Antoine Compagnon - Demon Teorije.pdf

Antoine Compagnon DEMON TEORIJE

Antoine Compagnon DEMON TEORIJE

G Zagreb 2007

Bi­blio­te­ka SINTAGMA An­to­i­ne Com­pag­non DEMON TEORIJE P­re­ve­la Mo­ra­na Ča­le Nakladnik Zagrebački holding d.o.o. Podružnica AGM, Mihanovićeva 28, Zagreb Za nakladnika Bože Čović U­red­ni­ci Mi­li­voj So­lar Boži­dar Pe­trač Design biblioteke D&N d.o.o., Zagreb Lektor i korektor Iva Udiković Kompjuterska priprema D&N d.o.o., Ozaljska 23, Zagreb Tisak ?????????? Na­slov ori­gi­na­la Le dé­mon de la théo­rie Litté­ra­tu­re et sens com­mun

U­ v o d Š­to preo­sta­je od naših lju­ba­vi? Jad­ni je So­krat imao sa­mo de­mo­na ko­ji mu je po­stav­ ljao za­bra­ne; moj je veo­ma po­ti­ca­jan, moj me de­mon tje­ra da dje­lu­jem, bor­ben je de­mon. Ba­u­de­lai­re, »Po­bij­mo si­ro­ma­he!« Da pa­ro­di­ra­mo gla­so­vi­tu izre­ku: »F­ran­cu­zi ne­ma­ju da­ra za teo­ri­ju«. Ba­rem do pro­plam­sa­ja šez­de­se­tih i se­dam­de­se­ tih go­di­na. Ta­da je književ­na teo­ri­ja doži­vje­la svoj tre­nu­tak sla­ve, kao da je obraće­njem ste­kla vje­ru ko­jom je mu­nje­vi­ to na­dok­na­di­la go­to­vo sto­ljeće za­kaš­nje­nja. U Fran­cu­skoj se na po­druč­ju pro­uča­va­nja književ­no­sti ni­je do­go­di­lo niš­ ta š­to bi bi­lo na­lik na ru­ski for­ma­li­zam, Praš­ki krug, an­gloa­ me­rič­ku ­no­vu kri­ti­ku (New Cri­ti­cism), da i ne spo­mi­nje­mo sti­li­sti­ku Lea Spit­ze­ra i to­po­lo­gi­ju Ern­sta Ro­ber­ta Cur­tiu­sa, an­ti­po­zi­ti­vi­zam Be­ne­det­ta Cro­cea i kri­ti­ku va­ri­ja­na­ta Gian­ fran­ca Con­ti­ni­ja, ili pak že­nev­sku š­ko­lu i kri­ti­ku svi­je­sti ili čak ho­ti­mič­ni an­ti­teo­re­ti­zam F. R. Lea­vi­sa i nje­go­vih uče­ni­ ka s Cam­brid­gea. Kad bi­smo u Fran­cu­skoj po­kuša­li naći pro­ tu­težu svim tim iz­vor­nim i utje­caj­nim po­kre­ti­ma š­to su za­ u­ze­li pr­vu po­lo­vi­cu XX. sto­ljeća u Eu­ro­pi i Sje­ver­noj Ame­ri­ ci, mo­gli bi­smo na­ve­sti je­di­no Valéry­je­vu »Poe­ti­ku«, ka­ko se na­zi­va­la ka­te­dra ko­ju je vo­dio na Collè­ge de Fran­ce (1936.) – krat­ko­vje­ku di­sci­pli­nu ko­joj su na­pre­dak usko­ro pre­ki­nu­li rat, a za­tim smrt – i, mož­da, još i da­nas za­go­net­no dje­lo Jea­ na Pa­ul­ha­na Fleurs de Tar­bes (Cvi­jeće Tar­­besa, 1941.), ko­je zamrše­nim pu­te­vi­ma tap­ka pre­ma de­fi­ni­ci­ji opće, nein­stru­ men­tal­ne re­to­ri­ke je­zi­ka – pre­ma nače­lu »S­ve je re­to­ri­ka«, š­to će ga de­kon­struk­ci­ja oko 1968. go­di­ne ot­kri­ti u Nietzsc­hea.

Pri­ruč­nik Renéa Wel­le­ka i Au­sti­na War­re­na, Theory of Li­te­ ra­tu­re, objav­ljen 1949. u Sje­di­nje­nim Drža­va­ma, mo­gao se kra­jem šez­de­se­tih na­ba­vi­ti na š­pa­njol­skom, ja­pan­skom, ta­li­ jan­skom, nje­mač­kom, ko­rej­skom, por­tu­gal­skom, dan­skom, srp­skom, na mo­der­no­me grč­kom, š­ved­skom, he­brej­skom, ru­munj­skom, fin­skom i gu­ja­ra­ti­ju, ali ne i na fran­cu­sko­me, je­zi­ku na ko­je­mu je bio objav­ljen tek 1971. pod na­slo­vom La Théo­rie litté­rai­re (Književ­na teo­ri­ja), jed­nim od pr­vih u bi­blio­te­ci »Poé­tique« na­klad­nič­ke kuće Seuil, i ni­kad se ni­ je po­ja­vio u džep­nom iz­da­nju. Go­di­ne 1960., ne­du­go pri­je ne­go š­to je umro, Spit­zer je fran­cu­sko za­kaš­nje­nje i odi­je­lje­ nost obja­snio tri­ma čim­be­ni­ci­ma: sta­rim osjeća­jem nad­moć­ no­sti vez­a­nim uz ne­pre­kid­nu i iznim­nu književ­nu tra­di­ci­ju; općim du­hom pro­uča­va­nja književ­no­sti, ko­je­mu je i da­lje bio svoj­stven znan­stve­ni po­zi­ti­vi­zam XIX. sto­ljeća u po­traz­i za uzro­ci­ma; či­nje­ni­com da je u na­sta­vi književ­no­sti pre­vla­ da­va­la me­to­da eks­pli­ka­ci­je tek­sta, to jest po­moć­nog opi­sa književ­nih obli­ka ko­ji je pri­ječio da se raz­vi­ju raz­rađe­ni­je for­ mal­ne me­to­de. Ra­do bih do­dao, no to se od spo­me­nu­tih raz­ lo­ga ne da odvo­ji­ti, da ni­je bi­lo ling­vi­sti­ke i fi­lo­zo­fi­je je­zi­ka ko­je bi se mo­gle uspo­re­di­ti s di­sci­pli­na­ma ka­kve su, na­kon Got­tlo­ba Fre­gea, Ber­tran­da Ru­ssel­la, Ludwi­ga Witt­gen­stei­ na i Ru­dol­fa Car­na­pa, pre­pla­vi­le sveuči­liš­ne stu­di­je nje­mač­ kog ili en­gle­skog je­zi­ka, kao i da je na pro­uča­va­nje književ­ no­sti ne­znat­no dje­lo­va­la her­me­neu­tič­ka tra­di­ci­ja ia­ko su je u Nje­mač­koj je­dan za dru­gim uzdr­ma­li Ed­mund Hu­sserl i Mar­tin Hei­deg­ger. Na­kon to­ga su se stva­ri br­zo pro­mi­je­ni­le – uo­sta­lom, već su se poče­le mi­ca­ti s mr­tve toč­ke u tre­nut­ku kad je Spit­zer iznio spo­me­nu­tu stro­gu di­jag­no­zu – do te mje­re da je, veo­ ma neo­bič­nim obra­tom nad ko­jim bi­smo se mo­gli za­mi­sli­ti, fran­cu­ska teo­ri­ja na­jed­nom iz­bi­la na če­lo književ­ne zna­no­sti 

u svi­je­tu, po­ma­lo kao da je pret­hod­no uz­mi­ca­la da bo­lje od­skoči; sa­mo ju je, tih ču­de­snih šez­de­se­tih go­di­na ko­je su se za­pra­vo pro­te­gle od 1963. kad je završio rat u Alži­ru do 1973. kad je iz­bi­la pr­va naft­na kri­za, to­li­ki na­glo pre­skoče­ ni jaz mož­da na­veo da ot­kri­va to­plu vo­du s ­beza­zle­nošću i za­no­som ko­ji su je ob­ma­nu­li da na­pre­du­je. Oko 1970. go­di­ ne književ­na je teo­ri­ja bi­la u na­po­nu sna­ge i neiz­mjer­no pri­ vlači­la mla­de lju­de mo­je­ga na­raš­ta­ja. Pod raz­nim je na­zi­vi­ ma – »­no­va kri­ti­ka«, »­se­mio­lo­gi­ja«, »­na­ra­to­lo­gi­ja« – bli­sta­la pu­nim sja­jem. Svat­ko tko je proži­vio te ča­rob­ne go­di­ne mo­ ra ih se sjeća­ti s no­stal­gi­jom. Sve nas je no­si­la moć­na stru­ja. U to je vri­je­me pro­uča­va­nje književ­no­sti, uz pot­po­ru teo­ri­ je, iz­gle­da­lo za­vod­lji­vo, uvjer­lji­vo, po­bje­do­no­sno. Više ni­je po­sve ta­ko. Teo­ri­ja se in­sti­tu­cio­na­li­zi­ra­la, pre­tvo­ ri­la se u me­to­du, po­sta­la ma­lom pe­da­goš­kom teh­ni­kom, če­ sto jed­na­ko su­ho­par­nom kao i eks­pli­ka­ci­ja tek­sta, ko­ju je ta­ da pro­zi­va­la s to­li­ko ža­ra. Kao da je na­stav­noj pri­mje­ni sva­ ke teo­ri­je upi­sa­no u sud­bi­nu da mo­ra stag­ni­ra­ti. Pri­je nje je književ­nu po­vi­jest, di­sci­pli­nu ko­ja je bi­la mla­da, am­bi­cio­zna i pri­vlač­na kra­jem XIX. sto­ljeća, snašao isti ža­lo­sni tok pro­ mje­na, ka­kav ni­je mi­mo­išao ni no­vu kri­ti­ku. Na­kon po­ma­ me šez­de­se­tih i se­dam­de­se­tih go­di­na, ti­je­kom ko­jih je fran­cu­ ska književ­na zna­nost do­sti­gla i čak pre­te­kla osta­le na pu­tu pre­ma for­ma­liz­mu i tek­stual­no­sti, teo­rij­ska se istraži­va­nja u Fran­cu­skoj ni­su ­znat­ni­je raz­vi­la. Tre­ba li za to okri­vi­ti mo­no­ pol književ­ne po­vi­je­sti nad fran­cu­skom zna­nošću, ko­ji no­va kri­ti­ka ni­je us­pje­la du­bin­ski pot­ko­pa­ti, ne­go ga je sa­mo pri­ vre­me­no pri­kri­la? Či­ni se da to objaš­nje­nje – ko­je je iznio Gé­ rard Ge­net­te – ni­je do­volj­no jer se no­va kri­ti­ka, ia­ko ni­je sruši­ la zi­do­ve sta­re Sor­bon­ne, čvr­sto usa­di­la u na­cio­nal­ni š­kol­ski su­stav, oso­bi­to u sred­njoš­kol­sku na­sta­vu. Mož­da je čak upra­ vo zbog to­ga po­sta­la kru­ta. Da­nas ne može­te proći na ne­kom 

na­tječa­ju ako ne vla­da­te ta­na­nim ar­gu­men­ta­cij­skim raz­li­ka­ ma i ne zna­te se izraža­va­ti na­ra­to­loš­ki. Pri­stup­nik ko­ji ne bi znao reći je li odlo­mak tek­sta š­to ga ima pred so­bom »­ho­mo« ili »­he­te­ro­di­je­ge­tičan«, je li u po­gle­du ustro­ja pri­po­vjed­nog vre­me­na »­sin­gu­la­ran« ili »i­te­ra­ti­van«, ima li »u­nu­tar­nju« ili »­vanj­sku fo­ka­li­za­ci­ju«, ne bi po­ložio kao š­to je ne­koć tre­ba­lo pre­po­zna­ti š­to je ana­ko­lut, a š­to hi­pa­la­gij i zna­ti na ko­ji se da­ tum ro­dio Mon­tesquieu. Da bi se shva­ti­la po­seb­nost vi­so­koš­ kol­ske na­sta­ve i aka­dem­skog istraži­va­nja u Fran­cu­skoj, uvi­ jek se tre­ba sje­ti­ti ko­li­ko je sveuči­liš­te u po­vi­je­sti ovi­si­lo o su­ sta­vu na­tječa­ja na te­me­lju ko­jih su se za­poš­lja­va­li sred­njoš­kol­ ski na­stav­ni­ci. Kao da se pri­je 1980. na­mak­nu­lo ono­li­ko teo­ ri­je ko­li­ko je do­sta­ja­lo da se ob­no­vi pe­da­go­gi­ja: ma­lo poe­ti­ ke i na­ra­to­lo­gi­je da se mo­gu obja­sni­ti stih i pro­za. No­va kri­ti­ ka, kao i književ­na po­vi­jest Gu­sta­va Lan­so­na ne­ko­li­ko na­raš­ ta­ja pri­je nje, br­zo se sve­la na ne­ko­li­ko re­ce­pa­ta, do­skoči­ca i lu­kavš­ti­na ko­ji­ma će se čo­vjek iska­za­ti na na­tječa­ji­ma. Teo­rij­ ski se po­let za­kočio čim je sku­cao neš­to znan­stve­nog sit­niša da na­mi­ri ne­do­dir­lji­vu eks­pli­ka­ci­ju tek­sta. Teo­ri­ja je u Fran­cu­skoj na­krat­ko za­plam­sa­la, i či­ni se da se ni­je ispu­ni­la že­lja ko­ju je 1969. iska­zao Ro­land Bart­hes: »‘No­va kri­ti­ka’ mo­ra br­zo po­sta­ti no­vo gno­ji­vo, da bi se za­tim ra­di­lo i neš­to dru­go« (Bart­hes, 1971., str. 186). Teo­re­tiča­re šez­de­se­tih i se­dam­de­se­tih go­di­na nit­ko ni­je na­sli­je­dio. Sam se Bart­hes ka­ no­ni­zi­rao, š­to ni­je naj­bo­lji način da se neči­je dje­lo održi ži­vim i dje­lat­nim. Dru­gi su se preo­bra­ti­li i la­ti­li se po­slo­va ko­ji su pri­lič­no da­le­ko od nji­ho­ve pr­ve lju­ba­vi; ne­ki su, kao Tz­ve­tan To­do­rov ili Ge­net­te, zaš­li u eti­ku ili este­ti­ku. Mno­gi su se vra­ ti­li sta­roj književ­noj po­vi­je­sti, po­naj­više ot­kri­va­nju ru­ko­pi­sa, o če­mu svje­doči mo­da ta­koz­va­ne ge­ne­tič­ke kri­ti­ke. Ča­so­pis Poé­tique, ko­ji odo­li­je­va, objav­lju­je u pr­vo­me re­du epi­gon­ske vjež­be, jed­na­ko kao Litté­ra­tu­re, dru­go postšez­de­se­to­smaš­ko 

gla­si­lo ko­je je odu­vi­jek bi­lo eklek­tič­ni­je te u svo­je okri­lje pri­ ma­lo mark­si­zam, so­cio­lo­gi­ju i psi­hoa­na­li­zu. Teo­ri­ja je ste­kla po­ložaj, pa za­to više ni­je š­to je bi­la: po­sto­ji u smi­slu u ko­jem po­sto­je sva književ­na sto­ljeća, u ko­je­mu su stru­ke među­sob­ no rav­no­prav­ne u sklo­pu sveuči­liš­ta, sva­ka na svo­je­mu mje­ stu. Razvr­sta­la se na pre­tin­ce, ni­ko­me ne š­ko­di, če­ka da stu­ den­ti dođu u za­ka­za­ni sat, a sva se nje­zi­na raz­mje­na s dru­gim stru­ka­ma i sa svi­je­tom odvi­ja za­hva­lju­jući to­me š­to stu­den­ti vr­lu­da­ju od jed­ne di­sci­pli­ne do dru­ge. Ni­je ni­ma­lo živ­lja od osta­lih di­sci­pli­na, u smi­slu da više ne određu­je zaš­to i ka­ko bi tre­ba­lo pro­uča­va­ti književ­nost, od če­ga se sa­sto­ji znače­nje ni ko­ji je sa­daš­nji ulog pro­uča­va­nja književ­no­sti. Pri­tom tu nje­zi­nu ulo­gu ni­je preu­ze­lo niš­ta dru­go, a književ­nost se, uo­ sta­lom, više i ne pro­uča­va pre­više. »Teo­ri­ja će se vra­ti­ti, kao š­to se sve vraća, i izno­va će se ot­ kri­va­ti nje­zi­ni pro­ble­mi kad ne­zna­nje bu­de to­li­ko uzna­pre­ do­va­lo da će iza­zi­va­ti je­di­no do­sa­du«. Phi­lip­pe Sol­lers je taj po­vra­tak na­ja­vio već 1980. go­di­ne u pred­go­vo­ru po­nov­nom iz­da­nju zbor­ni­ka Théo­rie d’en­sem­ble (Teo­ri­ja sku­po­va), am­ bi­cio­zne knji­ge objav­lje­ne u je­sen na­kon svib­nja 1968. pod na­slo­vom š­to ga je po­su­di­la od ma­te­ma­ti­ke, a pot­pi­sa­li su je Mic­hel Fo­u­ca­ult, Ro­land Bart­hes, Jacques Der­ri­da, Ju­lia Kri­ ste­va i ci­je­la sku­pi­na teo­re­tiča­ra skupljenih oko ča­so­pi­sa Tel Quel, pre­dvod­ni­ka teo­ri­je ko­ja je ta­da do­se­za­la vr­hu­nac, mož­ da s na­tru­hom »in­te­lek­tual­nog te­ro­riz­ma«, kao š­to nak­nad­no pri­zna­je Sol­lers (Sol­lers, str. 7). Teo­ri­ja je ta­da plo­vi­la pu­nim je­dri­ma i uli­je­va­la že­lju za ži­vo­tom. »T­re­ba raz­vi­ja­ti teo­ri­ju da ne bi­smo ka­ska­li za ži­vo­tom«, svo­je­dob­no je pro­pi­sao Le­ njin, a na nje­ga se poz­vao Lo­uis Alt­hu­sser kad je bi­blio­te­ku ko­ju je uređi­vao za na­klad­nič­ku kuću Ma­spe­ro naz­vao »Théo­ rie«. Pier­re Mac­he­rey je u toj bi­blio­te­ci 1966., bli­sta­ve go­di­ne struk­tu­ra­li­stič­kog po­kre­ta, obja­vio Théo­rie de la pro­duc­tion 

litté­rai­re (Teo­ri­ja književ­ne pro­iz­vod­nje), dje­lo u ko­je­mu su se mark­si­stič­ki smi­sao teo­ri­je – kao kri­ti­ke ideo­lo­gi­je i ujed­ no usto­liče­nje znan­stve­no­sti – i for­ma­li­stič­ki smi­sao teo­ri­je – kao ana­li­ze je­zič­nih po­stu­pa­ka – složi­li na račun književ­ no­sti. Teo­ri­ja je bi­la kri­tič­na, pa čak i po­le­mič­na, ili mi­li­tant­ na – kao u iza­zov­no­me na­slo­vu knji­ge Bo­ri­sa Ej­hen­ba­u­ma iz 1927., Književ­nost, teo­ri­ja, kri­ti­ka, po­le­mi­ka, ko­ju je dje­lo­mič­ no pre­veo Tz­ve­tan To­do­rov u svo­joj an­to­lo­gi­ji ru­skih for­ma­ li­sta, Théo­rie de la litté­ra­tu­re (Teo­ri­ja književ­no­sti) iz 1966. – no teži­la je i da ute­me­lji zna­nost o književ­no­sti. »P­red­met teo­ri­je, na­pi­sao je 1972. Ge­net­te, ni­je sa­mo književ­no real­no, ne­go sveu­kup­no književ­no vir­tual­no« (Ge­net­te, str. 11). Na for­ma­li­zam i mark­si­zam osla­njao se da bi oprav­dao istraži­ va­nje književ­nih in­va­ri­ja­na­ta ili uni­ver­za­li­ja, da bi po­je­di­na dje­la raz­ma­trao kao mo­guća više ne­go stvar­na dje­la, kao pu­ ka opri­mje­re­nja književ­no­ga su­sta­va š­to se iza njih kri­je, ko­ ja su, da bi se pri­stu­pi­lo struk­tu­ri, pri­klad­ni­ja od či­nje­nič­no ne­po­sto­jećih ne­go sa­mo po­ten­ci­jal­nih dje­la. A­ko je teo­ri­ja kao dvo­smi­sle­na mješa­vi­na mark­siz­ma i for­ma­liz­ma već 1980. go­di­ne izaš­la iz mo­de, š­to da tek kaže­ mo o da­naš­nji­ci? Je­smo li se vi­nu­li do do­volj­no­ga stup­nja ne­zna­nja i do­sa­de da se opet zaže­li­mo teo­ri­je?

Teo­ri­ja i zdrav raz­um No, mo­gu li se uopće poj­mi­ti ne­ki pre­gled ili pri­kaz književ­ne teo­ri­je? I u ko­jem obli­ku? Ni­je li to u nače­lu svo­ jevr­sna okla­da pa, kao š­to je ustvr­dio Pa­ul de Man, »u književ­ noj je teo­ri­ji teo­rij­ski naj­važ­ni­je š­to ju je ne­mo­guće de­fi­ni­ra­ ti« (de Man, str. 3)? Teo­ri­ja se da­kle ne može za­hva­ti­ti drukči­ je osim uz po­moć ne­ga­tiv­ne teo­ri­je, po uzo­ru na skri­ve­no­ ga Bo­ga o ko­je­mu uspi­je­va go­vo­ri­ti sa­mo ne­ga­tiv­na teo­lo­gi­ ja: to znači po­sta­vi­ti pre­po­nu do­sta vi­so­ko, ili ma­lo uve­liča­ti 10

stvar­ne srod­no­sti iz­među književ­ne teo­ri­je i ni­hi­liz­ma. Teo­ ri­ja se ne može sve­sti na teh­ni­ku ni­ti na pe­da­go­gi­ju – ona pro­da­je dušu u pri­ruč­ni­ci­ma raz­no­boj­nih ko­ri­ca po izlo­zi­ ma knjiža­ra u La­tin­skoj četvr­ti – ali to ni­je raz­log da je pre­ tvo­ri­mo u me­ta­fi­zi­ku ni u mi­sti­ku. Ne­moj­mo se pre­ma njoj od­no­si­ti kao da je re­li­gi­ja. Ni­je li, uo­sta­lom, književ­na teo­ri­ ja sa­mo po jed­noj stva­ri »­teo­rij­ski važ­na«? Ni­je, ako sam u pra­vu kad kažem da je ona ta­kođer, ­mož­da u pr­vom re­du, kri­tič­na, opor­be­na ili po­le­mič­na. Ne či­ni mi se, nai­me, da je teo­ri­ja važ­na, za­nim­lji­va i au­ ten­tič­na pri­je sve­ga s teo­rij­skog ili teo­loš­kog sta­ja­liš­ta, ni s prak­tič­nog ili pe­da­goš­kog sta­ja­liš­ta, ne­go po to­me š­to se ne­ smi­lje­no bo­ri­la pro­tiv mr­tvi­la na­sli­jeđe­nih na­zo­ra u pro­uča­ va­nju književ­no­sti te po to­me š­to su joj se na­sli­jeđe­ni na­zo­ ri jed­na­ko od­rješi­to su­prot­stav­lja­li. Mož­da bi se od pre­gle­da književ­ne teo­ri­je oče­ki­va­lo da naj­pri­je po­nu­di svo­ju vla­sti­tu, po de­fi­ni­ci­ji spor­nu, de­fi­ni­ci­ju književ­no­sti – a to i jest pr­vo teo­rij­sko opće mje­sto: »Š­to je književ­nost?« – pa da za­tim na br­zi­nu oda počast sta­rim, sred­njo­vje­kov­nim i kla­sič­nim književ­nim teo­ri­ja­ma, od Ari­sto­te­la do Bat­teuxa, pri če­mu se nei­zo­stav­no mo­ra do­tak­nu­ti ne­za­pad­njač­kih poe­ti­ka, te na­po­sljet­ku da pri­kaže raz­liči­te š­ko­le ko­je su re­dom zao­ku­ pi­le teo­rij­sku po­zor­nost u XX. sto­ljeću: ru­ski for­ma­li­zam, praš­ki struk­tu­ra­li­zam, ame­rič­ku no­vu kri­ti­ku, nje­mač­ku fe­ no­me­no­lo­gi­ju, že­nev­sku psi­ho­lo­gi­ju, među­na­rod­ni mark­si­ zam, fran­cu­ski struk­tu­ra­li­zam i post­struk­tu­ra­li­zam, her­me­ neu­ti­ku, psi­hoa­na­li­zu, neo­mark­si­zam, fe­mi­ni­zam itd. Po­sto­ je ne­bro­je­ni udž­be­ni­ci po to­me ob­rascu; pro­fe­so­ri­ma da­ju po­sla, a stu­den­ti­ma sa­mo­po­uz­da­nje. No oni os­vjet­lju­ju veo­ ma uz­gred­nu stra­nu teo­ri­je. Čak je izo­bliču­ju, ili izo­paču­ju, jer pra­va joj je značaj­ka neš­to po­sve su­prot­no eklek­ti­ciz­mu, nje­zin an­gaž­man, nje­zi­na vis po­le­mi­ca, jed­na­ko kao i sli­je­pe 11

uli­ce u ko­je se zbog te po­le­mič­no­sti br­zo­ple­to za­li­jeće. Če­sto se stječe do­jam ka­ko teo­re­tiča­ri upuću­ju vr­lo raz­um­ne kri­ti­ ke sta­vo­vi­ma svo­jih pro­tiv­ni­ka, no bu­dući da ovi, uvi­jek du­ bo­ko uvje­re­ni da su u pra­vu, ni­kad ne po­puš­ta­ju ne­go i da­ lje upor­no raz­gla­ba­ju, teo­re­tiča­ri i sa­mi sta­nu po­vi­si­va­ti glas, pa za­stu­pa­jući svo­je te­ze, ili an­ti­te­ze, tje­ra­ju mak na ko­nac, da bi ih ti­me sa­mi opovr­gli pred su­par­ni­ci­ma ko­ji su ushiće­ ni š­to nji­ho­vo miš­lje­nje pre­tje­ri­va­njem oprav­da­va sa­ma pro­ tiv­nič­ka stra­na. Do­volj­no je teo­re­tiča­ra pu­sti­ti da go­vo­ri i sa­ mo ga po­vre­me­no pre­ki­nu­ti po­ma­lo po­drug­lji­vim »A­ha!«: začas će sam se­bi iz­bi­ti oruž­je iz ru­ku! Kad sam kre­nuo u še­sti raz­red ma­le gim­na­zi­je Con­dor­cet, naš sta­ri pro­fe­sor la­tin­skog i fran­cu­skog, ko­ji je ujed­no bio i načel­nik svo­je­ga se­la u Bre­tag­ni, za sva­ki nas je tekst u an­to­lo­ gi­ji pi­tao: »Ka­ko vi shvaća­te ovaj odlo­mak? Š­to nam je au­tor htio reći? U če­mu ­je lje­po­ta sti­ha ili pro­ze? Po če­mu je pišče­ vo viđe­nje ori­gi­nal­no? Ko­ju po­u­ku iz nje­ga može­mo iz­vući?« Ne­ko se vri­je­me mi­sli­lo da je književ­na teo­ri­ja za­u­vi­jek po­me­ la ta upor­na i do­sad­na pi­ta­nja. No od­go­vo­ri pro­la­ze, a pi­ta­nja osta­ju. Pi­ta­nja su uvi­jek ot­pri­li­ke ista. Ima pi­ta­nja ko­ja se ne­ pre­sta­no po­nav­lja­ju iz na­raš­ta­ja u na­raš­taj. Po­stav­lja­la su se pri­je teo­ri­je, po­stav­lja­la su se već i pri­je književ­ne po­vi­je­sti, i još se, go­to­vo pot­pu­no isto­vjet­na, po­stav­lja­ju i na­kon teo­ri­je. Sto­ga se čo­vjek mo­ra za­pi­ta­ti po­sto­ji li po­vi­jest književ­ne kri­ ti­ke kao š­to po­sto­ji po­vi­jest fi­lo­zo­fi­je ili ling­vi­sti­ke, u ko­joj bi pri­je­lom­ne toč­ke bi­li izu­mi poj­mo­va kao š­to su co­gi­to ili pri­ lož­na ozna­ka. U kri­ti­ci pa­ra­dig­me ni­ka­da ne umi­ru, na­do­vez­ u­ju se jed­ne na dru­ge, su­po­sto­je ma­nje ili više mi­ro­lju­bi­vo i ­besko­nač­no igra­ju na iste poj­mo­ve – poj­mo­ve ko­ji pri­pa­da­ju po­pu­lar­nom go­vo­ru. To je je­dan od raz­lo­ga, mož­da i glav­ni raz­log, š­to se pred po­vi­je­snim pre­gle­dom književ­ne kri­ti­ke uvi­ jek osjeća za­siće­nost: niš­ta no­vo pod sun­cem. U teo­ri­ji vri­je­me 12

se pro­vo­di na­sto­jeći da se proči­ste na­zi­vi iz uo­biča­je­ne upo­tre­ be: književ­nost, au­tor, na­mje­ra, smi­sao, tu­mače­nje, pred­stav­ lja­nje, sadržaj, po­dri­je­tlo, vri­jed­nost, iz­vor­nost, po­vi­jest, utje­ caj, raz­dob­lje, stil itd. To se du­go či­ni­lo i u lo­gi­ci: iz obič­nog se go­vo­ra izrez­i­va­lo je­zič­no po­druč­je ob­da­re­no isti­ni­tošću. No lo­gi­ka se za­tim for­ma­li­zi­ra­la. Književ­na se teo­ri­ja ni­je us­ pje­la otre­sti obič­no­ga di­skur­sa o književ­no­sti, ka­kvim se služe či­ta­te­lji i ama­te­ri. Čim se ta­ko teo­ri­ja uda­lji, neokr­nje­ne uskr­ snu sta­re pre­dodž­be. Je li mo­guće da im ni­kad ne može­mo ui­sti­nu umak­nu­ti za­to š­to su one »­pri­rod­ne« ili »­raz­um­ne«? Ili, kao š­to mi­sli de Man, za­to š­to je­dva če­ka­mo da se odu­pre­ mo teo­ri­ji jer teo­ri­ja na­no­si bol, ga­zi naše tlap­nje o je­zi­ku i o su­bjek­tiv­no­sti? Re­klo bi se da da­nas teo­ri­ja više ni­ko­ga ni­je ni okr­znu­la, š­to je ne­dvoj­be­no udob­ni­je. Z­nači li to da­kle da od nje niš­ta ni­je osta­lo, ili ako jest, on­ da sa­mo sit­na pe­da­go­gi­ja ka­kvu sam opi­sao? Ni­je baš sa­svim ta­ko. U do­bra vre­me­na, oko 1970. go­di­ne, teo­ri­ja je bi­la opor­ ben di­skurs, ko­ji je do­vo­dio u pi­ta­nje pret­po­stav­ke tra­di­cio­nal­ ne kri­ti­ke. Objek­tiv­nost, ukus i ja­snoća, ta­ko je ču­de­sne 1966. go­di­ne u knji­zi Cri­tique et Vé­rité (Kri­ti­ka i isti­na) Bart­hes sa­ žeo stožer­na nače­la sveuči­liš­ne »­kri­tič­ke vje­ro­do­stoj­no­sti«, ko­ ja je htio za­mi­je­ni­ti »­zna­nošću o književ­no­sti«. Teo­ri­ja na­stu­ pa kad se pret­po­stav­ke uo­biča­je­no­ga di­skur­sa o književ­no­sti više ne pri­hvaća­ju kao sa­mo­raz­um­lji­ve, kad se one pro­pi­tu­ ju, pro­ka­zu­ju kao po­vi­je­sne kon­struk­ci­je, kao kon­ven­ci­je. U počet­ku se književ­na ­po­vi­jest ta­kođer te­me­lji­la na teo­ri­ji, u ime ko­je je iz na­sta­ve književ­no­sti od­stra­ni­la sta­ru re­to­ri­ku, no ta se teo­ri­ja iz­gu­bi­la iz vi­da ili raz­vod­ni­la ma­lo-­po­ma­lo ka­ ko se književ­na po­vi­jest po­i­sto­vjeći­va­la sa š­kol­skom i sveuči­liš­ nom in­sti­tu­ci­jom. Po­zi­va­ti se na teo­ri­ju znači po de­fi­ni­ci­ji su­ prot­stav­lja­ti se, š­to­više dje­lo­va­ti po­dri­vač­ki i bun­tov­no, ali sud­ bi­na je teo­ri­je da je aka­dem­ska in­sti­tu­ci­ja pre­tvo­ri u me­to­du, 13

da je pri­mje­nju­je, ka­ko se go­vo­ri­lo. Dva­de­set go­di­na po­sli­je, jed­na­ko kao, ako ne i više ne­go že­sto­ki su­kob iz­među književ­ ne po­vi­je­sti i književ­ne teo­ri­je, upa­da u oči da su i jed­na i dru­ ga u za­no­su svo­jih poče­ta­ka po­stav­lja­le slič­na pi­ta­nja, među ko­ji­ma se isti­ca­lo ovo: »Š­to je književ­nost?« Pi­ta­nja su traj­na, ali su od­go­vo­ri pro­tu­rječ­ni i krh­ki: iz to­ ga sli­je­di da je uvi­jek pri­klad­no kre­nu­ti od po­pu­lar­nih poj­ mo­va š­to ih je teo­ri­ja htje­la do­ki­nu­ti, od istih poj­mo­va ko­ji su opet osva­nu­li ot­ka­ko je teo­ri­ja sma­lak­sa­la, da bi se opet raz­mo­tri­li opor­be­njač­ki od­go­vo­ri š­to ih je pre­dloži­la, ali i da bi se po­kuša­lo shva­ti­ti zaš­to ti od­go­vo­ri ni­su jed­nom za­u­vi­ jek ri­ješi­li sta­ra pi­ta­nja. Je li mož­da, bo­reći se pro­tiv sto­gla­ ve ler­nej­ske hi­dre, teo­ri­ja pre­tje­ra­la u svo­jim ar­gu­men­ti­ma pa su se oni okre­nu­li pro­tiv nje? Sva­ke go­di­ne pred no­vim stu­den­ti­ma tre­ba izno­va kre­ta­ti od istih zdra­vo­raz­um­skih fi­ gu­ra i neu­niš­ti­vih kliše­ja, od iste ne­ko­li­ci­ne za­go­ne­ta­ka ili općih mje­sta ko­ji­ma vr­vi uo­biča­je­no raz­ma­tra­nje književ­no­ sti. Pro­učit ću ne­ko­li­ko na­jot­por­ni­jih jer se upra­vo oko njih može kon­strui­ra­ti su­klad­na sli­ka ko­ja će književ­nu teo­ri­ju pred­sta­vi­ti u svoj si­li­ni nje­zi­na pra­ved­nog gnje­va, raz­ma­tra­ jući ka­ko se ona pro­tiv njih bo­ri­la – uza­lud.

Teo­ri­ja i prak­sa književ­no­sti Naj­pri­je nei­zo­stav­no tre­ba raz­luči­ti ne­ke poj­mo­ve. U pr­vo­ me re­du, kad se kaže teo­ri­ja – a da pri­tom ni­ste nuž­no mark­ sist – pret­po­stav­lja se ne­ka prak­sa, ili ­ne­ki praxis, s ko­jom se ta teo­ri­ja suoča­va, ili o ko­joj teo­re­ti­zi­ra. Na že­nev­skim uli­ca­ ma ne­ki duća­ni no­se ovaj nat­pis: »D­vo­ra­na za teo­ri­ju«. Unu­ tra se ne ba­ve teo­ri­jom književ­no­sti, ne­go po­uča­va­ju ce­stov­ ne pro­pi­se: teo­ri­ja je da­kle pro­pis ili kôd u opre­ci pre­ma vož­ nji, od­no­sno po­naša­nju u pro­me­tu, kôd po­naša­nja. Ka­kvo, da­kle, po­naša­nje ili prak­su ko­di­fi­ci­ra teo­ri­ja književ­no­sti, to 14

jest, ne pro­pi­su­je, ne­go or­ga­ni­zi­ra? Ta prak­sa, či­ni se, ni­je sa­ ma književ­nost (ili književ­na dje­lat­nost) – teo­ri­ja književ­no­ sti ne uči ka­ko se pišu ro­ma­ni, kao š­to je ne­koć re­to­ri­ka uči­ la ka­ko se go­vo­ri u jav­no­sti i ospo­sob­lja­va­la za go­vor­niš­tvo – ne­go je pro­uča­va­nje književ­no­sti, to jest književ­na po­vi­jest i književ­na kri­ti­ka ili pak književ­no-i­straži­vač­ki rad. U to­me smi­slu – u smi­slu ko­da, di­dak­ti­ke, ili bo­lje, deon­to­ lo­gi­je sa­mo­ga istraži­va­nja književ­no­sti – teo­ri­ja književ­no­sti može iz­gle­da­ti kao no­va di­sci­pli­na, u sva­kom sluča­ju kao di­ sci­pli­na na­sta­la na­kon XIX. sto­ljeća kad se usta­no­vi­lo istraži­ va­nje književ­no­sti, ot­ka­ko su se eu­rop­ska, a za­tim i ame­rič­ka sveuči­liš­ta preu­stro­ji­la pre­ma ger­man­sko­me mo­de­lu. No, ia­ ko je ri­ječ re­la­tiv­no no­va, sa­ma je stvar re­la­tiv­no sta­ra. Može se reći da su se Pla­ton i Ari­sto­tel ba­vi­li teo­ri­jom književ­no­sti kad su u Re­pu­bli­ci, od­no­sno u tek­stu O pje­snič­ kom umi­jeću, kla­si­fi­ci­ra­li književ­ne vr­ste, pa mo­del teo­ri­je književ­no­sti za nas i da­nas osta­je Ari­sto­te­lo­vo dje­lo O pje­snič­ kom umi­jeću. Pla­ton i Ari­sto­tel ­ba­vi­li su se teo­ri­jom jer su ih za­ni­ma­le opće­ni­te ili čak uni­ver­zal­ne ka­te­go­ri­je, književ­ ne kon­stan­te, iza po­je­di­nač­nih dje­la: na pri­mjer, vr­ste, obli­ ci, mo­de­li, fi­gu­re. Po­je­di­nač­na su dje­la (Ili­ja­du, Kra­lja Edi­ pa) raz­ma­tra­li kao ilu­stra­ci­je općih ka­te­go­ri­ja. Ba­vi­ti se teo­ ri­jom književ­no­sti znači za­ni­ma­ti se za književ­nost uopće, sa sta­no­viš­ta ko­je teži za uni­ver­zal­nim. No Pla­ton i Ari­sto­tel ­ni­su se ba­vi­li teo­ri­jom književ­no­sti, u smi­slu da prak­sa ko­ju su htje­li ko­di­fi­ci­ra­ti ni­je bi­la pro­uča­ va­nje književ­no­sti, ili književ­no-i­straži­vač­ki rad, ne­go sa­ma književ­nost. Na­sto­ja­li su for­mu­li­ra­ti pres­krip­tiv­ne gra­ma­ti­ke književ­no­sti, to­li­ko nor­ma­tiv­ne da je Pla­ton pje­sni­ke htio is­ ključi­ti iz drža­ve. U sa­daš­nje­mu smi­slu, ia­ko se po­zi­va na re­to­ri­ ku i na poe­ti­ku te ta­ko izno­va vred­nu­je nji­ho­vo an­tič­ko i kla­sič­ no na­sli­jeđe, teo­ri­ja književ­no­sti u nače­lu ni­je nor­ma­tiv­na. 15

Bu­dući da je des­krip­tiv­na, teo­ri­ja književ­no­sti je mo­der­ na: poči­va na pro­uča­va­nju književ­no­sti ka­kvo se uspo­sta­vi­ lo u XIX. sto­ljeću na­kon ro­man­tiz­ma. Ima do­di­ra s fi­lo­zo­ fi­jom književ­no­sti kao ogran­kom este­ti­ke ko­ji raz­ma­tra na­ rav i funk­ci­ju umjet­no­sti te de­fi­ni­ra li­je­po i vri­jed­nost. No teo­ri­ja književ­no­sti ni­je fi­lo­zo­fi­ja književ­no­sti; ona ni­je spe­ ku­la­tiv­na ni ap­strakt­na, ne­go ana­li­tič­ka ili to­pič­na: nje­zin pred­met je di­skurs, di­skur­si o književ­no­sti, književ­na kri­ti­ ka i književ­na po­vi­jest, te ona pro­pi­tu­je, pro­ble­ma­ti­zi­ra, or­ ga­ni­zi­ra nji­ho­vu prak­tič­nu pro­ved­bu. Teo­ri­ja književ­no­sti ne pro­pi­su­je pra­vi­la ni književ­no­sti ni pro­uča­va­nju književ­ no­sti, ne­go je u ne­ku ru­ku nji­ho­va epi­ste­mo­lo­gi­ja. U to­me smi­slu ona ni­je ui­sti­nu no­va. Lan­son, ute­me­lji­telj fran­cu­ske književ­ne po­vi­je­sti na pri­je­la­zu iz XIX. u XX. sto­ ljeće, već je o Er­ne­stu Re­na­nu i É­mi­leu Fa­gue­tu, književ­nim kri­tiča­ri­ma ko­ji su mu pret­ho­di­li – Fa­guet je bio nje­gov su­vre­ me­nik na Sor­bon­ni, ali je po Lan­so­no­vu su­du bio pre­vla­dan – da ne­ma­ju »k­njižev­nu teo­ri­ju« (Lan­son, str. 1107 i 1189). To je bio pri­sto­jan način da im priopći ka­ko su oni u nje­go­ vim oči­ma im­pre­sio­ni­sti i va­ra­li­ce, ka­ko ne zna­ju š­to či­ne, ka­ko im ne­do­sta­je toč­no­sti, znan­stve­nog du­ha, me­to­de. Lan­ son je za se­be sma­trao da ima teo­ri­ju, š­to po­ka­zu­je da književ­ na po­vi­jest i teo­ri­ja ni­su među­sob­no ne­po­mir­lji­ve. Kad se net­ko po­zi­va na teo­ri­ju, nuž­no po­stu­pa u po­le­mič­ koj ili opor­be­noj (u eti­mo­lo­gij­skom smi­slu, kri­tič­koj) na­mje­ ri: pro­tu­rječi, izraža­va sum­nju o prak­si dru­gih. Ko­ri­sno je ov­ dje ter­mi­ni­ma teo­ri­ja i prak­sa do­da­ti treći, u skla­du s mark­si­ stič­kom, ali i ne sa­mo mark­si­stič­kom upo­ra­bom tih poj­mo­ va: ri­ječ je o ter­mi­nu ideo­lo­gi­ja. Iz­među prak­se i teo­ri­je na­la­ zi­la bi se ideo­lo­gi­ja. Teo­ri­ja bi go­vo­ri­la isti­nu o prak­si, iska­zi­ va­la pod ko­jim je uvje­ti­ma ona mo­guća, dok bi ideo­lo­gi­ja tu prak­su sa­mo le­gi­ti­mi­ra­la ne­kom ob­ma­nom, pri­kri­va­la uvje­ te pod ko­ji­ma je mo­guća. Po miš­lje­nju Gu­sta­vea Lan­so­na, 16

ko­je­ga su, uo­sta­lom, mark­si­sti pri­hvaća­li s odo­bra­va­njem, nje­go­vi su­par­ni­ci ni­su ima­li teo­ri­ju za­to š­to su ima­li je­di­no ideo­lo­gi­je, to jest na­sli­jeđe­ne na­zo­re. Teo­ri­ja se da­kle odu­pi­re prak­sa­ma ko­je pro­suđu­je kao ne­teo­rij­ske ili kao pro­tu­teo­rij­ske. Kad to či­ni, če­sto ih pre­tva­ra u žr­tve­ne jar­ce. Mi­sleći da s fi­lo­lo­gi­jom i po­vi­je­snim po­zi­ti­ viz­mom ima čvr­stu teo­ri­ju, Lan­son se oko­mio na tra­di­cio­nal­ ni hu­ma­ni­zam svo­jih pro­tiv­ni­ka (građan­skih in­te­lek­tua­la­ca, obraz­o­va­nih lju­di, lju­di od uku­sa). Teo­ri­ja se su­prot­stav­lja zdra­vom raz­u­mu. U no­vi­je vri­je­me, poš­to je opi­sa­la spi­ral­nu pu­ta­nju, teo­ri­ja književ­no­sti je isto­dob­no usta­la pro­tiv po­zi­ti­ viz­ma u književ­noj po­vi­je­sti (ko­ji je pred­stav­ljao Lan­son) i pro­ tiv suo­sjećaj­no­sti u književ­noj kri­ti­ci (š­to je pri­je nje­ga pred­ stav­ljao Fa­guet), kao i pro­tiv uče­sta­le spre­ge tih dvi­ju stru­ja (naj­pri­je po­zi­ti­vi­zam u vez­i s po­vi­ješću tek­sta, a za­tim hu­ma­ ni­zam u po­gle­du nje­go­va tu­mače­nja), kao u stro­gih fi­lo­lo­ga ko­ji pr­vo do u tanči­ne pro­uče iz­vo­re Pré­vo­sto­va ro­ma­na, a on­ da mir­ne duše, kao da ća­ska­ju uz og­njiš­te, pri­jeđu na su­do­ve o psi­ho­loš­koj zbi­lji i o ljud­skoj isti­ni glav­ne ju­na­ki­nje Ma­non, kao da je ona među na­ma, dje­voj­ka od kr­vi i me­sa. Da saž­me­mo: teo­ri­ja je u opre­ci na­pra­ma prak­si pro­uča­ va­nja književ­no­sti, to jest književ­noj kri­ti­ci i književ­noj po­ vi­je­sti, te tu prak­su, ili bo­lje, te prak­se ana­li­zi­ra, opi­su­je ih, izri­je­kom izno­si pret­po­stav­ke na ko­ji­ma poči­va­ju, ukrat­ko, kri­ti­zi­ra ih (kri­ti­zi­ra­ti znači odi­je­li­ti, raz­luči­ti). Teo­ri­ja bi da­ kle, pre­ma pr­vom pri­bliž­nom određe­nju, bi­la kri­ti­ka kri­ti­ke, ili me­ta­kri­ti­ka (kao š­to je­zič­noj dje­lat­no­sti su­prot­stav­lja­mo me­ta­je­zik ko­ji o toj je­zič­noj dje­lat­no­sti go­vo­ri, a je­zi­ku gra­ ma­ti­ku ko­ja opi­su­je ka­ko on funk­cio­ni­ra). Ona je kri­tič­ka svi­jest (kri­ti­ka književ­ne ideo­lo­gi­je), književ­na re­flek­siv­nost (kri­tič­ka na­vi­ka, sta­no­vi­ta self-­con­scio­u­sness ili au­to­re­fe­ren­ci­ jal­nost): sve su to cr­te ko­je se za­pra­vo pri­pi­su­ju mo­der­no­sti od Ba­u­de­lai­rea i na­da­sve Mal­larméa nao­va­mo. 17

Do­met­ni­mo od­mah i pri­mjer: po­služio sam se ni­zom ter­ mi­na ko­je i sa­me tre­ba de­fi­ni­ra­ti, ili bo­lje, raz­ra­di­ti, da bi se iz njih iz­ve­li po­sto­ja­ni­ji poj­mo­vi, da bi se do­se­gla kri­tič­ka svi­ jest ka­kva pra­ti teo­ri­ju: književ­nost, a za­tim književ­na kri­ti­ ka i književ­na po­vi­jest, iz­među ko­jih teo­ri­ja uspo­stav­lja raz­ li­ku. Osta­vi­mo književ­nost za iduće po­glav­lje i pro­mo­tri­mo po­bliže osta­la dva ter­mi­na.

Teo­ri­ja, kri­ti­ka, po­vi­jest Kao književ­nu kri­ti­ku raz­u­mi­je­vam di­skurs o književ­nim dje­li­ma ko­ji na­glaša­va isku­stvo či­ta­nja, ko­ji opi­su­je, tu­mači, vred­nu­je znače­nje i uči­nak š­to ih dje­la ima­ju za (do­bre) či­ta­ te­lje, ali za či­ta­te­lje ko­ji ni­su nuž­no uče­ni ni pro­fe­sio­nal­ni. Kri­ti­ka ocje­nju­je, pro­suđu­je; rav­na se pre­ma na­klo­no­sti (ili od­boj­no­sti), iden­ti­fi­ka­ci­ji i pro­jek­ci­ji: ideal­no joj je mje­sto sa­ lon, ko­je­mu kao dalj­nja pre­tvor­ba od­go­va­ra­ju no­vi­ne, a ne sveuči­liš­te; pr­ven­stve­no se odvi­ja u obli­ku raz­go­vo­ra. Kao književ­nu po­vi­jest raz­u­mi­je­vam, na­su­prot to­me, di­ skurs ka­kav ističe čim­be­ni­ke ko­ji su iz­vanj­ski isku­stvu či­ta­ nja, na pri­mjer, na­sta­nak ili način pre­noše­nja dje­la, ili dru­ge ele­men­te ko­ji uglav­nom ne zao­kup­lja­ju ono­ga tko ni­je struč­ njak. Književ­na je po­vi­jest aka­dem­ska di­sci­pli­na ko­ja se po­ ja­vi­la ti­je­kom XIX. sto­ljeća, a drug­dje je po­zna­ti­ja pod na­zi­ vom fi­lo­lo­gi­ja, sc­ho­lar­ship, Wi­ssensc­haft ili istraži­va­nje. Kat­kad se književ­na kri­ti­ka i književ­na po­vi­jest jed­na dru­ goj su­prot­stav­lja­ju kao unu­tar­nji pri­stup i vanj­ski pri­stup: kri­ ti­ka se usre­do­toču­je na tekst, po­vi­jest na kon­tekst. Lan­son je go­vo­rio ka­ko se čo­vjek književ­nom po­vi­ješću ba­vi čim po­gle­ da au­to­ro­vo ime na ovit­ku knji­ge, čim tekst uklo­pi u mi­ni­ma­ lan kon­tekst. Književ­na kri­ti­ka izriče su­do­ve ova­kve vr­ste: »A je ljepše ne­go B«, dok književ­na po­vi­jest tvr­di: »C po­tječe od D«. Pr­va se tru­di vred­no­va­ti tekst, dru­ga obja­sni­ti ga. 18

Teo­ri­ja književ­no­sti zah­ti­je­va da se pret­po­stav­ke tih tvrd­ nji izne­su izri­je­kom. Š­to na­zi­va­te književ­nošću? Ko­ja su vaša vri­jed­no­sna mje­ri­la? Reći će ona kri­tiča­ri­ma, jer sve se odvi­ ja u naj­bo­ljem re­du među či­ta­te­lji­ma ko­ji di­je­le iste za­sa­de i među­sob­no se raz­u­mi­ju i bez opšir­nih obraz­lože­nja, ali ako to ni­je slučaj, kri­ti­ka se (raz­go­vor) br­zo pro­met­ne u di­ja­log među glu­hi­ma. Ni­je ri­ječ o to­me da se iz­mi­re raz­liči­ti pri­stu­ pi, ne­go da se shva­ti zaš­to su raz­liči­ti. Š­to na­zi­va­te književ­nošću? Ka­ko uzi­ma­te u ob­zir nje­zi­na po­seb­na svoj­stva ili nje­zi­nu po­seb­nu vri­jed­nost? Reći će teo­ri­ ja po­vje­sniča­ri­ma. Poš­to ste naj­pri­je pri­zna­li da književ­ni tek­ sto­vi ima­ju raz­li­kov­na obi­ljež­ja, s nji­ma po­stu­pa­te kao s po­vi­ je­snim do­ku­men­ti­ma tražeći im či­nje­nič­ne uzro­ke: au­to­rov ži­ vot, druš­tve­ni i kul­tur­ni okvir, potvrđe­ne na­mje­re, iz­vo­re. Pa­ ra­doks bo­de oči: kon­tek­stom objaš­nja­va­te pred­met ko­ji vas se tiče upra­vo za­to š­to to­me kon­tek­stu iz­miče i nadživ­lju­je ga. Teo­ri­ja uvi­jek pros­vje­du­je pro­tiv im­pli­cit­no­ga: ona sa­li­jeće kao mu­ha, kao pro­ter­vus, dr­znik (pro­te­stant) u sta­roj sko­la­sti­ci. Zah­ti­je­va da se po­lože raču­ni i ne pri­sta­je na miš­lje­nje ko­je Pro­ ust izraža­va u Pro­nađe­no­me vre­me­nu, ba­rem ne kad je po­sri­je­ di pro­uča­va­nje književ­no­sti: »D­je­lo u ko­je­mu ima teo­rijā na­ lik je na pred­met na ko­je­mu smo osta­vi­li ozna­ku ci­je­ne« (Pro­ ust, 1973., I., str. 177). Teo­ri­ja hoće da zna ci­je­nu. U njoj ne­ma niče­ga ap­strakt­nog; ona po­stav­lja pi­ta­nja, pi­ta­nja na ko­ja po­vje­ sniča­ri i kri­tiča­ri ne­pre­sta­no nai­la­ze u vez­i s po­je­di­nač­nim tek­ sto­vi­ma, ali pri­tom sma­tra­ju da se od­go­vo­ri po­draz­u­mi­je­va­ju. Teo­ri­ja pod­sjeća da su ta pi­ta­nja pro­ble­ma­tič­na, da se na njih može od­go­vo­ri­ti na raz­ne nači­ne: re­la­ti­vi­stič­ka je.

Teo­ri­ja ili teo­ri­je Do­sad sam se služio ri­ječ­ju teo­ri­ja u jed­ni­ni, kao da po­sto­ ji sa­mo jed­na. Među­tim, svat­ko je čuo da po­sto­je književ­ne 19

teo­ri­je, teo­ri­ja g. tog i tog, teo­ri­ja gđe te i te. Pre­ma to­me teo­ri­ ja bi, ili teo­ri­je, bi­le po­ma­lo na­lik na kri­tič­ke dok­tri­ne ili dog­ me, ili na ideo­lo­gi­je. Ima ono­li­ko teo­ri­ja ko­li­ko ima teo­re­tiča­ ra, kao u po­druč­ji­ma gdje je teš­ko iz­vo­di­ti po­ku­se. Teo­ri­ja ne bi bi­la po­put al­ge­bre ili geo­me­tri­je: pro­fe­sor teo­ri­je pre­da­je svo­ju teo­ri­ju, ko­ja mu, kao Lan­so­nu, omo­guću­je da tvr­di ka­ ko je dru­gi ne­ma­ju. Net­ko će me upi­ta­ti: ko­ja je vaša teo­ri­ja? Od­go­vo­rit ću: ni­jed­na. Upra­vo to za­strašu­je: bi­lo bi zgod­no zna­ti ko­ja je mo­ja dok­tri­na, ko­ju vje­ru tre­ba prigr­li­ti dok či­ta­ te ovu knji­gu. Bu­di­te mir­ni, ili se još više uzne­mi­ri­te. Ne­mam vje­re – pro­ter­vus se ne drži ni vje­re ni za­ko­na, on je vječi­ti đa­ vo­lov od­vjet­nik, ili đa­vao, zlo­duh gla­vom: For­se tu non pen­ sa­vi ch’io loï­co fo­ssi! ka­ko sâm kaže u Dan­tea, »Mož­da ni zna­ no ti ni­je, / da sam ova­ko u lo­gi­ci vri­je­dan!« (Pa­kao, XXVII. pje­va­nje, sti­ho­vi 122-123) – ne­mam dok­tri­ne, osim dok­tri­ne hi­per­bo­lič­ne sum­nje u sva­ki di­skurs o književ­no­sti. Teo­ri­ju književ­no­sti vi­dim kao ana­li­tičan i apo­re­tičan stav, skep­tič­ ko (kri­tič­ko) na­u­ko­va­nje, me­ta­kri­tič­ko sta­ja­liš­te ko­je na­sto­ ji pro­pi­ti­va­ti, prei­spi­ti­va­ti pret­po­stav­ke svih kri­tič­kih prak­si (u ši­ro­kom smi­slu), vječi­to pi­ta­nje: »Š­to znam?« Da­ka­ko, po­sto­je po­je­di­nač­ne teo­ri­je, teo­ri­je ko­je se su­prot­ stav­lja­ju, raz­i­la­ze, su­kob­lju­ju – teo­rij­sko je po­lje, ka­ko sam re­kao, po­le­mič­no – ali mi se neće­mo pri­kla­nja­ti ovoj ili onoj teo­ri­ji, ne­go će­mo ana­li­tič­ki i skep­tič­no raz­miš­lja­ti o književ­ no­sti, o pro­uča­va­nju književ­no­sti, to jest o sva­ko­me – kri­tič­ kom, po­vi­je­snom, teo­rij­skom – di­skur­su ko­ji se tiče književ­ no­sti. Po­kušat će­mo se opa­me­ti­ti. Teo­ri­ja književ­no­sti uči nas da se opa­me­ti­mo. »Kad je po­sri­je­di književ­na kri­ti­ka, na­pi­sao je Ju­lien Gracq, sve ri­ječi ko­je na­meću ka­te­go­ri­je su zam­ke« (Gracq, str. 174).

20

Teo­ri­ja književ­no­sti ili književ­na teo­ri­ja Još neš­to tre­ba pret­hod­no raz­luči­ti: u po­sljed­njim sam odlom­ci­ma go­vo­rio o teo­ri­ji književ­no­sti, a ne o književ­noj teo­ri­ji. Je li ta raz­li­ka mje­ro­dav­na? Na pri­mjer, po uzo­ru na raz­ li­ku iz­među po­vi­je­sti književ­no­sti i književ­ne po­vi­je­sti – sin­te­ze na­pra­ma ana­li­zi, pre­gle­da književ­no­sti u opre­ci pre­ma fi­lo­loš­ koj di­sci­pli­ni, kao Lan­so­nov pri­ruč­nik Hi­sto­i­re de la litté­ra­tu­ re françai­se (Po­vi­jest fran­cu­ske književ­no­sti) iz 1895. go­di­ne na­su­prot ča­so­pi­su Re­vue d’­hi­sto­i­re litté­rai­re de la Fran­ce (Smo­ tra književ­ne po­vi­je­sti u Fran­cu­skoj) osno­va­no­me 1894. ­teo­ri­ja književ­no­sti, kao u Wel­le­ko­vu i War­re­no­vu pri­ruč­ni­ku ko­ji taj na­slov no­si na en­gle­sko­me, Theory of Li­te­ra­tu­re (1949.), uglav­nom se shvaća kao gra­na opće i po­red­be­ne književ­no­sti: označa­va re­flek­si­ju o uvje­ti­ma književ­no­sti, književ­ne kri­ti­ke i književ­ne po­vi­je­sti; to je kri­ti­ka kri­ti­ke ili me­ta­kri­ti­ka. K­njižev­na je teo­ri­ja u većoj mje­ri opor­be­na i više se na­da­ je kao kri­ti­ka ideo­lo­gi­je, uključivši i kri­ti­ku teo­ri­je književ­no­ sti: upra­vo ona kaže da svat­ko uvi­jek ima ne­ku teo­ri­ju, a tko mi­sli da je ne­ma, za­pra­vo ovi­si o teo­ri­ji ko­ja pre­vla­da­va na mje­stu i u tre­nut­ku u ko­je­mu dje­lu­je. Književ­na se teo­ri­ja po­ i­sto­vjeću­je i s for­ma­liz­mom, od vre­me­na ru­skih for­ma­li­sta s počet­ka XX. sto­ljeća, ko­je je izraz­i­to obi­lježio mark­si­zam. Kao š­to je upo­zo­rio de Man, književ­na teo­ri­ja na­sta­je kad se pri­stup književ­nim tek­sto­vi­ma više ne za­sni­va na ne­ling­vi­stič­ kim, na pri­mjer po­vi­je­snim ili este­tič­kim za­paža­nji­ma, kad pred­met ras­pra­ve više ni­su znače­nje ili vri­jed­nost, ne­go mo­da­ li­te­ti pro­iz­vod­nje znače­nja ili vri­jed­no­sti (de Man, str. 7). Ta dva opi­sa književ­ne teo­ri­je (kao kri­ti­ke ideo­lo­gi­je, kao ling­vi­ stič­ke ana­li­ze) uza­jam­no se pot­krep­lju­ju jer kri­ti­ka ideo­lo­gi­je pro­ka­zu­je je­zič­nu op­sje­nu (za­mi­sao da su je­zik i književ­nost sa­mo­raz­um­lji­vi): književ­na teo­ri­ja raz­ot­kri­va kôd i kon­ven­ci­ ju on­dje gdje je ne-­teo­ri­ja tvr­di­la da se na­la­zi pri­ro­da. 21

Naža­lost, ta se raz­li­ka (teo­ri­ja književ­no­sti na­pra­ma književ­ noj teo­ri­ji), ko­ja je pri­mje­ri­ce ja­sna na en­gle­sko­me, na fran­cu­ sko­me za­mu­ti­la: Wel­le­ko­va i War­re­no­va knji­ga Theory of Li­te­ ra­tu­re bi­la je 1971. go­di­ne – ka­ko smo re­kli, sa za­kaš­nje­njem – pre­ve­de­na pod na­slo­vom La Théo­rie litté­rai­re (Književ­na teo­ri­ja), dok je ne­ko­li­ko go­di­na pri­je Tz­ve­tan To­do­rov kod isto­ga na­klad­ni­ka an­to­lo­gi­ju ru­skih for­ma­li­sta obja­vio pod na­ slo­vom Théo­rie de la litté­ra­tu­re (Teo­ri­ja književ­no­sti, 1966.). Taj hi­ja­zam tre­ba is­pra­vi­ti da bi­smo se snaš­li. Kao š­to je či­ta­telj po svoj pri­li­ci shva­tio, od sva­ke od tih dvi­ju tra­di­ci­ja preu­zi­mam po­neš­to. Od teo­ri­je književ­no­ sti: re­flek­si­ju o općim poj­mo­vi­ma, nače­li­ma, kri­te­ri­ji­ma; od književ­ne teo­ri­je: kri­ti­ku zdra­vog raz­u­ma u književ­no­sti i upo­riš­te u for­ma­liz­mu. Ni­je da­kle ri­ječ o to­me da se da­ju re­ cep­ti. Teo­ri­ja ni­je me­to­da, teh­ni­ka, ku­hi­nja. Na­pro­tiv, cilj nam je da po­sta­ne­mo ne­po­vjer­lji­vi pre­ma svim re­cep­ti­ma, da ih se ri­ješi­mo re­flek­si­jom. Na­mje­ra mi da­kle uopće ni­je stva­ri olakša­ti, ne­go po­ti­ca­ti na bud­nost, sum­njiča­vost, skep­su, da skra­tim: na kri­tič­nost ili iro­ni­ju. Teo­ri­ja je š­ko­la iro­ni­je.

K­njižev­nost sve­de­na na osnov­ne sa­stoj­ke Na ko­jim da ve­li­kim poj­mo­vi­ma upo­tri­je­bi­mo, izoš­tri­mo svoj kri­tič­ki duh? Od­nos teo­ri­je i zdra­vog raz­u­ma pri­rod­no je kon­flik­tan. Sto­ga nam upra­vo uo­biča­je­ni di­skurs o književ­ no­sti, označa­va­jući me­te za teo­ri­ju, naj­bo­lje omo­guću­je da ga iskuša­mo. Da­kle, sva­ki di­skurs o književ­no­sti, sva­ko istraži­ va­nje književ­no­sti po­dli­ježe ne­kim ve­li­kim te­melj­nim pi­ta­ nji­ma, to jest ispi­ti­va­nju svo­jih pret­po­sta­va­ka u vez­i s ogra­ niče­nim bro­jem te­melj­nih poj­mo­va. Sva­ki di­skurs o književ­ no­sti, najčešće im­pli­cit­no, no kat­kad i eks­pli­cit­no, za­u­zi­ma stav pre­ma tim pi­ta­nji­ma, ko­ja za­jed­no de­fi­ni­ra­ju sta­no­vi­to po­i­ma­nje književ­no­sti: 22

Š­to je književ­nost? U ka­kvo­me su od­no­su književ­nost i au­tor? U ka­kvo­me su od­no­su književ­nost i zbi­lja? U ka­kvo­me su od­no­su književ­nost i či­ta­telj? U ka­kvom su od­no­su književ­nost i je­zik? Kad go­vo­rim o ne­koj knji­zi, neiz­bjež­no izno­sim hi­po­te­ ze o tim de­fi­ni­ci­ja­ma. Pet je sa­sto­ja­ka nuž­no da bi po­sto­ja­la književ­nost: au­tor, knji­ga, či­ta­telj, je­zik i re­fe­rent. To­me bih do­dao dva pi­ta­nja ko­ja ni­su na po­sve istoj raz­i­ ni, a od­no­se se upra­vo na po­vi­jest i na kri­ti­ku: ko­je hi­po­te­ze po­stav­lja­mo u po­gle­du književ­ne pro­mje­ne, kre­ta­nja, raz­vo­ ja te književ­ne vri­jed­no­sti, iz­vor­no­sti, do­lič­no­sti? Ili još: ka­ ko shvaća­mo književ­nu tra­di­ci­ju, nje­zin di­na­mič­ki aspekt (po­vi­jest), kao i nje­zin sta­tič­ki aspekt (vri­jed­nost)? Tih se­dam pi­ta­nja označa­va glav­ne stav­ke po­glav­lja mo­je knji­ge – književ­nost, au­tor, svi­jet, či­ta­telj, stil, po­vi­jest i vri­jed­ nost – a na­dje­nuo sam im na­slo­ve ko­ji po­tječu od zdra­vog raz­ u­ma ­jer teo­ri­ji smi­sao pri­da­je upra­vo vječ­na bor­ba iz­među teo­ ri­je i zdra­vog raz­u­ma. Tko god otvo­ri ne­ku knji­gu, te poj­mo­ ve ima na umu. Ako ih for­mu­li­ra­mo neš­to teo­re­tič­ni­je, če­ti­ri pr­va na­slo­va mo­gla bi gla­si­ti ova­ko: li­te­rar­nost, na­mje­ra, pred­ stav­lja­nje, re­cep­ci­ja. Š­to se tiče po­sljed­njih tri­ju – sti­la, po­vi­ je­sti, vri­jed­no­sti – či­ni se da ni­je uput­no raz­li­ko­va­ti način na ko­ji se izraža­va­ju ama­te­ri od nači­na na ko­ji se izraža­va­ju pro­ fe­sio­nal­ci: i jed­ni i dru­gi se služe istim ri­ječi­ma. H­tio bih po­ka­za­ti da se na sva­ko pi­ta­nje može od­go­vo­ri­ti raz­no­li­ko, ne zadrža­va­jući se to­li­ko na od­go­vo­ri­ma ko­ji su se da­va­li u po­vi­je­sti ko­li­ko na od­go­vo­ri­ma ko­ji se mo­gu pruži­ti da­nas: ni­je mi na­ka­na da po­nu­dim po­vi­jest kri­ti­ke ni pre­gled književ­nih dok­tri­na. Teo­ri­ja književ­no­sti nas uči re­la­ti­viz­mu, ne plu­ra­liz­mu; dru­gim ri­ječi­ma, više je od­go­vo­ra mo­guće, ali 23

oni ni­su uza­jam­no održi­vi, ima ih više ko­ji su pri­hvat­lji­vi, ali ni­su za­to kom­pa­ti­bil­ni; umje­sto da se zbra­ja­ju u ukup­no i pot­ pu­ni­je viđe­nje, oni se uza­jam­no is­ključu­ju jer književ­nost ne na­zi­va­ju jed­na­ko, li­te­rar­nošću ne sma­tra­ju istu stvar; ne raz­ ma­tra­ju raz­liči­te aspek­te isto­ga pred­me­ta, ne­go raz­liči­te pred­ me­te. Sta­ro ili mo­der­no, sin­kro­ni­ja ili di­ja­kro­ni­ja, unu­tar­nje ili vanj­sko: ni­je sve mo­guće u isti mah. U književ­nom istraži­ va­nju »­više je ma­nje«; sto­ga tre­ba iza­bra­ti. Uo­sta­lom, kad vo­ lim književ­nost, već sam iza­brao. Mo­je književ­ne odlu­ke iz­vi­ ru iz iz­vank­njižev­nih – etič­kih, eg­zi­sten­ci­jal­nih – pra­vi­la ko­ ja uprav­lja­ju osta­lim aspek­ti­ma mo­je­ga ži­vo­ta. S dru­ge stra­ne tih se­dam pi­ta­nja o književ­no­sti ni­je među­ sob­no neo­vi­sno. Ona tvo­re su­stav. Drukči­je reče­no, način na ko­ji od­go­va­ram na jed­no od njih su­zu­je krug nači­na ko­ji­ ma ­raspo­lažem da bih od­go­vo­rio na osta­la: na pri­mjer, ako na­gla­sim au­to­ro­vu ulo­gu, vje­ro­jat­no to­li­ku važ­nost ne pri­da­ jem je­zi­ku; ako in­zi­sti­ram na li­te­rar­no­sti, na naj­niži ću stu­ panj sve­sti či­ta­te­lje­vu ulo­gu; ako ističem po­vi­je­snu uvje­to­va­ nost, uma­njit ću udio da­ro­vi­to­sti itd. U to­me se sku­pu mo­ guć­no­sti iz­bo­ra među­sob­no ob­vez­u­ju. Za­to bi bi­lo ko­je pi­ta­ nje mo­glo pri­mje­re­no uve­sti u su­stav i priz­va­lo bi sva osta­ la. Mož­da bi jed­no je­di­no, na pri­mjer o na­mje­ri, bi­lo do­volj­ no da obra­di­mo sva osta­la. To je i raz­log š­to je za­pra­vo sve­jed­no ko­jim ih re­dom ana­ li­zi­ra­mo: mo­gli bi­smo ž­dri­je­ba­ti na­sum­ce i kre­nu­ti tim pu­ tem. Odlučio sam se da ih pre­tre­sem osla­nja­jući se na hi­je­ rar­hi­ju ko­ja ta­kođer od­go­va­ra zdra­vo­me raz­u­mu, a on, kad je po­sri­je­di književ­nost, po­miš­lja na au­to­ra pri­je ne­go na či­ ta­te­lja, a na sadržaj pri­je ne­go na izričaj. S­ve će­mo stav­ke teo­ri­je obići u to­me du­hu, osim mož­da vr­ ste (njom će­mo se ukrat­ko po­za­ba­vi­ti u vez­i s re­cep­ci­jom), ali sa­mo za­to š­to vr­sta ne spa­da među slav­ne pro­ble­me ko­ji su 24

za­ni­ma­li književ­nu teo­ri­ju šez­de­se­tih go­di­na. Vr­sta je opće­ ni­tost, na­joče­vid­ni­je po­sre­do­va­nje iz­među po­je­di­nač­nog dje­ la i književ­no­sti. A teo­ri­ja se, s jed­ne stra­ne, ču­va oče­vid­no­ sti, dok s dru­ge teži k uni­ver­za­li­ja­ma. O­vaj po­pis do­ne­kle iz­gle­da kao pro­vo­ka­ci­ja, kad se jed­no­ stav­no sa­sto­ji od sa­mih cr­nih ova­ca književ­ne teo­ri­je, vje­tre­ njača pro­tiv ko­jih se upi­nja­la da izra­di zdra­ve poj­mo­ve. Ne tre­ba, među­tim, u nje­mu vi­dje­ti ni­ka­kvu pod­mu­klost! Či­ni mi se da je na­bro­ji­ti ne­pri­ja­te­lje teo­ri­je naj­bo­lje, je­di­no, u sva­kom sluča­ju na­je­ko­no­mič­ni­je sred­stvo da je pri­kaže­mo po­uz­da­no, ocr­ta­mo joj po­stup­ke, pos­vje­doči­mo o nje­zi­noj krep­ko­sti, oži­vi­mo je, jed­na­ko kao š­to je, na­kon više od sto­ ljeća, mo­der­nu umjet­nost nuž­no opi­si­va­ti kon­ven­ci­ja­ma ko­ je je ona za­ni­je­ka­la. Na­po­sljet­ku, mož­da će nas sve to na­ve­sti da za­ključi­mo ka­ko, una­toč kadš­to i ne­po­mir­lji­vim raz­li­ka­ma u sta­vo­vi­ma i miš­lje­nji­ma, neo­vi­sno o ­besko­nač­nim pre­pir­ka­ma š­to se na nje­mu vo­de, »k­njižev­no po­lje« poči­va na sku­pu svi­h za­jed­nič­ kih pret­po­sta­va­ka i uvje­re­nja. Pier­re Bo­ur­dieu je sma­trao da s­ e sta­vo­vi pre­ma umjet­no­sti i književ­no­sti [...] ustro­ja­ va­ju u pa­ro­ve opre­ka, š­to se če­sto na­sli­je­de iz po­le­mič­ ke proš­lo­sti, a po­i­ma­ju se kao ne­pre­mo­sti­ve an­ti­no­mi­ je, ap­so­lut­ne al­ter­na­ti­ve, po nače­lu sve ili niš­ta, ko­je mi­ sao struk­tu­ri­ra­ju, ali je i za­rob­lju­ju ni­zom laž­nih di­le­ ma (Bo­ur­dieu, str. 272). Na na­ma će bi­ti da oduz­me­mo sva­ku pri­mam­lji­vost tim is­ kriv­lje­nim po­gle­di­ma, tim pro­tu­slov­lji­ma pu­nim klop­ki, tim kob­nim pa­ra­dok­si­ma ko­ji raz­di­ru pro­uča­va­nje književ­no­sti, da se odu­pre­mo na­met­lji­voj al­ter­na­ti­vi teo­ri­je ili zdra­vog raz­ u­ma, nače­lu sve ili niš­ta, jer je isti­na uvi­jek neg­dje iz­među.

25

K­ n j i ž e v­ n o s t Z­na­nost o književ­no­sti go­vo­ri o književ­no­sti na sve mo­guće nači­ne. Među­tim, svi bi se mo­ra­li složi­ti oko ovo­ga: ka­kva mu god bi­la na­ka­na, pred sva­kim pro­uča­va­njem književ­no­sti pr­vo je ma­kar io­le teo­rij­sko pi­ta­nje š­to ga mo­ra po­sta­vi­ti pi­ta­nje ka­ ko de­fi­ni­ra (ili ne de­fi­ni­ra) svoj pred­met: književ­ni tekst. Š­to pro­uča­va­nje či­ni pro­uča­va­njem književ­no­sti? Ili ka­ko ono de­ fi­ni­ra književ­ne oso­bi­ne književ­no­ga tek­sta? Jed­nom ri­ječ­ju, š­to je za nje­ga, eks­pli­cit­no ili im­pli­cit­no, književ­nost? Na­rav­no, to pr­vo pi­ta­nje ni­je neo­vi­sno o pi­ta­nji­ma ko­ja će sli­je­di­ti. Za­tražit će­mo da se pro­uča­va­nje oči­tu­je o još šest ter­mi­na ili poj­mo­va, ili toč­ni­je, o od­no­su književ­no­ga tek­sta pre­ma tih šest poj­mo­va: na­mje­ri, zbi­lji, re­cep­ci­ji, je­zi­ku, po­vi­ je­sti i vri­jed­no­sti. Tih bi se šest pi­ta­nja da­kle mo­glo drukči­je po­sta­vi­ti ta­ko da uz sva­ki ter­min do­da­mo epi­tet književ­ni, ko­ji ih, naža­lost, više kom­pli­ci­ra ne­go po­jed­no­stav­lju­je: Š­to je književ­na na­mje­ra? Š­to je književ­na zbi­lja? Š­to je književ­na re­cep­ci­ja? Š­to je književ­ni je­zik? Š­to je književ­na po­vi­jest? Š­to je književ­na vri­jed­nost? Nai­me, pri­djev književ­ni, a jed­na­ko i ime­ni­ca književ­nost, najčešće se upo­treb­lja­va­ju kao da ne za­da­ju ni­ka­kvih pro­ble­ ma, kao da se svi slažu, kao da po­sto­ji za­jed­nič­ka su­gla­snost o to­me š­to je književ­no, a š­to ni­je. Među­tim, već je Ari­sto­tel, na počet­ku svo­je­ga dje­la O pje­snič­kom umi­jeću, pri­mi­je­tio ka­ ko ne­ma ge­ne­rič­kog ter­mi­na ko­ji bi isto­dob­no označio So­kra­ to­ve di­ja­lo­ge, pro­zne tek­sto­ve i stih: »[U­mi­jeće] ko­je opo­naša

sa­mo ne­vez­a­nim go­vo­rom ili re­ci­ta­tiv­nim raz­mje­ri­ma [...] sve do sa­da osta­lo je bez ime­na« (1447a 31-b 10). Po­sto­je ime i stvar. Ime­ni­ca književ­nost sva­ka­ko je no­va (na­sta­je počet­kom XIX. sto­ljeća; pri­je to­ga se, u skla­du s eti­mo­lo­gi­jom, književ­ nost od­no­si­la na nat­pi­se, pi­sme­nost, eru­di­ci­ju ili izo­braz­bu), ali ni­je raz­ri­ješi­la za­go­net­ku, kao š­to do­ka­zu­je broj­nost tek­ sto­va pod na­slo­vi­ma Š­to je umjet­nost? (Tol­stoj, 1898.), »Š­to je poe­zi­ja?« (Ro­man Ja­kob­son, 1933. – 1934.), Š­to je književ­ nost? (Char­les Du Bos, 1938.; Jean-Pa­ul Sar­tre, 1947.). Za­to je Bart­hes odu­stao od po­kuša­ja da je de­fi­ni­ra i za­do­vo­ljio se ovom do­sjet­kom: »K­njižev­nost je ono š­to se po­uča­va, to joj je je­di­no svoj­stvo« (Bart­hes, 1971., str. 170). Bi­la je to zgod­ na ta­u­to­lo­gi­ja. No može li se reći i š­to dru­go osim: »K­njižev­ nost je književ­nost«, to jest: »K­njižev­nost je ono š­to se sa­da i ov­dje zo­ve književ­nošću«? Fi­lo­zof Nel­son Good­man (1977.) pre­dložio je da se pi­ta­nje »Š­to je umjet­nost?« (W­hat is art?) za­mi­je­ni pi­ta­njem »Kad je umjet­nost?« (W­hen is art?). Ne bi li ta­ko tre­ba­lo po­stu­pi­ti i s književ­nošću? Na kra­ju kra­je­va ima mno­go je­zi­ka na ko­je se ter­min književ­nost ne da pre­ve­ sti, u ko­ji­ma ne­ma jed­na­ko­vri­jed­ne ri­ječi. Ko­je je to po­lje, ka­kva je to ka­te­go­ri­ja, ko­ji je to pred­met? Ko­ja mu je »­dif­fe­ren­tia spe­ci­fi­ca«? Ka­kva mu je na­rav? Ka­kva mu je funk­ci­ja? Ka­kav mu je op­seg? Ka­ko se shvaća? Da bi se de­fi­ni­ra­lo pro­uča­va­nje književ­no­sti, nuž­no je de­fi­ni­ra­ti književ­ nost, ali ne iska­zu­je li opet sva­ka de­fi­ni­ci­ja književ­no­sti ne­ko iz­vank­njižev­no pra­vi­lo? U bri­tan­skim knjiža­ra­ma s jed­ne stra­ ne na­la­zi­mo odjel Li­te­ra­tu­re, a s dru­ge Fic­tion, s jed­ne stra­ne knji­ge za š­ko­lu, a s dru­ge knji­ge za raz­o­no­du, kao da je Li­te­ra­ tu­re do­sad­na fik­ci­ja, a Fic­tion za­bav­na književ­nost. Može li se poći da­lje od ko­mer­ci­jal­nog i prak­tič­nog razvr­sta­va­nja? A­po­ri­ja ne­dvoj­be­no iz­vi­re iz pro­tu­rječ­no­sti iz­među dva­ ju mo­gućih sta­ja­liš­ta, pri če­mu su i jed­no i dru­go jed­na­ko 28

oprav­da­na: kon­tek­stual­nog (po­vi­je­snog, psi­ho­loš­kog, so­cio­ loš­kog, in­sti­tu­cio­nal­nog) sta­ja­liš­ta i tek­stual­nog (ling­vi­stič­ kog) sta­ja­liš­ta. Književ­nost, ili pro­uča­va­nje književ­no­sti, uvi­ jek je sti­ješ­nje­na, od­no­sno sti­ješ­nje­no iz­među po­vi­je­snog pri­ stu­pa u ši­ro­kom smi­slu (tekst kao do­ku­ment) i ling­vi­stič­kog pri­stu­pa (tekst kao je­zič­na či­nje­ni­ca, književ­nost kao umjet­ nost ri­ječi), ko­ji se ne mo­gu sve­sti je­dan na dru­gi. Šez­de­se­tih je go­di­na no­vi pri­je­por iz­među sta­rih i mo­der­nih raz­buk­tao sta­ri ro­vov­ski rat iz­među pri­staša vanj­ske de­fi­ni­ci­je i pri­staša unu­tar­nje de­fi­ni­ci­je književ­no­sti, od ko­jih je sva­ka pri­hvat­lji­ va, ali su obje ogra­niče­ne. Sma­tra­jući pi­ta­nje »Š­to je književ­ nost?« »­glu­pim« – i zai­sta ni­je do­bro po­stav­lje­no – Ge­net­te je ipak pre­dložio da se raz­li­ku­ju dva kom­ple­men­tar­na književ­ na po­ret­ka, kon­sti­tu­ti­van (tvor­ben) po­re­dak, š­to ga osi­gu­ra­ va­ju kon­ven­ci­je, pa je sto­ga za­tvo­ren – so­net ili ro­man pu­no­ prav­no pri­pa­da­ju književ­no­sti, čak ia­ko ih više nit­ko ne či­ta – i kon­di­cio­na­lan (uvje­tan), da­kle otvo­ren po­re­dak, ko­ji isho­di iz opo­zi­ve pro­cje­ne – pa će ta­ko o po­je­din­ci­ma i raz­dob­lji­ma ovi­si­ti hoće li se u književ­nost uključi­ti Pa­sca­lo­ve Mi­sli ili Mic­ he­le­to­va Vješ­ti­ca (Ge­net­te, 1991., str. 11; 2002., str. 5). O­piši­mo književ­nost naj­pri­je sa sta­ja­liš­ta op­se­ga i shvaća­ nja, za­tim funk­ci­je i obli­ka, te na kra­ju obli­ka sadrža­ja i obli­ ka izraz­a. Kre­ni­mo od tih po­dje­la, po me­to­di ko­ja je bli­ska Pla­to­no­voj di­ho­to­mi­ji, ali ne za­va­ra­va­jući se da ima­mo mno­ go iz­gle­da za us­pjeh. Ka­ko je pi­ta­nje »Š­to je književ­nost?« u to­me obli­ku ne­rješi­vo, ovo će pr­vo po­glav­lje bi­ti naj­kraće u knji­zi, ali će sva iduća po­glav­lja na­sta­vi­ti po­tra­gu za određe­ njem književ­no­sti ko­je bi nas za­do­vo­lji­lo.

Op­seg književ­no­sti U najši­rem smi­slu književ­nost je sve š­to je ti­ska­no (ili čak na­pi­sa­no), sve knji­ge š­to ih sadrža­va knjiž­ni­ca (uključu­jući i 29

ono š­to se na­zi­va usme­nom književ­nošću, ko­ja je sa­da već pi­ sme­no za­bi­lježe­na). To znače­nje od­go­va­ra kla­sič­no­me poj­mu li­je­pe književ­no­sti (be­le­tri­sti­ke), ko­ji je obu­hvaćao sve š­to su mo­gle pro­iz­ve­sti re­to­ri­ka i poe­ti­ka, ne sa­mo fik­ci­ju ne­go i po­ vi­jest, fi­lo­zo­fi­ju, pa i zna­nost, kao i ukup­no go­vor­niš­tvo. No kad se ta­ko pro­teg­ne i po­sta­ne jed­na­ko­vri­jed­na kul­tu­ri, u smi­ slu u ko­je­mu se ta ri­ječ shvaća od XIX. sto­ljeća, književ­nost gu­ bi svo­ju »­spe­ci­fič­nost«: odriče joj se nje­zi­na u pra­vom smi­slu književ­na oso­bi­na. Među­tim, fi­lo­lo­gi­ja XIX. sto­ljeća za­pra­vo je teži­la da bu­de di­sci­pli­na ko­ja pro­uča­va ci­je­lu kul­tu­ru, a o kul­tu­ri je književ­nost, u na­južem smi­slu, bi­la naj­pri­stu­pač­ni­ je svje­dočan­stvo. U sklo­pu or­gan­ske cje­li­ne ko­ju, pre­ma fi­lo­ lo­gi­ji, tvo­re je­zik, književ­nost i kul­tu­ra, kao je­din­stvo ko­je se po­i­sto­vjeću­je s du­hom ne­kog na­ro­da, ili ­rase, u fi­lo­loš­kom, a ne bio­loš­kom smi­slu to­ga na­zi­va, književ­nost se usto­liči­la na sre­diš­njem mje­stu, pa je pro­uča­va­ti književ­nost znači­lo kroči­ ti car­skim pu­tem pre­ma raz­u­mi­je­va­nju ne­kog na­ro­da, š­to su ga ge­ni­ji bo­lje doži­vje­li te ko­je­mu su ujed­no stvo­ri­li duh. U užem smi­slu, književ­nost (gra­ni­ca iz­među književ­nog i nek­njižev­nog) znat­no va­ri­ra ovi­sno o raz­dob­lji­ma i kul­tu­ra­ ma. Odi­je­li li se ili iz­dvo­ji iz be­le­tri­sti­ke, za­pad­na se književ­ nost, u mo­der­no­me znače­nju, po­jav­lju­je u XIX. sto­ljeću, kad se ­raspa­da tra­di­cio­nal­an su­stav pje­snič­kih vr­sta ka­kav se odr­ žao od Ari­sto­te­la. Za Ari­sto­te­la, pje­snič­ko je umi­jeće – umjet­ nost te ­bezi­me­ne stva­ri ko­ju je opi­sao u dje­lu O pje­snič­kom umi­jeću – kao bit­ne sa­stav­ni­ce obu­hvaća­lo epi­ku i dra­ma­ti­ku, is­ključu­jući li­ri­ku, ko­ja ni­je bi­la fik­tiv­na ili opo­naša­telj­ska ­jer se u njoj pje­snik izraža­va u pr­vo­me li­cu, pa se zbog to­ga du­ go sma­tra­la ma­nje vri­jed­nom. Spjev i dra­ma bi­li su još dvi­je ve­li­ke vr­ste kla­sič­no­ga do­ba, to jest pri­po­vi­je­da­nje i pri­ka­zi­ va­nje, ili dva glav­na mo­du­sa pje­sniš­tva, shvaće­no­ga kao fik­ ci­ja ili opo­naša­nje (Ge­net­te, 1979., 1985.; Com­be). Do­tad je 30

književ­nost stro­go uzevši (pje­snič­ko umi­jeće) bi­la stih. No ti­ je­kom XIX. sto­ljeća do­go­dio se pre­su­dan po­mak, dok su dvi­ je ve­li­ke vr­ste, pri­po­vi­je­da­nje i dra­ma, sve češće na­puš­ta­le stih da bi ­po­pri­mi­le pro­zni oblik. Pje­sniš­tvom se usko­ro, za­hva­lju­ jući iro­ni­ji po­vi­je­sti, sta­la na­zi­va­ti is­ključi­vo vr­sta ko­ju je Ari­ sto­tel is­ključio iz poe­ti­ke, to jest lir­sko pje­sniš­tvo, da bi ono za­ do­voljš­ti­nu do­bi­lo po­stavši si­no­ni­mom ci­je­le poe­zi­je. Otad se književ­nost sa­sto­ja­la od ro­ma­na, dra­ma­ti­ke i pje­sniš­tva, na­do­ vez­u­jući se na posta­ri­sto­te­lov­sku tri­ja­du ep­ske, dram­ske i lir­ ske vr­ste, sa­mo š­to su se pr­ve dvi­je sa­da po­i­sto­vjeći­va­le s pro­ zom, a je­di­no treća sa sti­hom, pri­je ne­go š­to slo­bod­ni stih i pje­sma u pro­zi još više ne ­rastoče sta­ri su­stav vr­sta. Mo­der­no je znače­nje književ­no­sti (ro­man, dra­ma­ti­ka i pje­ sniš­tvo) neo­dvo­ji­vo od ro­man­tiz­ma, to jest od raz­dob­lja kad se po­vi­je­sna i zem­ljo­pi­sna re­la­tiv­nost uku­sa potvr­di­la u opre­ ci na­pra­ma kla­sič­noj dok­tri­ni vječ­no­sti i uni­ver­zal­no­sti estet­ sko­ga ka­no­na. Poš­to se ta­ko sve­la na ro­ma­nesk­nu i dram­sku pro­zu te lir­sku poe­zi­ju, književ­nost se k to­me po­i­ma sa sta­no­ viš­ta svo­jih od­no­sa pre­ma na­ro­du i nje­go­voj po­vi­je­sti. Književ­ nost je, ili ra­di­je, književ­no­sti su pri­je sve­ga na­cio­nal­ne. U još ogra­niče­ni­jem smi­slu: književ­nost su ve­li­ki pi­sci. I ta je za­mi­sao ro­man­tič­ka: Tho­mas Carly­le je u nji­ma vi­dio ju­na­ke mo­der­no­ga svi­je­ta. Kla­sič­ni je ka­non obu­hvaćao uzor­na dje­la ko­ja je va­lja­lo plod­no opo­naša­ti; mo­der­ni su pan­teon pi­sci ko­ ji naj­bo­lje utje­lov­lju­ju duh na­ro­da. Ta­ko se s de­fi­ni­ci­je književ­ no­sti sa sta­no­viš­ta pi­sa­ca (dje­la ko­ja tre­ba opo­naša­ti) pre­la­zi na de­fi­ni­ci­ju književ­no­sti sa sta­no­viš­ta pro­fe­so­ra (div­lje­nja do­stoj­ nih lju­di). Ne­ki ro­ma­ni, dra­me ili pje­sme pri­pa­da­ju književ­no­ sti jer su ih na­pi­sa­li ve­li­ki pi­sci, s ovim iro­nič­nim isho­dom: sve š­to su na­pi­sa­li ve­li­ki pi­sci pri­pa­da književ­no­sti, uključivši nji­ ho­vu pre­pi­sku i raču­ne iz či­stio­ni­ce ko­ji­ma se ba­ve pro­fe­so­ri. No­va ta­u­to­lo­gi­ja: književ­nost je sve š­to na­pišu pi­sci. 31

U po­sljed­njem ću se po­glav­lju vra­ti­ti na književ­nu vri­jed­ nost ili hi­je­rar­hi­ju, na ka­non kao baš­ti­nu na­ro­da. Sa­mo na­ čas uoči­mo taj pa­ra­doks: ka­non či­ni ukup­nost dje­la ko­ja se vred­nu­ju isto­dob­no po je­din­stve­no­sti svo­je­ga obli­ka i po uni­ver­zal­no­sti (ba­rem u na­cio­nal­nim raz­mje­ri­ma) svo­je­ga sadrža­ja; ve­li­ko se dje­lo isto­vre­me­no sma­tra je­din­stve­nim i uni­ver­zal­nim. (Ro­man­tič­ni) kri­te­rij po­vi­je­sne re­la­tiv­no­sti od­mah je osu­je­ti­la vo­lja za na­cio­nal­nim je­din­stvom. Otu­da Bart­he­so­va iro­nič­na pri­mjed­ba: »K­njižev­nost je ono š­to se po­uča­va«, va­ri­ja­ci­ja na laž­nu eti­mo­lo­gi­ju š­to ju je po­sve­ti­la upo­tre­ba: »Les cla­ssiques, c’est ceux qu’on lit en cla­sse« (»K­la­ si­ci su pi­sci ko­ji se či­ta­ju u raz­re­du«). Da­ka­ko, po­i­sto­vje­ti­ti književ­nost s književ­nom vri­jed­nošću (ve­li­kim pi­sci­ma) znači sa­mim tim (či­nje­nič­no i načel­no) odri­ ca­ti vri­jed­nost svim osta­lim ro­ma­ni­ma, dra­ma­ma i pje­sma­ma te, opće­ni­ti­je, osta­lim vr­sta­ma u sti­hu i pro­zi. Sva­ki vri­jed­no­sni sud poči­va na odlu­ci da se ne­ki ele­ment is­ključi. In­sti­tu­cio­nal­ no ogra­niče­nje književ­no­sti u XIX. sto­ljeću ne osvrće se na či­ nje­ni­cu da je za ono­ga tko či­ta to š­to či­ta uvi­jek književ­nost, bi­la ri­ječ o Pro­u­stu ili o fo­to­ro­ma­nu, i za­ne­ma­ru­je slože­nost raz­i­na književ­no­sti (kao š­to po­sto­je raz­i­ne je­zi­ka) u druš­tvu. Književ­ nost u ta­ko skuče­nu smi­slu bi­la bi je­di­no uče­na književ­nost, a ne i po­pu­lar­na književ­nost (Fic­tion iz bri­tan­skih knjiža­ra). S dru­ge stra­ne ni sam ka­non ve­li­kih pi­sa­ca više ni­je po­ sto­jan, ne­go u nje­ga č­la­no­vi ula­ze (i iz nje­ga izla­ze): ba­rok­ no pje­sniš­tvo, Sa­de, La­utréa­mont, ro­ma­no­pi­sci XVIII. sto­ ljeća, do­bri su pri­mje­ri po­nov­nih ot­krića ko­ja su prei­nači­la način na ko­ji de­fi­ni­ra­mo književ­nost. Pre­ma T. S. Elio­tu, ko­ ji je ­rasuđi­vao kao struk­tu­ra­list u svo­jem č­lan­ku »T­ra­di­ci­ja i in­di­vi­dual­ni ta­lent« (»T­ra­di­tion and the In­di­vi­dual Ta­lent«, 1919.), no­vi pi­sac re­me­ti ci­je­li kra­jo­lik književ­no­sti, ukup­ nost su­sta­va, nje­go­ve hi­je­rar­hi­je i sljed­nič­ke vez­e: 32

Po­sto­jeći spo­me­ni­ci obli­ku­ju među so­bom idea­lan po­re­ dak ko­ji se mo­di­fi­ci­ra uvođe­njem no­vo­ga (do­i­sta no­vo­ ga) umjet­nič­kog dje­la. Po­sto­jeći po­re­dak je pot­pun do ula­ska no­vo­ga dje­la; da bi se oču­vao na­kon pri­do­la­ska no­vo­ga dje­la, ci­je­li po­sto­jeći po­re­dak mo­ra se, ma­kar i ne­znat­no, iz­mi­je­ni­ti; i ta­ko su od­no­si, raz­mje­ri i vri­jed­ no­sti sva­ko­ga po­je­di­nog umjet­nič­kog dje­la po­nov­no u su­ gla­sju s cje­li­nom (Eliot, 1975., str. 38; 1999., str. 16). K­njižev­na je tra­di­ci­ja ­sin­kro­nij­ski su­stav književ­nih tek­sto­ va, su­stav ko­ji se ne­pre­sta­no kreće, ko­ji se pre­sla­gu­je ona­ko ka­ko se po­jav­lju­ju no­va dje­la. Sva­ko no­vo dje­lo iza­zi­va preu­ stroj tra­di­ci­je kao cje­li­ne (i u isti mah mo­di­fi­ci­ra smi­sao i vri­ jed­nost sva­ko­ga dje­la ko­je pri­pa­da tra­di­ci­ji). Poš­to se su­zi­la u XIX. sto­ljeću, književ­nost je u XX. sto­ ljeću po­nov­no osvo­ji­la dio iz­gub­lje­nih po­druč­ja: uz ro­man, dra­mu i lir­sko pje­sniš­tvo do­sto­jan­stvo je za­do­bi­la pje­sma u pro­zi, ugled su ste­kli au­to­bio­gra­fi­ja i pu­to­pis, i ta­ko re­dom. Pod eti­ke­tom pa­ra­li­te­ra­tu­re, kao književ­nost su se pri­zna­li knji­ge za dje­cu, kri­mi­na­li­stič­ki ro­man i strip. Na počet­ku XXI. sto­ljeća književ­nost je opet go­to­vo jed­na­ko li­be­ral­na kao š­to je bi­la li­je­pa književ­nost (be­le­tri­sti­ka) pri­je pro­fe­sio­ na­li­za­ci­je druš­tva. Ter­min književ­nost, da­kle, ima veći ili ma­nji op­seg š­to se tiče au­to­ra, od š­kol­skih kla­si­ka do stri­pa, a nje­go­vo su­vre­ me­no ši­re­nje ­teš­ko je oprav­da­ti. Vri­jed­no­sni kri­te­rij ko­ji u književ­nost uključu­je ne­ki tekst, od­no­sno is­ključu­je ne­ki dru­ gi, ni sam po se­bi ni­je knjiže­van, ni teo­rij­ski, ne­go etič­ki, druš­ tve­n i ideo­loš­ki, u sva­kom sluča­ju iz­vank­njiže­van. Može li se književ­nost ipak de­fi­ni­ra­ti književ­nim mje­ri­li­ma?

33

S­hvaća­nje književ­no­sti: funk­ci­ja Na­sta­vi­mo se, opo­naša­jući Pla­to­na, pridrža­va­ti di­ho­to­mi­ je pa raz­luči­mo funk­ci­ju i oblik na te­me­lju ovih dva­ju pi­ta­nja: Š­to či­ni književ­nost? I š­to je nje­zi­no raz­li­kov­no obi­ljež­je? De­fi­ni­ci­je književ­no­sti po funk­ci­ji či­ne se re­la­tiv­no po­sto­ ja­ni­ma, bi­lo da se ta funk­ci­ja raz­u­mi­je­va kao po­je­di­nač­na ili druš­tve­na, pri­vat­na ili jav­na. Ari­sto­tel je go­vo­rio o ka­tar­zi, pročišće­nju osjeća­ja kao š­to su strah i saža­lje­nje (1449b 28). Po­jam je teš­ko omeđi­ti, ali se on u sva­kom sluča­ju od­no­si na po­se­ban doživ­ljaj st­rasti u vez­i s pje­snič­kim umi­jećem. Ari­ sto­tel je inače po­dri­je­tlo pje­snič­ko­ga umi­jeća pri­pi­si­vao že­lji za uče­njem (1448b 13): po­uči­ti ili ugo­di­ti (pro­de­sse aut de­lec­ ta­re), ili pak po­uči­ti ugađa­jući, dvi­je su svr­he, ili dvo­stru­ka je svr­ha, ko­ju će Ho­ra­ci­je opet pri­zna­ti pje­sniš­tvu, opi­su­jući ga kao dul­ce et uti­le (Ars poe­ti­ca, stih 333 i 343). To je na­juo­biča­je­ni­ja hu­ma­ni­stič­ka de­fi­ni­ci­ja književ­no­sti kao oso­bi­te vr­ste spo­zna­je, raz­liči­te od fi­lo­zof­ske ili znan­stve­ ne. No ka­kva je književ­na spo­zna­ja, spo­zna­ja ko­ju čo­vje­ku pruža je­di­no književ­nost? Pre­ma Ari­sto­te­lu, Ho­ra­ci­ju i ci­je­loj kla­sič­noj tra­di­ci­ji, pred­met je te spo­zna­je ono š­to je opće­ni­to, mo­guće ili vje­ro­jat­no, doxa, izre­ke i mak­si­me ko­je omo­guću­ ju da se s­hva­ti i u­re­di ljud­sko po­naša­nje i druš­tve­ni ži­vot. Pre­ ma ro­man­tič­kom viđe­nju, ta spo­zna­ja više se tiče ono­ga š­to je po­je­di­nač­no i ose­buj­no. Među­tim, po­sto­ji du­bok kon­ti­nui­ tet iz­među Pao­la i Fran­ce­ske, ko­ji se, u Božan­stve­noj ko­me­di­ ji, jed­no u dru­go za­ljub­lju­ju dok za­jed­no či­ta­ju ro­ma­ne o vi­ te­zo­vi­ma Okru­glog sto­la, pre­ko Don Qui­jo­tea, ko­ji pro­vo­di u dje­lo vi­teš­ke ro­ma­ne do go­spođe Bo­vary, za­tro­va­ne sla­du­ nja­vim ro­ma­ni­ma š­to ih gu­ta. Ta ho­ti­mič­no pa­ro­dič­na dje­ la do­ka­zu­ju da književ­nost obav­lja funk­ci­ju uče­nja. Pre­ma hu­ma­ni­stič­ko­me mo­de­lu po­sto­ji spo­zna­ja o svi­je­tu i o lju­di­ ma ko­ju cr­pi­mo iz književ­nog isku­stva (mož­da ne sa­mo iz 34

nje­ga, ali po­gla­vi­to iz nje­ga), spo­zna­ja ko­ju nam pri­bav­lja je­ di­no (ili go­to­vo je­di­no) književ­no isku­stvo. Bi­smo li se za­lju­ bi­li da ni­ka­da ni­smo proči­ta­li lju­bav­nu priču, da nam ni­ka­ da nit­ko ni jed­nu ta­kvu priču ni­je is­pri­po­vi­je­dao? Oso­bi­to eu­rop­ski ro­man, ko­je­mu se raz­dob­lje naj­većeg sja­ja po­kla­pa­ lo s ek­span­zi­jom ka­pi­ta­liz­ma, od Cer­van­te­sa na­da­lje pri­ka­zu­ je na­u­ko­va­nje građan­skog po­je­din­ca. Ne bi­smo li čak mo­gli ustvr­di­ti da je mo­del po­je­din­ca ka­kav se po­ja­vio kra­jem sred­ nje­ga vi­je­ka za­pra­vo či­ta­telj ko­ji se­bi uti­re put kroz knji­gu te da je raz­voj či­ta­nja bio sred­stvo ko­jim se usva­ja­la mo­der­ na su­bjek­tiv­nost? Po­je­di­nac je sa­mo­tan či­ta­telj, tu­mač zna­ ko­va, lo­vac ili ga­ta­lac, mo­gli bi­smo reći s Car­lom Ginz­bur­ gom, ko­ji je, uz lo­gič­ko-­ma­te­ma­tič­ku de­duk­ci­ju, raz­a­brao i taj dru­gi mo­del spo­zna­je lo­vom (go­ne­ta­nje tra­go­va proš­lo­ sti) i ga­ta­njem (go­ne­ta­nje zna­ko­va bu­duć­no­sti). »S­va­ki čo­vjek u se­bi no­si pot­pu­n oblik ljud­sko­ga sta­nja«, piše Mon­taig­ne u III. knji­zi Ese­ja. Nje­go­vo isku­stvo, ka­kvim ga ov­dje ra­do doča­ra­va­mo, či­ni se pra­vim pri­mje­rom spo­zna­ je ko­ju na­zi­va­mo književ­nom. Poš­to je naj­pri­je vje­ro­vao da je sve š­to se proči­ta u knji­ga­ma isti­ni­to, a za­tim u to stao to­ li­ko sum­nja­ti da je go­to­vo po­ri­cao in­di­vi­dual­nost, na­vod­no je na kra­ju, pre­va­livši di­ja­lek­tič­ki put, u se­bi pro­našao sveu­ kup­nost Čo­vje­ka. Mo­der­na se su­bjek­tiv­nost raz­vi­la u ko­rist književ­nog isku­stva, a či­ta­telj je mo­del slo­bod­nog čo­vje­ka. Pre­la­zeći dru­go, on do­pi­re do opće­ga: u isku­stvu či­ta­te­lja »­pa­la je pre­gra­da iz­među in­di­vi­dual­nog ja u ko­je­mu je bio čo­vjek kao osta­li« (Pro­ust), »­ja je dru­gi« (Rim­ba­ud), ili »­ja sam sa­da neo­so­ban« (Mal­larmé). Na­rav­no, ta je hu­ma­ni­stič­ka kon­cep­ci­ja književ­ne spo­zna­ je zbog svo­je­ga idea­liz­ma bi­la pro­ka­za­na kao način na ko­ji svi­ jet vi­di sta­no­vi­ta kla­sa. Ka­ko se po­vez­i­va­la s pri­va­ti­za­ci­jom či­ta­nja na­kon izu­ma ti­ska, na­vod­no se obru­ka­la za­jed­no s vri­jed­no­sti­ma ko­ji­ma je bi­la uzro­kom i ujed­no po­slje­di­com, 35

u pr­vo­me re­du s građan­skim po­je­din­cem. To je po­naj­više mark­si­stič­ka za­mjer­ka, ko­ja po­vez­u­je književ­nost i ideo­lo­gi­ju. Književ­nost služi da pro­iz­ve­de druš­tve­ni kon­sen­zus; ona pra­ ti, a za­tim za­mje­nju­je vje­ru kao opi­jum za na­rod. Pro­uča­va­te­ lji su književ­no­sti, oso­bi­to Matt­hew Ar­nold u vik­to­ri­jan­skoj En­gle­skoj svo­jim ute­me­lji­telj­skim dje­lom Cul­tu­re and Anar­ chy (1869.), ali i Fer­di­nand Bru­ne­tiè­re i Lan­son u Fran­cu­skoj, taj stav preu­ze­li i pri­la­go­di­li kra­jem XIX. sto­ljeća, pro­ci­je­nivši da je doš­lo nji­ho­vo vri­je­me: poš­to je pro­pa­la re­li­gi­ja, a pri­je ne­go š­to je zna­nost doži­vje­la apo­teo­zu, u među­vlađu, književ­ nost je, ma­kar pri­vre­me­no i za­hva­lju­jući pro­uča­va­nju književ­ no­sti, za­pa­la duž­nost da se bri­ne za druš­tve­ni mo­ral. U svi­je­ tu ko­ji je u sve većoj mje­ri po­sta­jao ma­te­ri­ja­li­stič­ki ili anar­hi­ stič­ki književ­nost se uka­zi­va­la kao po­sljed­nja obra­na od bar­ bar­stva, čvr­sta toč­ka na iz­ma­ku sto­ljeća: tu, sa sta­ja­liš­ta funk­ ci­je, nai­la­zi­mo na ka­non­sku de­fi­ni­ci­ju književ­no­sti. No ia­ko se književ­nost može vi­dje­ti kao pri­log vla­da­jućoj ideo­lo­gi­ji, »i­deo­loš­ki apa­rat drža­ve« ili čak pro­midž­ba, može se, na­su­prot to­me, i isti­ca­ti nje­zi­na po­dri­vač­ka za­daća, po­naj­ više od sre­di­ne XIX. sto­ljeća i po­ja­ve li­ka pro­kle­to­ga umjet­ni­ ka. Teš­ko je Ba­u­de­lai­rea, Rim­ba­u­da ili La­utréa­mon­ta po­i­sto­ vje­ti­ti s po­ma­gači­ma služ­be­nog po­ret­ka. Književ­nost učvršću­ je kon­sen­zus, ali pro­iz­vo­di i ne­sla­ga­nje, no­vi­nu, ­raskid. Pre­ ma voj­no­me mo­de­lu avan­gar­de, ona pret­ho­di kre­ta­nju, pros­ vjeću­je na­rod. Vra­tit će­mo se na par š­to ga či­ne imi­ta­ci­ja i ino­va­ci­ja, sta­ri i mo­der­ni. Književ­nost bi ta­ko pret­ho­di­la osta­lim zna­nji­ma i obli­ci­ma dje­lo­va­nja: ve­li­ki pi­sci su pri­je osta­lih, po­gla­vi­to pri­je fi­lo­zo­fa, vi­dje­li (bi­li su »­vi­do­vi­ti«) ka­ mo ide svi­jet: »S­vi­je­tu će doći kraj«, na­ja­vio je Ba­u­de­lai­re u tek­stu Fusées (Ra­ke­te), kad je poči­nja­lo do­ba na­pret­ka, i svi­ je­tu zai­sta ni­je pre­stao do­la­zi­ti kraj. U XX. sto­ljeću ob­no­vi­la se vri­jed­nost sli­ke vi­dov­nja­ka u po­li­tič­kom smi­slu, či­me se 36

književ­no­sti pri­pi­sa­la po­li­tič­ka i druš­tve­na da­le­ko­vid­nost ka­ kve na­vod­no ne­do­sta­je svim osta­lim dje­lat­no­sti­ma. Sa sta­no­viš­ta funk­ci­je, opet nai­la­zi­mo na apo­ri­ju: književ­ nost može bi­ti u skla­du, ali i u nes­kla­du s druš­tvom; može pra­ti­ti nje­go­vo kre­ta­nje, ali mu može i pret­ho­di­ti. Istraži­ va­nje književ­no­sti sa sta­ja­liš­ta in­sti­tu­ci­je do­spi­je­va do druš­ tve­no-­po­vi­je­snog re­la­ti­viz­ma ko­ji je baš­ti­nik ro­man­tiz­ma. Pridrža­va­mo li se i da­lje di­ho­to­mi­je te sa­da književ­nost pro­ ma­tra­mo sa sta­ja­liš­ta obli­ka, kon­stan­ti, uni­ver­za­li­ja, na­sto­ jeći da na­kon funk­cio­nal­no­ga pro­nađe­mo for­mal­nu de­fi­ni­ ci­ju književ­no­sti, vraća­mo se na sta­re pi­sce i na kla­si­ke, a pre­ la­zi­mo i s teo­ri­je književ­no­sti na književ­nu teo­ri­ju, u smi­slu u ko­je­mu sam već izložio raz­li­ku iz­među njih.

S­hvaća­nje književ­no­sti: oblik sadrža­ja Od an­ti­ke do sre­di­ne XVIII. sto­ljeća književ­nost se – ja­ sno mi je da je ta ri­ječ ana­kro­ni­zam, ali po­našaj­mo se kao da označa­va pred­met pje­snič­kog umi­jeća – uglav­nom de­fi­ni­ ra kao opo­naša­nje ili pri­ka­zi­va­nje (mi­me­sis) ljud­skog dje­lo­ va­nja go­vo­rom. Upra­vo kao ta­kva ona tvo­ri fa­bu­lu ili priču (myt­hos). Oba ter­mi­na (mi­me­sis i myt­hos) po­jav­lju­ju se već na pr­voj stra­ni­ci Ari­sto­te­lo­va tek­sta O pje­snič­kom umi­jeću te književ­nost pred­stav­lja­ju kao fik­ci­ju, š­to se kat­kad uzi­ma kao pri­je­vod ri­ječi mi­me­sis, kao š­to či­ne Kä­te Ham­bur­ger i Ge­ net­te, ili pak kao iz­miš­ljaj, neš­to š­to ni­je ni isti­ni­to ni laž­no, ne­go vje­ro­jat­no: neš­to š­to »i­sti­ni­to laže«, ka­ko je re­kao Ara­ gon. »[...] nuž­no [je] da pje­snik«, na­pi­sao je Ari­sto­tel, »­bu­de više pje­snik fa­bu­la ne­go sti­ho­va a­ko i jest pje­snik, jer je opo­ naša­telj i jer opo­naša ljud­ske rad­nje« (1451b 27). U ime to­ga određe­nja pje­sniš­tva fik­ci­jom Ari­sto­tel je iz poe­ti­ke is­ključio ne sa­mo po­uč­no ili sa­ti­rič­ko pje­sniš­tvo ne­go čak i lir­sko pje­sniš­tvo ko­je na po­zor­ni­cu po­stav­lja pje­sni­ko­vo 37

ja, a zadržao je sa­mo ep­sku (pri­po­vjed­nu) i tra­gič­ku (dram­ sku) vr­stu. Ge­net­te go­vo­ri o »e­sen­ci­ja­li­stič­koj« ili kon­sti­tu­ti­vi­ stič­koj poe­ti­ci »u nje­zi­noj te­mat­skoj ver­zi­ji«. Pre­ma toj poe­ti­ ci, »­naj­si­gur­ni­ji način da poe­zi­ja iz­bjeg­ne ri­zik raz­vod­nja­va­ nja u obič­noj upo­tre­bi je­zi­ka i po­sta­ne umjet­nič­kim dje­lom jest na­ra­tiv­na ili dram­ska fik­ci­ja« (Ge­net­te, 1991., str. 16 i 18; 2002., str. 12 i 14, pri­je­vod prei­načen). Či­ni mi se da ov­dje tre­ba iz­bje­ga­va­ti odred­ni­cu te­mat­ska jer ne­ma te­ma (sadrža­ ja) ko­je bi bi­le kon­sti­tu­tiv­no književ­ne: Ari­sto­tel i Ge­net­te na umu ima­ju on­to­loš­ki ili prag­ma­tič­ki sta­tus ko­ji je kon­sti­tu­ti­ van književ­nim sadrža­ji­ma; po­sri­je­di je da­kle fik­ci­ja kao po­ jam ili obraz­ac, a ne kao te­ma (ili kao praz­ni­na, a ne kao pu­ ni­na), pa je uo­sta­lom i Ge­net­te ra­di­je na­zi­va fik­cio­nal­nošću ne­go fik­ci­jom. Po­zi­va­jući se na di­stink­ci­je ling­vi­sta Lo­ui­sa Hjelm­sle­va iz­među sup­stan­ci­je sadrža­ja (ide­ja), obli­ka sadrža­ ja (or­ga­ni­za­ci­je označe­nih ili označe­ni­ka), sup­stan­ci­je izraz­a (gla­so­va) i obli­ka izraz­a (or­ga­ni­za­ci­je označi­te­lja), reći ću da je, pre­ma kla­sič­noj poe­ti­ci, značaj­ka književ­no­sti fik­ci­ja kao oblik sadrža­ja, to jest kao po­jam ili obraz­ac. No je li ri­ječ o de­fi­ni­ci­ji književ­no­sti ili sa­mo o nje­zi­nu svoj­stvu? U XIX. sto­ljeću ka­ko je lir­sko pje­sniš­tvo, š­to ga je ari­sto­te­lov­ska tra­di­ci­ja na­pro­tiv za­ne­ma­ri­va­la, ma­lo-­po­ma­lo za­u­zi­ma­lo sre­diš­te pje­sniš­tva i na kon­cu ga sta­lo pred­stav­lja­ ti u cje­li­ni, ta je de­fi­ni­ci­ja mo­ra­la ustuk­nu­ti. Fik­ci­ja, kao praz­ an po­jam, ni­je više bi­la nužan i do­vo­ljan uvjet književ­no­sti (sve će­mo to po­tan­ko raz­mo­tri­ti u 3. po­glav­lju u vez­i s mi­ me­zom) ia­ko obič­no miš­lje­nje ne­dvoj­be­no ukup­nu književ­ nost i da­lje vi­di kao fik­ci­ju.

S­hvaća­nje književ­no­sti: oblik izraz­a Počevši od sre­di­ne XVIII. sto­ljeća, još se jed­na de­fi­ni­ci­ ja književ­no­sti sve više su­prot­stav­lja­la fik­ci­ji, pre­mješ­ta­jući 38

na­gla­sak na li­je­po, ko­je se, na pri­mjer u Kan­to­voj Kri­ti­ci ­rasud­ne sna­ge (Kri­tik der Ur­teils­kraft, 1790.) i u ro­man­tič­ koj tra­di­ci­ji, otad po­i­ma­lo kao sa­mosvr­ho­vi­to. Od tog tre­ nut­ka umjet­nost i književ­nost upuću­ju je­di­no sa­me na se­ be. U opre­ci na­pra­ma sva­ki­daš­njoj je­zič­noj dje­lat­no­sti, ko­ja je uti­li­tar­na i in­stru­men­tal­na, kaže se, književ­nost svo­ju svr­ hu ima u sa­moj se­bi. Pre­ma lek­si­ko­loš­kom pri­ruč­ni­ku Tré­ sor de la lan­gue françai­se (Bla­go fran­cu­skog je­zi­ka), ko­ji na­ slje­du­je tu kon­cep­ci­ju, književ­nost je jed­no­stav­no »e­stet­ska upo­tre­ba pi­sa­no­ga je­zi­ka«. Du­go se naj­više vred­no­va­la ro­man­tič­ka stra­na te za­mi­ sli, odje­lju­jući književ­nost od ži­vo­ta, sma­tra­jući književ­nost iskup­lje­njem ži­vo­ta ili, od kra­ja XIX. sto­ljeća, je­di­nim au­ten­ tič­nim doživ­lja­jem ap­so­lu­ta i niš­ta­vi­la. Ta se po­stro­man­tič­ka tra­di­ci­ja i ta kon­cep­ci­ja književ­no­sti kao iz­bav­lje­nja još oči­ tu­ju u Pro­u­sta, ko­ji u Pro­nađe­no­me vre­me­nu tvr­di: »P­ra­vi ži­vot, ži­vot na­po­sljet­ku ot­kri­ven i ­rasvi­jet­ljen, sto­ga je­di­ni ži­ vot zbilj­ski proživ­ljen jest književ­nost« (Pro­ust, 1973., II., str. 13), ili u pre­drat­no­ga Sar­trea, kad Roquen­ti­na na kra­ju Muč­ ni­ne od po­dlož­no­sti okol­no­sti­ma spa­si ­jazz-­me­lo­di­ja. Oblik – me­ta­fo­ra, »­nuž­no pr­ste­nje li­je­po­ga sti­la« u Pro­u­sta (ibid., str. 8) – omo­guću­je da se iz­mak­ne ovo­me svi­je­tu, da se za­hva­ ti »­ma­lo vre­me­na u či­stom sta­nju« (Pro­ust, I., str. 169). No ta za­mi­sao ima i for­ma­li­stič­ku stra­nu ko­ja nam je da­ nas bli­ski­ja, a ko­ja književ­nu je­zič­nu dje­lat­nost di­je­li od obič­ ne je­zič­ne dje­lat­no­sti, ili neo­bič­nom či­ni književ­nu upo­ra­bu sva­ki­daš­nje­ga je­zi­ka. Sva­ko­me je zna­ku, sva­koj je­zič­noj dje­ lat­no­sti suđe­no da bu­de pro­zir­nost i pre­pre­ka. Obič­na upo­ ra­ba je­zi­ka na­sto­ji da se na nju za­bo­ra­vi čim se shva­ti (pri­ je­la­zna je i neuoč­lji­va), dok književ­na upo­ra­ba nje­gu­je svo­ ju ne­pro­zir­nost (ne­pri­je­la­zna je i uoč­lji­va). Mnoš­tvo je nači­ na da se obraz­loži taj po­la­ri­tet. Obič­ni je je­zik u većoj mje­ri 39

de­no­ta­ti­van, književ­ni je je­zik u većoj mje­ri ko­no­ta­ti­van (dvo­ smi­slen, izraža­jan, per­lo­ku­ti­van, au­to­re­fe­ren­ci­ja­lan): »Z­nače više ne­go š­to ka­zu­ju«, mi­slio je o pje­snič­kim izraz­i­ma već Mon­taig­ne. Obič­ni je je­zik opuš­te­ni­ji, književ­ni je je­zik su­ stav­ni­ji (or­ga­ni­zi­ran, do­slje­dan, gust, složen). Obič­na je upo­ tre­ba je­zi­ka re­fe­ren­ci­jal­na i prag­ma­tič­na, književ­na je upo­tre­ ba je­zi­ka ima­gi­nar­na i estet­ska. Književ­nost isko­riš­ta­va svoj­ stva je­zič­no­ga me­di­ja bez prak­tič­nog ci­lja. Ta­ko zvuči for­ma­ li­stič­ka de­fi­ni­ci­ja književ­no­sti. Od ro­man­tiz­ma do Mal­larméa književ­nost se, ka­ko je sažeo Fo­u­ca­ult, »­za­tva­ra [...] u ra­di­kal­nu in­tran­zi­tiv­nost«, »­po­sta­je či­sta i jed­no­stav­na ma­ni­fe­sta­ci­ja je­zi­ka či­ji je je­di­ni cilj potvrđi­va­ti [...] svo­je teš­ko po­sto­ja­nje. Ona se sto­ga sa­ mo mo­ra vječ­no vraća­ti se­bi, kao da nje­zin di­skurs više ne može ima­ti dru­go­ga sadrža­ja osim iska­zi­va­nja vla­sti­tog obli­ ka« (Fo­u­ca­ult, 1966., str. 313; 2002., str. 326-327). U svo­jem »Co­urs de poé­tique« (Pre­da­va­nju iz poe­ti­ke) Valéry je za­ ključio ka­ko »K­njižev­nost jest[...] i ne može bi­ti neš­to dru­go ne­ go ši­re­nje i prim[j]e­na [sta­no­vi­tih] svoj­sta­va Je­zi­ka« (Valéry, 1957., str. 1440; 1980., str. 356). U to­me po­vrat­ku k sta­ri­ma na­su­prot mo­der­ni­ma, kla­si­ci­ma na­su­prot ro­man­tiča­ri­ma, može­mo vi­dje­ti ka­ko se po­kuša­va iz­ve­sti uni­ver­zal­na de­fi­ ni­ci­ja književ­no­sti, ili pje­sniš­tva, kao ver­bal­ne umjet­no­sti. Ge­net­te bi re­kao da je to »e­sen­ci­ja­li­stič­ka poe­ti­ka u for­mal­ noj ver­zi­ji«, ali ja ću pre­ci­zi­ra­ti da je ovaj put po­sri­je­di oblik izraz­a jer je i de­fi­ni­ci­ja književ­no­sti fik­ci­jom ta­kođer bi­la for­mal­na, ali se osla­nja­la na oblik sadrža­ja. Od Ari­sto­te­la do Valéry­ja, pre­ko Kan­ta i Mal­larméa, de­fi­ni­ci­ja književ­no­ sti fik­ci­jom ustu­pi­la je da­kle mje­sto, u naj­ma­nju ru­ku među struč­nja­ci­ma, nje­zi­noj de­fi­ni­ci­ji poe­zi­jom (ili dik­ci­jom, pre­ ma Ge­net­teu). Osim ako ta dva određe­nja među so­bom ne di­je­le književ­no po­lje. 40

Ru­ski su for­ma­li­sti u pra­vom smi­slu književ­nu upo­tre­bu je­zi­ka, pa sto­ga i raz­li­kov­no svoj­stvo književ­no­ga tek­sta, naz­ va­li li­te­rar­nošću. Ja­kob­son je 1919. go­di­ne na­pi­sao: »­pred­met zna­no­sti o li­te­ra­tu­ri ni­je li­te­ra­tu­ra ne­go li­te­rar­nost, tj. ono š­to da­no dje­lo či­ni li­te­rar­nim« (Ja­kob­son, 1978., str. 57, pri­je­ vod prei­načen), ili mno­go go­di­na po­sli­je, 1960., »[o­no] š­to či­ ni ver­bal­nu po­ru­ku umjet­nič­kim dje­lom« (Ja­kob­son, 1966., str. 286, pri­je­vod prei­načen). Teo­ri­ja književ­no­sti, u smi­slu kri­ti­ke kri­ti­ke, i književ­na teo­ri­ja, u smi­slu for­ma­liz­ma, kao da se sa­sta­ju u to­me poj­mu, ko­ji je ujed­no bio tak­tič­ki i po­le­ mičan. Za­hva­lju­jući nje­mu, for­ma­li­sti su po­kuša­va­li pro­uča­ va­nje književ­no­sti osa­mo­sta­li­ti – u pr­vo­me re­du na­pra­ma vul­gar­nom hi­sto­riz­mu i psi­ho­lo­gi­ji pri­mi­je­nje­noj na književ­ nost – de­fi­ni­ra­jući nje­gov spe­ci­fič­ni pred­met. Otvo­re­no su se su­prot­stav­lja­li de­fi­ni­ci­ji književ­no­sti kao do­ku­men­ta, ili nje­zi­noj de­fi­ni­ci­ji funk­ci­jom pred­stav­lja­nja (zbi­lje) ili izraža­ va­nja (au­to­ra), a na­glaša­va­li aspek­te književ­no­ga dje­la ko­je su oci­je­ni­li kao spe­ci­fič­no književ­ne te su sto­ga raz­li­ko­va­li književ­ni je­zik od nek­njižev­nog ili obič­nog je­zi­ka. Književ­ ni je je­zik mo­ti­vi­ran (a ne ar­bi­tra­ran), au­to­te­ličan (a ne li­nea­ ran), au­to­re­fe­ren­ci­ja­lan (a ne uti­li­ta­ran). Među­tim, ko­je to svoj­stvo – ko­ja bit – ne­ke tek­sto­ve či­ ni književ­ni­ma (li­te­rar­ni­ma)? For­ma­li­sti su, tra­gom tek­sta »U­mjet­nost kao po­stu­pak« (1917.) Vik­to­ra Š­klov­skog, kao kri­te­rij li­te­rar­no­sti uspo­sta­vi­li začud­nost ili očuđe­nje (ostra­ne­ nie): književ­nost, ili umjet­nost uopće, či­ta­te­lje­vu je­zič­nu osjet­ lji­vost ob­nav­lja po­stup­ci­ma ko­ji na­ruša­va­ju uo­biča­je­ne i au­to­ mat­ske obli­ke za­paža­nja. Ja­kob­son će za­tim obja­sni­ti da uči­ nak začud­no­sti pro­iz­vo­di do­mi­nant­nost ne­kih po­stu­pa­ka (Ja­ kob­son, 1935.) unu­tar sku­pa for­mal­nih in­va­ri­ja­na­ta ili je­zič­ nih obi­ljež­ja ko­ja su značaj­ka književ­no­sti kao iskuša­va­nja »­mo­guć­no­sti je­zi­ka«, ka­ko se izraz­io Valéry. No ne­ki po­stup­ci, 41

ili pre­vlast ne­kih po­stu­pa­ka, i sa­mi po­sta­ju uo­biča­je­ni: for­ma­li­ zam stiže (vi­di še­sto po­glav­lje) do po­vi­je­sti li­te­rar­no­sti kao ob­ no­ve očuđe­nja pre­­raspo­dje­lom književ­nih po­stu­pa­ka. Bit književ­no­sti pre­ma to­me ­te­me­lji­la bi se na for­mal­nim in­va­ri­jan­ta­ma do­stup­ni­ma ana­li­zi. Osla­nja­jući se na ling­vi­sti­ ku i osnažu­jući se struk­tu­ra­liz­mom, for­ma­li­zam pro­uča­va­nje književ­no­sti oslo­bađa od gle­diš­ta ka­kva su stra­na ver­bal­noj na­ra­vi tek­sta. Ko­je in­va­ri­jan­te istražu­je? Vr­ste, ti­po­ve, fi­gu­re. Pri­tom pret­po­stav­lja da je zna­nost o književ­no­sti uopće mo­ guća, u opre­ci na­pra­ma sti­li­sti­ci po­je­di­nač­nih raz­li­ka.

Li­te­rar­nost ili pre­d­rasu­da U po­traz­i za »­do­brom« de­fi­ni­ci­jom književ­no­sti po­stu­pa­ li smo pre­ma Pla­to­no­voj me­to­di, po di­ho­to­mi­ji, ostav­lja­jući stal­no po stra­ni li­je­vi ogra­nak (op­seg, funk­ci­ju, pred­stav­lja­ nje), da bi­smo pra­ti­li de­sni ogra­nak (shvaća­nje, oblik, očuđe­ nje). Poš­to smo sti­gli dov­de, ide­mo li uopće do­brim pu­tem? Kad smo naiš­li na li­te­rar­nost, je­smo li usta­no­vi­li nužan i do­ vo­ljan uvjet književ­no­sti? Može­mo li se tu za­u­sta­vi­ti? U­klo­ni­mo naj­pri­je pr­vi pri­go­vor: ka­ko ne po­sto­je is­ključi­ vo književ­ni je­zič­ni ele­men­ti, književ­na upo­tre­ba je­zi­ka ne može se od nek­njižev­ne raz­luči­ti li­te­rar­nošću. Ne­spo­raz­um do­brim di­je­lom isho­di iz no­vo­ga na­zi­va š­to ga je, znat­no ­po­sli­je, u svo­je­mu veo­ma gla­so­vi­tom č­lan­ku »Ling­vi­sti­ka i poe­ti­ka« (»Lin­gui­stics and Poe­tics«, 1960.), Ja­kob­son na­ dje­nuo li­te­rar­no­sti. Ta­da je »­poet­skom« naz­vao jed­nu od šest funk­ci­ja ko­je je raz­lučio u ko­mu­ni­ka­cij­skom či­nu (eks­ pre­siv­na, poet­ska, ko­na­tiv­na, re­fe­ren­ci­jal­na, me­ta­je­zič­na i fa­tič­ka funk­ci­ja), kao da književ­nost (pje­snič­ki tekst) do­ki­ da pet osta­lih funk­ci­ja i iz­ba­cu­je iz igre pet ele­me­na­ta uz ko­ je se one načel­no vez­u­ju (go­vor­nik, pri­ma­telj ili na­slov­lje­ nik, re­fe­rent, kôd i kon­takt), da bi se usre­do­točio je­di­no na 42

po­ru­ku sa­mu za se­be. Kao u sta­ri­jim č­lan­ci­ma, »Naj­no­vi­ja ru­ska poe­zi­ja« (1919.) i »Do­mi­nan­ta« (1935.), Ja­kob­son je ipak po­ja­snio da poet­ska funk­ci­ja do­duše jest do­mi­nant­na u književ­no­me tek­stu, ali ipak neće od­stra­ni­ti osta­le funk­ci­je. No već je 1919. Ja­kob­son isto­dob­no na­pi­sao i da se u poe­zi­ ji »­funk­ci­ja ko­mu­ni­ka­ci­je [...] svo­di na naj­ma­nju m[j]e­ru«, i da je »­poe­zi­ja je­zik u [...] estet­skoj funk­ci­ji«, kao da se osta­ le funk­ci­je mo­gu za­bo­ra­vi­ti (Ja­kob­son, 1978., str. 56 i 57). Li­te­rar­nost (očuđe­nje) ne iz­vi­re iz upo­ra­be se­bi svoj­stve­nih je­zič­nih ele­me­na­ta, ne­go iz raz­liči­te (na pri­mjer, gušće, do­ sljed­ni­je, slože­ni­je) or­ga­ni­za­ci­je iste je­zič­ne građe ko­jom se služi i obič­na upo­ra­ba. Drukči­je reče­no, li­te­rar­nost ne­kog tek­sta ne sa­sto­ji se od me­ta­fo­re sa­me po se­bi, ne­go od čvr­ šće me­ta­fo­rič­ke mreže ko­ja osta­le je­zič­ne funk­ci­je po­ti­sku­je u dru­gi plan. Književ­ni se obli­ci ne raz­li­ku­ju od je­zič­nih obli­ ka, ne­go ih (ba­rem ne­ke od njih) nji­ho­va or­ga­ni­za­ci­ja či­ni vid­lji­vi­ji­ma. Ukrat­ko, li­te­rar­nost ni­je stvar pri­sut­no­sti ili od­ sut­no­sti, po nače­lu sve ili niš­ta, ne­go po nače­lu više i ma­nje (veća ko­liči­na tro­pa, na pri­mjer): to je mje­ra ko­ja pri­vlači či­ ta­te­lje­vu po­zor­nost. Naža­lost, čak se i taj po­dat­ni­ji i umje­re­ni­ji kri­te­rij li­te­rar­ no­sti može po­bi­ja­ti. La­ko je izni­je­ti pro­tu­pri­mje­re. S jed­ne stra­ne ne­ki se književ­ni tek­sto­vi ne od­miču od obič­no­ga je­ zi­ka (kao »­bi­je­lo« ili bi­he­vio­ri­stič­ko pi­smo u He­mingwaya, u Ca­mu­sa). Sva­ka­ko, oni se mo­gu po­nov­no obu­hva­ti­ti ako se ustvr­di ka­ko je od­sut­nost obi­ljež­ja i sa­ma obi­ljež­je, ka­ko je vr­hu­nac očuđe­nja po­sve­maš­nja pri­stu­pač­nost (ili vr­hu­nac ne­ja­snoće, ­besmi­sli­ca), ali se ti­me jed­na­ko pro­tu­rječi de­fi­ni­ ci­ji li­te­rar­no­sti, u stro­gom smi­slu, kao sku­pa spe­ci­fič­nih obi­ ljež­ja, ili, u ­rastez­lji­vi­jem smi­slu, kao spe­ci­fič­ne or­ga­ni­za­ci­ je. S dru­ge stra­ne ne sa­mo da se obi­ljež­ja ka­kva se sma­tra­ju književ­ni­ji­ma su­sreću i u nek­njižev­nom je­zi­ku ne­go su on­dje 43

kat­kad čak i vid­lji­vi­ja, gušća ne­go u književ­nom je­zi­ku, kao š­to je slučaj s re­kla­mom. Re­kla­ma bi po to­me bi­la naj­bo­lja književ­nost, š­to nas ipak ne može po­sve za­do­vo­lji­ti. Je li li­ te­rar­nost u for­ma­li­sta značaj­ka ci­je­le književ­no­sti, ili sa­mo sta­no­vi­tog ti­pa književ­no­sti, književ­no­sti u pra­vom smi­slu u nji­ho­vim oči­ma, to jest pje­sniš­tva, i k to­me ne ci­je­lo­ga pje­ sniš­tva, ne­go sa­mo mo­der­no­ga, avan­gar­di­stič­kog, ne­pro­nič­ nog, teš­kog, začud­nog pje­sniš­tva? Li­te­rar­nost je de­fi­ni­ra­la ono š­to se ne­koć na­zi­va­lo pje­snič­kom slo­bo­dom (li­cen­tia poe­ ti­ca), a ne književ­nost. Osim ako Ja­kob­son, opi­su­jući pje­snič­ ku funk­ci­ju kao us­mje­re­nost na po­ru­ku, ni­je mi­slio sa­mo na oblik po­ru­ke, kao š­to se opće­ni­to shva­ti­lo, ne­go i na nje­zin sadržaj. Ja­kob­so­nov tekst o »Do­mi­nan­ti« pri­lič­no je ja­sno sta­vio do zna­nja da je ulog očuđe­nja ili začud­no­sti oz­bi­ljan, da ima i etič­ke i po­li­tič­ke im­pli­ka­ci­je. Bez to­ga se književ­nost či­ni bezraz­lož­nom, da je pu­ki ukras i igra. Kao sva­ka de­fi­ni­ci­ja književ­no­sti, nai­me, li­te­rar­nost uključu­je iz­vank­njižev­nu na­klo­nost. Vred­no­va­nje se (vri­ jed­nost, pra­vi­lo) ne­mi­nov­no uključu­je u sva­ku de­fi­ni­ci­ju književ­no­sti, pa sto­ga i u sva­ko pro­uča­va­nje književ­no­sti. Ru­ski su for­ma­li­sti bi­li oči­to na­klo­nje­ni­ji tek­sto­vi­ma ko­je je nji­hov po­jam li­te­rar­no­sti naj­bo­lje opi­si­vao jer su ih oni na nje­ga i na­ve­li: bi­li su u do­slu­hu s avan­gar­dom fu­tu­ri­stič­kog pje­sniš­tva. De­fi­ni­ci­jom književ­no­sti uvi­jek se na uni­ver­zal­ nu raz­i­nu (po­put, na pri­mjer, očuđe­nja) uz­diže na­klo­nost (pre­d­rasu­da). Po­sli­je će, na­dah­nu­ti for­ma­liz­mom, struk­tu­ra­ li­zam opće­ni­to, poe­ti­ka i na­ra­to­lo­gi­ja na isti način vred­no­ va­ti ot­klon i književ­nu sa­mo­svi­jest, u opre­ci na­pra­ma kon­ ven­ci­ji i rea­liz­mu. Di­stink­ci­ja iz­među čit­lji­vo­ga (rea­li­stič­no­ ga) i pi­si­vo­ga (začud­no­ga) š­to ju je Bart­hes pre­dložio u S/Z i sa­ma je otvo­re­no vred­no­va­telj­ska, ali na svje­snom ili nes­vje­ snom su­sta­vu na­klo­no­sti poči­va i ci­je­la teo­ri­ja. 44

Čak će i Ge­net­te na kon­cu pri­zna­ti da li­te­rar­nost u Ja­ kob­so­no­vu znače­nju po­kri­va sa­mo dio književ­no­sti, nje­zin kon­sti­tu­tiv­ni po­re­dak, a ne nje­zin kon­di­cio­nal­ni (uvjet­ni) po­re­dak te k to­me, kad je po­sri­je­di ta­koz­va­na kon­sti­tu­tiv­na književ­nost, sa­mo dik­ci­ju (pje­sniš­tvo), a ne i (pri­po­vjed­nu i dram­sku) fik­ci­ju. Iz to­ga je, odričući se zah­tje­va š­to su ih po­ sta­vi­li for­ma­li­zam i struk­tu­ra­li­zam, iz­veo slje­deći za­ključak: »Li­te­rar­nost, bu­dući da je više­sloj­na, traži plu­ra­li­stič­ku teo­ ri­ju« (Ge­net­te, 1991., str. 31; 2002., str. 23). Kon­sti­tu­tiv­noj književ­no­sti, ko­ja je sa­ma he­te­ro­ge­na jer pje­sniš­tvu (u ime kri­te­ri­ja ko­ji se od­no­si na oblik izraz­a) su­po­stav­lja fik­ci­ju (u ime kri­te­ri­ja ko­ji se od­no­si na oblik sadrža­ja), od XIX. se sto­ ljeća pri­do­da­je pro­stra­no i ne­ja­sno po­druč­je ne­fik­cio­nal­ne pro­ze ko­ja je uvjet­no književ­na (au­to­bio­gra­fi­ja, me­moa­ri, ese­ ji, po­vi­jest, š­to­više i građan­ski za­ko­nik), a književ­no­sti se pri­ pa­ja ili ­po na­hođe­nju po­je­di­nač­nih uku­sa ili ko­lek­tiv­nih mo­ da. »Naj­mu­dri­je je sto­ga,« za­ključio je Ge­net­te, »­pro­vi­zor­no sva­kom di­je­lu [tj. sva­koj od dvi­ju stra­na književ­no­sti, kon­sti­ tu­tiv­noj i kon­di­cio­nal­noj] pri­druži­ti nje­gov [od­no­sno nje­zin] pri­pa­da­jući dio isti­ne, od­no­sno je­dan dio li­te­rar­no­ga po­druč­ ja« (1991., str. 25; 2002., str. 19). No ta pri­vre­me­nost ima do­ brih iz­gle­da da po­tra­je jer ne po­sto­ji bit književ­no­sti ko­ja je slože­na, he­te­ro­ge­na i pro­mjenji­va po­ja­va.

K­njižev­nost je književ­nost T­ražeći mje­ri­lo li­te­rar­no­sti, na­ba­sa­li smo na apo­ri­ju na ko­ ju nas je na­vi­kla fi­lo­zo­fi­ja je­zi­ka. Određe­nje ter­mi­na kao š­to je književ­nost ni­ka­da neće pruži­ti dru­go do skup pri­go­da u ko­ji­ma ko­ri­sni­ci ne­kog je­zi­ka pri­sta­ju upo­tri­je­bi­ti taj ter­min. Može li se poći da­lje od te for­mu­la­ci­je ko­ja se do­i­ma cir­ku­lar­ nom? Sa­mo ma­lo, jer su književ­ni tek­sto­vi upra­vo tek­sto­vi ko­ ji­ma se druš­tvo služi, a da ih nuž­no ne vez­u­je uz kon­tekst u 45

ko­je­mu su na­sta­li. Drži se da se nji­hov smi­sao (pri­mje­na, važ­ nost) ne svo­di na kon­tekst nji­ho­va pr­vot­nog iska­zi­va­nja. O to­me je­su li ne­ki tek­sto­vi književ­ni odluču­je druš­tvo, služeći se tim tek­sto­vi­ma iz­van nji­ho­vih iz­vor­nih kon­tek­sta. Ta mi­ni­mal­na de­fi­ni­ci­ja ipak ima nez­god­nu po­slje­di­cu. Nai­me, ako se zai­sta za­do­vo­lji­mo da ta­ko izloži­mo značaj­ke književ­no­sti, pro­uča­va­nje književ­no­sti neće bi­ti sva­ki di­skurs o tek­sto­vi­ma, ne­go di­skurs ko­je­mu je svr­ha pot­kri­je­pi­ti ili ospo­ri­ti nji­ho­vu uključe­nost u književ­nost. Pa ako se književ­ nost i pro­uča­va­nje književ­no­sti uza­jam­no de­fi­ni­ra­ju odlu­kom da za ne­ke tek­sto­ve iz­vor­ni kon­tekst ni­je jed­na­ko važan kao za ne­ke dru­ge, on­da sva­ka ana­li­za ko­ja teži re­kon­strui­ra­ti iz­ vor­ne okol­no­sti u ko­ji­ma je na­stao književ­ni tekst, po­vi­je­sne pri­li­ke u ko­ji­ma je au­tor taj tekst na­pi­sao i re­cep­ci­ju pr­vo­ga či­ta­telj­stva, može bi­ti za­nim­lji­va, ali ne pri­pa­da pro­uča­va­nju književ­no­sti. Iz­vor­ni kon­tekst tekst vraća u ne-k­njižev­nost izo­ krećući pro­ces ko­jim je po­stao književ­nim tek­stom (re­la­tiv­no neo­vi­snim o svo­je­mu iz­vor­nom kon­tek­stu). P­ro­uča­va­nju književ­no­sti ne pri­pa­da sve š­to se može reći o književ­no­me tek­stu. Kon­tekst ko­ji se tiče književ­nog pro­ uča­va­nja književ­nog tek­sta ni­je iz­vor­ni kon­tekst to­ga tek­sta, ne­go druš­tvo ko­je se nji­me služi kao književ­nim tek­stom odje­lju­jući ga od nje­go­va iz­vor­nog kon­tek­sta. Ta­ko se bio­ graf­ska ili so­cio­loš­ka kri­ti­ka, ili kri­ti­ka ko­ja dje­lo objaš­nja­ va književ­nom tra­di­ci­jom (Sain­te-Beu­ve, Tai­ne, Bru­ne­tiè­ re), sve va­ri­jan­te hi­sto­rij­ske kri­ti­ke, mo­gu sma­tra­ti iz­vanj­ skim književ­no­sti­ma. A­li ako po­vi­je­sna kon­tek­stua­li­za­ci­ja ni­je mje­ro­dav­na, je li ling­vi­stič­ko ili sti­li­stič­ko pro­uča­va­nje mje­ro­dav­ni­je? Po­jam sti­ la pri­pa­da obič­nom je­zi­ku pa ga tre­ba naj­pri­je izoš­tri­ti (vi­di pe­to po­glav­lje). No po­tra­ga za de­fi­ni­ci­jom sti­la, kao i za de­fi­ ni­ci­jom književ­no­sti, neiz­bjež­no je po­le­mič­na. Uvi­jek poči­va 46

na inači­ci po­pu­lar­ne opre­ke iz­među pra­vi­la i od­ma­ka, ili iz­ među obli­ka i sadrža­ja, to jest opet na di­ho­to­mi­ja­ma ko­je na­ sto­je uniš­ti­ti (ozlo­gla­si­ti, uklo­ni­ti) pro­tiv­ni­ka više ne­go poj­ mo­ve. Sti­li­stič­ke se va­ri­ja­ci­je mo­gu opi­sa­ti je­di­no kao raz­li­ke u znače­nju: mje­ro­dav­ne su u ling­vi­stič­kom, a ne u pra­vom književ­nom smi­slu. Re­klam­ni slo­gan i Sha­ke­spea­reov so­net ne raz­li­ku­ju se po na­ra­vi, ne­go sa­mo po slože­no­sti. Za­pam­tit će­mo da je književ­nost neu­mit­no za­ključak ko­ji se iz­vo­di iz ne­do­ka­za­ne pret­po­stav­ke. Književ­nost je književ­ nost, ono š­to mje­ro­dav­ni (pro­fe­so­ri, na­klad­ni­ci) uključu­ju u književ­nost. Gra­ni­ce joj se kat­kad, po­la­ko, umje­re­no, pre­ mješ­ta­ju (vi­di sed­mo po­glav­lje o vri­jed­no­sti), ali je ne­mo­ guće s nje­zi­na op­se­ga pri­jeći na nje­zi­no shvaća­nje, s ka­no­ na na bît. Ne­moj­mo ipak reći da ni­smo uzna­pre­do­va­li jer uži­tak u lo­vu, ka­ko je upo­zo­rio Mon­taig­ne, ni­je uhva­ti­ti pli­ jen, a či­ta­te­lju je, vi­dje­li smo, uzor lo­vac.

