaji u tom pravcu čiujeni su preko najekstremnijeg 113

đela iuformbirovske emigracije koji je bio nestrpljiv i razočaran sovjetskom politikom taktiziranja prema }ugoslaviji, prilivatao kineske i albanske ocene o revizioniznni sovjetskog rukovodstva i istovremeno zagovarao stvaranje ,,nove“ partije koja bi bila nezavisna od sovjetskog uticaja. Na toj platformi najaktivnija je bila grupa od đvadeset emigranata IB u Bukureštu, na čeln sa Aleksandrom Opojevićem i braćom Markušev. Grnpa je u periodu 1967-1972. godine ilegalno delovala kao „Jugoslovenska komunistička partija - boljševika" ili kao „Grupa marksista-lenjinista Jugoslavije". U toku 1967. i 1968. godine ova grupa je pokušala da stvori ,,jezgro“ ove organizacije u zemlji, jer su vrbovali neke naše građane u poseti Rumuniji i preko njih ubacivali u zemlju propagandne materijale kineskog i albanskog porekla, kao i više pamfleta u sopstveniji režiji. Međutim, u tome nisu uspeli, U sprezi sa ovom grupom delovala je i jedna manja grupica IB emigrauata u Burlimpešti, na čelu sa Dobanovački Obradom. Uoči održavanja konsultativnog sastanka u Budimpešti, u vezi priprema savetovanja komunističkih i radničkih partija 1969. godine, ova grupa je rasturala propagandne materijale kineskog porekla i zbog toga bila uliapšena u Mađarskoj. STANOVNICI GOLOG OTOKA Uliapšeni su zvanično bili neprijatelji chžave. Muogo ljudi je ostavilo kosti na Golom otoku. Istoričari kažu njih 348. Goli otok je postao sinonim za svu surovost koju je novi poredak doneo svojim ljudima, ali i za još nekolicinu logora za ortodoksne komuniste. Zatvorenici su cinkarili i tukli jedni druge. Udba je među njima ubacila lažne ibeovce. Takav je bio, ua primer, Bora Viskić, kadar Ivana Steve Krajačića, stari oznaš, koji je potajno pravio za upravu spiskove ljudi koji se nisu odrnah „revidirali". Bile su to ujedno i liste za srnrt. 114

Pored Golog otoka za pristalice Staljiua napravljeui su logori na ostrvima Sveti Grgur, Rab i Ugljan. Ovaj prvi je bio namenjen samo vojnim i ženskim licima. Postojala su zatirn i dva manja logora u Makedoniji. O njima je u Saveznoj skupštini FNRJ, da bi se legalizovali, provučen na brzinu jedan četvoročlani zakon. U Crnoj Gori je najopasniji kazamat bio Bogdauov kraj, zatvor u koji je ministar policije Savo Joksimović slao svoje rusofiie. Poseban iogor za žene-ibeovce postojao je u Ramskom ritu. Vodio ga je Veseiin Popović, major Udbe zvani Makarenko, a njegov pomoćnik bila je Marija Zelić. U Bosni je glavno mučilište bilo u Bileći, gde je čuvar titoizma bio Nikola Bugarčić, a glavni batinaš ražalovani general Branko Kađa Petričević. Revolucija u Jugoslaviji jeste jela svoju decu, ali ih je i ponižavala. U zemlji je u vreme Informbiroa bilo najmanje četrdeset zatvora i logora za staljiniste, ali je samo Goli otok bio mesto koje je upamćeno kao mučilište sa specifičnim fizičkim i psihičkim metodama prevaspitavanja zatvorenika. Vladimir Dedijer je jednom javno izjavio da je upravo Edvard Kardelj, kadar Kominterne i NKVD dao ideju o fizičkoj izloaciji staljinista, pa ćak i o pravu da se u Jugoslaviji formiraju koncentracioni Jogori. Kada ga je Ivan Stevo Krajačić, tada ministar Invatske policije, upoznao da postoji jedno mermerno ostrvo, koje je video sa vajarom Antunom Augustinčićem, slovenački kadrovik Edvard Kardelj je to saznanje preneo Titu. Za Josipa Broza, koji je još od 1954. godine kontrolisao Kardelja, drug Bevc ili Edo, nesvršeni učitelj bio je čovek koga je slušao. Vajar Augustinčić je ispred tajne policije Hrvatske i Ivana Steve Krajačića bio član posebne udbine Komisije za logore, u kojoj su bili i generali Veljko Drakulić i Jovo Kapičić. Oni su tokom 1948. godine obišli mnoga jadranska ostrva u potrazi za lokacijom buduće kaznionice. Kapičić je čak smatrao da su Pakleni otoci podobni za polilički zatvor, ali su Augustinčić i Krajačić odabrali 115

Goli olok i taj precllog prosleclili ličao Titu. Konačua odluka jo cloneta u Zagrebu, gde se Josip Broz sklonio na petnaeslak daua, haš u vrenie najžešće Staljinove kampanje protiv FNRJ. Ocllučili su se za Goli otok. Menner sa tog otoka koristio je Antouu Augustiučiću da pravi velelepne spomeuike Revoluciji, a generalu Ivauu Krajaćiću, zvauom Steva da obloži svoje kupalilo i bazeu u Zagrebu i Opatiji. Ima closta ljudi iz tog vremena koji veruju da je i Goli otok bio komunistička i zagrebačka zavera protiv Srba u samoj Hrvatskoj, pa i u Jugoslaviji. Džordž Alen, američki ambasador, potvrđuje takvu tezu ćinjeuicoin da se iza poliličke čistke srpskih komunista

l'itu su V h u l i i i u i u i n I k i k n r i c c n i i tstcv'oin K i u j u č i ć e m

tlB

*

I

u Hrvut.skoj nalazio lično tti Vladimir Bakarić. Ciolooločki mučeuik Dragoslav Mihailović prihvata ovakav naćin razmišljanja, jer se seća da je, na primer, Rade Zugić nastradao bez ikakvih razloga. Njega i Velju Mrdakovića iz Frokuplja u smrl je poslao upravnik logora Veseliu Bulatović. Time se naslućivalo da je NKVD tj. KGB sa Titom i Krajačićem sinislio IB da bi razbio srpski KP i jačanje srpskih političkih kadrova u KPJ. Ali i dodaje, da je sam Josip Broz, osećajući da takav stav poprima i medtmarođni karakter, u nekoliko navrata javno isticao da ohračun sa iheovcirna uije posledica međunacionaluog sukoba Hrvata i Srba. Uloliko je, kaže Milrailović, čitav taj proces bio sumnjiv, čim je Tito imao potrebu da ga glasno demantuje. Izvesni Marko Strunje, čovek visokog Titovog poverenja je jeduom čak javno izjavio da je Josip Broz sve smislio, pa čak i inicirao Rezoluciju IB. I Milovan Dilas u knjizi „Druženje s Titom” piše da je Josip Broz pripreinao sukob sa Moskvom. To su želeli i Sovjeti. Znači plan je već postojao. Uostalom, da je Staljin zaista hteo da ukloni Tila, on je to mogao preko svojiir špijuna, pa i sarnog Ivana - Steve Krajačića. Ali, Staljin to nije učinio. Staljiu i Tito su, možda, od Jugoslavije napravili Trojanskog konja, koji je preko srpskih žrtava ušao u kapitalističko društvo. Sto je teror Udbe i KOS-a prema ibeovcima u zemlji hio veći, to je i uverljivost u konačni raskid Beograda sa Moskvom bila veća. Uostalom, u vreme raskida sa Rankovićem na IV pleuimm GK SKJ Tito i njegovi kritičari nijednom rečju nisu Leki prebacili zloupotrehe njegove službe na Golom otoku i u drugim kazuionicama za staljiniste. Pitajmo se zašto? Verovalno da ne bi dhao SSSR i da ne bi izazvao Rankovića da progovori. Postavljajući se potom kao tampon zona izmedu konnmizma i kapitalizma, Jugoslavija je predstavljala ujedno i transformator za dva sasviin različita sistema. Tito je zato hio vladar situacije. Do 1988. godine ua ime kredita i pomoći Beograd je od zapadnih država clobio oko sto milijardi dolara.

117

Tita jc Zapacl gurnuo šezdesetili u Treći svet kao lidera nesvrstanih, da bi nm di žao Aziju i Afriku pod kontrolom, podalje od Moskve, mada je SSSR želeo da taj Treći svet preko Tita pretvori u novu Kominternu. To mu nije uspelo, pa je zato Moskva godinama vodila tihi rat protiv Tita i nesvrstanih. Samo činjenicama i dokumeuthna iz sovjetskih i jugoslovenskili tajnili arhiva mogu da se dokažu ovakve teze. Njili, možda i hna, ali sigurno je da ih ni Beograd, ni Moskva, zarad dalje saradnje, nikada neće pokazati svetu! A to zuači da nikada nećemo ni saznati zašto je, zapravo, tako veliki broj ljudi stradao na jugoslovenskhn golim otochna.

118

RAM ZA SLIKU ANDRIjE HEBRANGA Marta 1949. godine zazvonio je telefon kod Ivana Krajaćića. Pozvao ga je Aleksandar Ranković, obavestio ga je da je Andrija Hebrang, zatočeni staljinista, naden mrtav u svojoj sarnici u Beogradu. I zamolio ga da vest prenese Titu. - Hebrang je dobio srčani udar i urnro pred zoru! rekao je Aleksandar Rauković. Krajaćić je preneo vest Josipu Brozu i zlobno đodao: - Da je bio zatočen u Zagrebu, Hebraug ne bi unuo! Posle nekoliko minuta Ranković je opet pozvao Krajačića i izvestio ga službeno da je njegov islednik Mile Milatović utvrdio da je Andrija Hebrang izvršio samoubistvo. - Obesio se o radijator. Rezident NKVD je predsedniku Jugoslavije odmab preneo novu vest o smrti Hebrauga i naponrenuo da je to nemoguće: - Ko se ikada obesio o radijator! Tito je oćutao i ovu vest. Aleksandar Ranković je i treći put pozvao Ivana Krajačića, da mu potvrdi da je informaciju o suicidu jednog ocl velikili fuukcionera KPJ i izdajnika Andrije Hebranga, zvanično pustio u javnost. Kada je i to saopštio Josipu Brozu ruski agent Ivan Krajačić je utvrdio: - Ipak se racli o ubistvu. Islraga je došla u ćorsokak i ubila je Hebranga! On me ličuo upozorio na to!

Tito inu je hlađno odgovorio: - ]a sam to ofloiuio' Molim !(• nemoj se višc mešati!

Ivan Krajačić je zapravo hteo da spase Audriju Hehranga, sirnpalizera Moskve, IB i Staljina. Njih dvojica nikada nisu diskutovali o Rezoluciji Informbiroa kojom je SSSR napao Jugoslaviju, KFJ i samog Tita. Prećutno su jo trpeli. Titu Ilebrang očigledno nije više bio potnrban. Cak ga je ličuo i okrivio za izdaju. Sve ostalo je bila priča. Andrija Ilebrang je bio nudav, a to je 1949. godine bilo najvažnije upozorenje iz Beograda strogoj Moskvi. Punih dvadeset tri godine se sporazumno ćutalo o Hebrangu, sve do 1972. godine. U međuvremenu, on je potpuno izbrisan iz istorije, isečen sa fotografija, potpuuo zaboravljen. G istom trošku brisane su mu zasluge i 120

krivica. Mika Tripalo jt; čnslo govorio da je Tito u inlimuom đruštvu uvek lepo govorio o Ilebraugu i da je u Zagrebu postojala ideja cla st; pokrene pitauje ujegove političke reliabilitaeije, ali da se od toga odustalo zbog bojazni da bi to, ipak, moglo povrediti Tita. Andrija Ilebrang je rođen 21. oktobra 1899. godine u selu Bačevac, kotar Virovitica, u zenrljoposedničkoj porodici kdja nije znala za bedu ni gorčina siromaštva. S levičarskiin idejama sreo se u svojoj šesnaestoj godini u krvavun bitkama Prvog svetskog rata na italijanskom liontu, gde su kao nmve ginuli italijanski vojnici i maloletni regmti Austro-Ugarske, čiji je on bio vojni obvezuik i podanik. U ludilu bitke sazuao je za epolialne revoluciouarne događaje u Rusiji. To ga je obeležilo za čitav život i od samog osuivanja je član KPJ. U Zagreb je došao iz Osijeka pošto je prethodno izučio za trgovca u Pečuju (Mađarska) i radio kao trgovački pomoćuik u Suhopolju. Zaposlen kao trgovački putnik i činovnik, postao je istaknuta ličnost ilegalne zagrebačke partijske organizacije i član Mesnog konriteta. Na istorijskoj Osmoj konferenciji zagrebačkih kornunista, 25. februara 1928. godiue, na kojoj je zatražena direktna intervencija i arbitraža Komiterne u uimtrašnjim frakcijskim borbama KPJ, Hebrang je bio centralua figura i čovek ua koga se oslanjao ovlašćeni predstavnik iz Moskve. Ipak odrekao se rukovodećeg mesta protežhajući metalskog raduika Josipa Broza. Pravdao se da to nije za činovnike, iutelektualce, koji liemaju pravi klasni instinkt, istovremeno prilivatajući mandat za savetovanje Kominterne u Moskvi. Uhvaćen je na austrijskoj granici, ali je zbog kakvog-takvog pravnog sistema u Kraljevini Jugoslaviji oslobođen usled nedostatka dokaza. Ali, kad je posle par meseci ponovo uhapšen, na osnovu Zakona o zaštiti države osuđen je na dvanaest godina zatvora. Dunja Hebrang je pronašla ondašnje noviue, koje su o tom procesu zbog širenja komunističke propagande pisale u rubrici „Sitne vesti iz Beograda", ističući da su optuženi negirali sve uavode iz optužuice.

121

Na robiji jt; Ilebraog ostao sve do februaia 1941. godine, a veo u maju biran je za sekretara Vojuog komiteta KPJ za Hrvatsku. Prilikom osuivanja Glavnog partizauskog štaba, on je rekao: „Stvaranjem NDH fašistički okupator je liteo zadovoljiti vjekovne težnje hrvatskog naroda i time ga pridobiti za sebe. Medutim, pokazalo se da je razlog poslojanja te države - služenje ueprijalelju, pa je njena politfka preina tome protunaiodna". Tokom 1941/42. živeo je ilegalno u Zagrebu. Ustaše su ga uhapsile i ranile 25. februara 1941. godine. Posle sedam meseci zatočeništva po ustaškun zatvorirna, razmenjen je sa grupom komuuista za dva ustaška policajca. F*reuzeo je odmah funkciju partijskog sekretara i političkog rukovodioca partizanskog pokreta u Hrvatskoj, a kooptiran je i u Politbho CK KPJ. U oktobru 1944. povučen je u Nacionaini komitet i privremenu viadu za poverenika, odnosno ministra industrije i trgovine. Bio je potom predsednik Privrednog saveta FNRJ i Planske komisije. Nekoiiko dana pre hapšenja, razrešen je posleduje fuukcije - ministra Jake industrije. Ni decenijama posle političkog pada i smrti Ilebranga, široj javnosti nisu dostupni dokumenti koji Jii osvetlili pravu pozadinu političkog sukoba izmedu Ilebranga i ostalili članova rukovodstva 1948. godiue. Ilebrang je likvidiran kao Staljinov izabranik da eveutualno zameni Tita posle jiobede informlurovske linije u KPJ. Od ranije su jiostojali dokumenti kojima je zarobljeni agent beogradske Sjiecijalne jiolicije Boško Bećarević jiokušavao da sebi sj)ase život, medu kojima je bio i komjuomitujući referal o saradnji komunista sa ustašama. Ileluang je bio ju vi na listi sumnjivih. Ilebrang je celog života oštrio mač koji ga je posekao. Jedno vreme sinatran je „dragoceninr kapitalom za Partiju", a j)otom je j)ostao izdajnik iste Partije. Milovan Dilas je govorio: „Ilebrang je bio Titov najbolji drug. Ranković i ja smo se trudili da se mnogo ne inešamo u njiliove odnose. Izvršavali smo isključivo ono što nam je b i o narodeno u okvirima našili ograničenili ovlašćenja". 122

A u d n ju llch ru u g

gudinc

Napisano jo višo knjiga o izdaji Andrije Ilebranga i njegovoj sinrti. Izu ete s u tvrdnje da je izvršio samonbisIvo u zatvoru vešaujem kravatom o radijator 1<)48. kada se našao pod udarom Tita, Partije i Udbe zbog slaljiuizma. Verzija o smrti („Hebraug ležaše na podu. Jedan kraj omoe visaše na radijaloru, a cbugi 11 a vratu“) i izrnišljena priča o Hebrangovoj sklouosti ka samoubistvu, jiotkrepljeue su sćuno time što je navodno, sam sebi presudio. 123

Svima je jasno cla je Hebrang pao u jednoui poiitičkoin obračunu, kao i to na kakav su uaćiu oni lada rešavani. Hebrang ni po ćeniu nije bio izuzetak. Proglašen je izdajnikoni i špijunoin Moskve, za koju je decenijama radio i mnogi tvrde, lajno likvidiran. To je deo istine koju je njegova ćerka pokušala da plasira posle Titove smrti. Dunja Hebrang se gotovo ne seća oca Andrije. Ona je parlizansko dete. Rođena je 11. novembra 1943. gocline u Otočcu. Na nekoliko fotografija iz porodičuog albuma, otac i majka Olga clrže je u naručju u Topuskom kao bebu sa „titovkom" na glavi. Partizanka je od rođenja. Još pre nego što je prohodala u nekom partizanskom clupku, sklepanom od dasaka. Sećanja Dunje Hebrang počinju zapravo onog dana kad joj je otac uhapšen 7. maja 1948. godine. Majka je bila na poslu, otac mesecima nije nikuda izlazio i praktično se od marta meseca nalazio u kućnom pritvoru i izolaciji. Tog jutra bio je sunčan dan. Pored Andrije i njegovo troje dece: Dunje (pet godina), Andrije (dve) i Branka (šest meseci) i usvojenog srpskog clečaka sa Kozare, Dragana Stanića, u kući je bila njihova dadilja Dragica Gaga Stojanović. Dunji se trajno urezala u pamćenje scena dvorišta punog dugačkih crnili limuzina. Začudo njen otac je bio savršeno miran. Rekao je pribran cleci da tata odlazi na jednu konferenciju i da će se vrlo brzo vratiti. Nikada ga više u životu nije videla. Nili ona, niti cela jugoslovenska i svetska javnost nisu sazuali pouzdano šta mu se desilo. U službeno saopštenje da se određenog sata (tri ujutru) i ueodređenog dana, meseca i gocline obesio o radijator u zatvoru, prestala su vremeuom verovali i oni koji su ga saopštili. Na vratiina je vrisnula samo kućna pomoćnica Gaga Stojanović: „Hapsite svoga najboljeg cbuga!“ To je bio dovoljan razlog da i uju posle ubapse i osumnjiče je da je bila specijalui ruski i Ilebrangov špijun. Tek kasnije Dunja je saznala da je njen otac, u zatvoru, zamolio da decu srneste kod njegove sestre, kad je saznao da i Olga tieba da bude ubapšena. Da ne ostanu 124

gladni, ministai urmtrašnjih poslova Hrvalske Ivan Stevo Krajačič slao ini je po svome čovoku svakog meseca mizernu socijalnu pomoć. Dvinju uisu liteli da upišu u prvi razred osnovne škole dok ne promeni prezime Hebrang u neko neutralno i politički nekompromitovano. Njena tetka to ui po koju cenu uije đozvoljavala i umalo zbog toga nije bila i ona uhapšena. Na saslušanju je jedva uspela da dokaže da je njen odnos prema Hebrangu isključivo bratski, a ne politički. Zbog nezgodnog prezimena, Dvmja Ilebrang je godinu dana pauznala i sa zakašnjenjem se upisala u školu. Dunja je na nagovor majke i tetke neveštim dečijun rukopisom, krupnim ćoškasthn slovima, napisala pismo predsedniku Titu za koje nije sigurna da li je ikada stiglo u ruke onoga kome je napisano: „Dragi druže Tito, molim te pusti moju marnu, ja sam mala i ne mogn da živim sama. Dunja Hebrang". Tetke su je uekoliko puta vodile u posetu rnajci u Požarevac, Slavonsku Požegu i u zagrebački zatvor na Savskoj cesti, gde se nalazila na lečenju. Dunja je bila već odrasla kad joj se majka vratila iz zatvora. Olga Hebrang je sebi i sinovima (Dnnja nije pristala), uzela novo prezime Markovac, po svom ocu Marku. Dobila je stan u Zagrebu, izvesnu sunni novca i prvi posao, u knjigovodstvu jedne pekare. Dunja je bila najbolji đak u školi, odlikaš. U gimnaziji je preskakala razrede i po dva završavala za godiim dana. Posle su joj poskidali sve ocene kako bi je nekako sprečili da se upiše na fakultet. Direktor škole ju je upozorio da o svakom njenom koraku vodi raćuna Udba. Položila je prijemni ispit i našla se ua studijama psihologije na Filozofskom fakultetu. Slalno je majci postavljala pitanje ko je bio njen otac Andrija Hebrang, zašto je, kako i kada stradao. Ni Stevo Krajačić nije se usudio da joj kaže da je Anrbija Hebrang stradao na osnovu falsifikovanih dokumenata, nagoveštavajući mogućnosl da su oni potekli iz Zagreba, gcle je na rekonstrukciji ustaške obaveštajne službe radio potpukovnik Zvonko Ivanković Vonta.

125

Jeclini koji je Duuju Hebvaug pviinao svdačuo i svesrduo, ćak je i posećivao, bio je slari mađarski komunar, profesor u Moskvi i špauski borac, Karlo Mrazović. Dunja je od majke mogla da sazna da je Andriju Hebrauga upozuala slučajno prilikom zameire zarobljeuika između ustaša i partizana na jedirom brdu između Caga i Okučana. Vrhovui komaudant Josip Broz Tito blagoslovio je njihovu vezu, što je bilo zvaničnije od potpisa bilo kog anonimuog matičara ili popa. Dunju Hebraug su prilično zbunile Titove reči iz predgovora svojim sabranim delirna: „Izvjesni ljucli su svojevremeno djelovali kao istiuski revolucionari, a kasnije su otpadali od Pokreta. Ja ni u takvim slučajevima nisam smatrao da se dokumenti o tome mogu izostavljati ili da treba u njima šta menjati. Na primjer, ja sam sa Andrijom Hebrangom jedno vrijeme blisko surađivao. On je sa mnom I)io ona manjina Mjesnog komiteta Zagreba koja je ocllučno istupila protiv obje frakcije. Ali je Hebraug kasnije, nalazeći se na robiji, počeo popuštati, a posebno je podlegao u ustaškom zatvoru. Imajući upravo u vidu taj ujegov pad, njega su u moinentu Staljinovog napacla na nas, izvjesni sovjetski organi pokušali iskorisliti proliv naše partije". Iz jednog Titovog pisma poslatog oktobra 1937. godine Hebrangu u mitrovačku kazniouicu, a objavljonog u „Sabranim delima“, Dunja je saznala da je nnala još jednog brata. Dunja je smesta pritisla tetku, koja se klonila uzaludnib priča, godiuama pokušavajući da iznade način kako da prebrani siroćiće Andrije Hebranga. Z,ahtevala je rla joj objasni neke stvari i dobila odgovor da je njen olac vrlo mlad dobio sina i dao mu svoje ime Andrija. Kad je otišao na robiju, partijska organizacija je dečaka poslala preko Beča u Moskvu, gde je pod čudnim okoluostima navodno mnro od zapaljenja pluća. Dunja Hebrang je jugoslovenskoj javnosti uudila makar osnovne podatke iz očeve biografije. Peđeset godina kasnije Andrija Ilobrang mladi bio je ministar u vlarli i predsedništvu dr T'ranje Tudmana. Time je ime Hebrang koliko-toliko reliabilitovano i sačuvano od zaborava. 126

ŠTA JE URADIO VLADO DAPČEVIĆ Ostalo je, kao jeclna od uajvećih tajni celog Iuformbiroa, šta je izjavio Vladimir Dapčević, tada pukovnik Jugosloveuske armije, na pretresu pred Vojnim sudoin u Beogradu, drugog juna 1950. godine, o svojim špijunskim vezama sa vojnim atašeom SSSR-a u Beogradu, general-majorom Sidorovičem? Da li je zaista priznao da je bio agent KGB ili nije. Neke zaključke rnožemo i sarni doneti. Ovo je ispovest generala Vlade Dapčevića zabeležena stenografski na tom procesu: - Sastanak rni je prvo zakazao major KGB Kolobanov u automobilu. U automobilu smo se dogovorili da ćemo se uaći tri dana kasnije, to jest, 17. jula 1948, godine. Radili smo da uspostavimo neposredni kontakt sa sovjetskom ambasadom! Razmnljivo, ilegalno... Na drugom sastanaku sa generalom Sidorovičem sam mu rekao da ćemo verovatno izineniti naš stav u pogledu istupanja na Petom kongresu. Ja sam lično smatrao da ću bili ubapšen. Ako budem otkriven. General Sidorovič je smatrao da se ja lično plaširn. Pa mi je đobacio: „Sovjelski Savez ne zaboravlja svoje prijatelje". General Sidorovič se interesovao šta nameravaju da urade naši rukovodioci. Pitao me je da li je istina da se vrše pokreti trupa prema Albaniji? Tada sanr mu predložio da pođein u SSSR. I da tamo dobijem mogućuost da izrazimo svoj slav, jer smo sinatrali da nema mogućnosti da izrazimo svoj slav u zemlji. A za neki organizovan ilegalni rad nije postojalo nikakvib mogućiiosti. Mislim ua stvaranje neke ilegalne organizacije. Ja sam uzeo, kao pretpostavku, da bi, evenlualno, u Moskvu sa nniom išao Petričević i možda, Božo Ljiunović. General 127

KGB nii je rekao da na idući saslamik dođein zajodno sa goneralom Pelričevićem. I da mu koukretno izložim ko bi došao u obzir za prebacivanjo u SSSR. Te da će nam. istodobno, reći mišljenje CK SKP (boljševika). Još je rekao da bi neko trebalo da ostaue u zemlji. - Kada sam razgovarao o pitanju prelaska u inostranstvo, naredni put uz prisustvo generala Petričevića, general KGB nas je pitao: „Poznajete li vi ceste u Jugoslaviji?“ Petrićević je to shvatio kao zadatak špijunskog karaktera i rekao da oni hoće ,,đa od nas naprave špijune..." Pojavljivale su se najkontroverznije priče o tome kako su se odvijale stvari oko pokušaja bekstva Arse Jovanovića, general-pukovnika, načelnika Generalštaba Jugosloveuske armije, general-lajtnanta Branka-Kađe Petrićevića i pukovuika JA Vladimira Petričevića. Sudeći po dokiunentaciji Vojnog suda u Beogradu, u dokaznom postupku ispitan je veći broj svedoka. Između ostalih, šofer Arse Jovanovića, koji je generale, optužene za špijunažu u korist KGB, vozio sve do granice, to jest do sela Sočica ua rumunsko-jugoslovenskoj granici. Reči tog milicionera zabeležeue su u sudskom zapisniku s toga pretresa. Potom je pred Vojnim suđom u Beogradu, od prvog do ćetvrtog juna 1950. godiue, govorio Branko-Kada Petričević, bivši general Jugoslovenske armije: - Mi smo smatrali da treba da istupamo zajedno sa našim istomišljenicima sa kojima ćerno se povezati jireko generala Sidorovića. Znam da je Sidorovič rekao Vladu Dapčeviću - na drugom sastanku, u sovjetskoj ambasadi - da CK SKP (boljševika) smatra da je naš slav pravilan i da bi trebalo istujnti na Petom kongresu KPJ. U vezi s istupanjom na Kongresu, Vlađo je mene pitao tek jui rastanku o tome šta ja misliin - da li ću da istupim? Znao sam da je te većeri trebalo da ima sastanak sa generalom Sidorovičem. Ja sam mu rekao da neću. Gn mi je rekao: - Ja ću istujiili samo ako mi Rusi reknu, pa rnakar istupio i - sam! Dapčević se interesovao kako će se odvijati Kongres. Rekao mi je da su se o tome već nekoliko puta intereso128

tvalno” cloma Jugoslovenske armije. Sidorovič je govorio Dapčeviću da treba da pazimo da ne budemo uhapšeni. Dalje je rekao da ne treba da se plaši da dođe u sovjetsku ambasadu, jer treba da zna da Sovjetski Savez ne zaboravlja svoje prijatelje. Odlučujući momenat bio je Kongres. Zato što smo videli da na Kongresu nemamo pristalica, predložio sam Vladi da bi trebalo da se prebacimo u Sovjetski Savez. I da otuda izjavimo da se ne slažemo sa stavom Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije. I da s tim upoznamo general-majora Sidoroviča. Po onome kako mi je Vlado preneo, ja sam shvatio da mi treba da se ilegalno prebacimo u SSSR. Dapčević mi je preneo da jedna grupa treba da ostane u zemlji. Vlado Dapčević je prebegao u Moskvu. Vođa ibeovske emigracije bio je tada Pero Popivoda. Kada je saznao da se Vlada Dapčević pojavio u Moskvi i to kod njegovog suparnika Radonje Golubovića, Popivoda se, prema sećanju nekoliko pouzdanih svedoka, srušio na pod. Bila je to posledica straha nesigmnog bivšeg šefa jugoslovenske komunističke sekcije u Moskvi, koji se uvek pokorno povijao prema trenutnoj sovjetskoj liniji na spoljnom i unutrašnjem planu. Nekada je bio najzagriženiji staljinista i jedini Jugosloven koga je Staljin u Moskvi tada lično primao. Posle se Pero Popivoda lako prestrojio. Cak se i razveo od prve žene, kćerke ruskog geuerala, i oženio uđoviconi jednog strađalnika u Sibiru. Tek posle stvaranja Inicijativnog odbora jugoslovenske emigracije, novembra 1960. godine, i samovoljnog slanja pozdravnog telegiama moskovskom savetovanju 81. komunističke i radničke partije, kojhn je zahtevan lritni pohod „bratske pomoći" protiv jugoslovenskog revizionizma, Vladhnir Dapčević je pozvan kod Jurija Andropova, a Slobodan Ivanović i Radonja Golubović kod njegovog pomoćnika Igora Nikolajeviča Medveđeva. Da bi eliminisala Vladu Dapčevića, novog lidera u informbirovskoj emigraciji, jugoslovenska tajua služba je, po nalogu sa vrlia zemlje, odlučila da preduzme radi129

hilnc niere. Naime, jugosloveaska tajua policija bavila se svini metodama predviđenim n radu svili kontraobaveštajnili službi sveta, ali se kidnapovanja i likvidacije državuili neprijatelja nikada nisu pominjali. A upravo to su, gotovo, trideset godina, bili karakterističui metodi jugoslovenske tajue policije. U inostranstvu su, ua primer, kiclnapovani Vlado Dapčević, Alileta Perović, Slobodan Bata Todorović i Krunoslav Draganović i dovecleni u SFRJ da im se suđi. Prrkovnik JA, ibeovac iz logora u Bileći, enrigrant u SSSR-u i Belgiji, Vlado Dapčević je 1975. godine boravio u Bukureštu. Bio je zajedno sa svojim teloln'aniteljem Đokom Stojanovićem, jer je već imao naznaka da će ga SDB Jugoslavije kidnapovati. To se i dogodilo osnrog avgusta 1975. kako se seća sam Vlado Dapčević. Kasnije prebačen u vojni zatvor na Voždovcu, gde su ga posetili šef odeljenja jugoslovenske Državne bezbednosti Cetković sa pomoćnicima Đerkovićenr i Zikom Jovanovićem. Na prvom saslušanju Dapčević je shvatio da SDB zna sve o njemu. Na suđenju kao krunski svedok pojavio se emigrant Lala Ivanović, a i neki ibeovac koji je, kaže Dapčević, radio za Službu državne bezbednosti Jugoslavije. Suđenje pred vojnim sudom je trajalo petšest dana. Odlukom suda Vladimir Dapčević je osuđen na snnt streljanjem. Kazna nije izvršena, jer je zamenjena sa dvadeset godina robije, od čega je Dapčević u požarevačkoj ,,Zabeli“, kao civilno lice, odležao dvanaest godina. Na slobodi se našao 1988. ođnosno trinaest godina inanje dva meseca, od trenutka kada je kidnapovan u Bukureštu. OTMICA U BUKURbŠTIJ Sam Dapčević veruje da su kidnapovanje organizovali šefovi jugoslovenske Službe državne bezbednosti i runnmske Sekuritatee, uz saglasnost političkih rukovodilaca SFRJ i Rmnunije. Početkom sedamdesetih, u vreme dok je Vlado Dajičević živeo u Briselu, tajna služba Vojvodine je slala u Belgiju operativca Slobodaua Mir130

lica, zvauog Boh Karate da se otkrlje gde i kako živi ovaj hivši jngoslovenski general. Kako je pisao u svojini memoarima rmmmski general jon Paćepa, dogovor o saradnju jngoslovenskc i rumimske tajue policije postigimt je početkom sedamdesetili godina, prilikom Caušeskuove jiosete Titu. Tom prilikom sa Faćepom su razgovarali I.uka Banović, tadašnji miiiistar savezne policijc i Silvio Gorenjc, rukovodilac u SI)B Tugnslavije. On jc upozorio Paćejm. a tinie

\ 'ludo Dapčc.vu:

131

i Nikolae Caušeskog cla Vlada Dapčević, lider ibeovaca radi Titu o glavi, dok njegov brat Peko Dapčević, istovremeno, radi kod Josipa Broza u Maišalatu. Tito je od Caušeskog, svedoći Paćepa, lićno zatražio da namami Vlađu Dapčevića u Rumuniju, uhapsi ga i izrući Službi državne bezbednosti Jugoslavije. Zauzvrat SDB še namamiti rumunskog emigranta Fausta Bradeskua u Beograd, uiivatiti ga i izručiti Bukureštu. Caušesku je odgovorio da će namamiti Dapčevića, aii da ne želi sa njime da prlja ruke!? Već tridesetog jula 1975. Bukurešt su posetili Draško Jurišić i Silvio Gorenjc da organizuju Vladino kidnapovanje. Tada je ministar jugoslovenske policije već bio general Franjo Herljević. Posao je na sebe preuzela Sekuritatea, rumunska tajna služba. Zbog obimne kiše, piše Paćepa, otmica je obavljena u hotelu. Tom prilikom Markušev je, smrtno ranjen u glavu, preminuo, a Đorđe Stojanović je teško ranjen zajedno sa Vladom Dapčevićem predat Jugoslovenima. U otmici je učestvovao i Nikola Nikolić, operativac SDB. Vlado Dapčević se seća: - Posljednje veče nas je Aleksandar Opojević pozvao kod sebe na večeru. Bilo smo četvorica: domačin, Dorde Markušev, Slojanović i ja. Oko jedanaest sati kieuuli smo u liotel. Sa Markuševim smo se prije toga oprostili. Cim smo krenuli, primjetio sam da nas prati jedan bijeli automobil. Skrenusmo u neku sporednu ulicu - on za nama, skrenusmo ponovo u glavnu - on za nama. Kad sino stigli u liotel ,,Derebeuti“, oko onih liftova je slajalo dvadesetak ljudi. Na recepciji - nema našeg ključa. Opojević reče: - To su sigurno ovi iz rumunske policije išli da ti pretresu sobu, pa su, vjerovatno, zaboravili da vrate ključ! Dali su nam rezervni ključ. Ostavio sam ovu dvojicu nasred onog Jiola i ki-enuo sam do recepcije da zakažem budenje. Kad sain se okrenuo njih dvojice nije hilo. Uđoli u lift, uđe za innoin i gomila onih koji su čekali pred liftorn. Niko ni riječi ne progovori. Kako sain izašao iz lifta i krenuo ka sobi, na mene se obrušilo ko zna

132

koliko ljuđi. Pljuštali su po meni uđarci sa svih strana. Onđa sam dobio udarac od kojeg sam poćeo da gubim svijest. Dok sam padao, čuo sam smrtni ropac, krkljanje one dvojice. Pivi put sam se osvijestio na podu izmectu prednjeg i zadnjeg sedišta uekog autornobila. Bile su mi vezane i noge i ruke - kao paket! Jedan od njih rni je držao onu palicu duboko u ustima. Umalo se nijesam ugušio. To je kratka palica, obmotana gazom i služi da te ouemogući da vičeš. Odvezli su me u neku vilu okruženu baštom. Četvorica su me iznijeli iz kola. Kroz trepavice sam vidio da nose i Stojanovića i Opojevića. Prvo su mene bacili na pod. Probudio sam se sjutradan uveče u beogradskom Centralnom zatvoru, u jednoj ćeliji u suterenu... Zbog nemara u zbrinjavanju ranjenog Stojanovića, došlo je do iskrvavljenja i on je preminuo u beogradskonr zatvoru, oclrnah čhn je dovezen. Saliranjen je tajno na zrenjaninskom groblju. Posao skrivanja Stojanovićeve sudbine od javnosti, a i od ujegove uajbliže rodbine obavili su Zoran Martinov, šef vojvođanske tajne policije i Obrad Grković, načelnik SDB Zrenjanin. Jugoslovenska državna agencija Tanjug je tek 25. decembra 1975. javila da je Vlado Dapćević uliapšen na „jugoslovenskoj teritoriji, gde je obavljao neprijateljske aktivuosli“. Stane Dolanc se šepurio po novinama da je uhvatio glavnog organizatora Barskog korrgresa KPJ, održanog u vili prištinskog profesora istorije dr Branislava Boškovića (>. aprila 1974. godine, na kome su ibeovci osnivali uovu komunističku partiju u Jugoslaviji. O smrti Aleksandra Opojevića i Dorda Stojanovića hi'abri Dolarrc nije ništa izjavio. Medutiin, kako se za sudbinu svog brata jako zaiuteresovao Ivan Stojanović, tajna policija SFRJ je počela da ga prati, sa clve devojke-agentima i da ga prisluškuje preko telefona. Ni desetak godina kasnije, kada je obio sve političke i pravosudne pragove u Jugoslaviji, Ivan Stojanović nije dobio odgovor na pitanje gde je njegov brat Đorđe Stojanović. Policija i država su ćutale. I još ćute. Luka Banović i Silvio Goreujc su samo javno de133

manlovali memoai'o i generala Jona Paćepu i gouerala Vladu Dapčevića. U SDB Jugoslavije odeljouje za ibeovce ueko vnane vodio je Melio Mujagić. Ni on nikacla o tome nije progovorio. POTIiRA ZA PEROVICEM I novi lider Nove KI'JJ bio je kidnapovan i ilegalno doveden u Jugoslaviju na suđenje. Kada je prvi jnd naslutio takvu opasnosl Milela Perović, predsednik Nove KPJ uspeo je da bežanjem iz Moskve u r'raneusku izbegne liajjšenje od strane SDB SFRJ. Napustio je SSSR 1975. i prešao u Pariz. Odatlo je proteran onog trenutka kada se pročulo da će Džemal Bijedić, jugoslovenski premijer posetiti Francusku. Perovića zatimjmt vodi u Bugarsku, Finsku, Svedsku, Veliku Britaniju i Izrael. U to vreme Peroviću se neprestano kao smadnica i saputnica još iz Kijeva nudila Mirkana Obrenović, bečka bogatašica. Zivela je u Buganu u svojim kominternovskim uspomenama na Tita, Dilasa i Staljiua. Nekako je uspela da ubedi Perovića da odu 11 a izlet u italijanski grad Paradizo. Tu je Mileta Perović kidnapovau navodno od strane mladili lašisla, koji su za njega tražili otkup od 200.000 američkih dolara. 'i’aj posao su, medutim, italijanski maiija.ši uradili za jugoslovensku lajnu službu. Cilavom ojieracdjom, koja je imala šilrovani naziv „Ceneralni sekrelar" u Paradizu rukovodila je Svela Kunc, operativac slovenac'.ke Službe državne be/.bednosti, koja je kod Mirkane Obrenović bila zaposlena kao slnžavka. Otmica je inaliji iz Milaua plaćena 150.000 maraka iz lajnog londa SDB Jugoslavije. Mileta Perović je vezan u aulomobilu, na državnoj medi kod Nove Gorice, prebačen u Jugoslaviju, gde je, ]>o zvaničuom izvešlaju policije i ulutpšen. I/. Slovenije je prebačeu specijalnim avionom, koji je zbog Perovića stigao iz Beograda. Na ulazu u aviou, kako se seća Mileta Perović, pozdravio se sa Nikolom Nikolićem, načelnikom u SDB Jugoslavije. Uhaji-

šonik je u Beograđu bio smešteu u luksuznoin stanu kocl glavne železničke stanice. Osucten je na tajnom procesn u Beograclu na dvadeset godina robije. Kaznu je izdržavao u Sremskoj Mitrovici, jer je tamošnji zalvor bio namenjen političknn delinkventima iz Srbije i inostranstva. Milkanu Obrenović i Svetu Kunc, lider Nove KPJ, Mileta Perović nikada više u životu uije vicleo. Ova prva pojavljivala se, kažu neki ljudi, krajem osmadesetiJi u Vojvodini pod iinenom Mirjaua Zelen Makša. Mileta Perović je na slobodu izašao za Novu 1988. godinu. Sličnu sudbinu imao je i Slobodan Ivanović, koji je na vreme shvatio da je najbolje biti opet kod kuće u Jugoslaviji. Kada je mnro u Beogradu ispraćen je po protokolu, uobičajenom za partizanske prvoborce. Vojnici su ispalili počasne plotune: doneto je jastuče za ocllikovanja. Televizija je vest o njegovoj smrti saopštila u trećem „Dnevniku". List „Politika" je diskretno na dnu strane, među drugim dnevnim informacijama, 30. januara 1990. gocline objavila: „Juče je u Beogradu preminuo nosilac Partizanske spomenice 1941. Slobodan Ivanović Lale. Rođen je 1915. u Boljevcu. Bio je borac VI bosanske i I južnomoravske brigade“. Bio je sin-jedinac profesora i direktora gimnazije, sa službom u Skoplju. Iz Jugoslavije je emigrirao u Celioslovačku. Sa porodicom i prijateljima, takođe razmeštenim po praškim fabrikama, dva pula je u okolini Košica pokušao da prebegne preko granice u Sovjetski Savez. Vraćeni su, uz obećanje da će im biti dozvoljen legalui odlazak. Posle dosla peripetija, obreo se najzad u Moskvi. Dobio je posao u precluzoću za izdavanje knjiga na stranim jezicuna i, uzgrecl, napravio jedan od najboljili rusko-srpskili rečnika. Imao je Lale Ivauović i u svojoj porodici političkili i životnili uzora, Sloveuofilstvo ili rusofilstvo nasledio je od decle Jovana Javorca, nacionalnog revolucionara koji je krajem prošlog veka studirao u Rusiji, sprijateljio se sa Lavom Tolstojem i počeo da prevodi njegova dela ua srpski jezik, kaže njegov biograf Milornir Marić.

135

U Beograđ se konačno vratio 1967. godine i do penzionisanja radio u ,,Ježu“. Povratak u Jugoslaviju doživljavao je kao definitivno priznavanje vlastitog poraza. TAJNI KONGRES U BARU U SSSR-u je posle političke svađe Staljina i Tita ostala ibeovska kolonija sa pet hiljada članova. U njoj su se nalazili i zavrbovani oficiri, podoficiri i pitomci Jugosloveuske arinije, njih pet stotina. Iz te kolonije KGB i GRU regrutovali su agente za delovanje protiv Jugoslavije i ljuđe koji su pripremali oživljavanje ilegalne KPJ. Toj vrsti političkih protivuika Tita i države FNRJ, odnosno SFRJ pripadao je i Milivoje Stefanović, nekadašnji direktor Tanjuga, koji je čak dva puta osuđivan kao okoreli staljinista i saradnrk KGB-a. Kako sanr Vlado Dapčević kao iskreni konrunista tvrdi, Sovjeti su preko svoje agenture u Jugoslaviji i šesnaest godina kasnije 1974. organizovali stvaranje i održavanje prvog kougresa Nove konuinističke partije. U toj ilegalnoj organizaciji, koju su formirali Mileta Perović i Komljen Jovović, bilo je šest stotiua člauova i shnpatizera. Sarno u prvom talasu hapšenja SDB SFRJ je izvela na oplužeuičku klupu 36 članova prosovjetske Nove KPJ, koji su osudeni ukupno ua 198 godina robije. Kako, medutim, nikom od njili nije suđeno za krivićno delo špijuuaže, teško jc i reći ko je agenturno radio za KGB, a ko za SDB, inada MiJjan Babović u svojoj knjizi „Barski kongres o obnovi KPJ“ iznosi izvesne surnnje koje se odnose na ponašanje i karakter Komljena Jovovića. Od pet hiljada ibeovaca, koji su emigrirali iz Jugoslavije, njih dve stotiue subili aktivni i tokom sedarndesetih godina. U SDB Jugoslavije se smatralo da su oni samo produžena ruka KGB i ostalih tajiiih službi iz socijalističkih, ali i nekili kapitalističkih zemalja. Zahvaljujući saradnji sa tim službama, a i doušuicima koji su

si; nalazili među ibeovcirua, SDB je peđanlno pratila ujiliov racl, a posebno pokušaje uspostavljauja veze sa staljinistima u samoj Jugoslaviji. Takvili grupacija je počelkom sedamdesetili već bilo u Beogradu, Zagrebu, Splilu, Bosanskoj Dubici, Budvi, Ljubljani, Skoplju, Sremskun Karlovcima. Jugoslovenska lajua policija ih je ueprestauo pratila i snimala. Najaktivniji rneđu njima je bio „Koorđinacioni odbor za osuivauje nove KPJ“, fonniran 1971. zatim Tuzlanska grupa i Barska grupa, naslale 1974. Obe su vođene spoIja, iz inostranstva, a razbijane iznutra, iz Jugoslavije. Jedan od ibeovaca, Milorad Todorović je, na primer, pao u ruke SDB tako što je na slavi kod svog zeta izjavio: - Ako Staljin nije 1948. uspeo da sruši Tita, srušiće ga sada Rusi! Todorović je zaboravio da je njegov zet nekada radio u Udbi. Prijavio ga je tajnoj policiji, a ona je uliapsila Milorada Todorovića. Prilikom pretresa njegovog stana pronađene su staljinističke knjige „Crveni apostol", „Kritika antimarksizma", „Piilog ideji o obnovi KPJ“. Zbog neprijateljske propagande Todorović je osuđen na pet godina robije. Kada je u uoći sedmog aprila 1974. Peti kongres KPJ započeo u privatnoj vili u Baru, tajna policija je poliapsila sve njegove organizatore i rasturila ovu ibeovsku organizaciju. Sami operativci SDB dauas govore da je taj kongres bio namešten od strane Službe državne bczbednosti da bi se idivatio Vlada Dapćević i da bi likvidacija informbirovaca mogla lakše da se izvede. 0 čitavom slučaju jugoslovenska policija je izdala posebno saopštenje. U Peći i Titogradu, rečeno je u tom saopšlenju, završeno je suđenje trideset dvojici pripadnika ilegalne grupe na čelu sa Komnenom Jovovićem, penzionerom iz Peći i di' Branislavom Boškovićem, profesorom iz Prištine, zbog krivičnog dela protiv naroda i države. Gilj osudone ilegalne gmpe bio je da se organizuje za neprijateljsko delovanje protiv ustavnog poretka SFRj i uspo137

stavljanje đruštveno-političkog sisteina suprotnog samoupravnom socijalističkom uređenju. Predstavnici osuđene ilegalne grupe bili su u vezi sa informbirovskim emigrantuna koji u iuostranstvu đeluju protiv naše zernlje. Od njih su primali zadatke i propagandni materijal. Pripadnici grupe ocbžali su skup, usvojili „statutarna akta“ i formirali „rukovodstvo" a sve u cilju da stvore i svoje orgauizacije. Neprijateljsko delovanje ove grupe onemogućeno je akcijom organa unutrašnjib poslova aprila 1974. godine. U toku istrage prikupljeni su i dodatni dokazni materijali. Sudovi su izrekli kazne strogog zatvora u trajanju od dve do 14 goclina (dvadeset devetorici) i po jednu godinu zatvora (trojici). Prilikom izricanja kazni sud je nnao u vidu sprenmost okrivljenih da se stave u službu neprijatelja socijalističkog samoupravnog Lucđenja i nezavisnosti SFRJ, kao i raniju neprijateljsku i drugu kriminalnu delatnost jednog broja pripaduika ilegalne grupe. Priča o neposrednoj akciji za koju su izvedeni pred sud i preko koje su pokušali da se popnu na političku scenu počiuje negde u oktobru 1973. Počinje ua uačin koji mnogo ne iznenađuje. Jer, ako je iđejno-politička orijentacija njeniti aktera od sarnog početka zasnivana na informbirovštini, onda nije čudno što su inspiraciju za organizovanu akciju potražili potražili na auteutičnom izvoru -kod informt)irovskib emigranata čiji ostaci još postoje u inostranstvu i deluju protiv zemlje u kojoj su rodeni. Taj početak se i vezuje za jedno putovauje u inostranstvo Komnena Jovovića, penzionera iz Peći, koji se na sudu pojavio kao prvooptuženi. On taj svoj put koristi za povezivauje sa jednorn emigrantskom informbirovskom grupoin koja ga prima ne samo kao gosta već i kao svog člana. Od te grupe Jovović prima zadatak da po povratku u zemlju počne okupljanje istomišljenika i da ili organizuje radi stvaranja nove partije, „Nove KPJ“. Suabdeven instrukcijama i planovima, Komnen Jovović se vraća u zemlju i odrnali počinje da se povezuje sa starim prijateljiina i istomišljenicima. Tu su uajpre dr 138

Iti.mislav Bošković, profesor istorije iz Prištiue, zatiiu ltr.mislav Dragović, uastavnik likovuog vaspitanja u Durukovcu, Miljan Babović, nastavnik osuovue škole u Trebiiviću i clrugi. Ođmah su ocllučili da naprave i uovi Peti kongres Koniuiiističke partije Jugoslavije, jer onaj koji je bio održan u julu 1948. godiue i ua kome je izrečeno ouo istorijsko ,,NP“ inforinbirovskom diktatu i nasrtaju, žele time jednoslavno da izbrišu iz istorije i proglase ga uevažećim. /,a kougres je trebalo pirpremiti i oclgovarajuća istorijska dokumenta. I grupa se claje ua posao. Branislav Dragović sluvlja na raspolagauje svoju kuću u Peći i u uju se douose pisaće mašine, šapirograf i đrugi pribor za iminožavanje. Pored Jovovića, Boškovića i Dragovića, u ovom poslu im pomažu i Miljau Babović i Radoslav Milić, ujiliov kolega, uastavuik kujiževuosti. Materijal se unmožava u oko 60 primeraka kako bi se mogao podeliti ne samo članovima grupe, već i ouima koji će nakuaduo Jiiti pridobijeni. A ua toine se uporedo i sve više radi. Traže se ue samo bivši iufornibirovci već i svi drugi koji iz bilo kojiii razloga imaju ueprijateljski stav prema ovonr društvu. Tako se u rad grupe uključuje Miladiu Tomović iz Peći koji je i ranije t)io kažnjavau zbog informbirovskog delovanja i koji je tri gođineproveo u zalvoru. Clan gnipe postaje i Codomir Jasnić, studenl prava iz ITištine kome je suđeno ztiog krivičnog deta raspirivanja nacionalne mržnje. Vremenom ćlanovi grupe počinju da putuju i u druga mesta i da vrtmju pristalice za svoju akciju. Tako, na primer, Bošković i Miljau Babović odlaze u Bar gde se sastaju sa novinarom Momčilom Jokićem i predaju mu jedan deo informbirovskog materijala. Bošković je inače imao sopstvenu vitu u Baru, pa niu je to stužilo kao povocl za dolažeuje u ovaj grad. Sredinom februara 1974. Jovović i Branislav Dragović putuju u Kosovsku Mitrovicu i ukijučuju u rad Radoslava Dragovića. Isto tako Jovović, Bošković i Miljan Babović putuju u Beograd gde se povezuju sa Miladinom Soškićem, profesorom Poljoprivrednog fakulteta s kojim u više navrata vode razgo139

vore o stanju na Filozot'skoni fakultetu, o raspoložeuju nieđu sludeutiina, interesuju se kakve su aktivnosti rankovićevaca, nacioualista i đrugib struja koje se suprolstavljaju Savezu komunista. Tako će se na listi novih člauova grupe, pa saniim tirn nekoliko meseci kasnije i ua listi optuženih za informbirovsko delovanje naći Dragoljub Stamatović iz Prištine, Slobodan Rajović iz Beograda, Milutin Perunović iz Prištiue, Radan Tomović iz Peći, Vid Vujović iz Peći i drugi. Naravno, nisu svi bili podjednako angažovani, a neki će i izbeći da dođu na zakazani skup. Peti kongres Nove KPJ dogodio se u Baru, 6. aprila 1974. u vili Branislava Boškovića u vidu jednog ilegalnog malog skupa kome će oni dati veliko ime „Barski kongres". U Boškovićevoj vili, naime, okuplja se dvanaest delegata. Kongresni materijal dovozi se iz Peći kolima Miladina Tomovića i Komnena Jovovića. Kongres je otvorio i njim predsedavao Miladin Tomović kao najstariji po godinama i kao osvedočeni informbirovac koji je ranije tri godine bio u zatvoru. Ovaj ilegalni skup slaljinista usvojio je „program", ,,statut“, i ,,proglas“ Nove KPJ. U lijima se otvoreno kaže da otpor Informbirou 1948. smatraju „državnhn udarom" za koji okrivljuju rukovodstvo Jugoslavije. Svoje glavne „ideološke strele" oni odapinju na samoupravljanje pripisujući mu sve moguće krivice i sva zla ovoga sveta. Za njih, nova rešeuja u odnosima izmedu republika i pokrajina na bazi ravnopravnosti i dogovaranja znače „raspad Jugoslavije kao jedinstvene države". Program un nije ostvaren jer su svu pohapšeni i osudeni. Sve ove akcije SDB SSUP nisu imale previše efekata, jer su ibeovci nastavili svoj autijugoslovenski rad. I pored toga što je već kao ibeovac robijao u Bileći general Vlado Dapčević je, na primer, u tajnoj službi SFRJ okarakterisan kao „opasan i po SFRJ“, jer je pripadao ,,informbirovskoj grupaciji" koja je u SDB hnala tretman unutrašnjeg političkog neprijatelja. Ova neprijateljska grupacija, po proceni analitičara SDB iz osamdesetih, 140

deluje već trideset godina kontinuirano, slabije ili jače, na podiivanju našeg društveno-ekonoinskog i političkog sistema sa birokratsko-etatističkili pozocija. Intenzitet njihove aktivnosti povremeno je jenjavao ili jačao zavisno od brojnih okolnosti i uslova. Ova grupacija deluje u sprezi sa informbirovskim emigrantskhn grupama iz istočnoevropskili država. A lider jedne takve grupe bio je upravo Vlado Dapćević. Politička platforma sa koje infornrbirovci deluju protiv ustavnog poretka SFRJ, tvrde analitičari SDB, bila je zagovaranje izgradnje društvenopolitićkog sistema administrativnog socijalizina i ulaska Jugoslavije u Varšavski pakt. Vlado Dapčević je i devedesetih godina bio najpoznatiji ibeovac, čovek koji se ni u svojoj 80. godini nije sumnjao u ispravnost marksističko-lenjinističkog učenja. Proslavljeni partizan i visoko kotirani „đržavni neprijatelj“ SFRJ, general Vladimir Dapčević nije ni tada nominalno levim partijama u Crnoj Gori i Srbiji priznavao pripadnost toj političkoj opciji. Ostao je veran staljinizmu kao najboljoj levici na svetu i jugoslovenstvu kao suštini druge i treće Jugoslavije. Zato je smatrao da su srpski nacionalizam i Slobodan Milošević razbili SFRJ. - Federacija Cme Gore i Srbije nema pravo na hne Jugoslavija, jer nije više država Južnih Slovena. Prvu ideju o Jugoslaviji dao je Jurij Križanić, u Rusiji još u 18. veku. Pošto se to kosilo sa hnperijalnim intereshna carske Rusije, uhapšen je i poslat u Sibir. Bivši predsednik Vlade Bugarske Petar Stambolinski je još početkom đvadesetih govorio: ,,Ja nisanr ni Srbin, ni Bugarin, ja sam Jugosloven". Prema tome, samo dve republike ili dva naroda nikako ne mogu sačinjavati chžavu Južnih Siovena. Dapčević je u to vreme bio predsednik Partije rada u Jugoslaviji, za koju je iskreno verovao da jedina zadovoljava izvorne standarde levice: - To je istinska proleterska, radnička partija, koja zastupa interese radničke klase, koja se bori za likvidaciju postojećeg sistema, zasnovanog na eksploataciji, i teži uspostavljanju sistema socijalne pravde i istinske ravnopravnosti svih građana i narocla. 141

NEMAČKO-RUSKO PRIJATELJS T V O Nešto na šta jugoslovenski komunisti uikada nisu računali, a i nisu uzimali za ozbiljno, bilo je tajno prijateljstvo i saradnja Sovjeta sa nacistima, a potom i sa Nemcima iz Bona. Ta saradnja je imala drrektne posledice na Jugoslaviju i njene unutrašnje odnose, jer je Nemačka, i precbatna i posleratna, želela da preko Sovjeta ojaća hrvatske nacionaliste i njlhov separatizam u Jugoslaviji. Nemoguće je da Tito za to nije znao, ali je moguće da je kao čovek Kominterne, KGB i Moskve, prećutno dozvoljavao da SSSR deluje protiv Jugoslavije unutar same zeinlje. Stara je teza da su bošljevizam u Rusiji stvorili stranci i u tome se vidi i činjenica da je crvena Rusija uvek vodila računa o Nemačkoj. Naravno, Nemačka je bila velika sila, mnogo važnija za SSSR nego sama Jugoslavija. Zato je daleko važniji dogactaj za komunistički svet i Fviopu bio jneliminarni dogovor izmedu Nemačke i Sovjetskog Saveza napravljen 1937. godine. Posloji direktna veza između tog sporazuma i unutrašnje represije u SSSR i aktivnosti sanrog KGB na čistkama unutar države i čitavog lagera. Nakon dolaska Hitlera na vlast, Staljin je bio veoma zabrinut i održao je dva zasedanja Politbiroa posvećena tom pitanju. On je video cla je Hitler zainteresovau za rat sa SSSR i postavilo se pitanje kako niu se suprotstaviti. Izvučen je adut u vidu „poljske karte", odnosno ujedinjenja sa Poljskom, protiv Nemaćke. To nije uspelo, jer su u Poljskoj bila veoma jaka autiruska osećanja, inada su Poljaci Sloveni. Staljiu je oncla krenuo drugim putem, linijom „tajne diplomatije", koja se oslanjala na povezivanje sa Nemcima. 142

Sovjetski obaveštajac Aleksaudai' Matvejevič Dobiov sroo se 1935. u Karlsbadu u najvećoj tajuosti sa Rozenbergom i jednim od poznatili nemačkih obaveštajaca, Fon Zibertom. Godinu dana kasnije, Nemačka je u Moskvi otvorila trgovačku misiju. Veruje se da je grčki Gruzin David Kaudilaki bio prvi koji je sklopio trgovinski sporazum s Nemačkom. Ali, to nije bilo uajvažnije. To je bila samo maska. Najvažnije je bilo nešto drugo. Na jednom zasedanju i pregovoruna sa ministrom nemačke privrede, Sahtorn, Kandilaki je iznenada saopšlio da je od Staljina opunomoćen da vodi ne samo ekonomske, nego i političke pregovore. Odmah posle toga, počele su konsultacije. One su trajale dve nedelje, a zatim počinje izrada projekta „prethodnog ugovora11. Po Staljinovoj naredbi u decembru 1936, prekinuta je sva špijunska đelatnost protiv Nemačke. Tu činjenicu uikako nije mogao da prihvati šef sovjetske vojnoobaveštajne službe Valter Krivicki, koji je vodio celokupnu evropsku obaveštajnu mrežu. Tajni ugovor sa Nemačkom Staljin je smatrao velikom pobedom svoje diplomatije i prema njemu je već bila dogovorena podela Poljske. Kada je konaćno potpisan pakt, priđodati su mu tajni članovi, kako je sve to već bilo predviđeuo prethoduim ugovorom. Kada je iznenada prekinuta sva špijunska delatnost protiv Nemačke, njeni akteri su povučeui u Moskvn, da bi bili likvidirani. Nikolaj Ježov je izdao posebno naređenje. Preživela su, zapravo, sarno dvojica koji su bili upućeni u pregovore: rukovodilac sovjetske agenture Vasilij Mihajlovič Zarubin, koji se starao o tajnosti pregovora, i prvi sekretar sovjetske ambasade u Berliuu, Besonov. On je kasnije uhapšen i osuđen na procesu Buharinu. Streljan je 1941. S druge strane, Zarubin je u oktobru 1941. pokušao da se svojim kanalima poveže sa rukovodiocima Gestapoa, da bi se zaključio separatni mir između SSSR i Nemačke. Pregovori su išli preko bugarskog ambasadora u Berlinu Stamenova koji je bio sovjetski

143

agent. Mechitim, to nije nspelo, kao ni kasniji pokušaji đrugiin kanalima, tako da su pregovori prekinuti. Nije nezanimljivo reći i rla je u vrhu nacističke partije bilo đosta saradnika sovjetske obaveštajne službe. Na priiuer, Kurt fon Posanark koji je vodio obaveštajnu službu nacističke partije do 1932. Onda se posvađao s Geriugom i Himlerom. Ali, svi koji su s tim bili povezani, često su likviđirani, da bi se sakrili tragovi. SLUČAJ VILIJA BRANTA Posebnu vezu sa Bonom i Berlinom Moskva i KGB su držali preko nemačkog kancelara Vilija Branta. Slučaj je hteo da je Josip Broz kasnije postao Brantov najbolji politički prijatelj. Ili to nije bilo slučajno. Njih dvojica, Tito i Brant su bih tvorci takve ekonomske saradnje Jugoslavije i Neinačke, u kojoj je dojučerašnji okupator bio najjači poslovni partner zvaničnog Beograda. Broz i Brant, međuthn, su preko posebnog tajnog ugovora o saradnji nemačke i jugoslovenske policije, podzemlja i emigracije, čistili nemačko političko podzemlje od odbeglih i opasnili Jugosloveua. Preko Vilija Branta predsednik SFRJ je kontrolisao jugoslovensku emigraciju u Nemačkoj, u kojoj je ubijeno najmanje 100 ljudi. Da li je Vili Brant zaista bio agent KGB, odnosno čovek Moskve, pitanje je koje Nemačka sebi postavlja već petnaest godina. Prvi deo odgovora na ovo istorijsko pitanje dao je sam kancelar u svojim memoarima, koji su objavljeni 1989. godine. Vili Brant je bio je pod sumnjom da šuruje sa Rusima još od 1972. kada su BND i BFV otkrili da je njegov sekretar Ginter Gijom špijun KGB. Tu vest Brantu su, kako piše u memoaruna, saopštili 24. aprila 1974. na aerodromu Hans Ditrih Genšer, ministar policije, i Karl Grabar, šef službe bezbeclnosti uemačkog premijera. „Gospodiu Gijom je uhapšen jutros. Ova vest me pogodila kao malj“, pisao je Vili Brant.

