Aristotel - Fizika

lf:

Naslov originala: i\QtO'w"CE\ouC;;

ARIS TOTEL

<J>UOtKT) <XKp6aotC;;

Arestotelis Physica recognovit brevique adnotat~one critica instruxit W. D. Ross Oxford University Press, 1977.

FIZIKA Prevod, komentari i napomene BLAGOJEVIC U. SLOBODAN

Izdavac PAIDEIA, Beograd Generalni direktor PETAR ŽIVADINOVIC Glavni i odgovorni urednik VESNAJANnC © 2006, PAIDEIA, za ovo izdanje

PAIDElA ,\

BEOGRAD,

2006.

FIZIKA I

• ,;8,

'., ( r, "1'

I. ;... \..

...;...

".',:~~

CMrH.l{{_~({2q B.6Pi,

62!Oq

V

FIZIKA I

184a

15

20

1 Pošto u svakom istraživanju kod koga postoje nacela, uzroci ili elementi, znanje ili spoznaja slede iz poznavanja toga - jer verujemo da nešto znamo onda kad smo spoznali prve uzroke i prva nacela, i kad smo došli do elemenata - ocigledno je da i u slucaju I nauke o prirodi na)pre treba pokušati da se razgranici to što se tice nacela . Prirodni put ka tom je od onog što je nama poznatije i jasnije ka on0111što je po prirodi poznatije i jasnije, jer nije isto ono što je nama poznato i ono što je prostonaprosto takvo. Upravo zato nužno je napredovati na ovaj nacin: od onog što je po prirodi I nejasnije ali je za nas jasnije ka onom što je po prirodi jasnije i poznatije. Nama je najpre u vecoj meri ocigledno i jasno ono što je p0111eša1102; kasnije na osnovu tog onima koji razdvajaju to lšto

1 Svaka nauka za svoj "predmet" ima uzroke i nacela (1tepl ah(ac; Kal opšte mesto kod Aristotela: v.Metaph.1063b36, 1076b36, IO03b 16; An. Post. 78a 25), tako da je svaka na neki nacin arhe-Iogija i aitio'Iogija. To je za Aristotela sam pojam nauke, i iz tog pojma proizlaze projekti "pojedinacnih" nauka. Nacela "fizike" su tako tvar i oblik (i lišenost), jer to su i nacela onog što prirodno postoji /1;cDv c)nJOt1CcDv 1tpo'.YJ,lci'tWv, v.Philop.3.23-24/, "uzroci" su pokriveni teorijom o cetiri uzroka, a "elementi" Im CYtotXEto:./ovdefiguriraju u smislu prirodnih elemenata, cetiri prvobitna tela (zemlja, voda, vazduh, vatra), ali katkad i u smislu nacela (a.pxaL tako su oblik, tvar i lišenost "elementi" na I89bl6, ali se na l88b 28 razlikuju utoliko što se "elementi" ocigledno ogranicavaju na nacelo u smislu tvari, a pod termin a.PX~, kad su stari fizicari u pitanju, stavlja Aristotel i uzrok kretanja, na primer Ljubav i MIžnju kod Empedokla). U kontekstu fizike a.PX~ i o:.t'ttOVsu gotovo sinonimi: za preklapanje nacela i uzroka, v.Metaph.1013aI6: iOo:.XcDl;oe 1Cat:'ta 0:.1'&10, J..eYE'to:.t·nciV't(X. yap 'ta o:.1'&to:. a.px0:.1. U fizici važi i obrnuto, tj. da su sva nacela uzroci, i otud sinonimija. 2 Prosto-naprosto (a1tJ..cDl;,syn.: po sebi, po prirodi) u suprotnosti prema "nama" liJl.1tv, 1tpOl;iJl.lal;/. To "mi" je ovde prednaucna, nefilozofska svest kojoj je "ocito i jasno ono što je pomešano". Ovde se ta suprotnost svodi na razliku izmedu apodiktickog i poducavajuceg vida saznavanja jer u drugom se polazi od posledica ka uzrocima (od dima ka vatri, od Meseaf:txac;,

7

FIZIKA I

25

184b

15

je pomešano/ postaju poznati elementi i nacela. Zato treba napredovati od onog što je opšte3 ka pojedinacnom. Celina je I poznatija na osnovu opažanja, a opšte jest nešto celo: to opšte obuhvata mnoštvo kao svoje delove. Isto se I na neki nacin4 dogada i s imenima /ovowy.:r.a/ u odnosu na odredbu, jer ono, na primer "krug", oznacava nešto celo i to na odredeni nacin, a njegovo odredenje /6p1.(Jf..loC;/ vec deli na ono pojedinacno. I deca najpre sve ljude nazivaju ocevima i sve žene majkama, a kasnije razlikuju jedne od drugih. 2 Nužno je da postoji ili jedno nacelo ili više njih. Ako postoji jedno nacelo, nužno je da ono bude ili nepo-

FIZIKA I

20

25 cevih mena ka sfericnom obliku Meseca; za ovaj dokaz sfericnosti Meseca, v.De Caelo 291bI8sqq.), a u prvom od nacela i uzroka, v.An.Post.L!. Zato ovde "prvo" i "kasnije" treba shvatiti u vremenskom smislu. 3 Nauka za svoj "predmet" može imati samo opštost, i to je uobicajeno Aristotelovo korišcenje termina 1<:a.eOAO\J (primeri su brojni: v.De An. 417 b23, Metaph.l003al5, 1059b26, I060b20, etc.); ovde je medutim "opštost" uzeta u smislu neodredenosti. Aristotelovi primeri takve "opštosti" potvrduju takvo tumacenje: nediferencirana opažajna celina je u tom smislu nešto opšte (približava se "nešto belo", to je potom "covek", medutim to nije covek kao odredeni rod vec covek u smislu neodredenog pojedinacnog coveka, to je nii:kicovek a ne covek kao takav, i najzad to je Sokrat), a slicno je i sa znacenjem i sa upotrebom reci koje najpre imaju istu neodredenost prazne opštosti pre nego što im se znacenje odredi Ivia definitiva/. Otud veza ove "opštosti" s tim pomešanim, slfvenim laVY1<:€xu!J.E-

vovl. 4 "na neki nacin" upucuje na ograniceni domet ove analogije rec-znacenje prema opštost-diferencirana celina, jer delovi odredenja nisu delovi reci: odredenje deli ono što je imenom oznaceno: 'tO imo 'toU QVO!J.a.'tOl; all!J.• a.tVOIJ.€VOV 8ta.tp€1 6 6pw!J.Ol;, v.Philop.20 12. Odredenje je kod Aristotela shvaceno kao imenovanje u apofantickom smislu, tako da je ono davanje znacenja imenu umesto onog koje neposredno i tradirano (uobicajeno): pod "krugom" može se podrazumevati ovo ili ono, ponajpre ništa odredeno, a odredenje smera na ejdetski smisao kruga. S druge strane, analogija drži prepoznavanje lava.yvo:lpt01.l;! suštinsko i za jedan i za drugi fenomen.

8

185a

kretno, kao što kažu Parmenid i Melis5, ili pokretno, kao što misle fizicari, fizicari od kojih neki6 kažu da je prvo nacelo vazduh, a drugi da je to voda; ako pak ima više nacela, /tada je nužno da budu ili ogranicena ili neogranicena po broju; ako ih je ograniceni broj, ali više nego jedno, tada ih je ili dva7, ili tri, ili I cetiri, ili neki drugi broj, a ako ih ima bezgranicno mnogo, tada je ili tako kao što misli Demokrit8, tj. da postoji jedinstveni rod nacela koja se razlikuju po oblicju, ili su ona razlicita po vrsti ili su cak suprotna. Na slican nacin ispituju i oni koji se pitaju koliko ima bica. Oni ispituju ono prvobitno na osnovu cega bica postoje, ispituju da li je to nešto jedno ili mnoštveno, te, ako je mnoštveno, da li je ograniceno ili bezgranicno /po broju/, tako da I istražuju da li je nacelo, odnosno element, nešto jedno ili mnoštveno. Što se tice istraživanja toga da li je bice jedno i nepokretno, ...to ne pripada istraživanju prirode. I Kao što geometar nema više šta da dokazuje onom koji uklanja nacela /te nauke/, vec to pripada ili nekoj drugoj nauci, ili onoj koja je zajednicka nauka za sva /nacelaf, tako ni

5 Jedno inepokretno, elejska teza o Bicu (parmenid, Melis, Zenon). Vec u ovoj podeli Aristotel nagoveštava da elejska teza nije fizicka, tj. da elejska "škola" (pored pitagorejaca) ne može biti nazvana istim imenom cpu01.1<:01 (ili CPU01.0AOyOt) koje ostaje rezervisano za jonske "fizicare", te za atomiste, Empedokla , i za Anaksagoru. 6 Vazduh: Anaksimen i Diogen iz Apolonije. Voda: Tales i Hipon. 7 Parmenid u "putu rrmjenja" Iv.Metaph.986a31-34/. Tri: niko poznat; možda je ovde samo zbog logicke iscrpnosti, jer tri elementa su bila postavljana kao nacela do Empedoklovog uvodenja zemlje kao cetvrtog, ali nikad zajedno voda, vazduh i vatra. 8 Atomi se razlikuju po "oblicju, položaju i redu" Iv.Metaph.985bI5/, ali su po Aristotelu identicni po rodu; '.'po vrsti razlicita a po broju beskonacna nacela", to bi se moglo odnositi na Anaksagoru (barem u Aristotelovom tumacenju). 9 Tj. pošto nijedna posebna nauka ne dokazuje svoja nacela, to je zadatak ili neke "više" nauke", ili najzad one koja se bavi nacelima svih nauka. Prvi slucaj je odnos geometrije i optike, ili aritmetike i geometrije, ili gramatike i metrike; drugi vodi do nauke o nacelima, tj. do prve filozofije

9

FIZIKA I

FIZIKA I

5

10

15

onaj koji govori o nacelima /nema šta da dokazuje nekom ko uklanja nacela uopšte/. Nema više nacela, ako postoji samo Jedno, i to Jedno u tom smislu. Nacelo je nacelo neceg4, ili nekog /mnoštval. I Slicno je zato ispitivati to da li je bice jedno u tom smislu i raspravljati bilo koju drugu tezu onih koji nešto tvrde radi rasprave - takva je na primer Herakleitova tezalO, ili teza onog' koji tvrdi da je bice jedan covek - odnosno razrešavati eristicki dokaz, a upravo takva su oba dokaza, i Parmenidov i Melisov. Oni zastupaju nešto što je I lažno, a uz to su i pogrešno izvedeni /Cl.CJ'\)').:ACytCJ'tot/; Melisov dokaz je prostiji 11 i u sebi ne sadrži nikakvu teškocu /CJ.:rr.C{Jtav/: kad se prihvati jedna besmislica, sve ostalo sledi. Zato ga nije teško rešiti. Naša pretpostavka mora biti to da je sve, ili barem nešto od onog što postoji po prirodi, u pokretu. To je ocito na osnovu navodenja /lo1c 't~C; Ena'YCl)'Y~c;/. Takode, ne prilici razrešavati sve /moguce krive dokaze/ vec I samo one koji su doduše lažni ali se pokušavaju dokazati iz nacela; sve koji to ne cine ne treba razrešavati. Na primer, zadatak geometra je razrešavanje kvadrature kruga preko odsecaka12, ali ne i Antifontovog dokaza13. Premda ovi dokazi nisu u vezi s prirodom, oni ipak na neki nacin

kao opšte ontologije (projekt takve nauke možda je jasnije nego drugde formulisan u Metaph.IV.3, posebno ib.1005 b8-II). No, ovo se može odnositi podjednako i na dijalektiku, jer i ona "dokazuje nacela svega" Iv. Top.U; Philop.27.11-18; Ross.4611. 10 Teza 16Eme;1 je "paradoksalno shvatanje nekog poznatog filozofa" Iv.Top. 104bl91. Tako ovaj specificni hermeneuticki status imaju na primer Herakleitova teza da su suprotnosti isto, Zenonova da ne postoji kretanje, ili Anaksagorina da se sve krece; tu su i sofisticke "postmoderne" teze da je sve lažno, da je sve istinito, da nije moguce govoriti lažno, da nema protivrecja, da nije moguca predikacija (Gorgija, Protagora, Antifont, Antisten, Eutidem). Aristotel ima u vidu ove eristicke paradokse kad "teze" pretplatonske fizike tumaci kao postavljene samo "rasprave radi". 11 Za Melisovu "grubost" v.Metaph.986b25. 12 V. dodatn'e napomene (d.n.), s1.39 (na kraju Phys.I). 13 V. d.n., st.40. 10

20

25

30

postavljaju pitanja iz oblasti fizike, te bi bilo dobro da o njima I malo porazmislimo. Jer ovo ispitivanje ima filozofski znacaj. Najzgodniji od svih je ovaj pocetak. Pošto se o "bicu" govori na mnogo nacina14, u kom smislu tada govore ti koji tvrde da je sve jedno? Da li je sve bivstvo, ili kolicina, ili kakvoca, te opet da li je sve jedinstveno bivstvo, kao jedan covek ili jedan konj ili jedna I duša, ili je pak to neka jedinstvena kakvoca, kao što je to belo, toplo, ili nešto drugo tome slicno. Sve se to puno razlikuje, ali nije moguce tvrditi /ništa od toga/o Jer ako treba da bude i bivstvo i kakvoca i kolicina, bilo da je sve to odvojeno jedno od drugog ili da nije, tada postoji mnoštvo bica; ako je pak sve kakvoca ili kolicina, bilo da bivstvo postoji I ili da ne postoji, to je besmisleno, ako ono što je nemoguce treba smatrati besmislenim. Ništa drugo pored bivstva nije odvojeno; sve se to govori o bivstvu u smislu podmeta. Melis tvrdi15 da je bice beskrajno. Znaci, bice je ne-

14 O "bicu': se govori na cetiri osnovna nacina: 1) bice u smislu prilucenosti l1\.aw. 0UJlI3EI31l1\.oe;l; 2) bice kao istinito; 3) bice u smislu rodova kategorija; 4) bice kao delotvorno i kao moguce (za O\U cetverostruku podelu, v.Metaph.V.7; ib.1026a32-b2, 105Ia34-b2, 1089a26). Ova podela je i središnja struktura Aristotelove "prve filozofije" kao opšte ontologije koja i pocinje i završava pitanjem "šta je bice?", odnosno "šta je bivstvo?" f'tt 'ta 6v, 'tOU-to E0U 'tle; 1'\ aV0la, v.ib.1028b4/. Kritika elejskog ucenja o Bicu formulisana je ovde prvenstveno iz ugla podele "bica" na kategorije, tako da je njen rezultat uglavnom ništa. Parmenidovo Jedno-bice ne potpada ni pod jednu od kategorija koje Aristotel·izdvaja. Isto važi i za preostala Aristotelova razlikovanja. 15 V.Meliss.Fr.B2-5. Izvesno je da je Melis tvrdio bezgranicno st bica u vremenu (uostalom, to je stav svih "fizicara", ukljucujuci tu i Aristotela), jer da ono niti je nastalo niti se menja niti može da propadne; no sa bezgranicnošcu u prostornom smislu nije tako jednostavno. Za Melisa bice nije telo, a buduci da je bez delova - jer, Jedno je - ne bi se Ono moglo shvatiti ni kao neka anticipacija beskonacnog prostora Iv.id.Fr.9/. Melisov govor o "velicini" bica Simplikije tumaci ispravno kao metaforicki govor: velicina IJ.1E'YE6oc;l bica je njegova uzvišenost 181apJ.1a/, jer bi velicina u 11

FIZIKA I

FIZIKA I

185b

5

10

15

ka kolicina, jer odredba beskrajnog pripada kolicini; bivstvo, kakvoca, ili I svojstvo ne mogu biti beskrajni, osim po prilucenosti utoliko ukoliko su još i neka kolicina uz to lšto jesu/. Odredba IAO"{09 beskonacnog ukljucuje u sebe kolicinu a ne bivstvo ili kakvocu. Ako je dakle bice i bivstvo i kolicina, tada je ono dva a ne jedno. Ako je pak samo bivstvo, I tada nije beskrajno, niti uopšte može posedovati nekakvu kolicinu, jer linacel mora biti neka kolicina. Takode, pošto se i o samom "jednom"16, kao i o "bicu", govori na mnogo nacina, treba ispitati u kom smislu oni tvrde da je sve jedno. Kaže se da je jedno ono što je neprekidno, ili ono što je nedeljivo, ili ono što ima jedno te isto odredenje štastva, kao medovina i vino. Ako je I neprekidno, tada je to Jedno mnošhreno. Jer to neprekidno deljivo je u beskraj. Ovde postoji i teškoca u vezi sa delom i celinom (možda ne za ovu odredbu vec sama po sebi): da li je deo, odnosno ce lina, nešto jedno ili mnoštveno, te, ako je nešto mnoštveno, kako je mnoštveno? Ova teškoca tice se i delova koji nisu neprekidni 1fJ.~ O"uVEXc.Ov/:

I da li je svaki od njih, kao nešto nedeljivo,

jedno sa celinom zato što su jedno sami sa sobom? Ako prostornom smislu implicirala dimenziju (tO OlCX0TTlllO'.; za 'to OlO'.PllO'. u ovom smislu, v.Long.12.1. 7: OlO'.p!lO'. kao elevatio). 16 O "jednom" se govori na isto toliko nacina kao i o "bicu", jer "bice i jedno su istovetni, tj, predstavljaju neku jedinstvenu prirodu" /v.Metaph. 1003b23, 1054al3/. I opet se i iz ove perspektive pokazuje da elejsko Jedno ne odgovara nijednom od izdvojenih znacenja "jednog" kod Aristotela. Aristotel, doduše zaobilaznim putem, ipak dolazi do dimenzije elejskog ucenja kad kaže da po njima zapravo ne sledi to da su sva bica Jedno vec da su ništa /v.inf.b24-25/, odnosno da Bice nije samo jedno vec i "jedino i samo" /llC>VOV, v.Meliss.F.B8/. I Aristotelov pristup i "rezultat" imaju svoju paralelu u prvoj "hipotezi" Platonovog "Parmenida" IV.Plat. Parm.137c4-142a8/; akosmizam elejaca konstatuje Aristotel vec kod Ksenofana kojeg ironicno naziva "prvi Jednaš" 11tpcD't01; evl00'.1;, vMetaph.986b21/, jer da je "pogledao na celo nebo, pa rekao da je Jedno bog" Iv.ib. lin.b24/. 12

20

25

30

je medutim, jedno kao ono nedeljivo, tada nece biti ni kolicine ni kakvoce, niti ce bice biti beskrajno kako Melis kaže, niti ograniceno kao što Parmenid kaže17. Jer granica je nedeljiva a ne to što je ograniceno. Ako su sva bica nešto Jedno I u svojoj odredbi /1:4) A(yyU;/, kao što su to ogrtac i plašt, sledi da oni zastupaju Herakleitov stav18. Tada ce se poistovetiti "biti dobar" i "biti zao", "biti dobar" i "ne biti dobar" - tako da ce isto biti dobro i ne-dobro, covek i konj, te se nece dokazivati to da su sva bica Jedno l'tvl vec to da su I ništa 1fJ.T]oEvl- i poistovetice se to-biti-takvim i to-biti-tolikim. I oni docniji od tih starih lfilozofa/ veliku su prašinu dizali oko toga da im isto ne bude istovremeno i jedno i mnoštvo. Zbog toga su neki, kao Likofron, uklonili to "jest", a drugi19 su preuoblicavali govor pa govorili ne da je covek beo vec da beluje IAf..Af:UK.O'tml i ne da jest I šetajuci leO"'tt J3a0i~Cl)vl vec da šeta, e da ne bi kako 'Jest" pripojili te tako ucinili jedno mnoštvenim, kao da se o "jednom", ili o "bicu", govori

17 V. d.n.,st.40. 18 Herakleitov stav o jedinstvu suprotnosti iz koga Aristotel, sledeci i u lome Platona, redovno izvodi zakljucak da je time negiran princip protivTecnosti Iv.Metaph.lO05a25, 101Oa13, et al.; Top. 159b3 II. 19 Likofron, sofist koji je problem predikacije "rešio" tako što je ukinuo kopulu, te je dopuštao samo stavove oblika "Sokrat jeste", gde "jeste" ima egzistencijainu a ne kopulativnu funkciju, ili oblika "Sokrat beo" koje je verovatno shvatao kao višeclana imena a ne kao stavove. Razlog za ovu jezicku intervenciju hirurškog tipa bilo je to što umetanje kopule navodno daje samostalno postojanje "predikatu" 11tp00'tteellevOv iJ1tO'.p~tVOt~ &D0t 'tc9 AeuKc9,v.Philop.43.1O-12/; slicna motivacija postoji i kod drugog nacina izbegavanja kopule zamenjivanjem imenskog dela predikata glagolom ulicnom glagolskom obliku (u prvoj strategiji izbegavanja izveštacenost je ocita i na srpskom; u drugoj situacija je obratna zbog redovnih participskih konstrukcija u grckom). Platon se podruguje Iv.Soph. 251 b-el onima koji da bi navodno rešili problem odnosa jednog i mnoštva potpuno ukidaju predikaciju te dopuštaju samo stavove identiteta (covek je covek, dobro je dobro). Kritika se verovatno odnosi na Antistena i na ,/lA,,/, enjegove sledbenike (Aristotel daje svoj doprinos kritici Anti taph.1024b32; Filopon spominje i Menedeina iz Eretrije).

'"

"oeltTCJ

. . OIiPudO~It),~'

7:.

~.'}"'''' \ ~_l!& (, -~~"'/J "0-;:,

FIZIKA I

FIZIKA I

186a

5

10

15

slUno u jednom smislu! Bica su mnoštvena ili po odredbi - na primer, razlikuje se biti beo i biti obrazovan, ali isto je oba te je dakle jedno mnoštvo - ili usled podele, kao što je slucaj sa celinom i delovima. Tu I vec nisu znali ni kud ni kamo, te se složiše s tim daje Jedno mnoštvo - kao, da nije moguce da isto bude i jedno i mnoštveno, ukoliko ovo nije suprotno! Jer, jedno jest i po mogucnosti i usvrhovljeno. 3 Ukoliko se tome prilazi s te strane, pokazuje se nemogucim da bica budu nešto jedno. A ono na osnovu cega oni to dokazuju nije teško opovrci. I jedan i drugi, i Melis i Pannenid, zakljucuju eristicki2°.1 Ocigledno je da Melis pogrešno zakljucuje. On veruje da može tvrditi to da ako sve što je postalo ima neki pocetak, ono što nije postalo nema. Potom, besmisleno je i to da postoji pocetak svega u smislu stvari 11:01) n~nlCX:toC;/ ali ne i vremena, te promene ne samo I prosto-naprosto vec i u smislu podrugojacenja, kao da ne postoji nagla promena?21 Zatim, ako je jedno, zašto je nepokretno?! Kao što se deo, ova kolicina vode, krece u sebi iako je nešto jedno, ...zašto to ne bi važilo i za Sve? Zatim, zašto ne bi bilo podru-

20 U izdanju I.Bekkera ovde pre "ocigledno" stoji ponovljeni tekst sa 185 a9-l2. 21 a.epoo ~E'taI30A.~. Aristotel po smatra veci broj fenomena kao primere "nagle" promene, tj. promene koja je z~ravo posledica nekog kumulativnog procesa koji joj prethodi - aepOl~c.o je prvenstveno i vezano za predstavu sakupljanja, agregacije, gomilanja - ali nije identican sa promenom koja mu sledi (izvlacenje broda gde "jedna ruka" može biti tas na vagi, "deda za repu", erozivni procesi, pucanje stena usled urastanja korenja, smrzavanje vode koje je kumulativno u smislu hladenja ali se kao smrzavanje dogada odjednom). Sve ove promene su zapravo nagle manifestacije "tihih" kumulativnih promena Iv.ib.253bI4-24/. U tome je i poenta ove primedbe Melisu: ono što se podrugojacava /'to a.A.A.OlO'u~Evovl može biti deljivo u beskraj, ali to ne znaci da je i podrugojacavanje takvo vec se ono cesto dogada odjednom. Kumulativna promena nije zbir sukcesivnih promena, jer za polovinu vremena akumuliranja nije došlo do polovine promene, ni za cetvrtinu do cetvrtine, vec se možda nije promenilo ništa, tako da pro mena nema pocetak vec u prvom" akumuliranom" . 14

20

25

30

gojacavanja? No, ustvari Sve ne može biti jedno ni po vrsti osim u smislu onoga iz cega /potice/ - I u tom smislu i neki fizicari 22tvrde da je jedno, a ne onako /kao Melis/ - jer covek je po vrsti razlicit od konja, a suprotnosti jedna od druge. Isti dokazi važe i za Parmenida, a možda i još neki razlicit i osoben za njega. Opovrgavanje je s jedne strane u tome što je/njegovo mišljenje / lažno, a s druge strane što ne sledi lou cr'\)~nepaive1:at/. Lažno je utoliko ukoliko I on veruje da se o "bicu" govori na jedan nacin dok se govori na mnogo nacina, ane sledi I acr'\)~nEpaV1:09 zato što ako se uzmu u obzir, na primer, samo bele /stvari/, tada iako "belo" oznacava nešto jedno, te bele Istvaril nisu ništa manje mnoštvene, i nisu nešto jedno. Jer to njihovo belo nece biti nešto jedno ni na osnovu neprekidnosti ni na osnovu odredbe. Jer "bice" se mora razlikovati za to belo i za što ga prima. U suprotnom nece postojati I ništa odvojeno mimo belog. Belo se ne razlikuje od toga cemu pripada ukoliko je odvojeno vec po svom bicu. To Pannenid još nije uvideo. Nužno je dakle, uzeti da "bice" ne znaci samo nešto jedno, cemu god da se pridaje, vec i bice kao takvo 23 i jedno kao takvo. Jer prilucenost

22 V.184b17. 23 'ta OOEp ov je "bice u pravom smislu" ha 1(\)plc.of;;ovi, a to je bivstvo; slicno tome "jedno kao takvo" je to brojcano jedno ha a.pte~c!3 ~vl. Smisao ove kritike Pannenidovog shvatanja bica je da Bice ne može biti ni bivstvo ni prilucenost ukoliko se uzme kao bice kao takvo, a zadrži se osnovni Parmenidov stav da "bice" ima jedno znacenje, te da ono što nije bice (kao takvo) samim tim nije ništa ('to oo.pc1 'to ov oVK ov dvat, v. Philop.62.27-30: u tome je i "nekonk1uzivnost" Parmenidovog izlaganja jer da prilucenosti nisu loVK oV'ta/ zato što nisu bivstva, ali da nije tacno da nisu ništa). Filopon ovaj Aristotelov argument povezuje sa Platonovom kritikom Parmenida u "Sofistu" Iv.Plat.Soph.24ld,sqq.; 250d,sqq./ što bi zapravo znacilo da se Aristotelova "prilucenost" nadovezuje na Platonovu razliku, te da je prilucenost preformulacija razlike u okviru istog problematskog sklopa. To je i Aristotelovo saInorazumevanje (v.Metaph.1026b 21, i direktna referenca na "Sofista", na ib.lin.bI6). 15

FIZIKA I

FIZIKA I

, ,:1. ..

35 186b

5

10

15

se pridaje nekom I podmetu, tako da ono cemu je bice prilucenost ne može postojati (jer, razlicito je od I bica). Znaci, ono ce biti neko nebice. Ukoliko dakle bice kao takvo pripada necemu drugom, tada ovo nece postojati. Samo bice nece biti nešto, ako "bice" ne maci nešto mnoštveno u tom smislu da svako pojedino lod tog mnoštva! jest nešto. No, njegova pretpostavka jest to da "bice" ima jedno macenje. Ako dakle to što je bice kao takvo nije I prilucenost vec je sve ostalo njegova prilucenost, zašto bice kao takvo pre omacava bice nego nebice. Jer ako bice kao takvo treba da bude i belo, a bit belog /1;4) AE,\)K4) dvatl ne maci biti bice kao takvo - jer nije ni moguce da bice bude njegova prilucenost; ništa što nije bice kao takvo nije neko bice - tada je belo nebice, i to ne u smislu da je neko nebice vec da je nebice I u potpunosti. Znaci, ono što je bice kao takvo, to je nebice, jer istinito je reci da je " belo", a to omacava nebice. Prema tome, i to "belo" maci bice kao takvo. Dakle, "bice" ima mnogo macenja. Ukoliko je bice bice kao takvo, tada ono ne može posedovati ni velicinu, jer "bice" /1;0dvatl razlicito je za svaki de024. Ali, i na osnovu odredbe /1:4) AOyO)I ocito je da se

bice kao takvo deli na nešto drugo I što je bice kao takvo. Na primer, ako je "covek" neko bice kao takvo, tada je nuŽDo da i "životinja" i "dvonoŽDo" budu neko bice kao takv025. Jer ako nisu neko bice kao takvo, tada moraju

24 Za svaki deo, tj. za to što ima velicinu, za telo koje je bivstvo i za velicinu koja mu pripada: njihov nacin bica ho El~a.tl razlikuje se tako da bice kao takvo, ako po pretpostavci ima samo jedno znacenje, ne bi moglo imati velicinu, pa onda ne bi moglo biti ni ograniceno (Parmenid) ni bezgranicno (Melis). 25 Prethodni argument Iv.ib.186a22-b14 I bio je zasnovan na razlici bivstva i prilucenosti; ovaj ide korak dalje: samo bice kao takvo ho ooep ovi nije jedno vec je i ono deljivo. Njegovi "delovi" su delovi njegovog odredenja koji opet moraju biti bivstva, no sad su to rodovi, odnosno "druga bivstva". Zajedno sa prethodnim argumentom ovaj dovršava izlaganje predikabilija (detaljna analiza u "Topikama", v.Top.II-VII), za koje je 16

.f 20

25

30

:2;:

35 187a

biti prilucenosti. Dakle, pripadaju ili coveku ili nekom drugom podrnetu. Ali to je nemoguce! Prilucenim se naziva ili ono što može i da pripada i da ne I pripada Inecemul, ili ono u cijoj odredbi se nalazi to cemu je ono prilucenost. Na primer sedenje, kao nešto odvojeno, Imore da pripada ili da ne pripada necemul, ali u prcavosti postoji odredba nosa kome je, kažemo, prcavost prilucena. Takode, Itakvo jel sve ono što se nalazi u odredujucoj odredbi lEv 1:4) 6P101:1.l(4) ACtyO)I, ili sve ono iz cega se ona sastoji: u odredbi svega što je takvo nije I prisutna odredba celine, kao što u dvonoŽDom nije sadržana odredba coveka ili u belom odredba belog coveka. Ako s tim tako stoji stvar, tj. ako je dvonoŽDo prilucenost coveka, tada je nuŽDo da to bude nešto odvojeno; prema tome, bilo bi moguce da covek ne bude dvonožan, ili ce u I biti i odredba coveka. Ali to je odredbi dvonožnog nemoguce! Jer dvonožno je u odredbi coveka. Ako s druge strane dvonožno i životinja jesu prilucenosti neceg drugog, tj. ako nijedno ni drugo nije neko bice kao takvo, tada bi i covek bio neka od prilucenosti neceg drugog. Ali bice kao takvo ne more biti prilucenost necega, te njemu treba pridavati love odredbel I i ono što se iz njih Isastojil. Da li se onda Sve sastoji iz onog što je nedeljivo? I Neki26 dopustiše oba stava, i taj da je sve jedno ako "bice" maci nešto jedno, i taj da postoji nebice,

opet paralelna i utemeljujuca ontološka struktura data u cetvero strukom smislu bivstva looGta/: podmet, rod, opštost, suština Iv.Metaph.1028b3336/. Kao što se u prethodnom argumentu pokazalo da je Parmenidovo Bice van razlike bivstva i prilucenosti i van kategorijainog sklopa, tako se sad pokazuje da nije ni bivstvo: nije podrnet jer ništa mu se ne pridaje, nije opštost ili rod jer ništa pod njega ne potpada (nema svoje vrste), nije suština ho 1;111v dvatl jer samo ne potpada pod neki rod niti mu pripada razlika. 26 Atomisti, ali možda i Ksenokrat koji je uvodenjem nedeljivih linija pokušao da izbegne beskonacnu podelu pa time i Zenonove paradokse (za argumente Itotiv teorijeLin.insec.,passim.). "nedeljivih linija", i za moguc istorijski oblik te teorije, v.ps.fu1stot.De

17

FIZIKA I

FIZIKA I

5

10

15

i s druge strane Idokaz/ na osnovu dihotomije time što su postavili nede1jive velicine. Ocigledno je to da nije istina da nece postojati nikakvo nebice ako "bice" znaci nešto jedno, te ako nije moguce da I protivtvrdnje laV'tiljlamc;l važe istovremeno, jer ništa ne preci da nebice ne postoji prosto-naprosto, ali da postoji neko nebice. Besmisleno je tvrditi i to da ce Sve biti jedno ako pored samog bica ne može postojati nešto drugo. Jer, ko razume samo bice ako ga Ine razum el kao bice kao takvo?! Ako je tako, tada opet ništa ne preci da bica budu I mnoštvo, kao što je i recen027• Ocito je dakle, da je nemoguce da bice bude jedno u tom smislu. 4 Što se tice toga kako fizicari o tome govore, tu postoje dva nacina. Jedni 28 smatraju da je podmet telo koje je jedno, bilo da je to neko od tri losnovna tela! ili nešto drugo što je gušce od vatre a finije od vazduha; I sve ostalo proizvode na osnovu gustine i retkoce i tako dolaze do mnoštva - ovo su neke suprotnosti; uopšte, to su suvišak i nedostatak, kao što Platon 29 navodi Veliko i

20

25

30

Malo; razlika je samo u tome što on sve to smatra tvatju a Jedno oblikom, dok oni to Jedno koje je podmet smatraju tvatju, a suprotnosti razlikama i I oblicima. - Drugi pak smatraju da se iz Jednog u kome se nalaze suprotnosti te suprotnosti i razlucuju, kao što Anaksimandar veli, i svi oni po kojima je /bicel istovremeno jedno i mnoštveno, kao Empedokle i Anaksagora. Jer i ovi iz mešavine razlucuju sve ostalo; razlika njihovih stanovišta je u tome što po jednom postoje periodi, a po drugom se to zbiva jednom, i što po jednom ima bezbroj toga lšto je u mešavinil, homoiomere i suprotnosti, a po I drugom samo takozvani elementi 30. Cini se da Anaksagora veruje da ih je u tom smislu bezbroj zbog toga što smatra da je istinito zajednicko mnjenje svih fizicara da iz nebica ništa ne postaje31 - upravo zbog toga u tom smislu govore da je sve bilo I zajedno, da je takvo i takvo postajanje podrugoja-

pored sve raznolikosti svojih ucenja - po Aristotelovoj rekonstrukciji istorije filozofije (ovde, i u Metaph.I.) - došli do dva tipa "uzroka", do tvari i do uzroka kretanja koji su s pravom shvatili kao oblikovno nacelo. 30 Zašto "takozvani"IKaAoUIlEVO'./?Elementi 1(J'tot'xjial za Aristotela su pre radna hipoteza ontologije prirode nego što su poslednja grada l'\)ATjI sveta. Elementi su nosioci i eksponenti suprotnosti koje su u opažanju nesvodive jedna na drugu, a ne sami nesvodivi; Aristotel ih "konstruiše" iz kombinacija cetiri "prava" elementa",~. iz toplog, hladnog, suvog i vlažnog, odnosno na osnovu razlika u temperaturi i agregatnom stanju (voda, vazduh i vatra su zapravo fluidi): logicki održive kombinacije ovih primarnih razlika daju cetiri para l(Ju~Eu~Eu;, v.De Gen.et Corr.330a30-b8/, i ti parovi održivih razlika (na primer, "voda" je hladno-vlaŽl1o) su "takozvani elementi", tj. prva i prosta tela. Po ovome bi pravi "elementi" bili prvobitna tvar !ti 1!:po)'tTj '\)ATjI i elementarne, nesvodive suprotnosti, ejdopojeticka razlika, dakle eidos kao takav Iv.Philop.94.14-16/ .. 31 Razliku izmedu oblika i tvari Aristotel ovde vezuje za razvoj filozofije prirode, jer da je taj razvoj dosegao svoju svrhu u toj razlici: za sve fizicare nacela su suprotnosti, a suprotnost u svom cistom obliku svodi se na protivrecje kao refleksiju suprotnosti u sebe, dakle na suprotnost bica i nebica. No, kako Parmenidova zabrana iz "srca lepokruge Istine" ne može biti prekršena, a nacela jesu suprotnosti, nebice nije shvaceno kao cisto Ništa vec kao Razlika, kao Drugo l'to t'tEpovl ..

27 V.ib.186b14-33. 28 Voda (Iaies), vatra (Herakleit), vazduh (Anaksimen): to "to nešto drugo gušce od vatre a finije od vazduha" nije neposredno jasno na šta bi trebalo da se odnosi: obicno se ovaj "srednji" bezimeni element pripisuje Anaksimandru (v.Ross.482; Ross sumnja s pravom da je rec o Anaksimamiru); Filopon po inerciji navodi Anaksimandrovo ime ali uz napomenu da mu tu zapravo nije mesto jer da po njegovoj teoriji sve ne nastaje iz tog "meduelementa" na osnovu podrugojacavanja vec izdvajanjem onog što je u njemu prisutno /v.Philop.87.7-8/, a da se u njemu kao bezgranicnom nalaze sve suprotnosti (cime ga, uostalom, sasvim približava Anaksagori). Aristotelovo kasnije spominjanje Anaksimandra Iv.lin.a211 ide u prilog tome. 29 Platonovo "nenapisano ucenje" Im ciypaQla'.oOyIlO':ta.l;o Velikom i Malom Aristotel govori opširnije u Metaph. 987b20-988a 17, ali takode: ib.998blO, 1075a33, te u samoj "Fizici": 189b15, 192a?, 203a4-15, 206 b 17. Veliko i Malo ha !liya Kal 'ta Ilt KpOvl cine neodredenu diadu Itl ciOpw'toc; ouo.c;/ koja se kao nacelo suprotstavlja Jednom; Aristotel ovu suprotnost tumaci kao analognu svojoj nacelnoj suprotnosti tvari i oblika, kao što i ucenja "fizicara" redukuje na tu suprotnost, jer oni su na kraju, i 18

I:

\

19

.f;.

FIZIKA I

FIZIKA I

35

187b

5

10

15

20

cavanje, a drugi uvode spajanje i razdv~anje; dodatni razlog je taj što suprotnosti postaju jedna iz druge. Znaci, postojale su Ijedna u drugoj/o Jer da ako je nužno da sve što postaje postaje ili iz bica ili iz nebica, a nije moguce da nastaje iz nebica - u toj tacki svi fizicari su istog mišljenja - tada, verovali su oni, po nužnosti odmah sledi ono preostalo /u pretpostavci/, tj. da sve postaje iz bica, tj. iz onog što je vec prisutno u mešavini, iz necega što je za nas neopazivo usled I malenosti svoje mase. Upravo zato oni tvrde da je sve u svemu pomešano zato što su videli da sve iz svega nastaje. Ono što je postalo samo izgleda razlicito, i kaže se da je jedno drugacije od drugog na osnovu onog što u najvišoj meri nadmašuje /osta10/ usled svoje mnoštvenosti u mešavini beskrajno /mnogo delova!. U cistom stanju I ne postoji celina koja je bela ili cma, ili slatka, ili meso, ili kost, vec ono cega najviše sadrži pojedinacna /stvarl to se mni prirodom te stvari. No ako je to što je beskrajno, kao beskrajno, nespoznatljivo, tada je ono što je beskrajno u svom mnoštvu ili velicini neka nespoznatljiva kolicina, a ono što je beskrajno u smislu vrste jest neka nespoznatljiva kakvoca. I Bilo da su nacela bezgranicna po svom mnoštvu ili u smislu vrsta32, nije moguce znati ono što iz njih sledi. Jer mi smatramo da to što je sastavljeno spoznajemo na taj naci~tj. kad znamo to iz cega je i koliko je toga iz cega je. Takode, ako je nužno da ono ciji deo može biti koliki bilo u smislu velicine ili malenosti i sanlO može biti koliko bilo -I mislim na neki takav deo na koji se, kao na nešto u njoj postojece /eV1YJ[CtPXov/ celina deli - i ako je nemoguce da životinja ili biljka bude bilo kolika bilo po velicini ili po malenosti, tada je ocigledno da ni neki, bilo koji, njen deo ne može biti bilo koliki. U tom slucaju ce i sa celinom biti isto. A delovi životinje su meso, kost, itd.; delovi biljke su /na primer/ plodovi. I Dakle, ocigled~o je

32 V.d.n.,st.41. 20

I

25

30

35

188a

5

nemoguce da meso, kost ili nešto drugo, budu bilo koliki po velicni, bilo to u smislu vece ili manje /velicine/. Takode, ako doista sve što je takvo postoji jedno u drugom, i ako ne postaje vec se razlucuje kao nešto što je u drugom, a naziva se po onom cega je najviše, i ako bilo šta nastaje iz bilo cega - na primer, ako iz mesa nastaje I voda razlucivanjem, i meso iz vode - a svako ograniceno telo trpi uništenje od strane ogranicenog tela, tada je ocigledno da nije moguce da svako bude u svakom.Jer kad se iz vode oduzme meso i kad iznova iz preostale !kolicine vode/ odvajanjem nastane druga !kolicina mesa!, tada, cak i da je razluceno meso uvek sve manje, I ono ipak svojom malenošcu ne može nadmašiti neku /odredenu/ velicinu. Prema tome, ako ovo razlucivanje može prestati, tada nece biti sve u svemu - jer u preostaloj vodi nece se nalaziti meso - i ako ono ne može prestati vec uvek mora postojati odvajanje, tada ce iste ogranicene /kolicine/ biti u nekoj ogranicenoj velicini beskrajno mnoštvene, a to nije inoguce. I Uz to, ako je nužno da svako telo postaje manje ukoliko mu se nešto oduzima, a kolicina mesa je ogranicena, bilo po velicini ili po malenosti, tada je ocigledno da se iz najmanje kolicine I mesa ne može razluciti nikakvo telo, jer u tom slucaju postojace manja od te najmanje !kolicine mesa/o Takode, u telima koja su beskrajna vec bi se nalazila beskrajna /kolicina! mesa, krvi, ili mozga, a ne bi ukoliko su odvojena jedno od drugog, mada usled toga ne postoje ništa manje, i svako od njih je beskrajno /po kolicini/; I ali to je besmisleno. Što se pak tice tvrdnje da nikada ne može doci do tog razlucivanja, ...to doduše nije receno sa znanjem, ali tacno je, jer svojstva su neodvojiva. Ako su dakle, boje i stanja pomešani, i ako se razluce, tada ce postojati neko belo ili zdravo koje nije ništa drugo i ne pridaje se podrnetu. Prema tome, ovaj Um33 koji zahteva nemoguce jest cudan

33 Aristotel Anaksagori inace prigovara da nije video velicinu nacela do koga je došao: "kad je u teškoci /ci1l:OP~01l/ usled kog je razloga nešto

~

21

FIZIKA I 10

15

20

I hoce da razlucuje, a to nije moguce uciniti ni u smislu kolicine, ni s obzirom na kakvocu: s obzirom na kolicinu to nije moguce zato što ne postoji najmanja velicina, a s obzirem na kakvocu zato što su svojstva neodvojiva. Time se ne shvata na pravi nacin ni nastanak onog što je iste vrste. Jer postoji, s jedne strane, nacin na koji se ilovaca deli u ilovacu, a s druge ne I postoji. I nije tacno to da kao što opeke Inastajul iz kuce i kuca iz opeka tako, u istom smislu, i voda i vazduh jesu ili nastaju jedno iz drugog. Bolje je uzeti manje i ograniceni broj InaceiaI, kao što Empedokle cini. 5 Upravo svi smatraju da su suprotnosti nacela. To važi i za one koji tvrde da je I Sve jedno inepokretno jer i Parmenid34 kao nacela postavlja toplo i hladno; on to naziva vatrom i zemljom - i za one35 koji postavljaju

FIZIKA I

/c'J.:tooorj, jer

nužno, tada dovlaci Um, a inace pre u svemu drugom traži uzrok onog što postaje nego u Umu" (v.Metaph. 985a 19-22; ib.988b8-11 : Anaksagora nije video teleološki potencijal u Umu). U oba ova aspekta kritike Anaksagore Aristotel prati Platona /v.Plat.Paed.97b8-99d2/; ovde, u "Fizici", kritika je "imanentna", odnosno cilja ne na ono što je Anaksagora mogao ili trebao da vidi u Umu vec na ono što Um po njemu zaista cini, a to se pokazuje besmisleno: deli u beskraj, i odvaja kakvoce od podmeta, dakle ne poštuje neke od temeljnih postavki Aristotelove filozofije prirode. 34 Parmenid kaže još i nešto više, naime da uredenje /8tciK:ooJlo~;/ sveta pocinje od postavljanja suprotnosti ha.VO'.vtlCX, v.Fr.B8.55/, dakle upravo od onog cemu je vodila Aristotelova "istorijska" ekspozicija nacela fizike i od cega i on najzad zapocinje vlastitu arhe-logiju. Ono do cega fizicari dolaze gotovo po instinktu i "vodeni samom istinom", Parmenid to formuliše potpuno eksplicitno kao nužan pocetak (za "istinu koja prisiljava", v. 188b30). Ali Parmenid misli da suprotnošcu mora zapoceti govor "smrtnika" o uredenju sveta, govor u kome ne može biti istine; no i mimo toga, njegova dva suprotstavljena "oblika" /JlOPcpcic;, 8ejlCXc;! su svetlost i mrak/noc /cpcioc;, vU9', a ne "toplo i hladno", ili još materijalnije, vatra i zemlja, kao što to Aristotel tvrdi. Toplo i Wadno mogu se povezati sa Parmenidovim suprotnostima; pa i vatra u paru vatra-zemlja sa q,A.ayoC; cxieeptOv 1l:UP /v.ib.lin.56/, ali "zemlja" ne može biti bez natezanja "noc" o kojoj Parmenid govori. 35 Jonski fizicari: Tales, Anaksimen, Anaksimandar. 22

25

30

35

188b

retko i gusto, i za Demokrita koji postavlja puno i prazno od kojih jedno smatra bicem a drugo nebicem; dodatne razlike osnivaju se na položaju, oblicju, i poretku, a to su rodovi suprotnoste6: gore i I dole Isu suprotnosti/ položaja, isto tako i ispred i iza, uglasto i bez uglova Isu suprotnosti/ oblicja, isto tako i pravo i zakrivijeno. Ocito je dakle da, na neki nacin, svi smatraju da su suprotnosti nacela, i to je razložno. Nacela ne treba da poticu jedna iz drugih niti iz neceg drugog, vec iz njih treba da potice sve, a to pripada prvim suprotnostima: zato što su prve I nisu iz nekih drugih, a zato što su suprotnosti nisu jedne iz drugih. Treba razmotriti kako s tim stoji stvar u samoj odredbe7. Najpre treba shvatiti da nijednom bicu nije prirodeno delanje ili trpnja u odnosu na bilo koje ili od bilo koga, te da ne postaje bilo šta iz bilo cega, o!;im ako se to uzme priluceno.1 Jer, kako bi belo moglo poticati iz obrazovanog osim ako obrazovano nije prilucenost onom ne-belom ili crnom. Belo postaje iz ne-belog, i to ne iz svega /ne-belogl I vec iz crnog ili iz onog što je izmedu, i obrazovano ne nastaje iz obrazovanog, i osim toga ne na-

EVO'.vtlcov· nužno je da suprotnosti budu ili u istom rodu, ili u suprotnim rodovima, ili da same budu rodovi /v.Cat.14a19/; ukoliko su u istom rodu, tada su suprotnosti ono što se u tom rodu najviše razlikuje medusobno ha 1l:A.Et0"tCX a.A.A.~A.COV8tcxq,epovtCX, v.Cat.6a8, Metaph. 1054b32/. Ovde su suprotnosti u istom rodu mada Aristotelov izraz "rodovi suprotnosti" to ne govori. Za poredak hci~tc;! atoma ne navodi se u cemu je suprotnost poretka kod Demokrita (medutim, v.Metaph.985b 18). 37 Ovo zapravo znaci da je do nacela - mimo ekspozicije onog do cega dovodi razvitak predplatonske fizike - moguce doci logicki /Em "toU A.OyOtJ, EK: "toU A.OyOtJ/. To Aristotel i cini: ova nacela "slede" iz "najcvršceg nacela" filozofije, tj. iz principa protivrecnosti /v.Metaph.lO05b9-29/. Njihovo istorijsko poreklo je u Platonovoj dijalektici eidosa. U protivrecju je prirsutna suprotnost afirmacije odredenosti (eidos kao odredeno st sama po sebi) i negacija iste odredenosti (1išenost kao odredena negacija), i mirovanje suprotnosti u istom, negacija same protivrecenosti (tvar koja nije ni oblik ni lišenost, i koja zato može biti i jedno i drugo, tlo na kome je protivrecnost uopšte moguca, "bojno polje" suprotnosti). 36 yeVll

23

FIZIKA I

5

10

15

20

staje iz svacega vec iz neobrazovanog ili eventualno iz necega što je izmedu njih. Ništa ni ne propada u prvo što susretne, kao što belo ne propada u obrazovano, osim možda I priluceno, vec u to ne-belo, i to ne opet u bilo koje vec u crno ili u to što je izmedu njih; isto tako i obrazovano propada u to što nije obrazovano, i to ne u bilo koje vec u to neobrazovano ili u nešto što je izmedu njih. Slicno stoji stvar i kod svega ostalog38, jer i bica koja nisu prosta vec I složena stoje u istom odnosu. Samo zato što nisu data imena suprotstavljenim dispozicijama /otaee(jet~/ostaje skriveno da se to dogada. Jer nužno je da sve što je skladno nastaje iz neskladnog i neskladno iz skladnog, i da propada skladno u nesklad, i to ne u bilo koji vec u I suprotstavljeni. Nema nikakve razlike da li se to kaže za sklad ili za poredak, odnosno za sastav, jer ocigledno je da važi isti dokaz. I kuca, statua, i bilo šta drugo, postaje na slican nacin: kuca postaje na osnovu toga što ovo /ili onoj nije pomešano vec razdvojeno na ovaj /ili onaj/ nacin, a statua i ono što je uobliceno nastaju I iz bezoblicnosti. Jedno od toga je poredak, a drugo je neki sastav. Ako je to istina, tada bi sve što postaje postajalo, odnosno sve što propada bi propadalo, ili iz suprotnog ili

38 Aristotel ovde govori o postajanju i propadanju, ali zapravo je rec o kretanju i promeni uopšte; postajanje i propadanje vezani su za bivstvo, i u njemu Aristotel traži prvu suprotnost. Ova dva stava koje Filopon naziva aksiomama (v.Philop.lll.8: 1) ne može trpeti bilo šta od bilo cega, niti delati bilo šta na bilošta; 2) ne postaje bilo šta iz bilo cega) slede iz definicije suprotnosti kao najvece razlike u istom rodu: slatko ne postaje iz belog niti može da trpi nešto od belog zato što nisu u istom rodu (jedno je ukus a drugo je boja). Rod povezuje suprotnosti zato što su one zapravo njegove Jiferencije, i kao suprotnosti su moguce samo na tlu njegovog identiteta: kretanje je potvrdivanje /K:cx:tcX.<jxx0t!;/ ovog identiteta. Suprotnost postoji u najvišim rodovima, u kategorijama kakvoce, tog prema-necemu, delanja i trpljenja, i tog gde. Time je ujedno dat i kategorijaIni okvir za analizu kretanja. Ili je možda ta analiza u celini ono što formira i taj o:k-viri samo ucenje o kategorijama bica. No, time je dat i osnov za temu suprotnosti kao takve, suprotnosti za koju ne postoji rod (ciji podrnet nije rod). 24

FIZIKA I

25

30

35

189a

5

IOle,

u suprotno i u ono što je izmedu toga. A i to što je izmedu potice iz suprotnosti: na primer, boje nastaju iz belog i crnog. I Prema tome, sve što postaje po prirodi bilo bi ili suprotno ili iz suprotnosti. Dotle, gotovo do te tacke, slaže se najveci broj drugih /filozofa/, kao što smo i rekli ranije39. Svi oni postavljaju elemente, ili ono što sami nazivaju nacelima, mada to cine bez razumevanja; ipak, govore o suprotnostima kao da I ih sama istina na to prisiljava. Razlikuju se po tome što jedni uzimaju u obzir ranija, a drugi kasnija /nacela/, tj. po tome što jedni govore o onima koja su spoznatljivija na osnovu razuma a drugi o onima koja su spoznatljivija na osnovu opažanja - jer jedni /navode kao nacela/ toplo i hladno, drugi vlažno i su vo, a neki drugi, opet, parno i nepamo,40 ili kao uzroke postllianja I navode Ljubav i Mržnju, a to se medusobno razlikuje na navedeni nacin - tako da na neki nacin govore i isto i razlicito jedni od drugih: razlicito, kao što se vecini njih i cini, a isto I ukoliko /govore/ analogno. Jer oni svoja nacela uzimaju sa iste strane u nizu /suprotnosti!: jedne suprotnosti obuhvataju, a druge su obuhvacene41. Upravo otud govore u istom smislu i drugacije, i lošije i bolje, te jedni uzimaju /nacela/ koja su spoznatljivija na osnovu razuma, kao što je I receno i ranije42, a drugi ona koja su na osnovu opažanja spoznatljivija - opšte se poznaje na osnovu razuma, a pojedinacno na osnovu opažanja, jer razum se tice opšteg a opažanje onog što je deo 43 - kao što je Veliko i Malo spoznatljivije razumom, aretko i gusto opažanjem. Dakjasno je

I

da nacela moraju biti suprotnosti.

39 V.ib.aI9-30. 40 Toplo i hladno (Parmenid): vlažno i suvo (Ksenofan po mišljenju Porfirija: v.Simpl.I88.32, Philop.125.27); nepamo i pamo (pitagorejci, ali kao izvedenu suprotnost iz suprotnosti monade idiade). 41 V.d.n.,st.41. 42 V.188b32-33. 43 V. 184a 18-23, i nap. ad loc.cit. 25

FIZIKA I

15

20

25

30

6 Sledece što bi trebalo izložiti tice se toga da li ima dva, tri, ili više nacela. Ne može biti jedno zato što suprotnosti nisu nešto jedno, a beskrajno mnogo ih ne može biti zato što u tom slucaju bice nece biti spoznatljivo !emcr'ttytov!, zato što u svakom jedinstvenom rodu postoji jedna suprotnost, a bivstvo je neki jedinstveni rod, i zato što sve može !postati! iz I ogranicenog !broja nacela!, a i bolje je iz ogranicenog !broja da postaje!, kao što Empedokle misli, nego iz neogranicenog44. On veruje da njima objašnjava sve ono što Anaksagora !objašnjava! na osnovu bezgranicnog !broja nacela!. Uz to, neke suprotnosti prethode drugima, a druge postaju iz drugih - na primer, slatko i gorko, ili belo i crno - a nacela treba da I traju vecno. Na osnovu svega ovoga ocito je da nacelo nije jedno, ali i da ih nema beskonacno mnogo. Pošto ih ima ogranicen broj, ima nekog opravdanja da se ne postavi samo dva45. Jer moglo bi se postaviti pitanje kako gustina retkocu cini necim, ili ova gustinu. Slicno je i sa nekom drugom, bilo kojom, suprotnošcu. Ne umiruje Ljubav Mržnju, I niti ona nešto stvara iz nje, niti Mržnja stvara nešto iz Ljubavi vec oba uticu na nešto razlicito od njih, trece. Neki pak uzimaju više od tri !nacela! i iz njih grade prirodu bica. Takode, moglo bi se postaviti i pitanje da li možda suprotnostima kao podrnet treba postaviti neku prirodu. Vidimo da suprotnosti nisu bivstvo nijednog bica, I a nacelo ne treba da se pridaje nekom podmetu46. U protivnom, postojace nacelo nacela. Podrnet je nacelo, i cini se da prethodi onom što mu se pridaje. Pored toga,

44 V.d.n.,st.42. 45 Dva nacela "slede" direktno iz suprotnosti, jer suprotnost je odnos dva suprotna; do oblika i lišenosti dolazi se iz pojma suprotnosti, iz prve suprotnosti kao savršene najvece razlike, jer eidos ovde i nije drugo do ta razlika. 46 Drugim recima, nacelo mora biti bivstvo u smislu podrneta lT.o im 0KElj.tEvov/ kao onog cemu se sve ostalo pridaje a ono se ne pridaje nicemu, a suprotnosti to nisu.

26

,

FIZIKA I

35 189b

5

10

15

kažemo da bivstvo nije suprotno bivstvu47. Kako onda bivstvo može postati iz ne-bivstava? lli, kako nebivstv048 može prethoditi bivstvu? Zbog toga ako se veruje I da je prethodni dokaz istinit kao i ovaj, nužno je, ako I se želi sacuvati oba dokaza, pretpostaviti nešto trece, kao što tvrde oni po kojima je Sve neka jedinstvena priroda, kao što je to voda, vatra, ili nešto izmedu njih. Cini se da je to pre to što je izmedu jer vatra, zemlja, vazduh, i voda isprepleteni su I suprotnostima. Upravo zato nije neosnovano stanovište onih koji smatraju da je podmet nešto razlicito od ovih /elemenata!, a medu inima i onih koji Ikao nacelo postavljaju/ vazduh. Jer vazduh najmanje od svih ostalih /elemenata! sadrži opažajne razlike; odmah posle njega /u tom pogledu jet voda. Upravo svi to Jedno uoblicavaju pomocu suprotnosti, pomocu gustine i retkoce, te pomocu I više i manje. Ocigledno je da je to u celini suvišak i nedostatak, kao što je i receno ranije. Cini se da je i ovo mnjenje drevno, ...to da su Jedno, suvišak i nedostatak nacela bica, ali ne u istom smislu; stari veruju da ta dva stvaraju, a to Jedno da trpi, dok neki49 od I poznijih tvrde da nasuprot tome pre to Jedno dela, a ta dva trpe.

47 V.Cat.3b24-27. 48 j.t~ DUola. je ono što nije bivstvo. na primer, prilucenost je takvo ne-bivstvo, ili neka od kategorija. 49 Sad se iz ugla podmeta koji se kao trece nacelo pridružuje primarnoj suprotnosti iznova baca pogled na Platona i na pretplatonsku filozofiju prirode. Iz Aristotelovog izdvajanja Anaksimandrovog apeirona, te vazduha i najzad vode kao "najboljih" - mada jasno ne i konacnih - rešenja ocigledna je logika kojom se dolazi do pojma tvari. Naspram suprotnosti mora stajati negacija suprotnosti, kod jonskih fizicara ono što manje od drugih elemenata sadrži opažajne razlike /8ta.<jlq::xXl; a.tOOr]-ID.l;, v.lin.6/, vazduh, ili ih po mogucnosti uopšte i ne sadrži (kao apeiron). A što važi za razlike važi pogotovo za suprotnosti. Suprotnost eidos-steresis negirana je u tvari /'6"AT]/ kao podrnetu: ona ne poznaje te suprotnosti kao svoje suprotnosti (nema ni njih, ni iz njih izvedenih, ni razlika). Time Aristotel svoju dovršenu arheologiju prezentira kao pojmovno cistu jonsku fiziku u 27

FIZIKAI

20

25

30

35 190a

FIZIKA I

.

Ukoliko se to posmatra na osnovu ovih ili drugih slicnih razloga moglo bi izgledati opravdano tvrditi da postoji tri elementa, kao što rekosmo, a neopravdano da ih je više od tri. Jedno je dovoljno za trpljenje; ako pak ima cetiri u dva para I suprotnosti, tada ce u svakom od tih parova odvojeno morati da postoji neka razlicita priroda u sredini; ako ima dva para suprotnosti koji se mogu radati jedan iz drugog, tada bi drugi par suprotnosti bio nepotreban50. Istovremeno, nije ni moguce da ima više prvobitnih suprotnosti. Bivstvo je neki jedinstveni rod bica tako da se nacela mogu medusobno razlikovati I samo u smislu ranijeg i kasnijeg, ali ne i po rodu. U jednom rodu postoji jedna suprotnost, a izgleda da se sve suprotnosti svode na jednu. Dakle, jasno je da element ne može biti jedan, ali i da ih ne može biti više od dva51 ili tri. Ali, kao što rekosmo, veoma je teško odluciti se za jednu od ove dve Imogucnosti/. 7 Pošto smo prvo razmotrili postajanje u celini, ...govorimo o tome na sledeci nacin. Nakon što smo prvo naveli zajednicke odredbe prirodno je da možemo tako posmatrati osobenosti onog što je pojedinacno. Kažemo da iz jednog postaje drugo, te iz razlicitog razlicito, bilo da govorimo o onom što je prosto ili o onom što je složeno. Mislim na sledeci nacin: covek može postati I obrazovan, ono što nije obrazovano može postati obrazovano, ili I covek koji nije obrazovan može postati obrazovan covek. Covek ili to što nije obrazovano jest

r

ono što nazivam

5

10

15

20

25 opoziciji prema pitagorejsko-platonovskoj /v.187a 16, i n.ad loc.cit.: Platonova "nenapisana ucenja" u kontrastu prema jonskoj fizici!. 50 Ova "primedba" nije baš najjasnija, jer to što ima dva para (ili više njih) suprotnosti ne znaci da im podmet nije jedan, jer isti podrnet može primati više suprotnosti. 51 Dva: ukoliko se suprotnost uzme kao jedinstvena, i time kao jedno nacelo, a oblik i lišenost kao u njoj sadržani, ili ukoliko se za nacela uzmu oblik i tvar, a lišenost se izdvoji iz strukture nacela jer ona nije nacelo po sebi vec po prilucenosti !Jw:ta.. 0ul3eI-lI31l1COC;, v.190b27, 191a5sqq.; Philop. 150. 16-20/. 28

jednostavnim

postajucim

!lXnA.oUV 1:0

YIYVOI1EVov/: to je ono što prosto postaje, na primer obrazovano. Složeno je ono što je i to što postaje i to što ono postaje, kao kad kažemo da covek koji nije obrazovan postaje I obrazovan covek. Za nešto od toga se ne kaže samo to da postaje ovo vec i da postaje iz ovog, kao Ina primer! obrazovan iz neobrazovanog coveka; ali to se ne kaže za sve, jer obrazovan nije postao iz coveka vec je covek postao obrazovan. A od onog što postaje i za šta kažemo da jednostavno postaje, jedno I postaje tako što pri tome traje52 a drugo tako što ne traje. Covek traje mada postaje obrazovan covek i jeste to, a ono što nije obrazovano, tj. ono neobrazovano, to ne traje ni prosto-naprosto ni onda kad je sastavljeno. Nakon što smo to razgranicili možemo na osnovu onog što postaje, ako pažljivo osmotrimo kako o tome govorimo, prihvatiti I da to što postaje uvek mora biti neki podmet i da on, ako i jeste nešto brojem jedno, nije jedno u smislu vrste. Pod vrsno Ijedniml i po odredbi Ijedniml mislim isto. Nije isto bice coveka i bice neobrazovanog: jedno traje, a drugo ne traje. Traje ono što nije suprotstavljeno, jer covek tr~ie, a ono što nije obrazovano i to I neobrazovano ne traje, niti traje ono što je složeno iz oba, kao neobrazovani covek. Iz necega necim postajati ili ne postajati necim, ...to se pre kaže za ono što ne traje: na primer, obrazovano postaje iz neobrazovanog, a ne iz coveka. Medutim ponekad se na isti nacin govori i u slucaju onog što traje. I Kažemo da iz bronze nastaje statua, a ne da bronza postaje statua. Za ono pak što po-

52 Trajanje lto unoJJ.Evetv/ razdvaja podmet i lišenost; jezicka upotreba pokazuje se nedovoljno preciznom. Razlika izmedu podmeta i lišenosti posrnatra se na kretanju u smislu opšte predstave o kretanju, dakle pocevši od kretanja u okvirima prilucenosti, pa preko vrsta kretanja (u kategorijama kakvoce, kolicine i "mesta"), do postajanja u pravom smislu (postajanje bivstva). Svrha ovog razlikovanja je razdvajanje tvari koja je podmet postajanja, i lišenosti: ako lišenost ni u kom smislu ne može biti podmet, a tvar je podrnet, tada se lišenost i tvar definitivno razlikuju. 29

FIZIKA I

30

35 190b

5

10

15

staje iz protivstavljenog i iz neceg što ne traje govori se na oba nacina: i da ovo iz ovog nastaje i da ovo postaje ovo. Jer obrazovan postaje iz neobrazovanog, i neobrazovan postaje obrazovan. Upravo zato se na isti nacin Igovori/ i u slucaju onog što je složeno: kaže se I i to da obrazovan covek postaje iz neobrazovanog, i da neobrazovan covek postaje obrazovan. Ali pošto se o "postajanju" govori na više nacina, i pošto se za nešto ne kaže da postaje vec da postaje nešto ovo, a samo se za bivstva kaže da postaju prosto-naprosto, jasno je da za sve ostalo mora postojati neki podmet, to što postaje (jer i to koliko i to kakvo i to I prema-drugom, i to gde, postaju na nekom podmetu zbog toga što se jedino bivstvo ne pridaje nijednom drugom podmetu, I vec se sve ostalo bivstvu pridaje); no ukoliko se to razmotri moglo bi postati jasno da i bivstvo i sve što jest prosto-naprosto postaje iz nekog podmeta. Uvek postoji ono što je podmet i iz cega potice to što postaje, kao što biljka ili životinja postaje iz I semena. Ono što postaje prosto-naprosto postaje ili preuoblicenjem, kao statua, ili usled dodatka kao ono što raste, ili na osnovu oduzimanja kao kip Henna iz kamena, ili sastavljanjem kao kuca, ili podrugojacavanjem kao ono što se menja u svojoj tvari. Za sve što na taj nacin postaje I jasno je da postaje iz nekog podmeta. Prema tome iz ovog što je receno jasno je da sve što postaje uvek mora biti nešto složen053, i da s jedne strane postoji to što postaje, a s druge to što ono postaje, i da je to dvoznacno. To je ili podmet 1t':m:oKetJlevovl ili ono protivstavljeno laV'tlKet~tevovl. Na primer, za neobrazovano kažem da se protivstavlja, a za coveka da je podmet; takode, I bezoblicnost, amorfnost, i nered jesu to protivstavljeno, a bronza, kamen, ili zlato su podmet. Jasno je da, ukoliko postoje uzroci i nacela bica koja postoje po prirodi - luzroci i nacela! na osnovu kojih kao

53 Složeno he ouvee'tovl iz podmeta i oblika (odnosno lišenosti).

30

FIZIKA I

20

25

30

35

191a

prvih sve jeste i postaje, i to ne po prilucenost vec po onom što mu se u bivstvu pridaje - tada I sve postaje iz podmeta i oblicja. Jer obrazovani covek je na neki nacin složen iz coveka i obrazovanog, jer možeš ga razluciti na njihove odredbe. Ocigledno je dakle da bi to što postaje iz toga postajalo. Podmet je brojcano jedinstven, a za oblik je dvojstv054 - jer on je I covek, zlato, ili uopšte tvar koja se da brojati lapt8Jle1Tl!; onje nešto ovo u vecoj meri, i to što postaje ne postaje iz njega priluceno; a lišenost, tj. suprotnost, jest prilucenost - dok je oblik nešto jedinstveno, kao red, obrazovanost ili nešto drugo što se u tom smislu pridaje. Zbog toga treba reci da s jedne strane ima dva I nacela, a s druge da ih je tri, i da su s jedne strane ona suprotna - kao kad se navede obrazovano i neobrazovano, ili toplo i hladno, ili skladno ineskladno a s druge da nisu, jer nemoguce je da suprotnosti trpe jedna od druge. lova teškoca se razrešava time što je podmet nešto drugo, jer to nije nešto I suprotno. Dakle nacela na neki nacin nisu brojnij a od suprotnosti vec ih, moglo bi se reci, ima dva po broju; s druge strane njih nije baš dva zbog toga I što im pripada razlicita bit ha dvat ex:mOt' I, vec ih je tri. Razlikuje se bit coveka i bit neobrazovanog, kao i bit neoblikovanog i bit bronze.

54 Jer da iz oblikovno~ odnosa dolazi do razlike izmedu tvari i l~š~nos0, pa time do dvojstva 10'001podmeta,tj. do dvojstva toga iz-cega l'to e~ oU! nešto postaje. Oblik i lišenost odnose se kao prisustvo i odsustvo Istog, tako da u podmetu po sebi ovo dvojstvo ne postoji vec postoji tvar koja se uvek može brojati kao jedan (element ili aspekt) onog što postaje. Zato je lišenost, kao suprotnost obliku (ovde je rec o samoj oblikovnosti oblika, dakle o svakoj kategorijainoj odredenosti), prilucenost. Podmet je ovde shvacen upravo kao "podloga"postajanja kao ejdetskogprocesa, odnosno kao podloga kretanja odredivanja l'to 6pl~etvl te zato obuhvata i ono vec oblikovano (~ovek) i ono što se približav~ "~adi" (zlato, drvo). Tako je postajanje /yeveotr;f izvorno bice-u-delu levepyetal odredivanja. Da ono što postaje (ili propada) mora imati tvar znaci toliko: njegovo bice razlikuje se od njegovogodredenja. 31

FIZIKA I

li (l

,,'

30 20 FIZIKA I

iJ)'

5

10

15

Receno je koliko ima nacela onog što je prirodno a ,~ , ~ što postaje55, i receno je zašto ih je toliko. Ocigledno je takode da nešto mora biti I podrnet suprotnosti, i da mora biti dve suprotnosti. Medutim, u nekom drugom smislu to nije nužno! Jedna suprotnost može biti dovoljna da proizvodi prornenu svojim odsustvom ili prisustvom. Što se pak tice prirode koja je podrnet lti UTCOKEtflEVll cp'6mc;l, ona je spoznatljiva po analogiji56. Kao što se bronza od110S1prema statni, ili drvo prema postelji, ili to bezoblicno prema necemu drugom I što poseduje oblicje, pre nego što je primilo oblicje, tako se i ona odnosi prema bivstvu, prema tom-ovom i prema bicu. Ona je dakle, jedno nacelo mada nije jedna u tom smislu niti jest tako kao to što je nešto ovo l'to 'teOE 'tt/; jedna je ona kojoj pripada odredba IA6yoc;f7 i to odredbi suprotno, lišenost.

32

f

25

Gore je receno zašto I postoji dva nacela i zašto ih je više lod dva/. prvo58 je receno samo to da su suprotnosti

55 "Onog što je prirodno a što postaje" ltwv TCEpiYEVE0lVQ)'tJ0llCwvl; šta prirodno jest a ne postaje? Ross predlaže da se "a to što postaje" briše; kako stoji tekst bi ovde implicirao ono što je prirodno a nije podložno postajanju i propadanju: Nebo i nebeska tela. 56 V.d.n.st.43. 57 Ovo mesto tumaci se razlicito: nije ustvari izvesno na šta se odnosi Jlla () lie; 6 Aoyoe;Iv.lin.l3/, da li na tu "podležeci prirodu" lti uTColCelJlE1l1lcpU0le;,v.lin.8/, tj. na tvar, ili na "nacelo" lapx~, v.lin.12/. Eidos je u kontekstu ove Aristotelove arhe-Iogije jedinstven jer njemu pripada odredenje (stari komentatori tako i shvataju ovo mesto, iako ispred sebe ocigledno imaju oštecen tekst); druga mogucnost je da Aristotel tvrdi da je "jedna Itvarl kojoj pripada odredba", dakle ona koja je vec odredeni podrnet i kao takva brojiva, takozvana "bliska, vlastita" tvar (ti lowe; tJAr]: gvožde je taha tvar za sekiru, jer ova da bi sekla mora biti tvrda, teška, oštra i td.; no, tvar gvožda je voda); no onda to više nije ta podležeca priroda koja je spoznatljiva po analogiji, dakle prva tvar Imateria primal, i koja se pojavljuje kao apx~ u razlici prema eidosu kao oblikovnosti samog oblika. 58 V.§5.

f

ti

35

~'!

nacela, potom59 da je nužno da nešto razlicito od njih bude podrnet, te da tako ima tri Inaceiai; a iz ovog što je sada recen060 jasno je u cemu je razlika suprotnosti, kako se nacela odnose jedno prema drugom, i šta je podrnet. No još nije ocito da li je I oblik bivstv06\ ili je to podmet. Ali, ocigledno je da ima tri nacela, i kako ih ima tri, i kakva je njihova priroda l'tp01l:oc;/. Neka ovo bude dovoljno za to da se uvidi koliko ima nacela i koja su. S Pokažimo nakon ovoga da se jedino na taj nacin razrešava i teškoca starih. Naime, oni koji su prvi na filozofski nacin I istraživali istinu i prirodu bica skrenuli su ls puta! zato što su usled neiskustva odbacili, da tako kažem, jedan drugi put. Tvrde da nijedno bice niti postaje niti propada zato što je nužno da to što postaje postaje ili iz onog što jeste ili iz onog što nije, a da nije moguce da postaje ni iz jednog, ni iz drugog. I Naime, niti bice može postajati jer da ono vec jest, niti iz nebica išta može postati jer da nešto mora biti podrnet Ipostajanja!. Pridodajuci tako tom Istavul ono što iz njega redom sledi oni tvrde da ni mnoštvo ne postoji vec jedino samo bice. Oni su prihvatili to mnjenje usled navedenog. Po našem mišljenju pak to da Inešto/ postaje I iz bica ili iz nebica, ili to da nebice ili bice nešto tvore ili trpe, ili da postaju nešto ovo la1:touv 't6'6E/, to se u jednom smislu62

59 V.§6. 60 V.§7. 61 V.Metaph.VIII.3. 62 Aristotel daje dva rešenja aporije postajanja; drugo pominje u nastavku Iv.inf.b27 -341 i ono se osniva na razlikovanju mogucnosti i delotvornosti IEVEPYEWJ Prvo rešenje je u razlikovanju tog po-sebi, i prilucenog. Ono što postaje postaje nešto drugo: ono nije to što ono postaje: dakle, to iz cega postaje nije to što ono postaje, a to je dvoznacno, u zavisnosti od toga da li traje ili ne traje u tom što postaje: ako traje, to je podmet kao tvar, a ako ne traje, to je lišenost. Sve postaje iz tvari i iz lišenosti, odnosno iz ne-bica (toga što postaje): tvar je po prilucenosti njegovo ne-bice, a lišenost je po sebi (njegovo) ne-bice Iv.ib.192a4-5/. No, ništa ne postaje iz cistog nebica, i utoliko su stari u pravu. 33

FIZIKA I

191b

5

10

15

20

nimalo ne I razlikuje od toga da lekar nešto tvori ili da trpi, ili od toga da iz lekara nešto jest ili da postaje, tako da, pošto se o tome govori na dva nacina, ocigledno je da se /tako govori! i o tome da iz bica potice neka delatnost /notf:.tv/ ili trpnja, ili o tome da bice tvori ili trpi. Lekar ne gradi ukoliko je lekar vec ukoliko je I graditelj, i postaje beo ne kao lekar vec ukoliko je crn, a kao lekar on leci ili post~e nelekar. Apošto ponajpre velimo da lekar u pravom smislu te reci nešto cini ili trpi, ili da nešto postaje iz lekara ako on to cini ili trpi, ili da to postaje utoliko ukoliko je on lekar, ocigledno je da to znaci i tvrdnja da nešto nastaje iz ne-bica: jda nešto nastaje/ iz njega I kao ne-bica. Upravo to su oni prevideli zato što to ne razlikuju, i usled toga što ovo ne znaju propustili su da spozn~u još mnogo toga, tako da su došli do uverenja da ništa drugo niti postaje niti jeste i uklonili su postajanje u celini; doduše i mi sami kažemo da ništa ne postaje prosto-naprosto iz nebica, ali da na neki nacin, tj. po prilucenosti, ipak I postaje iz ne-bica - jer iz lišenosti koja po sebi jeste ne-bice postaje nešto mada ona u tome nije sadržana6J; ljudi se cude tome, te se veruje da nije moguce da nešto postane na taj nacin, iz ne-bica - a isto tako /kažemo/ da ni bice ne postaje iz bica, osim priluceno: u tom smislu i ono postaje, na isti nacin kao što iz životinje postaje I životinja, ili iz neke životinje neka životinja, kao što pas postaje iz psa ili konj iz konja. Pas bi postajao ne samo iz neke životinje vec i iz životinje, no ne utoliko ukoliko je životinja, jer to je vec sadržano; ako treba da postane neka životinja, ali ne po prilucenosti, tada nece iz životinje /postatil4, a ako treba da postane

Dakle, iz tvari koja je po prilucenosti ne-bice nešto po sebi postaje, a iz lišenosti koja je po sebi nebice po prilucenosti nešto postaje. Tvar je ne-bice po prilucenosti, ~. zato što je u njoj prisutna lišenost. 63 Preciznije bi bilo: mada ona u tome ne traje/ostaje. 64 Paralela sa nastajanjem životinja: bice ne postaje iz bica kao što ni životinja ne postaje iz životinje; dakle kao što životinja postaje iz onog što

34

FIZIKA I

25

30

35 192a

5

neko bice, ono nece I postati iz bica, niti iz ne-bica. Jer rekli sm065 šta znaci to "iz ne-bica": utoliko ukoliko je ne-bice. Pored toga ovim ne uklanjamo to da sve ili postoji ili ne postoji. To je jedan nacin na koji se može govoriti o postajanju; drugi je na osnovu mogucnosti i delotvornosti. No to smo odredili na drugom mestu66 s vecom tacnošcu. I Prema tome, kao što rekosmo, ovim se razrešavaju njihove teškoce koje ih prinudiše da poricu nešto od ovog što je receno. Jer, naši prethodnici su upravo zbog toga toliko zastranili s puta koji vodi ka postajanju, propadanju, i ka promeni uopšte. A sama priroda bi uklonila svu njihovu zabludu, samo da su je videli /exp8e"tcra/. 9 I neki drugi su se bavili ovom prirodom, ali ne i dovoljno. Prvo, oni se slažu s tim da nešto prosto-naprosto postaje iz I ne-bica, i da Parmenid utoliko pravo govori67. No njima se cini da, ako je ta priroda brojcano jedna, ona tada jest i po smislu68 samo jedna. A izmedu ovog najveca je moguca razlika. Po našem mišljenju naime, tvar i lišenost se razlikuju, te je jedno od ta dva, tvar, nebice /aUK ovi I po prilucenosti, ~ lišenost je po sebi nebice; tvar je blizu lbivstvaf9, i na neki nacin jest bivstvo, a lišenost nikako nije bivstvo; oni pak veruju da su

nije životinja (iz semena, ili spontanom generacijom) tako i bice postaje iz onog što nije bice, ali ne iz nebica. 65 V.ib.b9 66 V.Metaph. VIII passim. 67 Naime, da sve što postaje mora postajati ili iz bica ili iz nebica, i da Parmenid utoliko ima pravo, a ne utoliko što je odbacio obe alternative pa time i samo postajanje. Dakle, za platonicare bice je jedno i nepostalo; no, pošto nešto postaje, postajanje se osniva na onom što je razlicito od bica /'to na.pe: 'to ovi. 68 8uvallel ovde znaci isto što i AOyCP (po odredenju, po pojmu, po znacenju). 69 Zato što kao sauzrok ucestvuje u postajanju i u bicu složenog bivstva, te zato što predstavlja podležecu prirodu za delovanje oblika; lišenost kao odsutnost oblika biva uklonjena u postajanju tog složenog. 35

FIZIKA I

FIZIKA I

10

15

Veliko i Malo jednako nebice, bilo da su ujedinjeni ili svako od njih odvojeno. Ova njihova trijada zato ima potpuno drugaciji smisao od one. Oni su došli I dotle da neka priroda mora biti podrnet, ali smatraju da je ona jedinstvena; ako se ona i shvata kao dvojstvo, kao u tvrdnji da je ona Veliko i Malo, smisao nije nimalo drugaciji jer time se previdela ta razlicita /priroda/. Jer ova koja traje ispod oblicja onog što postaje jest sauzrok /crUVCXt1:1.cx/, kao majka70; drugi deo suprotnosti bi pak cesto lanom koji se obzire na zlo koje on donosi /KCXK01WtOV/ izgledao kao da uopšte i ne postoji71. Ukoliko postoji nešto božansko, dobro i poželjno72, tada za nešto kažemo da mu je suprotno, a za drugo da mu je na osnovu vlastite prirode prirodena da teži i da žudi za tim. A po njima sledi da to

70 Platonova metafora Iv. Tim.50d, 5lal navodi se ovde kao ilustracija za pojam. Sauzrok (O'Uval't10'., u istom smislu pomocnog uzroka kod Platona, v.ib.46d) blizak je uslovu ili preduslovu, neophodnom ali ne i dovoljnom uslovu. Takav uslov je nužnost ex hypothesi, kao hrana za život Iv. Metaph.10 l5a2l/, temelj za kucu, žensko za radanje, i tvar i jeste uzrok u smislu takvog uslova. Dakle, sauzrak je uzrok zato što je postavljen u tu funkciju od strane uzroka u pravom smislu: njegova "kauzalnost" je izvedena tako da iz njega samog ne sledi to što je njime uslovljeno (za O'UV0'.1'tlOV, v.De An.4l6a14, De Gen.An.782a26, 783b2l, 18; Hist.An. 634a 17).

71 Ovo zvuci skoro kao apologija u korist Platona jer da nije uzeo u obzir drugu stranu u toj podležecoj prirodi zato što je prenaglasio negativno st i propadljivost sveta postajanja: tako bi lišenost bila uzrok propadanja, destruktivna negativnost i zato "zlotvoma" IKO'.Ko1wlovl, kao što je obratno oblik uzrok postajanja; drugi deo suprotnosti, tvar kao relativno neutralni posmatrac ove kosrnicke drame, izmakla mu je vec ju je poistovetio sa lišenošcu. 72 Oblik je to dobro, božansko i željeno, i to je dobro za svako prirodno bice: postizanje vlastitog oblika, odnosno povratak u vlastitu suštinu. Zato ovde više recnik Aristotelov podseca ma trenscendenciju Dobra kod Platona i platonicara. Tome suprotna je lišenost (platonisticki pojam zla kao privatio boni), a izmedu ovih polova je za Aristotela priroda koja nije božanska vec demonska lti rap <jl'UOle:; &U110V10'.0..,,:;.. ou 8E10'., v.De Div. 463b15/.

36

20

25

suprotno žudi I za vlastitom propašcu. Ali, niti je moguce to da oblik teži za samim sobom, jer on nije nedostatan, niti da teži to suprotno - jer ono što je suprotno uništava jedno drugo - vec je to tvar, kao što na primer žensko teži za muškim, a ružno za lepim; no, ona nije ružno-po-sebi vec priluceno, niti je žensko-po-sebi vec je i to I po prilucenosti73. Ona na jedan nacin propada i postaje, a na drugi ne. Ukoliko je to u cemu je, ona po sebi propada - jer u tome je ono što propada, lišenost - a ukoliko postoji po mogucnosti, ona ne propada po sebi vec je nužno nepropadljiva

30

cega kao IZ necega nesto prvo kaoJerpodrnet i n~rodena74. ona je IZ ~li f~stala, a /~adal ,?lora pnsutnog P?stojati /nešto postaje/, tako da ona mora postojati pre nego što postane - jer tvar je taj prvobitni podrnet svega pojedinacnog iz koga kao upostojeceg i uprisutnog /E1J'UT(;C",PXOV"Co~/ nepriluceno nešto postaje - ili propada, a tada mora preci na kraju u to, tako da ce biti propala pre nego što propadne. Što se tice nacela u smislu oblika75, toga da li

73 Muško i žensko su nacela radanja: muško u smislu nacela kretanja, a žensko u smislu tvari Iwe:; '\JA1le:;, v.De Gen.An.7l6a5-7/. Dakle, to žensko je po sebi tvarno nacelo; ovde Aristotel pravi logicki konverziju: tvar je po prilucenosti žensko (uostalom tvar nije ništa po sebi, cak ni nebice). 74 Kao to prvo, dakle kao nacelo, mogla bi postati jedino iz same sebe, jer postavljena je kao podmet dakle kao ono iz-cega ha E~ dUI bilo šta uopšte može postati, tako da bi pitanje o postanku tvari bilo vraceno na problem postanka bilo cega. To znaci samo to da se odgovor na to pitanje po Aristotelu mora tražiti u samom postajanju, tj. u razumevanju kretanja kao takvog, jer u njemu su sva nacela lapXO'.lI vec prisutna; Aristotel se zadovoljava time da ukaže na krug u pitanju o postanku tvari jer da bi to opet bilo postajanje i da bi se tvar kao mogucnost opet pojavila; dakle, kao mogucnost postajanja ona je nužno vecna i nepostala i nepropadljiva; njena vecnost je vecnost nastajanja i propadanja, vecnost sublunamog sveta. 75 Sam Aristotelov izraz ti KO'.'ta 'ta dooe:; apx~ ukazuje na "odvojeni 'toU xcopwwu oblik koji je uzrok postojanja ovdašnjih oblika" (AirEloi EtOO'Ue:; Kat 0'.1.'t1oo'tOLe:;EV'tO'.u80'.dowl 1l:0AAole:;,v.Philop.192.24-25).

'toU dvat,

OU

1l:EPl'toU

EV

'tOle:;

37

FIZIKA I

35 192b

je I ono jedno ili mnoštveno, koje je to nacelo, ili koja su to nacela, ...zadatak prve filozofije76 je da se to tacno odredi: ostavimo I to zato za tu priliku. O prirodnim i o propadljivim oblicima, ...o njima cemo govoriti u narednim izlaganjima77. Neka ovoliko bude odredeno u vezi s tim da nacela postoje, koja su, i koliko ih je po broju. Nastavimo svoje izlaganje s druge polazne tacke.

76 V.Metaph.VII, XII.7-9. 77 Ovo upucivanje može se odnositi na celinu tekstova iz filozofije prirode, dakle kako na "fiziku" u užem smislu (opšta teorija kretanja, nastajanje i propadanje, teorija neba, atmosferski fenomeni), tako i na teoriju živog sveta (psihologija, fiziologija, anatomija, embrologija, itd.). 38

FIZIKA I (dodatne napomene)

Dodatne napomene

'1f

12 Hipokratov dokaz za površinu "meseca" IllllvtmCoc;, mesecicl Problem: Površina "meseca" konstruisanog nad stranicom kvadrata upisanog u kružnicu. mesec a~ye polukrug al3Y oy..L.al3 polukrug aey Kvadrat nad al3 dvostruk je u odnosu na kvadrat nad ay, jer al3 se kao dijagonala odnosi prema ay kao prema stranici istog kvadrata u odnosu 1 :-.J2 (al3 = -v2ay). Onda kvadrati nad njima stoje u odnosu 2 : 1 «al3)2 = 2(ay)2). No površine krugova opisanih oko tih kvadrata stoje u istom odnosu 2: 1. Dakle, polukrug aC"{ jednake je površine kao polovina polukruga a13Y,tj. kao aoyS. Segment ays je zajednicki za aey i za ao~. Kad se on oduzme od oba dobija se aEy-aYS=aoys-ayS, a pošto je aoys-ao1;=aoy, a aye-ay~=asye, sledi najzad da je a~ye=aoy: površina "meseca" jednaka je površini ovog jednakokrakog trougla. Hipokratov dokaz (akme oko 420 god.p.n.e.) iako pretpostavlja neke teoreme teorije proporcije koju je više od pola veka kasnije razvio Eudoks (akme oko 370.), a Euklid (oko 320.) ukljucio u svoje "Elemente", lep je primer grckog geometrijskog mišljenja, tako da je malo verovatno da je Hipokrat mogao misliti da je ovim dokazom rešio problem kvadrature kruga. Ni razrade ovog postupka koje prenosi Simplikije ne dokazuju više od toga da je Hipokrat u pokušaju da reši kvadraturu kruga došao do razlicitih teorema za površinu "meseca". Dakle, on je s pravom mogao da poopšti teoremu o površini "meseca" ali da iz toga ne zakljuci daje rešio kvadraturu kruga (a baš to mu pripisuje Eudem u svojoj "Ist~riji~geometrije"). Uzgred, Aristotelovo spominjanje odsecaka l'Ota 'twv 'tlllllla'twvl upucuje na to da Aristotel ima ispred sebe neku od razradenijih verzija Hipokratovog dokaza IV.De 39

FIZIKA I (dodatnenapomene)

FIZIKA I (dodatnenapomene)

Soph. Elench. 171b 151 primenjenu na kruŽ11elukove razlicitih dužina, odnosno razlicitog centralnog ugla. 13 Antifontov dokaz:

vec pre ukazuju na puninu i na sveprisutnost Bica, na njegov identitet i ekvipotenciju, jer "ništa drugo niti jest niti ce biti pored Bica". Aristotel ovde svodi elejske teze ad absurdum, ali zato ce sam u svojoj "kosmologiji", ponajpre u De Caelo, ponoviti sve odredbe. elejskog Bica govoreci o Celini Sveta: on je jedan (i jedini), vecan i nenastao (neroden), neprekidan je u sebi (nema praznine kojaje nebice), savršen je i ogranicen (sferican, jer drugaciji ne može biti), i izvan njega nema nicega, pa ni Nicega. Njegov Svet je vecna pokrehla i živa slika Parmenidovog Bica Iv.et Plat.Tim.3 7d5-7 I. 32 Ova kritika Anaksagore, tj. njegove teze da je sve u svemu, vodena je ekonomijom nacela, jer "bolje je uzeti manje i ograniceni broj, kao Empedokle što cini (v.188a17-l8, na kraju ove kritike), nego nacela kojih ne sanlO da je beskonacno mnogo vec ih ima i beskonacno mnogo vrsta (Ka,' d8oc;, po obliku: Simplikije tumaci da Anaksagorina "semena" 10mfp~tcx:"Cal nisu po "TSti bezbrojna, i to upravo zato što ih Um sve spoznaje: v.Anaxag.Fr.B7). Takode, Aristotel ta "semena" shvata u smislu u beskraj multiplikovanih tradicionalnih elemenata koji su sami homogeni i u sebi identicni (deo vode je opet voda) i zato semena i naziva "homojomerama", istodeinim; to je tacno, ali tu je i izgubljen aspekt vitalizma u Anaksagorinim "semenima": njegova kosmogonija je zapravo spennatogonija koja je u toku - jer semena su u prekosmickoj smesi l~t'Y~talpo mogucnosti ono što ce postati onda kad Um dovede stvari u red - jer daje Um zapoceo obrtanje IneptxWPl10l.C;, v.id.Fr.B12.41 i to najpre od malog, e da bi se vrtlog sve više širio, i da se sada širi i da ce se još širiti, a to obrtanje da dovodi (kao kod centrifuge) do odvajanja i do spajanja, te do nastanka opažajnih razlika i mnoštva delova l~otpCXt8e noAAat/. 41 Na primer, jedan silazni niz po obuhvatanju l'to neptExetvl mogao bi biti: tvar (Aristotei), neodredeno dvojstvo (Platon), apeiron (Anaksimandar, Anaksagora), voda ili vazduh, ili sva cetiri elementa (Tales, Anaksimen, Empedokle), pa i Haos (Hesiod, v.Metaph.984b25-30); drugi istim redom: oblik, Jedno, Um, Ljubav i Mržnja, Erot. Naspranl1li clanovi u dva koordinirana niza - jer 0'U0'totXia je upravo to: koordinirani niz korespodentnih parova razlika ili suprohlosti: jedan takav desetociani niz parova supromosti

Antifontova argumentacija osniva se na metodi iscrpljivanja površine kruga sukcesivnim upisivanjem pravilnih poligona od, na primer, 3n strana u krug (n=1,2,3, ..). Pošto je moguce izracunati površinu pravilnog poligona - "izracunati" u grckoj matematici zapravo znaci konstruisati kvadrat iste površine - pretpostavka je da ce se ponavljanjem postupka površina poligona izjednaciti sa površinom kruga, tj. da ce se stranica poligona sa 3(n+1) strana izjednaciti sa njoj odgovarajucim odseckom kruga, te da ce se time doci do površine kruga. Ovo je plodna geometrijska intuicija, i Antifontov postupak ce u preciznijem i procišcenom obliku koristiti i Euklid i Arhimed; sam Antifont nije bio matematicar, ali to ne opravdava Aristotelov sud da je Antifontov dokaz "eristicki" Iv. De Soph. Elench.172a2-7 I. On pre implicira ideju granice /limesl nego što pretpostavlja da se duž može aktualno izjednaciti sa odgovarajucim kružnim odseckom, ma koliko da je n (da se izjednaci "prava linija sa kružnom", kako Filopon to kaž.e, v.Philop.31.27-29; Simplikije opširnije izlaže Antifontov postupak, i veruje da on dovodi do nedeljivih linija što direkmo pobija princip geometrije, a to je i Aristotelov princip kontinuuma, o beskonacnoj deljivosti duži: 't~v br' anetpov 'to~~v, v.Simp1.54.l2). 17 V.Parnl.Fr.B8.42-49 (granica). Za Parmenida Bice je istovremeno nedeljivo lou8e 8tape'tov, v.ib.lin.221 i neprekidno u celini I~'Uvexec; nav, v.ib.lin.25/: nije deljivo zato što je potpuno jednako (u sebi.jednako sebi, bez razlika koje bi omogucile deljenje, potpuna indiferencija tog "jest"), a neprekidno je zato što se "pribija bice uz bice" lf.oV 'Yap f.oV'tt neAa~Et/, zato što je sve Njime ispunjeno, "sve" Inavl ne u smislu da se time prihvata postojanje mnoštva vec da u pokušaju da odvojimo bilo šta u Njemu ili da razlikujemo otkrivamo iznova da je to Njime ispUl1ieno. Zato "nedeljivost" i "kontinuitet" nemaju kod Pannenida smisao koji im daje Aristotel 40

41

FIZIKA I (dodatne napomene)

FIZIKA I (dodatne napomene)

zima: odredeno je lepše od neodredenog, aEt 'Oe 'ti qrom<; "Co 1Ca.A.A.l.OV emA.e'YE"Catav TI 'Ouva"CovIv.Philop.l35.16-171.

pripisuje Aristotel pitagorejcima u slicnom arhe-Ioškom kontekstu, v.Metaph.986a22sqq. - formiraju produženu proporciju lavaA.O'{ta/, a kljuc za razumevanje ove analogije pa time i za razumevanje istorije filozofije je suprotnost eidos-hyle, jer to je odnos koji u sebi obuhvata sve prethodne parove analogije, i samog sebe. Dakle, to je proporcij a u formi {a : b == c : d == e : f == g : h}, u drugom koraku {a : b == (a + c + e + g) : (b + d + f + h) }: ut omnes ad omnes, ita unum ad unum (prvi clanovi delova proporcije su clanovi prvog silaznog niza, a drugi drugog). 44 Za ekonomiju nacela, v-187b I O i nap.ad loe. cit; isto na ib.l88aI7-18. Rezultat dijalektike mnjenja ha ev'00C,al prethodnika je to da nacela moraju biti suprotnosti Iv.1in.aIO/. Pitanje o njihovom broju više je retoricko zato što Aristotel do svojih suprotnosti dolazi iz pojma suprotnosti: razlika u odnosu na prethodna stanovišta (da li i u odnosu na Platona?) je u tome što sva ona izdvajaju neku od suprotnosti (opštiju ili manje opštu, cu Inu ili neculnu), a on za nacelo postavlja suprotnost kao takvu, sam pojam suprotnosti a ne neki novi par suprotnosti kome dotada još nije bila poverena takva uloga u arhe-Iogiji. Istorijski put je u oslobadanju pojma za njegovu arhicku funkciju, i to je ta istina pod cijom prinudom dolazi do ponavljanih pokušaja približavanja; istovremeno u tome je i nužnost samog puta - jer to mu je svrha - koji na svom vrhuncu trpi svojevrstan obrt jer iako završen on tek uistinu pocinje. Jer "prva suprotnost" (npw"CTJeVa1n:to)()t<;. v.Metaph.1 055a33; ceo taj par.4, na I055a7-b28, kristaino jasno pokazuje poreklo "nacela" fizike iz pojma suprotnosti) je sam pojam suprotnosti kao potpune lišenosti IcnepTJm<;, v.ib.1in.a35/, a kako je lišenost lišenost oblika Iv.ib.1in.12-13/, arhicka suprotnost je oblik-lišenost suprotnost koja više nije suprotnost dva suprotna odvojena "elementa"

56 Tvar je po sebi nespoznatljiva (a'YvwO'''Co<;,v.Metaph.I036a8-9: ona po sebi nije ništa od onog cime se odreduje bice lote;; cOptO'''Cat "Co6v, v.ib.1029a21/, tako da neka potpuna apstrakcija cini se da ne

, ,.,'

"~'.

l'

,

..

"

ostavlja iza sebe ništa drugo osim ciste apstrakcije podmeta /1mo1CEtIJ.EVOV kao subiectum logicum/). Tvar je po sebi nespoznatljiva ne iz razloga koji vode Platona u "Timaju" do predstave o nekom v.Tim.52b21 vec zato "nepravom razumevanju" Ivw80<; A.O'{tcrlJ.o<;, što se u njoj samoj po sebi nema šta saznati. "Analogija" zato ovde nije preformulacija tog "nepravog razumevanja" vec zaustavljanje ove apstrakcije u konstanti analoškog odnosa: tvar je nešto premanecemu, jer svaki oblik ima svoju tvar l"Cwv npo<; "Ct'ti UA.TJ.aA.A.4l 'Yap d'OEt aA.A.TJUA.TJ,v.Phys.l95b9/: elementi su tvar tkiva (krvi, mesa, limfe, žuci, i td.), tkiva su tvar organa, organi tela, telo je tvar duše, ono što se odreduje tvar je odredenja: tvar je podmet postajanja i propadanja, podmet kretanja zato što je podmet odredivanja, a kretanje je odredivanje. U pojmu tvari, pre nego u drugom svom nacelu, Aristotelova "nacela" fizike cine odlucujuci iskorak iz kosmologije predplatonskih fizicara (ali i samog Platona) ka ontologiji prirode: Aristotelova "nacela" fizike nisu kosmološki principi vec funkcionalni (ili, funkcijski) ontološki pojmovi. Njegov cilj je eksplikacija nacina bica l"Co dvat/onog što prirodno postoji za razliku od od onog što nastaje usled veštine l"Cexvn/, slucajno /'t'UXn/, ili usled izbora ITCPOatP~O'Et/.Jasno, taj nacin bica je sama "priroda" IqroO't<;I.

vec suprotnost vra~na 1!sebe, a oblik i lišenost su bivstvena suprotnost i kao takvi apx<Xt svega što prirodno postoji. Jer, ta suprotnost više ne pretpostavlja identitet nekog roda, ~. više nije u nekom rodu. Uzgred, ekonomija nacela kod Aristotela nije antiicipacija Okamove "britve" Iv.Ross.4871 vec je pre motivisana estetskim razlo42

43

FIZIKA II

),.1,

,.J .•

i,

FIZIKA II

10

15

20

25

1 Neka bica postoje po prirodi, a druga usled drugih uzroka. I Po prirodi postoje životinje, njihovi delovi, te biljke i prosta tela, kao što su zemlja, vatra, vazduh i voda - jer za ta i takva /bica! kažemo da postoje po prirodi - i sva ona su ocigledno razlicita u odnosu na ono što ne postoji po prirodi. Jer svako od ovih u sebi samom poseduje nacelo kretanja ili mirovanjal, bilo u prostornom smislu, I u smislu rasta ili opadanja, ili u smislu podrujacivanja. A postelja, ogrtac, i neki drugi takav rod, ukoliko s pravom nosi odreden naziv 11Ca'tTTYopia<;/, ti. utoliko ukoliko postoji na osnovu veštine, ne sadrži u sebi nikakvu urodenu težnju 16pJltlt ka promeni, vec samo ukoliko je po prilucenosti od kamena, I od zemlje, ili pomešano od svega toga, tada poseduje i utoliko poseduje. Jer priroda je neko nacelo, ti. uzrok kretanja i mirovanja za ono u cemu je prisutna prvobitno po sebi a rie priluceno - kažem "ne priluceno" zato što neko može sam sebi biti uzrok zdravlja, pošto je lekar;

I medutim,

on ne poseduje lekar-

1 Phys.II je zaokružen esej o kauzalitetu tako da nije nastavak Phys.I. U prvoj knjizi svoje "Fizike" Aristotel dolazi do opšte postavke nacela prirodnih bica, '\)1..11- ei8oc; (o'tEp11mc;), iz pojma ciste suprotnosti (ili: iz cistog pojma suprotnosti), a ovde se kretanje nalazi u središtu pažnje. Jer ako je priroda neko nacelo, ona je nacelo kretanja; a pošto se stvari ne krecu samo zato da bi se kretale vec da bi negde, u neki oblik, stigle, priroda je i nacelo mirovanja /v.Philop.196.22-24/. Teorija kauzaliteta se tako pojavljuje kao razvijanje i artikulacija temeljne arhe-Iogije Phys.I. Physis je i tvar i oblik ali i njihovo posredovanje u kretanju, te Aristotel u pojmu prirode postiže bivstveno jedinstvo nacela: zato ova dva teksta stoje u odnosu unutrašnje povezanosti ako vec nisu napisani u jednom dahu, odnosno kao delovi vece celine /v.Ross.499/. No, "Fizika" je, kao i vecina Aristotelovih dužih "sistematskih" spisa, zapravo zbirka eseja povezanih jedinstvom teme; ona i pored toga ima jednostavnu i elegantnu osnovnu strukturu datu u samom odredenje prirode kao "nacela kretanja": tim odredenjem zadate su i dve osnovne i velike teme "Fizike", o nacelima (Phys.IIV), i o kretanju (phys. V-VIlI).

47

FIZIKA II

FIZIKA II

30

35

193a

5

10

sku veštinu utoliko ukoliko je zdrav nego je priluceno to da isti covek bude i lekar i zdrav. Upravo zato se to i odvaja jedno od drugog. - Slicno je i sa svim ostalim što biva stvarano IrrOW\)~Ev(J)vl. Ništa od toga ne poseduje u samom sebi nacelo stvaranja vec nešto Ito nacelol ima u drugim Istvarima! i izvan sebe, na primer I kuca i sve i sve ostale rukotvorine, a drugo ga doduše ima u sebi ali ne samo po sebi; to je sve ono što bi po prilucenosti moglo biti uzrok u sebi samom. Dakle, prirodno je to što smo rekl?, a prirodu poseduje sve što poseduje takvo nacelo. I sve to jest neko bivstvo. To je neki podrnet, a priroda je uvek u podmetu.1 Sve to, a i ono što tome po sebi pripada, kao na primer vatri kretanje nagore, postoji na osnovu prirode, jer to nije priroda I niti u sebi sadrži prirodu vec jest po prirodi i na osnovu prirode. Receno je dakle šta je priroda, i šta je po prirodi i na osnovu prirode. Smešno je pokušavati da se dokaže da priroda postoji, jer jasno je da postoji mnoštvo takvih bica. Dokazivati ono I što je jasno pomocu onog što je nejasno, ...to je osobina onog koji nije sposoban da razluci ono što je poznato samim sobom i ono što nije preko sebe samog poznato ocigledno je da je moguce da se to dogodi: naime, onaj koji je od rodenja slep zakljucivao bi ICYUAAOYt0at'tolo bojama - tako da je nužno da ovi ljudi govore o imenima ali da ne misle ništa. Nekima3 se cini da I priroda, tj. bivstvo prirodnih bica, jest ono što je prvobitno prisutno u svakom od njih, i

2 V.ib.b2I-23. 3 Ovo bi trebalo da se odnosi na stare fizicare koji su po Aristotelovom mišljenju došli prvenstveno do predstave o onom "iz cega se sva bica sastoje, iz cega kao prvog postaju i u šta konacno propadaju" (v.Metaph.983 b7-9; u istom kontekstu Aristotel se izricito poziva na teoriju kauzaliteta ovde razvijenu kao na sistemski okvir svoje "istorije" filozofije, v.ib.983 a33). Primeri za takvu "prirodu" koji slede (drvo, bronza) nisu adekvatni ako se pretpostavi da je rec o prvoj tvari, ali Aristotel ionako misli da su stari fizicari do svojih "elemenata" došli analogijom (kao Talet do vode, 48

15

20

25

30

što je po sebi lišeno reda i sklada lappUe~t0'tOvl u potpunosti. Na primer, drvo je priroda postelje, a bronza statue. Antifont veli da je u ovome dokaz: ako se krevet zakopa i ako se truljenje tako razvije da izraste mladica, to više ne bi bio krevet vec drvo I ' jer da ovo - to uredenje u skladu sa zakonom, tj. veština - postoji priluceno, a bivstvo je ono što neprekidno istrajava mada sve to trpi: A ako se to isto dogada i sa svim ostalim prirodnim bicima u odnosu na nešto drugo, na primer sa bronzom i sa zlatom u odnosu na vodu, sa kostima i sa drvetom u odnosu na zemlju4, i slicno i sa bilo I cime drugim, tada je to njihova priroda i bivstvo. Upravo zbog toga jedni tvrde da je priroda bica vatra, drugi da je to zemja, treci da je vazduh, a cetvrti da je voda5, neki opet, vele da je priroda nekoliko Itih elemenata!, a drugi da je ona sve to. Ono što je svaki od njih smatrao takvim, pa bilo da je to jedno ili da ih je više, bivstvo u celini po njegovom mišljenju jest to ili I toliko toga, a sve ostalo je svojstvo, stanje toga ili dispozicija; i od tih lelemenata! svaki je vecan - jer da se oni ne menjaju iz samih sebe - a sve ostalo postaje i propada u beskraj. Dakle, o "prirodi" se na jedan nacin govori tako: ona je prva6 podležeca tvar za sve što u sebi sadrži I nacelo

v.ib.b22-6) jer da su jednostavno postulirali nešto što traje upromeni. Smisao kritike Antifonta je u tome da je i oblik jednako i još pre tvari
FIZIKA II

FIZIKA II

kretanja i promene. U drugom smislu ona je oblicje i ob. lik u smislu odredenja. Kao što se veštinom naziva i to što postoji u skladu s veštinom i to vešto /'to 'tEXvtlCOV/, tako se i "prirodom" naziva i ono što je u skladu s prirodom i samo to prirodno l<jrocnlCovl. I kao što tamo nikako ne bismo rekli da nešto u sebi sadrži nešto u skladu s veš-

35 193b

5

tinom ako je Ina primerI krevet samo moguc, ali još ne I poseduje oblik kreveta, niti da u tome postoji veština, tako to ne bismo rekli ni kod onog što je ustanovljeno prirodno. Ono što je po mogucnosti meso ili kost I još ne poseduje vlastitu prirodu, pre nego što zadobije oblik, oblik u smislu odredbe - pomocu njega mi ogranicavamo te izgovaranlO šta jest meso, ili kost - niti postoji po prirodi.Prema tome u tom drugom smislu priroda bi bila oblicje i oblik onog što u sebi sadrži nacelo kretanja; taj oblik I nije odvojiv osim u odredenju8. (Ono što je slo-

cetiri prva tela pošto ulazi u njihovo odredenje (ona je za njih ta najbliža tvar), i predstavlja podrnet njihove promene jednog u drugo; iz vode na primer postaje vazduh (isparavanjem) pa se za tu promenu mora pretpostaviti podležeca priroda kao i u svakoj drugoj promeni. 7 't€XV1KOV - <jnJ01.KOV; rec je zapravo o samoj veštini ili prirodi ali na delu, u istom smislu u kome za neku sliku kažemo da je "umetnost" iako je pojedinacno umetnicko delo (pars pro toto). Kao što je tvar priroda, tako je priroda i oblik IIlq:xp,l, et8o~/, tj. ono što na osnovu i u smislu oblika postoji u prirodnom bicu. Ono što se vec sastoji iz oba više nije priroda vec postoji po prirodi l<jluo€tI; ta razlika zapravo odvaja prirodu kao nacelo Inatura naturansl i pojedinacna prirodna bica, ontološki i onticki plan. 8 Ili: nije odvojiv uopšte, a ako ikako jest onda je to samo u odredbi. Prirodne forme nisu odvojive od tvari ni u svom odredenju, jer ono nužno sadrži tvar i kretanje. Ova primedba, data kao usputna digresija, usmerena je protiv platonistickog shvatanja oblika (za "odvojenost" v.Metaph.lO 10 b28, 1076b3, 1078b30, 1086a33; Ethic.Nic.11096b33), ali ovde stoji u funkciji sprecavanja hipostaziranja nacela fizike ("za taj oblik za koji kažemo da je priroda ne kažemo da je odvojiv po postojanju hn unaOW.O€tI vec samo po odredbi i mišljenju hn emVOt<;t,u refleksiji/, v.Philop.215.9-1l). Kritikom odvojenosti Aristotel brani ontološki status nacela fizike.

50

10

15

ženo iz ta dva, na primer covek, nije priroda, ali postoji po prirodi). I, ovo je priroda u vecoj meri nego tvar. O svakoj pojedinacnoj stvari se naime govori kao o takvoj pre onda kad postoji usvrhovljen09 nego kad postoji po mogucnosti. S druge strane, covek postaje iz coveka, ali krevet ne postaje iz kreveta: upravo zato oni i kažu da njegova prirodal nije oblicje IcrXllJlaJ vec drvo, jer ako ono truli, ne bi postao krevet vec drvo. No ako je to priroda, tada je i njegovo oblicje prirodalO, jer iz coveka postaje covek. Takode, priroda, kao postajanje jeste hod ka prirodi. Ona nije slicna lecenju za koje se ne kaže da je napredovanje ka lekarskoj veštini vec ka zdravlju, I jer lecenje nužno potice iz lekarske veštine, ali nije napredovanje ka lekarskoj veštini; priroda se ne odnosi tako pre-

9 eVUA.ExWXje Aristotelova jezicka inovacija: složenica od prideva eV't€A.~~Idovršen, potpun, savršeni i od glagola tX€lV limati/; eV't€A.~~je opet složeno od ev lu! i 'tEA.O~Isvrha, kraj/; no pridev se u spoju sa tX€lV ponajpre osecao kao .prilog, a onda tX€lV znaci "biti" (kao u K<XA.A.c.O~ txet, "dobro je"), tako da bi eV't€A.EX€l<X bila potpuno, dovršeno bice necega, takvo bice ho etva.tl u kome je to "nešto" u potpunosti postiglo svoju unutrašnju svrhu, u-svojoj-svrsi-bivstvovanje, usvrhovljenost. Aristotel ovaj termin koristi cesto kao sinonim za eVEPY€l<X (delotvornost, u-delubivstvovanje), a kad ih razlikuje onda je delotvornost vezana za kretanje ka obliku odnosno ka svrsi, a usvrhovljenost je kraj tog kretanja IV.Metaph.1047a30-33, l050a23/: no u "Fizici" to su redovno sinonirni, te oznacavaju samo kretanje kao delotvornost, lj. usvrhovljenost tog prirodnog, kao nacin njegovog bica: kretanje je nedovršena delotvornost, tj. usvrhovljenost onog što može da se krece Iv.Phys.20 1b31, 257b8/. 10 Antifontov argument okrece se sada protiv sebe: ako iz drveta koje truli izbija mladica, tada je ono oblik a ne tvar, kao što iz coveka postaje covek, tako da se pretpostavijena opozicija UO€l - 'tEXvtI,izmedu drveta i oblika kreveta, postavljena u sofIstickom maniru ontološke inferiornosti onog što postoji na osnovu (ljudske) veštine, ili po dogovoru 18EO€1,<JUV8~1C!l,VOllcpl koji bi obuhvatio svaki oblik, lomi na postojanju prirodnih oblika: physis nije samo tvar vec i oblik. 51

FIZIKA II

20

25

30

35

ma prirodi vec to što raste /q,UE'tat/ll, ukoliko raste, prelazi iz necega u nešto. Štaje onda to što raste? Ne ono izcega vec to ka-cemu. Oblicje je priroda. A oblicje, odnosno priroda, ...o njoj se govori na dva nacina, jer i lišenost je I na neki nacin oblik. Što se pak tice toga da li postoji lišenost, tj. neka suprotnost u prostom postajanju, ...to treba razmotriti kasnije12. 2 Pošto je razgraniceno to na koliko nacina se govori o prirodi, valja nakon toga pogledati cime se to matematicar razlikuje od fizicara 13. N aime, prirodna tela poseduju i površine i kubicne forme /(J'tEpEaJ i dužinu I i tacke, sve ono što matematicar ispituje. Takode, /valja pogledati/ da li je astronomija razlicita od fizike, ili je njen deo. Jer ako je zadatak fizicara da spoznaje šta je Sunce ili Mesec, ali ne i njihove prilucenosti po sebi, to je besmisleno izmedu ostalog i zato što /dosadašnji istraživaci/ prirode ocigledno govore i o oblicju Sunca i Meseca, I pa i o tome da li su Zemlja, odnosno svet, okru gli ili nisu. To i matematicar ispituje /n:pa:Yllcx'tEUE'tat/, no ne ukoliko je to granica prirodnog tela; on ne posmatra ni prilucenosti ukoliko one pripadaju takvim bicima; upravo zato on odvaja. !Matematicki predmeti/ su odvojeni u mišljenju; no to nema važnosti, I niti je matematicar u zabludi

11 cpuq.l.a:t:etimološka veza postoji ali za Grke je verovatno vec bila stvar ucenosti a ne živog jezickog osecaja; ali reci kao što su OUll
52

"

FIZIKA II

" ...i

194a

5

10

15

zato što ih odvaja. Bez znanja cine to i oni koji o idejama govore, jer oni odvajaju prirodna /bica! I mada su ona u manjoj meri odvojiva od matematickih. To bi bilo ocigledno kad bi se pokušalo navesti odredenja i za jedna i za druga, i to i za njih i za njihove prilucenosti. Pamo i neparno, pravo izakrivljeno, a takode i broj, I linija i oblicje, sve to može se odrediti bez kretanja, a meso, kost i covek ne mogu14; o tome se govori kao o prcavom nosu, a ne kao o konkavnom. To pokazuju i matematicke nauke koje su bliže fizici, kao što su optika, hannonika, te astronomija. One su, na neki nacin, uporedene sa geometrijom u obrnutom odnosu /prema fizici/o I Geometrija istražuje prirodnu liniju ali ne utoliko ukoliko je prirodna, a optika istražuje matematicku liniju ali ne kao matematicku vec kao prirodnu. Pošto se o prirodi govori na dva nacina, kao o tvari i obliku, treba je posmatrati onako kako bismo ispitivali šta je prcavost. Dakle prirodna bica ne treba posmatrati ni bez tvari ali ni samo I kao tvama. Svakako moglo bi se u vezi s tim postaviti pitanje o kojoj prirodi fizicar treba da govori, ukoliko postoje dve prirode. Možda o tome što se

14 Po Aristotelu teorija ideja ima dva istorijska izvora: Sokratovo traganje za definicijom (opšteg), i pitagorejsko hipostaziranje brojeva : oblici postoje mimo tog opažajnog i nezavisno od njega N.Metaph.987b2-17, 3131/. Dok matematicka apstrakcija legitimno po Aristotelu odvaja u mišljenju ltD vmloetl svoje predmete od kretanja i od tvari jer ne posmatra loptu ukoliko je ona bronzana ili drvena vec ukoliko je takav i takav oblik loX.~lla:/, analogno odvajanje prirodnih formi nije moguce jer tvar i kretanje su u njihovom odredenju. "Prcavost" je redovni Aristotelov primer neodvojenosti oblika (uvek je rec o Sokratovom nosu, tako da je taj nos u svojoj prcavosti ugraden u temelje potonje filozofije; ovde je oblik o kome je rec konkavnost: noga ili posuda mogu biti konkavni, ali to kod njih ne može biti prcavost) od tvari kod prirodnih bica Iv.Metaph.101Ob17, l035a5, l064a25/. Covek je kao prirodna forma analogan prcavosti jer on je "živo govorece", a to implicira da mu pripada sve što pripada živom: radanje i smrt, opažanje i td., jer telesnost je u odredenju živog, a time i tvar. 53

FIZIKA II

20

25

30

35

sastoji iz obe? Ali ako !govori! o tom-iz-oba, tada govori i o jednoj i o drugoj? Da li je dakle zadatak iste nauke da spoznaje obe !te prirode!, ili je to zadatak neke druge? Obrati li se pažnja na stare !fizicare! moglo bi uciniti da je tvar !predmet fizike!, I jer sasvim neznatnim delom su se Empedokle i Demokrit pozabavili oblikom ili su štastvom !'toU 'ti TIVdva.t;I5. S druge strane pak, ako umetnost oponaša prirodu16, i ako istoj nauci pripada spoznaja i oblika i barem donekle tvari - na primer, zadatak lekara je da spozna zdravlje, ali i žuc i flegmu u kojima se zdravlje !ostvaruje!, a slicno tome zadatak graditelja je da pooblik I kuce i tvar, jer kuca je od opeke i od znaje drveta; isto tako je i u slucaju drugih !veština! - tada bi i fizici pripadalo saznanje obe ove prirode. Takode, istoj !nauci pripada i spoznaja! tog radi-cega, tj. svrhe, i svega onog što postoji radi toga. A priroda je svrha i to-radicega (pošto je kretanje neprekidno, za ono kod cega postoji kraj, to I ' taj kraj, jest ono poslednje i to-radi-cega). To i pesnika navede da smešno kaže: "ima kraj radi koga se rodio,,17, jer ne teži sve poslednje tome da bude svrha vec samo to najbolje. A pošto jedne veštine svoju tvar stvaraju prostonaprosto, a druge je cine lako obradivom, mi se time služimo kao da sve to postoji I radi nas (na neki nacin i mi smo svrha; jer to-radi-cega je dvoznacno18; no o tome je

FIZIKA II

194b

5

i

15 V.d.n.st.79. 16 V.d.n.st. 79. 17 Nepoznati komediograf /v.Com.Adesp.447.Kock/; ovaj stih se pripisivao (stari komentatori) Euripidu, verovatno bez osnova. Komicnost je u tome što iz stiha sledi da se covek rada da bi umro. 18 To radi-cega dvoznacno je u tom smislu što svrha može biti unutrašnja svrha samog kretanja, i to je 'ta ou !:VE1Ca u pravom smislu, ili može biti korisnost koja je spoljašnja za samo kretanje, to radi-cega po prilucenosti, to radi-koga, u ciju-korist ha ~ !:VE1Ca/: mi se služimo necim "kao da sve to po stoj i radi nas", tako da upotrebna vrednost /XPllm<;;/ prethodi oblikovanju, izboru i prilagodavanju tvari za neku svrhu. U prirodi ove razlike u 54

10

bilo reci u spisima "O filozofiji"). Ima dve I vrste veština koje vladaju tvmju i koje je spoznaju: ona koja se služi !tvmjul i ona koja upravlja !apXt'tElC'tOVtlCTlItom tvorackom. Zato je na neki nacin i ta koja se služi !tvarju! ona koja upravlja, a razlikuju se po tome što jedna, ta upravljacka, spoznaje oblik, a druga, kao tvoracka, I tvar. Kormilar zna kakav treba da bude oblik kormila i to odreduje, a onaj koji ga pravi !odreduje! da mora biti od takvog i takvog drveta i praviti takve i takve pokrete19. Dakle, u onom što postoji na osnovu veštine mi stvaramo tvar radi odredene delatnosti, a u prirodnim /bicima! vec je prisutna. Takode, tvar je nešto prema-necemu, jer za razlicit oblik postoji razlicita tvar. Do koje mere I fizicar treba da spozna oblik i štastvo? Da li kao lekar nerv, ili kao kazandžija bronzu, tj. do spoznaje toga radi cega to jest, i da li se njegovo znanje tice onog što je po obliku odvojivo ali nalazi se u

pojmu prirode kao svrhe nema zato što svaki prirodni oblik vec ima sebi odgovarajucu najbližu tvar. Za ovu razliku, v.De An.415b2-20, Metaph. I072b2; razlika nema sistemski znacaj, jer javlja se samo kod teleološkog ponašanja coveka, kod proizvodnje oruda, sredstava za njegove svrhe, i najzad u amfiboliji spoljašnje svrhovitosti. Inace, Aristotelova referenca odnosi se na njegov izgubljeni dijalog "O filozofiiji" . 19 Ista logika prisutna je i u hijerarhiji nauka koju Aristotel daje u Metaph.I (v.Metaph.982b4: "prva filozofija" kao apXL1CatU'tT] 'tCOv Em(J't~)J.cuv). Primer kormilara preuzet je od Platona /v.Polit.25ge, Crat.390d), isto kao i razlikovanje tvorackih i upravljackih veština. od ovog preuzimanja daleko je važniji kontekst koji ono povlaci za sobom: Platon razli. ku izmedu tvorackih i upravljackih veština pravi u sklopu tematizacije funkcije jezika, dakle znacenja. Ovaj semanticki sklop pokazuje se tako kao paradigma svakog tehnickog odnosa prema prirodi (tj. prema bicu necega). Dijalekticka "upotreoa" reci u cilju zadobijanja istine i oblika, te imenovanje kao praizvorna funkcija reci, stoje u odnosu upravljacke i tvoracke veštine, odnosno predstavljaju paradigmu tog odnosa. A ako se istinsko imenovanje i upotreba reci moraju spojiti ujedno, tada je jezik taj referentni pol za teleologiju prirode: teleologija prirode potice iz dijalektike (iezika),jer eidos se u obe pokazuje kao svrha. 55

FIZIKA II

15

20

25

30

tvari? Covek i Sunce naime, radaju coveka20. Što se pak tice toga kako postoji to Odvojen021, i šta je ono, ...zadatak je prve filozofije I da se to odredi. 3 Pošto smo sve ovo razgranicili treba da razmotrimo uzroke: koji su i koliko ih je po broju. Naše ispitivanje ima za svrhu znanje, a ne verujemo da nešto znamo pre nego što smo shvatili to-zašt022 je nešto - a to znaci I shvatiti prvi uzrok - ocigledno je da i nama to valja ciniti i u vezi s postajanjem i propadanjem, te u vezi s prirodnom promenom u potpunosti, e da bismo spoznavši uzroke svega toga pokušali na njih svesti sve ono što ispitujemo. Elem, uzrokom se u jednom smislu naziva to-iz-cega kao iz neceg što je sadržano nešto /drugol postaje23, kao što je I bronza /uzrok/ statue, srebro pehara, i rodovi toga /uzroci necega!; u drugom smislu, to je oblik i uzor, ti. odredenje suštine i njegovi rodovi, kao što je kod najveceg intervala to odnos dva prema jedan, broj uopšte, idelovi /njegovog/ odredenja. Zatim, /uzrok je i onoj otkud potice prvi pocetak I promene ili mirovanja, kao što je uzrok onaj koji je nešto odlucio, i otac

20 Covek rada coveka, i to pojedinacni pojedinacnog, jer "ne postoji nikakav covek uopšte" /v.Metaph.107Ia20-21/; Sunce je uzrok coveka zato što je njegovo godišnje kretanje u odnosu na ekliptiku uzrok godišnjih doba, pa onda i rasta, nastajanja i propadanja biljaka i životinja, i td., pa time i radanja coveka, i to kao "spoljašnji" pokretacki uzrok, kao uzrok koji omogucava radanje ali ga ne odelotvoruje (za ovo je nužan odnos ei8o~\)AT), odnosno seksualni odnos muškarca i žene, oplodnja). 2l V.d.n.st.80. 22 V.d.n.st.80. 23 Ovaj §3 /194b23-195b21/ istovetanje sa tekstom u Metaph.V.2 !lO 13 . a24-1O14a25/; ali ontologija prirode rodno je mesto teorije kauzaliteta, tako da je irelevantno da li je tekst Phys.II.3 preuzet iz Metaph.V.2, ili je obrnuto; štaviše, u okviru "filozofskog leksikona" u Metaph.V a.i:ttov figurira izmedu nacela /cipx~/ i elementa kJ·totXE\.OV/ cime je iznova potvrdena temeljna struktura ontologije prirode (nije slucajno ni to što je cetvrti pojam u tom naizgled proizvoljnom nabrajanju upravo pojam prirode, v. Metaph.1014bI6-1015aI9).

56

FIZIKA II

35

195a

5

10

15

20

25

deteta, i uopšte ono što stvara tog što se stvara, a ono što menja tog što se menja. Zatim, kao svrha: to je ono radicega. U tom smislu zdravlje je uzrok šetanja. Zašto neko šeta? Velimo "zato da bi bio zdrav", i kad tako kažemo verujemo I da smo naveli uzrok. !Tako je uzrokovano/ i sve ono što nastaje izmedu svrhe i neceg drugog što je pokrenulo, na primer u slucaju zdravlja mršavljenje, ili procišcavanje, I ili lekovi ili instrumenti /lekarski/: sve ovo postoji radi te svrhe, a medusobno se razlikuje tako što je jedno delo, a drugo je orude. Nesumnjivo je da se o uzrocima govori na toliko nacini4; no pošto se o njima govori na više nacina dogada se I da postoji mnogo uzroka za isto, i to ne priluceno. Na primer uzrok statue je i vajarstvo i bronza, i to ne ukoliko je nešto razlicito vec ukoliko je statua; no to nisu uzroci u istom smislu vec je jedno uzrok kao tvar, a drugo kao ono otkud potice kretanje. Postoje i neke /stvari/ koje su medusobni uzroci. Na primer, naprezanje je uzrok dobrog telesnog stanja, a ovo je uzrok I naprezanja, ali to nisu uzroci u istom smislu vec je jedno uzrok kao svrha, a drugo kao nacelo kretanja. Takode, isto je uzrok suprotnosti, jer ono što kad je prisutno jeste uzrok ovog, to kadkad smatramo uzrokom i suprotnog onda kad je odsutno, kao što odsustvo kormilara /smatramo uzrokom/ prevrtanja broda, a njegovo prisustvo uzrokom spasenja. I Ali svi dosada navedeni uzroci spadaju u ta cetiri najocitija vida i'tp01!:OUc;/. Slova u slogovima, te tvar u odnosu na proizvode veština, vatra i sve slicno u odnosu na tela, delovi celine, stavovi zakljucka, ...sve to je uzrok kao ono-iz-cega: nešto od toga je kao I podmet, kao na primer delovi, a drugo kao suština: celina, sastav, ili oblik. Aseme, lekar, onaj koji je nešto odlucio, ono što tvori nešto, sve je to ono odakle potice pocetak promene ili mirovanja; nešto je opet kao svrha i Dobro za sve ostalo, jer to-radi-cega teži da bude I nešto najbolje i svrha za

24 V.d.n.,st.82.

57

FIZIKA II

FIZIKA II

30

35

195b

sve ostalo~ a nema nikakve razlike ako se kaže da je to samo Dobro ili daje pojavno l<j>alVOJlEvovl dobro. Dakle, to su uzroci i toliko ih je vrsta. Što se tice nacina na koji su uzroci uzroci, njih doduše ima mnogo, ali s obzirom na ono što je glavno i njih je manje. Jer o uzrocima se govori na mnogo nacina, a i od samih onih koji pripadaju istoj vrsti I jedan je raniji a drugi kasniji. Na primer. uzrok zdravlja je i lekar i veštak, a uzrok najveceg intervala je i dvostruko i broj, i tako se uvek odnosi ono što je obuhvatno prema onom pojedinacnom. Takode, uzrok je i ono što je priluceno i rodovi tog što je prilucen025, kao što je Polikleit na jedan nacin uzrok statue, a na drugi je to kipar, jer priluceno je I da kipar bude baš Polikleit. To priluceno može biti i to obuhvatnije, kao kad bi se za uzrok statue postavio covek, ili uopšte živo bice~ i kod tog prilucenog pak jedno može biti I bliži ili dalji luzrokl nego drugo, kao kad se ustvrdi da je beli ili obrazovani lcovekl uzrok statue. No, svi luzroci/, i oni u pravom smislu te reci, i oni priluceni, ...o svima njima go-

25 Priluceni uzrok je tek homonimno uzrok, jer uzrok u smislu prilucenosti nema unutrašnju vezu sa svojom "posledicom", sa vlastitim bicem. Bolje je reci da je priluceni uzrok tek pseudonimno uzrok, on je pogrešno imenovanje uzroka, ~. tu uzrok nije nazvan pravim imenom, onim koje mu pripada kao uzroku te posledice vec onim koje mu može pripadati i nezavisno od te kauzalne veze: koliko god uzrok proizvodi svoju posledicu toliko posledica odreduje uzrok, jer najpre ona mora biti ono odredeno za ciji uzrok se pita, jer ako ona nije odredena tada se zapravo ništa ni ne pita: jedno je uzrok disanja, ili rdanja, a drugo sagorevanja, ali ako se pod disanjem podrazumeva Wadenje ili homeotermija, uzrokje opet nešto drugo. Priluceni uzrok nije objašnjenje "svoje" posledice, tako da u prilucenom kauzalitetu od kauzaliteta preostaje samo prazni formalni odnos prethodenja kao odnos uzrok-posledica: slepo crevo totaliteta uzrocnosti (izvanredna Aristotelova sintagma: ru:xpa.a8t tOt1ce 'tou oV'toc,;,v.Ethic. Nic.1096a21). Zato izdvajanje prilucene uzrocnosti nema smisao klasifikacije uzroka po vrstama vec eliminacije takvog kvazikauzaliteta: on nije i ne može biti predmet nauke jer nauka samu sebe odreduje kao govor o onom što nije priluceno. 58

5

10

15

20

1 ~~.

vori se s jedne strane kao o onima koji su po mogucnosti, I ili kao o onima koji su delotvome6. Na primer, uzrok izgradnje kuce je i graditelj i graditelj koji gradi. Slicno se može reci i za ono u odnosu na šta su uzroci uzroci, na primer za ovu statuu, statuu, ili za prikaz uopšte, za ovaj /komad! bronze, za bronzu, ili za tvar uopšte. Isto važi i za prilucenosti. Najzad, i ovo i ono može biti receno u spoju: I na primer, uzrok nije ni Polikleit ni vajar vec vaj ar Polikleit. Ipak, svih ovih uzroka po broju je šest, a o svima njima se pored toga govori na dva nacina. Jer uzrok je ili kao to pojedinacno ili kao rod, ili kao prilucenost ili kao rod I prilucenosti, ili kao nešto što izrice spoj Itogal ili kao nešto što se izrice jednostavno 1&:JCAWc)~svi oni su delotvomi ili moguci. U tom pogledu razlikuju se utoliko što delotvomi uzroci koji su i to pojedinacno postoje zajedno s tim cemu su uzroci - na primer ovaj koji leci /postoji istovremenoi s ovim koji ozdravlja, a ovaj koji gradi I kucu s tim što se gradi, a za uzroke koji su moguci to ne važi uvek. Jer, kuca i graditelj ne propadaju istovremeno.