47

A u­ t o r Naj­spor­ni­ja je stav­ka u pro­uča­va­nju književ­no­sti pi­ta­nje ko­je mje­sto pri­pa­da au­to­ru. Ras­pra­va je ta­ko bur­na, ta­ko že­ sto­ka, da ću se naj­više na­muči­ti da je pri­kažem (pa će ovo bi­ ti i naj­du­lje po­glav­lje). Pod na­zi­vom na­mje­ra uopće, ba­vi­mo se au­to­rom, od­no­som tek­sta i nje­go­va au­to­ra, au­to­ro­vom od­ go­vor­nošću za znače­nje i smi­sao tek­sta. Može­mo kre­nu­ti od dva­ju na­sli­jeđe­nih na­zo­ra, sta­ro­ga i mo­der­no­ga, da bi­smo ih su­prot­sta­vi­li, a da ni­jed­no­me ne da­mo za pra­vo, ili da bi­ smo ih oba zadrža­li, po­nov­no u po­traz­i za apo­re­tič­nim za­ ključ­kom. Sta­ri je na­sli­jeđe­ni na­zor smi­sao dje­la po­i­sto­vjeći­ vao s au­to­ro­vom na­mje­rom; bio je uvri­ježen u do­ba fi­lo­lo­ gi­je, po­zi­ti­viz­ma, hi­sto­riz­ma. Mo­der­ni (i više ne ta­ko nov) na­sli­jeđe­ni na­zor pro­ka­zu­je mje­ro­dav­nost au­to­ro­ve na­mje­ re da bi se odre­di­li ili opi­sa­li smi­slo­vi dje­la; proši­ri­li su ga ru­ski for­ma­li­zam, ame­rič­ki no­vi kri­tiča­ri i fran­cu­ski struk­ tu­ra­li­zam. Ame­rič­ki su no­vi kri­tiča­ri go­vo­ri­li o in­ten­tio­nal fal­lacy ili »­za­blu­di o na­mje­ri«: či­ni­lo im se da je u pro­uča­va­ nju književ­no­sti po­se­za­ti za poj­mom na­mje­re ne sa­mo ne­ ko­ri­sno ne­go čak i š­tet­no. Su­kob se može opi­sa­ti i kao pri­je­ por iz­među pri­staša književ­ne eks­pli­ka­ci­je (objaš­nje­nja) kao istraži­va­nja au­to­ro­ve na­mje­re (u tek­stu tre­ba traži­ti š­to je au­ tor htio reći) i za­go­vor­ni­ka književ­ne in­ter­pre­ta­ci­je kao opi­ sa smi­slo­va dje­la (u tek­stu tre­ba traži­ti š­to on kaže, neo­vi­sno o na­mje­ra­ma nje­go­va au­to­ra). Da bi se iz­bje­gla ta pri­sil­na al­ ter­na­ti­va i iz­mi­ri­la se po­svađe­na braća, treći put, ko­je­mu se da­nas če­sto da­je pred­nost, kao mje­ri­lo književ­no­ga smi­sla ističe či­ta­te­lja: po­sri­je­di je su­vre­men na­sli­jeđe­ni na­zor na ko­ ji ću se vra­ti­ti u četvr­tom po­glav­lju, a za­sad ću se tru­di­ti, ko­ li­ko bu­de mo­guće, da ga osta­vim po stra­ni.

U­vod u teo­ri­ju književ­no­sti može se ogra­niči­ti na za­da­tak da istraži ma­len broj poj­mo­va pro­tiv ko­jih je po­le­mi­zi­ra­la književ­na teo­ri­ja (for­ma­li­sti i nji­ho­vi po­tom­ci): raz­ne su no­ ve kri­ti­ke kao glav­no­ga žr­tve­nog jar­ca otvo­re­no uzi­ma­le au­to­ ra, ne sa­mo za­to š­to je sim­bo­li­zi­rao hu­ma­ni­zam i in­di­vi­dua­li­ zam ko­je je književ­na teo­ri­ja htje­la od­stra­ni­ti iz pro­uča­va­nja književ­no­sti ne­go za­to š­to je na­pad na nje­ga za so­bom po­vlačio sve osta­le pro­tu­poj­mo­ve književ­ne teo­ri­je. Ta­ko je važ­nost ko­ ja se pri­da­je po­seb­nim oso­bi­na­ma književ­no­ga tek­sta (li­te­rar­ no­sti) obrat­no raz­mjer­na udje­lu ko­ji se pri­zna­je au­to­ro­voj na­ mje­ri. Za­hva­ti ka­kvi in­zi­sti­ra­ju na tim po­seb­nim oso­bi­na­ma au­to­ru pri­pi­su­ju pri­god­nu ulo­gu, kao u ru­skih for­ma­li­sta i ame­rič­kih no­vih kri­tiča­ra, ko­ji au­to­ra ukla­nja­ju, da bi pro­uča­ va­nju književ­no­sti osi­gu­ra­li neo­vi­snost na­pra­ma po­vi­je­sti i psi­ ho­lo­gi­ji. I obrat­no, za pri­stu­pe ko­ji au­to­ra uzi­ma­ju kao sre­diš­ nje upo­riš­te, čak i ako se raz­li­ku­ju po stup­nju in­ten­cij­ske svi­je­ sti (smiš­lje­ne na­mjer­no­sti) š­to rav­na tek­stom i po nači­nu na ko­ji pri­ka­zu­ju tu (otuđe­nu) – za Freu­do­ve sljed­be­ni­ke po­je­di­ nač­nu, a za mark­si­ste skup­nu – svi­jest, tekst je sa­mo sred­stvo ko­jim se do nje do­pi­re. Go­vo­ri­ti o au­to­ro­voj na­mje­ri i o spo­ ru ko­ji se o njoj ni­je pre­stao vo­di­ti znači uve­li­ke nače­ti pi­ta­nje osta­lih poj­mo­va š­to će­mo ih obrađi­va­ti u na­stav­ku. Mi­slim da će­mo se u tu osjet­lji­vu ras­pra­vu naj­bo­lje upu­ti­ti uz po­moć ne­ko­li­ko tek­sto­va ko­ji nam mo­gu po­služi­ti kao pu­to­ ka­zi. Na­vest ću tri. Pri­je sve­ga, do­bro po­zna­ti pro­slov Gar­gan­ tui, gdje se či­ni ka­ko nas Ra­be­lais ohra­bru­je da traži­mo skri­ve­ no znače­nje (»­viši smi­sao«, al­tior sen­sus, Ra­be­lais, str. 8) nje­go­ ve knji­ge pre­ma sta­ro­me na­u­ku o ale­go­ri­ji, a za­tim nam se ru­ ga po­vje­ru­je­mo li u tu sred­njo­vje­kov­nu me­to­du ko­ja je omo­ gući­la da se u Ho­me­ra, Ver­gi­li­ja i Ovi­di­ja od­go­net­nu kršćan­ ski smi­slo­vi– osim a­ko Ra­be­lais sa­mo ne po­tiče či­ta­te­lja da sam preuz­me od­go­vor­nost tu­mačeći, mož­da i sub­ver­ziv­no, knji­gu 50

ko­ju drži u ru­ka­ma. Miš­lje­nja u po­gle­du na­mje­re to­ga ka­pi­tal­ nog tek­sta o na­mje­ri još se ne slažu, š­to do­ka­zu­je da je pi­ta­nje ne­rješi­vo. Na­da­lje, Pro­u­sto­vu knji­gu Con­tre Sain­te-Beu­ve (Pro­ tiv Sain­te-Beu­vea), jer je po to­me na­slo­vu u Fran­cu­skoj na­stao mo­der­an na­ziv za pro­blem na­mje­re: na­su­prot Sain­te-Beu­veu, Pro­ust u to­me tek­stu tvr­di ­da bio­gra­fi­ja, »k­njižev­ni por­tret«, ne objaš­nja­va dje­lo jer je ono pro­iz­vod ne­kog dru­gog ja ko­je ni­je druš­tve­no ja, du­bin­skog ja ne­svod­lji­vo­ga na svje­snu na­mje­ ru. U četvr­tom po­glav­lju, o či­ta­te­lju, vi­djet će­mo da će Pro­u­ sto­ve po­stav­ke uzdr­ma­ti Lan­so­na i na­ve­sti ga da ublaži svo­ju dok­tri­nu o eks­pli­ka­ci­ji tek­sta. Na­po­sljet­ku, Bor­ge­so­vu pri­po­ vi­jest »Pier­re Me­nard, pi­sac Don Qui­jo­tea«, uvrš­te­nu među teo­rij­ske pri­po­vi­je­sti u Iz­miš­lja­ji­ma: isti tekst na­pi­sa­la su dva raz­liči­ta au­to­ra na raz­ma­ku od više sto­ljeća; to su da­kle dva raz­liči­ta tek­sta, ko­ji se je­dan dru­go­me po ­znače­nju mo­gu čak i su­prot­sta­vi­ti jer im kon­tek­sti i na­mje­re ni­su isti. P­ro­ka­zu­jući pre­tje­ra­no istak­nu­to mje­sto ko­je se u tra­di­cio­ nal­no­me pro­uča­va­nju književ­no­sti pri­da­va­lo au­to­ru, teo­ri­ja je na svo­ju stra­nu pri­do­bi­la po­drug­ljiv­ce. No kad je tvr­di­la ­da je za smi­sao tek­sta au­tor ne­važan, ni­je li do­ne­kle is­kri­vi­la lo­gi­ku i raz­um žr­tvo­va­la užit­ku u lje­po­ti pro­tiv­lje­nja? I na­da­ sve, ni­je li gađa­la po­greš­nu me­tu? Nai­me, ne znači li tu­mači­ ti tekst uvi­jek i na­gađa­ti o ljud­skoj na­mje­ri na dje­lu?

Te­za o smr­ti au­to­ra K­re­ni­mo od dvi­ju spo­me­nu­tih te­za. In­ten­cio­na­li­stič­ka je te­za po­zna­ta. Au­tor­ska je na­mje­ra tra­di­cio­nal­ni pe­da­goš­ki ili aka­dem­ski kri­te­rij književ­no­ga znače­nja. Po­nov­no u­spo­sta­ vi­ti jest ili je du­go bio glav­ni ili čak is­ključi­vi cilj eks­pli­ka­ci­je tek­sta. Pre­ma uo­biča­je­noj pre­d­rasu­di, znače­nje tek­sta je ono š­to je au­tor to­ga tek­sta htio reći. Pre­d­rasu­da ni­je nuž­no liše­ na bi­lo ka­kve isti­ni­to­sti, no glav­na je pred­nost po­i­sto­vjeće­nja 51

znače­nja s na­mje­rom š­to do­ki­da pro­blem književ­ne in­ter­pre­ ta­ci­je: ako se zna š­to je au­tor htio reći, ili ako se to može do­ zna­ti uloži li se na­por – pa ako se ne zna, znači da se ni­je uloži­ lo do­volj­no na­po­ra – tekst ni­je po­treb­no tu­mači­ti. Objaš­nje­ nje na­mje­rom književ­nu kri­ti­ku da­kle či­ni ­besko­ri­snom (o to­me je sa­nja­la književ­na po­vi­jest). Osim to­ga su­viš­nom po­ sta­je i sa­ma teo­ri­ja: ako je znače­nje in­ten­cio­nal­no, objek­tiv­ no, po­vi­je­sno, ne­ma po­tre­be ne sa­mo za kri­ti­kom ne­go ni za kri­ti­kom kri­ti­ke da se pri­klo­ni ne­koj kri­ti­ci. Do­volj­no je ma­lo više po­ra­di­ti pa će se naći rješe­nje. Na­mje­ra, i još više sam au­tor, uo­biča­je­na mje­ra književ­ne eks­pli­ka­ci­je od XIX. sto­ljeća, bi­li su po­vlaš­te­nim po­priš­tem su­ko­ba iz­među sta­rih (književ­ne po­vi­je­sti) i mo­der­nih (no­ ve kri­ti­ke) šez­de­se­tih go­di­na. Fo­u­ca­ult je 1969. go­di­ne odr­ žao slav­no pre­da­va­nje pod na­slo­vom »Š­to je au­tor?«, a Bart­ hes je 1968. obja­vio č­la­nak ko­ji je svo­jim raz­bi­jač­kim na­slo­ vom, »Smrt au­to­ra«, u oči­ma ka­ko pri­staša, ta­ko i pro­tiv­ni­ ka, po­stao an­ti­hu­ma­ni­stič­ko ge­slo zna­no­sti o tek­stu. Spor o književ­no­sti i o tek­stu usre­do­točio se oko au­to­ra, a au­to­rov se udio mo­gao saže­ti u ka­ri­ka­tu­ru. Svi se, uo­sta­lom, tra­di­cio­ nal­ni književ­ni poj­mo­vi mo­gu pri­ve­sti poj­mu au­tor­ske na­ mje­re, ili se iz nje­ga iz­vo­de. Na isti se način iz au­to­ro­ve smr­ ti mo­gu raz­a­bra­ti svi pro­tu­poj­mo­vi teo­ri­je. Au­tor je mo­der­na po­ja­va – sma­trao je Bart­hes – pro­iz­ vod našeg druš­tva ko­je je, iz­rasta­jući iz sred­njeg vi­je­ka, s en­gle­skim em­pi­riz­mom, fran­cu­skim ra­cio­na­liz­mom i osob­nom vje­rom re­for­ma­ci­je, ot­kri­lo pre­stiž po­je­din­ca ili, ka­ko se to ple­me­ni­ti­je kaže, »­ljud­ske oso­be« (Bart­hes, 1984., str. 61-62; 1999., str. 197). O­tud je po­la­zi­la no­va kri­ti­ka: au­tor ni­je nit­ko dru­gi do sam građa­nin, utje­lov­lje­nje srži ka­pi­ta­li­stič­ke ideo­lo­gi­je. Oko 52

nje­ga se, po Bart­he­so­vu miš­lje­nju, or­ga­ni­zi­ra­ju pri­ruč­ni­ci književ­ne po­vi­je­sti i ci­je­la na­sta­va književ­no­sti: »O­bjaš­nje­nje ne­kog dje­la uvi­jek se traži u muš­kar­cu ili že­ni ko­ji su ga pro­iz­ ve­li« (1984., str. 62; 1999., str. 198), kao da je, na ovaj ili onaj način, dje­lo ispo­vi­jest i ne služi dru­go­me do po­vje­ra­va­nju. Au­to­ra kao pro­iz­vod­no i eks­pli­ka­tiv­no nače­lo književ­no­sti Bart­hes na­do­mješ­ta je­zi­kom ko­ji je neo­so­ban i ano­ni­man, a da se on sma­tra is­ključi­vom građom književ­no­sti re­dom su ma­lo-­po­ma­lo zah­ti­je­va­li Mal­larmé, Valéry, Pro­ust, na­drea­ li­zam te na­po­sljet­ku ling­vi­sti­ka, za ko­ju »a­u­tor ni­ka­da ni­je više od sluča­ja pi­sa­nja, isto kao š­to Ja ni­je niš­ta više do­li slu­ čaj ka­da kažem Ja« (Bart­hes, 1984., str. 65; 1999., str. 199), jed­na­ko kao š­to je već Mal­larmé tražio da »­pje­snik ne­sta­ne kao go­vor­nik te ini­ci­ja­ti­vu pre­pu­sti ri­ječi­ma« (Mal­larmé, str. 366). U uspo­red­bi iz­među au­to­ra i za­mje­ni­ce pr­vo­ga li­ca pre­ po­zna­je se raz­miš­lja­nje É­mi­lea Ben­ve­ni­stea o na­ra­vi za­mje­ ni­ca (»La na­tu­re des pro­noms«, 1956.), ko­ji je uve­li­ke utje­ cao na no­vu kri­ti­ku. Au­tor, da­kle, pred­nju stra­nu po­zor­ni­ce ustu­pa pi­smu, tek­stu ili pak ono­me tko piše i tko ni­kad ni­je dru­go do »­su­bjekt« u gra­ma­tič­kom ili ling­vi­stič­kom smi­slu, pa­pir­na­to biće, a ne »o­so­ba« u psi­ho­loš­kom smi­slu: on je su­ bjekt iska­zi­va­nja, ko­ji pri­je svo­je­ga iska­zi­va­nja ne po­sto­ji, ne­ go na­sta­je za­jed­no s njim, sa­da i ov­dje. Iz to­ga sli­je­di i da pi­ smo ne može »­pred­stav­lja­ti«, »o­sli­ka­va­ti« bi­lo š­to š­to bi pret­ ho­di­lo nje­go­vu iska­zi­va­nju te da ono ne­ma po­dri­je­tla, jed­na­ ko kao š­to ga ne­ma ni je­zik. Bez po­dri­je­tla, »­tekst je tka­nje ci­ta­ta«: iz smr­ti au­to­ra isho­di i po­jam in­ter­tek­stual­no­sti. Š­to se tiče eks­pli­ka­ci­je, ona ne­sta­je za­jed­no s au­to­rom ­jer ne­ma je­din­stve­nog, iz­vor­nog znače­nja na poče­lu, u te­me­lju tek­sta. Na­po­kon, i po­sljed­nja se ka­ri­ka no­vo­ga su­sta­va u ci­je­lo­sti iz­ vo­di iz smr­ti au­to­ra: či­ta­telj je, a ne au­tor, mje­sto gdje na­sta­je je­din­stvo tek­sta, na svo­je­mu odre­diš­tu umje­sto na iz­vo­riš­tu, 53

ali taj či­ta­telj ni­je niš­ta osob­ni­ji od ne­tom raz­vlaš­te­no­ga au­to­ ra, ne­go se i on po­i­sto­vjeću­je s funk­ci­jom: on je »o­naj net­ko ko­ji sadrži na jed­nom mje­stu sve tra­go­ve od ko­jih se pi­sa­ni tekst sa­sto­ji« (Bart­hes, 1984., str. 67; 1999., str. 201). Kao š­to vi­di­mo, sve se drži: na pret­po­stav­ku o smr­ti au­to­ ra može se na­do­vez­a­ti ukup­na književ­na teo­ri­ja, kao i na bi­ lo ko­ju dru­gu svo­ju stav­ku, sa­mo š­to je ova pr­va jer se sa­ma su­prot­stav­lja pr­vo­me nače­lu po­vi­je­sti književ­no­sti. Bart­hes joj ujed­no pri­da­je priz­vuk dog­me: »Z­na­mo da...« i po­li­tič­ no­sti: »Poči­nje­mo od­bi­ja­ti da nas vuče za nos...«. Ka­ko smo pre­dvi­dje­li, teo­ri­ja se po­kla­pa s kri­ti­kom ideo­lo­gi­je: pi­smo ili tekst »o­slo­bađa neš­to š­to bi­smo mo­gli naz­va­ti an­ti­teo­loš­ kom dje­lat­nošću, dje­lat­nošću ko­ja je zbilj­ski re­vo­lu­cio­nar­ na za­to š­to je od­bi­ja­nje određi­va­nja znače­nja, na kra­ju kra­ je­va, od­bi­ja­nje Bo­ga i nje­go­vih hi­po­sta­za – raz­u­ma, zna­no­ sti, za­ko­na« (1984., str. 66; 1999., str. 200). Go­di­na je 1968.: svrg­nuće au­to­ra, ko­je označa­va pri­je­laz iz su­stav­nog struk­ tu­ra­liz­ma u de­kon­struk­cij­ski post­struk­tu­ra­li­zam, od­go­va­ra pro­ljet­noj po­bu­ni pro­tiv au­to­ri­te­ta. Da bi se po­gu­bio a­u­tor, ­tre­ba­lo ga je po­i­sto­vje­ti­ti s građan­skim po­je­din­cem, s psi­ho­ loš­kom oso­bom, i ta­ko pi­ta­nje au­to­ra sve­sti na pi­ta­nje objaš­ nje­nja tek­sta ži­vo­tom i bio­gra­fi­jom. Na to suže­nje književ­ na po­vi­jest sva­ka­ko na­vo­di, ali ono si­gur­no ne po­kri­va ci­je­ li pro­blem na­mje­re i ni­poš­to ga ne rješa­va. U tek­stu »Š­to je au­tor?« (»Qu’est-­ce qu’un au­teur?«) či­ni se da i Fo­u­ca­ul­tov ar­gu­ment ta­kođer iz­bi­ja po­vo­dom okrša­ ja s književ­nom po­vi­ješću i po­zi­ti­viz­mom, oda­kle se kri­ti­zi­ rao način na ko­ji je u Ri­ječi­ma i stva­ri­ma po­stu­pao s vla­sti­ tim ime­ni­ma i s au­tor­skim ime­ni­ma, ­raspo­zna­va­jući u nji­ma »­di­skur­ziv­ne for­ma­ci­je« ko­je su bi­le ku­di­ka­mo op­sež­ni­je i neo­ dređe­ni­je ne­go je dje­lo ovog ili onog au­to­ra (Darwi­na, Marxa, Freu­da). Po­zi­va­jući se na mo­der­nu književ­nost u ko­joj je au­tor 54

po­ma­lo ne­stao, iz­bri­sao se, od Mal­larméa – »k­nji­ga ne pod­no­ si ni­ka­kva pot­pi­sni­ka« (Mal­larmé, str. 378) – do Bec­ket­ta i Ma­ u­ri­cea Blanc­ho­ta, Fo­u­ca­ult »­funk­ci­ju au­tor« de­fi­ni­ra kao po­vi­ je­snu i ideo­loš­ku kon­struk­ci­ju, ma­nje ili više psi­ho­lo­gi­zi­ra­nu pro­jek­ci­ju nači­na na ko­ji se po­stu­pa s tek­stom. Da­ka­ko, smrt au­to­ra za so­bom po­vlači po­li­se­mi­ju tek­sta, pro­mak­nuće či­ta­ te­lja i do­tad ne­po­zna­tu slo­bo­du ko­men­ta­ra, no ka­ko izo­sta­je pra­va re­flek­si­ja o na­ra­vi od­no­sa iz­među na­mje­re i tu­mače­nja, ni­je li po­sri­je­di či­ta­telj kao za­mjen­ski au­tor? Au­tor uvi­jek po­ sto­ji: ako to više ni­je Cer­van­tes, on­da je Pier­re Me­nard. Da post­teo­ri­ja ne bi po­sta­la ­po­vra­tak u pred­teo­ri­ju, tre­ba izaći iz zr­cal­no­ga od­no­sa no­ve kri­ti­ke i književ­ne po­vi­je­sti ko­ji je obi­lježio nji­hov pri­je­por i omo­gućio da se au­tor sve­de na uzroč­no nače­lo i slam­na­to­ga lut­ka, a za­tim da se i uklo­ni. Ako ga iz­ba­vi­mo iz te zača­ra­ne i po­ma­lo ilu­zor­ne suče­lje­no­ sti, či­ni se da je au­to­ra teže odloži­ti na skla­diš­te spo­red­nih po­ma­ga­la. S dru­ge stra­ne au­tor­ske na­mje­re, nai­me, po­sto­ji na­mje­ra. Ako je i mo­guće da je au­tor mo­der­na po­ja­va/­tvo­ re­vi­na, u so­cio­loš­kom smi­slu, pro­blem au­tor­ske na­mje­re ne na­sta­je u do­ba ra­cio­na­liz­ma, em­pi­riz­ma i ka­pi­ta­liz­ma. Veo­ ma je star, odu­vi­jek se po­stav­ljao i ni­je ga ta­ko jed­no­stav­no ri­ješi­ti. U to­po­su smr­ti au­to­ra br­ka se au­tor u bio­graf­skom ili so­cio­loš­kom smi­slu, u smi­slu mje­sta u po­vi­je­snom ka­no­ nu, i au­tor u her­me­neu­tič­kom smi­slu svo­je na­mje­re ili in­ten­ cio­nal­no­sti kao kri­te­ri­ja tu­mače­nja: Fo­u­ca­ul­to­va »­funk­ci­ja au­tor« tu re­duk­ci­ju sim­bo­li­zi­ra da ne može bo­lje. Poš­to smo pod­sje­ti­li ka­ko je s na­mje­rom po­stu­pa­la re­to­ri­ ka, vi­djet će­mo da su to pi­ta­nje stu­bo­kom ob­no­vi­le fe­no­me­no­ lo­gi­ja i her­me­neu­ti­ka. Kad se kri­ti­ka šez­de­se­tih go­di­na to­li­ko usu­gla­si­la u po­gle­du te­me au­to­ro­ve smr­ti, ni­je li ta­ko tran­spo­ ni­ra­la her­me­neu­tič­ki pro­blem na­mje­re i znače­nja u vr­lo po­jed­ no­stav­lje­ne i la­ko raz­mjen­lji­ve ter­mi­ne književ­ne po­vi­je­sti? 55

»Vo­lun­tas« i »ac­tio« Ras­pra­va o au­tor­skoj na­mje­ri – o au­to­ru kao na­mje­ri – veo­ ma je sta­ra i vo­di­la se dav­no pri­je mo­der­nog do­ba. Uo­sta­lom, ni­je ni ja­sno ka­ko bi mo­glo bi­ti drukči­je. Da­nas se teži raz­miš­ lja­nje o na­mje­ri sve­sti na te­zu o dua­liz­mu mi­sli i je­zi­ka, ko­ja je du­go pre­vla­da­va­la u za­pad­noj fi­lo­zo­fi­ji. Da­ka­ko, dua­li­stič­ ka te­za ide u pri­log in­ten­cio­na­liz­mu, ali za­to pi­ta­nje na­mje­re ne rješa­va ni su­vre­me­no pro­ka­zi­va­nje dua­liz­ma. Mit o izu­mu pi­sma u Pla­to­no­vu Fe­dru do­bro je po­znat: Pla­ton u to­me di­ ja­lo­gu ističe da je pi­smo uda­lje­no od go­vo­ra kao š­to je go­vor (lo­gos) uda­ljen od mi­sli (dia­no­ia). U Ari­sto­te­lo­vu dje­lu O pje­ snič­kom umi­jeću iz po­dvo­je­no­sti sadrža­ja i obli­ka iz­vi­re odi­ je­lje­nost priče (myt­hos) i nje­zi­na izraz­a (lexis). Na­po­kon, ci­ je­la re­to­rič­ka tra­di­ci­ja raz­luču­je in­ven­tio (po­tra­gu za za­mi­sli­ ma) i elo­cu­tio (pre­ta­ka­nje za­mi­sli u ri­ječi) te obi­lu­je sli­ka­ma ko­je ih su­prot­stav­lja­ju, kao me­ta­fo­re ti­je­la i odjeće. Ti pa­ra­le­ liz­mi više zbu­nju­ju ne­go š­to ras­vjet­lju­ju pro­blem jer po­tiču pi­ta­nje na­mje­re da ot­kliže pre­ma pi­ta­nju sti­la. Ka­ko su se njo­me iz­vor­no ba­vi­li prav­ni­ci, kla­sič­na re­to­ ri­ka ni­je mo­gla, a da prag­ma­tič­ki ne raz­luči na­mje­ru i dje­lo­ va­nje, kao š­to Kathy Eden na­po­mi­nje u svo­joj knji­zi Her­me­ neu­tics and the Rhe­to­ri­cal Tra­di­tion (Her­me­neu­ti­ka i re­to­ rič­ka tra­di­ci­ja, 1997.), dje­lu ko­je­mu mno­go du­gu­ju di­stink­ ci­je š­to ću ih izni­je­ti. To smo sklo­ni za­bo­ra­vi­ti za­to š­to re­do­ vi­to br­ka­mo dva – u teo­ri­ji ako ne i u prak­si – odje­li­ta her­ me­neu­tič­ka nače­la na ko­ji­ma se te­me­lji­la in­ter­pre­ta­tio scrip­ ti, nače­la š­to ih je her­me­neu­ti­ka preu­ze­la od re­to­rič­ke tra­di­ ci­je: ju­ri­dič­ko (prav­no) nače­lo i sti­li­stič­ko nače­lo (Eden, str. 8-10). Pre­ma Ci­ce­ro­nu i Kvin­ti­li­ja­nu, re­to­ri ko­ji su mo­ra­li objaš­nja­va­ti pi­sa­ne tek­sto­ve re­do­vi­to su se osla­nja­li na prav­ nu raz­li­ku iz­među in­ten­tio i ac­tio, ili vo­lun­tas i scrip­tum, u po­gle­du oso­bi­te dje­lat­no­sti ka­kva je pi­smo (Ci­ce­ron, De ora­ 56

to­re, I, LVII, 244; Kvin­ti­li­jan, In­sti­tu­tio ora­to­ria, VII, X, 2). No da bi raz­ri­ješi­li tu raz­li­ku prav­nog po­dri­je­tla, ti su isti re­ to­ri ra­do po­se­za­li za sti­li­stič­kom me­to­dom i u tek­sto­vi­ma traži­li dvo­znač­no­sti ko­je su im omo­guća­va­le da sa scrip­tum pri­jeđu na vo­lun­tas: dvo­znač­no­sti su se tu­mači­le kao na­zna­ ke da se vo­lun­tas raz­li­ku­je od scrip­tum. Au­tor kao na­mje­ra i au­tor kao stil ti­me su se če­sto br­ka­li, a prav­nu je di­stink­ci­ ju – vo­lun­tas i scrip­tum – zastr­la sti­li­stič­ka di­stink­ci­ja – pra­ vo znače­nje i pre­ne­se­no znače­nje. No to što su one za­di­ra­le jed­na u dru­gu ne smi­je nas na­ve­sti da za­ne­ma­ri­mo či­nje­ni­ cu da su po­sri­je­di dva u teo­ri­ji raz­liči­ta nače­la. S­ve­ti Au­gu­stin će po­nov­no na­ve­sti raz­li­ku prav­nog ti­pa iz­među ono­ga š­to znače ri­ječi ko­je au­tor upo­treb­lja­va da bi izraz­io na­mje­ru, to jest se­man­tič­kog znače­nja, i ono­ga š­to au­ tor hoće reći upo­treb­lja­va­jući te ri­ječi, to jest dia­noe­tič­ke na­ mje­re. U di­stink­ci­ji iz­među ling­vi­stič­kog aspek­ta i psi­ho­loš­ kog aspek­ta ko­mu­ni­ka­ci­je, on se, u skla­du sa svim an­tič­kim re­to­rič­kim ras­pra­va­ma, pri­kla­nja na­mje­ri, sma­tra­jući da vo­ lun­tas ne­kog au­to­ra ima po­vlaš­ten po­ložaj u opre­ci pre­ma ono­me š­to je scrip­tum tek­sta. U spi­su De doc­tri­na chri­stia­ na (I, XIII, 12), Au­gu­stin pro­ka­zu­je in­ter­pre­ta­tiv­nu za­blu­du po ko­joj scrip­tum ima pred­nost pred vo­lun­tas, pri če­mu je nji­hov od­nos ana­lo­gan od­no­su duše (ani­mus) ili du­ha (spi­ ri­tus) i ti­je­la u ko­je­mu su za­toče­ni. Odlu­ka da znače­nje her­ me­neu­tič­ki ovi­si o na­mje­ri ni­je da­kle u sve­tog Au­gu­sti­na po­ se­ban slučaj eti­ke ko­ja bi ti­je­lo i put po­dređi­va­la du­hu i duši (kršćan­sko se ti­je­lo do­duše mo­ra poš­ti­va­ti i vo­lje­ti, ali ne zbog se­be sa­mo­ga). Au­gu­stin se opre­dje­lju­je za du­hov­no či­ ta­nje tek­sta na­su­prot pu­te­no­me ili tje­le­sno­me či­ta­nju pa ti­je­ lo po­i­sto­vjeću­je s do­slov­nošću tek­sta, pu­te­no či­ta­nje s do­slov­ nim či­ta­njem. Una­toč to­me, jed­na­ko kao š­to ti­je­lo za­služu­je poš­to­va­nje, do­slov­nost ­tek­sta mo­ra se oču­va­ti, ne sa­ma zbog se­be, ne­go kao po­la­ziš­te du­hov­no­ga tu­mače­nja. 57

Di­stink­ci­ja iz­među tu­mače­nja pre­ma pu­ti i tu­mače­nja pre­ ma du­hu ni­je svoj­stve­na sa­mo Au­gu­sti­nu jer on dvoč­la­nost slo­va i du­ha preu­zi­ma od sve­to­ga Pa­vla – slo­vo ubi­ja, dok duh da­je ži­vot – ko­ja ni­je sti­li­stič­kog, ne­go za­pra­vo prav­nog po­dri­je­tla i na­ra­vi, kao u re­to­rič­koj tra­di­ci­ji. Sve­ti Pa­vao sa­ mo par iz grč­ke re­to­ri­ke, rhe­ton i dia­no­ia, jed­na­ko­vri­je­dan la­ tin­sko­me pa­ru scrip­tum i vo­lun­tas, za­mje­nju­je pa­rom gram­ ma i pneu­ma, ili slo­vo i duh, jer su bli­ski­ji Ži­do­vi­ma ko­ji­ma se obraća (Eden, str. 57). No di­stink­ci­ja iz­među slo­va i du­ha u sve­to­ga Pa­vla, ili pak iz­među tje­le­snog tu­mače­nja i du­hov­ nog tu­mače­nja u sve­to­ga Au­gu­sti­na, ko­ju smo sklo­ni pri­pi­ si­va­ti sti­li­sti­ci, načel­no je kršćan­ska tran­spo­zi­ci­ja di­stink­ci­ je iz­među dje­lo­va­nja i na­mje­re, ko­ja po­tječe iz ju­ri­dič­ke re­ to­ri­ke. U pr­vo­bit­nom je kršćan­stvu nje­zi­na svr­ha io­na­ko i da­lje prav­na jer no­vi za­kon tre­ba oprav­da­ti na­su­prot sta­ro­ za­vjet­no­me za­ko­nu. Teš­koća, među­tim, iskr­sa­va zbog to­ga š­to Au­gu­stin, kao i osta­li re­to­riča­ri, ni­je krz­mao da sti­li­stič­ku me­to­du pri­mi­je­ni ka­ko bi raz­a­brao na­mje­ru slo­va tek­sta, pa je tim zao­kre­tom una­trag mnoš­tvo svo­jih na­sljed­ni­ka i ko­men­ta­to­ra do naših da­na na­veo da br­ka­ju du­hov­no tu­mače­nje, prav­no­ga ti­pa, ko­ je duh traži ispod do­slov­no­sti, i fi­gu­ra­tiv­nog tu­mače­nja, sti­li­ stič­ko­ga ti­pa, ko­je pre­ne­se­no znače­nje traži uz pra­vo znače­ nje. No ia­ko se u Au­gu­sti­na em­pi­rij­ski du­hov­no tu­mače­nje če­sto pre­kla­pa s fi­gu­ra­tiv­nim tu­mače­njem, u teo­rij­skom po­ gle­du, i na­su­prot na­ma, on je­dan tip tu­mače­nja ne svo­di na dru­gi i ni­ka­da du­hov­no tu­mače­nje ne po­i­sto­vjeću­je s fi­gu­ra­ tiv­nim tu­mače­njem; ne br­ka prav­nu di­stink­ci­ju iz­među slo­ va i du­ha – kršćan­sku pri­la­god­bu pa­ru scrip­tum i vo­lun­tas, ili ac­tio i in­ten­tio – sa sti­li­stič­kom di­stink­ci­jom iz­među do­slov­ no­ga znače­nja (sig­ni­fi­ca­tio pro­pria) i pre­ne­se­no­ga znače­nja (sig­ni­fi­ca­tio tran­sla­ta). Prav­nu (her­me­neu­tič­ku) di­stink­ci­ju 58

i sti­li­stič­ku (se­man­tič­ku) di­stink­ci­ju br­ka­mo mi jer izraz do­ slov­no znače­nje upo­treb­lja­va­mo dvo­znač­no, označa­va­jući tje­ le­sno znače­nje u opre­ci pre­ma du­hov­no­me znače­nju, i ujed­no pra­vo znače­nje u opre­ci pre­ma pre­ne­se­nom znače­nju. Au­gu­stin, kao i Ci­ce­ron, i da­lje, da­kle, izriči­to raz­dva­ja prav­nu di­stink­ci­ju du­ha i slo­va (ili pu­ti) i sti­li­stič­ku di­stink­ ci­ju pre­ne­se­nog znače­nja i do­slov­nog (ili pra­vog) znače­nja ia­ ko nje­go­va vla­sti­ta her­me­neu­tič­ka pro­ved­ba če­sto mi­ješa ta dva in­ter­pre­ta­tiv­na nače­la. Re­to­rič­ka tra­di­ci­ja dvi­je glav­ne teš­ koće u tu­mače­nju tek­sto­va pri­pi­su­je s jed­ne stra­ne ­rasko­ra­ku iz­među tek­sta i au­to­ro­ve na­mje­re, a s dru­ge stra­ne dvo­znač­ no­sti ili ne­ja­snoći izraz­a, neo­vi­sno o to­me je li ona na­mjer­na ili ni­je. Mo­glo bi se još reći da pro­blem psi­ho­loš­ke na­mje­re (slo­vo na­pra­ma du­hu) izraz­i­ti­je po­tječe iz pr­vo­ga di­je­la re­to­ ri­ke, in­ven­tio, dok pro­blem se­man­tič­ke ne­ja­snoće (do­slov­no znače­nje na­pra­ma pre­ne­se­nom znače­nju) izraz­i­ti­je po­tječe iz treće­ga di­je­la re­to­ri­ke, elo­cu­tio.

A­le­go­ri­ja i fi­lo­lo­gi­ja Ka­ko smo iz­gu­bi­li iz vi­da stup­nje­vi­te pri­je­la­ze sta­re re­to­ri­ ke kad tu­mači­mo teš­koće u tek­sto­vi­ma, sklo­ni smo pro­blem na­mje­re svo­di­ti na pro­blem sti­la. No ni­je li to br­ka­nje upra­ vo ono š­to tra­di­cio­nal­no na­zi­va­mo ale­go­ri­jom? Ale­go­rij­sko tu­mače­nje na­sto­ji raz­u­mje­ti skri­ve­nu na­mje­ru tek­sta od­go­ ne­ta­va­jući nje­go­ve fi­gu­re. Ras­pra­ve o re­to­ri­ci, od Ci­ce­ro­na i Kvin­ti­li­ja­na, ni­ka­da ni­su zna­le gdje toč­no smje­sti­ti ale­go­ ri­ju. Bu­dući da je isto­dob­no fi­gu­ra mi­sli i trop, ali trop ko­ji se sa­sto­ji od više ri­ječi (po uo­biča­je­noj de­fi­ni­ci­ji, pro­du­lje­na me­ta­fo­ra), ona je dvo­znač­na, kao da plu­ta iz­među pr­vo­ga di­ je­la re­to­ri­ke, in­ven­tio, upuću­jući na pi­ta­nje na­mje­re, i treće­ ga di­je­la, elo­cu­tio, upuću­jući na pro­blem sti­la. Ale­go­ri­ja, po­ sred­nič­ka fi­gu­ra kroz ko­ju je ci­je­li sred­nji vi­jek pro­miš­ljao 59

pi­ta­nje na­mje­re, poči­va nai­me na pre­kla­pa­nju dva­ju teo­rij­ ski raz­luče­nih pa­ro­va (i dva­ju in­ter­pre­ta­tiv­nih nače­la), od ko­jih je je­dan ju­ri­dič­ki, a dru­gi sti­li­stič­ki. U tra­di­cio­nal­no­me her­me­neu­tič­kom smi­slu ale­go­ri­ja je me­to­da tu­mače­nja tek­sto­va, sred­stvo ko­jim se tekst može i da­lje tu­mači­ti poš­to se odvo­jio od svo­je­ga iz­vor­nog kon­tek­sta i kad na­mje­ra nje­go­va au­to­ra više ni­je pre­po­znat­lji­va, ako je uopće ika­da i bi­la (Com­pag­non, str. 46-50). U Gr­ka ale­go­ri­ ja se na­zi­va­la hy­po­no­ia, kao skri­ve­no ili po­taj­no znače­nje ka­ kvo se ot­kri­lo u Ho­me­ra, od VI. sto­ljeća, ka­ko bi se pri­hvat­ ljiv smi­sao pri­dao ono­me š­to je po­sta­lo stra­no te ka­ko bi se naš­la is­pri­ka za po­naša­nje bo­go­va, ko­je se ta­da već do­i­ma­lo sa­blaž­nji­vim. Ale­go­ri­ja iz­miš­lja dru­go, koz­mo­loš­ko, psi­ho­ma­ hij­sko, pri­hvat­lji­vo znače­nje ispod do­slov­no­sti tek­sta: ona iz­ mi­ru­je sti­li­stič­ku di­stink­ci­ju i ju­ri­dič­ku di­stink­ci­ju. Ona je eg­ze­get­ski mo­del ko­ji služi da ak­tua­li­zi­ra tekst od ko­je­ga nas di­je­le vri­je­me ili običa­ji (u sva­kom sluča­ju kul­tu­ra). Po­nov­ no ga po­sva­ja­mo pri­da­jući mu dru­go znače­nje, skri­ve­no, du­ hov­no, pre­ne­se­no znače­nje, znače­nje ko­je nam od­go­va­ra da­ nas. Pra­vi­lo ale­go­rij­skog tu­mače­nja, ko­je omo­guću­je da se pro­ci­je­ni ko­ja su tu­mače­nja do­bra, a ko­ja loša, ni­je iz­vor­na na­mje­ra, ne­go de­co­rum, do­lič­nost u sa­daš­njo­sti. A­le­go­ri­ja je ana­kro­no tu­mače­nje proš­lo­sti, či­ta­nje sta­ro­ga po ob­rascu no­vo­ga, her­me­neu­tič­ki čin po­sva­ja­nja: sta­ru na­ mje­ru na­do­mješ­ta na­mje­rom či­ta­te­lja. Ti­po­loš­ka eg­ze­ge­za Bi­bli­je – či­ta­nje Sta­ro­ga za­vje­ta kao da na­jav­lju­je No­vi za­vjet – osta­je pro­to­tip tu­mače­nja ana­kro­niz­mom, kao i pro­ročan­ stva o Kri­sto­vu do­la­sku š­to su se ti­je­kom ci­je­lo­ga sred­njeg vi­ je­ka ot­kri­va­la u Ho­me­ra, Ver­gi­li­ja i Ovi­di­ja. Ale­go­ri­ja je sve­ moć­no sred­stvo da se no­vo znače­nje uve­de u sta­ri tekst. I da­lje, među­tim, osta­je ne­zao­bi­la­zno pi­ta­nje na­mje­re, ko­ je amal­gam prav­nog re­gi­stra i sti­li­stič­kog re­gi­stra u ale­go­ri­ji 60

ne obu­hvaća u ci­je­lo­sti. Po­kla­pa li se to š­to tekst znači za nas s onim š­to je značio za Ho­me­ra, ili s onim š­to je Ho­mer htio reći? Je li Ho­mer imao na umu mnoš­tve­nost znače­nja š­to su ih ka­sni­ji na­raš­ta­ji od­go­net­nu­li u Ili­ja­di? Š­to se tiče Sta­rog za­ vje­ta, kršćan­stvo, re­li­gi­ja objav­lje­ne ri­ječi, teš­koću je ri­ješi­lo dog­mom pre­ma ko­joj je sve­te tek­sto­ve na­dah­nuo Bog. Ako je Bog vo­dio pro­ro­ko­vu ru­ku, on­da je za­ko­ni­to u Bi­bli­ji či­ta­ ti neš­to dru­go ne­go­li je htio reći ili mi­slio da kaže nje­gov in­ stru­men­tal­ni i ljud­ski au­tor. No ka­ko se po­sta­vi­ti pre­ma an­ tič­kim au­to­ri­ma, au­to­ri­ma ko­je je Dan­te smje­stio u Limb na počet­ku Pa­kla, jer nji­ho­va dje­la, ia­ko su ži­vje­li pri­je Kri­sto­ va rođe­nja, ni­su bi­la ne­spo­ji­va s No­vim za­vje­tom? Upra­vo se tom ne­do­u­mi­com ba­vi Ra­be­lais u pro­slo­vu Gar­gan­tue, naj­pri­je po­tičući da se nje­go­va knji­ga tu­mači »u višem smi­ slu«, š­to pot­krep­lju­je sli­ka­ma srži ko­ja se kri­je u ko­sti, odi­ je­la ko­je ne či­ni čo­vje­ka, ili So­kra­to­ve ruž­noće, da bi za­tim, gru­bim zao­kre­tom, pre­po­ručio ka­ko se tre­ba pridrža­va­ti do­ slov­no­sti: »V­je­ru­je­te li po duši da je Ho­mer, pišući Ili­ja­du i Odi­se­ju, ika­da po­mi­slio na ale­go­ri­je ko­ji­ma su se od nje­ga kr­ pa­li Plu­tarh, He­ra­klid Pont­ski, Eu­sta­ti­je, Kor­nut [...]?« (Ra­ be­lais, str. 9). Ni­je, kaže on, Ho­mer na to mi­slio ni­ma­lo više ne­go š­to je Ovi­di­je mi­slio na sve pre­fi­gu­ra­ci­je kršćan­stva ko­ je su pro­naš­li u Pre­tvor­ba­ma. Pa ipak, Ra­be­lais se ne okom­ lju­je na sve ko­ji u Ili­ja­di ili Pre­tvor­ba­ma oči­ta­va­ju kršćan­sko znače­nje, ne­go sa­mo na one ko­ji tvr­de ­da su to kršćan­sko znače­nje u svo­ja dje­la sta­vi­li Ho­mer ili Ovi­di­je. Dru­gim ri­ ječi­ma, od­go­vor­ni će bi­ti oni ko­ji u Gar­gan­tui proči­ta­ju sa­ blaž­nji­vo znače­nje, jed­na­ko kao i oni ko­ji u Ho­me­ra ili Ovi­ di­ja na­la­ze kršćan­sko znače­nje, a ne sam Ra­be­lais. Sto­ga, da bi sa se­be ski­nuo od­go­vor­nost, za­ni­je­kao svo­ju na­mje­ru, Ra­ be­lais iza­zi­va uo­biča­je­nu zbr­ku i po­nov­no nai­la­zi na sta­ru re­ to­rič­ku di­stink­ci­ju iz­među ju­ri­dič­kog i sti­li­stič­kog. Oni ko­ji 61

u Gar­gan­tui od­go­net­nu ale­go­ri­je za to će moći kri­vi­ti je­di­no sa­me se­be. Na tra­gu tog po­ti­ca­ja, Mon­taig­ne će usko­ro spo­ me­nu­ti »­sa­mo­do­volj­nog či­ta­te­lja« ko­ji u Ese­ji­ma na­la­zi više znače­nja ne­go š­to je pi­sac svje­stan da je u njih uložio. Kad po­nov­no bu­de či­tao sam se­be, uo­sta­lom, i on će sam u nji­ ma ot­kri­ti znače­nja ko­ja su mu bi­la ne­po­zna­ta. No dok su Ra­be­lais i Mon­taig­ne, kao sta­ri re­to­riča­ri, a među nji­ma i Ci­ce­ron i Au­gu­stin, ma­kar i cum gra­no sa­lis že­lje­li da se na­mje­ra raz­luči od ale­go­ri­je, pred po­to­njom su još bi­li li­je­pi da­ni, sve do tre­nut­ka kad je Spi­no­za, otac fi­lo­ lo­gi­je, u svo­jem spi­su Trac­ta­tus theo­lo­gi­co-­po­li­ti­cus (1670.), za­tražio da se Bi­bli­ja či­ta kao po­vi­je­sni do­ku­ment, to jest da se znače­nje tek­sta određu­je is­ključi­vo u od­no­su pre­ma kon­ tek­stu u ko­je­mu je bio na­pi­san. Ra­zu­mi­je­va­nje u ter­mi­ni­ma na­mje­re, kao š­to je već bio slučaj kad se Au­gu­stin za­la­gao pro­tiv su­stav­no­ga tu­mače­nja fi­gu­rom, u pr­vom je re­du kon­ tek­stual­no ili po­vi­je­sno. Pi­ta­nje na­mje­re i pi­ta­nje kon­tek­sta već se ta­da do­brim di­je­lom pre­kla­pa­ju. Po­bje­da nad nači­ni­ ma kršćan­skog i sred­njo­vje­kov­nog tu­mače­nja u XVIII. sto­ ljeću, ko­ju je iz­bo­ri­lo pros­vje­ti­telj­stvo, pred­stav­lja ­po­vra­tak na ju­ri­dič­ki prag­ma­ti­zam sta­re re­to­ri­ke. Či­ni se da je ana­kro­ nič­ni ale­go­ri­zam zai­sta izag­nan. S ra­cio­nal­nog sta­ja­liš­ta, bu­ dući da Ho­mer i Ovi­di­je ni­su bi­li kršća­ni, nji­ho­vi se tek­sto­ vi ne mo­gu pu­no­prav­no raz­ma­tra­ti kao kršćan­ske ale­go­ri­je (Hirsch, 1976., str. 76). Od Spi­no­ze na­da­lje fi­lo­lo­gi­ja pri­mi­ je­nje­na na sve­te tek­sto­ve, a za­tim na sve tek­sto­ve, pri­je sve­ ga na­sto­ji suz­bi­ti eg­ze­get­ski ana­kro­ni­zam, podrža­ti pre­va­gu raz­u­ma na­su­prot au­to­ri­te­tu i tra­di­ci­ji. Pre­ma do­broj fi­lo­lo­gi­ ji, kršćan­ska je ale­go­ri­ja an­tič­kih au­to­ra ne­za­ko­ni­ta, š­to otva­ ra put po­vi­je­sno­me tu­mače­nju. Ka­ko bi se mo­gao steći do­jam da je ras­pra­va odav­no ri­ješe­ na, ili da je ap­strakt­na, za­ci­je­lo neće bi­ti naod­met pod­sje­ti­ti 62

da se ona još žu­stro vo­di i da ni­kad ni­je pre­sta­la uno­si­ti raz­ dor među prav­ni­ke, oso­bi­to struč­nja­ke za ustav­no pra­vo. U Fran­cu­skoj se u po­sljed­nja dva sto­ljeća ne­pre­sta­no mi­je­njao po­re­dak, a s nji­me i ustav, dok Ve­li­ka Bri­ta­ni­ja ne­ma pi­sa­ni ustav, ali se u Sje­di­nje­nim Drža­va­ma sva po­li­tič­ka pi­ta­nja pri­je ili po­sli­je po­sta­ve u obli­ku prav­nih pi­ta­nja, to jest pi­ta­ nja o tu­mače­nju i pri­mje­ni usta­va. Ta­ko se u vez­i sa sva­kim druš­tve­nim pro­ble­mom su­prot­stav­lja­ju pri­staše »ži­vog usta­ va«, usta­va ko­ji se stal­no izno­va tu­mači ka­ko bi udo­vo­ljio zah­tje­vi­ma sa­daš­nji­ce, po­god­no­ga da jamči pra­va za ka­kva proš­li na­raš­ta­ji ni­su ni zna­li, kao š­to je pra­vo na po­bačaj, i sljed­be­ni­ci »iz­vor­ne na­mje­re« pre­da­ka-u­te­me­lji­te­lja, ko­ji mi­ sle da tre­ba ugla­vi­ti i pri­mje­nji­va­ti objek­tiv­no znače­nje š­to ga je je­zik usta­va imao u tre­nut­ku kad je bio pri­hvaćen. Kao obič­no, oba su sta­va – ale­go­ri­stič­ki i ori­gi­na­li­stič­ki – jed­na­ ko ­neodrži­va. Ako sva­ki na­raš­taj može izno­va određi­va­ti pr­ vot­na nače­la po svo­jem na­hođe­nju, to je isto kao reći da ne­ ma usta­va. No ka­ko u mo­der­noj de­mo­kra­ci­ji pri­hva­ti­ti mo­ guć­nost da su, zbog vjer­no­sti iz­vor­noj na­mje­ri, a­ko se ona uo­ sta­lom može pro­vje­ri­ti, pra­va ži­vih tao­ci au­to­ri­te­ta mr­tvih? Da mr­tvi ob­vez­u­je ži­vo­ga, ka­ko kaže sta­ra prav­na po­slo­vi­ca? Bi li, na pri­mjer, tre­ba­lo održa­va­ti ­rasne pre­d­rasu­de s kra­ja XVIII. sto­ljeća i odo­bra­va­ti ro­bo­vla­snič­ke i dis­kri­mi­na­cij­ske tež­nje pi­sa­ca ame­rič­kog usta­va? U oči­ma mno­gih da­naš­njih pro­uča­va­te­lja književ­no­sti, pa čak i po­vje­sniča­ra, za­mi­sao da tekst po­sje­du­je sa­mo jed­no objek­tiv­no znače­nje je tlap­nja. Osim to­ga pri­staše iz­vor­ne na­mje­re ri­jet­ko se među­sob­no slažu pa se to š­to je ustav iz­vor­no htio reći shvaća ta­ko neo­ dređe­no da ga, pri sva­koj kon­kret­noj al­ter­na­ti­vi, mo­der­ni­ sti uvi­jek mo­gu na­vo­di­ti se­bi u pri­log jed­na­ko kao i kon­zer­ va­tiv­ci. Na­po­kon, tu­mače­nje usta­va, pa čak i sva­kog tek­sta, po­kreće ne sa­mo po­vi­je­sno pi­ta­nje ne­go i po­li­tič­ko pi­ta­nje, kao š­to je na­go­vi­je­stio već Ra­be­lais. 63

Fi­lo­lo­gi­ja i her­me­neu­ti­ka Her­me­neu­ti­ka, to jest umi­jeće tu­mače­nja tek­sto­va, sta­ra po­moć­na di­sci­pli­na teo­lo­gi­je, ko­ja se do­tad pri­mje­nji­va­la na sve­te tek­sto­ve, ti­je­kom XIX. je sto­ljeća, po uzo­ru na nje­mač­ ke pro­te­stant­ske teo­lo­ge XVII. sto­ljeća i za­hva­lju­jući raz­vo­ju eu­rop­ske po­vi­je­sne svi­je­sti, po­sta­la zna­nost tu­mače­nja svih tek­sto­va, pa i sam te­melj fi­lo­lo­gi­je i pro­uča­va­nja književ­no­ sti. Pre­ma Frie­dric­hu Sc­hleier­mac­he­ru (1768. – 1834.), ko­ji je kra­jem XVIII. sto­ljeća uda­rio te­me­lje fi­lo­loš­koj her­me­neu­ ti­ci, ka­ko više ni­je ima­la ne­po­sred­nu vez­u sa svo­jim vla­sti­tim svi­je­tom, umjet­nič­ka i književ­na tra­di­ci­ja ­po­sta­le su stra­ne svo­je­mu iz­vor­nom znače­nju (isti je pro­blem ale­go­rez­a Ho­ me­ra rješa­va­la drukči­je). Her­me­neu­ti­ci kao cilj za­da­je da po­ nov­no uspo­stav­lja pr­vot­no znače­nje dje­la, ­jer se književ­nost, kao i umjet­nost uopće, otuđi­la od svo­je­ga iskon­skog svi­je­ta: umjet­nič­ko dje­lo, piše, »­dio svo­je raz­um­lji­vo­sti ima iz svog iz­vor­nog određe­nja«, iz če­ga sli­je­di da »u­mjet­nič­ko dje­lo, otrg­nu­to od svog iz­vor­nog sklo­pa, ako se ovaj po­vi­je­sno ne oču­va, gu­bi od svo­ga znače­nja« (na­ve­de­no u Ga­da­me­ra, str. 197). Pre­ma toj ro­man­tič­koj i hi­sto­ri­stič­koj dok­tri­ni, pra­vo znače­nje dje­la je znače­nje ko­je je ono ima­lo od na­stan­ka: raz­ u­mje­ti ga znači ogra­niči­ti ale­go­rij­ske ana­kro­niz­me i po­vra­ti­ ti taj na­sta­nak. Kao š­to piše Hans Georg Ga­da­mer: Po­nov­no uspo­stav­lja­nje tog »­svi­je­ta« u ko­ji ono spa­ da, po­nov­no uspo­stav­lja­nje pr­vot­nog sta­nja, ko­je je »­za­miš­ljao« umjet­nik stva­ra­lac, iz­vođe­nje u pr­vot­ nom sti­lu, sva ova sred­stva [h]i­sto­rij­ske re­kon­struk­ci­ je bi on­da mo­gla zah­ti­je­va­ti da uči­ne raz­um­lji­vim istin­ sko znače­nje ne­kog umjet­nič­kog dje­la i da ga zaš­ti­te od po­greš­nog raz­u­mi­je­va­nja i po­greš­nog ak­tua­li­zi­ra­nja. [...] Po­vi­je­sno zna­nje [...] otva­ra put da se za­mi­je­ni iz­ gub­lje­no i po­nov­no uspo­sta­vi pre­da­ja ako ono vraća 64

oka­zio­nal­no [pri­god­no] i iz­vor­no. Ta­ko her­me­neu­tič­ ki na­por na­sto­ji da po­nov­no pro­nađe »­po­la­znu t[o]č­ ku spa­ja­nja« u du­hu umjet­ni­ka, š­to tek tre­ba da uči­ni pot­pu­no raz­um­lji­vim znače­nje ne­kog umjet­nič­kog dje­ la (Ga­da­mer, str. 197, prei­na­ke pri­je­vo­da na­znače­ne u ugla­tim za­gra­da­ma). Kad se ta­ko saž­me, Sc­hleier­mac­he­ro­va mi­sao pred­stav­ lja najtvrđi fi­lo­loš­ki (ili an­ti­teo­rij­ski) stav, ko­ji znače­nje dje­ la stro­go po­i­sto­vjeću­je s uvje­ti­ma ko­ji­ma je ono od­go­va­ra­ lo kad je na­sta­lo, a nje­go­vo raz­u­mi­je­va­nje s re­kon­struk­ci­ jom nje­go­ve iz­vor­ne pro­iz­vod­nje. Pre­ma to­me nače­lu, po­vi­ jest može i mo­ra po­nov­no uspo­sta­vi­ti iz­vor­ni kon­tekst; re­ kon­struk­ci­ja au­tor­ske na­mje­re nužan je i do­vo­ljan uvjet ko­ ji određu­je znače­nje dje­la. Sa sta­ja­liš­ta fi­lo­lo­ga, tekst ne može ­po­sli­je znači­ti ono š­to ni­je značio iz­vor­no. Pr­vi ka­non š­to ga je za tu­mače­nje u svo­ jem nacr­tu 1819. go­di­ne uspo­sta­vio Sc­hleier­mac­her gla­si ova­ ko: »S­ve š­to još po­tre­bu­je po­bližu odred­bu u ne­kom da­nom go­vo­ru smi­je se odre­di­ti sa­mo iz po­druč­ja je­zi­ka ko­je je za­ jed­nič­ko pi­scu i nje­go­vu iz­vor­nom pu­bli­ku­mu« (Sc­hleier­ mac­her, str. 158). Upra­vo za­to po­vi­je­sna ling­vi­sti­ka, ko­joj je u dje­lo­kru­gu da jed­no­znač­no odre­di je­zik za­jed­nič­ki au­to­ru i nje­go­voj pr­voj pu­bli­ci, za­u­zi­ma sre­diš­te fi­lo­loš­ko­ga po­sla. No sve­jed­no ne bi tre­ba­lo sred­njo­vje­kov­ne tu­mače sma­tra­ti ne­do­tu­pa­vi­ma ili naiv­ni­ma: kao Ra­be­lais, oni su do­bro zna­ li da Ho­mer, Ver­gi­li­je i Ovi­di­je ni­su bi­li kršća­ni te da im na­ mje­ra ni­je mo­gla bi­ti da pro­iz­ve­du ili na­go­vi­je­ste kršćan­ska znače­nja. Ipak su po­stav­lja­li hi­po­te­zu o na­mje­ri ko­ja na­di­la­zi na­mje­ru po­je­di­nač­nog au­to­ra, ili u sva­kom sluča­ju ni­su pret­ po­stav­lja­li da se u tek­stu sve mo­ra obja­sni­ti is­ključi­vo po­vi­je­ snim kon­tek­stom ko­ji je za­jed­nič­ki au­to­ru i nje­go­vim pr­vim či­ta­te­lji­ma. Sto­ga je ale­go­rij­sko nače­lo moć­ni­je od fi­lo­loš­ko­ga 65

nače­la ko­je, pri­da­jući ap­so­lut­nu pred­nost iz­vor­no­me kon­tek­ stu, za­pra­vo po­riče da tekst znači ono š­to se u nje­mu proči­ ta­lo, to jest ono š­to je značio ti­je­kom po­vi­je­sti. U ime po­vi­je­ sti, i to pa­ra­dok­sal­no, fi­lo­lo­gi­ja ni­ječe po­vi­jest i oče­vid­nu či­ nje­ni­cu da tekst može znači­ti ono š­to je značio. U­pra­vo će tu po­la­ziš­nu pret­po­stav­ku fi­lo­lo­gi­je – pra­vi­ lo, etič­ki iz­bor, a ne nuž­no za­ključi­va­njem iz­ve­de­nu po­stav­ ku – ma­lo-­po­ma­lo raz­bi­ti her­me­neu­tič­ko kre­ta­nje. Ka­ko je, nai­me, mo­guće re­kon­strui­ra­ti iz­vor­nu na­mje­ru? Sc­hleier­ mac­her je – a po to­me je bio ro­man­tik – opi­sao me­to­du suo­ sjeća­nja ili di­vi­na­ci­je, ko­ja se po­sli­je na­zi­va­la her­me­neu­tič­ kim kru­gom (Zir­kel im Ver­ste­hen). Pre­ma toj me­to­di, na­ šavši se pred tek­stom, tu­mač naj­pri­je izno­si hi­po­te­zu o nje­ go­vu znače­nju u cje­li­ni, za­tim po­tan­ko ana­li­zi­ra di­je­lo­ve, a on­da se vra­ti ­prei­nače­no­me raz­u­mi­je­va­nju cje­li­ne. Me­to­da pret­po­stav­lja da iz­među di­je­lo­va i cje­li­ne po­sto­ji or­gan­ski od­nos međuo­vi­sno­sti: ne može­mo spo­zna­ti cje­li­nu, a da ne spo­zna­mo di­je­lo­ve, ali ne može­mo spo­zna­ti di­je­lo­ve ne spo­ zna­mo li cje­li­nu ko­ja određu­je nji­ho­ve funk­ci­je. Hi­po­te­za je pro­ble­ma­tič­na (ni­su svi tek­sto­vi po­vez­a­ni, a mo­der­ni su tek­sto­vi čak po­vez­a­ni sve ma­nje), ali to još ni­je naj­neu­god­ ni­ji pa­ra­doks. Fi­lo­loš­ka me­to­da, nai­me, po­stu­li­ra da her­me­ neu­tič­ki krug može pre­mo­sti­ti po­vi­je­sni ­rasko­rak iz­među sa­daš­njo­sti (tu­mača) i proš­lo­sti (tek­sta), pri­spo­do­bom di­je­ lo­va is­pra­vi­ti počet­ni čin di­vi­na­cij­ske em­pa­ti­je s cje­li­nom i ta­ko se vi­nu­ti do po­vi­je­sne re­kon­struk­ci­je proš­lo­sti. Her­me­ neu­tič­ki se krug isto­dob­no po­i­ma i kao di­ja­lek­ti­ka iz­među cje­li­ne i di­je­lo­va, i kao di­ja­log iz­među sa­daš­njo­sti i proš­lo­ sti, kao da se te dvi­je na­pe­to­sti, ta dva ­rasko­ra­ka mo­gu raz­ri­ ješi­ti jed­nim te istim po­te­zom, si­mul­ta­no i iden­tič­no. Za­hva­ lju­jući her­me­neu­tič­ko­me kru­gu, raz­u­mi­je­va­nje po­vez­u­je su­ bjekt i objekt pa krug, ko­ji je »­me­tod­ski« po­put kar­te­zi­jan­ske 66

sum­nje, ne­sta­je kad su­bjekt pot­pu­no shva­ti objekt. Na­kon Sc­hleier­mac­he­ra, Wil­helm Dilt­hey (1833. – 1911.) će sni­zi­ ti fi­lo­loš­ki zah­tjev za iscrp­nošću, su­prot­stav­lja­jući eks­pli­ka­ci­ ji (objaš­nje­nju), ko­ja je­di­na može do­seg­nu­ti znan­stve­nu me­ to­du ka­kva se pri­mje­nju­je na po­ja­ve u pri­ro­di, raz­u­mi­je­va­ nje, ko­je će bi­ti skrom­ni­ji cilj her­me­neu­ti­ke ljud­sko­ga isku­ stva. Tekst se može raz­u­mje­ti, ali se ne može obja­sni­ti, pri­ mje­ri­ce, ne­kom na­mje­rom. Hu­sser­lo­va tran­scen­den­tal­na fe­no­me­no­lo­gi­ja, a za­tim i Hei­deg­ge­ro­va her­me­neu­tič­ka fe­no­me­no­lo­gi­ja, još su više pot­ ko­pa­le tu fi­lo­loš­ku am­bi­ci­ju te omo­gući­le an­ti­fi­lo­loš­ki pro­ boj ko­ji je za­tim sli­je­dio. S Ed­mun­dom Hu­sser­lom (1859. – 1938.) za­mje­na kar­te­zi­jan­sko­ga co­gi­to kao re­flek­siv­ne svi­je­ sti, pri­seb­no­sti i ­raspo­loži­vo­sti pre­ma dru­go­me in­ten­cio­nal­ nošću kao svje­snim či­nom ko­ji je uvi­jek svi­jest o neče­mu, do­ vo­di u pi­ta­nje tu­mače­vu em­pa­ti­ju na ko­joj je poči­va­la hi­po­ te­za o her­me­neu­tič­kom kru­gu. S Mar­ti­nom Hei­deg­ge­rom (1889. –1976.) fe­no­me­no­loš­ka in­ten­cio­nal­nost na­da­lje se po­ i­ma kao po­vi­je­sna: naše pre­draz­u­mi­je­va­nje, neo­dvo­ji­vo od naše­ga po­sto­ja­nja ili od naše­ga tu-­bit­ka (Da­sein) pri­ječi nam da umak­ne­mo svo­joj po­vi­je­snoj smješ­te­no­sti da bi­smo raz­u­ mje­li dru­go­ga. Hei­deg­ge­ro­va se fe­no­me­no­lo­gi­ja još te­me­lji na her­me­neu­tič­kom nače­lu cir­ku­lar­no­sti i pre­draz­u­mi­je­va­ nja, ili pret­hod­nog po­i­ma­nja znače­nja, ali ar­gu­ment pre­ma ko­je­mu naša po­vi­je­sna uvje­to­va­nost kao pre­d­rasu­da uprav­ lja sva­kim isku­stvom im­pli­ci­ra da je re­kon­struk­ci­ja proš­lo­ sti po­sta­la ne­mo­guća. »S­mi­sao jest«, tvr­di Hei­deg­ger, »Na­te­me­lju-če­ga pro­jek­ta, ko­je je struk­tu­ri­ra­no pu­tem pre­di­mo­ vi­ne, pre­dvi­di­ka i predm­ni­je­va­nja i iz ko­je­ga bi­va raz­um­lje­ no neš­to kao neš­to« (Hei­deg­ger, str. 172). S em­pa­ti­je se preš­ lo na pro­jekt, za­tim na pre­d­rasu­du, a her­me­neu­tič­ki je krug po­stao ako ne zača­ran ili sud­bin­ski – kad je Hei­deg­ger te 67

odred­ni­ce izri­je­kom ot­klo­nio u Bit­ku i vre­me­nu (Sein und Zeit) (»­vi­dje­ti u tom kru­gu ­ne­ki vi­tio­sum i ogle­da­ti se za pu­to­ vi­ma ko­ji­ma bi se on dao iz­bjeći [...] znači iz te­me­lja kri­vo raz­ u­mje­ti raz­um­lje­nje«, ibid., str. 174) – u naj­ma­nju ru­ku neiz­ bježan i ne­pre­vla­div ­jer sa­mo raz­u­mi­je­va­nje više ne iz­miče po­vi­je­snoj pre­d­rasu­di. Krug se ne raspršu­je kad tekst shva­ti­ mo; više ni­je »­hi­per­bo­ličan«, ne­go pri­pa­da sa­moj struk­tu­ri či­ na raz­u­mi­je­va­nja: š­to­više, piše još Hei­deg­ger, on »­je izraz eg­ zi­sten­ci­jal­ne Pred­struk­tu­re sa­mog tu­-bit­ka« (ibid., str. 174). Fi­lo­lo­gi­ja je sve­jed­no po­sta­la tlap­njom­ za­to š­to se ne može­ mo na­da­ti da će­mo ika­da izaći iz svo­je me­to­de, u ko­joj smo za­toče­ni kao u ba­lo­nu. Ni Hu­sserl ni Hei­deg­ger ne ba­ve se u pr­vom re­du tu­mače­ njem književ­nih tek­sto­va, no kad su ti fi­lo­zo­fi nače­li ras­pra­ vu o fi­lo­loš­ko­me kru­gu, u svje­tlu nji­ho­vih po­stav­ki, u svo­jem dje­lu Isti­na i me­to­da (1960.), Hans Georg Ga­da­mer na­stav­ lja raz­ma­tra­ti tra­di­cio­nal­na pi­ta­nja her­me­neu­ti­ke na­kon Sc­hleier­mac­he­ra. Š­to je znače­nje tek­sta? Ko­li­ko je za znače­ nje tek­sta mje­ro­dav­na au­tor­ska na­mje­ra? Mo­gu li se raz­u­mje­ ti tek­sto­vi ko­ji su nam po­vi­je­sno ili kul­tur­no stra­ni? Ovi­si li sva­ko raz­u­mi­je­va­nje o našoj po­vi­je­snoj si­tua­ci­ji? Po­nov­no uspo­stav­lja­nje iz­vor­nih u[­vjet]a je – pro­suđu­je Ga­da­mer – kao sva­ka re­sta­u­ra­ci­ja, kad smo suoče­ni s po­ vi­je­snošću [svo­je­ga] bit­ka, ne­moćan poče­tak. Taj po­nov­ no uspo­stav­lje­ni, iz otuđe­nja po­vraće­ni ži­vot ni­je onaj iz­vor­ni. [...] Isto bi ta­ko her­me­neu­tič­ki čin, za ko­ji bi raz­ u­mi­je­va­nje znači­lo uspo­stav­lja­nje iz­vor­nog, bio sa­mo [priopć]e­nje [...] izumr­log smi­sla (Ga­da­mer, str. 198). Za post­hei­deg­ge­rov­sku her­me­neu­ti­ku, da­kle, ne­ma više pr­ven­stva pr­vot­ne re­cep­ci­je, ili »o­no­ga š­to je au­tor htio reći«, ko­li­ko god se ši­ro­ko poj­mi­lo. To »š­to je au­tor htio reći« i ta 68

pr­vot­na re­cep­ci­ja ni u ko­jem sluča­ju ne bi nam po­vra­ti­li niš­ ta š­to bi za nas bi­lo stvar­no. P­re­ma Ga­da­me­ru, smi­sao tek­sta ni­ka­da ne iscrp­lju­ju na­ mje­re nje­go­va au­to­ra. Kad tekst pri­jeđe iz jed­no­ga po­vi­je­snog ili kul­tur­nog kon­tek­sta u dru­gi, pri­da­ju mu se no­vi smi­slo­vi, ko­je ni­su pre­dvi­dje­li ni au­tor ni pr­vi či­ta­te­lji. Sva­ko je tu­mače­ nje kon­tek­stual­no, ovi­sno o kri­te­ri­ji­ma š­to se od­no­se na kon­ tekst u ko­je­mu se odvi­ja, a pri­tom se tekst može spo­zna­ti i raz­ u­mje­ti je­di­no sam po se­bi. Na­kon Hei­deg­ge­ra se, da­kle, pre­ ki­nu­lo s her­me­neu­ti­kom ka­kva je vri­je­di­la od Sc­hleier­mac­he­ra na­da­lje. Otad se sva­ko tu­mače­nje po­i­ma kao di­ja­log iz­među proš­lo­sti i sa­daš­njo­sti, ili kao di­ja­lek­ti­ka pi­ta­nja i od­ go­vo­ra. Vre­men­sku uda­lje­nost iz­među tu­mača i tek­sta više ne tre­ba pre­mo­sti­ti ni da bi se objaš­nja­va­lo, pa čak ni da bi se raz­u­mi­je­va­lo, ne­go se ona na­zi­va sta­pa­njem ob­zo­ra te po­ sta­je ­neiz­bjež­no i ­pro­duk­tiv­no obi­ljež­je tu­mače­nja: kao čin, tu­mače­nje s jed­ne stra­ne tu­mača na­vo­di da uvi­di ka­ko su nje­ go­ve za­mi­sli pret­ho­di­le tu­mače­nju, a s dru­ge ču­va proš­lost u sa­daš­njo­sti. Od­go­vor š­to ga pruža tekst ovi­si o pi­ta­nju ko­je mu po­stav­lja­mo sa svo­je­ga po­vi­je­snog sta­ja­liš­ta, ali i o našoj spo­sob­no­sti da re­kon­strui­ra­mo pi­ta­nje na ko­je tekst od­go­va­ ra, jer tekst vo­di di­ja­log i sa svo­jom po­vi­ješću. Ga­da­me­ro­va je knji­ga na fran­cu­ski bi­la pre­ve­de­na do­sta ka­sno, 1976., i sa­mo dje­lo­mič­no. Ka­ko ona iz Hei­deg­ge­ro­ve me­ta­fi­zi­ke po­vlači kon­ze­kven­ci­je u po­gle­du tu­mače­nja tek­ sto­va, ipak je iš­la uko­rak s fran­cu­skom ras­pra­vom o književ­ no­sti šez­de­se­tih i se­dam­de­se­tih go­di­na, to više š­to se ta ras­ pra­va dovrši­la združu­jući her­me­neu­ti­ku pi­ta­nja i od­go­vo­ra s kon­cep­ci­jom je­zi­ka kao druš­tve­ne sre­di­ne i in­te­rak­ci­je, u opre­ci na­pra­ma de­fi­ni­ci­ji je­zi­ka kao sred­stva ko­je služi da izraz­i ne­ko pret­hod­no in­ten­di­ra­no znače­nje. Sve do­tad fe­no­ me­no­loš­ka her­me­neu­ti­ka je­zik ni­je či­ni­la pro­ble­ma­tič­nim, 69

ne­go je drža­la da ispod raz­i­ne je­zi­ka po­sto­ji smi­sao š­to ga je­zik izraža­va ili odraža­va. Upra­vo će za­to Jacques Der­ri­da ustvr­di­ti da je Hu­sser­lov po­jam »o­no­ga š­to se hoće reći« u do­slu­hu s »­lo­go­cen­triz­mom« za­pad­ne me­ta­fi­zi­ke i 1967. go­ di­ne ga kri­ti­zi­ra­ti u svo­joj knji­zi La Vo­ix et le Phé­nomè­ne (Glas i fe­no­men). Ne sa­mo da na­mje­ra ne iscrp­lju­je znače­ nje tek­sta i da joj tekst ni­je jed­na­ko­vri­je­dan – pa se da­kle ne može sve­sti na znače­nje š­to ga ima za au­to­ra i nje­go­ve su­vre­ me­ni­ke – ne­go mo­ra još uključi­ti po­vi­jest nači­na na ko­ji su ga kri­tič­ki či­ta­li svi či­ta­te­lji svih vre­me­na, svo­ju proš­lu, sa­daš­ nju i bu­duću re­cep­ci­ju.

Na­mje­ra i svi­jest Ta­ko se pi­ta­nje od­no­sa iz­među tek­sta i nje­go­va au­to­ra ni­poš­to ne svo­di na pi­ta­nja bio­gra­fi­je, nje­zi­ne ne­dvoj­be­no pre­tje­ra­ne ulo­ge u tra­di­cio­nal­noj književ­noj po­vi­je­sti (»čo­ vjek i dje­lo«), op­tuža­ba š­to ih je na nje­zin račun upu­ti­la no­ va kri­ti­ka (Tekst). Te­za o smr­ti au­to­ra kao po­vi­je­sne i ideo­ loš­ke funk­ci­je za­sti­re teži i bit­ni­ji pro­blem: pro­blem au­tor­ ske na­mje­re, u ko­je­mu je kao kri­te­rij književ­ne in­ter­pre­ta­ci­ je na­mje­ra ku­di­ka­mo važ­ni­ja ne­go au­tor. Iz svo­je kon­cep­ci­ je književ­no­sti može se od­stra­ni­ti bio­graf­ski au­tor, a da se pri­tom uopće ne do­ve­de u pi­ta­nje uo­biča­je­na pre­d­rasu­da, ko­ja među­tim ni­je nuž­no po­greš­na, a pre­ma ko­joj je na­mje­ ra nei­zo­stav­ni pre­du­vjet sva­kog tu­mače­nja. Ta­ko po­stu­pa sva kri­ti­ka ko­ja se na­zi­va kri­ti­kom svi­je­sti, okup­lje­na po­gla­vi­to oko Geor­ge­sa Po­u­le­ta kao že­nev­ska š­ko­ la. Taj pri­stup od kri­tiča­ra zah­ti­je­va em­pa­ti­ju i iden­ti­fi­ka­ci­ju ka­ko bi raz­u­mio dje­lo, to jest pošao usu­sret dru­go­me, au­to­ru, pu­tem nje­go­va dje­la, kao pre­ma du­bin­skoj svi­je­sti. Tre­ba izno­ va doča­ra­ti ka­ko je dje­lo­va­lo na­dah­nuće, proži­vje­ti stva­ra­lač­ ki pro­jekt ili pak pro­naći ono š­to je Sar­tre u Bit­ku i niš­ta­vi­lu 70

(L’Ê­tre et le Néant) naz­vao »iz­vor­nim pro­jek­tom«, ko­ji sva­ki ži­vot pre­tva­ra u cje­li­nu, u po­vez­a­nu i us­mje­re­nu ukup­nost, ka­kvu će on ocr­ta­ti u Ba­u­de­lai­rea i Fla­u­ber­ta. Sa sta­ja­liš­ta do­ hvaća­nja svje­snog či­na š­to ga pred­stav­lja pi­smo kao izraz hti­je­ nja da se neš­to kaže, sva­ki do­ku­ment – pi­smo, bi­lješ­ka – može bi­ti jed­na­ko važan kao pje­sma ili ro­man. Da­ka­ko, ta vr­sta kri­ ti­ke obič­no za­po­stav­lja po­vi­je­sni kon­tekst u ko­rist ima­nent­ na či­ta­nja ko­je u tek­stu vi­di ak­tua­li­za­ci­ju au­to­ro­ve svi­je­sti, a ta svi­jest više ne­ma go­to­vo ni­ka­kve vez­e s bio­gra­fi­jom ni s re­ flek­siv­nom ili una­pri­jed smiš­lje­nom na­mje­rom, ne­go od­go­ va­ra du­bin­skim struk­tu­ra­ma viđe­nja svi­je­ta, svi­je­sti o se­bi i pre­ko te svi­je­sti o se­bi svi­je­sti o svi­je­tu ili pak na­mje­ri na dje­ lu. Taj no­vi tip fe­no­me­no­loš­kog co­gi­to, ko­je­mu je obi­ljež­je ne­ ko­li­ko ve­li­kih te­ma kao š­to su pro­stor, vri­je­me, dru­gi, Po­u­let će, u svo­joj po­sljed­njoj knji­zi (1985.), naz­va­ti »­neo­dređe­nom miš­lju«, š­to se izraža­va u ci­je­lo­me dje­lu. Au­tor, da­kle, preživ­ lju­je ma­kar i kao »­neo­dređe­na mi­sao«. Po­vra­tak tek­stu ka­kav je zah­ti­je­va­la no­va kri­ti­ka če­sto je bio sa­mo po­vra­tak au­to­ra kao »­stva­ra­lač­kog pro­jek­ta« ili »­neo­dređe­ne mi­sli«, ka­ko zor­no po­ka­zu­je po­le­mi­ka š­to su je šez­de­se­tih go­di­na vo­di­li Bart­hes i Ray­mond Pi­card. Bart­ hes je obja­vio Sur Ra­ci­ne (O Ra­ci­neu, 1963.); Pi­card ga je na­ pao tek­stom No­u­vel­le Cri­tique ou No­u­vel­le Im­po­stu­re (No­va kri­ti­ka ili no­va po­dva­la, 1965.); Bart­hes mu je od­go­vo­rio u knji­zi Cri­tique et Vé­rité (1966.). U Sur Ra­ci­ne – kao i u svo­ je­mu Mic­he­le­tu (1954.), gdje je na­sto­jao »čo­vje­ku vra­ti­ti nje­ go­vu do­sljed­nost«, opi­sa­ti je­din­stvo, »­pro­naći struk­tu­ru ži­ vot­ne eg­zi­sten­ci­je«, to jest »or­ga­ni­zi­ra­nu mrežu op­se­si­ja« (Bart­hes, 1954., str. 5) – Bart­hes je, uvi­jek bli­zak te­mat­skoj kri­ti­ci, s Ra­ci­neo­vim dje­lom po­stu­pao kao s cje­li­nom iz ko­je tre­ba raz­a­bra­ti du­bin­sku uje­di­ni­telj­sku struk­tu­ru ta­koz­va­no­ ga Ra­ci­neo­va čo­vje­ka, š­to je dvo­značan izraz ko­ji se od­no­si 71

na Ra­ci­neov lik ili tvo­re­vi­nu, ali kroz nje­go­ve tvo­re­vi­ne i na sa­mo­ga tvor­ca kao du­bin­sku svi­jest ili kao in­ten­cio­nal­nost. Struk­tu­ra­li­zam, mješa­vi­na an­tro­po­lo­gi­je i psi­hoa­na­li­ze, i da­ lje je bio fe­no­me­no­loš­ka her­me­neu­ti­ka, a Pi­card ni­je pro­pu­ stio uka­za­ti na tu pro­tu­rječ­nost: »‘No­va kri­ti­ka’ zah­ti­je­va po­ vra­tak dje­lu, ali to dje­lo ni­je književ­no dje­lo [...], to je sveu­ kup­no pišče­vo isku­stvo. Jed­na­ko se ta­ko pro­glaša­va struk­tu­ ra­li­stič­kom; pa ipak, ni­su po­sri­je­di književ­ne struk­tu­re [...], ne­go psi­ho­loš­ke, so­cio­loš­ke, me­ta­fi­zič­ke itd. struk­tu­re« (Pi­ card, str. 121). Pi­car­do­va je po­zi­ci­ja znat­no drukči­ja. Kao književ­no – kao »k­njižev­no dje­lo«, »k­njižev­ne struk­tu­re« – on raz­u­mi­ je­va ono š­to je »­smiš­lje­no, svje­sno, na­mjer­no«: »Ja­sna i pri­ seb­na na­mje­ra iz ko­je je na­sta­lo književ­no dje­lo ko­je pri­pa­ da sta­no­vi­toj vr­sti i na­mi­je­nje­no je određe­noj funk­ci­ji drži se neučin­ko­vi­tom: nje­zi­na u pra­vom smi­slu književ­na zbi­lja je ilu­zor­na« (ibid., str. 123). Ta­ko on sažim­lje Bart­he­so­vu mi­ sao. »Ja­snoj i pri­seb­noj na­mje­ri« – za­slu­ga je tog izraz­a da je bez i naj­ma­nje mo­guć­no­sti ne­spo­raz­u­ma toč­no iska­zao š­to po­vje­sničar književ­no­sti 1965. sma­tra »k­njižev­nom zbi­ ljom« – Bart­hes će su­prot­sta­vi­ti pods­vje­sno ili nes­vje­sno Ra­ ci­neo­va dje­la ­ko­ja ­dje­lu­ju kao ima­nent­na na­mje­ra. U to­me je ob­nov­lje­nom obli­ku oču­vao lik au­to­ra. Pi­car­dov je ob­zor po­zi­ti­vi­stič­ki, ali nje­go­va kri­ti­ka ni­je neo­prav­da­na, pa će u »Smr­ti au­to­ra« (»La mort de l’a­u­teur«, 1968.) Bart­hes mo­ra­ ti na­pra­vi­ti ustu­pak i pri­zna­ti ka­ko je »­no­va kri­ti­ka če­sto ni­ je uči­ni­la niš­ta dru­go do­li da je [...] utvr­di­la« »u­tje­caj Au­to­ ra« (Bart­hes, 1968., str. 62; 1999., str. 198), u smi­slu da je bio­ gra­fi­ju, »čo­vje­ka i dje­lo«, sa­mo za­mi­je­ni­la du­bin­skim čo­vje­ kom (ži­vo­tom, eg­zi­sten­ci­jom). Od­go­va­ra­jući Pi­car­du u Kri­ti­ci i isti­ni (Cri­tique et Vé­ rité), Bart­hes neće bra­ni­ti svo­ju knji­gu O Ra­ci­neu, ne­go će 72

ra­di­ka­li­zi­ra­ti nje­go­vu po­zi­ci­ju i čo­vje­ka za­mi­je­ni­ti je­zi­kom: »Pi­sac je onaj ko­mu [je­zik] pred­stav­lja pro­blem, onaj tko iskuša­va nje­go­vu du­bi­nu, a ne in­stru­men­tal­nost, ili lje­po­tu« (Bart­hes, 1966., str. 46; 1972., str. 103). Književ­nost je otad plu­ ral­na, ne­svod­lji­va na na­mje­ru, či­me se od­stra­nju­je au­tor: Opće­ni­to smo, ba­rem da­nas, sklo­ni vje­ro­va­ti da pi­sac može zah­ti­je­va­ti znače­nje svog dje­la i sam označi­ti to znače­nje kao za­ko­ni­to. Otu­da i ne­raz­um­ni upit š­to ga kri­tičar upuću­je mr­tvu pi­scu, nje­go­vu ži­vo­tu, tra­go­vi­ ma nje­go­vih na­ka­na, da bi nas sam uvje­rio [...] š­to nje­ go­vo dje­lo znači: pod sva­ku ci­je­nu hoće­mo da pro­go­vo­ri mr­tvac ili nje­go­vi za­mje­ni­ci, nje­go­vo vri­je­me, vr­sta, rječ­ nik, ukrat­ko sve š­to je au­to­ru bi­lo su­vre­me­nost: me­to­ni­ mi­jom, vla­snik pra­va neg­daš­njeg pi­sca na svo­je ostva­re­ nje (1966., str. 59; 1972., str. 111). Bart­hes po­nov­no do­pi­re do prav­nog ob­zo­ra poj­ma na­ mje­re i po­vla­sti­ce š­to ju je pr­vot­noj re­cep­ci­ji do­di­je­li­la fi­lo­ loš­ka her­me­neu­ti­ka, da bi ih kri­ti­zi­rao u ime od­sut­no­sti bi­ lo ka­kva hti­je­nja da se neš­to kaže. Su­prot­stav­lja im dje­lo kao mit, dje­lo ko­je je pot­pi­sa liši­la smrt: »Au­tor, dje­lo, tek su po­la­ziš­ta [...] ana­li­ze [ko­joj] je ob­ zor [je­zik]« (1966., str. 61; 1972., str. 112). Dok je Ga­da­mer raz­u­mi­je­va­nje još pred­stav­ljao kao sta­pa­nje ob­zo­ra iz­među sa­daš­njo­sti i proš­lo­sti, za Bart­he­sa, ko­ji ra­di­ka­li­zi­ra svo­ju po­ zi­ci­ju u ko­rist po­le­mi­ke i vo­di je mož­da pre­više smio­no, dje­ lo od nje­go­va po­dri­je­tla raz­dva­ja ap­so­lu­tan rez: »­dje­lo je za nas bez slučaj­no­sti, [...] dje­lo je uvi­jek u pro­fet­skoj si­tua­ci­ji. [...] Kad se iz­vuče iz bi­lo ka­kve si­tua­ci­je, dje­lo se sa­mim tim na­da­je istraži­va­nju« (1966., str. 54-55; 1972., str. 108, pri­je­ vod prei­načen). Niš­ta više ni­je preo­sta­lo od her­me­neu­tič­ko­ ga kru­ga ni od di­ja­lo­ga pi­ta­nja i od­go­vo­ra; tekst je za­toče­nik 73

svo­je re­cep­ci­je sa­da i ov­dje. Iz struk­tu­ra­liz­ma smo preš­li u post­struk­tu­ra­li­zam, ili u de­kon­struk­ci­ju. Taj dog­mat­ski re­la­ti­vi­zam, ili taj kog­ni­tiv­ni atei­zam, još će se po­gorša­ti u Stan­leya Fi­sha, ame­rič­ko­ga kri­tiča­ra ko­ji će, u svo­joj knji­zi Is The­re a Text in This Class? (1980.), stu­ bo­kom su­prot­no objek­ti­viz­mu ka­kav za­go­va­ra in­he­rent­no i per­ma­nent­no znače­nje dje­la, tvr­di­ti ­da tekst imao ono­li­ko znače­nja ko­li­ko ima či­ta­te­lja te ne­ma nači­na da se usta­no­vi va­lja­nost (ni ne­va­lja­nost) tu­mače­nja. Či­ta­telj otad za­mje­nju­ je au­to­ra kao kri­te­rij tu­mače­nja.

Me­to­da uspo­red­nih ulo­ma­ka Čak i pri­staše smr­ti au­to­ra ni­ka­da ni­su pre­sta­li go­vo­ri­ti, na pri­mjer, o iro­ni­ji ili o sa­ti­ri prem­da te ka­te­go­ri­je ima­ju smi­sla sa­mo u vez­i s na­mje­rom da se kaže jed­no ka­ko bi se shva­ti­lo neš­to dru­go: upra­vo je ta­kvu na­mje­ru ka­nio osu­di­ti Ra­be­lais za­dir­ku­jući svo­je­ga či­ta­te­lja u pro­slo­vu Gar­gan­tue. Na isti način običaj da se po­seže za me­to­dom uspo­red­nih ulo­ ma­ka (Pa­ral­lel­stel­len­met­ho­de), ko­ja je, da bi ­rasvi­je­tli­la ne­ja­ san ulo­mak tek­sta, sklo­na dru­gi ulo­mak istog au­to­ra pret­po­ stav­lja­ti ulom­ku dru­gog au­to­ra, za veći­nu skep­ti­ka svje­doči o ustraj­no­sti sta­no­vi­te vje­re u au­tor­sku na­mje­ru. To je na­jopće­ ni­ti­ja i naj­ma­nje ospo­ra­va­na me­to­da, sve u sve­mu ­bi­tan po­ stu­pak pro­uča­va­nja i istraži­va­nja književ­no­sti. Kad nam ulo­ mak tek­sta za­da­je pro­blem svo­jom teš­koćom, ne­ja­snoćom ili dvo­znač­nošću, u isto­me tek­stu ili u dru­gom tek­stu traži­ mo uspo­re­dan ulo­mak ka­ko bi­smo ­rasvi­je­tli­li znače­nje za­go­ net­nog ulom­ka. Ra­zu­mje­ti, tu­mači­ti tekst, uvi­jek neiz­bjež­ no znači za­jed­no s iden­ti­te­tom pro­iz­vo­di­ti raz­li­ku, za­jed­no s istim dru­go: izluču­je­mo raz­li­ke na po­dlo­zi po­nav­lja­nja. Za­ to se me­to­da uspo­red­nih ulo­ma­ka ugrađu­je u te­melj naše di­ sci­pli­ne: š­to­više, ona joj je osnov­na teh­ni­ka. Utječe­mo joj se 74

ne­pre­sta­no, najčešće i ne raz­miš­lja­jući. Ona nam omo­guću­ je da od po­seb­no­sti, po­je­di­nač­no­sti, nao­ko ne­svod­lji­ve je­din­ stve­no­sti dje­la – In­di­vi­duum est inef­fa­bi­le, pre­ma sta­roj sko­ la­stič­koj izre­ci – pri­jeđe­mo na mnoš­tve­no te oda­tle ka­ko u sin­kro­ni­ju, ta­ko i u di­ja­kro­ni­ju. Me­to­da uspo­red­nih ulo­ma­ ka jed­na­ko je osnov­na kao za­mje­na ko­jom se u fo­no­lo­gi­ji iz­ dva­ja­ju mi­ni­mal­ne je­di­ni­ce. Me­to­da je vr­lo sta­ra jer či­ta­ti, a na­da­sve či­ta­ti po­nov­no, znači uspo­ređi­va­ti. To­ma Akvin­ski na­pi­sao je u svo­joj Sum­ ma theo­lo­gi­ca: »Ni­hil est quod oc­cul­te in aliquo lo­co sa­cra­e Scrip­tu­ra­e tra­da­tur, quod ali­bi non ma­ni­fe­ste ex­po­na­tur« (Sum­ma theo­lo­gi­ca, I., 1., čl. 9). »Ne­ma niče­ga š­to bi se na ne­ko­me mje­stu u Sve­to­me pi­smu pre­no­si­lo na skri­ven na­ čin, a da se drug­dje ne izlaže raz­go­vi­jet­no.« Izre­ka vri­je­di kao upo­zo­re­nje pro­tiv pre­tje­ri­va­nja ale­go­rez­e jer ih podvr­ga­ va pro­vje­ri kon­tek­sta, to jest fi­lo­lo­gi­je an­te lit­te­ram. U stro­ žem smi­slu: sva­ka se ale­go­ri­ja mo­ra moći pro­vje­ri­ti uspo­ red­nim ulom­kom ko­ji se da­de tu­mači­ti do­slov­no. Tu se po­ nov­no po­stav­lja Au­gu­sti­nov zah­tjev. Au­gu­stin ni­je že­lio da se tu­mači du­hov­no ako to ni­je nuž­no, no ako je tekst ne­ja­ san, ako do­slov­no ne znači niš­ta, po­greš­no ili pre­ko­mjer­no tu­mače­nje ogra­niča­va se spo­me­nu­tim pra­vi­lom. Po­nu­ka­no ale­go­ri­jom, to je nače­lo abe­ce­da fi­lo­loš­ko­ga po­sla, pa na pra­ vi­lo To­me Akvin­sko­ga neu­mor­no pod­sjećam stu­den­te kad im pre­po­ruču­jem da bu­du oprez­ni kad me­ta­fo­rič­ki tu­mače ri­ječ u pje­smi, ako me­ta­fo­ru po­red­bom ili ime­no­va­njem ne potvrđu­je dru­gi ulo­mak iste pje­sme, kao u ovoj fraz­i ko­ja se če­sto po­jav­lju­je u Cvje­to­vi­ma zla na­kon ale­go­rij­skog opi­sa: »U tom su po­no­ru svi ko­je smo zna­li!« (Dvo­boj). Kad je u XVIII. sto­ljeću na­sta­la fi­lo­lo­gi­ja, fi­lo­log i teo­log Georg Frie­drich Meier (1718. –1777.) u svo­joj je Ras­pra­vi o uni­ver­zal­no­me umi­jeću tu­mače­nja (1757.), pre­ma Pe­te­ru 75

Szon­di­ju, je­dan od pr­vih for­ma­li­zi­rao her­me­neu­tič­ku funk­ ci­ju uspo­red­nih ulo­ma­ka: U­spo­red­ni ulom­ci (lo­ca pa­ral­le­la [sic]) su di­je­lo­vi di­skur­ sa ko­ji ima­ju slič­no­sti s tek­stom. Oni da­kle tek­stu sliče ili u po­gle­du ri­ječi, ili u po­gle­du znače­nja i smi­sla, ili i jed­no­ga i dru­go­ga. Pr­vi pro­iz­vo­de ver­bal­ni pa­ra­le­li­zam (pa­ral­le­li­smus ver­ba­lis), dru­gi pa­ra­le­li­zam stva­ri (pa­ral­ le­li­smus rea­lis), a treći mješo­vi­ti pa­ra­le­li­zam (pa­ral­le­li­ smus mix­tus) (na­ve­de­no u Szon­di, str. 87). Pa­ra­le­li­zam ri­ječi i pa­ra­le­li­zam stva­ri, pre­ma to­me, u tek­ stu se su­prot­stav­lja­ju kao ho­mo­ni­mi­ja i si­no­ni­mi­ja u je­zi­ku. Ver­bal­ni pa­ra­le­li­zam opi­su­je isto­vjet­nost ri­ječi u raz­liči­tim kon­tek­sti­ma: na­mje­na mu je da uspo­sta­vi ka­za­la i kon­kor­ dan­ci­je, ka­kvi po­sto­je za Bi­bli­ju, kla­si­ke, a da­nas i mo­der­ne au­to­re, u ti­ska­nom ili elek­tro­nič­kom obli­ku, do­stup­ni na CD-ROM-u ili na in­ter­ne­tu. Ver­bal­ni je pa­ra­le­li­zam po­ka­ za­telj, vje­ro­jat­nost, ali da­ka­ko ni­kad i do­kaz: ri­ječ ne­ma nuž­ no isto znače­nje u dva­ma uspo­red­nim ulom­ci­ma. Meier je ­raspo­znao i isto­vjet­nost stva­ri u raz­liči­tim kon­tek­sti­ma. Me­ to­da, nai­me, piše Szon­di, teži da »­raz­ja­sni ne­raz­um­ljiv ulo­ mak ne sa­mo kad su po­sri­je­di ulom­ci gdje se upo­treb­lja­va ista ri­ječ ne­go i u ulom­ci­ma u ko­ji­ma se ista stvar označa­va dru­gom ri­ječ­ju« (ibid., str. 87). Meier je čak da­vao pred­nost pa­ra­le­liz­mu stva­ri kao her­me­neu­tič­kom nače­lu. Među­tim, taj nam se pa­ra­le­li­zam či­ni naj­sum­nji­vi­jim, su­bjek­tiv­ni­jim (ne ta­ko po­zi­tiv­no utvr­di­vim) ne­go pa­ra­le­li­zam ri­ječi. To­me je raz­log š­to su, dok se ho­mo­ni­mi­ja ne­ka­ko othr­va­la stru­ja­ nju ide­ja u XX. sto­ljeću, si­no­ni­mi­ju, na ko­joj je ne­koć poči­va­ la sti­li­sti­ka, su­vre­me­na fi­lo­zo­fi­ja je­zi­ka i ling­vi­sti­ka do­ve­le u sum­nju. Pa­ra­le­li­zam stva­ri kao da u fi­lo­lo­gi­ju po­nov­no uvo­ di ale­go­ri­ju. Za­mi­sli­mo ipak jed­no­stav­ne i ne ta­ko ospo­ri­ve sluča­je­ve. Te­mat­sko ka­za­lo, pa čak i ka­za­lo osob­nih ime­na, 76

ne bi­lježe sa­mo pa­ra­le­liz­me ri­ječi ne­go, ka­ko se va­lja na­da­ti, pa­ra­le­liz­me stva­ri. U mo­joj po­sljed­njoj knji­zi, na pri­mjer, če­ sto sam Na­po­leo­na III. na­zi­vao »­ca­rem«, a Leo­na XIII. ili Pi­ ja X. »­pa­pom«, ali sam se po­bri­nuo da se sva mje­sta u tek­stu gdje »­car« označa­va Na­po­leo­na III., a »­pa­pa« Leo­na XIII. ili Pi­ja X. u ka­za­lu osob­nih ime­na po­pišu sub ver­bo Na­po­leon III., Leon XIII., od­no­sno Pio X. Sva­ko »­ka­za­lo osob­nih ime­ na« mo­ra uključi­ti kon­tek­ste u ko­ji­ma se te oso­be ne označa­ va­ju sa­mo svo­jim vla­sti­tim ime­nom ne­go i opi­snim ili de­no­ta­ tiv­nim pe­ri­fraz­a­ma. To je pri­mjer pa­ra­le­liz­ma stva­ri. Ra­zli­ka od­go­va­ra Fre­geo­voj raz­li­ci iz­među Sinn i Be­deu­tung, smi­sla i re­fe­ren­ci­je, ili smi­sla i de­no­ta­ci­je, od­no­sno znače­nja. Mno­ go se ras­prav­lja­lo o znače­nju naj­slav­ni­je pe­ri­fraz­e u fran­cu­ skoj književ­no­sti: »La fil­le de Mi­nos et de Pa­sip­haé« (»Kći Mi­no­sa i Pa­si­fa­je«) – za ko­ju se, od Théop­hi­lea Ga­u­tie­ra do Bloc­ha, u ro­ma­nu U po­traz­i za iz­gub­lje­nim vre­me­nom ustvr­ di­lo da je naj­ljepši stih na fran­cu­sko­me je­zi­ku jer ne znači niš­ ta – ali ne i o či­nje­ni­ci da taj izraz de­no­ti­ra isto š­to i vla­sti­to ime Fe­dra. Među­tim, čim više ni­je po­sri­je­di pa­ra­le­li­zam iz­ među vla­sti­tog ime­na i opi­sne pe­ri­fraz­e, pa­ra­le­li­zam stva­ri, da­ka­ko, ni­je ta­ko la­ko usta­no­vi­ti i ni­je ta­ko snažan po­ka­za­ telj kao pa­ra­le­li­zam ri­ječi: po­gle­daj­te te­mat­ska ka­za­la. Knji­ ge u Fran­cu­skoj ih do­duše ri­jet­ko sadrža­va­ju. Uz spo­me­nu­ta dva pa­ra­le­liz­ma, pa­ra­le­li­zam ri­ječi i pa­ra­le­ li­zam stva­ri, Jo­hann Mar­tin Chla­de­nius (1710. – 1759.) u svo­ jem dje­lu Ein­lei­tung zur rich­ti­gen Au­sle­gung vernünf­ti­ger Re­ den und Sc­hrif­ten (Uvod u is­prav­no tu­mače­nje go­vo­ra i pi­sa­ nih dje­la, 1742.) raz­a­brao je i pa­ra­le­li­zam na­mje­re te pa­ra­le­li­ zam vez­e među ri­ječi­ma. Pr­vi se od pa­ra­le­liz­ma stva­ri raz­li­ku­je kao ono š­to hoće reći au­tor od ono­ga š­to kaže tekst, ili, u skla­ du sa sta­rom prav­nom i re­to­rič­kom di­stink­ci­jom ko­ja je još ­na sna­zi u sve­tog Au­gu­sti­na, kao in­ten­tio od ac­tio, vo­lun­tas 77

od scrip­tum: pa­ra­le­li­zam na­mje­re je da­kle pa­ra­le­li­zam du­ ha, o ko­ji se do­slov­nost može ogri­ješi­ti. Dru­gi, pa­ra­le­li­zam vez­e, označa­va isto­vjet­nost kon­struk­ci­je ili for­mal­no po­nav­ lja­nje: to je pat­tern, uzo­rak, mo­tiv.

»S­traight from the hor­se’s mo­uth« Ka­kve hi­po­te­ze po­stav­lja me­to­da uspo­red­nih ulo­ma­ka u po­gle­du au­to­ra i nje­go­ve na­mje­re? Š­to da o me­to­di uspo­red­ nih ulo­ma­ka mi­sli­mo u do­ba smr­ti au­to­ra, a za­tim, mož­da, u do­ba nje­go­va uskr­snuća? Ogra­ničit ću se na ver­bal­ni pa­ ra­le­li­zam, ko­ji se isko­riš­ta­va najčešće i naj­si­gur­ni­ji je jer će spor u vez­i s njim a for­tio­ri vri­je­di­ti za osta­le. Ka­kve god pre­d­rasu­de ga­ji­li u ko­rist au­to­ra ili pro­tiv nje­ga, či­ni se da su se kri­tiča­ri sklo­ni­ji služi­ti uspo­red­nim ulom­kom isto­ga au­to­ra da bi raz­ja­sni­li ne­raz­um­ljiv ulo­mak tek­sta. Ia­ko se ta pred­nost obič­no ne izno­si izri­je­kom, ra­di­je se po­seže za dru­gim ulom­kom isto­ga tek­sta, a ako ga ne­ma, ulom­kom dru­gog tek­sta isto­ga au­to­ra, ili na­po­sljet­ku ulom­kom tek­sta dru­gog au­to­ra. O ­tom ­re­do­sli­je­du pred­no­sti po­sto­ji kon­sen­ zus. Da bi se raz­ja­sni­lo znače­nje ime­ni­ce l’in­fi­ni (bes­kraj; neiz­ mjer­nost) u Ba­u­de­lai­reo­voj pje­smi »Pu­to­va­nje«, »Berçant no­ tre in­fi­ni sur le fi­ni des mers« (»Tek njišući ta­ko svo­ju neiz­ mjer­nost«), u pr­vom ću re­du po­gle­da­ti dru­ga dva mje­sta na ko­ji­ma se ta ri­ječ po­jav­lju­je u Cvje­to­vi­ma zla iz 1861. go­di­ ne, pri­je ne­go š­to po­seg­nem za Splee­nom Pa­ri­za (Le Spleen de Pa­ris), gdje se ona po­jav­lju­je re­do­vi­ti­je, a za­tim pre­ma Mu­ sse­tu i Hu­go­u, Leo­par­di­ju, Co­le­rid­geu i De Quin­ceyu. Kad tre­ba ­rasvi­je­tli­ti znače­nje ne­ja­sne ri­ječi, uspo­re­dan ulo­mak istog au­to­ra kao da uvi­jek ima veću teži­nu ne­go ulo­mak dru­ gog au­to­ra: im­pli­cit­no se da­kle me­to­da uspo­red­nih ulo­ma­ ka obraća au­tor­skoj na­mje­ri, ako već ne kao ho­ti­mič­noj na­ ka­ni, pret­hod­no sraču­na­toj pro­miš­lje­no­sti, on­da ba­rem kao 78

struk­tu­ri, su­sta­vu i na­mje­ri na dje­lu. Nai­me, ako se pro­suđu­ je da au­tor­ska na­mje­ra ni­je mje­ro­dav­na da bi se odluči­lo o znače­nju tek­sta, ni­je po­sve raz­vid­no ka­ko obraz­loži­ti či­nje­ni­ cu da se pred­nost obič­no da­je tek­stu isto­ga au­to­ra. No, kao š­to upo­zo­ra­va ame­rič­ki kri­tičar P. D. Juhl u dje­lu o fi­lo­zo­fi­ ji književ­ne kri­ti­ke, čak i kri­tiča­ri ko­ji su spram au­tor­ske na­ mje­re kao kri­te­ri­ja tu­mače­nja naj­suzdrža­ni­ji ne li­be se pri­ spo­do­bi­ti uspo­red­ne ulom­ke da bi obja­sni­li tekst ko­jim se ba­ve (Juhl, str. 214). Pi­ta­nje izvr­sno ilu­stri­ra pre­pir­ka oko Ba­u­de­lai­ro­vih »Mača­ ka«. Ko­men­ti­ra­jući žen­sku ri­mu »­so­li­tu­des«, Ro­man Ja­kob­ son i Cla­u­de Lé­vi-S­tra­uss u svo­joj ana­li­zi iz 1962. sma­tra­ju da je (kao uo­sta­lom i cje­li­nu so­ne­ta) »­na ne­ki neo­bičan na­ čin os­vjet­lju­ju ne­ka mje­sta iz Go­mi­la: ‘[Mul­ti­tu­de, so­li­tu­de] Mnoš­tvo, sa­moća: jed­na­ki i među­sob­no za­mjen­lji­vi izraz­i za dje­lo­tvor­nog i plod­nog pje­sni­ka’« (Ja­kob­son, 1978., str. 284, pri­je­vod prei­načen). Ta­ko ulo­mak dru­gog Ba­u­de­lai­reo­va tek­ sta, u ovo­me sluča­ju pje­sme u pro­zi iz Splee­na Pa­ri­za, slu­ ži da obja­sni i obo­ga­ti smi­sao sti­ha, pa čak i cje­li­nu so­ne­ta u Cvje­to­vi­ma zla. Za­tim, u vez­i s epi­te­ti­ma »­pui­ssants et do­ux« (»­moć­ne i bla­ge«) ko­ji na počet­ku opi­su­ju mač­ke, kao i u vez­i sa završ­nom uspo­red­bom ko­ja nji­ho­ve zje­ni­ce pri­spo­dob­lju­ je zvi­jez­da­ma, Ja­kob­son i Lé­vi-S­tra­uss, pre­ma kri­tič­kom iz­ da­nju Cré­pe­ta i Bli­na, na­vo­de Sain­te-Beu­veov stih š­to završa­ va »...z­vi­jez­da moć­na i bla­ga« (1829.) i Bri­zeuxov stih ko­ji za že­ne kaže da su »Bića moć­na i bla­ga!« (1832.), da bi on­da do­ da­li: »To bi potvr­di­lo, kad bi bi­lo po­treb­no, da je za Ba­u­de­ lai­rea sli­ka mač­ke u ti­je­snoj vez­i sa sli­kom že­ne« (ibid., pri­je­ vod prei­načen) te na­ve­li da o to­me svje­doče dvi­je pje­sme u Cvje­to­vi­ma zla pod na­slo­vom »Mač­ka«. Na kra­ju za­ključu­ ju: »Taj mo­tiv ko­le­ba­nja iz­među muž­ja­ka i žen­ke kri­je se i u ‘Mač­ka­ma’ gdje se po­ma­lja kroz ho­ti­mič­ne dvo­smi­sle­no­sti« 79

(ibid., str. 1978., str. 285, pri­je­vod prei­načen). Sva­ka­ko po­ sri­je­di je po­sljed­nja stra­ni­ca č­lan­ka pa dvo­ji­ca au­to­ra osta­ju oprez­ni: »To potvrđu­je, ako je uopće po­treb­no...« Ar­gu­ment ko­ji se osla­nja na uspo­red­ne ulom­ke una­toč to­me se iz­vo­di bes­pri­je­kor­no: kreće se zao­bi­la­zno pre­ko dvo­ji­ce pret­hod­ni­ ka, a za­tim se vraća na Cvje­to­ve zla da bi obja­snio ono š­to se na­po­kon na­zi­va »­ho­ti­mič­nom dvo­smi­sle­nošću«, »in­ten­cio­ nal­nim am­big­vi­te­tom«. Na spo­me­nu­te se uspo­red­ne ulom­ke oš­tro oko­mio Mic­ ha­el Rif­fa­ter­re, ističući ka­ko u dva­ma so­ne­ti­ma pod na­slo­ vom »Mač­ka« »­ne­ma niče­ga [...] š­to bi či­ta­te­lje­vu du­hu na­ met­nu­lo sli­ku že­ne« (Rif­fa­ter­re, str. 357). Š­to se tiče na­vo­da iz pje­sme u pro­zi »Go­mi­le«, pri­mjeću­je ka­ko se on »­mož­da može pri­mi­je­ni­ti drug­dje, ali ov­dje po­uz­da­no ne, pa se iz to­ga ne da iz­ve­sti ni­ka­kvo tu­mače­nje so­ne­ta. [...] au­to­ri su valj­da ra­do­sno uoči­li po­kla­pa­nje iz­među ri­me so­li­tu­des i Ba­ u­de­lai­reo­va afo­riz­ma« (ibid., str. 322). Među­tim, po­bi­ja li Rif­fa­ter­re ta­kav način služe­nja uspo­red­nim ulom­ci­ma kao iz­ved­bu ili kao pra­vo za­to š­to se oni u ovoj pri­li­ci po­ka­zu­ju ne­pri­klad­ni­ma, ili za­to š­to me­to­du uspo­red­nih ulo­ma­ka tre­ ba od­ba­ci­ti načel­no? Či­ni se da se on pri­kla­nja ovom dru­ gom sta­vu jer se hoće stro­go pridrža­va­ti tek­sta (doživ­lja­ja š­to ga taj tekst po­buđu­je u či­ta­te­lja) i izag­na­ti uopće sva­ko »­zna­nje ko­je je iz­vanj­sko po­ru­ci« (ibid., str. 326). Među­tim, ar­gu­men­ti nje­go­va po­bi­ja­nja osta­ju vez­a­ni uz do­tič­ni slu­ čaj, ogra­niče­na do­me­ta, i ne od­no­se se na me­to­du uspo­red­ nih ulo­ma­ka kao ta­kvu: (1) mač­ke u dva­ma so­ne­ti­ma ko­ji no­se na­slov »Mač­ka« ne pri­družu­ju se izriči­to že­na­ma, ali to na­pro­tiv ne vri­je­di za mač­ku u pje­smi u pro­zi »Sat«, te (2) na­vod iz »Go­mi­la« na ovo­me se mje­stu ne može pri­mi­je­ ni­ti, ali, vi­dje­li smo, »­mož­da se može pri­mi­je­ni­ti drug­dje«. Uo­sta­lom, sam se Rif­fa­ter­re služi uspo­red­nim ulom­ci­ma da 80

bi odre­dio neš­to š­to on u Ba­u­de­lai­rea na­zi­va kôd-­mač­ka, ili opi­sni su­stav mač­ke. A kao š­to tvr­di Juhl, »u­po­tre­ba uspo­red­ nih ulo­ma­ka da bi se učvr­sti­lo ili osla­bi­lo tu­mače­nje im­pli­cit­ no se po­zi­va na au­tor­sku na­mje­ru« (Juhl, str. 218). No kao da već ču­jem ka­ko mi Rif­fa­ter­re šapće da se on na ulo­mak isto­ga au­to­ra po­zi­va ra­di­je ne­go na ulo­mak dru­gog au­ to­ra kao na bo­lje svje­dočan­stvo o so­cio­lek­tu, a ne kao na idio­ lekt, ne kao na go­vor [pa­ro­le] ne­go kao na je­zik [lan­gue], jed­ na­ko kao š­to uspo­red­ni ulo­mak dru­gog au­to­ra iz isto­ga raz­ dob­lja uvi­jek ima više teži­ne ne­go uspo­red­ni ulo­mak au­to­ra iz dru­gog raz­dob­lja. Kad se pred­nost da­je ulom­ku isto­ga au­to­ra, po­sri­je­di bi da­kle bio sa­mo po­se­ban slučaj, ili gra­nič­ni slučaj, običa­ja da se da­je pred­nost ulom­ku su­vre­me­nog tek­sta: ne­ma su­vre­me­ni­jeg su­vre­me­ni­ka ne­go je pje­snik osob­no, straight from the hor­se’s mo­uth, ka­ko se kaže na en­gle­sko­me, »iz pr­ve ru­ke«. Za­sta­ni­mo načas kod tog izraz­a: au­tor kao hor­se’s mo­ uth. Me­to­da uspo­red­nih ulo­ma­ka ne bi da­kle pri­zi­va­la au­to­ ra kao na­mje­ru, ne­go kao tr­bu­hoz­bor­ca ili književ­ni pa­limp­ sest. Idio­lekt bi bio sa­mo saže­ti so­cio­lekt, usre­do­točen na hic et nunc jer naj­bliži, pa pre­ma to­me i naj­po­uz­da­ni­ji svje­dok o au­to­ru ni­je nit­ko dru­gi do sam au­tor. Ne bi bi­la po­treb­na ni­ ka­kva hi­po­te­za o in­ten­cio­nal­no­sti da oprav­da tu vr­stu pred­no­ sti. Ar­gu­ment je pri­mam­ljiv, ali ne i pot­pu­no uvjer­ljiv jer se po­djed­na­ko (kad je u pi­ta­nju Rif­fa­ter­re kao i osta­li) pred­nost ra­di­je da­je vre­men­ski uda­lje­ni­je­mu dru­gom tek­stu istog au­ to­ra ne­go­li vre­men­ski bliže­mu tek­stu dru­gog au­to­ra: po­stav­ lja se da­kle hi­po­te­za da tek­sto­ve ne­kog au­to­ra ti­je­kom vre­me­ na po­vez­u­je mi­ni­mal­na do­sljed­nost. S dru­ge stra­ne bez hi­po­te­ze o mi­ni­mal­noj do­sljed­no­sti uspo­red­ni ulo­mak isto­ga au­to­ra ne­dvoj­be­no može sa sta­no­ vi­tom vje­ro­jat­nošću učvr­sti­ti tu­mače­nje kao da je po­sri­je­di uspo­red­ni ulo­mak dru­gog au­to­ra, ali izo­sta­nak uspo­red­nog 81

ulom­ka teš­ko može osla­bi­ti dru­go tu­mače­nje. Ma­lo je vje­ro­ jat­no da su mač­ke u »Mač­ka­ma« že­ne jer bi to bi­la je­di­na pje­ sma u Cvje­to­vi­ma zla u ko­joj se me­ta­fo­ra to­ga ti­pa ne bi obja­ sni­la (uspo­red­bom ili ime­no­va­njem) ti­je­kom pje­sme. No ka­ ko se Rif­fa­ter­re opi­re mo­guć­no­sti da ar­gu­ment o pa­ra­le­liz­ mu izne­se u to­me obli­ku (jer bi on za­pra­vo pret­po­sta­vio do­ sljed­nost, to jest na­mje­ru na dje­lu), pri­mo­ran je for­mu­li­ra­ ti ga dog­ma­tič­ni­je i vra­to­lom­ni­je za­to š­to ga pred­stav­lja kao opće­vri­je­dan po­učak, pre­ma ko­je­mu sva­ka pje­sma objaš­nja­ va svo­je me­ta­fo­re, ili pre­ma ko­joj ulo­mak pje­sme ne može bi­ti me­ta­fo­ričan ako ne pruža eks­pli­cit­na me­ta­fo­rič­ka obi­ ljež­ja. Ishod je isti: »Ka­kva god bi­la ulo­ga mač­ke u pje­sni­ko­ vim osob­nim erot­skim sli­ka­ma, ona ni­je ta­ko važ­na da bi ga na­ve­la da na­gon­ski na­piše mač­ka on­dje gdje hoće reći že­na: kad to či­ni, pri­mi­je­ti­li smo da osjeća ob­vez­u da či­ta­te­lju pri­ ba­vi objaš­nje­nje« (Rif­fa­ter­re, str. 359).

Na­mje­ra ili do­sljed­nost Me­to­da uspo­red­nih ulo­ma­ka ne pret­po­stav­lja sa­mo da je au­tor­ska na­mje­ra mje­ro­dav­na za tu­mače­nje tek­sto­va (pred­ nost se da­je au­to­ro­vu uspo­red­nom ulom­ku pred uspo­red­nim ulom­kom dru­gog au­to­ra) ne­go i da je au­tor­ska na­mje­ra do­ sljed­na. Osim ako to ni­je ista pre­mi­sa: hi­po­te­za o na­mje­ri je hi­po­te­za o do­sljed­no­sti (do­sljed­no­sti tek­sta, do­sljed­no­sti dje­ la), a ona oprav­da­va pri­spo­do­be, od­no­sno uspo­stav­lja sta­no­ vi­tu vje­ro­jat­nost za ko­ju bi one bi­le do­stat­ni po­ka­za­te­lji. Ako se ne pret­po­sta­vi do­sljed­nost u tek­stu, od­no­sno na­mje­ra, pa­ ra­le­li­zam je odviše kr­hak po­ka­za­telj, neiz­vje­sna po­du­dar­nost: ne može­mo se oslo­ni­ti na vje­ro­jat­nost da ista ri­ječ ima isto znače­nje kad se po­ja­vi na dva­ma raz­liči­tim mje­sti­ma. S­zon­di uka­zu­je na to da je Chla­de­nius do­duše po­miš­ljao na pro­blem š­to ga iza­zi­va mo­guć­nost da dva uspo­red­na 82

ulom­ka isto­ga au­to­ra bu­du pro­tu­rječ­na, ali ga je od­mah iz­ gla­dio po­vi­ješću tek­sta i evo­lu­ci­jom nje­go­va au­to­ra: Bu­dući da onaj tko sa­stav­lja pi­sa­ni tekst ne piše odje­ dan­put, ne­go u raz­liči­tim tre­nu­ci­ma, pa je u među­vre­ me­nu ite­ka­ko mo­gao pro­mi­je­ni­ti miš­lje­nje, ne­ma­mo pra­vo sku­pa raz­ma­tra­ti uspo­red­ne ulom­ke ne­kog au­ to­ra, a da pri­tom ne pra­vi­mo raz­li­ku, ne­go sa­mo one ko­je je na­pi­sao ne pro­mi­je­nivši miš­lje­nje (na­ve­de­no u Szon­di, str. 89). Kao š­to vi­di­mo, pa­ra­le­li­zam iz­među dva­ju ulo­ma­ka bit će mje­ro­da­van ako i sa­mo ako oni upuću­ju na do­sljed­nu na­ mje­ru: ri­ječ sa­moća u Splee­nu Pa­ri­za ne raz­jaš­nja­va nuž­no ri­ječ sa­moća u Cvje­to­vi­ma zla; Ba­u­de­lai­re je za se­be zah­ti­je­ vao pra­vo da sam se­bi pro­tu­rječi pa je u među­vre­me­nu mo­ gao pro­mi­je­ni­ti miš­lje­nje. Chla­de­nius tu raz­li­ku raz­rješa­va pro­la­skom vre­me­na. No Mon­taig­ne je re­kao: »Sa­daš­nji ja i ja za ne­ko vri­je­me za­pra­vo smo dvo­ji­ca«, i dičio se svo­jom ne­do­sljed­nošću. Ako se au­tor pre­do­miš­lja iz tre­nut­ka u tre­ nu­tak, iz reče­ni­ce u reče­ni­cu, ako je au­tor ne­do­slje­dan, ver­ bal­ni pa­ra­le­liz­mi po­sta­ju vr­lo neiz­vje­sni. Pa ipak se ne pre­ sta­je­mo služi­ti me­to­dom uspo­red­nih ulo­ma­ka da bi­smo ste­ kli bo­lji uvid čak i u Mon­taig­neo­ve Ese­je. Ta­ko ta me­to­da – ali i ci­je­lo književ­no istraži­va­nje, kad mu je ona osnov­na teh­ni­ka – pret­po­stav­lja do­sljed­nu po­vez­ a­nost ili, ako je ne­ma, pro­tu­rječ­nost, š­to je ta­kođer do­sljed­ na po­vez­a­nost jer je u na­ra­vi pro­tu­rječ­ja da se da­de do­ki­nu­ti do­sljed­nošću višeg re­da (pre­ma Chla­de­niu­su, pro­blem rješa­ va evo­lu­ci­ja; na dru­gi mu se način može pri­stu­pi­ti ta­ko da se po­zo­ve­mo na nes­vje­sno). Ali š­to ako ni­je ni jed­no ni dru­go, ni do­sljed­nost ni pro­tu­rječ­je? Može li se for­mu­li­ra­ti na­uk na te­me­lju ni-­ni, ni do­sljed­nost ni pro­tu­rječ­nost? Či­ni mi se da 83

smo tu na­zre­li te­melj­nu pret­po­stav­ku pro­uča­va­nja književ­ no­sti, ko­ja je ta­kođer pret­po­stav­ka o na­mje­ri. Do­sljed­nost i/i­li pro­tu­rječ­je im­pli­cit­no obi­lježa­va­ju tekst š­to ga je pro­ iz­veo čo­vjek, u opre­ci na­pra­ma tek­stu ko­ji bi sa­sta­vi­li maj­ mun pišući kao dak­ti­lo­graf, vo­do­de­ri­na na sti­je­ni ili alea­to­ ričan stroj. Tekst ko­ji je na­stao na taj način po­kušat će se obja­sni­ti, ne raz­u­mje­ti. Ka­kva je vje­ro­jat­nost, za­pi­tat će­mo se, da maj­mun ko­ji 630 pu­ta uda­ri po tip­ka­ma pi­saćeg stro­ ja na­piše »Mač­ke«? O­sim pro­la­ska vre­me­na, Chla­de­nius je, a nje­go­vu raz­i­nu raz­miš­lja­nja o tu­mače­nju do­sad nit­ko ni­je nad­mašio, raz­ma­ trao još dvi­je za­pre­ke ko­je na­ruša­va­ju va­lja­nost me­to­de uspo­ red­nih ulo­ma­ka: vr­ste i tro­pe. Go­vo­reći o ge­ne­rič­koj op­sje­ni, htio je reći ka­ko se od književ­no­ga dje­la ne oče­ku­je da bu­ de do­sljed­no na isti način kao fi­lo­zof­ska ras­pra­va. U skla­du s tim upo­zo­re­njem, po svoj bi se pri­li­ci, oprez­ni­je ne­go veći­ na bu­dućih fi­lo­lo­ga, bio složio da se uspo­red­nom ulom­ku ko­ji bi pri­pa­dao au­to­ro­vu svje­dočan­stvu, u nje­go­vim pi­smi­ ma, u raz­go­vo­ri­ma š­to ih je vo­dio, u nje­go­vim uspo­me­na­ma, to jest u dru­gim vr­sta­ma, ne pri­da­je pre­teži­ta obja­snid­be­na vri­jed­nost u od­no­su pre­ma dje­lu. Izraz­om me­ta­fo­rič­ka op­sje­ na s dru­ge stra­ne uka­zi­vao je na za­blu­du ko­ja ­na­vo­di na po­ grešan za­ključak ka­ko »­bi se ri­ječ, a­ko se na ne­ko­me mje­stu uzi­ma u pre­ne­se­nom znače­nju, na isti način mo­ra­la raz­u­mi­ je­va­ti i u dru­gom ulom­ku« (na­ve­de­no u Szon­di, str. 90). Po­ sri­je­di je uo­biča­je­na stran­pu­ti­ca ko­ja vo­di u pre­ko­mjer­no tu­ mače­nje, ili u obrat­no znače­nje, a upra­vo je to Rif­fa­ter­re za­ mje­rio Ja­kob­so­nu i Lé­vi-S­tra­u­ssu: pod izli­kom da se mač­ka i že­na združu­ju u ne­kim pje­sma­ma Cvje­to­va zla, mač­ke u »Mač­ka­ma« su po­sta­le že­ne, i po­vrat­no, pod izli­kom da se »­sa­moća« (so­li­tu­de) i »m­noš­tvo« (mul­ti­tu­de) do­vo­de u vez­u u pje­smi u pro­zi »Go­mi­le«, sa­moće u »Mač­ka­ma« ne mo­gu 84

bi­ti jed­no­stav­no hi­per­bo­le pu­sti­nje. »Ba­u­de­lai­re je savrše­ no ka­dar u že­ni vi­dje­ti mač­ku, a u mač­ki že­nu. Kat­kad se jed­nom služi kao me­ta­fo­rom dru­ge. Ali ne uvi­jek« (Rif­fa­ter­ re, str. 359). Kao š­to je toč­no obja­snio Chla­de­nius: »Čak i ako znam da ri­ječ na to­me mje­stu ima pre­ne­se­no znače­nje, iz to­ga ne sli­je­di da na dru­go­me mje­stu mo­ra ima­ti upra­vo to isto znače­nje« (na­ve­de­no u Szon­di, str. 90-91). Na to pra­ vi­lo tre­ba najčešće pod­sjeća­ti stu­den­te i istraži­vače književ­ no­sti, ko­ji su sklo­ni lek­sik ne­kog au­to­ra pro­ma­tra­ti kao da je od­go­net­ka sno­va u ko­ji­ma, u Ba­u­de­lai­rea, mač­ka uvi­jek znači »že­na«, zr­ca­lo uvi­jek znači »­pamće­nje«, smrt uvi­jek znači »o­tac«, dvoj­stvo uvi­jek znači »an­dro­gi­nost« itd. Hi­po­ te­za o na­mje­ri, ili o do­sljed­no­sti, ne is­ključu­je iznim­ke, ose­ buj­no­sti, ha­pax le­go­me­non. Ne za­bo­ra­vi­mo, uspo­red­nim se ulom­ci­ma služi­mo i da bi­smo obez­vri­je­di­li pre­ko­mjer­na tu­ mače­nja, a ha­pax (jed­no­krat­no upo­tri­jeb­ljen izraz) je po­se­ ban slučaj uspo­red­nih ulo­ma­ka kad ne­ma uspo­red­nog ulom­ ka na ko­ji bi se uka­za­lo. Po­se­za­ti za me­to­dom uspo­red­nih ulo­ma­ka, ka­kve god bi­ le naše pre­d­rasu­de pro­tiv au­to­ra, bio­gra­fi­je, književ­ne po­vi­je­ sti, nuž­no znači pri­hva­ti­ti pret­po­stav­ku o in­ten­cio­nal­no­sti, to jest o do­sljed­no­sti, pri če­mu, da­ka­ko, na­mje­ra ne znači ho­ ti­mič­nost, ne­go na­mje­ru na dje­lu. Sto­ga me­to­da uspo­red­nih ulo­ma­ka osta­je e­mi­nent­no sred­stvo kri­ti­ke svi­je­sti, te­mat­ske kri­ti­ke ili psi­ho­kri­ti­ke: ri­ječ je uvi­jek o to­me da se na te­me­lju uspo­red­nih ulo­ma­ka raz­a­be­re la­tent­na, du­bin­ska, pods­vje­sna ili nes­vje­sna mreža. U svo­je­mu Mic­he­le­tu te po­nov­no u Sur Ra­ci­ne Bart­hes ne po­stu­pa drukči­je da bi opi­sao »Ra­ci­neo­va čo­vje­ka« ko­ji je isto­dob­no tvo­re­vi­na i, pre­ko nje, tvo­rac. Može li se na­ve­sti književ­na ana­li­za ko­ja bi se pot­pu­no, do kraj­no­sti, odre­kla me­to­de uspo­red­nih ulo­ma­ka? (Re­kao sam da Rif­fa­ter­re ustraj­no pred­nost da­je ulom­ku istog au­to­ra pred 85

ulom­kom su­vre­me­ni­ka.) Ta­ko bi mo­rao po­stu­pi­ti do­slje­dan za­go­vor­nik au­to­ro­ve smr­ti i is­ključi­ve na­dređe­no­sti tek­sta. Po­gle­daj­mo da­kle S/Z, knji­gu ko­ju je Bart­hes na­pi­sao poš­to je 1968. po­gu­bio au­to­ra. Osu­da pa­ra­le­li­za­ma, ka­ko u istog au­to­ra, ta­ko i u su­vre­me­ni­ka, podrža­va nai­me iz­bor stro­go li­near­nog či­ta­nja, bez po­vra­ta­ka una­trag. Bal­za­co­va pri­po­vi­ jest se či­ta ne vo­deći raču­na o sveu­kup­nom Bal­za­co­vu dje­ lu. Ne vje­ru­jem da se la­ko može naći pri­mjer ana­li­ze ko­ja bi izraz­i­ti­je od­ba­ci­va­la na­ju­vrježe­ni­ju me­to­du u pro­uča­va­nju književ­no­sti. Pa ipak, u sr­cu te knji­ge, na nje­zi­noj neu­ral­gič­ noj toč­ki, nai­la­zim na slje­deće: U­mjet­nik kao š­to je Sar­­rasi­ne hoće raz­o­dje­nu­ti pri­vid, poći da­lje, iza nje­ga [...]: tre­ba da­kle pro­dri­je­ti u mo­ del, ispod ki­pa, iza plat­na (š­to dru­gi Bal­za­cov umjet­ nik, Fren­ho­fer, zah­ti­je­va od plat­na o ko­je­mu sa­nja). Isto pra­vi­lo vri­je­di za rea­li­stič­kog pi­sca (i nje­go­vo kri­tič­ ko po­tom­stvo): tre­ba poći iza pa­pi­ra, upo­zna­ti, na pri­ mjer, toč­ne od­no­se iz­među Va­u­tri­na i Lu­cie­na de Ru­ bempréa (Bart­hes, 1970., str. 128-129). Na­la­zi­mo se u sa­moj sre­di­ni ras­pra­ve (kao i pri­po­vi­je­sti). Tu, u za­gra­di ko­ja vri­je­di kao pot­kre­pa, Bart­hes uspo­stav­lja pri­spo­do­bu s Ne­po­zna­tim re­mek-­dje­lom, iz­među Fren­ho­fe­ ra i Sar­­rasi­nea, sli­ka­ra i ki­pa­ra. Po­ne­sen re­fe­ren­ci­jom na dje­ lo ko­je će, u za­ključ­ku ana­li­ze, naz­va­ti »Bal­za­co­vim tek­stom« (ibid., str. 214), na­vo­di dru­ga dva li­ka. U ci­je­lo­me S/Z to je je­ di­na pri­li­ka u ko­joj se pri­zi­va pa­ra­le­li­zam, no za­gra­da je pre­ sud­na: ona na­sto­ji do­ka­za­ti da Fren­ho­fer i Sar­­rasi­ne ima­ju isto­vjet­nu na­mje­ru, kao i da tu na­mje­ru s nji­ma di­je­li rea­li­ stič­ki umjet­nik, dru­gim ri­ječi­ma Bal­zac, a s Bal­za­com i tra­di­ cio­nal­na kri­ti­ka, od­no­sno kri­ti­ka ko­ja u bit­noj mje­ri poči­va na me­to­di uspo­red­nih ulo­ma­ka. Sam Bart­hes zna da ne­ma niče­ga š­to bi sta­ja­lo iza, ispod tek­sta, osim dru­gog tek­sta, ali 86

se, da bi to po­ka­zao, da bi se­be raz­gra­ničio od me­to­de uspo­ red­nih ulo­ma­ka, ne li­bi po­seg­nu­ti za ka­rak­te­ri­stič­nim pri­ mje­rom me­to­de uspo­red­nih ulo­ma­ka, a pri­tom spo­men dru­ gog au­to­ro­va tek­sta (Ne­po­zna­to re­mek-­dje­lo) ne­po­sred­no, bez pri­je­la­za, objaš­nje­nja i zadrš­ke, pri­zi­va alu­zi­ju na au­tor­ sku na­mje­ru ko­ju ne­do­volj­no pre­ruša­va uopće­na pe­ri­fraz­a (»­rea­li­stič­ki pi­sac«, da ne kaže Bal­zac). Ni­je­dan kri­tičar, či­ni se, ne odu­sta­je od me­to­de uspo­red­ nih ulo­ma­ka, ko­ja uključu­je običaj da se ne­ja­san ulo­mak raz­ jaš­nja­va ta­ko da se ulom­ku istog au­to­ra da­je pred­nost pred ulom­kom dru­gog au­to­ra: ni­je­dan kri­tičar da­kle ne odu­sta­je od mi­ni­mal­ne hi­po­te­ze o au­tor­skoj na­mje­ri, kao tek­stual­noj do­sljed­no­sti ili kao pro­tu­rječ­ju ko­je se raz­rješu­je na ne­koj dru­goj (višoj, dub­ljoj) raz­i­ni do­sljed­no­sti. Ta je do­sljed­nost do­sljed­nost pot­pi­sa, ka­ko se on shvaća u po­vi­je­sti umjet­no­ sti, to jest kao mreža ma­lih raz­li­kov­nih obi­ljež­ja, su­stav simp­ to­ma­tič­nih po­je­di­no­sti – po­nav­lja­nja, raz­li­ka, pa­ra­le­li­za­ma – ko­ji omo­guću­je da se dje­lo iden­ti­fi­ci­ra ili se ne­ko­me pri­ piše. Nit­ko se pre­ma književ­no­sti ne po­naša do kra­ja kao s na­su­mič­nim tek­stom, kao da je ona stvar je­zi­ka (lan­gue), a ne go­vo­ra (pa­ro­le), di­skur­sa i je­zič­nih či­no­va. Upra­vo nam je za­to važ­no bo­lje raz­bi­stri­ti osnov­ne ana­li­tič­ke po­stup­ke, nji­ho­ve pret­po­stav­ke i nji­ho­ve im­pli­ka­ci­je.