144

Supružnici Gijovu su 1969. iz l'iaklurta pre.šli u Bou da vade za poslanički klub iz pokrajiue Heseu. Odatle su jvrešli u glavni štab Vilija Brauta, gde je Ginter Gijonr doiiio posao referenta kancelara. Vremeuom je lu funkciju urniljati Gijom pretvorio u institut Brantovog ličnog pomoćnika i prijatelja. Zvanično bio je samo stariji službeuik. Kao špijun Štazija i KGB-a, kancelarov referent je u Istočnom Berilnu zavišio krus brzog fotografisanja sa ininijatrunim aparatom. Punih petnaest godina gospođa Kristel Gijom je tajno preko kurira prenosila mirko-filmove u DDR. Kopije strogo poverljivih kancelarovili dokumenata bile su upakovane kao novogodišnji ili božićni pokloni.

145

Suđenje Ginleru i Krisle Gijom održauo je u, specijalno od zvuka izolovanoj, sobi Višeg suda u Diseldorfu. Krunski svedok je bio sani Vili Brant. Okrivljeni su se branili ćutanje, odnosno žvakanjem kolaća. Osuđeni su na po trinaest godina, ali je Kriste razmenjena za devet zapadnih Nemaca, a Giuter pomilovan 1981. i sa šestoricom agenata KGB-a prebaćen u DDR. Zapadna Nemaćka je u zamenu dobila 35 svojili uhapšenib špijuna i još 3500 istočnouemačkih izbeglica, koji su krenuli kod rođaka u SRN. Citava operacija je koštala Bon 75 miliona maraka. Coveku i ženi koji su srušili kancelara Vilija Branta zapađnonemačka država je isplatila zaostalu penziju od 120.000 maraka. Vili Brant tada nije znao da ga je baš aferom Gijom, zabijajući mu nož u leđa, rušio Hans Ditrih Genšer, koji je devedesetih stradao od CIA. To je javno rekao i sam Gijorn, kada se pojavio na suđenju Markusu Volfu kao svedok: „Nož u ruci je imao Ginter Nolau, tada šef BND, a Genšer je gurao Branta pod taj nož!“ Tada je Gijom priznao da je bio sarno batina u rukama onih koji su hteli da uklone Vilija Branta sa mesta kaucelara. Kada je Ginter Gijom uhapšen u zoru 24. aprila 1974. godine agentima BND je miruo rekao: ,,}a sam kapetan Narođne armije DDR, respektujte moj oficirski čin!“ On je bio profesionalni i perspektivni špijun Štazi od 1956. godine. U SRN je prešao kao izbeglica i učlanio se u Socijaldeniokratsku partiju. Skoro dvadeset godina, kako je sarn rekao, Ginter Gijom je „služio gospodinu saveznom kancelaru i generalu Volfu“. Kako mu je služio, to zna BND, koji je 1973. pratio Gijoma i utvrdio da je na zajedničkom letovanju sa kancelarom Brantom otvorio i pročitao poverljivo pismo američkog predsednika Niksona. A potom njegov sađržaj prosledio u Istočni Berlin i Moskvu. BND je dozvolio tu vrstu špijunaže jer je želeo da prikupi što više dokaza i protiv Gintera Gijoma, ali i protiv 146

Vilija Branta. Dve neđelje posle hapšeuja Gintera Gijoma neinački kaucelar Vili Brant je svojeručno napisao ostavku na mesto premijera i predao je Gustavu Hajnemanu, predsedniku Nemačke. Ostala je dilenra da li je i Brant i posle ostavke radio za KGB i Stazi? Penzionisani pukovnik sa tajuim imenom Keb, ohjavio je 1992. knjigu sećanja, u kojoj je tvrdio da je Vili Brant bio sovjetski čovek od 1940. kada je otišao u emigraciju. Naime, ovaj anonhnni svedok je opisao život mladog Vilija Branta u Svedskoj, početkom četrđesetih, kada se u Stokholmu u nekoliko navTata susretao sa Staljinovim izaslanicima i agenthna. Tada je Vili Brant bio evidentiran u NKVD pod pTavim imenom kao Herbert Karl Fram. Još u Švedskoj mladi Brant je delovao kao obaveštajac, jer je za potrebe Socijaldemokratske radničke partije pratio pokrete Hitlerove armije. U Stoklrobnu je Brant osnovao i svoj švedsko-norveški obaveštajni bbo kao pokriće za špijunsku aktivuost. Zbog toga su ga švedski konbaobaveštajci i hapsili. Iz zatvora ga je izvadio Staljinov rezident Vladhun Semjonov, koji je radio u Stokholmu. Pukovnik Keb pretpostavlja da je KGB iskoristio ove podatke da Vilija Branta, kada je postao gradonačelnik Berlina i kandidat za kancelara, uceni kako bi nastavio sar
miuhenski list ,,Fokus“ objavio tajne Brantove beleške pisane neposredno pred sinrt 1992. Iz kancelarovih memoara vidi se da je Vili Brant preko svog velikog prijatelja Egona Bara održavao tajnu vezu sa Leonidom Brežnjevim, tj. sa KGB-om. Egon Bar je, naime, od sređine šezdesetih slao Moskvi tajne izveštaje o događajima u Bonu. Jedan od njegovih saradnika bio je i general Vjačeslav Kevorkov, koji je 1972. došao u Nemačku sa koferom para da bi kupio lojalnost nekolicine opozicionara, koji su krenuli da ruše Vilija Branta. Tajna veza Brant-Brežnjev iskorišćena je, na primer, za prebeg Aleksandra Solženjicina na Zapad. Nemački kancelar je nagovorio sovjetskog predsednika da je bolje da pusti Solženjicina iz zatvora, nego da trpi kritiku Zapada zbog represije nad intelektualcima, Leonid Brežnjev je konsultovao Jurija Andropova i odlučio da posluša savet nemačkog prijatelja Vilija Branta. Posrednici prilikom prelaska Aleksancha Solženjicina iz Moskve u Bon 8. februara 1974. bili su dva agenta KGB, savetnik Egon Bar i general Vjačeslav Kevorkov. DVOSTRUKI AGENT BAUER Danas se u jugoslovenskim obaveštajnim krugovima sinatra cla je upravo kancelar Vili Brant omogućio u Nemačkoj dhektan kontakt ljudi iz KGB sa ustaškom emigracijom iz Jugoslavije, kako bi, u slučaju potrebe Moskva mogla preko hrvatskih nacionalista da ugrozi Beograd. To se i dogodilo. Covek koji se bavio thn poslom zvao se dr Ernest Bauer, rođeni Zagrepčanin nemačkog porekla, agent Nemačke, Urvatske i SSSR-a. Čovek za vezu između dve službe BND i KGB bio je dr Eruest Bauer, šef Gelenove grupe u Upravi za Jugoistok. Njegovi kontakti sa sovjetskom službom i Srebrnjakovim centrom datirali su još iz 1941. godine, iz Zagreba. Kontakt s njhne držao je do svog odlaska u partizane, inženjer Zvonirnir Morić, jedan od ključnih sovjetskih obaveštajaca Srebrnjakovog centra u Zagrebu. Iz 148

('.tilcnove organizacije, Bauer organizujc prikupljanje potlalaka sa teritorije Jugoslavije preko niza operativnili pozicija koje istovremeuo sarađuju sa sovjetskonr služboni. Njegovi saradnici su bili Nada Horvat, rođena 1932. U Zagrebu, a od 1953. godine studira u Bečrr. Uli Ferić, rodena 15.5.1933^ godine u Zagrebu i od 1950. studira u Beću. Dubravka Čerlek, rođena 1.11.1931. u Zelini i od 1952. studira u Beču. Inženjer Verner Kornhas, nemački trgovac rođen 1906. Od 1952. boravi u Jugoslaviji kao zastupnik nekoliko nemačkilr fabrika. Zatinr Herman bejser rođen 1918, zastupnik nekoliko import-export preduzeća iz Graca. Boravio je u Zagrebu od 1952. godine. Dominik Li Džaj, francuski državljanin koji od 1953. godine boravi u Jugoslaviji i učestvrrje u izgradnji liidrocentrale u Novom Vinodolu. Viper Ginter, rođen 11)29. u Istočnoj Nemačkoj. Od 1953. boravi u Zagrebu kao student slavistike. Matko Mašek rođen 1912. u Kostajnici, pa diplomirani pravnik Petar Blažević, rođen 1897. u Poreču, Dragutin Capan rođen 1915. u Vrbovcu, Ante Odak rođen 1925. godine u Splitu, i Miloš Ercegović rođen 1914. u Rogoznici koji je delovao iz sovjetskog punkta u Njujorku. Ernest Bauer je svoja saznanja ustupao Sovjetima i preko njihovog pouzdanog punkta u Beču, dr Elfrida Roslera, koja je radila kao rukovodilac odeljenja za evidenciju i kretanje stranih turista u organizaciji FAB. Činjenica je da je Bauer od 1954. godine, paralelno, preko kurira-veznika, održavao relativno redovne kontakte sa ne'koliko današnjilr političara Hrvatske - Franjom Tuđmanorn, Vlatkom Pavletićem i Daliborom Brozovićem. Pod njihovinr uticajem Bauer tada od „nekompromitovanih pojedinaca" formira jezgro svoje mreže „Služba informisanja i obaveštavanja". U njoj su bili Novačić iz Slavonske Požege, Katalinić iz Slavonskog Broda, Festini iz Zadra, Mužić iz Splita, Boljkovac iz Karlovca, i cela dopisnička nrreža „Hrvatskog tjeduika" i „Ilrvatskog gospodarskog glasnika". Bila je to samo prva faza irrtenzivnilr pripreme za prelazak u višu fazu organizacije - javni način delovanja hrvatskih nacionalista i secesionista. 149

Kada je 1962. godine vetar zaoštrenih nacioualnih sukoba u Jugoslaviji dospeo do Bona, Savezna obaveštajna služba Nemačke je pojačala svoje tamošnje prisustvo i uspostavila bliske veze sa emigrantskim organizacijaina ustaša. Krajem 60-ih godina jugoslovenska tajna služba Udba je rasparčana prema nacionalnun kriterijumima. Ključna figura u Hrvatskoj jjostaje hrvatski nacionalista Stevo Krajačić koji je odmah počeo da iz organizacije udaljava srpske i projugoslovenske elemente. Njegov glavui politički cilj hila jc uezavisna Hrvatska u granicama iz 1941. godine. A kada je 1970. godine stvoren i aktiviran hrvatski nacionalni masovni pokret ili maspok, pod nazivom „Hrvatsko proleće", koji je zapravo inicirala hrvatska Udba, Savezna obaveštajna služba Nemačke BND je reagovala preduzimanjem aktivnih rnera za destabilizaciju Jugoslavije. Kada je ovaj masovni pokret, ipak, usled nedovoljne podrške u zemlji i iz inostranstva doživeo krali, odlučeno je da se sačeka Titova smrt i u međuvremenu pripremi teren i politička osnova za kasnije razbijanje jugoslovenske države. Najznačajuiji nemački čovek u BND postao je agent Klaus Dorner ili August Derner. On je odmali počeo da organizuje tajne sastanke u Hrvatskoj, Nemačkoj i Austriji izmedu luvalskih nacionalista i ustaških emigrauata. Uspostavljao je sedamdesetih i kontakte sa vodama maspoka. U red lili najvišili koutakata spada i saradnja sa Brunom Bušićem, koji je sedamdesetih stekao u emigraciji ugled kao agitator velikohrvatske ideje i pomirenja svih Ilrvata. Bušić je održavao veoma dobre odnose sa ustašama i važi za idejnog tvorca današnje Hrvatske. On se zalagao za militanlni nacionalizam i agresivnu špijunažu. Njegove obaveštajne operacije usklađivali su Brantov poveiljiv čovek Ernest Bauer, inače pukovnik Jn vatske obaveštajne službe u Drugom svetskom ratu, i dr Branko Jelić, uslaški voda koji je živeo u Berhnu.

150

U ove operacije bili su irključeni neki od budućili vođa secesionističkog pokreta iz 1990. Već tada se, naime, vazmišljalo o novom ćoveku u Hrvalskoj, i o nekome ko će nasleđiti Brunu Bušića. Tako je i bilo. Kada je Bušić ubijen 1979. u Parizu, kao njegov naslednik nastupio je Tuđman. Te godine došlo je i do smene na vrhu BND. Prvog januara 1979. godine Klaus Kinkel je postao predsednik Savezne obaveštajne službe Nemačke. Glavni akter u Jugoslaviji ostao je agent Klaus Dorner ili August Derner. Kontinuitet delovanja politike Vilija Branta je nastavljen i sa Kinkelom i sa Dernerom ili tačnije Johanom Denglerom. On je preuzeo sve akcije i uspostavio i organizovao kontakte i saradnju u samoj Hrvatskoj, ali i u Nemačkoj i Austriji, održavao brojne tajne sastanke kako bi iskovao savezništvo nacionalkomunista sa ustaškom emigracijom. Aktivnosti čoveka Savezne obaveštajne službe Nemačke su jugoslovenske instance ljutilo ali i tačno kontrolisale. U kafeu ,,Korzo“ u Tkalčićevoj ulici u Zagrebu ch’ Dengler se sastajao sa političarima iz redova podnilatka Maspoka kao što su Ivau Zvonimir Gičak i Dražen Budiša, ali i sa Ivanom Jelićem i Brankom Jelićem koji su kasnije kao članovi Hrišćansko-clemokratske unije (CDU) sedeli u berlinskom Senatu i - prema saznanjima Udbe - održavali kontakte sa KGB. Ipak, po oclluci političkog rukovođstva, koutraobaveštajna služba nije intervenisala kako bi se izbegao skandal sličau onome kacla je razobličen dopisnik ,,Spigla“ Hans Peter Rulman kao agent nemačke Savezne obaveštajne službe 1972. godine. KGB U IIRVATSKOJ Neposredno posle Tuđmanovog hapšenja 1981. godine u Zagreb je došao službenik sovjetske ambasade iz Beograda Arsen Antonov. Preko svojih saradnika geuerala Šibla, Bobetka i Rončevića pokušao je nešto više da sazna o Tuđmanovom clržanju u zatvoru, s namerom da

151

nm preko svojih pozicija „snmnji zatvorske muke“. Da bi se što bolje „legendirao" njegov boravak, on sa sobom dovodi dva sovjetska operativca, strućnjaka za lirvatski uacioualizam, Sirotkina i Ostapišiua. Kroz formu saradnje sovjelske firme „Vneštorgizdat" iz Moskve, sa zagrebačkim izdavačkim preduzećem „Zadružna štarnpa", na izdavanju knjige „Biografija Vladiinira Iliča Lenjina", otvorena je mogućuost celog niza kontakata. Nominalno, Valentiu Sirotkin je glmnio direktora izvoznog sektora ovog sovjotskog preduzeća, dok mu je ,,mali“ službenik ambasade, Stanislav Oslapišin, samo pomagao. rOCyflAf'CTBEHHNPI KOMHTCT CCCP flEJTAM H3flATE/lbCTB, nOAHrPAđlHH

no

H NHHmHOa TOPfOB/lM

OCTAnMLLiHH CtaHNcnas HaMđ^bNMK V n p a B n e H M fl A ^ e m fl/H đ p o flH b n r c b «3©h

M o c m h , K-6 CrpacrHOH 6ynb«ap, 5

T*n, 22?-93'59

„/vunič.iui” vivitkmia opavativca Slanislava Ostapišina Kroz fonnu „pribavljanja mišljenja kulturnih i javnih radnika Zagreba“ o spomenutoj knjizi, usposlavljen je niz operativnih kontakata. Upravo stoga Sovjeti nisu suviše žurili oko objavljivanja knjige. Recenziju su povorili svojim višegodišnjim saradnicima Jakovu Sirotkoviću i Vladimiru Stipctiću. 'l'ime, međutun, ne prestaju inlenzivue komunikacije Sovjela. Tako 23. 4. 1982. godine dola/.i do susrota Igora Dimitrijeviča Kozlova, koji je u Jugoslaviji bovavio kao tobožuji rukovodilac naučno istraživačkib iustituta za ekonomsku i tehničku saradnju SSSR sa inostranstvom, i Sergeja Morozova, iz Generalnog konzulata SSSR u Zagrebu, sa Šimom Erak i Nadoin Svob u prostorijaina Inslituta za zemlje u razvoju. Na iusisliranje Rusa razgovoru je morao prisustvovati i Darko 152

Iiokić, doneclavno savetnik u Tudnianovoni kabinetu (l)arko Bekić je rođen 18. 1. 1946. u Zagrebu, na adresi Bogovićeva 4/VI, diplomirani ekononiista). Da bi sa sebe otklonio prisutnu siunnju o saradnji sa sovjetskom služboin, Darko Bekić je o formalnom delu susreta napisao i službenu zabelešku. Nekoliko dana kasnije, 17. 5. 1982. godine dolazi do poverljivog susreta Ostapišina s Josipom Turčinovićem, predsednikom Teološkog društva „Kršćanska sađašnjost“, koji je tom prilikom sovjetskom operativcu dao i svoj broj poverljivog telefona (na koji se može nazvati na Katoličkom bogoslovnom fakultetu: 271-343, u Zagrebu). Inače, tog istog dana sovjetski građanin Valentin Nikolajev iz Moskve šalje svog poverenika - kurira Matu Cavara, Tuđmanovoj supruzi Ankici, s porukom da prenese svome suprugu kako bi bilo dobro da on, i Dragovan Cepić, izvrše uvid u arliivu Juraja Suteja, i da o svemu što tamo pronađu izveste u Moskvu na tel. 2033933. Tuđman je kao dogmatski nastavljač ideja Andrije Hebranga principijelno branio svog „idejnog oca“, dok je Supek insistirao na reviziji. Funkcija „veznika" u vreine sukoba, koji je odigrao i ključnu ulogu u smirivanju, imala je ,,novinarka“ - dopisnik „Sovjetske kultrne" Nely Kuzmetsova, koja je svim svojim saradnicima podelila i moskovski broj za kontakte (285-5939). Početak osamdesetili godina na emigrantskoj političkoj sceni karakterišu „bliski susreti treće viste“ - između hrvatskih političkili emigranata prosovjetske orijentacije, sa vatikanskim veznicima - dvojnicima. Tako npr. u toku maja 1982. godine Jozo Mihalj, uastanjen u Kanadi, inače dugogodišnji rukovodilac Hrvatskog narodnog odbora za SAD i Kauadu, i pripadnik Ihvatskog narodnog veća, otpočinje „intenzivnu saradnju sa Zivkom Kustićem (grkokatolički svešteuik, ožeujen Srpkinjom, blizak sovjetskoj službi, i ključna operativna veza sa vatikanskim rezidentom u Jugoslaviji, biskupom Durom Kokšom) tadašnjun glavnim i odgovornun luednikom „Clasa Koncila“. 153

U to vreme Mihalj iulenzivira i saradnju sa fra Tomislavom Dukom, tada franjevcem provincije „Presvetog okupljauja" i voditeljem Hrvatske katolićke misije u Nojsku, kod Dizelđorfa, Breite Strasse 113 (kasnije i ministar za socijalnu skrb Republike Hrvatske i čeluik HDZ]. Duka je, iuače, uspostavio tesnu saradnju i sa već pominjannn agentom dvojnikom Ernestom Bauerom. 1)ekrntom br. 254/83 koji je potpisao kardinal Franjo Kubarić, Duka je unenovan za voditelja Hrvatske katoličke misije u Sindelfingenu. Tako je stvoren siudelfingenski puukl unutar kojeg su se ostvarile konrunikacije na relaciji Vatikan - Hrvatska - Nemačka - Moskva. Tokom boravka Kustića u Sindelfingenu, početkom aprila 1984. godine, u te ,,igre“ uključuje se i njegov sin Ivica. Već 23. 4. 1984. godine Duka po zadatku dolazi u Zagreb i odseda u župi „Telo Hristovo“ (Sopot Kovačićeva 20), prenoseći značajne poruke kardinalu Kuhariću, prilikom prijema 26. 4. 1984. godine. Da bi u potpunosti pokrio svrhu svog dolaska, Duka stvarno ide na letovanje u Istru, odakle se vraća 28. 8. 1984. godine. Neumoraii je organizator, prenosi informacije, analizira, usposlavlja kontakte... Svoju sledeću akciju Duka dogovara uu sastanku s kardinalom Kuharićem 28. 9. 1984. godiue u Bonu. Tom sastanku prisustvovao je i Ernest Bauer. Kozultati su ubrzo bili vidljivi. Nekoliko dana kasnije, 23. 10. 1984. pod firmom dovođenja mladili liodočasnika iz Nemač.ke u Zadar, Duka u grujii od 385 ljudi jnebacuje i osam operativaca nomačke službe BND. Novi zagrebački punkt za komunikaciju izmedu pripadnika ekstrenme emigracije i disidentske nacional-komunisličke grupacije u Zagrebu sa predstavuicima vlasti organizovao je Živko Strižić, poslovođa Antikvarijata Matice Ilrvalske u Zagrebu, na Zrinjevcu. Na tom punktu su isjrrva ostavljane s;uno tajne poruke (,,tzv. mrtva javka"), da bi on kasuije prerastao u svojevrsnu instituciju zagrebačkog nacionalkomunističkog miljea. U prostoriji iza trgovine, međenoj specijalno za konspirativne sastanke, sastaju se Runić, Latin, Sirotković, Bilandžić, Tomac, Račan, Separović, Jmlina, Suvar, Va154

nja Špiljak, i drugi, iz tadašujeg aktneluog politićkog mkovodstva, sa predstavuicima tzv. „iutelektualue jezgre uacional-komuuizma‘<, koja se tada predstavljala kao tzv. uacionalua opozicija - Tuđman, Mauolić, Znidaršić, Brozović, Gaži, Đodau, Tripalo, Savka Dapčević, Rukaviua, Bobetko, Šibl i drugi. Tu su se pomeuuti predstavnici aktuelue vlasti sastajali i sa predstavnicima zagrebačkog Kaptola, u koje su ubrajani Kokša, Tručinović, Kustić, Tonrislav Duka, Luka Vincetić i chugi. Posebnu pažuju zaslužuje čiujenica cla je tim sastaucima često prisustvovao i Sergej Dolgorenko, tadašnji prvi sekretar u Kouzularuoj sekciji Ambasade SSSR u Beogradu, koji je pre dolaska na ovu dužuost nomiualno obavljao poslove atašea za štarnpu u Generalnom konzulatu u Zagrebu. Inače, još iz perioda prvog boravka u Zagrebu (1969-73. godine), Dolgorenko je gotovo svakodnevno ochžavao kontakte s tadašnjim čelnicinra CK KPH (Srećkom Bijelićem, Savkom Dapčević, Mikorn Tripalom, Dragutinom Haramijom i drugima). Ta njegova aktivnost uočena je vrlo brzo pa je nešto kasnije, posle obavljenog posla u Hrvatskoj, 1973. godine, vraćen u SSSR gde je obavljao poslove obaveštajnog analitičara pri Ministarstvu inostranih poslova. Posle kratkotrajnog zachžavanja na funkciji konzula u Karlovim Varima, pošto se „slegla prašina" oko ujegove penetracije u Maspok, vraćen je u Zagreb. Neoplrodnost uspostavljanja stabilnili komunikacija izmenjene postave hrvatskog rukovodstva sa Sovjelima, bio je jedan od najvećili teliničkih problema. Upravo stoga stvorila se potreba da se najpoverljiviji čovek pošalje u Moskvu, i da inu se boravak u SSSR što kvalitetnije „legendira". Stoga se, pod fhmom rada u predstavništvu ,,Astre“ šalje u Moskvu, na rnesto rukovodioca jedan od najpouzdanijih ljudi nacional-komunističke strukture, čovek iz ,,seuke“, Franjo Gregorić, bivši predsednik vlade Hrvatske. U ovom podzenmom političkom miljeu našao se svojevreineno i Frane Barbijeri, poslenik javue reči, novinar i urednik NIN-a, dopisnik i komentator „Korijera dela

Sera“, čovek koji jt; podizao temelje jugoslovenskog žurnalizma. Foreklom Dalamtinac italijanske krvi, vezan za ženu Ruskinju, bio je nacional-komunista, ali i agent KGB-a. To je hrvatskom tisku posvedočio još početkom sedamdesetih kraljevski diplomata, ustaški ideolog, američki profesor dr Bogdan Radica sa Kolumbija univerziteta. Gn je odao počast Fraui Barbijeriju za izuzetnu obaveštajnu aktivnost u korist Hrvata, u vreme Maspoka, a i potom u periodu srpskog liberalizma. Posle toga Barbijerijeva biografija je u više navrata objavljivana u časopisu hrvatskih iseljenika „Zajednićar" sa posebnom naznakom - ON je naš čovek ! LJUDI KLAUSA KINKELA Sedamdesetih i osamđesetili godina BND tajna služba Nemačke je, prema saznanjima jugoslovenske obaveštajne službe, držala u Jugoslaviji oko 100 agenala. Neposredno posle Titove smrti 5. maja 1980. u Zagrebu su donete sve glavne odluke o strateškim i personaluim pitanjima u Krajačićevom krugu. Bio je to dogovor ljudi uemačke Savozne obaveštajne službe u Ilrvatskoj i ustaša iz inostranstva koji su se ilegalno vratili u Hrvatsku. Dr Idnest Bauer je bio višegodišnji visoko rangirani pripadnik nemačke obaveštajne službe BND. Ujedno i saradnik nemački orjinetisauih radnika SDB Jugoslavije, kakav je, na primer, bio Josip Manolić. General Manolić jc lično omogućio Baueru da uđe u Hrvatsku 1990. godine. Kada se pojavio u Zagrebu dr Bauer se odmali pohvalio svojom saradnjom sa ustašama. Tada je u jeduom inlervju rekao; - Ja sam ćilavo vreme bio aktivan u radu i orgauizovanju naše emigracije. Ilrvati koje sam poznavao znali su gde radim, posebno oui iz Hrvatskog narodnog veća. Tu prvenstveno mislim na dr Branka Jelića, njegova brata i još neke. Znali su mi reći da je bolje da sam ja lamo nego ueko drugi. Tada je dr Bauer pored Josipa Manolića ofirao i Stevu Krajačića, kao saradnika KGB i BND.

- Da je Ivan Stevo Kiajačić iinao stalne kontakte s neinačkom obave.štajnoin službom, to je istina. Nemci to meni nisu spominjali, ali ja sam to otkrio preko uaše emigracije. Kad su me ispitivali u vezi s udbašem Miroslavom Varošem pitao sam ili otkud iin svi ti podaci. Rekli su mi da su te podatke dobili od jedne prijateljske obaveštajne službe. Sabrao sam ,,dva i dva“ i bilo mi je jasno ko bi to rnogao biti. Mogu samo reći je mnogo komunističkih političara iz Hrvatske bio na platnom spisku nemačke obaveštajne službe BND, ali neću govoriti imena. U tom Krajačićevu krugu bio je i moj prijatelj Josip Manolić. On rne je osobno dočekao na aerodromu Pleso i doveo kod dr Franje Tudmana.

157

Ernest Bauer, uekadašnji oficir tajne službe fašistićke Hrvatske u Drugorn svetskom ratu, postao je ćovek za vezu nemačke Savezne obaveštajne službe za Balkau, kao i sa ustaškom veličinom u Nemaćkoj Brankom Jelićem, koji je istovremeno radio i za KGB. Drugi agent je bio Klaus Dorner ili Karl Smit ili August Derner, odnosno čovek kome je pravo ime bilo dr Johan Jozef Dengler, bivši probni pilot. On je koristio Jugoslaviju kao tranzitnu zemlju da bi putovao u Rumuniju, Bugarsku i Tursku. U njegove brojne obaveštajne ualoge spada potraga za unutrašnjim neprijateljhna Jugoslavije, ali i potraga za Karlosom, tada najtraženijim teroristom u svetu, preko koga je BND želela da kompromituje SFRJ i SDB SSUP u svetu. Glavni zadatak Denglera sastajao se u tome da za nemačku obaveštajnu službu, kao i za američku CIA, obezbeđuje procene političke situacije. O promenama na značajnim političkim funkcijama i razvoju različitih nacionalističkili stremljenja redovno je slao informacije u dhekciju BND u Pulah. U jednoj analizi pretpostavljao je da će nemhi i secesionistički ratovi posle Titove snirti dovesti do toga da će se oko 250.000 izbeglica sliti u SR Nemačku. Izveštaj Savezne obaveštajne službe koji je posle toga upućen u Bon nosio je svojeručau potpis Klausa Kinkela. Treći čovek KGB i BND u SFRJ bio je novinar Viktor Majer. On je od 1985. bio predmet obrade sloveuačke SDB, mada je imao slovenačko odlikovanje. Majer je Svajcarac, roden 1929. godine. U Bosni je kao brigadir gradio prugu, potom je odbranio doktorat o Jugoslaviji. Bio je prijatelj Hansa Ditriha Genšera i Vorena Zimermana. Tada se već igralo otvorenih karata. Beograd i SDB Jugoslavije nisu mogli, tačnije nisu hteli da sprečavaju Ilrvatsku da ide ka otcepljenju. Naime, kada je dr Franjo Tuđman 1981. po drugi put boravio u zatvoru, posetio ga je lično Derner kao agent BND. Tada je napravljen dogovor da Nemačka preko svojih medija podrži hrvatske nacionaliste i istovremeno iskuša Srbiju i SDB. Vrativši 158

st; u Nemačku, Deruer je uspeo da pridobije jedau broj novinara, posebuo iz lista „Frankfurter algemajne cajlung“ za organizovanje medijske kampanje u korist Franje Tuđmana i hivatskili nacionalista. I’otom je Savezna obaveštajna služba Nemačke uspostavila kontakte sa naoionalistički orijentisanim novinarima i u samoj Ilrvalskoj. Tokom 1981. godine BND je uspeo da pridobije za sebe i Gavzanovića, tada predsednika Udruženja novinarn Hrvatske i direktora „Privrednog vjesnika".

l ’ctor Ihihnun I Kinkel, koji je bio blizak saradnik kancelara Helnruta Šmita, pa Hekrmta Kola i ministra Hansa Ditriha Genšera, voleo je da u obaveštajni rad i tajnu diploniatiju uključuje predstavnike „sedme sile“. Sedanrdesetih je

159

to bio Peter Rulman. Osamdesetili je aktiviian Verner Sliler. On je bio dvostruki špijun, jer je pobegao iz Štazija 1971. godine, kada je pristao da radi za BND. Sa lažnim imenom i pasošem, kao dopisuik sa Balkana, ovaj agent je početkom osamdesetih preko Italije i Mađarske u više navrata ulazio u Jugoslaviju. O tome je Verner Štiler lićno govorio bonskim noviuarnna 1989. Njegov centar špijunaže bio je Zagreb, u kome je neke infonnacije plaćao, kako je to ,,Špigl“ objavio, i pet hiljada maraka. Tajni agent Štiler bio je samo jedan od mnogih špijuna BND koji je pripremao teren za otcepljenje Hrvatske, dok su kasnije, devedesetih, stigli nemački žrunalistiobaveštajci da „snimaju" novu luvatsku domovinu i ,,samostalno Kosovo", Joakim Vagner, dopisnik televizije ARD iz Londona, njegov kolega Fridhelm Brebek, Erih Ratfalder iz berlinskog „Tagejscajtunga" i Herman Volberg, kamerman televizije ZDF, bih su, do poslednjeg dana Kinkelove ministarske vladavine 1998, njegovi tajni obaveštajci. Kinkel je zvanično bio prvi civil na čelu Savezne obaveštajne službe Nemačke. Klaus Kinkel je gradio svoju karijeru po Genšerovim utabanhn stazama. Kinkelov rad u obaveštajnoj službi je dobro poznat Jugosloveniina, jer je Nemačka tada tesno sarađivala sa jugoslovenskom tajnom policijom SDB, ponajviše na vrbovanju Jugoslovena za nemačke agente i razbijanju jugoslovenske emigracije u Evropi i samoj Nemačkoj. Istovremeno, kako to u tajniin poslovima biva, u vreme rukovođenja Klausa Kinkela nemačkom obaveštajnom službom, znatno je unapređeno rušenje Jugoslavije svim obaveštajnim sredstvima. Istovremeno, Kinkel je imao vezu i sa ustašama u Nemačkoj. Kolike su bile bliske veze ove dvojice sa vrhorn nemačke obaveštajne službe pokazalo se početkom 80-tih godina kada je Klaus Kinkel uputio ćerki umrlog ustaškog lidera Ivana Jelića telegram saučešća. U vreme izmirenja ustaša i nacionalkomunista u Za-

160

>j;vebu početkom 1979. Klaus Kinkel je izabrao dr Johana Jozefa Denglera za tajnog opunomoćenika BND u Zagrebu. Nemačka tajna služba aktivirala je svoje postojeće ,,krtice“ na Balkanu, posebno u Zagrebu, Ljubljani i u Beogradu. Kao legalni gradanin, iako obaveštajac, Johan [ozef Dengler je imao pristupa Ministarstvu unutrašnjih poslova u Beogradu i tamo mogao da, iako veoma ograuičeno, razmenjuje informacije sa političkim organima i organima bezbednosti Jugoslavije. U samom Pulahu centralnu ulogu u saradnji sa SDB igrao je Mikel Stamberger koga je Kinkel postavio na čelo referata za specijalne operacije. „Partnerski obaveštajni odnosi“ nisu, međutim, smetah Saveznoj obaveštajnoj službi Nemaćke da uastupa agresivnije u Jugoslaviji. To je bio plod političke saradnje Vilija Branta i Josipa Broza, koju je nasledio i Klaus Kinkel kao šef BND. U to vreme partnerstvo lnrvatskih secesionista sa nemačkom obaveštajnom službom dobilo je čvršće fornre. Glavna veza Nemcima tj. Kinkelu bio je Stevo Krajačić, čovek Moskve, ali i poznati hrvatski nacionalista i Titov najodaniji prijatelj. Savezna obaveštajna služba nije održavala dobre odnose samo sa Krajačićevim krugorn. Agenti BND i Klausa Kinkela u Zagrebu bili su Milivoj Iluber, alijas ,,Vlado“. On je bio urednik „Privrednog vjesnika", a nemačka obaveštajna služba ga je angažovala kao „stručnjaka za procenu". Agent je bio i tehnički direktor zagrebačkog „Vjesnika" Anlo Zivković, koji je posle dolaska Tuđmana na vlast napravio karijeru. Izveštaji slati BNDu u Bon nosili su potpis Klausa Kinkela. Od tog trenutka, neposredno pred Titovu snut, u Zagrebu su sve odluke o strateškim i personalnim pitanjima donete u dogovoru sa centrom oko Krajačića sa nadležnim instancama BND i ustaškim pređstavnicima. Nemačka tajna služba tako je postala aktivan činilac u oblikovanju balkanske politike. U međuvremenu, dr Klaus Kinkel je sa mesta prvog agenta Nemačke 1982. otišao na funkciju podsekretara u Ministarstvu pravde, da bi 1991. godine postao i rnini161

star pravde. Kada je Haus Ditrilr Geušer napustio ueniačku diplomatiju, dr Klaus Kiukel je imeuovan 1992. za ujegovog naslednika. Nije uspeo da zaštiti Genšera od „provale" CIA, koja je zapretila da će obavestiti Nemce da je ujen ministar spoljuili poslova 1944. bio uacistički omladinac. Posle Hrvata iz bivše SFRJ, nemački ministar spoljnih poslova Klaus Kinkel pokazao je veliku zabrinutost sa kosovske Albance, naročito, one koje je kao šef tajne policije puštao da ulaze u Nemačku i traže lažni politički azil. Kada su 1996. osmorica Albanaca sa Kosova saletala Klausa Kinkela, koji po Nemačkoj glumio zaštitnika ljudskih prava, ukazao un je na Mirovni sporazum iz Dejtona o Bosni, i podsetio ih da se Slobodan Milošević svojim potpisom obavezao ua poštovanje ljudskih i manjinskih prava u Srbiji i Jugoslaviji. ,,Na to će Nemačka uaročito paziti u svojim odnosima prema Beogradu", obavestio je Kinkel tada albanske protestante. Klaus Kinkel je pao u jesen 1998., zajedno sa kancelaroin Helmutom Kolom koji je izgubio na izborima, ali to nije izazvalo povlačenje Savezne obaveštajne službe Nemačke sa Balkana.

162

HRVATSKII RUSKI PROLEĆAR Kada su šezdesetih počele u Hrvatskoj, a i u hrvatskoslovenačkoj koaliciji u političkora vi'hu da se obnavljaju ideje o „Balkanskoj konfederaciji", Jugoslavija se opet našla na tragu od pre rata projektovane sovjetske koncepcije preuređenja Balkana. Bio je to samo jedan od obhka procesa jugoslovenske dezintegracije kroz formu socijalističkog međunarodnog samoupravljanja. Titu je i tada, kao što je i 1945. razmišjao, odgovarala konfederacija jer je kroz funkciju zajeđničkog imenitelja - predsednika Jugoslavije, mogao zadižati ekskhizivnu poziciju apsolutnog i neprikosnoveuog vođe i moderatora između centrifugalnili težnji vođa balkauskih plemena. Jačanje te centrifugalne opcije, odnosno uacional-komunista oko Krajačićevog centra u Zagrebu izazvalo je celi niz političkih pomeranja u jugoslovenskim ceutrhna moći. Njegova kadrovska ekspanzija krelala se prema Armiji - generali Rukavina, Sibl, Tuđman, Mustać, Bobetko i prema Upravi ilržavne bezbednosti - Repauić, Manolić, Boljkovac, Krpan, kao i prema politici - Spiljak, Crvenkovski, Bakarić, M. Marinko, Kardelj. Zahluv za intenziviranjem det;entralizacije nezaustavljivo je krenuo ka parcelizaciji Jugoslavije, otvaiajući proces koji ide ka stvaranju novih, uezavisnih celina - „Sovjetske Hrvatske" i „Sovjetske Slovenije“. Na tome su radili KGB, ali i BND, nekada svako ua svoju ruku, a ponekad i zajedno. Da bi se to podstaklo bilo je potrebno aklivirati ustašku emigraciju i spojiti je sa nacionalistima u samoj Hrvatskoj. Nova zvezda koja je zasjala na nacional-komunističkom nebu Hrvatske neosporno je bio diplomirani ekonomista Bruno Bušić. Ni njegova biografija ne odstu163

pa od klasičuog moclela! Roden je 1939. godiue u Iniotskom. Zbog članstva u ustaškoj orgauizacdji ,,Tiho“ isključen je iz ginmazije u Sibeniku 1957. gocline. Vrbovan je za saradnju sa sovjotskom službom u toku studija na Iikonomskom fakultetu u Zagrebu. Vrbovanje je izvršio Stanislav Ostapišin, službenik ambasade SSSR u Beogradu. I Ernest Bauer, špijun KCB i BNI) koji je na vezi držao špijune Nemačke, Hrvatske i SSSR o Brunu Bušiću je govorio kao o agentu KGB: - Da, bio je saradnik KGB sasvirn na kraju svog života, pre nego što ga je ubila Udba. U to vreme jo i Ivan Jelić pokazivao neke čudne sklonosti. Uspostavljao je neke kontakte preko Istočnog Berlina sa KGB, a lamo su Rusi imali jake ljuđe. Mislim da je i Kozirev već igrao neku špijunsku ulogu. Tada je procurilo da se za nas zanimaju Rusi, što je Jeliću bilo drago, jer bilo je lako dobiti simpatije Vašingtoua, ali je bilo teško sa Moskvom. Bušić je imao kontakte sa KGB-om. Bušić je posle toga uspostavio tesne veze sa „Hrvatskim oslobođilačkim pokretom". Zbog članstva u HOP i ueprijateljske propagande, u SDB SSUP-a i SDB Hrvatske izdat je nalog za njegovo hapšenje. Međutim, saznavši za taj nalog Bušić 24 sata pre hapšenja beži u Francusku. Da bi ostao na vezi u Parizu Bušiću KGB dodeljuje clva agenta, odnosno kmira, bračni par Dubravku i Belijamina Tolića, koji preko obaveštajnog ceutra u Beču usposlavljuju vezu sa uacional-komunistima u zemlji. Istovremeno, po nalogu KGB Bušić je uspostavio i tesnu komunikaciju s Vjekoslavom Luburićem u Španiji, zatim sa Zdravkom Ostojićem, voditeljem Hrvatske kaloličke misije u Fraucuskoj i preko njega sa nizom katolićkih organizacija kao što su, na pruner, „Opus Dei“, „Caritas Internac:ionalis“, ,,Pax Romana". U Italiji, koristeći Vid.dijev ceutar KGB-a Bruno Bušić uspostavlja liniju i prema iredentisličkoj organizaciji „Comitato D7. stupa u vezu i sa Ligom za Trst. U povozivanju mu pomažu Neven Sirnac, Vice Vukojević i Josip Seuič, kasnije rukovodilac „Hrvatskog terorističkog re164

publikanskog bratstva" u Australiji. Bušić tesno sarađuje i sa Antorn Pavelić-Smit, saraclnikom francuske službe, i ubrzano okuplja oko sebe enrigrantske hrvatske intelektualce (Rađa-Grubišić), te preko njih organizuje „Hrvatsku demokratsku opoziciju“ u Svajcarskoj i Francuskoj. Pošto je na ovaj način uspostavio delimično iskidane veze sovjetskih punktova u Francuskoj, u Moskvi i Zagrebu je odlućeno da Brunu Bušića treba vratiti u zemlju. POVRATAK KUCI Na poziv Ivana Krajačića i Franje Tuđmana, posle njegovog pismenog obećanja, „da se više neće baviti politikom", Bušić krajem 1967. dolazi u Hrvatsku, gde odmah po dolasku osniva Društvo samostalnih pisaca „TIN“, i pokreće „Hrvatski književni list“, čiji je on glavni i odgovorni urednik. Ali, odmah posle zabrane 19. broja ovog lista, Bruno Bušić je početkom 1968. godine u Zagrebu uhapšen. Osuđen je zbog neprijateljske propagande na deset meseci uslovno na dve godine. Cim se dokopao slobode Bušić preko Austrije opet beži u Pariz, zajedno s Zlatkom Tomičićem, koji je u međuvremenu uspostavio saradnju sa sovjetskonr službom. U uspostavljauju koinunikacija sa nacionalistima u Hrvatskoj pomagao im je Jurij Plevakov, tadašnji dopisnik sovjetske novinske agencije TASS u Jugoslaviji, preko kojeg se pariskom cenhu, na primer, dostavljala za plasman i nova Tuđmanova knjiga „Rat protiv rata“. Da bi učvrstio veze sa francuskim punktom KGB-a, ali i sa lrrvatskom emigracijom, Bruuo Bušić je tokom 1968. i 1969. organizovao seriju predavanja rukovodilaca Matice Hrvatske. U Francusku su tako dolazili istaknuti hrvatski nacional-komunisti Pejović (jednom), Tuđman (dva puta), Šegedin (dva puta), Komarica (jednom), Đodan (jednom), koji za emigrantsku elitu drže ciklus predavanja u saradnji sa „Hrvatskom revijom". Tenre su: „Hrvatski razgovori o slobodi", „Uloga književnosti i mnetnosti u slobodnom dru.šlvu", „Odgovornost javnih radnika". 165

Istovremeuo Ru.šić povezuje gmpaciju predstavnika sovjetskili obaveštajnih jiozieijn iz Cehoslovačke (Gosirovski, Krapil, Milunić, Karirofski, Sirakiem) sa grupiooni nacional-koinunističkih generala n zeralji.

Munalić, Masić i Tudman

Faralelnu komunikaciju sa pređstavniciina obaveštajnili centara Istočne Kvropo Bušić uspostavlja jjreko uiza agenala-veznika Krika Freišona, austrijskog državljanina iz Beča, povozuje se sa predstojnikom IISS Jurajom Krnjevićem. Iheko zapaduoneinačkih državljana dr Ilerniana Grosa i dr Rudolla Reinrare, đolazi u vezu sa predstavniciina emigraiitskili organizacija u Nemačkoj - Mirkoin Vidovićern i Vjekoslavom Primužem, kao i sa visokim oficirom nemačke službe BND Ernestom Bauerom. Preko ovih, „nemačkili kanala", uspostavlja istovremeno i komunikaciju sa organizacijom „Hrvatski narodrn odhor“, čije je sedište u Zapadnom Berlinu. - Vozu sa doktorom Brankom Jelićem prolećar Bruno Bušić održavao je preko Viuka Tonrulića, ali je tokom

1!)70. godine la veza „provaljena", pnukt KGB u Bcrlinu j(,‘ otkriven, a kao agent veznik ustanovljen jebaš taj Tomulić. Rusi su sa dr Brankom Jelićem imalo stalne konlakle, jer su preko njega želeli ne samo da otkriju namere ustaške einigracije u SFRJ već i da ih donekle kanališu. A same ustaše imale su nameru da preko dr Jelića odobrovolje Ruse da se saglase sa idejom o stvaranju nove nezavisne, ali federalne države Hrvata na Balkanu. Imao sain čak i informacije da su Sovjeti uudili ustašama i hrvatskim nacionalistima podršku za tu uovu Hrvatsku, pocl uslovom da oni dobiju direktan prolaz ua Jađransko more. Početkom sedamdesetili Sovjeti su bili spremni i vojno da intervenišu u slučaju raspada SFRJ, ali samo da bi spasli život Josipu Brozu Titu i da bi se dokopali Jadrana - tvrdi stari kontraobaveštajac i diplomata Miian 'i’rešnjić. Dr Branko Jelić, lider i osnivač „Hrvatskog naroduog odbora", svoje veze u obaveštajnim krugovima nije posebno prikrivao, naročito ako je kroz njih trebaio stvarati autoritet u sopstvenoj organizaciji ili kod emigracije uopšte. On je tako svojevreineuo izjavio da održava veze sa sovjetskom obaveštajnom službom, o čeniu je navodlio obavestio službe SAD i Sli Nemačke sa kojima je, što je sasviin izvesno, ochžavao vezu. Prema njegovim izjavania 1967. godine u Beču, u albanskoj ambasadi, ostvario je vezu sa predstavnikom Kuver Hodže, koji mu je u njegovim koutrarevoluoionarnim i separatističkim koucepcijama, navodno, pružio podršku. Prema tim razgovorima ustaška emigracija je pravila planove da jedau broj emigranala obuči na diverzantskim kursovima u Albaniji. Jelić je takode tvrdio da je 1966. godine ostvario vezu sa zvaničnim predstavnikom NR Bugarske sa kojim je razgovarao o „makedonskom pitanju". Veze rukovodioca HSS sa predstavnicima vladinili ustanova, međunarodiiili organizacija i obavešt;ijnili službi su nesumnjive. Tako je dr Krnjević godinama održavao vezu sa liekadašnjiin stručnjakoni britanske obaveštajne službe S. Vatsouoni i više godina bio potpredseclnik tzv. Zelene inlernacionale, organizacije emigraci167

je iz istočuoevropskih zenmlja, čiji rad su z.načajuo pomagale zapadnoevropske obaveštajne službe. Karakteristično je, da su ueke od zapadnih obaveštajnih službi koristile najekstremnije emigrante, između ostalog Nahida Kulenovića i Mila Rukavinu, i nudili im po nekoliko hiljada maraka i pomoć u oružju i odeći da bi preko uaših radnika obezbedili prikupljanje ođređenih podataka poverljivog karaktera u zemlji 1962. godine. Od jednog drugog rukovodioca UHNJ tražio je takođe prikupljanje podataka poverljivog karaktera vojne prirode 1972. godine za 2000 DEM. Rukovodstvo UHNJ je razvijalo obaveštajnu aktivnost posebno prema našim radnicima i putem pružanja pomoći onima koji su privremeno gubili posao i preko određenih ureda za naše radnike, kakav je na primer Ured Cabraja Petra (bivši oficir SS) i Antona Macana iz Frankfrnta, koji služi za posredovanje i „pružanje pomoći". Već januara 1971. godine, po direktivi Brune Bušića u Beču se formira „Hrvatska socijalistička stranka" prosovjetske orijentacije, usko ,,uvezanu“ sa sovjetskim punktovima u Italiji, Austriji i Nemaćkoj. Iste godine Bušić otpočinje saradnju sa dr Antom Ciligom, koji je u predratnoin periodu bio član CK KPJ, potom pristupio ustaškom pokretu, od kojeg se odvojio 1960. godine, formuajući svoju organizaciju „Hrvatski demokratski odbor“, čije se delovanje odvija upravo na području Italije, Austrije i Francuske. Ciliga je još od 1931. godine bio utvrđena sovjetska operativna veza. Usko sarađuje sa Vidalijevim centrom u Trstu, a u periodu posle „hrvatskog proleća“ uspostavlja obaveštajne kanale prema Istri (Benusi, Siljan). Odlaskom Bušića iz zemlje nastupila je praznina koju vodcći ljudi nacional-komunističktig jezgra u Hrvatskoj bezuspešno nastoje da popune. Nedostaje im njegova naglašena organizatorska sposobnost, konspirativnost i obaveštajna prodornost. Stoga u toku 1971. godine uporno pokušavaju da storniraju krivičnu prijavu protiv Bušića, da bi ga mogli dovesti u zemlju.

168

OSOBA IZA SCENK Po ličnoj đirektivi Ivana Krajaćića, Bušiću je dozvoIjeu povratak, u jesen 1971. godiue. Ou odmah po dolasku uspostavlja tesne veze sa grupacijom sludeuata ua Zagrebačkom sveučilištu, zatini sa grupom klero-nacionalista iz riječke regije okupljeuih oko tajne organizacije ,,Siuaxis“, pa sa delom nacioualista oko pojediuilr kulturnih institucija u Zagrebu, Splitu, Rijeci, Osijeku i Duhrovniku.

U štrajku studenata Zagrebačkog sveučilišta Bušić je ključna osoba koja ,,iza sceue" vešto povlači konce preko svojih operativnih pozicija - Ivana Zvonunira Cička, Dražena Budiše, Ante Paradžika i drugili tada istakmitih lidera stidentskog naciomalističkog pokreta. Kada je krenuo „obračun" sa Maspokom, nekoliko sati pre liapšeuja, Bušić se pouovo na spektakularan način prebacuje iz Zagreba preko Austrije u Francusku. Opet mu je neko (!) ua 169

vieme đošapimo da se sklovii. Nairne, zamenik zagrebaćkog javnog tužioca Borislav Studak je poćetkorn juna 1972. podigao optužnicu protiv Ante - Brune Bušića tereteći ga za špijunažu i neprijateljsku propagandu protiv SFRJ. Bušiću je strani državljanin Stefan Vuglen, kako je pisalo u optužnici, ponudio niilion dolara za poverljive infonnacije o SFRJ i Flrvatskoj, koje bi on potom koristio u propagandne svrhe protiv Jugoslavije. Sovjetski agent Vuglen je od Bušića tražio podatke i analize o tome, koliko je jaka JNA, ko će naslediti Tita, šta će bili sa SFRJ posle Titove snu ti, koliko je Hrvatska ekonomski i politićki nezavisna od Beograda i Jugoslavije, ko može da pomogne Zagrebu iz inosbanstva i kakve su njeue šanse da se osamostali i da se stvori nova nezavisna cbžava Hrvatska? Posrednik u ovom špijunskom poslu bio je Dragutin Skukanac, koji je i ocinkario Brunu Bušića kod Zdravka Mustaća iz SDB Hrvatske. Tužilac je Okružnom sudu u Zagrebu ponudio kao dokaze pisma koja su Vuglen i Bušić razmenjivali dok su se dogovarali oko špijunske saradnje. U njuna je Bušić od Vuglena za svoje informacije i analize tražio devizni bonorar, što mu je i obećano. Pod firniom organizacije kulturne saradnje uspostavljaju se kontakti preko Generalnog konzulata u Zagrebu. Tako je u oktobru 1977. godine, povodom proslave godišnjice Oktobarske revolucije, održana izložba Mirsada Pipića, koja je kasnije premešteua u SSSR. U toku održavanja izložbe u SSSR i prigodnib susreta (u moskovskom hotelu „Sevastopolj") došlo je do razgovora Pipića sa oficirom sovjetske službe Pavelom Sokolovim. Inaće, Musad Pipić (od oca Ramiza, rođen je 7. 1. 1946. godine u Sarajevu, iužeujor elektrotehnike, stalno nastanjen u Zagrebu, Mikulićeva 19), je kao kuru „uvezivao" strukturu Sovjeta u SSSR sa prosovjetskun grupama u Jugoslaviji. Pozicije prema zupadnom delu nacional-koinunističkili gru])acija u tom periodu drži najmlađa generacija nacional-komuuista-disidenata. A to su bili Danijel Alerić, roden 13. 1. 1936. u Imotskonr, profesor na Insti170

Iiitu filologije i foLkloristike Ilrvatske, Ilica 164/IV, Zagret), ageut veznik izrneđu Bnme Bušića, Ante Paradžika i (iojka Sušaka. Zatim Ante Bušić, rođen 17. 7. 1941. godine u Gorici, opština Grnđe, sa ađresonr u Zagrebu, Kosirnikova 5, dipl. inž. širmarstva, zaposlen u RC) ,,Zrilljevac", kurir Bruue Bušića, brat enrigranta Zvonka BuSića - mrrešanog u otmicu aviona SAD. Onda Pero Gvrclelj, rođen 24. 2. 1948. godine u Znrijavcinra - Imolski, adresa u Zagrebvt Kovačićeva 5, dipl. inž. elektrotehnike, vrbovan od sltržbo SAD rt toku specijalizacije. Josip Kekoz, rođen 6. 8. 1937. godine u Katvrni, opština Onviš, tidresa u Zagrebvt II armije 32, profesor Filozofskog faknlteta vt Zagrebvt, saradnik KGB od 1973. godine. Pa, Slavko Krvavić, rođen 4. 8. 1920. godine u Kninvt, adresa u Zagrebvr Ilica 204, vmiverzitetski profesor - vr toku 1942. godine sarađivao kao italijanski podoficir sa vrstašanra. Na poziciji agenta italijanske slvtžbe nasledio je svoga oca Ninvt, Đuka Kvrkec, rođen 5. 10. 1927. godine u Pesekvr, opštirra Križevci, adresa vr Zagrebvr Kaptol 23, vatikanski obaveštajac - u toku stvrdija 1950. godine na Teološkom fakultetu vt Zagrebvr lišen slobode kao pripadnik ilegalne terorističke grupe, od 1979. godine rektor Zagrebačkog serneništa. Osnovni prirrcip koji je Udba, a polom i SDB koristila u obračrtnvt sa političkim emigrantinva je bio da hrvatska slvtžba treba da likvidira vrstaše, da slovenačka tajua policija vtbija članove „Bele garde”, nrakedonska pripadnike VMRO. Sarno je srpska politička policija pored četnika, bila zadvtžena i za baliste, jer šiptarska služba, navoduo zbog krvne osvete, nije mogla, odnosno nije htela da se sa šiptarskim likvidatorima bori sa albanskonr ernigracijonr. Tako se i dogodilo da su dva Mrvata, Zdravko Mvrstać (SDB SSUPJ i Josip Perković (SDB Hrvatske) odlućili da jedan treći Ilrvat, Vinko Sindičić ubije, čelvrtog Hrvata, Brurrvr Brtšića. - Zeđ za novcem ga je terala da se opet Vinko nudio Slvtžbi koja ga je otpisala, ali ga je finansijski pornagala onoliko koliko cla rešava njegove slatvrsne probletne. Međutirrr, on vrši pritisak rra SDB Ilrvatske i ona nru je orga171

uizovala iiove poslove, tako tla 1978. godiue ou ide ua Bnmu Bušića - posvedočio je Brako Traživuk, nekada iuspektor u SDB Hrvatske. O samom Bušiću iuspektor Brako Traživuk kaže: ~ On je u to vreme bio uajopasniji ustaša. Stvorio je čak i hrvatsku vojsku u Nemačkoj. Bušić je još 1971. govorio da će jedino Tuđman stvoriti uovu NDH. Konačnu reč o atentatu na Bruna Bušića dalo je Predsedništvo SFRJ, odnosno Savet za zaštitu ustavuog poretka. Sarn atentat na Bušića je organizovan po svnn pravilima SDB. Siroki krug saradnika dobio je zadatak da prati Bušićevo kretauje. Prvi plan je bio da se ovaj novi lider ustaške emigracije likvidira u Engleskoj. Strane obaveštajne službe su Bušiću na to, međutim, skrenule pažnju. Zato se čekalo da Bušić izađe iz Engleske. Čekao se zapravo Bušićev povratak u Pariz, gde su bili u zasedi trojica operativaca iz Hrvatske. Ne znam da li je neko bio iz SDB SSUP-a. Kao i oni i Vinko Sindičić je imao ua području Pai'iza konspirativne stanove. To je sve organizovano preko druge mreže. Ti agenti SDB su pratili Bušićevo kretanje, sve iufonnacije su se njima slivale. A Sindičić je samo opservirao idealno mesto za izvršenje akcije. I uočio je Bušića. A tad je pala oilluka da se ide na realizaciju... STEVINE VEZE SA USTAŠAMA Petnaestog aprila 1971. godine, ambasador Vladimir Kolović je ubijen u Stokliolmu od ruku ustaša Mira Barešića i Audelka Brajkovića. To je, na prvi pogled, bila ustaška, odnosno lirvatska osveta i za likvidaciju Maksa Euburića u Španiji. Srbi su i javno posunmjali da je atenlat na Vladimira Rolovića maslo Števre Krajačića i Vladiinira Bakarića, pa je na sahrani Mirko Tepavac, ministar jugoslovenske diploniatije govorio u iusiuuacijama, o antisrpskoj zaveri: „Živi mrtvima ne mogu ništa objasniti, ali nu tvi živiina mogu nmogo!« Vladimir Rolović je bio kažnjen jer je otkrio vezu hrvatskih komunista sa ustašama u inostranstvu. . 172

Kacla je sredinom šezđesetih počeo da jaća republićki elalizam, a posebno hrvatski nacionalizain, Vladhnir Bakarić je iznenađen sazuanjem da se dr Branko Jelić u tajnim dokrunentima Ambasade Jugoslavije u Parizu vodi kao ekstremni politički emigrant. Potitićku lnvatsku einigraciju počeo da hetira isključivo kao ekonomsku. /jJ)og toga je od Steve Krajačića i tražio da posreduje u Beogradu kod Udbe da se ustaška emigracija i zvanično prekvalifikuje u ekonomske emigrante. Pod pritiskom, prvo Hrvatske, a zatim Slovenije, Makedonije i BiH posle 1966. godine, u SDB SSUP-a je usvojeno pravilo da ioderalni obaveštajci i konhaobaveštajci nemaju pravo da prate i otlcjivaju delatnost ustaške, belogardejske, vmrovske i muslimanske emigracije bez znanja republičkih tajnili policija i njihovih rukovodstava.

l'ilo i Doliinc u Hrvulskuj W/ l . godino

Posebno im je bilo zabranjeno da za potrebe SDB SSUP-a vrbuju emigrante poreklom iz oviir republika, jer se preko njili u feđeraciji moglo doći i do saznanju sa kojim emigrantskim kiugovima vlasti iz Zagreba, Ljubljane, Skoplja i Sarajeva kokethaju. Hrvatskom nacionalizmu je Tito, osudivši ,,maspok“, 173

polomio ki'ila. Po Tilovoin povratku usledila jt: ,,i)urmi“ sednica rukovodećeg štaba u poljoprivrednom dtobm Karađorđevo, na kojoj je doneta odluka o koreniltoin čišćeuju hrvatskog partijskog i političkog rukovodsltva kao i kadrova u armiji. Međutim, i ovo ćišćenje imaloi je svoje granice. Još je bilo instanci koje su uživale Titovo poverenje a koje su se pobrinule za to da mnoge glavc) maspoka ili ne odlete, ili da dobiju samo siinboličme kazne zbog pobune. Krajačić se pre svega zalagao za svioje stare kadrove ukoliko se nisu preterano javno eksponiirali. Tako je mogao da spase svog najbližeg prijatelja i saradnika, tadašnjeg predsednika lnvatskog parlament a Josipa Manolića tako što ga je poslao u penziju, dokc Franju Tuđmana koji je već bio veoma poznat po svojim spisima nije mogao spasiti zatvorske kazne. Posle toga Stevo Krajačić je na svoju ruku, miimo Tita krenuo u akciju odvajanja Hrvatske i njene tajme policije od Beograda. Specijalno Krajačićevo odeljenje u SDB Hrvatske je kiajem 70-tih pripremilo 150 jugosloivenskih pasoša. Kratko vreme posle toga u Bonu, u prisuistvu zagrebačkog predstavnika Udbe, jednog predstavmika nemačke Savezne obaveštajne službe i uticajnog ustaškog lidera koji je živeo u Berlinu, Branka Jelića odluičeno je koji ćlanovi fašističke emigracije treba da dobiju ove pasoše. Neki od ovih pasoša dospeli su čak do Aiustralije gde postoji jaka ustaška organizacija. Ova akciija oinogućila je da se nesmetano u Hrvatsku vrate čalk i ratni zločinci i kriminalci za kojima je raspisana potternica i uspostave kontakte sa krugovima oko Krajačićia u Zagrebu. Osim toga, ova akcija predstavljala je dermonstraciju dobre volje KGB-a i BND-a. Nemačka tajna služba je aktivirala svoje poistaje na Balkanu posebno u Zagrebu, Ljubljani i u Beogradu. Lično je Stevo Krajačić kao šef KGB-a sa generalom Josipom Manolićem sredio povTatak Bruna Bušića ii drugih ustaša u Jugoslaviju. Bušića je Krajačić dva puta dovoclio u Hrvatslku. KGB i sam Stevo Krajačić, zajedno sa ustašama OTgamizovali su ubistvo Brune Bušića. Više im nije bio potrebain. Smr174

ću Bmna Bušića bio je olvoren put Franji Tuđmauu za preuzimanje vođstva u lirvalskoj stvari. U to vrenre parlnerstvo lirvatskih secesionista sa BND-om dobijalo je sve čvršće fornre. Neinačka tajna služba je tako postala aktivan činilac u oblikovanju balkanske politike. I sovjetska služba je tada intenzivirata švoje napore oko dr Franje Tuđnrana kao naslednika rrraspoka. Zahvaljujući jednonr zajedničkom projektu u oblasti publikovanja jedne zagrebačke i jedne ruske izđavačke kuće, koje su želele da objave biografiju Lenjina 1 1 a oba jezika, prokrijumčareni su agenti u Zagreb koji siu uspostavili niz kontakata sa Krajačićevhn centrom i okolinom Franje Tuđnrana. Godinu dana posle Titove smrti, međuitim, Tuđman je 1981. ponovo bio u zatvoru. Ovoga puta zbog „neprijateljske propagande protiv SFRJ“. Tuđman je u drugoj instanci osuđen na dve godine zatvora. U okviru delegacije Nemačkog crvenog krsta dr Derne je posetio Tuđmana u zatvoru Gradiška. U SR Nemačkoj jedan Flrvat, agent BND je pomogao da se organizuje medijska kanrpanja u korist Tuđmana. Publicisti Hans Peter Ruhrran, Karl Gustav Šterm, Viktor Majer, kao i Rajsmiler, urednik i sam list „Frankfurter algemajne cajtuug" zalagali su se iz petnih žila za Franju Tuđmana. PROMOVISANJE DR TUĐMANA Ako je suditi po zahtevu ustaške emigracije i nove Hrvatske, koji je izrečen 1991. godine, da se za ubistvo Brune Bušića sudi Vinku Sindičiću, onda je sasvim sigurno da je čovek koji je izdao naređenje, Josip Perković, načelnik SDBH, znao da je to ugostitelj iz Rijeke i učinio. Bruno Bušić je ubijen na klasičan Udbin način: metkom u usta i glavu. Smrt ga je zatekla u stanu, ulica Belevil br. 57, Pariz. Bio je 17. 10. 1978. godine. Čitava hrvatska emigracija i dobar deo Hrvatske je plakao za ovim „vizionarom nove NDH“. Ušao je u hrvatsku legendu. 175

Oružje za ovaj atentat doprernili su Sindičićevoj ekipi ubiea kuriri dahnatinskog odseka SDB SSUP-a. Bili su to jedan Slovenac i jedna Slovenka. Doputovali su u Nicu kao ljubavni par i pređali oružje. Sve odluke o likvidaciji politićkih eniigranata, a posebno ustaša đouosio je u Jugoslaviji osamdesetih godina Savezni savet za zaštitu ustavnog poretka. Dugo godina predsednik tog Saveta bio je niko drugi do dr Vladimir Bakarić. Posle njega predsednik je bila Milka Planinc, a potom Stane Dolanc i Bogić Bogićević. To su ljudi koji su i potpisivali tajna rešenja za ubijanje političkih neprijatelja po svetu. Definitivna odluka o atentatu na Brunu Bušića doneta je u leto 1978. godine na sednici Saveta za zaštitu ustavnog poretka. Te godine je u Engleskoj snimljen film „Ustaše - borci za slobodu”. Nespretnošću montažera u tom filnru o obuci ustaša u nekoj šumi na trenutak pojavljuje se i lik Brune Bušića. Za SDB SSUP-a i ljuđe iz političkog vrha SFRJ to je bio definitivan dokaz da je ovaj „prolećar” postao teiorista. Dr Vladimir Bakarić je zato i doneo odluku da se Bušić ubije. Zadatak je po pravilu SDB poveren hrvatskoj službi. Tito je bio blizu snuti i 1971. godine u vreniepripreme za zvaničnu posetu Nemačkoj. Tom prilikom oko 450 radnika SDB SSUP-a otišlo je u Nemačku da zajedno sa tajnom služboin BND „očisti teren od terorista". Uhapšeno je tada 1200 ustaškili enhgranata. A nekolicina njih je i priznala da su od HNO dobijali ponude cla za pare pucaju u 'l'ita. A to je za SSUP i Predsedništvo Jugoslavije bio terorislički akt prve kategorije. Ubistvo Bruue Bušića hrvatski nacionalisti i ustaše u emigraciji, kao i političari u Zagrebu, planski su hteli da iskoriste za napad na Beograd, kao organizatora tog zločina. Zapravo, Zagreb je žrtvovao Bušića da bi napravio prolaz za dr Franju 'J’udmana. Posle Bakarićeve smrti 1983. godine nije više postojao „veliki otac“ Hrvatske. Zagrebu je Tuđman bio neophoclan da bi se nastavio kontinuitet traganja za sarnostalnom Hrvatskom.

