Isak Asimov - Bogovi Licno.pdf

Isak Asimov

BOGOVI LIČNO

Isaac Asimov The Gods Themselves 1972

Posveta Čovečanstvu I nadi da se rat protiv gluposti može jednog dana, ipak, dobiti.

Napomena Priča počinje šestim odeljkom. To nije greška, imao sam svoje komplikovane razloge za to. Vi samo čitajte; nadam se da ćete uživati. protiv gluposti...

protiv gluposti... 6 "Ne vredi!" reče Lamont oštro. "Ništa nisam postigao." Izraz njegovog lica bio je nekako sumoran; to se dobro slagalo sa njegovim duboko usađenim očima i sa njegovom dugom, pomalo asimetričnom vilicom. I kad su bila najbolja vremena, na njegovom licu je bio sumoran izraz, a sad nisu bila najbolja vremena. Njegov drugi formalni razgovor sa Halamom bio je gori fijasko nego prvi. "Ne drami", reče Majron Bronovski smireno. "Nisi ni očekivao da nešto postigneš. Sam si mi tako rekao." Bacao je zrna kikirikija u vazduh i hvatao ih, kad su padala nazad, svojim ustima debelih usana. Nikad nije promašivao. Nije bio baš visok; nije bio baš mršav. "Što ipak ne znači da je bilo prijatno, Ali u pravu si, nije važno. Postoje druge stvari koje mogu i hoću da sprovedem, a sem toga, zavisim od tebe. Kad bi ti samo mogao da otkriješ.. "Nemoj to završiti, Pit. Sve sam to već čuo. Treba samo da odgonetnem funkcionisanje jedne neljudske inteligencije, ništa više." "Jedne inteligencije bolje nego što je ljudska. Ta stvorenja iz parauniverzuma se trude da budu shvaćena." "Može biti", uzdahnu Bronovski, "ali oni to pokušavaju da sprovedu kroz moju inteligenciju, za koju ponekad mislim da je bolja od ljudske - ali ne mnogo bolja. Ponekad, noću, u mraku, ležim budan i pitam se mogu li različite inteligencije da komuniciraju, mogu li one to uopšte izvesti; a ako sam imao posebno rđav dan, pitam se da li fraza 'različite inteligencije' ima ikakvo značenje." "Ima", reče Lamont ogorčeno. Jasno se moglo videti da se njegove šake, zabijene u džepove njegovog laboratorijskog radnog mantila, stežu u pesnice. "A to značenje je: Halam i ja. Taj tupak-slavljenik Dr Frederik Halam i ja. Mi smo različite inteligencije, jer kad mu govorim, ne razume. Njegovo idiotsko lice postane crvenije, oči izbuljenije, a uši mu se zapuše. Kazao bih i da mu um stane, ali nemam dokaza da se taj um ikad nalazi u nekom drugom stanju, kojemu bi zaustavljanje bilo suprotnost." Bronovski promrmlja: "Koji je to način da se govori o Ocu elektronpumpe.. "O tome je reč. On je navodno Otac elektron-pumpe. Ako je ikad bilo kopiladi, onda je ta pumpa jedno od njih. Halamov istinski doprinos bio je minimalan. To znam." "Znam i ja. Često si mi pričao", reče Bronovski i baci sledeće zrno kikirikija u vazduh. Nije promašio. 1 Stvar se dogodila trideset godina ranije. Frederik Halam je bio radiohemičar. Slova na njegovoj doktorskoj disertaciji još se nisu bila ni osušila. Nije bilo ni najmanjeg znaka da će Halam uzdrmati svet.

Svet je počeo da se drma zato što je na Halamovom stolu stajala prašnjava reagens-boca sa etiketom "tungsten metal". Boca nije bila njegova. On nju nikad nije upotrebio. Ostala je tu kao nasledstvo iz nekih mutnih vremena kad je neko od bivših korisnika te radne prostorije zaželeo, iz nekoć davno zaboravljenog razloga, da ima tungsten. To čak više i nije bio stvarno tungsten. Sastojao se od grudvica pokrivenih debelim slojem oksida; siv, prašnjav, nikom više nije mogao biti koristan. A onda je jednog dana Halam ušao u laboratoriju (ako treba da budemo precizni, bilo je to 3. oktobra 2070. godine), počeo da radi, nešto pre deset sati prepodne stao i zurio u tu bocu kao hipnotisan. Podigao ju je. Bila je prašnjava kao i uvek, a etiketa na njoj bila je podjednako izbledela, ali on je ipak vrlo prodornim glasom rekao: "Ubio ga bog; ko je kog vraga dirao ovo?" Tako je bar izvestio Denison, koji je te reči čuo i prepričao ih Lamontu, generaciju kasnije. Službena priča o tom otkriću izostavlja te fraze; čitaocu službene verzije ostaje slika oštrookog hemičara koji je primetio promenu i istog časa izvukao dubokomudre zaključke. Što se nije desilo. Halamu je taj tungsten bio sasvim nepotreban; nije mu mogao biti ni od kakve koristi. Ako je neko neovlašćeno koristio taj tungsten, to Halamu zaista nije ni na koji način moglo biti važno. Međutim, on nije podnosio da mu ma ko pretura po radnom stolu (mnogi to ne podnose) i podozrevao je da ljudi živo žele upravo to da čine, iz čiste zlobe prema njemu. Nije se tada našao niko ko bi priznao da ma šta zna o toj stvari. Bendžamin Alan Denison, koji je čuo navedene reči, imao je radnu prostoriju sa suprotne strane hodnika, tačno naspram Halamove sobe; vrata obeju prostorija bejahu otvorena. Digao je pogled i suočio se sa Halamovim optužujućim zurenjem. On Halama nije naročito voleo (voleo ga naročito nije niko), a sem tog je, protekle noći je loše spavao. I tako se dogodilo, a on se toga kasnije prisetio, da je u tom času Denison jedva čekao priliku da se na nekome iskali, a Halam se pojavio kao perfektan kandidat. Kad mu je Halam podneo bocu pod nos, Denison se izmakao ne krijući gađenje. "Što bih se ja kog vraga interesovao za tvoj tungsten?" reče on "I zašto bi iko? Ako samo pogledaš tu flašetinu, videćeš da je dvadeset godina niko otvorio nije; a da nisi spustio šape na nju, video bi i to da je niko nije ni dotakao." Halama je polako oblilo crvenilo besa. Napetim glasom rekao je: "Slušaj, Denisone, neko je promenio sadržinu. Ovo nije onaj tungsten." Denison je dopustio sebi jedno malo, ali vrlo razgovetno prezrivo šmrktanje. "Na koji način bi ti to mogao da znaš?" Od takvih stvari, od sićušnih dodijavanja i besciljnih uboda, sačinjena je istorija. Ta primedba bila je, u svakom slučaju, zlosrećna. Denisonov akademski uspeh, mada podjednako svež kao Halamov, bio je daleko impresivniji, Denison je u toj ustanovi zauzeo poziciju Briljantnog Mladog Čoveka. Halam je to znao, ali, što je još gore, to je znao i Denison, i nije krio da zna. Denisonovo "Na koji način bi ti to mogao da znaš?" sa jasnim i nepogrešivo čujnim naglaskom na ti, bilo je dovoljna i više nego dovoljna motivacija za ono što je usledilo. Da nije bilo toga, Halam nikad ne bi postao najveći i najcenjeniji

naučnik u istoriji; baš tim rečima opisao ga je Denison kasnije, u razgovoru sa Lamontom. Službeno, Halam je tog sudbonosnog jutra ušao, primetio je da su prašnjave sive grudvice nestale - nije se zadržala čak ni prašina na unutrašnjoj površini - i da se na njihovom mestu pojavio čisti gvozdeno-sivi metal. Prirodno, ispitao je stvar... Ali, ostavimo službenu verziju po strani. Denison je bio uzrok. Da se Denison ograničio na jednostavno negiranje, ili na sleganje ramenima, Halam bi po svoj prilici pitao i druge, onda bi se, pre ili kasnije, zamorio od tog neobjašnjenog događaja, ostavio bi bocu postrani, i time bi prepustio da budućnost bude određena tragedijom koja bi se dogodila i koja bi bila (zavisno od toga koliko bi se sa konačnim otkrićem zakasnilo) možda malih razmera, a možda drastična. U svakom slučaju, ne bi Halam bio taj koji jaše tornado i odlazi u visine. Ovako, sasečen tom rečenicom "Na koji način bi ti to mogao da znaš?" Halam je samo mogao da odvrati, ludo besan: "Pokazaću ti da znam." I posle toga, ništa ga nije moglo sprečiti da ne zadre u krajnosti. Analiza metala u staroj boci postala je njegov prvi prioritet, a njegov glavni cilj bio je da zbriše tu nadmenost sa Denisonovog uskonosog lica i taj večni trag podsmeha sa Denisonovih bledih usana. Denison nikad nije zaboravio taj momenat, jer njegova rečenica je odvela Halama do Nobelove nagrade a njega samog bacila u zaborav. Nikako nije Denison mogao znati (a i da je znao, u tom času ne bi mario) da u Halamu postoji preovlađujuća, silna tvrdoglavost, prestravljena potreba jednog mediokrita da brani svoj ponos, i da će to u datom trenutku biti presudnije nego što bi sva Denisonova urođena briljantnost mogla biti. Halam je stupio u akciju odmah i direktno. Odneo je svoj metal u odeljenje za masenu spektrografiju. Za jednog radijacionog hemičara, bio je to prirodan potez. Poznavao je tehničare tamo, sa njima je radio, a bio je energičan. Bio je, zapravo, toliko energičan da je taj posao stavljen ispred projekata mnogo značajnijih i zamašnijih. Maseni spektrografista je posle izvesnog vremena rekao: "Dakle, ovo nije tungsten." Halamovo široko, neveselo lice zbrčkalo se u grubi osmeh. "U redu. To ćemo kazati Pametnjakoviću Denisonu. Želim izveštaj i..." "Ali, čekajte malo, Dr. Halam. Rekao sam vam da to nije tungsten, ali to ne znači da znam šta je." "Šta hoćete da kažete s tim da ne znate šta je?" "To, da su rezultati smešni." Tehničar je malo razmislio. "Zapravo, nemogući su. Odnos masa-naelektrisanje je skroz pogrešan." "Skroz pogrešan na koji način?" "Previsok. Tako nešto, jednostavno, ne može postojati." "E, pa onda", reče Halam, stupajući svojom sledećom primedbom, bez obzira koji ga je motiv pokretao, na stazu koja će ga odvesti do Nobelove nagrade, i to, moglo bi se čak kazati, možda i zaslužene, "utvrdite frekvenciju njegovog karakterističnog X-zračenja i izračunajte naelektrisanje. Nemojte samo sedeti i pričati o tome da je nešto nemoguće." Nekoliko dana kasnije jedan zabrinuti tehničar ušao je u Halamovu radnu

prostoriju. Halam je ignorisao zabrinutost na tehničarevom licu - nikad Halamu osetljivost nije bila svojstvena - i počeo: "Jeste li utvrdili..." Onda je on sam bacio zabrinuti pogled na Denisona, koji je sedeo za stolom u svojoj laboratoriji; zatvorio je vrata. "Jeste li utvrdili naelektrisanje nukleusa?" "Jesam, ali pogrešno je." "Pa dobro, Trejsi. Uradite ponovo." "Radio sam dvanaestak i više puta. Pogrešno je." "Ako ste merenjem dobili rezultat, onda tu nema šta da se priča. Ne možemo ratovati protiv činjenica." Trejsi je protrljao svoje uvo i rekao: "Moram da ratujem, gos'n doktore. Ako rezultate merenja shvatim ozbiljno, onda je to što ste mi dali - plutonijum 186." "Plutonijum 186? Plutonijum 186?" "Naelektrisanje je +94. Masa je 186." "Ali to je nemoguće. Ne postoji takav izotop. Ne može postojati." "Pa to vam i govorim. Ali to su rezultati." "Ali u takvoj situaciji nukleus ostaje u manjku od preko pedeset neutrona. Ne možete imati plutonijum 186. Ne biste mogli zgurati devedeset i četiri protona u jedno jezgro i uz njih samo devedeset dva neutrona i očekivati da se to drži na okupu makar i bilioniti deo bilionitog dela sekunde." "Pa to vam i govorim, gos'n doktore", reče Trejsi strpljivo. Onda je Halam zastao da razmisli. Njemu je nestao tungsten; jedan od tungstenovih izotopa, tungsten 186, je stabilan. Tungsten 186 ima u svom nukleusu 74 protona i 112 neutrona. Da li je moguće da je nešto pretvorilo dvadeset neutrona u dvadeset protona? To nikako nije bilo moguće. "Ima li ikakvih znakova radioaktivnosti?" upita Halam pokušavajući da napipa neki izlaz iz lavirinta. "Pomislio sam na to", reče tehničar. "Ovo je stabilno. Apsolutno stabilno." "Onda to ne može biti plutonijum 186." "To vam i govorim, doktore." Halam beznadno reče: "Pa dobro, dajte mi to." Kad je opet ostao sam, seo je i zurio u tu bocu zapanjeno. Od svih izotopa plutonijuma, najstabilniji je bio plutonijum 240, kod koga je bilo potrebno 146 neutrona da bi se 94 protona držalo na okupu sa bar kakvom-takvom delimičnom stabilnošću. Šta sad može da učini? Stvar mu se izmakla iz ruku; zažalio je što je počeo. Najzad, njegov pravi posao je čekao i prosto molio da se uradi, a ova stvar - ova misterija - sa Halamom nije imala nikakve veze. Trejsi je napravio neku glupu grešku, ili je maseni spektrometar raštimovan, ili... Ma, šta mari? Zaboravi sve to skupa! Sem što zaboraviti nije mogao. Pre ili kasnije, neizbežno, Denison će vratiti i pitati o tungstenu, uz onaj svoj iritirajući osmeh. I šta bi tad Halam mogao da kaže? Da li bi mogao da kaže: "Kao što sam ti rekao, to nije tungsten" Sumnje nema: Denison će tad zapitati: "Je l', a šta je?" Ne može se ni zamisliti ništa što bi nateralo Halama da se izloži onoj vrsti podsmeha Koja bi usledila ako bi pokušao da tvrdi da je to plutonijum 186. Morao je, dakle, da utvrdi šta je u boci, i morao je to da uradi lično. Bilo je evidentno u druge nije

mogao da se pouzda. I tako je nekih četrnaest dana kasnije ušao u Trejsijevu laboratoriju nošen prvoklasnom razbešnjenošću. "Ej, zar mi ne rekoste da ovo ovde nije radioaktivno?" "Šta?" reče Trejsi automatski. Onda se setio. "Ovo što ste nazvali plutonijumom 186", reče Halam. "A. Pa, bilo je stabilno." "Stabilno otprilike koliko i vaše mentalno stanje. Ako vi ovo zovete neradioaktivnim, mesto vam je u vodoinstalaterskoj radnji." Trejsi se namrštio. "U redu, gos'n doktore. Dodajte mi to, pa da probamo." Uskoro je rekao: "Ne kapiram! Jeste radioaktivno. Ne mnogo, ali jeste. Ne vidim kako sam to mogao da propustim." "I u kojoj meri sad ja mogu da se pouzdam u ono tupljenje o plutonijumu 186?" Ova tema je sad Halama čvrsto držala za grlo. Misterija je postala tako zapanjujuća da je poprimala dimenzije lične uvrede. Ko god da je zamenio boce, ili zamenio sadržaj boce, sigurno je načinio još jednu promenu ili je izmislio novi metal samo da bi od Halama napravio budalu. U svakom slučaju, Halam je bio spreman, samo da bi ovu misteriju razrešio, da razmontira čitav svet ako to bude potrebno (i ako to bude mogao). Raspolagao je svojom tvrdoglavošću i intenzitetom koji nije bio za potcenjivanje. Otišao je pravo kod G. C. Kantroviča, koji je tad bio u završnoj godini svoje itekako ugledne karijere. Nije bilo lako pridobiti Kantroviča da vam pomogne, ali kad ga jednom pridobijete, on je naglo počinjao da se pali. Svega dva dana kasnije Kantrovič je uleteo u Halamovu laboratoriju kao tornado, plamteći od uzbuđenja. "Držali ste ovo golim rukama?" "Ne mnogo", reče Halam. "Onda i nemojte. Ako imate još toga, nemojte. Emituje pozitrone." "Da?" "Energetski najsnažnije pozitrone koje sam ikada video... A što se tiče vaših cifara o radioaktivnosti, one su preniske." "Preniske?" "Baš tako. Zabrinjava me sledeće: svakim sledećim merenjem dobijam rezultate za trun veće od dotadašnjih." 6 (nastavak) U prostranom džepu svog mantila Bronosvki je pronašao jednu jabuku. Zagrizao je u nju. "Dobro, išao si da vidiš Halama i on te je izbacio napolje, što si i očekivao. Šta sad?" "Nisam još odlučio tačno šta ću dalje činiti. Ali šta god da učinim, biće to nešto od čega će on pasti na tu svoju debelu zadnjicu. Video sam ja njega i ranije, znaš; bilo je to jednom prilikom pre više godina, kad sam došao ovde. Tad sam mislio da je on veliki čovek. Veliki čovek ... on je najveći podlac u istoriji nauke. Falsifikovao je istoriju Pumpe, razumeš, napisao je novu verziju ovde..." Lamont se kucnuo prstom po slepoočnici. "Veruje u svoju sopstvenu fantaziju i bori se za nju bolesnom besomučnošću. To je pigmej sa jednim

jedinim talentom, naime talentom da uveri ljude da je džin." Lamont je digao pogled ka širokom, smirenom licu Bronovskog, na kom se, po načinu kako se zgužvalo, videlo da ga ovo zabavlja, i usiljeno se nasmejao. "Ma, dobro, od ovog nema nikakve koristi, a uostalom celu stvar sam ti već ranije ispričao." "Mnogo puta", složio se Bronovski. "Ali muči me pomisao da čitav svet..." 2 Piteru Lamontu bilo je samo dve godine kad je Halam po prvi put podigao svoju bocu sa izmenjenim tungstenom. A u dvadeset prvoj godini svog života, Piter Lamont se zaposlio u Pumpnoj stanici "Jedan". Istovremeno je na univerzitetu postavljen na jedno radno mesto na Fakultetu za fiziku. Slova na njegovoj doktorskoj disertaciji još se nisu bila osušila. Za tog mladog čoveka, bilo je to izvrsno postignuće. Pumpna stanica "Jedan" nije bila onako blistava kao kasnije stanice, ali je zato bila pradeda svih stanica, celog lanca koji je sad opasivao planetu Zemlju, što je postignuto iako je tehnologija Pumpe bila tek dve decenije stara. Nijedan krupan tehnološki proboj nije ovladao svetom tako rapidno i tako totalno, a zašto i ne bi? Uvođenje Pumpi donelo je besplatnu energiju u neograničenim količinama i bez ikakvih problema. Ono je odigralo ulogu Deda Mraza i Aladinove lampe za čitav svet. Lamont se zaposlio u stanici "Jedan" sa namerom da se bavi problemima čiste teorije, krajnje apstraktnim; međutim, zainteresovala ga je zapanjujuća priča o razvoju elektron-pumpe. Tu istoriju nikad nije u celosti napisao niko ko bi istinski razumeo teorijske principe Pumpe (u onoj meri u kojoj su se oni uopšte mogli razumeti) a ko bi ujedno bio u stanju da kompleksne stvari prevede na jezik pristupačan običnoj publici. Naravno, sam Halam je napisao izvestan broj članaka za javna glasila, ali ti članci nisu predstavljali povezanu i obrazloženu istoriju - a baš je takvu Lamont želeo da napiše. Za početak, upotrebio je Halamove članke, zatim druga objavljena prisećanja - stvari koje bi se mogle nazvati službenim dokumentima - stižući konačno do Halamove planetotresne primedbe koju ponekad nazivaju Velikim Zapažanjem (to uvek pišu velikim slovima). Kasnije, kad se oslobodio svojih iluzija, Lamont je, naravno, počeo da kopa dublje, i tad se u njegovom umu pojavilo pitanje da li je Halamova slavna primedba doista bila Halamova. Primedba je bila izgovorena na seminaru koji je označio pravi početak elektron-pumpe. Pokazalo se da je izuzetno teško saznati detalje tog seminara, a potpuno nemoguće dobiti magnetofonske snimke onog što je tamo rečeno. Posle nekog vremena Lamont je počeo da podozreva da nejasnoća otisaka stopala ostavljenih u pescima vremena hodom tog seminara nije sasvim slučajna. Ingeniozno sastavljajući nekoliko podataka Lamont je naslutio da je Džon F. X. Mak Farland rekao nešto veoma slično presudnoj Halamovoj opasci - pre Halama. Lamont je otišao na razgovor sa Mak Farlandom, koji se u zvaničnoj istoriji ni jednom jedinom rečju nije pominjao i koji se sad bavio

istraživanjem gornjih slojeva atmosfere, sa posebnim naglaskom na Sunčevom vetru. Nije to bio posao prve klase, ali ipak je donosio lepe rezultate, a imao je itekakve veze sa efektima Pumpe. Mak Farland je očito izbegao da ga, kao Denisona, poklopi tama zaborava. Sa Lamontom je razgovarao ljubazno i ispoljio je spremnost da priča o svakoj temi sem o događajima na onom seminaru. Tih događaja se jednostavno nije sećao. Lamont je insistirao, citirajući dokaze koje je već prikupio. Mak Farland je izvukao lulu. Napunio ju je. Temeljito je osmotrio njen sadržaj. Čudno napetim glasom, rekao je: "Ne želim da se setim, jer nije važno; zaista nije. Pretpostavimo da ja sad ustvrdim da sam tad nešto rekao. Niko mi ne bi poverovao. Ispao bih idiot i megaloman." "A Halam bi se postarao da vas penzionišu?" "To ne kažem, ali kažem da od toga nikakva dobra ne bih video. Uostalom, zašto je to važno?" "Pitanje istorijske istine!" reče Lamont. "Ma, vraga. Istorijska je istina da Halam nikako nije popuštao. Gonio je sve oko sebe da istražuju - i one koji su to hteli, i one koji nisu. Da nije bilo njega, taj tungsten bi pre ili kasnije eksplodirao, pri čemu bi nastradalo kozna-koliko ljudi. Moglo je da se desi da nikad ne stigne sledeći uzorak i da nikad ne steknemo Pumpu. Halam je za to zaslužan, čak i ako nije zaslužan, pa sad ako to nije logično, ja tu ništa ne mogu, jer istorija nije logična." Lamont time nije bio zadovoljan, ali je time morao da se zadovolji, zato što Mak Farland prosto-naprosto nije hteo ništa više da kaže. Istorijska istina! Jedan delić istorijske istine, delić koji se ukazao tako jasno da se u njega nije moglo sumnjati bio je u sledećem: radioaktivnost je izvukla "Halamov tungsten" (tokom istorije učvrstio se običaj da se ta supstanca tako naziva) do slave. Nije bilo bitno da li je to tungsten ili nije tungsten; da li je neko uticao na njega ili ne; čak nije bilo bitno ni pitanje da li to jeste ili nije nemoguć izotop. Sve je to ostalo u senci zaprepašćenja pred činjenicom da se pojavilo nešto što ispoljava radioaktivnost, i to sve veću, u uslovima koji isključuju ma kakvo radioaktivno raspadanje, u ma kom broju koraka do tada poznato. Došao je čas kad je Kantrovič promrmljao: "Bolje je da mi to malo razmestimo. Ako ostane u velikim grudvama, pretvoriće se u paru, ili će eksplodirati, ili oba, pa će kontaminirati pola grada." Zato su tu supstancu samleli u prah i čuvali na više odvojenih mesta; prvo su je mešali sa običnim tungstenom, a onda, kad je i taj obični tungsten postao radioaktivan, sa grafitom, koji je omogućio niži radijacijski poprečni presek. Ni dva meseca od dana kad je Halam primetio promenu u sadržini boce, Kantrovič je, u tekstu upućenom uredniku časopisa Nuklearna revija, potpisujući uz sebe i Halama kao koautora, objavio postojanje plutonijuma 186. Time je potvrđena ispravnost Trejsijevog prvobitnog zaključka, ali Trejsijevo ime nije pomenuto, ni tada ni kasnije. Objavljivanjem tog članka Halamov tungsten je počeo da dobija epske razmere, a Denison je počeo da primećuje promene koje su se završile tako šta je on postao niko i ništa. Bilo je dovoljno što uopšte postoji plutonijum 186. Ali to što je on u

početku bio stabilan, a zatim počeo da ispoljava sve jaču radioaktivnost, bilo je istinski rđavo. Organizovan je seminar sa zadatkom da učini nešto sa tim problemom. Predsedavao je Kantrovič, što je interesantan istorijski podatak, zato što je to bio poslednji slučaj u istoriji elektron-pumpe da značajnom sastanku o njoj predsedava iko drugi sem Halama lično. Kantrovič je, uistinu, umro pet meseci kasnije, čime je uklonjena poslednja ličnost koja je imala prestiž dovoljan da drži Halama u senci. Taj skup je bio jalov kao retko koji, sve do časa kad je Halam saopštio svoje Veliko Zapažanje; međutim, u verziji koju je Lamont sklopio na osnovu svojih rekonstrukcija, istinska prekretnica dogodila se za vreme pauze za ručak. Tokom te pauze, Mak Farland, kome se u službenim dokumentima ne pripisuje nikakva primedba, mada je spomenut kao učesnik, rekao je: "Znate, ovde nam treba malčice fantazije. Šta ako..." To je govorio Dideriku van Klemensu, a van Klemens je o tome ostavio sažetu napomenu u svojim beleškama pisanim jednom posebnom, Klemensovom ličnom, vrstom stenografije. Van Klemens je umro mnogo godina pre nego što je Lamont uspeo da otkrije tu napomenu; iako je napomena ubedila Lamonta, ona bez dodatnih dokaza ne bi bila dovoljan osnov za ubedljivu priču; to je i sam Lamont morao priznati. Štaviše, nije bilo načina da se dokaže da je Halam čuo te Mak Farlandove reči. Lamont bi bio spreman da se kladi u čitavo bogatstvo da je Halam bio u radijusu čujnosti, ali ni ta Lamontova spremnost još uvek ne bi bila dovoljan dokaz. Čak i kad bi Lamont mogao da dokaže da je Halam čuo Mak Farlanda, to bi možda ugrozilo Halamov grdno nabujali ponos ali ne bi moglo stvarno da uzdrma njegov položaj. Neki bi tvrdili da je ta primedba Mak Farlandu bila samo fantazija. Halam ju je prihvatio kao nešto više od fantazije. Halam je bio voljan da stane pred taj skup i da to službeno kaže, rizikujući da bude ismejan. Mak Farland svakako ni u snu ne bi pristao da uđe u zapisnik sa "malčice fantazije". Lamont bi na to mogao odgovoriti da je Mak Farland bio poznati nuklearni fizičar čija bi reputacija time bila ugrožena, dok je Halam bio mladi radiohemičar koji je, kao lice dovedeno spolja, mogao o nuklearnoj fizici da tresne šta god mu volja i da se onda izvuče bez posledica. U svakom slučaju, evo šta je Halam, prema zvaničnim transkriptima, rekao: "Gospodo, nikud ovako nećemo stići. Zato ću dati jednu sugestiju, ne zato što je ona naročito uverljiva, nego zato što predstavlja manju glupost nego bilo šta drugo što sam ovde čuo... Suočeni smo sa jednom supstancom, plutonijumom 186, koja uopšte ne može postojati, a ponajmanje kao makar i za tren stabilna, ako prirodni zakoni univerzuma išta vrede. Iz toga, onda, sledi, pošto ta supstanca nesumnjivo egzistira i pošto je u početku bila stabilna, da je ranije egzistirala, makar samo dok se nije oformila, na nekom mestu, u nekom vremenu ili pod nekim okolnostima gde su prirodni zakoni univerzuma bili drukčiji. Grubo rečeno, supstanca koju proučavamo uopšte nije potekla iz ovog univerzuma, nego iz nekog drugog - iz nekog alternativnog univerzuma - iz paralelnog univerzuma. Nazovite ga kako hoćete." "Dospevši ovde - neću se pretvarati da znam kako - ta je supstanca bila