D­va ar­gu­men­ta pro­tiv na­mje­re P­re­ma to­me čak i naj­za­griže­ni­ji pro­ka­zi­vači au­to­ra i da­ lje do­ne­kle pret­po­stav­lja­ju da u sva­ko­me književ­nom tek­ stu po­sto­ji in­ten­cio­nal­nost (u naj­ma­nju ru­ku, do­sljed­nost dje­la ili jed­no­stav­no tek­sta) zbog ko­je s tek­stom ne po­stu­pa­ ju kao da je pro­iz­vod sluča­ja (maj­mu­na ko­ji lu­pa po tip­ka­ ma pi­saćeg stro­ja, sti­je­ne ko­ju je iz­de­ra­la vo­da, raču­na­la). Preo­sta­je nam da on­da pro­mi­sli­mo o poj­mu na­mje­re na­kon 87

kri­ti­ke tra­di­cio­nal­nog dua­liz­ma mi­sli i je­zi­ka (dia­no­ia i lo­gos, vo­lun­tas i ac­tio), ali ta­ko da se­bi po­sao ne olakša­va­mo mi­ješa­ jući au­tor­sku na­mje­ru kao kri­te­rij tu­mače­nja s pre­ko­rače­nji­ ma bio­graf­ske kri­ti­ke. Mo­gu se su­prot­sta­vi­ti dva kraj­nja po­le­mič­ka sta­va o tu­ mače­nju – in­ten­cio­na­li­stič­ki i pro­tuin­ten­cio­na­li­stič­ki – kao u pre­pir­ci iz­među Bart­he­sa i Pi­car­da: (1) U tek­stu je po­treb­no i do­volj­no traži­ti š­to je htio reći au­tor, nje­go­vu »­ja­snu i pri­seb­nu na­mje­ru«, ka­ko je re­kao Pi­ card; to je je­di­ni kri­te­rij va­lja­no­sti tu­mače­nja. (2) U tek­stu uvi­jek na­la­zi­mo je­di­no to š­to (nam) on kaže, neo­vi­sno o na­mje­ra­ma svo­je­ga au­to­ra; ne­ma kri­te­ri­ja va­lja­ no­sti tu­mače­nja. H­tio bih se po­kuša­ti iz­vući iz zam­ke te ap­surd­ne al­ter­na­ti­ ve iz­među objek­ti­viz­ma i su­bjek­ti­viz­ma, ili iz­među de­ter­mi­ niz­ma i re­la­ti­viz­ma, ka­ko bih po­ka­zao da je na­mje­ra do­i­sta je­di­ni pojm­lji­vi kri­te­rij va­lja­no­sti tu­mače­nja, ali da se ona ne po­i­sto­vjeću­je s »­ja­snom i pri­seb­nom« ho­ti­mič­nošću. U tom sluča­ju izne­se­na će se al­ter­na­ti­va moći opi­sa­ti ova­ko: (1’) U tek­stu se može traži­ti š­to on kaže s ob­zi­rom na nje­ mu svoj­stve­ni iz­vor­ni (je­zič­ni, po­vi­je­sni, kul­tur­ni) kon­tekst. (2’) U tek­stu se može traži­ti š­to on kaže s ob­zi­rom na kon­ tekst ko­ji je su­vre­men či­ta­te­lju. Te se dvi­je te­ze među­sob­no ne is­ključu­ju, ne­go se na­pro­ tiv na­do­pu­nju­ju; po­nov­no nas pri­vo­de u oblik her­me­neu­tič­ ko­ga kru­ga ko­ji po­vez­u­je pre­draz­u­mi­je­va­nje i raz­u­mi­je­va­nje te po­stu­li­ra­ju da se dru­go do­duše ne može pot­pu­no pro­nik­ nu­ti, ali se ba­rem može ma­kar ma­lo raz­u­mje­ti. Po­sto­je dva re­da uo­biča­je­nih ar­gu­me­na­ta pro­tiv au­tor­ ske na­mje­re kao kri­te­ri­ja va­lja­no­sti tu­mače­nja: (1) au­tor­ska 88

na­mje­ra ni­je mje­ro­dav­na; (2) dje­lo nadživ­lju­je au­tor­sku na­ mje­ru. Ukrat­ko ih saž­mi­mo pri­je ne­go po­gle­da­mo ka­ko se nji­ho­va ute­me­lje­nost može do­ve­sti u sum­nju. (1) Kad net­ko piše tekst, sva­ka­ko mu je na­mje­ra da neš­to izraz­i, hoće neš­to reći ri­ječi­ma š­to ih piše. No od­nos iz­među sli­je­da na­pi­sa­nih ri­ječi i ono­ga š­to je au­tor tim sli­je­dom ri­ječi htio reći, iz­među znače­nja dje­la i ono­ga š­to je au­tor dje­lom htio izraz­i­ti, ni­poš­to ni­je si­gu­ran. Prem­da se mo­gu po­kla­pa­ti (na kon­cu kon­ca, ne­ma za­pre­ke da au­tor kat­kad ostva­ri upra­ vo ono š­to je htio), ne­ma nuž­ne lo­gič­ke jed­nadž­be iz­među znače­nja dje­la i au­to­ro­ve na­mje­re. Ta­ko se po­jam na­mje­re na­juče­sta­li­je po­bi­ja u (umje­re­nih) teo­re­tiča­ra književ­no­sti, u Wel­le­ka i War­re­na, Nort­hro­pa Fryea, Ga­da­me­ra, Szon­di­ ja, Pa­u­la Ricœu­ra. Ne sa­mo da je au­tor­sku na­mje­ru teš­ko izno­va uspo­sta­vi­ti, ne­go ona, ako i pret­po­sta­vi­mo da ju je mo­guće pro­naći, najčešće ni­je mje­ro­dav­na za tu­mače­nje tek­ sta. U te­melj­no­me č­lan­ku o toj te­mi, »T­he In­ten­tio­nal Fal­ lacy« (Za­blu­da o na­mje­ri), Wim­satt i Beard­sley su pro­ci­je­ni­ li ka­ko au­to­ro­vo isku­stvo i nje­go­va na­mje­ra, kao pred­met za­ nim­ljiv is­ključi­vo s po­vi­je­snog sta­ja­liš­ta, ne­ma­ju ni­ka­kve važ­ no­sti da bi se raz­u­mje­lo znače­nje dje­la: »[...] pišče­va na­ka­na ili in­ten­ci­ja ni­je ni do­stup­na ni poželj­na kao nor­ma za pro­ cje­nji­va­nje us­pje­ha književ­nog dje­la« (Wim­satt, 1954., str. 3; 1999., str. 223). Za­pra­vo su se dvi­je stva­ri spo­ji­le u jed­nu. Ili je au­tor svo­je na­mje­re ostva­rio neus­pješ­no pa se znače­nje dje­la s nji­ma ne po­kla­pa: ta­da je nje­go­vo svje­dočan­stvo ne­ važ­no ­jer neće reći niš­ta o znače­nju dje­la, ne­go će sa­mo iska­ za­ti š­to je htio da ono kaže. Ili je au­tor u svo­jim na­mje­ra­ma uspio pa se znače­nje dje­la po­kla­pa s na­mje­ra­ma a­u­to­ra: no ako dje­lo znači ono š­to je on htio da znači, nje­go­vo mu svje­ dočan­stvo neće ničim pri­do­ni­je­ti. Je­di­na na­mje­ra ko­ja je važ­ na u au­to­ra jest na­mje­ra da na­piše književ­no dje­lo (u smi­slu 89

da je umjet­nost in­ten­cio­nal­na), a sa­ma je pje­sma do­volj­na da se pro­su­di je li au­tor u toj na­mje­ri uspio. Ukrat­ko, ia­ko za­ci­je­lo ne­ma raz­lo­ga da se načel­no liša­va­mo svje­dočan­sta­ va o na­mje­ri, neo­vi­sno o to­me pruža­ju li ih au­tor ili nje­go­vi su­vre­me­ni­ci, za­to š­to su ona kat­kad ko­ri­sne na­zna­ke da bi se raz­u­mje­lo znače­nje tek­sta, tre­ba na­sto­ja­ti da se tekst ne za­mi­je­ni na­mje­rom jer znače­nje dje­la ni­je nuž­no isto­vjet­no au­to­ro­voj na­mje­ri te je š­to­više vje­ro­jat­no da ni­je. S­li­je­dom te po­stav­ke, pre­ko­raču­jući uo­sta­lom vr­lo umje­re­ nu mi­sao Wim­sat­ta i Beard­sleya, do­la­zi­mo u na­past da od­ba­ ci­mo sva­ko iz­vanj­sko (pri­vat­no) svje­dočan­stvo i istraži­va­nje ogra­niči­mo na unu­tar­nje (tek­stual­no) oči­to­va­nje. Iz­među jed­ no­ga i dru­go­ga, među­tim, iz­među svje­dočan­sta­va o na­mje­ri i oči­to­va­nja tek­sta, po­sto­je dru­ge oba­vi­je­sti ko­je se smješ­ta­ ju na raz­međi tek­sta i kon­tek­sta, kao je­zik tek­sta, znače­nje ri­ječi za au­to­ra i za nje­go­vu sre­di­nu. Ovi­se li te oba­vi­je­sti o na­mje­ri i je­su li ne­važ­ne? Ako se nji­ma ba­vi­mo, do­ka­zu­je li to da smo sum­nji­vo privrže­ni au­to­ru? Oba­vi­je­sti tog ti­pa ipak se mo­gu pro­ma­tra­ti kao da pri­pa­da­ju po­vi­je­sti je­zi­ka pa ih obič­no pri­hvaća­ju pro­tuin­ten­cio­na­li­sti, po­gla­vi­to oni, to jest go­to­vo svi, ko­ji se i da­lje služe me­to­dom uspo­red­nih ulo­ma­ka. Oni se da­kle obraća­ju tek­stu na­su­prot au­to­ro­vu ži­ vo­tu, nje­go­vim vje­ro­va­nji­ma, nje­go­vim vri­jed­no­sti­ma, mi­sli­ ma ka­kve je mo­gao izraz­i­ti u dnev­ni­ci­ma, pi­smi­ma, raz­go­vo­ ri­ma š­to ih pre­no­se svje­do­ci, ali ne na­su­prot je­zič­nim kon­ ven­ci­ja­ma. Uo­sta­lom, u veći­ni sluča­je­va, osim sa­mo­ga dje­la ne­ma dru­gog oči­to­va­nja ko­jim bi se re­kon­strui­ra­la au­to­ro­va na­mje­ra. A ako po­sto­je dru­ga svje­dočan­stva (kao š­to su su­ vre­me­ne iz­ja­ve o na­mje­ri), ona ne ob­vez­u­ju mo­der­no­ga tu­ mača: to su ra­cio­na­li­za­ci­je o ko­ji­ma tre­ba vo­di­ti raču­na, ali ih tre­ba i kri­ti­zi­ra­ti (kao sva­ko svje­dočan­stvo). Jed­na­ko kao pro­tuin­ten­cio­na­li­sti, i in­ten­cio­na­li­sti se ra­di­je osla­nja­ju na 90

tek­stual­na obi­ljež­ja ko­ja su sa znače­njem po­vez­a­na izrav­no ne­go na bio­graf­ske či­nje­ni­ce ko­je su sa znače­njem po­vez­a­ne nei­zrav­no, po­sre­do­va­njem au­to­ro­ve na­mje­re, ali ipak ne po­ riču da bio­graf­skim či­nje­ni­ca­ma ide u pri­log sta­no­vi­ta vje­ro­ jat­nost pa u ne­kim pri­li­ka­ma mo­gu, ako ne baš o­besnaži­ti, ba­rem pot­kri­je­pi­ti tu­mače­nje. P­ro­tuin­ten­cio­na­li­zam struk­tu­ra­li­sta i post­struk­tu­ra­li­sta bio je ku­di­ka­mo ra­di­kal­ni­ji od raz­bo­ri­to­ga sta­va ka­kav sam upra­vo opi­sao jer je isho­dio iz za­mi­sli o sa­mo­do­stat­no­sti je­ zi­ka pre­ma Fer­di­nan­du de Sa­u­ssu­reu. Ni­je više ri­ječ sa­mo o to­me da se tre­ba ču­va­ti pre­tje­ra­nog in­ten­cio­na­liz­ma, jer u nji­ho­vim oči­ma znače­nje ne određu­ju na­mje­re, ne­go su­ stav je­zi­ka. Sto­ga je is­ključe­nje au­to­ra (i, kao š­to će­mo vi­dje­ ti u trećem po­glav­lju, is­ključe­nje re­fe­ren­ta) po­la­ziš­te tu­mače­ nja. U kraj­njem iz­vo­du sam se tekst po­i­sto­vjeću­je sa sta­no­vi­ tim je­zi­kom kao su­sta­vom (lan­gue), a ne s go­vo­rom (pa­ro­le) ili di­skur­som; drži se iska­zom, a ne iska­zi­va­njem: iz­van kon­ tek­sta, niš­ta ne omo­guću­je da se uklo­ne dvo­znač­no­sti iska­ za; či­no­vi iska­zi­va­nja, go­vor­ni či­no­vi, iz­jed­naču­ju se da­kle s ti­po­vi­ma iska­za, ap­stra­hi­ra­jući nji­ho­ve po­seb­ne upo­tre­be. Shvaćen kao je­zik, tekst više ni­je niči­ji go­vor. (2) Dru­gi re­do­vi­ti ar­gu­ment pro­tiv na­mje­re tiče se či­nje­ni­ ce da dje­la nadživ­lju­ju au­to­re. Na­gla­sak na au­tor­skoj na­mje­ ri, nai­me, na­vod­no je ne­­raski­di­vo vez­an uz pro­jekt fi­lo­lo­gi­je da pro­ve­de po­vi­je­snu re­kon­struk­ci­ju. No znače­nje dje­la, ta­ ko gla­si pri­go­vor, ne iscrp­lju­je se na­mje­rom ni­ti joj je jed­na­ ko­vri­jed­no. Dje­lo ži­vi svo­jim ži­vo­tom. Za­to se ukup­no znače­ nje dje­la ne može jed­no­stav­no odre­di­ti kao ono š­to ono znači za au­to­ra i nje­go­ve su­vre­me­ni­ke (pr­vot­nu re­cep­ci­ju), ne­go se pri­je mo­ra opi­sa­ti kao pro­iz­vod aku­mu­la­ci­je, po­vi­je­sti nači­na na ko­ji su ga či­ta­te­lji tu­mači­li do da­nas. Hi­sto­ri­zam taj pro­ces pro­glaša­va ne­mje­ro­dav­nim i zah­ti­je­va po­vra­tak iz­vo­ru. No 91

književ­nom je tek­stu, u opre­ci na­pra­ma po­vi­je­snom do­ku­ men­tu, svoj­stve­no upra­vo š­to iz­miče svo­jem iz­vor­nom kon­ tek­stu, š­to se na­kon nje­ga i da­lje či­ta, š­to tra­je. Pa­ra­dok­sal­no, in­ten­cio­na­li­zam taj tekst pri­vo­di u po­druč­je ne-k­njižev­no­sti, ni­ječe pro­ces ko­ji ga je pre­tvo­rio u književ­ni tekst (spo­sob­nost da nadži­vi kon­tekst). Sve­jed­no osta­je kru­pan pro­blem: ako je znače­nje tek­sta zbroj nje­go­vih tu­mače­nja u po­vi­je­sti, pre­ma ko­jem će se kri­te­ri­ju va­lja­no tu­mače­nje odi­je­li­ti od po­greš­nog tu­mače­nja? Može li se održa­ti po­jam va­lja­no­sti? (3) Može se ustvr­di­ti ka­ko se oba pro­tuin­ten­cio­nal­na ar­gu­ men­ta (ne­mje­ro­dav­nost na­mje­re, spo­sob­nost dje­la da nadži­ vi kon­tekst) iz­vo­de iz iste pre­mi­se: oba stav­lja­ju na­gla­sak na raz­li­ku iz­među pi­sma i go­vo­ra, po uzo­ru na Pla­to­no­va Fe­dra, gdje se pi­sa­ni tekst opi­su­je kao dvo­stru­ko uda­ljen od mi­sli. Pi­sa­ni tekst nadživ­lju­je svo­je iska­zi­va­nje, pri­ječi ko­mu­ni­ka­ ci­ji da ga do­tje­ru­je, š­to ži­va ri­ječ do­puš­ta, pri­mje­ri­ce ova­ko: »Ni­sam htio to reći«. Po­vez­u­jući dva pro­tuin­ten­cio­na­li­stič­ ka ar­gu­men­ta, Ga­da­mer je istak­nuo da pi­sa­ni tekst po­sta­je e­mi­nen­tan pred­met her­me­neu­ti­ke za­to š­to se nje­go­va re­cep­ ci­ja osa­mo­sta­lju­je na­pra­ma poši­lja­telj­skom či­nu: [Z­načenj­ski] ho­ri­zont raz­u­mi­je­va­nja se ne može [jed­no­ stav­no] ogra­niči­ti ni onim š­to je au­tor pr­vot­no imao na umu ni ho­ri­zon­tom adre­sa­ta, za ko­ga je tekst pr­vot­no pi­san. Zvuči u počet­ku kao raz­u­man her­me­neu­tič­ki ka­ non, ko­ji je kao ta­kav po­svu­da i pri­znat, da u tekst ne tre­ba uba­ci­va­ti š­to au­tor i či­ta­lac ni­su mo­gli ima­ti na umu. No ovaj se ka­non može zbi­lja pri­mi­je­ni­ti sa­mo u ek­strem­nim sluča­je­vi­ma. Jer tek­sto­vi neće da ih raz­u­mi­ je­mo kao ži­vot­ni izraz su­bjek­ti­vi­te­ta au­to­ra. [...] Ono š­to je pi­sme­no fik­si­ra­no odvo­ji­lo se od kon­tin­gen­ci­je svo­ ga po­ri­je­kla i svo­ga stva­rao­ca i po­zi­tiv­no se oslo­bo­di­lo za no­vi od­nos (Ga­da­mer, str. 429-430). 92

Na­mje­ra, kri­te­rij ko­ji je sve u sve­mu pri­hvat­ljiv za go­vor i usme­nu ko­mu­ni­ka­ci­ju, po­sta­je odviše nor­ma­tiv­nim i uo­sta­ lom ne­rea­li­stič­nim kon­cep­tom u po­gle­du književ­no­sti, ili pi­ sa­ne pre­da­je uopće. Kad je po­sri­je­di go­vor u si­tua­ci­ji, na­po­ mi­nje Pa­ul Ricœur, dvo­znač­no­sti se ukla­nja­ju: Su­bjek­tiv­na na­mje­ra su­bjek­ta ko­ji go­vo­ri i znače­nje nje­ go­va di­skur­sa među­sob­no se pre­kri­va­ju na ta­kav na­ čin da je raz­u­mje­ti š­to go­vor­nik hoće reći i š­to nje­gov di­ skurs znači isto. [...] Ni­je stvar u to­me da može­mo za­mi­ sli­ti tekst bez au­to­ra; vez­a iz­među go­vor­ni­ka i di­skur­sa se ne do­ki­da ne­go ola­bav­lju­je i kom­pli­ci­ra [...] vi­jek tek­ sta iz­miče dovrše­no­me ob­zo­ru ono­ga š­to je proži­vio nje­ gov au­tor. Važ­ni­je je š­to kaže tekst ne­go š­to je htio reći au­tor (Ricœur, 1986., str. 187). Ga­da­mer i Ricœur pro­blem for­mu­li­ra­ju na naj­slo­bo­do­ um­ni­ji mo­gući način, kao da na­sto­je i na­si­ti­ti vu­ka i spa­si­ti ko­zu. Kad to či­ne, na ru­bu su truiz­ma: upo­zo­ra­va­ju nas da ne pro­pi­tu­je­mo is­ključi­vo š­to je htio reći au­tor i po­tiču da po­djed­na­ko istražu­je­mo š­to hoće reći tekst. Tru­deći se da iz­ mi­ri sve stra­ne, Ricœur čak go­vo­ri o »­na­mje­ri tek­sta«, kao š­to Um­ber­to Eco, iz­među au­to­ro­ve na­mje­re i na­mje­re či­ta­ te­lja, uvo­di in­ten­tio ope­ris (Eco, str. 22). No te su čud­no­va­ te spre­ge – »­na­mje­ra tek­sta«, in­ten­tio ope­ris – so­le­ciz­mi ko­ji se ko­se s fe­no­me­no­lo­gi­jom od ko­je to­bože po­suđu­ju ter­min na­mje­ra, jer su za fe­no­me­no­lo­gi­ju na­mje­ra i svi­jest bit­no po­ vez­a­ne. Kao š­to tekst ne­ma svi­je­sti, go­vo­ri­ti o »­na­mje­ri tek­ sta« ili in­ten­tio ope­ris znači krio­mi­ce izno­va uve­sti au­tor­sku na­mje­ru kao ogra­du tu­mače­nju pod na­zi­vom ko­ji ne zvuči ta­ko sum­nji­vo ili iza­zov­no.

93

Po­vra­tak na­mje­ri Neo­spor­no je Wim­sat­tov i Beard­sleyev pro­tuin­ten­cio­na­ li­stič­ki na­log okri­je­pio pro­uča­va­nje književ­no­sti, ali to ne uma­nju­je nje­go­ve ne­do­sljed­no­sti na ko­je se če­sto uka­zi­va­ lo, oso­bi­to u pro­miš­lja­nji­ma ana­li­tič­ke fi­lo­zo­fi­je o književ­ nom i nek­njižev­nom znače­nju i na­mje­ri, kao u ma­loj te­melj­ noj knji­zi G. E. M. An­scom­bea, In­ten­tion (1957.). Kad pro­ uča­va­te­lji književ­no­sti po­bi­ja­ju mje­ro­dav­nost au­tor­ske na­ mje­re za tu­mače­nje (i vred­no­va­nje) književ­no­sti, na­mje­ra se, kažu fi­lo­zo­fi je­zi­ka, obič­no ne de­fi­ni­ra ka­ko tre­ba: je li to au­to­ro­va bio­gra­fi­ja? Ili nje­gov na­um, nje­gov pro­jekt? Ili su to znače­nja na ko­ja au­tor ni­je po­miš­ljao, ali na ko­ja bi ra­ do pri­stao kad bi mu ih po­da­stro do­sta­tan či­ta­telj? Ka­ko je i sa­ma književ­nost neo­dređen po­jam, ona po­kri­va vr­lo ne­ po­sto­ja­ne stup­nje­ve na­mje­re: upra­vo je za­to Chla­de­nius pri­ mi­je­tio da po­uz­da­nost me­to­de uspo­red­nih ulo­ma­ka ovi­si o vr­sti te da se s književ­nim dje­lom i fi­lo­zof­skom ras­pra­vom ne smi­je po­stu­pa­ti na isti način sa sta­ja­liš­ta na­mje­re. Pro­pi­ ti­va­nje au­tor­ske na­mje­re najčešće se svo­di na zah­tjev za po­ vrat­kom tek­stu na­su­prot čo­vje­ku i dje­lu, ali ga s tim po­vrat­ kom ne tre­ba po­mi­ješa­ti. Među­tim, je­dan je od plo­do­va ras­pra­ve bio š­to se raz­bi­ strio i istančao kon­cept na­mje­re, na pri­mjer u onih ko­ji drže da, una­toč naj­sup­til­ni­jim po­ri­ca­nji­ma, pi­ta­ti š­to hoće reći (znače) ri­ječi ni­ka­da ne znači niš­ta dru­go do pi­ta­ti š­to hoće reći au­tor, pod uvje­tom da se pom­no de­fi­ni­ra to hti­je­nje da se neš­to kaže. Sto­ga je in­ten­cio­na­li­zam i pro­tuin­ten­cio­na­li­ zam neu­mje­sno raz­luči­va­ti: to­bož­nji pro­tuin­ten­cio­na­li­sti za­ pra­vo bi bi­li rav­no­duš­ni ne sa­mo pre­ma ono­me š­to hoće reći au­tor ne­go i na­da­sve pre­ma ono­me š­to hoće reći tekst. Mje­ro­ dav­no­sti pi­ta­nja o ulo­zi na­mje­re u tu­mače­nju, jed­na­ko kao i raz­luče­no­sti tu­mače­nja i vred­no­va­nja, u sva­kom su sluča­ 94

ju ugled po­vra­ti­li fi­lo­zo­fi. Za­pra­vo su krh­ka oba ve­li­ka ti­pa ar­gu­me­na­ta pro­tiv na­mje­re (ne­mje­ro­dav­nost na­ka­ne, pod pret­po­stav­kom da se do nje može do­pri­je­ti, i spo­sob­nost dje­ la da nadži­vi kon­tekst) pa ih je pri­lič­no la­ko po­bi­ti. Raz­mo­ tri­mo ih obrat­nim re­dom.

Z­nače­nje ni­je smi­sao U­mjet­nič­ka dje­la na­di­la­ze pr­vot­nu na­mje­ru svo­jih au­to­ra i znače neš­to no­vo u sva­kom vre­me­nu. Znače­nje dje­la ne bi mo­gli odre­di­ti ni nad­zi­ra­ti au­to­ro­va na­mje­ra ili iz­vor­ni (po­vi­ je­sni, druš­tve­ni, kul­tur­ni) kon­tekst, pod izli­kom da ne­ka dje­ la iz proš­lo­sti za nas i da­lje pred­stav­lja­ju pred­met za­ni­ma­nja i ima­ju vri­jed­nost. Ako dje­lo može i da­lje bi­ti pred­met za­ni­ ma­nja i ima­ti vri­jed­nost za bu­duće na­raš­ta­je, on­da nje­go­vo znače­nje ne mo­gu za­u­sta­vi­ti au­to­ro­va na­mje­ra ni iz­vor­ni kon­ tekst. Je li taj niz pret­po­sta­va­ka is­pra­van? Kao pro­tu­pri­mjer uz­mi­mo sa­ti­rič­ke tek­sto­ve, kao š­to su Mon­taig­neo­vi »Ka­ni­ ba­li« ili La Bruyè­reo­vi Ka­rak­te­ri. Sa­ti­ra je to­pič­na, tj. od­no­si se na izrav­nu pri­go­du: opi­su­je i na­pa­da po­je­di­no druš­tvo, u ko­je­mu za­do­bi­va vri­jed­nost či­na. Ako za nas još ima učin­ka (ako za nas još ima važ­nost i vri­jed­nost), ako je da­kle u našim oči­ma i da­lje sa­ti­ra, to isho­di iz či­nje­ni­ce da po­sto­ji sta­no­vi­ta ana­lo­gi­ja iz­među iz­vor­no­ga kon­tek­sta nje­zi­na iska­zi­va­nja i tre­nut­no­ga kon­tek­sta nje­zi­ne re­cep­ci­je, ali ta sa­ti­ra sve­jed­no osta­je ­sa­ti­ra druš­tva ko­je ni­je naše. Još ­smo osjet­lji­vi na sa­ti­ru na račun re­dov­ni­ka u Gar­gan­tui, ali ne za­to š­to je Ra­be­lai­so­ va na­mje­ra ne­važ­na, ne­go za­to š­to u naše­mu svi­je­tu još i­ma li­ce­mje­ra, čak ia­ko to više ni­su re­dov­ni­ci. Od Fre­gea na­da­lje fi­lo­zo­fi je­zi­ka raz­luču­ju smi­sao izraz­a (Sinn) i nje­go­vu de­no­ta­ci­ju ili re­fe­ren­ci­ju (Be­deu­tung): »Da­ ni­ca« i »Večer­njača« označa­va­ju isti pla­net (Ve­ne­ru), ali na dva raz­liči­ta nači­na (s dva smi­sla); reče­ni­ca: »­fran­cu­ski kralj 95

je će­lav« (Ru­ssel­lov pri­mjer) ima smi­sao (do­bro je sroče­na), ali ne­ma de­no­ta­ci­je ­jer u Fran­cu­skoj odav­no ne­ma kra­lja, pa sto­ga ni­je ni isti­ni­ta ni laž­na. Ka­ko bi po­bio pro­tuin­ten­cio­ na­li­stič­ku te­zu, ame­rič­ki teo­re­tičar književ­no­sti E. D. Hirs­ ch tu je di­stink­ci­ju pro­teg­nuo na tekst, odje­lju­jući nje­go­vo znače­nje (mea­ning) i nje­gov značaj (sig­ni­fi­can­ce) ili pri­mje­ nu (using) (Hirsch, 1967. i 1976.; 1983.). Za­do­vo­lji­mo se da ta dva aspek­ta izraz­a ili tek­sta na­zo­ve­mo znače­nje (franc. sens) i smi­sao (franc. sig­ni­fi­ca­tion), za­jed­no s Mon­taig­neom ko­ji je o pje­sma­ma re­kao: »I­ma­ju više smi­sla ne­go š­to kažu«. Znače­nje, pre­ma Hirsc­hu, označa­va ono š­to u re­cep­ci­ji tek­ sta osta­je po­sto­ja­no; od­go­va­ra na pi­ta­nje: »Š­to znači ovaj tekst?« Znače­nje je je­din­stve­no; smi­sao, ko­ji znače­nje do­vo­di u vez­u sa si­tua­ci­jom, pro­mjen­jiv je, mnoš­tven, otvo­ren i mož­ da ­besko­načan. Kad či­ta­mo tekst, bio on su­vre­men ili star, nje­go­vo znače­nje po­vez­u­je­mo sa svo­jim isku­stvom, pri­da­je­ mo mu vri­jed­nost iz­van nje­go­va iz­vor­nog kon­tek­sta. Znače­ nje je pred­met tu­mače­nja tek­sta; smi­sao je pred­met pri­mje­ ne tek­sta na kon­tekst nje­go­ve (pr­ve ili ka­sni­je) re­cep­ci­je, pa sto­ga i nje­go­va vred­no­va­nja. Ra­zluče­nost znače­nja i smi­sla, ili tu­mače­nja i vred­no­va­nja, kao u Fre­gea, is­ključi­vo je lo­gič­ka ili ana­li­tič­ka: uspo­stav­lja lo­ gič­ko pr­ven­stvo znače­nja na­pra­ma smi­slu, tu­mače­nja na­pra­ ma vred­no­va­nju. Ni­poš­to ne označa­va kro­no­loš­ko ni psi­ho­ loš­ko pr­ven­stvo jer kad či­ta­mo, svo­ja tu­mače­nja za­sni­va­mo na vred­no­va­nji­ma (pre­ma fe­no­me­no­lo­gi­ji, pre­draz­u­mi­je­va­nji­ ma), pri­stu­pa­mo znače­nju po­sre­do­va­njem smi­sla, a da uo­sta­ lom ne pri­hvaća­mo uvi­jek po­mi­sao da su naša vred­no­va­nja pri­vre­me­na, po­dlož­na prei­spi­ti­va­nju u ovi­sno­sti o znače­nju. Ka­ko je raz­luče­nost znače­nja i smi­sla lo­gič­ka, a ne kro­no­loš­ka ni psi­ho­loš­ka, može se do­i­ma­ti umjet­nom, kao još jed­na po­ dva­la ko­jom kon­zer­va­tiv­ci na­sto­je spa­si­ti au­tor­sku na­mje­ru 96

(znače­nje), to­bože pri­zna­jući svo­jim pro­tiv­ni­ci­ma slo­bo­du da tek­sto­ve upo­treb­lja­va­ju ka­ko im se proh­ti­je (znače­nje). Među­tim, mo­ra­li bi­smo se moći složi­ti da bi­smo pro­su­di­li ka­ko vred­no­va­nje pje­sme ko­je se te­me­lji na po­greš­nom tu­ mače­nju (na izo­kre­nu­tom znače­nju) ni­je vred­no­va­nje te pje­ sme, ne­go ne­ke dru­ge pje­sme. U sva­ko­me či­ta­te­lju po­sto­je, da ta­ko kaže­mo, dva čo­vje­ka (dva muš­kar­ca ili dvi­je že­ne), je­dan ko­ji je ga­nut znače­njem š­to ga pje­sma ima za nje­ga, i dru­gi ko­ji je zna­tiže­ljan š­to je znače­nje pje­sme i š­to je nje­ zin au­tor htio reći pišući je. A te se dvi­je vr­ste li­bi­da ite­ka­ko mo­gu po­mi­ri­ti. Ra­zu­mje­ti pje­smu – re­kao je Eliot – do­la­zi na isto š­to i uži­va­ti u njoj iz pra­vih raz­lo­ga. [...] uži­va­ti u pje­smi ako se kri­vo raz­u­mi­je š­to ona jest, znači uži­va­ti u neče­mu š­to je sa­mo pro­jek­ci­ja našeg vla­sti­tog du­ha. [...] u pje­smi ne uži­va­mo u pot­pu­no­sti ako je ne raz­u­mi­je­mo; u dru­gu ru­ku, jed­na­ko je t[o]č­no da pje­smu pot­pu­no ne raz­u­mi­ je­mo ako u njoj ne uži­va­mo (Eliot, str. 71-72). Tekst da­kle ima iz­vor­no znače­nje (ono š­to znači za su­vre­ me­nog tu­mača), ali i ka­sni­ja i ana­kro­na znače­nja (ono š­to znači za iduće tu­mače); ima iz­vo­ran smi­sao (ko­ji nje­go­vo iz­ vor­no znače­nje po­stav­lja u od­nos pre­ma su­vre­me­nim vri­ jed­no­sti­ma), ali i ka­sni­je smi­slo­ve (ko­ji u sva­kom tre­nut­ku nje­go­vo ana­kro­no znače­nje po­stav­lja­ju u od­nos pre­ma tre­ nut­nim vri­jed­no­sti­ma). Poslije se znače­nje može po­i­sto­vje­ ti­ti s iz­vor­nim znače­njem, ali ne­ma za­pre­ke da se od nje­ga od­mak­ne, a isto vri­je­di i za ka­sni­ji smi­sao na­pra­ma iz­vor­no­ me smi­slu. Š­to se tiče au­tor­ske na­mje­re, ona se ne svo­di na iz­vor­no znače­nje, ali obu­hvaća iz­vor­ni smi­sao: na pri­mjer, iro­nič­ni tekst ima iz­vor­ni smi­sao ko­ji je raz­ličit od nje­go­va iz­vor­nog znače­nja (od­no­sno su­pro­tan nje­go­vu iz­vor­nom znače­nju). 97

Ra­zluče­nost znače­nja i smi­sla, tu­mače­nja i vred­no­va­nja, pre­ma Hirsc­hu, ukla­nja pro­tu­rječ­je iz­među in­ten­cio­na­li­stič­ ke te­ze i spo­sob­no­sti dje­la da nadži­ve iz­vor­ni kon­tekst. Sa­ti­ ra ko­ja nam ne bi više niš­ta go­vo­ri­la, za ko­ju više ne bi bi­lo ni­ka­kva od­no­sa iz­među nje­zi­na iz­vor­nog kon­tek­sta i naše­ ga, za nas više ne bi ima­la smi­sla, ali bi sve­jed­no oču­va­la svo­ je iz­vor­no znače­nje i iz­vor­ni smi­sao. Ve­li­ka su dje­la neiscr­pi­ va; sva­ki na­raš­taj ih raz­u­mi­je­va na svoj način: to znači da u nji­ma či­ta­te­lji na­la­ze neš­to či­me će raz­ja­sni­ti aspekt svo­je­ga isku­stva. No ako je dje­lo neiscr­pi­vo, to ne znači da ne­ma iz­ vor­nog znače­nja ni­ti da au­to­ro­va na­mje­ra ni­je kri­te­rij to­ga iz­vor­nog znače­nja. Neiscr­piv je nje­gov smi­sao, nje­go­va mje­ ro­dav­nost iz­van kon­tek­sta u ko­je­mu se po­ja­vi­lo. Su­ko­bi među tu­mače­nji­ma kao da se veći­nom od­no­se na au­tor­sku na­mje­ru, po­jam ko­ji im pri­da­je dra­ma­tičan priz­ vuk. Za­pra­vo, ističe Hirsch, po­sto­ja­nje iz­vor­nog znače­nja vr­ lo se ri­jet­ko izri­je­kom do­vo­di u pi­ta­nje, ali ne­ki ko­men­ta­to­ ri (fi­lo­lo­zi) pri­je na­glaša­va­ju iz­vor­no znače­nje, a dru­gi (kri­ tiča­ri) tre­nut­ni smi­sao. Nit­ko ili go­to­vo nit­ko ne tvr­di da da­ je pred­nost ana­kro­nom znače­nju pred iz­vor­nim znače­njem ni­ti od­ba­cu­je oba­vi­jest, a­ko mu je po­zna­ta, ko­ja bi raz­ja­sni­ la iz­vor­no znače­nje. Im­pli­cit­no, svi (ili go­to­vo svi) ko­men­ta­ to­ri pri­zna­ju da po­sto­ji iz­vor­no znače­nje, ali ni­su svi sprem­ ni na isti na­por da bi ga ­rasvi­je­tli­li. U na­sta­vi se ne da iz­bjeći pro­tu­rječ­je iz­među za­ni­ma­nja za iz­vor­no znače­nje tek­sto­va i bri­ga o nji­ho­voj mje­ro­dav­no­sti za š­ko­lo­va­nje da­naš­njih lju­ di, iz­među obraz­o­va­nja i po­u­ke. Pro­fe­sor može in­zi­sti­ra­ti na au­to­ro­vu vre­me­nu ili na našem vre­me­nu, na dru­go­me ili na isto­me, kre­nu­ti od dru­go­ga da bi sti­gao do isto­ga, ili obrat­no, ali bez tih dva­ju upo­riš­ta na­sta­va sva­ka­ko ni­je pot­pu­na. U spo­ru iz­među Bart­he­sa i Pi­car­da, po Hirsc­ho­vu miš­lje­ nju, po­sri­je­di je bio ek­stre­man slučaj u ko­je­mu je je­dan su­ 98

dio­nik (Bart­hes) po­ri­cao bi­lo ka­kvu važ­nost iz­vor­no­ga znače­ nja Ra­ci­neo­va tek­sta, dok je dru­gi (Pi­card) od­bio ičim raz­li­ko­ va­ti ne sa­mo iz­vor­no znače­nje od tre­nut­no­ga smi­sla ne­go čak i iz­među iz­vor­no­ga znače­nja i iz­vor­no­ga smi­sla (»­ja­sne i pri­ seb­ne na­mje­re«). Či­ni mi se, na­pro­tiv, da čak i taj raz­go­vor među glu­hi­ma, ko­ji svje­doči ko­li­ko je pro­uča­va­nje književ­ no­sti po­di­je­lje­no iz­među pri­staša iz­vor­no­ga znače­nja i sljed­ be­ni­ka tre­nut­nog smi­sla, potvrđu­je da po­sto­ja­nje iz­vor­nog znače­nja osta­je veo­ma opće­ni­ta i go­to­vo kon­sen­zual­no pri­ hvaće­na pret­po­stav­ka. S­po­me­ni­mo naj­po­zna­ti­ji pri­mjer iz te po­le­mi­ke. Bart­hes je o Ne­ro­nu u Ra­ci­neo­voj tra­ge­di­ji Bri­tan­ni­cus (Bri­ta­nik) re­kao: »Kao š­to utop­lje­nik po­kuša­va doći do zra­ka, taj pri­guše­ni ju­ nak po­kuša­va di­sa­ti« (Bart­hes, 1963., str. 92). Kao pot­kre­pu toj tvrd­nji, u bi­lješ­ki na­vo­di slje­deću Ne­ro­no­vu re­pli­ku Ju­ni­ji: A­ko [...] P­red va­ma ko­ji put za­di­sat ne dođem (II, 3).

Pi­card mu je, kao od­go­vor, bez po mu­ke pred­ba­cio da ne po­zna­je je­zik XVII. sto­ljeća i is­pra­vio nje­go­vu po­greš­ku u vez­i sa znače­njem ri­ječi u to do­ba: »­re­spi­rer ov­dje znači pre­ dah­nu­ti, ot­poči­nu­ti [...]. Pneu­mat­ska je obo­je­nost (re­kao bi g. Bart­hes) pot­pu­no ne­sta­la« (Pi­card, str. 53). Pa za­to Pi­card Bart­he­su sa­vje­tu­je da kon­zul­ti­ra rječ­ni­ke. No ka­ko je drug­dje na­veo Littréov rječ­nik – bi­lo bi bo­lje da se poz­vao na Fu­re­tiè­ reov – Bart­hes se jed­no­stav­no oko­mio na Pi­car­do­vu ba­na­li­za­ ci­ju sli­ke: »Zah­ti­je­va se da se u njoj ne pre­po­zna niš­ta do otr­ ca­nog izraz­a to­ga do­ba (ne tre­ba osje­ti­ti ka­ko re­spi­rer diše, kad re­spi­rer u XVII. sto­ljeću znači ot­poči­nu­ti)« (Bart­hes, 1966., str. 21). Bart­hes oči­to pri­zna­je iz­vor­no (u ovo­me sluča­ ju pre­ne­se­no, i da­lje jed­na­ko­vri­jed­no) znače­nje ri­ječi re­spi­rer (»ot­poči­nu­ti«): pro­blem da­kle ni­je u to­me tre­ba li pred­nost 99

da­ti ana­kro­nom znače­nju pred iz­vor­nim znače­njem, ne­go osta­je li pra­vo znače­nje iza pre­ne­se­no­ga znače­nja (»p­neu­ mat­ska obo­je­nost«) te sto­ga ko­li­ko ono pri­do­no­si iz­vor­no­ me smi­slu. Tu se još ­je­dan­put su­kob­lju­ju dvi­je vr­ste pred­no­ sti, dva etič­ka ili ideo­loš­ka iz­bo­ra, ka­ko ih već bu­de­mo htje­ li naz­va­ti, na­gla­sak na iz­vor­no­me znače­nju, od­no­sno na tre­ nut­nom smi­slu. No Bart­hes ne po­riče da tekst ima iz­vor­no znače­nje ia­ko mu ono ni­je glav­na bri­ga. U po­gle­du raz­luče­no­sti znače­nja i smi­sla, ili tu­mače­nja i vred­no­va­nja, ne smi­je se da­kle pre­tje­ri­va­ti. Ako u vez­i s tim vje­ru­je­mo nje­zi­nu začet­ni­ku, njo­me se pro­tuin­ten­cio­na­li­sti­ ma može za­da­ti neo­bra­njiv uda­rac: ma­kar ko­li­ko bi­li odluč­ ni, uvi­jek se­bi nei­zo­stav­no skoče u usta, kao so­fiz­mi­ma sklo­ ni stu­den­ti ko­ji na kra­ju upad­nu u klop­ku etič­kog da­ti­va (»Au­tor nam izlaže...«), ili teo­re­tiča­ri ko­ji ne mo­gu odo­lje­ti, a da ne is­pra­ve svo­je pro­tiv­ni­ke š­to su kri­vo shva­ti­li nji­ho­ve na­mje­re, od­go­va­ra­jući im, na pri­mjer, kao Der­ri­da Sear­leu: »Ni­sam to htio reći«. U isti mah opovr­ga­va­ju svo­ju vla­sti­tu te­zu. Kao sva­ka bi­nar­na opre­ka, raz­luče­nost znače­nja i smi­ sla ipak je odviše š­tu­ra i na­lik na so­fi­zam. Ona jed­no­stav­no omo­guću­je da se pod­sje­ti­mo ka­ko nit­ko (ili go­to­vo nit­ko) ne ni­ječe da po­sto­ji iz­vor­no znače­nje, ko­li­ko ga god bi­lo teš­ko spo­zna­ti, te po­ka­zu­je ka­ko ar­gu­ment da dje­lo po­dli­ježe mi­ je­ni ne ukla­nja au­tor­sku na­mje­ru kao kri­te­rij tu­mače­nja ­jer­ se ne tiče iz­vor­no­ga znače­nja, ne­go neče­ga dru­gog – š­to se, ako hoće­mo, može naz­va­ti smi­slom, ili pri­mje­nom, ili vred­ no­va­njem, ili mje­ro­dav­nošću (na en­gle­sko­me, re­le­van­ce), u sva­kom sluča­ju ne­kom dru­gom na­mje­rom.

Na­mje­ra ne znači ho­ti­mič­nost Može li se jed­na­ko po­bi­ti dru­gi ve­li­ki ar­gu­ment pro­tiv na­mje­re? Au­tor, kaže se, ni­je htio izreći sve smi­slo­ve š­to ih 100

či­ta­te­lji pri­pi­su­ju po­je­di­no­sti­ma nje­go­va tek­sta. Ka­kav je on­ da in­ten­cio­nal­ni sta­tus im­pli­cit­nih smi­slo­va tek­sta? Ame­rič­ ki no­vi kri­tičar Wil­liam Emp­son (1930.) tekst je opi­sao kao složen sklop isto­vre­me­nih (a ne uza­stop­nih ili is­ključi­vih) smi­ slo­va. Je­su li u au­to­ro­voj na­mje­ri mo­gli po­sto­ja­ti svi smi­slo­vi i im­pli­ka­ci­je ko­je vi­di­mo u tek­stu, čak i ako na njih ni­je po­miš­ ljao dok ga je pi­sao? Ar­gu­ment se či­ni ko­nač­nim. Za­pra­vo je veo­ma kr­hak pa su broj­ni fi­lo­zo­fi je­zi­ka ko­ji jed­no­stav­no po­ i­sto­vjeću­ju au­to­ro­vu na­mje­ru i znače­nje ri­ječi. P­re­ma Joh­nu Au­sti­nu (1962.), izu­mi­te­lju per­for­ma­ti­va, sva­ko iska­zi­va­nje uključu­je čin ka­kav on na­zi­va ilo­ku­cij­skim, kao pi­ta­ti ili od­go­vo­ri­ti, za­pri­je­ti­ti ili obeća­ti itd., ko­ji mi­je­ nja od­no­se među su­go­vor­ni­ci­ma. U skla­du s nje­go­vom po­ stav­kom raz­luči­mo još glav­ni ilo­ku­cij­ski čin ostva­ren iska­zi­ va­njem i slože­ni smi­sao iska­za, a on isho­di iz mno­go­stru­kih im­pli­ka­ci­ja i aso­ci­ja­ci­ja na ko­je na­vo­de nje­go­ve po­je­di­no­sti. Tu­mači­ti književ­ni tekst znači naj­pri­je usta­no­vi­ti glav­ni ilo­ ku­cij­ski čin š­to ga iz­vo­di au­tor kad tekst piše (na pri­mjer, nje­ go­vu vr­snu pri­pad­nost: je li ri­ječ o mol­be­ni­ci? o ele­gi­ji?). Ilo­ ku­cij­ski su či­no­vi in­ten­cio­nal­ni. Tu­mači­ti tekst da­kle zna­ či raz­a­bra­ti na­mje­re nje­go­va au­to­ra. No ­raspo­zna­va­nje glav­ no­ga ilo­ku­cij­skog či­na š­to ga iz­vo­di tekst osta­je da­ka­ko veo­ ma opće­ni­to i ne­do­stat­no – kao na pri­mjer: ova pje­sma je po­ hva­la že­ni, ili tekst raz­rađu­je iskaz »Vo­lim te«, ili »Mar­cel po­ sta­je ­pi­sac« – i uvi­jek je sa­mo poče­tak tu­mače­nja. Broj­ne po­ je­di­ne im­pli­ka­ci­je i aso­ci­ja­ci­je ne pro­tu­slo­ve glav­noj na­mje­ ri, ali je nji­ho­va slože­nost (­besko­nač­no) po­seb­ni­ja, a ni­su in­ ten­cio­nal­ne u smi­slu da bi bi­le ho­ti­mič­ne. Među­tim, ni­je ri­ ječ o to­me da au­tor ni­je neš­to htio reći (da mu neš­to ni­je bi­ lo ni na kraj pa­me­ti) za­to š­to na to ni­je po­miš­ljao. Ostva­re­ ni smi­sao ipak je u ci­je­lo­sti in­ten­cio­na­lan jer pra­ti ilo­ku­cij­ ski čin ko­ji je in­ten­cio­na­lan. 101

Au­tor­ska se na­mje­ra da­kle ne svo­di ni na na­ka­nu ni na pot­pu­no svje­snu smiš­lje­nost (Pi­car­do­vu »­ja­snu i pri­seb­nu na­ mje­ru«). Umjet­nost je in­ten­cio­nal­na dje­lat­nost (u dje­lu kao š­to je ready-­ma­de, pred­met estet­skim pred­me­tom či­ni je­di­no na­mje­ra), ali po­sto­je broj­ne in­ten­cio­nal­ne dje­lat­no­sti ko­je ni­ su ni ho­ti­mič­ne ni svje­sne. Pi­sa­ti, ako se smi­je po­sta­vi­ti ta­kva uspo­red­ba, ni­je kao igra­ti šah, ni­je dje­lat­nost u ko­joj su svi po­te­zi pro­raču­na­ti; više je na­lik na te­nis, š­port u ko­je­mu su po­je­di­ni po­te­zi ne­pre­dvid­lji­vi, ali u ko­je­mu je glav­na na­mje­ ra sve­jed­no čvr­sta: vra­ti­ti lop­ti­cu pre­ko mreže na način ko­ji će pro­tiv­ni­ku naj­više oteža­ti za­da­tak da je i sam vra­ti na dru­ gu stra­nu. Au­tor­ska na­mje­ra ne uključu­je svi­jest o svim po­ je­di­no­sti­ma ko­je iz­vo­di pi­smo i ni­je za­se­ban do­gađaj ko­ji bi pret­ho­dio ili pra­tio iz­ved­bu, pre­ma za­blu­di na ko­ju na­vo­di dvoj­nost mi­sli i je­zi­ka. Na­mje­ra­va­ti da se neš­to uči­ni – da se lop­ti­ca vra­ti pre­ko mreže ili da se sroče sti­ho­vi – ne znači dje­ lo­va­ti svje­sno ni pla­ni­ra­ti. John Sear­le je pi­smo uspo­re­dio s pješače­njem: kad po­kreće­mo no­ge, po­diže­mo sto­pa­la, steže­ mo mišiće, taj skup rad­nji ne obav­lja­mo smiš­lje­no, ali one zbog to­ga ni­su ne­na­mjer­ne; mi da­kle ima­mo na­mje­ru da ih iz­ve­de­mo kad ho­da­mo; naša na­mje­ra da ho­da­mo sadrža­va ukup­nost po­je­di­no­sti š­to ih uključu­je pješače­nje. Kao š­to je na­po­me­nuo Sear­le po­le­mi­zi­ra­jući s Der­ri­dom: Ma­lo je naših na­mje­ra ko­je do svi­je­sti do­pru kao na­mje­ re. Go­vor i pi­sa­nje su in­ten­cio­nal­ne dje­lat­no­sti, ali in­ ten­cio­nal­na na­rav ilo­ku­cij­skih či­no­va ne im­pli­ci­ra da po­sto­je odvo­je­na sta­nja svi­je­sti pri pi­sa­nju i pri go­vo­ru (Sear­le, 1977., str. 202). D­ru­gim ri­ječi­ma, pro­tuin­ten­cio­na­li­stič­ka te­za ­te­me­lji se na po­jed­no­stav­lje­noj kon­cep­ci­ji na­mje­re. »Na­mje­ra­va­ti neš­ to reći«, »h­tje­ti neš­to reći«, »­neš­to reći na­mjer­no«, ne znači »­smiš­lja­ti da se neš­to kaže«, »­neš­to reći smiš­lje­no«. Po­je­di­no­sti 102

pje­sme se ne pla­ni­ra­ju, jed­na­ko kao š­to se ne pla­ni­ra­ju svi po­ kre­ti ko­je iz­vo­di­mo dok pješači­mo, i pje­snik pišući ne mi­sli o im­pli­ka­ci­ja­ma ri­ječi, ali iz to­ga ne sli­je­di da te po­je­di­no­sti ni­su na­mjer­ne ni­ti da pje­snik ni­je htio izreći znače­nja ko­ja se pri­družu­ju do­tič­nim ri­ječi­ma. Kad je ospo­ra­vao nače­lo pre­ma ko­je­mu estet­sko stva­ra­ nje isho­di iz bio­graf­sko­ga i druš­tve­no­ga ja, Pro­ust ni­je ni­poš­ to uklo­nio bi­lo ka­kvu na­mje­ru, ne­go je površ­nu i u ži­vo­tu potvrđe­nu na­mje­ru za­mi­je­nio du­bin­skom na­mje­rom, o ko­joj je dje­lo bo­lje svje­dočan­stvo ne­go cur­ri­cu­lum vi­ta­e, ali je na­mje­ ra sve­jed­no osta­la u sre­diš­tu. Na­mje­ra se ne ogra­niča­va na ono š­to je au­tor odlučio na­pi­sa­ti – na pri­mjer, na iz­ja­vu o na­mje­ri – kao ni na po­bu­de ko­je su ga po­tak­nu­le da piše, po­put že­lje da stek­ne sla­vu ili že­lje da za­ra­di no­vac, ni­ti, na­po­sljet­ku, na tek­stual­nu do­sljed­nost dje­la. Na­mje­ra u sli­je­du ri­ječi š­to ih je na­pi­sao a­u­tor jest ono š­to je htio reći ri­ječi­ma ko­je je upo­tri­ je­bio. Na­mje­ra au­to­ra ko­ji je na­pi­sao dje­lo lo­gič­no je jed­na­ko­ vri­jed­na ono­me š­to je htio reći iska­zi­ma ko­ji tvo­re tekst. A po­ ka­za­te­lji su te na­mje­re, na kon­cu kon­ca, nje­gov plan, nje­go­ve po­bu­de, do­sljed­nost tek­sta za određe­no tu­mače­nje. S­to­ga mno­gi su­vre­me­ni fi­lo­zo­fi sma­tra­ju da ni­je po­treb­no raz­li­ko­va­ti au­to­ro­vu na­mje­ru i znače­nje ri­ječi. Kad či­ta­mo tekst po­djed­na­ko tu­mači­mo znače­nje ri­ječi i au­to­ro­vu na­mje­ ru. Čim ih poč­ne­mo raz­luči­va­ti, za­pa­da­mo u ka­zui­sti­ku. No to ne im­pli­ci­ra da se ujed­no vraća­mo čo­vje­ku i dje­lu ­jer na­mje­ ra ni­je smiš­lje­na na­ka­na, ne­go ulože­no znače­nje.

P­ret­po­stav­ka o in­ten­cio­nal­no­sti Za­hva­lju­jući raz­luče­no­sti iz­među znače­nja i smi­sla, iz­ među pla­na i na­mje­re, či­ni se da smo uklo­ni­li dvi­je na­joz­ bilj­ni­je pre­pre­ke da se na­mje­ra održi kao kri­te­rij tu­mače­nja dje­la: pred­met je tu­mače­nja znače­nje, a ne smi­sao, na­mje­ra, 103

a ne plan. Au­tor­ska na­mje­ra za­ci­je­lo ni­je je­di­no mo­guće pra­ vi­lo za či­ta­nje tek­sto­va (ale­go­rij­ska tra­di­ci­ja, vi­dje­li smo, du­ go ga je za­mje­nji­va­la zah­tje­vom za smi­slom ko­ji je pri­hvat­ ljiv u sa­daš­njo­sti) i ne­ma književ­nog či­ta­nja ko­je ne ak­tua­li­ zi­ra i smi­slo­ve dje­la, ko­je dje­lo ne po­sva­ja, pa čak i ne iz­da­je na plo­dan način (književ­nom je dje­lu svoj­stve­no š­to znači i iz­van svo­je­ga počet­nog kon­tek­sta). Ta­da se po­stav­lja­ju dva osjet­lji­va pi­ta­nja. Mo­ra li pro­uča­ va­nje književ­no­sti po­kuša­ti tre­nut­ne smi­slo­ve dje­la uči­ni­ti su­klad­ni­ma au­to­ro­voj na­mje­ri? Može li u to­me us­pje­ti? S teo­ rij­sko­ga sta­ja­liš­ta, sljed­be­ni­ci post­hei­deg­ge­rov­ske her­me­neu­ ti­ke na dru­go pi­ta­nje od­go­va­ra­ju od­sječ­nim »­ne«, zbog če­ga pr­vo gu­bi na mje­ro­dav­no­sti. No u prak­si, i bez tri­jum­fa­liz­ma, pro­uča­va­te­lji književ­no­sti opće­ni­to na ta dva pi­ta­nja od­go­va­ ra­ju »­da«: pro­suđu­je­mo da ne­ke pri­mje­ne književ­nih tek­sto­ va poči­va­ju na is­kriv­lje­nim znače­nji­ma, š­to je po­slje­di­ca ne­ po­zna­va­nja iz­vor­no­ga znače­nja ili ra­vod­nuš­no­sti pre­ma iz­ vor­no­me smi­slu (neću na­vo­di­ti pri­mje­re, ali nji­ma vr­ve š­kol­ ski udž­be­ni­ci gdje upa­da­ju u oči čim ne­ka ideo­lo­gi­ja za­sta­ri), a mi­sli­mo i da se is­kriv­lje­nja znače­nja mo­gu is­pra­vi­ti. Na sli­je­pe uli­ce nai­la­ze i ek­strem­ni in­ten­cio­na­li­zam i pro­ tuin­ten­cio­na­li­zam. Naša kon­cep­ci­ja znače­nja dje­la ko­je je stvo­rio čo­vjek raz­li­ku­je se od naše kon­cep­ci­je znače­nja tek­ sta ko­ji je na­stao slučaj­no. Po­sri­je­di je sta­ro opće mje­sto ko­ je­ga se, na­kon mno­gih dru­gih, sje­tio i Pro­ust: Po­sjed­ni­te za gla­so­vir ti­je­kom šest mje­se­ci ne­ko­ga tko ne po­zna­je ni Wag­ne­ra ni Beet­ho­ve­na i pu­sti­te da na tip­ka­ma iskuša sve kom­bi­na­ci­je to­no­va na ko­je na­sum­ ce na­ba­sa, ni­ka­da iz to­ga lu­pa­nja neće nik­nu­ti te­ma pro­ljeća u Val­ki­ri ili pred­men­del­ssoh­nov­ska (ili bo­lje bes­kraj­no nad­men­del­ssoh­no­va) fraz­a iz XV. kvar­te­ta (Pro­ust, str. 616). 104

C­ham­pol­lion ni­je na­sto­jao obja­sni­ti Ka­men od Ro­set­te kao da on ima ne­ki uzrok, ne­go ga raz­u­mje­ti, po­stav­lja­jući hi­po­te­zu da zna­ko­vi ko­ji ga pre­kri­va­ju od­go­va­ra­ju na­mje­ri. Naša kon­cep­ ci­ja dje­la ko­je je pro­iz­veo čo­vjek obu­hvaća po­jam in­ten­cio­nal­ ne dje­lat­no­sti, to jest pre­dodž­bu da do­tič­ne ri­ječi neš­to znače. U dje­lu se tu­mače po­nav­lja­nja i raz­li­ke; sva­ko tu­mače­nje poči­ va na pre­po­zna­va­nju po­nav­lja­nja i raz­li­ka (raz­li­ka na te­me­lju po­nav­lja­nja), kao š­to po­ka­zu­je me­to­da uspo­red­nih ulo­ma­ka. Na­pro­tiv, u dje­lu ko­je je ishod sluča­ja, po­nav­lja­nje je ne­važ­no (­beznačaj­no). U »iz­van­red­nom lešu«, kao ti­pu književ­nog pred­me­ta ko­ji je pro­iz­vod sluča­ja, znače­nje tre­ba pri­da­ti nad­ na­rav­noj na­mje­ri, ne­vid­lji­voj ru­ci. U grč­kom pri­je­vo­du Bi­bli­ je po­zna­to­me kao Sep­tua­gin­ta, se­dam­de­set mu­dra­ca za­tvo­re­ nih u se­dam­de­set će­li­ja ti­je­kom se­dam­de­set da­na sa­sta­vi­lo je se­dam­de­set isto­vjet­nih pri­je­vo­da Sve­to­ga pi­sma; nji­hov je pri­ je­vod da­kle bio jed­na­ko svet (na­dah­nut) kao i pr­vot­ni tekst; pre­no­sio je cje­lo­vi­tu na­mje­ru božan­sko­ga au­to­ra. Kad se net­ko osla­nja na tekst su­prot­no au­tor­skoj na­mje­ ri – š­to se preče­sto pred­stav­lja kao al­ter­na­ti­va – najčešće ta­ kođer za­zi­va kri­te­rij unu­tar­nje do­sljed­no­sti i slože­no­sti ka­ kav može oprav­da­ti sa­mo na­mje­ra. Jed­nom se tu­mače­nju da­ je pred­nost pred dru­gim jer tekst či­ni do­sljed­ni­jim i slože­ni­ jim. Tu­mače­nje je hi­po­te­za ko­joj iskuša­va­mo spo­sob­nost da obu­hva­ti naj­veći broj ele­me­na­ta tek­sta. Među­tim, ko­li­ko vri­ je­di kri­te­rij do­sljed­no­sti i slože­no­sti ako se pret­po­stav­lja da je pje­smu pro­iz­veo slučaj? Do­ka­zi­va­ti do­sljed­nost ili slože­ nost da bi se pot­kri­je­pi­lo ne­ko tu­mače­nje ima smi­sla je­di­no s ob­zi­rom na vje­ro­jat­nu au­to­ro­vu na­mje­ru. 1 Nadrealistička skupna igra u kojoj nekoliko autora, prema zadanom gra­

matičkom redoslijedu, sastavlja dijelove teksta ne znajući što su igri priložili suradnici. Naziv potječe od klasičnog primjera »Le cadavre - exquis - boira - le vin - nouveau« (»Izvanredni leš će piti mlado vino«) (nap. prev.).

105

S­vag­dje u pro­uča­va­nju književ­no­sti po­stav­lja­mo im­pli­cit­ne hi­po­te­ze o au­tor­skoj na­mje­ri kao jam­cu znače­nja. U naj­ma­nju ru­ku kad či­tam Ba­u­de­lai­reo­va »Hea­u­ton­ti­mo­ro­u­me­no­sa«: Ja sam nož i ra­na mr­tva, I plju­ska i li­ce go­lo, Ru­ka sam i straš­no ko­lo, Ja sam i krv­nik i žr­tva. P­ri­zna­jem da se za­mje­ni­ca pr­vog li­ca od­no­si na isti su­ bjekt u tri­ma uza­stop­nim sti­ho­vi­ma. Tekst je do­sljed­ni­ji i slože­ni­ji (za­nim­lji­vi­ji) uz tu hi­po­te­zu ne­go uz ne­ku dru­gu. No ako je pje­smu istip­kao maj­mun, ne smi­jem o to­me na­ gađa­ti, ne­go mi preo­sta­je sa­mo da opišem š­to bi sva­ka reče­ ni­ca znači­la kad bi se ui­sti­nu upo­tri­je­bi­la. S­ma­tra­mo li da raz­ni di­je­lo­vi tek­sta (sti­ho­vi, reče­ni­ce itd.) či­ne cje­li­nu, pret­po­stav­lja­mo da je tekst in­ten­cio­nal­na rad­ nja. Tu­mači­mo li dje­lo, predm­ni­je­va­mo da to dje­lo od­go­va­ ra na­mje­ri, da je pro­iz­vod ljud­skog hti­je­nja. Iz to­ga ne sli­je­ di da smo pri­mo­ra­ni istraži­va­ti na­mje­re dje­la, ne­go upra­vo da je znače­nje tek­sta vez­a­no uz au­to­ro­vu na­mje­ru, ili čak da znače­nje tek­sta jest au­to­ro­va na­mje­ra. Na­zi­va­ti tu na­mje­ru »­na­mje­rom tek­sta«, pod iz­go­vo­rom da je po­sri­je­di na­mje­ra na dje­lu, a ne pret­hod­no sko­va­na na­mje­ra, sa­mo stva­ra zbr­ku. Do­sljed­nost i slože­nost su, da­kle, kri­te­ri­ji tu­mače­nja tek­ sta je­di­no uto­li­ko š­to pret­po­stav­lja­ju au­tor­sku na­mje­ru. Ako to ni­je slučaj, kao u tek­sto­vi­ma ko­ji su na­sta­li na­sum­ce, do­ sljed­nost i slože­nost ni­su kri­te­ri­ji tu­mače­nja. Sva­ko tu­mače­ nje izraža­va tvrd­nju o na­mje­ri, a ako se au­tor­ska na­mje­ra po­ riče, nje­zi­no mje­sto za­u­zi­ma ne­ka dru­ga na­mje­ra, kao u Don Qui­jo­teu Pier­rea Me­nar­da. Iz­va­di­ti dje­lo iz nje­go­va književ­ nog i po­vi­je­snog kon­tek­sta znači pri­da­ti mu dru­gu na­mje­ru (dru­gog au­to­ra: či­ta­te­lja), znači pre­tvo­ri­ti ga u dru­go dje­lo, 106

pa da­kle više ne tu­mači­mo isto dje­lo. Za­uz­vrat, kad se po­zi­ va­mo na je­zič­na pra­vi­la, na po­vi­je­sni kon­tekst, kao i na do­ sljed­nost i slože­nost da bi­smo uspo­re­di­li tu­mače­nja, po­zi­va­ mo se na na­mje­ru jer oni na nju upuću­ju bo­lje ne­go iz­ja­ve o na­mje­ri (Juhl, str. 141). Ta­ko pret­po­stav­ka o in­ten­cio­nal­no­sti osta­je ­te­melj­na ­za­sa­da pro­uča­va­nja književ­no­sti, čak i u na­jek­strem­ni­jih pro­ tuin­ten­cio­na­li­sta, ali pro­tuin­ten­cio­nal­na te­za, čak i ako je ilu­ zor­na, s pra­vom upo­zo­ra­va da se tre­ba ču­va­ti pre­ko­rače­nja u ka­kva se upuš­ta po­vi­je­sna i bio­graf­ska kon­tek­stua­li­za­ci­ja. Kri­tič­ka od­go­vor­nost pre­ma au­to­ro­vu znače­nju, oso­bi­to ako to znače­nje ne pri­pa­da znače­nji­ma ka­kvi­ma smo sklo­ni, isho­ di iz etič­kog nače­la poš­to­va­nja pre­ma dru­gom. Ni ri­ječi na stra­ni­ci ni au­to­ro­ve na­mje­re ne sadrža­va­ju ključ smi­sla dje­ la, i ni­jed­no se tu­mače­nje ko­je za­do­vo­lja­va ni­kad ni­je ogra­ niči­lo da znače­nje traži sa­mo u jed­nom ili sa­mo u dru­gom. Još ­je­dan­put, ri­ječ je o to­me da se pre­vla­da laž­na al­ter­na­ti­va: tekst ili au­tor. I ni­jed­na is­ključi­va me­to­da ni­je do­volj­na.

107

S­ v i­ j e t O če­mu go­vo­ri književ­nost? Još od Ari­sto­te­lo­va dje­la O pje­snič­kom umi­jeću, mi­me­za je na­jopće­ni­ti­ji i na­ju­vrježe­ni­ji na­ziv pod ko­jim su se po­i­ma­li od­no­si iz­među književ­no­sti i zbi­lje. U mo­nu­men­tal­no­me dje­lu Eric­ha Auer­bac­ha, Mi­me­ za. Pri­kaz zbi­lje u za­pad­noeu­rop­skoj književ­no­sti (1946.), po­ jam je još bio sa­mo­raz­um­ljiv. Auer­bach je izra­dio pa­no­ra­mu nje­go­vih pre­kret­ni­ca ti­je­kom ne­ko­li­ko ti­suć­ljeća, od Ho­me­ ra do Vir­gi­ni­je Woolf. No mi­me­zu je u pi­ta­nje izno­va do­ve­la književ­na teo­ri­ja ko­ja je in­zi­sti­ra­la na sa­mo­stal­no­sti književ­ no­sti u od­no­su pre­ma zbi­lji, re­fe­ren­tu, svi­je­tu, te za­stu­pa­la te­zu o pr­ven­stvu obli­ka pred po­za­di­nom, izraz­a pred sadrža­ jem, označi­te­lja pred označe­nim, označa­va­nja pred pred­stav­ lja­njem, ili pak se­mio­ze pred mi­me­zom. Kao au­tor­ska na­mje­ ra, re­fe­ren­ci­ja je na­vod­no op­sje­na ko­ja pri­ječi da se književ­ nost raz­u­mi­je­va kao ta­kva. Vruh­nac te dok­tri­ne do­seg­nuo se dog­mom o au­to­re­fe­ren­ci­jal­no­sti književ­nog tek­sta, to jest ide­jom da »­pje­sma go­vo­ri o pje­smi«, i s tim sve završa­va. Phi­ lip­pe Sol­lers je 1965. go­di­ne gru­bo pro­ka­zao ­to­bož­nji rea­li­zam [...],­pre­d­rasu­du ko­ja se sa­sto­ji od ­to­ga da se mi­sli ka­ko pi­smo mo­ra izraz­i­ti neš­to š­to u pi­smu ni­je da­no, neš­to oko če­ga će se ne­po­sred­no uspo­sta­vi­ti jed­no­duš­nost. No tre­ba uvi­dje­ti da se slož­nost može od­ no­si­ti je­di­no na pret­hod­ne kon­ven­ci­je, jer ­je po­jam zbi­ lje i sam kon­ven­ci­ja i kon­for­mi­zam, svo­jevr­stan prešut­ ni ugo­vor iz­među po­je­din­ca i nje­go­ve druš­tve­ne sku­pi­ ne (Sol­lers, str. 236). Ne­ma više sadrža­ja, ne­ma više po­za­di­ne. Či­ta­ti ra­di zbi­lje, kao kad se traži uzor voj­vot­ki­nje de Guer­man­tes ili Al­ber­ti­ne, 109

znači bi­ti u za­blu­di u po­gle­du književ­no­sti. Ali zaš­to se on­ da či­ta? Da bi se dopr­lo do re­fe­ren­ci­je književ­no­sti na sa­mu se­be. Svi­jet knji­ga je pot­pu­no po­niš­tio dru­gi svijet, i ni­kad ne izla­zi­mo iz »Ba­bi­lon­ske knjiž­ni­ce«, š­to ju je Bor­ges pri­ku­ pio u Iz­miš­lja­ji­ma, kult­noj knji­zi teo­rij­skih go­di­na ko­ju je Fo­u­ca­ult ko­men­ti­rao na počet­ku Ri­ječi i stva­ri (Les Mots et les Cho­ses, 1966.), a Gil­les De­leu­ze u Ra­zli­ci i po­nav­lja­nju (Diffé­ren­ce et Répé­ti­tion, 1968.). Pu­to­vi raz­vo­ja književ­ne teo­ri­je, pri­mjeću­je Phi­lip­pe Ha­ mon, ot­pra­vi­li su pro­blem re­prez­en­ta­ci­je, re­fe­ren­ci­je ili mi­me­ ze da se »u ne­koj vr­sti kri­tič­kog či­sti­liš­ta pri­druži« osta­lim pi­ta­ nji­ma š­to ih je prog­na­la književ­na teo­ri­ja, kao š­to su na­mje­ra ili stil (Ha­mon, 1982., str. 123). Sva su ta ta­bui­zi­ra­na pi­ta­nja, već sam re­kao, uskr­snu­la iz pe­pe­la čim se teo­ri­ja po­vu­kla, do te mje­re da će, ne pri­pa­zi li se, usko­ro va­lja­ti pod­sjeća­ti da književ­ nost go­vo­ri i o književ­no­sti. Poš­to smo se po­za­ba­vi­li au­to­rom i nje­go­vom na­mje­rom, ov­dje nam je za­da­tak da raz­mo­tri­mo ka­kvo je sta­nje od­no­sa iz­među književ­no­sti i svi­je­ta. Cio niz ter­mi­na po­stav­lja pro­blem od­no­sa iz­među tek­sta i zbi­lje, ili tek­sta i svi­je­ta, a da ga ni­kad do­i­sta i ne rješa­va: da­ka­ ko, mi­me­za, ari­sto­te­lov­ski po­jam pre­ve­den kao »o­po­naša­nje« ili »­pri­ka­zi­va­nje« (iz­bor jed­no­ga ili dru­gog na­zi­va sam je po se­bi stvar teo­rij­ske odlu­ke), »­vje­ro­jat­no«, »­fik­ci­ja«, »iz­miš­ljaj« ili čak laž te na­rav­no »­rea­li­zam«, »­re­fe­rent« ili »­re­fe­ren­ci­ja«, »o­pis«. Sa­mo ih na­bra­jam da bih doča­rao ­raspon po­teš­koća. Ima i izre­ka, kao š­to je slav­na Ho­ra­ci­je­va ut pic­tu­ra, poe­sis (»k­njižev­nost je po­put sli­ke«, Ars poe­ti­ca, stih 361), ili gla­so­ vi­ta »­pri­vre­me­na dra­go­volj­na obu­sta­va ne­vje­ri­ce« ko­ja se re­do­vi­to po­i­sto­vjeću­je s rea­li­stič­kim ugo­vo­rom ko­ji veže au­ to­ra i či­ta­te­lja, čak i ako je po­sri­je­di pje­snič­ka op­sje­na ko­ju pri­bav­lja ro­man­tič­ka maš­ta, š­to je Co­le­rid­ge opi­sao ovim ri­ ječi­ma: wil­ling su­spen­sion of di­sbe­lief for the mo­ment, w­hich 110

con­sti­tu­tes poe­tic faith (Co­le­rid­ge, sv. 2., str. 6). Na­po­kon, tre­bat će ta­kođer ispi­ta­ti su­par­nič­ke poj­mo­ve, kao š­to su »­di­ja­lo­gi­zam« ili »in­ter­tek­stual­nost«, ko­ji zbi­lju kao re­fe­rent književ­no­sti za­mje­nju­ju sa­mom književ­nošću. Ko­li­ko je pro­blem op­sežan po­ka­zu­je pa­ra­doks. U Pla­to­ na, u Drža­vi, mi­me­za je sub­ver­ziv­na, ugroža­va druš­tve­ni po­ re­dak, pa pje­sni­ke tre­ba pro­tje­ra­ti iz gra­da za­to š­to po­gub­ no utječu na od­goj ču­va­ra po­ret­ka. Na dru­goj kraj­no­sti, za Bart­he­sa, mi­me­za je re­pre­siv­na, učvršću­je druš­tve­ni po­re­ dak jer je u sprez­i s ideo­lo­gi­jom (doxa), ko­joj služi kao sred­ stvo. Je li mi­me­za sub­ver­ziv­na ili re­pre­siv­na? Kad joj se mo­ gu pri­dje­nu­ti ta­ko uda­lje­na svoj­stva, za­ci­je­lo ni­je po­sri­je­di isti po­jam: od Pla­to­na do Bart­he­sa jed­no­stav­no se izo­kre­nu­ la, no iz­među njih dvo­ji­ce, od Ari­sto­te­la do Auer­bac­ha, nit­ ko u njoj ni­je vi­dio niš­ta loše. Kao u vez­i s na­mje­rom, kre­ nut ću od dva­ju su­par­nič­kih ste­reo­ti­pa, sta­ro­ga i mo­der­no­ ga, ka­ko bi­smo o nji­ma po­nov­no pro­mi­sli­li i iz­vu­kli se iz al­ ter­na­ti­ve ko­ja za­strašu­je: ili književ­nost go­vo­ri o svi­je­tu, ili književ­nost go­vo­ri o književ­no­sti.

P­ro­tiv »­mi­me­ze« U poe­ti­ci pri­po­vjed­nog tek­sta, su­di Tho­mas Pa­vel, »­po­vlaš­te­no je oči­to­va­nje književ­nog smi­sla pri­po­vjed­ni oblik; pro­uča­va­nje književ­no­sti u pr­vo­me se re­du ba­vi pri­po­vjed­nim struk­tu­ra­ma, dok se […] nje­zi­na re­fe­ren­ci­jal­na sna­ga […] sma­ tra spo­red­nom« (Pa­vel, str. 4-5.). Toj općoj ten­den­ci­ji književ­ ne teo­ri­je ko­ja for­mi do­dje­lju­je po­vla­sti­cu na š­te­tu sna­ge, već na­ve­de­ni Ja­kob­so­nov č­la­nak »Ling­vi­sti­ka i poe­ti­ka« (»Lin­gui­ stics and Poe­tics«, 1960.) ni­je bio stran; da­le­ko od to­ga, ali su pri­je nje­ga ute­me­lji­te­lji struk­tu­ral­ne ling­vi­sti­ke i se­mio­ti­ke, Fer­di­nand de Sa­u­ssu­re i Char­les San­ders Peir­ce, svo­je di­sci­ pli­ne uspo­sta­vi­li okrećući leđa »iz­vanj­sko­sti na ko­ju se može 111

od­no­si­ti je­zik«, ka­ko se izraz­io Der­ri­da, to jest jed­no­stav­no ci­je­lo­me svi­je­tu stva­ri. U Sa­u­ssu­rea za­mi­sao o ar­bi­trar­no­sti zna­ka uključu­je re­la­tiv­nu au­to­no­mi­ju je­zi­ka na­pra­ma zbi­lji te pret­po­stav­lja da je znače­nje di­fe­ren­ci­jal­no (isho­di iz od­no­ sa među zna­ko­vi­ma), a ne re­fe­ren­ci­jal­no (ta­kvo da isho­di iz od­no­sa ri­ječi pre­ma stva­ri­ma). U Peir­cea iz­vor­na vez­a zna­ka i nje­go­va pred­me­ta se raz­bi­ja, gu­bi, a niz in­ter­pre­ta­na­ta kreće se une­do­gled od zna­ka do zna­ka ni­kad ne do­sežući poče­tak, u se­mio­zi ko­ju je naz­vao neo­gra­niče­nom. Pre­ma toj dvo­ji­ci pret­hod­ni­ka, ba­rem ona­ko ka­ko ih je preu­ze­la književ­na teo­ ri­ja, re­fe­rent ne po­sto­ji iz­van je­zi­ka, ne­go ga pro­iz­vo­di znače­ nje, ovi­si o tu­mače­nju. Svi­jet je uvi­jek već pro­tu­mačen jer se pr­vo­bit­ni je­zič­ni od­nos odvi­ja među re­prez­en­ta­ci­ja­ma, a ne iz­među ri­ječi i stva­ri ni iz­među tek­sta i svi­je­ta. U lan­cu re­prez­ en­ta­ci­ja bez kra­ja i po­dri­je­tla kop­ni mit re­fe­ren­ci­je. Po­i­sto­vjećen s tim an­ti­re­fe­ren­ci­jal­nim pre­mi­sa­ma Ja­kob­so­ nov je tekst po­stao de­ka­log teo­ri­je, ili u sva­kom sluča­ju jed­na od ploča nje­zi­nih za­ko­na ko­ji su književ­nu teo­ri­ju ute­me­lji­li po uzo­ru na ling­vi­sti­ku. U tom je tek­stu, sjeća­mo se, Ja­kob­son raz­lučio šest čim­be­ni­ka ko­ji određu­ju ko­mu­ni­ka­ci­ju – poši­ lja­te­lja, po­ru­ku, pri­ma­te­lja ili na­slov­lje­ni­ka, kon­tekst, kôd i kon­takt – te šest raz­liči­tih je­zič­nih funk­ci­ja. Među tim nas se funk­ci­ja­ma ov­dje oso­bi­to tiču dvi­je: re­fe­ren­ci­jal­na funk­ci­ja, us­mje­re­na na kon­tekst po­ru­ke, to jest pre­ma zbi­lji, i funk­ci­ja ko­ja smje­ra pre­ma po­ru­ci kao ta­kvoj, raz­ma­tra­noj za­seb­no, a tu je funk­ci­ju Ja­kob­son naz­vao poet­skom. Ja­kob­son je do­duše istak­nuo da »­bi teš­ko bi­lo naći ver­bal­ne po­ru­ke ko­je bi [o­bav­ lja­le] sa­mo jed­nu funk­ci­ju« (Ja­kob­son, 1966., str. 290) te da bi »­sva­ki po­kušaj svođe­nja poet­ske funk­ci­je na sfe­ru poe­zi­je ili ogra­niča­va­nja poe­zi­je na poet­sku funk­ci­ju pred­stav­ljao [...] var­lji­vu sim­pli­fi­ka­ci­ju« (ibid., str. 294). Na­po­me­nuo je, među­ tim, da je u je­zič­noj umjet­no­sti, to jest književ­no­sti, poet­ska 112

funk­ci­ja do­mi­nant­na u uspo­red­bi s osta­li­ma, pa ona da­kle pre­teže oso­bi­to nad re­fe­ren­ci­jal­nom ili de­no­ta­tiv­nom funk­ ci­jom. U književ­no­sti se na­glaša­va po­ru­ka. Č­la­nak je pri­lič­no opće­nit, više pro­gra­mat­ski ne­go ana­li­ tičan. Ni­co­las Ruwet, nje­gov pre­vo­di­telj na fran­cu­ski 1963., nak­nad­no je za­pa­zio nje­go­ve sla­bo­sti, u pr­vo­me re­du či­nje­ ni­cu da se ne de­fi­ni­ra po­ru­ka, pa se sto­ga i ne izlaže toč­no ka­kva je stvar­na na­rav poet­ske funk­ci­je ko­ja na­gla­sak stav­ lja na po­ru­ku: je li u ovom sluča­ju ri­ječ o isti­ca­nju obli­ka ili sadrža­ja po­ru­ke (Ruwet, 1989.)? O to­me Ja­kob­son ne kaže niš­ ta, ali se, u su­vre­me­nom ozrač­ju ne­po­vje­re­nja pre­ma sadrža­ ju, ko­je­mu je i sam č­la­nak pri­do­nio, prešut­no za­ključi­lo da se poet­ska funk­ci­ja pri­družu­je is­ključi­vo (ili go­to­vo is­ključi­ vo) obli­ku po­ru­ke. Ja­kob­so­no­ve mje­re oprez­a da­kle ni­su nje­ go­vu poet­sku funk­ci­ju spri­ječi­le da po­sta­ne pre­sud­nom za otad uvri­ježe­nu kon­cep­ci­ju pje­snič­ke po­ru­ke kao izu­ze­te iz re­fe­ren­ci­jal­no­sti, ili kon­cep­ci­ju poet­skog je­zi­ka kao re­fe­ren­ ci­je sa­mo­me se­bi: ob­zor Ja­kob­so­no­ve poet­ske funk­ci­je ta­ko omeđu­ju ste­reo­ti­pi au­to­te­liz­ma i au­to­re­fe­ren­ci­jal­no­sti. D­ru­gi iz­vor sta­va po ko­je­mu teo­ri­ja ni­ječe zbi­lju može se naći u mo­de­lu š­to ga je, ne­po­sred­no na­kon D­ru­go­ga svjet­ skog ra­ta, an­tro­po­lo­gi­ji i hu­ma­ni­stič­kim zna­no­sti­ma uop­ će Lé­vi-S­tra­uss po­nu­dio u svo­jem pro­gra­mat­skom č­lan­ku »S­truk­tu­ral­na ana­li­za u ling­vi­sti­ci i an­tro­po­lo­gi­ji« (»L’a­naly­se struc­tu­ra­le en lin­gui­stique et en ant­hro­po­lo­gie«, 1945.), ko­ji se već na­dah­nuo Ja­kob­so­nom: po­sri­je­di je mo­del struk­tu­ral­ ne ling­vi­sti­ke, oso­bi­to fo­no­lo­gi­je. Na tim je te­me­lji­ma ana­li­ za mi­ta, a za­tim i pri­po­vjed­nog tek­sta, ovaj put pre­ma mo­de­ lu mi­ta, pri­po­vi­je­da­nju do­di­je­li­la po­ložaj po­vlaš­te­nog ele­men­ ta književ­no­sti te sto­ga i po­tak­nu­la fran­cu­sku na­ra­to­lo­gi­ju da se raz­vi­ja kao ana­li­za struk­tu­ral­nih svoj­sta­va književ­no­ga di­skur­sa, sin­tak­sa pri­po­vjed­nih struk­tu­ra, na­uštrb sve­ga š­to 113

se u tek­sto­vi­ma tiče se­man­ti­ke, mi­me­ze, pri­ka­zi­va­nja zbi­lje i po­gla­vi­to opi­sa. U dvoj­stvu pri­po­vi­je­da­nja i opi­sa, o ko­je­ mu se kon­ven­cio­nal­no raz­miš­lja­lo kao o kon­sti­tu­tiv­nom sa­ stoj­ku književ­no­sti, svi su se na­po­ri us­mje­ri­li pre­ma jed­no­ me je­di­nom po­lu, pri­po­vi­je­da­nju, i pre­ma nje­go­voj sin­tak­si (a ne nje­go­voj se­man­ti­ci). Za Bart­he­sa, na pri­mjer, u »U­vo­ du u struk­tu­ral­nu ana­li­zu pri­po­vjed­nih tek­sto­va« (»In­tro­ duc­tion à l’a­naly­se struc­tu­ra­le des ré­cits«, 1966.), ključ­no­me tek­stu fran­cu­ske na­ra­to­lo­gi­je, rea­li­zam i opo­naša­nje stječu pra­vo tek na zad­nji odlo­mak to­ga du­gog č­lan­ka-­ma­ni­fe­sta, kao re­da ra­di da se umi­ri sa­vjest, jer ipak tre­ba pro­go­vo­ri­ti o sta­ri­na­ma, ali se re­fe­ren­ci­ja u književ­no­sti izri­je­kom drži uz­gred­nom i pri­god­nom: Funk­ci­ja pri­po­vjed­nog tek­sta ni­je da »­pred­stav­lja«, ne­ go da stvo­ri pred­sta­vu ko­ja nam osta­je veo­ma za­go­net­ na, ali ko­ja ni­je mi­me­tič­ka. [...] »O­no š­to se zbi­va« u pri­ po­vjed­nom tek­stu ni­je re­fe­ren­cij­ski (real­no) gle­da­no do­ slov­no: niš­ta; »o­no š­to se zbi­va« to je sa­mo je­zič­na dje­lat­ nost, je­zič­na avan­tu­ra či­ji do­la­zak se uvi­jek sla­vi (Bart­ hes, 1985., str. 206; 1992., str. 77-78). U ­bi­lješ­ci Bart­hes na­vo­di Mal­larméa da bi oprav­dao š­to is­ ključu­je re­fe­ren­ci­ju i pr­ven­stvo da­je je­zi­ku jer upra­vo je­zik, ko­ji sa­da po­sta­je pro­ta­go­nist po­ma­lo taj­no­vi­tog slav­lja, sam na­do­mješ­ta zbi­lju, kao da je ne­ka zbi­lja ipak po­treb­na. I do­i­ sta, osim ako se sav je­zik ne sve­de na ono­ma­to­pe­je, u ko­jem smi­slu je­zik može ko­pi­ra­ti? Sve š­to je­zik može opo­naša­ti jest je­zik: to iz­gle­da kao oče­vid­na či­nje­ni­ca. Ia­ko je su­sret iz­među Ja­kob­so­na i Lé­vi-S­tra­u­ssa u New Yor­ku za vri­je­me D­ru­go­ga svjet­skog ra­ta bio važan za sud­bi­ nu fran­cu­skog for­ma­liz­ma, na dog­mu o au­to­re­fe­ren­ci­jal­no­ sti dje­lo­va­li su i dru­gi čim­be­ni­ci ko­ji ni­su bi­li to­li­ko vez­a­ni 114

uz okol­no­sti, oso­bi­to zah­tje­vi da se književ­na dje­la sma­tra­ ju au­to­nom­ni­ma, a po­stav­lja­le su ih glav­ne dok­tri­ne XX. sto­ljeća počevši od Mal­larméa, ili »­za­tvo­re­nost tek­sta« kao pr­vo nače­lo jed­na­ko u ru­skih for­ma­li­sta kao i u ame­rič­koj ­no­voj kri­ti­ci u među­rat­no­me raz­dob­lju, ili pak po­stav­ka po ko­joj tekst za­mje­nju­je dje­lo, odlože­no u ro­po­tar­ni­cu za­jed­ no s au­to­rom, dok sam tekst isho­di je­di­no iz igre ri­ječi i je­ zič­nih vir­tual­no­sti. Da bi iz pro­uča­va­nja književ­no­sti is­ključi­ la sadržaj, teo­ri­ja pra­ti kre­ta­nje mo­der­ne književ­no­sti, od Valéry­ja i Gi­dea, ko­ji su već bi­li ne­po­vjer­lji­vi pre­ma rea­liz­ mu – »­mar­ki­za je izaš­la u pet sa­ti« – sve do Andréa Bre­to­ na i Ray­mon­da Ro­u­sse­la, ko­je­ga je ve­ličao Fo­u­ca­ult, ili pak Ray­mon­da Que­nea­ua i sku­pi­ne Ou­li­po (književ­nost pod pri­si­lom), na­kon ko­jih je teš­ko književ­nost još jače odi­je­li­ti od zbi­lje. Od­ba­ci­va­nje eks­pre­siv­ne i re­fe­ren­ci­jal­ne di­men­zi­ je ni­je svoj­stve­no književ­no­sti, ali obi­lježa­va ukup­nu mo­der­ nu este­ti­ku ko­ja se usre­do­toču­je na me­dij (kao u sluča­ju ap­ strak­ci­je u sli­kar­stvu).

De­na­tu­ra­li­zi­ra­na »­mi­me­za« Kad su mi­me­za, re­prez­en­ta­ci­ja i re­fe­ren­ci­ja dos­pje­le među ba­u­ke književ­ne teo­ri­je, ili kad ih je književ­na teo­ri­ja ži­go­ sa­la i stje­ra­la u š­kri­pac, osta­je nam da shva­ti­mo ka­ko se mo­ gla isto­dob­no uve­li­ke po­zi­va­ti na Ari­sto­te­lo­vu ras­pra­vu O pje­snič­kom umi­jeću gdje je mi­me­za ipak glav­ni po­jam sa­me de­fi­ni­ci­je književ­no­sti. Upra­vo se iz nje proši­rio naš steče­ni na­zor, sve do teo­ri­ja XX. sto­ljeća, o umjet­no­sti i književ­no­ sti kao opo­naša­nju pri­ro­de. Književ­na teo­ri­ja da­kle po­laže pra­vo na Ari­sto­te­lo­vo na­sli­jeđe, a sve­jed­no is­ključu­je to pi­ ta­nje ko­je je te­melj­no još od Ari­sto­te­la. To mo­ra bi­ti po­slje­ di­ca pro­mje­ne u znače­nju mi­me­ze, ko­ju je Ari­sto­tel pro­cje­ nji­vao po kri­te­ri­ju vje­ro­jat­no­sti u pri­rod­nom smi­slu (ei­kos, 115

mo­guće), dok je u mo­der­nih poe­tiča­ra kri­te­rij po­stao vje­ro­ jat­nost u kul­tur­nom smi­slu (doxa, mni­je­nje). Bi­lo je nuž­no izno­va pro­tu­mači­ti Ari­sto­te­la da bi se pro­mak­nu­la an­ti­re­fe­ ren­ci­jal­na poe­ti­ka ko­ja bi se mo­gla po­zi­va­ti na nje­go­vu. U III. knji­zi Drža­ve, Pla­ton je, pod­sje­tit ću jez­gro­vi­to, u ta­ koz­va­noj di­je­ge­zi ili pri­po­vi­je­da­nju raz­lučio tri mo­du­sa pre­ ma pri­sut­no­sti, od­no­sno od­sut­no­sti uprav­no­ga go­vo­ra: to su jed­no­stav­ni mo­dus, za ka­kav inače ne­ma potvr­da, kad je ci­je­li pri­po­vjed­ni tekst u neu­prav­nom go­vo­ru; opo­naša­telj­ski mo­dus ili mi­me­za, kao u tra­ge­di­ji, kad je sve u uprav­no­me go­vo­ru; i mješo­vi­ti način, kad pri­po­vjed­ni tekst po­vre­me­no da­je ri­ječ li­ko­vi­ma te da­kle mi­ješa neu­prav­ni go­vor i uprav­ ni go­vor (392d-394a). Mi­me­za, pre­ma Pla­to­nu, pruža pri­vid da za pri­po­vjed­ni tekst od­go­va­ra net­ko dru­gi, a ne au­tor, kao u ka­za­liš­tu, oda­kle, uo­sta­lom, ter­min i po­tječe (mi­mei­sthai). U X. se knji­zi Pla­ton na mi­me­zu vraća da bi umjet­nost osu­ dio kao »o­po­naša­nje opo­naša­nja, za dva stup­nja uda­lje­no od ono­ga š­to jest« (596a-597b). Ona ko­pi­ju pod­meće kao iz­vor­ nik i uda­lja­va od isti­ne: za­to Pla­ton iz drža­ve hoće prog­na­ti pje­sni­ke ko­ji ne sa­stav­lja­ju jed­no­stav­nu di­je­ge­zu. Među­tim, u dje­lu O pje­snič­kom umi­jeću Ari­sto­tel prei­ naču­je upo­ra­bu na­zi­va mi­me­za (treće po­glav­lje): di­je­ge­za više ni­je na­jopće­ni­ti­ji po­jam ko­ji određu­je pje­snič­ku umjet­ nost, a dram­ski tekst i ep­ski tekst više ni­su u opre­ci kao mi­ me­tič­ni­ji na­pra­ma ma­nje mi­me­tič­no­me u okvi­ru di­je­ge­ze, ne­go sa­ma mi­me­za po­sta­je na­jopće­ni­ti­ji pojam u sklo­pu ko­je­ ga se dra­ma i spjev su­prot­stav­lja­ju po izrav­nom (pri­ka­zi­va­nje priče), od­no­sno nei­zrav­nom mo­du­su (izla­ga­nje priče). Mi­ me­za od­sad ne po­kri­va sa­mo dra­mu ne­go i ono š­to je Pla­ton naz­vao jed­no­stav­nom di­je­ge­zom, to jest pri­po­vjed­ni tekst ili pri­po­vi­je­da­nje. Pre­ma otad pri­hvaće­noj značenj­skoj pri­mje­ ni, Ari­sto­te­lo­vo proši­re­nje mi­me­ze na sveu­kup­nu pje­snič­ku 116

umjet­nost po­kla­pa se s ba­na­li­za­ci­jom poj­ma ko­ji označa­va svu opo­naša­telj­sku dje­lat­nost (četvr­to po­glav­lje) i ci­je­lo pje­ sniš­tvo, ci­je­lu književ­nost kao opo­naša­nje. Po­zi­va­jući se na Ari­sto­te­la, prem­da pri­tom po­ričući da se književ­nost od­no­si na zbi­lju, književ­na je teo­ri­ja da­kle, vraća­jući se tek­stu O pje­snič­kom umi­jeću, mo­ra­la po­ka­za­ti da se mi­me­za, ko­ju Ari­sto­tel uo­sta­lom uopće ne de­fi­ni­ra, za­ pra­vo ne tiče opo­naša­nja opće­ni­to, ne­go se zbog ne­spo­raz­u­ ma ili is­kriv­lje­nja znače­nja na tu ri­ječ osla­nja­lo više­sto­ljet­no pro­miš­lja­nje o od­no­si­ma književ­no­sti i zbi­lje, po uzo­ru na sli­kar­stvo. Ka­ko bi­smo raz­a­bra­li raz­li­ku, do­volj­no je pri­mi­je­ ti­ti da Ari­sto­tel u tek­stu O pje­snič­kom umi­jeću nig­dje ne spo­ mi­nje dru­ge pred­me­te mi­me­ze (mimè­sis praxeos) osim ljud­ skog dje­lo­va­nja (dru­go po­glav­lje), dru­gim ri­ječi­ma, da Ari­sto­ te­lo­va mi­me­za ču­va snaž­nu i po­vlaš­te­nu spo­nu s dram­skom umjet­nošću u opre­ci na­pra­ma sli­kov­no­me ob­rascu – tra­ge­di­ ja je, uo­sta­lom, po Ari­sto­te­lu na­dređe­na spje­vu – no na­da­sve da iz mi­me­ze, ka­ko u spje­vu ta­ko i u tra­ge­di­ji, iz­vi­re priča, myt­hos, kao mi­me­za dje­lo­va­nja, pa je da­kle po­sri­je­di pri­po­ vi­je­da­nje, a ne opis: »T­ra­ge­di­ja, nai­me,« piše Ari­sto­tel, »­ni­je opo­naša­nje lju­di ne­go ljud­skih dje­la i ži­vo­ta« (1450a 16). A pri­ka­zi­va­nje priče on ne raz­laže kao opo­naša­nje zbi­lje, ne­go kao tvo­re­vi­nu pje­snič­ke umjet­ni­ne. Dru­gim ri­ječi­ma, O pje­ snič­kom umi­jeću ni­ka­da na­gla­sak ne stav­lja na opo­naša­ni ili pri­ka­za­ni pred­met, ne­go na pred­met ko­ji opo­naša ili pri­ka­zu­ je, to jest na teh­ni­ku pri­ka­zi­va­nja, na struk­tu­ri­ra­nje myt­ho­sa. Na­po­kon, svr­sta­va­jući i tra­ge­di­ju i spjev u mi­me­zu (opo­naša­ nje), Ari­sto­tel po­ka­zu­je da mu ni­je oso­bi­to sta­lo do pred­sta­ ve, do pri­ka­zi­va­nja u smi­slu upri­zo­re­nja, ne­go u pr­vo­me re­ du do pje­snič­kog dje­la uto­li­ko š­to je ono je­zik, lo­gos, myt­hos i lexis, uto­li­ko š­to je pi­sa­ni tekst, a ne gla­sov­no ostva­re­nje. U pje­snič­ko­me ga tek­stu za­ni­ma ka­ko je sa­stav­lje­n, nje­go­va 117

po­iè­sis, to jest sin­tak­sa ko­ja uređu­je do­gađa­je u priču i u fik­ ci­ju. Zbog to­ga se za­bo­rav­lja lir­sko pje­sniš­tvo ko­je Ari­sto­tel ni­kad ne spo­mi­nje jer mu, kao i He­ro­do­to­voj po­vi­je­sti, ne­ do­sta­je fik­ci­ja, to jest od­mak­nu­tost. Is­ključe­nje lir­sko­ga pje­ sniš­tva bio bi pra­vi do­kaz da Ari­sto­te­lo­va mi­me­za ne na­sto­ ji obja­sni­ti od­no­se književ­no­sti i zbi­lje, ne­go pro­iz­vod­nju vje­ ro­jat­ne pje­snič­ke fik­ci­je. Ukrat­ko, mi­me­za bi bi­lo pri­ka­zi­va­ nje ljud­skog dje­lo­va­nja je­zi­kom, ili je ba­rem na to ogra­niča­ va Ari­sto­tel. Zao­kup­lja ga pri­po­vjed­na uređe­nost do­gađa­ja u priču: poe­ti­ka bi ui­sti­nu od­go­va­ra­la na­ra­to­lo­gi­ji. I­zloži­li smo veo­ma krat­ko ka­ko se može na­vo­di­ti Ari­sto­ te­lo­vo jam­stvo, a pri­tom se sve­jed­no klo­ni­ti pi­ta­nja ko­je se u nje­ga uvi­jek či­ni­lo sre­diš­njim, ka­ko se O pje­snič­kom umi­ jeću može us­kla­di­ti s teo­ri­jom ru­skih for­ma­li­sta i nji­ho­vih pa­riš­kih uče­ni­ka. Spo­me­nu­ta tri po­te­za, ko­ji mi­me­zu svo­de na ljud­sko dje­lo­va­nje, na teh­ni­ku pri­ka­zi­va­nja i na­po­sljet­ku na pi­sa­ni je­zik, u svo­je­mu uvo­du po­vlače, na pri­mjer, Ro­sely­ ne Du­pont-Roc i Jean Lal­lot, au­to­ri no­vo­ga pri­je­vo­da tek­sta O pje­snič­kom umi­jeću u bi­blio­te­ci »Poé­tique« 1980., či­me po­ stižu da kom­pa­ti­bil­ni­ma po­sta­nu dvi­je upo­tre­be ter­mi­na, s jed­ne stra­ne Ari­sto­te­lo­va, a s dru­ge Ge­net­teo­va, To­do­rov­ lje­va i upo­tre­ba uvri­ježe­na u ča­so­pi­su »Poé­tique«. Pod na­zi­ vom pje­snič­ko umi­jeće ili poe­ti­ka, sve u sve­mu, Ari­sto­tel je htio go­vo­ri­ti o književ­noj se­mio­zi, a ne mi­me­zi, o pri­po­vi­je­ da­nju, a ne o opi­su: poe­ti­ka izlože­na u tek­stu O pje­snič­kom umi­jeću je umi­jeće kon­struk­ci­je re­fe­ren­ci­jal­ne op­sje­ne. Ni­ je važ­no je li to tu­mače­nje isti­ni­ti­je ili ma­nje isti­ni­to od tra­ di­cio­nal­no­ga či­ta­nja, pre­ma ko­je­mu se mi­me­za tiče od­no­sa iz­među književ­no­sti i zbi­lje – sva­ko raz­dob­lje na svoj način izno­va tu­mači i pre­vo­di te­melj­ne tek­sto­ve: na fi­lo­lo­zi­ma je da ­raspo­di­je­le, da odluče je li se znače­nje is­kri­vi­lo – ne­go š­to je, da bi osu­je­ti­la uo­biča­je­nu značenj­sku pri­mje­nu mi­me­ze, 118

teo­ri­ja za­pra­vo od­stra­ni­la zbi­lju: Ari­sto­tel se spa­sio od opće­ ga mje­sta ko­je književ­nost pre­tva­ra u opo­naša­nje pri­ro­de i pret­po­stav­lja da je­zik može pre­sli­ka­ti zbi­lju, mi­me­za se odi­ je­li­la od sli­kov­nog ob­rasca, od ut pic­tu­ra, poe­sis, s opo­naša­ nja se po­stup­no preš­lo na pred­stav­lja­nje, s pred­stav­lje­no­ga na ono š­to pred­stav­lja, sa zbi­lje na kon­ven­ci­ju, kôd, op­sje­nu, rea­li­zam kao obli­kov­ni uči­nak. Ta­ko su re­fe­ren­ci­je mi­me­ze umje­sto pri­ro­de (ei­kos) po­ sta­le književ­nost, ili kul­tu­ra i ideo­lo­gi­ja (doxa). Po­mak, uo­ sta­lom, ni­je bio pot­pu­no nov. Pod na­zi­vom »o­po­naša­nje«, iz­među mi­me­ze kao imi­ta­tio na­tu­ra­e i kao imi­ta­tio an­tiquo­ rum odav­no je vla­da­la dvo­znač­nost. Kla­sič­na je dok­tri­na do­ ki­nu­la po­teš­koću, a da pro­blem ni­je ri­ješi­la, odre­divši da opo­ naša­ti an­tič­ke au­to­re ujed­no znači opo­naša­ti pri­ro­du, i obrat­ no ­jer su an­tič­ki au­to­ri bi­li bo­lji opo­naša­te­lji pri­ro­de. No kad je po­sri­je­di bi­la no­va pri­ro­da na ka­kvu su od re­ne­san­se na isto­ku ili u Ame­ri­ci nai­la­zi­li put­ni­ci, an­tič­ki su uzo­ri pri­ječi­ li da se uoči raz­li­ka i ne­po­zna­to svo­di­li na po­zna­to. Dvoj­ba iz­među pri­ro­de i kul­tu­re po­ja­vi­la se već u Ari­sto­te­la, ko­ji je na počet­ku IX. po­glav­lja O pje­snič­kom umi­jeću na­pi­sao ka­ ko »­ni­je pje­sni­kov po­sao da pri­po­vi­je­da o stvar­nim do­gađa­ ji­ma ne­go o ono­me š­to bi se mo­glo oče­ki­va­ti da će se do­go­ di­ti, to jest o ono­me š­to je mo­guće po vje­ro­jat­no­sti ili nuž­no­ sti« (1451a 36). No Ari­sto­tel je ma­lo š­to re­kao o nuž­no­me (anan­kaion), to jest o pri­rod­no­me, a mno­go više o vje­ro­jat­ no­me (ei­kos), to jest ljud­skom. Mi nao­ko pri­pa­da­mo re­du po­ja­va, ali Ari­sto­tel je usko­ro vje­ro­jat­no po­mak­nuo pre­ma ono­me š­to je po­dob­no da uvje­ri (pit­ha­non), ustvr­divši ka­ko »­ra­di­je tre­ba bi­ra­ti pri­ka­zi­va­nje ne­mo­guće­ga, a vje­ro­jat­nog (adu­na­ta ei­ko­ta) ne­go mo­guće­ga, a ne­vje­ro­jat­nog (du­na­ta apit­ha­na)« (1460a 27) te neš­to da­lje neo­pa­zi­ce skre­nuo na ovo: »Ra­di­je tre­ba bi­ra­ti vje­ro­jat­nu ne­mo­guć­nost (pit­ha­non 119

adu­na­ton) ne­go ne­vje­ro­jat­nu mo­guć­nost (apit­ha­non du­na­ ton)« (1461b 11). Tim po­stup­kom an­to­nim poj­ma ei­kos (vje­ ro­jat­no) po­sta­je apit­ha­non (neu­vjer­lji­vo), a mi­me­zis se do­sta izraz­i­to preus­mje­ru­je pre­ma re­to­ri­ci i mni­je­nju, doxa. Vje­ ro­jat­no, na če­mu će ustra­ja­ti teo­re­tiča­ri, ni­je da­kle ono š­to se može do­go­di­ti kao mo­guće, ne­go ono š­to je pri­hvat­lji­vo pre­ma opće­mu miš­lje­nju, ono š­to je en­dok­sal­no, a ne pa­ra­ dok­sal­no, š­to od­go­va­ra ko­du i pra­vi­li­ma druš­tve­no­ga do­go­ vo­ra. Ia­ko se ta­ko mi­me­za još više uda­lju­je od zbi­lje, da bi se u njoj vi­dio kôd, ili čak cen­zu­ra, ipak ni­je po­sve neu­te­me­ lje­na odlu­ka da se po­jam ei­kos u O pje­snič­kom umi­jeću či­ta kao si­no­nim za doxa, kao su­stav kon­ven­ci­ja i an­tro­po­loš­kih i so­cio­loš­kih oče­ki­va­nja, ukrat­ko, kao ideo­lo­gi­ja ko­ja odluču­ je š­to je nor­mal­no, a š­to ne­nor­mal­no. Na kon­cu kon­ca, u kla­ sič­no se do­ba vje­ro­jat­no po­vez­i­va­lo s do­lič­nošću kao s ko­lek­ tiv­nom svi­ješću o to­me š­to je de­co­rum, ili š­to se pri­sto­ji, pa je izraz­i­to ovi­si­lo o druš­tve­noj nor­mi.

Rea­li­zam: odraz ili kon­ven­ci­ja K­njižev­na je teo­ri­ja – to smo upra­vo još ­je­dan­put usta­ no­vi­li raz­ma­tra­jući način na ko­ji je izno­va proči­ta­la O pje­ snič­kom umi­jeću – neo­dje­lji­va od kri­ti­ke ideo­lo­gi­je, ko­joj bi svoj­stve­no bi­lo da se pred­stav­lja kao sa­mo­raz­um­lji­va, to jest kao pri­rod­na, dok je na­pro­tiv kul­tur­na (to je te­ma glav­ni­ne Bart­he­so­va dje­la). Mi­me­za kon­ven­ci­ju pred­stav­lja kao pri­ro­ du. Kao to­bož­nje opo­naša­nje zbi­lje, sklo­no da pred­met ko­ ji opo­naša pri­kri­va u ko­rist opo­naša­no­ga pred­me­ta, ona se tra­di­cio­nal­no pri­družu­je rea­liz­mu, a rea­li­zam ro­ma­nu, a ro­ man in­di­vi­dua­liz­mu, a in­di­vi­dua­li­zam građan­skoj kla­si, a građan­ska kla­sa ka­pi­ta­liz­mu: kri­ti­ka je mi­me­ze da­kle, u kraj­ njem iz­vo­du, kri­ti­ka ka­pi­ta­li­stič­kog po­ret­ka. Od re­ne­san­se do XIX. sto­ljeća rea­li­zam se sve više po­i­sto­vjeći­vao s idea­lom 120

re­fe­ren­ci­jal­ne pre­ci­zno­sti za­pad­ne književ­no­sti, ko­ji se ana­ li­zi­ra u Auer­bac­ho­voj knji­zi Mi­me­za. U tom je dje­lu Auer­ bach po­vi­jest za­pad­ne književ­no­sti ocr­tao pre­ma tež­nji ko­ju je de­fi­ni­rao kao njoj svoj­stve­ni cilj: pre­ma pri­ka­zi­va­nju zbi­ lje. Kroz stil­ske mi­je­ne, književ­nost ute­me­lje­na na mi­me­zi na­sto­ja­la je sve au­ten­tič­ni­je doča­ra­va­ti istin­sko isku­stvo po­ je­di­na­ca, raz­do­re i su­ko­be ko­ji po­je­din­ca su­prot­stav­lja­ju za­ jed­nič­kom isku­stvu. Kri­za mi­me­ze, kao i kri­za au­to­ra, kri­za je književ­no­ga hu­ma­niz­ma, a na kra­ju XX. sto­ljeća više nam se ne do­puš­ta ne­vi­nost. Ne­vi­nost u vez­i s mi­me­zom još je krasi­la Geor­ga Lukác­sa, ko­ji je upo­riš­te za svo­ju ana­li­zu rea­ liz­ma kao uspo­na in­di­vi­dua­liz­ma na­su­prot idea­liz­mu na­la­ zio u mark­si­stič­koj teo­ri­ji odraz­a. Od­bi­ti da se ba­vi­mo od­no­si­ma književ­no­sti i zbi­lje, ili s nji­ ma po­stu­pa­ti kao da su kon­ven­ci­ja, znači da­kle na ne­ki način za­u­ze­ti ideo­loš­ki, pro­tu­građan­ski i pro­tu­ka­pi­ta­li­stič­ki stav. Još se ­je­dan­put građan­ska ideo­lo­gi­ja po­i­sto­vjeću­je s je­zič­nom op­ sje­nom: s uvje­re­njem da je­zik može ko­pi­ra­ti zbi­lju, da zbi­lju književ­nost može vjer­no pri­ka­zi­va­ti kon­ven­cio­nal­nim sli­ka­ ma iz ro­ma­na kao da je zr­ca­lo ili pro­zor u svi­jet. U Ri­ječi­ma i stva­ri­ma Fo­u­ca­ult se ta­ko oko­mio na me­ta­fo­ru »­pro­zir­no­sti« ko­ja se pro­vlači ci­je­lom po­vi­ješću rea­liz­ma te je po­du­zeo ar­ heo­lo­gi­ju »­ve­lik[e] uto­pij[e] savrše­no tran­spa­rent­nog je­zi­ka u ko­je­mu bi se sa­me stva­ri ime­no­va­le bez ika­kve za­mag­lje­ no­sti« (Fo­u­ca­ult, 1966., str. 133; 2002., str. 140). Kao de­kon­ struk­ci­ja idea­li­stič­kog poj­ma mi­me­ze, ili kao kri­ti­ka mi­ta o je­zi­ku kao pri­sut­no­sti, može se shva­ti­ti i ci­je­lo Der­ri­di­no dje­ lo. Pri­je njih se uto­pi­jom o su­klad­no­sti je­zi­ka oko­ri­stio Blanc­ hot da bi, u opre­ci spram nje, ve­ličao mo­der­nu književ­nost, od Höl­der­li­na do Mal­larméa i Kaf­ke, u po­traz­i za ne­pri­je­la­ znošću (in­tran­zi­tiv­nošću). U su­ko­bu s ideo­lo­gi­jom mi­me­ze književ­na teo­ri­ja da­kle rea­li­zam više ne po­i­ma kao »o­draz« zbi­lje, ne­go kao di­skurs 121

ko­ji ima svo­ja pra­vi­la i kon­ven­ci­je, kao kôd ko­ji ni­je ni pri­rod­ ni­ji ni isti­ni­ti­ji od dru­gih. Rea­li­stič­ni di­skurs sve­jed­no je bio omi­ljen pred­met književ­ne teo­ri­je ot­ka­ko mu je već 1921. go­ di­ne for­mal­ne značaj­ke ne­nad­maš­no opi­sao Ja­kob­son u č­lan­ ku pod na­slo­vom »O rea­liz­mu u umjet­no­sti«. Ta­da je pre­ dložio da se rea­li­zam odre­di pre­teži­tim udje­lom me­to­ni­mi­je i si­neg­do­he, u opre­ci pre­ma pr­ven­stvu me­ta­fo­re u ro­man­tiz­ mu i sim­bo­liz­mu. Ja­kob­son je tu raz­li­ku zadržao 1956. u dru­ gom važ­nom č­lan­ku, »D­va aspek­ta je­zi­ka i dva ti­pa afa­tič­nih smet­nji«: »Ho­deći sta­zom su­sljed­be­nih od­no­sa rea­li­stič­ki pi­ sac ope­ri­ra me­to­ni­mič­kim di­gre­si­ja­ma od fa­bu­le pre­ma at­mo­ sfe­ri i od li­ko­va pre­ma pro­stor­no-­vre­men­skom okvi­ru. Vo­li si­neg­do­hič­ke po­drob­no­sti« (Ja­kob­son, 1988., str. 72). Ti­me je značaj­ke književ­ne š­ko­le po­zna­te pod na­zi­vom rea­li­zam, ali i opće­ni­ti­je sta­no­vi­ti tip di­skur­sa ko­ji se po­jav­lju­je ti­je­kom ci­je­ le po­vi­je­sti, opi­sao na te­me­lju dvoj­no­ga po­la­ri­te­ta me­ta­fo­re i me­to­ni­mi­je ko­ji, pre­ma Ja­kob­so­nu, de­fi­ni­ra je­zik. S­truk­tu­ra­li­stič­ka i post­struk­tu­ra­li­stič­ka teo­ri­ja bi­la je ra­di­ kal­no kon­ven­cio­na­li­stič­ka, u smi­slu da se su­prot­sta­vi­la bi­lo ka­kvoj re­fe­ren­ci­jal­noj kon­cep­ci­ji književ­ne fik­ci­je. Pre­ma to­ me ek­strem­nom kon­ven­cio­na­liz­mu, pod­sjeća Pa­vel, K­njižev­ni se tek­sto­vi […] ne mo­gu shvaća­ti kao da go­ vo­re o sta­nji­ma stva­ri ko­ja se na­la­ze iz­van njih sa­mih, jer svi­me za š­to nam se či­ni da se re­fe­ren­ci­jal­no od­no­si na njih za­pra­vo rav­na­ju stro­ge kon­ven­ci­je, ko­je po­stižu da ta sta­nja stva­ri dje­lu­ju kao učin­ci pot­pu­no ar­bi­trar­ ne igre pri­vi­da (Pa­vel, str. 114). F­ran­cu­skoj teo­ri­ji ni­je sa­mo književ­ni ideal bi­lo ono š­to je jed­na­ko­vri­jed­no ap­strak­ci­ji u sli­kar­stvu ne­go je sma­tra­la da ci­je­la književ­nost pri­kri­va svo­ju nuž­nu ap­strakt­nost. Rea­ li­zam je sto­ga vi­dje­la kao skup tek­stual­nih kon­ven­ci­ja, ot­pri­ li­ke iste na­ra­vi kao š­to su pra­vi­la kla­sič­ne tra­ge­di­je ili so­ne­ta. 122

To is­ključe­nje zbi­lje otvo­re­no pre­la­zi mje­ru: ri­ječi i reče­ni­ce ne mo­gu se iz­jed­nači­ti s bo­ja­ma i osnov­nim obli­ci­ma. U sli­ kar­stvu su kon­ven­ci­je pri­ka­zi­va­nja drukči­je, ali geo­me­trij­ska je per­spek­ti­va rea­li­stič­ni­ja od dru­gih kon­ven­ci­ja. Ni­je, među­ tim, ri­ječ ni o to­me da se ni­je­ka­nje re­fe­ren­ci­je odo­bri ni o to­ me da po­bi­je, ne­go pri­je da se shva­ti zaš­to je i ka­ko doži­vje­lo ta­ko op­sežan us­pjeh te zaš­to ni di­ja­lo­gi­zam Mi­hai­la Bah­ti­na ni­je bio do­vo­ljan da po­nov­no uve­de sta­no­vi­tu mje­ru druš­tve­ ne i ljud­ske zbi­lje. Rea­li­zam, is­praž­njen od sadrža­ja, ana­li­zi­rao se da­kle kao for­mal­ni uči­nak, a ne či­ni mi se pre­tje­ra­nim reći da je fran­ cu­ska na­ra­to­lo­gi­ja ui­sti­nu uro­ni­la u pro­uča­va­nje rea­liz­ma, bi­lo da su po­sri­je­di To­do­rov u knji­zi Književ­nost i znače­nje (Litté­ra­tu­re et Sig­ni­fi­ca­tion, 1967.) kao i, u izo­kre­nu­toj ili ap­ surd­noj ver­zi­ji, u Uvo­du u fan­ta­stič­nu književ­nost (In­tro­duc­ tion à la litté­ra­tu­re fan­ta­stique, 1970.), Ge­net­te u »Di­skur­su pri­po­vjed­nog tek­sta« (»Di­sco­urs du ré­cit«, 1972.), Ha­mon u svo­jim pro­uča­va­nji­ma opi­sa i li­ka, ili na­po­sljet­ku Bart­hes, či­jih ne­ko­li­ko stra­ni­ca č­lan­ka »S­tvar­no­sni uči­nak« (»L’ef­fet de réel«, 1968.) taj tip ana­li­ze do­vo­di do kraj­no­sti. No tre­ba­ lo bi go­vo­ri­ti i o sve­mu š­to se ra­di­lo po uzo­ru na funk­ci­je Vla­di­mi­ra Prop­pa, lo­gi­ke pri­po­vjed­nog tek­sta Cla­u­dea Bre­ mon­da, ak­ta­na­ta i izo­to­pi­ja A. J. Grei­ma­sa, ko­ji, na svoj na­ čin, obrađu­ju isto tlo i po­kuša­va­ju rea­li­zam izno­va pro­miš­ lja­ti kao for­mu. Ka­ko je rea­li­zam bio ba­uk književ­ne teo­ri­ je, go­to­vo da o dru­go­me ni­je ni go­vo­ri­la.

Re­fe­ren­ci­jal­na op­sje­na i in­ter­tek­stual­nost A­ko je, kao š­to tvr­di Sa­u­ssu­reo­va ling­vi­sti­ka, na ko­ju se ugle­da književ­na teo­ri­ja, je­zik for­ma a ne sup­stan­ci­ja, su­stav a ne no­men­kla­tu­ra, ako da­kle ne može ko­pi­ra­ti zbilj­sko, po­ stav­lja se slje­deći pro­blem: ne više »Ka­ko književ­nost ko­pi­ra 123

zbi­lju?«, ne­go »Ka­ko po­stiže da mi­sli­mo da ko­pi­ra zbi­lju?« Ko­jim sred­stvi­ma? Bart­hes je u S/Z ustvr­dio da ­ni u naj­rea­li­stič­ni­jem ro­ma­nu re­fe­rent ne­ma »z­bilj­no­ sti«: za­mi­sli­mo ka­kav bi ne­red izaz­va­lo i naj­raz­bo­ri­ti­ je pri­po­vi­je­da­nje kad bi se opi­si shva­ti­li do­slov­no, pro­ met­nu­li se u ope­ra­tiv­ne pro­gra­me i jed­no­stav­no iz­ve­ li. Sve u sve­mu [...], ono š­to (u teo­ri­ji rea­li­stič­nog tek­ sta) zo­ve­mo »z­bilj­skim« uvi­jek je pu­ki kôd pri­ka­zi­va­nja (označa­va­nja): ni­kad ni­je po­sri­je­di kôd iz­ved­be (Bart­ hes, 1970., str. 87). Tekst se ne da iz­ve­sti kao pro­gram ili sce­na­rij: to je Bart­ he­su do­volj­no da od­ba­ci bi­lo ka­kvu re­fe­ren­ci­jal­nu hi­po­te­zu u od­no­su književ­no­sti i svi­je­ta, ili čak je­zi­ka i svi­je­ta, da iz književ­ne teo­ri­je izag­na bi­lo ka­kav osvrt na re­fe­ren­ci­jal­no. Re­fe­rent je pro­iz­vod se­mio­ze, a ne pret­hod­na da­nost. Pr­vot­ ni je­zič­ni od­nos ne po­vez­u­je više ri­ječ i stvar, ili znak i re­fe­ rent, tekst i svi­jet, ne­go znak i dru­gi znak, tekst i dru­gi tekst. Re­fe­ren­ci­jal­na ilu­zi­ja isho­di iz ma­ni­pu­la­ci­je zna­ko­vi­ma ko­ ja pre­ruša­va rea­li­stič­ku kon­ven­ci­ju, pri­kri­va ar­bi­trar­nost ko­ da i na­vo­di na uvje­re­nje o na­tu­ra­li­za­ci­ji zna­ka. Tre­ba je da­ kle rein­ter­pre­ti­ra­ti u ter­mi­ni­ma ko­da. Je­di­ni pri­hvat­lji­vi način na ko­ji se od­sad po­stav­lja pi­ta­nje od­no­sa književ­no­sti i zbi­lje jest da se ono for­mu­li­ra u ter­mi­ ni­ma »­re­fe­ren­ci­jal­ne op­sje­ne« ili, pre­ma Bart­he­so­vu izraz­u ko­ji je pož­njeo us­pjeh, kao »­stvar­no­sni uči­nak«. Pi­ta­nje pri­ ka­zi­va­nja ta­da se vraća na pi­ta­nje vje­ro­jat­nog, kao kon­ven­ ci­ja ili kôd ko­ji je za­jed­nič­ki au­to­ru i či­ta­te­lju. Po­gle­daj­te lo­ cus amœ­nus an­tič­ke re­to­ri­ke u tek­sto­vi­ma re­ne­san­snih put­ ni­ka po isto­ku ili u Ame­ri­ku, ko­ji potvrđu­ju da se ni­kad ne opi­su­je ili ne vi­di sa­mo zbilj­sko, čak i kad je ri­ječ o No­vo­me svi­je­tu, ne­go uvi­jek već tekst sročen od kliše­ja i ste­reo­ti­pa. 124

Da bi književ­nost uda­ljio od zbilj­sko­ga, Bart­hes se služi na­ gla­sci­ma Pla­to­no­ve Drža­ve: Rea­li­zam se (ko­je­mu je na­ziv zai­sta loš i u sva­kom se sluča­ju kri­vo tu­mači) ne sa­sto­ji od ­ko­pi­ra­nja zbilj­skog, ne­go od ko­pi­ra­nja (­na­sli­ka­ne) ko­pi­je zbilj­sko­ga [...]. Upra­ vo za­to se za rea­li­zam ne može reći da je »­pro­iz­vođač ko­ pi­ja« ne­go pri­je »­pro­iz­vođač pa­stiša« (dru­got­nom mi­me­ zom, ko­pi­ra ono š­to već jest ko­pi­ja) (ibid., str. 61). Pi­ta­nje re­fe­ren­ci­je ta­da skreće pre­ma pi­ta­nju in­ter­tek­stual­ no­sti – »Kôd je per­spek­ti­va ci­ta­ta« (ibid., str. 27) – ili, kao š­to još piše Bart­hes: ­svoj di­skurs rea­li­stič­ki umjet­nik ni­kad ne iz­vo­di iz »z­bi­ lje«, ne­go je­di­no i uvi­jek, do­kle se god može seg­nu­ti una­ trag, iz već na­pi­sa­na zbilj­skog, iz kô­da u per­spek­ti­vi, duž ko­je­ga se ni­ka­da, do une­do­gled, ne može za­hva­ti­ti dru­ go do du­gi niz ko­pi­ja (ibid., str. 173). Re­fe­ren­ci­ja ne­ma zbilj­no­sti; ono š­to se na­zi­va zbilj­skim pu­ki je kôd. Cilj mi­me­ze ni­je da pro­iz­ve­de op­sje­nu zbilj­sko­ ga svi­je­ta, ne­go op­sje­nu isti­ni­tog di­skur­sa o zbilj­sko­me svi­ je­tu. Rea­li­zam je da­kle op­sje­na ko­ju pro­iz­vo­di in­ter­tek­stual­ nost: »I­za pa­pi­ra ni­je zbilj­sko, re­fe­rent, iza pa­pi­ra je re­fe­ren­ ci­ja, ‘­sup­til­na neiz­mjer­nost pi­sa­ma’« (ibid., str. 129). Da­ka­ko, na po­jam in­ter­tek­stual­no­sti naiš­li bi­smo i da smo se kre­ta­li mno­gim dru­gim pu­to­vi­ma po mreži ko­ja po­vez­u­je ele­men­te književ­no­sti, na pri­mjer, počevši od či­ta­nja, no, kao š­to smo upra­vo vi­dje­li u Bart­he­sa, za teo­ri­ju književ­no­sti mje­ sto zbi­lje upad­lji­vo za­u­zi­ma­ju dru­gi tek­sto­vi pa re­fe­ren­ci­ju za­mje­nju­je in­ter­tek­stual­nost. Ta­ko se oči­tu­je dru­gi na­raš­taj teo­ri­je u Bart­he­sa, na­kon pr­vo­ga raz­dob­lja ko­je je bi­lo po­sve okre­nu­to pre­ma tek­stu u nje­go­voj ima­nen­ci­ji, nje­go­voj za­tvo­ re­no­sti, nje­go­vu su­sta­vu, nje­go­voj lo­gi­ci, nje­go­voj suoče­no­ 125

sti s je­zi­kom. Poš­to se raz­ra­di­la sin­tak­sa književ­no­ga tek­sta, u tre­nut­ku kad bi na dnev­nom re­du mo­ra­la bi­ti se­man­ti­ka, in­ter­tek­stual­nost se po­jav­lju­je kao način da se tekst otvo­ri ako ne pre­ma svi­je­tu, onda ba­rem pre­ma knji­ga­ma, pre­ma knjiž­ni­ci. S po­ja­vom in­ter­tek­stual­no­sti preš­lo se sa za­tvo­re­ no­ga tek­sta na otvo­re­ni tekst, ili ba­rem sa struk­tu­ra­liz­ma na ono š­to se kat­kad na­zi­va post­struk­tu­ra­liz­mom. Ter­min in­ter­tekst, ili in­ter­tek­stual­nost, u okvi­ru Bart­he­so­ va se­mi­na­ra sko­va­la je Ju­lia Kri­ste­va ne­du­go poš­to je 1966. go­di­ne sti­gla u Pa­riz, da bi iz­vi­je­sti­la o ra­do­vi­ma ru­sko­ga kri­ tiča­ra Mi­hai­la Bah­ti­na i na­gla­sak književ­ne teo­ri­je pre­mje­sti­ la pre­ma pro­duk­tiv­no­sti tek­sta, ko­ji je fran­cu­ski for­ma­li­zam do­tad pro­ma­trao sta­tič­no: »S­va­ki se tekst kon­strui­ra kao mo­ zaik ci­ta­ta, sva­ki tekst upi­ja i tran­sfor­mi­ra dru­gi tekst« (Kri­ ste­va, str. 146). Pre­ma Bah­ti­nu, in­ter­tek­stual­nost označa­va di­ja­log među tek­sto­vi­ma u ši­ro­kom smi­slu: to je »­druš­tve­na ukup­nost shvaće­na kao tek­stual­na ukup­nost«, ka­ko se izraz­i­ la Kri­ste­va. Ter­min in­ter­tek­stual­nost se, da­kle, obli­ku­je pre­ ma Bah­ti­no­vu ta­koz­va­nom di­ja­lo­giz­mu, ko­ji označa­va od­no­ se š­to ih sva­ki iskaz uspo­stav­lja s dru­gim iska­zi­ma. U Bah­ti­na se, među­tim, po­jam di­ja­lo­giz­ma na višoj raz­i­ ni otva­rao pre­ma svi­je­tu, pre­ma druš­tve­no­me »­tek­stu«. Bu­ dući da po­svu­da vla­da di­ja­lo­gi­zam, to jest druš­tve­na in­te­rak­ ci­ja među di­skur­si­ma, Bah­tin vr­ste raz­luču­je po stup­nju di­ja­ lo­gič­no­sti. Ta­ko je ro­man emi­nent­no di­ja­loš­ka vr­sta – a ta nas srod­nost, uo­sta­lom, vraća po­vlaš­te­noj vez­i iz­među di­ja­ lo­giz­ma i rea­liz­ma – a unu­tar (rea­li­stič­nog) ro­ma­na, Bah­tin još su­prot­stav­lja mo­no­loš­ko (ma­nje rea­li­stič­no) Tol­sto­je­vo dje­lo i po­li­fo­nij­sko (rea­li­stič­ni­je) dje­lo Do­sto­jev­sko­ga, ko­je upri­zo­ru­je mnoš­tve­nost gla­so­va i svi­je­sti. U puč­kim dje­li­ma i sred­njo­vje­kov­nim kar­ne­val­skim ri­tua­li­ma, ili pak u Ra­be­lai­ sa, Bah­tin na­la­zi uzor­no vre­lo po­li­fo­ni­je mo­der­no­ga ro­ma­na. 126

Opće­ni­to, raz­li­ku­je dva ro­do­slov­lja eu­rop­sko­ga ro­ma­na, jed­ no u ko­je­mu plu­ri­ling­vi­zam osta­je iz­van ro­ma­na pa od­sut­ nošću označa­va nje­go­vo stil­sko je­din­stvo, i dru­go u ko­je­mu plu­ri­ling­vi­zam, od Ra­be­lai­sa, pre­ko Cer­van­te­sa sve do Pro­u­ sta ili Joy­cea, ula­zi u sa­stav ro­ma­nesk­nog pi­sma. Bah­ti­no­vo dje­lo, u kon­tra­punk­tu na­pra­ma ru­skim, a za­ tim fran­cu­skim for­ma­li­sti­ma ko­ji dje­lo za­tva­ra­ju u ima­nent­ ne struk­tu­re, po­nov­no uvo­di zbi­lju, po­vi­jest i druš­tvo u tekst, š­to ga vi­di kao slože­nu struk­tu­ru gla­so­va, di­na­mič­ki su­kob raz­ no­rod­nih je­zi­ka i sti­lo­va. S­ka­lup­lje­na pre­ma Bah­ti­no­vu di­ja­ lo­giz­mu in­ter­tek­stual­nost se ipak po­nov­no za­tvo­ri­la nad tek­ stom, opet ga je za­ro­bi­la u nje­go­voj esen­ci­jal­noj li­te­rar­no­sti. Pre­ma Ge­net­teu, de­fi­ni­ra se »od­no­som su­pri­sut­no­sti iz­među dva­ju ili više tek­sto­va«, to jest, najčešće, »či­nje­nič­nom na­zoč­ nošću jed­no­ga tek­sta u dru­go­me« (Ge­net­te, 1982., str. 8). Uo­ biča­je­ni su joj obli­ci ci­tat, pla­gi­jat i alu­zi­ja. S to­ga pri­lič­no re­ strik­tiv­nog sta­ja­liša, uto­li­ko š­to za­ne­ma­ru­je pro­duk­tiv­nost na ko­joj je, na­kon Bah­ti­na, in­zi­sti­ra­la Kri­ste­va, in­ter­tek­stual­nost kat­kad teži jed­no­stav­no na­do­mje­sti­ti sta­re poj­mo­ve »iz­vor« i »u­tje­caj«, omi­lje­ne u književ­noj po­vi­je­sti, da bi označa­va­la od­no­se među tek­sto­vi­ma. Š­to se osta­log tiče, uz »k­njižev­ne iz­ vo­re« književ­na je po­vi­jest pri­zna­va­la »ži­ve iz­vo­re«, kao za­la­ zak sun­ca ili ža­lo­va­nje za iz­gub­lje­nom lju­bav­lju, š­to po­ka­zu­je da je isti po­jam već po­kri­vao od­nos književ­no­sti sa svi­je­tom i književ­nošću te š­to osim to­ga pod­sjeća da sta­ja­liš­te književ­ne po­vi­je­sti ni­je bi­lo is­ključi­vo bio­graf­sko. In­zi­sti­ra­jući na od­no­si­ ma među tek­sto­vi­ma, književ­na je teo­ri­ja ne­dvoj­be­no neiz­bjež­ no pre­ci­je­ni­la for­mal­na svoj­stva tek­sto­va na š­te­tu nji­ho­ve re­fe­ ren­ci­jal­ne funk­ci­je, a ti­me i de­rea­li­zi­ra­la Bah­ti­nov di­ja­lo­gi­zam: in­ter­tek­stual­nost je ubr­zo po­sta­la sužen di­ja­lo­gi­zam. U tom je po­gle­du do­bar pri­mjer Rif­fa­ter­reov su­stav: izvr­ sno ilu­stri­ra ka­ko je Bah­ti­nov di­ja­lo­gi­zam iz­gu­bio bi­lo ka­kvu 127

uko­ri­je­nje­nost u zbilj­sko­me kad se pre­tvo­rio u in­ter­tek­stual­ nost. Za­blu­du ko­ju on sma­tra re­do­vi­tom, a ko­ja z­bi­ljom za­ mje­nju­je nje­zin pri­kaz, š­to se »­re­fe­ren­ci­jal­nost umeće u tekst, dok je ona za­pra­vo u či­ta­te­lju« (Rif­fa­ter­re, str. 93), Rif­fa­ter­ re na­zi­va »­re­fe­ren­cij­skom op­sje­nom«, po uzo­ru na »in­ten­ cij­sku op­sje­nu« ili »­za­blu­du o na­mje­ri« (in­ten­tio­nal fal­lacy u ame­rič­kih no­vih kri­tiča­ra). Či­ta­telj, žr­tva re­fe­ren­cij­ske op­ sje­ne, mi­sli da se tekst od­no­si na svi­jet, dočim književ­ni tek­ sto­vi ni­kad ne go­vo­re o sta­nji­ma stva­ri ko­ja su im iz­vanj­ska. A obič­no jed­na­ko po­stu­pa­ju i kri­tiča­ri, smješ­ta­jući re­fe­ren­ ci­jal­nost u tekst ia­ko je ona stvar či­ta­te­lja ko­ji ta­ko ra­cio­na­li­ zi­ra uči­nak tek­sta. Is­prav­ka poči­va na po­stu­la­tu o te­melj­noj raz­luče­no­sti iz­među sva­ki­daš­nje­ga je­zi­ka i književ­no­sti. Rif­ fa­ter­re pra­vi ustu­pak pri­zna­jući da se u obič­no­me je­zi­ku ri­ ječi od­no­se na pred­me­te, ali sa­mo da bi smje­sta do­dao ka­ko to ne vri­je­di u književ­no­sti. U književ­no­sti, da­kle, značenj­ska cje­li­na ne bi bi­la ri­ječ, ne­go ci­je­li tekst, a ri­ječi bi svo­je oso­bi­ te re­fe­ren­ci­je gu­bi­le da bi se igra­le jed­ne s dru­gi­ma u kon­tek­ stu i pro­iz­vo­di­le značenj­ski uči­nak ko­ji on na­zi­va smi­slo­tvor­ nost (sig­ni­fian­ce). Uoči­mo ov­dje po­mak u znače­nju ter­mi­na: dok je za Ja­kob­so­na kon­tekst bio ui­sti­nu iz­van­tek­stov­no, to jest zbilj­sko, a s njim se pre­ci­zno spa­ja­la re­fe­ren­ci­jal­na funk­ ci­ja, u Rif­fa­ter­rea je kon­tekst tekst (ko-­tekst, ako hoće­mo), a književ­na smi­slo­tvor­nost (sig­ni­fian­ce) su­prot­stav­lja se nek­ njižev­nom smi­slu ot­pri­li­ke kao š­to je Sa­u­ssu­re di­je­lio vri­jed­ nost (od­nos među zna­ko­vi­ma) i znače­nje (od­nos iz­među označi­te­lja i označe­nog ili označe­ni­ka). »In­ter­tekst je, piše još Rif­fa­ter­re, či­ta­te­lje­va per­cep­ci­ja od­no­sa iz­među dje­la i dru­gih dje­la ko­ja su mu pret­ho­di­la ili za njim sli­je­di­la«, i to je je­di­na re­fe­ren­ci­ja ko­ja vri­je­di u književ­nim tek­sto­vi­ma, a oni su sa­ mo­do­stat­ni te ni­kad ne go­vo­re o svi­je­tu, ne­go o sa­mi­ma se­bi i o dru­gim tek­sto­vi­ma. »In­ter­tek­stual­nost je [...] me­ha­ni­zam svoj­stven književ­no­me či­ta­nju. Je­di­no ona, nai­me, pro­iz­vo­di 128

smi­slo­tvor­nost (sig­ni­fian­ce), dok li­near­no či­ta­nje, ko­je je za­ jed­nič­ko književ­nom i nek­njižev­nom tek­stu, pro­iz­vo­di sa­mo znače­nje« (Rif­fa­ter­re, nav. u Ge­net­te, 1982., str. 8-9). Iz to­ga sli­je­di da je in­ter­tek­stual­nost sa­ma li­te­rar­nost te da svi­jet za književ­nost više ne po­sto­ji. No ne poči­va li suže­no i pročišće­ no određe­nje in­ter­tek­stual­no­sti na za­ključ­ku iz ne­do­ka­za­ne pret­po­stav­ke, nai­me, na ar­bi­trar­noj i ne­pro­pu­snoj raz­luče­no­ sti iz­među obič­nog je­zi­ka i književ­no­sti, smi­sla i smi­slo­tvor­ no­sti? Na to ću se vra­ti­ti za ko­ji tre­nu­tak. Od Bah­ti­na do Rif­fa­ter­rea ulog se in­ter­tek­stual­no­sti neo­ bič­no re­du­ci­rao pa u njoj zbi­lja više ne­ma udje­la. U knji­zi Pa­ limp­se­sti (Pa­limp­se­stes, 1982.) Ge­net­te na­zi­va tran­stek­stual­ nošću sve od­no­se tek­sta s dru­gim tek­sto­vi­ma. In­ter­tek­stual­ no­sti, ko­ju ogra­niču­je na dje­lat­nu prisutnost tek­sta u dru­gom tek­stu, pri­do­da­je pa­ra­tek­stual­nost, me­ta­tek­stual­nost, ar­hi­tek­ stual­nost i hi­per­tek­stual­nost, raz­rađu­jući slože­nu ti­po­lo­gi­ju »k­njižev­no­sti dru­gog stup­nja«. Raz­ma­tra­nje se vi­nu­lo u vi­si­ ne gdje je slože­nost in­ter­tek­stual­nih od­no­sa po­služi­la da do­ ki­ne bri­gu o svi­je­tu ko­ju je sadrža­vao di­ja­lo­gi­zam.

K­raj­no­sti u spo­ru Do­sad sam ispi­ti­vao dvi­je ek­strem­ne te­ze o od­no­si­ma književ­no­sti i zbi­lje. Na sva­ku ću pod­sje­ti­ti u jed­noj reče­ni­ci: pre­ma ari­sto­te­lov­skoj, hu­ma­ni­stič­koj, kla­sič­noj, rea­li­stič­noj, na­tu­ra­li­stič­koj i čak mark­si­stič­koj tra­di­ci­ji, svr­ha je književ­ no­sti da pri­ka­zu­je zbi­lju, š­to ona i či­ni na go­to­vo pri­mje­ren način; pre­ma mo­der­noj tra­di­ci­ji i književ­noj teo­ri­ji, re­fe­ren­ ci­ja je op­sje­na, a književ­nost go­vo­ri sa­mo o književ­no­sti. Mal­ larmé je na­ja­vio: »Go­vor ima vez­e sa zbilj­nošću stva­ri je­di­no u op­hođe­nju: u književ­no­sti se na njih sa­mo alu­di­ra ili se od njih izluču­je svoj­stvo ko­je će u se­be uklo­pi­ti ne­ka ide­ja« (Mal­ larmé, str. 366). Za­tim je ras­cjep pro­du­bio Blanc­hot. Kao i kad 129

je po­sri­je­di bi­la na­mje­ra, sa­da bih htio po­stići da se iz­vuče­mo iz klop­ke al­ter­na­ti­ve, ili da umak­ne­mo kle­tvi bi­na­riz­ma ko­ji nas hoće pri­si­li­ti da bi­ra­mo iz­među dva­ju po­djed­na­ko neodrži­ vih sta­vo­va, ta­ko š­to ću po­ka­za­ti da di­le­ma poči­va na do­ne­kle ogra­niče­noj ili za­sta­rje­loj kon­cep­ci­ji re­fe­ren­ci­je te uka­za­ti na više nači­na da se izno­va uspo­sta­vi spo­na iz­među književ­no­sti i zbi­lje. Ni­je ri­ječ o to­me da se uklo­ne pri­go­vo­ri pro­tiv mi­me­ze ni da se mi­me­za jed­no­stav­no re­ha­bi­li­ti­ra u ime zdra­vog raz­u­ ma i in­tui­ci­je, ne­go da se sa­gle­da ka­ko se kon­cept mi­me­ze na­ kon teo­ri­je uspio uspo­sta­vi­ti na no­vim te­me­lji­ma. P­ro­ble­mu ću pri­stu­pi­ti u dvi­je eta­pe. Naj­pri­je ću na­sto­ja­ti po­ka­za­ti ko­li­ko je od­bi­ja­nje re­fe­ren­ci­je u književ­no­sti krh­ko, š­to­više neop­stoj­no i ne­do­sljed­no. Na pri­mjer, kri­ti­ka re­fe­ren­ cij­ske op­sje­ne u Bart­he­sa i u Rif­fa­ter­rea ima ite­ka­kvih pu­ko­ti­ na: i je­dan i dru­gi pre­da se kao pro­tiv­ni­ka po­stav­lja­ju sim­pli­stič­ ku, ad hoc na­bače­nu, ne­pri­klad­nu ili ka­ri­ka­tu­ral­nu teo­ri­ju re­ fe­ren­ci­je, zbog če­ga im se od nje lakše ogra­di­ti i ustvr­di­ti ka­ko književ­nost ne­ma re­fe­ren­ci­je u zbi­lji. Kao Blanc­hot pri­je njih, zah­ti­je­va­ju ne­mo­guće (anđeo­sku ko­mu­ni­ka­ci­ju), da bi iz­ve­li za­ključak ka­ko je je­zik ne­moćan, a književ­nost izo­li­ra­na. Ra­ zoča­ra­ni u svo­joj neu­mje­snoj že­lji za iz­vje­snošću na po­druč­ju gdje je ta­kva iz­vje­snost ne­do­stup­na, ra­di­je se pri­kla­nja­ju ra­di­ kal­nu skep­ti­ciz­mu ne­go raz­um­noj vje­ro­jat­no­sti u po­gle­du od­ no­sa knji­ge i svi­je­ta. Za­tim ću spo­me­nu­ti ne­ko­li­ko ne­dav­nih po­kuša­ja da se izno­va pro­mi­sle odno­si književ­no­sti i svi­je­ta na po­dat­ni­ji način, ko­ji ni­je ni mi­me­tič­ki ni an­ti­mi­me­tič­ki.