26 Ova razlika uzroka s obzirom na temeljnu razliku Aristotelove ontologije izmedu mogucnosti i delotvomosti smera vec na kauzalitet kao na strukturu kretanja, jer kretanje je prelazak iz mogucnosti u delotvomost, odelotvorenje, i zato i samo neka delotvomost. Delotvomost uvek mora prethoditi mogucnosti (to je a priori Aristotelove ontologije), no ovde je Aristotelu potrebna logicka simetrija: i uzrok i posledica moraju biti u mogucnosti da bi bili u delotvomosti, eda bi bilo kretanja. Za istorijski kontekst ove simetrije, ali i za napetost izmedu ova dva tipa a priori kod Aristotela, v.Metaph.1046b28-1047b2 (diskusija sa megarskom varijantom elejskog ucenja o bicu); ovde, u "Fizici", razlika izmedu mogucnosti i delotvomosti uzima se kao pretpostavka iz "prve filozofije".

,

I .• JI.";

I ..

.!I·~

59

FIZIKA II

25

30

35

196a

Uvek treba tražiti najviši uzrok27 neceg pojedinacnog, isto kao i kod svega ostalog - na primer, covek gradi zato što je graditelj, a graditelj je na osnovu graditeljske veštine. Dakle, to je raniji uzrok, i I tako je u svemu - i, uz to, kao uzroke rodova valja navoditi rodove, a kod onog što je pojedinacno ono što je pojedinacno - na primer, vajar je uzrok statue, a ovaj /vajar/ je uzrok ove - i moci su uzrok onog što je moguce, a ono što je delotvorno isto je u odnosu na ono što se odelotvoruje. Neka ovo bude dovoljno za razgranicenje toga koliko ima uzroka i na koji nacin su oni I uzroci. 4 S druge strane kao uzroci navode se i slucaj i spontanost /'to Q',u"Co~a:tov/, te se kaže da mnogo toga i jest i nastaje na osnovu slucaja i spontanosti. Treba zato ispitati na koji nacin se medu ovim navedenim uzrocima nalaze slucaj i spontanost, da li su slucaj i I spontano st nešto istovetno ili razlicito, i uopšte šta je slucaj, odnosno spontanost. Jer neki postavljaju pitanje da li to postoji ili ne postoji. I Tvrde da ništa ne postaje slucajno vec da postoji neki odredeni uzrok za sve ono za šta kažemo da postaje samoniklo ili slucajn028. Na primer, uzrok necijeg

27 "Najviši la](paw:wvl uzrok", tj. onaj koji potpuno objašnjava taj odredeni ucinak, a ne "najviši" u smislu prvih uzroka svega; to je najviši uzrok u datom nizu uzroka, posmatrano u procesu odredivanja uzroka, dakle u sukcesivnom približavanju onom što je pravi uzrok te posledice, onje "najviši" zato što je na kraju tog približavanja. Ovde više Aristotelov izbor termina izaziva zabunu: umesto "najviši" trebalo bi da stoji "najbliži" . 28 Demokrit i Leukip (v.Leuc.Fr.B2: ouoev XPlllla. IlcX'tT]Vyl:yve'ta.t ana ruXV'ta. E]( A.Oyou 'te ](0.1 im' avaY](T]c;). Aristotelova kritika "slepe nužnosti" kod atomista je složena zato što i on misli da sve postaje iz nekog uzroka i s razlogom IE]( A.Oyaul te da je utoliko i nužno, no njihovo shvatanja nužnosti svodi se na kineticki i na mehanicki kauzalitet, ataj kauzalitet ukoliko nije uklopljen u celinu kauzaliteta koja je odredena tek pojmom svrhe, prelazi u slucaj ili u spontanost. Kao što slucaj nije objašnjenje nicega, tako to nije ni slepa nužnost, te se dolazi upravo do supro60

FIZIKA II

5

10

15

20

25

slucajnog dolaska na trg i susretanja nekoga koga je želeo ali nije nameravao da susretne jest odluka I tog koji je došao da trguje. I kod svega ostalog što navodno slucajno postaje uvek je moguce naci neki uzrok, a ne slucaj /smatrati uzrokom/, jer kad bi slucaj zaista bio neki uzrok, bilo bi to uistinu cudno i moglo bi se postaviti pitanje zašto uopšte niko od starih mudraca /croqiDv/ ništa nije odredio u vezi sa slucajem mada su govorili I o nastajanju i propadanju, nego ni oni, kako izgleda, nisu mislili da nešto slucajno postoji. Ali i to je zacudujuce! Mnogo toga i postaje i jeste slucajno i spontano, jer svi, mada im nije nepoznato to da se sve ovo da povezati s nekim uzrokom onog što postaje, I kao što veli ta drevna rec koja uklanja slucaj, ipak tvrde da nešto od toga postoji slucajno a drugo da nije slucajno. Upravo zato su i ti /stari/ morali, ovako ili onako, spomenuti /slucaj/. Oni ne vemju da je slucaj neki od onih /uzroka/ kao što su to Ljubav, Mržnja, Um, Vatra, ili nešto drugo tome slicno. Dakle, bilo da veruju da /slucaj/ postoji ili da to poricu, cudno je što ga I zanemaruju a sami se kadkad služe njime, kao što Empedokle ne tvrdi da se vazduh uvek izdvaja onde gde je najviše vec kako se slucajno dogodi. Tvrdi naime da u stvaranju: "tako slucajno tada žuri, ali cesto je i drugacije"29. Takode, on misli da najveci broj delova živih bica postaje slucajn03o. Ima medutim nekih I koji smatraju da je spontanost uzrok i ovog neba i svih svetova /KocrIlCDV/. Navodno spo

tnog od onog što Leukip kaže: ne da ništa "ne postaje zalud IIIcX'tT]V/'' vec da sve postaje zalud. 29 V.Emped.Fr.B53 (isti Empedoklov stav, i Aristotelov komentar u De Gen.et Cor.334a3); može se odnositi na vatru, ali i na vazduh ili na ajter. Aristotelova kritika Empedokla ide dotle da mu osporava cak i to da uopšte govori o "prirodi" vec da "jedino slucajno mešanje uzdiže" i hvali ('t~v J.ll/;tV J.lOVOV E1ta.m:i:, v.ib. 333bI9-20). 30 V.Emped.Fr.B57-63. 61

FIZIKA II

FIZIKA II

30

35 196b

5

ntano nastaju i vrtlog31 i kretanje koje razdvaja i sve postavlja u taj red. A baš to je dostojnije divljenja. Dok za životinje i biljke tvrde da niti I postaju niti nestaju slucajno vec da je priroda njihov uzrok, ili um, ili nešto drugo slicno tome - jer da ne postaje bilo šta iz nekog odredenog semena vec iz takvog postaje maslina a iz ovakvog covek - a za Nebo i za ono što je najbožanskije od svega što se vidi tvrde da postaje spontano te da ne postoji nikakav I uzrok slican uzroku životinja ili biljaka. Ali ako je tako, tada je to vredno pažnje i valja I reci nešto o tome. Pored toga što je ovaj stav i inace besmislen, još besmislenije je tvrditi to kad se vidi da na nebu ništa ne nastaje spontano, a da se u onom što navodno ne post1Ue slucajno mnogo toga slucajno dogada, premda je pravo I da se suprotno dogada. Postoje i neki kojima se cini32 da je slucaj uzrok ali da je skriven za ljudski razum zato što je nešto božansko ili demonskije /8atJlOVlcYtepov/. Treba dakle razmotriti šta je svako od njih, da li su spontano st i slucaj istovetni ili razliciti, te na koji nacin se oni uklapaju u vec odredene uzroke.

31 Demokrit: V.DePart.An.641b15-23;za pojam "vrtloga" /OlV11/, v.Democ.Fr.Bl64,167. 32 Po mišljenju komentatora (Ternistije,Simplikije, Filopon) ovo se odnosi na popularni kult Tykhe ciji razvoj možemo pratiti od Homerapreko orficara i grcke istoriografije(Tukidid, Polibije) do vrhunca kulta u doba dominacijeRima. Nakon Platonove kritike slucaja /v.Leg.709b,888e/ koja je ostala merodavna za filozofsku refleksiju postepeno se izgraduje osobeni sklop pojmova u kome je tek moguce zahvatiti fenomen slucaja na adekvatan nacin. Pojmovi sudbine /eiJ,lO'.pJ,leV11/ i providenja I1rpovotO'./ formirace nadalje ram za promišljanje slucaja, u stoicizmu i platonizmu (klasicanizraz teorije i istorijskipresek daje Plotin: V.Plot.Enn.IIL2-3;takode, Proklo, v.Proc.DeDecem dubitat., Aristoteloveanalize slucaja prihvataju se tu bez komentara,ali i bez produžene problematizacije.Za ovo, v.Plot.ib.IIL2.1.1-5:"pripisatibivstvo i sastav ovog Svega slucaju i spontanosti nerazumnoje i osobina je coveka koji ni ociju ni pameti nema"; parafrazaAristotelovogstava, v.Phys.195b31). 62

10

15

20

'~~.

25

30

35

5 Prvo, pošto vidimo da nešto postaje uvek na isti nacin, a drugo u vecini /slucajeva/,.jasno je da se slucaj ne smatra uzrokom ni jednog ni drugog, te da to što slucajno postaje ne spada ni u ono što postaje nužno i uvek, ni u ono što je u vecini /slucajeva takv%~~No, pošto ima neceg što postaje mimo toga, i pošto za to svi tvrde da postoji I slucajno, jasno je da slucaj, odnosno spontanost, ipak jesu nešto. Jer ono što je takvo prepoznajemo kao slucajno, a ono što je slucajno kao takvo. Od onog što postaje nešto postaje radi necega a drugo ne - a od toga što postaje radi necega jedno postaje usled izbora, a drugo ne postaje usled izbora33; no i jedno i drugo pripada tome što je radi necega - tako da je ocito da i I izvan toga što je nužno, ili što je /takvo i takvoj u vecini slucajeva, postoji nešto u cemu može postojati to-radi-necega. A radi necega je sve ono što bi se na osnovu razuma moglo uciniti, ili na osnovu prirode. Kad nešto takvo postoji po prilucenosti kažemo da je slucajno - jer uzrok može biti, kao i bice, s jedne strane po sebi I a s druge po prilucenosti: na primer, graditeljstvo je za kucu uzrok po sebi, a priluceni uzrok je belina ili obrazovanje. Uzrok po sebi je nešto odredeno, a priluceni je nešto neodredeno, jer bezbroj je toga što bi priluceno moglo /kao uzrok/ pripadati necemu jednom. Kao što je receno, kad se I to dogada u onom što postaje radi necega tada se kaže da Ito postaje/ spontano ili slucajno. Docnije34 treba odrediti po cemu se oni razlikuju; za sada neka bude jasno to da se nalaze u tom što je radi necega. Na primer, neko bi mogao, kad bi to znao, doci radi povracaja svog novca upravo onda kad njegov dužnik dobija zajam; no, on nije došao radi I toga vec je priluceno to što je došao, ti. što je to ucinio radi

33 Filopon /v.268.1-2/navodi nevoljne, nehoticnepokrete (gestikulacijau razgovoru, cupkanje kose ili brade), ali jasno je da Aristotel ima u vidu spontanost hO'.u'toJ,lO'.'tov/ tako da je tu ~buhvacenoi ono što je nevoljno /a.Koomov/ali i ono što nije voljno /oUXeKoomov/. 34 V.ib.§.6. 63

FIZIKA II

197a

5

10

15

?()

povracaja duga; a to znaci da ne posecuje to mesto I cesto niti nužno, a ta svrha, povracaj duga, nije neki od uzroka u njemu vec je nešto što se može izabrati i što se na razumu osniva. Tad se i kaže da je slucajno došao, a ukoliko je to izabrao i ukoliko radi toga dolazi uvek ili uglavnom, I tada to nije slucajno. Ocigledno je da je slucaj priluceni uzrok35 onog što se cini na osnovu izbora radi necega. Upravo zato se razum i slucaj odnose na isto jer izbora nema bez razuma I01.avolac,;l. Nužno je da uzroci na osnovu kojih postaje ono što je slucajno budu bezbroj ni. Otud se cini da i sluc~i pripada tom neodredenom, I da je skriven od coveka, i da je takav da bi se moglo pomisliti kako ništa ne nastaje slucajno. Sve to je tacno, i receno je s nekim razlogom. Postoji naime, neki odredeni nacin na koji nešto slucajno nastaje: nastaje na osnovu prilucenosti, te je slucaj uzrok uzrok je uzrok kuce, a priluceno je kao štonicega. je to Graditelj prilucenost; a prosto-narrosto slucaj tonije frulaš36, a to što je onaj koji je došao dobio novac, to ima bezbroj uzroka, jer to može biti njegovo htenje da vidi nekog, ili tužba ili odbrana Ina sudul, ili to što želi da gleda Inešto/. Zato je tacna tvrdnja da je slucaj nešto protivrazložno 1'f[CXrxJ.,ACf'{Ov/37 jer razlog l/...o"(oc,;1 pripada ili onom što postoji vecno ili onom što je Itakvo i takvol uglavnom, a I slucaj se nalazi u onom što post~ie mimo

35 "tuXllje jedan od prilucenih uzroka zato što je ogranicena na teleološke sklopove u kojima je prisutan izbor lEV "tOte;1(a."tanpoa.lpwtV "tWV eve1(a."tou, v.ib.lin.6/. 36 V.d.n.,st.83. 37 na.paAoyov, neproracunljivo, nepredvidivo, neocekivano, nesigurno IV.De An.4llaI4, Rhet.1374b7/; moguce je da Aristotel ovde zaista koristi kolokvijalno znacenje izraza na.paAoyov (nesigurno, neocekivano) jer i navodi to kao uobicajeni stav - a da se u nastavku poigrava sa višeznacnošcu AOyoe;-adovodeci ga u vezu sa na.paAoyOVuz pomoc "mimo toga" Ina.pcX "tO'.u"tO'./; no ako je tako, tada Aristotel hoce da tom na.pcXAoyOV da i znacenje protivrazumnosti, protivrazložnosti. 64

FIZIKA II

25

30

35

toga l'f[CXpa 'tavm/. Dakle, slucaj je nešto neodredeno ukoliko su uzroci te vrste38 neodredeni. No, ipak se ponekad može postaviti pitanje da li bilo šta /'ta 'tuXQv'tal može biti uzrok slucaja. Na primer, uzrok zdravlja može biti vetar ili suncanje, ali ne šišanje. Jer medu tim prilucenim uzrocima jedni su bliži I nego drugi. O dobrom slucaju govori se kad se dogodi nešto dobro, a o lošem kad se dogodi nešto loše; o sreci IEmUXlaf9 i o nesreci IOu()"'tuXlal govori se kad je to dobro ili loše nešto veliko. Upravo zato zadobijanje neceg velikog što je' malone neko zlo ili dobro jest sreca ili nesreca., jer razum što je u vlasti. to smatra necim prisutnim Iwr:, {mapxovl To "malone", I izgleda, ne predstavlja nikakvu razliku. Uz to, sreca se s pravom smatra necin nepostojanim, jer slucaj je nepostojan. Ništa što je slucajno ne može biti ni uvek Itakvol ni uglavnom. Dakle, kao što je receno, oba i slucaj i spontanost - jesu uzroci kao priluceni, i to za ono što može da nastaje, ...ne prosto-naprosto I niti uglavnom; a od toga oni su uzroci onoga što može biti radi ~ . necega .

38 Takvi uzroci, ono što je tako uzrok, "ta alYtCDC; a.'i."tlO'.; misli na uzroke po prilucenosti cija je vrsta slucaj. 39 e\)"tuxla. je "sreca" u spoljašnjem smislu. Sreca kao dobro, štaviše kao najviše dobro, po Aristotelu je euoo.tllovla. (termin koji je teško prevesti adekvatno; i "blaženstvo" je previše hedonisticko). "Sreca" odgovara grckoj eu"tuxla. (osnovno znacenje glagola "t'U'YxaVCD je pogoditi, zateci, sresti; uporedi u srpskom: sresti - susret - sreca). No i Aristotel konstatuje da je za gomilu euoo.tllOvla. istovetna sa eu"tuxla., odnosno da gomila ne razlikuje spoljašnju lota-srecu od srece zaslužene vrlinom i naporom u sebi, na sebi i van sebe IV.Ethic. Eud.1214a26/. 40 Gramaticka forma ovog stava važna je koliko i sam stav: što bi moglo biti radi necega, tj. zato što bi se nešto moglo dogoditi u okviru nekog zbivanja kao njegova moguca intendirana svrha i time ga proizvesti u uzrok. I slucaj i spontano st su u Aristotelovoj inretpretaciji zapravo primer kvazi-finalizma, "kao da" teleologije, tako da otvaraju više pitanja nego što nagoveštava njihov više nego parenteticki položaj u Phys.II. Ako se ima u vidu struktura kauzaliteta u kojoj finalni uzrok postavlja ostale tipove 65

FIZIKA II

197b

5

10

15

20

6 Njihova razlika je u tome što je spontanost nešto opštije. Sve što je slucajno jeste i spontano, ali nije sve što je spontano ujedno i I slucajno. Jer slucaj i to što je slucajno postoje za ono cemu može pripasti i sreca, i uopšte za ono cemu pripada delanje /np&~t~. Zato je i nužno da se slucaj tice onog što se može uciniti /'ta npaK'ta/ - dokaz je to što sreca izgleda ili istovetna blaženstvu ili kao nešto njemu blisko, I a blaženstvo je nekakva delatnost jer ono je neka dobra delatnost /Eunpa~io:J - tako da nešto ukoliko ne može delati ne može ni uciniti nešto slucajno. Zbog toga ni nešto neudušeno, ali ni zver ili dete, ne cine ništa slucajno, jer ne poseduju moc izbora: njima ne pripada ni sreca odnosno nesreca, osim u smislu neke slicnosti, kao što I Protarh rece 41da je srecno stenje od koga se prave žrtvenici zato što mu se odaje pocast dok se njegovi "drugovi" preziru. Što se tice slucajnog trpljenja, ono može na neki nacin pripadati i tome, kad onaj koji dela u odnosu na to ucini nešto slucajno; drugacije to nije moguce. Spontanost pak pripada i ostalim živim' bicima i mnoštvu onog što je bez duše. I Tako kažemo da je konj došao spontano ako se spasio tako što je došao, ali on nije došao radi toga da bi se spasio; takode, tronožac je spontano pao, jer stajao je radi sedenja a nije radi sedenja pao. Prema tome, jasno je da u okviru onog što nastaje prosto-naprosto radi necega, kad to ne nastaje radi onog što mu sledi I i kad je uzrok

uzrocnosti time što ih tek on cini efektivnim uzrocima, tada se kvazifinalizam može protumaciti kao ogoljeni eficijentni uzrok, dakle kao mehanicka spoljna veza uzroka i posledice, cista koincidencija i sukcesija u vremenu. Finalizam post festum koji Aristotel nalazi u akcidentalnom kauzalitetu stoji u funkciji uklapanja i utapanja tog kauzaliteta u Celinu finalisticki ustrojenog sveta koja je u tom kauzalitetu naizgled napukla. To jeste simulacija, ali ta simulacija tice se ovog uklapanja prilucenosti kao prirasline prirode!bica/. 41 Protarh, verovatno Gorgijin ucenik; jedan od ucesnika u dijalogu "Fileb" IV.Plat. Phil. 58a/. 66

FIZIKA II

25

30

toga spoljašnji42, tada kažemo da to spontano nastaje; a slucajno nastaje ono od toga što nastaje spontano ukoliko je to predmet izbora, i samo za ona /bica! koja imaju moc izbora. Znak za to je ono "uzalud" /Jl.a'tllv/. O tome je rec onda kada to što je radi neceg drugog ne postaje radi toga: na primer, ako neko šeta radi pražnjenja creva, ato mu se ne dogodi, I kažemo da je šetao uzalud ili da je šetnja bila uzaludna, jer to je to "uzaludno": ono cemu je prirodeno da je radi drugog, kad se ne dogodi to radi cega je i što mu je prirodeno. Kad bi neko rekao da se uzalud kupao jer da se Sunce nije pomracilo, bio bi smešan jer ovo ne postoji radi ovoga. Otud i taj naziv 'to au'toJl.a'tov: kad I nešto sanlO uzalud /au'to Jl.a'tllv/ nastane 43. Kamen nije pao radi ranjavanja, ... znaci pao je spontano jer mogao je pasti i radi ranjavanja da ga je neko /gurnuo/. Ponajviše je Ito spontano/ odvojeno kod onog što post

42 ~~CD'tov al'tlov (v.ib.lin.b36-37, razlikovanje spoljašnjeg i unutrašnjeg-uzroka). U nastajanju u skladu s prirodom svi uzroci su "unutrašnji", tj. imanentni onom što postaje; spoljašnji uzrok je zapravo uzrok povezan sa onim što on uzrokuje preko kvazifinaliteta. Uzrocnost prirode Aristotel shvata kao samodelatnost, odnosno kao delatnost na sebe samo: teleološki sklop jer priroda je kao lekar koji leci samog sebe, ona je i oblik i tvar i pokretac i svrha. Zato se "spoljašnji" uzrok može protumaciti samo kao kvazifinalitet: u suštini, to je mehanicki kauzalitet. 43 "Bog i priroda ništa ne cine uzalud", v.De Caelo.27la33, 291b14; De Part.An.658a9, 661b24; De Gen.An.74Ib5, 744a36; Polit.1256b21, etc. To "uzalud" (!.ta'tT]v, inace akuzativ od ~'tT], ludost) Aristotel koristi kao sinonim za aAOyCDl;!bezrazložno/ ili za a't€AEC; !bez svrhe/. Atnoj.la'tol;, homerski i aticki izraz, primenjen na ljudsko ponašanje znaci "svojevoljno", a kad se tice stvari znaci "automatski", "samo od sebe", "spontano" (v.Hom.Il.V.749: "nebeska vrata se otvore sama", au'tOj.la'tal oi 1tUAat; doslovno: automatska vrata). Aristotelova etimologija možda i nije potpuno bez osnova ukoliko je tacno da i j.la'tl1 i amoj.la'tol; poticu od ~oj.lal /tražiti/. Naša rec "zalud" cilja prvenstveno na odsustvo ili na osujecenost svrhe: zaludan je onaj koji je besposlen, koji je bez cilja u svetu koji ga okružuje, koji "gubi vreme", danguba.

67

FIZIKA II

FIZIKA II

35

198a

5

10

15

20

aje prirodno. Jer, kadgod nešto postane protiv prirode tada ne kažemo da to I postaje slucajno vec pre spontano. No, i ovo je nešto razlicito, jer kod jednog uzrok je spolja, a kod drugog unutra44. Dakle, receno je šta je spontanost, šta je sluc~i, i u cemu je njihova razlika. I jedno i drugo su nacin uzrocnosti u okviru onog odakle kretanje zapocinje, jer oni su uvek ili u okviru prirodnih uzroka ili u okviru uzroka koji se losnivajul na razumu; no I njihovo mnoštvo je bezgranicno. Ali pošto su spontanost i slucaj uzroci onoga cega i um ili priroda mogu biti uzrok45, tada kadje nešto priluceni uzrok tog istog a pošto ništa što je priluceno nije ranije od tog što je po sebi - ocigledno je da ni priluceni uzrok nije raniji od uzroka po sebi. Znaci, spontano st I i slucaj kasniji su od uma i od prirode. Prema tome, ako je spontano st u potpunosti uzrok Neba46, nužno je da um i priroda prethodno budu uzrok i mnogih drugih Istvari/, a i ovog Svega 47 . 7 Ocito je da uzroci postoje, i da ih je po broju toliko koliko I kažemo. Jer toliki broj uzroka obuhvata to-zašto. To-zašto svodi se na kraju ili na štastvo - to se dogada kod onog što je nepokretno, kao u matematici, jer tozašto svodi se na kraju na odredenje pravog, ili simetricnog, ili neceg drugog - ili na ono što je zapocelo kretanje - na primer: zašto su zaratili? Zato što I su ovi otimali. ili na to radi-cega - na primer /zaratili sui da bi zavladali ili, za ono što postaje, to je tvar.

44 Tj. kod onog što je protiv prirode hrapa <j>V01v/ uzrok je unutar a kod spontaniteta on je spolja: kineticki uzrok koji se dovodi u vezu sa svojom posledicom preko kvazifinaliteta. Kod onog što posta,ie protiv (sopstvene) prirode dolazi do premoci tvari kojom odgovarajuci oblik nije u potpunosti ovladao ("greška" prirode). 45 V.d.n.,st.85 46 V.d.n.,st.86. 47 V.d.n.,st.87.

68

~No;:

25

30

35

198b

Jasno je da su to uzroci i da ih je toliko.No pošto uzroka ima cetiri, zadatak je fizicara:s da ih poznaje sve, te da može na nacin fizicara l<jYoolKCD~ I navesti to-zašto tako što svodi na sve njih, tj. na tvar, oblik, uzrok kretanja, to radi-cega. Cesto se ta tri luzroka/ I svode na jedan, jer štastvo i to radi-cega su nešto jedno, a to otkud prvobitno potice kretanje po vrsti je istovetno s ovima, jer covek rada coveka, i uopšte to važi za sve što pokrece a i samo je u kretanju; a ono što se ne krece ne pripada više fizici, jer ono što u sebi samom ne sadrži kretanje niti nacelo kretanja, ...to se ne krece vec je nepokretno. Zato ima I tri istraživanja Inpa'Yll.cx'tetm/: ono nepokretnih /bica/, onih koja se krecu ali su nepropadljiva, i onih koja su propadljiva49. To-zašto navodi i onaj koji svodi na tvar, i onaj koji svodi na štastvo, ili na to što je zapocelo kretanje. Naime, ponajpre se na t~i nacin uzroci ispituju u slucaju kretanja: šta postaje posle necega, šta je I prvo nešto ucinilo ili pretrpelo, i tako vazda u sledu. Anacela koja prirodno 1
48 "Fizicko" objašnjenje, kao i fizicko odredenje necega, nije moguce bez tvari, odnosno bez kretanja, za razliku od dijalektickog (tj. logickog, 1..0YLK:cO~) odredenja koje je odredenje oblika bez tvari i nezavisno od kretanja: takva su po pravilu odredenja u matematici (primer ovog Aristotelovog razlikovanja, na problemu postojanja bezgranicnog tela, v.Phys. 204b6-21). 49 "tPEtC; n:pcx.YIl<X"tEtat, tj. teologika, astronomija i fizika. Ova podela u skladu je sa Aristotelovom podelom teorijske filozofije na teologiku, matematiku i fiziku /v.Metaph.I064b2/ utoliko ukoliko je astronomija jedna od matematickih nauka (zajedno sa optikom i harmonikom, v.Phys. 194a 7); no ovde je naglasak na problemu kretanja: od sublunarnog kretanja, preko kretanja nebeskih tela i zadnje ophodnice, do nepokretnog pokretaca. 69

FIZIKA II

5

10

15

svrha i to radi-cega. Prema tome, pošto je priroda radi necega, to i nju valja spoznati; I u svakom slucaju50 valja navesti to-zašto, tj. da iz ovog nužno Ipostajel ovo - a to iz-ovog uzima se ili prosto-naprosto ili kao da važi uglavnom - te ako ovo treba da postane - kao zakljucak iz predstavova - potom da je suština /'to 1:t TIV el vatl to i to, i da je nešto zato bolje na taj nacin, ne prosto-naprosto vec što se tice bivstva tog pojedinacnog51. 8 Najpre zato treba reci zašto je priroda jedan od uzroka koji su to radi-necega; potom treba govoriti o nužnom, i o tome na koji nacin ono postoji u prirodnim Istvarima!. Svi lfizicaril svode lono pojedinacnol na taj uzrok. Naime pošto je toplom prirodeno da bude takvo li takvol, a takode i hladnom i svemu tome slicnom, ovo /ili onol nužno postoji ili postaje. Ako i I navode neki drugi uzrok - to je za jednog Ljubav i Mržnja52, a za drugog Um53 - napuštaju ga tek što su ga dotakli. No ipak je pitanje šta sprecava da priroda stvara radi necega ili zato što je to bolje, a ne kao što Zevs šalje kišu ne kako bi žito

50 Aristotel nabraja uzroke redom: pokretacki, tvami, oblikovni i svršni.

Istovremeno implicitno razlikuje dva tipa nužnosti: nužnost posledica iz uzroka kretanja koja je imanentna nužnost (El( 'too8E avay1Ctl 't08E, v.ib.lin.5-6), i hipoteticku nužnost koju vezuje za tvami uzrok (El ~EAAEl 't08t tOEoecu, v.ib. lin.7) i kojom se tvami uzrok finaIno instrumentalizuje: ove dve "nužnosti" stoje u logickom odnosu dovoljnog i neophodnog uslova necega. 51 OUX anAcOl;, aUd npOl; 't~v El(ao'tou lj>U0tv: ne apsolutno vec u odnosu na nacin bica i na bivstvo pojedinacnog bivajuceg o cijem "dobru" je rec. Svrha je najpre u dosezanju vlastitog oblika, a tek potom i tim putem u dosezanju oblika Svega i u Njegovoj reprezentacionoj prisutnosti u pojedinacnom bivajucem: da li, na primer, Aristotelova analiza uspravnog hoda u De Incessu dovodi do paralele ljudske tele sne orijentacije i odnosa dimenzija prostora u Celini opažajnog sveta? Ako se, kao u gornjem stavu, iskljucuje sinegdoha, da li se iskljucuje i analogija kao redukovana metafora? 52 Empedokle. 53 Anaksagora. 70

FIZIKA II

20

25

30

35

199a

raslo vec usled nužnosti - jer para koja se podigla mora se ohladiti, a ohladena I postaje voda i pada, a rast žita je prilucena posledica tog što se dogodilo; slicno je i ako nekom žito propadne na gumnu: ne kiši radi toga da upropasti lžitol vec je to prilucenost - dakle, šta sprecava da i s delovima lživotinja! u prirodi stvar tako stoji? Na primer zubi izbijaju po nužnosti tako da I prednji budu oštri i prikladni za kidanje Ihrane/, akutnjaci zaravnjeni i široki te pogodni za drobljenje hrane 54, mada nisu zbog toga takvi postali vec se to slucajno slaže. Slicno se Imože ustvrditil i za sve ostale delove u kojima naizgled postoji to radi-cega. Tamo gde se sve dogodilo tako kao da je radi necega postalo, I ta /bica! su se ocuvala pošto je njihov sastav spontano prikladan. Sva ona /bica! koja nisu tako nastala propadala su i propadaju, kao što I Empedokle kaže za "telad s ljudskim licem"55. To je dokaz na osnovu kojeg bi se ovo pitanje dalo postaviti, a možda postoji i neki drugi slican; ali nije moguce da stvar tako stoji. Jer, I to i sve ono što po prirodi postaje postaje na isti nacin uvek ili uglavnom, što ne važi ni za šta što postaje slucajno ili spontano. I Cini se naime, da ne kiši slucajno cesto zimi, niti da to slucajno

54 E1l:l 't~8Etov, X~0t~ov: prikladno st i korisnost su odredbe koje necemu mogu pripadati prvenstveno unutar teleološkog sklopa odnosa sredstvo - svrha, odnosno instrument - funkcija, tako da je govor o necemu kao prikladnom i korisnom van konteksta tog sklopa ili pogrešan ili metaforicki. Moguce je da nešto slucajno bude prikladno, ali to onda izaziva najvece cudenje /v.Poet.1452a6-7/ upravo zato što predstavlja izuzetno poklapanje i što izgleda kao da je postalo sa svrhom; uzeti ovu funkcionalnost jednog prema drugom kao redovnu pojavu a istovremeno tvrditi da sve nastaje slepom nužnošci odnosno slucajno i spontano znaci po Aristotelu ociglednu nedoslednost, i u tome je i ovo svodenje ad absurdum atomistickog stanovišta ali i pretplatonske kosmologije u celini, jer ako je sa ostalim uzrocima i izašla kako-tako na kraj finalni uzrok ostavila je potpuno po strani. 55 V.Emped.Fr.B61 (ali i Fr.B57-62, u celini): poetska slika haosa iz koga Ljubav vraca svet u prvobitni poredak.

71

FIZIKA II

FIZIKA II

5

10

15

ana

zapada lana (JulJ,n"tolJ,a"to<;f6; slucajno bi to bilo za vreme Psa57; s druge strane ni vrucine za vreme Psa nisu slucajno vec bi oni to zimi bile. Ako dakle izgleda da to ili zapada ili da je nešto radi necega, a ako ne može biti ni da slucajno I zapada a ni da je spontano, tada bi bilo nešto radi necega. Medutim, sigumo je da sve što je takvo postoji po prirodi što bi i zastupnici ovih tvrdnji takode priznali. Znaci u onom što postaje i jeste po prirodi I postoji to-radi-cega. Takode, u svemu onom u cemu postoji neka svrha radi toga to cini ono što prethodi i što sledi. Kako cini i dela, tako Imu je i prirodena, i kako mu je prirodena, tako i dela svako pojedinacno /bice/, ako ga nešto drugo ne ometa. A dela radi necega: znaci i prirodno jest /necjmKf.v/ radi necega. Kad bi kuca bila nešto što postaje po prirodi, ona bi postala tako kako je sada stvara veština, a kad bi ono što je prirodno postajala ne samo po prirodi vec i usled veštine postajala bi na isti nacin kako mu je i I prirodena. Znaci, jedno je tu radi drugog. Veština govoreci uopšte, s jedne strane, dovršava ono što priroda ne može proizvesti, a s druge oponaša. Ako je ono što nasta0U1-lm6J.la'ta~, izraz koji maci isto što i

ana

kod Aristotela, s tim što je u njemu naglašenija prostorno-vremenska kontingencija uzroka i posledice u prilucenom kauzalitetu (izraz dolazi od 0\JJ.lmmco, sukobiti se, sastati se: kaže se za vetrove, za ratnike; dogoditi se necemu, zapasti u smislu koincidencije, odatle "simptom"). Aristotelova strategija u obaranju teorije o slepoj nužnosti koja se poistovecuje sa slucajem dvostruka je: i za njega su prirodna zbivanja nužna, i zato u prethodnom argumentu dokazuje da ta nužnost ne može biti slepa (jer dovodi do "prikladnog" i do "korisnog", dakle do finaliteta delova u odnosu na Celinu), a u ovom da ne može biti ni slucaj upravo zato što je slucaj prekid i izuzetak unutar regularnosti (onog što je nužno ili je tako "uglavnom"). Dakle, ostaje nužnost ali kao momenat finaliteta: nužnost ex hypothesi. Oba argumenta su dijalekticka zato što se finalitet prirode dokazuje posredno, opovrgavanjem suprotnog stanovišta. 57 "Pas" je Sirijus cije vidljivo uzdizanje na nebu oznacava period velikih vrucina posle letnjeg solsticija (druga polovina jula). 72 56

TUX.l1~

20

25

30

je u skladu s veštinom nešto radi-necega, tada je ocito da je takvo i ono što postaje na osnovu prirode58. Jer i kod onog što postoji na osnovu veštine i kod onog što postoji na osnovu prirode ono što je kasnije jednako se odnosi prema onom što je ranije. Ponajpre je to ocito kod nekih drugih životinja I koje stvaraju ali ne na osnovu veštine, traganja, ili odlucivanja. Zato su neki u velikoj neprilici oko toga da li pauci, mravi i slicne životinje59 umom ili pomocu necega drugog proizvode fono što proizvode/o Ukoliko se tako napreduje malo po malo, tada se i u biljkama pokazuje ono što je korisno I za svrhu, kao na primer listovi radi zaštite ploda. Prema tome, ako lastavica po prirodi i radi necega svija gnezdo, a pauk pravi paucinu, a biljke listove radi plodova i korenje radi ishrane ne nagore vec nadole, tada je jasno da uzrok I takve vrste postoji i kod onog što postaje i jeste po prirodi. Pošto je pak priroda dvojaka, naime s jedne strane je kao tvar a s druge kao oblicje, i pošto je oblicje svrha a sve ostalo postoji radi svrhe, taj uzrok bi bila ona, ona kojaje to radi-cega. kod onog što postoji na osnovu veštine greška je moguca - jer gramaticar bi mogao napisati pogrešno, a lekar bi mogao pogrešno dati Ilek - tako da je ocito da se to može dogoditi i u onom što postaje na osnovu I prirode. Ako postoje neke /stvari/ koje postaju na osnovu veštine, a u kojima je nešto što je tacno radi necega, i ako i kod onog što je pogrešno postoji pokušaj da se dosegne to radi-cega ali se u tome ne uspeva, tada bi slicno bilo i kod prirodnih /bica!; i cudovišta60 su greške koje se ticu

I

35 199b

58 V.d.n.,st.87. 59 V.Democr.Fr.B 154; no, ova zacudenost pred "pamecu" pcela, paukova, mrava, ptica, i td., traje od Antike do danas (za Aristotela, v.Metaph. 980 b22, Hist.An.488all; posebno, v.De Gen.An.759a8-76la2 passim.: o pcelama kod kojih Aristotel vidi nešto "božansko", jer posebne su i po organizaciji i po podeli rada, i po nacinu života i po razmnožavanju). 60 V.d.n.87. 73

FIZIKA II 5

10

15

20

25

FIZIKA II

onog radi-cega. I U tim prvobitnim sastavima ta telad ls ljudskim liceml, ukoliko nisu mogla dostici neku granicu i svrhu, postala su zato što je bilo razoreno neko nacelo, kao što je to inace slucaj sa semenom. Pored toga, nužno je da najpre postoji seme, a ne odmah živa bica. I, te "prve srasline,,61 su seme. I u I biljkama se nalazi to radi-cega ali nerazgovetnije. Da li je onda i kod biljaka postojalo isto tako kao što su to telad s ljudskim licem nešto kao loza62 ali s maslinom na vrhu, ili nije? To je besmisleno! A sigurno je trebalo da postoji kad vec kod životinja postoji. Takode, tada bi se i u semenima sve moralo dogadati kako se slucajno desio Onaj koji tako govori I uklanja uopšte i ono što je po prirodi i prirodu. Ono što je po prirodi je ono što se pocevši od nacela neprekidno krece i dolazi do nekog kraja /'tt 'tf.A.or;/, a ono što iz svakog pojedinacnog Inacela sledil nije za sve isto niti je to nešto slucajno; medutim, to se uvek krece ka istom, ako ga nešto ne spreci. To radi-cega i to što je radi toga moglo bi postojati i slucajno, I kao što kažemo da je stranac slucajno došao, oslobodio ga i otišao63, kad je to ucinio kao daje došao radi toga mada nije došao radi toga. To je priluceno, jer slucaj je, kao što je i receno, priluceni uzrok; ali kad se to dogada uvek ili uglavnom, I to nije priluce-

61 V.Emped.Fr.B62.4. Za

aUA.cxpuE1C;,

no niti slucajno; a u onom što je prirodno ako nešto ne smeta.

30

35 200a

5

10

tako je uvek

Besmisleno je sumnjati u to da nešto postaje radi necega zato što se ne vidi odluka tog što pokrece. Ni veština ne odlucuje. Kad bi u drvetu postoj ala veština gradenja broda, ponašala bi se ona slicno prirodi. Dakle, ako se I u veštini nalazi to radi-necega, tada se to nalazi i u prirodi. To je najocitije kad neko leci sebe, jer priroda je baš njemu slicna. Dakle, jasno je da je priroda uzrok, i to tako kako je to ono radi-cega64. 9 Da li nužnost postoji lu postajanjul samo na osnovu pretpostavke65, I ili i prosto-naprosto? Sada preovladuje mišljenje66 da u postajanju I nužnost postoji isto kao kad bi se verovalo da zid postoji nužno zato što je prirodno da se ono teško krece nadole a ono lako nagore. Zato su stene dole i predstavljaju temelje, zemlja je iznad njih zbog svoje lakoce, a drvo je I povrh svega zato što je najlakše. Ali mada zid ne postoji bez svega toga, on ipak ne postaje usled toga osim u smislu tvari, vec postaje radi toga da se nešto sakrije ili sacuva. Slicno je i sa svim ostalim u cemu postoji to radi-cega: to ne postoji bez onog što poseduje nužnu prirodu, ali ne postoji zbog toga osim u smislu I tvari, vec postoji radi necega. Na primer, zašto je testera takva i takva? E da bi Iradila/ ovo, tj. radi ovog. A to, to radi-cega, ne može postojati ak~ testera nije od gvo-

v.De Part.An.693a25: o sraslosti

abdomena i toraksa kod ptica; kod Empedokla ovaj izraz ima ponešto drugacije znacenje prve nediferencirane celine "elemenata" ali i zameta ka udova i organa (Aristotel to tumaci kao semenu tecnost, no po Filoponovim mukama da se održi takvo tumacenje Empedokla cini se da ti "prvi sastavi" nisu isto što i "prve srasli ne ", a da ove opet nisu seme, v.Philop. 3l9.29sqq.); up. i "nocni pupoljci" (!) s pocetka ovog Empedoklovog fragmenta, v.lin.2. 62 Aristotel ipak navodi neku vrstu loze neobicne boje dima Iv.De Gen. An.770 b 201. 63 "Anikerid iz Kirene koji je slucajno bio tu oslobodio ga je (sc.Platona) za sto mina", v.Diog.Laert.III.20. Platon je bio otkupljen na Egini gde je bio izložen na prodaju kao rob. 74

64 Eliminacija spoljašnje teleologije; najzad, priroda i jeste unutrašnji kauzalitet. Svrha prirode je sama priroda, ne postoji još i dodatna spoljašnja svrha koja bi navodno mogla dati smisao bica onom što postoji po prirodi. 65 Ovde se razlikuje apsolutna nužnost (ono što ne može biti drugacije) i "nužnost iz pretpostavke" za koju Aristotel vezuje postajanje 1'Yf.vEmc;1 kao teleološki ustrojen proces (v.De Part.An.642a7-1O, primer sekire i hipoteticka nužnost tvari na osnovu oblika, odnosno na osnovu funkcije, dela, ev8P'YEtO'.-e). 66 Po Aristotelovom tumacenju to je preovladujuce mišljenje "fizicara", jer da njihovo mišljenje ne prelazi sferu tvamog uzroka i eventualno uzroka kretanja, a da uzrok kao svrhu kao suštinu tek nasluc11ju(tako Empedokle i Demokrit); isto na ib.l98b 10-15. 75

i

FIZIKA II

FIZIKA II

15

20

25

žda. Nužno je dakle da bude gvozdena, ako treba da postoji i ona i njeno delo /tpyov/. Nužnost postoji usled pretpostavke, a ne kao svrha, jer nužnost je u tvari a to radi -cega je I u odredbi /ev 1:el) 'A.OyCfJI. Nužnost je na neki nacin slicna u matematickim /naukama/ i u onom što postaje na osnovu prirode. Pošto je prava linija to i t067, nužno je da trougao ima uglove jednake sa dva prava;ali ne postoji ono zato što postoji ovo; no ako ovo ne važi, ne postoji ni prava linija. A kod onog što postaje radi necega, I ako svrha treba da postoji ili postoji, tada i ono što prethodi treba da postoji ili postoji; ako pak ne postoji to, tada, kao što tamo nacelo ne može postojati a da ne postoji zakljucak, ni ovde ne može postojati svrha, tj. to radi-cega. Jer i ono je neko nacelo ne delatnosti /rrpcX~e(j)C;/ vec zakljucivanja (a tamo je pocetak zakljucivanja jer nema delatnosti). Prema tome, ako treba da postoji kuca, tada je nužno 68 I da ovo

67 Ukoliko se odredi bilo koja tacka na pravoj liniji dobija se opruženi ugao cija je polovina prav ugao; dokaz za zbir uglova u trouglu koji Aristote! ima na umu osniva se na ovoj definiciji opruženog ugla i na teoremi o uglovima sa opruženim kracima (ili na nekoj drugoj; to ovde nema znacaja). Zbir uglova u trouglu nije impliciran definicijom prave linije ili pravog ugla, ali obratno ne važi: iz odredenja trougla slede nužne pretpostavke te definicije, i te pretpostavke figuriraju u smislu tvari: teorema pretpostavlja kao svoj uslov aksiome geometrije ("nacela", kako to Aristotel kaže) i druge teoreme iz kojih ona sledi. 68 Aristotelnužnost u matematici povezuje sa nužnošcu praktickog silogizma (ako ovo treba uraditi, tada je za to neophodno ovo, a za to opet ono) i najzad sa hipotetickom nužnošcu onog što "nastaje na osnovu prirode". Prakticki silogizamje most izmedu nužnosti u matematici i nužnosti u prirodi, jer matematicka teorema nije svrha vec zakljucak, a kod praktickog silogizma svrha jeste zakljucak: isto je i kod prirodnih formi: sve što prirodno postoji jeste zakljucak, ako vec nije premisa zakljucka (aksiom ili definicija), a ono što je nužno, svakako ex hypothesi, za taj zakljucak figurira kao delatna premisa: "jasno je da je delatnost zakljucak fti npcX~u;;'to aUI.me(JO'.a)..la./,a delatnih premisa/ai oe npataaeu; ai nOlTj'tlKa.l/ ima dve vrste, one koje se osnivaju na dobru, i one koje se os76

postane ili da postoji, odnosno nužno je da postoji tvar koja je radi necega, kao na primer opeke i grede ako postoji kuca; medutim svrha ne postoji usled toga osim u smislu tvari, niti ona može postati usled toga. Ada, uopšte govoreci, to ne postoji, tada ne bi mogla postojati ni kuca ni testera, kuca ako ne postoji kamenje, a testera 30

35 200b

5

ako ne postoji gvožde. Jer ni tamo ne postoje I nacela, ako zbir uglova u trouglu nije jednak sa dva prava. Dakle, jasno je da u onom što je prirodno nužnost postoji kao ono o cemu se govori kao o tvari i njenim kretnjanla. Fizicar treba da govori o oba uzroka, ali više o onom radi-cega. Jer to je uzrok tvari69, a ona. nije uzrok svrhe. Svrha je to radi-cega, i I pocetak je od odredenja /6plCJJ.1oU/ i odredbe, kao i kod onog što postoji na

I osnovu veštine: pošto je kuca takva i takva mora po nužnosti ovo ili ono da postane ili da postoji, ili pošto je zdravlje postoji. ovo; a postoji

to i to, ovo po nužnosti mora da postane ili da Isto tako ako je covek to i to, tada mora da postoji ako ovo jest, tada /mora postojati/ ono. Nužnost na isti nacin I i u odredbi. Jer, ukoliko se delo /tpyov/ testerenja odredi kao takva i takva podela, tada ono sigurno ne može postojati ako testera nema takve i takve zube, a oni nisu /takvi i takvi/ ako nisu gvozdeni. I u odredbi necega postoje neki delovi koji su kao tvar te odredbe.

nivaju na mogucem", v.De Motu An.70Ia23-25. Svakako, priroda ne zakljucuje; njeno ponašanje nema formu silogizma vec entimema - ona nije analiticar vec retor - ali to važi i za praksis u onom delu gde je radnja habitualna i gde se po svojoj neposrednosti približava prirodi: ni praksi s ne gubi vreme /OUKevola.'tpll3el, v.ib.lin.27/ na premise koje su jasne, dakle izvodi zakljucke entimemski ane silogisticki. 69 V.d.n.,st.88. 77

FIZIKA II (dodatne napomene)

FIZIKA II (dodatne napomene)

Dodatne napomene

13. Aristotelovu podelu teorijske filozofije na teologiku, fiziku i matematiku, odreduju dva pojma: kretanje i odvojenost /'to XOJPta10vl. "Odvojenost" je zapravo status eidosa kod Platona te odgovara Aristotelovom (i Platonovom) pojma bica-po-sebi 110 6v Ka8 (1.1)101, odnosno bivstva u smislu biti. Podela je izvedena na osnovu ova dva pojma i njihovih negacija; ali tako bi se dobilo da ima cetiri a ne tri teorijske filozofije: o pokretnom i neodvojenom, o pokretnom i odvojenom (fizika), o nepokretnom i odvojenom (teologika, prva filozofija, "tražena nauka", kasnije nazvana "metafizika"), o nepokretnom i neodvojenom (matematika). Cetvrta nauka, logicki moguca, o pokretnom i neodvojenom, ostaje po strani bez obrazloženja Iv.Metaph.1064a30-36/; ta nauka bi morala biti neka matematicka teorija kretanja, ali Aristotel potpuno na pitagorejskoplatonistickim pretpostavkama odbacuje i samu pomisao na takvu nauku. Medutim, i mimo toga "odvojenost" predmeta fizike ima drugi smisao od odvojenosti predmeta teologike: predmet teologike je odvojeno bivstvo upravo u smislu Platonovog eidosa, Bog kao oblik svih oblika, Bog kao Um i kao mišljenje mišljenja, a "odvojenost" prirodnog bivstva labalal je njegova logicka i ontološka nezavisnost od prilucenog (to bivstvo je uvek nešto ovo i odvojeno: 100E 1t. XOJpta10v), ali ono nije odvojeno od tvari; naprotiv, ono je nezamislivo bez tvari i bez kretanja. No da li je onda physis mišljena kao Bog u tvari? Ontološki status fizike' ovim se problematizuje . u toj meri da postaje upitan koliko i status "tražene nauke". Matematika ima još otvoreniji status: njeni predmeti nisu bivstva po sebi, pa dakle nisu ni odvojeni u tom smislu, ali nisu ni opažajni pa nisu ni neodvojivi od tvari. Aristotelu je najbliže rešenje to da oni predstavljaju rezultat apstrakcije i ideacije; medutim, apstrakcija uvek pretpostavlja vlastitu bivstvenu mogucnost, tako da ona ne može uciniti jasnim nacin matematickog bica a pored toga odgo78

i' I

,

vara samo za "primenjenu" matematiku (za astronomiju, optiku, mehaniku, harmoniku, i td.) jer tu se na primer fizicka linija (zrak svetlosti, putanja tela u kretanju) posmatra kao da je "cisto" matematicka, ~. geometrijska; no da li geometrija posmatra prirodnu liniju, ali ne ukoliko je prirodna (OUX Ti qroCJtK~, v.l94alO-12; "ne vec i ukoliko je geometrijska ?! "Da je Aristotel dodao to što logicki sledi, bili bi ocigledni i tautologija i problem koji je ugraden u samu koncepciju teorijske filozofije kod njega). 15. Štaviše u tome Aristotel vidi osnovni razlog toga što su stari fizicari ispustili i predmet i metod istraživanja koje se pred njima otvorilo. Pojam prirode kao suštine i svrhe predstavlja sam metod prirodne nauke: "razlog toga što naši prethodnici nisu došli do toga nacina izucavanja lem 10V 1ponov 1oVtovI jest to što tada nije bilo odredivanja bivstva niti suštine", v.De Part.An.642a24-27. Dakle, Aristotel pojmove suštine i svrhe - u okvirima teorije kauzaliteta ne shvata kao dopune jedne teorije koja se istorijski formira korak po korak vec kao prvo i pravo utemeljenje fizike, i predmetno i metodski. Ako su stari, posebno Empedokle i Demokrit, to i dotakli 1i1'lfa101 nisu to oni ucinili zato što su shvatili nužnost toga za samu filozofiju prirode 11n qrocrtKn 8EOJPlQ:Ivec zato što ih je "sama stvar dovela dotle" Iv.ib.lih.27-30/: na primer, Empedokle kad pokušava da odredi šta je kost (mešavina vode, zemlje i vatre u odnosu 2:2:4, v.Empedoc.Fr.A78); za Demokrita, v.Metaph. l078b 19. 16. Ovo oponašanje je zapravo indikacija strukturne paralele izmedu umetnosti i prirode; medutim, ako se u umetnosti razvija relacija "prema jednom" 110 npo~ 'tvi kao semanticka relacija polisemije (kao ono "zdravo" u lekarskoj veštini), jedinstvo oznacenog kao jedinstvo semanticke relacije polisemije, tada se sama priroda lepUCJt9 kao natura naturans u svom krajnjem ostvarenju, u totalitetu jednog savršenog sveta, afirmiše kao izvor smisla i znacenja, kao instanca koja daje smisao, kao formula jedinstva te teleološke polisemicke strukture. Paralela prirode i umetnosti obuhvata umetnosti koje oblikuju ali i one koje koriste IxPOJl1Evll. v.ib.194b21 i koje imaju arhitektonicki status u odnosu na pojeticke; arhitektonicki karakter prirodnog stvaranja znaci to da priroda ne samo da 79

FIZIKA II (dodatne napomene)

FIZIKA II (dodatne napomene)

proizvodi oblike - ona je praizvorno oblikotvorna /et001101.e"C1.K~/ _ vec da ih proizvodi u teleološkom sklopu u kome tek ti oblici postaju delotvornost /EvErY'{e1.a/: suprotnost toga bilo bi puko nefunkcionalno, ono što je oblik/odredenje bez svrhe, "Co Jla"CT)v; vec u samom oblikotvornom odnosu zato mora biti ugradeno korišcenje /XP~O"1.<;;/ što implicira celinu semantickog sklopa i jedinstvo te celine. Ova celina se može predstaviti kao sveopšte opažajno telo /"Co nav at0"8T)'tov O"cOJla/, kao svet, a u svom nacelu misliti kao priro-

pravom smislu, tj. do kinetickog i fi.nalnog uzroka (pocetak i kraj kretanja), jer ni tvar ni oblik, ni svako za sebe a ni zajedno, ne mogu biti uzrok kretanja, a upravo je "svaka prirodna promena" /cjrocrtKT)<;; Jle"CaJ3oA.~<;;, v.lin.21-22/ ono što je interes fizike. Može se zato reci da teorija kauzaliteta predstavlja dinamiku nacela, odnosno artikulaciju odnosa UA.T) - doo~. Zato ni redosled apx~ ahtov - 0""C01.Xe1.0V s pocetka Phys.I /v.l84a11/ nije slucajan vec pojmovno nužan (komentatori to primecuju ali tumace to kao pre kao izraz sistematicnosti izlaganja kod Aristotela, a ne kao unutrašnji razv.oj odnosa UA.T) - d8o~, odnosa koji svoj vrhunac artikulacije ima upravo u kretanju kao "nedovršenoj delotvornosti"). Uobicajeno je tumacenje da su, posmatrano iz ugla teorije kauzaliteta, tvar i oblik sa-uzroci /vPhilop.241.3/, odnosno neophodni uslovi kretanja, dok su eficijentni i finalni uzrok uzroci u pravom smislu /KuptW~ EO"'t1.V ah1.a. v.ib.lin.5/. Sam Aristotel uostalom odreduje tvar kao sa-uzrok /v.Phys.l92a13/ i s te strane ovo tumacenje je osnovano; no, nazvati oblik sauzrokom je ishitreno jer na koji nacin se može govoriti o obliku u Aristotelovoj ontologiji prirode mimo oblika koji kao fonnativno nacelo predstavlja i finalni i eficijentni uzrok. Teorija kauzalitetaje produbljivanje i razvijanje arhe-Iogije, ali sa strane oblika, jer tvar je u obe teorije ostala isto, ono iz-cega /"Co E~ ou/o Teorija elemenata razvijena u "O nastajanju i propadanju" usmerava se zato upravo na tvar, i time zaokružuje projekt temeljne nauke o prirodi. 24. Ako Aristotel i razlikuje cetiri uzroka i tretira ih redovno kao nezavisne, ontološki posmatrano on ih svodi na hilemorficki sklop koji i jeste entelehejsko bice, dakle na bice u jedinstvu sa vlastitom istinom, sa bivstvom. Svrha /"CEA.O<;;/postavlja ostale "tipove" kauzaliteta, ona ih tek generiše, ali ne samo to: ostali tipovi kauzaliteta postoje samo ex hypothesi, tj. ako postoji svrha tada oni ulaze u igru njenog potpunog odelotvorenja: svrha proizvodi tvar, pokretacki (konacni) uzrok, eideticki uzrok kao uzrok (jer ei(ios se u cistoj spoznaji ne prepoznaje kao uzrok, ~. kao noetski predmet on nije uzrok). Instrumentalizacija i organizacija - u smislu pretvaranja svega u instrl.m1enti u organ - to je ono što tela s cini uzrokom svih uzroka i uzrokom svega što samo može biti transponovano u

da.

21 "Co xwpwcov. Predmet fizike je oblik koji je neodvojen i neodvojivod tvari (svakako, neodvojiv od tvari u tom smislu da nema nezavisno postojanje /1.moO""CaO"1.!:.I,ali odvojivod nje u odredenju), i otud aspekt polemicnosti i aporeticnosti u svakom Aristotelovom pominjanju "odvojenosti". Odvojenost je Platonov pojanl, te je kriticka nota uvek usmerena protiv odvojenosti oblika kod Platona i platonicara, oblika koje Aristotel shvata prvenstveno kao opštosti (dakle, na tragu rane Platonove dijalektike) a ne kao prauzore /napa8et YJlCJ.'ta/ koji su pojedinacne opštosti, arhetipovi; kao opštosti oblici ne mogu biti odvojeni niti im pripada dignitet bivstva u pravom smislu te reci. Aporija "prve filozofije" - jer sama njena mogucnost vezana je za odvojeno bivstvo u smislu Platonovog eidosa - vraca u Aristotelov vidokrug ovaj drugi aspekt eidosa kod Platona, njegov idealni i arhetipski karakter izražen u Platonovoj ideji Dobra (v.MetaphXn.6-10: Bog je mišljenje mišljenja, dakle oblikovnost oblika, ali i svrha svih svrha, ono Željeno, Dobro). 22. To-zašto /10 8ta 1:{/ ima u "A.nalitici" /v.An.Post.89b23-90 a22/ sasvim odredeno znacenje: odgovor na to pitanje je štastvo /10 "Ct EO"n/, odnosno pitati zašto je nešto znaci pitati šta je to: štastvo je uzrok. Isti je odgovor na pitanje zašto dolazi do pomracenja Sunca i na pitanje šta je to pomracehje. Iz te perpektive suština je prvi uzrok necega, "prvi" u smislu najbližeg, jer šta je bliže nekoj stvari od njene suštine? Nešto znamo u njegovoj mogucnosti onda kad možemo navesti njegov najbliži uzrok što se, po Aristotelovom tumacenju u "Analitici", podudara sa znanjem suštine stvari. Ovde je ta perspektiva proširena utoliko što se pojam nacela /apx~/ prirodnog bica koji obuhvata tvar i oblik proširuje do pojma uzroka u 80

81

FIZIKA II (dodatne napomene)

FIZIKA II (dodatne napomene)

deo Celine; a ono što ne može biti deo Celine, to ne može ni biti. Zato je uostalom Aristotelov izraz za bivstvo 'to <JUVOAOV,ono što je celo u Celom, ono što je iz Celine dobilo vlastitu celost. Privid linearnosti u Aristotelovom nabrajanju uzroka, posebno u rekonstrukciji istorije filozofije na osnovu teorije kauzaliteta u Metaph.1, prepokriva njihovu unutrašnju strukturnu vezu i stupnjevanje u zahvatanju uzroka kao takvog. Jer uzrok se može kao u "Analitici" odrediti kao odgovor na pitanje zašto? l"to 01.a 't1.1 , ili na pitanje šta? ("to "ti; Sokratovo i Platonovo pitanje), samo zato što smo mi i inace, nezavisno od izgradene nauke, u uverenju da smo odgovorom na to pitanje naveli uzrok. Medutim, taj odgovor nije odgovor na pitanje o uzroku kao uzroku. Tvarni uzrok zako nikad nije dovoljan uzrok ni za šta; no to nisu ni pokretacki ili formalni uzrok. Tek svrha kao uzrok, kao rad odredivanja, energeia, stavlja sve uzroke u delo Itpyovl. Isti primer sabiranja razlicitog pod okriljem svrhe a ne prazne i apstraktne opštosti, primer lecenja i zdravlja, navodi Aristotel i kad govori i o nehomonimnom polisemickom jedinstvu govora o bicu kao bicu: "o bicu se govori doduše na mnogo nacina, ali u odnosu na nešto jedno, tj. neku jedinstvenu prirodu ane homonimno, vec kao što se sve "zdravo" odnosi prema zdravlju ...", "to oi 6v Aeye'tCXl. ~iv nOAAaxcO<;, aAAa npoc; ~V

put ka obliku zahvaceno je kao cist semanticki proces vecnog samoizgovaranja u prisutnosti. 36. U prim eru koji Aristotel navodi za prilucenu uzrocnost - frulaš koji gradi kucu, jer da je ne gradi on kao frulaš vec kao graditelj nije prilucen sam uzrok, odnosno sanla uzrocnost, vec je rec o akcidentalnoj predikaciji uopšte (takvih "uzroka" ima koliko vam je volja): sam uzrok i njegova veza za posledicom stoje po sebi, jer taj (frulaš, graditelj, veštak, covek, beli covek, neko) jest uzrok kuce; medutim, kod slucaja to nije tako. Dolazak na trg nije uzrok dobijanja novca natrag osim u smislu prethodnog uslova, jer da nije došao ne bi ni dobio, tako da je tu jasno da je ovo tvarni uzrok ali ogoljeni tvarni uzrok. To je koincidencija (prostorno-vremenska) da su obojica došla, da je jedan dužan drugom, i najzad da uopšte hoce da mu vrati dug. Tu uzrok nije prourokovao posledicu vec mu se ona samo pridružila. Drugacije stvar stoji u drugom prim eru koji daje Filopon, u primeru nehoticnog ubistva prijatelja prilikom bacanja diska (Aristotel pored ovog primera daje i primer lekara koji otruje svog pacijenta nehotice, v.Ethic. Nic.1lllaI5). Uzrok ubistva jasan je u oba primera: nedostaje namera, dakle svesni finalitet, ali uzrok jeste prourokovao svoju posledicu (disk i otrov su legitimni eficijentni uzroci jer u vecini slucajeva doveli bi do iste ili do slicne posledice; može se opet suptilizirati da oni jesu uzroci smrti ali ne i ubistva, ali to ne menja ništa jer nijedno nije bilo nameravano; u Aristotelovom prim eru htelo se cak suproblo, a u Filoponovom ni smrt ni izlecenje), veza izmedu uzroka i posledice je po sebi (u Aristotelovom smislu), a priluceno je nešto drugo, na drugom nivou analize uzrocnosti: veza izmedu eficijentnog i finainog uzroka. Nepostojanje finainog uzroka pretvara u slucaj legitimni eficijentni uzrok, dakle u cisto spoljašnju vezu uzroka i posledice, u koincidenciju diska u letu i glave prijatelja, dakle opet u materijalni uzrok. Pojam slucaja kod Aristotela zahteva širu eksplikaciju ne !lamo zato što slucaj nije isto što i priluceno pridavanje necega necemu vec i zato što je postulirana univerzalnost finaliteta, a ne samo njegova pojmovna ili bivstvena superiornost: svet kao Celina u potpunosti i u pojedinacnom prožeta svrhom. Zato slucaj predstavlja pukotinu u totalitetu, on je napci AOyOV, ne da se proracunati, predvideti, neo-

Kal

~ia "tl.Va

qn)mv

Kat

OUX 61-LCl)vu~Cl)<;'aAA' d)<Jnep Kat

'to

uY1.e1.vov &nav npoc; uyietav, ... v.Metaph.lO03a33-35/. Potpuno je jasno da ovako ocrtan projekt izgradnje jedne opšte ontologije sadrži u sebi i kompletnu teoriju kauzaliteta, ali i da je motivisan istim uvidom u sabiranje razlicitog i mnogoznacnog u totalitetu svrhe. Zato je i prava rec za bivstvo bica EV'teAexe1.a, a teleološki sklop onaj koji se mora moci razumeti u svim tipovima dovodenja u prisustvo, i u svim tipovima prisustva Iqn)m<;, "texvT], npci~1.<;, noi T]m<;, eewpia/. Pitanje da li uzroci kod Aristotela na kraju imaju jedinstvo pojma, tj. da li on najzad govori o·jednom uzroku ciju analizu predstavlja ova cetverostuka kauzalnost, ...to je pitanje o konacnom odnosu -DAT] - doo<; kod njega. Znacenje je to koje je konacna svrha spoznavanja, i to konacno znacenje prolazi kroz stupnjeve obeležene uzrocima. Kretanje kao

82

83

FIZIKA II (dodatnenapomene)

cekivan je, i izvor je nesigurnosti: biti izložen slucaju skoro da je isto kao biti u vlasti ludaka. Aristotel zato postavlja pitanje slucaja u metafizickom obliku: šta je uzrok slucaja? Da slucaj strogo uzev ne može biti uzrok, to je jasno; ali da opet na neki nacin funkcioniše kao uzrok, i to je ocevidno. No, štaje njegov uzrok? To ne može biti ni eidos, ni svrha, ni kineticki uzrok: slucaj nije ni eidos ni svrha zato što izlazi iz sklopa finaliteta i narušava ga Na pitanje o efic~ientnom uzroku slucaja mogao bi odgovoriti samo mit, ali Grci su pre skloni da personifikuju sam slucaj u nepredvidivu i kapricioznu Tykhe i da tako racionalizuju mit koliko je to samo moguce, odnosno da vrate slucaj tamo odakle je i došao. Po sebi uzrok slucaja je tvar, kao što je ona uzrok i prilucenosti uopšte. Aristotelov dodatni napor da slucaj uklopi u totalitet uzrocnosti svedoci o dijalektickoj oštroumnosti, ali ne umanjuje problem koji slucaj nosi u sebi; njegovo rešenje može se sažeti pojmom kvazifinaliteta jer slucajno je ono što bi se inace moglo dogoditi u okviru nekog potpuno regularnog (zamislivog) finalnog neksusa, ti. ono što se dogada kao da je nameravano: ako ne sam vinovnik a ono Tykhe kao joker definiše status posledice kao da je prouzrokovana, i u tom smislu Aristotel rehabilituje popularno verovanje u Slucaj. To rešenje ogranicava slucaj na sferu izbora, namere, dakle svesnog finaliteta, i tu se, u tom ogranicenju, i iscrpljuje. Aristotelov cilj je sprecavanje hipertrofije slucaja i prilucene uzrocnosti uopšte, hipertrofije koju on vidi na delu kod atomista i koju s pravom smatra abdikacijom Uma. Sfera izbora, sfera ljudskih stvari l'ta cX.v8pwn:iva n:pa:YJlcnal ionako ne može imati opravdanu pretenziju na apodokticnost tako da u njoj jedan takav "kauzalitet" prirodno nalazi svoje mesto. Rešenje daje odredeni spoj izmedu prirode kao uzroka, i praksisa: slucaj nije rezulatat njihove interakcije, niti jedinstvo u višem pojmu vec njihova nepredvidiva "saradn]a". Kao što sofisti ne stvaraju prilucenost u njenoj mogucnosti, tako je i slucaj uzgredna posledica odnosa izmedu prirode i praksisa omogucena necim razlicitim, tj. tvatju. 45. Slucaj je zapravo izuzetak na tlu onog što za svoj uzrok ima um ili prirodu, ali izuzetak koji ne ide izvan prirodnog i umnog poretka. Slucaj, kao sama veza izmedu uzroka i posledice, nije objaš84

~.:

FIZIKA II (dodatnenapomene)

njiv, i Aristotel ne pokušava da pribegne olakom racionalistickom rešenju da je slucaj prosto ono cemu se još ne zna uzrok, ti. da bi neko adekvatno poznavanje relevantnih uzroka potpuno eliminisalo slucaj. Paradoks tog što je slucajno je baš u tome što se zna uzrok posledice, jer niko ne spori da je objašnjivo to što je kamen ubio coveka kad mu je pao na glavu. Štaviše, ako ne sledimo kult Tykhe, niko od nas nece postaviti pitanje radi cega mu je pao na glavu; da ga je neko gurnuo ili bacio,veli Aristotel, jasno bi bilo to radi-cega, jer tada bi kamen bio instrunlent jedne zlocinacke namere, recju bio bi instrumentalizovaIl unutar teleološkog sklopa koji predstavlja izbor ln:poo.ipEcn<;l. Natllera bi dovela do istog ishoda do koga dovodi i slucaj, ali to ne znaci da iza slucajnog dogadanja stoji namera. Dogodilo mi se nešto kao da sam to hteo, ili zadesilo me je nešto što bi mi SaIllOnajveci neprijatelj mogao želeti; to se medutim, dogodilo usled neceg drugog, posledica ima svoj uzrok ali oni nisu unutrašnje povezani. Sve što zadržavaju od kauzaliteta jest povezanost u prostoru i u vremenu, te apstraktnu formu kauzaliteta; ono što je u slucaju neobjašnjivo i što ga zaista cini necim n:apaAayov jeste to nepostojaIlje unutrašnje veze. U tom kontekstu jasno je da slucaj, odnosno priluceni uzrok, mora biti eficijentni uzrok, jer samo kao takva apstrakcija uzroka on može predstavljati deo kvaziteleološkog sklopa, nekog neprozirnog i nedokucivog delovanja prema svrhama. posmatran kao takav on je sanlO homonimno ili cak, kako Filopon valjano kaže, pseudonimno uzrok. Po sebi slucaj nije uzrok nicega. Neobjašnjivost veze uzroka i posledice je semanticki problem: ta veza je nerazumljiva zato što u njoj nema šta da se razume. Tako je kod svih prilucenih veza, kod svega što je samo apstraktna cinjenica, jer u prilucenom pripadanju necega necemu ne postoji razlog pripadanja: nešto pripada necemu priluceno zato i samo zato što može da mu pripada, a pripada mu sada samo zato što nije tacno da mu sada ne pripada, pripada mu zato što mu pripada: jedna odredba pridaje se drugoj a ni u jednoj od njih nema nicega što implicira tu vezu, ili tu predikaciju, njihova veza je cisto moguca zato što ne povlaci za sobom protivrecje ili besmisao. Zato Aristotel u analizi prilucenosti može da kaže da je ona samo ime: samo ime u tom smislu da ona ima

I

85

FIZIKA II (dodatne napomene)

FIZIKA II (dodatne napomene)

znacenje, ali da je bice oznacenog samo moguce (v.Metaph.1026 b13: wcrm:p 'Yo.p OVO/lo:. 'tt /lovov). 46. Atomisticki postulat slepe nužnosti uzima se ovde hipoteticki a ne koncesivno, jer da bi i pretpostavka slucaja i spontanosti kao tipa kauzaliteta koji odreduje i nacin bica Neba morala priznati primat kauzaliteta Uma i Prirode, dakle upravo svoju suprotnost. Mehanizam nužno završava u teleologiji jer po sebi je samo simulacija teleologije, kvazifinalitet. Cak i totaina spontanost mora biti shvacena kao da je pod kauzalitetom Uma i Prirode. Svrhovitost nije prosto razlicit tip kauzaliteta pored ostalih, ili možda takav koji je "viši" od drugih tipova, tj. koji "važi" za takozvane više, složenije prirodne forme (biljke, životinje) ali ne i za tela u kretanju ili za nebeske pojave; naprotiv, svrha postavlja druge uzroke, tako da druge "tipove" kauzaliteta nije moguce misliti van svrhovitosti, a unutar nje jedino kao podredene i izvedene tipove. Cisto mehanicka kauzalnost je zato predstava /qxXV'to:.cr/lo:./, slika kauzalnosti, a ne njen

je tvar kao element pasivne konstitucije. "To radi-cega ponajmanje je vidljivo tu gde je ponajviše tvari" /v.Meteor.390a4-5/, ali to što je to "ponajmanje vidljivo" /f]1Ctcr'to:. 81lA.ov/ ne pogada osnovni princip ovog mišljenja da je "sve odredeno svojim delom: ono što svako /bice/ istinski jest jest njegova moc da proizvodi svoje delo" (v.ib.1in.10-12: d.n:0:.V't0:. o· ecr'ttV wptcr/lEVo:. 't4) ~P'YCP- 'to. /lev

pOJmn.

47. Ova kritika slepe nužnosti prati u onom što je bitno slicnu Platonovu kritiku (v.Leg.888a; ovde spada i Platonova kritika Anaksagore, v.Phaedo.97b). Platon podelu na ono što postoji po prirodi, na osnovu veštine, i slucajno, navodi kao opšte mesto, tj. kao zajednicki imenitelj tradicionalnih fizikalnih teorija, kosmologija tipa jonske fizike. Priroda i slucaj se u tim teorijama zapravo spajaju u slepoj nužnosti, a 'tEXVll obuhvata ljudsku delatnost u celini, delatnost "koja nema baš nekog ucešca u istini" (tu spada i proizvodnja upotrebnih stvari i oruda, veštine i umetnosti, te zakonodavstvo); sofisticka antiteza qrocrEt-VO/lCP je varijacija na ovu staru temu. Aristotel zadržava ovu Platonovu strukturu i dodatno je usložnjava uvodenjem pojma izbora kojim izdvaja prakticko delanje iz sfere 'tEXVll, i pojma spontanosti koji "razlikuje od slucaja. Celina struk•tureobjedinjena je pojmom svrhe jer za Aristotela ni Bog ni Priroda ni Um ni Duša ništa ne cine zalud, a slucaj i spontano st se savladavaju pojmom kvazifinaliteta, odnosno spuštaju se na nivo prilucene uzrocnosti. Teleologija je sveopšta i sveprožimajuca, a nerv cele teorije je postepeno oslobadanje svrhe za samu sebe kroz niz bivstvenih formi u kojima i kroz koje ejdetsko sve više potisku86

'Yo.p 8UvcX/l€va

n:Ot€tV 'ta

o:trl:Ulv

~P'YOV aA.lleWC; ecr'ttV

~1Co:.cr-

'tov). To je svrha: da bude ono što jeste, da njegovo bice odgovara

njegovom bivstvu. Aristotelov finalizam je zapravo do kraja sprovedeni ontološki funkcionalizam, bivstveni i spoznajni primat Celine nad delovima. 58. Ovaj argument u korist fmaliteta Prirode ne osniva se na analogiji prirodnih formi i proizvoda umetnosti vec na ontološkom statusu umetnosti koji je - kao i kod Platona - mimeticki i proteticki: mimeticki u, na primer, slikarstvu i u plastici, a proteticki u medicini i gimnastici, u gradnji i u proizvodnji stvari i oruda. Finalitet umetnosti je van spora, ali onda je to i finalitet Prirode ako umetnost oponaša Prirodu. I prosvetiteljstvo stare sofistike naglašava kompenzacionu i proteticku ulogu tehnike u odnosu na covekovu prirodnu neopremljenost i neprilagodenost; ali ako tehnika u tom smislu vrši supstituciju (umesto da imamo svoje krzno štitimo se odecom od hladnoce) ona dovršava (en:n€A.€t, dovodi do savršenosti, v.De Gen.An. 741b5) zapoceto, jer telo se vec samo brani od hladnoce i toplote održavanjem homeotermije (ubrzavanjem cirkulacije ili njenim usporavanjem, ubrzanim disanjem, znojenjem), a "veština" ga u tome prati: oruda su produžetak i razvijanje organa i cula (tako oP'Yo:.vov istovremeno, svojom dvoznacnošcu, pokazuje instrumentalizaciju tela i "organicko" shvatanje oruda). Finalitet veštine kao sekundaran time implicira finalitet Prirode kao praizvoran, jer Priroda je kao covek koji leci samog sebe, a ne kao lekar koji leci drugog; no elementi strukture finaliteta su isti: tvar orude - delo - svrha /{)A.1l - oP'Yo:.vov - ~P'Yov, evEP'Y€to:. - 'tEA.Oc,;, eV't€A.eX€to:., a'Y0:.8ov/.

60. Cudovišta, nakaze, nastaju kad priroda u smislu oblika !ti 1C0:.'t0. d&x; qyUcrtc,;/, ejdetska priroda, nije u potpunosti savladala tvarnu prirodu. Nakaze su protivprirodne ali u nekom smislu ipak

'to

87

.

FIZIKA II (dodatne napomene)

jesu u skladu s prirodom IV.De Gen.An. 770b 16-171. Aristotelovi primeri: hermafroditi kod koza i ljudi, promenjen raspored unutrašnjih organa, zakržljalost organa ili njihovo nepostojanje. Nakaze preživljavaju ukoliko ova transgresija prirodne forme nije preterana, a inace ne Iv.ib. 771a13-141 69. Ako pode la uzroka koju Aristotel u svom uobicajenom maniru saopštava kao novinsku vest još uvek ostavlja privid da kod Aristotela ne postoji jedinstveni pojam kauzaliteta, tada ovaj stav koji je i kruna analize kauzaliteta u Phys.II konacno uklanja taj privid. Ne samo da eficijentni, formalni i finalni uzrok kod prirodnih formi "cesto" padaju ujedno vec je finalni uzrok zapravo uzrok uzroka, uzrok tvari upravo u onom što ona jest kao mogucnost koja jeste mogucnost utoliko ukoliko je mogucnost vlastitog odelotvorenja. Sabiranje tri uzroka pod jedan dovodi ovu analizu kauzaliteta do rezulatata analize nacela lap'X,c:xil u Phys.I , i ide korak dalje: pojam svrhe je taj koji, jasno mišljen kao ejdetski princip, postavlja tvar kao ono uzrokovano i kao podredeno-ukljuceno u teleološki sklop. Dakle, postoji jedinstvo razlicitih uzroka, ali to jedinstvo nije mišljeno samo kao sinergija uzroka vec i kao njihova arhitektonska struktura sa primatom fmalnog uzroka. Štaviše, ovakva perspektiva - iz pojma finaliteta - ukida cvrstu suprotnost nacela fizike, tvari i oblika, i daje jasnu prednost ejdetskom i strukturi ejdetskog: pod naslovom "tvar" uvek se zapravo misli pasivna ejdetska konstitucija kao nužni aspekt same ejdetske strukture: ono izvorno ejdetsko što je za novi i viši oblik "palo" na nivo tvari. Tvar je sadržaj za viši oblik, ona neposrednost u kojoj se on pojavljuje, kao što se bes koji je želja za osvetom pojavljuje kao kljucanje krvi u predelu srca (za ovu "dvostruku" definiciju besa, v.De An.403a30-31): bez toga to nije bes Ger, dželat nije besan madaje instrument osvete), ali se ni bes ne iscrpljuje u tome (on je indukovana strast, jer prethodi mu n~šenost na osvetu, odluka; ali srce je celina krvotoka, a krv je krv dok tece kroz srce i krvotok, itd.: ejdetsko se tako prostire dotle dokle se prostiru mišljenje i opažaj, do kraja koji nije odreden nicim drugim izvan ejdetskog).

88

FIZIKA III

FIZIKA III

15

20

25

~';,

I. Pošto je priroda nacelo kretanja i promene, a naše istraživanje /J..leÐOOo<;/ odnosi se na prirodu, ne sme nam ostati nepoznato šta je to kretanje. Ako se ne zna šta je kretanje, nužno Ije da se i priroda ne poznaje. Kad odredimo šta je kretanje, tada vec treba pokušati na isti nacin izložiti ono što sledi. Cini se da kretanje pripada tom neprekidnom, a u tom neprekidnom najpre se pojavljuje to bezgranicno. Upravo zato se i dogada da oni koji odreduju to neprekidno cesto koriste odredbu bezgranicnog, I jer neprekidno je to što je bezgranicno deljivo. Uz to, kretanje ne može postojati bez prostora, praznog i bez vremena1. Dakle, ocigledno je da zbog toga, ali i zato što su ove /odredbe/ zajednicke za sva /bica! i opšte, oni koji ovo istraživanje preduzimaju treba da razmotre svaki od njih Ger proucavanje osobenosti docnije je od istraživanja I onog što je opšte i zajednicko). Kao što smo rekli, prvo treba razmotriti kretanje. Nešto postoji samo usvrhovljeno, s drugo po mogucnosti i usvrhovljeno: to što je nešto ovo, to ovoliko, to takvo, i slicno u svim ostalim katego-

l.Ovo je sadržaj Phys.1II i IV: 1) kretanje, III. 1-3; 2)bezgranicno, 1II.4-8; 3) prostor (mesto), IV.l-S; 4) prazno, IV.6-9; 5) vreme, IV. 10-14. Ove dve knjige "Fizike" ocigledno su koncipirane kao jedinstvena i kontinuirana analiza i kao celina za sebe u tekstualnom smislu; njihova struktura je još jednostavnija ukoliko se ima u vidu to da pojmovi bezgranicnog i praznog ho anEtpov, 'tO KEvbV/ ovde ulaze prvenstveno u polemickom kontekstu: centralna tema je kretanje u prostoru i vremenu, odnosno prostorno-vremenska odredenost kretanja. Ako Phys.III-IV i ne stoji u neposrednoj tekstualnoj vezi sa Phys.I ili Phys.II, sadržajna i smisaona veza je jasna: pocetna arhelogija iz Phys.I razvija se u teoriju kauzaliteta kao svoju dinamicku artikulaciju u Phys.II, a sada temom postaje bivstveno jedinstvo nacela i uzroka u samom fenomenu kretanja. Pošto je kretanje locirano u ono što se krece ali kao prisustvo uzroka u drugom, kao delotvornost ovoga u onom i delotvornost ovoga us/ed onog, kao jedinstvo delanja i trpljenja /v.ib.200b20-23/, Aristotelova ontologija prirode dolazi do svog istinskog predmeta, do bica u kretanju, i time do svog principijeinog zaokruženja.

91

FIZIKA III

30

35

20la

5

10

rijama bica2. Što se tice tog što je prema-necemu nešto od toga se govori u smislu suviška i nedostatka, I a drugo u smislu tvorackog i trpnog, ili uopšte onog što pokrece i onog pokretnog. Jer ono što pokrece pokrece to što je pokretno, a ono što je pokretno pokretno je usled toga što pokrece. Kretanje ne postoji nezavisno od stvari /'ta 1tpcX'Yllcx'tcx/,jerto što se menja uvek se menja ili po bivstvu, ili po kolicini, ili po kakvoci, ili u odnosu na prostor, te nije moguce, kako kažemo, I na svemu tome uvideti nešto zajednicko što nije ni to ovo, ni kolicina, I ni kakvoca, ni neka druga od kategorija. Prema tome ne može postojati ni kretanje, ali ni promena izvan ovog što je navedeno, zato što ne postoji ništa izvan toga što je navedeno. Svako od njih na dva nacina 3 pripada svemu, kao na primer u slucaju tog-ovog - postoji s jedne strane njegovo oblicje, a s druge Ilišenost - ili /promene/ po kakvoci - jer jedno je belo, a drugo je crno - ili promene po kolicini, gde je jedno završeno, a drugo nezavršeno. Slicno je i kod prostornog kretanja jedno gore a drugo dole, ili je jedno lako a drugo teško. Dakle, postoji toliko vrsta kretanja i promene koliko je vrsta bica. No, pošto je u svakom I rodu razdvojeno, s jedne· strane, ono što je usvrhovljeno, i s druge ono što je moguce, tada je usvrhovljenost moguceg bica kao takvog njegovo kretanje4• Na primer, kretanje onog što se može podrugojaciti, utoliko ukoliko se može podrugojaciti, jest podrugojacenje, kretanje onog što se može povecavati ili tome suprotnog, tog što se može smanjiti - jer nema zaje-

2 V.d.n.,st.116 (na kraju PhysII). 3 Tj. u smislu elemenata u tipovima protivstavljanja (kao lišenost, kao suprotnost kod koje je suprotnost u prostoru izvorna). Preostala dva tipa protivstavljanja, protivrecje i prema-necemu /v.Metaph. 10l8a20-10l8b8/, se ne izdvajaju zato što je za trenutne potrebe dovoljno da se utvrdi da je neki tip protivstavljanja nužan da bi bilo moguce kretanje u bilo kom od navedenih oblika . . 4 V.d.n.,st.116.

92

FIZIKA III

dnickog imena za oba - jest rast i smanjivanje, kretanje onog što može postati ili propasti jest postajanje ili 15 I propast, a kretanje onog što se može pomerati jest pomeranje /~/. Da je to kretanje, ...ocigledno je odavde: kad ono što je izgradivo, utoliko ukoliko je takvo kakvo mi kažemo da jeste, jest usvrhovljeno, ono se gradi i to je gradenje. Slicno stoji stvar i sa ucenjem, lecenjem, kotrljanjem, skakanjem, sazrevanjem ili starenjem. No, 20 pošto su neka /bica! I ista i po mogucnosti i po usvrhovIjenosti, mada ne istovremeno i ne s obzirom na isto vec su, na primer, topla usvrhovljeno, a hladna po mogucnosti, tada neposredno mogu mnogostruko uticati na drugo i trpeti jedno od drugog, jer sve istovremeno mora biti i delatno i trpno. Prema tome, i to što pokrece na prirodan nacinSjest pokretno, jer sve što je takvo pokrece 25 I zato što se i samo krece. Nekima izgleda6 da se svaki pokretac pokrece; medutim, na osnovu nekih drugih /dokaza/ bice jasno kako tu stoji stvar, jer postoji nešto što pokrece anepokretno je; no, usvrhovljenost moguceg bica, kad je usvrhovljeno bice delotvorno ne kao ono samo vec kao nešto pokretno, ...to je kretanje'. O tom 30 "kao" govorimo u sledecem smislu: bronza I je po mogucnosti statua, no ipak nije delotvornost bronze kao bronze neko kretanje. Nije istovetno bice bronze i neke mogucnosti, pošto kad bi to bilo istovetno prosto-naprosto i po odredenju, tada bi usvrhovljenost bronze, kao bronze, bila kretanje; no to, kao što je receno, nije istovetno. To je 35 ocito i I u slucaju suprotnosti, jer moci biti zdrav i moci 20lb biti I bolestan jeste nešto razlicito - u protivnom bi bilo istovetno to "biti bolestan" i to "biti zdrav" - a podmet, to što je zdravo ili bolesno, bilo vlaga ili krv, jest nešto jedinstveno i istovetno. Pošto to nije istovetno, kao što ni 5 Prirodni pokretac, jer postoji i ono što pokrece ali ne prirodno, nepokretni pokretac, bog /v.Metaph.1072a26, b3/. 6 Verovatno pretplatonskim fizicarima; za dokaz, v.Phys. VIII. 5. 7 V.d.n., st. 120.

93

FIZIKA III

FIZIKA III

5

boja i ono vidljivo nisu istovetni, jasno je da je usvrhovljenost I onog što je moguce, ukoliko je moguce, kretanJe.

10

15

20

25

Ocito je dakle, daje kretanje to i da do kretanja dolazi onda kad je usvrhovljenost to, ni ranije ni kasnije. Jer svako pojedino /bice/ može biti nekad delotvorno, a nekad nedelotvorno: na primer, ono izgradivo i delotvornost tog izgradivog, utoliko ukoliko je izgradivo, jest I gradenje8, jer delotvornost je ili gradenje ili kuca; no kad postoji kuca, tada više ne postoji to izgradivo; to izgradivo je ono što se gradi. Nužno je dakle da gradenje bude delotvornost, a gradenje je neko kretanje. Isti dokaz ce odgovarati i za sve ostale /vrste/ I kretanja. 2 I po onom što drugi govore o kretanju ocito je da je to receno valjano, ali i po tome što ga nije lako odrediti na neki drugi nacin. Jer kretanje i promena ne mogu se postaviti u neki drugi rod, što je ocito ako se samo obrati pažnja na to I šta neki misle o kretanju, oni koji tvrde9 da je kretanje drugost, nejednakost ili nebice. Nema nikave nužnosti da se nešto od toga krece, bilo da je nejednako, drugo ili nebice. Na to se ni promena ne svodi, niti ona iz toga postaje pre nego iz tome protivstavljenog. Razlog tome što oni kretanje na to svode jest to što kretanje I izgleda kao nešto neodredeno, a nacela te druge strane u

8 No, odredenje kretanja kao nezavršene delotvornosti približava Aristotela Platonovim pojmovima drugosti, nejednakosti i nebica, jer opet se negacija (kod Aristotela u smislu lišenosti) pokazuje kao nezaobilazni momenat u odredivanju kretanja. Štaviše Aristotelovo odredenje zadržava u sebi napetost te negacije, jer je"nezavršena usvrhovljenost" zapravo bivstvujuca protivrecnost, jedinstvo suprotnosti: delotvomost kao takva ukida ne savršeno st i obratno. To ukidanje i to jedinstvo i jeste kretanje: ne više i ne još u jedinstvu podmeta. 9 V.Plat.Soph.256d-e, Tim.57e-58c. Filopon ovakvo shvatanje kretanja pripisuje pitagorejcima /v.Philop.359.20-21/ na osnovu Aristotelovog spominjanja niza temeljnih suprotnosti na ib.1in.25; no za Filopona je i Platon pitagorejac (i za Aristotela uostalom Platonovo pitagorejstvo nije sporno).

94

30

35

202a

5

10

15

nizu suprotnosti /cr'OO''totX.la.~/10 su neodredena zato što izražavaju lišenost. Nijedno od njih nije ni nešto ovo, ni nešto takvo, ni neka druga kategorija. Kretanje se smatra neodredenim zato što njega nije moguce svesti ni na mogucnost bica ni na delotvom ost, jer I ne krece se po nužnosti ni to što može biti kolicina, ni ono što je delotvorno kolicina, te kretanje doduše izgleda kao neka delotvornost, ali nesvršenall. To je zato što je nesvršeno to moguce cemu je kretanje delotvornost. Upravo zato je teško shvatiti šta je kretanje. Nužno je svesti ga ili na lišenost, ili na mogucnost, ili na I cistu /cxnA~v/ delotvornost, a izgleda da ništa od toga nije moguce. Prema tome preostaje I samo navedeni nacin: kretanje je neka delotvornost, i to takva delotvornost kakvu smo opisali, /delotvornost/ koju je teško, ali moguce, videti. Kao što je i receno, i sve što pokrece takode se krece, to što je po mogucnosti pokretno i cije je nekretanje /aKtVT]O'la./ mirovanje (jer ono cemu I pripada kretanje, ...nekretanje toga je mirovanje). Delanje u odnosu na to, utoliko ukoliko je to takvo, jest samo pokretanje; a to samo utice dodirom, tako da istovremeno i trpi12. Zbog toga je kretanje usvrhovljenost tog što je pokretno, utoliko ukoliko je pokretno, a to sledi iz dodira s tim što pokrece, tako da istovremeno i trpi.No, to što pokrece uvek mora donositi neki oblik, bilo da je to nešto ovo, I takvo ili toliko, i to ce biti uzrok kretanja kadgod pokrece. Na primer, usvrhovljeni covek stvara coveka iz onog što je po mogucnosti covek. 3 Jasno je to što je ovde upitno: kretanje se nalazi u onom što je pokretno. Ono je njegova usvrhovljenost na osnovu tog što pokrece. I Ali ni delotvornost tog što pokrece nije od ove razlicita, jer ona mora biti usvrhovljenost oba. Ono je sposobno da pokrece na osnovu svoje mo

10 V.Metaph.986a22-26. 11 V.d.n.,st.l18. 12 V.d.n.,st.l18.

95

FIZIKA III

20

25

30

moci, a pokrece svojom delotvomošcu /'tq) EVEP'YEt vi; a njegova delotvomost tice se tog što je pokretno, tako da je delotvomost oba jedinstvena, kao što je isti razmak izmedu jedan i dva i dva i jedan, ili kod onog što se uspinje i onog što I silazi. Jer, to je nešto jedno, ali njihovo odredenje IAOyOr:;1 nije jedinstveno. Slicno stoji stvar i s onim što pokrece i onim što je pokretano. Tu ima jedna dijalekticka IAoytlC~vl teškoca13. Možda je nužno da postoji neka delotvomost tog što je tvoracko i tog što je trpno: jedno je delanje, a drugo trpnja, delo i svrha jednog je cin, a drugog trpnja. I Pošto su oba neka kretanja, ...akosu razlicita, u cemu su? lli su oba u tome što trpi i što je pokretano, ili je delanje u tom što dela, a trpnja u tom što trpi; ako pak, i trpnju treba nazvati delanjem, to bi bilo samo istoimeno. Medutim, ako je tako, tada ce kretanje biti u tom što pokrece - jer isti dokaz važi i za to što pokrece i I za ono što je pokretano - tako da ce se ili sve što pokrece pokretati, ili se nece pokretati iako poseduje kretanje. A ako su oba, i delanje i trpnja, u tom što je pokretano i što trpi - na primer, ako su i poducavanje i ucenje, iako predstavljaju neko dvojstvo, u uceniku - tada najpre delotvomost necega nece biti u tomel4, a potom besmisleno je da dva kretanja zajedno

13 Stavu da su delanje i trpnja po bicu isto, apoodredenjurazliciti mogu se postaviti primedbe koje imaju prvenstveno ili samo dijalektic'ki naboj jer to je redovni smisao termina A.o\''tK:wr:; kod Aristotela -te Aristotel do 202b5 razvija jednu argumentaciju dijalektickog tipa protiv stava formulisanog na ib.a7-9 i a20. 14 Na primer: poducavanje ce, iako je delotvomost ucitelja, biti u uceniku. Ovu "aporiju" Aristotel rešava pojmom prisustva u drugom jer poducavanje jeste delatnost ucitelja ali ono se razlikuje od iznošenja znanja ex cathedra bez obzira na to da li iko išta razume, tako da je poducavanje delatnost ucitelja ali u uceniku, jer ono je poducavanje samo ukoliko je praceno razumevanjem od strane ucenika, i upravo to razumevanje istog je delotvomost ucenika kao "odgovor" na delotvomost ucitelja. Aristotel ima pred sobom paradigmatsku hermeneuticku situaciju 96

FIZIKA III

35

202b

5

10

15

I pokrecu listo/. Koja dva podrugojacavanja mogu pripadati necemu jedinstvenom i voditi ka nekom jedinstvenom obliku? To je nemoguce! "Ali, delotvomost ce biti jedinstvena!" I Besmisleno je da dva razlicita podrgojacavanja po vrsti predstavljaju jedinstvenu i istovetnu delotvomost. I ako su doista poducavanje i ucenje nešto istovetno, kao i delanje itrpljenje, tada ce i uciti biti isto što i poducavati, adelati isto što i trpeti, tako da ce biti nužno da onaj koji poducava Inekogl I sve to i uci, i da onaj koji dela trpi. Ili, možda nije besmisleno to da delotvomost necega bude u necemu drugom - naime, poducavanje je delotvomost onog koji poducava, ali u nekom, i nije od- vojena, vec je to delotvomost ovoga u ovom - i da ništa ne sprecava da ove dve budu jedna ista Idelotvomostl - ne u smislu da su isto po bicu vec onako kako I postoji lurca.PXnl ono što je moguce u odnosu na to što je delotvomo - i da ne bude nužno da uci onaj koji poducava, te da, ako su delanje i trpljenje nešto istovetno, oni ipak ne budu istovetni tako da im je istovetno odredenje koje izrice štastvo, kao u primeru ogrtaca i plaštal5, vec kao što su istovetni put iz Tebe u Atenu i iz Atene u Tebu, kao što je i ranije recenol6. Nije I baš sve istovetno kod onih Istvaril koje su na bilo koji nacin istovetne vec samo kod onih cije je bice 110 elvatl isto. Cak i ako je poducavanje istovetno s ucenjem ne sledi iz toga da je i to "uciti" isto-

koja mu služi kao model za analizu kretanja: kretanje je oblikovanje po meri onog što se oblikuje, oblikovanje koje se ne odvija u praznom prostoru ili u odnosu na cistu pasivnost i cistu mogucnost vec u onom što predstavlja potencijalni predmet oblikovanja: u poducavanju se ne govori zidovima vec onima koji mogu razumeti i koji i razumeju delotvorno. Ejdetska priroda kretanja kod Aristotela najjasnija je u takvim primerima (razumevanje, opažanje, odnos duše i tela) ali to pokazuje da su to više nego primeri: to su paradigrne, modeli za analitiku kretanja. 15 V.d.n.,st.119. 16 V.ib.aI8-20.

97

FIZIKA III

20

25

30

35 203a

5

vetno s tim "poducavati", kao što ne sledi daje rastojanje odavde natamo jedno te isto s rastojanjem odande naovamo, iako je jedinstven razmak izmedu onog što je odvojeno. Uopšte receno, niti je u pravom smislu te reci poducavanje I istovetno s ucenjem niti delanje strpljenjem, vec je istovetno ono cemu ta dva pripadaju, ... kretanje. Jer, po odredenju se razlikuje delotvornost ovoga u onom, i delotvornost ovog usled onog. Dakle, receno je šta je kretanje, i uopšte i u pojedinostima. Nije skriveno kako treba odrediti svaku od njegovih vrsta. I Podrugojacavanje je usvrhovljenost tog što se može podrugojacavati utoliko ukoliko se može podrugojacavati. Još jasnije, /kretanje je usvrhovljenostl onog što je po mogucnosti delatno ili trpno, i prosto-naprosto i, opet, u pojedinostima, kao na primer gradenje ili lecenje. Na isti nacin može se govoriti i o svakoj drugog vrsti kretanja. 4 No, pošto se nauka o prirodi bavi velicinama, kretanjem i vremenom, a svako od njih može biti ili bezgranicno ili ograniceno - mada nije sve ili bezgranicno ili ograniceno, na primer svojstvo Ina8oc./ ili tacka, jer sigurno je da ništa od takvih Istvaril nije nužno u jednom od ta dva - prilicilo bi da onaj I koji se bavi izucavanjem prirode ispituje i bezgranicno: da li ono postoji ili ne postoji, i ako postoji šta je? Znak da ispitivanje bezgranicnog I pripada ovoj nauci je ovaj: svi oni koji su smatrali vredni.m bavljenje-ovom vrstom filozofskog istraživanja govorili su i o bezgtanicnom, i svi odreda ga postavljaju kao neko nacelo bica. Jedni, kao pitagorejci i Platon17, pretpostavljaju bezgranicno IilLsebi, I zato što samo bezgranicno navodno nije kao prilucenost neceg drugog vec kao bivstvo. Razlika izmedu njih je samo u tome što pitagorejci postavljaju bezgranicno unutar onog što je opažajno - jer po njima broj nije nešto odvojeno - i veruju da je ono što

17 V.Metaph.986a23,98~a8-14;Philol.Fr.Bl-3. 98

FIZIKA III

10

15

je izvan Neba bezgranicno18, a Platon veruje da izvan nema nijednog tela, a ni ideja jer one po njemu nisu negde, ali da se bezgranicno nalazi u I opažajnim stvarima, a i medu onim /bicima!. Takode, oni smatraju da je bezgranicno parno - jer da ono, mada je obuhvaceno i ograniceno od strane neparnog, daje bicima bezgranicnost, a da je dokaz za to ono što se kod brojeva dogada: ukoliko se gnomoni pridodaju oko jedinice, ili odvojeno19, tada s jedne strane uvek nastaje I razlicit oblik, a s druge jedan te isti a Platon da ima dva bezgranicna Inacela!, Veliko i Malo.20

20

25

Medutim, svi oni koji su se bavili istraživanjem prirode postavljaju kao osnov bezgranicnom neku drugu prirodu, neki od takozvanih elemenata 1(J'tOtXEtOvl, kao što je voda, vazduh, ili to što je izmedu njih. No, niko od onih po kojima su elementi ograniceni Ipo brojul ne stvara iz njih nešto bezgranicno; oni koji I veruju da su elementi neograniceni Ipo brojul, kao Anaksagora ili Demokrit, tvrde da je bezgranicno neprekidno na osnovu dodira; .prvi to tvrdi Ipretpostavkoml homojomerija, a drugi Ipretpostavkomi panspermije oblicja21. Tvrde daje neprekidno usled dodira. IAnaksagora veruje pri tomi daje svaki deo mešavina, jednako kao i Sve, jer primecuje da sve postaje iz svega. Naime, izgleda I da on otud izvodi tvrdnju da su nekada sve stvari bile zajedno, na primer ovo meso ili

18 V.ib.213b22-27: bezgranicna praznina koja okružuje svet; Platon o ogranicenosti sveta, v.Tim.33c; za bezgranicnost sveta kod pitagorejaca, v.Archyt.Fr.A24. 19 V.d.n.,st.119. 20 V.d.n.st.120. 21 Demokritova panspermija atomskih oblicja, jer da su atomi bezgranicni ne samo po broju vec i da ima bezgranicnomnogo njihovih oblicja od kojih se doduše pobliže odreduje samo shema atoma duše (i vatre); no tradicionalni elementi su takve "sveopštemešavine semena" koje se medusobno razlikuju po gustini (termin "panspermija"je verovatno Demokritov, a Aristotel ga koristi i kad govori o Anaksagorinoj teoriji, v.De Gen.et Cor.314a29). 99

Ij:

FIZIKA III

FIZIKA III

"

"

30

203b

5

ova kost, ili štagod drugo slicno, te znaci sve. Dakle i istovremeno Ije sve postojaloi. Jer ne postoji pocetak razlucivanja samo za svako pojedinacno bice vec za sve. Pošto to što postaje postaje iz takvog tela, i pošto sve ima neki postanak, mada ne I istovremeno, onda mora postojati neko nacelo postanja, i ono je jedinstveno: njega on naziva Umom, te Um stvara Isvel pocevši u odredenom Itrenutkul da misli22. Prema tome nužno je dajednom sve postoji zajedno, i da jednom zapocne da se krece. Demokrit pak tvrdi da ta prva /bica! ne nastaju jedno iz drugog, ali ipak je za njega nacelo telo I koje je zajednick023; ovo se pak, u svojim delovima, razlikuje po velicini ili po oblicju. Iz toga je jasno da ovo istraživanje prilici fizicarima. Svi oni s pravom to bezgranicno postavljaju kao nacelo. I Niti ono može postojati zalud, niti njemu može pripadati neka druga priroda louval.l.l V;24 do u smislu nacela. Sve je ili nacelo ili je iz nacela, a ne postoji nacelo bezgranicnog jer bi u tom slucaju postojala njegova granica.

22 Ili: proizvodi pocevši da misli od nekog nacela /~ TI' a.px.~e; 'UVO<; EP'Yci~E'tatv~oae;/. Slicna slika kao u An. Post.lOOaI2-l4. Sledeci stav možda ide u prilog takvom tumacenju jer bi inace "prema tome" bilo suvišno. 23 ocDlla kao naV'tCDv a.Px.~,u smislu onog što je zajednicko za razlicite atome, jer da su svi oni tela (osnovna razlika je razlika izmedu punog i praznog, a to puno je telo), predstavlja više Aristotelovu interpretaciju nego izvorno atomisticko stanovište. 24 Beskonacno u ovoj alternativi mora imati status (ouval-ue; iz prethodnog reda je upravo to: status, položaj, priroda) nacela, tako da po ucenju Phys.I mora biti ili tvar ili oblik jer to su jedina nacela prirodnih bica. Ono taj status mora imati po intenciji samih starih fizicara i u tome je irnanentni aspekt Aristotelove kritike: bezgranicno postoji kod vremena i broja, u deljivosti velicina ad infinitum, ali ne zato što je nacelo. Ne postoji po sebi !J(a8' au'to/ vec na osnovu podele ili dodavanja /Ka'ta. OlatpEOlv, Kam 1l;P008EOlV/ kod velicine, broja, kretanja i vremena, uvek po mogucnosti, a ne delotvorno. 100

"

"

..:

• l~"

.~;

10

~t~ j.;

15

Takode, ono je nerodeno i nepropadljivo buduci da je neko nacelo, jer to što je postalo po nužnosti poseduje neki kraj, te postoji završetak svakog propadanja. I Zato, kao što kažemo, ne postoji nacelo ovog nacela vec je, cini se, ono nacelo svega ostalog, sve obuhvata i svime upravlja, kao što kažu oni koji ne postavljaju neka druga nacela pored bezgranicnog, kao što su Um ili Ljubav. I to je ono Božansko, jer to je "besmrtno i nepropadljivo", kako vele Anaksimandar25 i I vecina istraživaca prirode I'twv cjYlx)toA.Oywvl.

20

25

30

Oni koji to ispituju mogli bi zadobiti uverenje u postojanje bezgranicnog ponajpre na osnovu sledecih pet /razloga!: na osnovu vremena (jer ono je bezgranicno), i na osnovu pode le velicina (jer i matematicari se služe bezgranicnim). Takode, samo tako ne bi prestalo postajanje i propadanje ako postoji nešto bezgranicno odakle I se izdvaja to što postaje. Zatim, ono što je ograniceno uvek se mora u odnosu na nešto ogranicavati, tako da je nužno da ne postoji nikakva granica ako se jedna /stvar/ uvek mora ogranicavati u odnosu na drugu. A najvažniji i osnovni /razlogl koji svima predstavlja zajednicku teškocu Ije sledeci/: cini se da je i broj bezgranican usled toga što nikako ne nedostaje u mišljenju, I ali i matematicke velicine i to što je izvan Neba. A ukoliko je bezgranicno to što je izvan, onda izgleda da je bezgranicno i telo, a i svetovi / lCo<JJ.!Ot;26. Jer zašto bi to prazno pre bilo ovde nego onde?! Prema tome, ako je ta masa l&ylCOV/ samo na jednom mestu, mora ona biti i svugde. A ako i postoji to prazno i bezgranicni prostor, nužno je da istovremeno postoji i bezgranicno telo. I Jer kod onog što je vecno nema nikakve razlike izmedu mogucnosti If.voe~./:.<. Jeatl i bica. U ispitivanju

I eewpia.1 bezgranicnog

postojijedna

te-

25 V.Anaximand.Fr.B3 (isto i na 203bI3-14). 26 V.d.n.,sU2I. 101

FIZIKA III

FIZIKA III

204a

5

škoca. I ako se pretpostavi da ono postoji, i ako se pretpostavi da ne postoji sledimnogo toga što je nemoguce. Takode, pitanje je na koji od dva nacina ono postoji, da li kao neko bivstvo ili kao prilucenost po sebi za neku prirodu? Ili možda ono ne postoji ni na jedan od ta dva nacina, ali ipak ništa manje ne postoji nešto bezgranicno, ili neke /stvari/ bezgranicne I po mnoštvu? A to je prvi zadatak fizicara: da ispita postoji li neka bezgranicna opažajna velicina. Najpre treba odrediti na koliko nacina se govori o bezgranicnom. Na jedan nacin, to je ono što se ne može preci zato što mu nije prirodeno da bude predeno, kao što je glas nevidljiv; na drugi nacin, I to je ono prelaženje cegaje bez kraja, ili ono što se teško može preci, ili ono što, mada mu je u prirodi da se može preci, nema ni prelazak ni granicu27. Takode, bezgranicno je sve ono što je takvo na osnovu pridodavanja, ili na osnovu pode le, ili i ovako i

15

20

':~; ,

25

onak028•

10

5 Nije moguce da postoji bezgranicno odvojeno od opažajnih /stvari/ kao nešto po sebi bezgranicno. Ako samo bezgranicno nije ni velicina, ni I mnoštvo, vec bivstvo (a ne prilucenost), tada ono mora biti nedeljivo - jer to što je nedeljivo mora biti ili velicina ili mnoštvo - a ako je tako, tada nije bezgranicno, osim onako kako je glas nevidljiv. Ali oni koji tvrde da bezgranicno postoji

27 V.d.n.,st.l21. 28 To je upravo ono što je osobeno za quantum: aditivnost i deljivost. Broj je bezgranican u smislu pridodavanja Ger od svakog ima veci), velicina u smislu pode le (jer ne postoji najmanja, nema atoma ni u geometrijskom smislu nedeljivih duži, ni u fizikaInom smislu nedeljivih tela), a kretanje i vreme su bezgranicni i "uzduž ipopreko". Bezgranicnost velicine, kretanja i vremena samo je negativno izražen njihov kontinuitet, jer kontinuirano je upravo ono što je deljivo da "delove koji su uvek dalje deljivi /v.ib.185blO, 200b20, 232b24, 239a22/, tako da je kontinuum ho O'Uvex~r:/ ono u cemu se bezgranicno najpre manifestuje /ell<PatVew.t,v. ib.200b 13/. 102

30

ilr 35 204b

5

ne govore u tom smislu, niti mi to tako istražujemo, vec u smislu onog što ne može biti iscrpljeno /aou::l;i 'te'tov/. Ako je pak I to bezgranicno nešto priluceno, tada ono kao bezgranicno ne bi bilo element bica, kao što ni to nevidljivo nije element govora, iako glas jeste nevidljiv. Potom, kako može postojati nešto po sebi bezgranicno, ako zaista nije broj ili velicina cija je odredba bezgranicno-po-sebi? To je još manje nužno nego to I da postoji bezgranicni broj ili velicina. Jasno je medutim, da bezgranicno ne može postojati kao delotvorno, kao bivstvo, ili kao nacelo. U tom slucaju ce sve što u njemu ucestvuje biti bezgranicno, ako je deljivo - jer bice bezgranicnog i samo bezgranicno jesu nešto istovetno, ako je bezgranicno zaista neko bivstvo, i ako se ne pridaje nekom podmetu - tako da ce biti ili nedeljivo, ili I deljivo u beskonacno. Nije moguce da jedno te isto bude mnoštvo bezgranicnih /stvari/ - a ipak, ako je /bezgranicno/ neko bivstvo i nacelo, tada je bezgranicno deo bezgranicnog kao što je vazduh deo vazduha. Znaci, ono je bez delova i nedeljivo. Ali nemoguce je da usvrhovljeno bice bude bezgranicno jer je nužno da ono /u tom slucaju/ bude neka kolicina. Znaci bezgranicno postoji I po prilucenosti. A ako je tako, receno je29 da se ono tada ne može nazvati nacelom vec je to ono cemu je prilucenost, vazduh ili to pamo. Prema tome, besmislenim se pokazuje tvrdnja onih koji se za pitagorejcima povode, jer oni to bezgranicno istovremeno cine bivstvom i dele ga. No, moždaje ovo pitanje, I tj. to da li može postojatti nešto bezgranicno u matematickim /stvarima/, I te u onom što je umstveno i što nema nikakvu velicinu, ... moždaje ono opšte. Mi to pitanje postavljamo za ono što je opažajno, i za ono što sada istražujemo: da li u okviru toga postoji ili ne postoji neko bezgranicno telo s obzirom na povecavanje /aul;T]0tv/? Ukoliko se to istražuje logicki, na osnovu I sledeceg bi moglo izgledati da /tak-

29 V.ib.aI4-17.

103

FIZIKA III

FIZIKA III

10

15

20

vo telo/ ne postoji. Ako je odredenje tela "to što je ograniceno površinom", tada ne bi postojalo bezgranicno telo, ni umstveno, ali ni opažajno - takav u stvari nije ni broj, kao ono što je odvojeno i bezgranicno, jer broj i to što poseduje broj jest nešto izbrojivo; ako se dakle to što je izbrojivo može izbroj ati, tada bi bilo moguce I preci to bezgranicno. Za one koji to istražuju više fizicki to bi bilo dokazano na osnovu sledecih razloga. !Bezgranicno telo/ ne može biti ni složeno ni prosto. Ono ne može biti složeno, ako su elementi ograniceni po svom mnoštvu. Nužno je da njih bude više, i da se suprotni uvek izjednacuju, te da ne bude jedan od njih bezgranican - jer ako I je moc koja je u jednom telu za kolikogod slabija od moci drugog, na primer ako je vatra ogranicena avazduh bezgranican, bilo koliko puta da je ista !kolicina! vatre po moci slabija od iste kolicine vazduha, samo ako tome odgovara neki broj, ipak je ocigledno da to bezgranicno nadmašuje i uništava to ograniceno. A nije moguce da svako Itelol bude bezgranicno, I jer telo je ono što poseduje odredenu rasprostrtost /8tacnacrtv/ u svakom smeru, a bezgranicno je ono što ima neograniceno prostiranje, tako da bezgranicno telo mora biti u beskraj rasprostrto u svakom sme-

35 205a

5

ocigledno to da je uopšte nemoguce da postoji neko bezgranicno opažajno telo. I Sve što je opažajno po svojoj prirodi jeste negde, i za sve postoji neki prostor. U istom prostoru su deo i celina, na primer cela zemlja i jedna grudva, vatra i iskra. Ako je celina jednolika IOIlOet8ec;1 ona ce biti ili nepokretna ili u vecnom kretanju. Ali to je nemoguce (jer, zašto bi se pre kretala nagore, nadole, ili bilo kuda? Mislim Ina primer ako se radi o grudvi zemlje: gde se ona može kretati, ili gde može mirovati? Jer, bezgranican je prostor njoj srodnog tela. Da li ce onda zauzimati ceo prostor? Ali, kako?! Kakvo je njeno mirovanje, ili njeno kretanje, i gde Iona miruje ili se krece/? . Možda ce mirovati svugde? Znaci, nece se kretati. Ili ce se možda svugde kretati? Znaci, nece mirovati.) Ako je pak, celina /tela/ neslicna, I tada su i prostori neslicni. Prvo, telo Svega nije jedinstveno osim usled dodira. Potom, to Idelovi/ moraju biti ili ograniceni, ili bezgranicni po obliku. Ne mogu biti ograniceni jer ce u tom slucaju jedni biti bezgranicni a drugi nece, ako je Sve bezgranicno kao što je to vatra ili voda; takva /stvarl predstavlja

10

15

ru.

25

Medutim, bezgranicno telo ne može biti ni nešto jedno i prosto, ni, kao što neki govore30, ono mimo elemenata, ni prosto-naprosto. Ima I nekih koji veruju da je bezgraniclio to, a ne vazduh ili voda, kako ostali elementi ne bi bili uništeni od strane onog koji je bezgranican. Izmedu njih postoji suprotnost, kao što je na primer vazduh hladan, voda vlaŽ11a, a vatra topla. Kad bi jedan od njih bio bezgranican odmah bi uništio sve ostale: zato oni tvrde da je to nešto drugo, iz cega postaju elementi. I Nije moguce da postoji nešto takvo, ne zato što je bezgranicno - jer što se toga tice, treba reci isto za svako telo podjednako - vec zato što ne postoji takvo opažajno telo

30 Anaksimandar. 104

pored takozvanih elemenata. Svako telo se razlaže u ono iz cega je, tako da bi ovde pored vazduha postojala i vatra, I i zemlja, i voda, a ne pokazuje se ništa lod toga!. Ni vatra ne može biti bezgranicna, a ni neki drugi I element. Uopšte, i nezavisno od toga da li je neki od njih bezranican, nemoguce je da svi, cak i ako su ogranicenu, budu ili postanu jedan, kao što Herakleit tvrdi da jednom sve postaje vatra31. Isti dokaz I važi i za to jedno koje fizicari32 postavljaju izvan elemenata. Jer sve se menja iz suprotnosti u suprotnost, na primer iz toplog u hladno. Na osnovu sledecih Idokaza! treba za svako telo razmotriti da li može ili ne može biti bezgranicno. Iz ovog je

20

'.

31 V.Heracl.Fr.B30,31,63-6,90. 32 V.ib.204b23-6. I \

105

FIZIKA III

FIZIKA III

25 29,30

35 205b

819

205b

Ako su mesta pak, ltibezbrojna, delovii bezbrojprofast za I suprotnosti33. ni i prosti, tada su i njihova te ce elementi biti bezgranicni. Ako je to nemoguce, i ako su mesta ogranicena, tada je to i Celina. Nije moguce da prostor i telo ne odgovaraju u potpunosti jedno drugom, niti je celokupni prostor veci nego što telo može biti istovremeno, medutim, ni to telo više ne može biti I bezgranicno - niti telo može biti vece I od prostora /koji zauzima/o U tom slucaju ce postojati ili nešto prazno ili telo kome je u prirodi da ne bude nigde. Upravo zato niko od istraživaca prirode nije smatrao da je to bezgranicno i jedno vatra ili zemlja, vec ili voda ili vazduh, ili to izmedu njih, zato što za svako od ona dva postoji ocigledno odredeno mesto, a lovi su podložni naginjanju nagore i nadole. Anaksagora I besmisleno govori o mirovanju bezgraTvrdi naime, da bezgranicno ucvršcuje samo sebe, a to navodno cini zato što je u sebi jer ga ništa ne obuhvata, tako da gdegod da je nešto njemu je prirodeno tu da bude. I To nije istina, jer nešto bi moglo biti negde prisilno, tj. moglo bi da ne bude tamo gde mu je prirodeno. Ako se Celina sigurno ne krece, jer to što se ucvršcuje samim sobom i što jest u samom sebi nužno je nepokretno, ...ali treba reci zašto joj nije prirodeno kretanje. nicnog34.

5

33 Ross prebacuje, cini se s dobrim razlozima, ova cetiri reda ispred 205 bI, dakle na kraj ovog pasusa. Alternativna pretpostavka /Hayduck/ je da ovde i pored te intervencije postoji neka praznina u tekstu. 34 Iz sacuvanih fragmenata Anaksagorinog spisa "O prirodi" nije jasno kako bi se moglo zakljuciti mirovanje bezgranicnog. Poenta Aristotelove argumentacije je da uzrok koji Anaksagora navodi za mirovanje bezgranicnog nije uzrok njegovog mirovanja vec mirovanja neke velicine: dakle, ako ono uopšte miruje, to mora biti usled nekog drugog uzroka. Ni to što je u sebi ne znaci da miruje. Anaksagorina "mešavina iz svega" ha I.ity~a:"to El( ncl.V"twv/ lišena je kretanja pre nego štoje um pokrene, tj. pre nego što um pokrene proces razdvajanja iz te sveopšte mešavine, i možda u tom kontekstu treba tražiti kako je Anaksagora mogao zamišljati mirovanje bezgranicnog. 106

10

15

Taj koji tako govori ne može se rešiti ove teškoce na zadovoljavajuci nacin. Jer, moglo bi biti tako da se ona ne krece zato što I nema gde drugde da se krece, ali ništa ne sprecava da joj je to prirodeno. Ni Zemlja se ne krece ne bi to cinila ni kad bi bila bezgranicna - vec je zadržava i sprecava sredina: razlog njenog mirovanja ne bi bio u tome što nema nekog drugog mesta gde bi se mogla premestiti vec u tome što joj je tako prirodeno. Medutim, moglo bi se tvrditi da ona ucvršcuje sebe. Ako dakle, ni u slucaju Zemlje nije I razlog to što je navodno bezgranicna, vec je razlog to što je teška - to što je teško miruje u sredini, a Zemlja je u sredini - tada bi slicno tome i to bezgranicno mirovalo u sebi us led nekog drugog uzroka, a ne zato što je bezgranicno što ucvršcuje samo sebe. Istovremeno, ocito je i to da bi i svaki deo trebalo da miruje, jer kao što to bezgranicno miruje u sebi zato što se I ucvršcuje, isto tako mora mirovati u sebi i svaki njegov deo, kojigod da uzmeš. Jer mesta celine i dela su jednovrsna, kao što je na primer cela zemlja i neka grudva dole, a sva vatra i iskra gore. Dakle, ako je mesto bezgranicnog to da je ono u sebi, tada je isto i s delom: i on mora mirovati u sebi.

i

20

25

30

35

Potpuno je jasno da je nemoguce I da medu telima istovremeno postoji neko bezgranicno telo i neki prostor, ako svako opažajno telo poseduje ili težinu ili lakocu, i ako kao teško po prirodi ima kretanje ka sredini, a kao lako nagore. To je nužno i za to bezgranicno; no nemoguce je da ono svo bude bilogde, ili da se to dogodi s jednom od njegovih polovina. Ta kako I ceš ga podeliti? Ili, kako u tom bezgranicnom jedno može biti gore, a drugo dole, ili na kraju, odnosno u sredini' Takode, svako opažajno telo je u prostoru, a vrste leU>11Ii razlike prostora su gore, dole, spreda, straga, desno, i levo. Ove razlike ne postoje samo za nas, tj. po našem ustanovijenju leEcretf5, vec je to razgraniceno i u samoj Celini. I U bezgranic-

35 V.d.n.,st.123.

107

FIZIKA III

FIZIKA III

206a

5

10

15

20

25

nom toga ne može biti. I prosto-naprosto, ako nije moguce I da prostor bude bezgranican, a svako telo je u prostoru, tada nije moguce da neko telo bude bezgranicno. Svakako, to što je negde jest u prostoru, a to što je u prostorU jest negde. Ako to bezgranicno ne može biti ni kolicina - jer u tom slucaju ono ce biti neka kolicina, kao na

I znaci upravo ono isto možepošto biti ni"kolicina" to što je ~rimer dužina to od - dva ili odtako tri nelakta, u prostoru zato što je ovo negde: Ito što je u prostorul jest ili gore ili dole ili pripada nekom drugom pravcu protezanja, a svaki od njih jeste neka granica. Na osnovu svega ovoga jasno je da delotvomo ne postoji bezgranicno telo. 6 Ocigledno je takode da sledi mnogo toga nemoguceg ako bezgranicno I ne postoji ni prosto-naprosto. U tom slucaju ce postojati neki pocetak i kraj vremena, velicine nece biti deljive na velicine, i broj nece biti bezgranican. A kad se u takvom razgranicenju pokazuje da nije moguce da bude ni ovako ni onako, neophodan je posrednik: ocito je da bezgranicno na neki nacin postoji, a na neki da ne postoji. O bicu se govori s jedne strane kao o mogucem, a s druge kao o I usvrhovljenom, a bezgranicno postoji na osnovu pridodavanja i na osnovu podele. Recen036 je da velicina nije delo tvom o bezgranicna, no na osnovu podele jeste. Jer nije teško ukloniti pretpostavku nedeljivih linija37. Dakle, preostaje da to bezgranicno postoji po mogucnosti. Ovde to "moguce" ne treba razumeti kao što se misli da ce nešto što može biti I statua to i postati; bezgranicno nije ono što ce ono samo biti delotvorno; naprotiv, pošto je "bice" mnogoznacno, kao što dan ili takmicenje postoje tako što uvek nešto drugo postaje, tako postoji i to bezgranicno. Moguce i delotvorno postoje i kod tih Istvaril: olimpijske ligrel postoje i zato što takmicenje I može postati i zato što postaje. I inace, to je ocigledno kod vremena, kod ljudskog roda, i

36 V.ib. 5. 37 V.d.n.,st.123.

108

206b

5

kod podele velicine. Jer, uopšte, to bezgranicno postoji tako što se vazda uzima nešto drugo: doduše to što se uzima uvek je nešto ograniceno, ali uvek je i nešto drug038 No dok u slucaju I velicina traje ono što je uzeto, u slucaju vremena i kod ljudskog roda propada ali tako da ne nedostaje. Bezgranicno na osnovu pridodavanja na neki nacin je istovetno s onim na osnovu podele. Jer, ono u tom što je ograniceno postaje I na obrnut nacin na osnovu pridodavanja: kako se nešto pokazuje deljeno u beskraj, tako se mora pokazati odnos onog što se pridodaje prema tom ogranicenom. Jer ako se od ogranicene velicine oduzme odredeni deo, i ako se ovo oduzimanje nastavi u istom odnosu39, tj. ako se pri tom ne ogranicava isti deo cele velicine, tada se ne može doci do kraja te ogranicene

38 U izdanju I.Bekkera u nastavku ovog teksta, stoji slt;:dece: "Takode, o tom "biti" govori se na više nacina, tako da se bezgranicno ne može shvatiti kao nešto ovo, kao što je to covek ili kuca, vec kao što se govori o danu ili o takmicenju kojima bice nije ograniceno kao neko bivstvo vec je uvek u nastajanju i propadanju, uvek drugo pa drugo". Ovaj tekst parafrazira, prethodni /v.ib.lin.2l-28/, te je verovatno neki rani marginalni komentar kasnije ukljucen u Aristotelov tekst /vPhilop.368.911/.

39 Isti odnos .J

()...CJyoc"

ratio/ izmedu sukcesivnih delova u podeli ili u

pridodavanju: podela neke date velicine napola, dihotomija, može biti produžena ad infinitum (dobija se beskonacni konvergentni niz cini je opšti clan 1/2n), ili se nekoj datoj velicini mogu sukcesivno dodavati clanovi istog tog niza ad infinitum. Ovo Aristotelovo razlikovanje verovatno je motivisano Zenonovim kinetickim aporijama, "Ahilom" i "dihotomijom": kretanje ne može zapoceti jer da bi se prešla cela dužina treba preci neki njen deo, da bi se on prešao treba preci prethodno isto toliki deo tog dela (na primer, trecinu od trecine), i td., sve do nekog beskonacno malog l!3n (Ahil i komjaca); po "dihotomiji" iscrpljivanje beskonacnog, sve i da zapocne, ne može se završiti, jer posle polovine treba preci cetvrtinu, pa osminu, itd. 109

FIZIKA III 10

15

20

/velicine/; ako se pak I ovaj odnos povecava40 tako da se ogranicava uvek ista velicina, tada se može doci do kraj a, zato što svaka ogranicena velicina biva iscrpljena /oduzimanjem/ bilo koje odredene /velicine/. Dakle, u drugom slucaju beskonacno ne postoji, a ovako postoji: ne samo po mogucnosti vec u smanjivanju postoji i usvrhovljeno, kao što za dan41 i za takmicenje kažemo da postoje. I Moguce je tako kako je to tvar, a ne samo po sebi, kao to ograniceno. Upravo tako postoji po mogucnosti to bezgranicno na osnovu pridodavanja koje je, po našim recima, na neki nacin istovetno bezgranicnom na osnovu podele. Naime, uvek ce se moci uzeti još nešto izvan, medutim to nece nadmašiti svaku /mogucu/ velicinu, kao što se u slucaju pode le I prelazi preko svega što je odredeno i ograniceno, te uvek postoji nešto manje. Prema tome, nadmašivanje svake /velicine/ na osnovu pridodavanja ne može postojati ni po mogucnosti, osim ako ne postoji po prilucenosti usvrhovljeno bezgranicno, kao što is.traživaci prirode vele da je bezgranicno

25

FIZIKA III

30

207a

5

telo koje je van poretka

svetanije a c~e je bivstvo nešto tome opažajno slicn042. telo Ali, I moguce da vazduh, postoji uilitom smislu ako koje je usvrhovljeno bezgranicno, jasno je da ono ne bi bilo /bezgranicno/ ni po mogucnosti na osnovu prido-

40 a:()~T]'tOV AOyOV,odnos "raste" zato što se uvek oduzima jednak deo cele velicine (na primer cetvrtina: u prvom koraku oduzima se cetvrtina, u drugom trecina od preostale tri cetvrtine celog, u trecem polovina polovine celog, u cetvrtomje to što se oduzimajednako ostatku. 41 Jer da delotvorno postoji neki deo dana ili takmicenja, (rvanje ili šakanje)) i da uvek postoji neki drugi deo, te se kaže da je to "danas" iako ce1ina nikad nije zajedno prisutna vec da je moguca, ali ne u smislu u kome je bronza po mogucnosti statua vec u onom smislu u kome se za tvar kaže da je po mogucnosti bilo koji oblik: ona ima. delotvomo neki oblik, ali može parcijalno primiti svaki (ali ne zajedno). Dan nije celina oblika koji se odelotvoruje kao oblik statue vec je njegova "celina" spoljašnji zbir delova. koji se nadovezuju jedan na drugi (drugo pa drugo, pre hrpa, nego celina). 42 V.ib.203a7, b25-6. 110

10

15

davanja, osim onako kako je receno, obratno u odnosu na podelu. Upravo je zato i Platon postavio43 dva bezgranicna /nacela/ što se cini da Ise može/ i u smislu povecavanja nadmašivati i ici u beskraj, ali i u smislu smanjivanja. I No iako ih je postavio dva, on se njima ne služi, jer kod brojeva ne postoji ni bezgranicno u smislu smanjivanja jer jedinica je ono najmanje - ni ono u smislu povecavanja -jer on broj u celini izgraduje samo do desetice. Sledi da je bezgranicno nešto suprotno od tog što oni misle. I To nije ono cemu ništa nije spoljašnje vec ono cemu je uvek nešto spolja44, ... to je bez~ranicno. Znak je to što ljudi bezgranicnim nazivaju prstenove bez ležišta zato što se uvek može uzeti nešto što je izvan, mada pri tom govore po nekoj slicnosti a ne u pravom smislu. I Jer pored toga mora važiti i sledece: ne treba nikada uzimati isto. Kod kruga se to ne dogada vec je samo ono što sledi uvek drugo /u odnosu na prethodn%~~ Dakle, bezgranicno je ono kod cega se, kad se uzme u smislu kolicine, uvek može uzeti nešto što je izvan. Ono cemu ništa nije izvan, to je dovršeno i celo. Tako naime odredujemo to celo, Ina primer coveka ili kovceg: ono u cemu ništa /njegovol ne odsustvuje. A kako odredujemo to pojedinacno, tako odredujemo i to celo u pravom smislu reci kao ono cemu ništa njegovo nije spoljašnje; ono kod cega postoji nešto njegovo odsutno i izvan njega, to nije sve, pa štagod bilo to odsutno. Celo i dovršeno su ili potpuno ista stvar, ili nešto po prirodi veoma blisko. Ništa što nema kraj medutim, nije dovršeno, a kraj je neka I granica. Zato treba misliti da je Parmenid govorio bolje nego Melis45,jer dok ovaj tvrdi daje Celina neogranicena, on kaže da je ogranicena, od sredine jednaka / 1.cronO'.Aec;/. U povezivanju bezgranicnog sa Svim i sa Celinom ne radi se o

43 V.d.n.,st.124. 44 V.d.n.,st.125. 45 Melis:v.Phys.185a32, b17; 245a25 Metaph.986b20; Parmenid, v.Fr.B8. 44.

111

FIZIKA III

FIZIKA III

20

25

30

35 207b

5

bezgranicnom vezivanju slicnog uzvišenost, sa slicnim46, kao onom a upravo što otuda sve obuhvata oni pridaJu Ii što u sebi sadrži Sve, zato što je na neki nacin slicno Celom47. Jer bezgranicno je tvar dovršenosti veIicine48, i to je ono što je po mogucnosti Celo ali ne i usvrhovljeno; ono je deljivo ne samo u smislu smanjivanja nego i obratno u smislu pridodavanja, a celo je i ograniceno ne po sebi vec po nekom drugom. I I ne obuhvata vec je obuhvaceno, utoliko ukoliko je bezgranicno. Zato je kao bezgranicno i nespoznatljivo, jer ta tvar još nema oblik. Prema tome jasno je da je bezgranicno pre u odredenju dela nego u celini, jer tvar je deo celine, kao bronza što je deo bronzane statue. Medutim, ako Veliko i Malo obuhvataju u slucaju opažajnih trebalo bi da u slucaju /stvari/, umstvenih /bica/o Aliobuhvabesmitaju I i mnstvena sleno je i nemoguce da to što je nespoznatljivo i neodredeno obuhvata i odreduje. 7 Razumno je sledece: cini se da bezgranicno u smislu pridodavanja ne postoji tako da nadmašuje svaku mogucu

10

15

20

I velicinu, pode li da apostoji obuhvacenia u su unutra, oblik

- jer tvar i Sto druge bezgranicno obuhvata. strane, opravdano je tvrditi da kod broja /pri podeli/ ka najmanjem postoji neka granica, a da je ka tom vecem uvek moguce nadmašiti svako mnoštvo; kod velicina se suprotno dogada: ka manjem može se ici iza svake I velicine, a ka tom vecem ne postoji bezgranicna velicina. Raz-

46 Poslovicni izraz: konac s koncem povezivati. Obratno od našeg "mešati babe i žabe". V.et Plat.Euthyd. 298c. 47 V.d.n.,st.125. 48 't~c;; 'tOU IlEYE8auc;; 'tEAEtOtT]'tOc;; vAT]; pomalo rogobatno, no smisao je da je bezgranicno tvar neke velicine u podeli ili u dodavanju, jer tvar je ta koja se može deliti i koja je po mogucnosti celina, tj. oblik. Dakle, to je tvar velicine u mogucnosti dovršenja jer kad je dovršena tada je postignuta celina u kojoj jasno i dalje postoji tvar Uer, uvek je rec o onom što je složeno iz oblika i tvari) ali se ona više ne pokazuje u svojoj bezgranicnosti. 112

25

log je to što je jedno nedeljivo - šta god da je jedno - na primer covek je jedan covek a ne mnoštvo - a broj je više puta po jedan i jest neka kolicina, tako da je nužno zaustaviti se na tom nedeljivom - jer "tri" ili "dva" su paimeni nazivi49, a isto je i sa svakim I drugim brojem dok je naviše uvek moguce zamisliti /veci broji; podele velicine su medutim bezgranicne. Prema tome, broj je bezgranican po mogucnosti ali ne i delotvorno: to što se upravo uzima može nadmašiti uvek svako odredeno mnoštvo. No, ovaj broj nije odvojen, niti njegova bezgranicnost traje vec ona nastaje, isto kao I i vreme i broj vremena. Kod velicina je suprotno, jer to neprekidno del i se u beskraj, a u pravcu onog veceg ne postoji bezgranicno. Jer, koliko Ito neprekidno/ po mogucnosti može biti, ono i delotvorno može biti toliko. Dakle, pošto nijedna opažajna velicina nije bezgranicna50, nije moguce I nadmašiti svaku odredenu velicinu, jer bi u tom slucaju postojalo nešto vece od Neba. Bezgranicno nije istovetno u velicini, u kretanju ili u vremenu, kao da je neka jedinstvena priroda, vec se tu ono što je kasnije govori na osnovu onog što je ranije. Na primer, kretanje Ije bezgranicno/ zato što se velicine na kojoj se odvija podrugojacava ili povecava, a vreme Ije bezgranicno/ I kretanja. Zasada se sanlO služimo ovim usled /odredbama/ a kasnije51 cemo reci i šta je svaka od njih, i zašto je svaka velicina deljiva na velicine. Ovo naše shvatanje ni matematicare ne lišava njihovog istraživanja /8ecopicx.v/ mada porice da bezgranicno postoji tako da se u smislu povecavanja usvrhovljeno da

30 49 Zašto su 'tpta. i 8uo paronimi; da li su paronimi od 'tpUXc;; i 8uac;;? Pre ce biti da Aristotel hoce da kaže je tri u stvari tri jedinice, a dva' dve, tj. 1+1+1 i 1+1, odnosno da je broj. mnoštvo jedinica (tv 1LAELCD, v.ib.lin.7, i nap.43). No, me sto je interesantno i po specificnoj upotrebi termina 1La.PWVUIlOV upravo u smislu izvedenog, nepravog imena, paimena. 50 . 51 V.d.n.,st.l26. V.lb.VI.l-4.