17b

Istovremeno Hrvati su se borili za što jače pozicije u vrlm SFRJ. Tako je Josip Vrhovec otišao u Predsedništvo SFRJ, Jure Bilić i Dušan Dragosavac u Pređsedništvo CK SKJ, Milka Planinc u SIV. Sve to ipak nije bilo dovoljno da se osigura dominirajuća prevlast, jer je grupacija ,,eksportovanih" za sobom ostavila „svoje repove“ - Suvara, Mihaljevića, Latina, i druge koji su uspešno odolevali Špiljakovim naletima da preuzme potpunu kontrolu. Mika Špiljku, tajni Tuđmanov sponzor pripremao je i rezervnu ekipu i uvlači u igru Stanka Stojčevića i Antu Markovića. Time se ponovo odškrinuta vrata integrista da od Tuđmana prave novog predsednika Hrvatske i novu Hrvatsku.

177

NAJOPASNIJI MOSKVIN ŠPIJUN Ivan Stevo Krajačić je bio jugoslovenski komunista koji je prvi u partizanskoj Jugoslavije primio Orrlen Lenjina. To je bila lična odluka Josipa Visarionoviča Staljina. Predlog je dao general Andrejev, šef obaveštajne službe Kominterne i član rukovodstva političke policije NKVD. Taj orden Tito nije dobio pre Krajačića. I to je bio znak da SSSR i NKVD stoje više iza Ivana Krajačića nego iza Josipa Broza. I kada je Tito ustoličen za predsednika komunističke države 1945. gocline, Staljiu i NKVD su Ivana Krajačića postavili za svog glavnog rezidenta u Jugoslaviji. Tačnije za obaveštajnog savetnika, a neki kažu i kontrolora Josipa Broza. Taj posao Krajačić je radio i posle Titove snrrti 1980. godine, sve clo svoje smrti 1986. godine. Jugoslaviju su decenijama pohodile clve vrste sovjetskih špijuna. Prvi, oličeni u Kopiniču, Krajačiću i Brozu, bili su agenti Kominterne koji su udarili temelje komunizma u FNRJ, a drugi su bili obaveštajci, doušnici, čak diverzanti koji su imali zadatak da drmaju temelje Jugoslavije i pozicije njenih lidera. Istoričari obaveštajnih službi i specijalnog rata, tvrde da su ovi prvi sasvirn legalno, u vreme velike ljubavi Beograda i Moskve u Jugoslaviji imali čak četrnaest svojih opunomoćstava NKVD, KGB i GRU. Najvažnija su bila smeštena u Hrvatskoj, odnosno Zagrebu. Pred Drugi svetski rat u Zagrebu je delovao poseban obaveštajni centar Kominterne koji je vodio Ivan Srebrnjak - Antonov. On je bio Slavonac, obućarski radnik. Nekoliko godina je proveo u SSSR-u, gde je završio vojno-obaveštajnu školu. U Jugoslaviji, odnosno u Zagrebu 178

jc bio šoi' sovjetsko obavoštajne slu/.bo za Halkan. Koristio se juš Jažziim prozimenima Stofajiović i Ivajičić.

Drugi centar, koji je pripaclao Josipu i Steli Kopiim i)io je zapravo obaveštajni centar Kominterne za osam srodnjoevropskih država; Bugaisku, _Grčku, Nemačku, Gehoslovačku, Mađarsku, Aushiju, Švajc.irsku i Jugoslaviju. Zadatak ovog centra, koji je radio od 1939. do 11)44. godine, bio je da oclržava radio-vezu između Kominterne i KPJ. Pseudonimi Josipa Kopinića, rukovodioea ovog punkta u Zagrebu, bili su najčešće Vazđuli i (Ramonj Valdes. Potpisivao se i kao Aleksandar. Staljin ga je zvao Stefan. Za Tita je bio Mali. U Ilrvatskoj je bio inajor Marković, za ustašku policiju i Antun Kadić, a za kraljevsku beogradsku policiju bio je inženjer Nik zović. Njiliov pravi šef bio je Ivan Krajačić, zvani Stevo. Kako je tvrdio Josip Kopinič, Kiajačić je bio i sovjetski obaveštajac i rezident IV odeljenja NKVD-a i KGB za Jugoslaviju i centralnu tivropu, od 1942. godine, pa do svoje smrti. Stevo Krajačić je bio najveći prijatelj Josij)a Broza. Čitavih pedeset godina Moskva je hnala svog agenta pored Tita, za koga se nije znalo da li je Brozov prijatelj ili uaredbodavac. Bio je izuzetno opasan čovek. Za njega je Rralo Mrazović, stari revolucionar rekao; „Proći ćeš sa manje nevolja ako se zameriš Brozu nego Krajačiću. On može da likvidira ćoveka ako mu iolc zasmeta!" A Vladimir Dedijer je pisao da je Krajačić bio „glavm obaveštajac u Jugoslaviji od 1942. do 1986. godine i naj nuačnija ličnost naše prošlosti!" Po'Josipu Vrhovcu, Krajačić je sporovodio politiku Tita i Moskve da Srbi u Hrvatskoj ne nmgu da bjidu .< važnijim položajima. Penzionisani obaveštajac Antun Duliaček tvrdi da je Ivan Krajačić od momenta kada je 1935. postao agent Kominterne i NKVD, postao sasvim druga ličnost. Tada i dobija novo ime Stevo. A ponekad se potpisivao i kao i

j

179

Stevan Rrajačić. Ponašao se saino po obaveštajnini pravilima. Bio je likvidator Koininterne, po nalogn Josipa Broza i Ivana Antonova. Godine 1936. preveo je Tita iz Pariza u Moskvu na rad u Kominterni. Zajedno sa Andrijom Hebrangom skupljao je ilegalno po Jugoslaviji 1936. podatke o komunistima i dostavljao ili Titu u Moskvi, da ili cinkari Kominterni. Krajačić je bio i opasan svedok. Tvrdio je da su za NKVD radili i Veljko Vlahović i Ivo Lola Ribar, ljudi koje komunisti pamte kao intelektualce revolucije, a ne kao agente. Najkompletniju priču o Ivanu Stevi Krajačiću imala je svojevremeno Dara Janeković, koja je uspela da sa ovim sovjetskim agentom napravi višečasovni intervju. Neko joj je, međutim, ukrao sve magnetofonske trake sa snimljenom ispovešću Ivana Krajačića. Sumnja se da je to on lično uradio, uz malu pomoć svojih saradnika. Većina pripadnika jugoslovenske partijske tajne službe radila je u interesu Moskve, a ne beogradske ili zagrebačke centrale KPJ. Jačanjem te jugoslovenske frakcije unutar Kominterne, što se povezuje sa Brozovim dolaskom u Kraljevinu Jugosl'aviju, osnaženi su i politički i špijunski sukobi izmedu pripadnika promoskovske i Brozove struje. U toj borbi za prevlast unutar Kominterne, istorija je pokazala, pobedio je Josip Broz, za kog se sumnja da je sredio da ,,padnu“ ili da se likvidiraju svi njegovi konkurenti: od Milana Gorkića, Petka Miletića, preko Mustafe Golubića i beogradskih članova njegove obaveštajne mreže do Ratka Pavlovića - Cićka i Andrije Hebranga. Glavni likvidatori Titovih protivnika bili su Boris Kidrič, Ivan Karaivanov, a zatim Milovan Đilas. Kasnije je tu ulogu preuzeo Ivan Krajačić, jer je Stevo bio glavni obaveštajac Moskve u Jugoslaviji i na Balkanu. O tome svedoči njegova sestra Emica Krajačić-Drlić: „Ivan Krajačić je pripadao egzekutorskoj grupi, formiranoj još u Parizu posle sloma građanskog rata u Spaniji, u kojoj su bili i Mustafa Golubić, ali i Boris Kidrič. Ivo je sve do 1943. godine bio direktno i isključivo vezan za 180

k'oniinternu i NKVD. Tačuije raciio je za ujilrove clve obaveštajne službe. Tokom rata baza mu je bila u Zemunu. A febraara 1942. gocline, posle liapšenja Ivana Srebrnjaka, NKVD ga je postavio za šefa tajne policije Kominterne za čitav Balkan. Taj zađatak mu je u Zagreb {>reneo Ivo Lola Ribar. Kako je Tito, takođe, bio vezan za Kominternu, njernu je iz Moskve naređeno 1943. da Ivu Krajačića stavi na najvišu vojnu đužnost u Hrvatskoj, kako bi obaveštajno mogao bolje da ratli. Tom prilikom je došlo do nesporazuma, jer je Broz želeo da Ivana Krajačića kooptira u CK Hrvatske i CK KPj, ali Moskva to nije dala. Bilo joj je važnije da Stevo radi za „Direktora", odnosno NKVD. Tito je Krajačića inrenovao za komandanla Druge operativne zone, što je zapravo bio obaveštajni ceutar, u kome su radili i Marko Belinić, Antun Biber i Dragutin Sajli. O tome je Josip Broz odmah izvestio Kominternu, telegramom koji je potpisao konspirativuim obaveštajnim imenom - Valter.“ Poruke koje je direkcija NKVD slala Titu iz stanice u Kujbiševu bile su potpisane lozinkom ,,Centr“, dok su Brozovi telegrami naznačavani šifrom ,,Za diiektora". Poruke namenjene centrali Kominterne u Moskvi, Tito, Kopinič i Krajačić su adresovali lozinkom: ,,Za Djeda“. Sva trojica su prošla istu političku i policijsku školu u Moskvi, mada Broz i Krajačić to nisu želeli da priznaju jugoslovenskoj javnosti, dok je priča o Kopiniču objavljena tek sredinom osamdesetili. Vlado Dapčević se seća jednog incidenta kod Tita, kada je na večeri sa Rankovićem, Tempom i Kiajaćićem 1948. godine, podnapit i ljut na Staljina rekao: „Evo kako nas napadaju, a mi smo im dali najbolje kadrove. Čak sam i ja radio za Ministarstvo državne bezbednosti NKVD!“ Kacl ga je Krajačić gurnuo nogom, da ga opomene da ćuti, Broz mu je odgovrio da nema šta da krije, jer oko ujega su njegovi najbolji kadrovi. Josip Broz i Josip Kopinič su se prvi put sreli, upravo u Moskvi, krajem maja 1935. godine. Godinu daua kasnije i Ivan Krajačić je došao u sovjetsku prestonicu.

ŠPIJUNSKA lilOURAPIJA Sam Krajačić jo svoju špijunsku biografiju javno pominjao samo dva puta. U Moskvi 1935. na zakletvi Kominterni i u Zagrebu u ispovesti kolegi Antonu Duliačeku: ,,U Moskvu sam išao kao krrrir CK KPJ. S Titorn sam tu ostao mesec dana. U Moskvi sam od njega čuo da se bavi obaveštajnim vadom. Bio je zadužen za jugoslovenske kadrove pri Kominterui. Nije bio zadovoljan tim poslom, mislio je da će ućiti na jednom od univerziteta za strance. U Kominterni nije bilo drugrh poslova sem kadrovskih. Pratio je rad svakog komuniste ponaosob. Bez razlike na funkcije i hijerarhiju u Kominterni. Cim je Tito došao u Moskvu počeo je da piše izveštaj o stanju u KPJ. Mene je konsultovao oko nekili kadrova koji su se nalazili u Parizu. Nakon toga je usleđila molba da mu pomognem u prikupljanju nekili podataka o naširn Ijuđima koji su radili jro punktovima van zemlje. Tada je Tito i dobio prvi zadatak od Kominterne. Sugerisano mu je da popuni ohaveštajni centar u Beću sa noviin ljudima. U obaveštajni rad me uputio Josip Broz. Ja to nisam ni ki'io od svojih drugova, bila je čast raditi za Kominternu. Svoju biografiju Kominterni sam napisao 1939. godino^ i dao je Srebrnjaku, u njoj sam se potpisao kao Stevo Španac. Mi smo obaveštajno radili i dostavljali centru tražene podatke, uismo uopšte nrislili da obaveštajno radiino za SSSR. Radeći za Kominternu, mi smo radili za našu zemlju. Najveći broj tilr informacija koje su dostavljane Moskvi, odnosio se na devijacije i sektašku borbu u Partiji, na trockiste i izdajnike koji su se držali slabo pred policijom. Rusi su bili odlično obavešteni šta se dešava u našoj partiji. Jasno se videlo, pričao nri je Tito, da Rusi imaju posebnu obaveštajnu nrrežu među našim članovinra, kako u zemlji, tako i u inostranstvu. Mora se zuati da je Titova aktivnost u Kominterni bila više kontraobaveštajnog nego obaveštajnog karaktera. I sigurno su se njegovi bezbednosni podaci podudarali sa ruskirn in182

lonnacijama, jer da nije tako bilo, Tito ue bi dobio podršku Kominterne da bude generalni sekretar KPJ...“ U zvaničnim Krajačićevim biografijama izđatim u Jugoslaviji nijednom nije napisauo da se bavio obaveštajnim radmn u Kominterni i KPJ, da je bio obaveštajni rezideut na relaciji Beč-Prag-Pariz, niti da je školovan za agenta i rezidenta u Moskvi i Pragu. Svojevrerneno je u intervjuu zagrebačkonr „Vjesniku" 1984. sam Krajačić lično demantovao mnoge činjenice, ali i nrnoge napise o svonr i Valterovom obaveštajnom radu. Ti njegovi nroskovski dani pribeleženi su, po Stevinom naređenju, u enciklopedijama samo kao „školovanje u SSSR-u”. Za razliku od Josipa Kopiniča, koji je voleo da deluje iz senke, i mrzeo vlast i sve što ona donosi, Ivan Krajačić je voleo vladavinu. Nije voleo da priča da je ikada bio rezident Kominterne, NKVD i KGB u Jugoslaviji, mada nru je federalna tajna policija SFRJ oduzela tajnu radiostanicu, sa kojonr je držao vezu sa Moskvonr, tek 1985. godine. Tu radio-stanicu uzeo je general Jere Grubešić, načelnik vojne kontraobaveštajne službe, sa namerom da proveri da li je Krajačić zaista i pred snrrt radio za KGB. Izgleda da jeste, jer je i u bolničkoj postelji, Stevo Krajačić ležao sa pištoljem ispod jastuka. Toliko se bojao stranih agenata i sopstvenih neprijatelja. A imao ilr je puno. Zvaničrro Ivan Krajačić je pristupio kominternovskoj agentrui, Odeljenju za kontrolrr stranaca, koje je vodio Božidar Maslarić - Andrejev, najbliži Brozov saradnik. Sa njim je Stevo bio u Spaniji, gde je stekao čin kapetana Republikanske vojske. Zadatak rezidenta Krajačića je bio da unutar KPJ, a i u Jugoslaviji stvori agenturnu mrežu za informisanje Konrinterne, a zatim i da štiti Josipa Broza od frakcija, trockista, nacionalista unutar same Partije i Komunističke internacionale. Sarađivao je sa Srebrnjakonr, koga je nasledio na nrestu šefa obaveštajnog punkta u Zagrebu i sa Ivom Lolom Ribaronr - Fišeronr, koji je, pod Stevinom kontrolom, bio Titov lični obaveštajac. Ako je, kao što tvrdi Anton Duhaček, Tito još 1940. godine Stevi Krajačiću dodelio Zdenku Kidrič, 183

Ivana Matiju - Maćeka, Lolu Ribara, Jokaša Dalibora, Francku Klinčevu, Vlajka Begovića, onđa se može izvući zaključak da su Tito i Stevo u Jugoslaviji irrrali svoju privatnu tajnu službu. Već ćetrdesetih Krajačić počinje da stvara tajna rlosijea o jugoslovenskim konrunističkim kachovima, koje je čuvao sve do svoje smrti 1986. godine. Ostavio ih je u nasledstvo svojim pulenima Josipu Vrhovcu, Fabijanu Trgu i Budimiru Lončaru. Dolazak Broza na čelo KPJ bio je za obojicu ključni momenat u njihovoj konrinternovskoj i komunističkoj karijeri. Prvom da osvoji vlast, a drugom da bude u vrlru te vlasti. Ima u Jugoslaviji publicista koji su tvrdili da je Josip Kopinič stvorio Tita, a cla ga je Ivan Krajačić uništio. Kada je Broz došao u Zagreb 1939. godine, ubrzo je za njim stigao i tajni agent Kominterne i NKVD, Stevo Spauac. Ivan Krajačić, koga je Broz najradije zvao Stef, je bio ključni čovek u Brozovom obračunu sa konkurentinra iz stare konrunističke garde, kao što su bili Gorkić, Marković, Golubić. U tim burnim godinama za KPJ, izgrađen je prisan i poverljiv odnos između Josipa Broza i Ivana Krajačića, koji je u uzajamnom razumevanju prevazilazio uspostavljene relacije generalnog selcretara KPJ i obaveštajnog poverenika Kominterne. Kao čovek od isključivog 'l’itovog poverenja, Ivan Krajačić je lično Josipu Brozu preporučio Jovanku Budisavljević za rad u Belom dvoru. Ne zna se da li je Jovanka Budisavljević bila Krajačićev iJi Moskvin špijun kod Tita, ali se zna da je Stevo Krajačić bio njen stari svat na Titovoj i njenoj svadbi. Sam Krajačić je, inaće, kao i Broz bio oženjen Srpkinjom, Miliconr Milidrag iz Bosne i Hercegovine. ŠEF ILEGALNE VOJNE SLUŽBE Ivan Krajačić bio je duhovni blizanac Josipa Broza i jedini čovek koji je u Jugoslaviji mogao da čini, zaista, sve šta mu je volja. Razlikovali su se jedino po tome što je Broz uvek sanjao Jugoslaviju, a Krajačić Hrvatsku. 184

Još tokom rata Ivan Krajaćić je bio jeclau od glavnih osnivača obaveštajue službe i lajne policije u Hrvatskoj. Sain Krajaćić je jednom priznao da je, po nalogu CK KPJ, preuzeo da vodi ilegalnu vojnu obaveštajnu službu u Zagrebu. Njegovi saradnici bili su i nmogi ugleđni oficiri NHH. F'ranjo Pirc je bio načelnik štaba komande NDH, Matija Petrović zrakoplovni bojnik, Srećko Brana, uslaški satnik, Ivan Cveuček, komandaut aerodroma Borougaj, Ljudevit Gerl, domobranski satnik, Ivan Knežović, domobranski bojnik, Nikola Obuljan, pukovnik VZ NDH, Vlađo Galić, komandant Pavelićeve tjelesne garde i konrandant giada Zagreba, Frane Biočić, bojnik, Nonad Stefanović, zamenik Operativnog odeljenja GS NDH, Mfha Marki, mornarički oficir, Demetar Varda, potporučnik, profesorka Anita Drobnić, Jože Kropar, Ljudevit Šinko, Franjo Balon, Emilio Zeželić, Zvonimu Iloćimović, Josij) Horvat. Većinu njih Krajačić je kasnije preveo u partizane, a posle rata im dao boračke penzije. Sam Tito nije bio posebno hnpresioniran radom komunističke agenture u Zagrebu, ali jeste onom u Splitu, o čemu je lično izvestio Moskvu. Kasnije je učestvovao i u stvaranju tajue službe na tereuu. Nainie, Titovom naredbom o uputstvu za obaveštajne službe, jioslatom iz Bosanskog Petrovca, od 2. deoembra 1942. data je polpuna organizaciona struktura obaveštajne teritorijalne službe, koju su činili glavni obaveštajni centri pri glavnhn štabovhna Slovenije u Ljubljani, Hrvatske u Zagrebu i BiH u Bihaću. U GŠ NOV i POJ Hrvatske, odnosno Glavnonr obaveštajnom centru, bilo je pedeset rukovodilaca i 200 poverenika tajne službe. Na tim poslovhna radili su Ivan Krajačić, zvani Stevo ili Brko, Vladhnir Krrrt, Pero Dozet, Jure Naglić, Branko Ognjenović, Petar Grubor, obaveštajni oficiri Josip Đerđa, Karlo Mrazović - Ortega, Brzi tj. Pavle Gregorić, Ranko Mitić, pa i ruski rezident Dalibor - Jakša Maljčik, koji je bio posebno aktivan u Dahnaciji. Istorijski, gledano, Slovenija 1941. i Hrvatska 1942. godine su bile kolevka radanja i razvoja jugoslovenske 185

poliličkepolicije i (koutra)obaveštajne službe. 'Fo ujeclno i znači da sve do 1944. godine, Aleksandar Rankovio i nije faktički niogao da bude glavnokomandujući ilegalniin komunistićkmi, a zatim partizanskim (kontra)obaveštajnim službama na teritoriji Jugoslavije. Glavni obaveštajci i političari bili su tada sam Tito, Kardelj, Bakarić, Krajačić i Kopinič.

Ivan K rajačić-Stevo u Topuskom 1944. godin e

Istovremeno se pristupilo stvaranju organa Ozue na terenu, koje je završeno novembra 1944. godine. Odabrani politički kadrovi su iz Drvara nosili Titovo naređenje i Rankovićevo uputstvo za organizaciju Ođeljenja zaštite naroda. Prvo je formirana Ozna Hrvatske, maja 1944. godine, dakle pre nego u Srbiji, a njeni odseci u tri korpusne oblasti, početkom juna meseca. Zatim su osnovana i opunomoćstva za srezove i okruge. Za načelnika hrvatske političke policije postavljen je Ivan Krajačić Stevo, tada zvanično organizacioni sekretar CK KP Hrvatske. Stiteći lrrvatsku Partiju iznutra od sumnjivih Srba, tek što je postao načelnik Ozne drug Stevo je n Lici i 186

Sliivoniji počeo da progoui Dušana Čalića, Ranka Zeca, l’olra Drapšina, Duška Brkića, Canicu Opaćića, Radu Zigića i druge, a na njihovo mesto dovodio što čistije Hrvate. Na toj funkciji Krajačić je bio sve do juna 1946. godine, kada je sa čiuom general-pukovnika preveden u rezervu. Iz penzije je, zatim, postavljeu za ministra hrvalske policije, gde je bio sve do 1953. godine. Reorganizacija Ozne 1946. godine irnala je za cilj i institucionalno postavljanje Udbe kao ćuvara političkog veda i đržavnog poretka. Svaka republika đavala je za IJpravu državne bezbednosti svoje najbolje kadrove. Na predlog Jakova Blaževića i Ivana Kiajačića u glavni grad je za načelnika u Upravi državne bezbednosti postavljen Duro Stanković. Srbin iz Hrvatske, nekadašnji advokatski pripravnik iz Gospića i dobar prijatelj Jakova Blaževića, Stanković je bio čovek od ugleda u Lici i Hrvatskoj kao politički funkcioner, a manje kao profesionalni polieajac. Rođen je 1914. u Sjedinjenim Američkim Državama. Završio je pre rala prava u Beogradu, gde je 1938. i primljen u KPJ. Prvoborac, komandanl, funkcioner DMUP-a. Političku karijeru je završio kao podsokretar SlV-a. Piema svojim slivalanjima političkib funkcija, Duro Stanković je u SDB Jugoslavije }>očeo da razvija manje policijski, a više čiuovnički odnos prema poslu. Pieko njega je Slevo Krajaćić sejao u federalnoj policiji svoje kadrove. Zvuči neverovatno, ali Krajačić je unao svoje ljude i na Golom otoku jer je Udba među osuđene staljiniste ubacila lažne ibeovce. Takav je bio, na primer, Bora Viskić, kadar Ivana Steve Krajačića, stari oznaš, koji je potajno pravio za upravu spiskove ljudi koji se nisu odnrab „revidirali«. Bile su to ujedno i liste smrti. Ima svedoka koji tvrde da je Krajačić lično izmislio Goli otok. Edvard Kardelj je Titu dao irleju o fizičkoj izolaciji staljinista, pa čak i o pravu da se u Jugoslaviji formiraju koucentracioni logori. Kada ga je Ivan Stevo Krajačić, tada ministar hrvatske policije, upoznao da postoji jedno mermerno ostrvo, koje je video sa vajarom Antunom 187

Augustinčićem, sloveuački kadrovik Edvard Kardclj je to saznanje preneo Titu. Sam general fovo Kapičić je u svojim iutervjuima u više navrata priznao, da je Goli otok nastao direktnoni saradnjom Udbe FNRJ i tajne policije Hrvatske, odnosno da ga je izmislio, niko drugi do Ivan Stevo Krajačić, najdraži Titov policajac. Njihov posao je bio, kako napisa Vuk Trnavski, da ubiju čoveka u čoveku. Istoričar- Antun Miletić takvu tezu samo potvrđuje: „Stevo Krajačić i Fdvard Kardelj su mu prcdlagali prvo da se za ibeovce otvori logor u Doboju. Onda su pomenuli taj kameni usamljeni otok. Udba Hrvatske je utvrdila da je otok dobar za čuvanje, da je bezbedan. Odluku o otvaranju ovog logora doneo je Tito, a sproveo Stevo Krajačić zajedno sa Aleksandrom Rankovićem. Iz čitave Hrvatske su dovedeni kažnjenici, čak i osuđene ustaše da dižu barake, radionice, kuhinju i bolnicu. Tako je Tito na staljinizam odgovorio novinr, svojim staljinizmom...” Pisac Dragoslav Mihailović pamti slučaj profesora geologije Lrrke Marića iz Zagreba, koji je po nalogu Antuna Augustinčića, a za Udbu Hrvatske, pravio specijalni izveštaj i kartu geološke strukture Golog otoka. Ivan Stevo Krajačić je bio član posebne Udbine Komisije za logore, u kojoj su bili i generali Veljko Drakulić i Jovo Kapičić. Oni su tokom 1948. godine obišli mnoga jadranska ostrva u potrazi za lokacijom buduće kaznionice. Kapičić je čak smatrao da su Pakleni otoci podobni za politički zatvor, ah su Augustinčić i Krajačić odabrali Goli otok, i taj pređlog prosledili lično Titu. Konačna odluka je doneta u Zagrebu. Titov sekretar Milan Radlović iz Garde pričao je da su Maršal Tito, Krajačić, Đilas, Kardelj, Ranković, Šašić i Augustinčić jahtom išli tajno u posetu ostrvima da bi lično izvideli teren. Odlučili su se za Goli otok. Mermer sa tog ostrva koristio je Antonu Augustinčiću da pravi velelepne spomeuike Revoluciji, a generalu Ivanu Krajačiću da obloži svoje kupatilo i bazen u Zagrebu i Opatiji. Ima dosta ljudi iz tog vremena koji veruju da je i Goli 188

otok bio komunistička i zagrebaćka zavera protiv Srba u sainoj Hrvatskoj, pa i u Jugoslaviji. Sumnjalo se da je IB bio samo politički tiik, kojini su Staljin i Tito gurnuli Jugoslaviju kao komunističkog džokera Zapadu u zagiljaj. Izvesni Marko Strunje, čovek visokog Titovog poverenja je jednonr čak javno izjavio da je Josip Broz sve smislio, pa čak i inicirao Rezoluciju IB. I Milovan Đilas u Jmjizi „Druženje s Titoiu” piše da je Josip Broz pripremao sukob sa Moskvom. To su želeli i Sovjeti. Znači plan je već postojao. Uostalom, da je Staljin zaista hteo da ukloni Tita, on je mogaoda ga ubije preko svojih špijuna, pa i samog Ivana Steve Krajačića. Ali, Staljin to nije učinio. Staljin i Tito su, možda, od Jugoslavije napravili Trojanskog konja, koji je preko srpskih žrtava ušao u kapitalističko društvo. NAJDRAZI TITOV POLICAJAC Celnici jugoslovenske tajne policije su se strogo dr žali pricipa da pred političkim rukovodstvom ne smeji (la skrivaju nijednu informaciju, ma koliko ona bila nez godna ili neprijatna, niti ih smeju obrađivati i prila gođavati nečijem ukusu. Preko Udbe, otkrivene su rnahi nacije i Petra Stambolića, Miloša Minića, Radovana Gr kovića, Jovana Veselinova i drugih komunista. Ivan Stevo Krajačić je, na primer, otkriveno je, imao u Švajcarskoj svoj tajni račun na koji je polagao veće sume deviza. Koristeći podatke savezne Udbe, Tito je u Splitu održao 1962. snažan govor protiv devijacija u jugoslovenskon društvu. Taj obračun pripremio je Ivan Stevo Knijačić, što j indirektno i priznao dvadesetak godina kasnije, kada j bio samo član Saveta federacije. U intervjuU „Vjesnikr 1984. godine, Ivan Stevo Krajačić je rekao: „Tri puta sam Rankoviću spominjao kako bi bilo dc bro da se oslobodi te policijske dužnosti, da se rasteret brojnih dužnosti. Smatrao sam da nije dobro da pojc dinci, koji nisu jako stabilne hčnosti, štoviše, koji su po

uticajem ođređeuih krugova, u ovom konkretnom slućaju velikosrpskih, imaju previše zacluženja. Kacl stun ponovo u Sarajevu to rekao Rankoviću, povodom toga smo se zakačili. Nije bilo kako je trebalo i Četvrti plenum je morao doći. Da bi Četvrti pleuum mogao biti završen, onako kako jeste, morao se održati na Brionima. Nisam se bojao da bi neko rnogao nešto napraviti u Beogradu, ali mogao je neko ko uije naš prijatelj da napravi neku psinu. Da bi neko naš zbog Rankovića i njegovih ljudi nešto poduzeo, toga se nisam bojao. Naš svet ne bi išao ni u kakve psine, ali neprijatelj bi niogao. Normalno, na Brione neprijatelj ne može doći i svaka eventualna psina bi bila uklonjena. I morarn kazati da sarn bio jako zadovoljan sa redosledom događaja na IV plenumu. Mislio sam da će biti teže, a ono je bilo lakše nego što smo pretpostavljali!”

P etar Stam b olić i 'Pito u a Brionim a 1966. god in e

Plenrmr CK SKJ, četvrti po redu, koji je održan 1. jula 1966. godine na Brionima, imao je teške posledice na rad i aktivnost Uprave državne bezbednosti i njenu organizaciju. Najteža je bila ta što jugoslovenska državna bezbednost posle plenuma nije više bila jugoslovenska služba. Razvukle su je republike i pokrajine, svaka na svoju stranu. Ljudi koji su politički uništili jedinstvenu ju190

jsloveusku tajiiu policiju bili su Edvarcl Kardelj, Stevo

l'ajačić, Vladimir Bakarić, Mijalko Todorović, Krste tCrvenkovski, Cvijetin Mijatović, Mika Tripalo, Vlado Popović, Osman Karabegović, Dobrivoje Bobi Raclosavljović i Rato Dugonjić. Sa današnje distance, može se reći da je taj partijski plenum bio zapravo političko suctenje Aleksandru Rankoviću, najjačem Srbinu u zendji, zatun jugoslovenskoj političkoj policiji i najzacl, samoj Srbiji. Optužbe o ile'iiliio postavljenim žicama i, navodnom, prisluškivanju osipa i Jovanke Broz, iako nedokazane, bile su samo glibi za politički linč. Pored toga što je plenmn pripreman u najvećoj tajnosti, ipak su prva saznanja o njemu procurela u Udbu još sredinom juna 1966. U martu se već po kuloarima govorilo da se „Stari i MaTko više ne slažu!” Tokom leta, dr Vladimir Bakarić se pohvalio jednom slranom ambasadoru da će Aleksandar Ranković biti uklonjen iz političkog života, jer koči demokratizaciju zoinlje. To je savezna tajna služba zabeležila. Te informacije su delovale na ljude kao grom iz vedra neba. Na plenumu je utvrđeno da se Udba stavljala iznad partijskih i državnih organa, da je ispoljila profesionalnu deformaciju i zloupotrebe, i da njeni rukovodioci nisu prezali da prisluškuju razgovore koje je vodio preclsednik Tito. Zaključeno je da se izvrši reorganizacija Udbe, prihvati Rankovićeva ostavka u CK SKJ, a Svetislav Stefanović isključi iz CK SKJ i razreši dužnosti člana SlV-a. Tito je na plenumu nosio naočare za sunce, jer Leki nije smeo da pogleda u oči. Krunski svedoci Titove optužbe, koji su videli da „žice vire iz zida”, što je sasvim logično, bili su njegovi čuvari Ivan Krajačić i Ivan Mišković. Prvi je iz Zagreba doveo svoje stručnjake, iz svoje tajne policije, da montiraju mikrofone i žice, a drugi je izvršio telmičku kontrolu i sakupio dokaze, koji nikada nisu prezentirani javnosti, a ni političarima. Krajačić, zvani svojevremeno i Brk, je istovremeno bio i Titov poverljivi čovek za vezu sa hrvatskim kadrovima, ah i najveći otvoreni hrvatski

f

191

nacionalista u jugoslovenskom eslablišmentu i najveći nacionalista među hrvatskmi kadrovima. Te iste 1966. godine, ali trećeg jula, na otvaranju spomenika u Jasenovcu, predsednik hrvatskog Sabora, srpski zet Ivan Stevo Krajačić je srpskoj delegaciji otvoreno rekao u lice: „Malo smo vas ovde pobili!" General Ivan Mišković, zvani, takođe, Brk, najodgovorniji čovek za Titovu bezbednost, bio je samo Krajačićev posilni. Uostalom, Dušan Nikolić i Živorad Paunović, prvi operativci savezne Udbe okrivljeni za prisluškivanje Tita bili su i „uhapšeni” od strane Garde, u Kabinetu predsednika, tamo gde niko nije ni mogao da uđe bez dozvole vojne policije. To je učinio lično Anđelko Valter, šef Titove bezbednosti i pukovnik KOS-a, uz asistenciju Milana Miškovića, ministra savezne policije. Preko njegovog brata Ivana Miškovića vojna tajna služba KOS JNA je iskorišćena za političku igru i manipulaciju, odnosno za obračun sa civilnom jugoslovenskom i srpskom tajnom policijom. Sam Krsto Crvenkovski, predsednik brionske komisije, priznao je u jednom intervjuu da je sukob između KOS-a i Udbe, zaista postojao, ali da je bilo velikih duela i između republičkih tajnih policija. Nije jedino znao da kaže da li je Leka Ranković bio žrtva tog tihog i podmuklog rata tajnih policija u Jugoslaviji. Cinjenica je, da je gotovo preko noći potpredsednik države, organizacioni sekretar Partije od 1940. do 1966, prvi policajac Jugoslavije od 1944. do 1953. isključen iz SKJ, iz javnog i političkog života i oteran u kućni pritvor. Pre nego što je umro 1983. godine, tajna policija mu je iz stana ukrala sva ođlikovanja, pa je Ranković salrranjen u Aleji velikana sa tuđim ordenjem. Do razlaza između Tita i Rankovića, po mišljenju Vojina Lukića, počelo je da dolazi početkom šezdesetih godina, kada je Maršal došao pod snažan uticaj Edvarda Kardelja i Vladimira Bakarića, a zatim Ivana Krajačića i supruge Jovanke Broz. Neprikosnoveni predsednik države i partije, Tito se tada suočio zapravo sa Rankovićevom neposlušnošću, ali i njegovom odlučnošću, pa i 192

anagom, kada je ovaj odbio da politički likvidiia Lazara Koliševskog, Edvarda Kardelja i generala Milana Zeželja. Politički rukovodioci iz Slovenije i Hrvatske su shvatili dn pored Aleksandra Rankovića ne mogu da razvlaste Srbiju, uvedu konfederalizam u SFRJ i unutar nje stvore svoje nacionalne države. Skandal sa prisluškivanjem Tita pokrenuo je Edo Brajnik, jedan od Krajačićevih agenata. Edo Brajnik je bio punih dvadeset godina u Ozni i Udbi. Radio je kao obaveštajac u Titovom obezbeđenju. Bio je načelnik tajue službe, podsekretar i zamenik ministra federalne policije. Pedesetih godina dobio je specijalni zadatak od Tita da u Moskvi pronađe njegovu prvu suprugu Pelagiju Belousovu, što je Brajnik i uradio. Sredinom šezdesetih napustio je Beograd, da bi u Sloveniji bio imenovan za skupštinskog funkcionera. Iz Ljubljane je Edo Brajnik, na nagovor Krajgera i Krajačića, još 1965. poslao Titu pismo u kome se žali da je savezna Udba prisluškivala njega i još neke visoke funkcionere. Sumnja se da je Brajnik sa Kardeljom organizovao pompezne dočeke Rankoviću po Srbiji, a zatim širio glasine da Leka hoće da bude drugi Tito. Takav glas stigao je direktno i u Moskvu, gde je Aleksandru Rankoviću nazdravljano kao novom tj. budućem predsedniku Jugoslavije. Tito je i o tome bio diskretno obavešten. Najviše ga je razljutila vest da francuski predsednik De Gol ne žeh da se susretne sa Josipom Brozom, već samo sa Aleksandrom Rankovićem. Tito ni to nije mogao da proguta; Ova bukvalno „bratska” bhskost državne i vojne službe bezbednosti, samo znači da su obe službe bile pod neposrednom kontrolom Steve Krajačića. Aleksandar Ranković je još početkom šezdesetih osetio da dolazi do cepanja sistema državne bezbednosti i do odvajanja Udbe po repubhčkim i pokrajinskim centralama, zbog čega je tražio da se formira Savezno koordinaciono telo svih tajnih službi u Jugoslaviji. Iznenađuje isto tako da je pred Brionski plenum, Stevo Krajačić, tada zvanično predsednik Sabora Hr193

vatske, mogao tajno, noću aviouom, da pošalje u Beograd svoje ljude, da bi ti komandosi obavili jednu važnu operaciju. Iz Hrvatske i Slovenije još nisrno dobili nikakve podatke. Analize su pokazale, kako je primetio Avdo Hrrmo, da služba državne bezbednosti nije bila jedinstvena, ni ista u Sloveniji i u Srbiji. I da je faktički jedna vojna služba, KOS JNA, kontrolisala civilnu službu, Udbu Srbije. Pokazalo se i da dokaza o zloupotrebama Udbe nema mnogo, ali da ima o povezanosti tajne policije i politike. KRAJAČIĆEV KRUG Antun Duhaček u svojim sećanjima na razgovore sa Ivanom Krajačićem piše da je sam Stevo imao običaj da govori loše o novim hrvatskim i slovenačkim kadrovima: - Šta ti mishš da je uklanjanje starih kadrova nastalo slučajno? Zašto su se pojavili ljudi na položajima bez autoriteta, znanja i sposobnosti? Zato jer je jasno da oni neće moći da sačuvaju Jugoslaviju. Kad je upropaste, mi ćemo početi da stvaramo uezavisnu Hrvatsku. Naši kadrovi su Dolanc, Vrhovec, Dragosavac, Zarković, Vlajković, Alimpić. Oni će samo ubrzati raspad Jugoslavije! Među Srbima iz Hrvatske koji su u Stevino vreme bili naklonjeni Rusima, obaveštajac Duhaček pominje Dušana Brkića, Danicu Opačić i Radeta Žigića. Ljudi iz nemačke tajne službe BND nazvali su sve Krajačićeve ljude jednostavno Krajačićev krug. Bila je to političkio-špijrmska frakcija unutar KPJ i SKJ, bliska Titu, koja je mogla da radi šta hoće i kada hoće. Jer Stevo Krajačić je bio najbolji Titov prijatelj i njegov najverniji čuvar. Kako nije verovao tajnoj policiji Krajičić je KOS JNA pretvorio u štit oko Maršala Tita. Prvi čovek među čuvarima bio je šef vojne bezbednosti. Jeftimije Šašić je kao Titov čuvar postao i načelnik UB JNA, a zatim načelnik Uprave za moralno-političko vaspitanje DSNO i pomoćnik državnog sekretara za narodnu odbranu za političko-pravni sektor. Šašić je upoznao organizacionog 194

SLnvan Uuivnjtiki, Bugdiiu C m ubruju, Siubudan P en ezić i Stevo K ra jačić

sekretara KPH Ivana - Stevu Krajačića preko njegovog mlađeg brata Josipa Krajačića, druga iz gimnazije i sa ratišta u Podravini. Kiajačić je često irnao običaj da se postavlja kao vladai' Hrvatske, mimo Tita, što je Sašića dovodilo u đilemu šta da radi i koga da sluša. PRODORU VRH Ojačani ljudi iz Krajačićevog, Tuđmanovog i Manolićevog kruga, počeli su još osamdesetih da prodiru u političke i vojne strukture: Zdravko Mustać je bio od 1964. do 1991. operativni rukovodilac savezne Udbe; u saveznom vazduhoplovstvu, u izviđačkoj službi i protivvazdušnoj odbrani bili su general Antou T u s i n iz hrvatskih oficua za hezbednost. Josip Vrhovec je bio dugo ministar za inostrane poslove, a krajern 80-ih godina tu funkciju je obavljao Budimir Lončar. Ivan Stevo Krajačić imao je stalne ,,poslovne“ kontakte s nemačkom Saveznom obaveštajnom službom. Je195

dan od Krajačićevih kadrova za saradnju sa BND, tvrdi diplomata Milan Trešnjić, bio je i Budimir Leka Lončar, diplomatski obaveštajac i ministar spoljnih poslova SFRJ. Njemu je bila namenjena uloga kurira između Josipa Broza i Vihja Branta u vreme stvaranja „brionske formule za podelu ratne štete“. Da je to tačno govorio je svojevremeno i Egon Bar, pomoćnik Vilija Branta, nemački Kisindžer, čovek koji je imao ne samo diplomatski već i obaveštajni zadatak da spaja političke interese Bona i Moskve, BND-a i KGB-a prvo oko ujedinjavanja’ Nemačke, a potom i oko Hrvatske i Jugoslavije. Bar čak smatra da su te veze, koje potiču još iz 1969. godine, kada je Vili Brant napisao pismo sovjetskom premijeru Kosiginu i zamolio ga za saradnju preko KGB-a, baš zato bile sigurne i pouzdane. Zbog propasti prve varijante hrvatskog nacionahzma napravljen je nagh rez i sve se prelomilo na nedužnom tadašnjem republičkom sekretaru za unutrašnje poslove Pavlu Gažiju. Među glavnim akterima, nacional-komunistima, izvršena je podela vlasti u Hrvatskoj. Preuzevši funkciju u Predsedništvu SFRJ, a potom u Predsedništvu CK SKH, što je u republikama bila najjača politička funkcija od 1974. godine, kad je izvršena „konfederalizacija Jugoslavije", Špiljak započinje proces „vraćanja duga“ svojim saradnicima iz Krajačićeve grupe koji su ga daleke 1969. „eksportovali za Beograd". Krenuo je proces preuzimanja potpune kontrole nad Krajačićevom grupom. Već dobro oprobanom kominternovskom metodom, koja je primenjena na njemu, Špiljak je jednog po jednog protivnika ili konkurenta, unutar Krajačićevog centra, eksportovao na funkcije u Federaciju, koje su u pravilu visokog ranga, ah malog uticaja. Tako je Vrhovec otišao u Predsedništvo SFRJ, Bihć i Dragosavac u Predsedništvo CK SKJ, Milka Planinc u SIV. Sve to ipak nije bilo dovoljno da se osigura dominirajuća prevlast, jer je grupacija „eksportovanih" za sobom ostavila „svoje repove“, takođe, veoma ambiciozne - Šuvara, Mihaljevića, Latina, i druge koji su uspešno odolevali Špiljakovim naletima da preuzme potpunu 196

konlrolu. To je Špiljku nužno nalagalo potrebu da u obračun uvuče nove, sveže snage. On se okreće ka grupnciji „Končarevih integrista" i uvlači u igru Stojčevića i Antu Markovića. Time su se ponovo odškrinula vrata integrista. Prema proceni i BND i KGB, general Franjo Tuđman, kno Titov oficir, ali i hrvatski nacionalista, bio je idealna ličnost da povede Hrvate u bitku protiv SFRJ. Teren za taj političko-vojni duel pripremio je niko drugi do Ivan Stevo Krajačić, Brozov kum i anđeo čuvar. Za Ivana Stevu Krajačića se može reći da je bio najopasniji Titov špijun, ali i čovek Moskve koji je realizovao Kominternin zadatak da se ustašama i komunistima u Hrvatskoj napravi nova nezavisna država.

197

NAJBOLJI STEVINI UČENICI Prema proceni Antona Duliačeka, iskusnog jugoslovenskog obaveštajca i poznavaoca dela Ivana Steve Krajačića, najbolji đaci ovog rezidenta KGB bili su u poratnoj Jugoslaviji dvojioa hvatskih policajaca i ministri Josip Boljkovac, i Josip Manolić. Još od sedamđesetih obojica su igrali duplu igru, tajno su bili veliki Hrvati, a javno veliki Jugosloveni. Bili su bliski i sa Titom, ali i sa Tuđmanom. Onako kako je to radio i hteo sam Ivan Stevo Krajačić, a naravno i Josip Broz. I na kraju krajeva i kako je hteo tajni politički lobi i obaveštajni vrh u Moskvi. Posle smrti Steve Krajačića njegovi naslednici su bili Josip Boljkovac i Josip Mauolić. Iako Tita nije bilo predsednik Josip Broz im je bio politički kišobran, čak i u samoj Hrvatskoj. Kada je umro dr Franjo Tuđman i kada je u Hrvatskoj rečeno da je premiimli bio uajveća ličuost u hrvalskoj istoriji pobunio se Josip Boljkovac. Bivši ministar unutrašnjih poslova Hrvatske je 12. decembra 1999. osporio tu ocenu državne televizije: - Da nije bilo Tita, najvećeg evropskog državnika, ZAVNOH-a, lnvatskog NOB-a i pluralističke vlasti u Hrvatskoj, danas ne bi bilo ni Hrvatske, a ni Franje Tuđmana! Tako se ponašaju stari komunisti i obaveštajci. Dosledni su do kraja života svojim komunističkim uverenjima da je ono što su radili bilo najbolje na svetu. Boljkovac je bio svojevremeno jedan od najbližih Tuđmanovih saradnika, a potoni i aktivista Hrvatske stranke penzionera, ali je ostao veran Titu. Josip Boljkovac, star 80 godina, prvi je hrvatski ministar unutrašnjih 198

poslova nove Hrvatske. Bio je gradouačelnik Karlovca, jt^lan od malobrojnih članova Mesićeva HND-a i zastupnik u županijskom domu Sabora. I danas je aktivan ali iz senke, jer je kao stari komunista i agent KGB navikao da. bolje deluje iz ilegale nego javno. Mnogo radi, innogo putuje, mnogo kontaktira, mnogo prati i utiče na politička zbivanja. I danas je zaljubljen u Josipa Broza i nijedan intervju ne daje ako se ne objavi njihov zajednički sninrak iz Karlovca, u vreme kada je Boljkovac bio gradonačelnik u ovorn gradu. Srbi su devedesetih godina upamtili Josipa Boljkovca kao ministra hrvatske policije koji je naredio napad na Borovo Selo i tako otpočeo rat u SFRJ. Pripadnici Srpske dobrovoljačke garde ga pamte kao policajca koji je ulrapsio njihovog komandanta Zeljka Ražnatovića Arkana, koga je kasnije lično dr Franjo Tuđman pustio iz zatvora. Boljkovac je u svojim rukarna imao i dr Vojislava Sešelja, ali je i njega pustio na slobodu. Boljkovac je bio stari lukavi kađar. Zbog partizanštine HDZ mu nije verovao, a i Tuđnran je tražio tvrdu struju da mu vodi rat protiv Srba. Povod za smenu je biio ubistvo Kira, gradonačeluika Osijeka, koji nije želeo u rat. Kada je smenjen sa mesta ministra policije Josip Boljkovac je prešao u lirvatski Ured za nacionalnu sigurnost. Odatle je Boljkovac kontrolisao obaveštajno prvo Slavoniju, a potom zbivanja u Hercegovini, jer je Hrvatska želela da je otme od BiH. Kao iskusni obaveštajac Josip Boljkovac je istovremeno, u proleće 1992. godine vodio razgovore sa generaloni Petrom Gračaninonr, ministrom jugoslovenske policije i uveravao ga da Hrvatska ne želi rat. A u Hrvatskoj su već tada postojale paravojne i paraobavještajne formacije, koje su stvarane sa znanjein ministra Boljkovca. Boljkovac je bio čovek koji je zajedno sa ostalim hrvatskim kadrovhna iz jugoslovenske federacije izvlačio poverljive podatke i tako bio korak ispred svojih kolega iz SSUP-a. To je jednom prilikom javno potvrdio:

199

- Mi smo već 1989. godine imali veze u vrhu vojnih i civilnih institucija u Beogradu. U saveznoj Vladi imali smo visoko plasiranog funkcionara koji nam je sve davao. A konačno, tu je bio i Ante Marković s kojim sam redovito kontaktirao. Znali snro kada je Kadijević išao na susret s Jazovim u Moskvu. A to nisu znali ni Marković, ni članovi Predsedništva Jugoslavije, osim predsednika Borislava Jovića. Generala Antona Tusa o tome je obavestio pilot Kadijevićevog aviona. Međutim, puč Jazova je propao jer je Gorbačov dobio novac i platio vojsku, a Kadijeviću se pojačala Parkinsonova bolest, pa ga je zamenio Blagoja Adžić. S Kadijevićevim kabinetom bili smo u stalnoj telefonskoj vezi. Pripremio je miniranje mosta kod Batine na Drmavu sa 320 kilograma eksploziva, ali su ga srpski agenti preduhitrili i sprečili. Promovisao je novu generaciju hrvatskih špijuna, među kojima je bio i Josip Perković, kadar iz doba SFRJ. Za uzvrat Perković je Boljkovca povezao s KOS-om JNA i upoznao sa visokim oficirom Imrom Agotićem i predao mu njegove ljude. U intervjuu za najelitniji italijanski časopis ,,Limes“ 1990. godine Josip Boljkovac je progovorio rečnikom Steve Krajačića, njegovog obaveštajnog učitelja: - Teritorija Hrvatske je jedna, sa jednom policijom, jednom vojskom, jednom monetom. Samouprava Srba je nemoguća u Hrvatskoj. Oni ne predstavljaju, ni na kakav način, homogeno društvo. Autonomne oblasti koje predviđa naš ustav su maksimum koji mogu da dobiju. Izgubiće i to ako ne shvate kako stoje stvari. Dati Jadransko more Srbima iz Krajine ili iz Bosne znači dati ga Srbiji. Boljkovac je bio glavni amortizer srpske pobune u Kninskoj krajini, iako je u Kninu 1990. godine oko tri hiljade demonstranata htelo da ga ubije. Posle tri sata diskusije sa lokalnim vođama postigao je dogovor i demonstranti su se rasturili. Ispričao je to jednom prilikom: „Vekovima su vaši preci živeli na ovoj zemlji. Hrvatska je vaša zemlja. Koliko vas je u policiji?" Odgo-

200

vorili su mi da u Kninu inia 99 policajaca od čega 98 Srba i jedan Musliman. Upitao sam ih: „Zašto ste onda pisali u Beograd da ste u strahu?“ Odgovorili su mi da su to pismo samo potpisali ali da je tekst došao iz Beograda. Početkom rata Boljkovac i Manolić su predsedavali Hrvatskim savetom sa reintegraciju teritorije. Njih dvojica su crtali novu kartu Hrvatske dr Franje Tuđmana. Tek kada je SFRJ razbijena Boljkovac je javno priznao da je prijateljovao 33 godine sa Tudmanom. S njim ga je upoznao general Ivo Rukavina, koji je bio zapovednik Glavnog štaba NOV-a. A Rukavinu je upoznao 1942. u Karlovcu. Tada je Boljkovac imao konspirativno ime Mali, a general Rukavina je bio Vladić. - Tuđman i ja smo se upoznali potkraj 1963. u prisustvu Rukavine i Holjevca, tadašnjeg ministra prosvjete. Našli smo se u Holjevčevoj kancelariji u Saboru. A i Iloljevac i ja često smo odlazili kod Tuđmana u Institut za radnički pokret Hrvatske. U njemu smo upoznali i Bruna Bušića. Holjevac i ja smo ga nagovorili da ne ide u inozemstvo, jor tamo neće ništa napraviti. I Tuđman se, štoviše, zalagao za to da Bruno ne emigrira. Bruno je bio drag čovek, bio je odlučan, ali nije shvatao da se iz inozemstva ništ; ne može napraviti. Tri puta je Tuđmana izvukao iz zatvora. I to preko prijatelja u Beogradu i Zagrebu. Prvi put ga je „izvukao", jer je imao prijatelja uz samoga Tita. To je bio Stevo Krajačić. Drugi put je Tuđmana, Vladu Gotovca i Marka Veselicu doveo čak pred Bundestag. Predsednik spoljnopolitičkog odbora u Bundestagu dr Mardž, tražio je od jugoslavenske Vlade da puste ovu gospodu, i oni su za Božić bili kod kuće. NEMAČKI PRIJATELJ U vreme maspoka, koji je Tito 1971, godine počistio, stradao je i Josip Boljkovac. Otišao je u penzionere. Hranio je svinje, obrađivao vinograd i voćnjak, i primao ne-

201

mačke rninisire, s kojima je usposiavio dobre oclnose još od 1965. Od tacla je Boljkovac bio dobar sa Konradom Adenaueroni, a potom i sa Hebnutom Kolom, koji je bio predsednik pokrajine. Njegov mentor, sređišnji sekrelar CDU-a Brnno Hek, došapnuo mu je najvažniju infonnaciju o Kolu: ,,To je budući kancelar". Boljkovac je 1965. godine vodio pregovore o otvaranju ambasada između Jugoslavije i Nemačke. I kasnije je po Hrvatskoj javno govorio: „Naš najveći prijatelj u Evropi je Nemaćka". Godine 1966. Boljkovac je upoznao i pukovnika Manfreda Vernera, kasnije sekretara NATOa, a potom i Mibaela Štajnera. Bio je prvi Hrvat koji je u nemačkoj Vladi dobrodošao. O toj vezi Boljkovac kaže: - Za moje razgovore s Nemciina u prvo vreme znali su samo Tvan Slevo Krajačić. Tilo i Tripalo. koji jn bio

l Juve iijivi m /uuvuri: 1‘uduomi. hm /.njcv i Tiln 202

kooiđinator i koji je nosio Titu pisma na Bi'du kod Kranja. To je bila stroga tajna za koju nisu smeli saznati Srbi i njima naklonjeni Rusi. Još je bila aktualna Brežnjevljeva postavka ograuićenog suvereniteta, koja je Hrvalsku Iretirala kao republiku koja ue može ni s kime sklapati ugovore. Tito nije lieo cla zaošlrava ođnose s Rusima i na kraju nanr je rekao da iinanio odrešene ruke i da idemo u Nemačku. To je bilo 1976. godine. Krajem osamdeselib godina, Hrvatska se pripremala lajno za rat. Josip Boljkovac je u Karlovcu, u svom restoi anu primao Hrvate iz, jugoslovenske vojske. Ti su oficiri uveče u civilu dolazili na sastanak, a ujutro bi pukove vođili na vežbu. Tu ili je Boljkovac vrbovao i obučavao, a potom slao u Beograd da prave karijeru. Već 1989. Tuđman je rnolio Boljkovca da preuzme na sebe formiranje oružanilr fornracija. Tuđnran je govorio: „Već sada moramo raditi na organizaeiji“. Josip Manolić ga je pitao, u dogovoru s Tuđmanom, ima li ja uekoga u Beogradu i đa li bi se usudio da ode tamo. To je bilo dosla opasno za Josipa Boljkovca jer je zbog svog prolrrvatskog angažmana 1971. bio u egzilu. I Jiio nru je oduzet čin pukovnika. Ali, Manolić je znao da Boljkovac ima jaku zaštitu u jugoslovenskoj ambasadi u Nenračkoj. Odatle je došao glas da Nemci smatraju da je Josip Boljkovac njiliov prijatolj i česlit čovek. Tako je Nemačka oživela Boljkovca i poslala ga u Beograd. Njegova obaveštajna veza je bila u Komandi grada Beograda. Boljkovac je došao u Beograd 1990. da proveri šta JNA namerava da učini povodom lrrvatskih odluka u Zagrebu o samostalnosti opština. Hrvati nisu želeli da doživo sudbinu Mađaiske 1956. i Češke 1968. godine. Njegov agent u Beogradu imao je tajno ime Rodo. - Sastali smo se u zgradi nasuprot Generalštaba, i pošli snro na Savski veuac. Moj prijatelj Rođo bio je u civilu, a pridružili su mun se još neki ljudi, takođe u civilu. Na putu do Savskog venca pitao sanr sprenraju li se napasti Hrvatsku. Rekli su da nas neće napasti. Dogovorili su se cla će podržavati Ustav iz 1974. i konfederativnu opciju. Kad sam došao natrag u Zagrelr, zatekao sam 203

Tuđmana, Manolića, Mesića, te Dušana Bilanđžića i Slavena Leticu na okupu. Ali, nitko od njih nije znao da sam bio u Beogradu. Tuđman me pitao kad ću u Beograd, a ja sam rekao: „Otvorite bocu viskija, upravo sam se vratio iz Beograda. Situacija je za nas povoljna". Josip Boljkovac je bio taj koji je uspeo da u Beogradu dođe do obaranja odluke Predsedništva Jugoslavije da se u Hrvatsku pošalje 11 garnizona vojske i 10.000 saveznih policajaca 13. maja 1991. godine. - Bio sam u Beogradu i imao sam razgovor s premijerom Antom Markovićem. Našu delegaciju primio je predsednik Predsedništva Borisav Jović. Tamo je već bio načelnik Generalštaba Blagoje Adžić i neki članovi Predsedništva, među kojima i ministar unutarnjih poslova Petar Gračanin. Prijem je bio upriličen u povodu Dana jugoslavenske policije. Gračanin i Jović u svojim su govorima naznačili što će se poduzimati. Kratko sam razgovarao s Jovićem i pošao prema generalu Blagoju Adžiću kako bih ustvrdio može li se postojeće stanje smiriti ili sukob odgoditi. Rekao sam im da bi, ne samo u Hrvatskoj nego i u Jugoslaviji, izbio građanski rat ako bi učinili to što planiraju. Upozorio sam da će cela Hr-vatska ustati protiv toga, da nisu svesni posljedica, da policajci koje šalju nisu savezni, nego srpski, jer među njima nema Hrvata, Slovenaca, Albanaca. Predložio sam im da se formiraju policijske stanice sa srpskim službenicima tamo gde su u većini, pa neka budu zastupljeni prema postotku u stanovništvu. Moj stav odmah je podržao Ante Marković, rekavši da je to najprihvatljivije kako bi se izbegao prljavi rat. Nakon Markovića, javio se Adžić i kazao da podržava predsednika Vlade i moje stanovište. Potom su svi redom to prihvatih. Tako je u Hrvatsku umesto 10.000 policajaca, određeno samo 12 saveznih koordinatora. Moja hnija u Ministarstvu je bila da po svaku cenu izbegavamo rat, jer za sukobe tada nismo bili spremni. Po njegovom sudu, međutim, predsednik Tuđman i Josip Manohć su hteli sukob sa Srbijom i Jugoslavijom. Tu akciju Boljkovac je pripremao u dogovoru s genera204

loin Antonom Tusom dok je još bio u JNA. Tajno su se gusretali u Beogradu. Boljkovcu je komandant Ratnog vazduhoplovstva JNA general Anton Tus dao na raspolaganje vojne helikoptere da sa njima leti u Krajinu i plaAi Srbe. Kada je Boljkovac otišao za Zagreb, napad na Plitvicama izveo je njegov zamenik Marko Lukić, tadašnji zapovednik specijalnih policijskih jedinica. Hrvatska policija je već tada koristila singapurske i američke puške. Imao je partizansku i kominternovsku dušu. Boljkovac je postao član KPJ potkraj 1942. godine. Ali, još 1941. bio je ilegalac u Zagrebu. Iz njega je pobegao pod imenom Ivan Moškun, jer je za njim bila raspisana poternica. Zatim je preko Karlovca stigao u Vukovu Goricu, pa u Ponikve, i na Kordun. U ratu je bio 1943. politički rukovodilac hrvatskog bataljona u ovom području. Tada je Josip Boljkovac bio svedok prvih kontakata između partizana i ustaša, koje je organizovao Stevo Krajačić: - Kontakata je bilo između Ante Vokića i Mladena Lorkovića te HSS-a, s jedne strane, i Andrije Hebranga, Ivana Krajačića, Većeslava Holjevca i Ivana Gošnjaka, s druge. Pisani tragovi o tom susretu u Topuskom su nestali. U ime Lorkovića i Vokića, pregovore su vodih haesesovci Pavao Pocrnić i Božidar Magovac. Predlagali su stapanje hrvatskih domobrana i partizana ii jednu vojsku! Tako bismo sa oko 500.000 vojnika dočekali saveznike sa svojom vojskom na našem delu Jadrana. U Hitlerovoj Evropi, dakle bez Rusije, Hrvatska je s domobranima i partizanima imala najjaču vojsku. Nakon odluke da savezničko iskrcavanje bude u Normardiji, a ne na Jadranu, pod pritiskom Beograda započinju hapšenja hrvatskih učesnika u razgovorima. Andrija Hebrang je pao u nemilost, smijenjen je Ivan Rukavina s mesta komandanta Glavnog štaba Hrvatske. Na mesto Hebranga došao je Vladimir Bakarić.

