Moda

MODA Reč Moda potiče od latinskog korena MODUS što znači Kako nešto radiš. Predrasude: moda je isključivo ženska stvar, moda je oduvek prisutna, moda je isto što i ukrašavanje. Što se tiče razlike između mode i ukrašavanja, ona se sastoji u tome što je ukrašavanje bilo oduvek prisutno, ali je ono samo parcijalno (perika, nakit, tetovaže...). Moda je međutim vezana za celokupan izgled. Istorija odevanja se može posmatrati još od perioda antike. Tada su se nosile toge (od vune) i tunike (platnene). U Rimu su toge nosili isključivo slobodni građani muškarci i žene prostitutke. Što se tiče ostalih žena, one su se tada samo ukrašavale, posebno nakitom (nakit se može videti u muteju u Negotinu). Moda nastaje tek od 14.veka (znači da nije oduvek bila prisutna). Njen nastanak je povezan sa periodom nakon krstaških ratova i dolazak hrišćana na Bliski istok. Ona je tada zapravo bila isključivo muška. Pokušavali su da kreiraju svoj celokupni izgled. Moda je predstavljala potrebu za razlikovanjem. Nosile su se kljunaste cipele, šarena odeća, zvončići... Od 1350 do 1850 počinje postepeno da se razvija moda. Tek od 18. veka kada se postepeno prelazi na visoku i masovnu modu, ona postaje ženska. 1696 u Parizu započinje rasprava o povezanosti starog i modernog. Razmišljanja se vezuju za tezu – da li je antička umetnost neprevaziđena. Boileau (Boalo) zastupa tezu da je antika neprevaziđeni ideal, dok sa druge strane Pero tvrdi da štamparija, putovanja, pronalazak perspektive...nam nude mogućnosti koje nadmašuju antiku. Ovim potvrđuje da: Biti moderan znači da posedujemo sredstva koja oni pre nas nisu posedovali te stoga nam oni nemogu ni biti uzori. Primer: Čaj i kafa – Kafa je izvorno bila aristokratsko piće, jer je bila jako skupa. Kada se razvila na tržištu i svi su je pili, aristokrate su prešle na čaj. Čaj je i danas aristokratsko piće i oni ga piju obavezno bez šećera. Izvor mode je želja za nečim što drugi nemaju. Od 18 veka (Šlegel – Grč umirujućeg ukusa), publika zahteva da bude uzdrmana od strane umetničkog dela. Izraz „smorio sam se“ postaje prisutan, i javlja se jak pritisak na umetničko stvaralaštvo, jer publika želi uvek nešto novo. Moda u savremenom smislu reči, nastaje u periodu francuske revolucije. Od 1793 javlja se ideja o slobodi odevanja. Do tada su se ljudi oblačili u skladu sa svojim staležom. Od 19.veka u Parizu se javlja ideja i svest o vezi između mogućnosti i značaja ličnog prezentovanja individue. Od 19 veka u Parizu počinje da se razvija ideja o prezentovanju mode 2 puta godišnje (jesen / zima, proleće / leto), što se održalo i do danas u visokoj modi. Ona zahteva da ponudi čoveku 2 puta godišnje nešto sasvim novo.

