Stres, Trauma I Kriza

1

STRES, TRAUMA I KRIZA

STRES Definicija stresa i stresora Kada bismo različite ljude pitali šta je to stres verovatno bismo dobili niz različitih odgovora. Na primer, za neke je stres ’’događaj’’, nešto što se objektivno dogodilo, nešto izvan nas, dok je za druge ljude stres ’’psihološko stanje’’, nešto što je subjektivno, nešto što se zbiva iznutra. Pojam stresa najpre se upotrebljavao u inžinjerskoj tehnologiji gde je označavao spoljašnju silu koja deluje na neki predmet i izaziva strukturalne promenen na njemu. Tek 1936. godine, pojam stresa se uvodi u nauku o čoveku (Hans Selye) i tumačen je na različite načine, prvo kao fiziološka reakcija organizma na štetne stimuluse iz okoline, zatim samo kao konkretan događaj, tj. njegov sadržaj koji je uvek na isti način stresan za sve ljude. Savremeni modeli stresa govore da postoji interakcija između pojedinca i njegove okoline pa se tako govori o stresu kao o rezultatu svesne procene pojedinca o tome da je njegov odnos sa okolinom poremećen (R. S. Lazarus). Bez takve procene nema ni stresa ma kakva bila objektivna opasnost iz okoline. Hoće li neki događaj biti stresor ili ne najviše zavisi od tumačenja tog događaja, nezavisno od toga šta se objektivno dogodilo. To znači da isti događaj neće biti podjednako stresan za sve jer ljudi različito percipiraju (tumače) ono što im se događa. Iz svega do sad rečenog moguće je izdvojiti dva pojma – stresor i stres. Stresor (stresna situacija, stresni događaj) je: 1. Događaj koji procenjujemo ugrožavajućim ili opasnim za:  Sopstveni život  Život nama važnih ljudi  Materijalna dobra  Položaj u porodici, društvu, zajednici  Samopoštovanje itd. 2. Događaj za koji smatramo da može poremetiti uobičajeni tok našeg života. Stresor se najčešće određuje kao pojačani, ili novi, ili produženi pritisak na osobu koji zahteva pojačani napor da se situacija prevlada i da se na nju adaptira. Iako je stresor najčešće neprijatan po svojoj prirodi, on može da bude

STRES, TRAUMA I KRIZA

2

i pozitivno određen, ali promena koja narušava uspostavljenu ravnotežu zahteva prilagođavanje i redefinisanje ponašanja i očekivanja. Stres je sklop emocionalnih, misaonih, telesnih i ponašajnih reakcija do kojih dolazi zbog procene događaja kao opasnog ili uznemirujućeg, odnosno zbog zahteva iz okoline kojima ne možemo udovoljiti. Prema složenosti, stresori se mogu podeliti na jedostavne i složene (kada nas jedan događaj uznemiruje zbog više razloga odjednom), prema izvoru na fizičke i sociokulturne, prema vremenskom trajanju na kratkotrajne i dugotrajne, neprekidne ili ne, iznenadne ili očekivane, akutne (Krađa novčanika, svađa sa kolegom) ili hronične (Dugo ne možemo naći posao, nemamo dovoljno novca za normalan život...). Posledice hroničnog i složenog stresa su po pravilu teže od posledica akutnog i jednostavnog stresa. Dugotrajno stanje stresa bez mogućnosti oporavka jako iscrpljuje čovekove psihičke i telesne snage. Najteže posledice hroničnog stresa su psihosomatske reakcije i oboljenja. Najprihvatljivija podela stresora dobijena je kombinacijom trajanja i intenziteta. Polazeći od ove dve dimenzije stresori se mogu grupisati na:    

Traumatski događaj – relativno kratkog trajanja, ali veoma intenzivan, opasan, ugrožavajući, ’’izvan uobičajenog iskustva’’ Životni događaj – različitog trajanja, jasno definisanog početka i kraja, velikog intenziteta, ali ne uključuju opasnost po život. Hronično opterećenje vezano za socijalnu ulogu – intenzitet ugrožavanja manji nego kod prethodna dva Dnevni mikrostresori – događaji kratkog trajanja i male jačine, ali su u odnosu na druge stresore mnogo učestaliji i upravo im to pojačava dejstvo.