~X; ~,,-'"

(i

~ °1

j...

AOCHHJ l~ {O~FAAO~H_:~.: ~il

q~,!-:~./.

FIZIKA III

FIZIKA III

35 208a

5

10

preci. I Matematicarima bezgranicno i inace nije potrebno - oni se njime ne služe - vec samo to da postoji velicina koliku požele. Moguce je podeliti bilokoju drugu velicinu u istom odnosu kao i najvecu. Dakle, za sam dokaz njima nece ništa znaciti to što je ona medu velicinama koje postojeS2. Pošto smo uzroke podelili na cetiri Ivrstef'3, I jasno je da je bezgranicno uzrok u smislu tvari, i I da je njegovo bice lišenostS4, a njegov podmet po sebi jest to neprekidno i opažajno. Ocigledno je da se i svi ostali služe bezgranicnim kao tvaIju. Upravo zato je besmisleno verovati da je ono to što obuhvata, a ne to što je obuhvaceno. 8 Preostalo je da se razmotre oni dokazi po kojima bezgranicno, cini se, ne postoji samo po mogucnosti vec i kao nešto odredeno. Ponešto u njima nije nužno, a za drugo postoje neke druge istinite primedbe. Nije tacno da je nužno da delotvorno postoji bezgranicno opažajno telo, e da postajanje ne bi presušilo; moguce je da I propadanje jednog bude rodenje drugog, pošto je Sve ograniceno. Zatim, "dodirivati" i "biti ogranicen" je nešto razlicito. Prvo je prema-necemu i pripada necemu - jer, sve lšto dodirujel dodiruje nešto drugo - a priluceno pripada necemu

52 Drugim recima: matematicarima nije potrebna beskonacnost na osnovu pridodavanja, i oni se njom i ne služe; ali pretpostavljaju beskonacnu deljivost velicina, jer ako se svaka velicina može podeliti u istom odnosu 1A00oc,I kao i najveca (~. proizvoljno velika), tada je velicina deljiva u beskraj. Dakle, njima nije potrebna prostorna beskonacnost vec beskonacnost u onom što je ograniceno. Štaviše, prostorna beskonacnost ne bi mogla stajati ni u kakvom odnosu prema nekoj ogranicenoj velicini: kolikagod da je ta velicina njihov odnos je, moderno receno, nula (ova nemogucnost odnosa konacnog i beskonacnog predstavlja, srž dokaza protiv beskonacnosti sveta u De Caelo 1.5-7). 53 V.ib.II.3. 54 Bezgranicno ne postoji po sebi vec mu je podmet opažajno i deljivo telo, ili velicina. Zato ono nije ni podmet be+granicne podele; ono je uzrok te podele kao lišenost. Kao lišenost jer ono što u tom smislu nema granicu nije samim tim i bezgranicno (v.nap.27). 114

15

ogranicenom, a to ograniceno nije prema-necemu. Takode, nije ni moguce da se bilo šta dodiruje s bilo cime. A što se tice poverenja I u mišljenje, to je besmisleno, jer suvišak i nedostatak nisu u samoj stvari vec u mišljenju. Svakog od nas bi neko mogao zamisliti mnogo puta vecim od sebe samog povecavajuci ga u beskrals; no ne nadmašuje neko toliku velicinu koliku posedujemo zato što neko to misli vec zato što je /zaista viši/; mišljenje je

20

tu nešto priluceno. I A vreme i kretanje jesu bezgranicni, te je to i mišljenje utoliko ukoliko ono što je uzeto ne ostaje. Velicina pak nije bezgranicna ni po uma11iivanju, a ni po povecavanju koje se da zamisliti IVOTTtt1Cn/.No, dosta o bezgranicnom, o tome kako ono postoji i kako ne postoji, i o tom šta je.

55 Varijanta teksta (Diels, a za njim i Ross, odbacuje je na osnovu Filoponovog svedocanstva, v.Philop.495.6: najtacniji prepisi nemaju "od grada" vec samo "izvan tolike i tolike velicine"): "nije neko izvan grada (tj. veci od grada) ili od tolike i tolike velicine (tj. od prosecne visine coveka od hvata, ili tri lakta)", itd. 115

FIZIKA III (dodatnenapomene)

Dodatne napomene

2 Po ovom postojalo bi toliko vrsti kretanja koliko ima kategorija, jer u svakoj od njih može se odvijati prelazak iz mogucnosti u delotvomost. No, Aristotel izricito ogranicava kretanje na kategorije kvantiteta, kvaliteta i mesta Iv.Phys.V.I-2/, uz dodatak postajanja i propadanja koji se odnose na bivstvo. Preostale kategorije pripadaju takode analizi kretanja, ali na drugi nacin: na primer, u tom prema-necemu se ne konstituiše posebna vrsta kretanja, ali zato to prema-necemu ulazi u samo odredenje kretanja (slicno je i sa tim-kada, jer svako kretanje je u vremenu, te sa delanjem i trpljenjem, sa položajem i sa tim biti-u). U zakljucku ovog pasusa postaje jasno to da je kategorijaina struktura bica izgradena uporedo sa analizom kretanja, ako štaviše to nije jedna te ista struktura. Jer, kretanje ne postoji mimo stvari koje se krecu, te ono postoji nužno kao neki oblik kretanja, dakle u nekom modu su bica. Time je jasnija i funkcija i poreklo Aristotelovog ucenja o kategorijama: ono izvorno pripada analizi kretanja. 4 Sam naziv "delotvomost", koji je spojen sa usvrhovljenošcu, prenesen je na ostale stvari ponajpre iz kretanja lele 'twv letV~(JECDV, v. Metaph. 1047 aJOI", jer kretanje se osniva na razlici mogucnosti i delotvomosti te predstavlja istovremeno potvrdivanje te razlike, jer da je kretanje efektivno ukidanje te razlike ono bi bilo i samoukidanje, ali i bivstveno jedinsl1/O mogucnosti i delotvornosti, jer ono je delotvomost potencij alnog bica utoliko ukoliko je ono takvo i doklegod je takvo. Kretanje zato opstaje u balansu ove razlike i jedinstva, kao nezavršena delotvomost potencijalnog bica, kao delotvomost u kojoj ono zadržava svoju potencijalnost. Kad delotvomost i mogucnost ne bi mogli biti mišljeni nezavisno od kretanja kao njihovog jedinstva u razlici, tada bi gornja definicija kretanja važila za svaku delotvomost jer svaka delotvomost bi bila delotvomost potencijalnog, tako da bi se delotvomost morala odrediti preko kretanja a ne obratno, kao što i sam Aristotel sugeriše kad poreklo pojma delotvomosti vidi ponajpre u kretanju. Upravo zato da bi se izbegao ovaj krug mora postojati cista delo116

FIZIKA III (dodatnenapomene)

tvomost, cista potencija, i potencijalno bice, dakle ono što može biti nešto delotvorno; jer, delotvomost koja bi podrazumevala potenciju, i odredena potencija, vec bi pretpostavljali kretanje. Dakle, delotvomost koja je kretanje mora biti odredena iz ciste delotvornosti, jer inace se ne može sa smislom reci da je kretanje delotvornost. Upravo zato u pripremi tla za ovu definiciju kretanja Aristotel kaže da "nešto jest samo usvrhovljeno, a drugo je moguce i usvrhovljeno" (v.ib. 200b26-7; po Filoponu ovo je aksiomatski stav: samo entelehejski postoji ono što je bez tvari i što je božansko, vecno, nebeska tela; kao stavove koji takode imaju aksiomatski status u teoriji kretanja Filopon izdvaja razliku suvišak-nedostatak Iv. ib. lin. 28/, i to da kretanje ne postoji mimo stvari Iv.ib.lin. 32/, v.Philop.347.15-25.) 7 Ova definicija kretanja je proširenje defmicije sa ib.all utoliko što uklapa kretanje u kauzalni odnos: kretanje pretpostavlja delatnost entelenejskog bica, te predstavlja njegovu delatnost u drugom, ali i delatnost tog drugog usled njega, i jedinstvo ove dve delatnosti je kretanje. Dakle, kretanje je delotvomost odnosa uzroka i uzrokovanog, delatnog i trpnog, i taj odnos je posledica. Aristotelovo naglašavanje toga da delotvomo bice ne dela kao to (n 0:1)1:0, utoliko ukoliko je ono odredeno kao ono samo) vec ukoliko je pokretno treba da zahvati formalni karakter kretanja kao nezavisan od posebne odredenosti kauzalnog odnosa. Proširena definicija potencira uzrokovano st svakog kretanja ali i kineticku prirodu kauzaliteta: pokretnost samog pokretaca cini od kretanja zajednicku delotvornost pokretaca i onog što je pokretano. To ne implicira nužno i uzajamno delovanje;uzajamno delovanje se uklapa u ovu definiciju kao poseban slucaj, jer kretanje pokretaca ne mora biti povratno ili istovremeno uzrokovano uzrokovanim kretanjem onog što se krece. Ovde je kretanje odredeno kao preslikavanje u drugom, jer uzrokovano nosi na sebi pecat slicnosti sa svojim uzrokom: toplota zagrejanog tela potice od toplote izvorno toplog tela. Formalna priroda kretanja znaci samo to da ono nije osobina l0080c,/ ni onog što pokrece ni onog što se krece vec da je osobina osobine i jednog i drugog: toplota je slicna i u vatri i u gvoždu, grejati i biti zagrejavan odnose se kao recto-verso, a sam odnos je konstantan s kojegod strane da se posmatra· Drugim recima, kretanje je funkcija 117

FIZIKA III (dodatnenapomene)

FIZIKA III (dodatnenapomene)

x:fy i yfx: preslikavanje prvog u drugom i drugog u prvom. Kao što u funkciji imamo nezavisno promenljivu i zavisno promenljivu, tako u kretanju imamo uzrok i uzrokovano; kao što u funkciji imamo konstantu koja i jeste forma funkcionalne zavisnosti, tako u kretanju imamo konstatu odnosa: grafik funkcije y=2x i x=y/2 je isti, a on pokazuje preslikavanje x~y i y~x, i to je kretanje: ovo dvostruko a sebi identicno preslikavanje. 11 a'tE.A.~~ (v.ib.257b8; Metaph. 1066a.201, l048b29; De An. 4l7a16, 43la6, /'too a'tE.A.oo~ EvEP'YE.la/. a'tE.A.~l;;ovde ne maci "ne-svršno"; naprotiv, svako prirodno kretanje je odredeno svojom svrhom, te se kretanje i odreduje kao u-svrhovljenost IEV'tE.A.EXE.ta/. Kretanje je kao kretanje nezavršeno, tj. u njemu je svrha prisutna u svom odsustvu, tako da se kretanje ne može bez daljnjeg svrstati ni u delotvomo ni u moguce, jer ništa od toga se ne krece po nužnosti: kretanje nije puna delotvomost i zato se cini da je nešto neodredeno laopl<J'tovl. Sama sintagma "nezavršena delotvomost" izgleda samoukidajuca, i možda Aristotel to ima u vidu kad kretanje odreduje i kao nezavršenu usvrhovljenost ali i kao usvrhovljenost nezavršenog IV.de An.431a,6/, jer potencijalno bice je nezavršeno a njegova usvrhovljenost je kretanje. Do ovog preciziranja definicije kretanja dolazi se doduše u okviru polemike sa Platonom i pitagorejcima, ali ono predstavlja odlucujuci momenat u Aristotelovom odredenju kretanja (iako ispušteno i na ib.20l all, i u proširenju definicije na 202a7-9). 12 Dodir i trpljenje dodatno preciziraju odredenje kretanja: to što pokrece uvek mora donositi neki oblik u smislu ejedetske razlike (kvaliteta, kvantiteta, razlike mesta i vremena); istovremeno, svako kretanje je dodir lacp~1 pokretaca i pokretanog,pa tako i delanje i trpljenje IrrOlE.tV, rracrXE.lvl, akcija i reakcija. No, sam dodir je arhetip odnosa, toga prema-necemu /'to rrpol;;ul, u tom gde i u tom kada, tako da Aristotelovo sukcesivno proširivanje odredenja kretanja - pre se tu radi o opisu lurroypacp~,v.Philop,IO.6;192.l41 nego o definiciji sensu stricto - dovodi najzad do jedinstva kategorijaInog sklopa u kretanju. Kretanje odelotvoruje kategorije, te se pokazuje kao praizvorna predikacija IKa't11'Yopia/, kao kretanje 10gosa; no time i Aristotelovo ucenje o kategorijama gubi svoj pri-

vidno"rapsodicni"karakter. Kategorije se odnose na potencijalno bice, na celinu, 'to cruVOA.OV u smislu hilemorfickog sklopa, no njihovo jedinstvo i sapripadanje daje tek kretanje kao nacin bica /'to dvml potencijalnog bica: ono što se krece nema drugog bica do kretanja. 15 Na ib.a28 odbacena je dijalekticka primedba da su po ovoj (Aristotelovoj) teoriji delanje i trpljenje homonimi jer i kod homonimaje razlicito odredenje suštine Iv.Cat.la2/; sada se odbacuje i to da se njihov identitet može podvesti pod identitet sinonima fAl.Dmov i iJ.La'tlOvsu Aristotelovi redovni primeri sinonima u danas uobicajenom lingvistickom smislu termina), i to iz istog razloga: razlicito je odredenje. Njihov identitet u bicu održava se i pored analitike pojma; štaviše, taj identitet omogucava ovu analitiku. Logicki, tj- u odredbi IA.OyCV/razlikuju se poducavanje i ucenje, ali u bicu /'to e1vml oni predstaljaju isto kretanje. Njihove odredbe se iako razlicite odnose na isto l'ta rrpot; ~v A.E.'YOIlE.val ali iz tog odnosa na isto ne sledi da se mogu antekategorematski pridavati: zato što imaju identitet u bicu ne maci da se može dijalekticki zakljuciti da su isto i po pojmu, zato što se po pojmu razlikuju ne maci da ne mogu biti po bicu isto, kao konkavno i konveksno. 19 Gnolllon !yvcDllwvl je figura IcrX~llal u obliku slova r u ogledalu (dakle koja se dobija kad se kvadrat podeli na cetiri kvadrata pa se odbaci onaj u donjem levom uglu (slika a»; takav gnomon pridodat onom kvadratu daje opet kvadrat, i kolikogod da se puta ovaj postupak ponovi dobij a se uvek kvadrat. Niz slika a gnomona (slika b) je niz neparnih brojeva, ako prvi kvadrat uzmemo kao jedinicu. Dakle, dobija se niz • • I gnomona 3, 5, 7, 9, Il, 13, tj. niz neparnih brojeva predstavljenih tim figurama. No, dobija• mo i to da je svaki naredni kvadrat zbir pretho• I • I dnog kvadrata, i njemu dodatog gnomona, odnosno dobijamo niz kvadratnih brojeva i pravilo • • • njegove uredenosti: 1,1+3=4,4+5=9,9+7=16 slika b odnosno 12=1, 22::12+3 32=22+5 42=32+7 52=42+9. U modernom algebarskom izrazu dobijamo formulu za kvadrat

118

1)

,

,

,

119

FIZIKA III (dodatne napomene)

FIZIKA III (dodatne napomene)

binoma (a+l)2 = a2+2a+l u kojoj 2a+l zapravo stoji za niz pitagorejskih gnomona (niz celih neparnih brojeva pocevši od tri, a tri je za pitagorejce i za grcku matematiku prvi neparan broj). Na nacin koji je više retoricki i više u duhu grcke matematike teorema bi se mogla izraziti ovako: svaki kvadratni broj jednak je zbiru prethodnog kvadratnog broja i gnomona tog broja. Na primer; 441=400+41, ~. 212=202+2x20+1. Ova teorema bi odgovarala drugom delu Aristotelovog stava, jer dodavanjem gnomona na ovaj nacin dobija se uvek naredni kvadratni broj. Altemativa, tj. da "nastaje uvek razlicit oblik" odnosila bi se onda na "pravougaone" brojeve ciji gnomoni predstavljaju niz parnih brojeva (4, 6, 8, 2a; slika c) a stranice • • svakog od ovih pravougaonika stoje u odnosu • I (n+1)/n gde je n=2,3,4 ...,u odnosu koji u beskonacnosti teži jedinici (tako je kvadrat granica beskonacnog niza takvih pravouganika), ali je uvek razlicit. slika c "Odvojeno"(xwp{<;,mimo) bi se moglo odnositi i na formaciju figura /brojeva nezavisno od gnomona (tako ovo nejasno mesto tumace Filopon, v.394-9-13, i Temistije, v.80. 22-3) u kom slucaju se dobija niz 1,3,7,13 .. Parno "daje bezgranicnost" zato što se ovaj niz može predstaviti kao sukcesivno dodavanje parnih brojeva monadi, dakle kao: 1, 1+2, (1+2)+4, ((1+2)+4)+6' Dobija se uvek poligon sa sve više strana. Dakle, izraz "ili odvojeno" onda bi ukazivao na niz gnomona (pamih brojeva) nezavisno od geometrijske figuracije u nizu. Obe varijante tumacenja u skladu su sa pitagorejskom tablicom osnovnih suprotnosti u kojoj su pamo i pravougaono na strani bezgranicnog Iv.Metaph.986a24sqq/, a neparno i kvadratno na strani granice. 20 Neograniceno je "dvojstvo" zato što"prihvata više i manje" 110 /J.aAAov Kai 1l't10VoeXOJleVll<;, v.Plat. Phi1.25alO-I1!; i Aristotel ima u vidu teoriju izgradenu u "Filebu" kao prethodecu za pojam neodredenog dvojstva Velikog i Malog iz Platonovih "nenapisanih ucenja" Iv.Phys.206b27-301. Ali ne samo to; bezgranicno iz "Fileba" kao i XcOpaiz "Timaja" Aristotel shvata kao anticipaciju svog pojma "tvari" jer ona je ta podleže ca priroda koja može primati

suprotnosti. Doktrina oneodredenom dvojstvu izgleda Aristotelu do kraja pitagorejska; no takvo je i ucenje izneseno u "Filebu" (Filolajevo, v.Philo1.A9; za istorijsku vezu, v.Plat.Phaed.61e; za vezu "neodredenog dvojstva" i Aristotelove tvari, v.Philop.395.2-7). Može se uopšte reci da pozni platonicari tvar shvataju kao autenticni plato ni carski pojanl, no tome je doprineo i sam Aristotel projektujuci vlastiti pojam u platonizam svog vremena, na primer kad kritikuje "poistovecivanje" tvari i lišenosti kod platonicara Iv. Phys.l91b35-192aI6/. 26 Beskonacan broj svetova (KO<J/J.Ot : Anaksimandar, Anaksimen, Arhelaj, Ksenofan, Diogen, Leukip, Demokrit,i td.). Ross pretpostavlja da pominjanje praznog najpre upucuje na atomiste. U De Caelo, 278b20 sqq Aristotel dokazuje nemogucnost postojanja bilo kakvog tela izvan sveta: neko takvo telo bi moralo biti isto kao neko tel o unutar sveta (prosto ili složeno, sa odredenom vrstom kretanja jer svakom telu pripada odredena vrsta kretanja te se ne krecu sva bilo kako i bilo kuda, a sva su kretanja unutarsvetska, i td.) tako da upravo zato ne može biti izvan; a pošto nema praznog, tada to izvan ne može biti ni prazno niti uopšte može biti išta. To bi verovatno bio i odgovor na Arhitinu dosetljivost da bi se navodno mogla ispružiti ruka ili štap u to Izvan kad bi se došlo do zadnje ophodnice stajacih zvezda Iv.Simplic.467.26/. Ne bi, jer svako telo je odredeno Celinom sveta i po svom sastavu i po svom mestu i po obliku kretanja, tako da je svako "telo unutarsvetsko telo i ujedno deo sveopšteg opažajnog tela (pa tako i Arhitina ruka i štap u njoj). 27 Od ovih pet znacenja "bezgranicnog" samo drugo je predmet kritike; preostala znacenja ili nisu spoma ili nisu teorijski interesantna: nije spoma bezgranicno st velicine u pode li ili broja u dodavanju, neinteresantna je "bezgranicnost" Okeana ili Crvenog mora koji su bezgranicni po hiperboli, jer ih je "teško preci"; po strani ostaje i bezgranicnost kruga kao onog što se može preci, ali nema granicu jer nema ni pocetak ni kraj, takode i ono što prosto ne može biti ograniceno, kao kakvoca i tacka, pa je zato ;'bezgranicno" kao što je glas "nevidljiv" (ovo se osniva na razlici izmedu negacije i privacije, jer nije sve ili vidljivo ili nevidljivo vec je to samo ono cemu je takva suprotnost prirodena ln:e<jroKel, ali svakako za sve važi da je vidljivo ili da nije vidljivo; na primeru "jednakog", v. 121

120

•...

FIZIKA III (dodatne napomene)

FIZIKA III (dodatne napomene)

Metaph. 1055b9-11:"sveje jednako ili ne-jednako, ali nije sve jednako ili nejednako"',' gde je ne-jednako laUK tO"ovl negacija, ane!. jednako laVtO"ovl privacija. Dakle a u lanElpovl Aristotel hoce da razume kao alpha negativum a ne privativum, i pod tim uslovom sporna je negacija granice kod kvantuma, onog cije je prelaženje l'to ole~oOovl beskrajno, što ima /'to t:xovl a ne samo može da ima bezgranicno mnogo "delova", bezgranicno po sebi, ono što je bezgranicno delotvorno a ne samo na osnovu podele ili dodavanja, jer ono što je po podeli bezgranicno - takav je svaki continuum bezgranicno je po mogucnosti a ne delotvorno, jer "delovi" nisu delotvorno skupa prisutni niti su oni uopšte mimo podele postojeci kao delovi. Ista dužina može se deliti u razlicitim odnosima cl :2, 1:3, i td.), odnosno u nekom proizvoljnom odnosu, tako da "deo" postoji samo u odnosu i u okviru podele a ne i delotvorno; u suprotnom bi deo kontinuuma prethodio celini, te bi se ona delotvorno sastojala od takvih delova, ali onda više ne bi bila kontinuum. Delovi velicine nisu u tom smislu "unapred" dati, tako da se neka duž "sastoji" jednako od svojih polovina kao i od svojih trecina, ili n-tina, a da nije iz njih sastavljena. Granica njene pode le je tacka, ali duž se ne sastoji iz tacaka: aUK ~0"'t1VEK O"'tly~v, v. ib.231a24, 241a3; Metaph.lOOlbl8. Dakle, "bezgranicno" koje po Aristotelu preostaje posle ove analize je delotvorna bezgranicno st velicine ili vremena, bezgranicnost sveta u prostoru i vremenu. Bezgranicnost vremena se dopušta po istoj logici po kojoj se dopušta i beskonacnost podele velicine (ili pridodavanja sve manjih delova; u oba slucaja, radi se o beskonacnosti konvergentnih nizova) i beskonacnost brojnog niza: ni beskonacnost vremena nije prezentna beskonacnost, "delovi"vremena ne postoje skupa, prošlost više nije a buducnost još nije, postoji samo to sada l'to vUvl koje je uvek isto i uvek drugo, tako da vreme nije delotvorno bezgranicno - jer delotvornost i jest prisustvo u sadašnjosti Ino:.povmo:. EV 'tcP no:.pcn)'tl1- niti je bezgranicno po sebi: bezgranicno je po mogucnosti i po drugom, zato što je bezgranicno (vecno) kretanje. Velicina pak, nije bezgranicna ni po mogucnosti ni delotvorno jer to bi vodilo do delotvorno bezgranicnog tela, a takvo telo je po Aristotelu nemoguce (to se

uostalom odreduje i kao prevashodni zadatak fizicara: da li postoji

122

,-~ :.-;

bez~ranicna opažajna velicina). 35 Sest osnovnih pravaca nisu ni po dogovoru odredeni niti su relativni u odnosu na ono što je za nas Inpo<; Ti~&.<; I trenutno gore, desno, ili spreda. Aristotelovi razlozi za ovo neobicno stanovište "neobicno" iz ugla moderne predstave beskonacnog i u sebi indiferentnog i nediferenciranog prostora - su brojni. Možda najvažniji je u njegovom pojmu apsolutno teškog i apsolutno lakog koji kao tela odreduju centar i periferiju sveta koji se okrece oko polarne ose, ali odreduju i pravce kretanja u sublunarnom svetu (kretanje nagore i nadole kao prirodna kretanja "prostih tela"). Preostala dva para pravaca prate dve preostale dimenzije tela" širinu i dubinu, i te tri dimenzije su sve moguce (tu se Aristotel bez ustrucavanja pridružuje pitagorejskim odama triadi, v.De Caelo 268alOIS); razlika izmedju desnog i levog dolazi od pojavljivanja zvezda na istoku (desno), - što je takode neobicno, jer Aristotel je onda okrenut ledima Suncu ako mu je istok desno, tako da mu je jug "gore" a sever "dole" - a time je odredeno i ono što je ispred IV.De Caelo 308a17, 285bI4-16/; za izvanrednu analogiju osnovnih pravaca i kretanja životinja, posebno coveka, te ustrojstva živog tela koje ponavlja ustrojstvo sveta, v.De Incessu An. 705a26-706bI6. 37 V.Metaph.992a20-22, Phys.VI.l. Peripateticke argumente protiv hipoteze nedeljivih linija (bezgranicno mala duž?) daje spis "O nedeljivim linijama". Tu se medutim, ne izlaže sama hipoteza.; no, sudeci po naznakama "nedeljiva linija" bi zapravo bila ideja linije 1;:8eo:.ypo:.~~~<;,v.De Lin.Insec.968alO-14/, idealna linija cija bi slika bila geometrijska (ili fizicka) linija kojima bi tek pripadala deljivost. Prava linija ili konusni preseci ne sadrže u svom odredenju deljivost vec samo princip izotopije tacaka; svaka tacka. koja zadovoljava taj princip predstavlja tu liniju. Vec Euklid definiše pravu preko izotopije tacaka (jer da prava za svaku svoju tacku" .jednako leži"), tako da je linija mesto svake svoje tacke i tako i nedeljiva (ukoliko je jedna). Geometrijska linija je prikaz, slika, odredene uniformnosti (ejdetske istovetnosti), a ta ejdetska istovetnost je ideja linije. Ona je nedeljiva (a'to~o<;, smisao bi bio jasniji da je upotrebljeno a.~Ep~<;,"bezdelno") ne zato što ima jedan ne123

FIZIKA III (dodatne napomene)

deljivi deo vec zato što uopšte nema delova (pa ni jedan): ona tek omogucava delove kao delove pripadne celini u geometrijskoj liniji koja je njena slika. Peripateticka kritika u De Lineis pretpostavlja da se radi o geometrijskom atomizmu, pa zato i ostaje kritika geometrijskog atomizma; spis je i po fizikainim pretpostavkama i po duhu kritike aristotelovski, napisan posle objavljivanja Euklidovih "Elemenata". Sama teorija o nedeljivim linijama pripisuje se Ksenokratu (po Filoponovom mišljenju bez osnova, V. Philop.465.10B; ali, v.Phys.l87al, i Filoponov komentar u kome se teorija bez ikakve rezerve pripisuje Ksenokratu: v.Philop. 83.19sqq, 84.20sqq. Aleksandrovo svedocanstvo otklanja ovu prividnu dilemu; "vec Platon to istražuje, tako da Ksenokrat nije jedini zastupnik nedeljivih linija," v.Simp1.254.19), ali i sam Aristoteije nedvosmislen u pogledu toga ko je autor: Platon je taj koji se pozvao na nedeljive linije kao na nacelo linije, i "cesto je to tvrdio" /nOA.A.aKtl;; €'ttSEt, v.Metaph 992a21-22/, i to upravo u odgovoru na pitanje o mogucnosti pripadanja tacaka linijima, jer 'nedeljiva linija" je nacelo kako linije tako i tacke ("po odredenju po kome postoji linija, po tom po'Ypa~~~ ta'tt Kat cr'tt'Y~~ ta'ttv, v.ib. stoji i tacka", e~0'\3 A.cYyou lin.23-24, ti. na osnovu "nedeljive linije"). 43. Dva bezgranicna (nacela); ali v.ib.l87aI7, 203 a15: tu sam Aristotel jasno povezuje Platonovu teoriju Velikog i Malog sa svojim pojmom tvari. Suprotno nacelo kod Platonaje Jedno /'to ~v/ a ono se shvata kao ejdetski princip ali i kao princip broja, tako da je ova Aristotelova primedba van konteksta. Filopon to primecuje i konstatuje rezignirano da Aristotel uvek i svuda "opovrgava izraz a ne smisao" /<jxxtVO~EVOV €A.EYX.Et Kat OU't~V OtaVOtav,v. Philop. 473.21-22/. Isto važi i za Aristotelovo pominjanje dekade, jer dekada po Filolaju, kao savršen broj, "ima mnoga svojstva koja prilice tako savršenom broju, a mnoga svojstva ima i koja nisu njegova ali ih savršeni broj mora imati" /v.Philol.A13.1-4/: pitagorejsko "izgradivanje broja" do dekade ima svoj razlog u njenoj savršenosti, u tom smislu da kod vecih brojeva može doci samo do ponavljanja "svojstava" dekade (na stranu religijski pathos pitagorejaca; oni u dekadi zapravo jasno vide brojeve kao uredene u sistem - u dekadni sistem - a ne kao Aristotel u niz koji se pro124

FIZIKA III (dodatne napomene)

.'j,

dužava u beskraj). Otud zaustavljanje na dekadi a ne usled nezavršenosti teorije kako to Aristotel sugerira. 44. U prethodnom Aristotelovo opovrgavanje infinitizma bilo je usmereno na predstavu bezgranicnog tela, odnosno na ideju bezgranicnosti sveta kod pretplatonskih fizicara. Ovo opovrgavanje pak, prvenstveno je dijalekticko, jer obara se samo odredenje bezgranicnog kao "onoga cemu ništa nije spoljašnje". U tom smislu bezgranicno bi bilo sveobuhvatno. To odredenje bezgranicnog je zapravo Aristotelovo odredenje Celog i Savršenog /'to ()A.OV, 'ta 'tEA.EtOv,v.ib.207a9, 13/ jer to je po Aristotelovom mišljenju ono cemu ništa njegovo nije izvan, cemu ništa ne nedostaje. Opovrgavanje iz defmicije nije konkluzivno te Aristotel najzad samo predlaže drugu definiciju bezgranicnog: bezgranicno je ono što uvek ima nešto spoljašnje. No, to baš nije bezgranicno; to je nezavršeno konacno, i to je najzad Aristotelov pojam bezgranicnog: to je ono konacno koje teži celini i dovršenosti. Jednom statickom shvatanju bezgranicnog Aristotel suprotstavlja svoje dinamicko shvatanje. 47. Kao što je kretanje u svojoj odredenosti zahvaceno prvenstveno kao ejdetski proces, tako je u bezgranicnom ispoljena tvar. Tvar se pojavljuje kao bezgranicno. Aristotel je radi kompletiranja definicije kretanja skoro usput napomenuo da je ono delotvomost onog što je nedovršeno, ili nedovršena delotvomost, i upravo je ta nedovršenost po njegovom mišljenju i razlog što su pitagorejci i Platon kretanje odredili kao drugo st i kao nešto neodredeno i bezgranicno. Sada se u okviru analize bezgranicnog tematizuje upravo taj aspekt drugosti i razlike u svakom kretanju. To je i razlog što se bezgranicno st analizira odmah u nastavku opšte defmicije kretanja. Jer ona u pojmu nedovršenosti fiksira ono što je u kretanju nezahvaceno ejdetskim, jer a'tEA.El;;bi moralo biti upravo to: ono što postoji implicirano u teleološkom sklopu kretanja ali nikad ne biva njime obuhvaceno, dakle ne puko ništa svrhe vec njeno prisustvo u odsustvu: odredivanje koje i jeste kretanje tako dovodi do pojave bezgranicnog, jer ono, bilo u smislu podele ili pridodavanja, postoji samo u kretanju odredivanja. Kretanje odredivanja pak, ima tu temeljnu dvostrukost da je istovremeno kretanje logosa i kretanje 125

FIZIKA III (dodatne napomene)

physisa, i iz te dvostrukosti sledi i dvostrukost bezgranicnog: u podeli bezgranicno se pojavljuje skoro kao produkt deljenja, odnosno kao nemogucnost da se ono završi (ili da pocne, jer kolaps deljenja u beskraj nastupa odmah, prvim korakom, pošto je "isto jednom reci i uvek govoriti", v.Zeno.Fr.BI; Simplic.141.5) odnosno kao mogucnost da se uvek nastavi, dok je u napredovanju vremena i broja bezgranicno u principijeInoj nezavršenosti kretanja, u tome da. ono nikad nije celo tako da je tu bezgranicno nekako "delotvomo" prisutno. Zato pojam bezgranicnog predstavlja središnji pojam u Phys.IIIIV, prelaz od analize kretanja u Phys.III.I-3 na analizu prostora i vremena. Ista nacelna suprotnost izmedu oblika i tvari (preko njene pojave u bezgranicnom) obeležice i Aristotelovu analizu prostora i vremena. 50. Velicina je nužno opažajna, isto kao i telo, kretanje i vreme. Neka bezgranicna velicina ne bi se mogla opažati, tako da ne bi ni bila velicina; no nebo je vece od svega jer sve obuhvata, i ta sveobuhvatnost opažajnog neba je za Aristotela pravi temelj evidencije protiv beskonacnosti. Dokazi protiv beskonacnosti u de Caelo 1.5-7 na koje se nadovezuju dokazi protiv mnoštva svetova cine potpuno jasnom Aristotelovu poziciju: svako posmatranje tela u kretanju pretpostavlja relativno zatvoren, dakle ogranicen, sistem tela u kom se to telo nalazi ili to kretanje odvija; u beskonacnom telu to nije moguce zato što ono nema ni sredinu ni kraj pa dakle nema po sebi ni referentne tackeza položaj ili za kretanje tela. Opažajni univerzum kao sveopšte telo zapravo predstavlja u svojoj konacnosti taj zatvoreni referentni okvir koji kao sistem odnosa miruje; štaviše i posle napuštanja Aristotelovog prostornog fmitizma njegova teorija referentnih okvira je zadržana ali u "oslabljenom" smislu nužne metodske pretpostavke utoliko što je svako kretanje shvaceno kao relativno (tako Descartes u Princ.Phil. pr.21,24,25 odbacuje finitizam prostora ali zadržava referentni okvir prostora, vremena i kretanja, upravo kao što se, po Aristotelovom shvatanju matematike, matematicari "ne služe beskonacnim" vec im je dovoljno da mogu uzeti bilo koliku velicinu).

126

FIZIKA IV

FIZIKA IV

30

35 208b

5

1 Jednako je nužno da fizicar poseduje spoznaju o prostoruIkao i o bezgranicnom. Da li on postoji ili ne, na koji nacin postoji, i šta je? Svi misle da su bica negde -I jer da ono što ne postoji nije nigde. Jer, gde su jarac-jelen ili sfmga? - a pored toga ponajviše zajednicka i štaviše glavna vrsta kretanj a je kretanje u prostoru koje nazivamo premeštanje /~1. Velike teškoce sadržane su u pitanju šta je prostor. Onima koji ga posmatraju na osnovu onog što mu pripada on se ne pokazuje istovetnim. Pored toga, od drugih I ne možemo preuzeti ni neko prethodno postavljanje pitanja, ali ni neko rešenje u vezi s prostorom2. Što se tice toga da li prostor postoji, cini se da je to ocigledno na osnovu uzajamne zamene mesta. Tu gde je sada voda nalazi se iznova vazduh kad ova izade odatle kao iz posude, akadkad isti taj prostor zauzima neko dru.go telo. Izgleda zaista da je to I nešto razlicito od svega što u njemu postaje ili što se menja. U onom u cemu je 1

1 'tcmo~je za Aristotela prvenstveno mesto nekog tela odredeno odnosom tog tela i tela koje ga okružuje, sadrži i obuhvata. Dakle, to je mesto nekog tela u nekom drugom telu, a ne "prostor" u smislu trodimenzionalnosti ho 'tP1XTI Ol
129

FIZIKA IV

10

15

20

25

FIZIKA IV

sada vazduh ranije je bila voda, tako da je ocigledno da je prostor, odnosno mesto, nešto razlicito od oba u cemu i iz cega se oni menjaju. A i premeštanje prirodnih pro stih tela, kao na primer vatre, zemlje i slicnih, ne I samo da pokazuje da prostor jest nešto vec i da poseduje neku moe. Svako telo se premešta na vlastito mesto ukoliko nije spreceno, jedno gore, drugo dole; a to su delovi i vrste prostora: to gore, dole, i svi preostali od šest pravaca prostiranja. A to, tj. gore, dole, desno i levo, I ne postoje samo za nas. Nama to nije uvek isto vec u zavisnosti od našeg položaja, kako se okrenemo, post~e ovo ili ono upravo zato cesto je isto i desno i levo, i gore i dole, i spreda i straga - ali u prirodi je svaki od njih ogranicen odvojeno lod drugihi. Gore nije nešto slucajno vec je to ono gde se premeštaju I vatra i ono što je lako; isto tako, i dole nije nešto slucajno vec je to ono gde su teška tela i tela od zemlje, jer oni se medjusobno ne razlikuju samo po položaju vec i po svojoj moci 10t)ro~et/. Ocituju to i matematicki Ipredmeti/4: mada nisu u prostoru, oni ipak na osnovu svog položaja u odnosu na nas poseduju ono što je desno ili levo, kao nešto što se tek tako I naziva usled položaja prema nama, ali po prirodi ne poseduju nijedan od tih lodnosa!. Takodje, oni koji tvrde da postoji prazno govore o prostoru, jer prazno bi bilo prostor lišen tela.

30

35 209a

5

,. \

3 8uvc'l.lte; je ovde u smislu: priroda, odredenost, ukoliko je prostor/mesto odreden s obzirom na telo koje u njemu prirodno može biti, ali i obratno: 't01tOe; je ontološki odredeno me sto prirodnog tela utoliko što su pravci nagore i nado le odredeni ponaosob kao postajanje i propadanje: kretanje nagore je postajanje anadole je propadanje, i utoliko što se naredna sfera u kretanju nagore u odnosu na onu ispod nje odreduje kao njena delotvornost (tako je delotvornost vode vazduh, avazduha vatra koja je najbliža netelesnom i onom što je cista delotvornost). 4 Ovo je zakljucak ex contrario, jer da matematicki predmeti ne postoje po sebi pa da u skladu s tim i prostorni odnosi bivaju odredeni samo u odnosu prema nama, a prirodna tela ukoliko. vec i postoje po sebi moraju i mesta imati po prirodi odredena a ne relativno. 130

.:,0:'):

.

va~tC;1 prostora bila zadivljujuca i I ranija od svega, jer ono bez cega ništa drugo ne postoji a što I postoji bez icega drugog, to je nužno prvo. Jer prostor ne propada kad propada ono što je u njemu. Ali postavlja se sledece pitanje: ako prostor postoji, šta je on? Da li je on neka telesna masa, ili neka druga priroda? Najpre treba J?0tražiti njegov rod. On poseduje tri I dimenzije 10ta<J'[TJ~a'[a/, - dužinu, širinu i visinu kojima se ogranicava svako telo. Ali nije moguce da prostor bude tel06, jer Ikad bi bio teloi, dva tela bi bila u istom. Potom, ukoliko postoji prostor ili mesto tela, ocito je da postoji i za površinu i za ostale granice7. Tu ce odgo-

5 Ovaj i sledeci argument svode se na endoksa, jer niti Aristotel misli da je prostor praznina niti da je Hesiodova vizija Haosa /v.Hesiod. Theog. 116-117/ anticipacija pojma prostora; pozivanje na endoksa ima smisla utoliko što i oponenti, kao što se i pokazuje, moraju misliti da je prostor nešto (pa bilo to "nešto" i praznina) i štaviše takvo "nešto" bez koga ništa ne može ni postati ni postojati, ako je tacan ošti endokson da sve što jest jest u prostoru. 6 Argument je skracen i pogrešan. Zakljucuje se iz defmicije tela: svako telo je trodimenzionalno, prostor je trodimenzionalan, dakle prostor je telo; ali to nije moguce, i td.; no, bar sledi to da nije ni telesan ni netelesan, ali to je opet nemoguce. 7 Tj. za liniju i za tacku. Do ib.a13 razvija se zapravo pripremno odredenje prostora kao granice jer da tacka, linija, i površina ne mogu biti u prostoru kao u necemu razlicitom od sebe: ne razlikuje se tacka i mesto/prostor tacke !'tte; ouv 8taq>Clf)
I~······ /;~y

~.

,

Na osnovu ovih razloga moglo bi se prihvatiti da je prostor nešto razlicito od tela, i da je svako opažajno telo u prostoru. Cini se takodje da Hesiod51 pravo govori kad postavlja Haos na prvo mesto, jer veli: "pre svega postade Haos, a odmah potom Zemlja širokih grudi", jer da je neophodno da najpre nastane mesto za bica. Razlog je tome njegovo uverenje koje deli s mnogima da je sve negde, tj. u prostoru. Ako je tako, tada bi moc 10-0-

'.

FIZIKA IV

FIZIKA IV

10

15

20

25

30

varati isti dokaz: tamo gde su ranije I bile površine vode, sad ce iznova biti površine vazduha. Medutim, ne možemo napraviti nikakvu razliku izmedju tacke i prostora tacke, tako da prostor, ako nije razlicit od nje, nije razlicit ni od neke druge /granice/, niti je prostor nešto drugo pored svega toga. Ta cime bismo uopšte mogli smatrati prostor?! On ne može biti neki element, niti može I postojati na osnovu elemenata kad ima takvu prirodu da ne pripada ni onom što nije telesno ni onom što je telesno. On ima velicinu, a nije nikakvo telo; elementi pak, opažajnih /stvari/ jesu tela, dok na osnovu onog što je umstveno ne postaje nikakva velicina. Pored toga, uzrokom cega medju bicima bi se prostor mogao smatrati? I Njemu ne odgovara nijedna od cetiri vrste uzrocnosti. On nije /uzrokJ ni kao tvar bica - jer na osnovu njega ništa nije zadobilo postojanje - niti kao oblik, ili odredenje stvari, niti kao svrha, niti on pokrece bica. Uz to, ako je i on sam neko bice, gde ce biti? Zenonova aporija8 zahteva neki odgovor. Ako je svako bice u prostoru, I ocito je da ce postojati i prostor prostora, i tako u beskraj. Takodje, kao što je svako telo u prostoru, tako je i u svakom prostoru telo. Kako onda možemo govoriti o onom što se navodno povecava? Nužno je da se na osnovu toga i prostor povecava zajedno s tim, ako prostor necega nije ni manji ni veci od toga. Zbog svega toga Inužno je zapitati se ne samo to šta je prostor vec i to da li on uopšte postoji. 2. Ali pošto se o necemu govori "po sebi", a s druge strane "po drugom", onda je i prostor s jedne strane zajednicki, prostor u kome su sva tela, a s druge vlastiti prostor u kome je nešto najpre. Mislim na primer na to da

8 Zenonova aporija usmerena ovog puta protiv mnoštva dokazivanjem da nešto mora biti u nekom prostoru, ovaj u nekom drugom, i tako ad infinitum. Filopon takvu interpretaciju navodi'samo kao verovatnu, jer da "ne možemo jasno reci kakva je bila namera ove Zenonove aporije" hi. 1300t..6i.tevo<;; ... 'too'to ~n;6pel,v.Philop.513.12/.

132

35 209b

5

10

15 1.'

20

si ti u nebu zato što si u vazduhu, a ovaj je u nebu, i da si u vazduhu zato što si I na zemlji, te slicno tome da si na njoj zato što si na ovom mestu 1 koje ne obuhvata ništa više do tebe. Ako je prostor zaista to što kao prvo obuhvata svako telo, tada bi on bio neka granica, tako da bi se moglo uciniti da je prostor oblik ili oblicje svakog pojedinacnog /tela/ pomocu koga se ogranicava velicina, i daje on tvar te velicine. Jer to je I granica svakog pojedinacnog /tela/; no, tako izgleda da je prostor prostiranje velicine /8tacr'tT]Ila. 'toU IlEye6ot>c,;/, tvar. Jer to je razlicito od velicine, i to je ono što oblik obuhvata i odreduje, na primer površinom ili granicom; a takvi su tvar i to neodredeno. Kad se I od lopte oduzme granica i sva njena svojstva, ne preostaje ništa drugo pored tvari. Zato i Platon tvrdi u "Timaju" da su tvar imesto ist09. Jer to što je sposobno da primi oblik, i mesto, jest nešto jedno te isto. Mada Platon na razlicit naciniO govori o tome što je sposobno da primi /oblike/ tamo i u takozvanim I "nenapisanim ucenjima", ipak tvrdi da su prostor i mesto isto. Svi doduše kažu da je prostor nešto, ali samo je on pokušao da kaže šta je prostor. Ukoliko se to na osnovu ovog istražuje s pravom bi se moglo uciniti da je teško saznati šta je prostor, ako on zaista jeste jedno od ta dva, tj. tvar ili I oblik. Ovi i inace zahtevaju posmatranje koje se do vrha uspelo, i nije ih lako spoznati odvojeno jedno od drugog. Medutim, nije

9 V.d.n., na st. 177 (na kraju Phys.IV). 10 Ni u "Timaju" /v.Tim.52b-d/ prelaz od tvari, tj. od "prihvatiteljke postajanja" , na prostor nije izveden ni eksplicitno ni jasno. Prostor se uvodi bez pripreme i obrazloženja, ali se i pored toga ne može poistovetiti sa tvari. Tvar prima oblike, a prostor po analogiji sa njom prima osnovna tela: analogija je osnovana na tome što tvar prima oblike tako što ne prima njih same vec njihove slike, kao što i prostor prima tela ne primajuci njih jer i ona su slike pravilnih poliedara koji ejdetski prethode konstituciji prostora i tela u prostoru.

133

FIZIKA IV

25

30

35 210a

5

teško shvatiti da prostor ne može biti nijedno od ta dvall. Oblik i tvar se ne odvajaju od stvari, a prostor se može odvojiti: onaj u kome je bio vazduh, u njemu iznova kao što rekosmo postaje I voda kada voda i vazduh medusobno zamene mesta, a isto je i sa ostalim telima, tako da prostor pojedinacnog tela nije ni deo ni stanje vec je odvojen. Izgleda da je prostor nešto slicno posudi, jer posudaje prenosivi prostor /1;cmoc;; ~E'taopTJ'toc;;/: posuda nije I ništa što pripada stvari. Dakle, ukoliko je odvojiv od stvari utoliko nije oblik, a ukoliko obuhvata utoliko je razlicit od tvari. S druge strane cini se da je bice samo negde, i da je nešto drugo izvan njega. (Platon treba da kaže, ako treba napraviti tu digresiju, zašto oblici i brojevi nisu I u prostoru, ako prostor zaista jest to što ucestvuje, bilo da je to što ucestvuje I to Veliko i Malo, ili tvar kao što u "Timaju" stoji.) Zatim, kako bi se nešto pomeralo ka svom vlastitom mestu, ako je prostor tvar ili oblik? Nije moguce da prostor bude ono u cemu nema ni kretanja, ni tog gore ili dole. Prema tome, prostor I treba tražiti u takvim Istvarima/12. Ako je pak prostor u sebi - a mora biti ako je oblicje ili tvar - tada ce prostor biti u pro-

FIZIKA IV

10

15

20

25 11 Poenta ovog stava koji sumira dijalektiku oblik-tvar na pojmu prostora je u tome da se prostor ne može shvatiti ni kao oblik ali ni kao tvar, jer se ni prirodno telo ne može shvatiti ni kao cist oblik ni kao tvar vec kao njihovo jedinstvo i celina /'to <JuvoAov/. Prostor je, kao granica, slican obliku jer i oblik odreduje i ogranicava; ali ukoliko kao takva granica prima razlicita tela u sebe on je pre kao tvar, po svojoj indiferenciji i amorfnosti. Prostor je slika ejedetskog odnosa, odnosa eioo~ - {lAT], i kao takav, kao slika, on je opažajan. To je slika koja teži da bude ce lina tog odnosa, energeia u kojoj je tvar svladana i ukinuta, ali koja ostaje u toj težnji doklegod postoji kao prostor. Time Aristotel uspeva da temeljnu razliku izmedu mogucnosti i delotvomosti koja nosi njegov pojam kretanja ugradi u teoriju prostora. "Gore"je puna delotvomost vatre (i ajtera u nebeskim sferama), "dole" je zemlja kao suprotnost tome: po sebi nepomicna, mracna i hladna. 12 Tj. u onima u kojima postoji kretanje, i razlika izmedu gore i dole. Nije štaviše moguce ni opažati prostor nezavisno od tela i njegovog kretanja. 134

staru. I oblik i to neodredjeno menjaju se i krecu zajedno. sa stvmju, te nisu uvek u istom vec su tamo gde je i stvar. Prema tome, lako je prostor oblik ili tvari postojace prostar prostora. Zatim, kad iz vazduha postane I voda, njegov yrostor je propao, jer postalo tela nije u istom prostoru. Staje onda to propadanje? Dakle, receno je na osnovu cega je nužno da prostor bude nešto, i opet na osnovu cega bi se moglo dvojiti o njegovom bivstvu. 3. Posle ovoga valja shvatiti to na koliko se nacina govori da je nešto u necemu. 13 I Na jedan nacin Igovori sei kao što je prst u ruci, i uopšte deo u celini, na drugi kao što je celina u svojim delovima, jer celina ne postoji nezavisno od svojih delova; na drugi opet kao što je covek u živom bicu, i uopšte vrste u rodu; na sledeci kao što je rodu u vrsti, i uopšte deo vrste u svom I odredenju. Zatim, kao što je zdravlje u toplom ili u hladnom, i uopšte oblik u tvari. Zatim, kao što su u Kralju helenske Istvari/, i uopšte u tom što prvobitno pokrece. Zatim, kao što je nešto u dobru, i uopšte u svojoj svrsi, a to je ono radi-cega. Anacin glavniji od svih ostalih: kao što je nešto u posudi, i uopšte u prostoru. Moglo bi se postaviti pitanje da li nešto može biti samo u sebi, ili ništa ne može /biti u sebil vec je sve ili nigde ili je u drugom. No to je nešto dvoznacno: nešto je

13 Tj. na koji nacin je nešto kao razlicito u drugom kao razlicitom. Aristotelova analiza tog biti-u-necemu prati cetverostruki smisao kauzaliteta (tvar, oblik, pokretac, svrha) jer nešto je u necemu kao u svom uzroku utoliko ukoliko je uzrok ono u cemu je utemeljena mogucnost njegovog bica i njegovog tako-bica. Tako je deo u celini kao tvar, a celina je u svojim delovima kao oblik jer ona je ejdetski uzrok svih svojih delova; delovi odredenja su tvar odredenja; zdravlje je kao oblik i kao svrha prisutno u toplom i hladnom (na primer, kao njihova proporcija ili simetrija); pokretacki uzrok ima u sebi ono što stavlja u pokret; nešto je u necemu kao u svojoj svrsi zato što ga svrha obuhvata i odreduje. No biti u necemu kao u prostoru ne znaci biti s tim u kauzalnom odnosu: prostor nije uzrok onog što je u njemu ni u kom od izdvojenih vidova kauzaliteta, a ipak je biti-unecemu kao u prostoru primarni smisao tog biti-u. 135

FIZIKA IV

takvo ili po sebi ili na osnovu drugog. Kad to u cemu je nešto i to što je u tome predstavljaju delove celine, tada se može reci daje celina u sebi. Tada se o njoj govori na osnovu njenih delova, kao što se kaže da je nešto belo 30 zato što I mu je površina bela, ili da je uceno zato što poseduje razum. Amfora ne može biti u sebi, niti vino to može: amfora mora biti amfora vina. Jer oba, i to što je u necemu i to u cemu je ovo, delovi su istog. Dakle na taj nacin nešto može biti samo u sebi a prvobitno ne može. 210b Na primer, belo je u telu, jer površina I je na telu; nauka je pak u duši. Na osnovu toga postoje oni nazivi koji su samo delovi, kao što je to u coveku - amfora pak, i vino nisu delovi kad postoje odvojeno vec kad su zajedno; upravo zato, kad su to delovi, celina mora biti u sebi. Na 5 primer, belo je u I coveku zato što je u telu, a u njemu je zato što je na površini; ali u njoj više nije na osnovu drugog. To dvoje, površina i belo, razlikuju se po vrsti, i svako od njih ima drugu prirodu i moc. Ako se to ispituje po primerima, vidimo da ništa nije u samom sebi u smislu nekog od navedenih odredjenja; ali i na osnovu dokaza IA.(yyU}I jasno je I daje to nemoguce. Jer obe stvari mora10 le bi biti i jedno i drugo, na primer amfora bi morala biti posuda i vino, a vino i vino i amfora, ako je zaista moguce da nešto bude u samom sebi. Dakle ako jesu jedno u drugom, tada ce amfora primati vino ne ukoliko je sama 15 vino vec ukoliko je amfora, I a vino ce se nalaziti u amfori ne ukoliko je samo amfora vec ukoliko je vino. Ocigledno je onda da se on("o bicu razlikuju 14. Odredenje

d

14 Razlika po bicu IKa:ta 'ta ven I omogucava prostorni odnos koji je zato postavljen upravo kao nepostojanje odnosa jer bi neka veza bica izmedu stvari i njene okoline ukinula njihov odnos kao prostorni, ~. kao cistu razliku njihovog bica. Ovaj stav sumira razvoj u aporetici prostora, jer on nije ni oblik ni tvar ali ne može se uklopiti (upravo zato) ni u neki od vidova uzrocnosti utoliko što bi vec mogucnost uzrocnog odnosa ukinula ovu razliku bica koja nosi prostorni odnos. Medutim, kako uzroci postoje na delu samo u kretanju kao UZIokovanom svrhovitom ejdetskom procesu, to je prostor nužno nepokretan; no bice svega što se krece jest 136

FIZIKA IV

20

25

30

211 a

toga u-cemu razlikuje se od odredenja tog u-tome. Medutim, Ine što ne može biti u sebil ni po prilucenosti, jer tada ce dve Istvaril biti istovremeno u istom: sama amfora ce biti I u sebi ako ono cija je priroda sposobna da primi Ineštol može biti u sebi, i bice pored toga ono što može primiti, na primer, vino, ako je to ono što može primiti. Ocigledno je da je nemoguce da nešto prvobitno Infx;)'WX'/ bude u sebi. Što se tice Zenonove aporije15, odnosno toga da ce prostor biti u necemu ako jest nešto, ...to nije teško rešiti. Ništa ne sprecava da taj prvi prostor bude u necemu drugom, I ali da u tome ne bude kao u nekom prostoru vec kao što je zdravlje u toplom kao stanje, a toplo u telu kao svojstvo. Nije nužno da se ide u beskraj. Jasno je i sledece: pošto posuda nije ništa od onog što je u njoj - jer, to što je prvobitno u necemu i to u cemu je ovo jeste nešto razlicito prostor ne bi bio ni tvar ni I oblik nego bi bio razlicit od njih. Oni, i tvar i oblik, jesu nešto od onog što jest-u Inecemul. Neka time bude završeno izlaganje same teškoce. 4 Što se tice toga šta je uopšte prostor, to bi moglo biti jasno na sledeci nacin. U vezi s prostorom treba da najpre dokucimo sve ono što kako izgleda njemu zbilja 10-.1..118wC;1 pripada po sebi. Mislimo da je prvi prostor I ono što obuhvata i što sadrži ono ciji je to prostor, te da on nije ništa što pripada stvari; takodje, mislimo da taj prvi pro-

odnos je slika odnosa 1)A.1l-ei . Zato ga Aristotel poredi sa posudom samojekretanje tako da je bice stora ensprostornog imaginarium: prostorni koja indiferentna prema tom' .'to je zapravo u njoj: kod odnosa indiferencija obuhvacenog i obuhvatajuceg mora biti obostrana: dodir u zajednickoj granici ne dovodi ni do kakvog delanja ili trpljenja jednog od strane drugog, ako oni treba da budu u prostornom odnosu. 15 V.ib.209a23. Isti Zenonov argument o beskonacnom nizu prostora koji su jedan u drugom; ni ovde nije naglašena poenta Zenonovog dokaza koja je u tome da prostor ne postoji ako je ovaj niz beskonacan Iv.Simp1.562.31 što je u osnovi i Aristotelovo mišljenje: zadnji prostor, zajednicki prostor svih tela, ogranicenje i ne nalazi se u nekom prostoru vecem od sebe Ger nema takvog).

PI ..

137

FIZIKA IV

FIZIKA IV

5

10

15

20

25

stor nije ni veci ni manji, da ostavlja pojedinacnu Istvarl i da je od nje odvojiv; pored toga, svaki prostor poseduje to gore i to dole, i svako telo se po prirodi premešta u vlastiti prostor ili u njemu I miruje, a to cini ili nagore ili nadole. Pošto je to ustanovljeno, treba razmotriti to što je preostalo. Jer ovo ispitivanje treba sprovesti na taj nacin eda bi se: odredilo štastvo ltD 'ti ecr'T.lvl prostora, rešile teškoce, i da bi ono što se samo mni kao nešto što pripada prostoru bilo ono što mu pripada IzaistaI, i da I bi se najzad jasnim pokazao uzrok teškoce i svih tih pitanja u vezi s njim. Tako bi bilo najbolje pokazati svaku Istvar/. Prvo treba imati na umu to da se prostor ne bi ni istraživao a da ne postoji prostorno 11Ca'ta 'tonovi kretanje. Jer ponajviše zato što se vecno krece mislimo da je i Nebo u prostoru16. Jedna vrsta tog kretanja I je premeštanje a druga je rast i smanjivanje; medutim, nešto menja Imestol i prilikom rasta i smanjivanja, tj. ono što je ranije bilo ovde, iznova se premestilo u manji ili u veci Iprostor/. A ono što se krece je s jedne strane takvo po sebi delotvorno, a s druge priluceno. Priluceno je ono što se po sebi može I kretati, kao delovi tela ili klin u brodu, ili ono što se Ipo sebil ne može kretati vec je uvek priluceno lu kretanjul, kao belina ili nauka. Jer to menja svoje mesto tako što ga menja ono u cemu se nalazi. Kad kažemo da je nešto u Nebu kao u prostoru kažemo to zato što je to u vazduhu, I a ovaj je u okviru Neba; a pod tim liU vazduhu" ne mislimo daje u svom vazduhu vec kažemo daje u vazduhu preko njegovog kraja i tog što ga obuhvata - jer

16 Ali Nebo nije u prostoru, tako da je kod njega taj zakljucak na osnovu kretanja pogrešan: Aristotel to podrazumeva kad u nastavku govori o premeštanju /opct/, povecavanju i smanjivanju, ali ne i o kruženju Neba 11(1)dcxpoptCi.l. To da se prostor "ne bi istraživao" kad ne bi bilo kretanja u prostoru znaci toliko da uopšte ne bismo "došli do misli o prostoru" /nOeev ei.c; tVVOtCi.v ()A.w<; 1jA.eOlleV, v.Philop.543.28/ da nema kretanja, tj. promene mesta. Aristotel precizira ovu prornenu koja je apriori prostora: ona mora biti promena koja je delotvomo po sebi/'f(a.e a:irro evepet<;t, v. ib.lin.17/ jer jedino takva promena dovodi do predstave o prostoru. 138

30

kad bi sav vazduh bio njegovo mesto, tada prostor koji necemu pripada i to samo ne bi bili jednaki, a izgleda da su zapravo jednaki i da je takav prvi prostor u kome je nešto. Kad to što obuhvata17 nije odvojeno vec I neprekidno IcruVf.XE9, tada se ne kaže da je Itelol u tome kao u prostoru vec kao deo u celini; a ukoliko je to što obuhvata odvojeno ali prianja, tada je telo u prvoj krajnosti lecrxa-

35

211b 5

10

15

'tu/ tog što obuhvata što nije ni deo toga što je u njemu niti je vece od njegovog prostiranja/8tacr't~Jl(J.'toc;1 vec je isto. Krajevi onog što jedno drugom prianja u istom su. I I tada se telo ne krece u njemu ukoliko je neprekidno, vec zajedno s njim, a ukoliko je odvojeno krece se u njemu. Bilo da se krece to što obuhvata, ili da se ne krece,

I to ne menja ništa na

stvari18.

Vec iz toga je jasno to šta je prostor. Uopšte, prostor mora biti jedno od sledeca cetiri19: ili oblicje, ili tvar, ili neko prostiranje koje je izmedju krajeva, ili sami krajevi ako ne postoji nikavo prostiranje mimo velicine tela koje se nalazi u prostoru. I Jasno je da prostor ne može biti prva tri. On je naizgled oblicje usled toga što obuhvata jer krajevi tog što obuhvata i tog obuhvacenog su u istom. Oba su granice, ali nisu granice istog: oblik je granica stvari, a prostor je granica tela koje obuhvata. Us led toga što se cesto I menja to što je obuhvaceno i odvojeno dok miruje ono što obuhvata, kao što iz posude izlazi voda, cini se da je prostor neko prostiranje izmedju /krajeva I kao da je nešto razlicito od tela koje se premešta. Nije medutim tako, vec u njega dospeva bilokoje telo koje se

17 V.d.n., na st. 178. 18 U tekstu nailazimo i na sledece redove (lin.bl-5 u izdanju I.Bekkera): "Takode, kad nije podeljeno govori se o tome u stnislu dela u celini, kao što je videnje u oku ili ruka u telu; a kad je podeljeno, govori se o tome kao o vodi u buretu ili o vinu u vrcu: jer nika se krece sa telom a voda u vrcu". Tu se ponavlja ono što je vec receno na ib.a29-36; Simplikije i Filopon prihvataju tekst s rezervom da se radi o "tautologiji" /v.Simpl. 570. 28, Philop.546.22-24/. 19 V.d.n., na st. 179. 139

FIZIKA IV 20

premešta i

I kome je prirodeno da bude u dodiru. Kad bi

postojalo neko prostiranje kome je prirodeno da postoji po sebi i koje miruje IIlEvovl, tada bi u istom bilo bezbroj prostora, jer kad voda ili vazduh menj~u mesto isto ce 25

30

35

212a

5

10

140

FIZIKA IV

kao sva voda u posudi. ciniti svi delovi u Celini 11:4) ~:fA.~1 Istovremeno i prostor ce menjati mesto, tako da ce postojati neki drugi prostor prostora, I te ce istovremeno biti mnoštvo prostora. Ali ne postoji neki drugi prostor dela u kome se ovaj krece kad citava posuda menja mesto, vec je to isti prostor. Vazduh, voda, ili delo vi vode zamenjuju mesta u onom u cemu su a ne u prostoru u kome postaju i koji je deo prostora koji je prostor citavog Neba. Tvar I bi se mogla smatrati prostorom kad bi se to posmatralo u necemu što miruje i što nije odvojeno vec neprekidno. Kao što, ako se nešto podrugojacava, postoji nešto što je sada belo a nekad je bilo crno, ili je sada tvrdo a nekad je bilo mekano - upravo zato i kažemo da je tvar nešto - tako, cini se, i prostor postoji na osnovu neke slicne predstave Icj)cw1:O:'.O'tO:'.C;/; Ijedina je razlika u tome što ona postoji zato što je sada voda ono što je bilo vazduh, a prostor zato što je sada voda tu gde je bio vazduh. Ali, I kao što je receno u prethodnim izlaganjima, tvar nije ni odvojiva od stvari niti obuhvata, a za prostor važi i jedno i drugo. Ako prostor nije nijedno od ta tri, ni oblik, ni tvar, ni neko prostiranje koje uvek postoji kao razlicito od stvari koja se premešta, I nužno je da bude to preostalo cetvrto, granica tela koje obuhvata (i na osnovu koje se ono povezuje s tim što je obuhvaceno). Pod tim "obuhvaceno telo" mislim na ono što je pokretno u smislu premeštanja. Izgleda kao nešto veliko i teško shvatiti prostor usled toga što se tu uzgredno pojavljuju tvar i oblicje, i usled toga što se premeštanje tog što se krece I zbiva iako miruje to što ga obuhvata. Izgleda kao da prostor može biti neko prostiranje izmedju koje se razlikuje od velicina koje se krecu. Ovoj navodnoj težini doprinosi ponešto i vazduh koji je naizgled nešto netelesno. Naime, izgleda kao da

15

20

25

30

prostor nije samo te granice posude vec i to izmedju, kao nešto prazno. No kao što je posuda I neki prenosivi prostor, tako je i prostor neka nepokretna posuda. Zato, kad se krece ili menja nešto što je unutar neceg što se krece, kao brod na reci, tada se ono služi tim što ga obuhvata pre kao posudom nego kao prostorom. Prostor teži da bude nepokretan20. Upravo zato je pre citava reka prostor, jer je kao cela nepokretna.1 Dakle, prva nepokretna granica onog što obuhvata, ... to je prostor. Usled toga se srednji deo Neba21 i krajnji deo u odnosu na nas njegovog kruženja cine u pravom smislu reci više nego sve, s jedne strane gore, a s druge dole, jer središnji deo vecno miruje, a krajnji deo tog što kruži takodje miruje zato što je uvek isti22. Pošto I je Iako ono što se po prirodi premešta nagore, a teško nadole, tada je granica koja obuhvata u odnosu na sredinu dole, a to je i sama sredina, a ona koja obuhvata u odnosu na to krajnje jeste gore, i to je samo to krajnje. Zbog toga se cini da je prostor neka ravan lem:n:e'&ovi i takoreci posuda, ono što obuhvata. Takodje, prostor je zajedno 1&110:'.1 sa I stvari jer granice postoje zajedno s tim što je ograniceno. 5 Dakle u prostoru je ono telo za koje postoji neko spoljašnje telo koje ga obuhvata; ono za koje to ne postoji nije u prostoru. Zbog toga, kad bi voda bila takvo telo, njeni delovi bi se kretali - jer obuhvataju jedni druge - a

20 Prostor je bio odreden kao vlastita najbliža granica obuhvatajuceg tela; do ovog preciziranja dolazi zbog mogucnosti relativnog kretanja tela u kome se nalazi drugo telo kao u svom prostoru. Prostor je prva nepokretna granica, dakle prva konstantna "celina" obuhvatnog tela relativna u odnosu na telo koje se krece. Referentne tacke koje najzad odreduju zajednicki unutarsvetski prostor su centar Sveta i Nebo, dole i gore, obe nepokretne (centar Sveta apsolutno, a Nebo kao celina u kruženju o iste tacke, oko centra Sveta). 21 To je centar Sveta, mesto apsolutne težine, središte Zemlje i sama Zemlja kao centar Sveta; krajnji deo Sveta je Meseceva sfera, konkavna površina te sfere kojaje nepokretna u odnosu na Centar na nas. 22 V.d.n., na st.180. 141

i

FIZIKA IV

35 212b

5

10

15

20

FIZIKA IV

sva voda bi se u jednom smislu kretala a u drugom 'ne bi. Kao celina to istovremeno ne menja mesto i krece se I ukrug - jer ovaj prostor je prostor delova - ~. ne krece se ni nagore ni nadole vec se neki /njegovi delovi/ krecu ukrug, anadole i nagore krece se sve ono što ima neku /razliku/ gustine ili retkoce. Ali, kao što je recen023, nešto je u prostoru po mogucnosti a drugo po delotvomosti. Zbog toga kad je I neprekidno to što ima slicne delove, ti delovi su po mogucnosti u prostoru, a kad su odvojeni ali prianjaju slicno nekoj hrpi, tada su u prostoru po delotvomosti. Nešto je samo od sebe u prostoru - na primer, svako telo koje je pokretno bilo u smislu premeštanja ili povecavanja negde je samo po sebi, a Nebo, kao što je rec-

25

30

en024, zaista ne celoobuhvata nije negde nijedno niti)eI telo;a u nekom ukoliko prostoru, se kreceakoutoga

liko je i prostor za svoje delove, jer u njemu se jedan deo nadovezuje na drugi - a drugo je takvo po prilucenosti, kao duša ili Nebo. Njegovi delovi su na neki nacin svi u prostoru pošto jedan kružno obuhvata drugi. Zato se ono gore doduše krece ukrug, ali Sve nije nigde. Samo to "negde" I jest nešto, te mora postojati još nešto drugo pored toga u cemu Ije nešto/, nešto što obuhvata. A pored Svega, tj. Celine, ne postoji ništa izvan Svega, i zato je u Nebu sve. Jer Nebo je svakako Sve. Prostor nije Nebo vec je on nešto poslednje u Nebu što je u dodiru /an;'to~evov/ s lom koje se krece. I Zato je zemlja u vodi, voda u vaz-

35 213a

5

23 V.ib.21IaI7-bl. 24. V.ib.a23. "Nebo", opet kao Svet, sublunami Svet cetiri elementa, Svet nastajanja i propadanja. oUpav6~ kod Aristotela ima tri znacenja: I) sfera stajacih zvezda koja obuhvata Svet; 2) planetarne sfere koje su izmedu sfera stajacih zvezda i Meseca; 3) Svet kao celina, Sve ha 1r.O.v/ koje u sebi obuhvata i I) i 2) i sublunarni predeo, ~. ovo-ovde ha E1ltO.U8a./ gde je i Zemlja kao centar Sveta /v.De Caelo.278blO-22/. Treci smisao "Neba" je zapravo sveopšte telo obuhvaceno zadnjom ophodnicom ha neplex.6t..tevov O'WJlO. imo 'tTic; EO'x.a'tTJ~ nepl
10

duhu, ovaj u ajteru, a ajter u Nebu. Nebo nije više ni u cemu drugom. Ukoliko se o prostoru govori na taj nacin jasno je na osnovu svega ovoga da se razrešav~u sve teškoce. Nije nužno da se prostor povecava zajedno /s telom/, niti da postoji prostor tacke, I niti da dva tela budu u istom prostoru, niti da prostor bude neko telesno prostiranje - jer meduprostor, kakav god da je on, jest neko telo a ne neko telesno prostiranje. Takodje, prostor je i negde, no ne u tom smislu da je u nekom prostoru vec kao granica u tom što je ograniceno. Nije svako bice u prostoru vec je to samo pokretno telo I Razložno je to što se svako /telo/ premešta u vlastiti prostor - jer ono što sledi i što je u dodiru ne cini to pod prisilom vec zato što je srodno; ono što je sraslo ne trpi, a ono što je u dodiru i dela i trpi jedno od drugog. I svako telo, ne bez razloga, prirodno miruje u vlastitom prostoru. To važi i za deo koji je u prostoru kao vazduha. Istonatako se ikao vazduh I vode odeljiviili deo u odnosu celinu, kad seodnosi pokreneprema deo vodi: kao da je jedno tvar a drugo oblik. Voda je tvar vazduha, a vazduh je kao neka delotvomost. Jer voda je vazduh po mogucnosti, a vazduh je po mogucnosti voda ali na neki drugi nacin25• To valja razgraniciti I kasnije; za ovu priliku nužno je bilo reci ovo a ono što je sada nejasno receno, tada26 ce biti jasnije. Ako je isto i tvar i usvrhovljenost - jer voda je oba, no jedno je po mogucnosti a drugo po usvrhovljenosti - ono bi se na neki nacin prema celini odnosilo kao deo. Zato te stvari stoje u dodiru27; o srastanju /cru~cjroO'tC;/ je rec kad su obe delotvomo I nešto jedno. Toliko o prostoru, o tome dajest ištajest. 6 Iz istog razloga kao kod prostora treba prihvatiti da

25 V.d.n., na st. 182. 26 Verovatno u izlaganjima u De Gen.et Cor.318bI9-33 (tako Filopon, i za njim Ross). 27 V.d.n., na st. 182. 143

FIZIKA IV

15

20

je zadatak fizicara i istraživanje praznog: da li postoji ili ne postoji28, na koji nacin postoji, i šta je? Usled stavova koji se prihvataju ovo pitanje I sadrži skoro istu meru nepouzdanosti odnosno pouzdanosti. Oni koji tvrde da prazno postoji postavljaju ga kao neki prostor ili kao posudu: ono izgleda kao ispunjeno kad sadrži masu IC"{1Cov/29 koju može primiti, a kao prazno kad je lišeno te mase, kao da su istovetni prazno, puno i prostor, mada im bit 110 et wnl nije istovetna3o. Ovo ispitivanje treba I zapoceti shvativši najpre šta tvrde oni po kojima postoji prazno, i oni koji to s druge strane poricu; kao trece Itreba razmotriti! opšte mnjenje o tome. Oni koji pokušavaju da pokažu kako prazno ne postoji ne opovrgavaju ono što

28 Ovo je retoricka simetrija prema ib.208a29-30 (Aristotel ce je ponoviti i povodom pojma vremena, na ib.217b31-33); Aristotelova argumentacija, kad je prazno ha K:EVQvl u pitanju, svodi se na opovrgavanje pretpostavke postojanja praznine (kod atomista i pitagorejaca) tako da se o štastvu praznog može govoriti samo u smislu znacenja te reci (jer, ono kao takvo ne postoji, tako da ne može imati ni štastvo). Aristotel daje procišceno znacenje "praznog": to je prostor lišen tela IE(TtEP11JlEvov 0cDlla:wc;,v.ib.217b171, prostor u kome nema nicega lEV Jl1l0EVE0u, v.ib.213 b3l!, tako da se problem praznog svodi na pitanje da li išta ostaje kad se o prostora "odmisli" telo koje se u njemu nalazi. 29 Termin byK:o<;; nema kod Aristotela precizno znacenje tehnickog termina. on ga koristi kao sinonim za "telo" i to posebno kad ga suprotstavlja praznom Iv.Phys. 203b28/, i to bi bilo u skladu s korišcenjem ovog termina u atomizmu, jer atomi su upravo takve jedinicne mase koje se dalje ne mogu deliti; no koristi ga i u znacenju koje je blisko današnjoj "zapremini" koju razlikuje od težine i gustine tela (na primer: "dolazi do povecanja zapremine IbyK:o<;;/ kad vazduh postaje iz vode", v.De Gen.et Cor.32Iall; za razliku od težine,. v.De Caelo.309a4: "vidimo da mnoga teža Itelal imaju manju zapreminu (kao bronza od vune)". 30 Dakle, nemaju identicnu suštinu, tj. odrede~ie, ali su podmetno heP tm:OK:E1IlEVcpl isto. To se odnosi na sva cetiri pojma koje Aristotel dovodi u vezu, tj. na prazno, puno, razmak i prostor: razmak (ekstenzija) je taj podmet po smatran po sebi i van odnosa, prostor je kad ude u odnos s telom, prazno ukoliko se posmatra kao lišen tela, a puno je i po odredenju isto što i prostor.

144

FIZIKA IV

25

30

213b

5

drugi ljudi žele da izraze tom recju vec ono što tvrde oni koji greše u tome. Tako cini Anaksagera I i svi lilnikQji na taj nacin opovrgavaju. Dokazuju da je vazduh nešto tako što napinju mešine i pokazuju da je vazduh cvrst, ili time što ga hvataju i zatvaraju u klepsidrama31; medjutim, ovi ljudi pod praznim podrazumevaju nekakvo prostiranje u kome ne postoji nijedno opažajno telo. Pošto veruju da je svako bice tela kažu da je prazno ono u cemu uopšte ništa ne postoji, i I da je stoga to što je puno vazduha prazno. Ne treba pokazati to da je vazduh nešto vec da ne postoji neki razmak razlicit od tela, niti odvojen, niti delotvorno postojeci koji razdvaja Sveopšte telo tako da ono nije neprekidno, kao što to tvrde Demokrit, Leukip32, i mnogi drugi istraživaci prirode, ili treba Ipokazatil da li postoji ili ne nešto izvan tog Sveopšteg I tela koje je neprekidno. Oni se s problemom ne sukobljavaju na njegovom pocetku33 vec to cine pre oni koji tvrde da prazno postoji. Jedan od razloga koji oni navode je taj da prostorno kretanje ne bi postojalo I (a ono je ili premeštanje, ili povecavanje), jer da izgleda da ne bi postojalo kretanje kad ne bi postojalo prazno. To-puno 110 nA.~ptc;1 ne može primi-

31 V.d.n., na st.183. 32 Na primer, v.De Caelo.300b8-16 gde se osnovna postavka atomizma formuliše kao vecno kretanje prvih tela u praznom i bezgranicnom lEV 1:eP K:EVeP K:at 6'.nEtpcp/;takode, v.Metaph.985b4-22 gde se "prazno" poistovecuje s nebicem koje po atomistima jest isto toliko koliko i bice, ništa manje Iv.ib.lin.8/. To i odreduje strategiju Aristotelove kritike: njen cilj ne može biti to da prazno ne postoji zato što nema nebica (jer atomizam i tvrdi da je prazno nebice) vec da prazno ne može postojati kao prostor bez tela u sebi. U osnovi Aristotel kritikuje predstavu apsolutnog, beskonacnog i praznog prostora tako da njegova rasprava o praznom objedinjuje prethodne o bezgranicnom i o prostoru. Receno obratno: prostor mora biti pun i ogranicen (štaviše, on je sama granica), tako da prostor lišen tela ne samo da nije prostor vec sensu stricto nije ništa. 33 Doslovno: na vratima. Aristotel navodi pet "argumenata" za postojanje praznog (do b29). 145

FIZIKA IV

10

15

20

25

30

ti nešto; ·ako pak može primiti, i ako dva /tela/ mogu biti u istom, tada bi bilo moguce da tu istovremeno bude koliko god tela. Nije moguce navesti razliku usled koje ovaj stav ne bi važio. No ako je to moguce, I tada ce i ono što je najmanje moci da primi ono što je najvece, jer to veliko je moštvo malih, tako da, ako je moguce da u istom postoji mnoštvo jednakih, tada može postojati i mnoštvo nejednakih /tela/. Melis cak na osnovu toga dokazuje34 da je Sve nepokretno. Nužno je veli, da postoji prazno ako /Sve/ treba da se krece, a prazno nije bice. I Na osnovu ovih /stavova/ na jedan nacin dokazuju da postoji nešto prazno; drugi je u tome što se pokazuje da se neka .tela skupljaju i zgušnjavaju, kao što kažu da bacve zajedno sa mehovima primaju vino kao da se u njihovoj unutrašnjoj praznini sakuplj a telo koje se zgušnj ava. Cini se pored toga da i do povecavanja svega dolazi us led praznine, jer da je I hrana neko telo a dva tela ne mogu istovremeno biti /u istom/o Dokaz35 za to traže i u onom što se dogadja s pepelom, s pepelom koji prima isto onoliko vode koliko i prama posuda. 1 pitagorejci tvrde da postoji prazno i da ono pored toga ulazi u Nebo pošto ovo iz beskrajne pneume udiše i pramo koje razdvaja I bica l<j>ucrEt(,;/,jerdaje prazno neka odvojenost svega što sledi i neko njihovo odredenje. To prvo, navodno, postoji kod brojeva jer pramo odreduje njihovu prirodu. Uglavnom su takvi razlozi i toliko ih je, ...razlozi na osnovu kojih jedni tvrde da prazno postoji, a drugi da ono ne postoji. Treba medutim shvatiti šta maci ta rec36 eda bi se

FIZIKA IV

214a

5

10

15

20

videlo da li stvar stoji ovako ili onako. Izgleda da je pra34 V.Simp1.l11.18; Meliss.Fr.B7.7. Melis dakle dokazuje: ako postoji kretanje, tada postoji i prazno; ali prazno ne postoji, i td. Ili, kako to Melis elegantno kaže: "niti je išta prazno, jer prazno je ništa" (ouBe 1CevEov e(J'tlv ooBev' 'ta yap 1Ceveov ooBev eo'ttv), gde se (na grckom) argument ostvaruje samo zamenom mesta dve reci. 35 Za ove "argumente", v.ib.214b8sqq. 36 V.n.28 za ovu knjigu /213a13/.

146

25

mo neki prostor u kome nema nicega. Tome je razlog u njihovom uverenju da je bice telo, a svako telo je u prostoru; prazan prostor pak jest onaj u kome nema nijednog tela, tako da ako negde nema tela tu onda nema nicega. Takode, svako telo I smatraju dodirljivim, a takvo je samo ono koje ima težinu ili lakocu. Po ovom zakljucivanju onda sledi da je prazno ono u cemu ne postoji ništa teško ili lako. To sledi na osnovu ovog zakljucivanja, kao što smo upravo i rekli. Besmisleno je i to ako I je tacka nešto pramo, jer prazno treba da bude prostor u kome postoji prostiranje lotacr'tT]J.!al koje se da dodirnuti. U svakom slucaju je jasno to da se pod praznim u jednom smislu naziva prostor koji nije ispunjen telom opažajnim u smislu dodira; opažajno u smislu dodira jest ono koje ima težinu ili lakocu (stoga, šta bi odgovorili kad bi neko ~ostavio da Ocigledno li je prostiranje nijemože ak.o I ima bojupitanje: ili zvuk? je da jepramo pramo iliako da primi neko dodirljivo telo, i da nije ako ne može.) U drugom smislu pramo je ono u cemu nije ni nešto ovo, a ni neko telesno bivstvo. Zbog toga neki tvrde da je pramo tvar tela (po njima je isto to i prostor), ali ne tvrde37 valjano. I Dok tvar ~lije odvojiva od stvari pramo istražuju kao nešto odvojeno. Pošto je dat038 odredenje prostora, a pramo je nuŽDo, ako postoji, prostor lišen tela - a receno je kako prostor postoji, i kako ne postoji - jasno je da ni prazno ne postoji u istom smislu, dakle ni odvojeno ni neodvojivo.

I Pramo ne treba da bude telo vec neki razmak tela. Zbog toga izgleda kao da je i pramo nešto, zato što je prostor nešto •.usled istih razloga. Prostorno kretanje je tu i za one koji tvrde da je prostor nešto pored tela koja u njega dospevaju i za one po kojima je to pramo. Veruju da je pramo uzrok kretanja I kao što je to ono u cemu se kreta-

37 Odnosi se na Platona, ali u Aristotelovoj interpretaciji Platonove iz "Timaja" . 38 V.ib.IV.1-5.

x,wpa.

147

FIZIKA IV

FIZIKA IV

30

214b

5

10

15

20

148

nje odvija; a to bi bilo ono cime neki smatraju prostor. Ali nema nikakve nužnosti da postoji prazno ako postoji kretanje. Uopšte, to nikako nije nužno za svako kretanje, zbog onog što je i Melisu ostalo nepoznato, jer to puno se može podrugojacavati. Ni prostorno kretanje to zapravo Ine pretpostavlja!. Moguce je da tela istovremeno jedno I ustupaju /mesto/ mada ne postoji nikakvo drugom odvojeno prostiranje pored tela koje se krecu. To je ocigledno kod vrtloga onog što je neprekidno, isto kao i kod vrtloga tecnosti. Moguce je i to da se neko telo razreduje ne u to prazno vec usled istiskivanja onog što je I unutar njega (kao što se na primer voda zgušnjava istiskivanjem vazduha koji je u njoj), te da nešto raste ne samo zato što nešto u njega ulazi vec i na osnovu podrugojacavanja, kao što na primer iz vode postaje vazduh. Uopšte, ovaj dokaz /'A.Oyoc) o povecavanju, i o vodi koja se sipa u pepeo, I smeta sam sebi. Ili se nešto, šta god to bilo, ne povecava, ili se to ne dogadja u telu, ili dva tela moraju biti u istom - oni dakle traže rešenje jedne opšte teškoce ali ne dokazuju postojanje praznog - ili je nužno da svako telo bude prazno, ako se u svakom smislu povecava i ako se povecava zahvaljuci praznom. Isti dokaz važi i za primer I s pepelom. Jasno je dakle da je lako opovrci ono na osnovu cega oni dokazuju postojanje praznog. 8 Pokažimo iznova da prazno na postoji odvojeno na taj nacin kao što neki govore. Ako svako prosto telo ima po prirodi neki /pravac/ premeštanja! - na primer za vatru je to nagore, za zemlju nadole I i ka sredini - ocigledno je da prazno ne bi bilo uzrok premeštanja. Kom kretanju ce prazno onda biti uzrok? Izgleda kao da je uzrok prostornog kretanja, ali to nije tacno. Zatim, ako je ono nešto kao prostor lišen tela, kuda ce se premeštati telo koje je u njega postavljeno, kad je tu prazno? Sigurno ne svugda. I Isti dokaz važi i protiv onih koji veruju daje prostor nešto odvojeno u šta se telo premešta. Kako se može premeštati to što je u njega postavljeno i kako može mirovati? Isti dokaz ce s pravom odgovarati i za gore i za dole, kao

25

30

215a

5

10

i za prazno. Jer oni koji tvrde da postoji prazno cine od njega neki prostor. Kako se nešto može nalaziti, bilo u tom prostoru, I ili u tom praznom? To se ne dogada kad je neko ce lo telo postavljeno kao u nekom odvojenom prostoru koji traje. Jer deo /tog tela!, ako se ne postavi odvojeno, nece biti u prostoru vec u Celini. Takode, ako ne postoji prostor, tada ne može postojati ni prazno. Po onima koji tvrde da postoji prazno kao nešto nužno, ako treba da postoji kretanje, pre sledi I suprotno tome, ako se to razmotri pažljivo. Sledi da nije moguce da se išta krece ako postoji prazno. Kao što neki tvrde39 da Zemlja miruje us led jednolikosti /onog u cemu je/, isto tako je nužno da miruje i ono što je u praznom, jer nema mesta kome bi se moglo kretati ~re negorazlika. ka drugom40. Jer ono,ka utoliko ukoliko je prazno, I nema Zatim, to što je svako kretanje ili prisilno ili u skladu s prirodom. Nužno je da postoji ono koje je u skladu s prirodom ako vec postoji prisilno, jer ono koje je prisilno jest protiv prirode a to koje je protiv prirode docnije je je od onog koje je u sladu s prirodom. Prema tome ako za svako I prirodno telo ne postoji neko kretanje u skladu s prirodom, tada nece postojati nijedno drugo kretanje. Ali kako može postojati prirodno /kretanje/ kad u tom praznom i bezgranicnom ne postoji nikakva razlika? Ukoliko je ono bezgranicno utoliko ništa nece biti gore, dole, ili u sredini, a ukoliko je prazno, gore se nikako nece razlikovati od toga dole (kao što I Ništa nema nikakvu razliku u sebi, tako je nema ni prazno, jer cini se da je prazno neko nebice i lišenost). Prirodno premeštanje pak sadrži razlike, tako da je po prirodi razlicito lod drugih/o Dakle, ili prirodno premeštanje ne postoji ni za šta i nikud, ili ne postoji prazno, ako ovo postoji. Takodje, s druge strane,

39 V.Plat.Phaedo 109a; Tim.62d. 40 V.ib.lin.19 (indiferencija praznog): TI yo.p K:€VQV oUX tX€t Ota.cpopav. Indiferencija praznog je jedan razlog nemogucnosti kretanja u praznom, i to je njegova topološka indiferencija po kojoj je prazno isto što i bezgranicno.

149

FIZIKA IV 15

20

25

30

ono što je baceno krece se mada ga više ne dodiruje I ono što ga je podstaklo kl)(JCJ.lTtoC;/, bilo usled medusobne zamene mesta kao što neki tvrde41 ili usled toga što potisnuti vazduh potiskuje Ito telol bržim kretanjem od samog premeštanja gurnutog tela koje ga nosi na njegovo vlastito mest042; u praznom nema nicega od toga, niti može biti premeštanja osim u smislu onog što je nošeno /necimt3. Takodje, niko ne bi mogao reci zašto ce to pokrenuto I negde stati. Zašto pre ovde nego onde? Dakle, ili ce mirovati ili ce se nužno premeštati u beskraj, ako mu se ništa jace ne ispreci44. Takodje, i inace izgleda da se nešto premešta u prazno zahvaljujuci uzmicanju /neceg drugog/; u praznom tako je u svakom pravcu podjednako, tako da I se /telo/ mora premeštati u svim pravcima. Ova tvrdnja je jasna i na osnovu sledeceg. Vidimo da se ista težina, odnosno telo, premešta brže usled dva uzroka: ili zato što se razlikuje to kroz šta ona prolazi, kao na primer kroz vodu ili kroz vazduh, ili zato što se razlikuje to što se premešta ako je sve ostalo isto, zahvaljujuci suvišku težine ili lakoce. To kroz šta se premešta je uzrok zato što sprecava: I ponajviše to cini ukoliko je usmereno u suprotnom pravcu 45, a zatim i utoliko

41 V.Plat.Tim.59a. 42 V.d.n.,st.184. 43 "Nošeno" ho Enox.oUllEvovl, kao ono što pliva ili pluta; prazno bi dopuštalo samo takvo priluceno kretanje, ako Aristotelova primedba nije ironicna Iv. Philop.638.l81. 44 Drugim recima: ako postoji prazno, tada važi "prvi aksiom kretanja" (ili "prvi zakon prirode", princip inercije: v.Descart.Princip.Philo. II.pr. 37).-

45 Tj. ukoliko se krece u suprotnom pravcu od tela koje se krece kroz njega (kao kad se pliva uz vodu, ili plovi protiv vetra); no ovde to suprotstavljeno kretanje medijuma nije od znacaja jer Aristotelov dokaz da kretanje kroz prazno mora moci da bude beskonacno brzo u tom smislu da ne može biti uporedeno ni sa jednim kretanjem kroz fluid makoliko da je on redak. Prazno se u tom smislu pokazuje isto kao i bezgranicno, naime kao nešto a.A.oyov, nešto što nema nikakav odnos laUoeva tXEt A.Oyov, 150

FIZIKA IV

215b

5

10

15

20

ukoliko miruje. Veci otpor pruža ono što nije lako deljivo, a takvo je ono što je gušce. Telo A I premeštace se kroz B za vreme G, a kroz D koje je redje od B za vreme E, u odnosu koji se srazmeran onom u kome stoje tela koja sprecavaju /premeštanje/, ako je dužina tog B i tog D istovetna. Neka B bude voda, a D vazduh: koliko je I vazduh redi i netelesniji od vode toliko ce se A brže premeštati kroz D nego kroz B. Neka se brzina razlikuje od brzine u istom odnosu kao vazduh od vode. Ako je dakle vazduh duplo redi, tada ce za dvostruko duže vreme preci isto rastojanje u B nego u D, tj. vreme G ce biti dvostruko duže od I vremena E. I uvek manje sprecava kretanje utoliko ukoliko je netelesnije, i ukoliko je lakše deljivo to kroz šta se nešto premešta utoliko ce se to premeštati brže. Prazno pak nije ni u kom odnosu nadmašeno od strane nekog tela, kao što to nije ni ništa u odnosu prema nekom broju. Ako cetiri za jedan nadmašuje tri, za više dva, i za I još više jedan nego dva, to ništa više ne može nadmašivati u nekom odnosu. Nužno je da se to što nadmašuje deli na nadmašivanje i na to što se nadmašuje, tako da ce cetiri postojati i utoliko ukoliko nadmašuje ništa. Zbog toga ni linija ne nadmašuje tacku, ako se ne sastoji iz tacaka. Isto tako i I prazno ne može stajati ni u kakvom odnosu prema ispunjenom tako da to ne može ni kretanje /kroz praznoj; cak i ako se odvija toliko i toliko kretanje u odredenom vremenu kroz ono što je najrede, kretanje kroz prazno nadmašuje to u svakom mogucem odnosu.

v.ib.bI21 ni prema cemu odredenom. Poenta ovog argumenta je u stavu da su i u najredem mogucem medijumu vreme i brzina toliki i toliki lEV 'tOOWOt't~v 'toorlVOll, v.ib.b221 i to cak i ako se uzme najbrže kretanje kroz taj medijum lto je precutna pretpostavka koju Ross zanemaruje u svojoj kritici, v.Ross.590): vreme tog kreta~ia kroz prazno bilo bi "jednako nuli", tj. u praznom nije moguce kretanje (jer imalo bi beskonacnu brzinu). To je uostalom i osnovni cilj Aristotelove analize: ne da je prazno nužan uslov kretanja vec da obratno nema kretanja ako postoji prazno (Melis!), tj. ako se kretanje odvija kroz prazno Iv.ib.214b30-32/.

151

FIZIKA IV

FIZIKA IV

25

30 216a

5

10

15

20

152

Neka Z bude prazno, jednako sa B ili sa D. Ako A treba da prolazi i da se krece /kroz Z/ u odredenom vremenu H koje Ije manje od vremena E, tada ce prazno stajati u istom odnosu prema punom. Ali telo A prelazi u D rastojanje T za toliko vreme koliko je vreme H. Prolazice cak i ako se Z po retkoci razlikuje od vazduha, i to u istom odnosu u kom stoji vreme E prema vremenu I H. Jer ako je to telo Z toliko rede od D koliko vreme E nadmašuje H, telo A koje se premešta preci ce rastojanje u Z brzinom obratno srazmemo vremenu koje je toliko koliko je vreme H. Ako u Z nema nikakvog tela, tada ce ga još brže preci. Medutim Ito kretanje/ se odvija u vremenu H. U istom vremenu ce se onda preci i to ispunjeno i to prazno, a to je nemoguce. Jasno je da ova nemogucnost mora slediti I ako postoji vreme u kome se mora pomerati nešto što je praznom. Moracemo da prihvatimo da u istom vremenu nešto prelazi nešto drugo, bilo daje to ispunjeno ili da je prazno, jer moraju postojati dva tela koja stoje u odnosu srazmere kao i vreme prema vremenu. Uzrok te !besmislene/ posledice je uopšteno receno jasan: svako kretanje stoji u nekom odnosu prema drugom kretanju (jer postoji u I vremenu, a svako vreme stoji u nekom odnosu prema drugom vremenu, pošto su oba ogranicena), a prazno ne stoji u odnosu prema punom. To se prilucuje na osnovu onog kroz šta se tela premeštaju, a na osnovu suviška u onom što se premešta prilucuje se ovo: vidimo da sve ono što vrši veci uticaj / pon~/, bilo težine ili lakoce, ako je sve ostalo podjednako, I brže prelazi isti prostor, i to u odnosu u kome stoje njihove velicine jedna prema drugoj. Onda to važi i za prolažnje kroz prazno! No to je nemoguce, jer usled kog razloga ce se tu nešto brže premeštati? To se po nužnosti dogada u onom što je puno jer ono što je vece brže to deli usled svoje snage !t(JX:Ull. Deli ga ili svojim oblicjem ili usled uticaja koji trpi I to što se premešta ili je baceno. Onda ce se sve kretati istom brzinom. Ali, to je nemoguce!

25

Iz ovog što je receno jasno je da se, ako prazno postoji, prilucuje nešto suprotno od onog radi cega ga postavljaju oni koji tvrde da postoji. Oni veruju da postoji prazno ako treba da postoji prostomo kretanje, i to prazno kao nešto razlicito i odvojeno. To je istovetno I tvrdnji da je prostor nešto odvojeno; ali ranije46 je receno da je to nemoguce. I ukoliko se to takozvano prazno po sebi posmatra

30

35 216b

5

10

pokazalo bi se ono kao istinski prazn047. Kao što ce biti istisnuto toliko vode kolika je kocka, ako se kocka stavi u vodu, ...isto se dogada i kod vazduha, ali to nije ocigledno vec na osnovu samog opažanja. I Kod svakog tela koje može promeniti mesto uvek je nužno da ono menja mesto u pravcu koji mu je priroden, osim ako nije pritisnuto; menja mesto ili uvek nadole ako je njegovo premeštanje nadole, kao u slucaju zemlje, ili nagore, ako je vatra, ili u oba pravca, bilo kakvo da je to što je u njega postavljeno; u praznom je to nemoguce jer ono nije nikakvo telo. Izgleda kroz tupostojalo kocku \ prolazi isto kao prostiranje ono koje da je ranije u praznom, kad vodakao ili vazduh ne bi napravili mesto drvenoj kocki vec je proželi u potpunosti. Ali i ta kocka ima onoliku velicinu koliku obuhvata to prazno, a ova, cak i ako je topla ili hladna, teška ili laka, I nije zbog toga ništa manje razlicita od svih ostalih svojstava, pa cak i ako nije odvojiva. Govorim o zapremini drvene kocke. Dakle, cak i kad bi bila odvojena od svega ostalog i kad ne bi bila ni teška ni laka, sadržavala bi istu prazninu i bila bi u istom delu prostora ili praznine koji su jednaki njoj samoj. Po cemu ce se onda razlikovati I telo te kocke od jednako /velikog! praznog, ili od prostora? Ako su pak takve dve stvari, zašto tada u istom ne bi bilo bilo koliko njih. To je sigumo nešto besmisleno i nemoguce. Jasno je da ce ta

46 V.ib.21 Ib18-29. 47 "Istinski prazno", tj. ništavno i suvišno za objašnjenje postojanja kretanja ili njegove mogucnosti. 153

FIZIKA IV

15 20

25

30

35 217a

kocka to imati i ukoliko promeni mesto, jer to i sva druga tela imcgu. Prema tome, ako se /zapremina! uopšte ne razlikuje od prostora, zašto onda treba postavljati prostor za tela I pored zapremine svakog od njih, ako je zapremina bez svojstava /Ci:rc.a8EC.f. Ništa ne doprinosi to ako u

FIZIKA IV

5

njoj postoji neko drugo isto takvo prostiranje. I Na 480S_ novu ovog je onda ocigledno da ne postoji neka odvojena praznma. 9 Neki veruju da je ocigledno da prazno postoji us led postojanja retkog i gustog. Jer da ako ne postoje retko ili gusto, tada nije moguce ni sakupljanje ili zgušnjavanje; ako pak to ne postoji, tada I ili uopšte nece biti kretanja, ili ce se Celina talasati, kao što Ksut49 rece, ili se vazduh odnosno voda uvek moraju menjati u jednakoj /kolicini/ onog drugog. Mislim na primer na to da ako od caše vode postane vazduh, tada istovremno od iste kolicine vazduha mora postati isto toliko vode. U suprotnom da je nužno da postoji prazno, jer da inace nije moguce da dode do I Ako pod retkim podrazumevaju stezanja i rastezanja. ono što u sebi ima mnogo odvojene praznine, onda je jasno da, ako ni praznina ne može postojati odvojena kao što ne postoji ni prostor50 koji ima vlastito prostiranje, ne može ni retko postojati u tom smislu; ako pak ona nije odvojena, ali u /retkom/ ipak postoji neka praznina, to je manje nemoguce ali se iz toga prilucuje to da praznina nije uzrok I svakog kretanja vec samo kretanja nagore (retko je lako, te zato i I za vatru kažu da je retka). Zatim, praznina nije uzrok kretanja u tom smislu kao ono u cemu Ije kretanje/, vec kao što mešine zato što se sanle krecu

48 U izdanju I.Bekkera sledi tekst koji je kasniji dodatak: "Takode, treba da bude jasno kakvo je to prazno kod onog što se krece. Kako stvari stoje nema ga nigde unutar sveta: jer vazduh je nešto mada izgleda kao da nije _ ni voda Ine bi izgledala da je nešto/ kad bi ribe bile od gvožda, jer ono što je dodirljivo prosuduje se dodirom". 49 Inace malo poznati pitagorejac (po Simplikiju). 50 V.ib.211a 18-29 (prostor bez tela; to je uostalom i pocetna predstava o praznom). 154

10

15

20

nagore vuku sa sobom ono što je povezano s njima, tako i prazno vuce nagore. Medutim, kako može postojati premeštanje praznog, ili prostor praznog? Jer u tom slucaju postoji praznina I praznine, i u njoj se premešta. Uz to, kako ce se u slucaju teškog51 moci objasniti premeštanje nadole? Ocigledno je da ce se nešto premeštati nagore utoliko ukoliko je rede i praznije, te da bi se praznina kad bi ikako postojala premeštala negbrže. No možda se to ne bi moglo ni pokrenuti: dokaz je isti52, jer da kao što su u praznom sve /stvari/ nepokretne, tako je I nepokretna i praznina, jer brzine se u njoj ne mogu porediti. Poricemo da praznina postoji, ali ostalo zaista jeste teškoca. !Mislim na toj da nece postojati kretanje ako ne postoje zgušnjavanje i razredivanje53, ili da ce se Nebo talasati, ili da uvek mora ista /kolicina! vode nastati od vazduha i vazduha od vode (ocigledno je da nastaje veca kolicina vazduha od vode; I nužno je onda, ako ne postoji zgušnjavanje, ili da ono što je sadržano bude izbaceno napolje te da proizvodi talasanje na kraju, ili da se negde drug de ista kolicina vazduha promeni u vodu, eda bi citava masa Celine ostala ista, ili da se ništa ne krece; to ce se dogadati uvek kad nešto menja mesto osim ako Sve ne kruži ukrug; medutimpremeštanje se ne zbiva uvek I u krugu vec i u pravoj liniji). Oni bi iz tih razloga ustvrdili da postoji neka praznina, a mi na osnovu tog što je ustanovljeno tvrdimo da postoji jedinstvena tvar suprotnosti toplog, hladnog, i svih ostalih prirodnih suprotnosti - te

51 Kod teškog pretpostavka praznine pokazuje se suvišnom, ako za kretanje nagore uopšte ima neko opravdanje /v.De Caelo.309a5sqq/. 52 V.ib.215a24-216a21. 53 Pretpostavlja se da tela imaju sunderastu "strukturu" sa rasutim unutrašnjim prazninama (šupljinama) i da praznine omogucavaju zgušnjavanje tako što nestaju pod pritiskom, ili razredivanje tako što nastaju unutar tela i izmedu njegovih delova; to omogucava kretanje u celini konacnog sveta jer bi u suprotnom kretanje izazvalo talasanje Svega te njegovo izbacivanje i prelivanje preko granice ("kao što se kod bazena dogada", v.Philop. 668.28), ili uopšte ne bi ni bilo kretanja. 155

FIZIKA IV

FIZIKA IV

25

30

da iz moguceg bica postaje delotvorno bice, i da tvar nije odvojiva: njeno bice l'to el vcnl je razlicito, I ali ona je verovatno po broju jedinstvena i za boju i za toplo i za hladno. Tvar tela je istovetna bilo da je ono veliko ili malo. To je jasno. Kad iz vode postane vazduh, tada je ista tvar postala nešto drugo mada ništa nije primila u sebe; ono što je bila po mogucnosti to je postala delotvorno; isto je tako kad obratno voda postaje iz vazduha; I ltu tvari cas prelazi iz malenosti u velicinu, a cas iz velicine u maleno st. Dakle, iako vazduh koji ima veliku Imasui prelazi u neku manju masu, ili iz manje postaje veci, jednako tvar koja je to moguce postaje oba. Kao što ista tvar od hla-

25

uzroci premeštanja, a s obzirom na tvrdo i na mekano oni su uzroci trpnje, odnosno odsustva trpnje, te nisu Itvorale'tecki uzrocil premeštanja vec pre podrugojacavanja pol.WO"tl;/.

Toliko o tome na koji nacin prazno postoji a na koji ne postoji. 10 Nakon svega ovoga sledece o cemu treba raspra30

217b

Na osnovu svega ovog što je receno jasno je da prazno ne postoji izdvojeno, i to ni prosto-naprosto, a ni u retkom, niti po mogucnosti, osim ako neko ne želi da pošto-poto nazove praznim uzrok premeštanja; u tom slucaju bi tvar teškog i lakog kao takva bila prazno. Jer u smislu te suprotnosti gusto i retko I su tvoracki

vljati je vreme. I Dobro je najpre izložiti teškoce, te pomocu opštepoznatih razloga55 razmotriti da li je ono bice ili nebice, i potom šta je njegova priroda. Na osnovu

topliještozato što mogucnosti u tvari ne postoji ništa i od dnog toplog postajeI postaje toplo zato je po oba, tako toplo što nije bilo toplo kad je bilo manje toplo, ...kao što ako obim i konveksnost veceg kruga pripadnu nekom manjem krugu, bilo da je ta /konveksnost/ ista ili da je razlicita, ni u jednom ne postaje konveksno ono što nije bilo I konveksno vec pravo Ger to-manje i to-više ne postoje usled toga što nešto nedostaje). Takodje, nije moguce shvatiti nikavu velicinu plamena u kojoj nije sadržana ni toplota ni belina. Isto tako se odnosi i ranij atoplina prema kasnijoj. Prema tome i velicina, odnosno malenost, opažajne mase rastežu se ne zato što je tvar primila neki dodatak vec zato što je tvar i jedno i drugo po mogucnosti. Dakle isto je i gusto i retko, I tj. njihova tvar je jedna. Ali dok je gusto teško, retko je lak054. Za svako od njih postoje dve odredbe, i za gusto i za retko. Izgleda da je teško i tvrdo gusto, a da je suprotno tome, lako i mekano, retko. Ali kod olova i gvožda težina i tvrdoca se I ne slažu.

55 E~CI)'tept1(cDV A.OyCl)v~ ovde se "egzotericni dokazi" odnose na endoksa a ne na Aristotelova popularna predavanja namenjena širem krugu slušalaca, za razliku od takozvanih akroamatacnih (u koje spada i "Fizika"). Aristotelov postupak je uobicajen: razvijaju se konsekvence postojecih mnjenja i u tom razvoju se endoksa dovode do paradoksa - u tome i jeste dijalektika ronjenja - ali se istovremeno formulišu i aporije us led kojih i dolazi do suprotstavljenih mnjenja i cije razrešenje dovodi do odredivanja suštine. U celom ovom postupku endoksa nisu jednostavno negirana i odbacena vec su izložena u svojoj mogucnosti i u ogranicenom legitimitetu svog važenja. Na izlaganje "važecih" ronjenja nadovezuje se neposredno diskusija o postojecim teorijama o vremenu Iv.218a 30sqql koje se tretiraju isto kao i endoksa (jer za Aristotela te teorije imaju jednako malo pravo na važenje kao i opšteuvrežena ronjenja i predrasude; štaviše, njegov pojam endoksa eksplicitno obuhvata i ono što o necemu misle "mudri, bilo svi oni ili vecina ili barem najpoznatiji", v.Top.lOOb21). Dakle, Aristotelov metod je dvostruk: dijalekticki laporetickil i apodikticki. Odre-

54 Ovde u izdanju I.Bekkera sledi i tekst koji je parafraza teksta sa ib.b27:"Takode kao što kružnica svedena na manji /krug! ne zadobija neku drugu udubljenost vec je svedena ona koja je i bila, i kao što ce i svaki deo vatre, koji god da se uzme, biti topao, tako je i Sve skupljanje i širenje vlastite tvari".

denje je nacelo dokaza Iai apxa.t 'tcDV O:1l:00et~eUlV 6pWI.lOt, v.An.Post.90b241 tako da se do odredenja ne može doci apodiktickim putem; no ako vec nije moguc dokaz suštine, tada se do nje ako ikako mora doci dijalektickim putem. I tamo gde je prividna samorazumljivost fenomena - kao u slucaju prostora - onemogucila razvijanje jedne osobene aporetike, Aristotel je razvija sam kao mogucu. 157

5

10

20

156

FIZIKA IV

FIZIKA IV

218a

5

10

sledeceg moglo bi se posumnjati da vreme ili uopšte ne postoji, ili da postoji jedva i nekako mutno. Nešto njegovo je bilo ali ne postoji, a drugo treba da postane ali još nije. I A iz toga se sastoji i bezgranicno vreme i bilo koji uzeti deo vremena /aEi ACXIlj3a.vOIlEv09: moglo bi izgledati da u bivstvu ucestvuje ono što je sastavljeno iz necega što ne postojis6. Pored toga, kod svega što je deljivo, ako treba da postoji, nužno je da kad postoji postoje ili svi delovi I ili bar neki, a kod vremena jedno je bilo, drugo ce tek biti, a ne postoji ništa, mada je vreme deljivo. To-sada /10 vUv/ nije deo jer deo predstavlja meru, i celina se mora sastojati iz delova, a vreme se izgleda ne sastoji od tih-sadas7. Takodje, to-sada koje ocitorazgranicava prošlost i buducnost, ...da li I uvek ostaje jedno te isto ili je uvek razlicito?..to nije lako uvideti. Jer ako je uvek drugo pa drugo -

56 Aporija uobicajene svesti o vTemenu "tumaci" se kroz dijalektiku togsada koje naizgled "nosi" vreme ali se pokazuje kao nešto što ne može biti ni njegov deo niti vreme postoji bilo da se pretpostavi da je to-sada uvek isto ili uvek razlicito: u oba slucaja dolazimo u protivrecnost s onim što, kako verujemo, takode pripada vremenu. Ako je to-sada uvek isto, tada više nema vTemenske sukcesije, a ako je uvek razlicito, tada nema kontinuiteta vremena ni trajarlja u vremenu. Zakljucak iz ove negativne dijalektike bio bi da to-sada mora biti uvek isto i uvek razlicito, ako treba održati kontinuitet vremenske sukcesije, dakle da to-sada jeste sama protivrecnost - jer isto je sebi i drugo od sebe - ali kako to nije moguce, mora ova protivrecnost koja u svojoj neposrednosti može znaciti samo to da vreme ne postoji biti pretvorena u aporiju. Aporija vremena je u protivrecju, a rešenje aporije je u izlaganju principa neprotivrecnosti. Utoliko ovo formulisarlje aporije vremena n~ie samo sebi cilj vec se u okviru nje daju elementi rešenja koje ce Aristotel i predložiti /v.219bI2/. 57 Vreme ne postoji kao celina iz delova, ako se pretpostavi da je to~sada deo vremena i da se iz tih delova (tih-sada) vreme sastoji. Ono nije iz delova upravo kao što ni linija nije iz tacaka: linija se sastoji iz linija, a ne postoje najmanje nedeljive linije (o teoriji nedeljivih linija, v.De Lin.Insec.passim, i n.26 za Phys.I). To-sada je dakle slicno tacki; ali analogija prestaje utoliko ukoliko prošlo vreme više ne postoji a buduce još ne postoji dok kod linije sve tacke postoje zajedno, 158

ako nijedan od razlicitih delova vremena nije skupa /d.llcxl - tada nije tacno da jedan Ideol obuhvata a drugi-da je obuhvacen, na primer da je krace vreme obuhvaceno dužim _ ako je nužno da to nekad propadne ako sada ne 15

postoji a ranije postoji, I i ako ta-sada ne mogu postojati skupa jedno s drugim, tada je nužno da uvek bude propalo to ranije. Nije moguce da ono propadne u sebi samom usled toga što tada postoji; ali to ranije sada ne može propasti ni u drugom sada. Neka bude nemoguce to da se ta razlicita sada drže jedno drugog kao tacka tacke. Dakle,

20

25

30

I

to-sada nije propalo u sledecem vec u nekom ukoliko drugog, tada bi postojalo skupa ls njiml u svim onim sada koja su izmedu njih a kojih je bezbroj; ali to je nemoguce. Ali nije moguce ni to da trajevecno ist058 jer ništa što je deljivo i ograniceno ne poseduje jednu granicu, bilo daje neprekidno u jednom ili u više pravaca; a to-sada jest neka granica, tj. može se uzeti neko ograniceno vreme. Uz to, ako to biti-skupa-u-vremenu, tj. ni ranije ni kasni-

I

je, znaci biti-u-istom, u jednom sada, a ako i to što je ranije i to što je kasnije jest u ovom sada, tada bi skupa postojalo ono što se dogodilo pre deset hiljada godina i ono što se danas dogodilo, te ništa ne bi bilo ni ranije ni kasnije jedno od drugog. Toliko o teškocama u vezi s onim što pripada vremenu. Što se tice toga šta je vreme, tj. toga šta je njegova

I

priroda, to je iz onog što imamo iz predanja nejasno jednako kao i ovo što smo prethodno razmotrili. Jedni tvrde

218b

da je vreme

I kretanje

Celine59,

a drugi da je ono sama

58 Dokaz da to-sada ne može biti uvek isto je dijalekticki. Aristotel koristi dvostruku "prirodu" tog-sada po potrebi jednu protiv druge, odnosno pokazuje to kretanje tamo-amo koje i jeste mnjenje. Jer ovde to-sada ne treba uzeti u smislu biti vec u smislu podrneta vremena, jer ako se uzme u smislu biti dolazi se do besmislene posledice da je sve obuhvaceno istim sada. 59 V.d.n.,st.184. 159

FIZIKA IV FIZIKA IV Medutim, u slucaju tog kruženja /Svega/ i neki njegov deo je neko vreme ali sigurno nije kruženje, jer to što je uzeto jest deo kruženja a ne samo kruženje. Takode, kad bi bilo više Neba, tada bi kretanje bilo kog od njih bilo I vreme, tako da bi postojalo više vremena zajedno. Onima koji tvrde da je vreme sfajra Celine to se ucinilo zato što se i u vremenu i u sfajri Celine nalazi sve; ovaj njihov stav suviše je prost da bi se istraživale sve njegove nemoguce /posledice/. No, pošto izgleda da je vreme ponajpre kretanje I ili promena, to bi trebalo razmotriti. Promena ili kretanje necega pojedinacnog nalaze se jedino u samom tom što se menja, ili tamo gde se slucajno nalazi to što se krece ili što se menja, a vreme je jednako svugde i u svemu. Uz to, kretanje je brže ili sporije, a vreme I nije. Jer to sporo i brzo odreduju se pomocu vremena: ono što za kratko /vreme/ ostvaruje veliko kretanje jest brzo, a ono što za veliko /vreme/ ostvaruje neznatno kretanje jest sporo. A vreme se nasuprot ne odreduje vremenom, ni ukoliko je neka kolicina ni ukoliko je nekakvo. Dakle, jasno je da vreme nije kretanje. Za to o cemu je sada rec nema nikakve razlike da li tvrdimo da je ono kretanje ili I promena. 11 Ali sigurno je to da vreme ne postoji bez promene, jer i nama samima cini se da vreme ne postoji onda kad nam se u misli /OtavOtav/ ništa ne menja61, ili kad nam sfajra60.

5

10

15

20

60 Vreme bi po pitagorejcima bilo sama nebeska sfajra (Simplikije se, u pripisivanju ove teze pitagorejcima, poziva na ps.Arhitu i na one "koji su njega slušali", v.Simpl.Comm.337b8-1O; prvu tezu vezuje za Platona na osnovu autoriteta Eudema, Teofrasta i Aleksandra). Vreme je nebeska sfajra na osnovu analogije,jer da i vreme i Nebo obuhvataju sve. 61 Poenta ovog Aristotelovog argumenta nije u tome da se vreme ucini zavisnim od opažaja vremena: ako ne opažamo nikakvu prornenu i samim tim nikakvo proticanje vremena, to za Aristotela ne znaci da nije došlo do promene ili do proticanja vremena vec da ih mi onda kad ih opažamo nužno opažamo zajedno, tako da to svedoci da vreme i kretanje pripadaju jedno drugom, i samo o tome. 160

25

30

promena ostaje skrivena, slicno kao onima na Sardiniji62 koji su po prici spavali kraj heroja, I onda kad se probudiše. Oni su spojili ranije i kasnije sada i napravili od toga nešto jedno, zato što su usled odsustva opažanja uklonili to što je izmedju. Dakle, kako što vremena ne bi bilo kad to-sada ne bi bilo razlicito nego jedno te isto, isto tako izgleda kao da ne postoji to meduvreme kad ostane skriveno da je razlicito. Ako ne verujemo da vreme I postoji onda kad ne možemo da odredimo i ogranicimo nikakvu promenu, vec izgleda kao da duša miruje u necemu jednom i nedeljivom, a kad god možemo da opažamo i da odredimo /neku promenu/ tada kažemo da je prošlo vreme, jasno je da vreme ne postoji bez kretanja i bez

219a

I promene. Dakle, jasno je da vreme nije kretanje, ali i da ne postoji bez kretanja: preostaje onda, pošto ispitujemo šta je vreme, da se pocevši odavde ispita šta je vreme u odnosu na kretailje. Vreme i kretanje opažamo zajedno:

5

da je mrak i I da ne trpimo ništa putem tela, ali da postoji neko kretanje u duši, odmah se skupa cini da je prošlo i neko vreme. Kad obratno izgleda da je prošlo neko vreme, tada izgleda da zajedno s njim postoji i neko kretanje. Prema tome, vreme je ili kretanje ili nešto od kretanja

62 Mit se odnosi na bolesnike koji su izlecenje od svoje bolesti tražili u hramovima lokalnih polubogova i heroja: po mitu oni bi zaspali i probudili se posle pet dana (v.Philop.715.16-l9; ili posle dva dana što je ma· nje neverovatr1O, v.Comm.388b4-7; u svakom slucaju rec je o nekoj vrsti inkubacije, ili hipnotickog sna). Ovi "heroji" na Sardiniji potomci sl. Herakla i cerki Testije (ili Tespije koji je i eponimni heroj grada Tespije 1. Bojotiji). Sa pedeset cerki Tespijinih imao je Herakle pedeset i dva sim sve zacete iste noci: v.Pausan.IX.27. Cerdeset dvojicu Herak1e je poslac na Sardiniju kao koloniste, devetorica njih je skoncalo na Sardiniji ate!! su im ostala netaknuta tako da su izgledali kao da spavaju (tako se po Si mplikiju pripovedalo u Aristotelovo vreme, ali još i u vreme Aleksandrl Afrodizijskog, pola milenijuma posle Aristotelovog vremena, v.Simpl 707.30), pa su im se otud pripisivale i cudotvorne moci.

FIZIKA IV 10

15

20

25

11C'Lvrlcreoo<; 'uf3. A pošto nije kretanje, nužno je da I bude nešto od kretanja. Pošto se pak ono što se krece krece iz necega u nešto, a svaka velicina je neprekidna, onda kretanje prati velicinu. Kretanje je neprekidno zato što je velicina neprekidna, a vreme je takvo zbog kretanja. Koliko je kretanje, uvek izgleda da je toliko i vremena prošl064. I Ranije i kasnije postoje najpre u prostoru65. Svakako, oni su tu u smislu položaja. Pošto kod velicine postoji ranije i kasnije, nužno je da i kod kretanja nalazimo ranije i kasnije koje je analogno onom tamo. A kod vremena to ranije i kasnije postoje us led toga što uvek jedno od njih sledi drugo. I To ranije i kasnije postoji u kretanju s obzirom na to što je podmet kretanja; njegovo bice je medutim razlicito i nije kretanje.66 Svakako, vreme spoznajemo onda kad možemo odrediti kretanje, tako što odredujemo to ranije i kasnije te kažemo da je prošlo vreme onda kad dodemo do opažanja I ranijeg i kasnijeg u kretanju. A odredujemo ih tako što ih postavimo kao razlicite a izmedju njih nešto razlicito od njih. Kad možemo da zamislimo krajeve razlicite od sredine, i kad naša duša izrekne dva sada l'ta vOvl, jedno ranije a drugo kasnije, tada za to i kažemo da je vreme. Izgleda da je vreme to što je

63 Aristotel kaže lapidarno da je vreme ili kretanje ili nešto od kretanja 11 'tllC;; K1.1nlEWC;;'ttl (nešto u kretanju, nešto na neki nacin povezano s kretanjem); može se reci da je ono nešto što pripada kretanju ako se pod tim "pripada" ne misli na tmapXEtV kao odnos izmedu podmeta i prilucenosti. Vreme nije prilucenost kretanja jer onda bi moglo i da mu pripada i da mu ne pripada, a vec opažanje kretanja pokazuje pridruženi opažaj vremena i kretanja, i obratno (za ovaj "pridruženi opažaj" vre"zajedno opažamo mena, v.De Mem.450a21-22: n:POOCl.WfuVEO'OOt): kretanje i vreme" Iv.Phys.219a3-4/. Svako kretanje je u vremenu, ali i vreme je nužno vreme kretanja (ukoliko je mirovanje tek deficijentni modus kretanja). 64 V.d.n., na st.185. 65 V.d.n., na st. 186. 66 V.d.n., na st. 186. 162 IlcillT]0u;;

FIZIKA IV 30

219b

5

10

ograniceno tim-sada. I Pretpostavimo da je tako. Kad tosada opažamo kao nešto jedno, a ne ili kao ranije i kasnije u kretanju, ili kao nešto što je isto ali Ipripada/ nekom ranijem i nekom kasnijem, tada izgleda kao da nije prošlo nikakvo vreme zato što nema ni kretanja. Kada pak lopažamol to ranije I i kasnije, tada tvrdimo da postoji vreme. Jer vreme je to: broj kretanja s obzirom na to ranije i kasnije. Vreme znaci nije kretanje osim utoliko ukoliko kretanje ima neki bro/7. Dokaz je u sledecem: pomocu broja razlucujemo više ili manje, a vremenom I duže ili krace kretanje. Dakle, vreme je nekakav broj. Pošto je pak broj nešto dvoznacno jer brojem nazivamo i ono što se broji, odnosno ono što se može brojati, i ono pomocu cega brojimo - vreme je ono što se broji a ne to pomocu cega brojimo. Jer razlikukuje se to pomocu cega brojimo i to što se broji. Kao što je kretanje uvek razlicito, I tako je vreme (svo vreme skupaje istovetno,68 jer to-sada je u onom što je njegov podmet istovetno - bit njegova je razlicita a to-sada ogranicava vreme ukoliko je ranije i kasnije).

67 V.d.n.,na st. 188. 68 Identitet vremena - vreme je jedno, jedino i jedinstveno - Aristotel dokazuje identitetom trenutka, tog-sada, jer ovaj je u svom podmetu (po svom bicu, "po prirodi" kako tumaci Simplikije) istovetan, jer trenutak je tu shvacen kao tacka vecitog zapocinjanja vTemena (u tom smislu trenutak rada vreme), kao ono što u vremenu jedino postoji (neuhvatljiva živa sadašnjost) i to kao nešto jedinstveno i istovetno svugde. To je to-sada u kome nema ni kretanja ni mirovanja buduci da je nedeljivo po sebi Iv.Phys.VI.3/. To-sada "rada" vreme kao kontinuum i kao trajanje i u tom smislu odgovara tacki, po nosecoj Aristotelovoj an,alogiji, i tom što se krece ukoliko i ovi jesu identicni sebi (tacka u toku lEV pUO'Etl kojim rada liniju, to što se krece u kretanju u kome postaje drugacije ostajuci isto). Kao takvo, dakle kao-trajanje, vreme je svo zajedno Isimul, dIlCl.I, zajednicko sada koje je uvek na pocetku i na završetku /v.ib.222b4/. To lice vremena, vreme u svom podmetu, isto je što i bice, jer podmet vremena nije podmet neceg ovog - vreme nije nešto ovo l'to 't08E 'tt/, ono nije bivstvo; da to-sada nije bivstvo, v.Metaph.l 0022b5-8 - vec je podmet kao takav. 163

FIZIKA IV

15

20

25

30

220a

To-sada je u jednom smislu isto, a u drugom nije isto. Ukoliko je u drugom pa u drugom ono je razlicito (to za njega znaci to što je "sada"), a isto Ije po svom podmetu. Jer kretanje, kao što je recen069, prati velicinu a vreme prati kretanje, kako kažemo: slicno tome to što se premešta prati tacku, a pomocu njega mi spoznajemo kretanje, to ranije i kasnije u njemu. A to je u svom podmetu nešto isto - ono je ili tacka ili kamen ili nešto drugo slicno - a I po odredbi h:c!3 ACty~/ se razlikuje, kao što sofisti smatraju razlicitim to "Korisk je u Likeju" i to "Korisk je na trgu ,,71. To se razlikuje zato što je on cas ovde a cas onde. To-sada sledi to što se premešta isto kao što vreme sledi kretanje (jer pomocu tog što se premešta prepoznajemo to ranije i kasnije u kretanju, I autolika· ukoliko se to ranije i kasnije može izbroj ati postoji tosada, tako da je i u ovom slucaju to-sada istavetno u svom podmetu jer to je ono ranije i kasnije u kretanju, a bit mu je razlicita, jer to-sada postoji utoliko ukoliko se to ranije i kasnije može brojati). To je i nešto ponajpre poznato. Kretanje Ise spoznaje/ preko I tog što se krece, a premeštanje preko tog što se premešta. Jer to što se premešta je nešto ovo, a kretanje to nije. Dakle to-sada je s jedne strane uvek isto, a s druge nije isto. Takvo je naime i to što se premešta. Kad vreme ne bi postojalo jasno je da ni to-sada ne bi postojalo, I i da kad to-sada ne bi postojalo, ne bi ni vre-

FIZIKA IV

5

tome70

69 V.ib.alO-19. 70 Ovaj odnos podmeta i odredbe je zapravo izraz hilemortizma kretanja. on se po analogiji prenosi i na vreme: ista razlika izmedu podmeta i biti predstavlja strukturu trenutka, jer trenutak je u vremenu analogon onom što se krece u kretanju, tako da važi proporcija: to što se krece : trenutak = kretanje: vreme, ili permutando: to što se krece: kretanje = trenutak : vreme, tj. trenutak je za vreme ono što je to što se krece za kretanje. Ta proporcija omogucava Aristotelu paralelnu analizu trenutka koja prati analizu tog što se krece. Dakle, ako se kod tog što se krece pokazuje razlika izmedu podmeta i biti, ta razlika mora biti preslika na i na trenutak. 71 V.d.n., na st. 189. 164

10

me postojalo. Oni postoje skupa: kao što skupa postoji to što se premešta i premeštanje, tako skupa postoji i broj tog što se premešta i broj premeštanja. Broj premeštanja je vreme, a to-sada je, kao to što se premešta, slicno monadi brojan. Pored toga, I vreme je neprekidno usled togsada, i podeljeno je na osnovu tog-sada. Jer i to sledi premeštanje i to što se premešta. Kretanje, odnosno premeštanje, jedno su po tom što se premešta zato što je ono nešto jedno (ali ne u smislu podmeta - jer, moglo bi imati i prekida - vec po odredbi). To je granica prethodnog i kasnijeg kretanja. Ono na neki nacini odgovara tac,ki, jer i tacka istovremeno cini dužinu neprekidnom /(5'\)VEXEt/ i ogranicava je: ona je jednom pocetak a drugom Kad se tacka shvati na taj nacin i kad se njom, jedna, služi kao dvema, nužno je da se stoji, tacka treba da bude i pocetak i kraj; a to-sada razlicito usled toga što se krece to što se premešta.