FRANCUSKA autori BALZAK i BODLER. Ideja je da treba izaći iz prirodnosti. Svaki čovek mora koristit sve što mu se pruža da bi bio lepši. Lepo i prirodno nisu više isti. Šminka oslobađa pojedinca, jer se tako mogu pokazati razlike među ljudima. NEMAČKA – moda ima negativnu konotaciju. TEODOR FIŠER, ŠLEGER I ZIMEL tvrde da moda uništava društvo. Ona je za njih „brzo kretanje ali mali pokret“. Nemačka je protestantska država, i moda je za njih neprihvatljiva. Oni se oblače jednostavno. Novac odlazi na spoljašnji izgled, a za ostalo posle nemamo sredstava. Čovek je koncentrisan na svoju pojavu a na moralnom planu postaje prazan. Za protestante moda je simbol opasnosti, jer je i katolička crkva trošila previše novca na svoje ukrašavanje. Fišer tada govori i o vedettama (osmatrači), u savremenom svetu to su svetske zvezde koji putem medija prezentuju i utiču na razvoj mode. Samo oglašavanje i razvoj dizajna u 19 veku je imalo velikog uticaja na razvoj mode. Biti moderan znači biti suprotan od onog što je klasično. Umetnost modernog treba da bude: 1 Le transitoire (tranzicija) 2 Contingent (ima ozbiljan fokus na slučajnost) 3 Fugitiv (ono što je nestalno) VISOKA MODA // U Parizu 1850 dizajner Wurth je promenio poglede na modu. On je prvi uveo pojam manekenki, do tada su modeli bili prezentovani isključivo na lutkama. Počevši od Wurtha moda postaje stvaralački proces i reklamni spektakl. Moda nije šta, nego kako. Ona je vezana za konkretni sadržaj. To je vid društvene promene ograničenog trajanja. Moda se uvek vraća – to je kretanje u krug u već poznatim pravcima. Postoje dva shvatanja mode: prosvetiteljsko (ideja individualnosti) i feudalno (svet klišea i zatvorenog kruga). U simboličkom smislu, moda je odraz političkog stava sredine u kojoj živimo. Knjige: ZOMBART – Luksuz i kapitalizam (fenomen mode je vezan za ekskluzivnu robu) FRIDRIH ŠLEGEL – Grč umirućeg ukusa BALZAK – Rasprava o elegentnom životu (1830) BODLER – Pohvala šminkanju FIŠER – Moda i cinizam ZIMEL – Moda i mimezis dodatak Žil Lipovecki, filozof, o fenomenu mode, novom ukusu, idealu lepote Biti seksi je novi znak demokratije

Žil Lipovecki, profesor filozofije na Univerzitetu u Grenoblu, koji je dva dana bio gost Rektorata umetnosti i Francuskog kulturnog centra, gde je održao predavanja na temu novo doba i moda, i na temu smrt morala i vaskrsenje vrednosti, važi za mislioca koji promatra svoje vreme, jednog od retkih koji kroz modu, vrlo intrigantno, gradi sliku našeg društva. Iskoristili smo izlaganje Lipoveckog i kratak razgovor s njim da vam predočimo karakteristike našeg doba iz, ipak, ne toliko pesimističkog filozofskog ugla.

Nova vizuelna kultura - Više nije bitno kakva je roba već kako se reklamira. Živimo u eri ekrana (filma, televizije, mikrokompjutera, mobilnih telefona, GPS uređaja, video igrica, kamera za nadgledanje). Film je svuda oko nas, pa čak i tamo gde nikada nije bio: u modi, luksuzu, sportu, rialiti šouu, reklami, arhitekturi, vizuelnim umetnostima. Nekada je novina u stilu rađala novu marku, danas šou prodaje novinu. Danas se za defile od 30 minuta troši deset miliona evra, „Nike” za jedan uloženi dolar u proizvodnju dodaje jedan za reklamu, „Vuiton” je 1975. imao dva butika, danas ih ima 345 širom sveta. Visoka moda, ona prava, umetnička, odeva jedva stotinak žena. Moda je banalizovana, traži se rentabilnost, jer akcionari očekuju dividende. Nekada je „haute couture” bila alergična na reklamu, smatrala je vulgarnom, dok danas velike modne kuće u reklamu ulažu od 15 do 20 odsto prihoda. Moda je ogledalo društva i, generalno, ekonomije. Nova estetika - Pariski šik više nije otmen. Modeli „Šanel” se nose i na pločniku, a Koko je nekada govorila da se to nikad neće desiti. Moderno je sve, široko, usko, kratko, čak i pocepano. To je nova estetika. Nema razlike među generacijama: žene se oblače u buticima za decu, baka, kćerka i unuka u istoj robnoj kući. Svako svoj stil bira, ali i svako želi da izgleda mlađe, vitkije, poželjnije. Međutim, jedno je izvesno. Ni za koga se ne može reći da je demode! Sloboda izbora - Živimo u „civilizaciji želje” koja se razvila u drugoj polovini XX veka, kada je politička ratobornost ustuknula pred hedonizmom, a grozničavo traženje udobnosti i dokolica istisnuli revoluciju. Posledica potrošačkog društva je totalni individualizam. Individualnost je centar sveta – čoveka više ništa ne primorava na nešto. Skrećem pažnju – hiperindividualizam ne znači egoizam! Novi ukus - Stalno slušam da više niko nema ukusa, ali ipak ne spadam u pesimiste po tom pitanju. Ima pozitivnog i u hiperindividualizmu. Možete li zamisliti ženu koja je ljubomorna što vidi poznanicu u istoj haljini kao što je njena! Retko ćete se s tim sresti. Jer, haljina je samo deo odeće i, naravno, nečijeg ukusa, ali ona ne emituje smisao života. Novi ukus je negde drugde, u kulturi ličnosti.