Da li će neka osoba proceniti događaj kao stresni ili ne zavisi od više činilaca:  Osobine pojedinca - starost - pol - osobine ličnosti - iskustvo - znanje i sl.  Osobine okoline (i događaja) - zahtevi

3

STRES, TRAUMA I KRIZA

-

ograničenja trajanje događaja socijalna podrška i sl.

Da zaključimo, stres nije ni samo spoljašnji izazivač, niti samo stanje organizma. Za razumevanje stres procesa potrebno je da se uzme u obzir složeno međusobno delovanje karakteristika spoljašnjeg događaja, subjektivna procena tog događaja i individualni sklop reagovanja na prethodne dve komponente stres procesa.

Znakovi stresa U ovom delu teksta ukratko će biti opisano po čemu znamo da smo (ili da su drugi ljudi) u stanju stresa. Važno je napomenuti da se ovakve reakcije dešavaju svima nezavisno od uzrasta, pola, obrazovanja, zanimanja itd. Stresor ili stresna situacija izaziva kod osobe stanje distresa koje se prepoznaje po četiri grupe znakova: 

emocionalni – tuga, anksioznost, panika, promene raspoloženja, bezvoljnost, ljutnja, osećaj krivice, nemoć



misaoni – samokritičnost, rastresenost, zaboravljivost, ’’opsednutost’’ istim mislima



telesni/fiziološki – znojenje ruku, dlanova, lupanje srca, crvenilo lica, drhtanje ruku, bolovi u želucu, veće promene u telesnoj težini, nesanica



ponašajni – plakanje, lupkanje prstima po stolu, nogama po podu, agresivnost, nekontrolisani ispadi, povlačenje u sebe, preterana upotreba alkohola, cigareta, kafe.

slaba

koncentracija,

Vrlo je važno pratiti znakove stresa kod sebe jer tek kada su primećeni, postajemo svesni da smo pod stresom i možemo početi nešto činiti u vezi sa tim. Takođe je važno prepoznati znakove stresa kod druge osobe jer ćemo ih tada moći bolje razumeti, bolje ćemo reagovati i uspostaviti bolju komunikaciju.

STRES, TRAUMA I KRIZA

4

Načini suočavanja sa stresom (strategije prevladavanja) Kakve će posledice neka stresna situacija ostaviti na pojedinca zavisi u velikoj meri od toga kako je situacija procenjena, ali i od toga šta osoba čini u takvoj situaciji da bi je savladala ili lakše podnela. Kada je osoba u stanju stresa ima prirodnu potrebu da barem smanji njegov intenzitet, ako već ne može sasvim ’’ukinuti’’ takvo stanje. Da bi to postigla osoba se koristi različitim načinima suočavanja sa stresom. Na stvari koje se u životu događaju ponekad se može, a ponekad ne može uticati. To znači da se neki događaji mogu sprečiti, nekima se može promeniti tok, dok su neka zbivanja sasvim izvan kontrole. S obzirom na opšti cilj koji osoba želi postići načini suočavanja sa stresom mogu se podeliti u tri grupe: 1. strategije pomoću kojih se želi promeniti stresor – deluje se na tok odvijanja nekog događaja ili na to kako će se završiti neka situacija 2. strategije pomoću kojih se želi prihvatiti situacija kakva jeste (jer se ne može promeniti) trudeći se da se vidi u boljem svetlu nego na početku 3. strategije pomoću kojih se želi izbeći stresna situacija i događaj što je više moguće Načini suočavanja sa stresom su individualni napori da se stresna situacija savlada i prevaziđe. Najšire rečeno, to je svako ponašanje koje dovodi do pomaka, koje se pokaže svrsishodnim u otklanjanju, ili bar smanjenju, fizičke i psihološke patnje ili ugroženosti. To je postupak koji pomaže osobi da ponovo uspostavi kontrolu nad situacijom. Proces savladavanja mobiliše unutrašnje resurse, ali mobiliše i podršku i pomoć s polja. Pored toga što se prevladavanje, kao što je navedeno, odnosi na rešavanje spoljašnje barijere, odnosi se i na ovladavanje unutrašnjim emocionalnim reakcijama, koje mogu da blokiraju ili umanje efikasno misaono i emocionalno funkcionisanje osobe. Neophodna je nada, hrabrost i istrajnost da bi se stresna situacija savladala i da bi se povratili optimalni uslovi življenja i funkcionisanja. Svaka osoba ima svoje vrlo specifične obrasce za prevladavanje stresnih situacija. Oni se formiraju u ranom detinjstvu pri prvom suočavanju sa stresorom. Pri tome važnu ulogu imaju kako prvi uspeli pokušaji koji učvršćuju takve pristupe, tako i ponašanje roditelja u tim situacijama.