stabilna; sugerišem da je to bilo zato što je sa sobom nosila zakone svoje vasione. Činjenica da je plutonijum 186 onda postao radioaktivan, zatim još radioaktivniji, mogla bi da znači da je počeo, polako, da upija u sebe zakone našeg univerzuma, ako shvatate šta hoću da kažem." "Ističem sledeće: u isto vreme kad se pojavio plutonijum 186, jedan uzorak tungstena, načinjen od nekoliko stabilnih izotopa među kojima je bio i tungsten 186, iščezao je. Možda je skliznuo u paralelni univerzum. Najzad, logično je pretpostaviti da će se lakše izvesti razmena mase nego jednosmerni prenos mase. U paralelnom univerzumu, tungsten 186, može biti isto tako krupna anomalija kao što je plutonijum 186 ovde. Tamo tungsten može početi kao stabilna supstanca i polako postati radioaktivan i sve radioaktivniji. On tamo može služiti kao izvor energije baš kao što bi plutonijum 186 mogao služiti ovde." Slušaoci su to verovatno slušali sa znatnim zaprepašćenjem, jer nije zabeleženo da su pokušali da prekinu Halama, bar ne do kraja gornje rečenice; izgleda da je tad Halam zastao da uhvati dah i možda da se začudi sopstvenoj neustrašivosti. Neko je iz publike (smatra se da je to bio Antoan Žerom Lapen, mada zabeleške to ne kažu jasno) zapitao da li profesor Halam sugeriše da je neko inteligentno biće iz para-univerzuma namerno izvelo tu razmenu da bi sebi obezbedilo izvor energije. Tako je u jezik ušla reč "para-univerzum", skovana očito kao skraćenica od "paralelni univerzum". Prva ikad zabeležena upotreba te reči bila je u tom pitanju. Usledilo je ćutanje, a onda je Halam, odvažniji nego ikad, rekao - i tu je čvorište Velikog Zapažanja - sledeće: "Da, tako mislim, i smatram da se taj izvor energije ne može praktično iskoristiti ako univerzum i para-univerzum ne budu sarađivali, ako ne bude svako radio na svojoj polovini pumpe, gurajući energiju od njih nama i od nas njima, koristeći pritom različitost prirodnih zakona dva univerzuma." Halam je u tom trenutku već usvojio i prisvojio termin "para-univerzum". Štaviše, već je postao i prvi koji je u vezi sa ovom temom upotrebio reč "pumpa". Sada se ta reč redovno, ako je u ovom značenju upotrebljenu, piše velikim slovom. U zvaničnim izveštajima postoji tendencija da se prikaže kako je Halamova ideja odmah zapalila svačiji duh; to, međutim, nije bilo tako. Oni, koji su uopšte pristajali da razgovaraju o njoj, ograničavali su se na mišljenje da je to zabavna spekulacija; nisu hteli da se zaleću dalje od toga. Naročito je važno bilo to što Kantrovič nije rekao ni jednu reč. To je bilo presudno za Halamovu karijeru. Halam nikako nije mogao sam da prosledi sve teorijske i praktične implikacije svoje sopstvene sugestije. Za to je bila potrebna ekipa; sastavili su jednu ekipu. Ali nijedan njen član, sve dok nije bilo prekasno, nije pristajao da se otvoreno veže za tu hipotezu. A kad je uspeh postao sasvim očigledan, pokazalo se da je javnost već navikla da o toj hipotezi razmišlja kao o Halamovoj i isključivo Halamovoj. Čitav svet je smatrao da je Halam, i to Halam sam, prvi otkrio tu supstancu, zatim začeo i rodio Veliko Zapažanje; Halam je, po tome, bio otac elektron-pumpe. I tako, u mnogim laboratorijama izložiše, izazovno, parčiće

tungstenmetala. U svakoj desetoj dogodio se transfer; tako su dobijene nove količine, plutonijuma 186. Drugi elementi su nuđeni kao mamac, ali uzalud... Ali, gde god da se plutonijum 186 pojavio, ko god da ga je doneo u centralnu istraživačku organizaciju koja se ovim problemom bavila, za javnost je to uvek bila samo dodatna količina "Halamovog tungstena". I opet, Halam je bio taj koji je javnosti najuspešnije prezentirao neke aspekte svoje teorije. Na njegovo sopstveno iznenađenje (to je rekao kasnije) pokazalo se da je vešt pisac i da uživa u popularizovanju nauke. Sem toga, uspeh ima svoju inerciju; publika nije htela da prima informacije o tom projektu od drugih nego baš od Halama. U članku napisanom za "Severnoamerički nedeljni televizijski Tajmsov magazin", članku koji je od tada postao slavan, Halam je napisao: "Ne možemo reći na koliko se raznih načina zakoni para-univerzuma razlikuju od naših sopstvenih, ali možemo sa priličnom pouzdanošću da nagađamo da je jaka nuklearna interakcija, koja je u našem univerzumu najjača poznata sila, u para-univerzumu još jača; možda stotinu puta jača. To znači da se protoni lakše mogu držati na okupu uprkos njihovom međusobnom elektrostatičkom odbijanju. Nukleus, to jest atomsko jezgro, biće stabilan i sa manjim brojem neutrona. Plutonijum 186, stabilan u njihovom univerzumu, sadrži daleko prevelik broj protona, odnosno daleko premalen broj neutrona, da bi mogao biti stabilan u našoj vasioni koja ima manje efektnu jaku nuklearnu interakciju. Kad se nađe u našem univerzumu, plutonijum 186 počinje da zrači pozitrone, oslobađajući pritom energiju. Emitovanjem svakog pojedinog pozitrona, u jezgru se po jedan proton pretvara u neutron. Konačno, u svakom nukleusu po dvadeset protona bude konvertovano u neutrone, čime je plutonijum 186 postao tungsten 186, koji je po zakonima našeg univerzuma stabilan. U tom procesu, iz svakog jezgra eliminisano je po dvadeset pozitrona. Ti pozitroni susreću se sa dvadeset elektrona; spajaju se s njima i međusobno pritom anihiliraju, oslobađajući opet energiju, tako da zbog svakog jezgra plutonijuma 186 koje ovamo stigne, naš univerzum ostaje siromašniji za dvadeset elektrona. A dotle, u para-univerzumu se pokazuje da je naš tungsten 186 tamo nestabilan iz suprotnog razloga. Po zakonima para-univerzuma, on ima suviše neutrona, to jest nedovoljan broj protona. Zato nukleusi tungstena 186 počinju da emituju elektrone, pritom postojano oslobađajući energiju. Sa svakim emitovanim elektronom po jedan neutron pretvara se u pro ton sve dok, na kraju, ne nastane opet plutonijum 186. Zbog svakog jezgra tungstena 186 poslatog tamo, para-univerzum postaje bogatiji za dvadeset elektrona. Taj plutonijum-tungsten može beskonačno da kruži između univerzuma i para-univerzuma, dajući energiju prvo jednome, pa drugome. Neto efekat sastoji se u tome što je iz našeg u njihov univerzum transferisano po dvadeset elektrona sa svakim nukleusom koji načini jedno takvo kruženje. Obe strane mogu izvlačiti energiju iz ovog sistema koji je, zapravo, jedna međuuniverzumska elektron-pumpa." Pretvaranje ove ideje u stvarnost i pravljenje elektron-pumpi sposobnih da stvarno služe kao izvori energije odvijalo se zapanjujućom brzinom. Svaka

sledeća faza uspeha elektron-pumpe povećavala je Halamov prestiž. 3 Lamont nije imao razloga da sumnja u utemeljenost tog prestiža. Kad je prvi put zamolio da mu se omogući da se Halamom opširno porazgovara u vezi sa istorijom koju je hteo da napiše, u njegovom stavu prema Halamu bilo je izvesnih elemenata "obožavanja heroja" (kasnije mu je uspomena na takav stav bila neprijatna, pa se potrudio - ne bez izvesnog uspeha - da tu uspomenu izbriše iz svoje svesti). Činilo se da je Halamov stav povoljan, pristupačan. Za trideset godina, Halam se u očima javnosti popeo tako visoko da se čovek mogao čuditi zašto mu nos ne počinje da krvari. U fizičkom pogledu, starenje je Halamu donelo impresivnost, ali ne i lepotu. Masivnost njegovog tela davala mu je izgled nekakve dostojanstvene težine; crte lica bile su mu, možda, grube, ali on je bio u stanju da im pridoda neku vrstu intelektualne smirenosti. I sad je crveneo brzo, a njegova sklonost da se uvredi, ako mu se učini da ga neko ne poštuje dovoljno, bila je legendarna. Pre nego što je Lamont ušao, Halam je na brzinu pogledao pripremljene informacije. Rekao je: "Vi ste Dr Piter Lamont. Postigli ste, koliko čujem, lepe uspehe u para-teoriji. Sećam se vašeg rada. O para-fuziji, zar ne?" "Da, gospodine." "Pa, osvežite moje pamćenje. Ispričajte mi o tome. Neformalno, naravno, kao da pričate laiku. Najzad", reče, i tu se malo zaheheta, "na neki način, ja i jesam laik. Ja sam samo radio hemičar, znate; a nisam ni neki veliki teoretičar, ako izuzmemo pokoji koncept, s vremena na vreme." Lamont je ovo tada prihvatio kao ozbiljnu izjavu; i zaista, možda je i bila ozbiljna, a ne izjava sa pozicije umišljene veličine koja se "spušta" do običnog čoveka; međutim, kasnije je Lamont tvrdio da je baš ovo drugo po sredi i da je izjavu tako zapamtio. Kasnije je Lamont utvrdio, ili je bar govorio da je utvrdio, da je ta izjava bila tipični primer kako Halam uspeva da ovlada suštinom tuđih dostignuća. Posle je mogao živo da raspravlja o takvom tuđem dostignuću a da ne spomene baš detaljno, ili da ne spomene uopšte, o čijem dostignuću je reč. Ali mladi Lamont bio je, u ono vreme, polaskan, pa je odmah počeo da priča, i to sa onim tečnim oduševljenjem koje čoveka ponese kad priča o sopstvenim otkrićima, "Ne mogu da kažem da sam postigao mnogo, Dr Halam. Dedukovanje zakona prirode u para-univerzumu - para-zakona - je osetljiv posao, varljiv. Raspolažemo sa tako skromnim polaznim znanjem. Za oslonac sam uzeo to malo što znamo; nisam činio nikakve krupne nove pretpostavke za koje nemamo dokaza. Ako je jača jaka nuklearna interakcija, čini se da je očigledno da će se fuzija malih nukleusa odigravati lakše." "Para-fuzija", reče Halam. "Da, gospodine. Trik je samo u tome kako utvrditi mogućne detalje. Matematička metodologija kojom sam se morao služiti bila je prilično delikatna, ali kad su izvesne transformacije bile jednom izvedene, teškoće su počele nekako same da se smanjuju. Pokazuje se, na primer, da litijum hidrid

može biti uveden u katastrofičnu fuziju pri temperaturama za četiri reda veličine manjim nego ovde. Ovde, da bismo izazvali eksploziju litijum hidrida, moramo ostvariti temperaturu atomske fisione bombe, a tamo bi se isto moglo postići, ako smem tako da se izrazim, i sa nekoliko štapova dinamita. Nije isključeno da bi se litijum hidrid u para-univerzumu mogao potpaliti i šibicom, ali to ipak nije verovatno. Nudili smo im litijum hidrid, znate, pošto bi dobijanje energije iz fuzije moglo za njih biti prirodna stvar, ali nisu hteli ni da ga taknu." "Da, to mi je poznato." "Očigledno je da bi to bilo suviše rizično za njih; kao kad bismo mi koristili tone i tone nitroglicerina za pokretanje naših raketa. Tako, samo još opasnije." "Vrlo dobro. Takođe pišete istoriju Pumpe?" "Neformalnu, gospodine. Kad rukopis bude gotov, biću tako slobodan da vas zamolim da ga pročitate, tako da mogu da se okoristim vašim bliskim poznavanjem događaja. Zapravo, voleo bih da jedan deo tog znanja iskoristim odmah sad, ako imate malo vremena." "Malčice vremena mogu da nađem. Šta želite da znate?" Halam se smešio. Bio je to njegov poslednji osmeh ikada načinjen u Lamontovom prisustvu. "Efektna i praktična Pumpa, profesore Halam, razvijena je neobično brzo", poče Lamont. "Kad je jednom krenuo, Projekat Pumpa..." "Među-univerzumska elektron-pumpa - tako je nazvan projekat", ispravio ga je Halam, i dalje se smešeći. "Da, naravno", reče Lamont i pročisti grlo. "Samo sam upotrebio popularni naziv. Kad je jednom projekat krenuo, građevinski i inženjerski detalji razvijeni su rapidno, uz vrlo malo suvišnog petljanja." "To je tačno", reče Halam. U njegovom glasu osetilo se malo samozadovoljstva. "Neki ljudi su mi govorili da je to moja zasluga, zato što sam imaginativno i energično vodio taj projekat; međutim, ne bih želeo da to u svojoj knjizi preterano naglasite. Činjenica je da smo u tom projektu koristili ogroman fond talenata; ne bih želeo da se briljantnost pojedinaca u ma kojoj meri zaseni prenaglašavanjem moje uloge." Lamont, kome je ovo malčice zasmetalo, odmahnu glavom. Činilo mu se da je ta primedba beskorisna. Rekao je: "Uopšte ne mislim na to. Mislim na ona inteligentna bića na drugom kraju, na one, popularnim rečnikom kazano, para-ljude. Oni su ovo započeli. Mi smo za njih saznali tek kad je prvi put izvršena zamena tungstena plutonijumom; ali oni su za nas saznali prvi, jer jedino tako su transfer mogli obaviti. Radili su na bazi čiste teorije. Njima nije, kao nama, dat nagoveštaj spolja. Postoji i onaj gvozdeni list koji su nam poslali." Halamov osmeh je nestao, zauvek. Namrštio se i rekao pojačanim glasom: "Ti simboli nikad nisu protumačeni. Ništa u njima..." "Geometrijske figure su shvaćene, gospodine. Gledao sam ih, i sasvim je jasno da su davale uputstva za geometriju Pumpe. Meni se čini da..." Halamova stolica poče da ide unazad, uz ljutito grebanje po podu. Halam reče: "A, to nećemo, mladi čoveče, ništa takvo nećemo. Mi smo obavili posao, a ne oni." "Da - ali nije li istina da su oni..." "Da su oni šta?"

Lamont je sad postao svestan kakvu je buru emocija izazvao, ali razlog nije mogao da shvati. Nesigurno je nastavio: "Da su oni inteligentniji od nas - da su oni obavili onaj pravi posao. Zar se u to može sumnjati, gospodine?" Halam se, crven u licu, teško podigao na noge. "Još kako se može sumnjati", počeo je da se dernja, "Ne dozvoljavam nikakav misticizam ovde. Toga ima i suviše. Slušajte vi, mladi čoveče", galamio je nadirući ka još ustoličenom i totalno zaprepašćenom Lamontu i tresući debelim prstom ka njemu, "ako će vaša i storija davati utisak da smo mi marionete u rukama para-ljudi, ova ustanova neće tu istoriju objaviti; ili je, ako se ja pitam, neće objaviti niko, nigde. Neću dati da se omalovažava čovečanstvo i inteligencija čovečanstva, i neću dati da se para-ljudi prikazuju kao nekakvi bogovi." Lamont je jedino mogao da ode, zbunjen i silno uznemiren činjenicom da je stvorio neugodna osećanja tamo gde je želeo da stvori samo dobru volju. Onda je uvideo da njegovi izvori istorijskih podataka iznenada počinju da presušuju, Oni koji su pre nedelju dana pričali koliko hoćeš, sad su izjavljivali da se ne sećaju ničega i da nemaju vremena za dalje razgovore. Lamontu je to u prvi mah samo smetalo, onda je u njemu počeo da se nakuplja spori gnev. Iz novog ugla je osmotrio ono što je dotad skupio. Počeo je da navaljuje i insistira tamo gde je ranije prosto pitao. Kad bi se na fakultetskim skupovima susreo sa Halamom, ovaj se mrštio i gledao kroz njega; zato je Lamont počeo, sa svoje strane, da krivi lice u prezriv izraz. Čisti rezultat bio je taj da je Lamont otkrio da njegova primarna karijera počinje da zamire a sekundarna da jača: sve manje je radio kao parateoretičar a sve više se okretao ulozi istoričara nauke. 6 (nastavak) "Ta prokleta budala", promrmlja Lamont, utonuo u uspomene. "Trebalo je da budeš tamo, Majk, pa da vidiš kako počinje da paniči pri prvom nagoveštaju da je ona druga strana pokretačka snaga. Razmišljam sada o tim danima i pitam se - kako jer bilo moguće sresti ga, makar i na kratko, i ne uvideti da će on tako reagovati Budi zahvalan što nikad nisi morao da radiš s njim." "Zahvalan sam", reče Bronovski ravnodušno, "mada ima trenutaka kad ni ti nisi anđeo." "Ne buni se. Ti u tvojoj struci nemaš problema." "Ali ni interesovanja. Ko mari za moj posao, sem mene samog i još petoro ljudi na celom svetu? Možda šestoro - ako se sećaš." Lamont se sećao. "E, pa sad", reče. 4 Smirena spoljašnjost Bronovskoga nije mogla da zavara nikoga ko bi tog čoveka jednom upoznao, makar i površno. Bronovski je bio čovek izoštrenog uma, a kad bi dokopao neki problem, cepao ga je i kidao sve dok ne bi iščupao rešenje ili dok problem ne bi ostao u takvim dronjcima da bi Bronovski znao

da rešenje ne može da se nađe. Razmotrimo etrurske natpise na kojima je Bronovski izgradio svoju reputaciju. Sve do prvog veka naše ere etrurski je bio živ jezik, ali kulturni imperijalizam Rimljana uništio je sve pred sobom, tako da je taj jezik skoro u celosti iščezao. Oni natpisi koji su preživeli rimsku mržnju i - još gore - rimsku indiferentnost, bili su zapisani grčkim slovima; zato je bilo moguće izgovoriti ih, ali ništa više. Činilo se da etrurski jezik nema nikakve veze sa ma kojim okolnim jezikom; činilo se da je veoma arhaičan; činilo se da čak nije ni indoevropski. Bronovski je zato prešao na jedan drugi jezik koji kao da nije imao nikakve veze sa ma kojim okolnim, za koji se činilo da je veoma arhaičan i da čak nije indo-evropski - ali itekako živ. Tim jezikom se govori u jednom regionu ne mnogo daleko od regiona gde su nekad, davno, živeli Etrurci. Šta ćemo sa jezikom Baska? zapitao se Bronovski. Upotrebio je baskijski jezik kao orijentir. Drugi su to pre njega pokušavali, pa su odustali. Bronovski nije odustao. Bio je to naporan rad, zato što je baskijski jezik, sam po sebi jako težak, mogao biti samo od minimalne koristi. Bronovski je, radeći, nalazio sve više i više razloga da pretpostavi da je postojala neka kulturna veza između stanovnika antičke severne Italije i antičke severne Španije. Čak je mogao da izgradi jaku tezu o jednom širokom pojasu pred-Kelta koji su proneli po Zapadnoj Evropi jedan jezik iza koga su kao daleki naslednici, jako izmenjeni, ostali etrurski i baskijski. Međutim, tokom dve hiljade godina baskijski je evoluirao i primio poprilično elemenata španskog. Pokušati razmišljanjem rekonstruisati strukturu baskijskog u rimsko doba, a onda to povezati sa etrurskim - bio je to izuzetno težak intelektualni poduhvat; Bronovski je zapanjio filologe sveta kad je trijumfovao. Sami prevodi sa etrurskog bili su čudesno dosadni i savršeno beznačajni; većinom su to bili rutinski nadgrobni natpisi. Međutim, činjenica da je etrurski shvaćen bila je zaprepašćujuća; pokazalo se da je za Lamonta izuzetno važna. To se nije pokazalo odmah. Ako ćemo reći baš celu istinu, pet godina je proteklo od objavljivanja tih prevoda do dana kad je Lamont po prvi put čuo da su nekad postajali nekakvi Etrurci. Kad je Bronovski došao na univerzitet da održi jedno od godišnjih predavanja po principu razmene između univerziteta, Lamont, koji je obično izbegavao obavezu nastavnog osoblja da dolazi na takva predavanja, ovog puta nije zabušavao: došao je na to jedno predavanje. Prisustvovao je ne zbog toga što je shvatao značaj predavanja, niti što je bio makar i minimalno zainteresovan; imao je drugi razlog. Viđao se sa jednom postdiplomkinjom sa odseka za romanske jezike i zapao je u situaciju da mora ili da odsedi na tom predavanju, ili da ide na jedan muzički festival koji je izrazito želeo da ne čuje. Veza sa tom osobom bila je privremena, slaba, i sa Lamontove tačke gledišta nezadovoljavajuća, ali dovela ga je na to predavanje. Pokazalo se da je u predavanju uživao. Slabo poznata etrurska civilizacija ušla je po prvi put u njegovu svest i zainteresovala ga, ali na dalek način; međutim, problem dešifrovanja jednog sasvim nepoznatog jezika fascinirao ga je. U mladosti je voleo da rešava kriptograme; kasnije je ostavio i njih i druge

detinjarije i posvetio se rešavanju mnogo veličanstvenih kriptograma koje priroda nudi. Završio je u para-teoriji. Predavanje Bronovskoga vratilo ga je mladalačkoj radosti postepenog otkrivanja značenja u grupi simbola koji u prvi mah ostavljaju utisak da su nasumični, uz teškoće tako velike da uspeh u rešavanju donosi i znatnu čast. Bronovski je bio kriptogramist najuzvišenije vrste; dok je opisivao kako razum postepeno osvaja teritoriju nepoznatog, Lamont je, slušajući, uživao. Pa ipak, sve to ostalo bi uzaludno - trostruka koincidencija dolaska Bronovskoga u univerzitetski kampus, Lamontovog mladalačkog kriptogramatskog entuzijazma, i socijalnog pritiska izvršenog od strane jedne mlade dame - da se nije odigrao, već sledećeg dana, onaj susret Lamonta i Halama, susret kojim je Lamont sebe bacio čvrsto (i permanentno, što mu je kasnije postalo jasno) u štenaru. Od završetka tog razgovora nije prošlo ni sat vremena, a Lamont je odlučio da ode na razgovor kod Bronovskog. Želeo je da s njim razgovara upravo o onoj stvari koja se njemu činila tako očiglednom, a koja je tako uvredila Halama. Pošto je zbog te stvari pretrpeo tako oštru osudu, Lamont je smatrao da obavezno mora da uzvrati udarac - i to baš na istom polju. Para-ljudi su bili zaista inteligentiji od ljudi. U to je Lamont ranije verovao na jedan uzgredan način, podrazumevajući da je to nešto nebitno a očigledno. Sad je postalo bitno. Moralo se dokazati, a kad bude dokazano, zabiti Halamu niz grlo; poprečno, ako je moguće, i to tako da svi oštri uglovi strše. Lamont se već udaljio od svog tako nedavnog "obožavanja heroja" u toj meri, da je uživao u izgledima na takvu osvetu. Bronovski se još nalazio u kampusu. Lamont mu je ušao u trag. Insistirao je da s njim razgovara. Kad je konačno uspeo da satera Bronovskog u ćošak, ovaj je ispoljio ispraznu ljubaznost. Lamont je na ljubaznost odgovorio ljubaznošću, ali žurno, oštro; predstavio se, ali takvim načinom da se nestrpljenje jasno osećalo. Onda je rekao: "Dr. Bronovski, presrećan sam što sam vas uhvatio pre nego što ste otišli. Nadam se da ću vas ubediti da ostanete i duže." "To možda neće biti teško", reče Bronovski. "Ponudili su mi zaposlenje na jednom fakultetu ovde." "Prihvatićete to mesto?" "Razmišljam o tome. Mislim da bih mogao," "Morate. Prihvatićete, kad čujete šta imam da vam kažem. Doktore Bronovski, šta vam je preostalo da radite sad kad ste rešili etrurske natpise?" "Oni nisu bili moj jedini zadatak, mladi čoveče." (Bio je pet godina stariji od Lamonta.) "Ja sam arheolog. Etrurska kultura se nije sastojala samo od tih natpisa, niti kultura pretklasične Italije samo od Etruraca." "Ali, sigurno, ničeg nema tako uzbudljivog za vas, ni tako izazovnog, kao što su bili etrurski natpisi?" "Priznaću vam da ste tu u pravu." "Znači, dobro bi vam došlo nešto još uzbudljivije, još izazovnije, a ujedno trilion puta značajnije od tih natpisa." "Šta imate na umu, doktore... Lamont?" "Imamo natpise koji nisu deo neke mrtve kulture, niti deo ma čega

zemaljskog; zovemo ih para-simbolima." "Čuo sam za njih. Što se toga tiče, i video sam ih." "Onda ste, naravno, osetili želju da se angažujete oko tog problema, Dr Bronovski? Osetili ste čežnju da otkrijete šta para-simboli znače?" "Ni najmanju, Dr Lamont, jer tu ne postoji problem." Lamont je sumnjičavo zurio u njega. "Mislite, u stanju ste da ih pročitate?" Bronovski je odmahnuo glavom. "Ne, ne mislim to. Mislim da ih nikako ne mogu pročitati, ni ja ni ma ko drugi. Nema osnove. Kod zemaljskih jezika, ma koliko mrtvi oni bili, uvek postoji šansa da nađemo živi jezik, ili mrtvi ali već dešifrovani jezik, koji stoji u nekom odnosu, makar i sasvim bledom, sa onim jezikom koji nas zanima. Ako čak ni toga nema, ostaje uvek činjenica da su svakim zemaljskim jezikom pisala ljudska bića, koja razmišljaju na ljudski način. To daje polaznu tačku, makar kako slabu. Ništa od toga ne postoji kod para-simbola, pa su prema tome para-simboli problem koji očigledno nema rešenja. Kad smo suočeni sa jednom nerešivošću, ona nam nije problem." Lamont se jedva uzdržavao da mu ne upadne u reč, a sad je iz njega govor krenuo kao oslobođena bujica. "Niste u pravu, Dr Bronovski. Ne želim da ispadne da vas učim vašoj struci, ali postoje neki fakti koje je moja profesija otkrila, a vi ih ne znate. Sarađujemo sa para-ljudima, o kojima ne znamo skoro ništa. Ne znamo kako izgledaju, kako misle, u kakvom svetu žive; skoro ništa, čak ni prve i najosnovnije informacije. Do te tačke, vi ste u pravu." "Ali radi se o tome da ne znate skoro ništa, zar ne?" Nije se činilo da je Bronovski impresioniran. Iz džepa je izvadio paketić sušenih smokava. Otvorio ga je i počeo da ih jede. Ponudio ih je i Lamontu, koji je odmahnuo glavom. "Tako je", reče Lamont. "Znamo jednu ključnu stvar. Oni su inteligentniji od nas. Tačka prva: oni mogu da vrše razmene preko među-univerzumske provalije, dok mi možemo da igramo samo pasivnu ulogu." Tu je samoga sebe prekinuo da bi pitao: "Znate li išta o međuuniverzumskoj elektron-pumpi?" "Pomalo", reče Bronovski. "Dovoljno da vas pratim, doktore, ako ne zađete u tehničke detalje." Lamont je žurno nastavio: "Tačka druga: poslali nam instrukcije za sklapanje našeg dela Pumpe. Nismo razumeli, ali smo uspeli da protumačimo dijagrame, taman dovoljno dobro da iz njih izvučemo potrebne nagoveštaje. Tačka treća: oni na neki način mogu da nas osete. U najmanju ruku mogu da postanu svesni da smo ostavili tungsten da bi ga oni uzeli. Znaju gde je, sposobni su da stupe u akciju i uzmu ga. Mi ne možemo da izvedemo ništa slično. Ima još tačaka, ali ovo je dovoljno da pokaže da su para-ljudi, nesumnjivo, inteligentniji od nas." Bronovski reče: "Pretpostavio bih, međutim, da ste tu u manjini. Vaše kolege, dabome, to ne prihvataju." "Ne prihvataju. Ali šta vas je navelo na takav zaključak?" "Navelo me je to što očigledno niste u pravu, bar koliko ja vidim." "Iznosim činjenice. Onda kako može biti da nisam u pravu?" "Dokazujete samo to da je tehnologija para-ljudi naprednija od naše. Kakve veze to ima sa inteligencijom? Slušajte ovo." Ustao je, skinuo sako, onda seo u poluležeći položaj; činilo se da se meka okruglina njegovog tela opušta i od silne udobnosti oblikuje u podvaljke, kao da će mu fizičko

opuštanje pomoći da misli. "Pre približno dva i po stoleća, jedan od komandanata američke mornarice, Metju Peri, uveo je omanju flotu u tokijsku luku. Japanci, koji su do tad bili izolovani, našli su se oči u oči sa tehnologijom daleko superiornom; zaključili su da nije mudro pokušati pružati otpor. Čitava jedna ratoborna nacija od mnogo miliona stanovnika bila je bespomoćna pred nekolicinom brodova koji su došli preko mora. Da li je to dokazalo da su Amerikanci inteligentniji od Japanaca, ili je to samo pokazalo da je zapadnjačka kultura na nekim raskršćima pošla drugačijim putevima? Ovo drugo, dabome, jer pola stoleća kasnije Japanci su već uspešno imitirali zapadnjačku tehnologiju, a još pola veka kasnije postali su jedna od vodećih industrijskih sila, uprkos tome što su baš u to vreme bili strašno potučeni u jednom od ratova." Lamont je ovo slušao sumorno. "I ja sam o tome razmišljao, Dr. Bronovski, mada to o Japancima nisam znao - kamo sreće da sam imao vremena da čitam istoriju. Ipak, ta analogija je pogrešna. Ne radi se samo o tehničkoj superiornosti nego i o različitim stupnjevima inteligencije." "Na osnovu čega to kažete, sem na osnovu nagađanja?" "Na osnovu jednostavne činjenice da su nam poslali uputstva. Želeli su da mi spremimo svoj deo Pumpe; morali su da nas navedu da to učinimo. Nisu mogli fizički da pređu ovamo; čak i tanki gvozdeni listovi na kojima su njihove poruke bile urezane (gvožđe je supstanca najpribližnija stabilnosti u oba sveta) postajala su posle nekog vremena suviše radioaktivni da bismo ih mogli čuvati u jednom komadu, mada smo, naravno, stigli da načinimo trajne kopije na svojim materijalima." Zastao je da uhvati dah; osetio je da je previše željan, previše oduševljen, da ne sme da pretera sa navaljivanjem. Bronovski ga je gledao radoznalo, "U redu, slali su nam poruke. Šta pokušavate da deducirate iz toga?" "Da su očekivali da ćemo razumeti. Zar bi bili takve budale da nam šalju zamršene poruke, u nekim slučajevima baš duge, ako bi unapred znali da ih nećemo razumeti?... Da nije bilo njihovih dijagrama, nikud ne bismo stigli. E, sad, ako su oni očekivali da ćemo mi shvatiti, to je moglo biti samo zato što su smatrali da bilo kakva bića nama slična, sa tehnologijom koja je po naprednosti bliska njihovoj (a i to su sigurno na neki način mogli da ocene što još pojačava moju tezu) moraju takođe imati inteligenciju bar grubo približnu njihovoj i da će, zato, bez teškoća shvatiti njihove simbole," "To bi se moglo tumačiti i kao njihova naivnost", reče Bronovski, nimalo impresioniran. "Mislite li da oni misle da postoji samo jedan jezik, govorni i pisani, i da druga inteligencija u drugom univerzumu piše i govori baš isto kao i oni? Ma, hajdete!" "Čak i kad bih priznao da ste u pravu", reče Bronovski, "šta biste očekivali da učinim? Pogledao sam para-simbole; pretpostavljam da ih je pogledao svaki arheolog i filolog na svetu. Ne vidim šta mogu da učinim; a ne vidi, u to sam siguran, ni ma ko drugi. Već dvadeset godina je proteklo, a dosadašnji napredak jednak je nuli," Lamont napeto reče: "Istina je to da se već dvadeset godina napredak ne želi. Sekretatijat za Pumpu ne želi da dešifruje te simbole." "Zašto bi oni zauzeli takav stav?"