205

ZAMENIK GLAVNOG REZIDENTA Dvadeset godina kasnije priča se ponavlja. Komunisti i ustaše su opet zajedno, i opet u Hrvatskoj. O tome Josip Mauolić otvoreno govori: - Krajačić je sedamdesetih uspeo da sačuva svoj krug, pa čak i unapredi pozicije u tajnoj policiji. Tada je izradio 150 pasoša na lažna imena za hrvatske emigrante, kako bi inr omogućio dolaske u Zagreb i kontakte radi nacionalnog pomhenja Hrvata. Cuđno je da je baš dr Branko Jelić dosledno prihvatio tiniju pomirenja. Poznata je bila i njegova teza: „Neka je komunistička Hrvatska, ako je sanrostalna Hrvatska". Ona je zapravo bila nroto Moskve i KGB. Tito je odlično znao, kaže sam Manoiić, za kontakte Jnvatskog partijskog rukovodstva s nekim emigrantsJdm krugovima. I znao je da se ti kontakti uastavljaju i od sredine sedamdesetih. I to je bilo sve u skladu sa njegovinr težnjama u jugoslovensko-nemačkinr odnosima, koji su imali svoje uspone i padove. Manoiić kaže: - Poznato je da je Tito bio u vrlo dobrim, prijateljskim odnosima s Brantonr, u dobrhn odnosirna i sa Snritorn u jednonr dugom razdoblju. A to se naravno odražavalo i na aktivnosti BND-a na jugoslovenskonr i lrrvatskom području. Klaus Dorner je tada bio je na čeiu obaveštajne službe u nemačkoj ambasadi u Beogradu. On je umrtar INE stvorio vrlo snažan punkt obaveštajne službe, koji je bio okrenut ponajpre prerrra inostranstvu i bio je financhan njeninr novcem. Nenrački profesor Erik Šmit-Enbom u knjizi „Ratnik u senci“, tačnije u biografiji Klausa Kinkela dhektno je dokazao da je nekadašnji ministar spoljnih posiova Nemačke, u vreme dok je bio šef tajne službe BND pleo svoju obaveštajnu mrežu šhom Hrvatske. I profesor Enbom tvrdi da je dugo godina ključni saradnik Kinkela, a i glavni čovek hrvatske bezbednosti bio Ivan Steva Krajačić. A njegov zamenik je bio Josip Manolić. 206

Joža, kako je bilo lajno iine agonta Josijia Manolića, znao je Ivana Kiajačića između dva svetska rata, Susreli su se n Zagrebu 1941. godinc, jire Stevinog odlaska u Zemun. Kasnije je Krajačić, kako reče Uuhaček, jednom jirilikom, stalno vukao Manolića po Udbama. I tako je i njemu i Boljkovcu jnavio karijeru usjiešnog jiolicajca, šjiijuna i rezidenta pripravnika. I Manolić i Boljkovac su od Krajačića naučili da jirave svoje šjiijune jio SFRJ.

josip Munolić

Posle sedamdesete, kada su obojica otišli u penziju, u saveznoj i hrvatskoj službi državne bezbednosti inrali su svoje ljude, a istovremeno stvarali su vlastitu tajnu policiju. Njen zadatak je bio i da održava veze sa ustaškom emigracijom, a posebno sa hrvatskim nacionalisthna iz Nemačke. To se nije rnoglo raditi bez saglasnosti zvaničnog Bona i tadašnjeg šefa tajne policije Klausa Kinkela. Kada je došlo do raspada SFRJ bilo je sasvim logično da Nemačka stane na stranu Hrvatske, a da se ustaški lideri vrate svojim kućama u Zagreb. Profesor Erik Smit-Enbom u knjizi „Ratnik u senci“ često barata pojmom „Krajačićevi ljudi". U bi griipu ovaj Nemac ubraja prvo Josipa Manolića, zatim Josipa Bolj207

kovca, pa dr Franju Tuđmana, Stipu Mesića, Na tu tvrdnju Josip Manolić je dao jedan mlak komentar: - Istina je da se tu radilo samo o grupi prijatelja koji su delili iste političke stavove i ideje. Obavještajnu dimenziju tu treba jednostavno isključiti. Nismo mi bili nikakvi i ničiji agenti. Karijera Josipa Boljkovca se ne razlikuje mnogo od karijere Josipa Manolića. Obojica su iz hrvatske provincije došli pravo na čelo revolucije. U Bjelovaru je, na primer, načelnik Ozne do 1946. godine bio kapetan Josip Manolić, danas pričuvni general-pukovnik Hrvatske vojske u Zagrebu. Pre 1971. Manolić se angažovao na jačanju SR Hrvatske, da bi nakon toga bio maknut u stranu. Do kraja osamdesetih godina nije sudelovao u javnom životu. Gajio je pečurke, da bi se iznenada pojavio kao siva eminencija dr Franje Tuđmana. Tada je Tuđman posebno cenio njegovo mišljenje i u njega imao potpuno poverenje. Uostalom, Manohću bi Tuđman, kada je postao predsednik prepuštao vlast kada bi napuštao državu. Odnosno Manolić je obavljao najodgovornije dužnosti u Hrvatskoj, dok nije došlo do razlaza sa Tuđmanom. Manolić je posle Krajačićevoj smrti 1986. godine pre- 1 uzeo nadzor nad njegovom obaveštajnom mrežom KGB i nije je predao posle svog pada ni svom nasledniku na obaveštajnoj funkciji Miroslavu Tuđmanu. Taj položaj je Manolić kao rezident KGB koristio kao adut u međusobnom nadmetanju stranih službi u Hrvatskoj. - Ja sam od Krajačića puno naučio. Krajačić je još 1967. otišao u mirovinu, oslobodio se dnevne operative. Ostao je prijatelj i podrška Titu, u svakom pogledu. A ono što se odnosi na mene kao „obaveštajca iz Krajačićeva kruga“ ne odgovara ni činjenicama, ni logici. Radio sam u to vreme na jednom sasvim sporednom poslu, na izvršenju krivičnih sankcija! Manohć je bio glavni protivnik jačanja uticaja CLA na Hrvatsku. Zato je i uklonjen. Bila je to zapravo pobeda CLA nad KGB u Hrvatskoj. 208

- Činjenica je da je moj položaj šefa hrvatskih obavefttajnih službi izazivao rivalstvo stranih obaveštajnih službi oko toga tko će „pokriti" mene i to moje mesto. U ranijim godinama, ni jedna strana služba me nije vrbovala ili pridobila za sebe, pa je logično da sam, došavši na čelo hrvatske obaveštajne službe, pobudio interes »tranih službi. Od predsednika Tuđmana dobio sam obašnjenje da je moje micanje zatražila „jedna strana obaveštajna služba". Ne, to nije bio BND već CIA, koja je napravila najveći pomak u uticaju u Hrvatskoj, nakon mog odlaska. U početku krize u bivšoj Jugoslaviji Josip Manolić se zalagao za konfederaciju, iako se znalo da mu je cilj uvek bio stvaranje samostalne Hrvatske. Konfederacija SFRJ za Manolića bi trebalo da bude samo prelazni period do uove NDH. Istovremeno imao je zadatak da tiho i neprimetno olabavi arrniju i JNA pretvori u republičke vojske, sa diferenciranom komandom. Po nacionalnom ključu izdeljena komanda u republikama bila je srž nacionalnih armija, koje 1991. godine nisu želele da se bore za SFRJ. Uoči izbora 1990. godine u Hrvatskoj je Manolić inicbao tajni dogovor svib nacionalista po pitanju odvajanja od SRFJ. Na tom sastanku su bili dr Franjo Tuđman, Ivica Račan, Mika Tripalo, Duško Bilandžić, Savka Dapčević Kučar, Vladimir Seks, Zarko Domljan, Josip Boljkovac i Josip Manolić. Svi su dali podršku, borbenoj, antisrpskoj stranci HDZ. Tada je Manolić dobio zadatak da sa Ljubom Majerićem ide u Nemačku po podršku Genšera, ministra spoljnih poslova i potom u Ausbiju, kod ministra Alojza Moka. Prevodilac mu je bio ustaški emigrant Perica Jurić. Josip Manolić je nemačkim i austrijskim ministrima otvoreno rekao da Hrvatska želi da se izdvoji iz Jugoslavije. Kada je HDZ sa Tuđmanom osvojio vlast, na prvom zatvorenom sastanku najužeg rukovodstva Manolić i Boljkovac su se našli zajedno u društvu sa Seksom, Mesićem i generalom Bobetkom. Tada je rešeno da Josip Manolić bude mandator prve vlade. U toj funkciji Josip 209

Manolić je, tvrdi Antun Duhaćek, dr Frauji Tuđmanu preneo ainanet Ivana Krajaćića: razbiti SFRJ, isterati Srbe iz Hrvatske i stvoriti nacionalnu državu svili Hrvata. Početkom devedesetih godina dva Josipa, Boljkovac i Manolić, dva Krajačićeva čoveka, dva ruska rezidenta su osnivali i lirvatsku obaveštajnu službu. I uspešno je razbijali, pa će 1998. u Hrvatskoj postojati sedam obaveštajnih službi. Hrvatska tajna policija je bila bez glave, jer je podlegla političkim podelama u zemlji. Da bi se znalo ko je glavni, Josip Manolić je insistirao da Miroslav Tuđman, sin predsednika Hrvatske preuzme glavnu tajnu službu HIS. Tom prilikom Josip Manolić je rekao: - Miroslav Tuđman je po svojoj prirodi čovek koji želi tiho rešavati probleme, dok predsednik Tuđman želi na brzinu reši svaki problem. Tuđman nije bio oduševljen mojom idejom. Miroslav Tuđman je u to doba bio u drugoj stranci, a ne u HDZ-u. Nismo u tim trenucima imali baš veliki izbor i otac je pristao. Za Josipa Manolića bila je to divna prilika da i dalje vodi i kontroliše rad hrvatske centralne obaveštajne službe HIS baš preko njenog direktora Miroslava Tuđmana. Posle ostavke Miroslava Tuđmana sam Manolić se potrudio da mu nađe zamenika u liku Miroslava Šeparovića, koji je bio pomoćnik ministra pravosuđa, a i ministar. I Manolićev lični prijatelj. Time je KGB imao direktan prolaz u obaveštajni vrh Hrvatske i veliku mogućnost da na njega dalje utiče. Kao osnivač tajne policije SZUP i UNS Josip Manolić je devedesetih bio najkompetentnija osobe u Hrvatskoj za rad tajnih službi i politici ispod stola. Raskrinkao je većinu aktera političko-privrednih skandala: od Markice Rebića i Ivića Pašalića do Ivana Penića i Hrvoja Sarinića, pa i svog naslednika Miroslava Separovića. Razlog za to je što je Manolić jedini video da ovi ministri zloupotrebljavaju tajnu službu, s jedne strane, a sa druge strane, udaljavaju ga od nje, tako da on više nije imao uticaj na rad SZUP, UNS i HIS. Razbijanjem ovog klana Manolić je povratio svoju poziciju u političkom i obaveštajnom vrhu Hrvatske krajem 1998. godine. 210

Za Josipa Manolića sc u Hrvatskoj pisalo da je bio poslednji politički advokat dr Franje Tuđmana, jer ga je štitio od hercegovačkog lobija, njihovili privrednili kriminalaca i hrvatskog podzemlja, koje je težilo da se što dnblje uvuče u politički vrh. Josip Manolić, stai' 80 godina, bio je Tuđmanov komšija. Zivi i danas u Nazorovoj ulici sa ženom, kćerkom, zetom i unucima u trosobnom potkrovlju, dok je Tuđman živeo u nadograđenoj vili od gotovo hiljadu kvadrata. Josip Manolić kao nekadašnji Tuđmanov najbliži saradnik iz vremena stvaranja hrvatske države, kako se to danas u Zagrebu govori, u svojoj prilično dugoj političkoj karijeri prošao je gotovo sve faze politike. Bio je i podanik i vlast. Bio je član HDZ-a, pa HND-a, odnosno blizak i Tuđmanu i Mesiću. Kao prava vrdalama, pokušavao je svuda da se ugura. Približavao se Tuđmanu kako bi mu pomogao u obračunu s desnom frakcijom u HDZ-u i da spreči da se cela državna politika radikalizuje. Prišao je Mesiću da bi ga amortizovao da ne sruši Tuđmana pre vremena. HDZ je Manolića doživljavao kao simbol prošlog, komunističkog vremena i hteo je da ga otera što dalje od sebe. Međutim, sam predsednik Tuđman nikada javno nije prozvao svog nekadašnjeg prvog saradnika Josipa Manolića. Za Manolića se u političkim krugovima Zagreba krajem devedesetih govorilo da se „stari politički lisac nije predao“, nego čeka svoju priliku. Prešao je u HND jer je procenio, ili mu je Moskva javila ili je sam saznao, da će posle Tuđmana prvi čovek Hrvatske biti Stipe Mesić. Tačnije, kao iskusni obaveštajac i analitičar, Manolić je procenio da HDZ pada, da se gubi u novim okolnostima, i da na scenu treba da dođu nove snage. On lično je zato tipovao na Mesića i HND. Posle toga je Josip Manolić, bivši policajac postao čak i predsednik opozicione stranke Hrvatskih nezavisnih socijaldemokrata.

211

NKVD STVARA I RUŠI UDBU Kod postavljanja i definisanja organizacije Ozne maja 1944. godine, vrhovni komandant J. B. Tito predložio je identičnu organizaciju kakvu je imao Narodni komesarijat državne bezbednosti SSSR-a, poznatiji kao NKVD. Razlozi za to su bili očigledni i direktni. Naime, 23. II 1944. godine u Jugoslaviju je stigla na oslobođenu teritoriju sovjetska vojna misija sa generalom Kornjejevim na čelu grupe od 13 oficira. U misiji je bio i pukovnik Timofejev, oficir NKVD, koji je odigrao odlučujuću ulogu u izgradnji organizaciji Ozne. Drugo, što je odlučujuće uticalo na rukovodstvo NOP-a da na čelo zemaljskih odeljenja Ozne budu članovi KPJ jeste praksa Moskve da u državnu bezbednost budu postavljeni politički uticajni ljudi. Treće, sovjetska iskustva bila su odlučujuća u pogledu metoda i stila rada, koji su radnicima Ozne preneti iz Moskve preko slušalaca na operativnom kursu NKVD, koji se održavao pri Višoj školi državne bezbednosti SSSR-a. Tu školu je pohađalo oko 60 pripadnika Ozne iz svih federalnih jedinica Jugoslavije. Prva grupa je otputovala u SSSR krajem 1944. godine, a druga u drugoj polovini 1945. godine. Ozna je politički i bezbednosno bila kopija sovjetske političke policije. Takav zaključak se nameće i iz svedočenja profesora Dimitrija Đorđevića, koji je na sebi osetio kako radi Odeljenje zaštite naroda: - Mishm da je Ozna sažela iskustva stečena od Specijalne policije, dopunjena obukom instruktora NKVD, koji su pozvani da pomognu u organizovanju službe bezbednosti. Ovo znam jer sam sretao oficire NKVD u hodniku kada sam išao na saslušavanje ili kada su obi212

lazili naše ćelije. Islednici Ozne imali su zajedničke sastanke sa sovjetskim instruktorima utornikom i petkoin. U istrazi su primenjivane dvostruke metode. Ozna je fizičku prinudu koristila kada je htela da otvori istragu ili kada bi naišla na uporno odricanje osmnnjičenog. Drugi, od Sovjeta naučeni metod, bio je dugotrajna saslušanja. Pokazalo se da je takvo ispiranje mozga delotvornije od batina. Metod se sastojao u beskrajnim isledivanjima okrivljenog, sve dok se ne bi slornio i priznanje izvuklo iz njega. U stvari, ni isledniku, ni optuženom, nije bilo stalo do istine. Islednik je težio da krivicu jiotvrdi i proširi, isleđeni da je odrekne ili mnanji. Odeljenje zaštite naroda, poznatije kao Ozna, koje je vodio Aleksandar Leka Ranković imala je četiri odseka sa po tri sekcije. Prvi odsek se bavio i obaveštajnim radom na okupiranim i tuđim prostorima, pa je iz njega kasnije stvoren VOS (Vojna obaveštajna služba JNAJ i SID (Služba informacija i dokumentacije u SSIP-u). Sef tog odseka bio je Maksimilijan Baće zvani Maks ili Milić. Za njega je Svetislav Stefanović - Ceća jednom izjavio da je bio najaktivniji ratni obaveštajac. A iz drugog odseka Ozne, koji se bavio kontraobaveštajnim poslovima na oslobodenim teritorijama uperennn protiv domaćih izdajnika i saradnika okupatora i stranili tajnih službi nastala je 1946. godine Udba (Uprava državne bezbednosti), odnosno 1966. godine Služba državne bezbednosti (SDB). Njen prvi naćelnik bio je Pavle Pekić. Treći odsek Ozne je radio na zaštiti oružanih snaga i kontraobaveštajnim poslovima u korist JA, na stvaranju svoje obaveštajne mreže u armijskim ustanovama, pa je iz njega izrastao 1946. godine KOS (Kontraobaveštajna služba JNA). Za rukovodioca ovog odseka određen je general Jefto Sašić. Četvrti odsek se bavio statistikom i tehnikom za prijem, predaju, zaštitu i obradu podataka. Načelnik je bio Mijat Vuletić. Januara 1945. godine formiran je i peti odsek Ozne za otkrivanje i suprostavljanje delovanju stranih obaveštajnih službi. 213

Sreteu Žujović je za Oznu rekao da je mač u rukama našili uaroda..." A sam Aleksandar Ranković je 1946. godine izjavio da je Ozna jedna od najlepših tekovina NOB-a i našeg naroda...“ Formiranjem Ozne pod patronatom SSSR i NKVD zvanična Moskva je dobila priliku ne samo da kontroliše jugoslovensku tajnu policiju već i da njome direktno rukovodi. Zato je bilo potrebno da u političku policiju nove Jugoslavije Moskva ugradi što više svojih poverljivih ljudi, koji su završili škole Kominterne i NKVD. Takav je bio Stevo Krajačić. Za razliku od istorijskih zabluda o tome kako je politička policija nastala prvo kod Srba komunista, činjenice govore da je prvo formirana Ozna Hrvatske, maja 1944. godine. A njeni odseci u tri korpusne oblasti, početkom juna meseca. Zatim su osnovana i opunomoćstva za srezove i okrage. U Povjereništvu Ozne Zagreb uačelnik je bio Marijan Cvetković, obućarski radnik iz Siska, komunista mlađe garde, rođen 1920. Sa njim su rađili, na primer, Josip Lukatelo, Roko Poljak, Blaško Sudarević, Vera Vajs, Cedo Grbić - Kedacije, Luka Omić i Irena Ranogojec. Legitimaciju Krajačićevog tajnog agenta dobio je tada i Borivoj Viskić, koji je postao šef Ozne u Virovitici, a potom je prebacivan u Novu Gradišku i Slavonski Brod. U Karlovcu je šef tajne policije bio Josip Boljkovac, što on izbegava da upiše u svoju zvaničnu biografiju. Štiteći hrvatsku Partiju iznutra od sunmjivih Srba, tek što je postao uačelnik Ozne drug Stevo je u Lici i Slavoniji počeo da progoni Dušana Calića, Ranka Zeca, Petra Drapšiua, Duška Brkića, Canicu Opačića, Radu Žugića i druge, a na njihovo mesto dovodio što čistije Hrvate. Ozna je bila strah i trepet i za članove Partije, posebno za Srbe. Tipičan primer je Koča Popović, koga su sumnjičili da je buržoasko dete, što jeste bila istina, pa je morao dugo da se bori u partiji da bi dokazao da je njihov. Glavni Oznin progonitelj srpskili kadrova u KP, a i srpskog naroda bio je Stevo Krajačić. Demon i srbofob prve klase! U Srbiji je najizvikanije ime bilo ime Alek214

siiuclra Raukovića, koji je po svojoj fuukciji mogao da uliče na poliliku progona. Ozna Jugoslavije živela je kratko, godinu i po dana, ali je za to vrem e, kako pišu njeni ovlašćeni istoričari, oslobodila sa armijom zemlju, zaustavila je građanski mt i sprečila spoljnu intervenciju anglo-amerikanaca, zaštitila tekovine revolucije i doprinela pobedi revolucije. Cena toga je bilo je i uništenje 12.000 pripaduika uacionalnih snaga, ođnosno 791 odmeiničkih grupa i brojnih agenata, špijuna, diverzanata, i kako je to zvanično rečeno - oružanih delova kontrarevolucije. Uspeh u ovom krvavoni poslu, u posleratnom periodu, pripisiv.de su sebi podjednako i Ozna, i KOS, pa i Narodna milicija, ali i sovjetski NKVD. Sve ove službe učestvovale su u zavođenju reda u novoj Jugosaviji, na svoj način.

Reorganizacija Odeljenja zaštite naroda izvršena je posle donošenja Ustava FNRJ marta 1946. godine i tada je ona prehnenovana u Upravu državne bezbednosti, u uarodu poznatija kao Udba. Izlaskom iz resora Ministarstva narodne odbrane i samim ulaskom Udbe u sastav Ministarstva unutrašnjih poslova Jugoslavije ova tajna služba je nezvanično postala deo civilne policije. Ako je, kako tvrdi kontraobaveštajac Milan Trešnjić, razlika u metodu delovanja Ozne i Uclbe uopšte bilo, onda ilr je bilo jedino u samoj organizaciji ove clve jugoslovenske tajne službe. U njoj su, đoduše vojni činovi i uniforma i clalje postojali, jer je jugoslovenska tajna služba zvanićno i dalje bila vojna formacija sve do 1952. godine. Prvo odeljenje Udbe FNRJ vršilo je poslove organizacije i koordinacije obaveštajne aktivnost prema inostranstvu. Njegov prvi načelnik postaje Maksimilijan Maks Baće. Resor politićke policije u Udbi za Jugoslaviju, na primer, vodio je i dalje načelnik Pavle Pekić, kog je potom zamenio Vojo Biljanović. Treće odeljenje Udbe organizovalo je i neposredno radilo kontraobaveštajne poslove. Svi poslovi se obavljaju po geografskom principu i zato je odeljenje podeljeno na četiri odseka: Zapacl, Istok, Jug i Sever. Načelnik ovog

odeljenja bio je neko vreine Ante Eterović - Vili, ali ga je ubrzo zamenio Edo Brajnik - Stefau, isknsni operativac i bivši šef VOS-a. U toj upravi radio je i Vladimir Rolović. Prvi ljudi jugoslovenske i srpske policije 1946. godine bili su Aleksandar Ranković i Slobodan Penezić Krcun. Njihovi zamenici po pitanju državne bezbednosti bili su Svetislav Stefanović, znani Ceća i Miodrag Milatović, poznatiji kao Mile. Svetislav Stefanović je zajedno sa Aleksandrom Rankovićenr bio punilr dvadeset i pet godina zvanično prvi profesionalni policajac partije KPJ i države DFJ, odnosuo FNRJ. Obojica su, kako piše dr Dragoljub Jovanović, uvek bili veliki Jugosloveni. Oni su u svojim rakama imali javnu i državnu bezbednost zemlje, ali realno, nisu njima vladali, jer su svoje policijske račune polagali Titu. MOSKOVSKI LJUDI Ova prva reorganizacija državne bezbednosti imala je za cilj i institucionalno postavljanje Udbe kao čuvara političkog reda i državnog poretka. Svaka republika davala je za Upravu državne bezbeđnosti svoje najbolje kadrove. Selekciju operativaca u Sloveniji za Udbu Jugoslavije, na primer, vršili su Zdenka Kidrič, Edo Brajnik i Ivan Maček, u to vreme ministar slovenačke policije. Na predlog Jakova Blaševića i Ivana Krajaćića iz Hrvatske je u glavni grad za načelnika u Upravi državne bezbednosti postavljen i Đuro Stanković, Srbin iz Hrvatske, nekadašnji advokatski pripravnik iz Gospića i dobar prijatelj Jakova Blaževića. Udba je razbijena kada je uklonjen Aleksandar Ranković. Da je IB bio obračun Kominterne i njenih agenata Tita i Krajačića sa Srbima koji su hteli jedinstvenu Jugoslaviju, najbolje svedoče događaji na IV plenumu KPJ kada je likvidiran Aleksandar Ranković. A sa njim i Udba koja je bila izrasla u snažuu političku policiju u rukama Beograda. Plenum CK SKJ, četvrti po redu, koji je održan 1. VII 1966. godine na Brionima imao je teške 216

posleđice ua rad i aktivnost Uprave državne bezbednosti i ujenu organizaciju. Najteža je bila, kako tvrdi Autun Duhaček ta, što jugoslovenska državna bezbednost posle Plenurna nije više bila jugoslovenska služba. Razvukle su je republike i pokrajine, svaka na svoju stranu. Uvodno izlaganje, odnosno optužnicu, kao i u slučaju Đilas, tako i u slučaju Ranković, izložio je lično Josip Broz. Kao i kod Đilasa, i kod Rankovića je po Titovom nalogu bila oformljena prava politička porota, odnosno partijska komisija, u kojoj su bili Krste Crvenkovski, Đuro Pucar, Blažo Jovanović, Dobrivoje Radosavljević, Mika Tripalo i Franc Popit. - Sam Tito je znao, a time i Moskva, da se jednom mora odlučiti ko će biti čovek broj dva u državi. Mislim da on nije mislio da to treba da bude jedan Srbin. Od Srba, Tito je trpeo u svojoj blizini samo Petra Stambolića, jer je to bila tipična ulizica. Marko nije bio servilan i ponizan, ali je bio odan do kraja. I mislim da je on bio jedini Titov bliski saradnik, koji je bio spreman da život da za njega. Bukvalno. Tito je napravio najveću grešku u svojoj političkoj karijeri kada je dozvolio da se smeni Ranković. Ja sam mu, uostalom, to i rekao, iako mu nije bilo drago. Tito je samo odmahnuo rukom. Mislim da je njemu bilo dobro došlo to što su drugi ljudi oko Tita iskonstruisali optužbe protiv Rankovića... - izjavio je jednom prilikom Josip Kopinič. Koliki je bio značaj tog poteza vidi se i posle 34 godine. General Ivan Mišković Brk vratio se 1997. godine u Hrvatsku vrlo „konspirativno", kako bi rekao on sam u nekim bivšim vremenima. U zemlji u kojoj vladajuća stranka ne može skriti svoje najdelikatnije tajne, čuveni Titov obavještajac živi anonimno, što govori da Ivan Mišković nije zaboravio veštinu mimikrije. Administracija Franje Tuđmana dala je generalu Brku, oficiru KOS JNA državljanstvo i hrvatsku putovnicu u vreme kada je HDZ i sarna Hrvatska javno osuđivala sve pripadnike bivše jugoslovenske, vojne i civilne, tajne službe. Ivan Mišković Brk upisao se u istoriju SFRJ kao 217

čovek koji je sredinoui šezdesetili igrao jeduu od uajzuačajuijili uloga u rušeuju Aleksanclra Raukovića, tada označeuog svemoćuog Srbina na čelu tajne političke policije poznate kao Udba. Otuda je Brk postao jedua od prvih meta tzv. antibirokratske revolucije koju su započeli sledbenici Slobodana Miloševića. Bilo je jasno da stari Titov obavještajac ne inože da ostane u Beogradu, jer je i ujegov sin, Zoran Mišković, bivši šef kabineta Ante Markovića, poslednjeg predsednika SlV-a SFRJ emigrirao u Mađarsku. Ivan Mišković je zajedno s bratom Milanom, iz rata izašao kao jedan od moćnih obavještajaca, dakle, stubova komunizma u Istri. Kao član ilegalne partijske telmike, u jednom od pisama svojhn partijskhn šefovima iz 1942. „Francek" (tako je potpisan] pokazuje neskriveue obaveštajne ambieije. Ali Brk je čin generala JNA stekao kao marljivi vojni činovnik u Saveznom sekretarijatu za narodnu odbranu SFRJ. Tu se Brk upoznao sa Franjom Tuđmanom, generalom JNA još 1945. godine, ali po svemu sudeći Tuđman i Mišković nisu postali bliski prijatelji. Za šefa Uprave bezbednosti SSNO-a - kako se službeno nazivao načelnik KOS-a - general Brk je postavljen 1963. godine, kad je Tuđman u Zagrebu upravljao Institutom za historiju radničkog pokreta. Na funkciju šefa KOS-a promovisan je uesunmjivo uz pomoć Ivana Steve Krajačića uoči Brionskog plenuma koji je označio kraj Rankovićeve vlasti. Nakon obračuna sa srpskhn prvakom Udbe, za naslednika Aleksandra Rankovića imenovan je namerno Brkov brat Milan Mišković, poznatiji po svom ratnom imenu Decembar. Tirne su braća Miškovići naplatili svoj prljav posao urađen za Krajačića i Tita. Braća Miškovići smenjeni su 1971. nakon sloma ,,hrvatskog proljeća". Ivanu Miškoviću udeljena je utešna titula Titovog savetnika za sigurnost, da bi 1973., pod pritiskom srpskih krugova, bio poslat u penziju. Milan Mišković je poginuo u saobraćajnoj nesreći krajem sedamdesetih.

218

Ćutauje oko Miškovićevog povratka u Hrvatsku bilo ju za generala i predsednika Franju Tuchnana najbolje rešenje. Blizina čoveka koji je obaveštajnim udarom na Aleksandra Rankovića otvorio put Ustavu SR Hrvatske iz 1974. godine moglo je da omete Tuđmanov imidž „oca nacije". S tim što je general Brk, čovek KGB i KOS JNA prevazišao clr Franju Tudmana, jer ga je naclživeo i sada može da gleda Hrvatsku bez Jugoslavije i bez Tuctmana. Zajedno sa Rankovićem stradao je politički i Svetislav Stefanović - Ceća, a krivično za odavanje državne lajne i zloupotrebu službenog položaja petnaest načelnika, operativaca i bivših šefova Udbe. Do razlaza između Tita i Rankovića, po mišljenju Vojina Lukića, počelo je da dolazi početkom šezdesetih godina, kada je Maršal došao pod snažan uticaj Edvarda Kardelja i Vladimira Bakarića, a potom Ivana Krajačića Steve i supruge Jovanke Broz. Neprikosnoveni predsednik države i partije Tito suočio se tada, zapravo, sa Rankovićevom neposlušnošću, ali i njegovom odlučnošću, pa i snagoin, kada je ovaj odbio da politički likvidira Lazara Koliševskog, Edvaida Kardelja, i generala Milana Zeželja, dok su politički rukovodioci iz Slovenije i Hrvatske shvatili da pored Aleksandra Rankovića ne mogu da razvlaste Srbiju, uvedu konfederalizam u SFRJ i unutar nje stvore svoje nacionalne države. Posle likvidacije Rankovića, tili trinaest godina predstavljaju Kardeljevu apsolutnu političku doininaciju na jugoslovenskom tlu. Tu je važna i uloga Vladimira Bakarića i Steve Krajačića. Sve ljudi Moskve. Razrmie se, pod patronatom Josipa Broza. Uklanjanjem Rankovića SSSR je dobio priliku da direktno utiče na dalji razvoj događaja u Jugoslaviji. I da omogući njeno decentralizovanje i razbijanje. Posle tog srpskog plenmna u Srbiji je zavladala manija samooptuživanja. Dobrivoje Rađosavljević je lično ocllučio da je oko 1500 ljudi iz Udbe višak u Srbiji, a oko 700 ljudi su višak u organima federacije, prevashodno u Beogradu. Samo su Srbijanci optuživani za devijacije u Udbi, pa su čak birane i komisije sa ljudima van Srbije, 219

da ispitaju pravo stanje stvari. Parlijske komisije su formirane po svim srezovima Srbije i Kosmeta. Istovremeno je bez posla u saveznoj tajnoj policiji ostalo 714 operativaca i rukovodilaca. U ostalirn republikama niko se nije uzrujavao zbog deformacija Uclbe, jer ih tamošnje rukovodstvo nije ni registrovalo. POLICIJA STANETA DOLANCA U Ljubljani je 13. decembra 1999. godine u 75. godini života umro Stane Dolanc, bivši funkcioner SKJ i ministar u vladi SFRJ. Bio je i član Predsedništva SFRJ. Upamćen je najviše kao ministar savezne policije, samozvani Titov naslednik i čovek koji je radio protiv Srbije i Jugoslavije. Bio je diplomirani pravnik po obrazovanju, a profesionalnu karijeru je započeo kao oficir bezbednosti JNA iz koje se demobilisao 1960. U Beograd dolazi 1966. kada postaje član Predsedništva CK SKJ. Iz politike se potpuno povukao 1989. Poslednjih deset godina, dok je jugoslovenska javuost očekivala njegove memoare, Dolanc je živeo uglavnom u svojoj vikendici u Gozdu Martuljku pored Kranjske Gore. Stane Dolanc je uništio Jovanku Broz i stvorio Milana Kučana. Ukratko, uništio je SFRJ, a stvorio je slovenačku deželu. Jedan od Dolančevih najdoslednijib drugova ostao je baš Milan Kučan, predsednik nove Slovenije, koji ga je ispratio na poslednji počinak kao jedan od retkih slovenačkili političara. Glavna Dolančeva zasluga u suzbijanju SFRJ bila je što je Savezni sekretarijat za unutrašnje poslove pretvoren u koordinirajuće i konbolno telo jugoslovenske policije, dok je Služba državne bezbednosti suzila prostor svog delovanja na Beograd, granice Jugoslavije i inostranstvo. Tako podeljena SDB je postala nesposobna za energično suprotstavljanje stranim obaveštajnim službama i borbu protiv organizovanog nastupa unutrašnjeg neprijatelja. Punih dvadeset godina SDB SSUP-a nije otkrila nijednog stranog agenta. Nije zato čudno što su baš 220

P redsedn ištvo SFHJ: oni su p u stili Ju g o slu v iju n iz vodu

posle Brionskog plenuma, odnosno federalizacije SFRJ počeli masovni istupi nacionalista svili boja u Jugoslaviji, pre svega u Hrvatskoj, Sloveniji i na Kosmetu. Taktikom odabira što lošijih kadrova u federalne organe, pa i u javnu i tajnu policiju, republički centri su sedamdesetih godina otpočeli unutrašnje miniranje Federacije. Jugoslovensku tajnu policiju posle 1966. godine vodili su Borče Samonikov iz Prilepa, Silvio Gorenc iz Krškog, Mitja Krajger iz Ljubljane, Srdan Andrejević iz Beograda i Zdravko Mustać iz Zagreba. Glavni problem SDB Jugoslavije je bio loša saradnja između centrale u Beogradu i službi na terenu, po republikama i pokrajinama. Još sedamdesetih godina, rukovodioci SDB u republikama i pokrajinama su toliko prekrajali i frizirali poverljive informacije da SDB Jugoslavije nije imao realnu sliku o zbivanjima u zemlji. Zarad republičkih, a često i ličnih interesa napušteno je sveto operativno pravilo da se centrali dostavljaju sve informacije, direktno i bez obrade. Faktički SDB Jugoslavije, koja je imala oko 150 operativaca i rukovodilaca, je obmanjivana od republičko-pokrajinskog rukovodstva i pohtičke pohcije. General Franjo Herljević, savezni mi-

Itt

nistar policije radio je na razvodnjavanju funkcija bezbednosti u SSUP-u i SDB-u fugoslavije. Dobri poznavaoci ovog Hrvata iz sela Stupara kod Tuzle, koji je pre rata bio bravar, sećaju se da ga je krajem 1973. godine Tito pozvao u Bugojno i jednostavno saopštio da treba da ide u SSUP za ministra i da tamo „...očisti one Augijeve štale u policiji...“ Preko generala Franje Herljevića u federalnoj policiji i SDBJ prvi čovek SFRJ i ljudi koji su ga oleruživali sprovodili su novu čistku srpskih kadrova, namećući im sindrom IV plenmna. Naime, posle Brionskog plenuma, maspoka i liberala na političku scenu je stupila nova garnitura antisrpski raspoloženih političara, koje je predvodio mladi i agilni Stane Dolanc. Za njim su išli Branko Mikulić, Jure Bilić i Josip Vrhovec, novi Titovi ljubimci. Dolanc je samo nastavio posao Franje Herljevića. Već 1981. godine, na primer, Dolanc je uspeo da na Predsedništvu SFRJ izdejstvuje odluku da se Arhiva SDB Jugoslavije podeli po republikama i polcrajinama. Tako su mnoga tajna dokumenta iz Beograda otišla po principu: Bosancima bosansko, Hrvatima hrvatsko, Slovencima slovenačko, Srbima srbijansko. Dolaskom Staneta Dolanca i novih Hrvata u SSUP i Službu državne bezbednosti republika Srbija i Srbi su u oblasti državne i vojne bezbednosti ostali faktički bez svojih ljudi. Novi Krcun i novi Ranković nikada se nisu pojavili u Srbiji. Preko lova i kafanskih stolova ovaj slovenački vojni kontraobaveštajac i političar umeo je da se pribhži pojedinim srpskim operativcima i rukovodiocima SDB. Stane Dolanc je postao prvi čovek bezbednosti SFRJ. On je bio taj koji je neprestano tražio srpske glave na stolu. Dolanc je bio poslednji titoist. Drug Stane je imitirajući Tita govorio o neposlušnim intelektualcima, o otvorenom antikomunizmu, o peticijama visokim funkcionerima, o srpskom i albanskom nacionalizmu zajedno, o crkvama i džamijama, takođe, zajedno, mada se znalo da islamski verski objekti niču u SFRJ deset puta brže nego pravoslavni, o otkrivenom terorizmu, o privrednom kriminalu i stranim špijunima. 222

Dolauc je bio ministar jugoslovetiske policije od 1980. do 1984. godine, a potom odgovorno lice u Predsedništvu SFRJ za bezbednost zemlje. To je i koristio da se za sve pita i da sve u Jugoslaviji kontroliše. I u vreme dok je bio član Predsedništva SFRJ nije bilo policijskog skupa u zernlji, a da na njemu Dolanc nije bio počasni gost. Zbog Dolanca su se čak ti skupovi održavali kod njega na Bledu ili u Kranjskoj gori. Dok je Dolanc bio ministar, SDB Jugoslavije je vodio prvo Srdan Andrejević, koji je pod uticajem ovog Slovenca preko noći postao lovac, FVe njega načelnik tajne službe SFRJ je bio

Jo sip Vrhovec

223

Mitja Krajger iz Slovenije, a posle je iz Hrvatske došao Zđravko Mustać. Iza ovog zagrebačkog kontraobaveštajca u SDB Jugoslavije nastupio je period v.d. stanja. Njen prvi šef bio je, takođe, Dolančev čovek, Pjer Mišović iz Crne Gore. Stigao je u SSUP kao policijski amater, prevodilac za francuski jezik. A uspeo da postane šef Odeljenja za informacije i dezinformacije i načelnik SDB SSUP-a. U to vreme je bio i predsednik Komisije za koordinaciju službi državne bezbednosti Jugoslavije pri SSUP-u, odnosno glavni čovek tajne policije na Kosmetu. Među policajcima Dolanc je upamćen kao funkcioner koji je uspeo da kao Tito, admiral Mamula i predsednik Raif Dizdarević, sebi stvori privatnu tajnu službu. Dolanc je imao svoje ljude u SDB Beograda, SDB Srbije, SDB Vojvodine i SDB Kosova i Metohije. Upamćen je i kao ministar policije koji je do makshmnna razvio saradnju SDB sa kriminalcima u zemlji i mafijom u svetu. Po rečima jednog inspektora čak sto pedeset delinkvenata je radilo za SSUP. Saveznk tajna policija Jugoslavije tih godina bavila se i švercom duvana i cigareta, kako bi došla do sredstava za svoje specijalne i ilegalne akcije. I oko toga je SDB Srbije sa SDB Jugoslavije vodila tihi rat, jer je plenila federalne švercerske kamione sa cigaretama. Na vrhuncu Dolančeve moći njegov sin Igor Dolanc dobio je u RSUP-u Slovenije mesto načelnika za kontrašpijunažu, a nešto kasnije, krajem osamdesetih je postao i šef Službe državne bezbednosti Slovenije. Igora Dolanca je sa posla isterao Janez Janša 1992. godine. A penzionisani Stane Dolanc je doživeo da mu jedan unuk, Igorov sin, umre od preterane doze droge. Interesantno je da se sa rastom političkog rejtinga Staneta Dolanca od sredine sedamdesetih godina u Federaciji, povećavalo i prisustvo slovenačkih kadrova u tajnim službama Jugoslavije. Ključni ljudi u SDB SSUPa, a potom i SID-a SSIP-a postah su Silvio Gorenc, Egon Komadi, Martin Košir, Mitja Krajger, Boris Zore, Ivan Eržan. Slovenija je u Beograd slala svoje najgore kadrove. Većina ovih slovenačkih ljudi poticala je iz OK 224

SK i iz slovenačke privrede. Zato su se partiji i privredi |)osle isteka mandata u tajnoj policji i vraćali. Silvio Coreuc je, na primer, bio pre dolaska u SSUP predseduik ojjštine u Krškom, a Martiu Košii' sekretar komiteta u Krauju. Kada je uapustio Beograd uačelnik Silvio Gorenc je dobio da vodi uuklearuu elektranu Krško, a potom fabriku papira „Đuro Salaj". Posle ujega na mesto šefa SDB došao je Dimitrije Mitja Krajger, peuziouisaui pukovuik (NA, koga je reaktivirao general Franjo Herljević, od 1974. novi ministar federalue policije. BCrajger je bio čak dva mandata po četiri godiue u Beogradu, prvo u SDB-u, a potom u SID-u. Krajem osamdesetih godina republički etatizam doveo je SFRJ do pucanja, ne samo unutrašnjih okvira države već i same Partije, pa i sistema bezbednosti. To je bila tačka preloma koju je KGB, kao i ostale svetske tajne službe, priželjkivao, jer je SFRJ tada bila najranjivija. U svim republikama, saglasno Ustavu SFRJ, ali često i mimo njega 1990. godine izvršene su u oblasti državne i javne bezbednosti promene da bi se ovaj resor unutrašnjili poslova usaglasio sa radikalnim promenama u našem društvu.U organima unutrašnjih poslova izvršene su mnoge organizacione promene, jer su ukinute mnoge uprave za spoljnjeg i unutrašnjeg neprijatelja. A srnanjivanjem poslova, došlo je do potrebe i za smanjivanjenr kadrova u tajnoj policiji Jugoslavije i njenih republika. Tako je, na primer, u Beogradu, tačnije u SSUP-u, penzionisano nekoliko desetina radnika sa namerom da se smanji broj radnika u organnna, mada su mnogi i svojevoljno napustili federalnu policiju, pa i SDB Jugoslavije, a pojedinci su jednostavno prebegli u svoje nacionalne republike i policije. Poslednjih meseci te 1990. godine organe unutrašnjih jroslova SFRJ napustilo je oko tri hiljade ljudi. A sa njima i načelnik tajne policije Zdravko Mustać koji je prebegao u Zagreb i postao savetnik za bezbednost Franji Tuđmanu. U trenutku izbijanja sukoba SFRJ sa Sloveuijom, a potom i Hrvatskom, Jugoslavija nije hnala ozbiljnu federalnu policiju i tajnu službu. 225

SIV i Aute Marković nisu dali ovlašćenje Službi cbržavne bezbednosti SSUP-u za intervenciju tanio gde je federacija bila ugrožena. Uostalom, kakav je bio oclnos SlV-a prema SSUP-u, najbolje se videlo u činjenici da je oko tri stotine ljudi iz ovog ministarstva otišlo u penziju, da u Upravi za SDBJ, u Jedinici za obezbectivanje, u Upravi za opšti kriminal, u Upravi za pravna i sistemska pitanja 1991. godine nije bilo načelnika. U njima vlacla v.d. stanje. Parađoksalno je, na primer, zvučala činjenica da u vreme kad je zernlja gotovo na ivici građanskog rata, kad raznorazni strani obaveštajci špartaju Jugoslavijom, Služba državne bezbednosti nema svoje rukovodstvo. Dotadašnji šef SDBJ Zdravko Mustać je već mesec dana bio na raspolaganju, jer rnu je istekao mandat. A novi šef SDB nije delegiran iz BiH. Kandidat je bio tamošnji načelnik SDB Sredoje Nović, Srbin iz Sarajeva, čovek koji je svojevremeno prošao političke i policijske konsultacije svih republika. Bio je to kraj SFRJ i njene tajne policije, koja je stvarana na načelima NKVD i razbijena upravo od ljudi koji su više verovali Moskvi nego Beograclu.

226

PROTERIVANJE JOVANKE BROZ Po uzoni na sovjetski Komitet državne bezbednosti pri jugoslovenskim ministarstvima odbrane, unutrašnjili i spoljnih poslova krajem Drugog svetskog rata osnovane su i službe bezbednosti KOS, Udba i SID. Zvanično Treći odsek Ozne za vojsku ukinut je 13. marta 1946. godine, a istog dana je formirana Kontraobaveštajna služba JApoznatija kao KOS. Od tada je KOS samostalna služba Armije, čiji je zadatak kontraobaveštanja zaštita JA od obaveštajno-subverzivne delatnosti spoljnjeg i unutrašnjeg neprijatelja. Ova služba je u suštini bila postavljena kao politička policija unutar Armije, jer je primarno bila usmerena na očuvanje političkog jedinstva i čistotu vojnih redova, potom na otkrivanje i gonjenje državnih neprijatelja. Brozu i KPJ bio je neophodan takav instrument vlasti i bezbednosti koji će kontrolisati ne samo političke protivnike već i samo jugoslovensko javno mnenje. Zato su svi ovi organi bezbednosti tada, a i decenijama kasnije, imali isključivo karakter tajne političke policije i u redovina Jugoslovenske armije i njenom bliskom okruženju. Stvaranje antikomunističkog bloka, odmah posle Drugog svetskog rata i njegovo uphtanje u unutrašnja zbivanja socijalističkih zemalja, bili su dobar politički alibi za jačanje unutrašnje represije u tim zemljama, Tom maniru podlegao je i KPJ sa Titom na čelu, rešen da po svaku cenu brani vlastiti sistem vladavine. Glavna poluga tog odbrambenog mehanizma bila je Ozna, a zatim KOS, kao i nekolicina specijalizovanih vojnili jedinica. Pored KNOJ-a, postojale su i tzv. formacije za egzekuciju (PPK - Protiv pete kolone) pravljene po sovjetskom modelu SMERS (Smert špiunam). 227

KOS je iinao oko jiot hiljacla kontraobaveštajaoa i ogroman aparat koji je brinuo o personalnim poverljivim dosijeinra starešina, ali i vojnika i pojeđinih građana, kao i o ninogim saradnicima stranih obaveštajnih službi. U armijskoj političkoj policiji 1946-47. godine najbrojniji su bili srpski kadrovi, gotovo polovina, lirvatski petina i slovenački tek desetina. Hijerarhijski rukovodioci Kontraobaveštajne službe }A bili su diroktno podređeui miuistrinia odbrane. Ho 1953. godine lo je bio Josip Broz

P riča se du je M ihujlo-Mujlu Pupović (levo) trebala u B eogradu da ubije Tita, a li je em igrirao u Ameriku. N a slici M ajlo Popović u C ikagu lobira G eorgi P a p a n d re u a z a srpsk u stvar.

228

Tito, a potoni jt-; pivi čovek jugosloveuske Arniije clo 1967. godine bio geueral Ivan Go.šnjak. Vladimir Dedijer smatra Gošnjaka, zajedno sa Aleksandrom Rankovićem, jednim od najvernijili „policijskih pasa na Titovom lancu“. Uostalom, tvrdio je Dedijer, generali Ivan Go.šujak, Jefto Šašić i Milau Zeželj bili su najvernije d’itove štitouoše punili trideset godina. Za to vreme život su mu spasli dvadeset i tri puta, jer su uspeli da spreče sve te pokušaje atentata 11 a Josipa Broza. Odanog Gošnjaka je uasledio Nikola hjubičić, posle koga je 1982. godine niiuistar bio adrniral Branko Mamula. Za pedeset godina postojanja KOS je imao jedanaest načelnika. Bili su to u Titovo vreme generali Jefto Sašić, Ivau Mišković, Stjepan Domankušić, Dane Šuić, Branislav Joksović, Jere Grubišić i Uija Ceranić. Većina njih kao profesionalci prošli su sve nivoe rada u KOS-u i bih, pre imenovanja, zamenici ili pomoćnici načelnika XII uprave Armije. Ali, većina njili je bila ueraskidivo vezana za Stevu Krajačića, zvaničnog rezidenta Moskve i KGB u Titovom okruženju. Pa je bilo i nemoguće da postanu prvaci vojne kontiaobaveštajne službe, a da to nije bilo po volji ovom ruskom čoveku. Dovoljuo je pogledati njiliove biografije pa to postaje odmali jasno. Prvi uačelnik vojne Kontraobaveštajne službe general-pukovuik leftimije Jefta Šašić roden je u Novskoj 1917. godine. Pre rata je studirao Poljoprivredno-šumarski fakultet. Bio je i član OK KPJ Nova Gradiška. To je mesto u kome je koniunistički delovao i drugi ruski čovek Josip Manolić, načelnik Ozne u Bjelovaru i potom i ' refereul Udbe, pa i nrinistar lirvatske policije. Šašić je u NOB ušao 1941. godine kao sekretar Kotarskog komiteta KPJ, kasnije je postao komesar 12. slavonske divizije i ćlan Oblasnog komiteta KPJ za Slavoniju. Od samog osnivanja Ozne kao iskusni kadar Jefto Šašić je bio u rukovodstvu ove političke policije. Bio je i član ZAVNOIia, AVNOJ-a, Ustavotvorne skupštine, Opunomoćstva CK SKJ u JNA i samog CK SKJ. Pojedini oficiri Šašića smatraju najboljim kontraobavešlajcem JNA. 229

Šašić je još februara 1944. godine postavljen u Vrliovuom štabu NOV za pomoćnika načelnika vojne obaveštajne linije. Iskusni obaveštajac Vlatko Velebit je otišao u diplomatsku inisiju u Englesku, pa je Sašić postao njegova zamena. Verovao je da je to delo druga Marka, jer se sa Aleksandrom Rankovićem znao iz predratnog Zagreba ili Milovana Đilasa, koji je trebalo da bude prvi načelnik OZN-e. U Vrhovnom štabu pukovnik Sašić je imao zadatak da drži na vezi predstavnike vojnih misija, mada nije znao engleski. Kada se Tito sa Vrhovnim štabom našao u Drvaru, vojni obaveštajci Jefte Sašića nisu mogli da otkriju nemački desant, iako kapetan Torbica tvrdi da je on znao za taj švapski podmukli napad na Drvar. Još za vreme rata vojna tajna službaje bila Titov verni čuvar, pa zato i nije čudno štoje baš Sašić sa Maršalom išao u Italiju na razgovore sa Gerčilom. Sa šmajserima na gotovs čuvao je Tita u rimskim restoranima, a naoružan je ušao i u crkvu Svetog Petra. STEVINI hJUDI Jeftimije Sašić je kao Titov čuvar postao i načelnik UB JNA, a potom načelik Uprave za moralno-političko vaspitanje DSNO i pomoćnik chžavuog sekretara za narodnu odbrauu za političko-pravni sektor. General Jeftimije Sašić završio je Višu vojnu akademiju, napisao je dnevnik od 1944-68. godine i predao ga vojnoj arhivi. Jedan je od nekolicine kontraobaveštajaca koji su postali i narodni heroji. Dolaskom pukovnika Jefto Šašića za prvog načelnika KOS-a potvrdile su se glasine da je sektor bezbednosti u JA prepušten najpouzdanijim Titovim ljudima - Slavoncima. Jedan od takvih bio je, na primer, Stjepan Funarić, poznatiji kao Joto, koji je punih deset godina bio glavni kadrovik KOS-a, ocl 1946. do 1956. Njegov najvažniji zadatak u armiji je bio „čišćenje vojnih kadrova1'. Na Titovu odluku da jedan Srbin iz Hrvatske bude šef KOS-a, nije uticao Srbin iz Beograda, najveruiji Brozov

230

saraclnik Aleksanđar Ranković već Ivan Krajačić, zvani Stevo ili Štet . Ovaj Slavonac, šef Korainterne za Jugoslaviju i po svemu surleći Brozov pretpostavljeni u komunističkoj agenturi, nametnuo je Sašića preko, takođe Slavonca, generala Ivana Gošnjaka, rninistra odbrane FNRJ. Šašić je upoznao organizacionog sekretara KPH Ivana Stevu Krajačića, preko njegovog inlađeg brata Josipa Krajačića, druga iz girnnazije i sa ratišta u Podravini. Krajačić je ćesto imao običaj da se postavlja kao vladar Hrvatske, mimo Tita, što je Sašića dovodilo u dilemu šta da radi i koga rla sluša.

Jeftim ije-Jefto Š a šić

U toku operacije oslobođanja Zagreba, na prirner, Tito je pozvao pukovnika Jeftirnija Šašića i njegove zamenike Mitana Kalafatića i naredio im da izvrše prepad na Kaptol i likvidacijn nadbiskupa Alojzija Stepinca. Međutirn, Vladnnir Bakarić i Stevo Krajačić zahtevali su

231

od Šašića da od toga uesizostavno odustane, jer bi likvidacija Stepinca iniala loš uticaj na raspoloženje hrvatskog naroda. Obećali su mu da će oni pred Titom preuzeti svaku odgovornost. I tako je Stepinac ostao živ. Posle pada Italije, na primer, Andrija Hebrang i Ivan - Stevo Krajaćić su pukovniku Jefti Sašiću poverili tešku obaveštajnu misiju da u Gorskom kotaru i Istri utvrdi razloge jenjavanja partizanskog pokreta. Krajačić je to objašnjavao jakim delovanjem stranih službi, ali se pokazalo da je to bila logična posleđica raspada 13. partizanske divizije. Posle dvađesetak godina vođenja KOS-a, čak i posle smene generala Ivana Gošnjaka, na mesto generala Sašića 1963. došao je general Ivan Mišković, zvani Brk, čiji je zamenik bio pukovnik Stjepan Stipe Domankušić. Obojica su bili Slavonci i vodili su KOS narednih desetak godina, do 1971. odnosno 1974. godine. Tako je u KOS-u stvoren slavonski sindrom od koga je ova služba dugo godina patila. Ivan Mišković je rođen 1920. godine, skojevac je postao 1935. a komunista 1941. Dizao je ustanak u Slavonskom Brodu, a potoin postao politički komesar, član štaba 6. korpusa. Posle rata je bio načelnik jednog odeljenja u Ministarstvu narodne odbrane, pa načelnik uprave u Vojnoj oblasti, rukovodilac Uprave bezbednosti, pomoćuik načelnika uprave u SSNO, kao i specijalni savetnik Vrhovnog komandanta i predsednika J. B. Tita za pitanja bezbednosti, poslanik u dva saziva Savezne skupštine. Završio je Višu vojnu akademiju, kurs opemtike, nosilac je Ordena bratstva i jeđinstva, kao i Ordena zasluga za iiarod. Aktivna služba u JNA prestala mu je 1980. godine. Jedan od osnovnih principa za odabh ljudi u lajnu policiju, pa i u onu koja radi za JNA, jeste poverenje. Ivan Stevo Krajačić, čovek koji nije nmogo verovao Srbima, imao je poverenja samo u ljude koji su bili iz njegove bliže okoline i koje je mogao lako i brzo da proveri. A to su bili Slavonci iz okoline Slavonske Požege i Velike Gradiške, gde je on irođen 1906. godine. Prvi načel232

uik KOS-a Jef'timije Šašić jc rođen nekoliko kilomelara dalje, u Novskoj. Njegov zamenik i nasleclnik Ivan Mišković je rođen kod Pule, ali je u Zagrebu studirao prava, a ustanak dizao u okrugu Slavonski Brocl.