STRES, TRAUMA I KRIZA

5

Sledi lista preporuka za suočavanje sa stresom koju je dao Keli još 1987. god. 1. ’’Istrošite’’ stres. Fizička aktivnost je odličan ventil. 2. Razgovarajte sa nekim u koga stvarno imate poverenja ili koristite ’’vruću’’ telefonsku liniju. Pridružite se nekoj grupi, napišite pismo prijatelju. 3. Naučite da prihvatite ono što ne možete da promenite. Zadovoljstvo nije dobiti ono što hoćete već hteti ono što dobijete. 4. Izbegavajte samolečenje nikotinom, alkoholom, kafom, sedativima ili tabletama za spavanje. 5. Odmarajte se da bi ’’napunili baterije’’. 6. Nađite vremena za zabavu. Slušajte muziku, gledajte film ili se bavite nekom kreativnom aktivnošću (i ne osećajte se krivim zbog toga) 7. Učinite nešto za druge. 8. Radite istovremeno samo jednu stvar i završite je. 9. Složite se sa nekim. Život ne treba da bude samo bojno polje. Izbegavajte konflikte sa ljudima. Mislite na svoje srce. 10. Bolje organizujte vreme. Treba vam sistem koji radi za vas a ne protiv vas. 11. Spremajte se unapred da kažete ’’ne’’. Tako možete da sprečite da u vama ubuduće raste pritisak. 12. Ako ste bolesni, ne ponašajte se kao da niste. 13.

Nađite hobi. Posao može da postane navika pa je potrebna protivravnoteža. 14. Odgovor je u vama. Niko drugi vam ne može pružiti manje stresan život. 15. Jedite umereno i radite vežbe. 16. Primenjujte svakodnevne tehnike za smanjenje stresa: - Brzu relaksaciju - Progresivnu mišićnu relaksaciju - Autogeni trening - Jogu 17. Ne bojte se da kažete ’’NE’’