K­ri­ti­ka an­ti­mi­me­tič­ke te­ze U S/Z Bart­hes je na­pao te­me­lje književ­ne mi­me­ze na­vo­ deći ka­ko se čak i naj­rea­li­stič­ni­ji ro­man ne da pro­ve­sti u dje­ lo, ka­ko se nje­go­vi na­pu­ci ne mo­gu sli­je­di­ti prak­tič­no i do­ slov­no (Bart­hes, 1970., str. 82). Već je i sam ar­gu­ment bio 130

pri­lič­no ču­dan ­jer je svo­dio književ­nost na neš­to po­put upu­ te za upo­ra­bu. Do­volj­no je da smo po­kuša­li sli­je­di­ti upu­te ko­je pra­te bi­lo ka­kav elek­tro­nič­ki uređaj – vi­deo ili raču­na­ lo – da uvi­di­mo ka­ko su one obič­no jed­na­ko neiz­vod­lji­ve kao i Bal­za­cov ro­man, a da pri­tom ne dođe­mo u na­past da opovrg­ne­mo bi­lo ka­kvu vez­u iz­među upu­ta i do­tič­ne na­pra­ ve. Ka­ko bi­smo shva­ti­li opis ne­ke kret­nje, na pri­mjer da bi­ smo iz­ve­li po­kre­te ko­je po­tan­ko opi­su­je pri­ruč­nik za tje­lo­ vjež­bu, mo­ra­li smo, da ta­ko kaže­mo, ta­kvu kret­nju već pret­ hod­no iz­ve­sti. Tap­ka­mo, na­pre­du­je­mo uza­stop­nim pri­bliž­ nim rad­nja­ma (trial and er­ror, po­kuša­jem i po­greš­kom) i ma­ lo-­po­ma­lo uređaj pro­ra­di, po­kaže se da se po­stu­pak da­de iz­ ve­sti: ta­ko do­pi­re­mo do zbilj­no­sti her­me­neu­tič­ko­ga kru­ga. Da bi za­ni­je­kao rea­li­zam ro­ma­na uopće, Bart­hes pri­je sve­ga mo­ra zbilj­sko po­i­sto­vje­ti­ti s »iz­vod­lji­vim«, po­dob­nim za ne­ po­sred­nu tran­spo­zi­ci­ju, na pri­mjer, na po­zor­ni­cu ili na plat­ no. Dru­gim ri­ječi­ma, naj­pri­je preč­ku po­sta­vi ku­di­ka­mo pre­ vi­so­ko, traži pre­više, da bi on­da usta­no­vio ka­ko se nje­go­vim zah­tje­vi­ma oče­vid­no ne može udo­vo­lji­ti, da književ­nost ni­ je na vi­si­ni za­dat­ka. U veo­ma utje­caj­nom č­lan­ku Stvar­no­sni uči­nak (1968.) Bart­hes se na ba­ro­me­tar ko­ji se po­jav­lju­je u opi­su sa­lo­na go­ spođe Au­bin u Fla­u­ber­to­voj pri­po­vi­je­sti Un cœur sim­ple (Pro­ sto­duš­no sr­ce) usre­do­toču­je kao na ne­po­treb­no za­bi­lježe­nu, »­su­viš­nu« po­je­di­nost, ko­ja odu­da­ra jer je pot­pu­no ­beznačaj­na, ne­bit­na, bez ika­kve funk­ci­je sa sta­ja­liš­ta struk­tu­ral­ne ana­li­ze pri­po­vjed­no­ga tek­sta: »Na sta­rom je gla­so­vi­ru, ispod ba­ro­me­ tra, bio na­sla­gan pi­ra­mi­da­lan kup kar­ton­skih ku­ti­ja«. Gla­so­ vir, pro­suđu­je Bart­hes, ko­no­ti­ra građan­ski po­ložaj, ku­ti­je na­ go­vi­ješ­ta­ju da je kuća neu­red­na, ali »­kao da re­fe­ren­ci­ju na ba­ ro­me­tar ne oprav­da­va ni­ka­kva svr­ho­vi­tost« (Bart­hes, 1982., str. 82). Mi­mo do­slov­nog znače­nja znak je na­vod­no za­pra­vo 131

b­ eznača­jan (»­ba­ro­me­tar je ba­ro­me­tar«, ka­ko bi re­kla Ger­tru­ de Stein). Ka­kav je da­kle značaj te ­beznačaj­no­sti? Ne­svod­lji­vim je preo­sta­ci­ma funk­cio­nal­ne ana­li­ze za­jed­ nič­ko š­to de­no­ti­ra­ju ono š­to se obič­no na­zi­va »­kon­kret­no zbilj­skim« (sit­ne kret­nje, pro­la­zne nači­ne drža­nja, ­beznačaj­ne pred­me­te, re­dun­dant­ne ri­ječi). Či­sto i jed­no­ stav­no »­pri­ka­zi­va­nje« »z­bilj­skog«, go­li od­nos »o­no­ga š­to jest« (ili je bi­lo) po­jav­lju­je se ta­ko kao ot­por znače­nju (ibid., str. 86-87). Be­značaj­ni pred­met de­no­ti­ra zbilj­sko, po­put fo­to­gra­fi­ je, pa će mu Bart­hes u Svi­je­tloj ko­mo­ri (La Cham­bre clai­re, 1980.) odre­di­ti noe­tič­ku vri­jed­nost: »To je bi­lo«. Ba­ro­me­tar ti­me oprav­da­va, ovje­ra­va rea­li­zam. No, u pr­vo­me bi se re­du ne­dvoj­be­no mo­glo ospo­ri­ti da je ba­ro­me­tar u Pro­sto­duš­nom sr­cu ta­ko ­beznača­jan kao š­to tvr­di Bart­hes, pa pre­ma to­me – kad po Bart­he­su, za­jed­no s vra­taš­ci­ ma u Mic­he­le­ta š­to ih drug­dje na­vo­di, pred­stav­lja pa­ra­dig­mat­ ski pri­mjer ­besko­ri­sne po­je­di­no­sti – i da, čak i u to­bože naj­ rea­li­stič­ni­jem ro­ma­nu, ima ele­me­na­ta ko­ji to­li­ko odo­li­je­va­ju znače­nju da ka­zu­ju pu­ko: »Ja sam zbilj­sko«. Ba­ro­me­tar bi do­ i­sta mo­gao na­znači­ti da se vo­di bri­ga o vre­me­nu, ne sa­mo ka­ kvo je vri­je­me da­nas jer bi za to bio do­vo­ljan i ter­mo­me­tar ne­ go ka­kvo će vri­je­me bi­ti su­tra, pa sto­ga i upući­va­ti na op­sjed­nu­ tost vre­men­skim pri­li­ka­ma ka­kva od­go­va­ra Nor­man­di­ji, ko­ja slo­vi kao kišo­vit pre­dio pro­mjen­lji­ve kli­me. U naj­ma­nju ru­ku ba­ro­me­tar više znači u Nor­man­di­ji ne­go u Pro­ven­cei: mož­da bi bio ­bezraz­ložan u Da­u­de­ta ili Pag­no­la, ali u Fla­u­ber­ta vje­ro­ jat­no ni­je. U U tra­ga­nju za iz­gub­lje­nim vre­me­nom ju­na­ko­va oca opšir­no ka­rak­te­ri­zi­ra, a i izvr­ga­va po­ru­zi, ri­tual ko­ji se sa­ sto­ji od odviše re­do­vi­tog pro­vje­ra­va­nja ­ba­ro­me­tra. Evo ka­ko se oče­va ma­ni­ja pr­vi put po­jav­lju­je u Pu­tu k Swan­nu: 132

O­tac bi sli­je­gao ra­me­ni­ma i pro­uča­vao ba­ro­me­tar, jer se za­ni­mao za me­teo­ro­lo­gi­ju, a maj­ka bi ga pro­ma­tra­ la s njež­nim poš­to­va­njem i pa­zi­la da ga ne uz­me­ni­ru­ je bu­kom; pri to­me ga ni­je gle­da­la pre­više upor­no da je ne obuz­me že­lja da raz­ot­kri­je taj­nu nje­go­ve su­pe­rior­no­ sti (Pro­ust, str. 62). On­da bi osva­nuo odje­ven za zi­mu. Ma­lo je ta­ko zlob­nih ulo­ma­ka u Pro­u­sto­vu ro­ma­nu: ba­ro­me­tar pri­ka­zu­je i saži­ ma od­no­se iz­među oca i si­na. Bart­he­su je ipak po­treb­no da u ro­ma­nu bu­de ne­po­treb­no za­bi­lježe­nih po­je­di­no­sti ko­je ne bi upući­va­le ni na š­to do na zbilj­sko, kao da pu­tem njih zbilj­sko pro­va­lju­je u ro­man, pa u za­ključ­ku č­lan­ka za njih da­je rješe­nje: U se­mio­tič­kom po­gle­du, »­kon­kret­nu po­je­di­nost« tvo­ri izrav­ni do­sluh re­fe­ren­ta i označi­te­lja; označe­no se oda­ gi­nje iz zna­ka, a s njim, da­ka­ko, i mo­guć­nost da se raz­ vi­je oblik označe­no­ga [...]. To bi­smo mo­gli naz­va­ti re­ fe­ren­cij­skom op­sje­nom. Isti­na te op­sje­ne sa­sto­ji se od ovo­ga: poš­to ga je rea­li­stič­no iska­zi­va­nje uki­nu­lo kao de­no­ta­cij­sko označe­no, »z­bilj­sko« se u nje­ga vraća kao ko­no­ta­cij­sko označe­no; jer isto­dob­no dok se sma­tra da te po­je­di­no­sti izrav­no de­no­ti­ra­ju zbilj­sko, one ga, ne ka­zu­jući to, upra­vo i označa­va­ju: Fla­u­ber­tov ba­ro­me­ tar, Mic­he­le­to­va vra­taš­ca, na kon­cu ne go­vo­re niš­ta do ovo: mi smo zbilj­sko; ta­da se označa­va upra­vo ka­te­go­ri­ ja »z­bilj­sko­ga« (a ne nje­go­vi pri­god­ni sadrža­ji); dru­gim ri­ječi­ma, upra­vo izo­sta­nak označe­no­ga je­di­no u ko­rist re­fe­ren­ta po­sta­je sam označi­telj rea­liz­ma: pro­iz­vo­di se stvar­no­sni uči­nak (Bart­hes, 1982., str. 88-89). U­lo­mak je pri­lič­no tea­tra­lan, ali ni­je pot­pu­no ja­san. Da­le­ ko od to­ga da vjer­no pri­ka­zu­je po­vin­cij­ski ži­vot u Nor­man­di­ji 133

sre­di­nom XIX. sto­ljeća, ba­ro­me­tar dje­lu­je kao kon­ven­cio­na­ lan i ar­bi­tra­ran znak, or­tač­ko na­mi­gi­va­nje či­ta­te­lju ko­je ga pod­sjeća da se na­la­zi pred na­vod­no rea­li­stič­nim dje­lom: ba­ ro­me­tar ne de­no­ti­ra niš­ta š­to bi bi­lo važ­no; ko­no­ti­ra da­kle rea­li­zam kao ta­kav. Ne­dvoj­be­no je Bart­he­so­va po­zi­ci­ja i da­lje ista: rea­li­zam je uvi­jek pu­ki kôd označa­va­nja ko­ji se na­sto­ji pred­sta­vi­ti kao pri­ro­dan ta­ko š­to po tek­stu si­je ele­men­te ko­ji mu pri­vid­no iz­miču: ­beznačaj­ni su, pa za­sti­ru sve­pri­sut­nost ko­da, za­va­ra­va­ju či­ta­te­lja u po­gle­du au­to­ri­te­ta mi­met­sko­ga tek­sta, ili od nje­ga traže da se s nji­ma udruži na račun svi­je­ ta. Za­sti­rući kon­ven­ci­ju i ar­bi­trar­nost, re­fe­ren­cij­ska op­sje­na je još je­dan slučaj na­tu­ra­li­za­ci­je zna­ka. Ka­ko re­fe­rent ne­ma zbilj­no­sti, pro­iz­vod je je­zi­ka, a ni­je dan pri­je je­zi­ka itd. C­hri­stop­her Pren­der­gast, u vr­lo za­nim­lji­vom dje­lu o mi­me­zi (The Or­der of Mi­me­sis, Po­re­dak mi­me­ze, 1986.), ­raspo­zna­je, među­tim, apo­ri­je to­ga Bart­he­so­va na­pa­da na mi­ me­zu. Pri­je sve­ga Bart­hes ni­ječe da je­zik uopće ima re­fe­ren­ ci­ja­lan od­nos pre­ma svi­je­tu, no ako je isti­na to š­to kaže, ako može pro­ka­za­ti re­fe­ren­cij­sku op­sje­nu, ako da­kle može iska­ za­ti isti­nu o re­fe­ren­cij­skoj op­sje­ni, on­da znači da ipak po­sto­ ji način da se go­vo­ri o zbi­lji i da se re­fe­ri­ra na neš­to š­to po­sto­ ji, znači da­kle da je­zik ni­je uvi­jek i ni­je pot­pu­no ne­pri­mje­ren (Pren­der­gast, str. 69). Ni­je la­ko po­sve od­stra­ni­ti re­fe­ren­ci­ju jer se ona upleće upra­vo on­da kad je ni­ječu, kao sam uvjet mo­guć­no­sti to­ga ni­je­ka­nja. Tko kaže op­sje­na, kaže zbilj­nost u ime ko­je se ta op­sje­na pro­ka­zu­je. A ako je zbi­lja op­sje­na, ka­ kva je zbilj­nost te op­sje­ne? U toj se igri veo­ma br­zo poči­nje­ mo vr­tje­ti u kru­gu. Za­to se Mon­taig­ne, kad se suočio s istim pro­ble­mom po­sve­maš­njeg skep­ti­ciz­ma, to jest lo­ma iz­među je­zi­ka i bit­ka, za­do­vo­ljio pi­ta­njem ko­je je za­u­sta­vi­lo vr­tu­ljak: »Š­to znam?«, to jest ni­kad ne znam da ui­sti­nu ne znam. Ali Bart­hes hoće neš­to više, hoće da ne znam niš­ta. 134

Š­to se osta­lo­ga tiče, način na ko­ji Bart­hes objaš­nja­va ka­ ko funk­cio­ni­ra­ju ­beznačaj­ni ele­men­ti ta­kođer je veo­ma neo­ bičan. Pren­der­gast ističe ka­ko re­to­rič­ka dra­ma­ti­za­ci­ja ka­kvoj se oda­je Bart­hes, utječući se me­ta­fo­ra­ma (do­sluh zna­ka i re­fe­ ren­ta, iz­gon označe­no­ga) i per­so­ni­fi­ka­ci­ja­ma (»­mi smo zbilj­ sko«), po­stiže da či­ta­telj pri­hva­ti jed­nu od naj­površ­ni­jih i naj­ pre­tje­ra­ni­jih teo­ri­ja re­fe­ren­ci­je. Per­so­ni­fi­ka­ci­ja je upad­lji­va: je­zik se per­so­ni­fi­ci­ra ka­ko bi sam opovr­gao da je je­zik. Za­hva­ lju­jući fi­gu­ra­ma, Bart­hes ilu­stri­ra ne­ku vr­stu mađio­ničar­ske toč­ke u ko­joj ri­ječi ne­sta­ju, ob­ma­nju­ju či­ta­te­lja da se ne na­ la­zi pred je­zi­kom ne­go pred sa­mom zbi­ljom (»­mi smo zbilj­ sko«). Znak se briše pred re­fe­ren­tom (ili iza re­fe­ren­ta) da bi stvo­rio stvar­no­sni uči­nak: op­sje­nu na­zoč­no­sti pred­me­ta. Či­ ta­telj mi­sli da ima po­sla sa sa­mim stva­ri­ma: kao da je zača­ran ili mu se pri­viđa, po­sta­je žr­tva op­sje­ne (ibid., str. 71). Da bi ustvr­dio ka­ko je­zik ni­je re­fe­ren­ci­ja­lan i da ro­man ni­je rea­li­stičan, Bart­hes za­stu­pa odav­no pre­vla­da­nu teo­ri­ju re­fe­ren­ci­je, ko­ja je pret­po­stav­lja­la da bi do­slu­hom zna­ka i re­ fe­ren­ta, iz­go­nom označa­va­nja, mo­gao po­sto­ja­ti izra­van, ne­ po­sre­dan pri­je­laz s označi­te­lja na re­fe­ren­ta, bez po­sre­do­va­ nja označa­va­nja, š­to znači da se pred­met pri­viđa. Stvar­no­sni uči­nak, re­fe­ren­cij­ska op­sje­na, bi­li bi ha­lu­ci­na­ci­ja. Bart­hes od nas traži da mi­sli­mo ka­ko bi se upra­vo to mo­ra­lo do­gađa­ti či­ta­te­lju rea­li­stič­nog ro­ma­na kad bi taj ro­man bio ne­pa­tvo­ re­no rea­li­stičan te ka­ko ­beznačaj­ne po­je­di­no­sti za­sti­ru upra­ vo nje­go­vu pa­tvo­re­nost. Ako se od­mje­re pre­ma tom zah­tje­ vu, ni­je­dan je­zik ni­je re­fe­ren­ci­ja­lan, ni­jed­na književ­nost ni­ je mi­met­ska, osim ako Bart­hes kao mo­de­le či­ta­te­lja ne po­nu­ di Don Qui­jo­tea i go­spođu Bo­vary, žr­tve ha­lu­ci­no­ge­ne moći književ­no­sti. No Co­le­rid­ge se po­bri­nuo da pje­snič­ku op­sje­ nu (wil­ling su­spen­sion of di­sbe­lief) raz­luči od pri­viđe­nja (de­ lu­sion) te ju je opi­sao kao »­ne­ga­tiv­nu vje­ru ko­ja jed­no­stav­no 135

pri­ka­za­nim sli­ka­ma omo­guću­je da dje­lu­ju vla­sti­tom sna­gom, a da pri­tom ­rasuđi­va­nje ne opovr­ga­va ni­ti potvrđu­je nji­ho­vo zbilj­sko po­sto­ja­nje« (Co­le­rid­ge, sv. 2, str. 134). Pre­ma nje­go­ vu viđe­nju, »o­bu­sta­va ne­vje­ri­ce« ni­je da­kle ni­ka­ko po­zi­tiv­na vje­ra, a po­mi­sao na pra­vu ha­lu­ci­na­ci­ju, po­ja­snio je, mo­ra­la bi se ko­si­ti sa smi­slom za fik­ci­ju i opo­naša­nje ka­kav ima sva­ ki do­bro od­go­jen duh. P­ren­der­ga­sto­va se kri­ti­ka može do­i­ma­ti pre­tje­ra­nom, ali to ni u ko­jem sluča­ju ni­je je­di­no mje­sto u Bart­he­so­vu dje­lu u ko­je­mu se po­služio ha­lu­ci­na­ci­jom kao mo­de­lom re­fe­ren­ ci­je ka­ko bi obez­vri­je­dio po­to­nju. U S/Z rea­li­zam je od­mje­ ra­vao oni­me š­to se da­de pro­ve­sti u dje­lo, š­to se bez in­ter­fe­ ren­ci­ja može tran­spo­ni­ra­ti u zbilj­sko. Ui­sti­nu rea­li­stič­ni ro­ man bio bi ro­man ko­ji bi se mo­gao ta­kav ka­kav jest pre­ni­je­ ti na ekran, bi­la bi to ge­ne­ra­li­zi­ra­na hi­po­ti­po­za: vi­dio bih ga kao da sam u nje­mu. U Svi­je­tloj ko­mo­ri slav­ni punc­tum ima ite­ka­kve vez­e s ha­lu­ci­na­ci­jom, a Bart­hes ga uo­sta­lom uspo­ ređu­je s Om­bre­da­neo­vim doživ­lja­jem, u ko­jem afrič­ke crn­ ce, dok pr­vi put u ži­vo­tu gle­da­ju krat­ki film ko­ji tre­ba da ih na­uči sva­kod­nev­noj hi­gi­je­ni na ekra­nu po­dig­nu­to­me neg­dje u guš­ta­ri, za­tra­vi ­beznačaj­na po­je­di­nost, »­ma­jušn[a] ko­koš ko­ja u ne­kom ku­tu pro­la­zi ve­li­kim seo­skim tr­gom« (Bart­ hes, 1980., str. 82; 2003., str. 65), to­li­ko da iz­gu­be nit po­ru­ ke. Doživ­ljaj s ko­jim Bart­hes mje­ri re­fe­ren­cij­ski po­raz je­zi­ka sve u sve­mu je doživ­ljaj pr­vog pri­ka­zi­va­nja, kao i u priči o »­voj­ni­ku iz Bal­ti­mo­rea« ko­ja mu je bi­la dra­ga, a pri­po­vi­je­da je Stend­hal u svo­jem tek­stu Ra­ci­ne et Sha­ke­spea­re. Po­sta­vi­li su ga kao ču­va­ra ka­za­liš­ta, a da ni­ka­da pri­je ni­je bio na pred­ sta­vi. Kad je Ot­hel­lo za­pri­je­tio De­sde­mo­ni, voj­nik je za­pu­ cao na glum­ca ko­ji se iz­vu­kao sa slom­lje­nom ru­kom. Stend­ hal je re­kao ka­ko je po­sri­je­di bi­la savrše­na op­sje­na te pro­su­ dio da je ona ri­jet­ka i sva­ka­ko vr­lo le­ti­mič­na jer ne tra­je više 136

od po­la ili četvr­ti­ne se­kun­de. U Om­bre­da­neo­vu doživ­lja­ju, kao i u priči o »­bal­ti­mor­skom voj­ni­ku«, ri­ječ je o gra­nič­nom sluča­ju po­je­di­na­ca za ko­je su fik­ci­ja i zbi­lja jed­no te isto, za­ to š­to ni­su uspuće­ni u sli­ku, u znak, u pri­kaz, u svi­jet fik­ci­je. No do­volj­no je proči­ta­ti dva ro­ma­na, po­gle­da­ti dva fil­ma, dva­put poći u ka­za­liš­te, da više ne bu­de­te žr­tve pri­viđe­nja ka­ kvo Bart­hes opi­su­je da bi ras­krin­kao re­fe­ren­cij­sku op­sje­nu. Bart­hes se ogra­niča­va na vr­lo po­jed­no­stav­lje­nu i pre­tje­ra­nu teo­ri­ju re­fe­ren­ci­je ka­ko bi po­ka­zao nje­zin neus­pjeh, ali od­ više je la­ko kao izli­ku uze­ti či­nje­ni­cu da stva­ri ne vi­di­mo, ne za­miš­lja­mo ih, ne pri­viđa­ju nam se dok o nji­ma go­vo­ri­mo, ka­ko bi se je­zi­ku odre­kla re­fe­ren­ci­jal­na funk­ci­ja i za­ni­je­ka­la bi­lo ka­kva zbilj­nost pred­me­ta per­cep­ci­je iz­van se­mio­tič­ko­ ga su­sta­va ko­ji ih pro­iz­vo­di. U do­bro po­zna­to­me ko­men­ta­ ru o fort-­da, u tek­stu S one stra­ne nače­la užit­ka (Jen­seits des Lust­prin­zips, 1920.), Freud je po­ka­zao ka­ko osam­na­e­sto­mje­ seč­ni dječak či­ja je maj­ka otiš­la nje­zi­nom od­sut­nošću ovla­ da­va igra­jući se ka­le­mom š­to ga je ba­cao pre­ko ru­ba ko­li­jev­ ke da ne­sta­ne, a za­tim se opet po­ja­vi kad se nje­mu proh­ti­je, ispuš­ta­jući pri­tom zvu­ko­ve na­lik na fort (»o­de«) i da (»e­vo ga«), či­me je pos­vje­dočio o ra­no­me isku­stvu o zna­ku kao o neče­mu š­to na­do­mješ­ta stvar u od­sut­no­sti, a ni­poš­to kao o pri­ka­zu stva­ri (Freud, str. 8-9). No Bart­hes bi nas htio odve­ sti u raz­dob­lje pri­je sta­di­ja fort-­da, na ko­ji se Jacques La­can po­zi­va da bi de­fi­ni­rao pri­stup sim­bo­lič­no­me (La­can, 1966., str. 318-319; 1983., str. 105-106), i ta­ko ustvr­di­ti da je­zik i književ­nost ne­ma­ju ni naj­ma­nje vez­e sa zbi­ljom. Re­fe­ren­cij­ska op­sje­na, ka­ko je de­fi­ni­ra Rif­fa­ter­re, iz­miče na­juoč­lji­vi­jem pa­ra­dok­su stvar­no­snog učin­ka po Bart­he­su. Za Bart­he­sa, nai­me, ukup­ni je­zik ni­je re­fe­ren­ci­ja­lan. Rif­fa­ter­ reu je, za­uz­vrat, sta­lo da uo­biča­je­nu upo­tre­bu je­zi­ka raz­luči od nje­go­ve pje­snič­ke upo­tre­be: 137

U sva­ki­daš­njem je­zi­ku či­ni se da su ri­ječi po­vez­a­ne oko­ mi­to, sva­ka uza zbi­lju ko­ju na­vod­no pred­stav­lja, sva­ ka za­li­jep­lje­na na sadržaj po­put eti­ke­te na sta­klen­ku, te pri­tom sva­ka tvo­ri za­seb­nu se­man­tič­ku cje­li­nu. No u književ­no­sti je značenj­ska cje­li­na sam tekst (Rif­fa­ter­ re, str. 93-94). U­krat­ko, u obič­nom je­zi­ku, znače­nje je oko­mi­to, a u književ­no­sti je vo­do­rav­no. I re­fe­ren­ci­ja funk­cio­ni­ra pri­klad­ no u obič­nom je­zi­ku, dok je književ­noj upo­tre­bi je­zi­ka svoj­ stve­na smi­slo­tvor­nost (sig­ni­fian­ce). Pri­mi­je­tit će­mo, među­ tim, da Rif­fa­ter­re, ka­ko bi održao re­fe­ren­ci­ju u je­zi­ku, ali iz nje izu­zeo književ­nost, ta­kođer upuću­je na odav­no za­sta­rje­ lu, u sva­kom sluča­ju pred­sa­u­ssu­reov­sku ili im­pro­vi­zi­ra­nu teo­ri­ju re­fe­ren­ci­je, ko­ja je­zik pre­tva­ra u su­stav eti­ke­ta na sta­ klen­ka­ma ili u no­men­kla­tu­ru: to je fi­lo­zo­fi­ja je­zi­ka oca Ca­ sto­ra, po na­zi­vu slo­va­ri­ce iz ko­je su broj­na dje­ca na­uči­la či­ ta­ti, a gdje ispod cr­teža glača­la piše ri­ječ »­glača­lo«, sa­mo š­to je­zik i re­fe­ren­ci­ja ne fuk­cio­ni­ra­ju po to­me ob­rascu. Pa ipak, ta ša­lji­va teo­ri­ja re­fe­ren­ci­je – eti­ke­ta na sta­klen­ka­ma – čak i ne ukla­nja po­teš­koću jer je apo­ri­ja ovaj put sa­ma li­te­rar­nost: ka­ko, nai­me, raz­luči­ti dje­lo­va­nje pje­snič­kog je­zi­ka ko­ji je ob­ da­ren smi­slo­tvor­nošću (sig­ni­fian­ce) od obič­nog je­zi­ka ko­ji je pak re­fe­ren­ci­ja­lan? Od­mah se upa­da u za­ključak iz­ve­den iz ne­do­ka­za­ne pret­po­stav­ke jer ne­ma dru­gog kri­te­ri­ja po ko­jem bi se usta­no­vi­la opre­ka iz­među obič­nog je­zi­ka i pje­snič­kog je­zi­ka osim upra­vo po­stav­ke o ne­re­fe­ren­ci­jal­no­sti književ­ no­sti. Pje­snič­ki je­zik znači za­to š­to književ­nost ni­je re­fe­ren­ ci­jal­na, i obrat­no. To Rif­fa­ter­rea na­vo­di na do­ne­kle dog­mat­ ski i cir­ku­la­ran za­ključak: »S­tvar­na re­fe­ren­ci­jal­nost ni­ka­da ni­je mje­ro­dav­na za pje­snič­ku smi­slo­tvor­nost (sig­ni­fian­ce)« (ibid., str. 118). Cir­ku­la­ran za­ključak jer je i sa­mu pje­snič­ku smi­slo­tvor­nost (sig­ni­fian­ce) de­fi­ni­rao su­prot­stav­lje­nošću 138

re­fe­ren­ci­jal­no­sti. No sa­mo za­hva­lju­jući tom umo­va­nju Rif­ fa­ter­re može tvr­di­ti ­da je mi­me­za pu­ka op­sje­na š­to je pro­iz­ vo­di smi­slo­tvor­nost (sig­ni­fian­ce): »P­je­snič­ki je tekst sa­mo­do­ sta­tan: ia­ko u nje­mu po­sto­ji iz­vanj­ska re­fe­ren­ci­ja, to ni­je re­fe­ ren­ci­ja na zbilj­sko – da­le­ko o to­ga. Po­sto­ji je­di­no iz­vanj­ska re­fe­ren­ci­ja na dru­ge tek­sto­ve«. Kao u Bart­he­sa, svi­jet knjigâ pot­pu­no za­mje­nju­je knji­gu svi­je­ta, ali po na­lo­gu fiat.

Ar­bi­trar­nost je­zi­ka U Bart­he­sa i u fran­cu­skoj književ­noj teo­ri­ji uopće re­fe­ren­ ci­jal­na se spo­sob­nost književ­no­sti po­riče pod utje­ca­jem sta­ no­vi­te ling­vi­sti­ke, Sa­u­ssu­reo­ve i Ja­kob­so­no­ve ling­vi­sti­ke, ili bo­lje, sta­no­vi­tog tu­mače­nja te ling­vi­sti­ke. Pri­je ne­go š­to o od­no­su književ­no­sti i zbi­lje izno­va pro­mi­sli­mo na način ko­ ji ni­je ta­ko ma­ni­hej­ski, tre­ba pro­vje­ri­ti je li ta ling­vi­sti­ka nuž­ no im­pli­ci­ra­la ne­ga­ci­ju re­fe­ren­ci­je. Po­du­dar­nost iz­među spo­ me­nu­tog po­ri­ca­nja i do­tič­nog utje­ca­ja u sva­kom je sluča­ju neo­bičan pa­ra­doks: po­ri­ca­nje re­fe­ren­ci­je je, nai­me, književ­ nu teo­ri­ju po­tak­nu­lo da raz­ra­di sin­tak­su ra­di­je ne­go se­man­ ti­ku književ­no­sti, dočim ni Sa­u­ssu­re i ni Ja­kob­son ni­su bi­ li sin­tak­tiča­ri, a kad je odluči­la sa­sta­vi­ti sin­tak­su književ­no­ sti, Sa­u­ssu­reov i Ja­kob­so­nov utje­caj na­veo ju je da za­ne­ma­ ri glav­ne ra­do­ve o su­vre­me­noj sin­tak­si, oso­bi­to ge­ne­ra­tiv­nu gra­ma­ti­ku Noa­ma Chom­skog. U­por­no isti­ca­nje poet­ske funk­ci­je je­zi­ka na­uštrb nje­go­ve re­fe­ren­ci­jal­ne funk­ci­je po­slje­di­ca je re­strik­tiv­na či­ta­nja Ja­kob­ so­na, dok se tvrd­nja o kon­ven­cio­na­liz­mu književ­nih ko­do­va, po uzo­ru na kôd je­zi­ka – ko­ji se sma­tra ar­bi­trar­nim, ob­vez­at­ nim i nes­vje­snim – po­zajm­lju­je od Sa­u­ssu­reo­ve teo­ri­je je­zič­ nog zna­ka. Među­tim, jed­na­ko kao š­to is­ključe­nje re­fe­ren­ci­ jal­ne funk­ci­je ni­je bi­lo vjer­no Ja­kob­so­nu, ko­ji ni­je raz­miš­ljao u ter­mi­ni­ma is­ključi­vo­sti ni al­ter­na­ti­ve, ne­go su­po­sto­ja­nja i 139

do­mi­nan­te, ni tvrd­nja o ar­bi­trar­no­sti je­zi­ka, u smi­slu dru­got­ no­sti ili čak ne­mo­guć­no­sti re­fe­ren­cje, ni­je ui­sti­nu bi­la u skla­ du sa Sa­u­ssu­reo­vim tek­stom. Dru­gim ri­ječi­ma, Tečaj opće ling­vi­sti­ke (Co­urs de lin­gui­stique géné­ra­le, 1916.) ne oprav­ da­va pre­mi­su po ko­joj je­zik to­bože ne go­vo­ri o svi­je­tu. Važ­ no je na to pod­sje­ti­ti ka­ko bi­smo po­nov­no uspo­sta­vi­li vez­u iz­među književ­no­sti i zbi­lje. P­re­ma Sa­u­ssu­reu, nai­me, ni­je ar­bi­tra­ran je­zik, ne­go je, određe­ni­je i po­seb­ni­je, ar­bi­trar­na vez­a fo­net­skog aspek­ta i se­ man­tič­kog aspek­ta zna­ka, u smi­slu da je ob­vez­at­na i nes­vje­sna. Ni­je uo­sta­lom bi­lo niče­ga no­vog u Sa­u­ssu­reo­vu ling­vi­stič­kom kon­ven­cio­na­liz­mu, opće­mu mje­stu fi­lo­zo­fi­je je­zi­ka od Ari­sto­ te­la, ia­ko je Sa­u­ssu­re ar­bi­trar­nost smješ­tao toč­no iz­među gla­ sa i poj­ma, a ne više, kao š­to se či­ni­lo tra­di­cio­nal­no, iz­među zna­ka i stva­ri. S dru­ge stra­ne Sa­u­ssu­re je uspo­sta­vio pri­spo­do­ bu iz­među je­zi­ka kao su­sta­va ar­bi­trar­nih zna­ko­va i je­zi­ka kao na­zo­ra na svi­jet u je­zič­noj za­jed­ni­ci ko­ja ta­kođer ni­je bi­la do­i­ sta ori­gi­nal­na, ne­go ju je na­sli­je­dio od ro­man­tiz­ma, ali je sve­ jed­no bi­la te­melj­na za struk­tu­ral­nu i post­struk­tu­ral­nu teo­ri­ju. Ta­ko se po uzo­ru na je­zič­ni kon­ven­cio­na­li­zam ko­ji za­di­re u vez­u gla­sa i poj­ma, ili zna­ka i re­fe­ren­ta, sav se­man­tič­ki sadr­ žaj sa­mo­ga je­zi­ka re­do­vi­to pro­ma­trao kao da tvo­ri neo­vi­san su­stav zbilj­sko­ga ili em­pi­rij­skog svi­je­ta: iz Sa­u­ssu­rea se, pre­ma Pa­ve­lu, iz­vu­kla po­greš­na im­pli­ka­ci­ja da »­se for­mal­na mreža [je­zik] pro­ji­ci­ra na svi­jet i or­ga­ni­zi­ra ga u skla­du s aprior­nom je­zič­nošću« (Pa­vel, str. 115). Tu se iz­vo­di za­ključak ko­ji ni­je nužan i ko­ji se može po­bi­ti: ar­bi­trar­nost zna­ka po lo­gi­ci ne im­ pli­ci­ra ne­po­prav­lji­vu ne­re­fe­ren­ci­jal­nost je­zi­ka. S to­ga sta­ja­liš­ta, u Teča­ju opće ling­vi­sti­ke bit­no je po­glav­ lje ko­je se od­no­si na vri­jed­nost (­dru­gi dio, četvr­to po­glav­lje). Dok je znače­nje, kaže Sa­u­ssu­re, od­nos označi­te­lja i označe­ nog (označe­ni­ka), vri­jed­nost isho­di iz od­no­sa zna­ko­va jed­nih 140

pre­ma dru­gi­ma, ili »iz među­sob­no­ga po­loža­ja ele­me­na­ta u je­zi­ku«. Ime­no­va­ti znači iz­dva­ja­ti iz kon­ti­nuu­ma: seg­men­ti­ ra­nje kon­ti­nui­ra­ne tva­ri u raz­luče­ne zna­ko­ve je ar­bi­trar­no, u smi­slu da bi dru­gi je­zik pro­iz­veo drukči­ju po­dje­lu, ali to ne znači da seg­men­ti­ra­nje ne go­vo­ri o kon­ti­nuu­mu. Ra­zliči­ti je­ zi­ci raz­liči­to stup­nju­ju bo­je, ali svi ipak seg­men­ti­ra­ju istu du­ gu. Da bi se raz­u­mje­la sud­bi­na vri­jed­no­sti u književ­noj teo­ri­ ji, do­volj­no je pod­sje­ti­ti ka­ko je taj po­jam Bart­hes sažeo u svo­ jim »E­le­men­ti­ma se­mio­lo­gi­je« (»Élé­ments de sé­mio­lo­gie«, 1964.). Naj­pri­je je spo­me­nuo ana­lo­gi­ju iz­među je­zi­ka i li­sta pa­pi­ra ko­ju je iznio Sa­u­ssu­re: kad se list izreže, do­bi­ju se raz­ ni ko­ma­di od ko­jih sva­ki ima li­ce i na­lič­je (to je znače­nje), a sva­ki od njih pred­stav­lja za­se­ban izrez­ak u od­no­su na­pra­ ma su­sjed­nim ko­ma­di­ma (to je vri­jed­nost). Sli­ka, na­sta­vio je Bart­hes, omo­guću­je da se »­pro­iz­vod­nja znače­nja«, to jest go­vor, izričaj, iska­zi­va­nje, a ne više je­zik, poj­mi k­ ao čin ko­jim se isto­vre­me­no izrez­u­ju dvi­je ­bezo­blič­ne ma­se, dva »­plu­ta­juća kra­ljev­stva«, ka­ko kaže Sa­u­ssu­re; Sa­u­ssu­re nai­me za­miš­lja da na (po­sve teo­rij­skom) iz­vo­ ru znače­nja mi­sli i gla­so­vi tvo­re dvi­je ne­po­sto­ja­ne, kon­ ti­nui­ra­ne i uspo­red­ne ma­se sup­stan­ci­ja ko­je plu­ta­ju; znače­nje na­sta­je kad se te dvi­je ma­se izrežu isto­dob­no, jed­nim je­di­nim po­te­zom (Bart­hes, 1985., str. 52; usp. 1979., str. 320). Sa­u­ssu­reo­va te­za o po­stan­ku je­zi­ka, ma­kar i po­sve teo­rij­ ska, kao sva­ki mit o po­dri­je­tlu, a oso­bi­to o po­dri­je­tlu je­zi­ka, ima­la je zna­tan utje­caj: omo­gući­la je Bart­he­su da s tra­di­cio­nal­ nog i lo­kal­nog poj­ma ar­bi­trar­no­sti zna­ka – u smi­slu ne­mo­ti­ vi­ra­no­sti i nuž­no­sti – za ti­li ča­sak pri­jeđe na, ne nuž­no im­pli­ ci­ra­ni, po­jam ar­bi­trar­no­sti ne sa­mo je­zi­ka kao su­sta­va ne­go i sva­ke »­pro­iz­vod­nje znače­nja«, od­no­sa go­vo­ra pre­ma zbilj­sko­ me, ili bo­lje, od­sut­no­sti nje­go­va od­no­sa pre­ma zbilj­sko­me. 141

Na­rav­no, Sa­u­ssu­re ni­ka­da ni­je ustvr­dio da je go­vor ar­bi­tra­ ran. No Bart­hes mir­ne duše iz uskog kon­ven­cio­na­liz­ma, ko­ ji se od­no­si na ar­bi­trar­nu na­rav je­zič­no­ga zna­ka, skače u ge­ ne­ra­li­zi­ra­ni kon­ven­cio­na­li­zam, ko­ji se od­no­si na ne­rea­li­stič­ nost je­zi­ka, pa čak i go­vo­ra, u ta­ko ap­so­lu­tan kon­ven­cio­na­li­ zam da u nje­mu poj­mo­vi pri­mje­re­no­sti i isti­ni­to­sti gu­be sva­ ku mje­ro­dav­nost. Ukrat­ko, bu­dući da su svi ko­do­vi kon­ven­ cio­nal­ni, di­skur­si ni­su pri­mje­re­ni­ji ili ma­nje pri­mje­re­ni, ne­ go su svi po­djed­na­ko ar­bi­trar­ni. Ar­bi­trar­no i isto­dob­no raz­ rez­u­jući označi­telj i označe­no, je­zič­na dje­lat­nost uspo­stav­lja viđe­nje svi­je­ta, to jest način seg­men­ti­ra­no­sti zbilj­sko­ga ko­je­ mu smo neu­mit­no za­rob­lje­ni­ci. Bart­hes na Sa­u­ssu­reov Tečaj pro­ji­ci­ra Sa­pir-W­hor­fo­vu hi­po­te­zu o je­zi­ku (po ime­ni­ma an­ tro­po­lo­ga Edwar­da Sa­pi­ra i Be­nja­mi­na Leea W­hor­fa), pre­ma ko­joj je­zič­ni okvi­ri uspo­stav­lja­ju način na ko­ji go­vor­ni­ci vi­de svi­jet, če­mu je kraj­nja po­slje­di­ca š­to znan­stve­ne teo­ri­je či­ne ne­ su­mjer­lji­vi­ma, ne­pre­vod­lji­vi­ma i po­djed­na­ko va­lja­ni­ma. Tom se zao­bi­la­zni­com po­nov­no do­spi­je­va u post­hei­deg­ge­rov­sku her­me­neu­ti­ku, ko­joj je ta kon­cep­ci­ja je­zi­ka su­klad­na: jed­na­ ko kao š­to nam ob­zor ogra­niča­va naš po­vi­je­sni po­ložaj, je­zik ne do­pi­re do dru­go­ga, pa sto­ga ni do zbi­lje. No, tu se zbi­va go­lem pre­skok, pre­ma ko­je­mu pre­mi­sa »Ne­ ma mi­sli bez je­zi­ka« za so­bom po­vlači ar­bi­trar­nost di­skur­sa, ne više u smi­slu kon­ven­cio­nal­no­sti zna­ka, ne­go u smi­slu de­ spo­tiz­ma sva­ko­ga ko­da, kao da iz odu­stan­ka od dvoj­no­sti mi­ sli i je­zi­ka nei­zo­stav­no sli­je­di ne­re­fe­ren­ci­jal­nost go­vo­ra. No či­ nje­ni­ca da je­zi­ci ne di­je­le jed­na­ko du­gi­ne bo­je ne znači da ne go­vo­re o istoj du­gi. Teži­na ri­ječi sva­ka­ko je pri­po­mo­gla da znače­nje ar­bi­trar­no­sti ta­ko ot­kli­zi u kri­vom smje­ru: ne­mo­ti­ vi­ra­nu i nuž­nu vez­u iz­među označi­te­lja i označe­nog, ka­ko je u tek­stu »P­ri­ro­da je­zič­no­ga zna­ka« (»Na­tu­re du sig­ne lin­gui­ stique«, 1939.) Ben­ve­ni­ste pre­ci­zi­rao da ga tre­ba raz­u­mje­ti u 142

Sa­u­ssu­rea, Bart­hes i nje­go­vi na­sljed­ni­ci shva­ti­li su kao ap­so­lut­ nu i ti­ran­sku moć ko­da. Ov­dje je ko­ri­sno još ­je­dan­put pod­sje­ ti­ti na srod­nost književ­ne teo­ri­je i kri­ti­ke ideo­lo­gi­je. Ideo­lo­gi­ ja jest ar­bi­trar­na u dru­gom znače­nju, to jest tvo­ri di­skurs o zbi­ lji ko­ji za­sljep­lju­je ili otuđu­je, ali se je­zik ne može s njom jed­ no­stav­no iz­jed­nači­ti jer on ujed­no omo­guću­je da se ar­bi­trar­ nost ras­krin­ka. Vri­jed­nost, pri­ka­zi­va­nje, kôd jed­na­ko su dvo­ znač­ni ter­mi­ni, ko­ji vo­de u to­ta­li­tar­no viđe­nje je­zi­ka: je­zik isto­ dob­no tr­pi pri­si­lu ne­mo­ti­vi­ra­no­sti zna­ka š­to se pro­teže na ne­ pri­mje­re­nost je­zi­ka, i dje­lu­je kao pri­si­la jer se ne­pri­mje­re­nost po­i­ma kao de­spo­ti­zam. Ti­ra­ni­ja je­zi­ka ta­ko je po­sta­la općim mje­stom, š­to ga ilu­stri­ra na­slov uvo­da u for­ma­li­zam i struk­tu­ ra­li­zam ame­rič­ko­ga kri­tiča­ra Fre­dri­ca Ja­me­so­na, The Pri­sonHo­u­se of Lan­gua­ge (U tam­ni­ci je­zi­ka, 1972.). Na istom će tra­ gu Bart­hes 1977., u uvod­nom pre­da­va­nju na Collè­ge de Fran­ce, go­vo­ri­ti o »­fašiz­mu« je­zi­ka, š­to će izaz­va­ti za­pre­paš­te­nje: Je­zič­na dje­lat­nost (lan­ga­ge) je za­ko­no­dav­stvo, je­zik (lan­ gue) je nje­zin za­ko­nik [franc. co­de]. Mi ne vi­di­mo moć ko­ja je u je­zi­ku, za­to š­to za­bo­rav­lja­mo da je sva­ki je­zik razvr­sta­va­nje te da sva­ko razvr­sta­va­nje ug­nje­ta­va. [...] Go­vo­ri­ti, i tim više pro­iz­vo­di­ti di­skurs, ne znači ko­mu­ ni­ci­ra­ti, kao š­to se preče­sto po­nav­lja, ne­go po­ko­ra­va­ti (Bart­hes, 1978., str. 12). Ov­dje je oči­ta so­fi­stič­ka igra ri­ječi­ma co­de (za­ko­nik, ali i kôd) i lé­gi­sla­tion (za­ko­no­dav­stvo), ko­ja za so­bom po­vlači iz­jed­nače­nje je­zi­ka sa svje­to­na­zo­rom, a za­tim i s re­pre­siv­ nom ideo­lo­gi­jom ili pri­sil­nom mi­me­zom. Ni­je više bi­lo do­ ba Mi­to­lo­gi­ja ni se­mio­lo­gi­je: ograđu­jući se od ko­mu­ni­ka­ci­ je i znače­nja (»­ko­mu­ni­ci­ra­ti«), Bart­hes kao da od­sad u pr­vi plan stav­lja funk­ci­ju je­zi­ka ko­ja pri­zi­va nje­go­vu ilo­ku­cij­sku sna­gu (»­po­ko­ra­va­ti«) ili go­vor­ne či­no­ve ka­kve ana­li­zi­ra prag­ ma­ti­ka, ali pri­da­jući im dik­ta­tor­ski priz­vuk. U to­me smi­slu 143

go­vo­ri­ti ima vez­e sa zbi­ljom, s dru­gim, ali i da­lje vri­je­di da je­zik po svo­joj bi­ti ni­je rea­li­stičan. Ni­je nam to­li­ko sta­lo da po­bi­je­mo to tra­gič­no viđe­nje je­ zi­ka, ko­li­ko da uoči­mo ka­ko se, uz po­moć književ­ne teo­ri­ je preš­lo – ili bo­lje: književ­na je teo­ri­ja upra­vo taj pri­je­laz – iz po­sve­maš­nje od­sut­no­sti pro­ble­ma­ti­za­ci­je književ­nog je­zi­ ka, iz ne­vi­na, in­stru­men­tal­nog po­vje­re­nja – za­ci­je­lo pri­kri­ va­jući, ako hoće­mo, objek­tiv­ne in­te­re­se, ka­ko se svo­je­dob­ no go­vo­ri­lo – na pri­kaz zbi­lje i u in­tui­ci­ju znače­nja, u po­sve­ maš­nju sum­nju u je­zik i di­skurs, do te mje­re da se iz njih is­ ključu­je bi­lo ka­kvo pri­ka­zi­va­nje. Na iz­vo­riš­tu na­ve­de­no­ga ulom­ka opet na­la­zi­mo Sa­u­ssu­rea, to jest pre­vlast bi­na­riz­ma, di­ho­to­mij­ske i ma­ni­hej­ske mi­sli, sve ili niš­ta, ili je je­zik pro­ zi­ran ili je je­zik de­spot­ski, ili je po­sve do­bar ili je po­sve loš. »S­tva­ri ne znače više ili ma­nje, ne­go znače ili ne znače«, pro­ pi­sao je Bart­hes već u do­ba knji­ge O Ra­ci­neu (Bart­hes, 1963., str. 151), po­mi­ješavši je­zik i tra­ge­di­ju: »Ra­ci­neo­va po­di­je­lje­ nost je stro­go bi­nar­na, mo­guć­nost se uvi­jek jav­lja sa­mo kao su­prot­nost« (ibid., str. 40; usp. 1979., str. 88). Kao u tra­gič­ no­me ­rasko­lu, pre­ma Bart­he­su, je­zik i književ­nost ni­su po­ druč­je gdje vri­je­di više ili ma­nje, ne­go sve ili niš­ta: kôd ni­je više ili ma­nje re­fe­ren­ci­ja­lan, rea­li­stič­ni ro­man ni­je rea­li­stič­ ni­ji od pa­sto­ral­nog ro­ma­na, kao š­to bi se mo­glo reći da raz­ liči­te vr­ste per­spek­ti­va u sli­kar­stvu, ­za­to š­to su i one kon­ven­ ci­je, ni­su pri­rod­ni­je ili ma­nje pri­rod­ne. Ka­ko je u ras­pra­vi, ba­rem od začet­nič­ko­ga Ja­kob­so­no­va č­lan­ka O rea­liz­mu u umjet­no­sti (1921.), uvi­jek vla­da­la zbr­ka iz­među re­fe­ren­ci­je u je­zi­ku i rea­li­stič­ke š­ko­le u književ­no­sti, po­i­sto­vjeće­ne s građan­skim ro­ma­nom, ni­je mo­guće za­ne­ma­ ri­ti po­vi­je­sni kon­tekst u ko­je­mu je bi­la prim­lje­na te­za o ar­bi­ trar­no­sti je­zi­ka. Za­to izno­va uve­sti zbi­lju u književ­nost i ovaj put znači oslo­bo­di­ti se bi­nar­ne, na­sil­ne, tra­gič­ke, di­sjunk­tiv­ne 144

lo­gi­ke u ka­kvu se za­tva­ra­ju pro­uča­va­te­lji književ­no­sti – ili književ­nost go­vo­ri o svi­je­tu, ili književ­nost go­vo­ri o književ­ no­sti – i vra­ti­ti se ­su­sta­vu u ko­jem vri­je­di više ili ma­nje, u ko­je­ mu se odva­gu­je, pro­cje­nju­je ot­pri­li­ke: či­nje­ni­ca da književ­nost go­vo­ri o književ­no­sti ne pri­ječi je da go­vo­ri i o svi­je­tu. Na kon­ cu kon­ca, ljud­sko je biće je­zič­ne spo­sob­nost ipak raz­vi­lo da bi raz­go­va­ra­lo o stva­ri­ma ko­je ne pri­pa­da­ju po­ret­ku je­zi­ka.

»Mi­me­za« kao pre­po­zna­va­nje P­ri­staše su mi­me­ze, tra­di­cio­nal­no se osla­nja­jući na Ari­ sto­te­lo­vo dje­lo O pje­snič­kom umi­jeću, go­vo­ri­li da književ­ nost opo­naša svi­jet; pro­tiv­ni­ci su mi­me­ze (ugru­bo, mo­der­ ni poe­tiča­ri), či­ta­jući O pje­snič­kom umi­jeću kao teh­ni­ku pri­ ka­zi­va­nja, od­go­va­ra­li ka­ko mi­me­za ne­ma iz­vanj­sko­sti ne­go opo­naša je­di­no književ­nost. Ne pre­suđu­jući u ko­rist ni jed­ ne ni dru­ge stra­ne, re­ha­bi­li­ta­ci­ja mi­me­ze ka­kva se po­du­ze­ la u po­sljed­nja dva de­set­ljeća odvi­ja se pu­tem trećeg či­ta­nja tek­sta O pje­snič­kom umi­jeću. Ona se ne ba­vi, kao š­to su či­ni­ li mo­der­ni poe­tiča­ri, vi­zual­nim ili sli­kov­nim ob­rascem š­to ga je, već pri­je Ari­sto­te­la, na­met­nu­la Pla­to­no­va upo­tre­ba te ri­ječi, a ko­ji je ostao preg­nan­tan una­toč to­me š­to je Ari­sto­ tel u mi­me­zu uključio di­je­ge­zu. Za­uz­vrat ističe da za Ari­sto­ te­la, na­su­prot Pla­to­nu, ko­ji je u njoj vi­dio ko­pi­ju ko­pi­je, pa sto­ga i uniža­va­nje isti­ne, mi­me­za ni­je bi­la pa­siv­na ne­go ak­ tiv­na. Pre­ma de­fi­ni­ci­ji s počet­ka četvrtog po­glav­lja tek­sta O pje­snič­kom umi­jeću, mi­me­za je uče­nje: L­ju­di­ma je, nai­me, od dje­tinj­stva pri­rođen na­gon za mi­ mei­sthai [o­po­naša­njem ili pri­ka­zi­va­njem] i čo­vjek se od osta­lih ži­vo­ti­nja raz­li­ku­je ti­me š­to je naj­već­ma vješt u mi­mei­sthai [o­po­naša­nju ili pri­ka­zi­va­nju] te š­to pr­va svo­ja sa­zna­nja stječe pu­tem mi­me­ze (1448b 6, pri­je­vod prei­načen pre­ma Com­pag­no­no­vu tek­stu). 145

Mi­me­za je da­kle spo­zna­ja i ni­je ni ko­pi­ja ni isto­vjet­na re­ pli­ka: označa­va spo­zna­ju ka­kva je svoj­stve­na čo­vje­ku, na­ čin na ko­ji on gra­di, na­puču­je svi­jet. Da bi se mi­me­zi po­nov­ no pri­zna­la vri­jed­nost prem­da ju je književ­na teo­ri­ja ocr­ni­ la, tre­ba pri­je sve­ga istak­nu­ti ko­li­ko je po­vez­a­na sa spo­zna­ jom, a pre­ko nje i sa svi­je­tom i sa zbi­ljom. Ar­gu­ment su po­ bliže raz­ra­di­la dva au­to­ra. Nort­hrop Frye je, u svo­joj Ana­to­mi­ji kri­ti­ke (Ana­tomy of Cri­ti­cism, 1957.), već in­zi­sti­rao na tri preče­sto za­po­stav­lja­na poj­ma u O pje­snič­kom umi­jeću ka­ko bi mi­me­zu oslo­bo­dio vi­ zual­no­ga ob­rasca ko­pi­je: myt­hos (priča, ili za­plet, ili fa­bu­la), dia­no­ia (mi­sao, na­mje­ra ili te­ma) i anagnô­ri­sis (pre­po­zna­va­ nje). Ari­sto­tel je myt­hos de­fi­ni­rao kao »s­klop do­gađa­ja« ili »­sa­stav do­gađa­ja« (1450a 4 i 15). Myt­hos slaže zbi­va­nja u li­ nea­ran za­plet ili vre­men­ski sli­jed. Us­mje­ru­jući poe­ti­ku pre­ ma an­tro­po­lo­gi­ji, Frye je iz nje iz­veo po­stav­ku pre­ma ko­joj svr­ha mi­me­ze ni­je ni­poš­to da ko­pi­ra, ne­go da među do­gađa­ ji­ma, ko­ji bi se, kad se ne bi ta­ko ure­di­li, priči­nja­li kao da su na­su­mič­ni i ne­po­vez­a­ni, uspo­sta­vi od­no­se, ot­kri­je u do­gađa­ ji­ma in­te­li­gi­bil­nu struk­tu­ru, tj. struk­tu­ru do­stup­nu raz­u­mi­je­ va­nju, i ti­me ljud­skom dje­lo­va­nju pri­da znače­nje. Kad je po­ sri­je­di dia­no­ia, »­mi­sao«, ona »­pak znači go­vo­re u ko­ji­ma se do­ka­zu­je da neš­to jest ili ni­je« (1450b 12): to je sve u sve­mu glav­na na­mje­ra, u znače­nju ko­je sam tom izraz­u pri­pi­sao po­ zi­va­jući se na Au­sti­na, tu­mače­nje š­to se po­da­sti­re či­ta­te­lju ili gle­da­te­lju ko­ji kon­cep­tua­li­zi­ra priču, pre­la­zi s vre­men­skog sli­je­da zbi­va­nja na znače­nje ili te­mu kao cje­li­nu priče. Ugle­ da­jući se na an­tro­po­lo­ge, a po­stu­pa­jući su­prot­no bu­dućim fran­cu­skim na­ra­to­lo­zi­ma, Frye je pr­ven­stve­nim sma­trao se­ man­tič­ki i čak sim­bo­lič­ki red na­pra­ma li­near­noj struk­tu­ri za­ ple­ta. Na­po­sljet­ku, anagnô­ri­sis, ili pre­po­zna­va­nje, u tra­ge­di­ji je »o­brat iz ne­zna­nja u zna­nje« (1452a 29), čin ko­jim ju­nak 146

os­vješću­je svo­je sta­nje, a naj­ljepši mu je pri­mjer u tra­ge­di­ji Edi­po­vo pre­po­zna­va­nje, pri ko­jem shvaća da je ubio oca i žu­ dio za maj­kom. Pre­ma Fryeu, pre­po­zna­va­nje je te­melj­ni ele­ ment za­ple­ta ili fa­bu­le: »u tra­ge­di­ji je cog­ni­tio najčešće pre­po­ zna­va­nje neiz­bježi­vo­sti uzroč­nog sli­je­da u vre­me­nu« (Frye, str. 242). No, proši­rivši po­jam, ili pro­mi­je­nivši mu raz­i­nu, Frye je neo­pa­zi­ce prešao s ju­na­ko­va pre­po­zna­va­nja unu­tar za­ple­ta na dru­go pre­po­zna­va­nje, iz­vanj­sko za­ple­tu, š­to ga gle­ da­telj ili či­ta­telj vez­u­je uz svo­ju re­cep­ci­ju: »T­ra­ge­di­ja kao da se uspi­nje pre­ma Au­gen­blic­ku ili od­sud­nom tre­nut­ku, mje­ stu oda­kle se put pre­ma ono­mu š­to bi mo­glo bi­ti i put pre­ ma ono­mu š­to će do­i­sta bi­ti može vi­dje­ti na­po­re­do. To jest, može vi­dje­ti pu­bli­ka« (ibid., str. 241). Do­dje­lju­jući funk­ci­ju pre­po­zna­va­nja ge­da­te­lju ili či­ta­te­lju, Frye može ustvr­di­ti ka­ ko anag­no­ri­za, pa pre­ma to­me i mi­me­za, pro­iz­vo­de uči­nak iz­van fik­ci­je, to jest u svi­je­tu. Pre­po­zna­va­nje pre­tva­ra li­near­ ni i vre­men­ski tok či­ta­nja u uvid, u oblik š­to uje­di­nju­je i u si­mul­tan smi­sao. Omo­guću­je da se od za­ple­ta (myt­hos) pri­ jeđe na te­mu i tu­mače­nje (dia­no­ia): Kad či­ta­telj ne­kog ro­ma­na pi­ta: »Ka­ko će priča završi­ti?«, nje­go­vo se pi­ta­nje od­no­si na fa­bu­lu, po­se­bi­ce na onaj sre­ diš­nji aspekt fa­bu­le ko­ji Ari­sto­tel zo­ve pre­po­zna­va­nje ili anag­no­ri­sis. Ali ta­kođer može upi­ta­ti: »Ko­ji je smi­sao priče?« To se pi­ta­nje od­no­si na mi­sao, dia­no­ia, i po­ka­zu­ je da te­me, upra­vo kao i fa­bu­le, sadrže ele­men­te [pre­po­ zna­va­nja] (ibid., str. 66-67, pri­je­vod prei­načen). D­ru­gim ri­ječi­ma, uz ju­na­ko­vo pre­po­zna­va­nje unu­tar za­ple­ ta, dje­lu­je i dru­go – ili isto – pre­po­zna­va­nje, či­ta­te­lje­vo pre­po­ zna­va­nje te­me pri­li­kom re­cep­ci­je za­ple­ta. Či­ta­telj po­sva­ja anag­ no­ri­zu kao pre­po­zna­va­nje cje­lo­vi­tog obli­ka i te­mat­ske po­vez­ a­no­sti. Tre­nu­tak pre­po­zna­va­nja je, da­kle, za či­ta­te­lja ili gle­da­ te­lja tre­nu­tak kad on re­tro­spek­tiv­no uvi­di in­te­li­gi­bil­ni na­um 147

priče gdje myt­hos po­sta­je dia­no­ia, uje­di­ni­telj­ski oblik, opća isti­na. Či­ta­te­lje­vo se pre­po­zna­va­nje, neo­vi­sno o to­me š­to on za­paža struk­tu­ru, po­dređu­je reor­ga­ni­za­ci­ji po­to­nje ka­ko bi se pro­iz­ve­la te­mat­ska i in­ter­pre­ta­tiv­na po­vez­a­nost. No ci­je­na je Frye­ve dje­lo­tvor­ne rein­ter­pre­ta­ci­je Ari­sto­te­lo­va tek­sta bio po­ mak pre­po­zna­va­nja iz unu­traš­njo­sti u iz­vanj­skost fik­ci­je. U ve­li­koj tri­lo­gi­ji Vri­je­me i pri­po­vjed­ni tekst (Temps et Ré­ cit, 1983. –1985.), Pa­ul Ricœur in­zi­sti­ra po­djed­na­ko na vez­i mi­me­ze sa svi­je­tom i nje­zi­noj upi­sa­no­sti u vri­je­me. Književ­ na je teo­ri­ja mi­me­zu pri­druži­va­la uz doxa, inert­no, pa­siv­ no, re­pre­siv­no zna­nje, uz kon­sen­zus i uz ideo­lo­gi­ju, pa čak i uz faši­zam. Ricœur pak mi­me­zu pre­vo­di kao »­mi­met­sku dje­lat­nost« i ot­pri­li­ke je po­i­sto­vjeću­je s myt­ho­som, ko­ji pre­ vo­di kao »­preo­braz­bu u za­plet« ili »­fa­bu­la­ci­ju« i sma­tra neo­ dje­lji­vim od doživ­lja­ja vre­me­na ia­ko u vez­i s ti­me Ari­sto­tel ne kaže niš­ta. Mi­me­za i myt­hos su za­hva­ti, a ne struk­tu­re, jer je poe­ti­ka umi­jeće »o­bli­ko­va[­nja] fa­bu­le« (1447a 2). Ari­ sto­tel opi­su­je »ak­tiv­ni pro­ces opo­naša­nja ili pri­ka­zi­va­nja« (Ricœur, 1983., str. 58), a u tom su izraz­u, pre­ma Ricœu­ru, opo­naša­nje ili pri­ka­zi­va­nje dje­lo­va­nja (mi­me­sis) i ustro­ja­va­ nje zbi­va­nja (myt­hos) go­to­vo si­no­nim­ni, »­bu­dući da je fa­bu­ la opo­naša­nje rad­nje« (1450a 1). Mi­me­za je, kao skla­pa­nje za­ple­ta ili fa­bu­la­ci­ja, »­mo­del kon­kor­dan­ci­je«, »­pa­ra­dig­ma re­ da«: obi­ljež­ja su joj pot­pu­nost, cje­lo­vi­tost, pri­kla­dan op­seg, pre­ma Ari­sto­te­lu, ko­ji tvr­di ­da je »­pot­pu­no [...] ono š­to ima poče­tak, sre­di­nu i završe­tak« (1450b 26), a njih de­fi­ni­ra pje­ snič­ki sa­sta­vak. Za­plet (fa­bu­la) je li­nea­ran, ali mu je unu­tar­ nja spo­na lo­gič­ka više ne­go kro­no­loš­ka, od­no­sno za­plet pre­ tva­ra sli­jed do­gađa­ja u in­te­li­gi­bil­nost. Upra­vo za­to Ricœur in­zi­sti­ra na mi­met­skoj i mit­skoj in­te­li­gen­ci­ji, a ona je, kao u Fryea, pre­po­zna­va­nje, pre­po­zna­va­nje š­to na­di­la­zi okvir za­ple­ ta da bi po­sta­lo gle­da­te­lje­vim pre­po­zna­va­njem, pri ko­je­mu 148

on do­zna­je, za­ključu­je, pre­po­zna­je in­te­li­gi­bil­ni oblik za­ple­ ta. Mi­me­za ne teži za myt­ho­som zbog nje­go­ve na­ra­vi priče, ne­go zbog nje­go­ve na­ra­vi do­sljed­ne po­vez­a­no­sti. »S­klo­pi­ti za­plet znači već po­stići da in­te­li­gi­bil­no nik­ne iz slučaj­no­ga, opće iz po­je­di­nač­no­ga, nuž­no ili vje­ro­jat­no iz spo­red­no­ga« (Ricœur, 1983., str. 60). Ta­ko je mi­me­za, opo­naša­nje ili pri­ka­zi­va­nje dje­lo­va­nja (mi­ me­sis praxeos), ali i ustro­je­nost zbi­va­nja, neš­to po­sve su­prot­ no »o­ti­sku pret­hod­no po­sto­jeće zbi­lje«: ona je »­stva­ra­lač­ko opo­naša­nje«. Bu­dući da ni­je »u­dvo­struče­nje pri­sut­no­sti«, ne­ go »­rez ko­ji otva­ra pro­stor fik­ci­je«, ona »u­spo­stav­lja li­te­rar­ nost književ­no­ga dje­la« (ibid., str. 76): »T­vo­rac ri­ječi ne pro­ iz­vo­di stva­ri, ne­go sa­mo kva­zi­stva­ri, iz­miš­lja kao-­da«. Među­ tim, poš­to je naj­pri­je in­zi­sti­rao na mi­me­zi kao rez­u, Ricœur bi htio da ona ujed­no bu­de i po­vez­ni­ca sa svi­je­tom. Za­to u mi­ me­zi-­stva­ra­laš­tvu, ko­je na­zi­va mi­me­zom II., raz­luču­je uzla­ zni i si­la­zni dio, s jed­ne stra­ne re­fe­ren­ci­ju na zbi­lju, a s dru­ ge stra­ne us­mje­re­nost na gle­da­te­lja ili či­ta­te­lja, ma­kar ko­li­ ko i jed­na i dru­ga u O pje­snič­kom umi­jeću bi­le ­rasu­te i ne­za­ mjet­ne. Oko mi­me­ze kao pje­snič­ke kon­fi­gu­ra­ci­je i kao po­ sred­nič­ke funk­ci­je zbi­lja osta­je pri­sut­na na ru­bo­vi­ma obi­ju nje­zi­nih stra­na. Na pri­mjer, kad Ari­sto­tel su­prot­stav­lja tra­ ge­di­ju i ko­me­di­ju po to­me š­to »o­va [...] traži da opo­naša lju­ de loši­je od onih ka­kvi su da­nas, a ona bo­lje« (1448a 16-18), kri­te­rij ko­ji omo­guću­je da se razg­ra­niči vi­so­ko i ni­sko jest ono š­to je stvar­no, da­kle ono š­to jest: Da bi se mo­glo go­vo­ri­ti o »­mi­met­skom po­ma­ku«, o go­ to­vo me­ta­fo­rič­koj »­tran­spo­zi­ci­ji« etič­ko­ga u poe­tič­ko, tre­ba poj­mi­ti mi­me­tič­ku dje­lat­nost kao spo­nu, a ne sa­ mo kao rez. Ona je sa­mo kre­ta­nje mi­me­ze I. pre­ma mi­ me­zi II. Ia­ko ne­ma sum­nje da ter­min myt­hos označa­ va di­skon­ti­nui­tet, sa­ma ri­ječ praxis svo­jom dvo­stru­kom 149

pri­pad­nošću osi­gu­ra­va kon­ti­nui­tet iz­među dva­ju po­re­ da­ka dje­lo­va­nja, etič­ko­ga i poe­tič­ko­ga (Ricœur, 1983., str. 78). Š­to se tiče si­la­znog di­je­la mi­me­ze, nje­zi­ne re­cep­ci­je, sva­ka­ ko ni­je po­sri­je­di značaj­ni­ja ka­te­go­ri­ja u tek­stu O pje­snič­kom umi­jeću, ali ne­ko­li­ko na­zna­ka upuću­je da se ne za­ne­ma­ru­je pot­pu­no, kao kad Ari­sto­tel go­to­vo po­i­sto­vjeću­je vje­ro­jat­no i uvjer­lji­vo, to jest vje­ro­jat­no raz­ma­tra sa sta­ja­liš­ta nje­go­va učin­ ka. Upra­vo za­to, pre­ma Ricœu­ru, »­mo­der­na poe­ti­ka [mi­me­ zu] br­zo­ple­to svo­di na pu­ku di­sjunk­ci­ju, u ime to­bož­nje za­bra­ ne ko­jom je se­mio­ti­ka is­ključi­la sve š­to se drži iz­va­nje­zič­nim« (ibid., str. 80). Mi­me­za kao stva­ra­lač­ka dje­lat­nost, kao rez, ukla­ pa se iz­među pre­draz­u­mi­je­va­nja svi­je­ta svoj­stve­no­ga mi­me­zi I. i re­cep­ci­je dje­la u dje­lo­kru­gu mi­me­ze II.: »Tek­stual­na kon­ fi­gu­ra­ci­ja po­sre­du­je iz­među pre­fi­gu­ra­ci­je prak­tič­no­ga po­lja i nje­go­ve re­fi­gu­ra­ci­je re­cep­ci­jom dje­la« (ibid., str. 86). Mi­me­tič­ko se uče­nje da­kle vez­u­je uz pre­po­zna­va­nje ko­je se kon­strui­ra u dje­lu i ko­je doživ­lja­va či­ta­telj. Pri­po­vi­jest je, pre­ma Ricœu­ru, naš način da ži­vi­mo u svi­je­tu – da proživ­lju­ je­mo svi­jet – on pred­stav­lja našu prak­tič­nu spo­zna­ju svi­je­ta i po­tiče rad za­jed­ni­ce na iz­grad­nji in­te­li­gi­bil­na svi­je­ta. Bi­lo fik­cij­ sko ili po­vi­je­sno, sa­stav­lja­nje za­ple­ta je sam oblik ljud­ske spo­ zna­je ka­kva se raz­li­ku­je od lo­gič­ko-­ma­te­ma­tič­ke spo­zna­je, in­ tui­tiv­ni­ja je i više se te­me­lji na pret­po­stav­ka­ma, na na­gađa­nju. Ta je spo­zna­ja skopča­na s vre­me­nom jer pri­po­vjed­nost pri­da­ je oblik ­bezo­blič­no­me i šut­lji­vo­me sli­je­du do­gađa­ja, po­stav­lja u od­no­se počet­ke i završet­ke (ov­dje se, kao su­prot­no­sti, može­ mo pri­sje­ti­ti ko­li­ko je ovu po­sljed­nju ri­ječ mr­zio Bart­hes). Pri­ po­vi­jest vri­je­me pro­meće u vre­me­ni­tost, to jest u struk­tu­ru po­ sto­ja­nja ko­ju je­zik po­pri­ma u pri­po­vi­je­sti, i ne­ma dru­gog pu­ta pre­ma svi­je­tu, dru­gog pri­stu­pa re­fe­ren­tu osim priča­nja priča: »V­ri­je­me po­sta­je ljud­sko ti­me š­to se ar­ti­ku­li­ra u pri­po­vjed­no­me 150

mo­du­su, a pri­po­vi­jest do­seže pot­pu­no znače­nje kad po­sta­ne uvje­tom vre­men­sko­ga po­sto­ja­nja« (ibid., str. 85). Ta­ko se mi­ me­za po­nov­no više ne pred­stav­lja kao sta­tič­na ko­pi­ja ili kao sli­ka, ne­go kao spo­znaj­na dje­lat­nost, uo­bliče­nje isku­stva vre­ me­na, kon­fi­gu­ra­ci­ja, sin­te­za, di­na­mič­na praxis ko­ja umje­sto da opo­naša pro­iz­vo­di ono š­to pri­ka­zu­je, pri­do­no­si zdra­vo­me raz­u­mu i do­seže pre­po­zna­va­nje. U Ricœu­ra kao i u Fryea mi­me­za pro­iz­vo­di značenj­ske cje­ li­ne od rasprše­nih do­gađa­ja. Re­ha­bi­li­ti­ra se, da­kle, po svo­joj spo­znaj­noj, jav­noj i za za­jed­ni­cu značaj­noj vri­jed­no­sti na­su­ prot skep­ti­ciz­mu i so­lip­siz­mu u ko­ji je vo­di­la fran­cu­ska struk­ tu­ra­li­stič­ka i post­struk­tu­ra­li­stič­ka književ­na teo­ri­ja. I kri­tič­ka rješe­nja š­to ih je ona iza­bra­la tre­ba po­vez­a­ti s iz­vank­njižev­ nim (eg­zi­sten­ci­jal­nim, etič­kim) vri­jed­no­sti­ma i s po­vi­je­snim tre­nut­kom. No Fryev eklek­ti­zam i Ricœu­rov eku­me­ni­zam vo­de u kat­kad la­ba­ve ili, u sva­kom sluča­ju, vr­lo gip­ke sin­te­ ze poe­ti­ke i eti­ke, oso­bi­to ti­me š­to neo­pa­zi­ce po­i­sto­vjeću­ju pre­po­zna­va­nje unu­tar za­ple­ta i iz­van za­ple­ta. Zao­bišavši tu ma­nu, a ipak ističući pr­vo­raz­red­nu važ­nost anag­no­ri­ze u O pje­snič­kom umi­jeću, Te­ren­ce Ca­ve je o to­me poj­mu na­pi­sao knji­gu ko­ja je jed­na­ko bo­ga­ta kao Auer­bac­ ho­va Mi­me­za (Re­cog­ni­tions: A Study in Poe­tics, Pre­po­zna­va­ nja: Stu­di­ja o poe­ti­ci, 1988.). U dje­lu se opet podcr­ta­va heu­ ri­stič­ka vri­jed­nost mi­me­ze, ali se ne br­ka­ju unu­tar­nje i vanj­ sko pre­po­zna­va­nje. Na heu­ri­stič­koj vri­jed­no­sti Ari­sto­tel in­zi­ sti­ra u IV. po­glav­lju, ne upuću­jući na anag­no­ri­zu, ali je ono š­to on na­zi­va »­rad­njom s pre­po­zna­va­njem« (de­se­to po­glav­ lje), na kra­ju ko­je ju­nak, po­put Edi­pa, do­zna­je svoj iden­ti­tet, sve­jed­no pa­ra­dig­ma de­fi­ni­ci­je iden­ti­te­ta u fi­lo­zof­skom smi­ slu: »Kad se kon­strui­ra ka­ko tre­ba, tra­gič­ki myt­hos opo­naša in­te­li­gi­bi­lan red, a či­ni se da je tad anag­no­ri­zi na­mi­je­nje­no da po­sta­ne kri­te­rij in­te­li­gi­bil­no­sti« (Ca­ve, str. 243). 151

Mi­me­za se da­kle po­sve oslo­bo­di­la sli­kov­nog ob­rasca, ali za­ to da bi se ovaj put pri­ve­la ki­ne­ge­tič­koj pa­ra­dig­mi ko­ju Ca­ve po­suđu­je od po­vje­sniča­ra Car­la Ginz­bur­ga, a pre­ma njoj je či­ ta­telj de­tek­tiv, lo­vac ko­ji vre­ba na in­di­ci­je š­to će mu omo­gući­ti da priči pri­da znače­nje. Znak pre­po­zna­va­nja u fik­ci­ji upuću­je na isti mo­dus pre­po­zna­va­nja kao š­to su trag, na­zna­ka ili in­di­ci­ ja, oti­sak, pot­pis i svi dru­gi zna­ko­vi ko­ji omo­guću­ju da se iden­ ti­fi­ci­ra po­je­di­nac ili da se re­kon­strui­ra do­gađaj. Pre­ma Ginz­ bur­gu, obraz­ac je to­ga ti­pa spo­zna­je, u opre­ci na­pra­ma de­duk­ ci­ji, umi­jeće lov­ca ko­ji od­go­ne­ta­va priču o pro­la­ska zvi­je­ri po tra­go­vi­ma š­to ih je osta­vi­la. Se­kven­ci­jal­no pre­po­zna­va­nje vo­ di do iden­ti­fi­ka­ci­je na te­me­lju sit­nih i rub­nih in­di­ci­ja. U sklo­ pu lo­va pre­po­zna­va­nje se ta­kođer ugle­da na sa­kra­lan obraz­ac, obraz­ac ga­ta­nja ili di­vi­na­ci­je kao kon­struk­ci­je bu­duć­no­sti, a ne više re­kon­struk­ci­je proš­lo­sti. Lo­vac i ga­ta­lac se po po­stup­ci­ ma ko­ji­ma se služe raz­li­ku­ju od lo­giča­ra i ma­te­ma­tiča­ra, a nji­ ho­va je prak­tič­na in­te­li­gen­ci­ja stva­ri bli­ska grč­koj me­tis (pa­me­ ti), utje­lov­lje­noj u Odi­se­ju, kao in­duk­ci­ji na te­me­lju ­znat­nih po­je­di­no­sti š­to se raz­a­bi­ru na ru­bu per­cep­ci­je: umi­jeće de­tek­ ti­va, znal­ca (kri­tiča­ra či­ji je dje­lo­krug po­vi­jest umjet­no­sti), psi­ hoa­na­li­tiča­ra pri­pa­da ki­ne­ge­tič­koj pa­ra­dig­mi. Mož­da je i sa­ma za­mi­sao o pri­po­vi­je­da­nju – za­pa­zio je Ginz­burg – [...] naj­pri­je na­sta­la u druš­tvu ko­je se ba­vi lo­vom, iz isku­stva go­ne­ta­nja naj­ma­njih mo­gućih in­di­ci­ ja. [...] Lo­vac je valj­da bio pr­vi ko­ji je »­pri­po­vi­je­dao pri­ ču«, jer je je­di­ni bio ka­dar u ni­je­mim (inače ne­za­mjet­ nim) tra­go­vi­ma š­to ih je osta­vio nje­gov pli­jen ­proči­ta­ti po­vez­an niz do­gađa­ja (Ginz­burg, str. 149). Taj mo­del pri­po­vjed­nog tek­sta, nad­moćan an­tro­po­loš­ko­ me i etič­ko­me na ko­ji su se oslo­ni­li Frye i Ricœur da bi re­ha­ bi­li­ti­ra­li mi­me­zu, mi­me­zu ta­kođer pred­stav­lja kao spo­zna­ju. 152

Mi­me­za da­kle više ni po če­mu ni­je na­lik na ko­pi­ju. Ona je po­se­ban oblik spo­zna­je ljud­sko­ga svi­je­ta, u skla­du s ana­li­ zom pri­po­vjed­nog tek­sta ko­ja je po­sve drukči­ja od sin­tak­se š­to su je na­sto­ja­li izra­di­ti pro­tiv­ni­ci mi­me­ze, a ko­ja uključu­ je i tre­nu­tak pre­po­zna­va­nja. Ne­ma sum­nje da je književ­na teo­ri­ja već pret­hod­no izno­va proči­ta­la O pje­snič­kom umi­ jeću stav­lja­jući na­gla­sak na myt­hos, na sin­tak­su pri­po­vjed­ nog tek­sta, ali ne na dia­no­ju ni na anag­no­ri­zu, ni­ti na znače­ nje ni na tu­mače­nje. Na raz­liči­te nači­ne, mi­me­za se po­nov­ no po­vez­a­la sa svi­je­tom.

Fik­cij­ski svje­to­vi La­ku po­bje­du nad mi­me­zom književ­na je teo­ri­ja iz­bo­ri­la za­hva­lju­jući sim­pli­stič­koj i neu­mje­re­noj kon­cep­ci­ji je­zič­ne re­ fe­ren­ci­je: ili ha­lu­ci­na­ci­ja, ili niš­ta. No odav­no su do­stup­ne dru­ ge, raz­rađe­ni­je teo­ri­je re­fe­ren­ci­je: one omo­guću­ju da se izno­va pro­mi­sle od­no­si književ­no­sti i zbi­lje, a ti­me i da se s mi­me­ze ski­ne kriv­nja. Mi­me­za isko­riš­ta­va re­fe­ren­ci­jal­na svoj­stva obič­ no­ga je­zi­ka, ko­ja su vez­a­na po­naj­više uz ozna­ke, deik­ti­ke ili po­ ka­zne ri­ječi, vla­sti­ta ime­na. No pro­blem je u slje­deće­mu: lo­gič­ ki (prag­ma­tič­ki) uvjet mo­guć­no­sti re­fe­ren­ci­je jest po­sto­ja­nje neče­ga o če­mu će bi­ti mo­guće izreći isti­ni­te ili laž­ne su­do­ve. Da bi­smo ima­li re­fe­ren­ci­ju na neš­to, tre­ba da ta stvar po­sto­ji (sud: »F­ran­cu­ski kralj je će­lav«, sjeća­mo se, ni­je ni isti­ni­ta ni laž­na). Dru­gim ri­ječi­ma, re­fe­ren­ci­ji je pre­du­vjet eg­zi­sten­ci­ja; neš­to mo­ra po­sto­ja­ti da bi je­zik na to mo­gao re­fe­ri­ra­ti. U književ­no­sti pak re­fe­ren­ci­jal­nih izraz­a u pra­vom smi­slu ima u vr­lo ogra­niče­nu bro­ju: na pr­voj stra­ni­ci Čiče Go­rio­ta, Pa­ riz i Uli­ca Neu­ve-Sain­te-Ge­ne­viè­ve ima­ju re­fe­ren­te u svi­je­tu, ali ih ne­ma­ju go­spođa Va­uquer, ni nje­zin pan­sion, ni sta­ri Go­ riot jer ne po­sto­je iz­van ro­ma­na. Pa ipak, pri­po­vje­dač već na dru­goj stra­ni­ci može klik­nu­ti: »A­li znaj­te: ova dra­ma ni­je ni 153

iz­miš­ljo­ti­na ni ro­man. All is true«. A či­ta­telj na­to ne ba­ci knji­ gu, ne­go sa­svim li­je­po na­sta­vi či­ta­ti. U Fla­u­ber­to­vu Pro­sto­duš­ no­me sr­cu ri­ječ »­ba­ro­me­tar« ni­je re­fe­ren­ci­jal­na u pra­vom smi­ slu, kad ba­ro­me­tar ne po­sto­ji iz­van ro­ma­na. Ako se ni­je udo­ vo­lji­lo eg­zi­sten­ci­jal­no­me pre­du­vje­tu, može li je­zik fik­ci­je ipak bi­ti re­fe­ren­ci­ja­lan? Š­to su re­fe­ren­ti u fik­cij­sko­me svi­je­tu? Nad tim su se pro­ble­mom za­mi­sli­li lo­giča­ri. U ro­ma­nu, od­go­vo­ri­li su, ri­ječ se do­i­ma kao da re­fe­ri­ra, stva­ra tlap­nju re­fe­ren­ci­je, opo­naša re­fe­ren­ci­jal­na svoj­stva obič­no­ga je­zi­ka. Ta­ko je Au­stin, u How to Do Things with Words (Ka­ko dje­lo­ va­ti ri­ječi­ma, 1962.), književ­nost odvo­jio od go­vor­nih či­no­va (speech acts, pre­ma Sear­leo­vu ter­mi­nu). Da bi na­stao go­vor­ ni čin, na pri­mjer per­for­ma­tiv u iz­ja­vi kao š­to je »O­beća­jem da...«, on je nai­me po­sta­vio ovaj uvjet: »Nit­ko neće za­ni­je­ka­ti, mi­slim, da se te ri­ječi mo­ra­ju iz­go­vo­ri­ti ‘oz­bilj­no’, i na ta­kav način da se shva­te ‘oz­bilj­no’. [...] Ne smi­jem ih iz­go­vo­ri­ti, na pri­mjer, u ša­li ili pišući pje­smu« (Au­stin, str. 44). Pje­sma ne ob­vez­u­je ni na š­to, kao ni ša­la ili ka­za­liš­ni pri­zor: Per­for­ma­tiv­ni će iskaz bi­ti šu­palj ili praz­an na oso­bit način ako ga, na pri­mjer, iz­go­vo­ri glu­mac na po­zor­ni­ci ili se po­ja­vi u pje­smi [...]. Ja­sno je da se u tim okol­no­sti­ ma je­zik ne upo­treb­lja­va oz­bilj­no, ne­go na nači­ne ko­ji su pa­raz­it­ski na­pra­ma nje­go­voj nor­mal­noj upo­ra­bi – a te nači­ne tre­ba pro­uča­va­ti kao sluča­je­ve zakrž­lja­lo­sti je­zi­ka (ibid., str. 55). P­je­sniš­tvo je Au­stin iz­jed­načio sa ša­lom jer mu ne­do­sta­ je oz­bilj­no­sti, pa je književ­nost spa­la na pa­raz­i­ti­zam i slučaj zakrž­lja­lo­sti obič­no­ga je­zi­ka. Te me­ta­fo­re mo­gu za­pre­pa­sti­ ti one ko­ji vo­le književ­nost pa ra­di­je mi­sle ka­ko književ­ni je­ zik pri­je pri­pa­da višoj ne­go nižoj raz­i­ni u uspo­red­bi s obič­ nim je­zi­kom, ali im je za­slu­ga š­to ističu zaš­to se i ka­ko iska­zi u fik­ci­ji raz­li­ku­ju od iska­za u sva­ki­daš­njem ži­vo­tu. Sear­le je 154

pak fik­cij­ski iskaz opi­sao kao hi­nje­nu tvrd­nju ­za­to š­to ne od­ go­va­ra prag­ma­tič­kim uvje­ti­ma (is­kre­nost, ob­vez­at­nost, spo­ sob­nost da se do­kaže ono š­to se izriče) ko­ji­ma udo­vo­lja­va ne­ pa­tvo­re­na tvrd­nja (Sear­le, 1975.). U pje­sniš­tvu pri­vid­no go­ vor­ni čin za­pra­vo ni­je go­vor­ni čin, ne­go pu­ka mi­me­za stvar­ no­ga go­vor­nog či­na. Kad se na kra­ju Ba­u­de­lai­reo­va »Pu­to­va­ nja« su­bjekt obra­ti Smr­ti, na pri­mjer: »Daj nam svog otro­va da nam sna­ge do­da«, ni­je ui­sti­nu po­sri­je­di na­red­ba, ne­go sa­ mo opo­naša­nje na­red­be, fik­ti­van go­vor­ni čin ko­ji se ukla­pa u stva­ran go­vor­ni čin, a to je: pi­sa­nje pje­sme. U fik­ci­ji se ta­ko iz­vo­de isti go­vor­ni či­no­vi kao u svi­je­tu: po­stav­lja­ju se pi­ta­nja, iz­da­ju se za­po­vi­je­di, obeća­je se. No ti su či­no­vi fik­tiv­ni, za­mi­slio ih je i sročio au­tor ka­ko bi iz­veo je­dan je­di­ni stva­ran go­vor­ni čin: pje­smu. Književ­nost isko­ riš­ta­va re­fe­ren­ci­jal­na svoj­stva je­zi­ka, go­vor­ni či­no­vi su fik­tiv­ ni, ali čim zađe­mo u književ­nost, čim se smje­sti­mo u njoj, fik­ tiv­ni je­zič­ni či­no­vi funk­cio­ni­ra­ju toč­no jed­na­ko kao u stvar­ nim go­vor­nim či­no­vi­ma, iz­van književ­no­sti. Fik­cij­ska upo­tre­ba je­zi­ka sve­jed­no od­stu­pa od po­uč­ka o eg­zi­sten­ci­ji š­to su ga uspo­sta­vi­li lo­giča­ri: »Može­mo re­fe­ri­ra­ ti sa­mo na ono š­to po­sto­ji«. Ne­dav­no se, među­tim, ana­li­tič­ ka fi­lo­zo­fi­ja, ko­ja se do­tad bi­la po­sve­ti­la je­di­no od­no­si­ma je­ zi­ka i zbi­lje, iz ko­jih je is­ključi­va­la reče­ni­ce kao š­to je: »F­ran­ cu­ski kralj je će­lav«, sta­la sve više za­ni­ma­ti za mo­guće svje­to­ ve ko­ji­ma su fik­cij­ski svje­to­vi podvr­sta. Umje­sto da iz obič­ nog je­zi­ka isi­je­ku dio ka­ko bi iz­dvo­ji­li is­prav­no obli­ko­van je­ zik, je­zik lo­gi­ke, kao š­to se či­ni­lo od Ari­sto­te­la, fi­lo­zo­fi je­zi­ka ­po­sta­li su snoš­lji­vi­ji pre­ma po­sto­jećim je­zič­nim prak­sa­ma, ili ra­do­zna­li­ji pre­ma nji­ma, pa su se za­to po­za­ba­vi­li svje­to­vi­ ma ko­je pro­iz­vo­de je­zič­ne igre i po­kuša­li ih opi­sa­ti. Ta­ko se književ­na re­fe­ren­ci­ja poče­la po­nov­no pro­miš­lja­ti u okvi­ru se­man­ti­ke mo­gućih ili fik­cij­skih svje­to­va. 155

Do­gađa­ji u ro­ma­nu, piše Pa­vel u Svje­to­vi­ma fik­ci­je (Fic­tio­ nal Worlds, 1986.) gdje raz­ma­tra pre­gled fi­lo­zof­skih ra­do­va o mo­gućim svje­to­vi­ma, ima­ju ne­ku vr­stu zbilj­no­sti »­ko­ja ni­ poš­to ni­je ma­nje vri­jed­na od« zbi­lje stvar­nih svje­to­va (Pa­vel, str. 2), ne­go s njom gra­niči. Tra­di­cio­nal­no su fi­lo­zo­fi sma­tra­ li da bića u fik­ci­ji ne­ma­ju on­to­loš­ki sta­tus, pa da­kle ni­je­dan sud o nji­ma ni­je ni isti­nit ni lažan, ne­go jed­no­stav­no neis­pra­ van i ne­pri­kla­dan. Reče­ni­ca: »Čiča Go­riot je u pet i po bio u Uli­ci Da­up­hi­ne«, ka­ko su ta­da mi­sli­li, ni­je mje­ro­dav­na. No ta reče­ni­ca ipak po­sto­ji: u mo­gućim svje­to­vi­ma, da bi su­do­vi bi­li va­lja­ni, ni­je nuž­no da se od­no­se na isti po­pis je­din­ki kao u zbilj­sko­me svi­je­tu; do­volj­no je traži­ti da je­din­ke mo­gućih svje­to­va bu­du kom­pa­ti­bil­ne zbilj­sko­me svi­je­tu. Kao š­to je re­kao već Ari­sto­tel: »­ni­je pje­sni­kov po­sao da pri­po­vi­je­da o stvar­nim do­gađa­ji­ma, ne­go o ono­me š­to bi se mo­glo oče­ki­ va­ti da će se do­go­di­ti, to jest o ono­me š­to je mo­guće po vje­ro­ jat­no­sti ili nuž­no­sti« (1451a 36). Dru­gim ri­ječi­ma, re­fe­ren­ci­ ja u fik­cij­skim svje­to­vi­ma funk­cio­ni­ra sve dok su uspo­red­no mo­gući (kom­po­si­bil­ni), ali zap­ne ako otac Go­riot odjed­nom sta­ne cr­ta­ti če­tve­ro­kut­ne kru­go­ve. Književ­nost ne­pre­sta­no mi­ješa zbilj­ski svi­jet i mo­gući svi­jet: ba­vi se stvar­nim li­ko­vi­ ma i do­gađa­ji­ma (u Čiči Go­rio­tu uve­li­ke je pri­sut­na fran­cu­ ska re­vo­lu­ci­ja), a fik­cij­ski lik je je­din­ka ko­ja je mo­gla po­sto­ ja­ti u dru­gom sta­nju stva­ri. Iz to­ga Pa­vel za­ključu­je: U mno­gim po­vi­je­snim si­tua­ci­ja­ma pi­sci i nji­ho­va pu­bli­ ka uzi­ma­ju zdra­vo za go­to­vo da književ­no dje­lo opi­su­ je sadrža­je ko­ji su do­i­sta mo­gući i u vez­i sa stvar­nim svi­ je­tom. Taj stav od­go­va­ra rea­li­stič­noj književ­no­sti u ši­ro­ kom smi­slu ri­ječi. Ako se pro­ma­tra na taj način, rea­li­zam da­kle ni­je sa­mo skup stil­skih i pri­po­vjed­nih kon­ven­ci­ja, ne­go bi­tan stav ko­ji se tiče od­no­sa iz­među zbilj­sko­ga svi­ je­ta i isti­ne književ­nih tek­sto­va. U rea­li­stič­koj per­spek­ti­vi 156

kri­te­rij isti­ni­to­sti ili laž­no­sti književ­no­ga dje­la i nje­go­vih po­je­di­no­sti te­me­lji se na poj­mu mo­guć­no­sti [...] u od­no­su na­pra­ma zbilj­sko­me svi­je­tu (Pa­vel, str. 46-47). Fik­cij­ski tek­sto­vi služe se da­kle istim re­fe­ren­cij­skim me­ ha­niz­mi­ma kao i ne­fik­cij­ske upo­tre­be je­zi­ka, da bi re­fe­ri­ra­li na fik­cij­ske svje­to­ve ko­ji se drže mo­gućim svje­to­vi­ma. Či­ta­ te­lji se smješ­ta­ju unu­tar fik­cij­sko­ga svi­je­ta te, dok tra­je igra, taj svi­jet drže pra­vim, sve do tre­nut­ka kad ju­nak sta­ne cr­ta­ ti četvr­ta­ste kru­go­ve, š­to ­raski­da ugo­vor o či­ta­nju, zna­me­ni­ tu »­dra­go­volj­nu obu­sta­vu ne­vje­ri­ce«.

S­vi­jet knji­ga »K­nji­ga je [...] svi­jet, za­pi­sao je Bart­hes u Kri­ti­ci i isti­ni. Kri­tičar pred knji­ga­ma osjeća jed­na­ke [u­vje­te] go­vo­ra kao i pi­sac pred svi­je­tom« (Bart­hes, 1966., str. 69; 1972., str. 116). Na te­me­lju te tvrd­nje – knji­ga je svi­jet – iz­veo je si­tua­cij­sku uspo­red­bu iz­među pi­sca i kri­tiča­ra, isto­vjet­nost književ­no­sti pr­vog stup­nja i književ­no­sti dru­gog stup­nja. Ta se za kri­ti­ku udob­na jed­nadž­ba svo­je­dob­no pro­sla­vi­la. Kri­tičar bi pre­ma njoj ta­kođer bio pi­sac u pu­noj mje­ri jer go­vo­ri o knji­zi kao š­to pi­sac go­vo­ri o svi­je­tu. Nez­go­da je š­to Bart­hes inače tvr­di ­da pi­sac pred svi­je­tom ne go­vo­ri o svi­je­tu ne­go o knji­zi za­to š­to je je­zik spram svi­je­ta ne­moćan. Kri­tičar je pred knji­gom kao pi­sac pred svi­je­tom, ali pi­sac ni­kad ni­je pred svi­je­tom ­jer je iz­među nje­ga i svi­je­ta uvi­jek knji­ga. Sud »k­nji­ga je svi­ jet« bje­lo­da­no je re­ver­zi­bi­lan i ni­je pra­va pre­mi­sa teo­ri­je ko­ ja bi omo­gući­la da se lo­gič­ki za­snu­je srod­nost, ili čak isto­vjet­ nost, kri­tiča­ra i pi­sca; pra­va pre­mi­sa je obrat­ni sud: »­svi­jet je knji­ga«, ili »­svi­jet je već (uvi­jek već) knji­ga«. Kri­tičar je ta­ kođer pi­sac za­to š­to je pi­sac već kri­tičar; knji­ga je svi­jet jer je svi­jet knji­ga. Bart­hes piše »k­nji­ga je svi­jet«, dočim bi mo­ rao na­pi­sa­ti »­svi­jet je knji­ga«, ili čak »­ni­je do knji­ga«, da bi 157

se us­kla­dio sa svo­jom za­miš­lju o ar­bi­trar­no­sti je­zi­ka i ujed­ no oprav­dao isto­vjet­nost kri­tiča­ra i pi­sca. No kad je književ­ na teo­ri­ja za­ni­je­ka­la zbi­lju, mož­da je po­sri­je­di zai­sta bi­lo pu­ ko ni­je­ka­nje, ili ono š­to je Freud naz­vao po­ri­ca­njem (Ver­ nei­nung), to jest ne­ga­ci­ja ko­ja, u ne­koj vr­sti dvo­stru­ke svi­je­ sti, su­po­sto­ji uspo­red­no s neu­niš­ti­vim vje­ro­va­njem da knji­ ga »i­pak« go­vo­ri o svi­je­tu, ili da tvo­ri svi­jet, ili »­kva­zi­svi­jet«, kao š­to ana­li­tič­ki fi­lo­zo­fi kažu o fik­ci­ji. U zbi­lji književ­na teo­ri­ja ni­ka­da ni­je pot­pu­no od­stra­ni­ la sadržaj, po­za­di­nu i zbilj­sko. Mo­guće je čak da su se teo­re­ tiča­ri pridrža­va­li na­va­de da ni­ječu re­fe­ren­ci­ju sa­mo ka­ko bi ima­li iz­go­vor da i da­lje mo­gu go­vo­ri­ti o rea­liz­mu, a ne o či­ stoj poe­zi­ji, a ne o či­stom ro­ma­nu una­toč svo­joj for­mal­noj privrže­no­sti mo­der­ni­stič­kom i avan­gar­di­stič­kom književ­ nom po­kre­tu. Ta­ko su na­ra­to­lo­gi­ja i poe­ti­ka ste­kle ovla­sti da i da­lje či­ta­lju do­bre pra­ve ro­ma­ne, ali to­bože ne že­leći ih tak­nu­ti, ne upa­da­jući u klop­ku, ne do­puš­ta­jući da ih za­ve­du. Kraj pri­ka­zi­va­nja bio je valj­da mit jer u mit čo­vjek isto­dob­ no i vje­ru­je i ne vje­ru­je. Mit je pot­hra­nji­va­lo ne­ko­li­ko reče­ ni­ca š­to su ih namr­li Mal­larmé: »S­ve na svi­je­tu po­sto­ji da bi dos­pje­lo u knji­gu« ili Fla­u­bert i nje­gov san o »k­nji­zi ni o če­ mu«. Pa­ul de Man, ko­ji je uvi­jek bio naj­smio­ni­ji ana­li­tičar pre­d­rasu­da u teo­ri­ji, na­po­me­nuo je, među­tim, ka­ko čak ni u Mal­larméa zbilj­sko ni­kad pot­pu­no ne uz­miče pred či­sto ale­go­rij­skom lo­gi­kom. Ia­ko Mal­larmé tvr­di da je gra­ni­ca pje­ sniš­tva ne­re­fe­ren­ci­jal­na i do­i­sta na­sto­ji uma­nji­ti ulo­gu re­fe­ ren­ci­je u pje­sniš­tvu, nje­go­vo se dje­lo ipak ne smješ­ta na tu gra­ni­cu, jer bi ga ona, uo­sta­lom, uči­ni­la uza­lud­nim, ne­go se više ili ma­nje drži asimp­to­te ko­ja pre­ma njoj teži. Mal­larmé, re­kao je, osta­je »­pje­snik re­prez­en­ta­ci­je« jer »­poe­zi­ja ne odu­ sta­je od svo­je mi­me­tič­ke funk­ci­je [...] ta­ko la­ko i ta­ko jef­ti­ no« (de Man, str. 182). No opet nas ta že­sto­ka, te­ro­ri­stič­ka, 158

ma­ni­hej­ska bi­nar­na lo­gi­ka, to­li­ko omi­lje­na među pro­uča­va­ te­lji­ma književ­no­sti – sadržaj ili oblik, opis ili pri­po­vi­je­da­ nje, pri­ka­zi­va­nje ili znače­nje – na­vo­di na dra­ma­tič­ne al­ter­ na­ti­ve i ša­lje nas da lu­pa­mo gla­vom o zi­do­ve i bo­ri­mo se s vje­tre­njača­ma. A književ­nost je upra­vo pro­stor iz­među kraj­ no­sti, mje­sto pro­bo­ja.

159

Č i­ t a­ t e l j Na­kon pi­ta­nja »Š­to je književ­nost?«, »T­ko go­vo­ri?« i »O če­mu?«, či­ni se neiz­bjež­nim po­sta­vi­ti pi­ta­nje »Ko­me?«. Poš­ to smo pro­uči­li književ­nost, au­to­ra i svi­jet, književ­ni ele­ment ko­ji naj­pri­je mo­ra­mo raz­mo­tri­ti jest či­ta­telj. Kri­tičar ro­man­ tiz­ma M. H. Abrams književ­nu je ko­mu­ni­ka­ci­ju opi­sao pre­ ma osnov­no­me ob­rascu tro­ku­ta, u ko­je­mu dje­lo za­u­zi­ma težiš­te, a tri vr­ha od­go­va­ra­ju svi­je­tu, au­to­ru i či­ta­te­lju. Objek­ tiv­ni ili for­mal­ni pri­stup književ­no­sti usre­do­toču­je se na dje­ lo; izražaj­ni pri­stup na umjet­ni­ka; mi­me­tič­ki pri­stup na svi­ jet; i na­po­sljet­ku, prag­ma­tič­ki pri­stup na pu­bli­ku, či­ta­telj­ stvo, či­ta­te­lje. U pro­uča­va­nju književ­no­sti či­ta­te­lju se mje­ sto ustu­pa vr­lo ne­rav­no­mjer­no, no da bi­smo o to­me ste­kli ja­sni­ji uvid, ni­je zgo­re­ga po­nov­no kre­nu­ti od dva­ju po­lo­va oko ko­jih se okup­lja­ju an­ti­te­tič­ka sta­ja­liš­ta, s jed­ne stra­ne pri­ stu­pi ko­ji po­sve za­ne­ma­ru­ju či­ta­te­lja, a s dru­ge pri­stu­pi ko­ji mu pri­da­ju važ­nost ili ga čak po­stav­lja­ju u pr­vi plan književ­ no­sti te književ­nost po­i­sto­vjeću­ju s či­ta­njem. U po­gle­du či­ ta­te­lja te­ze su po­djed­na­ko opreč­ne kao u vez­i s na­mje­rom i s re­fe­ren­ci­jom, i da­ka­ko, ima­ju ite­ka­kve vez­e s pret­hod­ni­ ma. I ovaj ću put po­stu­pi­ti ta­ko da ih jed­ne dru­gi­ma su­prot­ sta­vim, osu­je­tim ih i po­tražim izlaz u trećem rješe­nju ko­je bi ih sve obu­hva­ti­lo.

Či­ta­nje is­ključe­no iz igre Da se ne vraća­mo pre­da­le­ko u proš­lost, spor o či­ta­nju su­ prot­sta­vio je, na pri­mjer, im­pre­sio­ni­zam i po­zi­ti­vi­zam kra­ jem XIX. sto­ljeća. Znan­stve­na kri­ti­ka (Bru­ne­tiè­re), a za­tim i po­vi­je­sna (Lan­son), po­le­mi­zi­ra­le su pro­tiv kri­ti­ke ko­ju su (oso­bi­to Ana­to­le Fran­ce) na­zi­va­li im­pre­sio­ni­stič­kom, a ko­ja

je tje­dan za tjed­nom svo­je doživ­lja­je književ­no­sti izno­si­la u kro­ni­ka­ma no­vi­na i ča­so­pi­sa. Kri­ti­ci ko­ja nje­gu­je ukus, rav­ na se pre­ma na­klo­no­sti, go­vo­ri o svo­jem doživ­lja­ju, svo­jim reak­ci­ja­ma, u skla­du s hu­ma­ni­stič­kom tra­di­ci­jom ka­kvu uzor­ no pred­stav­lja­ju Mon­taig­neo­ve po­hva­le či­ta­nju kao kul­tu­ri »u­glađe­nog čo­vje­ka« (honnê­te hom­me), su­prot­stav­lja se nuž­ nost da se održe od­mak, objek­tiv­nost, me­to­da. »Da bu­de­mo is­kre­ni,« pri­znao je nai­me Ana­to­le Fran­ce, »­kri­tičar bi mo­rao reći: ‘Go­spo­do, u vez­i sa Sha­ke­spea­reom, u vez­i s Ra­ci­neom, go­vo­rit ću o se­bi’.« Na­su­prot ta­kvo­me pr­vom či­ta­nju ama­te­ra i po­klo­ni­ka knji­ga, na­vod­no znan­stve­no, pom­no či­ta­nje, su­ klad­no oče­ki­va­nju tek­sta, sa­mo se­be opovr­ga­va kao či­ta­nje. Sva­ki na svoj način, Bru­ne­tiè­re i Lan­son sma­tra­ju da tre­ba iz­ mak­nu­ti či­ta­te­lju i nje­go­vim proh­tje­vi­ma, ne ta­ko da se nje­ go­vi doj­mo­vi po­niš­te, ne­go da im se na­met­ne ste­ga, te ba­veći se sa­mim dje­lom po­stići objek­tiv­nost. »V­jež­ba eks­pli­ka­ci­je«, na­pi­sao je Lan­son, »i­ma cilj, a kad se do­bro pro­vo­di, i po­slje­ di­cu da u stu­de­na­ta stvo­ri na­vi­ku da či­ta­ju po­zor­no i književ­ ne tek­sto­ve tu­mače vjer­no« (Lan­son, 1925., str. 40). Ia­ko osla­nja­jući se na po­sve drukči­je pret­po­stav­ke, ali u istom vre­me­nu, či­ta­nje je po­ri­cao i Mal­larmé, ko­ji je u tek­stu »Quant au li­vre« (Š­to se tiče knji­ge) ustvr­dio: »Bu­dući da je neo­sob­na uto­li­ko š­to se od nje čo­vjek odva­ja kao au­tor, knji­ ga ne izi­sku­je da joj priđe či­ta­telj. Među stva­ri­ma ko­je lju­di­ma služe, ona kao ta­kva bi­va po­sve sa­ma: kao či­nje­ni­ca, kao biće« (Mal­larmé, str. 372). Knji­ga, dje­lo, okruže­ni mi­stič­nim ri­tua­ lom, po­sto­je ta­kvi ka­kvi su sa­mi po se­bi, isto­dob­no odi­je­lje­ni od au­to­ra i od či­ta­te­lja, u svo­joj či­stoći sa­mo­stal­nih, nuž­nih i bit­nih pred­me­ta. Kao š­to pi­smo mo­der­no­ga dje­la ne teži da bu­de izražaj­no, ne traži ni da ga it­ko iden­ti­fi­ci­ra. U­na­toč među­sob­nom spo­ru o au­tor­skoj na­mje­ri, hi­sto­ ri­zam (ko­ji dje­lo pri­vo­di nje­go­vu iz­vor­nom kon­tek­stu) i 161

for­ma­li­zam (ko­ji zah­ti­je­va po­vra­tak k ima­nen­ci­ji tek­sta) du­ go su se sla­ga­li kad je tre­ba­lo izag­na­ti či­ta­te­lja, a na­jod­rješi­ ti­je su ga i na­ji­zriči­ti­je is­ključi­li ame­rič­ki među­rat­ni no­vi kri­tiča­ri. Dje­lo su de­fi­ni­ra­li kao sa­mo­do­stat­nu or­gan­sku cje­ li­nu ko­ju tre­ba či­ta­ti pom­no (clo­se rea­ding), to jest savrše­ no objek­tiv­no, des­krip­tiv­no, po­zor­no pre­ma pa­ra­dok­si­ma, više­znač­no­sti­ma, na­pe­to­sti­ma š­to pje­smu či­ne za­tvo­re­nim i po­sto­ja­nim su­sta­vom, ver­bal­nim spo­me­ni­kom on­to­loš­ko­ me sta­tu­su po ko­je­mu se ona odva­ja i od pro­iz­vod­nje i od re­cep­ci­je jed­na­ko kao u Mal­larméa. U skla­du sa svo­jim ge­ slom »P­je­sma ne mo­ra znači­ti ne­go bi­ti«, pre­po­ruči­va­li su da se pje­sma la­bo­ra­to­rij­ski se­ci­ra ka­ko bi joj se do­kuči­la vir­ tual­na znače­nja. No­vi kri­tiča­ri su za­to pro­ka­zi­va­li ta­koz­va­ nu ­za­blu­du o osjećaj­no­sti (af­fec­ti­ve fal­lacy), ko­ja je u nji­ho­ vim oči­ma tvo­ri­la par sa za­blu­dom o na­mje­ri (in­ten­tio­nal fal­ lacy), pa se obi­ju nuž­no tre­ba­lo otre­sti uspo­red­no. »Za­blu­da o osjećaj­no­sti je«, na­pi­sa­li su Wim­satt i Beard­sley, »zbr­ka iz­ među pje­sme i nje­zi­nih po­stig­nuća (iz­među ono­ga š­to jest i ono­ga š­to či­ni)« (Wim­satt, str. 21). Među­tim, je­dan od osni­vača no­ve kri­ti­ke, fi­lo­zof I. A. Ric­ hards, ni­je za­ne­ma­rio go­le­mi pro­blem š­to ga je pred pro­ uča­va­nje književ­no­sti po­stav­lja­lo em­pi­rij­sko či­ta­nje. U knji­ zi Prin­ci­ples of Li­te­rary Cri­ti­cism (Nače­la književ­ne kri­ti­ke, 1924.) pri­je sve­ga je od teh­nič­kih ko­men­ta­ra, ko­ji se od­no­se na književ­ni pred­met, raz­lučio kri­tič­ke ko­men­ta­re, ko­ji se ba­ve doživ­lja­jem književ­no­sti, te je ta­kav doživ­ljaj odo­brio pre­ma ob­rascu š­to su ga pro­mak­nu­li Matt­hew Ar­nold i vik­ to­ri­jan­ska kri­ti­ka, ko­ji su književ­nost, kao na­do­mje­stak re­li­ gi­je, pro­met­nu­li u mo­ral­ni ka­te­ki­zam no­vo­ga de­mo­krat­skog druš­tva. No ubr­zo za­tim Ric­hards je pri­stao uz odluč­no an­ti­ su­bjek­ti­vi­stič­ko gle­diš­te, a stav je do­dat­no učvr­stio poš­to je po­du­zeo niz po­ku­sa u vez­i s či­ta­njem, ko­je je izložio u knji­zi 162

Prac­ti­cal Cri­ti­cism (Prak­tič­na kri­ti­ka, 1929.). Ric­hards je go­ di­na­ma, iz tjed­na u tje­dan, od svo­jih stu­de­na­ta u Cam­brid­ geu tražio da »­slo­bod­no ko­men­ti­ra­ju« ne­ko­li­ko pje­sa­ma ko­ je im je po­da­sti­rao bez ime­na au­to­ra. Idući tje­dan pre­da­vao je o do­tič­nim pje­sma­ma, ili toč­ni­je, o ko­men­ta­ri­ma svo­jih su­ de­na­ta. Ric­hards im je pre­po­ruči­vao da za­da­ne pje­snič­ke sa­ stav­ke proči­ta­ju uza­stop­no više pu­ta (u pro­sje­ku ri­jet­ko kad ma­nje od če­ti­ri, a do dva­na­est pu­ta), a za­tim da svo­je reak­ci­ je na sva­ko či­ta­nje za­pišu. Re­zul­ta­ti su bi­li uglav­nom jad­ni, ili čak straš­ni (čo­vjek se, uo­sta­lom, pi­ta ka­ko je Ric­hards mo­ gao bi­ti to­li­ko na­stran da ta­kve po­ku­se iz­vo­di ta­ko du­go), a ima­li su sta­no­vit broj ti­pič­nih značaj­ki: ne­zre­lost, ba­ha­tost, neo­braz­o­va­nost, ne­raz­u­mi­je­va­nje, ste­reo­ti­pe, pre­d­rasu­de, sen­ti­men­tal­nost, puč­ku psi­ho­lo­gi­ju itd. Svi su ti ne­do­sta­ci pri­ječi­li da pje­sma dje­lu­je na či­ta­te­lje. No, umje­sto da iz to­ ga iz­ve­de ra­di­ka­lan re­la­ti­vi­zam, po­sve­maš­nji epi­ste­mo­loš­ki skep­ti­ci­zam u po­gle­du či­ta­nja, kao š­to će ­po­sli­je na te­me­lju isto­ga po­raz­nog uvi­da po­stu­pi­ti pri­sta­li­ce pr­ven­stva re­cep­ci­ je (po­put Stan­leya Fi­sha, o ko­je­mu će­mo go­vo­ri­ti neš­to da­ lje), Ric­hards je neu­straši­vo ustra­jao u uvje­re­nju ka­ko se pre­ pre­ke mo­gu uklo­ni­ti izo­braz­bom ko­ja bi či­ta­te­lje ospo­so­bi­ la da do­pru do pot­pu­nog i savrše­nog raz­u­mi­je­va­nja pje­sme, da ta­ko kaže­mo, in vi­tro. Po­greš­ke i pro­maša­ji u raz­u­mi­je­va­ nju, pri­znao je Ric­hards, ni­su slučaj­ne nez­go­de, ne­go naj­nor­ mal­ni­je i naj­vje­ro­jat­ni­je š­to se može do­go­di­ti kad se či­ta pje­ sma. Či­ta­nje tek­sta je re­do­vi­to neus­pješ­no: Ric­hards je je­dan od ri­jet­kih kri­tiča­ra ko­ji su se usu­di­li po­sta­vi­ti tu ka­ta­stro­fal­ nu di­jag­no­zu. No ia­ko je utvr­dio ta­kvo či­nje­nič­no sta­nje, to ga ni­je na­ve­lo da odu­sta­ne. Umje­sto da za­ključi ka­ko se pro­ maša­ji­ma i ne­raz­u­mi­je­va­njem pri či­ta­nju nuž­no mo­ra ba­vi­ ti her­me­neu­ti­ka, po­put Hei­deg­ge­ro­ve i Ga­da­me­ro­ve, on je po­nov­no uspo­sta­vio nače­la pom­nog či­ta­nja ko­je bi is­pra­vi­ lo uo­biča­je­ne po­greš­ke. Pje­sniš­tvo može zbu­ni­ti, može bi­ti 163

teš­ko, ne­pro­nič­no, dvo­smi­sle­no, ali glav­ni je pro­blem u či­ta­ te­lju, ko­je­ga tre­ba na­uči­ti da či­ta briž­lji­vi­je, da na­di­la­zi po­je­ di­nač­na i kul­tur­na ogra­niče­nja, da »­poš­tu­je slo­bo­du i sa­mo­ stal­nost pje­sme« (Ric­hards, 1929.). Dru­gim ri­ječi­ma, nje­gov iznim­no za­nim­lji­v prak­tič­ni po­kus, ko­ji je na vi­dje­lo iznio idio­sin­kraz­i­ju i anar­hič­nost či­ta­nja, ni­je do­veo u pi­ta­nje nače­ la no­ve kri­ti­ke, ne­go je na­pro­tiv, po Ric­hard­so­vu miš­lje­nju, pot­kri­je­pio teo­rij­sku po­tre­bu da se či­ta­telj po­sve­ti pom­nom, objek­tiv­nom, neop­te­reće­nom či­ta­nju. Za književ­nu teo­ri­ju izni­klu iz struk­tu­ra­liz­ma, ko­ja je na­ sto­ja­la opi­sa­ti neu­tral­no funk­cio­ni­ra­nje tek­sta, em­pi­rij­ski je či­ta­telj ta­kođer bio uljez. Ni naj­ma­nje ­raspo­lože­ne da po­du­ pru ne­ku her­me­neu­ti­ku či­ta­nja, kad su u svo­je ana­li­ze mo­ ra­le uklo­pi­ti či­ta­te­lja, na­ra­to­lo­gi­ja i poe­ti­ka su se za­do­vo­lji­ le ap­strakt­nim ili savrše­nim či­ta­te­ljem: ogra­niči­le su se da opišu objek­tiv­ne tek­stne pri­si­le ko­je uprav­lja­ju iz­ved­bom kon­kret­nog či­ta­te­lja, da­ka­ko, pod uvje­tom da se on pri­la­go­ di ono­me š­to tekst od nje­ga oče­ku­je. Či­ta­telj je pre­ma to­me funk­ci­ja tek­sta, po­put ar­hiči­ta­te­lja, ka­ko ga je naz­vao Rif­fa­ ter­re, svez­na­juće­ga či­ta­te­lja s ko­jim se ne bi mo­gao po­i­sto­ vje­ti­ti ni­je­dan stvar­ni či­ta­telj jer su mu in­ter­pre­ta­tiv­ne spo­ sob­no­sti ogra­niče­ne. Opće­ni­to se može reći da književ­na teo­ ri­ja – kao š­to po­je­di­nač­ne tek­sto­ve drži spo­red­ni­ma na­pra­ ma uni­ver­zal­nom su­sta­vu ko­je­mu se pre­ko njih pri­stu­pa, ili kao š­to mi­me­zu sma­tra nus­pro­iz­vo­dom se­mio­ze – za­po­stav­ lja stvar­no či­ta­nje u ko­rist teo­ri­je či­ta­nja, od­no­sno de­fi­ni­ci­je kom­pe­tent­nog ili ideal­nog či­ta­te­lja, či­ta­te­lja ka­kvo­ga zah­ti­je­ va tekst i ko­ji se podvr­ga­va oče­ki­va­nju tek­sta. Ne­po­vje­re­nje pre­ma či­ta­te­lju ta­ko je – ili je du­go bilo – za­jed­nič­ki stav pro­uča­va­te­lja književ­no­sti, ko­ji je po­djed­na­ ko obi­lježa­vao i po­zi­ti­vi­zam i for­ma­li­zam, i no­vu kri­ti­ku i struk­tu­ra­li­zam. Em­pi­rij­ski či­ta­telj, po­greš­no raz­u­mi­je­va­nje, 164

pro­maša­ji či­ta­nja, kao šu­mo­vi i ne­po­go­de, sme­ta­ju svim pri­ stu­pi­ma neo­vi­sno o to­me usre­do­toču­ju li se na au­to­ra ili na tekst. Sto­ga su sve spo­me­nu­te me­to­de u na­pa­sti da či­ta­te­lja zao­biđu ili, ako pri­zna­ju nje­gov udio, kao š­to je či­nio Ric­ hards, da teo­ri­ju usta­no­ve kao ste­gu či­ta­nja, ili ideal­no či­ta­ nje ko­je će do­skoči­ti ma­na­ma em­pi­rij­skih či­ta­te­lja.

Ot­por či­ta­te­lja P­rem­da se tvr­do­gla­vo držao po­zi­ti­viz­ma, Lan­so­na su uzdr­ ma­li Pro­u­sto­vi ar­gu­men­ti u pri­log či­ta­nju, ko­je je sažeo ovim ri­ječi­ma: »Na­vod­no se ni­kad ­ne do­pi­re do knji­ge, ne­go uvi­ jek do du­ha ko­ji na knji­gu rea­gi­ra i u nju za­di­re, do svo­je­ ga du­ha ili du­ha dru­gog či­ta­te­lja« (Lan­son, 1925., str. 41). Ne­ma ne­po­sred­nog, či­stog pri­stu­pa knji­zi. To je he­re­tič­ko sta­ja­liš­te 1907. za­stu­pao Pro­ust u tek­stu Jo­urnées de lec­tu­re (Dnev­ni za­pi­si o či­ta­nju, pred­go­vo­ru ko­ji je na­pi­sao uz svoj pri­je­vod Ru­ski­no­va dje­la Se­zam i lji­lja­ni, dva­ju pre­da­va­nja o či­ta­nju u vik­to­ri­jan­skoj tra­di­ci­ji re­li­gio­znog š­to­va­nja knji­ ge), a za­tim u Pro­nađe­no­me vre­me­nu. Ne sjeća­mo se ka­kva je bi­la, ni­je nas kad smo či­ta­li u dje­tinj­stvu obi­lježi­la sa­ma knji­ga, re­kao je Pro­ust ograđu­jući se od Ru­ski­no­va mo­ra­liz­ ma, ne­go okvir u ko­je­mu smo je či­ta­li, doj­mo­vi ko­ji su nam se jav­lja­li dok smo je či­ta­li. Či­ta­nje je em­pa­tij­sko, pro­jek­tiv­ no, iden­ti­fi­ka­cij­sko. Neu­mit­no na­ruša­va knji­gu, pri­la­gođu­ je ju či­ta­te­lje­vim bri­ga­ma. Kao š­to će Pro­ust po­nov­no ka­za­ ti u Pro­nađe­no­me vre­me­nu, ono š­to či­ta či­ta­telj pri­mje­nju­je na vla­sti­te pri­li­ke, na pri­mjer na svo­je lju­bav­ne od­no­se, pa se »­pi­sac [...] ne smi­je uvri­je­di­ti ako in­ver­tit nje­go­vim ju­na­ki­ nja­ma da­je muš­ko li­ce« (Pro­ust, 1973., II., str. 26). Opat Pré­ vost je Ma­non opi­sao sa­mo kao »­ljup­ku« i »u­mil­nu«, a nje­ zi­na tje­le­sna vanjš­ti­na osta­je taj­na; za­do­vo­ljio se da joj do­di­ je­li iz­gled »­na­lik na sa­mu Lju­bav«, ka­ko bi joj sva­ki či­ta­telj 165

mo­gao pri­da­ti cr­te ka­kve su za nje­ga ideal­ne. Za­to pi­sac i knji­ ga či­ta­te­lja nad­zi­ru veo­ma ne­znat­no. Pre­ma Pro­u­stu, s­ a­mo zbog na­vi­ke preu­ze­te iz neis­kre­nog je­zi­ka pred­go­ vo­ra i po­sve­ta pi­sac kaže: »Či­taoče moj«. Za­pra­vo je sva­ ki či­ta­lac, kad či­ta, či­ta­lac sa­ma se­be. Pišče­vo je dje­lo sa­ mo ne­ka vrst op­tič­ke spra­ve ko­ju pi­sac nu­di či­tao­cu da bi mu [...] omo­gućio da raz­a­be­re ono š­to bez te knji­ge ne bi mož­da vi­dio u se­bi (Pro­ust, ibid.). Či­ta­telj je slo­bo­dan, zreo, neo­vi­san: ni­je mu cilj to­li­ko raz­ u­mje­ti knji­gu, ko­li­ko pu­tem knji­ge raz­u­mje­ti sam se­be; uo­sta­ lom, knji­gu i može shva­ti­ti je­di­no ako za­hva­lju­jući toj knji­zi shva­ti sam se­be. Pro­u­sto­va je te­za pre­stra­vi­la Lan­so­na, ko­ji se po­uz­da­vao da do­jam o ne­re­du može is­pra­vi­ti sta­ti­sti­ka: Još bi se mo­gla pri­hva­ti­ti za­mi­sao da se pri­ku­pe i razvr­ sta­ju su­bjek­tiv­ni doj­mo­vi, pa bi se mož­da iz njih raz­a­ brao tra­jan i za­jed­nič­ki ele­ment tu­mače­nja š­to bi se mo­ gao obja­sni­ti stvar­nim svoj­stvom dje­la, svoj­stvom ko­je bi na du­ho­ve go­to­vo stal­no dje­lo­va­lo na go­to­vo isto­vje­ tan način (Lan­son, 1925., str. 42). Ia­ko pri­zna­jući da je Pro­ust u pra­vu kad kaže da po­je­din­ ci književ­nost doživ­lja­va­ju na neiz­mjer­no mno­go raz­no­li­kih nači­na, Lan­son je htio vje­ro­va­ti da u pro­sje­ku reak­ci­je či­ta­te­ lja ipak ni­su ta­ko sa­mo­svoj­ne i ne­su­mjer­lji­ve. No, su­deći pre­ ma su­vre­me­nim Ric­hard­so­vim istraži­va­nji­ma na stu­den­ti­ma u Cam­brid­geu, tre­ba sum­nja­ti da ispi­ti­va­nja mo­gu ­raspo­zna­ti »­tra­jan i za­jed­nič­ki ele­ment tu­mače­nja«, neš­to kao znače­nje u opre­ci na­pra­ma smi­slu ili znača­ju, pre­ma pret­hod­no opi­sa­noj Hirsc­ho­voj ter­mi­no­lo­gi­ji, pa da­kle i da je sta­ti­sti­ka uspr­kos Pro­u­stu ka­dra po­nov­no ute­me­lji­ti književ­ni objek­ti­vi­zam. Pod utje­ca­jem ugled­no­ga Pro­u­sto­va miš­lje­nja sve se teže održa­vao stav ko­ji či­ta­nju odriče bi­lo ka­kvu važ­nost. U či­ta­nju 166

se spa­ja­ju pi­sa­nje i či­ta­nje: či­ta­nje će bi­ti pi­sa­nje, kao š­to je pi­sa­nje već bi­lo či­ta­nje ­jer se u Pro­nađe­no­me vre­me­nu pi­sa­ nje opi­su­je kao pri­je­vod unu­tar­nje knji­ge, a či­ta­nje kao još je­dan pri­je­vod u dru­gu unu­tar­nju knji­gu. »Duž­nost i za­da­ tak pi­sca«, za­ključio je Pro­ust, »­duž­nost je i za­daća pre­vo­dio­ ca« (Pro­ust, 1973., II., str. 9). U pri­je­vo­du ne­sta­je po­la­ri­tet pi­sma i či­ta­nja. Po­služi­mo li se Sa­u­ssu­reo­vim ter­mi­ni­ma, reći će­mo da se tekst s jed­ne stra­ne pre­ma ko­do­vi­ma i kon­ ven­ci­ja­ma književ­no­sti od­no­si kao go­vor (pa­ro­le), a s dru­ ge se ujed­no či­ta­nju nu­di kao je­zik (lan­gue) ko­je­mu će ono pri­druži­ti vla­sti­ti go­vor. Po­sre­do­va­njem knji­ge, ko­ja je isto­ dob­no go­vor i je­zik, pa­ro­le i lan­gue, ko­mu­ni­ci­ra­ju dvi­je svi­ je­sti. Stva­ra­lač­ka kri­ti­ka, od Al­ber­ta Thi­ba­u­de­ta do Geor­ge­ sa Po­u­le­ta, kri­tič­ku će ge­stu ta­ko usta­no­vi­ti na em­pa­ti­ji ko­ ja se spreže sa stva­ra­njem. Fe­no­me­no­loš­ka her­me­neu­ti­ka (ko­ju smo već spo­mi­nja­li u drugom po­glav­lju ta­kođer je pri­po­mo­gla da se či­ta­telj vra­ ti na književ­no po­priš­te jer je sva­ko znače­nje pri­druži­la ne­ koj svi­je­sti. U knji­zi Š­to je književ­nost? (Qu’est-­ce que la litté­ ra­tu­re?, 1947.) Sar­tre je fe­no­me­no­loš­ku ver­zi­ju či­ta­te­lje­ve ulo­ge jed­no­stav­nim ri­ječi­ma obja­snio ova­ko: S­tva­ra­lač­ki čin je tek ne­pot­pun i ap­strak­tan tre­nu­tak u ko­jem se pro­iz­vo­di dje­lo; kad bi po­sto­jao sa­mo au­tor, mo­ gao bi pi­sa­ti ko­li­ko hoće, ali dje­lo kao pred­met ni­ka­da ne bi izaš­lo na vi­dje­lo pa bi mu preo­sta­lo sa­mo da odloži pe­ ro ili da se pre­pu­sti ­beznađu. No za­hvat pi­sa­nja uključu­ je i za­hvat či­ta­nja kao svoj di­ja­lek­tič­ki ko­re­la­tiv, a za ta je dva po­vez­a­na či­na po­treb­no da dje­lu­ju dvi­je raz­liči­te oso­be (Sar­tre, 1948., str. 93; usp. 1981., str. 38-39). Veo­ma smo da­le­ko od Mal­larméa i od dje­la kao spo­me­ni­ ka, ili pak od Valéry­ja, ko­ji je u svo­jem »P­re­da­va­nju iz poe­ ti­ke« uklo­nio »­po­trošača« jed­na­ko kao i »­pro­iz­vođača«, da 167

bi se ba­vio is­ključi­vo »­sa­mim dje­lom kao nečim osje­til­nim« (Valéry, 1957., str. 1348; usp. 1980., str. 327). S­to­pa­ma Pro­u­sta i fe­no­me­no­lo­gi­je, važ­no­sti či­ta­nja – pr­ vo­ga či­ta­nja, kao i idućih – po­zor­nost su po­nov­no po­sve­ti­ li broj­ni teo­rij­ski pri­stu­pi, kao š­to su este­ti­ka re­cep­ci­je, ko­ ja se po­kla­pa sa š­ko­lom u Kon­stan­zu (Wolf­gang Iser, Hans Ro­bert Ja­uss), ili Rea­der-Re­spon­se Theory (teo­ri­ja o učin­ku či­ta­nja), ka­ko se na­zi­va u Ame­ri­ci (Stan­ley Fish, Um­ber­to Eco). Či­ta­te­lju se ma­lo-­po­ma­lo pri­bližio i Bart­hes: u S/Z kôd ko­ji na­zi­va »­her­me­neu­tič­kim« de­fi­ni­ra­ju za­go­net­ke š­to ih či­ta­telj, ulažući na­por da po­veže in­di­ci­je, po­put lov­ca ili de­ tek­ti­va, mo­ra ri­ješi­ti kao niz iza­zo­va, ma­lih značenj­skih po­ ma­ka. Bez to­ga na­po­ra knji­ga osta­je beži­vot­na. No Bart­hes ustraj­no či­ta­nju pri­la­zi iz tek­sta, po­i­ma­jući ga kao pro­gram (her­me­neu­tič­ki kôd) ko­je­mu se či­ta­telj po­dređu­je. Sre­diš­nje pi­ta­nje ukup­ne re­flek­si­je o književ­nom či­ta­nju ko­ja bi htje­ la pre­vla­da­ti al­ter­na­ti­vu iz­među su­bjek­ti­viz­ma i objek­ti­viz­ ma, ili im­pre­sio­niz­ma i po­zi­ti­viz­ma, pi­ta­nje š­to ga je uo­sta­ lom is­prav­no po­sta­vi­la ras­pra­va iz­među Pro­u­sta i Lan­so­na, ­pi­ta­nje je o to­me ka­kvu slo­bo­du tekst ostav­lja či­ta­te­lju. U či­ ta­nju kao di­ja­lek­tič­ko­me među­dje­lo­va­nju tek­sta i či­ta­te­lja, ka­ko ga opi­su­je fe­no­me­no­lo­gi­ja, ko­ji je udio pri­si­le š­to je na­ meće tekst? I ko­li­ko slo­bo­de može iz­bo­ri­ti či­ta­telj? U ko­joj mje­ri tekst pro­gra­mi­ra či­ta­nje, ka­ko bi htio Rif­fa­ter­re? A u ko­joj mje­ri či­ta­telj može, ili mo­ra, za­pu­nja­ti praz­ni­ne u tek­ stu, da bi u tek­stu š­to ga tre­nut­no či­ta iz­među re­da­ka proči­ tao dru­ge vir­tual­ne tek­sto­ve ko­ji­ma je prot­kan? U vez­i s či­ta­njem po­stav­lja se mno­go pi­ta­nja, ali sva nas vraća­ju ključ­no­me pro­ble­mu igre iz­među slo­bo­de i pri­si­le. Š­to či­ta­telj ra­di s tek­stom kad či­ta? A š­to nje­mu ra­di tekst? Je li či­ta­nje ak­tiv­no ili pa­siv­no? Više ak­tiv­no ne­go pa­siv­no? Ili više pa­siv­no ne­go ak­tiv­no? Odvi­ja li se po­put raz­go­vo­ra 168

ko­je­mu su­go­vor­ni­ci mo­gu po­deša­va­ti tok? Opi­su­je li ga do­ volj­no do­bro uo­biča­je­ni mo­del di­ja­lek­ti­ke? Tre­ba li či­ta­te­lja po­i­ma­ti kao skup po­je­di­nač­nih reak­ci­ja, ili kao ak­tua­li­za­ci­ju ko­lek­tiv­ne kom­pe­ten­ci­je? Je li či­ta­te­lja naj­pri­klad­ni­je pri­ka­ za­ti na slo­bo­di pod nad­zo­rom, pod pa­skom tek­sta? P­ri­je ne­go š­to se po­za­ba­vi­mo po­vrat­kom či­ta­te­lja u sre­diš­ te pro­uča­va­nja književ­no­sti, ipak mo­ra­mo rašči­sti­ti š­to po­ draz­u­mi­je­va ter­min re­cep­ci­ja, ko­jim se da­nas najčešće pre­ ruša­va istraži­va­nje či­ta­nja.

Re­cep­ci­ja i utje­caj K­njižev­na po­vi­jest ni­je ui­sti­nu pot­pu­no za­po­sta­vi­la re­cep­ ci­ju. Kad je tko­god htio izvrg­nu­ti ru­glu lan­so­ni­zam, ne bi se oko­mio sa­mo na nje­gov fe­tiši­zam »iz­vo­ra«, ne­go i na ma­ni­ ja­kal­nu po­tra­gu za »u­tje­ca­ji­ma«. S tog se aspek­ta, a to je sva­ ka­ko i da­lje aspekt pro­iz­vod­nje književ­no­sti po­sre­do­va­njem au­to­ra – utje­ca­ja ko­ji po­sta­je iz­vo­rom – vo­di­lo raču­na o re­ cep­ci­ji, ali ne raz­ma­tra­jući či­ta­nje, ne­go pi­sa­nje dru­gih dje­ la š­to ga dje­lo po­tiče. Či­ta­te­lji su se da­kle najčešće uključi­va­ li sa­mo kad su bi­li dru­gi au­to­ri, pu­tem poj­ma »­pišče­ve for­tu­ ne«, izraz­i­to književ­ne for­tu­ne. U Fran­cu­skoj je oda­tle poče­ la kom­pa­ra­tiv­na književ­nost, kad su na­sta­le ve­li­ke stu­di­je kao š­to je rad Fer­nan­da Bal­den­sper­ge­ra, Goet­he u Fran­cu­ skoj (Goet­he en Fran­ce, 1904.). Na tu te­mu ima bez­gra­nič­ no mno­go va­ri­ja­ci­ja. U broj­nim ko­men­ti­ra­nim iz­da­nji­ma na­la­zi se odje­ljak o »Su­do­vi­ma su­vre­me­ni­ka« i odje­ljak o »U­tje­ca­ju« dje­la, sve do oper­nih li­bre­ta i film­skih sce­na­ri­ja u ko­je je bi­lo pre­rađe­no. Sto­ga se for­tu­na dje­la mje­ri po to­ me ko­li­ko je u­tje­ca­la na dalj­nja dje­la, a ne ko­li­ko su ­je či­ta­li lju­bi­te­lji književ­no­sti. Da­ka­ko, ima i izni­ma­ka: ve­li­ki Lan­so­nov č­la­nak u ­po­vo­du sto­te ob­ljet­ni­ce La­mar­ti­neo­vih Me­di­ta­ci­ja (Mé­di­ta­tions, 169

1921.) izvr­sno je so­cio­loš­ko i po­vi­je­sno istraži­va­nje o ras­ pro­stra­nje­no­sti književ­nog dje­la. Lan­son je sa­njao i o sveu­ kup­noj po­vi­je­sti knji­ge i či­ta­nja u Fran­cu­skoj. Među­tim, kao š­to će­mo vi­dje­ti u še­stom po­glav­lju, iz­ved­be to­ga pro­gra­ma ne­dav­no su se la­ti­li po­vje­sniča­ri š­ko­le Ana­li (An­na­les). Za­ hva­lju­jući nji­ma, po­vi­je­sni se ra­do­vi ba­ve u pr­vo­me re­du či­ ta­njem, ali kao druš­tve­nom in­sti­tu­ci­jom. Ta­koz­va­no pro­uča­ va­nje re­cep­ci­je ipak ne na­sto­ji o­bu­hva­ti­ti pro­ble­me for­tu­ne i utje­ca­ja kao u tra­di­cio­nal­noj književ­noj po­vi­je­sti ni­ti po­kri­ ti po­druč­je no­ve druš­tve­ne i kul­tur­ne po­vi­je­sti po­sveće­no di­ fu­zi­ji knji­ge, ne­go u užem smi­slu ana­li­zi­ra­ti či­ta­nje kao po­je­ di­nač­nu ili skup­nu reak­ci­ju na književ­ni tekst.