15

je kraj. mada je ako ista je uvek Vreme

je I dakle broj, ali ne u smislu broja iste tacke zato što je ona pocetak i kraj, vec je ono to pre u smislu krajeva linije - i to nisu njegovi delovi zbog onog što je vec receno (jer mora cemo da se u tom slucaju služimo srednjom tackom kao dvema, tako da ce posledica biti njeno mirovanje, a jasno je pored toga da to-sada nije nikakav de073

72 Y.d.n., na st. 190. 73 To-sada nije deo vTemena zato što podela vremena kao ni kontinuuma uopšte ne postoji po sebi. Vreme nije energijski podeljeno vec se može deliti. Ta mogucnost pode le naglašena je Aristotelovim dodatkom u definiciji vremena da je ono broj koji se broji, ali i broj koji se može brojati lapte~e'toc;l, broj koji tek brojanjem prelazi iz ciste mogucnosti u delotvomo postojanje. Vreme 1 ima '""svoje bice u brojanju kretanja, u njegovoj 1 •.•• l' \ 'i' monadickoj artikulaciji lev 'tcp a.pte~etOecu a.vtllV 'tO €tVlXt exov, v. Philop.73 1.21-22/. Kao što "predmet" opažanja ha a.to8r]'tovl kao takav za Aristotela ne postoji ako nema opažanja, isto to važi i za vreme kao broj kretanja; uostalom, i vreme je kao i broj i kretanje predmet opšteg cula za Aristotela tako da konsekventno ne može postojati bez monadickog broja, odnosno bez duše (Uma duše). Podela vremena je ontološki proizvoljna i zato Aristotel može da kaže da to-sada ukoliko je granica 165

FIZIKA IV

FIZIKA IV

20

25

30

vremena niti podela I kretanja, kao što ni tacka nije deo linije). Dve linije su delovi jedne. To-sada dakle, ukoliko je granica, nije vreme vec vremenu pripada priluceno; a ukoliko broji ono je broj'4. Granice su granice jedino toga cije su granice, a broj, kao broj deset na primer, - koji je broj ovih konja - Inalazi sei i drugde. Jasno je dakle daje vreme I broj kretanja na osnovu ranijeg i kasnijeg, i da je neprekidno (jer ono je broj neceg što je neprekidno). 12 Najmanji broj je prosto-naprosto dva; neki Iodredenil broj u jednom smislu jest to, a u drugom nije, kao što najmanji broj linije u smislu mnoštva jest dve linije, ili jedna75, a u smislu velicine I (tu) ne postoji najmanji broj, jer svaka linija može se uvek deliti. Slicno stvar stoji i s vremenom: najmanje vreme u smislu broja jest jedno ili dva, a u smislu velicine ono ne postoji.

220b

5

10

15 vremena "priluceno pripada vremenu", dakle samo u našoj refleksiji Kao što se linija ne sastoji iz tacaka ali se opet može izmeriti i tako joj se pridružiti broj (toliko stopa, toliko stadija), tako se ni vreme ne sastoji iz tih-sada ali se može meriti na osnovu njih. To-sada pre lici na monadu nego na tacku upravo zato što je kao broj indiferentno prema onom što se broji. 74 od "dakle" do "broj" tekst je oštecen i ne postoji zadovoljavajuce konacno rešenje; stari komentatori daju niz varijanti njegovog moguceg znacenja: Filopon umesto "broj" stavlja '",'Teme", tako da se dobija pravilna antiteza recenica: to-sada ...nije vreme, to-sada ...jeste vreme. Iako je ovako kako sad stoji u tekstu TI a apt81lEt. apt8W)l;;, "ukoliko broji, ono je broj", trivijalno i pomalo neprecizno, smisao je na kraju isti jer vreme je broj o kome je rec; neprecizno st bi se mogla objasniti uticajem poredenja tog-sada i monade na lin.a4, tako da bi to-sada bilo broj koji kao monada broji/meri vreme. Temistije ima sledeci tekst ispred sebe: "to-sada je po sebi granica vremena, a ukoliko broji njemu je priluceno da pripada kretanju"; to je bolje, jer antiteza se održava ali na nivou "po sebi" - " "priluceno" dok je u Filoponovoj varijanti antiteza izmedu granice i broja. Pored toga, ne bi moglo stajati to da to-sada broji vec da se ono broji /apt8IlEl'ta:t!, odnosno da, kako Aleksandar predlaže, smisao bude da se ta-sada broje u kretanju a sama da broje vreme. 75 V.d.n., na st.191. /e:rr.l.vow.l.

166

20

25

30

Jasno je I i to da se vreme ne naziva brzim ili sporim vec velikim i malim, dugim ili kratkim. Ukoliko je neprekidno ono je dugo ili kratko, a ukoliko je broj ono je veliko ili malo. Brzo ili sporo ono nije, jer ni broj kojim brojimo I nije brz ili spor. Takodje, ono je skupa isto svuda; ali to ranije i kasnije nije isto zato što je i sadašnja promena jedna, a ona koja je bila ili ona koja ce biti razlicite su; a vreme nije broj kojim brojimo vec onaj koji se broji, a tom pripada to da to ranije i kasnije I uvek budu razliciti, jer ta-sada se razlikuju. Postoji jedinstveni i istovetni broj sto konja i sto ljudi, a ono ciji je to broj razlicito je, tj. konji i ljudi. Takode kao što je moguce da postoji stalno iznova istovetno i jedinstveno kretanje76, tako je i s vremenom, kao na primer godina, pro lece, ili jesen. Ali I mi ne merimo samo kretanje pomocu vremena vec i vreme pomocu kretanja zato što se oni ogranicavaju medusobno. Jer vreme kao broj kretanja odreduje kretanje, a kretanje odreduje vreme. Kad merimo vreme pomocu kretanja kažemo da je ono veliko ili malo, isto kao I kad pomocu onog što se može izbroj ati merimo broj, na primer kad pomocu jednog konja merimo broj konja. Pomocu broja spoznajemo koliko je mnogo konja, a pomocu jednog konja opet sam broj konja. Slicno stvar stoji i kod vremena i kretanja: pomocu vremena merimo kretanje, a pomocu kretanja vreme. To je razloŽI1o, Ijer kretanje prati velicinu, a vreme prati kretanje, pa su usled velicine oni neke neprekidne i deljive kolicine. Usled toga što je takva velicina dogada se sve to s kretanjem, a usled kretanja i sa vremenom. Takode, velicinu merimo pomocu kretanja, a kretanje pomocu velicine. Kažemo da je put dug I ako je putovanje dugo, i da je ono dugo ako je put dug. To kažemo i za vreme isto tako, ako je kretanje takvo, i za kretanje ako je takvo vreme.

76 Ovaj identitet je identitet po vrsti (po obliku, po odredenju, EtOEt, AOyCP), a ne identitet po broju /apt8Ilci3/.

167

FIZIKA IV

FIZIKA IV

221a

5

1O

15

Pošto je vreme mera kretanja i tog biti-u-kretanju77, i pošto ono meri I kretanje tako što ogranici neko kretanje koje treba da izmeri celo (isto kao što i neku dužinu lakat meri tako što najpre ogranici neku velicinu kojom se može izmeriti celina), i pošto za kretanje to "biti-u-vremenu" znaci da se ono - i ono samo i njegovo bice - I meri vremenom (jer vreme zajedno meri kretanje i bice kretanja, i to za kretanje znaci "biti u vremenu": to da se njihovo bice meri vremenom. To "biti-u-vremenu" I znaci i jedno i drugo: s jedne strane biti onda kad postoji vreme, a s druge, kao što za neke stvari kažemo da su "u broju"78. To znaci ili da su kao deo, odnosno kao svojstvo broja, ili da uopšte jesu nešto što broju pripada, ili da postoji njihov broj. No, pošto je vreme broj, onda to-sada, to-ranije i sve što je takvo jest u vremenu I onako kako su u broju monade, parno i neparno (jer to je nešto što pripada broju, a ono je nešto što pripada vremenu); a stvari /'ta l1pa-

77 Aristotel u nastavku eksplicira ovu razliku Iv.lin.a5/: i kretanje i njego,vo bice mere se vremenom. Bice ha etvat I kretanja nije ništa drugo do postajanje ha ylyve08atl. "No, kod kretanja - kao i kod svega ostalog što u postajanju ima bice - bice i bit kretanja su isto"/w.\)'tov ~O etvat Kat ~O K1VT10el etvat, v.Alex.apud Simpl.Comm.390a27-29/, za razliku od podmeta koji se krece i cije bice nije u kretanju. Simplikije napominje usputno: "jasno je da je ovo "bice" razlicito od od onog uobicajenog u Peripatu koje oznacava oblik IKa1. ~O et8oc; 0T]llalvovl". Ovde je pod bicem mišljeno trajanje kratanja i traja~ie tog "biti u kreta~iu". Vreme zapravo meri trajanje kretanja h~v wu etvat n:apa~ci0lV am~c;, v.ib.26/. Za kritiku ovog transfera bica u postajanje, gotovo zaštitni znak Aristotelovog mišljenja, v.Proc.Inst.p.50.27 -29: "(ono što vremenski postoji) nije istovremeno kao celina pošto postoji u rasutosti vremenskog trajanja hilc; XPOV1~c; n:apa~0e(()c;1 s kojim se zajedno pruža; to pak, znaci da ima bice u ne- bicu". Proklova kritika verovatno je i osnov Simplikijevog tumacenja. 78 V.21Oa14-25, razlicita znacenja tog "biti-u"; to "biti-u" znaci isto kad su u pitanju vreme, prostor i broj (v. u nastavku a 18-19), ~. znaci "biti obuhvacen" ha n:epu:xw8CXl ima wu ~cn:ou, v.Themist.Comm.391b2223/, ali ne kao deo celinom vec kao razlicito razlicitim. I prostor i vreme i broj podjednako su indiferentni prema onom što obuhvataju. 168

u vremenu su kao u broju. Ako je to tacno, tada vreme njih obuhvata kao (i broj ono što je u broju)79, i prostor ono što je u prostoru. Jasno je da to "biti u vremenu" ne znaci "biti onda kad I vreme jeste", kao što ni to "biti u kretanju" ili to "biti u prostoru" ne znaci "biti onda kad postoje kretanje ili prostor". Jer ako to "biti u necemu" treba da znaci to, tada ce sve stvari biti u necemu, pa ce i Nebo biti u prosu, jer kad postoji proso postoji i Nebo. Ali to je priluceno, a ovo po nužnosti sledi: bicu

'Yf..LCX,'tCX,/

20

25

30

221b

I u vremenu da postoji neko vreme kad ono postoji, a bicu u kretanju da tada kada ono postoji postoji i kretanje. Pošto ono što je u vremenu jest kao u broju, mora preostati neki suvišak vremena u odnosu na svako bice koje je u vremenu. Zato je nužno da vreme obuhvata svako bice koje je u vremenu, kao što je slucaj i sa svim ostalim što je u necemu: kao što prostor obuhvata ono što je I u prostoru. I sve to trpi nešto od strane vremena, kao što smo i navikli da govorimo da vreme proždire, da sve stari usled vremena, i da se usled vremena zaboravlja, ali ne I da se nešto naucilo, da je nešto postalo mlado ili lepo. Vreme je samo po sebi pre uzrok propadanja80. Ono je broj kretanja, a kretanje uklanja /e~i0'tT)0tv/ to što postoji. Ocito je onda da vecna bica nisu u vremenu ukoliko •.

t 79 Tekst u zagradama je Rossova nadopuna po smislu, na osnovu svedocanstva Temistija i Simplikija. 80 Vreme po sebi nije uzrok nicega - jer u kom smislu bi ono moglo biti uzrok? - vec samo utoliko ukoliko trpnja pripada svemu što je u vremenu; Aristotel komentariše popularno mnjenje o "zubu vremena" mada je mogao navesti i suprotno mnjenje o "mudrosti vremena" (Simplikije citira Simonida u ovoj vezi, te paradoksalnu Euenovu izjavu da je vreme naj mudrije i najneukije); no "trpnja" je ovde Aristotelu potrebna da bi napravio razliku izmedu vecnih i vremenskih bica IV.l.M/. Ireverzibilnost vremena u svetu nastajanja i propadanja izbacuje propadanje u prvi plan, ali "bez vremena" ne bi ništa ni nastalo, jer "kretanje je dvostruko: od oblika ka lišenosti i od lišenosti ka obliku" Iv.Simpl.ad loe.!; medutim, i u nastajanju dolazi do uklanjanja onog što je sada prisutno: svako kretanje sadrži to više-ne i to upravo zato što mu je bice u vremenu. 169

FIZIKA IV

FIZIKA IV 5

10

15

20

25

30

su vecna, jer vreme njih ne I obuhvata niti se njihovo bice meri vremenom. Dokaz je to što ona ne trpe ništa od strane vremena, kao ona koja nisu u vremenu. Pošto je pak vreme mera kretanja, ono mora biti i mera mirovanja, jer svako mirovanje je u vremenu. Nije nužno da se krece ono što je u vremenu I kao što je nužno da se krece ono što je u kretanju; vreme nije kretanje vec broj kretanja, a i ono što miruje može biti u broju kretanja. Ne miruje sve što se ne krece vec samo ono što je lišeno kretanja i u cijoj prirodi je da se krece, kao što je receno u prethodnom81. A biti-u-broju znaci da postoji neki I broj te stvari i da postoji mera vlastitog bica u broju u kome se postoji, tako da je ta mera u vremenu ako nešto postoji u vremenu. Vreme ce meriti to što se krece i to što miruje utoliko ukoliko se jedno krece a drugo miruje. Merice to koliko je njihovo kretanje odnosno mirovanje. Dakle to što se krece ne može se meriti vremenom prosto-naprosto, I ukoliko je neka kolicina, vec ukoliko je njegovo kretanje kolicina. Zato ono što se ne krece niti miruje nije u vremenu. Jer "biti-u-vremenu" znaci "biti izmeren vremenom", te je vreme mera kretanja i mirovanja. Jasno je da ni od onog što ne postoji nece sve biti u vremenu82, kao ono što i inace nije moguce, kao na primer to da I dijametar bude sameran sa stranom. Jer govoreci uopšte ako je vreme po sebi mera kretanja, a priluceno i mera ostalog, tada je jasno to da ce bice svega onoga cije bice ono meri biti u mirovanju ili u kretanju. Dakle sve ono što je propadljivo i što je postalo, te uopšte ono što cas postoji a cas ne postoji, nužno je I u vremenu Ger tu postoji neko vece vreme koje može da nadrnaši i njihpvo bice i to što meri njihovo bivstvo). Što se pak tice onog što ne postoji, nešto od toga vreme sadrži i to je ili

81 V.ib.202a4. 82 Naime, nešto od toga ce biti u vremenu, kao ono prošlo ili buduce. Nije u vremenu ono cija je suprotnost vecna, dakle ono što je logicki nemoguce; ono cija suprotnost nije vecna /v.ib.222a7-9/, odnosno nužna, to je moguce, te može da postoji (i postoji) u vremenu.

170

222a

5

10

15

20

bilo, kao što je Homer nekada I bio, ili ce biti, kao što je to nešto buduce, i njih vreme obuhvata s jedne strane; ako obuhvata s obe, tada za to važi i jedno i drugo. A ono što vreme ne obuhvata nikako, to niti je bilo niti jeste niti ce biti. Takva su sva ona nebica cije su suprotnosti vecne, kao što je I vecno da je dijametar nesamerljiv, i to ne može biti u vremenu. Onda to nije ni samerljivost. Zato ta samerljivost nikada ne postoji jer suprotna je onom što vecno postoji. A ono cija suprotnost nije vecna, to može i da postoji i da ne postoji, i to ima postajm1je i propadanje. 13 Kao što je recen083, to-sada je neprekidnost /(j1.)ve:Xf.tCJJ vremena jer ono povezuje /(j1.)Vf:x€t/ prošlo i buduce vreme i jeste granica vremena. Jednom je pocetak, a drugom je kraj. Ali to nije jasno kao kod tacke koja miruje; no ono ipak po mogucnosti deli. I ukoliko je takvo, to-sada je uvek razlicito, I a ukoliko povezuje, ono je uvek isto, kao što je to i kod matematicke linije (ne postoji naime uvek ista tacka u mišljenju, pošto pri podeli linija uvek postoji neka razlicita; ali ukoliko je jedna ona je istovetna u svakom smislur. Isto je tako i to-sada s jedne strane moguca podela vremena, a s druge ono je

bice 111Je1StOnesto 1Sto odnosu jed~stvo; na 1StOah.po~ela nJ1hovoi je~ins~:o iran~ca .oba.i1 unjihovo jesu vetno. Dakle, o tom-sada govori se tako u jednom smislu, a u drugom kad je blizu vreme tog-sada. "sada ce doci", jer doci ce danas; "sada je stigao", jer došao je danas. A

83 V.ib.220a5. Tu je to-sada posmatrano u funkciji neprekidnosti vremena, a ovde se po smatra kao podela vremena. 84 Dakle, i u podmetu i u odredbi, odnosno u mišljenju; ako se pak, posmatra kao ona koja deli, tada je po odredbi i kraj jedne linije i pocetak druge, pa je u tom smislu dve /tacke/. I vreme i linija su potencijalno deljivi, a delotvomo neprekidni. Da ovo poredenje ima svojih slabih strana isticu skoro svi komentatori: tacka delotvomo deli liniju, a to-sada ne deli vreme na taj nacin vec samo I?o~encijalno,~ko se uopšte može reci za ono što je vazda drugo pa drugo /aE.t 0.1..1..0 Kat 0.1..1..0, v.Themist. Comm. 392a48/ da je granica; delotvomo je tacka podela linije, a to-sada je obrnuto neprekidno st vremena time što je isto. 171

FIZIKA IV

dogadaji ispred Ilija nisu se zbili sada, niti je potop bio sada; do njih se svakako proteže neprekidno vreme, ali 25 Inisu sada! zato što nisu blizu. I "Nekad" je odredeno vreme u odnosu na ranije sada, kao što je Troja nekada bila zauzeta, ili kao što ce nekad biti potop, jer to mora biti odredeno u odnosu na to-sada. Znaci od ovog do onog vremena ce proci neko odredeno vreme, ili je prošlo u odnosu na ono što je prošlo. Ako ne postoji nijedno vreme koje nije nekad, tada bi svako vreme bilo ograniceno. 30 Da li ce onda prestati? I Ili nece, ako je kretanje zaista vecno? Da li je dakle, cesto razlicito, ili je istovetno? Ocito je da s vremenom stvar stoji isto kao i sa kretanjem. Ako se jedno i isto kretanje odvija nekada, tada ce i vreme biti jedno i istovetn085, a ako se ne odvija, nece biti. A 222b pošto je to-sada kraj I i pocetak vremena ali ne istog vec je kraj prošlog a pocetak buduceg, vreme bi uvek isto bilo na pocetku i na kraju kao što krug na neki nacin ima i udubljenost i ispupcenost na istom mestu. Upravo zato 5 izgleda kao da je vreme uvek razlicito, I jer to-sada nije pocetak i kraj istog vremena. U tom slucaju istovremeno bi i u odnosu na isto postojale suprotnosti. I ne može propasti, jer uvek postoji ono koje zapocinje. "Upravo" je deo buduceg vremena blizu tog prisutnog i nedeljivog "sada" ("kada ideš? ..Upravo!", zato što je 10 blizu to vreme kad ce otici), i deo prošlog I vremena koji nije daleko od tog-sada ("Kada ideš? ..Upravo sam otišao! "). Ali, poricemo da se za Ilij može reci kako je upravo razoren zato što je to veoma daleko od tog "sada". I to "tek" deo je prošlog vremena blizu tog prisutnog sada. "Kada si došao? ...Tek sam došao!", kaže se kad je to vre15 me blizu prisutnog sada. A "davno", to je daleko. I "Iznenada" je ono što je iz-stavljeno u vremenu koje se ne može opaziti usled svoje kratkoce. Svaka promena po prirodi 85 U ponovljenom ciklusu kretanja i vreme ce biti "jedinstveno i istovetno", ne u smislu da su kretanje (i vreme) identicni apsolutno vec po vrsti (kao 172 u okretanju nebeske sfajre, ili u godišnjerun kretanju Sunca, itd.).

FIZIKA IV

20

25

30

223a

5

je sposobna da iz-stavlja le~'ta.:ttKovl, i sve postaje i propada u vremenu. Upravo zato neki rekoše da je ono najmudrije, a pitagorejac Paron86 da je najneukije: njegova tvrdnja je tacnija zato što se stvari zaboravljaju vremenom. Jasno je da ce ono samo po sebi I pre biti uzrok propasti nego postanka, kao što je i ranije recen087 (jer promena je po sebi nešto što uklanja), a priluceno je uzrok postanka i bica. Dovoljan dokaz je to što ništa ne postaje a da se na neki nacin samo ne pokrece ili da ne cini nešto, a propada iako se ništa ne krece. To propadanje smo ponajviše I uobicajili nazivati propadanjem usled vremena. Medutim ni njega vreme ne proizvodi vec se prosto dogada da i ta promena postaje u vremenu. Dakle, receno je da vreme postoji i šta je, te na koliko nacina se govori o tom-sada, šta je to "nekad", "tek", "upravo", "davno" i "iznenada". 14 Pošto smo sve to tako odredili, jasno je da svaka promena jest u vremenu, te da je u vremenu sve što se krece. Brže i sporije postoji u svakoj promeni (tako se u svima pokazuje). Pod "brže se kretati" mislim na ono što se ranije I promeni do vlastitog podmeta na istom rastojanju i krecuci se jednolikim88 kretanjem (na primer kod premeštanja kad se obe stvari krecu po kružnoj putanji, ili obe po pravoj; no slicno je i kod drugih vrsti kretanja). To-ranije je u vremenu, I jer o tom ranije i kasnije govorimo na osnovu udaljenosti lanCX5'ta0tcJ u odnosu na tosada, a to-sada je granica prošlog i buduceg. Dakle, pošto su ta-sada u vremenu, onda i to ranije i kasnije mora biti u vremenu. U cemu je to-sada u tome je i udaljenost od tog-sada. (u suprotnom smislu se o tom-ranije govori kod

86 Paron, inace nepoznat; v.n. za ib.22lb2. 87 V.ib.22lbl. 88 .Tednolikim u smislu putanje kretanja (pravolinijsko ili kružno kretanje), a ne u smislu brzine (za ovo neobicno vezivanje jednolikosti, Olla.t..OtTjl;;, za putanju kretanja,v.Metaph.1078a13, Phys.228b23, 229a3: jednolikost kretanja po brzini tu se tretira kao sekundama).

173

FIZIKA IV 10

15

20

25

30

prošlog I i kod buduceg vremena. U prošlom vremenu tim-ranije nazivamo ono što je dalje od tog-sada, a ono što je bliže tom-sada nazivamo kasnijim, dok u buducem vremenu to što je bliže tom-sada jest ranije a to što je dalje je kasnije). Dakle, pošto je to-ranije u vremenu a prati svako kretanje, jasno je da je svaka promena, I tj. svako kretanje, u vremenu. Vredi ispitati i to kako se vreme uopšte odnosi prema duši, i zašto izgleda kao da vreme postoji u svemu, i na zemlji i na moru, i na Nebu. Da li je to zato što je ono neko svojstvo ili stanje 1~~1C;1 kretanja pošto je njegov broj a sve ovo je nešto pokretno (jer sve je I u prostoru), pa vreme i kretanje postoje zajedno i po mogucnosti i delotvomo? Moglo bi se postaviti pitanje: da li bi vreme postojalo kad ile bi bilo duše, ili ne bi postojalo? Ukoliko ne može postojati to što treba da broji, tada ne može postojati ni nešto što se broji, tako da onda jasno ne može postojati ni broj. Broj je ili ono što je izbrojano, ili to I što se može brojati. Ako nicemu drugom nije prirodeno brojanje do duši ili Umu duše IVoUl; \j1UX~9, tada vreme ne može postojati ako nema duše, osim kao podmet 16 1l:01E 6vI vremena, u tom smislu ako kretanje može postojati bez duše89. To ranije i kasnije su u vremenu, ali predstavljaju vreme IsanlOl utoliko ukoliko se mogu brojati. Moglo bi se postaviti pitanje: I kakvog kretanja je vreme broj? Da li kakvog bilo? U vremenu Ineštol postaje, propada, raste, podrugojacava se, i premešta se. Utoliko ukoliko je Itol kretanje, vreme je broj svakog kretanja.

89 Opet "podmet" iza izraza I) 1tote bv; u ovom slucaju jasno je da je kretanje podmet vremena. Nastavak teksta, mada hipoteticki i rezervisano, nagoveštava da bez duše ne bi bilo ni kretanja, ali Aristotel ne ide dalje od ovog nagoveštaja uslovljenosti vremena i kretanja postojanjem duše, niti eksplicira aktivnu ulogu Uma. Vec to što ovo pitanje postavlja na samom kraju svoje analize vremena kao mogucu aporiju može znaciti da nije smatrao direktni nacin.plodnim istraživanje prirode te veze, ili barem ne na ovaj 174

FIZIKA IV

223b

5

la

15

Zato je ono prosto-naprosto broj neprekidnog I kretanja a ne nekog lodredenog/. Ali moguce je da sada i nešto drugo bude pokrenuto; postojao bi broj i jednog i drugog kretanja. Dakle vreme je razlicito, te bi zajedno postojala dva jednaka vremena. Ili možda ne bi? Jer to jednako i skupno 16.11CJ.J vreme je jedno te isto; a po vrsti Ie\OE1I ista su i vremena koja nisu skupna. I Kad bi s jedne strane postojali psi a s druge konji, i kad bi i jednih i drugih bilo po sedam, broj bi bio isti. Isto tako postoji isto vreme za kretanja koja se zajedno dovršavaju, mada je je jedno /kretanjel možda brzo a drugo nije, jedno je premeštanje, a drugo je podrugojacavanje; ali vreme je isto ako je zaista i jednako i skupno i kod podrugojacavanja i I kod premeštanja. Zbog toga kretmlja doduše mogu biti razlicita i odvojena, ali vreme je svuda isto zato što je svuda jedinstven i istovetan i broj, broj onog što je jednako i skupa. Pošto postoji promena mesta, a u okviru nje ona kružna, a svaka stvar se broji pomocu necega što joj je srodno, jedinice jedinicom, konji konjem, te tako i vreme nekim ogranicenim I vremenom, i pošto se, kao što rekosmo, i vreme meri kretanjem i kretanje vremenom (to maci da se pomocu vremena ogranicenog kretmlja meri velicine kretanja i velicine vremena) ...ako je dakle to prvo 110 rcpw'tov/ mera svega što mu je srodno, tada je jednoliko kruženje 11(Ul(A.o<popta.fO ponajpre mera zato što je I njen broj najpoznatiji. Podrugojacavanje, rast, po· stajanje, ...oni nisu jednoliki, a ovo premeštanje 1
i

20

90 To je dnevno kruženje Sunca oko Zemlje: ono je ponajpre mera zatc što je smena dana i noci poznatija od svega, a ta smena je broj kruženj! (v.Alex. Comm. 394a36-39; takode. to je vreme od izlaska do izlaska Su nca, dakle dan od "dvadeset cetiri casa" za koje vreme zvezde zauzmu ist položaj na nebu, v.Philop. 777.15-20). 91 V.ib.218a33.

FIZIKA IV

25

30

224a

5

10

15

ga s~ i kaže ono uobicajeno, naime da su I ljudski poslovi 11tpO'.YJla'tal neki krug te da postoji krug svega ostalog što poseduje kretanje, postanak i propadanje. To znaci da se sve to vremenom prosuduje /1cptve'tatl i da ima kraj i pocetak kao da se nekom periodu podvrgava. Cini se da i samo vreme jest neki krug: iznova se to cini I zato što je ono mera takvog premeštanja, i zato što se samo meri takvim premeštanjem. Dakle tvrdnja da one stvari koje postaju predstavljaju krug znaci to da postoji neki krug vremena; a to znaci da se vreme meri kružnom promenom mesta. Jer u tom što se meri ne pojavljuje se uzgred ništa I više pored mere, ništa više do to da je to celo lšto se meril više luzastopno uzetihl mera. S pravom se kaže da je isti broj ovaca i pasa ako je jednak jedan drugom, ali da dekada nije ista niti da je tih deset Istvaril isto, kao što ni jednakostranicni i I raznostranicni trougao nisu isti trouglovi mada je oblicje 100X~Jlal svakog isto, zato što su oba trouglovi. Nešto se naziva istim s necim od cega se ne razlikuje nekom razlikom, a ne s necim od cega se razlikuje, kao što se trougao razlikuje od trougla razlikom trougla. To su dakle razliciti trouglovi. Ne razlikuju se razlikom oblicja vec su u istoj i jedinstvenoj podeli. Odredjeno oblicje je I s jedne strane krug a s druge trougao, a u okviru trougla takav trougao je jednakostranicni, a onakav raznostranicni. Oblicje je istovetno i to je trougao, ali kao trouglovi ova Idva trouglal nisu istovetni. Tako je i broj istovetan (jer njihov broj ne razlikuje se razlikom broja), ali desetica nije ta ista, jer razlikuje se to cemu se I pridaje: jedno su psi, a drugo konji. Toliko o vremenu, ...i o njemu samom i o njegovim svojstvima koja spadaju u ovo ispitivanje.

176

FIZIKA IV (dodatnenapomene)

Dodatne napomene

9. Tvar je tu postulirana kao nulta tacka u konstituciji, dakle kao lišenost odredenosti u svakom smislu. Drugacije receno, svaka odredenost mora se moci izložiti iz vlastite mogucnosti a ne iz toga što je nešto vec tu, dato, tako da je tvar upravo ta "hipostazirana" mogucnost ejdetske konstitucije i njen virtuelni pocetak. U "Timaju" ona iako lišena svih oblika i kakvoca ima bar tu "odredenost" da je ekstenzija 181.aO"'tllJla 't1. KaÐ alrT:ov a.O"XllJla'tl.O"'tov KQ',l:a.1tOl.OV, 8eK't1.KOV 8e 'tc.Ov eO"XllJla't1.O"JlEVCOVKat 1te1W1.eJlEvcov. Philop. 515.20-22/. Kod Platona je ta ekstenzivno st posledica shvatanja bica kao netelesnog, tako da je ekstenzija kao sama mogucnost tela postavljena kao tvar, ekstenzija bez oblicja 100X~Jlal i bez kakvoce 11to1.ovl. Aristotelov prigovor može se sumirati u odbacivanju ciste ekstenzije koju on shvata kao prazno IKevovl i u sledecem koraku u podredivanju ekstenzije konstrukciji tela: telo je ono što ima ekstenziju, tj. ekstenzija je uvek odredena formom, te je ekstenzija bez forme za Aristotela pojanl isto toliko malo održiv koliko i pojmovi beskonacnog i praznog. Kritika ovih apstrakcija vodi ga zato do napuštanja ideje prostora kao amorfne ekstenzije i do izgradivanja teorije prostora kao mesta i kao mesta svih mesta. Mesto svih mesta, unutrašnja površina prve (unutrašnja u odnosu na nas, na Zemlji) ophodnice tako zamenjuje Platonovu xwpa po obimu ako ne po "sadržaju", ali to mesto svih mesta, Nebo, nije prostor u kome je neko telo najpre l'to 1tpc.O'tov 1tep1.ExOV ~KaO"'tov 'tc.Ov O"coJla'tcov, v.ib.bl-2/, vec onaj u kome ono jest isposredovano mestima koja obuhvataju njegov "privatni" prostor. Posledice ovog napuštanja izvorne Platonove koncepcije geometrijskog amorfnog prostora i to zato što je on fizikaIno neodrživ: zato što vodi do predstave o prostoru po sebi, nezavisnom od tela koja su u njemu ili koja mogu biti u njemu dalekosežne su: prostor postaje relativan u odnosu na tela koja se krecu (štaviše za Aristotela sama "svest" o prostoru nije moguca bez kretanja), mesto tela se odreduje najzad iz globalne stratifikacije sveopšteg tela, prostorni odnos biti-u dobija ontološku težinu odnosa celina-deo, mesto svih mesta, 177

FIZIKA IV (dodatne napomene)

zajednicki prostor svih tela, postaje dinamican i vektorski usmeren, u prostorni odnos ulazi razlika izmedu moguceg i delotvornog. Prostor kod Aristotela postaje relativno zaustavljeni film, kadar vecnog kretanja. Tamo gde je bilo neko telo sada je drugo i u tom smislu prostor se ne krece zajedno s telom, ali deo vazduha nije u celini vazduha kao u prostoru vec je u njemu kao deo homogene celine tako da napušteno mesto u kretanju cvrstog tela više nije aktualni prostor. Dva homogena dela istog tela ne stoje u izvornom prostornom odnosu jer se ne opažaju kao jedan u drugom. Ako je kod Platona prostor sama mogucnost Razlike, tada se može reci da Aristotel tematizuje upravo aktualizaciju Razlike kao prostor. Jer poslednja razlika do koje se može doci u odredivanju necega je razlika prostorno odredene tvari li] 'tomK~ tlAT], v.Metaph. 1042b6/. "Biti u prostoru" znaci "biti u necemu kao u prostoru", dakle zadržati vlastitu razliku u odnosu na obuhvatajuce telo, tako da je prostor zapravo granica Inerxxcj kao razlika koja odvaja i spaja dva tela i time jest aktualnost toga biti-u. Ali kako to biti-u upucuje prvenstveno na obuhvatajuce telo, granica je granica obuhvatajuceg tela, spoljašnjost onog što je u njemu, tako da prostor jeste jedno-van-drugost ali ne bez daljnjeg: on je jedno-vandrugost zato što mu prethodi bivstvena i neprostorna dimenzija bica-u-sebi. Prostor nije moguc bez onog neprostornog, ali to kod Aristotela nije Um ili duša kao 'tono~ Ei&ov vec oblik u tvari 1f:.V1JAOV doocj, jedna "unutrašnjost" koja je provizorna utoliko što je podložna nastajanju i propadanju. Ona je ta tacka iz koje se uvek iznova generiše prostor kao granica (linija i površina) u kojoj se telo može nalazati. Razlika izmedju unutrašnjosti i spoljašnjosti nestaje u Celini, jer Celina (opažajnog sveta) je Ono što nema spoljašnjost, ~. ciji su svi delovi unutar nje, te ni ti delovi više nisu u prostoru niti su spoljašnji jedan drugom ukoliko je Celina u svojim delovima, odnosno u njima. U pojmu Celine Aristotel pokazuje bar jedno: prostor postoji, ali on postoji iz perspektive delova kao njihov medusobni odnos u povratku u Celinu, odnosno u aktualizaciji Celine. 17. nqnexov: u prevodu se gubi veza sa f:.XE1.V (imati, držati u vlasti, sadržati: grcko f:.Xc.o znaci i teneo, i possideo i contineo).

178

FIZIKA IV (dodatne napomene)

Aristotelova analiza znacenja tog "imati" u smislu kategorije bica skoro u potpunosti se poklapa sa analizom tog biti-u (v.ib.210aI425; Metaph.l 023a8-25; Aristotel to uostalom i sam konstatuje: o tom biti-u-necemu govori se na slican nacin i sledstveno lenof.levc.o~1 kao o tom "imati", v.ib.lin.24). Takode gubi se veza sa O"UVEX~~ Ineprekidno, continuum/, a prekid kontinuiteta je temeljan za predstavu o prostoru: to što obuhvata i sadrži nešto l'to nEptexovl ne cini kontinuum 100UVExovl s onim što onO obuhvata, tako da je prostor tela kao granica onog što ga obuhvata meda izmedu onog što nije kontinuirano: nije kontinuirano u tom smislu da u "zbiru" ne cini nikakvu celinu. No ako se to biti-u-necemu l'to ev 'ttVt dvenl poklapa sa "imati", a biti-u-prostoru (i u vremenu) su modusi tog biti-u-necemu, zašto se onda to-gde i to-kada izdvajaju kao posebne kategorije bica? lzvesno je da je za Aristotela odnos celine i delova paradigma za sva moguca znacenja tog "biti-u-necemu" tako da je u kategoriji "imati" najpre zallVacen teleološki sklop u kome to biti-u postaje ekvivalenblo s tim biti-pojmljiv jer delovi se "nalaze" u celini u tom smislu da jesu u njoj i da se pomocu nje shvataju. Prostorni odnos tog biti-u-necemu je nasuprot tome negacija celine: da bi bila u tom prostornom-u tela moraju biti diskontinuirano spojena spoljašnjim dodirom, a veza ostvarena tim spojem ne sme biti delotvorna veza niti proizvoditi ikakvu promenu u telu koje je u. Prostor je jedinstvo identiteta tela i njegove razlike prema drugom telu koje ga obuhvata, i kao takvo jedinstvo on je cista slika bica. Uklapanje ove apstrakcije tog biti-u u paradigmatski smisao tog biti-u - u odnos celine idelova - vodi Aristotela nužno do dijalektike prostora i do njegovog savladavanja u pojmu prirodnog IcpOOEtl mesta, do živog totaliteta Sveta u kome njegovi delovi strogo uzevši više nisu u prostoru. I sad ako se prostor, tako kako ga Aristotel odreduje, mOže misliti samo iz Celine kao njena negacija, tada je jasno da predstava If:.vvota/o takvom prostoru mOže biti shvatljiva samo nekakvim "nepravim razumevanjem" IV.Plat. Tim.52b2/. 19. Prostor kao granica izgleda blizak obliku; ali oblik je granica stvari (oblicje tela, ili velicina), a prostor je granica diskontinuira179

FIZIKA IV (dodatne napomene)

FIZIKA IV (dodatne napomene)

nog (u odnosu na dato) obuhvatnog tela, takoreci otisak ili trag tela u drugom telu u kome se ovo nalazi. Prostor nekog tela je granica kojom je ono "spolja" obuhvaceno. I upravo po razlici od oblika prostor se približava tvari jer on kao granica može primati razlicita tela u sebe (kao amfora vino, pa vazduh, pa vodu) kao što tvar može primati razlicite oblike; no dok tvar ne može postojati nezavisno od oblika, prostor kao "granica" postoji nezavisno: on je nepomicna granica indiferenbla prema telu koje se u toj granici nalazi.

kontiguiteta kao bitnog za prostorni odnos, i s druge strane odnos prostora i kretanja koji ga vodi do shvatanja prostora kao mesta svih mesta, tj. do ideje referentnog sistema. Cini se da sam Aristotel prelazi preko medusobne napetosti ovih motiva kad kaže da je prostor s jedne strane vlastiti a s druge zajednicki /v.209a32-34/, mada je ta napetost ocigledna u dopunjenoj definiciji prostora jer ta prva nepokretna granica ne mora biti vlastiti prostor tela, pošto se telo može kretati u medijumu koji se krece (štaviše, to je redovno slucaj): prostor tada može biti taj medij um u celini (vazduh ili voda, fluid u svakom slucaju), odnosno nepokretna granica tog medijuma, ali to više nije prostor koji neposredno ogranicava telo koje je u pokretu. Opažaj prostomog odnosa koji Aristotel tumaci preko kontiguiteta i u okviru koga shvata prostorni odnos kao negaciju celine ide protiv ideje svetske kugle definisane centrom i radijusom koja zapravo predstavlja koordinatni sistem za svako telo u pokretu. Apsolutno mirujuca centralna tacka i isto tako mirujuca unutrašnja konkakvna površina svetske kugle odreduju i pravce kretanja i relativne položaje tela u pokretu. No ostaje zagonetna izjava da "prostor hoce /13°OA.E1:m/da bude nepokretan" (v.ib.a18; Filopon ovaj stav shvata kao aksiom pa ga i ne komentariše, v.Philop. 590.7-9; no Simplikije nepokreblost prostora izvodi iz staticne prirode prostomih razlika: a1C1VtTtOUC; tXEl

No ako razlika prema obliku i tvari treba Aristotelu da posluži u eksplikaciji pojma prostora, u teoriji prostora kao diastema Aristotel zapravo vidi rivalsku teoriju: beskonacno deljiv geometrijski prostor u smislu ekstenzije ili trodimenzionalnosti /'to 'tp1xn DlacJ'tcx,'tov/. To je prostor koji postoji po sebi hme atrro 1WjJU1COC; dva1, v.b19-20/. Aristotel dokazuje neodrživost prostora po sebi tako što pretpostavlja da on ili miruje u medusobnoj zameni mesta - a ovakva zamena mesta je po Aristotelu nužna buduci da nema praznog - ili da se krece zajedno /aJlcx,/ s telom koje se krece. Kritika ne izgleda ubedljivo, posebno kritika prvog roga ove dileme; drugi mu pruža priliku da dodatno precizira svoju definiciju prostora: prostor je prva nepokrebla granica tela koje obuhvata i u kome se nalazi to što se krece /v.ib.2l2a20-2l/: reka u celini, dakle kao mirujuca, jest prostor broda koji se po njoj krece. Neubedljivost Aristotelovih argumenata protiv DlaO"1:TJJlcx,-teorije prostora podstakla je Filopona da mimo svog osnovnog zadatka tumacenja Aristotela razvije snažnu argumentaciju u prilog toj teoriji koju on shvata kao ortodoksno platonicarsku /v.Philop.Corr.de Loco, 557.8-585.4/. 22. To je izvesno nepokretna granica koja je zajednicki prostor svih tela, i mesto svih mesta, kod koje ocigledno više nema znacaja to da je prva u odnosu na telo koje je u njoj. Najzad, ona je prva granica vazduha, ali ne na primer vode, zemlje, te tela koja se krecu radijalno (gore - dole) ili pod spoljnom prisilom (vucena, gurana, bacena, kotrljana tela). Uopšte, u teoriji prostora sadržana su dva motiva: to biti~u-necemu 11:0 tv 1:1Vl dVa1/ koje Aristotela dovodi do shvatanja prostora kao posude 180

/a'Y"(E1.0v/,

odnosno do isticanja

DtacpopcXC;,'to a1ClV~'to'\)C;txov DtaqqxxC; a1ClvT}'tov eO"1:1V, v.Simpl.Comm.377.25-30, dakle iz pojma referenblog sistema). Nepokretnost prostora konacno odvaja prostor od medijuma kretanja tela (tj. od vazduha ili vode), a samu "težnju" prostora ka nepokretnosti možemo razumeti samo kao napetost u Aristotelovom odredenju prostora, odnosno kao konacno davanje primata "zajednickom" prostoru. Iako i ovaj ima kod Aristotela fizikalnu interpretaciju - jer najzad on je granica sublunarnog Sveta - sam model referentnog sistema i vektorske orijentisanosti prostora 10gicki je nezavisan od te fizikaIne interpretacije. "Prostor hoce da bude nepokretan" zato znaci da on iako je negacija Celine pošto je materijalni kontiguitet i disperzija, svojom nepokretnošcu afinniše Celinu kao u sebi odredenu i rašclanjenu: nepokretnost prostora je nepokretnost Celine. 181

FIZIKA IV (dodatnenapomene)

25. Kretanje elemenata nagore je postajanje, a njihovo kretanje nadole je propadanje tako da ova dva pravca prelaženja elemenata jednih u druge nisu suprotni samo kao pravci u geometrijskom prostornom smislu vec je njihova suprotnost za Aristotela zapravo bivstvena loo<JtOOOl19'. Vazduh je EVEpyet<X vode, a vatra vazduha, tako da vatra ima, kao svetlost i toplota, status oblika u odnosu na ostale elemente. Prelaženje elemenata jednih u druge ne formira samo indiferentni krug promene, povratni krug njihovog prelaženja jednog u drugi i tako kontinuum procesa tvari, vec odelotvorenje i potenciranje tog odelotvorenja u onom što je ponajmanje telesno i tvarno. Veza prostora sa ovom teorijom postajanja i propadanja za koju i sam Aristotel kaže da je paradoksalna Iv.De Gen.et Cor. 318b26-27 I i da direktno protivreci opažaju jer da "vetar ili vazduh manje jesu s obzirom na opažanje hca'tcX f.lEV 't~v atcr811<J1.V 1l't'tov ecr'ttvl, ali da su oni u istini IlCa'tcX c' aA~8Etavl u vecoj meri nešto ovo i oblik nego što je to zemlja", ...ta veza je u vertika1noj stratifikaciji elemenata koji "rastu" s obzirom na aktualnost i kao aktualnost nižeg predstavljaju njegovu nepomicnu granicu, prostor. Kako je Nebo za Aristotela vec cista delotvornost ali i opšti i zajednicki prostor svih tela, jasno je da je taj prostor gore /'to avwl kao granica svetskog tela ujedno i granica njegove delotvornosti i sam cista delotvornost - koliko je to samo moguce u opažajnom i utoliko ukoliko kružno kretanje Neba i njegovo mirovanje u sebi reprezentuje cistu delotvornost mišljenja, odnosno Uma - ono što više nije u necemu, i kao ta cista delotvornost svrha postajanja. Delotvornost Neba poklapa se sa delotvornošcu Celine i tek tu Aristotel nalazi ispunjenje težnje prostora da bude nepokretan i da time prostorni odnos, to biti-u, prede u odnos celine i dela kako je Aristotelova dijalektika od pocetka i težila da ga prikaže: od negacije Celine do njene pune afirmacije u delotvornosti Neba i u vlastitom ukidanju. 27. Dodir la
FIZIKA IV (dodatnenapomene)

krug primarnih kvaliteta i time i krug elemenata. Dakle, opozitni elementi ne mogu biti u dodiru (vatra i voda, vazduh i zemlja) vec samo oni koji imaju jedan zajednicki a drugi suprotan kvalitet. Ovi onda mogu i prelaziti jedan u drugi te stoje u meduobnom odnosu mogucnost-delotvornost, ali ne u istom smislu (u jednom smislu je voda po mogucnosti vazduh, a u drugom je vazduh po mogucnosti voda; no ova razlika se vec tice postajanja i propadanja elemenata kao za Aristotela apsolutnih i jednosmernih procesa, a ne same strukture promene elemenata). Sama konstrukcija prostih tela iz primarnih kvaliteta dodira Iv.De Gen. et Cor.330a30-b71 prati slicnu konstrukciju iz "Timaja" Iv.Plat.Tim.32b2-c41 u kojoj Platon utvrduje kontinuiranu produženu proporciju lavaAaytal "elemenata" koja konstituiše telo Sveta: vatra: vazduh = vazduh : voda = voda: zemlja. S obzirom na teoriju prostora Aristotel ovu konstrukciju elemenata smatra konacnom fizikainom osnovom svog pojma prostora, jer kao što se ti delovi odnose prema cetini, tako se i to što je u prostoru odnosi prema prostoru, ili kao što se tvar odnosi prema obliku tako se odnosi na primer voda prema vazduhu u kome se nalazi kao u prostoru Iv.Philop.606.5-14/. 31. Ovde "eksperiment" sa klepsidrom treba da dokaže da vazduh pruža otpor, tj. da zauzima prostor i da ne može biti isto što i praZl10.Ako se naime klepsidra potopi u vodu sa zatvorenim gornjim otvorom, ona se nece ispuniti vodom kroz otvore na dnu; kad se otvori gornji otvor voda ce istisnuti vazduh iz klepsidre i ispuniti je do nivoa do koga je ova potopljena. Time se dokazuje po Aristotelu samo to da je vazduh telo a ne da postoji pramo, jer zastupnici praZl1inei ne tvrde da je ona vazduh vec da je ili to u cemu vazduh može biti, ili meduatomska praZl1inau samoj toj kolicini vazduha, ili pak spoljašnja vansvetska praZl1ina. U ovom eksperimentu "klepsidra" (termin Zl1acidoslovno "vodokradica") je jednostavna i korisna naprava za uzimanje vode ili vina iz veceg suda: prost model klepsidre je na primer šuplja tikva izduženog vrata sa otvorima na kraju vrata i na dnu tela tikve, i danas cesta na Balkanu; drugi naziv joj je apna'YtOv, od apna~w, otimati, grabiti. Ovde klepsidra nije tzv. "vodeni sat" (i u tom smislu kod Aristotela, v.Poet.l45Ia8) korišcen u sudnici za merenje 183

FIZIKA IV (dodatnenapomene)

FIZIKA IV (dodatnenapomene)

vremena, a koji sa klepsidrom ima tek zajednicko ime. Detaljan opis decje igre sa klepsidrom daje Empedokle Iv.Fr.IOO.9-211 u okviru objašnjenja mehanizma disanja Iv.Arist.De Resp.437b8/; o uhvacenoj vodi u klepsidri, v.De Caelo.294b19-20, u komentaru Anaksagorine (i Anaksimenove i Demokritove) teorije o obliku Zemlje.

vlja okvir vlastite teorije vremena jer ona ce se kretati upravo izmedu opažanja kretanja u vremenu, dakle jedne teorije neposredne "svesti" o vremenu, i teorije kosmološki pretumacenog vremena kao praizvorne mere kretanja. Etapni razvitak teorije prati, slicno kao i u teoriji prostora, proces totalizacije: od dijalektike kontinuiteta do apsolutizovanog kontinuiteta u kosmološkom faktu. Ako i preliniinatno odredenje vremena kao broja kretanja ocigledno vec ima kosmološku perspektivu ono mora biti izgradeno na tlu iskustva vremena nezavisno od tipa kretanja koje se meri vremenom, i na tom tlu mora biti i odbranjeno, eda bi onda konacno moglo biti interpretirano kao astronomsko vreme. Same tradicionalne teorije Aristotelu daju neposredni povod da kao svoju centrainu temu odredi odnos kretanja i vremena: vreme ocigledno nije moguce odrediti bez kretanja, ali odakle dolazi ta ociglednost? 64. Do definicije vremena Aristotel dolazi u više koraka: ovaj poslednji je i najznacajniji (do 2l9b2) i može se sažeti u analogiji koju Aristotel ustanovljuje izmedu tri tipa kontinuuma: dužine, kretanja i vremena. U sva tri tipa kontinuuma pokazuje se, pored sanlOg kontinuiteta u smislu beskonacne deljivosti i nepostojanja jedinicnih delova, i to ranije-kasnije 11,0 npOcEpov Kal Ucr'tEpOV/, odnosno svaki od njih se pokazuje kao bitno ogranicen i odreden tim ranijim-kasnijim, i time quantum continuum. Vreme se nekako tice kretanja, iako nije kretanje: taj široki okvir se ovom analogijom sužava na kvantitet: "koliko je kretanje uvek izgleda da je i toliko vreme prošlo", i to je vec anticipacija definicije vremena. Kretanje je ejdetski odredeno - ono može i mora biti premeštanje, rast, ili podrugojacavanje - ali ta njegova odredenost nema ništa sa vremenom: ono nije u vremenu kao tako i tako odredeno vec je kao takvo, dakle kao kretanje, u vremenu; ali cak i kao kretanje u svom opštem ejdetskom odredenju, kao delotvornost moguceg, ono ne manifestuje svoju vezu s vremenom. Na tu vezu ukazuje najpre to da je ono kontinuum odredenog trajanja, dakle to da u njemu postoji ono trajno što se i krece i ostaje isto u promeni i što i omogucava da to bude jedno kretanje. To je i pre i posle u kretanju, identicni podmet kretanja, bice-u-kretanju 11,0 Kl.VoU/1EVOV/: svako kretanje nezavisno od svoje ejdetske odredenosti jest u vremenu, i to pokazuje vec njegova formalna struktura kao kontinuuma razli185

42. Tj. kretanje bacenog tela Iprojektila/ brže je od njegovog prirodnog kretanja koje bi jasno bilo nadole; no ovo objašnjenje je pre neko proširenje teorije antiperistasisa (uzajanme zamene mesta prilikom kretanja kroz fluide) nego što je nešto novo; novo je utoliko što Aristotel pokušava da objasni trajanje kretanja projektila odnosom brzine tog kretanja i slobodnog pada. Filopon opet u ulozi kriticara a ne sanIO komentatora ocenjuje Aristotelovu teoriju kretanja projektila (ali time i svakog kretanja kroz medijum koji nije prazan i koje zato po Aristotelu mora biti uzajamna zamena mesta) kao "potpuno neverovatnu izmišljotinu" antSava Kat nA.acr/1acrtv E1.0KOca l'ta:ma /1ev ouv ooV'tEA.cDc; /1aA.A.OV, v.Philop.640.5/. Njegova vlastita teorija kretanja projektila - ono osnovno sadržano je na ib.642.2-26 - ukljucuje zanimljive i plodne uvide: pored pojma inicijalne sile projektora Ipu/1ll, pon~, impetu sl i pojam kineticke energije (i termin, svakako) koju projektor predaje projektilu. Uz te pojmove pretpostavka da medijum doprinosi kretanju projektila postaje suvišna; medijum ponajpre ometa kretanje projektila, tako da Aristotelova teorija antiperistasisa objašnjava sekundamo kretanje fluida pokrenutih kretanjem projektila ali ne i samo kretanje projektila. Kretanje projektila ne da dokazuje nepostojanje praznog prostora vec je nasuprot samo objašnjivo upravo pretpostavkom praznog prostora. Filoponova kritika pogada prvenstveno aktivnu ulogu medija u kretanju, dakle drugu verziju teorije indukovanog potiska kod Aristotela, a upravo je ta verzija skovana radi objašnjenja kretanja projektila. 59. Nakon izlaganja aporije u koju upada mnjenje kad je vreme u pitanju, aporije po kojoj bi ponajpre sledio zakljucak da vreme uopšte i ne postoji, Aristotel navodi tradicionalne teorije vremena (ukljucujuci tu i neku pretumacenu i oslabljenu verziju Platonovog pojma vremena iz "Timaja" Iv.Plat.Tim.39c5-d21). Ovim teorijama s jedne strane, i aporijom tog-sada s druge strane, Aristotel posta184

FIZIKA IV (dodatnenapomene)

citog. U toj fonnalnoj strukturi kretanja uopšte postavlja Aristotel vreme kao ono što prati kretanje po modelu preslikavanja. 65 Ova razlika za Aristotela ne implicira samo vremensko prethodenje, sled u vremenu, vremensku sukcesiju; štaviše, to i nije njeno prvobitno znacenje. Ono što prethodi i to kasnije Aristotel postavlja najpre u opažajnu velicinu: pocetak neke dužine je pre sredine ili kraja, tako da ranije i kasnije tu postoje u smislu relativnog položcija delova te dužine. U kretanju oni postoje po analogiji: delovi kretanja odnose se jedan prema drugom kao delovi velicine (dužina puta, prostora) u kojoj se kretanje odvija, i tako je izvedeno pre i kasnije. "Po analogiji" zato što se delovi kretanja ne razlikuju medusobno po položaju 18eaetl vec po redosledu l'ta~et/: "jer to ranije ne traje kad dode to kasnije vec to ranije i kasnje postoje u toku lEv puan Ecni 'ta n:pC'tepov Kai 1)a'tepov, v.Philop.7l9.l9201.

66. Prevod, ali i konacno razumevanje, ovog Aristotelovog stava otežava nestandardni Aristotelov izraz b n:eyte QV; Simplikije uzgred napominje da je Aristotel ovde "pomalo nejasan u izrazu" Idaanav JltKpcx.Vti Ae~tc; txetv, v.Simpl. Comm.389b34-35/, a tumacenje vezuje za ib.219blO-15, za analizu tog-sada. b Tl:Cyte QV je zapravo "podmet" /'to lmoKetJlevovl kao razlicit od biti necega /'to 'ttVt etvatl. Primeri kod Aristotela koji to dovoljno potkrepljuju: De Part. An. 649a15, 649b24; De Gen.et Cor.3l9b3; takode Temistije direktno, v.Comm. 390a 28: 'te!) un:oKetJlevcp ('to yap o· b n:me QV'tomoo OT]AW'ttKOV).Prevod Aristotelovog b n:me QV sa "podmet" je zato tumacenje, jer sam Aristotelov izraz se ne da prevesti tako da se prenese znacenje i približno zadrži sastav Aristotelove sintagme (kao što je to pokušano u srednjevekovnom latinskom prevodu sa utcumque ens; smisleni latinski prevod je re ipsa, zasnovan na tomistickoj interpretaciji Aristotelovog 'to UTIOKetJleVOv kao esse imperfectum). Sam Aristotel medutim daje ovakvom tumacenju za pravo. Govoreci o toplini krvi on kaže i ovo: "jasno je da je krv u jednom smislu topla (naime, u cemu je suština krvi l'ti TIV 'to a'i.Jla'tt et vat/?), jer tu se o njoj govori kao da jednim imenom oznacavamo kljucalu vodu; no to što je krv u smislu podmeta, tj. što krv jest uopšte l'to O· UTIOKetJleVOvKai b 186

FIZIKA IV (dodatnenapomene) TIme QVaiJla Eo'ttvl, to nije toplo: dakle, ona je u jednom smislu po sebi topla, a u drugom nije, jer toplota mora biti sadržana u njenom odredenju lEV 'tql AOycp/, isto kao i belo u odredenju belog coveka; no ukoliko je topla na osnovu trpnje IKa'ta nci8oc;/, krv nije topla po sebi", v.De Part.An.649 b22-28. U istom kontekstu nailazimo na ovu ontološku razliku u još preciznijem obliku: "jer ono što uopšte jest njihov podmet IfJ Jlev yap TIme 't'\YYXa.vet QV 'ta uTIoKe1.Jlevovl nije toplo, vec je toplo ukoliko se spari (s toplim), kao kad bi se postavilo ime za toplu vodu ili za toplo gvožde", v.ib.a15-l8. KJV se može posmatrati na dva nacina: u svom podmetu, i tada je ona mešavina vode, zemlje i vazduha, ili u svojoj suštini i tada je ona hrana tela, krv u svojoj funkciji u živom telu, energijski (entelehejski) postojeca krv. Ovde je ta razlika "primenjena" na odnos kretanja i vremena: vreme je vreme kretanja kao što je toplina toplina krvi; kretanje nije vreme po sebi neposredno i bez daljnjeg, kao što ni krv nije po sebi topla, ali je opet kretanje u drugom smislu po sebi u vremenu kao što je krv po sebi (u svojoj suštini) topla. Ali "primena" ontološke razlike izmedu podmeta i bica u svojoj biti na odnos kretanja i vremena nije jedan od mogucih primera te razlike, inace temeljne razlike Aristotelove ontologije, vec je ovde sama ta razlika u svom izvoru. Bice u kretanju i vreme predstavljaju paradigmu te razlike. Njena primena na konkretne predmete posmatranja cini od nje metod i time daje metodsko jedinstvo nauke kod Aristotela: njegovo samorazumevanje ide upravo u tom pravcu da previdanje ove razlike kod pretplatonskih fizicara tumaci kao razlog njihovog promašivanja pravog. predmeta ontologije prirode IV.De Part.An.642a24-301. U odnosu kretanja i vremena ta razlika se imenuje, jer kretanje ne postoji po sebi; postoji bice u kretanju, to biti-u-kretanju u svom živom prisustvu u vremenu. Jedinstvo vremena i kretanja u kome je tek i moguce jasno povuci njihovu razliku jest trenutak /'to vUv, to-sada!, te je razumljivo to što Aristotel do odredenja vremena dolazi kroz analizu trenutka. To-sada je, kao to ranije i kasnije, s obzirom na svoj podmet, kretanje, a s obzirom na svoju bit /'to dvali ono je vreme, u podmetu identicno, u odredbi uvek razlicito. Tako se u tom ranijem i kas-

187

FIZIKA IV (dodatne napomene)

nijem pokazuje s jedne strane trajanje Iduratio, ncx.pa:tacrtt;!, a s druge prisustvo Ipraesentia, napO'l.XJta/, vreme u svom podmetu i kao kretanje, i vreme u svojoj bili koja je razlicita od kretanja, puno prisustvo u živoj sadašnjosti. To-sada je to jedno ime, ime koje u svom jedinstvu pokriva bitnu složenost imenovanog - kao kad bismo "jednim imenom oznacili vodu koja kljuca" - jer ono oznacava (kao "krv") i podmet (bice u kretanju) i bit njegovu ho elvat a1ncP/, vreme. Ukoliko je kretanje podmet a vreme bit utoliko je to-sada vreme kretanja, jedinstvo podmeta i biti. 67. Ovaj stav odreduje vreme skoro kao deo kretanja, kao njegov merljiv, izbroj iv, recju kao kvantitativni aspekt: kretanje posmatrano u apstrakciji kvantiteta. Odredenje vremena kao broja odmah namece pitanje odnosa kontinuuma i broja kao diskretne velicine. "Vreme je broj kretanja u tom smislu da kretanje ima neki broj, tako da je odnos slican kao pri merenju dužine: i kretanje je ono što np:XYJ.!a,v.Philop.723.22/, kao što se se meri" l'to J.!€'tPOOIl€VOV dužina, iako kontinuirana, meri dužinom od jednog lakta ili stope (pa ima neki odredeni broj stopa). Kad bi vreme bilo odredeno kao broj koji broji 16 aptÐJ.!cDvaptÐ/.lc~/, dakle kao monadicki, tj. aritnleticki broj, tada ono ne bi moglo biti kontinuirano. U tome je razlog Aristotelovog preciziranja odredenja vremena: ono je broj koji je izbroj an 16 T1PtÐ/.loo/.l€vovl, ili onaj koji se može brojati 16 apÐ/.lT]'tc~1i koji pripada kretanju kao kontinuumu. Utoliko za Aristotela vreme jest kretanje ali to je vreme u smislu sukcesije ranijeg i kasnijeg koju deli sa kretanjem. Vec tu je ocito dvostruko lice vremena: u svom podmetu vreme je kretanje, a u svojoj biti l'to Xpovcp elvatl ono je razlicito od kretanja i nije kretanje. Kontinuum vezuje vreme za kretanje: koliko je kretanje, toliko je uvek i vreme kao broj kretanja koji se može izbroj ati. No ako se za vreme i kaže da je toliko koliko je i kretanje i obratno, ne kaže se da je ono brzo ili sporo, brže ili sporije. Vreme uvek "jednako tece" za razliku od kretanja; pre se može reci da tece i prolazi ono što je u vremenu, a da mu se jednolikost toka pripisuje po analogiji. No, stoji to da se u odnosu na njegovu 'jednolikost" može kretanje odrediti kao brže ili sporije: vreme je konstantno, ni brzo ni sporo. Kretanje koje po Aristotelu najzad adekvatno reprezentuje vreme, 188

FIZIKA IV (dodatne napomene)

dnevno kretanje nebeske sfajre, mora zato biti najbrže, eda bi moglo poslužiti kao mera za svako drugo kretanje. Odredenje vremena kao broja i kao mere uvodi Aristotelovo promišljanje vremena neposredno u dijalektiku mere l'to IlE'tpovl, jer mera koja meri i kojom se meri mora ili biti izmerena drugom merom i tako ad in:finitum, ili mora biti sama sebi mera i mora sebe meriti najpre. Mera je ono prvo u svakom rodu Icr1.J'{y€vE~, v.Metaph.1053a25/, nedeljivo i identicno jedno la8tatp€'tov 'to ~V, v.ib.1052bI8, 1088 a2/. Mera je kvantum koji to više nije. Ona može preliminarno biti odredena kao to izmereno, ali time se postiže samo to da se izvorna mera izdvaja iz izmerenog. Vreme može biti odredeno kao broj koji se broji i koji se može izbroj ati u kontinuumu koji je zajednicki kontinuum kretanja i vremena, ali time se samo zaoštrava pitanje o statusu broja koji broji, monadickog broja, same mon ade kao izvorne mere koj aje mera same sebe a time i mera drugog. Stipu lacijom mere kontinuuma - jer on po sebi nema jedinicnu meru, pošto se kao beskonacno deljiv ne sastoji iz delova - samo se prihvata kapitulacija pred njegovom nemerljivošcu. To je i smisao Filoponovog "odgovora" na aporiju odnosa kontinuuma i broja (mere): "kažemo da drvo ima deset lakata, ili put deset stadija, mada su to kontinuirane Ivelicinel, samo u tom smislu što ih mi potencijalno delimo na delove te im tako i neki broj pridajemo IKa'tTl'YopoU/.l€vl, tako da se njima po prirodi pridaje kontinuum a po pogodbi lÐEcr€tl i na osnovu naše refleksije IEK 't~~ tiJ.!€1Epa~ Emvota~1 broj", v.Philop.724.5-9. Takav odgovor vodi u još vece aporije, jer stipulativnost "postvarene" mere 110 /.l€'tpOO/.l€VOV np:XY/.lal vraca se nužno kroz pitanje o nacinu bica vremena: vreme postaje zavisno od duše koja broji i u svom podmetu a ne "samo" u svojoj biti, i tu impozantnost kretanja Neba ne može promeniti ništa. 71. Temelj sofistike Aristotellocira u previdanje razlike izmedu bica po sebi i prilucenosti, odnosno izmedu podmeta i prilucenosti. Sofisti u celini govore samo o pri1ucenosti Iv .Metaph.1 026b 15, 1064b29/. Preneseno na teren njegove teorije kretanja i vremena to znaci da sofistika ne uvida razliku izmedu onog što u kretanju/vremenu ostaje isto i onog što se menja: Korisk je razlicit u zavisnosti 189

FIZIKA IV (dodatne napomene)

FIZIKA IV (dodatne napomene)

od toga da li je u Likeju ili na agori, ali kao Korisk je istovetan. U odnosu na pojam tog-sada to bi znacilo to da se sofisti zadržavaju samo na toj njegovoj strani da je ono stalno razlicito. Svaka ejedetska odredenost s obzirom na koju kretanje i biva odredeno kao takvo i takvo pada na stranu prilucenosti: ono što se krece nužno je identicno u kretanju - jer inace se ne može govoriti o jedinstvenom kretanju - i taj identitet podmeta pracen je identitetom tog-sada, a ejdetska odredeno st donosi razliku - jer inace se, bez razlike, ne može ni reci da ima kretanja. Dakle, kao što je konkretno pojedinacno bice, ono što Aristotel naziva Celim /'to cruvoAovl jedinstvo identiteta i razlike, tako su to po nužnosti i to što se krece i to-sada. Odnos tog-sada i vremena je u svojoj cistoj formi odnos bica po sebi i ejdetske odredenosti, dakle predikacija. Ako je kretanje odredivanje, jasno u ejdetskom smislu, tada je vreme isto ovo ejdetsko odredivanje u svojoj cistoj formi. To pokazuje Aristotelova analiza trenutka koja u njemu otkriva ishodište razlike izmedu podmeta i biti. Priroda koja je u podmetu /1i i>nolCEIJlevTl <jlumc;;1 manifestuje se u identitetu trenutka, a njena ejdetska diferencija u razlici trenutaka, u tom pre-posle vremena. Razlika izmedu tvari i oblika i i njihov odnos koji jeste oblikovanje, ejdetsko odredivanje, predstavlja ustrojstvo samog vremena. I obratno, ustrojstvo tog-sada, dvostruko lice vremena, jest sam hilemorficki sklop u svojoj cistoti. Ovim se Aristotelova teorija vremena pokazuje kao logicko zaokruženje teorije nacela i njihovog odnosa (Phys.I-IV), dakle kao zaokruženje same ontologije prirode. Ali ne samo to! Teorija vremena kao izvora hilemorfickog sklopa ulazi tako u središte Aristotelove ontologije u celini, u njegov pojam delotvomosti levep'YEwJ i time i u pitanje koje pokrece ontologiju: "šta je bice, tj. šta je bivstvo loom.a/", v.Metaph.l028b4. Jer ako bivstvo nije ni tvar kao priroda koja je uvek u podmetu, ali ni eidos uzet za sebe, tada ono može biti samo u njihovom odnosu i u strukturi tog odnosa, u strukturi 1.)ATl - dcoc;; koja i jeste vreme u svom podmetu i u svojoj bi-

tj. sukcesijom niza, a ne kao tacka položajem, i tu analogija sa tackom i prestaje. Jedinica IJlovac;;1 pre nego tacka pokazuje ovu odredenost tog-sada poretkom, i ireverzibilnost vremena. Aristotelovo zakljucivanje ovde je skraceno: vreme je broj kretanja, a onda je to-sada broj tog što se krece (u skladu s proporcijom vreme: kretanje = to sada: to što se krece), a kako je to što se krece osnov kretanja, tada je to-sada slicno monadi broja jer i monadaje nacelo broja. U ovom za Aristotelovu defmiciju vremena kljucnom izlaganju treba više nego drugde imati na umu da je u grckom pojmu broja dominantna predstava artikulacije necega u njegovoj sumi: brojati lapt81lElcrSml znaci rašclaniti na izbroj ive delove, broj je ukupnost rašclanjenog u mnoštvu. To potvrduje i etimološka veza: aplSJlOC;; dolazi od apaplcrlCc.o (korenski oblik d.pc.o: povezati, ucvrstiti, uskladiti, pripremiti). Broj izražava vezu, zajedništvo onog što potpada pod njega: ne broji se zajedno ono što nikako ne pripada jedno drugom, te broj pokazuje razdvojenost i rašclanjenost onog izvomo sapripadnog (otud i d.pSpov, clan, articulum). "Pamo" (d.p'tlOV, takode u etimološkoj vezi sa aplSJlOC;) možda najbolje pokazuje prirodu broja kod Grka: d.p'tlOV je dovršeno, savršeno, tacno (opet u vezi sa d.p'tl, upravo,baš, tacno), ispravno, odgovarajuce, pa zato "pamo" (ono što je moguce upariti - kao dve cipele ili spariti - kao muško i žensko iste vrste). To-sada kao monada vremena mora dakle biti shvaceno kao element njegove artikulacije, dakle kao mera. Aristotel i tu razumljivo zadržava ogranicenje dato u definiciji vremena: da je ono broj koji se broji, to-sada je ono što se broji, ono na šta se može rašclaniti kretanje tog što se krece. "To-sada u kome se Sunce nalazi u Ovnu i opet to-sada u kome se nalazi u Biku bilo bi broj sanlog Sunca kao onog što je u nekom ranijem i kasnijem, i tako slicno monadamakod broja", v.Philop. 741.27-30. 75. Drugim recima: postoji najmanji broj linija (duži) i to je broj dva (ili jedan, ako se i jedan smatra brojem), ali ne postoji najmanji broj (tj. jedinicni deo) linije kao kontinuirane velicine. Slicno je i kod vremena: ukoliko se broji danima, satima ili pomocu nekih drugih vremenskih odsecaka (intervala), utoliko je i broj, no ukoli-

ti.

72. Analogija trenutak-tacka relevantna je u kontekstu pojma granice, dakle u kontekstu pojma kontinuiteta prostora i vremena. No vreme je ireverzibilno, to-sada je odredeno poretkom l'tci~E1/, 190

191

FIZIKA IV (dodatne napomene)

ko taj broj ima bice u kretanju lev K1.vrlcrE1. 'to eiva\ l!:x.E1.1 nužno je da vreme bude neprekidno ukoliko je i kretanje neprekidno. Monadicki broj sadrži u sebi samo razliku izmedu mnogo i malo, ali ne i razliku izmedu dugog i kratkog: dakle, broj koji pripada kretanju - ukoliko se ono može numericki izraziti imeriti - ne može biti monadicki broj vec mora biti ono što se broji, što može biti duže ili krace (kao i samo kretanje). To je zapravo mera kretanja koja kao i broj koji se broji može biti veca ili manja, ali i duža ili kraca, interval. Brojevi predstavljeni na brojnoj pravoj po svoj prilici odgovarali bi Aristotelovom broju koji se broji jer njima se po odredenQ.j jedinicnoj meri pridruženi odsecci prave koji su duži ili kraci. Predstava vremena kao takve brojne prave možda je i najbliža Aristotelovoj predstavi ako vec ne i njegovoj ekspoziciji.

192

FIZIKA V

FIZIKA V

25

30

35 224b

1 Sve 1 što se menja menja se ili po prilucenosti - na primer, kad kažemo da je nešto obrazovano zato što je tom što šeta priluceno to da bude obrazovano - ili necim što mu pripada menja nešto, i za to se kaže da se menja prosto-naprost02. Takav je slucaj kod svega onoga I o cemu se govori u smislu dela Ger telo ozdravlja zato što ozdravlja oko ili trup, a to su delovi celog tela). No, postoji nešto što se ne krece ni po prilucenosti a ni time što se krece nešto drugo što mu pripada, nego zato što se samo krece pre svega. To je ono po sebi pokretacko; od njega je razlicito ono što se krece na osnovu nekog drugog kretanja, kao što je to na primer I ono što je podložno podrugojacavanju, a kod podrugojacavanja razlikuje se na pr. ono što može ozdraviti ili ono što može biti zagrejano. Isto tako je i kod onog što pokrece: jedno pokrece po prilucenosti, drugo pokrece u smislu dela pomocu necega što mu pripada, a trece je samo po sebi ono prvo, kao što lekar leci a ruka udara. Pošto postoji nešto što prvobitno pokrece3, a i nešto što je pokretano, I te uz to ono-u-cemu Ise odvija kretanje/, vreme, te pored svega toga ono-iz-cega i I ono-u-šta - jer svako kretanje jest iz-

1 V.d.n., st.220 (na kraju Phys.V). 2 V.d.n., st.22 I. 3 Rec je o kinetickom uzroku koji je po sebi a ne po prilucenosti uzrok vlastite posledice, kao što je toplota uzrok zagrevanja, lekar uzrok zdravlja, itd. Kauzalitet je preslikavanje i manifestacija onog što postoji delotvorno, te u tom smislu u posledici ne može biti niceg cega nema u njenom uzroku. Kauzalitet je produženi identitet, dakle identitet u razlici i uprkos razlici. Ovaj pojam uzroka po sebi odreduje Aristotelovu analizu identiteta kretanja u Phys.V ali i analizu kontinuuma u Phys.VI, i u metafizickom obratu, problem "prvog uzroka" kretanja u Phys.VIII. Dok je ovde "prvi uzrok" zapravo relevantni, najbliži i vlastiti uzrok necega ili nekog odredenog kretanja, u Phys.VIII to je uzrok kao takav, uzrok kretanja kao takvog.

195

FIZIKA V

FIZIKA V

5

10

15

20

25

necega i u-nešto; razlikuje se to što se prvo pokrece, ono u-šta se krece i to iz-cega, kao na primer drvo, toplo i hladno: jedno od toga je ono što Ise krece/, drugo je onou-šta, a trece je ono-iz-cega - ocigledno je daje kretanje u drvetu, a ne I u obliku. Oblik ne pokrece niti se krece: isto važi za prostor ili za toliko cu 110 1000VbE/; Imimo toga! postoji nešto što pokrece, nešto što se krece i to-u-šta se krece. Promena svoj naziv dobija pre po tom-u-šta nego po tom-iz-cega se nešto krece. Upravo je zato propabica. Takode, upostajanje je Ipromenal bice, mada je iz danje rromena nebice mada se to što upropada menja nebica. Ranije4 je receno šta je kretanje. Oblici, svojstva Ina1'}rV, te prostor, ono-u-šta se krece sve što se krece, ...sve to je nepokretno, kao na primer nauka ili toplota. Moglo bi se doduše postaviti pitanje da li su svojstva nekakva kretanja, a belina je svojstvo; Itada! ce promena biti usmerena ka nekom I kretanju. Sigumo je da belina nije kretanje vec da je to beljenje. U tom postoji delimicna Ipromena! po prilucenosti, na osnovu neceg drugog, te prvobitna koja nije na osnovu neceg drugog: ono što se obeljuje menja se po prilucenosti u predmet mišljenja 110 VOoU~Evovl (jer za boju je priluceno I to da bude predmet mišljenja), u boju se menja zato što je belo deo boje (ili u Europu zato što je Atena deo Europe), a u belu boju samo po sebi. Dakle, jasno je kako se nešto krece samo po sebi, a kako priluceno, kako na osnovu drugog, a kako kad ono samo prvo pokrece: to je jasno i u slucaju onog što pokrece i I onog što se krece. Takode, jasno je da kretanje ne postoji u obliku vec u tom što se krece ili što delotvomo pokrece. Ostavimo po strani promenu po prilucenosti, jer ona postoji u svemu, uvek, i tice se svega. Promena koja nije prilucena nije u svemu vec je u suprotnostima, u

4 V.ib.201alO.

196

30

35 225a

5

10

onom što je izmedu Injih/, i u protivrecju laV'tlq,aO'Et/. I U to se možemo uveriti na osnovu na-vodenja. Promena zapocinje iz onog što je izmedu jer služi se njime kao necim suprotnim u odnosu na obe suprotnosti. To izmedu naime na neki nacin predstavlja krajeve lalCpCJ.J. Upravo zato se i za to u odnosu na njih i za njih u odnosu na to kaže da predstavljaju nekakve suprotnosti, kao što je najviši ton nižeg tetrahorda dubok u odnosu na najviši ton oktave, a dubok u odnosu na najniži, ili kao što je sivo I belo u odnosu na cmo, a cmo u odnosu na belo. Pošto je svaka promena promena iz necega u nešto (to pokazuje i njen naziv jer onaje nešto posle neceg5 drugog 1~E1:' aAAo/, tj. tu jedno oznacava ranije a drugo kasnije), ono što se menja moglo bi se menjati na cetiri nacina: ili iz podmeta u podmet, ili iz podmeta u ne-podmet, I ili iz ne-podmeta u podmet, ili iz ne-podmeta u ne-podmet. Podmetom IU1tOlCEi~tEVOvl nazivam6 ono što se ocituje u tvrdnji IlCa1aq,a<JE1/.Prema tome, na osnovu tog što je receno nužno je da postoji tri Ivrstel promene: ona iz podmeta u podmet, ona iz podmeta u ne-podmet, i ona iz I ne-podmeta u podmet. Ona iz ne-podmeta u ne-podmet nije promena zato što ne postoji na osnovu protivstava laV'tiSE<JlV/; tu naime nema ni suprotnosti ni protivrecja. Promena iz ne-podmeta u podmet u smislu protivrecja7 je

5 Aristotel ovo J..l.E-ro.u llE'taJ30A.~ razume u znacenju "posle", "iza", i to je prihvatljivo; no to može znaciti i "umesto", "preko", i td. (IlE'taJ30A.~ je i "prebacivanje" /odela preko ruke/, ali i "zamena" kao kod presvalacenja, ili kod trampe i trgovine). 6 V.d.n.,st.222. 7 Aristotel mora da precizira /v.Simp1.813.22-25/ daje rec o promeni na osnovu protivrecja dakle na osnovu negacije i afirmacije istog, a ne na osnovu negacije jednog (podmeta) i afirmacije drugog (na pr. promena iz ne-belog u slatko jeste promena iz ne-podmeta u podmet, ali nije odredena, osim po prilucenosti). Drugim recima, ovde negacija mora biti ili suprotnost ili lišenost (Eudem to i primecuje kad kaže da su u ovoj Aristote197

FIZIKA V

15

20

25

postajanje, bilo postajanje prosto-naprosto ili neko odredeno postajanje necega (na primer, I postajanje iz ne-belog u bela jest njegovo postajanje, acisto postajanje iz nebica u bivstvo je postajanje prosto-naprosto, tj. na osnovu njega kažemo da nešto postaje prosto-naprosto a ne da postaje nešto). Promena iz podrneta u ne-podmetje cisto propadanje ukoliko je promena iz bivstva unebice, a neko odredeno ukoliko je promena usuprotstavljeno poricanje, kao što I je i za postajanje receno. Ako se o "nebicu" govori na više nacina, te ako se ne može kretati ni ono što je nebice u smislu spoja ili podele8, ili mogucnosti, to što je suprotstavljena cistom bicu, bicu u smislu delotvornosti (jer to što nije belo ili to što nije dobro ipak može priluceno da se krece, jer to ne-belo moglo bi biti I covek; no to što uopšte nije nešto ovo nikako se ne može kretati), tada je nemoguce da se nebice krece (a ako je to tako, tada je nemoguce da postajanje bude kretanje, jer nebice postaje: iako ono zapravo postaje po prilucenosti opet je istina reci da se nebice nalazi li onom što postaje prosto-naprosto ), a slicno važi i za mir-

lovoj analizi "lišenosti slicne podmetima" , jer i one se takode ocituju tvrdnjom": slepo nije isto što i "to što nema vid", niti je celavo isto što i "to što nema kosu", v.Simp1.813.12-15); to je uostalom i rezultat ovog Aristotelovog odvajanja postajanja i propadanja od preostalih vrsti promene koje su kretanje u pravom smislu (po kakvoci, po velicini, po mestu), v.ib. 225b3-5. 8 Ne-bice ha I.l.~6v/ u smislu (ili: na osnovu) spoja ili podele je zapravo laž ha 'IIeu8o~/, po opoziciji sa jednim od znacenja "bica" ("bice" kao istinito, v.Metaph.1027bI8). Lažni spoj nastaje kad se spoji ono što nije sastavljeno, te je to lažna tvrdnja; a lažno razdvajanje, kad se razdvoji ono ilto nije razdvojeno, i to je lažno poricanje. Slicno kao i u analizi razlicitih znacenja "bica" i nebicekao "lažno" ne pripada glavnom toku toku Aristotelove analize: laž je, kao i istina u propozicionalnom smislu, neko stanje razuma /8w.voia.c; 'tt nci~c;, v.Metaph.1028a1/ i kao takvo ostavljeno po strani. A ronjenje ili tvrdnja ne podležu promeni ili kretanju (bilo da su istiniti ili lažni, v.Cat.4a22-b12). 198

FIZIKA V 30

35 225b

5

10

ovanje. I Iste teškoce slede i lako se ima u vidul to da je sve što se krece u prostoru, anebice nije u prostoru jer bi u tom slucaju bilo negde. Propadanje takode nije kretanje: suprotnost kretanju je ili neko kretanje ili mirovanje, a propadanje je suprotno postajanju. Pošto je svako kretanje neka promena, a ima I tri navedene9 promene od kojih ona u smislu postajanja ili propadanja I nije kretanje a to su promene na osnovu protivrecja - nužno je da samo promena iz podrneta u podrnet bude kretanje. Podmeti su ili suprotni ili su izmedu (uzmimo naime da je i lišenost suprotnost), i ocituju se tvrdnjom, kao što je to "golo", I "bezubo", ili "crno". Ako se nacini pridavanja h<:a'tTJ'YoplCG1.1 odreduju s obzirom na bivstvo, kakvocu, to-gde, to prema-necemu, kolicinu, delanje i trpljenje, tada je nužno da ima tri kretanjalO: kretanje unutar kolicine, unutar kakvoce, i prostorno kretanjel1. 2 Ne postoji kretanje s obzirom na bivstvo zato što bivstvu bica ništa nije suprotno. Isto važi i za to prema-necemu12, jer moguce je da onda kad se jedno menja bude

9 V.ib.a8-1O. 10 V.d.n.,st.223. 11 Ovaj zakljucak je višestruko skracen. Podrazumeva se da: u preostale tri kategorije nema kretanja (i tom-kada, u tom-imati, i u položaju) jer nema suprotnosti, da u bivstvu nema kretanja iz istog razloga, a da kategorije tog prema-necemu, delanja, trpljenja, pripadaju svakom kretanju ukoliko je kretanje, kako je to pokazano u slicnom toku misli u Phys.IlI-I-3, uzrocno-posledicni odnos na delu, delanje i trpljenje istovremeno u jedinstvenoj delotvornosti koja i jeste kretanje. Dakle, po elirninaciji koja je na taj nacin sprovedena preostaje kretanje kao podrugojacavanje, rast (i smanjivanje), i premeštanje. 12 Na primer, ako ono što je desno prede na levu stranu toga u odnosu na šta je "bilo" desno, tada ono postaje levo, a ono što je bilo levo (u odnosu na to) postaje desno iako se nije ni pomerilo: prostorno kretanje prvog postoji ovde po sebi, a promena koja se dogodila u relatima je prilucena /v.Alex.ap.Simp1.834.27-30/. Zato Aristotel ovde može termine "kretanje"

i

199

FIZIKA V

15

20

25

30

35 226a

istina ili da ne bude istina da se drugo imalo menja, tako da je njihovo kretanje priluceno. Nema kretanja ni kod onog što dela ili trpi, odnosno kod pokretnog i pokretaca, zato što I ne postoji kretanje kretanja niti postajanje postajanja, niti uopšte promena promene. Pre svega, kretanje kretanja može postojati na dva nacina: kao kretanje podmeta (na primer, covek se krece zato što se menja iz belog u crno. Da li se i kretanje na taj nacin zagrejava, hladi, menja mesto, raste, I smanjuje se? To je nemoguce, jer promena nije neki podmet.), ili tako što se neki od njega razlicit podmet na osnovu promene menja u neki drugi oblik. Ni to nije moguce, osim po prilucenosti, jer samo kretanje je promena iz jednog u drugi oblik (na primer, I promena coveka iz bolesti u zdravlje). Isto je i kod postajanja i propadanjaJ3, s tim što su oni drugacije od kretanja usmereni na ono što im je protivstavljeno. Nešto se istovremeno menja iz zdravlja u bolest i iz same ove promene u neku drugu. Jasno je da to kad treba da se razboli mora pretrpeti promenu u bilo koju bolest (jer može i mirovati), i uz to ne uvek I u slucajnu, te da ona mora biti iz necega u nešto drugo, tako da mora postojati i njoj suprotno ozdravljenje; a priluceno se menja na primer iz secanja u zaborav zato što se ono cemu to pripada menja cas u znanje a cas u neznanje. Pored toga ici ce se u beskraj ako mora postojati promena promene i I postajanje postajanja. Ako kasnija promena treba da bude /promena promene/, tada nužno to I mora biti i ranija. Na primer, ako se nekad dogodilo cisto postajanje, tada je to što postaje postalo, tako da to što postaje još nije prosto-naprosto vec je nešto što postaje odmah nešto što postaje, a to je iznova nekad postalo tako

i "promena" da koristi kao sinonime, jer i jedno i drugo postoji kod tog prema-necemu po prilucenosti, a prilucena promena (i kretanje) je neodredena. 13 V.d.n.,st.225. 200

FIZIKA V

5

10

15

20

25

da nikada to što postaje nije to što postaje. A pošto kod onog što je bezgranicno ne postoji I nešto prvo, nece postojati to prvo tako da nece postojati ni sledece. Dakle, ništa ne može ni postajati niti se kretati niti se menjati. Takode, postoji suprotno kretanje iste stvari (i mirovanje takode), te postanak i propadanje, tako da to što postaje ono što postaje propada onda kad postane to što postaje, jer nije to što postaje ni odmah ni kasnije. Jer mora I postojati to što propada. Takode, i to što postaje i to što se menja moraju imati tvar kao osnov /U1CEtvat/. Šta ce onda biti to što postaje, kretanje ili postajanje, kao što je na primer to što je podložno podrugojacenju telo ili duša? Opet, šta je ono ka cemu se krece? Kretanje, ili postajanje, moraju biti /kretanje ili postajanje/ ovog iz ovo u ovo. Kako ce uopšte ono to I biti? Postajanje ucenja ne može biti ucenje, tako da to ne može biti ni postajanje postajanja, ni neko postajanje necega. Pored toga, ako ima tri vrste kretanja, tada je nužno da postoji i neka priroda koja ih osniva te ono ka cemu su ta kretanja usmerena, kao na primer kad se nešto podrugojacava ili pomera u smislu promene mesta. Uopšte, pošto se sve krece trojako14 - ili po prilucenosti, ili time što mu se neki deo krece, ili I po sebi - promena bi se mogla menjati jedino priluceno, kao na primer ako onaj koji ozdravlja trci ili uci; ali odavn015 smo odbacili tu prilucenu /promenu/. Pošto ne postoji kretanje bivstva niti tog prema-necemu, ni delanja ili trpljenja, preostaje da kretanje postoji samo kod I kolicine, kakvoce i tog-gde. Kod svakog od ovih postoji suprotnost. Neka kretanje s obzirom na kakvocu bude podrugojacavanje, jer to je zajednicki naziv /bvo~a/ koji se povezuje s njim. Pod kakvocom 16 ne mislim na kakvocu u bivstvu (jer i razlika je kakvoca) vec na

14 V.225a21-33. 15 Y.224b26-28. 16 V.d.n.,st.226. 201

FIZIKA V

30

35

226b

5

10

trpnu kakvocu I-r.o na.8TTtt1Covl na osnovu koje se govori da nešto trpi ili da je bestrpno. I Kretanje s obzirom na kolicinu nema zajednicki naziv, ali se na osnovu obe /krajnostil naziva rast i smanjivanje. Rast je kretanje ka krajnjoj velicini, a kretanje iz nje je smanjivanje. Prostorno kretanje nema zajednicko, odnosno osobeno, ime, ali uzmimo 17 da je zajednicko takozvano "premeštanje" Iq,oml, mada se u pravom smislu te reci kaže da se premešta samo ono što menja mesto a nije I u njegovoj moci da se zaustavi, te ono što I ne pokrece samo sebe u prostornom smislu. Promena u istom obliku na više ili na manje je podrugajacavanje, jer ono je kretanje ili iz suprotnog ili u suprotno, bilo prosto-naprosto ili na neki nacin. Ono kretanje koje ide ka tom suprotnom može biti nazvano promenom u suprotnost, I a ono koje ide ka tom-više Ipromenoml iz suprotnog u isto. Nema nikakve razlike izmedu tog menjati se nekako i prosto-naprosto, osim što u onom suprotnosti moraju postojati na neki lodredenil nacin. A to "više" i "manje" znaci daje prisutan, odnosno da nije prisutan, višak ili manjak suprotnog. Iz svega ovog ocigledno je da postoje samo ta tri kretanja. I Nepokretno pak, jest ono što se uopšte ne može pokrenuti, kao što je buka nevidljiva, te ono što se za mnogo vremena jedva pokrece, ili ono što sporo zapocinje /kretanjel a što se naziva teškopokretnim, te najzad ono cemu je prirodena da se krece i što može da se krece, ali što se ne krece onda kada mu je prirodena ni tamo kuda mu je prirodena ni onako kako mu je prirodena: samo

17 U grckom je pci iako ima to uže znacenje u obicnom jeziku bude prihvacena kao naziv za prornenu mesta uopšte. No vec kod Platona <popci se koristi u smislu kretanja nebeskih tela /v.Plat.Leg.897e, Symp.188b/ dakle u znacenju koje je pomereno u odnosu na kolokvijalno "prenošenje".

202

FIZIKA V

za to od svega što je nepokretno kažem da I miruje. Mirovanje je suprotno kretanju, tako da bi ono bila neka lišenost kod onog što je sposobno da primi /kretanje/. Iz toga što je receno jasno je šta je kretanje, a šta mirovanje, te koliko ima promena i koja su kretanja. 3 Govorimo nakon toga o tome šta je to "zajedno", "odvojeno", šta znaci "dodirivati se", šta je to "izmedu", 20 "uzastopce", I "sledece", "neprekidno", te u cemu je svakom od njih prirodena da se nalazil8. Kažem da su u prostoru "zajedno" one Istvaril koje su u jedinstvenom prvom prostoru, a "odvojene" one koje su u razlicitim; "ruju 227a7 se" pak, one ciji su krajevi zajedno. I Pošto se svaka promena odvija u onom protivstavljenom, a to je ili suprotnost ili protivrecje I-r.a Ka'ta cX.V't1.q,a<Jwl - kod protivrecja pak, nema sredine - jasno je da to "izmedu" mora postojati kod suprotnosti. To "iznledu" postoji kod 226b26 najmanje tri lclanal, jer to suprotno je ono I poslednje u promeni: to "izmedu" je ono do cega prirodno stiže to što se menja pre nego do onog u šta se na kraju menja to što se menja neprekidno i il skladu s prirodom. Neprekidno se krece ono što ne propušta ništa19 ili što je moguce ma15

18 V.d.n.,st.227. 19 Ovo je nejasno, a ako je tekst i korektan stav je neobican i teško održiv. Filopon konstatuje da Aristotelov primer sa žicama "nije zdrav", v.Philop.792.5-9; Simplikije ovome prisupa blagonaklono pa sam daje primere kretanja koja smatramo neprekidnim iako nisu baš neprekidna sensu stricto, v.Simp1.873.17-25: ako neko ide iz Atene u Pirej pa zastane nakratko da veže pertlu, njegovo kretanje se može smatrati neprekidnim, ali ako se pri tom još zaprica s nekim, onda to vec nije neprekidno kretanje!. Problem pravi Aristotelov dodatak "ili što je moguce manje" /11 61;t OA.l yt0ov/; no, moguce je najzad i to da Aristotel daje kolokvijaini smisao termina "izmedu" i "neprekidno": neprekidno kretanje po vremenu mora i u tom kolokvijainom smislu - da bude neprekidno, a s obzirom na "stvar" (npcX:YI-1C' ovde može predstavljati kakve želimo posredne clanove u promeni: zvuke, boje, delove dužine, i td.) može se smatrati neprekidnim ako je to što se propušta nešto neznatno. Onda je i primer sa žicama 203

FIZIKA V

FIZIKA V nji Ideal stvari /'toU npa'Yllcx:to~1- ne vremena Ger ništa

30

35 227a

5 6 10

15

ne preci da propušta, tj. da se odmah posle I najviše žice oglasi najniža) vec stvari u kojoj se krece. To je jasno ne samo kod promena u prostoru vec i kod ostalih promena. Suprotno u prostornom smislu je ono što je najviše udaljeno u pravoj liniji, jer najkraca /linijal je odredena, a to odredeno je mera. "Uzastopno" je ono što je posle pocetka, I bilo po položaju, po vrsti, ili po cemu drugom, i to tako omedeno da I ne postoji ništa istog roda izmedu tog i onog u odnosu na šta je to uzastopno (mislim, na primer, da je lin~ii uzastopna linij a, jedinici jedinica ili jedinice, a kuci kuca: ništa medutim ne preci da nešto drugo bude izmedu). Jer to što je uzastopno jest uzastopno u odnosu na nešto i jeste nešto kasnije. Nije Ijedan uzastopno u odnosu na dva, niti je mlad Mesec uzastopan drugoj meni I vec je obrnuto. "Sledece" je ono što, kao uzastopno, dodiruje. I "Neprekidno" pak, isto je što i nešto sledece s tim što pod "neprekidnim" podrazumevam to kad ono što se dodiruje ima jedinstvenu i istu granicu, tj. kad se, kao što i samo ime kaže, "drži zajedno" Icr'\)VEx€'"Cm/. A to ne može biti kad krajevi predstavljaju neko dvojstvo. Nakon što je to odredeno, jasno je da to "neprekidno" postoji kod onog I iz cega prirodno postaje nešto jedinstveno na osnovu spoja Icruvcx,'l11VI. I kao što to neprekidno postaje nešto jedinstveno, tako i celina može biti nešto jedinstveno, bilo pomocu klina, tutkala, ili usled dodira ili naknadnog prirastanja InpoocpUcr€l/.

na mestu - radi se o instrumentu sa tri žice - ukoliko se kontinuum održava u tonovima jer drugi pocinje a da prvi još nije utihnuo, dok je pokretanje žica prstima nužno diskontinuirano pa cak i ako nije preskocena srednja. Najzad, kretanje bi moglo biti iterativno, skakutavo /staccato/, u "paketima" (kvantima), kao kod klatna, kapljanja, rafala itd., a da vreme bude kontinuirano Ger ono je podjednako broj i mera mirovanja kao i kretanja). 204

20

25

Jasno je i to da je to "uzastopno" nešto prvo jer ono što se dodiruje nužno je uzastopno, a sve uzastopno ne mora i da se dodiruje (upravo zato I to "uzastopno" postoji od onog što po odredenju prethodi, a dodir ne). Takode, ako je nešto neprekidno nužno je da se dodiru je, a ako se dodiruje time još nije neprekidno, jer nije nužno da krajevi tog lšto se dodirujel budu nešto jedno pa cak i ako su skupa; ali ako jesu nešto jedno, nužno je da budu skupa. Dakle, srastanje je poslednje u post~anju, jer ako krajevi treba da srastu I nužno je da se dodiruju, a nije sraslo sve što se dodiruje20; kod onog pak, kod cega nema dodira ocito je da nema ni srastanja. Prema tome, i ako postoje odvojeno tacka i jedinica, kao što oni tvrde21, je-

20 Eudem je pokušao da produži niz dodir - uzastopnost - sled - neprekidnost spojem i sraslošcu /0ull
FIZIKA V

FIZIKA V

30

227b

dinica i tacka ne mogu biti isto. Tackama pripada dodir, a jedinicama I uzastopnost, te kod tacaka može postojati ne što izmedu (svaka linija je izmedu tacaka), a kod jedinica to nije nužn022: ne postoji ništa izmedju dvojke i jedinice. Dakle, receno je šta je to "zajedno", "odvojeno", šta znaci "dodirivati", štaje to "izmedu" i I "uzastopno", "sledece" i "neprekidno", te kojim stvarima svaka od tih /odredbil pripada. 4 O jedinstvu kretanja govori se na više nacina, jer o "jednom" govorimo na više nacina. Kretanje23 je jedin

caj. Razlika izmedu tacaka i jedinica je navodno u tome da tackama pripada dodir a jedinicama sukcesija, tako da to opet nije Aristotelov stav vec se odnosi na geometrijski atomizam pitagorejaca, jer za Aristotela dve tacke ne mogu biti u dodiru jer "nemaju krajeve": ma koliko da su blizu uvek je izmedu njih neka duž (za drugaciju, i održivu interpretaciju ovog mesta, v.Philop.793.2-3). 22 Omaška u izrazu: ne da to nije nužno, vec je nužno da nema tog izmedu /v.Simp1.880.20-23/. 23 Aristotel za potrebe utvrdivanja identiteta kretanja, tj. njegovog jedinstva, uzima jednu od svojih analiza znacenja "jednog" /T,O 'tvI: jedinstveno po rodu, po vrsti, po broju. Identitet po broju /apll~Il43/je isto što i identitet pojedinacnog (T,O 1Cat)' 't1CaOT,OV, v.Metaph.1052a32; u tom tekstu se daje složenija i obrazložena analiza znacenja "jednog", u osnovi cetvorna za razliku od ove ovde koja je trojna i koja se tretira kao stvar utvrdena u "prvoj filozofiji", a prvo od tih macenja je upravo kontinuum, T,O OUVEXEl;, koji ovde nedostaje; preostala tri znacenja su podudarna i pored razlicitih termina koje Aristotel koristi; no u toku svoje analize identiteta kretanja Aristotel ce se vratiti na kontinuum kretanja kao na osnovni smisao njegovog identiteta, v.Phys.228a21-23). Ali ne samo to; kontinuum (a posebno kontinuum kretanja) pokazuje se kao prevashodni smisao identiteta kod Aristotela (v.Metaph.1016a5; 1052a25-28, sa jasnom naznakom da se takav kontinuum može naci samo u kretanju Neba). No, ovaj položaj kontinuuma kao prevashodnog smisla identiteta reljefno onda istice znacaj Phys.V-VI u celini Aristotelove "Fizike": produžena analiza trostrukog kontinuuma velicine, vremena i kretanja postaje središnja tema "Fizike", ali i središnja tema celine Aristotelove filozofije kao filozofije identiteta. 206

5

10

15

stveno kao rod na osnovu oblika I pridavanja (jer premeštanje je po rodu jedinstveno sa svakim premeštanjem, a podrgojacavanje je po rodu razlicito od premeštanja), a po vrsti je jedinstveno kad pored toga što je jedinstveno kao rod jeste u /necemu što je/ nedeljivo po vrsti. Na primer, postoje24 razlike boje - tako su po vrsti razliciti ernje i beljenje - a I ne postoje razlike beline. Zato je beljenje jedno po vrsti sa svakim beljenjem. Ako pak, postoji nešto što je istovremen025 i rod i vrsta, ocito je da /kretanje/ može s jedne strane biti jedinstveno, ali da prosto-naprosto nije vrsno jedinstveno, kao na primer ucenje: da li je "nauka" vrsta shvatanja, a rod nauka? Moglo bi se postaviti pitanje I da lije kretanje vrsno jedinstveno kad se nešto isto menja iz istog u isto, kao kad jedna tacka /prelazi/ s ovog mesta na osvo mesto iznova i iznova. Ako je to tacno, tada ce kružno kretanje biti istovetno pravolinijskom, akotrljanje hodanju. Ili je odreden026 da

24 Ove dve recenice (od "Na primer" do "po vrsti") nisu u glavnom toku misli, mada nisu ni potpuno van konteksta. No, tekst ipak bolje "stoji" bez njih nego sa njima. Simplikije kaže da ih u nekim prepisima i nema, i da ih egzegeti "Fizike" redovno "preskacu", v.Simp1.882.28-30; takode, Ross,629. 25 Nešto može biti i rod i vrsta ako je u medijainom položaju, kao "ptica" koja je i vrsta životinje i rod jer ima svoje vrste; tako je i kod kretanja, jer boj enje je i vrsta (podrugojacavanja) i rod (za beljenje, cmjenje, i td.), pa ono ne može biti vrsno jedinstveno u apsolutnom smislu /a:rr.Awc,/; samo "nedeljiva vrsta" /6.'tOIlOV eioOl;/, ona koja se više ne deli na vrste vec na vrsno identicne jedinke može imati takav identitet, te isto to važi i za kretanje ukoliko i ono ima svoja nedeljiva upojedinjenja, (nedeljive) vrste, vrste koje su i rodovi, i rodove koji više nisu vrste. 26 To u-cemu ho EV ovde nije kao što je uobicajeno kod Aristotela neka kakvoca "unutar" koje se kretanje odvija, ili prostor (dužina), ili vreme (na pr.v.ib.lin.25-27) vec je to putanja po kojoj ili na kojoj se nešto krece, tako da bi pravolinijsko i kružno kretanje istog tela i izmedu istih termina bila vrsno razlicita kretanja (na primer: kretanje preko precnika kruga i kretanje preko polukruga nad tim precnikom su vrsno razlicita CT:>/

207

FIZIKA V

20

25

30

228a

5

je kretanje razlicito, ako je to u-cemu nešto vrsno razlicito, I te daje kružno po vrsti razlicito od pravolinijskog? Dakle, kretanje je u smislu roda ili vrste jedinstveno na taj nacin, a prosto-naprosto jedinstveno je ono kretanje koje je jedinstveno po bivstvu i po broju. Onima koji su prethodno razlikovanje napravili jasno je koje je takvo. Jer trostruko je ono u vezi s cime govorimo o kretanju: to-šta, to u-cemu, i to-kada. Hocu da kažem da je nužno da postoji nešto što se krece, I kao na primer covek ili zlato, nešto u cemu se krece, na primer u prostoru ili u okviru nekog svojstva, i to-kada, jer sve se krece u vremenu. A od svega toga, to da je kretanje jedno u smislu roda ili vrste znaci jda je jedinstvenoj u stvari u kojoj se odvija, to da sledi znaci da je u vremenu, a to da je prosto-naprosto jedinstveno znaci da je /jedinstveno/ u svemu tome27. Jer i to u-cemu mora biti nešto jedno i I nedeljivo, kao što je to oblik, a i to-kada, kao vreme koje je nešto jedinstveno i nema prekida, a i to što se krece mora biti jedinstveno i to ne po prilucenosti - kao što belo crni, ili Korisk šeta (Korisk i belo jesu nešto jedno, ali po prilucenosti) - I ali ni kao nešto opšte hCOlVOV/. U tom slucaju bilo bi moguce da dva coveka ozdravljuju istim ozdravljivanjem, na primer od bolesti ociju; medjutim, ovo ne može biti isto do po vrsti. Što se pak tice toga da se Sokrat podrugojacava podrugojacavanjem koje je istovetno po vrsti, no stalno i iznova u nekom drugom vremenu, ovo podrugojacavanje bilo bi jedinstveno I ukoliko je moguce da to što je razoreno iznova postane nešto brojcano jedinstveno; ako to nije moguce, ovo podrugojacavanje jest istovetno ali nije jedinstveno. Slicna ovoj teškoca sadr-

kretanja). To zapravo znaci da bi i oblik putanje mogao odlucivati o identitetu kretanja. U skladu s tim dooe; se od "vrste" pomera ka "obliku" (pretežno znacenje kod Platona; naša rec "vid" mogla bi pokriti ovu temeljnu dvoznacnost termina dooe; kod Aristotela). 27 V.d.n.,st.228.

208

FIZIKA V

10

15

20

25

30

žana je i u pitanju da li su zdravlje, te stanja i svojstva uopšte, jedinstveni po bivstvu u telima, jer to što ih poseduje pokazuje se kao nešto što što se krece i što tece. Ako I je zaista jedno te isto jutarnje i sadašnje zdravlje, zašto ne bi i ovo i ono bili brojcano jedinstveni iako se zdravlje zadobija iznova i sa razmakom. Razlog je isti, osim što se ovo dvoje razlikuje utoliko što, ako su ta dva zdravlje, upravo usled toga kao kod brojcanog /jedinstva/, nužno postoje i dve delotvornosti (jer delotvornost onog što je po broju jedno brojcano I je jedinstvena). Na osnovu toga se verovatno ne bi moglo pomisliti da je i delotvornost jedinstvena (jer kad neko prestane da šeta, tada šetnja više ne postoji, a postojace ponovo kad taj bude šetao). Ako je pak /zdravlje/ jedno te isto, tada bi nešto jedinstveno i istovetno moglo mnogo puta propadati i postajati. Ove teškoce izlaze van opsega I sadašnjeg istraživanja. No, pošto je svako kretanje neprekidno, tada ovo koje je prosto-naprosto jedinstveno mora biti i neprekidno, ako svako deljivo /kretanje/ mora biti jedinstveno, ako je neprekidno. Ne može svako kretanje biti neprekidno u odnosu na svako, kao što ni bilo šta drugo ne može biti neprekidno u odnosu na bilo šta, vec je to samo ono cini su krajevi jedinstveni. Kod nekih /stvari/ krajeva nema, dok su kod drugih razliciti I po vrsti ili su samo istoimeni. Kako se kra,ievi linije i šetnje mogli dodirivati ili biti jedinstveni? I kretanja koja nisu istovetna ni po vrsti ni po rodu mogu slediti jedno drugo (na primer, neko može dotrcati i odmah zapaliti vatru), kao što predavanje baklje jest neko povezano /Ex0l.l.eVT]l premeštanje ali nije neprekidno. Neprekidnost postoji kod onog kod cega su I krajevi nešto jedinstveno. Dakle, kretanja su povezana i slede jedno drugo usled toga što je vreme neprekidno, a predstavljaju neprekidno /kretanje/ zato što su to ta kre-

209

FIZIKA V

FIZIKA V

228b

5

10

tanja;28 to se zbiva kad I za oba postoji jedinstveni kraj. Zbog toga je nužno da kretanje koje je prosto-naprosto neprekidno i jedinstveno bude isto po vrsti, te da pripada necemu jednom i da bude u jedinstvenom vremenu: istovremeno po vremenu eda izmedu ne bi postojalo odsustvo kretanja Uer u tom razmaku je, nužno, mirovanje, a ona kretanja I izmedu kojih postoji mirovanje mnoštvena su, tj. nisu jedinstveno kretanje, tako da, ako se neko kretanje prekida mirovanjem, ono nije ni jedinstveno ni neprekidno; a prekida se ako je izmedu neko vreme). Što . se tice onog kretanja koje nije jedinstveno po vrsti, sve i da nema prekida, vreme /u kome se odvija! jedinstveno je ali po vrsti to je neko razlicito kretanje. Jedinstveno kretanje nužno I je i po vrsti jedinstveno, a ovo nije nužno prosto-naprosto jedinstveno. Takode, i sa- vršen029 kreta-

28 Vremenski kontinuum sam po sebi ne jemci da je neko kretanje jedinstveno, jer kretanja se mogu nadovezivati bez postojanja vremenskih intervala koji ih razdvajaju, a da ipak ne predstavljaju jedinstveno kretanje. Ejdetski identitet /'t~V Ci.m~vdv(n -4> d6et, v.ib.b2/, to što su to upravo ta kretanja dovodi u vezu i odelotvoruje sve ostale uslove identiteta koje Aristotel ovde postavlja pokazujuci istovremeno i nedovoljnost svakog od njih posebno. Cak i ejdetski identitet sam po sebi nije dovoljan uslov da bi kretanje bilo apsolutno jedinstveno: pored toga neophodan je identitet po broju, tj. da to bude to kretanje. Analiza identiteta kretanja dovodi Aristotela do onog što prepoznaje i inace kao aporiju znanja li:m0't~IlT]/: znanje se odnosi na ono što je opšte i tice se tog opšteg - jer da ono što nema ni svoj rod ni vrstu ni vrstotvornu razliku, nema najzad ni suštinu, te ne može biti ni predmet znanja, niti može biti - ali u pravom smislu te reci jest samo ono pojedinacno. 29 Kretanje je po defIniciji nezavršenG la'teA~r,1delotvornost, no takvo je in re samo neposredno, opaženo kretanje. Završenost u smislu okoncanja zatvorilo bi kretanje kao dogadaj, ali bi ga istovremeno i ukinulo. Kretanje kao usvrhovljenost nužno ima svoj telos ali kao nedosegnut - kao što nešto raste do svoje pune velicine, do mere svog rasta, te je ova terminus ad quem rasta i rast kao kretanje postoji sam dok terminus nije dosegnut ali kao imanentna svrha odred~ie ovo kretanje kao usvrhovljenost. Šta bi

210

15

20

nje, bilo u smislu roda, vrste, ili bivstva, naziva se jedinstvenim, kao što i kod svega ostalog to savršeno i eelo pripadaju necemu jedinstvenom. Ali katkad se i nedovršeno kretanje naziva jedinstvenim samo I ako je neprekidno. Takode, pored svega što je navedeno, za jednolika kretanje se u drugom smislu kaže da je jedinstveno. Nepravilno kretanje je deljivo. Izgleda medutim da se ona razlikuju u tome po stepenu: u svakom kretanju postoji pravilno i nepravilno. Naime, I nešto se može pravilno podrugojacavati ili premeštati po jednolikoj /putanji/, kao po krugu ili po pravoj, a isto je i sa rastom odnosno sa smanjivanjem. Nepravilnoseo je neka razlika, kadkad u

onda moglo da znaci to da je neko kretanje savršeno s obzirom na rod ili na vrstu? Verovatno Aristotel ovde ima u vidu kretanje kao paradigmatski proces, dakle bez uplitanja još nekog vrsno ili rodno razlicitog kretanja: kretanje kao cisti egzemplar svoje vrste ili roda može se bez rezerve uvrstiti u taj odredeni tip, i kao takvo je savršeno. Aleksandar s pravom u ovom povezivanju jedinstva ho 'tvI i savršenosti vidi uticaj pitagorejstva (i platonizma) na Aristotela Iv.ap.SimpI.894.1215/.

30 Pravilnost (iednolikost, OIlCi.AQ,;T]r,) i nepravilnost (nejednolikost, Aristotel vezuje prvenstveno za oblik putanje kretanja: pravolinijsko i kružno kretanje su pravilna kretanja zbog izotopije tacaka na pravoj i na krugu ( svakako, to ne važi samo za njih jer i spirala ispunjava ovaj uslov; no, to je moralo sacekati Arhimeda). Kružno kretanje Aristotel shvata kao kretanje u istom pravcu (ili: u isto); za novovekovnu kinematiku kružno kretanje je pre kretanje sa regularnom ijednolikom promenam pravca (kao i kretanje po cilindricnoj spirali), a ne istog pravca. No, onda i druge putanje (parabola, hiperbola, sinusoida) mogu biti pravilne. Aristotel iskljucuje "uvijenu", spiralnu putanju l'tAtfj verovatno zato što pod tim terminom podrazumeva pre neko vrtložno kretanje a ne liniju na površini cilindra valjka ili na kupi. Kao poseban slucaj jednolikog kretanja Aristotel navodi kretanje konstantne brzine na datoj putanji; van njegovog pojma jednolikosti ili pravilnosti ostaju tako kretanja koja imaju pravilnu promenu brzine, a njegove aVWIlCi.AtCi.)

.~

2ll

FIZIKA V

25

30

tome u cemu se kretanje odvija (jer nije moguce da bude pravilno kretanje u velicini koja nije jednolika, kao kretanje po razlomljenoj ili uvijenoj liniji, ili po nekoj drugoj velicini kod koje Ine postoji sklad bilo koja dva dela), a kadkad nije ni u tom što se krece, ni u tom-kad, ni u tomka-cemu, vec u tom-kako se nešto krece. Ponekad se razlika izmedu pravilnog i nepravilnog kretanja pravi na osnovu brzine, odnosno sporosti. Pravilno je kretanje cija je brzina jednaka, a ono cija brzina nije jednaka nepravilno je. Zato brzina3! i sporost nisu vrste kretanja niti razlike jer prate I svako vrsno razlicito kretanje; kao što ni težina ili lakoca /nisu razlike/ ukoliko se posmatraju u odnosu na isto telo, kao /težina ili lakoca! zemlje u odnosu na nju samu, ili vatre u odnosu na nju samu. Dakle,

potonje analize kretanja /Phys. VI, VIIII ogranicavaju se prvenstveno i gotovo iskljucivo na pravilno kretanje (pravolinijsko ili kružno) konstantne brzine, dakle na translaciju irotaciju. 31 Brzina i sporost nisu posebne vrste kretanja, jer svako kretanje mora imati neku brzinu što u kontekstu Aristotelove teorije kretanja znaci po prilici to da neko kretanje, uporedeno sa merom kretanja reprezentovanom u kretanju Neba (to je po Aristotelu i najbrže kretanje), mora trajati odredeno vreme, tako da bi brzina bila odnos dva kretanja: datog i onog kojim se meri vreme (ili onog koje vreme meri, jer važi i obratno), tj. kretanja Neba. I drugi deo Aristotelovog stava, to da brzina i sporost nisu razlike, dolazi iz njegove teorije definicije. Naime, nijedno kretanje se kao vrsta ne razlikuje od drugih po brzini ili sporosti vec je to nešto što prati svako kretanje ImCJC:nC; aK:OAQ'\)t)EL, v.ib.lin.29-301. Simplikije umesno poredi razliku brzina - sporost sa razlikom izmedu muškog i ženskog: muško i žensko pripadaju svim životinjama (ili barem najvecem broju njih; to ovde nije od znacaja), ne konstituišu vrste (muškarac i žena nisu vrste coveka) niti su razlike koje pripadaju vrstama Iv. Simp1.898.4-15/. No, kao što polna razlika odreduje to što je živo kao takvo u njegovoj najvišoj delotvomosti, u oplodnji, radanju i razmnožavanju, tako i brzina (sporost) predstavlja samu delotvomost kretanja odvajajuci ga od onog što nije kretanje lod nepokretnosti, stajanja ili mirovanja). 212

FIZIKA V 229a

5

10

15

20

I nepravilno kretanje je jedinstveno time što je neprekidno, ali jedinstveno je u manjoj meri, što se upravo i dogada sa izlomljenim premeštanjem; to-manje pak, uvek je mešavina onog suprotnog. Ako svako jedinstveno kretanje može da bude i jednoliko i nejednoliko, tada kretanja koja su povezana ali nisu istovetna po vrsti ne bi predstavljala I jedinstveno i neprekidno /kretanje/o Ta kako bi moglo biti jednoliko kretanje koje je složeno iz podrugojacavanja i premeštanja?! U tom slucaju oni bi se morali uskladiti. 5 Takode, treba razgraniciti koje kretanje je suprotno kom kretanju, a isto i u slucaju mirovanja. Najpre treba razluciti da li je kretanje iz necega suprotno kretanju ka tom istom (na primer, kretanje iz I zdravlja onom ka zdravlju, kao što se cini daje u slucaju nastajanja i propadanja, ili iz suprotnosti (na primer, kretanje iz zdravlja onom iz bolesti), ili su suprotna kretanja ka suprotnostima (na primer, kretanje ka zdravlju onom ka bolesti), ili je pak suprotno kretanje iz jedne suprotnosti ka drugoj suprotnosti onom iz druge suprotnosti ka prvoj suprotnosti (na primer, kretanje iz zdravlja ka bolesti I onom iz bolesti ka zdravlju). Nužno je da stoji jedan ili više od ovih nacina /1;ponwv/, jer nije moguce da se jedno kretanje suprotstavlja drugom na neki drugi nacin. Kretanje iz jedne suprotnosti nije suprotno kretanju ka drugoj suprotnosti - na primer, kretanje iz zdravlja nije suprotno kretanju ka bolesti - jer, to je jedno te isto kretanje. Medutim, njihovo bice /'to el vcn/ nije32 istovetno, kao što promena iz zdravlja nije istovetna I s promenom iz bolesti. Ni kretanje iz jedne suprotnosti nije suprotno kretanju iz druge suprotnosti. N aime, istovremeno se dogada da je kretanje iz jedne suprotnosti i kretanje u drugu suprotnost, ili u

FIZIKA V

25

30

229b

5

10

15

ono izmedu; no, o tome cemo govoriti kasnije33. Cini se da je promena u suprotno pre uzrok suprotnosti nego promena iz suprotnog, jer tu je prvo kretanje oslobadanje od suprotnosti, I a drugo je zadobijanje. Uz to, svaka vrsta kretanja pre se odreduje /A.f:'1e:tat/ po tom u-šta se nešto menja nego po tom iz-cega: na primer, ozdravljivanje je kretanje ka zdravlju, a razboljevanje ka bolesti. Preostaje kretanje ka suprotnom i kretanje ka suprotnom iz suprotnog. Dogada se verovatno da kretanja ka suprotnom budu i iz suprotnog, no njihovo bice sigumo nije istovetno. Pod tim mislim na to I da nije isto to ka-zravlju s tim ka-bolesti, ili to iz-zdravlja s tim u-bolest. No pošto se promena razlikuje od kretanja (jer, tek promena iz nekog podrneta u neki podrnet jest kretanje), kretanje iz jedne suprotnosti 1 u drugu suprotnost suprotno je onom iz druge u prvu. Na primer, kretanje iz zdravlja u bolest suprotno je kretanju iz bolesti u zdravlje. Kakve su te suprotnosti izgleda jasno i na osnovu na-vodenja: biti bolestan suprotno je tom biti zdrav, razumevanje Ije suprotno/ zabludi 1 u kojoj covek nije sam od sebe (u tom slucaju to je kretanje ka suprotnom, jer i zabluda se kao i znanje može posedavati preko samog sebe ili usled drugog), premeštanje nagore onom nadole (jer ta dva su po visini suprotna), premeštanje unapred onom unazad (jer i t034 je suprotno). I A ono što je samo ka necemu suprotnom /usmereno/, to nije kretanje vec promena, kao na primer "postajati beo" ali ne iz necega. I kod svega onog kod cega ne postoje suprotnosti, promena iz toga suprotna je promeni u to. Zato je postajanje suprotno propadanju, a gubitak dobitku; ali to su promene, ali ne i kretanja. Što se pak tice kretanja ka onom što je izmedu, 1- u slucaju onih suprotnosti kod kojih postoji to-izmedu - njih u odredenom smislu treba uvrstiti u kre-

33 V.ib.a28. 34 V.d.n.,st.229. 214

FIZIKA V

20

25

30

230a

5

tanja ka suprotnostima. Naime, kreta je se tim što je izmedu služi kao necim suprotnim - bilo ka kojoj od dve suprotnosti da se /stvar/ menja - kao što je kretanje iz sivog u belo kao kretanje iz crnog, a iz belog u sivo kao kretanje ka crnom, a iz crnog u sivo kao .iz sivog u belo. Sredina I u odnosu na jednu krajnost na neki nacin predstavlja drugu krajnost, kao što je i ranije35 receno. Dakle, tako je kretanje suprotno kretanju: ono izjedne suprotnosti u drugu suprotno je onom iz druge suprotnosti u prvu. 6 No pošto izgleda da kretanju nije suprotno sanlO kretanje vec i mirovanje, treba i to razgraniciti. Kretanje ali suprotstavlja je suprotno I kretanju prosto-naprosto, mu se i mirovanje (jer, ono je lišenost, a postoji nacin na koji se i za lišenose6 kaže da je necemu suprotna), odredeno mirovanje odredenom kretanju, kao prostorno mirovanje prostornom kretanju. To je medutim uprošceno receno, jer da li je ovde mirovanju suprotno kretanje iz toga ili kretanje u to? Svakako, pošto se kretanje odvija u dva podrneta, I jasno je da je kretanju iz ovog u njegovu suprotnost suprotno mirovanje u tome, a kretanju iz suprotnosti u to suprotno je mirovanje u suprotnosti. Istovremeno ova /mirovanja/ su i medusobno suprotna, jer besmisleno je da I mirovanja nisu suprotna iako su kretanja suprotna. Takva su ona koja su u suprotnostima, na primer mirovanje u zdravlju suprotno je mirovanju u bolesti (što se kretanja tice, to mirovanje suprotno je kretanju iz zdravlja u bolest, jer besmisleno je da bude suprobto kretanju iz bolesti u zdravlje - naime, kretanje ka onom u cemu miruje je pre I smirivanje ukoliko mirovanje postaje istovremeno sa kretanjem; no,nuŽ11o je da mirovanje bude ovo ili ono). Mirovanje u belini sigurno nije suprotno mirovanju u zdravlju. A kod svega onoga kod cega nema suprotnosti tu je doduše pro mena iz-toga

35 V.ib.224b32-35. 36 V.d.n.,st.230. 215

FIZIKA V

10

15

suprotna promeni u-to, no tu nema kretanja - na primer, promena iz bica suprotna je promeni u bice - i I tu nema mirovanja vec odsustva promene /aI1E'ta13A.llcrtaP. A ako postoji neki podmet /promene/, tada je odsustvo promene u bicu suprotna onom u nebicu. Ako nebice nije nešto, tada bi se moglo postaviti pitanje cemu je suprotno odsustvo promene u bicu, i da li je ono mirovanje. Ako je tako, tada ili nije svako mirovanje suprotno kretanju ili su postajanje i I propadanje kretanje. Dakle, jasno je da ne treba govoriti o suprotnom mirovanju, ako i to nisu kretanja~ i odsustvo promene je nešto slicno: ono je suprotno ili nicemu, ili odsustvu promene u nebicu, ili propadanju, jer propadanje je iz njega, apostajanje ka njemu. Moglo bi se postaviti pitanje38 zašto kod prostorne

37 U)le'taI3A:r]Ol.a, nemenjanje, lišenost (odsustvo) promene: termin je Aristotelova inovacija i skovan je ad hoc (nema ga ni kod Aristotela nezavisno od ovog teksta, ni kod drugih autora - Teofrast, egzegeti Aristotela van ovog konteksta) da bi se napravila razlika prema "mirovanju" analogna razlici izmedu kretanja i postajanja (i propadanja) koji jesu promene Ille'tal3oAa.ll ali nisu kretanja: kao što se mirovanje suprotstavlja nekom kretanju i obratno, tako se nemenjanje suprotstavlja ili suprotnom nemenjanju (u ne-bicu) ili propadanju; postajanju ono ne može biti suprotno, analogno primeru koji se navodi sa zdravljem i ozdravljivanjem. 38 Aristotel do lin.a29 dijalekticki razvija aporiju po kojoj najzad ne bi ni bilo kretanja koje je protivprirodno, tako da onda ne bi bilo ni takvog modusa suprotstavljanja kretanja kretanju. Aristotelovo uverenje (od ib.a29) je da takvog kretanja ima: kretanje protiv prirode (sc. protiv prirode same stvari koja se krece koja kao takva jeste njen nacin bivstva u celini onog što je prirodno) bilo bi prisilno Il3l.awc;, 131.(;x.l kao na primer kretanje zemlje nagore, vatre nadole, i td. Prirodno kretanje necega je nužno (ili barem statistic1d ucestalo, jer to bi trebalo da bude pokriveno Aristotelovom alternativom WC; enl 'ta nOAu, "uglavnom", "u vecini slucajeva"), ono je regularno i ponavlja se pod istim ili slicnim okolnostima, a ono koje nije takvo Aristotel ocenjuje kao "protivprirodno" . Njegovi primeri iz medicine i botanike možda adekvatnije pokazuju šta on podrazumeva pod protivprirodnim kretanjem: to je nasilno prekinuto, osujeceno

216

FIZIKA V 20

25

30

230b

5

promene postoje i prirodna I i protivprirodna mirovanja i kretanja, a u drugim vrstama promena toga nema, kao na primer podrugajacavanje koje je prirodno ili protivprirodno Ger da ozdravljivanje nije ništa više prirodno ili protivprirodno nego razboljevanje, a isto tako i beljenje nego crnjenje). Slicno stoji stvar u sa rastom i srnanjivanjem (ni oni nisu I medusobno surotni tako kao da je ovo prirodno a ono protivprirodno niti se tako suprotstavlja rast rastu). Isti dokaz važi i za postajanje i propadanje, jer niti je postajanje prirodno a propadanje protivprirodno Ger starenje je nešto prirodno), niti možemo utvrditi da je postajanje nekad prirodno anekad protivprirodno. Ako je protivprirodno I ono što je prisilno, da li bi tada propadanje bilo suprotno propadanju, - ono koje je prisilno, buduci da je protivprirodno - onom koje je u skladu s prirodom? Da li onda postoje i neke vrste postajanja koje su prisilne i nisu dodeljene /dl1aPJlEval./39 i kojima su suprotne one koje su su skladu s prirodom, ~. I da li postoji prisilni rast ili smanjivanje, kao na primer rast onih koji usled ishrane brzo dosegnu prvu mladost, ili brzo sazrevanje žita koje nije ocvrslo? Kako stoji stvar kod podrugojacavanja? Da li isto? Neka od njih bi mogla biti prisilna, a druga prirodna, kao na primer u slucaju onih koji su otpušteni ali ne I odlucujuceg dana /njihove bolesti/ i onih koji su otpušteni odlucujuceg dana: prvi trpe podrugojacavanje protiv prirode, a drugi prirodno.

kretanje, bilo spoljašnjim slucajem ili zato što u njemu tvar nije u potpunosti svladana (dominacija neceg parcijalnog, ili neuskladenost delova u celini, kao kod poremecaja i kod nakaza). 39 za pozniju egzegezu ovo je bio signal da "peripateticari postavljaju sudbinu u ono što postoji po prirodi" Iv.Simp1.911.7-10/; za Aristotela "sudbina" nije filozofska tema (sam termin nalazimo samo u širokom popularnom smislu životnog usuda, v.Poet.1455all), a jedini tekst u okviru Cor.Ar. u kome ona ima neku ulogu pouzdano nije Aristotelov Iv.De Mundo, 401 b9/. 217

FIZIKA V

FIZIKA V

10

15

20

25

30

231a 218

Tada ce i propadanja biti suprotna jedna u odnosu na druga a ne u odnosu na postajanje. Šta sprecava da bude tako? Ona su takva ako je jedno prijatno a drugo bolno . Prema tome, propadanje nije prosto-naprosto suprotno propadanju vec utoliko ukoliko je jedno takvo a I drugo onakvo. U celini, kretanja i mirovanja suprotna su na navedeni nacin: na primer, /kretanje/ nagore suprotno je kretanju nadole. To su suprotnosti prostora. Nagore se po prirodi pomera vatra, anadole zemlja, te su njihove vrste pomeranja suprotne. Vatra se po prirodi pomera nagore a protiv prirode nadole, i njeno prirodno I premeštanje je svakako suprotno njenom protivprirodnom premeštanju. Isto je tako i sa njenim mirovanjem, jer mirovanje gore suprotno je kretanju odozgo nadole. Kod zemlje je takvo mirovanje protivprirodno dok je takvo kretanje prirodno. Dakle, mirovanje je suprotno kretanju: suprotno je protivprirodno mirovanje prirodnom kretanju iste stvari, jer na taj nacin je suprotno I kretanje istog tog. Jedno od njih je prirodno, bilo da je to ono nagore ili ono nadole, a drugo je protivprirodno. No, postavlja se pitanje /a.nopiav/: da li svako mirovanje koje nije vecno ima postanak i to takav koji se sastoji u zaustavljanju? Kod onog što miruje protiv prirode, kao kod zemlje koja miruje gore, postojao bi pocetak mirovanja: kad se silom krece nagore, zaustavlja se. No I cini se da se to što se zaustavlja brže premešta, dok je kod onog što se prisilno /premešta/ suprotno. Znaci, ono što miruje mirovace a da nije postalo to što miruje. Pored toga, izgleda da je zaustavljanje ili uopšte premeštanje na vlastito mesto ili to da se ta dva dogadaju istovremeno. Teškoca je i to da li je mirovanje-ovde suprotno kretanju-odatle. Jer kad se nešto krece iz ovog i kad se toga oslobada I izgleda da ono još uvek zadržava to cega se oslobada, tako da ako je ovo mirovanje suprotno kretanju odatle u suprotno, suprotnosti ce istovremeno postojati. Ili, kako ce uopšte mirovati, ako još nešto ostaje i ako je uopšte jedan deo onog što se krece I tamo,

5

10

15

a drugi u onom u šta se to menja? Upravo zato je kretanju pre suprotno kretanje nego mirovanje. Toliko o kretanju i o mirovanju, o tome na koji nacin je svako od njih nešto . jedinstveno, i koja su od njih suprotna. (Mogl04o bi se i ostajanju /'io'tacrf}at/ postaviti pitanje da li za sva ona kretanja koja su pro]ivprirodna postoji suprotstavljeno mirovanje. Besmisleno je ako ne može postojati, jer /u tom slucaju/ nešto miruje, ali silom. Tada ce za to što miruje važiti to da nema postanak iako nije vecno. Medutim, ocigledno je da ima, jer kao što se nešto rode. A pošto neke tako stvari biimaju krece rrotiv prirode, mogloi prirodno i mirovatii protivpriroprotiv pridno kretanje, kao što je za vatru kretanje nagore prirodno a kretanje nadole protivprirodno, da li je onda njenom kretanju suprotno ovo /protivprirodno kretanje/ ili kretanje zemlje? Jer ova se po prirodi krece nado le. Ustvari jasno je da su oba kretanja suprotna ali ne na isti nacin: prirodno kretanje /vatre suprotno je prirodnom kretanju zemlje/ kao njeno prirodno kretanje, I a kretanje vatre nagore suprotno je kretanju vatre nadole kao prirodno protivprirodnom. Isto je i u slucaju njihovog mirovanja. No izgledno je da se kretanje ponekad suprotstavlja i mirovanju.)