Ivcin M išković

U tom gradu je, inace, rođen 1919. godiue i Miškovićev zamenik, treći naćelnik KOS-a general Stjepan Donrankušić. On je studirao matematiku i imao je u mlađim danima nadimak ,,Omega“. Bio je, takođe, član OK KPJ, učesnik rata u Slavoniji, a potom 1947. godine bio načelnik bezbeclnosti u jedinicama KNOJ-a koje je voclio 233

pukovnik Nikola Ljubičić. Pomočnik načelnika Ozne 3. armije, zamenik načelnika bezbeđnosti. Otuda se smatra da je Ljubičić, kada je posle smene Gošnjaka 1967. postao ministar odbrane, sa lakoćom obožavaoca Josipa Broza Tita, prilivatio za načelnike KOS-a dvojicu Krajačićevih ljudi: Ivana Miškovića i Stjepana Domankušića. General ,,Omega“ bio je potom i načelnik Uprave za grauične poslove GŠ JNA. Na tom položaju je i peuzionisan 1977. godine. Nosilac je Ordena partizanske zvezde, Ordena bratstva i jedinstva. Inače, taj princip bratstva i jedinstva i uacionalni ključ za odabir kadrova za dvanaestu upravu JA tj. JNA kao da nije važio. Srbijanac Branislav Joksović bio je samo godinu dana šef UB JNA. I peti načelnik KOS-a bio je zagrebački kadar. Bio je to general Dane Đuić, predr-atni zemljoradnik, prvoborac i politički komesar koji je ratovao po Hrvatskoj. Rođen je 1922. u Krčevini kod Korenice. U komunističkom pokretu i revoluciji je od 1941-42. godine. Tada je bio politički komesar bataljona, pa zamenik komesara 3. ličke brigade i pomoćnik komesara 6. ličke proleterske divizije. General Đuić je i posle oslobođenja bio pomoćnik komandauta 1. armije za MPV, načelnik klase Ratne škole GŠ, načelnik Personalne uprave i predsednik Komiteta orgauizacija SKJ u JNA. Završio je Višu vojnu akadenriju i Ratnu školu, penzionisan je 1984. godine. Njegov zameuik, a peti uačelnik KOS-a bio je Šibenčanin general Jere Grubišić. Pre rata je bio zemljoradnik, član KPJ od 1943. godine, posle rata oficir vojne bezbednosti i zamenik načelnika Uprave bezbednosti JNA. Grubišić je punih dvanaestak godina proveo u upravi bezbednosti, penjući se hijerarlrijski do vrha. Toliko je bio uticajan da je njegov naslednik, sedmi naćelnik KOS-a general Ilija Ceranić držao njegovu sliku ua radnom stolu rmiesto Brozove. Ovaj Srbin rođen u Han Pijesku, takođe je vojničku karijeru gradio i po Hrvatskoj. Kada je 1986. godine izbila u Beogradu afera Valdliajm, načelnik Ceranić je bio zađužen da sakrije dosije ovog ratnog zločinca u vojnom arhivu. Kako je i pored toga taj dosije ugledao svetlost dana, zali234

valjujući pie svegu noviuaru Dauku Vasoviću i vojuom istoričaru Antonu Miletiću, general Ilija Ceranić je lično /.apretio pukovniku Miletiću da će ga saterati u mišju rupu. Uočljivo je da su ljudi iz Hrvatske punilr četrdeset godina vodili službu bezbednosti JNA. U vrenre kada je Hrozova reč bila prva i poslednja u kadiovskoj politici, na pitanje kako je to bilo mognće, može se dobiti samo jedan odgovor: „Tito je tako hteo!“ ČIŠĆENJE ARMTJE Štiteći zemlju i Armiju od stranih službi, ali i obračunavajući se sa ibeovcima, koji su delovali spolja i iznutra, KOS je jačao u „službu za sebe“ i krajem 1948. godine izrastao u „službu iznad čina“. Uprava bezbednosti Jefte Šašića bila je toliko moćna da su njeni majori hapsili generale po kućama i to noću. I mada je po redosledu u ministarstvu odbrane Uprava bezbednosti bila dvanaesta, ona je po svojoj snazi faktički bila druga, odmah iza Političke uprave i Generalštaba. Po nalogu Tita, Rankovića, a potom i Gošnjaka načelnik KOS-a je početkom pedesetih iz vojnog života izolovao Peka Dapčevića, Kostu Nađa, Pavla Jakšića, Koču Popovića i Gojka Nikoliša. Pod optužbom da su sovjetski špijuni uhapšeni su Andrija Hehrang i Slobodan Zujović, člauovi CK KPJ, a u Armiji generali Arso Jovanović i Branko Petričević, a potom i Vlađo Dapčević i general M. Karangelovski. Milinko Stojanović, predsednik Udruženja Goli otok smatra da je lično general Jefto Šašić likvidirao geuerala Arsu Jovanovića, dok je general Radojica Nenezić tvrdio da je KOS u Šašićevo doba, pod Brozovim nadzorom, napravio Goli otok i na njega poslao sedam hiljada oficira, od kojih su čak 43 odsto bili potpuno nevini ljudi. Tu 1948. godinu general Nikola Ljubičić je zapamtio samo onako kako mu je Broz pričao. Gtišao je jedanput kasnije na Brdo kod Kranja da ga obiđe. Dok su zarnišljeno šetali pored jezera, Tilo mu je poverio, kao da je reč o uekoj velikoj državnoj tajni: 235

- Sađa je sve uređeno i mnogo je lepše. A 1948. je tu bio pravi žabarnik. Te žabe su tada toliko galaniile, da mi nisu dale mira da razmišljam i spavam. Situacija je ouda bila teška, vreme sukoba sa Staljinom i innogih napada na našu zemlju, pa pošto nisam mogao direktno da se obračunavam sa oniin glavnim krivcima, uaredio sam: „Dajte, sklonite mi makar ove žabe!“ Tada je nestalo i nekoliko momaka koji su zajedno s Brozom sastavljali odgovor Rusima. Jedan se, iako dobar plivač, udavio u Bledskom jezeru, a drugi je nekoliko dana kasnije poginuo u džipu koji je udario u neku banderu na Bulevaru Revolucije. Ništa manje dramatično nije bilo ni na Brionskom plenumu, pogotovo što je uvek dobro obavešteni Stevo Krajačić kasnije izjavljivao da su Brioni bili praktično pod vojnom opsadom. Uglavnom, posle pada Aleksandra Rankovića, pobednici sa Briona su najavljivali da će posle čišćenja policije, započeti i čišćenje vojske. Ali, JNA se tada izvukla, samo je za ministra odbrane umesto Ivana Gošnjaka, izabran general Nikola Ljubičić. U svojim sećanjima „Zabranjeno samoubistvo" proganjani oficir vojne tajne policije Tomo Zarić piše da je upravo general Jeftimije Jefto Šašić, podržavajući Titovu odluku o izolaciji ibeovaca, odlučio da staljiniste iz armije zatvori u kazamat Stara Gradiška, gde su robijali najokoreliji ustaški zločinci. Tako su se, prema planu Jefte Šašića ua jednom mestu našli bivši partizani i bivše ustaše, ali ovog puta sa izmenjenim ulogama, jer su sađa fašisti gonili konmniste. Zarić je kao pukovnik KOS-a oteran u ovaj zatvor jer je odbio „životnu šansu“ da bude komandant logora za oficire. Major Vlado Lončar je postao upravnik Stare Gradiške i čovek koji je doskorašnjim kolegama voleo na grudi da kači table sa napisima „Jazbina Informbiroa". Tako je, naime, hteo, Jefto Šašić. KOS je u vreme generala Šašića bio toliko jak da su od njega zazirali i oficiri JA. General Radojica Neuezić je pre 1986. godine javno stavio pod sumnju zvaničnu biografiju generala Jeftimija Šašića kada je za novine izjavio 236

da je bivši načelnik KOS-a 1941. clezertirao iz Slavonije u Srbiju. Tu je kod Panćeva uhapšen od strane Gestapoa, ali i pušten pod sumnjivun okolnostima. Opet se vratio 11 Slavoniju gde mu je suđeno zbog dezerterstva, ali je Šašić izbegao streljanje i postao politički komesar. Sa te dužnosti u 12. slavonskoj diviziji je po kazni smenjen. Ovo svedočenje je iskoristio general Pavle Jakšić da postavi pitanje kako je moguće da takav čovek dobije Orden narodnog heroja. Umesto odgovora general Jakšić je u svojoj knjizi citirao ministra odbrane Ivana Gošnjaka, nekadašnjeg Sašićevog ratnog komandanta, koji je izjavio: „Covek koji hapsi i saslušava narodne heroje, zaslužio je Orden heroja!“ Hapšenja u vojsci zbog IB-a izvršena su po Šašićevom ključu, koji je ovaj dobio lično od Tita. Prvi na listi bili su najhrabriji oficiri sa velikim ugledom iz rata, zatim oni na višim položajima, koji se nisu izjašnjavali, i treći su bili oficiri i podoficiri kolebljivci. Nastavnik letenja Milovan Burić iz 105. lovačkog puka u Pančevu, star samo dvadesetak godina, skinut je sa aviona, odveden na železničku stanicu i u furgonu sa bodljikavom žicom prebačen u Staru Gradišku, samo zato jer je neko posumnjao da će, možda, kao i njegova trojica kolega da preleti za Rumuniju. Po krugu je nosio veliku šper-ploču sa obeležjem „špijun NKVD“. Kako se Burić seća, najveći oficiri-mučitelji iz KOS-a bili su, pored Lončara, još i Slavko Cupurdija, Novak Kecmau i Osrnan Horozović, kao i članovi uprave Stojan Jovanović - Tesla i Đoko Miličić. Oni su terali zatvorenike da tuku jedan drugog, a da bi ih ponizili da jedan drugom stavljaju nos u činar. Njega je Jefto Šašić šetao iz logora u logor i svuda ga terao da bude klozetar. U Ljubljani pak, samo tri godine posle oslobođenja, pod vidom obračuna sa IB, stradalo je u montiranom političkom procesu 37 osoba, povratnika iz nemačkih logora. Ova suđenja nazvana su Dahauskim procesima. Među žrtvama su bili i oficiri kraljevske vojske. Ima indicija da su za Dahauske procese znali i Tito i Edvard Kardelj, a da ih je direktno sprovodio tilii čovek Boris Kraj237

ger. Malo je poznato da su Dahauski procesi imali i svoje nastavke 1948. godine, kad je, na priiner u Ljubljani, stradao Vlasto Kopač, a 1949. godine u Splitu dva slovenaćka majora, Albin Hofbauer iz Rogateca i Vladimir Kandare iz Cernomelja. Treći stradanik je bio oficir, Srbin, iz kruševačkog kraja. Iako je suđenje bilo u Splitu, presudu je donosio ljubljanski Vojni sud, koji im je izrekao po sedam godina zatvora, jer su, navodno, u zarobljeništvu sarađivali sa Nemcima. Glavni izvršilac progona ovib visokih oficira bio je upravo KOS. TITOVI CUVARI Ono na čemu je KOS posebno izgradio svoj ugled, pa i moć bila je njegova bliskost sa Stevom Krajačićem i naravno sa Josipom Brozom Titom. Kako je Maršal najviše poverenja imao u Armiju, to je i naredio da o njegovoj bezbednosti, a i o zaštiti najvišrh državnih tajni brine, pre svih, vojna bezbednost. O Titu je tokom rata brinuo njegov Prateći bataljon i lični telohranitelj Boško Colić. To je čovek koji je umesto Tita bio na čelu partizanske kolone sa otkočenim pištoljem u futroli čitavog rata - sve do 1949. godine kada je sa činom majora poslat u Moskvu na školovanje. Njegovo mesto je tada preuzeo general Milan Zeželj, lični Maršalov ađutant i konrandant Garde, koja je izrasla iz bivšeg Pratećeg bataljona. Interesantno je, međutim, da je Tito dozvolio da general Žeželj i general Jeftimije Šašić, načelnik KOS-a, na dosta surov način uklone majora Boška Colića iz njegove blizine. Covek koji je na Visu potezao šmajser na Cerčila dok je Titu nudio cigaretu iz tabakere, telohranitelj koji je čuvao ulaznu vrata pape Pija XII dok je u Vatikanu pričao sa Maršalom, major koji je video Staljina i Broza zajedno, proglašen je od strane „kosovaca" za ruskog špijuna i uhapšen 1952. godine. Naime, posle povratka sa ubrzanog školovanja u SSSR major Colić je, navodno, zbog reorganizacije Titovog kabineta raspoređen za nastavnika u I vojnoj oblasti u Nišu. Tada je dobio obećanje da će 238

se za njega naći neko mesto u Generalštabu. Major Boško Colić je zbog toga glasno negodovao, što su oficiri KOSa shvatili kao pobunu protiv Armije i optužili ga za neprijateljski rad. Uoči Nove 1952. godine uhapšen je na večeri u beograđskom Domu JA. U zatvoru Glavujača, a potom Banjica, brojni islednici su tražili od ovog rnajora da prizna da je sa Gustavom Vlahovim, bivšim šefom Titovog kabineta i Maršalovhn obućarem planirao da ubije Josipa Broza po nalogu Moskve. Kako za to nisu imali dokaza islednici su mu prezentirali podatke o njegovoj navodnoj špijunskoj saradnji sa ruskim glumcem Igorom Bersenjevim tokom 1946. godine na filmu ,,U planinama Jugoslavije“. Boško Colić je, po posebnom Titovom odobrenju, ovom glumcu pričao ratnu istoriju NOB-a, po kojoj je snirnan film koji je naredne godine videlo 74.000 Beograđana. Kako je u filmu, koji je rađen pre donošenja Rezolucije IB, prikazana i sovjetska pomoć u oslobađanju Jugoslavije, to je major Colić optužen za špijunažu i osuđen 1952. godine na smrt streljanjem. Pomilovan je i poslat da robija, prvo u Bileću, a potorn na Goli otok. Uspeo je posle pet godina da izađe na slobodu, ali su ga radnici KOS-a opet uhapsili 1958. i sa grupom ibeovaca poslali u logor Sveti Grgm-. Jzlazeći iz zatvora početkom šezdesetih, major Boško Čolić, prvi Titov telohranitelj, čovek koji ga je čuvao punili osam godina, morao je da tajnoj policiji potpiše izjavu da nikada u životu nije video Maršala. Ogorčen na Aamiju i posebno na KOS i UDBU major je iz Beograda otišao u unutrašnjost Srbije i zaposlio se kao prodavac lozova. Ovakav tužan kraj jednog časnog čoveka bio je cena Titovih fobija. Josip Broz je kao iskusni agent Kominterne imao profesionalnu naviku da smenjuje ljude oko sebe, čak i one u koje je imao najviše poverenja, jer je strepeo da će nru i oni jednoga dana doći glave. Strah od atentata bio je Titova mora koju je on uspeo da nametne i rukovodiocima KOS-a i svoje lične Garde. Dolazeći iz Vršca u Beograd 25. oktobra 1944. godine Josip Broz je želeo da se useli u Beli dvor, ali je na to morao da priče239

ka nekoliko neđelja, dok avmija nije proveTila ćitav teren na Dedinju. U vreme strašnog pritiska Staljina i Moskve arnrijska bezbednost je tražila načine kako jednostavno da sakrije Tita. Vladimir Dedijer svedoči kako je KOS pod konrandom generala Jefte Šašića 1948. godine kopao tajne kanale od Belog dvora do Dunava. Njima bi, bilo je planirano, u slučaju ulaska Rusa u Beograd, drug Tito nrogao da se povuče do reke, a odatle da brodicom prebegne u Bosnu. Novi Titov štab građen je u tajnom škrovištu na Ilidži. Kasnije su bezbednjaci iz armije Maršalu podigli tajna skloništa i konrande i u Kočevskom rogu, u Kuparima, pa zatim na Kopaoniku. I preuređivanje ostrva Brioni u Titovo odmaralište izvršeno je, kako tvrdi Josip Kopinič, pre svega iz vojnih i bezbednosnih razloga. Ostrvo je bilo izolovano, strogo kontrolisano, imali je zdravu klimu i bilo je daleko od Beograda, u kome je bilo jako teško čuvati Titova leđa. Vrlo važno je bilo i to što su se Brioni nalazili u Hrvatskoj, čiji su rukovodioci prečesto prebacivali Titu da se ne odvaja od Srbije. Dolaskom na Brione predsednik Jugoslavije se odmakao od Srba, a približio Hrvatima. A to je ono što su želeli i Bakarić, i Kardelj, i Krajačić, ali i generali vojne bezbednosti Šašić i Mišković. Tito je u Beogradu uvek bio okružen oficirima KOS-a. Nije onda uopšte bilo neobično što je KOS bio pravi gonič srpskili kadrova u JNA, a potom i najaćeg Srbina Aleksandra Rankovića. Branislav Pendić, iskusni obaveštajac savezne Udbe se seća da je pred Brionski plenmn ćitav sastav državne bezbednosti Jugoslavije bio tajno praćen od strane oficira KOS-a. Svi Rankovićevi ljudi su bili pokiiveui, a svi radnici Udbe kontrolisani od strane generala Ivana Miškovića i njegovog brata Milana Miškovića, saveznog miuistra policije. KOS je prvi i uhapsio inspektora Dušana Nikolića, tako što ga je namamio u Maršalat da proveri uređaje za prisluškivanje gostiju. Potom su hapšeni ostali inspektori II uprave Udbe, na čijern čelu se nalazio načelnik Selim Numić. Među islednicima koji su saslušavali uhapšene inspektore Udbe u Beogradu, uvek je bilo i oficira vojne tajne službe, koji su kontrolisali kako teče istraga u zgradi policije, u Sara240

jevskoj ulici. Armija se bojala Udbe, pa je oficiriina KOSa izdala naredbu o prvom stepenu borbene gotovosti, jer se general Ivan Mišković bojao da se obračun sa Aleksandrom Rankovićem i Srbima rnože izroditi u srpski politički puč. Zato je plenum i zakazan na Brionima, kako bi se KOS lakše obračunao sa Srbima na hrvatskom ostrvu i zato se na Brione putovalo ilegalno čak preko Mađarske. Vojin Lukić je danas ubeđen da je klopka za Rankovića od strane KOS-a u više navrata i ranije postavljana, ali on u nju nije uletao. Najperfidniju zamku general Ivan Mišković i Ivan Krajačić - Stevo postavili su Rankoviću poturanjem generala Miloja Milojevića kao političko kukavičje jaje. Milojević je, naime, 1965. godine predao lično Aleksandru Rankoviću, tada organizacionom sekretaru CK SK] pismo u kome se žali na antisrpsku kadrovsku politiku u Armiji. Leka to pismo nije uzeo, ali je ono umnožavano stiglo do svih visokih funkcionera partije i države. General je zbog te predstavke isključen iz SK i smenjen sa dužnosti, ali je, primećuje Lukić posle Brionskog plenuma vraćen u Partiju, što se takvim grešnicima nikada nije dešavalo. Prosto rečeno, ako je KOS imao zadatak da pohapsi čitavu jugoslovensku i srpsku Udbu, i da vrši pritisak da saini udbaši sebe progone i čiste, onda je sasvim jasno da Brionski plenum i sam Tito nisu mogli, a ni hteli, da sude o radu vojne tajne policije. Bio je to tihi rat između vojne i civilne službe, koji je Udba izgubila. A pravi pobednik je bila Moskva. Ruski čovek, poverenik Steve Krajačića, general Ivan Mišković, zvani Brk, glavni za uklanjanje Srba iz JNA, veoma vešto je primenjivao taj princip vojne lojalnosti i pokornosti. Taj metod rada preneo je i na svog vernog naslednika Stjepana Stipu Domenkušića. U vreme kada je general Ivan Mišković - Brk bio načelnik KOS-a, od 1963. do 1971. godine, a potom i specijalni Titov savetnik za bezbednost pod kontrolu Uprave bezbednosti JNA stavljeni su: generali Ivan Gošnjak, Radojica Nenezić, Gojko Nikoliš, Đoko Jovanić, Mirko Bulović, Dra241

go Pauč, Franjo Herljević, Miloje Milojević, Racle Hamović, Veljko Kadijević, Viktor Bubanj, pa i admirali Mate Jerković i Ivo Parrnač i ministri Aleksandar Ranković i Slobodan Penezić Krcun. Pored ujih praćeni su i prisluškivani pukovnici Alojz Ahlin i Dušan Rusić, potpukovnici Milan Knežević i Anka Vučiuić-Matijašević, zatim narodni heroj Luka Vučinić, kao i Jovanka Broz. Neke od njih general Mišković je optužio da su špijuni KGB-a, a druge da su „antiarmijski elementi". Koliko su te insinuacije bile jake vidi se i po torne što su mnogi od ovih ljudi posle Miškovićevog odlaska u penziju ostali ,,mteresantni“ za KOS. Poštujući pravilo političke simetrije u Jugoslaviji, generali Ivan Mišković i Stipe Domenkušić su početkom sedamdesetih, dok je trajao obračun sa maspokovcima, inscenirali puč Jovanke Broz i generala Radojice Nenezića protiv Tita, JNA i SFRJ, kome su dali tajni naziv „Operacija manikirana ruka“. Prema saznanjima načelnika KOS-a, u zavereničkoj grupi su se našh major Jovanka Broz, penzionisani general Ivan Gošnjak, načelnik vojne ispitne komisije general Radojica Nenezić, njegov zamenik pukovnik Đuro Breberina, načelnik VOS-a i Više vojne akademije general Mirko Bulović, načelnik kontraobaveštajnog odeljenja Uprave bezbeclnosti JNA pukovnik Dušan Rusić, njegov oficir potpukovnik Anka Vučinić-Matijaševiš i pukovnik Garde Sekula Memedović. Svi Srbi. Bilo je malo što je KOS ove ljude osuumjičio da je ua mig Nenezića trebalo da u centar Beograda izvedu gardijski puk, zauzmu Radio i Televiziju Beograd i izoluju maišala Tita, već i da su sve to radili kao saradnici Jovanke Broz i sovjetske tajne službe KGB. Kako ni Mišković, ni Domenkušić nisu mogli da dokažu ovakvu optužbu, počeli su izokola da uklanjaju i pritiskaju ljude bliske generalu Radojici Neneziću, ne bi li ih naterali ili zavrbovali da rade protiv „pučišta". Tokom 1974. godine održano je nekoliko tajnib sednica raznih državnili koinisija: jednu je predvodio i Rato Dugonjić, drugu general Mitar Lojović, načelnik bezbednosti SSNO, pa gene242

r;il Mii'ko Jovanović, komandant I armijske oblasti. Najpre je uhapšen potpukovnik Radovan Koronsovac, prijatelj generala Radojice Nenezića, a zatim je hajka nameštena pukovniku Sekuli Memedoviću. Mada je ovaj komandant gardijskog pnka dobijao priznanja za svoj rad, čak je i bio najbolji sa svojom jeđinicom u I armijskoj oblasti, njegov pretpostavljeni Mirko Jovanović mu je zamerao na slaboj bezbednosti, a potom na otvorenoj saradnji sa pučistom generalom Nenezićem. bukovnika Memedovića su oficiri KOS-a pratili i prisluškivali. To su činili i sa generalom Radojicom Nenezićem. Cesto je namerno pozivan u kabinet Mome Dugalića, generala, koji je bio ozvučen da bi se tajno snimili njegovi razgovori sa komandantom generalom Mirkom Jovanovićem. ČOVEK ZVANI STANE Prvog februara 1977. godine pukovnik Sekula Memedović je uhapšen u Sarajevu zbog „neprijateljske propagande". Već u aprilu je osuđen na pet godina i dva meseca zatvora. Krunski dokaz bio je tajni magnetofonski snirnak iz 1972, koji nikada nije imenovan, načinjen u stanu generala Mirka Nenezića, brata Radojice Nenezića. Tada je pukovnik Memedović, navodno, rekao da bi bio u stanju da izvede gardijski puk na ulice Beograda. Videvši da će da strada, pukovnik je zatražio pomoć od Vidoja Zarkovića, tada potpredsednika Predsedništva SFRJ, ali mu je ovaj rekao: - Kad je u pitanju general Nenezić, ti nam moraš pomoći da ga raskrinkamo i zauvek eliminišemo iz Generalštaba. On je Gošnjakov čovek i velika smetnja u vrhu Armije! Dobro je što ti je glava ostala na ramenu! Iz ove izjave Vidoja Zarkovića sasvim jasno se vidi da je KOS pod Miškovićem i Domankušićem, a kasnije i Ćuićem, uspeo da vojni politički vrh ubedi u priču o puču Jovanke Broz i generala Radojice Nenezića i time dobije podršku za njihovo uklanjanje iz Brozove okoline. U 243

toj bici za vlast oko Tita krajem sedamrlesetih, supruga maršala je gurnuta u stranu, dok je glavnu reč počeo da uzima bivši kontraobaveštajac Stane Dolanc i ministar odbrane Nikola Ljubičić. Dolanc je sanjao da i on jednog dana bude ministar vojske Jugoslavije. Sećajući se tib vremena general Đoko Jovanić kaže: - Još 1975. godine se pričalo u Armiji ko će naslediti Tita. Ljubičić mi je govorio: - Slušaj ti si još skojevac. Vicliš da je Tito bolestan, da Kardelj njegove obaveze izvršava, a i on je bolestan... Treba nam neko mlad i vitalan... A to je i Stane Dolanc. Njegov plan je bio da odvoji Tita od Armije, jer je Tito na sastancima Politbiroa stalno ponavljao: - Ja ću Armiju upotrebiti bude li trebalo. Bolje to nego da dođu Rusi... Dolanc i drugovi su Partiju već imali u rukama. Ja sam bio svojevremeno postavljen za saveznog ministra za odbranu. Dane Đuić, načelnik KOS-a i Nikola Ljubičić, savezni sekretar za odbranu su zbog toga bili kod Tita, ali su se pobunili Dolanc, Mikulić i društvo. Posle

Stam ; D olan c ubeđu je Sloh od an a M iloševića

244

(oga sam postavljen samo za podseki'etara. Bio sam svedok kako je taj Dolanc sve preuzimao u svoje ruke. Pi'imerice, dođem kod Ljubičića, a on telefonom referiše Dolancu šta se u Armiji događa. Jednom mi je tako Ljubičić rekao: - Meni je Dolanc svašta uapričao o Jovanki i tebi! Taman smo počeli sastanak kad javlja se Dolanc i naređuje telefonom Ljubićiću da Đoko Jovanić odmah preda dnžnost, a Jovanka Broz da se izoluje. Poručuje da je bio kod Tita, da je Tito bolestan, ali da je to Tito naredio. Ja napišem pisnro Titu i predam ga Ljubičiću, a on mi ga vrati, da se Tito ne bi uznemiravao. Moje je mišljenje da je glavni krivac za čitavu aferu Stane Dolanc, pa onda Nikola Ljubičić, koji je od straha za svoj položaj prilivatio Dolančevu varijantu izolacije i Jovanke Broz i izveo čitavu stvar. Dolancu je odgovaralo sve što je protiv Armije i Jovanke Broz. Kada sam ja smenjen, ni Stane Potočar nije postao savezni sekretar već Branko Mamula... Tako je hteo Stane Dolanc. Ja mislim da Tito o čitavom slučaju uopšte nije bio obavešten! A kako je savezni vojni ministar birao načelnike Uprave bezbednosti, a potom bio lično odgovoran za rad KOS-a, to je i vojna tajna služba bila pod direktnom konbolom ljudi Staueta Dolanca. Dolanc je svoju karijeru u KOS-u započeo krajem pedesetih, kad je sa dužnosti vojnog tužioca iz Knina došao u Zagreb na mesto uačeluika bezbednosti. U međuvremenu je u Moskvi završio školu bezbednosti KGB i od tada bio na direktnoj vezi sa pukovnikom Rakom. Na kontraobaveštajnim poslovima u Zagrebu, major Stane Dolanc je radio zajedno sa kapetanom Zdravkom Keberom, koji se seća da je major Stane Dolanc odlično poznavao ustašku emigraciju, da je suzbio rad SJovenačke antikomunističke zveze i da je otkrio i uhapsio engleskog špijuna, potpukovnika JNA, uačelnika štaba divizije Vladislava Cvenka u Celju. Posle tog uspeha, Stane Dolanc je na intervenciju svoje tetke Lidije Sentjurc, žene Sergeja Krajgera, otišao šezdesetih godina u politiku, na mesto činovnika CK SKS, a potom i direktora Političke škole CK SK Slovenije. 245

Stane Dolanc je rođen 16. novernbra 1925. gocline u Hrasniku, Slovenija. Učesnik je NOB-a od 1944. kada je i primljen u KPJ. Na početku rata bio je član „Jungenbunda“, slovenačke fašističke omladine, ali je to skrivao u svojoj biografiji. Kada je Dušan Doder to napisao u svojoj knjizi ,,Jugosloveni“ 1989. godine, Dolanc ga je preko SDB SFRJ proglasio agentom CIA i zabranio mu đolazak u Jugoslaviju. Iz rata je Stane Dolanc izašao sa činom kapetana, da bi potompostao major KOS-a i 1960. poslat u „rezervu" sa epoletama potpukovnika JNA. Političku karijeru je, kažu upućeni, napravio kada je pobedničku zlatnu medalju košarkaške reprezentacije Jugoslavije sa Svetskog prvenstva u Ljubljani poklonio lično Titu. Predsednik Jugoslavije bio je oduševljen ovim gestom, pa je stalno pitao za druga Dolanca iz Ljubljane. Tako je Stane Dolanc prešao u Beograd i postao sekretar CK SKJ, pa član Izvršnog biroa CK SKJ, pa ministar federalne policije, član Predsedništva SFRJ i predsednik Saveta za zaštitu ustavnog poretka. I suvlasnik privatne firme ,,Nova“. Za Staneta Dolanca je Josip Vrliovec, bivši šef jugoslovenske diplomatije jednom prilikom Mikici Bobić rekao: - Neverovatni pokvarenjak, koji me je više puta zeznuo, ali ja ga opet, jako volini! Stane Dolanc je da bi iz Titove blizine potisnuo Stevu Krajačića, a potom i njegovu miljenicu Jovanku Broz, odlučio da je ukloni. Bila je to posledica ljute bitke dvojice ruskih ljurli i agenata KGB, Dolanca i Rrajačića, koji su se krajem sedamdesetih borili za blagoslov Moskve. Ko je bliži Titu, koji je umirao, taj je bio bliži Moskvi i njenoj želji da potpuno kontroliše Titovo okruženje. A to sa Jovankom Broz nije bilo moguće, jer ona nije dozvoljavala da se Tito zloupotrebljava i politički dezavuiše još za života. Jovanka Broz je rođena 7. decembra 1924. u selu Pešani, u Lici, južno od nekadašnje Korenice. Otac Milan Budisavljević važio je za pametnog i vrednog čoveka,

246

dva puta je putovao u Aineriku „trbuhom za kiuhom“. Majka Milica bila je iepa žena, uredna, Jovanka se seća da je mnogo šta od majke naučila. Rano je, međutim, ostala bez majke i preuzela ulogu domaćice. Kažu da je bila bistra devojčica, dostojanstvena kao njen otac, koji je stradao od tifusa u Prvorn svetskom ratu. Ostatak porodice, osim sestara Zore i Nade, izgubila je u Drugom svetskom ratu.

Jo v a n k a Broz

Osnovnu školu završila je u rodnorn nrestu, a gimnaziju tek posle udaje za maršala i predsednika FNRJ Josipa Broza. U 17. godirri postala je član KPJ, a u 21. kapetan i nosilac: dva ordena za Jrrabrost. Ratni putevi su je 1944. doveli do Drvara kad je, prilikom desanta, prvi put videla vrlrovuog kouiandanta. 247

Drugi deo života Titove supruge, počeo je njihoviin tajnim venčanjem na Cukarici u Beogradu 1952. kad je zvanično postala treća supruga Josipa Broza. Kumovi na venčanju bili su Aleksandar Ranković i Ivan Gošnjak, stari svat Ivan Stevo Krajačić, koji je Jovanku i preporučio maršalu. Kad je obelodanjeno venčanje, nekoliko meseci kasnije, sve svetske agencije zabeležile su da je Jovanka „stasita, lepo i dobro građena crnka“, Srpkinja, čija je porodica stradala u ratu. Ipak, svi su insistirali na razlici u godinama - ona je imala 28, a Tito 60 godina. Sledećih 25 godina delila je s njim i dobro i zlo. Poslednje tri Titove godine, od 1977. nisu se viđali, a jedno drugome slali su ceduljice. Tako su hteli i Stane Dolanc i Steva Krajačić. I Moskva i KGB. Pričalo se da je Jovanka Broz ruski špijun, da je s Vladimirom Bakarićem i Edvardom Kardeljom htela da preuzme vlast, da se mešala u politiku, da je rnnogo ljudi stradalo zbog njenih hirova. Da je bila nezasita i imala strašne prohteve. Bila je to smišljena priča i laž onih koji su u ime SSSR-a hteh da uklone Jovanku Broz. Ui je možda, kako neko reče, to bila bitka tri saradnika KGB za Titovo nasleđe. Ipak, posle Titove smrti Jovanka Broz je izbačena iz Užičke 15 i ponuđena joj je vila u neposrednoj blizini, u Užičkoj 19. To je odbila, ali je prihvatila da pređe u vilu od 600 kvadrata u Bulevaru mira 75, preko puta ulaza u Beli dvor. Advokat Toma Fila o proterivanju svog klijenta Jovanke Borz kaže: - Jovanka Broz je nasilno izbačena iz svoje kuće. To je lično učinio Ljubčo Stavrov, Makedonac, član tadašnjeg Predsedništva SFRJ. Došao je noću, s pištoljem, i iz kuće izbacio Jovanku i njenu sestru, uz pretnju da će ih obe ubiti ako o tome progovore. Izbačena je u spavaćici. Tamo gde je tada prebačena u kuću u Buleravu rnira Jovanka Broz živi i danas. Moj zahtev da se Jovanki vrati njena imovina je odbijen. Ostavinska rasprava nikada

248

uije ni započela. Jovanka Broz inia pravo na Titovu penziju jer nije rastavljena. Ima poslugu, vozača, sobaricu i kuvaricu, i stalno obezbeđenje federalne policije koje i danas ,,brine“ o njenom kretanju i kontaktu s ljudima. Ostala je bez nasleđa, imovine, pasoša, bez mogućnosti slobodnog kretanja, bez prava na pojavljivanje u javnosti. Od „prve drugarice" pretvorila se u „udovicu komunizma“. Otkako je ostala udovica, Jovanka Broz se jedini put oglasila u novinama 1985. godine, kad je o svojim nedaćama, zlostavljanjima i šikaniranjima, koje je doživljavala od nekadašnjih Titovih najbližih saradnika, dugo i opširno progovorila pred novinarom Velizarom Zečevićem za beogradski nedeljnik ,,NIN”. Na intervenciju moćnog Staneta Dolanca, taj je razgovor bio izbačen neposredno pre slanja sloga u štampariju. Otisaka su se, međutim, domogli novinari sarajevskoga omladinskog nedeljnika „Naši dani“, objavivši ga dva meseca kasnije. Dvadeset godina izolacije ostavilo je traga na Jovanki Broz. Retko napušta kuću, a izlasci joj se svode tek na povremene posete sestri i odlazak na Titov grob, gde povremeno očisti belu mermernu ploču i promeui cveće.

249

SLUČAJ MITJE RIBIČIČA Još pie Drugog svetskog rata, u moskovskoj školi Kominterne i NKVD za špijune, iz Jugoslavije, od svili kandidata Slovenci su bili najomiljeniji ruski daci. U Moskvi su kroz razne kurseve i škole prošli Edvard Kardelj, Boris Kidrič, Zdeuka Kidrič, Aleš Bebler, Dragutin Gustinić. Najviše informacija za NKVD kao agent napisao je Boris Kidrić. Možda su zato Slovenci zadužili Kominternu, pa u čistkama nijedan od njih nije stradao. Samo jedan od njih sačuvao je fotografiju iz vremena kada je bio pitomac NKVD. To je čovek koji je 1990. godine, u vreme slovenačko -srpskih svađa zaplesao tango sa Rađmilom Anđelković, prilikom dolaska Voza bratstva i jeclinstva iz Ljubljane u Beograd. Srbinra sunpatični slovenački funkcioner Mitja Ribičić bio je decenijama rezident NKVD i potorn KGB u Sloveniji i Jugoslaviji. O toj njegovoj tajnoj fuukciji se u Sloveniji ćutalo četrdeset godina, kao što se ćutalo i o krvavim rukama Mitje Ribičiča. Naime, prebirajući po svojoj prošlosti i želeći da se otarase starili udbaških kadrova i grelia Sloveuci su 1995. godine doneli Zakon o ispravljanju nepravdi i čak formirali Komisiju za procenu nepravdi. Kako je tada izjavio Janez Lukač, inače bivši udbaš, predsednik Komisije za proceuu nepravdi, primljeno je 265 žalbi na račun neopravdanog političkog progona slovenačkili građana u poslednjih pedesetak godina. Najveći broj ovib prijava je bio lične prirode, od toga da je izvesni Karlo K. još 1955. ukrao u JNA pušku i pobegao prema austrijskog granici, pa zbog toga osuđen, do toga da je zatražena rehabilitacija nadbiskupa Rožmana, saradnika okupatora i Vinka Levstika, osuđenog 1982. godine za špiju250

uažu u korist CIA. Da bi izbegla polilizaciju ovili važuijih slučajeva sloveuaćka komisija za pravdu zaključila je slučajeve Rožman i Levstik zbog „neđostatka dokaza". Jedan novi slučaj je, medutun, ozbiljuo potresao sloveuačku javnost. Naime, Dušau Ludvik Koluik iz Maribora i Valter Smolej iz Beča podneli su krivičnu prijavu protiv Mitje Ribičiča, visokog političkog funkcionera u peuziji zbog sumnji da je počiuio genocid nad folksdojčerima u Sloveniji. Tužioci kao dokaz nude izveštaj Mitje Ribičiča od 13. maja 1945. godine Borisu Kidriću, tada slovenačkom premijeru, u kome se kaže da je ,,formirao logore za nemačku manjinu u Stertalu, Teharju, Pesnici i Maločniku, koji mogu da prime 20-25.000 Nemaca“. Slovenačko tužilaštvo je dugo skrivalo ovu tužbu protiv 79 godina starog penzionera Mitje Ribičiča, jer u Sloveniji i dalje važi političko pravilo da se ćuti o likvidacijama folksdojčera. - U Jugoslaviji je formirano stotinak logora za folksdojčere, od kojih je gotovo polovina bila smeštena van Srbije i Vojvodine. U nemačkim izvorima su u kategorizaciji logora u Jugoslaviji za Nemce i folksdojčere posle rata, spominje samo jedan sa oznakom „logor za likvidaciju“ koji se nalazio pri rudniku aluminijuma u Teharju kod Celja. Pored ovoga, u Sloveniji su postojali logori u Radljevu, gde su logoraši kopali ugalj u rudniku, zatim logor Ravna Reka, u kome su, takođe, radili isključivo folksdojčeri i zarobljeni pripadnici jedinica „Bele garde“, kvisliuškog generala Lea Rupnika - tvrdio je tužilac Dušan Ludvik Kolnik. - Ovaj krvavi posao bio je poveren Mitji Ribičiču, đrugom policajcu Slovenije i njegovom saradniku Tonetu Ferencu. Krunski svedok Ribičičevog genocida biće drugi tužilac Valter Smolej, koji je sa bratom i sestrom preživeo likvidaciju u logoru Pesnica. Pedeset godina kasnije, 1995. kada se uašao pred Parlamenlarnom komisijom Slovenije, koja istražuje zločine počinjene posle završelka II svetskog rata, nekadašnji načeluik tajne policije u deželi Mitja Ribičič, da bi oprao ruke i obraz, javno je 251

izjavio da slovenačka O/.na nije znala, niti je imala nalog da ubija zarobljene Neince. Poznato je da su u chugoj Jugoslaviji, Slovenci prvi stvorili političku policiju VOS, u kojoj je Mitja Ribičič, pored Zdenke Kiclrič, bio jedan od osnivača i operativaca. Ribičič je rođen 1919. godine u Trstu. Studirao je prava u I.jubljani, kada je pristupio komunističkojn pokretu. Učesnik je rata od 1941. godine. Prvo je bio organizator partijske tehnike, zatim pokretač obaveštajnih aktivnosti, a zatim politički funkcioner. U zvaničnim biografijama prećutkuje svoju clelatnost u tajnoj policiji Jugoslavije i Slovenije.

Milja Ihlsičič i Jasip Manolić (pvvi i dvugi zdesna) u školi KGB-a

Kod Rusa je učio kako se liapsi, kako se vodi istraga, kako se otkrivaju neprijatelji narocla, revolucije i partije. Profesor nm je bio pukovuik NKVD Aleksauđar Petriliin. Drug Ciril, kako se ilegalno zvao, koji je u Moskvi završio Akaderuiju NKVD „Feliks Džeržiuski" i tako postao školovani tajui policajac, očigledno nije želeo da preu-

292

zme, u inie Slovenaca, odgovoraost za masakre u logorima za folksdojčere Stertal i Fesnica, ali ni za masakre pripadnika nacionalnih suaga u Kočevju i na Poliorju. Pred naletoin partizana rnaja 1945. godine, u Austriju su se povukla tri puka Srpskog dobrovoljačkog korpusa, koji je predvodio Radoslav Tatalović, četnici Pavla Đurišića, koje je vodio major Vaso Vukčević, slovenački domobranci sa komandantom generalom Francom Krenerom, tridesetak hiljada izbeglica iz Slovenije, koje je vodio biskup Rožman. Njih su progonile jedinice pet divizija III ainiije, pet divizija II armije i dve divizije I armije, kao i formacije IV operativne zone Slovenije. Među likvidatorima bio je Boško Siljegović, generali Hočevar, Kosta Nađ, Petar Drapšin, Mitja Ribičič i Zdenko Zavadlov iz slovenačke Ozne, Sima Dubajić, Milan Basta, ali i Milka Planinc, dok je politički komesar bio Relja Savović. U Sloveniji su tada bili i Tito, Ranković, pa i Krcun. Vladimir Ljotić, sin Dimitrija Ljotića, koji živi u Engleskoj je 1995. godine sa još 120 bivših pripaclnika Srpskoga dobrovoljačkog korpusa i članova Zbora, posetio očev grob u Novoj Gorici. Tada je optužio slovenačku Oznu i Mitju Ribičiča za genocid nad srpskim dobrovoljcima: - Nema razlike između jednog Jasenovca i Koćevskog Roga i drugih stratišta širom bivše Jugoslavije! „Vrh JA je naredio likvidacije u Kočevju... mimo Titovog znanja!?” branio se Mitja Ribičič deveđesetih godina od optužbi slovenačke opozicije. Ribičiča je, međutim, odmah demantovao bivši partizan Albert Svetina - Erno, koji je u leto 1944. godine bio pomoćnik načelnika slovenačke Ozne, generala Ivana Mačeka - Matije: - Likvidacije su na teritoriji Slovenije trajale sve do 1953. godine. Za njih je Mitja Ribičič znao, čak je i sam pravio spiskove za streljanje. To mi je rekla Cveta Zimic, koja je bila Ribičičeva sekretarica u leto 1946. godine. Ja sam u to vreme bio načelnik Ozne za Primorsko. Simo Dubajić je o toin masakru svedočio jula 1990. godine: 253

- Komaudovao sam n Kočevskom Rogu. Ućestvovao sam u likviđaciji ljudi po naređenju. Takvu odluku uiko nije mogao doneli, sem Tita. Streljanja su vršili i Milka Planinc i Mitja Ribičič. Ali, kako je Mitja Ribičič bio politički patron Milana Kučana i jedan od ljudi koji su slomili drugu Jugoslaviju, zbog tih zasluga za deželu, dogodilo se da su Komisija za nepravdu i državni organi Slovenije utvrdili da i u slučaju Ribičič „nema dokaza“ za genocid nad Nemcima, Srbima i Slovencinra. Kao poverljiv čovek Moskve, ali i Beograda, rezident i političar Mitja Ribičič je po svedočenju Dragiše Đokovića imao 1970. godine strogo poverljiv susret sa Aleksejom Kosiginom. Tih sedamdesetih godina nastale su hrvatsko-srpske razmirice, u koje se umešao i sovjetski predsednik Leonid Biežnjev, nudeći bratsku pomoć. Bilo je to vreme koje je nagoveštavalo novi građanski rat, jer su i Tito i Brežnjev imalo podatke da se i Srbi i Hrvati u Krajini tajno naoružavaju. I Zapad i Istok su u tom periodu ocenjivali da SK više nije kolieziona snaga, koja će ubrzo uvući zemlju u velike teškoće. To je i period kada se SSSR vraća „izvorištu i povratku Lenjinu“ i vodi borbu protiv „nepodobnih grupa i pojedinaca". U Moskvi je tada procenjeno da se u Jugoslaviji „Tito zaobilazi i da bez pomoći sa strane Jugosloveni sami neće moći rešiti nagomilane probleme“. Sovjetski politički vrh je zapravo likovao. Brežnjev je na XXIV kongresu KP SS stanje u Jugoslaviji ovako komentarisao: „Prebrinuli smo glavnu brigu, diskreditovan je model socijalizma u Jugoslaviji". Ruse je jiotajno brinula nrogućnost da Jugoslavija nađe izlaz iz krize kroz sporazum sa Zapadom, a mimo njih. Zato je Moskva pozvala Beograd i ponudila tajne konsultacije, ali i predlog da na njih dođe, niko drugi do Mitja Ribičič, tada član Predsedništva CK SKJ. U svorn 254

prvom obraćauju ministiu spoljnih poslova Kosiginu, Kibičić je cliplomatski molio: - Nama nije potrebna samo borba protiv agresije, nego i borba za nove saveznike u toj borbi protiv agresora. Tržimo što širu podršku našim stremljenjima, da se slažomo za sve veću izolaciju agresora, za saveznike u medunarodnom javnom nmjenju, da nam pridu svi koji prirodno i objektivno teže ka emancipaciji, svi oni koji se danas bore da menjaju svoju podređenu poziciju. Svi oni Ireba da budu subjekti u politici i mi ćemo se u tom smislu pridružiti svakoj vašoj akciji, a isto tako bismo inolili i želeli da se i vi pridružite našoj aktivnosti kada ona sledi iste ciljeve. Zbog tib suprotnosti koje postoje, mi smo nezavisna zemlja i hoćemo da ostanemo nezavisni. Mislimo da nesvrstana, nezavisna Jugoslavija istovremeno prestavlja interes i Sovjetskog Saveza. Mislimo da bi promena statusa Jugoslavije bila opasna za mir u svetu. Vi ste, druže Kosigin, rekli, da je naša štampa pisala kao da će Sovjetski Savez, maltene, napasti Jugoslaviju. Moram da kažem da smatramo potpimo neshvatljivim i apsurdnim svaku mogućnost cla bi Sovjetski Savez ili neka druga socijalistička zemlja ugrozila bezbednost Jugoslavije. No, mi ipak u našoj zemlji veoma mnogo govorimo o merama za jačanje odbrambene sposobnosti naše zemlje. Mi smo dužni da jačamo odbrambenu sposobnost naše zernlje. Moramo da polazimo od realnosti sveta u kome živimo i radimo. Taj svet je podeljen i pun suprotnosti. Drugo, mi živimo na Balkanu, a to je geografsko područje gde su prisutni svi ti faktori i državni interesi, i zbog toga moramo jačati našu odbrambenu sposobnost. To je težak teret za našu zemlju. Mi samo za armiju izdvajamo oko 7% od nacionalnog dohotka, bez troškova teritorijalne odbrane. ALEKSEJ KOSIGIN: ,,Mi izdvajamo još više“. MITJA RIBICIC: „Vaša je i odgovornost mnogo veća. U tom smishi mi tražimo i kupujemo oružje i od Sovjetskog Saveza i ocl drugili. Težimo da naša armija bude savremena i sposobna da brani našu zemlju". 255

ALEKSEJ KOSIGIN: „Sigurno ćete uzaludno u nmogini zeiuljama kupovati koje kakve gluposti, što se tiče oružja“. MITJA RIBIČIC: „Svaka armija u svetu mora da sarađuje sa svim armijama, mora da vodi računa da bude naoružana u tehničkom i tehnološkom pogledu kao i svaka druga. Ja mislim da to radi i vaša armija i mi na to nemamo prigovor“. ALEKSEJ KOSIGIN: ,,Mi imamo samo svoje oružje i ništa ne kupujemo na drugoj slrani“.

Mitja Ribičič

Posle razgovora od 24. juna 1970. godine iz naše ambasade u Moskvi je poslat šifrovani izvještaj o toku razgovora i prvim utiscima. Iz Beograda je povratno upućeno upozorenje da kritike i povišeni ton ne treba prećutkivati, već odlučnije odgovoriti i energičnije se odnositi u razgovorima sa Aleksejom Kosiginom. To se od256

nosilo pouajviše na sovjetsko prećutkivauje Pokreta nesvrstanosti i uloge Jugoslavije u ujemu, što se u Beogvadu doživljavalo kao protivljenje, jer se Moskva bojala da Jugoslavija i Tito ne postanu treći blok sveta. Zato je u daljimrazgovorima Mitja Ribičič i nametnuo ovu temu i dobio jak odgovor. ALEKSEJ KOSIGIN: ,,Mi u razgovoru sa varna nismo dali ocenu politike nesvrstavanja. Mi nigde u našoj štampi, nisnro istupali protiv politike nesvrstavanja. Mi nemamo čak ni bilo kakvu rezoluciju, ni odluku koja bi govorila o tonre da istupanro protiv politike nesvrstavanja. ALI, AKO BISTE NAM SAVETOVALI DA SE PRIDRUŽIMO POLITICI NESVRSTAVANJA, MI SE NE BISMO PRIDRUŽILI. Vi nećete naći ni jedan akt kojim bi se potvrdilo da naša Partija i vlada na neki način žele da diskredituju jugoslovensku politiku i Jugoslaviju kao nezavisnu zemlju. Nikada se nismo mešali u vašu unutrašnju politiku. Vi ne možete navesti ni jednu činjenicu koja bi govorila o tome da srno pokušali da se mešamo.” MITJA RIBICIC: „Ukoliko ne računamo osarn godina Staljinovog pritiska. Vi smatrate da je pozicija nesvrstane i nezavisne Jugoslavije - idealistička pozicija, da živirrio u svetu koji ne postoji, rla ne postoje nikakve nrogućnosti da se takva Jugoslavija održi u rećilnom svetu u kome postoje dva velika bloka, da je to uemoguće. U tom srnilu treba jasno da kazemo DA TO NIJE TAČNO, JER MI POSTOJIMO, VODIMO REALNU POLITIKU, IMAMO DRŽAVU, IMAMO VLADU, IMAMO ARMIJU, IMAMO OGROMAN FRONT NAŠIH SAVEZNIKA U SVETU, IMAMO MIŠLJENJA I PODRŠKU. I TO JE NAŠA STABILNA POZICIJA KOJA SPREČAVA SVAKU AVANTURU NA NAŠ RAČUN.” Razgovori su završeni 30. B. 1970. godine u 17.30 časova u Moskvi. Sovjeti i Jugosloveni su se opet posvađali. Kosigin je, opet, bio kao domaćirr - nedopustivo nekorektnog ponašanja prema svom gostu - jugoslovenskoj

257

zvaničnoj delegaciji, zakasnio 47 niinuta ua zakazani sastanak povodom kominikea. A u zajedničkom kominikeu je napisauo da su razgovori obavljeni na obostranu korist.

258

KRIJUMČARI SMRTI NA BALKANU Italijanski novinari i istraživači Majkl Gambino i Luiđi Grimaldi su prvi u Italiji otkiili prljavu ulogu KGB protiv Srba. Ima dokaza da je avgusta 1991. godine Gojko Sušak, hrvatski ministar odbrane otkrio u bivšem SSSR-u mesto koje se naziva Karkov. Bilo je to mesto na kome se u vreme Gorbačova skladištilo žito i oružje i koje se, za vreme Jeljcinove vladavine pretvorilo u mesto u kome mafijaši i bivši generali prodaju na svetlu dana oružje iz arsenala Crvene armije. Prva hrvatska kupovina se sastojala u tri motora za avione „Mig 21“: po završetku pregovora isti su ukrc.ani na baTŽu u Ukrajini i odatle su Dunavom prebačeni do Rmnunije. I tu počinje neverovatna priča o ovom putovanju. Ova tri motora su ukrcana u kamion i dovezeua na srpsku granicu gde su carinici iz Beograda, umesto da ih zaplene, odlučili da ih puste da prođu u zamenu za 500 dolara. Iz Srbije su tri motora otišla za Sloveniju (još 300 đolara) i odatle u Zagreb. Sve se pokazalo tako jednostavnnu da je od tada isti taj put pređen više puta, svaki put sa različitim teretom. Prvo „ležište" ovog oružja bila je Libija, zatim bivša DR Nemačka i potom Rusija i KGB. Iz ideološke solidarnosti, general Bmlakov, komandant snaga Crvene armije u DDR, prvo se obratio Srbima, ali Srbi nisu imali dolare. Stoga se obratio Hrvatskoj koja je plaćala gotovim novcem i od 1991. je uspostavljen pravi vazdušni most. Sve do sredine 1993. godine, priticalo je lako naoružauje i municija hrvatskoj vojsci pravo iz Rusije. Kada se se patriotski Rusi pobunili zbog izdaje Srba, u novembru 1994. godine, generala Selivastrova, pomoćnika komandanta šesnaeste vazduhoplovne armije stacionirane u 259

DDR, jeclau moskovski sud je osudio zbog trgovino oružjem u velikim razmerama. Pored direktne trgovine, Rusi su velike količine lakog naoružanja i municije prebacivali preko Slovenije, zahvaljujući bescarinskoj zoni na aerođromu u Mariboru. Oružje je u Sloveniju stizalo iz Nemačke, Cehoslovačke i Poljske velikim iznajmljenim avionima „Antonov 26“. A ono je posle odlazilo dalje kopnenim ili vazdušnhn putem za Hrvatsku ih Bosnu. Razni bivši oficiri KGB i GRU su se udružili sa mafijaškim rukovođiocima nekih fabrika oružja na Krimu, a i sa oficirima Crnomorske flote. Njihov je cilj bio da prodaju teško naoružanje u bivšoj Jugoslaviji. Pošto ono Srbima nije potrebno, zainteresovani su Bosanci i Hrvati. Ovi bivši oficbi su navikli da se kreću izvan granica nekadašnjeg sovjetskog carstva i imaju kontakte svuda na Zapadu. Oni su stupili u kontakt sa potencijalnim klijentima. Veliki teretni brodova natovareni teškim naoružanjem - artiljerijom, tenkovima, helikopterima - dolazih su u Hrvatsku. Njihov teret je bio namenjen i Bosancima. Krenuli su iz istog mesta - Sevastopolja, velike vojne luke na Krimu. Ovo rusko oružje prodavalo se samo za keš. Hrvatima ga je davala hrvatska dijaspora u Kanadi, Australiji i Sjedinjenhn Državama. I hrvatska mafija. Bosanski Muslimani su imali više spouzora, sve muslimanske države, a pre svega Saudijsku Arabiju. Kralj Fahd je, na primer, krajem 1994. godine stavio Bosni na raspolaganje smnu od 400 miliona dolara u austrijskoj Nacionalnoj banci. I SAD su dale nekoliko miliona dolara svake godine Bosancima kako bi ih održali na površini. Taktika Rusa i KGB je bila da im uzmu te đolare, prodajom svog oružja. Nije bilo važno što će ono biti upotrebljeno protiv Srba. Rusija je, na primer, tajno prebacila u Tmsku 16.000 zastarelih oklopnih vozila: lake pešadijske tenkove i tenkove T 34-85. Jugoslovensko tržište će biti preplavljeno robom po povoljnhn cenama. Embargo na isporuku oružja nikoga nije zabrinjavao, a ponajmanje Ruse. Bila je to tamna strana svetske i ru260

ske diplomatije na Balkanu. Embargo je funkcionisao samo početkom raspada SFRJ 1991. godine. Tada je, na primer, u novenrbru 1991. godine u Italiji ulivaćena ekipa međunarodnih švercera oružjem. Među imenima osuinujičenih nalazilo se i ime Ivana Kapetanovića, hrvatskog konzula u Sloveniji. Diplomata koji je toliko blizak predsedniku Tuđmanu da ga smatraju njegovim izaslanikom u specijalnoj misiji. A „misija" se sastojala u linansuanju i organizovanju ogromnog uvoza naoružanja. Teret kojim su se bavili ambasador Kapetanović i mafijaš Licata je bio sastavljen skoro isključivo od ruskih proizvoda: mitraljeza, liaubica i municije, raketa zemljavazduh. Roba je trebalo da stigne u Hrvatsku preko mora, u brodu koji je trebalo da pođe iz luke Haifa, u Izraelu. U ceo posao su bili uključeni i izvesni američki državljani. Dakle, sedmoro ljudi završava u zatvoru, ali od oružja nije bilo ni traga. Brod koji je pošao iz Haife je bukvalno nestao u moru. Operacija italijanskih sudija se završila kao neuspeh, ali upravo se tu, među italijanskim i hrvatskhn neofašistima, trgovcima i preprodavcima, pojavljuju i tajne službe Mosad i KGB. O tome je vrlo detaljno pisao francuski novinar Ksavijer Gotije. Svoja najznačajnija otkrića o trgovini oružjem na prostorima bivše Jugoslavije novinar-istraživač Ksavijer Gotije je objavio u tri članka u „Figarou" tokom 1995. gorliue. Prvi, datiran iz Zagreba i Sarajeva, objavio je 6. jula 1995. i u njemu opisao kako je u decembru 1994. konvoj od 17 teških kamiona, obojendr belo i obeleženih znakom Međunarodnog crvenog krsta došao iz Hrvatske, pod jakom stražom bosauskih vojnika prošao kroz demilitariziranu zonu nedaleko od Mostara prema severu i stigao na teritoriju pod muslimanskim nadzorom. To je bilo smnnjivo jeclnom belgijskom oficiru Unprofora, koji je sve to prijavio višhu starešinama. Unprofor po pravilu nije proveravao terete konvoja, ali kako je jedan belgijski oficir zaključio cla je ovaj put reč o nečem posebnom, zaustavio je konvoj ruskog skupog oružja. Po mišljenju belgijskog oficira, u organizaciji ovog 261

konvoja, s posebno važniin i sofisticiranim oružjeni, neku su ulogu imali i pripadnici tmskog bataljoua Unprofora. Po Gotijeovim tvrdnjama, to je bio samo jedan od kanala kojim je dopremano oružje iz Rusije u Bosnu, za koji je on saznao od očevidaca. Drugi kanal su bili letovi irkrajinskog aviona „antonov 26“ sa zagrebačkog aerodroma Pleso za Bihać, natovarenog automatskim oružjem i minobacačima od 60, 82,107 i 120 milimetara. To se sve događalo pod nosom snaga OUN, koje su držale deo zagrebaćkog aerodroma tj. snaga NATO, koji je nadzirao bosanski vazdušni prostor. Gotije je pisao da je embargo na oružje Hrvatskoj i Bosni bio zapravo ukinut, jer NATO i AWAX, kao i brodovi na ulazu u Jadran nisu nadzirali sprovođenje embaiga.To je doprinelo i masovnim isporukama ruskog oružja Srbiji, koje je organizovao ruski general Burlakov, nekadašnji zapovednik sovjetske vojske u Nemačkoj DR, Poljskoj i Geboslovačkoj, a kasnije pomoćnik ruskog ministra obrane, po čijein je nalogu oružje, koje je jednostavno nestalo u DDR, završilo u Srbiji. U velikoj trgovini oružjem na Balkanu, Rusi su bili u dogovoru s Turskom. Neposredno pre potpisivanja sporazmna o smanjenju konvencionalnog naoružanja u Evropi, Rusija je u Tursku prebacila 6500 komada raznih oklopnib vozila, od starib tenkova iz Drugog svetskog rata, koji su kasnije modernizovani, do raznih vrsta oklopnih transportera. Sve je to bilo smešteno u Anadoliji, a potom je deo tog oružja prebačen i u Bosnu. U drugom članku, datiranom iz Beča, koji je „Figaro" objavio 14. februara 1995. francuski novinar Gotije je opisao tajne poslove Ditera Hofmaua, Bečlije, koji je od početka rata u Bosni bio umešan u razne tajne operacije. A tu svoju delatuost prikrivao je kao humanitarac i veliki ljubitelj dece, koji je u Bosnu, navodno dolazio samo zato da bi evakuisao ugrožene mališane. Hofnran je ćak tražio da kao hmnanitarac dobije diplomatski pasoš Visokog kornesarijata UN za izbeglice, a bio je veliki posrednik u preprodaji oružja, povezan s raznim tajnun 262

službama. On je kao tajni agent KGB počeo da radi 1970. godine, kada je ucenjen kao kriminalac i preprodavac lažnog novca i zavrbovan. Diter Hofman se još pre propasti SSSR-a bavio preprodajom oružja između Istoka i Zapada. Hofmanova roba, pisao je Ksavijer Gotije, bila je sto tona kineskih minobacača, jurišnih pušaka i oko milion komada ruske municije za kalašnjikove, nađenim u jednom skladištu u Mariboru tokom 1992. godine. Ova roba je uz pomoć KGB nabavljena preko Sudana. Hofrnan je imao svoju vazduhoplovnu kompaniju „Leteći tigrovi", čiji su avioni prenosili oružje iz Sudana, s tehničkim sletanjima na Kipru i u Splitu za Maribor. Ovu Hofmanovu operaciju prekinula je jugoslovenska vojna obavještajna služba KOS, koja je navela mađarsku policiju da ga uhapsi pod optužbom da je kao šef bezbednosti na budimpeštanskom aerodromu radio za jednu tajnu službu, i to KGB. Zbog toga je Hofman do aprila 1994. godine bio u mađarskom zatvoru. Treći Gotijeov članak o trgovini oružjem na prostorima bivše Jugoslavije ,,Figaro“ je objavio 15. marta 1995. Clanak je poslat iz Trsta. U njemu Gotije detaljno opisuje saznanja o tome kakva su oružja u početku 1995. počela da pristižu na potbučje bivše Jugoslavije. Iz ukrajinske luke Odese na Crnom moru prebacivali su helikoptero tipa Mi-24 u Kotor za Srbiju i u hrvatske luke za Hrvate. Hrvatska je od Rusa i Ukrajinaca primila 10.000 pištolja „bereta" s Malte, zatim automate ,,hekler“ iz Austrije, 18.000 uniformi. Potom ruske rakete tipa ,,neva“ i ,,luna“, od kojih je 50 do 60 svakog vikenda stizalo iz Mađarske. Brodovi iz Crnog mora su dovozili i ruski eksploziv, medicinsku opremu i materijale, krv i krvnu plazmu, što je bio znak da se pripremaju veće vojne operacije, jer se ta roba ne može dugo skladištiti i nabavlja se u poslednjem trenutku.

