Bruner Rezime

BRUNER, KULTURA OBRAZOVANJA rezime, glavne ideje UVOD U ovom tekstu obrazovanju se pristupa kroz kulturni i situacijski kontekst. Način na koji se obrazovanje osmišljava je u funkciji doživljaja kulture i njenih javnih i tajnih ciljeva. Obrazovni sistemi odražavaju šta društvo pokušava da postigne kroz obrazovanje mladih. Osnovna ideja je da kultura oblikuje um. Ona predstavlja oruđe kojim konstruišemo naš svet, samo-koncepciju i kojim spoznajemo vlastite sposobnosti. Bruner povezuje svoju kulturnu psihologiju sa obrazovanjem: oba sadrže pitanja stvaranja i razmene značenja, konstrukcije vlastite ličnosti i osećaja delatnosti, sticanja simboličkih umeća i kulturne smeštenosti mentalnih aktivnosti (te aktivnosti se ne mogu razumeti van kulture i njenog uticaja). Obrazovanje se ne događa isključivo u školama; i svakodnevne aktivnosti oblikuju um kulturnim šiframa i tradicijama. Obrazovni procesi treba da rezultuju razumevanjem – spoznajom mesta neka ideje u opštoj strukturi znanja. Kada nešto razumemo, shvatamo to kao primer šireg kontekstualnog načela ili teorije. Tako razvijeno znanje je najkorisnije kada se otkrije sopstvenim kognitivnim naporom. Znanje se uvek može prikazati na načine koji ga čine dostupnim kroz manje složene procese, što znači da svako dete, bez obzira na uzrast, može da proučava bilo koji predmet (u svom pristupačnom obliku). U usvajanju znanja, nastavnik treba da bude vodič razumevanju i akcenat treba da bude na dubini, (opšta načela koja čine jasnima najveći broj pojedinosti) a ne na širini gradiva. Bruner se bavio projektom u čijem je centralnom mestu bila ideja da je narativni iskaz modus uma i izraz kulturnog pogleda na svet. Kroz te narativne iskaze ljudi konstruišu verziju samih sebe u svetu, a kultura svojim narativnim iskazima pruža modele identiteta i delovanja svojih pripadnika (što je zapravo ideja mnogih disciplina, ali je Bruner povezuje sa obrazovanjem i postavlja kao pozadinu svoje kulturne psihologije i pedagogije). Šta je potrebno da bi se stvorila podsticajna školska kultura koja delotvorno ovlašćuje mlade da se služe resursima i mogućnostima šire kulture? Bruner na ovo pitanje odgovara sa rezultatima istraživanja koja su jasno pokazala da je domet optimalnog funkcionisanja kulture (kultura uzajamnog učenja: uzajamnost znanja, ideja, pomaganja u savlađivanju gradiva, razmene ideja, podela rada i izmene uloga, grupne aktivnosti; škola kao vežba podizanja svesti i sticanja znanja i veština, a nastavnik kao onaj koji omogućuje) moguć, ali da se često inovacije u školskim sistemima podcenjuju, a škole nemaju slobodne ruke. KULTURA, UM I OBRAZOVANJE, PRVI DEO Postoje dve koncepcije funkcionisanja i prirode ljudskog uma nastale nakon kognitivne revolucije. Prihvatanje jedne od njih je od ideološke važnosti, a obe su povezane sa koncepcijom idelnog građana/društva. To su računalizam i

kulturalizam. Obe teorije uma treba da sadrže odrednice o resursima koji su potrebni da bi um delotvorno funkcionisao: instrumentalni, i okruženje i uslovi. Računalizam istražuje obradu informacija; kako se brojčano ograničene, kodirane, nedvosmislene informacije o svetu upisuju, razvrstavaju, pohranjuju, pronalaze itd. Um prima informacije u prezentovanom obliku, i određenim pravilima i redosledom ih obrađuje. Računalizam nije interdisciplinaran. Osnovni cilj je da se osmisle formalni opisi bilo kojeg i svih funkcionalnih sistema koji upravljaju protokom čvrsto oblikovanih informacija. Problem kod ovakve obrade informacija jeste što ona ne obuhvata informacije koje su nesređene, dvosmislene i osetljive na kontekst; ni okolnosti koje su nepredvidljive. Sve informacije ovde moraju biti računalno dosledne i jasne. Bruner navodi da je baš ta jasnoća, ta određenost kategorija, glavna