Im­pli­cit­ni či­ta­telj O­sta­jući vjer­na sta­roj raz­li­ci iz­među po­ie­sis i ai­sthe­sis, ili »­pro­iz­vod­nji« i »­po­troš­nji«, ka­ko je go­vo­rio Valéry, ne­dav­na pro­uča­va­nja re­cep­ci­je usre­do­toči­la su se na način na ko­ji dje­ lo dje­lu­je na či­ta­te­lja, či­ta­te­lja ko­ji je isto­vre­me­no pa­si­van i ak­ ti­van, jer je pa­si­ja za knji­gu ujed­no i ak­ci­ja či­ta­nja. Ana­li­za re­ cep­ci­je na umu ima uči­nak š­to ga na po­je­di­nač­nog ili skup­nog či­ta­te­lja te na nje­gov od­go­vor – na nje­mač­ko­me Wir­kung, na en­gle­skom re­spon­se – pro­iz­vo­di tekst shvaćen kao sti­mu­lus. Ra­ do­vi te vr­ste di­je­le se na dvi­je ve­li­ke ka­te­go­ri­je: s jed­ne stra­ne one ko­ji isho­de iz fe­no­me­no­lo­gi­je po­je­di­nač­nog či­na či­ta­nja (ispr­va u Ro­ma­na In­gar­de­na, a za­tim u Wolf­gan­ga Ise­ra), a s dru­ge one ko­ji se za­ni­ma­ju za her­me­neu­ti­ku jav­nog od­go­vo­ra na tekst (oso­bi­to u Ga­da­me­ra i Han­sa Ro­ber­ta Ja­u­ssa). N­ji­ho­vo je za­jed­nič­ko po­la­ziš­te fe­no­me­no­lo­gi­ja kao pri­ zna­nje ulo­ge svi­je­sti u či­ta­nju: »K­njižev­ni pred­met je«, na­pi­ sao je Sar­tre, »čud­no­vat zvrk, ko­ji po­sto­ji sa­mo dok se gi­ba. Da bi se po­kre­nuo, po­tre­ban je kon­kre­tan čin ko­ji se zo­ve či­ta­nje, a tra­je sa­mo ono­li­ko ko­li­ko može tra­ja­ti to či­ta­nje« 170

(Sar­tre, 1947., str. 91; usp. 1981., str. 37). Dok se književ­ni pred­met tra­di­cio­nal­no gle­dao u pro­sto­ru, kao uvez­a­no dje­ lo, ba­rem ot­ka­ko po­sto­je ti­sak i preg­nant­ni mo­del knji­ge (u Di­gre­si­ja­ma – Di­va­ga­tions – Mal­larmé za­pre­mi­nu i uvez­a­ nost knji­ge su­stav­no su­prot­stav­lja površi­ni i ras­prostr­to­sti no­vi­na), fe­no­me­no­lo­gi­ja je po­zor­nost us­mje­ri­la na vri­je­me po­treb­no za či­ta­nje. Pro­uča­va­nje re­cep­ci­je ta­ko se po­zi­va na Ro­ma­na In­gar­de­na, ute­me­lji­te­lja među­rat­ne fe­no­me­no­loš­ke este­ti­ke. Fe­no­me­no­loš­ka este­ti­ka je u tek­stu vi­dje­la po­ten­ci­jal­ nu struk­tu­ru š­to je či­ta­telj kon­kre­ti­zi­ra, a u či­ta­nju pro­ces ko­ ji tekst po­stav­lja u od­nos pre­ma iz­vank­njižev­nim nor­ma­ma i vri­jed­no­sti­ma po­sre­do­va­njem ko­jih či­ta­telj pri­da­je smi­sao svo­jem doživ­lja­ju tek­sta. Tu po­nov­no nai­la­zi­mo na po­jam pre­draz­u­mi­je­va­nja kao nuž­ne pret­po­stav­ke sva­kog raz­u­mi­ je­va­nja, š­to je dru­gi način da se, kao Pro­ust, kaže ka­ko ne­ma ne­vi­nog ili pro­zir­nog či­ta­nja: či­ta­telj tek­stu pri­stu­pa sa svo­ jim nor­ma­ma i vri­jed­no­sti­ma. No In­gar­den je, kao fi­lo­zof, po­ja­vu či­ta­nja opi­sao pri­lič­no ap­strakt­no, ne na­značu­jući ko­ li­ko pro­sto­ra tekst ostav­lja či­ta­te­lju da nje­go­ve bje­li­ne – na pri­mjer, od­sut­nost opi­sa glav­ne ju­na­ki­nje Ma­non – ispu­ni pre­ma vla­sti­tim nor­ma­ma ni­ti ka­ko tekst nad­zi­re način na ko­ji se či­ta, š­to su pi­ta­nja ko­ja će usko­ro po­sta­ti pre­sud­na. Isku­stvo či­ta­nja u sva­kom sluča­ju prei­naču­je či­ta­te­lje­ve nor­ me i vri­jed­no­sti. Kad či­ta­mo, naše oče­ki­va­nje ovi­si o ono­me š­to smo već proči­ta­li – ne sa­mo u tek­stu ko­ji či­ta­mo ne­go i u dru­gim tek­sto­vi­ma – a ne­pre­dviđe­ni do­gađa­ji na ko­je nai­ la­zi­mo ti­je­kom či­ta­nja pri­mo­ra­va­ju nas da oče­ki­va­nja preu­ stro­ji­mo i izno­va tu­mači­mo ono š­to smo već proči­ta­li, sve š­to smo do­tad već proči­ta­li, u ovo­me tek­stu i drug­dje. Či­ta­ nje se da­kle kreće isto­dob­no u dva prav­ca, pre­ma na­pri­jed i una­trag, jer po­tra­ga za znače­njem i ne­pre­sta­ne re­vi­zi­je ko­ji­ ma či­ta­nje naše­mu isku­stvu omo­guću­je da obje­di­ni smi­sao poči­va­ju na kri­te­ri­ju do­sljed­ne po­vez­a­no­sti. 171

U knji­ga­ma Der Im­pli­zi­te Le­ser (Im­pli­cit­ni či­ta­telj, 1972.) i Der Akt des Le­sens (Čin či­ta­nja, 1976.) Iser je taj mo­del preu­zeo da bi ana­li­zi­rao pro­ces či­ta­nja: »Učin­ci i od­go­vo­ri«, piše, »­ni­su svoj­stva ni tek­sta ni či­ta­te­lja; tekst pred­stav­lja po­ ten­ci­jal­an uči­nak ko­ji se ostva­ru­je u pro­ce­su či­ta­nja« (Iser, 1978., str. 9). Tekst je, ako hoće­te, po­ten­ci­jal­an uređaj s ko­ jim či­ta­telj in­te­ra­gi­ra da bi kon­strui­rao su­vi­sao pred­met, cje­ li­nu. Pre­ma Ise­ru, k­njižev­no dje­lo ima dva po­la, [...] umjet­nič­ki i estet­ski: umjet­nič­ki je pol au­to­rov tekst, a estet­ski je či­ta­te­lje­vo ostva­re­nje. Ima­mo li u vi­du taj po­la­ri­tet, ja­sno je da sa­ mo dje­lo ne može bi­ti isto­vjet­no ni tek­stu ni kon­kre­ti­za­ ci­ji, ne­go se mo­ra smje­sti­ti neg­dje iz­među njih. Ono neiz­ bjež­no mo­ra bi­ti vir­tual­ne na­ra­vi jer se ne može sve­sti ni na zbi­lju tek­sta ni na či­ta­te­lje­vu su­bjek­tiv­nost te svoj di­na­ mi­zam iz­vo­di upra­vo iz te vir­tual­no­sti. Ka­ko či­ta­telj pro­ la­zi raz­nim sta­ja­liš­ti­ma š­to ih nu­di tekst i međuosb­no po­ vez­u­je raz­liči­ta viđe­nja i ob­rasce, stav­lja dje­lo u po­kret, kao š­to u po­kret stav­lja i sa­mo­ga se­be (ibid., str. 21). Z­nače­nje je da­kle uči­nak ko­je doži­vi či­ta­telj, a ne zao­ kružen pred­met ko­ji bi po­sto­jao pri­je či­ta­nja. Iser pro­ces opi­su­je do­ne­kle eklek­tič­no kom­bi­ni­ra­jući fe­no­me­no­loš­ki mo­del s dru­gim mo­de­li­ma, kao š­to je for­ma­li­stič­ki. Jed­na­ko kao u In­gar­de­na, značaj­ka je književ­nog tek­sta š­to je ne­dovršen, a književ­nost na­sta­je či­ta­njem. Književ­nost da­kle po­sto­ji kao dvo­stru­ka i he­te­ro­ge­na: po­sto­ji neo­vi­sno o či­ta­nju, u tek­sto­vi­ma i knjiž­ni­ca­ma, da ta­ko kaže­mo, po­ten­ci­ jal­no, ali se kon­kre­ti­zi­ra je­di­no či­ta­njem. Au­ten­tič­ni književ­ ni pred­met je ­sa­mo među­dje­lo­va­nje tek­sta i či­ta­te­lja: Z­nače­nje mo­ra pro­iz­ve­sti in­te­rak­ci­ja iz­među tek­stnih sig­ na­la i či­ta­te­lje­vih či­no­va raz­u­mi­je­va­nja. A či­ta­telj se iz 172

te in­te­rak­ci­je ne može iz­dvo­ji­ti; na­pro­tiv, dje­lat­nost ko­ ja se u nje­mu po­tiče nuž­no će ga po­vez­a­ti s tek­stom i na­ ve­sti da stva­ra uvje­te ko­ji su nuž­ni da tekst bu­de učin­ko­ vit. Kao š­to se tekst i či­ta­telj ta­ko sta­pa­ju u je­din­stve­nu si­tua­ci­ju, po­dje­la iz­među su­bjek­ta i objek­ta više ne vri­ je­di, pa znače­nje više ni­je pred­met ko­ji tre­ba de­fi­ni­ra­ti, ne­go uči­nak ko­ji tre­ba isku­si­ti (ibid., str. 9-10). K­njižev­ni pred­met ni­je ni objek­tiv­ni tekst ni su­bjek­tiv­ni doživ­ljaj, ne­go vir­tua­lan obraz­ac (ne­ka vr­sta pro­gra­ma ili par­ ti­tu­re) š­to se sa­sto­ji od bje­li­na, ru­pa i neo­dređe­no­sti. Drukči­ je reče­no, tekst in­strui­ra, a či­ta­telj kon­strui­ra. U sva­ko­me su tek­stu neo­dređe­na mje­sta broj­na, kao pu­ko­ti­ne, šup­lji­ne ko­ je či­ta­nje sma­nju­je, ispu­nja. Na sličan je način Bart­hes sma­ trao ­da ni naj­rea­li­stič­ni­ja književ­nost ni­je »iz­vod­lji­va« jer ni­je do­volj­no pre­ci­zna; no iz to­ga je iz­vo­dio ar­gu­ment pro­ tiv mi­me­ze, a ne u pri­log či­ta­nju. Iser će pak reći ka­ko je dje­ lo do­duše po­sto­ja­no, pruža osjećaj da po­sje­du­je objek­tiv­nu struk­tu­ru, ali su una­toč to­me nje­go­ve mo­guće kon­kre­ti­za­ci­ je broj­ne, š­to­više, bez­broj­ne. G­lav­ni po­jam ko­ji istječe iz tih pret­po­sta­va­ka u Ise­ra je im­ pli­cit­ni či­ta­telj, na­ziv sko­van pre­ma im­pli­cit­nom au­to­ru, š­to ga je ame­rič­ki kri­tičar Way­ne Booth uveo u knji­zi The Rhe­ to­ric of Fic­tion (Re­to­ri­ka fik­ci­je, 1961.). Svo­je­dob­no se svr­sta­ va­jući pro­tiv no­ve kri­ti­ke u spo­ru oko au­tor­ske na­mje­re (ko­ ji oči­to ima vez­e s raz­miš­lja­njem o či­ta­te­lju), Booth je tvr­dio ­da se au­tor iz dje­la ni­kad ne po­vlači pot­pu­no, ne­go u nje­mu uvi­jek ostav­lja za­mje­ni­ka ko­ji će dje­lo nad­zi­ra­ti kad on bu­de od­su­tan: im­pli­cit­nog au­to­ra. Bio je to, an­te lit­te­ram, način da se od­ba­ci bu­dući ste­reo­tip o smr­ti au­to­ra. Već na­go­vi­ješ­ta­jući da im­pli­cit­ni au­tor u tek­stu ima na­do­mje­stak ko­ji mu od­go­ va­ra, Booth je raz­ja­snio ka­ko au­tor »či­ta­te­lja pra­vi, kao š­to pra­vi svo­je dru­go ja, a na­jus­pješ­ni­je je ono či­ta­nje u ko­je­mu 173

se stvo­re­na ja­stva, au­tor i či­ta­telj, mo­gu pot­pu­no us­kla­di­ti« (Booth, 1961., str. 138; usp. 1976., str. 155). Za­to je u sva­ko­ me tek­stu au­tor za či­ta­te­lja pri­re­dio mje­sto kom­ple­men­tar­ no im­pli­cit­no­me au­to­ru, ko­je je či­ta­telj slo­bo­dan za­u­ze­ti ili ne za­u­ze­ti. Na pri­mjer, na počet­ku Čiče Go­rio­ta: To će­te uči­ni­ti i vi ko­ji ste ovu knji­gu uze­li u bi­je­lu ru­ ku i ko­ji sje­da­te u mek na­slo­njač go­vo­reći: »Mož­da će me ovo raz­o­no­di­ti.« Kad upo­zna­te skro­vi­te pat­nje čiče Go­rio­ta, vi će­te sla­sno ruča­ti, a za svo­ju će­te bešćut­nost okri­vi­ti pi­sca, ko­ga će­te na­pa­sti zbog pre­tje­ra­va­nja, op­ tuži­ti da skla­da pje­smu. Ali znaj­te: ova dra­ma ni­je ni iz­ miš­ljo­ti­na ni ro­man. All is true. Ona je ta­ko isti­ni­ta da nje­zi­ne ele­men­te svat­ko može naći u svo­joj bli­zi­ni, mož­ da i u svo­jem sr­cu. Tu se im­pli­cit­ni au­tor obraća im­pli­cit­nom či­ta­te­lju (ili pri­ po­vje­dač na­slov­lje­ni­ku), uda­ra te­me­lje nji­ho­vu spo­raz­u­mu, po­stav­lja uvje­te pod ko­ji­ma će stvar­ni či­ta­telj ući u knji­gu. Im­pli­cit­ni či­ta­telj je tek­stna kon­struk­ci­ja, ko­ju stvar­ni či­ta­telj doživ­lja­va kao pri­si­lu; od­go­va­ra ulo­zi ko­ju su stvar­no­me či­ta­ te­lju do­di­je­li­le upu­te tek­sta. Pre­ma Ise­ru, im­pli­cit­ni či­ta­telj u­tje­lov­lju­je nuž­ne pre­du­vje­te da književ­no dje­lo dje­lu­je učin­ko­vi­to – pre­du­vje­te ko­je ne pri­bav­lja em­pi­rij­ska, iz­ vanj­ska zbi­lja, ne­go sam tekst. Sto­ga su ko­ri­je­ni im­pli­cit­ nog či­ta­te­lja kao poj­ma čvr­sto u­rasli u struk­tu­ru tek­sta; on je kon­struk­ci­ja i ni­ka­ko se ne može po­i­sto­vje­ti­ti ni s ko­jim stvar­nim či­ta­te­ljem (Iser, 1978., str. 34). I­ser opi­su­je književ­ni uni­ver­zum kao uve­li­ke pri­si­lan, na­ lik na pro­gra­mi­ra­nu igru ulo­ga. Tekst od či­ta­te­lja zah­ti­je­va da se po­ko­ri nje­go­vim upu­ta­ma: Po­jam im­pli­cit­nog či­ta­te­lja je [...] tek­stna struk­tu­ra ko­ja pre­fi­gu­ri­ra na­zoč­nost pri­ma­te­lja, a da ga pri­tom nuž­no 174

ne određu­je; po­jam una­pri­jed struk­tu­ri­ra ulo­gu ko­ju mo­ ra preu­ze­ti sva­ki pri­ma­telj, i to vri­je­di čak i kad se či­ni da tek­sto­vi ne vo­de raču­na o po­ten­ci­jal­nom pri­ma­te­lju ili ga ak­tiv­no is­ključu­ju. Za­to po­jam im­pli­cit­nog či­ta­te­ lja označa­va mrežu struk­tu­ra ko­je izi­sku­ju od­go­vor, ko­je či­ta­te­lja pri­mo­ra­va­ju da shva­ti tekst (ibid., str. 34). Im­pli­cit­ni či­ta­telj stvar­no­me či­ta­te­lju pre­dlaže mo­del, određu­je očiš­te ko­je će stvar­no­me či­ta­te­lju omo­gući­ti da oku­pi znače­nje tek­sta. Bu­dući da ga vo­di im­pli­cit­ni či­ta­telj, stvar­ni či­ta­telj ima isto­dob­no ak­tiv­nu i pa­siv­nu ulo­gu. Ta­ko se či­ta­telj isto­dob­no na­da­je kao tek­stna struk­tu­ra (im­pli­cit­ni či­ta­telj) i kao struk­tu­ri­ran čin (stvar­no či­ta­nje). Ka­ko se te­me­lji na im­pli­cit­nom či­ta­te­lju, čin se či­ta­nja sa­ sto­ji od kon­kre­ti­zi­ra­nja she­mat­ske odred­ni­ce tek­sta, to jest obič­nim je­zi­kom, š­to pre­doča­va li­ko­ve i do­gađa­je, ispu­nja praz­ni­ne u pri­po­vi­je­da­nju i opi­si­ma, kon­strui­ra su­vi­slu po­ vez­a­nost od raštr­ka­nih i ne­pot­pu­nih ele­me­na­ta. Či­ta­nje se pred­stav­lja kao rješa­va­nje za­go­ne­ta­ka (u skla­du s Bart­he­so­ vim ta­koz­va­nim ­her­me­neu­tič­kim ko­dom, ili s ki­ne­ge­tič­kim mo­de­lom ko­ji smo spo­mi­nja­li u vez­i s mi­me­zom). Upo­slivši pamće­nje, či­ta­nje dje­lu­je ta­ko da ar­hi­vi­ra in­di­ci­je. Pret­po­stav­ lja se da u sva­ko­me tre­nut­ku mo­ra ­raspo­la­ga­ti svim oba­vi­je­ sti­ma ko­je mu je tekst do­sta­vio do mje­sta do ko­je­ga je sti­glo. Nje­go­vu za­daću tekst pro­gra­mi­ra, ali je ujed­no i nuž­no osu­ jeću­je jer fa­bu­la uvi­jek sadrža­va ne­svod­lji­ve pu­ko­ti­ne, neo­ dluči­ve al­ter­na­ti­ve, pa ne može po­sto­ja­ti po­sve­maš­nji rea­li­ zam. U sva­ko­me tek­stu ima za­pre­ka o ko­je se kon­kre­ti­za­ci­ ja neu­mit­no i ko­nač­no spo­tiče. Da bi opi­sao či­ta­te­lja, Iser se ne služi me­ta­fo­rom lov­ca ili de­tek­ti­va, ne­go put­ni­ka. Kao oče­ki­va­nje i prei­na­ka oče­ki­ va­nja ka­kvu iza­zi­va­ju ne­pre­dviđe­ni su­sre­ti na ko­je ono pu­ tem nai­la­zi, či­ta­nje sliči na pu­to­va­nje po tek­stu. Či­ta­telj, kaže 175

Iser, na tekst gle­da iz mo­triš­ta ko­je je po­kret­lji­vo, ko­je lu­ta. U nje­go­voj po­zor­no­sti ni­kad ni­je si­mul­ta­no pri­su­tan ci­je­li tekst: kao put­nik u ko­li­ma, či­ta­telj sva­ki čas uoča­va sa­mo je­ dan aspekt tek­sta, ali kom­bi­ni­ra sve š­to je vi­dio za­hva­lju­jući pamće­nju te uspo­stav­lja su­vi­slu she­mu ko­ja u po­gle­du na­ra­ vi i po­uz­da­no­sti ovi­si o stup­nju nje­go­ve po­zor­no­sti. No put ko­ji pre­la­zi ni­kad ne može sa­gle­da­ti u cje­li­ni. Kao u In­gar­ de­na, či­ta­nje ta­ko isto­dob­no na­pre­du­je, pri­kup­lja­jući no­ve in­di­ci­je, i na­za­du­je, izno­va tu­mačeći sve in­di­ci­je š­to ih je ar­ hi­vi­ra­lo do mje­sta do ko­je­ga je dopr­lo. Na­po­sljet­ku, Iser in­zi­sti­ra na ta­koz­va­no­me re­per­toa­ru, sku­ pu druš­tve­nih, po­vi­je­snih i kul­tur­nih nor­mi ko­je či­ta­telj u či­ ta­nje uno­si kao nuž­nu po­pud­bi­nu. No i sam se tekst po­zi­va na ne­ki re­per­toar, i sam u igru uključu­je skup nor­mi. Da bi se či­ta­nje mo­glo odvi­ja­ti, pri­je­ko je po­treb­no da se re­per­toar stvar­no­ga či­ta­te­lja i re­per­toar tek­sta, to jest im­pli­cit­nog či­ta­te­ lja, ba­rem do­ne­kle pre­kla­pa­ju. Tekst reor­ga­ni­zi­ra kon­ven­ci­je ko­je tvo­re re­per­toar, očuđu­jući i preu­stro­ja­va­jući či­ta­te­lje­ve pret­po­stav­ke o zbi­lji. U ci­je­lo­me tom li­je­pom opi­su ipak osta­ je vi­sje­ti u zra­ku š­ka­klji­vo pi­ta­nje: ka­ko se prak­tič­no su­sreću, ka­ko se suoča­va­ju im­pli­cit­ni (kon­cep­tual­ni, fe­no­me­no­loš­ki) či­ta­telj i em­pi­rij­ski, od­no­sno po­vi­je­sni či­ta­te­lji? Po­dređu­ju li se po­to­nji nuž­no upu­ta­ma tek­sta? A ako im se ne po­dre­de, ka­ko pri­ka­za­ti nji­ho­ve pri­je­stu­pe? Iskr­sa­va neu­go­dan upit: može li stvar­no či­ta­nje bi­ti teo­rij­ski pred­met?

O­tvo­re­no dje­lo I­za pri­vi­da najtr­pe­lji­vi­je­ga li­be­ra­liz­ma im­pli­cit­ni či­ta­telj za­pra­vo ne­ma dru­gog iz­bo­ra ne­go da se po­ko­ri upu­ta­ma im­ pli­cit­no­ga au­to­ra, kad je on nje­gov al­ter ego ili nje­go­va preo­ braz­ba. No stvar­ni se či­ta­telj po­stav­lja pred neu­mo­lji­vu al­ter­ na­ti­vu: ili mo­ra igra­ti ulo­gu ko­ju mu je pro­pi­sao im­pli­cit­ni 176

či­ta­telj, ili može od­bi­ti upu­te im­pli­cit­no­ga či­ta­te­lja pa pre­ ma to­me i za­tvo­ri­ti knji­gu. Da­ka­ko, dje­lo je otvo­re­no (u sva­ kom se sluča­ju ma­lo-­po­ma­lo otva­ra pri či­ta­nju), ali sa­mo za­ to da bi mu se či­ta­telj po­ko­ra­vao. Po­vi­jest teo­ri­ja či­ta­nja po­ sljed­njih de­set­ljeća bi­la je po­vi­jest či­ta­te­lje­va osva­ja­nja sve veće slo­bo­de spram tek­sta. Tre­nut­no mu se on može sa­mo podvrg­nu­ti ili se od nje­ga odvrg­nu­ti. Među­tim, ia­ko se stvar­ni či­ta­telj još ni­je pre­više osa­mo­sta­ lio od im­pli­cit­nog či­ta­te­lja, u Ise­ra ipak uži­va viši stu­panj slo­ bo­de ne­go tra­di­cio­nal­ni či­ta­telj, jed­no­stav­no za­to š­to su sve mo­der­ni­ji i mo­der­ni­ji tek­sto­vi u ko­je se upuš­ta i sa­mi sve neo­dređe­ni­ji. Zbog to­ga je či­ta­telj dužan tek­stu sve više pri­ do­no­si­ti sam da bi ga upot­pu­nio. Tu po­nov­no nai­la­zi­mo na po­ja­vu na ko­ju smo već uka­za­li u vez­i s li­te­rar­nošću. Li­te­rar­ nost su ru­ski for­ma­li­sti, na te­me­lju oso­bi­te fu­tu­ri­stič­ke este­ ti­ke ko­ja im je bi­la su­vre­me­na, po­i­sto­vje­ti­li s očuđe­nošću. Sa­da je tre­ba­lo raz­ra­di­ti nov, otvo­re­ni­ji opis či­ta­nja ka­ko bi se pri­ka­za­li mo­der­ni tek­sto­vi gdje ulo­ga im­pli­cit­nog či­ta­te­ lja ni­je ta­ko po­tan­ko za­da­na kao u rea­li­stič­nom ro­ma­nu, i on se smje­sta na­met­nuo kao uni­ver­za­lan mo­del. S­po­me­nu­ta je teo­ri­ja ne­po­re­ci­vo pri­vlač­na, mož­da i pre­ više. Nu­di sin­te­zu raz­nih gle­diš­ta na književ­nost i kao da fe­ no­me­no­lo­gi­ju i for­ma­li­zam iz­mi­ru­je u cje­lo­vi­tu, eklek­tič­nu opi­su či­ta­nja. Izraz­i­to di­ja­lek­tič­na, raz­bo­ri­to se bri­nući za rav­ no­težu, ona vo­di raču­na o struk­tu­ri tek­sta i o či­ta­te­lje­vu tu­ mače­nju, o re­la­tiv­noj neo­dređe­no­sti i o nad­zi­ra­no­me su­dio­ niš­tvu (pri­si­li i slo­bo­di). Ise­rov je či­ta­telj otvo­re­na, slo­bo­do­ um­na, ši­ro­ko­grud­na du­ha, spre­man da zai­gra igru tek­sta. Za­ pra­vo je i da­lje po­sri­je­di idea­lan či­ta­telj: čo­vjek bi se mo­gao za­bu­ni­ti i pobr­ka­ti ga s obraz­o­va­nim kri­tiča­rom, vr­snim po­ zna­va­te­ljem kla­si­ka, ali pu­nim za­ni­ma­nja za mo­der­ne pi­sce. Isku­stvo ko­je opi­su­je Iser u pr­vom je re­du isku­stvo uče­na 177

či­ta­te­lja š­to ga Iser po­stav­lja pred pri­po­vjed­ne tek­sto­ve ko­ji pri­pa­da­ju rea­li­stič­noj tra­di­ci­ji i na­da­sve mo­der­niz­mu. Nai­ me, upra­vo način na ko­ji po­stu­pa­ju ro­ma­ni XX. sto­ljeća, ko­ ji se uo­sta­lom na­do­vez­u­ju na ne­ke slo­bo­de ka­kve su bi­le uvri­ ježe­ne u XVIII. sto­ljeću, i isku­stvo nji­ho­vih ola­bav­lje­nih fa­ bu­la i neop­stoj­nih, kat­kad čak i ­bezi­me­nih li­ko­va omo­guću­ ju da se, sve u sve­mu re­tro­spek­tiv­no, ana­li­zi­ra (re­do­vi­to) či­ ta­nje ro­ma­na XIX. sto­ljeća i pri­po­vjed­ne književ­no­sti uop­ će. Pre­ma im­pli­cit­noj hi­po­te­zi, kad se nađe pred mo­der­nim ro­ma­nom, oba­vi­ješ­ten se či­ta­telj dužan po­bri­nu­ti da uz po­ moć svo­je­ga književ­nog pamće­nja ne­pot­pu­nu pri­po­vjed­nu she­mu pre­tvo­ri u tra­di­cio­nal­no dje­lo, u vir­tua­lan rea­li­stič­ ni ili na­tu­ra­li­stič­ki ro­man. Prešut­na či­ta­telj­ska nor­ma ko­ ju pret­po­stav­lja Iser osta­je ta­ko rea­li­stič­ni ro­man XIX. sto­ ljeća, kao pra­mje­ra po ko­joj se rav­na sva­ko či­ta­nje. Ali š­to je s či­ta­te­ljem ko­ji o ro­ma­nu ni­je ste­kao ta­ko tra­di­cio­nal­no zna­nje, za ko­je­ga je nor­ma, na pri­mjer, no­vi ro­man? Ili su­ vre­me­ni ro­man, ka­kav se kat­kad na­zi­va po­stmo­der­nim, ko­ ji je frag­men­ta­ran i raz­glob­lje­ne struk­tu­re? Uprav­lja li i nje­ go­vim po­naša­njem po­tra­ga za su­vi­slom po­vez­a­nošću po uzo­ ru na rea­li­stič­ni ro­man? I­ser na­po­sljet­ku po­jam očuđe­nja, po­te­kao iz for­ma­liz­ma, pro­teže na druš­tve­ne i po­vi­je­sne nor­me. Dok su for­ma­li­sti na umu ima­li na­da­sve pje­sniš­tvo, ko­je je uglav­nom re­me­ti­ lo književ­nu tra­di­ci­ju, Iser, mi­sleći na mo­der­ni ro­man više ne­go na pje­sniš­tvo, vri­jed­nost estet­skog isku­stva vez­u­je uz pro­mje­ne ko­ji­ma ona za­di­re u či­ta­te­lje­ve pret­po­stav­ke o zbi­ lji. No ta­da – š­to je još je­dan raz­log za zadrš­ku – nje­go­va teo­ ri­ja ne zna ka­ko bi se no­si­la s prak­sa­ma či­ta­nja ko­je ne zna­ ju za po­vi­je­sne pri­si­le ka­kvi­ma po­dli­ježe znače­nje pa, na pri­ mjer, književ­no­sti pri­stu­pa­ju kao je­din­stve­nom sin­kro­nij­ skom i mo­nu­men­tal­nom sklo­pu, kao kla­si­ci­ma. Kad čo­vjek 178

si­lom hoće sve drža­ti na oku­pu, sin­kro­ni­ju i di­ja­kro­ni­ju, fe­ no­me­no­lo­gi­ju i for­ma­li­zam, na kra­ju se može naći na svim stra­na­ma, u sva­kom sluča­ju, jed­na­ko na stra­ni sta­rih kao i na stra­ni po­stmo­der­nih. No toj se teo­ri­ji či­ta­nja naj­strože pri­go­vo­ri­lo š­to svoj mo­ der­ni­stič­ki tra­di­cio­na­li­zam pre­ruša­va eku­men­skim re­fe­ren­ci­ ja­ma. Či­ta­te­lja pre­tva­ra u ulo­gu (a­ko ju je pri­stao igra­ti) ko­ja je isto­vre­me­no slo­bod­na i pri­sil­na, pa po­mi­ru­jući tekst i či­ta­ te­lja, a ostav­lja­jući po stra­ni au­to­ra, nao­ko iz­bje­ga­va uo­biča­ je­ne stran­pu­ti­ce književ­ne teo­ri­je, oso­bi­to bi­na­ri­zam i pre­ tje­ra­ne an­ti­te­ze. Kao sva­koj po­traz­i za zlat­nom sre­di­nom, među­tim, ni­je se pro­pu­sti­lo pred­ba­ci­ti joj da je kon­zer­va­tiv­ na. Slo­bo­da ko­ju da­je či­ta­te­lju su­zu­je se, nai­me, na neo­dređe­ na mje­sta u tek­stu, iz­među pu­ni­na ko­je je au­tor čvr­sto odre­ dio. Ta­ko au­tor, una­toč pri­vi­du, osta­je go­spo­dar igre: on i da­ lje određu­je š­to je određe­no, a š­to ni­je. Ta­kva este­ti­ka re­cep­ ci­je, ko­ja se pred­sta­vi­la kao na­pre­dak književ­ne teo­ri­je, kad se sve­du raču­ni, mož­da je bi­la sa­mo po­kušaj da se u ob­nov­ lje­noj am­ba­laži spa­si au­tor. Ni­je se dao za­va­ra­ti bri­tan­ski kri­ tičar Frank Ker­mo­de, ko­ji je ustvr­dio ka­ko se u Ise­ro­voj este­ ti­ci re­cep­ci­je književ­na teo­ri­ja ko­nač­no us­kla­di­la sa zdra­vim raz­u­mom (li­te­rary theory has now ca­ught up with com­mon sen­se, Ker­mo­de, str. 128). Svat­ko zna, pod­sje­tio je Ker­mo­de, da struč­no ospo­sob­lje­ni či­ta­te­lji iste tek­sto­ve či­ta­ju drukči­je ne­go osta­li či­ta­te­lji, te­me­lji­ti­je, su­stav­ni­je, i to je do­volj­no da se do­kaže ka­ko tekst ni­je u pot­pu­no­sti određen. Uo­sta­lom, pro­fe­so­ri naj­bo­lje ocje­ne da­ju stu­den­ti­ma ko­ji se naj­više od­ mak­nu od »­nor­mal­nog« či­ta­nja tek­sta, od či­ta­nja ka­kvo je bi­ lo sa­stav­nim di­je­lom do­ta­daš­nje­ga re­per­toa­ra, a da pri­tom ipak ne upad­nu u po­greš­ke raz­u­mi­je­va­nja ni­ti zađu u ap­surd. U bi­ti, este­ti­ka re­cep­ci­je o či­ta­nju ne kaže niš­ta više ne­go bi­ lo tko tko bi pom­no em­pi­rij­ski pro­ma­trao či­ta­nje, pa je ona 179

mož­da i pu­ka for­ma­li­za­ci­ja zdra­vog raz­u­ma, š­to na kon­cu i ne bi bi­lo ta­ko loše. Iz Ker­mo­deo­va je pe­ra ta pri­mjed­ba vri­ je­di­la kao kom­pli­ment, ali ima kom­pli­me­na­ta ko­ji čo­vje­ku okr­nje ugled pa bi mu bi­lo bo­lje da ih ni­je pri­mio. Za­go­vor­ni­ci veće či­ta­te­lje­ve slo­bo­de spočit­nu­li su da­kle este­ti­ci re­cep­ci­je da krišom au­to­ra po­nov­no uvo­di kao nor­ mu ili kao in­stan­ci­ju ko­ja pro­pi­su­je smjer­ni­ce igre u tek­stu, te da ti­me teo­ri­ju žr­tvu­je uo­biča­je­no­me miš­lje­nju. Na tom je tlu Ise­ra na­pao oso­bi­to Stan­ley Fish, ko­ji je izraz­io ža­lje­ nje š­to se tek­stu ne pri­zna­je be­ko­nač­na plu­ral­nost znače­nja, od­no­sno š­to dje­lo ni­je do­i­sta otvo­re­no, ne­go sa­mo odš­kri­ nu­to. Ise­ro­va umje­re­na po­zi­ci­ja, ne­sum­nji­vo us­klađe­na sa zdra­vim raz­u­mom, ko­ja pri­zna­je da či­ta­nja mo­gu bi­ti raz­liči­ ta (a ka­ko bi se i za­ni­je­ka­lo neš­to ta­ko oče­vid­no?), ali i isti­ če pri­si­le u tek­stu, sva­ka­ko ni­je ta­ko ra­di­kal­na kao te­za Um­ ber­ta Eca, za ko­je­ga se sva­ko umjet­nič­ko dje­lo otva­ra u bez­ gra­nič­nu le­pe­zu mo­gućih či­ta­nja, ili pak kao te­za Mic­he­la Char­le­sa, pre­ma ko­je­mu ak­tual­no dje­lo ne­ma ni­ma­lo veću teži­nu ne­go ­besko­nač­nost vir­tual­nih dje­la š­to je ono na­go­ vi­ješ­ta kad se či­ta.

Ob­zor oče­ki­va­nja (za­sad utva­ra) Uz od­vje­tak vez­an uz fe­no­me­no­lo­gi­ju i zao­kup­ljen po­je­di­ nač­nim či­ta­te­ljem, ko­ji pred­stav­lja Iser, este­ti­ka re­cep­ci­je ima i dru­gi od­vje­tak u ko­jem se više na­glaša­va ko­lek­tiv­na di­men­ zi­ja či­ta­nja. Ute­me­lji­telj mu je i gla­sno­go­vor­nik Hans Ro­bert Ja­uss, ko­ji je pro­uča­va­njem či­ta­nja ka­nio ob­no­vi­ti tra­di­cio­nal­ nu književ­nu po­vi­jest, osuđi­va­nu zbog pre­ve­li­ke, ako ne i is­ ključi­ve bri­ge za au­to­re. Ov­dje na­značu­jem nje­go­vu utva­ru jer će­mo mu se po­sve­ti­ti u še­stom po­glav­lju, ko­je se ba­vi od­ no­som iz­među književ­no­sti i po­vi­je­sti, no ka­ko se po­vi­jest re­ cep­ci­je po­bliže tiče i vri­jed­no­sti, na­stan­ka ka­no­na, mo­glo ju 180

je pri­mi­ti i sed­mo po­glav­lje. Či­nje­ni­ca da na nju nai­la­zi­mo svag­dje, uo­sta­lom, znak je da u vez­i s njom po­sto­ji pro­blem, a kao š­to će se vi­dje­ti, pri­go­vo­ri­ti joj se može isto š­to i Ise­ro­ voj teo­ri­ji: da pra­vi ustup­ke, da je umje­re­na, da hoće obu­hva­ ti­ti pre­više, s po­slje­di­com da, zao­bi­la­znim pu­tem, po­nov­no oza­ko­nju­je sta­re obli­ke pro­uča­va­nja, a da ih ni­je oso­bi­to iz­ mi­je­ni­la, š­to se ko­si s ci­lje­vi­ma ko­je je po­sta­vi­la. Za­sad za­pam­ti­mo sa­mo da Ja­uss ob­zo­rom oče­ki­va­nja na­zi­ va ono š­to je Iser zvao re­per­toa­rom: skup kon­ven­ci­ja od ko­jih se u da­nom tre­nut­ku sa­sto­ji kom­pe­ten­ci­ja či­ta­te­lja (ili kla­se či­ta­te­lja), su­stav nor­mi ko­je de­fi­ni­ra­ju po­vi­je­sni na­raš­taj.

Vr­sta kao mo­del či­ta­nja Među se­dam ele­me­na­ta ko­je sam istak­nuo da bih teo­rij­ ski opi­sao književ­nost, da bih izložio mrežu pret­po­sta­va­ka š­to ih u vez­i s njom svi mi po­draz­u­mi­je­va­mo čim go­vo­ri­mo o tek­stu, ne­ma vr­ste. Među­tim, teo­ri­ja vr­sta je do­bro raz­vi­ je­na gra­na pro­uča­va­nja književ­no­sti, a uo­sta­lom, i jed­na od naj­po­uz­da­ni­jih. Vr­sta se na­da­je kao na­joči­ti­je nače­lo uopća­ va­nja, kad je ri­ječ o po­je­di­nač­nim dje­li­ma i o uni­ver­za­li­ja­ma književ­no­sti, a Ari­sto­te­lov tekst O pje­snič­kom umi­jeću nacrt je teo­ri­je vr­sta. Za­to je nje­zin izo­sta­nak među po­glav­lji­ma ove knji­ge po­ne­ko­ga i mo­gao zbu­ni­ti. No vr­sta ne­ma udje­la u te­melj­nim, neiz­bjež­nim, ne­po­sred­nim pi­ta­nji­ma – »T­ko go­vo­ri? O če­mu? Ko­me?« – jer se na­la­zi na ru­bu iz­među književ­ne teo­ri­je i zdra­vog raz­u­ma, ili s dru­ge stra­ne ako u nji­ma ima udje­la, on­da je po­dređe­na dru­gom osnov­nom pi­ ta­nju. Ta­ko po­sto­je ba­rem još dva mje­sta u ovoj knji­zi gdje bi mo­glo bi­ti go­vo­ra o vr­sti: u idućem po­glav­lju i u vez­i sa sti­lom jer po­jam sti­la po­vi­je­sno po­tječe iz poj­ma ge­nus di­cen­ di – ru­di­men­tar­nog nacr­ta vr­sne kla­si­fi­ka­ci­je na ko­joj poči­ va troj­na kla­sič­na po­dje­la sti­lo­va (ni­ski, sred­nji, uz­više­ni) – 181

no na­da­sve u vez­i s či­ta­te­ljem, upra­vo ov­dje, gdje je može­ mo raz­ma­tra­ti kao mo­del re­cep­ci­je, sa­stav­ni­cu re­per­toa­ra ili ob­zo­ra oče­ki­va­nja. Kao tak­so­no­mi­ja, vr­sta pro­fe­sio­nal­nom pro­uča­va­te­lju omo­guću­je da dje­la kla­si­fi­ci­ra, ali se nje­zi­na teo­rij­ska mje­ ro­dav­nost ne sa­sto­ji od ­to­ga: važ­na je uto­li­ko š­to funk­cio­ ni­ra kao re­cep­cij­ski obraz­ac, či­ta­te­lje­va kom­pe­ten­ci­ja ko­ju u di­na­mič­kom pro­ce­su potvrđu­je i/i­li ospo­ra­va sva­ki no­vi tekst. Kad smo usta­no­vi­li srod­nost iz­među vr­ste i re­cep­ci­je, to nas na­vo­di da is­pra­vi­mo kon­ven­cio­nal­no viđe­nje vr­ste kao struk­tu­re ko­ju tekst na­vod­no ostva­ru­je, kao je­zi­ka (lan­ gue) š­to se kri­je iza tek­sta kao go­vo­ra (pa­ro­le). Nai­me, pre­ ma teo­ri­ja­ma ko­je usva­ja­ju či­ta­te­lje­vo gle­diš­te, kao je­zik se (kao par­ti­tu­ra, pro­gram) shvaća sam tekst, u opre­ci na­pra­ ma nje­go­voj kon­kre­ti­za­ci­ji u či­ta­nju, a či­ta­nje se vi­di kao go­ vor. Čak i kad teo­re­tičar vr­sta, na pri­mjer Bru­ne­tiè­re, ko­je­ mu se to oš­tro pred­ba­ci­va­lo, od­nos vr­ste i dje­la pred­sta­vi po uzo­ru na par š­to ga či­ne vr­sta ži­vih bića i po­je­di­nac, nje­ go­ve ana­li­ze po­ka­zu­ju da za­pra­vo za­u­zi­ma gle­diš­te u ovom sluča­ju po­vi­je­sne re­cep­ci­je. Tvr­di­lo se ­da je vje­ro­vao u op­ stoj­nost vr­sta iz­van dje­la za­to š­to je iz­ja­vio: »Kao sve stva­ri na svi­je­tu, rađa­ju se sa­mo da bi umr­le« (Bru­ne­tiè­re, 1879., str. 454). No po­sri­je­di je sli­ko­vit izraz. Kao kri­tičar, on nai­ me uvi­jek za­u­zi­ma gle­diš­te či­ta­nja, a u nje­go­vim ana­li­za­ma vr­sta ima po­sred­nič­ku ulo­gu iz­među dje­la i jav­no­sti – u ko­ ju spa­da i au­tor – kao ob­zor oče­ki­va­nja. Po­gle­da li s obrat­ ne stra­ne, vr­sta je ob­zor ne­rav­no­teže, od­ma­ka š­to ga pro­iz­ vo­di sva­ko no­vo ve­li­ko dje­lo: »K­njižev­no dje­lo se objaš­nja­ va dje­li­ma ko­ja su mu pret­ho­di­la ili su ga sli­je­di­la, jed­na­ko sa­mim so­bom ko­li­ko i onim š­to ga okružu­je«, iz­ja­vio je Bru­ ne­tiè­re u č­lan­ku »K­ri­ti­ka« u La Gran­de Encyc­lopé­die (Ve­li­ ka en­ci­klo­pe­di­ja, Bru­ne­tiè­re, 1982., str. 418B). Bru­ne­tiè­re je 182

da­kle evo­lu­ci­ju vr­sta kao po­vi­jest re­cep­ci­je su­prot­sta­vio re­ to­ri­ci (dje­lo se objaš­nja­va sa­mim so­bom) i književ­noj po­vi­ je­sti (dje­lo se objaš­nja­va okruž­jem). Ako se ta­ko po­sta­vi, vr­ sta je do­i­sta za­ko­ni­ta ka­te­go­ri­ja re­cep­ci­je. Kon­kre­ti­za­ci­ja ko­ju pro­vo­di sva­ko či­ta­nje neo­dvo­ji­va je da­kle od vr­snih pri­si­la, u smi­slu da po­vi­je­sne kon­ven­ci­je svoj­stve­ne vr­sti ko­joj pre­ma či­ta­te­lje­voj hi­po­te­zi tekst pri­ pa­da či­ta­te­lju omo­guću­ju da iz za­li­he oso­bi­na š­to ih nu­di tekst oda­be­re i odi­je­li one ko­je će nje­go­vo či­ta­nje ak­tua­li­zi­ ra­ti. Vr­sta, kao književ­ni kôd, skup nor­mi, pra­vi­la igre, oba­ vješ­ta­va či­ta­te­lja o nači­nu na ko­ji tre­ba da priđe tek­stu i osi­ gu­ra­va nje­go­vo raz­u­mi­je­va­nje. U tom smi­slu mo­del sva­ke teo­ri­je vr­sta osta­je kla­sič­na troj­na po­dje­la sti­lo­va. In­gar­den je ta­ko raz­lučio tri mo­du­sa – uz­više­ni, tra­gič­ni i gro­tesk­ni – od ko­jih se, po nje­go­vu miš­lje­nju, sa­sto­ji te­melj­ni re­per­toar či­ta­nja. Frye je pak u ro­man­si, sa­ti­ri i po­vi­je­sti raz­a­brao tri osnov­ne vr­ste, pre­ma to­me pred­stav­lja li se fik­cij­ski svi­jet kao bo­lji ili go­ri od stvar­no­ga svi­je­ta ili kao nje­mu jed­nak. Obje se tri­ja­de gra­de na po­la­ri­te­tu tra­ge­di­je i ko­me­di­je, ko­ ji je od Ari­sto­te­la te­melj­ni oblik sva­ke raz­luče­no­sti vr­sta, kao stav š­to ga či­ta­telj una­pri­jed stva­ra i ko­ji po­deša­va nje­ gov ulog u tekst. Sto­ga bi este­ti­ka re­cep­ci­je – ali i to je u oči­ ma naj­ra­di­kal­ni­jih na­pa­dača či­ni odviše kon­ven­cio­nal­nom – bi­la sa­mo po­sljed­nja preo­braz­ba veo­ma sta­rog pro­miš­lja­ nja književ­nih vr­sta.

Či­ta­nje bez nad­zo­ra I­se­rov je im­pli­cit­ni či­ta­telj i da­lje bio na­god­ba iz­među zdra­vog raz­u­ma i književ­ne teo­ri­je, a nje­go­vi su se ideal­ni tek­sto­vi i sa­mi smješ­ta­li na po­la pu­ta iz­među rea­liz­ma i avan­ gar­de. Po­nov­no do­vo­deći u pi­ta­nje moć im­pli­cit­nog či­ta­te­ lja kao dvoj­ni­ka im­pli­cit­no­ga au­to­ra, ko­je­ga je pre­ma to­me 183

au­tor i stvo­rio, i sve više ­raste­reću­jući stvar­no­ga či­ta­te­lja od pri­si­la skopča­nih s nje­go­vom upi­sa­nošću u tekst, teo­ri­je či­ ta­nja za­tim su se ra­di­ka­li­zi­ra­le kroz dvi­je uza­stop­ne i pro­tu­ rječ­ne eta­pe. Poš­to su či­ta­te­lju da­le svu slo­bo­du, za­pra­vo su mu je po­nov­no odu­ze­le, kao da je slo­bo­da po­sljed­nja idea­li­ stič­ka i hu­ma­ni­stič­ka tlap­nja ko­je se va­lja ri­ješi­ti. Naj­pri­je su književ­ni smi­sao pot­pu­no smješ­ta­le u či­ta­te­lje­vo isku­stvo, a sve ma­nje, ili čak više ni­ma­lo, u sam tekst. Za­tim su poče­le ospo­ra­va­ti sa­mu di­ho­to­mi­ju tek­sta i či­ta­te­lja, a nje­zi­na su se dva č­la­na sto­pi­la u obu­hvat­ni po­jam »in­ter­pre­ta­tiv­ne za­jed­ ni­ce«, ko­ja označa­va su­sta­ve i in­sti­tu­cio­nal­ne ispo­sta­ve moći š­to pro­iz­vo­de i tek­sto­ve i či­ta­te­lje. Sve u sve­mu, či­ta­telj je ste­ kao pred­nost pred tek­stom, pri­je ne­go š­to i je­dan i dru­gi ne­ sta­nu pred en­ti­te­tom bez ko­je­ga ni je­dan ni dru­gi ne bi po­ sto­ja­li i iz ko­je­ga uspo­red­no iz­vi­ru. Po­miš­lja­ti da se oni raz­ li­ku­ju, da je je­dan ili dru­gi re­la­tiv­no sa­mo­sta­lan, bi­lo bi pre­ više za sve ne­ga­tiv­ni­ju teo­ri­ju. U pro­tiv­ni­ka za­blu­de o na­mje­ri i za­blu­de o re­fe­ren­ci­ji za­ pa­zi­li smo istu sklo­nost kraj­no­sti­ma ka­kva zah­ti­je­va da se po­ sum­nja u sva­ki raz­u­man stav, da bi se na­po­kon dos­pje­lo do sta­va ko­ji se ne da »­fal­si­fi­ci­ra­ti«, tj. ospo­ri­ti, jer je neodrživ. Ovaj put sa­mo­raz­or­nu ra­di­ka­li­za­ci­ju književ­ne teo­ri­je naj­bo­ lje ilu­stri­ra­ju preo­kre­ti u ame­rič­ko­ga kri­tiča­ra Stan­leya Fi­sha. Fish se, ugle­da­jući se na Boot­ha, naj­pri­je oko­mio na tekst kao sa­mo­sta­lan pro­stor­ni i for­mal­ni pred­met, dok on po­sto­ji je­di­ no za­hva­lju­jući vre­men­skom isku­stvu. Kao Iser i Ja­uss, Fish je da­kle pro­ka­zao tlap­nju o objek­tiv­no­sti i au­to­no­mi­ji tek­sta. No usko­ro je, okre­nuvši leđa svo­jim ko­le­ga­ma, uniš­ta­va­jući ogra­de ko­ji­ma su oni okruži­li či­ta­te­lja ili upu­te ko­ji­ma su ga opskr­bi­li, stao tvr­di­ti da či­ta­nje ima pra­vo na po­sve­maš­nju su­bjek­tiv­nost i slučaj­nost. Ta­ko je sav smi­sao pre­nio na či­ta­ te­lja, a književ­nost re­de­fi­ni­rao ne više kao ma­kar i vir­tua­lan 184

pred­met, ne­go kao »o­no š­to se zbi­va kad či­ta­mo«. Stav­lja­jući na­gla­sak na vre­me­ni­tost raz­u­mi­je­va­nja, no­va je književ­na di­ sci­pli­na ko­ju je na­u­mio usta­no­vi­ti pod na­zi­vom »a­fek­tiv­na sti­ li­sti­ka« htje­la bi­ti »a­na­li­zom pro­gre­siv­nog či­ta­te­lje­va od­go­vo­ ra na ri­ječi š­to se nižu u vre­me­nu« (Fish, str. 27). Među­tim, ubr­zo mu se uči­ni­lo da taj stav još ­pra­vi pre­ više ustu­pa­ka sta­ro­me in­ten­cio­na­liz­mu. In­zi­sti­ra­nje na či­ta­ nju kao na te­melj­no­me književ­nom isku­stvu može se, nai­ me, poj­mi­ti u dva smi­sla, ko­ji po­djed­na­ko uključu­ju neo­pro­ stiv zao­sta­tak in­ten­cio­na­liz­ma. Ili se či­ta­nje vi­di kao ishod na­mje­re au­to­ra ko­ji ga je pro­gra­mi­rao, pa u tom sluča­ju či­ ta­te­lje­va vlast po­sta­je umjet­nom: to se, vi­dje­li smo, če­sto za­ mje­ra­lo Ise­ru. Ili se či­ta­nje opi­su­je kao uči­nak či­ta­te­lje­ve afek­ tiv­no­sti, a u tom sluča­ju či­ta­telj osta­je za­točen u so­lip­siz­mu, pa se au­to­ro­va na­mje­ra sa­mo za­mje­nju­je nje­go­vom: to se kat­kad pri­go­va­ra­lo Ecu i dru­gim pri­staša­ma vir­tual­nog tek­ sta, a uvođe­nje trećeg č­la­na iz­među au­to­ro­ve na­mje­re i či­ta­ te­lje­ve na­mje­re, in­ten­tio ope­ris, po sve­mu, re­kao sam, iz­gle­ da kao so­fi­zam ko­ji ni­poš­to ne raz­rješu­je apo­ri­ju. Da bi od­ stra­nio osta­tak in­ten­cio­na­liz­ma ko­ji se skri­vao iza či­ta­te­lja, a iz­bje­gao opa­snost da upad­ne u ono š­to su no­vi kri­tiča­ri na­ zi­va­li »­za­blu­dom o osjećaj­no­sti«, jer je ona jed­na­ko sram­na kao »­za­blu­da o na­mje­ri« i »­za­blu­da o re­fe­ren­ci­ji«, poš­to je či­ta­te­lje­vom vlašću za­mi­je­nio au­to­ro­vu vlast i vlast tek­sta, Fish je pro­su­dio ka­ko je nuž­no sve tro­je po­dre­di­ti vla­sti »in­ ter­pre­ta­tiv­nih za­jed­ni­ca«. Pre­ma tom se drastič­nom sta­ja­liš­ tu kreće nje­go­va knji­ga iz go­di­ne 1980., Is The­re a Text in This Class?, zbir­ka č­la­na­ka š­to ih je na­pi­sao u pret­hod­no­me de­set­ljeću, ilu­stri­ra­jući svo­jim ni­hi­li­stič­kim zah­tje­vi­ma sjaj i bi­je­du teo­ri­je re­cep­ci­je: poš­to je ona či­ta­te­lju pri­da­la moć izloživši sum­nji objek­tiv­nost tek­sta, a za­tim obja­vi­la pot­pu­nu au­to­no­mi­ju či­ta­te­lja i za­go­va­ra­la nače­lo afek­tiv­ne sti­li­sti­ke, u 185

Fi­sha se sa­da do­ki­da ­sa­mo dvoj­stvo tek­sta i či­ta­te­lja, pa sto­ga i mo­guć­nost nji­ho­va među­dje­lo­va­nja. Nje­go­va završ­na – ap­ so­lut­na, ne­pri­je­por­na – te­za po­nov­no dra­ma­ti­zi­ra za­ključ­ke post­hei­deg­ge­rov­ske her­me­neu­ti­ke, izo­li­ra­jući či­ta­te­lja u nje­ go­vim pre­d­rasu­da­ma. Tu su i tekst i či­ta­telj za­toče­ni­ci in­ter­ pre­ta­tiv­ne za­jed­ni­ce ko­joj pri­pa­da­ju, a­ko im, na­zi­va­jući ih »­za­toče­ni­ci­ma«, još ­ne pri­pi­su­je­mo pre­više iden­ti­te­ta. Po­tez ko­jim isto­dob­no uki­da au­to­ra, tekst i či­ta­te­lja Fish oprav­da­va ova­ko: Na­mje­ra i raz­u­mi­je­va­nje dvi­je su stra­ne isto­ga kon­ven­cio­ nal­nog či­na ko­je se uza­jam­no pret­po­stav­lja­ju (uključu­ju, de­fi­ni­ra­ju, spe­ci­fi­ci­ra­ju). Ocr­ta­ti pro­fil oba­vi­ješ­te­nog ili kom­pe­tent­nog či­ta­te­lja znači isto­vre­me­no opi­sa­ti značaj­ke au­tor­ske na­mje­re, i obrat­no, za­to š­to uči­ni­ti jed­no ili dru­ go znači spe­ci­fi­ci­ra­ti su­vre­me­ne uvje­te iska­zi­va­nja, iden­ ti­fi­ci­ra­ti, po­sta­jući nje­zi­nim pri­pad­ni­kom, za­jed­ni­cu onih ko­ji di­je­le iste in­ter­pre­ta­tiv­ne stra­te­gi­je (ibid., str. 161). Fish s pra­vom ističe da je u veći­ne teo­re­tiča­ra či­ta­nja »o­ba­ vi­ješ­te­ni ili kom­pe­tent­ni či­ta­telj« sa­mo dru­go, ma­nje nez­ god­no, pri­hvat­lji­vi­je ime za au­tor­sku na­mje­ru. Za­mje­na au­ to­ra či­ta­te­ljem, na­mje­re raz­u­mi­je­va­njem, ili pak tra­di­cio­nal­ ne književ­ne po­vi­je­sti afek­tiv­nom sti­li­sti­kom, zadrža­va po­ jam ideal­ne za­jed­ni­ce književ­no obraz­o­va­nih lju­di. Ona da­ kle ob­nav­lja ro­man­tič­ku ili vik­to­ri­jan­sku kon­cep­ci­ju književ­ no­sti, po­stav­lja­jući hi­po­te­zu o kom­pe­tent­nom či­ta­te­lju ko­ji zna pre­po­zna­ti stra­te­gi­je tek­sta. P­re­ma Fi­shu, do­kaz je da su naj­slože­ni­je teo­ri­je re­cep­ci­ je u ne­pri­zna­tom do­slu­hu sa sta­rom fi­lo­loš­kom her­me­neu­ti­ kom š­to se teš­koće či­ta­nja i da­lje pri­ka­zu­ju kao da bi ih či­ta­ telj mo­rao ri­ješi­ti, a ne sa­mo isku­si­ti. Te teš­koće, među­tim, ni­su sa­mo­stal­ne či­nje­ni­ce (ko­je bi po­sto­ja­le pri­je či­ta­nja i bi­le 186

neo­vi­sne o nje­mu), ne­go po­ja­ve š­to isho­de iz naših či­no­va či­ta­nja i in­ter­pre­ta­tiv­nih stra­te­gi­ja. Fish od­bi­ja pri­zna­ti uvri­ ježe­nu po­stav­ku o uza­jam­noj pret­hod­no­sti hi­po­te­ze i pro­ma­ tra­nja, kom­ple­men­tar­nu po­stav­ci o uza­jam­noj pret­hod­no­sti cje­li­ne i di­je­la, ko­ja, pre­ma nje­go­vu miš­lje­nju, i da­lje oprav­ da­va mo­der­ne her­me­neu­ti­ke. Bu­dući da či­ta­telj uvi­jek poči­ nje od ne­kog tu­mače­nja, ne­ma pret­hod­no po­sto­jećeg tek­sta ko­ji bi mo­gao nad­zi­ra­ti nje­gov od­go­vor: tek­sto­vi su naša či­ ta­nja tek­sto­va; mi piše­mo pje­sme ko­je či­ta­mo. For­ma­li­zam i teo­ri­ja re­cep­ci­je ta­ko su se na­vod­no pre­ma književ­no­sti uvi­ jek po­naša­li bo­jaž­lji­vo kao i po­zi­ti­vi­zam i in­ten­cio­na­li­zam, sa­mo pod dru­gim, pre­po­ruč­lji­vi­jim na­zi­vi­ma. No, o­blik či­ta­te­lje­va isku­stva, for­mal­ne cje­li­ne i struk­tu­ra na­ mje­re jed­no su te isto, oči­tu­ju se si­mul­ta­no, pa se pre­ma to­me ne po­stav­lja pi­ta­nje nji­ho­va pr­ven­stva i neo­vi­sno­sti. Po­stav­lja se dru­go pi­ta­nje: š­to ih pro­iz­vo­di? Drukči­je reče­ no, ako su na­mje­ra, oblik i či­ta­te­lje­vo isku­stvo sa­mo raz­ liči­ti nači­ni da se re­fe­ri­ra na (raz­liči­ta gle­diš­ta na) isti in­ ter­pre­ta­tiv­ni čin, š­to taj čin in­ter­pre­ti­ra (ibid., str. 165)? For­ma­li­sti tvr­de da su uzor­ci (pat­terns) do­stup­ni neo­vi­sno o tu­mače­nju, od­no­sno da mu pret­ho­de, no uzor­ci se mi­je­nja­ ju ovi­sno o po­stup­ci­ma ko­ji ih izno­se na vi­dje­lo: tvo­ri ih in­ ter­pre­ta­tiv­ni čin ko­ji ih pro­ma­tra. Na­po­kon se da­kle de­kon­ strui­ra­la sva­ka hi­je­rar­hi­ja u struk­tu­ri ko­ja je spa­ja­la au­to­ra, tekst i či­ta­ta­te­lja, pa se troj­stvo sta­pa u si­mul­ta­nost. Na­mje­ ra, oblik i re­cep­ci­ja tri su na­zi­va za istu stvar; za­to se mo­ra­ju pre­toči­ti u višu vlast za­jed­ni­ce ko­joj su po­dređe­ni: Z­nače­nja ni­su vla­sniš­tvo ni fik­snih i po­sto­ja­nih tek­sto­ va, ni slo­bod­nih i neo­vi­snih či­ta­te­lja, ne­go in­ter­pre­ta­ tiv­nih za­jed­ni­ca ko­je su od­go­vor­ne za dje­lat­nost či­ta­ te­lja i ujed­no za tek­sto­ve ko­ji te dje­lat­no­sti pro­iz­vo­de (ibid., str. 322). 187

S­lič­no kao Ise­rov re­per­toar ili Ja­u­ssov ob­zor oče­ki­va­nja, in­ ter­pre­ta­tiv­ne su za­jed­ni­ce ukup­nost in­ter­pre­ta­tiv­nih, književ­ nih i iz­vank­njižev­nih nor­mi š­to ih di­je­li ne­ka sku­pi­na: one su, ako hoće­te, kon­ven­ci­je, kôd, ideo­lo­gi­ja. No, za raz­li­ku od re­per­toa­ra i od ob­zo­ra oče­ki­va­nja, in­ter­pre­ta­tiv­na za­jed­ni­ca ne ostav­lja ni naj­ma­nju au­to­no­mi­ju či­ta­te­lju, ili toč­ni­je či­ta­ nju, kao ni tek­stu ko­ji iz či­ta­nja isho­di: u igri iz­među nor­me i od­ma­ka sad se do­ki­da sva­ka su­bjek­tiv­nost. U in­ter­pre­ta­tiv­nim za­jed­ni­ca­ma se da­kle po­niš­ta­va for­ma­ li­zam, jed­na­ko kao i teo­ri­ja re­cep­ci­je kao al­ter­na­ti­van pro­jekt: više ne tre­ba bi­ra­ti iz­među pri­staša tek­sta i za­stup­ni­ka či­ta­te­ lja, kad se više ne sma­tra da su ta dva poj­ma su­par­nič­ki i re­la­ tiv­no neo­vi­sni (ibid., str. 14). Ra­zluče­nost su­bjek­ta i objek­ta, zad­nje utočiš­te idea­liz­ma, više se ne sma­tra mje­ro­dav­nom ili se uki­nu­la ­za­to š­to se tekst i či­ta­telj raspršu­ju u di­skur­ziv­ne su­sta­ve ko­ji ne odraža­va­ju zbi­lju, ali su od­go­vor­ni za zbi­lju, a unu­tar nje i za zbi­lju tek­sto­va i či­ta­te­lja. I sam je či­ta­telj ta­ kođer tekst, kao š­to je svo­je­dob­no ustvr­dio Bart­hes, ali lo­gi­ka ide ko­rak da­lje, pa joj se više ne odu­pi­re ono š­to smo, vje­ro­jat­ no iz preo­sta­lih hu­ma­ni­stič­kih po­bu­da i una­toč svim teo­rij­ skim raz­oča­ra­nji­ma, još zva­li književ­nošću, ču­va­jući smi­sao za in­di­vi­dual­nost tek­sto­va, au­to­ra i či­ta­te­lja. Da bi se raz­ri­ješi­ le an­ti­no­mi­je ko­je su iskr­snu­le kad se u pro­uča­va­nje književ­ no­sti uveo či­ta­telj, bi­lo je do­volj­no uki­nu­ti književ­nost. Kad već ni­jed­na de­fi­ni­ci­ja književ­no­sti ni­je pot­pu­no za­do­vo­lja­va­ la, zaš­to ne po­seg­nu­ti za ko­nač­nim rješe­njem?

Na­kon či­ta­te­lja Sud­bi­na ko­ju je u književ­noj teo­ri­ji doži­vio či­ta­telj služi kao pri­mjer. Poš­to ga je du­go za­ne­ma­ri­va­la fi­lo­lo­gi­ja te poš­ to su ga u ime »­za­blu­de o osjećaj­no­sti« no­va kri­ti­ka, for­ma­li­ zam i struk­tu­ra­li­zam gu­ra­li u stra­nu da im ne sme­ta, či­ta­telj 188

je, vra­tivši se na književ­nu po­zor­ni­cu uz au­to­ra i tekst (ili iz­ među au­to­ra i tek­sta, ili na­su­prot au­to­ru i tek­stu), pre­ki­nuo nji­ho­vo nad­me­ta­nje, raz­bio ja­lo­vu al­ter­na­ti­vu iz­među njih. No u okvi­ru bi­nar­ne lo­gi­ke, omi­lje­ne među pro­uča­va­te­lji­ ma književ­no­sti, pro­mak­nuće či­ta­te­lja o­tvo­ri­lo je ne­rješi­vo pi­ta­nje: pi­ta­nje nje­go­ve slo­bo­de pod nad­zo­rom, nje­go­ve re­ la­tiv­ne vla­sti na­pra­ma su­par­ni­ci­ma. Poš­to je po­zor­nost pre­ ma tek­stu omo­gući­la da se ospo­re sa­mo­stal­nost i na­dređe­ nost au­to­ra, uved­ba či­ta­nja u raz­ma­tra­nje uzdr­ma­la je za­ tvo­re­nost i sa­mo­stal­nost tek­sta. Kao i kad su se do­ve­le u pi­ ta­nje »­za­blu­da o na­mje­ri« i »­za­blu­da o re­fe­ren­ci­ji«, ­kad se sta­lo isti­ca­ti či­ta­nje, š­to je po­lju­lja­lo no­vu za­blu­du o tek­stu ko­ja je, uspo­red­no s na­pret­kom for­ma­liz­ma, teži­la da na­do­ mje­sti »­za­blu­du o osjeća­ji­ma«, to je ne­po­re­ci­vo kri­tič­ki dje­ lo­va­lo na pro­uča­va­nje književ­no­sti. O to­me svje­doče broj­ni ra­do­vi na­dah­nu­ti fe­no­me­no­lo­gi­jom i este­ti­kom re­cep­ci­je, ko­ji su vo­di­li raču­na o či­ta­nju kao i o osta­lim ele­men­ti­ma književ­no­sti. No kad su stu­pi­li na po­priš­te, kao da su za­toč­ ni­ci či­ta­te­lja i sa­mi htje­li is­ključi­ti sve svo­je tak­ma­ce. Po­ka­ za­lo se da je od zah­tje­va teo­ri­je re­cep­ci­je ne­mo­guće zaš­ti­ti­ti au­to­ra i tekst, a na­po­sljet­ku ni sa­mog či­ta­te­lja. Da bi se bes­ pri­ziv­no ušut­ka­le za­mjer­ke, tre­ba­lo ih je teo­rij­ski dis­kva­li­fi­ ci­ra­ti. Ra­zluče­nost iz­među au­to­ra, tek­sta i či­ta­te­lja u Eca ili u Bart­he­sa je po­sta­la krh­ka, dok Fish ni­je maj­sto­ri­ski od­ba­ cio sva tri ele­men­ta odjed­nom. Nai­me, pr­ven­stvo či­ta­te­lja iza­zi­va jed­na­ku ko­liči­nu pro­ble­ma ka­kvu je pret­hod­no iza­zi­ va­lo pr­ven­stvo au­to­ra, od­no­sno tek­sta, či­me sa­mo se­be vo­di u pro­past. Či­ni se da teo­ri­ja ni­ka­ko ne može oču­va­ti rav­no­ težu među ele­men­ti­ma književ­no­sti. Kao da ne­ma po­tre­be za pro­vje­rom u prak­si, teo­rij­ska ra­di­ka­li­za­ci­ja, či­ni se, če­sto trči pred ru­do ka­ko bi iz­bje­gla teš­koće, ko­je – pod­sje­tio je Fish – po­sto­je je­di­no zbog »in­ter­pre­ta­tiv­ne za­jed­ni­ce« iz ko­je su izni­kle. Upra­vo za­to teo­ri­ja po­ne­kad na­vo­di na po­mi­sao 189

ka­ko je slič­na gno­zi, vr­hov­noj zna­no­sti ko­ja se uda­lja­va od bi­lo ka­kva em­pi­rij­skog pred­me­ta. I ovaj put, iz­među dvi­ju po­la­ri­zi­ra­nih te­za, od ko­jih je sva­ka za se­be do­ne­kle teo­rij­ski op­stoj­na, ali i izraz­i­to pre­tje­ ra­na i neodrži­va – vlast au­to­ra ili tek­sta omo­guću­je da se o književ­no­sti uspo­sta­vi objek­ti­van (po­zi­ti­vi­stič­ki ili for­ma­li­ stič­ki) di­skurs, a vlast či­ta­te­lja da se uspo­sta­vi su­bjek­ti­van di­skurs – sva sred­nja sta­ja­liš­ta iz­gle­da­ju sla­ba i teš­ko obra­ nji­va. Uvi­jek je lakše izno­si­ti ar­gu­men­te u pri­log neu­mje­re­ nim dok­tri­na­ma, pa nam se na kon­cu ne­pre­sta­no na­meće po­vra­tak al­ter­na­ti­vi iz­među Lan­so­na i Pro­u­sta. No u prak­si ži­vi­mo (i či­ta­mo) iz­među dvi­ju kraj­no­sti. Isku­stvo či­ta­nja, kao sva­ko ljud­sko isku­stvo, nei­zo­stav­no je dvo­stru­ko, više­ znač­no, rastr­ga­no isku­stvo: iz­među raz­u­mi­je­va­nja i lju­ba­ vi, iz­među fi­lo­lo­gi­je i ale­go­ri­je, iz­među slo­bo­de i pri­si­le, iz­ među paž­lji­vo­sti pre­ma dru­go­me i zao­kup­lje­no­sti so­bom. Sred­nje je sta­nje pra­vim teo­re­tiča­ri­ma književ­no­sti od­boj­ no. No, ka­ko je u »O­bra­ni Rai­mon­da Se­bon­da« re­kao Mon­ taig­ne: »S­traš­na je dr­skost upro­pa­sti­ti sa­mo­ga se­be da bi­ste upro­pa­sti­li dru­go­ga«.

190

S­ t i l Na­kon li­te­rar­no­sti, na­mje­re, pri­ka­zi­va­nja i re­cep­ci­je, pe­ti je po­jam ko­ji tre­ba istraži­ti od­nos tek­sta i je­zi­ka. Odlučio sam se ­da mu priđem pod na­zi­vom stil jer ta ri­ječ pri­pa­da uo­biča­je­nom vo­ka­bu­la­ru kad se go­vo­ri o književ­no­sti, po­pu­lar­nom lek­si­ku ko­je­ga se književ­na teo­ri­ja uza­lud na­sto­ji otre­sti. Značaj­ka je književ­nog je­zi­ka, ta­ko gla­si opće mje­sto, nje­gov stil, u opre­ci na­pra­ma sva­ki­daš­njem je­zi­ku ko­ji sti­la ne­ma. Iz­među je­zi­ka i književ­no­sti stil se po­jav­lju­je kao sred­nji ter­min. Na isti način iz­među ling­vi­sti­ke i kri­ti­ke po­sto­ji pro­stor za pro­uča­va­nje sti­la, to jest za sti­li­sti­ku. Upra­vo je oče­vid­nost sti­la i va­lja­nost sti­li­sti­ke književ­na teo­ri­ja ospo­ri­la. No, stil se odu­pro na­pa­di­ma, jed­na­ko kao š­to su im se odupr­li književ­nost, au­tor, svi­jet i či­ta­telj. Kao u vez­i s pret­hod­nim poj­mo­vi­ma, naj­pri­je ću pred­sta­ vi­ti dvi­je ek­strem­ne te­ze: s jed­ne stra­ne stil je iz­vje­snost ko­ja za­ko­ni­to pri­pa­da na­sli­jeđe­nim na­zo­ri­ma o književ­no­sti, zdra­ vo­me raz­u­mu; s dru­ge stra­ne stil je tlap­nja ko­je se, kao i na­ mje­re, kao i re­fe­ren­ci­je, ob­vez­at­no tre­ba oslo­bo­di­ti. Ne­ko je vri­je­me, pod utje­ca­jem ling­vi­sti­ke, teo­ri­ja mi­sli­la da je sa sti­ lom rašči­sti­la. Či­ni­lo se da je taj »­pred­teo­rij­ski« po­jam, ko­ji je pred­njačio na književ­no­me po­priš­tu ot­ka­ko se s nje­ga u XIX. sto­ljeću uklo­ni­la re­to­ri­ka, ko­nač­no ustuk­nuo pred ling­ vi­stič­kim opi­som književ­no­ga tek­sta. Na­kon ci­glog sto­ljeća ko­li­ko je bio u mo­di u pro­uča­va­nju književ­no­sti, stil je po­stao ­beznača­jan kao da ga ni­ka­da ni­je ni bi­lo, a sti­li­sti­ka je odi­gra­la ulo­gu na­mje­sni­ce iz­među vla­da­vi­ne re­to­ri­ke i vla­da­vi­ne ling­ vi­sti­ke. No da­nas stil uskr­sa­va iz pe­pe­la i do­bro se drži. U­za­lud se pro­glaša­va smrt au­to­ra, pro­ka­zu­je za­blu­da o re­ fe­ren­ci­ji, pro­ga­nja za­blu­da o osjećaj­no­sti ili se od­ma­ci u sti­ li­sti­ci iz­jed­nača­va­ju sa se­man­tič­kim raz­li­ka­ma, kad au­tor,

re­fe­ren­ci­ja, či­ta­telj i stil i da­lje ži­ve u pre­dodž­ba­ma i izno­va stječu ugled čim nji­ho­vi kri­tiča­ri pre­sta­nu bud­no pa­zi­ti, kao š­to se za mi­kro­be mi­sli­lo da smo ih istri­je­bi­li jed­nom za­svag­ da, a sa­da nas pod­sjeća­ju da su još ­tu. Stil se ne može uklo­ni­ti kad se ko­me proh­ti­je. Za­to je bo­lje da ga po­kuša­mo de­fi­ni­ra­ ti ka­ko va­lja. Ne tru­deći se da ga opet uspo­sta­vi­mo u ne­ka­daš­ njem obli­ku, iz­mi­ri­mo se s njim i podvrg­ni­mo ga kri­ti­ci. Na­vest ću tri istak­nu­ta pri­mje­ra ko­ji po­ka­zu­ju da se stil opo­ra­vi sva­ki put kad mu za­pri­je­ti opa­snost da ne­sta­ne iz književ­no­ga kra­jo­li­ka. Bart­hes u knji­zi Le Degré zé­ro de l’é­cri­ tu­re (Nul­ti stu­panj pi­sma, 1953.), Rif­fa­ter­re u tek­stu »K­ri­te­ri­ ji za ana­li­zu sti­la« (»C­ritè­res po­ur l’a­naly­se du sty­le«, 1960.) i Nel­son Good­man u č­lan­ku »T­he Sta­tus of Sty­le« (Sta­tus sti­ la, 1975.), da­ka­ko, među osta­li­ma, uza­stop­no su re­ha­bi­li­ti­ra­ li ovaj ili onaj aspekt sti­la re­dom ka­ko su ga ling­vi­sti raz­a­ra­li i svo­ja­ta­li nje­go­vu ostavš­ti­nu ta­ko da, može­mo utvr­di­ti nak­ nad­no, stil ni­ka­da ni­je bio u smrt­noj opa­sno­sti. No naj­pri­je se osvr­ni­mo na nači­ne na ko­je se ri­ječ upo­treb­lja­va­la.

Š­to je sve stil Ri­ječ stil ne po­tječe iz struč­nog vo­ka­bu­la­ra. Osim to­ga ne pri­mje­nju­je se sa­mo na književ­nost, pa čak ni sa­mo na je­zik: »Ka­kav stil! Ima sti­la!« kaže se o te­ni­saču ili o mod­nom di­ zaj­ne­ru. Po­jam sti­la za­di­re u mno­ga po­druč­ja ljud­skog dje­ lo­va­nja: upo­treb­lja­va se i zlo­u­po­treb­lja­va u po­vi­je­sti i kri­ti­ci umjet­no­sti, so­cio­lo­gi­ji, an­tro­po­lo­gi­ji, š­por­tu, mo­di. Za teo­ rij­ski kon­cept to je oz­bilj­na, mož­da i kob­na smet­nja. Tre­ba li po­jam proči­sti­ti, pro­ci­je­di­ti da bi se iz nje­ga iz­vu­kao kon­ cept? Ili se za­do­vo­lji­ti da opiše­mo ka­ko se obič­no upo­treb­ lja­va, kad ga je io­na­ko ne­mo­guće prog­na­ti? Na­ziv je u mo­der­noj upo­tre­bi bit­no dvo­značan: isto­vre­ me­no de­no­ti­ra in­di­vi­dual­nost – »S­til je sam čo­vjek«, ka­zao 192

je Buf­fon – od­no­sno je­din­stve­nost ne­kog dje­la, nuž­nost ne­ kog pi­sma, i ujed­no kla­su, š­ko­lu (kao obi­telj dje­la), vr­stu (kao obi­telj po­vi­je­sno smješ­te­nih dje­la), raz­dob­lje (kao š­to je stil Lu­ja XIV.), ri­zni­cu izražaj­nih po­stu­pa­ka ili sred­sta­va među ko­ji­ma tre­ba iza­bra­ti. Stil isto­dob­no upuću­je na nuž­ nost i na slo­bo­du. Ni­je na od­met le­ti­mič­no na­znači­ti po­vi­jest te ri­ječi da bi se shva­ti­lo ko­li­ko se ras­pro­stra­ni­la te do ko­je se mje­re iz ipak pri­lič­no spe­ci­ja­li­zi­ra­nog znače­nja po­stup­no proši­rio po­pis nje­zi­nih upo­tre­ba. Pre­ma Bloc­hu i Wart­bur­gu: S­til, fran­cu­ski sty­le, 1548., u znače­nju »­način na ko­ji se izraža­va mi­sao«, iz ko­je­ga su se u XVIII. sto­ljeću raz­vi­la mo­der­na znače­nja, oso­bi­to kad je ri­ječ o li­je­pim umjet­ no­sti­ma. Po­suđe­ni­ca od la­tin­skog sti­lus, ko­ji se piše i sty­lus, iz če­ga je fran­cu­ski pra­vo­pi­sni oblik, pre­ma grč­ ko­me sty­los, »­stup«, na­stao po­greš­nim pri­druži­va­njem; za­pra­vo znači »ši­ljak ko­jim se piše«, a to je znače­nje ri­ ječ za­do­bi­la oko 1380. [...] Oko 1280. ko­ri­sti­la se u obli­ ci­ma sti­le, esti­le, u prav­no­me znače­nju »­nači­na na ko­ ji se po­stu­pa«, a otu­da »­stru­ka« [...], za­tim »­način bor­ be« u XV. sto­ljeću te »­način dje­lo­va­nja« (opće­ni­to), š­to je još uo­biča­je­no u XVII. sto­ljeću; da­nas se upo­treb­lja­ va sa­mo u izraz­i­ma kao š­to su pro­mi­je­ni­ti stil [...]. Ri­ ječ sti­li­sti­ka, 1872., po­suđe­na je iz nje­mač­kog sty­li­stik (a potvrđe­na od 1800.). Do­zna­je­mo za­nim­lji­ve stva­ri: sta­ri­je je (XIII. sto­ljeće) prav­ no i opće­ni­to (an­tro­po­loš­ko) znače­nje »­način dje­lo­va­nja« na fran­cu­skom, ali i na ta­li­jan­skom, sti­le, i na š­pa­njol­skom, esti­ lo, ko­je se u mo­der­no­me fran­cu­skom još oču­va­lo u izraz­i­ma »stylé«, »­bien et mal stylé« (»­vješt, vičan«, od­no­sno »­ne­vješt, ne­vičan«). A mo­der­no, spe­ci­ja­li­zi­ra­no znače­nje, ogra­niče­no na ver­bal­no po­druč­je i vjer­no la­tin­sko­me, na­sta­lo je posli­je i 193

seže u re­ne­san­su. Ri­ječ se da­kle u fran­cu­skom dva­put preu­ ze­la iz la­tin­skog, pr­vi put u opće­ni­tom znače­nju ha­bi­tus, a dru­gi u suže­nom znače­nju ko­je se od­no­si na ver­bal­ni izraz. Ti­je­kom svo­je po­vi­je­sti ri­ječ je za­tim po­nov­no ste­kla opće­ ni­tu pri­mje­nu. Iz to­ga sli­je­di, kao š­to na­po­mi­nje Jean Mo­li­ no, da po­jam stil da­nas ima veo­ma mno­go aspe­ka­ta, ka­ko u ver­bal­nom, ta­ko i u ne­ver­bal­nom smi­slu. S­til je nor­ma. Sti­lu se naj­tra­di­cio­nal­ni­je pri­pi­su­je nor­ma­ tiv­na i pres­krip­tiv­na vri­jed­nost: »­do­bar stil« je uzor ko­ji tre­ ba opo­naša­ti, ka­non. Kao ta­kav, stil je neo­dje­ljiv od vri­jed­ no­snog su­da. S­til je ukras. U re­to­ri­ci se stil po­i­ma izraz­i­to kao ukras, u skla­du s opre­kom iz­među stva­ri i ri­ječi (res i ver­ba), ili iz­ među pr­vih dva­ju di­je­lo­va re­to­ri­ke, ko­ji se od­no­se na za­mi­sli (in­ven­tio i di­spo­si­tio), i treće­ga, ko­ji se od­no­si na nji­ho­vo obli­ ko­va­nje u ri­ječi (elo­cu­tio). Stil (lexis) je va­ri­ja­ci­ja na za­jed­nič­ koj po­dlo­zi, uči­nak, kao š­to pod­sjeća­ju broj­ne me­ta­fo­re ko­je igra­ju na su­prot­nost ti­je­la i odjeće, ili kože i š­min­ke. Za­to se nad sti­lom na­dvi­ja sum­nja: da je la­ska, li­ce­mje­rje, laž. A­ri­sto­tel u Re­to­ri­ci (»O elo­ku­ci­ji«, III. knji­ga, po­glav­lje I., 1403b 5) ta­ko raz­luču­je uči­nak od ar­gu­men­ta te trud oko učin­ka objaš­nja­va mo­ral­nom ne­savrše­nošću pu­bli­ke. Ide čak do­tle da pre­ma sti­lu izraža­va prez­ir – »­pje­sni­ci [su], uspr­kos niš­tav­no­sti pred­me­ta o ko­jem su pje­va­li, po­sti­gli sla­vu za­hva­ lju­jući svo­je­mu sti­lu ka­zi­va­nja« (1404a 17) – u skla­du s tra­di­ ci­jom ko­ja se na­kon to­ga čvr­sto usta­li­la. S­til je ot­klon. Stil­ska se va­ri­ja­ci­ja, na istim stra­ni­ca­ma gdje je Ari­sto­tel po­i­sto­vjeću­je s učin­kom i s uk­rasom, de­fi­ni­ra ot­ klo­nom od uo­biča­je­ne upo­ra­be: »š­to se stil više uda­lja­va od sva­kod­nev­ne upo­tre­be, to po­sta­je uz­više­ni­ji« (1404b 24). S jed­ne stra­ne, da­kle, po­sto­ji ja­sni ili ni­ski izričaj, vez­an uz do­ slov­ne na­zi­ve, a s dru­ge ot­mje­ni izričaj ko­ji težiš­te stav­lja na 194

ot­klon i za­mje­nu te »­je­zi­ku va­lja da­ti iz­gled neče­ga neo­bič­ nog jer su lju­di sklo­ni da se di­ve ono­me š­to je uda­lje­no, a sve š­to iza­zi­va div­lje­nje je ugod­no« (1404b 24). Po­sljed­nja dva obi­ljež­ja sti­la, ukras i ot­klon, ne mo­gu se raz­dvo­ji­ti: ba­rem od Ari­sto­te­la stil se raz­u­mi­je­va kao obli­ kov­ni ukras de­fi­ni­ran ot­klo­nom od neu­tral­ne ili nor­mal­ne upo­tre­be je­zi­ka. Iz ta­ko proši­re­no­ga poj­ma sti­la proizlazi ne­ ko­li­ko bi­nar­nih opre­ka: to su »srž i oblik«, »­sadržaj i izraz«, »­gra­di­vo i način«. Svim je tim po­la­ri­te­ti­ma po­dri­je­tlo, da­ka­ ko, u te­melj­noj dvoj­no­sti je­zi­ka i mi­sli. Ta dvoj­nost oprav­ da­va tra­di­cio­nal­ni po­jam sti­la. Ak­siom je sti­la da­kle slje­deći: ima više nači­na da se kaže ista stvar, ko­ji se raz­li­ku­ju po sti­lu. Sto­ga stil, u znače­nju uk­rasa i ot­klo­na, pret­po­stav­lja si­no­ni­mi­ ju. U Stil­skim vjež­ba­ma Ray­mond Que­nea­u je usred XX. sto­ ljeća stil upor­no i da­lje raz­u­mi­je­vao kao va­ri­ja­ci­ju na te­mu: ista se aneg­do­ta po­nav­lja de­ve­de­set de­vet pu­ta u svim mo­ gućim to­no­vi­ma i svim obli­ci­ma fran­cu­sko­ga je­zi­ka. Ospo­ ra­va­ti, obez­vri­je­di­ti stil isto je š­to i po­bi­ja­ti dvoj­nost je­zi­ka i mi­sli te od­ba­ci­ti se­man­tič­ko nače­lo si­no­ni­mi­je. S­til je vr­sta ili tip. Pre­ma sta­roj re­to­ri­ci, stil se, kao iz­bor među izražaj­nim sred­stvi­ma, vez­i­vao uz po­jam ap­tum ili »­do­lič­nost«, na pri­mjer u De­me­tri­je­voj ras­pra­vi o sti­lu, ili pak u Ari­sto­te­lo­voj Re­to­ri­ci: »­ni­je do­volj­no sa­mo ­raspo­la­ga­ti ar­gu­ men­ti­ma ko­je tre­ba izloži­ti već je po­treb­no da ih iskaže­mo ka­ ko va­lja [ka­ko izi­sku­je si­tua­ci­ja], a upra­vo to mno­go do­pri­no­ si da go­vor osta­vi određe­n uti­sak« (1403b 3). Stil označa­va oso­ bi­tost nači­na go­vo­ra, to jest pri­la­gođe­nost izriča­ja svr­si. Ras­pra­ve o re­to­ri­ci tra­di­cio­nal­no su raz­luči­va­le tri vr­ste sti­la, ni više ni ma­nje: sti­lus hu­mi­lis (pri­pro­sti), sti­lus me­dio­ cris (umje­re­ni) i sti­lus gra­vis (vi­so­ki ili uz­više­ni). U ras­pra­vi Ora­tor Ci­ce­ron je tri sti­la pri­pi­sao tri­ma ve­li­kim go­vor­nič­ kim š­ko­la­ma (obi­ljež­je je azi­ja­niz­ma preo­bi­lje ili na­du­tost, 195

ati­ciz­ma si­gu­ran ukus, a rod­ski je način sred­nji). U sred­njem vi­je­ku Dio­med je tri sti­la po­i­sto­vje­tio s tri­ma ve­li­kim vr­sta­ ma, a za­tim ih je Do­nat, u svo­jem ko­men­ta­ru Ver­gi­li­ja, po­ vez­ao s te­ma­ma Bu­ko­li­ka, Geor­gi­ka i Enei­de, od­no­sno pa­ sto­ral­ne poe­zi­je, po­uč­ne poe­zi­je i epi­ke. Ti­po­lo­gi­ja tri­ju stil­ skih vr­sta, ko­ja se već ta­da raši­ri­la pod na­zi­vom ro­ta Vir­gi­ lii, »Ver­gi­li­jev ko­tač«, po­sto­ja­no se održa­la više od ti­suću go­ di­na. Od­go­va­ra hi­je­rar­hi­ji (obič­no, sred­nje, ple­me­ni­to) ko­ja obu­hvaća sadržaj, izraz i kom­po­zi­ci­ju. Mon­taig­ne će je ho­ ti­mič­no prekrši­ti pišući »­ko­mič­nim i osob­nim« sti­lom pri­ klad­nim za pi­sma i raz­go­vor o »o­sred­njim« i po­vre­me­no »uz­više­nim« te­ma­ma. T­ri vr­ste sti­la po­zna­te su i pod na­zi­vom ge­ne­ra di­cen­di: upra­ vo iz poj­ma sti­la ta­ko iz­vi­re po­jam vr­ste, ili toč­ni­je, upra­vo su se kroz po­jam sti­la (i teo­ri­je o tri­ma sti­lo­vi­ma ko­ja kla­si­fi­ci­ra di­skur­se i tek­sto­ve) du­go obrađi­va­le vr­sne raz­li­ke. Za­to sam, spo­mi­njući u četvr­tom po­glav­lju vr­stu kao mo­del re­cep­ci­je, upo­zo­rio da bi­smo se njom mo­gli ba­vi­ti i u vez­i sa sti­lom. Teo­ri­ja o tri­ma stil­skim nači­ni­ma ne is­ključu­je mo­guć­nost da po­ta­nja sti­li­stič­ka ana­li­za po­bliže izne­se ko­je su značaj­ke svoj­stve­ne sti­lu sva­kog čo­vje­ka, oso­bi­to pje­sni­ka i go­vor­ni­ ka kao stil­skih uzo­ra, ali se stil­ske raz­li­ke sve­jed­no ne drže izraz­om su­bjek­tiv­nih in­di­vi­dual­no­sti. Stil je svoj­stvo di­skur­ sa; sto­ga ima objek­tiv­nost izražaj­nog kô­da. Par­ti­ku­la­ri­zi­ra se za­to š­to je više ili ma­nje (do­bro) pri­la­gođen, za­to š­to više ili ma­nje pri­sta­je pred­me­tu. U to­me smi­slu stil osta­je skop­ čan s vri­jed­no­snom lje­stvi­com i s pra­vi­lom. I Ci­ce­ron je u ras­pra­vi Go­vor­nik na­po­me­nuo da tri sti­la od­go­va­ra­ju tri­ma ci­lje­vi­ma š­to ih pred se­be po­stav­lja go­vor­nik: pro­ba­re, de­lec­ ta­re i flec­te­re, »­do­ka­za­ti«, »u­go­di­ti« i »­ga­nu­ti«. S­til je simp­tom. Pri­druže­nost sti­la po­je­din­cu oči­to­va­la se ma­ lo-­po­ma­lo od XVII. sto­ljeća. La Mot­he Le Vayer, na pri­mjer, 196

in­di­vi­dual­ni stil su­prot­stav­lja vr­snim značaj­ka­ma, a za­tim se Du­mar­sais i d’A­lem­bert upuš­ta­ju u opis sti­la kao in­di­vi­dua­ ci­je umjet­ni­ka (Ra­stier, str. 266). Već se ta­da uoča­va izraz­i­ta dvo­znač­nost ko­ja se ne da odi­je­li­ti od ter­mi­na stil u su­vre­me­ noj upo­tre­bi. Stil ima dva li­ca: objek­ti­van je kao izražaj­ni kôd, a su­bjek­ti­van kao odraz po­je­di­nač­no­sti. Ka­ko joj je osnov­ni smi­sao dvo­struk, ri­ječ isto­dob­no označa­va i ­besko­nač­nu raz­ no­li­kost po­je­di­na­ca, i re­do­vi­tu kla­si­fi­ka­ci­ju vr­sta. Pre­ma mo­ der­noj kon­cep­ci­ji, na­sli­jeđe­noj od ro­man­tiz­ma, stil se ku­di­ka­ mo više pri­družu­je ge­ni­ju ne­go vr­sti, pa po­sta­je pred­met š­to­ va­nja, kao u Fla­u­ber­ta, ko­ji je bio op­sjed­nut ra­dom na sti­lu. »[...] jer je stil pi­scu, isto kao i sli­ka­ru bo­ja, pi­ta­nje vi­zi­je, a ne teh­ni­ke«, na­pi­sat će Pro­ust kad ju­nak u Pro­nađe­no­me vre­me­ nu doži­vi estet­sku obja­vu (Pro­ust, 1973., II., str. 13), za­ključu­ jući ta­ko pri­je­la­zno raz­dob­lje pre­ma de­fi­ni­ci­ji sti­la kao je­din­ stve­nog viđe­nja, su­bjek­to­ve ozna­ke u di­skur­su. Sti­li­sti­ka, no­ va di­sci­pli­na XIX. sto­ljeća, ter­min je baš­ti­ni­la upra­vo u to­me znače­nju, ko­je je na­kon smr­ti re­to­ri­ke osta­lo praz­no. Kao simp­to­ma­tič­na cr­ta, po­jam sti­la je snaž­no pro­dro u vo­ka­bu­lar pla­stič­kih umjet­no­sti od kra­ja XVIII. sto­ljeća nao­ va­mo. Nje­go­va go­le­ma raši­re­nost u umjet­nič­koj kri­ti­ci i u po­ vi­je­sti umjet­no­sti vez­u­je se uz pro­blem atri­bu­ci­je i au­ten­tič­ no­sti dje­la, ko­ji s raz­vo­jem tržiš­ta umjet­ni­na sve više do­la­zi u ža­riš­te. Stil ta­da po­sta­je rob­na vri­jed­nost; iden­ti­fi­ka­ci­ji sti­ la od­sad se pri­do­da­je vred­no­va­nje ko­je se može kvan­ti­fi­ci­ra­ ti, ci­je­na. Dje­lo ko­je se po­vuče iz sli­ka­ro­va ka­ta­lo­ga i pri­piše š­ko­li, a ne maj­sto­ru gu­bi go­to­vo svu vri­jed­nost, i obrat­no; kad su po­sri­je­di književ­na dje­la, raz­u­mi­je se, ne do­gađa se niš­ ta slič­no. Od­sad se stil ne vez­u­je više uz krup­ne, ma­kro­skop­ ske cr­te, ne­go za mi­kro­skop­ske po­je­di­no­sti, ne­znat­ne na­zna­ ke, sit­ne tra­go­ve, kao š­to je do­dir ki­sta u po­te­zu, obris nok­ta ili uš­ne re­si­ce, ko­ji će omo­gući­ti da se iden­ti­fi­ci­ra umjet­nik. 197

Stil ovi­si o sit­ni­ca­ma ko­je su iz­ma­kle sli­ka­ro­vu nad­zo­ru i ko­ je ­kri­vo­tvo­ri­te­lju neće pa­sti na pa­met da ih re­pro­du­ci­ra; po­ nov­no je na dnev­no­me re­du ki­ne­ge­tič­ki mo­del. U izvr­sno­me č­lan­ku o »Poj­mu sti­la« (»Sty­le«, 1953.) po­vje­sničar umjet­no­ sti Meyer Sc­ha­pi­ro kaže: Za ar­heo­lo­ga se stil oči­tu­je u mo­ti­vu ili cr­težu, ili u ka­ kvoći umjet­nič­kog dje­la ko­ju uoči izrav­no, a ko­ja mu po­mog­ne da dje­lo lo­ka­li­zi­ra ili da­ti­ra, uspo­stav­lja­jući ujed­no vez­e među sku­pi­na­ma dje­la ili među kul­tu­ra­ma. Stil je tu simp­to­ma­tič­no obi­ljež­je, na­lik na one značaj­ ke obrt­nič­ke ru­ko­tvo­ri­ne ko­je ni­su estet­ske na­ra­vi (Sc­ ha­pi­ro, str. 35). S­til je ta­ko po­stao te­melj­ni kon­cept u po­vi­je­sti umjet­no­sti ti­je­kom XIX. sto­ljeća, u svim znače­nji­ma ter­mi­na i na svim estet­skim raz­i­na­ma. O to­me se može­mo uvje­ri­ti u Hein­ric­ha Wölf­fli­na, ko­ji re­ne­san­su i ba­rok su­prot­stav­lja kao dva sti­la, pri če­mu su oni isto­dob­no po­vi­je­sni i bez­vre­men­ski, kao dva nači­na viđe­nja ko­ji ne ovi­se o sadrža­ju. Da bi opi­sao su­prot­ stav­lje­ne sti­lo­ve re­ne­san­se i ba­rok­no­ga XVII. sto­ljeća, Wölf­ flin je iz­dvo­jio pet pa­ro­va po­la­ri­te­ta u ar­hi­tek­tu­ri, sli­kar­stvu, ki­par­stvu i u de­ko­ra­tiv­nim umjet­no­sti­ma: li­near­no/­sli­ko­vi­ to, oblik uspo­re­dan površi­ni/o­blik ko­ji se na­gi­ba u du­bi­nu, za­tvo­re­no/o­tvo­re­no, slože­no/­kon­ti­nui­ra­no, ja­sno/­re­la­tiv­no zbr­ka­no. Za­tim su mu te opre­ke omo­gući­le da ­raspo­zna ne sa­mo kla­sič­no i ba­rok­no u XVI. i XVII. sto­ljeću ne­go da, u veći­ni po­vi­je­snih raz­dob­lja, raz­a­be­re nuž­ni pri­je­laz sva­ko­ga sti­la iz kla­sič­ne va­ri­jan­te u ba­rok­nu va­ri­jan­tu. Poš­to je u po­vi­je­sti umjet­no­sti ste­kao ta­kav op­seg, po­jam sti­la se u pro­uča­va­nje književ­no­sti vra­tio u znače­nju simp­ to­ma­tič­ne po­je­di­no­sti, po­gla­vi­to u Lea Spit­ze­ra, či­je sti­li­stič­ ke stu­di­je uvi­jek na­sto­je opi­sa­ti mrežu ne­znat­nih ot­klo­na 198

po ko­ji­ma se mo­gu uoči­ti značaj­ke po­je­dinče­va svje­to­na­zo­ ra, kao i način na ko­ji je obi­lježio ko­lek­tiv­ni duh. No stil kao na­zor, ka­ko ga je odre­dio Pro­ust, ujed­no je i po­la­ziš­te kri­ti­ ke svi­je­sti i te­mat­ske kri­ti­ke, ko­je bi se mo­gle pri­klad­no pi­sa­ ti kao du­bin­ske sti­li­sti­ke. S­til je, na­po­sljet­ku, kul­tu­ra, u so­cio­loš­ko­me i an­tro­po­loš­ko­ me smi­slu š­to ga je ri­ječ po­pri­mi­la u nje­mač­ko­me (Kul­tur) i en­gle­sko­me te ne­dav­no i u fran­cu­sko­me, saže­to označa­va­jući duh, svje­to­na­zor svoj­stven ne­koj za­jed­ni­ci, ka­kvih god raz­mje­ ra bi­la, nje­zin Wel­tansc­ha­uung, pre­ma na­zi­vu ko­ji je sko­vao Sc­heier­mac­her. Kul­tu­ra od­go­va­ra ono­me š­to su po­vje­sniča­ri u XIX. sto­ljeću na­zi­va­li dušom na­ro­da, ili ­rasom u fi­lo­loš­kom znače­nju ter­mi­na, kao je­din­stvo je­zi­ka i sim­bo­lič­kih oči­to­va­ nja sku­pi­ne. Po­suđen iz teo­ri­je umjet­no­sti i pri­mi­je­njen na cje­li­nu kul­tu­re, po­jam sti­la ta­da označa­va do­mi­nant­nu vri­jed­ nost i nače­lo je­din­stva, »o­bi­telj­sku slič­nost« ko­ja za­jed­ni­cu obi­ lježa­va u po­gle­du nje­zi­nih ukup­nih sim­bo­lič­kih oči­to­va­nja. Č­la­nak o sti­lu Sc­ha­pi­ro za­poči­nje ovim ri­ječi­ma: »S­ti­lom« raz­u­mi­je­va­mo sta­lan oblik – a kat­kad i stal­ne ele­men­te, oso­bi­ne i izraz – u umjet­no­sti po­je­din­ca ili sku­ pi­ne po­je­di­na­ca. Ter­min se pri­mje­nju­je i na ukup­no dje­ lo­va­nje po­je­din­ca ili druš­tva, kao kad go­vo­ri­mo o »ži­vot­ nom sti­lu« ili »­sti­lu ne­ke ci­vi­li­za­ci­je« (ibid., str. 35). Od­mah se po­jav­lju­je teš­koća: stil označa­va kon­stan­tu ka­ ko u po­je­din­ca, ta­ko i u ci­vi­li­za­ci­ji. Na­sta­vak izla­ga­nja oda­ je da ana­lo­gi­ju oprav­da­va hu­ma­ni­zam: S­til je oči­to­va­nje kul­tu­re kao cje­li­ne; to je vid­lji­vi znak nje­ zi­na je­din­stva. Stil odraža­va i pro­ji­ci­ra »u­nu­tar­nji oblik« ko­lek­tiv­ne mi­sli i doživ­lja­ja [...]. Upra­vo u to­me smi­slu go­vo­ri­mo o kla­sič­no­me čo­vje­ku, o sred­njo­vje­kov­no­me čo­ vje­ku ili o re­ne­san­sno­me čo­vje­ku (ibid., str. 36). 199

Ci­vi­li­za­ci­ja ili kul­tu­ra ­raspo­zna­va­le bi se da­kle po sti­lu shvaće­no­me kao obraz­ac, sveo­bu­hva­tan mo­del, do­mi­nan­ tan uzo­rak. U Pro­pa­sti Za­pa­da Oswald Spen­gler je ci­je­li Za­ pad opi­sao stil­skim obi­ljež­jem: Ka­te­dra­le, sa­to­vi, za­jam, kon­tra­punkt, in­fi­ni­te­zi­mal­ ni račun, dvo­stru­ko knji­go­vod­stvo i per­spek­ti­va u sli­ kar­stvu ilu­stri­ra­ju za­jed­nič­ku oso­bi­nu – tež­nju pre­ma ­besko­nač­no­sti – ko­ja obi­lježa­va sveu­kup­nu za­pad­nu ci­ vi­li­za­ci­ju (na­ve­de­no u Sc­ha­pi­ro, str. 89). U toj go­le­moj ge­ne­ra­li­za­ci­ji upa­da u oči ko­li­ko je po­jam po­ dložan na­pa­di­ma ling­vi­sta. Stil je ta­ko, u najši­rem smi­slu, skup izraz­i­tih for­mal­nih cr­ta i isto­vre­me­no simp­tom osob­no­sti (po­ je­din­ca, sku­pi­ne, raz­dob­lja). Kad opi­su­je i ana­li­zi­ra stil do u zamrše­ne tanči­ne, tu­mač izno­va uspo­stav­lja dušu oso­be. S­til, da­kle, ni­je ni­poš­to čist kon­cept; po­jam je složen, bo­ gat, više­smi­slen, mno­go­struk. Umje­sto da pret­hod­na znače­ nja iz­gu­bi, s vre­me­nom je stje­cao no­va, ri­ječ ih je na­go­mi­la­ la i da­nas joj se mo­gu pri­da­ti sva: nor­ma, ukras, ot­klon, tip, simp­tom, kul­tu­ra, na sve to, na­po­se ili isto­dob­no, mi­sli­mo kad go­vo­ri­mo o sti­lu.

Je­zik, stil, pi­smo Poš­to je u XIX. sto­ljeću ne­sta­la re­to­ri­ka, sti­li­sti­ka je na­sli­je­di­ la pi­ta­nje sti­la: ka­ko na­po­mi­nju Bloch i Wart­burg, na­ziv di­sci­ pli­ne, po­suđen iz nje­mač­kog, na fran­cu­skom se po­ja­vio u dru­ goj po­lo­vi­ci XIX. sto­ljeća. No ubr­zo su se nam­noži­li pri­go­vo­ri: ka­kva je ko­rist od kla­si­fi­ka­ci­je ko­ja se ­rasi­pa čak i na po­je­din­ce? Sta­ri pro­blem: može li po­sto­ja­ti zna­nost o po­je­di­nač­no­me? Sti­ li­sti­ka je osta­la ne­po­sto­ja­na jer je stil po­li­se­mičan te oso­bi­to za­ to š­to po­jam, na po­la pu­ta iz­među pri­vat­nog i jav­nog, iz­među po­je­din­ca i mnoš­tva, obi­lježa­va na­pe­tost, krh­ka ili čak ne­mo­ 200

guća rav­no­teža. Stil neu­mit­no ima dva aspek­ta, ko­lek­tiv­ni i po­ je­di­nač­ni, ili aspekt ko­ji na­gi­nje pre­ma so­cio­lek­tu i dru­gi aspekt ko­ji na­gi­nje pre­ma idio­lek­tu, da se po­služi­mo dvje­ma mo­der­ nim ri­ječi­ma. Sta­ra je re­to­ri­ka održa­va­la spre­gu dva­ju aspe­ka­ ta sti­la. S jed­ne je stra­ne sma­tra­la da sti­lo­va ne­ma ­besko­nač­no mno­go, pa čak i da ih ne­ma više, ne­go sa­mo tri (vi­so­ki, sred­nji i ni­ski). S dru­ge stra­ne De­mo­ste­nov stil je raz­li­ko­va­la od Izo­kra­ to­va sti­la. No di­ver­gen­ci­ju je – sti­la su tri; svat­ko ima svoj stil – raz­rješa­va­la držeći da je po­je­di­nač­ni stil sa­mo više ili ma­nje pri­la­gođen, pred­me­tu više ili ma­nje pri­mje­ren ko­lek­tiv­ni stil. Na­kon re­to­ri­ke, među­tim, ko­lek­tiv­ni i ho­ti­mič­ni aspekt sti­la sve se više za­po­stav­ljao u ko­rist sti­la kao izraz­a su­bjek­tiv­no­sti, kao simp­to­ma­tič­nog oči­to­va­nja čo­vje­ka. Us­pro­ti­vivši se tom us­mje­re­nju, Char­les Bally, Sa­u­ssu­reov uče­nik, na­sto­jao je u dje­lu Pré­cis de sty­li­stique (Pre­gled sti­li­ sti­ke, 1905.) ute­me­lji­ti znan­stve­nu sti­li­sti­ku odva­ja­jući stil i od po­je­din­ca i od književ­no­sti (kao š­to je Sa­u­ssu­re osta­vio po stra­ni go­vor da bi u pred­met ling­vi­stič­ke zna­no­sti pre­tvo­rio je­zik). Bally­je­va sti­li­sti­ka, da­kle, izno­va kri­tič­ki pro­cje­nju­je izražaj­na svoj­stva usme­nog je­zi­ka. Izuz­me li se ta iznim­ka, sti­li­sti­ka je uvi­jek iš­la uko­rak s po­je­din­cem i s književ­nošću, kao u mo­no­gra­fi­ja­ma o pi­sci­ma – »Čo­vjek i dje­lo« – ko­je su re­do­vi­to završa­va­le po­glav­ljem o ta­koz­va­no­me s­ti­lu Andréa Ché­nie­ra ili La­mar­ti­neo­vu sti­lu. U Fran­cu­skoj se književ­na sti­li­sti­ka pr­ve po­lo­vi­ce XX. sto­ljeća, kao i književ­na po­vi­jest ko­joj se po­dređi­va­la, ba­vi­la ve­li­kim fran­cu­skim pi­sci­ma. Među­tim, kad se izo­sta­vi ne­ki aspekt sti­la, on se od­mah vra­ti u li­ku dru­ge ri­ječi. Bart­he­sov pot­hvat u Nul­to­me stup­nju pi­sma (Le Degré zé­ro de l’é­cri­tu­re) u tom je po­gle­du veo­ma neo­bičan, čak i iro­ničan, a pri­tom ni­je mo­guće toč­no shva­ti­ti je li ga ta­kvim sma­trao i sam Bart­hes. On raz­luču­je je­zik kao druš­tve­nu da­nost na ko­ji pi­sac ne može dje­lo­va­ti – za­tječe 201

ga i mo­ra mu se podvrg­nu­ti – i stil, u je­din­stve­nom znače­nju ko­je se na­met­nu­lo od ro­man­tiz­ma nao­va­mo, kao pri­ro­du, ti­ je­lo, neo­tuđi­vu po­je­di­nač­nost na ko­ju ta­kođer ne može dje­ lo­va­ti ­jer je ona nje­go­vo biće. No to dvoj­stvo ni­je Bart­he­su do­volj­no da opiše književ­nost. Iz­među njih, iz­među je­zi­ka i sti­la, ko­ji su po­djed­na­ko na­met­nu­ti, iz­va­na ili iznu­tra, on ta­ da uvo­di svoj izum pi­smo, od­no­sno pi­sa­nje. »Je­zik i stil su«, kaže, »­sli­je­pe si­le, pi­smo je čin po­vi­je­sne so­li­dar­no­sti« (Bart­ hes, 1953., str. 14; usp. 1979., str. 12). Pi­sa­ma, tvr­di, u da­nom tre­nut­ku, na pri­mjer da­nas, ima više, ali ih ne­ma bez­broj; po­ sto­ji ih ne­ko­li­ko među ko­ji­ma tre­ba iza­bra­ti. Uo­sta­lom, za­pra­ vo su sa­mo če­ti­ri – za­nat­sko, po­pu­li­stič­ko, neu­tral­no i go­vor­ no (Bart­hes, 1953., str. 45) – pa čak i sa­mo tri jer je dru­go, po­ pu­li­stič­ko, pu­ka inači­ca, podvr­sta pr­vo­ga, za­nat­sko­ga (1953., str. 49; 1979., str. 41). Kad se sve zbro­ji, po­sto­je da­kle tri pi­ sma: za­nat­sko, neu­tral­no i go­vor­no: ta tro­di­jel­nost neo­bič­no sliči na tri sti­la sta­re re­to­ri­ke, vi­so­ki, sred­nji i ni­ski. Pod na­zi­vom pi­smo ili pi­sa­nje Bart­hes je po­nov­no izu­mio ono š­to je re­to­ri­ka zva­la sti­lom, »općim iz­bo­rom to­na ili ako hoće­mo eto­sa« (1953., str. 14; usp. 1979., str. 12). Kao da se bez nje ne može, sam je od se­be po­nov­no pro­našao troj­nu po­ dje­lu ge­ne­ra di­cen­di, troj­nu kla­si­fi­ka­ci­ju vr­sta, ti­po­va ili nači­na go­vo­ra s ko­jom se ti­suću go­di­na po­i­sto­vjeći­vao stil. U sta­no­vi­ tom po­gled Bart­hes se ci­je­li ži­vot tru­dio da na­no­vo oži­vi re­to­ri­ ku, sve dok to ni­je uvi­dio i izriči­to joj po­sve­tio se­mi­nar (»L’an­ cien­ne rhé­to­rique, ai­de-mé­mo­i­re«/S­ta­ra re­to­ri­ka, pod­sjet­nik, 1970.). Je li Bart­hes oko 1950. znao da pod ime­nom pi­sma re­ ha­bi­li­ti­ra kla­sič­ni po­jam sti­la? Ili ga je to­li­ko prožeo ro­man­tič­ ki po­jam sti­la – »S­til je sam čo­vjek« – da je po­vje­ro­vao ka­ko je za­rio još je­dan klin iz­među je­zi­ka i sti­la u mo­der­nom smi­slu? Ka­ko da do­zna­mo? Bart­hes u to do­ba ni­je po­zna­vao Sa­u­ssu­ rea ni Bally­ja. Bally­jev je stil već bio klin iz­među Sa­u­ssu­reo­va je­zi­ka i go­vo­ra, ili ko­lek­tiv­na sa­stav­ni­ca go­vo­ra ko­ja ni­je je­zik. 202

No Bally­jev stil ni­je bio književ­ni, dok je Bart­he­so­vo pi­smo upra­vo de­fi­ni­ci­ja književ­no­sti: »S­mješ­te­no u sre­diš­tu književ­ ne pro­ble­ma­ti­ke, ko­ja tek s njim poči­nje, pi­smo je da­kle mo­ ral obli­ka« (Bart­hes, 1953., str. 15; usp. 1979., str. 13). Za­nim­lji­vi­je je za­miš­lja­ti ka­ko Bart­hes ni­je znao da je opet na­ba­sao na sta­ri re­to­rič­ki po­jam sti­la pod na­zi­vom pi­smo ili pi­sa­nje. Re­to­ri­ka je iz na­sta­ve ne­sta­la na­kon 1870. godine. Bart­hes je pri­pa­dao dru­gom na­raš­ta­ju gim­na­zi­ja­la­ca ko­ji ni­ su na­uči­li osno­ve drev­no­ga umi­jeća uvje­ra­va­nja i ugađa­nja. Ne­do­sta­ja­la mu je re­to­ri­ka, kao š­to je ne­do­sta­ja­la i Pa­ul­ha­nu u Les Fleurs de Tar­bes, ali ni­je znao š­to je ona. Re­to­ri­ka ne ne­ do­sta­je Sar­treu, ko­ji, u Š­to je književ­nost?, mi­mo­i­la­zi po­sre­do­ va­nje iz­među ri­ječi i stva­ri, ili sma­tra da se pje­sniš­tvo sa­mim ri­ječi­ma služi kao stva­ri­ma. No Bart­hes je us­kri­sio upra­vo stil u re­to­rič­kom smi­slu. Nje­gov se po­jam pi­sma do­duše raz­li­ku­ je od sti­la u in­di­vi­dua­li­stič­kom smi­slu, ali se i ne po­i­sto­vjeću­ je sa sti­lom ka­kav je ti­je­kom XIX. sto­ljeća raz­ra­di­la ger­man­ ska tra­di­ci­ja: stil kao Kul­tur, to jest, vi­dje­li smo, kao mi­sao, kao bit sku­pi­ne, raz­dob­lja ili š­ko­le, ili čak na­ro­da. Bart­hes se više pu­ta vraća na neiz­bjež­an iz­bor pi­sma. Proči­taj­mo ma­lo da­lje odlo­mak ko­ji smo na­ve­li: »Pi­smo je u pr­vom re­du mo­ ral for­me, ono je iz­bor druš­tve­nog okvi­ra u ko­ji pi­sac odluču­ je smje­sti­ti Pri­ro­du svo­je­ga je­zi­ka«. Iz­bor, od­go­vor­nost, slo­ bo­da: pi­smo je do­i­sta re­to­rič­no, a ne or­ga­nič­no. Bart­he­sov izum pi­sma do­ka­zi­vao bi pre­ma to­me da se re­to­rič­ki po­jam sti­la ne da iz­bjeći: ni­ka­ko da s nji­me ­raski­ne­mo.

Ne­ka vi­si stil! Go­di­ne 1953. Bart­hes još ni­je pro­ka­zao stil ka­ko ga po­i­ ma sti­li­sti­ka, ne­go mu je uz bok na­no­vo iz­mi­slio stil ka­ko ga po­i­ma re­to­ri­ka. Među­tim, s uspo­nom ling­vi­sti­ke stil je usko­ ro došao na zao glas zbog dvo­znač­no­sti, teo­rij­ske neči­stoće. 203

Stil iz­vi­re iz dua­liz­ma ko­ji je književ­na teo­ri­ja odluč­no na­pa­ la. Tra­di­cio­nal­ni po­jam sti­la so­li­da­ran je s osta­lim ba­u­ci­ma književ­ne teo­ri­je: bu­dući da poči­va na mo­guć­no­sti si­no­ni­mi­ je (ima više nači­na da se kaže isto), on pret­po­stav­lja re­fe­ren­ ci­ju (neš­to š­to tre­ba ka­za­ti) i na­mje­ru (iz­bor među raz­nim nači­ni­ma da se neš­to kaže). Kad je sla­va ling­vi­sti­ke bi­la u pu­nom je­ku, nje­zi­na haj­ka ni­ je poš­te­dje­la sti­li­sti­ku, pre­ma ko­joj se od­no­si­la kao pre­ma pri­ je­la­znoj di­sci­pli­ni iz­među smr­ti re­to­ri­ke i uspo­na no­ve poe­ti­ke (iz­među 1870. i 1960.). Stil se ta­da sma­trao »­pred­teo­rij­skim« kon­cep­tom, š­to ga zna­nost o je­zi­ku mo­ra pre­vla­da­ti. Treći ­broj ča­so­pi­sa Lan­gue françai­se, 1969., pod na­slo­vom »S­ti­li­sti­ ka«, di­sci­pli­nu je ui­sti­nu iz­veo pred sud. U č­lan­ku »Po­stav­ke za ling­vi­stič­ki opis književ­nih tek­sto­va« (»Po­stu­lats po­ur la des­crip­tion lin­gui­stique des tex­tes litté­rai­res«) Mic­hel Ar­rivé je iz­ja­vio ka­ko je sti­li­sti­ka »­go­to­vo mr­tva« (Ar­rivé, str. 3) te joj je suđe­no da ne­sta­ne u ko­rist ling­vi­stič­kog opi­sa književ­ nog tek­sta, pre­ma struk­tu­ra­li­stič­kom ili tran­sfor­ma­cij­skom mo­de­lu za ko­ji uzor nu­di gla­so­vi­ti Ja­kob­so­nov i Lé­vi-S­tra­u­ ssov č­la­nak o Ba­u­de­lai­reo­vim »Mač­ka­ma« (1962.). Rif­fa­ter­ re, ko­ji je pr­ve ra­do­ve obja­vio pod ba­rja­kom »­struk­tu­ral­ne sti­li­sti­ke«, na­kon 1970. više neće go­vo­ri­ti ni o sti­lu ni o sti­li­ sti­ci, ne­go će je za­mi­je­ni­ti »­se­mio­ti­kom poe­zi­je«. O­spo­ra­va­nje sti­la bit­no se odraz­i­lo na de­fi­ni­ci­ju sti­la kao svje­snog iz­bo­ra među mo­guć­no­sti­ma; ona se, da­kle, ti­je­sno vez­i­va­la uz kri­ti­ku na­mje­re. Bally je, na pri­mjer, pret­po­stav­ ljao da se književ­nik »­je­zi­kom služi dra­go­volj­no i svje­sno [...] te je­zik upo­treb­lja­va na­da­sve s estet­skom na­mje­rom« (Bally, 1951., str. 19). Ili ka­ko je na počet­ku kla­sič­nog dje­la o sti­lu ko­je se po­ja­vi­lo pe­de­se­tih go­di­na ustvr­dio Step­hen Ull­mann: »O sti­lu ne može bi­ti go­vo­ra osim u sluča­ju da go­vor­nik ili pi­sac ne­ma mo­guć­nost bi­ra­ti među raz­luče­nim obli­ci­ma 204

izraz­a. Si­no­ni­mi­ja je, u najši­rem smi­slu, ko­ri­jen sva­ko­ga pro­ ble­ma u vez­i sa sti­lom« (Ull­mann, str. 6). Taj nuž­ni i do­volj­ ni uvjet sti­la ling­vi­sti će usko­ro od­ba­ci­ti jer su stil­ske va­ri­ja­ci­ je u nji­ho­vim oči­ma pu­ke se­man­tič­ke raz­li­ke. Neo­spo­ri­vo je nače­lo pre­ma ko­je­mu oblik (stil) va­ri­ra, dok sadržaj (znače­ nje) na­vod­no osta­je sta­lan. Kao š­to je kra­jem šez­de­se­tih go­ di­na pri­mi­je­tio bri­tan­ski kri­tičar, ko­ji do­duše ni­je bio oso­ bit teo­re­tičar: »Š­to više raz­miš­lja­te, mo­guć­nost da se go­vo­ri o raz­liči­tim nači­ni­ma da se neš­to kaže po­sta­je dvoj­be­ni­jom: ako se kaže drukči­je, ne kaže li se za­pra­vo neš­to dru­go?« (Ho­ ugh, str. 4). Si­no­ni­mi­ja je da­kle sum­nji­va i ilu­zor­na, ili čak neo­bra­nji­va: dva ter­mi­na ni­kad ne­ma­ju toč­no isto znače­nje, dvi­je reče­ni­ce ne­ma­ju pot­pu­no isti smi­sao. Kad se is­praz­nio od sup­stan­ci­je, stil je sto­ga niš­ta­van i ni­kad ga ni­je ni bi­lo, a sti­li­sti­ka se osuđu­je da se uto­pi u ling­vi­sti­ci. S­tan­ley Fish, ko­je­ga smo već spo­mi­nja­li u vez­i s nje­go­vom ra­di­kal­nom kri­ti­kom teo­ri­ja re­cep­ci­je, po­ka­zao se i naj­ne­po­ mir­lji­vi­jim kri­tiča­rom u po­gle­du te­melj­no­ga nače­la sti­li­sti­ke – mo­guće je reći istu stvar u raz­liči­tim obli­ci­ma, od­no­sno po­ sto­je raz­liči­ti nači­ni da se kaže ista stvar – tvr­deći u dva­ma č­lan­ci­ma iz 1972. i 1977. da je to nače­lo cir­ku­lar­no. Nače­lo, nai­me, opu­no­moću­je po­stu­pak u dvi­je eta­pe, no ako se ana­ li­zi­ra­ju, te dvi­je eta­pe oda­ju da su neo­dje­lji­ve i pro­tu­rječ­ne: – naj­pri­je se uz po­moć des­krip­tiv­nog (ling­vi­stič­kog, re­to­ rič­kog, poe­tič­kog) mo­de­la raz­a­be­ru for­mal­ne she­me; – za­tim se te for­mal­ne she­me tu­mače, to jest pro­suđu­ju uto­li­ko š­to izraža­va­ju znače­nja ko­ja se mo­gu iz­dvo­ji­ti, a ko­ ja su se mo­gla izraz­i­ti i dru­gim sred­stvi­ma, no ta ih sred­stva ne bi odraz­i­la (kao iko­ne ili in­dek­si u Peir­ceo­voj ter­mi­no­lo­ gi­ji), ne­go označi­la (kao sim­bo­li pre­ma Peir­ceu). Fi­she­va je ar­gu­men­ta­ci­ja bli­ska ar­gu­men­ta­ci­ji ko­jom je pri­ go­vo­rio teo­ri­ja­ma re­cep­ci­je, kad se oko­mio na »im­pli­cit­nog 205

či­ta­te­lja« kao au­to­ro­va dvoj­ni­ka i ustvr­dio ka­ko tu­mače­nje nuž­no pre­vla­da­va nad tek­stom. Pro­ce­du­ra sti­li­sti­ke je cir­ku­ lar­na, ili pa­ra­dok­sal­na i ne­va­lja­na, za­to š­to je ar­ti­ku­la­ci­ja ili pri­je­la­zna eta­pa iz opi­sa u tu­mače­nje ar­bi­trar­na te za­to š­to tu­mače­nje nuž­no pret­ho­di opi­su. Ne može se opi­sa­ti ono š­to se već pret­hod­no ni­je pro­tu­mači­lo. De­fi­ni­ci­jom kon­fi­ gu­ra­ci­ja ko­je su mje­ro­dav­ne za opis, da­kle, već rav­na im­pli­ cit­no tu­mače­nje: Čin opi­si­va­nja – tvr­di Fish – već je sam po se­bi tu­mače­ nje, pa sti­li­stičar, pre­ma to­me, ni­kad ni­je u do­di­ru s či­ nje­ni­com ko­ja bi već bi­la neo­vi­sno (to jest objek­tiv­no) de­fi­ni­ra­na. Ui­sti­nu, sam for­ma­li­zam za ko­ji se pret­po­ stav­lja da je te­melj ana­li­ze [...] in­ter­pre­ta­tiv­na je kon­ struk­ci­ja jed­na­ko kao i pje­sma ko­ju tre­ba da obja­sni: [...] kon­struk­ci­ja tu­mače­nja i kon­struk­ci­ja gra­ma­ti­ke jed­na su te ista dje­lat­nost (Fish, str. 246). P­rem­da je Hei­deg­ger upo­zo­rio da se poj­mo­vi ne mo­gu ta­ko iz­jed­nača­va­ti, Fish pro­ka­zu­je ci­je­li her­me­neu­tič­ki krug kao vrt­nju u kru­gu. »‘Fi­lo­loš­ki krug’«, po­no­vio je na­kon Hei­ deg­ge­ra Spit­zer, »ne im­pli­ci­ra da se vr­ti­mo u kru­gu oko ono­ ga š­to već po­zna­je­mo; ni­je po­sri­je­di hod u mje­stu« (Spit­zer, str. 66). No te se for­mu­le sa­da drže pu­kim po­ri­ca­njem. Vra­ ti­ti dru­go­ga nje­go­voj dru­go­sti, izno­va uspo­sta­vi­ti vri­jed­no­ sti ko­je su otuđi­li vri­je­me ili uda­lje­nost, taj pro­jekt ko­ji je od­ go­va­rao kri­ti­ci iden­ti­fi­ka­cij­skog uma ne odo­li­je­va di­skon­ti­ nui­stič­ko­me pri­stu­pu, ko­ji za­jed­ni­ce i po­je­din­ce izo­li­ra u nji­ ho­vu iden­ti­te­tu. P­ro­uča­va­nje sti­la, ističu pro­tiv­ni­ci po­put Fi­sha, poči­va na dvje­ma među­sob­no ne­po­mir­lji­vim hi­po­te­za­ma: – oblik se odje­lju­je od sadrža­ja, š­to omo­guću­je da se iz­ dvo­ji (i opiše) obli­kov­na sa­stav­ni­ca; 206

– po­sto­ji or­gan­ska vez­a iz­među obli­ka i sadrža­ja, ko­ja omo­guću­je da se tu­mači sti­li­stič­ka po­ja­va. A­ko se usre­do­toči­mo na bit­no, ling­vi­sti i književ­ni teo­re­ tiča­ri su pro­su­di­li da je ap­sur­dan i neodrživ upra­vo dua­li­zam ili bi­na­ri­zam na ko­je­mu se te­me­lji tra­di­cio­nal­ni po­jam sti­la. U srži ide­je o sti­lu iza­bra­na im je me­ta bi­la raz­luče­nost mi­sli i izraz­a, ko­ja omo­guću­je si­no­ni­mi­ju. Po­jam izraz­a pret­po­stav­lja da po­sto­ji raz­lučen sadržaj to­ga izraz­a, kao š­to se na­sluću­je iz uo­biča­je­nih pa­ro­va unu­traš­njeg i vanj­skog, ti­je­la i odi­je­la itd. Otu­da po­tječe in­stru­men­tal­na kon­cep­ci­ja izraz­a kao do­dat­ka i uk­rasa, viđe­nje je­zi­ka kao pri­je­vo­da mi­sli izražaj­nim sred­stvi­ ma, sve do ka­ri­ka­tu­re u te­za­ma i mo­no­gra­fi­ja­ma o »Čo­vje­ku i dje­lu« gdje se po­sljed­nje po­glav­lje po­sveću­je »­pišče­vu sti­lu«, pri če­mu je bit­no ono š­to do­la­zi pri­je, a to je mi­sao. Dua­li­zam sadrža­ja i obli­ka, opće mje­sto za­pad­ne mi­sli, u Ari­sto­te­la je bi­lo pri­sut­no kao par myt­hos i lexis, s jed­ne stra­ne priča ili fa­bu­la, a s dru­ge izraz, dik­ci­ja (O pje­snič­kom umi­jeću, pogl. XX.-XXII.). Izraz ili dik­ci­ja je, re­kao je Ari­sto­ tel, »oči­to­va­nje znače­nja (hermè­neia) po­sre­do­va­njem ri­ječi« (1450b 14, pri­je­vod prei­načen). Na­sli­je­divši re­to­ri­ku, sti­li­sti­ ka je, izri­je­kom ili ne, zadrža­la dua­li­zam iz­među in­ven­tio i elo­cu­tio. Bally su­stav­no su­prot­stav­lja spo­zna­ju i osjećaj: »S­ti­ li­sti­ka«, kaže, »pro­uča­va izražaj­ne po­ja­ve u je­zič­noj dje­lat­ no­sti ustro­je­noj sa sta­ja­liš­ta nji­ho­va čuv­stve­nog sadrža­ja, to jest način na ko­ji je­zič­na dje­lat­nost izraža­va osjećaj­ne či­nje­ ni­ce i način na ko­je je­zič­ne či­nje­ni­ce dje­lu­ju na osjećaj­nost« (Bally, 1951., str. 16). Suz­bi­ja­jući dua­li­zam, no­vi ling­vi­stič­ki opis ka­kav se pro­ mi­cao u šez­de­se­tim go­di­na­ma htio je za­sno­va­ti sti­li­sti­ku je­ din­stva je­zič­ne dje­lat­no­sti i mi­sli, ili toč­ni­je, pro­tu­sti­li­sti­ku ko­ja bi obo­ri­la ak­siom sta­re sti­li­sti­ke sred­sta­va i po­stu­pa­ka. U važ­no­me č­lan­ku »Mi­sao­ne ka­te­go­ri­je i je­zič­ne ka­te­go­ri­je« 207

(»Caté­go­ries de pensée et caté­go­ries de lan­gue«, 1958.) Ben­ ve­ni­ste je ustvr­dio ka­ko je, bez je­zi­ka, mi­sao ta­ko mut­na i ne­ di­fe­ren­ci­ra­na da osta­je ­nei­zraz­i­va. Ka­ko da se ona »­doča­ra kao sadržaj raz­lučen od obli­ka ko­ji joj pri­da­je je­zik«? Iz to­ga je za­ključio: »Je­zič­ni oblik ni­je pre­ma to­me sa­mo uvjet pre­ no­si­vo­sti, ne­go pri­je sve­ga uvjet ostva­re­nja mi­sli. Mi­sao spo­ zna­je­mo tek kad po­sta­ne ­pri­mje­re­na okvi­ri­ma je­zi­ka« (Ben­ ve­ni­ste, 1966., str. 64; usp. 1975.). Či­ni­lo se da će po­stav­ka o ne­­raski­di­vom je­din­stvu mi­sli i je­zi­ka, no­vo opće mje­sto na ko­je­mu su upor­no in­zi­sti­ra­le fi­ lo­zo­fi­ja i ling­vi­sti­ka su­vre­me­ne književ­noj teo­ri­ji, pot­pi­sa­ti smrt­nu pre­su­du pro­uča­va­nju sti­la ­za­to š­to je po­niš­ti­la tra­di­ cio­nal­no nače­lo si­no­ni­mi­je. Stil i sti­li­sti­ku tre­ba­lo je žr­tvo­va­ ti u ime pra­vi­la »­sve ili niš­ta«, a već smo vi­dje­li da ga književ­ ni teo­re­tiča­ri pri­mje­nju­ju na au­to­ra, svi­jet i či­ta­te­lja. Ospo­ra­ va­nje sti­li­sti­ke us­mje­ri­lo je, da­kle, istraži­va­nje književ­nog je­ zi­ka u dva stu­bo­kom su­prot­stav­lje­na prav­ca: s jed­ne stra­ne pre­ma ling­vi­stič­kom opi­su tek­sta, za ko­ji se sma­tra da mo­ra bi­ti objek­ti­van i su­sta­van, ogo­ljen od bi­lo ka­kva tu­mače­nja, kao da je to mo­guće; s dru­ge stra­ne pre­ma sti­li­sti­ci ka­kvu sam naz­vao »­du­bin­skom«, otvo­re­no in­ter­pre­ta­tiv­nom, ko­ja po­vez­u­je obli­ke i te­me, op­se­si­je, men­ta­li­te­te. Obo­je su, ling­vi­ stič­ki opis književ­nog tek­sta i sti­li­sti­ka du­bi­na, pa­ra­dok­som ko­ji je ba­rem jed­na­ko čud­no­vat kao i pa­ra­doks ko­jim je Bart­ hes po­nov­no izu­mio re­to­ri­ku, do­ve­li do po­vrat­ka sti­la.

Nor­ma, ot­klon, kon­tekst P­ro­blem sti­li­sti­ke, ko­ji je za­pa­zio Stan­ley Fish, bi­la je cir­ ku­lar­nost: tu­mače­nje pret­po­stav­lja opis, ali opis pret­po­stav­ lja tu­mače­nje. Da bi se izaš­lo iz kru­ga, po­mi­sli­li su pro­uča­ va­te­lji književ­no­sti ko­je su obi­lježi­le teo­ri­ja i ling­vi­sti­ka, zar ne bi bi­lo do­volj­no uzna­sto­ja­ti na iscrp­no­sti, po­tru­di­ti se da 208

se opiše sve, ne tu­mačeći uoče­ne cr­te, ne ma­reći za nji­ho­vo znače­nje ni za nji­hov smi­sao? Po to­me mo­de­lu, najs­mje­li­je, u sva­kom sluča­ju naj­po­zna­ti­je for­mal­no pro­uča­va­nje i ob­ vez­at­na re­fe­ren­ci­ja sva­ko­ga ling­vi­stič­kog opi­sa književ­nog tek­sta bio je Ja­kob­so­nov i Lé­vi-S­tra­u­ssov č­la­nak o »Mač­ka­ ma« (1962.). No, ni­je tre­ba­lo du­go če­ka­ti na pri­go­vor, ko­ji se mo­gao i pre­dvi­dje­ti. Ta me­to­da ne­ma pred­me­ta, istak­nuo je Rif­fa­ter­re već 1966. jer ka­te­go­ri­je ling­vi­stič­kog opi­sa ni­su nuž­no mje­ro­dav­ne s književ­nog sta­ja­liš­ta: »Ni­jed­na gra­ma­ tič­ka ana­li­za pje­sme ne može nam pruži­ti niš­ta više od gra­ ma­ti­ke pje­sme«, od­vra­tio je zna­me­ni­tom for­mu­lom (Rif­fa­ ter­re, 1966. : 1971., str. 235). S­truk­tu­ral­na ling­vi­sti­ka ka­ni­la je uki­nu­ti sti­li­sti­ku, uklo­ pi­ti je u se­be i pre­vla­da­ti, objek­tiv­nim opi­som i fro­mal­nim pro­uča­va­njem je­zi­ka pje­sme za­mi­je­ni­ti više ili ma­nje sa­mo­ volj­na i do­ko­na raz­ma­tra­nja o pje­sni­ko­vu sti­lu. Rif­fa­ter­reo­ va se za­mjer­ka od­no­si­la na književ­nu mje­ro­dav­nost (re­le­van­ ce) ili va­lja­nost ling­vi­stič­kih ka­te­go­ri­ja ko­ji­ma su se ko­ri­sti­li Ja­kob­son i Lé­vi-S­tra­uss. Svi su nji­ho­vi opi­si li­je­pi i ko­ri­sni, nji­ho­va tež­nja za iscrp­nošću za­služu­je div­lje­nje, ali š­to nam do­ka­zu­je da struk­tu­re ko­je oni izno­se ni­su sa­mo ling­vi­stič­ke ne­go i književ­ne? Š­to nam kaže da ih či­ta­telj za­mjeću­je, da mu one neš­to znače? I opet je u pi­ta­nju po­sre­do­va­nje, ovaj put iz­među je­zi­ka i književ­no­sti, ka­ko bi se raz­ri­ješi­la pre­tje­ ra­na al­ter­na­ti­va. Je li ling­vi­stič­ki opis ip­so fac­to i književ­ni opis? Ili iz­među tih dva­ju opi­sa po­sto­ji raz­i­na ko­ja ne­ku ling­ vi­stič­ku oso­bi­nu či­ni književ­no mje­ro­dav­nom, to jest poet­ ski obi­lježe­nom za či­ta­te­lja? T­ra­di­cio­nal­no su so­li­dar­ni poj­mo­vi nor­me i ot­klo­na omo­ gući­va­li da se raz­ri­ješi pi­ta­nje književ­ne mje­ro­dav­no­sti je­zič­ ne oso­bi­ne. Stil je u svo­joj srži pje­snič­ka slo­bo­da, ot­klon od upo­ra­be ko­ja se u je­zi­ku drži nor­mal­nom. No, u Ja­kob­so­na 209

je ne­stao po­jam sti­la, a s njim i par š­to ga či­ne nor­ma i ot­ klon. Pre­ma funk­cio­nal­nom ob­rascu književ­ne ko­mu­ni­ka­ci­ je, stil se raspršio iz­među emo­tiv­ne ili eks­pre­siv­ne funk­ci­je je­ zi­ka, ko­ja na­glaša­va go­vor­ni­ka, i poet­ske funk­ci­je, ko­ja ističe po­ru­ku sa­mu za se­be. No ko­ja se ana­li­za ba­vi eks­pre­siv­nom funk­ci­jom? To se ne kaže. I ba­vi li se poe­ti­ka poet­skom funk­ ci­jom ta­ko da is­ključu­je osta­le? Ni to se ne kaže. Na­po­sljet­ ku, više se ne vred­nu­ju, či­ni se, ni od­nos eks­pre­siv­ne funk­ci­ je ni od­nos poet­ske funk­ci­je pre­ma nor­mi. P­ro­blem š­to ga je po­sta­vio Rif­fa­ter­re bio je do­sta bli­zak pro­ble­mu na ko­ji je naišao Bart­hes: tre­ba­lo je spa­si­ti po­jam sti­la – Rif­fa­ter­re još ni­je otišao ta­ko da­le­ko da bi ga se ota­­ rasio – a da se ne po­seg­ne za dua­liz­mom nor­me i ot­klo­na, ko­ji sa­da više ni­je bio na ci­je­ni, kao ni­je­dan dua­li­zam, jer je u kraj­njoj li­ni­ji upući­vao na dua­li­zam je­zi­ka i mi­sli. Ri­ječ je o pra­voj pi­ta­li­ci, iz ko­je se on iz­vlači izvr­sno, i to po­put akro­ ba­ta, u dru­gom su­vre­me­nom č­lan­ku, »K­ri­te­rij za ana­li­zu sti­ la« (»C­ritè­res po­ur l’a­naly­se du sty­le«, 1960.): »S­til se, pre­ suđu­je, shvaća kao (izražaj­no, afek­tiv­no ili estet­sko) istak­ nuće (emp­ha­sis) š­to se oba­vi­je­sti ko­ju pre­no­si je­zič­na struk­ tu­ra do­da­je, a da se pri­tom ne prei­nači znače­nje« (Rif­fa­ter­ re, 1971., str. 30). Pr­va de­fi­ni­ci­ja ne mi­je­nja niš­ta u tra­di­ci­ji, ne­go osta­je u skla­du s vaj­ka­daš­njim sti­lom: stil je do­da­tak ko­ji kog­ni­tiv­nom znače­nju pri­do­no­si ne mo­di­fi­ci­ra­jući ga, uk­rasna va­ri­ja­ci­ja na se­man­tič­ku in­va­ri­jan­tu, isti­ca­nje, na­ glaša­va­nje znače­nja dru­gim, pri­je sve­ga izražaj­nim sred­stvi­ ma. Sva­ka­ko, sa­mo š­to nas ta­ko opet upuću­je na sta­ru pro­ ble­ma­ti­ku sti­la kao odi­je­la, ma­ske ili š­min­ke, a ta je pro­ble­ ma­ti­ka po­sta­la po­dlož­na po­ku­da­ma. Ka­ko za­mi­sli­ti ot­klon ko­ji se ne bi od­no­sio pre­ma nor­mi, va­ri­ja­ci­ju ko­ja ne bi poči­ va­la na in­va­ri­jan­ti? Na to­me mje­stu Rif­fa­ter­re izlaže du­gu, veo­ma sup­til­nu za­gra­du: 210

De­fi­ni­ci­ja je nes­pret­na jer se či­ni kao da pret­po­stav­lja osnov­no znače­nje – ne­ku vr­stu nul­tog stup­nja – u od­no­ su pre­ma ko­je­mu bi se mje­ri­la po­jača­nja in­ten­zi­te­ta. Ta­ kvo se znače­nje može po­stići je­di­no sta­no­vi­tim pri­je­vo­ dom (š­to bi uniš­ti­lo tekst kao pred­met) ili kri­ti­kom na­ mje­re (š­to bi či­nje­ni­ce ko­je se tiču pi­sma na­do­mje­sti­lo hi­po­te­za­ma o au­to­ru) (ibid., str. 31). Rif­fa­ter­re poš­te­no izno­si teš­koće ko­je po­stav­lja pr­va de­fi­ ni­ci­ja sti­la u oči­ma pro­tiv­ni­ka dua­liz­ma, no smje­sta po­vlači ono š­to je ne­tom re­kao. Poj­mi­ti stil kao ot­klon ili na­glaše­ nost pret­po­stav­lja nor­mu ili re­fe­ren­ci­ju, to jest neš­to š­to bi se istak­nu­lo i podcr­ta­lo: na­mje­ru, mi­sao ko­ja je iz­vanj­ska je­ zi­ku ili mu pret­ho­di. On­da se is­prav­lja: Mi­slio sam na in­ten­zi­tet ko­ji bi se, na sva­koj toč­ki iska­za (na sin­tag­mat­skoj osi), od­mje­ra­vao po pa­ra­dig­mat­skoj osi gdje je ri­ječ ko­ja se po­jav­lju­je u tek­stu u ne­ku ru­ku »­jača« od si­no­ni­ma ili mo­gućih na­do­mje­sta­ka: ne raz­li­ ku­je se od nje po znače­nju. No nje­zi­no se znače­nje, ka­ kvo god bi­lo na raz­i­ni je­zi­ka, u tek­stu nuž­no prei­naču­ je onim š­to mu pret­ho­di i onim š­to iza nje­ga sli­je­di (nak­ nad­nim dje­lo­va­njem). Raz­jaš­nje­nje ni­je pot­pu­no raz­um­lji­vo. U sva­kom sluča­ju, na­sto­ji iz­bjeći da de­fi­ni­ci­ja sti­la na­glaše­nošću pret­po­sta­vi nače­ lo si­no­ni­mi­je. Među­tim, ri­ječ je tu: »­si­no­ni­m ili mo­gući na­do­ mje­sta­k«. Rif­fa­ter­re po­kuša­va neo­pa­zi­ce pri­jeći s pa­ra­dig­me na sin­tag­mu kao re­fe­ren­ci­ju ili po­vlaš­te­nu mje­ru na­glaše­no­ sti. Sva­ka­ko, na­glaše­nost se mje­ri od­no­som pre­ma si­no­ni­mu ili od­sut­nom na­do­mje­stku (na pa­ra­dig­mat­skoj osi), ali se na­ glaše­nost – dru­ga ili ista na­glaše­nost – mje­ri i od­no­som pre­ ma sin­tag­mat­sko­me kon­tek­stu, ili pak, u sva­kom je sluča­ju kon­tekst taj ko­ji omo­guću­je da se ona opa­zi. Rif­fa­ter­re ta­ko 211

s poj­ma ot­klo­na od nor­me pre­la­zi na po­jam ot­klo­na od kon­ tek­sta. Ne ni­ječući da stil ovi­si o od­no­su in ab­sen­tia (si­no­ni­ mi­ji ili sup­sti­tu­ci­ji), Rif­fa­ter­re tvr­di ­da se taj od­nos označa­va (podcr­ta­va) od­no­som in pra­e­sen­tia (š­to će ­po­sli­je naz­va­ti agra­ ma­ti­kal­nošću). Ot­klon u istoj rav­ni­ni (kon­tek­stual­na ili »­ko­tek­stual­na« agra­ma­ti­kal­nost) označa­va ot­klon na uspo­red­noj rav­ni­ni (stil­sko obi­ljež­je u tra­di­cio­nal­no­me smi­slu): Ja­sni­je je i eko­no­mič­ni­je ka­za­ti da je stil isti­ca­nje ko­ je po­zor­no­sti či­ta­te­lja na­meće sta­no­vi­te ele­men­te ver­ bal­no­ga sli­je­da, na ta­kav način da ih či­ta­telj ne može izo­sta­vi­ti, a da ne osa­ka­ti tekst te da ih ne može oči­ta­ ti, a da ne uvi­di ka­ko su značaj­ni i ka­rak­te­ri­stič­ni (š­to on ra­cio­na­li­zi­ra pre­po­zna­jući umjet­nič­ki oblik, lič­nost, na­mje­ru itd.). S­til u tra­di­cio­nal­nom smi­slu, a da se ni­je is­praz­nio, ta­ko se raz­u­mi­je­va kao (du­bin­ska) ra­cio­na­li­za­ci­ja (površin­skog) učin­ka či­ta­nja. Stil je izne­vje­re­no oče­ki­va­nje, ili, u sva­kom sluča­ju, bez to­ga sti­la ne­ma. Pa Rif­fa­ter­re on­da može za­tvo­ ri­ti za­gra­du i na­sta­vi­ti za­poče­tu de­fi­ni­ci­ju sti­la, ko­joj je sa­da već po­nov­no uspo­sta­vio le­gi­ti­mi­tet: »To je isto kao da kaže­ mo ka­ko je­zič­na dje­lat­nost izraža­va ono š­to stil ističe [...]«. Uvođe­nje či­ta­te­lja ri­ješi­lo je pro­blem š­to ga je po­stav­lja­la de­ fi­ni­ci­ja sti­la kao na­glaše­no­sti ono­ga š­to pri­je sti­la ni­je po­sto­ ja­lo. Stil se više ne su­prot­stav­lja re­fe­ren­ci­ji jer se sa­ma po­za­ di­na na ko­joj se on pri­mjeću­je kao istak­nuće bez tog istak­ nuća ne bi mo­gla pri­mi­je­ti­ti. Za­pi­ta­li smo se je li Bart­hes znao da po­nov­no iz­miš­lja stil kao ge­nus di­cen­di. Š­to se Rif­fa­ter­rea tiče, on je po­sve si­ gur­no po­stu­pao smiš­lje­no i na­mjer­no se upu­stio u pot­hvat ko­jim će stil po­nov­no ute­me­lji­ti kao ot­klon ili stro­go ho­ti­ mičan ukras: ot­klon ili ukras ko­ji tvo­ri ono od če­ga se ot­ kla­nja i š­to ukraša­va, ali ko­ji je sve­jed­no ot­klon i ukras. U 212

Rif­fa­ter­rea ni­je više uskr­snu­lo sta­ro re­to­rič­ko znače­nje sti­la, ro­ta Vir­gi­lii, ne­go nje­go­vo kla­sič­no i tra­di­cio­nal­no znače­nje, znače­nje ka­kvo su mu pri­da­va­le re­to­ri­ke elo­ku­ci­je, gdje se trop i fi­gu­ra na­meću u pr­vi plan, na­uštrb troj­ne po­dje­le sti­ lo­va. Po­sli­je će Rif­fa­ter­re iz­bje­ga­va­ti da go­vo­ri o sti­lu, ri­ječi ko­ja se ubr­zo ta­bui­zi­ra­la; nje­go­va »­struk­tu­ral­na sti­li­sti­ka«, ka­ko ju je na­zi­vao u to do­ba, ustu­pit će mje­sto »­se­mio­ti­ci pje­sniš­tva«. Stil kao ot­klon š­to ga označa­va kon­tekst prekr­ stit će u »a­gra­ma­ti­kal­nost«, pro­zir­nom po­sud­bom iz ling­vi­ sti­ke, zna­no­sti na ko­ju se od­sad re­do­vi­to po­zi­va. No po­jam ni­je bit­no pro­mi­je­nio znače­nje: on omo­guću­je da se pro­ve­ de ana­li­za ot­klo­na ma­kar se na­ziv sti­li­sti­ka i žr­tvo­vao bo­go­ vi­ma ko­ji su ­bi­li na vla­sti.