"Zbog neprijatne mogućnosti da će komunikacija sa para-ljudima pokazati da su oni zaista ubedljivo inteligentniji. Zbog toga što bi se onda videlo da su ljudi, u vezi sa Pumpom, marionete pod kontrolom para-ljudi, što bi povredilo samoljublje onih u Sekretarijatu. I, konkretno" (tu je Lamont nastajao da se u njegovom glasu ne oseti otrov) "zbog toga što bi Halam izgubio reputaciju Oca Pumpe." "Pretpostavimo da Sekretarijat želi da napredak bude postignut. Šta bi se moglo učiniti? Želeti i ostvariti nije isto, znate." "Mogli bi navesti para-ljude na saradnju. Mogli bi slati poruke u parauniverzum. To nikad nije učinjeno, ali bi moglo biti učinjeno. Na metalnu ploču mogla bi biti urezana poruka; tu ploču bismo onda ostavili ispod komada tungstena." "Je l' te? Zar oni žele nove komade tungstena, čak i sad, kad Pumpe već rade?" "Ne, ali primetiće tungsten i pretpostaviće da pokušavamo da privučemo njihovu pažnju. Mogli bismo čak da urežemo poruku u ploču napravljenu baš od tungstena. Ako prime tu poruku i ako shvate ma koji njen deo, makar i najmanji, uzvratiće nam svojom porukom, u koju će uključiti ono što su shvatili. Mogli bi da načine tablicu ekvivalentnih reči našeg i njihovog jezika, ili da koriste mešavinu naših i njihovih reči. Biće to neka vrsta naizmeničnog guranja, prvo gurnu oni, pa mi, pa oni, pa mi, i tako dalje." "S tim da oni", reče Bronovski, "obave glavninu posla." "Da." Bronovski je odmahnuo glavom. "Pa nije baš mnogo zabavno, a? Ne privlači me." Lamont ga je pogledao sa rasplamtelim besom. "A zašto? Možda mislite da vam neće pripasti dovoljno priznanja? Dovoljne slave? Šta ste vi, majstor za uživanje u slavi? Kakvu ste to slavu, do vraga, izvukli iz etrurskih natpisa? Prestigli ste petoro drugih naučnika u svetu Možda šestoro. Oni itekako znaju za vas, za vaš uspeh, ali vas mrze. I šta još? Idete uokolo i držite predavanja o toj temi, publika se retko sastoji od više nego nekoliko desetina ljudi, a i oni sledećeg dana zaborave vaše ime. Zar je to ono što stvarno želite?" "Nemojte praviti dramu." "Dobro. Neću. Naći ću nekog drugog. Potrajaće duže, ali, kao što kažete, para-ljudi će u svakom slučaju obaviti glavninu posla. Ako bude potrebno, radiću sam." "Jeste li raspoređeni na taj projekat?" "Ne, nisam, i šta onda? Ili je to još jedan razlog što nećete da se umešate. Strah od kazne? Nijedan zakon ne zabranjuje da se pokuša prevođenje. Uvek mogu da stavim tungsten na svoj sto. Neću biti voljan da prijavim da sam dobio neke poruke; tim neprijavljivanjem, kršiću naučnički kodeks. Kad jednom prevođenje uspe, ko će se buniti? Da li biste sarađivali sa mnom ako vam garantujem bezbednost i sačuvam vaše učešće u tajnosti? Izgubili biste slavu, ali, bezbednost vam možda više znači. Ma, dobro", reče Lamont sležući ramenima. "Ako budem radio sam, imaću tu prednost što neću morati da se brinem za bezbednost nikog drugog." Ustao je da pođe. Obojica su bili ljuti. U držanju obojice primećivala se ona učtivost ukrućenih nogu, tipična za razgovor sa nekim ko vam je protivnik ali

se još uvek ponaša učtivo. "Pretpostavljam", reče Lamont, "da ćete ovaj razgovor bar zadržati u diskreciji." Ustao je i Bronovski. "U to možete biti sigurni", reče on hladno. Rukovali su se kratko. Lamont nije očekivao da ikad više čuje od Bronovskoga. Onda je počeo da se trudi da samog sebe ubedi da će uspeh biti bolji ako prevodi sam. Međutim, dva dana kasnije Bronovski se pojavio u Lamontovoj laboratoriji. Prilično prekim tonom rekao je: "Sad idem iz grada, ali u septembru ću se vratiti. Prihvatio sam položaj ovde, pa, ako ste još zainteresovani, mogu da pogledam šta se da učiniti sa onim problemom prevođenja koji ste spomenuli." Lamont je jedva stigao da, onako iznenađen, izrazi zahvalnost; Bronovski je već izlazio, krutim koracima; izgledalo je da se više ljuti što je popustio, nego što se uopšte i protivio. S vremenom, postali su prijatelji; jednog dana Lamont je saznao šta je navelo Bronovskog da promeni stav. Na dan posle njihove diskusije, Bronovski je u fakultetskom klubu ručao sa jednom grupom viših službenika univerziteta, uključujući, naravno, i predsednika. Bronovski je tad saopštio da prihvata položaj i da će, u odgovarajućem roku, poslati formalno pismo u kome će to napisati. Svi su izrazili zadovoljstvo. Predsednik univerziteta je tad rekao: "Biće to baš perce u našoj kapi, to, da slavni prevodilac etrurskih natpisa bude ovde na našem univerzitetu. To nam je čast." Taj lapsus, dabome, niko nije ispravio. Osmeh Bronovskoga, iako usiljen, nije se uskolebao, Kasnije je šef katedre za antičku istoriju objasnio da predsednik bolje poznaje svoju rodnu Minesotu nego Golgotu, naime antika mu nije jača strana; a pošto slavna reka Misisipi izvire u Minesoti i to, kao što svak zna, iz jezera Bretnerd, onda je onaj lapsus linguae bio prirodan. Ali je Bronovski, koji je dobro zapamtio Lamontov podsmeh zbog malog dosega njegove slave, osetio da ga predsednikova greška peče. Lamonta je ova priča, kad ju je konačno čuo, zabavila. "Ne treba ništa više da kažete", rekao je tada, "Išao sam i ja tom stazom. Rekli ste sebi: Tako mi boga, uradiću nešto što će čak i taj tupoglavac morati da zapamti tačno'." "Pa, tako nekako", odgovorio je Bronovski. 5 Posle godinu dana rada, međutim, u njihovoj mreži našlo se vrlo malo ribe. Poruke su konačno otišle na drugu stranu; poruke su se vratile. Ništa. "Prosto nagađaj I" govorio je Lamont Bronovskom grozničavo. "Daj ma kakvo, makar i najluđe nagađanje. Oprobaj kako će oni reagovati." "Pa upravo to i radim, Pit. Što si toliko skakutljiv? Dvanaest godina sam ja radio na etrurskim natpisima. Očekuješ da ovaj posao potraje kraće?" "Za boga miloga, Majk. Ne možemo da čekamo dvanaest godina." "A zašto ne možemo? Čuj, Pit , nije mi promaklo da se u tvom držanju nešto promenilo. Poslednjih mesec dana si nemoguć. Mislio sam da smo na početku jasno rekli da ovaj posao ne može da ide brzo, da moramo da budemo

strpljivi. Mislio sam da si shvatio da ja na ovom univerzitetu imam i neke redovne dužnosti. Čuj, već nekoliko puta sam te ovo pitao, i sad te pitam opet. Zašto si sad u takvoj žurbi?" "Zato što mi se žuri", reče Lamont naglo. "Zato što hoću da sa ovim krenemo." "Čestitam", reče Bronovski suvo. "Hoću i ja. Čuj, ne očekuješ, možda, da umreš mlad? Nije ti doktor rekao da se u tebi krije neizlečivi tumor?" "Ne, ne", zastenjao je Lamont. "Pa onda šta?" "Nije važno", reče Lamont i udalji se žurno. Kad je, u onom prvom razgovoru, pokušavao da ubedi Bronovskog da njih dvojica treba da udruže snage, Lamont je bio ogorčen samo zbog Halamovog tvrdoglavog protivljenja ideji da su para-ljudi inteligentniji. Lamont se trudio da postigne proboj samo i isključivo po tom pitanju. Nije imao nikakvu drugu nameru - u početku. Ali tokom nekoliko sledećih meseci, naišao je na beskonačna maltretiranja. Njegovi zahtevi za opremu, tehničku pomoć i za kompjutersko vreme odlagani su za kasnije; njegovi zahtevi za putne troškove odbijani; na fakultetskim sastancima, njegova gledišta redovno su ignorisana. Prelomna tačka je nastala kad je Henri Garison, mlađi od Lamonta po godinama službe i ubedljivo inferioran po sposobnosti, naimenovan na jednu veoma uglednu savetodavnu funkciju koja je, da je bilo iole pravde, morala pripasti Lamontu. Tad se Lamontovo ogorčenje nagomilalo do tačke kad više nije bilo dovoljno samo da dokaže da je u pravu. Čeznuo je da smrvi Halama, da ga totalno satre. To se u njemu pojačavalo iz dana u dan, maltene iz sata u sat, zbog jasno ispoljenog stava svih kolega u pumpnoj stanici "Jedan". Lamontovo robusno ponašanje nije izazivalo mnogo simpatije, ali je, ipak, kod nekih ljudi izvesna simpatija prema njemu postojala. Samome Garisonu bilo je neprijatno Bio je to ljubazan, tih mlad čovek koji očito nije želeo nikakve sukobe i koji je, došavši na vrata Lamontove laboratorije, izrazom lica odavao ne baš malu zabrinutost. "Ej, Pit", reče on. "Možemo li malo da popričamo?" "Koliko god voliš", reče Lamont mršteći se i izbegavajući da Garisona pogleda pravo u oči. Garison je ušao i seo. "Pit", reče on, "ne mogu da odbijem to naimenovanje, ali želim da znaš da nisam navaljivao da ga dobijem. Došlo je kao iznenađenje." "Ko ti traži da odbiješ? Baš mene briga." "Pit. Iza toga je Halam. Ako bih ja odbio, naimenovanje bi otišlo nekom drugom, opet ne tebi. Šta si uradio starome?" Lamont se okomio na Garisona. "A šta ti misliš o Halamu? Kakav je on čovek, po tvom mišljenju?" Garisona je ovo zateklo nespremnog. Skupio je usta, protrljao nos. "Paaa..." reče on, puštajući da taj zvuk zamre i pređe u tišinu. "Velikan? Briljantni naučnik? Lider, sposoban da inspiriše ljude?" "Pa..." "Ja da ti kažem. To je varalica! Prevarant! Ima tu reputaciju, ima poziciju

na kojoj sedi i panično se za nju drži. Zna da sam ga prozreo i eto, zato je protiv mene." Garison se nasmejao kratko, sa nelagodnošću. "Nisi mu valjda prišao i rekao mu da je..." "Ne, nisam njemu lično rekao ništa", reče Lamont pogruženo. "Jednog dana hoću. Ali njemu je jasno. Zna da mene, jedinog, ne uspeva da zavara. To zna, iako ja ništa ne govorim." "Ali, Pit, kakve koristi ima ako mu kažeš? Ne kažem da je po mom mišljenju najveći na svetu, ali očigledno nije pametno o tome galamiti. Pođi mu malo niz dlaku. Tvoja karijera je u njegovim šakama." "Zar je? Njegova reputacija je u mojim rukama. Razotkriću ga. Ogoliću ga." "Kako?" "To je moja stvari" promrmljao je Lamont, koji u tom momentu nije imao ni najmutnijeg pojma kako. "Ali to ti je smešno", reče Garison. "Ne možeš pobediti, jedini rezultat će biti to da će te on uništiti. Čak i ako nije, u stvarnosti, nikakav Ajnštajn niti Openhajmer, za mase širom sveta on je i više od toga. On jeste Otac Pumpe; svih dve milijarde stanovnika ove planete takvim ga smatraju, i za njih će on to i ostati, i ništa, što ti možeš da učiniš, neće delovati na njih dokle god elektronpumpa bude funkcionisala kao ključ pomoću koga su ljudi ušli u raj. Dok je Pumpa toliko korisna, Halamu niko ništa ne može, a ti ako misliš da može, lud si. Ma nema veze, Pit, kaži mu da je najveći i malo disciplinuj kičmu. Ne budi novi Denison!" "Znaš šta, Garisone", reče Lamont obuzet iznenadnim besom. "Što ti ne bi malo gledao svoja posla?" Garison je iznenada ustao. Izašao je bez ijedne reči. Lamont je sebi stvorio još jednog neprijatelja; ili je, bar, izgubio još jednog prijatelja. Međutim, isplatilo se platiti toliku cenu, zaključio je konačno, jer jedna od Garisonovih rečenica zakotrljala je loptu u novom pravcu. Garison je, esencijalno, rekao: "... dokle god je elektron-pumpa ključ raja za čovečanstvo... Halamu niko ništa ne može." Kad je to počelo da odzvanja njegovim umom, Lamont je svoju pažnju po prvi put preusmerio sa Halama na samu Pumpu. Da li je Pumpa stvarno ključ raja za čovečanstvo? Ili ipak postoji, za ime neba, i neka kukica? U istoriji je sve, uvek, imalo i kukicu. Koja je kukica skrivena u elektronpumpi? Istorija para-teorije bila je Lamontu poznata dovoljno da zna da pitanje "kukice" nije ostalo neistraženo. Kad je po prvi put saopšteno da bazični čisti rezultat dejstva Pumpe mora biti prenošenje elektrona iz univerzuma u parauniverzum, zar se nije odmah našto mnogo onih koji su rekli: "Ali šta će se desiti kad svi elektroni budu ispumpani?" Na to je bilo lako odgovoriti. Pri najvećem razumno mogućnom obimu pumpanja, postojeća zaliha elektrona trajala bi najmanje trilion triliona triliona godina - a čitav univerzum, valjda i para-univerzum takođe, ne mogu potrajati ni majušni delić tog vremena. Sledeća primedba bila je finija. Ne postoji mogućnost da se pumpanjem pošalju svi elektroni. Ali dok se izvesna količina elektrona bude prebacivala,

para-univerzum će steći višak negativnog naelektrisanja, a univerzum višak pozitivnog naelektrisanja. Svake godine ova razlika u naboju će se povećavati, pa će biti sve teže da se elektroni pumpaju nasuprot električnom odbijanju para-univerzuma. Naravno, u pumpanju se koriste atomi koji su u prvi mah neutralni, ali kasnije dolazi do distorzije elektronskih orbitala i pojavljuje se napon, a kad počnu radioaktivni procesi količina energije se mnogostruko povećava. Kad bi to dejstvo nakupljenih napona ostajalo koncentrisano u prostoru Pumpe same, proces bi bio zaustavljen takoreći istog časa, ali, naravno, morala se uzeti u obzir i difuzija. Pozitivni potencijal difuzno se širio po celoj Zemlji; efekti pumpanja izračunati su uz uračunavanje tog procesa. Pošto je Zemlja kao celina sticala sve jači pozitivni potencijal, prinuđivala je sunčani vetar, koji je takođe pozitivno naelektrisan, da zaobilazi Zemlju na većoj distanci. Zato se magnetosfera širila. Zahvaljujući izučavanjima koja je obavio Mak Farland (po Lamontovom mišljenju pravi začetnik Velikog Zapažanja), uvidelo se da dolazi do uspostavljanja ravnoteže na novom nivou: pozitivne čestice, odbijene sa pozitivno naelektrisane planete, nagomilavale su se u višim slojevima egzosfere, a odatle ih je sunčani vetar odnosio. Svakim dodatnim intenziviranjem pumpanja izgradnjom svake nove pumpne stanice, neto pozitivni potencijal Zemljine površine malčice se uvećavao, a magnetosfera širila milju-dve. To su, međutim, bile beznačajne promene; a sunčani vetar je na kraju ipak uspevao da poduhvati i odnese glavninu pozitivnih čestica i da ih raseje po udaljenim regionima Sunčevog sistema. Pa i tako, moralo je doći vreme kad će, čak i ako se difuzija neželjenog napona bude vršila najvećom mogućom brzinom, doći do tako jake razlike u lokalnim električnim potencijalima da će pumpanje morati da se obustavi, Vreme potrebno zato daleko je kraće od onog koje bi bilo potrebno za ispumpavanje svih elektrona iz univerzuma naime mnogo triliona triliona puta je kraće. Zaključilo se da će pumpanje moći da se vrši samo bilion (hiljadu milijardi) godina. Samo jedan jedini bilion godina, ali i to je dovoljno; poslužiće. Bilion godina - to je mnogo duže nego što će se moći održati Sunčev sistem i ljudski rod. A ako bi čovek nekako uspeo da se održi toliko dugo (ili ako tad bude postojalo neko stvorenje koje će naslediti i zameniti čoveka), van svake sumnje moći će se nekako popraviti situacija. Za bilion godina mnogo toga se može učiniti. Sa ovim je čak i Lamont morao da se složi. Ali onda se setio nečeg drugog, jednog drugog pravca razmišljanja; i sam Halam je u jednom od svojih popularizatorskih članaka o tome govorio. Iskopao je, ne bez gađenja, taj članak. Bilo je važno, pre nego što se pođe dalje, videti šta je Halam rekao. Jedan deo tog članka glasio je ovako. "Zbog uvek prisutne sile gravitacije, navikli smo da povezujemo izraz 'nizbrdo' sa jednom pojavom koja nam je korisna jer daje energiju koju posle uspevamo da pretvorimo u mnogo raznih vrsta korisnog rada. Već vekovima naše turbine okreće voda koja teče nizbrdo. Te turbine onda pokreću generatore, pumpe i druge mašine. Ali šta kad sva voda oteče nizbrdo? Nikakav dalji rad neće se moći dobiti sve dok se voda ne vrati uzbrdo, a za

to je, opet, potreban rad. Zapravo, treba više rada utrošiti da bi se voda vratila uzbrdo nego što se može dobiti kad se voda sliva nizbrdo. U tom poslu imamo čisti gubitak energije. Srećom, sunce obavlja posao umesto nas. Ono dovodi do isparavanja vode iz okeana; para se penje visoko u atmosferu, formira oblake, i pada, pre ili kasnije, u vidu kiše ili snega. Te padavine natapaju sve slojeve tla, pune izvore i potoke, i zato voda večno teče nizbrdo. Ali ne baš istinski večno. Sunce može da diže vodenu paru, ali samo zahvaljujući tome što, u nuklearnom smislu, i samo Sunce ide nizbrdo. Njegovo slivanje nizbrdo je proces neuporedivo zamašniji nego proticanje ma i najveće zemaljske reke; a kad Sunce bude, jednog dana, stiglo na kraj svog puta, neće postojati baš nikakav način da ga opet izvučemo na vrh brda; bar zasad ne znamo nikakav način da se to postigne. Svi izvori energije u našem univerzumu postepeno se smanjuju, otiču nizbrdo. Sve ide u tom istom pravcu, pa ako želimo da nešto poteramo, privremeno, uzbrdo, to možemo samo ako iskoristimo neko obimnije obližnje oticanje nizbrdo. Kad bismo želeli da imamo večni izvor energije, morali bismo naći neku putanju koja u oba svoja smera ide nizbrdo. To je u našem univerzumu paradoks: razum nam govori da će ono što u jednom smeru ide nizbrdo, morati pri povratku da se penje, da ide uzbrdo. Ali, moramo li se ograničiti samo na naš univerzum? Razmislite o parauniverzumu. I tamo postoje putanje koje vode nizbrdo, a u suprotnom smeru uzbrdo. Te putanje, međutim, ne poklapaju se sa putanjama u našem univerzumu. Mogućno je poći putanjom iz para-univerzuma u naš univerzum nizbrdo, a onda se istom tom putanjom vratiti u para-univerzum i opet ići nizbrdo, zato što se dva univerzuma ponašaju u skladu sa različitim zakonima. Elektron-pumpa koristi jednu takvu putanju koja u oba smera vodi nizbrdo. Ona koristi..." Lamont je opet pogledao naslov članka. Naslov je glasio: "Staza koja u oba svoja smera vodi nizbrdo". Počeo je da razmišlja. Taj koncept bio mu je, dabome, dobro poznat kao i njegove konsekvence u termodinamici. Ali zašto ne ispitati polazne pretpostavke? One su slaba tačka svake teorije. Šta ako polazne postavke, za koje se već po definiciji smatra da su ispravne, ipak nisu ispravne? Do čega bi se došlo ako bi se krenulo od drugih postavki? Od suprotnih? Krenuo je slepo, ali već kroz mesec dana imao je ono osećanje poznato svakom naučniku - ono beskrajno klik-klak sa kojim sve novi i novi komadići ležu, neočekivano, svaki na svoje mesto, pri čemu se pokazuje da dotadašnja neprijatna odstupanja uopšte nisu odstupanja - bilo je to osećanje istine. Od tog časa počeo je da vrši dodatni pritisak na Bronovskog. Najzad je jednog dana rekao: "Idem da opet razgovaram sa Halamom." Bronovski je izvio obrve. "Radi čega?" "Da bi me on odbio." "Da, to je otprilike vožnja tvojom brzinom, Pit. Kad vidiš da su se tvoje nevolje malo primirile, to ti smeta." "Ne razumeš. Važno je da on odbije da me sasluša. Ne mogu da dopustim da se posle kaže da sam išao mimo njega, da on nije znao šta se dešava." "A šta se dešava? Govoriš o prevođenju para-simbola? Još ništa nije

prevedeno. Ne trči ispred rude, Pit." "Ne, ne, nije to." Ništa dalje nije hteo da kaže. Halam nije mladom čoveku olakšao posao; tek posle nekoliko nedelja našao je dovoljno vremena da razgovara sa Lamontom. Ali ni Lamont nije nameravao da olakša posao Halamu. Ušao je krutim hodom; sve svoje nevidljive bodlje je naperio i maksimalno zaoštrio. Halam ga je čekao sleđena lica, zlovoljna pogleda. "O kakvoj to krizi vi pričate?" reče Halam odjednom. "Iskrslo je nešto, gospodine", reče Lamont ravnim glasom. "Nešto inspirisano jednim od vaših članaka." "Da?" Odmah je dodao: "A kojim?" "Člankom 'Staza koja u oba svoja smera vodi nizbrdo'. To ste objavili u magazinu 'Život tinejdžera', gospodine." "I šta ima u vezi s tim da se kaže?" "Smatram da elektron-pumpa ne vodi u oba smera nizbrdo, ako mogu da se izrazim tako, koristeći vašu metaforu koja, zapravo, ne opisuje Drugi zakon termodinamike baš sasvim tačno." Halam se namrštio. "Šta hoćete da kažete?" "To bih najbolje mogao da objasnim, gospodine, tako što ću napisati jednačine polja za oba univerzuma, gospodine, i onda demonstrirati jednu interakciju koja dosad nije bila uzimana u obzir - i to je, po mom mišljenju, bila ozbiljna greška." To rekavši, Lamont je prišao thikso-tabli i prstom hitro ispisao jednačine, ne prestajući brzo da govori. Znao je da će takav postupak objašnjavanja poniziti i nervirati Halama, zato što Halam neće biti u stanju da prati matematički dio izlaganja. Na to je Lamont i računao. Halam je zarežao: "Čujte, mladiću, nemam sada vremena da se upuštam u detaljne diskusije o ma kom aspektu para-teorije. Pošaljite mi kompletan izveštaj; a sada, ako imate neko kratko saopštenje o onom što vam je na umu, možete ga slobodno dati." Sa nepogrešivo jasnim izrazom prezira na licu, Lamont se udaljio od thikso-table. "Dobro", reče on. "Drugi zakon termodinamike opisuje jedan proces koji neizbežno odseca ekstreme. Voda ne teče nizbrdo; ono što se stvarno dešava to je, da se ekstremi gravitacionog potencijala ekvaliziraju. Voda će isto tako lako poteći uzbrdo, ako je zarobljena ispod zemlje. Ako protivstavite dva razna temperaturna nivoa, možete iz toga dobiti rad, ali konačni rezultat biće taj da će temperatura da se ujednači na nekom srednjem nivou; vruće telo će se ohladiti a hladno zagrejati. I hlađenje i zagrevanje su, podjednako, aspekti Drugog zakona i, pod odgovarajućim okolnostima, nastupaju podjednako spontano." "Nemojte me učiti elementarnoj termodinamici, mladiću. Šta vi zapravo želite? Imam veoma malo vremena." Ne menjajući izraz lica, ne dopuštajući da se stekne utisak da žuri, Lamont reče: "Iz elektron-pumpe rad dobijamo tako što ujednačujemo ekstreme. U ovom slučaju, ti ekstremi su fizički zakoni dvaju univerzuma. Oni uslovi koji čine te zakone mogućim, svejedno koji su to uslovi, prelivaju se iz jednog univerzuma u drugi. Konačni rezultat celog procesa biće taj da ćemo

imati dva univerzuma u kojima će zakoni prirode biti identični – i predstavljaće sredinu u odnosu na dva ekstrema koji sad egzistiraju. Pošto će to izazvati još nepoznate ali svakako veoma velike promene u našem univerzumu, čini se da bi trebalo razmotriti mogućnost zaustavljanja svih Pumpi i trajnog napuštanja čitavog tog posla sa Pumpama." Lamont je očekivao da će na toj tački Halam eksplodirati i tako onemogućiti svako dalje objašnjavanje. Halam ga u tom pogledu nije nimalo razočarao. Iskočio je iz svoje stolice; stolica sa prevrnula i pala. Udarcem noge, Halam ju je poslao daleko; onda je prešao ona dva koraka koji su dotle razdvajali njega i Lamonta. Lamont se držao oprezno; hitro je odgurnuo svoju stolicu unazad i ustao, "Idiote jedan", urlao je Halam, koji od gneva zamalo što nije počeo da muca, "Zar vam nije jasno da svi na ovoj stanici znaju to, za tu ekvalizaciju zakona? Je l' vi to traćite moje vreme pričajući mi nešto što sam ja znao kad ste vi još učili da čitate? Izlazite napolje, pa, kad budete voljni da mi ponudite svoju ostavku, smatrajte da je prihvaćena." Lamont je otišao, postigavši tačno ono što je želeo, ali ipak je osećao da ga obuzima bes zbog načina kako je Halam prema njemu postupio. 6 (završetak) "Bilo kako bilo", reče Lamont, "time je teren raščišćen. Pokušao sam da mu kažem. Nije hteo da sasluša. Zato preduzimam sledeći korak." "A to je?" reče Bronovski. "Idem na razgovor kod senatora Barta." "Misliš kod onog koji predsedava senatskom komitetu za tehnologiju i životnu sredinu?" "Upravo kod njega. Znači, i ti si čuo za njega." "Ko nije. Ali gde je poenta toga, Pit. Šta imaš što bi njega zainteresovalo? Prevod nije. Pit, još jednom te pitam, šta to imaš na umu?" "Ne mogu da objasnim. Ne znaš para-teoriju." "A zna li senator Bart?" "Više od tebe, rekao bih." Bronovski je uperio prst. "Pit, da se ne zafrkavamo. Možda i ja znam ponešto što ti ne znaš. Ne možemo da radimo zajedno ako radimo jedan protiv drugog. Ili jesam član ove naše male dvočlane korporacije, ili nisam. Ti meni reci šta imaš na umu, ja ću tebi reći nešto za uzvrat. Inače, da prekinemo sa ovim, i to potpuno." Lamont je slegnuo ramenima. "Važi. Ako želiš, dobićeš. Sad kad sam stvar provukao mimo Halama, možda i treba ovako. Poenta je u tome da elektronpumpa transferiše i prirodne zakone. U para-univerzumu, jaka nuklearna interakcija je sto puta jača nego ovde, što znači da je nuklearna fisija mnogo verovatnija ovde nego tamo, a nuklearna fuzija mnogo verovatnija tamo nego ovde. Ako Pumpa bude radila dovoljno dugo, nastaće konačno ravnotežne stanje, ekvilibrijum, naime u oba univerzuma će jaka nuklearna interakcija biti podjednako jaka. Biće otprilike deset puta jača nego što je ovde sada i deset puta slabija nego što je tamo sada."