slabost ovog koncepta. Stoga on ni ne može pri obradi biti osetljiv na kontekst, jer je broj različitih konteksta u kojima se nešto tumači, neograničen. Pristup računalizma obrazovnim problemima ima tri načina: 1. Preoblikovanje klasičnih teorija učenja i poučavanja u računalno obradiv oblik – tako se dobija na jasnoći i dodatnoj spoznaji, ali ne mnogo na kvalitetu; 2. Bogati opis/protokol događanja u umu kada neko rešava problem i opis rezultata; 3. Redeskripcija – ponovni opis izlaznih informacija prethodnih operacija zarad smanjenja složenosti i poboljšanja usklađenosti sa kriterijumom prilagođenosti: ovo je metakognicija; Kulturalizam polazi iz evolucijske činjenice da um ne postoji izvan kulture i zavisi od utilizacije kulturnih resursa – evolucija uma hominida se povezuje sa razvojem načina života gde se stvarnost prikazuje simbolima. Simboli se čuvaju, nadograđuju, prenose i odrđavaju identitet zajednice i načina života; kultura je oruđe za organizaciju i razumevanje sveta, ona oblikuje i omogućava fukcionisanje ljudskog uma. Individualni izraz kulture se manifestuje u stvaranju značenja; to su susreti sa svetom u njegovim kulturnim kontekstima. Značenja su osnova za kulturnu razmenu. Kulturalizam je interdisciplinaran, i njegov je glavni zadatak proučavanje kako ljudska bića u kulturnim zajednicama stvaraju i preoblikuju značenja. Za razliku od računalizma, ta značenja su interpretitvna, imaju puno nejasnoća i osetljiva su na situaciju (primer interpretacije teksta: značenje nekog dela teksta zavisi od njegove celine, i proceni značenja samih delova). Ovo je slično hermeneutičkom shvatanju značenja. Kulturalisti se pitaju kakvu funkciju obrazovanje ima u kulturi, kakvu ulogu ima u životima ljudi, zašto je status obrazovanja u nekoj kulturi takav kakav je i kako se odražava u raspodeli moći; koja su ograničenja (spoljna i unutrašnja) koja se nameću procesu obrazovanja. Zadaci kulturalizma su da posmatra kulturu kao sistem vrednosti, prava, razmena, obaveza, mogućnosti, moći (’’makro’’ plan) i da istraži kako zahtevi kulture utiču na one koji funkcionišu u njenom sklopu (’’mirko’’ plan). Kulturalizam se bavi intersubjektivnošću – ne isključuje subjektivnost, ontološku realnost, već analizira kako ljudi ’’čitaju tuđe misli’’.

Bruner zastupa mišljenje da se emocije ne trebaju isključiti iz procesa obrazovanja, jer su njegov važni deo i veoma su zastupljene u stvaranju značenja i konstrukciji sveta. KULTURA, UM I OBRAZOVANJE, DRUGI DEO Bruner navodi dva pristupa pomeranju od primatskog do ljudskog simboličnog funkcionisanja: jedan ističe individualnu sposobnost za razumevanje simboličkih odnosa pomoću stvaranja proizvoljne šifre; a drugi (transakcijski, intersubjektivni) proučava kako se razvija ta sposobnost, pretežno ona za čitanje misli, namera, uverenja itd. drugih pripadnika sopstvene kulture, kroz stvaranje uzajamne mreže očekivanja. Za ovaj drugi pristup, Bruner navodi više istraživanja kako bi pokazao sistematsku prirodu intersubjektivnosti, njen ontogentetski razvoj u određenim okruženjima, kulturno-istorijska preobraženja i filogenetsku istoriju. 1. Um novorođenčadi Kovlin Trevarten je među prvima otkrio sinhroniju između gestovnih i vokalnih obrazaca bebe i majke, što se nije moglo objasniti pricipima spajanja stimulusa i reakcija, već mu je dat pojam intersubjektivnost. Ovaj nalaz su pratila istraživanja o afektivnoj vezanosti, psihoanalitička tumačenja, evolucione perspektive prepoznavanja lica i emocija itd. Skaife i Bruner istraživali su fenomen zajedničke pažnje – beba prati pogled odraslih u potrazi za predmetom u koji bi uprla pogled. Glavno pitanje je kako beba zna u šta odrasli gleda. Kasnija istraživanja su rezultovala različitim zaključcima o ovom fenomenu: 1) biološka osnova: receptori u mozgu za obradu perceptualnog vizuelnog kontakta; 2) i manji majmuni ispoljavaju isti fenomen; 3) smatra se da se društveno ponašanje primata temelji na nameri zavaravanja drugih (naznaka teorije uma); 4) gledanje oči u oči duže od minimalnog trajanja podstiče antagonističko ponašanje kod odraslih mužjaka primata, a kod ljudi najčešće se smatra neugodnim. 