263

AFERA KUZIN Prema italijanskim podacima zbog raspada SFRJ bila je pojačana i trgovina nuklearnim materijalom. U memorandumu koji je Renco Pampalon, bivši komandos, legionar, plaćenik u Africi, telohranitelj u Libanu, dostavio sudiji Kesleru iz tužilaštva u Trentu, na primer, pisalo je da je jedan slovenački trgovac bio 1992. raspoložen da kupi crvenu živu pod uslovom da se radi o tipu 20/20. I u taj posao ušao je KGB. Naime, još 1989. godine, tokom posete predsednika Mihaila Gorbačova Italiji, Sovjeti su u zvanični spisak diplomata i funkcionera ubacili i Aleksandra Kuzina, visokog oficira KGB. On je bio stručnjak za informatiku, tehnološku špijunažu, ali i specijalista za međunarodnu trgovinu konvencionalnim naoružanjem i nuklearnim supstancama. Ovakav gost je predstavljao ne rnali problem za italijanske službe, ali su u izgledu bili veliki dogovori i ugovori, vredni oko 32 milijarde maraka, koje je trebalo da potpišu ministri spoljnih poslova De Mikelis i Sevarnadze. Uostalom, cela poseta je trebalo da bude istorijska, jer je poslednji sovjetski predsednik išao u Vatikan da se pokloni pred poljskim papom. Tako je i Aleksander Kuzin, oštroumni rnladić bez skrupula, visok, pričljiv i poliglota, dobio ulaznu vizu za Italiju. Govek KGB, oficir Kuziu dospeo je u Italiju dve godine pre rata u Jugoslaviji. Tada je započeo sopstvenu aktivnost u Frijuliju, u blizini Slovenije i Austrije, krstareći u svom ,,Rols-Rojsu“ i predlažući, više-mauje prevarantske poslove iz oblasti informatike, zdravstva i naineštaja. Aleksandar Kuzin je imao svoju operativnu bazu u najekskluzivnijoj zoui Beča. Odatle je rukovodio „Kuzin group internationaI“ koja je 1991. godine zapošljavala 46.000 ljudi na Zapadu i 120.000 u bivšem SSSR-u. U svom svedočenju, Dezider Ostroganac, tehničar koji je radio za Kuziua i čije je svedočenje dovelo do hapšenja velike grupe, kaže: - Ilegalna trgovina sovjetskim naoružanjem koje se već par godina širi po Evropi - mitraljezi, avioni, ten264

kovi, crvena živa, radioaktivni i strateški materijali, uukloarne bojeve glave i nuklearna telrnologija - sastavui su ileo kriminalnog plana koji je osmislio i sprovodi sovjetski državni aparat. Sa punonr sigurnošću nrogu da kažem da je ova trgovina zasnovana na saučesništvu i presudnom učešću bivših sovjetskih republika. Raznrena materijala se odvija između države i države, a oni koji kontrolišu trgovinu su državni funkcioneri. Trgovina koja obuhvata celokupnu evropsku teritoriju ne bi bila moguća bez odobrenja vlade, koja cilja ka unošenju jakih valuta - pre svega dolara - neophodnih zbog razrušene ekonomije. Moja uloga, zajedno sa onom stotina i stotina drugih trgovaca i posrednika svih vrsta i porekla, je bila da uvučemo kupce primanrljene vrtoglavim profitima. Kada je jedan klijent „zakačen", KGB zahteva bankarski izveštaj o njegovoj solveutnosti. Dokumentacija dolazi u Moskvu preko ambasada i konzulata u Malmeu, Bernu i Beču. Kada ruski funkcioneri pošalju njihov pristanak, materijal se šalje u Irak, Iran, Siriju, Libiju, Liban, Pakistan, Saudijsku Arabiju, Izrael, Južnu Afriku, Argentinu, Inđiju. Bez obzira da li je trgovac ili provokator, Marko Afatigato je 1995. uhapšen zajedno sa dvojicom hrvatskih Irgovaca oružjenr, zbog „preteranog provociranja“. Afatigatova priča je značajua da bi se shvatilo šta i ko stoji iza istočnjačkog uaoružanja koje su Hrvatskoj prodali Izraelci i Amerikanci. Afatigato je u jednonr od svedočenja predstavljen kao prijatelj oficha KGB Aleksandra Kuziua, koji ga je predstavljao okolo kao posređnika u prodaji crvene žive iz sovjetskih arsenala. Uvek kada je Jugoslavija zapadala u krizu Trst je postajao centar iz kog se delovalo protiv nje. Tako je i od 1991. godine Trst bio čvor međunarodne trgovine oružjem, drogom i valutom za i iz bivše Jugoslavije. Firnra „Sovitrade" iz Trsta je, ua prmrer, bila mala kompanija koja se bavila trgovinom elektronskim konrponentanra. Ruslđ agent Kuzin je vođeuje ove kompauije poverio jednom od svojih najpoverljivijilr zanrenika Danijclu Abranroviću, koga su sve evropske policije okvalifikovale kao 265

izuzetno opasnog čoveka. Opisivan je kao bivši gluniac, legiouar, profesionalni ubica. Iz firme „Sovitracle" Abranrović je za KGB rukovodio međunarodnom trgoviuom rubljama. Istovremeno je ruski špijun Kuzmin rukovodio komplikovanom trgovinom oružjem i nuklearniin materijalom, posebno crvenom živom. Italijanska policija je prešla u protivnapad i uhapsila je 1992. godine, u Riininiju, dvojicu agenata SISMI-a sa 12 grama uranijuma u akt tašni. To je malo uzdrmalo i nedodirljivog Kuzina. Iako ne postoji zvanična potvrda, izgleda da je trgovca rubljama, oružjem, nuklearnim materijalom i zlatom, zaustavila italijanska policija u Udinama, 1991. godine. U službenim dokumentima je tada zapisano: „31. oktobra 1991. privedene su na identifikaciju u policiju sovjetski građani Kuzin Aleksandar, rođen u Voernesu (SSSR), 15. 07. 1956. i Kuzin Vladimir, rođen u Voernesu (SSSR), 25. 07. 1959., po njima braća, obojica sa stalnim mestom boravka u Beogradu (YU) u ulici 29. novembra br. 128“. Istraga je utvrdila da je Aleksandar Kuzin bio organizator i proboja ruskog oružja na slovenačko tržište. To je zvauična Ljubljana kasnije i potvrdila. Naime, posle ostavke slovenačkog ministra odbrane Janeza Jauše i njegovog zamenika Ludvika, slovenačke vlasti su poki'enule isti'agu o trgovini oružjem koja je, pod Janšinom vladaviuom, započeta izmedu Hrvatske i Slovenije, bez obzira na embargo. Istraga koju je poveo novi ministar odbrane Kacin, pokazala je kako su odrnah po proglašenju nezavisnosti konvoji oružja iz zapadnih zemalja počeli regularno da ulaze u Sloveniju. Po memorandumu koji je uručen slovenačkom predsedniku Drnovšeku u septembru 1994. godine, trgovinom su rukovodili visoki funkcioneri ministarstva odbrane i unutrašnjih poslova. Odgovarajuće kompanije su osnovali ljudi od poverenja ove dvojice nrinistara. Ukupna količina novca je bila samo malo manja od dohotka ove male republike. Oružje je u Bosnu prevoženo preko Slovenije i Hrvatske ruskim i ukrajinskim helikopterima koje je iznaj-

mila tajanstvena firma iz Beća, grada gde su u isto vreuie bili izuzetno aktivue ličnosti poput Aleksandra Kuzina i Monzer A1 Kasara. U daljem toku istrage, slovenačke vlasti su ustanovile da je od 1991. godine iz Austrije, Italije i Mađarske 40 konvoja prošlo slovenačku granicu. Iz Kopra je ogromna pošiljka oružja stigla u šumu Kočevska reka 17. aprila 1991. otvarajući tako prelaz koji će biti odlučujući u snabdevanju slovenačke milicije. Jedna od najvećih operacija koje je razotkrila nova slovenačka politika je i ona pod nazivom ,,Dragica“, nazvana tako zbog šifrovanog računa u jednoj austrijskoj banci preko kojeg se kretao novac neophodan za transakcije. Po nalazima istražnih sudija na tom računu je uvek bilo najmanje 70 miliona maraka. Jedan deo oružja bivše JNA stacionirane u Sloveniji prešao je u Hrvatsku preko pogranične zone Kočevje zahvaljujući uslugama specijalne slovančke brigade ,,Moris“. Preko ovog prelaza prešlo je i 57 kontejnera oružja krajem 1991. godine, 79, 21, i 22 u oktobru i 108 u januaru 1992. LAŽNI BIZNISMEN OMAN Po slovenačkoj štampi jednu od najvažnijih uloga u svim trgovinama oružjem u Sloveniji je imao i Aleksander Oman, Slovenac koji se neposredno pre nezavisnosti vratio iz Australije. Posao, koji je godinama radio širom sveta, krajem osamdesetih i početkom devedesetih usmerio je na prostor bivše Jugoslavije. Prvo je ilegalno naoružavao slovenačku, a kasnije hrvatsku i muslimansku vojsku u Bosni i Hercegovini. Oman ujedno nije mogao sam da prodaje oružje Hrvatima i Muslimanima - trebao mu je od policije odobren tranzit ,,robe“ preko teritorije Slovenije. Kako je to izgledalo vidi se iz ovog slučaja. Jedan veliki teretni helikopter sa oznakama „Aeroflota" spustio se jednog majskog jutra na aerodrom u Mariboru. Dok je osoblje istovarivalo dva kontejnera iz helikoptera, posada je razgovarala sa slovenačkim carinicima koji su ne267

zainteresovano gledali ono što se moglo videti: medicinsku opremu iz Kijeva, namenjenu Hrvatskoj. Dva kamiona sa ogronmim naslikanirn crvenim krstovima čekaju na pisti. Kontejneri se utovaraju na njih. Helikopteri i kamioui o d laz e istovremeno. Na granici iznređu Slovenije i Hrvatske, jedno vojno vozilo očekuje kamione sa crvenim krstom i preuzima ih. Dolazi do razmene dokumenata i instrukcija. Jedan od kamiona odlazi u pravcu Zagreba, drugi prema centralnoj Bosni, delu koji drže bosanski Muslimani. Objašujenje je bilo sledeće: helikopter pripada ruskom ,,Aeroflotu“ ali ga je iznajmila jedna privatna kompanija - „A.D.C. International" - čije se kancelarije nalaze u Splitu, u Hrvatskoj. Sedište ove kompanije je u Monroviji, Liberija, a njen jedini akcionar je svima dobro poznat austrijski građanin Diter Hans Hofinan, trgovac oružjein. Kontejneri, međutim, ne sadiže medicinski materijal, već protivtenkovske projektile ,,igla“ ruske proizvodnje. Oni su kupljeni preko jednog ukrajinskog posrednika koji kontroliše carinu u Kijevu. Ovi projektili su kupljeni za bosanske Muslhnaue. Međutim, da bi stigli do njili, oni moraju da pređu preko hrvatske teritorije. Hrvatski vojnici zadržavaju polovinu za sebe, a samo jedan od dva kamiona de dodi do krajnjih odredišta. I svi su bili zadovoljni. Rusi, koji prodaju zastarelu opreinu, ukrajinski i slovenački carinici, koji su za to dobili po koji dolar, Ilrvati, koji besplatuo dobijaju oružje, pa čak i bosanski Muslimani koji ili, ipak, dvostruko plaćaju. Da bi se izbegla svaka neugodna kontrola, obezbeđena je diskretna pratnja tokom čitavog puta. Ničega se ne treba plašiti prilikom prolaska kroz kontrolne punktove Unprofora jer plavi šlemovi nemaju pravo da pretražuju vozila. Tvrdilo se da je Aleksandar Nikolas Oman bio, pored šverca oružja i važna karika u međunarodnom švercu zlata, dragog kamenja i radioaktivnih materijala, koji je išao preko Italije. Protiv Omana i Vladiinira Zirinovskog, ruskog ultranacionaliste, istražni organi iz Napulja za268

počeli su istragu sredinom 1996. godine, a od tada Oman ne silazi sa stranica crnih hronika evropskih medija. U Nemačkoj su ga optužili za pranje novca, ali i za štampanje lažnih dolara. Slovenački mediji su, međutim, više puta dosad pisali o Omanu kao o trgovcu oružjem, a vesti iz Italije podstakle su ih da objasne kako je on bio posrednik u preprodaji dva kamiona s oružjem u blizini Bleda u prisustvu Ijudi odevenih u vojničke uniforme slovenačke vojske. Mariborski list ,,Večer“ otkrio je da je navodni Omanov italijanski prijatelj, koga ključni svedok Franćesko Elmo često pominje u svojim izjavama, Lorenco Mazega, upleten u kupovinu omžja za bosanske Srbe, a nekoliko se puta pohvaUo da je „Hčni predstavnik“ Radovana Karadžića. Suština operacije bila je sprovedena protiv Onrana zbog falsifikovanja, jer je prodavao nuklearni materijal u zamenu za veoma kvalitetno falsifikovane nemačke marke za prave, uz 20 procenata provizije. Lažne marke su pod garancijom vatikanske banke služile kao ulog za nove kredite nekih afričkih zemalja. Sve se zapetljalo kad je iznenada ubijen Mario Feraro, general SISMI-a, a malo kasnije i Hans Oto Ditmering, direktor kreditnog odeljenja nemačke Bundesbanke, koga su u Meranu ubili zajedno sa njegovonr ljubavnicom. Nemački ,,Bild“ je kasnije sve to povezao sa naprasnim penzionisanjem Hansa Ludvika Zaherta, šefa nemačke kriminalističke policije. Italijanski pravosudni organi su potom, a u vezi sa tom operacijom, izdali poternicu preko Interpola za Nikolasom Omanom i tražili njegovo izručenje, a onda su nedavno neočekivano od toga odustali. Omana sa australijskim, liberijskim i slovenačkim državljanstvom i donedavno počasnog konzula Liberije, belosvetske novine pominju kao glavnog čoveka KGB za Balkan, Interpol protiv njega diže i povlači poternice, a Oman istovremeno svoje goste, među kojima je i čuveni Vladinrir Žirinovski, prima u najskupljim i najlepšim odajama koje se za pare mogu kupiti u Sloveniji - u 269

svom pitoresknom zamku, uklesanom u steni iznad Bledskog jezera i romantičnom dvorcu Grimšče. Bio je jedan od najbogatijih Slovenaca sa pustolovskom i kriminalnom prošlošću, bio je trgovac džentlmenskih manira, ali i opasan svedok, jer je svojim saznanjima o trgovini oružjem držao u šahu vrh BiH i Slovenije. Ziveo je dugo na petom kontinentu. U Australiji se Oman oženio Australijankom i taj zakoniti brak nije razveden. Ona mu je rodila pet sinova i kćeri. Jedan Omanov sin je 1990. godine poginuo u Australiji u saobraćajnoj nesreći, a drugi sin iz australijskog braka vodi danas jednu firmu u Ljubljani. Sredinom osamdesetih godina Oman je na bratovo ime u Beču otvorio tekstilnu firmu, u kojoj je nekoliko godina kasnije upoznao Mateju, Stajerku iz Maribora, s kojom živi. Mateja mu je u aprilu 1995. godine rodila sina Aleksaudra Nikolasa. Prema rečima Bleđana, Oman se nakon emigracije, 1988. godine vratio u Sloveniju. Ovaj put na Bled, jedno od turističkih središta Slovenije, gde je od bledske opštine, 1988. godine, u Grimšču, severozapadnom bledskom predgrađu za 1.100.000 DEM kupio prekrasan dvorac „Labor Konkordija". Nikolas Oman i njegova nevenčana supruga Mateja, uselili su se u renovirani dvorac tokom 1992. Na nrasivnim hrastovim vratima pribijena je mesingana pločica s imenom vlasnika, a na pročelju ploča - Generalni konzulat Republike Liberije. Naime, 1991. ili 1992. godine Nikolas Oman postao je počasni konzul te afričke države u Sloveniji. Još 1992. godine za 70.000 DEM godišnje, na bledskom starom gradu, litici visokoj 129 metara, koja natkriljuje Bledsko jezero, iznajmio je prekrasan rastoran reprezentativnog imena ,,Residence“, koji vodi Nikolasov nećak Matijaž. O svom poreklu je često govorio: - Rođen sam u malom selu na Podkorenu blizu austrijske granice, u porodici u kojoj je bilo šestoro dece. Bile su tri ćerke i nas trojica dečaka. Ja sam bio najmlađi, 270

ftlo nekako porlrazumeva da sam uvek bio uajmaženiji, rir/mažen, a kod nas, u Sloveniji, za najmlađe dete u tako brojnoj porodici postoji izreka - mamina „zlatna guZa". Mama je bila pesnikinja, čak je za svoje pesme dobila i Čufarevu nagradu, dok je tata vodio Kulturno druftlvo u Podkorenu... Odrastao sam u porodici osveđočenih patriota. Tu nije postojala ni Jugoslavija, ni Evropa. Posle lake ljubavne avanture Oman je pobegao preko Austrije na peti kontinent. Tamo se školovao za različita zanimanja na raznim institutima i ustanovama. Završio jo akademiju u NASI i tamo dobio ,,krila“ kao komercijalni pilot. Ima ukupno oko 6500 sati letenja po Africi, Aziji, Americi, Bliskom i Dalekom istoku. Kada je počeo da se bavi obaveštajnim radom i crnom trgovinom u Jugoslaviju je ulazio bez vize! Negde 1986. godine postalo mu je sasvim jasno da će doći do raspada Jugoslavije. U to vreme Oman je ćesto putovao u Beograd, Makedoniju i, uopšte, po celoj Jugoslaviji. Zato je za sedište svoje lirme izabrao Beč. - U Australiji sam prvo kupio zemlju za pet hiljada dolara i prodao je za dvadeset hiljada dolara. Onda sam polako stigao do sto hiljada, pa do milion dolara, a posle prvog miliona - sve ide nmogo lakše. Radio sam u konglomeratu od 34 firmi koji je imao veći budžet nego danas cela Slovenija. I inače je ta naša Slovenija dobar šlos. Ponaša se kao nekakva ,,Jugo-Slovenija“, kao da je i dalje to neka velika država iako je to zapravo samo jedan mali grad, nešto kao Milano, recimo. Po svemu. U Sloveniji je danas jednostavno previše onih koji su pre raspada države čućali na raznim funkcijama u Beogradu. Sada su svi skoncentrisani ovde, na malom prostoru. Guraju se, sapliću jedni o druge i prosto ne znaju kuda da se maknu... Jedina osoba koja je u ono vrerne direktno kontaktirala sa mnom bio je Ludvik Zvonar, savetnik zaposlen u Ministarstvu odbrane. Za Slovence je za devet miliona dolara nabavio gasmaske koje je uvezao ,,u paketu“ sa oružjem. Nikolas Oman je kao vođa liberijske misije bio zadužen za Bal271

kan i posebno za Bosnu. Preko Tome Kovača, šefa Karadžićeve tajne policije ubacio se u Republiku Srpsku krajinu i ponudio oružje. Predstavljao se tada kao srbofil: - U Bosni se srpski narod vekovima borio za svoju zemlju. Većina Srba je zaista posedovala najveći deo te Bosne. A onda se preko noći sve promenilo. To je bilo isto, kao kada bi neko sada preuzeo ceo Bled i rekao ,,a sada svi napolje!" Međutim, Nikolas Oman je bio istovremeno glavni trgovac srpskih protivnika, i Slovenaca, i Muslimana, jer je kupovao od Rusa efikasno oružje protiv jugoslovenskog tenka T-84. Hvaleći se jednom prilikom bosanskim novinarima Oman je rekao: - To su uglavnom bile ,,igle“. Lako oružje, koje nosi jedan strelac. ,,Igla“ je veoma dobra pošto njome možeš da gađaš i avione koje doleću, a važno je da istovremeno ne ,,trza“ na mamce. Bolje su od „stingera" koje mamcima možeš da prevariš. Jugoslovenska armija je tada imala već spremne i dobre avione za intervenciju u Sloveniji i u BiH, na primer avione Mig-23 i Mig-29 kojima su tada, u vreme konllikta, pilotirali ruski piloti sa činovima iznad majora. Međutim, veoma brzo su se ohladili kada su videli da imamo ,,igle“. Kako u Rusije važe posebne veze, Kremlj je bio glavni centar u kome se rukovodilo trgovinom oružja na Balkanu. Oman je bio samo jedan od trgovaca i špijuna, koji je obavljao taj zadatak za Moskvu. AFERA „CIIECK TO CHECK” Omanovo ime se u novinama ponovo pojavilo početkom 1996. kada ga je agent italijanske vojne obaveštajne službe Frančesko Eimo opisao kao jednog od organizatora pranja novca u vatikanskoj banci Instituto per le opere di religione. Akcija je kasnije dobila ime „check 272

lo check“ i trebalo je da posluži kao finansijsko pokriće /.a kupovitvu različitih nukleamih sirovina. U privatnom trezoru u Banka di Ronia u Mestrima kod Venecije na primer, 10. maja 1996. pronađeno je 30 grama osmijuma, radioaktivnog materijala koji se koristi u proizvođnji nuklearnili eksploziva, u vrednosti od tri miliona dvesta hiljada maraka. Trezor je bio iznajmljen na ime Maika Omana, sina međunarođnog kiijmnčara oružjem Nikolasa Omana, Slovenca s liberijskom diplomatskim pasošem, koji živi u Grimšču, kraj Bledskog jezera. U drugom sefu iste banke koji je glasio na ime Nikolasa Omana i Lorenca Mazege, italijanskog krijumčara oružjem za kojim je već izdat nalog za hapšenje, bilo je 14 kreditnih kartica i dokumenata koji svedoče o donaciji grupe iz Hrvatske jednom centru „Karitasa", bankarski dokumenti o prelivanju novca, oko tri milijarde lira u različitim valutama. Otkiiveni radioaktivni materijal bio je prvi materijalni dokaz velike krijumčarske afere koja već mesecima potresa italijansku javnost, a dosad se temeljila samo na izjavama optuženilr i dokumentima. Uz Omana, kao jednog od prvooptuženih u aferi nazvanoj „Kuelje tu kuelje“, bili su upleteni i Vladimir Zirinovski, barselonski nadbiskup Rikardo Maria Karles Gordo, 24 Italijana i 12 stranaca, među kojima i Hrvat Ivan Rusković, rođen 10. aprila 1948. u Dubrovniku. Krijumčarski je lanac, zapravo, otkriven sasvim slučajno, pošto je sin italijanskog preduzetnika Mareske iz Sorenta prijavio da mu je ukraden vredan automobil. Kako je mladić već odavno bio sumnjiv policiji, Vićenco Vačiano, načelnik karabinjerske stanice u Masa Lubrensi, započeo je istragu kako bi utvrdio da li zaista reč o krađi ili pokušaju prevare osiguravajućeg društva. Prisluškujući njegov telefon, a zatim i telefone ostalih smnnjivili osoba u okolini Sorenta, otkriveno je niz Ijudi koji su se bavili preprodajom ukradenih automobila. Taj je slučaj, međutim, bio potpuno bezazlen u poređenju s drugim krijumčarskim poslom koji je slučajno otkriven nakon prisluškivanja telefonskih razgovora. Pukovnik 273

Vačiauo slivatio je da je ua Iragu krijruučarskog lauca uovcem, zlatom, dragim kameujem, omžjem i radioaklivnim materijalom. Kako je u razgovorima krijumčara često spominjan izraz „Kuelje tu kuelje", afera je nazvana tim imenom. Ipak, prošlo je više od godimi dana pre nego što su izdati prvi nalozi za hapšenje. Republički tužilac iz grada Tore Anunciata, Alfredo Ormani, izdao je 12. oktobra 1995. osamnaest naloga za privodenje. Uhapšen je Frančesko Ehno, saradnik italijanske koutraobaveštajne službe Sismi, koji je ubrzo postao ključna osoba u rasvetljavanju složenog krijumčarskog lanca. Kako je vrlo brzo shvatio da mu je život u opasnosti, jer je radio za obe strane, odlučio je da italijanskiin istražnim organima otkrije celu neverovatnu priču o kupoprodaji oružja, podmornica, radioaktivnog materijala, u koju su upletena imena brojnih evropskih i vanevropskih agenata tajnili službi, Vatikanska banka, pa čak i barselonski nadbiskup. Da bi dokumentovao svoje iskaze, Elmo je otkrio policiji da je u kabini telefouske govornice jednog milanskog hotela skrivena njegova tašna s raznim spisima. Celiri dana kasnije, 16. oktobra 1995, pukovnik Vačijano odleteo je u Milano i u govornici zaista pronašao tašnu s dokumeutima. Oni su potvrdili krijumčarenje osmijuma i ostalog radioaktivnog materijala, u koje su bili umešani Antonio Taljamonte, bivši predsednik Fud-balskog kluba ,,Napoli“ i Lićo Đeli, šef masonske lože P2. Prilikom saslušanja Frančeska Ehna sudije u gradu Tore Auuucijata postepeno su otkrivali zaprepašćujuće podatke. Doznali su da je pukovnik Sismia Mario Feraro, koji je 16. maja 1996. pronadeu obešen o opasać u kupalilu svog stana u Rimu, bio dugogodišnji Elrnov saradnik. Sve njegove iskaze i dokmneute sudije Paolo i Forluna i Đankarlo Noveli su prikupljali, a onda 1. maja izdali dmgu seriju od 36 naloga za hapšenje. Na popisu su bila 24 italijanska državljana i 12 stranaca. U izjavi Frančeska Elma o Ivanu Ruskoviću, piše: 274

„Upoznao sam ga pieko Janeza Raudnika iz RadovIjice, a ua zahtev Nikolasa Omana. Katoličke je veroispovesti i odan porodici. Upoznao sam ga u Janezovoj kući krajem oktobra 1994. Rekao mi je da se l)avi bankarsknn poslovima, pranjem novca, državnili menica, krijmnčarenjem umetnina, nabavkom nafte zemljama koje su pod embargom, a unao je ovlašćenje da se koristi trećun ključem sefa koji bi hebalo da se nalazi u UBS (Union Bank of SwitzelandJ. Jedan ključ ima vlada Azerbejdžana, clrugi službenik u Zenevi, a treći Lićo Đeli. Pošto se kao najveći krijumčar oružja na području Istočne Evrope, prema dokumentaciji italijanske policije, navodio Nikolas Oman, tužilac Ormani pokazao je i novinarima iskaz Frančeska Elrna o kontaktnna sa slovenačkim krijmnčarem. Za njega Elmo tvrdi da je veza iznređu CIA i KGB i tajnih službi zenralja bivšega istočnog bloka. Kako bi otkrio kanale kojima stiže tražena roba, Ebno je od Ornana zahažio osmijum, crvenu živu i jednu podmornicu. Osmijum je trebalo da bude isporučen u Nemačku, crvena živa u Sloveniju i Hrvatsku, a podmoruica u albanske teritorijalne vode. Najzannnljiviji deo Ebnove izjave bio je onaj u kome tvrdi da ga je Oman u svoin restoranu na Bledu upoznao s čovekom koga je predstavio kao lirvatskog ministra odbrane. Tom su prilikonr razgovarali o protivoklopnun projektilima koje je Onran trebalo da isporuči lnvatskoj vojsci. Oman je, navodno, nameravao da štainpa i lažne kune, za šta je angažovao svoga prijatelja italijanskog akrliitektu, i platio mu 400 hiljada nraraka. Iako Frančesko Elmo u svom iskazu nije govorio o susretu Vladimira Zirinovskog i Nikolasa Omana, redakcija napuljskog lista ,,I1 Matino" imala je fotografije njihovog susreta 1994. godine o kome su naveliko pisali i lnvatski mediji. Oni su se s grupom svojih saradnika sastali i u Filalm u Austriji iste godine, o čemu takode svedoče fotografije. Pošto su fotografije u martu 1996. godine prvi put objavljene, Zirinovski je brzo reagovao i dao izjavu „Komsomolskoj pravdi“: „Nemam pojma ko je Oman!“. 275

RUSKI AGENT I PREVARANT Rusi su se naiua Srbima surovo osvetili pustivši Vlađimiia Zirinovskog da vuče za nos nesrećne bosanske i krajiške Srbe. Setinro se da je Zirinovski poput proroka koji je sišao u narod da mu donese spasenje, sa Zeljkom Ražnatovićem i njegovom Srpskom dobrovoljačkom gardom potpisao specijalni sporazuin o bratskoj pomoći i saradnji. Arkanovim borcima je Zirinovski za vreme rata u Bosni, posle svoje truneje po Srbiji i Republici Srpskoj, mučio moćno rusko tajno „eliptonsko oružje, od kojeg će srpskim neprijateljima udariti krv na nos i na usta“. I kada u napadima NATO tokom 1995. nekoliko američkih raketa ,,tomahavk“ nije našlo svoj cilj, Zhinovski je nas Srbe luabrio da „Srbi imaju oružje koje tera američke rakete da puze kao bebe“. Posle eliptona, Srbi su od Rusa očekivali i vrlo efikasni protivvazdušni projektil S-300, ali ga nikada nismo dobili, jer Moskva nije bila spremna da zajedno sa Beogradom zarati protiv ostatka sveta. Sumnje u srpsko-ruski patriotizam Vladimira Žirinovskog rođene su onog trenutka kada je ovaj estradni moskovski političai- pokušao da demantuje samog sebe. Odbijao je svaku povezanost sa Aleksandrom Nikolasom Omanom, agentom KGB i ovlašćenhn trgovcem oružjem u Sloveniji. - Nemam pojma ko je Oman! U Sloveniji sam bio 1994. godine, i to samo jedan dan, što se može videti iz mog pasoša. Nakon susreta sa slovenačkhn političarima, svoje sam goste pozvao u kafanu u koju je mogao ući bilo ko. Verovatno je tako ušao i Oman i došao da nre pozdravi. Predstavio se kao biznismen, popio piće sa mnom 276

i oiišao. Otkud sam ja mogao znati je li on pređsednik države ili šef lokalne mafije? - rekao je Vladimir Ziriuovski. Objašnjavajući kako bi on uredio Balkan s Velikom Srbijom, Zirinovski je novinarima pozirao uz Nikolasa Omana, koga se potom žestoko odriče. Pri tom im je ispričao da ga je u Sloveniju doveo izvesni Petar M. Ivanović, Crnogorac, navodno vlasnik firme ,.Oveko“ u B i'iu .

Vladimir Zuinovski

Žiriuovskog opovrgavaju fotografije i novinske reportaže, ali i tvrđnje italijanskog tužioca da je Nikolas Oman trgovao radioaktivnim materijalima iz beloruskili arseuala na račun Vladimira Žirinovskog, pa je vrlo verovatno da osmijum, pronaden u Veneciji 10. maja 1096, po-

277

tiče baš iz tog dela bivšeg Sovjelskog Save/.a. Vladimir Žirinovski je, kako tvrde njegovi Moskovljani, zapravo bio tajni šef Nikolasu Onianu, u K(il5-ovoj operaciji naoružavanja Balkana. Lider ruskih ultranacionalista Vladimir Žirinovski je bivši oficir KGB-a i svoju Liberalno-demokratsku partiju je formirao 1990. godine po nagovoru bivšeg sovjetskog predseđnika Mihaila Gorbačova. To je izjavio Anatolij Sopčak, vodeći reformista ua ruskoj političkoj sceni i gradonaćelnik Sairkl Petersbmga u intervjuu objavljenom u nedeljnom listu „Literaturna gazeta“ tokom 1992. godine. Detaljnije podatke o Žninovskom kao saradniku KGB objavio je Sopčak u knjizi „Bila jednomj'edna Komunistička partija". U knjizi se tvrdi da je Žirinovski, koji je osvojio sanio 9 odsto glasova na predsedničkim izborima 1991. godine, ali čija je partija postigla priličan uspeh u zakonodavnim izborima 12. decembra, bio produžena ruka Mihaila Gorbačova i potom tadašnjeg KGB. Sopčak tvrdi da je Gorbačov, kao tadašnji vođa sovjetske Komunističke partije, izjavio na jednom sastanku Politbiroa: „Ne smemo dozvoliti da nas događaji preteknu. Moramo sanri stvoriti prvu alternativnu partiju, ali takvu partiju koju ćemo moći da đržuno pod svojorn kontroloiu.“ KGB-u je naloženo da izabere lidera nove paitije. „Kao i običuo, KGB je uspešno obavio zadatak: pročešljao je redove svojili „aktivnih rezervista” i pronašao ćoveka ranga kapetana čije je irne danas dobro poznato" - kazivao je Anatolij Sopčak. Nekoliko ruskih listova i političara navelo je da je bivša sovjetska služba bezbednosti zaslužna za stvaranje partije Žirinovskog, ali on se sam trudio da to stalno poriče. Neuspešno, jer je još tokom predizborue kamjianje sam Vladimir Žhinovski, mnogo puta javno govorio da ima jaku pocbšku KGB. - Policija, KGB i vojska me podržavaju - govorio je glasačima Rusije.

278

Aleksimrlar Kiškin, porućnik KGB je posle takvih naslupa Zirinovskog u jednom intervju ispričao: - Vladimir je bio oficir, stručnak za propagandu. To odeljenje vojne tajne službe tesno sarađuje sa KGB. Još sa studija Žirinovski ima kontakte sa KGB i koliko znajn le veze se nikada ne inogu prekinuti. Posle vojske radio je n Komitetu za mir, koji je obradivao strance u SSSRu. KGB je finausirala komitet i Vladunira Zirinovskog. Takocte, finansirala ga je i KP SSSR! I Galina Starovljeva, najpoznatija žena političar u Rusiji početkom devedesetih godina pričala je da je od svecloka iz KGB saznala da je lično Vladimir Kruškov, šef tajne službe angažovao Vlađimira Žirinovskog: - StvoreH je za izbore 1991. Bio je marginalni igrač, i zato je bio oslobođen obaveze da deluje racionalno. KGB ga je izabrao jer je nad njim, kao polujevrejskim političarem, imao apsolutnu kontrolu. Žirinovski je bio klica opozicije, kjčio je put za Borisa Jeljcina protiv Mihaila Gorbačova, a da ovaj to nije znao. Jednom prilikom Gorbačov je i sam priznao da je feuomen Žirinovski stvoren izrneđu zidina KGB! Deo tajue uspeha Vlaclimira Volfoviča Žirinovskog kod ruskih glasača nalazio se u sposobnosti da kombinuje popularističku retoriku i sirovu čežnju sa uspehom i vlašću. Jednom je pred rnasoni ljudi rekao: „Ja sam kao vo!” I niko se nije nasmejao. Žirinovski je po Moskvi spremuoj za promene defilovao okružen telohi'aniteljima u crvenim beretkarna, komandosima u mornarskim majcama i stidljiviin lepoticama. Predstavljao se kao moderan diktator koji Rusiju želi da dovede u red. Osiromašenhn konmnistima, koji su na red i navikli, ali ne i na rad, takav estradni političar je clošao kao oličenje sopstvenili ideala. I kacla se 1994. godiue pojavio u Srbiji, prvo u Subotici i Zobnatici, govorio je jednosložno i gromko: - Mi pobediin! Nikada vas uećemo jirevariti braćo Srbi! Rrivi smo pred vama što vam nismo pomogli kada 279

vam je bilo najteže. Od Rusije pa sve do crnogorskog mora je slovenska zemlja i država pravoslavlja! U Srbiju ga je doveo Pjotr Ivanovič Capajev, srpski biznismen iz Moskve. A dočekali su ga tada princ Tomislav, Radomir Smiljanić, Veselin Đrrretić, Milan Paroški, Jovica Vlahović, Velimir Branković. Dočekan je parolaina »Stigao je Veliki Petar«, »Od tebe brate Vladinrire drhti smrdljiva Amerika« i »Mi volimo Rusiju!« Posle Beogi’ada glasni i agresivni Vladimir Volfovič Zirinovski posetio je Bijeljinu, u kojoj je uzviknuo pretuju:

Hliplon kno pomoc: Vludimir Žiiinovski u Podgoiici

Dobrodošlicu mu je poželeo lično dr Radovan Karadžić, sa Biljanom Plavšić, Aleksom Buhom, Vladimirom Tukićeni i liiljadama Srba. Narodu je obećao da će se Republika Srpska obavez.no priključiti Srbiji. U Crnoj Cori je izaslanika ruskog naroda Vladimira Volfoviča Zirinovskog te 1994. godine, u februaru, priinio Svetozar Marović. Njemu i Crnogorcima agent KGB presvučen u lakog političara je rekao: - U slučaju napada NATO na Srbe u Bosni na scenu 280

i.n stupiti uokoliko vista ruskog oružja od kog nenia odhi ane. Jedno se zove elipton. To je elektonski laser koji ni) ostavlja ništa živo. A može se upotrebiti i na zemlji i n vazduhu! ISPOVEST VOLFOVOG SINA Kada je u svom prvoin nastupu kao izabranik ruskog naroda govorio u parlamentu Vladimir Žirinovski je, da bi sa sebe skinuo etiketu KGB, napao ministra policije /jenerala Viktora Jerinu da radi za CIA, a generala Sergeja Stepaševa da radi za Mosad. Stepašin mu je zaprelio sudom, a potom je pustio u opticaj priću Sergeja Parhomenka, bivšeg šefa odseka u tajnoj policiji, po kojoj je Žirinovski „štićenik KGB” i Žirinovski se naglo ućutao. U svojoj kontroverznoj knjizi „Poslednji pohod na jug“ Vladimir Žirinovski je pokušao da javno kaže ko je on zapravo: „ Moje je ime rusko - Vladhnir. Mog oca su zvali Volf, lako kako je bilo zapisano u njegovoj krštenici i ličnoj karti. Rodio sam se 25. aprila 1946. godine u Alma-Ati. Bilo je to prvo posleratno proleće. Tada smo živeli u dvospratnoj zgradi u Duuganskoj ulici, u gradu koji se nekada zvao Vjernij. U gradu koji su 1854. godine osnovali ruski kozaci. Rusi su osnovali taj grad pa zato ja s punim pravom mogu smatrati da sam se rodio u Rusiji i inedu Rusima. Tck potom su staljinskim ukazhna bili sazdani najpre Kazahskaja ASSR, a kasnije i Kazahskaja SSR, da bi u ovo vreme nastala čak nezavisna chžava Kazahstan... Kao da su Rusi đubrivo za tlo na kojem treba da niču nečije države, kao da samim Rushna svoja đržava nije potrebna. Roclila me Ruskinja, Aleksandra Pavlovna Žirinovskaja, rođena Makarova, čija je majka, moja baka, bila I’iona Nikiforova Makarova, devojačko Sergučeva... A i odio sam se u stanu, u sobi u kojoj sam potom proživeo punih 18 godina, sve do odlaska u Moskvu na stuđije 281

turskog jezika i istorije. S odličuim uspehom sam završio Moskovski clržavui uiiiverzitet i đobio „crveuu diploinu“ a od 1967. godiue sam počeo da se zanimam politikom. Te godine, 15. aprila, uapisao sam u CK KPSS pismo u kojem sam, obraćajući se rukovodstvu zemlje, predlagao reforme u poljoprivrecli. obrazovanju i industriji. Osećao sam da ne idemo pravirn putenr... U decembru iste godine napravio sam novi korak u tom pravcu. Oštro sam istupio za vrem e rasprave ,,demokratija u ujib (tj. na Zapadu) i u nas (tj. u SSSR)“. To se „nekima" nije svidelo, pa sam dopao u ,,registar“ rukovodstva fakuleta istočnih jezika. U januaru 1968. čekao sam već prvi politićki udar: nisu mi dali potrebuu ,,karakteristiku“ da bih bio prevodilac jednoj sportskoj delegaciji koja je na ceo rnesec putovala u Tursku. Postao sam ,,nepouzdan“. - Mene je politika „uhvatila” negde 1977. - u vreme rasprave o uovonr sovjetskom ustavu. Ja nisam bio član KPSS, ali kod niene nije bilo ozlojeđenosti prema običnim konumistima iako je u SSSR prema bespartijnim primenjivana neka vrsta aparthejda. Obični komunisti su radili kao i ja, nisu bili neprijatelji zemlje. Oui su u svoje vreme bili prisiljeni da stupe u partiju inače ue bi bili upućeni ua školovanje do kojeg im jo bilo stalo, uili bi imali dostup funkcijama. Ja sam to dobro shvatio pošto mi je - zbog nemanja partijske knjižice - bilo limilirano napredovanje u službi. Sve je za inene bilo zatvoreno. Svet oko sebe sam zaista doživljavao kao svet aparthojda. Eto, u đetinjstvu sam - zato šlo nisam živeo u Rusiji - osećao nacioualno ugnjetavanje, a od dolaska u Moskvu - poliličko. Zato šlo sain bio b/p, bespartijac. Zbog toga kao da sam bio iz neke niže kaste. Na partijskim sastancima, kojima sam ponekad prisuslvovao, koinuuisti su često govorili: ,,A sada vi, Vladiinir Voljfovič, morate izaći jer počinje zatvoreni deo sastanka. I, ja sani odlazio. To mi je veorna smetalo. Muogi su uvereni da je Ziriuovski do izbornog uspeha došao zahvaljujući paroli: 282

,Ja ću Rusiju poilići sa kolena“. Drugi opet rnisle da on taj uspeh duguje kritici tipa: „Jeljcin neina nikakvu koucepciju. On jo „lekar” koji je obukao beli nmntil i spreniio se da operiše, a da pri loin nema ni polrebno znanje, ni lekove. Za rasterivanje kolhoza nije potrebna velika pamet. On i njegovi demokrati su najobičniji ru.šitelji. Za građituljstvo su potrebne druge snage, a to su ljudi iz moje Liberalno-demokratske [iartije“. Treći, pak, smatraju da je Vladnnir Zuinovski opčinio mase ovakvim tiradama: „Dobrota je korisna osobina za čoveka, ali loša - za državu. Mi od JJzbekistana kupujemo trećerazredni pamuk po svetskim cenama. A morali bismo nn staviti do znanja: za svoj prljavi pamuk možete dobiti dva automobila i zdravo! Ako će zbog toga gladovati, neka gladuju. Plemenska društva i treba da gladuju. Zašto bi oni trebalo da budu siti na račun oivilizovane ruske nacije? U suštini: čak treba provociiati ratove među plemenskim nacijama. Tada sa njima uopšte neće biti potrebno ratovati, biće sasvirn dovoljno - ne mešati se. One će se same međusobno potamaniti: Jermeni - Azerbejdžauce, Turci - Jermene, kavkaski uarodi - Tvuke, Avganistauci - Tadžike, Tadžiki - IJzbeke i lako dalje. A potom će svi oni, tačnije - oui koji ostanu živi, dotrčati i zamoliti Rusiju da ili primi u svoj sastav makar i sa statusom sreza ili seoske opštine". TRGOVAC SMRĆU Početkom avgusta 1996. godine jedan Amerikanac je rekao jednom Rusu: „Veliko hvala, drugovi vojnici!" Američki general Bil Neš, komandanl divizije Sever međunarodnih suaga za očuvanje mira u Bosni, izgovorio je tu rećeuicu na ruskom jeziku skoro bez akcenta. Za šest meseci provedenili na Balkanu, general ju je izgo283

vorio vi.se desetiua puta, jer se Ruska brigada, upućeua u Bosuu u decembru 1995. godine, ualazila u sastavu Nešove divizije i fornralno je bila potčinjena američkom generalu. Praktično, međutim, 1476 ruskih vojnika slušali su samo svoje konrandire, koji su mogli da odbiju da izvrše naređenja Amerikanaca, ako snratraju da su ona u suprotnosti sa ruskun interesima. Međutim, od početka operacije, takvo nešto nijednom se nije đesilo. Stab divizije Sever nalazio se tada u Tuzli, na muslimanskoj teritoriji. Ruska brigada je bila raspoređena u Ugljeviku koji je bio pod kontrolom Srba. Predvodio je prvo komandir brigade Aleksandar Lencov, a potom pukovnik Sergej Generalov. U Ruskoj brigadi okupile su se samo pristalice Vladimira Zirinovskog. Ove dve činjenice su na najbolji način odslikavale poziciju i ulogu Rusa u Bosni gde su Srbi poraženi od američko-muslimanske koalicije. Umesto da brane Srbe ruski vojnici, komaudanti i potom politički izaslauici, poput Zirinovskog, bavili su se političkom i vojnom trgovinom. U jednom svom srpsko patriotskom nastupu Vladimir Zirinovski je nešto kasnije 1997. godine rekao da je prava sramota što Hrvati i Muslimani ubijaju Srbe uglavnom ruskim oružjem. To dokazuje i tajni dosije o švercu omžja ua prostore bivše Jugoslavije koji je razotkrio francuski novinar Zerar de Vije. On jej)rvi objavio istinu da vojskama i milicijama u bivšoj Jugoslaviji nikada uije nedostajalo oružje. I to rusko. I to iz jednog jeđnostavnog razloga. Jugosloveuska savezna armija je, pre raspada zemlje, bila orgauizovaua oko Srbije i Srba, a većina fabrika oružja se nalazila na teritoriji današnje Srbije. Medu njima su i one koje su proizvodile tenkove T-72 ]>o sovjetskoj licenci. Uz to, postoje i brojne fabrike rmmicije. Kada se Jugoslavija raspala, savezna arrnija se povukla u Srbiju zadržavši svu svoju opremu. Jedan deo je ustupila Srbima iz Bosne i Srbima iz Krajine. Preko puta, kod Hrvata, zahvaljujući podsticajima geuerala Rosa, nekadašnjeg podoficira u Legiji stranaca, 284

imbavljeuo je 225 teukova, uglavnom T-55, T-62 i T-34 t!2 i preko 1100 topova. Uz to i ueutvrđeui broj prolivtenkovskog oružja ruske ili kineske proizvodnje. Bosanski Muslimani su bili skronmiji, jer su imali oko 40 tenkova, nređu kojima su uajveći bili T-62. Kada su 1992. osposobili fabriku u Travniku, oni imaju više desetina višecevnih lansera raketa - „Staljinove orgulje". Sličan događaj odigrao se iste 1991. godine. Jedan teretni brod, sa izbledelom i iskrzanom ukrajinskom zaslavom na krmi, lenjo je plovio kroz Bosfor. On se nije razlikovao od desetina tankera ili teretnih brodova koji svakodnevno prolaze u oba snrera ovim plovnim putem koji povezuje Crno more i Mediteran. Ovaj teretni brod koji se zvao „Admiral Sevkov“ skreće udesuo po izlazu iz Bosfora, umesto da nastavi pravo da bi prešao Mrainorno more i ušao u Mediteran. Malo dalje spušta sidro, gotovo preko puta istambulskog aerodroma. Tu će ostati 24 sata. Kad padne noć, brodić iz jedne od marina kraj velike avenije duž mora dolazi do broda „Admiral Sevkov“. Tri čoveka se penju na brod i tamo ostaju nekoliko sati. Sutradan u zoru, tereni brod odlazi. Plovi u pravcu Mediterana, a zatim Jadrana da bi konačno stigao do hrvatske Irrke Ploče na krajnjenr jugn Hrvatske. Sačekaće noć da bi iskrcao svoj tovar: 12 tenkova T-34 82, 12 topova kalibra 13 nmr i mnogo nrunicije, uglavnom granata. Teritorija bosanskilr Muslimana je udaljena sanro petuaestak kilometara. Na dokovima luke Ploče, podela se obavlja lako: pola-pola. Tenkovi i topovi dolaze iz jedne od pet fabrika oružja na poluostrvu Krinru koje su praktično ostale bez posla kada je okončan hladni rat. Kao poludeli roboti, one i dalje proizvode topove, tenkove, municiju, a pri tom ne znaju kome da ih prodaju. Kada se pojavi neki posrednik sa gotovim novcenr, dočekuju ga kao spasitelja. Posle prve uplate - uglavnom trećine sume - oprema se transportuje do vojne luke u Sevastopolju koju drži bivša sovjetska flota i u kojoj se nalazi slobodna zona koju kontroliše vojska. 285

Tn se tenkovi i topovi ueometauo ukrcavaju. Zatiin preostaje samo da so prede Crno more do Bosfora i da se strogo poštuju pomorski propisi. Bosfor je meduuarodui pomorski put koji podleže propisima kouveucije iz Montrea. To zuači da turske vlasti nemaju nikakvo pravo da kontrolišu brodove koji tuda prolaze. Pored isporuka pomorskim putem, ruski i ukrajinski avioni „Antonov" su ua hrvatskom ostrvu Krku istovarili 1992. godiue više helikoptera Mi-24 i Mi-8. Oui su otišli u Zagreb, ali i u Sarajevo. Francuski Iustitut ISS izračunao je da su u 1991. i 1992. godine Hrvati i Muslimani kupili ua crnoj berzi različito oružje u vrednosti od 10 milijardi dolara, od „kalašnjikova" do tenkova T-72 preko projektila, miiiobacača kalibra 60 mnr, 82 mm, 107 nrm, 120 mm, topova, teških mitraljeza i, naravno, municije koja treba da podmiri sav taj arsenal. Aleksandar Nikolas Gman, počasni konzul Liberije u Sloveniji, jedan je od najvatrenijih pristalica panskvizma koje propagira ruski ultra-nacionalista Vladimir Zirinovski, sa kojim je imao odlične odnose. Postao je poznat široj javnosti tek u martu 1994. godine, u trenutku kada je na Bled kod Aleksandra Nikolasa Omana u posetu stigao Aleksej Vedenkin, nekadašnji sarađnik KGB koji je 1991. godiue bio zadužen za prenos kapitala propale komunističke partije Rusije u inostranstvo. Vedenkin, inače desna ruka Vladimira Zirinovskog, na konferenciji za štampu javno je opomenuo slovenačku vladu da Omanu duguje najmanje devet miliona dolara. Medutim, protiv Aleksandra Omana i Vladimha Žirinovskog, ruskog ultranacionaliste, ishažui organi iz Napulja započeli su istragu sređinom 1996. godine. Od tada Oman i Žirinovski ne silazi sa stranica crnih hionika evropskih medija. U Nemačkoj i potom u Italiji su optuženi za pranje novca, ali i za štampanje lažnih dolara. Uz Omana, kao jednog od prvooptuženih u aferi nazvanoj „Kuelje tu kuelje", upleteni su bili i Vladimir Žhinovski, bćuselonski nadbiskup Rikardo Maria Karles Gordo, još 24 Ilalijaua, među kojima i Hrvat Ivan Rusković iz Dubrovnika. 286

l’ošto su tolograiijo Onuma i njegovog ruskog sponzora iz KGB, u martu 1996. godine prvi put objavljene, Žilinovski je brzo reagovao i objavio u „Komsomolskoj pravđi": - Nemam pojma ko je Oman! Afera Omau bila je početak kraja tajne agenturne misije Vladimira Zirinovskog, agenta KGB na Balkanu.

287

NAPAD PREKO TIRANE Albanskim nacionalistima je oduvek bilo jasno da protiv Jugoslavije treba da sarađuju sa svima, pa i sa komunistima iz Moskve. SSSR je, takođe, imao ideju i praksu da „proverava" SFRJ i Josipa Broza tako što bi preko KGB izazivao krizna stanja u pojedinim delovima Jugoslavije. Formirana kao federacija Jugoslavija je bila slična SSSR-u i to je bio razlog da na primeru SFRJ zvanična Moskva može da izvuče zaključke za sebe. Drugi razlog je, naravno, bio neprestano slabljenje Beograda, jer se Moskva bojala da zarazni primer SFRJ, koja je sa Titom uspela da se približi Americi i koja se dovoljno osamostalila, može da poremeti političku ravnotežu i raspoloženje unutar Varšavskog pakta i sovjetskog lagera. Otuda je KGB imao zadatak da ,,radi“ protiv Beograda, koristeći albanske nacionaliste kao svoje saradnike. Punih sto godina Albanci su, ulizujući se svim vistama savezuika, pokušavali da proteraju Srbe sa Kosmeta i središnog Balkana. Ta istorijska činjeuica je istovremeno upotrebljavana u raznim političkim opcijama prekrajanja nove države Jugoslavije. To se dogodilo i na Kongresu konspirativne sekcije Komunističke balkanske federacije, koji je bio održan 21, 22. i 23. oktobra 1925. godine u Trstu. Kvaterni Maternik, rukovodilac Sekcije za Srbiju, na tom tajnoin kongresu govorio je i o problemu Albanije. Maternik je u prvom redu pomišljao na Kosovo i Metohiju i tamošnje prilike. Opterećene iskustvima prošlosti u srpsko-albanskim odnoshna, te prilike su karakterisali, u ouo vreme, i žestoki sukobi centralne vlasti s

288

l'iiunu

masoviiim pobunjeničkim akcijama albanskili kačaka, kao i stalne napetosti spoljnopolitičkog tipa. Još od forndranja Kondteta za naroduu odbranu Kosova, u jesen 1918. u Skadru, ova organizacija doturala je, recnno, albanskim pobunjenicima na Kosovu i Metohiji oružje, ubacivala kaćačke čete u oblast Rugova i Drenice, uspostavila je i saradnju sa Italijom, kao i sa 289

VMRO. Kmniuterna je u Kosovskom koniitotu viđela revolucionaruu suagu ue samo u Albaniji, već i izvau ujenih grauica. Vlacla u Tirani stajala je iza iredentističkih zahteva Šiptara s Kosova i Metohije i neposredno ili podsticala. Vrata svoje vlađe otvorila je njihovim predstavnicima, darujući ih i ministarskirn portfeljhna koje su uzeli Avni Rustemi, Bajram Ciui, Hasan-beg Priština, Zija Dibra, Hodža Kaclriju. Centralna jugoslovenska vlast odgovarala je na kačačke akcije silom. Posle decembra 1924. godine, pošto je prethodno ubijen i najveći kačački vođa Azem Bejta, ministar policije Ahmed Zogu je zabranio Kosovski komitet i rasterano preostale kačačke vođe. U emigraciji je tada već delovala organizacija albanske demokratsko-građanske emigracije koju je predvodio Fan Noli. Zvala se Nacionalno-revolucionarni komitet ili Konare. „Odbrana etničkih granica Albanije" bio je osnovni cilj organizacije Konare, koja je, inače, sarađivala i sa Balkanskom komunističkom federacijom. S obzirom na zaključke Petog kongresa Kominterne koji su podržali albanski narocl u litenju za nezavisnost unutar Jugoslavije, jasno je zašto se na tršćanskom kongresu Konspirativue sekcije Balkanske komunističke feđeracije Kvaterui Maternik posebno osvrnuo na ovaj problem. Iz istih razloga je i heogradska ,,sekcija“, kako je rekao, najviše „polagala na razmirice u pokrajinaina". I pedeset godina kasnije ruski komunisti su priželjkivali nerede u Srbiji i Jugoslaviji. Kako inicijator tih političkili tenzija trebalo je da budu korišćeni albanski nacionalisti. Za lezu o rušilačkoj ulozi KGB i GRU na Kosovu dokazi se teško mogu izvosti, jer je država SFRJ zvaničuo za to huškanje albanskih separatista okrivila Albaniju i njenu službu Sigurimi, ali ne SSSR i KGB. Sigurno je, međuthn, da je moskovska špijunska aktivnost u Jugoslaviji bila obrnuto srazinerua uivou prijateljskih, političkih i diplomatskih odnosa između Beograda i Moskve, odnosno imeđu Tita i sovjetskih lidera. Ouoga trenutka kada se Staljiu naljutio ua Josipa Broza i kada se pohvalio da je dovoljno da mrdne malim prstom 290

pa da Tita ne tmđo više, tada je KGli otvoreno krenno pvnliv FNR} i IJdlm, koja je i liaslala iz njeno” šinjela.

'i'ilu i himvr Ilod/.u

U vreme kada su se Josip Broz Tito i Knver Hodža dogovarali oko stvaranja Balkanske federacije i ujedinjavanja naroda u komunističkim zemljama, u Albaniji i na Kosmetu, balisti, nacionalisti i agenti iz Tirane su naslavljali sa svojim etničkim obračunima. Dvanaestog marta 1945. godine Sigurimi je organizovala atentat na Miladina Popovića, tadašnjeg sekretara Obtasnog komiteta KPJ za Kosmet. Njega je u prištinskoj kancelariji ubio Haki Taha, agent Sigurimija, kod koga je prilikom hapšeuja nađena albauska zastava na kojoj je pisalo: „Slobodno Kosovo u zajednici sa Albanijom!« To je bio znak da šiptarski nacionatisti u novoj Jugoslaviji nisu napustili svoju ideju o ujedinjenju svih Albanaca. Ali to je bio i znak da se Staljin predomislio i da mu više uije stalo do Balkanske federacije, koja bi ojačata Tita. Mir na Kosmetu vlaclao je jedva godinu dana. Izbijanjein Rezolucije Informbiroa u leto 1948. godine, le 2$U

zvaničue politićke svađe između Staljina i Tita, zbog koje se Euver Hodža priklonio Moskvi, a okreuuo leđa Beogradu, otpočeo je diverzautsko-špijunski rat Albanije prerna Srbiji i Jugoslaviji. Kao vrli sledbenik Staljinovih metoda, posle izbijanja Kezolucije IB, albanski predsednik Enver Hodža se izvukao ispod „Titovog šinjela" i odlučio da sa SSSR-om i tajnom službom KGB realizuje parolu: „Albanstvo je jedina religija Albanaca". Tada je ,,briga“ za Siptare u Jugoslaviji postala osuovni spoljnopolitički cilj zvanične Trrane i put ka stvaranju uslova za redefinisanje albanskih granica. I ovog puta nasiljein, koje je organizovala i sprovodila tajna služba Sigurimi. A kako je za to Albanija imala saglasnost SSSR, to je znači da je i KGB bio protiv FNRJ. ALBANSKO ŠPIJUNIRANJE U doba IB albanski obaveštajni centri i pri odeljenjima unutrašnjih poslova prigraničuih srezova prema Jugoslaviji kao što su Skadar, Peškopeja i Pođgrađe, izvodili su manje akcije u dubini naše zemlje. Težište im je bilo da održavaju vezu sa postojećom agentrrrom i da stvore novu, pretežno od svojilr građana i emigranata, kako bi u slučaju potrebe bila spremna za ubacivanje na teritoriju SFRJ. Ta subverzivna aktivnost Albanije prema našoj zemlji odvijala se neprekidno od 1948. godine i Rezolucije IB. Albansko špijuniranje Jugoslavije može da se podeli na četiri perioda: od donošenja Rezolucije 1948. do juna 1954. godine, kada smo bili izloženi najgrubljim napadima i najchskijim metodama rarla obaveštajnili službi; od juna 1954. clo 1961. kada je Albanija prekinula odnose sa istočnoevropskim zemljaina i prestala sa ubacivanjem terorističkilr grupa ali i dalje intenzivno nastavila obaveštajni rad; od 1961. do 1968. kada je Albanija izašla iz Varšavskog pakta i pojačala rad iz svojih diploinatskokonzularnih predstavništava u inostranstvu; i od 1968. do danas kacJa Sigurimi sve više koristi legalne metode 292

za prikupljanje jKiclalaka u SFRJ i SRJ, pojačava svoj rad pnaua našim radnicima na privrcmenom radu u inosiranslvu, izaziva pograuićne incidente i direktuo ubacuje terorističke grupe na Kosruet, U prvom periodu Albanija i Sigurimi su intenzivno sarađivali sa KGB i sa svoje teritorije izvodili akcije proliv SFRJ uz pomoć Moskve. Posle Rezolucije IB, đakle u drugoj polovini 1948. godine, albanska obaveštajna služba počela je da ubacuje naoružane grupe i pojedince u našu zemlju, sa zadaIkoin da vrbuju i uspostavljaju obaveštajne kontakte sa građanima albanske narodnosti na Kosovu. Onima koji su prilrvatili saradnju, obećan je visok cJruštveni položaj n „novoj državi" ako budu pomogli da se sruši poredak n Jugoslaviji i da se njeni delovi pripoje „Velikoj Albaniji“. Međutim, te grupe su u to vreme, akcijama našrh organa, uz pomoć poštenih, čestitilr i jugoslovenski opredeljenih Albanaca, pohvatane. Te grupe su pripremane u posebnim obaveštajnim centrima i posle toga su ubacivane preko granice, gde su se zadržavale tri-četiri dana. Bile su opremljene naoružanjern i municijom, propagandnim i sanitetskim materijalom, hranom za nekoliko dana, novcem i našom uuiformom, koja im je omogućila lakše prebacivanje i krelanje u našoj zemlji. Mehmet Sehu, tvorac lajne službe Sigiuuni i saraduik KGB je Jično učestvovao u priprerni i ubacivanju agentrue i grupa u našu zernlju. Pored njega, angažovane su i druge vodeće ličnosti Albanije, medu kojima se ističe potpredsednik vlade Tnk Jakova, zatim predsednik prezidijuma Narodne skupštine Albanije, kao i general-major Hadži I_,eši, koji je lićno vodio rnnoge obaveštajrre kombinacije i akcije. Prva ilegalna grupa koju su Sigurhni i KGB iustalu ali ua Kosmetn otkrivena je septembra 1949. godine u lipljanskonr kraju. Agente je predvodio Skender Kosova, koji je lično zavrbovao dvadesel Šiptara iz Lipljana. Njegova giupa je izrasla u orgarrizaciju od 57 članova. Kosova uije doživeo da se vrati u Albaniju, jer su ga njegovi doušnici Jašar Zećir i Osman Musli ubili i predali Udbi. 293

Lsle gocliue u leto otkiiveua je i uuišlena i tajna grupa »Baškirni šiptare« u Peći i Đakovici, koju je formirao Kostadin Vasiljać, ibeovac i špijun Tirane zajeduo sa agentoin Dževadom Morionom. Objavljivanje Rezolucije Infornracionog biroa, juna 1948. i kasniji tok događaja imali su nesumnjivo presudan uticaj na oživljavauje i dalju eskalaciju albanskog uacionalizma i iredentiznra. U jednoj analizi Službe državne bezbednosti SFRJ je napisano: „Kontrarevoluciouarni događaji na Kosovrr i aktivnost albanskih nacionalista i iredentista posledica su dugogodišnje kontinuirane rreprijateljske delatnosti, priprema i akcione sprege iredentista iz zemlje i iuostransIva, a osnovne pravce i ton, počev od 1948. godine, davala je Enverova Albanija". Kako tvrdi Antun Miletić, od 1948. do 1956. Albanija je na Kosmet ubacila 650 špijuna tajne službe Sigurimi. U isto vreme Udba i KOS su otkrili dvadeset ilegalnih šiptarskih grupa sa lriljadu saradnrka, koji su radili za Sigurimi, ali i za KGB, italijanski SIM, britanski MI6 i američku CIA. Treći inasovni talas regrutovanja agenata Sigurimija jugoslovenskih građana izvršen je krajem šezdesetilr i početkom sedaindesotih u vreme ekouomske migracije Jugoslovena na privremeni rad u države Zapadne Evrope, što sejroklapa sa periodom političke enrigracije jeduog đela Siptara sa Kosova i Metohije. Prema procenama SDB SSUP-a iz 1975. medu njirna je iđenlifikovano, kako piše u izvešlaju, preko 100 agenata Sigurimija i KGB. Cotrdesetak ih je, medutim, upućivano na razne akcije u SFRJ. Spijunske poslove u Beču i Istarrbrdn su početkorn osamrlesetih koordinirali Rakip Hodža, Veip Proti, Mahnmt Ilodža i Ilamdi Varoši, koji je „pokrivao" Islanbul. Mnogi od njilr su bili ua vezi sa KGB.