"Zar to niko nije znao?" "Ma sigurno da je to svako znao. To je bilo očigledno maltene od prvog dana. Čak i Halamu je to jasno. To je tako razbesnelo tog kopilana. Počeo sam da mu objašnjavam detaljno, kao da mislim da on to nikad ranije nije čuo. Tad je eksplodirao." "Dobro, i gde je tu poenta? Postoji li opasnost u tom izjednačavanju jake interakcije?" "Naravno. Šta si ti mislio?" "Nisam mislio ništa. Kad će se ujednačiti?" "Ovim tempom, kroz oko 1030 godina." "Koliko je to vremena?" "Dovoljno dugo da se trilion triliona ovakvih univerzuma rodi, živi, ostari i ugasi, jedan po jedan." "Pakla mu, Pit. Pa koja je tu onda verovatnoća?" "Zato što su", reče Lamont polako i pažljivo, "izvesne polazne pretpostavke zvanično date, da bi se onda na osnovu njih došlo do te cifre. A ja mislim da su te polazne pretpostavke date pogrešno. Ako se pođe od izvesnih drugih pretpostavki, onih koje ja smatram tačnim, onda smo u sosu sad." "U kojoj vrsti sosa?" "Pretpostavimo da se planeta Zemlja pretvori u oblak gasa tokom sledećih pet minuta. Da li bi to smatrao sosom?" "Zbog Pumpe?" "Zbog Pumpe!" "A svet para-ljudi? Jesu li i oni u opasnosti?' "Uveren sam da jesu. U drukčijoj, ali u opasnosti Bronovski je ustao i počeo da šetka po prostoriji. Njegova smeđa, gusta, duga kosa bila je oblikovana na način koji su berberi nekad zvali "baster braun". Sad je Bronovski šakom stezao kosu kao da hoće da je iščupa. "Ako su para-ljudi inteligentniji od nas" , reče on, zar bi pravili Pumpu? Sigurno bi pre nas shvatili da je opasna." "Razmišljao sam o tome'', reče Lamont. Evo šta pretpostavljam: po prvi put su preduzeli ovako nešto; aktivirali su Pumpe da bi se dočepali koristi, kao i mi, rešeni da se o posledicama brinu kasnije." "Ali rekao si da znaš kakve će posledice nastati. Zar bi oni bili sporiji od tebe?" "To zavisi od toga kad će i da li će početi da tragaju za tim posledicama. Pumpa je odveć privlačna a da bi je iko namerno pokušavao da diskredituje. Ne bih ni ja da nije ... Ali šta ti imaš na umu, Majk?" Bronovski je u svom šetkanju zastao, pogledao Lamonta pravo u oči i rekao: "Mislim da smo nešto dobili." Lamont ga je pogledao izbezumljeno, zatim se bacio ka njemu i zgrabio ga za rukav. "U pogledu para-simbola? Reci mi, Majki" "Dogodilo se dok si bio kod Halama. Baš u onim trenucima kad si bio kod Halama. Nisam znao šta tačno da učinim s tim, jer nisam znao šta se dešava. A sad..." "A sad?" "Ni sad nisam siguran. Jedna od njihovih folija je stigla. Na njoj su četiri simbola..."

"Da?" "... latinicom. Može se izgovoriti." "Šta?" "Evo folije." Gestom mađioničara Bronovski je izvukao tanki list metala. Na foliji ovog puta nisu bili para-simboli, delikatne, komplikovane spirale koje se svojim raznim delovima presijavaju različito. Na foliji su bila samo četiri slova, napisana široko, kao detinjom rukom: P-A-A-Š. "I šta misliš, šta ovo znači?" upita Lamont prazno, "Zasad sam se dosetio samo jedne mogućnosti, a to je da su hteli da napisu reč PLAŠI i napisali je pogrešno." "I zato si me onako unakrsno ispitivao? Pomislio si da se neko na onoj strani plaši?" "To, i više; naime pomislio sam da to može imati neke veze sa tvojim očito povećanim uzbuđenjem proteklog meseca. Iskreno, Pit, nije mi se svidelo što si me držao u mraku." "U redu. Nemojmo skakati na zaključke, ti si taj koji ima iskustva sa fragmentarnim porukama. Zar ne zaključuješ da para-ljudi počinju da se plaše elektron-pumpe." "To uopšte ne mora biti slučaj", reče Bronovski. "Ne znam u kojoj meri uspevaju da osete ovaj univerzum. Ako mogu da osete tungsten koji im ostavimo; ako mogu da osete naše prisustvo; možda mogu da osete i naše psihičko stanje. Pokušavaju, možda, da nam uliju pouzdanje, da nam kažu da nemamo čega da se plašimo." "Onda, zašto ne kažu N-E-P-A-A-Š?" "Zato što još ne znaju naš jezik toliko dobro." "Hmmm. Onda mogu to da odnesem Bartu." "Ja ne bih. Dvosmisleno je. U stvari, ja ne bih išao kod Barta sve dok ne dobijemo još nešto sa one strane. Ko zna šta oni pokušavaju da kažu." "Ne, ne mogu da čekam, Majk. Znam da sam u pravu. Nemamo vremena." "U redu, ali ako razgovaraš sa Bartom, spalićeš mostove iza sebe. Kolege ti to nikad neće oprostiti. Jesi li pomislio na mogućnost da razgovaraš sa drugim fizičarima ovde? Ne uspevaš sam da izvršiš pritisak na Halama, ali ako cela grupa vas..." Lamont je energično odmahnuo glavom. "Nikako. U ovoj stanici ljudi opstaju tako što su mekani kao meduze: mekušci. Nema ovde ni jednoga ko bi ustao protiv njega. Pokušati ovde naći pomagače za sukob sa Halamom bilo bi isto kao narediti kuvanim špagetima da stanu u stav 'mirno'." Mekano lice Bronovskoga dobilo je, i nehotice, sumoran izraz. "Možda si u pravu." "Znam da sam u pravu , reče Lamont podjednako sumorno. 7 Senatora nije bilo moguće uhvatiti odmah; za to je bilo potrebno vremena. Lamontu je taj gubitak vremena teško padao, utoliko pre što od para-ljudi nije stiglo ništa novo, ništa sa slovima latinice, baš nikakva poruka, iako je

Bronovski poslao pet-šest poruka. Svaka poruka Bronovskog sadržavala je pažljivo odabranu kombinaciju para-simbola i takođe slova latinice, uključujući uvek i reči P-A-A-Š i P--L-A--Š-I. Lamont nije bio baš ubeđen da ima smisla slati takve kombinacije, ali Bronovski je, činilo se, bio pun nade. Ipak, ništa se nije dogodilo. Došao je čas da Lamont ode kod Barta, Taj senator bio je postariji čovek istanjenog lica i oštrog pogleda. Već čitavu jednu generaciju predsedavao je senatskom komitetu za tehnologiju i životnu sredinu. Svoj posao shvatao je ozbiljno; to je već desetak puta i dokazao. Sad je nešto petljao oko svoje staromodne kravate (koju je uvek nosio i po kojoj je postao poznat) a onda rekao: "Sinko, mogu da vam posvetim samo pola sata." Bacio je pogled na svoj ručni časovnik. Lamont se zbog ovog nije zabrinuo, Pretpostavljao je da će senatora Barta zainteresovati u toj meri da će ovaj zaboraviti na vremenska ograničenja. Nije ni pokušao da počinje od početka; njegove namere ovog puta su bile sasvim drukčije nego u onom razgovoru sa Halamom. "Neću vas gnjaviti matematikom, senatore", počeo je, "ali pretpostaviću da znate da se radom elektron-pumpi prirodni zakoni dvaju univerzuma mešaju." "Kao kad nešto mešamo kašičicom", reče senator smireno, "s tim da će ravnoteža nastupiti kroz 1030 godina, ili približno tako. Je li tačna cifra?" Njegove obrve su, i kad mu je lice mirovalo, opisivale prelomljeni luk, svaka je išla gore pa dole, dajući njegovom licu izraz večitog iznenađenja. "Tačna je", reče Lamont, "ali je dobijena na bazi pretpostavke da se ti tuđi zakoni, ušavši u naš univerzum, šire iz tačke ulaska na sve strane brzinom svetlosti. To je samo pretpostavku Mislim da je pogrešna" "Zašto?" "Mešanje zakona mereno je jedino u plutonijumu koji stiže u ovu vasionu. Tempo mešanja u početku je izuzetno spor, po pretpostavci zato što je plutonijum materija velike gustine: vremenom se povećava. Ako se plutonijum pomeša sa razređenijom supstancom, tempo mešanja zakona se povećava. Na osnovu nekoliko merenja te vrste izračunato je da će u vakuumu brzina prožimanja dostići brzinu svetlosti. Tim stranim zakonima trebaće neko vreme da se probiju do naše atmosfere, zatim će se oni mnogo brže probiti kroz atmosferu a onda se raširiti kroz svemir brzinom od 300.000 kilometara u sekundi, i za tren oka će se razrediti do pune bezopasnosti." Lamont je zastao za trenutak da bi razmislio kako najbolje da nastavi, ali je senator nastavio odmah. "Međutim..." reče senator podsticajno, načinom čoveka koji nije voljan da traći vreme. "To je zgodna pretpostavka, izgleda razumna, i ne zadaje nikakve glavobolje; ali šta ako otpor prodiranju stranih zakona ne pruža materija nego osnovno tkanje samog univerzuma?" "Šta je to 'osnovno' tkanje?" "To ne mogu da izrazim rečima. Postoji matematički iskaz kojim se to, po mom mišljenju, može predstaviti, ali u reči to ne mogu da pretočim. Bazično tkanje univerzuma diktira zakone prirode u tom univerzumu. Bazično tkanje našeg univerzuma je takvo da uvek važi očuvanje energije. Bazično tkanje para-univerzuma sadrži, da se tako izrazim, drugačiju šaru, i zbog toga je kod

njih jaka nuklearna interakcija sto puta jača." "I onda?" "Ako zakoni prodiru kroz to bazično tkanje, gospodine, onda je prisustvo materije, guste ili retke, od sekundarnog značaja. Brzina prodiranja biće u vakuumu veća nego u gustoj materiji, ali ne mnogo veća. Brzina prodiranja kroz kosmički prostor možda je, u zemaljskim razmerama, velika, pa ipak vrlo mala u odnosu na brzinu svetlosti." "Što znači?" "Što znači da se strani zakoni ne razilaze onako brzo kao što smo mislili, nego se, da tako kažem, nagomilavaju unutar Sunčevog sistema, u koncentraciji daleko većoj nego što smo verovali." "Vidim", reče senator klimajući glavom. "Koliko će proći dok ne nastupi stanje ekvilibrijuma u Sunčevom sistemu? Manje od 1030 godina, pretpostavljam." "Daleko manje, gospodine. Manje od 1010 godina, rekao bih. Možda pedesetak milijardi godina, plus-minus milijardu-dve." "U poređenju sa prvom cifrom, nije mnogo, ali ipak je dovoljno, a? Nema razloga za neposrednu uzbunu, a?" "Ali bojim se da ima razloga za neposrednu uzbunu, gospodine. Šteta će se dogoditi mnogo pre nego što se do ekvilibrijuma stigne. Zbog rada Pumpi, jaka nuklearna interakcija u našem univerzumu jača iz časa u čas." "I to jačanje može se izmeriti?" "Možda ne može, gospodine." "Ni posle dvadeset godina pumpanja?" "Možda ni tad, gospodine." "Onda čemu zabrinutost?" "Zato, gospodine, što od jačine jake nuklearne interakcije zavisi brzina kojom se obavlja fuzija vodonika u helijum u jezgru Sunca. Ako interakcija ojača makar i neprimetno, fuzija će početi da se odvija primetno brže. Sunce sa velikom delikatnošću održava ravnotežu, balansira gravitaciju i radijaciju, pa ako se ta ravnoteža poremeti u korist radijacije, a to je ono što mi sada izazivamo..." "Da?" "...dogodiće se ogromna eksplozija. Po našim prirodnim zakonima, nemoguće je da zvezda tako mala kao što je Sunce postane supernova. Ali po izmenjenim zakonima to možda neće biti nemoguće. Sumnjam da bismo dobili ikakvo upozorenje. Sunce bi nakupilo snagu za jednu gigantsku eksploziju; osam minuta kasnije vi i ja bismo bili mrtvi, a planeta Zemlja brzo bi se pretvorila u gas koji bi se raširio i razišao." "I ništa se ne može učiniti?" "Ako je prekasno i ako se narušavanje ravnoteže više ne može izbeći, ništa. A ako nije prekasno, moramo obustaviti pumpanje elektrona." Senator je pročistio grlo. "Pre nego što sam pristao da vas primim na razgovor, mladi čoveče, raspitao sam se o vama, zato što vas ne poznajem lično. Pitao sam i Dr Halama. Vi ga, pretpostavljam, znate?" "Da, gospodine." Jedan ugao Lamontovih usana grčevito se trgao, ali glas mu je ostao ravan, "Znam ga dobro." "On mi kaže", reče senator, bacajući pogled na hartiju koja je ležala na

njegovom radnom stolu, "da ste vi mutivoda, idiot koji stvara probleme, čovek u čije se mentalno zdravlje može sumnjati; zahteva da ja odbijem da razgovaram sa vama." Lamont je rekao, boreći se da mu glas ostane miran: "To su njegove reči, gospodine?" "Od slova do slova, njegove." "Onda zašto ste pristali da razgovarate sa mnom, gospodine?" "U normalnom slučaju, da sam nešto ovako dobio od Halama, ne bih sa vama razgovarao. Moje vreme je dragoceno, a sam bog zna da viđam više problema tvorećih idiota neizvesnog mentalnog zdravlja nego što se podneti može; ima ih i među onima koji stižu do mene praćeni najboljim preporukama, Međutim, u ovom jednom slučaju, nije mi se dopala Halamova reč 'zahtevam'. Od jednog senatora ne možeš 'zahtevati' ništa, i Halam će to morati da shvati." "Hoćete li mi, onda, pomoći, gospodine?" "Pomoći da učinite šta?" "Pa - da izdejstvujem da se Pumpe zaustave." "To? Ni u kom slučaju. Sasvim nemoguće." "Zašto ne?" insistirao je Lamont. "Vi ste predsedavajući komiteta za tehnologiju i životnu sredinu; vaš je zadatak baš to, da zaustavite rad elektronpumpi ili ma koji drugi tehnološki proces koji preti da našoj životnoj sredini nanese nepopravljivu štetu. Ne može biti veće niti nepopravljivije od one koja nam preti ako se pumpanje nastavi" "Svakako. Svakako. Ako ste vi u pravu Ali reklo bi se da se vaša priča svodi na to da su vaše polazne pretpostavke različite od onih, opšte prihvaćenih. Ko će reći koje su pretpostavke tačne?" "Gospodine, struktura koju sam izgradio objašnjava nekoliko stvari koje su u prihvaćenoj teoriji ostale sumnjive." "Pa dobro, onda vaše kolege treba da prihvate vaše modifikacije, a u tom slučaju teško da biste imali razloga da dolazite kod mene, rekao bih." "Gospodine, moje kolege ne žele da poveruju. Isprečio se njihov lični interes." "Baš kao što vama vaš lični interes možda otežava da uvidite da niste u pravu... Mladi čoveče, moja moć je, na hartiji, ogromna, ali ja mogu da uspem samo kad je javnost spremna da mi to dopusti. Dozvolite da vam održim jedno predavanje iz praktične politike." Pogledao je na svoj ručni časovnik, zavalio se u sedište i nasmešio se. Ponuda koju je učinio nije bila karakteristična za njegov način rada, ali upravo tog jutra u listu "Svetske novine" izašao je redakcijski članak u kome su za Barta rekli da je "izvanredno sposoban političar, najveštiji u čitavom Svetskom kongresu"; sjaj koji se u Bartu zbog toga zažario još se zadržavao. "Greška je", reče on, "pretpostaviti da javnost želi da životna sredina bude zaštićena ili da životi stanovništva budu spaseni, i da će javnost biti zahvalna svakom idealisti koji se za takve ciljeve bori. Ono što ljudi žele jeste individualni konfor - to želi svako za sebe. To dobro znamo iz sopstvenog iskustva sa krizom životne sredine u dvadesetom veku. Kad se jednom saznalo da cigarete povećavaju verovatnoću raka pluća, očigledni izlaz sastojao se u tome da ljudi ostave pušenje, ali željeni izlaz bio je da se nađe cigareta koja

neće izazivati rak. Kad se jasno pokazalo da motori sa unutrašnjim sagorevanjem opasno zagađuju atmosferu, očigledni izlaz sastojao se u tome da se prestane sa njihovim korišćenjem, ali željeni izlaz bio je da se razvije nezagađujući motor. E, vidite, mladi čoveče, ne tražite od mene da zaustavim Pumpe. Privreda čitave planete i konfor celog čovečanstva zavise od Pumpe. Bolje mi recite kako da postignemo da Pumpa ne izazove eksploziju Sunca." Lamont reče: "Nikako, gospodine. Ovde se bavimo nečim što je tako bazično da se time ne možemo igrati. Pumpe moramo zaustaviti." "A-ha, i vi predlažete da se vratimo na ono stanje koje je postojalo pre Pumpe." "Moramo." "U tom slučaju trebaće vam, brzo i u velikoj količini, dokazi da ste u pravu." "Najbolji dokaz", reče Lamont kruto, "sastojao bi se u tome da Sunce eksplodira. Pretpostavljam da ne želite da idem tako daleko." "To možda nije potrebno. Zašto ne možete pridobiti Halama, pa da vas on podrži?" "Zato što je to sićušan čovek koji se našao u poziciji Oca Pumpe. Kako može on priznati da će njegovo čedo da uništi Zemlju?" "Jasno je meni šta hoćete da kažete, ali za čitav svet on je i dalje Otac elektron-pumpe. Jedino njegova reč imala bi dovoljnu težinu u ovom pitanju." Lamont je odmahnuo glavom. "On nikad ne bi popustio. Radije bi dao da Sunce eksplodira." "Onda ga prisilite", reče senator. "Imate teoriju, ali teorija sama po sebi ne znači ništa. Sigurno postoji neki način da se ona proveri. Brzina radioaktivnog raspadanja recimo, urana, zavisi od interakcija u nukleusu Da li se ta brzina raspadanja promenila u skladu sa vašom teorijom a u neskladu sa prihvaćenom teorijom?" Postoje li makar i najmanji izgledi da je taj Lamont rekao istinu? Senator je sebi morao priznati da bi bilo zadovoljstvo saplesti Halama, gurnuti ga licem u blato i sedeti na njemu dok se ne udavi - ali to se neće desiti. Halam je nedodirljiv. Samo jednom se senator Bart dokačio sa Halamom. Bilo je to pre skoro deset godina. Senator je bio u pravu, stoprocentno u pravu, a Halam je zastupao nečuvenu budalaštinu, i događaji su kasnije dokazali da je upravo tako bilo. Pa ipak je, u ono vreme, Bart bio izložen poniženju, i malo je trebalo pa da zbog tog slučaja izgubi na izborima sledeći put. Opet je Lamont odmahnuo glavom. "Obična radioaktivnost zavisi od slabe nuklearne interakcije. Sem toga, nažalost, eksperimenti te vrste mogu dati samo nejasne rezultate. Pre nego što promene postanu toliko očigledne da sumnje ne može biti, biće za nas prekasno." "Ima li, onda, nečeg drugog?" "Postoje pionske interakcije jedne određene vrste, koje bi mogle dati nepogrešiv rezultat odmah sad. Još bolje su kombinacije kvark-kvark koje u poslednje vreme daju zbunjujuće rezultate koje ja, siguran sam, mogu da objasnim..." "Pa eto, vidite." "Da, ali da bih te podatke pribavio, moram da upotrebim veliki protonski

sinhrotron na Mesecu, gospodine, a na njemu se vreme neće moći dobiti još godinama - proverio sam - sem ako neko ne bude povukao konce." "Mislite na mene?" "Mislim na vas, senatore." "Ne dok Halam ovako govori o vama, sinko." Čvornovati prst senatora Barta kucnuo je po hartiji koja je ležala pred njim. "Ne mogu toliko tankom granom da krenem." "Ali postojanje celog sveta.. "Dokažite." "Zanemarite šta Halam kaže i dokazaću." "Dokažite pa ću moći da zanemarim šta Halam kaže." Lamont je duboko udahnuo. "Senatore! Pretpostavite da postoji samo minimalna šansa da sam u pravu. Zar nije poželjno boriti se i kad su izgledi tako mali? Ovo je stvar od koje zavisi sve: celo čovečanstvo, cela planeta..." "Želite da se borim za plemenitu stvar? Voleo bih ja to. Ima neke dramske efektnosti u tome: pasti u borbi za nešto plemenito. Teško da ćete naći ijednog pristojnog političara u kome nema dovoljno mazohizma da sanja, ponekad, o tome kako pada u plamenu dok anđeli pevaju. Ali, Dr Lamont, da bi čovek to preduzeo, treba da ima kakve takve izglede za pobedu. Čovek mora znati da se bori za nešto što bi možda možda moglo pobediti. Ako vas podržim, neću ništa postići, jer ću imati samo vašu reč, protiv beskonačne poželjnosti daljeg korišćenja Pumpe. Zar da zahtevam od svakog čoveka da se odrekne bogatstva i udobnosti na koje već navikao, zahvaljujući Pumpi, samo zato što jedan čovek viče "Biće propast sveta" a svi ostali naučnici ustaju protiv njega, dok ga obožavani Halam naziva idiotom? Ne, gospodine, ne želim da padnem u plamenu nizašta" "Onda mi bar pomozite da dođem do dokaza”, reče Lamont. "Ne morate istupiti otvoreno ako se bojite da..." "Ne bojim se ja", reče Bart naglo. "Samo sam praktičan. Doktore Lamont, vaših pola sata, a i više od toga, istekli su." Lamont je još trenutak-dva frustrirano zurio, ali na Bartovom licu su sad jasno čitala nepopustljivost. Otišao je. Senator Bart nije odmah primio svog sledećeg posetioca. Minuti su prolazili, a on je sedeo i sa nelagodnošću zurio u zatvorena vrata, petljajući prstima oko svoje kravate. Da li je moguće da je ovaj ipak bio u pravu? Bart je odmahnuo glavom, prekorevajući samog sebe. Mogao bi, u borbi za nešto dobro, rizikovati i izborni poraz, ali da bude opet ponižen, to rizikovati ne može. Dao je signal da uđe sledeći posetilac. Smirenog, bezizražajnog lica, ustao je da ga pozdravi. 8 Da je u tom trenutku smatrao da još ima šta da izgubi, u profesionalnom smislu, Lamont bi možda oklevao. Džošua Čen bio je nepopularan na sve strane, i ko god bi uspostavio ma kakve veze sa Čenom odmah je počinjao da smrdi takoreći svim ograncima establišmenta. Čen je bio revolucionar čija se

armija sastojala od jednog jedinog čoveka, njega samog, ali on je uvek nekako postizao da se njegov usamljeni glas čuje; to je postizao zato što je u stvari za koje se zalagao unosio neverovatan, savlađujući intenzitet, ali i zato što je stvorio jednu organizaciju čvršću od ma kog političkog tima na svetu (ne mali broj političara bio je spreman da se zakune u to). Čen je znatno doprineo brzom širenju Pumpe po celoj Planeti. Da nije bilo Čena, ne bi Pumpa istom brzinom preuzela na sebe zadovoljavanje energetskih potreba čovečanstva. Prednosti Pumpe bile su jasne, očigledne, bilo je jasno da ne zagađuje i očigledno da će energija biti besplatna, pa ipak su zastupnici nuklearne energije mogli pružiti duži otpor, ne zato što su nuklearne elektrane bolje nego zato što su one bile prijatelji njihovog detinjstva. A kad je Čen zalupao u svoje bubnjeve, svet je oslušnuo pažljivije. Sad je Čen sedeo pred Lamontom. Čenove široke jagodične kosti i okruglo lice ukazivali su na činjenicu da je Čen poreklom bio tri četvrtine Kinez. "Čekajte, da ja ovo potpuno jasno shvatim", reče Čen. "Vi govorite isključivo u svoje lično ime?" "Da", reče Lamont stisnuta grla. "Halam me ne podržava. Zapravo, Halam tvrdi da sam ja lud. Zar morate imati Halamovu dozvolu da biste nešto preduzeli?" "Ne treba meni ničija dozvola", reče Čen svojom predvidljivom arogancijom. Onda je zaćutao, razmislio. "Kažete da su para-ljudi tehnološki odmakliji od nas?" Lamont je već daleko otišao u pravcu veštine pravljenja kompromisa tako daleko da je izbegao da kaže da su para-ljudi inteligentniji. "Tehnološki odmakliji" je zvučalo daleko manje uvredljivo, a bilo je podjednako istinito. "To je jasno", reče Lamont "Dovoljan dokaz je već to što oni mogu da šalju materijal preko provalije između dvaju univerzuma, a mi ne možemo." "Pa onda zašto su počeli ovo sa Pumpom, ako je opasno? Zašto nastavljaju?" Lamont je učio da pravi kompromise u raznim pravcima. Mogao je sad reći da Čen nije prvi koji to pita, ali to bi zvučalo omalovažavajuće, možda i nestrpljivo, pa je zato odlučio da to ipak ne kaže, "Bilo im je veoma stalo", reče on, "da počnu korišćenje jednog tako privlačnog izvora energije, baš kao i nama. Imam razloga da verujem da su sad isto tako uznemireni zbog Pumpe kao i ja," "To je još uvek samo vaša reč. Nemate nijedan konkretni dokaz o njihovom psihičkom stanju." "Nijedan koji bih sad mogao prezentirati." "Onda to nije dovoljno." "Možemo li sebi dozvoliti da rizikujemo. .." "Nije dovoljno, profesore. Nema dokaza. Ja svoju reputaciju nisam izgradio gađajući nasumice. Moji projektili su svaki put pogodili cilj zato što sam znao šta radim." "Ali kad pribavim dokaze..." "Onda ću vas podržati. Ako dokazi budu zadovoljili mene, garantujem vam da ni Halam ni kongres neće biti u stanju da se odupru plimi. Zato, nađite dokaze i dođite da opet porazgovaramo."