40 Ovaj pasus ponavlja prethodni /v.ib.230blO-28/ u izmenjenom obliku, te je verovatno kasnije dodat osnovnom tekstu koji se završava na nacin uobicajen za Aristotelov stil: "toliko o...", v.ib.23Ia4. 219

FIZIKA V(dodatne napomene)

Dodatne napomene:

1 U Phys.1-3 Aristotel je izložio svoju opštu definiciju kretanja kao "nezavršene delotvomosti". Ovaj, drugi deo "Fizike" (Phys.V-VIII) odnosi se gotovo iskljucivo na analizu kretanja, tako da se prirodno namece i podela koju i sam Aristotel cesto sledi: dok prve cetiri knjige "Fizike" naziva jednostavno 'ta. <jro<JtKa Iv.Phys.25la9, 253 b8, 267b21/ ili "rasprave o nacelima" Iv.De Caelo.274a21/, preostale cetiri knjige naziva "rasprave o kretanju" IV.De Caelo.272a30, 275b22, 299alO; De Gen.et Cor.3l8a3; Metaph.1049b36/. Dakle, "fizika" bi se po ovom sastojala od jedne ontologije prirode i od jedne kineticke teorije, i to možemo uzeti kao konacno i pored povremenih Aristotelovih nedoslednosti: jedinstvo fizike je u samom pojmu
FIZIKA V(dodatne napomene)

duju Phys.VI i monumentalna rasprava "dugog daha" u Phys.VIII, a koja opet sa svoje strane predstavlja istraživanje kretanje iz ugla koji se više ne može smatrati "fizickim", jer potencira pitanje o osnovu i uzroku kretanja kao takvog tako da se pre naslanja na slican tok misli u Metaph.xlI, nego na fenomenologiju kretanja u Phys.IlI, V-VII. To bi zapravo i bila stvarna struktura Aristotelove "kinetike": ona se nakon analitike kretanja u Phys.V-VII, u Phys. VIlI kroz teoriju kauzaliteta i pojam nepokretnog pokretaca vraca obnovljenom snagom u okrilje ontologije prirode. Vec to što u Phys.VIII Aristotel govori o raspravama "o prirodi" ili "o kretanju", pa odnosilo se to na koji god deo "Fizike" u tradicionalnom (i današnjem) obliku, pokazuje jasno da on sam istraživanje preduzeto u Phys.VIII ne smatra necim što još uvek pripada fizici u užem smislu. No, za vezu Phys.V i VI u kompozicionom smislu svedoci Aristotel na pocetku Phys.VI Iv.23 1a2l-22/: ove dve knjige koncipirane su kao istraživanje sa jedinstvenom temom identiteta i kontinuiteta kretanja. Na ovaj kompleks problema prirodno se nadovezuje tema Phys.VIII o vecnosti kretanja i vremena (pa onda i sveta, u De Caelo). 2 Phys.V predstavlja sužavanje pojma kretanja. Odredenje kretanja izgradeno u Phys.III.1-3 obuhvata svaku promenu IJlE'ta.l3oATlI, odnosno u tom odredenju kretanja i promena se tretiraju kao istovetni. Sada Aristotel, medutim, predlaže da se povuce razlika izmedu promene i kretanja: promena bi po tom predlogu trebalo da pored kretanja obuhvati i postajanje i propadanje, ali da kretanje kao legat nasledi pocetno i rukovodece odredenje promenelkretanja. Ukoliko bi sad "promena" morala da obuhvati i postajanje i propadanje, onda Aristotel ocigledno ima problem sa odredenjem promene. Zato se on zadržava na apstraktnoj razlici - promena je cista sukcesija razlicitog, jedno-posle-drugog laAAo JlE1" dAAoI, i kao takva ona je vreme - jer takva apstrakcija pokriva i kretanje u užem smislu, i postajanje i propadanje. Ovo je iZlludeno rešenje, ali pravi motiv je u tematskom izdvajanju postajanja i propadanja pri cemu Aristotelu nije ni stalo do terminološke pedanterije. Jer, slicnu razliku ovoj ovde povlaci on u De Gen.et Cor.I.4 (319b 6sqq.), ali ne iZllledu kretanja i postajanja vec najpre izmedu podrugojaca221

FIZIKA V(dodatne napomene)

vanja i postajanja (i propadanja): kao i ovde, razlika se osniva na odvajanju svojstva i podrneta, jer da kod podrugojacavanja - kao i kod svakog kretanja, uostalom - nešto opažajno traje u podrnetu, a kod postajanja ne traje: prva promena tice se svojstva (q. neke od ejdetskih, kategorijaInih odredenosti kod kojih postoji suprotnost pa time i mogucnost kretanja), a druga se tice bivstva kome ništa nije suprotno (jer da iz semena postaje krv ili iz vode vazduh, a to nisu suprotnosti). Kada se podrugojacavanju prododaju dva preostala tipa kretanja (rast i smanjivanje, premeštanje) za koje važi isto što i za podrugojacavanje /v.ib.319 b32-320a7/ dolazi se do razlikovanja do koga je Aristotelu stalo i ovde, i to je i cvrsto jezgro Aristotelove teorije promene bez obzira na povremene protivrecnosti i na terminološku nedoslednost (primeri su brojni, posebno u spisima o životinjama, ali i inace: na pr., u Cat.l5a13-17 tekst bi bio sasvim u skladu sa razlikom na kojoj Aristotel ovde insistira kad bi umesto "šest vrsta kretanja" stajalo "šest vrsta promene", sa formainim i apstraktnim odredenjem promene u pozadini). 6 "Podrnet" je ovde uzet u logickom smislu bilo koje (kvantitativne, kvalitativne ili prostorne) odredenosti (malo, belo, dole), a ne kao jedno od znacenja "bivstva" /oocrta/ kod Aristotela. Dakle, "podrnet" je ovde upotrebljen u smislu naznake a ne znaka (reci), to je prosto "nešto", neko A, tako da su Aristotelove kombinacije cisto formalne: I) iz A u A; 2) iz A u ne-A; 3) iz ne-A u A; 4) iz ne-A u ne-A. Ova fonnalizacija više smeta nego što koristi, jer promena iz A u A nije nikakva promena, kao što iz sasvim drugog razloga to nije ni promena iz ne-A u ne-A. Ispod prve fornlalne varijante krije se zapravo promena iz A u B gde su A i B razliciti "podmeti" odnosno termini promene, terminus a quo, terminus ad quem, na pr. belo i sivo, belo i crno, koji mogu biti medusobno suprotni - jer suprotnost je najveca razlika u istom rodu - ali da ne stoje u odnosu protivrecja. Cetvrta varijanta je tu radi logicke iscrpnosti i elegancije, madaje ta elegancija vec nepovratno izgubljena sa promenom "iz A u A" (promena iz A u B je zapravo kretanje), jer ta varijanta je neodredena: odnos izmedu ternlina nije ni suprotnost (in finem) ni protivrecje (ne-belo bi se priluceno moglo menjati u ne-obrazovano, ako je na primer "ne-bel@"isto što i "u Ateni", a "ne-obrazo222

FIZIKA V(dodatne napomene)

vano" isto što i "u Pireju",jer ta promenaje po sebi promena iz cega bilo u bilo šta). Ali, tako se ništa ne menja. Jasnije je Aristotelovo razlikovanje postajanja (i propadanja) i kretanja na liniji razlike bivstva i kategorija bica: po toj razlici kretanje bi bilo postajanje necega necim, apostajanje bi se ticalo bivstva, jer da u postajanju ne traje identicni podmet promene. Kretanje je "površinsko" postajanje, jer u njemu dolazi do promene necega u velicini, kvalitetu ili u mestu, ali to nešto pri tom ostaje isto; no, onda bi postajanje moralo biti "dubinsko" kretanje, a Aristotelova strategija sužavanja kretanja na akcidentalnu prornenu pala bi u vodu. Peripateticki komentatori /ap.Simp1.814.15-22/ izlaz iz ovih Aristotelovih nedorecenosti traže u razlikovanju suprotnosti i lišenosti, jer da bivstvo nema ništa sebi suprotno, ali da postaje iz lišenosti. Ali isto važi i za kretanje uopšte (barem po doktrini iznesenoj u Phys.I-III). Aspazije ovu komplikovanu situaciju (po svemu sudeci i nepotrebno komplikovanu) rešava razlikovanjem prostog postajanja i postajanja neceg (q. kretanja): oprostom postajanju govori se bez dodatka jave'\) npoo1'}ecrewc;!jer kaže se daje "covek postao, ili konj", a "beo" je postao uz dodatak, jer "covek je postao beo" (slicno i Filopon, platonisticki intonirano: razlika izmedu promene koja se tice neoblikovane tvari /nep1. 't~v avet8eov UAT]V/, i one koja se odnosi na prilucenosti dok bivstveni oblik traje /'to ~ev alxHw8ec; doo~ ~leVet/, v.Philop.788.20-23); Aspazijevo razlikovanje se zapravo svodi na razliku egzistencijalne i kopulativne funkcije glagola "postajati", analogno "bicu" u Aristotelovom razlikovanju bivstva i svih ostalih "kategorija" kojima se bice iscrpljuje u tome da se prediciraju nekom bivstvu, a Filoponovu tumacenje dodatno ovu logicku razliku ontologizuje. 10 Aristotel kaže upravo tako, 'tPel~ dvat KtV~cret~, a ne "tri vrste kretanja". Ova "tri kretanja" su zapravo rodovi, jer svako od njih ima svoje vrste. Dakle, iznad ova tri kretanja ne postoji rod kretanja kao takvog koji bi ih obuhvatao. Time se teorija kretanja kod Aristotela suocava sa istim problemom kao i teorija "bica kao bica", sa problemom saznanja necega što nema svoj rod, jer onda to nema ni vrstotvorriu razliku !ti ei8onotT]'ttK~ 8ta<j>q:xl,differentia specifica/, a ako je odredenje suštine necega u njegovom 223

FIZIKA V(dodatne napomene)

FIZIKA V(dodatne napomene)

rodu i razlici, tada to nema ni suštinu. Kretanje nije bivstvo loocrlcxl te je njegov odnos prema bivstvu upitan jer nije jedan od rodova bivstva (možda je put ka bivstvu, ili put iz bivstva, v.Top.139b20). Filopon iz toga što kretanje nije rod zakljucuje da je ono tek "homonimni izraz" 16JlcOvu~~ 4>wv1l, v.Philop.793.712/, ali to je preoštar zakljucak, isto kao i kad je u pitanju "bice kao takvo" kod Aristotela. No, Filopon stoji na kraju jedne snažne i dugotrajne tradicije nominalisticke interpretacije Aristotela (Nikostrat, ali i Porfirije i Jamblih; up.Simplikijev podroban i meritoran prikaz sukoba oko "univerzalija" u njegovom monumentalnom komentaru za Aristotelove "Kategorije", v.Simpl.In Cat.9.3-1O.12). Kretanje prevazilazi rodove, ali to ne znaci da ne postoji identicno noetsko jezgro u pojmu kretanja. Aristotelovo vezivanje kretanja za modaine pojmove (delotvornost, mogucnost, nužnost), jer kretanje je delotvornost (doduše nezavršena) onog moguceg ukoliko je moguce, udelotvoravanje levEPYEtcxl, pokazuje samo to da se ovo jezgro i identitet kretanja kao takvog moraju tražiti na drugom mestu a ne u identitetu roda. Ne postoji kretanje koje nije ni premeštanje, ni podrugojacavanje, ni rast (ili smaniivanje), ali to ne znaci da sva ova kretanja nemaju identicnu osnovnu strukturu, ono po cemu i jesu kretanje, tj. to što ne postoji jedinstveni rod kretanja ne znaci daje "kretanje" homonimno. Cela logika subordinacije, klasifikacije, definicije, najzad i teorija silogizma i dokaza, vezuje se za prirodne rodove (modernije receno, za neprazne realne klase koje Aristotel naziva "podležece stvari", 'ta unoKE1~Evcx rrrxXY~cx'tcx,koje predstavljaju i logicki subjekt suda); "jeste" i "nije" su vec "dodaci" /rrpocr1'}Ecrw;, v.De Int.2Ib27/ u odnosima nepraznih klasa, jer "bice" nije rod pa nije ni klasa svih klasa; modaine pojmove pak, Aristotel shvata kao one koji za svoj logicki subjekt imaju samo bice, dakle shvata ih kao treci nivo predikacije (potpuno jasno je ovo izraženo u temeljnom stavu da kod modainih pojmova "bice postaje kao podmet", 'to ~ev dva1 W~ unoKE1~Evov YlyVE'tat, a da su modaini pojmovi "dodaci koji ga dalje odreduju", rrpocr1'}EcrEt~ 8topl~oucra.t, v.ib.lin.2829. Dakle, ako je kretanje bitno vezano za modaine pojmove, ako se štaviše u pojmu kretanja uspostavlja odnos modainih pojmova -

jer ako je mogucnost mogucnost necega, tada to nešto mora biti delotvorno eda bi mogucnost uopšte imala smisla, tako da je kretanje nužno jedinstvo mogucnosti i delotvornosti i njihovo isto tako nužno razlikovanje - jasno je da je kretanje najviši pojam te da podleže istoj novovrsnoj logici kao i "bice" ili "jedno", ne logici sinonimije i subordinacije, vec polisemije i polisemicnog jedinstva diskursa /v.Phys.20Ia8; Metaph.1065b14/. 13 Za postajanje i propadanje to što je protiv stavljeno postoji kao protivrecnost /a.'tlqx:x.crtC;/,a za kretanje to protivstavljeno je suprotnost /'to evaV'tlov/, i kroz dvoznacnost "protivstavljenog" /'to a.V'ttKl~Evov/, Aristotel zapravo izgraduje pojanl promene kao takve /v.ib.227a8/ koja objedinjuje postajanje (i propadanje) i kretanje preko "protivstavljanja" (koje je i suprotnost i protivrecnost, ali i lišenost i to prema-necemu; za ovu slo~enu strukturu logickih odnosa koja i temeljna za Aristotelovo ontologiju, v.Cat. llbl7; Top. I03b17, 113b15,135b7; Metaph.I055a38, I069a3; posebno, Metaph.X.4 passim.). Razlika izmedu protivrecja i suprotnosti je u tome što kod protivrecja nema niceg izmedu afimlacije i negacije, a kod odnosa suprotnosti postoji nešto izmedu dve suprotnosti (kao sivo izmedu crnog i belog). Aristotelova filozofija jeste filozofija identiteta, ali to je filozofija Istog koje ostaje isto u razlici, preslikavanje i savladavanje slike, tako daje držanje ove razlike izmedu protivrecja i suprotnosti za razumevanje te filozofije kljucno: brisanje te razlike znaci zapravo da se suprotnost posmatra kao protivrecnost - odnosno da se poistovete tvar i lišenost, kako to Aristotel formuliše - i da se neposredno ude u dijalektiku protivrecja u kome je suprotnost inkorporirana (ovo je ucinjeno u dijalektici identiteta i razlike u platonizmu, kod Plotina i Prokla na pr., ali i kod Hegela), i izgubljena. Svaka suprotnost je neka lišenost, a lišenost je odredena negacija /a.V'tlqx:x.mc;l,tako da se u pojmu lišenosti izgraduje opšti pojam promene kod Aristotela. Time se obistinjuju i crne slutnje Aristotelovih komentatora da po ovoj temeljnoj teoriji protivstavljanja delanje i trpljenje ne mogu biti kategorije "bica" ukoliko su sami obuhvaceni kretanjem ili, na kraju, promenom (kretanje se izricito navodi kao kategorija bica, v.Metaph. 1017a25, Eth.Nic.1096a23).

224

225

FIZIKA V(dodatne napomene)

FIZIKA V(dodatne napomene)

kakvoca koja pripada tom odredenom bivstvu, koja nije od njega odvojiva, to je razlika kao jedna od predikabilija koja se necemu ne pridaje kao njegova prilucenost vec mu se pridaje u njegovom bivstvu (praedicatio essentialis) - kao što covek nije dvonožan po prilucenosti vec po sebi, te je "dvonožno" bivstvena ('to ooenwoec;, sam termin je postaristotelovski, ali odgovara smislu Aristotelove "razlike") kakvoca coveka jer predstavlja deo njegovog odredenja, a ne nešto što on može i da ima i da nema a da i dalje bude covek, kao što može i da bude i da ne bude beo ili pismen ("pismenost" nije razlika vec svojstvo coveka, jer samo on je pismen, te ako je nešto pismeno to mora biti i covek, ali ako je nešto covek iz toga ne sledi da je i pismeno; bivstvena razlika se za razliku od svojstva pridaje antekategorematski). "Trpna kakvoca" zapravo obuhvata sve culne utiske pojedinacnih cula (dodira, mirisa, ukusa, sluha, i vida: v.Cat.9a28sqq), a "trpna" je zato što u Aristotelovoj teoriji opažanja kao kauzalnog procesa opažanje jeste delanje i trpljenje, a kakvoce koje na taj nacin "nastaju" (kao toplo, glatko, slatko, belo) predstavljaju zajednicke trpnje duše i tela i ne postoje nezavisno od opažanja i od duševno-telesnog sklopa, jer kretanje kao kauzalni odnos - a opažanje je kretanje - ne može postojati ukoliko nedostaje bilo to što pokrece (to opažajno,'to a.1.cr1')rrcov) ili to što je pokretano (to opažajuce, culo, 'to a.1.cr1'}rrctKOV), a samo opažanje je "delotvornost opažajnog i opažajuceg u tom opažajucem" Iv.De An.426a9-12/. Ova definicija opažanja identicna je sa definicijom kretanja iz Phys.I1I Iv.202aI4-2l/ ukoliko je i kretanje jedinstvo delanja i trpljenja, prisustvo i preslikavanje uzroka u uzrokovanom, pa tako i analogno opažanju. No, nezavisno od toga što je kretanje kao uostalom i sam kauzalitet kod Aristotela mišljen na osnovu opažanja kao paradigrne, Aristotel ipak može da posrnatra opažanje u okviru odredenog kretanja, odnosno u okviru podrugojacavanja (tako u Phys.VII), ~. da ga veže za trpne kakvoce. Ukbliko su medutim i velicina, i oblicje IcrX~Jla.1 i broj jedinstvo za Aristotela takode "predmeti" opažanja, ali ovog puta ne nekog posebnog cula vec takozvanog zajednickog IKot V~ a.\cr1'}T]enc;, v.De An.425a27-28/, a sve to se opa~ pomocu kretanja Iv.ib. lin.17-18/, tj. pomocu kretanja i na osnovu kretanja samog opaža-

nja, odnosno kretanja koje jeste opažanje, tada je ocigledno da teorija opažanja po svom obimu postaje identicna sa temeljnom teorijom kretanja, te da opažanje nije vezano samo za trpne kakvoce vec i za sve preostale kategorije ukoliko one i jesu kategorije opažajnog bivstva !ti a.1.cr1'}rrc~ Mia./. Drugacije receno, cela Aristotelova teorija kretanja može se posmatrati kao teorija opažanja. 18 Aristotel u ovom par.3 polazi od prostornog odnosa zajednoodvojeno, a završava sa takvim oblikom jedinstva u kome se delovi više ne mogu razlikovati (to je sraslost). Ovaj "rast" jedinstva može se prikazati u svojoj zakonomernosti na razlicite nacine: Aristotelova logika u izgradnji ove strukture je logika nužnog i dovoljnog uslova, dakle logika implikacije (više aristotelovski receno, to je logika hipoteticke nužnosti). Ako je nešto sraslo, onda mora biti i neprekidno i u dodiru, a ono što je u dodiru može ali ne mora biti uzastopno, u sledu, ili neprekidno. Lepeza ovih odnosa obuhvata raspon - i to u sledu - od kontiguiteta do kontinuiteta (i sraslosti), raspon oznacen progresivnim ukidanjem odvojenosti i razlike. Dodir obuhvata i ono što je zajedno i ono što je ,odvojeno, jer on je jedinstvo tog zajedno-odvojeno Id.Jla. - xwptc;l jer dodiruju se odvojene "stvari" ciji su krajevi zajedno. Dakle, pojam dodira postavlja to zajedno-odvojeno, ali to zajedno-odvojeno implicira "izmedu". To-izmedu je u dodiru prostor u smislu Aristotelove granice "onog što obuhvata". Dodir je primat razlike jer to je i prostor, ali tog izmedu u prostoru "nema": postoji san10 razlika onog što se dodiruje (dva ukrštena prsta a jedan dodir), i ta razlika je prostorni odnos tog biti-u. Do tog "izmedu" odnosno do posredovanja - kao kod tog što je "uzastopno" ili "u sledu" - dolazi se tek odlaganjem dodira koje omogucuje vreme. Aristotel u istom zamahu izgraduje kontinuum kao prostorni i kao vremenski, tako da može da istakne ireverzibilnost kod uzastopnosti mada je ireverzibilnost svojstvo brojnog niza i vremena kao broja, tako da je uzastopno st l'to €cpe~~c;l ono što je na neki nacin vec kontinuum jer kod njega, ako i ima icega izmedu "clanova" niza, to nije istog roda, tako da je niz onog što je uzastopno sam za sebe homogeni niz (svi clanovi su istog roda). Potpuno je jasno da je ovo vec element vremenskog kontinuuma, ukoliko je vreme broj, ali da je isto tako i element

16 'tO €V oocrla.

1WtOV,

i

226

227

FIZIKA V(dodatne napomene)

FIZIKA V(dodatne napomene)

kontinuuma velicine (ili: dužine), tako da se održava paralelizam i analogija "dva" kontinuuma, temeljni stav Aristotelove teorije kontinuuma. "Sled" je prelaz izmedu uzastopnog i kontinuuma, jer vec sled je jedinstvo dodira i uzastopnosti (Y.Simp1.878.13-15: Simplikije odnos izmedu dodira, uzastopnosti, sleda i kontinuuma formuliše ovako: kao što sled nastaje iz uzastopnosti i dodira lana 'toU Eq,e~T]~Kai 'tou &mecrfut/, tako neprekidno st nastaje iz sleda kad je dodir tog što sledi Ijedno drugoj neko jedinstvo l'ElJO)m~/). Najzad, kontinuum je dodir onog što je homogeno, dakle dodir sa samim sobom, jer u njemu se isto dodiruje s istim, sa sobom, tako da ako je dodir primat razlike, kontinuum je indiferencija delova i tako celina. U njemu celina prethodi delovima i po bivstvu i po odredenju i po vremenu, jer deo kontinuuma jest deo i postoji sanIOkao deo kontinuuma a ne po sebi, te se ovaj i ne sastoji iz delova, jer možemo ga deliti kako nam je volja (ali ne i podeliti), tako da je on ne(po)deljiv laotalpe'tovl, i tako prevashodni oblik identiteta 11:0 'Evl. Aristotelovo vezivanje kontinuuma za spojenost 100uva\jlt~1 i za samo daje fizikainu interpretaciju pojma kontisraslo st 100UJlq,t)(H~1 nuuma; analize u Phys.Vl i VIII pokazuju da takav iskorak nije neophodan. 27 Apsolutno jedinstveno kretanje mora zadovoljiti tri uslova: 1) jedinstvo stvari koja se krece (ona mora biti nešto ovo, 'to 'tooe, tj. nešto pojedinacno po sebi»)) jedinstvo vremena, tj. kretanje mora biti neprekidno da bi bilo jedinstveno; 3) jedinstvo svojstva ili prostora, toga u-cemu (verovatno Aristotel ima u vidu i gornji dodatni zahtev u vezi sa putanjom kretanja). Nijedan od ovih uslova za sebe nije dovoljan uslov za jedinstvo kretanja, ali njihovo jedinstvo bi trebalo da bude i neophodan i dovoljan uslov tog jedinstva, tj. oni bi zajedno predstavljali odredenje jedinstva i identiteta kretanja: to je kretanje "tog iz tog u to u tome tada i tada" l'toUoe EK 'toUoe ei~ 't08e EV 'tcPoel. Ovo je zapravo predstava kretanja kao unikatnog dogadaja ili kao neponovljivog procesa u definisanom i zatvorenom sistemu parametara. Jasno je da nijedan od navedenih uslova za sebe ne može jemciti jedinstvo i identitet kretanja jer kretanje je vec po temeljnom odredenju u Phys.III složena delotvor228

"~\

f:c , f.' ""

" •.

."
"

i '.,'

I

'....~..... "

~{ !~ .

, "

nost tako da se pre, na osnovu toga što je ono delotvornost, može reci da jedinstvo kretanja postavlja vlastite uslove time što ih tek ono cini svojim uslovima (jer jedinstveno je ono cije je kretanje jedinstveno, v.Metaph.1052a20-21; što se kontinuuma vremena tice on je po Aristotelu direktno uslovljen kontinuitetom kretanja, a ne obratno), nego da se zbirom ovih uslova može doci do jedinstva kretanja. Dakle jedinstvo kretanja kao delotvornosti manifestuje se u identitetu tog što se krece, termina kretanja, kontinuitetu vremena u kome se odvija, i td., ali se ne može dobiti iz njih. Aristotel to konstatuje kad je identitet tog što se krece u pitanju Iv.ib.b32-a3/, jer da tek kretanje kao delotvornost koja je kontinuirana i ejdetski odredena implicira identitet tog što se krece (covek, zlato, Sokrat), i zahteva njegovo potpuno upojedinjenje; obratno, ovo može biti identicno, a da mu kretanje ne bude takvo (isti covek može danas da pliva, sutra da cita, ali iz toga nema jedinstvenog kretanja; i ako ponavlja isto iz dana u dan, ta kretanja nisu apsolutno identicna vec su identicna po vrsti; mogla bi biti apsolutno identicna samo pod fantasticnom pretpostavkom ponavljanja u doslovnom smislu: v. Simpl. 886.12-16, kritika stoicke teorije palingeneze). Kretanje koje je jedinstveno po rodu ili po vrsti smera na pojam kretanja a ne na cisto laTIA Tv kretanje: bolest ovog ili onog coveka može po vrsti biti ista bolest, razlicita podrugojacavanja pripadaju jedinstvenom rodu, ali ni vrsta ni rod na naznacuju više cisto kretanje. Kretanje koje je po bivstvu i po broju jedinstveno i identicno pripada opažanju a ne pojmu, tako da Aristotelnajzad u svojoj teoriji jedinstva kretanja analizira opažaj kretanja, jer samo za taj opažaj se može reci da "ima bice u postajanju", dakle onda kad se opaža i kad je nešto opažano. 34 Premeštanje Iq,opa, K1VT]O"t~Ka'ta 'tOnov, translatiol kao egzemplarno kretanje za Aristotela - jer ono prethodi ostalim i po bivstvu i po odredenju i po vremenu - usmerava i ovu analizu suprotnosti kad je kretanje u pitanju. Aristotel najzad suprotnost i shvata kao nešto što se najpre i u pravom vidu uocava kod prostornih odnosa, pa se "odatle prenosi IEntq,epetVI na sve ostalo", v.Cat. 6a16. Jer, suprotno je ono što je najdalje jedno od drugog po pravoj liniji, pa je onda po analogiji suprotno i "ono što se najviše raz229

,

r· ••.

II ..

1"'\.··..

FIZIKA V(dodatne napomene)

FIZIKA V(dodatne napomene)

likuje u istom rodu" Iv.Cat.6aI8; Metaph.1054b32; An.Post. 73b 21, et a1.l, pri cemu se ocigledno i sam rod posrnatra kao kontinuum medijalnih clanova iZl1ledu suprotstavljenih ekstrema, dakle kao spektar ili kao linija. Da rod jest kontinuum jasno je vec po tome što on mora biti jedinstven da bi uopšte bio rod. U osnovi, kretanju od A ka B suprotno je prosto-naprosto samo kretanje od B ka A, i to potpuno bez daljnjeg odredivanja termina kretanja. Aristotelova "defmicija" suprotnog kretanja je poseban slucaj, jer on dodaje još taj "jak" preduslov za suprotnost kretanja, naime da A i B i sami moraju biti suprotnosti eda bi kretanje iz njih i ka njima bilo suprotno. Tada retrogradno kružno kretanje ne bi bilo suprotno "direktnom", jer na krugu ne postoje ekstremne tacke vec samo relativno suprotstavljene. Uslov koji Aristotel dodaje dolazi otud što je kretanje u njegovoj teoriji kretanja nužno ejdetski odredeno, paje onda takvo i translatomo kretanje: njegov "zajednicki" prostor, sublunarni svet nastajanja i propadanja, predstavlja vektorski definisan prostor, dinamicki referentni sistem. To je ispunjeni prostor, prostor svih tela u dodiru i u delanju jednog na drugo, i u trpljenju jednog od drugog, prostor, na taj nacin (~.dodirom) jedinstvenog, sveopšteg tela koje ima svoje gore i dole, levo i desno, napred i nazad, sve ovo u odnosu na nepomicni centar u središtu Zemlje i isto tako u odnosu na u celini nepokretnu sveobuhvatnu sfajru stajacih zvezda. Zato su prostorne suprotnosti ejdetske razlike, a ne promenljive relacije u odnosu na tacku posmatranja. Za Aristotela je ta tacka u centru Zemlje, jer Zemlja je dole kao apsolutno teško telo, i time je odredena axis mundi a onda i svi drugi pravci kao bivstveni i ejdetski odredeni. 36 Lišenost kao odsustvo oblika protivstavlja se obliku, stanju ili delotvornosti, i na taj nacin je "necemu suprotna". Jer "svaka suprotnost je neka lišenost, ali nije svaka lišenost suprotnost", v.Metaph.1055b13-14. Ali mirovanje nije lišenost oblika kao takvog vec je lišenost kretanja kao oblikovanja. Tako stanje ili dispozicija mogu biti mirovanje (zdravlje, bolest; znanje je za Aristotela izricito neko mirovanje, kao i za Platona). Dakle, kao lišenost kretanja ono bi trebalo da se suprotstavlja bilo kom kretanju iZl1ledudatih termina, a kao jedan od termina mirovanju drugog (ili: u drugom). Ali, to nije tacno, jer mirovanje u ovom ne suprotstavlja se kretanju 230

u ovo (mirovanje u zdravlju i ozdravljivanje nisu suprotnosti iako je prvo "lišenost kretanja"). To je i razlog Aristotelove ograde daje to receno "uprošceno". Primat kretanja u odnosu na mirovanje je evidentan, ali jasno je i to da on nije zasnovan neposredno na apstraktnom pojmu lišenosti (prisustvo-odsustvo istog). Primat kretanja je u tome što se mirovanje (kao uostalom i oblik, velicina i broj koji takode imaju ocigledni staticki karakter) može opažati samo na osnovu kretanja: "to što miruje (opažamo) time što se ne krece" /'to o' ~PEf.loUV't4) f.l~ lCtVEtcrOOt,v.De An.425aI8-19/. Drugacije receno, kažemo da nešto miruje kad u njemu ne opažamo kretanje: dakle, mirovanje je prazni opažaj kretanja, i tako nije ništa po sebi postojece vec je odsustvo kretanja u opažaju. Zato mirovanje kod Aristotela pada pod domen logike lišenosti, suprotnosti i protivstavljanja. Ono što miruje nije nepokretno (kao na pr. nepokretni pokretac koji je u sebi cista negacija kretanja) vec se može kretati ali se ne krece. Medutim, pošto je za Aristotela sve što prirodno postoji u kretanju (to je izricita pretpostavka ove filozofije prirode, v. Phys.185aI2-13), to što miruje a može da se krece nužno se mora pokrenuti, tako da je mirovanje zapravo pauza izmedu dva kretanja. Ucrtc;;je "nacelo kretanja i mirovanja" Iv.ib.l92b2l, 200b12, 153b5, 254b17/, ali miruje zapravo "ono što je lišeno kretanja a u prirodi muje da se krece" (v.ib.22Ib13: 'to ecr'tEpTJIlEVOV lCtv~crEc.oc;; 1l:EcjrolCOC;; De lCtVEtcr~at),tako daje time mirovanju zapecacena njegova epizodna uloga u avanturanla Aristotelove
231

FIZIKA VI

.,.'

,

J:,.

FIZIKA VI

25

30 231b

5

10

15

1. Ako je neprekidno, ono što se dodiruje, i ono što sledi, to što je odredeno ranijel, tj. ako je neprekidno ono ciji su krajevi jedno, ako se dodiruje ono ciji su krajevi zajedno, asledi jedno drugo ono izmedu cega nema nicega srodnog, tada nije moguce da se nešto neprekidno sastoji iz nedeljivih delova, na primer linija iz I tacaka, ukoliko je linija nešto neprekidno a tacka nedeljivo. Jer niti su krajevi tacaka nešto jedno (kod toga što je nedeljivo ne postoji s jedne strane kraj, a s druge neki drugi njegov deo), niti su krajevi zajedno (ništa nije kraj onog što nema delova, jer razlikuju se kraj i to ciji je to kraj). Takode, nužno je da I tacke budu ili neprekidne ili da se dodiruju medusobno, eda bi iz njih postalo to što je neprekidno. Isti dokaz važi i za to što je nedeljivo. I Zbog navedenog dokaza one ne bi mogle biti neprekidne: što se dodira tice, sve se dodiruje Ina sledece nacinel: ili celina Idodirujel celinu, ili deo deo, ili deo celinu. Pošto je to nedeljivo bez delova, nužno je da tu celina dodiruje celinu, a ukoliko celina dodiruje celinu ono ne može biti neprekidno. Jer to što je neprekidno I ima razlicite delove: deli se na delove koji su razliciti u tom smislu da su prostorno odvojeni. Medutim, tacka ne može ni slediti tacku, niti jedno sada l'to vUvl može slediti drugo sada, pa da na osnovu toga postanu dužina ili vreme. Sled postoji tanlO gde nema nicega srodnog izmedu, dok izmedu tacaka uvek jest linija, a izmedu dva I sada neko vreme. Uz to kad bi se svako od njih delilo na ono iz·cega je sastavljeno, tada bi se delilo do nedeljivih IdelovaI, a utvrdili smo da ništa neprekidno nije deljivo do onog što nema delova. A neki drugi rod ne može biti izmedu. On mora biti ili deljiv ili nedeljiv, a ako je deljiv mora biti deljiv ili na nedeljive I Idelovel ili na one koji su uvek deljivi: upravo to

1V.ib.227blO-13,

226b23, b34-227al.

235

FIZIKA VI

FIZIKA VI

20

25

je neprekidno. A i jasno je da je sve što je neprekidno deljivo na uvek deljive Idelovel, jer ako je deljivo na nedeljive, tada jedan nedeljivi deo mora dodirivati drugi nedeljivi deo, jer kod neprekidnih Ivelicina! to poslednje je nešto jedinstveno i u dodiru je. Iz istog razloga2 se velicina, vreme i kretanje ili sastoje iz nedeljivih Ide laval I i dele se na nedeljive delove, ili se nijedno od njih Ine sastoji i ne delil. To je jasno na osnovu sledeceg: ako se velicina sastoji iz nedeljivih Idelova!, tada ce i kretanje preko te velicine biti sastavljeno iz jednakih nedeljivih kretanja.Na primer, ako se velicina ABG sastoji iz nedeljivih delova A, B, i G, i ako se neko O krece preko ABG kretanjem DEl, tada je svaki deo tog kretanja nedeljiv. I Ako je pak nužno da kad postoji kretanje nešto bude u pokretu, i da postoji kretanje ako se nešto krece, tada se i to "biti u pokretu" mora sastojati iz nedeljivih Idelova!. To O se krece preko A kretanjem D, preko B kretanjem E, a preko G isto tako kretanjem Nužno je da ono što se krece odnekud nekud nije istovremeno u pokretu I i da je dovršilo kretanje tamo kuda se kretalo kad se kretalo (na primer, ako nešto ide u Tebu,

232a

5

10

l.

30

2 (Do kraja ovog par.I) argumentje Aristotelova razrada Zenonove aporije "strela": strela koja leti miruje u svakoj tacki nedeljivogprostora i u svakom nedeljivom trenutku vremena. Nezavisno od ove aporije na koju ce se Aristotelvratiti u Phys.VL9, ova razrada ukazujejasno na momente njegovogpojma kontinuuma:beskonacna deljivost ali i homogenost i kompaktnost kontinuuma. Sam kontinuum ocit~ie razliku koja to nije i koja u njemu nestaje i tako mu je spoljašnja: kontinuum se može deliti u beskonacno,ali nema delove iz kojih se sastoji i na koje se može konacno podeliti. Njegova podela je potencijalna, i kao takva spoljašnja. Kontinuumjoš nema pun kapacitet celine koja je za Aristotela prvenstveno opštost ho Ko-fuA-ou, v.Metaph.lo23b29-32; u grckomjeziku vec po izrazu povezano sa celinom, 'to OA-OV/, jedinstvo roda koji se u sebi i iz sebe diferencira bivstvenim ejodopojetickim razlikama. Kontinuum još nije celina, i u tomeje i osnov Aristotelove defmicije kretanja kao nezavršene /a'tiA~c;/delotvomosti.

15

20

25

tada je nemoguce da istovremeno ide u Tebu i daje došlo I u Tebu); a to O se krece preko nedeljive velicine A zato što je prisutno kretanje D, tako da ako kasnije stiže nego što prelazi, njegovo kretanje bi bilo nedeljivo (jer onda kad prelazi ono niti miruje niti je stiglo vec je negde izmedu); ako pak istovremeno prelazi i stiglo je, tada ce to što hoda I vec kad hoda završiti hodanje tamo /kuda hoda!, odnosno završice kretanje tamo kuda se krece. Ali, ako se nešto krece preko cele Ivelicinel ABG, i ako se kretanje kojim se krece sastoji od DEl, ali se po tom nedeljivom A ništa ne krece vec je tu kretanje dovršeno, tada se kretanje ne bi sastojalo iz kretanja vec iz pokreta IKtVTl~a:tCl)vl, i time bi nešto dovršilo kretanje mada nije bilo u kretanju, I jer prešlo je A mada ga ne prelazi. Dakle, postojace nešto što je završilo hodanje mada nikada ne hoda, jer prešlo je taj deo mada ne ide po njemu. Ako je nužno da se sve krece ili da miruje, tada miruje na svakom delu Ivelicinel ABG, tako da ce postojati nešto što neprekidno istovremeno miruje i krece se, jer krece se po citavoj Ivelicnil ABG i miruje na bilo kom njenom delu, tako da miruje na celoj. lli, ako su nedeljivi delovi kretanja DEl kretanja, nešto bi moglo da se ne krece vec da miruje iako je prisutno kretanje; ako pak ti delovi nisu kretanja, tada bi kretanje moglo da se ne sastoji iz kretanja. Slicno dužini i kretanju nužno je da i vreme bude nedeljivo, tj. da se sastoji iz tih-sada koja su nedeljiva. Jer I ako je citava dužina deljiva, a za krace vreme ono što se krece istom brzinom prelazi manje rastojanje, tada i vreme mora biti deljivo. A ako je vreme u kome se nešto premešta preko tog A deljivo, tada ce i to A biti deljivo. 2. Pošto je svaka velicina deljiva na velicine (jer dokazan03 je da je nemoguce da nešto neprekidno bude iz nedeljivih delova, a svaka I velicina je neprekidna), nužno je da se ono što je brže krece za isto vreme preko ve-

3 V. prethodni par. 1. 237

FIZIKA VI

30

232b

5

10

15

20

ceg /rastojanjal, za manje preko istog, tj. preko dužeg za manje vreme, kao što neki4 i odreduju to što je brže. Uzmimo da je A brže od B: buduci da je brže ono što se ranije menja, na primer za vreme ZH za koje se A promenila I od G do D, B još nece biti u D vec ce zaostajati, tako da ce to što je brže preci vece /rastojanje/za krace vreme. Ali ono ce i za krace vreme preci vece /rastojanje/, jer za ono vreme za koje je A došlo u D, B je, uzmimo, stiglo u E buduci da je sporije. Pošto A stiže u D za citavo vreme ZH, ono ce u T stici za krace vreme, na primer za vreme ZK. /Rastojanje/ GT koje je prešlo to A vece je od GE, a vreme ZK manje je od citavog vremena ZH tako da ce A za krace vreme I preci vece /rastojanje. Na osnovu ovog je ocito da to što je brže prede isto /rastojanje/ za krace vreme. Jer pošto za krace vrme prelazi vece rastojanje nego to sporije, a ukoliko se uzme samo za sebe tada za duže vreme prelazi rastojanje koje je vece od manjeg, na primer rastojanje LM koje je vece od LK, dok bi vreme PR za koje I prelazi rastojanje LM bilo duže od vremena PS za koje prelazi LK. Prema tome, ako je vreme PR krace od X za koje to što je sporije prelazi ratojanje LK, tada ce i vreme PS biti krace od vremena X jer krace je od PR, a ovo je krace od kraceg i samo je krace. Dakle, preko istog /rastojanja/ kretace se za krace vreme. Pored toga, ako je I nužno da se sve krece ili u istom, ili u kracem, ili u dužem vremenu, i ako je sporije to što se krece za duže vreme, jednakobrzo ono što se krece isto vreme, a brže to što nije ni jednakobrzo ni sporije, tada se to brže ne bi kretalo ni za isto ni za duže vreme. Prestaje da se krece za krace vreme, tako da je nužno da to što je brže prelazi i istu velicinu za I krace vreme. Pošto je pak svako kretanje u vremenu, i pošto je u svakom kretanju moguce da nešto bude u pokretu, a sve što se krece može se kretati i brže i sporije, tada je u sva-

4 V.d.n.,st.266 (na kraju Phys.VI). 238

FIZIKA VI

25

30

233a

5

IO

15

kom vremenu moguce da se nešto krece brže ili sporije. Ukoliko to važi, nužno je da i vreme bude neprekidno. Pod tim "neprekidno" podrazumevam I to što je deljivo na uvek deljive /delove/: ukoliko je to podležeca neprekidnost, tada je nužno da je vreme neprekidno. Dokazan05 je da to brže prelazi isto /rastojanje/ za krace vreme. Neka, na primer, A bude brže, a B sporije, i neka to sporije prede velicinu GD za vreme ZH. I Jasno je da ce to brže preci istu velicinu za krace vreme; neka je prede za vreme ZT. Opet, ako je to brže prešlo citavu velicinu GD za vreme ZT, tada ce to sporije za isto vreme preci manju velicinu, na primer I GK. A ukoliko je to sporije, B, prešlo velicinu GK za vreme ZT, tada ce je to brže opet preci za krace vreme, tako da ce se vreme ZT podeliti ponovo. A ukoliko se ono deli, tada ce i velicina GK biti u istom odnosu deljena, a ako to važi za I velicinu mora važiti i za vreme. To ce se uvek dogadati, bilo da uzme sporije posle bržeg ili brže posle sporijeg, ili da se poslužima onim koje je pokazano: to brže ce deliti vreme, a to sporije dužinu. Ako je ovo okretanje /cX,V't1.O""tpeq,Etv/ uvek istinito, tj. ako uvek postoji podela I tog što se okrece, tada je jasno da svako vreme mora biti neprekidno. Istovremeno jasno je i to da je svaka velicina neprekidna, jer vreme i velicina dele se istim i jednakim pode lama. Takode i n osnovu uobicajenih razloga jasno je da je velicina neprekidna ako je neprekidno vreme, ukoliko se I za polovinu vremena prelazi polovina /dužine/, i uopšte za manje manja. Iste podele ce postojati za dužinu i za vreme. Ako je bilo koje od njih bezgranicno, to je i ono drugo, i kako je jedno /bezgranicno/ tako je i drugo. Ako je vreme bezgranicn06 po svojim krajevima /ecrXcY."totr,,/,

5 V.ib.b5-20. 6 "Po krajevima", tj. ako nema ni pocetak ni kraj, kao što za Aristotela i nema (dokaz se osniva na vecnosti kretanja koje ne može imati ni apsolutni pocetak ni apsolutni kraj). Zašto bi to povlacilo za sobom bezgranic239

FIZIKA VI

FIZIKA VI

20

25

30

35 233b

tada je i dužina po krajevima bezgranicna, a ako je po I podeli, tada je i dužina bezgranicna po podeli; a ako je i ovako i onako, tada je i dužina na oba nacina /bezgranicna!. Zato Zenonovo rasudivanje? ima grešku u svojoj osnovi, naime to da je nemoguce da se prede ono što je bezgranicno, ili da se mnoštvo toga cega ima beskonacno Ipunol dodirne jedno po jedno u ogranicenom vremenu. O bezgranicnosti dužine i vremena govori se na dva nacina, a I to važi i za sve što je neprekidno: ili na osnovu podele, ili na osnovu krajeva. Nije moguce u smislu kolicine dodirnuti u ogranicemom vremenu ono što je bezgranicn08, no ono što je takvo na osnovu podele moguce je Idodirnutil jer i samo vreme je na taj nacin bezgranicno. Dakle, prelaženje bezgranicnog zbiva se u bezgranicnom a ne u ogranicenom vremenu, tj. bezgranicno se može dodirnuti pomocu bezgranicnog a ne pomocu ogranicenog. Niti se za ograniceno vreme može preci bezgranicno, niti za bezgranicno ograniceno: ako je vreme bezgranicno, tada i velicina mora biti bezgranicna, a ako je to velicina, tada je i vreme. Uzmimo I ogranicenu velicinu AB i bezgranicno vreme G. UWlimo sad I ograniceni deo tog vremena, na primer GD: za to vreme nešto prelazi neku velicinu, i neka to što je predeno bude BE. To ce

5

10

15

20

25 nost predenog puta? Ovo pitanje posebno dobija na težini ako se ima na umu Aristotelova teorija ogranicenosti Sveta kao mesta s"ih mesta. Pravolinijsko kretanje u tom smislu ne može biti beskrajno. Simplikije sugeriše da se ova Aristotelova parale la odnosi na kružno kretanje Neba IV.Simpl.Comm.407a40-b51 koje je jedino bezgranicno i u prostornom i u vremenskom smislu. No, izgleda da Aristotel ipak kaže nešto više od toga (v.Ross.642; Simplikije konstatuje samo da ostali egzegeti ne samo da ne daju neko drugo rešenje ove teškoce vec da je nisu ni zapazili: ncxp' ouOevt 'tWV e~TTYTJ'tWV eupelCC'tt,

7 V.d.n.,st.266. 8 V.d.n.,st.267. 240

v.ib.lin.b4)

30

ili biti mera tog AB, ili ce biti manje, ili ce nadmašivati; jer, to nema znacaja. Ako se uvek za isto vreme prede I velicina jednaka velicini BE, i ako je to mera cele velicine, tada ce vreme za koje se prede lcitava velicina! biti ograniceno jer i velicina se može podeliti na jednake delove. Ako se pak ne prelazi ta citava velicina za bezgranicno vreme vec je moguce i za ograniceno vreme preci neku Ivelicinu/, na primer BE, a to je mera cele Ivelicine/, I i ako se za isto vreme prelazi jednaka velicina, tada vreme mora biti ograniceno. A jasno je da se to BE ne prelazi za bezgranicno Ivreme/, ako se prihvati to da je vreme na obe strane ograniceno. Jer ako se taj deo prelazi za krace vreme, ono je nužno ograniceno pošto postoji bar jedna granica. Isti dokaz važi i I ako je dužina bezgranicna a vreme ograniceno. Na osnovu toga što je receno jasno je da ni linija ni površina ni uopšte išta neprekidno ne može biti nedeljivo: to je tako ne samo zbog ovog što je receno vec i zato što iz toga mora slediti deljivost tog nedeljivog. Naime, pošto u svakom vremenu postoji to što je brže ili I sporije, a to brže za isto vreme prelazi vece Irastojanje/, ono može preci i dvostruku i za pola vecu dužinu (jer takav bi mogao biti odnos njihovih brzina). Neka9 sad to što je brže prede dužinu vecu za pola za isto vreme, i neka velicine tog što je brže budu podeljene na tri nedeljive Ivelicine/, AB, BG, i GD, I a tog što je sporije na dve, EZ i ZH. I vreme ce biti podeljeno na tri nedeljiva Ideiai, jer za isto vreme prelazi se isto Irastojanje/. Neka vreme onda bude podeljeno na KL, LM, i MN. S druge strane, pošto je tosporije prešlo Irastojanjel EZH, onda ce i vreme biti podeljeno na dva dela. Znaci, to nedeljivo I bice podeljeno, a to Irastojanjel bez delova nece biti predeno u nedeljivom vremenu vec u onom koje ima više Idelova!. Jasno je dakle da ništa neprekidno nije bez delova.

9 V.d.n.,st.268.

241

FIZIKA VI

35 234a

5

10

15

20

3 Ali nužno je da i to-sada bude nedeljivo, i to ukoliko se o njemu govori po sebi i prvobitno /npc.O'tov/ a ne na osnovu drugog: nužno je da ono kao takvo I bude uprisutno /evunapx.e1v/ u svakom vremenu. Ono je nešto poslednje onog I što je bilo i na toj strani u odnosu na to ništa nije buduce; s druge strane /ono je nešto poslednje/ tog buduceg, i na toj strani ništa nije prošlo u odnosu na to. Upravo to je ono što zovemo granicom oba. A ukoliko je dokazano da je to nešto takvo i da je istavetno, istovremena mora biti jasno i to da je nedeljivo. I Nužno je da isto-sada bude to poslednje oba vremena, jer ako je ono razlicito, jedno ne bi sledilo drugo zato što to neprekidno nije /sastavljeno/ iz nedeljivih delova, a ako je svako od njih odvojeno, tada ce izmedu postojati vreme. Sve neprekidno je takvo da izmedu njegovih granica postoji nešto njemu saimeno /cruvwvq.lov/. A ako je to izmedu vreme, ono ce biti deljivo, jer dokazano jelO da je svako vreme deljivo. Ondaje i to-sada deljivo. Ali ako je to-sada deljivo, tada ce nešto prošlo biti u buducem a nešto buduce u prošlom, jer ono na osnovu cega je podeljeno to-sada razgranicavace11 prošlo i buduce vreme. I Istovremeno, to-sada nece postojati po sebi vec na osnovu drugog, jer pode la nije nešto po sebi. Pored svega ovog deo tog-sada ce biti nešto prošlo, a deo nešto buduce, i nece uvek isto biti prošlo ili buduce. Ni to-sada nece biti isto, jer vreme je mnogostruko deljivo. Ako je pak, sve to nemoguce, tada je nužno I da to-sada bude isto u oba /dela vremena/o A ako je isto, tada je jasno da je i nedeljivo. Jer ako je deljivo, tada ce opet slediti isto to što smo upravo izložili. Dakle, na osnovu ovog što je receno ocigledno je da u vremenu postoji nešto nedeljivo što nazivamo tim "sada".

10 V.ib.§2. 11 To-sada je zapravo prazan skup kao presek dva skupa bez zajednickog elementa, nula u skupu realnih brojeva (realnih, jer taj brojni skup je kontinuum) 242

FIZIKA VI

25

30

35 234b

5

A što se tice toga da u tom-sada nema kretanja, to je jasno na osnovu sledeceg 12. I Ako /u njemu postoji kretanje/, tada je moguce da postoji i brže i sporije kretanje. Neka N bude to-sada, i neka se u njemu to što je brže krece preko AB. Onda ce se to što je sporije kretati preko kraceg /rastojanja/ od AB, na primer preko AG. No, pošto se to-sporije krece preko AG u celom tom-sada, tada ce se to-brže I kretati za /vreme/ koje je krace od tog, tako da ce to-sada biti podeljeno. Ali ono je nedeljivo. Dakle. u tom-sada ne može biti kretanja. Ali u njemu nema ni mirovanja. Kažemo da miruje ono cemu je kretanje prirodena ali nije u pokretu onda kad mu je prirodena, ili tamo gde ili onako kako /mu je prirodeno/, tako da je jasno da nicemu nije prirodjeno mirovanje u tom-sada pošto mu nije ni kretanje /prirodeno/. I Pored toga, ako je to-sada isto u oba ova vremena, I i ako je moguce da nešto bude cas u kretanju a cas u mirovanju za sva /vreme/, te ako ono što je u kretanju za citavo vreme mora biti u kretanju u nekom bilo kom delu tog vremena u kome mu je prirodena kretanje, i ako isto tako to što miruje mora mirovati, tada ce slediti to da se isto istovremeno krece i da miruje. Isto I je ono poslednje oba vremena, to-sada. Takode, kažemo da miruje ono što je u slicnom stanju /'to 61.lOiCD~ 'tx.ov/, i ono samo i njegovi delovi, sada i ranije; u tom-sada medutim ne postoji to-ranije, tako da ne postoji ni mirovanje. Znaci, nužno je da u vremenu krece to što se krece, i da u vremenu miruje to što miruje.

12 Ovaj dokaz slican je onom na 233b20sqq. Tamo je dokazano da nema nedeljivih delova vremena; dakle, ako ih ima, tada u njima nije moguce kretanje. Medutim to-sada je nedeljivo i jest u vremenu. Dakle, u njemu nema kretanja (ni mirovanja), te ono ne može biti deo vremena iako jest u vremenu: vreme nema konacne poslednje delove /ultimae partes/.

243

FIZIKA VI 10

FIZIKA VI

4 NuŽDo je de1jivo sve što se menja. Pošto je svaka promena iz-necega-u-nešto, i pošto se nešto više ne menja kad je u tome u-šta se menjalo, a kad je u onom iz cega se menja, i ono samo i njegovi delovi, tada se još ne menja (jer ne menja se ono što je, i ono samo i svi njegovi delovi, u istom 13 stanju), nuŽDo je da jedan deo tog što se menja bude u tom a drugi u drugom. Nije moguce ni to da Ineki njegov deal bude i ovde i onde, ni to da ne bude ni tu ni tamo. A pod tim u-šta se menja podrazumevam to prvo s obzirom na tu prornenu, kao što iz belog postaje siva, a ne crno: jer nije nužno da to što se menja bude u nekoj od krajnosti l'twv aKpct)v/. I Jasno je dakle da sve što se menja mora biti deljivo. A kretanje je deljivo dvojako: na jedan nacin deljivo je po vremenu, a na drugi na osnovu kretanja delova tog što se krece. Na primer, ako se celo AG krece, tada se moraju kretati i AB i BG. Neka DE bude kretanje dela AB, a El I kretanje dela BG. Nužno je da citavo kretanje, na primer Dl, bude kretanje celog AG. Ono se mora kretati tim kretanjem ukoliko se svaki njegov deo krece svojim kretanjem: ništa se ne krece kretanjem drugog. Prema tome, citavo kretanje je kretanje cele velicine. Takode ako je svako kretanje kretanje necega, a citavo

30

13 1;0 woauW)~ txov: izraz koji precizira neodredeno 1;0 61J.0i(J)~ txov u definiciji tog što miruje; no ovo odredenje ide i korak dalje od cisto negativnog odredenja mirovanja kao odsustva kretanja: mirovanju se "dodaje" trajanje u vremenu. Ali kako se "protok" vremena može opaziti samo na osnovu nekog kretanja i promene, onda i mirovanju mora odgovarati neki opažaj promene koja više ne može pripadati tom što se opaža Ger to miruje). Ova "unutrašnja" promena kojoj u predmetu opažanja više ništa ne odgovara mora najzad biti vreme kao razlicito od kretanja. Primat statickih prostornih relacija ocigledan je u Aristotelovoj analizi cistog opažaja vremena, jer velicina je za njega izvorni kontinuum a kretanje i vreme su kontinuirani na osnovu nje, no sama velicina /rastojanje/ se ne krece: vreme mirovanja je zato opažaj prostora.

15

15

20

25

244

I kretanje Dl nije ni kretanje nekog dela (jer oba ona kretanja su kretanje dela) ni necega drugog (delovi celinel4 imaju kretanja koja su delovi kretanja celine, a delovi celog kretanja su kretanja delova AB i BG i nicega drugog, jer kretanje ne može pripadati nekom mnoštvu), tada bi celo kretanje pripadalo velicini ABG. Uz to, ako

35

235a

5

10

postoji neko mogu drugo oduzeti se od njega I kretan)eI kretanja celinel5, svakog na primer od delova; TI, tadaa ova moraju biti istavetna kretanjima DE i El, jer kretanje neceg jedinstvenog je jedinstveno. Prema tome ako se citavo kretanje TI može podeliti na kretanje delova, tada ce TI biti istovetno Dl; ako mu nešto nedostaje, na primer KI, tada to nece biti kretanje nicega I (jer nije ni kretanje celine, ni delova, zato što je kretanje neceg jedinstvenog jedinstveno, ali ni neceg drugog, jer neprekidno kretanje je kretanje neceg neprekidnog), a isto je i ako u podeli ono nadmašuje /kretanje DlI. Dakle, ako je to nemoguce, tadaje nužno da ono bude isto i jednako. To je pode la na osnovu kretanja delova, I i nužno je da ona postoji kod svega što je deljivo. Druga pode la je ona na osnovu vremena: pošto je svako kretanje u vremenu, a svako vreme je deljivo i za krace vreme krace je i kretanje, nužno je da se svako kretanje deli na osnovu vremena. Pošto se sve što se krece krece u necemu i za neko vreme, i pošto postoji kretanje I svega Išta se krece/, nužno je da podele vremena, kretanja, tog biti-u-kretanjuI6,

14 V.d.n., st.269.

15 V.d.n.,st.269. 16 1;0 K1VEtoful znaci doslovno "kretati se", ali to ne pokriva Aristotelovu intenciju ovde, jer po cemu bi se onda kretanje razlikovalo od tog "kretati se"; pod ovim terminom Aristotel podrazumeva de/otvorno odvijanje kretanja u tom što se može kretati (u telu, stanju, svojstvu, u svemu onom što pokriva njegova formula "to u-cemu", 1;0 EV <\», prisustvo kretanja (n:apouma KUI1l0T]W~, v.Simpl. 976.1 0-13). 245

FIZIKA VI

20

25

30

35

235b

FIZIKA VI

tog što se krece, i tog u-cemu se kretanje odvija budu iste (osim što pode le tog u-cemu se kretanje odvija nisu jednake, vec je podela prostora nešto po sebi a kakvoce!7 nešto priluceno). Uzmimo vreme A u kome se kretanje odvija, i kretanje B. Ako se celo ovo kretanje odvija u celom vremenu, za pola tog vremena odvija se manje, i ukoliko se to ponovo podeli odvija se još manje kretanje, i tako je uvek. A ako je kretanje deljivo, tada je i vreme podjednako deljivo, jer ako se citavo kretanje odvija za celo to vreme, polovina se odvija za polovinu, a manje opet za krace Ivreme/. I Na isti nacin može se pode liti i to biti-u-kretanju. Neka G bude to biti-u-kretanju: na pola kretanj a ono ce biti krace od celog, a na polovini polovine ce opet /biti još krace/, i uvek tako. Ukoliko se i izdvoji leKt}EIlEvovl to biti-u-kretanju za svako od ova dva kretanja, na primer za kretanje DG i I GE, može se reci da ce celo Ito biti-u-kretanjul postojati u celom kretanju (jer ako je nešto drugo, tada ce u istom kretanju moci da postoji mnoštvo tog biti-u-kretanju) isto kao što smo dokazali da je i kretanje deljivo na kretanje delova, jer ukoliko se to biti-u-kretanju uzme za svako kretanje celo, onda ce biti neprekidno. Na isti nacin može se dokazati i to daje deljiva I dužina i uopšte sve u cemu postoji promena (osim kod necega kod cega je promena prilucena, ~. gde postoji zato što je deljivo to što se menja). Sve što je lu prol11enil može se podeliti ukoliko se jedno deli. Slicno ce biti I kod svega, bilo da je ograniceno ili bezgranicno. No, to da se sve deli da je bezgranicno ponajpre sledi iz Ideljivostil tog što se menja, jer njemu deljivost i bezgranicno st l'to an:Etpovl neposredno pripadaju.

i

17 Kakvoca po sebi nije deljiva - zato nema ni nastanka ni propadanja kakvoce - vec samo ukoliko je deljivo ono cemu ona pripada (na pr. boja je deljiva zato što je deljiva površina na kojoj je, a inace je nedeljiva, v.ib.lin.a35-37). 246

5

10

15

20

25

30

Ranije smo dokazali deljivost, I a u ovom sledi bice jasna i bezgranicno st. 5 Pošto se sve što se menja l11enja iz necega u nešto, nužno je da ono što se promenilo, onda kad se najpre promenilo, bude u tom u šta se promenilo. To što se menja odlazi iz toga ili napušta to iz cega se menja, te je I promena ili istavetna tom napuštanju ili napuštanje prati promenu. A ako napuštanje lan:OA.Etn:Etvl prati promenu, tada to daje nešto napustilo nešto prati to da se nešto promenilo jer tu postoji slican odnos. Pošto je promena na osnovu protivrecja jedna od promena, onda kad se nešto promenilo iz nebica u bice ono je I napustilo nebice. Bice onda u bicu jer nužno je da sve ili jest ili nije. Dakle, jasno je da u promeni na osnovu protivrecja to što se promenilo mora biti u onom u šta se promenilo. A ako to važi za tu prornenu, tada važi i za ostale, jer slicno je kod jedne i kod svih drugih. Jasno je to i ukoliko se svaka promena uzme za sebe, ukoliko I je nužno da to što se promenilo bude negde ili u necemu. Pošto je napustilo to iz cega se menjalo, a nužno je da bude negde, mora biti ili u tome ili u necemu drugom: ako je u necemu drugom, na primer u G, ~. ako je u tome ono što se menjalo u B, tada se opet iz tog G l11enja ka B. Jer B nije nešto sledece lexollEvovl pošto je promena neprekidna. I Dakle to što se promenilo menja se, onda kad se promenilo, u ono u šta se promenilo, a to je nemoguce. Onda je nužno da to što se prol11enilo bude u onom u šta se promenilo. Jasno je da ce postojati i ono što je postalo, a ono što je propalo da nece. Jer ovo je receno za svaku I prornenu i uopšte, ali ponajviše je to jasno kod promene na osnovu protivrecja. Dakle, ocito je da to što se promenilo, onda kad se prol11enilo, naj pre jest u onom; a to u cemu se prvo promenilo to što se prol11enilo mora biti nedeljivo. Pod tim

247

FIZIKA VI

FIZIKA VI 20 35

236a

5

10

15

"prvo" drugo podrazumevam nešto Ipre njega! 18takvo. nešto Neka što je AG takvobude ne deljivo, zato što je Ii neka bude podeljeno u B. Ako se nešto promenilo u AB, ili potom u BG, tada se ono ne bi promenilo u tom AG kao u prvom. Ako se promenilo i u jednom i u drugom (jer nužno je I ili da se promenilo ili da se menja u svakom od njih), tad bi se promenilo i u celini; medutim, uzeli smo da se promenilo. Isti dokaz važi i ako se u jednom menja a u drugo se promenilo, jer postojace nešto pre prvog. Dakle, to u cemu se promenilol9 I ne bi bilo deljivo. Odatle je jasno da i to što je propalo ili postalo propalo je ili postalo u necemu nedeljivom. O tome u-cemu kao u prvom se nešto promenilo govori se na dva nacina: to je ono u cemu se promena najpre dovršila (jer tada je istinito reci da se nešto promenilo), a to je i ono u cemu je promena najpre I zapocela. To prvo o cemu se govori u smislu kraja l'to 'tf:A.O~/promene prisutno je i postoji (jer promena može biti dovršena, te postoji kraj promene za koji je dokazano da je nedeljiv zato što je granica); a to prvo u smislu pocetka nikako ne postoji, jer ne postoji pocetak cO promene, niti u I vremenu postoji ono u cemu je kao prvom promena zapocela. Neka AD bude to prvo u-cemu. To nije nešto nedeljivo, jer u tom slucaju sledice to da ta-sada slede jedno drugo. Takode, ako nešto miruje u citavom vremenu GA (pretpostavimo da miruje), tada ce mirovati i u tom A, tako da ce istovremeno mirovati i biti u promeni, ako je

18 Šta Aristotel ovde podrazumeva pod tim "prvo" saznajemo malo kasnije /v.ib.236a7-1O/. To "prvo" je ustvari terminus ad quem promene, kraj i svrha promene, a ne vremenski pocetak promene. Dakle, to prvo je ono po cemu promena (u vecini slucajeva) i dobija ime. 19 Tj. to u cemu se najpre promenilo moralo bi biti to nedeljivo sada, a u njemu nema ni kretanja ni mirovanja; dakle, promena (kretanje, jer ovde to nema važnosti) nema pocetak u tom smislu. 20 V.d.n.,st.270. 248

25

30

35

236b

5

10

15

AD nedeljivo. I Jer u A miruje auD se promenilo. Pošto nije bez delova, nužno je da bude deljivo i da se promenilo u bilo kom svom Idelu/. Jer ukoliko je AD podeljeno, i ukoliko se nije promenilo ni u jednom svom delu, tada se nije promenilo ni u celini; no, pošto se menja u oba Idela!, tada se menja i u celini, a ako se promenilo u jednom od njih, I tada se nije promenilo u celini kao u tom-prvom. Dakle, nužno je da se promenilo u bilo kom delu, te je jasno da ne postoji to u cemu se promenilo najpre, jer pode la ima beskrajno mnogo. Ni u onom što se promenilo ne postoji nešto prvo što se promenilo. Neka DZ bude to što se prvo promenilo u DE, jer dokazano je da je deljivo I sve što se menja. Neka TI bude vreme za koje se DZ promenilo: ako se DZ menjalo u celom Itom vremenul, tada ce za polovinu tog vremena postojati nešto manje što se promenilo i što je ranije od DZ, i postojace opet nešto drugo ranije od toga, i uvek tako. Dakle, u tom što se menja nece I postojati nešto prvo. Na osnovu tog što je receno jasno je da ne postoji nešto prvo ni u tom što se menja ni u vremenu u kome se to menja. I Medutim ne može biti isto s onim samim što se menja ili s onim s obzirom na šta !leaf;' 61 se menja. U odnosu na promenu govori se o trima Istvarima!: o tom što se menja, o tom u-cemu, i o tom u-šta se menja, kao na primer covek, vreme, i belo. I Covek i vreme su deljivi, a s belim drugacije stoji stvar ICJ)...'A.oc. 'A.C!yor:/ Sigurno sve je deljivo po prilucenosti, jer deljivo je ono cemu su belo ili kakvoca priluceni. Dakle ni u svemu onom za šta se kaže da je samo po sebi deljivo a ne po prilucenosti ne postoji to prvo, I kao na primer kod velicina. Neka AB bude velicina, i neka se krece iz B u G kao u to prvo. Ako to BG mora da bude nedeljivo, tada ce nešto bezdelno slediti bezdelno; a ako je nedeljivo, tada ce postojati nešto pre tog G u šta se Ita velicina! promenila, a od tog ce opet nešto drugo biti ranije, i stalno tako, zato što podela ne prestaje I nikad. Dakle, nece postojati nešto prvo u šta se promenilo. Slicno stoji stvar i kod promene koli249

FIZIKA VI

FIZIKA VI

20

25

30

35

237a

5

250

cine, jer i ta promena se odvija u necemu neprekidnom. Jasno je dakle da od svih vrsta kretanja jedino kod kretanja u smislu kakvoce može postojati to nedeljivo po sebi. 6 Sve što se menja menja se u vremenu, a I kaže se da se nešto menja u vremenu i kao u prvom i kao u nekom što se na osnovu nekog drugog lodreduje/, kao što se nešto menja ove godine zato što se menja tog dana, nužno je da se promena tog što se menja odvija u bilo kom delu vremena u kome se najpre odvija promena. I iz odredenja je to jasno (jer u tom smislu smo govorili o tom "prvom"), ali I jasno je i na osnovu sledeceg: neka XR bude vreme u kome se prvo krece to što se krece, i neka ono bude deljivo u K, jer svako vreme je deljivo. Za vreme XK ili postoji ili ne postoji kretanje, a isto to važi i za vreme KR. Ako ne postoji ni u jednom od ta dva, tad bi to mirovalo u citavom tom vremenu (jer nije moguce I da bude u pokretu ukoliko se ne krece ni u jednom delu tog vremena). Ako se krece samo u jednom, tada se u XR ne bi kretalo kao u prvom, jer njegovo kretanje Ije odredenol s obzirom na neko drugo Ivreme/. Nužno je znaci da se krece u bilo kom delu vremena XR. Ukoliko je to dokazano, onda je jasno da je za sve što se krece nužno da je ranije bilo u kretanju. Ako se velicina KL kretala za za vreme XR kao prvo, tada ono što se krece istom brzinom i što je istovremeno zapocelo kretanje mora preci polovinu za pola tog vremena. No ako je to I što se krece istom brzinom dovršilo neko kretanje za isto vreme, tada je nužno da i nešto drugo u kretanju prede istu velicinu, tako da to što je u pokretu mora biti nešto što je završilo kretanje. Uz to kad kažemo da se kretanje dovršilo za citavo vreme XR, ili uopšte za bilo koje vreme time što uzmemo I njegovo poslednje sada (to je ono što ogranicava, tj. to iznledu tih-sada je vreme), tada bi se jednako moglo reci da je kretanje dovršeno i za neko drugo Ivreme/. Apodela polovine Ivremena dovodi dol nekog poslednjeg. Dakle i u polovini tog vremena mora postojati nešto što je dovršilo kretanje, ali uopšte i u

bilo kom delu, jer uvek zajednom s deljenjem 10

15

/1:oJlnl po-

stoji vreme ograniceno tim-sada. Ako je I svako vreme deljivo, i ako izmedu tih-sada jest neko vreme, tada sve što se menja mora biti bezgranicno mnogo toga cija je promena dovršena. A ako su uz to ono što se menja neprekidno i što nije propalo niti zastaje u promeni nužno ili menja ili je dovršilo promenu u nekom Ivremenu/, a u tom-sada ne može biti promene, I nužno je da je dovršilo promenu u svakom sada. Ako ima bezbroj tih-sada, tada ce sve što se menja biti bezgranicno mnogo toga cija je promena dovršena. Ali, ne samo da je nužno da to što se menja bude nešto što se promenilo, vec je nužno i to da se ono što se

20

25

30

35 237b

promenilou nešto prethodno sve što Neka se promenilo necega menjalomenja, se u jer I vremenu. se nešto izu tom-sada promenilo iz A u B. Ono sigurno nije dovršilo svoju promenu u tom istom sada u kome je u A (jer tada bi istovremeno bilo u A i u B). Ranije je dokazan021 da to što se promenilo, onda kad se promenilo, nije više u tome; ako je u necemu drugom, tada ce iznledu postojati neko I vreme. Ta dva sada nisu u sledu IhoJlEva./. Pošto se menjalo u vremenu, a svako vreme je deljivo, tada ce to što se promenilo za polovinu tog vremena biti razlicito, a za polovinu polovine opet nešto razlicito, i stalno tako. Dakle menjalo bi se prethodno. S druge strane, to što je receno najjasnije je u slucaju velicine zato što je velicina

I u kojoj se menja to što se menja neprekidna. Uzmimo da se nešto promenilo iz G u D. Ako je to GD nešto nedeljivo, tada bi bezdelno sledilo bezdelno; pošto je to nemOguce, nužno je da to izmedu njih bude velicina, i da ona bude deljiva u beskraj. Dakle, prethodno se menja u to lšto je izmedu!, tako da je ta I sve što se promenilo nužno da se menja prethodno. Isti dokaz I važi i za ono što nije

21 V.235b6-13. 251

FIZIKA VI FIZIKA VI

5

10

15

20

25

neprekidno, na primer za suprotnosti ili za protivrecja. Uvek možemo odrediti vreme u kome se promena odvijala, i opet reci isto. Prema tome, nužno je da se menja ono što se promenilo, i da se promenilo ono što se menja, te ce I dovršena promena biti ranija od menjanja amenjanje od dovršene promene, i nikada se nece moci odrediti to to što ne postoji bezdelno prvo. Tome je razlog lahtovl koje sledi bezdelno. Podela je bezgranicna, kao što je to kod linija koje se povecavaju ili skracuju. Jasno je onda i to da je nužno da ranije postaje ono što je postalo, i to da je postalo ono što postaje22, i da to važi za sve što je nedeljivo i neprekidno; medutim, to nije uvek ono što postaje vec je katkad nešto drugo, na primer neki od njegovih delova kao što je to temelj od kuce. Slicno je kod onog što propada i kod onog što je propalo. Tom što postaje ili tom što propada neposredno I pripada IEllUm:X.PXetl nešto bezgranicno zato što su oni nešto neprekidno, te nije moguce ni to da nešto postaje a da nije postalo, niti da je postalo a da ne postaje; slicno je i kod propadanja i kod propalosti, jer uvek ce propadanju prethoditi propalost IEQ>1'}aptkxtl a propalosti propadanje. Jasno je onda i to da to što je postalo mora I prethodno postojati i da to što postaje mora biti postalo, jer svaka velicina i svako vreme uvek su deljivi. Dakle, ono u cemu je Ipromena/, ...ne bi u tome ona bila kao u prvom. 7 Pošto se u vremenu krece sve što je u kretanju, a za duže vreme prelazi se veca velicina, nije moguce da se nešto krece preko ogranicene Ivelicinel za I bezgranicno vreme, pod uslovom da ne prelazi uvek istu ili uvek neke njene delove vec da za citavo Ito vreme prelazil citavu Ivelicinu/. Ako se nešto krece istom brzinom jasno je da se ono preko ogranicene velicine nužno mora kretati u ogranicenom vremenu (jer ukoliko se uzme neki deo koji

30

35 238a

5

10

15

može meriti citavu tu velicinu, tada je citava ta velicina predena za toliko jednakih Idelova/ vremena I koliko ima ovih delova, tako da bi, pošto su ovi delovi ograniceni i time koliki je svaki od njih i time koliko ih je svih, i vreme bilo ograniceno, jer ono mora biti toliko puta toliko koliko je vreme svakog dela umno ženo mnoštvom tih delova). Nema nikakve razlike ako !kretanjel nije iste brzine. Neka I AB bude neko ograniceno rastojanje 18tao't'rlIlal koje je predeno I za bezgranicno vreme, i neka GD bude to bezgranicno vreme23. Ako je nužno da jedan deo prelazi pre drugog (to je ocigledno zato što se nešto razlicito prelazi u tom-ranije i u tom-kasnije vremena: u dužem vremenu uvek ce se nešto drugo prelaziti, bilo da se nešto Imenja jednakom brzinom ili da se ne menja istom brzinom, bilo da se kretanje pojacava, oslabi, ili da ostane isto, ...ništa manje). Uzmimo neki deo rastojanja AB, na primer AE, koji je mera rastojanja AB. Kretanje preko tog dela odvija se u nekom delu bezgranicnog vremena, jer ne m07~ se odvijati u bezgranicnom vremenu pošto se kretanje preko celog Itog rastojanja/ odvija za bezgranicno vreme. Ako se I opet uzme neko drugo rastojanje jednako tom AE, nužno je da se ono prede za ograniceno vreme jer samo citavo se prelazi za bezgranicno vreme. Ukoliko se na taj nacin uzimaju Idelovil, a pošto nijedan deo bezgranicnog ne može biti njegova mera (jer nije moguce da se bezgranicno sastoji iz ogranicenih delova, bilo da su oni jednaki ili nejednak i, zato što sve što je ograniceno može po svom mnoštvu ili velicini I biti izmereno necim jednim, bilo da su mu delovi jednaki ili nejednaki; ništa manje nisu oni po velicini ograniceni), a to ograniceno rastojanje ce biti izmereno kolicinama jednakim tom AE, tada bi AB bilo predeno za ograniceno vreme (isto

23 V.d.n.,st.271. 22 V.d.n.,st.271. 253

252

FIZIKA VI

20

25

30

35

važi i za mirovanje). Prema tome, nije moguce ni to da nešto istovetno i jedinstveno vecno postaje ili propada. Na isti nacin može se dokazati i to da ne može biti bezgranicnog kretanja24 ili mirovanja za neko ograniceno vreme, bilo da se /nešto/ krece jednoliko ili nejednoliko. Ukoliko se uzme neki deo tog vremena koji treba da meri citavo vreme, u tom delu preci ce se neka odredena kolicina te velicine a ne cela (jer cela se prelazi za citavo to vreme); opet, u delu vremena koje je jednako tom preci ce se I druga ogranicena kolicina, a slicno za svaki deo vremena, bilo da je on jednak ili nejednak onom koji je uzet na pocetku, jer tu nema nikakve razlike samo ako je svaki deo ogranicen. Ukoliko se to vreme iscrpljuje oduzimanjem ocito je da se to bezgranicno ne može iscrpsti pošto je to oduzimanje ograniceno i po kolicini /tog što se oduzima! i po tome koliko puta Ise oduzima/. Prema tome, to bezgranicno ne može se preci za I ograniceno vreme. Nema nikakvog znacaja to da li je velicina bezgranicna u jednom ili u oba /smera! jer važice isti dokaz. Iz ovih dokaza jasno je i to da ni ogranicena velicina ne može preci bezgranicno /rastojanje/ u ogranicenom vremenu, us led istog razloga. Preci ce I ograniceno rasto-

24 Ovo je neprecizna formulacija, jer nije rec o vremenski bezgranicnom kretanju vec o bezgranicnosti toga u-cemu se kretanje odvija, tj. o velicini i rastojanju /v.ib.lin.31-33/. Da kretanje ne može biti (vremenski) bezgranicno u ogranicenom vremenu, to je ocigledno i trivijalno. Pitanje je dakle, da li nešto za ograniceno vreme može preci beskonacno rastojanje? Aristotel je vec razmotrio ovu varijantu iz ugla pojma kontinuuma /v.ib. 233a28sqq/. Ovde se na nju vraca iz razloga logicke simetrije (na osnovu konverzije) prema prethodnom dokazu. I ovaj dokaz se može posmatrati kao kritika Zenonovog "Ahileja": Aristotelov odgovor na postavljeno pitanje je negativan, tj. za ograniceno vreme ne može se preci beskonacno rastojanje, te bi Ahilej stigao i prestigao svaku konacno udaljenu komjacu; ne bi stigao samo onu koja je udaljena beskonacno, ali to Zenon nije ni sporio, jer u tom niti ima paradoksa niti postoji aktualno nešto beskonacno udaljeno. 254

FIZIKA VI

238b

5

10

15

20

janje u delu tog vremena, a isto tako u svakom /drugom/, tako da ce za citavo vreme preci ograniceno /rastojanje/. A ukoliko to što je ograniceno ne može preci to bezgranicno za ograniceno I vreme, ocigledno je da ni bezgranicno ne može preci ograniceno. To šta je lod njih/ u kretanju ne predstavlja nikakvu razliku, jer u oba slucaja to ograniceno I mora preci to bezgranicno. Ukoliko se krece nešto bezgranicno, na primer A, tada ce neki njegov deo, na primer GD, biti ogranicen u B i moci ce se iznova odrediti nešto drugo takvo /u njemu/, i uvek tako. Prema tome sledice daje istovremeno to bezgranicno prešlo ono što je ograniceno, i da je ograniceno prešlo bezgranicno. Jer I sigurno nije moguce da bezgranicno prede preko ogranicenog osim ukoliko to ograniceno prelazi to bezgranicno bilo kao nešto što se premešta ili /kao nešto/ što je njegova mera. Ukoliko je to nemoguce, tada bezgranicno ne bi moglo preci to ograniceno. Ali ni to bezgranicno ne može prelaziti bezgranicno za ograniceno vreme, jer ako prelazi bezgranicno tada može preci i I ograniceno pošto je ograniceno sadržano-u /evunaPXet/ bezgranicnom. I ukoliko se vreme uzme u razmatranje važice isti dokaz25. Pošto nije tacno ni to da ograniceno prelazi bezgranicno, ni to da bezgranicno prelazi ograniceno, ni to da bezgranicno prelazi bezgranicno za ograniceno vreme, jasno je da ni kretanje u ogranicenom vremenu I nece biti bezgranicno. Jer u cemu je razlika ako se postavlja neograniceno kretanje ili vreme? Ako je bezgranicno jedno, nužno je da to bude i drugo, jer svako premeštanje se zbiva u prostoru. 8 Ali pošto se sve cemu je prirodeno da se krece ili da miruje /krece ili miruje/ onda kada, onde gde, i onako kako /mu je prirodeno/, tada je nužno da ono što se za-

25 Dokaz izveden na 238a22-30.

255

FIZIKA VI

25

30

35

239a

5

10

,

ustavlja /'to icr'taJ.lEVOvl bude u kretanju onda kad se zaustavlja. I Jer ako se ne krece, tada ce mirovati, a nije moguce da se smiruje ono što miruje. Ukoliko je to dokazano, tada je jasno to da je nužno da se zaustavlja u vremenu (jer to što je u kretanju krece se u vremenu, a za to što se zaustavlja dokazano je da je u kretanju, tako da je nužno da se zaustavlja u vremenu). Takode, o tom "brže" ili "sporije" I govorimo u vezi s vremenom, a zaustavljanje može biti brže ili sporije. Što se pak tice tog prvog vremena u kome se zaustavlja to što se zaustavlja, nužno je da se ono zaustavlja u nekom delu tog vremena. Naime, pošto je vreme podeljeno, ako se to ne zaustavlja ni u jednom delu vremena, tada se ne zaustavlja ni u celom, tako da se to što se zaustavlja ne bi zaustavljalo; ako se zaustavlja u jednom delu, tada se ne bi zaustavljala u celom Itom vremenul kao u prvom I jer u njemu bi se zaustavljalo po drugom, kao što je ranije26 receno i za to što je u kretanju. Kao što za ono što je u kretanju ne postoji to I u cemu se krece kao u prvom, tako ni za to što se zaustavlja ne postoji ono u cemu se zaustavlja kao u prvom. Ne postoji nešto prvo ni kod kretanja ni kod zaustavljanja. Neka AB bude to u cemu se nešto zaustavlja kao u prvom: to ne može biti bez del ova (jer u onom što je bez delova nema kretanja I zato što bi nešto u njemu vec dovršilo kretanje, a za to što se zaustavlja je dokazano daje u kretanju). Ako je to nešto deljivo, tada se nešto mora zaustavljati u bilo kom njegovom delu. Pošto je pak vreme to u cemu se nešto zaustavlja kao u prvom, i pošto ono nije nešto nedeljivo - svako vreme je I deljivo u beskraj - ne može postojati to u cemu se nešto zaustavlja kao u prvom. Ni za ono što miruje I~PEJ.loUvl ne postoji to kad se najpre umirilo. Nije se umirilo u necemu bez delova zato

26 V.ib.§6. 256

FIZIKA VI što u nedeljivom ne postoji kretanje, a u mirovanju je sadržano i kretanje (jer, rekli sm027 da nešto miruje ukoliko se ne krece onda kada mu je prirodeno da se krece, ili ukoliko se ne krece u onom u cemu mu je prirodeno da se 15

krece). Takode, I kažemo da nešto miruje onda kad je u slicnom stanju /6~oiCl)c; tx.n/ sada i ranije, tako. da to u cemu nešto miruje ne može biti nedeljivo pošto o tome prosudujemo ne na osnovu neceg jednog vec najmanje na osnovu dva. A ako je deljivo, tada bi to bilo vreme, i nešto bi moglo mirovati u bilo kom njegovom delu. To se može dokazivati naisti nacin kao i kod onog što je pretho-

20

dilo: I ništa ne može biti prvo. Razlog je u tome što se sve krece i miruje u vremenu, a u vremenu, velicini, ili u bilo cemu neprekidnom, ne postoji nešto prvo. Sve je to u beskraj deljivo. Pošto se sve ono što je u pokretu krece u vremenu, i pošto se menja iz necega u nešto, u vremenu u kom se po sebi krece a ne usled I neceg što je u njemu, nemoguce je tada da to što se krece po necemu bude prvo. Jer mirovati znaci biti za neko vreme u istom, i za samu Istvarl i za svaki od njenih delova. U tom slucaju naime kažemo da nešto miruje: kad je istina reci da su i to i njegovi delovi u istom u dva razlicita sada. Ako to znaci "mirovati",

25

30

35 239b

I tada nije moguce da to što se u nekom smislu IK.a'ta ul menja bude eelo u tom prvom vremenu. Vreme je u celini deljivo, tako da ce u jednom pa u drugom njegovom delu biti istinito reci da su i sama Istvarl i njeni delovi u istom. Ako to nije tacno vec se Istvarl nalazi samo u tom jednom sad lev tvi J.lovq'J 'tcOV vUvl, tada ona ni za koje vreme nece biti po necemu lodredena/ vec samo s obzirom na I tu granicu vremena. No u tom-sada uvek postoji nešto što po necemu traje I iako ne miruje, jer u tom-sada nema ni kretanja ni mirovanja: istina je da nema kretanja u tom-

27 V.226b12-15. 257

FIZIKA VI

5

10

15

20

25

30

sada i da lu njemu neštol jest po necemu, a u vremenu da nije moguce da Ito što se krecel bude u tom što miruje, jer u tom slucaju sledi da miruje to što se premešta. 9 A Zenon pazakljucuje. On kaže: ako sve miruje lili se krecel kad je u istom, a to što se premešta je uvek u tom-sada, tadaje strela koja se pomera nepokretna. To je lažno jer vreme nije sastavljeno IcrVylCf.t'tatliz nedeljivih sada, kao što to nije ni neka druga velicina. Ima cetiri Zenonova dokaza o kretanju koji muke zadaju onima koji pokušavaju da ih reše. Prvi je onaj po kome kretanja nema zato što to što se premešta mora pre stici do polovine nego do kraja; o njemu smo govoril?8 u prethodnim izlaganjima. Drugi je takozvani "Ahilej" po kome I nešto najbrže nikada u trku ne može uhvatiti ono najsporije. Nužno je da to što progoni prethodno stigne do one Itackel odakle je ono zapocelo da beži, tako da je nužno da to sporije uvek ima neku prednost. Taj dokazje isti kao onaj o dihotomiji, a razlika je u tome što se ovde deli velicina koja se pridodaje I ali ne na dva dela. Na osnovu tog dokaza sledi to da ono što je sporije ne može biti uhvaceno, ali to sledi na osnovu istog kao kod dihotomije (jer kod oba dokaza sledi da se ne može stici do granice zato što se velicina nekako deli; no kod ovog je pridodato i to da ni ono što je cuveno I po svojoj brzini ne može stici u proganjanju ono što je najsporije), tako da i razrešenje mora biti isto. Pogrešno je verovati da ono što ima prednost ne može biti uhvaceno zato što nije uhvaceno dokle god ima prednost; ono je ipak uhvaceno ukoliko se dopusti da je Irastojanjel koje se prelazi ograniceno. To su ta dva I dokaza, a treci je onaj koji smo upravo naveli, onaj o streli koja stoji premeštajuci se. To je posledica shvatanja vremena kao sastavljenog iz tih-sada. Ako se to opovrgne, ne može biti tog zakljucka.

28 V.d.n.,st.272. 258

FIZIKA VI

35 240a

5

Cetvrti dokaz29 je onaj o jednakim masama l~lCCJ)Vpo koje se na stadionu krecu iz suprotnih pravaca pored iste, i to jedne od kraja I stadiona a druge od sredine istom brzinom. Veruje se da u ovom dokazu I sledi da je polovina vremena jednaka dvostrukom31. Pazakljucak je u tome što se smatra da se jednaka velicina koja se krece istom brzinom premešta za isto vreme bilo da ide pored onog što se krece ili pored onog što miruje. To je pogrešno.Neka AA budu te jednake mase I koje stoje, BB neka budu mase koje zapocinju od sredine, jednake po broju i po velicini s ovim, a GG neka budu one koje zapocinju od kraja, takode jednake s onima po broju i po velicini i još jednake brzine kao mase B. Sledi da je prvo B istovre-

29 V.d.n.,st.275. 30 ·OY1(OC; ovde nema neki specifican fizikaini smisao, niti je termin upotrebljen kao Zenonov tehnicki termin. Kod Aristotela je ovaj izraz najcešce sinonim za "telo" /v.Phys.203b28; De Gen.et Cor.326b20/ ukoliko je naglasak na prostoru koji zauzima i na njegovoj zapremini. Ocigledno je da Aristotel tela o kojima je rec shvata kao tela odredene velicine /Jleyet}oc;, v.ib.240a8/, tako da pretpostavljena teorija (ako uopšte ima ikakve) koju Zenon ima u vidu nije nužno atomisticka, iako se telu u tom smislu i kod Aristotela suprotstavlja prazno; no, prazno ne igra nikakvu ulogu u ovom Zenonovom argumentu. Eudem je zaslužan za kasnije prikazivanje ovih tela u obliku kvadrata poredanih jednih pored drugih jer poredi ih sa kockama iste velicine /1(u/3ooc;, v.Eud.ap.Simp1.l0 16.17-19/. Ove setove istih tela treba predstaviti kao medusobno povezane (kao vagone u kompoziciji), bez medusobnih razmaka. Podela setova je tu samo argumenta radi, a inace je bez znacaja, jer isti dokaz može se izvesti i translacijom dve jednake paralalene duži. 31 "Polovina vremena jednaka dvostrukom"; polovina i dvostruko su relati /T.Ct. 1l:p~ T.t/ tako da je polovina polovina dvostrukog, a dvostruko je dvostruko u odnosu na polovinu. Dakle, to je odnos 1:2, a ne 1/2 : 2 (ovaj drugi odnos je isto što i 1:4, a to je u Aristotelovom nacinu iZražavanja odnos cetvrtine i cetverostrukog). B je polovina od G samo ako je G dvostruko vece od B, tako da je B polovina dvostrukog (B), odnosno polovina je polovina dvostrukog (za ovo, v.Metaph.l 020b26-28).

259

FIZIKA VI 10

15

20

25

meno na kraju kad I i prvo G, i da se krecu jedno mimo drugog. Ali sledi i to da je G prošlo pored svakog IAI a B pored polovine, tako da njegovo vreme mora biti polovina jer svako od njih za jednako vreme prolazi pored svakog IAI. Istovremeno, posledicaje i to da to I prvo B prolazi pored svih G. Jer to prvo G i to prvo B ce biti istovremeno na suprotnim krajevima Itih AI zato što oba za isto vreme prolaze pored A. To je taj dokaz, ali on je pogrešan na osnovu svega što je receno. Takode, za nas nema niceg nemoguceg ni upromeni u smislu I protivrecja32, na primer ako se nešto menja iz ne-belog u belo i ako nije ni u jednom od ta dva: ono nece biti ni belo ni ne-belo. Nije tacno da se za nešto ne može reci da je belo ili ne-belo ako nije celo u jednom od ta dva; belim ili ne-belim nazivamo nešto ne zato što je celo takvo vec zato što mu je takav najveci broj Idelova/ ili I najvažniji delovi. Nije isto to ne-biti-u-tome i to nebiti-u-tome-celo. Slicno stvar stoji i kod bica i nebica, te kod svega ostalog što jest na osnovu protivrecja. Sve to ce po nužnosti biti u obe suprotnosti ali ni u jednoj nece biti uvek u celini.

32 Nakon kritike Zenonovih dokaza protiv kretanja Aristote analizira još dva slicna (prvi, v.a 19-30; drugi, v.a30-240b7) koji imaju razlicitu motivaciju ali isti ishod. Prvi je sofisticka argumentacija na osnovu principa protivrecnosti, a drugi problematizuje specificno kretanje kruga i lopte (Aristotel podrazumeva da je rec o rotaciji lopte oko fiksne pse, što bi onda moglo da se tice i okretanja Neba oko axis mundi, a to opet daje argumentu dodatnu težinu i znacaj). Što se prvog argumenta tice Aristotel je vec dokazao da se ono što se menja vec promenilo i da je ono što postaje vec postalo /v.ib.237bl1/ tako da s lakocom otklanja ovaj prigovor da promena (i kretanje) idu protiv principa protivrecnosti, i da su u tom smislu nešto a.A.oyov a samim tim i nešto što ne može postojati. Aristotelovo rešenje se osniva na razlikovanju protivrecja i suprotnosti (odnosno, negacije i kontrernosti) jer ono što je ne-belo ne mora biti crno (može biti sivo ili neke druge boje), odnosno protivrecnosti i !išenosti, jer da ne-bice nije prosto ništa vec odredeno nebice, lišenost kao odsustvo oblika.

260

FIZIKA VI 30

240b

5

10

15

Iznova, u slucaju kruga i lopte i I uopšte onog što se u sebi krece sledice Inavodnol da sve to miruje33. Jer da ce i to i njegovi delovi neko vreme biti u istom prostoru tako da ce istovremeno mirovati i biti u pokretu. Prvo, delovi nisu u istom Iprostorul ni za koje vreme, I a potom i celina se uvek menja u nešto drugo. Obim kruga koji se uzima od Itackel A nije isti kao onaj od B, od G, ili od neke druge tacke, osim onako kako je obrazovani covek covek zato što je to po prilucenosti. I Dakle, tu se uvek jedan razlicit lobiml menja u drugi, i nikada nece mirovati. Na isti nacin se to može dokazati i za loptu i za sve drugo što se u sebi krece .. 10 Pošto je to dokazano pokažimo da se ne može kretati ono što nema delova, osim po prilucenosti kao što se nešto krece I zato što je sadržano u If;vunapxetvl telu koje se krece ili u velicini, isto kao što bi se kretalo i ono što je na brodu usled premeštanja broda, ili deo us led kretanja celine. (A pod tim "bez delova" podrazumevam ono što je nedeljivo u smislu kolicine). Kretanje delova se razlikuje i u odnosu na same te delove i u odnosu na kretanje celine34. I Ta razlika bi se ponajbolje mogla videti

33 Lopta koja rotira oko fiksne ose stoji u mestu, tj. kao celina ne menja mesto iako su joj delovi u kretanju, dakle ona stoji i krece se. Aristotelovo rešenje je u tome da lopta (kao ni krug) ne miruje ni u celini, jer da je celina uvek razlicita u zavisnosti od toga od koje se tacke "pocne": rotacija je za Aristotela zapravo kretanje svake moguce tacke unutar lopte i svake moguce tacke na njenoj površini (kao i na krugu i kružnici) tako da je razlicita za svaku tacku posebno (za razliku od translatornog pravolinijskog kretanja). Predene putanje i brzine kretanja razlicitih tacaka u rotaciji lopte nisu jednake Ger brže se krecu one koje su udaljenije od ose rotacije, ili u opštem slucaju od središta, ~. one koje prelaze dužu putanju), ali vreme kretanja je za sve njih isto, tako da se oni krecu kao delovi celine dakle po prilucenosti (jer krecu se zato što se celina krece). 34 Dokazi koji slede su tipican primer Aristotelovog dijalektickog postupka. U teoriji kontinuuma /Phys.VI.1-8/ dokazano je da to što se krece mora biti kontinuirano, ali i to da takvi moraju biti i to u-cemu se ono 261

FIZIKA VI

20

25

30

241a

kod lopte, jer tu nisu jednake brzine delova koji su kraj središta, onih koji su izvan, i citave lopte, kao da kretanje /loptel nije jedinstveno. Dakle, kao što smo rekli, to što je bez delova može se kretati onako kako se krece onaj koji sedi na brodu koji plovi, a samo po sebi I ne može. Neka se nešto menja iz AB u BG, bilo da se menja iz velicine u velicinu, iz oblika u oblik, ili na osnovu protivrecja. Neka D bude vreme u kome se to menja kao u prvom. Nužno je da to za vreme u kome se menja bude ili u AB ili u BG, ili da jedan njegov deo bude u I ovom a drugi u onom. To važi za sve što se menja. Nije moguce da nešto njegovo bude u svakom od ta dva jer bi u tom slucaju bilo deljivo. Medutim, nije moguce ni da bude u BG jer u tom slucaju ce dovršiti promenu, a pretpostavljeno je da se menja. Preostaje da to bude u AB za ono vreme za koje se menja. Znaci, mora mirovati, I jer to "biti u istom za neko vreme" znaci mirovati. Prema tome to što je bez delova ne može se kretati niti se, uopšte, menjati. Njegovo kretanje bilo bi moguce samo na jedan nacin: kad bi vreme bilo sastavljeno iz tih-sada. Tada bi ono u tomsada uvek dovršilo svoje kretanje, I tj. promenu, tako da se nikada ne bi kretalo vec bi uvek bilo u dovršenom kretanju IKEKtvllcri}at/. Ali dokazano je i ranije35 da je to nemoguce, jer niti je vreme Isastavljenol iz tih-sada, niti

krece (prostor), te vreme i samo kretanje; zatim je data imanentna kritika argumenata protiv mogucnosti kretanja Iv.ib.§9/; i najzad, sada se opovrgava suprotna tvrdnja, odnosno dokazuje se da nije moguce da se krece ono što je nedeljivo. Kontinuum svega nabrojanog je jedinstven i integralan, tj. kontinuum jednog implicira kontinuum svih (jer svi se dele istovetnim podelama). No, iz Aristotelovih analiza kontinuma ocigledan je primat prostornog kontinuuma i statickih prostornih odredbi kod njega: i samo ranije - kasnije ima izvorno prostorni smisao a potom se po analogiji prenosi na kretanje i na vreme (v.Simpl.1032.1-4, u kritickom rezimeu Aristotelove teorije kontinuuma u Phys.VI). 35 V.ib.237aI7-b22. 262

FIZIKA VI

5

lOda

15

20

je linija iz tacaka, niti je kretanje iz pokreta IKtVfll.l.a'tOJvi. Onaj ko to tvrdi ne cini ništa drugo do ovo: I Isastavlja! kretanje iz onog što nema delova. A to je isto kao kad bi vreme Isastavljaol iz tih-sada, ili dužinu iz tacaka. To da se ni tacka ni nešto drugo nedeljiv036 ne može kretati bice jasno i iz ovog što sledi. Ništa što se krece ne može prethodno preci neko vece Irastojanjel pre nego što je prešlo isto ili manje. Ako je to tacno, tada je jasno i to I i tacka mora prvo preci neko manje ili jednako Isebi/o A kako je ona nedeljiva, nije moguce da prethodno prede nešto manje lod sebe/. Onda ce preci nešto jednako sebi? Ali onda ce se linija sastojati iz tacaka, jer ukoliko se tacka uvek krece preko Idela! koji je jednak njoj, tada ce ona biti mera citave linije. A ako je to nemoguce, tada nije moguce ni to da se krece ono što je nedeljivo. Pored toga, ako se sve krece u vremenu, a u tom-sada se ništa ne krece, i ako je svako vreme deljivo, tada bi za sve što se krece postojalo neko vreme koje je krace od tog u kome se ono krece. To vreme u kome se nešto krece postojace zato što se sve krece u vremenu, a dokazano je ranije3? da je svako vreme deljivo. Znaci, ako se tacka I krece, tada ce postojati neko vreme krace od onog u ko-

36 Aristotel dokazuje da se tacka ne može kretati, i taj dokaz bi trebalo da bude ekvivalnetan sa dokazom da nije moguce kretanje u tacki kao tom nedeljivom (ekvivalentan je zato što je svejedno za koje ce se od dva tela, ili tacke, reci da se krece, ako samo dva tela cine referentni okvir kretanja). Ali, ako nije moguce ni mirovanje u tacki - po analogiji sa tim-sada tada ni tacka ne može mirovati. Aristotel i tacku i to-sada, koje shvata kao analogon tacki u vremenu ili kao slicnu monadi broja, posmatra kao matematicke apstrakcije, te oni ne postoje po sebi jednako kao što ni podela koja se na osnovu njih vrši u velicini, kretanju ili u vremenu ne postoji po sebi (jer kontinuumje po sebi nepodeljiv, a po mogucnosti deljiv u beskonacno). No, nije li onda i sam kontinuum kao u beskonacno deljiv isto tako apstrakcija (jer da ne može biti delotvorno postojeci jasno je vec po njegovom odredenju)? 37 V.ib.232b23-233aIO. 263

FIZIKA VI

FIZIKA VI

25

30

241b

5

10

me je ona dovršila svoje kretanje. A to je nemoguce! Ono što se u kracem vremenu krece prelazi nužno manje /rastojanje/. Dakle to nedeljivo ce biti deljivo na ono što je manje, kao što je i vreme deljivo na vreme. To što je bezdelno ili nedeljivo moglo bi se kretati samo u jednom slucaju: kad bi bilo moguce kretati se u tom nedeljivom /a'tcJ.lep/ I sada. Jer na osnovu istog razloga bi moglo da postoji kretanje u tom-sada i kretanje neceg nedeljivog. Nijedna promena nije bezgranicna. Svaka je iz necega u nešto: i ona u protivrecju, i ona u suprotnostima. Prema tome, tvrdnja i poricanje su granice promene na osnovu protivrecja (na primer, kod postajanja to je bice, a kod propadanja Inebice), a suprotnosti su granice promena u suprotnostima. To su krajevi te promene tako da su krajevi /dKpaJ i svakog podrugojacavanja (jer podrugojacavanje pocinje iz suprotnosti), a isto tako i rasta i smanjivanja: za rast to je granica I dovršene velicine u skladu s osobenom prirodom /tog bica/, a za smanjivanje to je gutoga. Ali premeštanje nije tako bljenje /t.Kcr't(J,crtr;./ ograniceno. Nije svako premeštanje u suprotnostima. No, kao što je nešto nemoguce, na primer, preseci u tom smislu što se ono ne može preseci (jer I o tom "nemoguce" govori se na više nacina), te se ne može ni seci to što je tako nemoguce /preseci/, tako uopšte to što ne može postati ne može ni postajati, niti to što ne može da se menja može da se menja u ono u šta se ne može menjati. Ako se to što se pomera menja u nešto, tada mora biti moguce da se ono menja. Dakle, I to kretanje nije bezgranicno, niti se nešto može premeštati preko bezgranicnog /rastojanja/ jer njega nije moguce preci. Jasno je onda da ne postoji bezgranicna promena u tom smislu da nije odredena granicama. Medutim, valja razmotriti38 to da li promena može biti bezgranicna u tom smislu da je po vremenu svog

15

20

trajanja bezgranicna iako je ista i jedinstvena. Ništa ne sprecava da to bude tako ukoliko se ne radi o I jedinstvenoj promeni, kao kad nakon premeštanja postoji podrugojacavanje, a nakon podrugojacavanja rast ili opet postajanje. Tako ce u odnosu na vreme uvek postojati kretanje ali ne jedinstveno, zato što nije iz svih /ovih/ jedinstveno. Prema tome, ako se radi o jedinstvenom kretanju, ovo ne može biti jedinstveno usled vremena, osim jednog: to je

I kružno

premeštanje

!Ti KUKA-ep ~/.

38 V.ib.261a27-265a12. 264

265

FIZIKA VI (dodatne napomene)

Dodame napomene

4 Ovaj treci nacin je neuobicajen nacin da se kaže da je nešto brže, ali je održiv i interesantan utoliko što implicira i utvrdivanje najmanjeg vremenskog intervala u kome ce ono što je brže preci vece rastojanje za krace vreme, dakle posmatra odnos brzina dinamicki a ne pod pretpostavkom jedne konstante (vreme u prvom odredenju onog što je brže, rastojanje u drugom). Ko su ti "neki" o kojima Aristotel ovde govori ne može se pouzdano utvrditi. No, argumentacija koja bi to ucinila plauzibilnim izgleda ovako: Neka je T vreme bržeg tela (A), t vreme kretanja sporijeg tela (B), D rastojanje koje prede brže telo, d rastojanje koje prede sporije telo, aT==!oAko Topada, D se približava tom d (granicni slucaj ovog približavanja je druga varijanta u Aristotelovom odredivanju onog što je brže, jer tada ce A za krace vreme preci isto rastojanje kao i B), jer ma koliko da je A brže od B postoji neko vreme za koje ce ono preci krace rastojanje od onog što je sporije (to važi za sve brzine osim za hipoteticku beskonacnu brzinu), dakle vreme u kome ce doci do granicnog slucaja i pasti ispod rastojanja koje prelazi telo B. Prema tome, ako je brže na primer za 1/5, tada ce za svaki vremenski interval koji je za manje od petine kraci od vremena t preci rastojanje koje je vece od d za odgovarajuce rastojanje din, gde je n>5, dakle prelazice vece rastojanje za krace vreme. Dokaz koji Aristotel daje u nastavku isti je u osnovi kao ovaj ali je nepotrebno izkomplikovan njegovim nacinom simbolickog predstavlja-

nJa.

7 Ovaj Zenonov argument protiv kretanja Aristotel razmatra iznova u Phys.VIII 1263all-263b91 i tu se osvrce na ovaj svoj argument ovde kao na argument ad hominem, i zato nedovoljan "za samu stvar o kojoj je rec, tj. za istinu". Redak primer samokritike kod Aristotela! Zenonov dokaz bi u nekoj mogucoj rekonstrukciji izgledao ovako: ako postoji kretanje, tada je moguce preci beskonacnu dužinu (jasno, u smislu beskonacno mnogo delova na koje se 266

FIZIKA VI (dodatne napomene)

ta dužina po pretpostavci infinitista deli) za ograniceno vreme; ali to je nemoguce, te, ergo, kretanje ne postoji. No vreme je u ovom zakljucivanju uzeto kao ograniceno "po krajevima" (q. kao interval), a dužina kao bezgranicna po podeli, tako da se zakljucak osniva na homonimiji "bezgranicnog", jer i tako ograniceno vreme je bezgranicno po podeli. Ostaje medutim aporija kako vreme koje je bezgranicno po podeli korespondira sa bezgranicnom deljivošcu dužine, i tu aporiju Aristotel rešava u Phys.VIII u osnovi svodenjem podele na akcidenciju kontinuuma, svodenjem koje je sa svoje strane utemeljeno na razlici izmedu podmeta i biti u Phys.IV, u analizi vremena, (u Phys.VIII ta razlika se imenuje kao razlika izmedu bica i'r.o dvcul i bivstva loucrta/, v.263b8-9), odnosno na razlici izmedu mogucnosti i delotvomosti: kontinuum ima beskonacno mnogo delova po mogucnosti, ali se delotvomo niti sastavlja niti sastoji iz beskonacno mnogo delova. Dakle, korespondencija beskonacno mnogo delova dva kontinuuma (dužine i vremena) nije aktualna korepondencija: za svaki deo vremena može se odrediti odgovarajuci deo dužine i obrnuto, ma koliko mali bili ti delovi, i tek je takva korespondencija aktualna; no ti delovi su konacno mali. Dakle, moguca je korespondencija dva uporedna kontinuuma koji su beskonacno deljivi, a konacno i beskonacno se ne mogu porediti nikako jer izmedu njih nije moguc nikakav odnos /'ACYyoc;,/. 8 Drugim recima: nije moguce preci bezgranicno rastojanje za ograniceno vreme, ali svako ograniceno rastojanje - ma koliko ono bilo veliko - može se preci za ograniceno vreme. Pri tom bezgranicnost podele kontinuuma ne predstavlja smetnju. To po prilici izgleda ovako: E

AB -vreme CD - rastojanje AB II CD C

D

Svakoj tacki na CD odgovara jedna i sanIOjedna tacka na AB, i obramo (kako to Aristotel kaže: kako se dužina deli, deli se tako i vreme, i obratno, jasno kod kretanja konstanme brzine). Postoji da267

FIZIKA VI (dodatnenapomene) kle korespondencija tacaka na AB i onih na CD, odnosno skupovi tih tacaka su podjednako "gusti": i AB i CD su kontinuirane velicine u istom smislu. No ako se D udaljava ad infinitum od C, tada ce se ED približavati pravoj na kojoj leži AB i u beskonacnosti se podudariti sa njom, te bilo kojoj tacki na AB više nece odgovarati tacka na CD. Dakle, ograniceno vreme ne može stajati ni u kakvom odnosu prema bezgranicnom (rastojanju) vec svakom ogranicenom vremenu kretanja mora odgovarati i neko ograniceno rastojanje (to je i smisao bezgranicne deljivosti jednog i drugog). 9 Uz neznatne dopune radi jasnosti ovaj dokaz bi se mogao predstaviti na sledeci nacin: I I I I A B G D rastojanje koje prelazi brže telo A B G D K L M N vreme kretanja bržeg tela I I I I E Z Hrastojanje koje prelazi sporije telo K L M N O p R vreme kretanja sporijeg tela

I E I

o

I

I

Z

H

I

p

R

I

"Nedeljivi" deo vremena kod sporijeg kretanja duži je od "nedeljivog" dela vremena kod bržeg kretanja, ovde u odnosu OP=3KL/2, što znaci da KL nije nedeljivo; a kako odnos OP : KL može biti kakav želimo, u zavisnosti od odnosa brzina dva tela, jasno je da je vreme beskonacno deljivo. 14 Ovu fonnulu, da su kretanja delova neke celine delovi celog kretanja treba shvatiti u smislu jedinstva kretanja celine i jedinstva istog tog kretanja ukoliko se celina proizvoljno podeli, jer najzad kretanje delova postoji samo ukoliko se celina krece, tako da kretanje celine nije zbir kretanja delova. Aristotelov nacin predstavljanja je zbunjujuci jer kao da vodi ka tome da delovi celine imaju svoja kretanja cijim se linearnim zbirom dobija kretanje celine (tj. da je DZ = DE + EZ), a to bez daljnjeg nije tacno. Pitanje je ovde zapravo šta Aristotel podrazumeva pod izrazom "delovi kretanja". On jasno kaže da su delovi kretanja kretanja delova !i,ci ~EPTl 'tcOv ~epcOv, v.ib.b32/; ako se ovo uzme u smislu translacije i linearnog zbira delova kretanja i, s druge strane, kretanja delova, tada to nije samo zbunjujuce vec je i besmisleno (tako Ross.646), ali ako se po268

FIZIKA VI (dodatnenapomene) smatra dinamicki dobija se valjani smisao: telo cija bi masa rasla u kretanju (kao grudva snega koja se valja niz padinu) dodatkom "novih" delova dobija i nove "delove" kretanja. Situacija koju Aristotel opisuje odgovara pojmu kvantuma kretanja (ili kineticke energije), jer tu delovi nekog tela zaista imaju svoj "deo" tog kvantuma kretanja. Poenta ovog Aristotelovog dokaza je da se kretanje ne deli samo linearno, kao dužina i vreme, vec i dinamicki. Jer samo ako svaki deo tela u pokretu raspolaže vlastitim kretanjem (kinetickom energijom) može se smisleno govoriti O "zbiru" tih kretanja u kretanju celog tela; svaki drugi smisao zbira kretanja sanIOpomera taj zbir u prostor (dužinu) ili u vreme, a to onda ne stoji jer dve tacke koje se krecu vezanim translatornim kretanjem imaju isto kretanje, tj. njihova kretanja se ne sabiraju (linearno sigurno ne). Simplikije rešenje ovog problema vidi u sledecem: "delove" kretanja u Aristotelovom dokazu daje i kretanje deljivo ne treba shvatiti kao delove po sebi tako da je kretanje na njih "deljivo,ali nije podeljeno" /8\(:X,lpe't~ aA;'" 00 8tllPTl~EVTl, v.SimpI.970.25-26/ što bi takode moralo voditi relativizaciji Aristotelovog lineamog predstavljanja kretanja delova kod koga se ta kretanja "nastavlj~iu" jedno na drugo, tj. ne posmatraju se kao istovremena kretanja delova koja su kao takva dinamicki momenti kretanja celine. 15 Na ib.b21-34 Aristotel je razvio direktni dokaz ( En' eui}etac;, pravolinijski, v.Philop.806.1-2) za to da se kretanje deli zajedno sa podelom tog što se krece. Do kraja ovog pasusa daje dokaz per impossibile za kontinutet kretanja na osnovu delova na koje se deli kretanje. Primedba za pojam "deo kretanja" važi i za ovaj dokaz. Izricito razlikovanje (v.ib.lin.a9-11) pode le kretanja na osnovu vre- , mena i podele na osnovu "kretanja delova" koja (kretanja) su delo- . vi kretanja celine ukazuje na još jedan momenat: pod kretanjem Aristotel podrazumeva i to "biti u kretanju" (bice u kretanju, 'to ev KtV~(Jet dvat), dakle i samo bice cijaje delotvornost kretanje, dogadaj i proces, a ovi u sasvim prihvatljivom smislu mogu imati i linearne delove (etape, faze, ili nešto slicno tome). Aleksandar daje sliku koja možda prikazuje ovu razliku najjasnije: podela kretanja na osnovu vremena je njegova podela "po dužini" /Ka'tci ~llKOq, a podela na osnovu delova tog što se krece slicna je podeli po širini, 269

FIZIKA VI (dodatnenapomene)

FIZIKA VI (dodatnenapomene)

v.Alex.ap.SimpI.974.24-29. Vreme napreduje linearno, a to što se krece "krece se kao na površini, ane linearno lem 'YPcq.t~C;/", buduci da ima širinu. Time Aleksandar dinamizuje kretanje delova i zbir njihovih kretanja, jer taj zbir više ne može biti linearan kao kod vremena vec mora biti dinamicki zbir ("vektorski" kako bi se to reklo u modernoj dinamici).

da. Dakle, promena je - onda kad se aktualno odvija - vec u toku (delom završena), tj. nešto se vec promenilo. "Temelj" možda nije najsrecniji primer, ali smisao je jasan: ono što postaje može biti homogeno (kao prirodni "elementi", ili organska tkiva) i tu je ono samo ono što je postalo, ili nehomogeno (na pr. delovi organskog tela) i tada je neki nehomogeni deo postao u postajanju celine (srce, ili kicma u embrionalnom razvoju životinja). No kako isto ovo sad važi i za to što se promenilo ~tj. za to što je u aktualnoj promeni vec sadržano kao ono što se promenilo (elementi, tkiva, delovi tela, tela u Celini tela) - tada promena ne može imati to prvo što se promenilo, upravo zato što su velicina i vreme deljivi u beskonac-

20 Ne postoji pocetak promene zato što "pocetak" promene pripada promeni i sam vec jeste promena. Svaka promenaje u vremenu, a vreme je beskonacno deljivo i ne sastoji se od tih-sada, te onda ne postoji pocetak promene u vremenu. Pod pretpostavkom da postoji takav apsolutni pocetak kretanja telo bi pre njega moralo mirovati (to vreme koje prethodi pocetku kretanja obeležava Aristotel sa GA) u celom tom vremenu GA, pa onda i u tom A; medutim, u tom A se vec krece. Dakle, i miruje i krece se, a to je nemoguce. Ako je A to nedeljivo sada, onda u njemu nema ni kretanja ni mirovanja; ako je pak, deljivo, onda je kretanje moguce, ali onda to nije pocetak kretanja. Ipak, ostaje pitanje zašto ista infinitisticka logika ne važi i za kraj kretanja ako vec važi za pocetak (Simplikije razvija ubedljivu argumentaciju upravo u tom smislu); u prilog Aristotelu može se reci da kraj promene više ne pripada promeni, a da "pocetak promene" predstavlja protivrecnost u sebi. U pozadini pojma pocetka kretanja (i vremena) stoji predstava stvaranja ni iz cega ( a to da ex nihilo nihil fit predstavlja aksiom grcke filozofije prirode koji nikada nije doveden u pitanje), a ukidanje kraja (i svrhe) kretanja išlo bi protiv osnovne teleološke inspiracije Aristotelovog mišljenja. Medutim, cini se osnovanom Simplikijeva primedba da u ovom slucaju Aristotel nije dosledan u konsekvencama svog infinitizma (v.Simpl. 986passim.; takode, Teofrastovo cudenje pred tim da "kretanje nema pocetak a ima kraj", v.id.986.5-6, u Teofrastovom spisu "O kretanju"). 22 Razumevanje ovde otežava Aristotelov elipticki stil, a ne složenOSItoga što želi da kaže. Kad nešto postaje - ili se uopšte menja, jer važi isto - nužno je da je nešto "njegovo", neki njegov deo, vec postalo, jer da nije tada se ne bi moglo reci da nešto postaje (u živoj sadašnjosti). Isto je i sa aktualnim propadanjem: nešto njegovo vec mora biti propalo eda bi se moglo istinito reci da nešto propa270

no.

To ne važi za ono što nije takvo: na ovu Aristotelovu rezervu (na ib.lin.bl1) skrece pažnju Aleksandar, v.Alex.ap.SimpI.997.29-32: najupecatljiviji primer za ono što ima bice ali ne i postajanje svakako je dodir lacpTl/ dva tela, v.De Caelo.280b27; ali takvi primeri su i tacka, to-sada, opažaj kao neposredna "svest" žive sadašnjosti). 23. U ovom argumentu, kao i u sledecem, Aristotel vec razvija odgovor na Zenonove paradokse "dihotomija" i "Ahilej", i to nezavisno od Zenonovog paralogizma. Dakle, pitanje je: da li se nešto može vecno kretati preko ogranicenog rastojanja? Aristotel uzima u . obzir i brzinu kretanja tela ali tvrdi da ona ne može uticati na krajnji ishod: do kraja konacnog rastojanja telo mora stici za neko konacno vreme (ma koliko ono bilo). Kod konstantne brzine to je jasno; jasno je i kod ubrzanog kretanja. No, šta je sa kretanjem koje ima negativno ubrzanje, tj. sa kretanjem koje ravnomerno usporava? Aristotel u ovom argumentu u dva navrata - na lin.a6, i na lin.al8 (~pEf.lTlOl.<;, "smirivanje", ovde odgovara usporavanju, zaustavljanju; v.Simpl.l 00 1.10-26: "ovde ~pEf.lT]<Jt<; znaci kretanje ka mirovanju leni ~ef.liavl") - eksplicitno tvrdi da se i ono mora završiti u konacnom vremenu. Teško je zato poverovati da je Aristotel jednostavno prevideo da je ova varij anta s ravnomernim usporavanjem in infinitum možda ijedina uverljiva odbrambena strategija za "Ahileja". Ta varijanta se ne razmatra posebno upravo zato što je za Aristotela pretpostavka bekonacne brzine (bilo da je ona beskonacno velika ili beskonacno mala) prosto-naprosto apsurdna. 271

FIZIKA VI (dodatne napomene)

Telo beskonacno velike brzine moralo bi se u beskonacno malom vremenu nalaziti na beskonacno mnogo mesta, tj. na celoj svojoj beskonacnoj putanji - to bi bilo sveprisutno telo koje kao sveprisutno miruje iako se po pretpostavci krece, apsolutni prostor potonje fizike - a telo beskonacno male brzine moralo bi se beskonacno dugo kretati preko beskonacno malog rastojanja. A kod ovog drugog hipotetickog tela, ako vreme i jeste beskonacno za Aristotela, što se "beskonacno malog rastojanja" tice njegovo pitanje bi bilo, jasno, da li je ono kao rastojanje deljivo ili nedeljivo. Ako je deljivo, nije beskonacno malo, a ako je nedeljivo, nije rastojanje. 28. V.ib.233a21-23. Ovaj dokaz je takozvana "dihotomija". Aristotelova formulacija ovde dozvoljava dva tumacenja "dihotomije". Po prvom kretanje ne može ni zapoceti jer pre polovine treba preci polovinu polovine, pre cetvrtine osminu, itd.: niz podela prema pocetku rastojanja koje se prelazi je beskonacan tako da se nešto ne može pokrenuti jer nema konacnog najmaJ?jeg dela koji može da prede. Po drugom, kretanje sve i da zapocne ne može završiti, jer se formira beskonacni opadajuci niz 112, 1I4,...1/2n: kolika god da je razdaljina koju treba preci prvo treba preci njenu polovinu, pa polovinu preostale polovine, i td. Komentatori listom prihvataju prvu, "jacu" verziju ovog Zenonovog argumenta, a Aristotelovo poredenje "dihotomije" i "Ahileja" na ib.bI8-20, 23 ("kod oba dokaza sledi da se ne može stici do kraja", ili "granice", 1rpo<; 'ta 1rEpa.<;) pokazuje da sam Aristotel "dihotomiju" pre uzima u drugom mogucem tumacenju u kome je oštrica Zenonovog paradoksa znatno otupijena. Štaviše, ako se "dihotomija" tako protumaci, tada "Ahilej" nije poseban dokaz protiv kretanja vec samo verzija "dihotomije", kao što Aristotel i sugerira ("komjaca" je kasnije dopunila sliku, kao primer sporosti). No bilo to kako bilo, i "dihotomija" i "Ahilej" pretpostavljaju beskonacnu deljivost kontinuuma i na osnovu te pretpostavke - to je za Zenona pretpostavka oponenata koji bi po tome u ova dva dokaza bili infinitisti - dokazuje nemogucnost kretanja. "Strela" medutim, ima suprotnu pretpostavku diskontinuiteta - dakle oponenti su finitisti - jer kretanje strele posmatra se kao sastavljeno iz nemerljivih pokreta IEK 'twv Ktvll~a'trovl, vreme iz trenutaka, a putanja iz tacaka. Slicno je i 272

FIZIKA VI (dodatne napomene)

kod cetvrtog Zenonovog dokaza, kod "stadiona", s tim što je poenta tog dokaza u relativnosti svakog kretanja, odnosno u tome da svako kretanje podrazumeva i pretpostavlja referentnu tacku (telo koje se ne krece), ali da ta pretpostavka ima karakter ad hoc hipoteze. Zato nije moguce pouzdano utvrditi ko su oponenti Zenona. Licitacija je obuhvatila atomiste, pitagorejce, Empedokla, cak i Gorgiju, ali do konacnog odgovora se nije došlo. Cini se da su i ovi Zenonovi dokazi, slicno kao i oni usmereni protiv postojanja mnoštva, bili usmereni protiv svih kriticara Parmenidovog ucenja o Jednom nepokretnom bicu Iv .Plat.Parm.128d 1-6/, ali kriticara koji su to ucenje izvrgavali podsmehu i parodiranju IKo~cp()etv, v.ib.d1l. Takvih je u narodu tako osetljivom na komicnost (i tudu i vlastitu) bilo na svakom koraku, a Parmenid je svojom pozom proroka i paradoksalnošcu svojih teza bio idealna meta za porugu. Ako je Alkibijad mogao javno da se izruguje svešteniku eleusinskih misterija, štaje onda tek mogao ocekivati Parmenid? Kad je "strela" u pitanju, Zenonov zakljucak je da je telo u tom nedeljivom sada i u kretanju i u mirovanju (tj. da je "strela koja se krece nepokretna", cX.KtV1l'tOV 't~v
FIZIKA VI (dodatne napomene)

FIZIKA VI (dodatne napomene)

"Fizika" je, po modelu Platonovog "Sofista", projekt "oceubistva". Zenonove aporije Aristotel ne posmatra kao oštroumne dosetke u maniru stare sofistike, vec traži u njima racionalno i teorijski relevantno jezgro. Kad bi se vreme zaista sastojalo od tih-sada u sledu, tj. kada ne bi bilo apsolutni kontinuum, tada bi "strela" koja se krece i miruje u istom trenutku, ukazivala na aporiju tako shvacenog kretanja. Kretanje bi se sastojalo od pokreta u neuhvatljivim intervalima izmedu trenutaka mirovanja, ili od pokreta u trenucima i od mirovanja u intervalima, i jednim i drugim nedeljivim. Aristotelov odgovor dat je u složenom odnosu vremena i kretanja, te u dvostrukoj prirodi vremena: vreme je u svom podmetu kretanje, a u svom odredenju (i biti) nije. Vreme bez ekstenzije nije vreme, a ono koje ima ekstenziju nalazi se nužno izmedu dva sada, ranijeg i kasnijeg, kao što je duž rastojanje izmedu dve tacke. I "dihotomija" i "Ahilej" po Aristotelovom mišljenju dolaze do pravih aporija na svoj paradoksalni nacin. Ako po "dihotomiji" kretanje ne može zapoceti, apo "Ahileju" završiti, ocigledno je da bi se Aristotel s tim složio: usled same prirode kontinuuma kao beskonacno deljivog ne može se doci do pocetka ili do kraja kretanja ukoliko se pod tim podrazumeva nedeljivi trenutak. Ali iz toga ne sledi da nema kretanja vec da kretanje pretpostavlja sanlO sebe: ono (kao i vreme) uvek zapocinje, a zapocinje zato što uvek vec postoji. Zenon ne postiže svoj projektovani polemicki cilj, dokaz da kretanja nema, ali pokrece središnja pitanja teorije kontinuuma. 29 "Stadion" je u osnovi najjednostavniji Zenonov dokaz protiv kretanja (Eudem kaže "sasvim prost Inaivan/", EUTTi>ecr1:a'wc;, v. Eud.ap.Simp1.1020.l-2) jer zapravo i nije ništa više od paralogizma. Problem u rekonstrukciji izvornog oblika ovog Zenonovog argumenta otud ne predstavlja njegova složenost ili suptilnost vec Aristotelova neprecimost u izražavanju, a on nam je osnovni izvor (ocigledno je da se Aristotel služi i nekim grafickim prikazom koji dopunjuje i objašnjava sam tekst koji je sam za sebe neizlecivo nejasan). Egzegetski pokušaji rekonstrukcije izvornog oblika "Stadiona" ma koliko da su razliciti - ovde pozitivisticka filologija pocinje da lici na kabalisticke intepretacije "Talmuda" - imaju isti ishod do koga je izgleda i Zenonu jedino bilo stalo: da je "polovina vre-

mena jednaka dvostrukom", v.240al. Graficki prikaz iz koga može biti jasno šta Zenon tvrdi izgleda ovako:

i

274

A

A

A

A

I I I I I B B B B I I I I G G G G I I I I I Ovo je moguca pocetna pozicija (sam Aristotelov tekst pretpostavlja drugaciju pocetnu poziciju, iz koje onda krajnja jednostavno ne sledi): tela Amiruju, a B i G se krecu u suprotnim pravcima jednakom brzinom (broj tela u setovima nema znacaja; iz ekonomskih razloga treba da bude paran). Ovakva simetricna pozicija tela B i G U odnosu na tela A (to nije pozicija koju Aristotel opisuje) omogucava da se bez nepotrebnih komplikacija vidi Zenonova poenta. Pozicija u toku kretanja tela B i G na osnovu koje Zenon zakljucuje Je ova: A

A

A

A

I I I I I B B B B , I I I I G G G G I I I I I Ako se posmatra prvo levo B, ono je prešlo pored dva A i pored svih G (dakle "predena" rastojanja se odnose kao 2:4, odnosno kao I :2). Ali brzina tog B je (navodno) ista, pa se onda i vremena kretanja odnose kao i rastojanja koja ono prelazi. Dakle, iako je vreme l?jegovog kretanja jedno te isto, sledi da je "dvostruko duže vreme jednako svojoj polovini". Previda se relativnost brzine kretanja tela prema telu koje miruje i prema onom koje se krece, tj, da to nije ista brzina. Brzina je delotvornost samog kretanja tako da svako telo koje se krece ima i brzinu kretanja, ali brzina postoji samo u odnosu na drugu brzinu (ma kolika da je ta druga brzina), a onda najzad u odnosu na apsolutnu brzinu (brzinu okretanja Neba koje reprezentuje vreme). Da su u pojmu brzine mišljeni prostor i vreme kao ogledanja istog, naime kao ogledanja kretanja, to pokazuje upravo paradigmatsko kretanje Neba, ali to više nije kontekst Zenonove aporije. Zato Zenonov zakljucak da brzina kretanja u svojoj relativnosti dovodi u pitanje samo postojanje kretanja maci samo to da se kretanje ne može razumeti nezavisno od svoje delotvorno275

FIZIKA VI (dodatnenapomene) sti. tj. nezavisno od brzine i odnosa brzina. dakle nezavisno od referentnog sistema tela (izbor ovog sistema ne menja ništa na stvari. jer dovoljno je odrediti jednu tacku ili konstantni odnos tacaka).

FIZIKA VII

276

FIZIKA VII

35

40

242a

40

45

I.Nužno! je da sve što je pokretano bude pokretano od strane neceg. I Jer, ako vec u sebi nema nacelo kretanja, jasno je da se krece usled neceg drugog (jer drugo ce biti to što ga pokrece); a ako u samom sebi ima nacelo kretanja, ...neka AB bude to što se krece samo po sebi ane zato što se krece nešto njegovo: prvo, smatrati da se AB krece samo od sebe I zato što se celo krece i zato što se ne krece usled neceg spoljašnjeg slicno je kad bi se poricalo da se KL krece usled drugog ako je KL koje pokrece LM i samo pokretano, zato što nije jasno da li je to ono što pokrece ili ono što je pokretano. Potom, to što nije usled drugog pokretano Ine mora prestati da se krece zato što nešto drugo miruje; ako nešto miruje zato što je nešto drugo prestalo da se krece, tada je nužno da se krece usled drugog. Ukoliko se to pretpostavi, tada ce sve što se krece biti pokretano od strane necega. Pošto smo pretpostavili AB kao nešto što se krece, nužno je da ono bude deljivo, I jer sve što se krece je deljiv02. Neka ono bude podeljeno u G. Ukoliko se GB ne krece, tada se nece kretati ni AB; jer ukoliko se krece, tada je jasno da bi AG bilo u kretanju iako GB miruje, tako da se AB nece kretati samo od sebe i prvo. A pretpostavljeno je da se ono krece samo od sebe i najpre. Znaci nužno I je da AB miruje ukoliko se GB ne krece. Složili smo se medutim za to što miruje utoliko ukoliko nešto nije u pokretu da se krece usled neceg drugog, tako da je nužno da sve što se krece bude usled neceg drugog u pokretu. To što se krece mora uvek biti deljivo, a ukoliko se deo ne krece, tada je nužno da i celina miruje3.