294

FRELAZAK U SSSR Najveći broj ruskih špijuua u Jugoslaviji je i regrutovau posle sukoba Tita i Staljiua, Beogracla i Moskve 1948. godiue ua liniji IB. Jedau popriličan broj sovjetskili ageuata ubacivan je u Jugoslaviju iz susednih bratskilr država i bio je regrutovau ili u SSSR-u ili u Mađarskoj, Runiuuiji, Bugarskoj, AJbaniji, pa čak i Italiji. Drugu grupu špijuua KGB činili su jugosloveuski prebezi, domaći staljinisti koji su eniigrirali iz zendje, ali ib je potom Moskva ilegalno vTać.ala uatrag da deluju političld i obaveštajuo. Jedua takva grupa Jugoslovena je, na pruner, kremila u Albaniju. Podaci SDB kažu da je to bila poveća grupa od oko 2500 državljana, uglavuom albanske narodnosti, iz koje je, do sredine sedamdesetih, regrutovano 270 špijuna, koji su pored Tirane radili i za Moskvu. Njihove vođe i instruktori su bili pukovnik Skeuder Backo, Salilr Šahi, Imer Mekuli, Džebadin Đuro, Šaban Bralia, Mustafa Beći, bivši oficir SDB i Osman Citaku, dhektor Zavoda za socijalno osiguranje iz Titove Mitrovice. Dmgu grupu špijuna Moskve predvodio je Mileta Petrović, koji se u Tirani upoznao sa đvojicom generala Albauske službe bezbednosti i predstavio im „privremeno rukovodstvo" tzv. nove KPJ i njene ciljcve. Ova grupa, u kojoj su bili i generali Dapčević i Kalatatić, bila je primljena od strane albanskdi vlasti. Omogućeno joj je delovanje na propagandno subverzivnom planu. Zvanično je u Tirani prihvaćeno jedno pismo koje je preko Albanske partije rada poslato svim komunističkhn partijama u istočnoevropsldm zemljama. Predloženo im je i da napišu antijugoslovenski pamflet o Golom otoku, na čemu su angažovani svi pripadnici grupe. Napisali su jedan nraterijal pod naslovom ,,U zatvorhna i koncentracionim logorima Jugoslavije", koji jo u nastavchna objavljivan u listu „Zeri i Populit". Ova brošma je zatim prevedena i na ruski jezik i rasturana preko diplomatsko-konzularnih predstavništava Albanije u istočno-evropskirn zemljama. 295

Gnipa ibeovaca n Albaniji, u vrnne boravka orl 1958. do 196(3. godiue, u više uavrata je zajeduo sa određeuim pai tijskim telima i rirkovodiocuna APR radila na organizacionom povezivanju i intenziviranju antijugoslovenske delatnosti. Pokušavala je da uspostavi i slične veze u SSSR-u, gde je tražila da u svojstvu ,,delegacije“ prisustvuje 21. kongresu KPSS. Medutnn, dozvolu za obrazovanje organizacija nisu dobili, već samo uveravanje da će se njiliovi zahtevi i problemi kasnije rešavati u „povoljnijem trenutku". Sredinom 1960. godine emigrantima iz Albanije dozvoljen je ulazak u SSSR, posle čega su u dve grupe prebačeni u Odesu. U SSSR-u je rukovodeća giupa emigranata sastavila jedno jiismo u koine je navela razloge dolaska, tj. povezivanja sa rauijom strukturom iuformbirovske einigiacije i da uz pomoć KP socijalističkih zemalja oclrži „kongres" i „obnavljauje nove KPJ“. Ibeovci duže vreme, osim „razumevanja" za njihove probleme nisu imali i direktnu pomoć u antijugoslovenskoj neprijateljskoj delatnosti, pre donošenja Deklaracije moskovskog savetovanja 81 komunističke i raduičke partije u kojoj je proklamovana borba protiv „jugoslovenskog revizionizma". Emigracija je pozdravila donošenje teksta Deklaracije i uputila pismo učesnicinia savetovanja, na ćijein kraju su od centralnih komiteta KP istočnoevropskih zeinalja tražili da im se omogući i pomogne u svrgavanju legalnih orgaua u SFRJ. Ova grujiacija je potom sačinila i jiosehuo pisrno i isto ujnitila svini 113 emigrantima, u kome su izložili svoju dotadašnju aklivnost i sehe jiredstavili kao „jirivremeno rukovodstvo", ajielujući na ostale da im se jiridruže radi omasovljonja članstva i održavanja ,,kongresa“. Pismo je upućeno svim emigrautima u istočnoevrojiskun zemljama, sa pozivom da se izjasne u borbi jirotiv „jugosloveuskog revizionizma".

296

SAKADNJA SA PRIŠTINOM Kasnih sedamdesetih godina kada se Thana pomirila ■A isločnim blokom, prvo sa Kinezima, a potom i sa SoVjelima, obnovljena je i saradnja dve tajne službe Sigurlini i KGB. Na Univerzitetu u Tirani 1971. godine, uz pomoć KGB, na primer, formban je obaveštajni punkt u okvini Odeljenja za veze sa inostranstvom, zađužen za usmeraVanje i koordinaciju rada prema našoj zemlji preko uniVorziteta i drugib albanskrh naućnih i kulturnih institucija. U njega su uključene i neke istaknutije rukovodeće llčnosti i profesori univerziteta Bujar Hodža, Kraja Osman, Androkli Kostolari, Sunon Ćhići, kao diplomata nroteran iz Turske zbog špijunaže i Nduo Simoni. Samo lica iz ovog punkta i ,,profesori“ vezani za njega mogli su slobodno da dolaze u Jugoslaviju, odnosno primaju profesore, naučne i kulturne radnike iz naše zemlje. Ovaj punkt je takođe vršio pripreme njihovib profesora koji su držali predavanja na fakultethna u Prištini. U nekhn primerima ove pripreme su trajale i do 10 dana. Profesori iz Albanije su korišćeni za uspostavljanje brojnih kontakata sa našim građanima albanske narodnosti iz svilr cbuštvenih struktura, između ostalog i sa znatnhn brojem neprijateljski eksponhanih lica, bilo da su bili bivši politički osuđenici ili agenti AbOS-a, naoionalisti i hedentisti, kao i sa povratnichna i emigrantima iz Albanije, u obradi SDB. U tome su se naročito isticali: Bujar Hodža, Androkb Kostolari, akadenrik, dheklor Instituta za jezik i književnost i član CK PRA, Ljuan Omari, dekan Fakulleta pravno-političkilr nauka i sekretar Akadernije nauka, sesbić Envera Ilodže, Štefanać Polo, dhektor Instituta za istoriju, član CK PRA, Aleks Buda, predsednik Akadenhje nauka, Notrići Plasari, direktor Par'tijske škole pri CK PR, Alfred Ući, direktor Instituta za folklor, Zejnulalr Balanca, profesor Fakulteta pravuo-političkilr nauka, Cabeja Ekrern, profesor albanologije, uživa neograničeno poverenje albanskib vlasti iako je bio zamenik ministra u Zoguovoj monarhističkoj 297

vladi. Učeslvovao ju na svim međunarođnim skupovima albanologa. Zatim Redžep Ismail, profesor u Prištini, koji je bio Ekremova bliska veza. I Osman Kraja, prodekan, član obaveštajnog punkta na Univerzitetu, koji je inrao brojne veze ua Univerzitetu u Prištini i drugim naućnim institucijama do Ali Hadrija, Mark Krasnićija, Vehaba Šita i Ramiza Kelmendija. Služba državne bezbeđnosti je utvrdila neposredne organizatore i nosioce aktivnosti organizacije „Grupa marksista-lenjinista Kosova“, koji su imali jake veze sa Rusima i KGB. I pokazalo se da SDB Kosmeta sedamdesetih godina nije obaveštavala SDB SSUP i SDB SR Srbije o ovim licirna, iako su Metuš Krasnići, Enver Talji i Ali Aliju i ranije bili optuživani za iredentizam i špijunažu. Metuš Krasnići, koji je 1959. osuđen kao organizator ilegalne grupe na 18 godina zatvora i Enver Talji su sedamdesetih, na primer, pred više proverenih ljudi SDB izjavljivali da ,,na Kosmetu deluje ilegalna organizacija", da su njih dvojica ranije razlike u gledanjima na borbu za ujedinjenje Kosova sa Albanijom otklonili ,,jer to zahtevaju interesi albanskog naroda“ i u odvojenun razgovorima sa doušnicima SDB isticali da za svoju aktivnost dobijaju direktive iz jednog centra. Metuš Krasnići je 1979. u razgovoru sa grupom iredentista - Fehmijom Bajramijem, Osmauom Begzadom i Ethemoni Bajramijem - koji su pušteni iz zatvora, nakon što im je dao direktive za rad, između ostalog, izjavio: - Posle Tila u Jugoslaviji će doći do rasula i zbog toga moramo biti spremni da tu gužvu iskoristimo, da Kosmet najprije dobije status republike u okviru Jugoslavije, a posle da se traži odvajanje i priključenje Albaniji. NOVI STALJINISTI U SDB Jugoslavije je, međutim, bilo indicija da su u formiranju levičarskih uedentističkili organizacija kako ua Kosmetu, tako i u đržavama Evrope, gde su šiptarski gastarbajteri bili brojni, učestvovali i ageuti sovjetske taj298

in' službe KGB. Na ćelu jeduog ovakvog clruštva „Crveui Irout Kosmeta”, na prirner, ualazio se Jean Klog, belgijski di'žavljanin i Đerđ Prifti, emigraut iz Albanije i poznati agent KGB. Uz njili su više od 70 emigranata iz naše zeinlje i radnika na radu u Belgiji, bili aktivisti ovog društva. U antijugoslovenskoj delatuosti isticali su se Šemsedin Spahija, Valdet Kući, Iljaz Cingu, Avni Džara i posebno Enver Hadri. Sa Hadrijem su radili i Akif Gubetini, iz okoline Prišliue, koji je pre 20 godina emigrirao u CSSR i Mustafa Pačarcla, majstor za kopiranje materijala. Gn je uveličavao i umnožavao fotografiju Adema Demaćija sa tekstom „Sloboda za Adema Demaćija". Svi ovi materijali su distribuirani nekim belgijskim institucijama i štampi. Albausko rukovodstvo u sprezi sa rukovodiocima novoformiranih ,,maoističko-lenjinističkih“ partija i grupa u uekim zapadnoevropskim zemljama, najavljivalo je 1973. i 1974. godiue formiranje i legalizovauje „Marksističko-lenjinističke partije Jugoslavije" na Zapadu. Franc Štrobl, šef ovili lenjinista u Austriji i urednik glasila ove partije „Rote Fahne" ili »Crvena zaslava«, koji se od 1968. godine pojavljivao u društvu albanskih obaveštajaca iz ambasade u Beču, je aprila 1973. godine odlučio da formira „Marksističko-lenjinističku partiju Jugoslavije“ sa sedištem u Austriji. Za to je agitovao i kod Šiptara, naših radnika u Austriji, Švajcarskoj i SR Nemačkoj. Najavljivao je čak i pripreme, do marta 1974. godiue, za „Osuivačku skupštiuu" u cilju konstituisauja partije koja bi delovala na platformi borbe protiv „reviziouističke" politike SKJ i na rušeuju samoupravnog socijalističkog sistema. Međutim, u periodu od 1974. do sukoba Kina - Albanija 1978. godine, iz SR Nemačke su u našu zemlju ubacivani, putem pošte ili na chuge načine, razni antijugosloveuski pamfleti izrazito staljinističke i informbiroovske saclržine sa pozivom na rušenje ustavnog poretka SFRJ. Kao autor i potpisnik ovih pamfleta oglašavala ■se „Jugoslovenska komunistička partija 1948/78. - pred299

stavništvo za SR Nemačku". U njima se reagovalo na sve značajnije događaje u našoj zemlji i spoljnopolitičke akcije Jugoslavije upokretu nesvrstanih, Ujedinjenim nacijama i drugim međunarodnim organizacijama i telima. Najviše ovih materijala pristizalo je sa područja Stutgarta, Diseldorfa, Bremena i Hambruga - gradova u kojima kasnije imamo pojavu proalbanskih grupa među našim radnicima na radu u SRNemačkoj, a koje su nastale pod direktnim uticajem Sigmimija. Prilikom ponovnog susreta sa agentima iz Jugoslavije, tek oktobra 1979. godine, Franc Srobl je priznao da je đošlo je do rascepa u maoističkom pokretu. Tada je insistirao na stvaranju „zdravih jezgara“ albanskih ,,marksističko-lenjinističkih“ grupa po sistemu „ilegalnih trojki“ i zalitevao je da se one stvaraju kako u inostraustvu tako i na teritoriji Jugoslavije. Program novih staljinista izneo je u svom Jivalisanju zenrljaku Šiptaru jednomprilikom Cakaj Hajriza, iz sela Trstenik kod Glogovca, gastarbajter u Hagenu, Nemačka, inače povratnik iz Albanije: „Odgovoran sam član organizacije i često obilazim ćelije u Belgiji, Austriji i Frankfmtu, gde se nalazi predstavnik ove organizacije, čije ime ti još ne želhn pominjati. Ciljevi ove organizacije su da ujedini Kosovo i Albauiju. Organizacija ima zadatak da pronalazi i uključujo u svoje redove ljude sa komunističkim idejama, kako bi naš budući pokret imao što doslednije ljude. Rad organizacije, mada to drugi članovi ne znaju, pomažu albanske ambasade u zapadnim zemljama i CSSR. Obećali su da će nas u datom momentu pochžati i naoružati. Zadatak svakog člana je da po povratku u zemlju stvara što više baza, drugova i prijatelja ua ouhn mestima gde se mogu vršiti razne saJjotaže, obustave rada, kvarovi. Sve sa ciljem da se kod raduika izazove strah i nesigurnost prenia sadašujem sistemu u Jugoslaviji. Organizacija u svojim redovima ima članove iz svilr struktura, a najviše iz redova našili radnika ua privremenom radu. Ako se neko od članova organizacije prijavi i dekonsphiše druge organiina u zemlji, odmali sledi rnera njegove Jikvi300

d.icije ili likvidacija ćlana porodice. Mi smo zalvoreni i nepoverljivi prema drugim licirna tako da za prijem neke osobe u članstvo uaše orgauizacije zna samo ouaj ko vrši ućlanjivanje i on odgovara na vernost novoprimljenog člana...“. I proalbanske marksističko-lenjinističke grupe na Zapadu imale su svoje organizacije, koje su kopirale polilički sistem Albanije. U toku 1976. godine, uz pomoć „marksista-lenjinista" u P'rancuskoj, štampan je prvi rnalerijal sa pozivom na osnivanje „Partije rada Kosova". ()perativci SDB Jugoslavije tvrde da su prve ovakve grupe „marksista-lenjinista" sastavljene od naših građana albanske narodnosti na radu u inostranstvu formirane u Nemačkoj pod direktnim uticajem albanske ambasade u Beču i štutgartske sekcije KP Nemačke, takođe rnarksista-lenjinista. Glavni organizator je bio Ibrahim Kelmenti - Klimenli, rođen 1954. u selu Labjanu, SO Dečane, večiti student, od 1977. godine na radu u Bohmnu, SR Nemačka. On je početkom 1979. godine osnovao svoju grupu pod nazivom „Fronti i kuq“ ili »Crveni front« radi širenja nacionalističke i iredentističke delatnosti prema našim građanima albanske narodnosti na radu u inostranstvu. Ihe toga, u toku 1978. godine, Kelmendi je izđao „Radnički list“ na devet kucanih stranica sa parolom u zaglavlju „Proleteri svilr zemalja i ugnjeteni narodi, ujedinite se“ i brošuru džepnog formata na 37 kucanih stranica pod naslovom: „Revolucija je neizbežni put za izvojevanje slobode". Aprila 1979. godine pojavio se i prvi broj lista „Baškimi“ iU »Jedinstvo«, glasila ove grupe. Druga grupa novih lenjinista pod nazivom „Zeri i Kosovos“ tj. »Glas Kosova«, formirana je 29. septembra 1979. godine u Stutgartu. Organizatori osnivačkog skupa na kome je prisustvovalo oko 50 naših građana, bili su Riza Salilru, rođen 1952. godine u selu Mušutištu, SO Suva Reka, radnik-armirač i Hisen Gegalj, rođen 1950. godine, u selu Gražde, SO Suva Reka, radnik, tada obojica na radu u ovom gradu. Ovaj drugi je je 1981. godine uhapšen u SFRJ i osuđen na 13 godina strogog zatvora. 301

Grupa u Štutgarlu je prva izradila svoj program „Pravila o rađu“, zatini „Upituik za prijem u člaustvo“ i „Registar simpalizera". Svi ovi materijali rasturaui su i ineđu ćlanovima ilegalue iiedeutističke grupe koja je delovala ua području Uroševca i Piizrena. Prvu akciju ispisivauja neprijateljskih parola grupa je izvela 14. i 15. septembra 1979. godine ua zidovima kluba - Donia jugoslovenskih raduika u Štutgartu. Pripadnici grupe u Štutgartu su se posebuo angažovali ua pridobijanju uovih članova među našim građanima u SR Nemačkoj. Neke od ujilr su slali u zemlju u cilju rasturauja antijugoslovenskih pamfleta i izvođenja drugili akcija. Tako je Rifat Jupoli, rodom iz Podujeva, po nalogu Rize Salihua, jednog od rukovodilaca štutgartske grupe, uneo u svojini kolima u zemlju 120 primeraka pamfleta ove grupe i 2. septembra 1979. godine rasturio u Podujevu i tri okolna sela. Preko Hisena Gegaja grupa je uspela da stvori određene pozicije na području Suve Reke i Prizrena, gde su im saradnici bili Rahmona Lugadži i Ruždi Samarati, koji su po njegovom nalogu izvodili akcije pisanja parola i zapalili šhnšir sa natpisom ,,Tito“ u parku bolnice. U nekim od akcija učestvovao je i Ilisen Gegaj. Svi su bili naoružani i spremni da upotrebe oružje u slučaju da budu sprečavani u izvođenju akcija. Prilikom hapšenja Hisena Gegaja kod njega je pronađen pištolj sa metkom u cevi.

302

DEMAĆI KOLO VODI Glavni saiadnik Moskve i KGB sa Kosmeta šezdeselih godina bio je Adem Demaći, tada mladi stuđent u Beogradu, otvoreni nacionalista, koji nije krio svoj politički augažman. On je zavrbovan uz obećanje da će ga Moskva podržati, kada dođe vreme, da postane predsednik autonomnog Kosmeta. Adem Demaći, vanredni student prava i poznati pisac nacionalističkih i uedentističkilr tekstova, okupio je oko sebe 1958. manju grupu Albanaca - književnika, koja bi radila na okupljanju mlade albanske iuteligencije na platformi borbe za priključenje Kosova Albaniji. Dogovorili su se da pristupe stvaranju ilegalne organizacije koja bi, u prvoj fazi, radila na sprečavanju iseljavanja Albanaca u Tiusku, zatim na „buđenju" nacionalne svesti i patriotizma prema Albaniji. Kasnije bi se išlo i ua akcije individualnog terora i atentala na pojedine rukovodeće ličnosti na Kosovu. Denraći je za nepunu godinu dana formirao „opštinske komitete" u Prištini, Đakovici, Peći i Titovoj Mitrovici, zatirn dva „aktiva" u Gnjilanu i Dakovici. Prvom su dali nne „Alija Ulčinaku" - ime poznatog albanskog partizana na Kosovu, a drugom „Haki Taka“ - ime ubice Miladina Popovića. Imali su i „udarne gruj)o“ od 3-5 članova u nekoliko sela oko Prištine. Organizacija je inrala svoj ,,program“ i ,,statut“ u kojima se na prvom mestu ističe „borba za obezbeđenje prava na samoopredeljenje do otcepljenja teritorija nastanjenih Albancima i njilrovo ujedinje sa majkom Albanijom", da će pokret u borbi za realizaciju ovog cilja upotrebiti sva sredstva, počev od propagande na „buđenju“ nacionalne svesti, posebno kod inteligencije i omladine i razvijanja osećanja o potrebi borbe da se Kosovo i 303

dmgi clelovi naše zemlje gcle žive Albanci ujedine sa Albanijom, do izvođenja akcija - pisanje i rasturanje propagaiidnih materijala, izvođenje demonstracija i opšteg uarodnog ustanka, uz pomoć Albanije. Adem Demaći je preduzimao niz mera u cilju povezivanja sa Albanijom i dobijanja pomoći odnosno instrukcija za rad. Deo članova organizacije slao je ilegalno u Albaniju i Rusiju, a po jednog u albanske ambasade u Ankari i Beogradu. Ovo je bila prva iredentistička organizacija na Kosovu koja je i u svojim programskim dokimientima primarnu ulogu dodelila mladoj albanskoj inteligenciji. Sve orgainzacije i grupe koje su kasnije nastale, bez obzira ua različitosti organizacionih formi - „ćelije", ,,hojke“, „dosetke", „komiteti", „udarne grupe“, „aktivi" - kao i određene nijanse u programskim orijentacijama, bazhaju nranje ili više na programskoj platformi ove Demaćijeve organizacije. Prilikom rastmanja ove agentme KGB i orgauizacije Adema Demaćija, Služba državne bezbednosti SSUP Jugoslavije ulrvatila je 86 lica, krivično je gonjeno i osudeno 46, a prekršajno 40. Pored toga, utvrđeno je da je u radu ove organizacije učestvovalo ili znalo za ujeuo postojanje još oko 300 lica, među kojhna i 35 članova Saveza konnmista. Acleirr Demaći je osuđen 1959. na pet godina strogog zatvora. Kaznu je izdržavao u Sremskoj Mitrovici zajedno sa Milovanonr Đilasoin. Izdržao je tri godine. Denraći je rođen 1936. godine. Još tokonr studija u Beogradu počeo je da pokazuje svoju otvorenu netrpeljivost prerna Srbinra i Srbiji. Na predavanjinra je još 1956. godine izričito zalitevao od profesora i studenata da o ujeuru govore kao o Albancu, a ne kao o Siptaru. Bio je to početak njegove političke teorije o ugroženosti Albanaca u Srbiji i ujihovoj pohebi da se bore za vlastitu državu unutar Jugoslavije. Kacla se vratio u Prištinu, kao novinar i urednik ,,Rilindije“ štampao je ove svoje uacionalističke stavove. Uhapšen je prvi put 19. uovembra

304

Hi!)H. «odine, jer je još tada «ovorio da na Balkanu neće bili niira dok se Kosovo ne otcepi od Jugoslavije. Cim se našao na slobodi 1961. godine Adem Demaći je iormirao ilegalnu iredcntistićku organizaciju sa ćak tri Htotiuc članova. Mnogi od njili su bili komunisti kao i on, pa su se ideološki napajali delima Lenjina, Staljina, Mao Ce Tunga i Envera Hodže. Materijalima ili je snabdevao KGB preko Soi'ije, a ponekad i preko Tirane. Generalni politički cilj im je bio odvajanje Kosova i Metobij e od SFRJ i pripajanje Albaniji. Zato je ova organiscacija i đobila naziv „Revolucionarni pokret za ujedinjenje Albanaca". Organizacija je formirana 1963. sa seđištem u Prištini, a raskrinkana 1964. godine. Adem Demaći je uiiapšen drugi put početkom juna 1964. godine i posle priznanja da je voda tajne iredentističke organizacije osuđen je na petnaest godina robije. Njegovi najbliži saradnici Ramadan Šalja, Redžep Elniazi, Zećir Gervala i Hilmi Rakovica dobili su po dvanaest godina zatvora. Ovog puta kaznu je Demaći izdržavao u Nišu i Požarevcu. Adem Demaći se tako pojavljuje kao idejni vođa i organizator dveju ilegalnih iredentističkili organizacija. „Revolucionarni pokret za ujedinjeuje Albanaca" je postojao od 1963. do 1964. godiue, a „Pokret za nacionalno oslobođenje Kosova" od 1974. do 1975. godine. Kao rukovodilac ovilr organizacija Demaći je osuđen na 15 godina strogog zatvora. Zbog držanja na prvom suđenjn 1959. kada je u toku suđenja isticao da se ne oseća krivim za svoj rad ,,jer će Kosovo kad-tad biti priključeno Albaniji“, Demaći je postao idol albanskih nacionalista i iredeutista u zemlji i inosbanstvu i proglašen za „nacionalnog heroja". Njegove fotografije se rasturane kako u zemlji, tako i u redovima albanske emigracije i naših građana na privreineuom radu na Zapađu. U progranm „Pokreta za nacionalno oslobođenje Kosova“ u vezi Adema Deinaćija, između ostalog, stoji: „Dovoljno je da podsetimo na prinier našeg velikog revolucionara Adema Demaćija koji je čitav svoj život pro-

305

veo po jugoslovenskim koncenlrac.ioiiiin logorima napać.en kao jedan pravi Proinetej i nikada pokoleban, pa da vidimo kakvu snagu daje proleteru oslanjanje na Partiju radi Albauije". SLEDBENICIIZ PRIKRAJKA Nekoliko meseci posle hapšenja Adema Demaćija, organizatora i jednog broja aktivista „Revolucionarnog pokreta za ujedinjenje Albanaca1', koje je izvršeno juna i jula 1964. godine, gotovo na čitavoj teritoriji SAP Kosova otkrivene su nove ilegalne grupe i organizacije sastavljene pretežno od učenika višrh razreda srednjih škola, studenata, prosvetnih radnika i drugih intelektualaca, kao i neotkriveui ostaci ovog ,,pokreta“. Samo u toku 1965. godine otkriveno je 11 grupa i organizacija u kojima je identifikovano preko 120 aktivnih članova. Još dok je bio u zatvoru Adem Demaći je postao simbol albanskih nacionalista. Vođe šiptarskih studentskih demoustracija iz 1968. godine, a i organizatori iredentističkih akcija na univerzitetu 1974. u Prištini, bile su u tajnoj vezi sa Demaćijem. Njegovo ime je bilo propusnica za Tiranu, a preko uje za Pariz i Moskvu. Novi Demaćijevi sarađnici u Prištini bili su Kadri Osmani, Adem Rukići i Skender Kastrati. Svi su zajedno uhapšeni početkom septembra 1975. godine. Suđeno im je zbog neprijateljskog organizovanja radi ugrožavanja SFRJ. Adem Demaći je treći put osuđen na petnaest godina zatvora. Sledeći priiner Demaćija KGB je inicirao formiranje sličnih nacionalističkih giupa komunistićke orijentacije. Na terenu bivšeg Pećkog sreza, otkiivena je 1958. grupa Sali Rustenia, bivšeg sekretara Opštinskog komiteta u Beranima koji je 1956. omogućio ratuom zločincu Neziru Denmšu da pobegne u Albaniju. Grupu su sačinjavalj uglavnom bivši rukovodioci partije i iz rata Rustem Salja, poverenik sreskog narodnog odbora; Zenun Duljdulj, predsednik opštinskog narodnog odbora za Be206

iime; Ibiš Sulja, iz Celopeka, predsednik opštine; Adži r.iiši, bivši predsednik opštine u Beraniina; Taf Gaši, sekretar 0 0 SKJ u selu Lešane; Saban Daši, jedan od poznatih ličnosti iz starih neprijateljskih struktura. Prof;ramska orijentacija grupe un je bila širenje propagande na liniji borbe za priključenje Albaniji, u prvoj fazi, a kasnije bi prešli na konkrentne akcije u sprezi sa Albanijom. U Vitini je 1960. otkrivena grupa koju su formirali Amir Gaši, sudija Sreskog suda i Ferizi Iljman, službenik. Grupa je delovala po sistemu ,,trojki“, a svaka trojka je imala svoju šifru. Na planu omasovljavanja grupe, Amir Gaši je obavio razgovore sa 22 službenika, 19 učilelja, 9 emigranata iz Albanije i 6 zemljoradnika, od kojih je 10 znalo za postojanje, iako je među njima bilo 12 članova SKJ. Ilegalna organizacija „Antuevizionistički komitet za oslobođenje Kosova i Metohije" sa sedištem u Prištini i ograncima u Đakovici, Peći, Titovoj Mitrovici, Gnjilanu, Uroševcu i nekim selima oko Prištine formirana je 1959. godine a otkrivena 1960. Glavni organizatori su bili Halimi Kadrija, kustos muzeja, bivši asistent Filozofskog fakulteta u Beogradu; Halimi Ramadan, bibliotekar - idejni inspirator koji je delovao po instrukcijama iz Al-banije i Ali Alija, ekonomista - bivši informbirovci sa stanom u Prištini. Oni su želeli da izvrše objedinjavanje svih iredentističkih grupa na platformi borbe za priključenje Albaniji i izvođenje raznih akcija uključujući i demonstracije. Adem Demaći je za vreme izdržavanja kazne zatvora u KPD Požarevac neprijateljski delovao. Bio je u kontaktima i usmeravao aktivnost i ponašanje jednog broja osuđenih organizatora demonstracija 1968. kao i članova njegove organizacije iz 1964. godine. Prilikom puštanja na slobodu Seljatin Novosela i Bajram Hetema zatvoreni Demaći je insistirao da se povežu sa organizatorima demonstracija koji su na slobođi i da nastave sa neprijateljskom delatnošću, „kako se ne bi izgubio kontinuitet u radu". 307

Prenia zainišljenoj koncepciji organizacija je trebalo cla deluje po teritorijalnoin principu, a osuovui oblik organizovanja da bude po sistemu trojki, sa osnovnim zadatkom „prodiranja u sve društvene struktme radi oinasovljavanja „pokreta" i „idejno-političkog" uzdizanja masa na platformi „marksizma-lenjinizma" sa pozic;ija Partije rada Albanije, kako bi se u određenoj ,,kiiznoj“ situaciji u zemlji uspešno mogao podići opštenarodni ustanak, izdejstvovati otcepljenje Kosova i njegovo ujedinjenje sa Albanijom. Demaći nije bio samo ideolog i vođa, on je bio zarazan primer, koji su dmgi sledili, jer su smatrali da je pronađen način kako Šiptari da doskoče Srbima. Kroz istragu koja je vođena nad pripadnicima organizacije „Revolucionarni pokret za ujedinjenje Albanaca" Barjaktari Dibranom, Zećiri Grvalaom i Mehmeti Enverom, došlo se u SDB do podataka da se Miftari Hisen 1964. nalazio na čelu jedne grupe Adema Demaćija. Na čelu ove organizacije nalazio se „komitet“ koji je objedinjavao celokupan rad preko grupa koje su formirane kao radna tela i to: grupa za nabavku oružja; grupa za sređivanje evidencija izdajnika; operativna grupa; kontraobaveštajna grupa i grupa ubačena u redove SDB i JNA. Prema saznaujima operativaca SDB ova organizacija je bila povezana sa albanskom ambasadom u Beogradu i imala je tri radio-stanice za održavanje veze sa Albanijom. I pored toga što je Udba na Kosmetu pretrpela velike kadrovske promene i čistke, nova SDB je ipak uspevala da nastavi svoju bitku protiv albanske iredente. U dmgoj polovini 1966. godine, razbijena je, ua primer, grupa sastavljena pretežno od mlađih prosvetnilr radnika zaposlenili po osmogodišnjim školaina na teritorijama Prištine, Vučitrna i Glogovca. Ova grupa je praktično od 1966. godine radila na obnavljanju organizacije „Revolucionarni pokiet za ujedinjenje Albanaca“. Vremeuom su u svoje reclove primili i jedan broj prosvetnih radnika - peuziouera kao i nekoliko radnika iz Kombinata u Obiliću i rudnika ,,Kosovo“, uglavnom poznatih jatačkilr ili 308

mclbiuskili veza emigrauata-agenata koje je ALOS ubacivala u našu zenilju, a preko kojih bi se mogli lakše povezati sa Albanijom. Od ukupno 75 lica - članova i simpatizera grupe koja su prolazila kroz materijale obracle, 68 ih je bilo ispod 80, a samo seđmoro između 45 i 55 goclina starosti. Kao ekstremisti i aktivisti posebno su se isticali učitelji Adem Istref, Rahman Jašari i Ćurila Ethem, kao i Prenić Tafilj, koji je kao jatak Azisa Zelivode bio osuđen na 17 godina strogog zatvora. U ovoj grupu su bile uključene i dve učiteljice Đemailja Demaći, supruga Adema Demaćija iz Prištine i Nurija Hakaj, iz Titove Mitrovice, koja je 1965. trebalo da bude kažnjena zbog šovinističkih i iredentističkih istupa, ali do toga nije došlo jer su je zaštitile njene kolege iz grupe, što ukazuje na njihov uticaj. Velike nevolje jugoslovenskoj tajnoj policiji stvarao je i „Pokret za nacionalno oslobođenje Kosova". Ova orgauizacija je nastala krajern 1974. godine od više ilegalnih gi'upa koje do tada nisu bile čvršće međusobno povezane i to na pređlog Adema Demaćija koji je te godine pušten iz zatvora. Neposredni organizatori bili su Skender Kastrati, Hasan Drmaku, Osman Dumoši, Seljatin Novosela, Adem Rukići, Iljaz Pireva, lica koja su se posebno eksponirala u stuclentskim demonstracijama 1968. u Prištini i Podujevu, a zatim i neki neotkriveni članovi „Revolucionarnog pokreta za ujedinjenje Albanaca“, kao i jedan broj osuđenih članova ove organizacije koji su, do 1974. godine, pušteni iz zatvora među kojima i Adem Demaći koga su odmali prihvatili kao ,,lidera“ organizacije. IVesecanje neprijateljske delatnosti pripadnika ove organizacije izvršeno je 1975. godine. Merama Službe clržavne bezbednosti zahvaćena su 93 lica, od čega je 36 osuđeno na kazne strogog zatvora od 1-15 godina. Među njima je bilo najviše prosvetnih radnika i osarn članova SKJ. Među osuđenima bilo je i petoro povratnika iz Albanije, od kojih su Isa Kastrati, Redžep Maljaj, Sarnit Drinaku i Hilmi Ramadani, bili povezani sa konzulima iz albanske ambasade u Beogradu. Preko Osmani Bezga309

da, brata osudenog Kadri Osmanija i Arifi Miljazima bili su u vezi i sa albanskim diplomatama u Beču. Enver Talji i Zejnel Kelmendi, lideri ove organizacije, izjavili su marta 1976. da je njihova organizacija povezana sa albanskom vladom od koje, posredstvom albanske ambasade u Beču, primaju propagandne materijale i direktive za rad. Svoje sledbenike Demaći je imao i u Makedoniji. Prva „Komunistička marksističko-lenjinistička organizacija" u SFRJ formirana je 1976. u Kunranovu. Njen osnivač je bio Seljani Jahia Muharem, diplomirani pravnik u Opštinskom javnom pravobranilaštvu u Kmnanovu. Kad je uhapšen 1979. u stanu je čuvao slike Envera Hođže i mapu velike Albanije. Redovno je slušao emisije Radio-Tirane. Organizacija je imala dvadesetak članova, pretežno intelektualaca iz prosvete sa područja Makedonije i Kosrneta. Prilikom prijema svaki član je polagao zakletvu o vernosti organizaciji. Na sastanchna koji su održavani u stanu Seljanija, glorifikovan je albanski chuštveno-politički sistem. Pisane propagandne materijale su takođe nabavljali iz Albanije. Osnovna orijentacija bila priprema borbe za „oslobođenje Kosova" i njegovo priključeuje Albaniji. Sakupljali su novac za kupovinu oružja u inostranstvu, pisaće mašine, šapilografe i hartije za pisanje i mnnožavanje letaka-pamfleta i drugih materijala. Isak Bediu, člau organizacije održavao je vezu sa Ademom Demaćijem u zatvoru, koji im je davao sugestije i iustrukcije za rad. NAJOPASNIJI NACIONALISTA O samom Demaćiju prvi policajac Srbije, ministar Radmilo Bogdanović mi je jednom prilikoin rekao: - Najopasniji nacionalista na Kosovu je Adem Demaći. On se pedeset godina bori za slobodno šiptarsko Kosovo, zbog čega je robijao 27 godina. On je uporan i to treba respektovati. Ibrahim Rugova nije toliko opasan, jer i on je kao Azem Vlasi, zagovornik ideje o autonom310

uom Kosovn, naslonjeuom na Jugoslavijn, kako bi Albanci mogli da drže pod svojoin kontrolom našu leritoriju, našu vlast i naše pare. Oni hoće da ini mi tinansiramo državu, rnada svi znanio cla Albanci na Kosovu okieću mesećno najmanje dve milijarde maraka kr'oz sivu ekonomiju. Preko profesora Mihajla Mihajlova, kog je upoznao u zatvoru, Adem Demaći je uspeo da za svoju sudbinu nacionaliste, iredentiste, ali i đisidenta, kako se predstavljao, pridobije simpatije zapaduih medija i političara. Na laj uačin je preko radija „Slobodna Evrope“ pokušao da prvi internacionalizuje svoju antisrpsku delatnost i albansko pitanja u Jugoslaviji. Kao disident i nacionalista Adem Dernaći je u Norveškoj predložen za Nobelovu nagradu. Sam je, međutim, znao da Evropa nije iskrena prema Albancima: - Evropa od Albanaca očekuje da oni sanri učine za sebe što više mogu, i da od Evrope očekuju što manje, jer pred njom ne stoji samo naš problem. Evropa nas je uvek podržavala i podržavaće nas, ali to ne znači da će ona uraditi sve za nas i bez nas. Takav Adem Dernaći bio je idol novilr albanskih separatista koji su širorn Kosova formirali stotinak tajnilr marksističko-lenjinističkih grupa i organizacija. Mnoge od njih su političko nasilje koristile kao osnovu svog delovanja, što se i pokazalo prilikom šiptarskih nereda tokom osamdesetih godina. Kako se za slučaj Demaći zainteresovala i slovenačko-lrrvatska koalicija, to je Republički sekretarijat za pravosuđe Hrvatske po odluci Predsedništva SFRJ chugog aprila 1990. godine pomilovalo i odmah ovog Albanca pustio iz kaznionice u Slavonskog Požegi na slobochi. Po savetu prijatelja iz inostranstva, Adem Dernaći se kao „borac za albansko nacionalno ujedinjenje" prihvatio funkcije lrumanitarca. Umesto da preuzme vođstvo albanskog nacionalističkog pokreta, Demaći se početkonr devedesetilr zadovoljio pozicijonr predsednika Saveza za odbranu ljudskih prava i sloboda.

311

Ađein Demaći je tacla mislio da su uove albauske stranke dovoljno snažne da inogu da samostalno vode političku bitku sa Srbijom i jugoslavijom. Nije želeo da, dok ue vidi gde mu je mesto, svojim prisustvom izaziva nejedinstvo unutar separatističkog pokreta. Deveđesetih godina Adem Demaći, koji je kao marksista zagovarao radikalnu liniju odnosa prema Srbiji i Srbima, unao je sve više pristalica ua Kosovu i Metoliiji. A i rukovodstvo Albanije se sve otvorenije stavlja na stranu Adema Demaćija. On i Bujar Bukoši su tada tlr Ibrahima Rugovu direktno okrivili za monopol u vodenju nacionalne šiptarske politike. I Hidajet Hiseni, vođa desnog krila Demokratskog saveza Kosova i Adem Demaći, kao preclsednik Parlamentarne partije Kosova osudili su kao izdaju i kapitulaciju pristanak dr Ibrahima Rugove da u Beogradu sredinom devedesetili razgovara sa predsednikom SRJ. Jugoslovenski Mendela, kako sebe uaziva Adem Demaći, javno je rekao da pregovori Rugove sa Miloševićem neće doneti ono što albanski nacionalisti priželjkuju, a to je nezavisno Kosovo: - Rugova je napravio fatalnu grešku i cle facto prihvatio Miloševićev predlog autonoinije za Kosovo. Albanski pregovarači i mirotvorci iz grupe G-1T> i G-4, posle izuenadujuće velikog uspeha koji beleže albanski narod i naoružani vojnici u borbi protiv srpskih okupatora, poklekli su i pristali da se odrekuu čak i Republike Kosovo, koja bi bila u konfederalnom odnosu sa Srbijom i Grnoin Gorom. Tako nešto se oćekivalo od kolebljivaca izjavio je Adein Demaći. Poznat po svojim radikalniin političkim stavoviina Adern Deiuaći se ovuu javno predstavio kao zagovoruik albanskog političkog uasilja ua Kosovu. On nijodnom rečju nije osudio terorizam samozvane Oslobodilačke vojske Kosova, što se od njoga moglo očokivati, jer jo Domaći zvanični zastupnik Holsinškog odbora za ljudska prava u Prištini. Vrlo brzo, medutim, Deinaći je opet poželeo da bude prvi, da lično vodi albanske nacioualiste: 312

- Sasvim je jasno da je naše organizovanje potpuno neadekvatuo novim okolnostima u kojima se našao uaš uarod. Partije su se upustile u borbu za vlast koja tada već ni faktički nije postojala. Uspeo sam da se sastanem sa dr Ibralinnom Rugovom, u njegovoj kauoelariji u Albanološkom institutu. Rekao sam mu sve šta bi, po mom mišljenju, trebalo preduzeti da bi se ta organizovanost ozbiljnije usmerila, i kako da se naš uarod, jedna numerička snaga, transformiše u uvažavajuću političku snagu. Moj pokušaj je bio uzaludan. Demokratski savez je sve više postajao demokratska partija, koja se borila za neposlojeću vlast. Rezidtati naše dotadašnje politike bili su katastrofalni u odnosu na ugroženost naše nacionalne supstance - govorio je tada Adem Demaći. Njegova prva politička đeviza je bila: ,,Ni rat, ni kapitulacija!" Početkom devedesetih Adem Demaći se trudio da bude jugoslovenski Mendela. Odlazio je u Tirauu na razgovore sa albanskim hinkcionerinra, u Beogradu se susretao sa srpskim liderima. Pokušavao je da se uametne i jeđnima i drugima kao pregovarač, koji ima spasonosno rešenje - stvaranje nezavisuog Kosova. Kada je, međutim, 1993. godine Deinaći slivatio da je kao komunistauacionalista nepolreban i Prištini i Beogradu, odlučio je da skrene pažnu na sebe. Stupio je u štrajk gladu, koji su sami albanski mediji bojkotovali. Podržala ga je samo Parlamentarna partija. Tada je Demaći shvatio da su ga nove albanske političke snage svrstale u „starce komunizma“ i ostavili da bude živa legenda iredentizma. Adem Demaći tu vrstu poraza nije želeo da prihvati. Učlauio se u Parlamentarnu partiju i krenuo u političku ofanzivu. Pretvorio se privremeno u najvećeg kritizera albanskog pokreta i u lovca na izdajnike šiptarskog narocla. U svom napadu na dr Ibrahima Rugovn i Demokratski savez Kosova jugoslovenski Mendela je za svoju tezu da lideri albanskog pokieta ne brinu o narodu već o svojoj karijeri našao dokaze u besmislenosti donošenja Ustavne deklaracije od 2. juna 1990, usvajanju Kaćaničkog 313

ustava, 7. septembra 1990. i formiranju ilegalue Skupštine i Vlade Republike Kosovo 24. maja 1992. Svi tvorci ovih institucija uepostojećeg „uezavisuog Kosova“, rekao je Demaći, pobegli su u iuostranstvo i izdali albanski narod. Ovaj njegov napad nije ostao bez odgovora. Novi šiptarski lideri su preko svojih medija odgovorili Demaćiju tvrdnjama: „Ujka Adem je naš simbol rezistencije, dobar čovek, ali politički ga je zgazilo vreme“; „Adem Demaći je marksista-lenjinista"; „Adem Demaći je staljinista"; „Adem Demaći je enverista"; „Adem Demaći je srbofil, jer naziva Srbe braćom“; ,,On svojim kritikama želi da uništi naše partije, a pogotovo Demokratski savez Kosova“; „Adem Demaći svojim kritikama želi da sruši Ibrahima Rugovu, kako bi zauzeo njegovo mesto, jer je karijerista"; ,,On želi da uspostavi svoj kult“; ,,On žeh da postane diktator"; „Avanturista je"; „Deinaći želiral!" Adem Demaći je, doduše, još u januaru 1991. godine, na sbanicama nedeljnika ,,Zeri“, argumentima pokušao da dokaže da Albanci u ovakvom slanju, u kojem su zatečeni, nemaju dovoljno mogućnosti za rat, ali zato imaju sve mogućnosti za političku borbu. Zato mu je potrebuo savezništvo sa Albanijom. - Ja mislim da Albanija una pravo da brine o kosovskom problemu, jer taj se problem tiče dneklno Albanije. Stvaranje nezavisnog Kosova bi moglo da pokrene rešavauje ovog problema sa nutve tačke. Nezavisno Kosovo je zalog za stabilnosl na Balkanu. Ujedinjenjem albanskog naroda u Albaniji, Cruoj Gori, Srhiji, Kosovu i Makedoniji stvorila bi se jedna „Balkanija", konfeđeracija država albanskog naroda - planirao je Adem Demaći stvaranje svoje Velike Albanije mirnim putem. Posle tajnilr poseta Tiraui i razgovora sa predsednikom Sali Berišom, promenio je mišljenje i počeo, još u junu 1991. godine, javno da govori o potrebi korišćenja metoda političkog uasilja protiv Srba i Srbije. Adem Deinaći je predložio Ibrahunu Rugovi i Bujaru 314

Hukošiju da izveđu albausku oniladiuu ua ulice i’rišliue i uapadom, golim rukama osvoje zgradu RTV Priština. - Tako što ćemo zauzeti ulice i prolaze, i tu ostali daninra i nedeljama, ako treba, i nećemo se raspršiti čim dođu policijske snage. Na isti taj način, kasnije bisrno mogli da oslobodimo i naše fabrike i radionice, bolnice i kultrune iustitucije... i za sve to, imali bismo uvek podršku sveta. Može da pogine i deset hiljada, a možda i dvađeset hiljada Albanaca, ali sve dok još jednom uašom krvlju ne okupamo Radio i Televiziju, škole i Univerzitet, dok ne okupamo našom krvlju fabrike i rađionice, bolnice i institucije, ni Srbija neće odustati od svog paklenog cilja da srbizuje K o s o v o , a ni svet neće uzeti za ozbiljno našu stvar i neće posredovati i intervenisati da se prekine ovaj divlji srpski projekat - govorio je Adein Demaći. Kada njegove ideje nisu prihvaćene, Demaći je još tri puta štrajkovao glađu, ne bi li tako pridobio kod mladih Siptara ueki politički poen više. Stupanje ilegalne Oslobodilačke vojske Kosova na političku scenu i ofanzivu šiptarskih terorista Adem Demaći, helsinški humanitarac pozdravio je kao nove oslobodioce Kosova od Srba. Njegov radikalizain i nacionalizam su bili toliko snažni da je i sam Ibrahhn Rugova morao da prrhvati ideju o bezuslovnom stvaranju nezavisnog Kosova. Pristankom na pregovore sa Slobodanom Miloševićem u Beogradu, međuthn, dr Ibrahim Rugova je odustao i od ideje o međunarodnim posrednicima i od ideje o nezavisnom Kosovu. To je bilo dovoljno da Adem Demaći za lidera Demokratskog saveza Kosova kaže da je mlakonja: - Ibrahim Rugova je kumulirao toliko funkcija kao pravi dikatator. On nema ni izgled ni pojavu, a ni srce ni dušu diktatora. Rugova je veoma pitom i mek čovek, mekši je i od pamuka. On je tohko krotak da je dozvolio da se sva odgovornost svali na njegova pleća. Neka Rugova okupi oko sebe jedno zvaničuo i savetodavno telo sastavljeno od ljudi koji su ostali van političkih igara, ali koji irnaju afinitet, znanje, energiju i ambicije da daju

svoj cloprinos za dobrobit svog porobljenog naroda. To bi, 1 1 a prinier, mogli da budn Mahmut Bakali, Redžep Cosja, Azem Vlasi i Veton Sirroi. Ako Rugova uspe da ovo uradi, na jedan elegantan naćin, bez velikih trvenja i bez gubljenja vremena, bili bi stvoreni uslovi da naš politički mehanizam kako-tako nastavi da funkcioniše. U svakom slučaju, među albanskim političkun faktorima, počinje da se bije prava bitka ko će preuzeti ili zadržati primat, ne samo među Albancima nego i u inostranstvu. Demaći želi da ostane na vrhu ili da u pregovore uvede svoje stare komunističke drugove, kakav je, na primer, Mahmut Bakali. A to znači da se i jugoslovenski Mendela bori za vlast na Kosovu. Sam Dernaći, svestan svoje legendarne uloge u albanskom nacionalističkom pokretu, svoju ispovest potpisao je stiliovima: ,,Ja sam kao sveća, polako se topim, ali drugima osvetljavam put.“ Nije tada rekao kuda taj put vodi. Ovog puta u krvoproliće i rat, što se i dogodilo 1998. i 1999. godine. ŠIPTARSKA GERIT.A Prema podacima jugoslovenskih kontraobaveštajaca najaktivuiji strane tajne službe na Kosmetu godiuama su bile GIA, Sigurimi, BND, SISMI, Mosad, KGB, ali i MI5. Njiliovi obaveštajci bili su u pokrajini prisutni kao diplomatski predstavniei, mirovnjaei, članovi raznih humanitarnih organizaeija, novinski izveštači, čak i kao profesori i akademiei. Povratkom kosovskog pitanja na međunarodnu scenu i veći broj stranih obaveštajaea je opet stigao u Prištinu. A neki su se tu probudili i počeli opet da rade. Iz izjava srpskih i šiplarskih zvaničnika, datih tokom 1996. videlo se, zapravo, da in jedna, ni druga strana nerna kontrolu nad albanskim ekstremistima, koji u vreine dogovorenog primirja i priprema za dijalog, mogu da do-

voclu do udaljavanja Srba i Šiptara od pregovaračkog slola. Uticaj Adema Demaćija je bio presudan na formiranje novih nacionalističkih, ali naoružauili i teroristićkib snaga albanskih nacionalista sredinom devedesetilr godiua na Kosmetu. Naime, zajedno sa „Organizacijom marksista-lenjinista Kosova“ i drugim levičarskim organizacijama oni su osnovali „Narodui pokret Kosova“ koji je delovao kao organizaciono i političko jezgio OVK. U njemu je bilo mnogo ,,demaćista“, Siptara koji su vođeni idejama Aderna Demaćija verovali u samostalno Kosovo. »- Takozvana Oslobodilačka vojska Kosova nastala je, uglavnom, u jugoslovenskim zatvorinra i njen tvorac je bivši politicki zatvorenik Jakup Krasnići koji je 1981. osuđen zbog udruživanja radi neprijateljske delatnosti i rušilačkih demonstracija. On je 1998. postao portparol OVK. Upamćeno je da je 1. i 2. aprila 1981. godine na demonstracijama uzvikivao, između ostalog, „Ziveo Adem Demaći!“ što samo po sebi govori o OVK - tvrdio je Milivoje Mihajlović, šef Medija centra u Prištini. Dođatni impuls jačanju OVK dale su demonstracije albanskih studenata u jesen 1997. godine koje su ua kosovsku političku scenu izvele novu generaciju Albanaca, ćiji su lideri bili pod uticajem Adema Demaćija i drugih alhanskih političkih lidera „marksističko-lenjinističke orijentacije". - Država već deset godina toleriše ustav tzv. republike Kosovo na osnovu koga su dva puta sprovedeni izbori na kojima je izabran tzv. predsednik republike, skupština, vlada i ministri. Albanci hnaju po svetu svoja diplomatska predstavništva, pedesetak novina, finansijsku, čak i tajnu pohciju. Dakle, imaju paralelnu državu kojoj je samo nedostajala vojska. Taj element je OVK koja je stvorena ranije, a koja je tek 1997. godine stupila na političku i ratnu scenu. OVK je plod zaokruživanja institucionalizacije tzv. republike Kosovo - izjavio je Momčilo Trajković, lider Srpskog pokreta otpora sa Kosmeta početkom 1998. godine, kada je OVK postao najagresivniji. 317

Ta ,,vojska“ oglasila se krajein 1996. godine, da bi u 1997. njeu ,,štab“, posle izvršenih ubistava civila, i Srba i Albanaca, i pripadnika policije na Kosovu i Metohiji, izdao oko tridesetak saopštenja. OVK je tada imala sarno 600 članova. Razbojništvo u ime islarna i tzv. Velike Albanije bilo je razlog što se OVK priključilo i nekoliko stotina stranih plaćenika i mudžahedina, pa je na pragu 1998. narasla na dve hiljade ljudi. „Oslobodilačka vojska Kosova" je stvorena u Albaniji, u diverzantskim logorima u Tropoji i Bajram Curiju. Oko dve hiljade Ijudi obućeno je i regrutovano za „Oslobodilačku vojsku Kosova", u kojoj je pored bivših oficira JNA bilo i dosta albanskih emigranata, zatim plaćenika iz SAD, Nemačke, Svajcarske, Italije, Slovenije, Hrvatske i islamskih zemalja. Prema kosovskim medijinra na albanskom jeziku, tzv. OVK su činile tri grupacije: drenička, deo pod vođstvom Bujara Bukošija i deo čiji je mentor Fatos Nano i jezgro Adema Demaćija i bivšilr političkih zatvorenika u Juniku. Ove formacije su bile povezane horizontalno, bez stroge vojne subordinacije armije. Najjači albanski ,,vojnopolitički centar" bilo je mesto Junik sa oko 1500 ljudi pod oružjem, koji je obišao i američki ambasador Ričard Holbruk i tako od OVK napravio gerilsku armiju. Kada je Adem Demaći dao ostavku, jer nije želeo autononhju već nezavisnost, Madlen Olbrajt ga je prhuorala na povlačenje, pa je mladi Hašim 'l'ači izbio u prvi plan. Kada je Medlin Olbrajt iuaugmisala Hašima Tačija za prvaka Kosmeta, gurnula je i Adema Deinaćija i dr Ibrahhna Rugovu u ćošak političkog odlučivanja.

318

MAHMUT ĆU TII ČEKA Nazivali su ga i kosmetski Pigmalion. Kao član bivšeg pregovaračkog tima Ibrahima Rugove, kao savetnik sa dugim komunističkim iskustvom, Mahmut Bakali se danas u Prištini zalaže za Kosmet kao treću republiku u trećoj Jugoslaviji. - Ubeđen sam da autonomni status poput onoga koji smo imali 1974. godine ovog puta ne bi bio rešenje. Status za Kosovo, kakav sada ima Crna Gora, bio bi primamljiv i za predsednika Jugoslavije Slobodana Miloševića. To je logičan epilog šiptarske nacionalističke akcije koju Bakali vodi već pedesetak godina u Srbiji. Jedini čovek iz stare komunističke garde koji se održao u albanskom nacionalnom pokretu jeste Mahmut Bakali, među Siptarima iz milošte zvani Baca. To je verifikovao lično Slobodan Milošević koji ga je dva puta pozivao na razgovore, u delegacijama koje je ispred Albanaca vodio dr Ibrahmi Rugova. Bakali je bio pregovarač i poslednji put kada su se u Vašingtonu susreli kosmetski Srbi, predvođeni vladikom Artemijom i Siptari, predvođeni Hašimom Tačijem. U leto 2000. godine nisu imali jedni drugima šta da kažu, ali su Amerikanci insistirali da se vidi ne njihovom terenu. Mahmut Bakali je i tada overen kao srpski sagovornik broj jedan. Predsednik PK SK Kosmeta još dok je bio na vlasti u Prištini sedamdesetih i osamdesetih godina pouašao se kao mali Tito. Nosio je i belo odelo kao Maršal. Mahmut Bakali i Fadilj Hodža imali su apsolutno poverenje saveznog vrha i Josipa Broza lično. Rusi su ga Slobodanu Miloševiću predstavili kao „starog komuni-

319

što je Bakali i potvrdio dubokim naklonom predseclniku [ugoslavije. Devedesetih je imao poverenje Slobodana Miloševića i političkog vrha Jugoslavije toliko da je ličuo dolazio u Beograd. Na pregovore sa Miloševićeni 1998. godine je došao malo zapušten, udebljan i u tesnom starom odelu, koje je nosio dok je bio u Pokrajinskorn komitetu Saveza konrunista. Radmilo Bogdanović, savezni poslanik, potpredsednik Veća republika u saveznom parlamentu, predsednik Ođbora za odbranu i bezbednost, član Glavnog odbora SPS-a i ininistar srpske policije u penziji mi je jednom prilikom dao odgovor na pitanje kako se dogodilo, ko je dozvolio da šiptarski kadrovi iz Srbije dođu čak u politički yrh Jugoslavije i tamo se bore za autonomiju i otcepljenje Kosova? - I ja sam se pitao ko je dozvoljavao da Mahmut Bakali bude najveći srpski proleter i da diže crveni barjak u Kragujevcu? Da orgija po Srbiji, a posle toga da javuo napada Beograd. Pa, mi Srbi! Mi smo njih stvorili! Pera Stambolić i Draža Marković, koji su sledili Titovu antisrpsku politiku. A onda i ljudi iz Federacije, pre svega, Slovenci i Hrvati, Edvard Kardelj, Vladimir Bakarić, pa Milan Knčan i Janez Vrhovec. Oni su se trudili da Predsedništvo SFKJ „razume Albance", i lime iii stavljali n jirivilegovan položaj, posle čega su šiptarski političari izlazili javno sa tezom da ili Srbi maltretiraju. Njiliov cilj je bio da se pobuna Albanaca sa Kosova proširi na pobium Madara i autonomaša u Vojvodini, da se Srbija uvuče u što veće političke nevolje, pa da se Slovenija i Hrvatska bez problema otcepe od Jugoslavije. To je bila taktika slovenaćko-hrvatske koalicije, koja se otkrila kada su Kučan i Šuvar ođlazili na Kosovo u posetu albanskim nacionalistiina. Punili deset godina od 1971. do 1981. Bakali je bio prva ličnost Kosova i Metobije, njihov pravi politički gospodar. U to vreme pokrajina je dobila najveću autonomiju i ekononrski uapredak. Posle pada 1981. postao je, neki kažu prva srpska žrtva, a sađa kao zagovornik

320

..srechijeg rešenja", nanieće se da ponovo poslaue cenlialna fignra. Mahmut Bakali je rođen 1936. u Đakovici. Osnovnu i sreclnju školu je završio u Prizrenu. I otac i njegovi strićevi bili su u partizanima. U Prizrenu je rukovodio montažom mašina u prvoj tekstiluoj fabrici. Postaje, zatim, profesionalni predsednik omladine opštine i odlazi u SAD na specijalizaciju. Po povratku iz Amerike, le 1961. godine, postaje preclseđnik Pokiajinskog komiteta omladine i prijatelj prvog omlaclinca Srbije Dušana Mitevića, a potom i Bore Petrovića iz Kragujevca. U svoje intimuse ubrajao je i akademika Ljubišu Rakića. Bakali je čovek koji je stvorio Azema Vlasija i dva puta ga predlagao za predsednika omladine. Visoku školu političkih nauka okončao je u Beogradu, a magistrirao je u Prištini. Clan SKJ je bio od 1957. Prošao je sve vrhove Partije, kao sekretar OK SKK Prištine postao je član CK SKS, član Predsedništva CK SKJ. Zbog njegove moći Siptari su se u Bakalija kleli: „Kako cbug Mahmut kaže!“ Poznat je bio u narodu kao veseljak, stručnjak za jagnjetinu i kafansku muziku, kao ljubimac novinara, lukav i školovan kadrovik. U restoranu ,,Parnas“ u Prištini, lmnpovao je uz pesmu „Roka mandoljina“ i Nedžmiju Pagarušu. Za predseđnika PK SK Kosova izabran 28. juna 1971. gocline, umesto Veli Deve, a ostavku je podneo u aprilu 1981. posle demonstracija i na njegovo mesto izabran je opet Veli Deva. Svojom nacionalističkom politikom stvorio je bunt kod mladih, a posle se nudio Beogradu da „otkloni posledice kontrarevolucionarnih događanja“ i spase Srbiju. Kada nabraja ko je stvorio šiptarsku državnost u Srbiji sam Bakali priznaje: - Ja bili rekao cla su to uradili i Tito, i Petar Stambolić, i Draža Marković, i Kardelj, i Bakarić. Tada, i u ranijem periodu, govoreno je: „Treba insistuati da se Kosovo potpuno otcepi od Srbije“. Tada sam nuslio, a i sa321

Mnhinnt linknli i lim/.n Murkuvh;

,đu inislim da nije bilo mognće otcepljenje Kosova od Srbije, jer bi to dopriiielo destabilizaciji ukupniii suaga i odnosa n Jugoslaviji. Ne zato što je lo jednostavuo bio Titov stav, nego zato što smo mi nrorali 'i'itu cla pomognemo da održi stabilnu Jugoslaviju. Demoustracije od uoveinbra 1968. godine Jiile su prva generalna proba kontrarevolucije, koju su jiripremili Fadilj Horlža, Veli Deva, Malimut Bakali, Ismail Bajra, Aslau Fazlije i drugi. Fo/.nat je slučaj „pakta konvekta" Ismail Bajre i studentskih rukovorlilaca demonstracija: - Vi mladi dokazali ste se, vi ćete postepeno preuzeti svu vlasl na Kosmetu. Na ulice nije više potrebno izaći! Ta prva šiptarska pobuna 1968. doprinela je rla se u Ustav iz 1974. Kosmet, bar ustavno, približilo republikama. I rukovodstvo je bilo za republiku Kosinet! I Fadilj Iloclža, i Džavid Nuuaui, i Malmiut Bakali. Ovaj poslednji je bio najlukaviji i najopasniji. Pre porlne je zagova-

322

nio autonomiju Kosmeta, a popodne je kritikovao Šiplare koji su bili za otcepljenje Kosrneta od Jugoslavije. Političari su bili oua stepenica koju su rukovodioci lajne policije najteže prelazili prilikom izvršavanja svojih zadataka. Desilo se tako jedne godine, na prirner, da je prema informacijama SDB Srbije, na Kosmetu trebalo uhapsiti poveću grupu albanskih nacionalista i iredenlista. Na spisku tajne službe se našlo čak dve stotine ljucli. Krenula su hapšenja, u njima su učestvovali i operativci iz Beograda, jer je među sumnjivim osobama bilo i nekoliko stranih špijuna, ali se Mahmut Bakali tome usprotivio. Uhapšeno je samo sedamdesetak ljudi, ali nijedan nije izveden na sucl. Bilo je među njima i agenata KGB, pa se Bakali pobojao da ne bude provaljen. VeZu sa Rusima uspostavio je u Tirani. Prvi put je bio u Albaniji 1970. godine, kao docent prištinskog Univerziteta. Bio je posle u kontaktu sa ljudima u Albaniji, i telefonom, i preko tajnih poruka, ali nije išao više u Šćipniju. Optuživan je da radi za Sigurimi, a sam ja govorio da su nemire na Kosnretu stvorili Rusi i Albanci, i neki Srbi: - Ja mislim da su i snage sa Istoka, iz Moskve i iz Sofije, bile zainteresovauc i angažovane, posle Titove snuti, na tom poslu, da udare po Kosmetu, na slabim tačkama Jugoslavije. Posebno je bio angažovan KGB, Sigurimi, i štab Envera Hodže, da se ,,oslobode“ Albanci i da se kompromituje jugoslovenski sistem... Demonstracije tog prvog dana nekako smo ućutkali. Ali, sve te snage su se koncentrisale od 11. do 26. marta 1981. godine, da po svaku cenu održe kontinuitet demonstracija. Inrao sam i informacije o umešanosti u demonstracije neke tajne unutrašnje snage. Uz Bakalijevo hne se navodi da je 1981. godine u opštini Medveđa agitovao da građani menjaju slovenska prezimena u albanska. Ovorne se dodaje da se Mahmut Bakali 1968. godine zalagao za cilj „Kosovo-republika" a između 28. i 33. sednice PK SK Kosova, zajedno sa Fadiljom Hodžom, Veli Devom, Džaviđom Nhnanijem i Ilijom Vakićem u razgovorima sa predsednikom Titonr i 323

njegovim saraclnicima Petrom Starnbolićem i Borivojem Radosavljevićem Bobijein, lažno predstavljao kosovsku situacijn, aktivnost pokrajinskog rukovodstva. a naročito medmiac ionalne odnose.