S­til kao mi­sao Na uto­pi­ju objek­tiv­nog i iscrp­nog ling­vi­stič­kog opi­sa književ­nog tek­sta utroši­lo se mno­go do­bre vo­lje u šez­de­se­ tim i se­dam­de­se­tim go­di­na­ma; na­sta­lo je bez­broj pa­stiša Ja­ kob­so­no­vih i Lé­vi-S­tra­u­sso­vih »Mača­ka«. Dru­ga je pri­vlač­ na mo­guć­nost bi­la da se pri­hva­ti de­fi­ni­ci­ja sti­la kao svje­to­ na­zo­ra svoj­stve­nog po­je­din­cu ili kla­si po­je­di­na­ca, u smi­slu u ko­jem ju je ovje­ri­la po­vi­jest umjet­no­sti. Toj kon­cep­ci­ji sti­ la, uo­sta­lom, ni­je manj­ka­lo ve­li­kih pret­hod­ni­ka. Ona ite­ka­ ko pod­sjeća na nje­mač­ku ro­man­tič­nu i po­stro­man­tič­nu ling­ vi­stič­ku tra­di­ci­ju ko­ja je, od Jo­han­na Her­de­ra, pre­ko Wil­hel­ ma von Hum­bold­ta do Ern­sta Ca­ssi­re­ra, po­i­sto­vjeći­va­la je­ zik, književ­nost i kul­tu­ru (Com­be, str. 78-79). Ta je fi­lo­zo­fi­ ja je­zi­ka, raši­re­na među in­doeu­rop­skim kom­pa­ra­ti­sti­ma, vri­ je­di­la i u Fran­cu­skoj, na pri­mjer u An­to­i­nea Meil­le­ta i Gu­ sta­vea Guil­la­u­mea, pa je vje­ro­jat­no tim pu­tem i dos­pje­la do Ben­ve­ni­stea, ko­ji je u svo­jem č­lan­ku po­vez­ao je­zič­ne ka­te­go­ ri­je i mi­sao­ne ka­te­go­ri­je. Zao­bi­la­zi se stran­pu­ti­ca dua­liz­ma 213

j­er se je­zik drži iz­vo­rom mi­sli, a ne nje­zi­nim izraz­om, pre­ ma dok­tri­ni ko­ja ni­je bi­la stra­na ni Sa­u­ssu­reo­vu uče­nju. Sa­ u­ssu­re je ta­kođer bio in­doeu­ro­peist, za ko­je­ga je je­zik od­go­ va­rao si­mul­ta­nom raz­rez­i­va­nju zbilj­sko­ga u gla­sov­ne je­di­ni­ ce i u značenj­ske je­di­ni­ce. Dio raz­miš­lja­nja o sti­lu preu­zeo je da­kle znače­nje ko­je su toj ri­ječi pri­da­le po­vi­jest umjet­no­sti i an­tro­po­lo­gi­ja. Već sam na­po­me­nuo da je toj kon­cep­ci­ji sti­la su­klad­na sti­li­sti­ka Lea Spit­ze­ra, od­no­sno te­mat­ske kri­ti­ke. U tre­nut­ku kad je ling­vi­sti­ka do­ve­la u pi­ta­nje sti­li­sti­ku, Jean Sta­ro­bin­ski je za sti­li­sti­ku na­značio al­ter­na­ti­van pro­jekt: »U kri­ti­ci«, re­kao je, »­sti­li­sti­kom bi se mo­glo naz­va­ti kon­ver­gent­no dje­lo­va­nje fe­ no­me­no­lo­gi­je i psi­hoa­na­li­ze« (Sta­ro­bin­ski, 1964 : 1970, str. 282; usp. 1990.). Tež­nja da za­snu­je psi­hoa­na­li­tič­ku fe­no­me­ no­lo­gi­ju književ­no­ga tek­sta zai­sta je am­bi­ci­ja ko­ju je, na­su­ prot ling­vi­sti­ci, sti­li­sti­ka još mo­gla ga­ji­ti, krećući sto­pa­ma Ga­sto­na Bac­he­lar­da i že­nev­ske š­ko­le. S­pit­ze­ro­va se sti­li­sti­ka te­me­lji­la na nače­lu or­gan­skog je­din­ stva mi­sli i je­zi­ka, isto­dob­no sa sta­ja­liš­ta za­jed­ni­ce i sa sta­ja­liš­ ta po­je­din­ca. Kao š­to je 1948. pod­sje­tio Spit­zer, ispr­va je nje­ go­vo pi­ta­nje, ana­log­no pi­ta­nju š­to ga je u vez­i s ukup­nošću na­cio­nal­ne književ­no­sti u od­no­su pre­ma cje­li­ni nje­zi­na je­zi­ ka, sa­mo skrom­ni­je, po­sta­vio nje­gov pri­ja­telj Karl Vos­sler, gla­si­lo: »Može li se piščev duh pre­po­zna­ti po nje­go­voj po­seb­ noj je­zič­noj dje­lat­no­sti?« (Spit­zer, str. 53). Pro­uča­va­njem sti­ la, za­hva­lju­jući ka­rak­te­ri­za­ci­ji pišče­ve in­di­vi­dual­no­sti nje­go­ vim sti­li­stič­kim ot­klo­nom, na­dao se da može »­pre­mo­sti­ti ­rasko­rak iz­među ling­vi­sti­ke i književ­ne po­vi­je­sti« (ibid., str. 57) te je ta­ko ka­nio iz­mi­ri­ti stra­ne ko­je se odav­no svađa­ju zbog književ­no­sti. Stil u nje­ga pre­ma to­me ne­ma ni­ka­kve vez­e sa svje­snim au­to­ro­vim iz­bo­rom, ne­go, kao ot­klon, izraža­ va »­du­hov­ni ety­mon«, »p­si­ho­loš­ki ko­ri­jen«: 214

Dok sam či­tao mo­der­ne fran­cu­ske ro­ma­ne, ste­kao sam na­vi­ku da pod­vlačim izraz­e ko­ji bi me se doj­mi­li ot­klo­ nom od opće upo­tre­be; i če­sto mi se či­ni­lo da ta­ko po­ dvuče­ni ulom­ci, kad se oku­pe, po­pri­ma­ju sta­no­vi­tu do­ sljed­nost. Pi­tao sam se ne može li se usta­no­vi­ti za­jed­nič­ ki na­ziv­nik za sve ili go­to­vo sve ot­klo­ne: ne bi li se mo­ gao naći du­hov­ni te­melj, psi­ho­loš­ki ko­ri­jen raz­liči­tih stil­skih oso­bi­na ko­je obi­lježu­ju in­di­vi­dual­nost ne­kog pi­ sca? (ibid., str. 54). S­til­ska oso­bi­na tu­mače­nju se nu­di kao po­je­di­nač­ni ili ko­ lek­tiv­ni simp­tom kul­tu­re u je­zi­ku. Jed­na­ko kao u po­vi­je­sti umjet­no­sti ovi­si o de­ta­lju ili frag­men­tu, o sit­nu i mar­gi­nal­ nu po­ka­za­te­lju ko­ji omo­guću­je da se re­kon­strui­ra cio svje­to­ na­zor. Sti­li­stiča­rov je mo­del po­nov­no lo­vac, de­tek­tiv ili pro­ ri­ca­telj š­to ga je istak­nuo Ginz­burg. Spit­zer se, nai­me, po­zi­ va na her­me­neu­tič­ki krug kao na kre­ta­nje iz­među pe­ri­fer­ nih po­je­di­no­sti i stva­ra­lač­ko­ga nače­la ko­je pre­dviđa ili pro­ riče cje­li­nu. Sva­ka Spit­ze­ro­va sti­li­stič­ka stu­di­ja »­jed­na­ko oz­ bilj­no raz­ma­tra je­zič­ni de­talj kao i smi­sao umjet­nič­kog dje­ la« (ibid., str. 64) te ta­ko u poče­lu dje­la na­sto­ji usta­no­vi­ti ko­ lek­tiv­ni i po­je­di­nač­ni svje­to­na­zor, ne raz­um­sku, ne­go sim­ bo­lič­ku mi­sao. U teo­ri­ji sti­la kao mi­sli ili na­zo­ra oči­ta je slič­nost Pro­u­stu. No, opće­ni­ti­je uzevši, ci­je­la bi se te­mat­ska kri­ti­ka mo­gla opi­ sa­ti kao sti­li­sti­ka te­ma ­jer ta­kođer poči­va na hi­po­te­zi o du­bin­ skom je­din­stvu je­zi­ka i mi­sli. O to­me je već bi­lo go­vo­ra u vez­i s na­mje­rom (vi­di dru­go po­glav­lje), kao o po­sljed­njem bra­ni­ ku pri­staša au­to­ra, ko­ji se, poš­to je ide­ja o nje­go­voj »­ja­snoj i pri­seb­noj na­mje­ri« iz­gu­bi­la ugled, po­i­sto­vjeću­je sa svo­jom »­neo­dređe­nom miš­lju«. Kad je ri­ječ o sti­lu, taj kri­tič­ki stav po­nov­no za­tječe­mo upra­vo na isto­me sred­njem, pa sto­ga i ne oso­bi­to udob­nom mje­stu ko­je se po­kuša­va ogra­di­ti od 215

kraj­no­sti, na po­la pu­ta iz­među oda­nih sljed­be­ni­ka sta­re sti­ li­sti­ke au­to­ra i rev­nih za­go­vor­ni­ka no­ve ling­vi­sti­ke tek­sto­va. Zbog to­ga tr­pi do­ba­ci­va­nja iz oba­ju ta­bo­ra, ko­ji ga op­tužu­ju da se odriče bi­ti književ­no­sti ili da šu­ru­je s idea­liz­mom i kri­ šom na­no­vo uspo­stav­lja dua­li­zam. Ne bi li se o raz­nim inači­ ca­ma du­bin­ske sti­li­sti­ke, bi­le to Spit­ze­ro­va sti­li­sti­ka, te­mat­ ska kri­ti­ka ili an­tro­po­lo­gi­ja ima­gi­nar­nog, mo­glo reći, kao Ker­mo­de o este­ti­ci re­cep­ci­je, da su književ­nu teo­ri­ju spo­ji­ le sa zdra­vim raz­u­mom? Na nji­ho­vu ne­sreću, to je isto š­to i po­zi­va­ti na nji­hov pro­gon. D­ru­ge su re­fe­ren­ci­je omo­gući­le da se dua­li­zam nao­ko za­ kom­pli­ci­ra, to jest da se održi. Geor­ges Mo­li­nié, na pri­mjer, da­nas pred­met sti­li­sti­ke re­de­fi­ni­ra uz po­moć Hjelm­sle­va, ko­ ji je raz­lučio sup­stan­ci­ju i oblik sadrža­ja te sup­stan­ci­ju i oblik izraz­a (vi­di pr­vo po­glav­lje): stil se, pre­ma Mo­li­niéu, ne ba­vi sup­stan­ci­jom sadrža­ja (pišče­vom ideo­lo­gi­jom), ne­go kat­kad sup­stan­ci­jom izraz­a (zvu­kov­nom građom), a uvi­jek obli­kom sadrža­ja (nači­ni­ma ar­gu­men­ta­ci­je) i obli­kom izraz­a (fi­gu­ra­ma, ­raspo­ređe­nošću tek­sta). Po­sri­je­di je spre­tan način da se sti­li­ sti­ka re­ha­bi­li­ti­ra mi­mo ling­vi­sti­ke, ali ni­je si­gur­no da mu se opet ne može pred­ba­ci­ti dua­li­zam kad u pr­vo­me pla­nu osta­je raz­luče­nost iz­među re­to­rič­ke in­ven­ci­je i elo­ku­ci­je.

Po­vra­tak sti­la Zai­sta tre­ba pri­zna­ti da je stil preži­vio na­pa­de ling­vi­sti­ke. O nje­mu se stal­no go­vo­ri, a kad se sve­de na je­dan od svo­jih dva­ju po­lo­va (po­je­di­nač­no ili ko­lek­tiv­no), kao ne­kim ču­dom po­nov­no iskr­sne i dru­gi, na pri­mjer, kad Bart­hes iz­među je­ zi­ka i sti­la po­nov­no iz­miš­lja pi­smo, ili kad ra­ni Rif­fa­ter­re ot­klon na­no­vo vred­nu­je kao agra­ma­ti­kal­nost. Ima oči­tih do­ka­za da stil či­nje­nič­no po­sto­ji, š­to potvrđu­ju pa­stiši, bi­li oni Pro­u­sto­vi, Re­bo­uxo­vi ili Mul­le­ro­vi, ko­ji se po­i­gra­va­ju 216

sa­mo­svoj­nim obi­ljež­ji­ma pi­sa­ca, ili Que­nea­uo­ve stil­ske vjež­ be, ko­je um­no­go­struču­ju sin­tak­tič­ke kon­struk­ci­je i va­ri­ja­ci­ je vo­ka­bu­la­ra, od aka­dem­sko­ga do žar­gon­sko­ga. No ka­ko od­go­vo­ri­ti na pri­mjed­bu ko­ja ba­ca lja­gu na si­ no­ni­mi­ju: drukči­je reći isto znači reći neš­to dru­go? Tra­di­cio­ nal­ni po­jam sti­la pret­po­stav­lja po­jam si­no­ni­mi­je. Da bi bi­lo sti­la, po­treb­no je da po­sto­ji više nači­na da se kaže isto: ta­ko gla­si nače­lo. Stil izi­sku­je iz­bor iz­među raz­liči­tih nači­na da se kaže isto. Mo­gu li se i da­lje raz­luči­va­ti sadržaj – ono š­to se kaže – i stil – način na ko­ji se to kaže – a da se ne upad­ne u sve za­sje­de dua­liz­ma? Ne bi li se si­no­ni­mi­ja, ko­ju su to­li­ ko ocr­ni­le ling­vi­sti­ka i fi­lo­zo­fi­ja je­zi­ka, mo­gla re­vi­di­ra­ti ta­ ko da po­nov­no oza­ko­ni stil? Ta­da bi stil opet za­do­bio svu, ili go­to­vo svu svo­ju pu­noću. P­ro­uča­va­te­lji književ­no­sti ne mo­gu se odluči­ti na po­lo­vič­ ne mje­re (ne ide im od ru­ke di­ja­lek­ti­ka): ili je au­to­ro­va na­ mje­ra zbi­lja književ­no­sti, ili je pu­ka tlap­nja; ili je pri­ka­zi­va­ nje zbi­lje zbi­lja književ­no­sti, ili je pu­ka tlap­nja (ali u ime ko­ je zbi­lje se ta tlap­nja može pro­ka­za­ti?); ili je stil zbi­lja književ­ no­sti, ili je pu­ka tlap­nja, pa drukči­je reći isto za­pra­vo znači reći dru­go. Ka­ko se čo­vjek vr­ti u kru­gu, do­la­zi u na­past da se, kao š­to či­ni Stan­ley Fish, ri­ješi sti­la i iz­vuče se na br­zi­nu. Ako je stil mr­tav, on­da je sve do­puš­te­no. Fi­lo­zof Nel­son Good­man apo­ri­ju je raz­ri­ješio s jed­no­stav­ nošću i ele­gan­ci­jom ko­je mo­gu na­ve­sti na za­blu­du – po­ma­ lo kao Ko­lum­bo­vo ja­je, sa­mo ga se tre­ba­lo sje­ti­ti – na sve­ga ne­ko­li­ko stra­ni­ca č­lan­ka o »S­ta­tu­su sti­la« (»T­he Sta­tus of Sty­ le«, 1975.). Si­no­ni­mi­ja, tvr­di on, si­no­ni­mi­ja bez ko­je se či­ni­ lo da je stil ne­za­mi­sliv, na kon­cu uopće ni­je nuž­na da bi stil po­sto­jao, to jest da bi se oprav­da­la ka­te­go­ri­ja sti­la. Si­no­ni­ mi­ja je sva­ka­ko do­volj­na da bi po­sto­jao stil, ali to bi znači­lo traži­ti pre­više, pla­ti­ti ku­di­ka­mo pre­sku­po. Nuž­ni uvjet sti­la 217

za­pra­vo je mno­go po­dat­ni­ji i ne na­meće ta­kvu pri­si­lu. Kao š­to za­paža Good­man, »­raz­luče­nost sti­la i sadrža­ja ne pret­ po­stav­lja da se toč­no ista stvar može reći na raz­liči­te nači­ ne. Pret­po­stav­lja sa­mo da se ono š­to se kaže može va­ri­ra­ti na nači­ne ko­ji se ne pre­kla­pa­ju« (Good­man, 1978., str. 25). Drukči­je reče­no, da bi se spa­sio stil, ne tre­ba ob­vez­at­no vje­ ro­va­ti u toč­nu i ap­so­lut­nu si­no­ni­mi­ju, ne­go sa­mo pri­zna­ti da ima veo­ma raz­liči­tih nači­na da se kažu veo­ma slič­ne stva­ ri, i obrat­no, veo­ma slič­nih nači­na da se kažu veo­ma raz­liči­ te stva­ri. Stil jed­no­stav­no pret­po­stav­lja da va­ri­ja­ci­ja sadrža­ja ne im­pli­ci­ra jed­na­ko­vri­jed­nu va­ri­ja­ci­ju obli­ka – istog op­se­ ga, iste sna­ge – i obrat­no, ili pak da se od­nos sadrža­ja i obli­ ka ne svo­di na pa­ro­ve is­ključi­vih ko­re­spon­den­ci­ja. S­ve u sve­mu, pa­stiš do­ka­zu­je stil. Pro­u­sto­vi pa­stiši ili Que­ nea­uo­ve stil­ske vjež­be među­sob­no se znat­no raz­li­ku­ju ia­ko pri­po­vi­je­da­ju ot­pri­li­ke isto: priču o va­ra­li­ci ko­ji je tvr­dio da je ot­krio taj­nu izra­de di­ja­man­ta ili su­sret s mla­dićem ko­ji no­ si me­kan šešir u pa­riš­kom au­to­bu­su. I obrat­no, po­sto­ji srod­ nost među dje­li­ma istog au­to­ra, iste š­ko­le ili istog raz­dob­lja, čak i ako obrađu­ju među­sob­no veo­ma uda­lje­ne te­me. Više dje­la na istu te­mu – ili na ot­pri­li­ke istu te­mu – može ima­ti raz­liči­te sti­lo­ve, a više dje­la na raz­liči­te te­me može ima­ti isti stil. Good­man za­ključu­je: »Čak i bez si­no­ni­mi­je, stil i sadr­ žaj ne po­sta­ju jed­no« (Good­man, 1978., str. 25). Na­puš­ta­nje nače­la si­no­ni­mi­je kao nuž­nog i do­stat­nog uvje­ ta sti­la, pre­ma to­me, ne ukla­nja raz­luče­nost sadrža­ja i sti­la, raz­li­ku iz­među ono­ga o če­mu se go­vo­ri i nači­na na ko­ji se to kaže, osim u ap­so­lu­ti­stič­koj i sa­mo­u­bi­lač­koj lo­gi­ci ko­ja ide na sve ili niš­ta. To nas jed­no­stav­no na­vo­di da bje­lo­da­no odviše naiv­no i ne­do­stat­no nače­lo ima više nači­na da se kaže isto za­ mi­je­ni­mo uviđav­ni­jom i od­mje­re­ni­jom hi­po­te­zom ima zna­ tan broj raz­liči­tih nači­na da se kaže ot­pri­li­ke isto. 218

S­til i opri­mje­re­nje P­re­ma Good­ma­nu, re­vi­zi­ja mo­ra imati te­melj za de­fi­ni­ci­ ju sti­la kao pot­pi­sa, to jest za de­fi­ni­ci­ju ka­kva je pre­vla­da­va­la ako ne u pro­uča­va­nju književ­no­sti, on­da ba­rem u po­vi­je­sti umjet­no­sti gdje je ter­min sve­pri­su­tan od kra­ja XIX. sto­ljeća te je du­go de­fi­ni­rao i sam pred­met di­sci­pli­ne (kao con­no­i­sseur­ ship ili struč­ne pro­cje­ne atri­bu­ci­je), ba­rem do tre­nut­ka kad je i nju pre­pla­vi­la teo­ri­ja. Stil kao pot­pis od­no­si se po­djed­na­ ko na po­je­din­ca kao i na po­kret ili na š­ko­lu, a i na druš­tvo: na sva­koj od tih raz­i­na omo­guću­je da se ri­ješe pi­ta­nja atri­bu­ ci­je. Po­sri­je­di je srod­nost ko­ju pre­po­zna­je­mo čak i ako je ni­ smo ka­dri opi­sa­ti, po­tan­ko izni­je­ti ili ana­li­zi­ra­ti. »S­til je«, piše Good­man, »­slože­na značaj­ka ko­ja u ne­ku ru­ku služi kao po­ je­di­nač­ni ili skup­ni pot­pis« (ibid., str. 34); tu će for­mu­la­ci­ju drug­dje po­bliže obja­sni­ti od­go­va­ra­jući na pri­go­vor: S­til­ska je oso­bi­na, po mo­je­mu miš­lje­nju, oso­bi­na ko­ju dje­lo opri­mje­ru­je te ko­ja po­maže da se ono smje­sti među ne­ke značaj­ne sku­pi­ne dje­la. Ka­rak­te­ri­stič­ne oso­bi­ne tih sku­pi­na dje­la – ne oso­bi­ne umjet­ni­ka ili nje­go­va lič­ nost, ili mje­sta, ili raz­dob­lja, ili nji­ho­ve na­ra­vi – tvo­re stil (Good­man, 1984., str. 131). Jed­no­stav­ni­je reče­no, stil je sklop in­dek­sa ko­ji omo­guću­ ju da se od­go­vo­ri na pi­ta­nja: tko?, kad? i gdje? Good­man se, među­tim, kao u pret­hod­no­me na­vo­du, ra­di­ je služi ter­mi­nom opri­mje­re­nje ne­go in­deks, ko­ji je po­te­kao od Peir­cea. Pre­ma nje­mu, re­fe­ren­ci­ja se di­je­li na dvi­je glav­ne podvr­ste: s jed­ne stra­ne de­no­ta­ci­ju, ko­ja je »­pri­mje­na ri­ječi, sli­ke ili dru­ge eti­ke­te (la­bel) na jed­nu ili više stva­ri«, ot­pri­li­ ke Peir­ceov sim­bol (kon­ven­cio­nal­ni znak), kao š­to Utah de­ no­ti­ra drža­vu, a drža­va sva­ku od pe­de­set Sje­di­nje­nih Ame­ rič­kih Drža­va; s dru­ge stra­ne opri­mje­re­nje, u ko­je­mu ne­sta­ju 219

Peir­ceo­vi in­deks (znak mo­ti­vi­ran uzroč­nom vez­om) i iko­na (znak mo­ti­vi­ran ana­loš­kim od­no­som). Opri­mje­re­nje je od­nos ko­jim uzo­rak (sam­ple) re­fe­ri­ra na oso­bi­nu to­ga uzor­ka, kao š­to uzo­rak u kro­jač­koj zbir­ci uzo­ra­ka opri­mje­ru­je bo­ju tka­ni­ne, sa­ stav vla­ka­na, tka­nje, tvar, deb­lji­nu, ali ne i kroj ili oblik (ibid., str. 55 i 59). Pri­mjer upuću­je na sta­no­vi­te kla­se ko­ji­ma pri­pa­ da ili na sta­no­vi­ta svoj­stva ko­ja po­sje­du­je, a kad pred­met opri­ mje­ru­je kla­su ili svoj­stvo, ta se kla­sa ili to svoj­stvo, obrat­no, od­ no­si na taj pred­met (de­no­ti­ra ga, nje­gov je pre­di­kat): »A­ko x opri­mje­ru­je y, on­da y de­no­ti­ra x«. Ako moj džem­per opri­mje­ ru­je »­ze­le­no«, on­da ze­le­no de­no­ti­ra bo­ju mo­jeg džem­pe­ra, ze­le­ no je pre­di­kat mo­jeg džem­pe­ra (moj džem­per je ze­len). Mo­ram se upuš­ta­ti u po­tan­ko­sti za­to š­to je Ge­net­te po­vez­ao, pa čak i po­i­sto­vje­tio spo­me­nu­ta dva poj­ma, stil i opri­mje­re­nje, ko­je je po­su­dio od Good­ma­na, a to mu je omo­gući­lo da po­mi­ ri poe­ti­ku i sti­li­sti­ku u »­nacr­tu za se­mio­tič­ku de­fi­ni­ci­ju sti­la« š­to ga izlaže u Fik­ci­ji i dik­ci­ji. Pre­ma Ge­net­teu, opri­mje­re­nje (eg­zem­pli­fi­ka­ci­ja), nai­me, po­kri­va sve mo­der­ne upo­tre­be poj­ ma sti­la, kao š­to su izražaj, evo­ka­ci­ja ili ko­no­ta­ci­ja. Iz to­ga isho­ di no­va de­fi­ni­ci­ja ko­ju pre­dlaže: »S­til je eg­zem­pli­fi­ka­tiv­na funk­ ci­ja di­skur­sa ko­ja se na­la­zi u opo­zi­ci­ji pre­ma nje­go­voj de­no­ta­ cij­skoj funk­ci­ji« (Ge­net­te, 1991., str. 115; 2002., 83). Ta­ko bi – š­to je još je­dan znak pro­mje­ne ozrač­ja – poe­ti­ka, ili se­mio­ti­ka, po­sre­do­va­njem jed­no­ga od svo­jih pre­dvod­ni­ka, po­služi­la da se po­nov­no ute­me­lji sti­li­sti­ka ko­ju je du­go htje­la od­stra­ni­ti. Nez­go­da je u to­me š­to opri­mje­re­nje ili eg­zem­pli­fi­ka­ci­ja do­ duše po­kri­va stil, ali po­djed­na­ko po­kri­va mno­go dru­gih aspe­ ka­ta di­skur­sa, ne sa­mo dru­ge for­mal­ne oso­bi­ne ko­je su se uglav­nom pre­sta­le sta­pa­ti sa sti­lom (po­put vr­ste: tekst opri­mje­ ru­je vr­stu ko­joj pri­pa­da) ne­go i aspek­te ko­ji se tiču sadrža­ja, pa čak i sup­stan­ci­je sadrža­ja (di­skurs opri­mje­ru­je na­da­sve svo­ ju ideo­lo­gi­ju): »Čo­vjek pri­pa­da svo­joj ide­ji; a i­de­ja ima mno­go 220

ma­nje ne­go lju­di, i ta­ko su svi lju­di iste ide­je isti«, kaže ju­nak Pro­u­sto­va ro­ma­na U tra­ga­nju za iz­gub­lje­nim vre­me­nom svo­ jem pri­ja­te­lju Saint-Lo­u­pu, ko­ji uo­sta­lom je­dva če­ka da mu tu ide­ju ot­me (Pro­ust, 1972., I., str. 94). Po­la­ri­tet de­no­ta­ci­je i opri­mje­re­nja pod­sjeća na po­la­ri­tet znače­nja (mea­ning) i smi­ sla ili znača­ja (sig­ni­fi­can­ce) ko­jom je Hirsch na­sto­jao na­mje­ ru po­nov­no uspo­sta­vi­ti kao kri­te­rij tu­mače­nja (vi­di dru­go po­ glav­lje). Ni Ge­net­te se, nai­me, ne može ote­ti her­me­neu­tič­kom pro­miš­lja­nju, ka­kvo je u nje­ga neuo­biča­je­no: Ta­ko se pu­ri­sti bo­re za ri­go­ro­zno hi­sto­rij­sko či­ta­nje oslo­ bođe­no sva­kog ana­kro­nog utje­ca­ja: sta­re bi tek­sto­ve tre­ ba­lo pri­ma­ti ona­ko ka­ko ih je u do­ba u ko­je su na­sta­ li pri­mao či­ta­telj ko­ji je u naj­većoj mo­gućoj mje­ri bio obraz­o­van i oba­vi­ješ­ten o au­to­ro­vim na­mje­ra­ma. Ta­ kav mi se stav či­ni pre­tje­ra­nim, uo­sta­lom i uto­pij­skim iz ti­suću raz­lo­ga (Ge­net­te, 1991., str. 146-147; 2002., str. 106, pri­je­vod prei­načen). Ri­ječ je o sta­roj ras­pra­vi, u ko­joj Ge­net­te pri­hvaća zdra­ vo­raz­um­sko sta­no­viš­te ka­kvo bra­ni Hirsch, zlat­nu sre­di­nu u izraz­i­to Ari­sto­te­lo­vu du­hu: Či­ni mi se da bi na­jis­prav­ni­je bi­lo isto­dob­no udo­vo­lji­ ti iz­vor­noj (de­no­ta­cij­skoj) značenj­skoj na­mje­ri i (ko­no­ ta­cij­skoj) sti­li­stič­koj vri­jed­no­sti ko­ju je do­da­la po­vi­jest [...]. Mi­sao vo­di­lja, ko­ju je, isti­na, lakše izreći ne­go sli­ je­di­ti, sto­ga bi bi­la: pu­ri­zam u po­gle­du de­no­ta­ci­je, ko­ ju određu­je au­tor­ska na­mje­ra; lak­si­zam u po­gle­du opri­ mje­re­nja, ko­jim au­tor ni­kad ne može pot­pu­no ovla­da­ ti, a ko­je više određu­je či­ta­te­lje­va po­zor­nost (Ge­net­te, 1991., str. 147; 2002., str. 106). S­ve to, vr­lo raz­bo­ri­to izne­se­no, pot­krep­lju­je Hirsc­ho­vu te­ zu pre­ma ko­joj za­jed­ni­ca či­ta­te­lja, uključu­jući pro­fe­sio­nal­ce, 221

vje­ru­je u iz­vor­no znače­nje i raz­dva­ja ga od tre­nut­nog smi­sla kao ukup­no­sti mo­gućih pri­mje­na tek­sta, ili ukup­no­sti kla­sa i svoj­sta­va š­to ih on može opri­mje­ri­ti da­nas. No to ta­kođer potvrđu­je ­da je opri­mje­re­nje da­le­ko ši­re od sti­la. Ka­ko je za­tim pri­mo­ran ogra­niči­ti »eg­zem­pli­fi­ka­tiv­nu stra­nu di­skur­sa«, Ge­net­te je ta­da iz­mi­ru­je s ne­pro­zir­nošću u opre­ci na­pra­ma pro­zir­no­sti, ili s ne­pri­je­la­znošću u opre­ci na­pra­ma pri­je­la­zno­sti, te je iz­jed­naču­je s »­per­cep­ti­bil­nom stra­nom di­skur­sa«, dru­gim ri­ječi­ma, s nje­go­vim izraz­om (Ge­net­te, 1991., str. 135; usp. 2002., str. 97). No, iz­bje­gavši Ha­rib­du opet se suoča­va­mo sa Sci­lom, jer se ovaj put tre­ba bo­ja­ti da smo, pod na­zi­vom sti­la, ma­kar i po ci­je­nu ustup­ka književ­no­sti uvjet­nog po­ret­ka, po­nov­no na­ba­sa­li na Ja­kob­ so­no­vu poet­sku funk­ci­ju kao na­glaše­nost po­ru­ke. Prekrš­te­ ni par »ez­gem­pli­fi­ka­tiv­na funk­ci­ja« i »­de­no­ta­tiv­na funk­ci­ ja«, nai­me, uve­li­ke pod­sjeća na par ko­ji či­ne poet­ska funk­ci­ ja i re­fe­ren­ci­jal­na funk­ci­ja. Ukrat­ko, de­fi­ni­ci­ja sti­la opri­mje­ re­njem preši­ro­ka je ili preu­ska. No na­por je sve­jed­no hva­le­vri­je­dan. Ne­po­re­ci­va je i ni­poš­ to za­ne­ma­ri­va no­vi­na š­to za­mje­na poet­ske funk­ci­je eg­zem­pli­ fi­ka­tiv­nom funk­ci­jom nuž­no u pr­vi plan po­nov­no stav­lja se­ man­tič­ka i prag­ma­tič­ka raz­ma­tra­nja, ko­ja poe­ti­ka i se­mio­lo­ gi­ja obič­no gu­ra­ju u stra­nu. Značaj­no je š­to Ge­net­te za­ključu­ je po­hva­lom Spit­ze­ru i Aby­ju War­bur­gu, či­ja je gla­so­vi­ta izre­ ka God is in the de­tail bi­la kri­la­ti­com po­vje­sniča­ra umjet­no­ sti, ali bi mo­ra­la po­sta­ti ge­slom sva­kog sti­li­stiča­ra.

Nor­ma ili zbroj Ap­so­lu­ti­stič­ko nače­lo ko­je je osuđi­va­lo stil (ima više nači­ na da se kaže ista stvar) ta­ko se može za­mi­je­ni­ti gip­ki­jim nače­lom ko­je iskup­lju­je sti­li­sti­ku (ima vr­lo raz­liči­tih nači­na da se kažu vr­lo slič­ne stva­ri, i obrat­no, vr­lo slič­nih nači­na da 222

se kažu vr­lo raz­liči­te stva­ri). Ni­smo li, među­tim, na­kon po­ ma­lo li­ce­mjer­nog oko­liša­nja po­nov­no na­le­tje­li na tra­di­cio­ nal­nu, ili ba­rem Bally­je­vu sti­li­sti­ku? Ni­je li to kao da raz­luču­ je­mo te­melj­no ne­pro­mjen­lji­vo znače­nje i do­pun­ski, de­ko­ra­ tiv­ni, afek­tiv­ni ili eks­pre­siv­ni smi­sao, ko­ji na­zi­va­mo sti­lom? Kao da se­man­tič­koj in­va­ri­jan­ti re­fe­ren­ci­je su­prot­stav­lja­mo stil­ske (više ili ma­nje) si­no­nim­ne inači­ce? Mož­da, ali bit­no je š­to smo preš­li na nače­lo »­više ili ma­nje«, ko­je po­jam sti­la či­ni neo­vi­snim o kru­tom dua­liz­mu mi­sli i je­zi­ka. Uo­sta­lom, tko je ikad tvr­dio da su stil­ske inači­ce stro­go si­no­nim­ne? Kri­ tiča­ri sti­la bu­ni­li su se pro­tiv fik­ci­je i osuđi­va­li pu­nje­nog lut­ ka; traži­li su pre­više, da bi mo­gli od­ba­ci­ti sve. U sti­li­sti­ci se zbio po­mak bli­zak po­ma­ku ko­ji je su­vre­me­ nim ling­vi­sti­ma omo­gućio da izno­va pro­mi­sle od­nos je­zi­ ka i go­vo­ra ka­kav je na­mro Sa­u­ssu­re, a prei­načio Ben­ve­ni­ ste svo­jim č­lan­kom »Se­mio­lo­gi­ja je­zi­ka« (»Sé­mio­lo­gie de la lan­gue«, 1969.). Po­vo­deći se za Sa­u­ssu­reom, Bally je na­gla­ sio druš­tve­ni i su­stav­ni aspekt sti­la, a sti­lu pri­stu­pio sa sta­ja­ liš­ta je­zi­ka, a ne go­vo­ra. Za­tim su, zah­ti­je­va­jući iscr­pan opis književ­nog tek­sta, ling­vi­sti stil sve­li na sred­stvo ko­jim se do­ pi­re do književ­nih uni­ver­za­li­ja. No go­vor se sa­da vraća u pr­ vi plan ling­vi­sti­ke kao i sti­li­sti­ke: i jed­nu i dru­gu više zao­kup­ lja je­zik kao dje­lo­va­nje ne­go je­zik kao po­ten­ci­jal, a po­mi­ri­la ih je prag­ma­ti­ka, no­va gra­na ling­vi­sti­ke, ko­ja se raz­vi­la u po­ sljed­njih dva­de­set go­di­na. Naiz­mje­nič­ni obra­ti mo­gu izaz­va­ti do­jam da ni­kad neće završi­ti sta­ra pre­pir­ka iz­među ana­lo­gi­sta i ano­ma­li­sta, ko­ja tra­je ti­je­kom ci­je­le po­vi­je­sti ling­vi­sti­ke: ling­vi­sti su se ba­vi­li sti­lom kao opće­ni­tošću ili so­cio­lek­tom, za­tim sti­lom kao po­ je­di­nač­nošću ili idio­lek­tom, a on­da po­nov­no sti­lom kao so­ cio­lek­tom itd. No stil je, kao i sva­ka je­zič­na či­nje­ni­ca, ne­za­mi­ sliv bez oba­ju aspe­ka­ta, pa su su­vre­me­ni ling­vi­sti i sti­li­stiča­ri, 223

na Ben­ve­ni­steo­vu tra­gu, ipak izno­va du­bo­ko raz­mo­tri­li od­ nos iz­među in­va­ri­jan­te i va­ri­ja­ci­ja, iz­među nor­me i ot­klo­na (tih se ter­mi­na ne­mo­guće otre­sti jed­nom za­u­vi­jek), iz­među općeg i po­seb­nog. Kao š­to u lin­vi­sti­ci po­sto­ji je­di­no go­vor, može se reći da u sti­li­sti­ci po­sto­je je­di­no in­di­vi­dual­ni sti­lo­ vi. Sto­ga opće­ni­to­sti, kao š­to su je­zik ili vr­ste, tre­ba po­i­ma­ti kao tre­nut­ne zbro­je­ve, stan­dar­de ko­ji na­sta­ju iz raz­mje­ne, a ne kao nor­me ili pra­u­zo­re ko­ji bi mo­gli po­sto­ja­ti pri­je njih. Je­zik kao su­stav (lan­gue) ne po­sto­ji u zbi­lji; go­vor i stil, ot­ klon i va­ri­ja­ci­ja, je­di­ne su zbilj­ske po­ja­ve kad je po­sri­je­di je­ zič­na dje­lat­nost. Ono š­to se na­zi­va in­va­ri­jan­tom, nor­mom, ko­dom, š­to­više i uni­ver­za­li­jom, sa­mo je pri­vre­men za­stoj po­dložan re­vi­zi­ji. T­ri su se aspek­ta sti­la ta­ko vra­ti­la u pr­vi plan, ili ih ni­ka­da nit­ko ni­je ui­sti­nu uklo­nio. Či­ni se da su neiz­bjež­ni i ne­pre­ vla­di­vi. U sva­kom sluča­ju, po­bje­do­no­sno su odo­lje­li nasr­ta­ ji­ma ko­ji­ma ih je izloži­la teo­ri­ja: – ­stil je for­mal­na va­ri­ja­ci­ja na (više ili ma­nje) po­sto­jan sadržaj; – ­stil je skup ka­rak­te­ri­stič­nih obi­ljež­ja dje­la ko­ja omo­guću­ ju da mu se (više in­tui­tiv­no ne­go ana­li­tič­ki) iden­ti­fi­ci­ra ili pre­po­zna au­tor; – ­stil je iz­bor iz­među više »­pi­sa­ma«. Loše pro­la­zi i ni­je bio re­ha­bi­li­ti­ran sa­mo stil kao nor­ma, pro­pis ili ka­non. No izuz­me li se to, stil ite­ka­ko po­sto­ji.

224

P o­ v i­ j e s t Po­sljed­nja dva ele­men­ta ko­ji­ma bih još htio istak­nu­ti teo­ rij­ski ulog – po­vi­jest i vri­jed­nost – ni­su po­sve iste na­ra­vi kao pret­hod­ni. Pr­vih pet pri­pa­da­lo je raz­i­ni sa­me književ­no­sti; bi­ li su nuž­no pri­sut­ni u naj­jed­no­stav­ni­joj književ­noj raz­mje­ni, neiz­bjež­no ih je uključi­vao i naj­ma­nji do­dir s književ­nošću. Čim izrek­nem ma­kar i ri­ječ o stra­ni­ci ko­ju či­tam, ili čak čim sta­nem či­ta­ti, pre­ma njoj za­u­zi­mam stav. Neo­vi­sno o to­me je­sam li iza­brao da pred­nost dam gle­diš­tu au­to­ra ili gle­diš­tu či­ta­te­lja kad opi­su­jem pje­smu, ro­man ili bi­lo ko­ji tekst, sva­ ko pro­uča­va­nje književ­no­sti nei­zo­stav­no mo­ra pri­mi­je­ni­ti ne­ku de­fi­ni­ci­ju od­no­sa do­tič­no­ga tek­sta i književ­no­sti, tek­ sta i nje­go­va au­to­ra, tek­sta i svi­je­ta, tek­sta i nje­go­va či­ta­te­lja (u ovom sluča­ju me­ne), tek­sta i je­zi­ka, ili o sve­mu to­me mo­ ra izraz­i­ti hi­po­te­zu. Ana­li­zom tih pet od­no­sa po­kuša­li smo da­kle ocr­ta­ti te­melj­ne poj­mo­ve književ­no­sti: li­te­rar­nost, na­ mje­ru, pri­ka­zi­va­nje, re­cep­ci­ju, stil. To je, uo­sta­lom, i raz­log zbog ko­je­ga su upra­vo ti od­no­si pr­vi zao­ku­pi­li književ­nu teo­ ri­ju na nje­zi­nu po­ho­du pro­tiv uo­biča­je­nog miš­lje­nja. D­va poj­ma ko­ja sli­je­de od njih do­ne­kle odu­da­ra­ju. Za raz­li­ku od pret­hod­nih, oni opi­su­ju od­no­se među tek­sto­vi­ ma, uspo­ređu­ju tek­sto­ve, ili vo­deći raču­na o vre­me­nu (po­vi­ jest), ili ne vo­deći raču­na o vre­me­nu (vri­jed­nost), u di­ja­kro­ ni­ji ili u sin­kro­ni­ji. Ti su poj­mo­vi pre­ma to­me u ne­ku ru­ku me­ta­li­te­rar­ni. Među­tim, u do­sa­daš­njim po­glav­lji­ma književ­ nim se tek­sto­vi­ma ni­smo ba­vi­li is­ključi­vo s gle­diš­ta nji­ho­ve je­din­stve­no­sti, ne­go smo u ne­ko­li­ko na­vra­ta spo­mi­nja­li kon­ sti­tu­tiv­nu mnoš­tve­nost književ­no­sti, po­gla­vi­to u vez­i s in­ter­ tek­stual­nošću, ko­ju smo pred­sta­vi­li kad smo go­vo­ri­li o ana­ li­zi od­no­sa tek­sta pre­ma svi­je­tu kao za­mje­ne za re­fe­ren­ci­ju 225

na svi­jet. No sa­da pri­stu­pa­mo gle­da­jući iz drukči­je­ga ku­ta: po­gled će nam bi­ti upra­vo po­red­ben. Po­treb­no je, sa sta­ja­liš­ ta književ­ne po­vi­je­sti i književ­ne vri­jed­no­sti, raz­mo­tri­ti sve mo­guć­no­sti u vez­i s među­sob­nim od­no­si­ma tek­sto­va ko­je proži­ma­ju ci­je­li di­skurs o književ­no­sti, sva­ko pro­uča­va­nje književ­no­sti. Sva­ki ko­men­tar o književ­nom tek­stu za­u­zi­ma stav o to­me š­to je po­vi­jest književ­no­sti i o to­me š­to je vri­jed­ nost u književ­no­sti. To, da­ka­ko, či­ni i sva­ki književ­ni tekst, no od počet­ka ove knji­ge po­stav­lja­la su se uglav­nom me­ta­ kri­tič­ka pi­ta­nja, pi­ta­nja ko­ja su teo­rij­ska uto­li­ko š­to su me­ ta­kri­tič­ka (go­vo­ri­li smo o književ­no­sti pošavši zao­bi­la­znim pu­tem, kroz raz­miš­lja­nje o to­me š­to se go­vo­ri o književ­no­ sti, a o književ­no­sti svi neš­to mi­sle, o književ­no­sti se uvi­jek neš­to mo­ra mi­sli­ti). Za­da­tak nam je, da­kle, da raz­mo­tri­mo hi­po­te­ze š­to ih po­stav­lja­mo u po­gle­du po­vi­je­sti i vri­jed­no­sti, od­no­sno da raz­gra­niči­mo, ako je mo­guće, po­vi­je­sni di­skurs i kri­tič­ki di­skurs o književ­no­sti. Da bih prišao od­no­si­ma među tek­sto­vi­ma u vre­me­nu – nači­nu na ko­ji se mi­je­nja­ju, na ko­ji se pre­­raspo­ređu­ju, raz­ lo­zi­ma zbog ko­jih ni­su uvi­jek iste na­ra­vi – iza­brao sam ter­ min po­vi­jest. Mo­gao sam po­seg­nu­ti i za dru­gim ter­mi­ni­ma, kao kre­ta­nja u književ­no­sti, ili književ­na evo­lu­ci­ja. No ter­ min po­vi­jest uči­nio mi se naj­ba­nal­ni­jim, na­jo­bič­ni­jim i ujed­ no naj­neu­tral­nim s ob­zi­rom na bi­lo ka­kvo po­zi­tiv­no ili ne­ga­ tiv­no vred­no­va­nje pro­mje­ne ko­ju po­vi­jest ne drži ni na­pret­ kom ni pro­pa­da­njem. Ri­ječ po­vi­jest mož­da ima ne­do­sta­tak š­to raz­miš­lja­nje upuću­je u dru­gom smje­ru: na­go­vi­ješ­ta da se s ne­kog sta­no­viš­ta sa­gle­da­va ne sa­mo među­sob­ni od­nos tek­sto­va u vre­me­nu ne­go i od­nos tek­sto­va pre­ma svo­jim po­ vi­je­snim kon­tek­sti­ma. Među­tim, ta dva sta­no­viš­ta ni­su to­li­ ko pro­tu­rječ­na ko­li­ko kom­ple­men­tar­na, i u sva­kom su sluča­ ju ne­raz­dvoj­na: na po­vi­je­sni se kon­tekst obič­no po­zi­va­mo 226

da bi­smo obja­sni­li književ­no kre­ta­nje. Nji­me ga čak objaš­ nja­va­mo najčešće: književ­nost se mi­je­nja jer se mi­je­nja po­vi­ jest oko nje. Ra­zliči­te književ­no­sti od­go­va­ra­ju raz­liči­tim po­ vi­je­snim tre­nu­ci­ma. Ako je, kao š­to je 1931. za­pa­zio Wal­ter Be­nja­min u č­lan­ku pod na­slo­vom »K­njižev­na po­vi­jest i zna­ nost o književ­no­sti« (»Li­te­ra­tur­gesc­hich­te und Li­te­ra­turwi­ ssensc­haft«, 1931.), ­ e­mo­guće odre­di­ti sa­daš­nje sta­nje bi­lo ko­je di­sci­pli­ne, n a da se ne po­kaže ka­ko nje­zi­na tre­nut­na si­tua­ci­ja ni­je sa­mo ka­ri­ka u sa­mo­stal­no­me po­vi­je­snom raz­vo­ju zna­ no­sti o ko­joj je ri­ječ ne­go još više ele­ment ci­je­le kul­tu­re u od­go­va­ra­jućem tre­nut­ku (Be­nja­min, 1972. – 1989., III., str. 283), ­to još više vri­je­di za književ­nost. Pod na­slo­vom po­vi­jest, dvo­znač­nost je da­kle neiz­bjež­na, ali i do­bro­doš­la: po­vi­jest isto­dob­no označa­va di­na­mi­ku književ­no­sti i kon­tekst književ­ no­sti. Dvo­znač­ni su od­no­si književ­no­sti i po­vi­je­sti (po­vi­jest književ­no­sti, književ­nost u po­vi­je­sti). Raz­miš­lja­nju o književ­no­sti i po­vi­je­sti (u dvo­stru­kom znače­nju na ko­je smo ne­tom upu­ti­li) mo­rat će­mo pri­druži­ ti niz ter­mi­na ko­ji pri­pa­da­ju po­zna­tim opre­ka­ma, kao š­to su »o­po­naša­nje i ino­va­ci­ja«, »­sta­ri i mo­der­ni«, »­tra­di­ci­ja i ­raskid«, »­kla­si­ci­zam i ro­man­ti­zam« ili, pre­ma ka­te­go­ri­ja­ma š­to ih je uve­la este­ti­ka re­cep­ci­je, »ob­zor oče­ki­va­nja i estet­ski ot­klon«. Sva­ki je od tih pa­ro­va u ovom ili onom tre­nut­ku po­ služio da se pri­kaže književ­no kre­ta­nje. Je li na književ­no­sti da opo­naša ili da uvo­di no­vi­ne, da se pri­la­go­di oče­ki­va­nju či­ta­te­lja ili da ga mo­di­fi­ci­ra? Pi­ta­nje po­vi­je­sno­ga kre­ta­nja ov­ dje za­di­re – no če­sto sam znao po­no­vi­ti da su svi ti poj­mo­vi so­li­dar­ni te da tvo­re su­stav – ne sa­mo u pi­ta­nje na­mje­re, sti­ la ili re­cep­ci­je, ne­go i u pi­ta­nje vri­jed­no­sti, a oso­bi­to no­vi­ne kao izraz­i­to mo­der­ne vri­jed­no­sti. 227

Po­stu­pa­jući kao š­to smo se već na­vi­kli, da bi­smo ana­li­zi­ ra­li od­no­se književ­no­sti i po­vi­je­sti (kao kon­tek­sta i kao kre­ ta­nja), može­mo poći od dva­ju uo­biča­je­nih an­ti­te­tič­nih sta­ vo­va, od­no­sno od dva­ju općih mje­sta ko­ja se tiču spo­me­nu­ te te­me. Jed­no od njih tim od­no­si­ma odriče bi­lo ka­kvu važ­ nost, dru­go književ­nost na njih svo­di; s jed­ne stra­ne kla­si­ci­ zam, ili pak opće­ni­to for­ma­li­zam, a s dru­ge hi­sto­ri­zam, od­ no­sno po­zi­ti­vi­zam. Za­blu­da o ge­ne­zi, uspo­re­di­va s osta­lim za­blu­da­ma ko­je je pro­ka­za­la teo­ri­ja (za­blu­da­ma o na­mje­ri, o re­fe­ren­ci­ji, o osjećaj­no­sti, o sti­lu), sa­sto­ji se od ­mi­sli ka­ko se književ­nost može i mo­ra obja­sni­ti po­vi­je­snim uzro­ci­ma. A či­ni se da je ne­zao­bi­la­zna počet­na ge­sta ko­jom veći­na teo­rij­ skih pri­stu­pa usta­nov­lju­je au­to­no­mi­ju pro­uča­va­nja književ­ no­sti na­pad na po­vi­jest. Književ­na teo­ri­ja književ­nu po­vi­jest op­tužu­je da književ­nost uta­pa u po­vi­je­snom pro­ce­su, za­po­ stav­lja­jući »­spe­ci­fič­nost« ko­ja je či­ni književ­nošću (upra­vo či­nje­ni­cu da iz­miče po­vi­je­sti). Isto­vre­me­no i mož­da po­ma­lo ne­do­sljed­no, teo­ri­ja – ali ni­su nuž­no po­sri­je­di isti teo­re­tiča­ri – književ­noj po­vi­je­sti pred­ba­cu­je š­to, opće­ni­to uzevši, ni­je au­ ten­tič­no po­vi­je­sna jer književ­nost ne ukla­pa u po­vi­je­sne pro­ ce­se, ne­go se ogra­niča­va da uspo­sta­vi književ­ne kro­no­lo­gi­je. Di­ja­kro­nij­sko gle­diš­te na književ­nost (književ­nost kao do­ku­ ment) i sin­kro­nij­sko gle­diš­te (književ­nost kao spo­me­nik) či­ ne se ne­po­mir­lji­vi­ma, uz po­ne­ki ri­je­dak izu­ze­tak, kao š­to je ru­ski for­ma­li­zam, ko­ji je htio po­stići da se književ­na po­vi­jest po­dre­di književ­noj teo­ri­ji (li­te­rar­nost kao sin­kro­nij­sko i ujed­ no di­ja­kro­nij­sko očuđe­nje), ali mu se ni­je pro­pu­sti­lo pri­go­vo­ ri­ti da nje­go­va po­vi­jest ni­je bi­la ui­sti­nu po­vi­je­sna. Među­tim, ia­ko su, u veći­ni svo­jih utje­lov­lje­nja, književ­ na teo­ri­ja i književ­na po­vi­jest jed­na na dru­gu bi­le aler­gič­ne, či­ni se teš­ko ospo­ri­ti da su raz­li­ke među tek­sto­vi­ma ba­rem dje­lo­mi­ce po­vi­je­sne. Oprav­da­no je da­kle sva­ku teo­ri­ju – i 228

sva­ko pro­uča­va­nje književ­no­sti – upi­ta­ti ka­ko izno­si, de­fi­ ni­ra, smješ­ta po­vi­je­sne raz­li­ke. Teo­ri­ja – na­dah­nu­ta, na pri­ mjer, ling­vi­sti­kom ili psi­hoa­na­li­zom – može od­bi­ti da književ­ nost obja­sni u okvi­ru po­vi­je­sti, ali ne može za­ne­ma­ri­ti da književ­nost nei­zo­stav­no ima po­vi­je­snu di­men­zi­ju. S dru­ge stra­ne pi­ta­nje mi­je­ne u književ­no­sti i pi­ta­nje kon­tek­stua­li­ za­ci­je književ­no­sti ni­su nuž­no isto­vjet­na ni svod­lji­va jed­no na dru­go, ali je ta­kođer ne­mo­guće du­go za­ne­ma­ri­va­ti da su srod­na. Pri­je ne­go š­to se po­sve­ti­mo ne­dav­nim su­ko­bi­ma iz­ među književ­ne teo­ri­je i književ­ne po­vi­je­sti, či­ni se uput­nim vra­ti­ti se ma­lo una­trag i ukrat­ko pod­sje­ti­ti u ko­jim se obli­ci­ ma pro­uča­va­nje književ­no­sti po­zi­va­lo na po­vi­jest.

K­njižev­na po­vi­jest i po­vi­jest književ­no­sti P­ri­je ne­go š­to su po­vi­jest i književ­nost u XX. sto­ljeću ste­ kle svo­je mo­der­ne de­fi­ni­ci­je, pi­sa­le su se kro­ni­ke o ži­vo­tu pi­ sa­ca i knji­ga, uključu­jući li­je­pu književ­nost i zna­no­sti, po­put mo­nu­men­tal­ne Književ­ne po­vi­je­sti Fran­cu­ske ko­je su se la­ti­li don Ri­vet, don Clé­men­cet i be­ne­dik­tin­ci bra­tovš­ti­ne sve­tog Ma­vra (1733. –1763.). No, po­vi­je­sna svi­jest o književ­no­sti kao druš­tve­noj in­sti­tu­ci­ji ko­ja je re­la­tiv­na s ob­zi­rom na vri­je­me i ovi­si o na­cio­nal­nom osjeća­ju u Fran­cu­skoj se ne po­jav­lju­je pri­je ne­go š­to je, u dje­lu na ko­je je utje­cao nje­mač­ki ro­man­ti­ zam, O književ­no­sti (De la litté­ra­tu­re, 1800.), go­spođa de Staël istak­nu­la utje­caj re­li­gi­je, običa­ja i za­ko­na na književ­nost. Kad je na­sta­la, po­vi­je­sna je kri­ti­ka, iz­da­nak ro­man­ti­zma, bi­la re­ la­ti­vi­stič­ka i des­krip­tiv­na. Su­prot­stav­lja­la se ap­so­lu­ti­stič­koj i pres­krip­tiv­noj, kla­sič­noj ili neo­kla­sič­noj tra­di­ci­ji, ko­ja je sva­ ko dje­lo pro­suđi­va­la pre­ma bez­vre­men­skim nor­ma­ma. Isto­ dob­no je ute­me­lji­la fi­lo­lo­gi­ju i književ­nu po­vi­jest, a obje­ma je za­jed­nič­ka za­mi­sao pre­ma ko­joj pi­sca i nje­go­vo dje­lo tre­ba raz­u­mi­je­va­ti s ob­zi­rom na nji­hov po­vi­je­sni po­ložaj. 229

U fran­cu­skoj tra­di­ci­ji Sain­te-Beu­ve u »k­njižev­nim por­tre­ ti­ma« dje­la objaš­nja­va ži­vo­tom au­to­ra i opi­som sku­pi­na ko­ji­ ma su pri­pa­da­li. Tai­ne, po­zi­tiv­ni­ji u svo­jem de­ter­mi­niz­mu, po­je­din­ce objaš­nja­va tri­ma nuž­nim i do­stat­nim čim­be­ni­ci­ ma: ­rasom, sre­di­nom i tre­nut­kom. Bru­ne­tiè­re bio­graf­skoj i druš­tve­noj određe­no­sti do­da­je određe­nost sa­mom književ­ nom tra­di­ci­jom, a nju pred­stav­lja vr­sta, ko­ja dje­lu­je na dje­lo ili na ko­ju dje­lo rea­gi­ra. Na pri­je­la­zu iz XIX. u XX. sto­ljeće, pod utje­ca­jem po­zi­ti­vi­stič­ke po­vi­je­sti, ali i so­cio­lo­gi­je É­mi­ lea Durk­hei­ma, Lan­son izno­si ideal objek­tiv­ne kri­ti­ke, su­ prot­stav­lja­jući ga im­pre­sio­niz­mu svo­jih su­vre­me­ni­ka. Usta­ nov­lju­je književ­nu po­vi­jest, kao za­mje­nu za re­to­ri­ku i li­je­pu književ­nost, ka­ko u gim­na­zi­ji, ka­mo se ona na­stav­nim pro­ gra­mi­ma po­ma­lo uvo­di od 1880., ta­ko i na sveuči­liš­te, ko­je se re­for­mi­ra 1902. godine. Dok je za­daća re­to­ri­ke bi­la ob­nav­ lja­ti druš­tve­ni sloj go­vor­ni­ka, svr­ha je književ­ne po­vi­je­sti da š­ko­lu­je sve građa­ne mo­der­ne de­mo­kra­ci­je. Go­vo­ri se o književ­noj po­vi­je­sti, ali i o po­vi­je­sti književ­no­ sti: ka­ri­je­ru je Lan­son, s ko­jim se fran­cu­ska književ­na po­vi­ jest du­go po­i­sto­vjeći­va­la (ia­ko on 1894. ni­je bio među ute­ me­lji­te­lji­ma književ­no-­po­vi­je­snog ča­so­pi­sa Re­vue D’Hi­sto­i­re litté­rai­re de la Fran­ce), za­počeo Po­vi­ješću fran­cu­ske književ­ no­sti (1895.), ko­ju je do­bro upo­zna­lo više stu­dent­skih na­raš­ ta­ja. Dva izraz­a ni­su si­no­ni­mi, ali ni­su ni je­dan o dru­go­me neo­vi­sni (Lan­son svje­doči da su po­vez­a­ni). Po­vi­jest (fran­cu­ ske) književ­no­sti je sin­te­za, ukup­nost, pa­no­ra­ma, di­vul­ga­ cij­sko dje­lo, a najčešće ni­je pra­va po­vi­jest, ne­go pu­ki sli­jed kro­no­loš­kih po­re­da­nih mo­no­gra­fi­ja o ve­li­kim i ne ta­ko ve­ li­kim pi­sci­ma, »­sli­ka«, ka­ko se go­vo­ri­lo počet­kom XIX. sto­ ljeća; ri­ječ je o š­kol­skom ili sveuči­liš­nom udž­be­ni­ku, ili pak o li­je­poj (ilu­stri­ra­noj) knji­zi ko­ja se obraća obraz­o­va­no­me či­ta­telj­stvu. Na­kon Lan­so­na, gim­na­zij­sko su tržiš­te među 230

so­bom po­di­je­li­li Ca­stex i Su­rer te La­gar­de i Mic­hard (ko­ji su s po­vi­ješću kom­bi­ni­ra­li an­to­lo­gi­ju), a za­tim su se kra­jem šez­de­se­tih go­di­na po­ja­vi­li broj­ni više ili ma­nje sub­ver­ziv­ni pri­ruč­ni­ci. Da­nas je ri­jet­kost da se sa­mo je­dan au­tor usu­di is­priča­ti ci­je­lu po­vi­jest na­cio­nal­ne književ­no­sti, pa su pot­ hva­ti te vr­ste najčešće skup­ni, š­to im da­je pri­vid plu­ra­liz­ma i objek­tiv­no­sti. Za­uz­vrat, od kra­ja XIX. sto­ljeća književ­na po­vi­jest označa­ va eru­dit­sku di­sci­pli­nu ili istraži­vač­ku me­to­du, na nje­mač­ko­ me Wi­ssensc­haft, na en­gle­sko­me Sc­ho­lar­ship: to je fi­lo­lo­gi­ja pri­mi­je­nje­na na mo­der­nu književ­nost (kad je na­stao, ča­so­pis Re­vue d’­hi­sto­i­re litté­rai­re de la Fran­ce na­to­jao je bi­ti pa­rom ča­so­pi­su Ro­ma­nia, ute­me­lje­no­me 1872. kao gla­si­lo pro­uča­ va­nja sred­njo­vje­kov­ne književ­no­sti). U ime fi­lo­lo­gi­je pro­uča­ va­te­lji se laća­ju ana­li­tič­kih ra­do­va bez ko­jih se ne bi va­lja­no mo­gla uspo­sta­vi­ti ni­jed­na sin­te­za (ni­jed­na po­vi­jest književ­ no­sti): za­hva­lju­jući njoj, sveuči­liš­no se istraži­va­nje na­do­vez­ u­je na be­ne­dik­tin­sku eru­di­ci­ju, u ko­joj na­kon re­vo­lu­ci­je dje­ lu­je Acadé­mie des Ins­crip­tions et Bel­les-Let­tres. Fi­lo­lo­gi­ja se ba­vi književ­nošću kao in­sti­tu­ci­jom, to jest uglav­nom ve­li­kim i mi­nor­nim au­to­ri­ma, po­kre­ti­ma i š­ko­la­ma, a rjeđe vr­sta­ma i obli­ci­ma. U ne­ku ru­ku ona ­raski­da s ka­u­za­li­stič­kim po­vi­je­ snim pri­stu­pom ka­kvo­ga se pridrža­va­la fi­lo­zo­fi­ja po­vi­je­sti, ko­ja se u Fran­cu­skoj raz­vi­la u XIX. sto­ljeću, od Sain­te-Beu­ vea, pre­ko Tai­nea do Bru­ne­tiè­rea, no s dru­ge stra­ne po­nov­ no upa­da u objaš­nje­nje ge­ne­ze iz­vo­ri­ma. Na­po­sljet­ku, književ­na po­vi­jest i po­vi­jest književ­no­sti teže za istim da­le­kim idea­lom, ko­ji ni jed­na ni dru­ga još ne ka­ne ostva­ri­ti, ali ko­ji ih mo­ra obje oprav­da­ti: na­sto­je uspo­sta­vi­ti op­sež­nu druš­tve­nu po­vi­jest književ­ne in­sti­tu­ci­je u Fran­cu­ skoj, ili pot­pu­nu po­vi­jest književ­ne Fran­cu­ske (ko­ja bi obu­ hva­ti­la i knji­gu i či­ta­nje). 231

Ra­zli­ku­ju se po još neče­mu: književ­na po­vi­jest kao di­sci­ pli­na, u opre­ci na­pra­ma po­vi­je­sti književ­no­sti kao sli­ci, sa­ma po se­bi ima vr­lo ši­ro­ko znače­nje i pre­ci­zni­je znače­nje. U ši­ rem znače­nju, književ­na po­vi­jest po­kri­va sva­ko struč­no pro­ uča­va­nje na po­druč­ju književ­no­sti, sva­ko književ­no istraži­va­ nje (upuću­jem na mo­no­pol š­to ga je lan­so­ni­zam du­go držao nad pro­uča­va­njem književ­no­sti u Fran­cu­skoj). Udružu­je se s fi­lo­lo­gi­jom, u znače­nju ko­je je u XIX. sto­ljeću po­pri­mi­la u Nje­mač­koj kad se de­fi­ni­ra­la kao ar­heo­loš­ko pro­uča­va­nje je­ zi­ka, književ­no­sti i kul­tu­re uopće, po uzo­ru na pro­uča­va­nje grč­ke i la­tin­ske, a za­tim i sred­njo­vje­kov­ne kul­tu­re, ko­je raz­ dob­lje na­sto­ji po­vi­je­sno re­kon­strui­ra­ti, a ne raz­u­mi­je­va­ti ga više kao da je istraži­vaču su­vre­me­no. Književ­na je po­vi­jest, pre­ma to­me, gra­na fi­lo­lo­gi­je shvaće­ne kao sveu­kup­ne zna­ no­sti o proš­loj ci­vi­li­za­ci­ji, ot­ka­ko se uviđa i pri­zna­je uda­lje­ nost š­to nas di­je­li od tek­sto­va te ci­vi­li­za­ci­je. S­re­diš­nja je hi­po­te­za književ­ne po­vi­je­sti da se pi­sac i nje­go­ vo dje­lo mo­ra­ju raz­u­mi­je­va­ti u skla­du sa svo­jim po­vi­je­snim po­loža­jem, da raz­u­mi­je­va­nje tek­sta pret­po­stav­lja po­zna­va­nje nje­go­va kon­tek­sta: »U­mjet­nič­ko dje­lo vri­jed­nost ima sa­mo u svo­jem okruž­ju, a okruž­je sva­kog dje­la je nje­go­vo raz­dob­lje«, na­pi­sao je Re­nan. Ukrat­ko, fi­lo­lo­gi­jom ili književ­nom po­vi­ ješću ba­vim se kad odem či­ta­ti ri­jet­ko iz­da­nje u Na­cio­nal­nu knjiž­ni­cu, ali ne kad kod kuće uz og­njiš­te či­tam džep­no iz­da­ nje isto­ga dje­la. Je li do­volj­no da odem u knjiž­ni­cu da bih se ba­vio književ­nom po­vi­ješću? U sta­no­vi­tom smi­slu jest. Lan­ son je sma­trao da se čo­vjek ba­vi književ­nom po­vi­ješću čim se za­ni­ma za au­to­ro­vo dje­lo na­pi­sa­no na omo­tu knji­ge, da se ti­me tek­stu pri­bav­lja mi­ni­ma­lan kon­tekst, da se ma­kar i ne­znat­no istu­pa iz tek­sta i do­hvaća po­vi­jest. No fi­lo­lo­gi­ja ima i uže, mo­der­ni­je znače­nje, znače­nje hi­ sto­rij­ske gra­ma­ti­ke, po­vi­je­snog pro­uča­va­nja je­zi­ka. Iz­među 232

op­sež­ne druš­tve­ne po­vi­je­sti književ­ne in­sti­tu­ci­je i fi­lo­lo­gi­ je u užem smi­slu po­vi­je­sne ling­vi­sti­ke pro­sti­re se neiz­mjer­ no ve­li­ko po­druč­je, a književ­na po­vi­jest osta­je po­dlož­na spo­ro­vi­ma.

K­njižev­na po­vi­jest i književ­na kri­ti­ka K­ra­jem XIX. sto­ljeća, kad se usta­no­vi­la kao sveuči­liš­na di­ sci­pli­na, književ­na se po­vi­jest htje­la raz­gra­niči­ti od književ­ ne kri­ti­ke, ko­ju su književ­ni po­vje­sniča­ri (s jed­ne stra­ne Bru­ ne­tiè­re, a s dru­ge Fa­guet) sma­tra­li dog­mat­skom ili im­pre­sio­ ni­stič­kom i zbog to­ga je osuđi­va­li. Po­zi­va­li su se na po­zi­ti­vi­ zam na­su­prot su­bjek­ti­viz­mu, ko­je­mu je dog­mat­ska kri­ti­ka bi­la sa­mo jed­na od inači­ca. Od tih je za­sta­rje­lih pri­li­ka važ­ni­ja opre­ka iz­među s jed­ne stra­ne sin­kro­nij­sko­ga i uni­ver­za­li­stič­ko­ga gle­diš­ta na književ­ nost, ka­kvo je svoj­stve­no kla­sič­nom hu­ma­niz­mu – sva se dje­ la doživ­lja­va­ju kao isto­dob­na, či­ta­ju se (pro­suđu­ju, pro­cje­nju­ ju, vo­le) kao da su su­vre­me­na jed­na dru­gi­ma i su­vre­me­na svo­ je­mu tre­nut­nom či­ta­te­lju, ap­stra­hi­ra­jući po­vi­jest, vre­men­ski raz­mak – i s dru­ge stra­ne sin­kro­nij­sko­ga i re­la­ti­vi­stič­kog gle­ diš­ta, ko­je dje­la raz­ma­tra kao kro­no­loš­ke ni­zo­ve uklop­lje­ne u po­vi­je­sni pro­ces. Ta­ko se raz­luču­ju spo­me­nik i do­ku­ment. No umjet­nič­ko je dje­lo vječ­no i po­vi­je­sno. Po svo­joj na­ra­vi pa­ra­dok­sal­no, ne­svod­lji­vo na jed­no od svo­jih li­ca, ono je po­ vi­je­sni do­ku­ment ko­ji i da­lje pruža estet­ski uži­tak. K­njižev­na po­vi­jest isto­dob­no označa­va cje­li­nu (u ši­ro­kom smi­slu sveu­kup­no pro­uča­va­nje književ­no­sti) i dio (u užem smi­slu pro­uča­va­nje kro­no­loš­kih ni­zo­va). Zbr­ka je još nez­ god­ni­ja uto­li­ko š­to se ri­ječi književ­na kri­ti­ka ko­ri­ste u opće­ ni­tom smi­slu i u po­seb­nom smi­slu: označa­va­ju ukup­nost književ­nog pro­uča­va­nja i ujed­no nje­gov dio ko­ji se tiče pro­ sud­be. Ta­ko sva­ki pri­ruč­nik po­vi­je­sti književ­ne kri­ti­ke dio 233

raz­ma­tra­nja po­sveću­je obli­ci­ma pro­uča­va­nja književ­no­sti ko­ji su du­bo­ko od­boj­ni književ­noj kri­ti­ci u pra­vom smi­slu pro­sud­be vri­jed­no­sti. Kao š­to vi­di­mo, na sva­kom se ko­ra­ku može upa­sti u zam­ku. I­ma li uo­sta­lom smi­sla kri­te­rij po ko­jem se književ­na kri­ ti­ka i književ­na po­vi­jest raz­dva­ja­ju pre­ma to­me uključu­ju ili is­ključu­ju pro­sud­bu? Po­vje­sničar, kaže se po­ne­kad, usta­nov­ lju­je da A isho­di iz B, dok kri­tičar tvr­di ­da je A bo­lji ne­go B. U pr­voj po­stav­ci na­vod­no izo­sta­je sud, miš­lje­nje, vri­jed­nost, dok u dru­goj pro­ma­trač ima udje­la u pro­ma­tra­no­me. S jed­ ne stra­ne objek­tiv­nost či­nje­ni­ca, s dru­ge su­do­vi ko­ji iska­zu­ju miš­lje­nje i vri­jed­nost. No tu je li­je­pu po­dje­lu teš­ko ute­me­lje­ no bra­ni­ti. Pr­va po­stav­ka – na pri­mjer Pro­u­sto­vo ne­ho­tič­no pamće­nje po­tječe iz pje­snič­ke uspo­me­ne u Cha­tea­u­brian­da, Ner­va­la i Ba­u­de­lai­rea – oče­vid­no izi­sku­je da se bi­ra. U pr­vom re­du tko su ve­li­ki pi­sci? Š­to je os knjžev­ne ge­nea­lo­gi­je? Iz go­ le­me ma­glo­vi­te ma­se knjižar­ske pro­duk­ci­je ci­je­lo­ga sto­ljeća zadrža­li smo Cha­tea­u­brian­da, Ner­va­la, Ba­u­de­lai­rea i Pro­u­sta, uz po­ne­kog sta­ti­sta. Književ­na se po­vi­jest kreće od vr­hun­ca do vr­hun­ca; ide­je ko­la­ju iz­među ge­ni­ja. Da­tu­mi, na­slo­vi i bio­ gra­fi­je ne­dvoj­be­no su či­nje­ni­ce, ali ni­jed­na se književ­na po­ vi­jest ne za­do­vo­lja­va da izra­di kro­no­loš­ke pre­gle­de. A sva­ka književ­na po­vi­jest iz­vi­re iz ovo­ga te­melj­nog iz­bo­ra: ko­je knji­ ge spa­da­ju u književ­nost? Lan­so­no­va književ­na po­vi­jest po­uz­ da­la se u iz­vo­re i utje­ca­je kao da su objek­tiv­ne či­nje­ni­ce, ali iz­vo­ri i utje­ca­ji izi­sku­ju da se omeđi po­lje u ko­jem će se uoča­ va­ti i pro­suđi­va­ti kao značaj­ni. Književ­no po­lje je, da­kle, is­ hod uključi­va­nja i is­ključi­va­nja, ukrat­ko, su­do­va. K­njižev­na po­vi­jest po­la­zi od kon­tek­stua­li­za­ci­je unu­tar po­ druč­ja š­to ga je omeđi­la ne­ka pret­hod­na eks­pli­cit­na ili im­pli­ cit­na kri­ti­ka (se­lek­ci­ja). Pre­ma am­bi­ci­ji ili tlap­nji po­zi­ti­viz­ ma do­volj­na je re­kon­struk­ci­ja (trud da se izno­va oži­vi proš­li 234

tre­nu­tak, da se pro­nađu svje­dočan­stva, kon­zul­ti­ra­ju ar­hi­vi, uspo­sta­ve či­nje­ni­ce) da is­pra­vi ana­kro­ni­zam kri­ti­ke. Književ­ na po­vi­jest na­go­mi­la­va sve či­nje­ni­ce ko­je se od­no­se na dje­ lo, a ono se, na­pi­sao je Lan­son, »­mo­ra naj­pri­je upo­zna­ti u vre­me­nu kad je na­sta­lo, u od­no­su pre­ma svo­jem au­to­ru i to­ me vre­me­nu«. Lan­so­nov pri­log naj­pri­je je­dva pri­kri­va pa­ra­ doks tek­sta i kon­tek­sta iz ko­je­ga književ­na po­vi­jest ni­ka­da ni­je izaš­la. Ka­ko bi se »­pri pr­vom do­di­ru«, »u pr­vo­me re­du«, dje­lo mo­glo upo­zna­ti u svo­je­mu vre­me­nu, a ne u naše­mu? Lan­son da­kle že­li reći da ga »­pri­je sve­ga« tre­ba upo­zna­ti u nje­go­vu vre­me­nu, da je to važ­ni­je ne­go upo­zna­ti ga u svo­je­ mu. Od to­ga se sa­sto­ji ka­te­go­rič­ki im­pe­ra­tiv književ­ne po­vi­ je­sti. Do­tič­no objaš­nje­nje tek­sta je naj­pri­je objaš­nje­nje kon­ tek­stom. Da­le­ko od ve­li­kih Tai­neo­vih i Bru­ne­tiè­reo­vih so­cio­ loš­kih, od­no­sno žan­rov­skih raz­lo­ga, »­ma­le stva­ri«, u ovoj pri­ go­di iz­vo­ri i utje­ca­ji, po­sta­ju glav­ne ri­ječi u književ­noj po­vi­ je­sti ko­ja go­mi­la mo­no­gra­fi­je i stal­no od­gađa opći pro­gram da izra­di »­po­vi­jest književ­nog ži­vo­ta u Fran­cu­skoj«. Kad smo to utvr­di­li – po­zi­ti­vi­zam je pri­kri­vao književ­nu kri­ti­ku ko­ja se ni­je usuđi­va­la sa­mu se­be naz­va­ti pra­vim ime­ nom – ni­je li ipak ute­me­lje­na ne­znat­na raz­li­ka iz­među su­da ko­ji se ne ustruča­va za­u­ze­ti gle­diš­te sa­daš­njo­sti (a ono je ho­ ti­mič­no ana­kro­no, kao u »Pier­reu Me­nar­du, pi­scu Don Qui­ jo­tea«) i su­da ko­ji se (ko­li­ko je iz­vod­lji­vo i ne umiš­lja­jući pre­ više) za­sni­va na nor­ma­ma i kri­te­ri­ji­ma proš­lo­sti? Ne­pro­pu­ snu odi­je­lje­nost književ­ne kri­ti­ke i književ­ne po­vi­je­sti mo­ ra­mo pro­ka­za­ti kao ob­ma­nu (to je uči­ni­la teo­ri­ja), kao i sve po­la­ri­te­te ko­ji po­dri­va­ju pro­uča­va­nje književ­no­sti, ali ne za­ to da bi­smo se odre­kli jed­ne ili dru­ge stra­ne, ne­go na­pro­tiv, da bi­smo i jed­nu i dru­gu pro­vo­di­li zna­jući ka­ko stva­ri sto­je. Hi­sto­ri­zam je za­miš­ljao da se vla­sti­ti su­do­vi mo­gu uklo­ni­ti kad se re­kon­strui­ra tre­nu­tak u proš­lo­sti. Kri­ti­ka hi­sto­riz­ma 235

ne smi­je nas ome­sti da po­kuša­mo ma­kar i ma­lo pro­nik­nu­ti u ne­ka­daš­nje men­ta­li­te­te i podvrg­nu­ti se nji­ho­vim nor­ma­ ma. Može­mo pro­uča­va­ti okvir i okruž­je dje­la – nje­go­vu sre­ di­nu i pret­hod­ni­ke – ali ih pri­tom ne sma­tra­ti uzro­ci­ma, ne­ go sa­mo uvje­ti­ma. Može­mo, bez de­ter­mi­ni­stič­ke am­bi­ci­je, go­vo­ri­ti ­jed­no­stav­no o ko­re­la­ci­ja­ma iz­među dje­la i ono­ga š­to ga je okruži­va­lo ili mu pret­ho­di­lo, ne liša­va­jući se niče­ ga š­to može ­rasvi­je­tli­ti nje­go­vo raz­u­mi­je­va­nje.

Po­vi­jest ide­ja, druš­tve­na po­vi­jest Je li književ­na po­vi­jest, čak i kad se odi­je­li od po­zi­ti­viz­ ma, ui­sti­nu po­vi­je­sna? I je li ui­sti­nu književ­na? U naj­bo­ljem sluča­ju ni­je li po­sri­je­di druš­tve­na po­vi­jest ili po­vi­jest ide­ja? Lan­son je književ­noj po­vi­je­sti zacr­tao am­bi­cio­zan pro­gram, ko­ji je uve­li­ke nad­maši­vao la­nac mo­no­gra­fi­ja o ve­li­kim pi­ sci­ma. To je iznio 1903. u »P­ro­gra­mu pro­uča­va­nja po­vi­je­sti književ­nog ži­vo­ta u po­kra­ji­na­ma u Fran­cu­skoj« (»P­ro­gram­ me d’é­tu­des sur l’­hi­sto­i­re pro­vin­cia­le de la vie litté­rai­re en Fran­ce«), ko­ji je još ak­tua­lan: Mo­gla bi se [...] uz »Po­vi­jest fran­cu­ske književ­no­sti«, to jest književ­ne pro­iz­vod­nje, za ko­ju ima­mo do­volj­no pri­ mje­ra, na­pi­sa­ti »K­njižev­na po­vi­jest Fran­cu­ske« ka­kva nam ne­do­sta­je, a u ko­ju se da­nas go­to­vo ne­mo­guće upu­ sti­ti: ti­me imam ­na umu [...] sli­ku književ­nog ži­vo­ta na­ ro­da, po­vi­jest kul­tu­re i dje­lo­va­nja neo­dređe­ne ma­se ko­ ja je či­ta­la, jed­na­ko kao i ugled­nih po­je­di­na­ca ko­ji su pi­sa­li (Lan­son, 1930., str. 8). T­ko je či­tao? Š­to se či­ta­lo? Ka­ko se či­ta­lo, ne sa­mo na dvo­ ru i po sa­lo­ni­ma ne­go u sva­koj po­kra­ji­ni, u sva­ko­me gra­du i se­lu? Lan­son je pri­znao da je pro­gram neiz­mje­ran, ali ni­ka­ ko ni­je sma­trao da je neo­stva­riv. 236

Među­tim, u stro­go­me pri­ka­zu dje­la Da­nie­la Mor­ne­ta, Lan­ so­no­va uče­ni­ka i na­sljed­ni­ka, Lu­cien Feb­vre će se 1941. us­ pro­ti­vi­ti književ­noj po­vi­je­sti ko­ja se odviše kru­to pridrža­va­ la au­to­ra, i to ve­li­ka­na: »Po­vi­je­sna po­vi­jest« književ­no­sti, [...] to znači ili bi htje­ lo znači­ti po­vi­jest književ­no­sti u ne­kom raz­dob­lju s ob­ zi­rom na od­no­se s druš­tvom to­ga raz­dob­lja. [...] Da bi se na­pi­sa­la, tre­ba­lo bi po­nov­no uspo­sta­vi­ti okruž­je, pi­ ta­ti se tko je i za ko­ga pi­sao; tko je i zaš­to či­tao; tre­ba­lo bi do­zna­ti ka­ko su se, na sveuči­liš­tu ili drug­dje, š­ko­lo­va­ li pi­sci – a ta­kođer ka­ko su se š­ko­lo­va­li nji­ho­vi či­ta­te­lji; [...] tre­ba­lo bi do­zna­ti ka­kav su us­pjeh po­sti­za­li i jed­ni i dru­gi, ko­li­ko je nji­hov us­pjeh bio raši­ren i du­bok; tre­ ba­lo bi pro­mje­ne u na­vi­ka­ma, u uku­su, u nači­nu pi­sa­ nja i raz­mje­ri­ma u ko­ji­ma su pi­sci vo­di­li raču­na o zbi­va­ nji­ma u po­li­ti­ci po­vez­a­ti s preo­braz­ba­ma vjer­skog men­ ta­li­te­ta, s raz­voj­nim obli­ci­ma druš­tve­nog ži­vo­ta, s mi­je­ na­ma umjet­nič­ke mo­de i uku­sa itd. Tre­ba­lo bi... Neću na­sta­vi­ti (Feb­vre, 1992., str. 264). Feb­vre je ža­lio š­to se na­kon Lan­so­na odu­sta­lo od na­ka­ne da se pri­kaže sveu­kup­na druš­tve­na di­men­zi­ja književ­no­sti, š­to je, po nje­go­vu miš­lje­nju, to­bož­njoj književ­noj po­vi­je­sti odu­zi­ma­lo pra­vi po­vi­je­sni do­met. Lan­so­nov i Feb­vreov na­um re­la­tiv­no su ne­dav­no poče­li u dje­lo pro­vo­di­ti po­vje­sniča­ri sta­sa­li u sklo­pu š­ko­le An­na­les. Po­bliže su se po­za­ba­vi­li knji­gom i či­ta­njem pri­ku­pivši sta­ti­ stič­ke po­dat­ke o vi­si­na­ma na­kla­da, o po­nov­lje­nim iz­da­nji­ma, o ži­vot­nom vi­je­ku dje­la, o nji­ho­vu po­vrat­ku na tržiš­te. Na­sto­ ja­li su upo­zna­ti i opi­sa­ti stvar­ne či­ta­te­lje na te­me­lju ma­te­ri­jal­ nih po­ka­za­te­lja, kao š­to su knjiž­nič­ni ka­ta­lo­zi ili po­pi­si imo­ vi­ne pre­mi­nu­lih. Po­kuša­li su brojča­no izraz­i­ti ko­li­ko je bi­lo opi­sme­nje­nih Fran­cu­za i iz­mje­ri­ti ras­pro­stra­nje­nost puč­ke 237

književ­no­sti, oso­bi­to »P­la­ve bi­blio­te­ke iz Troye­sa«, ko­ja se ti­je­kom ne­ko­li­ko sto­ljeća pro­da­va­la po kuća­ma (Bollè­me, 1971.). Knji­ga je ta­ko po­sta­la pred­met se­ri­jal­ne, go­spo­dar­ske i druš­tve­ne po­vi­je­sti, po­praće­ne obi­ljem po­da­ta­ka o ko­liči­na­ ma, oso­bi­to za raz­dob­lje pri­je re­vo­lu­ci­je, ali i za XIX. sto­ljeće. Može­mo na­ve­sti po­vi­jest či­ta­nja i či­ta­telj­stva pri­je re­vo­lu­ci­ je ka­kvom se u više važ­nih dje­la osam­de­se­tih go­di­na ba­vio Ro­ger Char­tier, ili mo­no­gra­fi­je o na­klad­nič­kim kuća­ma po­ put mo­no­gra­fi­je Jean-Y­ve­sa Mol­lie­ra o braći Mic­he­lu i Cal­ man­nu Lévy­ju (1984.). Lan­so­nov pro­gram ta­ko da­nas ostva­ ru­ju po­vje­sniča­ri, a ne pro­uča­va­te­lji književ­no­sti. Pod na­zi­vom književ­ne po­vi­je­sti nai­la­zi­mo i na po­vi­je­sti (književ­nih) ide­ja, to jest po­vi­je­sti dje­la kao po­vi­je­snih do­ku­ me­na­ta ko­ji odraža­va­ju ideo­lo­gi­ju ili sen­zi­bi­li­tet raz­dob­lja. Po­ vi­je­sti te vr­ste čak su du­go bi­le raši­re­ni­je od po­vi­je­sti ko­je su poš­ti­va­le Lan­so­nov i Feb­vreov na­um, na pri­mjer, ve­li­ke knji­ ge Pa­u­la Ha­zar­da o kri­zi eu­rop­ske svi­je­sti (1935.), Hen­ri­ja Bre­ mon­da o re­li­gio­zno­sti (1916. –1939.) ili Pa­u­la Bé­nic­ho­ua o mi­sao­nim stru­ja­ma ro­man­tič­nog do­ba (1973. – 1992.). Kao po­vi­je­sti književ­nih ide­ja, ti su pot­hva­ti za­ci­je­lo bo­lje odo­lje­ li vre­me­nu ne­go urad­ci mark­si­stič­ke so­cio­kri­ti­ke, ute­me­lje­ni na teo­ri­ji odraz­a ili na struk­tu­ri­stič­koj inači­ci teo­ri­je ka­kvu je po­nu­dio Lu­cien Gold­mann (1959.). Tko da­nas još vje­ru­je u ho­mo­lo­gi­ju iz­među Pa­sca­lo­vih Mi­sli i svje­to­na­zo­ra či­nov­nič­ kog plem­stva? No, po­vi­je­sti­ma ide­ja obič­no se za­mje­ra š­to osta­ ju iz­van književ­no­sti. Mo­glo bi se, uo­sta­lom, isto reći i o Feb­ vreo­vu Ra­be­lai­su (1942.), ana­li­zi vjer­skog osjeća­ja u re­ne­san­ si, ko­ja je mi­mo­iš­la slože­nost Pan­ta­grue­la i Gar­gan­tue. Druš­ tve­na po­vi­jest, po­vi­jest ide­ja, obje po­vi­je­sti, na ža­lost, najče­ šće pod­ba­cu­ju š­to se tiče književ­no­sti za­to š­to je književ­nost teš­ka, dvo­smi­sle­na, pa i ne­do­sljed­na. Naj­bo­lje š­to se od njih može oče­ki­va­ti jest da iz­vi­je­ste o su­vre­me­nim druš­tve­nim pri­ li­ka­ma i du­hov­nim sklo­po­vi­ma. 238

T­re­ba još spo­me­nu­ti po­vi­je­sti književ­nih obli­ka (ko­do­va, teh­ni­ka, kon­ven­ci­ja), ko­je su vje­ro­jat­no le­gi­tim­ni­je po­vi­je­sne i ujed­no književ­ne. Nji­hov pred­met ni­su či­nje­ni­ce ni po­da­ci za ko­je bi se sma­tra­lo da pret­ho­de sva­kom tu­mače­nju, ne­go izri­je­kom her­me­neu­tič­ke kon­struk­ci­je. Jed­nom od na­ji­stak­ nu­ti­jih stu­di­ja osta­je ve­li­ko dje­lo E. R. Cur­tiu­sa na­pi­sa­no po to­me mo­de­lu, Eu­rop­ska književ­nost i la­tin­sko sred­njo­vje­kov­ lje (1948.), opšir­na sli­ka nači­na na ko­ji su to­po­i ili »opća mje­ sta« an­ti­ke preži­vje­li u književ­no­sti­ma na za­pa­du. Una­toč to­ me knji­ga je pretr­pje­la že­sto­ke na­pa­de. Cur­tius, nai­me, ri­ječi to­pos pri­da­je vr­lo osob­no znače­nje, ko­je je teš­ko po­vi­je­sno oprav­da­ti: po­zi­va se na Kvin­ti­li­ja­nov po­jam ar­gu­men­to­rum se­des, to jest na to­pi­ku kao rešet­ku pi­ta­nja ko­ja tre­ba po­sta­vi­ ti pred sva­kom po­ja­vom, ili kao pro­ble­ma­ti­ku, ali ste­reo­tip­ni i uče­sta­li ele­men­ti š­to ih za­tim pro­na­la­zi u sred­njo­vje­kov­noj književ­no­sti ku­di­ka­mo više sliče na mo­ti­ve ili ar­he­ti­pe ne­go na to­po­i an­tič­ke re­to­ri­ke, uz opa­snost da za­mu­te raz­li­ke ko­je obi­lježa­va­ju raz­dob­lja. Ta­ko pre­ju­di­ci­ra od­go­vor na te­melj­ni pro­blem š­to ga po­stav­lja nje­go­va stu­di­ja: pro­blem op­stan­ka la­ti­ni­te­ta u eu­rop­skoj književ­no­sti. Po­svu­daš­nja pri­sut­nost obli­ka u nje­ga za­sti­re raz­no­li­kost funk­ci­ja. Sto­ga nje­go­va po­ vi­jest ne sa­mo da osta­je unu­tar književ­no­sti ne­go je pri­je sve­ ga po­vi­jest kon­ti­nui­te­ta i tra­di­ci­je la­tin­ske an­ti­ke u eu­rop­skoj kul­tu­ri, ili po­vi­jest op­stan­ka sta­ro­ga u no­vo­me, na­uštrb in­di­ vi­dual­ne dru­go­sti raz­liči­tih raz­dob­lja sred­nje­ga vi­je­ka i nji­ho­ vih književ­nih pro­iz­vo­da te ne osvrćući se na po­vi­je­sne i druš­ tve­ne pri­li­ke ko­je su u nji­ma vla­da­le. No je li književ­na po­vi­ jest, i mo­ra li bi­ti, po­vi­jest kon­ti­nui­te­ta ili po­vi­jest raz­li­ke? Pi­ ta­nje je neiz­bjež­no i pre­puš­ta nas vla­sti­toj, iz­vank­njižev­noj, etič­koj ili čak po­li­tič­koj na­klo­no­sti pre­ma ino­va­ci­ji, od­no­sno pre­ma imi­ta­ci­ji (vi­di sed­mo po­glav­lje). Š­to bi to bi­la pra­va književ­na po­vi­jest, po­vi­jest književ­no­sti po se­bi i za se­be? Mo­guće je da je taj izraz pu­ko ter­mi­no­loš­ko 239

pro­tu­rječ­je jer se u dje­lu, ko­je je isto­dob­no spo­me­nik i do­ku­ ment, su­sreće pre­ve­lik broj pa­ra­dok­sa. Nje­go­va ge­ne­za i evo­ lu­ci­ja nje­go­va au­to­ra to­li­ko su oso­bi­te da mo­gu isho­di­ti je­ di­no iz bio­gra­fi­je, ali po­vi­jest re­cep­ci­je uključu­je to­li­ko čim­ be­ni­ka da ma­lo-­po­ma­lo po­sta­je ­gra­na sveu­kup­ne po­vi­je­sti. Š­to se da­de po­du­ze­ti iz­među tih dvi­ju po­vi­je­sti?

K­njižev­na evo­lu­ci­ja Či­ni se da su for­ma­li­zam i hi­sto­ri­zam izraz­i­to neus­kla­di­ vi. Među­tim, ru­ski su for­ma­li­sti mi­sli­li ka­ko su izu­mi­li nov način da se po­ve­de raču­na o po­vi­je­snoj di­men­zi­ji književ­ no­sti. Očuđe­nje, po nji­ho­vu miš­lje­nju, ni­je sa­mo de­fi­ni­ci­ ja književ­no­sti, ne­go i nače­lo »k­njižev­ne evo­lu­ci­je«, pre­ma na­slo­vu am­bi­cio­zno­ga č­lan­ka iz 1927. Ju­ri­ja Ti­nja­no­va. Ra­ zli­ka iz­među au­to­ma­ti­zi­ra­no­ga književ­nog obli­ka (ko­ji se zbog to­ga ne za­mjeću­je) i očuđe­no­ga književ­nog obli­ka (ko­ ji se zbog to­ga za­mjeću­je) omo­gući­la mu je da zacr­ta no­vu književ­nu po­vi­jest, ko­joj pred­met više ne bi bi­la književ­na dje­la, ne­go k­njižev­ni po­stup­ci. Li­te­rar­nost tek­sta, sjeća­mo se, obi­lježa­va pre­mješ­ta­nje, po­ re­met­nja per­cep­tiv­nih au­to­ma­ti­za­ma. No au­to­ma­tiz­mi ni­su po­slje­di­ca sa­mo su­sta­va svoj­stve­no­ga tek­stu o ko­je­mu je ri­ ječ ne­go i književ­nog su­sta­va u cje­li­ni. Oblik se opaža kao književ­ni oblik na po­dlo­zi obli­ka š­to ih je upo­tre­ba au­to­ma­ti­ zi­ra­la. Književ­ni po­stu­pak ima funk­ci­ju očuđe­nja ka­ko u dje­ lu u ko­je se ukla­pa, ta­ko i iz­van nje­ga, u književ­noj tra­di­ci­ji uopće. Ta­ko očuđe­nje, kao ot­klon od tra­di­ci­je, omo­guću­je da se ot­kri­je po­vi­je­sna vez­a ko­ja spa­ja po­stu­pak i književ­ni su­stav, tekst i književ­nost. Di­skon­ti­nui­tet (očuđe­nje) na­do­ mješ­ta kon­ti­nui­tet (tra­di­ci­ju) kao te­melj po­vi­je­sne evo­lu­ci­ je književ­no­sti. Za raz­li­ku od Cur­tiu­so­ve po­vi­je­sti ko­ja isti­ če kon­ti­nui­tet za­pad­ne tra­di­ci­je, for­ma­li­zam do­spi­je­va do 240

po­vi­je­sti ko­ja se usre­do­toču­je na di­na­mi­ku ­raski­da, u skla­ du s mo­der­ni­stič­kom i avan­gar­di­stič­kom este­ti­kom dje­la ka­ kvi­ma su se for­ma­li­sti na­dah­nu­li. Na tim su te­me­lji­ma ru­ski for­ma­li­sti ­raspo­zna­li dva nači­na na ko­je funk­cio­ni­ra književ­na evo­lu­ci­ja: s jed­ne stra­ne pa­ro­di­ ju do­mi­nant­nih po­stu­pa­ka, a s dru­ge uved­bu mar­gi­nal­nih po­ stu­pa­ka u sre­diš­te književ­no­sti. Pre­ma pr­vo­me me­ha­niz­mu, kad se ne­ki po­stup­ci pre­sta­nu za­mjeći­va­ti jer su po­sta­li do­mi­ nant­ni u ne­kom raz­dob­lju ili vr­sti, ta­da dje­lo, pa­ro­di­ra­jući ih i ti­me ih očuđu­jući, po­stiže da po­nov­no po­sta­nu za­mjet­lji­vi kao po­stup­ci. Na taj je način kon­ven­cio­nal­na na­rav po­stup­ka po­nov­no oči­ta, a vr­sta se raz­vi­ja na­da­sve ta­ko š­to svoj oblik či­ni za­mjet­lji­vim pa­ro­di­ra­jući svo­je uvri­ježe­ne po­stup­ke. Mo­ glo bi se na­ve­sti mnoš­tvo pri­mje­ra, no idea­lan je Don Qui­jo­ te, kao pa­ro­dič­no dje­lo na pre­sje­ciš­tu vi­teš­kog ro­ma­na i mo­ der­nog ro­ma­na. Po dru­go­me me­ha­niz­mu, po­stup­ke ko­ji su se uvri­ježi­li za­mje­nju­ju dru­gi po­stup­ci po­suđe­ni od mar­gi­nal­ nih vr­sta, kroz igru iz­među sre­diš­ta i pe­ri­fe­ri­je književ­no­sti, iz­ među uče­ne kul­tu­re i puč­ke kul­tu­re, š­to na­jav­lju­je Bah­ti­nov di­ja­lo­gi­zam. Pre­ma to­me mo­de­lu pri­po­vjed­nu književ­nost XX. sto­ljeća neo­spor­no je oplo­dio kri­mi­na­li­stič­ki ro­man, do te mje­re da je u njoj po­stao općim mje­stom. U oba sluča­ja di­ skon­ti­nui­tet je estet­ski mno­go važ­ni­ji ne­go traj­nost, a ui­sti­nu književ­no dje­lo je, da ta­ko kaže­mo, dje­lo ko­je je ujed­no pa­ro­ dič­no i di­ja­lo­gič­no, na gra­ni­ci svo­je i dru­gih vr­sta. Ka­ko je očuđe­nje pro­mak­nuo u svoj te­melj­ni kon­cept, može se reći da ru­ski for­ma­li­zam ni­je mo­gao zao­bići pro­pi­ti­ va­nje po­vi­je­sti. Dok se književ­na po­vi­jest najčešće za­u­stav­lja na pi­ta­nji­ma obli­ka, a for­ma­li­stič­ka je kri­ti­ka obič­no glu­ha na po­vi­je­sna pi­ta­nja, li­te­rar­nost je u for­ma­li­sta bi­la neu­mit­no po­ vi­je­sna: očuđe­nje š­to ga ostva­ru­je po­je­di­ni tekst nuž­no ovi­si o di­na­mi­ci ko­ja ga po­nov­no svo­di na uvri­ježen po­stu­pak. 241

K­njižev­na po­vi­jest, da­kle, više ni­je raz­ri­jeđe­na pri­po­vi­jest o to­me ka­ko re­mek-­dje­la na­sta­ju sa­ma od se­be, ni pre­da­ja obli­ka ko­ji se sto­ljeći­ma isto­vjet­no re­pro­du­ci­ra­ju. No s pra­ vom će­mo se za­pi­ta­ti: gdje je po­vi­jest? Gdje se di­na­mi­ka po­ stu­pa­ka upi­su­je u po­vi­jest? Ni­smo iz­bje­gli stran­pu­ti­cu tra­di­ cio­nal­ne književ­ne po­vi­je­sti.

Ob­zor oče­ki­va­nja Na­jam­bi­cio­zni­ji je pro­jekt ob­no­ve književ­ne po­vi­je­sti iz­mi­ re­ne s for­ma­liz­mom for­mu­li­ra­la este­ti­ka re­cep­ci­je, u inači­ci ko­ju je pre­dložio Ja­uss. Nje­go­vu smo utva­ru već umet­nu­li u četvr­to po­glav­lje, a tre­bat će joj se vra­ti­ti i u idućem po­glav­lju u vez­i sa stva­ra­njem književ­ne vri­jed­no­sti, no na­ju­put­ni­jim se či­ni da se njom izrav­no po­za­ba­vi­mo na ovo­me mje­stu, kao kom­pro­mi­sno­me (i zdra­vo­raz­um­sko­me?) rješe­nju iz­među pre­tje­ri­va­nja na ka­kva na­vo­de hi­sto­ri­zam i teo­ri­ja. Ja­u­ssov č­la­nak »K­njižev­na po­vi­jest kao iza­zov književ­noj teo­ri­ji« (»Li­te­ra­tur­gesc­hich­te als Pro­vo­ka­tion«, 1967.) este­ ti­ci je re­cep­ci­je po­služio kao ma­ni­fest. U nje­mu je nje­mač­ki kri­tičar ocr­tao pro­gram no­ve književ­ne po­vi­je­sti. Na po­zor­ no istraži­va­nje po­vi­je­sne re­cep­ci­je ka­non­skih dje­la oslo­nio se da bi do­veo u pi­ta­nje po­zi­ti­vi­stič­ku i ge­ne­tič­ku po­dređe­ nost književ­ne po­vi­je­sti tra­di­ci­ji ­ve­li­kih pi­sa­ca. Način na ko­ ji su iz na­raš­ta­ja u na­raš­taj či­ta­te­lji doživ­lja­va­li književ­na dje­ la po­stao je po­sred­nik iz­među proš­lo­sti i sa­daš­njo­sti, omo­ guću­jući da se po­vežu po­vi­jest i kri­ti­ka. Ja­uss je tekst za­počeo pod­sje­tivši tko su mu pro­tiv­ni­ci: s jed­ne stra­ne esen­ci­ja­li­zam ko­ji re­mek-­dje­la usto­liču­je kao bez­vre­men­ske uzo­re, a s dru­ge po­zi­ti­vi­zam ko­ji ih svo­di na ma­le po­vi­je­sti ge­ne­ze. Za­tim je, do­bro­hot­no, ali stro­go, opi­ sao za­služ­ne pri­stu­pe među ko­ji­ma je ka­nio ri­ješi­ti pro­blem neus­kla­di­vo­sti: s jed­ne stra­ne mark­si­zam, ko­ji tekst pre­tva­ra 242

u či­sti pro­iz­vod po­vi­je­sti, raz­bo­ri­to vo­deći bri­gu o kon­tek­ stu, ali spo­tičući se o naiv­nu pri­mje­nu teo­ri­je odraz­a, i s dru­ ge stra­ne for­ma­li­zam, ko­je­mu manj­ka po­vi­je­sna di­men­zi­ja jer se po­hval­no tru­di da pro­dre u di­na­mi­ku po­stup­ka, ali ne vo­di raču­na o kon­tek­stu. Među­tim, u književ­noj po­vi­je­ sti ko­ja bi bi­la do­stoj­na tog na­zi­va pri­po­vi­je­da­nje o evo­lu­ci­ ji for­mal­nih po­stu­pa­ka ne može se odi­je­li­ti od opće po­vi­je­ sti. Ja­uss je sto­ga sred­stvo da se di­ver­gent­ne ni­ti pre­ple­tu vi­ dio u či­ta­te­lju: Moj po­kušaj pre­moš­te­nja ja­za iz­među književ­no­sti i po­ vi­je­sti, hi­sto­rij­ske i este­tič­ke spo­zna­je, može poče­ti na gra­ni­ci pred ko­jom su za­sta­le obje š­ko­le [for­ma­li­zam i mark­si­zam]. Nji­ho­ve me­to­de po­i­ma­ju književ­nu či­nje­ ni­cu u za­tvo­re­nom kru­gu este­ti­ke pro­iz­vod­nje i pri­ka­zi­ va­nja. Ti­me pri­kraću­ju književ­nost za di­men­zi­ju ko­ja ne­mi­nov­no pri­pa­da nje­zi­nu estet­skom ka­rak­te­ru kao i nje­zi­noj druš­tve­noj funk­ci­ji: di­men­zi­ju nje­zi­ne re­cep­ci­ je i dje­lo­va­nja (Wir­kung). Či­ta­telj, sluša­telj i gle­da­telj, ukrat­ko: fak­tor pu­bli­ke igra u obje­ma književ­nim teo­ ri­ja­ma kraj­nje ogra­niče­nu ulo­gu. Or­to­dok­sna mark­si­ stič­ka este­ti­ka – ako uopće ras­prav­lja o či­ta­te­lju – ne po­ stu­pa s njim drukči­je ne­go­li s au­to­rom: pi­ta za nje­gov druš­tve­ni po­ložaj [...]. For­ma­li­stič­koj š­ko­li či­ta­telj je po­ tre­ban sa­mo kao su­bjekt opaža­nja, ko­ji, sli­je­deći upu­te tek­sta, mo­ra raz­li­ko­va­ti oblik ili ot­kri­ti po­stu­pak. [...] Obje me­to­de pro­mašu­ju či­ta­te­lja u nje­go­voj na­rav­noj, za este­tič­ku kao i za hi­sto­rij­sku spo­zna­ju jed­na­ko ne­mi­ nov­noj ulo­zi (Ja­uss, 1999., str. 281-282). Kon­cep­ci­ju kla­sič­nog dje­la kao uni­ver­zal­nog i bez­vre­men­ skog spo­me­ni­ka, jed­na­ko kao i za­mi­sao da ono na­di­la­zi po­vi­ jest jer u se­bi okup­lja cje­li­nu nje­zi­nih na­po­na, Ja­uss za­mje­nju­ je pro­jek­tom po­vi­je­sti uči­na­ka. Ta­kva po­vi­jest ne bi smje­la 243

poš­te­dje­ti ni­jed­no dje­lo, ma­kar ko­li­ko po­sta­lo ka­non­skim. Među­tim, kao š­to se vi­di pri­lič­no ja­sno, este­ti­ka re­cep­ci­je se na­jed­nom pred­stav­lja kao po­tra­ga za rav­no­težom ili zlat­ nom sre­di­nom iz­među ne­pri­ja­telj­skih te­za, či­me će na se­be na­vući kri­ti­ke s obi­ju stra­na. P­re­ma Ja­u­ssu, ko­ji je tu vje­ran fe­no­me­no­loš­koj este­ti­ci, ia­ko je us­mje­ru­je pre­ma po­vi­je­sti, smi­sao dje­la poči­va na di­ ja­loš­kom (da ne kaže­mo »­di­ja­lek­tič­kom«, kad je ter­min pre­ više op­te­rećen) od­no­su š­to se u sva­kom raz­dob­lju uspo­stav­ lja iz­među nje­ga i pu­bli­ke: Po­vi­je­sni ži­vot književ­no­ga dje­la ne može se za­mi­sli­ti bez ak­tiv­no­ga udje­la nje­go­va adre­sa­ta. Jer dje­lo tek nje­ go­vim po­sre­do­va­njem stu­pa u pro­mjen­lji­vi isku­stve­ni ob­ zor kon­ti­nui­te­ta u ko­jem se zbi­va ne­pre­kid­no pre­tva­ra­ nje pro­sto­duš­na pri­ma­nja u kri­tič­ko raz­u­mi­je­va­nje, pa­ siv­ne re­cep­ci­je u ak­tiv­nu, pri­zna­tih este­tič­kih nor­ma u no­vu pro­duk­ci­ju ko­ja ih nad­mašu­je. Po­vi­je­snost književ­ no­sti i nje­zin ko­mu­ni­ka­tiv­ni ka­rat­ker pret­po­stav­lja­ju di­ja­loš­ki i ujed­no pro­ce­sual­ni od­nos dje­la, pu­bli­ke i no­ vog dje­la [...]. Este­tič­ka je im­pli­ka­ci­ja u to­me š­to već pri­mar­no či­ta­te­lje­vo pri­ma­nje dje­la uključu­je pro­kuša­ va­nje estet­ske vri­jed­no­sti u uspo­red­bi s već proči­ta­nim dje­li­ma. Hi­sto­rij­ska se im­pli­ka­ci­ja po­ka­zu­je u to­me š­to se raz­u­mi­je­va­nje pr­vih či­ta­te­lja može na­stav­lja­ti i obo­ gaći­va­ti u lan­cu re­cep­ci­ja od ge­ne­ra­ci­je do ge­ne­ra­ci­je, da­kle odluču­je i o po­vi­je­snom znače­nju dje­la i po­ka­zu­ je nje­gov estet­ski po­ložaj (ibid., str. 282-283). Po uzo­ru na In­gar­de­na i Ise­ra, dje­lo se ne po­i­ma ni kao do­ ku­ment ni kao spo­me­nik, ne­go kao par­ti­tu­ra, no par­ti­tu­ra se sa­da uzi­ma kao po­la­ziš­te za po­mir­bu po­vi­je­sti i obli­ka za­hva­ lju­jući pro­uča­va­nju di­ja­kro­ni­je nje­go­vih či­ta­nja. Dok se ina­ če žr­tvu­je jed­na od dvi­ju di­men­zi­ja od­no­sa iz­među po­vi­je­sti 244

i književ­no­sti, kon­tek­stua­li­za­ci­ja ili di­na­mi­ka, ovaj put se po­ stiže da one bu­du so­li­dar­ne. U dje­lo se uključu­ju učin­ci dje­ la, i to ne sa­mo pr­vot­ni uči­nak i sa­daš­nji uči­nak ne­go ukup­ nost uza­stop­nih uči­na­ka. Od Ga­da­me­ra Ja­uss preu­zi­ma po­jam sta­pa­nja ob­zo­ra, po­ vez­u­jući proš­la isku­stva uklop­lje­na u tekst i in­te­re­se či­ta­te­lja. Po­jam mu omo­guću­je da opiše od­nos iz­među pr­ve re­cep­ci­je tek­sta i nje­go­vih dalj­njih re­cep­ci­ja, u raz­liči­tim po­vi­je­snim tre­nu­ci­ma i sve do da­nas. Za­mi­sao u Ga­da­me­ra, uo­sta­lom, ni­je bi­la pot­pu­no no­va jer je Be­nja­min 1931. u vez­i s književ­ nim dje­li­ma upo­zo­rio da c­ i­je­li krug nji­ho­va ži­vo­ta i nji­ho­va dje­lo­va­nja ima jed­ na­ka pra­va, re­ci­mo čak i više pra­va, ne­go po­vi­jest nji­ho­ va na­stan­ka. [...] Nai­me, ni­je ri­ječ o to­me da se književ­ na dje­la pred­sta­ve u ko­re­la­ci­ji sa svo­jim vre­me­nom, ne­ go da se u vre­me­nu kad su na­sta­la pred­sta­vi vri­je­me ko­ je ih upo­zna­je – to jest naše vri­je­me (Be­nja­min, 1972. –1989., III., str. 290). Ra­ski­da­jući s tra­di­cio­nal­nom književ­nom po­vi­ješću, ka­ kva je za­pe­la na au­to­ru i ko­joj se su­prot­sta­vio Be­nja­min, Ja­ uss se ujed­no odva­ja i od ra­di­kal­nih her­me­neu­ti­ka š­to či­ta­ te­lju do­dje­lju­ju po­sve­maš­nju slo­bo­du te ističe ka­ko je, da bi se tekst raz­u­mio, nuž­no vo­di­ti raču­na o nje­go­voj pr­vot­noj re­cep­ci­ji. Ne uki­da, da­kle, fi­lo­loš­ku tra­di­ci­ju, ne­go je na­pro­ tiv spaša­va uprežući je u ši­ri i du­go­roč­ni­ji pro­ces. Na kri­tiča­ ru je, kao ideal­nom či­ta­te­lju, da po­sre­du­je iz­među nači­na na ko­ji se tekst doživ­lja­vao u proš­lo­sti i nači­na na ko­ji se doživ­ lja­va da­nas, izlažući po­vi­jest svih nje­go­vih uči­na­ka. Da bi opi­sao re­cep­ci­ju i pro­iz­vod­nju no­vih dje­la, Ja­uss uvo­di dva spa­re­na poj­ma, ob­zor oče­ki­va­nja (ko­ji ta­kođer po­tječe od Ga­da­me­ra) i estet­ski ot­klo­n (na­dah­nu­t ru­skim 245

for­ma­li­sti­ma). Kao Ise­rov re­per­toar, ali po­nov­no s izraz­i­ti­ je po­vi­je­snim na­gla­skom, ob­zor oče­ki­va­nja je skup za­jed­nič­ kih hi­po­te­za ko­je se mo­gu pri­pi­sa­ti ne­ko­me či­ta­telj­skom na­ raš­ta­ju: »No­vi tekst evo­ci­ra či­ta­te­lju (sluša­te­lju) iz pri­jaš­njih tek­sto­va do­bro zna­ni ob­zor oče­ki­va­nja i pra­vi­la igre, ko­ja se za­tim va­ri­ra­ju, ko­ri­gi­ra­ju, prei­naču­ju ili pak sa­mo re­pro­ du­ci­ra­ju« (Ja­uss, 1999., str. 286). Bu­dući da je tran­ssu­bjek­ti­ van, obli­ko­van tra­di­ci­jom te se može pri­ve­sti tek­stnim stra­ te­gi­ja­ma (ge­ne­rič­koj, te­mat­skoj, poe­tič­koj, in­ter­tek­stual­noj stra­te­gi­ji) ka­kve obi­lježa­va­ju raz­dob­lje, ob­zor oče­ki­va­nja se potvrđu­je, prei­naču­je ili iro­ni­zi­ra, ili pak š­to­više pot­ko­pa­va no­vim dje­lom, ko­je, po­put Don Qui­jo­tea, od pu­bli­ke zah­ti­je­ va da do­bro po­zna­je dje­la š­to ih ono pa­ro­di­ra, u do­tič­no­me sluča­ju vi­teš­ke ro­ma­ne. No, no­vo dje­lo uspo­stav­lja i estet­ski ot­klon na­pra­ma ob­zo­ru oče­ki­va­nja (po­sri­je­di je sta­ra di­ja­lek­ ti­ka imi­ta­ci­je i ino­va­ci­je, sa­mo se sa­da pre­no­si na či­ta­te­lje­vu stra­nu). A nje­go­ve stra­te­gi­je (ge­ne­rič­ka, te­mat­ska, poe­tič­ka, in­ter­tek­stual­na) pri­bav­lja­ju kri­te­ri­je ko­ji­ma će se od­mje­ri­ti ot­ klon š­to obi­lježa­va nje­go­vu no­vi­nu: stu­panj ko­ji ga di­je­li od ob­zo­ra oče­ki­va­nja nje­go­vih pr­vot­nih či­ta­te­lja, a za­tim i od idućih ob­zo­ra oče­ki­va­nja ti­je­kom nje­go­ve re­cep­ci­je. U književ­noj re­cep­ci­ji Ja­u­ssa za­ni­ma­ju tre­nu­ci ne­ga­tiv­no­ sti ko­ji je po­tiču da se kreće. Na umu su mu da­kle na­da­sve mo­der­na dje­la ko­ja ospo­ra­va­ju tra­di­ci­ju u opre­ci na­pra­ma kla­sič­nim dje­li­ma ko­ja tra­di­ciju poš­tu­ju i sa­nja­ju o bez­vre­ me­nosti te su u sva­kom sluča­ju ti­je­kom re­cep­ci­je po­sto­ja­ni­ ja. Estet­ski ot­klon po­kri­va vri­jed­no­sni kri­te­rij ko­ji omo­guću­ je da se raz­luče književ­ni stup­nje­vi iz­među s jed­ne stra­ne po­ troš­ne književ­no­sti ko­ja či­ta­te­lju po­di­la­zi, a s dru­ge mo­der­ne, avan­gar­di­stič­ke ili ek­spe­ri­men­tal­ne književ­no­sti ko­ja re­me­ ti nje­go­va oče­ki­va­nja, zbu­nju­je ga i iza­zi­va. Ja­uss uspo­ređu­ je ka­ko istu te­mu građan­skog pre­lju­ba obrađu­ju la­ki ro­man 246

Er­ne­sta Fey­dea­ua, Fanny, i Go­spođa Bo­vary. Fey­dea­u je pož­ njeo ne­po­sre­dan us­pjeh, ro­man mu se pro­da­vao bo­lje ne­go Fla­u­ber­tov, no po­tom­stvo se od nje­ga od­vra­ti­lo, dok će Fla­ u­bert sve više osva­ja­ti či­ta­te­lje. Ja­u­sso­va dva osnov­na poj­ma ta­ko omo­guću­ju da se pra­va (no­va­tor­ska) umjet­nost i umjet­ nost ko­ju on na­zi­va »­ku­li­nar­skom« (za­bav­nom) odi­je­le u po­ vi­je­sti iz­mje­ne ob­zo­ra oče­ki­va­nja ko­ji je, kao u for­ma­li­sta, di­ na­mi­ka estet­skog ne­ga­ti­vi­te­ta. D­je­la ko­ja očuđu­ju, po­dri­va­ju – ko­ja su pi­si­va, ka­ko će ih naz­va­ti Bart­hes – i sa­ma, među­tim, ma­lo-­po­ma­lo po­sta­ ju po­troš­na, kla­sič­na ili čak »­ku­li­nar­ska« – pre­ma Bart­he­su, čit­lji­va – bu­dućim na­raš­ta­ji­ma, ko­je Go­spođa Bo­vary, na pri­ mjer, više ne izne­nađu­je, ili ih više ne izne­nađu­je ta­ko ja­ko. Za­to ih je po­treb­no či­ta­ti una­trag, da ta­ko kaže­mo, ili obrat­ nim sli­je­dom – upra­vo je to za­daća po­vje­sniča­ra re­cep­ci­je – ka­ko bi se izno­va uspo­sta­vio način na ko­ji su ih či­ta­li i raz­u­ mi­je­va­li pr­vi, a za­tim idući či­ta­te­lji, ka­ko bi se ob­no­vi­la nji­ ho­va raz­liči­tost, nji­ho­va pr­vot­na ne­ga­tiv­nost, pa sto­ga i nji­ ho­va vri­jed­nost. Kao š­to je već či­nio Ga­da­mer, Ja­uss sta­pa­ nje ob­zo­ra po­i­ma u obli­ku di­ja­lo­ga iz­među pi­ta­nja i od­go­vo­ ra: dje­lo u sva­ko­me tre­nut­ku od­go­va­ra na pi­ta­nje či­ta­te­lja, a to je pi­ta­nje dužan ­raspo­zna­ti po­vje­sničar re­cep­ci­je. Sli­jed ob­zo­ra oče­ki­va­nja na ko­je dje­lo nai­la­zi ni­je dru­go do niz pi­ ta­nja na ko­ja je re­dom od­go­va­ra­lo. Ka­ko su dje­la ti­je­kom svo­jih uza­stop­nih re­cep­ci­ja uvi­jek pri­stu­pač­na je­di­no pu­tem ob­zo­ra oče­ki­va­nja ko­ji ovi­se o vre­ men­sko­me kon­tek­stu, ob­zo­ri oče­ki­va­nja ih dje­lo­mi­ce određu­ ju. Pridrža­va­jući se ta­ko Hei­deg­ge­ro­ve her­me­neu­ti­ke, Ja­uss ističe da se proš­lo či­ta­nje neu­mit­no raz­li­ku­je od sa­daš­njeg či­ ta­nja te po­bi­ja ide­ju da bi književ­nost ika­da mo­gla tvo­ri­ti bez­ vre­me­nu sa­daš­njost. U tom se po­gle­du, kao š­to će­mo vi­dje­ ti u iduće­mu po­glav­lju, odva­ja od Ga­da­me­ra i od po­i­ma­nja 247

kla­si­ciz­ma ka­kvo je u nje­ga oprav­da­va­lo sta­pa­nje ob­zo­ra: kla­ sič­na su dje­la, re­kao je Ga­da­mer, vje­ran He­ge­lu, sa­ma po se­ bi vla­sti­to tu­mače­nje; ima­ju in­he­rent­nu moć da po­sre­du­ju iz­ među proš­lo­sti i sa­daš­njo­sti. Za Ja­u­ssa, na­pro­tiv, ni­jed­no dje­lo ni­je sa­mo po se­bi kla­sič­no, pa se dje­lo može raz­u­mje­ti sa­mo ako smo ot­kri­li pi­ta­nja na ko­ja je od­go­va­ra­lo u po­vi­je­sti.

P­re­ruše­na fi­lo­lo­gi­ja Po­i­graj­mo se đa­vo­lo­va od­vjet­ni­ka. Pod uvje­tom da vo­di bri­gu o ci­je­lo­me tra­ja­nju po­vi­je­sti pro­te­klo­me iz­među vre­me­ na kad je dje­lo na­sta­lo i naše­ga vre­me­na, fi­lo­lo­gi­ja je doži­vje­ la re­ha­bi­li­ta­ci­ju, pri­mi­je­tit će se iz li­je­vog ta­bo­ra, ­jer pr­vot­na re­cep­ci­ja ne za­služu­je sa­mo da se pro­uča­va ne­go pred idućim re­cep­ci­ja­ma čak uži­va i po­vla­sti­cu: ona, nai­me, omo­guću­je da se iz­mje­ri sav ne­ga­ti­vi­tet dje­la, pa pre­ma to­me i nje­go­va vri­ jed­nost. Dru­gim ri­ječi­ma, da bi­smo se i da­lje mo­gli za­ni­ma­ti za iz­vor­ni kon­tekst dje­la, kao š­to je pre­po­ruči­vao Sc­hleier­mac­ her, po­treb­no je i do­volj­no pri­sta­ti da se po­djed­na­ko za­ni­ma­ mo za sve uza­stop­ne kon­tek­ste nje­go­ve re­cep­ci­je iz­među nje­ ga i se­be. Za­da­tak je go­lem, ali tu ci­je­nu tre­ba pla­ti­ti da bi­smo se fi­lo­lo­gi­jom još mo­gli ba­vi­ti u ozrač­ju sum­njiča­vo­sti ka­kvo pre­ma di­sci­pli­ni vla­da od sre­di­ne XX. sto­ljeća. E­ste­ti­ka re­cep­ci­je na­sto­ji uspo­sta­vi­ti hi­sto­rič­nost književ­ no­sti na tri su­klad­ne raz­i­ne: (1) Dje­lo pri­pa­da književ­nom ni­zu u ko­ji ga va­lja smje­sti­ ti. Di­ja­kro­ni­ja se po­i­ma kao di­ja­lek­tič­ki rast pi­ta­nja i od­go­ vo­ra: sva­ko dje­lo ostav­lja ne­do­reče­nim ne­ki pro­blem, na ko­ ji se za­tim na­do­vez­u­je idući. To uve­li­ke sliči književ­noj evo­ lu­ci­ji po ru­skim for­ma­li­sti­ma, no u Ja­u­ssa književ­nu pro­mje­ nu ne po­kreće je­di­no for­mal­na ino­va­ci­ja, ne­go je mo­gu po­ tak­nu­ti sva­kovr­sni dru­gi pro­ble­mi u vez­i s ide­ja­ma, u vez­i sa smi­slom. 248

(2) Dje­lo po­djed­na­ko pri­pa­da i sin­kro­nij­skom pre­sje­ku š­to ga tre­ba pri­ka­za­ti, vo­deći raču­na o to­me da u sva­ko­me tre­nut­ku u po­vi­je­sti, u sva­koj sa­daš­njo­sti, su­po­sto­je ele­men­ti ko­ji su si­mul­ta­ni i ele­men­ti ko­ji ni­su si­mul­ta­ni. U vez­i s tom ide­jom, su­prot­nom He­ge­lo­vu poj­mu du­ha vre­me­na, Ja­uss se po­zi­va na Sieg­frie­da Kra­ca­ue­ra, ko­ji je in­zi­sti­rao na mnoš­tve­ nim po­vi­je­sti­ma od ka­kvih se sa­sto­ji po­vi­jest, pa po­vi­jest opi­ su­je kao mno­go­stru­ku mrežu ne­sin­kro­nih ni­ti i di­fe­ren­ci­jal­ nih kro­no­lo­gi­ja. Može se do­go­di­ti da dvi­je književ­ne vr­ste u istom tre­nut­ku ni­su ni po če­mu su­vre­me­ne, pa su dje­la na­sta­ la u okvi­ru tih dvi­ju raz­liči­tih vr­sta, po­put Go­spođe Bo­vary i Fanny, sa­mo pri­vid­no si­mul­ta­na; ne­ka ka­sne za svo­jim vre­ me­nom, dru­ga su is­pred nje­ga. Ro­man­ti­zam, par­na­sov­ci i sim­bo­li­zam re­da­li su se jed­ni za dru­gi­ma u XIX. sto­ljeću, ka­ ko se obič­no shvaća, no Vic­tor Hu­go je ro­man­tič­ne sti­ho­ve objav­lji­vao go­to­vo sve do po­ja­ve slo­bod­no­ga sti­ha, a kla­sič­ ni je alek­san­dri­nac do­bra­no poži­vio i u XX. sto­ljeću. (3) Književ­na po­vi­jest, na­po­sljet­ku, uz opću se po­vi­jest vez­u­je pa­siv­no i ujed­no ak­tiv­no; određe­na je i određu­je, pre­ ma di­ja­lek­ti­ci ko­ju tre­ba raz­a­bra­ti. Ovaj put Ja­uss re­vi­di­ra ili omekša­va mark­si­stič­ku teo­ri­ju odraz­a, da bi kul­tu­ri pri­znao i re­la­tiv­nu neo­vi­snost spram druš­tva, i dje­lo­va­nje na druš­tvo. Či­ni se ta­ko da se druš­tve­na po­vi­jest, evo­lu­ci­ja po­stu­pa­ka, ali i ge­ne­za dje­la po­vez­u­ju u no­vu i sin­kre­tič­nu, moć­nu i za­ vod­lji­vu književ­nu po­vi­jest. No, smje­sta stižu pri­go­vo­ri. Može li ui­sti­nu pred­met ci­je­ le književ­ne po­vi­je­sti bi­ti ot­klon, to jest ne­ga­tiv­nost ka­kva oso­bi­to obi­lježu­je mo­der­no dje­lo? Kao veći­na teo­ri­ja s ko­ ji­ma smo se do­sad su­sre­li, este­ti­ka re­cep­ci­je iz­diže iz­vank­njižev­nu vri­jed­nost, u ovom sluča­ju ne­ga­tiv­nost, do raz­i­ ne uni­ver­za­li­je, sma­tra­jući da kroz nju može raz­ma­tra­ti ci­ je­lu književ­nost. Na kra­ju kra­je­va, ni­je li este­ti­ka re­cep­ci­je 249

sa­mo tre­nu­tak ko­ji je uo­sta­lom već pro­le­tio, u po­vi­je­sti re­ cep­ci­je ka­non­skih dje­la – tre­nu­tak u ko­jem se ona opaža­ju kroz svo­ju ne­ga­tiv­nost? Mo­der­ni tre­nu­tak, ko­ji može po­tra­ ja­ti, ali pri­vre­me­no, ko­ji je po­vi­je­sno određen i ko­ji određu­ je, raspršio je po­stmo­der­ni­zam, a upra­vo su mu se pri­staše este­ti­ke re­cep­ci­je odu­pi­ra­li duže od osta­lih. Još jed­na za­mjer­ka ovaj put stiže iz de­snog ta­bo­ra. Re­cep­ci­ ja je dje­la, kaže Ja­uss, po­vi­je­sno po­sre­do­va­nje iz­među proš­lo­ sti i sa­daš­njo­sti: no može li ona sta­pa­njem ob­zo­ra traj­no sta­ bi­li­zi­ra­ti dje­lo, pre­tvo­ri­ti ga u tran­shi­sto­rij­ski kla­sik? Pre­ma Ja­u­ssu, za­mi­sao je ap­surd­na jer sva­ka re­cep­ci­ja i da­lje ovi­si o po­vi­je­sti. O kla­sič­no­sti će bi­ti ri­ječi u iduće­mu po­glav­lju, ali od­mah može­mo na­po­me­nu­ti ka­ko Ja­u­sso­va teo­ri­ja ne do­ puš­ta da se »­ku­li­nar­sko« (ša­blon­sko, otr­ca­no) dje­lo odi­je­li od kla­sič­nog dje­la, š­to je ipak nez­god­no. Po­sli­je sto­ljeća i pol Go­spođa Bo­vary je po­sta­la kla­sik, š­to ne znači nuž­no i da je po­sta­la po­troš­no dje­lo. Ili se pak mo­ra pri­zna­ti da je kla­sič­ no dje­lo ip­so fac­to »­ku­li­nar­sko«? Apo­ri­ja potvrđu­je an­ti­kla­ sič­nost za­hva­ta este­ti­ke re­cep­ci­je ia­ko se po sve­mu osta­lom po­ka­za­la su­rad­ni­com fi­lo­lo­gi­je. Ja­u­sso­va je teo­ri­ja sve­jed­no oprav­da­la broj­ne ra­do­ve: umje­ sto da se re­kon­strui­ra au­to­rov ži­vot, š­to je sa­da već obez­vri­ jeđe­na am­bi­ci­ja, re­kon­strui­ra­li su se ob­zo­ri oče­ki­va­nja či­ta­te­ lja. Uz po­moć to­ga ustup­ka ko­ji oteža­va rad (ali u tre­nut­ku kad je de­mo­kra­ti­za­ci­ja vi­so­koš­kol­ske na­sta­ve ude­se­to­ro­struči­ la broj istraži­vača ko­ji­ma je tre­ba­lo do­di­je­li­ti te­mu di­ser­ta­ci­ je), književ­na je po­vi­jest us­pje­la po­stići nov za­mah, a da ni­je odu­sta­la od ono­ga š­to je bit­no: od re­kon­struk­ci­je i kon­tek­stua­ li­za­ci­je. Este­ti­ka re­cep­ci­je je fi­lo­lo­gi­ji omo­gući­la da spa­si š­to se spa­si­ti da­lo: a­ko se ne za­ne­ma­re dalj­nje re­cep­ci­je, pr­vot­nu re­cep­ci­ju je re­ha­bi­li­ti­ra­la kao spo­zna­ju nuž­nu za raz­u­mi­je­va­ nje dje­la. A di­ja­log pi­ta­nja i od­go­vo­ra ta­kođer ni­je neus­kla­div 250

s au­tor­skom na­mje­rom, ko­ja se ne po­i­ma kao pret­hod­na na­ mje­ra, ne­go u ši­rem smi­slu, kao na­mje­ra na dje­lu. Kao Hirsc­ ho­va o tu­mače­nju, Ricœu­ro­va o mi­me­zi, Ise­ro­va o či­ta­nju, Good­ma­no­va o sti­lu, Ja­u­sso­va dok­tri­na vje­ro­jat­no ta­kođer su­dje­lu­je u očaj­nič­kim po­kuša­ji­ma da se pro­uča­va­nje književ­ no­sti otrg­ne epi­ste­mo­loš­kom skep­ti­ci­zi­mu i drastič­no­me re­ la­ti­viz­mu ka­kav je u mo­di kra­jem XX. sto­ljeća: sve skla­pa­ju na­god­bu s pro­tiv­ni­kom, ra­de na opo­rav­ku književ­ne po­vi­je­ sti ob­nav­lja­jući joj vo­ka­bu­lar, ali ni­je iz­vje­sno da su, za­mi­je­ nivši ob­zo­rom oče­ki­va­nja i estet­skim ot­klo­nom sta­ri par imi­ ta­ci­je i ino­va­ci­je, preo­kre­nu­li sta­nje u pro­uča­va­nju književ­no­ sti. Ako je, pod eti­ke­tom »e­vo­lu­ci­je vr­sta«, Bru­ne­tiè­re za­pra­ vo go­vo­rio o vr­sta­ma kao mo­de­li­ma re­cep­ci­je, kao š­to sam pret­hod­no na­tuk­nuo, mo­guće je da pod krin­kom re­cep­ci­je Ja­uss ni­je pre­stao, u no­vo­me ru­hu, go­vo­ri­ti o ve­li­kim pi­sci­ ma. Kad se sve zbro­ji, ni­smo se mak­nu­li iz ko­lo­teči­ne – bu­si­ ness as usual, ka­ko se kaže na en­gle­sko­me. Ta teo­ri­ja, uo­sta­lom, š­toš­ta pre­ba­cu­je na či­ta­te­lja. Za­hva­ lju­jući nje­mu, književ­na po­vi­jest opet iz­gle­da le­gi­tim­nom, no neo­bič­no je š­to on osta­je u za­peć­ku. Ja­uss ni­kad ne raz­ luču­je pa­siv­nu re­cep­ci­ju i književ­nu pro­iz­vod­nju (re­cep­ci­ju či­ta­te­lja ko­ji i sam po­sta­ne au­tor) ni či­ta­te­lje i kri­tiča­re. Sto­ ga mu, kad opi­su­je ob­zo­re oče­ki­va­nja, kao svje­do­ci služe po­ to­nji – uče­ni či­ta­te­lji, ko­ji su o svo­jim či­ta­nji­ma osta­vi­li pi­sa­ na svje­dočan­stva. Ni­kad ne spo­mi­nje če­sto do­stup­ne i kvan­ ti­fi­ci­ra­ne po­dat­ke za ko­je se da­nas za­ni­ma­ju po­vje­sniča­ri ka­ ko bi pro­ci­je­ni­li ras­pro­stra­nje­nost oso­bi­to po­pu­lar­ne knji­ge. U Ja­u­ssa či­ta­telj osta­je ap­strakt­nim i ­rastje­lov­lje­nim jer on niš­ta ne kaže ni o me­ha­niz­mi­ma ko­ji au­to­ra i nje­go­vu pu­bli­ ku po­vez­u­ju u prak­si. Među­tim, da bi se sli­je­di­la di­na­mi­ka ob­zo­ra oče­ki­va­nja, osim sa­mo­ga dje­la, po­zor­nost za­služu­je mno­go dru­gih po­sre­do­va­nja iz­među proš­lo­sti i sa­daš­njo­sti, 251

na pri­mjer š­ko­la ili dru­ge in­sti­tu­ci­je, a ko­li­ko su one važ­ne pod­sje­tio je Lu­cien Feb­vre u svo­joj kri­ti­ci Mor­ne­ta. Na­po­ kon, Ja­uss bez ika­kva krz­ma­nja pri­hvaća for­ma­li­stič­ku raz­ luče­nost obič­nog je­zi­ka i pje­snič­kog je­zi­ka, a kri­tiča­rov po­vi­ je­sni po­ložaj stav­lja među za­gra­de. Da­ka­ko, Ja­uss ima pra­vo kad, na­su­prot za­go­vor­ni­ci­ma kla­si­ciz­ma, na­glaša­va ka­ko su tra­di­ci­ja i ka­non oba­vi­je­ni neiz­vje­sno­sti­ma: niš­ta ne jamči da će dje­lo preži­vje­ti, na či­ta­te­lje mo­gu po­nov­no naići odav­no mr­tva dje­la. No, sve u sve­mu, nje­go­va zamrše­na kon­struk­ci­ ja, nje­gov način da kri­tiča­re osu­je­ti pri­vlačeći ih da su­dje­lu­ ju u nje­go­vu pro­jek­tu, kao da su pri­je sve­ga bi­li za­služ­ni š­to su fi­lo­lo­gi­ji omo­gući­li da ma­lo pre­dah­ne. Este­ti­ka re­cep­ci­je bi­la je fi­lo­lo­gi­ja mo­der­no­ga do­ba. Te nam pri­mjed­be mo­gu iz­gle­da­ti kat­kad i ne­pra­ved­ne jer se či­ni da, kao dru­ge po­tra­ge za rav­no­težom na ko­je smo pret­hod­no naiš­li, este­ti­ka re­cep­ci­je teo­ri­ju spreže sa zdra­vim raz­u­mom, š­to je neo­pro­sti­vo. Ni­ko­me se ne za­mje­ra ta­ko ne­ smi­lje­no kao pri­staša­ma zlat­ne sre­di­ne. Pro­tiv njih kraj­no­sti skla­pa­ju ne­vje­ro­jat­na sa­vez­niš­tva.

Po­vi­jest ili književ­nost? Raz­ma­tra­jući sve ra­do­ve ko­ji su se do­tad po­zi­va­li na po­vi­ jest i na književ­nost, za­paža­jući nji­ho­ve ne­do­stat­ke, književ­ na je teo­ri­ja do­ve­la u pi­ta­nje nji­ho­vu tež­nju za sin­te­zom i za­ ključi­la da su dva poj­ma neu­mit­no neus­kla­di­va. U tom po­ gle­du ne­ma pe­si­mi­stič­ni­je di­jag­no­ze ne­go je č­la­nak š­to ga je Bart­hes uključio kao do­da­tak svo­joj knji­zi O Ra­ci­neu, »Po­ vi­jest ili književ­nost?« (»Hi­sto­i­re ou litté­ra­tu­re?«) poš­to ga je pr­vi put obja­vio 1960. go­di­ne u ča­so­pi­su An­na­les. Bart­ hes se iro­nič­no oko­mio na br­zo­ple­tu kon­tek­stua­li­za­ci­ju ko­ ja se preče­sto ki­ti na­zi­vom književ­ne ili umjet­nič­ke po­vi­je­ sti prem­da sa­mo re­da raz­no­rod­ne po­je­di­no­sti: »1789.: Sa­ziv 252

Skupš­ti­ne Držav­nih sta­leža, opo­ziv Nec­ke­ra, kon­cert broj 4 u c-­mo­lu za gu­dače B. Ga­lup­pi­ja«. Skle­pa­na hr­pa sta­ru­di­ja ne objaš­nja­va niš­ta; ne po­maže da se ta­ko smješ­te­na dje­la bo­lje raz­u­mi­ju. Bart­hes se tad osvr­nuo na pro­gram pro­uča­ va­nja pu­bli­ke, sre­di­ne, ko­lek­tiv­nih men­ta­li­te­ta, in­te­lek­tual­ ne izo­braz­be za­jed­nič­ke au­to­ru i nje­go­vim či­ta­te­lji­ma, š­to ga je iznio Lu­cien Feb­vre. Pro­su­dio je da je pro­gram i da­lje izvr­ stan i za­ključio: »K­njižev­na po­vi­jest je mo­guća je­di­no ako po­sta­ne so­cio­loš­kom, ako se ba­vi dje­lat­no­sti­ma i in­sti­tu­ci­ja­ ma, a ne po­je­din­ci­ma« (Bart­hes, str. 156). Drukči­je reče­no, književ­na je po­vi­jest mo­guća sa­mo ako odu­sta­ne od tek­sta. A kad se ogra­niči na in­sti­tu­ci­je, »­po­vi­jest književ­no­sti bit će jed­no­stav­no po­vi­jest«. Na dru­goj stra­ni književ­ne in­sti­tu­ci­je, na­su­prot njoj, na­la­ zi se među­tim književ­no stva­ra­laš­tvo, no ono, sma­trao je Bart­ hes, ne može bi­ti pred­met ni­ka­kve po­vi­je­sti. Stva­ra­laš­tvo se od Sain­te-Beu­vea na­da­lje sve pre­ci­zni­je objaš­nja­va­lo uzroč­nim vez­a­ma, por­tre­tom, teo­ri­jom odraz­a, iz­vo­ri­ma, ukrat­ko, ge­ne­ zom, i ta se ge­ne­tič­ka kon­cep­ci­ja stva­ra­laš­tva mo­gla do­i­ma­ti po­vi­je­snom jer se tekst kao po­slje­di­ca objaš­nja­vao uzro­ci­ma i po­dri­je­tlom. No iza to­ga se kri­lo ni­ma­lo po­vi­je­sno viđe­nje ­jer se po­lje istraži­va­nja svo­di­lo na ve­li­ke pi­sce, isto­dob­no kao na po­slje­di­ce i kao na uzro­ke. Književ­na po­vi­jest, skuče­na na na­slje­do­va­nja među ve­li­kim pi­sci­ma, doživ­lja­va­la se kao po­ ja­va iz­dvo­je­na iz opće­ga po­vi­je­snog pro­ce­sa, pa je iz nje za­ to izo­sta­jao osjećaj za po­vi­je­sni raz­voj. Od­ba­cu­jući tu pa­tvo­ ri­nu književ­ne po­vi­je­sti, Bart­hes je pro­uča­va­nje književ­nog stva­ra­laš­tva pre­pu­stio psi­ho­lo­gi­ji, ko­joj je u to vri­je­me još bio privržen i ko­ju je pri­mi­je­nio u te­mat­skom či­ta­nju Mic­he­le­ta, pri­je ne­go š­to će pro­gla­si­ti smrt au­to­ra. No tlo je sve­jed­no već bi­lo pri­prem­lje­no i uve­li­ke raskrče­no da, iz­među so­cio­lo­gi­je in­sti­tu­ci­ja s jed­ne stra­ne i psi­ho­lo­gi­je 253

stva­ra­nja s dru­ge, nik­nu unu­tar­nji pri­stup, for­mal­ni opis i plu­ral­no či­ta­nje književ­no­sti, ko­ji će usko­ro bi­ti na dnev­nom re­du. Bart­hes je spret­nom tak­ti­kom naj­pri­je pri­znao oprav­ da­nost književ­ne po­vi­je­sti, da bi je se za­tim odre­kao i od­go­ vor­nost da se njo­me ba­ve sva­lio na svo­je ko­le­ge po­vje­sniča­ re. Si­tua­ci­ja se otad ni­je pre­više pro­mi­je­ni­la, pa su se, na­kon teo­ri­je, druš­tve­no-­po­vi­je­snom pro­uča­va­nju književ­ne in­sti­ tu­ci­je, ne su­zu­jući je na elit­nu književ­nost i obu­hvaća­jući ci­ je­lu knjižar­sku pro­iz­vod­nju, sve više i bo­lje po­sveći­va­le druš­ tve­na i kul­tur­na po­vi­jest po uzo­ru na Feb­vrea, a za­tim i Bo­ ur­dieuo­va so­cio­lo­gi­ja književ­nog po­lja. U En­gle­skoj su, za š­to Bart­hes ni­je znao, od tri­de­se­tih go­ di­na u kru­gu oko F. R. Lea­vi­sa dje­lo­va­li dru­gi pret­hod­ni­ci po­vi­je­sne so­cio­lo­gi­je književ­no­sti ka­kvu je priželj­ki­vao. Q. D. Lea­vis, Lea­vi­so­va že­na, u dje­lu Fic­tion and the Rea­ding Pu­blic (Fik­ci­ja i či­ta­telj­ska pu­bli­ka, 1932.) je ocr­ta­la po­vi­jest na­glo­ga po­­rasta bro­ja či­ta­te­lja ro­ma­na u in­du­strij­sko do­ba te pe­si­mi­stič­no uspo­re­di­la po­pu­lar­nu književ­nost XIX. sto­ ljeća i i su­vre­me­ne best-­sel­lers. Na­kon to­ga je raz­voj bri­tan­ ske po­pu­lar­ne kul­tu­re ana­li­zi­ra­lo više te­melj­nih, isto­dob­no po­vi­je­snih, so­cio­loš­kih i književ­nih stu­di­ja, odre­da s pri­mje­ som mark­siz­ma i mo­ra­liz­ma, kao š­to su The Uses of Li­te­ racy (1957.) Ric­har­da Hog­gar­ta, Cul­tu­re and So­ciety (1780. –1950.) (1958.) Ray­mon­da Wil­liam­sa i The Ma­king of the En­glish Wor­king Class (1963.) E. P. Thomp­so­na. Iz tih je kla­sič­nih dje­la (iz­van Fran­cu­ske) po­te­kla di­sci­pli­na ko­ja se za­tim proši­ri­la u Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji, a na­kon to­ga i u Sje­di­nje­ nim Drža­va­ma, pod na­zi­vom Cul­tu­ral Stu­dies (kul­tur­ni stu­ di­ji), uglav­nom po­sveće­na po­pu­lar­noj kul­tu­ri ili kul­tu­ri ni­ žih slo­je­va. Kao ishod, a mož­da i prešuće­ni cilj, Bart­he­so­ vo je briž­lji­vo raz­gra­niče­nje in­sti­tu­ci­je i stva­ra­nja, ko­jim je istraži­va­nje in­sti­tu­ci­je pre­pu­stio po­vje­sniča­ri­ma, kao š­to je 254

po­stu­pi­la i veći­na teo­rij­skih pot­hva­ta šez­de­se­tih i se­dam­de­ se­tih go­di­na, sve do Ja­u­ssa i de Ma­na, po­sti­glo da se pro­uča­ va­nje vi­so­ke knjžev­no­sti oču­va od ubr­za­no­ga ši­re­nja ma­sov­ ne kul­tu­re. Pre­ma de Ma­nu, Ro­u­ssea­u ni­je ve­lik zbog ono­ga š­to je htio reći, ne­go zbog ono­ga š­to je sam se­bi do­pu­stio da kaže; no i da­lje tre­ba či­ta­ti Ro­u­ssea­ua. Bart­hes je pi­sao o Ja­ me­su Bon­du, nje­go­va se se­mio­lo­gi­ja usre­do­toči­la na mo­du i re­kla­mu, ali se i u kri­ti­ci, i kao či­ta­telj u slo­bod­no vri­je­me, vraćao ve­li­kim pi­sci­ma, Cha­tea­u­brian­du i Pro­u­stu. Teo­ri­ja opće­ni­to ni­je po­du­pi­ra­la pro­uča­va­nje ta­koz­va­ne pa­ra­li­te­ra­ tu­re ni­ti je ruši­la ka­non. U Fran­cu­skoj, poš­to su po­vje­sniča­ri oz­bilj­no prio­nu­li istraži­va­nju po­vi­je­sti knji­ge i či­ta­nja, Bo­ur­dieu je još proši­ rio po­lje književ­ne pro­iz­vod­nje da bi vo­dio raču­na o svi­ma ko­ji u njoj ima­ju udje­la. Pre­ma so­cio­lo­gu, u­mjet­nič­ko dje­lo kao svet i po­svećen pred­met pro­iz­vod je go­le­mo­ga pot­hva­ta sim­bo­lič­ne al­ke­mi­je na ko­joj, s istim uvje­re­njem, ali s veo­ma neu­jed­nače­nim pro­bit­ kom, su­rađu­je za­jed­ni­ca dio­ni­ka pro­iz­vod­no­ga po­lja, to jest neu­gled­ni umjet­ni­ci i pi­sci po­djed­na­ko kao i po­ sveće­ni »­maj­sto­ri«, kri­tiča­ri i na­klad­ni­ci po­djed­na­ko kao au­to­ri, za­ne­se­ni kup­ci niš­ta ma­nje ne­go pre­ka­lje­ni pro­da­vači (Bo­ur­dieu, str. 241). Iz­vo­deći na­jo­bu­hvat­ni­je po­slje­di­ce iz či­nje­ni­ce da je či­ta­ nje uš­lo u sa­stav de­fi­ni­ci­je književ­no­sti, Bo­ur­dieu sma­tra da se sim­bo­lič­na pro­iz­vod­nja umjet­nič­kog dje­la ne može sve­sti na umjet­ni­kov čin nje­go­ve ma­te­ri­jal­ne izra­de, ne­go mo­ra uključi­ti »­sve po­prat­ne ko­men­ta­re i ko­men­ta­to­re«, oso­bi­to kad je u pi­ta­nju mo­der­na umjet­nost, jer ona u se­be ukla­pa raz­miš­lja­nje o umjet­no­sti, izi­sku­je na­por i bez upu­te za upo­ra­ bu če­sto osta­je ne­pri­stu­pač­na. Ta­ko »­di­skurs o dje­lu ni­je pu­ ko po­moć­no sred­stvo ko­je­mu bi na­mje­na bi­la da po­go­du­je 255

nje­go­vu raz­u­mi­je­va­nju i pro­cje­ni, ne­go sa­stav­ni dio pro­iz­ vod­nje dje­la, nje­go­va znače­nja i nje­go­ve vri­jed­no­sti« (ibid., str. 242). Po­vo­deći se za Bo­ur­dieuom, mno­go se ra­do­va, ko­ ji su se od­no­si­li oso­bi­to na kla­si­ci­zam ili na avan­gar­de XIX. i XX. sto­ljeća, ba­vi­lo književ­nim ka­ri­je­ra­ma, ulo­gom raz­nih obli­ka pri­zna­nja, kao š­to su aka­de­mi­je, na­gra­de, ča­so­pi­si, te­ le­vi­zi­ja, uz opa­snost da iz vi­da iz­gu­be dje­lo kao ta­kvo, od ko­ je­ga ka­ri­je­ra ipak mo­ra poče­ti, ili da ga pre­tvo­re u pu­ku izli­ ku za pišče­vu druš­tve­nu stra­te­gi­ju. Ta­kođer pod utje­ca­jem mark­si­stič­ke ana­li­ze, ali po­djed­na­ ko i mi­kro­po­vi­je­sti moći ka­kvu je pro­vo­dio Fo­u­ca­ult, osam­ de­se­tih je go­di­na u Sje­di­nje­nim A­me­rič­kim Drža­va­ma New Hi­sto­ri­cism (no­vi hi­sto­ri­zam) uzdr­mao teo­ri­ju i na­do­vez­ao se na po­vi­je­snu so­cio­lo­gi­ju, s na­ka­nom da kul­tu­ru opiše kao od­no­se moći. Poš­to se naj­pri­je pri­mje­nji­va­la na re­ne­san­su, po­gla­vi­to u ra­do­vi­ma Step­he­na J. Green­blat­ta, on­da na ro­ man­ti­zam i na­po­kon na dru­ga raz­dob­lja, no­vo­hi­sto­ri­stič­ka re­kon­tek­stua­li­za­ci­ja pro­uča­va­nja književ­no­sti na­kon vla­da­ vi­ne teo­ri­je, o ko­joj je pro­su­di­la da je so­lip­si­stič­ka i apo­li­tič­ na, svje­doči o izraz­i­toj zao­kup­lje­no­sti po­li­tič­kim aspek­ti­ma. Za­ni­ma­ju je svi ko­ji su iz kul­tu­re is­ključe­ni zbog svo­je ­rase, spo­la ili kla­se, »­po­dređe­ni« ko­je je za­pad ko­lo­ni­zi­rao, kao u važ­noj knji­zi Edwar­da Sai­da o Ori­jen­ta­liz­mu (Orien­ta­lism, 1978.). Opis književ­no­sti kao sim­bo­lič­nog do­bra, po uzo­ru na Bo­ur­dieua, ili pro­uča­va­nje kul­tu­re kao ulo­ga moći, na tra­ gu Fo­u­ca­ul­ta, ne ­raski­da­jući s pro­gra­mom ka­kav su za po­ vi­jest književ­ne in­sti­tu­ci­je na­znači­li Lan­son, Feb­vre i Bart­ hes, tu su po­vi­jest us­mje­ri­li pre­ma otvo­re­ni­joj an­gaži­ra­no­ sti, po­go­to­vo za­to š­to se objek­tiv­nost drži var­kom. Ka­ko se teo­ri­ja i po­vi­jest u općoj pre­dodž­bi uglav­nom i da­lje jed­na dru­goj su­prot­stav­lja­ju, no­vo po­vi­je­sno pro­uča­va­nje če­sto se ocje­nji­va­lo kao pro­tu­teo­rij­sko, ili čak pro­tuk­njižev­no, no 256

oprav­da­no mu se može pri­go­vo­ri­ti, kao i mno­gim dru­gim vanj­skim pri­stu­pi­ma književ­no­sti, je­di­no š­to se ne uspi­je­va spo­ji­ti s unu­tar­njom ana­li­zom. Ta­ko pra­voj književ­noj po­ vi­je­sti i da­lje ne­ma ni tra­ga.