"Ali, tad će biti prekasno." Čen je slegnuo ramenima. "Možda. Mnogo je verovatnije da ćete se vi uveriti da niste bili u pravu i da se nikakvi dokazi ne mogu naći." "Ali ne grešim", reče Lamont. Duboko je udahnuo i rekao poverljivim tonom: "Gospodine Čen. Vrlo je verovatno da u univerzumu postoje bilioni i bilioni nastanjenih planeta, a među njima bilioni takvih koje su nastanjene inteligentnim bićima sa visoko razvijenom tehnologijom. Isto verovatno važi i za para-univerzum. Mora biti da je u istoriji dvaju univerzuma bilo mnogo parova svetova koji su dospeli u međusobnu vezu i počeli da koriste Pumpu, Možda postoje desetine, možda stotine Pumpi rasutih duž spojnih tačaka dvaju univerzuma." "Čista spekulacija. Ali, ako je tako?" "Onda može biti da je u desetinama ili stotinama slučajeva mešanje zakona dospelo do stupnja dovoljnog da izazove eksploziju tamošnjeg sunca. Taj efekat se mogao širiti i dalje. Energija supernove, u kombinaciji sa promenom prirodnih zakona, mogla je izazvati eksplozije među obližnjim zvezdama, a to je opet moglo dovesti do eksplozije sledećih. Možda vremenom dolazi do eksplozije čitavog jezgra neke galaksije, ili čitavog galaktičkog kraka." "Ali to je samo u mašti, naravno." "Da li je? U univerzumu postoje na stotine kvazara, to su maleni objekti ne veći nego nekoliko sunčevih sistema zajedno, ali sijaju snagom stotinu normalnih galaksija, kompletnih." "Vi to meni kažete da su kvazari ostaci planeta koju su koristile Pumpu." "To sugerišem. Astronomi već vek i po gledaju kvazare, ali ni sad ne znaju odakle kvazarima tolika energija. Ničim u ovom univerzumu tolika energija se ne može objasniti; ničim. Zar onda ne sledi da..." "A para-univerzum? Zar i on nije pun kvazara?" "Ne bih rekao. Tamo su uslovi drugačiji, Para-teorija nas navodi na zaključak koji se čini sasvim konačnim, naime da se fuzija tamo odigrava mnogo lakše, što znači da zvezde, u proseku, moraju biti mnogo manje nego ovde. Ako fuzija hidrogena počinje lakše, onda je dovoljna i manje količina da bi se proizvela ista energija koju naše Sunce daje. Kad bi se našla na okupu količina koja postoji u našem Suncu, to bi tamo dovelo do spontane eksplozije. Ako naši zakoni prožmu para-univerzum, hidrogen će se tamo fuzionisati malo teže; para-zvezde počeće da se hlade." "Pa, nije im to tako loše", reče Čen. "Potrebnu energiju oni će nabaviti korišćenjem Pumpe. Ako su vaše spekulacije tačne, njima je tamo fino." "Nije im baš fino", reče Lamont. Do tog trenutka nije bio domislio ono što iz para-situacije sledi. "Čim se na našem kraju dogodi eksplozija, pumpanje prestaje. Bez nas oni neće moći da pumpaju, a to znači da će se suočiti sa svojom sve hladnijom zvezdom lišeni energije Pumpe. Možda im je i gore nego nama; mi bismo iščezli bezbolno, u jednom bljesku, dok bi njihova agonija trajala dugo." "Imate dobru imaginaciju, profesore", reče Čen, "ali ja ovo ne kupujem. Ne vidim ni najmanje razloge da odustanemo od Pumpe samo zbog vaše imaginacije. Znate li vi šta Pumpa znači čovečanstvu? Nije to samo besplatna, čista i izobilna energija. Pogledajte i dalje od toga! Zahvaljujući Pumpi čovečanstvo više ne mora radom da zarađuje za život. Pumpa je donela

mogućnost, po prvi put u istoriji, da čovečanstvo posveti svoju ukupnu umnu snagu problemu razvijanja svog pravog potencijala. Primer: poslednja dva i po veka donesoše toliki napredak u medicini, a ipak puni životni vek nikako da znatno prebaci crtu od sto godina. Gerontolozi nam odavno uporno govore da ne postoji, u teoriji, ništa što bi sprečilo da ostvarimo besmrtnost ljudi, ali dosad tome nije bilo posvećivano dovoljno pažnje." "Besmrtnosti" reče Lamont ljutito. "To su prazne sanjarije!" "Možda vi znate da procenite šta je prazno sanjarenje, profesore", reče Čen, "ali ja sam rešio da obezbedim da počne istraživački rad po pitanju besmrtnosti. Ako Pumpe stanu, to neće početi. Vratićemo se u doba skupe energije, škrte energije, prljave energije. Dve milijarde stanovnika Zemlje moraće da se vrate na posao da bi zaradili za život, a sanjarija o besmrtnosti ostaće sanjarija." "I hoće, u svakom slučaju. Niko neće postati besmrtan. Niko neće čak ni doživeti kraj svog normalnog životnog veka." "A, ali to je samo u vašoj teoriji." Lamont je odmerio verovatnoće i odlučio da se kocka. "Gospodine Čen, pre nekoliko minuta rekao sam da ne želim da objašnjavam šta znam o duhovnom stanju para-ljudi. Dopustite mi da ipak pokušam. Počeli smo da primamo poruke." "Da, ali možete li ih protumačiti?" "Primili smo jednu englesku reč." Čen se malo namrštio. Iznenada je nabio ruke u džepove, pružio svoje kratke noge ispred sebe i zavalio se u svoje sedište. "A koja je to engleska reč bila?" "Plaši!" Lamont nije našao za potrebno da spomene pogrešku u pisanju. "Plaši", ponovio je Čen. "I šta to po vašem mišljenju znači?" "Zar nije jasno da se oni plaše fenomena Pumpe?" "Ni najmanje. Da se plaše, prestali bi. Mislim da se plaše, dabome, ali se plaše mogućnosti da naša strana prestane da sarađuje. Vi ste im preneli svoju intenciju, a ako mi prekinemo pumpanje, za šta se vi zalažete, onda neće ni oni moći da nastave. Sami rekoste da bez nas ne mogu; u tom poslu mora se sarađivati na obe strane. Ne zameram im ako se plaše." Lamont je sedeo i ćutao. "Vidim", reče Čen, "da na to niste pomislili. E, dakle, krećemo na besmrtnost. Mislim da će to biti popularnija tema." "A, popularne teme", reče Lamont polako. "Nisam bio shvatio šta je vama važno. Koliko vam je godina, gospodine Čen?" Čen je brzo treptao, onda se okrenuo na drugu stranu. Žurno je izašao iz sobe. Njegove ruke bile su stisnute u pesnice. Lamont je kasnije potražio Čenovu biografiju. Čenu je tad bilo šezdeset, a otac mu je umro u svojoj šezdeset drugoj. Ali to nije bilo važno. 9 "Po tvom izgledu se ne bi reklo da si bio iole srećne ruke", reče Bronovski. Lamont je sedeo u svojoj laboratoriji; zurio je u vrhove svojih cipela, onako

iz dokonosti. Upravo je primetio da izgledaju neuobičajeno iznošeno, pohabano. Odmahnuo je glavom. "I nisam", reče, "Čak te je i veliki Čen izneverio?" "Nije pristao ništa da učini. I on traži dokaze. Svi oni žele dokaze, ali šta god da im ponudiš, to odbacuju. Ono što oni stvarno žele jeste njihova prokleta Pumpa, ili njihova reputacija, ili njihovo mesto u istoriji. Čen želi besmrtnost." "A šta ti želiš, Pit?" upita Bronovski blago. "Bezbednost za čovečanstvo", reče Lamont. Suočio se sa ispitivačkim pogledom Bronovskoga. "Ne veruješ mi?" "A, ma verujem ti ja. Ali šta stvarno želiš?" "E dobro, onda, boga mu", reče Lamont i tresnu šakom ravno po stolu, što je izazvalo jak pljesak. "Hoću da budem u pravu, a to i imam, jer jesam u pravu." "Siguran si?" "Siguran sam! I ništa me ne brine, jer nameravam da pobedim. Znaš, kad sam odlazio od Čena, nisam bio daleko od prezira prema samome sebi." "Ti?" "Da, ja. Zašto ne? Razmišljao sam ovako; da na svakom zaokretu Halam me stopira, Dokle god Halam osporava moje reči svako ima izgovor da mi ne veruje. Dokle god Halam stoji kao stena protiv mene, moram trpeti neuspeh. Onda zašto nisam radio s njegovom podrškom zašto mu, zaista, nisam išao niz dlaku; zašto nisam manevrisao tako da ga navedem da me podrži, umesto što sam ga bockao da bih ga naveo da se bori protiv mene?" "Misliš li da si mogao?" "Nikako nisam mogao. Ali, u očajanju, pomišljao sam na svašta. Naprimer na mogućnost da odem na Mesec. Naravno, kad sam prvi put izazvao Halama protiv sebe, nije se još postavljalo pitanje uništenja Zemlje, a kad se to pitanje pojavilo, ja sam se potrudio da njegov stav učinim još gorim. Ali, kao što si i sam nagovestio, njega ništa ne bi moglo okrenuti protiv Pumpe." "A sad više ne prezireš sebe." "Ne. Razgovor sa Čenom doneo mi je čist dobitak. Pokazao mi je da sam traćio vreme." "To jesi, reklo bi se." "Da, ali nepotrebno. Rešenje nije ovde na Zemlji. Rekao sam Čenu da bi naše Sunce moglo eksplodirati a para-Sunce ne, ali da to para-ljude ne bi spasilo, jer bi eksplozijom našeg Sunca došlo do zaustavljanja našeg dela Pumpe, pa prema tome i njihovog. Oni ne mogu bez nas da nastave, vidiš?" "Dabome da vidim." "Onda zašto ne razmišljamo o suprotnom. Ne možemo mi bez njih. U tom slučaju, ko mari hoćemo li mi zaustavljati Pumpe ili nećemo. Treba navesti para-ljude da ih zaustave." "Aha, a hoće li oni to?" "Rekli su P-A-A-Š. To znači da se plaše. Čen je rekao da se plaše nas; plaše se da bismo mi mogli zaustaviti Pumpe; ali ja ni jednog momenta u to nisam poverovao. Oni se plaše. Kad je Čen nabacio tu svoju ideju, ja sam sedeo i ćutao. Mislio je da me je time oborio. Prevario se. Ja sam u tom času samo mislio da je neophodno navesti para-ljude da stanu. To moramo. Majk,

napuštam sve, sem tebe. Ti si nada čovečanstva. Probij se nekako do paraljudi." Bronovski se nasmejao sa skoro detinjskom radošću. "Pit", reče on, "ti si genije." "Aha. Dobro je što si to primetio." "Ne, ja to ozbiljno. Pogađaš šta hoću da kažem pre nego što to kažem. Slao sam poruku za porukom, koristeći njihove simbole na način za koji sam pretpostavljao da bi mogao označavati Pumpu, koristeći pritom i našu reč 'Pumpa'. Takođe sam se trudio da iskoristim one mrvice informacija koje sam tokom ovih meseci sakupio i da upotrebim njihove simbole na način koji bi značio neodobravanje, upotrebljavajući ujedno i jednu englesku reč. Pojma nisam imao da li uspevam da se probijem ili promašujem za čitave kilometre, a pošto odgovor nije stizao, nisam bio naročito pun nade." "Nisi mi bio rekao da to pokušavaš." "Taj deo posla je moj. Tebe treba dugo i dugo moliti da bi mi objasnio neke stvari iz para-teorije." "I šta se desilo?" "Juče sam, tako, poslao samo dve reči, na našem jeziku. Naškrabao sam: P-U-M-P-A L-O-Š-A." "I?" "I jutros sam konačno dobio uzvratnu poruku. Jednostavna je jasna. Kaže: D-A P-U-M-P-A L-O-Š-A L-O-Š-A L-O-Š-A. Evo, vidi." Lamont je drhtavim rukama prihvatio foliju. "Ovo se ne može pogrešno shvatiti, je l' tako? Ovo je dokaz, zar ne?" "Rekao bih da jeste. Kome ćeš ovo odneti?" "Nikom", reče Lamont odlučno. "Više se neću raspravljati. Ljudi će mi reći da sam falsifikovao poruku. Nema svrhe da mirno trpim tako nešto. Neka para-ljudi zaustave Pumpu, pa će proces stati i na našoj strani, i neće više počinjati ma šta mi jednostrano činili. Onda će čitava stanica 'Jedan' goreti od želje da dokaže da sam bio u pravu i da je Pumpa opasna." "Na osnovu čega to zamišljaš?" "Zato što će jedino tako uspeti da se spasu rulje koja će zahtevati Pumpu i koja će u besu što Pumpu ne dobija biti raspoložena da ih rastrgne... Slažeš se, zar ne?" "Pa, možda. Ali jedna stvar me uznemirava." "A šta to?" "Ako su para-ljudi toliko uvereni da je Pumpa opasna, zašto je već nisu zaustavili? Pre nekog vremena sam se potrudio da proverim: Pumpa i sad radi bajno." Lamont se namrštio. "Možda oni ne žele da izvedu jednostrani potez. Smatraju da smo mi i oni u ovome ortaci, i žele da do obustave dođe po obostranom dogovoru. Zar ti se ne čini da bi moglo biti to?" "Moglo bi. Ali moglo bi biti i nešto drugo: možda je komunikacija nesavršena, nisu shvatili šta znači reč L-O-Š-A. Na osnovu onog što sam im ja preneo njihovim simbolima, koje sam vrlo lako mogao totalno izvitoperiti, oni možda smatraju da L-O-Š-A znači onu osobinu koju mi opisujemo rečju D-OB-R-A." "O, ne."

"Pa, ti se nadaš da nije tako, ali od nadanja vajde nema." "Majk, ne prekidaj sa slanjem poruka. Upotrebi koliko više možeš onih reči koje oni koriste, i ubacuj promene stalno. Pre ili kasnije oni će ovladati dovoljnim brojem reči da kažu nešto jasno i nepogrešivo, a onda ćemo im objasniti da želimo da Pumpa bude zaustavljena," "Nemamo ovlašćenje da damo izjavu takve vrste." "Nemamo, ali oni to neće znati, a kad sve bude gotovo, mi ćemo biti heroji čovečanstva." "Čak i ako nas prvo streljaju?" "Čak i tako... Stvari su u tvojim rukama, Majk. Siguran sam da neće još dugo morati da se čeka." 10 A ipak se moralo još dugo čekati. Sledeća dva meseca ne donesoše nijednu novu poruku. Napetost se pogoršala. Na Bronovskom su se posledice primećivale. Ona kratkotrajna veselost je iščezla. U Lamontovu laboratoriju ušao je ćuteći pogruženo. Zurili su jedan u drugog. Najzad Bronovski reče: "Ovde se iz svega jasno vidi da si dobio konačni dokaz nepravde." Lepo se videlo da se Lamont tog jutra nije obrijao. Njegova laboratorija imala je neki izgled napuštenosti, neki teško odredljiv izgled započetog pakovanja radi odlaska. Lamont je slegnuo ramenima. "Pa šta? Meni to ne smeta. Baš me briga što je Pregled fizike odbio moj članak." "Rekao si da to očekuješ." "Da, ali mislio sam da će mi oni dati i neko objašnjenje, razloge. Mogli su ukazati na stvari koje su po njihovom mišljenju netačnosti, greške, neosnovane pretpostavke; o tome bih onda mogao da se raspravljam." "To nisu učinili?" "Ni reč. Njihovi referenti ne smatraju taj članak podesnim za publikovanje. To je sve. Neće ni da ga pipnu... Ta sveopšta stupidnost zaista obeshrabruje. Mislim da ne bih žalio ako čovečanstvo počini samoubistvo zbog čiste zloće svog srca, ili zbog obične bezobzirnosti. Ali ima nečeg tako prokleto nedostojanstvenog u samouništenju koje nastaje zbog čiste nedotupavnosti, zbog stupidnosti. Kakvog smisla ima biti čovek, ako moraš tako da umreš?" "Glupost", promrmlja Bronovski. "Kako drukčije da to nazovemo? I još zahtevaju da obrazložim zašto da me ne otpuste; moj zločin je to što sam u pravu." "Čini se da svako zna da si razgovarao sa Čenom." "Da!" Lamont je prislonio prste na koren svog nosa i umorno protrljao oči. "Izgleda da sam ga uznemirio dovoljno da ode kod Halama sa nekakvim pričama, i sad optužba glasi da sam pokušao da sabotiram projekat Pumpe taktikom zastrašivanja, i to bez činjeničnih osnova, bez opravdanja i na neprofesionalni način, i da sam zato nepodoban za dalji rad na stanici Jedan." "Tu optužbu mogu da dokažu veoma lako, Pit." "Pretpostavljam da mogu. Nije važno."

"Šta nameravaš?" "Ništa", reče Lamont indignirano. "Neka učine najgore što mogu. Osloniću se na birokratizam, na 'crvene pantljike'. Svaki korak ovoga trajaće nedeljama, mesecima, a dotle ti nastavi sa radom. Čućemo mi ipak nešto od para-ljudi." Bronovski je izgledao jadno. "Pit, pretpostavi da ne čujemo. Možda je vreme da o ovome ponovo razmisliš." Lamont ga oštro pogleda. "O čemu pričaš ti?" "Reci im da nisi u pravu. Baci se u pokajanje. Posipaj se pepelom. Odustani." "Nikad! Zaboga, Majk, igramo igru u kojoj može biti izgubljen ceo svet i sva živa bića na njemu." "Da, ali šta se tebe tiče sudbina tog sveta? Nisi oženjen. Nemaš dece. Znam da ti je otac mrtav. Nikad ne spominješ majku niti ikakvu braću ili sestre. Sumnjam da na svetu postoji ijedno ljudsko biće prema kome osećaš emotivnu vezanost. Zato idi svojim putem, i đavo nek nosi sve to skupa." "A ti?" "Ja ću isto. Razveden sam, dece nemam. Imam jednu mladu damu sa kojom sam blizak, i taj odnos će trajati dok bude mogao. Živeli! Uživaj!" "A sutra!" "Sutrašnjica će se pobrinuti za samu sebe. Smrt, kad dođe, biće brza." "Ne mogu da živim sa takvom filozofijom... "Majk." "Majk! Šta predstavlja sve ovo? Pokušavaš li da mi kažeš da se nećemo probiti? Odustaješ li od truda oko para-ljudi?" Bronovski je pogledao ustranu. Rekao je: "Pit, dobio sam odgovor. Prošle noći. Mislio sam da sačekam današnji dan a onda da razmišljam o tom odgovoru, ali zašto razmišljati? Evo ga." Iz Lamontovih očiju zurila su pitanja. Uzeo je foliju i pogledao tekst napisan bez znakova interpunkcije: PUMPA NE STOP NE STOP MI NE STOP PUMPU MI NE ČUJEMO OPASNOST NE ČUJEMO NE ČUJEMO VI STOP PUMPU MOLIMO VI STOP PUMPU PA I OVDE ONA STOP MOLIMO VI STOPIRAJTE OPASNOST OPASNOST OPASNOST STOP STOP VI STOPIRAJTE PUMPU "Tako mi boga", mrmljao je Bronovski, "zvuče očajno." Lamont je samo zurio, bez reči. Bronovski reče: "Pretpostavljam da se negde na drugoj strani nalazi neko nalik na tebe - para-Lamont. Ali ni on nije u stanju da prinudi svoje paraHalame da zaustave Pumpu. I dok mi preklinjemo njih da nas spasu, on preklinje nas da spasemo njih. "Ali ako ovo pokažemo.. reče Lamont. "Kazaće da lažeš, da je to nešto što sam podmećeš da bi opravdao svoj košmar psihotičnog porekla." "To možda mogu da kažu za mene; ali ne za tebe. Podržaćeš me, Majk. Svedočićeš da si ovo primio, i kako." Bronovski je pocrveneo. "Kakva će korist biti od toga? Oni će reći da negde u para-univerzumu postoji budala kao što si ti i da su dvojica luckastih uspeli da se povežu. Reći će da ova poruka dokazuje da su vladajuće snage u parauniverzumu uverene da nema opasnosti."

"Majk, ostani uz mene u ovoj borbi." "Ne vredi, Pit. Sam si rekao: stupidnost! Možda su ti para-ljudi napredniji od nas, možda su, kao što insistiraš, inteligentniji, ali jasno je da su podjednako glupi kao mi, i tu je svemu kraj. Šiler je na to ukazao, i ja mu verujem." "Ko?" "Šiler. Jedan nemački dramski pisac od pre tri stoleća. U drami o Jovanki Orleanki, napisao je: 'Protiv gluposti, i bogovi sami bore se uzalud.' Nisam bog, i neću se dalje boriti, Pusti nek ide kako ide, Pit, i gledaj svoja posla. Možda će svet potrajati kolikoj naš životni vek, a ako ne potraje, nije bitno, jer ništa se ne može učiniti, Žao mi je, Pit. Dobro si se borio, ali si izgubio. Za mene je to okončano." Otišao je. Lamont ostade sam. Sedeo je u svojoj stolici. Njegovi prsti su besciljno bubnjali, bubnjali. Negde u Suncu, protoni su se držali jedan uz drugog malo, malčice jače nego pre, ta sklonost rasla je svakog trenutka, u jednom času delikatna ravnoteža biće narušena... "I na Zemlji neće ostati nikog živog ko bi znao da sam ja bio u pravu", uzviknu Lamont. Žmirkao je i žmirkao, pokušavajući da suzbije suze. ...bogovi sami... 1a Dua se odvojila od ostalih, i to je prošlo bez neke ozbiljnije nevolje. Uvek je nevolju očekivala, ali nevolja, nekim čudom, nikad nije nastupala. Nikad ozbiljna nevolja. A i zašto bi? Odin je svoja prebacivanja izražavao na veoma dostojanstven način. "Ostani gde si", rekao bi. "Znaš da si naljutila Trita." Nikad nije govorio o sopstvenoj ljutnji; Racionalci ne dozvoljavaju da ih sitnice potresaju. Ipak, on se brinuo o Tritu sa skoro istom onom upornošću sa kojom je Trit brižno lebdeo nad decom. Ali, kad god je bila dovoljno uporna, Odin joj je dopuštao da istera svoju volju; čak se kod Trita zalagao za njenu stvar. Ponekad je čak priznavao da je ponosan na njenu sposobnost, njenu nezavisnost... Nije to loš levokrilac, pomisli ona sa rasejanom naklonošću. Sa Tritom je bilo teže izaći na kraj; imao je običaj da joj dobacuje neke posebne kisele poglede kad je bila... pa, kad je bila u onakvom stanju u kakvom je želela da bude. Ali, takvi su desnokrilci. On je njoj desnokrilac, ali deci je Parental, najroditeljskiji od svih troje roditelja; ova druga veza je važnija, uvek... Što je dobro, jer se Dua mogla pouzdati u to da će neko dete odvući Trita čim stvari postanu neugodne. Pa ipak, Trit nije Dui baš mnogo smetao. Izuzimajući periode stapanja, uspevala je najčešće da ga ignoriše. Odin je bio nešto drugo. U početku, bejaše joj uzbudljiv; od samog njegovog prisustva, njena je forma počinjala da treperi i da izbleđuje. Činjenica da je Racionalac nekako ga je činila još uzbudljivijim. Taj deo svoje reakcije na njega nije razumela; to je bilo nešto u vezi sa njenom neobičnošću. Navikla se - ali ne sasvim - na svoju neobičnost.

Dua je uzdahnula. Kad je bila dete, kad je o sebi još mislila kao o individui, zasebnom biću, a ne komponenti trijade, bila je mnogo izrazitija svesna te neobičnosti. Drugi su je na tu neobičnost mnogo upornije podsećali. Čak i zbog sitnice kao što je izlazak na površinu uveče... Još odavno je volela površinu uveče. Ostale Emocionalke govorile su da je površina tad hladna i sumorna, i drhtale su i zgušnjavale se slušajući Duin opis površine uveče. Bile su više nego spremne da izađu u toplotu podneva, da se protežu i hrane, ali upravo zato podne je bilo dosadno. Dua nije volela da se nađe u blizini razbrbljane rulje Emocionalki. Morala je, naravno, i ona da jede, ali mnogo više je volela da jede uveče, kad je hrane sasvim malo, ali kad je sve u mutnoj, dubokoj crvenoj boji, i kad je sama. Kad je drugima pričala o tome, tada je, dabome, preuveličavala i hladnoću i pustoš, da bi mogla da gleda kako one, zamišljajući hladnoću, dobijaju tvrde ivice - onoliko tvrde koliko je to kod mladih Emocionalki uopšte moguće. Posle nekog vremena one bi počele da šapuću oko nje i da joj se smeju - onda bi je ostavile na miru. Sad je maleno sunce na horizontu, obliveno tajnim crvenilom koje nema ko da vidi, sem Due. Dua se širi lateralno a zgušnjava dorso-ventralno, apsorbuje razređene tragove toplote. Žvaće ih dokono, uživajući u pomalo kiselom, nematerijalnom ukusu dugih talasnih dužina. (Još nije srela nijednu drugu Emocionalku koja bi priznala da voli taj ukus. Ali Dua nikad ne bi mogla objasniti da taj ukus povezuje sa slobodom; slobodom od ostalih, slobodom da bude sama.) Ova usamljenost, ova hladnoća, ovo duboko, duboko crvenilo, vraćaju Duu, čak i sad, u one davne dane pre trijade; vraćaju, još snažnije, vrlo jasno zapamćenu sliku njenog sopstvenog Parentala, koji je imao običaj da dođe, onako nespretan i glomazan u kretanju, za njom, večno pun straha da će se njoj nešto rđavo desiti. On joj se bio brižno posvetio, kao što to Parentali uvek čine; uvek se posvećuju više svojim malim-srednjim nego preostalim dvoma. To joj je bilo neprijatno, i sanjala je o danu kad će je on ostaviti. Parentali uvek, pre ili kasnije, odu; ali kako joj je nedostajao, kad je jednog dana konačno otišao. Bio je došao da joj to saopšti, što je pažljivije mogao, uprkos činjenici da je Parentalima teško da svoja osećanja izraze rečima. Baš tog dana mu je pobegla; ne iz neke zlobe, niti zato što je slutila šta će joj on reći, nego iz čistog veselja. Uspela je, u podne, da nađe jedno specijalno mesto, pa se u neočekivanoj izolaciji nažderavala. Ispunjavao ju je neki čudan svrab koji je zahtevao kretanje i aktivnost. Skliznula je i pustila da se njene ivice stope sa ivicama stena. Znala je da se smatra krajnje nepristojnim učiniti tako nešto, i da se to prašta samo bebama, a ipak, to ju je u isti mah uzbuđivalo i umirivalo. A njen Parental ju je konačno uhvatio, pa je stao pred nju i dugo ostao u ćutanju. Svoje oči je smanjio i zgusnuo kao da želi da zaustavi svaku česticu svetlosti reflektovanu od nje; da vidi Duu što je potpunije moguće; da je gleda što je duže moguće. U prvi mah samo mu je uzvraćala zurenjem, pomišljajući zbunjeno da je video kako se ona trlja kroz stene i da je se stidi. Ali nije uspevala da uhvati

nikakvu auru krivice, i konačno je rekla, vrlo pokorno: "Šta je, Tata?" "Pa, Dua, vreme je. Očekivao sam ovo. I ti si, nesumnjivo." "Kakvo vreme?" Sad kad je bilo tu, Dua tvrdoglavo nije dopuštala sebi da shvati. Ako odbije da shvati, neće imati šta da shvati. (Te navike se nikad nije u celosti otresla. Odin je govorio da su sve Emocionalke takve. To je govorio onim nadmenim glasom koji je koristio ponekad, kad bi ga posebno impresionirala važnost Racionalaca) "Moram da odem", reče tada njen Parental. "Više neću biti s tobom." Onda je prosto stajao i gledao u nju, a ona nije bila u stanju ništa da kaže. On reče: "Ti ćeš kazati ostalima." "Zašto?" Dua se buntovno okrenula na drugu stranu. Njene su konture već postale nejasne i zatim sve nejasnije: trudila se da se raspe po prostoru. Želela je da se raspe sasvim, ali to, naravno, nije mogla. Posle nekog vremena takvo stanje počelo je da joj zadaje bolove i grčeve, pa se opet očvrsla. Njen Parental se čak nije ni potrudio da je izgrdi i da joj kaže da bi bila sramota kad bi je drugi videli tako rastegnutu. Rekla je: "Njima će biti sasvim svejedno", i odmah osetila žaljenje, jer je znala da će to njenog Parentala povrediti. On ih je i sad nazivao izrazima "malecko levokrilno" i "malecko desnokrilno", iako je malecko levokrilno već uveliko bilo na studijama, a malecko desnokrilno uporno govorilo o zasnivanju jedne trijade. Od njih troje, samo je Dua i tad još osećala... pa, ona je najmlađa. Emocionalka je uvek najmlađe dete. Sa njom je uvek drukčije. Njen Parental je samo odgovorio: "Ti ćeš im ipak reći." Stajali su, onda, i gledali se. Nije želela da im kaže. Više nije bila bliska sa tom dvojicom. Drukčije je bilo kad bejahu svi maleni. Tad su jedva mogli i sami da razlikuju ko je ko od njih; ko je levi brat, ko je desni brat, a ko je srednji član, sestrica. Svi su više ličili na pramičke magle. Dohvatili bi se, pa bi se zakotrljali jedno kroz drugo, i posakrivali se u zidove. Niko im zbog toga nije zamerao dok su bili mali; niko od odraslih. Ali onda braća dobiše gustinu i ozbiljnost i udaljiše se. A kad se žalila svom Parentalu, ovaj je samo odgovarao: "Suviše si odrasla da se razređuješ, Dua." Pokušavala je da to ne sluša, ali levi brat joj se izmicao pa bi rekao: "Ne gurkaj se uz mene; nemam ja vremena za tebe." A desni brat je stekao naviku da čitavo vreme ostaje sasvim tvrd; postao je sumoran i ćutljiv. Nije to tada mogla u celosti da razume, a Tata nije bio u stanju da joj objasni, S vremena na vreme samo bi rekao, kao da izgovara davno naučenu lekciju: "Levi su Racionalci, Dua. Desni su Parentali. Oni odrastaju na svoj način." Taj njihov način njoj se nije dopadao. Oni više nisu bili deca, a ona je ostala dete; zato se družila sa ruljom drugih Emocionalki. Sve one su se žalile na iste stvari u vezi sa svojom braćom. Sve su pričale o predstojećim trijadama. Sve su se širile po suncu i hranile. Sve su postajale sve više jedna drugoj nalik; njihove priče bile su svakog dana iste. Tako se u njoj razvio prezir prema njima, pa se izdvajala i odlazila da bude sama kad god je mogla, a one su se odvojile od nje i nadenule joj ime "Bežulja". (Već je mnogo vremena prošlo od kad je poslednji put čula taj povik, a ipak, kad god bi na njega pomislila, setila bi se do savršenstva precizno i tona kojim su one to dobacivale, tankih promuklih glasova koji su tu reč

ponavljali skoro maloumnom upornošću - zato što su znale da je to boli.) Ali njen Parental nije prestao da se interesuje za nju čak ni kad mu se moralo činiti da joj se svako drugi smeje. Pokušavao je, na svoj nespretni način, da je zakloni od ostalih. Ponekad ju je pratio do površine, iako sam površinu nije podnosio, da bi se uverio da je bezbedna. Zatekla ga je jednom kako razgovara sa jednim Tvrdim. Parentalu je teško da razgovara sa Tvrdima; iako veoma mlada, to je znala. Tvrdi pričaju samo sa Racionalcima. Jako se uplašila i ustuknula je magleno-pramenasto unazad, ali je stigla da čuje kako njen Parental kaže: "Ja se dobro brinem o njoj, Tvrdi gospodine." Zar je moguće da se Tvrdi raspitivao o njoj? O njenoj neobičnosti, možda. Ali u Parentalovom tonu nije bilo izvinjavanja. Čak i u suočenju sa Tvrdim, govorio je o svojoj brizi za nju. Dua je tada osetila neki neodređen ponos. Ali sada je njen Parental odlazio, i sva ona nezavisnost čijem se približavanju Dua toliko radovala izgubila je svoj fini oblik, stvrdnuta se u šiljasti greben usamljenosti. Ona reče: "Ali zašto moraš da odeš?" "Moram, drago malecko srednje." Mora. Znala je to i sama. Svako, pre ili kasnije, mora. Doći će dan kad će ona uzdahnuti i reći: "Moram". "Ali po čemu znaš da je došao čas kad moraš? Ako možeš da odabereš vreme, zašto ne odabereš neko drugo vreme i ne ostaneš duže?" "Tvoj levi otac je odlučio", reče on. "Trijada mora da poštuje njegovu volju." "Zašto moraš njega da slušaš?" Svog levog oca, i srednjeg člana svoje roditeljske trijade tj. majku, Dua skoro nikad nije viđala. Oni više nisu bili važni. Važan je bio još samo njen desni otac, njen Parental, njen tatica, koji je, onako zdepast i ograničen ravnim površinama, stajao pred njom. Nije bio sav u glatkim oblinama kao Racionalac niti uskomešanim neravninama kao Emocionalka. Uvek je mogla da pogodi šta će joj on reći. Skoro uvek. Sa sigurnošću je predvidela da će on reći: "Ne mogu da objasnim jednoj maloj Emocionalki." Rekao je upravo to. Žalost je provalila iz Due i ona reče: "Nedostajaćeš mi. Znam da misliš da te zanemarujem, i da te ne volim zato što mi uvek govoriš šta sve ne smem. Ali ja bih više volela da te ne volim zato što mi pričaš šta sve ne smem, nego da tebe ne bude tu i da ne možeš da mi pričaš šta sve ne smem." A Tatica je prosto stajao. Ni na koji način nije mogao da reaguje na jedan takav izliv - sem na jedan način: primakao joj se i istisnuo iz sebe jednu ruku. To ga je koštalo vidnog napora, ali je ruku držao; drhtavo, doduše. Ivice te ruke pomalo su se rasplinjavale. Dua reče: "O, Tata", i uputi svoju ruku, koja je potekla oko njegove tako da se, gledano kroz Duinu supstancu, činilo da je Parentalova ruka sva dimna i svetlucava; međutim, dobro je pazila do njegovu ruku ne dotakne jer bi njemu to bilo strašno neprijatno. Onda je on svoju ruku povukao, ostavljajući njenu da obuhvata prazninu, i rekao: "Seti se Tvrdih, Dua. Oni će ti pomoći. Ja - ja ću sad poći." Otišao je i više ga nikad nije videla. Sad sedi Dua u zalasku sunca, priseća se prošlosti. Buntovno je svesna da će Trit uskoro postati zlovoljan zbog njenog odsustva i da će početi da dodijava