1 V.d.n.,st.298 (na kraju Phys.VII). 2 Deljivost onog što se krece dokazana je na ib.240b8-241a26; ono što je nepokretno ne može imati delove, niti se to što je bez delova može kretati (osim po prilucenosti). 3 V.d.n.,st.298. 279

FIZIKA VII

FIZIKA VII

50

Pošto je nužno I da sve što se krece bude pokretano od strane neceg drugog, ako se nešto krece prostornim kretanjem /'t~v EV 'tcm~ leiVT]OW/ usled neceg drugog što se krece, i ako je opet to pokretacko u pokretu usled neceg drugog što je u pokretu, i ako je i ovo opet usled drugog u pokretu, i ako se uvek tako /može nastaviti/, tada je nužno da postoji nešto što prvo pokrece, te da se ne ide u beskra{ Uzmimo da to nije tako, tj. da se 55 nasuprot tome ide u beskraj. I Neka se A krece usled B, B usled G, G usled D, i uvek ono što sledi usled onog sledeceg. Pošto je pretpostavka to da ono što pokrece /'to letvaUv/ pokrece kad je i samo u pokretu, onda je nužno da zajedno /ci~a/ postoji kretanje tog što se krece i tog što pokrece Ger zajedno je u pokretu to što pokrece I i to 60 što je pokretano). Jasno je onda da ce zajedno postojati kretanje tog A, B, G i svega što pokrece ili je u kretanju. Uzmimo kretanje svakog od njih, i neka E bude kretanje tog A, Z tog B, aHi T tog G i D. Ako je svako od njih uvek usled drugog u pokretu, ipak ce kretanje I svakog od njih moci da se shvati kao brojcano jedinstveno, jer svako kretanje je iz necega u nešto, tj. nije bezgranicno s 65 obzirom na svoje krajeve. Pod brojcano jedinstvenim kretanjem podrazumevam ono iz tog što je brojcano istovetno u ono što je brojcano istovetno utoliko ukoliko se odvija u vremenu koje je brojcano istovetno. Jer kretanje 242b35 je istoveblo po rodu, po vrsti, ili po broju: I po rodu je istovetno kretanje iste kategorije, na primer bivstva ili kakvoce, po vrsti je istovetno ono koje se odvija iz onog što je po vrsti istovetno u ono što je po vrsti istovetno, kao što nema razlike /a.Ota.<j>opov/ po vrsti u kretanju iz belog u crno, ili iz dobrog u zlo, a po broju ono iz necega brojcano jedinstvenog u nešto brojcano jedinstveno u istom vremenu, na primer iz ovog belog u ovo crno, ili iz 40 ovog I prostora u ovaj u ovom vremenu. Ako je u dru4 V.d.n.,st.299.

280

45

50

55

60

65

gom, tada to kretanje više nece biti brojcano jedinstveno vec po vrsti. Ali o svemu tome govorili smo u prethodnim izlaganjima5. Uzmimo vreme za koje je to A dovršilo svoje kretanje i obeležimo to vreme sa K. Ukoliko je kretanje tog A ograniceno, tada ce i vreme I biti ograniceno. No pošto ima bezgranicno mnogo tog što pokrece i tog što je pokretano, tada ce i kretanje EZHT koje je složeno iz svih /tih kretanja! biti bezgranicno. Kretanje tog A, ono koje pripada tom B, ili ono koje pripada cemu drugom, ...sva ona mogu biti jednaka, a ona koja pripadaju dužem mogu biti i duža; bilo da su jednaka ili da su duža, kretanje je nezgranicno u oba slucaja. I Jer, dopuštamo tu mogucnost. Ali pošto se i to A i sve ostalo krece zajedno, onda ce i celo kretanje i kretanje tog A biti u istom vremenu; no kretanje tog A je u ogranicenom vremenu, tako da bi neko bezgranicno /kretanje/ bilo u ogranicenom /vremenul, a to je nemoguce. Moglo bi se pomisliti da je na ovaj nacin pocetna /tvrdnja! dokazana; ali ona nije I dokazana zato što se ništa nemoguce nije pokazalo. Moguce je da u ogranicenom vremenu postoji bezgranicno kretanje, ne necega jednog vec nekog mnoštva. Ovde se dogada baš to: sve se krece vlastitim kretanjem, a nije nemoguce da se mnoštvo krece istovremeno. No, ako to što u prostoru prvo pokrece i telesno kretanje moraju biti ili u dodiru ili neprekidni s tim što je u pokretu, kao što u svemu vidimo, tada je nužno da to što je pokretano i to što pokrece budu ili neprekidni ili da se dodiruju medusobno tako da iz svega bude nešto jedno. To je ili ograniceno ili bezgranicno; ovo nema znacaja za o ono o cemu je sada rec. I U svakom slucaju kretanje ce biti bezgranicno pošto je bezbroj toga /što pokrece ili je pokretano/. Uzecemo kao nešto postojece /wr, una.px,ov/

5 V.ib.V.4. Tekst na 242a66-242b42 je digresija koja ne pripada osnovnom argumentu i cije bi pravo mesto bilo u napomenama uz tekst.

281

FIZIKA VII

FIZIKA VII

70

243a

35

40 11

15

ono što je moguce. Ako ono što je složeno iz tog A, B, G i D jest ili nešto ograniceno ili nešto bezgranicno, i ako se to krece kretanjem EZHT u vremenu K koje je ograniceno, tada sledi I da za ograniceno vreme nešto bezgranicno prelazi bezgranicno ili ograniceno, a i jedno i drugo je nemoguce6. Prema tome, nužno je zaustaviti se: numo je da postoji nešto prvo pokretacko, ili prvo pokretano. Nema nikakvog znacaja to što nemogucnost sledi iz pretpostavke, Ijer pretpostavka je uzeta kao moguca, a ukoliko se pretpostavi nešto moguce, tada ne prilici da usled toga sledi nešto nemoguce. 2 To što prv07 pokrece, ne u smislu tog radi-cega vec u smislu tog-odakle kretanje pocinje, zajedno je s tim što se krece (kažem "zajedno" l'to &f.lcxl zato što nema nicega izmedu njih). To je nešto I zajednicko za sve što je pokretano i što pokrece. No, pošto ima tri vrste kretanja: prostorno kretanje, kretanje s obzirom na kakvocu, i kretanje s obzirom na kolicinu, nužno je da ima tri Ivrstel onog što pokrece: ono što pomera, ono što podrugojacava, ono što povecava ili smanjuje. Govorimo naj pre o premeštanju, jer I ono je prvo od svih kretanja. Sve što se pomera krece se usled samog sebe ili usled drugog. Kod svega onog što se samo od sebe krece jasno je da je to što se krece zajedno s onim što pokrece. To što prvo pokrece je u tome tako da I nema nicega izmedu. A sve ono što se krece us led drugog mora postajati na Ijedan odl cetiri nacina, jer ima cetiri vrste premeštanja usled neceg drugog: vucenje, guranje, nošenje, kotrljanje.

6 V.ib.238a32-b22. 7 Ovde je to "prvo" najbliži uzrok nekog kretanja, a ne prvi uzrok kretanja kao takvog. Kao što postoje ralicite vrste kretanja, tako neposredni uzroci tih kretanja moraju biti razliciti. Ovim se naizgled vrste kretanja konacno odvajaju, ali za Aristotela nijedna druga vrsta kretanja ne može postojati bez prostornog kretanja, a ovo bez njih može. Samo za prostorno kretanje kažemo da je kretanje bez dodatka, a za sva druga da su kretanja u odredenom smislu. 282

i

Sve vrste prostornog kretanja svode se na ove: nagurivanje Itn(j)(Jtrj je neko guranje,- kad to što pokrece samo od sebe sledi. to što gura,- odgurivanje 20 243b

5

10

lanw(Jtrj

postoji

I

kretanje koje jepokretac proizvede sam bacanje od sebe jace kad to što pokrenulo ne prati, kad od je premeštanja koje je u skladu s prirodom8 i kad se ovo premešta dotle dok to kretanje njime vlada. Opet, rasturanje lotw(Jtrj i pritiskanje su neko odgurivanje ili vucenje; rasturanje je neko odgurivanje Ger odgurivanje može polaziti od samog pokretaca ili od neceg I drugog), a pritiskanje je vucenje Ger i vucenje može biti usmereno ka samom sebi i ka drugom). Prema tome, Ina ove se svo-

del i njihove vrste, kao što su to raspredanje i tkanje, jer jedno je rasturanje a drugo pritiskanje. Slicno je i sa drugim Ivrstamal spajanja ili razdvajanja - svi oni su neka rasturanja ili pritiskanja - osim9 onih koje imaju mesto u postajanju i propadanju. I Istovremeno, ocigledno je da spajanje i razdvajanje nisu neki razlicit rod kretanja, jer svako se rasporeduje u neku od navedenih Ivrsta/. Takode, udisanje je nekakvo vucenje, a izdisanje je neko guranje. Slicno je i kod pljuvanja, te kod svih ostalih telesnih kretanja bilo da pripadaju izlucivanju ili upijanju IA.1Jl1'tt-

8 Kretanje "u skladu s prirodom" ovde je slobodni pad. Dakle, projektil se po ovom krece kad i dok je njegovo inicijalno kretanje jace od njegovog prirodnog kretanja nadole. To važi za vertikaini hitac; kosi hitac ima složenije kretanje od onog koje Aristotel ovde sugerira. 9 Ova rezerva izdvaja spajanje (razdvajanje) u procesima postajanja i propadanja zato što se u tim procesima spajanje i razdvajanje odvijaju na "elementarnom" nivou za razliku od ovih ovde više mehanickih vrsta kretanja. Elementi u procesu postajanja nisu delotvorno prisutni kao delovi prede u tkanju vec ih tek spajanje udelotvoruje. Takode, u postajanju spajanje i razdvajanje podrazumevaju uzajamno delanje i trpljenje /n:OtEtV, mXo:x.EtV/, mešanje (~i.~tC;, v.De Gen.et Cor.328a32-328b25) kao i odnos mogucnost _delotvomost. No, ostaje da je i tako interpretirano spajanje za Aristotela opet vrsta prostornog kretanja ili da barem pretpostavlja prostorno kretanje. 283

FIZIKA VII

FIZIKA VII

15

Kai/, jer neka od njih su guranja I a druga su odgurivanja. I ostala prostorna kretanja treba svesti na ova jer sva spadaju u ove cetiri vrste. Od ove cetiri vrste nošenje i kotrljanje svode s na vucenje i na guranje. Jer nošenje postoji na jedan od ova tri nacina (ono što je nošeno kre20 ce se priluceno zato što je u necemu što se krece I ili u 244a necemu što se krece, a to što nosi nosi bilo zato što je vuceno ili zato što je gurano, ili zato što je kotrljano, tako da je nošenje zajednicko za sve tri veste), akotrljanje je složeno iz vucenja i guranja. Nužno je naime da ono što kotrlja s jedne strane vuce a s druge da gura, jer ono jedno udaljuje od sebe a drugo približava sebi. Prema tome, 5 ako su to što gura i to I što vuce zajedno s tim što je gurano ili vuceno, tada je jasno da nema nicega izmedu tog što je u prostoru pokretano i tog što pokrece. I na osnovu odredenja je to jasno. Guranje je kretanje od sebe ili od drugog ka drugom a vucenje od drugog ka 10 sebi ili ka drugom, kad je to kretanje I brže od onog koje odvaja jedno od drugog ono što je neprekidno. Tako se odvija medusobno privlacenje. (Ali moglo bi se verovati da vucenje postoji i drugacije jer da drvo ne "vuce" vatru na taj nacin; no nema nikakve važnosti to da li to što vuce vuce krecuci se ili mirujuci, jer ono cas vuce tamo gde je 15 i samo a cas tamo gde je bilo.) A nije moguce to I da neš244b to pokrece bilo od sebe ka drugom ili od drugog ka sebi I a da nije u dodiru, tako je da ocigledno da ne postoji ništa izmedu 10 tog što se krece u prostoru i tog što okrece.

10 Y.243aI4-l5, 244a5-6. Zakljucak verovatno važi za nabrojane vrste prinudnog kretanja, osim za "bacanje" koje je možda prebrzo ocenjeno kao vrsta guranja /repulsio/, ali i za "odgurivanje" (na primer, kretanje kugle na horitontalnoj ravni, ili slicna kretanja bez produženog kontakta sa agensom); jasno je da ne važi za neke koje Aristotel nije nabrojao a znao je za njih, kao što je magnetno privlacenje. Aleksandar daje dva nacina na koje bi se i to privlacenje moglo uklopiti u Aristotelovu teoriju da "nema nicega izmedu" /v.Alex.ap.SimpI.1055.24-1056.3/, oba nedovoljno uverljiva; najverovatnije Aristotel to privlacenje ne bi ni ocenio kao neko 284

5

10

Medutim, Ine postoji ništa izmedu/ ni kod onog što se podrugojacava i onog što podrugojacava. To je ocito na osnovu na-vodenja: kod svega se dogada da zajedno postoji to što je poslednje u onom što podrugojacava i I to što je prvo u onom što se podrugojacava. (Naša pretpostavka jest to da se ono što se podrugojacava na osnovu takozvanih trpnih kakvocall podrugojacava trpeci.) Svako telo se razlikuje od drugog tela po opažajnim kakvocama, bilo po vecem ili po manjem /broju/ njih, ili po suvišku ili nedostatku kod istih. A to što se podrugojacava podrugojacava se usled tog što je navedeno. Jer to su trpnje podležece hTll; unOKEtIlEVT]l;/ kakvoce. Kažemo da se nešto podrugojacava kad se zagreva, postaje slatko, retko, suvo, ili belo; !kažemo toj bez razlike, bilo da govorimo o neduševnom ili o udušenom, te opet kod tog udušenog I bilo da govorimo o njegovim delovima koji nisu osetljivi, ili o samim culima. Jer i cula se na neki nacin podrugojacavaju: opažanje koje je delotvorno jest kretanje kroz telo, a i culo pri tom nešto trpi. U svemu onom u cemu se to neduševno podrugojacava u tome se podru-

\'Ucenje tela od strane drugog tela, ne samo zato što se magnet ne pomera, jer ne pomera se ni cekrk ili bunarsko vitlo. Ova klasifikacija je ogranicena na "telesne moci", te je Aristotelov cilj da dokaže da to što \'Uce vuce "nekom telesnom moci i da zato mora biti u dodiru" /v.Simpl. 1055. 28-30/. 11 To je tzv. "treci rod" kakvoce, pored stanja, prirodne moci, i oblicja /0X~J.1cx./, v.Cat.9a27sqq. "Trpne kakvoce" su na pr. toplota, hladnoca, slatkoca, gorcina, itd. Aristotelu je kod podrugojacavanja koje je ograniceno na ove kakvoce kudikamo lakše da dokaže da "nema nicega izmedu" zato što podrugojacavanje može da interpretira kao jedinstvo dela~ia i trpljenja mnogo jednostavnije nego pojedina prisilna kreta~ia u prostoru. S druge strane, i kad je opažanje ovih kakvoca u pitanju Aristotel je vec izgradio teoriju opažanja kao paradigmatskog kretanja /v.De An.425b27426a27/, dakle opet kao jedinstvo delanja i trpljenja. Isti vodeci motiv kao i ovde - da u bicu koje je CPOOtc; nema diskontinuiteta, skokova i jazova vodice i njegovo istraživanje pojedinacnih cula u De Sensu, sa jasnim primatom dodira /a~/, i kao fenomena i kao cula. 285

FIZIKA VII

15 245a

5

10

15

245b

5

gojacava i to udušeno, ali u onom u cemu se to udušeno podrugojacava ne podrugojacava se u svemu tome to nese s obzirom na cula). duševno (jer ne I podrugojacava Jedno primecuje, a drugo ne I primecuje svoju trpnju. Medutim, ništa ne sprecava da i to udušeno ne primecuje, kad podrugojacavanje ne dospeva do cula. Ukoliko se dakle to što se podrugojacava podrugojacava usled onog što je opažajno, kod svega toga jasno je da zajedno posI i to prvo što se toje to poslednje što podrugojacava podrugojacava: na primer, s tim je povezan /
12 Ovo je receno komplikovano i nejasno: Aristotel zapravo misli da nema nicega izmedu onog što je neposredni, najbliži uzrok kretanja - to je to "prvo što pokrece" - i onog što je s njim u dodiru u tom što je pokretano (to je to "krajnje"). Takode, v.ib.244b5. 13 V.ib.244b7-8.

286

FIZIKA VII podrugojacavaju u svojim oblicjima, formama, stanjiili u zadobijanju ili u gubljenju svega toga; no, to nije tacno ni zajedne ni za druge. Naime, kad je dovršeno ono što se oblikuje ili ureduje, I mi to ne nazivamo onim iz-cega je to, kao što /ne kažemo, na primer/ da je statua bronza, da je sveca vosak, ili da je krevet drvo, vec govorimo paimeno daje ovo "bronzano", ono "voštano", a ono "drveno"; a ono što je pretrpelo ili se podrugojacilo nazivamo: kažemo da su bronza ili vosak vlažni, topli, ili tvrdi I (štaviše, ne samo da govorimo tako vec kažemo da je to vlažno, ili to toplo, bronza): pri tome tvar nazivamo istoimeno kao I trpnju. Prema tome, ako se kod oblicja i kod forme to što je postalo ne naziva time u-cemu oblicje jest, a kod trpnji i kod podrugojacavanja se naziva, jasno je da postajanje15 ne bi bilo podrugojacavanje. Izgledalo bi uz to i besmisleno tako reci, I kao na primer da se podrugojacio covek, ili kuca, ili bilo šta što je postalo. Moglo bi se verovatno reci da se nešto nužno podrugojacava kad nešto postaje, na primer da se tvar zgušnjava, razreduje, zagrejava, ili hladi; medutim, to što postaje ne podrugojacava se, niti je njegovo postajanje podrugojacavanje. No, ni stanja /E~etc;/, bilo tele sna ili duševna, nisu podrugojacavanja. Neka stanja su vrline16, a druga su poromal4,

10

15 246a

5

10

14 Zato što su to vTste kakvoca, a podrugojacavanje je kvalitativna promena; jeste, ali samo s obzirom na jednu vrstu kakvoca, tj. s obzirom na "trpne kakvoce". 15 Još jasnije i u širokom istorijskom kontekstu povlaci Aristotel ovu razliku u De Gen.et Cor.I.1-2 (posebno, v.ib.315bI6: "skoro svi (sc.fizicari) misle da su podrugojacavanje i postajanje razliciti", "skoro svi" jer po Aristotelovom mišljenju samo nacelni monizam jonske fizike ne pravi i ne može napraviti ovu razliku). 16 V.Ethic.Nic.l103a9, l106a Il, etc. Ovde se o vrlinama govori u širokom kontekstu duševnih i telesnih kvaliteta, dakle kao o kvalitetima pored drugih, i može se reci da Aristotelu takav pristup nije stran; eticki kontest je, jasno, uži i zato Aristotel i ne ulazi u analizu pojma vrline u etickom 287

FIZIKA VII

FIZIKA VII

15

20 246b

5

10

15

ci, a ni vrlina ni porok nisu podrugojacavanje; vrlina je neka dovršenost (naime, za nešto se kaže da je dovršeno kad zadobije vlastitu vrlinu - jer tada je ponajviše I u skladu sa Isopstvenoml prirodom - kao što je krug dovršen kad je u najvecoj meri krug, tj. kad je najbolji), a porok je propadanje i kvarenje toga. Kao što dovršenje kuce ne nazivamo podrugojacenjem (besmisleno je ako su krunište i crep podrugojacavanje, odnosno ako se kuca kojoj se postavlja krunište ili crep podrugojacava a I ne' dovršava), isto tako cinimo i kod I vrlina i kod poroka te kod onog što ih poseduje ili zadobija: vrline su dovršenja, a poroci su kvarenja, tako da nisu podrugojacavanja. Takode, kažemo da su sve vrline u tom nekako-biti-uodnosu-prema-necemu lEv 'te!) npo~ mOl; ~xetv/. Vrline tela, kao na primer zdravlje I i dobro stanje, postavljamo u mešavinu ili u srazmeru toplog i hladnog, bilo u njihovom unutrašnjem medusobnom odnosu ili u odnosu prema oklini /'to n:eptExovl. Slicno je i sa lepotom, snagom, te sa svim ostalim vrlinama i porocima. Svaka od njih je to nekako-biti-u-odnosu-prema-necemu, tj. svaka dobro ili loše ustrojava 10t'1:t ihptl to što je poseduje prema njegovim osobenim trpnjama. I A osobene trpnje su one usled kojih je necemu prirodeno da postaje ili da propada. Pošto ni to prema-necemu nije podrugojacavanje, tj. pošto kod toga ne postoji ni podrugojacavanje, ni postajanje, niti uopšte ikakva promena, jasno je da ni stanje ni gubitak ili zadobijanje stanja nisu podrugojacavanje; no oni verovatno postaju i I propadaju nužno ukoliko se nešto podrugojacava, kao što se dogada i sa oblikom i sa oblicjem ukoliko se podrugojacava toplo, hladno, suvo, ili vlažno, ili ono u cemu se ovi kao u prvom nalaze. Svaki porok i svaka vrlina odnose se na to usled cegaje tome što ih poseduje prirodeno da se podru-

247a

5

10

"et

smislu; ali i to što ona uopšte pronalazi svoje mesto u filozofiji prirode više je od potrebnog.

288

20

15

247b

5

10

~ojacava. I osetljivim,Vrlina aporok ga osetljivim cini ili neosetljivim, ili, nasuprot,ilineosetljivim. tako i tako Slicno I stvar stoji i sa duševnim stanjima i sposobnostima jer i one su to nekako-biti-u-odnosu-premanecemu. Vrline su dovršenja, a poroci kvarenja. Takode, vrlina dobro usmerava u odnosu na osobene trpnje, a porok loše. Dakle, ni oni ne mogu biti I podrugojacavanja; to nisu ni gubljenje ili zadobijanje tih Istanja!. No nužno je da ona nastaju onda kad se podrugojacava deo koji opaža, a on ce se podrugojacavati usled onog što je opažajno; jer sva eticka vrlina odnosi se na telesne užitke ili bolove, a ovi su ili u delanju I'tTI n:pci~et/, ili u secanju, ili u nadi. I Oni koji su u delanju postoje na osnovu opažanja, tako da ih u pokret stavlja nešto opažajno; a oni koji su u secanju ili u nadi poticu od ovog, jer covek uživa secajuci se onog što je doživeo ili nadajuci se onom što tek treba da bude. Nužno je dakle da svaki takav užitak nastaje usled tog opažajnog. A pošto onda kad nastaju I užitak i bol nastaje i porok, ili vrlina (jer oni se odnose na to), a užici i boli su podrugojacavanja tog opažajuceg, jasno je da se vrline i poroci gube ili zadobijaju kad se nešto podrugojacava. Njihov postanak pracen je podrugojacavanjem, ali oni san1i nisu podrugojacavanja. Ni stanja umnog dela Idušel nisu podrugojacavanja, niti postoji njihov nastanak. Spoznajni Ideo dušel više od svega smatran10 necim što je u tom nekako-biti-u-odnosu-prema-necemu. Jasno je da Ita stanja! nemaju postanak. To što je po mogucnosti spoznajuce IEmcr't~J.1ovl ne postaje I spoznajuce zato što se nekako pokrenulo vec zato što postoji nešto drugo. Kad postoji nešto što je deo, tada nekako na osnovu tog što je deo dolazimo do spoznaje opšteg. Ali nema postanka te upotrebe i te delotvornosti, osim ako se veruje da i videnje i dodir imaju postanak, jer ta upotreba i ta delotvornost slicni su ovima. I Pocetno zadobijanje znanja nije postanak ni podrugo289

FIZIKA VII

15

248a

5

10

15

FIZIKA VII

jacavanje, jer kažemo da razum l't~v 01.avOlavl spoznaje i misli time što se smirio i zaustavio Icr't~va1.P, a u mirovanju nema postanka jer uopšte nema nikakve promene, kao što je i ranije recenol8. Kao što kad neko prede iz opijenosti, sna ili iz bolesti, u tome suprotno, I ne kažemo da je iznova postao onaj koji zna (iako se pre toga nije mogao služiti svojim znanjem), tako ni kad neko tu sposobnost zadobija prvi put le~ apx~c;I. Kad se duša smiruje iz prirodne zbrke i nereda tada postaje nešto razborito i spoznajuce. Upravo zato deea ne mogu ni razumevati ni prosudivati I kao stariji. Kod njih su snažni ta zbrka i to kretanje. U necemu se ona sreduju usled utieaja same prirode, a u necemu usled utieaja drugih; a u oba slucaja to prati i podrugojacavanje neceg u njihovim telima, isto kao I i kod budnosti i delotvornosti, kad se neko otrezni ili probudi. Na osnovu tog što je receno la'A'Ajasno je da se podrugojacavanje i podrugojacenje oicoO"1.~1 zbivaju u tom što je opažajno, tj. u delu duše koji opaža i ni u cemu drugom, osim priluceno. 4 Moglo19 bi se postaviti pitanje da lije svako kretanje uporedivo sa svakim ili nije. Ako je svako kretanje uporedivo, i ako je jednake brzine ono što se za isto vreme krece preko istog Irastojanja/, tada ce neka kružna /linija! biti jednaka pravoj i, svakako, duža ili kraca. Takode, isto ce biti podrugojacenje i neko premeštanje, ukoliko se za isto vreme jedno podrugojaciloa drugo I premestilo. Ali to je nemoguce! Da li su onda kretanja jednake brzine kad se za isto vreme prelazi isto Irastojanje/, a svojstvo nije jednako dužini, tako da podrugojacavanje nije jedna-

ko premeštanju, niti je manje, te nije svako kretanje uporedivo Isa svakim/? • 20

25 248b

I

ža ili kracaA 1 od vremenu nešto prave, prelazi tako Bdaanešto može G, biti tada i jednaka. bi B bilo Akove-u ce od G. Tako smo naime odredili to "brže". I ako za krace vreme prelazi isto Irastojanje/, opet je brže. Prema tome postojace neki deo Ivremena! A u kome ce B preci isti Ideol kruga kao i to Irastojanjel G u eelom Ivremenul A.

5

10

''Zi

17 Platon u "Kratilu" daje dva tumacenja termina En;t0't~J.lT]. U prvom /v.Plat.Crat.4l2a/ povezuje ga sa tn;ecrOOt (slediti, pratiti), što nema osnova, a drugo je ovo koje i Aristotel prihvata; Platon takode misli da je ovo drugo tumacenje verovatnije /v.ib.437a/. Redak slucaj tacne "etimologije": znanje bi onda bilo stajanje u necemu, mirovanje u tome što se zna. 18 V.ib.225bI5. 19 V.d.n.,st.300. 290

Šta ce slediti u slucaju kruga i prave /linije/? Besmisleno bi bilo da su ta /kretanja! uporediva ako nije I slicno kretanje ovog po krugu i ovog po pravoj liniji vec je neposredno nužno da bude ili brže ili sporije, kao što je to kod kretanja nadole ili nagore. Za naš dokaz nema nikakve važnosti ako se ustvrdi da je neposredno nužno da kretanje bude brže ili sporije jer kružna /linija! može biti du-

~.,

1

Ako su medutim, to uporediva kretanja, tada sledi da to što smo upravo rekli~ ,...daje prava jednaka krugu. Ali Ite linijel nisu uporedive, tako da to nisu ni kretanja; sva ona koja nisu saimena nisu uporediva. Zašto, na primer, nema uporedivosti u tome da je "oštrija" pisaljka, vino, ili najviši ton? Nema uporedivosti zato što je to nešto istoimeno IO\lwvUj.taI. Najviši ton uporediv je s onim koji je odmah do njega I zato što to "oštro" znaci isto kod oba. Da li onda to "brzo" nije isto ovde i tamo 21, a još manje kod podrugojacavanja i premeštanja?

20 V.ib.248a25. 21 U prethodnom pasusu aporija uporedivosti obuhvata la je ejdetski razlicita kretanja. Ovde se ona zaoštrava na kretanjima iste vrste. Da li je brzina kružnog kretanja uporediva sa brzinom pravolinijskog? Prava i krug mogu biti jednaki po dužini ali ne i po obliku: kretanja po njima su onda razlicita, ali onda je i brzina homonimna u oba slucaja, "ovde i tamo". Aristotelova poenta može se braniti razlikovanjem ugaone brzine kod kružnog kretanja i trenutne brzine kod pravolinijskog kretanja (v=const.;no, posebno se može braniti kod ubrzanog kružnog kretanja). Detekcija i izbegavanje homonimije otvaraju prostor razlicitosti u samim fenomenima a time i same fenomene. Da definicija brzine preko odnosa rastojanja i vremena predstavlja samo grubi okvir - ma koliko da je on tehnicki 291

FIZIKA VII

FIZIKA VII

Ili možda, prvo, nije istina to da nije uporedivo ono što nije istoimeno? Jer, to "mnogo" znaci isto kod vode i kod vazduha, a oni nisu uporedivi. Ako to i nije Itacno/, sigurno bar to "dvostruko" I znaci isto (jer ono je odnos dva prema jedan), mada oni nisu uporedivi. Ili možda i ovde važi isti razlog? Naime, i to "mnogo" je istoimeno. No kod necega su i odredbe 1'A(yyml istoimene, na primer kad se kaže da je "više" toliko i još, jer to "toliko" je nešto razlicito. I to "isto" je istoimeno; pa i "jedno", ako je ovo tacno, neposredno je istoimeno. I A ako je ono, tada je i "dva". Jer zašto je nešto uporedivo a drugo nije, ako je to neka jedinstvena priroda? Da li je to zato što se razlikuje ono što je prvo sposobno da primi? Konj i pas uporedivi su s obzirom na to koji je belji (jer ono u cemu je to kao u prvom, površina, jest nešto isto), a isto je tako i s obzirom na velicinu; ali voda i glas22 nisu luporedivi/, jer tu je lodredbal u necemu razlicitom. I Jasno je da se na taj nacin sve može uciniti jednim I't.v TCmet vi, te reci da I da je svako u necemu drugom: poistovetice se jednako, slatko i belo, no svako od njih ce biti u drugom. Pored toga, to što je spo-

i

15

20

25 249a

operativan;jer, najzad, operativanje upravo usled svoje "grubosti" - to je i Aristotelovo mišljenje, jer ona kao takva prepokriva razlike i jeste homonimijska. Simplikije izvanredno primecuje da se u ovom Aristotelovom aporijskom pristupu brzina stavlja u fimkciju oblika putanje: n:apa 'toU imoKetllEvO"U 01lA.ovo'tt 't~v otaopclv A.alll3aVetV, v. Simp1.1084.1-2. 22 Voda i glas mogu biti "beli", ali to "belo" ima razlicito znacenje kod jednog i drugog: vodaje "bela"ukolikoje bistra i prozirna, a glas ukoliko je jasan /v.Top.106a25/."Belo"je tu homonimnoupotrebljeno;pre možda metonimijski ili metaforicki, kao i "oštro" kod zvuka i kod maca "Na taj nacin" /oIYtw, v.b25/, tj. ako se dopusti slobodna igra homonimija, ako se misli da "oštro" znaci isto cemu god da se pridaje. Medutim, nema kretanja bez brzine, tako da brzina nije prilucena odredba kretanja; takode, svako kretanje je u vremenu i meri se vremenom, tako da izgleda da je prenaglašenaAristotelovabojazan da se i ovde ne uvuce neprimecenahomOmml]a.. 292

5

10

15

20

25

sobno da prima nije bilo šta i ne prima ono bilo šta vec je to prvo što prima nešto jedno i prima nešto jedno. No da li to što je uporedivo ne treba samo da ne bude istoimeno vec i da se ne I razlikuje ni po tome šta je ni po tome u cemu je? Na primer, mislim na to kako boja sadrži podelu: ona stoga nije uporediva na osnovu toga (na primer, koja od dve Istvaril je obojena u vecoj meri, ali ne nekom odredenom bojom vec utoliko ukoliko je to boja), vec na primer na osnovu belog. Isto je i kod kretanja: iste brzine je ono što za isto vreme prelazi isto toliko Irastojanje/. Ako se sad jedan Ideol te dužine podrugojacio, a drugi za isto vreme I premestio, da li je onda ovo podrugojacavanje jednako s premeštanjem, i da li ima istu brzinu? Ali, to je besmisleno! Razlog je u tome što postoje vrste kretanja. Sledi da je prava Ilinija/ jednaka kruŽ11oj, ako ono što se premešta za isto vreme na istoj dužini mora biti jednake brzine. Da li je uzrok tome to što je premeštanje neki rod, ili to što je linija neki rod? I Vreme je istovetno, a ako je po vrsti razlicito Ito-šta i to u-cemu/, tada se i /kretanjal razlikuju po vrsti. Jer premeštanje ima vrste ukoliko vrste ima ono u cemu se kretanje odvija (nekad to zavisi i od onog cime se nešto krece: na primer, ako su to noge, to je hodanje, a ako su krila letenje. Ili to možda nije tako vec se premeštanje razlikuje po oblicjima?) Dakle iste brzine su one stvari koje se za isto vreme krecu preko iste velicine; I a ono što je istovetno i po vrsti bez razlike, to je i po kretanju bez razlike. To treba ispitati: u cemu je razlika kretanja? Ovo izlaganje pokazuje da taj rod23 nije nešto jedinstveno vec da pored toga ostaje skriveno mnoštvo; a od onog što je istoimeno nešto je veoma udaljeno medusobno, drugo sadrži neku slicnost, a trece je blizu bilo po rodu ili I po srazmeri lava'ACf'(iqJ i to upravo zato ne izgleda istoimeno. Kada je dakle vrsta razlicita? Da li onda kad je ista u drugom, ili kad je razlicita u razlicitom? Šta je granica !6poc;,/?Da

23 V.d.n.,st.30I.

293

FIZIKA VII

30 249b

5

10

li je ona u tome na osnovu cega prosudujemo da su belo i slatko istovetni, ili da su razliciti zato što se svako u necemu drugom pojavljuje ili zato što su u potpunosti neistovetni? Što se tice podrugojacavanji4, kako jedno može biti iste I brzine kao drugo? Ako je ozdravljenje neko podrugojacavanje, a neko može ozdraviti brzo, drugi sporo, a neki opet zajedno, tada I podrugojacavanje mora biti iste brzine. Ali, šta se podrugojacilo? Ovde se ne može govoriti o jednakom; kao što kod kolicine postoji jednakost, tako ovde postoji slicnost. No uzmimo daje jednake brzine promena necega u isto za isto vreme. I Da li treba porediti to u cemu je svojstvo Ina1}or:,/, ili samo svojstvo? Ovde, buduci da je zdravlje navodno isto, može se prihvatiti to da ono ne postoji ni manje ni više nego slicno. A ako je to svojstvo razlicito, kao što se podrugojacava ono što beli i ono što ozdravlja, tada u tome nema niceg istovetnog, jednakog ili slicnog utoliko ukoliko se sada I postavljaju vrste podrugojacavanja, te ono nije jedinstveno kao što to nisu ni premeštanja25. Prema tome, treba ustanoviti koliko ima vrsta podrugojacavanja i koliko ima vrsta premeštanja. Ako to što se krece, tj. to što se krece po sebi a ne priluceno, jest nešto po vrsti razlicito, tada se i kretanja moraju razlikovati po vrsti; ako se pak to razlikuje po rodu, tada se i kretanja razlikuju po rodu, a ako se po broju razlikuju, tada se i ono po broju

24 Ono što je iste brzine prelazi isto, rastojanje za isto vreme. Medutim, ono što se podrugojacava ne prelazi nikakvo rastojanje: dakle, brzina podrugojacavanja nije isto što i brzina prostornog kretanja. Takode, to isto /tO toov, jednako/ postoji kod kvantiteta a ne kod kvaliteta; kod kvaliteta postoji slicnost 25 Medusobno se mogu porediti pojedinacna kretanja istog tipa, na pr. ozdravljivanje sa ozdravljivanjem, a ne sa beljenjem; dakle, ona koja su po rodu i po vrsti ista a "po broju" razlicita. Zato se uostalom pravolinijsko i kružno kretanje ne mogu porediti, jer kod njih putanja kretanja odlucuje o identitetu kretanja. 294

FIZIKA VII

15

20

25

30

250a

5

razlikuje. Najzad, I da li treba obracati pažnju na svojstvo, na to da li je ono isto ili slicno ako su podrugojacavanja iste brzine, ili treba obracati pažnju na to što se podrugojacava, na primer na to da li je kod ove Istvaril toliko obeljeno a kod ove ovoliko? Ili možda na oba, te je podrugojacavanje isto ili nije isto, a jednako je i nejednako ako je ono lšto se podrugojacava! jednako ili nejednako? Isto treba razmotriti i kod postajanja i I propadanja. Na koji nacin je postajanje jednake brzine? Ako za jednako vreme Ipostajel nešto istovetno i nedeljivo, kao covek ili životinja26; brže je ako za isto vreme postane nešto razlicito (jer ovde nemamo neke dve Istvaril u kojima je drugost, kao Itamol neslicnost), ili ako je bivstvo broj, a broj je manji ili veci mada je jednovstan. Ovde je bezimeno to I zajednicko, tj. to što pripada oboma, kao što Inasuprot/ svojstvo koje je jace ili nadmašuje jest "više", a kolicina "veca". 5 Buduci da to što pokrece pokrece nešto uvek u necemu i do necega (kažem u-necemu zato što je u vremenu, a do-necega zato što dužina ima odredenu velicinu, jer to što pokrece uvek istovremeno pokrece i dovršilo je pokretanje I tako da uvek mora postojati neka odredena Idužinal po kojoj se kretalo i neka po kojoj Ise krece/), ako je A to što pokrece, B to što je pokretano, G dužina po kojoj se kretalo, I a D vreme u kome se kretalo, tada ce za isto vreme ista moc louvcq ..nr:,/, moC A, pokretati polovinu tog B preko dužine dvostruko vece od G, a preko tog G za polovinu vremena D. Na taj nacin ce postojati srazmera. A ako ista moc pokrece to I isto za ovo vreme preko ovolike dužine, i preko polovine za polovinu Ivremena/, tada ce i snaga /t0xur:,1 upola slabija pokretati pola lod toga! preko iste dužine za isto vreme. Na primer, neka E bude moc upola slabija od A, a neka Z bude pola od B: oni se medusobno slicno odnose, tj. snaga je srazmema težini, tako da ce love dve silel pokretati Ita dva

26 V.d.n.,st.301. 295

FIZIKA VII

FIZIKA VII

10

15

20

25

tela! za isto vreme i na istom Irastojanju/. Ako I to E pokrece to Z preko G u vremenu D, tada nije nužn027 da za isto vreme to E pokrece dvostruko vecu Itežinul od Z preko polovine dužine G. Ako pak, A pokrece to B za vreme D preko dužine kolika je dužina G, tada polovina od tog A, tj. E, nece pokretati to B za isto vreme D, ani za neki deo vremena D preko nekog dela dužine G koji je u istom odnosu prema I celoj dužini G kao A prema E; .uopšte, moglo bi se dogoditi da nikako ne pokrece. Jer ako je citava ta sila pokretala nešto preko tolikog rastojanja, to ne znaci da ce polovina lod njel pokretati preko tolikog i tolikog rastojanja ili za toliko i toliko vreme, jer jedan jedini covek28 mogao bi pokrenuti brod ukoliko se snaga svih ovih koji vuku brod deli na· njihov broj i po dužini na kojoj su ga svi oni pokrenuli. Zato I nije istinit Zenonov dokaz da ce bilo koji deo prosa proizvesti buku, jer ništa ne sprecava da taj deo ni za koje vreme ne pokrene onaj vazduh koji je pokrenuo citav džak prosa29 u padu. Sam od sebe on ne pokrece cak ni toliki deo vazduha koliki bi pokrenuo u okviru celine. Jer on u toj celini, osim po mogucnosti, ne I predstavlja ništa. No, ako postoje dva pokretaca i ako svaki od njih pokrece toliku Itežinul za odredeno vreme preko odredenog Irastojanja!, tada ce i njihove složene moci pokretati spoj tih

27 To nije nužno, jer moguce je da to E uopšte ne može da pokrene dvostruko teže telo. Stav koji nosi ovaj niz analogija izmedu sile i težine je da sila koja može da pokrene neko A može da pokrene i neko Aln (jer ono što može toliko može i manje od toga). Ali obratno ne važi (~. ne mora da važi). 28 Tj. jedan jedini covek bi oRda mogao povuci brod na rastojanju koje je proporcionalno odnosu izmedu njegove sile vucenja i sile svih zajedno: • ako je dvadeset ljudi povuklo brod sto metara on sam bi ga povukao pet metara. To svakako nije nužno, jer moguce da vec deset njih ne bi moglo ni da pomeri brod. 29 Paradoks koji je Zenon postavio Protagori (v.Simpl.ll 08.12-28). "Medimno" je, kao mera za zapreminu, po prilici isto što i "džak" jer hvata 52,5 lit. 296

30

250b

5

težina preko isto dužine za isto vreme, jer to je srazmerno. Da li je tako i u slucaju podrugojacavanja i rasta? Nešto povecava, drugo je povecavano, i za I odredeno vreme i do odredene kolicine jedno povecava a drugo je povecavano. Isto je s tim što podrugojacava i s onim što podrugojacava: podrugojacava se nešto, ili neka kolicina I u smislu veceg i manjeg, i u ogranicenom vremenu, za dvostruko duže vreme dvostruko više, i dvostruko više za dvostruko duže vreme, i polovina za upola manje vreme (ili: za upola manje vreme polovina), ili dvostruko više za isto vreme. No ako to što podrugojacava ili povecava za ovo vreme toliko i toliko povecava I ili podrugojacava Inešto/, nije nužno da polovinu Ipodrugojaci ili poveca! za pola tog vremena, ili za pola vremena polovinu, vec je moguce da ništa ne podrugojaci ili poveca, isto kao i kod težine.

297

FIZIKA VII (dodatnenapomene) Dodatne napomene

1 Tekst Phys.VII sacuvan je u dve verzije cijaje razlika u razlicitoj stilizaciji i u ponekom izrazu (uglavnom u prva tri paragrafa), i to je situacija koju ispred sebe imaju i stari komentatori. Verovatno je ovaj tekst i nastao kao rana skica za Phys. VlII, a da su ga Aristotelovi sledbenici postavili ispred posednje knjige "Fizike" kao neku vrstu uvoda. Ovde je prevedeno po verziji koju utvrduje D.Ross (sledeci u tome Bekkera i Prantla) a koja je i ona za koju se odlucuju Simplikije i Filopon. Tema Phys. VII data je u prvoj recenici: svako kretanje mora imati uzrok. Za ono što se krece protiv prirode ili prinudno to je ocigledno, a ono što se krece prirodno naizgled u samom sebi ima nacelo kretanja - jer to "nacelo kretanja" i jeste qn)CH~ za Aristotela - i to kretanje predstavlja problem: svako kretanje je uzrokovano, ali u cemu je onda uzrok tog naizgled slobodnog kretanja (uzrok slobodnog pada na primer ili uzrok kretanja nebeskih tela), jer i ono po principu univerzalnosti važenja kauzaliteta mora imati uzrok. No, iako je time odredena tema Phys.VII ona se ne razvija dalje od nacrta, a diskusija se rasplinjava u vrstama (neslobodnog) kretanja, u teoriji podrugojacavanja i na problemu poredenja razlicitih kretanja. Zato ovu knjigu pre treba citati kao dodatak (ili kao niz napomena) za Phys.VlII, a ne kao sanlOstalnu raspravu. 3 Paradoksalna poenta ovog argumenta nije jasno istaknuta. Aristotel posmatra takozvano slobodno kretanje, "prirodno" kretanje za razliku od kretanja pod prisilom kod koga je ocigledno daje to što se krece pokretano od strane drugog (guranje, vucenje, kotrljanje, podizanje necega polugom, i td.). Prirodno kretanje takode ima uzrok, jer slobodno kretanje nije razlicito od prisilnog kretanja po tome što jedno nema uzrok a drugo ga ima vec po tome što je ovde uzrok unutra a tamd spolja; ali on je samo naizgled unutra (v.Simp1.l037.I8-19: eni oE 'rOV &JlCovznoq e~eamoo Kal. /J.~ ~~CI)t}ev). Ali to da uzrok naizgled jest unutra i jeste "priroda" kao 298

FIZIKA VII (dodatnenapomene) nacelo kretanja. Neki deo celine (kauzainog niza) koja je u pokretu mora pokretati a drugi mora biti pokretan. Ali za taj deo koji pokrece opet važi isto, jer ukoliko se on kad pokrece i sam krece mora on biti deljiv, i tako ad infinitum: sve što je pokretano mora biti pokretano od strane drugog (pa cak i ako je "samopokretano"). U onom što je deljivo, a takvo je sve što se krece, ne može se doci do dela koji bi pokretao druge a sam bio nepokretan. Dakle, pokretac mora biti bez delova i nedeljiv e da bi bio nepokretan. Uzrok slobodnog kretanja - koje jasno samim tim što mora imati uzrok nije spontano i slucajno - mora biti van toga što se krece. Konacni uzrok kretanja ne može biti deo kauzalnog niza, i u tome je paradoksalnost ovog Aristotelovog argumenta. Njegova teorija kontinuuma nužno dovodi do celine kauzalnog sklopa, a onda prvi uzrok više ne može pripadati tom sklopu vec ga mora postaviti u celini. Jasno je po sebi da je ovim zahvatom doveden u pitanje sam pojam "prirode" kao unutrašnjeg kauzaliteta, kao "lekara koji leci sebe". Uzrok slobodnog kretanja, pa onda i kretanja kao takvog, ne može biti "priroda". Ali šta je onda u(Jt~ako joj se "oduzme sve što ima"? 4 Aristotel dokazuje da postoji nešto što pokrece, te da se ne ide u beskraj. Dokaz je reductio ad absurdum, i osniva se na dvosmislenosti grckog &/J.a koje znaci i "zajedno" (u istom prvom prostoru) i "istovremeno". No smisao ovog dokaza je u tome da pocetak kretanja ne može biti u vremenu, odnosno da ono što zapocinje kretanje ne može biti ukljuceno u vremenski niz. Ako je to Anešto u pokretu od cega pocinjemo i što je sada, onda uzrok tog A, neko B, takode mora biti u kretanju Ger inace ni A ne bi bilo); a ako je B u kretanju, tada je i G, jer svako kretanje ima uzrok, i td. To sledi iz prethodnog argumenta, odnosno iz neprekidnosti tog što se krece (celine kauzalnog niza). Dakle postojalo bi istovremeno kretanje beskonacno mnogo toga zažeto u svojoj krajnjoj "posledici", tj. u kretanju tog sadašnjeg. Jer ako je beskonacno, tada bi do sadašnjeg trenutka vremena protekla beskonacnost koja bi po pretpostavci bila sabrana i "sacuvana" u sadašnjem kretanju. No, protekla beskonacnost nije beskonacnost, tj. kad bi ona bila takva došlo bi se do svodenja na nemoguce, jer postojalo bi bezgranicno kretanje u ogranicenom vremenu. Ali, ovaj argument nije tacan ni kao reduc299

FIZIKA VII (dodatnenapomene)

tio ad absurdum,jer ništa ne sprecava da se beskonacno mnogo (ali razlicitih stvari) krece istovremeno/zajedno u ogranicenom vremenu /v.b58-59/. Argument bi dobio na težini samo pod pretpostavkom postojanja nekog identicnog beskonacnog kretanja necega identicnog, dakle brojno identicnog beskonacnog kretanja, a takvo nije moguce. I kretanje Neba je identicno "samo" po vrsti /etOet/. Na slicnom paradoksu navodno aktualno protekle beskonacnosti _ jer da je beskonacnost sada aktualno protekla, ako svet nema pocetak u vremenu - osniva i Filopon svoju kritiku Aristotelove teorije vecnosti sveta. 19 Ceo ovaj §4 o uporedivosti kretanja sastavljen je iz pitanja i odgovora u ritmu "toka svesti". Kao da vidimo Aristotela dok sam za sebe razmatra virtualna pitanja i moguce odgovore. Za Aristotelaje brzina cvrsto povezana s ejdetskom prirodom kretanja: pitanje je dakle da li se u istom smislu, a ne homonimno, može govoriti o brzini kod razlicitih oblika kretanja, ili su i te brzine po odredenju razlicite te najzad imaju samo ime zajednicko. Jer nešto se brzo zagrejava (kao metal, na primer) u odnosu na nešto što se sporo zagrejava - i to su uporediva kretanja i brzine - no da li se nešto brže zagrejava nego što drugo rotira? Nije li tu i "brzina" homonimna kao što je "kretanje" homonimno? Ali vreme je konstanta svakog kretanja, pa onda nije ocito u cemu je aporija "uporedivosti"- ili možda nije konstanta, ako je vec "brzina" homonimna, i eto još jedne aporije, i to možda najteže (jer, možda svako ejdetski razlicito kretanje "ima" svoje vreme). Brzina podrugojacavanja ne može se izraziti u terminima rastojanja i vremena, tako da je ocigledno homonimna u odnosu na brzinu prostornog premeštanja. Ali, šta je onda sa brzinom rasta ili postajanja? Svako kretanje ima brzinu, jer brzina je samo kretanje u svojoj delotvornosti, no onda kretanje ostavlja svoj ejdetski pecat na brzini. Simplikije rezimira ovu aporeticnu situaciju ostavlj~uci je otvorenom: "ne postoji neka zajednicka mera za sva kretanja" - ali šta je onda sa vremenom kao merom svakog kretanja? - "vec su uporediva medusobno samo ejdetski ista kretanja", v.Simp1.1082.18-19: OU yap ec:T'ttrcacrwv KOtvov1t ~E1pov aA.A. (sc.cru~/3A.Tl'tai)ai 6l-toetoet~ ~ovov aA.A.~A.at~. 300

FIZIKA VII (dodatnenapomene) 23 Od homonimije nije poštedeno ni "kretanje", ali sama "homonimija" je nešto višeznacno, možda cak i homonimiCno. "Rod" kretanja i njegove vrste /e\oT]lpre prikrivaju jedno originarno mnoštvo tipova i oblika kretanja nego što predstavljaju cvrstu strukturu u koju se može uklopiti svako kretanje. Aristotelov pojam podrugojacavanja je svakako dobar primer nacina na koji on izlazi na kraj sa homonimijom: širok pojam podrugojacavanja on sužava do granice tehnickog termina (to i jeste metodski smisao definicije). Istovremeno, jedinstvo roda (tj. pojma kretanja) ako vec ne može biti izgradeno po obrascu formalne definicije, jer i Aristotelovo odredenje kretanja je pre opis limoypa' evoc; Kal n:pOC;EV A.eyo~eva, v .simpl.l 096.1 0-28/, cime se zapravo afirmiše po/isemija kao jedini izlaz iz homonimijske prirode jezika. 26 Dakle, ako postane nešto što pripada nedeljivoj vrsti /10 6.10~ov/ a ne ukoliko to pripada (kao što pripada) i nekom rodu (rodu životinja); nešto postaje brže od necega opet u okviru nedeljive vrste. Ceo ovaj tekst o brzini postajanja pun je nejasnoca i nedorecenosti. Kljucni stavovi su istovremeno i najmanje jasni. To da je "bivstvo" /ouma/ broj tumaci se uglavnom kao usputno oslanjanje na pitagorejsku teoriju, jer cim neko spomene "broj" u neubicajenom kontekstu (valjda mimo sabiranja i oduzimanja) to je za filo301

FIZIKA VII (dodatne napomene)

loške glave dokaz uticaja pitagorejaca (tako W.Jaeger i D.Ross), a kako to ide bez uobicajene Aristotelove kritike pitagorejaca (kao inace, na pr. u Metaph.985b23sqq, 1080bI6-17, et al.) onda ona ovde "razumljivo" izostaje zato što se Aristotel još nije oslobodio svoje filozofske prošlosti, odnosno još uvek je u platonisticko-pitagorejskom istocnom grehu. Simplikije takvo tumacenje (bez ove licne drame Aristotelove intelektualne biografije) navodi kao moguce, te misli da Aristotel po potrebi koristi uvide prethodnika bez dogmatskih predrasuda, ali daje i alternativno po kome je ovde zapravo rec o ogranicenom broju elemenata i delova (tkiva i organa) koji ucestvuju u konstituciji nekog odredenog dOVfŠenogbivstva (nekog prirodnog tela), v.Simpl.l102.18-23. No i ovo alternativno tumacenje bi na kraju opet bila neka "pitagorejska" formula po kojoj bi svakom telu odgovarao neki broj (kao što ljudski skelet ima svoj broj, te ono što ima 18 ili 376 kostiju nije covek); ali, to najzad znaci da bi broj (veci ili manji) združenih elemenata u nastajanju odredivao i "brzinu" nastajanja, slicno rastojanju kod kretanja u prostoru, jer trebalo bi u postajanju preci (ostvariti) baš taj broj, kao što i biva. Rec koja ovde po Aristotelu "nedostaje" trebalo bi da bude analogna "nejednakom" (kod brzine premeštanja) ili "neslicnom" (kod podrugojacavanja); to ne može biti "razlicito" /'to ~'tepov/, jer i nejednako i neslicno je nešto razlicito/drugo, tako da je to razlicito nešto opšte. Aporijski pristup Aristotelu ovde dozvoljava da se na postavljena pitanja ne odgovori. Prostorna kretanja porede se na osnovu rastojanja ("vece"), podrugojacavanja intenzitetom ("više"); kako se porede procesi'postajanja?

302

FIZIKA VIlI

FIZIKA VIlI

15

20

25

1 Da li je kretanje jednom nastalo pošto ga ranije nije bilo, te da li ponovo nestaje tako da se više ništa ne krece, ili ono uopšte nije ni postalo niti nestaje vec je postojalo uvek i uvek ce postojati, te je to ono besmrtno i neprekidno što pripada bicima kao neki život za sve ono što I postoji /(J,\)vEO"'twcn/ po prirodi? Svi oni koji trvde ponešto o prirodi kažu da postoji kretanje, zato što se bave stvaranjem sveta te svi proucava ju postanak i propadanje /njegovo/, a ovih ne može biti ako nema kretanja. Oni koji tvrde da ima beskonacno mnogo svetova, te da jedni postaju a I drugi nestaju, kažu da je kretanje vecno (jer nužno je da ta postajanja i propadanja budu pracena kretanjem tih /svetova/); oni pak, po kojima je svet jedan, bilo da je vecan ili da nije vecan, i za kretanje postavljaju tome odgovarajucu pretpostavku. Ako je moguce da se nekad ništa ne krece, nužno je da se to zbiva na dva nacina: ili onako kako to tvrdi Anaksagora1 (naime, on I kaže da je Sve bilo zajedno i da je mirovalo za beskrajno vreme dok Um nije uneo kretanje i razdvojio), ili onako kako to Empedokle misli, naime da se u delu /vremena! krece te da iznova miruje, da se krece onda kad Ljubav stvara jedinstvo iz mnoštva ili kad Mržnja stvara mnoštvo iz jedinstva, a da u meduvremenu miruje. On veli2:

30 251a

5

1_", i

"tako kadkad jedno iz mnoštva nauci rasti, a kadkad opet mnoštvo izvire kad se jedno rastavlja, tako nastaje a nema mu trajnog veka; ali kako se oni stalno bez prestanka izmenjuju vecno su nepokretni u krugu". To "a kako se oni izmenjuju" treba shvatiti kao da on kaže "odavde I natamo". Valja razmotriti kako s tim stoji stvar. To je korisno ne samo za uvidanje istine u ovom

1 V.Anaxag.Fr.B1; 13. 2 V.Empedoc.Fr.B 17.9-13,26.8-22.

305

FIZIKA VIII našem istraživanju prirode vec i za ispitivanje l/le1'}ooovl prvog nacela. Zapocecemo prvo od onog što smo ranije razgranicili 10 u spisima o prirodi. Tvrdim03 naime da je kretanje I delotvomost tog što je pokretna ukoliko je pokretna. Onda je nužno da postoje stvari lta rqxXY/lcx:tcxlkoje mogu da se krecu odredenom Ivrstoml kretanja. I nezavisno od odredenja kretanja svako bi se složio s tim da je nužno da se krece ono što može da se krece odredenim kretanjem, na primer da se podrugojacava ono što je podrugajacivo, i da 15 se premešta Iona što može menjati mesto, tako da pre nego što nešto gori mora to biti zapaljivo, a pre nego što pali mora biti takvo da može da zapali. Dakle, i za te Istvaril nužno je ili da jednom postanu ukoliko ne postoje, ili da budu vecne. Ako je dakle sve što se krece postalo, tada je nužno da pre te uzete Ipromenel postoji neka druga 20 promena ili kretanje na osnovu koje I je postalo to što može biti pokretano ili pokretati. No ako se uzme da bica vecno postoje prethodno bez kretanja, to je izgleda vec samo po sebi besmisleno la'J...cryovl ukoliko se zaustavimo na tome, ali nužno je da se još više pokaže takvim ukoliko uznapredujemo. Ako je nešto pokretna a drugo 25 može da pokrece, I i ako je nekad nešto to što prvo pokrece a nešto to što je pokretano, a nekad ne postoji nijedno lod togal vec Isvel miruje, tada je nužno da se to menja ranije. Tada postoji neki uzrok tog mirovanja, jer mirovanje je lišenost kretanja. Dakle, pre prve promene postoji ranija promena. Neke stvari se krecu na Isamol . jedan nacin a druge i suprotnim kretanjima, kao što vatra 30 zagrejava I ali ne hladi, dok postoji izgleda jedinstveno znanje o suprotnostima. Izgleda da je i tamo nešto slicno, jer hladno zagrejava ukoliko se na neki nacin obme ili udalji, kao što i znalac namemo greši kad se na obratan 251b nacin služi svojim I znanjem. No, ono što može da stva-

3 V.d.n.,st.348 (na kraju Phys.VIII).

306

FIZIKA VIII ra, trpi, ili pokrece, i drugo što može da bude pokretano, to ne može to ciniti na svaki nacin vec samo u odredenom

5

10

15

20

medusobnom odnosu Iwo\ t:xovtcxl, odnosno ukoliko je blisko jedno drugom. Kad se približi, tada jedno pokrece a drugo je pokretano, i to onda kada jedno postoji kao ono što može pokretati I a drugo kao ono što je pokretano. Dakle ako se nije vecno kretalo, tada je jasno da nije bilo takvo da može pokretati ili da se može kretati vec se jedno od ta dva moralo promeniti. To se dogada nužno kod tog prema-necemu: na primer, ako ono što nije dvostruko sada jeste dvostruko, tada je nužno da se jedno od njih menja ako to ne cine oba. Znaci, postojace promena I koja prethodi prvoj. Uz to, kako može postojati ranije i kasnije a da ne postoji vreme? Ili kako može postojati vreme a da nema kretanja? Ako je vreme zaista broj kretanja ili neko kretanje, tada je nužno da i kretanje bude vecno, ako je vreme vecno. Izgleda da svi imaju isto mišljenje o I vremenu osim jednog. Tvrde da je ono nepostalo. Jer upravo time Demokrit4 dokazuje daje nemoguce daje sve postalo, jer da je vreme nepostalo. Samo Platon5 Imisli da jel postalo: jer kaže da je Nebo postalo, a za vreme da je zajedno s Nebom. Ako je nemoguce to da vreme· I postoji bez tog-sada, i ako se bez toga ne može ni zamisliti Ivo-

4 Ovakav Demokritov argument nije poznat: atomi su vecni i vecno su u kretanju, pa bi se odatle dalo zakljuciti i da je bezgranicno i vreme u kome se njihovo kretanje odvija . 5 V.Plat.Tim.28b; 38b. Aristotel po pravilu postanak vremena (i Neba, jer postali su zajedno) uPlatonovom "Timaju" tumaci doslovno (za ovakvo njegovo tumacenje, v.De Caelo.280a280a28-32; ib.300bI6-18; Metaph.I07Ib37-1072a3). On zna takode i za drugacije tumacenje po kome bi postanak bio van vremena, i po kome i jeste van vremena, slicno kao kod matematickih dokaza ali odbacuje ga na osnovu razloga koji nisu ubedljivi (Ksenokrat je na taj nacin branio Platonovu poziciju; Aristotel ovu "odbranu" l/3mll}EW.I ocenjuje kao promašenu, v.De Caelo.279b32sqq: "kao geometrijski dokaz (ili "crtež" jer geometrijski dokaz se i izvodi preko crteža) u nastajanju", cUOn:Ep 'to OtaYP<Xlllla Yt YVOIlEVOV).

307

FIZIKA VIII

FIZIKA VIII

~crcx.tl - a to-sada je neka sredina te zajedno sadrži poce-

25

30

252a

5

10

15

tak i kraj, pocetak buduceg vremena i kraj prošlog - tada je nužno da vreme bude vecno. Jer kraj vremena koje je uzeto kao poslednje mora biti u nekom sada (ništa se u vremenu ne može shvatiti I mimo tog-sada), tako da, pošto to-sadajeste i pocetak i kraj, nužno je da s obe njegove strane uvek postoji vreme. Ali ako postoji vreme, tada je jasno da je nužno da i kretanje postoji, ukoliko je vreme neko stanje Ina:{joc) kretanja6. Isti dokaz važi i za nepropadljivost kretanja. Kao što je kod postanka I kretanja sledilo to da postoji neka promena ranija od prve, tako i ovde postoji neka kasnija od poslednje. Ono što se krece i ono pokretacko ne zaustavljaju se istovremeno, kao na primer ono što gori i ono što može goreti (jer nešto može goreti mada ne gori). Isto važi I i za ono što može pokretati i to pokretacko. I to propadljivo mora propasti kad propadne, a to što ga uništava opet kasnije Ipropada!, jer i propadanje je neka promena. Ako je to nemoguce, tada je jasno to da je kretanje vecno te da nije tacno da nekad postoji a nekad ne. I Takva tvrdnja pre lici na neku izmišljotinu. Slicno je i sa tvrdnjom da je tako prirodno i da to treba smatrati nacelom, kao što bi to po prilici Empedokle7 rekao: Ljubav i Mržnja su u stvarima po nužnosti u smislu delimicnog upravljanja i pokretanja, a u meduvremenu miruju. I Verovatno je da bi isto tako tvrdili i oni koji kao Anaksagora postavljaju jedinstveno nacelo. Ali ništa od tog što je prirodno, tj. od tog što postoji u skladu s prirodom, nije neuredeno la'taK'tovl, jer priroda je za sve uzrok reda. Bezgranicno nema nikakav odredeni odnos 1'AC!yovlprema bezgranicnom, a svaki red jest neki odnos i razlog. Mirovati beskonacno dugo pa se potom jednom I pokrenuti, a da nema nikakve razlike zašto se to

20

25

30

35 252b

5

J-':'

10 6 V.d.n.,st.348. 7 V.Empedoc.Fr.B30.

308

dogodilo pre sada8 nego ranije, te, s druge strane, ne posedovati nikakav red, ...to više nije delo Itp'Yovl prirode. To što je prirodno ili je prosto Itakvo i takvol, tj. nije cas ovakvo a cas onakvo, ili to što nije prosto ima razlog. Zato je bolje I kao Empedokle reci, i ako je ko god drugi tvrdio da je tako, da Sve delom miruje i da se iznova krece, jer nešto takvo vec ima neki red. Ali nije dovoljno to samo reci vec treba navesti i uzrok, ništa ne pretpostavljati, niti osnovni stav la#co~al bez razloga postavljati; treba navesti ili na-vodenje ili I dokaz. Te pretpostavke nisu uzrok, niti je to bit Ljubavi i Mržnje: bit Ljubavi je skupljanje, a Mržnje razdvajanje. Ako se pridoda to da su oni delom lev ~Epetl uzrok, tada treba reci u kojim slucajevima je to tako, kao što postoji nešto što sakuplja ljude, Ljubav, a da neprijatelji beže I jedan od drugog: zato što se tako pokazuje kod nekih Istvaril pretpostavlja se da to postoji i u Celini. Neki razlog zahteva i to što !Ljubav i Mržnja! deluju u istim vremenskim Irazmacima!. Uopšte, ne znaci pravilno misliti ako se veruje da je kao nacelo dovoljno to ako nešto uvek jeste tako ili tako postaje, a na to Demokrit svodi prirodne uzroke, I jer da je na taj nacin i ranije postajalo. On ne zahteva I istraživanje nacela tog-uvek, zato što govori tacno za neka /bica!; nije tacno da je tako u svakom slucaju. Trougao ima uvek uglove jednake sa dva prava, no ipak postoji neki razlicit uzrok ove vecnosti; za nacela medutim, ne postoji neki od njih razlicit uzrok I toga što su vecna. Toliko o tome: nije postojalo niti ce postojati neko vreme kad nije postojalo ili nece postojati kretanje. 2 Nije teško opovrci suprotne Idokaze/. Na osnovu sledeceg bi se moglo misliti kako je sasvim moguce da kretanje postoji u nekom Ivremenul iako ga Iprethodnol uopšte nije bilo. Prvo, zato što nijedna promena I nije ve-

8 V.d.n.st.356.

309

FIZIKA VIlI

15

20

25

cna Svaka promena je po prirodi promena iz necega u nešto, tako da je nužno da suprotnosti u kojima se odvija budu granica svake promene, te da se ništa ne krece u beskonacno. Nadalje, vidimo da je moguce da se nešto pokrene mada nije ni pokretano niti ima u sebi nekakvo kretanje, kao kod neduševnih /bica! koja se nekad krecu I mada im se ne krece nijedan deo a ni celine vec miruju; a trebalo bi da se krecu ili uvek ili nikad ukoliko nije tacno to da kretanje postaje iako ne postoji /prethodno/. To je ponajpre jasno u slucaju udušenih /bica/o Ponekad u nama nema nikakvog kretanja, no ipak se nekad pokreceno iako mirujemo, tj. u nama I iz nas samih postaje pocetak kretanja, cak i ako nas ništa spolja ne pokrene. Ništa slicno ne opažamo kod neduševnih /bica! vec njih uvek pokrece nešto drugo spolja; živo bice, kažemo, pokrece samo sebe. Dakle, ako zaista sve nekad miruje, tada bi kretanje moglo postati u tom što je nepokretno iz njega samog ane spolja. Ako se I to može dogoditi u živom bicu, šta sprecava da se to zbiva i u Svemu? Jer ako se dogada u tom malom svetu, tada se dogada i u velikom. A ako se u Svetu dogada, tada se dogada i u bezgranicnom, ukoliko se to bezgranicno u celini može kretati i mirovati.

FIZIKA VIlI

30

35

253a

5

10

15 9 Ovde se misli na neocekivana,naizgled spontana,kretanja koja svakako imaju neki uzrok, ali taj nema ociglednost kinetickog uzroka (kao kad se sruši stub ili krov, kad popusti brana, kad neko drvo padne "samo od sebe"). Kretanje životinja istice poentu ovog prigovora protiv tvrdnje da kretanje nema pocetak, jer da se one pokrecu iako na to naizgled nisu nicim podstaknute.A ako se to dogada u tom "malom svetu" zašto ne bi isto bilo moguce i u velikom (ova reminiscencijana Demokrita - v.Democr.Fr.B34,165- sledi po inerciji prethodnog paragrafa u kome je kritika atomizmadominantnatema).

310

Od svega ovog što je receno tacno je to prvolO, to da kretanje I ka suprotnostima nije vecno istovetno i brojcano jedno. To je sigurno tako ukoliko nije moguce da kretanje neceg istovetnog i jedinstvenog bude vecno jedinstveno i istovetno. Mislim na primer na to da li je zvuk jedne žice jedan te isti, ili je uvek razlicit, mada je ona u slicnom stanju /6I-Loi(J)~ E.xooO"'Tl9 i krece se. I Bilo kako da s tim stoji stvar ipak ništa ne sprecava I da neko kretanje bude istovetno time što je neprekidno i vecno; to ce biti jasno iz ovog što sledi. Ništa nije besmisleno u tome da se krece ono što se ne krece, bilo da nekad postoji to što ga spolja pokrece, a nekad ne. Ali treba ispitati kako to može biti, mislim na to da se ista /stvar/ I na koju utice isti pokretac cas krece a cas ne. Onaj koji to govori ne pita se ništa drugo do to zašto neka bica uvek ne miruju, a druga se krecu. Ponajpre bi trece /pitanje/ moglo izgledati teško: mislim na to kako se kretanje javlja u necemu iako ga ranije nije bilo, kao što se to dogada kod udušenih /bica!. lana, kako izgleda, miruju pa posle toga hodaju iako ih ništa spolja nije pokrenulo. Ali, to je pogrešno. Vidimo da se u živom bicu neki njegov prirodni deo /1;wv O"uI.ul,u"C(J)v/ uvek krece; to živo bice samo nije uzrok kretanja tog dela vec je to verovatno okolina 11:0n:eplExov/. A ono samo, kažemo, ne pokrece sebe svakom vrstom kretanja vec samo I prostornim kretanjem. Ništa dakle ne sprecava vec je to štaviše sigurno nužno da okolina u telu

10 V.b9-12. Ne postoji kretanje koje je apsolutno la1tt..lSJr:j jedinstveno u smislu ogranicenjakoje je Aristotel za identitetkretanja dao u Phys.V. To bi moralo biti kretanje neceg "ovog od ovog u ovom ka ovom" - to je ustvari apažena kretanje necega pojedinacnog sada i ovde - a takvo po broju identicno i vecno kretanje nije moguce. Aristotel traži kretanje koje iako ne može ispuniti sve ove uslove može im biti maksimalnoblizu, kretanje koje bi tom blizinom nalikovalona ovost lto 'toBel bivstva kolikoje to kretanju uopšte moguce: takvo je kružno kretanje Neba, jer ono je ponavljanje i vecno vracanje istog, i tako najbliže numerickom identitetu bivstva. 311

FIZIKA VIlI

20

proizvodi mnoga kretanja od kojih neka pokrecu razum ili žudnju, a ovi vec pokrecu citavo živo bice, kao što se to u snu dogada: mada nije prisutno nikakvo opazi vo kretanje, I neko je ipak tu, i životinje se bude. No i to ce biti jasno na osnovu ovog što sledill. 3 Pocetak ovog ispitivanja isti je kao i kod vec razmatrane teškoce, naime toga zašto se neka bica nekad

25

krecu a nekad iznova miruju. Nužno je ili I da sva bica miruju uvek, ili da se sva uvek krecu, ili da se neka krecu

30

a druga da miruju, te opet od ovih da se ona koja se krecu vecno krecu, a ona koja miruju da miruju, ili daje svima prirodeno to da se jednako i krecu i da miruju, ili da /važi/ to što je preostalo, trece: moguce je naime da neka bica budu vecno nepokretna, druga vecno u kretanju, dok I treca ucestvuju i u jednom i u drugom. Treba da kaže-

FIZIKA VIlI

5

10

15

mo kako stoji stvar s tim, jer to ne samo da sadrži rešenje svih naših reškoca vec je to i svrha našeg istraživanja. Tvrditi da sve miruje, pa tražiti za to dokaz odbacivši 35 253b

opažanje, ...to je neka slabounll10st i dvoumIjenje koje se tice nekakve celine a ne dela, I i to ne samo u odnosu na fiziku vec takoreci na sve I nauke i na svako mnjenje, zato što se sve one služe kretanjem. Uz to, kao što se primedbe o nacelima u dokazima matematickih /stavoval

11 V.259bl-16 (determinizam u prividno spontanom kretanju živih bica). Medutim, ovde uzrok kretanja u smislu delovanja okoline na živo bice ne treba shvatiti kao lineamu determinaciju posledice uzrokom (kao kod mehanickog uzrokovanja) vec kao uklapanje kinetickog kauzaliteta u celinu usvrhovljenog bica koje predstavlja život. Povratno i indukovano kretanje životinje nije puka posledica vec je pre odgovor - ovaj može biti adekvatan i smislen, ali i tome suprotno - koji iz mnoštva podsticaja izdvaja one koji su za životinju znacajni, tj. cije je znacenje u skladu sa celinom svrhovitosti u kojoj životinja i postoji. Aristotelu je ovde radi celine argumenta o jednom i jedinstvenom samokretanju (kretanju Neba) potrebno da naglasi spoljašnju uslovljenost kretanja životinja. Pristup fenomenu kretanja životinja koji je i adekvatniji i sa više nijansi nalazimo u De Motu gde izlaganje i pocinje analogijom izmedu prvog pokretaca (i vecnog samokretanja Neba) i kretanja živih bica: v.De Motu, 698a8-17. 312

20

25

matematicara nimalo ne ticu, a slicno je i u drugim /naukamal, tako se ne I ticu fizicara u vezi s onim što je receno. Jer, pretpostavka je da je priroda nacelo kretanja 12. Skoro isto toliko lažnaje i tvrdnja da se sve krece, ali manje je u suprotnosti s našim ispitivanjem. Jer u našim spisima "O prirodi" priroda13 je postavljena kao nacelo, neki14 pak, I tvrde nije tacno to da se kako nešto kretanja prirodno; tako i mirovanja, paje dakretanje podjednako neka bica krecu a druga ne, vec da se krecu sva i uvek ali da to ostaje skriveno našem opažanju. Nije teško suprotstaviti se njima mada ne odreduju o kakvom kretaju govore (možda o svakoj vrsti kretanja). Jer nije moguce da se rast ili smanjivanje odvijaju neprekidno vec postoji i sredina. Ovaj dokaz I slican je onom o trošenju koje izaziva kapljanje ili o stenama koje razdvaja ono što izrasta. Jer ako je kapljanje istisnulo i uklonilo toliko i toliko, to ne znaci da je prethodno za pola vremena /uklonilo/ pola; kao izvlacenje lade, tako i kapljanje koje je toliko dugo izaziva kretanje neceg tolikog, a njegov deo toliko ne pokrene ni za koje vreme. I To što je uklonjeno deli se na neko mnoštvo, ali ništa od toga nije bilo pokrenuto odvojeno vec zajedno. Jasno je onda da nije nužno da nešto uvek odlazi zato što se trošenje /1'}tcrtC;/ deli na beskrajno mnogo delova, vec je moguce da nekad celo ode. Slicno je i kod bilo kog podrugojacavanja: ako se to što se podrugojacava može deliti na beskrajno mnogo delova, to ne znaci da je zato i I podrugojacavanje /jednako deljivo/ vec ono cesto nastaje odjednom, kao grušanje na primer. Takode, kad se nešto razboli, nužno je da postoji vreme u kome ce postojati zdravo, i da se ne menja u nekoj granici

12 Y.d.n.,st.350. 13 Y.192bll. 14 Verovatno atomisti, jer kretanje atoma ne može se opažati, tj. ono što mi najzad opažamo kao kretanje jesu epifenomeni konstantnog kretanja atoma. To posebno važi za kvalitativne promene i same kvalitete ko·e atomizam shvata kao modifikacije cula /v.Democr.A135/.

ra"''''' (.I'~

~AOCHTO

o

?il3

• O~PMOBil]": ! :l.;>h r> q~~~~,~.;~/',

FIZIKA VIII

FIZIKA VIII

30

35

254a

5

10

15

20

vremena; nužno je medutim, da se menja ka zdravlju a ne ka necemu drugom. Dakle, tvrditi da se podrugojacava neprekidno znaci preterano dovoditi u sumnju ono što je ocigledno, I jer podrugojacavanje se odvija ka suprotnosti; no, kamen ne postaje ni tvrdi ni mekši. A kod premeštanja cudno je ako ostaje neopaženo to da se kamen premešta nadole ili da miruje ne zemlji. Takode, zemlja i sve ostalo po nužnosti miruju na svom vlastitom mestu, a iz njega se pokrecu I po prisilom //3taiw~1. Ako je nešto od toga na svom sopstvenom mestu, I tada je nužno da se ni prostorno ne krece sve. Na osnovu ovih i drugih slicnih /dokaza/ moglo bi se zadobiti uverenje da je nemoguce to da se sve krece ili da sve uvek miruje. Medutim, nije moguce ni to da neka /bica/ uvek miruju, druga da se krecu, a neka da I nekad miruju, a nekad da se krecu. Kao i za ono cemu smo ranije govorili treba reci da je i ovo nemoguce Ger i ovde vidimo da nastaju promene koje smo spomenuli), i uz to da se taj koji sumnja u to suprotsstavlja onom što je ocigledno. U tom slucaju naime nece postojati ni rast ni prinudno kretanje, ako ono I što prethodno miruje ne može da se krece protiv prirode. Ovaj dokaz uklanja i postajanje i propadanje. Jer ono ka-cemu se nešto menja, to postaje ili u tome /postaje/, a ono iz-cega se nešto menja, to propada ili odatle /nešto propada/o Prema tome jasno je da se neka bica krecu, a drugo I da kadkad miruju. Misliti da se sve nekad krece,a nekad miruje, to vec treba povezati sa našim starim dokazima. Treba ponovo zapoceti od onog što smo upravo razgranicili, od onog istog od cega smo ranijeJ5 krenuli. Zaista ili sve miruje, ili se sve krece, ili neka bica miruju a neka se krecu. Ako neka miruju a I druga se krecu, tada nužno ili sve nekad miruje a nekad se krece, ili nešto miruje uvek a drugo se uvek krece, ili nešto uvek miruje, drugo se uvek krece, a trece nekad miruje a nekad se krece. Receno je i ranije da

15 V.253a24-30. 314

25

30

nije moguce da sve miruje; ponovimo to i sada. Ako je cak i po istini /Ka.· aA.~~Eta,V/ I tako kako neki kažu, naime da je Bice bezgranicno i nepokretno, ipak to po opažanju ne izgleda tako /cjxxl.VE'ta.t/ vec se mnoga bica krecu. Ako je potom to neko lažno mnjenje ili mnjenje uopšte, tada postoji i kretanje; pa i ako je to uobrazilja /cjxxV'tama/, ili ako nekad izgleda ovako a nekad drugacije. Jer, kako se cini, i uobrazilja i mnjenje su I neko kretanje. Ali to ispitivati, tj. tražiti dokaz tanlO gde raspolažemo necim boljim pa nam dokaz i ne treba, ...to znaci loše prosudivati ono što je bolje i lošije, ono što je pouzdano i što nije pouzdano, te ono što je nacelo i ono što

254b

nije nacelo. Podjednako je nemoguce i to da se sve krece, ili da se nešto uvek krece a drugo uvek da I miruje. Za sve to dovoljno je jedno jemstvo /niQ"1;1.~/: vidimo I da se neka /bica/ nekad krecu, a nekad miruju. Prema tome, jas-

5

no je daje to da sve miruje ili da se sve neprekidno krece nemoguce isto kao to da se neka bica uvek krecu a druga uvek da miruju. Dakle, preostaje da se razmotri to da li sva takva /bica/ koja se krecu I takode i miruju, ili to važi za neka dok druga miruju vecno, a treca se krecu vecno. To treba da pokažemo. 4 Od tog što pokrece ili je pokretano nešto pokrece ili

35

je pokretano po prilucenosti, a drugo o sebi: po prilucenosti sve ono što /pokrece ili je pokretano/ zato što 10

pripada onom što pokrece I ili je pokretano, ili ono što Ise odnosi/ prema nekom delu, a po sebi se krece sve ono što se ne krece zato što pripada tom što pokrece ili tom pokretnom, niti zato što neki njegov deo pokrece ili je pokretan. Od toga što je pokretano po sebi nešto se krece samo od sebe anešto usled drugog, tj. nešto se krece po

15

prirodi a drugo usled prisile i protiv prirode. Ono što se krece samo od sebe I krece se po prirodi, kao što su to sve životinje (životinja se krece sama od sebe, a za sve ono cije je nacelo kretanja u njemu kažemo da se krece po prirodi. Zbog toga životinja u celini pokrece po prirodi 315

FIZIKA VIlI

FIZIKA VIlI

20

25

30

samu sebe, a telo se može kretati i po prirodi i protiv prirode; to se razlikuje I po kretanju koje mu zapadne i po elementu od koga je sastavljeno), a od onog što je pokretano usled drugog nešto je pokretano po prirodi a drugo protiv prirode. Protiv prirode se na primer krece nagore ono što je od zemlje, ili nadole vatra, ali se i delovi životinja cesto takode krecu protiv prirode, protivno svom položaju i nacinu kretanja. I Posebno je u slucaju tog što se krece protiv prirode jasno da se to pokretano krece usled neceg zato što je ocito da se krece usled drugog. Posle tog tog što se krece protiv prirode Ito je jasnol kod onog što se krece u skladu s prirodom i samo od sebe, kao životinje na primer: nije nejasno to da li se krecu usled neceg drugog vec to na koji nacin treba razluciti pokretacki i I pokretni deo toga. Izgleda da je kod životi-

255a

5

10

nja isto kao i kod brodova, tj. kod onog što ne postoji po prirodi: postoji podela na to što pokrece i na to pokretano, i u tom smislu eela lživotinja! pokrece sebe.

35

Ali najviše teškoca zadaje ono što je preostalo u poslednjoj podelil6 koju smo naveli. Ustvrdili smo da se od onog što je usled I drugog pokretano nešto krece protiv

16 Svako kretanje mora imati neki uzrok, ali to ne znaci da je najbliži uzrok svakog kretanja isti. Zato ova podela ima smisao eliminacije onih oblika kretanja kreta~ia kod kojih je njihova kauzalna uslovljenost ocigledna. Nakon te eliminacije preostaje samo prirodno kretanje "elemenata" nagore i nadole, jer samo kod njega nije neposredno vidljivo da je i to kretanje kretanje usled neceg drugog. Dakle, Aristotel sprovodi strategiju pomeranja smisla pocetnog pitanja ka paradigmaticnom i osnovnom kretanju, lj. ka kretanju elemenata. Ta strategije je zapravo ekteza /tK:~eOl.~/jer ono što se dokaže za kretanje elemenata mora a fortiori važiti i za sva druga kretanja. Pitanje o uzroku kretanja _ ili o pocetku kretanja (i vremena) - tako postaje pitanje o mogucnosti jedne vrste kretanja, a ontologija prirode prelazi u "kosmologiju". Ovo sužavanje pitanja pokazuje najzad i to da je kretanje za Aristotela bilo i ostalo kosmicki formativni proces. Stratifikacija prirodnih elemenata koja nosi Aristotelovu teoriju zajednickog prostora kao mesta svih mesta igra odlucujucu 316 ulogu i u objašnjenju njihovog prirodnog kretanja.

15

20

25

prirode; za ostalo preostao je protivstav I da se krece prirodno. Tu bi to-usled cega se to krece moglo predstavljati teškocu, kao kod lakih i teških Itela!. Pod prisilom ona se krecu na sebi suprotna mesta, a ka vlastitim - to lako nagore a to teško nadole - krecu se prirodno; tu više nije ocito to I da su pokretana usled drugog, kao što je jasno kad se krecu protiv prirode. Ne može se reci da se sama od sebe /krecu prirodnoi. Jer to pripada životu, tj. svojstvo je udušenih /bica!, pa bi se u tom slucaju mogla sama i zaustaviti (pod tim mislim na primer na to da ako je nešto samom sebi uzrok hodanja, tadaje i uzrok ne-hodanja), tako da ako je u moci vatre da se premešta nagore, I ocito je u njenoj moci i da ide nadole. Besmisleno je i to da se sanla od sebe krecu samo jednom Ivrstoml kretanja, ako zaista pokrecu sama sebe. Takode, kako je moguce to da nešto neprekidno i lu sebi! sraslo pokrece samo sebe? Ukoliko je jedinstveno i neprekidno ali ne usled dodira, utoliko je bestrpno; ukoliko je pak razdvojeno, utoliko nešto u njemu po prirodi dela a drugo trpi. I Dakle, ništa od toga ne pokrece samo sebe (jer sraslo je u sebi), niti to cini išta drugo što je neprekidno, vec je nužno da se u pojedinacnom odvQji to što pokrece u odnosu na to pokretano, kao što vidimo u slucaju neduševnih /bica! kad ih nešto udušeno pokrece. Dogada se medutim da to uvek nešto drugo pokrece što bi bilo jasno I ukoliko se podele Ivrstel uzroka. To što je receno može se shvatiti i na tom što pokrece. Nešto od toga je pokretacko protiv prirode, kao što poluga nije pokretacka po prirodi u odnosu na težinu, a drugo je takvo po prirodi, kao što ono što je delotvomo toplo može pokretati ono što je toplo po mogucnosti. Slicno je i kod svega ostalog što je takvo. Isto je tako I po prirodi pokretno ono što je po mogucnosti takvo li takvol, toliko ili gde, kad poseduje odgovarajuce nacelo u sebi a ne priluceno (jer to bi moglo biti toliko i toliko, ali da je tu jedno s drugim po prilucenosti združeno i dane pripada po sebi). Vatra i zemlja krecu se usled neceg drugog, prinudno kad se krecu protiv prirode, a 317

FIZIKA VIIl 30

po prirodi I kad se krecu ka vlastitim delotvornostima što i ukoliko jesu po mogucnosti.

FIZIKA VIII po-

Razlog tome što nije ocito da se takve /stvari/ usled

35 255b

5

10

15

neceg drugog krecu, kao vatra nagore a zemlja nadole, jest to što se na više nacina govori o tom "po mogucnosti". Na razlicit nacin su po mogucnosti znalci onaj koji tek uci i onaj koji vec ima /znanje/ ali nije delotvoran. Ali uvek, kadgod su zajedno to I tvoracko i to trpno, to moguce postaje delotvorno, kao što I to što uci postaje iz bica po mogucnosti nešto drugo po mogucnosti (jer onaj koji zna ali ne posrnatra na neki nacin je znalac po mogucnosti, ali ne onako kako je to bio pre nego što je naucio), a kad je takvo, onda dela i posrnatra ako ga nešto ne sprecava; ili ce biti u I protivrecju toga, tj. u neznanju. Slicno je i kod prirodnih /bica!, jer hladno je po mogucnosti toplo, a kad se promeni ono je vec vatra; i pali, ako ga ništa ne sprecava i ne ometa. Slicno je i sa teškim i sa lakim. Lako postaje iz teškog, kao što vazduh postaje iz vode (jer ona je to I prvo moguce); i odmah je lako, i delace ako ga ništa ne sprecava. A delotvornost lakog je da bude negde, tj. gore, a spreceno je u tome ako se nalazi na suprotnom mestu. I kod kolicine i kakvoce je slicno. Medutim, pitanje je zašto se teška i laka /tela/ uopšte krecu ka svom sopstvenom I mestu. Uzrok je u tome što

30

35 256a

5

10

im je prirodeno jda se krecu/ nekuda, i to je bit lakog i teškog /1:0·.. f3a,PEt dval/: da jedno bude odredeno tim-

20

25

318

gore, a drugo tim-dole. Lako i teško postoje po mogucnosti na mnogo nacina, kao što je i receno, jer to-lako, kad je voda, jest na neki nacin po mogucnosti, a kad je vazduh još uvek nekako može biti po mogucnosti (jer može biti I ometano i ne biti gore); ali ako je uklonjeno to što ometa, tada je ono delotvorno i uvek se sve više uspinje. Slicno tome se i kakvoca menja ka svom delotvornom bicu: onaj koji zna, ukoliko ga ništa ne sprecava, odmah posmatra. I kolicina se rasprostire /eK1:EtvE1XX1/ ukoliko je ništa ne sprecava. A onaj koji pomeri to što se opire i što smeta I u nekom smislu je pokrenuo a u nekom

15

20

nije, kao onaj koji je izvukao potporni kamen u stubu ili onaj kojije uklonio kamen sa mešine u vodi. On po prilucenosti pokrece, kao što ni loptu koja se odbila nije pokrenuo zid vec onaj koji ju je bacio. Dakle ocito je da ništa od toga ne pokrece samo sebe, I ali da poseduje u sebi nacelo kretanja, i to ne pokretanja ili tvorenja vec trpljenja. Ako se sve što se krece krece ili prirodno ili protiv prirode i usled prisile, ako se sve što se krece usled prisile ili protiv prirode krece usled neceg i to usled neceg drugog, te ako opet od tog što se krece po prirodi ono što se krece samo po sebi krece usled neceg I a drugo se ne krece samo od sebe, kao na primer laka i teška tela I (jer ona se krecu usled onog što ih je stvorilo i ucinilo lakim i teškim, ili usled onog što je uklonilo to što smeta i sprecava), tada bi se sve što se krece kretalo usled neceg. 5 A to je dvojakol\ ili to pokretacko Ine pokrece/ samo sobom vec I necim drugim što to pokretacko pokrece, ili ono samo pokrece, a to je ili prvo posle poslednjeg ili /ga pokrece/ preko više toga, kao što štap pokrece kamen, a njega pokrece ruka koju, opet, pokrece covek koji se više ne pokrece usled neceg drugog. Kažemo da pokrece i jedno i drugo, i to poslednje i to prvo pokretacko, I ali to prvo pokrece u vecoj meri. Jer ono pokrece to poslednje, a ne ovo to prvo, i bez tog prvog to poslednje ne može pokretati a ovo može bez njega, kao što štaš nece pokretati ako ga covek ne pokrece. Ako je nužno da sve pokretano bude pokretano usled neceg drugog, i to ili usled neceg drugog što je pokretano I ili us led neceg što nije, i ako se krece usled drugog neceg /što je pokretano/, tada je nužno da postoji nešto prvo pokretacko što se ne krece usled drugog; ako je pak to prvo takvo, tada ne treba da postoji još neko drugo prvo (jer ne može ici u beskraj to što pokrece i što je pokretano usled neceg drugog, jer kod tog što je bezgranicno ne postoji ništa prvo) - ako dakle, sve što je pokretano jest pokretano usled neceg, I a

17 V.d.n.,st.351. 319

FIZIKA VIII

FIZIKA VIII to prvo se doduše krece ali ne usled drugog, tada je nužno da se ono krece samo od sebe.

25

30

256b

5

10

I na sledeci nacin se može izložiti isti ovaj dokaz. Sve što pokrece ne samo da pokrece nešto vec i necim. Jer to pokretacko pokrece ili samim sobom ili necim drugim, kao što covek /pokrece/ ili sam ili pomocu štapa, avetar obara ili sam ili I to cini kamen koji je on potisnuo. To cime pokrece ne može pokretati bez toga da samo to pokretacko pokrece sebe; ali, ako ono samo sebe pokrece, tada nije nužno da postoji nešto drugo cime ono pokrece; ako pak, to cime pokrece jest drugo nešto, tada postoji nešto što ce pokretati samim sobom a ne pomocu drugog, ili se u suprotonom ide u beskraj. Dakle, ako nešto pokrece to što je u pokretu, tadaje nužno zaustaviti se i ne ici u beskraj. Ako naime, I štap pokrece zato što je pokretan rukom, tada ruka pokrece štap; ako i pomocu nje nešto drugo pokrece, tada i nju pokrece nešto razlicito što pokrece. Dakle, kad uvek nešto drugo pokrece pomocu necega, tada je nužno da to što samo sebe pokrece bude ranije. I Prema tome, i na osnovu ovog dokaza to što se krece krece se neposredno usled tog što santo sebe pokrece, ili se uopšte jednom dolazi do necega takvog. Pored svega navedenog, ishod ce biti isti ukoliko se to i na sledeci nacin razmotri. Naime, ako se sve što je pokretano krece us led neceg što je I pokretano, tada ili stvarima to pripada po prilucenosti, tako da to pokretano doduše pokrece ali ne us led toga što je samo pokretano, ili ne pripada priluceno vec po sebi. Prvo, ako pripada priluceno, tada nije nužno da se krece to što pokrece; a ako je tako, tada je ocito da je moguce da se nijedno bice nikad ne krece, jer I priluceno nije nešto nužno vec ono što može da ne bude. Ukoliko ustvrdimo da je to tako, tada ništa nemoguce nece slediti, ali lažno verovatno hoce. Ali nemoguce je da kretanje ne postoji; ranije je dokazanol8 to daje nužno da kretanje bude vecno. S dobrim

15

20

što se prostorno jer tu ~e da jedna utoliko /stvar/ dodiruje drugu za krece, neko vrme). I Anužno to što pokrece, ukoliko nije to cime pokrece, jest nepokretno. Pošto vidimo to poslednje što se doduše može kretati ali ne poseduje nacelo kretanja, te ono što se krece ali ne usled drugog vec usled samog sebe, tada je verovatno, da ne kažemo nužno, da postoji i to trece što pokrece a samo je

25

nepokretno. Upravo zato je i Anaksagora u pravu I kad tvrdi da je Um bestrpan i nepomešan pošto ustvari postavlja Um za nacelo kretanja. Samo tako, ukoliko je nepokretan, mogao bi on pokretati, i ukoliko je nepomešan vladati. Medutim, ako se to što pokrece ne krece po prilucenosti vec nužno - kad se ne bi kretalo, ne bi ni pokretalo tada je nužno da se to što pokrece, ukoliko se I krece, krece ili tako da ima istu vrstu kretanja, ili razlicitu. Pod tim mislim da je nužno da se ono što zagrejava i samo zagrejava, ili da to što leci i samo ozdravlja, ili da se to što pomera i santo pomera. Jasno je da to nije moguce. Ta podela I mora ici sve do onog što je nedeljivo: na primer, ako nešto poducava geometriji, tada se i ono mora poducavati u istom tom, ili ako baca da se baca istim nacinom bacanja; ili možda ne treba tako /postupati/ vec izvoditi jedan rod /kretanja/ iz drugog, tj. /reci/ da se povecava ono što pomera, ali da se to što njega povecava podrugojacava usled neceg drugog; a to što njega podrugojacava krece se nekom drugom vrstom kretanja. Ali nužno

30

257a

5

10 18 V.Phys. VIII.I. 320

razlogom je tako. Jer nužno je da postoje tri /stvaril: I ono što je pokretano, ono što pokrece, i ono pomocu cega pokrece. Ono što je pokretano nužno se krece, no nije nužno da pokrece; ono pomocu cega pokrece, to mora i pokretati i kretati se Ger ono se menja zajedno s tim što je pokretano i postoji na osnovu istog; to je jasno kod onog

je zaustaviti se zato što ima ogranicen !broj vrsta! kretanja. Obmuti ovo iznova pa tvrditi da se to što podrugojacava pomera znaci isto kao da se odmah reklo da se pomera to što pomera ili da je I poducavano to što poduca321

FIZIKAVIlI

FIZIKA VIII

15

20

25

30

va (jer jasno je da se sve pokretano krece ili usled onog što je više od njega i što pokrece, ili još pre usled onog što je medu pokretacima ranije). Ali to je zaista nemoguce, jer to što poducava uci po prilucenosti,pošto je nužno da jedno ima a drugo da nema znanje. Još besmislenija od ovih je Itvrdnja/da Ije sve pokretacko nešto što se može kretati ako se sve što se krece krece usled neceg što se krece. U tom slucaju ce naime ono biti nešto što se može kretati IKt vT]'tovl - kao kad se ustvrdi da je sve što može izleciti li što lecil nešto izlecivo, ili da je to što može graditi nešto što se može graditi - bilo neposredno ili preko više toga. Mislim sledece: ako je sve što može pokretati nešto što se samo može kretati I usled drugog, ono nije pokretno istom vrstom kretanja kojom samo pokrece to što mu je blisko vec nekom drugom, kao što je na primer ono što može izleciti nešto što može poduciti; ali ukoliko se ovaj uzlazni niz lenavaj3a.tvovl nastavi jednom ce se doci do iste vrste, kao što rekli ranije. Nešto od toga je nemoguce, a drugo je izmišljotina, jer besmisleno je da ono što se može menjati nužno bude nešto što može biti povecavano lau~T]'tovl. I Nije onda nužno da to što se krece uvek bude pokretano usled neceg drugog, i to utoliko ukoliko ovo pokrece; znaci, ono ce mirovati. Dakle, to što je prvo pokretano mora se kretati usled neceg što miruje, ili pokretati samo sebe. Cak i kad bi trebalo ispitivati to da li je to što pokrece samo sebe uzrok kretanja i nacelo, ili je to ono što je necim drugim pokretano, svako I bi ono prvo postavio /kao takvol, jer ono jest samo po sebi uvek je raniji uzrok nego ono što jest na osnovu drugog, mada je i ovo samo neki uzrok. Prema tome, treba odrugde zapoceti i razmotriti sledece: ako nešto pokrece samo sebe, na koji nacin ono pokrece ikako?

257b

5

10

15

20

Nužno je da sve što se krece bude deljivo na ono što je vecno deljivo. To je dokazano ranije19 u I opštim lizlaganjima/ o prirodi: sve što se krece je samo po sebi neprekidno. No, nije moguce da to što pokrece samo sebe pokrece pokrece samo sebe u svakom smislu, jer u tom slucaju bi se premeštalo i premeštalo bi istim nacinom premeštanja pošto je jedno i po vrsti nedeljivo, i podrugojacavalo bi se i podrugojacavalo bi, tako da bi poducavalo I i istovremeno ucilo, ili lecilo drugo i ozdravljalo istim zdravljem. Ustanovili20 smo takode i to da se krece ono što se može kretati. Ono je po mogucnosti to što se krece, ane usvrhovljeno; ono što je moguce prelazi u usvrhovljenost, a kretanje je nezavršena usvrhovljenost tog što se može kretati. A to što pokrece vec jest delotvorno, kao što toplo zagrej ava i I kao što uopšte to što ima oblik le1ooc,1 rada. Prema tome, isto ce istovremeno i na isti nacin biti i toplo i ne-toplo. Slicno je i kod svega ostalog kod cega je nužno da pokretaca ima to što mu je saimeno. Znaci, kod onog što samo sebe pokrece nešto pokrece a drugo je pokretano. Na osnovu sledeceg bice jasno da to što pokrece samo sebe nije takvo da se svaki njegov deo I krece usled onog drugog. U tom slucaju nece postojati ništa što pokrece prvobitno, ako zaista svaki od njih pokrece drugi (ono što je ranije uzrok kretanja je u vecoj meri od onog što sledi, i pre ce pokretati, jer "pokretati" je nešto dvostruko: kad se nešto pokrece usled drugog i kad se krece samo od sebe; ono što je dalje od tog što je pokretano biiže je I nacelu kretanja nego to što je izmedu). Pored toga,

19 V.234l:t1O-20.Ovde se i Phys.VI tretira kao deo rasprava "O prirodi" (zato Simplikijemisli da se ovo upucivanje pre odnosi na Phys.V, jer tako sam ostaje dosledan svojoj podeli "Fizike"na rasprave "O nacelima", ili "O prirodi" koje obuhvatajuPhys.I-V, i na rasprave "O kretanju",Phys. VI-VIlI). Ali, ma kako da se tu odluci, ostaje cinjenica da Aristotel samu Phys.VIlI posmatrakao raspravuza sebe. 20 Y.251a9-16.

322

323

FIZIKA VIlI

25

30

258a

5

10

324

nije nužno da se krece to što pokrece ako to ne cini samo od sebe; protivkretanje drugog /dela/ je priluceno. Zbog toga sam dopustio mogucnost da ga ne pokrece. Postoji znaci deo koji se krece i taj nepokretni koji pokrece. Nadalje, nije nužno da to što pokrece bude pokretano zauzvrat /aV'ttKtvE1.Cn'xn/ vec je nužno da to što pokrece bude ili nešto nepokretno ili I ono što se samo usled sebe krece ukoliko je zasita nužno da kretanje postoji uvek. Takode, /u suprotnom/ bi se to što pokrece kretalo tim kretanjem kojim pokrece, tako da se tadazagrejava to što greje. Ali nije tacno ni to da jedan ili više delova tog što najpre pokrece samo sebe može da pokrece samo sebe. Ako se celina krece usled same sebe, tada se mora kretati ili usled nekog svog dela ili I celina usled celine. Ako se krece usled toga što se neki deo krece sant usled sebe, tada bi to bilo to prvo što pokrece samo sebe Ger ukoliko se odvoji ono ce pokretati samo sebe, a celina se više nece kretati); ako se pak celina krece usled same sebe, tada bi ti /delovi/ sebe pokretali po prilucenosti. Dakle, ako to nije nužno, dopustimo da se oni ne krecu I sami od sebe. U nekoj celini ce onda nešto pokretati i biti nepokretno, a drugo ce biti pokretano, jer jedino tako nešto može biti samopokretno !cCD'tOKtVT]'tOV/. Takode, ukoliko celina pokrece samu sebe, tada ce jedan njen deo pokretati a drugi ce biti nepokretan. Celina AB ce se kretati i usled same sebe i usled I dela A. No, pošto s jedne strane pokrece to što je usled drugog pokretano, a s druge to što je nepokretno, i pošto se krece i to što pokrece i to što ništa ne pokrece, tada je nužno da to što pokrece samo sebe bude /sastavljeno/ od neceg što je nepokretno ali pokrece i još od neceg što se krece ali ne pokrece nužno vec kako god mu zapadne/6rccYtEP' t't'UXEV/. Uzmimo da je A to što pokrece a što je nepokretno, B to što je pokretano I usled A i što pokrece nešto, na primer G, i da je to G pokretano usled B ali ne pokrece ništa (iako kretanje može doci do G preko više

FIZIKA VIlI

posrednih clanova, uzmimo da se to zbiva samo preko jednog). Celina ABG pokretacesama sebe. Ako uklonim G, tada ce AB pokretati samo sebe, A ce biti to što pokre15 ce a B to što se krece, dok G I nece pokretati sebe niti ce se uopšte kretati. Medutim ni BG nece pokretati samo sebe bez tog A, jer B pokrece zato što je pokretano usled drugog ane zato što je pokretano nekim vlastitim delom. Znaci, jedino AB pokrece samo sebe. Nužno je onda da to što pokrece samo sebe sadrži u sebi nešto što pokrece a 20 što je nepokretno, i nešto što se krece ali ništa I ne pokrece po nužnosti, i da oba budu u medusobnom dodiru ili da samo jedan bude u dodiru s drugim. Ako je to što pokrece nešto neprekidno Ger to što se krece mora biti neprekidno), tada svako od njih mora biti u dodiru s drugim. Ocigledno je da celina pokrece samu sebe ne zato što je neki njen deo takav da pokrece samog sebe vec celina pokrece samu sebe i jeste nešto što je pokretano i nešto što 25 se krece I zato što u njoj postoji i to što pokrece i to što je pokretano. Jer nije tacno to da celina pokrece ili da se celina krece, vec pokrece to A a krece se samo to B. Ali teškoca ostaje: ako se ukloni nešto iz tog A, ako je to što pokrece neprekidno ali i nepokretno, ili iz tog B 30 koje se krece, da li ce to što je preostalo od tog I A pokretati, a to što je preostalo od tog B biti pokretano. Ako je tako, tada AB ne bi bilo prvobitno pokretano samo od sebe, jer preostalo AB ce još uvek pokretati sebe mada je 258b nešto odvojeno od njega. Ili ništa ne I preci da oba ili jedno od njih, to što je pokretano, po mogucnosti bude deljivo ausvrhovijeno da bude nedeljivo; ako se podeli, tada nije više nešto što ima istu prirodu. Prema tome, ništa ne preci da se /kretanje/ prvobitno nalazi u necemu što je deljivo po mogucnosti. Iz svega toga jasno je da je to što 5 prvobitno I pokrece nepokretno, jer to što je pokretano neposredno se svodi, ako je pokretano od strane neceg, na to prvo što je nepokretno, ili na nešto što je doduše pokretano ali samo sebe pokrece i zaustavlja; na oba ova naci325

FIZIKA VIII

10

15

20

25

30

259a

326

na sledi da je za sve što je pokretano nepokretno to što pokrece prvobitno. 6 Pošto kretanje treba da bude vecno i da nema prekida, nužno je da postoji nešto vecno što prvo pokrece, bilo da je ono jedno ili mnoštveno. To što prvo pokrece mora biti nepokretno. To da je vecno svako od tih /bica! koja su nepokretna ali pokrecu nema veze s našim sadašnjim dokazom. No to da je nužno da postoji nešto nepokretno u smislu svake I spoljašnje promene, i prosto-naprosto i po prilucenosti, ali što može da pokrece drugo, ...to je ocigledno ukoliko se razmotri na sledeci nacin. Neka bude moguce, ako se hoce, da kod nekih /bica! nešto kadkad postoji akadkad ne postoji bez postajanja i propadanja (verovatno je nužno to da ako nešto bezdelno kadkad postoji akadkad ne postoji, da sve što je takvo I bez promene kadkad postoji akadkad ne postoji). Neka bude moguce i to da neka od nacela koja su nepokretna kadkad postoje akadkad ne postoje. Ali nije moguce da to važi za sva. Jer ocito je da kod svega toga što pokrece samo sebe postoji neki uzrok toga što cas postoji a cas ne postoji. Sve što pokrece samo sebe I poseduje nužno velicinu, ukoliko se ništa bezdelno ne krece, a kod onog što pokrece, na osnovu ovog što je receno, nema nikakve nužnosti jda ima velicinu/o Ništa od toga što je doduše nepokretno ali nije vecno nije uzrok toga što nešto postaje a drugo propada, ili toga što je to neprekidno, niti pak tih /stvaril koje vecno pokrecu te /i tel, a njih neke druge. Uzrok toga što je kretanje neprekidno i vecno I nije ni nešto pojedinacno od toga ni sve. To što je tako s ovim jeste nešto vecno i nužno, a njih je bezgranicno /mnogo/ i ne postoje svi istovremeno /df.!cx m::XV'tcx/. Ocito je onda da cak i ako neka od nepokretnih bica koja pokrecu mirijadu puta I propadaju a druga postaju, i ako se to dogada i sa mnoštvom onih koja sama sebe pokrecu, i ako ovo nepokretno /bice/ pokrece ovo a neko drugo ono, ipak ništa manje ne postoji nešto što /ih sve/ obuhvata, i to jest mimo svakog i svih, i to je uzrok toga što nešto

FIZIKA VIII 5

10

15

20

25

30

postoji I a drugo ne postoji, i neprekidnosti promene. I to je uzrok kretanja za ova /bica!, a ona su to za sve ostalo. Ako je kretanje vecno, tada i to što prvo pokrece mora biti vecno ako je jedno; ako ih je više, tada ima više vecnih /pokretaca!. Treba verovati pre u to da je jedno nego mnoštveno i pre da ih je ogranicen /broji nego bezgranican. Kad su posledice I iste uvek treba izabrati ogranicen broj /nacela!. Kod onog što postoji po prirodi to ograniceno i to što je bolje treba u vecoj meri da postoje, ako je to moguce. Dovoljno je i nešto jedno što buduci da je pre svega što je nepokretno i buduci da je vecno mora biti uzrok svih ostalih kretanja. I na osnovu sledecih dokaza jasno je da to što prvobitno pokrece mora biti nešto I jedno i vecno. Pokazali smo da je nužno da kretanje postoji uvek; a ako postoji uvek, tada je po nužnosti i neprekidno. Jer to vecno jest neprekidno, a ono što je uzastopno/'to e
FIZIKA VIII

259b

5

15

20

25

328

do toga da prihvatimo da postoji neko nacelo tog što se krece: nacelo tog što se krece jest nešto što samo sebe I pokrece, a nacelo svega je to nepokretno. A vidimo, i to je jasno, da postoje takva /bica! koja pokrecu sama sebe, kao rod udušenih bica ili rod životinja; zbog njih se i rodilo uverenje da kretanje nikako ne može postojati u necemu a da prethodno uopšte ne postoji, zato što vidimo I da se to dogada kod njih (mada su kadkad nepokretna ona se, kako izgleda, pokrecu iznova); no, treba shvatiti da se ona pokrecu jednom /vrstom/ kretanja, i da to nije njihovo kretanje u pravom smislu reci, jer uzrok ne proizlazi iz bica samog vec tu, kod životinja, postoje neke druge prirodne /vrste/ kretanja kojima se ove ne krecu same od sebe, kao na primer rast, smanivanje, disanje, kojima I se krece svaka životinja mada miruje, tj. ne krece se kretanjem koje zavisi od nje. Uzrok je tome u okolini i u mnoštvu toga što ulazi /u životinju/ kao što je za neke od njih hrana, jer dok je vare one spavaju a kad su je rastvori le bude se i pokrecu se, i tu je prvi uzrok nešto spoljašnje, te se zbog toga ne krecu uvek neprekidno sama od sebe I jer to što ih pokrece jest nešto drugo što se samo krece i menja u odnosu na svako od bica koja pokrecu sama sebe. U svima njima pokrece se to što prvo pokrece, tj. uzrok toga što /živo bice/ pokrece samo sebe i to samo od sebe, ali to je priluceno. Jer telo menja mesto, tako da to cini i to što je u telu I i što tom polugom /1;n JloxA.etc;tI pokrece samo sebe. Na osnovu ovog može se steci uverenje da nešto ne može pokretati neprekidnim kretanjem, ako je nepokretno ali pokrece i sebe po prilucenosti. Ako je nužno da kretanje bude neprekidno, tada to što prvobitno pokrece mora i po prilucenosti biti nešto neprekidno ako u bicima treba, kao što I rekosmo, da postoji neko neprestano i besmrtno kretanje, i ako bice treba da traje /JlEVetv/ u sebi samom i u istom. Jer, ukoliko traje nacelo, tada je nužno da traje i to Sve buduci da je /povezano/ neprekidno s nacelom. A

FIZIKA VIII

30

260a

5

10

15

20

25

kretati se sam od sebe po prilucenosti, ili usled neceg drugog, to nije isto, jer /kretanje/ usled I neceg drugog pripada i nekim nacelima onog što je na Nebu, svega što se premešta na više nacina, a ovo drugo pripada samo propadljivim bicima. Ali ako zaista postoji nešto što je vecno takvo, nešto što pokrece alije samo nepokretno i vecno, tada je nužno da i ono prvo što se usled toga I krece bude vecno u pokretu. To je jasno i na osnovu toga što inace ne bi postojalo ni nastajanje ni propadanje ni promena u drugim /stvarima!, tj. kad to što je pokretano ne bi pokretalo. N aime, to nepokretno pokrece uvek na isti nacin i jednom /vrstom/ kretanja, I pošto se nikako ne menja u odnosu na to što je pokretano. To što je pokretano pak, bilo da je takvo usled onog što je nepokretno ili usled neceg što je vec pokretano, zato što je stalno u nekom drugacijem odnosu prema stvarinla, nece biti uzrok stalno iste vrste kretanja nego ce, zato što je na suprotnim mestima ili oblicima, prouzrocice da se svako pojedino /bice/ razlicito od njega I suprotno krece, te da cas miruje a cas da se krece. Na osnovu ovog što je receno jasna je i teškoca koju smo postavili na pocetku: zašto uopšte nije tacno da sve ili miruje ili da se krece, ili da nešto vecno miruje a drugo se vecno krece, vec je /tacno/ da se neka /bica! cas krecu a cas ne? Uzrok tome je sada jasan: neka /bica! se

I krecu usled neceg što je nepokretno i vecno i zato se krecu uvek, a druga usled neceg što se krece i menj a, tako da se nužno i sama menjaju. A to što je nepokretno, kao što je receno, pošto traje kao prosto /CJ.rr.AW(:.f, istovetno i u istom, pokretace jedinstvenim i prostim kretanjem. 7 No sve ovo bice jasnije ukoliko se razmotri s druge polazne osnove /d.A.A.TjV apx~v/. Treba razmotriti da li je moguce da postoji neko neprekidno kretanje ili ne, te ako je to moguce, koje je to kretanje i koje je prvo kretanje. Jasno je da, ukoliko je nužno da kretanje bude vecno, a ovo je prvo i neprekidno, I tada to što prvobitno pokrece pokrece ovim kretanjem koje je nužno jedinstveno, 329

FIZIKA VIII istovetno, neprekidno i prvobitno. Pošto ima tri vrste kretanja - s obzirom na velicinu, svojstvo, ili prostor (ovu vrstu nazivamo pomeranje) - nužno je da ta vrsta bude

30

260b

5

10

15

prva. Nije moguce da postoji rast a da prethodno ne poto što raste može, s jedne strastoji I podrugojacavanje: ne, rasti pomocu necega slicnog, a s druge pomocu necega neslicnog, jer i kaže se da je suprotuo hrana suprotnom. Sve što postaje slicno pridružuje se slicnom. Nužno je dakle da postoji podrugojacavanje koje je promena u tada treba suprotnosti. I A ako postoji podrugojacavanje, da postoji nešto što odrugojacava i što na primer od toplog po mogucnosti cini delotvorno toplo. Jasno je da ono što pokrece nema uvek isti odnos IOllo(Wl;; t.xetl vec da je nekad bliže a nekad dalje tome što se podrugojacava. A sve to ne može I postojati bez premeštanja. Ako je nužno da kretanje jest vecno, tada je nužno i to da premeštanje uvek bude prva vrsta kretanja i da to bude prvobitno pomeranje, ako postoji prvo i kasnije Ipomeranjel. Takode, nacelo svih svojstava Ina:ihlJla'twvl je zgušnjavanje, odnosno razredivanje, jer izgleda da su i teško i lako, meko i tvrdo, toplo i I hladno, neka gustina ili retkoca. A zgušnjavanje i razredivanje su spajanje i razdvajanje na osnovu kojih, kaže se, dolazi do nastajanja i propadanja bivstava. Ono što se spaja ili razdvaja pak, mora se menjati u prostornom smislu. Pa i velicina tog što raste ili se smanjuje menja su u I prosto mom smislu.

FIZIKA VIII

25

30

261a

5

10

Pored toga, i ovako može biti jasno to da je pomeranje prvo. Naime, to "prvo" kako kod drugih Istvaril ta-

20

ko i kod kretanja, može biti višeznacno InJ...f.OVaXWl;;1. Naziva se ranijim ono bez cega drugo ne može postojati a što može bez drugog, ono što je po vremenu ranije, te ono što prethodi u smislu bivstva. Prema tome, pošto je I nužno da kretanje postoji neprekidno, ono bi postojalo neprekidno bilo da je neprekidno ili u sledu; a pre je to ono neprekidno pošto je bolje da bude neprekidno nego u sledu, a verujemo da u prirodi uvek postoji to bolje, koliko

330

je to moguce; a pošto je moguce da kretanje bude neprekidno (to ce biti dokazano kasnije, a sada neka nam bude pretpostavka), i I pošto to kretanje ne može biti nijedno drugo do pomeranje, nužno je da pomeranje bude prvo /kretanjel. Nema nikakve nužnosti da raste ili da se podrugojacava to što se pomera, niti da nastaje ili da propada, ali nijedna od tih Ipromena! ne može postojati a da ne postoji neprekidno kretanje kojim pokrece to pokretacko. Pomeranje je i po vremenu prvo, jer vecna I /bica! mogu se kretati jedino tim kretanjem. Medutim, kod svega pojedinacnog što ima postanak nužno je da pomeranje bude poslednje od svih vrsta kretanja, jer posle postajanja prvo je podrugojacavanje, pa rast, a pomeranje je kretanje onog što je dovršeno /'te'teJ...f.touJlEvwvl.1 Medutim nužno je da tome prethodi nešto drugo što se krece u smislu pomeranja i što je uzrok nastajanja za ono što nastaje a što samo ne nastaje, kao što je to ono rada u odnosu na ono što je rodeno; jer moglo bi se pomisliti da je postajanje prvo kretanje zato što stvar treba prvo da I postane. To je tako za bilo šta od onog što postaje, ali nužno je da pre svega onog što postaje nešto drugo bude u pokretu i da to ne bude nešto što postaje, a pre toga mora postojati nešto drugo. Apošto postajanje ne može biti prvo kretanje (u tom slucaju bi sve što se krece bilo propadljivo),

15

nije tada I~eranije jasno loddapremeštanja!. nijedno kretanje koje sledi Kretanjima koja Ipostajanjel slede smatram rast, apotom podrugojacavanje, smanjivanje, i propadanje. Sva ova kretanja kasnija su od postajanja, tako da ako ni postajanje nije pre premeštanja, to nije ni neka druga promena. Uopšte pokazuje se da je sve što postaje nesavršeno i da ide ka svom nacelu, tako da ono što je po postanku kasnije mora biti ranije po prirodi. A kod svega onog što podleže I postajanju premeštanje postoji poslednje. Upravo zato su neka živa bica usled svog nedostatka potpuno nepokretna, kao na primer biljke i mnogi rodovi životinja, a tek onima koja su dovršena pripada Ipremeštanje/. Pre-

331

FIZIKA VIlI

20

25

ma tome, ako premeštanje pre pripada onim bicima koja su u vecoj meri prisvojila2 vlastitu prirodu, tada bi ova vrsta kretanja po bivstvu prethodila I ostalim. Ovo bi bio jedan /razlog/, a drugi je taj što kod premeštanja to što se krece manje nego u svim ostalim vrstama kretanja napušta /e~i(Y'ta:tO'.t/ vlastito bivstvo. Jedino u njemu ono ne menja ništa u Svom bicu, kao što u podrugojacavanju menja kakvocu, a u rastu i smanjivanju kolicinu. No jasnije od svega jest to da ono što pokrece samo sebe ponajpre i u pravom smislu te reci pokrece tom vrstom kretanja, I kretanjem u prostoru, a kažemo da to što samo sebe pokrece jest nacelo onog što je pokretano to prvo za sve što je pokretano.

30

35

261b

FIZIKA VIII

10

i što pokrece, ti.

Iz svega ovoga jasno je da je premeštanje prvo od svih vrsta kretanja. Sada pak treba pokazati koje premeštanje je prvo. U tom istom ispitivanju //le1'Jo8cp/ ce isto-

15

vremeno biti jasno i ono što je naša pretpostavka I i sada i ranije: to da može postojati neko vecno i neprekidno kretanje. Na osnovu sledeceg jasno je da nijedno drugo kretanje ne može biti neprekidno. Sva kretanja i sve promene jesu iz suprotnosti u suprotnosti. Na primer, granice /6pot/ postajanja i propadanja su bice i ne bice, /granice/ podrugojacavanja su I suprotna svojstva, a rasta i smanjivanja ili velicina i malenost, ili dovršenost i nedovršeno st /a'tf:Aew.J velicine. /Kretanje i promena/ ka suprotnostima I medusobno su suprotni. A ono što se ne krece uvek ovim odredenim kretanjem, ukoliko postoji pre toga, mora prethodno mirovati. Jasno je onda da to što se

21 Aristotel razlikuje premeštanje u "gotovom" svetu i premeštanje (prostorno kretanje) koje se pojavljuje kao preduslov u formiranju istog tog sveta, u procesima nastajanja i propadanja, rasta i smanjivanja, i kvalitativne promene. Sva ova kretanja stoje u funkciji ponavljanja prirodnih formi, odnosno u funkciji zadobijanja vlastite prirode. Prostorno kretanje je tako kretanje sa minimumom razlike: Sokrat na trgu i Sokrat u Likeju su isti Sokrat, a telo koje se premešta ne trpi promenu u svom bivstvu vec ostaje isto.

332

5

menja mora mirovati u svojoj suprotnosti. Slicno je i sa promenama: propadanje i postajanje suprotstavljaju se i prosto-naprosto, I i odredeno se suprotstavlja odredenom. Prema tome, ako je nemoguce da se dve suprotne promene odvijaju istovremeno, tada promena ne može biti neprekidna, vec izmedu njih mora postojati neko vreme. Nema nikakve važnosti to da li su promene na osnovu protivrecja suprotne ili nisu suprotne, samo ako je nemoguce da istovremeno u istom prisustvuju (naime, to I da li je ovako ili onako nevažno je za naš dokaz), niti to ako nije nužno da postoji mirovanje u toj protivrecnosti, ili ako ne postoji promena suprotna mirovanju (jer nebice sigurno ne miruje, a opet je propadanje usmereno ka nebicu), vec je važno samo to ako izmedu postoji neko vreme. U tom slucaju promena nije neprekidna. U ovom što smo upravo razložili nije ni ta suprotnost bila I važna vec samo ta nemogucnost istovremenog postojanja. Ne treba se smesti time što ovako isto može biti suprotno mnoštvu, kao na primer kretanje i mirovanju i kretanju ka suprotnom. Treba se držati samo toga da se suprotno kretanje na neki nacin suprotstavlja i kretanju i mirovanju, isto kao što se jednako i izmereno //le'tptov/

20

25

30

suprotstavljaju I i onom što nadmašuje i onom što je nadmašeno, i da nije moguce da istovremeno postoje suprotna kretanja ili promene. S druge strane, kod postajanja i propadanja bilo bi potpuno besmisleno kad bi ono što je postalo moralo odmah propasti a ne potrajati neko vreme. Dakle, iz ovih /primera/ I mogla bi se zadobiti izvesnost i za druge /promene/, jer prirodno je da je kod svih slicno. 8 Pokažimo sada da može postojati neko bezgranicno kretanje koje je jedinstveno i neprejddno, .. .i daje to kružno kretanje. Sve što se premešta krece se ili kružno ili pravolinijski ili mešavinom ovih kretanja. I Ako jedno od prva dva nije neprekidno, tada to ne može biti ni ono koje je iz oba složeno. A jasno je da se to što se premešta po pravoj i ogranicenoj /liniji/ ne premešta neprekidno. Ono se vraca, a to što se vraca po pravoj krece se suprotnim

333

FIZIKA VIII

35 262a

5

10

15

20

kretanjima, jer suprotna prostorna kretanja su kretanje nagore onom nado le, I napred onom nazad, nalevo onom nadesno, jer to su suprotnosti u prostoru. Ranije22 smo odredili I koje kretanje je jedinstveno i neprekidno: kretanje neceg jednog u jedinstvenom vremenu i u necemu što je po vrsti bez razlike (naime, razgranicili smo tri stvari: to što je u pokretu, na primer covek ili bog, to-kada, tj. vreme, i to trece, to u-cemu, a to je ili prostor ili svojstvo, ili oblik ili velicina). I Suprotnosti su medutim razlicite po vrsti, te nisu nešto jedno; a navedene razlike pripadaju prostoru. Znak daje kretanje od A ka B suprotno kretanju od B ka A jest to što se ona medusobno zaustavljaju i prekidaju, ako se odvijaju istovremeno. Isto je i kod kruga: na primer, kretanje od A preko B suprotno je kretanju od I A preko G (ona se medusobno zaustavljaju, pa cak i ako su neprekidna i ako ne dolazi do vracanja, zato što suprotnosti uništavaju i sprecavaju jedna drugu). Ali kretanje popreko nije suprotno kretanju nagore. To da pravolinijsko kretanje ne može biti neprekidno najjasnije zato što to što se vraca mora stati, ne samo ako se premešta po pravoj I vec i ako ide po krugu. Jer nije isto premeštati se kružno i po krugu23. Kadkad to štO' se krece može nastaviti kretanje, akadkad može doci na tacku s koje je zapocelo kretanje da se iznova vrati. Možemo se u to da je nužno da se zaustavi uveriti ne samo pomocu opažanja vec i pomocu dokaza. Pocetak /dokaza/ je sledece: postoje tri /stvari/, I pocetak, sredina, i kraj. Sredina je i jedno i drugo u odnosu na ova dva, i po broju je nešto jedno, a po odredbi /'ACtyO!/ dva. Uz to razlikuje se ono moguce i ono delotvorno, tako da je bilo koja od tacaka izmedu krajeva prave sredina po mogucnosti a delotvorno nije, ako Ito što se pomera/ ne podeli liniju u njoj i ako

FIZIKA VIII 25

30

262b

5

10

15

20

22 V.Phys.V.4. 23 "Kružno kreta~ie" je rotacija (ali i revolucija) nekog tela u konstantnom smeru, a kretanje "po krugu" može' biti i povratno, sa promenom smera kretanja (kao klatno). 334

nakon što je zastalo u njoj iznova ne nastavi I kretanje. U tom slucaju sredina postaje pocetak i kraj: pocetak kasnijeg kretanja a kraj prethodnog (na primer, mislim na to da A koje se premešta zastaje na B i opet se premešta ka G). A kad se premešta neprekidno, tada nije moguce da A dode ili da se udalji od tacke B vec je moguce I samo to da bude u tom-sada, i ni u kom /de1u/ vremena osim u onom cija podela jest to~sada, tj. u ee10m /tom vremenu/o (Ako se pak ustvrdi da A u premeštanju stiže i da se udaljava od neke tacke, tada ce A uvek stajati, I jer nemoguce je da to A istovremeno stiže do B i da se udaljava. Znaci, stalno je u nekoj drugog tacki vremena, te ce vreme biti ono što je izmedu. Dakle A ce mirovati u tom B, a slicno je i kod ostalih tacaka, jer isti dokaz važi za sve. I Kad se to A u premeštanju služi tim B što je u sredini i kao pocetkom i kao krajem, tada je nužno da stoji zato što ga cini necim dvojakim, isto kao i kad bi ga zamislilo /vo~<Jeu::vl) U stvari, to što se premešta udaljilo se od tacke A koja je pocetak, a približilo se tacki G kad dovršava kretanje i staje. Na pitanje 1000nOpmvl koje se tu postavlja treba zato odgovoriti ovo. Mislim na sledece pitanje: I ako je linija E jednaka liniji Z, i ako se A premešta neprekidno od kraja prema tacki G, ako je A istovremeno u tacki B kad se D premešta od kraja linije Z prema A jednolikim kretanjem i istom brzinom kao A, tada ce D pre stici do H nego A do G. Jer nužno je da to što je prvo I zapocelo kretanje i što je prvo otišlo prvo i stigne. To A nije istovremeno stiglo u B i udaljilo se od njega, i zato kasni, jer kad bi istovremno Istiglo i udaljilo sei, tada ne bi kasnilo vec bi nužno bilo da stoji. Znaci, ne treba dopustiti da, onda kad je A stiglo u B, D istvoremeno bude u pokretu , od kraja Z (jer ako A bude u B, I tada ce se morati i udaljiti, i to nece biti istovremeno), vec /treba smatrati/ da je ono u odsecku /1:0J.l1ll vremena, a ne u vremenu. O neprekidnom kretanju nije moguce tako govoriti; no nužno je 335

FIZIKA VIlI

25

30

263a

5

10

15

na taj nacin govoriti u slucaju onog što se vraca /u kretanju/. Jer ako se H premešta ka D i ako se obme pa se premešta nadole, tada se ono služi I krajem D kao krajem i kao pocetkom, tj. služi se jednom tackom kao da su dve. Upravo zato je nužno da se zaustavi, pa nije istovremeno stiglo u D i udaljilo se od D. Jer ono bi istovremeno u njemu i bilo i ne bi bilo, u istom-sada. Ne valja navesti staro rešenje love teškoce/: naime, nije moguce tvrditi da je H u D u nekom I odseku /vremena/, te da nije ni stiglo niti se udaljilo. Jer nužno je da kraj do koga se dolazi bude delotvoran a ne moguc. Ono što je u sredini jest po mogucnosti, a ovo je delotvorno, i kraj je odozdo a I pocetak odozgo. Isto je i sa /pocetkom i krajem/ kretanja. Znaci nužno je da miruje to što se vraca po pravoj liniji. A onda nije moguce da kretanje po pravoj liniji bude neprekidno i vecno. Na isti nacin treba se suprotstaviti i onima koji zastupaju I Zenonovo mišljenje, tj. po kojima ako uvek treba preci polovinu, a ima bezbroj polovina, i ako nije moguce preci ono cega je bezbroj, fonda kretanje nije moguce/, ili kao što misle neki koji isti dokaz zastupaju na drugi nacin, naime da istovremeno sa prelaženjem polovine /dužine/ to što se krece prethodno broji sve polovine koje tu postoje, tako da sledi I da je, kad je prešlo citavu liniju, izbroj alo bezgranican broj, a to je nemoguce po opštem slaganju. U svojim pocetnim izlaganjima o kretanju24 dali smo razrešenje ove /teškoce/ pomocu stava da vreme u sebi sadrži bezbroj /delova/. Nem~ niceg cudnog u tome ako neko prelazi bezgranicno za bezgranicno vreme. A to bezgranicno na slican nacin postoji u dužini i I u vremenu. Ovo rešenje je zadovoljavajuce protiv tog koji postavlja ovo pitanje (jer pitanje je bilo da li se za ograniceno vreme može preci ili izbroj ati nešto bezgranicno), ali nije dovoljno za samu stvar /npaYJla/, tj. za istinu.