Po­vi­jest kao književ­nost No če­mu se još tru­di­ti da se po­mi­re književ­nost i po­vi­jest, kad u raz­li­ku više ne vje­ru­ju ni sa­mi po­vje­sniča­ri? Pro­mi­je­ni­ la se epi­ste­mo­lo­gi­ja po­vi­je­sti, ta­kođer osjet­lji­va na na­pre­dak her­me­neu­ti­ke sum­nje, a po­slje­di­ce su se odraz­i­le na či­ta­nje svih tek­sto­va, uključivši i književ­ne. Na­su­prot sta­ro­me po­zi­ ti­vi­stič­kom snu, kao š­to je do izne­mo­glo­sti po­nav­ljao cio niz teo­re­tiča­ra po­vi­je­sti, proš­lost nam je do­stup­na sa­mo u obli­ ku tek­sto­va – ne či­nje­ni­ca, ne­go uvi­jek ar­hi­va, do­ku­me­na­ta, go­vo­ra, za­pi­sa – ko­ji su i sa­mi, do­da­ju oni, neo­dvo­ji­vi od tek­ sto­va od ko­jih se sa­sto­ji naša sa­daš­njost. Ci­je­la književ­na po­ vi­jest, uključu­jući i Ja­u­sso­vu, poči­va na osnov­noj di­fe­ren­ci­ ja­ci­ji tek­sta i kon­tek­sta. Da­nas se pak i sa­ma po­vi­jest sve če­ šće či­ta kao da spa­da u književ­nost, kao da je kon­tekst nuž­ no tekst. Š­to uopće može po­sta­ti književ­na po­vi­jest kad su kon­tekst uvi­jek sa­mo dru­gi tek­sto­vi? Po­vi­jest po­vje­sniča­ra više ni­je jed­na ni uje­di­nje­na, ne­go se slaže od mnoš­tva dje­lo­mič­nih po­vi­je­sti, raz­no­rod­nih kro­no­ lo­gi­ja i pro­tu­slov­nih pri­po­vi­je­sti. Više ne­ma je­din­stve­ni smi­ sao ka­kav su u njoj od He­ge­la vi­dje­le to­ta­li­za­tor­ske fi­lo­zo­fi­je po­vi­je­sti. Po­vi­jest je kon­struk­ci­ja, pri­po­vi­jest ko­ja, kao ta­kva, upri­zo­ru­je i sa­daš­njost i proš­lost; nje­zin tekst je dio književ­ no­sti. Objek­tiv­nost ili tran­scen­den­ci­ja po­vi­je­sti je ob­ma­na jer se po­vje­sničar upleće u di­skur­se ko­ji­ma kon­strui­ra po­vi­ je­sni pred­met. Ako ni­je svje­sna svo­je uple­te­no­sti, po­vi­jest je pu­ka ideo­loš­ka pro­jek­ci­ja: to­me je uči Fo­u­ca­ult, ali i Hay­den W­hi­te, Pa­ul Vey­ne, Jacques Ran­ciè­re i mno­gi dru­gi. 257

S­to­ga po­vje­sničar književ­no­sti – čak i u po­sljed­njem iz­da­ nju, kao po­vje­sničar re­cep­ci­je – više ne­ma po­vi­je­sti na ko­ju bi se oslo­nio. Po­ložaj mu je na­lik na ­bestežin­sko sta­nje jer po­vi­jest, u skla­du s post­hei­deg­ge­rov­skom her­me­neu­ti­kom, teži do­ki­nu­ti pre­gra­du iz­među unu­tar­njeg i vanj­skog, iz ko­ je su po­te­kle sva kri­ti­ka i književ­na po­vi­jest, a sa­mi kon­tek­ sti su sa­mo pri­po­vjed­ne kon­struk­ci­je ili re­prez­en­ta­ci­je – po­ nov­no i još uvi­jek – tek­sto­va. Po­sto­je sa­mo tek­sto­vi, kaže no­ va po­vi­jest, na pri­mjer ame­rič­ki New Hi­sto­ri­cism, ko­ji je po to­me u su­gla­sju s in­ter­tek­stual­nošću. Pre­ma Lo­ui­su Mon­ tro­seu, jed­no­me od nje­go­vih pre­dvod­ni­ka, po­vra­tak po­vi­je­ sti u ame­rič­ko pro­uča­va­nje književ­no­sti obi­lježa­va si­me­trič­ na i ne­raz­dvo­ji­va po­zor­nost pre­ma »­po­vi­je­sno­sti tek­sto­va« i »­tek­stual­no­sti po­vi­je­sti« (Mon­tro­se, str. 20). Do­sljed­nost ci­je­le ne­de­ter­mi­ni­stič­ke kri­ti­ke iz­vi­re iz to­ga uvje­re­nja, ko­je uo­sta­lom uve­li­ke pod­sjeća na sta­ri­je pa­ra­dok­se, kao š­to je ovaj, ko­ji se može naći u Dnev­ni­ku Gon­co­ur­to­vih iz 1862. go­di­ne: »Po­vi­jest je ro­man ko­ji se do­go­dio; ro­man je po­vi­ jest ko­ja se mo­gla do­go­di­ti«. Š­to da, pre­ma to­me, bu­de književ­na po­vi­jest, ako ne, mno­ go skrom­ni­je ne­go u Lan­so­no­vo ili čak Ja­u­sso­vo vri­je­me, juk­ sta­po­zi­ci­ja, pri­spo­do­ba tek­sto­va i frag­men­tar­nih di­skur­sa vez­ a­nih uz di­fe­ren­ci­jal­ne kro­no­lo­gi­je, od ko­jih su jed­ni više po­ vi­je­sni, dru­gi više književ­ni, u sva­kom sluča­ju, za­hvat ko­ji ka­non š­to ga je namr­la tra­di­ci­ja podvr­ga­va kuš­nji? Više ne­ ma­mo pra­vo na mir­nu po­vi­je­snu i her­me­neu­tič­ku sa­vjest, š­to ni­je raz­log da se pre­da­mo. Još ­je­dan­put, put kroz teo­ri­ju je po­u­ka o re­la­ti­viz­mu i otrež­nje­nje.

258

V­ r i­ j e d­ n o s t Od pro­fe­sio­nal­nih struč­nja­ka za književ­nost pu­bli­ka oče­ ku­je da joj kažu ko­je su knji­ge do­bre, a ko­je su loše: da ih oni pro­su­de, odvo­je ži­to od ku­ko­lja, usta­no­ve ka­non. Funk­ci­ja književ­no­ga kri­tiča­ra je da, su­klad­no eti­mo­lo­gi­ji, iz­ja­vi: »S­ma­ tram da je ova knji­ga do­bra, od­no­sno loša«. No či­ta­te­lje, na pri­mjer či­ta­te­lje književ­nih ru­bri­ka u dnev­nom ili tjed­nom ti­sku, čak i ako im ni­su mr­ski obraču­ni, za­ma­ra­ju vri­jed­no­ sni su­do­vi ko­ji odviše sliče na hi­ro­ve, pa bi još htje­li i da kri­ tiča­ri svo­je sklo­no­sti oprav­da­ju ta­ko da, na pri­mjer, po­bliže obja­sne: »O­vo su raz­lo­zi mo­je pro­sud­be, i ti su raz­lo­zi do­bri«. Kri­ti­ka bi mo­ra­la bi­ti obraz­lože­no vred­no­va­nje. No ima­ju li, mo­gu li književ­na vred­no­va­nja, u struč­nja­ka kao i u ama­te­ra, ima­ti objek­ti­van te­melj? Ili čak raz­u­man te­melj? Je­su li ona ika­da iš­ta dru­go do su­bjek­tiv­ni i sa­mo­volj­ni su­do­vi, ti­pa »Vo­ lim, ne vo­lim«? Uo­sta­lom, ako pri­hva­ti­mo da je kri­tič­ka pro­ cje­na neu­mit­no su­bjek­tiv­na, ne osuđu­je li nas to ­beziz­gled­no na po­sve­maš­nji skep­ti­ci­zam i na tra­gičan so­lip­si­zam? Kao sveuči­liš­na di­sci­pli­na, književ­na se po­vi­jest po­kuša­la odvo­ji­ti od kri­ti­ke, ko­ju je pro­ka­za­la kao im­pre­sio­ni­stič­ku, od­no­sno kao dog­ma­tič­nu, da bi je za­mi­je­ni­la po­zi­tiv­nom zna­nošću o književ­no­sti. Isti­na je da su se kri­tiča­ri XIX. sto­ ljeća, od Sain­te-Beu­vea, ko­ji je go­spođu de Ga­spa­rin i Töpf­ fe­ra ci­je­nio znat­no više ne­go Stend­ha­la, do Bru­ne­tiè­rea, ko­ji je si­pao drv­lje i ka­me­nje na Ba­u­de­lai­rea i Zo­lu, ta­ko pre­va­ri­li u po­gle­du svo­jih su­vre­me­ni­ka da je ma­lo zadrš­ke bi­lo ite­ka­ ko do­bro­doš­lo. Zbog to­ga su se di­ser­ta­ci­je o ži­vim au­to­ri­ma du­go sma­tra­le ne­pri­hvat­lji­vi­ma, kao da se su­bjek­tiv­nost i vri­ jed­no­sni sud mo­gu iz­bjeći ako se sa­mo pridrža­va­mo ka­no­na ko­ji smo na­sli­je­di­li od tra­di­ci­je. Sud je po­stao spo­re­dan, ili 259

se čak iz­ba­ci­vao, a u sva­kom se sluča­ju ot­kla­njao u ho­ti­mič­ nu obli­ku, u okvi­ru aka­dem­ske di­sci­pli­ne, za raz­li­ku od no­ vin­ske kri­ti­ke ili au­tor­ske kri­ti­ke, pre­ma po­dje­li na tri obi­te­ lji kri­ti­ka ka­ko ih je raz­lučio Al­bert Thi­ba­u­det. Vri­jed­nost, mi­sle nje­go­vi pro­tiv­ni­ci, ovi­si o in­di­vi­dual­noj reak­ci­ji: ka­ko je sva­ko dje­lo je­din­stve­no, sva­ki po­je­di­nac na nje­ga rea­gi­ra u skla­du sa svo­jom neu­spo­re­di­vom lič­nošću. No opre­ku iz­među (znan­stve­ne) objek­tiv­no­sti i (kri­tič­ke) su­bjek­tiv­no­sti teo­ri­ja sma­tra var­kom, pa na su­do­vi­ma još poči­va čak i na­juža književ­na po­vi­jest, usre­do­toče­na is­ključi­ vo na či­nje­ni­ce, već i po to­me š­to una­pri­jed i najčešće prešut­ no odluču­je š­to tvo­ri književ­nost (ka­non, ve­li­ke pi­sce). Htje­ li ili ne htje­li, i teo­re­tič­ni­ji ili des­krip­tiv­ni­ji pri­stu­pi (for­ma­li­ stič­ki, struk­tu­ral­ni, ima­nen­ti­stič­ki) pri­mo­ra­ni su vred­no­va­ ti, š­to je u njih če­sto bit­no. Sva­ka teo­ri­ja, može se reći, ga­ji ne­ku na­klo­nost, ma­kar i sa­mo pre­ma tek­sto­vi­ma ka­kve nje­ zi­ni poj­mo­vi opi­su­ju naj­bo­lje, tek­sto­vi­ma ko­ji su je vje­ro­jat­ no i po­tak­nu­li (kao š­to je po­ka­za­la vez­a iz­među ru­skih for­ ma­li­sta i pje­snič­kih avan­gar­di, ili iz­među este­ti­ke re­cep­ci­je i mo­der­ne tra­di­ci­je). Ta­ko teo­ri­ja svo­je na­klo­no­sti, ili svo­je pre­d­rasu­de, iz­diže na raz­i­nu uni­ver­za­li­ja (na pri­mjer, očuđe­ nje ili ne­ga­tiv­nost). U ame­rič­kih no­vih kri­tiča­ra, među ko­ji­ ma su mno­gi bi­li i pje­sni­ci, ana­lo­gi­ja i iko­nič­nost ci­je­ni­le su se ta­ko da se pje­sniš­tvo pret­po­stav­lja­lo pro­zi. U Bart­he­sa raz­ luče­nost čit­lji­vog tek­sta i pi­si­vog tek­sta, izraz­i­to vri­jed­no­sne na­ra­vi, po­vlašću­je teš­ke ili ne­raz­um­lji­ve tek­sto­ve. U struk­tu­ ra­liz­mu uopće for­mal­ni ot­klon i književ­na svi­jest vred­nu­ju se na­su­prot kon­ven­ci­ji i rea­liz­mu (ba­u­kom teo­ri­je, s iro­nič­ nim isho­dom da je o nje­mu obil­no go­vo­ri­la). Sva­ko pro­uča­ va­nje književ­no­sti ovi­si o su­sta­vu na­klo­no­sti, ko­ji može ili ne mo­ra bi­ti svje­stan. Mo­guć­nost i nuž­nost objek­tiv­no­sti i znan­stve­no­sti mo­ra­ju se prei­spi­ta­ti, kao š­to je ti­je­kom XX. sto­ljeća do za­mo­ra či­ni­la her­me­neu­ti­ka. 260

U vez­i s vri­jed­nošću uz pi­ta­nje su­bjek­tiv­no­sti su­da nai­la­ zi­mo i na pi­ta­nje ka­no­na, ili kla­si­ka, kao š­to se ra­di­je kaže na fran­cu­sko­me, te na­stan­ka, au­to­ri­te­ta (oso­bi­to na­sta­vi), ospo­ra­va­nja i re­vi­zi­ja ka­no­na. Na grč­kom je ka­non bio pra­ vi­lo, uzor, nor­ma ko­ju pred­stav­lja dje­lo š­to ga tre­ba opo­naša­ ti. Za Cr­kvu je ka­non bio više ili ma­nje dug po­pis knji­ga ko­ je su se sma­tra­le na­dah­nu­ti­ma Bo­gom i vri­je­di­le kao au­to­ri­ tet. Ka­non je u književ­nost uveo teo­loš­ki obraz­ac u XIX. sto­ ljeću, u do­ba uspo­na na­cio­na­li­za­ma, kad su ve­li­ki pi­sci po­ sta­li ju­na­ci­ma du­ha svo­je­ga na­ro­da. Ka­non je da­kle na­cio­ na­lan (kao po­vi­jest književ­no­sti), pro­miče na­cio­nal­ne kla­si­ ke u Gr­ka i Rim­lja­na, uspo­stav­lja svod za ko­ji se više ne po­ stav­lja pi­ta­nje di­ve li mu se po­je­din­ci: nje­go­vi spo­me­ni­ci či­ ne baš­ti­nu, skup­no pamće­nje.

P­je­sme su veći­nom loše, ali su pje­sme V­red­no­va­nje (uspo­red­bu, kla­si­fi­ka­ci­ju, hi­je­rar­hi­ju) književ­nih tek­sto­va tre­ba raz­li­ko­va­ti od vri­jed­no­sti književ­ no­sti sa­me po se­bi. No neu­pit­no je da dva pro­ble­ma je­dan o dru­gom ovi­se: načel­no se po isto­me vri­jed­no­snom kri­te­ri­ju di­je­le književ­ni tek­sto­vi i nek­njižev­ni tek­sto­vi te se književ­ni tek­sto­vi kla­si­fi­ci­ra­ju među so­bom (na pri­mjer, po očuđe­nju, ili po slože­no­sti, ili po ne­ja­snoći, ili po či­stoći). Ne bih se htio pre­više vraća­ti na pri­ro­du i funk­ci­ju književ­no­sti (vi­di pr­vo po­glav­lje). Fi­lo­zof Nel­son Good­man je nai­me na­pi­sao: Mo­ra­mo veo­ma ja­sno raz­luči­ti [...] pi­ta­nje »Š­to je umjet­ nost?« i pi­ta­nje »Š­to je do­bra umjet­nost?« [...] ako naj­ pri­je odre­di­mo »š­to je umjet­nič­ko dje­lo« kao »o­no š­to je do­bra umjet­nost«, [...] upa­da­mo u ­beznad­nu po­met­ nju. Jer je veći­na umjet­nič­kih dje­la, naža­lost, loša (Good­ man, 1984., str. 199). 261

Veći­na pje­sa­ma je osred­nja, go­to­vo svi ro­ma­ni za­služu­ju da ih za­bo­ra­vi­mo, ali sve­jed­no je ri­ječ o pje­sma­ma, sve­jed­no je ri­ječ o ro­ma­ni­ma. Loše tu­mače­nje De­ve­te sim­fo­ni­je, na­po­ me­nuo je ta­kođer Good­man, u umjet­nost spa­da jed­na­ko kao i do­bro tu­mače­nje isto­ga dje­la (Good­man, 1976., str. 255). Ra­cio­nal­no vred­no­va­nje pje­sme pret­po­stav­lja nor­mu, to jest de­fi­ni­ci­ju na­ra­vi i funk­ci­je književ­no­sti – a ona može na­ glaša­va­ti, na pri­mjer, sadržaj, ili pak oblik – ko­ju raz­ma­tra­no dje­lo ostva­ru­je više ili ma­nje us­pješ­no. Ta­ko će onaj tko vri­ jed­nost pri­da­je književ­nom obli­ku vje­ro­jat­no lir­sku pje­smu smje­sti­ti iznad po­uč­ne pje­sme, a sim­bo­lič­ni ro­man iznad ro­ ma­na s te­zom (kao Pro­ust, ko­ji je u Pro­nađe­no­me vre­me­nu ustao pro­tiv do­mo­ljub­nog ili po­pu­lar­nog ro­ma­na); ali onaj ko­me je važ­no da dje­lo ima hu­man sadržaj za­ci­je­lo će pro­ci­ je­ni­ti da su umjet­nost ra­di umjet­no­sti, ili »či­sta« umjet­nost, ili umjet­nost pod pri­si­lom (Ou­li­po), niže vri­jed­no­sti ne­go dje­lo bo­ga­to sa sta­ja­liš­ta isku­stva ko­je obu­hvaća. Br­zo po­nov­ no nai­la­zi­mo na spor o hi­je­rar­hi­ji umjet­no­sti, ko­ji se vo­dio ti­je­kom ci­je­lo­ga XIX. sto­ljeća. Ko­ja je umjet­nost viša? Sjeća­ mo se su­par­niš­tva iz­među He­ge­lo­ve lje­stvi­ce, ko­ja je na vrh po­stav­lja­la in­te­li­gi­bil­no, da­kle pje­sniš­tvo, i kla­si­fi­ka­ci­je po­te­ kle od Sc­ho­pen­ha­ue­ra, ko­ja iznad sve­ga po­stav­lja glaz­bu (je­ zik anđe­la, pre­ma Pro­u­stu): di­le­ma je vje­ro­jat­no još jed­na preo­braz­ba al­ter­na­ti­ve iz­među kla­sič­no­ga uku­sa i ro­man­tič­ no­ga uku­sa, iz­među in­te­li­gi­bil­nog i osje­til­nog kao vr­hov­ne estet­ske vri­jed­no­sti. Pam­ti­mo i Kan­to­vu tra­di­ci­ju, ko­ju je na­sta­vi­la veći­na este­tiča­ra od pros­vje­ti­telj­stva na­da­lje, a ko­ ja sma­tra da je umjet­nost »­nesvr­ho­vi­ta svr­ha«, pa sto­ga »či­ stu« umjet­nost pro­glaša­va estet­ski na­dređe­nom umjet­no­sti »s te­zom«, pri­mi­je­nje­noj umjet­no­sti, prak­tič­noj umjet­no­sti. No ko­li­ko vri­je­de sa­me nor­me? Je­su li dog­mat­ske, kao pu­ki načel­ni sta­vo­vi, ili su u pra­vom smi­slu ri­ječi estet­ske? 262

T. S. Eliot ta­kođer je di­je­lio književ­nost i vri­jed­nost: sma­ trao je da o li­te­rar­no­sti tek­sta (o to­me pri­pa­da li književ­no­sti) tre­ba odluči­ti na te­me­lju is­ključi­vo estet­skih (­bezin­te­re­snih, u kan­tov­skom smi­slu nesvr­ho­vi­tih) kri­te­ri­ja, ali da ve­liči­na književ­nog tek­sta (poš­to se pri­zna da pri­pa­da književ­no­sti) ovi­si o kri­te­ri­ji­ma ko­ji ni­su estet­ski: »Ve­liči­na« književ­no­ga dje­la – piše u »Re­li­gi­ji i književ­ no­sti« (»Re­li­gion and Li­te­ra­tu­re«, 1935.) – ne može se odre­di­ti uzi­ma­jući u ob­zir sa­mo književ­ne kri­te­ri­je; ia­ ko mo­ra­mo ima­ti na umu da odlu­ka je li neš­to književ­ nost ili ni­je, mo­ra bi­ti vođe­na is­ključi­vo književ­nim kri­ te­ri­ji­ma (Eliot, 1975., str. 97; 1999., str. 54). S­ve u sve­mu, o tek­stu pri­je sve­ga tre­ba pi­ta­ti pri­pa­da li književ­no­sti kao ta­kvoj (je li ro­man, pje­sma, ka­za­liš­ni ko­ mad itd.), osla­nja­jući se sa­mo na nje­gov oblik, a za­tim je li »­do­bra« ili »­loša« književ­nost, po­bliže raz­ma­tra­jući nje­gov smi­sao. Književ­na ve­liči­na izi­sku­je drukči­ja mje­ri­la, a ne sa­ mo nesvr­ho­vi­tu svr­ho­vi­tost, da­kle etič­ke, eg­zi­sten­ci­jal­ne, fi­ lo­zof­ske, re­li­gio­zne itd. nor­me. Na isti je način tek­sto­ve raz­ luči­vao pje­snik W. H. Au­den, ko­ji je re­kao ka­ko je pr­vo pi­ ta­nje ko­je ga za­ni­ma kad či­ta pje­smu teh­nič­ko: »O­vo je ver­ bal­na na­pra­va. Ka­ko ra­di?«, ali je nje­go­vo dru­go pi­ta­nje mo­ ral­no u najši­rem smi­slu ri­ječi: »Ka­kav čo­vjek ži­vi u ovoj pje­ smi? Ka­ko za­miš­lja li­jep ži­vot ili do­bro mje­sto? A ka­ko za­ miš­lja loše mje­sto? Š­to skri­va či­ta­te­lju? Š­to skri­va čak i sam se­bi?« (Au­den, str. 50-51). Sma­tra­jući da je sta­ja­liš­te kao š­to je Elio­to­vo ili Au­de­no­vo kon­zer­va­tiv­no zbog to­ga š­to oni ističu književ­ni sadržaj, mo­der­ni­sti i for­ma­li­sti obič­no se za­ do­vo­lja­va­ju estet­skim kri­te­ri­jem, kao š­to je no­vi­na, ili očuđe­ nje u ru­skih for­ma­li­sta. No to ni­je nor­ma jer se u tom sluča­ ju di­na­mi­ka umjet­no­sti sa­sto­ji od ­nor­me ko­ju uvi­jek krši. Kad ot­klon po­sta­ne ­nor­ma, kao š­to se ti­je­kom XIX. sto­ljeća 263

do­go­di­lo fran­cu­sko­me sti­hu, ko­ji se iz »­di­slo­ci­ra­nog« sti­ha pre­tvo­rio u oslo­bođe­ni stih i u slo­bod­ni stih, ter­min nor­ma, to jest za­mi­sao o pra­vil­no­sti, pre­sta­je bi­ti mje­ro­da­van na bi­lo ko­ji način. Kad ot­klon i sam po­sta­ne uo­biča­jen, dje­lo može iz­gu­bi­ti vri­jed­nost, a za­tim je po­nov­no po­pri­mi­ti, ako se ot­ klon opet doživ­lja­va kao ta­kav. Eliot je pri­pad­nost književ­ no­sti i ve­liči­nu književ­no­sti raz­dvo­jio upra­vo da bi se iz­bje­ glo ta­kvo ko­le­ba­nje ovi­sno o pri­li­ka­ma. S­po­me­nu­li smo još i dru­ge kri­te­ri­je vri­jed­no­sti, kao š­to su slože­nost ili po­li­va­lent­nost. Vri­jed­no dje­lo je dje­lo ko­je traj­ no po­buđu­je div­lje­nje jer u se­bi skri­va više raz­i­na ko­je mo­ gu udo­vo­lji­ti raz­nim či­ta­te­lji­ma. Vri­jed­na pje­sma je čvršće ustro­jen sa­sta­vak, od­no­sno sa­sta­vak obi­lježen teži­nom i ne­ pro­nič­nošću, pre­ma zah­tje­vu ko­ji je po­stao pre­su­dan na­kon Mal­larméa i avan­gar­di. No ori­gi­nal­nost, bo­gat­stvo i slože­ nost mo­gu se traži­ti i sa se­man­tič­kog, a ne sa­mo for­mal­nog sta­no­viš­ta. Na­pe­tost iz­među znače­nja i obli­ka ta­da po­sta­je kri­te­rij kri­te­ri­ja. Na kra­ju XIX. sto­ljeća en­gle­ski je pi­sac Matt­hew Ar­nold kri­ti­ci za­dao cilj da usta­no­vi druš­tve­ni mo­ral i za­klon pro­ tiv div­ljaš­tva, a pro­uča­va­nje književ­no­sti, u važ­no­me č­lan­ ku o »Funk­ci­ji kri­ti­ke da­nas« (»T­he Func­tion of Cri­ti­cism at the Pre­sent Ti­me«, 1864.) de­fi­ni­rao kao »­­bezin­te­re­san po­ kušaj da se spo­zna i po­uča­va naj­bo­lje š­to se na svi­je­tu spo­ zna­lo i mi­sli­lo« (a di­sin­te­re­sted en­dea­vo­ur to learn and pro­ pa­ga­te the best that is known and tho­ught in the world, Ar­ nold, str. 50). Za vik­to­ri­jan­sko­ga kri­tiča­ra na­sta­va književ­no­ sti mo­ra služi­ti da izo­braz­i, ugla­di, hu­ma­ni­zi­ra slo­je­ve no­ve sred­nje kla­se na­sta­le u in­du­strij­sko­me druš­tvu. Veo­ma uda­ lje­na od ­bezin­te­re­sno­sti u Kan­to­vu smi­slu, druš­tve­na je za­ daća književ­no­sti da lju­di­ma ko­ji se ba­ve svo­jim za­ni­ma­nji­ ma pruži du­hov­ne tež­nje kad se oda­ju do­ko­li­ci te da u njih 264

po­bu­di na­cio­nal­ni osjećaj u tre­nut­ku kad re­li­gi­ja više ni­je do­volj­na. U Fran­cu­skoj se za vri­je­me Treće Re­pu­bli­ke ulo­ ga književ­no­sti po­i­ma­la do­sta slič­no: oče­ki­va­lo se da na­sta­va književ­no­sti po­tiče za­jed­niš­tvo, do­mo­ljub­lje i građan­ski mo­ ra­li­zam. Vri­jed­nost književ­no­sti, saže­ta u ka­no­nu, ta­da ovi­si o po­u­ci ko­ju mo­gu pruži­ti pi­sci. Tu su po­dređe­nost književ­ no­sti u dru­goj po­lo­vi­ci XX. sto­ljeća, pa čak već i tri­de­se­tih go­di­na u En­gle­skoj, pro­ka­za­li F. R. Lea­vis i nje­go­vi ko­le­ge na Cam­brid­geu, ko­ji su preu­re­di­li ka­non en­gle­ske književ­ no­sti i pro­ma­kli pi­sce či­ja su dje­la sadrža­va­la ne ta­ko kon­ ven­cio­nal­ne, ali jed­na­ko mo­ral­ne su­do­ve o po­vi­je­sti i druš­ tvu, a Lea­vis ih je naz­vao The Great Tra­di­tion (Ja­ne Au­sten, Geor­ge Eliot, Henry Ja­mes, Jo­seph Con­rad i D. H. Law­ren­ ce). Za Lea­vi­sa, ili još za Ray­mon­da Wil­liam­sa, vri­jed­nost književ­no­sti se vez­u­je uz ži­vot, sna­gu, in­ten­zi­tet isku­stva o ko­je­mu svje­doči, uz nje­zi­nu spo­sob­nost da čo­vje­ka uči­ni bo­ ljim. No zah­tjev za druš­tve­nom au­to­no­mi­jom književ­no­sti od šez­de­se­tih go­di­na na­da­lje, ili čak za nje­zi­nom sub­ver­ziv­ nošću, po­klo­pio se s mar­gi­na­li­za­ci­jom pro­uča­va­nja književ­ no­sti, kao da je nje­zi­na vri­jed­nost u su­vre­me­no­me svi­je­tu po­sta­la ­neiz­vje­sni­ja. Kao obič­no, naj­pri­je ću pred­sta­vi­ti an­ti­te­tič­na gle­diš­ta, gle­diš­te tra­di­ci­je, ko­ja vje­ru­je u književ­nu vri­jed­nost (u nje­ zi­nu objek­tiv­nost, u nje­zi­nu oprav­da­nost), i gle­diš­te književ­ ne po­vi­je­sti ili književ­ne teo­ri­je, ko­je zbog raz­liči­tih raz­lo­ga za­miš­lja­ju da mo­gu bez nje. I ovaj put nai­la­zi­mo na cio niz ter­mi­na ko­ji po­du­pi­ru tu opre­ku: »­kla­si­ci«, »­ve­li­ki pi­sci«, »­pan­teon«, »­ka­non«, »a­u­to­ri­tet«, »o­ri­gi­nal­nost«, te ta­kođer »­re­vi­zi­ja« i »­re­ha­bi­li­ta­ci­ja«. Ka­ko je i lo­gič­no, ap­so­lut­ni re­ la­ti­vi­zam je je­di­ni do­sljed­ni stav – dje­la ne­ma­ju vri­jed­no­sti sa­ma po se­bi – no on pr­ko­si in­tui­ci­ji: po to­me i jest plo­dan, do ne­ke mje­re. 265

E­stet­ska za­blu­da Kao š­to je Gé­rard Ge­net­te pod­sje­tio u ne­dav­no objav­lje­ noj knji­zi Estet­ski od­nos (La Re­la­tion esthé­tique, 1997.), dru­ go­me sve­sku dje­la Dje­lo[­va­nje] umjet­no­sti (L’Œu­vre de l’art), Li­je­po se (od Pla­to­na, pre­ko To­me Akvin­sko­ga sve do pros­ vje­ti­telj­stva) du­go sma­tra­lo objek­tiv­nim svoj­stvom stva­ri. Hu­me je među pr­vi­ma skre­nuo po­zor­nost na raz­no­li­kost estet­skih su­do­va pre­ma po­je­din­ci­ma, raz­dob­lji­ma i na­ro­di­ ma, ali je go­le­mu teš­koću na ko­ju je uka­zao ubr­zo raz­ri­ješio obja­snivši ne­slož­nost estet­skih su­do­va tvrd­njom da su oni više ili ma­nje is­prav­ni; ukrat­ko, kad bi­smo svi su­di­li is­prav­ no, svi bi­smo se su­gla­si­li da su iste pje­sme li­je­pe i da su iste ruž­ne. Kan­to­va Kri­ti­ka ­rasud­ne sna­ge (Kri­tik der Ur­teils­kraft, 1790.), nje­go­va treća Kri­ti­ka, bi­la je te­melj­ni tekst ko­jim se s po­stav­ke o objek­tiv­no­sti Li­je­po­ga (s kla­sič­ne ide­je) preš­lo na su­bjek­tiv­nost, š­to­više, na re­la­tiv­nost Li­je­po­ga (na ro­man­tič­ nu i mo­der­nu ide­ju): »Sud uku­sa, na­pi­sao je Kant, ni­je [...] sud spo­zna­je, da­kle ni­je lo­gič­ki, ne­go este­tič­ki, či­me raz­u­mi­ je­va­mo da nje­gov odred­be­ni raz­log može bi­ti sa­mo su­bjek­ti­ van« (Kant, 1957., str. 41, pri­je­vod prei­načen). Drukči­je reče­ no, pre­ma Kan­tu, sud »O­vaj pred­met je li­jep« izraža­va sa­mo osjećaj ugo­de (»O­vaj pred­met mi se sviđa«) pa se ne može ni­ka­ko obraz­loži­ti ni­ti se o nje­mu može ras­prav­lja­ti na te­ me­lju objek­tiv­nih do­ka­za. Za Kan­ta je estet­ski sud po­sve su­ bjek­ti­van, kao sud odo­bra­va­nja, ko­ji izraža­va ugo­du osje­ti­ la (»O­vaj pred­met u me­ni iza­zi­va ugo­du«), za raz­li­ku od su­ da spo­zna­je ili od prak­tič­nog (mo­ral­nog) su­da, ko­ji se pak te­ me­lje na objek­tiv­nim svoj­stvi­ma ili na in­te­re­snim nače­li­ma. Su­bjek­ti­van kao sud odo­bra­va­nja, estet­ski se sud, među­tim, od po­to­nje­ga raz­li­ku­je po to­me š­to je ne­zain­te­re­si­ran, či­me Kant raz­u­mi­je­va da je zain­te­re­si­ran is­ključi­vo za oblik (a ne za po­sto­ja­nje) pred­me­ta. »U­kus je moć pro­suđi­va­nja ne­ko­ga 266

pred­me­ta ili ne­ko­ga nači­na pre­doči­va­nja s po­moću sviđa­nja ili ne­sviđa­nja bez ika­kvo­ga in­te­re­sa. Pred­met ta­kvo­ga sviđa­ nja zo­ve se li­jep« (ibid., str. 49). Li­je­po je da­kle dru­go, a ne pr­vo: br­ka­jući po­slje­di­cu s uzro­kom, na­ziv se pri­da­je osjeća­ ju ne­zain­te­re­si­ra­nog sviđa­nja (objek­ti­vi­ra se ili ra­cio­na­li­zi­ ra). Ra­di­kal­nim se obra­tom estet­sko pre­mješ­ta iz objek­ta u su­bjekt: este­ti­ka više ni­je zna­nost o li­je­po­me, ne­go zna­nost o estet­skoj pro­cje­ni, kao š­to je na­rod­na mu­drost već slu­ti­la i na š­to uka­zu­je en­gle­ska po­slo­vi­ca: Bea­uty is in the eye of the be­hol­der (»L­je­po­ta je u pro­ma­trače­vu oku«). Među­tim, poš­to je čvr­sto usta­no­vio su­bjek­ti­vi­zam estet­ sko­ga su­da, Kant se tru­dio da iz to­ga ne iz­ve­de za­ključak ko­ ji bi kob­no dje­lo­vao na po­jam vri­jed­no­sti, a to je re­la­ti­vi­zam Li­je­po­ga. Ia­ko pri­zna­jući da je estet­ski sud pot­pu­no su­bjek­ ti­van, na­sto­jao ga je oču­va­ti od re­la­ti­viz­ma nečim š­to je naz­ vao »o­prav­da­nim zah­tje­vom« (usp. str. 54) za opće­vri­jed­ nošću, to jest jed­no­gla­snošću. Kad stvo­rim estet­ski sud na­ su­prot su­du odo­bra­va­nja, tražim da se s njim svi slože. Sva­ ki estet­ski sud zah­ti­je­va da ga pri­hva­te svi: U po­gle­du ugod­no­ga za­do­vo­lja­va se svat­ko ti­me, da se i nje­gov sud, š­to ga osni­va na pri­vat­no­me osjeća­ju i ko­jim kaže o ne­kom pred­me­tu, da mu se sviđa, ogra­niča­va sa­ mo na [nje­go­vu] oso­bu. Sto­ga se on ra­do za­do­vo­lja­va, kad ga dru­gi, ako kaže: ovaj je ka­nar­ski sekt u­go­dan, is­ pra­vi u nači­nu izraža­va­nja i ako ga pod­sje­ti, ne­ka kaže: on je me­ni u­go­dan. [...] U po­gle­du ugod­no­ga vri­je­di da­ kle nače­lo: svat­ko ima svoj vla­sti­ti ukus (osje­ti­la). S li­je­ pim sto­ji po­sve drukči­je. Bi­lo bi (upra­vo obrat­no) smi­ ješ­no, kad bi se net­ko, tko bi se­bi uo­braža­vao neš­to na svoj ukus, mi­slio oprav­da­ti ovim: ovaj pred­met [...] jest za me­ne li­jep. [...] ako za neš­to kaže da je li­je­po, on­da on to isto sviđa­nje oče­ku­je i od dru­gih; on ne su­di sa­mo 267

za se­be ne­go za sva­ko­ga i go­vo­ri on­da o lje­po­ti, kao da je ona svoj­stvo stva­ri (ibid., str. 50-51). Zah­tjev su­da za uni­ver­zal­nošću (»­kao da«) te­me­lji se ap­ strakt­no, pre­ma Kan­tu, na svo­joj ne­zain­te­re­si­ra­noj na­ra­vi: bu­dući da estet­ski sud ne is­kriv­lju­je ni­ka­kav osob­ni in­te­res, nuž­no ga di­je­le svi (ko­ji su ne­zain­te­re­si­ra­ni kao ja). Ra­zlog ne­dvoj­be­no po­sve idea­lan, kao da estet­ski sud može is­kri­vi­ ti sa­mo in­te­res (na pri­mjer, vla­sniš­tvo; sli­ka ko­ju po­sje­du­ jem ljepša je od su­sje­do­ve; pri­ja­te­lje­va knji­ga je bo­lja, ili go­ ra, od mo­je), pa izo­stav­lja raz­li­ke u osjet­lji­vo­sti ka­kve je za­pa­ zio Hu­me. No zah­tjev estet­skog su­da za uni­ver­zal­nošću po Kan­to­vu miš­lje­nju potvrđu­je estet­ski sen­sus com­mu­nis, pre­ ma ko­je­mu sva­ki po­je­di­nac pret­po­stav­lja za­jed­niš­tvo osjet­ lji­vo­sti među lju­di­ma: S­vat­ko li­je­pim pro­suđu­je – za­ključio je Ge­net­te – ono š­to mu se sviđa na ne­zain­te­re­si­ran način, pa zah­ti­je­va sveopću slož­nost, u ime, u pr­vom re­du, unu­tar­nje iz­vje­ sno­sti o ne­zain­te­re­si­ra­noj na­ra­vi sviđa­nja, a u dru­go­ me, hi­po­te­ze o isto­vjet­no­sti uku­sa među lju­di­ma ko­ja umi­ru­je (Ge­net­te, str. 84). Ra­suđi­va­nje je oče­vid­no ne­stal­no jer je Kant sa­mo po­ka­ zao da su­bjek­tiv­ni sud uku­sa zah­ti­je­va da bu­de nužan i opće­ vri­je­dan, ali ni­poš­to da je zah­tjev oprav­dan te, da­ka­ko, ni da mu se udo­vo­lja­va. Poš­to je usta­no­vio su­bjek­tiv­nost estet­ skog su­da, Kant po­kuša­va iz­bjeći neu­mit­ni za­ključak o re­la­ tiv­no­sti to­ga su­da; sil­no se tr­si da u po­gle­du vri­jed­no­sti oču­ va sen­sus com­mu­nis, za­ko­ni­tu estet­sku hi­je­rar­hi­ju. No, pre­ ma Ge­net­teu, po­sri­je­di je pu­sta že­lja. P­red­met da­kle ni­je li­jep po se­bi. Su­bjek­tiv­na se vri­jed­nost pred­me­tu pri­pi­su­je kao da je nje­go­vo svoj­stvo: Bea­uty is plea­ su­re objec­ti­fied (»L­je­po­ta je objek­ti­vi­ra­na ugo­da«, ibid., str. 268

88). Može­mo sto­ga go­vo­ri­ti o estet­skoj za­blu­di, kao o dru­ gim za­blu­da­ma (za­blu­di o na­mje­ri, o re­fe­ren­ci­ji, o osjećaj­no­ sti, o sti­lu, o ge­ne­zi) ko­je smo pret­hod­no ana­li­zi­ra­li, a ko­je je pro­ka­za­la teo­ri­ja: po­sri­je­di je objek­ti­va­ci­ja su­bjek­tiv­ne vri­jed­ no­sti. Estet­skoj za­blu­di Ge­net­te su­prot­stav­lja ra­di­ka­lan re­la­ ti­vi­zam, ko­ji ui­sti­nu i ap­so­lut­no po­pri­ma mje­ru Kan­to­va su­ bjek­ti­viz­ma: »To­bož­nje estet­sko vred­no­va­nje«, tvr­di on, »­za me­ne je sa­mo objek­ti­vi­ra­na pro­cje­na« (ibid., str. 89). Pre­ma Ge­net­teu, iz uvi­da o su­bjek­tiv­noj na­ra­vi estet­skih pro­cje­na nuž­no istječe po­sve­maš­nji re­la­ti­vi­zam. Vri­jed­nost da­kle više ni­je mo­guće de­fi­ni­ra­ti ra­cio­nal­no. Kat­kad em­pi­rij­ski i na­su­ mič­no može na­sta­ti sen­sus com­mu­nis, kon­sen­zus, ka­non, ali on ni­je ni uni­ver­za­lan ni aprio­ran. Ge­net­teov stav je do­slje­dan: poš­to je u ime poe­ti­ke tek­sta po­bio sve osta­le uo­biča­je­ne književ­ne za­blu­de, na­pu­stivši na­ ra­to­lo­gi­ju u ko­rist este­ti­ke, Ge­net­te ana­log­nu bor­bu vo­di pro­ tiv književ­ne vri­jed­no­sti i iz­vo­di kraj­nje za­ključ­ke iz Kan­to­va su­bjek­ti­viz­ma. S nje­go­va sta­ja­liš­ta, kao na­mje­ra, pri­ka­zi­va­nje itd., ni vri­jed­nost ne­ma ni­ka­kve teo­rij­ske mje­ro­dav­no­sti i ni­ poš­to ni­je pri­hvat­ljiv kri­te­rij u pro­uča­va­nju književ­no­sti. Cr­ ta raz­gra­niče­nja ne može bi­ti ja­sni­ja: s jed­ne stra­ne tra­di­cio­ nal­ni bra­ni­te­lji ka­no­na, a s dru­ge teo­re­tiča­ri ko­ji mu ospo­ra­ va­ju bi­lo ka­kvu va­lja­nost. Iz­među tih dvi­ju sku­pi­na sta­no­vit broj sred­njih, da­kle krh­kih, teže obra­nji­vih sta­vo­va tru­di se da održi sta­no­vi­tu oprav­da­nost vri­jed­no­sti. Ot­ka­ko je pros­ vje­ti­telj­stvo uzdr­ma­lo tra­di­ci­ju i au­to­ri­tet, kla­si­ke je po­sta­lo teš­ko po­i­sto­vjeći­va­ti s uni­ver­zal­nom nor­mom, no je li to bio raz­log da se skre­ne u pot­pu­ni re­la­ti­vi­zam? Ispi­tat ću dva po­ kuša­ja da se spa­se kla­si­ci, dva nači­na da se oču­va zlat­na sre­di­ na, u Sain­te-Beu­vea, iz­među kla­si­ciz­ma i ro­man­tiz­ma, te, u dru­go­me pre­sud­nom tre­nut­ku, u Ga­da­me­ra, či­ja po­stav­ka o vri­jed­no­sti, kao i o na­mje­ri, na­sto­ji po­stići da vuk bu­de sit a ko­za ci­je­la, to jest udo­vo­lji­ti teo­ri­ji i zdra­vo­me raz­u­mu. 269

Š­to je kla­sik? U č­lan­ku »Š­to je kla­sik?« (»Qu’est-­ce qu’un cla­ssique?«, 1850.) Sain­te-Beu­ve je pre­dložio bo­ga­tu i slože­nu de­fi­ni­ci­ju kla­si­ka. Za­mi­slio je ka­kve bi pri­go­vo­re mo­gli upu­ti­ti su­bjek­ti­ vi­zam i re­la­ti­vi­zam te ih je ot­klo­nio du­gom reče­ni­com, jed­na­ ko spret­nom kao š­to je bi­la smi­ca­li­ca ko­ju je mo­rao iz­ve­sti: P­ra­vi je kla­sik [...] au­tor ko­ji je obo­ga­tio ljud­ski duh, ko­ji je stvar­no uvećao nje­go­vu ri­zni­cu, ko­ji mu je omo­ gućio da ode ko­rak da­lje, ko­ji je ot­krio ne­ku neo­spo­ri­vu mo­ral­nu isti­nu ili izno­va do­kučio ne­ku vječ­nu strast u ljud­sko­me sr­cu, ia­ko se či­ni­lo da se u nje­mu sve spo­zna­ lo i istraži­lo; ko­ji je svo­ju mi­sao, svo­je za­paža­nje ili maš­ tu doča­rao u bi­lo ka­kvu, no ši­ro­ku i ve­li­ku, pro­fi­nje­nu i pa­met­nu, zdra­vu i po se­bi li­je­pu obli­ku; ko­ji je svi­ma pro­go­vo­rio sa­mo­svoj­nim sti­lom ka­kav je ujed­no i svači­ ji stil, sti­lom ko­ji je nov bez neo­lo­giz­ma, nov i dre­van, pri­kla­dan da po­sta­ne su­vre­men svim raz­dob­lji­ma (Sain­ te-Beu­ve, sv. III., str. 42). K­la­sik na­di­la­zi sve pa­ra­dok­se i sve na­pe­to­sti: iz­među po­ je­di­nač­nog i općeg, iz­među tre­nut­nog i vječ­nog, iz­među lo­ kal­nog i glo­bal­nog, iz­među tra­di­ci­je i iz­vor­no­sti, iz­među obli­ ka i sadrža­ja. Nje­go­va apo­lo­gi­ja kla­si­ka je savrše­na, odviše savrše­na da pri upo­ra­bi ne bi pu­ca­la po ša­vo­vi­ma. I­de­ja i ter­min kla­si­ci­zam, ni­je naod­met pod­sje­ti­ti, u fran­ cu­skom su na­sta­li ne­dav­no. Ri­ječ se po­ja­vi­la tek u XIX. sto­ ljeću, kao pro­tu­teža ro­man­tiz­mu, da bi označi­la dok­tri­nu neo­ kla­si­ci­sta, pri­staša kla­sič­ne tra­di­ci­je i ne­pri­ja­te­lja ro­man­tič­ nog na­dah­nuća. Pri­djev kla­sič­ni je pak po­sto­jao u XVII. sto­ ljeću, kad je opi­si­vao ono š­to je do­stoj­no da se opo­naša, da služi kao uzor, ono š­to vri­je­di kao au­to­ri­tet. Kra­jem XVII. sto­ljeća označa­vao je ta­kođer o­no š­to se po­uča­va u š­ko­li, 270

za­tim, u XVIII. sto­ljeću, ono š­to pri­pa­da grč­koj i la­tin­skoj an­ti­ci, a tek ti­je­kom XIX. sto­ljeća, po­suđen iz nje­mač­kog kao an­to­nim pri­dje­vu ro­man­tičan, ve­li­ke fran­cu­ske pi­sce iz sto­ljeća Lu­ja XIV. P­ri­je sve­ga, Sain­te-Beu­veo­va je ideal­na de­fi­ni­ci­ja – »­pra­vi kla­sik«, u opre­ci na­pra­ma laž­nom ili nea­u­ten­tič­nom kla­si­ku – pot­pu­no raz­liči­ta od »o­bič­ne de­fi­ni­ci­je« ko­ju je spo­me­nuo na počet­ku: »K­la­sik je, pre­ma obič­noj de­fi­ni­ci­ji, sta­ri, udiv­lje­ njem već po­sveće­ni au­tor, ko­ji pred­stav­lja au­to­ri­tet u svo­joj vr­sti« (ibid., str. 38). »S­ta­ri«, »­po­sveće­ni«, »­ko­ji vri­je­di kao au­to­ri­tet« tri su atri­bu­ta ko­je Sain­te-Beu­ve ostav­lja po stra­ni, a ko­ji, kaže, do­la­ze od Rim­lja­na. Pod­sjeća da je na la­tin­sko­ me cla­ssi­cus u pra­vo­me znače­nju bio kla­sni epi­tet i od­no­sio se na građa­ne ko­ji su ima­li sta­no­vit pri­hod i plaća­li po­rez­e, u opre­ci na­pra­ma pro­le­ta­rii, ko­ji ih ni­su plaća­li, pri­je ne­go š­to je tu raz­li­ku na književ­nost me­ta­fo­rič­ki pri­mi­je­nio Au­lo Ge­li­je, go­vo­reći u Atič­kim noći­ma o »­kla­sič­nom pi­scu [...], ne pro­le­te­ru« (cla­ssi­cus ad­si­duusque aliquis scrip­tor, non pro­ le­ta­rius, XIX, vii, 8). Za Rim­lja­ne su kla­si­ci bi­li Gr­ci, a za­tim su za lju­de u sred­nje­mu vi­je­ku i re­ne­san­si kla­si­ci bi­li i Gr­ci i Rim­lja­ni, svi sta­ri pi­sci. Sta­ri au­tor, po­svećen kao au­to­ri­tet, pri­pa­da »­dvo­stru­koj sta­ri­ni« (Sain­te-Beu­ve, sv. III., str. 39). Na spo­jiš­tu nai­la­zi­mo na Ver­gi­li­ja, kla­si­ka iznad svih osta­lih, ko­je­ga ­po­sli­je s Car­stvom po­i­sto­vjeću­je Eliot u tek­stu »W­hat is a Cla­ssic?« (»Š­to je kla­sik?«, 1944.), gdje se po­zi­va na Sain­ te-Beu­vea: ne­ma kla­si­ka, pre­ma Elio­tu, bez car­stva. Sain­te-Beu­ve na­puš­ta uo­biča­je­nu de­fi­ni­ci­ju kla­si­ka jer ga za­ni­ma na­sta­nak kla­si­ka u mo­der­nim književ­no­sti­ma, na ta­ li­jan­skom, na š­pa­njol­skom i ko­nač­no na fran­cu­skom. Ta­ko poj­mo­vi kla­sik i tra­di­ci­ja po­sta­ju ne­raz­dvoj­ni: »I­de­ja kla­sič­nog u se­bi uključu­je neš­to š­to ima stal­nost i op­stoj­nost, š­to tvo­ri ukup­nost i tra­di­ci­ju, š­to se slaže, pre­no­si i š­to tra­je« (ibid., str. 271

40). Dru­gim ri­ječi­ma, počet­no pi­ta­nje – »Š­to je kla­sik?« – ni­je bi­lo is­prav­no, ili ni­je bi­lo po­stav­lje­no ka­ko tre­ba, kad je po­sri­ je­di neš­to po svo­joj na­ra­vi se­rij­sko, ge­ne­rič­ko, i kad se oso­bi­ na kla­si­ka ne može pri­da­ti iz­dvo­je­nu au­to­ru (u naj­ma­nju ru­ ku od Ho­me­ra, pr­vo­ga i ujed­no naj­većeg pje­sni­ka, ko­ji za­sje­ nju­je svu ka­sni­ju književ­nost), kad su kla­si­ka i tra­di­ci­ja dva ime­na za istu ide­ju. Kla­sik je č­lan kla­se, ka­ri­ka u tra­di­ci­ji. Mo­ gli bi­smo doći u na­past da obraz­lože­nje pro­zre­mo kao krio­ mič­nu apo­lo­gi­ju fran­cu­ske književ­no­sti, ko­ja ne­ma kla­si­ka u smi­slu Dan­tea, Cer­van­te­sa, Sha­ke­spea­rea i Goet­hea, ge­ni­ja ko­ ji sve na­d­rasta­ju, sa­mot­nih vr­ho­va za ko­je se sma­tra da sažim­ lju duh osta­lih eu­rop­skih književ­no­sti, dok fran­cu­ski kla­si­ci – ta­ko gla­si ste­reo­tip – či­ne cje­li­nu, tvo­re ujed­načen kra­jo­lik. Čak i ako Sain­te-Beu­ve ni­je ka­nio ta­ko oprav­da­ti fran­cu­sku iznim­ku, on u »­sto­ljeću Lu­ja XIV.«, una­toč pre­pir­ci iz­među sta­rih i mo­der­nih, pre­du­hi­tru­jući »­kla­si­ko­cen­tri­zam« fran­cu­ ske književ­no­sti na ko­ji će se ­po­sli­je tuži­ti Bart­hes (Bart­hes, str. 175.), na­la­zi ne­po­re­civ uzor kla­si­ka shvaće­nih kao tra­di­ci­ ja: »Naj­bo­lja je de­fi­ni­ci­ja pri­mjer: ot­ka­ko je Fran­cu­ska ima­la sto­ljeće Lu­ja XIV. te ot­ka­ko ga može sa­gle­da­ti sa sta­no­vi­tog od­ma­ka, zna­la je š­to znači kla­sik bo­lje ne­go da se upu­sti­la u bi­lo ka­kvo umo­va­nje« (Sain­te-Beu­ve, sv. III., str. 41). Ta­ko se nor­ma oza­ko­ni­la. Pre­ma Sain­te-Beu­veo­voj de­fi­ni­ci­ji, kla­sik, ili bo­lje, kla­si­ci, kla­sič­na tra­di­ci­ja, u nače­lu obu­hvaća­ju kre­ta­ nje, to jest di­ja­lek­ti­ku sta­rih i mo­der­nih, od Bo­i­lea­ua i Per­ra­ ul­ta, uz iro­ni­ju da je ri­ječ o pri­staša­ma sta­rih, a ne o pri­staša­ ma mo­der­nih, ko­ji su, na kra­ju kra­je­va, za­u­ze­li mje­sto sta­rih te i sa­mi po­sta­li fran­cu­ski kla­si­ci. Ra­zu­mi­je­mo on­da ko­me se su­prot­stav­lja Sain­te-Beu­ve jer je nje­go­va de­fi­ni­ci­ja kla­si­ka po­le­mič­na i pro­tu­rječ­na: jed­nom ri­ječ­ju, ro­man­tič­na je, ili an­tia­ka­dem­ska. On otvo­re­no pro­zi­ va Rječ­nik Fran­cu­ske aka­de­mi­je (Dic­tion­nai­re de l’A­cadé­mie 272

françai­se, 1835., gdje se kla­si­ci po­i­sto­vjeću­ju s uzo­ri­ma kom­ po­zi­ci­je i sti­la pre­ma ko­ji­ma »­se tre­ba rav­na­ti« (ibid., str. 42): »Tu su de­fi­ni­ci­ju kla­si­ka oči­to sa­sta­vi­li naši pre­teče, dič­ni aka­ de­mi­ci, ima­jući pred so­bom i ci­lja­jući na ono š­to se ta­da na­ zi­va­lo ro­man­ti­kom, to jest ci­lja­jući na ne­pri­ja­te­lja«. Iz nje je na­sta­la pro­gre­si­stič­ka, li­be­ral­na de­fi­ni­ci­ja sa­mo­ga Sain­te-Beu­ vea, ko­ja iz­mi­ru­je tra­di­ci­ju i ino­va­ci­ju, sa­daš­nje i vječ­no, za­pra­ vo ne odu­da­ra­jući bit­no od mno­go gla­so­vi­ti­je Ba­u­de­lai­reo­ve »­mo­der­no­sti« ne­ko­li­ko go­di­na ­po­sli­je, ko­ja je pre­dla­ga­la da se iz pro­la­zno­ga izluči umjet­nost do­stoj­na an­ti­ke. Za Sain­teBeu­vea kla­sik je pi­sac »­ko­ji je svi­ma pro­go­vo­rio sa­mo­svoj­nim sti­lom ka­kav je ujed­no i svači­ji stil, sti­lom ko­ji je nov bez neo­ lo­giz­ma, nov i dre­van, pri­kla­dan da po­sta­ne su­vre­men svim raz­dob­lji­ma«. Sain­te-Beu­ve se na kra­ju pre­puš­ta za­no­su du­ge reče­ni­ce u ko­ju je htio zbi­ti pre­više pa­ra­dok­sa u je­dan te isti na­ ziv – po­seb­no i opće, sta­ro i no­vo, sa­daš­nje i vječ­no – ali na­sto­ ji poš­te­no opi­sa­ti je­din­stve­ni, upra­vo čud­no­va­ti pro­ces gdje se nak­nad­no po­kaže da je pi­sac u ko­je­mu su nje­go­vi pr­vot­ni či­ta­ te­lji vi­dje­li pre­vrat­ni­ka za­pra­vo bio na­stav­ljač tra­di­ci­je te da je po­nov­no uspo­sta­vio »­rav­no­težu u ko­rist re­da i li­je­po­ga«. Ro­ man­tič­na ili mo­der­na de­fi­ni­ci­ju kla­si­ka, ko­ji se, pre­ma Sain­ te-Beu­veu, naj­bo­lje utje­lov­lju­je u Mo­liè­reu, obu­hva­ti­la je da­ kle tem­po re­cep­ci­je. U vez­i s Mo­liè­reom Sain­te-Beu­ve na­du­go na­vo­di Goet­hea, ko­ji je ve­liči­nu pi­sca po­vez­i­vao s doživ­lja­jem ob­nov­lje­ne ča­ro­li­je sva­ki put kad se izno­va ot­kri­je isti tekst: kla­sik je pi­sac ­ko­ji je za svo­jeg či­ta­te­lja uvi­jek nov. Sain­te-Beu­ve je svje­stan ori­gi­nal­no­sti svo­je kon­cep­ci­je kla­ si­ka, ko­ja se opi­re »u­vje­ti­ma pra­vil­no­sti, raz­bo­ri­to­sti, umje­re­ no­sti i raz­u­ma« (ibid., str. 43) ka­kve obič­no zah­ti­je­va­ju aka­de­ mi­ci i neo­kla­si­ci. On od­bi­ja »­maš­tu i sa­mu osjećaj­nost po­dre­ di­ti raz­u­mu« (ibid., str. 44) pa, po­nov­no na­vo­deći Goet­hea, izo­kreće znače­nje po­la­ri­te­ta iz­među kla­si­ka i ro­man­ti­ka: 273

K­la­si­ka zo­vem zdra­vim, a ro­man­ti­ka bo­le­snim. Za me­ ne je Pje­sma o Nie­be­lun­zi­ma kla­sič­na kao Ho­mer; obo­ je se do­bro i krep­ko drže. Da­naš­nja dje­la ni­su ro­man­tič­ na za­to š­to su no­va, ne­go za­to š­to su sla­ba, krž­lja­va i bo­ le­sna. Dje­la iz proš­lo­sti ni­su kla­sič­na za­to š­to su sta­ra, ne­go za­to š­to su snaž­na, svježa i či­la (ibid., str. 46). Iz to­ga sli­je­di da su u svo­je vri­je­me, raz­mjer­no svo­joj sna­zi, bu­dući kla­si­ci po­re­me­ti­li i začud­no dje­lo­va­li na ka­no­ne lje­po­ te i do­lič­no­sti. Sa­mo je kla­si­ke u aka­dem­skom smi­slu, raz­bo­ ri­te i osred­nje, pu­bli­ka smje­sta pri­hva­ti­la, ali je ci­je­na preu­ra­ nje­na us­pje­ha obič­no vi­so­ka pa će oni ri­jet­ko nadži­vje­ti svoj pr­vot­ni ugled: »Ni­je do­bro prebr­zo se i od počet­ka kao kla­sik do­i­ma­ti su­vre­me­ni­ka; ta­da su ve­li­ki iz­gle­di da se kla­si­kom ne osta­ne za nji­ho­ve po­tom­ke. [...] Ko­li­ko je pri­je­vre­me­no sta­ sa­lih kla­si­ka ko­ji se ne održe, ne­go su kla­si­ci sa­mo ne­ko vri­ je­me!« (ibid., str. 49-50). Sain­te-Beu­ve ne kaže da kla­sik bu­ duć­no­sti mo­ra bi­ti is­pred svo­je­ga vre­me­na – ta će se avan­gar­ di­stič­ka i fu­tu­ri­stič­ka dog­ma na­met­nu­ti tek kra­jem XIX. sto­ ljeća i po­sta­ti ste­reo­tip XX. sto­ljeća – ne­go, po­put Stend­ha­la i Ba­u­de­lai­rea, izno­si miš­lje­nje da je oso­bi­na ge­ni­jal­no­sti š­to se ne pre­po­zna­je od­mah: »Kad su po­sri­je­di kla­si­ci, naj­bo­lji su i naj­veći oni ko­je ni­su pre­dvi­dje­li« (ibid., str. 50). Kao pri­ mjer po­nov­no služi Mo­liè­re, kao pje­snik od ko­je­ga se u sto­ ljeću Lu­ja XIV. oče­ki­va­lo naj­ma­nje, ko­je­mu je, među­tim, bi­ lo suđe­no da sa sta­ja­liš­ta XIX. sto­ljeća po­sta­ne ge­nij svo­je­ga sto­ljeća. Drukči­ju te­zu da­nas ne za­stu­pa ni Bo­ur­dieu, kad opi­ su­je pa­ra­dok­sal­nu eko­no­mi­ju književ­nog po­lja od XIX. sto­ ljeća na­da­lje: »U­mjet­nik na sim­bo­lič­kom tlu može tri­jum­fi­ra­ ti«, na­po­mi­nje, »­sa­mo gu­beći na eko­nom­skom tlu (ba­rem krat­ ko­roč­no), i obrat­no (ba­rem du­go­roč­no)« (Bo­ur­dieu, str. 123). Jed­no­stav­no reče­no, pri pr­vot­noj re­cep­ci­ji »­do­bri« pi­sci če­sto ne­ma­ju dru­gih či­ta­te­lja osim osta­lih »­do­brih« pi­sa­ca, svo­jih 274

tak­ma­ca, pa tre­ba sve više vre­me­na da dje­la ko­ja su ispr­va pri­ stu­pač­na sa­mo upuće­ni­ma nađu pu­bli­ku, to jest da joj na­met­ nu nor­me vla­sti­tog vred­no­va­nja. Sain­te-Beu­ve da­kle pi­sce sto­ljeća Lu­ja XIV., a po­seb­no Mo­ liè­rea, ističe kao uzo­re kla­si­ka, ali ne u smi­slu ka­no­na ko­ji tre­ba opo­naša­ti, ne­go u smi­slu ne­na­da­nih pri­mje­ra ko­ji ne pre­sta­ju iza­zi­va­ti div­lje­nje. Prem­da kao pa­ra­dig­mu uzi­ma sto­ljeće Lu­ja XIV., nje­go­vo viđe­nje kla­si­ka ni­je na­cio­nal­no, ne­go uni­ver­zal­ no, na­dah­nu­to Goet­heom i nje­go­vim poj­mom Wel­tli­te­ra­tur: Kao uvi­jek i svag­dje, Ho­mer bi [u svjet­skoj književ­no­sti] bio naj­slič­ni­ji bo­gu; no iza nje­ga, i po­put po­vor­ke Sve­ta tri kra­lja s Isto­ka, vi­dje­la bi se tro­ji­ca ve­leb­nih pje­sni­ka, tri Ho­me­ra za ko­je du­go ni­smo zna­li, a ko­ji su ta­kođer sta­rim azij­skim na­ro­di­ma namr­li ve­ličan­stve­ne i š­to­va­ ne spje­vo­ve, pje­sni­ci Val­mi­ki i Vi­ja­sa u Hin­du­sa i Fir­du­ si u Per­zi­ja­na­ca (Sain­te-Beu­ve, sv. III., str. 51). P­riz­vuk je mož­da pa­ter­na­li­stič­ki, ali Sain­te-Beu­vea ne može­mo op­tuži­ti da je sli­je­po et­no­cen­tričan. Tu je li­be­ral­ nu, uni­ver­zal­nu, a ne na­cio­nal­nu de­fi­ni­ci­ju kla­si­ka preu­zeo Matt­hew Ar­nold, ve­li­ki Sain­te-Beu­veov po­klo­nik: »­naj­bo­lje š­to se na svi­je­tu spo­zna­lo i mi­sli­lo«.

O na­cio­nal­noj tra­di­ci­ji u književ­no­sti U dru­gom okvi­ru, među­tim, kad 1858. bu­de držao uvod­ no pre­da­va­nje na É­co­le nor­ma­le supé­rieu­re, Sain­te-Beu­ve će izloži­ti nor­ma­tiv­ni­ju i ne ta­ko li­be­ral­nu de­fi­ni­ci­ju kla­si­ka. Na­ um je na­ja­vio neu­vi­je­no gru­bo: Po­sto­ji tra­di­ci­ja. U ko­jem je smi­slu tre­ba shva­ti­ti. U ko­jem je smi­slu tre­ba održa­va­ti (Sain­te-Beu­ve, sv. XV., str. 357). 275

Čak i pri­je ne­go š­to je obja­vio taj nacrt, Sain­te-Beu­ve se već ne­ko­li­ko pu­ta po­služio pr­vim li­cem množi­ne, ko­je je nje­ go­vu pu­bli­ku po­vez­i­va­lo u na­cio­nal­nu za­jed­ni­cu i estet­ski do­sluh: »­naša književ­nost«, »­naša glav­na književ­na dje­la«, »­naše naj­bli­sta­vi­je sto­ljeće« (ibid., str. 356), re­kao je mi­sleći, da­ka­ko, na sto­ljeće Lu­ja XIV. Pred po­la­zni­ci­ma É­co­le nor­ ma­le supé­rieu­re ni­je više uput­no spo­mi­nja­ti in­dij­ske i per­zij­ ske pje­sni­ke, ne­go sa­mo »­našu« tra­di­ci­ju: »Mo­ra­mo prigr­li­ ti, shva­ti­ti, ni­kad ne za­pu­sti­ti baš­ti­nu zna­me­ni­tih uči­te­lja i ota­ca« (ibid., str. 358). Na tih ne­ko­li­ko stra­ni­ca mi je sve­pri­ sut­no, a ja­sno je da, una­toč ustup­ku u po­sljed­nji čas – »Ne po­ričem da čo­vječan­stvo ­raspo­laže pje­snič­kom spo­sob­nošću ko­ja je do sta­no­vi­tog stup­nja uni­ver­zal­na« (ibid., str. 360) – pro­fe­so­rov ob­zor više ni­je svi­jet. Uspo­red­no se preo­kreće pr­ven­stvo maš­te pred raz­u­mom pa ovaj put »­raz­um uvi­jek mo­ra vla­da­ti i ja­mač­no vla­da, čak i među mi­lje­ni­ci­ma i iza­ bra­ni­ci­ma maš­te« (ibid., str. 368). Po­nov­no na­vo­di Goet­hea: Sain­te-Beu­ve opet izriče dva od tri pje­sni­ko­va ci­ta­ta ko­je je isko­ri­stio 1850., ali ci­ta­ti odz­ va­nja­ju drukči­je i služe mu da se ogra­di. Par­nas još opi­su­je kao sli­ko­vit i udo­ban kra­jo­lik u ko­je­mu svo­je mje­sto na­la­ze i mi­no­res, svat­ko svo­ju Kamčat­ku, ali se Sain­te-Beu­ve sa­da ne po­uz­da­je u idi­lič­nu ro­ko­ko sli­ku: »[Goet­he] uve­liča­va Par­ nas, di­je­li ga na ka­to­ve [...]; pri­ka­zu­je ga na­lik, mož­da odviše na­lik na Mont­ser­rat u Ka­ta­lo­ni­ji (više zupča­sto ne­go zaob­lje­ no br­do)« (ibid., str. 368). Tim tri­ma ri­ječi­ma – »­mož­da od­ više na­lik« – među ko­ji­ma dva pri­lo­ga pod­vlače pre­tje­ra­nost i sum­nju, Sain­te-Beu­ve zaoš­tra­va suzdrža­nost spram Goet­ heo­va uni­ver­za­liz­ma: Da ni­je bi­lo nje­go­ve na­klo­no­sti pre­ma Grč­koj, ko­ja is­prav­ lja i smi­ru­je nje­go­vu rav­no­duš­nost ili, ako nam je dra­ že, nje­go­ve sveopće zna­tiže­lje, Goet­he se mo­gao iz­gu­bi­ti 276

u ­besko­nač­nom, u neo­dređe­nom; među to­li­kim vr­hun­ ci­ma ko­ji su mu bli­ski, da mu još ni­je omi­lje­ni vr­hu­nac Olimp, ka­mo bi pošao – ka­mo sve ne bi pošao on, pre­ ma Isto­ku na­jo­tvo­re­ni­ji i naj­na­pred­ni­ji od svih lju­di? (ibid., str. 368-368). Sain­te-Beu­ve Goet­hea raz­rješu­je kriv­nje jer je una­toč sve­ mu u nje­go­vu du­hu pre­te­zao kla­sič­ni ele­ment, ali pred mla­ dim stu­den­ti­ma É­co­le nor­ma­le supé­rieu­re Istok po­sta­je mje­ sto gdje se gu­bi duša: »Više ne bi bi­lo kra­ja nje­go­vim lu­ta­ nji­ma u po­traz­i za raz­no­li­kim obli­ci­ma Li­je­po­ga. Ali on se vraća, ali on sje­da, ali on zna s ko­jeg se vi­di­kov­ca svi­jet š­to ga pro­ma­tra uka­zu­je u naj­ljepšem svje­tlu« (ibid., str. 369). A čvr­sta toč­ka, vr­hu­nac viši od svih osta­lih, na­la­zi se, na­rav­ no, u Grč­koj, na Su­nio­nu š­to ga je opje­vao By­ron: P­la­ce me on Su­nium’s mar­bled steep. (Osta­vi­te me na mra­mor­nim pa­di­na­ma Su­nio­na.) U­mećući svo­ju gla­so­vi­tu »Mo­li­tvu na Akro­po­li« u Uspo­ me­ne na dje­tinj­stvo i na mla­dost (So­u­ve­nirs d’en­fan­ce et de jeu­ne­sse, 1883.), i Re­nan će opi­sa­ti »grč­ko ču­do« kao »­neš­to š­to je po­sto­ja­lo sa­mo jed­nom, š­to se ni­ka­da pri­je ni­je vi­dje­ lo, š­to se ni­ka­da više neće vi­dje­ti, no če­mu će uči­nak tra­ja­ti vječ­no, a mi­slim na tip vječ­ne lje­po­te, bez ika­kve lo­kal­ne ili na­cio­nal­ne pri­mje­se« (Re­nan, str. 753). Kad se omje­ra­va o taj ideal, eg­zo­ti­ka više ni­je umje­sna. Ko­men­ti­ra­jući po­nov­no slav­ni Goet­heov na­vod »K­la­si­ ka na­zi­vam zdra­vim, a ro­man­ti­ka bo­le­snim...«, Sain­te-Beu­ ve mu od­sad pri­da­je drukči­ji priz­vuk. U č­lan­ku iz 1850. oso­ bi­na kla­si­ka, oso­bi­to Mo­liè­rea, bi­la je nje­go­va ne­pre­dvid­lji­ vost. No u pre­da­va­nju iz 1858. Goet­heo­va se reče­ni­ca shva­ ća kao da kla­sič­nim književ­no­sti­ma pred­ba­cu­je zdrav­lje za­to š­to su »u pot­pu­no­me su­gla­sju i skla­du sa svo­jim vre­me­nom, 277

sa svo­jim druš­tve­nim okvi­rom, s nače­li­ma i moći­ma ko­je uprav­lja­ju druš­tvom« (Sain­te-Beu­ve, sv. XV., str. 369). Kla­ sič­na književ­no­sti jest i osjeća se u svo­joj kući, »­ne ža­li se, ne ste­nje, ne do­sađu­je se. Ko­ji put ode neš­to da­lje u bo­li, ali lje­po­ta je smi­re­ni­ja«. Lje­po­ta je po­sto­ja­na, čvr­sta, oprav­da­ na; ne zna za spleen. Tem­po­ral­nost kla­si­ka više ni­je ista kao 1850., u ­rasko­ra­ku sa svo­jim vre­me­nom, ne­go je Sain­te-Beu­ ve sa­da opi­su­je raz­bo­ri­tim, smjer­nim i pro­sječ­nim ri­ječi­ma od ka­kvih je ne­koć za­zi­rao: »K­la­si­ka [...] uz osta­le značaj­ ke krasi š­to vo­li svo­ju do­mo­vi­nu, svo­je vri­je­me, š­to za nje­ ga ne­ma niš­ta poželj­ni­je ni ljepše« (ibid., str. 370-371). Kri­ tičar više ne spo­mi­nje ka­ko bu­duć­nost ve­li­kim pi­sci­ma na­ dok­nađu­je š­to su ih su­vre­me­ni­ci za­po­sta­vi­li, a mi­ro­lju­bi­vi, vre­me­nu do­bro pri­la­gođe­ni kla­sik, za­do­vo­ljan so­bom i svo­ jim do­bom, više ne ugroža­va svo­ju bu­duć­nost. Ovaj put se go­vo­ri is­ključi­vo o proš­lo­sti, a ro­man­tič­na privrže­nost pre­ ma njoj simp­tom je bo­le­sti: »Ro­man­tik pa­ti od no­stal­gi­je kao Ha­mlet; traži ono če­ga ne­ma čak ni iznad obla­ka [...]. U XIX. sto­ljeću oboža­va sred­nji vi­jek; u XVIII. već je re­vo­lu­ cio­nar s Ro­u­ssea­uom« (ibid., str. 371). Ro­u­ssea­uo­va me­lan­ ko­li­ja da­je na­slu­ti­ti da re­vo­lu­cio­nar­na tež­nja iz­vi­re iz uto­pi­ je o po­dri­je­tlu. Pri­spo­do­ba kla­sič­no­ga zdrav­lja i ro­man­tič­ko­ ga samrt­nog hrop­ca ras­pleće se u odi »­našoj li­je­poj do­mo­ vi­ni«, »­naše­mu sve ve­ličan­stve­ni­jem glav­nom gra­du, ko­ji nas ta­ko do­bro pred­stav­lja« (ibid., str. 371) – po­hva­lu tre­ba uspo­re­di­ti s onim š­to istih go­di­na, na pri­mjer u »La­bu­du« (»Le Cyg­ne«), o Pa­ri­zu kaže Ba­u­de­lai­re – u opi­je­no­sti snom o »­rav­no­teži iz­među da­ro­vi­tih lju­di i sre­di­ne, iz­među du­ho­ va i druš­tve­nog po­ret­ka« (ibid., str. 372). Viđe­nje kla­si­ka i vri­jed­no­sti, da­kle, znat­no je drukči­je ne­ go u pr­vom raz­ma­tra­nju, s po­to­njim je go­to­vo u su­ko­bu, i mno­go je bliže š­kol­sko­me ste­reo­ti­pu o kla­si­ciz­mu Ve­li­ko­ga 278

sto­ljeća, je­zič­no­me i kul­tur­nom na­cio­na­liz­mu ka­kav je pro­ mi­ca­la Treća Re­pu­bli­ka, usko­grud­no­me »­kla­si­ko­cen­triz­mu« š­to će ga pro­ka­za­ti Bart­hes. Sain­te-Beu­ve se ko­le­ba iz­među li­be­ra­liz­ma i au­to­ri­tar­no­sti ovi­sno o to­me piše li za ti­sak ili se obraća stu­den­ti­ma jer se kla­sik uvi­jek de­fi­ni­ra na­mje­nom ko­joj služi. Pr­vi tekst svje­doči o sta­ja­liš­tu pi­sca ko­ji se ugle­ da na kla­si­ke i nji­ho­vu raz­no­li­kost, nji­ho­vu ori­gi­nal­nost, nji­ ho­vu ne­pre­sta­nu svježi­nu, dok u É­co­le nor­ma­le go­vo­ri pro­fe­ sor pa kri­te­rij vri­jed­no­sti više ni­je isti: više ni­je ri­ječ o plod­ nom div­lje­nju na­do­bud­no­ga pi­sca pre­ma pret­hod­ni­ci­ma, ne­go o pri­mje­ni književ­nosti na ži­vot, o nje­zi­noj ko­ri­sno­sti za izo­braz­bu lju­di i građa­na.

Ka­ko spa­si­ti kla­si­ka Sain­te-Beu­veo­vo raz­miš­lja­nje o kla­si­ku, to jest o književ­ noj vri­jed­no­sti, uzor­no po­ka­zu­je na­pe­tost ili čak pro­tu­rječ­ nost iz­među dva­ju znače­nja š­to ih je ri­ječ ma­lo-­po­ma­lo ste­ kla od kra­ja XVIII. sto­ljeća: kla­si­ci su uni­ver­zal­na i bez­vre­ me­na dje­la ko­ja tvo­re za­jed­nič­ko bla­go čo­vječan­stva, ali su i na­cio­nal­na baš­ti­na, kao š­to je u Fran­cu­skoj sto­ljeće Lu­ja XIV. Ta­ko je i Matt­hew Ar­nold, uni­ver­za­list na isti način kao Sain­te-Beu­ve, na (da­nas lošem) gla­su kao osni­vač š­kol­skog i sveuči­liš­nog stu­di­ja en­gle­ske književ­no­sti mo­ral­nog i na­cio­ nal­nog us­mje­re­nja. Ka­ko se raz­u­mi­je­va od XIX. sto­ljeća, kla­ si­ci­zam ima isto­dob­no dva aspek­ta ko­ji se među­sob­no nad­ meću, po­vi­je­sni aspekt i nor­ma­tiv­ni aspekt; on je spre­ga raz­u­ ma i au­to­ri­te­ta. Sain­te-Beu­ve po­nav­lja ar­gu­men­ta­ci­ju ka­kva je uče­sta­la od pros­vje­ti­telj­stva, a ko­jom se, una­toč već pri­zna­ tom re­la­ti­viz­mu uku­sa, nor­ma po­kuša­va po­nov­no oprav­da­ ti po­vi­ješću, a au­to­ri­tet raz­u­mom. To je raz­log š­to se spo­me­ nu­ta dva tek­sta raz­i­la­ze ovi­sno o pu­bli­ci ko­joj se obraća­ju: u no­vin­skom č­lan­ku Sain­te-Beu­ve se pred­stav­lja kao bra­ni­telj 279

svjet­ske književ­no­sti u ko­joj važ­no mje­sto za­u­zi­ma maš­ta, ali u pre­da­va­nju za­stu­pa na­cio­nal­nu književ­nost u ime raz­ u­ma. Urav­no­teže­ni se lju­bi­te­lji književ­no­sti, kao š­to su Sain­ te-Beu­ve i Ar­nold, ili ­po­sli­je T. S. Eliot, za­tječu pred iza­zo­ vom ­da se do­mi­sle ka­ko oprav­da­ti književ­nu tra­di­ci­ju na­kon Hu­mea i Kan­ta, na­kon pros­vje­ti­telj­stva i ro­man­tiz­ma. Kao svat­ko tko od­bi­ja pro­ka­za­ti zdra­vi raz­um i žr­tvo­va­ti ka­non, čak ako to zah­ti­je­va teo­ri­ja, Sain­te-Beu­ve se kat­kad po­jav­lju­ je u li­ku li­be­ra­la, a kat­kad u li­ku dog­ma­ti­ka. Čak ia­ko iz­gle­da da ­rasuđu­je zamrše­ni­je i ap­strakt­ni­je, ni su­vre­men fi­lo­zof kao š­to je Ga­da­mer za­pra­vo ni­je bit­no drukči­ji. Cilj je isti: ote­ti ka­non anar­hi­ji. U XIX. sto­ljeću, s uspo­nom hi­sto­riz­ma, uviđa Ga­da­mer, do­tad nao­ko bez­vre­ me­ni po­jam »­kla­sik« počeo je označa­va­ti po­vi­je­snu fa­zu, po­ vi­je­sni stil ko­je­mu se mo­gu odre­di­ti poče­tak i kraj: kla­sič­nu sta­ri­nu. Među­tim, pre­ma isto­me fi­lo­zo­fu, smjer u ko­jem je ot­kli­za­lo znače­nje ter­mi­na ni­je na­rušio nor­ma­tiv­nu i nat­po­ vi­je­snu vri­jed­nost »­kla­si­ka«. Po­sve su­prot­no, hi­sto­ri­zam će na­po­kon omo­gući­ti da se oprav­da š­to je po­vi­je­sni stil po­stao ­nat­po­vi­je­sna ­nor­ma prem­da je nje­go­vo ­nor­ma­tiv­no ­znače­nje do­tad ­mo­glo iz­gle­da­ti ar­bi­trar­no. Evo ka­ko Ga­da­mer iz­vo­ di žu­stri preu­stroj i objaš­nja­va da je hi­sto­ri­zam uspio po­nov­ no oza­ko­ni­ti kla­si­ka: Ni­poš­to ni­je t[o]č­no, ka­ko bi to [po­vi­je­sni] način miš­lje­ nja htio da se vje­ru­je, da bi [po­vi­je­sna] re­flek­si­ja i nje­ zi­na kri­ti­ka svih te­leo­loš­kih kon­struk­ci­ja to­ka po­vi­je­sti zai­sta uniš­ti­la vri­jed­no­sni sud, ko­jim se neš­to označa­va kao kla­sič­no. Vri­jed­no­sni sud, ko­ji je im­pli­ci­ran u poj­ mu kla­sič­nog, ta­kvom kri­ti­kom, na­pro­tiv, do­biva [...] no­vu, svoj­stve­nu mu le­gi­ti­ma­ci­ju: kla­sič­no je ono š­to izdrža­va [po­vi­je­snu] kri­ti­ku, jer nje­go­va po­vi­je­sna vla­da­ vi­na, oba­vez­u­juća moć ­nje­go­va baš­ti­nje­nog i oču­va­nog 280

[a­u­to­ri­te­ta], pret­ho­di svoj [po­vi­je­snoj] re­flek­si­ji i u njoj se održa­va (Ga­da­mer, str. 320-321, prei­na­ke u pri­je­vo­ du na­znače­ne ugla­tim za­gra­da­ma). Ga­da­mer ta­ko ob­nav­lja kon­cept kla­sič­no­ga uspr­kos hi­ sto­riz­mu i na­kon nje­ga, da bi po­bliže označio umjet­nost ko­ ja odo­li­je­va hi­sto­riz­mu, umjet­nost za ko­ju sam hi­sto­ri­zam pri­zna­je da mu pruža ot­por, š­to potvrđu­je da je nje­zi­na vri­ jed­nost ne­svod­lji­va na po­vi­jest. Izno­va uspo­stav­lje­no kla­sič­ no više ni­je sa­mo des­krip­ti­van po­jam ko­ji ovi­si o hi­sto­rio­ graf­skoj svi­je­sti, ne­go zbi­lja ko­ja je isto­dob­no po­vi­je­sna i nat­po­vi­je­sna: O­no š­to je kla­sič­no iz­dig­nu­to je iz di­fe­ren­ci­je pro­mjen­lji­ vog vre­me­na i ­nje­go­va pro­mjen­lji­vog uku­sa – ono je pri­ stu­pač­no na [...] ne­po­sre­dan način [...]. To je, na­pro­tiv, svi­jest o traj­no­sti, o neiz­gu­bi­vom, o znače­nju ne­za­vi­snom od svih okol­no­sti do­ba – svi­jest u ko­joj neš­to na­zi­va­mo »­kla­sič­nim«, [ne­ka] vr­sta bez­vre­me­ne sa­daš­njo­sti, ko­ja za sva­ku sa­daš­njost znači isto­vre­me­nost (ibid., str. 321). Po­sljed­nja for­mu­la­ci­ja uve­li­ke pod­sjeća na Sain­te-Beu­vea. Ri­ječ kla­sič­no ima dva značenj­ska od­vjet­ka, je­dan nor­ma­tiv­ni, a dru­gi vre­men­ski, ali oni ni­su nuž­no in­kom­pa­ti­bil­ni. Na­pro­ tiv, ba­rem pre­ma Ga­da­me­ru, či­nje­ni­ca da je kla­si­ka po­sta­la na­ ziv za određe­nu i iz­dvo­je­nu po­vi­je­snu fa­zu kla­sič­nu tra­di­ci­ju spaša­va od opa­sno­sti da se priči­nja ar­bi­trar­nom i neo­prav­da­ nom ka­kva joj je do­tad mo­gla pri­je­ti­ti te je, da ta­ko kaže­mo, či­ni raz­lož­nom. Nai­me, »­nor­ma [se] re­tro­spek­tiv­no od­no­si na ne­ku jed­no­krat­nu proš­lu ve­liči­nu, ko­ju je ona ispu­nja­va­la i pred­stav­lja­la«. Iz nor­ma­tiv­nog su se iz­ve­li sadržaj ko­ji označa­ va stil­ski ideal i raz­dob­lje ko­je je taj ideal ispu­ni­lo. No, na­zi­va­jući »­kla­sič­nom« sveu­kup­nu kla­sič­nu an­ti­ku, na­ do­vez­u­je­mo se, pre­ma Ga­da­me­ru, na ne­ka­daš­nju upo­tre­bu 281

te ri­ječi, ko­ju su iz­bri­sa­la sto­ljeća dog­mat­ske ili neo­kla­sič­ ne tra­di­ci­je: kla­sič­ni ka­non ka­kav je uspo­sta­vi­la ka­sna an­ti­ ka već je bio po­vi­je­stan, to jest re­tro­spek­ti­van; označa­vao je isto­dob­no po­vi­je­snu fa­zu i ideal sa­gle­dan nak­nad­no, u tre­ nut­ku kad je bio na za­la­sku. Isto vri­je­di i za hu­ma­ni­zam, ko­ ji je kla­sič­ni ka­non izno­va ot­krio u re­ne­san­si, i kao po­vi­jest i kao ideal. Ui­sti­nu je kon­cept kla­sič­no­ga da­kle uvi­jek bio po­vi­je­stan, čak i kad se či­nio nor­ma­tiv­nim: nor­ma je sto­ga uvi­jek bi­la oprav­da­na, čak i kad se pred­stav­lja­la kao au­to­ri­ tar­na dog­ma, a ne kao ute­me­lje­no vred­no­va­nje. U Ga­da­me­ro­voj sup­til­noj ar­gu­men­ta­ci­ji na kra­ju se ti­suć­ ljet­no znače­nje kla­sič­no­ga kao na­met­nu­te nor­me po­du­da­ra s hi­sto­ri­stič­kim poj­mom kla­sič­no­ga kao određe­no­ga sti­la. U pr­vom znače­nju kla­sič­no se sva­ka­ko na­da­va­lo kao a prio­ri nat­po­vi­je­sno ia­ko je za­pra­vo isho­di­lo iz re­tro­spek­tiv­na vred­ no­va­nja po­vi­je­sne proš­lo­sti: kla­sič­no se usta­no­vi­lo sa sta­ja­liš­ ta ka­sni­jeg pro­pa­da­nja. Au­to­ri ko­ji su se de­fi­ni­ra­li kao kla­si­ ci odre­da su bi­li ­nor­ma ne­ke vr­ste, ne ar­bi­trar­no, ne­go za­to š­to je ideal ko­ji su opri­mje­ri­va­li bio vid­ljiv re­tro­spek­tiv­no­me po­gle­du književ­no­ga kri­tiča­ra. Kla­sik je da­kle uvi­jek označa­ vao fa­zu, vruh­nac sti­la, iz­među ne­kog proš­log i ne­kog nak­ nad­nog raz­dob­lja; kla­sič­no je uvi­jek oprav­da­va­la, pro­iz­vo­di­ la raz­um­na pro­cje­na. Bu­dući da se ono š­to se do­tad drža­lo nor­mom po­ka­za­lo po­vi­je­sno va­lja­nim, po­jam je kla­sič­no­ga, š­to ga je hi­sto­ri­zam XIX. sto­ljeća ta­ko ob­no­vio, a ne is­praz­nio, bio spre­man za sveopće proši­re­nje, ko­je će pro­ve­sti He­gel: pre­ma He­ge­lu, da se na­zo­ve kla­sič­nim za­služu­je sva­ki estet­ski raz­voj ko­je­ mu cje­lo­vi­tost pri­da­je ima­nen­tan te­los, a ne sa­mo kla­sič­na an­ ti­ka. Z­bog ­svo­jeg ­po­seb­nog ­po­vi­je­snog i­spu­nje­nja opći nor­ ma­tiv­ni po­jam po­sta­je jed­na­ko opći po­jam u po­vi­je­sti sti­lo­ va. Kla­sič­no označa­va oču­va­nost od pro­pa­da­nja vre­me­na. 282

Kla­sič­no je, pre­ma He­ge­lu, »o­no š­to je se­bi sa­mom značaj­ no, a ti­me i ono š­to se­be sa­mo tu­mači«, a tu reče­ni­cu Ga­da­ mer ko­men­ti­ra ova­ko: No to, na kon­cu kon­ca, znači: kla­sič­no je [...] ono, da­ kle, š­to na taj način ka­zu­je da ni­je iskaz o nečem iz­gub­ lje­nom, da ni­je pu­ko svje­dočan­stvo o nečem š­to još tre­ ba tu­mači­ti, [ne­go] š­to sva­koj sa­daš­njo­sti neš­to kaže ta­ ko kao da je to sa­mo njoj reče­no (ibid., str. 323, prei­na­ ke pri­je­vo­da na­znače­ne ugla­tim za­gra­da­ma). Završe­tak for­mu­la­ci­je po­nov­no izraz­i­to pod­sjeća na Sain­ te-Beu­veo­vu de­fi­ni­ci­ju, ali Ga­da­mer ipak ne že­li iz­gu­bi­ti po­ vla­sti­cu pro­la­ska kroz po­vi­jest pa do­da­je ka­ko »­je kla­sič­no [...] si­gur­no ‘­bez­vre­me­no’, ali ta bez­vre­me­nost je [...] način po­vi­je­snog bit­ka« (ibid.). Isto­dob­no po­vi­je­sno i bez­vre­me­no, po­vi­je­sno bez­vre­me­no, kla­sič­no da­kle po­sta­je pri­hvat­ljiv mo­ del sva­kog od­no­sa iz­među sa­daš­njo­sti i proš­lo­sti. Ne može se za­mi­sli­ti spret­ni­ji način da se kla­sič­no po­klo­pi sa sa­mim so­bom, kao po­jam ko­ji je isto­vre­me­no po­vi­je­stan i nat­po­vi­je­stan pa pre­ma to­me i neo­spo­ri­vo oprav­dan. Ja­uss, ko­ji ipak mno­go du­gu­je Ga­da­me­ro­voj umje­re­noj her­me­neu­ ti­ci – nje­go­va este­ti­ka re­cep­ci­je iz nje i iz­vi­re kao iz po­sljed­ nje­ga po­kuša­ja da se tu­mače­nje zaš­ti­ti od raz­grad­nje – odu­ pi­re se, među­tim, završ­noj smi­ca­li­ci ko­jom se spaša­va sam po­jam kla­sič­no­ga. On u svo­jim zah­tje­vi­ma ne ide ta­ko da­le­ ko, ili se čak pri­bo­ja­va da že­sti­na š­to je Ga­da­mer ulaže da oču­ va kla­sič­no ne ugro­zi pra­vi cilj nje­go­ve este­ti­ke i ne osu­je­ti este­ti­ku re­cep­ci­je, ko­joj ni­je sta­lo da se pri­kaže kao ko­nač­no iskup­lje­nje ka­no­na ia­ko je to nje­zin naj­ja­sni­ji ishod. Ja­uss u sva­kom sluča­ju ospo­ra­va po­stav­ku pre­ma ko­joj se mo­der­no dje­lo, bit­no obi­lježe­no svo­jom ne­ga­tiv­nošću, može pre­toči­ ti u He­ge­lov obraz­ac, š­to ga Ga­da­mer po­nov­no uvo­di opi­su­ jući vri­jed­no dje­lo kao ono š­to je smi­sle­no sa­mo se­bi. Ni­su 283

li i sam taj obraz­ac, kruž­nim dje­lo­va­njem ka­kvo smo če­sto za­paža­li, na­dah­nu­la dje­la š­to ih Ga­da­mer ka­ni vred­no­va­ti, ili spa­si­ti od obez­vređi­va­nja, nai­me kla­sič­na dje­la u uo­biča­ je­nom znače­nju ri­ječi na­su­prot mo­der­nim dje­li­ma? Za Ja­u­ssa te­leo­loš­ko viđe­nje kla­sič­no­ga re­mek-­dje­la pri­ kri­va nje­go­vu »pr­vot­nu ne­ga­tiv­nost«, ne­ga­tiv­nost bez ko­je ne bi bi­lo ve­li­kih dje­la. Ni­jed­no dje­lo ne iz­miče zu­bu vre­me­ na, a po­jam kla­sič­no­ga na­sli­jeđen od He­ge­la preu­zak je da bi opi­sao dje­lo do­stoj­no to­ga na­zi­va, u sva­kom sluča­ju, ve­li­ko mo­der­no dje­lo. Po­jam se uo­sta­lom ku­di­ka­mo pre­više osla­ nja na este­ti­ku mi­me­ze, dočim se vri­jed­nost književ­no­sti i umjet­no­sti uopće ne vez­u­je is­ključi­vo za nji­ho­vu re­prez­en­ta­ cij­sku funk­ci­ju, ne­go isho­di i iz nji­ho­ve ek­spe­ri­men­tal­ne ili »­doživ­ljaj­ne« di­men­zi­je (ko­ja se od­no­si na raz­mje­re doživ­ lja­ja š­to ga po­buđu­ju), ka­kva je obi­ljež­je mo­der­ne književ­no­ sti (Ja­uss, str. 62). Po­jam kla­sič­no­ga u Ga­da­me­ra kao i u He­ ge­la hi­po­sta­zi­ra tra­di­ci­ju prem­da se, u tre­nut­ku kad se po­ja­ vi­la, tra­di­ci­ja još ni­je oči­to­va­la kao »­kla­sič­na«. »Čak se ni ve­ li­ka književ­na dje­la iz proš­lo­sti ne pri­ma­ju i ne raz­u­mi­je­va­ ju po ne­koj po­sred­nič­koj moći ko­ja bi im bi­la in­he­rent­na«, na­glaša­va Ja­uss (ibid.). Među­tim, ia­ko Ja­uss svoj stav o de­fi­ni­ci­ji kla­sič­no­ga raz­ gra­niču­je od He­ge­lo­va i Ga­da­me­ro­va, pa se sto­ga či­ni da kla­ sič­no ti­me ugroža­va, al­ter­na­tiv­ni vri­jed­no­sni kri­te­rij š­to ga pre­dlaže ta­kođer iskup­lju­je ka­non. U dje­li­ma ko­ja su po­sta­ la kla­sična, i sa­ma se ne­ga­tiv­nost š­to je zah­ti­je­va mo­der­no re­ mek-­dje­lo može re­tro­spek­tiv­no proči­ta­ti kao au­ten­tič­ni raz­ log nji­ho­ve vri­jed­no­sti. Sva­ko je kla­sič­no dje­lo do­i­sta skri­va­ lo na­pu­kli­nu, ko­ju su­vre­me­ni­ci če­sto ni­su pri­mjeći­va­li, ali je sve­jed­no preži­vje­lo upra­vo za­hva­lju­jući njoj. Kla­sik se ne rađa, ne­go se po­sta­je, š­to znači da se nuž­no i ne osta­je, i tu je mo­guć­nost pro­pa­sti Ga­da­mer na­sto­jao suz­bi­ti. 284

Po­sljed­nja obra­na objek­ti­viz­ma Ni dan-­da­nas ni­su svi sprem­ni pri­zna­ti da je sud uku­sa re­la­ti­van ni pri­sta­ti na dra­ma­tič­nu po­slje­di­cu ko­ja iz to­ga isho­di: na skep­ti­ci­zam u po­gle­du književ­ne vri­jed­no­sti. Kla­ si­ci su kla­si­ci: od Kan­ta i Sain­te-Beu­vea do Ga­da­me­ra, bi­lo je mno­go u ne­ku ru­ku ­beznad­nih po­kuša­ja da se kla­si­ci oču­ va­ju po sva­ku ci­je­nu, ka­ko bi se iz­bje­glo da se iz su­bjek­ti­viz­ ma upad­ne u re­la­ti­vi­zam, a iz re­la­ti­viz­ma u anar­hi­zam. Po­ sljed­nju je bit­ku za ka­non po­ve­la upra­vo ana­li­tič­ka fi­lo­zo­fi­ ja, načel­no ne­po­vjer­lji­va pre­ma skep­ti­ciz­mu do ko­je­ga su do­ ve­le de­kon­struk­cij­ska her­me­neu­ti­ka i književ­na teo­ri­ja. Ne sa­mo na po­druč­ju spo­zna­je i mo­ra­la ne­go i este­ti­ke, u re­la­ti­ viz­mu ko­ji istječe iz su­bjek­ti­viz­ma ana­li­tič­ki fi­lo­zo­fi vi­de ni­ hi­li­stič­ku opa­snost. Pro­glaša­va­jući ne­va­lja­ni­ma objek­tiv­ne kri­te­ri­je, po­sto­ja­ne vri­jed­no­sti i ra­cio­nal­nu ras­pra­vu, književ­ na se teo­ri­ja uda­lji­la od obič­nog je­zi­ka i zdra­vog raz­u­ma, no oni se ipak i da­lje po­naša­ju kao da dje­la ima­ju ite­ka­kva udje­ la u su­do­vi­ma ko­ji se o nji­ma do­no­se, a ana­li­tič­ka fi­lo­zo­fi­ja na­sto­ji obja­sni­ti i obič­an je­zik i zdrav raz­um. Poš­to je svo­je­dob­no pro­ka­zao za­blu­du o na­mje­ri – u tek­ stu ko­ji je, da ta­ko kaže­mo, bio rod­ni list teo­ri­je, ba­rem na ame­rič­ko­me tlu – Mon­roe Beard­sley ni­je se mo­gao odluči­ti da uspo­red­nom za­blu­dom drži i sud o estet­skoj vri­jed­no­sti. Za­to je po­kušao na­no­vo za­sno­va­ti ako ne objek­ti­vi­zam, on­da neš­to š­to on na­zi­va estet­skim in­stru­men­ta­liz­mom. Drukči­jim pu­tem, tu opet nai­la­zi­mo na de­fi­ni­ci­ju dje­la kao sred­stva, ili kao pro­gra­ma, kao par­ti­tu­re ka­kve su se pridrža­va­le umje­re­ ne teo­ri­je re­cep­ci­je, ka­ko bi se oču­va­la di­ja­lek­ti­ka tek­sta i či­ ta­te­lja, pri­si­le i slo­bo­de: ako znače­nje u ci­je­lo­sti ni­je u dje­lu, kao š­to je u među­vre­me­nu po­sta­lo teš­ko tvr­di­ti, po­stav­ka o dje­lu kao po­sred­ni­ku, ili kom­pro­mi­sno rješe­nje (dje­lo je sred­ stvo, pro­gram, par­ti­tu­ra), omo­gući­la je da se kaže ka­ko ni­je 285

ni pot­pu­no či­ta­te­lje­va stvar. Ia­ko se mo­ra pri­zna­ti da su estet­ ski su­do­vi su­bjek­tiv­ni, ni­je li jed­na­ko ta­ko i da­lje oprav­da­no sma­tra­ti da dje­lo, kao sred­stvo ili pro­gram, s njim ima ne­ke vez­e? Na­po­kon, da ne­ma dje­la, ne bi bi­lo ni su­da. U knji­zi Ae­sthe­tics: Pro­blems in the Phi­lo­sophy of Cri­ti­ cism (Este­ti­ka: Pro­ble­mi u fi­lo­zo­fi­ji kri­ti­ke, 1958.), pred­sta­ vivši naj­pri­je dvi­je pro­tiv­nič­ke teo­ri­je, s jed­ne stra­ne objek­ti­ vi­zam, a s dru­ge su­bjek­ti­vi­zam ili čak re­la­ti­vi­zam, Beard­sley spor među nji­ma ostav­lja ne­raz­ri­ješe­nim i pre­dlaže treći put. Ot­kla­nja po­djed­na­ko i ge­net­ske raz­lo­ge (po­dri­je­tlo i na­mje­ ru dje­la) i afek­tiv­ne raz­lo­ge (uči­nak na gle­da­te­lja ili či­ta­te­ lja) estet­skog vred­no­va­nja, da bi se vra­tio raz­lo­zi­ma ute­me­ lje­ni­ma na za­mjet­lji­vim svoj­stvi­ma pred­me­ta. Stro­gi objek­ ti­vi­zam su­da­ra se s oče­vid­nom raz­liči­tošću uku­sa, no ra­di­ kal­ni su­bjek­ti­vi­zam za so­bom po­vlači ne­spo­sob­nost da se, u sluča­ju ne­su­gla­sno­sti, do­ne­se odlu­ka u ko­rist jed­no­ga od među­sob­no pro­tu­rječ­nih su­do­va (da se vred­nu­ju vred­no­va­ nja). U š­krip­cu iz­među Sci­le i Ha­rib­de Beard­sley svoj sred­ nji put kr­sti in­stru­men­ta­li­stič­kom teo­ri­jom. Pre­ma toj teo­ri­ji, estet­ska vri­jed­nost ovi­si o ­raspo­nu doživ­lja­ja š­to ga po­buđu­ je estet­ski pred­met, ili toč­ni­je, o ­raspo­nu estet­skog doživ­lja­ ja ko­ji je ka­dar po­bu­di­ti, sa sta­ja­liš­ta tri­ju glav­nih kri­te­ri­ja, a to su je­din­stve­nost, slože­nost i sna­ga po­ten­ci­jal­no­ga doživ­ lja­ja (Beard­sley, str. 529). Te tri oso­bi­ne omo­guću­ju da se – ba­rem pre­ma Beard­sleye­voj te­zi – ute­me­lji unu­tar­nja estet­ ska vri­jed­nost, to jest ra­cio­na­lan način da dru­gog tu­mača uvje­ri­mo ka­ko gri­ješi. U sluča­ju ne­su­gla­sja moći ću obja­sni­ ti zaš­to neš­to vo­lim ili ne vo­lim, zaš­to neče­mu da­jem ili ne da­jem pred­nost, te po­ka­za­ti ka­ko ima bo­ljih raz­lo­ga da se neš­to vo­li ili ne vo­li, da se neče­mu da­je ili ne da­je pred­nost. Bu­dem li se po­zi­vao na je­din­stve­nost, na slože­nost i ­na sna­ gu kao mje­ri­la estet­skog doživ­lja­ja, moći ću izloži­ti zaš­to su 286

mo­ji raz­lo­zi da x-u da­jem pred­nost pred y-om bo­lji od raz­ lo­ga da se y-u da­je pred­nost pred x-om. U dje­lu bi, pre­ma to­me, po­sto­ja­la di­spo­zi­cij­ska po­dob­nost da po­bu­di doživ­ljaj, a je­din­stve­nost, slože­nost i sna­ga doživ­lja­ ja služi­le bi da se iz­mje­ri vri­jed­nost dje­la (ibid., str. 531). Da bi­ smo se iz­vu­kli iz di­le­ma teo­ri­je, izlaz je re­cep­ci­ja. Kao Iser da bi spa­sio tekst, kao Rif­fa­ter­re kad je htio spa­si­ti stil, kao Ja­uss da bi spa­sio po­vi­jest, Beard­sley se po­služio dvo­smi­sle­nim sred­ stvom da pre­vla­da al­ter­na­ti­vu objek­ti­viz­ma i su­bjek­ti­viz­ma. Iz­među tek­sta i či­ta­te­lja dje­lo-­par­ti­tu­ra je sred­nji put. No, ka­ kva je to pričuv­na spo­sob­nost u dje­lu? I po če­mu ona ne bi bi­ la objek­tiv­no svoj­stvo dje­la? Ka­ko da je drukči­je poj­mi­mo? Ge­net­te, ko­ji sma­tra da je Beard­sleye­va teo­ri­ja ne­do­sljed­ nja te da oko ka­no­na po­diže krh­ku utvr­du, na­po­mi­nje ka­ko je neo­bič­no š­to vri­jed­no­sni kri­te­ri­ji ko­je je zadržao Beard­sley do­ ne­kle pod­sjeća­ju na tri sta­ra uvje­ta lje­po­te pre­ma To­mi Akvin­ sko­me: in­te­gri­tas, con­so­nan­tia et cla­ri­tas (Ge­net­te, str. 94). Pre­ ma nje­go­vu viđe­nju, pri­spo­do­ba iza­zi­va za­bu­nu, a objek­ti­vi­ zam, pa ma­kar se i naz­vao in­stru­men­ta­liz­mom i pre­rušio u teo­ri­ju re­cep­ci­je, kao da je ko­nač­no na­stra­dao. Uo­sta­lom, kao š­to je po­ka­zao Ja­uss su­prot­stav­lja­jući se Ga­da­me­ru, tri kri­te­ ri­ja ko­ji su za­jed­nič­ki sko­la­sti­ci i ana­li­tič­koj fi­lo­zo­fi­ji potvrđu­ ju da se kla­sič­ni ukus i da­lje održa­va te oda­ju sklo­nost pre­ma iz­vank­njižev­no­me. In­te­gri­tas, con­so­nan­tia i cla­ri­tas značaj­ke su upra­vo kla­sič­no­ga dje­la u uo­biča­je­nom smi­slu, kao š­to je­ din­stve­nost, slože­nost i sna­ga opi­su­ju doživ­ljaj upra­vo kla­ sič­no­ga dje­la. Na­su­prot to­me mo­der­no je dje­lo do­ve­lo u pi­ ta­nje je­din­stve­nost, pri­klo­ni­lo se frag­men­tar­nim i de­struk­tu­ ri­ra­nim ti­po­vi­ma or­ga­ni­za­ci­je ili je, kre­nuvši dru­gim pu­tem, uniš­ti­lo slože­nost, na pri­mjer u mo­no­krom­nim ili se­ri­jal­nim dje­li­ma. Kri­te­ri­ji je­din­stve­no­sti, slože­no­sti i sna­ge, ko­ji pod­ sjeća­ju na »or­gan­ski oblik« š­to ga je hva­lio Co­le­rid­ge, a ko­ji 287

su kao pro­gram preu­ze­li pi­sci tzv. ame­rič­ke re­ne­san­se u XIX. sto­ljeću (Matt­hie­ssen, 1941.), izriči­to su su­klad­ni este­ti­ci no­ve kri­ti­ke, na ko­ju se po­zi­va Beard­sley. Jed­no od naj­po­zna­ti­jih dje­la na­sta­lih u okvi­ru te š­ko­le, knji­ga Cleant­ha Brook­sa, no­si na­slov The Well W­ro­ught Urn (1947.) i pje­smu uspo­ređu­je s do­bro obli­ko­va­nom, iznim­no izrađe­nom, sta­bil­nom va­zom, a sve nje­zi­ne pa­ra­dok­se i dvo­znač­no­sti raz­rješu­je u snaž­noj je­din­stve­no­sti: po­sri­je­di je grč­ka va­za ko­ja po­buđu­je doživ­ljaj mjer­ljiv je­din­stve­nošću, slože­nošću i sna­gom, a ne Duc­ham­ pov ready-­ma­de. Fi­lo­zof Nel­son Good­man, ko­je­ga smo već na­ve­li u vez­i s re­ha­bi­li­ta­ci­jom sti­la, ta­kođer se vra­tio istim tra­ di­cio­nal­nim kri­te­ri­ji­ma uku­sa, kad je, tru­deći se na svoj na­ čin da iz­bjeg­ne su­bjek­ti­vi­zam, ustvr­dio ka­ko »­tri simp­to­ma este­ti­ke mo­gu bi­ti sin­tak­tič­ka gu­stoća, se­man­tič­ka gu­stoća i sin­tak­tič­ka pu­noća« (Good­man, 1976., str. 252). No od mo­ der­niz­ma do po­stmo­der­niz­ma kri­te­ri­ji To­me Akvin­sko­ga i Co­le­rid­gea, Beard­sley­ja i Good­ma­na ne­pre­sta­no su se izvr­ga­ va­li ru­glu. Pred al­ter­na­ti­vom (da­nas neodrži­vo­ga) objek­ti­viz­ ma i (za mno­ge ipak ne­pod­noš­lji­vo­ga) re­la­ti­viz­ma, značaj­no je da se po­bor­ni­ci kla­sič­no­ga uku­sa uvi­jek upi­nju da pro­nađu ni­ma­lo vje­ro­ja­tan treći put, a pri­tom ne vi­de da on načel­no is­ ključu­je mo­der­nu umjet­nost.

V­ri­jed­nost i bu­duć­nost D­vi­je ek­strem­ne te­ze – objek­ti­vi­zam i su­bjek­ti­vi­zam – lak­ še je bra­ni­ti, ia­ko ni jed­na ni dru­ga ne od­go­va­raju ono­me š­to mi­sli sen­sus com­mu­nis, ko­ji pak za­go­va­ra ba­rem re­la­tiv­ nu po­sto­ja­nost vri­jed­no­sti. Sva­ki se kom­pro­mis, uključivši i kom­pro­mis ko­jim se za­do­vo­ljio Kant, po­kaže krh­kim i pri­ lič­no la­ko ospo­ri­vim. A Ge­net­te može ne­tre­mi­ce za­stu­pa­ti ta­ko ne­po­pu­stljiv re­la­ti­vizm za­to š­to se ni­kad ne pi­ta u ka­ kvom su od­no­su po­je­di­nač­na pro­cje­na i skup­no ili druš­tve­no 288

vred­no­va­nje umjet­no­sti, zaš­to iz su­bjek­ti­viz­ma ni­kad do­i­sta ne na­sta­ne anar­hi­ja. Teo­ri­ja je ta­ko za­vod­lji­va jer je ujed­no če­sto i isti­ni­ta, ali je uvi­jek isti­ni­ta sa­mo dje­lo­mi­ce, pa nje­zi­ ni pro­tiv­ni­ci ni­su to­li­ko u kri­vu. Među­tim, dvi­je se isti­ne ni­ kad ne mo­gu po­mi­ri­ti bez mu­ke. Ka­ko im ne­do­sta­je teo­rij­skih ar­gu­me­na­ta, urav­no­teže­ni pro­ma­trači ko­ji se odluče za su­bjek­ti­vi­zam su­da uku­sa, ali opi­rući se re­la­ti­viz­mu vri­jed­no­sti š­to iz nje­ga teo­rij­ski istječe, po­zi­va­ju se na či­nje­ni­ce, u ovom sluča­ju na sud bu­dućih na­ raš­ta­ja, kao na svje­dočan­stvo u ko­rist ako već ne objek­tiv­no­ sti vri­jed­no­sti, on­da ba­rem nje­zi­ne em­pi­rij­ske oprav­da­no­sti. S vre­me­nom, kaže se, do­bra književ­nost isti­sne lošu. Est ve­ tus atque pro­bus cen­tum qui per­fi­cit an­nos, »­sta­ro je i če­sti­to ono š­to navrši sto go­di­na«, na­pi­sao je Ho­ra­ci­je u pi­smu Au­ gu­stu (Epi­stu­la­e, II, i, stih 39) u ko­jem je, među­tim, bra­nio mo­der­ne od he­ge­mo­ni­je sta­rih i već se pods­mje­hi­vao miš­lje­ nju da pje­sniš­tvo, po­put vi­na, s vre­me­nom po­sta­je sve bo­lje (ibid., stih 34). Ge­net­te, ko­ji ni sam ne vje­ru­je u taj tra­di­cio­ nal­ni ar­gu­ment, opi­su­je ga i po­dru­gu­je mu se ova­ko: k­ ad prođu površ­na po­mod­na odušev­lje­nost i tre­nut­na ne­raz­u­mi­je­va­nja izaz­va­na na­ruše­nim na­vi­ka­ma, do­i­ sta li­je­pa dje­la [...] na kra­ju se uvi­jek na­met­nu ta­ko da ona ko­ja su po­bje­do­no­sno izdrža­la »­kuš­nju vre­me­na« iz te kuš­nje izne­su ne­po­bit­nu i ko­nač­nu ozna­ku kva­li­te­ te (Ge­net­te, str. 128). D­je­lo ko­je je svla­da­lo kuš­nju vre­me­na do­stoj­no je da tra­je i bu­duć­nost mu je osi­gu­ra­na. Može­mo se po­uz­da­ti da će vri­je­ me uma­nji­ti vri­jed­nost dje­lu ko­je je po­di­la­zi­lo la­koj pu­bli­ci (a ka­kvo je Ja­uss naz­vao po­troš­nim ili za­bav­nim) i obrat­no, da će ci­je­ni­ti i po­sve­ti­ti dje­lo ko­je je teži­nom od­bi­ja­lo pr­vu pu­bli­ ku. Da se po­služi­mo Ja­u­sso­vim pri­mje­ri­ma, Go­spođa Bo­vary je po­stup­no svrg­nu­la Fanny, ko­ja na­kon jed­no­ga na­raš­ta­ja 289

do­spi­je­va u či­sti­liš­te ili čak pa­kao za »­ku­li­nar­ska« dje­la, iz ko­ je­ga će je iz­vući je­di­no po­vje­sniča­ri (fi­lo­lo­zi, a za­tim este­tiča­ri re­cep­ci­je) da bi kon­tek­stua­li­zi­ra­li Fla­u­ber­to­vo re­mek-­dje­lo. Poš­to je po­bio po­jam kla­sič­no­ga pre­ma Ga­da­me­ru, na kra­ ju i Ja­uss po­seže za ar­gu­men­tom o bu­duć­no­sti ko­ja »is­prav­lja kriv­de«, ka­ko je re­kao Ba­u­de­lai­re (este­ti­ka re­cep­ci­je ne­po­re­ci­ vo je po­vi­jest književ­ne bu­duć­no­sti), jer on po­djed­na­ko udo­ vo­lja­va pri­staša­ma kla­si­ciz­ma i pri­staša­ma mo­der­niz­ma. S kla­ sič­nog sta­no­viš­ta, vri­je­me oslo­bađa književ­nost laž­nih i krat­ko­ traj­nih vri­jed­no­sti do­ki­da­jući po­mod­ne učin­ke. S mo­der­no­ga sta­no­viš­ta, na­pro­tiv, vri­je­me pro­miče pra­ve vri­jed­no­sti, u smio­ nim dje­li­ma ko­ja ispr­va ni­su naiš­la na pu­bli­ku ma­lo-­po­ma­lo pre­po­zna­je ne­pa­tvo­re­ne kla­si­ke. Neću raz­vi­ja­ti tu di­ja­lek­ti­ku, do­bro zna­nu ot­ka­ko se uspo­sta­vi­la u XIX. sto­ljeću: to je dok­tri­ na »­ro­man­tiz­ma kla­si­ka« – kla­si­ci su u svo­je vri­je­me bi­li ro­man­ ti­ci, ro­man­ti­ci će bi­ti su­traš­nji kla­si­ci – ko­ju je u tek­stu Ra­ci­ne i Sha­ke­spea­re (Ra­ci­ne et Sha­ke­spea­re, 1823.) zacr­tao Stend­hal, da bi je avan­gar­de preu­ze­le u ta­ko mi­li­tant­nom smi­slu da su sma­tra­le ka­ko je za dje­lo loš znak ako naiđe na ne­po­sre­dan us­ pjeh, svi­di li se pr­voj pu­bli­ci (Com­pag­non, 1989., str. 54-55). Pro­ust tvr­di da dje­lo sa­mo stva­ra svo­je bu­duće či­ta­te­lje, ali za­ paža i da dje­la isti­sku­ju jed­no dru­go. U tra­di­ci­ji no­vo­ga ar­gu­ ment o bu­dućim či­ta­te­lji­ma naža­lost je dvo­sje­kli mač. P­re­ma Theo­do­ru Ador­nu, dje­lo po­sta­je kla­sik kad mu pr­ vot­ni učin­ci is­hla­pe ili kad se pre­vla­da­ju, a po­go­to­vo kad se pa­ro­di­ra­ju. Raz­miš­lja li se na taj način, pr­va se pu­bli­ka da­kle uvi­jek va­ra: neš­to vo­li, ali iz kri­vih raz­lo­ga. I tek pro­la­zak vre­ me­na ot­kri­je pra­ve raz­lo­ge ko­ji su po­taj­no dje­lo­va­li na iz­bor pr­ve pu­bli­ke, čak i ako ona ni­je bi­la svje­sna nji­ho­va dje­lo­va­ nja. Za raz­li­ku od Ga­da­me­ra, Ador­no više ne na­sto­ji oprav­da­ ti kla­sič­nu tra­di­ci­ju, ne­go obja­sni­ti mo­der­ni­tet di­na­mi­kom ne­ ga­tiv­no­sti ili očuđe­nja: pret­hod­na ino­va­ci­ja, kaže on, uvi­jek 290

se shvaća tek nak­nad­no, u svje­tlu iduće ino­va­ci­je. Pro­te­klo vri­je­me dje­lo oslo­bađa su­vre­me­nog okvi­ra i pr­vot­nih uči­na­ ka ko­ji su pri­ječi­li da se ono či­ta ta­kvo ka­kvo je po se­bi. U tra­ ga­nju za iz­gub­lje­nim vre­me­nom naj­pri­je su či­ta­li u svje­tlu bio­ gra­fi­je nje­zi­na au­to­ra, nje­go­va sno­biz­ma, astme, ho­mo­sek­sual­ no­sti, sli­je­deći za­blu­du (o na­mje­ri ili o po­dri­je­tlu) ko­ja je one­ mo­gući­la da se uvi­di vri­jed­nost dje­la, no ono na­po­kon pro­na­ la­zi či­ta­te­lje ko­ji ne­ma­ju ni­ka­kvih pre­d­rasu­da, ili bo­lje, či­ta­ te­lje ko­ji ima­ju dru­ge, Pro­u­sto­vu ro­ma­nu ne ta­ko stra­ne pre­ d­rasu­de. Nai­me, kad pri­hva­te U tra­ga­nju za iz­gub­lje­nim vre­ me­nom i kad dje­lo stek­ne us­pjeh, či­ta­te­lji mu po­sta­nu sklo­ ni ili, š­to­više, svu osta­lu književ­nost sta­nu či­ta­ti u ovi­sno­sti o nje­mu. Na­kon Re­no­i­ra, kaže Pro­ust, sve že­ne po­sta­ju že­ne s Re­no­i­ro­vih sli­ka; na­kon Pro­u­sta, lju­bav go­spođe de Sé­vigné pre­ma kće­ri tu­mači se kao Swan­no­va lju­bav. Kad se dje­lo poč­ ne ci­je­ni­ti, vje­ro­jat­no će mu ugled ­rasti sve brže jer ga vred­no­ va­nje pre­tva­ra u kri­te­rij vred­no­va­nja književ­no­sti: nje­gov us­ pjeh, da­kle, potvrđu­je nje­gov us­pjeh. U­glav­nom se sma­tra da pre­po­zna­va­nju pra­vih vri­jed­no­ sti po­go­du­je pro­tok vre­me­na. No se­lek­ci­ji vri­jed­no­sti može po­go­do­va­ti dru­ga vr­sta pro­to­ka, ka­kvu do­no­se zem­ljo­pi­sna uda­lje­nost ili po­ložaj iz­van na­cio­nal­ne kul­tu­re, pa se dje­lo če­ sto oš­tro­um­ni­je ili ve­li­ko­duš­ni­je či­ta iz­van gra­ni­ca, da­le­ko od mje­sta gdje se po­ja­vi­lo, kao š­to je bio slučaj s Pro­u­stom u Nje­mač­koj, u Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji ili u Sje­di­nje­nim Drža­va­ma, gdje se či­tao mno­go ­pri­je i mno­go bo­lje. Mje­ri­la za uspo­red­ bu ni­su ista, ni­su ta­ko uska, snoš­lji­vi­ja su, a pre­d­rasu­de su drukči­je i ne­sum­nji­vo ne­ma­ju ta­kvu teži­nu. Ar­gu­ment o bu­duć­no­sti ili o vanj­skom po­loža­ju uli­je­va po­ vje­re­nje: vri­je­me ili uda­lje­nost oda­bi­ru i razvr­sta­va­ju; po­uz­daj­ mo se u njih. No niš­ta ne jamči da je vred­no­va­nje dje­la ko­nač­ no, da nje­go­va pro­cje­na ni­je i sa­ma uči­nak mo­de. Ra­ci­neo­va 291

Fe­dra sva­ka­ko je sto­ljeći­ma za­sje­nji­va­la Pra­do­no­vu. Či­ni se da je ­rasko­rak među nji­ma po­sto­jan. No je li ko­načan? Niš­ ta nam ne pri­ječi da za­mi­sli­mo, ia­ko su iz­gle­di sve ma­nji čim bu­duć­nost na­stu­pi, ka­ko će Pra­do­no­va Fe­dra jed­no­ga da­na zba­ci­ti Ra­ci­neo­vu. Po­vra­tak dje­la u ka­non ili nje­gov ula­zak u ka­non na­kon bo­rav­ka u le­gen­dar­no­me či­sti­liš­tu ni­poš­to mu ne osi­gu­ra­va­ju vječ­nost. Pre­ma Good­ma­nu, »­dje­lo može uza­stop­no bi­ti uvred­lji­vo, bli­sta­vo, utješ­no i do­sad­no« (Good­ man, 1976., str. 259). Do­sa­da go­to­vo uvi­jek vre­ba na re­mek­dje­la ako ih re­cep­ci­ja ba­na­li­zi­ra. Ili po Sain­te-Beu­veo­vim ri­ ječi­ma, je­di­na ne­pa­tvo­re­na re­mek-­dje­la su tek­sto­vi ko­ji ni­ka­ da neće do­sa­di­ti, po­put Mo­liè­reo­vih ko­ma­da. U po­vi­je­sti umjet­no­sti po­sljed­njih se de­set­ljeća znat­no raz­ vio ogra­nak ko­ji na­sto­ji bo­lje istraži­ti š­to sve utječe na sud­bi­ nu dje­la: ri­ječ je o po­vi­je­sti uku­sa. Ona po­la­zi od slje­deće za­ zor­ne pret­po­stav­ke, ko­ju je iznio Fran­cis Ha­skell, nje­zin na­ ju­gled­ni­ji pred­stav­nik: »Kažu nam da je vri­je­me vr­hov­ni su­ dac. Tu tvrd­nju ni­je mo­guće ni potvr­di­ti ni opovrg­nu­ti [...]. Ne može­mo bi­ti si­gur­ni da umjet­nik ko­ji se ot­me za­bo­ra­vu neće po­nov­no pa­sti u za­bo­rav« (Ha­skell, str. 10-11). Po­vi­jest uku­sa pro­uča­va ko­la­nje dje­la, stva­ra­nje ve­li­kih zbir­ki, uspo­ sta­vu mu­ze­ja, tržiš­te umjet­ni­na. Uspo­re­di­va istraži­va­nja bi­ la bi do­bro­doš­la i u književ­no­sti, ali za­go­ne­ta­ka će i da­lje bi­ ti. Je li pra­vi kla­sik dje­lo ko­je ni­kad ne do­sa­di ni jed­no­me na­ raš­ta­ju? Zar ne­ma dru­gog ar­gu­men­ta u pri­log ka­no­nu osim miš­lje­nja struč­nja­ka?

Za umje­ren re­la­ti­vi­zam Na­su­prot neo­kla­sič­no­me dog­ma­tiz­mu, mo­der­ni su isti­ca­ li re­la­ti­vi­zam književ­ne vri­jed­no­sti: dje­la u ka­non ula­ze i iz nje­ga izla­ze ovi­sno o pro­mje­na­ma uku­sa, ko­ji­ma ne uprav­lja niš­ta ra­cio­nal­no. Mo­gli bi­smo na­ve­sti broj­ne pri­mje­re dje­la 292

ot­kri­ve­nih pri­je pe­de­set go­di­na, kao š­to su ba­rok­no pje­sniš­ tvo, ro­man XVIII. sto­ljeća, Ma­u­ri­ce Scè­ve, mar­kiz de Sa­de. Oči­ta ne­po­sto­ja­nost re­me­ti mir svi­ma ko­ji bi htje­li poči­va­ti na ne­po­mič­nim mje­ri­li­ma izvr­sno­sti. Književ­ni ka­non ovi­si o odlu­ci za­jed­ni­ce o to­me š­to je u književ­no­sti važ­no hic et nunc, a ta je odlu­ka self-­ful­fil­ling prop­hecy, ka­ko se kaže na en­gle­sko­me, iskaz ko­je­mu iska­zi­va­nje po­veća­va vje­ro­jat­nost da se obi­sti­ni, ili odlu­ka ko­ju pri­mje­na može sa­mo potvr­di­ ti kao ute­me­lje­nu ­jer je ona kri­te­rij sa­ma se­bi. Vri­je­me je na stra­ni ka­no­na, osim u sluča­ju že­sto­kih po­bu­na pro­tiv au­to­ ri­te­ta, ka­kvih je ta­kođer bi­lo i zbog ko­jih su se od­ba­ci­va­le i na­ju­sto­liče­ni­je vri­jed­no­sti. Ne­mo­guće je ičim ospo­ra­va­ti iz­ ja­vu: neš­to vo­lim za­to š­to su mi ta­ko re­kli. No ni­je li al­ter­na­ti­va u ko­ju nas vo­di su­kob teo­ri­je i zdra­ vog raz­u­ma i ovaj put odviše kru­ta? Ili po­sto­ji oza­ko­njen ka­ non, s ne­po­mič­nim po­pi­som i za­da­nim po­ret­kom, ili je sve ar­bi­trar­no. Ka­non ni­je čvrst, ali ni­je ni na­su­mičan i, š­to je naj­važ­ni­je, ne mi­je­nja se ne­pre­sta­no. On je re­la­tiv­no po­sto­ ja­na kla­si­fi­ka­ci­ja, a ako se kla­si­ci mi­je­nja­ju, mi­je­nja­ju se na nje­go­vu ru­bu, kao po­slje­di­ca igre iz­među sre­diš­ta i pe­ri­fe­ri­ je ko­ju može­mo ana­li­zi­ra­ti. Ima ula­za­ka i izla­za­ka, ali oni ni­ su to­li­ko broj­ni ni pot­pu­no ne­pre­dvid­lji­vi. Kraj XX. sto­ljeća je, do­duše, li­be­ral­no raz­dob­lje kad se sve može pre­vred­no­va­ ti (uključu­jući i de­sign pe­de­se­tih go­di­na, ili nje­go­vu od­sut­ nost), ali bur­za književ­nih vri­jed­no­sti ni­je lop­ta­nje. Ova­ko je za­go­net­ku izraz­io Marx: »Teš­koća ni­je u to­me da se shva­ ti ka­ko se grč­ka umjet­nost i epi­ka vez­u­ju uz sta­no­vi­te obli­ ke druš­tve­nog raz­vo­ja. Teš­koća je u slje­deće­mu: one i da­lje u nas po­buđu­ju estet­ski uži­tak i u po­gle­du ne­kih stva­ri slu­ že nam kao nor­ma, za nas pred­stav­lja­ju ne­do­stižan uzor« (nav. u Sc­hlan­ger, str. 106). Začuđu­je š­to re­mek-­dje­la tra­ju, š­to su i da­lje mje­ro­dav­na za nas, iz­van kon­tek­sta u ko­je­mu 293

su na­sta­la. A prem­da je pro­ka­za­la za­blu­du o vri­jed­no­sti, teo­ ri­ja ni­je sruši­la ka­non. Upra­vo su­prot­no, učvr­sti­la ga je na­ vo­deći nas da izno­va či­ta­mo iste tek­sto­ve, ali iz dru­gih raz­lo­ ga, iz no­vih, po sve­mu su­deći bo­ljih raz­lo­ga. Na­rav­no, ni­je mo­guće bje­lo­da­no po­ka­za­ti da su estet­ske hi­je­rar­hi­je ra­cio­nal­ne, ali to ne pri­ječi da se ra­cio­nal­no pro­ uča­va kre­ta­nje vri­jed­no­sti, kao š­to či­ne po­vi­jest uku­sa ili este­ ti­ka re­cep­ci­je. Ne­mo­guć­nost da ra­cio­nal­no obraz­loži­mo zaš­ to neče­mu da­je­mo pred­nost, kao i da ana­li­zi­ra­mo ono po če­ mu začas pre­po­zna­je­mo li­ce ili stil – In­di­vi­duum est inef­fa­bi­ le – ne is­ključu­je mo­guć­nost da em­pi­rij­ski utvr­di­mo kon­sen­ zu­se ko­ji su ishod kul­tu­re, mo­de ili če­ga dru­gog. Ne­sređe­na raz­no­li­kost vri­jed­no­sti ni­je nuž­na i neiz­bjež­na po­slje­di­ca re­ la­ti­viz­ma su­da, i upra­vo je zbog to­ga za­nim­lji­vo pi­ta­nje: ka­ ko se su­sreću ve­li­ki du­ho­vi? Ka­ko se uspo­stav­lja­ju dje­lo­mič­ ni kon­sen­zu­si među au­to­ri­te­ti­ma ko­ji su za­duže­ni da bdi­ju nad književ­nošću? Kao je­zik, kao stil, pri­je ne­go š­to po­sta­ nu ­nor­me po­sre­do­va­njem in­sti­tu­ci­ja – š­ko­le, na­klad­niš­tva, tržiš­ta i kon­sen­zu­si uspo­stav­lja­ju se u obli­ku zbro­je­va in­di­vi­ dual­nih sklo­no­sti. No »u­mjet­nič­ka dje­la«, ka­ko je pod­sje­tio Good­man, »­ni­su tr­kaći ko­nji, ni­je nam pr­ven­stve­ni cilj pro­ gla­si­ti po­bjed­ni­ka« (Good­man, 1976., str. 261-262). Književ­ na se vri­jed­nost ne može ute­me­lji­ti teo­rij­ski: ona je gra­ni­ca teo­ri­je, a ne književ­no­sti.