Odinu. Onda bi joj Odin mogao držati pridiku o njenim dužnostima. Baš nju briga. 1b Odin je bio u umerenom stupnju svestan da je Dua na površini. Mogao je da oceni, bez ikakvog razmišljanja, pravac, a donekle i distancu mesta gde je ona. Da je zastao da razmisli o ovome, možda bi osetio nezadovoljstvo, jer to čulo za međusobnu svesnost već dugo se postepeno umrtvljavalo; umesto toga je (ne znajući baš jasno zašto) osećao neku vrstu rastućeg ispunjenja. Tako stvari treba da idu; to je znak da se telo, sa starenjem, razvija ispravno. Tritova međulična svesnost nije se smanjivala, ali se pomicala; sve više se usmeravala na decu. To je bio, očigledno, pravac korisnog razvoja, ali, s druge strane, uloga Parentala je jednostavna, u izvesnom značenju, te reči, ma koliko važna bila. Racionalac je daleko kompleksniji; u toj pomisli je Odin nalazio sumorno zadovoljstvo. Naravno, prava zagonetka je Dua. Toliko se razlikuje od svih ostalih Emocionalki. Trita je to zbunjivalo i frustriralo, oduzimajući mu i ono malo sposobnosti za govor. I Odina je to frustriralo i zbunjivalo, ponekad, ali je on bio takođe svestan i Duine beskonačne sposobnosti da pruži sreću u životu; nije mu se činilo verovatnim da te dve njene neobičnosti postoje nezavisno jedna od druge. Ponekad je dovodila svoju okolinu do gneva, ali to je bila mala cena s obzirom na intenzivnu sreću koju je davala. Opet, taj Duin čudni način života možda je bio deo opravdanog, ispravnog poretka stvari. Tvrdi su, izgleda, bili zainteresovani za nju, a oni, po pravilu, obraćaju pažnju samo na Racionalce. To ga je ispunjavalo ponosom: ako čak i Emocionalka zaslužuje pažnju, utoliko bolje za trijadu. Da, stvari su onakve kakve treba da budu. To je kameni temelj svega; to je ono što je Odin želeo da oseti najviše, sve do dna. Jednog dana, on će čak saznati kad je vreme da se ode; tada će želeti da ode. U to su ga Tvrdi uveravali, kao i sve druge Racionalce, ali su mu takođe rekli da će njegova unutrašnja svest odrediti to vreme, i to nepogrešivo, a saveta sa strane neće biti. "Kad ti budeš sebi rekao", objasnio mu je Losten - na onaj jasan, pažljiv način kako Tvrdi uvek govori kad se obraća Mekanome, kao da se silno trudi da postigne da ga Mekani razume - "da znaš zašto moraš otići, onda ćeš otići, i tvoja trijada sa tobom." Na to je Odin bio odgovorio: "Ne mogu reći da sada želim da odem, Tvrdi gospodine. Ima toliko da se nauči." "Naravno, dragi levokrilni. Tako sad osećaš, zato što nisi još spreman." Odin je pomislio: kako ću moći ikad da se osetim spremnim kad neću nikad smatrati da nema još mnogo da se nauči? Ali to nije rekao. Bio je sasvim siguran da će vreme doći i da će tad razumeti. Spustio je pogled na sebe, i pritom umalo da se zaboravi i istisne jedno oko u okolni prostor da bi mogao sebe videti; eto, i u najzrelijem i

najracionalnijem Racionalcu zadrži se uvek još po neki dečji impuls. Njemu, dabome, nije bilo potrebno da ispruži oko da bi sebe video. Mogao je sebe lepo da vidi ne pomičući oko sa tačke gde je bilo solidno uglavljeno. Našao je da je njegov fizički izgled zadovoljavajuće čvrst: fine, oštro ocrtane konture, glatke, zaobljene u izvestan broj ovoida graciozno spojenih. Njegovo telo nije imalo ono čudno privlačno svetlucanje, kao Duino, imati prijatnu, umirujuću masivnost kao Tritovo. On voli oboje, ali ne bi ni jednim razmenio telo. Niti, dabome, um. Nikad on to ne bi rekao, dakako, jer ne bi želeo da povredi njihova osećanja, ali - u njemu nikad nije gasnula zahvalnost što nema onako ograničeno shvatanje stvari kao Trit ili (još više) onako nestalan, lutanju sklon um kao Dua. Pretpostavljao je da njima takvi umovi ne smetaju, zato što oni ni za šta drugo ne znaju. Opet je postao udaljeno svestan Due, ali je tu svesnost namerno suzbio. U ovom času Dua mu nije bila potrebna. Ne zato što ju je manje želeo - to nije nego zato što su ga neke druge želje sve jače zahvatale. Deo sazrevanja Racionalca sastoji se u tome da vežba um, što može jedino sam ili u društvu Tvrdih, i da u takvom vežbanju nalazi sve više zadovoljstva. Sve više se navikavao na Tvrde; sve je više bio vezan za njih. Smatrao je da je i to ispravno, da je kako valja i treba, jer on je Racionalac a oni su na neki način super Racionalci. (Jednom je tako rekao Lostenu, koji je od svih Tvrdih bio najprijateljskije nastrojen i, po Odinovom nejasnom utisku, nekako najmlađi. Losten je tad počeo sav da zrači zabavljanjem, ali odgovorio nije. A to je, međutim, značilo da nije ni porekao.) Tvrdi su ispunjavali Odinove najranije uspomene. Odinov Parental je svoju pažnju sve više posvećivao poslednjem detetu, bebi Emocionalki. To je bilo prirodno. I Trit će tako, kad dođe poslednje dete, ako ikad dođe. (Tu poslednju ogradu Odin je preuzeo od Trita koji ju je konstantno koristio zamerajući Dui.) Što pre, to bolje: pošto je njegov Parental bio tako često zauzet, Odin je mogao da započne svoje obrazovanje veoma rano. Svoje detinjske običaje je izgubio, i mnogo naučio, još pre nego što je sreo Trita. Taj sastanak, međutim, bio je nešto što Odin sasvim sigurno nikad neće zaboraviti. Mogao je biti juče, a ne pre pola životnog veka: tako jasno ga pamti. Naravno, Odin je i pre toga viđao Parentale sopstvene starosti, dakle mlade, koji u to vreme, znatno pre nego što će započeti inkubaciju dece koja će od njih načiniti istinske Parentale, još nisu bili ni približno onako glupi. Kao dete, igrao se sa svojim desnokrilnim bratom i nije bio svestan nikakve intelektualne razlike između njih (mada, gledajući sada na te dane, uviđa da je razlika postojala i tada). Shvatao je, mutno, ulogu Parentala u trijadi. Još kao dete čuo je da se šapuće o stapanju. Kad se Trit prvi put pojavio, kad ga je Odin prvi put ugledao, sve se promenilo. Po prvi put u svom životu Odin je osetio neku unutrašnju toplinu, i pomislio da postoji nešto što on želi a što nema nikakve veze sa razmišljanjem. Čak i sad se jasno seća postiđenosti koja je uz to osećanje išla. Trit, naravno, nije bio postiđen. Parentalima nikad nije neprijatno zbog aktivnosti trijade, a Emocionalkama jedva da je ikad išta neprijatno. Sa tim problemom suočavaju se samo Racionalci "Suviše razmišljanja", rekao je jedan Tvrdi kad je Odin sa njim o ovom

problemu diskutovao. To je Odina ostavilo nezadovoljnim. Na koji način bi razmišljanja moglo biti "suviše"? Naravno, kad su se prvi put sreli Trit bejaše mlad. Odin je bio tako nesiguran u sebe, u svoje protivljenje, da je njegova reakcija bila neprijatno providna: naime, postao je, svojim spoljašnjim površinama, skoro providan. Sa oklevanjem, Odin reče: "Nisam te ranije video, zar ne, desni druže?" "Nikad nisam bio ovde", reče Trit. "Doveli su me ovamo." Obojica su tačno znali šta se s njima desilo. Ovaj susret je aranžiran zato što je neko (neki Parental, mislio je tada Odin, a kasnije je znao da je to učinio neki Tvrdi) smatrao da će njih dvojica jedan drugome odgovarati; pretpostavka se pokazala ispravnom. Između njih dvojice intelektualne komunikacije nije bilo. Kako bi je moglo biti, kad je Odin želeo da uči, želeo intenzitetom koji je nadmašivao sve drugo sem potrebe da postoji trijada, dok Trit nije posedovao ni koncept učenja? Ono što je Tritu bilo potrebno da zna, to je taj znao izvan svakog učenja ili zaboravljanja. Odin je, ponet silnim uzbuđenjem zbog otkrivanja stvari o ovom svetu i o njegovom Suncu, o istoriji i mehanizmu života, o svim "o" Univerzuma, ponekad (u tim ranim danima njihovog zbliženja) počinjao i nehotice da priča Tritu. Trit bi slušao mimo, očito ne razumevajući ništa, ali zadovoljan ulogom slušaoca; Odin bi, ne uspevajući da prenese ništa, bio podjednako očito zadovoljan ulogom predavača. Trit je, gonjen svojim specijalnim potrebama, učinio prvi potez. Odin je čavrljao o onome što je tog dana naučio. Upravo su završili svoje kratko podnevno jelo. (Njihova gušća supstanca apsorbovala je hranu tako brzo da su bili siti već posle obične šetnje po suncu, dok su se Emocionalke izlagale suncu satima bez prekida, uvijajući se u pramenove i istanjujući se kao da baš žele da posao što duže potraje.) Odin, koji je oduvek ignorisao Emocionalke, nastavi sa pričanjem, zadovoljan. Trit, koji je bez reči zurio u njih, iz dana u dan, postade vidno nemiran. Naglo je prišao Odinu, formirao jedan privezak (žurbom koja je ostavila krajnje neprijatan utisak na estetsko osećanje drugoga) i položio ga na jedno mesto na Odinovom gornjem ovoidu, tamo gde je blago svetlucanje dopuštalo da jedan dobrodošli dah toplog vazduha uđe kao desert posle ručka. Vidnim naporom Trit je razredio svoj privesak koji poče da tone u površinu Odinove kože. Sledećeg trenutka Odin je, strahovito postiđen, odskočio i izmakao se. Kao beba Odin je takve stvari, naravno, činio, ali otkad je sazreo, nikako. "Nemoj to da radiš, Trit", reče on oštro. Tritov privezak ostade istegnut; njime kao da je malo pipao tamo-amo kroz vazduh. "Meni se 'oće." Odin se držao što je zbijenije mogao; borio se da stvrdne svoju površinu da bi sprečio prodiranje. "Meni se neće." "Zašto ne?" reče Trit preduzimljivo. "Nema ničeg lošeg u tome." Odin reče prvo što mu pade na pamet. "Zabolelo je." (Nije stvarno zabolelo; ne fizički. Ali Tvrdi su uvek izbegavali dodir Mekih. Nepažljivo prodiranje bolelo je Tvrde, ali oni su drugačije građe nego Meki, sasvim drugačije.)

Trita ovo nije prevarilo. U ovom pitanju, njegov instinkt ga ni slučajno nije mogao prevariti. "Nije zabolelo", reče on. "Pa, nije ispravno ovako. Treba nam jedna Emocionalka." Na to je Trit samo mogao uporno da ponavlja: "Meni se ipak 'oće" Bilo je neizbežno da se ovo ponavlja, i neizbežno da Odin popusti. Uvek je na kraju popuštao; bilo je to nešto što se događa i najsamosvesnijem Racionalcu. Kao što stara poslovica kaže: ili priznaješ da radiš onu stvar, ili lažeš. Pri svakom sledećem susretu Trit ga je spopadao; ako ne izdužetkom, onda trljanjem površine kroz površinu. Najzad je Odin, zaveden zadovoljstvom, počeo da pomaže, pa pokušao i da sija. To mu je uspevalo bolje nego Tritu. Jadni Trit, ispunjen beskonačno većom željom, silno se naprezao, sav je huktao, pa ipak je postizao jedva nešto malo svetlucanja, tu i tamo, kao u kakvim dronjcima. Odin je, međutim, uspevao da učini celu svoju površinu providnom; savladao bi svoju postiđenost i potekao ususret Tritu. Prodiranje je bilo do dubine kože. Osećao je pulsiranje Tritovog tvrdog tela ispod kože. Uživanje je bilo prožeto osećanjima krivice. Trit je, kad bi se završilo, najčešće ostajao u stanju zamora i neke nejasne ljutnje. Odin je rekao: "Pa, Trit, rekao sam ti da nam je potrebna Emocionalka da bismo ovo uradili kako treba. Ne možeš da se ljutiš na nešto što je prostonaprosto tako." A Trit će: "Da u'vatimo jednu Emocionalku." Da uhvatimo Emocionalku! Tritovi jednostavni nagoni navodili su ga uvek samo na direktnu akciju. Odin nije bio siguran da će moći objasniti kompleksnosti egzistencije svome drugu. "Nije to tako lako, desnence", poče on blago. Trit naglo reče: "Tvrdi to mogu. Ti si im prijatelj. Traži od njih." Odin je bio užasnut. "Da tražim, to ne mogu." Nesvesno prelazeći na svoju predavačku intonaciju, nastavio je: "Još nije nastupilo pravo vreme, jer da jeste, ja bih to svakako znao. Dok to vreme..." Trit nije slušao. Reče: "Pitaću ih ja." "Ne", reče Odin užasnuto, "Ti se u to ne mešaj. Kažem ti da nije vreme. Moram da se brinem za svoje obrazovanje. Lako je to kad si Parental pa ne moraš ništa da znaš, ali..." Istog momenta kad je to rekao zažalio je, a sem toga znao je da je u svakom slučaju rekao nešto neistinito. Radilo se prosto o tome što nije želeo da učini ništa, aposlutno ništa što bi moglo uvrediti Tvrde i narušiti njegov koristan odnos sa njima. Trit, međutim, nije pokazivao znake da mu je išta zasmetalo; Odin poče da shvata da njegovome drugu no izgleda razumno ni potrebno da zna išta više od onog što već zna i da se ne vređa ako mu neko kaže istinu o tome. Problem Emocionalke neprestano je iskakao pred njih, međutim. Ponekad su pokušavali da jedan drugog potpuno prožmu. Zapravo, ta potreba vremenom je jačala. Zadovoljstvo su nalazili, ali nikad potpuno, i svaki put je Trit zahtevao Emocionalku. Odin se svaki put bacao još dublje u svoje studije, maltene kao da se time brani od problema. Ipak, s vremena na vreme, bio je skoro na ivici odluke da popriča sa

Lostenom o tome. Od svih Tvrdih, Lostena je znao najbolje; Losten se najviše lično interesovao za Odina. Neka samrtna nepromenljivost lebdela je nad Tvrdima, jer oni su ostajali isti, uvek isti; njihova forma bila je fiksirana. Njima su oči bile, naprimer, na jednom određenom mestu, i uvek su baš tu ostajale - i to kod svih njih na istom mestu. Koža im nije bila baš tvrda, ali bila je uvek neprozirna, nikad svetlucava, nikad neodređena, nikad u nju nije mogla prodreti druga koža istog tipa. Nisu bili nešto mnogo veći od Mekih, ali su bili teži. Njihova supstanca bila je mnogo gušća; morali su da paze da ne povrede popustljiva tkiva Mekih. Jednom, još kad je bio mali, stvarno mali, kad je njegovo telo teklo skoro isto onako slobodno kao telo njegove sestrice, Odinu se približio jedan Tvrdi. Nikad nije saznao koji je to Tvrdi bio, ali je u kasnijem životu saznao da bebeRacionalci ispunjavaju svakog Tvrdog radoznalošću. Odin je posegao da dodirne tog Tvrdog, iz čiste radoznalosti. Tvrdi je odskočio. Kasnije je Odina njegov Parental izgrdio zbog tog pokušaja dodirivanja Tvrdog. Grdnja je bila oštra i Odin ju je zauvek zapamtio. Kao stariji, naučio je da gusto raspoređeni atomi tkiva Tvrdih osećaju bol kad drugi atomi nasilno zadiru među njih. Odin se zapitao da li Meki takođe osećaju bol kad zadru u Tvrdog. Neki drugi mladi Racionalac rekao mu je jednom da se sudario sa Tvrdim i da se taj Tvrdi sav presamitio, dok on sam, Racionalac, nije osetio ništa - ali Odin nije bio siguran da li je ta tvrdnja istina ili samo melodramatično hvalisanje. Bilo je i drugih stvari njemu nedostupnih. Voleo je da se trlja o zidove pećine. Kad je dopuštao sebi da prodre u stenu, doživljavao je toplo, prijatno osećanje. Bebe to uvek rade, ali odrastanjem to postaje sve teže. Ipak, voleo je da zalazi do dubine kože i to mu je prijalo, ali njegov Parental ga je uhvatio da to radi i izgrdio ga. Odin se usprotivio govoreći da njegova sestra to isto neprestano radi: video ju je. "To je drugo", reče Parental. "Ona je Emocionalka." Drugom prilikom, kad je apsorbovao sadržaj jednog dugotrajnog snimka (tad je već bio stariji) iz dosade je formirao nekoliko telesnih izduženja i njihove vrhove tako razredio da su mogli prolaziti jedan kroz drugi. Stekao je naviku da to radi dok sluša. Nastajalo je neko prijatno bockanje koje mu je pomagalo da sluša i činilo ga prijatno pospanim posle. Parental ga je uhvatio i u tome, i takve stvari mu rekao da je Odinu neprijatno da ih se seti. U tim vremenima, niko mu nije stvarno otvoreno govorio o stapanju. Sipali su znanje u njega, davali mu obrazovanje o svemu, ali ni reči nisu progovarali o onome radi čega se u trijadu stupa. Ni Tritu niko ništa nije rekao, ali Trit je Parental, on zna i ako mu se ne kaže. Naravno, kad je Dua konačno došla, sve je bilo jasno, iako se činilo da ona o toj stvari zna manje čak i od Odina. Ali nisu Duu dobili zbog ma kakve Odinove inicijative. Trit je počeo tu temu; Trit, koji se u normalnim slučajevima bojao Tvrdih i nemo ih izbegavao; Trit, kome je nedostajalo Odinovo samopouzdanje, u svakom pogledu sem u ovom jednom; Trit, koji se na ovu jednu stvar usmerio manijački uporno; Trit Trit - Trit... Odin uzdiše. Trit se ubacuje u njegove misli zato što, evo, i fizički dolazi.

Može da ga oseti: grub je, zahteva, uvek zahteva. Odin tako malo vremena može sebi da posveti ovih dana, baš kad više no ikad želi da razmišlja, da dovede svaku misao na svoje mesto... "Da, Trit", kaže on. 1c Trit je svestan da je tvrdoglavo glup. Ne smatra da je to ružno. O tome uopšte i ne razmišlja. Kad bi razmišljao, zaključio bi da je to lepo. Njegovo telo je konstruisano da obavi jedan posao, i za taj jedan konstruisano je dobro. "Odin, gde je Dua?" reče on. "Negde napolju", promrmlja Odin, maltene kao da ga je baš briga. Trita je nervirao takav omalovažavajući stav prema trijadi, Dua je tako teška, a Odina baš briga. "Zašto je puštaš da ide?" "Kako mogu da je zaustavim, Trit? I kakva je šteta od toga što ide?" "Znaš ti kakva je šteta. Imamo dve bebe. Treba nam treća. Tako je teško napraviti srednju bebu u poslednje vreme. Da bismo u tome uspeli, Dua mora biti dobro nahranjena. Sad ona opet luta u vreme zalaska sunca. Kako može pristojno da se nahrani u vreme zalaska sunca?" "Nije mnogo ješna." "A mi ostadosmo bez srednje bebe, Odin." Tritov glas je milovao, "Kako mogu dobro da te volim bez Due?" "Ma, dobro, sad", promumljao je Odin. Trita je, još jednom, zbunila činjenica da se Odin stidi pri spominjanju jednostavnih istina. "Seti se", reče Trit, "ja sam taj koji je nabavio Duu." Da li se Odin toga seća? Da li Odin ikad misli o trijadi i o značaju trijade? Ponekad Trita obuzme takva frustracija da bi mogao... ma mogao bi da ... Zapravo, ne zna šta bi to učinio, ali zna da se oseća frustriranim, prikraćenim. Kao u onim starim danima kad je želeo jednu Emocionalku a Odin odbijao da učini ma šta. Trit je znao da mu nekako ne polaze od ruke one dugačke, komplikovane rečenice. Ali Parentali, ako ne pričaju, misle. Misle o važnim stvarima. Odin uvek priča o atomima i energiji. Koga je briga za atome i energiju? Trit razmišlja o trijadi i bebama. Odin mu je jednom rekao da se broj Mekih polako smanjuje. Zar ga to nije zabrinulo ? Zar nije zabrinulo Tvrde? Brine li to ikog sem Parentala? Samo dve forme života na celom celcijatom svetu, Tvrdi i Meki. I hrana, koja sija dole na njih. Odin mu je jednom rekao da je Sunce počelo da se hladi. Ima manje hrane, rekao je, pa se i narod smanjuje. Trit u to ne veruje. Ne čini mu se da je sunce hladnije nego kad je bio beba. Problem je prosto u tome što narod više ne posvećuje dovoljno brige trijadama. Suviše je zanetih Racionalaca, suviše neozbiljnih Emocionalki. Ono što Meki moraju da učine, to je da se koncentrišu na važne stvari u životu. Kao Trit. On se brine za poslove ove trijade. Došla je levokrilna beba, zatim stiže i desnokrilna. Sad njih dvoje rastu i napreduju. Ali mora se obezbediti i sestrica, srednja beba. Nju je najteže započeti, a bez nove male

Emocionalkice u budućnosti neće moći da se stvori nova trijada. Šta je učinilo Duu ovakvom? Oduvek je bila teška, ali u poslednje vreme sve gora. Trit je osećao neki mračni bes usmeren na Odina. Uvek Odin priča koristeći sve one teške reči. A Dua sluša. Odin sa Duom priča do beskonačnosti, dok se ne stekne utisak da to dva Racionalca pričaju. To je rđavo za trijadu. Odin bi trebalo malo da razmisli o svojim postupcima. Uvek Trit za sve mora da se brine. Uvek Trit radi poslove koje neko mora uraditi, Odin je bio prijatelj Tvrdih, pa ipak nije ništa rekao. Trebala im je Emocionalka, a Odin je ćutao. Odin je sa njima pričao o energiji a ne o potrebama trijade. Trit je preokrenuo tok događaja. Toga se sa ponosom seća. Video je Odina kako priča sa jednim Tvrdim i prišao. Bez ijednog drhtaja u glasu rekao je: "Treba nam jedna Emocionalka." Tvrdi se okrenuo da ga pogleda. Trit nikad nije bio tako blizu ijednom Tvrdom. Taj Tvrdi je bio sav iz jednog komada: svi njegovi delovi morali su se okrenuti ako se samo jedan deo okrene. Imao je i neke izdužetke koji su se mogli pokretati zasebno, ali ni ti izdužetci nikad nisu menjali oblik. Nikad nisu tekli. Bili su nepravilnog oblika i ne lepi. Ti produžeci nisu voleli da budu dotaknuti. Tvrdi reče: "Da li je to tačno, Odin?" Nije se obraćao Tritu. Odin se spljeskao. Sravnio se sa zemljom; tako pljosnatog ga Trit nikad dotad nije video. Rekao je: "Moj desnokrilni je preterano revnostan. Moj desnokrilni je... je..." Zamucnuo je, huktao, nije mogao da nastavi. Trit je mogao. "Ne mož' se stapamo bez nje", reče. Trit je znao da je Odin zanemeo od stida, ali za to nije ni najmanje mario. Vreme je došlo. "Pa, dragi levokrilni", reče Tvrdi Odinu, "da li su tvoja osećanja po ovom pitanju podudarna?" Tvrdi govore isto kao Meki, ali grublje i sa manje prizvuka. Teško ih je slušati. Trit je, bar, tako mislio, mada se činilo da se Odin navikao na razgovor sa njima. "Da", reče Odin konačno. Tvrdi se najzad okrenuo Tritu. "Podseti me, mladi desnokrilni: koliko dugo ste ti i Odin zajedno?" "Dovoljno dugo", reče Trit, "da zaslužimo Emocionalku." Čvrsto je održavao svoju formu uglastom. Nije dozvoljavao sebi da bude uplašen. Ovo je bilo isuviše značajno, Reče: "A ime mi je Trit." Činilo se da ovo zabavlja Tvrdoga. "Da, izbor je bio dobar. Ti i Odin dobro odgovarate jedan drugom, ali zato će izbor Emocionalke biti težak. Mi smo već manje-više odlučili. U najmanju ruku, ja sam odavno došao do svog uverenja, ali neophodno je uveriti i ostale. Budi strpljiv, Trit." "Umoran sam od strpljenja," "Znam, ali ipak budi strpljiv." Opet se zabavljao. Kad je Tvrdi u potpunosti otišao, Odin se pridigao i besno razredio. "Kako si mogao to da učiniš, Trit?" upitao je. "Znaš li ti ko je to bio?" "Bio je jedan od Tvrdih." "Bio je Losten. Moj posebni nastavnik. Ne želim da bude ljut na mene."