6

STRES, TRAUMA I KRIZA

TRAUMA Definicija traumatskog događaja U području stresa i načina suočavanja sa stresom posebno mesto zauzima pojam traume i traumatskih događaja. Za razliku od stresnih događaja koji se javljaju svakodnevno i to svim ljudima, traumatski događaji su retki i ne događaju se svima. Osim toga, težina njihovog podnošenja ne zavisi ponajpre od kognitivne (misaone) procene događaja (kao što je slučaj sa stresnim događajem) jer je njihov sadržaj takav da pogađa sve ljude. Stresni događaji nepovoljno utiču na osećaj ’’životne ravnoteže’’, ali uprkos tome, možemo pokrenuti prikladne načine suočavanja sa stresom. Nasuprot tome, traumatski događaji tako jako izbacuju čoveka iz ravnoteže da mu je izuzetno teško da je povrati. Pa čak i kad u tome uspe, nova ravnoteža je uvek drugačija od one pre traumatskog događaja – ima nove granice i novo značenje. Prema dijagnostičkom i statističkom priručniku za duševne poremećaje Američkog psihijatrijskog udruženja (DSM IV, 1996) reč je o događajima koji su: 1. ’’neposredno doživljeni i koji uključuju (ali nisu samo na njih ograničeni) vojnu borbu, nasilje (seksualno nasilje, telesni napad, pljačku), otmicu, teroristički napad, mučenje, zarobljeništvo vojnih zarobljenika u koncentracionim logorima, prirodne katastrofe, teške automobilske nesreće, dijagnostikovanu, po život opasnu bolest. 2. viđeni, a uključuju (bez ograničavanja samo na njih) posmatranje nasilnog ranjavanja ili nasilnu smrt druge osobe usled nasilnog napada, nesreće, rata, katastrofe ili pogled na leševe ili delove tela 3. proživele bliske osobe, a o kojima pojedinac saznaje i to (među ostalima) nasilje, teška nesreća, teška povreda člana porodice, bliskog prijatelja, ili saznanje o fatalnoj bolesti sopstvenog deteta’’. Traumatski događaji javljaju se neočekivano, iznenada i u ljudima izazivaju intenzivan strah, osećaj bespomoćnosti i užasa. Sve navedeno sažeto je u definiciji – Traumatski događaj je događaj koji je izvan granica uobičajenog ljudskog iskustva i koji je izrazito neugodan svim ljudima. Navedena definicija sadrži dva važna elementa. Prvo, traumatski događaj razlikuje se od stresnog po tome što će on zbog svog intenziteta i vrste dovesti do patnje većine ljudi, nezavisno od toga u kakvom su psihofizičkom stanju bili pre takvog događaja i nezavisno od

STRES, TRAUMA I KRIZA

7

raspoloživih načina suočavanja. To znači da se kod traumatskog događaja naglasak stavlja na intenzitet samog događaja, a ne na činioce koje ljudi čine osetljivim na stres. I drugo, reakcije na traumatsko iskustvo smatraju se neizbežnim i univerzalnim. Iako izražavanje specifičnih simptoma i sadržaji reakcija mogu varirati u zavisnosti od uzrasta, prirode traumatskog događaja i njegovom značenju za pojedinca, opšti oblik posttraumatskih reakcija vrlo je sličan za sve ljude. Poseban oblik traumatskog doživljaja predstavlja tzv. posredna trauma. Reč je o traumatizaciji koja se javlja zbog izloženosti tuđim traumatskim iskustvima bilo kod stručnjaka bilo u ’’običnom’’ svakodnevnom životu. Kada je reč o posrednoj traumi kod pomagača, misli se na traumu koja se javlja zbog događaja koje klijenti opisuju svojim pomagačima, a ti događaji onda posredno traumatizujuće deluju na pomagače (npr. razgovor o seksualnom zlostavljanju).

Reakcije na traumatske događaje Reakcije na traumatske događaje posmatraju se na dva načina: 1. S obzirom na to kada se javljaju može se govoriti o: a) traumatskim stresnim reakcijama, koje su neposredne, ali se mogu definisati kao sklop osećaja, misli i postupaka koji se pojavljuju još za vreme trajanja strahote ili neposredno nakon nje, a usmereni su na uklanjanje i ublažavanje uticaja traumatskog događaja. b) Posttraumatskim stresnim reakcijama koje se određuju kao sklop osećaja, misli i postupaka vezanih za sećanja na traumatski događaj i njegove neposredne posledice. 2. S obzirom na to u kom se području javljaju može se govoriti o reakcijama na emocionalnom, telesnom i ponašajnom planu. Treba istaći da su ove reakcije međusobno povezane, što znači da jedna izaziva drugu i da se vrlo često pojavljuju zajedno. Nekoliko čestih reakcija nakon traumatskog događaja:  Česta bolna sećanja na događaj (slike, misli)  Česti uznemirujući snovi o događaju  Izbegavanje osećanja i razgovora vezanih za traumu  Smanjenje zanimanja za uobičajene aktivnosti  Osećaj udaljenosti/otuđenosti od drugih  Iritiranost ili izlivi besa  Smetnje koncentracije  Preterani oprez  Preterani strah  Preterana osetljivost

STRES, TRAUMA I KRIZA

8

Pored navedenih reakcija često se mogu javiti i reakcije za koje smo ranije rekli da se javljaju nakon stresnih događaja. Najveći problem u vezi sa traumatskim događajima je da oni zbog svoje jačine, iznenadnosti i besmisla, dovode ljude u stanje potpune bespomoćnosti, a dugoročno gledano mogu dovesti do osećaja nesigurnosti u život, promena u sisitemu vrednosti, pesimističkih očekivanja.