294

Z a­k l j učak :

T e o­ r i j­ s ka

pu­ s t o­ l o­ v i­ n a

Na­mje­ra mi je bi­la raz­mo­tri­ti te­melj­ne poj­mo­ve književ­ no­sti, nje­zi­ne osnov­ne sa­stoj­ke, a ujed­no i pret­po­stav­ke sva­ kog di­skur­sa o književ­no­sti, sva­ko­ga književ­nog istraži­va­nja, kat­kad eks­pli­cit­ne, no najčešće im­pli­cit­ne hi­po­te­ze na ko­je se osla­nja­mo čim kao struč­nja­ci, ali i kao ama­te­ri pro­go­vo­ri­mo o pje­smi, o ro­ma­nu ili o bi­lo ko­joj knji­zi. Ka­ko bi­smo bo­lje zna­ li š­to či­ni­mo kad to či­ni­mo, za­da­tak je teo­ri­je književ­no­sti da spo­me­nu­te uo­biča­je­ne pret­po­stav­ke izne­se na vi­dje­lo. Ni­je mi, da­kle, ni­poš­to bio cilj pruži­ti re­cep­te, teh­ni­ke, me­ to­de, pri­bor i opre­mu ko­je bi tre­ba­lo pri­mi­je­ni­ti na tek­sto­ ve, a ni či­ta­te­lja za­straši­ti zamrše­nim lek­si­kom pu­nim neo­ lo­gi­za­ma i ap­strakt­nim nači­nom izraža­va­nja, ne­go se pro­ble­ mom ba­vi­ti ana­li­tič­ki, kre­nuvši od jed­no­stav­nih, ali zbr­ka­ nih pre­dodža­ba o književ­no­sti ka­kve svi ima­ju. Teo­ri­ja, nai­ me, teži zdrav raz­um iz­ba­ci­ti iz ko­lo­si­je­ka. Ospo­ra­va, kri­ti­ zi­ra, pro­ka­zu­je – au­to­ra, svi­jet, či­ta­te­lja, stil, po­vi­jest, vri­jed­ nost – kao sa­me za­blu­de i či­ni joj se da o književ­no­sti može­ mo go­vo­ri­ti tek kad ih se oslo­bo­di­mo. No zdrav raz­um se teo­ri­ji odu­pi­re iz sve sna­ge. Teo­ri­ja i ot­por teo­ri­ji ne­za­mi­sli­ vi su jed­no bez dru­go­ga, ka­ko je pri­mi­je­tio Pa­ul de Man; da ne­ma ot­po­ra teo­ri­ji, teo­ri­ja više ne bi bi­la vri­jed­na tru­da, kao za Mal­larméa pje­sniš­tvo da je mo­guća Knji­ga. Ali zdrav raz­ um ni­kad ne po­puš­ta, a teo­re­tiča­ri upor­no na­va­lju­ju. Ka­ko ne uspi­je­va­ju jed­nom za­u­vi­jek obraču­na­ti se sa svo­jim ba­u­ ci­ma, upa­da­ju u vla­sti­te zam­ke. To smo usta­no­vi­li sva­ki put: da bi ko­nač­no ušut­ka­li sve­pri­sut­nu i ži­la­vu ne­man, za­stu­pa­ ju pa­ra­dok­se kao š­to su smrt au­to­ra ili rav­no­duš­nost književ­ no­sti pre­ma zbilj­sko­me. Kao da je go­ni nje­zin de­mon, teo­ri­ja 295

sa­ma se­bi ugroža­va iz­gle­de da iz­bo­ri po­bje­du jer pro­uča­va­te­ lji književ­no­sti u ar­gu­men­tu uvi­jek ne­volj­ko raz­li­ku­ju ni­jan­ se, ne­go ga ra­di­je do­tje­ra­ju do ok­si­mo­ro­na. Na­to im zdrav raz­um sta­ne po­nov­no pr­ko­si­ti. Po­kušao sam opi­sa­ti vječi­ti an­ta­go­ni­zam teo­ri­je i zdra­ vog raz­u­ma, nji­hov dvo­boj na po­priš­tu osnov­nih sa­sto­ja­ka književ­no­sti. Na­pad teo­ri­je na zdrav raz­um obi­ja se o gla­vu njoj sa­moj pa ona to teže uspi­je­va od kri­ti­ke po­sta­ti zna­nost, zdrav raz­um za­mi­je­ni­ti po­zi­tiv­nim poj­mo­vi­ma, š­to se, suoče­ ne s hi­drom zdra­vog raz­u­ma, teo­ri­je više množe i među­sob­ no glože po ci­je­nu da iz vi­da iz­gu­be sa­mu književ­nost. Teo­ ri­ja, ka­ko se kaže na en­gle­sko­me, paints it­self in­to a cor­ner, upa­da u stu­pi­ce ko­je po­stav­lja zdra­vo­me raz­u­mu, spo­tiče se o apo­ri­je ko­je je sa­ma uzro­ko­va­la, i bor­ba poči­nje izno­ va. Sa­mo bi joj iznim­no iro­ničan Her­kul mo­gao po­moći da u njoj po­bi­je­di. Teo­ri­ja ili fik­ci­ja S­tav pro­uča­va­te­lja književ­no­sti pre­ma teo­ri­ji pod­sjeća na dok­tri­nu o dvo­stru­koj isti­ni u ka­to­lič­koj teo­lo­gi­ji. Pri­staše isto­dob­no u teo­ri­ju vje­ru­ju i odriču je se: vje­ru­ju, ali se ipak ne po­naša­ju kao da ne vje­ru­ju pot­pu­no. Da­ka­ko, au­tor je mr­ tav, književ­nost ne­ma ni­ka­kve vez­e sa svi­je­tom, si­no­ni­mi­ja ne po­sto­ji, sva su tu­mače­nja va­lja­na, ka­non je ne­le­gi­ti­man, ali i da­lje či­ta­mo bio­gra­fi­je pi­sa­ca, po­i­sto­vjeću­je­mo se s ju­na­ ci­ma ro­ma­na, zna­tiželj­no pra­ti­mo Ra­skolj­ni­kov­lje­ve tra­go­ve po pe­tro­grad­skim uli­ca­ma, više ci­je­ni­mo Go­spođu Bo­vary ne­ go Fanny, a Bart­hes je pri­je spa­va­nja sa slašću ura­njao u Gro­ fa Mon­te-C­ri­sta. Upra­vo za­to teo­ri­ja ne može po­bi­je­di­ti. Ni­ je ka­dra po­niš­ti­ti či­ta­telj­sko ja. Po­sto­ji isti­na teo­ri­je, ko­ja je či­ni za­vod­lji­vom, no to ni­je sva isti­na jer se zbi­lja književ­no­ sti ne da u ci­je­lo­sti teo­re­ti­zi­ra­ti. U naj­bo­ljem sluča­ju, mo­ja 296

oda­nost teo­ri­ji sa­mo na­po­la za­di­re u moj zdra­vi raz­um, kao u ka­to­li­ka ko­ji, kad im od­go­va­ra, za­tvo­re oči pred pa­pi­nim po­u­ka­ma u vez­i sa sek­sual­nošću. K­njižev­na teo­ri­ja ta­ko u mno­go­me sliči fik­ci­ji. U nju ne vje­ru­je­mo po­zi­tiv­no, pre­ma Co­le­rid­geu, ne­go ne­ga­tiv­no, kao u pje­snič­ku op­sje­nu. Mož­da će mi se zbog to­ga pri­go­vo­ ri­ti da je uzi­mam preoz­bilj­no i tu­mačim pre­do­slov­no. Smrt au­to­ra? Ali to je sa­mo me­ta­fo­ra, ko­ja je inače dje­lo­va­la po­ti­ caj­no. Kad bi­ste je shva­ti­li od ri­ječi do ri­ječi i do kra­ja po­vje­ ro­va­li u ono š­to kaže, kao u mi­tu o maj­mu­nu ko­ji piše na stro­ju, do­ka­za­li bi­ste da ste iznim­no krat­ko­vid­ni ili neo­bič­ no glu­hi za poe­zi­ju, kao da u lju­bav­nom pi­smu za­staj­ku­je­te na je­zič­nim po­greš­ka­ma. Stvar­no­sni uči­nak? Pa to je zgod­ na ba­sna, ili hai­ku pje­sma, jer ne­ma po­u­ke. Tko je ikad mi­ slio da teo­ri­ju tre­ba pro­ma­tra­ti kroz po­veća­lo? Teo­ri­ja ni­je pri­mjenji­va, da­kle ne po­dli­ježe »­fal­si­fi­ka­ci­ji«, na nju sa­mu tre­ba gle­da­ti kao da je književ­nost. Neu­mje­sno je traži­ti da po­laže račun o svo­jim epi­ste­mo­loš­kim te­me­lji­ma i lo­gič­kim po­slje­di­ca­ma. Pre­ma to­me ne­ma raz­li­ke iz­među književ­no­teo­rij­skog tek­sta i Bor­ge­so­va iz­miš­lja­ja ili no­ve­le Henry­ja Ja­ me­sa, kao š­to su »T­he Le­sson of the Ma­ster« ili »Fi­gu­re in the Car­pet«, pri­po­vi­je­sti neo­dluči­va znače­nja. Go­to­vo bih se složio po svim stav­ka­ma: teo­ri­ja je na­lik na znan­stve­no-­fan­ta­stič­nu fik­ci­ju, i kao fik­ci­ja nam se svi­ đa, sa­mo š­to je ba­rem ne­ko vri­je­me ga­ji­la am­bi­ci­ju da po­sta­ ne ­zna­nost. Pri­sta­jem je či­ta­ti kao ro­man una­toč na­mje­ra­ma nje­zi­nih au­to­ra i u skla­du s »­teh­ni­kom na­mjer­nog ana­kro­niz­ ma i po­greš­nih pri­di­je­va­nja« ka­kvu je Bor­ges pre­po­ručio u »Pier­reu Me­nar­du, pi­scu Don Qui­jo­tea«. Među­tim, ako i pri­ sta­ne­mo či­ta­ti ro­ma­ne, zaš­to ra­di­je ne bi­smo či­ta­li ro­ma­ne s ko­ji­ma ne mo­ra­mo po­stu­pa­ti kao da su ro­ma­ni? Am­bi­cio­ znost teo­ri­je ni­je za­služi­la ta­ko ne­haj­nu obra­nu, ko­ja pra­vi 297

ustup­ke u bit­no­me; tre­ba je shva­ti­ti oz­bilj­no i vred­no­va­ti u skla­du s na­u­mom ko­ji je sa­ma zacr­ta­la. Teo­ri­ja i »­bat­mo­lo­gi­ja« Za­ci­je­lo neće izo­sta­ti ­pri­mjed­ba na moj račun: bu­dući da sam okrša­je iz­među teo­ri­je i zdra­vo­ga raz­u­ma upri­zo­rio ta­ko da sam se sva­ki put za­u­sta­vio na ne­koj teo­rij­skoj apo­ri­ji, či­ni se da je po­bje­du iznio zdrav raz­um – »Jav­no mni­je­nje, Većin­ sko ­raspo­lože­nje, Ma­lo­građan­ski kon­sen­zus, Glas ­pri­ro­de, Na­ si­lje ­pre­d­rasu­de«, ka­ko ga je naz­vao Bart­hes, ukrat­ko, Užas (Bart­hes, 1975., str. 51). Moj za­ključak sto­ga znači re­gre­si­ju, ili čak re­ce­si­ju, a mož­da će me net­ko op­tuži­ti i da sam ot­pad­ nik jer uči­te­lje svo­je mla­do­sti po­nov­no či­tam s ne­smi­lje­nom sit­niča­vošću. To neće bi­ti pr­vi put: zbog knji­ga La Tro­i­siè­me Ré­pu­blique des let­tres (Treća Re­pu­bli­ka u književ­no­sti) i Les Cinq Pa­ra­doxes de la mo­der­nité (Pet pa­ra­dok­sa mo­der­no­sti) ta­kve sam kri­ti­ke već doži­vio od či­ta­te­lja ko­ji­ma si­gur­no ni­su bli­ski Pa­scal ili Bart­hes. Pa­sca­lo­ve Mi­sli (Pensées) su naz­va­le »­stup­nje­va­njem« raz­miš­lja­nje ko­je, za­la­zeći sve dub­lje u pred­ met, sa­mo se­be na­vo­di da se po­za­ba­vi so­bom, a Pa­scal ni­je uče­ nja­ci­ma upi­si­vao u gri­jeh š­to su se složi­li s uo­biča­je­nim miš­lje­ njem: »­za­hva­lju­jući mi­sli ko­ja seže una­trag«, to više ni­je isto miš­lje­nje, a mož­da uopće ni­je ni miš­lje­nje jer ga sa­da pot­krep­ lju­je »­raz­log po­slje­di­ca«. To »­ne­pre­kid­no izo­kre­ta­nje sva­kog za u pro­tiv«, boj š­to ga stal­no vo­de doxa i pa­ra­doks, Bart­hes je naz­vao bat­mo­lo­gi­jom (ibid., str. 71) i, ugle­da­jući se na Vi­ca, uspo­re­dio ga sa spi­ra­lom, a ne s kruž­ni­com ko­ja za­tva­ra sa­mu se­be (ibid., str. 92), pa sto­ga »­mi­sao ko­ja seže una­trag« može sliči­ti na na­sli­jeđe­ni na­zor, a da pri­tom ni­je isti na­zor već za­to š­to je proš­la kroz teo­ri­ju: ona je da­kle na­zor dru­gog stup­nja. Ia­ko rješe­nja ko­ja pre­dlaže teo­ri­ja doživ­lja­va­ju neus­pjeh, u naj­ma­nju im je ru­ku pred­nost š­to po­re­me­te na­sli­jeđe­ne 298

na­zo­re, š­to uzdr­ma­ju mir­nu sa­vjest ili ne­sa­vje­snost tu­mače­ nja: to je čak i naj­važ­ni­je u teo­ri­ji; nje­zi­na je mje­ro­dav­nost upra­vo u to­me, u nači­nu na ko­ji se kreće usu­sret in­tui­ci­ji. Is­ hod spo­ra pro­tiv au­to­ra, re­fe­ren­ci­je, objek­tiv­no­sti, tek­sta, ka­ no­na, jest ob­nov­ljen kri­tič­ki uvid. Teo­rij­ski na­por ni­je ni­poš­ to is­praz­an uto­li­ko š­to ima svoj­stvo na­gađa­nja, no teo­rij­ske su iz­vje­sno­sti jed­na­ko ma­ni­hej­ske kao i iz­vje­sno­sti ko­jih se tre­ba­lo ri­ješi­ti. Su­ho­par­no­sti pri­mi­je­nje­no­ga struk­tu­ra­liz­ma, za­leđe­no­sti sci­jen­ti­stič­ke se­mio­lo­gi­je, do­sa­di š­to iz­bi­ja iz na­ ra­to­loš­kih tak­so­no­mi­ja, Bart­hes je vr­lo ra­no su­prot­sta­vio uži­ tak u »­struk­tu­ra­li­stič­kom dje­lo­va­nju« i sreću u »­se­mio­loš­koj pu­sto­lo­vi­ni«. Kao i nje­mu, od teo­ri­je kao sko­la­sti­ke draža mi je teo­rij­ska pu­sto­lo­vi­na: kao Mon­taig­neu, od či­na hva­ta­nja pli­je­na, lov. »Ne­moj­te ra­di­ti ono š­to kažem, ra­di­te to š­to ra­ dim«: to nas je, po mo­je­mu miš­lje­nju, iro­nič­no po­učio Bart­ hes, ko­ji ni­ka­da ni­je pre­stao iskuša­va­ti no­ve pu­to­ve. Za­to ova knji­ga ni u ko­jem sluča­ju ne vo­di u raz­oča­ra­nje teo­ri­jom, ne­ go u teo­rij­sku sum­nju, u kri­tič­ku bud­nost, š­to ni­je ista stvar. Je­di­na do­sljed­na teo­ri­ja je teo­ri­ja ko­ja pri­sta­je prei­spi­ti­va­ti sa­mu se­be, do­vo­di­ti u sum­nju vla­sti­ti di­skurs. Bart­hes je svo­ ju knjiži­cu Ro­land Bart­hes naz­vao »k­nji­gom ko­jom se odu­ pi­rem svo­jim ide­ja­ma« (ibid., str. 123). Teo­ri­ja po­sto­ji da bi­ smo njo­me proš­li i iz nje se vra­ti­li, da bi­smo se od­mak­nu­li, a ne da bi­smo uz­mak­nu­li. Podvr­ga­va­jući teo­ri­ju kuš­nji zdra­vog raz­u­ma, ova me­di­ta­ ci­ja o osnov­nim sa­stoj­ci­ma književ­no­sti ni­je se odvi­ja­la kao po­vi­jest kri­ti­ke ili na­uča­va­nja o književ­no­sti. Da se ne bo­jim ve­li­kih ri­ječi, bio bih je naz­vao epi­ste­mo­lo­gi­jom. Kao kri­ti­ka kri­ti­ke, ili teo­ri­ja teo­ri­je, ona od či­ta­te­lja zah­ti­je­va teo­rij­sku svi­jest kao na­vi­ku kri­tič­kog prei­spi­ti­va­nja. Umje­sto da za nje­ ga ri­ješi teš­koće ili u nje­go­vo ime uklo­ni zam­ke, ona je po­sta­ vi­la pi­ta­nja sa­vje­sti. Apo­ri­ja ko­jom završa­va sva­ko po­glav­lje 299

ne­ma, da­kle, svr­hu da ko­nač­no pre­su­di: ni­je is­prav­no ili ni­ je je­di­no is­prav­no ni rješe­nje zdra­vog raz­um ni rješe­nje teo­ri­ je. Može­mo se usteg­nu­ti da odluči­mo u ko­rist jed­nog ili dru­ gog, ali ona jed­no dru­go ne po­niš­ta­va­ju jer na sva­koj stra­ni ima isti­ne. Kao Gar­gan­tua, ko­ji ne zna da li da se smi­je ili da plače kad mu se ro­di sin a umre že­na, osuđe­ni smo na zbu­nje­ nost. Iz­među dva­ju rješe­nja ne­ma zlat­ne sre­di­ne jer se po­kuša­ ji na­god­be ne mo­gu no­si­ti ni sa zdra­vim raz­u­mom ni s teo­ri­ jom, kad su i jed­no i dru­go lo­gič­ki nad­moć­ni uto­li­ko š­to su ek­strem­ni. No, kao š­to je pri­znao i sam Blanc­hot, ia­ko je vo­ lio za­strašu­juće al­ter­na­ti­ve, književ­nost je po­puš­ta­nje: Or­fej je rastr­gan iz­među že­lje da spa­si Eu­ri­di­ku i na­pa­sti da je po­ gle­da, iz­među lju­ba­vi i žud­nje; po­puš­ta žud­nji pa ona ko­ju lju­ bi za­u­vi­jek umi­re, no da ju je vra­tio na svje­tlo da­na, bio bi se odre­kao žud­nje; pre­ma Blanc­ho­tu, književ­nost iz­da­je ap­so­lut na­dah­nuća. Vra­ta mo­ra­ju bi­ti otvo­re­na ili za­tvo­re­na. No veći­ nom su vra­ta po­luo­tvo­re­na ili po­lu­za­tvo­re­na.

Teo­ri­ja i zbu­nje­nost I­straži­li smo se­dam književ­nih poj­mo­va ili kon­ce­pa­ta: književ­nost, au­to­ra, svi­jet, či­ta­te­lja, stil, po­vi­jest i vri­jed­nost. To nam je mo­glo bi­ti do­volj­no da stek­ne­mo uvid u pro­ble­me. Š­to smo, među­tim, osta­vi­li po stra­ni? S ko­jom se teš­koćom ni­smo izrav­no suoči­li? Mož­da s vr­stom, prem­da smo o njoj ukrat­ko go­vo­ri­li kao o mo­de­lu re­cep­ci­je. Ili pak o od­no­si­ma pro­uča­va­nja književ­no­sti i dru­gih di­sci­pli­na: bio­gra­fi­je, psi­ho­ lo­gi­je, so­cio­lo­gi­je, fi­lo­zo­fi­je, vi­zual­nih umjet­no­sti, ka­ko su pri­ je pe­de­set go­di­na Wel­lek i War­ren na­znači­li iz­vanj­ske pri­stu­ pe književ­no­sti; ili psi­hoa­na­li­ze, mark­siz­ma, fe­mi­niz­ma, kul­tu­ ra­liz­ma u skla­du s po­pi­som naj­mo­der­ni­jih pa­ra­dig­mi ko­ji­ma se da­nas književ­na teo­ri­ja de­fi­ni­ra u an­gloa­me­rič­kom svi­je­tu, na pri­mjer, pre­ma po­pu­lar­no­me uvo­du Terry­ja Ea­gle­to­na. 300

Mo­gu za­mi­sli­ti još jed­nu za­mjer­ku. Raz­miš­lja­jući o teo­ri­ ji, vraća­jući je nje­zi­nu kon­tek­stu i ti­me je hi­sto­ri­zi­ra­jući, ba­ vio sam se, reći će net­ko, proš­lošću, dok teo­ri­ja gle­da na­pri­ jed. Go­vo­reći pred stu­den­ti­ma, dra­ma­ti­zi­ra­jući za njih su­ko­ be teo­ri­je i zdra­vog raz­u­ma, uči­ni­lo mi se da se pre­tva­ram u po­vi­je­sni spo­me­nik. Zaš­to ni­sam istraži­va­nje na­sta­vio sve do naših da­na i ta­ko teo­ri­ju uči­nio ak­tual­ni­jom? Mož­da za­ to š­to se po­sli­je 1975. go­di­ne ni­je obja­vi­lo više niš­ta za­nim­lji­ vo? Ili za­to š­to na­kon tog da­tu­ma više ni­sam niš­ta proči­tao? Ili za­to š­to sam se sam la­tio pi­sa­nja? Mo­gu po­nu­di­ti bi­lo ko­ ji od tih pri­bliž­nih i do­ne­kle po­greš­nih od­go­vo­ra. Pod­sje­ti­mo još ­je­dan­put: tre­ba­lo je pro­bu­di­ti či­ta­te­lje­vu po­ zor­nost, trg­nu­ti ga iz iz­vje­sno­sti, prodr­ma­ti ga u ­beza­zle­no­sti ili obamr­lo­sti, otvo­ri­ti mu oči pruža­jući mu osno­ve teo­rij­ske svi­je­sti o književ­no­sti. To su bi­li ci­lje­vi ove knji­ge. Kao sva­ka epi­ste­mo­lo­gi­ja, teo­ri­ja književ­no­sti je š­ko­la re­la­ti­viz­ma, a ne plu­ra­liz­ma, jer je ne­mo­guće ne iza­bra­ti. Da bi se pro­uča­va­la književ­nost, nuž­no je za­u­ze­ti stra­nu, odluči­ti se na ne­ki put jer se me­to­de ne zbra­ja­ju, a eklek­ti­ci­zam ne vo­di ni­ka­mo. Pre­sud­ no je da­kle steći na­vi­ku kri­tič­kog prei­spi­ti­va­nja, upo­zna­ti pro­ ble­ma­tič­ne hi­po­te­ze ko­je rav­na­ju našim po­stup­ci­ma. Je­sam li uspio de­mi­ti­zi­ra­ti teo­ri­ju? Iz­bjeći da je pre­tvo­rim u ne­ga­tiv­nu me­ta­fi­zi­ku, kao i u pri­ruč­nu pe­da­go­gi­ju? Kri­ti­zi­ ra­ti kri­ti­ku, pro­suđi­va­ti istraži­va­nje književ­no­sti, znači vred­no­ va­ti nji­ho­vu pri­mje­re­nost, do­sljed­nost, bo­gat­stvo, slože­nost, š­to su sve kri­te­ri­ji ko­ji ne­dvoj­be­no ne mo­gu izdrža­ti teo­rij­sku pro­cje­nu, ali su i da­lje naj­ma­nje pri­je­por­ni. Po­put de­mo­kra­ ci­je, kri­ti­ka kri­ti­ke je naj­ma­nje loš od svih po­re­da­ka, pa ia­ko ne zna­mo ko­ji je naj­bo­lji, ne sum­nja­mo da su osta­li go­ri. Ni­ti sam, da­kle, za­go­va­rao jed­nu teo­ri­ju na­uštrb dru­gih ni­ti zdrav raz­um, ne­go kri­ti­ku svih teo­ri­ja, uključu­jući i kri­ti­ku zdra­vog raz­u­ma. Je­di­na je po­u­ka književ­no­sti zbu­nje­nost. 301

Pogovor P­ri­je neš­to više od po­la sto­ljeća teo­ri­ja književ­no­sti uglav­ nom se drža­la naj­do­sad­ni­jim di­je­lom pro­uča­va­nja književ­no­ sti za raz­li­ku od za­nim­lji­vih, če­sto po­le­mič­kih ogle­da književ­ ne kri­ti­ke i ne­ri­jet­ko teč­no pi­sa­nih pre­gle­da po­vi­je­sti književ­ no­sti ko­ji su se mo­gli či­ta­ti go­to­vo kao ro­ma­ni, a ujed­no su oba­vješ­ta­va­li či­ta­te­lje o kul­tu­ri ne­ko­ga na­ro­da, o mu­dro­sti ne­kih ve­li­ka­na književ­nog izraz­a te o znače­nju i važ­no­sti književ­ne umjet­no­sti. Teo­ri­ja je spo­mi­nja­la de­fi­ni­ci­je, opi­ si­va­la žan­ro­ve i na­bra­ja­la fi­gu­re, a to se či­ni­lo do­ne­kle ko­ ri­snim za š­kol­sku ana­li­zu, no ni­je odveć za­ni­ma­lo čak ni književ­ne kri­tiča­re, a ka­mo­li ta­koz­va­nu ši­ru jav­nost i lju­bi­ te­lje književ­no­sti. U iz­bo­ru pro­ble­ma­ti­ke ko­ju je obrađi­va­la osla­nja­la se uglav­nom na Ari­sto­te­lo­vu poe­ti­ku i na ne­ko­li­ ko ka­sni­jih teo­re­tiča­ra, uglav­nom u okvi­ri­ma po­je­di­nih na­ cio­nal­nih tra­di­ci­ja. Da­nas se to uve­li­ke pro­mi­je­ni­lo. Do sa­da još mož­da obu­ zi­ma ne­ke stu­den­te ko­ji su oda­bra­li za di­plom­ske rad­nje po­ je­di­nu go­to­vo sko­la­stič­ki raz­rađe­nu književ­nu teo­ri­ju, no ot­ka­ko je go­lem dio ras­pra­va o književ­no­sti kre­nuo pu­tem raz­ra­de i kri­ti­ke pi­ta­nja o pri­ro­di književ­no­sti i o mo­gućim pro­cje­na­ma književ­ne vri­jed­no­sti, opća se teo­ri­ja književ­ no­sti raz­gra­na­la u među­sob­no su­prot­stav­lje­ne, po­le­mič­ki ­raspo­lože­ne književ­ne teo­ri­je, pa je čak i na­diš­la za­ni­ma­nje za pro­uča­va­nje književ­no­sti i preš­la u ras­pra­ve o cje­li­ni kul­ tu­re, o druš­tvu i po­li­ti­ci, o umjet­no­sti i zna­no­sti, u obu­hva­tu ko­ji go­to­vo da je na­do­mje­stio pri­jaš­nje fi­lo­zof­ske ogle­de. Za­ ni­ma­nje je za teo­ri­ju književ­no­sti uve­li­ke po­­raslo, no bav­lje­ nje književ­nim teo­ri­ja­ma či­ni se da po­ma­lo po­sta­je na­lik »i­gri sta­kle­nim bi­se­ri­ma«, kao š­to je to He­sse pri­mi­je­tio, ta­kođer 303

pri­je po­la sto­ljeća, u izvr­snoj di­jag­no­zi kul­tu­re za nje­ga još da­le­ke bu­duć­no­sti.1 Teš­koće u teo­ri­ji književ­no­sti ta­ko da­nas više ne či­ni na­ bra­ja­nje de­fi­ni­ci­ja ko­je bi va­lja­lo uči­ti na­pa­met, ne­go, do­ duše, za­nim­lji­va, stal­na, no ne­pre­gled­na po­le­mič­na ras­pra­ va, u ko­joj se niz uče­nja spo­ri oko go­to­vo svih te­melj­nih pi­ ta­nja, u op­sež­nim izla­ga­nji­ma s če­sto vir­tuo­znim obra­ti­ma, no bez mo­gućeg oslon­ca u to­me š­to bi to bi­lo važ­no, a š­to bi se mo­glo za­ne­ma­ri­ti. U pro­uča­va­nju književ­no­sti to poči­nje na­kon Dru­gog svjet­skog ra­ta ka­da gla­so­vi­ta knji­ga Wel­le­ka i War­re­na2 po­sta­je oslo­nac razvr­sta­va­nja i pro­sud­be po­je­di­ nih književ­nih teo­ri­ja te ka­da nje­zin utje­caj po­stup­no uje­di­ nju­je raz­liči­te na­cio­nal­ne tra­di­ci­je u opću pro­ble­ma­ti­ku, ta­ da najčešće naz­va­nu »­me­to­do­lo­gi­ja pro­uča­va­nja književ­no­ sti«. Me­to­do­loš­ki pri­ruč­ni­ci ta­da su na­sto­ja­li upo­zo­ri­ti na raz­ liči­te pri­stu­pe književ­no­sti te u nji­ho­vu među­sob­nom su­kob­ lja­va­nju doći do ne­kih opće­važećih spo­zna­ja. Ta­ko za­miš­lje­na opća teo­ri­ja književ­no­sti, među­tim, ni­je ispu­ni­la oče­ki­va­nja: umje­sto jed­ne, načel­no je­din­stve­ne gra­ ne zna­no­sti, do­bi­li smo mno­ge, u obu­hva­tu ipak najčešće par­ci­jal­ne, po­je­di­nač­ne književ­ne teo­ri­je. Nji­hov pre­gled, ka­kav da­nas za­ni­ma i one ko­ji ne že­le bi­ti struč­nja­ci, su­vre­ me­ni teo­re­tičar naz­vao je »­teo­rij­skom apo­te­kom«.3 Me­ta­fo­ ra upo­zo­ra­va da se više ne može­mo oslo­ni­ti na za­mi­sao o raz­ liči­tim me­to­da­ma, o pu­to­vi­ma ko­ji­ma mo­ra ići istraži­va­nje 1 He­sseov neo­bič­ni znan­stve­no­fan­ta­stič­ni ro­man objav­ljen je 1943. go­di­ ne. Usp. Her­mann He­sse: Igra sta­kle­nim per­la­ma, pre­ve­la Ve­ra ČičinŠain, An­dro­me­da, Ri­je­ka, 1994. 2 René Wel­lek – Au­stin War­ren: Theory of Li­te­ra­tu­re, Har­co­urt, New York, 1949. 3 Joc­hen Hö­risch: Teo­rij­ska apo­te­ka. Pri­po­moć upo­zna­va­nju hu­ma­ni­stič­ kih teo­ri­ja po­sljed­njih pe­de­set go­di­na, s nji­ho­vim ri­zi­ci­ma i nu­spo­ja­va­ma, pre­veo Ki­ril Mi­la­di­nov, Al­go­ri­tam, Za­greb, 2007.

304

da bi do­ve­lo do spo­zna­je, ne­go da se mo­ra­mo za­do­vo­lji­ti opi­ som po­je­di­nač­nih, čak među­sob­no su­prot­stav­lje­nih uče­nja. A ako se sa­da do­i­sta književ­ne teo­ri­je mo­gu opi­sa­ti i po­re­da­ ti u po­je­di­nim »a­po­te­kar­skim ku­ti­ji­ca­ma«, određe­na ne­la­go­ da mo­ra obu­ze­ti či­ta­te­lja: teo­ri­je po­sta­ju na­lik na li­je­ko­ve, no po­sto­ji li za­pra­vo bo­lest i ka­ko se ona može uopće di­jag­no­ sti­ci­ra­ti, osta­je ne­ja­sno. Ta­kvu ne­la­go­du, pro­i­zaš­lu iz na­bra­ ja­nja po­je­di­nih književ­nih teo­ri­ja, po­kuša­va pre­vla­da­ti ova knji­ga ugled­nog fran­cu­skog pi­sca i znan­stve­ni­ka. An­to­i­ne Com­pag­non (1950.) pre­da­vao je fran­cu­sku književ­ nost na Sor­bon­nei u Pa­ri­zu i sveuči­liš­tu Co­lum­bia u New Yor­ ku, te kao gost na više dru­gih svjet­skih sveuči­liš­ta, a od 2006. pre­da­je na gla­so­vi­tom fran­cu­skom vi­so­kom uči­liš­tu i znan­stve­ nom in­sti­tu­tu Collè­ge de Fran­ce. Obja­vio je i dva ro­ma­na Pri­ jaš­nja tu­ga (Le Deuil anté­rieur) i Fer­ra­go­sto, mo­no­gra­fi­je o Mon­taig­neu, Pro­u­stu, Brunè­tie­reu i Ba­u­de­lai­reu, kao i izu­ zet­no za­paže­ne knji­ge Treća Re­pu­bli­ka u književ­nosti (La Tro­i­ siè­me Ré­pu­blique des let­tres), Pet pa­ra­dok­sa mo­der­niz­ma (Les Cinq Pa­ra­doxes de la mo­der­nité) i An­ti­mo­der­ni­sti od Jo­sep­ ha de Mai­strea do Ro­lan­da Bart­he­sa (Les An­ti­mo­der­nes, de Jo­seph de Mai­stre à Ro­land Bart­hes). Uz književ­no­po­vi­je­sna istraži­va­nja i književ­no­kri­tič­ke ocje­ne u sre­diš­tu nje­go­va za­ni­ ma­nja je teo­ri­ja književ­no­sti, š­to naj­više do­la­zi do izraža­ja u ovoj knji­zi izu­zet­no za­nim­lji­va na­slo­va i pod­na­slo­va: De­mon teo­ri­je. Književ­nost i zdrav raz­um (Le Dé­mon de la Théo­rie. Litté­ra­tu­re et Sens com­mun). Na­slov te knji­ge, nai­me, upuću­je na su­vre­me­no shvaća­nje teo­ri­je, ko­je za raz­li­ku od iz­vor­nog grč­kog poj­ma, rab­lje­nog još i da­nas po­ne­kad u fi­lo­zo­fi­ji, na­glaša­va znan­stve­ni pro­jekt ka­kav omo­guću­je kri­tič­ko rašč­la­nji­va­nje po­sto­jećih poj­mo­ va i upu­tu za da­lji pra­vac istraži­va­nja: teo­ri­ja ni­je »­gle­da­nje« i »s­hvaća­nje« za raz­li­ku od dje­lo­va­nja, ne­go je način na ko­ji se mo­gu sređi­va­ti po­dat­ci i pre­dla­ga­ti no­ve sin­te­ze, u naj­bo­ljem 305

sluča­ju po­put Ein­stei­no­ve teo­ri­je re­la­tiv­no­sti ili Darwi­no­ve teo­ ri­je evo­lu­ci­je, re­ci­mo. »De­mo­ni­zam teo­ri­je« pri to­me Com­pag­ non ne shvaća u smi­slu da­nas po­ne­kad pri­sut­nih te­za o to­me ka­ko je teo­re­ti­zi­ra­nje o književ­no­sti po­ti­snu­lo sa­mu književ­ nost, ne­go kao stal­ni po­ti­caj kri­tič­ko­ga prei­spi­ti­va­nja i rašč­la­ nji­va­nja ko­ji ne vo­di do opće­pri­hvaće­nih spo­zna­ja i isti­ne, ne­ go do za­pra­vo stal­no otvo­re­ne ras­pra­ve o te­me­lji­ma, svr­si i smi­slu znan­stve­nog istraži­va­nja. Svje­stan raz­i­laže­nja u shvaća­ nji­ma, ko­ja više ne uje­di­nju­je ni za­jed­nič­ko na­sto­ja­nje vez­a­no uz iste ci­lje­ve, on tra­ga za no­vim isho­diš­ti­ma za­jed­niš­tva i po­ kuša­va ih pro­naći u oslon­cu na zdrav raz­um. A to će reći da se aspek­tual­nost po­je­di­nih teo­ri­ja že­li raz­mo­tri­ti u prei­spi­ti­va­ nju te­melj­nih poj­mo­va ko­je raz­liči­te teo­ri­je raz­liči­to tu­mače, ali se re­dov­no uvi­jek na­no­vo na njih vraća­ju. Raz­ra­da se­dam ključ­nih ka­te­go­ri­ja – književ­nost, au­tor, svi­jet, či­ta­telj, stil, po­vi­jest, vri­jed­nost – ko­je su pri­klad­no iza­ bra­ne jer do­i­sta obu­hvaća­ju uglav­nom za­jed­nič­ku pro­ble­ma­ ti­ku svih su­vre­me­nih književ­nih teo­ri­ja, či­ni za­pra­vo pre­gled cje­lo­kup­ne književ­no­teo­rij­ske pro­ble­ma­ti­ke. S ob­zi­rom na tra­di­ci­ju izo­stav­lje­na je kla­si­fi­ka­ci­ja, no Com­pag­non i sam pri­mjeću­je da se su­vre­me­ne teo­ri­je do­i­sta vr­lo ma­lo ba­ve pi­ta­ nji­ma razvr­sta­va­nja književ­no­sti pre­ma ti­po­vi­ma, ro­do­vi­ma i vr­sta­ma. Sva­ka je od tih ka­te­go­ri­ja shvaće­na ujed­no i kao pro­blem, ne za­bo­rav­lja se ni nji­ho­va među­sob­na ovi­snost, pa je knji­ga iz­ve­de­na ne sa­mo kao opis po­je­di­nih uče­nja uz kri­tič­ke pri­mjed­be – š­to je uo­biča­je­no u slič­nim pre­gle­di­ma – ne­go kao svo­jevr­sna pred­met­na ras­pra­va o sta­nju u su­vre­ me­nom pro­uča­va­nju teo­ri­je književ­no­sti. Va­lja pri to­me do­ da­ti da je ras­pra­va vođe­na s izu­zet­nim po­zna­va­njem po­je­di­ nih sta­ja­liš­ta i s do­sljed­nom lo­gi­kom po­kuša­ja da se vra­ti­mo na bit­na pi­ta­nja sva­kog raz­miš­lja­nja o književ­no­sti. U ko­joj mje­ri zdrav raz­um može bi­ti oslo­nac za uvođe­ nje ne­kog re­da i po­ret­ka u su­vre­me­ne književ­ne teo­ri­je i za 306

nji­ho­vu kri­tič­ku ocje­nu, osta­lo je ipak otvo­re­no. Ključ­na bi se, nai­me, ta­kva fi­lo­zof­ska ori­jen­ta­ci­ja mo­gla poz­va­ti je­di­no na De­scar­te­sov ar­gu­ment »­ka­ko svi lju­di ima­ju zdrav raz­um jer se nit­ko ne tuži da ga ima pre­ma­lo ili pre­više«4, no ta­kvo ute­me­lje­nje i ni­je odveć si­gur­no; to š­to svi lju­di mi­sle da ima­ ju zdrav raz­um, ne znači i da ga ima­ju. Teš­ko je da­nas reći ni­je li po­vra­tak na ra­cio­na­li­zam već odav­no pri­jeđe­na po­sta­ ja na pu­tu fi­lo­zo­fi­je književ­no­sti. No ta na­po­me­na ni­poš­to ne pod­cje­nju­je Com­pag­no­nov po­kušaj. On je, uo­sta­lom, i sam na­po­me­nuo ka­ko iz­među zdra­vog raz­u­ma i teo­ri­je po­sto­ji stal­na na­pe­tost i da upra­ vo nju že­li istraži­ti. Zbog to­ga on te­melj­ne poj­mo­ve, toč­ni­je reče­no pro­ble­me vez­a­ne uz upo­ra­bu tih poj­mo­va, objaš­nja­ va u nacr­tu ko­ji re­dov­no ide od tra­di­cio­nal­nih poče­ta­ka do su­vre­me­nih po­kuša­ja kri­tič­kih objek­ci­ja. Ta­kva je me­to­da pre­gled­na i vr­lo je in­struk­tiv­na: či­ta­te­lji mo­gu na­uči­ti znat­ no više o cje­li­ni teo­rij­ske re­flek­si­je o književ­no­sti, no u pre­ gle­di­ma ko­ji sva­ku teo­ri­ju po­kuša­va­ju »i­znu­tra« shva­ti­ti, pa im ono za­jed­nič­ko uglav­nom iz­miče iz vi­do­kru­ga. Ipak, u ko­joj je mje­ri Com­pag­non uspio do­i­sta za­hva­ti­ti i obja­sni­ti čak i ono š­to na­stu­pa »­na­kon teo­ri­je« – ka­ko je to po­kušao, prem­da ne odveć us­pješ­no Ea­gle­ton5 – osta­je na pro­sud­bi či­ta­te­lja. Si­gur­no je pri to­me sa­mo jed­no: že­le li se upo­zna­ ti sa su­vre­me­nim sta­njem u pro­uča­va­nju književ­no­sti, čak u ne­koj mje­ri i kul­tu­re u cje­li­ni, ova će im knji­ga bi­ti od ve­ li­ke ko­ri­sti, iz­među osta­log, i nači­nom izla­ga­nja ko­ji ni­je op­ te­rećen odveć struč­nim me­ta­je­zi­kom. Mi­li­voj So­lar 4 René De­scar­tes: Ras­pra­va o me­to­di, pre­veo Ni­ko Be­rus, Ma­ti­ca hr­vat­ ska, Za­greb, 1951. 5 Terry Ea­gle­ton: Teo­ri­ja i na­kon nje, pre­veo Dar­ko Polšek, Al­go­ri­tam, Za­greb, 2005.

307

Z a­ h v a­ l e P­ri­je ne­ko­li­ko sam go­di­na na Sveuči­liš­tu Co­lum­bia u New Yor­ku se­mi­nar na­slo­vio »So­me Puz­zles for Theory« (»Ne­ko­ li­ko za­go­ne­ta­ka za teo­ri­ju«). Šači­ca nas ko­li­ko nas je sje­di­lo oko sto­la po­nov­no je proči­ta­la ne­ke ute­me­lji­telj­ske tek­sto­ve književ­ne teo­ri­je, tek­sto­ve ko­ji se sma­tra­ju usvo­je­ni­ma pa se više nit­ko pre­tje­ra­no ne za­ma­ra da ih vred­nu­je. Po­sli­je sam na Sor­bon­ni održao pre­da­va­nje po­sveće­no teo­ri­ji književ­no­ sti. U am­fi­tea­tru u ko­je­mu je ta­da sje­di­lo mno­go lju­di mo­rao sam go­vo­ri­ti struč­no, ali ne odričući se apo­re­tič­nog pri­stu­pa. Ova je knji­ga na­sta­la kao ishod tih pre­da­va­nja pa za­hva­lju­ jem stu­den­ti­ma ko­ji su mi omo­gući­li da je na­pišem. Ot­ka­ko sam obja­vio knji­gu La Tro­i­siè­me Ré­pu­blique des let­tres (Treća Re­pu­bli­ka u književ­no­sti, 1983.), če­sto mi se pri­go­va­ra­lo š­to sam istraži­va­nje pre­ki­nuo gdje je po­sta­ja­lo za­nim­lji­vo: oče­ki­vao se kraj priče, ne­ka Četvr­ta ili Pe­ta Re­pu­ bli­ka u književ­no­sti. Ka­ko pri­po­vi­je­da­ti o tre­nut­ku kad je teo­ ri­ja za­u­ze­la mje­sto književ­ne po­vi­je­sti i o epi­zo­da­ma ko­je sli­ je­de, a da čo­vjek u to ne umi­ješa svo­ju vla­sti­tu in­te­lek­tual­nu po­vi­jest? Da ne bih ni­zao dok­tri­ne i da bih spo­ro­vi­ma vra­tio oš­tri­nu, odlučio sam to uči­ni­ti u dru­goj knji­zi, Les Cinq Pa­ ra­doxes de la mo­der­nité (Pet pa­ra­dok­sa mo­der­no­sti, 1989.), na ko­ju se na­do­vez­u­je i ova knji­ga. Za­hva­lju­jem Jean-Lu­cu Gi­ri­bo­neu, ko­ji me je na­go­vo­rio da je na­pišem, kao i Mar­cu Esco­li, Andréu Guya­uxu, Pa­tri­zi­ji Lom­bar­do i Syl­vie Tho­ rel-Cail­le­tea­u, ko­ji su je proči­ta­li pri­je ti­ska­nja. D­va nacr­ta dru­gog po­glav­lja obja­vio sam pod na­slo­vi­ma »Allé­go­rie et phi­lo­lo­gie« (Ale­go­ri­ja i fi­lo­lo­gi­ja), u An­na Dol­ fi i Car­la Lo­ca­tel­li, ur., Re­to­ri­ca e in­ter­pre­ta­zio­ne, Ro­ma, Bul­ zo­ni, 1994., od­no­sno »Quelques re­marques sur la mét­ho­de 309

des pa­ssa­ges pa­rallè­les« (Ne­ko­li­ko na­po­me­na o me­to­di uspo­ red­nih ulo­ma­ka), Stu­di di let­te­ra­tu­ra fran­ce­se, 2 (1997.), a ta­ kođer i pr­vu ver­zi­ju pe­tog po­glav­lja, »C­ha­ssez le sty­le par la por­te, il ren­tre­ra par la fenê­tre« (Iz­ba­ci­te stil kroz vra­ta, vra­ tit će se kroz pro­zor), Litté­ra­tu­re, 105 (1997.) te odlo­mak sed­ mog po­glav­lja, »Sain­te-Beu­ve and the Ca­non« (Sain­te-Beu­ ve i ka­non), Mo­dern Lan­gua­ge No­tes, CX (1995.).

310

B i­b l i o­ g r a­ f i­ j a U­vod A­dams, Ha­zard, ur., Cri­ti­cal Theory Sin­ce Pla­to, New York, Har­ co­urt, Bra­ce, 1971., 1992. Alt­hu­sser, Lo­uis, »Idéo­lo­gie et ap­pa­reils idéo­lo­giques d’É­tat« (1970.), Po­si­tion (1964-1975), Pa­ris, Éd. So­cia­les, 1976.; »I­deo­ lo­gi­ja i ideo­loš­ki apa­ra­ti drža­ve«, pre­ve­la Mar­ki­ta Fra­nu­lić, u Pro­tu­rječ­ja su­vre­me­nog obraz­o­va­nja, ure­dio S. Fle­re, Za­greb: RZRKSSOH, str. 119-139. A­ri­sto­tel, O pje­snič­kom umi­jeću, pri­je­vod i objaš­nje­nja Zde­slav Du­ kat, Za­greb, Au­gust Ce­sa­rec, 1983. Bart­hes, Ro­land, Cri­tique et Vé­rité, Pa­ris, Éd. du Seuil, 1966.; Kri­ti­ka i isti­na (II.), pre­ve­la Na­da Zup­pa, u No­va evrop­ska kri­ti­ka, III., sa­ sta­vi­li An­te Sta­mać i Vje­ran Zup­pa, Split, 1972., str. 101-122. – »Ré­flexions sur un ma­nuel«, u Do­u­brovsky, Ser­ge i To­do­rov, Tz­ ve­tan, ur., L’En­seig­ne­ment de la litté­ra­tu­re, Pa­ris, Plon, 1971. Bor­ges, Jor­ge Luis, Iz­miš­lja­ji (1944.), pre­veo Mi­li­voj Te­lećan, u Sa­bra­na dje­la 1923-1982, Za­greb, Gra­fič­ki za­vod Hr­vat­ske, 1985. Bo­ur­dieu, Pier­re, Les Rè­gles de l’art. Genè­se et struc­tu­re du champ litté­rai­re, Pa­ris, Éd. du Seuil, 1995. C­har­les, Mic­hel, In­tro­duc­tion à l’é­tu­de des tex­tes, Pa­ris, Éd. du Se­ uil, 1995. Col­lier, Pe­ter, i Geyer-Ryan, Hel­ga, ur., Li­te­rary Theory To­day, It­ ha­ca, New York, Cor­nell Uni­ver­sity Press, 1990. Con­ti­ni, Gian­fran­co, Va­rian­ti ed al­tra lin­gui­sti­ca. Una rac­col­ta di sag­gi (1938-1968), To­ri­no, Ei­na­u­di, 1970. C­ro­ce, Be­ne­det­to. La Poe­sia. In­tro­du­zio­ne al­la cri­ti­ca e al­la sto­ria del­la poe­sia e del­la let­te­ra­tu­ra (1936.), Ba­ri, La­ter­za, 1937. – Este­ti­ka kao zna­nost izraz­a i opća ling­vi­sti­ka: teo­ri­ja i hi­sto­ri­ ja (Este­ti­ca co­me scien­za dell’es­pre­ssio­ne e lin­gui­sti­ca ge­ne­ra­le, 1902.), pre­ve­la Sa­nja Ro­ić, Za­greb, Glo­bus, 1991.

­de Man, Pa­ul, The Re­si­stan­ce to Theory, Min­nea­po­lis, Uni­ver­sity of Min­ne­so­ta Press, 1986. Dic­tion­nai­re des gen­res et no­tions litté­rai­res, Pa­ris, Encyc­lo­pa­e­dia Uni­ver­sa­lis i Al­bin Mic­hel, 1997. Do­sse, Franço­is, Hi­sto­i­re du struc­tu­ra­li­sme, Pa­ris, La Dé­co­u­ver­te, 1991. – 1992., 2 sve­ska. Ea­gle­ton, Terry, Književ­na teo­ri­ja (Li­te­rary Theory: An In­tro­duc­tion, 1983., 1996.), pre­ve­la Mia Per­van-P­la­vec, Za­greb, Za­vod za zna­ nost o književ­no­sti Fi­lo­zof­sko­ga fa­kul­te­ta u Za­gre­bu, 1987. El­lis, John M., The Theory of Li­te­rary Cri­ti­cism: A Lo­gi­cal Analy­ sis, Ber­ke­ley, Uni­ver­sity of Ca­li­for­nia Press, 1974. F­rench Li­te­rary Theory To­day: A Rea­der, To­do­rov, Tz­ve­tan, ur., Cam­brid­ge, Cam­brid­ge Uni­ver­sity press, 1982. Ge­net­te, Gé­rard, »C­ri­tique et poé­tique«, Fi­gu­res III, Pa­ris, Éd. du Seuil, 1972. G­racq, Ju­lien, En li­sant en é­cri­vant, Pa­ris, José Cor­ti, 1981. G­raff, Ge­rald, Li­te­ra­tu­re Against It­self: Li­te­rary Ideas in Mo­dern So­ciety, Chi­ca­go, Uni­ver­sity of Chi­ca­go Press, 1979. Hallyn, Fer­nand, i Del­cro­ix, Ma­u­ri­ce, ur., Mét­ho­des du tex­te. In­ tro­duc­tion aux é­tu­des litté­rai­res, Pa­ris i Gem­blo­ux, Du­cu­lot, 1987. Jef­fer­son, Ann, i Ro­bey, Da­vid, ur., Mo­dern Li­te­rary Theory: A Com­pa­ra­ti­ve In­tro­duc­tion, Lon­don, Bat­sford, 1982., 1986. Kibé­di Var­ga, Aron, ur., Théo­rie de la litté­ra­tu­re, Pa­ris, Pi­card, 1981. Lan­son, Gu­sta­ve, Hi­sto­i­re de la litté­ra­tu­re françai­se (1895.), Pa­ris, Hac­het­te, 1952. Mac­he­rey, Pier­re, Po­ur une théo­rie de la pro­duc­tion litté­rai­re, Pa­ ris, Ma­spe­ro, 1966.; Teo­ri­ja književ­ne pro­iz­vod­nje, pre­ve­li Ra­de Ka­lanj i Mi­ha­e­la Ve­ka­rić, Za­greb, Š­kol­ska knji­ga, 1979. Mack­sey, Ric­hard, i Do­na­to, Eu­ge­nio, ur., The Struc­tu­ra­list Con­ tro­versy: The Lan­gua­ges of Cri­ti­cism and the Scien­ces of Man, Bal­ti­mo­re, Johns Hop­kins Uni­ver­sity Press, 1972.; Struk­tu­ra­li­ stič­ka kon­tro­ver­za: je­zi­ci kri­ti­ke i na­u­ke o čo­ve­ku, na srp­ski pre­ ve­la Ja­smi­na Lu­kić, Beo­grad, Pro­sve­ta, 1988.

312

Merquior, J. G., From Pra­gue to Pa­ris: A Cri­tique of Struc­tu­ra­list and Post-S­truc­tu­ra­list Tho­ught, Lon­don, Ver­so, 1986. No­u­vea­u Dic­tion­nai­re encyc­lopé­dique des scien­ces du lan­ga­ge, Du­ crot, Oswald, i Sc­ha­ef­fer, Jean-Ma­rie, ur., Pa­ris, Éd. du Seuil, 1995.; En­ci­klo­pe­dij­ski reč­nik na­u­ka o je­zi­ku, na srp­ski pre­ve­li Sa­ nja Gra­hek i Mi­haj­lo Po­po­vić, Beo­grad, Pro­sve­ta, 1987. Pa­ul­han, Jean, Les Fleurs de Tar­bes ou la Ter­reur dans les let­tres, Pa­ris, Gal­li­mard, 1941. Pa­vel, Tho­mas, Le Mi­ra­ge lin­gui­stique. Essai sur la mo­der­ni­sa­tion in­tel­lec­tuel­le, Pa­ris, Éd. de Mi­nuit, 1988.; The Feud of Lan­gua­ ge, Ox­ford & New York, Ba­sil Blackwell, 1989. Po­u­let, Geor­ges, ur., Les Che­mins ac­tuels de la cri­tique, Pa­ris, Plon, 1967. P­ro­ust, Mar­cel, Le Temps re­tro­uvé (1927.), A la rec­herc­he du temps per­du, Pa­ris, Gal­li­mard, 1989., t. IV; Pro­nađe­no vri­je­me I. i II., U tra­ga­nju za iz­gub­lje­nim vre­me­nom, XII. i XIII. sv., pre­veo Vin­ko Te­ci­la­zić, Za­greb, Mla­dost – Zo­ra, 1973. Ra­vo­ux Ral­lo, É­li­sa­beth, Mét­ho­des de cri­tique litté­rai­re, Pa­ris, Ar­ mand Co­lin, 1993. San­ter­res-Sar­kany, Stép­ha­ne, Théo­rie de la litté­ra­tu­re, Pa­ris, PUF, 1990. Sol­lers, Phi­lip­pe, »Pré­fa­ce«, pred­go­vor po­nov­nom iz­da­nju Théo­ rie d’en­sem­ble (1968.), Pa­ris, Éd. du Seuil, 1980. S­pit­zer, Leo, »Les é­tu­des de sty­le et les diffé­rents pays«, u Lan­gue et Litté­ra­tu­re (1960.), Pa­ris, Les Bel­les Let­tres, 1961. Ta­dié, Jean-Y­ves, La Cri­tique litté­rai­re au XXe sièc­le, Pa­ris, Bel­ fond, 1987. Théo­rie de la litté­ra­tu­re. Tex­tes des for­ma­li­stes ru­sses, To­do­rov, Tz­ ve­tan, ur., Pa­ris, Éd. du Seuil, 1966; Poe­ti­ka ru­skog for­ma­liz­ma, na srp­ski pre­veo An­drej Ta­­rasjev, ur. Alek­san­dar Pe­trov, Beo­ grad, Pro­sve­ta, 1970. To­do­rov, Tz­ve­tan, Poé­tique, u Qu’est-­ce que le struc­tu­ra­li­sme?, Pa­ ris, Éd. du Seuil, 1968.; »S­truk­tu­ral­na poe­ti­ka«, u Struk­tu­ral­ni pri­laz književ­no­sti, pri­re­dio Mi­lan Bu­nje­vac, Beo­grad, No­lit, 1978., str. 48-58.

313

– Cri­tique de la cri­tique. Un ro­man d’ap­pren­ti­ssa­ge, Pa­ris, Éd. du Seuil, 1984. Valéry, Pa­ul, »L’en­seig­ne­ment de la poé­tique au Collè­ge de Fran­ ce« (1936.), Va­riété V (1944.), Œu­vres, Pa­ris, Gal­li­mard, 1957., t. I.; »O tu­mače­nju poe­ti­ke na Ko­lež de Fran­su«, Pe­snič­ko isku­ stvo, iz­bor i pred­go­vor Ko­lja Miće­vić, na srp­ski pre­ve­li Lji­lja­ na Ka­radžić, Na­da Pe­tro­vić, Ko­lja Miće­vić, Beo­grad, Pro­sve­ta, 1980., str. 354-358. Wel­lek, René, A Hi­story of Mo­dern Cri­ti­cism (1750-1950), New Ha­ ven, Ya­le Uni­ver­sity Press, 1955. – 1992., 8 svez­a­ka. Wel­lek, René, i War­ren, Au­stin, Theory of Li­te­ra­tu­re (1949.), New York, Har­co­urt, Bra­ce & World, Inc., 1956.; Teo­ri­ja književ­no­ sti, na srp­ski pre­ve­li Alek­san­dar I. Spa­sić i Slo­bo­dan Đorđe­vić, Beo­grad, No­lit, 1985., treće iz­da­nje. Wim­satt, W. K., i Brooks, C., Li­te­rary Cri­ti­cism: A Short Hi­story, New York, Knopf, 1957. 1. Književ­nost Ar­nold, Matt­hew, Cul­tu­re and Anarchy and Ot­her W­ri­tings (1869.), Cam­brid­ge, Cam­brid­ge Uni­ver­sity press, 1994. Bart­hes, Ro­land, S/Z, Pa­ris, Éd. du Seuil, 1970. – »Ré­flexions sur un ma­nuel«, u Do­u­brovsky, Ser­ge i To­do­rov, Tz­ ve­tan, ur., L’En­seig­ne­ment de la litté­ra­tu­re, Pa­ris, Plon, 1971. B­lanc­hot, Ma­u­ri­ce, L’E­spa­ce litté­rai­re, Pa­ris, Gal­li­mard, 1955. – Le Li­vre à ve­nir, Pa­ris, Gal­li­mard, 1959. Com­be, Do­mi­nique, Poé­sie et Ré­cit. Une rhé­to­rique des gen­res, Pa­ ris, José Cor­ti, 1989. Ej­hen­ba­um, Bo­ris, »La théo­rie de la ‘mét­ho­de for­mel­le’« (1925.), u Théo­rie de la litté­ra­tu­re. Tex­tes des for­ma­li­stes ru­sses, To­do­ rov, Tz­ve­tan, ur., Pa­ris, Éd. du Seuil, 1966.; »Teo­ri­ja ‘­for­mal­nog me­to­da’«, na srp­ski pre­ve­la Ma­ri­na Bo­jić, u Ej­hen­ba­um, Bo­ris, Književ­nost, iza­brao Alek­san­dar Pe­trov, pre­ve­la Ma­ri­na Bo­jić, Beo­grad, No­lit, 1972.

314

E­liot, T. S., »T­ra­di­tion and the In­di­vi­dual Ta­lent« (1919.), u Se­lec­ ted Pro­se, Lon­don, Fa­ber and Fa­ber, 1975.; »T­ra­di­ci­ja i in­di­vi­ dual­ni ta­lent«, u Tra­di­ci­ja, vri­jed­no­sti i književ­na kri­ti­ka, pre­ veo Sla­ven Ju­rić, pri­re­dio Mi­li­voj So­lar, Za­greb, Ma­ti­ca hr­vat­ ska, 1999., str. 5-15. Fo­u­ca­ult, Mic­hel, Les Mots et les Cho­ses, Pa­ris, Gal­li­mard, 1966.; Ri­ječi i stva­ri. Ar­heo­lo­gi­ja hu­ma­ni­stič­kih zna­no­sti, pre­veo Sr­ đan Ra­he­lić, Za­greb, Gol­den Mar­ke­ting, 2002. Ge­net­te, Gé­rard, In­tro­duc­tion à l’arc­hi­tex­te, Pa­ris, Éd. du Seuil, 1979.; Uvod u ar­hi­tekst, na srp­ski pre­ve­la Mi­rja­na Mioči­no­vić, u Fi­gu­re, oda­bra­la i pre­ve­la Mi­rja­na Mioči­no­vić, Beo­grad, »Vuk Ka­radžić«, 1985., str. 139-191. – Fic­tion et Dic­tion, Pa­ris, Éd. du Seuil, 1991.; Fik­ci­ja i dik­ci­ja, pre­ veo Go­ran Ru­ka­vi­na, Za­greb, Ce­res, 2002. Ginz­burg, Car­lo, »S­pie« (1979.), Mi­ti, em­ble­mi, spie. Mor­fo­lo­gia e sto­ria, To­ri­no, Ei­na­u­di, 1986. Good­man, Nel­son, »W­hen is Art?« (1977.), u Ways of World­ma­ king (1978.), In­dia­na­po­lis, Hac­kett, 2. iz­da­nje, 1985.; »Ka­da je umjet­nost?, pre­ve­la Van­da Božiče­vić, Do­me­ti, XIV (1981.), 78-9, str. 43-50. Ham­bur­ger, Kä­te, Die Lo­gik der Dich­tung, Stutt­gart, 1957.; Lo­gi­ka književ­no­sti, na srp­ski pre­veo Slo­bo­dan Gru­bačić, Beo­grad, No­ lit, 1976.; »Lo­gi­ka književ­no­sti«, u Mo­der­na teo­ri­ja ro­ma­na, iz­ bor, uvod i ko­men­tar Mi­li­voj So­lar, Beo­grad, No­lit, 1979. H­jelm­slev, Lo­uis, Pro­le­go­me­na teo­ri­ji je­zi­ka (1943.), pre­veo An­te Sta­mać, Za­greb, GZH, 1980. Ja­kob­son, Ro­man, »Naj­no­vi­ja ru­ska poe­zi­ja« (odlom­ci) (1919.), na srp­ski pre­ve­la Lju­bi­ca Došen, u Ro­man Ja­kob­son, Ogle­di iz poe­ti­ke, Beo­grad, Pro­sve­ta, 1978., str. 49-57. – »Š­ta je poe­zi­ja« (1933-1934), na srp­ski pre­veo Alek­san­dar Ilić, ibid., str. 105-119. – »Do­mi­nan­ta« (1935.), na srp­ski pre­veo Leon Ko­jen, ibid., str. 120-126. – »Lin­gui­stics and Poe­tics« (1960.), u Tho­mas A. Se­beok, ur., Sty­le in Lan­gua­ge, Cam­brid­ge, Ma­ssac­hu­setts, The M.I.T. Press, 1960.,

315

str. 350-377; »Ling­vi­sti­ka i poe­ti­ka« (1960.), na srp­ski pre­veo Ran­ ko Bu­gar­ski, u Ro­man Ja­kob­son, Ling­vi­sti­ka i poe­ti­ka, iz­bor Mil­ ka Ivić i Sre­ten Ma­rić, Beo­grad, No­lit, 1966., str. 285-326. Kant, Im­ma­nuel, Kri­ti­ka ­rasud­ne sna­ge (Kri­tik der Ur­teils­kraft, 1790.), pre­veo Vik­tor D. Son­nen­feld, Za­greb, Kul­tu­ra, 1957. Lot­man, Ju­rij, Struk­tu­ra umjet­nič­kog tek­sta, pre­ve­la Sa­nja Veršić, Za­greb, Al­fa, 2001. Mal­larmé, Stép­ha­ne, Cor­re­spon­dan­ce. Let­tres sur la poé­sie, Pa­ris, Gal­li­mard, 1995. P­ro­ust, Mar­cel, Le Temps re­tro­uvé (1927.), A la rec­herc­he du temps per­du, Pa­ris, Gal­li­mard, 1989., t. IV; Pro­nađe­no vri­je­me I. i II., U tra­ga­nju za iz­gub­lje­nim vre­me­nom, XII. i XIII. sv., pre­veo Vin­ko Te­ci­la­zić, Za­greb, Mla­dost – Zo­ra, 1973. Sar­tre, Jean-Pa­ul, Qu’est-­ce que la litté­ra­tu­re? (1947.), Pa­ris, Gal­li­ mard, 1948.; »Š­ta je književ­nost«, Š­ta je književ­nost. Iza­bra­na de­ la, 6. sv., iza­brao Mi­loš Stam­bo­lić, na srp­ski pre­ve­li Fri­da Fi­li­po­ vić i Ni­ko­la Ber­to­li­no, Beo­grad, No­lit, 1981., str. 17-186. To­do­rov, Tz­ve­tan, »La no­tion de litté­ra­tu­re« (1975.), Les Gen­res du di­sco­urs, Pa­ris, Éd. du Seuil, 1978. Tol­stoj, Lav Ni­ko­la­je­vič, Qu’est-­ce que l’art?, franc. pri­je­vod, Pa­ ris, Per­rin, 1898. Š­klov­ski, Vik­tor, »U­met­nost kao po­stu­pak« (1917.), u Poe­ti­ka ru­ skog for­ma­liz­ma, na srp­ski pre­veo An­drej Ta­­rasjev, ur. Alek­san­ dar Pe­trov, Beo­grad, Pro­sve­ta, 1970., str. 81-94. Valéry, Pa­ul, »L’en­seig­ne­ment de la poé­tique au Collè­ge de Fran­ ce« (1936.), Va­riété V (1944.), Œu­vres, Pa­ris, Gal­li­mard, 1957., t. I.; »O tu­mače­nju poe­ti­ke na Ko­lež de Fran­su«, Pe­snič­ko isku­ stvo, iz­bor i pred­go­vor Ko­lja Miće­vić, na srp­ski pre­ve­li Lji­lja­ na Ka­radžić, Na­da Pe­tro­vić, Ko­lja Miće­vić, Beo­grad, Pro­sve­ta, 1980., str. 354-358.

316

2. Au­tor An­scom­be, G. E. M., In­ten­tion, Ox­ford, Blackwell, 1957. Au­stin, J. L., How to Do Things with Words (1962.), Cam­brid­ge, Ma­ssac­hu­setts, Har­vard Uni­ver­sity Press, 1975. Bart­hes, Ro­land, Mic­he­let, Pa­ris, Éd. du Seuil, 1954. – Sur Ra­ci­ne, Pa­ris, Éd. du Seuil, 1963.; »Ra­si­nov čo­vek«, u Id., Književ­nost, mi­to­lo­gi­ja, se­mio­lo­gi­ja, iza­brao Mi­loš Stam­bo­lić, na srp­ski pre­veo Ivan Čo­lo­vić, Beo­grad, No­lit, 1979., str. 55-109. – Cri­tique et Vé­rité, Pa­ris, Éd. du Seuil, 1966; Kri­ti­ka i isti­na (II.), pre­ve­la Na­da Zup­pa, u No­va evrop­ska kri­ti­ka, III., sa­sta­vi­li An­ te Sta­mać i Vje­ran Zup­pa, Split, 1972., str. 101-122. – »La mort de l’a­u­teur« (1968.), u Le Brui­sse­ment de la lan­gue, Pa­ ris, Éd. du Seuil, 1984; »Smrt au­to­ra«, pre­veo Mi­ro­slav Be­ker, u Mi­ro­slav Be­ker, Su­vre­me­ne književ­ne teo­ri­je, Za­greb, Ma­ti­ca hr­vat­ska, 1999., str. 197-201. – S/Z, Pa­ris, Éd. du Seuil, 1970. Ba­u­de­lai­re, Char­les, Cvje­to­vi zla (Les Fleurs du mal), pre­ve­li An­te Ju­ re­vić, Du­nja Ro­bić, Tin Uje­vić, Za­greb, Ma­ti­ca hr­vat­ska, 1965. Ben­ve­ni­ste, É­mi­le, »La na­tu­re des pro­noms« (1956.), Problè­mes de lin­gui­stique géné­ra­le, Pa­ris, Gal­li­mard, 1966., t. I; Pro­ble­mi opš­te ling­vi­sti­ke, na srp­ski pre­veo Sre­ten Ma­rić, Beo­grad, No­ lit, 1975. B­loom, Ha­rod, The Anxiety of In­fluen­ce: A Theory of Poetry, New Xork, Ox­ford Uni­ver­sity Press, 1973., 1997. Com­pag­non, An­to­i­ne, Chat en poc­he. Mon­taig­ne et l’allé­go­rie, Pa­ ris, Éd. du Seuil, 1967. Der­ri­da, Jacques, L’É­cri­tu­re et la Diffé­ren­ce, Pa­ris, Éd. du Seuil, 1967.; Pi­sa­nje i raz­li­ka, pre­ve­la Van­da Mikšić, Sa­ra­je­vo – Za­ greb, Ša­hin­pašić, 2007. – La Vo­ix et le Phé­nomè­ne. In­tro­duc­tion au problè­me du sig­ne dans la phi­lo­sop­hie de Hu­sserl, Pa­ris, PUF, 1967. – La Dissé­mi­na­tion, Pa­ris, Éd. du Seuil, 1972. E­co, Um­ber­to, I li­mi­ti dell’in­ter­pre­ta­zio­ne, Mi­la­no, Bom­pia­ni, 1990.

317

E­den, Kathy, Her­me­neu­tics and the Rhe­to­ri­cal Tra­di­tion: Chap­ters in the An­cient Le­gacy and its Hu­ma­nist Re­cep­tion, New Ha­ven, Ya­le Uni­ver­sity Press, 1997. E­liot, T. S., »G­ra­ni­ce kri­ti­ke« (»T­he Fron­tiers of Cri­ti­cism«, 1956.), pre­veo Ivo Vi­dan, »I­zraz«, 2 (1958.), 7-8, str. 60-74. Emp­son, Wil­liam, Se­ven Ty­pes of Am­bi­guity (1930.), New York, New Di­rec­tions, 1949. Fish, Stan­ley, Is The­re a Text in This Class? The Aut­ho­rity of In­ter­ pre­ta­ti­ve Com­mu­ni­ties, Cam­brid­ge, Mass., Har­vard Uni­ver­sity Press, 1980. Fo­u­ca­ult, Mic­hel, »Qu’est-­ce qu’un au­teur?« (1969.), Dits et É­crits, Pa­ris, Gal­li­mard, 1994., t. I. F­re­ge, Got­tlob, »Ü­ber Sinn und Be­deu­tung« (1892.), Funk­tion, Be­ griff, Be­deu­tung: Fünf lo­gisc­he Stu­dien, ur. G. Pat­zig, Göt­tin­gen, Van­den­hoeck und Ru­precht, 1966. Ga­da­mer, Hans Georg, Isti­na i me­to­da (Wahr­heit und Met­ho­de, 1960.; 1972.), pre­veo Slo­bo­dan No­va­kov, re­dak­ci­ja pri­je­vo­da Slo­bo­dan Gru­bače­vić i Ab­du­lah Šarče­vić, Sa­ra­je­vo, IP »Ve­se­ lin Ma­sleša«, 1978. Hei­deg­ger, Mar­tin, Bi­tak i vri­je­me (Sein und Zeit, 1927.; 1963.), pre­veo Hr­vo­je Ša­ri­nić, Za­greb, Na­pri­jed, 1988. Hirsch, E. D., Va­li­dity in In­ter­pre­ta­tion, New Ha­ven, Ya­le Uni­ver­ sity Press, 1967.; Nače­la tu­mače­nja, na srp­ski pre­veo Ti­ho­mir Vuč­ko­vić, Beo­grad, No­lit, 1983. – The Aims of In­ter­pre­ta­tion, Chi­ca­go, Uni­ver­sity of Chi­ca­go Pre­ ss, 1976. Ja­kob­son, Ro­man i Lé­vi-S­tra­uss, Cla­u­de, »Mač­ke« Šar­la Bo­dle­ra (»Les chats« de Char­les Ba­u­de­lai­re) (1962.), na srp­ski pre­veo Leon Ko­jen, u Ro­man Ja­kob­son, Ogle­di iz poe­ti­ke, Beo­grad, Pro­sve­ta, 1978., str. 265-286. Juhl, P. D., In­ter­pre­ta­tion: An Essay in the Phi­lo­sophy of Li­te­rary Cri­ti­cism, Prin­ce­ton, Prin­ce­ton Uni­ver­sity Press, 1980. Mal­larmé, Stép­ha­ne, Œu­vres complè­tes, Pa­ris, Gal­li­mard, 1945. New­ton-­de Mo­li­na, Da­vid, ur., On Li­te­rary In­ten­tion, Edin­burgh, Edin­burgh Uni­ver­sity Press, 1976.

318

Pi­card, Ray­mond, No­u­vel­le Cri­tique ou No­u­vel­le Im­po­stu­re, Pa­ ris, Pa­u­vert, 1965. Po­u­let, Geor­ges, La Con­scien­ce cri­tique, Pa­ris, José Cor­ti, 1971. – La Pensée indétér­minée, Pa­ris, PUF, 1985. P­ro­ust, Mar­cel, »Pré­fa­ce de Ten­dres Stocks« (1920.), Con­tre Sain­ te-Beu­ve. Essais et Ar­tic­les, Pa­ris, Gal­li­mard, 1971. Ric­hard, Jean-Pier­re, Litté­ra­tu­re et Sen­sa­tions, Pa­ris, Éd. du Se­ uil, 1954. – Poé­sie et Pro­fon­deur, Pa­ris, Éd. du Seuil, 1955. Ricœur, Pa­ul, Le Con­flit des in­terpré­ta­tions. Essais d’­hermé­neu­ tique, Pa­ris, Éd. du Seuil, 1969. – Du tex­te à l’ac­tion. Essais d’­hermé­neu­tique II, Pa­ris, Éd. du Se­ uil, 1986. Rif­fa­ter­re, Mic­ha­el, »La des­crip­tion des struc­tu­res poé­tiques: deux ap­ proc­hes du poè­me de Ba­u­de­lai­re, ‘Les Chats’« (1966.), Essais de sty­ li­stique struc­tu­ra­le, franc. pri­je­vod, Pa­ris, Flam­ma­rion, 1971. Sar­tre, Jean-Pa­ul, L’Ê­tre et le Néant, Pa­ris, Gal­li­mard, 1943.; Biće i niš­ta­vi­lo. Iza­bra­na de­la, 9.-10. sv., na srp­ski pre­veo Mir­ko Zu­ ro­vac, Beo­grad, No­lit, 1983. Sear­le, John R., »Rei­te­ra­ting the Dif­fe­ren­ces: A Reply to Der­ri­da«, u We­ber, Sam, i Sus­sman, Henry, ur., Glyph, Bal­ti­mo­re, Johns Hop­kins Uni­ver­sity Press, 1977., t. I. – In­ten­tio­na­lity, Cam­brid­ge, Mass., Cam­brid­ge Uni­ver­sity Pre­ ss, 1983. Sc­hleier­mac­her, Frie­drich Da­niel Ernst, Her­me­neu­ti­ka i kri­ti­ka s pri­ mje­nom na No­vi za­vjet, sv. I., Pr­vi dio: Her­me­neu­ti­ka (Her­me­neu­ tik und Kri­tik mit ­beson­de­rer Be­zie­hung auf das Neue Te­sta­ment, 1838.), pri­re­dio i pre­veo Želj­ko Pa­vić, Za­greb, De­me­tra, 2002. S­zon­di, Pe­ter, In­tro­duc­tion à l’­hermé­neu­tique litté­rai­re (1975.), franc. pri­je­vod, Pa­ris, Éd. du Cerf, 1989. Wim­satt, W. K., i Beard­sley, Mon­roe, The In­ten­tio­nal Fal­lacy (1946.), u Beard­sley, M., The Ver­bal Icon. Stu­dies in the Mea­ning of Poetry, Lexing­ton, Uni­ver­sity of Ken­tucky Press, 1954.; In­ten­cio­nal­na za­ blu­da, pre­ve­la Mia Per­van Pla­vec, u Mi­ro­slav Be­ker, Su­vre­me­ne književ­ne teo­ri­je, Za­greb, Ma­ti­ca hr­vat­ska, 1999., str. 223-235.

319

3. Svi­jet A­ri­sto­tel, O pje­snič­kom umi­jeću, pri­je­vod i objaš­nje­nja Zde­slav Du­ kat, Za­greb, Au­gust Ce­sa­rec, 1983. Auer­bach, Erich, Mi­me­za. Pri­kaz zbi­lje u za­pad­noeu­rop­skoj književ­ no­sti (Mi­me­sis: dar­gen­stell­te Wir­klich­keit in der abendlän­disc­hen Li­te­ra­tur, 1946.), pre­veo Andy Jelčić, Za­greb, He­na Com, 2004. Au­stin, J. L., How to Do Things with Words (1962.), Cam­brid­ge, Ma­ssac­hu­setts, Har­vard Uni­ver­sity Press, 1975. Bah­tin, Mi­hail, Pro­ble­mi poe­ti­ke Do­sto­jev­skog (Pro­blemy poe­ti­ki Do­stoev­sko­go, 1929., 1963.), na srp­ski pre­ve­la Mi­li­ca Ni­ko­lić, Beo­grad, No­lit, 1967. – Stva­ra­laš­tvo Fran­soa Ra­blea i na­rod­na kul­tu­ra sred­nje­ga ve­ka i re­ne­san­se (Tvorče­stvo Fran­sua Ra­ble i na­rod­na­ja kul­tu­ra sred­ ne­ve­kov’­ja i re­ne­ssan­sa, 1965.), na srp­ski pre­ve­li Ivan Šop i Ti­ ho­mir Vuč­ko­vić, Beo­grad, No­lit, 1978. – O ro­ma­nu (Vo­pros’y li­te­ra­tur’y i este­ti­ki, 1975.) na srp­ski pre­veo Alek­san­dar Bad­nja­re­vić, re­dak­ci­ja pri­je­vo­da Đorđi­je Vu­ko­vić, Beo­grad, No­lit, 1989. Bal­zac, Ho­noré de, Čiča Go­riot (Le Pè­re Go­riot), pre­veo Ivan Ča­ be­ri­ca, Za­greb, Sys­print, 1996. Bart­hes, Ro­land, Sur Ra­ci­ne, Pa­ris, Éd. du Seuil, 1963.; Ra­si­nov čo­vek, u Književ­nost, mi­to­lo­gi­ja, se­mio­lo­gi­ja, iza­brao Mi­loš Stam­bo­lić, na srp­ski pre­veo Ivan Čo­lo­vić, Beo­grad, No­lit, 1979., str. 55-109. – »Élé­ments de sé­mio­lo­gie« (1964.), L’A­ven­tu­re sé­mio­lo­gique, Pa­ ris, Éd. du Seuil, 1985.; »E­le­men­ti se­mio­lo­gi­je«, Književ­nost, mi­ to­lo­gi­ja, se­mio­lo­gi­ja, iza­brao Mi­loš Stam­bo­lić, na srp­ski pre­veo Ivan Čo­lo­vić, Beo­grad, No­lit, 1979., str. 281-352. – »In­tro­duc­tion à l’a­naly­se struc­tu­ra­le des ré­cits« (1966.), L’A­ven­ tu­re sé­mio­lo­gique, Pa­ris, Éd. du Seuil, 1985.; »U­vod u struk­tu­ral­ nu ana­li­zu pri­po­vjed­nih tek­sto­va«, pre­ve­la D. Ce­le­bri­ni, u Su­ vre­me­na teo­ri­ja pri­po­vi­je­da­nja, pri­re­dio Vla­di­mir Bi­ti, Za­greb: Glo­bus, 1992., str. 47-78. – Cri­tique et Vé­rité, Pa­ris, Éd. du Seuil, 1966.; »K­ri­ti­ka i isti­na« (II.), pre­ve­la Na­da Zup­pa, u No­va evrop­ska kri­ti­ka, III., sa­sta­vi­li An­ te Sta­mać i Vje­ran Zup­pa, Split, 1972., str. 101-122

320

– »L’ef­fet de réel« (1968.), u Litté­ra­tu­re et Réa­lité, Pa­ris, Éd. du Se­ uil, 1982.; u Ro­land Bart­hes, Le Brui­sse­ment de la lan­gue, Pa­ris, Éd. du Seuil, 1984. – S/Z, Pa­ris, Éd. du Seuil, 1970. – Leçon, Pa­ris, Éd. du Seuil, 1978. – La Cham­bre clai­re, Pa­ris, Éd. du Seuil, 1980.; Svi­je­tla ko­mo­ra: bi­lješ­ka o fo­to­gra­fi­ji, pre­ve­la Želj­ka Čo­rak, Za­greb, Iz­da­nja An­ ti­bar­ba­rus, 2003. Ben­ve­ni­ste, É­mi­le, »Na­tu­re du sig­ne lin­gui­stique« (1939.), Problè­ mes de lin­gui­stique géné­ra­le, Pa­ris, Gal­li­mard, 1966., t. I.; Pro­ ble­mi opš­te ling­vi­sti­ke, na srp­ski pre­veo Sre­ten Ma­rić, Beo­grad, No­lit, 1975. B­re­mond, Cla­u­de, Lo­gique du ré­cit, Pa­ris, Éd. du Seuil, 1973.; »Lo­ gi­ka na­ra­tiv­nih mo­guć­no­sti«, u Struk­tu­ral­ni pri­laz književ­no­sti, pri­re­dio Mi­lan Bu­nje­vac, Beo­grad, No­lit, 1978., str. 73-80. Ca­ve, Te­ren­ce C., Re­cog­ni­tions: A Study in Poe­tics, Ox­ford, Cla­ ren­don Press, 1988. Co­le­rid­ge, Sa­muel Tay­lor, Bio­grap­hia Li­te­ra­ria (1817.), The Col­ lec­ted Works, Prin­ce­ton, Prin­ce­ton Uni­ver­sity Press, 1983, t. VII. (2 sv.). Com­pag­non, An­to­i­ne, La Se­con­de Main ou le Tra­vail de la ci­ta­ tion, Pa­ris, Éd. du Seuil, 1979. De­leu­ze, Gil­les, Diffé­ren­ce et Répé­ti­tion, Pa­ris, Éd. de Mi­nuit, 1968. ­de Man, Pa­ul, Blind­ness and In­sight: Essays in the Rhe­to­ric of Con­ tem­po­rary Cri­ti­cism (1971.), Min­nea­po­lis, Uni­ver­sity of Min­ ne­so­ta Press, 1983.; Pro­ble­mi mo­der­ne kri­ti­ke, na srp­ski pre­ve­li Gor­da­na B. To­do­ro­vić i Bran­ko Je­lić, Beo­grad, No­lit, 1975. E­co, Um­ber­to, Ope­ra aper­ta (1962., 1967.), Mi­la­no, Bom­pia­ni, 1985.; Otvo­re­no dje­lo, na srp­ski pre­veo Ni­ka Mi­liće­vić, Sa­ra­je­ vo, Ve­se­lin Ma­sleša, 1965. Fo­u­ca­ult, Mic­hel, Les Mots et les Cho­ses, Pa­ris, Gal­li­mard, 1966.; Ri­ječi i stva­ri. Ar­heo­lo­gi­ja hu­ma­ni­stič­kih zna­no­sti, pre­veo Sr­ đan Ra­he­lić, Za­greb, Gol­den Mar­ke­ting, 2002.

321

F­reud, Sig­mund, Jen­seits des Lust­prin­zips (1920.), Ge­sam­mel­te Sc­ hrif­ten (12. sv.), VI. sv., Wien, 1924. – 1934.; Beyond the Plea­su­ re Prin­ci­ple, pre­veo Ja­mes Strac­hey, New York, Li­ve­right, 1961. –1970.; u The Essen­tials of Psyc­ho-A­naly­sis, pre­veo Ja­mes Strac­ hey, Lon­don, Pen­guin, 1986. Frye, Nort­hrop, Ana­tomy of Cri­ti­cism, Prin­ce­ton, Prin­ce­ton Uni­ ver­sity Press, 1957.; Ana­to­mi­ja kri­ti­ke. Če­ti­ri ese­ja, pre­ve­la Gi­ ga Gračan, Za­greb, Na­pri­jed, 1979. Ge­net­te, Gé­rard, »V­rai­sem­blan­ce et mo­ti­va­tion«, Fi­gu­res II, Pa­ris, Éd. du Seuil, 1969.; »Ve­ro­vat­nost i mo­ti­va­ci­ja«, na srp­ski pre­ve­la Mi­rja­na Mioči­no­vić, u Fi­gu­re, oda­bra­la i pre­ve­la Mi­rja­na Mioči­ no­vić, Beo­grad, »Vuk Ka­radžić«, 1985., str. 103-123. – »Di­sco­urs du ré­cit«, Fi­gu­res III, Pa­ris, Éd. du Seuil, 1972. – In­tro­duc­tion à l’arc­hi­tex­te, Pa­ris, Éd. du Seuil, 1979.; »U­vod u ar­hi­tekst«, na srp­ski pre­ve­la Mi­rja­na Mioči­no­vić, Fi­gu­re, oda­ bra­la i pre­ve­la Mi­rja­na Mioči­no­vić, Beo­grad, »Vuk Ka­radžić«, 1985., str. 139-191. – Pa­limp­se­stes. La litté­ra­tu­re au se­cond degré, Pa­ris, Éd. du Seu­ il, 1982. – Fic­tion et Dic­tion, Pa­ris, Éd. du Seuil, 1991.; Fik­ci­ja i dik­ci­ja, pre­ veo Go­ran Ru­ka­vi­na, Za­greb, Ce­res, 2002. Ginz­burg, Car­lo, »S­pie« (1979.), Mi­ti, em­ble­mi, spie. Mor­fo­lo­gia e sto­ria, To­ri­no, Ei­na­u­di, 1986. G­rei­mas, A. J., Sé­man­tique struc­tu­ra­le. Rec­herc­he de mét­ho­de, Pa­ ris, La­ro­u­sse, 1966.; no­vo iz­da­nje PUF, 1986. Ha­mon, Phi­lip­pe, »Po­ur un sta­tut sé­mio­lo­gique du per­son­na­ge« (1972.), u Poé­tique du ré­cit, Pa­ris, Éd. du Seuil, 1977. – »Un di­sco­urs con­traint« (1973.), u Litté­ra­tu­re et Réa­lité, Pa­ris, Éd. du Seuil, 1982. – Analy­se du des­crip­tif, Pa­ris, Hac­het­te, 1981. Ja­kob­son, Ro­man, »O umet­nič­kom rea­liz­mu« (1921.), na srp­ski pre­veo Pe­tar Vu­jičić, u Ro­man Ja­kob­son, Ogle­di iz poe­ti­ke, Beo­ grad, Pro­sve­ta, 1978., str. 58-57. – »D­va aspek­ta je­zi­ka i dva ti­pa afa­tič­nih smet­nji« (1956.), pre­veo An­te Sta­mać, u Ro­man Ja­kob­son i Mor­ris Hal­le, Te­me­lji je­zi­ ka, Za­greb, Glo­bus, 1988., str. 51-76.

322

– »Lin­gui­stics and Poe­tics« (1960.), u Tho­mas A. Se­beok, ur., Sty­ le in Lan­gua­ge, Cam­brid­ge, Ma­ssac­hu­setts, The M.I.T. Press, 1960., str. 350-377; »Ling­vi­sti­ka i poe­ti­ka«, na srp­ski pre­veo Ran­ ko Bu­gar­ski, u Ro­man Ja­kob­son, Ling­vi­sti­ka i poe­ti­ka, iz­bor Mil­ ka Ivić i Sre­ten Ma­rić, Beo­grad, No­lit, 1966., str. 285-326. Ja­me­son, Fre­dric, The Pri­son-Ho­u­se of Lan­gua­ge: A Cri­ti­cal Ac­co­ unt of Struc­tu­ra­lism and Ru­ssian For­ma­lism, Prin­ce­ton, Prin­ ce­ton Uni­ver­sity Press, 1972.; U tam­ni­ci je­zi­ka: kri­tič­ki pri­kaz struk­tu­ra­liz­ma i ru­skog for­ma­liz­ma, pre­veo An­tun Šo­ljan, Za­ greb, Stvar­nost, 1978. K­ri­ste­va, Ju­lia, Sèméiô­tikè. Rec­herc­hes po­ur une sé­ma­naly­se, Pa­ris, Éd. du Seuil, 1969. La­can, Jacques, »Fonc­tion et champ de la pa­ro­le et du lan­ga­ge et en psyc­ha­naly­se« (1953.), É­crits, Pa­ris, Éd. du Seuil, 1966., str. 237-322; Funk­ci­ja i po­lje go­vo­ra i je­zi­ka u psi­hoa­na­li­zi, Spi­si (Iz­ bor), na srp­ski pre­ve­li Da­ni­ca Mi­jo­vić i Fi­lip Fi­li­po­vić, Beo­grad, Pro­sve­ta, 1983., str. 15-110. Lé­vi-S­tra­uss, Cla­u­de, »L’a­naly­se struc­tu­ra­le en lin­gui­stique et en ant­hro­po­lo­gie« (1945.), Ant­hro­po­lo­gie struc­tu­ra­le, Pa­ris, Plon, 1958., 1974.; Struk­tu­ral­na an­tro­po­lo­gi­ja, pre­veo Anđel­ko Ha­ ba­zin, Za­greb, Stvar­nost, 1958., 1977.; Struk­tu­ral­na an­tro­po­lo­ gi­ja 2, pre­ve­li Da­niel Bučan i Vje­ko­slav Mi­ke­cin, Za­greb, Š­kol­ ska knji­ga, 1988. – Les Struc­tu­res élé­men­tai­res de la pa­renté, Pa­ris, PUF, 1949. Litté­ra­tu­re et Réa­lité, Pa­ris, Éd. du Seuil, 1982. Lukács, Georg, Teo­ri­ja ro­ma­na (Die Theo­rie des Ro­mans, 1920.), pre­veo Ka­sim Pro­hić, Sa­ra­je­vo, Ve­se­lin Ma­sleša, 1968. – Bal­zac et le Réa­li­sme français (Essays ü­ber Rea­li­smus, 1948.), franc. pri­je­vod, Pa­ris, Ma­spe­ro, 1967.; Ogle­di o rea­liz­mu: Bal­ zac, Stend­hal, Zo­la, Hei­ne, na srp­ski pre­ve­la Ve­ra Sto­jić, Beo­ grad, Kul­tu­ra, 1947.; Pro­ble­mi rea­liz­ma, na srp­ski pre­veo Kon­ stan­tin Pe­tro­vić, Sa­ra­je­vo, Svje­tlost, 1957. Mal­larmé, Stép­ha­ne, Œu­vres complè­tes, Pa­ris, Gal­li­mard, 1945. Pa­vel, Tho­mas, Fic­tio­nal Worlds, Cam­brid­ge, Har­vard Uni­ver­sity Press, 1986.

323

Peir­ce, Char­les San­ders, Col­lec­ted Pa­pers (6. sv.), Cam­brid­ge, Mass., Har­vard Uni­ver­sity Press, 1931. – 1958. P­ren­der­gast, Chri­stop­her, The Or­der of Mi­me­sis: Bal­zac, Stend­ hal, Ner­val, Fla­u­bert, Cam­brid­ge, Cam­brid­ge Uni­ver­sity Pre­ ss, 1986. P­ropp, Vla­di­mir Ja­ko­vle­vič, Mor­fo­lo­gi­ja baj­ke (Mor­fo­lo­gi­ja skaz­ ki, 1928.), na srp­ski pre­ve­li Pe­tar Vu­jičić, Ra­do­van Ma­ti­jaše­vić, Mi­ra Vu­ko­vić, Beo­grad, Pro­sve­ta, 1982. P­ro­ust, Du côté de chez Swann (1913.), A la rec­herc­he du temps per­ du, Pa­ris, Gal­li­mard, 1987., t. I.; Put k Swan­nu. Com­bray (pr­ vi dio), U tra­ga­nju za iz­gub­lje­nim vre­me­nom, I. sv., pre­veo Tin Uje­vić, Za­greb, Mla­dost – Zo­ra, 1972. Ricœur, Pa­ul, Temps et Ré­cit (3. sv.), Pa­ris, Éd. du Seuil, 1983. – 985. Rif­fa­ter­re, Mic­ha­el, »L’il­lu­sion réfé­ren­tiel­le« (1978.), u Litté­ra­tu­re et Réa­lité, Pa­ris, Éd. du Seuil, 1982. Ruwet, Ni­co­las, »Li­mi­tes de l’a­naly­se lin­gui­stique en poé­sie« (1968.), Lan­ga­ge, Mu­sique, Poé­sie, Pa­ris, Éd. du Seuil, 1972.; »Ling­vi­sti­ka i poe­ti­ka«, u Struk­tu­ra­li­stič­ka kon­tro­ver­za: je­zi­ci kri­ti­ke i na­u­ke o čo­ve­ku, na srp­ski pre­ve­la Ja­smi­na Lu­kić, Beo­ grad, Pro­sve­ta, 1988., str. 343-359. – »Ro­man Ja­kob­son, ‘Lin­gui­stique et poé­tique’, vingt-­cinq ans après«, u Do­mi­nicy, Marc, ur., Le So­u­ci des ap­pa­ren­ces, Bruxel­ les, Éd. de l’u­ni­ver­sité de Bruxel­les, 1989. Sa­u­ssu­re, Fer­di­nand de, Co­urs de lin­gui­stique géné­ra­le (1916.), Pa­ ris, Payot, 1972.; Tečaj opće ling­vi­sti­ke, pre­veo Voj­mir Vi­nja, Za­greb, ArT­re­sor na­kla­da, 2000. Sear­le, John R., Speech Acts, Cam­brid­ge, Mass., Cam­brid­ge Uni­ ver­sity Press, 1969.; Go­vor­ni či­no­vi, na srp­ski pre­ve­la Mi­rja­na Đu­kić, Beo­grad, No­lit, 1991. – »T­he Lo­gi­cal Sta­tus of Fic­tio­nal Di­sco­ur­se« (1975.), Ex­pre­ssion and Mea­ning: Stu­dies in the Theory of Speech Acts, Cam­brid­ge, Mass., Cam­brid­ge Uni­ver­sity Press, 1979.; »Lo­gič­ki sta­tus fik­ cio­nal­nog di­skur­sa«, pre­ve­la Ga­bri­je­la Bu­ljan, Ko­lo, 14 (2004.), 2, str. 278-293.

324

To­do­rov, Tz­ve­tan, Litté­ra­tu­re et Sig­ni­fi­ca­tion, Pa­ris, La­ro­u­sse, 1967. – In­tro­duc­tion à la litté­ra­tu­re fan­ta­stique, Pa­ris, Éd. du Seuil, 1970. – Mik­haïl Bakh­ti­ne. Le prin­ci­pe dia­lo­gique, Pa­ris, Éd. du Seuil, 1981.

4. Či­ta­telj A­brams, M. H., The Mir­ror and the Lamp: Ro­man­tic Theory and the Cri­ti­cal Tra­di­tion, New York, Ox­ford Uni­ver­sity Press, 1953. Bal­den­sper­ger, Fer­nand, Goet­he en Fran­ce. É­tu­de de litté­ra­tu­re com­parée, Pa­ris, Hac­het­te, 1904. Bart­hes, Ro­land, S/Z, Pa­ris, Éd. du Seuil, 1970. Booth, Way­ne C., The Rhe­to­ric of Fic­tion, Chi­ca­go, Uni­ver­sity of Chi­ca­go Press, 1961., 1983.; Re­to­ri­ka pro­ze, na srp­ski pre­veo Bran­ko Vučiće­vić, Beo­grad, No­lit, 1976. B­ru­ne­tiè­re, Fer­di­nand, »Théâ­tre com­plet de M. Au­gu­ste Vacque­ rie«, Re­vue des Deux Mon­des, 15. srp­nja 1879. – č­la­nak »C­ri­tique«, La Gran­de Encyc­lopé­die, Pa­ris, 1892., t. XIII. C­har­les, Mic­hel, Rhé­to­rique de la lec­tu­re, Pa­ris, Éd du Seuil, 1977. – L’Ar­bre et la So­ur­ce, Pa­ris, Éd. du Seuil, 1985. Däl­len­bach, Lu­cien, i Ri­car­do­u, Jean, ur., Problè­mes ac­tuels de la lec­tu­re, Pa­ris, Clan­cier-Gué­na­ud, 1982. E­co, Um­ber­to, Lec­tor in fa­bu­la. La coo­pe­raz­io­ne in­ter­pre­ta­ti­va nei te­sti nar­ra­ti­vi, Mi­la­no, Bom­pia­ni, 1979.; »Mo­del či­ta­te­lja«, pre­ve­la Mo­ra­na Ča­le, Re­pu­bli­ka XL (1988.), 91-10, str. 92-105; »P­ri­po­vjed­ne struk­tu­re u pro­ce­su či­ta­nja«, pre­ve­la Du­brav­ka Ce­le­bri­ni, u Su­vre­me­na teo­ri­ja pri­po­vi­je­da­nja, pri­re­dio Vla­di­ mir Bi­ti, Za­greb: Glo­bus, 1992., str. 201-213. Fish, Stan­ley, Is The­re a Text in This Class? The Aut­ho­rity of In­ ter­pre­ta­ti­ve Com­mu­ni­ties, Cam­brid­ge, Mass., Har­vard Uni­ver­ sity Press, 1980.

325

Ham­bur­ger, Kä­te, Die Lo­gik der Dich­tung, Stutt­gart, 1957.; Lo­gi­ka književ­no­sti, na srp­ski pre­veo Slo­bo­dan Gru­bačić, Beo­grad, No­ lit, 1976.; »Lo­gi­ka književ­no­sti«, u Mo­der­na teo­ri­ja ro­ma­na, iz­ bor, uvod i ko­men­tar Mi­li­voj So­lar, Beo­grad, No­lit, 1979. In­gar­den, Ro­man, Das li­te­ra­risc­he Kunstwerk: ei­ne Un­ter­suc­hung aus dem Grenz­ge­biet der On­to­lo­gie, Lo­gik und Li­te­ra­turwi­ssensc­ haft, Hal­le, M. Nie­meyer, 1993.; »K­njižev­no dje­lo kao više­sloj­ na tvo­re­vi­na«, pre­ve­la Tru­da Sta­mać, u No­va evrop­ska kri­ti­ka III., sa­sta­vi­li An­te Sta­mać i Vje­ran Zup­pa, Split, Na­klad­ni za­ vod Ma­ti­ce hr­vat­ske, 1972., str. 5-29. I­ser, Wolf­gang, Der im­pli­zi­te Le­ser, Münc­hen, Fink, 1972.; The Im­ plied Rea­der, am. pri­je­vod, Bal­ti­mo­re, Johns Hop­kins Uni­ver­sity Press, 1974. (nav. iz­da­nje); »Im­pli­cit­ni či­ta­telj«, pre­ve­la Mi­rja­na Stančić, Uvod u na­ra­to­lo­gi­ju (zbor­nik tek­sto­va), IC Re­vi­ja, Osi­ jek, 1989., str. 53-65; »Či­ta­te­lje­va ulo­ga u Fiel­din­go­vu Jo­sep­hu An­ drew­su«, pre­veo Be­nja­min To­lić, u Mi­ro­slav Be­ker, Su­vre­me­ne književ­ne teo­ri­je, Za­greb, Ma­ti­ca hr­vat­ska, 1999., str. 302-317. – Der Akt des Le­sens. Theo­rie ä­sthe­tisc­her Wir­kung, Münc­hen, Fink, 1976.; The Act of Rea­ding, am. pri­je­vod, Bal­ti­mo­re, Johns Hop­kins Uni­ver­sity Press, 1979. (nav. iz­da­nje); »Lu­ta­juće mo­ triš­te i či­ta­telj­ska svi­jest«, pre­ve­la Mi­rja­na Stančić, u Su­vre­me­ na teo­ri­ja pri­po­vi­je­da­nja, pri­re­dio Vla­di­mir Bi­ti, Za­greb: Glo­ bus, 1992., str. 158-177. Ja­uss, Hans Ro­bert, Este­ti­ka re­cep­ci­je (1975.), na srp­ski pre­ve­la Drin­ka Goj­ko­vić, Beo­grad, No­lit, 1978. – Ä­sthe­tisc­he Er­fa­hrung und li­te­ra­risc­he Her­me­neu­tik, Po­ur une hermé­neu­tique litté­rai­re (1982.), Münc­hen, Wil­helm Fink Ver­ lag, 1977., 2. sv. Ker­mo­de, Frank, The Art of Tel­ling: Essays on Fic­tion, Cam­brid­ge, Mass., Har­vard Uni­ver­sity Press, 1983. Lan­son, Gu­sta­ve, »Quelques mots sur l’ex­pli­ca­tion de tex­tes« (1919.), Mét­ho­des de l’­hi­sto­i­re litté­rai­re, Pa­ris, Hac­het­te, 1965.; po­nov­no iz­da­nje uz Hom­mes et Li­vres (1895.), Pa­ris – Genè­ve, Slat­ki­ne, 1979. – »Le cen­te­nai­re des Mé­di­ta­tions« (1921.), Essais de mét­ho­de, de cri­tique et d’­hi­sto­i­re litté­rai­re, Pa­ris, Hac­het­te, 1965.

326

Mal­larmé, Stép­ha­ne, Œu­vres complè­tes, Pa­ris, Gal­li­mard, 1945. Pi­card, Mic­hel, La Lec­tu­re com­me jeu. Essai sur la litté­ra­tu­re, Pa­ ris, Éd. de Mi­nuit, 1986. P­ro­ust, Mar­cel, »Jo­urnées de lec­tu­re« (1907.), Con­tre Sain­te-Beu­ ve. Essais et Ar­tic­les, Pa­ris, Gal­li­mard, 1971. – Le Temps re­tro­uvé (1927.), A la rec­herc­he du temps per­du, Pa­ris, Gal­li­mard, 1989., t. IV.; Pro­nađe­no vri­je­me I. i II., U tra­ga­nju za iz­gub­lje­nim vre­me­nom, XII. i XIII. sv., pre­veo Vin­ko Te­ci­la­ zić, Za­greb, Mla­dost – Zo­ra, 1973. Ric­hards, I. A., Prin­ci­ples of Li­te­rary Cri­ti­cism, New York, Har­co­ urt, Bra­ce, 1924. - Prac­ti­cal Cri­ti­cism: A Study of Li­te­rary Judg­ment, New York, Har­ co­urt, Bra­e, 1929. Sar­tre, Jean-Pa­ul, Qu’est-­ce que la litté­ra­tu­re? (1947.), Pa­ris, Gal­li­ mard, 1948.; »Š­ta je književ­nost«, Š­ta je književ­nost. Iza­bra­na de­ la, 6. sv., iza­brao Mi­loš Stam­bo­lić, na srp­ski pre­ve­li Fri­da Fi­li­po­ vić i Ni­ko­la Ber­to­li­no, Beo­grad, No­lit, 1981., str. 17-186. Sc­ha­ef­fer, Jean-Ma­rie, Qu’est-­ce qu’un gen­re litté­rai­re?, Pa­ris, Éd. du Seuil, 1989. Su­lei­man, Su­san R., i Cro­sman, In­ge, ur., The Rea­der in the Text, Prin­ce­ton, Pin­ce­ton Uni­ver­sity Press, 1980. Théo­rie des gen­res, Ge­net­te, Gé­rard, i To­do­rov, Tz­ve­tan, ur., Pa­ ris, Éd. du Seuil, 1986. Tomp­kins, Ja­ne, ur., Rea­der-Re­spon­se Cri­ti­cism, Bal­ti­mo­re, Johns Hop­kins Uni­ver­sity Press, 1980. Valéry, Pa­ul, »L’en­seig­ne­ment de la poé­tique au Collè­ge de Fran­ ce« (1936.), Va­riété V (1944.), Œu­vres, Pa­ris, Gal­li­mard, 1957., t. I.; »O tu­mače­nju poe­ti­ke na Ko­lež de Fran­su«, Pe­snič­ko isku­ stvo, iz­bor i pred­go­vor Ko­lja Miće­vić, na srp­ski pre­ve­li Lji­lja­ na Ka­radžić, Na­da Pe­tro­vić, Ko­lja Miće­vić, Beo­grad, Pro­sve­ta, 1980., str. 354-358. Wim­satt, W. K., i Beard­sley, M., »T­he Af­fec­ti­ve Fal­lacy« (1949.), u Beard­sley, M., The Ver­bal Icon. Stu­dies in the Mea­ning of Poe­ try, Lexing­ton, Uni­ver­sity of Ken­tucky Press, 1954.

327

5. Stil Al­ba­lat, An­to­i­ne, La For­ma­tion du sty­le par l’a­ssi­mi­la­tion des au­ teurs (1901.), Pa­ris, Ar­mand Co­lin, 1991. – Le Tra­vail du sty­le en­seigné par les cor­rec­tions ma­nus­cri­tes des grands é­cri­vains (1903.), Pa­ris, Ar­mand Co­lin, 1991. A­ri­sto­tel, Re­to­ri­ka, pre­veo Mar­ko Višić, Za­greb, Na­pri­jed, 1989. Ar­rivé, Mic­hel, »Po­stu­lats po­ur la des­crip­tion lin­gui­stique des tex­tes litté­rai­res«, Lan­gue françai­se, 3 (»La sty­li­stique«), ru­jan 1969. Bally, Char­les, Pré­cis de sty­li­stique, Genè­ve, Eg­gi­mann, 1905. – Traité de sty­li­stique françai­se (1909.), Pa­ris, Klinck­sieck, 1951. Bart­hes, Ro­land, Le Degré zé­ro de l’é­cri­tu­re, Pa­ris, Éd. du Seuil, 1953.; Nul­ti ste­pen pi­sma, u Id., Književ­nost, mi­to­lo­gi­ja, se­mio­ lo­gi­ja, iza­brao Mi­loš Stam­bo­lić, na srp­ski pre­veo Ivan Čo­lo­vić, Beo­grad, No­lit, 1979., str. 3-54. – »L’an­cien­ne rhé­to­rique, ai­de-mé­mo­i­re« (1970.), L’A­ven­tu­re sé­ mio­lo­gique, Pa­ris, Éd. du Seuil, 1985. Ben­ve­ni­ste, »Caté­go­ries de pensée et caté­go­ries de lan­gue« (1958.), Problè­mes de lin­gui­stique géné­ra­le, Pa­ris, Gal­li­mard, 1966., t. I.; Pro­ble­mi opš­te ling­vi­sti­ke, na srp­ski pre­veo Sre­ten Ma­rić, Beo­ grad, No­lit, 1975. – »Sé­mio­lo­gie de la lan­gue« (1969.), Problè­mes de lin­gui­stique géné­ ra­le, Pa­ris, Gal­li­mard, 1974., t. II.; Pro­ble­mi opš­te ling­vi­sti­ke, na srp­ski pre­veo Sre­ten Ma­rić, Beo­grad, No­lit, 1975. Com­be, Do­mi­nique, »Pensée et lan­ga­ge dans le sty­le«, u Mo­li­nié, Geor­ges, i Cahné, Pier­re, ur., Qu’est-­ce que le sty­le?, Pa­ris, PUF, 1994. C­re­ssot, Mar­cel, Le Sty­le et ses tech­niques. Pré­cis d’a­naly­se sty­li­ stique (1947.), Pa­ris, PUF, 1969. Fish, Stan­ley, »W­hat Is Sty­li­stics and Why Are They Saying Such Ter­ri­ble Things abo­ut It?« (I. dio, 1972.; II. dio, 1977.), Is The­re a Text in This Class? The Aut­ho­rity of In­ter­pre­ta­ti­ve Com­mu­ni­ ties, Cam­brid­ge, Mass., Har­vard Uni­ver­sity Press, 1980. Ge­net­te, Gé­rard, Fic­tion et Dic­tion, Pa­ris, Éd. du Seuil, 1991.; Fik­ci­ ja i dik­ci­ja, pre­veo Go­ran Ru­ka­vi­na, Za­greb, Ce­res, 2002.

328

Good­man, Nel­son, »T­he Sta­tus of Sty­le« (1975.), Ways of World­ ma­king (1978.), In­dia­na­po­lis, Hac­kett, 1985., 2. iz­da­nje. – Of Mind and ot­her Mat­ters, Cam­brid­ge, Mass., Har­vard Uni­ver­ sity Press, 1984. Gui­ra­ud, Pier­re, La Sty­li­stique, Pa­ris, PUF, 1954.; Sti­li­sti­ka, na srp­ ski pre­veo Bran­ko Dža­ku­la, Sa­ra­je­vo, Ve­se­lin Ma­sleša, 1964. H­jelm­slev, Lo­uis, Pro­le­go­me­na teo­ri­ji je­zi­ka (1943.), pre­veo An­te Sta­mać, Za­greb, GZH, 1980. Ho­ugh, Gra­ham, Sty­le and Sty­li­stics, Lon­don, Ro­lu­tled­ge, 1969. Mo­li­nié, Geor­ges, i Cahné, Pier­re, ur., Qu’est-­ce que le sty­le?, Pa­ ris, PUF, 1994. P­ro­ust, Mar­cel, Le Côté de Guer­man­tes I (1920.), A la rec­herc­he du temps per­du, Pa­ris, Gal­li­mard, 1988., t. II.; Voj­vot­ki­nja de Guer­ man­tes I, U tra­ga­nju za iz­gub­lje­nim vre­me­nom, V. sv., pre­veo Tin Uje­vić, Za­greb, Mla­dost – Zo­ra, 1972. – Le Temps re­tro­uvé (1927.), A la rec­herc­he du temps per­du, Pa­ris, Gal­li­mard, 1989., t. IV.; Pro­nađe­no vri­je­me I. i II., U tra­ga­nju za iz­gub­lje­nim vre­me­nom, XII. i XIII. sv., pre­veo Vin­ko Te­ci­la­ zić, Za­greb, Mla­dost – Zo­ra, 1973. Que­nea­u, Ray­mond, Exer­ci­ces de sty­le, Pa­ris, Gal­li­mard, 1947.; Stil­ ske vež­be, na srp­ski pre­veo Da­ni­lo Kiš, Beo­grad, No­lit, 1964. Ra­stier, Franço­is, »Le problè­me du sty­le po­ur la sé­man­tique du tex­te«, u Mo­li­nié, Geor­ges, i Cahné, Pier­re, ur., Qu’est-­ce que le sty­le?, Pa­ris, PUF, 1994. Rif­fa­ter­re, Mic­ha­el, »C­ritè­res po­ur l’a­naly­se du sty­le« (1960.), Es­ sais de sty­li­stique struc­tu­ra­le, franc. pri­je­vod, Pa­ris, Flam­ma­ rion, 1971. – »La des­crip­tion des struc­tu­res poé­tiques: deux ap­proc­hes du poè­ me de Ba­u­de­lai­re, ‘Les Chats’« (1966.), ibid. – La Pro­duc­tion du tex­te, Pa­ris, Éd. du Seuil, 1979. – Sé­mio­tique de la poé­sie, Pa­ris, Éd. du Seuil, 1983. Sc­ha­pi­ro, Meyer, »Sty­le« (1953.), Theory and Phi­lo­sophy of Art: Sty­ le, Ar­tist, and So­ciety, Se­lec­ted Pa­pers, sv. IV., New York, Geor­ ge Braz­il­ler, 1994., str. 51-102.

329

S­pit­zer, Leo, »Art du lan­ga­ge et lin­gui­stique« (1948.), É­tu­des de sty­ le, franc. pri­je­vod, Pa­ris, Gal­li­mard, 1970. S­ta­ro­bin­ski, Jean, »Psyc­ha­naly­se et con­nai­ssan­ce litté­rai­re« (1964.), La Re­la­tion cri­tique, Pa­ris, Gal­li­mard, 1970.; »P­si­hoa­na­li­za i književ­no zna­nje«, Kri­tič­ki od­nos, na srp­ski pre­veo Ivan Di­mić, Srem­ski Kar­lov­ci, Iz­da­vač­ka knjižar­ni­ca Zo­ra­na Sto­ja­no­vić, 1990., str. 131-144. – »Leo Spit­zer et la lec­tu­re sty­li­stique« (1964. – 1969.), La Re­la­tion cri­tique, Pa­ris, Gal­li­mard, 1970.; »Leo Spit­zer i sti­li­stič­ko či­ta­nje«, Kri­tič­ki od­nos, na srp­ski pre­veo Ivan Di­mić, Srem­ski Kar­lov­ci, Iz­ da­vač­ka knjižar­ni­ca Zo­ra­na Sto­ja­no­vić, 1990., str. 19-41. Ull­mann, Step­hen, Sty­le in the French No­vel, Cam­brid­ge, Cam­brid­ ge Uni­ver­sity Press, 1957. Wölf­flin, Hein­rich, Te­melj­ni poj­mo­vi po­vi­je­sti umjet­no­sti. Pro­blem raz­vo­ja i sti­la u no­vi­joj umjet­no­sti (Kun­stgesc­hich­tlic­he Grund­ be­grif­fe, 1915.), pre­veo Mi­lan Pelc, Za­greb, In­sti­tut za po­vi­jest umjet­no­sti – Kon­tu­ra, 1998. 6. Po­vi­jest Auer­bach, Erich, In­tro­duc­tion aux é­tu­des de phi­lo­lo­gie ro­ma­ne (1944.), Frank­furt, Klo­ster­mann, 1949. Bart­hes, »Hi­sto­i­re ou litté­ra­tu­re?« (1960.), Sur Ra­ci­ne, Pa­ris, Éd. du Seuil, 1963. Bé­nic­ho­u, Pa­ul, Le Sa­cre de l’é­cri­vain (1750-1830) (1973.), Pa­ris, Gal­li­mard, 1996. – Le Temps des prophè­tes. Doc­tri­nes de l’â­ge ro­man­tique, Pa­ris, Gal­li­mard, 1977. – Les Ma­ges ro­man­tiques, Pa­ris, Gal­li­mard, 1992. – L’É­co­le du dé­senc­han­te­ment, Pa­ris, Gal­li­mard, 1992. Be­nja­min, Wal­ter, »Li­te­ra­tur­gesc­hich­te und Li­te­ra­turwi­ssensc­ haft« (1931.), Ge­sam­mel­te Sc­hrif­ten, sv. III., ur. Rolf Tie­de­ mann i Her­mann Schwep­penhäu­ser, Frank­furt a. M., Suhr­ kamp, 1972. – 1989., str. 283-290. – »Ü­ber den Be­griff der Gesc­hich­te«, Ge­sam­mel­te Sc­hrif­ten, t. I., sv. II., ur. Rolf Tie­de­mann i Her­mann Schwep­penhäu­ser,

330

Frank­furt a. M., Suhr­kamp, 1974., str. 691-704; »Po­vi­je­snof­ i­lo­zo­fij­ske te­ze« (1940.), u Uz kri­ti­ku si­le. Ese­ji, pre­ve­la Snješ­ ka Kneže­vić, Za­greb, Stu­dent­ski cen­tar Sveuči­liš­ta u Za­gre­bu, 1971., str. 25-34. Bollè­me, Ge­ne­viè­ve, La Bi­bliothèque bleue. Litté­ra­tu­re po­pu­lai­re en Fran­ce du XVIe au XIXe sièc­le, Pa­ris, Jul­liard, 1971. Bo­ur­dieu, Pier­re, Les Rè­gles de l’art. Genè­se et struc­tu­re du champ litté­rai­re, Pa­ris, Éd. du Seuil, 1995. B­re­mond, Hen­ri, Hi­sto­i­re litté­rai­re du sen­ti­ment re­li­gieux en Fran­ ce, Pa­ris, Ar­mand Co­lin, 1916. –1939., 12. sv. C­har­tier, Ro­ger, ur., Pra­tiques de la lec­tu­re, Mar­seil­le, Ri­va­ges, 1985. – Lec­tu­res et Lec­teurs dans la Fran­ce d’An­cien Ré­gi­me, Pa­ris, Éd. du Seuil, 1987. Com­pag­non, An­to­i­ne, La Tro­i­siè­me Ré­pu­blique des let­tres, Pa­ris, Éd. du Seuil, 1983. Cur­tius, Ernst Ro­bert, Eu­rop­ska književ­nost i la­tin­sko sred­njo­vje­kov­ lje (La­tei­nisc­he Li­te­ra­tur und eu­ropäisc­hes Mit­te­lal­ter, 1948.), pre­veo Stje­pan Mar­kuš, pr­va re­dak­ci­ja pri­je­vo­da To­mi­slav La­ dan (1971.), dru­ga re­dak­ci­ja pri­je­vo­da Zlat­ko Šešelj (1998.), Za­ greb, Na­pri­jed, 1971., 1998. Del­fa­ux, Gé­rard, i Roc­he, An­ne, Hi­sto­i­re / Litté­ra­tu­re, Pa­ris, Éd. du Seuil, 1976. Feb­vre, Lu­cien, »Litté­ra­tu­re et vie so­cia­le. De Lan­son à Da­niel Mor­ net: un re­non­ce­ment« (1941.), Com­bats po­ur l’­hi­sto­i­re (1953.), Pa­ris, Ar­mand Co­lin, 1992. – Le Problè­me de l’in­croyan­ce au XVIe sièc­le. La re­li­gion de Ra­be­ lais, Pa­ris, Al­bin Mic­hel, 1942. Ge­net­te, Gé­rard, »Poé­tique et hi­sto­i­re« (1969.), Fi­gu­res III, Pa­ris, Éd. du Seuil, 1972.; »Poe­ti­ka i isto­ri­ja«, u Fi­gu­re, oda­bra­la i pre­ ve­la Mi­rja­na Mioči­no­vić, Beo­grad, »Vuk Ka­radžić«, 1985., str. 7-14. Gold­mann, Lu­cien, Le Dieu caché, Pa­ris, Gal­li­mard, 1959. G­reen­blatt, Step­hen J., Re­nai­ssan­ce Self-Fa­shio­ning, Chi­ca­go, Uni­ ver­sity of Chi­ca­go Press, 1980.

331

– Mar­ve­lo­us Po­sse­ssions: The Won­der of the New World, Chi­ca­go, The Uni­ver­sity of Chi­ca­go Press, 1991. – »P­re­ma poe­ti­ci kul­tu­re«, Re­pu­bli­ka, 5-6 (2005.), str. 180-192. Ha­zard, Pa­ul, La Cri­se de la con­scien­ce eu­ropéen­ne (1680-1715), Pa­ris, Bo­i­vin, 1935. Hog­gart, Ric­hard, The Uses of Li­te­racy, Lon­don, Chat­to & Win­ dus, 1957. Ja­uss, Hans Ro­bert, »Li­te­ra­tur­gesc­hich­te als Pro­vo­ka­tion der Li­te­ ra­turwi­ssensc­haft« (1970.), u Re­zep­tionsä­sthe­tik, ure­dio Rai­ner War­ning, Münc­hen, W. Fink, 1975.; »Po­vi­jest književ­no­sti kao iza­zov zna­no­sti o književ­no­sti«, pre­veo Be­nja­min To­lić, u Mi­ro­ slav Be­ker, Su­vre­me­ne književ­ne teo­ri­je, Za­greb, Ma­ti­ca hr­vat­ ska, 1999., str. 281-301. Lan­son, Gu­sta­ve, »P­ro­gram­me d’é­tu­des sur l’­hi­sto­i­re pro­vin­cia­le de la vie litté­rai­re en Fran­ce« (1903.), É­tu­des d’­hi­sto­i­re litté­rai­ re, Pa­ris, Cham­pion, 1930. – »La mét­ho­de de l’­hi­sto­i­re litté­rai­re« (1910.), Essais de mét­ho­de, de cri­tique et d’­hi­sto­i­re litté­rai­re, Pa­ris, Hac­het­te, 1965. Lea­vis, Q. D., Fic­tion and the Rea­ding Pu­blic, Lon­don, Chat­to & Win­dus, 1932. Mo­i­san, Clé­ment, Qu’est-­ce que l’­hi­sto­i­re litté­rai­re?, Pa­ris, PUF, 1987. Mol­lier, Jean-Y­ves, Mic­hel et Cal­mann Lévy ou la Nai­ssan­ce de l’é­ di­tion mo­der­ne, 1836. – 1891., Pa­ris, Cal­mann-Lévy, 1984. Mon­tro­se, Lo­uis, »P­ro­fe­ssing the Re­nai­ssan­ce: The Poe­tics and Po­ li­tics of Cul­tu­re«, u Vee­ser, H. Aram, ur., The New Hi­sto­ri­cism, Lon­don, Ro­u­tled­ge, 1989. Ran­ciè­re, Jacques, Les Mots de l’­hi­sto­i­re. Essai de poé­tique du sa­vo­ ir, Pa­ris, Éd. du Seuil, 1992. Ru­dler, Gu­sta­ve, Les Tech­niques de la cri­tique et de l’­hi­sto­i­re litté­rai­ res en litté­ra­tu­re françai­se mo­der­ne, Ox­ford, Ox­ford Uni­ver­sity press, 1923.; po­nov­no iz­da­nje Genè­ve, Slat­ki­ne, 1979. Said, Edward W., Ori­jen­ta­li­zam (Orien­ta­lism, 1978.), pre­ve­la Bi­ lja­na Ro­mić, Za­greb, Kon­zor, 1999.

332

– The World, the Text and the Cri­tic, Cam­brid­ge, Mass., Har­vard Uni­ver­sity Press, 1983. T­homp­son, E. P., The Ma­king of the En­glish Wor­king Class, Lon­ don, Vic­tor Gol­lancz, 1963. Ti­nja­nov, Ju­rij, »O književ­noj evo­lu­ci­ji«, Pi­ta­nja književ­ne po­vi­je­ sti, pre­veo Dean Du­da, pri­re­dio Mi­li­voj So­lar, Ma­ti­ca hr­vat­ska, Za­greb, 1998., str. 28-45; »O književ­noj evo­lu­ci­ji«, pre­ve­la Du­ brav­ka Oraić, u Mi­ro­slav Be­ker, Su­vre­me­ne književ­ne teo­ri­je, Za­greb, Ma­ti­ca hr­vat­ska, 1999., str. 145-155. Vey­ne, Pa­ul, Com­ment on é­crit l’­hi­sto­i­re. Essai d’é­pisté­mo­lo­gie, Pa­ ris, Éd. du Seuil, 1971. W­hi­te, Hay­den, Me­ta­hi­story: The Hi­sto­ri­cal Ima­gi­na­tion in Ni­ne­ teenth-Cen­tury Eu­ro­pe, Bal­ti­mo­re, Johns Hop­kins Uni­ver­sity Press, 1973. Wil­liams, Ray­mond, Cul­tu­re and So­ciety (1780-1950), Lon­don, Chat­to & Win­dus, 1958.

7. Vri­jed­nost A­dor­no, Theo­dor, Este­tič­ka teo­ri­ja (Ä­sthe­tisc­he Theo­rie, 1970.), na srp­ski pre­veo Ka­sim Pro­hić, Beo­grad, No­lit, 1979. Ar­nold, Matt­hew, »T­he Func­tion of Cri­ti­cism at the Pre­sent Ti­ me« (1864.), Cul­tu­re and Anarchy and Ot­her W­ri­tings (1869.), Cam­brid­ge, Cam­brid­ge Uni­ver­sity press, 1994. Au­den, W. H., The Dyer’s Hand, and Ot­her Essays (1962.), New York, Vin­ta­ge, 1989. Bart­hes, Ro­land, »Ré­flexions sur un ma­nuel«, u Do­u­brovsky, Ser­ ge i To­do­rov, Tz­ve­tan, ur., L’En­seig­ne­ment de la litté­ra­tu­re, Pa­ ris, Plon, 1971. Beard­sley, Mon­roe, Ae­sthe­tics: Pro­blems in the Phi­lo­sophy of Cri­ti­ cism (1958.), In­dia­na­po­lis, Hac­kett, 2. iz­da­nje, 1981. Bo­ur­dieu, Pier­re, Les Rè­gles de l’art. Genè­se et struc­tu­re du champ litté­rai­re, Pa­ris, Éd. du Seuil, 1995. B­rooks, Cleanth, The Well W­ro­ught Urn: Stu­dies in the Struc­tu­re of Poetry, New York, Har­co­urt, Bra­ce, 1947.

333

Com­pag­non, An­to­i­ne, Les Cinq Pa­ra­doxes de la mo­der­nité, Pa­ ris, Éd. du Seuil, 1989. E­liot, T. S., »Re­li­gion and Li­te­ra­tu­re« (1935.), Se­lec­ted Pro­se, Lon­ don, Fa­ber and Fa­ber, 1975.; »Re­li­gi­ja i književ­nost«, Tra­di­ci­ja, vri­jed­no­sti i književ­na kri­ti­ka, pre­veo Sla­ven Ju­rić, pri­re­dio Mi­li­ voj So­lar, Za­greb, Ma­ti­ca hr­vat­ska, 1999., str. 54-67. – »W­hat is a Cla­ssic?« (1944.), Se­lec­ted Pro­se, Lon­don, Fa­ber and Fa­ber, 1975.; »Š­to je kla­sik?«, Tra­di­ci­ja, vri­jed­no­sti i književ­na kri­ti­ka, pre­veo Sla­ven Ju­rić, pri­re­dio Mi­li­voj So­lar, Za­greb, Ma­ ti­ca hr­vat­ska, 1999., str. 29-53. Ga­da­mer, Hans Georg, Isti­na i me­to­da (Wahr­heit und Met­ho­de, 1960.; 1972.), pre­veo Slo­bo­dan No­va­kov, re­dak­ci­ja pri­je­vo­da Slo­bo­dan Gru­bače­vić i Ab­du­lah Šarče­vić, Sa­ra­je­vo, IP »Ve­se­ lin Ma­sleša«, 1978. Ge­net­te, Gé­rard, L’Œu­vre de l’art, t. II., La Re­la­tion esthé­tique, Pa­ ris, Éd du Seuil, 1997. Good­man, Nel­son, Lan­gua­ges of Art: An Ap­proach to a Theory of Sym­bols (1968.), In­dia­na­po­lis, Hac­kett, 2. iz­da­nje, 1976. (na­ve­ de­no iz­da­nje); Je­zi­ci umjet­no­sti: pri­stup teo­ri­ji sim­bo­la, pre­ve­la Van­da Božiče­vić, Za­greb, Kru­zak, 2002. – Of Mind and ot­her Mat­ters, Cam­brid­ge, Mass., Har­vard Uni­ver­ sity Press, 1984. Ha­skell, Fran­cis, Re­di­sco­ve­ries in art: So­me aspects of ta­ste, fa­shion and col­lec­ting in En­gland and Fran­ce, Ox­ford, Phai­don, 1976., 1980. Ja­uss, Hans Ro­bert, »Li­te­ra­tur­gesc­hich­te als Pro­vo­ka­tion« (1970.), u Re­zep­tionsä­sthe­tik, ure­dio Rai­ner War­ning, Münc­hen, W. Fink, 1975.; »Po­vi­jest književ­no­sti kao iza­zov zna­no­sti o književ­ no­sti«, pre­veo Be­nja­min To­lić, u Mi­ro­slav Be­ker, Su­vre­me­ne književ­ne teo­ri­je, Za­greb, Ma­ti­ca hr­vat­ska, 1999., str. 281-301. Kant, Im­ma­nuel, Kri­ti­ka ­rasud­ne sna­ge (Kri­tik der Ur­teils­kraft, 1790.), pre­veo Vik­tor D. Son­nen­feld, Za­greb, Kul­tu­ra, 1957. Ker­mo­de, Frank, The Cla­ssic: Li­te­rary Ima­ges of Per­ma­nen­ce and Chan­ge (1975.), Cam­brid­ge, Mass., Har­vard Uni­ver­sity Pre­ ss, 1983. – Hi­story and Va­lue, Ox­ford, Cla­ren­don Press, 1988.

334

La­far­ge, Cla­u­de, La Va­leur litté­rai­re. Fi­gu­ra­tion litté­rai­re et usa­ge so­cia­ux des fic­tions, Pa­ris, Fayard, 1983. Lan­son, Gu­sta­ve, »L’im­mor­ta­lité litté­rai­re« (1894.), Hom­mes et Li­ vres (1895.), Pa­ris – Genè­ve, Slat­ki­ne, 1979. Lea­vis, F. R., Re­va­lua­tion: Tra­di­tion and De­ve­lop­ment in En­glish Poetry, Lon­don, Chat­to & Win­dus, 1936.; »Ve­li­ka tra­di­ci­ja«, u Mo­der­na teo­ri­ja ro­ma­na, iz­bor, uvod i ko­men­tar Mi­li­voj So­lar, Beo­grad, No­lit, 1979. – The Great Tra­di­tion, Lon­don, Chat­to & Win­dus, 1948. – The Com­mon Pur­suit, Lon­don, Chat­to & Win­dus, 1962. Matt­hie­ssen, F. O., Ame­ri­can Re­nai­ssan­ce: Art and Ex­pre­ssion in the Age of Emer­son, New York, Ox­ford Uni­ver­sity press, 1941. Mor­tier, Ro­land, L’O­ri­gi­na­lité. Une no­u­vel­le caté­go­rie esthé­tique au sièc­le des lu­miè­res, Genè­ve, Droz, 1982. Re­nan, Er­nest, »P­riè­re sur l’A­cro­po­le« (1860.), So­u­ve­nirs d’en­fan­ ce et de jeu­ne­sse (1883.), Œeu­vres complè­tes, Pa­ris, Cal­mannLévy, 1948., t. II. Sain­te-Beu­ve, »Qu’est-­ce qu’un cla­ssique?« (1850.), Ca­u­se­ries du lun­di, Pa­ris, Gar­nier, 1874. – 1876., 15. sv., t. III. – »De la tra­di­tion en litté­ra­tu­re et dans quel sens il la fa­ut en­ten­ dre« (1858.), ibid., t. XV. Sc­hlan­ger, Ju­dith, La Mé­mo­i­re des œu­vres, Pa­ris, Nat­han, 1992. S­tei­ner, Geor­ge, Real Pre­sen­ces. Is the­re anyt­hing in w­hat we say?, Lon­don – Bo­ston, Fa­ber and Fa­ber, 1989. T­hi­ba­u­det, Al­bert, Phy­sio­lo­gie de la cri­tique (1930.), Pa­ris, Ni­zet, 1971. – Ré­flexions sur la cri­tique, Pa­ris, Gal­li­mard, 1939.

Za­ključak Bart­hes, Ro­land, »L’a­ven­tu­re sé­mio­lo­gique« (1974.), L’A­ven­tu­re sé­mio­lo­gique, Pa­ris, Éd. du Seuil, 1985. – Ro­land Bart­hes, Pa­ris, Éd. du Seuil, 1975. ­de Man, Pa­ul, The Re­si­stan­ce to Theory, Min­nea­po­lis, Uni­ver­sity of Min­ne­so­ta Press, 1986.

335

Sadržaj

U­vod. Š­to preo­sta­je od naših lju­ba­vi? Teo­ri­ja i zdrav raz­um Teo­ri­ja i prak­sa književ­no­sti Teo­ri­ja, krit­ka, po­vi­jest Teo­ri­ja ili teo­ri­je Teo­ri­ja književ­no­sti ili književ­na teo­ri­ja K­njižev­nost sve­de­na na osnov­ne sa­stoj­ke

1. Književ­nost Op­seg književ­no­sti S­hvaća­nje književ­no­sti: funk­ci­ja S­hvaća­nje književ­no­sti: oblik sadrža­ja S­hvaća­nje književ­no­sti: oblik izraz­a Li­te­rar­nost ili pre­d­rasu­da K­njižev­nost je književ­nost

336

2. Au­tor Te­za o smr­ti au­to­ra »Vo­lun­tas« i »ac­tio« A­le­go­ri­ja i fi­lo­lo­gi­ja Fi­lo­lo­gi­ja i her­me­neu­ti­ka Na­mje­ra i svi­jest Me­to­da uspo­red­nih ulo­ma­ka »S­traight from the hor­se’s mo­uth« Na­mje­ra ili do­sljed­nost D­va ar­gu­men­ta pro­tiv na­mje­re Po­vra­tak na­mje­ri Z­nače­nje ni­je smi­sao Na­mje­ra ne znači ho­ti­mič­nost P­ret­po­stav­ka o in­ten­cio­nal­no­sti 3. Svi­jet P­ro­tiv »­mi­me­ze« De­na­tu­ra­li­zi­ra­na mi­me­za Rea­li­zam: odraz ili kon­ven­ci­ja Re­fe­ren­ci­jal­na op­sje­na i in­ter­tek­stual­nost K­raj­no­sti u spo­ru K­ri­ti­ka an­ti­mi­me­tič­ke te­ze Ar­bi­trar­nost je­zi­ka »Mi­me­za« kao pre­po­zna­va­nje Fik­cij­ski svje­to­vi S­vi­jet knji­ga 337

4. Či­ta­telj Či­ta­nje is­ključe­no iz igre Ot­por či­ta­te­lja Re­cep­ci­ja i utje­caj Im­pli­cit­ni či­ta­telj O­tvo­re­no dje­lo Ob­zor oče­ki­va­nja (za­sad utva­ra) Vr­sta kao mo­del či­ta­nja Či­ta­nje bez nad­zo­ra Na­kon či­ta­te­lja

5. Stil Š­to je sve stil Je­zik, stil, pi­smo Ne­ka vi­si stil! Nor­ma, od­mak, kon­tekst S­til kao mi­sao Po­vra­tak sti­la S­til i opri­mje­re­nje Nor­ma ili zbroj

6. Po­vi­jest K­njižev­na po­vi­jest i po­vi­jest književ­no­sti 338

K­njižev­na po­vi­jest i književ­na kri­ti­ka Po­vi­jest ide­ja, druš­tve­na po­vi­jest K­njižev­na evo­lu­ci­ja Ob­zor oče­ki­va­nja P­re­ruše­na fi­lo­lo­gi­ja Po­vi­jest ili književ­nost? Po­vi­jest kao književ­nost

7. Vri­jed­nost P­je­sme su veći­nom loše, ali su pje­sme E­stet­ska za­blu­da Š­to je kla­sik? O na­cio­nal­noj tra­di­ci­ji u književ­no­sti Ka­ko spa­si­ti kla­si­ka Po­sljed­nja obra­na objek­ti­viz­ma V­ri­jed­nost i bu­duć­nost Za umje­ren re­la­ti­vi­zam Za­hva­le Bi­blio­gra­fi­ja Ka­za­lo vla­sti­tih ime­na

339

K aza l o A Abrams, M. H. 160, 325 Adorno, Theodor 290, 333 Alembert, Jean Le Rond d’ 197 Althusser, Louis 9, 311 Anscombe, G. E. M. 94, 317 Aragon, Louis 37 Aristotel 11, 15, 27, 31, 34, 37, 38, 56, 109 – 111, 115 – 119, 129, 140, 145 – 151, 155, 156, 181, 183, 194, 195, 207, 221, 303, 311, 320, 328 Arnold, Mathew 36, 162, 264, 275, 279, 280, 314, 333 Arrivé, Michel 204, 328 Auden, W. H. 263, 333 Auerbach, Erich 109, 111, 121, 151, 320, 330 Augustin, sveti 57, 58, 59, 62, 75, 77 Aulo Gelije 271 Austen, Jane 265 Austin, John L. 6, 101, 146, 154, 314, 317, 320

B Bachelard, Gaston 214 Bahtin, Mihail 123, 126 – 129, 241, 320 Baldensperger, Fernand 169, 325 Bally, Charles 201, 202, 204, 207, 223, 328 Balzac, Honoré 86, 87, 131, 320, 323, 324 Barthes, Roland 8, 9, 13, 28, 44, 52, 53, 54, 71 – 73, 85, 86, 88, 98, 99, 100, 111, 114, 120, 123 – 126, 130 – 137, 139, 141 – 144, 150, 157, 158, 168, 173, 175, 188, 189, 192, 201 – 203, 208, 210, 212, 216, 247, 252 – 256, 260, 272,

imena 279, 296, 298, 299, 311, 314, 317, 320, 321, 325, 328, 330, 333, 335 Batteux, opat Charles 11 Baudelaire, Charles 5, 17, 36, 71, 78 – 81, 83, 85, 106, 155, 204, 234, 259, 273, 274, 278, 290, 317, 318, 319, 329 Beardsley, Monroe C. 89, 90, 94, 162, 285 – 288, 319, 327, 333 Beckett, Samuel 55 Bénichou, Paul 238, 330 Benjamin, Walter 227, 245, 326, 330 Benveniste, Émile 53, 143, 208, 213, 223, 224, 317, 321, 328 Blanchot, Maurice 55, 121, 130, 300, 314 Blin, Georges 79 Bloch, Oscar 77, 193, 200 Boileau-Despréaux, Nicolas 272 Bollème, Geneviève 238, 331 Booth, Wayne C. 173, 174, 184, 325 Borges, Jorge Luis 51, 110, 297, 311 Bourdieu, Pierre 25, 255, 274, 311, 331, 333 Bremond, Claude 123, 321 Bremond, Henri 238, 331 Breton, André 115 Brizeux, Auguste 79 Brooks, Cleanth 288, 314, 333 Brunetière, Ferdinand 36, 46, 160, 161, 182, 231, 235, 259, 325 Buffon, grof de 193 Byron, lord 277

C Camus, Albert 43 Carlyle, Thomas 31 Carnap, Rudolf 6 Cassirer, Ernst 213 Castex, Pierre-Georges 231

Cave, Terence C. 151, 152, 321 Cervantes, Miguel de 35, 55, 127, 272 Champollion, Jean François 105 Charles, Michel 180, 311, 325 Chartier, Roger 238, 331 Chateaubriand, François René 234, 255 Chénier, André 201 Chladenius, Johann Martin 77, 82 – 85, 94 Chomsky, Noam 139 Ciceron 56, 59, 62, 195, 196 Clémencet, don 229 Coleridge, Samuel Taylor 78, 110, 111, 135, 136, 287, 288, 297, 321 Combe, Dominique 30, 213, 314, 328 Compagnon, Antoine 1, 3, 4, 60, 290, 305 – 307, 317, 321, 331, 334 Conrad, Joseph 265 Contini, Gianfranco 5, 311 Crépet, Jean 79 Croce, Benedetto 5, 311 Curtius, Ernst Robert 5, 239, 240, 331

D Dante 61 Darwin, Charles 54, 306 Daudet, Alphonse 132 Deleuze, Gilles 110, 321 de Man, Paul 10, 13, 21, 158, 159, 255, 295, 312, 321, 335 Demetrije 195 Demosten 201 De Quincey, Thomas 78 Derrida, Jacques 9, 70, 100, 102, 112, 317, 319 Descartes, René 307 Dilthey, Wilhelm 67 Diomed 196 Donat 196 Dostojevski, Fjodor Mihajlovič 126, 320

342

Du Bos, Charles 28 Duchamp, Mardcel 288 Dumarsais, César Chesneau 197 Dupont-Roc, Roselyn 118 Durkheim, Émile 230

E Eagleton, Terry 300, 307, 312 Eco, Umberto 93, 168, 317, 325 Eden, Kathy 56, 318 Ejhenbaum, Boris 10, 314 Eliot, George 265 Eliot, T. S. 32, 33, 97, 263, 264, 271, 280, 315, 318, 334 Empson, William 101, 318

F Faguet, Émile 16, 17, 233 Febvre, Lucien 237, 238, 252, 253, 254, 256, 331 Feydeau, Ernest 247 Firdusi 275 Fish, Stanley 74, 163, 168, 180, 184 – 187, 189, 205, 206, 208, 217, 318, 325, 328 Flaubert, Gustave 71, 131, 132, 133, 154, 158, 197, 247, 290, 324 Foucault, Michel 9, 40, 52, 54, 55, 110, 115, 121, 256, 257, 315, 318, 321 France, Anatole 160, 161 Frege, Gottlob 6, 77, 95, 96, 318 Freud, Sigmund 50, 54, 137, 158, 322 Frye, Nothrop 89, 146, 147, 148, 149, 151, 153, 183, 322 Furetière, Antoine 99

G Gadamer, Hans-Georg 64, 65, 68, 73, 92, 93, 163, 170, 245, 247, 248, 269, 280 – 285, 287, 290, 318, 334

Gasparin, Agémor de 259 Gautier, Théophile 77 Genette, Gérard 7, 8, 10, 29, 30, 37, 38, 40, 45, 118, 123, 127, 129, 220 – 222, 266, 268, 269, 287, 288, 289, 312, 315, 322, 327, 328, 331, 334 Gide, André 115 Ginzburg, Carlo 35, 152, 215, 315, 322 Goethe, Johann Wolfgang 169, 272, 273, 275, 276, 325 Goldmann, Lucien 238, 331 Goncourt, Edmond 258 Goncourt, Jules de 258 Goodman, Nelson 28, 192, 217 – 219, 220, 251, 261, 262, 288, 292, 294, 315, 329, 334 Gracq, Julien 20, 312 Greenblatt, Stephen J. 256 Greimas, A. J. 322 Guillaume, Gustave 213

H Hamburger, Käte 37, 315, 326 Hamon, Philippe 110, 123, 322 Haskell, Francis 292, 334 Hazard, Paul 238, 332 Hegel, G. W. F. 248, 249, 257, 262, 282 – 284 Heidegger, Martin 6, 67 – 69, 104, 142, 163, 186, 206, 247, 258, 318 Hemingway, Ernest 43 Herder, Johann 213 Hesse, Hermann 303, 304 Hirsch, E. D. Jr. 62, 96, 98, 166, 221, 251, 318 Hjelmslev, Louis 38, 216, 315, 329 Hoggart, Richard 332 Hölderlin, Friedrich 121 Homer 50, 60, 61, 62, 64, 65, 109, 272, 274, 275 Horacije 34, 110, 289 Hörisch, Jochen 304

Hough, Graham 205, 329 Hugo, Victor 78, 249 Humboldt, Wilhelm von 213 Hume, David 266, 268, 280 Husserl, Edmund 6, 67, 68, 70, 317

I Ingarden, Roman 170 – 172, 176, 183, 244, 326 Iser, Wolfgang 168, 170, 172 – 181, 183, 184, 188, 244, 246, 251, 287, 326 Izokrat 201

J Jakobson, Roman 28, 41 – 45, 79, 84, 111 – 114, 122, 128, 139, 140, 144, 204, 209, 213, 222, 315, 316, 318, 322, 323, 324 James, Henry 265, 297 Jameson, Fredric 143, 323 Jauss, Hans Robert 168, 170, 180, 181, 184, 188, 242 – 252, 255, 257, 258, 283, 284, 287, 289, 290, 326, 332, 334 Joyce, James 127 Juhl, P. D. 79, 81, 107, 318

K Kafka, Franz 121 Kant, Immanuel 39, 40, 262, 263, 264, 266, 267, 268, 269, 280, 285, 288, 316, 334 Kermode, Frank 179, 180, 216, 326, 334 Kracauer, Siegfried 249 Kristeva, Julia 9, 126, 127, 323 Kvintilijan 56, 57, 59, 239

L La Bruyère, Jean de 95 Lacan, Jacques 137, 323 Lagarde, André 231

343

Lallot, Jean 118 Lamartine, Alphonse de 169, 201 La Mothe Le Vayer, François 196 Lanson, Gustave 8, 16 – 18, 20, 21, 36, 51, 160, 161, 165, 166, 168, 169, 170, 190, 230, 232, 234 – 238, 256, 258, 312, 326, 331, 332, 335 Lautréamont, grof de, Isidore Ducasse 32, 36 Lawrence, D. H. 265 Leavis, F. R. 5, 254, 265, 332, 335 Lenjin, Vladimir Iljič Uljanov 9 Leopardi, Giacomo 78 Lévi-Strauss, Claude 79, 84, 113, 114, 204, 209, 213, 318, 323 Lévy, Calmann 238, 332, 335 Lévy, Michel 238, 332, 335 Littré, Emil 99 Lukács, Georg 121, 323

M Macherey, Pierre 9, 312 Mallarmé, Stéphane 17, 35, 40, 53, 55, 114, 115, 121, 129, 130, 158, 159, 161, 162, 167, 171, 264, 295, 316, 318, 323, 327 Marx, Carl 54, 293 Matthiessen, F. O. 288, 335 Meier, Georg Friedrich 75, 76 Meillet, Antoine 213 Michard, Laurent 231 Michelet, Jules 29, 71, 85, 132, 133, 253, 317 Molière, Jean-Baptiste Poquelin 273 – 275, 277, 292 Molinié, Georges 216, 328, 329 Molino, Jean 194 Mollier, Yves 238, 332 Montaigne, Michel de 35, 40, 47, 62, 83, 95, 96, 134, 161, 190, 196, 299, 317 Montesquieu, barun de 8 Montrose, Louis 258, 332 Mornet, Daniel 237, 252, 331

344

Muller, Charles 216 Musset, Alfred de 78

N Nerval, Gerard de 234, 324 Nietzsche, Friedrich 5 Novi kritičari 49, 162, 185

O Ombredane, Louis 136, 137 Oulipo 115, 262 Ovidije 50, 60, 61, 62, 65

P Pagnol, Marcel 132 Pascal 29, 238, 298 Paulhan, Jean 5, 203, 313 Pavao, sveti 58 Pavel, Thomas 111, 122, 140, 156, 157, 313, 323 Peirce, Charles Sanders 111, 112, 205, 219, 324 Perrault, Charles 272 Picard, Raymond 71, 72, 88, 98, 99, 102, 312, 319, 327 Platon 15, 29, 34, 42, 56, 92, 111, 116, 125, 145, 266 Poulet, Georges 70, 71, 167, 313, 319 Pradon, Nicolas 292 Prendergast, Christopher 134, 135, 136, 324 Prévost, opat 17, 165 Propp, Vladimir 123, 324 Proust, Marcel 19, 32, 35, 39, 51, 53, 103, 104, 127, 133, 165 – 168, 171, 190, 197, 199, 215, 216, 221, 234, 255, 262, 290, 291, 313, 316, 319, 324, 327, 329

Q Queneau, Raymond 115, 195, 217, 218, 329

R Racine, Jean 71, 72, 85, 99, 136, 252, 290, 291, 292, 317, 320, 330 Rancière, Jacques 197, 257, 329, 332 Rastier, François 329 Reboux, Paul 216 Renan, Ernest 16, 232, 277, 335 Renoir, Auguste 291 Richards, I. A. 162 – 166, 327 Ricœur, Paul 89, 93, 148 – 151, 153, 251, 319, 324 Riffaterre, Michael 80 – 82, 84, 85, 128 – 130, 137 – 139, 164, 168, 192, 204, 209 – 213, 216, 287, 319, 324, 329 Rimbaud, Arthur 35, 36 Rivet, don 229 Rousseau, Jean-Jacques 255, 278 Roussel, Raymond 115 ruski formalisti 177, 241 Ruskin, John 165 Russell, Bertrand 6, 96 Ruwet, Nicolas 113, 324

S Sade, markiz de 32, 293 Said, Edward 256, 332 Sainte-Beuve, Charles Augustin 46, 51, 79, 230, 231, 253, 259, 269 – 280, 283, 285, 292, 310, 319, 327, 335 Sapir, Edward 142 Sartre, Jean Paul 28, 39, 70, 167, 170, 171, 203, 316, 319, 327 Saussure, Ferdinand de 91, 111, 112, 123, 128, 138 – 144, 167, 201, 202, 214, 223, 324 Scève, Maurice 293 Schapiro, Meyer 198, 199, 200, 329 Schlanger, Judith 293, 335 Schleiermacher, Friedrich 64 – 69, 248, 319 Schopenhauer, Arthur 262

Searle, John R. 100, 102, 154, 155, 319, 324 Sévigné, markiza de 291 Shakespeare, William 47, 136, 161, 272, 290 Sollers, Philippe 9, 109, 313 Spengler, Oswald 200 Spinoza, Baruch 62 Staël, Germaine de 229 Starobinski, Jean 214, 330 Stein, Gertrude 132 Stendhal, Henri Beyle 136, 259, 274, 290, 323, 324 Surer, Paul 231 Szondi, Peter 76, 82, 83, 84, 85, 319

Š Šklovski, Viktor 41, 316

T Taine, Hippolyte 46, 230, 231, 235 Thibaudet, Albert 167, 260, 335 Thompson, E. P. 254, 333 Tinjanov, Jurij 240, 333 Todorov, Tzvetan 8, 10, 22, 118, 123, 311 – 314, 316, 325, 327, 333 Tolstoj, Lav Nikolajevič 28, 126, 316 Toma Akvinski, sveti 75 Töpffer, Rudolphe 259

V Valéry, Paul 5, 40, 41, 53, 115, 167, 168, 170, 314, 316, 327 Valmik 275 Vergilije 50, 60, 65, 196, 271 Veyne, Paul 257, 333 Vico, Giambattista 298 Vijasa 275 Vossler, Karl 214

W Warburg, Aby 222 Warren, Austin 6, 21, 22, 89, 300, 304, 314

345

Wartburg, Walther von 193, 200 Wellek, René 6, 21, 22, 89, 300, 304, 314 White, Hayden 257, 333 Whorf, Benjamin Lee 142 Williams, Raymond 254, 265, 333 Wimsatt, William K. 89, 90, 94, 162, 314, 319, 327 Wittgenstein, Ludwig 6

346

Wölfflin, Heinrich 198, 330 Woolf, Virginia 109

Z Zola, Émile 259, 323

Ž ženevska škola 70