24 V.233a21-31.

336

FIZIKA VIlI

20

25

30 263b

5

10

15

Ako po strani ostavimo dužinu i to pitanje da li se za ograniceno vreme može preci I bezgranicno, ta pitanja se postavljaju za samo vreme (jer podele vremena su bezgranicne) i tada ovo rešenje više nije zadovoljavajuce vec treba reci istinu, kao što smo i rekli u upravo izloženom25. Naime, ako neprekidnu /liniju! delimo na dve polovine, tada se jednom tackom služimo kao dvema jer poistovecujemo I pocetak i kraj. Tako postupa i onaj koji broji i onaj koji deli na polovine. Ukoliko tako deli, tada ni linija ni kretanje ne mogu biti neprekidni. Jer neprekidno kretanje pripada necemu neprekidnom, a u neprekidnom postoji bezbroj /polovina/, ali ne usvrhovljeno vec o mogucnosti. Ako se uzima da postoji usvrhovljeno, tada se nece I postaviti neprekidno /kretanje/ nego ce se stati; upravo to se ocigledno dogada kad se broje polovine, jer tu je nužno da se jedna tacka I broji kao dve. Kraj jedne polovine bice pocetak druge polovine, ako neprekidnu liniju ne brojimo kao jednu vec kao dve polovine. Prema tome onome koji pita da li je moguce preci nešto bezgranicno, bilo u vremenu ili u dužini, treba odgovoriti da je to na jedan nacin I moguce a na drugi nije. Jer onaj koji se neprekidno krece po prilucenosti je prešao bezgranicno, a prosto-naprosto nije. Linija je po prilucenosti bezbroj polovina, no njeno bivstvo i njeno bice /10 dvat/ su razliciti. Ocito je i to da ako se ta tacka koja deli I vreme na ranije i kasnije ne pridaje uvek tom kasnijem u odnosu na stvar, isto ce istovremeno i postojati i nece postojati, i onda kad je postalo ono nece postojati. Tacka je zajednicka za oba, i za to ranije i za to kasnije, istovetna je i jedna po broju, no po odredbi nije istovetna (jer jednom je kraj, a drugom pocetak); no u odnosu na I samu stvar ona uvek pripada kasnijem svojstvu /naT}ourj. Neka AGB bude vreme, a D stvar. Ona je u vremenu Abela, a u vremenu B nije bela. Znaci, u vremenu G je i bela i ne-bela. U bilo

25 V.262a 19-b21.

337

FIZIKA VIII

kom delu tog A istinito je reci da je bela, ako je bela za citavo to vreme, a u tom B je ne-bela, no to G je u oba. 20 I Znaci ne treba prihvatiti da je bela u citavom /vremenu A/ vec treba izuzeti to poslednje sada, a to je G; ali to vec pripada onom kasnijem. I ako je to belo za citavo vreme Apostajalo ne-belo ili propadalo, tadaje ono to postajalo ili propalo u vremenu G. Prema tome najpre je tu istinito reci da je /stvar/ i bela i ne-bela, ~. onda kad je postala ona nece postojati, i onda kad je propala postojace, ili, I istovremeno je nužno da bude bela i ne-bela, te uopšte 25 da postoji i da ne postoji. No ako ono ranije nije bilo to šta je, i ako je nužno da to postane i da ne bude to dok postaje, tada ne bi bilo moguce podeliti vreme na nedeljiva vremena. Naime, ako je to D za vreme Apostajalo belo, i ako je to postajalo i jest u drugom nedeljivom 30 I vremenu koje sledi, u vremenu B - ako je u Apostajalo, tada nije postojalo, a u B jeste - izmedu njih mora biti ne264a ko postajanje, pa i I vreme u kome se ono odvijalo. Ovaj isti dokaz nece važiti za one po kojima ne postoje nedeljivi /delovi vremena!; u isto vreme za koje je postojalo ono je postalo i jest u zadnjoj tacki s kojom ništa više nije povezano niti je sledi; nedeljiva vremena pak slede. No 5 jasno je da I ako je nešto postajalo citavo vreme A, onda ne postoji neko duže vreme u kome je postalo i postajalo, duže od onog celog u kome je samo postajalo. Ovo su i takvi su dokazi /fizici/ osobeni na osnovu kojih bi se mogla zadobiti izvesnost/s tim u vezi/; ukoliko se to ispituje dijalekticki //-..oytlCWr:./ ovo isto bi izgleda lOsledilo na osnovu sledeceg: sve što se krece I neprekidno se ranije premeštalo kao onom u šta je u premeštanju i došlo, ukoliko ga ništa ne osujecuje. Na primer, ako je stiglo u B, tada se i premeštalo ka B, i to ne samo onda kad mu se približilo vec i odmah kad je zapocelo da se krece. Jer zašto bi to ucinilo pre sada nego ranije? Slicno 15 je i sa ostalim /vrstama kretanja!. Ono što se I premešta od A, kad je stiglo u G, ponovo ce doci u A ukoliko se krece neprekidno. Znaci kad se premešta od A ka G, tada 338

FIZIKA VIII

20

25

30

264b

5

10

se premešta i ka A kretanjem koje pocinje od G, tako da se istovremeno krece suprotnim kretanjima, jer kretanja po pravoj liniji su suprotna. No istovremeno se menja i iz toga u cemu nije. Ako je to nemoguce, tada je nužno I da stoji u tom G. Znaci to kretanje nije jedinstveno, jer nije jedinstveno kretanje koje je u sebi razdvojeno mirovanjem. To je, pored ovog, jasnije na osnovu sledecih /razloga! za svako kretanje. Ako je sve što je pokretano pokretano nekim od navedenih kretanja, i ako miruje suprotstavljenim vrstama mirovanja (jer ne postoji neko drugo pored ovih), i ako ono što nije I uvek pokretano ovim kretanjem (mislim na ona kretanja koja su po vrsti razlicita, a ne ukoliko su neki delovi celog kretanja), tada je nužno da prethodno miruje mirovanjem koje je protivstavljeno /tom kretanju/ (jer mirovanje je lišenost kretanja), i ako su najzad kretanja po pravoj liniji suprotna, a nije moguce istovremeno se kretati suprotnim kretanjima, tada se ono što se premešta I od A ka G ne bi istovremeno premeštalo i od G ka A. Pošto se ne premešta istovremeno, a treba da se krece istim kretanjem, tada je nužno da prethodno miruje u G, jer to je to mirovanje suprotstavljeno kretanju od G. Na osnovu recenog I jasno je da to kretanje nece biti neprekidno. Sledeci dokaz još je osobeniji od navedenih. Naime, propadanje ne-belog i postanak belog su istovremeni. Ako je podrugojacavanje u belo ili iz belog neprekidno i ako ne traje neko vreme, I tada je istovremeno propalo ne-belo, postalo belo, i postalo ne-belo. Sva tri /kretanja! ce se odvijati u istom vremenu. Takode, ako je vreme neprekidno, to ne znaci da je i kretanje neprekidno vec ono /može biti/ i u sledu. I kako je isto to poslednje u suprotnostima, na primer u belini i crnoci? Ali kružno kretanje ce biti jedinstveno i neprekidno, jer tu I ne sledi ništa nemoguce. Ono što se krece iz A istovremeno ce se kretati ka A na osnovu iste težnje /1tPO~EcnV/ (jer krece se ka tom u šta treba da stigne), ali se nece istovremeno kretati suprotnim ili protivstavljenim 339

FIZIKA VIII

FIZIKA VIII

15

20

25

30

265a

5

kretanjima. Jer, nije suprotno ili protivstavljeno svako kretanje u-ovo tom iz-ovog; suprotno je kretanje po pravoj liniji I (ovde naime postoje prostorne suprotnosti, kao što je to ono što je na dijametru jer najviše je udaljeno jedno od drugog), a protivstavljena su ona /koja se odvijaju/ na istoj dužini. Prema tome, ništa ne sprecava da /kružno kretanje/ bude neprekidno, ~. da se ne prekida ni za koje vreme, jer kružno kretanje je kretanje od sebe u sebe, a pravolinijsko je od sebe u drugo. I Kružno kretanje takode nikad nije u istim tackama, a pravolinijsko je cesto u istim. Kretanje koje uvek postaje u necemu drugom može se odvijati neprekidno, a ono koje je cesto u istim /tackama/ ne može zato što je nužno da se istovremeno odvijaju protivstavljena kretanja. Prema tome kretanje ne može biti neprekidno ni na polukrugu ni na nekom drugom delu lobirna, jer tu je nužno da se cesto odvija preko istih /tacaka/ i da se Ito što se krece/ menja suprotnim promenama. Jer kraj /nemc) nije povezan s pocetkom. I Kružno kretanje pak; povezuje /kraj s pocetkom/ i jedino to kretanje je savršeno. Iz ove podele jasno je da ni druga kretanja ne mogu I biti neprekidna jer u svima njima dogada se da se u kretanju cesto isto prelazi. U podrugojacavanju to je ono izmedu, u kretanju u smislu kolicine to su velicine koje su u sredini, a isto je i kod postajanja i propadanja. Nema nikakve važnosti ako se uzme da je ono u cemu se I promena odvija malobrojno ili mnogobrojno, ili ako se nešto postavi izmedu ili se ukloni, jer u oba slucaja sledi da se cesto isto prelazi u kretanju. Na osnovu ovog je ocito da ne govore dobro oni istraživaci prirode /q)'l)(jtOA.OyOt/ koji tvrde da je sve opažajno uvek u kretanju, jer da je nužno da se to uvek krece I nekim od ovih kretanja, a ponlijviše da podleže podrugojacavanju pošto, vele oni, uvek tece i propada. Uz to, kažu26 da je i postajanje i propadanje podrugoj acavanj e. Naše izlaganje je medutim sada pokazalo

26 Anaksagora. V.Phys.187a30, De Gen. et Cor.314a 13.

340

10

15

20

25

30

265b

za svako kretanje da Ise to što se krece/ ne može kretati neprekidno nijednim kretanjem osim kružnim, tako da se /ne može kretati neprekidno/ ni u smislu I podrugojacavanja ili rasta. Toliko o tome da nijedna promena nije ni bezgranicna ni neprekidna, osim kružno premeštanje. 9 S druge strane, ocito je da je kružno premeštanje /l('\)l(A.o<j)opta./ prvo od svih vrsta premeštanja. Sva premeštanja su, kao što smo i ranije27 rekli, ili kružna ili I pravolinijska ili mešavina lova dva/o Ova dva su nužno pre ovog jer ono je iz njih složeno. A kružno premeštanje je pre pravilinijskogjer ono je prosto i savršenije. Ne postoji bezgranicno premeštanje preko prave linije (jer u tom smislu bezgranicno ne postoji; cak i kad bi postojalo istovremeno /6.110./, ništa se tako ne bi kretalo, jer ono što je nemoguce to ne postaje, a nije moguce I preci bezgranicnu pravu liniju). A što se tice kretanja po ogranicenoj liniji, ono je ukoliko je povratno složeno i jest dva kretanja, a ukoliko nije povratno, tada je nesavršeno i propadljivo. To savršeno i nepropadljivo je, po prirodi i po odredbi i po vremenu, pre nesavršenog i propadljivog. Takode, ranije je kretanje koje može biti vecno od onog koje ne I može biti veCno. Kružno kretanje može biti vecno, a od ostalih kretanja to ne može biti ni premeštanje niti ijedno drugo, jer svuda mora doci do mirovanja, a gde je mirovanje kretanje je propalo. To da je kružno, a ne pravolinijsko, kretanje jedinstveno i neprekidno usledilo je s dobrim razlogom, jer kod pravolinijskog kretanja odreden je i pocetak I i kraj i sredina, i ovo sve to u sebi sadrži, tako da postoji ono odakle ce zapoceti jda se krece/, to što je u pokretu, i ono gde ce završiti (jer sve miruje u granicama, odnosno u tom-odakle i u tom-gde), a kod kružnog to je neodredeno. Zašto bi bilo koja tacka te linije bila granica pre nego druga? Svaka od njih je podjednako i pocetak i sredina i kraj, tako da je fono što je u pokretu/ uvek I i na pocetku i na

27 V.261 b28.

341

FIZIKA VIlI

FIZIKA VIlI

5

la

15

20

25

kraju i nigde. Upravo zato se lopta na neki nacin i krece i miruje jer zauzima isti prostor. Uzrok je tome to što sve ovo kao prilucenost pripada središtu. Naime, ono je i pocetak i sredina te velicine, i njen kraj, tako da, usled toga što je ono izvan I kruga, to što se premešta nema gde da miruje kao da je dovršilo svoje kretanje Ger uvek se premešta oko središta, a ne kraju), ausled toga što središte miruje i celina na neki nacin uvek miruje i neprekidno je u pokretu. I obratIlo sledi /istoj: nužno je da kruŽIlo premeštanje bude prvo zato što je mera svih kretanja Ger sve se I meri pomocu tog prvog), i da bude mera ostalih kretanja zato što je prvo. Takode, samo kružno kretanje može biti jednoliko, jer ono što se krece po pravoj liniji ne premešta se jednoliko od pocetka do kraja: utoliko ukoliko se više udaljava od tog što miruje brže se premešta. I Jedino kod kruŽIlog kretanja ni pocetak ni kraj nisu po prirodi u njemu samom vec su izvan. Svi koji su uopšte pomenuli kretanje svedoce da je prostorno kretanje prvo kretanje, jer oni nacela takvog njem.1 kretanjaRazdvajanje pripisuju /stvarimal i spajanjekoje su pokrecu prostornatakvim kretanja, kreta-a isto tako pokrecu i Ljubav i Mržnja: jedno razdvaja a drugo spaja. Pa i Um, po Anaksagori, razdvaja nakon što je prvi zapoceo kretanje. Slicno postupaju i oni koji ne navode nikakvo tome slicno nacelo vec tvrde da kretanje postoji usled praznine, jer i I oni misle da se ta priroda krece prostomim kretanjem Ger kretanje usled praznine jest premeštanje, i u njoj se odvija kao u nekom prostoru); a što se ostalih28 kretanja tice oni veruju da nijedno od njih ne pripada prvim /bicima/ vec onima koja iz njih nastaju. Vele naime da rast, smanjivanje, i podrugojaca-

28 To najzad misli i Aristotel Iv.ib.266a 1-5/: ceo pasus je utvrdivanje vlastitog stava s obzirom na primat prostornog kretanja na osnovu autoriteta tradicije. Aristotel nabraja Empedokla, Anaksagoru, atomiste, Anaksimena, Platona i platonicare, te prihvata rezultat ali ne i argumentaciju koja u tim razlicitim teorijama do njega dovodi. 342

30

266a

5

10

15

20

vanje nastaju kad se ta "nedeljiva" tela spajaju ili razdvajaju. I Na isti nacin postupaju i oni koji pomocu gustine i retkoce izgraduju postajanje i propadanje, jer ustanovljuju ih pomocu spajanja i razdvajanja. Takode, pored ovih tu su i oni koji dušu postavljaju kao uzrok kretanja: oni kažu daje to što samo sebe pokrece uzrok onog što je u pokretu, a živo bice, tj. sve što je udušeno, pokrece I sebe prostornim kretanjem. I inace velimo da se u pravom smislu te reci krece jedino to što se krece u prostoru; ako pak, nešto miruje na istom mestu ali raste ili se smanjuje ili se podrugojacava, kažemo da se nekako krece ali ne da se krece I prosto-naprosto. Daje kretanje uvek postojalo i da ce postojati kroz citavo vreme, te šta je nacelo vecnog kretanja, i još koje je kretanje prvo i koje kretanje jedino može biti vecno, i da je nepokremo to što prvo pokrece, ...Isve toj je receno. 10 Pokažimo sada da Ito što prvo pokrece/ mora biti bez delova i dane može imati velicinu. Ali odredimo najpre nešto što prethodi tome. Jedno je to da ništa ograniceno ne pokretati za bezgranicno vreme. Postoji tri /stvari/: to što pokrece, to što je pokretano, i to trece, ono u-cemu, vreme. Ili je to sve bezgranicno, I ili je sve ograniceno, ili je nešto, na primer dva ili jedno od toga, ograniceno. Neka A bude29 to što pokrece, B to što je pokretano, a G bezgranicno vreme. Neka D pokrece neki deo tog B, na primer E. To sigumo nije u vremenu jednakom vremenu G, jer ono što je vece krece se u dužem vremenu. Dakle, to vreme, na primer Z, nije bezgranicno. Ukoliko na taj nacin pridodajem nešto tom D iscrpšcu to A, a I ukoliko dodajem tom E iscrpšcu B; vreme medutim, necu iscrpsti mada uvek oduzimam jednaku /velicinu/ jer ono je bezgranicno. Prema tome, celo A pokretace celo B za ograniceni deo vremena G. Nije dakle moguce da se nešto krece nekim bezgranicnim kretanjem usled neceg ogranicenog.

29 V.d.n.,st.351.

343

FIZIKA VIII

25

30

266b

5

10

15

Jasno je dakle da to ograniceno ne može pokretati za bezgranicno vreme. No iz sledeceg je ocito da uopšte nije I moguce da u ogranicenoj velicini postoji bezgranicna moc. Neka postoji neka moc koja je veca zato što uvek za krace vreme proizvodi isto, na primer Ineka moci koja zagrejava, osladuje, baca ili uopšte pokrece. Nužno je da ono što trpi trpi nešto nešto i od strane tog što je ograniceno ali ima bezgranicnu moc, I i da trpi više nego od strane neceg drugog, jer bezgranicna moc je veca. Medutim to se ne može odvijati ni u kom vremenu. Ako je A vreme za koje je ta bezgranicna snaga licrxuC;1 zagrejavala ili gurala, i ako je AB vreme za koje je Ito cinila! neka ogranicena snaga, tada ukoliko uzimam I uz ovu neku vecu ali uvek ogranicenu snagu jednom cu doci do te koja je svoje kretanje dovršila u vremenu A. Naime ukoliko stalno pridodajem nešto tom što je ograniceno nadmašicu sve što je odredeno, a ukoliko oduzimam doci cu do potpunog nedostatka, na isti nacin. Znaci, ogranicena moc ce

20

I ili velicina, bezgranicna je ukoliko nadmašuje sve odredeno. To se može pokazati i na sledeci nacin: uzecemo neku moc koja je po rodu ista kao ona koja je u bezgranicnoj velicini ali postoji u ogranicenoj velicini, ... ona mora biti tacna mera mera ogranicene moci u tom bezgranicnom.

25

Iz toga je ocito da ne može postojati bezgranicna moc u ogranicenoj velicini, ili ogranicena u bezgranicnoj. No pitanju to što se premešta dobro je prvo razmokad je triti jednu teškocu. Naime ako sve što je pokretana jest pokretano usled neceg, kako onda kod onog što ne pokrece samo sebe nešto može biti u pokretu neprekidno I mada ga ne dodiruje to što ga je pokrenulo, kao što je to slucaj s onim što je baceno? Ako to što je pokrenulo istovremno pokrece i nešto drugo pride, na primer vazduh, te on tako pokretan pokrece, jednako je nemoguce da se on krece ukoliko to prvo nije u dodiru s njim i ukoliko ga ne pokrece; sve se istovremeno i krece i I prest1Ye da se krece kad prestane to što prvo pokrece, cak i ako ono cini sposobnim to što pokrece da pokrece, kao magnet. To je nužno reci: to što je prvo pokrenulo cini nešto sposobnim da pokrece, bilo da je to vazduh, ili voda, ili nešto drugo slicno cemu je prirodena da pokrece I i da bude pokretano. Ali to ne prestaje istovremno da pokrece i da bude pokretano; prestaje da bude pokretano istovremno kad ono što pokrece prestaje da pokrece, ali samo još uvek pokrece. Upravo zato i pokrece nešto drugo što sledi; i za to važi isto. A prestaje jda pokrecel onda kad ta moc pokretanja stalno opada u tom što sledi. Konacno prestaje onda kada I to što prethodi ne cini više pokretackim Ito što sledil vec samo necim što je u pokretu. Onda je nužno da se istovremeno zaustavi i to pokretacko i to pokretano, i kretanje u celini. Ovo kretanje nastaje u onom što može cas da bude u pokretu a cas da miruje, i to nijeneprekidno kretanje ali izgleda Itakol, jer ono pripada ili onom što je uzastopno ili onom što je u dodiru. I Jer, to što pokrece ovde nije nešto jedinstveno vec to što sledi pokrece 345

u

30

267a

I a to je pokretati za jednako vreme kao i bezgranicna, nemoguce. Dakle, ništa što je ograniceno ne može imati bezgranicnu moc. Nije onda moguce ni to da u necemu bezgranicnom postoji ogranicena moc, iako je moguce da u manjoj velicini postoji veca moc; no, tada je još više Imogucel da u vecoj postoji veca moc. Neka AB bude nešto bezgranicno. velicina BG ima neku moc koja je za neko vreme I pokretala D, na primer za vreme EZ. Ukoliko uzmem dvostruko vecu velicinu od BG, tada ce ona pokretati D za polovinu vremena EZ (uzmimo da važi ta srazmera), dakle u vremenu ZT. Ukoliko uvek tako uzimam Idvostruku velicinu! nikada necu iscrpsti to AB, ali uvek cu uzeti manje vreme od datog. Moc ce onda biti bezgranicna jer I nadmašuje svaku ogranicenu moc, ukoliko je nužno da kod svake ogranicene velicine i vreme bude ograniceno (jer ako ovo lika moc pokrece za neko vreme, tada ce veca pokretati za krace ali ograniceno vreme, na osnovu obmute srazmere). A svaka moc, kao i mnoštvo

344

FIZIKA VIII

5

10

15

FIZIKA VIlI

FIZIKA VIlI

jedno drugo. Zato takvo kretanje nastaje u vazduhu ili u vodi, i neki ga nazivaju30 uzajamnom zamenom mesta

20

25

267b

5

lanmepicr'tom.vl. Ove teškoce nije moguce rešiti drugacije do na navedeni nacin. Uzajamna zamena mesta cini da sve istovremeno jest u pokretu i da pokrece, tako da i prestaje. No ocigledno je I da se nešto jedinstveno neprekidno krece. Us led cega? Ta, ne usled istog! Pošto je nužno da u bicima postoji neprekidno kretanje, a ono je jedinstveno, i pošto je nužno da to jedinstveno kretanje pripada nekoj velicini (jer ono što je bez velicine to se ne krece) koja je jedinstvena, i da postoji usled neceg jednog (jer, u suprotnom nece biti neprekidno nego ce jedno slediti drugo, a laval ce biti podeljena), I tada to što pokrece, ako je jedno, pokrece ili kao pokretano ili kao nepokretno. Ako pokrece kao pokretano, tada ce morati da prati Ito što pokrecel, tj. da se menja, ali i da istovremeno bude u pokretu usled neceg. Prema tome, treba stati i doci do kretanja usled neceg nepokretnog. To nepokretno se ne mora samenjati Icru~~e'tal3UA.A.ewlvec ce ono uvek moci da pokrece (jer pokretati na taj nacin ne predstavlja napor), i to kretanje je jednoliko, jedino ono ili bar više nego sva druga. Jer, to što pokrece ne I trpi nikakvu prornenu. Ali ni to što je pokretano ne trpi nikakvu prornenu u odnosu na ono, eda bi kretanje bilo slicno. Nužno je da Ito što pokrecel bude ili

I

10

15

20

25

u sredini ili na krugu3\ jer to su nacela. Ali najbrže se krece ono što je najbliže tom što pokrece; takvo je kružno kretanje. Znaci tamo je to pokretacko. Ali postavlja se pitanje da li je moguce I da nešto što je pokretano pokrece neprekidno, a ne kao što to cini ono što gura, stalno iznova, zato što je lu tom slucajul neprekidno st neki sled. Jer, to što Itaka pokrecel mora ili gurati uvek ili vuci, ili i jedno i drugo, ili nešto drugo mora prihvatiti /kretanjel i prenositi ga drugom, kao što smo ranije32 rekli za ono što je baceno, ako vazduh kao deljiv pokrece zato što je uvek drugi Ideal u pokretu. I No u oba slucaja ovo kretanje ne može biti jedinstveno vec mora biti u sledu. Znaci samo ono kretanje kojim pokrece to nepokretno jest neprekidno. Nakon što je to razgraniceno, jasno je da nije moguce da to što prvo pokrece i što je nepokretno ima neku velicinu. Ako ima neku velicinu, tada je nužno da Iona bude ili ogranicena ili bezgranicna. Ranije smo, u našim izlaganjima "O prirodi", pokazali da nije moguce33 da ima bezgranicnu velicinu. Sada je pak pokazano da to ograniceno ne može imati bezgranicnu moc, i da je nemoguce da se nešto krece za bezgranicno vreme usled neceg ogranicenog. A to prvo pokretacko pokrece vecnim I kretanjem, tj. za bezgranicno vreme34. Jasno je onda daje ono nešto nedeljivo, bezdelno i da nema nikakvu velicinu.

31 V.d.n.,st.352. 30 Platon u "Timaju" (v.Tim.79b-80c). Aristotel ovu teoriju prihvata kao logicku posledicunepostojanja praznog, jer da potisnuta kolicina vazduha ili vode prilikom kretanja tela kroz njih zauzima mesto koje to telo napušta krecuci se (dakle, prethodni položaj tog tela), ali ne kao potpuno objašnjenje produženog kretanja bacenog tela, odnosno njegovog kretanja kad više nije u dodiru s onim što ga je bacilo. Objašnjenje zaustavljanja tela (dato na a2-12) svodi se na to da se baceno telo zaustavlja onda kad njegova moc pokretanja medij uma više ne izaziva u njemu lancanu reakciju (kao kod domina), tj. kad pokrenuti deo medij uma više ne izaziva daljnje kretanje. Ili, receno malo modernije: kad se otpor medij uma izjednaci sa trenutnom kinetickom energijom tela u pokretu.

346

32 V.ib.266b28-267a8. 33 V.Phys.I1I.5. Tu je ustvari dokazano da ne postoji bezgranicna velicina, odnosno da ne postoji bezgranicno (u smislu bezgranicne duži, ili tela, jer Aristotelov izraz J.1eYE\}OC; pokriva i jedno i drugo, duž kao i površinu), a ne da prvi pokretac ne poseduje bezgranicnu velicinu. Aristotel hoce da dokaže da je on bez velicine, a to cini obilaznim putem time što dokazuje da bi njegova pretpostavijena velicina morala biti ili ogranicena ili bezgranicna, jer svaka velicina je takva, a kod njega je nemoguce i jedno i drugo, pa je on onda bez velicine. 34 Ovaj zakljucak se može nastaviti: tj. mora imati bezgranicnu moc da bi moglo pokretati nešto ograniceno za bezgranicno vreme, tj. vecno.

347

FIZIKA VIII (dodatnenapomene) Dodatne napomene

3 V.Phys.III.1-3. Kontekst u kome Aristotel ovde govori o "spisima o prirodi" lev 'to1.~
FIZIKAVIII (dodatnenapomene) nja i trpljenja. Ali šta dela a šta trpi, pa da vreme bude rezultirajuce stanje? Vreme nije uzrok nicega, ali ono onda nije ni posledica nicega. Vreme je broj kretanja, i tako bi se moglo reci da je neka nužna mada spoljašnja odredba kretanja. na1'}o~ je ovde upotrebljen kao dovoljno širok i neutralan termin za odredenje odnosa kretanja i vremena: možda je on "stanje" u onom smislu u kome se za ženu kaže da je u drugom stanju, jer vreme bi bilo "stanje" kretanja u tom smislu da je kretanje u vremenu oblikotvorno i svrhovito te samim tim oplodeno i bremenito oblikom. 8. Podtekst ove retorski izložene hipoteze o nastanku kretanja isti je onaj koji ce se pojaviti i kad se u pitanju nastanak Sveta, ali i kad je u pitanju stvaranje ni iz cega: bezgranicno, prazno, Ništa, imaju zajednicko to da su neodredeni. Sigurno je da nema razloga za pocetak, ali je onda isto tako sigurno da nema razloga ni za odlaganje pocetka, jer ako u bezgranicnom nema razloga da nešto bude, tada nema razloga ni da nešto ne bude. Da se nešto pokrene iz vecnog mirovanja, to više nije delo Itrt'{ovl prirode jer ona "ništa ne cini zalud", bez razloga. Kosmološki problem ovde dobija temporalnu interpretaciju, ali ona nije više od retorske bravure jer zapravo se u neodredenosti beskonacnog mirovanj a ne može ni govoriti o tom pre i posle tako da se hipoteza pocetka ukida u pokušaju da se izloži. Prvi trenutak Vremena je neodrživa i besmislena predstava, isto kao i poslednji trenutak, a to pitanje "zašto ne pre?", iako ga u nekom obliku nalazimo vec kod Parmenida (v. Parm.Fr.B8.9-10: 'tI ... ucr't!::pov Tj 1l:pocr1'}ev)samo slabi poentu infinitistickog stava. Vreme nema pocetak ne zato što za taj pocetak nema dovoljno razloga vec zato što je pocetak vremena nemoguc, tako da nikada nece biti dovoljno razloga. Filopon je u svojoj kritici Aristotelovih argumenata (Simplikije daje i Filoponovu kritiku i moguce odgovore iz Aristotelove perspektive, v.Simpl. 1171.30-1182.28) pokazao kako se isti Aristotelovi argumenti iz neodredenosti beskonacnosti mogu okrenuti protiv Aristotelovih zakljucaka o nepostojanju pocetka kretanja i vremena pa time i Svega, ali time je pre opovrgnuta retoricka forma argumenta u kojoj su vec dati svi elementi autodestrukcije, a ne sam zakljucak. 349

FIZIKA VIII (dodatne napomene)

FIZIKA VIII (dodatne napomene)

I ako se pretpostavi beskonacno vreme bez kretanja, i ako se tvrdi da može biti vremena bez kretanja, to više ne bi bilo vreme jer se ranije i kasnije ne bi razlikovali ni u svom podmetu ni u odredbi, jer godina nije deo beskonacnog ništa više nego što je to dan. Kritika predstava o pocetku u pretplatonskim kosmologijama - po redovnom Aristotelovom tumacenju ista kritika pogada i kosmologiju "Timaja" - ukida kosmologiju kao istoriju sveta. Kretanje nema vremenski pocetak, ali to ne znaci da ono za Aristotela nema prvi uzrok koji je vecan kao i samo kretanje i koji štaviše i jeste sama vecnost. Vertikala ejdetskog kauzaliteta stupa na mesto vremenskog nizanja uzroka ad infinitum, tj. na mesto jednog "horizonta1no" koncipiranog kauzaliteta. Od cetiri Aristotelova uzroka kod tri je ova vertikala kauzaliteta neposredna i jasna: kod tvarnog, oblikovnog i svršnog. Ništa od toga se ne krece, tako da oni cine staticnu strukturu kretanja. Kineticki kauzalitet jedini smera na dinamiku kretanja i zato se pitanje o uzroku i pocetku kretanja može postaviti sanIO u okvirima kinetickog kauzaliteta. Ali, to da kretanje mora imati uzrok znaci najzad da je moguce shvatiti šta je kretanje, te se kineticki uzrok mora spojiti sa ejdetskim i svršnim. To onda dovodi i do konacne prevage vertikale kauzaliteta kod Aristotela. 12 Y.192b21, 200b12, 254b17. Možda se smisao ove sintagme koja nosi celinu istraživanja preduzetih u "Fizici" najbolje vidi u Aristotelovom poredenju kretanja i života (~ K1VT)O"t~ oiov ~W~ 'tte; ouaa 'tot~ qyUcrn crUVEcr'tWcrt, v.ib.250bI4). Kao što je duša za Aristotela nacelo i uzrok života, te je i odredena kao delotvornost i u-svrsi-bivanje tela, tako je i kretanje ocitovanje i artikulacija physisa i njeno delotvorno bivanje. Po istoj analogiji jedinstvo duše i tela može se preneti na jedinstvo physisa kao oblika i tvari u kretanju. Priroda je delatnost ali ne usmerena na nešto drugo, razlicito od sebe, vec delatnost koja je samodelatnost, izvorna delatnost samopostavljanja u vlastitu suštinu i tako delotvornost i ispoljavanje iste te suštine. Bice 110 etvall koje je priroda predstavlja delotvornost vlastite suštine 110 'tt ilv et vali. Ta delotvornost je za Aristotela konacni smisao "bica" (v.De An.412b9: "o "bicu" se govori na mnogo nacina, ali glavni i pravi jest da je ono u-svrsi-bivanje", 350

'tO KUP1WC;;EV'tEA.ExEta, Ecr1tv). To da "priroda" ima status nacela lapx~1 kod Aristotela znaci ponajpre to da ima jedinstvo pojma, a ne da je kao nacelo odvojena od vlastitog samoispoljavanja u kretanju. Dakle, kad Aristotel postavlja iznova pitanje o nacelu (pocetku) kretanja, tada on samo potencira pitanje sadržano u samom odredenju prirode. Nacelo kretanja bi trebalo da bude odgovor na pitanje: štaje kretanje kao život svega što prirodno postoji? To da je priroda nacelo kretanja nije pretpostavka u probabilistickom smislu vec u smislu osnovnog stava koji kao takav ne podleže dokazivanju (za ovaj smisao termina U1tC~Emc;;, v.Simp1. 1195.22-25). 17 Ovo je vec druga faza argumenta. U prvoj je dokazano da svako (a prirodno posebno) kretanje ima uzrok, i da je taj uzrok najzad delotvornost tog što se krece ukoliko se ono u kretanju vraca u vlastitu bit. Sada se slican postupak eliminacije sprovodi na strani uzroka. Aristotel odbacuje delovanje na daljinu, tako da izmedu onog što pokrece i pokretanog, izmedu uzroka i uzrokovanog odnos mora biti ili neposredan ili izposredovan medijainim clanovima, sve u svemu dodir se mora ostvariti. Kao što je kretanje kontinuirano, mora takav biti i kauzalni niz delanja i trpljenja. Ako se traži prvi uzrok, tada se dosledno iskljucuju svi medijaini uzroci. Ali uvodenje medijacije treba da ucini plauzibilnim to da postoji ono što pokrece samo sebe i na taj nacin pokrece sve drugo: naime, ako postoji ono što se krece ali samo više ne pokrece drugo, te ono što je i pokretano i pokrece, tada je barem moguce da postoji i ono što pokrece a samo više nije pokretano. Niz argumenata koji sledi ima za cilj da ovu pretpostavku dokaže kao nužnu pretpostavku samog kretanja. 29 Ovaj argument se može prikazati ovako:

> B

A

_________

D

G

> B/n(E) Z(?)

Za razumevanje ovog zanimljivog dokaza odlucujuca je Aristotelova tvrdnja da se "vece Itelol krece u dužem vremenu" lEv 1tA.Etovt 351

FIZIKA VIlI (dodatne napomene)

FIZIKA VIlI (dodatne napomene)

'to ~Et~OV, v.aI8/. Na osnovu cega i zašto? Aristotel vec u sledecem redu daje nacin kako bi se ova neobicna tvrdnja mogla shvatiti: "dodavajuci na taj nacin tom D iscrpšcu to A" (isti odnos postoji i izmedu E i B). Ako može da kaže da ce se D poravnati s tim A dodavanjem, tada to znaci da pretpostavlja da je ono pre dodavanja manje od tog A. Ali pretpostavlja i da se tu odnos B i E (BIn) ne menja. Dakle, dobijamo da isto ograniceno telo (ili sila) pokrece bilo koliko telo za bezgranicno vreme. U drugom delu dokaza, ~. kad se E izjednaci sa B (A i D ostaju u istom odnosu, dakle razliciti), dobijamo da razlicita tela pokrecu ista opet za bezgranicno vreme. Jednostavno receno, smisao ovog dokaza je sledeci: ako neko telo (ili sila) može pokretati drugo telo za bezgranicno vreme, tada svako telo može pokretati bilo koje telo za bezgranicno vreme, samo ako ga može pokrenuti. To je za Aristotela nemoguce jer nema praznog, tako da je ovo zapravo nacin na koji on pod uslovima svoje fizike postavlja princip inercije u negativnom obliku paradoksa. S druge strane, ovaj dokaz otklanja mogucnost da je nepokretni pokretac samo "pustio u pogon" nebeski casovnik, a da se ovaj dalje po inerciji vrti i uvremenjuje, ali i to da moc louva~tc;lnepokretllog pokretaca bude ogranicena. "Telo" koje ovde inicira kretanje posmatra se dinamicki, kao sila, i Simplikije u svom komentaru s pravom insistira na tome, v.Simpl. 1322.15-24, ti /). ouva~tc;; no potvrde za ovu promenu u gramatickom rodu (koja je i mnogo više od toga jer omogucava razumevanje ovog dokaza) nalazimo i u samom Aristotelovom dokazu: 't11/)., a19; ti 1tacra A 't~v bA:rjV B, a21; 't11E, a20. Samo zato što ne vidi smisao ovog dokaza Ross misli da je ova promena roda mora odnositi na "liniju" Iypa~~~, f./, kao što je to cesto slucaj u Aristotelovim komentarima vlastitih grafickih prikaza teorema. To što Aristotel "ne zna" za Prvi zakon kretanja ne znaci daje taj "zakon" više od hipoteze; a upravo ga tako Aristotel i posmatra. 31. U sredini Sveta, ~. u središtu Zemlje, ili na krajnjoj opohodnici 11tEpt<j>epEtal Sveta, tj. na sferi "stajacih" zvezda. Prvo rešenje je pitagorejski mit - u središtu sveta nalazi se "kula" Zevsova imesto Hestije, ognjišta bogova - a Aristotel podstaknut astrainom teologijom, jer zvezde su vecna živa bica i kao takve one su božanske,

prihvata da je i nepokretni pokretac (bog, ili to božansko) takode tamo gde su i zvezde, ili barem u tim predelima i u tom pravcu: svakako što dalje odavde. U svetu prirodnih elemenata Aristotel vidi porast delotvornosti po vertikali, pa je najviša delotvornost u vidljivom svetu upravo vecno i po Aristotelovom uverenju stalno isto kruženje Neba. Ova ophodnica je i mesto svih mesta, konacni prostor u kome se nalazi sve što je unutar sveta, ali i mera svakog kretanja i vremena. Jasno je da se ne može u pravom smislu te reci govoriti daje to božansko na Nebu (v.Simpl. 1355. 13-14: 00 ya.p eKEtvol vec pre daje Nebo u njemu ecr'ttv ev 't4) oUpav4) 1CUpiroc; ukoliko je ono cista delotvornost. N~zad, ni mesto svih mesta nije negde, tako da ni bog nije negde: on mora biti nigde i svugde.

352

353

SRPSKO - GRCKI RECNIK

SRPSKO - GRCKI RECNIK Ahilej, A.X\A.A.EU~ Anaksagota, A.v~ay6QfXt; Anaksimandar, A.vcU;\l1av&gOt; Anaksimen, (A.v~\I1EV1lt;) Antifont, A.vncptiJv Aristotel, (A.Q\O.cnEA.TJt;) astronomija, ao,poA.oy\a Atenu (u), A.ÐVllVaCE bacanje, pll\1\t; bacati, P\1t'tE\V belo, A.evK6v beskrajno, ci1te\pov besmrtno, aÐcXva.ov bestrpno, a1taÐllt; bez razlike, a&\cXcpopot; bez velicine, al1EyeÐet; bezdelno, allepEr; bezgranicno, &1tE\POV bezoblicno( st),al1opepla-&l1opepor; bice kao takvo, 01tEp OV bice, etva\(.6) biljka, epv.6v biti moguce, &uvaoÐa\ biti sadržan-u, tVV1tcXPXEW biti u podmetu, ll1toKeioÐa\ biti zdrav, ilY\cXCew-eoÐa\ biti-delotvoran, tvepyeiv biti-u, tv nv\ etva\ biti-u, tv biti-u-kretanju, K\veiv-eioÐa\ bivstvo, ovola božansko,Ðeiov broj, ap\Ðl1Ot; brojati, ap\Ðl1Eiv brzo, .axu brže, Ðanov

celina, OA.OV Celina, OA.OV celo,oA.ov covek, &vÐp<&>1tor; cvrsto, mege6v dan, t\I1Epa delanje, 1tOlTJO\t; delatan, 1to\TJ\K6v delati, tVEgyeiv deliti, o\a\peiv delo, 1tOlTJl1a delotvorno,tvepyen K6v delotvornost, tVEpye\a deljenje, &\a\peiv deljivo,o\a\pe.6v Demokrit, aTJI16xg\.or; deo,I1Epor; dihotomija, &\xo.Ol1la dijalekticki, A.oy\K6'>r; dijametar, O\cXI1E.POt; dimenzija, O\cXo'TJl1a dobro, ayaÐ6v dodatak, 1tg6oÐeo\t; dodir, all dodir, Ð~\t; dodirivati, &1t'teoÐa\ dokaz, A.6yor; dole, Kci.fu dovršenost, 'teA.e\O'tTJt; drevni (filozofi), apxaio\ duša, l\1VXll dužina, 11fJKor; element,o.o\Xeiov Empedokle, 'E11n:eooxA.fJt; figura, oxfJl1a

357

SRPSKO filozofija, lplAoOOlp(a fizicar, lpUOlK6t; fizicari, lpuO\oA6YOl glas,lpr.>vTj gore, CXVW granica, 1tEgat; . T guran]e, WOlt; guranje, &>beiv gurati, &>beiv

- GRCKI RECNIK jedinstvo,

eVWOlt;

jednake brzine, ioo't"aXtlt; jedno kao takvo, 61tep ev jedno, ett;, TO ev jednoliko, OJ.1aAit; jednoliko, 0J.1oe16Et; jemstvo, 1t(ont; jezik, lpr.>vtl junaci,1'\pr.>et;

gustina, 1tuKv6'tTJl;

ka-cemu, ell; (o) kakvo(ca), 1to16v

Herakleit, 'HgaxAel'tol; Herme, 'EgJ.1il~ Hesiod, 'Ho(o6ot; hladno, lj1uXg6v Homer, 'OJ.1TJgOt;

kakvoca, 1t0\6TTJ~ kategorija, Ka't"TJYop(lX koje mOŽe da primi, 6eKnK6v koliko,1to06v

ideja, iMa Ilij, 'UlOV ime, naziv, 6voJ.1a istina, O:ATjbela isto(vetno), ain6t;, TO aUT6 istoimeno, 0J.1WVUJ.10l; istoimenost, OIJ.r.>VUIJ. (a istovremeno, cxlJ.a isto vrsno, 0lJ.oe16Et; istraživaci prirode,lpuoloA6yO\ istraživanje, ber.>peiv istraživanje, IJ.Ebo6ol; izbor, 1tgoa(geol~ iz-cega, eK(~) (ou) izmedu, lJ.eTlX~u (iz)meriti, KlX't"alJ.eTpeiv (iz)van, e~w jedinica, lJ.oval; jedinstveno, etl;, 't"o ev jedinstvo, ev6't"TJt; 358

SRPSKO

kotrljanje, MVTJOlt; kraj, 1tEgal; kraj, 't"EAcI; krajnje, eOXlXTov kretanje, K(VTJOll; krug, KUKAOl; krliŽenje, 1tegllpoga kruženje, KUKAolj>op(a kružni, 1tegllpegTjl; kružno kreta~ie, KUKAolj>Op(lX kružno premeštanje,KUKAolj>op(a Ksenokrat, (8evoxQa't"TJ~) Ksut, 8oilbot; lako, Koillj>ov Leukip, AeuXl1t1tOl; Likej, Auxelov Likofron, AuxOq>gr.>v linija, ypalJ.lJ. Tj lišenost, O't"EgTJOll; logicki, AOY1KWt; lopta, OlpaiglX ljubav, lplMa

majka, IJ.TiTTJP malo, 1J.1Kp6v masa,6YKol; matematicar, J.1lXbTJJ.1lXnK6l; matematicke nauke, lJ.abTjlJ.lXTa Melis, MEA1000l; menjati (se), lJ.eTlXpcXUelV meriti, lJ.e't"peiv mesto, XWglX mešati, 1J.1YVUVlXl mešavina, lJ.iYJ.1a mirovanje, 1J.6vTJ mirovanje, OTcXOll; mirovanje, 1lpej.LTJOll; mirovanje,1lpej.L(a mirovati, 1lpej.Leiv mirovati, t\pej.L«(eoblXl misao, V6TJ01~ mišljenje, V6TJOlt; mišljenje, 61avollX mnogo, 1tOAU mnjenje, M~lX moc, Mvaj.Llt; moci, MVlXobal mogucnost, MVlXj.Lll; Mržnja, veiKol; nacelo, clcpxTj nacin, oxillJ.lX nadmašivati, U1tegpaAAelV nagore, CXVW nagurivanje, l1tW01~ nauka, e1tloTtlj.LTJ navodenje, e1tlXywytl naziv, KaTTJyop(a Nebo, ouplXv6t; nedeljivo, CXT0J.10V

- GRCKI RECNIK nedeljivo, clc61lX(peTov nedostajanje, eAAe(1telV, eU· el lj11l; nedostatak, eAAe(1telV, eAAellj11C; negde,1tou nekad, 1tOTE nemoguce, clcl)uVlXTOV neodredeno, 6:6plO't"OV nepokretno, 6:K(VTJTOV nepokretnost, cX1C.1VTJo(a nepostalo, clcyeVTJTOv neprekidno (pri!.), ouvexw~ neprekidno, ouvex* neprekidnost, ollvexela neprelazno, clc61~'Te'tov nerodeno, clcyevTJ't"ov nesavršen, O:TeA* nezavršen,O:TeATjt; ništa, j.LTJMv niz,ouoT01X(lX nužno, cXVlXYKlXiov nužnost, cXvaYKTJ obim,1tt:gllpEgt:llX oblicje, J.10plj>Tj oblicje,oxilj.LlX oblik, etl)o~ obmuti, clcvlXKcXj.LmelV obuhvatajuce,1tt:gleXov obuhvatanje, 1teglex:elV odgurivanje, CX1tW01~ odnos, A6yot; odnos, clcvlXAoy(a odredba, A6yo~ odredba, 1tabOt; odrediti, op'(elV odrediti, l)lop«(elV odredenje, oploj.L6~

359

SRPSKO - GRCKI RECNIK

SRPSKO - GRCKI RECNIK odredujuci, Op\onlC6~ odsustvo promene, alJ.&.aJiAlloia odsustvo, a1touo(a oduzimanje, acf>a(p&o\~ odvajanje, acl>a{p&o\~ odvojeno, X~Q\0'\"6v odvojenost, X~Q\OlJ.o~ odvojivo, X~Q\O'\"ov ogranicavati, Clp«(&\V ogranicavati,1t&Qa(v&\V

ograniceno, 1t&1t&QaOlJ.EVOv okolina, 1t&Q\EXOV okretanje, 1teQ\cpoQa Olimpija,OAulJ.1t\a

opažanje, a{o~o\~ opravdano,euA6yc..>~ opšte, 1CO\vov opšte, lCaÐ6Aou optika, 01t't\ lCt] osetljivo, 1taÐ~.\1COV osoben, oi1C&1~ ozdravljivanje, uyiavo\~ ozdravljivati, uy\a(&\ v-eoÐa\ panspermij a, 1tavo1teplJ. (a Parmenid, IIaQlJ.evi61'J~ Paron, IIaQ~v pazakljucivati, 1tapaAoy i(eoÐa\ pitagorejci, IIuÐay6Qe\o\ Platon, ma.~v pocetak, aPXtl podela, lhaipeo\~ pod-ležati,1l1to1C&1oÐa\

podmet, 6 1to.e 6v podmet, ll1to1C&{lJ.evov podmet, a 1to't '1jv (lan v) podrugojacavanje, aAAo(c..>O\~ podrugojacavati se, aAAO\OUO-

360

Ða\

pogrešno zakljucivati,

1tapa.\o-

y«(e-ta\

pojedinacno, 1CaÐ' 21Cao.ov pokrecuCe,1C\V~'\1C6~ pokret,1C\vlliJ.a

(po)kretati, 1C\V&\v-&\oÐa\ Polikleit, IIoA;u)C.A.&\.O~ položaj, ÐEO\~ poluga, IJ.OXA~ porast, a\l~~ poredak, .~\~ porok, lCalC(a poslednje, Eoxa'tov posmatranje, Ð&~p&\v postajanje, yiv&O\~ postajati, y(yv&oÐa\ posuda, ayy&\ov pouzdanost (izvesnost), 1tion~ povecavanje, a\l~~ poznat, YVWP\IJ.O~ pratiti, a1COAOuÐ&\v prava (linija), &uÐ&1a pravilno, olJ.aA€~ prazno, 1C&v6v prekidanje,1tau&\V

prema-necemu, 1tQ6~'t\ premeštanje,cpoQa preuoblicenje, 1J.&.aoX~lJ.ano\~ prianjati, a1t.&oÐa\ pridavanje, 1Ca~yop(a (pri)dodavanje, 1tg6oÐ&o\~ prijemciv, 1J.&'taA~1tnlC6v priluceno(st), 0\JIJ.Ji&Ji~1C6~ pripadati, EvU1tapx&\ v pripojavljivati se, 1tap&lJ.cpaiv&oÐa\

priroda, CPUO\~

prirodno, CPUO\lCOV prirodno, CPUO\lCti1~ prirodeno, OUlJ.cpu'tov prisilno, Jiiq, Jiia\o~ prisustvo, 1tapouoia pritiskanje, ouv~O\~ promena, lJ.e.aJioATj promena, lJ.e.a~aAAe\V propadanje, cpÐoQa propadati, cpÐ&(QeoÐa\ prostor, 't01t~ prostorno kretanje, cpoQa Protarh, IIgW.aQXo~ protivkretanje, av't\ 1C\ve\oÐa\ protivrecje, av'(cI>aO\~ protivstavljanje, av.i1C&\oÐa\ protivstavljeno, avn1Ce\lJ.eVov pružanje-ka, 1tQoÐeO\~ prvi, 1tQti1't~ puno,o'\"&Q&6v radi,

lV&lCa,

ou Ev&lCa

radi-cega,2v&1Ca,ou

2V&1Ca(.o)

ranije, 1tQ6'&Qov rasprava, AOYOc; (ras)prostiranj e,6\ao.ao\c; rast, aiJ~~o\~ rasti, CPU&\V rastojanje, lhao'~lJ.a rastojanje, 6\ao.aO\~ rasturanje, Mc..>o\~ razdvajanje, 6\(i1CP\O\~ razgraniciti, lhop«(&\V razlika, 6\acl>opa razlog, A6yo~ razlog, ahia, a{nov razlucivanje, 6\alCp\o\~ razlucivanje, l1C1CP\O\~ razlucivati, ElClCp(V&\v

razmak, 6\ao'~lJ.a razum, AOYO~ razum, lhav01a red, .~\~ retko, lJ.avov rod, yivoc; sada, vilv saimeno, OUVWVUlJ.ov samokrecuci, au.o1C\v~.o~ Sardo (Sardinija), ~aQ6~ sastavOjanje), ouvÐ&o\1,; sastavljeno, ouvÐ&.ov sauzrok, ouvaino~ savršeno, .iA&\OV savTšenstvo, .&A&\O.~I,; sfajra, ocpalQa sila, ioxu~ silom, ~iq, ~ia\oc; skupa, alJ.a sledece, EX0IJ.&VOV slediti, a1CoAouÐ&1v slicnodelno, 61J.011J.&pi~ slovo, o.01X&\OV složeno, ouvÐ&.ov slucaj, .ux~ smanjivanje, cpÐ(O\~ smanjivati, cpÐ(v&\V smirivanje, 1\pilJ.1'Jo\~ snaga, ioxul,; spajanje, OUY1CQ\O\c; spoljašnji uzrok, €~c..>at.\ov spontano(st), au.olJ.a'tov sposoban da primi, 1J.&.aA~1tn1Cov

sraslo, oUlJ.cpui~ sraslost, OUIJ.CPUO\~ srastanje, O\JIJ.CPU&\ V srastanje, oUlJ.cpuO\~

361

SRPSKO - GRCKI RECNIK

SRPSKO - GRCKI RECNIK srazmera, avaAoYla sredina, Iliaov središte, Kiv.pov srednje, Iliaov stadion, a.alhov stajanje, imava\, ta.aaÐa\ stalno, aEl stanje, E~\~ stari (filozofi), apxalO\ stav, 1l1t6ÐEO\~ strela, ota1"o~ stvaranje, 1t01TlO\~ suprotno, evavilov suprotnost, evavn6tTl~ suprotnost, evav1"ic.>a\~ suprotstavljanje, evav.lc.>a\~ suština, 1"01"1~v et val suvišak, ll1tEgoXll SVe,1taV svet, 1C6allo~ svojstvo, 1taÐo~ svojstvo, 1t/xÐTllla svrha, 1"eAO~ širenje, lhaa.oAti štastvo, .\ em\V tacka, m\Yllti Tebu (u), 9tiPTlÐEV teci, pElv telesno, atilllan 1C6v telo, atillla teško, papv teškoca, a1topla teza, Ѐa\~ težina, pap~ težnja, Opllti to radi-cega, EVEKa, ou EVEKa

362

to-zašto, lha 'tl ('ro) Troja, Tgoia trpljenje, 1taaXE\\I trpljenje, 1taÐTla\~ trpna kakvoca, 1taÐTlnKOv trpno, 1taÐTl'r\1cov trpnja, 1taÐo~ tvar, UATI tvoracki, 1tO\TI\1COV u vecini (slucajeva), e1t\ .0 1tOAV(6)~) u,ev u, E\~ (o) udušeno, EIllj1uxov uglavnom, e1t\ 1"01tOAV(6)~) um, vou~ umanjivati (se), lpi>lvE\V umetnost, 1"€XVTl umno, v01J'tl1C6v umstveno, v01J1"6v u-necemu-postojati, eVU1tCXPXE\ v uništavajuci, lpÐagn1C6~ unutrašnji uzrok, ev.o~ atnov uoblicavati, aXTllla1"1CE\ v uporediv, aUIlPATl1"~ uprisutan biti, eVU1taPXE\v ustanovljenje, ЀO\~ usvrhov ljeno st, eVnAEXE\a u-svrsi-bivanje, eV.EAeXE\a u-šta, ei~ (o) utieaj, p01tti uvek, ae( uzajamna zamena mesta, avn1tl:':pla.aa\~, eon. avnlle.am-

uzajamna zamena mesta,aVl"\IlEÐ\mava\, avnIlE.aa.aO\~ uzastopno, e4>~11~ uzor, 1tapaoe\Ylla uzrok, ahla, a\1"\OV vatra,1tug vazduh, atip vecno, aEl velicina, Il€yeÐo~ veliki svet, Il€ya~ 1C6all~ veština, '€XVTl vlastit, O\1Celo~ vracati (se), ava1Call1tl"E\V vreme, Xg6vo~ vrlina, apE.ti vrsta, EtoO~ vrtlog, 61vTl vucenje, EAKE\V,EA~\~ vuci, EA1CE\V, E~\~

zajedno, alla zakljucivanje, aUAAoyiCEaÐa\ zalud, lla'Tlv zapremina, oy1C~ zastavijanje, 1t/XVE\V zaustavljanje,ia.ava\, ta1"aa-Ða\ zaustavljati se, t\pelllCeaÐa\ završeno, .eAE\OV zbrka, .agaxti zdravlje, uY1E\a zemlja, Y11 Zenon, Ztivfuv Zevs (Div),Zev~ zgušnjavanje, 1t11~\~ zgušnjavanje, 1tvKvfua\~ zgušnjavati se, 1t\JKvovaÐa\ znanje, e1t\Ol"llllTI živo(tinja), C~

zajednicko, KO\v6v Ovaj recnik sadrži samo one termine i izraze koji su ušli u Index rerum et norninum, te treba da omoguci i olakša korišcenje indeksa onima koji ne vladaju grckim jezikom. Kao što se iz ovog recnika (i indeksa) može videti Aristotel mnoge termine koristi homonimno i pored krstaškog rata koji vodi protiv homonimije, no to je smetnja samo u onim slucajevima u kojima on sam ne konstatuje homonirniju ili možda veruje da je analiza razlicitih znacenja suvišna (na pr., A.6yo~, lpWVtl, OVOj.LlX, doo~, itd.). recnik i indeks zajedno omogucavaju jasan pregled usvojenih rešenja u prevodu i procenu nosivosti srpskih ekvivalenata.

aa\~ uverenje, 1tlm\~

363

INDEXRERUM

/'

INDEXRERUM

U ovaj Index ušli su termini macajni za Aristotelovu ontologiju prirode. Navedena su ona mesta iz "Fizike" (dakle ne sva) koja su dovoljno pregnatna i preko kojih se može doci do strukture Aristotelovih pojmova i do njihove unutrašnje veze. Raspoloživi prostor nije dozvolio neku potpunu iscrpnost. Pri izradi ovog indeksa koristio sam Rossov analiticki indeks u njegovom izdanju "Fizike", slican indeks koji je sacinio H.Carteron, te monumentalni Index Aristotelicus (ed. H. Bonitz, Berlin 1975). U transkripciji grckih licnih imena priklanjam se fonetskom a ne tradicionalnom (cesto pogrešnom) izgovoru (dakle: HerakleU ane Heraklit, Talet a ne Tales, itd.) - Zevs je izuzetak koji potvrduje pravilo - mada to ponekad može zazvucati neobicno i izveštaceno. Uvreženost loše navike ne obesmišlj ava potrebu da se ona promeni.

aycxi1ov, dobro: kao ono božansko (v.i1eiov) i željeno, 192a17; u okviru slucaja (v.1:UXll), 197a25; dobro po sebi (op. prividno dobro), 196a26; i kod onog što je prirodno postoji to bolje, 259a 11, 260b22. aYYEtOV, posuda: posuda je kao prenosivi prostor (v.1:onoc;), 209b28; prostor je kao neka nepokretna posuda., 212a14; prostor vers. posuda, 212a17-18. ayivTrrov, nerodeno, nepostalo: beskonacno (v.cXneptov) kao nacelo (v.aPxTl) kod predplatonskih fizicara, 203b8; vreme (v. Xp6voC;), 251bIS. ai>tcx(pE'tOV, nedeljivo: bezdelno (v.aj..l.epec;),231 b3; ne može se kretati, 241 a23- 6. ai>ux<popOC;;bez razlike: po vrsti (v.di>oc;), 262a2. 367

INDEXRERUM

ath~i't'et'ov, neprelazno: takvo je bezgranicno po mišljenju pretplatonskih fizicara, 204a14. a5uva't'ov, nemoguce: kao besmisleno, 185a30, 216b12 ; razlicita znacenja termina "nemoguce", 24lb5sqq; ono što ne biva, 265a19.

aei, uvek,

vecno, stalno: vers. uglavnom (v.w~ E7tt 'to 7tOAU), opp.slucajno, syn. nužno (v.avaYKatOv), 196blO-13; vers. priluceno (v.aUl..LpEpTjKO~),199b24; stalno (u kritici Empedokla), 196a21; nacelo (v.apx1l) tog-uvek, u kritici Demokrita, 252 35; da li se sve vecno krece, 253a22sqq; to što je uvek mora biti neprekidno (v.auvExe~), 250b13, 259a16; vecna bica nisu u vremenu, 2211b3-5. a1lP, vazduh: od svih elemenata (v.a'totXEtOV) ima najmanje opažajnih razlika (v.l>ta<popa), I 89b7; izgleda kao da je netelesan, 212a12; nešto, mada izgleda da nije, 2l6bl8 (n.48 ad loe. cit.); dokaz da jest nešto ("eksperiment" sa naduvanim mešinama), 213a26; delotvornost (v.evepYEw;) vode, 213a4. at>'ava't'ov, besmrtno: u bicu u celini mora postojati neko neprekidno i besmrtno kretanje (v.K(vTjal~), 259b25. aiat>'TjOl~, opažanje: opp.razum (v.A6yo~), 188b32; odnosi se na ono pojedinacno i parcijalno, 189a6-9; deff.: delotvomo kretanje kroz telo, 244blO-12. ai't'ia, ainov, uzrok, razlog: eon. nacela i elementi, 184all-13; (uzroci): koliko ih je i koji su, 194b 16-195b30, 198a 14-b9; može biti mnogo uzroka za isto, 195a5-b 16; medusobni uzroci, 195a9; raniji i kasniji, 195a29; po prilucenosti, po sebi, 195a32b6, 196b 25, 197a13, 198a9, 257a30; po mogucnosti, delotvorni, 195b4; najviši uzrok, 195b22; spoljašnji, unutrašnji, 197b2036; uzrok kao to radi-cega (v. to eVEKa 'tou), 198blO; cetverostruki smisao "uzroka", 207b24, 209a20. Kao razlog, 207b5, 260a14. aK1.VTjaia, nepokretnost: vers. mirovanje (v.i}pEI..tia), 202a4-5; syn.mirovanje, stajanje (v.a'taal'3), 228b3-4.

368

INDEXRERUM

aKiv'l1't'OV, nepokretno: deff.: 226blO; u okviru kritike elejaca, 184b16sqq.; prvi pokretac, 25 8b Il; matematicki predmeti, 198a 17; kod životinja, 26la16. aKoAout>'eiv, slediti, pratiti: kretanje sledi (prati) velicinu, 219 all, 2l9b15, 220b24; vreme kao neprekidno (v.auvExe~) sledi kretanje, 220a6; to-sada i tacka, 220alO; brzina i kretanje, 228b 30; u beskonacnoj deljivosti sve prati to što se menja, 235 bl-3. aA1lt>'ela, istina: istina koja prisiljava, 188b30; vers. priroda (v. 'a1., podrugojacavati se: to što se podrugojacava, 245 b3; i trpne kakvoce, 244b7, 245b13; vers.opažanje, 245a3. aAAOiwa1.~, podrugojacavanje: naglo, 186a15, 153b25; kao promena s obzirom na tvar (V.UATj),190b9; deL 201a12, 202b25, 226 a26, 243a9; nijejednoliko (v.ol..LaA1l~),223b21; promena u istoj vrsti po stepenu, 226b2; suprotnosti kao krajevi pod, 241 a31, 260 a33, 261a34; uzokovano opažajnim, 245b4; eon. trpnja, 2246a3, 248a13; kod vrlina i poroka, 246b2, 247a19; vers. to prema-necemu (v.'to 7tpO~ n), ib.!l; zadovoljstvo i bol, 247a16; uporedivanje brzina kod pod., 249a29. al..La, zajedno, skupa, istovremeno: zajedno,def.: 226b18; opp. odvojeno, 226b22; istovremeno, deL 218a25; 2l3b8, b20, 218a 12, 2l9a3, 223b3, b23,230a5; skupa, 243a4, 262a8. al..Leyet>'ec;;, bez velicine: syn.bezdelno (v.'to aI..LEP1l~)to bez velicine se ne krece (nepokretni pokretac), 267a23. al-Lepec;, bezdelno: nema krajeve, 231a28; vers.neprekidno, 233b 32; u sledu, 236b12, 237b7; u bez. nema kretanja, 239a4; ne krece se, 240b8, 258b25; deL 240b12; prvi pokretac je bez., 266alO-267 b26.

a l-Let'aPA1laia, odsustvo promene: opp.mirovanje (v.I..L0VTj);ad hoc termin, 230alO. al-Lopq>ia, lXI..LOpq>O<;, bezoblicno(st): kao primer protivstavljanja, 191b15; tvar kao to bezoblicno, 197alO. avaYKaiov, nužno: nužno je u tvari, 200a14, a15-20; opp. to radi-cega, 198bllsqq; syn. e~ avaYKTj~, nužno prosto-naprosto, ili ex hypothesi, 199a34, 200a14. 369

INDEXRERUM

avaY1C1l, nužnost: syn.nuino, "neophodno",2l4b29-32.

199b34; con.vecno, 196b13; kao

aVa1Ca~1t't'E1.V,obrnuti, vracati (se): u logickom smislu, 257a7; kod pravolinijskog kretanja, 26lb32-33; kod kretanja po krugu, 262a14-l7; povratno kretanje 265a2!. avaAoyta, srazmera, odnos: kao direktna srazmera, 2l5b29; kao obrnuta srazmera, 266b19. avi)'pCJ>1to~,covek: kao primer onog što postoji po prirodi, 193b812: covek i Sunce radaju coveka, 194b13; kao oblik, 198a26; usvrhovljeni (v.eneAexew:) covek, 202al!. av't't1CEtoi)'at, av't't1Cei~EVOV: protivstavljanje, protivstavljeno: vers. podmet (v.u1toKe{~evov), 190b13; u kretanju i u promeni, 20lb24, 225b25, 227a7; promena u protivstavljeno kao poricanje (v.a1t6aat~) 225a19; kretanje i mirovanje, syn.suprotno (v.evan{ov) 229b25, 26lb18, 230al; vers.suprotno, 230a 8, 26lb2l;razlika izmedu suprotnog i protivstavljenog kretanja, 264b13. av't't1CtvEtoi)'at, protivkretanje: kao priluceno u kretanju celine koja se krece, 257b2l, b23. av't't~Ei)'1.o't'aVat, av't't~E't'ao't'aotC;, uzajamna zamena mesta: u kretanju tela kroz puninu, 209b25, 211b27; u dokazu postojanjaprostora, 208b2 av't't m~p(a't'aatc;, eon. a v't't~E't'.aO't'aatc;: 2l5a15, 2l6a16-l8. an(aotC;, protivrecje: kao "protivtvrdnja" u protivrecju, l87a5: promena u protivrecju, 224b29; vers. protivstav, suprotnost, 225a12; diff.: protivstavljeno, suprotno, 227a8; promena na osnovu protivrecja, 235b13-l6, 26lb8. avCJ>,gore, nagore: opp. dole (v.1Ca't'CJ»,188a24; vrsta i razlika prostora, 205b32; mesto onog što je lako (V.KOUOV) 2l2a27: vers.prazno, 2l7a3; štaje uzrok kretanja nagore, 255b2l; "viši" u vertikali uzroka, 257al1. a6pto't'ov, neodredeno: priluCleniuzrok, 196b28; platonisticka teorija kretanja, 20lb26; kao tvar, 209b9.

370

INDEXRERUM

a1tai)'Tic;, bestrpno: ono što je "saprirodeno" ne trpi jedno od drugog (v.aul-L
INDEXRERUM

odgurivanje: kao vrsta guranja, 243a19; jedan od cetiri osnovna tipa prostornog kretanja, 243b15. apE'tij, vrlina: kao stanje (v.e~tc;;), 246a11, a30; neko savršenost, 246a13, a20, b28, 247a2; nešto prema-necemu, 246a30, b3-8; cini /covekal osetljivim ili neosetljivim, 246b 19, 247a3; tice se zadovoljstva i bola, 247a8, a24. aptb~Elv, brojati: prirodeno duši ili Umu duše,223a25; u rešenju "dihotomije",263a25. aptb~oc;;, broj: izgleda beskonacan, 203b24; mnoštvo jedinica, 207b7; u odredenju vremena, 219b6; vers. neprekidno, 220b3; ili ono što je izbrojano, ili ono što se može brojati, 223a24; isti ako je jednak, 224a2; jedinstveno po broju, 190a15, 162a21, 163b13; ništa u odnosu prema broju, 215b13; biti u broju, 221a 11, b1l. apxa1ot, drevni, stari (filozofi): problem postajanja,191a23; tvar kao njihov prevashodni "predmet" 194a19; stari mudraci o slucaju, 196a8. apxij', nacelo, pocetak: eon. uzrok, element, 184all-13, 188b28: koliko ima nacela, 184bI5-186a3, 189a11-191a22; nacelo (nauke), 185a2; podrazumeva mnoštvo, 185a4; suprotnosti (v.evav'tiov) su nacela, 188a19-189a10; ne pridaju se podmetu, 189a 30; podmet je nacelo, ib.31; nacelo (pocetak) kretanja, priroda, 192b21, b28, 194b29, 198a36, bI; svrhaje nacelo zakljucivanja, 202a22; nemapocetkabezgranicnog, 203b7; nema pocetka promene, 236a14; vers. kraj, 264b27. ao'tpoAoYta, astronomija: i fizika, 193b26; matematicka nauka, 194a8. a1tCJ>OlC;;,

a'tEA ijc;;,nezavršen, nesavfŠen: još nepostignuta konacna velicina, 20la6; u odredenju kretanja kao nezavršene de10tvomosti, 201b 32; nezavršena usvrhovljenost, kretanje, 257b8; sve što postaje je neza., 261a13; pravolinijsko kretanje, 265a23. a'to~ov, nede1jivo: nedeljive velicine, 187a3; nedeljive linije (Ksenokrat), 206a17; to-sada, 222b8, 235b33, 239b9, 241a25, 263b27; vrsta, 227b7; vers. neprekidno, 232a24; Demokritovi atomi, 265b 29; nedeljiva vremena, 263b27; tela, 265b29. 372

INDEXRERUM

aU~1l, porast, povecavanje: opp. smanjivanje, 206b28; bezgranicno u smislu pov., 207b29; eon. smanjivanje (v.iHotC;;), 228 b1l. aU~1lOtc;;,rast: opp.: smanjivanje, 201a13, 226a31, 228b21, 241a 32-33, 243a9; zamisliv, 208a22; u prostoru, 211a15, 213b5; nije jednolik, 223b20; nije suprotan rastu, 230a25; pridodavanje, 245a27; kasniji od nastajanja, 261a10. au't01civ1l'tOC;;,samokrecuci: celina,258a2. au'toc;;, 'ta au'to, isto(vetno): deff.: 224a6; vreme kao ist., 219b 10-11, b13, b26, 220b10, 222a15, a30-33, 223b3-5; tacka, 227a 29; po rodu, 242b35; po vrsti, 227b9, b18, 249a20; po broju, 242a32, b4. au'to~a'tov, spontano(st): 197b15-16; Aristotelova teorija, 195b 31-198a13; diff.: slucaj (v:r:UXll),197a36, b20, b35; eon. zalud (v.llanlv); kasnije od Uma iprirode, 198a10. aaipEOtC;;,oduzimanje, odvajanje: u Anaksagorinoj teoriji prvobitne mešavine, 187b33; u postajanju oblicja, 190b7; kod smanjivanja, 245a16, 253b20. aij, dodir: vers. sraslost (v.oulluOt<;),213a9; vers. prirastanje, 227a17. ~apoc;;, težina: kao uzrok razlika u kretanju, 215a25; srazmera snage (v.ioxu<;) i težine, 250a9. ~ap6, teško: po prirodi se krece nadole, 200a2, 201a8, 205b27, 212a25, 255b16; miruje u sredini, 205b15; gusto, ali ne nužno i tvrdo, 217b 17, 260b9. ~i~, ~tatOC;;, silom, prisilno: opp. prirodno, 215al-2; eon. protiv prirode, 230a29-30;prinudno, 254a9. YEVEOtC;;, postajanje: deff.: 201a14, 225a12-17, opp. propadanje (v.iJopa); prosto, 186a14, 193b21, 225a13; nije jednoliko, 223b21; brzina postajanja, 249b20; ono što jest ili nije bez postajanja i propadanja, 258b17; nije prvo kretanje, 261a8-11;'prirodna bica koja nemaju postajanje, 191a3, 260b31, 261a15; post. i stvaranje ni iz cega, 191b13; prisilno, 230a31; 373

INDEXRERUM

yivo<;, rod: u jednom rodu postoji jedna suprotnost, 189a14, b26; rod kretanja (u kritici Platona i pitagorejaca), 201b19; opp. vrsta, 209a4, 210a18, 227b12; jedinstveno po rodu, 228bll-13, 242b35. yf), zemlja: njeno prirodno kretanje nadole, 214b14; miruje u središtu,214b32. yi'yveo{}'at, postajati: iz nebica, iz bica, 187a28, 191b9-27; prosto i složeno, 189b32, 190a9; nacela postajanja, 190b17; to što postaje uvek mora biti u podmetu, 190a15, a34; oblici prostog postajanja, 190b5; to što postaje je složeno, 190bll; ništa ne postaje bez kretanja, 222b23; u nedeljivom, 236a6; nužnost prethodenja postajanja samom sebi, 237b 10. yvc.SptjJ.OC;;, poznat: po sebi, vers. nama, 184a16. ypajJ.jJ.'Il, linija: fizicka, matematicka, 194alO-11, 222a16; nedeljive linije (v.Ksenokrat), 206a18, 233b16; nije iz tacaka, 215a18, 231a24, 241a3; deljiva, 220a30; neprekidna, 231a25; izmedu (v.jJ.e1:cx~u)tacaka, 231b9. 6eK'ttKOv, koje može da primi: ono prvo što je sposobno da primi oblik, 248b21; nije bilo šta i ne prima bilo šta, 249a2. 6tlx 'tt ('to), to-zašto: prvi uzrok, 194b19, 198a23, 200a6-9. 6tatpetv, deliti, deljenje: odredenje (v.opwjJ.OC;;)kao deljenje, 184b12; kao odvojeno, "odeljeno" /01.TIPllllevov/, opp. neprekidno, 211a29, a35; u deljenju neprekidnog, 215b16; podela vremena na osnovu tog-sada, 220a5; u dihotomiji (q.v.), 239b 19, b23; podela na to što pokrece i ono pokretano, 254b31. otai'peot<;, podela: po podmetu je isto što ijedinstvo (v.evwot<;;), 222a19; bezgranicno po podeli, 204a7, 206b4, b17, 233a20, a25; u smislu razvrstavanja, 224a9, 249a5; nebice u smislu podele, laž, 225a21; to-sada(q.v.) kao pode la vremena, 262a30. 6tatpE't'ov, deljivo: velicina i broj 204all; u definiciji neprekidnog, 231b16, 232b25; vreme, 234a11, bIO; 234b21-235 b5; sve što se krece je delj., 242a40. 6tlXKptOt<;, razdvajanje, razlucivanje: u pretplatonskim kosmologijama (Empedokle), 187a31; u Anaksagorinoj teoriji, 203a 27; 374

INDEXRERUM

opp. spajanje (OUVKpW1.C;;), 243b8; spajanje i razdvajanje nisu posebni rod kretanja 243bll; eon. zgušnjavanje i razredivanje 260b11;prostorno kretanje, 265b19. O tlxjJ.E't'po<;,dijametar: dijagonala kvadrata, 221b24; nesamerljivost, 222a5; najveca moguca udaljenost kod suprotnosti u prostoru, 264b15. otlxvOta, razum, mišljenje: 192a16; eon. to radi-cega(q.v.), 196b 22, 197a2; eon. slucaj i spontanost, 198a4; spoznaje i misli time što se zaustavio, 247b1 1; slabost razuma, 253a34. otlX<11:aOtC;;, rastojanje, (ras)prostiranje: izmedu dve tacke, 202b 17; telo se prostire u svim pravcima, 204b20-21; pravci rasprostiranja, 206a6, 208b 14. 6uX01:11lla, razmak, rastojanje, dimenzija: razmak od jedan do dva, 202 a18; dimenzija, eon. prostor (v.'t01tOC;;),209a4; rastojanje iznledu krajeva, 211b7, b9, b19, 212a3, 213a28, 2l4a5, a20, 216b 16, b32; isti razmak, 223a1. 6ta01:0A 'Il', širenje: 217b 15 (u nap.54 ad loc.cit.). otcx<popa, razlika: u smislu razloga, 213b8; vrstotvorna razlika, 226a28; eon. uporedivost, 249a4. oi'vll, vrtlog: Demokritov termin, 196a20, 214a32. 6i'vll0t<;, kotrljanje: vrsta premeštanja, 243a17, b17; složeno iz vucenja i guranja, 244a2. 6topi'(etv, odrediti, razgraniciti: nacela, 184a15; 196b32; isto što i opi(e1.v(q.v.), 201b17; praznina koja razdvaja bica (po pitagorejcima)213b24; to-sada razgranicava prošlost i buducnost, 218a9,234a14. O tX01:ojJ.i'a, dihotomija: Zenonov dokaz protiv kretanja, 187a3, 207b11, b14, 239b19-22. oi'CJ>Ot<;, rasturanje: vrsta odgurivanja (q.v) 243b3-7; razdvajanje (q.v) je vrsta rast., b9. oo~a, mnjenje: opšte mnjenje (o pojmu praznog), 213a22; eon. znanje, nauka (v.e1tW1:'IljJ.ll)253b1;'l1eko kretanje, 254a29. 6uvajJ.tC;;, mogucnost, moc: moc kretanja i mirovanja, 259a26; opp. usvrhovljeno(st) (q.v.), 186a3, 193b8, 200b26, 201a10, 375

INDEXRERUM

a20, 202a12, 257b7, 258a32; eon. tvar (q.v.), 193a31-b8, 207a 22, 217 a23, b9; bezgranicno postoji po mogucnosti, 206a18, b13, 208a6; na mnogo nacina se govori o tom "mogucem", 255a 31; syn. snaga (v.ioX6~), 250a2, a7, 266a25-b24. 6uvaa'Oat, biti moguce, moci: u smislu mogucnosti, 195b4; eon. tvar: bice bronze i bice neke mogucnosti, 201a35: u smislu "10gicke" mogucnosti, 206a24. et6o~, oblik, vrsta: po vrsti, dif. po mnoštvu, 187b9; con.oblicje (v.j..Lop<j>ii), odredba (V.AOyO~), 193a31, b4, b19, 194b26, 209 a22; eon. uzrok (q.v.), 194b26, 195a21, 198a24; u tvari, 21Oa21; jedinstveno po vrsti, 186a19, 190a24; suprotnosti (v.evav'ttov) su razlike i oblici, 187a20; vrste kretanja, 201a9 (cf256b 31); vrste i razlike prostora, 205b32; prostor (v.'t01to<;) nije oblik, 209a21 (ef. 209b3, b23); oblici, eon. mesta, 260a9. dvat(a),'t1. eonv(b),o ito't' ~v (eonv)(c),'to 'tt ~v Etvat (d),om:p ov(e), EV nvt E{vat(f): (a) bice i prostor, 212b29; eon. postajanje (q.v.), 222b22; biti u vremenu (q.v.), 221a5-6 (za kretanje), 221a9, b 12, b28, b31 (sa sve ostalo); ono što može biti ili ne biti bez postajanja i propadanja, 258b 17; biti nešto, 196b15, 213 b15, 217a20; o bicu se govori na mnogo nacina, 185a21, 186a25 (cf.206a31); biti prosto-naprosto, 190b2; opovrgavanje Pamenidovog shvatanja bica, 186a22-187al; uklanjanje tog jest, 185 b27, b30; kao bivajuce ('to ov, 'teX ov'ta), eon. bivstvo (v.ouota), 191a12; nebice, 186b9, 187a5, 225a20; bice necega, njegovo postojanje, 221a5, a9, b5, b15, b27, b31; biti necim ('to nvt. e1.vcXt.),biti bit necega, 219a21, bIl, b37, 222a20; po biti, syn.odredbom, po odredbi (v. AOYO~,AOY
INDEXRERUM

ce kao takvo, 186a33-187al1; vers.jedno kao takvo, 186a34. (f) biti-u (v.ev). ei~ (o), u, u-šta, ka-cemu: uodredenju kretanja, 225a4, 229b5, 234 bl1, 235b6; to u-šta, kao kraj i svrha kretanja, 201 b23, 224a35, b8, b14, 228b26, 229a25, 234b12, 235b20, 236bl; u svim pravcima, 214b19; u smislu kraja podele, 231bl0. Et~, tO ev, jedno, jedinstveno: tvrdnja da je sve ('t~ 1tana, v. 1t<xv)jedno. 185a22; o "jednom" se govori na mnogo nacina, 185b6, 227b3; po mogucnosti, delotovomo, 186a3; jedinstveno telo koje je podmet (fizicari), 187a13; po broju, 190a16, 162a 21, 163 b13 (cf.192a2, 202a20); nedeljivo (q.v.), 207b6; broj kao mnoštvo jedinica, 207b7; prvi pokretac je jedno, 259a8. h:(~)(ou), iz, iz-cega: to-iz kao pocetak kretanja, 201b23, 224bl, 234b12; to-iz kao oblik, 193b17, 264a18; opp., to ka-cemu (q.v.), 193b18; to iz-cega kao tvar, 186a19, 193a18, 194b24, 195a19, 224b2; sve je složeno iz (podmeta i oblicja, tvari i oblika, itd.), 190b20, 227a15, 231bl0, 241a5, 242b14, 265a16. E1C1Cpt VEt.V, E1C1CpLOt~, razlucivati, razlucivanje: u teoriji Anaksimandra, Empedokla iAnaksagore, 187a20, b23, b31. eAAet1tEtV, eAA-Enlne;;, nedostajanje, nedostatak:opp.suvišak (v. um:ppoA ii), 187a17; Jedno, suvišak i nedostatak kao nacela bica, 189bll-14. eA1CEtV,eA~t<;, vuci, vucenje: vrsta prostornog kretanja, 228b24, 244a3. €j..L'I1UXov, udušeno, živo: krece se samo od sebe, 255a7; udušeno vers. životinja, 259b2; duša kao uzrok kretanja, 265b32; syn. živo, 255b34. ev, u, biti-u: razlicita znacenja tog biti-u, 210a14; biti u sebi samom, 210a25; u vremenu, 220b32-222a9; ono u-cemu kretanja, vreme, 224a35, 236b3, 266a14; to u-cemu se krece, dužina ili kakvoca, 226b30, 227b19,b24, b29,235a35,262a4. evav'ttOV, suprotno: suprotnosti kao nacela (q.v.), 188a19-189 alO; ne mogu medusobno trpeti, 190b33 (cf.191a5); suprotnost želi vastitu propast (u Platonovoj teoriji nacela), 192a19; suprotnosti uništavaju jedna drugu, 192b22; sve se menja iz suprot377

INDEXRERUM

nog u suprotno, 205a6; opp. protivrecje (q.v.), 224b29, 225a12; u prostornom smislu, 226b32, 229b7-9, 264b15; ista nauka o suprotnostima, 251a30; isto se suprotstavlja vecem broju toga, 26lb16. EvavnO'tT}~, suprotnost: suprotnosti kao razlike i oblici (kod fizicara), l87a20; promena u suprotno kao uzrok suprotnosti, 229a 24. Evav'ti(j)at~, suprotnost, suprotstavljanje: kao lišenost (q.v.) ona je prilucenost (q.v.) 190b27; prirodne suprot., 217a23; postoji u oIWiru 261b36 tri kategorije, 226a26; prostorne suprotnosti 230b Il, EvEKa, ou eVEKa, radi, radi-cega, to radi-cega: to radi-cega kao uzrok, 194a27, b32, 198a20, a24, 199a32, b20, 200a14, a33; opp.zapadanje (oUIl7tim:Etv), 198b27; opp. nužno (q.v.), 198b17, 200 a8; opp. slucaj (q.v.) i spontanost (q.v.), 11.5;to što je radi necega ("to EVEKa 1:ou), ono što bi moglo nastati prirodno ili na osnovu razuma, 196b2l, 198b28, 199all-12; spoljašnja svrhovitost, namera, (1:ivo~ EVEKa), 198a20, 200a33. EvepYE1.a, delotvornost: opp. mogucnost (q.v.), 191b28; delotvornost onog što je brojcano jedinstveno, 228a14; u odredenju kreta1y'a (v.KivT}ot~), 251a9; kada moguce postaje delotvorno, 255a35. EVEPYEiv, delati, biti-delotvoran: delotvomo postojeci uzroci, 195 b5, b17; i uzrok i posledica delotvorni, 195b28; delanje, 202a6; kao udelotvoravanje, 255b2l. EVEPYE'ttKov, delotvorno: deff.: ono što je sposobno da pokrece sopstvenom moci, 202a17. EVO'tT}~,jedinstvo: podela (q.v.) i jedinstvo (v.EvWat~) vremena, to-sada (1:0 vuv),222a19. EV'tEAeXE1.a, usvrhovljenost, u-svrsi-bivanje: opp. mogucnost (q.v.), l86a3, 193b7, 200b26, 20lalO, a20, 202all, 257b7, 258 b2; usvrhovljenost moguceg bica ukoliko je moguce (u odredenju kretanja), 20lall (cf. a17, a28); con. tvar (q.v.), 213a7; nedovršena (q.v.), 257b8. 378

INDEXRERUM

EV'tO~ a:inov, unutrašnji u~rok: u opoziciji spontanost - protiv prirode, 197b37; v.spoljašnji uzrok. EvUmXPXE1.V,pripadati, biti sadržan-u, u-necemu-postojati, uprisutan biti: suprotnosti, l87a32; kao deo u celini,187b15; lišenost nije sadržana u onom što iz nje postaje, 191b 16; tvar kao to upostojece u postajanju, 192a30; priroda kao uprisutna tvar (po fizicarima), 193a10; tvarni uzrok kao to uprisutno, 194b24; tosada je uprisutno u svakom vremenu, 233b35; deljivost i bezgranicenost neposredno pripadaju tom što se menja 235b3; ograniceno je sadržano-u bezgranicnom, 238b 15. EvWa1.C;, jedinstvo: syn.ev6't1l~ (q.v.),222a20. e~1.~,stanje: opp.bivstvo (v.ouoia), 193a25;·vreme kao stanje kretanja, 223a19; u okviru teorije podmgojacavanja, 245b7; telesna i duševna stanja, 246alO. e~w, (iz)van: izvan Neba (po pitagorejcima), 203a7; to izvan kao bezgranicno, 203b26; telo koje je (iz)van poretka sveta (vazduh ili nešto slicno), 206b24; kod bezgranicnog se uvek može uzeti nešto izvan, 207a8; u smislu "osim", 265a9. e~w a:inov, spoljašnji uzrok: u teoriji spontanosti (q.v.), 197b20, b36. E'lta:YWYtl,navodenje: dokaz na osnovu navodenja, 185a14; uverenje na osnovu nal!., 224b30; jasno na osnovu nav., 229b3; ili navodenje, ili dokaz, 252a24. E'ltt. 'to 'ltOAU(W<;), uglavnom., u vecini (slucajeva): v.7tOA.UC;. Emo'ttlllT}, nauka, znanje: vrsta i/ili rod?, 227b13; znanje kao zaustavljanje (Platonova etimologija), 247b IO;zadobijanje znanja, b2-18; mogucnost ponav ljanja, 255b23. e'ltwat~, nagurivanje: vrsta guranja (v.wat~), kad to što gura sledi, 243a18, a26 eaxa:'tov, krajnje, poslednje: vers. svrha (q.v.), 194a30, a32; vreme je beskonacno po svojim krajevima, 233a18; beskonacno po podeli i po krajevima, 233a25; odredeno kretanje nije bezgranicno po krajevima, 242a66; u neprekidnosti podrugojacavanja, 244b4,245a4 .. 379

INDEXRERUM

INDEXRERUM

EU'OEta, prava (linija): opp. kružna (V.K"UKAOt;), 248al3, a19-20, 248b5; pravolinijsko kretanje, 248a20, 26lb29, 262a12-263a3, 264a28,b19,265a15 EUAoywe;, opravdano, s dobrim razlogom: popularna vera u slucaj je tacna, ti. ima opravdanja, 197a12; s pravom se sreca smatra necim nepostojanim, 197a3l; razložno je to,... 2l2b30; teorijska opravdanost, 220b24; syn. nužno, 256bl3. E~T1e;,uzastopno, sled: deff.226b34-227a4; vers. dodir (q.v.), 227a18; nije neprekidno, 259a17, a20; kao sled, 267a14; nije dovoljno za jedinstvo kretanja, 267b16; u sledu nema nicega izmedu (v.j..Le'ta~u),23la23, b8. EXOj..LEVOV, sledece: ono uzastopno (q.v.) što se dodiruje 227a6; vers.neprekidno (v.auvexet;), 227alO; objašnjenje naziva, al3; bezdelno ne može slediti bezdelno, 236b12, 237b8; u teoriji uzajamne zamene mesta (q.v.), 267a15, b15.

(w~, život: kretanje (v.K{vT]att;) je kao život za ono što postoji po prirodi, 250b14. (ov, živo(tinja): pokrece samo sebe, 252b22; u njemu se uvek nešto krece, 253a12; kao primer prirodnog kretanja, 254b15; u platonistickoj teoriji duše kao uzroka kretanja, 265b34. i)j..Lipa, dan: u analizi bezgranicnog (q.v.) 206a22; bice dana, 206 a3l (v.nap.38 ad loc.cit.); odlucujuci dan bolesti, 230b5. i)pEj..LEtV,mirovati: def.: 22lb12, 226b14, 234a32, 234b5, 239al3, a15, a26, 240b30; sve se ili krece ili miruje, 232a12, 238b23; nije moguce da se smiruje to što miruje, 238b26; protivstavljene vrste mirovanja, 264a23; razum spoznaje time što se smirio, 247 bIO. i)pij..LT]ate;,smirivanje, mirovanje: kao smirivanje, 230a4; kao mirovanje, !išenost kretanja, 226a7, 23la2. i)pej..Lia, mirovanje: def.: 202a5; lišenost kretanja, 226b15, 229 b25, 23la4 (cf.264a24); suprotno kretanju, 229b23-3Ia4 (cf.264 a24); vreme kao mera mirovanja, 221b8; protivstavljena mirovanja, 230al. 380

i)pEj..Li(ea'Oal, mirovati, zaustavljati se: mirovati beskonacno dugo, 238a21, b25; smiriti se, 248a2. TlPfuec;,junaci: na Sardiniji, 2l8b24. 'O&nov, brže: uzrok razlike u brzini kretanja, 215a25; def.: 222b 33; trojako odredenje "bržeg", 232a25; postoji u svakom intervalu vremena, 233b20. -Detov, božansko: oblik, 192aI7; Slucaj, 196b6; Nebo (v.oupav6c;) vidlj ivi svet, 196a33. -Diale;, teza, ustanovljenje, položaj: eristicka tvrdnja, 185a5; položaj kao razlika atoma (Demokrit), 188a23; po ustanovljenju (Ð'eael), opp. po prirodi, 205b34; prirodni položaj, mesto svakog tela, 254b24. 'Oefupetv, posmatranje, istraživanje: fizicko, 204blO; posmatranje prostora, 208a33; proucavanje postanka sveta, 250b 17. -Di~te;,dodir: dodir pokretaca i pokretanog u svakom kretanju, 202 a7-8.

i5ia, ideja:

zastupnici teorije ideja (odvojenost ideja po analogiji sa matematickim predmetima), 193b36; ideje po Platonu nisu nigde,203a8. iao-raX1le;, jednake brzine: u praznom (q.v.) sva kretanja bi bila iste brzine, 2l6a20; iste brzine, u smislu izdvajanja brzine kao konstante u kretanju, 232a20; deff. jednakobrzog, 232b16; zavisnost brzine od oblikaputanje, 249al3; problem poredenja po brzini kod podrugojacavanja, 249a29; kod postajanja i propadanja, 249 b20. ia'tavat, ia'tcx~cx\, zaustavljanje, stajanje: ubrzavanje tela prilikom zastavijanja, 230b26; stajanje, mirovanje, 231aS; ne postoji to-sada u kome se nešto zaustavilo, 238b23-39alO; suprotna kretanja (po krugu) se medusobno zaustavljaju, 262a8. iax6c;, sila, snaga: syn.moc (q.v.), 250a6; srazmera izmedu snage pokretaca i težine pokretanog tela, 250a8; nepostojanje srazmere izmedu sile irastojanja (Zenonov paradoks), 250a18. 381

INDEXRERUM

1Cai}'E1Cao'tov, pojedinacno: opp.opšte (q.v.). 1Cai}oAou, opšte: opp.pojedinacno (Kati'· EKaOLov); treba napredovati od opšteg ka pojedinacnom, 184813; opšte se spoznaje razumom, a pojedinacno opažanjem, 189a5; zajednicke (V.KOtv6v) i opšte odredbe, 200b22; opp. u pojedinostima (KaLa J.L€po~), 202 b23; ne osnovu dela dolazimo do spoznaje opšteg, 247b6. 1Ca1C(a,porok: stanje (q.v.), 246a11, a30; propadanje, 246a16, b 30; nešto prema-necemu, 246a30, b3-8; kvarenje, nije podrugojacavanje, 246b1, 247a3; na šta se odnosi?, 246b18; cini oset1jivim ili neosetljivim, 246b20. 1Ca'tal·u:'tpEtv, (iz)meriti: vreme kao mera, 22181; tacna mera, 233b3; deo koji može meriti citavu velicinu, 237b28; mera rastojanja, 238a7; nijedan deo bezgranicnog ne može meriti bezgranicno, 238a12; tacka nije mera linije, 241a13; tacna mera bezgranicne moci, 266b23. 1Ca'tTJyopia, pridavanje, naziv, kategorija: naziv, u smislu pripadanja odredenom redu stvari, 192b17; kategorije bica, 200b28, 201 b27; nacini pridavanja, 225b5; oblici (v.0X'11J.LaLa) pridavanja, 227b5; kretanje iste kategorije, 242b35. 1Ca't@,dole: deff.: sredina (v.Kenpov) gde je to teško (q.v.), 212a 26; suprotnost položaja (kod Demokrita), 188815 (ef.205b32, u bezgranicnom); kretanje nadole, 20la7 (ef.229b7, 26Ib34); ne postoji samo za nas, 208b15; nije nešto slucajno, 208b18. 1CEVOV,prazno: "prostor lišen tela", 208b26; Aristotelova kritika teorije praznog, 213aI2-17b28; Demokritova teorija praznog, 18823, 213a34, 265b24; pitagorejska teorija, 213b23. 1CEV'tpOV,središte: središte lopte, 240b16; i pocetak i kraj i sredina (v.Lo J.L€oov),265b3. 1CLVEtv,-eio"a\: (po)kretati, biti-u-kretanju: deff.: 202a6; nacelo kretanja, 192b21; to što je prvo pokrenulo, 198al9 (ef.243a32, 243b1); ono što pokrece, a samo je u kretanju, 198817 (ef.201 a24, 202 a3, a30); to što pokrece dela dodirom, 202a6 (cf.243a 32-45b2, 266 b30); to što pokrece uvek mora donositi neki oblik, 202a9; pokretano po sebi, vers. po prilucenosti., 211a17, 382

INDEXRERUM

814-27, b23, 226a19, 241b38, 254b7-14; ništa ne postaje bez kretanja, 222b23; u tom-sada mogu postojati razlicita kretanja, 223b1; pokrecuce, pokretano, to u-cemu, to iz-cega, to u-šta, 224a34 (ef.219a10); to šta se krece, u cemu, kada, 227b27 (ef. 261a3); biti-u-kretanju, vers. dovršiti kretanje, 231b29, 236b 32-37a9; opp., mirovati (q.v.), 232a12, 238b23 (ef.184b16); to što se krece krece se u vremenu (q.v.), 234 b8, 241al5 (ef.239 bI); podele tog biti-u-kretanju, 235a16; bezgranicno kretanje, vers.ograniceno rastojanje, 237b23-238b22; nema tog prvog kod tog biti-u-kretanju, 239a2; to bezdelno ne može se kretati, 240b9, 258b25; sve što se krece krece se usled neceg, 241b 39 (cf.257a27-58b9, 258b24); kružno, pravolinijski, 248a20; to što se krece po vrsti se razlikuje, 249b12; to što pokrece istovremeno pokrece i dovršilo je pokretanje, 249b29; vers. postajanje i propadanje, 254all; po prirodi, 254b17, b21, 255a28; to pokretano, pokretajuce, to-cime pokrece, 256b15 (ef. a22); prvi pokretac, 258 bI0-260a19, 266a10-267b26 (ef.20Ia 27, 242a 53); poslednje pokretacko, 256a9; to što pokrece vec je delo!vomo, 257b9; u pravom smislu krece se ono što se prostorno krece, 266a1; ništa ograniceno ne može pokretati za bezgranicno vreme, 266a12. dVTJ~a, pokret: kretanje se ne sastoji iz pokreta, 232a9; eon. tosada, tacka, pokret, 241a4. 1C(VTJOL<;, kretanje: opp. stajanje, nepokretnost, mirovanje, 192b 14, 286b6, b3, 229a7, b29, 20b18; štastvo kretanja, 200b12-201 b15, 202a7 (ef.201b31, 229a32, 251a9, 257b8); ne postoji nezavisno od stvari, 200b32; ima toliko vrsta koliko i bice, 201a8 (ef.192b14, 225a34-226a26, 243a36, 260a27, 261a9, a31-6); teorije prethodnika, 201b16-202aI2, 250bI5-51a5; na osnovu dodira, 202a7 (ef. 243a32-45b2); nalazi se u tom što se krece, 202a13-b22, 224b25; prisilno ili u skladu s prirodom, 251al (ef.230bI8, 254a9); postoji medusobni odnos svih kretanja, 216a9 (ef.248a10-249b26); neprekidno je zato što je velicina takva, 219a12 (ef.231b18-232a 17,232 a23-233b32); eon. vreme, 219b16, 220b12-221a9, 222a31,231b19, 235a11,aI3, a16; uklanja to što je prisutno, 221b3;jednoliko, 223 a2, 228b15-229 a6; iz necega i u nešto, 224bl (ef.229 819); iz suprotnog ili u 383

INDEXRERUM

INDEXRERUM

suprotno, 226b3 (cf.261a33); vers.promena, 225a34-b5, 229a 31, b14 (cf.229b29); ne postoji kretanje kretanja, 225b15;jedinstvo kretanja, 227b3-229a6 (cf.242a65, b41, 259a18, 262a1, 267a22); to-šta, to u-cemu, to-kada, 227b23; brzina i sporost nisu vrste kretanja, 228b29; suprotna kretanja, 229a7-b22, 262a612 (cf.264a28, b12-28); opp.mirovanje, 229b23-31a4; može biti nedeljivo samo u kvalitativnoj promeni, 236b17; nema kretanja u nedeljivom, 239a4; Zenonovi dokazi, 239b5-240b7; kretanje delova, 240b13; nije iz pokreta, 241a3 (cf.232a8); vrste prostornog kretanja, 243a18; premeštanje kao prvo kretanje, 243 a39, 260a20-61a26, 265b17-66a5 (cf.208a31); vecno, 250bll53a21; kao neki život, 250b14; koje je neprekidno i vecno, 261 a30; vecno kružno kretanje Neba, 261b27-265a12; 1Cl. Vlln1CO~, pokrecuce: opp. ono što se krece, ono pokretno, 202a 15-17; ono što može da pokrece, 255a21, 257a15, a20. 1CotVOV, opšte, zajednicko: prvo treba govoriti o onom što je opšte, 189a31; posmatranje pqjedinosti sledi tom što je opšte, 200b25. 1COOJ.LOC;,svet: svetovi (u atomizmu),196a25; bezgranican broj svetova, 203b26, 250b18; telo koje je van sveta (po fizicarima), 206b23; mali i veliki svet (Leukip), 252b26. 1CouoV, lako: deff.: ono što se po prirodi krece nagore, 201a8, 205b27, 212a25, 255b11, 260b9; vers. mekano, retko, 217b18. 1CUKAOC;, krug: 184b11, 222b2, 246a15, 248b6; kružno, 217a19, 248a20, 265a14, a25; ljudske stvari su krug, 223b24; miruje, 240a29-b7; ciklicno (Empedokle), 251a3; vecito kružno kretanje, 261b 27-65a12; kružno, vers. po krugu, 262a15. 1CuKAoopia, kružno kretanje, kruženje, kružno premeštanje: 223 b19, b33, 227b18; prvo od svihpremeštanja (v.Q>opa),265a13b16.

AOYO~, odredba, dokaz, razlog, razum, rasprava, odnos: odredba,

belo: boje nastaju iz belog i crnog, 188b24; belo (i crno) kao suprotnosti u istom rodu, 201a5; prvobitno na površini, 248 b22.

AEU1COV,

AOYl.1C&~,dijalekticki, logicki: dijalekticka teškoca,202a22; logic-

ki, tj. na osnovu samog odredenja (q.v.), 204b4. 384

opp. ime(q.v.), 184b10; rasprave radi, 185a6 (cf.a8); odredujuca odredba, 186b24; razum, opp. opažanje (q.v.), 188b32, 189a49; odredba suštine (q.v.), 194b27, 202b12; razlog, opp.slucqj (q.v.), 197a19; vers. to radi-cega, 200a15; vers. oblik, 209a22 (cf.193a31, b5, 194b27, 210a20); drugo po odredbi, 219b20 (cf. 262a21,263b 13); istoimene odredbe, 248b17; ranije po odredbi, 265a23; kao dokaz, 196a14, 239b5; odnos (v.avaAoyia), 216a9 (cf.248a10-49b26). matematicke nauke: (bliže fizici) optika, harmonika, astronomija, 194a8; vers. teorija uzrocnosti, 198a17; nužnost ex hypothesi u matematickim naukama, 200a15. J.LabllJ.Lan1CO~, matematicar: razlika izmedu matematicara i fizicara, 193b23-194a12; matematicka linija, 194all, 222a15; vers.bezgranicno, 203b25; matematicki (predmeti) nisu u prostoru, 208 b23, . lJ.avov, retko: retko i gusto (V.1tUKVQV) kao nacela (jonski fizicari),188a22; u dokazu za postojanje praznog (pitagorejci), 216b 22, b30; vers. lako, 216b35; tvar retkog i gustog je jedna, 217b 10, b12. lJ.u'tllV, zalud: deff.: 197b26; etimologija vezana za "spontano" (v. alJ'wf.l.a-rov), 197b29-30; vers.bezgranicno, 203b5. lJ.eya~ 1COOIJ.O~,veliki svet: veliki i mali svet (Leukipova analogija), 252b26. lJ.eYEbo~, velicina: nedeljive velicine, 187a3; ne postoji najmanja velicina, 188a12 (cf.239a21); matematicke velicine, 203b25; bezgranicna opažajna velicina, 204al (ef.206a16, 267b21); eon. vreme, 219a10-25, 233a14 (cf.233b15, 263a15); kretanje prati velicinu, 219all; eon. moc (ogranicena i bezgranicna), 266alOb27; vers. jedinstveno kretanje, 267a21. lJ.eboao~, istraživanje: vers. nacela, uzroci i elementi 184all; istraživanje prirode, 200b13; ispitivanje prvog nacela, 251a7, 261 a30; naš pristup prirodi, 253b7. lJ.epo~, deo: teškoca o delu i celini, 185bll-16; vers. opažanje, 189a8 (cf.147b20); delovi životinja, 192b9; delovi odredenja, 385 J.LabllJ.La'ta,

INDEXRERUM

194b29 (cf.210aI9); deloviprostora, 208b12; vers. celina, 210a 16; deo je mera, i celina se sastoji iz delova, 218a7; spoznaja celine na osnovu dela, 247b6. ~eaov, sredina, srednje: diff:: krajevi (ranije i kasnije), 219a27; diff.: krajnost (kod suprotnosti), 229b19; srednji ton, 224b33; u kretanju po krugu, 262aI9-28; posredne velicine ili stanja, 264 b32. menjati (se), promena: po bivstvu, po kolicini, po kakvoci, po mestu, 299b33; iz suprotnog u suprotno, 205a6 (cf. 235b6); priluceno, po delu, po sebi, 225a3; na cetiri nacina, 225 a3sqq.; to što se menja nužno je deljivo, 234blO, 236a30 (cf.236 a27-35); pocetakmenjanja, 235b6-30; pocetak menjanja nužno je nedeljiv, 235b32-36a7; nema promene u tom-sada, 237a14 (cf.237b19-22); syn.biti u kretanju, 224a21, a27, b23, b27, 218 b20.

~E'ta~aU.E1.V,

promena: ima isto toliko vrsta koliko i bice, 201a8; u vremenu, 222b31; naziva se po tome u-šta se nešto krece, 224 b8, 229a25; iz neceg u nešto, 225al, 234bll, 241a27, 252bl0 (cf.227a7, 235b13, 261a23); etimologija "promene", 225al; tri vrste promene, 225a7-b3; nema promene promene, 225b15-226 a23; diff.: kretanje, 229 a31 (cf.225a34-b5, 229b13); protivstavljena, 230a8 (cf.261b21); neprekidna, 235b24; nema pocetka, 236a14; struktura promene, 236b2; nijedna nije bezgranicna, 241a26, b12 (cf.265 all). ~E'taATl1t't1.KOV, prijemciv, sposoban da primi: u Platonovoj teorijiprostora,209bI2-14. ~e'ta~u, izmedu: postoji kod svake promene, 226b23; kod suprotnosti, 227a9; kod tacaka i tih-sada, 231b8. ~E'taaXTl~a't1.a1.C;, preuoblicenje: "kao statua", 190b5. ~E'tP&tV, meriti: deo je ono što meri, 218a6; sve se meri tim prvim, 265b 1O. ~T1l)ev, ništa: nema nikakvu razliku u sebi, 215al0; ništa u odnosu prema nekom broju, 215b13. ~"KOC;, dužina: jedna od tri dimenzije (V.OUx01:TH.l.a), 209a5; gore i dole kao suprotni po dužini, 229b7; bezgranicnost kod dužine i ~E'ta~oAij,

386

INDEXRERUM

kod vremena, 263a14; kretanja na istoj dužini (~. pravcu) suprotna su, 264b17. ~ij'tTlP, majka: tvar kao majka (Platonova metafora), 192aI4. ~ty~a, mešavina: (Empedokle i Anaksagora) iz mešavine razlucuju, .. 187a23 ~1.yvuva1., mešati: sve je u svemu bilo pomešano (Empedokle i Anaksagora), 187bl; mešavina kretanja, 261b29, 265a15. ~1.KpOV, malo: Veliko i Malo (Platonova "nenapisana ucenja"), 187a17, 192a7, 203a16, 210al; "malone", 197a28, a30; mali svet (q.v.), 252b26. ~ovac;, jedinica: ono najmanje kod brojeva, 206b31; comp. tacka (v.anYl-Lll) 227a28. ~OVTl, mirovanje: opp. kretanje, 205a17; suprotnosti mirovanja, 229a8; diff. odsustvo promene, 229b28-30b21. ~oPij, oblicje: vers. podmet, tvar, 190b20,191al0, 193a30, 199a 31; con.oblik (v.doo~), 193a30, b4, b19; con.priroda, 193a30b21; con.štastvo, 198b3; con.svrha, 198b3, 199a31; opp.lišenost, 201a4; conforma (v.axT1I-La),145b7, b22, 146a1. ~OXAOC;, poluga: ne pokrece težinu prirodno, 255a22; syn.l-L0xA.E(a,259b20. VEtKOC;,Mržnja: u Empedoklovoj kosmologiji,250b28, 252a8, a26,

265b21. vOTla1.C;, mišljenje, misao: matematicki predmeti odvojeni u miš-

ljenju, 193b34; opp.stvar (v.np&:Yl-La),208a16; u mišljenju, syn. u odredbi (v.A.6yo~),222a16. VOTl'tov, umstveno: na osnovu umstvenog ne postaje nikakva velicina, 209a18; bezgranicno u umstvenom, 204b1. VOTl't1.KOV, umno: umni deo duše, 247bl; zamislivo (sc.povecanje),208a22. VOUC;,um: vers.spontanost i slucaj, 198al0; Um u Anaksagorinoj teoriji, 203a31, 250b26, 256b25, 265b22. VUV, sada: con.vreme, 218a6-220a26, 221a13-17, 22al0-20, 233b 33-34b9, 241a15, 262a30; nije deo vremena, 218a6, 220a19; granica vremena, 218a24 (cf.222a33, 234a5, b5, 262a30); spa387

lNDEXRERUM

lNDEXRERUM

jaju (sc. spavaci na Sardiniji) ranije i kasnije sada, 218b25; ogranicava vreme, 219b12; i isto je i nije isto, b12-18; vreme je neprekidno na osnovu tog sada, i podeljeno je na osnovu tog sada, 220a5, 222al0-20; dva smisla, 222a20-24; nedeljivo sada, 222b8; izmedu tih sada je uvek neko vreme, 231bl0, 237a6, alO; nedeljivo, i uprisutno u svakom vremenu, 233b33-34a24; u njemu se ništa ne krece niti miruje, 234a24-b9, 237a14, 239b2, 241a24; vreme niti može postojati niti se može shvatiti bez tog sada, 251b20; podela vremena, 262a30. OY1COC;,masa,

zapremina: opp.prazno(q.v.) 203b28-29; telesna masa, 209a3; con.puno, 213a17; zapremina kocke, 216b6; masa, u Zenonovom "stadionu", 239b34. Oi1CEtOC;,vlastit, osoben: vlastito mesto, 212b33, 253b34; osobene trpnje, 246b9; dokazi osobeni za fiziku, 264a7, b2. oto'tOC;, strela: Zenonov dokaz protiv kretanja, 239b7, b30. OAOV, celo, celina, Celina: opšte (v.Kau-oAou) je nešto celo 184a 24; odredba celine, 186b25; uzrok u smislu suštine (v.dval, d), 195a21; deff.: 207a9; vers.deo, 21Oa16; kao Celina sveta, 216b 25; vreme kao kretanje Celine, 218a33; syn.savršeno, 228b 14. o~aAec;, jednoliko, pravilno: kretanje s obzirom na oblik putanje, 223al; kao aspekt jedinstvenosti kretanja, 228b16; kretanje s obzirom na brzinu, 228b28; kretanje Neba, 267b3. o~OEtl)ec;, istovrsno, jednoliko: u Anaksagorinoj teoriji, 188a13; jednolikost bezgranicnog, 205a13, b21. O~ot~Epec;, slicnodelno: Anaksagorine homojomere,203a21; eon. neprekidno, 212b5. o~fuvu~ia, istoimenost: teorija istoimenosti, tri vrste istoimenog, 249813-25.

o~~vu~OC;, istoimeno: isto ime za trpnju i za delanje, 202818; vers.razlicit po vrsti, 228a25; opp.uporedivo (v.auIlPArl'rov), 248b9,249a4. ovo~a, ime, naziv: vers. odredba (q.v.), 184bl0; kvalitativna promena ima zajednicki naziv (kao podrugojacavanje), 226817. 388

jedno kao takvo: vers. bice (v.dval,a), nidovog shvatanja bica kao Jednog, 186a34.

07tEp EV,

u kritici Parme-

bice kao takvo: v.biti (dval,e). podrnet: v.biti (dvcu,d) 07t'tt1C1l, optika: matematicka nauka bliska fizici, 194a8; vers. geometrija, 194al1. Opi'Etv, odrediti, ogranicavati: ogranicavati nešto u njegovom štastvu, 193b2; tri dimenzije (v.olaa'tlllla) kojima se ogranicava svako telo, 209a5; prostor kao oblik kojim se ogranicava svaka velicina, 209b4; odredivanje tog ranijeg-kasnijeg u kretanju, 219a 22; vreme i kretanje se medusobno ogranicavaju, 220b16. 07tEp OV,

O 7t6'tE OV,

opta~6c;, odredenje: kao to-šta (q.v.), 198a17; fizicar (kao i priroda) pocinje od odredenja i odredbe (q.v.) 200a35; jasno na osnovu odredenja, 244a7. opta'tt1C6c;, odredujuci: kao deo odredenja, 186b23. OP~1l, težnja: razlika onog što postoji po prirodi i na osnovu veštine,l92b18

Nebo: nije postalo na osnovu spontanosti i slucaja, 196 a33; to izvan Neba (pitagorejska teorija beskonacne praznine), 203a7, b25 (cf.213b23); nije negde niti u nekom prostoru, 212 b8; sve je u Nebu, 212b17; "talasanje" Neba, 217a13; Nebo "u prosu", 221 a22; Platonova teorija postanka Neba, 251b19; nacela onog štoje na Nebu, 259b19. ouala, bivstvo: kao jedno od znacenja "bica", 185813 (cf.a34); samo bivstvo je odvojeno, 185a31; neki jedinstveni rod bica, 189a 14, b23; suprotnosti nisu bivstvo nijednog bica, 189819; bivstvo nije suprotno bivstvu, 189a33; samo bivstva postaju prosto-naprosto, 190a33(cf.225a16); eon. nešto ovo (v.'tooe n), bice (v. 'tO QV), 191all, 214a12; sve prirodno je neko bivstvo, 192b 33; con.priroda, 193a9, 810; vers.priluceno, 203b33; kao suština, con.bice (v.'tO dval), 221b31, 263b9; kakvoca u bivstvu, 226 818; odvajanje od bivstva u kretanju je najmanje kod kretanja u prostoru, 261810. oupav6c;,

389

INDEXRERUM

INDEXRERUM 1tcXi)llJ.La:,svojstvo: (trpno svojstvo) vers.zapremina, 2l6b5; svojstva (teško, lako, meko, tvrdo) vers.gustina i retkoca, 260b8. 1tcXi)1l0tc;, trpljenje: kao kategorija bica, opp.delanje (V.TI01T)Ol<;) 202a23-b22; trpljenje i delanje su u tom što se krece, 202a3l-2. 1ta:i)ll'tt1COV, trpno, osetljivo, trpna kakvoca: jedinstvena del otvorno st tog što je tvoracko (v.TIotT)'t"lKov) i trpno, 202a23; ono što je u dodiru i dela i trpi jedno od drugog, 2l2b32; diff.: kakvoca u bivstvu i trpna kakvoca, 226a29; osetljivo, 246b20; tvoracko i trpno, vers. delotvomo i moguce, 255a35. 1tcXi)oc;,odredba, trpnja, svojstvo: opp.bivstvo (q.v.), l85a34; svojstva su neodvojiva, l88a6, a13; odredba po sebi, 204a19; sva svojstva, vers.tvar, 209b 1O; trpnja, eon. podrugojacavanje. 2l7b 26(cf.245a20, 246a2, 248a15); nepokretno, 224blI; tvar nazivamo istim imenom kao trpnju, 245b16, 246a22. 1tcXv('to), Sve: um i priroda kao uzrok ovog Svega, 198a13; syn. celo (q. v.), 207a12; syn.Celina,Nebo, 212b16-l8. 1ta:V01tEPJ.Lia, panspemlija: mskih oblicja, 203a21.

Demokritova

teorija panspermije ato-

1ta:pcX5EtYJ.La:,uzor: oblik (v.d&o<;) kao uzor (platonisticka funkcija oblika), 194b26. 1ta:pa:AoyiCE'tat, pogrešno zakljucivati, pazakljucivati: i Parmenida, l86alO; za Zenonove dokaze, 239b5.

za Melisa

1ta:pEJ.Lq>a:ivEOi)a:t, pripojavljivati se; kod prostora pripojavljuju se tvar i oblik,2l2a8; u onom što se meri ne pojavljuje se ništa pored mere, 224a1. 1tapouoia:, prisustvo: odustvo vers. prisustvo kao uzrok (ejdetski kauzalitet), 19la7; prisustvo vers. odsustvo (q.v.) u okviru kinetickog kauzaliteta, 195a14.

31; con.deljivo, b27.

2l8a23;

vers.bezgranicno

(po moci), 266a12-

1tEQa:ivEtV, ogranicavati: uvek u odnosu na nešto (v.TIQo<; n), 203b2l; dovršiti, 207a16; diff.: dodirivati (q.v.), 208alI; kretanja koja se zajedno završavaju, 223b6; v.ograniceno. 1tEQa:<;;,granica, kraj: nedeljiva, l85b18; granice: prostor, površina, linija, tacka, 209a9; granica lopte, 209blO; to-sada kao granica vremena, 2l8a24; kraj, opp.pocetak, 264b27. 1tEQtEXEtV, obuhvatanje: "bezgranicno obuhvata sve i svime upravlja", 203blI; u Platonovoj teoriji nacela, 207a27-31; oblik obuhvata tvar i to bezgranicno, 207bl; prostor obuhvata to što je u njemu 2llblI-15; vreme obuhvata (v.biti-u, tv nVl dvcn; v.u: l':v), 22la28. 1tEQtEXOV, obuhvatajuce, okolina: vers. to pojedinacno (q.v.), 195 a33; kao okolina živog bica, 246b6, 253a13, a16; okolina kao spoljašnji uzrok kretanja životinja, 259b11. 1tEQtq>EQEta:, obim: obim kruga, 2l7b3, 240b2; 264b25. 1tEQtq>EQijc;, kruŽ11i: kruŽ11aputanja kretanja, 223a3; kruŽ11a linija, 248a12; kruŽ110 kretanje, 264b9; neodredeno st pocetka i kraja kod kruŽ110g kretanja, 265a32. 1tEQtq>OQcX,kruženje, okretanje: b9 1t,,~t<;;, zgušnjavanje: 253b25

kao prvo, mera svih kretanja, 265

grušanje kao primer nagle promene (q.v.),

1tionc;, pouzdanost (izvesnost), uverenje, jemstvo: opp.nepouzdanost, 213a 15; uverenje na osnovu na-vodenja (v.l':TI<xywyrl), 224b30; jemstvo: vidimo da se ...,254a35; uverenje vers.dokaz (v.(mo&el~l<;) 262 a18

1tcX0XEtv, trpljenje: kao kategorija, opp.delanje, 225b14; ono što je pretrpelo, 245b13; trpnju nazivamo istoimeno kao tvar, 245b 15.

1toillJ.La:, delo: opp.trpnja (q.v.), 202a24.

1ta:UEtV, prekidanje, zastavijanje: kretanja suprotnog pravca se medusobno zaustavljaju i prekidaju, 262a8. 1tE1tEQa:OJ.LEVOV,ograniceno: po broju, l84b18, l89a15, 259a9; kao velicina, l85b18; prirodna mesta elemenata, Celina, 205a

1tOtlltKOV, delatan, tvoracki: tvoracko, 202a23; vers.dodir, 212b 32; kadgod su zajedno to tvoracko i trpno, to-moguce postaje delotvorno, 255a34.

390

1toiTlotc;, delanje, stvaranje: nacelo (pocetak, v.aQxrl) stvaranja, 192b29; delotvornost (q.v.) kao delanje i trpnja, 202a23.

391

INDEXRERUM

INDEXRERUM

1tOtov, kakvo(ca): u sklopu kategorija bica, 185a23; promena s

tom neprekidnom ne postoji to prvo, 239a21; prvi pokretac, 243 a32, 245 a8, a25, 256b9, 260a25; prvo upodrugojacavanju, 244 b5, 245 a5; prvo sposobno da primi, 248b21, 249a3; kod bezgranicnog ne postoji to prvo, 256a19; višeznacnost tog "prvog" kod kretanja, 260 b16; to prvo kao mera svega ostalog, 265b10. 1tUKvo-rTll;, gustina: nacelo svih trpnih svojstava, 260b10. 1tUKVOUOt)txt, zgušnjavati se: syn.skupljati se, 213b18; na osnovu iztiskivanja vazduha, 214a33. 1tuKvfuotC;, zgušnjavanje: nacelo svih trpnih svojstava, 260b8; spajanje (V.OUYKQlOl<;;), 260bl1. 1tuQ, vatra: HerakleU o sveopštem požaru, 205a4; prirodni pravac kretanja vatre, 214b14; retka, 217a1.

obzirom na kakvocu, 201a5; kretanje s obzirom na kakvocu je podrugojacavanje (q.v.), 226a27. 1tOtO-rTll;, kakvoca: ne može biti bezgranicna (q.v.), 185a34; biv-

stvena kakvoca, 226a28. 1tOAU, mnogo: u frazi: uglavnom, u vecini slucajeva

(w<;; brl1:o noA-u,q.v.): vers.prosto-naprosto, 198b6; vers."uvek na isti nacin", 196b11.

1tOOOV, koliko: kao kategorija bica, 185a23; promena s obzirom

na kolicinu (v.au~T)Ol<;;),201a6. 1tO-rE, nekad: u odnosu na to-sada, 222a25-9. 1tOU, negde: to što je negde jest u prostoru, 206a2; sva bica su negde, 208a29; Nebo nije negde, tj. nije u prostoru, 212b9-14. 1tQOtx{QEOtl;, izbor: u ovim tog radi-necega (q.v.), 196b18; nema

izbora bez razuma, 197a7.

pEiv, teci: telo kao nešto što tece, 228a9; to opažajno uvek tece i

propada (po fizicarima), 265a6.

1tQOt)EOtl;, pružanje-ka: težnja u smislu smera kretanja, 264b Il.

p(1t-rEtV, bacati: u teoriji (Platonovoj) uzajamne zamene mesta (v.

1tQol; 'tt, prema-necemu: tvar je nešto prema-necemu, 194b9; u

aV1:1neQtOmOl<;;),215a14; 257a2: 266a28; problem produženog kretanja projektila, 266b30; uloga medijuma u kretanju projektila,267b13. p{$tC;. bacanje: deff.: kretanje projektila; vers. prirodno kretanje (padanje),243a20; 244a21; 257a3. p01tTj, uticaj: uticaj koji težina (lakoca) ima na brzinu kretanja kroz konstantni medijum, 216a13.

kategorijalnoj analizi kretanja, 200b28; ne postoji kretanje s obzirom na to prema-necemu, 225b11; deff.: nekako-biti-u-odnosu prema-necemu (tO nQo<;; 1:1nw<;; exe1v), 246b4; vers.podrugojacavanje, 264b Il. dodatak, (pri)dodavanje: u rastu, 190b6; bezgranicno na osnovu dodavanja (vreme i broj), 204a7; opp.podela (q.v.), 206a15; bezgranicno na osnovu podele i prirododavanja, 206b3. 1tQO-rEQOV, ranije: opp.kasnije (v.uo1:eQov), 218b25; ranije i kasnije postoje najpre u prostoru, 219a14-b2; to-sada (q.v.) kao ranije i kasnije, 219b12-28; granica ranijeg i kasnijeg, 220a9; u definiciji vremena (q.v.) 220a25; u vremenu, udaljenost od togsada 223a4; kod prošlog i buduceg vremena, 223a9; u smislu logickog prethodenja, 227a19; ne može postojati bez vremena, 251b10; po vremenu, vers. po bivstvu, 260b18; kasnije po nastanku je ranije po prirodi, 261a14. 1tQoat)EOtl;,

1tQtiJ-rOl;, prvi: prve suprotnosti (q.v.), 189b23; prvo(bitno) upri-

sutno, 193alO (ef. 190b18, 193a29); deff.: 209a1, 235b33; vlastiti prostor u kome kao u prvom ..., 209a33, 211a28, 226b22; u 392

o-rcXlhov, stadion: cetvrti Zenonov dokaz protiv kretanja, 239b33. o-rcXO'tC;,mirovanje: syn.tiQqJ.ia (q.v.),opp.kretanje,

192b14; pocetak promene ili mirovanja, 195a23; mirovanje koje prekida kretanje, 228b6, 264a21. O-rEQEOV, puno, cvrsto: kao "kubicna forma", u smislu matematickog tela, 193b24. O-rEQ1'\OtC;,lišenost: prilucenost, 190b27; kao jedno od nacela, 191 a14, b15, 192a3-6, 201a5; po sebi nebice, 191b15; vers.tvar, 192 a3-6 (cf.208a1); na neki nacin je oblik, 193b19; vers. oblicje, 201a5 (ef. 191a14); kretanje nije lišenost, 201b34; prazno je lišenost, 215 all; con.mirovanje, 226b15, 264a27. 393

INDEXRERUM

any~fj, tacka:

nije u prostoru, 212b24; linija se ne sastoji iz tacaka, 215b18; to-sada i tacka, 220al0; nije deo linije, 220a20; versiedinica, 227a28; nedeljiva, 231a25; tacka ne može slediti tacku,231b9 ..

element, slovo: con.nacela i uzroci, u definiciji nauke, 184al1-14; "takozvani" elementi, tj. cetiri prosta prirodna tela fizicara, 187a26; elementi kao nacela (kod fizicara), 188b28; tri elementa (oblik, tvar, lišenost), l89b16; slovo u slogu, kao primer za to iz-cega, 195a16; bezgranicno i takozvani elementi, 204b33.

a'to1.Xe1:ov,

aUYKQ1.a1.~,spajanje:opp.razdvajanje (q.v.), 187a3l; vrste spajanja i razdvajanja, 243b8; u postajanju i propadanju, 243bll; kao uzrok nastajanja i propadanja bivstava, 260bll; kod Empedokla iAnaksagore, 265b20. zakljucivanje: eristicko,186a6; slepac bi zak!:fucivao o bojama, 193a8-9;2l4a2; v.pogrešno zakljucivati, pazakljucak.

auAAoyiCea'ba1.,

au~l3a(ve1.v, slediti, priluciti se: iz jedne besmislice sve ostalo, l85a12; iz pretpostavke, l87a36; na osnovu zakljucivanja, 214 a2; sledice, mora uslediti, 236a16; nemogucnost ex hypothesi, 242b73; u dijalektickom dokazu, 264a9; OUf..1P€PT}KEV, prilucilo se (jeste): s razlogom, opravdano (V.EUA6yw~),220b24; 256b 14. au~l3eI3TJK6~,priluceno(st): pridaje se pod metu, 186a34; def. 186 b18; vers.štastvo, 193b27; odredenje prilucenosti, 194a3; kao uzrok (q.v.), bliži ili dalji, 195b 1; po sebi, 203b33; nije nužno, 256blO; po prilucenosti, vers.po sebi, 192b23, 196b23-9, 198a 6-9, 2llal8, 224b23, 226a19, 249b13, 254b7-14 (cf.195b4, 197 a12, 224a27). au~I3ATJ't6~, uporediv: u teoriji uporedivosti razlicitih kretanja, 248al0-49a8; u praznom se brzine više ne mogu porediti (v. aOUf..1PAT}1:"O~), 217alO. au~
INDEXRERUM

au~
395

INDEXRERUM aXTJj.1a't((E1.V, uoblicavati: statua, tj.ono što je uobliceno, 188b

19; uoblicavanje Jednog (ujonskoj fizici), 189b9; to uobliceno je paimeno (q.v.), 245b9. aWj.1a, telo: deff.: to što je ograniceno površinom, 204b5; ima tri

dimenzije, 204b20; bezgranicno telo?, 205b31; prirodna prosta tela, 208b8; telo životi,?je, 253a16; nedeljiva tela (sc.atomi), 265 b29. telesno: prostor nije ni telesan ni netelesan, 209a15; telesno bivstvo, 214a12; telesno kretanje, 242b60.

aWj.1an1C6v,

'ta~tC;;,poredak, red: kao razlika atoma (kod Demokrita), 188a24; kao poredak sveta (u atomizmu), 196a28; opp.neuredeno «X1:aKT:ov),priroda je za sve uzrok reda, 252a12. 'tagaX1l, zbrka: prirodna zbrka u kojoj je duša (u opijenosti, snu, bolesti, detinjstvu), 247b18, 258al. brzo: odreduje se pomocu vremena, 218b15; definicija brzine, 232a25.

INDEXRERUM

(ef. 261b36, 262a5); Aristotelovo ucenje, 208a27-13all; ocigledno je da postoji, 208bl-9a2; eon.mesto (v.xwea), 208b7, 209 a8, 209b 15; ima neku moc, 208blO; teškoce oko toga šta je prostor (i da li uopšte postoji), 209a2-30; eon.tvar, 209a21, 211 b7, b29-212a2; nije ni oblik ni tvar, 209a31-210a13 (ef. 214a 14); zajednicki vers. vlastiti, 209 a32; štastvo prostora, 211b5212a30; nepokretan, 212 a18 (ef.224 b5, b12); def.: 212a21; biti-u prostoru, 212b31-213a Il; prostorno kretanje, 225b9, 260a 28; zajedno, odvojeno, 226b 21-3; vlastiti prostori (se.mesta), 253b34. 'ta 't( ~v eIvat,

suština: v.biti

(dval,d).

'tUXTJ, slucaj: deff.: 196b31; Aristotelovo ucenje, 195b31-198a13;

nešto neodredeno, 197a9-10; opp.odredenje, razlog, 197a19; nepostojan, 197a31; vers.spontanost, 197a37, b21, b33; kasniji od Uma i od prirode, 198alO; pri/uceni (v.oUl..l.PEPKO<;;) uzrok, 199b23.