2. Autizam u detinjstvu Autistična deca izbegavaju vizuelni kontakt, ne prate tuđi pogled, zaostaju u jezičkom razvoju, zatvoreni su u svoj svet, ne prihvataju prelingvističke interakcijske formate, nemaju simboličku igru i ove manjkavosti se pokazuju vrlo rano. Istraživanja su pokazala da problem nije u interakciji sa drugima, već u nemanju teorije uma (koja su, dakle, uzrok svih navedenih manifestacija). Da bi deca razumela pomenuti narativni prikaz, moraju da shvate i namere i očekivanja (kao intimne aspekte kulture). Autistična deca vrlo zaostaju u ovome – i tako su odsečena od važnog izvora znanja o svetu koji ih okružuje. Čak i oni koji su ’’nadareni’’, a autistični (Aspergerov sindrom) oslanjaju se na algoritme i formule da bi razumeli namere; ’’kao da uče život na način na koji se uči matematika’’. 3. Teorije uma Deca pre treće ili četvrte godine ne mogu da razlikuju tačna od netačnih mišljenja (Sally-Ann zadatak iz razvojne, sa premeštanjem lutke). Ona ne mogu da shvate koncepciju pogrešnog uverenja. Postavlja se pitanja kako je ovo moguće kada i primati mogu da zavaraju jedni druge, što se smatra kao potvrdom da se može

razlikovati tačno od netačnog. U Čendlerovom istraživanju je pokazano da deca koja ne prođu na Sally-Ann zadatku svejedno pokušavaju da prevare drugo dete u spontanoj igri (objašnjenje: Brokin centar se aktivira kada postoji namera, ali ne i kada je dete samo receptivno i odgovara na pitanja). Bruner predlaže i PET sken na mozgu deteta da se vidi u kojim se tačno uslovima aktivira Brokina zona 4. Enkulturirane šimpanze Što je neka šimpanza više izložena ljudskim uticajima, i ako se prema njoj odnosimo kao prema ljudskom biću, veća je verovatnoća da će se ponašati poput čoveka. Bruner navodi istraživanje gde je patuljasta šimpanza naučena da koristi vizuelne simbole kako bi saopštila šta misli ili odgovorila na pitanja (intencionalnost), što ova vrsta prirodno ne pokazuje (zona narednog razvoja?). Takođe se navodi istraživanje o uticaju oponašanja: šimpanze su nadmašile ljude u odloženom imitiranju (bez prisustva modela). Ovo se objašnjava time da je šimpanza imao aktivnu razmenu sa ljudima, gde je bilo vrlo važno ponašanje samih ljudi koji su svakodnevnvo podsticali njegov razvoj koji se inače ne bi desio u prirodnom okruženju. Načelo relevantnosti se provlači kroz primer majke koja čita zajedno sa detetom – ogleda se u trudu majke da shvati šta je dete reklo i zajedničkim radom na imenovanju stvari kako bi se uklopile u određeni kontekst. Sve navedeno govori da um počinje da se razvija kada se neguje u ljudskoj sredini, a ne spontano po genetski određenom redosledu. KULTURA, UM I OBRAZOVANJE, TREĆI DEO Prelaz od majmuna do čoveka uključivao je dva revolucionarna koraka: 1. Odbarenost hominida mimetičkom inteligencijom (oblikovanje radnje prema tuđim radnjama ili vlastitim prethodnim) 2. Moćniji oblici reprezentacije sveta i temelj za leskičko-gramatički govor (koncepti Čomskog za jezički organ koji se prirodno i spontano razvija) Jezik omogućuje konstrukciju i razradu pomenute mreže uzajamnih očekivanja i stvaranje značenja u kulturi. Bruner naglašava da psihologija mora da razume međuigru biologije i kulture koja je od suštinskog značaja. Kultura je ta koja je omogućila konstruisanje simboličkog sveta dovoljno fleksibilnog da zadovolji lokalne potrebe i prilagodi se ekološkom okruženju, što je sve posredovano i jezikom.