Muhniut Bukuli (drsnoj porcd I'itu

Pri tom je klevetao istaknute revolucionare Pavla Jovićevića, Jova Šotru, Miloša Sekulovića, Jovicu Pečanovića i druge. , Kada je Tito otišao sa političke scene Bakali se uz Ismailja Bajru priklonio Stanetu Dolaucu, jer je tako savetovan iz Moskve i jer je znao ko je najjači u foderaciji. Dolanc je tu vemosl mneo da nagradi. U novinama su se pojavili feljtoni o Dževdžetu Hamz.i, P'adilju Ilodži, MaJimutu Bakaliju, Azeinu Vlasiju, Ademu Demaćiju, Idizrenskom procesu, tajnoj službi Sigurimi, radeni po materijalima iz SDB Srbije. Ti napisi su toliko iznervirali Staneta Dolanca i ostale ćlanove Predsedništva SFRJ, da su na jednoj sednici Saveta za zaštilu ustavnog poretka SFRJ, zahtevali osnivanje kornisije za utvrđivanje ođgovornosti ljudi koji su te poverljive poclatke cloturili srpskoj štampi. Kako su ti napisi bili u funkciji nezadovoljstva i pobune Srba sa Ko324

smeta, SSUP i Predseđništvo Jugoslavije brzo su se suor.ili sa srpskim mitinzima u Pokrajini, ali i u glavnom gradu. Saglasuo otporu prema rešavanju srpskog pitanja, Predsedništvo SFRJ je muedilo ministru savezne policije, a Dobrosav Culafić je to preneo na policajce: „Sprečite Srbe i Crnogorce sa Kosmeta da dođu u Beograd!” U vreme buđenja srpskog romantizma krajem osamdesetili otvorene su političke breše iz kojili su pokuljale skrivane priče o progomi Srba na Kosmetu i o delovanju tajnih političkili predstavnika Albanije i rezidenata Sigurimija u sainoj Srbiji, pa i ćitavoj Jugoslaviji, posebno u njenom političkom vrhu. Borci Srbije pokušali su da iskoriste tu atmosferu i da krivično gone za izdaju šiptarske rukovođioce. Prijava grupe učesnika rata protiv Hodže, Nimanija, Deve, Bajre, Bakalija i Vakića 1987. godine đobila je veliki publicitet, jer je podneta neposređno pred plenum CK SKJ, mada su listovi koji su je objavili izostavili spisak uuena. Mahmut Bakali je prvi Šiptar koji je shvatio da će hn Srbi sagraditi državu. O tome je učio nilade šiptarske kadrove Azema Vlasija i Kaćušu Jašari. Na osnovu Ustava iz 1974. i zalivaljujući redovnom priticanju para iz F’onda za nerazvijene, na Kosmetu se u njegovo vreme gradilo od škola i fabrika, preko stanova do velelepne zgrade Univerzitetske biblioteke u Prištini sa belim kečićinia na krovu. Bakali je jedan od Siptara koji i danas priznaje da se preko usvajanja Ustava 1974. tražila i šiptarska republika i ujedinjenje sa Albanijom: - Borba za emancipaciju albanskog naroda, za njegovu slobodu i prosperitet, uključuje, normalno, i pitanje ujedinjenja albanskog naroda. Albanski narod se nikada nije odrekao vizije Velike Albanije. Ta ideja se nikada nije ugasila, ni u albanskom narodu, ni kod mene lično... Ima svoje obrazloženje popularnosti i snage OVK: - Kod naše mlađeži postoji epidemija da je patriotskije pridružiti se Oslobodilačkoj vojsci Kosova, nego podržavati Demokratski savez Kosova. 325

Kad je ipak priinorau da se povuče, Bakali je 1981. krivicu sa demonstranata svalio na spoljne neprijatelje i Savez kornunista koji, po njemu, nije bio đovoljno budan. Prozivao je Ruse i KGB jer je to bila njegova najbolja rnaska. Bakali je bio poznat kao rusofil dok je Tito bio rusofil, ali i potom. Albancima u Albaniji je uvek zamerao što su se posvađali sa Moskvom, i nudio im se kao pregovarač za SSSR. Istovrerneno, štiteći mlade Siptaie, i od Srba, i od Rusa, i prihvatajući kaznu iz Beograda stekao je priliku da među Albancima dobije oreol srpske žrtve. Preselio se iz PK SK Kosova i Metohije na rad u Pokrajinsku zajcdnicu za nauku i tu dočekao penziju. Hvatan je u krivolovu i ismejavan, ali za deceniju i po ćutanja o politici, Mahrnut Bakali je od sebe stvorio imidž tajnog savetnika, čoveka koji rmre da čeka svoj trenutak. Ćutao je sve do 1990. godine, kada objavljuje nekoliko tekstova u zagrebačkom „Vjesniku". Tada je i boravio u Opatiji i Zagrebu. To nije bilo slučajno, jer tada poćinje hrvatsko-slovenačka podrška šiptarskim separatistima. Kad se 1997. godine prvi put sreo sa američkim izaslanikom Robertom Gelbardom, postalo je jasno da Mahmut Bakali ima jakog saveznika i da Rugovin Demokratski savez Kosova nije jedini politički činilac. Odmali potom za Bakalijem su se na ulicama Prištine kao demoustranti 1998. godine pojavili i Fadilj Hodža, Kaćuša Jašari, Hisen Kajdomcaj i drugi bivši političari. Bakali je odmah dobio veliki prostor u medijima da razjasui svoju političku poziciju, koja je nacionalistička i separatistička, ali u jeđnogblažoj i sporohodnoj varijanti. I Bakali, kao Rugova i Demaći, ukazuje da za Šiptare nije prilivatljiv dijalog na osnovu Ustava Srbije i da razgovor bez. merhmarodnih posrednika nema smiski. Bakali zua, jer je to čuo od Amerikanaca, ,,da nema nozavisnosli van sadašnjih međunarodnih granica Jugoslavije". Bakali pripada onim Albancima koji teže stvaianju još jeclua albanske clržave, ali unutar Jugoslavije:

926

- Svbima je još teško da zamisle da, u državuom sniislu, žive ravnopravno sa Albaucima, ali buduće generacije će se uavići ua to. Ako bi i vlasL i opozicija u Srbiji prislali na đijalog sa Albancima, uveron sam da bi srpski intelektualni krugovi, političke stranke i srpski narod shvatili da se može uvažavati ćinjeničuo stanje - da Kosovo ne može ostati u sastavu Srbije ! Zapad mu je i ])reporučivao da ua martovskim izborima burle protivkandidat Rugovi, ali jc Bakali to odbio. Kao bivši rusofil okremio se Amerikancima, jer ceni ujiliovu moć. I to i ue skriva. Više je voleo da na miru čeka svoju priliku. Da ga pozovu kad zagusti, jer je znao da Srbi samo sa njim žele i mogu da razgovaraju. Mnogi su potajno verovali da hn je uaklonjen kao rusofil. Bakaliji je čekao i doćekao. - Kako god budu tekli đogađaji na Kosovu, neizbežni su ozbiljni i odgovorni politički pregovori srpske i albanske strane uz učešće međunaroduih faktora. Obe strane imaju interes da se rniino i politički reši pitanje položaja Kosova na ćemu iusistiia i međuuarodna zajednica. Mislim da je albanska strana voljua za takav korak, to jest, za političke pregovore i verujem da će ovih dana biti spremna za njih, pošto je u toku proces usaglašavanja i ujedinjavanja polaznih političkih pozicija - rekao je u jednoj izjavi za beogradske novine Malnnut Bakali. Naglasio je tada da „prividna neusaglašenost” albanskih političkih snaga ne proizilazi toliko iz različitosti ciljeva, koliko iz rivaliteta među nekim političkim snagama. U tonre je Bakali tražio i svoje mesto, ne bi li tako ugurao ruski faktor u pregovore. - Naravno, u tom pregovaračkom timu moraju biti i ranije osnovane političke partije i već oformljene institucije, ali i novoformirane političke partije i organizacije Albanaca, kao ravnopravni partneri - naglasio je Mahmul Bakali. Na taj način prođužio je svoj politički život i ostao u igri kao skriveni igrač Moskve i Tirane istovremeno.

327

SPIJUN U BEOGRADU Novinai od karijere, dugogodišnji beogradski dopisnik moskovske novinske ageilcije „Novosti" Sergej Grizunov, bio je po svemu sudeći, antisrpska kitica KGB. Sergej Grizunov nije naivan čovek. Kao jedan od direktora agencije ,,Novosti“ znao je da su uovinari najbolji špijuui na svetu. Sergeja Grizunova, koga su čak i prijatelji zadirkivali da je general KGB-a, bio je i ruski minislar za informacije. Predsedniku Borisu Jeljcinu pređstavio ga je njegov predslavnik za štampu Kostjukov prilikom jedne zvanične posete Mađarskoj. Upravo je bio smonjen predsednik Državnog komiteta za štampu i tražio se naslednik. Na jednom ručku u Jeljcinovoj vili, nešto docnije, glavni mednici vodećih ruskih medija bili su jednoglasni da treba izabrati Sergeja Grizuuova. Kasnije je u Moskvi postao i jedan od direktora Pauićeve multinacionalne kompanije ICiN. I nekadašnji ruski ministar spoljnih poslova Andrej Kozirjev, takođe je bio član borda direklora IGN, što samo ukazuje na povezauost Gruzinova i Kozirjeva. Poznato je da je Kozirjev bio veliki protivuik Srba i da je sa političke scene otišao pod optužbama ruskili nacional-konnmista da je kapitulirao pred Zapadom i da je on kriv, a ne upravo oni, što jc nekadašnja velika sila spala na prosjački štap. Sergej Grizunov je bio blizak jugoslovenskom premijeru Milanu Pauiću, koga je upoznao sa Kozirjevim i sa Čubajsom. Tako je ovaj agent KGB pleo usred Beogracla svoju mrežu oko pobtićkog vrlia Jugoslavije. Sergej Grizunov se rodio u Samari, na obali Volge. Njegov deda je tamo bio zamenik komandanta tamošnje vojne oblasti, odgovoran za ispitivanje nuklearnog oružja. Kad je posle prešao u Generalštab, Sergej je bio u 328

prilici đa odraste zajedno sa deconi raznili čuvenih maršala i geuerala. Najbliži komšija im je, recimo, hio maršal Hirjuzov, jedan od oslobodilaca Beograda, koji je kasuije stradao u avionskoj nesreći na Avali, prilikom dolaska ua proslavu godišnjice oslobođenja. Sergeju Cruziuovu kao mladiću bila je namenjena vojnička suđbina. Poslali su ga u vojno-pomorsku osnovnu školu, ali nije rnogao da izdrži strogu đisciplinu. Počeo je da piše za novine i pre nego što je ua fakultetu upisao novinarstvo. U međuvremenu otac ga je vodio u Nemačku, gde je bio spoljnotrgovinski predslavnik. Kao student ,,Lomonosova“, Sergej Grizunov je studije novinarstva završio 1971. godine, a onda se bacio na specijalistički rad. U središtu njegovog interesovanja bio je Balkan, tako da je prvi put krenuo na ove prostore uputivši se u Sofiju, kao dopisnik moskovske agencije „Novosti". Već 1982. godine Sergej Grizunov počeo je da se javIja iz uovog dopisničkog središta, iz Beograda. Dogodilo se to, treba podsetiti, samo dve godine posle srrnti Josipa Broza Tita, kada je jugoslovensko podiučje bilo izuzetno inleresantno pre svega za eksperte, brižljive sakupljače infoi inacija i zaljubljenike u prognostičke poslove. Očigledno je Grizunov već u Sofiji postigao rezultate koji su ujegove šefove iz AP „Novosti" uverili da će se i u Jugoslaviji valjano nositi s postavljenim zadacima. U više navrata bio je dopisnik sovjetske informativne agencije „Novosti" iz Beograda. Bio je moderno obučen za jednog Rusa, vozio je uvek najskuplja i najbrža kola, a u svakom društvu plenio je kao najšarmantniji kozer i zabavljač. Ali, od samog poćetka nije bio ni nalik brojnim ruskim novinarima koji su se uglavnom svuda bahato javno pitali ko to u Jugoslaviji dozvoljava razne antisovjetske i antikomunističke pojave u kulturi, literaturi, u pozorištu i na filmu. Probio se tako što je napravio prvi intervju za sovjetsku javnost sa Slobođanom Miloševićem. Upamćen je, međulim, i

329

po toino što javno nije imao naroćite simpatije za brojue srpske akcije. Napisao je da dvojica ruskih novinara, nestalilr u Krajini, nisu ubile ustaše, već četuici Milana Martića. Zbog toga je u nacionalističkiin krugovima brzo proglašen za lošeg Rusa, koji nije samo izdajnik srpstva, nego i majke Rusije, slovenske duše i pravoslavne vere. Na 60. godišnjicu Oktobarske revolucije, 1977. godine, ime mladog novinara Sergeja Grizunova nije zuačilo ništa, pogotovo ne kod nas, gde će zvezda Sergeja Grizunova zasijati tek nrnogo docnije, kad je 11 a prostorima SFR Jugoslavije počeo da besni rat. Trinaest godina kasnije bio je čak viđen za budućeg ambasađora Ruske Federacije u Beogradu. Kao dopisnik agencije „Novosti" Grizunov je prvo izveštavao iz Bugarske, da bi potom bio vraćeu u Moskvu ua preventivno ispiranje mozga u specijalnoj školi za buduće mkovodeće kadrove pri Akademiji društveuili nauka CK KPSS. Radeći disertaciju o spoljnoj politici Jugoslavije ueizlečivo je zaražen antikomunizmom i u tome uijo mogao da ga razuveri čak ni Staljinov šef diplomatije Molotov, od koga je pokušao da dobije odgovor na istorijsko pitanje za koga je, zapravo, radio Tito. - Za Jugoslaviju, iskorišćavajući i Istok i Zapad! - zaključio je sam Grizunov, iako je Molotov sve do smrli ostao 11 a stanovištu da je Rezolucijom Informbiroa i žigosanjem izdajnika Tita spasen svetski komrmizam. Mesto dopisnika iz Beograda Grizunov je doživeo kao odlazak u Ameriku, pošto se iz „Polilike" onda moglo neuporodivo više saznati o svetu nego iz američkili propagandnih radio-stauica „Slobodna Evi-opa“ i „Glas Amerike". - Jugoslaviju je za nas dugo bila jedino izazovno iuostranstvo. Mislili smo da je u ujoj bolje nego na Zapadu i da ima u izobilju svega u čemu smo rni oskudevali. Naročito slobođe i demokiatije - kaže pomaio nostalgično Sergej Griziuiov. U vrerne njegovog prvog boravka rt Jugoslaviji od 1982. do 1986. među sovjetskim dopisnicima Grizunov 9.10

jo bio izuađ svili. Zvaničuo bio je šef dopisništva moskovske „Pravde", dnevnog lista sovjetske Kornunističke [lartije. Bio je poznat u Međunaroduom pres-centru u Knez-Milrailovoj ulici, posetiocima prijema, pompeznih svečauosti ili partijskih kongresa. Voleo je da upoznaje nova lica s jugoslovenske novinarske scene. Nezvanično radio je i za AP „Novosti". O agenciji čiji je dopisnik bio pričalo se da je „proverena filijala KGB!“ Sam Gruzinov je to na izvestan način priznao: - Naša agencija bila je glomazan aparat, nasleđe hladnog rata, sve do pre nekoliko godina, zamišljena kao orađe sovjetske propagande uborbi protiv uticaja sa Zapada. Trebalo je da širi istinu o takozvanom sovjetskom načinu života - u cveću - kao pandan propagandi o lepotama američkog načina života. Agencija je imala 4500 saradnika, dopisništva u 128 zemalja i informativne centre u zemljama trećeg sveta, tamo gde je bilo lakše radili, jer su naši dopisnici, na primer, u Njujorku, miali ogranićeno kietanje. U Nju Delliiju ili u Bejrutu, mogli su da se kreću kud hoće. Radim više od 20 godina u agenciji i nikada nismo osećali manjak novca. Iz partijske ili državne kase uvek je dobijano, ali ono što je naređivao aparat Ceutralnog , komiteta rakovodilac agencije mogao je samo da aminuje i kaže: „Razumem". Koristili su agenciju u svoje svrhe i KGB i GRU tj. Vojna obaveštajmT služba, kao što su koristili i sve moguće kanale sa inostraiistvom, ambasade, trgovinska predstavništva, Aeroflot., Inturist, i sve druge firme gde su sovjetski ljuđi radili u inostranstvu. Tako ni mi uismo bili izuzetak. DKŽAVNI KANAL AP ,,Novosti“ su bile redovno korišćen kanal od sovjetskih specijalnih obaveštajnih službi i hladnoratovski medij proko koga je Moskva delovala prema inostranslvu. Pa i u Beogradu je to bila centrala KGB. Po rečiina Grizunova, Mihail Gorbačov i procesi koje je ou otvorio 331

perestrojkom, nćiiiili su dn i ovn „proverena filijala KGB“ preraste u „pravu uovinsku kuću". Dobila je i uovo irne - Kuska infonnativna agencija „Novosti". U dva dopisuička boravka u Beogradu, od 1986. do 1990. godine Sergej Grizunov je dogurao i do zamenika glavnog ureduika agencije. - Ja sam bio zamenik glavnog urednika u agonciji „Novosti”, pre nego što sam došao ovde. I ja sam imao poseban telefon ua stolu, takozvanu „kremljevku", kojim me je neki od budža iz CK partije zvao i, u „onim godiuania", uvek davao naredenja, pa je to polako prešlo u preporuke, savete. A na kraju u molbe i onda je bilo ovako: „Sergej, šta ti misliš o tome, ako...“ I ja sam bio ćlan partije. Radio sam u Jugoslaviji prvi put u periodu od 1982. do 1986. godine. Onda sam se vratio u Moskvu, završio Akademiju društvenih nauka i odbranio disertaciju na temu spoljua politika Jugoslavije. Zatim sam dve godine radio u aparatu agencije, bio sam zamenik glavnog urednika, prvo za medunarodne informacijo a ouda za unutra.šnji sektor. Krajenr devedesetih imao sam mogućnost da biram: Zapadna Evropa ili Australija. Rekao sam: samo ,,Juga“ - kaže Sergej Grizunov. Kao što je spomenuto u Moskvi je odbrauio doktorsku dise*taciju o spoljnoj politici Jugoslavije. Možda je zbog toga Gruzinov u Beogradu iinao čin geuerala KCB. A uije se protivio kada bi mu se ueko obratio i sa ,,pukoviiičo". Zna se čega: KGB. - O meni se priča u Beogradu da sam pukovnik KGBa, ali kad me to neko pita, odgovaram da je u zabludi, jer sam ja već u godiiiama - imam 43 - tako da sam već unapreden u general-majora. Kad je do.šlo do proinena ti sislemu sovjetske propagande, dolaskom Gorbačova na vlast, znači 1985. godine, agencija je polako počela da od birokratskog odeljenja Ministarstva pravde, velikog kao ono Orvelovo ministarstvo pravde, postaje prava novinska kuća. Kod nas su uvck radili dobri uovinari, bez obzira ua karakter posla. Imamo svoju štampariju koja je dobra i ugJedna i u njoj se štampaju mnogi Jiestseleri. 332

Ageiicija je štampala u clrugim zemljama nekoliko desotina časopisa. Tako je zadatak mojih pretliodnika u lieogradu bio da štampaju časopis, luksuzan i skup, koji se zvao „Zemlja Sovjeta", a posle „Sovjetski horizont“ na srpskolirvatskom, slovenačkom i makedonskom jeziku priznao jo jcdnom prilikom t’,mzino\' u ltoo<>radu.

Sci-gej Gii/unov, hoogrudski dojiisnik ruskc informativne agencije „Novosti"

Uz pomoć domaćih medija, postao je istinska institucija. Nastupao je u televizijskim emisijama, davao intervjue u dnevnim, nedeljnim i revijalnim jugoslovenskim listovima. Stalno je branio svoju ideju o ,.nezavisnim“ medijima u postkomunizmu. Njegov javni i medijski uzlet poklopio se s periodom kada su na saveznom vrhu 333

bili Dobrica Cosić, kao predseduik SR Jugoslavije, i Milan Fanić, kao premijor. U to vreme, serija ekskluzivnili vesti o nama samima i onome što se ovde dogada stizala je u naša glasila preko Moskve. Vesti je slao Grizunov, iz svog sedišta u Ulici Stralruijića bana broj 50, iz zgrade koja je vlasništvo RIA ,,Novosti“, koja se nalazi pod zaštitom države, Osmog decembra 1992. godine, pred tadašnje izbore, njegova ageucija je izvestila da će akademik Dobrica Cosić, predsednik SR Jugoslavije „može podneti i ostavku". I to zbog „igara oko kandidature Milana Panića“, a što je najavljeno u pisnru koje je Cosić „uputio predsedniku Srbije Slobodanu Miloševiću". Sergej Grizunov, beogradski dopisnik Ruske infomrativne agencije „Novosti", javio je 11. oktobra u Moskvu da je Panić Miloševiću, na sastanku za koji jugoslovenska javnost nije znala, predložio da podnese ostavku. Taj izveštaj je glasio ovako: „Kao što dopisnik RIA saznaje iz pouzdanilr izvora, jugoslovenski premijer Milan Panić sreo se sa predsednikom Srbije Slobodauom MiJoševićem i predložio mu da podnese ostavku. Lokalna sredstva infornrisanja ne saopštavaju da je došlo do ovog susreta, ali ima razloga da se tvrdi da on nije trajao nranje od šest sati i da je bio veoirra buran. A ako se analiziraju događaji koji su se poslednjrh dana zbili u jugoslovenskoj polilićkoj areni moguće je, takođe, doći do zaključka da Milošević taj predlog nije prihvatio. Na ovaj način borba izmedu novog rukovodstva Jugoslavije i srpskog predsednika stupila je u fazu otvorene i beskompromisne konlrontacije. O tome govori i uiz drugilr faktora. Pre svega Miloševićev ton iz poslednjeg TV inlervjua, kojom jirilikom se on krajnje uvredljivo izjasnio na Panićev račun, nazvavši ga oružjem Vašingtona. U istom intervjuu, on se oštro izrazio o rukovodstva Rusije i njegove spoljne politike, izjavivši da je ona, navodno, dirigovana iz inostranstva, da ruski uarod inisli jedno, posebno kad se radi o odnosirna sa Srbijom i Jugoslavijom, dok rukovodstvo postupa sasvim drugačije. 334

Moguće je pretpostaviti, ali ne i tvrditi sa sigurnošću, da je ponudu da podnese ostavku Miloševiću upulio i predseduik Dobrica Cosić. Jer, u spomenutom intervjuu Milošević điskredituje i Panića i Cosića. Rorba za budućnost Jugoslavije, izmrcvarene giađanskim ratom koji je posleđica pogubne politike ranijeg rukovodstva, ulazi u završnu fazu. Današnji referendum, povodoin vanrednilr izbora u Srbiji, može tu borbu još više zaoštriti. Nije iskljuceno da na glasačka mesta neće i/.aći potrebna polovina gi-ađana sa pravom glasa. U tom slučaju, po važećem Ustavu, mogrrće je da bude raspušten i srpski parlament. Analize javnog nmjenja pokazuju da bi demokratska opozicija, koju čini 15 partija - kada bi već danas došlo do izbora na federalnom nivou - pobedila vladajuću Socijalističku (bivšu komunističku) partiju Srbije i njenog lidera Miloševića, zajedno sa Demokratskom strankour i Socijaldemokratskom partijom. Za sada ni predsednik Cosić ni premijer Panić ne pristaju da budu ua čelu izbornih listi opozicije i centra, ali - ako promene svoje mišljenje, što je u principu moguće, onda DEPOS u bloku sa strankama ceutra rnože da računa na oko 80 ođsto glasova. Za sada politički pasijans u Jugoslaviji zavisi od oviti nekoliko ,,ako”. Pi’e ili kasnije to nrora da se pretvori u stvarnost. Bolje je što pre, jer se za sada ratu i žrtvaina u bivšoj Jugoslaviji ne vidi kraj.“ Preko Moskve, jugoslovenska javnost je saznala koliko se zaoštrio sukob u vrhu vlasti Srbije i Jugoslavije. O lome je sam Gruzinov govorio: - Nisam bio svedok tog razgovora. Napisao sam već tekst koji će o tome uskoro izaći u „Literaturnoj gazeti", u Moskvi. Došlo je, u stvari, do onog trenutka kad su strane Miloševića i strane Ćosića došle do sukoba koji ne može da se krije. Nesporazrmi, blago rečeno, u jugoslovenskom chuštvu pretvara se u bitku od čijeg ishođa će zavisiti sudbina vaše zemlje, kako će živeti narodi koji sada žive u Jugoslaviji.

385

Grizunov i njegove kolege iz agencije bile su mnogo puta bolje i brže infonnisane čak i od slavnog CNN-a. Tvrdio je: - Moja procena je da u Jugoslaviji neće biti brzo rešeno nijedno pitanje. Steta što brzo neće biti rešeno pitanje ukidanje sankcija, to je najveća šteta. Tandem Cosić - Panić dosta radi na tome'i došlo je clo značajnih promena u stavu Rusije preina jugoslovenskoj krizi. Pažljiv posmatrač mogao je to da primeti iz izjave ruskog ministra spoljnih poslova Kozirjeva posle sastanka sa lordom Ovenom i Sajrusom Vensom u Moskvi, Vidi se cla je u Moskvi sada apsolutna podrška Cosiću i Paniću. Zamenik predsednika ruske vlade mi je to potvrdio. U oblikovanju slike Jugoslavije i posebno Srbije u Moskvi i celoj Rusiji, sredinom devedesetih, odlučujuću ulogu imao je upravo agent i novinar Sergej Grizunov. Kao dopisnik bio je promotor neke vrste globalne ruske informativne mreže za obaveštavanje s jugoslovenskilr prostora. Njegove vesti, izveštaje i analize objavljivali su mnogi listovi, recimo „Moskovsko novosti", „Komsomolskaja pravda“, „Literatmnaja gazeta“, „Nezavisbnaja gazuta", kao i mnoge tolevizijske i radio-stanice. Obnianjivao je Ruse gore nego CNN. Pisao je, javijao je panićno: ,,U Beogradu, kao ni u jednoj drugoj prestonici Istočne Evrope, mrze ruske uniforme". Nije mu smetalo, dok je bio u Beogradu, da ovde osnuje i mešovito, privatno jugosloveusko-rusko preduzeće ,,Dian“ čiji je geueralni dnektor bio izvesni Bogdan Jerković. Ovo preduzeće se uaročito bavi „posredničkim poslovbna". S proleća prošle godine bio je povučen u Moskvu cla bi uskoro potom postao zamenik predsednika Konnteta za štampu i izdavačku delatnost Ruske Federacije. Ruski premijer Viktor Cernoinbdin bnenovao ga je i za predsednikaovog komiteta u novembru 1994. Novi ininistar brzo je izazvao buru. Započeo je akciju protiv listova i 336

časopisa koji po Rusiji šire anliseiuitizara, rasizam, uaoizam i fašizam. Cernomirdin ga je krajem februara 1995. godine smenio. Boris Jeljcin takav đekret za Grizunova nije potpisao, pa je ministar ostao ministar. Izvesno vreme. Krajem jula meseca 1995. godine, dok je atmosfera i dalje odisala nepoznanicama oko bolesti Borisa Jeljcina, ministar za štampu Ruske Federacije Sergej Grizunov bio je opet smenjen. Bio je, međutim, toliko moćan da spreči medijski ulaz Moskve u Beograd. Ministarstvo informacija Jugoslavije Jitelo je, naime, da pozove nekoliko vrsnih novinara iz Rusije. I to iz listova koji se čitaju danas u onom delu ruskog društva koji sebe smatra progresivnim. To su „Moskovske novosti”, „Nezavisnaja gazeta”, „Literaturnaja gazeta”, „Moskovski komsomoljec”, „Komsomoljskaja pravda”. Za njih u kasi ministra Grizunova nije bilo novca. A pretliodna grupa od 11 opozicionih novinara Rusije finansiralo je Društvo rusko-srpskog prijateljstva. Ali su zato došla dvojica ruskih generala iz KGB. Jedan od njih Andrej Cernjenko je zadužen za medije, a drugi je bio šef Centra za veze sa javnošću Ministarstva bezbednosti Ruske Federacije. A to je bivši KGB. Njih dvojicu je u Begrad posalo lično ministar spoljnih poslova Andrej Kozirjev, pokrovitelj Sergeja Grizunova. Njih dvojica su, po mišljenju ruskih patriota, bili dvojac za obmanjivanje Srba. MINISTAR NIJE VOLEO SRBE Andrej Kozirjev, ministar inostranih poslova Rusije od 1990. do 1996. godine, bio je jedan od malobrojnih ruskih političara koji su se trudili da sačuvaju balansiranu poziciju u pristupu jugoslovenskim problemima. Ali, kako i sam Kozirjev priznaje, u tome nije bio innogo uspešan. Otišao je sa tog položaja posle punih pet godina, ostavivši nasleđe kojim se ne može ponositi. Rusija je zato dobila novog ministra inostranih poslova. To je bio 66-godišnji Jevgenij Maksimovič Primakov, ime do337

bro poznato i ruskoj i međunaroclnoj javnosti. Poslednjih pet godina Jevgenij Primakov nalazio se na čelu ruske spoljne obaveštajne službe. Njegov prethodnik, Andrej Vladimirovič Kozirjev, formalno je morao da ocle sa tog položaja jer je izabran za poslanika u Donjem doinu parlamenta. Tako su birači u Murmansku, gde je kandidovan za poslanika, spasli obraz Andreju Kozirjevu i omogućili mu da napusti ministarsku funkciju bez kompromitacije. Sa šefom ruske države Borisom Jeljcinom Andrej Kozirjev se rastao ,,kao prijatelj". Ostavku Andreja Vladhniroviča zahtevali su pojedini opozicioni lideri, mnogi nezavisni političari, a zatim i poslanici u oba doma parlamenta. Pa i ljudi iz najbliže Jeljcinove okoline. Za razliku od Sergeja Gruzinova, koji je bio čovek KGB, za Kozirjeva se tvrdilo da je, koliko čovek KGB, toliko i CIA. Andrej Vladimirovič se u Vašingtonu osećao ,,kao kod kuće“. Njegova politička i diplomatska karijera bila je munjevita. Rođen je 27. marta 1931. godine u Briselu, gde su mu se u to vreme nalazili roditelji. Rus po ocu, a Jevrej po majci. Bio je bravar-monter 1968. godine u moskovskoj fabrici „Komunar". Naredne godine upisuje se na univerzitet gde studira na odseku za međunarodne organizacije pri Ministarstvu inostranih poslova. Po završetku studija radi najpre kao referent u Odeljenju međunarodnih organizacija Ministarstva inostranih poslova. Godine 1988. postaje zamenik načelnika Uprave međunarodnih organizacija Ministarstva, a iduće godine načelnik. Sa te funkcije naimenovan je za ministra inostranih poslova 11. oktobra 1990. godine. U brošuri ,,Ko je ko u ruskoj diplomatiji" piše da Kozirjev govori engleski, portugalski i španski, da je oženjen i ima kćer. Da je kandidat istorijskih nauka, a teina clisertacije je glasila „Uloga OUN u uslovima napuštanja zategnutosti". Andrej Kozirjev je bio u najužem timu Borisa Jeljcina. Veoma je poverljiva hčnost i čovek za koga se govorilo da ima značajan uticaj na šefa države. Bio je ministar sa najdužim stažom u vladi premijera Viktora Cemomirdi338

iia. Sa Borisom Jeljcinom je zajeduo u istom timu, i l‘)90. i tokom tragičnih događaja 1993. i godinu dana kasnije kada je počeo rat u Cečeniji. Kao dobar poznavalac ruskih prilika, i kao svedok arogancije Miloševića prerna Jeljcinu, a prijateljstva prema Zjuganovu i Zirinovskog, ministar Kozirjev je prvi javno rekao da su upravo ti ljudi, bliski ruskoj armiji i goneralima, obećavali predsedniku Srbije pomoć u obračunu sa kapitalizmom i SAD. Kozirjev tvrdi da je Milošević oslonjen na rusku armiju, na reči generala, verovao da u Rusiji ima saveznika. Prevarili su ga, tvrdi Kozhjev: - Na neki način armijski krugovi i komunisti, te snage u Rusiji gurnule su Miloševića u sukob sa Amerikom, a od nje su istovremeno primali pomoć. Da sam ja bio u prilici da kreiram rusku spoljnu politiku, moja poruka Miloševiću bila bi kratka i jasna: ne idi u sukob sa Amerikom i svetom. Dok sam bio ministar spoljnih poslova, pokušavao sam da osvestim Miloševića i da ga učinnn svesnim situacije u kojoj se nalazi. Po mom konceptu, Rusija je trebalo otvoreno da kaže Miloševiću i srpskom narodu: nemojte u rat sa Amerikom! To je za mene pravo, iskreno, prijateljstvo. Odgovor mu je stigao od drugog prijatelja Srba. Vladimir Žirinovski, lider liberalnih demokrata smatrao je da je Andrej Kozirjev „prodao Rusiju Zapadu“ i da je naneo zemlji neprocenjivu štetu. Kozirjev je, pak, smatrao i to javno rekao da je Vladimu Žirinovski fašista, zbog čega ga je ovaj tužio sudu. Do suđenja nikada nije došlo, ali su verbalni dueli nastavljeni kao farsa za plebs. Kozujev je govorio: - Dok sam ja bio ministar, Srbiju niko nije bombardovao. Za vreme dok je Srbija bila bombardovana Rusija je primila pola milijarde dolara pomoći u hrani na račun tragedije srpskog naroda. Treba biti pošten. Ako primaš pomoć od Amerike, onda treba i svom bratu reći: pa primaj i ti pomoć. Nije prijateljstvo ako ti primaš pomoć, a brata pustiš u rat!

339

Androj Kozivjev je prvi javno žrtvovao Srbiju Americi. Balansuao je na žici da ue kvari odnose sa Zapadom. Ostao je u Rusiji upamćen kao ministar koji je uspeo da ,,ne zavadi Moskvu sa Zapadom". Najveći broj koinentatora ocenjuje da je delovanje Andreja Kozirjeva bilo pogubno po Rusiju i Srbiju. Nazvali su ga ministrom ,,da“ pošto je, navodno, igrao onako kako se u Vašingtonu sviralo. Svi, uključujući i pomoćnika predseđnika Borisa Jeljcina za nacionalnu bezbednost, Jurija Baturina, smatraju da je Rusija postala trećerazredna država i da ,,po nizu parametara ulazi u kategoriju srednjih regionalnih država". Pojedini krugovi u Moskvi, uključujući oba doma parlamenta, zamerala su ministru Kozirjevu najviše zbog politike i stavova oko konflikta u prethodnoj Jugoslaviji. On je bio glavni zagovornik priključenja Rusije sankcijama i njihovom zaoštravanju, njene prećutne saglasnosti da se bombarduju srpski položaji u Bosni. Kozirjev je sve konce oko bivše Jugoslavije držao u svojim rukama. List ,,Komersant“ je svojim čitaocima, na primer, pominjući Kozirjeva, saopštio da Beograd nastavlja da gma Rusijn u konfrontaciju sa Zapadom, ali da se „Milošević grdno vara ako smatra da ćemo štititi njegove, a ne svoje interese". Javno je govorio o „partijama i vetrovima rata" u Beogradu, o navodnim zverstvima Srba po Bosni, o tome da se „više ne može trpeti njihovo varvarstvo“ u odnosu na mirovne snage Ujedinjenih nacija. Za ministra Kozirjeva Srbi i Jugoslavija bili su dugo vremena dežmni krivci za sva zla na tim prostorima. Imao je običaj da kaže kako je Beograd teško mazumiti! Govorio je, okrivljujući druge u Moskvi i u Beogradu: - Od politike koju mi voclimo prema Jugoslaviji ovde u zemlji korist imaju samo Zjuganov, Makasov i njima slični. Ona osnažuje antizapadno, nacionalističko raspoloženje u Rusiji. Ova raspoloženja otežavaju rešavanje glavnog zadatka koji stoji pred Rusijom: privlačenje zapadnih investicija. Umesto da u zemlji stvaramo poseb-

340

im klimu koja će pogodovati mvestitoriina, u ponečemu i odstupajući od svojih ambicija, mi produžavamo da od Zapada kiojimo lik neprijatelja. Moramo ipak biti svesni svog položaja. Rusija je danas na međunarodnoj sceni poput siromašnog rođaka koga delikatni bogati rođaci po mogućnosti nastoje da ne uvrede, da ga trpe, ali ga u suštini ignorišu. Nikada mi nije uspevalo da ostvarim svoj pristup u odnosu na Jugoslaviju. Ja sanr uvek polazio od toga da u jugoslovenskoj drami nema jednoznačno krivih i jeduoznačno nevinih. Na svakoj strani uvek leži njen deo krivice. Ali važna je još jedna okolnost: u svim konfliktima u bivšoj Jugoslaviji uvek je postojala ona najjača strana, od koje se najviše i očekuje. A ta najjača strana je Beograd, Srbija. Milošević mi je dao reč da će prekinuti artiljerijske uapade po Bosni. Tri nreseca smo mi u Savetu bezbednosti OUN blokirali uvođenje sankcija Beogradu. Lično samubeđivao Bejkera i Kinkela: „Milošević vas je obmauuo ali nas neće!“ I šta se desilo? Obmanuo nas je. Jeljcin mi je sam rekao: „Andreje Vladmnroviču, dosta nas prave budalama. Glasaćemo za sankcije." I glasali smo! Milošević ne živi u stvarnom svetu. Već tada je svakome bilo jasno da je, posle Hrvatske i Bosne, na redu Kosovo. Na Zapadu je ministar Kozirjev imao više ugleda nego u zemlji. Njegov bliski prijatelj Sergej Grizunov, govorio je da je Kozirjev mnogo veći patriota od onih koji se time busaju u prsa. Branio ga je jer je znao da njegova prozapadna politika nije prindjena sa sinrpatijama ni u Srbiji. Kozirjev je sebe opravdavao rečima da je ruska diplomatija 1991. godine sela na dve stolice, s jedne strane štiteći Miloševića, a sa druge trudeći se pred Zapadom da sačuva privid objektivnosti. Ovnn pokroviteljstvom mi smo, u stvari, Miloševiću činili medveđu uslugu. Od prvog čina jugoslovenske drame, koja je počela raspadom SFRJ 1991. godine, ruski političari i diplomate 341

bili su uvučeni u rešavanje clržavnih i etničkili sukoba, koji su jedan za drughn izbijali na teritoriji bivše Jugoslavije. Uvek zauzimajući osobenu, prosrpsku poziciju, Rusija je, kako su smatrali njeui političari, ispunjavala svoju istorijsku misiju podrčke prijateljskom narodu Srbije i služila kao kontrateža poziciji Zapada, koji je isto tako postojano za sve jugoslovenske nesreće okrivljavao Beograd i srpskog lidera Miloševića. U podršci Miloševiću Rusija je postigla malo. Pritisak Zapada nagonio je Miloševića da odstupa korak po korak, a Rusiju su, već kompromitovanu podrškom Beogradu, jednostavno potisnuli iz finalne faze regulacije konflikata, kao 1995. godine u Dejtonu. Već tada je Rusija izbačena iz igre oko Jugoslavije i Balkana. Ili je Moskva sama žeJela da tako bude, da ne bi ljutila vladara sveta iz Vašingtona?

342

TROJANSKI KONJ NA SLATINI Jedanaestog juna 1999. godine, po naređenju Borisa (eljcina, predsednika Rusije oko 200 ruskih komandosa je iz Bosne i Hercegovine umarširalo na svetu srpsku zeinlju Kosovo i Metohiju. Srbi u Prištini su sa oduševljenjem dočekali ruske komandose kao spasioce. Ali to nije hila ruska armija - zaštitnik srpskog naroda. To nije bila armija spasa pravoslavnih hramova. Već 12. juna 1999. godine svi Srbi, koji su doživeli NATO okupaciju Kosova i Metohije, napustili su taj kraj i uputili se dublje u Srbiju. Srbe koji su ostali na Kosovu i Metobiji šiptarski nacionalisti već 15 meseci ponižavaju i ubijaju teroristi OVK pod okriljem okupatora iz armije NATO. Tako je svima postalo jasno, pa i Srbima, da cilj marša 200 ruskih komandosa nije bila zaštita srpskog življa na Kosovu i Metohiji. NATO je pri pomoći i pri prikriću premijera Viktora Cernomirdina iskoristio naivnost Srba i ruskih generala i zahvaljujući toine su 200 ruskih komandosa kao Trojanski konj otvorili vrata Kosova i Metohije okupatorima iz NATO. Ovako razmišlja dr Božidar Mitrović, pravnik i srpski partiota iz Moskve, koji već godinama istražuje ruskosrpske odnose. Sreh smo se u Beogradu avgusta 2000. godine i tada je nastala ova ispovest Srbina iz Rusije, za koju dr Božidar Mitrović, doktor pravnih nauka tvrdi da je istina koju ne smemo kao narod nikada zaboraviti: - Ulazak ruskog Trojanskog konja na Kosmet nije se dogodio prvi put juna 1999. godine. Da ruski vojnici otvaraju vrata okupatorima i neprijateljima Srbije doživeli smo i 1944. godini, kada je sovjetska armija je ,,po pozivu“ međunarodnog komuniste Tita, oslobodila Jugoslaviju od nacista. Tada su zajedno sa sovjetskom armijom 343

u Jugoslavijn innarširali i hrvatski „dobrovoljoi", koji inrze sve što je pravoslavno, koji su se na strani nacista borili protiv SSSR pod Lenjingradom, Moskvom i Staljingradom. To se dugo godina čuvalo kao najstroža cbžavna tajna od srpskog naroda. Umesto istinskog oslobođenja „Crvena armija“ je ustoličila Tita, kao novog okupatora, koji je podelio srpski narod na „unutrašnje međunarodne granice", a u Crnoj Gori porušio skoro sve pravoslavne manastire i crkve i prvi put podigao katoličku katedralu u glavuom gradu Crne Core.

Prištiuci, 11. jun 1999: Srbi nupuštaju grad

Protiv Srba je tada otpočeo strašni teror masovnim ubistvima srpskih patriota, produžio se deportacijama na Coli Otok i kasnijom izolacijom Srba i Srbije od ostatka Sl-'RJ. Oprosti Rusijo, mi Te voiimo više nego sami sebe. Ti si za nas mit kao i Kosovo. AJi oćigledno je da je taj init - mit o nepostojećoj slovenskoj Rusiji. - Rođen sam 1953. godiue u Ivangradu, to je sađa grad Berane. Završio sam Pravui fakultet u Beogradu 1977. godine. Tu sam završio i poslediplomske studije, magistrirao sam sa temom „Reklamacije kod ugovora u 344

Huaki k v n lin g v jil na kosuvu

međunarodnoj kupoproclaji". Završio sam poslediplomske studije „Ugovori u međunaroclnoj trgovini". Doktorirao sam na Moskovskom državnom univerzitetu Lomonosov sa temom „Reklamaciono pravo". Nažalost, kad je počelo bombardovanje Jugoslavije, ja sam bio prinuđen da konstatujem da se Zapad revanširao komunističkim sistemima. Autor knjige „Genocid nad Rimljanima i Slovenima" dr Božidar Mitrović ima tezu da su žrtve nrodernog genocida Rimljani, Hazari i Srbi i to kroz komunizam: - Telinologija genocida nad Rimljanima, ponavlja se u 20. veku protiv Slovena! Kroz komunizam! Oni su do345

šli na vlast bez ikakve imovine, iako je Nemaćka finansirala pnčiste u Petrogradu 1917. godiue, Komunisti su bili finansuani čak i sa Vol Strita. Došli su na globalno područije Ruske imperijo sa ideologijom da je imovina

Raski kontingtml nu Kusovu: došli su da zuštite svoje, a ne srpske interese

opšta, da ona pripada svima i kada su izvršili nacionalizaciju te imovine koju su sproveli kroz stravične zločine i direktan genocid i pokolj čitavih ruskih regiona, oni su proglasili tu uesvojinu, znači državnu svojinu, a posle 70 godina su proglasili privatizaciju... Komunisti Rusije su prihvatili model inostraiiih ekstremisla koji su u periodu posle puča 1993. godine opet kao nosioci tilr „pustinjskih ideologija" ponudili jedan model finausijsko-ekonomskih rešenja kojima su u stvari sprovodili da narod koji je ostao bez igde ičega ue može da učestvuje u privatizaciji. Znači, strani investitori, koji zapravo ništa ne investiraju, dobijaju vlast nad tom ogronmoin imovinom u Sovjetskom Savezu. Tragedija je da se to dešava u svim slovenskim zernljama. Moja je teza, a vreme će pokazati, da je bombardovanje Jugoslavije

346

bilo zbog toga što su se komunisti postali uosioci te tehuologije genocida i nacionalizacije. Srbija je to ođbila. Nije lrtela da proda „Zastavu" u bescenje „Reuou", a oiii su pribegli tini metodama ru.šenja SRJ.

Demonsti'ucijc Srha nu Kosovu

Ja smatram da to nije ni građanski ni religiozni rat, već investicioni rat. Oni Rusiju razbijaju iznutra! Vi nam gospodo Rusi, ne možete pomoći dok sami ne osndite genocid koji je počinjen nad Rushna. PODVALA VIKTORA ČERNOMIRDINA Za novu NATO prevaru doktor Božidar Mitrović okrivljuje Viktora Černomirdina, čoveka koga je posle Miliaila Gorbačova Zapad izabrao da zastupa njegove interese na Istoku Evrope. - Černomirdin, Lužkov i drugi moskoviski političari iz jevrejskog lobija, koji su izđali srpski narod i Jugoslaviju, očekuju da dobiju od zapada i NATO pakta pare za rekonstrrrkciju Jugoslavije, ali time i za sopstveno bogaćenje. Sarno treba prepoloviti „hrrmanitarnu pomoć 347

Jugoslaviji“, kako planiiaju ti trgovaci srpskim zeinljama. Ja sam se u to lično uverio. Moj klijent, jedna jevrejska firma iz Belgije, isporučila je prelirambenu robu, odeću i obuću vrednu 3,6 miiiona dolara u opustele prodavnice „Gazproma" u Novom Urengoju. Bilo je to u vreme kada je Černomirdin kao predsednik ruske Vlade posećivao ovaj grad. Najbliži saradnici Černomirdina iz „Gazproma" su isporučiocu iz Belgije platili samo 1,6 miliona dolara za tu robu, a oko 2 miliona dolara su preneli na fiktivne firme gde su ovu snmu preveli u ,,keš“ posle čega im se gubi trag. Na takav udar poslovnog pakta Černomirdin-NATO ambasador Belgije u Rusiji gospodin Pjer Etjen Sampenua odgovorio je 26. aprila 1999. godiue pisinom Renru Vjahirevu, predsedniku „Gazproma", u kome je molio ujegovu pomoć u naplati duga inom klijentu iz Belgije. Božidar Mitrović je bio, kako sam tvrdi, svedok antisrpskog ponašanja Jevreja u Rusiji, koje je posebno došlo do izražaja u vreine agresije NATO na Jugoslaviju. - Antislovenski ek.stromisti i jevrejski lobisti su tokom agresije NATO po ruskiin televizijskim kaualiina pnštali antisrpske i autislovenske vesti. Istovremeno su zabranjivali emitovanje prosloveuskili kritika NATO agresije na Jugoslaviju. To mi je oficijalno saopštio gospodin Švidko, rukovodilac TV kanala 6. iz Moskve. U novinama su Jevreji i zastupnici globalizma štampali antisrpske, antislovenske i uećovečue članke kojima se čak veličala „juvelirska tačnost" sa kojom je ubijeno 15 radnika RTS-a. Najuporniji u ovakvim napisima bio je moskovski list „Komersant". Kao doktor pravuili nauka dr Mitrović se bavio analizom geneze jevreskog lobija u Rusiji poslednjili sedćundest godina. U tom radu Milrović tvrdi da je Rusija imala prve velike probleme sa Jevrejima, koji su došli iz Poljske i polako se širili po zemlji, posle prisvajauja Ukrajine Rusiji u 18. veku. Smatrani su za remetilački faktor, pa u vrerne Ruske imperije, zbog sigrunosti u zemlji, Jevrejima nije dozvoljavano da budu plemići, niti su iinali ista verska jirava kao pravoslavci. 348

I ruski istoričari i aualitičari jevrejskog pitanja smatraju da su Jevreji počeli da se postepeno uzdižu od oktobra 1917. godine kada su vlast uzeli boljševici. Oni su na čelo vlasti doveli Vladimira Iljiča Lenjina, ruskog Jevrejina i masona. Preko njega je sproveden novi politički sistem zvani boljševizam. Od 1917. godine Rusijom i Rusima vladaju Jevi'eji. Skoro celu vrhovnu političku i ekonomsku vlast drže Jevreji. Za vreme njihove komunističke vladavine istrebljeno je na desetine miliona Rusa u tzv. radnim logorima. Uuištena je većina ruskih crkvi - cluša Rusije, kao i svi dokumenti o mskoj privatnoj imovini. Kako je svojevremeno tvrdio američki milijarder Henri Ford, boljševizam je, zapravo, bio međunarodni program „Sionističkih protokola". Da se još tada ne bi otkrile prave jevrejske namere, boljševici su uklonili sve kopije ovog protokola iz svih ruskih biblioteka. Po Fordu, komunistička ideologaija je korišćena da bi se sva bogatstva Rusije dobila tako što bi se Rusima oduzela privatna svojina, jer Jevreji i danas smatraju da sva bogatstva sveta pripadaju samo njima. LENJINOV PUČ PLATILI AMERIKANCI - Godine 1917. Vatikan, Nemačka i jevrejski ekstremisti sa Vol strita u Njujorku finansirali su puč jevrejskih ekstremista Lenjina, Buharina, Trockog i drugili u Petrogradu, ne shvatajući da će ta investicija da se okrene protiv te same Nemačke, zbog toga što je međunarodna jevrejska bankarska mafija procenila da joj je isplativije da usmeri svoje investicije sa Nemačke na novoformiranu Lenjinovu strahovladu u Rusiji. Cilj jevrejskih ekstremista je stvaranje anacionalne države, u kojoj će se rešiti ne samo problem nepostojanja prave jevrejske države već, pre svega, obezbediti monopol nad ogromnom sirovinskom bazom u slovenskim zemljama, a posebno vi Rusiji. Drugi jevrejski puč u Rusiji izvršen je 1993. godine u Moskvi kada su Jevreji uzeli izvršnu vlast i os349

vojili sve liclerske pozicije u poziciji, ali i u opoziciji, svu vlast u sredstvima informisanja i posebno u bankarskom sistemu. Sve partije koje su patriotske i nacionalno ruske Jevreji napadaju preko medija, pre svega preko televizije i novina tvrdeći da su te ruske stranke nacionalističke tvrdi dr Božidar Mitrović. Ovo što se danas dešava u Rusiji, smatra Mitrović, samo je nastavak jevrejskog programa vladanja Rusijom i Rusima. Ekonomske reforme su služile samo da bi se početkom devedesetih privatizacijom podelila bogatstva Rusije među veoma malim brojem ljudi, koji su, opet, većinom Jevreji. U početku reformi vlast je obećavala vraćanje imovina koja je oduzeta za vreme komunizma, ali od tog obećanja ništa nije ispunjeno. Jevrejima je dozovoljeuo da za male pare kupe ogromne ruske kombinate i fabrike, čitava poljoprivredna dobra, zadruge i sela. Privatizacijom je rukovodio čovek koji ima jevrejsko ime - Gajdar. Gruzinski Jevrejin Boris Berezovski, na primer, drži i kontroliše sve ruske medije. Finansijer je dva kanala ruske državne televizije. Veliki Boris, kako ga zovu, drži i rusku mafiju pa ga zato Rusi smatraju najvećim lažovom, iopovom i ucenjivačem od svih političara u Rusiji. - Većina Rusa ni danas ne shvata šta se u stvari dešava u Rusiji od 1917. godine. Obični ljudi i danas veruju fevrejima i glasaju samo za Jevreje. Jevreji su Boris Berezovski, Anatolij Cubajes, Kirijenko, kome je pravo prezime Izrael, Evgenij Ihimakov, Viktor Cernomirdin i mnogi drugi. Jedini stubovi vlasti u kojima Rusi imaju glavnu reču jesu crkva i armija, mada se i oni nalaze pod kontroiom jevrejskog lobija, koji neprestano pokušava da sinauji Rusiju i njenu moć. Zbog loših plata, besposlice i ekonomske krize ruski narod je počeo i fizički da se smanjuje svake godiue za po 3 miliona ljudi. Da Jevreji nisu gušili i iscrpljivali Rusiju od 1917. godine, po statističlđm procenama danas bi u ovoj zemlji bilo najmanje 260 milona Rusa - ustanovio je u svojoj analizi jevrejske rnoći doktor Božidar Mitrović.

350

Politički život u Rusiji danas je pod apsolutnom kontrolom Jevreja. Sve partije su jevrejske i politička borba za vlast se vodi između Jevreja. Za njih važi izreka ,,gde vidiš dva Jevrejina, čućeš tri mišljenja!” Jevreji se bore za vlast u Rusiji, idu jedan na drugoga, ali su uvek složni kada treba da pobede ili politički ponize Ruse. Zato na javnoj sceni nema mnogo rnskiii nacionalnili političara. Partija ortodoksnog Jevrejina LDPR Vladimira Zirinovskog je, na primer, totalno van političke igre. Ali se zato na poslednjim izbornna u samom vrhu našlo čak pet jevrejskih partija: „Jeđinstvo”, „Otadžbina sva Rusija”, „Savez desnih snaga”, „Jabuka” i LDPR. KAKO JE SMENJEN JELJCIN Citavu smenu u Kremlju izveli su Jevreji. Između Jeljcina i Putina postignut je tajni dogovor, da veliki Boris njega Vladimira napravi herojem zemlje i predsednikom, a da Putin Jeljcina, njegovu porodicu i celu svitu štiti kad odu sa vlasti. Za Vladimira Putina se pre avgustovske ekonomske krize 1998. nije ništa znalo u ruskoj javnosti, sem da je bio član nekadašnjeg KGB-a. Dobar deo „Antiterorističke operacije” u Cečeniji pripreman je javno, pre izbora u Dumu, da bi Putin kao premijer Rusije, koji vodi tu operaciju postao heroj zemlje. Naravno, narod je odmah posle Jeljcinove ostavke hteo da vidi baš Vladimira Putina kao predsednika. Odmah zatim su održani izbori, na kojima je jevrejska partija ,,Jedinstvo“ dobila ogroman broj glasova i zauzela drugo mesto posle komunističke partije KPRF, ua čijem čelu se nalazi Genadij Zjuganov. Iako je bolje prošao na izborima, Zjuganov se retko kad pokazuje na televiziji, jer Jevreji ne dozovoljavaju da se čuje njegova javna kritika jevrejskog lobija i jevrejske politike. Zjuganov je, naime, jedini ruski političar koji glasno rusku tj. jevrejsku privatizaciju naziva nezakonitom i koji traži da se državi vrate sva društevna bogatstva, koja su Jevreji i njihovi ruski saradnici podelili među sobom. Svi ostali 351

ruski liđeri se zalažu da privatizacija ostaue kako je ibila sprovedena i da se nastave „ekonomske reforme" koje su zapoćete 1990. godine. Vanredni predsednički izbori u Rusiji su pokazali da se JevTejima žmilo da njihov kandidat Vladimii' Putin pobedi. Ljudi iz „Jedinstva" su obećavali da će posle pobede na ovim izborima i imenovanja za predsednika Rusije, Vladimh' Putin zaustaviti rat u Cečeniji, jer, kako reče jedan ortodoksni komunista, ,,mu više neće biti potreban". Pravi nronarh ili kako to ruski sociolozi kažu oligarh Rusije jeste Boris Berezovski, multimilijarder koji je pomoću novca totalno ovladao politikom. Berezovski, koga narod jednostavno zove Medved, stoji iza partije „Jedinstvo“, iza Jeljcina, a time i iza Vladimira Putina, jer je na njegov mig došao za v.d. predsednika Rusije i ZDG. Posle komunista i KPRF, sve druge stranke vode Jevreji. To je posebno slučaj sa „Jedinstvom”, drugom ruskom partijom po popularnosti. To je partija Vlade Rusije, tako je barem sami Rusi zovu, jer se u njoj nalaze svi gubernatori, odnosno poslanici Gornjeg doma ruske Dume. Glavni organizator ove partije je ministar Šajgu, prvi čovek za elementarne nepogode i humanitarnu ponroć. Kako je „Jedinstvo” podržalo Vladimira Putina na izborima, to Rusi danas govore da je to Putinova partija. Jevrejska je i druga partija po popularnosti u Rusiji danas „Otadžbina sva Rusija”, koju predvodi Lužkov, gradonačelnik Moskve. Lužkov u Moskvi drži dva televizijska kanala koji se zovu »TV Centar«. Slična situacija je i u Petersburgu, gde je prvi čovek grada, takođe, Jevrejin. Postoji još jedna popularna jevrejska partija „Jabuka”, koju chži Grigorij Javlinski, veliki Klintonov prijatelj. U medijima Javlinski zastupa vašingtonske stavove i neprestano kritikuje vlast što napada teroriste u Cečeniji i što ne vodi pregovore sa njhua. I stranku „Savez desnih snaga” drže Jevreji: Izrael Kirijenko, Cubajes, Nemcov i još nekolicina manje pozna-

tih političara. Njihov javni nastup je prejmn pornograiije i otvoreno je suprotan ruskoj trađiciji i kulturi. U vreme izbora, naime, ova slranka je emitovala na televiziji snunak sa stađiona gde su skupili omladinu koja ih podržava, koji prikazuje pet devojaka kako se nasred stadiona svlače gole. Ne dugo zatinr Vladhnir Putin je u Kremlju primio Kirijenka i rekao da podržava ekonomski program ,,Saveza desnih snaga”. Odmah potom je i general Lebed izjavio da podržava istu partiju, iako javno tvrdi da ne podnosi Cubajsa. Doktor Božidar Mitrović je u više navrata pokušao na svoj način da se u Moskvi bori protiv antisrpskih istupa ljudi iz jevrejskog političkog lobija u Rusiji. - Pi'ošle godine su se u Moskvi svi Jevreji, na prhner, digli protiv ujedinjenja Jugoslavije, Belorusije i Rusije, jer bi to ugrozilo apsolutnu vlast koju Jevreji imaju u Rusiji. Ja sam istupao u Dumi na anti-NATO tribini koju je vodio Baburin, sa izlaganjem koje sam nazvao „Tehnologija genocida rhnskog, hazarskog i slovenskih naioda". Još u januaru 1999. objavio sam međuuarodni konkurs kojim sam hteo da ukažem ua genocid slovenskili naroda, koji se uništava istom tehnologijom kojom je uništen i rimski narod. Ali „pleme moje suom mrtvijem spava“, pa ruski tj. jevrejski novinari u Moskvi nisu čak ni posle tako užasnili bombardovanja Jugoslavije liteli da objave iuformaciju o ovom mom projektu - kaže Božidar Mitrović i dodaje: - Posle toga sain podneo i krivičnu prijavu protiv voditelja programa Kiseljova, jer je on javno pozvao rnuslimane da pomažu Albancima protiv Srba i jer je sejao versku mržnju. U Moskvi se samo sedmorica novinara, na primer, interesuju za srpsko pitanje na Balkanu i posebno na Kosmetu. Ali nijedan od njih nije hteo da objavi vest da je u Rusiji formirau Međunarodni javni tribunal protiv zločina NATO u Jugoslaviji, čiji sanr ja član, sve dok to nije javno rekao jugoslovenski ministar pravde.

353

Sa svojini stavovinia di' Božidar Mitrovic: jv upoznao sve vrhovne instauce Rusije, jer živi u uacli da će se Rusi jednog dana sami okrenuti protiv jevrejskog lobija, koji vlada ovom uajvećom slovenskoin zemljom.

:i54