'taxu,

savršeno, završeno: dovršeno, 207a9; eon.celo(q.v.), 228 b13; s obzirom na kolicinu, 201a6(ef.226a31); eon.vrlina, 246a 14, b28; kružno kretanje, 264b28; pre nesavršenog, 265a23. 'tEAEt6'tTJC;;, dovršenost, savršenstvo: bezgranicno kao tvar dovršenosti velicine, 207a21; dovšenost, vers.nedovšenost velicine, 261a36. n:AEtov,

n:Aoc;;, svrha, kraj: eon.to radi-cega (q.v.), 194a27, 200a34 (ef. 199

a8); priroda, 194a28, 199a31; nije sve poslednje i svrha, 194 a32; i mi smo svrha, 194a35; uzrok kao svrha, 194b32; oblicje, 198b3, 199a31; nacelo (kao to radi-cega) zakljucivanja, 200a

22.

n:xvTJ, veština, umetnost: uredenje u skladu sa zakonom, 193a16;

veština i njen proizvod, 193a31; oponaša prirodu, I94a2 1; vrste veština, 194bl; vers.priroda (V.q>U01<;;), 199a15-21; to radi-cega u veštini i u prirodi, 199b30. 't( Eanv, štastvo: v.biti (dval,b). 't01tOC;;, prostor: sve opažajno je u prostoru, 205alO (ef.205b31,

206al, 212b29); vrste i razlike prostora, 205b31-6al, 208b12 396

V-EO"a\, ozdravljivati, biti zdrav: lekar koji je zdrav, 192 b25; uzrok i uzrokovano postoje zajedno, 195b19; kao primer parcijalne promene, 224a25; kao primer pri/ucene promene, 226a22; identitet podrugojacavanja, 228al; opp.biti bolestan, 229b4; lekar lececi sam ne ozdravlja, 256b32, 257b5. uy(avatC;;, ozdravljivanje: primer suprotnih promena: opp.razboljevanje, 225b31; identitet podrugojacavanja, 228a2; eon.to ušta promene, 229a26; vers.prirodno,protivprirodno, 230a22. uy(eta, zdravlje: (ut ex.) uzrok šetanja, 194b33; vers.dobro stanje tela, 246b4. UATJ, tvar: diff.: lišenost (q.v.), 192a3-34 (ef.208al); blizu bivstva i na neki nacin bivstvo, 192a6; prvi podmet svega pojedinacnog, 192a31, 193a29(ef.226alO); eon.priroda, 193a29, 194a13, 199 a31; eon.po mogucnosti, 193a28-b8, 207a22, 217a22-3, 207b 10; nešto prema-necemu, 194b9; uzrok u smislu tvari, 195a8, 198a24; eon. nužnost, 199b34-200b8; izbrojiva, 190b25; nema oblik, 207a26; eon.prostor, 209a21, 209b6-10a13, 211b7, 211b 29-212a2, 214a13; to neodredeno, 209b9: vers.granica, odredba, 209bll; nije odvojena od stvari, 209b23, 211b36, 214a15, 397 uyta(Et

INDEXRERUM

2l7a24; relativnost tvari: isto je i tvar i usvrhovljenost, 213a6; con.prazno, 2l4a13; suprotnosti imaju istu tvar, 2l7a22. lmEQflaAAEtv, nadmašivati: svaku mogucu velicinu, 206b18-29; con.bezgranicno, 207a34; za velicinu, za broj (vreme), 207b3; u poredenju dve velicine, 233b3; u poredenju dva kretanja (vremena), 235a7. lmEQEXEtV, nadmašivati: u Anaksagorinoj teoriji prvobitne mešavine, l87b3;prazno u odnosu na neko telo, ništa (j.1ll<,>ev, nuHa) u odnosu na neki broj, 215b12-19; uvek postoji vreme koje nadmašuje (dato), 221b30. lmEQOX~, suvišak: opp.nedostatak (q.v.),187a16; drevno mnjenje: Jedno, nedostatak i suvišak kao nacela bica, l89blO; vers.to nadmašeno, 2l5b 17. lmo'OEotc;;, stav, pretpostavka: stav (sc.premisa) zakljucka, 195a 18; nužnost na osnovu pretpostavke, ex hypothesi, 199b34; kao temeljna postavka, aksiom, 253b5. lm01CEtO~at, pod-ležati, biti u podmetu: 190a15, a34; podležeca priroda, tvar, 19la8, 193a29; podležece telo, 187a13; U1t01CEij..LEVOV, podmet: kao nacelo, l89a31; sve postaje iz nekog podmeta, 190b2; vers.to protiv stavljeno (av"nKe1j.1EVOV), 190b 13-20; brojcano jedinstven, 190b24; podmet bezgranicnog, 208 al; cetverostuka promena s obzirom na "podmet", 225a3; (pridavati se) podmetu (xo:u-' t>1tOKEtj.1eVou): bivstvo kao podmet (subiectum logicum), l85a32; nacelo se ne pridaje podmetu, 189a30; vers. bezgranicno, 204a24.
192a21. propadati: propadanje u vremenu, 2l8a14-20; vreme nije uzrok propadanja, 222b24; nema pocetak (kao ni promena uopšte) 236a5; propadanje, vers.propalost, 237b18; 259 a2.
398

INDEX RERUM -

vers.nepravilno, 228b21; kraj smanjivanja 24lbl; ono što povecava (smanjuje), 243a39-40; kao kumulativni proces koji dovodi do nagle promene (v.au-Qoo:j.1E1:o:POAtl), 253b22.
kretanje, 208a32, 226a33, 243a36-9, 260a28; suprotnosti (q.v.) u prostornom kretanju, gore i dole, 201a7; premeštanje prirodnih prostih tela (q.v.), 208b8 (cf.2l4bI3); vers. rast i smanjivanje, 211 a15; spoznaje se na osnovu tog što se premešta, 219b 30; vrste premeštanja usled drugog, 243a16; prvo kretanje, 246 a39, 260a20-26l a28, 265b 17-266a5; složenost kretanja nebeskih tela, 259b3l; koje je prvo, 261a28-263a3, 264a7 -265b 16 (cf.24lb20); svako premeštanje je ili kružno, ili pravolinijsko, ili pomešano, 265a14.
rodna linija, vers.matematicka, 193b 11; prirodna tela, 208b8; suprotnosti, 2l7a23; podrugojacavanja, 230b4; u tom prirodnom vec postoji tvar, vers.proizvodi veštine, 194b8; utom prirodnom nužnost postoji kao tvar, 200a3l; "prirodno je da je za sve slicno", 26lb25. 399

INDEXRERUM

fizicar: predmet .fizike je i tvar i oblik, 194a16; do koje mere fizicar treba da spozna oblik i štastvo?, 194blO; zadatak fizicara, spoznaja sva cetiri uzroka, 198a22-b9; svrha (v.'reA.o<;) kao prevashodni zadatak fizicara, 200a32; pretpostavka (q.v.) fizicara: kretanje, i priroda kao nacelo kretanja, 253a35-b5; .fizicari (jonska fizika, atomizam, Empedokle), 184b17; jonska .fizika, vers.elejska teorija Jednog, l86a20;.fizicka teorija suprotnosti, 187a12; zajednicko mnjenje svih fizicara, ex nihilo nihil fit, 187a28; o bezgranicnom, 205a5; matematicke nauke koje su bliže fizici (sc.
400

INDEXRERUM

biljka: ne može biti makoliko velika, l87b16; ono što raste (etymon), 190b4; postoji po prirodi, 192blO; svrhovitost u rastu, 199a27; nerazgovetnost svrhe kod biljaka, 199blO; nepokretna usled nedostatka, 26la16. cpt>vij, glas, jezik: nevidljiv, 204a4, a12, a17.

cp1Yt'6v,

vreme: Aristotelova teorija, 2l7b29-224a17; teškoce, 217 b29-2l8b20; eon. to-sada, 2l8a6-220a26, 22la13-l7, 222alO20, 233b33-234b9, 24la15, 262a30, b2l; def.:2l8b2l-220a26; nije ni kretanje niti postoji bez kretanja, 2l9al (ef.25 1b28); eon. velicina, 2l9alO-25, 233a14 (ef.233b15, 263a15); broj kretanja, 2l9bl, 220 a24, 220b8, 223a33, 25lb12; svo skupa isto, 2l9b 10, 220b5, 223 b3-l2; sledi kretanje, 2l9b16, 220b25; neprekidno je usled tog-sada ipodeljeno je na osnovu tog-sada, 220a5 (ef. 220a26, b2, 222 alO-20, 234a14, 262a30); stalno iznova istovetno, 220b14; vremenom merimo kretanje, a kretanjem vreme, 220bl5 (ef.b3l, 22la5); biti-u-vremenu, 22la4-26;uzrok propadanja, 22lb2 (ef.222b16-27); najmudrije, 222b17; svaka promenaje u vremenu, 222b3l, 223a15; eon. duša, 223a16, a2l9; kao neki krug, 223b29, b32; ne može biti sastavljeno iz nedeljivih delova, 23la2l-233b32 (ef.237a5, 239b8, 24la3, 263a12); promena u vremenu, 236b2l, 239a8; deljivo u beskonacno, 239a9 (ef.263b27); ne postoji nešto prvo u vremenu, 239a2l; vecnost vremena i kretanja, 25lblO-28; prošlo, 234a12; buduce, 222bl,234aI4. xc..)Qa, mesto: syn.prostor u kome se nešto nalazi, 208b7; mesto tela, 209a8; eon.tvar, Platonova teorija u "Timaju" i u "nenapisanim ucenjima", 209b12-l5. Xt>Q1.oIJ.6t;, odvojenost: praznina kao odvojenost (medusobna) stvari (kod pitagorejaea), 213b25 Xt>Q1.o't6v, odvojeno, odvojivo: samo je bivstvo odvojeno, 185a 31; bivstvene razlike nisu odvojive od bivstava, 186b28; priroda kao neodvojivi oblik onog što u sebi ima nacelo kretanja, 193b4; matematicki predmeti su odvojeni u mišljenju, 193b34; Odvojeno bivstvo kao prevashodni zadatak prve .filozofije, 194b 14;prazno kao razlicito, tj.odvojeno od tela, 213a32. 401 XQ6vOt;,

INDEXRERUM

INDEXRERUM

INDEX NOMINUM duša: vers.vreme (q.v.), 223aI7-21; Um koji je u duši i kome je brojanje prirodeno, 223a26; vreme ne može postojati bez duše, osim u smislu podmeta (v.a TIon: av) vremena, 263b32. lJruXQov, hladno: toplo i hladno su neka gustina iretkoca, 260b 1O. lln'>Xtl,

cdfteiv, gurati, guranje: u smislu podstieaja bacenog tela, 215a1416; potisnuti, 256a25. ~atC;, guranje: jedna od cetiri vrste prostornog kretanja (po nacinu njihovog postanka), 243a17, a24, 244a7.

~ftvtlva'e, u Atenu: 202b13. ~ va~ayoQac;,Anaksagora: bice je istovremeno jedno i mnoštvo, 187a22; ima beskonacno mnogo elemenata, 187a26, 189a17, 203a20; mirovanje bezgranicnog, 205bl-24; eksperiment sa naduvanim mešinama, 213a24; Um, 250b24, 256b24, 265b22 (ef. 252al0). ~va~i~av6Qoc;, Anaksimandar: iz neceg jedinstvenog izdvaja suprotnosti, 187a21; verba eitantur, bezgranicno kao "besmrtno i nepropadljivo", 203b14. (~va~\~ev,,~), Anaksimen: vazduh kao bezgranicno, 203a18; 206 b24-26.

~vnq>tiJv, Antifont: dokaz kvadrature kruga, 185a17; pojam prirode, 193a12. (~Q\o1:o'tÐ •."C;), Aristotel: 191b29, Metaph.IX; 192a35, Metaph. XIl.7-9; 192b2, De Gen.et Corr.Il; 193b21, De Gen.et Corr.I.3; 194a36, De Philos. (izgubljeni Aristotelov dijalog); 194b14, Metaph.VII.6-8; 201a26, Phys.VIl.5; 213a5, De Gen.et Corr. 1.3; 251a9, Phys.III.l; 253b8, Phys.l92b21; 257a34, Phys.YI.4; 263all, Phys.VI.2,9; 267b21, Phys.III.5. ~XtAAeuc;, Ahilej: Zenonov dokaz protiv kretanja, 234b14. ATJ~O)(Qt'toC;, Demokrit: atomi i njihove razlike, 184b21; nedeljive velicine, 187a3;puno i prazno kao nacela, 188a22; o obliku i suštini, 194a20; neogranicen broj elemenata, 203a21; sveopšte telo nije neprekidno, 213a34. 'E~1te6o)(AT1C;, Empedokle: verba eitantur, 196a22, 198b32, 199b 9, 250b30; eon.Anaksagora, Demokrit, 187a22, 188a18, 189a 15, 194a20, 198b18, 203b13; broj elemenata, 188a8, 189a15; Ljubav i Mržnja, 188b34, 198b16, 203b13, 250b28, 252a8, a26, 265b21; oblik i suština, 194a20; slucaj, 196a18, a20; podrugojacavanje, 250 b26, 252a7, a20; mešavina, 187a23. 'EQJ.Lfjc;, Herme: kip Herma od kamena, 190b7. Zeuc;, Zevs (Div): šalje kišu nužno, a ne radi žita, 198b16. 402

403

INDEXRERUM

ZTiv~v, Zenon: dokaz protiv postojanja prostora, 209a23; nije teško rešiti (Zenonovu aporiju prostora), 210b22; kineticke aporije ("dihotomija" i "Ahilej"), 233a21; cetiri Zenonove kineticke aporije, 239b5-40b7; aporija kumulativnih procesa, 250a20, 263 a5. •HQlixAE1"to~, Herakleit: sve je jedno po odredenju, 185b6; sve jednom postaje Vatra, 205a3; njegova teza postavljena je rasprave radi, 185a7. . Hoio5ot;;, Hesiod: verba citantur (Haos kao anticipacija prostora),2089b29. 8Ti~TJ~EV,u Tebu: 202b13. 'U1.0V, Bij: 222a23, bl1. AeUX1.1t1tO~,Leukip: (uz Demokrita), 213a34. AUXE1.0V, Likej: 219b21. Aux6q>Q~v, Likofron: uklanjanje kopule iz stava, 185b 28. MiA1.0oot;;, Melis: Aristotelova kritika, 185a20-186a22; Jedno ho nepokretno, 184b16; prazno kao preduslov kretanja, 213b 12, 214a27; bezgranicnost Bica, 185a32, 207a15; njegova grubost, 185 a9, I 86a8 (cf.254a25). (8evo"Q(hll~), Ksenokrat: teorija nedeljivih linija, 206al7 (nap. 37 ad loc.sit.). Eou~o~, Ksut: "talasanje" Svega,216b26. 'OAu~ma, Olimpija: 206a24. 'O~TJQOt;;,Homer: 221b32. naQ~Evi5TJt;;, Parmenid: nepokretno nacelo, 184b16; bice je ograniceno, 185b18, 207a15; sva bica su jedno, 186a7, 186a22187all; zakljucuje eristicki, 186a7 (cf.l85a9); toplo i hladno kao nacela, 188a20; nastajanje iz nebica kao cisto nastajanje ~i zato nemoguce), 192al. nliQ~v, Paron: 222b18. rnli't~v, Platon: ucenje o Velikom i Malom, 187a17, 189b15, 192a7, 203a4, a15, 206b27; (tvar) kao izvor zla, 192a15; bezgranicno u opažajnim i u umstvenim (bicima), 203a8, 207a29, 209b33; dva bezgranicna nacela, 206b28; dekada, 206b32; po404

INDEXRERUM

jam kretanja, 201b20; "Timaj", 251b17, 218a33, 209bll, 210 a2; "Sofist", 187al; "nenapisana ucenja", 209b15. nOAUXAE1.'tO~,Polikleit: 195a34, 195bll. nQ~'taQxot;;, Protarh: u teoriji slucaja, 197bl0. nu~ay6QE1.01., pitagorejci: vers.Platon, u teoriji bezgranicnog, 203a4, a6, 204a33; prazno, 213b22; parno i nepamo, 188b34; gnomoni, 203a14; tacka i jedinica, 227a28; bezgranicno izvan Neba, 111.6;nebeskasfajra i vreme, 218bl; Paron, 222b18. ~liQ5fu, Sardo (Sardinija): u mitu o usnulim herojima, 218a24 . TQoia, Troja: 222a26.

405

TE~TSKISADRžAJ

"FIZIKA" : TEMATSKI SADRŽAJ (po poglavljima)

Fizika I l.Odredenje znanja, prirodni put saznavanja odneodredenog ka odredenju, 2.Broj nacela, da li je nacelo pokretno ili nepokretno? Stanovišta prethodnika. 3.Opovrgavanje Parmenidove i Me/isove argumentacije. Aristotelova teorija pridavanja i prilucenosti, pojam bica kao takvog ha 01tEQ ovi. 4.Fizicari o broju i o prirodi nacela: jedinstveno prvobitno telo (voda, vatra, vazduh, nešto finije od vazduha, a gušce od vatre), ili nešto jedinstveno u cemu se nalaze suprotnosti (Anaksimandar, Empedokle, Anak.sagora). Razlika Empedoklovog i Anak.sagorinog stanovišta. S.Nacela kao suprotnosti: opšte slaganje svih fizicara. Nacela ne treba da poticu ni jedna iz drugih ni iz neceg drugog vec sve treba da potice iz njih, a to pripada prvim suprotnostima. 6.Broj nacela: dva, tri, ili više? Ne može biti samo jedno Iv.ib.3/, a ne može ih biti ni bezgranicno nmogo Iv.ib.4/; ali nije ih ni samo dva. Odnos izmedu podmeta i suprotnosti kao kljuc za rešenje ovog pitanja. 7.Razlika izmedu prostog i složenogpostajanja, odnosno izmedu postajanja i kretanja. Sve što postaje mora imati neki podmet koji nije jedinstven u smislu vrste, vec je brojcano jedinstven. Tvar kao podmet postajanja i propadanja: spoznatljiva po analogiji. Da li je bivstvo oblik, ili podmet (usrnislu tvari)? Rešenje "stare teškoce" u vezi s nastajanjem iz nebica: nešto nastaje iz nebica kao nebica. Prostonaprosto ništa ne nastaje iz nebica, ali na neki nacin, tj. po prilucenosti, ipak. nastaje iz nebica. Razlika izmedu tvari i lišenosti: nebice po prilucenosti, nebice po sebi. Kritika platonisticke teorije nacela. Tvar je prvobitni podmet svega pojedinacnog iz cega kaoupostojeceg nešto nepriluceno nastaje ili propada:,

407

TE~TSKISADRžAJ

Fizika II I.Šta postoji po prirodi, a šta ne; preliminarni pojam prirode, i Aristotelova klasifikacija cetiri osnovna znacenja termina
Fizika III

i

l.Priroda je nadelo kretanja promene. Ali, šta je kretanje? Situiranje kretanja u okviru ucenja o kategorijama bica. Opšte odredenje kretanja: USV1"hovljenost moguceg bica kao takvog jest njegovo kretanje. 2.Platonisticki pojam kretanja kao drogosti, nejednakosti, ili nebica, i Aristotelova kritika. 3.Kretanje se nalazi u onom što je pokretano a na osnovu onog što pokrece. Da li je kretanje tog što je pokretano isto kao kretanje tog što pokrece? Vrste kretanja odreduju se na osnovu opšteg odredenja kretanja. 4.Prelaz na pojam bezgranicnog kao zajednickog za kretanje, prostor, i vreme. Da li postoji bezgranicno?

408

TE~

TSKI SADRžAJ

Stanovišta prethodnika: pitagorejci i Platon (bezgranicno po sebi), fizicari (bezgranicno ima neku drugu prirodu kao osnov, vodu, vazduh, ili to izmedu, ili su elementi po broju neograniceni). Razlozi za postojanje bezgranicnog: a) vreme je bezgranicno; b) velicina je deljiva u bezgranicno; c) postojanja i propadanje su neprekidni; d) postoji ograniceno; e) mogucnost stalnog napredovanja kod broja, matematickih velicina i kod onog što je navodno izvan Neba. Kako postoji bezgranicno? Kao bivstvo, kao prilucenost necega, ili nekako drugacije? S.Nije moguce da postoji bezgranicno odvojeno od opažajnih stvari, kao nešto po sebi bezgranicno. Ne postoji kao delotvorno, kao bivstvo, ili kao nacelo. Ako ikako, bezgranicno postoji po pri/ucenosti. Da li postoji bezgranicno telo s obzirom na povecavanje? Ako je telo ono što je ograniceno površinom, tada iz samog odredenja tela sledi da ne postoji bezgranicno telo. Fizicki razlozi: bezgranicno telo ne može biti ni složeno ni prosto, svako telo je po svojoj prirodi negde, i za svako postoji neki prostor. Kritika Anaksagorine teorije o mirovanju bezgranicnog. Bezgranicno telo ne može biti bilo gde, odnosno ono u sebi mora pratiti diferencijaciju prostora. Ako prostor nije bezgranican, a svako telo je u prostoru, tada nije moguce da neko telo bude bezgranicno. 6.Besmislene posledice ako bezgranicno ne postoji: postojace pocetak i kraj vremena, velicine nece biti deljive na velicine, i broj nece biti bezgranican. Aristotelovo rešenje: bezgranicno postoji, ali ne delotvorno vec po mogucnosti: kao tvar,a ne samo po sebi, kao to ograniceno. 7.Bezgranicno u smislu pridodavanja, u smislu podele (kod velicine, kod broja). Bezgranicno nije istovetno kod velicine, kretanja, ili vremena, kao neka jedinstvena "priroda". Bezgranicno u matematici. Bezgranicno s obzirom na teoriju uzrocnosti: ono je uzrok u smislu tvari. 8.Opovrgavanje dokaza po kojima bezgranicno ne postoji samo po mogucnosti vec i kao nešto odredeno: a) nije nužno da delotvorno postoji bezgranicno opažajno telo, kao postajanje ne bi prestalo (v.4, pod c); b) postojanje oganicenog nije dokaz, jer razlikuje se dodirivati i biti ogranicen (v.4, pod d); c) dokaz na osnovu mogucnosti stalnog napredovanja u mišljenju nije osnovan, jer suvišak i nedostatak nisu il samoj stvari (v.4, pod e); d) vreme je bezgranicno pa je onda i zamišljanje takvo (opovrgavanje razloga pod a);

409

TE~TSKISADRžAJ e) velicina nije bezgranicna ni s obzirom na smanjivanje, ni s obzirom na samo zamišljeno povecavanje (razlog pod b).

Fizika IV 1.Prostor. Samo postojanje prostora ocigledno je na osnovu uzajamne zamene mesta: na osnovu toga se cini da je prostor nešto razlicito od svega što postaje u njemu ili što se menja. Isto se pokazuje i na osnovu premeštanja prostih prirodnih tela. Štaje prostor? Nije telo, nije ni neki od elemenata, nije uzrok nicega. 2.Zajednicki vlastiti prostor. Prostor je to što kao prvo obuhvata svako telo. Ali on nije ni tvar ni oblik, jer ovi se ne odvajaju od stvari, a prostor se može odvojiti. 3.Razliciti nacini tog biti-ti: a) kao deo u celini; b) kao celina u svojim delovima, c) kao vrsta u rodu; d) kao rod u vrsti; e) kao oblik u tvari; f) kao ono pokretano u pokretacu; g) kao ono što je u svojoj svrsi; h) kao što je nešto u posudi, i uopšte u prostoru.

i

4.Prvi prostor: ono što obuhvata i sadrži to ciji je to prostor. Nije ništa što pripada stvari: nije ni veci ni manji, ostavlja pojedinacnu stvar i odvojiv je od nje. Prostor, i kretanje u prostoru: kretanje tela koje je odvojeno od onog što ga okružuje. S.Prostor mora biti ili oblik ili tvar, ili neki razmak izmedu krajeva, ili sami krajevi ako ne postoji nikakav razmak pored velicine tela koje se nalazi u prostoru. Prve tri navedene mogucnosti su iskljucene (za prve dve v.2); prostor ne može biti ni razmak izmedu krajeva jer bi tada u istom bilo bezbroj prostora. Deff.: kao što je posuda neki prenosivi prostor, tako je i prostor neka nepokretna posuda. Prostor je prva nepokretna granica onog što obuhvata. 6. Smisao tog biti-u-prosto1U. U prostoru je ono telo za koje postoji neko spoljašnje telo koje ga obuhvata. Delotvorno i moguce postojanje u prostoru. Nešto je samo od sebe u prostoru kad je negde, a Nebo nije negde niti je u nekom prostoru, ako njega zaista ne obuhvata nijedno telo. Rešenje teškoca vezanih za prostor. 7.Prazno. Stavovi onih po kojima prazno postoji, i onih koji to poricu.

410

TE~

TSKI SADRŽAJ

"Razlozi" za postojanje praznog: a) ne bi postojalo kretanje kad ne bi postojalo prazno; b) zgUŠlljavanje i razredivanje dokazuju postojanje pramog, kao i povecavanje. Preliminarno odredenje pramog: prostor u kome nema nicega, ono u cemu ne postoji ništa teško ili lako, prostor koji nije opžajan u smislu dodira: prazno je ono u cemu nije ni nešto ovo, a ni neko telesno bivstvo; prazno je tvar tela (po platonicarima). Dalje odredenje praznog: nije telo vec neki razmak tela. Prostorno kretanje ne pretpostavlja postojanje praznog; tela mogu uzajamno menjati mesto i tako se kretati. Opovrgavanje ostalih razloga za postojanje pramog. S.Dokaz da ne postoji odvojena praznina: prazno nije uzrok kretanja. Naprotiv, sledi da kretanje nije moguce ako postoji prazno. 9.Opovrgavanje razloga za postojanje praznog usled postojanja retkog i gustog: ne postoji prazno, ali sve ostalo što je i dovelo do pretpostavke pramog predstavlja teškocu: kako ce postojati kretanje ako ne postoje zgušnjavanje i razredivanje, da li ce se onda Nebo (celina opažajnog sveta) "talasati", da li uvek mora nastati ista kolicina vode iz vazduha i obratno. Rešenje ovih teškoca je u pojmu tvari. 10'vreme. Izlaganje teškoca: Više-ne i još-ne u vremenu: izgleda kao da se vreme sastoji od onog što ne postoji. To-sada hovuv/ nije deo vremena. Teorije prethodnika: 1) kretanje Celine; 2) sama Nebeska sfajra (pitagorejci). Vreme nije kretanje, ali ne postoji bez promene. Kretanje je neprekidno zato što je velicina takva, a vreme je takvo zbog kretanja. Vreme je odredeno tim-sada: kad postoji to ranije i kasnije, tada tvrdimo da postoji vreme. Deff.: vreme je broj kretanja s obzirom na to ran~ie i kasnije. 12.Vreme je neprekidno usled tog-sada, i podeljeno je na osnovu njega. Ne postoji najmanje vreme u smislu velicine (postoji u smislu broja). Vreme kao mera kretanja; ne merimo samo kretanje pomocu vremena vec i vreme pomocu kretanja. Vreme kao "uzrok": pre je uzrok propadanja nego postajanja. Vreme je i mera mirovanja, jer svako mirovanje je u vremenu. 13. To-sada To sada je neprekidnost vremena jer povezuje prošlo buduce. Znacenje termina "upravo", "tek", "iznenada", "davno". 14. Svaka promenaje u vremenu, i u vremenu je sve što se krece.

i

411

TEMATSKI SADRžAJ

TEMATSKI SADRžAJ

Odnos vremena i duše (Uma koji je u duši i koji je osnov monadickog broja). Da li bi postojalo vreme kad ne bi bilo duše? Da li bi bilo kretanja bez duše? . Vreme je broj neprekidnog kretanja, a kružno kretanje (Neba) je ponajpre takvo zato što je jednoIiko i zato što je njegov broj najpoznatiji (kretanje Neba kao mera kretanja, i kao ono što reprezentuje vreme).

Mirovanje je lišenost, a lišenost je suprotnost necemu. Prirodna i protivprirodna mirovanja i kretanja: kod prostorne promene; kod drugih vrsta promene.

Fizika V

1.Teza: nije moguce da se nešto neprekidno sastoji iz nedeljivih delova, kao linija iz tacaka, ukoliko je linija nešto neprekidno, a tacka nedeljivo .. Ništa neprekidno nije deljivo do onog što nema delove. Velicina, vreme, i kretanje ne sastoje se iz nedeljivih delova, i ne dele se na nedeljive delove. 2.Svaka velicina je deljiva na velicine: odnos vremena, brzine kretanja i predenog rastojanja. Opovrgavanje Zenonovih dokaza. 3.Nedeljivost tog-sada: ono je nešto zadnje onog što je bilo, i nešto prvo buduceg, granica oba. U tom-sada nema kretanja, ali nema ni mirovanja. 4.Sve što se menja nužno je deljivo. Dvostruka deljivost kretanja: po vremenu, i na osnovu kretanja delova tog što je u pokretu. Nužno je da podele vremena, kretanja, tog-biti-u-pokretu, tog što je pokretano, i tog u-cemu se okretanje lodvijal budu iste. S.Odnos promene i napuštanja svojstava lu promeni/. Pocetak promene: ono u cemu se promena najpre dovršila, ono u cemu je najpre promena zapocela. Nemogucnost fiksiranja promene. Samo kod podrugojacavanja može postojati nedeljivo po sebi. 6.Nužno je da se promena odvija u bilokom delu vremena u kome se promena najpre odvija. Posledica: nužno je da sve što se krece ranije bude u pokretu. 7.Teza 1: nije moguce da se nešto krece za bezgranicno vreme preko ogranicene velicine. Teza 2: nije moguce da nešto bezgranicno bude u pokretu ili mirovanju za neko ograniceno vreme, bilo da se krece jednoliko ili nejednoliko. Teza 3: ni bezgranicno ne može preci bezgranicno za ograniceno vreme. 8.Teza 1: ono što se zaustavlja mora biti u kretanju onda kad se zaustavlja. Teza 2: ni za ono što miruje ne postoji neko sada kad se najpre umirilo. 9.Zenonovi argumenti. 1) "Strela ". Nema kretanja zato što je ono što se krece uvek u tom-sada. 2) "Dihotomija". Nema kretanja zato što kretanje ne može ni da zapocne. 3) "Ahilej". Nema kretanja zato što ono ne može da se završi.

l.Prilucena pro mena i promena prosto-naprosto. Analiza kretanja uopšte: ono što prvobitno pokrece, ono što je pokretano, ono u-cemu se kretanje odvija, vreme, ono iz-cega i ono u-šta. Promena koja nije prilucena nije u svemu vec samo u okviru suprotnosti, u tom-izmedu, ili u protivrecju. Klasifikacija promena: iz podmeta u podmet; iz podmeta u ne-podmet; iz ne-podmeta u podmet; iz ne-podmeta u ne-podmet. Svako kretanje je neka promena; razlikovanje kretanja i postajanja (propadanja). Vrste kretanja u zavisnosti od kategorija bica: kretanje unutar kakvoce (podrugojacavanje); kretanje unutar kolicine (rast i smanjivanje); kretanje unutar tog-gde (premeštanje). 2.Nema kretanja u okviru kategorije bivstva; isto važi i za 1tQo(,; n, te za delanje i za trpljenje; kretanje postoji u kategorijama kolicine, kakvoce i tog-gde zato što u svakoj od njih postoji suprotnost. Pojam nepokretnog. 3.Znacenje termina "zajedno", "odvojeno", "dodirivati se", "izmedu", "uzastopce", "sledece", "neprekidno", "sraslo". Problem kontinuiteta i diskontinuiteta prostora, vremena i kretanja. Uzastopnost i dodir. 4.Jedinstvo kretanja. Po rodu, po vrsti, prosto-naprosto (po bivstvu i po broju). Identitet kretanja po bivstvu i po broju: to-u-cemu se kretanje odvija mora biti jedno i nedeljivo; to-kada mora biti neprekidno; to-šta mora biti jedinstveno. Kretanje je neprekidno usled toga što je vreme neprekidno. Identitetjedno/ikog kretanja: nepravilnost je neka razlika. S.Suprotna kretanja, suprotna mirovanja. Suprotno je kretanje iz suprotnog ka suprotnom: kretanje iz jedne suprotnosti u drugu suprotnost suprotno je kretanju iz druge u prvu. 6.Suprotnost kretanja i mirovanja. 412

Fizika VI

4) "Stadion". Poricanje kretanja na osnovu relativnosti brzina tel~u. ~<><;>

~~.:::

(!i!/.\om(J4L

.\'_-""',,. '1;\"~l.:t~>~ ~'(~'Pt\A06'ny:.; i '_

..

r:

.-

TE~TSKISADRžAJ 10.Teza /: ono što nema delova ne može biti u pokretu osim po prilucenosti. Teza 2: nijedna promena nije bezgranicna (s obzirom na pocetak i kraj promene), no promena može biti vremenski neogranicena ukoliko se ne radi o brojcano jedinstvenoj promeni.

Fizika VII 1. Teza I: nužno je da sve ono što je pokretano bude pokretano od strane neceg. Teza 2: nužno je da postoji nešto što prvo pokrece, te da se ne ide u beskraj. 2. Teza: to što prvobitno pokrece - ne u smislu tog radi-cega vec u smislu tog odakle zapocinje kretanje - postoji istovremeno sa tim što je u pokretu. Klasifikacija prostornih kretanja: a)vucenje; b)guranje; c)nošenje; d)vrtložno kretanje. Nošenje i vrtložno kretanje (kotrljanje) svode se na vucenje i na guranje. Lematski stav: ne postoji ništa izmedu tog što je pokretano u prostoru i tog što pokrece. 3. Teza: ono što se podrugojacava podrugojacava se usled onog što je opažajno, te podrugojacavanje postoji samo kod onog za šta se kaže da samo od sebe trpi usled onog što je opažajno. 4. Da li je svako kretanje uporedivo sa svakim? Problem homonimije u poredenju kretanja. 5. Proporcija sile, dužine kretanja, i težine pokretanog tela: obrnuta srazmera i granica te srazmere. Zenonov paradoks kumulativnog kretanja. Primena ovog dinamickog principa na podrugojacavanje i na rast.

Fizika VIlI 1. Problem vecnosti kretanja. Razlicita rešenja u zavisnosti od toga da li je svet jedan ili ih ima više (atomizam, Anaksagora, Empedokle). Dokaz postojanja prvobitnog i vecnog kretanja. Vreme nije moguce bez kretanja: dakle, ako je vreme vecno, tada je i kretanje vecno. Dokaz da postoji docnija promena od "poslednje" . Kritika Empedokla iDemokrita. 2. Opovrgavanje protivdokaza. a) kretanje nije vecno zato što nijedna promena nije vecna; b) moguce je da bude u pokretu ono što nije pokretano niti u sebi poseduje ikakvo kretanje;

414

TE~TSKI

SADRŽAJ

c) udušena bica se pokrecu iako ranije nisu bila u pokretu, i pokrecu se sama od sebe. 3. Zašto se neka bica cas krecu, a cas iznova miruju? Opovrgavanje alternativa: a) nije moguce da se sve uvek krece, ili da uvek miruje: b) nije moguce da neka bica uvek miruju, druga uvek da se krecu, a da ništa nije nekad u miru a nekad u pokretu. Svedocanstvo cula: vidimo da se neka bica cas krecu a cas miruju. 4. Teza: nešto miruje i u pokretu je, drugo vecno miruje, a trece je vecno u pokretu. Zašto se teška i laka tela krecu ka svom sopstvenom mestu. Prirodenost vlastitog kretanja iz bivstvo pojedinacnog. Sve što je pokretano pokretano je us/ed neceg. 5. Dvoznacnost pokretanja: Pokretac ne pokrece sam sobom vec necim drugim. Pokretac pokrece sam, i to je ili prvo posle poslednjeg, ili postoji više posrednih clanova. Nužno je postojanje nepokretnog pokretaca: nije sve pokretacko ujedno i nešto što se može pokretati. 6. Teza: nužno je da postoji nešto vecno što prvo pokrece, bilo da je to nešto jedno li da ima više takvih bica. Dokaz iz neprekidnosti promene i vecnosti kretanja. Nepokretni pokretac je jedan vecan, zato što je kretanje vecno, neprekidno i jedinstveno. Iz vecnosti nepokretnog pokretaca sledi da je vecno u pokretu i ono što se prvo usled njega pokrece. 7. Da li je moguce da postoji neko neprekidno kretanje? Koje je to kretanje, i koje je prvo takvo kretanje? Prostorno kretanje prethodi podrugojacavanju i povecavanju li smanjivanju/. Ono je prvo i po bivstvu i po vremenu. Koje je premeštanje prvo? 8. Primat kružnog kretanja. Jedino je ono neprekidno, jer ono nema suprotno. Razlika izmedu kružnog kretanja i kretanja po krugu. Kružno kretanje je kretanje od sebe u sebe: sjedinjuje kraj i pocetak, te je samo to kretanje savršeno.

i

9. Teza: kružno premeštanje /1C\i1CA.oq>oQ!a/ je prvo od svih vrsta premeštanja. 10. Teza: Prvi pokretac mora biti bez delova, tj. ne može imati velicinu (nije telo). on je bezgranicna moc, a bezgranicna moc ne može postojati u ogranicenoj velicini, kao ni ogranicena u bezgranicnoj.

415

Objašnjenje skracenica

Objašnjenje skracenica imena autora i/ili naziva njihovih dela citiranih u napomenama, sa osnovnim bibliografskim podacima:

-Alex(andar Aphrodisiensis), Comm(entarium in Physicam), u Opera Aristotelis t.V, ed.I.Bekker, Berlin 1831-1870; -Anaxag(oras), Fr(agmenta), u Die Fragmente der Vorsokratiker, ed.H.Diels 1974 (nadalje DFV); -Anaximand(er), Fr(agmenta), u DFV; -Arch(ytas), Fr(agmenta), u DFV; -Arist(oteles): An(alytica) Post(eriora), Druga analitika; De Caelo, O nebu; Cat( egoriae ),Kategorije; De An(ima), O duši; De Div(inatione per Somnia), O proricanju pomocu snova; Eth(ica) Eud(emia), Eudemova etika; Eth(ica) Nic(omachea), Nikomahova etika; De Gen(eratione) An (imalium), O radanju životinja; De Gen(eratione) et Cor(ruptione), O nastajanju i propadanju; Hist(oria) An(imalium), Procavanje životinja; De Inc(essu) An(imalium), O hodu životinja; De Int( erpretatione), O izrazu; De Lin(eis) Insec(abilibus), O nedeljivim linijama; De Motu an(imalium), O kretanju životinja; De Mem( oria et Recolectione), O pamcenju i secanju; Metaph(ysica), Metafizika; Meteor( ologica), Meteorologija; De Mundo, O svetu; De Part(ibus) An(imalium), O delovima životinja; Phys(ica), Fizika; Poet(ica), Poetika; Polit(ica), Politika; 417

Objašnjenje skracenica

Objašnjenje skracenica

De Resp(iratione), O disanju; Rhet(orica), Retorika; De Soph(isticis) Elench(is), O sofistickim opovrgavanjima; De Sensu, O opažanju; Top(ica), Topika. Pored standardnog izdanja Aristotelovih dela, Aristotelis Opera, ed.I.Bekker, Berlin 1831-1870, ·korišcena su za vecinu spisa i novija kriticka izdanja grckog teksta (Bibliotheca Oxoniensis, Loeb Classical Library). Aristotel se citira po paginaciji Bekkerovog izdanja, dakle po broju strane u tom izdanju, po koloni (a namacuje levu, b desnu kolonu) i po broju reda (uglavnom od 1 do 35); no, ponekad i po broju poglavlja i paragrafa. -Com(ica) Adesp(ota), O. Schroeder, Bonn 1915. -Democ(ritus), Fr(agmenta), u DFV; Diog(enes) Laert(ius), Životi i mišljenja istaknutih filozofa, Beograd 1985; -Descar(tes), Princ(ipia) Phil(osophiae), Cambridge 1978; -Empedoc(Jes), Fr(agmenta), u DFV; -Heracl(eitus), Fr(agmenta), u DFV; -Hesiod(us), Theog(onia), ed.Rzach, Leipzig 1913; -Hom(erus), I1(ias), ed.D.Mom;o et T.W.Allen, Oxford 1978; -Leuc(ippus), Fr(agmenta), u DFV; -Long(inus), u Dionysius or Longines On the sublime, Cambridge 1973; -Meliss(us), u DFV; -Parm(enides), u DFV; -Pausan(ias), Opis Helade I-II, Novi Sad 1994; -Philol(aus), u DFV; -Philop(onus): In Phys(icam Aristotelis Commentarium), Commentaria in Aristotelem Graeca (dalje: CAG), ter.XVI, XVII, ~d.H.Vitalli, Berlin 1888; Corr(olarium) de Loco, v.Philop.In Phys; -Plato: Crat(ylus), Krati!; Euthyd(emus), Eutidem Leg(es), Zakoni;

Phaedo, Fajdon; Phil(ebus), Fileb; Polit(icus), Državnik; Parm(enides), Parmenid; Symp(osium), Gozba; Soph(ista), Sofist; Tim(aeus), Timaj; Platonovi dijalozi se citiraju po broju strane, paragrafa i reda iz izdanja Platonis Opera, I-III, ed.H.Stephanus, Paris, 1578. Ovde je korišceno standardno izdanje Platonovih spisa J.Burneta, Platonis Opera I-V, Oxford 1900 (1977). -Plot(inus), Enneades I-III, ed. H.R.Schwyzer et P.Henry, Oxford 1978; Plotinove "Eneade" se citiraju po broju "eneade" (od 1 do VI), po broju spisa u okviru pojedine eneade (od 1 do 9), po broju paragrafa, i po broju reda. -Proc(Jus): De decem dubit(ationibus circa providentiam), ed.D.Isaak, Paris 1977; Inst(itutio theologica), ed.E.R.Dodds, Oxford 1977; -Ross, W.D.Ross Aristotle Physics, a revised text with introduction and commentary, Oxford 1979; -Simpl(icius ): Comm(entarium in Physicanl), t.V Aristotelis Opera, ed.I.Bekker, Berlin 1831-1870; In Phys(icam Aristotelis Commentarium), CAG t.IX, X, ed.H. Diels, Berlin 1882-95; In Cat(egoriasAristotelis Commentarium), CAG t.VIII, ed.C. Kalbfleisch, Berlin 1907; -Themis(tius), In Aristotelis Physicam paraphrasis. CAG t.V/2, ed.H.Schenkl, Berlin 1900; -Zeno, u DFV.

418

419

POGOVOR (Slobodan Blaaojevic)

I

POGOVOR

Kretanje kao oznacavanje (pristup Aristotelovoj ontologiji prirode) I Neka strategija tumacenja Aristotelovih tekstova, pa tako i "Fizike", može se osnovati na njegovoj teoriji homonimije i polisemije. Ukoliko je sinonimija tek nuhi stepen polisemije, a homonimija tek prikrivena heteronimija, tada je precizni naziv ove Aristotelove teorije: polisemicno jedinstvo govora (AOyOc;). Jer ako se o necemu govori "na više nacina ali ne homonimno. vec u odnosu na nešto jedno, tj. u odnosu na neku jedinstvenu prirodu" (v.Metaph. l003a33-34: 1:0 oe <'SvAeye1:(X1. \.lev 1tOAAaxmc;, (UAcX 1tQOc; tV Kal: \.ltav 1:1VcXqnJo1.V Kal: OUX O\.lwvu\.lwc;; takode: ib.1003b5, l061al1, bl1), onda je jasno da polisemija mora biti sacuvana i u prevodu; obratno je kod homonimije, ako ona pokriva i skriva stvarnu disperziju znacenja kod Aristotela. Medutim, ove formule koje svakako slede iz Aristotelove teorije znacenja sasvim su apstraktne i nisu neposredno razumij ive; nadalje, i sama teorija je u Aristotelovim tekstovima data sporadicno i parcijalno, sa pomeranjem naglasaka i sa ociglednim traženjem svog zrelog oblika, i time je problem rekonstrukcije teorije znacenja koja je kod Aristotela stvarno na delu problem bez cijeg se rešenja ne može ni pristupiti Aristotelovom tekstu. U rešavanju ovog problema logika izgradnje ove teorije morala bi da bude utemeljena u konacnoj strukturi teorije, nezavisno od toga da li takvu strukturu možemo naci kao tematizovanu kod Aristotela. Rane formulacije ove seman-

423

POGOVOR

POGOVOR

ticke teorije ("Topike" i "Eudemova etika", ali i "Kategorije")l naglasak stavljaju na problem homonimije shvacene kao disperzije znacenja, te insistiraju na oštroj razlici izmedu homonimije i sinonimije, skoro bez tematizacije posrednih clanova. Sigurno je da homonimija kao gotovo prirodno stanje u kome se jezik zatice predstavlja problem kako razgovora s drugim, tj. dijalektickog diskursa, tako i razgovora "sa sobom", tj. epistemickog diskursa, jer pod pretpostavkom njene hipertrofije ili suverene vladavine kao same "prirode" jezika ni jedan .ni drugi diskurs ne bi bili moguci. Jer, znaciti mnogo toga i to u homonimijskom smislu znaci ne znaciti ništa, ili kako to Aristotel kaže:

nimi); 4) razlicita imena i razlicita znacenja (heteronimi); ovoj osnovnoj pode li pridodaje se ponajpre na osnovu Aristotelovog autoriteta i 5) delimicno podudaranje (paronimi). Ova podela nije bez svojih nedostataka, ali pokazuje iznutra formaciju ovih pojmova i utoliko je nazobilazna. Na primer, kako to ovde stoji "sinonimi" bi morale biti same imenovane "stvari", jer se inace ne bi moglo videti u kom plauzibilnom smislu se "životinja" sinonimno pridaje coveku i volu. Paronimi (na pr., "zdravlje", "zdravo") ovde zapravo i ne spadaju pošto predstavljaju pre gramaticku a ne logickulsemanticku razliku, jer kod njih je "korensko" znacenje isto, a razlika je u gramatickoj funkciji (imenica, pridev, prilog). "Polionimi" su zapravo sinonim i u modernom lingvistickom smislu (redovan primer taA'Vog odnosa kod Aristotela su Awmov i illa't10V, "ogrtac" i "plašt"), a heteronimi su jednostavno disparatna znacenja, ona kod kojih razlika u rodu onemogucava sinonimiju, ali kod kojih nema ni homonimije; i polionimi i heteronimi pripadaju najpre retorici i stilistici, isto kao i sinonimi u modernom smislu, te i homonimi u užem lingvistickom znacenju (Aristotelovi primeri takve homonimije: XU6>V,"pas" kao Sirijus i kao životinja koja laje; xAde:; kao "kljuc" (za vrata) i kao kost skeleta, kljucna kost). Dakle, ako je podela i izvedena naizgled elegantno, ona zapravo prikriva pravu strukturu semantickih odnosa. U Aristotelovom pojmu sinonimije sadržana je na kraju logika subordinacije i klasifikacije, jer rodovi se moraju pridavati svojim vrstama sinonimno, a vrste pojedinacnim "stvariwa". U suprotnom, ukida se sama mogucnost predikacije kao odnosa "jedan na jedan" lEV xai} 'EVOe:;,'t1 xa'ta 't1voe:;1 u skladu sa vec navedenim principom jedinstva znacenja; ali, ukida se i mogucnost zakljucivanja i dokazivanja, te najzad i sam epistemicki diskurs i nauka lemo'ttlll1l1 kao takva. Sinonimija u suštini odražava jednu statiku diskursa, i jedno staticno vidjenje nauke kao silogisticki i apodikticki izvedene. Moguce je povezati sinonimiju i heteronimiju, jer one se razlikuju kao prisustvo i odsustvo: može se naime reci da Ajeste A zato što nije B, i to bi onda bio primat heteronimije, ili da Ajeste A i da zato nije B (primat sinonimije); no, što se Aristotela tice, on bi najpre rekao - barem sudeci po izlaganju "najcvršceg nacela" filozofije u

"Ne znaciti nešto jedno jest listol što i ne znaciti ništa, a ukoliko reci nemaju znacenje tada je poništen medusobni razgovor, ali u istinije poništen i razgovor sa samim sobom": 'to yaQ lli) EV0llllcdvew ouoev 0lllla(VelV eo't(v, lli) ollllawov't6>V oE 'tti1v QVOlla't6>VaVnQll'tal 'tO olaA.€yeoi}al 1tQoe:;aAA:lp•.oUe:;,xa'ta oE 'ti)v aAtli}elav xal1tQoe:; au'tov, v.Metaph.l006b7-9. Vec uvodni tekst "Kategorija"/v.Cat.lal-151 sugerira kao utemeljujucu jednu logicku pode lu koja bi pokrila cetiri odnosa "reci i stvari": I) isto ime a razlicita znacenja (homonimi); 2) razlicita imena, a isto znacenje (polionimi); 3) isto ime i isto znacenje (sino1 Homonimiju"homonimije"kod Aristotela, a time i razvoj teorije homonimije koja svoju svrhu ima u pojmu polisemije i u konacnom odvajanju polisemije od homonimije možemo pratiti kroz stadijume, ali samo kao medaše i bez pretenzije na potpunost u prikazu ovog razvoja koji kod Aristotelanije ni linearan ni logicki nužan: cista homonimija (lingvisticki pojam), na primeru "kljuca",v. Eth.Nic.1129a30;homonimijakao idiferencija znacenja (u teoriji defmicije): W01:'ouoevoe;'HiJvi>1to ·muvoj..Lao ogoe;, ei ai) oj..Lo(we; e1tl.1taV1:0Oj..Lwvuj..LOV eq>agj..Lonet, lX1tOaO~el.e; v.Top.148a23-b22;oštra razlika prema sinonimiji (u izgradivanju logike subordinacijevrsta pod rodove i inherencijerodova u vrstama: oxe1t1:eov ae xal. ei Oj..Lwvuj..LOV 1:0daoe; 1:~ yevel...; OUVWVUj..Lov yag 1:0yevoe; xal. 1:0daoe;, v.Top.123a27-29;homonimija po analogiji:covek i njegov crtež, v.Cat.lal-6; prelaz ka polisemiji: 1:g(a q>tA.lae;daT) eivat, xal. j..Lrj1:e xa~' ev lX1taOae; j..LT)a' we;daT) EVOe;yevoue;, j..Lti1:e 1taj..L1tav A.eyeo~al 4LwVUj..Lwe;. 1tgoc; j..L(avyag 1:wa MyoV1:alxal. 1tgW1:T)V, WO1teg1:0ia1:glxov, v.Eth.Eud.1236a17,b25. 424

425

POGOVOR

POGOVOR

Metaph)V2 - da Ajeste A zato i samo zato što A nije B, tj. tvrdio bi identitet identiteta i razlike. Heteronimija bi tako mogla dinamizovati staticnost sinonimije, ali to su vec promišljanja koja izlaze iz Aristotelovog konteksta. "Homonimija" medutim, postavlja daleko složenije probleme. Najpre, ona sama je složena i gotovo homonimijska. To je dinamicka semanticka kategorija, jer u njoj je najpre skrivena razlika stvari: one postaju homonimne tek otkrivanjem razlike, te time postavljaju jezik odbacujuci ga od sebe. To i ovo nije isto iako se naziva istim imenom: ovaj uvid postavlja jezik pred zahtev i u prostor semantickog legitimisanja. Homonimi su suspenzija znacenja, i tu suspenziju znacenja treba imati uvek u vidu, i onda kada je u pitanju navodna homonimija "bica", ali i onda kada Aristotel pokrece neku od svojih bezbrojnih analiza necega "o cemu se govori na više nacina" ha rcOA.A.axUl~ A.eyolleval. Homonimija je kod Aristotela složena utoliko što obuhvata citav niz relacija. Simplikije, sledeci jasno u tome dugu tradiciju egzegeze3, razlikuje homonirniju koja se osniva na slucaju i onu koja se osniva "na mišljenju".

Slucajna homonimija bi zapravo bila isto što i homonimija u danas uobicajenom smislu te reci, a ova druga pokriva: 1) homonime po slicnosti l'XalJ' OllolOnl1:al; 2) na osnovu analogije le'X 1:* avaA.oy(a~/; 3) one koji imaju jedinstveno poreklo la
2 Kao razlog za to da je ovo nacelo "najcvršce" navodi se to što "nije moguce biti u zabludi" kad je ono u pitanju hteQt ijv c~ha\!1e1Joi)ilvat aouva'tov, v.Metaph.IO05bI2/. "Nužno je vec posedovati ovo Inacelol u shvatanju bilo cega što jest", to je ono sa cime se dolazi (jedan specifican apriori), tako da nema samo status principa neke nauke, ili nauke uopšte (Aristotel izricito odbacuje tumacenje da ovo nacelo ima metodski smisao pretpostavke; naprotiv, ono je "ne-pretpostavno" lav1J1tC)i)e'tov/, i "nije pretpostavka" louX U1toi)eot~/, vec status osnova samog govora i razumevanja. Same formulacije ovog nacela pokazuju odredenu razbarušenost netipicnu za Aristotela, ali ne i nedoslednost u onom što je bitno (Aristotel zapravo spaja princip identiteta i princip protivrecnosti). Jedna formulacija koja je i uzorna za ostale i dovoljno složena: "Nije moguce da isto istovremeno !zajedno, alJ.al i pripada i ne pripada istom i s obzirom na isto", i odmah u nastavku parmenidovski obrt, "nije moguce za bilo šta isto misliti da jest i da nije leivat xatIJ.11 eivatl", v.Metaph.IO05bI9-14. 3 V.Simpl.In Cat.3 1.22-32. I 1 (ova podela je u slicnom obliku vec za Porfirija opšte mesto egzegeze Aristotela, v.Porph.In.Cat.60.15sqq); isto važi i za donji primer slucajne homonimije (v.Porph.In Cat.65.22-24; Simpl.In Cat.31.24-25). 426

4 "Eliminacija metafore iz sfere epistemickog diskursa" odgovara onom što sam Aristotel kaže iz vlastitog pojma nauke: "ne treba niti raspravljati IOtaA.Eyeoi)atl niti odredivati IOQt(eoi)atl metaforicki", v.An.Po st.97b 23; Top.139b32. Razlog za ovu eliminaciju je u tome što metafora i njeno korišcenje cine "stav neoborivim" !'tov A.oyov aVe~EA.eyx'tOV,v.De Soph.Elenc. 176b24/, jer metaforicki stav se ne može uhvatiti ni za glavu ni za rep. Metafora je dobra ili istrošena, uspela i "živa", ili obrnuto; ali i dobra metafora je i dalje metafora. Metafora na osnovu analogije nosi i sve ostale tipove metafore, v.Poet.1457b6; za estetsku vred-nost koju Aristotel pripisuje analoškoj metafori, v.Rhet.141 Ob36. Medutim, u epistemickoj eliminaciji metafore analogija ostaje na svom mestu. Ne treba sa vodom baciti i dete, ali je ipak problem razlikovanja sistematskog mesta metafore ianalogije doneo i velike nevolje poznijim (ali i današnjim) tumacima Aristotela. Kao nešto nesumnjivo treba u tumacenju prihvatiti to da analogija za Aristotela ima matematicko znacenje proporcije a ne nekog nepravog nacina zakljucivanja na osnovu slicnosti koje i ne može biti nešto razlicito od prikrivene metafore (jer time se zapravo analogija stapa sa homonimijom). Aristotel koristi jednu artikulisanu teoriju proporcije izgradenu u Akademiji uPlatonovim poznim go427

POGOVOR

dinama (pravi autor te teorije je po svemu sudeci Eudoks, matematicar koji je na osnovu teorije proporcije izazvao prvu veliku revoluciju u grckoj matematici), ali i nezavisno od toga Aristotelova upotreba termina avo:A.oyio:je uvek matematicka. Na primer, u Eth.Nic. 113la29-ll32b17 u definiciji pravednosti kao proporcije (u tom tekstu on daje i sažetu teoriju proporcije), on razlikuje dva tipa proporcije, diskontinuiranu i kontinuiranu /~hnQrH.J.evTJ,ouveXrjc;;/te ocigledno koristi neke od teorema ucenja o proporcijama, permutac~iu i obrazovanje zbirova (componendo); inace, koristi i obrnutu proporciju te i produženu, kao što se, na primer, celina istorijske dedukcije nacela fizike u Phys.I zasniva na proširenoj proporciji i na formuli koja iz te proporcije sledi: ut ornnes ad ornnes ita unum ad unum. Takozvana kontinuirana (geometrijska) proporcija oblika a:b=b:c zapravo temelji Aristotelov pojam silogizma jer i u silogizmu se viši termin odnosi prema srednjem kao sre~ii prema nižem (u silogizmu Barbara, a ovaj zajedno sa Celarent irna status aksioma u Aristotelovoj silogistici). Štaviše i sam naziv "srednji termin" ho f.l.eoov/ u Aristotelovoj teoriji silogizma direktno je prenet iz geometrije (iI f.l.eoTJje visina pravouglog trougla koja je geometrijska sredina odsecaka na hipotenuzi, tj. formira sa njima geometrijsku proporciju). Analogija u tom smislu kod Aristotela, na razlicite nacine, temelji i metaforu i silogizam, ali razlikuje se i od jednog i od drugog. Zanemarivanje ove razlike izmedu metafore i analogije, kroz strategiju rehabilitacije metafore, "krasi" i inace izvanrednu studiju "Živa metafora" P.Ricoeura (La metaphore vive, Paris 1975); kroz strategiju de-strukcije metaforicnosti metafizickog diskursa isto zanemarivanje u J.Derrida "Bela mitologija" (La mythologie blanche, Paris 1972). Na propuste prouzrokovane neadekvatnom procenom sistematskog mesta matematickog pojma analogije kod Aristotela upozorava i P.Aubenque, u "Problem bica kod Ari stotela " (La probleme de l' etre chez Aristote, Paris 1962); posebno s obzirom na sholasticku teoriju analogia entis, v.ib.202-206. Uopšte, cela diskusija je pod Platonovom senkom, jer kod njega je analogija gotovo redovno skracena metafora (poredenje), a i tamo gde Plato n formira metaforu na osnovu analogije analogija funkcioniše prvenstveno spolja (primeri su brojni, ali: v.Phaedo.7lc: "analogija" (poredenje) sna i smrti; Phaedr.275d: slikanje i pisanje; u smislu po kome je analogija više od poredenja ali gde ona ipak dolazi spolja, v.Gorg.464b, 5l8a). Poistovecivanje analogije i metafore zastupali su i neki od starih komentatora: Simplikije spominje Atika, te daje i Porfirijevu kritiku ovog poistovecivanja, v. Simpl.In Cat.32.l9-25. Poistovecivanje je zasnovano na mogucnosti re428

POGOVOR mata sinonim ije i sinonimne predikacije. Ali ono što iznutra pogada sam taj diskurs jesu preostala dva tipa hominimije: ako detekcija metafore u nacelu ne predstavlja problem, jer ako savladamo nacin na koji je uopšte moguce praviti metaforu onda je jasno možemo i prepoznati, te ako žrtvovanje metafore ustolicuje epistemicki diskurs kao meru diskursa, detekcija polisemije je možda i problem svih problema kad je Aristotelov Gasno, i Platonov) pojam bnottllJ.TJ u pitanju. A6yo~ je dobar primer polisemije, jer on kod Aristotela zahvata od "puke reci" koja je prazna i nije više od zvuka IKev6~ A6yo~/, preko prelaznih i protetickih funkcija (poštapalice) kao što su "govor", "razlog", "izlaganje", "obrazloženje" (pa "dokaz"), do takvih kao što su "odredba", "odredenje" lA6yo~ tij~ ouola~/, ili "unutrašnji oblikovni princip" onog pojedinacnog 1'A6yo~ tou EKaoT:Ou/. Tu nemamo ni slucajnu homonimiju, ni homonimiju po slicnosti ili po analogiji; ocito je da se radi o polisemiji, ali na osnovu cega ili/i u odnosu na šta? Polisemija nije nužno i homonimija, štaviše prava polisemija nužno nije homonimija. Razlika izmedu njih je razlika polova, skupljanja, sabiranja l'AeyelV, oUAAoy((ealJal, A6Y09 i rasipanja. Izmedu ova dva pola, konvergencije i diver~ncije znacenja, Aristotel ustanovljuje niz prelaznih stupnjeva konvergencije (bliskost po rodu, analoška i relaciona srodnost, srodnost funkcija, metaforicka tvorba, i td.), tako da je time data jedna složena semanticka struktura koja je obavezujuca kako u tumacenju, tako i u prevodenju Aristotela. I tumacima i prevodiocima dogada se ono što Aristotel prigovara svojim prethbdnicima: veruju da se o necemu govori sa-

dukcije metafore na analogiju, ili na poreklu metafore iz analogije, a Porfirijeva revalorizacija poetske metafore ide za tim da bi izandala i okoštala metafora mogla biti homonimija (jer, možda su najzad "slucajne" homonimije zaboravljene izvorne metafore): "noga" u "noga od stola" se tako više ne doživljava kao metafora vec kao homonimija, a u "noga brda" je metafora zato što postoji paralelni nemetaforicki izraz "podbrde" liJ1twQeux/, podnožje. No, ova revalorizacija metafore pripada retorici (i to upravo Aristotelovoj), a ne Aristotelovoj opštoj semantici, te utoliko promašuje pojam analogije mimo metafore.

429

POGOVOR

POGOVOR

mo na jedan nacin, U. da je znacenje neposredno jasno i dato, i da je ponajpre istovetno sa tradiranim koje je i vlastito (neprepoznata polisemija). No, još cešce se dogada obratno: da se Aristotelova polisemija u kojoj je sadržana i tematizovana cvrsta artikulacija i struktura pojma razvodni u homonimiji. Kod Aristotela oprez pred polisemicnom i homonimijskom prirodom jezika nije izraz neke potrebe razlikovanja radi razlikovanja, neke filološke pedanterije koja bi svoje pravo mesto imala u leksikonima i recnicima (analiza obicnog jezika), vec predstavlja posledicu i manifestaciju projekta izgradivanja ontologije kao opšte i formalne semantike odnosno paralelnog hoda u domenu "bica kao bica" lov n ovi i govora 1)"6yor:.1 koji od bica i od artikulacije bica dobija svoju meru. Najzad i svoje "najcvršce nacelo" filozofije kao princip semantickog identiteta Aristotel shvata kao ekvivalentan postojanju bica po sebi ha ov xcXb' CJ.lxr61,jer da ukoliko ništa nije po sebi ono što jeste, tada ni postulat semantickog identiteta nema smisla, i obratno. Ta ekvivalencija semantickog identiteta i bica po sebi je takode i Aristotelov pojam istine. Ove paralelene linije imaju svoju unapred projektovanu tacku dodira u odredenju 16QlOj..L6~1kao cinu istinskog apofantickog imenovanja, u kome je tek jezik zadobio svoju meru (znacenje).

jer da su to nacela svega što prirodno postoji (v.Phys. 190bI7-191a2). Dakle ona je kao nacelo jedinstvo oblika i tvari. Kretanje je opet, odredeno kao "nezavršena delotvornost" (eveQYEtCJ.a.E)..tl~, v.ib.201b31-32/, ali kao delotvomost moguceg - a mimo ciste delotvornosti svaka je delotvornost delotvornost moguceg - ono je jedinstvo oblika i tvari. Dakle, u Aristotelovom opisu "priroda" je oblik i tvar u jedinstvu oblika i tvari, i kao to jedinstvo, san1 hilemorficki sklop kao kretanje odredivanja i samodredivanja. Ova naizgled tautološka preformulacija Aristotelovog odredenja prirode ukazuje najpre na paralelni hod bica i govora (odredivanja) u samoj ontologiji prirode, jer kretanje bi najzad bilo vecno samoizgovaranje "prirode" u prisustvu, no ukazuje i na to da "priroda" ne može pokriti intendirano znacenje Aristotelove
eioe\l", v.Top.102a31); ovaj "opis" roda sledi zapravo iz Aristotelove teorije definicije, jer najopštiji rodovi se ne mogu defini sati vec je moguce dati samo njihov opis (na osnovu onog što je uou:Qwv 1:TI
j

430

IU)..f)/,

6 V.Metaph.1014b16-17: u jednom smislu "priroda" je radanje, postanak /yeveau;1 onog što raste /
431

POGOVOR

POGOVOR

kao "nezavršena delotvornost" upucuje na svrhu ho..oc,/ i na delo svrhe i na bice-u-delu lev-eQyetal koje i jeste pri-sustvo 11taQouoial, na jedinstvo prisustva i odsustva, pa onda na "sustvo", suštinu, bivstvo louoial; no, ako je kretanje u-delu-bice kao prisustvo-odsustvo svrhe, tada je ono "nezavršeno bice-u-svrsi" (eV1:eAeXetaa1:eAtl<;,v.Phys.257 b8), višene i još-ne onog što ostaje isto u prisustvu, "usvrhovljenost onog štoje nezavršeno" (v.De An.43Ia3-7, tu su "delotvornost" i "usvrhovljenost" sinonimi), i tako bivstvujuca protivrecnost. Ako se kod "kretanja" ne primišija još vlastita predstava o kretanju koja je navodno merodavna zato što je vlastita, tada se može doci do prostora u kome se tek kretanje može imenovati. Vlastita predstava nece preci prag privatnog ego koji sebi laska da je transendentalni ali zapravo stoji pod punom vlašcu tradiranog mnjenja, onog što Aristotel naziva 1:&evco~a, jer ako taj ego može da kaže da je kretanje "premeštanje jednog dela· tvari ili jednog tela iz blizine tela koja su mu u neposrednoj blizini, i za koja smatramo da miruju, u blizinu drugih"7, tada je jasno da se radi o preliminarnom opisu "premeštanja" (translatio, <poQa), o opisu koji je možda adekvatan

opažaju koji ovaj privatni ego (ili možda više njih) ima kad je promena mesta u pitanju ali nicemu drugom. Dakle, "priroda je nacelo kretanja" pre predstavlja zagonetnu polisemicnu formulaciju koja zahteva postepeno i obazrivo odgonetanje, a ne formulu kojom bi se kao nekakvom nominalnom definicijom dalje moglo baratati, i to važi podjednako i za Aristotelovu formulu na grckom aQXTt1:tle;KtVtloew<;;:ako Grcima i nije bio potreban "prevod", tumacenje i egzegeza svakako jesu, pa onda najzad i prevod ako svako tumacenje jeste prevod i obratno, iz istog jezika u isti ili u "tudi", - "tude" i "vlastito", "domace", "maternje", isto su tako odredbe koje hoce da ustolice homonimiju kao sudbinu jezika i kao usud tog "života koji govori" I'~wv Myov exov/, kao vavilonsku kulu jezika - jer vlastiti jezik je ponajpre taj tudi i cudno u sebi skriveni jezik prepokrivanja fenomena, upravo zbog svoje neprozime i nepodnošljivo nepristojne blizine.
lef2YOv/, na od-sustvo la1touoial

7 V.Descartes, Princ.Philos.Pars II, pr.XXV. Ovaj "princip", kao i oni koji mu neposredno slede - posebno pr.XLIV po kome kretanje nije suprotno kretanju vec su suprotni relativni smerovi dva kretanja (up.Arist.Phys. 229a7-b22) - uklanjanju ontološku dimenziju teorije kretanja: najzad kretanje tu više nije u pitanju u svojoj mogucnosti. Takode, konsekventno se otklanja ejdetska odredenost kretanja (crescendo ejdetske odredenosti kretanja kod Aristotela možemo pratiti na pr. u De Caelo.273a7-17, u tekstu koji zavreduje krajnji oprez i pažnju, i jednu produbljenu egzegezu, jer rec je opisu unutrašnjeg sveopšteg tela u kome je kretanje jedino i moguce kao ejdetski proces samoodredivanja), tako da ovaj rudimentarni obzor ne sadrži više od predstave. Napuštanje tla ontologije prirode sprovodi se upravo na središnjem pojmu te ontologije, na pojmu kretanja (konsekvence se mogu pratiti od D.Humea preko klasicnog pozitivizma do tzv. logickog empirizma i "filozofije nauke"). Analogni tok i njegove aporije na pojmu kauzaliteta podrobno analizira P.Ricoeur u "Vreme i Prica" (posebno, poglavlja "Pomracenje razumevanja" i "Rasprskavanje nomološkog modela", v. ib.tI, 142, 155, Novi Sad 1993).

432

8 Platon je taj koji je kao prvi filozofski istoricar filozofije ovu razliku formulisao, tako da ne vidim razlog da se ova "fizika" naziva "predsokratovskom"; štaviše, takvo imenovanje samo zbunjuje jer preuvelicava ulogu Sokrata cije razumevanje i procena vrednosti ove "fizike" teško da prevazilaze ono što, na primer, Gorgija (u "Pohvali Heleni", ali i u svom postrnodernistickom spisu "O prirodi, ~. O nebicu") ima o tome da kaže. O tome nam, možda više nego što bi neko želeo, svedoci Ksenofont u svojim "Uspomenama" (v.Xenoph.Mem.IV.7) gde Sokrat "filozofiju prirode", dakle jonsku fiziku, odbacuje na osnovu potpunog odsustva bilo kakve "koristi" od nje, jer da kad bismo mogli da iskoristimo prirodne procese za svoje svrhe (cak i za tzv. moralne svrhe, jer to što su one "moralne" ne menja ništa u razumevanju Sokratove procene dometa teorije), onda bismo trebali da se njima i "teorijski" pozabavimo (anticipacija ciftinskog moralnog karaktera moderne prirodne nauke, ali i dovoljan razlog za prezir takve "nauke" koja se najzad pretopila u tehniku kao u svoju dugo skrivanu prirodu?). Domet pretplatonske fizike se po Aristotelu iscrpljuje na izdvajanju dva tipa (ili: aspekta) kauzaliteta, na tvarnom uzroku i potom pod "prinu-

433

POGOVOR

roda" morala iscrpsti totalitet svega što jest i što može biti, i tako bi bila ono što kao to jedinstveno traje u nastajanju i propadanju, tvar kao mogucnost nastajanja i propadanja, i kao takva osnov, ali ne i izvor i nacelo (pocetak) kretanja. A ukoliko se "ne shvati šta je kretanje, tada je nužno da se i priroda ne shvata"/v.Phys.200bI4ai)1;~C; ayvoeiobal "al. 't'T]V 15: avay"aiov yag ayvoouf.LCvT)C;
434

POGOVOR

Ono što važi za
tuma (osnovano na stoickoj logici). Primeri Aristotelove upotrebe više su nego indikativni, jer za njega je pored razlike koja je vrstotvorna zato što izdvaja neku vrstu iz roda kome zajedno sa drugim vrstama tog roda pripada i zato što odvaja tu vrstu od drugih vrsta /v.Top.143b7/, takvo i kretanje koje je oblikotvorno jer ono što se krece dolazi do svog oblika (ejdetske odredenosti, a ejdopojeticka razlika i jeste sama ejdetska odredenost): v. Eth.Nic.1173b5, sa direktnim pozivanjem na "Fiziku" (verovatno na Phys.III.l-3). 10 '!:ix EVooi;cximaju u Aristotelovoj dijalektici sasvim odreden hermeneuticki i epistemicki status: to su vladajuce predrasude i tradirana ubedenja, ono u šta veruju svi, ili vecina ljudi, ili barem oni mudri medu njima, ili vecina mudrih, ili oni "videni" i "slavni" medu mudrima, oi EVooi;o\, po kojima i ta mnjenja dobijaju naziv /v.Top.100bll-13/. Te predrasude su izmedu onog što niko ne misli, ono "neverovatno" i nikad mišljeno ha aoo~cx/, pa zato i besmisleno, i onog što protivno vecini ili cak svima misle neki od tih videnih i slavnih po svojoj mudrosti, paradoksi ha 1tcxQaoo~cx/,kakve su na primer Zenonove teze o kretanju, Herakleitovi stavovi, sofisticki jezicki i logicki paradoksi, i td. O tome što niko i ne misli ne vredi ni raspravljati - kao kad bi se tvrdilo da je "bice Dionis", ili da je "jezik kuca bica", ili da je "bice kao takvo neki covek" - jer taj koji to tvrdi ne tvrdi ništa. "Paradoksi" medutim predstavljaju teze iza kojih se najcešce kriju stvarni problemi. Može se odbaciti formulacija paradoksa i navodni dokaz paradoksalne tvrdnje ali da probem ostane (jer "irna u

435

POOOVOR

kao samosvesni metod. Jasno je po sebi i bez daljnjeg da ovaj pristup ima svoj izvor i uzor u Platonovoj dijalektici eidosa, jer najzad i za Aristotela je cilj kritike uvreženih mnjenja dosezanje onog prostora u kome se pitanje o štastvu necega ho ·d ton, 'to -.'l. ~v dv(u/, može postaviti tako da se zna šta se zapravo pita. Pri tom uvreženo mnjenje koje je zapravo tradirano znacenje podleže zahvatu re-konstrukcije (izvorne legitimacije u svojoj preteziji na važenje). Aristotelov ocigledni jezicki "konzervativizam" - to je ocigledno vec u gorenavedenom primeru o "zdravlju" u kome se Aristotel preliminarno priklanja vladajucoj upotrebi reci - izvire iz uverenja da se ljudi i mimo svoje volje po prinudom same istine istini i približavaju i da je i hteli ne hteli izgovaraju samo ako pokušaju da govore, ali taj "konzervativizam" ga ne sprecava u terminološkoj inovativnosti, u kovanju novih terimina i u pomeranju znacenja starih, jer konzervativizam udružen sa tako radikalnim zahtevom suspenzije znacenja onog što je tradirano ne može rezultirati ni u cemu drugom do u jednom superiornom odnosu prema jeziku koji tek treba da nauci da govori neizgovoreno. Ova ambi-

POGOVOR

valencija ogleda se vec u znacenju termina 'to KUQ\WC; AEY0I-U:vov koji ce kod Aristotela znaciti i "vladajuce" znacenje termina i njegovo "pravo" znacenje dosegnuto tek putem epistemicke suspenzije prvogl1. Ceo repertoar stare sofistike (Prodikova i Antifontova istraživanja sinonimije i homonimije, neologizmi i analoške tvorbe novih termina kod velikih ucitelja retorike Protagore i Gorgije)12 Aristotel iz usko retorickog kruga problema prenosi na plan univerzalne semantike kao opšte ontologije. Ovaj Aristotelov postupak /1l€i}oOOC;/ možemo pratiti na delu i korak po korak u okviru njegove teorije nacela ontologije prirode, te u jedinstvu ovih nacela u pojmu kretanja. II U Phys.I Aristotel je pokušao da izvede istorijsku dedukciju nacela "fizike". Razvoj pretplatonske filozofije prirode bio je po ovoj dedukciji voden pojmom suprotnosti /tvavnw'tT)C;/, odnosno postupnim otkrivanjem suprotnosti kao nacela svega što postoji po prirodi. U ovoj istorijskoj dedukciji Aristotel može da se osloni na 11 U prvom (retorickom i lingvistickom) smislu, v.Poet.1457b3, Rhet.

tome filozofije", kao što Aristotel kaže za elejsko ucenje o Jednom-Bicu, v.Phys.185a20). "Predrasude" su medutim redovna polazišna tacka Aristotelove strategije suspenzije znacenja: nije pitanje to da li pre treba poštovati roditelje ili bogove, ni da li ih (i zašto) uopšte treba poštovati onaj ko to pita ne traži dokaz nego batinu - vec šta znaci to "poštovati roditelje ili bogove". Ocigledna je bliskost ovog Aristotelovog metoda "suspenzije znacenja" i Sokratove (i rane Platonove) dijalektike. Može se, svakako, i "suspenzija" suspendovati (to je isto kao da se pokuša davanje njenog odredenja), jer ona najpre implicira, kao pravnicki termin, pojmove pretenzije i legitimnosti, pojmove transgresije prava i prava poseda (posebno, pravo prvog zauzeca: to je moje zato što nije tvoje, to važi zato što nije tacno da ne važi; bice je ono što jeste zato što nije ono što nije), ali suspenzija suspenzije najzad izlazi na e1toxii kao na radikalnu dimenziju konstitucije znacenja (Husserl, sledeci i u tome, pod "prinudom istine", ono zaista vitalno u Aristotelovoj dijalektici, jer njegovo "suzchžavanje od suda" nije ništa drugo do suspenzija znacenja). Dakle, može se suspendovati "suspenzija", ali se time opet i nužno završava u brisanom prostoru konstitucije znacenja, pa time i u prvom pitanju filozofije. Refleksija, kao i um, irna granicu.

436

1404b31, 1405bll, 141Ob12; za drugo (inter alia), "suspenzivno", znacenje, v.Metaph.1015aI4, 1015b12; Cat.14a27, 14b24; Top.103a35. Primeri su brojni i za jedno i za drugo znacenje i uvek imaju nužan prizvuk suspenzije znacenja, jer ne može nešto biti "ispravno" imenovano bez daljnjeg. Tu prizvuk "gospodstva", onog što "gospodari i vlada", u Aristotelovom 1:0xUQtOV,ukazuje na govor "drugog" i samo smeta; "vladajuci" jezik je za Aristotela uobicajena i uhodana upotreba jezika, upravo ono "naše", "domace" (1:01CUQtOV 1Caloi1Ceiov,v.Rhet.l404b31, 1405bll). 12 Ali ne samo to! Nezavisno od ovih važnih dostignuca stare sofistike, Aristotel je u Gorgiji mogao da vidi i mnogo više: izvorni osecaj razlicitosti jezika i stvari toliko snažan da se jezik kod Gorgije potpuno osamostaljuje i saopštava jedino samog sebe, ali tim osamostaljivanjem postaje i predmet retorske manipulacije. Gorgija zapravo sprovodi suspenziju jezika, i time omeduje i odreduje Platonovu i Aristotelovu reakciju. Filozofija je adekvatan odgovor na krizu znacenja, i na jezicki solipsizam Gorgije. Sam Platon izokola i uvijeno pokazuje da Sokrat nije rešenje za Gorgiju; za konacno rešenje problema sofistike ukoliko ona gorgijanski suspenduje znacenje i zatoci nas u jezik, a to i jeste prava sofistika, ("prava" u tom smislu da je jedini ozbiljni protivnik) neophodan je "stranac" iz Eleje. Isti gost gostuje i u Aristotelovoj "Fizici".

437

POGOVOR

POGOVOR

nekoliko prethodecih teorija (atomizam, Empedokle, ali posebno Parmenid u "putu mnjenja", i Platonova "nenapisana ucenja"), ali njegova teza je da je status suprotnosti kao nacela potkrepljen "opštim slaganjem" ( za olloA6yrHJ.a 1tav1:wv, s obzirom na razlicite probleme, v.Philop.ln Phys. 51.26, 52.10, 403.20, 564.5. 565.23; SimpI.In Phys.190.26)13. Njegova argumentacija je jednostavna i bice ponavljana tokom istorijskih transformacija metafizike, u njenom obracanju vlastitoj istoriji: prethodnici govore u jednom smislu svi razlicito jedni od drugih jer drugacije imenuju svoja nacela, a u drugom smislu govore isto jer da je moguce uspostaviti analogiju izmedu njihovih temeljnih stavova. Dakle, njihova "nacela" stoje u odnosu homonimije na osnovu analogije, ona su homonimi za neimenovana i neprepoznata "prava" nacela (meta)fizike. Istinsko apofanticko imenovanje otud jest moguce samo savladavanjem ove homonimije, a ovo se postiže otkrivanjem kljuca analogije, konstante koja postoji u njenom ponavljanju. Analogija je po svom pojmu primat odnosa pred tim što je postavljeno u odnos, a konstantnost odnosa dovodi do formalne strukture koj a se može popunjavati proizvoljnim promenljivim clanovima (Aristotel ih zove oQo~,granicne "odredbe", "medaši", "termini", na osnovu upotrebe u grckoj matematici svog vremena). Vec neki razlomak kao jednostavna proporcija lavaAoyial predstavljaformu odnosa proizvoljnog broja clanova: beskonacno mnogo brojeva može stajati u odnosu I :2, ili 2:3, ili 3:4, i td., u odnosu koji se, ne bez dubokog opravdanja u tradiciji, naziva "prostim" (a1tAou<;;,absolutus). Ako se vec izdvoji sanIa proporcija - kao što je to odnos polovine i celog - tada postaje izlišno otkrivanje novih primera istog odnosa, jer on ih kao viši pojam zapravo sve vec sadrži i generiše.

Time Aristotelova interpretacija prethodecih teorija nacela ukida mogucnost ponavljanja. Analogija je dovoljno utvrdena na primerima, a korak koji Aristotel preduzima ide ka tematizaciji samog analoškog odnosa. Ocigledno je da Aristotel misli da time postaje nemoguce ponavljanje imenovanja nacela - samim time da je zaustavljeno homonimijsko imenovanje po analogiji, i otkrivanje novih imena - ali i to da njegova nacela više nisu nazivi tog tipa vec da dolaze iz same strukture ponavljane analogije i da prezentuju tu strukturu. Ovaj semanticki pristup nacelima fizike nalazi svoj konacni izraz u njihovim imenima, jer "oblik", "tvar" i "lišenost" Idoo<;; - DATJ- o1:eQTJo~<;;/ zapravo predstavljaju strukturu znacenja. Aristotelne misli da je time postavio novi par suprotnosti koji bi predstavljao produžavanje niza vec postojecih parova14 vec da je postavio konstantu i kljuc samog analoškog niza, i tako ga dokrajcio u mogucnosti ponavljanja. Niz konkretnih parova suprotnosti smirio se u pojmu suprotnosti kao takve. Ali, u pojmu koji je preformulacija principa semantickog jedinstva, odnosno preformulacija "principa protivrecja". Kao istoricar filozofije Aristotel je u Metaph.I predložio drugi kluc za razumevanje njenog kontinuiteta. Istorija filozofije se tu posmatra iz ugla teorije uzrocnosti: teorije pretplatoniskih fizicara, elejske škole, pitagorejaca i Platona posmatraju se kao otkrivanje celine teorije kauzaliteta: od tvari, preko uzroka kretanja, oblika i suštine kao uzroka, do svrhe kao uzroka uzroka (sam pojam uzrocnosti). Razvoj se tu ipak shvata kao linearno i kumulativno napredovanje, a sami uzroci kao jedan pored drugog, tj. bez eksplicitno izraženog medusobnog odnosa. Kolikogod to cini ovaj razvoj naizgled jasnim kao napredovanje znanja, toliko njegova nužnost ostaje skrivena. Štaviše, teleologija se spolja pripaja razvitku jednog mišljenja koje je dominantno neteleološko (sa izuzetkom Platona), kao što to i sanl Aristotel inace konstatuje u svojoj uobicajenoj kritici pretplatonske filozofije prirode. Pojam uzroka kao da nema dovoljno veliku nosivost tumacenja, jer nije ekspliciran ni odnos izmedu nacela, uzroka i elementa laQXll, ainov, 01:OlXeiovi ali ni medusobni odnos uzroka. Da li cetverostuka uzrocnost

"13 Svi fizicari se slažu s tim da su nacela suprotnosti.Po mišljenju Simplikija tu imamo dve linije argumentacije: prva bi se zasnivala na postojanju opozicije u svakom kretanju, odnosno na izvesnosti ejdetske odredenosti svakog kretanja, a ova se osniva na "opštoj saglasnosti".Nijedna od njih ne daje apodikticku izvesnost vec samo uverljivost ili verovatnocu. Tek treca linija argumentacije, izvodenje nacela fizike iz "principa protivrecnosti", s pravom pretenduje na apodikticnost ilbtOaet)cn)Cm!;/ i tek to je prava dedukcija "nacela"fizikg. 438

14 Za ouo·tOtxta, v.Phys.I (d.n.4l, st.41-2).

439

POGOVOR pokazuje jednu neizlecivu homonimiju "uzroka", ili se ipak može govoriti o uzroku kao takvom, i to ne homonimno? Takode, još više nego u paralelnom toku u Phys.I jasna je Aristotelova nevolja sa tumacenjem elejske teorije Jednog-bica koja se izdvaja kao principijelno nesvodiva kako na arhe-logiju Phys.I tako, i još više, i na aitiologiju Metaph.I. Jer ova teorija nije pokušaj utemeljenja ili redukeije mnoštva i raznovrsnosti fenomena vec uvid u njihovu decidiranu neutemeljenost. No, sklop Phys.I-II otklanja ove nedostatke. Aristotel doduše daje istorijsku dedukciju nacela fizike, ali pravi dokaz nije istorijski, "opšte slaganje"(koje se, uzgred budi receno, može pokazati samo po cenu pretumacenja i pojednostavljivanja), vec je osnovan u odnosu nacela ontologije prirode. Oblik i lišenost su cisto prisustvoodsustvo Istog u Drugom (u tvari): to, ne-to, i ono što nije ni to ni ne-to. Afirmacija Ixa1:aq>aote;1 je dvostruka negacija lun6q>aote;l, i to je zapravo princip od koga Aristotel polazi. To da suprotnost ne može biti negacija dolazi najpre iz neodredenosti negacije (pa tako tvar nije suprotnost obliku), jer ona kao neodredena ne može biti suprotna niti njoj išta može biti suprotno. Suprotnost pretpostavlja negaciju neodredenog - jer A je suprotno nekom B zato što B pripada tom ne-A ("belo" nije suprotno svemu "ne-belom", jer "nebelo" može biti, na primer, "obrazovano" ili "prcavo", vec je suprotno "crnom" ili necemu što je izmedu belog i crnog, a što je takode ne-belo) - a prva negacija neodredenog, dakle ona koja je još uvek negacija, jest odredena negacija, i to je lišenost. Tek negacija ove odredene negacije je oblik, afirmacija kao dvostruka negacija. Ne može se dovoljno naglasiti znacaj ove dvostrukosti negacije kao izvora same oblikovnosti oblika, jer zadržavanje i zastoj na formalnom odnosu protivrecja skriva dinamiku dvostruke negacije kao osnova same odredenosti. Znacenje je kod Aristotela shvaceno kao kretanje ovog dvostrukog negiranja koje tek jeste oblik, nezamisliv nezavisno od tvari i lišenosti. Ako se negacija neodredenosti shvati kao kretanje odredivanja ili kao kretanje ka odredenju, ~. kao kretanje ka onom što je unutar svojih meda postavljeno i tako ograniceno i odvojeno od svega drugog, onda se može videti unutrašnja veza nacela ontologije prirode kod Aristotela, data u kretanju kao praizvomom samoizgovaranju "pri440

POGOVOR rode" u prisustvu, kao "hoda u bivstvo" loMe; de; 1:T]v ouoiav/, jer taj hod i nije ništa drugo do samodredivanje na pozadini neodredenosti i vlastite negacije, kao svaka iz sebe izgovorena Rec. Aristotelova q>uote; otud ne nalazi svoje puno i delotvorno bivstvo u bledilu teksta (otvorena "knjiga prirode") vec u samoizgovaranju u živoj sadašnjosti. Isto ovo jedinstvo nacela možemo videti i u Aristotelovom pojmu odredenja logtoll6e;1 onog što postoji po prirodi, jer ako ništa od toga nije moguce odrediti bez tvari i kretanja, onda je jasno neposredno da nacela ontologije prirode poticu iz odredenja Idefinitiol kao stava identiteta. A ukoliko je, sad, odredenje zapravo apofanticko imenovanje, onda je takode jasno da Aristotelova nacela predstavljaju strukturu znacenja. III Dinamiku i domet ove dedukcije nacela ontologije prirode možemo pratiti kroz sukcesivne prefonnulacije jednog upornog pitanja: zahvaljujuci cemu je bice uzeto iz odsutnosti?15. Kroz ove preformulacije može se pratiti i Aristotelova strategija savladavanja homonimije, utoliko što njegova nacela ontologije prirode zapravo postavljaju to "osnovno pitanje filozofije" koje navodno drži bivstvo bica u mogucnosti nebivstva, odnosno u odsutnosti i mogucnosti odsustva. No onda odsutnost više ne može figurirati kao nacelo ontologije prirode. "Zahvaljujuci cemu je bice uzeto iz odsutnosti?" je retoricko pitanje, a ne osnovno filozofsko pitanje. Najzad, pravo filozofsko pitanje je da li uopšte ima filozofskih pitanja, ili su zapravo sva filozofska pitanja retoricka. Jer, i u ovom pitanju homonimija caruje. Da ima icega "zahvaljujuci cemu" uzima se kao samorazumljivo, da je odnos bica kao prisutnosti i neke odsutnosti iz koje je bice "uzeto" uzima se kao nešto jednoznacno iako u tom odnosu može biti skrivena ne polisemija vec možda i neizleciva homonimija. Ako se obuzda razumljiva ili hinjena usplallirenost zbog aporije moguce odsutnosti svakog moguceg bica, može se eventualno i doci do prostora u kome se vidi nužnost odsutnosti. To daje odsutnost nužna ne znaci da ona u bilo kom smi15 V.Karl-Heinz Volkmann-Schluck, Einfurung in das philosophishe Denken, Frankfurt 1975; prevod: Uvod u filozofsko mišljenje, Beograd 2001; Martin Heidegger, Einfurung in die Metaphysik, Tubingen 1966; prevod: Uvod u metafiziku, Beograd 1976.

441

POGOVOR

POGOVOR

slu prethodi prisutnosti, te da je onda zaista u pitanju to kojim volšebnim nacinom i zaštQ se bice u smislu prisutnosti izdvaja iz vlastite odsutnosti, vec da je ona nužna jednako kao i bice koje iz nje može da postaje, ako može da postaje. Njena nužnost je nužnost ex hypothesi, jer misliti nešto kao u svom bivstvu odredeno znaci misliti ga iz mogucnosti kako njegovog bica tako inebica, dakle iz njegove odsutnosti (lišenosti) i iz negacije te lišenosti. A da odsutnost ne postoji po sebi - uostalom kao nijedno od Aristotelovih nacela ontologije prirode - znaci samo to da se ovo pitanje na nivou nacela ne može ni postaviti. Gornja fonnulacija "osnovnog pitanja filozofije" utoliko predstavlja tek pripremni stadijum za diskusiju sa Aristotelom. Da jest nešto, a ne naprotiv ništa, ...to može itekako cuditi. Ali cemu ovo cudenje ima da zahvali svoju postojanost, i štaviše to da samo sebe shvata kao nešto izvanredno i cak uzvišeno, dostojno najdubljih tajni metafizike? Odsustvu Razlike i razloga da iz nicega ikada išta nastane? Kad bi se taj taj razlog mogao navesti, tada bi tajanstvenost kojom pitanje odzvanj a nestala bez traga. Aristotel posrnatra barem tri analogne aporijske situacije koje su poucne i za razumevanje ovog "prvog i jedinog" pitanja filozofije koje kao takvo - dakle kao neretoricko ne bi trebalo da bude otklonjeno kao dosadna muva vec samo ojacano u ponavljanom postavljanju (valjda što cešce u toku dana, kao neka vrsta mantre). Prva Aristotelova aporijska situacija u okviru teorije nacela ontologije prirode je izdvajanje iz bezgranicnog /anEtQov/, druga je kretanje u praznom, a treca je bice slucaja i tog prilucenog i'n>Xll, ro OU~pf}pEx6~/. Nastanak necega iz bezgranicnog i neodredenog za Aristotela je isto tako malo razumljiv kao i nastajanje ni iz cega: zašto pre ovo nego ono, zašto pre tadal6 a ne posle ili nikada, zašto upravo sada,

zašto uopšte nešto a ne samo to bezgranicno i neodredeno? Odsustvo razlike u bezgranicnom ne onemogucava samo odgovor na ova pitanja vec i njihovo postavljanje. Kretanje u praznom nije moguce upravo iz istih razloga - zato uostalom evidentnost kretanja ukida mogucnost postojanja pra-

16 Aristotel prati sledeci ram u kontinuiranom izlaganju u Phys. III-IV: 1) kretanje (Phys.III.I-3); 2) bezgranicno (ib.4-8); 3) prostor (phys.IV.I-5); 4) prazno (ib.6-9); 5) vreme (ib.1O-14). Bezgranicno hb cX1tetQov/ i prazno ho xevov/ su za Aristotela prvenstveno motivi za polemiku kroz koju on dijalekticki potkrepljuje svoju ideju univerzalnog referentnog sistema koji najzad kao totalitet odreduje svako kretanje: sveopšte opažajno telo kao telo svih tela. Nakon eliminacije bezgranicnog koje je za Aris442

znog: prazno je indiferencija, nebice, jer kad bi u sebi sadržalo samo jednu razliku (na primer, izmedu gore i dole), ono više ne bi bilo prazno. No ništa se ne krece bilo odakle i bilo kuda, bilo kako i bilo kada - to je jedan od postulata Aristotelove teorije kretanja (drugi je da svako kretanje mora imati uzrok) - tako da bi kretanje u praznom bilo isto što i nastajanje ni iz cega. Dakle, ako se u onom pitanju pita kako je moguce nastajanje ni iz cega, tada je odgovor jasan: nema nastajanja ni iz cega, iz apsolutnog nebica ništa ne postaje. Aristotel daje za pravo pretplatonskoj fizici kad je

totela samo aspekt (svakako, nužan) negacije u apsolutnom kontinuumu Ger kontinuum se i odreduje kao ono što je deljivo u beskonacno, dakle kao ono što se ne može podeliti), i praznog (prostora) jer da je svaki prostor fenomenološki gledano samo i jedino mesto nekog tela pa onda nužno i ispunjen, preostaje jedinstvo prostora i vremena u kretanju, kao bice koje uvek pocinje, jer uvek je novo kao samopostavljanje u vlastitu prisutnost. Aristotel je Platonovo pitanje shvatio kao da nije retoricko: "šta to vecno biva, a postanka nema, i šta jest (tako) da vecno postaje, anikada ne biva?", 1:t 1:0 QV aei', yeveotv 6e oi>X exov, XCXt1:t1:0 ytyvo~evov ~ev aet, QV 6e oi>6e1to1:e,v.Plat.Tim.27d6. Jer vecno postajanje je vecno zapocinjanje i to u neprikosnovenosti i indiferenciji brisanog prostora u kome je tek istina moguca. Pitanje zašto sada? znaci zato kod Aristotela više nego Parmenidovo "zašto pre nego kasnije": ....1:t eS' <XvIltv XQeoc;6>Qoev u01:eQov 1) 1tQooi)ev, 1:of>~TJ6evoc;aQ~allevov, q>f>v; (v.Parm.Fr.8.9-11) Jer da, ..." koja bi ga potreba nagnala da izraste /q>f>v/ranije ili kasnije, ako zapocinje od nicega?" Ovo pitanje je vec retoricko bez ikakve sumnje, jer Parmenidova pozicija onemogucava (štaviše: ona to zabranjuje) pitanje o nacinu bica onog što uvek postaje. Transformacije ovog pitanja kroz istoriju metafIzike podrobno prati Richard Sorabji u Time, creation and the continuum, New York 1983 (posebno, ib.79-80: veza ovog pitanja sa Leibnitzom, pa onda posredno i sa "osnovnim pitanjem fIlozofIje").

443

POGOVOR

POGOVOR

nastajanje ni iz cega u pitanju, ali dodaje i modifikaciju principa: iz "nicega" ništa ne nastaje, ali u nekom smislu, tj. po pri/ucenosti, sve nastaje iz nebica u smislu lišenosti. "Osnovno pitanje" je vraceno na tlo razlikovanja tvari i lišenosti, odnosno na tlo Aristotelovih nacela ontologije prirode. I bice slucaja pokazuje

istu ovu indiferenciju

prema vlastitom

razlogu: da postoji neki razlog slucaja i da on utoliko uopšte nije slucajan, to niko i ne spori; sporna je veza izmedu razloga i ucinka (uzroka i posledice). Covek je jeo zacinjenu hranu, ožedneo je, izašao je na ulicu eda bi otišao do najbliže javne cesme, i bio je ubijen (za ovaj pomalo bizaran primer slucajne veze, v.Metaph. I027b15); mogao je izaci iz drugih razloga (i opet nastradati), mogao je i da ne izade, mogao je da izade i da ne nastrada, mogao je ... ali nije! Zašto je nešto moguce? Zato što njegova protivrecnost nije nužno istinita? Ili zato što njegovo postojanje ne implicira nikakvu nemogucnost, ili zato što stav koji to postojanje izrice nije nužno lažan? 17. Ili zato što njegovo nepostojanje ne implicira nikakvu

17 V.De JnU2-13 (2Ia34-23a25). Možda je, u ovom tekstu a i inace kod Aristotela, od logicke analize odnosa moda Inih pojmova (možno, moguce, nemoguce, nužno, i njihovih negacija: nije možno, nije moguce, nije nemoguce, nije nužno) još važnija ontološka dimenzija modaliteta kod Aristotela, jer da "zasigurno to-nužno i to ne-nužno jesu nacelo svega da jest i da nije" /x0:1 eon o~ aQX~ iowe,; 1:0 avo:yxo:iov x0:1!.L~avo:yxo:iov 1tanwv il dVo:t il!.L~ elvo:t, v.ib.23aI8-19/. Delotvornost /F.veQyeto:/ se tu ne posrnatra neposredno kao modaIni pojam, ali jasno je da se izdvojene modaIne kategorije ne mogu odrediti mimo tog "delotvornog" jer da najzad "to što je nužno jest isto što i delotvorno" 11:0 e~ avayx'r)e,; ov xO:1:'eveQyeto:v eon v, v.ib.23a 21-221. Time se najzad svi središnji pojmovi Aristotelove ontologije pokazuju kao ukljuceni u modalitet, tj. kao "pridodata razgranicenja i odredenja" I1tQooDeoete,;otoQi(01JoO:t, v.ib. 21b30/ samog "bica" 11:0 d vo:tl. Ali time se kod Aristotela i bice, uzeto po sebi (dakle, "bez" modaliteta), ogranicava najpre na to da-jest Ion eon/, a modaliteti se povezuju sa njegovom ejdetskom odredenošcu, jer sve što jeste mora nužno biti u nekom, bilo kom, modalitetu: nužno je da covek bude to "živo govorece", jer mrtvac ili naslikani covek samo su homonirnno to, tako da je život nužan za coveka zato i samo zato što je on delotvorno covek samo ukoliko je živ, pa je otuda nužnost zapravo de444

nemogucnost? Postoji samo zato što može da postoji. Postoji zato što postoji. Tu je, pa jeste. Možda je u tome izvor tajanstvenosti "osnovnog filozofskog pitanja". On je u odsustvu razloga za bice (ili nebice) necega ukoliko se bice necega postavi u svom cistom da (dakle, nezavisno i bez svog šta)18 nasuprot ociglednoj mogucnosti vlastitog ne. Težina toga da se razume i pojmi slucaj (kretanje u praznom, nastajanje iz bezgranicnog ili ni iz cega) ne dolazi otuda što je njegov razlog navodno duboko skriven vec otuda što ga nema. Tako je to po Aristotelovim analizama prilucenosti u svim prilucenim vezama, jer pitati zašto je ova tabla zelena polotvornost: ne može se reci da "on jest zato što jest" vec da on "jest zato što jest on što jest". Bice jeste samo kao modalitet bica, ako vec sve mora biti u nekom modalitetu. Zato je najzad i Aristotelov odgovor na pitanje o konacnom i u svemu vladajucem smislu "bica" 11:0 dvo:t/ u okviru modaliteta, jer "premda se o bicu govori na mnogo nacina, onaj u svemu gospodareci smisao jest daje "bice" u-svrsi-bivanje": 1:0 dvo:t e1tel1tA.eovo:xwe,;Uye1:o:t, 1:0 x1JQiwe,;eneUxeta eonv, v.De An.412b9. Bice je delotvornost. 18 V.An.Post.78a22, 33; 87a16; 89b24. Jer, može se pitati: 1) da li nešto jeste? i 2) (ako jeste) šta jeste? Ali i to je opet dvostruko u zavisnosti od toga da li je rec o predikaciji ili o bicu necega po sebi nezavisno od predikacije, dakle o bicu necega izraženom u cinu apofantickog imenovanja u odredenju: 1) da li je? (tabla zelena); 2) da li jest?; 3) zašto je? (tabla zelena); 4) šta jest? (tabla). A potom se to "jest" nakon ovog dvostrukog racvanja diferencira dalje u okviru "predikacije" i u okviru "definicije", dakle u okviru ucenja o nacinima pridavanja /oXtl!.LO:1:O: 1:'i'le,; XO:1:'r)YOQio:e,;/ i u okviru ucenja o odredenju /oQtO!.Loe,;/. Problem zelene table, "srebrnog pehara" ili "tišine iznad vrhova planina" /v.M.Heidegger, Uvod u meta fiziku, sU 02-103/ onda zadobija odredeniji smisao problema pridavanja, ali ovaj je tek uvodni stupanj postavljanja pitanja o bivstvu bica. Uvodni u tom smislu da ogranicenje pitanja o bivstvu bica na razlicite nacine pridavanja vodi u odredenje bivstva bica kao podmeta /il1toxe(!.Levov/i time na kraju - ukoliko se na tom ogranicenju ostane - kao tvari (to je i ontološko ogranicenje koje Aristotel vidi u kategorijaInom sklopu u celip.i: "ne valja /bivstvo/ samo tako /odrediti/: to nije dovoljno, jer i samo to /odredenje/ je nejasno, a uz to i tvar /time/ postaje bivstvo", oel oi) !.Li)I-L0vovoihwe,;' ou yf1.Qixo:vov' O:U1:01:eyf1.Q1:o\no ii5'r)A.OV, xo:l E1:t 1'\ UA.'r) OUO(O:yiyve1:o:t, v.Metaph.1029a9-1O. 445

POGOVOR

POGOVOR

drazumeva da to "jeste" u "tabla je zelena" znaci još nešto više od kopule, odnosno to znaci protrcati pored Aristotelove teorije predikacije. Uzrok slucaja je neodreden, odnosno bezbroj toga može biti njegov uzrok, i Aristotel ovu neodredenost i bezgranicnost bica slucaja svodi na tvar IUATj/: ona je konacan uzrok slucaja. U "osnovnom filozofskom pitanju" je onda postavljen problem - jasno, uvek gledano iz Aristotelove teorije nacela, i u zahvatu epistemicke suspenzije - postanka iz tvari, ali ona je unapred pretumacena kao nebice (kao Ništa), i to kao nebice po sebi, a iz nebica po sebi ništa ne nastaje. Tako je to u Leibnitzovoj (i Heideggerovoj) formulaciji ovog pitanja: Volkmann-Schluck možda i bez namere uklucuje pojam "odsutnosti" lixrr.ouoia.1 kad ovo pitanje razume u gorenavedenom smislu izdavajanja bica iz odsutnosti? Time se medutim, umesto tvari koja nije po sebi ništa (dakle: "nije po sebi ništa", ane "nije ništa po sebi"), pa tako nije nije ni nebice po sebi vec je i to samo priluceno, jer postoji samo u odnosu na oblik kao bivstvo bica, uvodi lišenost IO.€QTjot<;!kao "trece" nacelo Aristotelove fizike. Jer lišenost je odsustvo oblika i tako po sebi nebice (po sebi nebice oblika cija je to lišenost). Sada pitanje vec postaje jasnije, odnosno sada se vec možda može videti šta se zapravo pita. Pita se šta je to zahvaljujuci cemu je oblik savladao vlastitu lišenost? Ali oblik je samo negacija vlastite lišenosti, jer ni on ne postoji po sebi, bolje receno on je kao Rec l<paot<;1 i kao (po)tvrdivanje Ixa..a<pa.0l<;1 i, najzad, kao pridavanje i to što se pridaje (jer on je istovremeno i xa..TjyoQia. i .0 xa..TjyoQouf..1evov,praedicatio i praedicamentum) negiranje vlastite lišenosti, i ništa više nego to negiranje, te i "postoji" samo kao to negiranje i razlikovanje, tako da bi onda to "zahvaljuci cemu?" bio on sam. Zagonetnost ovog pitanja onda dolazi otud što se nije napravila razlika izmedu lišenosti i tvari vec je i tvar shvacena kao odsustvo, a ne kao podmet kao nešto blizu bivstva (prisustva) i na neki nacin bivstvo louoia. rr.w<;!, dakle onda zagonetnost dolazi iz homonimije "odsustva". Suprotnosti (prisustvo i odsustvo Istog) ne mogu medutinl, po Aristotelovom mišljenju, delovati neposredno jedna na drugu vec je neophodno nešto trece (ni to ni ovo) što je podmet suprotnosti eda bi

i

446

one uopšte mogle doci u dodir, i to trece je tvar. Dakle, opet bi to zahvaljuci cemu je bice (oblik) uzeto iz odsutnosti za Aristotela neposredno i bez daljnjeg bila tvar kao razlicita i od oblika kao bivstva bica i od lišenosti. Time se u tom "prvom pitanju" dospeva do polemicke situacije koja je analogna onoj koju Aristotel izgraduje prema platonizmu svog vremena (neposredni Platonovi naslednici u Akademiji, Speusip i Ksenokrat, ali i sam Platon), ili drugacije receno, ovo pitanje bi bilo moguce iz platonicarske perspektive identifikacije lišenosti i tvari. Kroz slojeve homonimija došli smo barem do definisanog tla Aristotelove ontologije prirode. Ali ostaje sumnja da svi homonimijski naboji sadržani u ovom pitanju još ni izdaleka nisu iscrpljeni. Ništa, to nezakonito cedo negacije, pojavljivace se uporno kao senka onog što je osvetljeno, a neke glave (da, sve zajedno sa svojim u-glavljem ItYX€<pa.AO<;/) ce se uvek okretati ka fascinaciji te senke. Preduslov _ "sauzrok" louva.t.ia.1 kako kaže Aristotel prateci u tome Platonal9 - da bude išta a ne naprotiv ništa je tvar, ali ona nije više od toga, tj. nije ništa više od preduslova. S druge strane, ni oblik kao takav nije uzrok nicega, a to nije ni lišenost. Prisustvo ili odsustvo necega može biti uzrok - jer da ako je konllilar uzrok spasa broda i putnika na njemu, tada je njegovo odsustvo uzrok propasti u buri - acisto prisustvo ili odsustvo nisu uzrok nicega, kao što to nije ni negacija i jednog i drugog, tvar. No, tvar je svakako najbliže tome da u nekom smislu ipak bude uzrok ukoliko je uvek i svagda pasivni preduslov nastajanja, ali opet uvek i svagda kao tvar necega, dakle kao tvar odredena iz odnosa prema onom što ona nije. Najzad to daje tvar uzrok necega ne znaci ništa drugo do to da ono što postoji mora moci da može da postoji20. Kad bi sve

19 V.Plat.Politic.281c, 287b; Gorg.519b; Tim.46d. Za Aristotelovo pomeranje macenja od "sauzroka" (u pravnom smislu sakrivca, saucesnika, u cemu je naglašena aktivna uloga "sauzroka") ka "neophodnom uslovu", v. Metaph. 1015a21. 20 Ovim se najzad pojam tvari - dakle, osloboden od kosmoloških predstava o nekakvom kvazi-objektu koji navodno postoji pre oblikovanja, tj. o tvari kao "materiji" i "materijalu" koji pored toga još "pruža otpor" oblikovanju ("pružanje otpora" je na nivou nacela neodrživo, ali upravo447 to

POGOVOR

moglo i da postoji i da ne postoji, da bude i takvo i ovakvo i drugacije (jer, za Aristotela nije moguce, osim u refleksiji, odvojiti "bice" i "tako-bice", tj. oni nisu odvojeni in refI, dakle kad bi sve bilo samo moguce i kad ništa ne bi bilo nužno, uvek takvo i takvo, ili barem statisticki ucestalo (kao smrt, izlaženje Sunca, "ponekad" i zvezda na istoku, zamrzavanje vode u rekama i inace, generativna priroda žena, slobodni pad, san, godišnja doba, engleska glupost, tipografska greška, vrucine za vreme "Psa" a ne u "Ovnu", itd.), tada bi tvar bila uzrok uzroka jer bi se u njoj sabrala mogucnost moguceg, i time bi se spirala ponavljanja pitanja zatvorila. Nacela "fizike" tako ne dqju odgovor na pitanje "zahvaljuci cemu", mada smo se preko njih unekoliko približili smislu tog pitanja i mogucem Aristotelovom odgovoru. Otklonjeni su barem nepotrebni nesporazumi potekli iz homonimija i njihovih zloupotreba, a time se i prišlo možda bliže izvornoj tvorbi pojmova i kontekstu u kome oni imaju svoju ejdetsku moc, moc oblikovanja žive prisutnosti, a time i dimenziji Aristotelove polisemije. Ako je nasilje nad "prvim pitanjem" izvršeno, izvršeno je samo zato što je je u osnovi pojma "realiteta" svakog konacnog mišljenja, jer ono realitet ne može drugacije ni pojmiti ni doživeti vec kao otpor) - potpuno približava onom što Kant naziva "transcendentalnim jedinstvom apercepcije". U pojmu subjekta kod Descartesa i Kanta nije mišljeno ništa više nego Aristotelova tvar IUA.TJI kao cista mogucnost odredenja, "ono što mora moci da prati svaku moju predstavu", jasno na osnovu i na tragu, - kroz istorijska pruoblicenja meta fizike, - Aristotelovog preliminarnog odredenja bivstva bica kao podmeta Isubiectuml. 21 in re, realiter, trebalo bi da bude prevod za termin 1tO:Yl-Lo:nxtU~ grcke "sholastike" Iv.Philop.59.29, 53.9, 399.30/. Smisao ovog termina možemo videti u sledecem Filoponovom stavu: "nakon što je (sc. Aristotel) na osnovu opšteg korišcenja (tih termina: a1tO "til~ xotVil~ XQtl0ew~) razdvojio tvar i lišenost, razdvaja ih on sada i na osnovu njihove sopstvene prirode, i upravo to je njihovo stvarno 11tQO:Yl-Lo:nxtll razlikovanje", v.ib. 153.18-20 (Filoponov komentar se odnosi na Arist.Phys.190a9). Dakle, Filopon u terminu realiter vidi samo cilj epistemicke suspenzije jezika, jer to "stvarno" moralo bi biti ekvivalentno sa "istinskim" ("njihovo razlikovanje u istini"); ali onda bi "stvar" 11tQaYl-Lo:I bila isto što i "istina". Kao što i jeste.

448

POGOVOR

nužno. Može se nastaviti isto tako "nasilno", pa kuda odvede da odvede pod prinudom istine. IV Nacela "fizike" ne daju odgovor na to pitanje zato što predstavljaju strukturu samog pitanja. Ova struktura je formalno ontološka, i to je ono što je u tom pitanju i postavljeno kao tema, ei60l;; -DAT) -OTEgT)Oll;;, ili kako to Aristotel kaže na tragu navodnog opšteg slaganja svih fizicara: sama suprotnost je nacelo, ali da bi suprotnosti bile nacela mora postojati "bojno polje" (1teOlOVr* 1··uxXT)l;;, Filoponova dobra metafora) na kome se one mogu suprotstaviti a koje po sebi ne može biti ukljuceno u njihov sukob, tvar kao podmet /iJ1toxeillevov/, odnosno podmet u smislu tvari. Nešto postaje belo a ako postaje belo onda postaje iz ne-belog (cista negacija), ali ne iz svega ne-belog (jer tada bi moglo postajati i iz obrazovanog, jer i obrazovano i visoko-tri-Iakta i prcavo i smrtno, sve je to nebelo) vec iz crnog ili iz onog što je izmedu belog i crnog (iz lišenostikao odsutnosti belog); ali ne postaje pri tom crno belo vec nešto što je crno (covek kao podmet promene) postaje belo (na primer, kad osedi). Jer to da nešto postaje iz nebica ne razlikuje se nimalo od toga da neko leci 22, da neko sa Agore dode do Likeja, ili da..., ili da sada nastavljamo istraživanje hominimije. Sa ova tri nacela Aristotel daje zapravo opštu i formalnu strukturu kretanja, jer da je ono njihova bivstvena veza i jedinstvo: kretanje je po nužnosti kretanje"ovog iz ovog u ovom u ovo" (neznatno dopunjena Aristotelova formulacija koja bi onda ovako zvucala: rou6e EX rou6e tv r(!>6edl;; r66ei3, dakle ne kretanje bilo cega iz bilo cega u bilo cemu u bilo šta, jer ništa se tako ne krece, osim slucajno; ali bice slucaja je vec uklonjeno kao irelevantno za pitanje o bivstvu bica kao takvom. Nacela ne slede jedno iz drugog jer onda ne bi bila nacela, tako da odnos nacela nije odnos logicke implikacije. To je i razlog što nacela kod Aristotela u nekom smislu - dakle u smislu koji se moie braniti - ima dva, a u drugom tri: oblik i lišenost stoje u odnosu logicke implikacije, jer ako postoji neki oblik kao prisustvo, tada je implicirano i njegovo odsustvo, kao trag stope u pesku; ali tvar kao podmet nije implicirana iz oblika 22 V.Phys.191bl-2. 23 V.Phys.227b29, i d.n.7 za Phys.V.

449

POGOVOR

POGOVOR

niti obratno jer njena je nužnost hopoteticka pa time pogada sam oblik. Da li se težina toga "da jest" Ion eonl najzad svaljuje na oblik? Ako je njegovo bice, a ono je bivstvo bica u eminentnom smislu, nesvareni panj u želucu, da li se onda dinamika pitanja ukotvljuje i najzad smiruje u neprozimosti oblikovnosti oblika? Protivstavljanje !T:o avnxdo1J'cnl tvari i oblika nije ni suprotnost !tvav-riwotc.! ni protivrecje lav-ri<pa01~/, vec odnos 11tQ6~ ni: to je odnos funkcionalne zavisnosti, a ne implikacije. Ako treba da postane nešto, tada je nužno da bude to, a ako to jeste ili treba da bude, tada je nužno ovo, i td. Ako treba da postane kuca, tada je nužno da nastane temelj, ali time što je izgraden temelj ne sledi po nužnosti i bice kuce. U toj zavisnosti koju samo nazvali "funkcionalnom" skriven je zapravo središnji pojam Aristotelove ontologije: delotvornost leveQyetal. "Funkcija", ako se misli u sasvim odredenom matematickom znacenju tog tennina, odgovara onom što Aristotel misli pod tim "na-neki-nacin-biti-u-odnosu-prema-necemu" !T:o 1tQ6~ 1tW~ eXet vi, pa time i središnjem paru Aristotelovih pojmova mogucnost - delotvomost. Kretanje drži na okupu nacela fizike odnosno nacela svega onog što je "konstituisano po prirodi" (jer "kretanje je kao nekakav život za sve ono što je po prirodi konstituisano": oiov (Wl) n~ ouoa -roi:~qnJoet ouveo-rmOt 1taow, v.Phys.250bI5). Kretanje kao život je najpre jaka metafora, redukciji ove metafore ne može se prici ako se još nije došlo do nehomonimnog odredenja kretanja. Jer šta je kretanje nezavisno od nacela i njihovog jedinstva? Ništa se od toga ne krece, ni tvar, ni oblik, ni lišenost; štaviše ni samo kretanje se ne krece. Šta je onda kretanje pa da može biti jedinstvo nacela i tako nacelno jedinstvo, jedinstvo u svom izvoru? Jer, ponajpre je jedno ono cije je kretanje jedno Iv. Metaph.1 052a25-261 . Kretanje u svom da (u svom dastvu) ne može ozbiljno biti dovedeno u pitanje, jer najzad vidimo da se krece ako ne sve a ono vecina toga što prirodno postoji. Zenonove aporije, iako pripadaju samom središtu teorije kontinuuma, ne mogu ukloniti ovu evidenciju koja upravo zato i zahteva dodatno objašnjenje. Kretanje postoji, tako da je time naizgled najzad dat odgovor zahvaljujuci cemu je bice uzeto iz odsutnosti, jer kretanje bi bilo to izlaženje iz od-

sutnosti u puno prisustvo. Pitanje bi onda najzad pitalo za uzrok kretanja. Ali i to je mnogoznacno! Jer i o "uzroku se govori na više nacina". Ipak, možda se sada prostor polisemije suzio na poimanje uzroka. Da, ako se pretpostavi daje samo kretanje jasno i u svom štastvu !T:o -ril, ako je vec jasno u svom dastvu !T:o oni. Aristotelovski gledano ne može se ni prici uzroku kretanja a da se ne zna šta je ono. Štaviše, možda je to jedan te isti prilaz IlJ.e1J'OC09. Jer, ovo "izlaženje iz odsutnosti" ne bi se nimalo razlikovalo od opisa pomeranja koji daje Descartes, po onome što je tu zaista mišljeno; jer može se primišljati i još mnogo toga, i pretpostavljati kao evidentno, ali se time ne izmice polisemiji nego se naprotiv nužno upada uneprepoznate polisemije i na kraju se ništa ne tvrdi niti govori. Dakako, zauzima se stav, ali taj stav ne prelazi nivo gesta okretanja leda problemu, gesta koji dominira kao pa-šta? filozofija. Samo pitanje bi se onda najpre moglo prefom1Ulisati u središnje pitanje Aristotelove "Fizike": šta je kretanje? Jer odgovorom na to pitanje možda bi bio otvoren pristup ka pitanju o uzroku kretanja, ako to najzad nisu ista pitanja. Ali, ne samo to: u kontekstu u kome i iz koga govorimo, u kontekstu Aristotelove ontologije prirode, ovo pitanje bi zadobilo svoju žižnu tacku u Salllom pojmu
n

i

450

451

POGOVOR

POGOVOR

samo vatra i zemlja ili toplo i hladno vec i nešto razlicito (pored toga)", v.Metaph.104IbI6-19}4. Ako se pažljivijeosmotre Aristotelova teorija kretanja u Phys. III. 1-3 i njegova teorija kontinuuma u Phys.V-VI, tada ce biti jasno da je kretanje shvaceno kao nacin bica onog što prirodno postoji, tako da je
osnovu svoje teorije kauzaliteta. Ne samo da svako kretanje ima uzrok vec sam kauzalitet izvorno pripada analizi kretanja. No, pošto kretanje ne postoji po sebi - jer, kretanje za Aristotela nije bivstvo - ono se mora bivstveno osnivati na onom što se krece. Tako je ono delotvornost tog što se krece ali samo usled delotvornosti tog što pokrece: ono je dvostruka delotvornost uzroka u uzrokovanom i delotvornost uzrokovanog usled uzroka. Poducavanje ne postoji bez ucenja, ali ni ucenje ne postoji bez poducavanja, i to je u svojoj dvostrukosti jedinstvena delotvornost ucenika us/ed ucitelja u ucitelja u uceniku. Ovaj Aristotelov primer je više od ilustracije za pojam, jer zapravo ukazuje da je za njega kretanje bitno semanticki proces, proces oznacavanja i razumevanja. Kretanje se najzad nalazi u tom što se krece (u oznacenom, u uceniku), ali samo ukoliko je samokretanje .(oznacavanje, u smislu poducavanja). Neko poducavanje koje nije praceno razumevanjem -uzrok koji ne uzrokuje ništa, znak koji nema svoje oznaceno - nije više poducavanje vec uzaludno obracanje zidovima, a priroda, kao ni bog ni duša, ništa ne cini zalud /IlCl-rllv/;još manje je održivo postojanje ucenika bez ucitelja (bica bez smisla svog bica, bica koje u svojoj prisutnosti ne negira sopstvenu odsutnost). Kretanje je zato kod Aristotela mišljeno kao hermenuticki proces razumevanja, kao jedinstvena i istovremeno dvostruka delotvornost, i tako zapravo kao neko preslikavanje jednog u drugo i kao pojavljivanje /'to <paiveaiJ'a1/, i kao zbivanje /y€vea1<;/. Vec iz samog odredenja kretanja kao delotvornosti i to takve daje ona delotvornost prvog u drugom i drugog usled prvog jasno je da Aristotel trasira put ka cistoj delotvornosti, ka cistoj prisutnosti koja i jeste znacenje koje omogucava kretanje kao semanticki proces. Štaviše odredenje kretanja kao delotvornosti ne bi imalo nikavog smisla da taj put nije vec unapred trasiran i da on ne vodi citavu analizu. Jer sam pojam uzrokaje uzrok kao takav, dakle izvorna i cista delotvornost iz koje je tek moguce misliti svako kretanje kao nužno uzrokovano. Ni tekst Phys.III.l-3 ani Phys.VIII u celini ne daju opis ove ciste delotvornosti. Za to se, kad je Aristotel u pitanju, moramo obratiti teološkim pasažima MetaphXn. Phys.VIII se zadovoljava time da pojam nepokretnog pokretaca ucini barem ontološki plauzibilnom pretpostavkom. Argument je složen, ali najzad zasnovan 453

24 V.Metaph.1041b16-19: eonv aQa n TJ OUAAaPtl, ou lJ.ovov .a o.mxe\a .0
452

POGOVOR

POGOVOR

je na Aristotelovoj teoriji kontinuuma, te na beskonacnosti kretanja (i vremena). Prvi pokretac mora biti nepokretan i mora biti "beskonacna moc" ako su kretanje i vreme vecni (a oni su vecni i bez toga). Ne nalazimo tu cak ni eksplicitan stav da je rec o bogu, ili tom božanskom. Put ka cistoj delotvornosti trasiran je i u drugom delu Aristotelovog odredenja kretanja, u tome da je ono nezavršena delotvornost, "nezavršena" iz na kraju jednostavnog razloga da se ne može ni reci daje nešto nezavršeno (nesavršeno,jer an:A.tlc; znaci i jedno i drugo), a da ne postoji nešto savršeno. Kretanje je nezavršeno u tom smislu što ono mora sadržavati više-ne i još-ne eda bi uopšte bilo kretanje: ono mora biti dolaženje u prisustvo iz odsustva oblika, oblikovanje a ne sam oblik. Njegova nezavršenost ukazuje na nužnost odsutnosti isto tako kao što ukazuje i na nužnost konacne svrhe kretanja u cistoj delotvornosti. Kroz niz homonimijskih preimenovanja, u okvirima Aristotelove ontologije prirode, dolazimo barem do usidrenja pitanja o znacenju "odsutnosti" u "prvom filozofskom pitanju", u pojmu kretanja. Ocigledno je da se odsutnost ne može misliti van teorije kretanja, ako se vec ne misli kao cisto Ništa. A štaje izdvojilo bice iz odsutnosti i dovelo ga u prisutnost, .... to je retoricko pitanje ako se ne razlikuje odsutnost kao lišenost i odsutnost kao tvar. Aristotelov stav je redovno poucniji nakon što se po njegovim uputstvima izvrši suspenzija zatecenog (ponajpre vlastitog) mnjenja: "covek i Sunce radaju coveka", i utoliko se i postajanje i kretanje za Aristotela zbivaju u "gotovom svetu", ali svako ponavljanje je nužno izvorno odvajanje iz odsutnosti u puno prisustvo,jer taj isti "gotovi svet" je svet koji uvek iznova postaje u svežini jutarnjeg samouspostavljanja.

Napomena umesto tacke

Prevodenje Aristotelovog teksta je po mom mišljenju pre izazov razumevanja i tumacenja nego pronalaženja navodnih ekvivalenata u jeziku prevoda, pa tako i u srpskom jeziku. Aristotelov tekst ne može se prevesti ukoliko se ne razume u svom cesto skrivenom metafizickom naboju. Tekst je implicitan i zatvoren, sasvim u skladu sa anegdotskom Aristotelovom porukom Aleksandru da se ne mora brinuti o navodnoj profanaciji zbog objavljivanja "Metafizike" jer da tekst ionako mogu razumeti samo oni koji su upuceni slušaoci, a da za egzoterij sku okolinu on nužno ostaje enigmi5. Srpski jezik pod pretpostavkom da se razume o cemu je rec, korespondira sa Aristotelovim grckim. Pre cemo u punoj snazi imenovanja cuti vlastite reci nego istrošene i pohabane latinizme dodatno opterecene dugovekovnom banainom reinterpetacijom Aristotela. Ova korespondencija ukida potrebu za etimološkim prevodenjem ili barem insistiranje na etimologiji kao principu; neologizmi su na mestu samo kod Aristotelovih kovanica (cesto ad hoc tipa), a inace više smetaju. Težina Aristotelovog teksta i nije toliko u njegovim terminološkim rešenjima i inovacijama koliko u unutrašnjem sklopu misli i u tome što je taj sklop samo skiciran u izrazu. Aristotelov tekst teži nuhom stupnju retoricnosti. Ako se ijedno filozofsko mišljenje svesno oslobada i ograduje od "nosecih" metafora, onda je to Aristotelovo. Metafora je izrikom oznacena kao najveca smetnja epistemickog diskursa, tako da suspenzija jezika koja je kod Aristotela zacrtana programski kao detekcija isavladavanje polisemije i homonimije neposredno i najpre pogada upravo metaforu. Samo iskustvo citanja "Fizike" i ostalih Aristotelovih tekstova može ovde nabacenu strategiju prevodenja uciniti plauzibilnom i ubedljivom. Nastojao sam da koliko je to moguce citaocu pružim i posredni uvid u grcki tekst a time i procenu prevodilackih rešenja: 25 V.P1ut. Uporedni životopisi, t.III,s.9, Zagreb 1988.

454

455

POGOVOR

POGOVOR

napomenama uz tekst i dodatnim napomenama, te srpsko-grckim recnikom i indeksom pojmova. Iz teksta u tekst u ovom projektu izdavanja Aristotelovih izabranih - a možda i sabranih - dela terminološka preciznost može samo rasti, a Index Aristotelicus može sukcesivno doci nablizu jednog enciklopedijskog pregleda Aristotelovog jezika in usu (izvanredni Index koji je sacinio H.Bonitz26 može u tome biti teško dostižni uzor). Što se tice Aristotelove filozofije prirode pravi smisao i težina njegovih temeljnih termina a o tome je u "Fizici" kao ontologiji prirode jedino i rec - može biti dosegnut tek kroz pracenje konkretnih Aristotelovih istraživanja (to su projektovani tomovi IV-VIlI, XIV-XVI ovog izdanja). U prevodu sam se oslonio na tekst Aristotelove "Fizike" u redakciji W.D.Rossa27. Kriticki aparat koji je u tom kritickom izdanju dat omogucuje i pretresanje varijanti teksta u rukopisnoj tradiciji, ali u vecini slucajeva razlike nisu takve da bi bitno menjale znacenje; tamo gde je to posredi odluku sam donosio po kriterijumu najboljeg smisla i uz konsultovanje grckih komentatora. Vecina takvih mesta dodatno je prokomentarisana u napomenama; nisu komentarisana ona kod kojih su razlike prvenstveno filološke (stilske ili gramaticke), tako da i procena njihove opravdanosti podrazumeva i citaoca koji vlada grckim jezikom. Ipak kad su dodatne napomene u pitanju tu i tamo pretpostavio sam i citaoca (to je možda neopravdano, a verovatno i neobicno cak i u izdanju ovakvog tipa) koji ima barem elementarno znanje grckog. Prisustvo grckih komentatora (Ternistije, Filopon, Simplikije)28

možda traži neko dodatno objašnjenje. Pre to traži nacin na koji su oni prisutni u ovom izdanju. Filopon i Simplikije (ali i Porfirije i Aleksandari9 su prvenstveno filozofski sagovomici. Duhovni svet komentatora je svakako svet akribije i školske filozofije, ali bilo bi i pogrešno i nepravicno smatrati da se time njihov smisao iscrpljuje. Ponajpre zbog njihovog pogleda iskosa na Aristotela, jer njihovo polazište je nearistotelovsko (Filopon je platonisticki obrazovan hrišcanin, a Simplikije baštinik suptilne spekulacije

26 V.Hermann Bonitz, Index Aristotelicus, Aristotelis Opera t.V, Berlin 1961.

27 V.W.D.Ross, Aristotle . s Physics, Oxford 1979; Physica Aristotelis, Oxford 1977. 28 Kadje "Fizika" u pitanju ovo su i jedini grcki komentari koji su do nas došli. Temistijevi (živeo u IV veku n.e.) komentari su zapravo parafraza Aristotelovog teksta, tako da za "Fiziku" preostaju, u smislu grcke filozof• ske egzegeze, komentari Simplikija i Filopona (Jovana Aleksandrijskog). Ova dvojica su savremenici (VI vek n.e.) i "kolege" sa studija kod novoplatonicara Amonija u Aleksandriji. Filopon tu i ostaje, kao ucitelj gramatike, a Simplikije prelazi u Atensku Akademiju (kod Damaskija), da bi se posle njenog konacnog ukidanja 529 god. sa grupom filozofa platonicara 456

atinskog platonizma). U ovako koncipiranom izdanju - tj. li granicama prostora kojim se raspolagalo - nije bilo dovoljno mesta da se ude u diskusiju sa komentatorima koja bi bila adekvantna njihovom znacaju; no cak i tamo gde oni nisu imenom prisutni (kao što je to cesto u "dodatnim napomenama"), oni su prisutni kao neimenovani adresati i sagovomici. To se odnosi prvenstveno na njihove oštre i argumentovane kritike Aristotelovih pojedinih teorija; nadam se da ce taj propust biti ispravljen u buducnosti ako interes za Aristotelovu filozofiju opravda i objavljivanje jednog širog izbora reprezentativnih komentara iz pera grckih egzegeta Aristotela.

povukao u Persiju gde mu se i gubi trag. Komentare za "Fiziku" pišu u približno isto vreme; Simplikijevi su verovatno nešto kasniji jer on u njima u nekoliko navrata kritikuje Filoponove teorije (i iz komentara za "Fiziku", ali i iz Filoponovog spisa protiv Prokla koji se može datirati upravo na godinu ukidanja Akademije: De aeternitate mundi contra Proc1um). To daje i približno vreme i mesto kompozicije Simplikijevih komentara. Komentari obojice su gotovo džinovskog obima, svaki više nego deset puta obimniji od teksta "Fizike" (Filoponovi su bili još obimniji, ali nam je njihova druga polovina, za Phys. V-VIlI, sacuvana samo u vecim i manjim fragmentima). No, ako je za utehu, Sirnplikijevi komentari za Aristotelove "Kategorije" su preko dvadeset puta obimniji od Aristotelovog teksta, a i drugi njegovi komentari u tome mnogo ne zaostaju. 29 Sirnplikije nam omogucava, cesto kroz direktne i obimne citate ili parafraze, uvid u tumacenja Aristotela citavog niza komentatora i/ili filozofa koji su se sistematski bavili egzegezom Aristotelove "Fizike" a cija su dela izgubljena (da navedemo samo, pored Porfirija i Aleksandra Afrodizijskog, i Jambliha te Sirijana, Damaskija, i td.), tako da njegov komentar prerasta u enciklopedijski prikaz istorije tumacenja i u kriticko tumacenje tumacenja. 457

POGOVOR

SADRŽAJ

Jer ništa kompetentnije i sa boljim uvidom u celinu problema Aristotelove filozoftie nije posle njih napisano. Ako se igde može "uciti" hermeneuticki pristup, onda je to Simplikijeva egzegeza Aristotela. U svom momimentalnom komentaru Aristotelovih "Kategorija" Simplikije se poduhvata istorije tumacenja Aristotela koja u tom trenutku obuhvata preko osam vekova peripateticke i platonisticke egzegeze, te daje teoriju egzegeze koja svedoci o njegovoj jasnoj svesti o principima tumacenja i, na osnovu njih, o relativnim dometima pojedinih tumacenja. Jasno je da Simplikije ne može "zameniti" Aristotela, ali istovremena lektira Aristotela i Simplikija (i Filopona), kad je Aristotelova "Fizika" u pitanju, predstavlja i izazov i intelektualni užitak.

Fizika I.

.

I, dodatne napomene

.

Fizika II.

.

Il, d.n

.

Fizika III .. ,

.

III, d.n

Slobodan U.Blagojevic Beograd,2006

458

127

Fizika IV

.

IV, d.n

.

Fizika V

.

V,d.n Najzad, kako je to i obicaj, želeo bih da se zahvalim ljudima i institucijama bez kojih ovo izdanje ne bi ugledalo svetlost dana; štaviše bez kojih ne bi bio pokrenut ni taj zamajac izdavanja Aristotelovih dela. Nesrecna situacija naroda kome pripadamo cini moju zahvalnost još vecom, ali to njihovo uprkos svemu budi i nadu da je ta nesreca prolazna i da nas sve ceka jedno bolje vreme kao plod koji zri, ako ima ljudi koji vec sada to vreme žive kao vlastito. Zahvaljujem se sledecim ljudima, svakom iz nekog drugog razloga ali svakom jednako iskreno: filozofu i izdavacu Petru Živadinovicu ("Piadeia", Beograd), kolegama filozofima Petru Bojanicu (Pariz) i dr.Aleksandru M.Petrovicu (Novi Sad), filozofu i dragom prijatelju Stevi Šumonji (na razumevanju i na podršci od samog pocetka), pesniku dr.phil.sc.Milanu Mladenovicu (Beograd, Seul, Moskva, London ...). Zatim, zahvaljujem svojim najdražim, a posebno onoj koj a je moj pravi sagovornik i saradnik, supruzi Vesni, filozofu i pesniku. Njima i posvecujem ovaj svoj trud. Takode, zahvaljujem se Gradskom sekretarijatu za kulturu Beograda koji ucestvuje u finansiranju ovog izdanja, Institutu za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, Univerzitetskoj biblioteci, te Biblioteci grupe za filozofiju.

.

,

177

, ..

Fizika VI.

.

VI,d.n

.

Fizika VII. VII,d.n

. .

Fizika VIlI VIII,d.n Srpsko-grcki recnik Index rerum Tematski sadržaj "Fizike" Objašnjenje skracenica Pogovor

5 39 45 78 89 116

. . . . . . .

193 220 233 266 277

298 303

348 357 366 407 417 421