Činioci koji određuju vrstu i jačinu reakcije na traumu Ljudi se razlikuju po vrsti i intenzitetu reakcija na traumatske događaje, a onda po trajanju oporavka od njih. Za to su odgovorne tri velike grupe činilaca: 1. osobine pojedinca 2. dimenzije traumatskog događaja 3. osobine socijalnog okruženja Navedeni činioci svaki za sebe na specifičan način određuju ljudske reakcije, ali važno je zapamtiti da je njihov uticaj redovno međuzavistan. Od osobine pojedinca, osobine ličnosti u užem smislu (neuroticizam, ekstraverzija) su te koje u najvećoj meri određuju kakva će biti reakcija a zatim tzv. kognitivni stil (skup stavova, uverenja, motiva). Osobine pojedinca određuju nivo osetljivosti na stres. Među dimenzijama traumatskog događaja najčešće se spominju vrsta (prirodan ili izazvan ljudskim postupkom), trajanje i stepen složenosti. Takođe su važna i pitanja da li je traumatski događaj pogodio jednu ili više osoba i postoji li mogućnost da će se ponoviti. Od elemenata socijalnog okruženja kao najvažniji navode se: nivo socijalne podrške i lična percepcija koristi takve podrške, društveno prihvaćeni načini reagovanja, različiti rituali i stavovi društva prema određenom traumatskom događaju. Često zanemarivan vid traumatskog događaja je stigmatizacija žrtve. Pojedinci, porodica pa čak i čitava lokalna zajednica često se trude da izbegnu žrtve traumatskih događaja ili nesreća. Žrtve često podsećaju na sopstvenu, duboko ukorenjenu osetljivost na neočekivane i teške događaje. Stigmatizacija žrtve često je posledica očekivanja i želje da žrtvi ’’već jednom bude bolje’’ jer je okolini teško da podnese i da izdrži vreme potrebno za oporavak. Zbog toga žrtvama traumatskog događaja često nedostaje podrška iz okoline što njihovo podnošenje čini još težim.

9

STRES, TRAUMA I KRIZA

KRIZA Reč kriza upotrebljavamo u svakodnevnom govoru kada želimo da označimo nešto što je preteće i hitno, prelomni, odnosno odlučujući trenutak, tačku ili vreme odlučivanja. Kriza podrazumeva određene izbore i donošenje odluka. Krize su sastavni deo života i događaju se pojedincima, porodicama, grupama i organizacijama, nacijama. Iako se radi o nečemu što je sastavni deo života, stručnjaci su pri određenju pojma kriza suočeni sa većim brojem teškoća. Prvo, događaj koji izaziva krizu kod jedne osobe neće nužno i nekog drugog dovesti u psihičko stanje krize. Uz to, postoje različiti događaji koji mogu izazvati stanje krize. Kriza se najčešće definiše kao ’’kritičan događaj i reakcije koje slede nakon tog događaja’’ (Langsley, 1968.). Ovako široko određenje krize i danas je važno zato što naglašava zajednička obeležja različitih kriza a to su:  Postojanje nekog kriznog događaja koji može biti visoko stresan i traumatizirajući za pojedinca, porodicu i grupu.  Takav krizni događaj izaziva krizne reakcije koje se mogu javiti neposredno, tokom samog događaja, ali i kao odgođene reakcije na taj događaj.  Kriza se odnosi na vreme koje uključuje sam krizni događaj i razdoblje reakcija nakon njega. Od velike je važnosti da ljudi koji se bave pomaganjem u kriznim situacijama (pomagači) dobro razumeju krizu iz dva razloga: prvo, sastavni deo njihovog života je pružanje podrške i pomoći ljudima u krizi, a drugo, pomagači su tokom svog rada i sami često suočeni sa kriznim situacijama koje pobuđuju njihove sopstvene reakcije i utiču na njihov lični i profesionalni život. Pomagač može biti delotvoran u pružanju kriznih intervencija ako: 1. Dobro razume značenja i obeležja krize kao psihičkog procesa. 2. Usvoji osnovna načela kriznih intervencija uključujući procenjivanje potreba pojedinca i njihovo usklađivanje sa mogućnostima pojedinca i okoline. 3. Prepozna krizne situacije u svom poslu, sopstvene krize i njihov uticaj na pomagački rad, i pripremi svoje okruženje za pružanje delotvorne podrške i pomoći samim pomagačima kad su suočeni sa kriznim događajima ili su u stanju krize. Kada govorimo o krizama, delotvorna priprema za pomagački rad podrazumeva da osoba ovlada teorijskim znanjima o krizi i kriznim intervencijama, da usvoji odgovarajuće veštine kriznih intervencija, razvije razumevanja krize kroz proširivanje ličnih znanja o njenim uticajima na lični i