Nova demokratija - Šezdesetih su muškarci počeli da nose dugu kosu, žene da se oblače ko muškarci, šišaju na kratko, ali moda je ipak ostala propisana. Istina, Žan-Pol Gotje je kreirao suknju za muškarca, ali ne u nameri da je zaista neko nosi, već kao komunikativni trik. Verujem da uspeh koji postižu kolekcije ženskog donjeg veša ne proističe iz želje za „namigivanjem”, već iz zadovoljstva koje žena želi sebi da priušti. Biti seksi je novi predznak demokratije novog doba koja ženi priznaje pravo na hiperidentitet uz vrednovanje njenih tradicionalnih zavodničkih čari. Paradoks sreće - Ljudi se izjašnjavaju mahom kao srećni, a zapravo nikad kao u naše doba nisu toliko patili od depresije, bezvoljnosti, zabrinutosti, teskobe. Tačno je da hiperpotrošnja umnožava lične radosti, ali je nemoćna da razvija radost življenja. Ideal lepote - Ideal ženske lepote u XXI veku biće vitka žena snažne individualnosti. Vitka zato što svojim telom dokazuje da gospodari sobom. Hipermoderno znači želju za ekstremima u svim sferama, medijskoj, umetničkoj, sportskoj. Tom trendu ne odoleva ni individualni život, kao što svedoči bulimija, anoreksija… Bogatstvo je nekada nametalo norme ponašanja i odevanja. Danas se mešaju stilovi, skupo sa jeftinim, pravila nema. Moda je odavno prestala da bude despotska. Nova diskriminacija - Društveni status odavno više ne određuje odeća. Doskora je ljude bilo stid da se vidi koliko su siromašni. Te diskriminacije više nema, ali ima druge. Sudi se ko je kakav prema njegovoj težini. Živimo u eri kontrole, a to znači da gojazni nemaju kontrolu nad sobom, nemaju volju, da su slabi. Sledeća etapa diskriminacije mogla bi biti diskriminacija po spoljašnjem izgledu. Ne po odeći, rekoh, već, npr. po borama, po tome ko bude mogao da plati lifting. Neki od nas će zaista moći da imaju godine koje žele.

Pojava mode je izvedena iz čitavog spleta istorijskih i društvenih okolnosti ili preduslova, koji su je učinili uopšte i mogućom. Nije ni malo iznenadjujuće, ukoliko se kaže, da je moda epifenomen i vesnik renesanse, reformacije i, posebno, revolucije, i to prvo na zapadu. Kakvog smisla ima govoriti o modi u ruralnom i „konzervativnom“ društvu tradicionalnog i arhaičkog, staroga sveta? Paralelno sa tim, tek je industrijska, masovna serijska proizvodnja, uz dokolicu i „igre ispraznosti“, naime, revolucionarna promena načina života, onaj background na kojem moda počinje da ispisuje rukopise svoje frivolnosti i zavodljivosti. Pri tom,nije samo izvedena iz drugih uzroka, već i sama uzrokuje, mijenja. Zvuči pretjerano, no moda je odigrala važnu ulogu u egalitarizaciji i demokratizaciji hijerarhijskog poretka. Otuda je Lipovecki označava „činiocem demokratskog prevrata“. Da li je to nešto a priori pozitivno- to je, razume se, drugo pitanje.

U svakom slučaju, moda u odijevanju, u svom prvom talasu, bila je povezana sa demonarhizacijom i homogenizacijom društva. Naime, u tradicionalnom društvu svaki stalež ili socijalna grupa, imao je sopstveni način odevanja, što je bio zaštitni znak, obeležje socijalnog statusa. „Odevanje je u celini vekovima poštovalo hijerarhiju društvenih položaja. Snaga tradicije sprečavala je brkanje titula i uzurpaciju odevnih povlastica.; naredbe protiv preteranog trošenja zabranjivale su prostim klasama da se oblače kao plemići, da nose iste tkanine, iste dopune odeći, isti nakit“, opisuje tu situaciju Lipovecki. Medjutim, kako to već biva, sa razvojem trgovine i bankarstva, ondašnjeg „biznisa“, pojavio se čitav jedan sloj skorojeviča- novopečenih bogataša. Oni su imali bogatstvo, ali ne i stvarnu poziciju i prestiž u društvu. Taj hendikep, nedostatak pedigrea, hteli su da nadomeste tako što su u načinu odevanja sve više oponašali aristokratiju.