"Zašto bi bio ljut? Bio sam učtiv." "Ma, nije važno." Odin se vraćao u normalan oblik. To je značilo da više nije ljut. (Trit je zbog toga osetio olakšanje, ali se trudio da to ne pokaže.) "Veoma je neugodno kad moj glupi desni drug priđe i obrati se mom Tvrdom." "Onda što mu nisi ti to rekao?" "Postoji nešto što se zove pravo vreme." "Ali za tebe nikad nije pravo vreme." Ali onda su protrljati površine i prestali da se svađaju, a nedugo posle toga došla je Dua. Losten ju je doveo. Trit to nije znao; Tvrdog koji ju je vodio uopšte nije gledao. Samo Duu. Kasnije mu je Odin rekao da je taj Tvrdi bio Losten. "Vidiš?" reče Trit. "Ja sam bio taj koji je razgovarao s njim. Zato ju je doveo." "Ne", reče Odin, "bilo je pravo vreme. On bi je doveo i da mu se niko od nas dvojice nije obratio." Trit mu nije verovao. Bio je sasvim siguran da je Duino postojanje među njima u celosti njegova zasluga. Na svetu sigurno nije bilo, nikad, nikog kao Dua. Trit je video mnogo Emocionalki. Sve su bile privlačne. Bilo koju od njih ori bi prihvatio radi propisnog stapanja. Ali kad je jednom video Duu, shvatio je da nijedna druga ne bi odgovarala. Samo Dua. Samo Dua. A Dua je znala tačno šta da učini. Tačno. Kasnije im je priznala da joj niko nikad nije pokazao kako se to radi. Niko sa njom nije o tome pričao. Nisu čak ni druge Emocionalke, zato što ih je ona izbegavala. Ipak, kad se nađoše zajedno, svako od njih troje znao je tačno šta treba da radi. Dua se razredila. Razredila se više nego što je iko ikad to pred Tritovim očima učinio. Razredila se daleko više nego što je Trit mislio da je moguće razrediti se. Pretvorila se u neku vrstu obojenog dima koji je ispunjavao sobu i zasenjivao Trita. Pokrenuo se ne znajući da to čini. Utopio je sebe u vazduh koji je bio Dua. Nije bilo nikakvog osećaja penetracije. Trit nije osetio ni otpor, ni trenje. Osetio je samo neko unutrašnje plovljenje i nešto kao brzi puls. Osetio je kako se i njegovo telo odaziva, počinje da se razređuje, ali to nije, kao uvek do tada, bilo praćeno silnim naporom. Ispunjen Duom, bio je u stanju da se bez napora razredi u neki svoj sopstveni gusti dim. Razređivao se kao da teče, u jednom ogromnom glatkom toku. Mutno je video Odina kako im se primiče s druge strane, Dui s leva. I Odin se razređivao. A onda šok kao da su šokovi svih kontakata na svetu ujedinjeni: dosegao je Odina. Ali to uopšte nije bio šok. Trit je osećao bez osećanja, znao bez znanja. Skliznuo je u Odina a Odin u njega. Nije mogao biti siguran da li obuhvata Odina, ili ovaj njega, ili oba, ili nijedno. Sve je bilo zadovoljstvo. Pojačavanjem tog zadovoljstva čula počeše da se pomračuju, a u času kad je mislio da ne može izdržati još jače zadovoljstvo, čula se ugasiše sasvim. Došlo je i vreme kad su se odvojili i ostali da zure jedno u drugo.

Njihova stopljenost bila je potrajala - nekoliko dana. Naravno, stapanje je uvek zahtevalo dosta vremena. Što bolje je bilo, duže je trajalo, ali kad bi se završilo činilo se kao da je prošao samo jedan tren. Nisu zapamtili ništa. U kasnijim vremenima, malo koje njihovo stapanje trajalo je duže od toga prvog. Odin reče: "Ovo je bilo divno." Trit je samo zurio u Duu koja je takvo stapanje omogućila. Ona se zgušnjavala, vrtložila, kretala drhtavo. Činilo se da je na nju ovo uticalo jače nego na njih. "Radićemo mi ovo ponovo", reče ona žurno, "ali kasnije, kasnije. Pustite me sad da idem." Odjurila je. Nisu pokušali da je zaustave. Bili su isuviše savladani onim što se dogodilo da bi pokušali da je zaustave. A i kasnije se uvek tako dešavalo: posle stapanja, ona ode. Koliko god da je uspešno bilo, ona ode. U njoj kao da je bilo nešto što je zahtevalo samoću. To je Tritu smetalo. Tačku po tačku, u svemu od reda ona se razlikovala od drugih Emocionalki. To ne bi trebalo da bude tako. Odin je imao drugačije mišljenje. Mnogo puta je rekao: "Zašto je ne ostaviš na miru, Trit? Ona nije kao ostale, a to znači da je bolja od ostalih. Stapanje ne bi bilo tako dobro da je ona kao ostale. Je l' ti hoćeš prednost; a da ne platiš i cenu?" Trit to nije baš jasno razumeo. Jedino je znao da ona treba da radi ono što treba da bude urađeno. Rekao je: "Ja želim da ona radi ono što treba." "Znam, Trit, znam. Ali ipak je pusti na miru." Odin je često sam grdio Duu zbog njenog neobičnog ponašanja, ali nikad nije bio voljan da pusti Trita da je grdi. "Nemaš ti takta, Trit", rekao bi ponekad. Trit nije znao šta je to tačno takt. A sad... Već je mnogo vremena prošlo od onog prvog stapanja, a beba Emocionalka još im se nije rodila. Još koliko čekanja? I ovo dosad bilo je daleko previše. A Dua kao da je sve duže periode provodila u usamIjenosti, a ne sve kraće. Trit reče: "Ona ne jede dovoljno." "Kad dođe pravo vreme..." poče Odin. "Uvek ti pričaš da li je pravo vreme ili nije pravo vreme. Za tebe pre svega nikad nije bilo pravo vreme da zatražiš Duu. Sad ti nikad nije pravo vreme da dobijemo bebu Emocionalku. Dua bi morala..." Ali Odin se okrenuo. "Ona je tamo napolju, Trit", reče. "Ako hoćeš idi pa je dovedi, kao da si joj Parental a ne njen desnokrilni. Učini to. Ali ja kažem, pusti je na miru." Trit je uzmakao. Imao je on mnogo toga da kaže, ali nije znao kako da kaže. 2a Dua je bila na neki mutan i dalek način svesna uzbune između levog i desnog, uzbune koja se nje ticala. Njena buntovnost postade još veća. Ako bilo ko od njih dvojice, levi ili desni, dođe po nju, to će se završiti stapanje, a ona je na samu tu pomisao besnela. Ništa drugo Trit nije imao na

umu, samo to i decu. Ništa drugo nije želeo, samo to, i da dobiju svoje treće, poslednje dete. Sve je bilo vezano za decu i za to još nedostajuće dete. A kad Trit želi stapanje, stapanje i dobije. Kad god zadre, Trit postigne dominaciju u trijadi. Zakači se za neku jednostavnu ideju, nikako ne popušta, i na kraju Odin i Dua moraju da popuste. Ali sad ona neće popustiti; neće... Na tu pomisao nije se osećala nelojalnom. Nije predviđala da će ikad osetiti bilo prema Odinu, bilo prema Tritu onu silnu čežnju koju oni osećaju jedan prema drugom. Ona može da se stapa i sama; oni to mogu samo njenim posredovanjem (onda zašto ona nije najuglednija?). Pri stapanju utroje osećala je intenzivno uživanje; to je očita istina, bilo bi glupo to poricati; ali to zadovoljstvo bilo je srodno onom koje je sticala prolazeći kroz zid, što je ponekad tajno činila. Za Trita i Odina, stapanje je značilo zadovoljstvo kakvo nikad ranije nisu osetili i nikako drukčije ne mogu osetiti. Ne, čekaj, Odin ima i zadovoljstvo učenja, onoga što on naziva intelektualnim razvojem. Dua je ponekad osetila neki delić toga, dovoljno da shvati šta bi te reči mogle značiti; iako se to zadovoljstvo razlikuje od stapanja, može da posluži kao substitut, bar u toj meri da Odin ponekad izdrži bez stapanja. Ali to za Trita ne važi. Za njega postoje samo stapanje i deca. Samo to. A kad se njegov majušni um usmeri, Odin će popustiti, a potom će i Dua popustiti. Jednom se pobunila. "Ali šta se događa kad se stopimo? Mi ostanemo tako stopljeni satima, ponekad danima. Sta se dešava za sve to vreme?" Trit kao da je smatrao da je to skandalozno pitanje. "Uvek je tako. Tako treba." "Ne volim ništa što treba. Hoću da znam zašto treba." Odin je izgledao kao da mu je neprijatno, da je postiđen. Taj provede pola života u postiđenosti. "Pa, Dua", reče on, "to stvarno mora tako biti. Zbog dece." Izgovarajući tu reč, kao da je počeo da pulsira. "Ama nemoj tu da mi pulsiraš", reče Dua oštro. "Sada smo odrasli, stapali smo se ni sama ne znam koliko puta, i sve što znamo to je da se pomoću stapanja prave deca. Onda valjda smeš to tako i da kažeš. Zašto stopljenost traje toliko dugo, samo to pitam?" "Zato što je to jedan komplikovan proces", reče Odin, pulsirajući i dalje. "Zato što zahteva energiju. Dua, dugo je vremena potrebno utrošiti da bi se dete začelo, a čak i kad se to vreme utroši, dete se ne začne uvek. Štaviše, stvari se pogoršavaju... Ne samo u našem slučaju", dodade žurno. "Pogoršavaju?" reče Trit brižno. Iz Odina nije uspeo ništa više da izvuče. Neko vreme posle toga imali su svoje prvo dete, bebu-Racionalca, dete koje je tako letelo i istanjivalo se da su svo troje bili u zanosu divljenja; čak je i Odin pristajao da drži dete i da ga pušta da u njegovim rukama menja oblike, dokle god je to Trit dopuštao. Jer Trit je, naravno, bio taj koji je posle dugog predformiranja sproveo inkubaciju deteta; Trit se od deteta odvojio u momentu kad je ono započinjalo svoju nezavisnu egzistenciju; Trit se za dete u svakom trenu brinuo. Posle toga Trit često nije bio sa njima, što je Dui donosilo čudnovato

zadovoljstvo. Tritova opsesija joj je smetala, ali Odinova joj je, začudo, prijala. Sve više je uviđala Odinov... značaj. Kad je neko Racionalac, on poseduje neku osobinu koja mu omogućuje da odgovara na pitanja, i Dua je nekako uvek Imala pitanja za Odina. Spremnije je odgovarao kad Trit nije bio tu. "Zašto je potrebno toliko vremena, Odine? Ne volim da se stopim i da onda danima ne znam šta se dešava." "Savršeno smo bezbedni, Dua", reče Odin iskreno. "Ma hajde, pa ništa nam se nikad nije desilo, zar ne? Nikad nisi čula da se išta desilo ijednoj trijadi, zar ne? Sem toga, ti ne bi trebalo da postavljaš pitanja." "Zato što sam Emocionalka? Zato što druge Emocionalke ne postavljaju pitanja? Ako baš hoćeš da znaš, ja ostale Emocionalke ne podnosim, a pitanja hoću da postavljam." Bila je savršeno svesna da Odin zuri u nju kao da nikad nije video nikoga tako privlačnog, i da bi smesta došlo do stapanja, da je Trit prisutan. Čak je sebi dopustila da se malo razredi; ne mnogo, ali primetno, iz namerne koketerije. Odin reče: "Ali, ti možda ne razumeš implikacije, Dua. Da bi se začela nova iskra života, potrebno je mnogo energije." "Često spominješ energiju. Šta je ona? Tačno šta?" "Pa, ono što jedemo." "Dobro, onda zašto ne kažeš hrana?" "Zato što hrana i energija nisu baš sasvim ista stvar. Naša hrana dolazi iz Sunca i predstavlja jednu vrstu energije, ali postoje i druge vrste energije koje nisu hrana. Kad jedemo, moramo se raširiti da bismo apsorbovali svetlost. To je Emocionalkama najteže jer su daleko providnije; to znači da svetlost prođe kroz njih umesto da bude apsorbovana..." Divno je kad ti neko objasni, mislila je Dua. Kad joj nešto kažu, ona to stvarno zna; ali ne zna prave reči, duge naučne reči koje Odin zna. Utoliko je smisaonije i oštrije ono što se desilo. Sada, odrasla, oslobođena straha od detinjeg zadirkivanja, ojačana ugledom koji je proisticao iz činjenice da pripada Odinovoj trijadi, pokušala je da se zbije uz ostale Emocionalke i da izdrži gužvu i brbljanje. Najzad, i Dui je ponekad trebao obrok nešto jači od uobičajenog, a posle boljeg jela stapanje je bolje uspevalo. Bilo je neke radosti - ponekad je zamalo uspevala da uhvati zadovoljstvo koje su ostale izvlačile iz toga - u klizavom puzanju i manevrisanju radi izlaganja suncu; u raskošnom skupljanju i zgušnjavanju da bi se, uvećanom debljinom, efikasnije uhvatila toplota. Ipak, Dui kao da je i mala količina toplote služila dugo, a ostalima - nikad dosta. Imale su one neki stil alavog uvijanja koji ona nije mogla da imitira, a na kraju ni da podnosi. Zato su Racionalci i Parentali tako retko bili na površini. Njihova gustina omogućavala im je da brzo jedu i da odu. Emocionalke su se uvijale na suncu satima, jer ne samo što su jele sporije, nego im je više energije i trebalo nego drugima, naročito za stapanje. Emocionalka daje energiju, objasnio je Odin (pulsirajući toliko da je njegove signale bilo jedva moguće razumeti), Racionalac daje seme a Parental služi kao inkubator. Kad je Dua to shvatila, počela je sa izvesnim elementom razonode, ne više

samo neodobravanja, da posmatra ostale Emocionalke kako praktično usrkuju u sebe crvenu svetlost sunca. Pošto one nikad nisu postavljale pitanja, bila je sigurna da ne znaju zbog čega to rade i da ne razumeju da postoji i nepristojni aspekt tog njihovog drhtavog zgušnjavanja i kikotavog zalaženja pod površinu, gde su ih čekala dobra stapanja, naravno, uz obilje energije. Mogla je da razume i Tritovo nezadovoljstvo kad bi sišla pod površinu ne pokazujući onu uskomešanu neprovidnost koja označava dobru nažderanost. Ipak, kakvo pravo su oni imali da se bune? Zadržavala je vitkost iz koje proističe veštije stapanje. Neka druge trijade izvode svoja stapanja na način halapljivog obilja i nereda; Dua je sigurna da je eteričnost glavna stvar. Uostalom, malo levokrilo i malo desnokrilo su se konačno ipak rodili, zar ne? Naravno, bebe-Emocionalka, maleno srednje, bila je ključ. Za nju treba više energije nego za ostalo dvoje. Dua energije nijedanput nije imala dovoljno. Čak je i Odin počeo to da spominje. "Ne dobijaš dovoljno sunca, Dua." "Dobijam", reče Dua sa hitnjom. "Genijina trijada", reče Odin, "upravo je začela jednu Emocionalku." Dua nije volela tu Geniju. Nikad. Čak i po normama koje važe među prosečnim Emocionalkama, Genija je bila izuzetno praznoglava. Dua nadmeno reče: "Pretpostavljam da se hvalisala o tome. Nema ta delikatnosti. Pretpostavljam da sad govori: 'Ne bi trebalo to da spominjem, draga moja, ali nikad nećeš pogoditi šta su moj levokrildžija i desnokrildžija zapucali i uradili...' Imitirala je Genijino ustrepereno signaliziranje ubitačnom preciznošću. Odina je to zabavilo. Ali onda je rekao: "Genija je možda tupača, ali jeste začela Emocionalku, i Trit je zbog toga uznemiren. Mi se trudimo već mnogo duže nego što su se oni trudili..." Dua se okrenula od njega. "Sunca uzimam najviše što mogu da podnesem. Nažderem se toliko da ne mogu da se pomaknem. Ne znam šta ti hoćeš od mene." "Ne ljuti se", reče Odin. "Obećao sam Tritu da ću pričati s tobom. On misli da me ti slušaš.. "Ma, Trit samo misli da je čudno što mi ti objašnjavaš nauku. On ne razume. ... Želiš li srednju članicu poput ostalih?" "Ne", reče Odin uozbiljeno. "Nisi poput drugih, i zbog toga sam srećan. A ako te zanimaju racionalske teme, dozvoli da ti nešto objasnim. Sunce više ne daje onoliko hrane koliko je davalo u davna vremena. Svetlosna energija je oslabila; potrebna su duža izlaganja. Priraštaj opada već vekovima. Stanovništvo sveta je danas samo delić od onog što je nekad bilo, po brojnosti." "Ja tu ništa ne mogu", reče Dua buntovno. "Možda Tvrdi mogu. I njihov brojni sastav se smanjuje..." "Da li oni odlaze?" Dua je bila iznenada zainteresovana. Uvek je zamišljala da su Tvrdi na neki način besmrtni; da se ne rađaju; da ne umiru. Ko je ikad video, na primer, bebu Tvrdih? Oni nemaju bebe. Oni se ne stapaju. Oni ne jedu. Odin zamišljeno reče: "Pretpostavljam da odlaze. Meni nikad ne pričaju

o sebi. Nisam čak siguran ni kako jedu, ali naravno da moraju da jedu, I moraju da se rađaju. Eto, na primer, pojavio se jedan nov; nisam ga još video... Ali ostavimo to. Poenta je u tome da su počeli da razvijaju jedan veštački izvor hrane..." "Znam", reče Dua. "Probala sam je." "Probala si! Nisam to znao!" "Jedna grupica Emocionalki je pričala o tome. Rekle su da Tvrdi traže dobrovoljce koji će to probati; glupače su se sve uplašile. Rekle su da će od te hrane verovatno sve ostati trajno tvrde i da neće više moći da se stapaju." "To su gluposti", reče Odin žestoko. "Znam. Zato sam se javila. To ih je ućutkalo. Njih je tako teško podneti, Odin," "Kako je bilo?" "Užasno", reče Dua isto onako žestoko. "Oštro i gorko. Naravno da to nisam rekla drugim Emocionalkama." Odin reče: "I ja sam je probao. Nova hrana nije baš tako loša." "Racionalci i Roditelji ne mare za ukus hrane." "Još uvek je samo eksperimentalna", reče Odin. "Tvrdi svim silama rade na poboljšavanju. Naročito Estvald - to je onaj koga maločas spomenuh, onaj novi koga još nisam video - naročito se on angažuje oko toga. Losten o njemu ponekad govori kao da je to neka specijalna ličnost; veoma veliki naučnik ." "Kako to da ga nikad nisi video?" "Ja sam samo Meki. Ne misliš valjda da mi sve kazuju i pokazuju? Jednog dana ću ga valjda videti. On je razvio novi izvor energije koji nas može, još, sve spasti..." "Ja veštačku hranu neću", reče Dua i iznenada napusti Odina. Ovo se desilo nedavno, Od tada Odin nije spominajo tog Estvalda, ali ona je znala da će ga spomenuti, o tome je natenane razmišljala, ovde gore, u zalasku sunca. Samo tom jednom prilikom videla je veštačku hranu: užarena sfera svetlosti, kao majušno Sunce, u pećini koju su Tvrdi samo za to izdvojili. I sad se sećala tog gorkog ukusa. Hoće li oni to poboljšati? Hoće li moći da postignu bolji ukus? Čak izvrstan? Da li će ona tad morati da se hrani veštačkom energijom i da ispunjava sebe sve dok joj osećanje sitosti ne ulije nezadrživu želju da se stapa? Plašila se te želje koja samu sebe stvara. Drukčije je kad želja nastupi zbog grozničavih usklađenih podsticaja od strane desnokrilnog i levokrilnog. Samostvaranje želje znači da će Dua biti zrela da začne treću bebu. A to nije voljna! Dugo joj je trebalo da sebi prizna tu istinu. Ona ne želi da začne malu Emocionalku! Kad se rodi i to treće dete, neodbranjivo nastupa čas da se ode, a ona neće da ode. Pamtila je dan kad ju je njen Parental napustio zauvek; za nju samu nikad neće nastupiti taj momenat. To je vatrenom žestinom odlučila. Ostalim Emocionalkama je svejedno, zato što su suviše glupe da o tome razmisle, ali ona je drukčija. Ona je neobična Dua, Dua Bežulja; tako su je zvale; e pa i biće drukčija. Dokle god ne začne to treće dete, neće otići; ostaće i dalje živa.

Zato neće dobiti to treće dete. Nikad. Nikad! Ali kako da izbegne? I kako da udesi da Odin ne sazna? Šta ako Odin sazna? 2b Odin je čekao da Trit nešto preduzme. Bio je razumno siguran da Trit neće baš bukvalno da ode na površinu po Duu. To bi značilo ostaviti decu, a to je Tritu uvek bilo teško. Trit je neko vreme čekao i ćutao, a kad je krenuo, otišao je u pravcu udubine gde su deca bila smeštena. Odinu je laknulo kad Trit ode. Nije mu bilo baš prijatno, naravno, jer je Trit bio ljut i povučen u sebe tako da je međulični kontakt oslabio a barijera nezadovoljstva se uzdigla. Odina je to neizbežno moralo ispuniti tugom. Imao je osećaj da se životni puls usporava. . Ponekad se pitao da Li i Trit to oseća... Ne, nepošteno je tako misliti. Trit ima svoj specijalni odnos sa decom. A što se tiče Due, ko bi mogao znati šta Dua oseća? Ko zna šta ijedna Emocionalka oseća? One su toliko drukčije da u odnosu na njih levokrilni i desnokrilni izgledaju jednaki u svemu sem u umu. Ali čak i kad se ima u vidu nepouzdano postupanje Emocionalki, ko bi mogao znati šta Dua - izuzetno od svih, baš Dua - misli? Zato je Odin bio skoro zadovoljan kad je Trit izašao: pravo pitanje o kojem je želeo da misli bila je Dua. Zakašnjenje u začinjanju trećeg deteta postajalo je uistinu predugo, a Dua je za ubeđivanja imala sve manje prijemčivosti, a ne sve više. I u Odinu je rastao neki nemir koga on nije mogao sasvim da odredi; moraće o tome da razgovara sa Lostenom. Sišao je u pećine Tvrdih, žureći toliko da su se njegovi pokreti stapali u neprekidni tok koji, ipak, nije bio ni približno onako nedostojanstven kao čudno uzbuđujuća mešavina kolebanja, jurcanja i krivudanja karakteristična za kretanje Emocionalki, ali ni onako smešan kao tupo premešanje težine kojim su se služili Parentali... (Imao je jasnu misaonu sliku Trita kako bumba tamo-amo jureći bebuRacionalca koja je, dabome, u tom životnom dobu klizava skoro kao Emocionalka, tako da je Dua morala da zapreči bebi put i dovede bebu nazad; onda Trit, dajući prekorne znake, premišlja da li da prodrma to malo živo stvorenje ili da ga obujmi svojom supstancom. Od prvog dana Trit se efektnije razređivao radi beba nego radi Odina. Kad se Odin pobunio zbog toga, Trit je odgovorio sasvim ozbiljno, jer on naravno u takvim stvarima nije znao za humor: "Pa, deci je potrebnije.") Odin je bio samoljubivo zadovoljan svojim načinom kretanja; smatrao je da teče graciozno i Impresivno. To je jednom spomenuo Lostenu, kome je, kao svom Tvrdom učitelju, poveravao sve, a Losten je rekao: "Ali zar ne misliš da o svom maniru kretanja isto tako dobro mišljenje imaju i Emocionalke i Parentali? Ako svako od vas misli drukčije i postupa drukčije, zar ne treba i zadovoljstva da vam budu drukčija? Trijada ne isključuje individualnosti, znaš." Odin nije bio siguran da razume to o individualnosti. Da li to znači biti

sam? Svaki Tvrdi je sam, naravno. Među njima nema trijada. Kako oni to izdržavaju? To pitanje se pojavilo još u Odinovoj mladosti. Njegov odnos sa Tvrdima tek je počinjao, a njemu je iznenada pala na pamet misao da ne zna sigurno postoje li ili ne postoje trijade među njima. Među Mekima se uveliko pričala legenda da ne postoje, ali koliko je istine u toj legendi? Odin je tad o tome razmislio i zaključio da treba pitati a ne verovati naprazno. "Jeste li vi levokrilni ili desnokrilni, gospodine?" zapitao je Odin. (U kasnijim vremenima, kad bi se setio tog pitanja počinjao je da pulsira. Kakva je to neverovatna naivnost bila! Slabu je utehu nalazio u tome što svaki Racionalac postavi nekom Tvrdome to pitanje na neki način, pre ili kasnije obično pre.) Losten je odgovorio sasvim mirno: "Ni jedno ni drugo, mali levi druže. Među Tvrdima nema levokrilnih ni desnokrilnih." "Niti sred... Emocionalki?" "Srednjih?" Tvrdi je tad promenio oblik svog permanentnog senzornog regiona na način koji je Odinu kasnije postao poznat kao znak zabavljanja ili zadovoljstva. "Ne. Nema ni srednjih. Postoje samo Tvrdi, svi iste vrste." Odin je morao da pita. Pitanje mu je izleteto sasvim neželjeno, protiv njegove volje. "Ali kako izdržite?" "Kod nas je drukčije, mali levokrilni. Mi smo na to naviknuti." Da li bi se Odin mogao naviknuti na tako nešto? Do tad, njegov život je ispunjavala trijada u kojoj je bio rođen, a sigurno je znao da će jednog nesuviše-dalekog dana sklopiti novu trijadu, sopstvenu. Šta je život bez toga? O ovome je povremeno razmišljao, i to temeljito. Pokazalo se da on o svemu razmišlja temeljito. Ponekad je uspevao da nasluti šta bi odsustvo trijada moglo značiti. Svaki Tvrdi ima samo sebe: nema levog brata, nema desnog brata, nema sestru, nema stapanje, nema decu, ni Parentala. Ima samo um, samo istraživanje univerzuma, Možda je njima to dovoljno. Odrastajući, Odin je uspevao da uhvati poneku mrvicu uživanja istraživačke vrste. Bilo je to dovoljno - zamalo dovoljno - a onda bi se setio Trita i Due i zaključio da ipak ni ceo univerzum nije sasvim dovoljna zamena, Sem ako... Čudno, ali s vremena na vreme je sticao utisak da bi mogao nastupiti jedan trenutak, jedna situacija, jedno stanje, u kome... I tad bi izgubio to svoje naslućivanje, ili tačnije rečeno naslućivanje naslućivanja, i propustio čitavu stvar. Ipak, jednog dana to bi se vratilo, a u poslednje vreme je, činilo mu se, jačalo, ostajalo maltene pa dovoljno dugo da bude uhvaćeno. Ali sad ništa od toga nije smelo da ga zadržava. Sad mora da vidi šta će sa Duom. Kretao se stazom dobro znanom, onom kojom ga je njegov Parental po prvi put vodio (tako će Trit uskoro povesti njihovog mladog Racionalca, njihovu levokrilnu bebu). Naravno, uspomena ga već sledećeg trenutka opet ponesoše. Bilo je to, tih davnih dana, zastrašujuće. Bili su prisutni i drugi mladi Racionalci; svi su pulsirali, svetlucali i menjali oblike, uprkos parentalskim znacima upućivanim sa svih strana da treba ostati čvrst i gladak i ne obrukati svoju trijadu. Jedan mali levi drugar, Odinov poznanik iz igre, čak se spljeskao, poravnao kao beba, i odbijao da se opet izdigne, uprkos svim