STRES, TRAUMA I KRIZA

10

profesionalni život, da prepozna krizni događaj u svakodnevnom poslu i da pripremi okruženje za delotvorno suočavanje sa krizom. Na ovom mestu ćemo se zadržati na objašnjenju teorijskog okvira za razumevanje krize.

Krizni događaji i kriza kao psihičko stanje Kao što je već napomenuto kod krize možemo razlikovati krizni događaj i reakcije koje slede nakon njega. Krizni događaj ima sledeća obeležja:  To je iznenadni ili redak događaj koji je izuzetno uznemirujući ili stresan većini ljudi  Uključuje pretnju ili doživljaj gubitka, stvarni gubitak osoba, stvari ili vrednosti važnih za pojedinca  Ljudi imaju osećaj da ga ne mogu sami savladati  Može imati uticaj na pojedinca, grupu, čitave organizacije i zajednice Kriza je psihičko stanje uzrokovano nekim kriznim događajem posle kojih uobičajeni mehanizmi suočavanja s problemima ili nisu dostupni ili nisu delotvorni, a uključuju mogući ili stvarni gubitak osoba, dobara ili vrednosti važnih za pojedinca. Taj stvarni ili očekivani gubitak može imati simbolično značenje i može biti povezan sa osećajem gubitka kontrole. Iako različiti ’’okidači’’ mogu izazvati krizu, sve krize imaju zajednička obeležja:  Obično su iznenadne i neočekivane, a uvek su povezane sa osećajem gubitka kontrole  Izazivaju preplavljenost osećanjima i misaonu smušenost. Unutrašnja ravnoteža je narušena i osećaj ranjivosti je izrazito snažan.  Najčešće se javljaju vrlo jaki osećaji straha, tuge, osujećenosti i bespomoćnosti.  Misaona smušenost ogleda se u izmenjenom opažanju, nemogućnosti odlučivanja i koncentracije, zaboravljanju.  Emocionalne i misaone reakcije dovode do dezorganizacije ponašanja. Osoba čini besmislene radnje, telesno je nemirna, ima teškoće sa spavanjem, naglo menja odluke ili ne čini ništa, itd.  Navedena stanja otežavaju uspešno rešavanje krizne situacije.  Vremenski su samoograničene. Do uspešnog (ili neuspešnog) razrešenja krize u proseku dolazi u razdoblju od 4 do 6 nedelja.

11

STRES, TRAUMA I KRIZA



Smatra se da je to zbog toga što je naprosto nemoguće funkcionisati u stanju tako narušene ravnoteže. U kriznom stanju osoba je vrlo otvorena za psihološke intervencije, jer su uobičajeni mehanizmi odbrane oslabeli, a ustaljeni načini rešavanja teškoća neuspešni.

Proces razvoja i okončanja krize

Preplavljenost osećanjima

KRIZNI DOGAĐAJ

Misaona smušenost

KRIZA

Dezorganizacija ponašanja

RAZREŠENJE KRIZE

Smanjeni nivo funkcionisanja

Povratak na nivo funkcionisanja pre krize

Poboljšani nivo funkcionisanja (Razvoj novih životnih veština i znanja)

Vrste kriza S obzirom na njihova obeležja krize možemo podeliti prema dva kriterijuma. 1. Predvidljivost  Situacione krize koje su nepredvidljive.  Razvojne krize odnosno krize ’’sazrevanja’’ koje su predvidljive. 2. Intenzitet događaja  ’’Šok’’ krize – nastaju nakon iznenadnih i snažnih stresnih i traumatskih događaja.

STRES, TRAUMA I KRIZA

12

 Krize iscrpljivanja nastaju postupno i slikovito ih možemo opisati kao ’’kap koja preliva čašu’’.

Najčešće reakcije u stanju krize Bez obzira o kojoj vrsti krize je reč, pojedinac ili grupa imaju niz reakcija koje su vrlo slične onima u procesu tugovanja, što je i razumljivo s obzirom da je naglašeno da krizni događaj uključuje pretnju ili stvarni doživljaj gubitka. Visok nivo teskobe na početku krize može nastaviti razdoblje poricanja i neverovanja da se nešto dogodilo. Mnogi ljudi pogođeni krizom osećaju tugu i bezvoljnost. Reakcije u stanju krize zapravo su reakcije na stresne i/ili traumatske događaje koji su izazvali krizu. Najčešće stresne reakcije tokom samog događaja ogledaju se na telesnom planu kao znojenje, drhtanje, nesnalaženje u prostoru, gubitak koordinacije, pojačano lupanje srca, ubrzano disanje, bolovi u grudima, glavobolje, mišićna napetost i zamor. Na planu mišljenja – slaba koncentracija i zbunjenost, pomućeno razmišljanje i odlučivanje, teškoće u procenjivanju i računanju, teškoće sa pamćenjem, kratkotrajna pažnja. Emocionalne reakcije su teskoba, krivica, strah, tuga, emocionalna tupost, osećaj bespomoćnosti, napuštenosti i zbunjenosti, ljutnja, okrivljavanje drugih i sl. Posttraumatske stresne reakcije javljaju se kada je događaj prošao. Mogu proći i meseci i godine a da se još uvek javljaju. Zankovi mogu biti nespecifični kao što je promena raspoloženja, ali i kao žive slike traumatskog događaja u noćnim morama. Ipak, u razdoblju neposredno nakon događaja najčešće se javljaju ljutnja, sumnjičavost, razdražljivost, apatija, depresivnost, nesanica, gubitak apetita, gubitak zanimanja za uobičajene dnevne aktivnosti, porodicu, prijatelje, seksualne odnose...

Sličnosti i razlike među pojmovima stres i kriza Analizirajući obeležja traume i stresa, možemo kao određujuća obeležja krize u odnosu na prethodna dva pojma navesti sledeće:  Osećaj iznenadnosti i neočekivanosti  Osećaj gubitka kontrole i bespomoćnosti  Preplavljenost osećajima i izražen osećaj lične ranjivosti  Osećaj uznemirenosti koji traje određeno vreme (4-6 nedelja) i dovodi do prekida uobičajenog načina funkcionisanja. Ako su prisutna sva ta obeležja, reč je o krizi. Stres, pa čak i traumatski stres, ne vode nužno u krizu. Da bi se razvila kriza potreban je osećaj bespomoćnosti, gubitak kontrole i unutrašnje ravnoteže kao i dezorganizacija ponašanja.

13

STRES, TRAUMA I KRIZA

Ivana

Literatura 1. Arambašić, L. (2000): Psihološke krizne intervencije: psihološka prva pomoć nakon kriznih događaja, Zagreb, Društvo za psihološku pomoć 2. Biro, M., Butollo, W. (2003): Klinička psihologija, Minhen, Katedra za kliničku psihologiju Ludwig Maximilians Universitat; Futura publikacije 3. Kapor-Stanulović, N. (1999): Susret sa patnjom, Kako pomoći deci u

krizi, Beograd, Kancelarija UNICEF-a 4. Kosović, D. (1997): Stres, Beograd, Savana 5. Petrović, O., Popović, D. (1999): Životne poruke o zdravlju majke i

deteta, Beograd, Kancelarija UNICEF-a