nastojanjima njegovog užasno postiđenog Parentala. (Kasnije je postao sasvim normalan student... iako ni blizu Odinu. Odin svoju superiornost nije mogao a da ne uvidi, i to ga je ispunjavalo popriličnim zadovoljstvom.) Prvog dana u školi imali su prilike da vide nekoliko Tvrdih. Kod svakog su zastajali. Zadatak je bio: zabeležiti vibracione obrasce malih racionalaca i to na nekoliko zasebnih načina, da bi se mogla doneti odluka ko da bude primljen na nastavu, a ko da pričeka još jedan interval; a od primljenih, ko će na koju vrstu nastave, Kad se Tvrdi približio mladome Odinu, ovaj se očajničkim naporom zagladio i držao u neuskolebanom obliku. Tvrdi reče (prvi zvuci tog čudnog glasa zamalo da sruše Odinovu odlučnost da postane odrastao): "Ovaj Racionalac se baš čvrsto drži. Kojim imenom sebe označavaš, levi?" To je bio prvi put da Odina neko nazove ozbiljnim "levi" umesto nekakvim deminutivom. Osetio se čvršćim nego ikad. Uspeo je da kaže: "Odin, Tvrdi gospodine", služeći se učtivim obraćanjem kojem ga je njegov Parental pažljivo naučio. Odin je nejasno zapamtio da su ga vodili kroz pećine Tvrdih, pećine u kojima je video opremu, mašine, biblioteke, obilje nerazumljivih prizora i zvukova. Zapamtio je ne toliko konkretne čulne utiske koliko svoje unutrašnje osećanje očajanja. Šta će uraditi s njim? Njegov mu je Parental rekao da ga čeka učenje, ali Odin nije znao šta tačno znači reč "učenje", a kad je o tome pitao svog Parentala, pokazalo se da ni Parental to ne zna tačno. Posle nekog vremena je saznao. Učenje mu je prijalo, itekako prijalo, ali nije bilo bez svojih zabrinjavajućih aspekata. Onaj Tvrdi koji ga je prvi nazvao "levim" postao mu je prvi učitelj. Taj ga je naučio interpertiranju talasnih snimaka: posle nekog vremena ono što je izgledalo kao nerazumljivi kod pretvorilo se u reči, reči isto tako jasne kao one što ih je Odin svojim vibracijama formirao. Ali onda je taj prvi prestao da se pojavljuje. Njegov posao nastavio je sledeći Tvrdi. Odin tu promenu nije odmah primetio. U tim ranim danima bilo je teško razlikovati Tvrde međusobno, uočiti razlike njihovih glasova. Ali onda je stekao, malo po malo, čvrsto uverenje da su mu učitelja zamenili. Drhtao je zbog toga. Nije shvatao značaj te promene. Skupljao je hrabrost i konačno pitao: "Gde je moj učitelj, Tvrdi gospodine?" "Gamaldan?... On neće više biti s tobom, levi." Odin je zanemeo. Onda reče: "Ali Tvrdi ne odlaze..." Nije završio tu rečenicu; sama se ugušila. Novi Tvrdi je bio pasivan. Ništa nije kazao, ništa sam ponudio. Odin je kasnije uvideo da je to svevažeće pravilo. O sebi nikad ne pričaju. O svakoj drugoj temi govore slobodno, diskutuju, ali o sebi - ni reči. Na osnovu mnoštva napabirčenih dokaza, Odin je, hteo-ne hteo, morao zaključiti da i Tvrdi ipak odlaze, da nisu besmrtni (kao što su to mnogi Meki verovali i smatrali normalnim). A ipak, nijedan Tvrdi nije nikad kazao da odlaze. Odin i drugi učenici Racionalci ponekad su o tome razgovarali, sa oklevanjem i nelagodnošću. Svaki od njih donosio je po neku sitnu činjenicu koja je neumitno ukazivala na smrtnost Tvrdih. Čudili su se, nisu želeli da

izvedu očigledni zaključak, pa su puštali da tako ostane Tvrdima ti nagoveštaji smrtnosti kao da nisu smetali. Nisu činili ništa da ih prikriju. Ali, nisu smrtnost nikad ni spominjali. A ako bi im neko postavio direktno pitanje (što se ponekad neminovno moralo desiti) nisu odgovarali, ni potvrdno ni odrečno. A ako odlaze, onda se oni moraju i rađati, pa ipak o tome ništa nisu rekli, a Odin nikad nije video mladog Tvrdog. Odin je smatrao da Tvrdi izvlače energiju koja im je potrebna iz stena a ne iz sunca - ili bar da u sastav svog tela unose crnu stenu u prahu. Ovo je bilo mišljenje još nekih učenika. Drugi su energično odbijali takva tumačenja. Do zaključka nisu mogli doći zato što niko nikad nije video Tvrdog da se hrani, a Tvrdi ni o svom hranjenju nisu govorili. Na kraju je Odin njihovu povučenost prihvatio kao deo normalnog toka stvari, deo njih. Možda je to zbog njihove individualnosti, mislio je, zbog toga što ne formiraju trijade. To stvara školjku oko njih. Onda je Odin saznao za pitanja tako ozbiljna, da su razmišljanja o privatnom životu Tvrdih postala trivijalna. Saznao je, na primer, da se čitav svet smežurava - gasi... To mu je rekao Losten, njegov novi učitelj. Odin je postavio pitanje o nenaseljenim pećinama koje se kroz utrobu sveta protežu do u beskonačnost. Losten kao da je zbog tog pitanja bio zadovoljan. "Bojiš se da pitaš o tome, Odin?" (Sad je već bio Odin, a ne više neka od reči koje uopšteno označavaju levokrilnost. Uvek je osetio ponos kad bi čuo da ga neki Tvrdi oslovljava ličnim imenom. Mnogi su to činili. Odin je ispoljio fenomenalan talenat za shvatanje činjenica; upotreba njegovog imena kao da je bila nagrada za to. Losten je ne jednom izrazio zadovoljstvo što ima takvog učenika.) Odin se zaista plašio, što je, posle izvesnog oklevanja, i priznao. Priznati neku svoju slabost Tvrdome bilo je relativno lako; priznati nekom drugom Racionalcu, teže, priznati Tritu, mnogo teže, nezamislivo.... Bili to dani pre Due. "Onda zašto pitaš?" Opet je Odin oklevao. Onda je polako rekao: "Plaše me prazne pećine zato što su mi pričali, kad sam bio mali, da svakojake monstruozne stvari postoje u njima. Nikakvog direktnog znanja o tim pećinama nemam, samo sam slušao šta su pričali drugi mladi, koji takođe nisu mogli imati nikakvog znanja iz direktnog iskustva. Želim da saznam istinu o tim pećina ma. Ta želja je rasla sve dok radoznalost u meni nije nadjačala strah." Činilo se da je Losten zadovoljan. "Dobro! Radoznalost je korisna strah beskoristan. Tvoj unutrašnji razvoj odlično napreduje, Odin, a jedino tvoj unutrašnji razvoj, zapamti to, odlučivaće o važnim stvarima. Pomoć koju ti pružamo od marginalnog je značaja. Pošto želiš da znaš, lako je kazati: nenastanjene pećine su istinski nenastanjene. Prazne su. U njima nema ničeg sem beznačajnih sitnica preostalih iz prošlih vremena." "A ko je ostavio te sitnice, Tvrdi gospodine?" Odin je osećao neku nelagodnu prinuđenost da upotrebi to formalno počasno obraćenje kad god se našao u poziciji da druga strana očigledno poseduje neko znanje koje on ne poseduje.

"Oni koji su tamo stanovali u prošlim vremenima. Bila su davno vremena, pre hiljada ciklusa, kad je Tvrdih bilo na hiljade, a Mekih na milione. Sada nas ima manje nego u prošlosti, Odin. Danas ima nešto manje od trista Tvrdih i nešto manje od deset hiljada Mekih." "Zašto?" rekao je Odin, šokiran. (Preostalo je samo trista Tvrdih. To je sigurno otvoreno priznanje da i Tvrdi odlaze, ali sad nije čas da o tome misli.) "Zato što energije ima sve manje. Sunce se hladi. U svakom ciklusu postaje sve teže i teže rađati i živeti." (Pa zar to ne znači da i Tvrdi rađaju? I da li to znači da i Tvrdi hranu dobijaju od sunca a ne iz stena? Odin je tu misao arhivirao za kasniju upotrebu.) "Hoće li se to nastaviti?” zapita Odin. "Sunce se mora smanjivati sve dok mu ne dođe kraj, Odine. Jednog dana neće više davati nimalo hrane." "Da li to znači da ćemo svi mi, i Tvrdi i Meki, otići?" "Šta bi drugo moglo da znači?" "Ne možemo svi otići. Ako nam treba energija, a Sunce skončava, moramo naći druge izvore. Druge zvezde." "Ali, Odin, sve zvezde skončavaju. Univerzum se bliži svome kraju." "Ako zvezde ugasnu, nema li hrane negde drugde? Nema li drugog izvora energije?" "Ne, svi izvori energije u univerzumu bliže se svome kraju." Odin je buntovno razmislio o ovome a onda rekao: "Onda drugi univerzumi. Ne možemo da kapituliramo samo zbog toga što je jedan univerzum kapitulirao." Pulsirao je dok je to izgovarao. Počinio je neoprostivu neučtivost: ekspandirao se tako da se prozračno naduo do obima ubedljivo većeg od obima Tvrdoga. Ali Losten je samo izrazio izuzetno zadovoljstvo, "Divno, dragi moj levokrilni", reče. "Ostali moraju da čuju o ovome." Obuzet mešavinom postiđenosti i zadovoljstva, Odin je kolapsirao do normalne veličine. Još nikad mu se niko - sem Trita, naravno - nije obratio sa "dragi moj levokrilni". Nedugo posle toga Losten im je doveo Duu. Odin se dokono pitao da li je između ta dva događaja postojala neka veza, ali to njegovo interesovanje za eventualnu povezanost ubrzo je pregorelo i nestalo. Trit je toliko puta ponovio da im je Dua stigla zahvaljujući njegovom, Tritovom, obraćanju Lostenu, da je Odin odustao od daljeg razmišljanja. Sve je to bilo suviše zbunjujuće. Ali sada, evo, opet ide kod Lostena. Dugo je vreme proteklo od onih dana kad je prvi put čuo da se univerzumu bliži kraj i da Tvrdi (kao što se pokazalo) energično rade na tome da omoguće da se život ipak nastavi. Odin je postao majstor-znalac na mnogim poljima; Losten je priznavao da u fizici više nema toga što može preneti Odinu a što Meki može korisno da uči. Sem toga postojali su i drugi mladi Racionalci koje je Losten morao čvrsto da vodi, tako da se Odin i Losten više nisu tako često sretali. Našao je Lostena u radijacijskoj komori, u društvu dvojice poluodraslih Racionalaca. Losten ga je kroz staklo odmah video. Izašao je, zatvarajući vrata pažljivo za sobom. "Moj dragi levokrilni", reče, ispružajući svoje udove gestom prijateljstva

(tako da je Odin, kao i tako često u prošlosti, osetio perverznu želju da dotiče, ali se uzdržao). "Kako si?" "Nisam nameravao da vas prekidam, Losten-gospodine." "Prekidaš? Ona dvojica će se sami savršeno dobro snalaziti neko vreme. Verovatno su zadovoljni što sam otišao, jer ja ih, siguran sam, zamaram prevelikom pričom." "Besmislica", reče Odin. "Mene ste uvek fascinirali. Siguran sam da fascinirate i njih." "Dobro, dobro. Lepo je od tebe što to kažeš. Vidim te često u biblioteci, i čujem od drugih da dobro napreduješ u svojim studijama višeg stupnja; kad to slušam, osetim da mi nedostaje moj najbolji student. Kako je Trit? Da li je isto onako parentalski zadrt kao pre?" "Zadrtiji iz dana u dan. On trijadi daje snagu." "A Dua?" "Dua? Došao sam da... Ona je vrlo neobična, znate." "Da, to znam", reče Losten klimnuvši. Imao je na sebi izraz koji je Odin naučio da povezuje sa tužnim raspoloženjem. Odin je čekao jedan čas, a onda odlučio da pređe pravo na stvar. Reče: "Losten-gospodine, da li je ona dovedena nama, Tritu i meni samo zato što je neobična?" Losten reče: "Zar bi te to iznenadilo? Ti si i sam vrlo neobičan, Odin, a rekao si mi više puta da je i Trit neobičan." "Da", reče Odin sa čvrstim ubeđenjem. "Neobičan je." "Onda zar ne treba u vašu trijadu da bude uključena i neobična Emocionalka?" "Ima mnogo načina da se bude neobičan", reče Odin zamišljeno. "Neki aspekti Duinog čudnog ponašanja ljute Trita a mene zabrinjavaju. Mogu li se konsultovati sa vama?" "Uvek." "Ona ne voli da se - stapa." Losten je slušao, sasvim uozbiljen; po svim znacima, totalno nepostiđen. Odin je nastavio. "Tačnije, kad se stapamo, voli stapanje, ali nije uvek lako ubediti je da dođe na stapanje." Losten reče: "Kakva su Tritova osećanja po pitanju stapanja? Mislim, izuzimajući neposredno zadovoljstvo tog čina? Šta njemu stapanje znači, sem zadovoljstva?" "Znači decu, naravno", reče Odin. "Volimo ih i ja i Dua, ali Trit je Parental. Shvatate li to?" (Odinu se odjednom učinilo da Losten ni slučaj no ne može shvatiti sve prefinjenosti trijade.) "Pokušavam da shvatim", reče Losten. "Meni se, dakle, čini da Trit iz stapanja izvlači i nešto više, a ne samo stapanje. A ti? Šta ti iz toga izvlačiš sem zadovoljstva?" Odin je razmislio. "Mislim da to znate. Jednu vrstu mentalne stimulacije." "Tako je, ja to znam, ali želim da obezbedim da i ti znaš. Hoću da budem siguran da nisi zaboravio. Često si mi pričao da, kad izađeš iz tog perioda stapanja, u kome vreme čudno nestaje (priznaću da te tada zaista prilično dugo ne viđam) - uvidiš da su ti iznenada jasne mnoge stvari koje su ti ranije bile nejasne."

"Kao da je moj um tokom tog intervala ostao aktivan", reče Odin. "Kao da je u pitanju vreme koje mi je potrebno, iako njegovog proticanja nisam svestan, kao ni svoje egzistencije, dok ono traje; kao da baš tad mislim dublje i intenzivnije, bez onih smetnji koje potiču od manje intelektualnih strana života." "Da", složio se Losten, "i vratiš se sa kvantnim skokom u svom shvatanju stvari. Česta je to pojava među vama Racionalcima, iako moram priznati da se niko nije poboljšavao u tako velikim skokovima kao ti. Iskreno smatram da nijedan Racionalac u istoriji nije napredovao tako brzo." "Zaista?" reče Odin, trudeći se da ne pokaže nepriličnu meru radosti. "S druge strane, možda i grešim" - Lostena kao da je pomalo zabavio Odinov nagli gubitak svetlucanja posle tih reči - "ali, nije bitno. Poenta je u tome da i ti, kao i Trit, iz stapanja izvlačiš nešto više od stapanja samog." "Da. To je sasvim sigurno." "A šta Dua izvlači iz stapanja, sem stapanja samog?" Usledila je duga pauza. "Ne znam", reče Odin. "Jesi li je ikad pitao?" "Nikad." "Ali ako ona iz stapanja dobija jedino stapanje, a ti i Trit dobijate stapanje plus nešto - zašto bi njoj bilo podjednako stalo do stapanja kao vama?" "Drugim Emocionalkama izgleda da nije potrebno..." poče Odin odbrambeno. "Druge Emocionalke nisu kao Dua. To si mi i sam često govorio i to, rekao bih, sa zadovoljstvom." Odin se postide. "Tad sam mislio da je u pitanju možda nešto drugo." "A šta bi to drugo moglo biti?" "Teško je to objasniti. Mi se u trijadi međusobno poznajemo; osećamo jedno drugo; u izvesnim aspektima, sve troje smo deo iste individue. Jedne maglene individue koja dolazi i odlazi. Ovo je pretežno nesvesno. Ako sa prejakom koncentracijom razmišljamo o tome, pojava se gubi, tako da do stvarnih detalja nikako ne možemo doći. Mi..." Odin zastade, maltene bespomoćno. "Teško je objasniti trijadu nekome ko..." "Svejedno, ja se trudim da shvatim. Misliš da si zahvatio deo Duinog unutrašnjeg uma; nešto što je ona pokušavala da zadrži u tajnosti, zar ne?" "Nisam siguran. To je samo najmutniji utisak; steknem ga samo krajičkom svog uma, samo ponekad." Naime?" "Ponekad pomislim da Dua ne želi da dobijemo bebu Emocionalku." Losten ga je gledao sumorno "Koliko znam, zasad imate samo dvoje dece. Levokrilno i desnokrilno." "Da, samo dvoje. Emocionalku je teško začeti, znate." "Znam." "A Dua neće da se potrudi da apsorbuje potrebnu energiju. Neće ni da pokuša. Ima izgovora koliko god treba, ali ja ni u jedan ne mogu da poverujem. Meni se čini da ona iz nekog razloga prosto ne želi Emocionalkicu. Što se mene tiče - ako Dua stvarno želi da neko vreme budemo bez Emocionalkice - pa, ja bih je pustio da istera svoje. Ali Trit je Parental, on hoće bebu Emocionalku; on je mora imati; a ja, nekako, ne mogu da razočaram

Trita, čak ni radi Due." "Ako bi se pokazalo da Dua ima neki racionalan razlog što ne želi da začne Emocionalku, da li bi to uticalo na tvoj stav?" "Na moj svakako, ali na Tritov ne. On takve stvari ne razume." "Ali, da li bi ti uložio napor da Tritu uliješ strpljenje?" "To da, što bih duže mogao." Losten reče: "Da li ti je ikad palo na pamet da skoro niko od Mekih" – tu je zastao kao da traži pravu reč, a onda je upotrebio uobičajenu frazu Mekih "ne odlazi dok im se ne rodi sve troje dece, uključujući i srednju bebu, Emocionalku, na kraju?" "Da, to znam." Odin se pitao kako Losten može ma i pomisliti da nešto tako elementarno njemu nije poznato. "Onda je rođenje bebe-Emocionalke ekvivalent nastupanju vremena kad treba otići." "Obično ne dok Emocionalka ne odraste dovoljno da..." "Ali nije pitanje da li će onda vreme za odlazak nastupiti. Ne bi li se moglo pretpostaviti da Dua ne želi da ode?" "Kako bi to moglo biti, Losten? Kad dođe vreme da se ode, to je kao kad dođe vreme za stapanje. Kako može neko da ne želi?" (Tvrdi se ne stapaju; možda ne razumeju.) "Pretpostavimo da Dua jednostavno ne želi nikad da ode? Šta bi ti na to rekao?" "Šta, pa mi moramo pre ili kasnije otići. Ako Dua samo želi da odgađa tu poslednju bebu, ja bih to mogao trpeti i čak, možda, ubeđivati Trita da trpi. Ali ako misli da tu bebu nikad ne dobije - to se jednostavno ne može dopustiti." "Zbog čega?" Odin je zastao da o tome razmisli. "Ne mogu kazati, Losten-gospodine, ali znam da otići moramo. Sa svakim ciklusom to jače osećam, jasnije znam, i ponekad mi se maltene učini da razumem zašto." "Ponekad mi se učini, Odin, da si filozof.", reče Losten suvo. "Razmotrimo. Kad treća beba dođe i odraste, Trit će znati da ima svu svoju decu i moći će da zadovoljno čeka odlazak, znajući da mu je životni cilj ispunjen. Ti ćeš imati zadovoljenje da si mnogo naučio i moći ćeš, pošto će i tebi biti ispunjen životni cilj, mirno da odeš. Ali Dua?" "Ne znam", reče Odin pokunjeno. "Druge emocionalke se celog života drže jedna uz drugu i zadovoljstvo izvlače, reklo bi se, iz međusobnog brbljanja. Dua, međutim, neće to da radi." "Pa, ona je neobična. Zar ne postoji ništa što se njoj sviđa?" "Voli da me sluša kad pričam o svom poslu", promrmlja Odin. "Nemoj da te to postiđuje, Odin. Svaki Racionalac priča svom desnom i svom srednjem članu o svom poslu. Svi se vi pravite da to ne radite, a svi to radite." "Ali Dua sluša, Losten-gospodine." "Nimalo ne sumnjam da sluša. Za razliku od drugih Emocionalki. A da li ti se ikad učinilo da je posle stapanja razumela bolje?" "Da, to sam ponekad primećivao. Međutim, nisam nešto obraćao pažnju..." "Zato što si siguran da Emocionalke ne mogu stvarno da shvataju te stvari. Ali čini se da u Dui postoji znatan racionalski element."

(Odin je, iznenada konsterniran, digao pogled ka Lostenu. Jednom mu je Dua pričala kako je u detinjstvu bila nesrećna; samo jednom; o reskim dobacivanjima drugih Emocionalki; o ogavnom nadimku koji su za nju izmislile - Bežulja. Nije li Losten nekako saznao za to?... Ali Losten ga je samo mirno gledao.) Odin reče: "Ponekad sam i ja na to pomišljao." Onda iz njega provališe reči: "Ja se na nju ponosim što je takva." "Ničeg lošeg nema u tome", reče Losten. "Zašto joj to ne kazati? Ako ona voli da pothranjuje racionalstvo u sebi, zašto joj ne dopustiti? Predaj joj svoje znanje intenzivnije. Odgovaraj na njena pitanja. Hoće li tvoja trijada biti osramoćena ako budeš tako radio?" "Baš me briga i ako bude... A zašto bi? Trit će smatrati da je to gubljenje vremena, ali ja ću naći načina s njim." "Objasni mu da će Dua, ako iz života bude izvlačila više i ako stekne istinskije osećanje ispunjenja, možda izgubiti taj svoj strah od odlaženja koji sad ima i da će biti spremnija da začne bebu-Emocionalku." Odin se osećao kao da je neko ogromno osećanje neposredno predstojeće katastrofe spalo s njega. Žurno reče: "U pravu ste. Osećam da ste u pravu. Losten-gospodine, vi toliko razumete. Ako vi budete vodili Tvrde, kako možemo pretrpeti neuspeh u našem projektu oko drugog univerzuma?" "Ja?" Lostena je ovo zabavilo. "Zaboravljaš da nas sada vodi Estvald, On je pravi junak tog projekta. Bez njega projekat ne bi nikud stigao." "A, da", reče Odin, kome je za trenutak bilo neprijatno. Estvalda nikad još nije video. Zapravo, čak nije sreo nijednog Mekog koji je Estvalda ikad video, mada su neki javljali da su ga s vremena na vreme viđali iz daljine, Estvald je bio novi Tvrdi; novi bar u tom smislu što ga u doba Odinove mladosti niko nijednom nije spomenuo. Da li je to značilo da je Estvald mladi Tvrdi, i da je bio dete Tvrdi u vreme kad je Odin bio dete Meki? Ali, nije to bitno. U ovom času Odin samo želi da se vrati kući. Ne može da izrazi svoju zahvalnost Lostenu dodirom, ali može da mu se opet zahvali rečima, a onda da požuri kući, pun radosti. U njegovoj radosti postoji i sebična komponenta. Ne radi se samo o dalekoj perspektivi dobijanja trećeg deteta i Tritovog zadovoljstva. Ne radi se čak ni o pomisli na ispunjenje Duinih životnih želja. U ovom momentu njemu je najvažnije nešto radosno što mu neposredno predstoji. Moći će da drži nastavu. Nijedan drugi Racionalac ne može osetiti to uživanje, u to je Odin siguran, jer nijedan drugi Racionalac ni slučajno ne može imati u svojoj trijadi Emocionalku kakva je Dua. Bilo bi divno, samo kad bi se Tritu moglo objasniti da je potrebno. Mora da porazgovara sa Tri tom, da ga nekako ubedi da bude strpljiv. 2c Trit se nikad nije osećao manje strpljivim. Nije se pretvarao da razume zašto se Dua ponaša tako kako se ponaša. Ne želi ni da pokuša da shvati. Baš ga briga. Nikad nije znao zašto Emocionalke čine to što čine. A Dua se čak ne ponaša ni kao ostale Emocionalke.

Nikad ta ne pomišlja na ono važno. Pristaje da gleda sunce. Ali onda se istanji toliko da svetlost i hrana jednostavno prolaze kroz nju. Posle kaže da je bilo prekrasno. Nije to ono važno. Ono važno je: jesti. Gega ima prekrasnog u jedenju? Šta je to uopšte "prekrasno"? Uvek ona hoće da se stapa drugačije. Jednom je rekla: "Hajde da prvo pričamo. Nikad ne pričamo o ovome. Nikad o ovome ne razmislimo." Odin bi uvek rekao: "Pusti je da tera po svome, Trit. Onda bude bolje stapanje." Odin je uvek strpljiv. On uvek misli da će stvari biti bolje ako se odlažu. Ili želi da razmisli. Trit nije siguran šta Odin hoće da kaže tim rečima "razmisliti". Tritu se čini da to prosto znači da Odin neće činiti ništa. Naprimer, kako su Duu uopšte dobili. Odin bi još razmišljao. Trit je prišao, pravo, i tras, zatražio. Tako treba. Sad Odin ne bi ništa preduzeo oko Due. A šta ćemo sa bebomEmocionalkom, koja je ono važno? E, ako Odin neće ništa da preduzme po tom pitanju, Trit hoće. Zapravo, već je nešto preduzeo. Dok su ove misli prolazile kroz njegov um, već je klizio, postrance, kroz dugi hodnik. Jedva je bio svestan da je tako daleko dospeo, Da li je ovo to "razmišljanje"? E, neće dozvoliti sebi da se uplaši. Neće ustuknuti. Tupo se osvrnuo. Ovaj put vodi do pećina Tvrdih. Trit zna da će uskoro ovim putem povesti svoje desnokrilno dete. Odin mu je jednom pokazao put. Ne zna šta će uraditi kad stigne, ovoga puta, na cilj. Ipak, ne oseća ni najmanji strah. Hoće bebu-Emocionalku. Njegovo je pravo da ima bebuEmocionalku. Ništa nije važnije od toga. Tvrdi će se pobrinuti da on dobije to što hoće. Zar mu nisu doveli Duu kad je zatražio? Ali kome da se obrati? Može li se obratiti bilo kojem Tvrdom? Mutno donese odluku: ne bilo kome Tvrdome. Postoji ime jednoga za koga će se raspitivati. Onda će sa njim razgovarati o ovome. Pamtio je to ime. Zapamtio je čak i kad ga je prvi put čuo. Bilo je to onda kad je njihova leva beba odrasla dovoljno da počne voljno da menja oblik. (Koji je to veliki dan bio! "Hodi, Odine, brzo! Anis je sav ovalan i tvrd. Sam samcit je to postigao, stvarno. Dua, gledaj!" Tad su oboje dojurili unutra. Anis je tad bio njihovo jedino dete. Na drugo su morali da čekaju tako dugo. Zato su uleteli i prosto ga pribili u ugao. Anis se uvijao u sebe i klizio iznad svog mesta za odmor kao mokra glina. Odin je bio zauzet pa je otišao. Ali Dua je rekla: "Oh, ma radiće on to ponovo, Trit." Satima su gledali, ali Anis to nije ponovio.) Trita je tada povredila činjenica da Odin nije čekao. Mislio je da ukori Odina, ali ovaj je izgledao tako umorno. Na njegovom ovoidu jasno su se mogle videti bore, Nije čak ni pokušavao da ih izgladi. "Nešto nije u redu, Odin?” rekao je Trit brižno. "Težak dan. Nisam siguran da ću uspeti da ovladam diferencijalnim jednačinama pre sledećeg stapanja." (Tako nekako je rekao. Trit nije baš tačno zapamtio one teške reči, Odin uvek koristi teške reči.) "Hoćeš da se stopimo sad?" "A, ne. Upravo sam video Duu kako ide gore, ka površini, a ti znaš kakva je ona kad pokušamo u tome da je prekinemo. Ne, stvarno nema žurbe. Inače,

postoji novi Tvrdi." "Novi Tvrdi?" reče Trit, očito nezainteresovan. Odin se jako interesovao za to svoje druženje sa Tvrdima, ali bi Trit bio zadovoljniji kad tog druženja ne bi bilo. Odinu je do toga što je nazivao svojim obrazovanjem bilo stalo više nego ijednom Racionalcu u ovom području, To nije fer. Suviše to Odina vezuje. Dua se suviše posvećuje usamljenom lutanju po površini. Niko nije propisno zainteresovan za trijadu, samo Trit. "Zovu ga Estvald", reče Odin. "Estvald?” Tad je Trit ipak osetio neku minimalnu zainteresovanost, možda zato što je brižno pokušavao da uhvati Odinova raspoloženja. "Nikad ga nisam video, ali svi o njemu pričaju." Odinove oči su postale ravne, spljeskale su se, kao i obično kad se prepuštao introspekciji. "On je autor te nove stvari koju imaju." "Koje nove stvari?" "Pozitronska pum... ma, ne bi ti to razumeo, Trit. To je jedna nova stvar koju imaju. To će revolucionisati svet." "Šta je 'revolucionisati'?” "Da sve bude drukčije." Tritu je to zazvučalo alarmantno. "Ne smeju da učine da sve bude drukčije." "Učiniće da sve bude bolje. Drukčije ne znači uvek lošije. U svakom slučaju, Estvald je autor toga. On je veoma pametan. Imam takvo osećanje." "Onda zašto ga ne voliš?" "Nisam rekao da ga ne volim." "Daješ osećanje kao da ga ne voliš." "Ma, ništa slično, Trit. Radi se samo o tome da nekako... nekako... Odin se nasmejao. "Ljubomoran sam. Tvrdi su toliko inteligentni da Meki nije ništa u poređenju sa njima, ali na to sam se navikao, zato što mi je Losten uvek govorio koliko sam pametan - pametan, valjda, za jednog Mekog, Ali sad je došao taj Estvald, i čak je i Losten izgubljen od divljenja, tako da ja stvarno nisam ništa." Trit je naduvao svoju prednju površinu da bi ostvario kontakt sa Odinom, koji je podigao pogled i nasmešio se. "Ali to je samo glupost s moje strane. Ko mari koliko je pametan neki Tvrdi? Nijedan od njih nema Trita." Posle toga obojica su, ipak, pošli da nađu Duu. Za divno čudo, ona je upravo bila završila svoja smucanja i pošla dole. Stapanje je bilo vrlo dobro, mada je potrajalo samo dan-dva. Trita su tada stapanja zabrinjavala. Anis je bio tako mali da je čak i kratko odsustvovanje moglo biti rizično, mada su uvek bili tu drugi Roditelji, voljni da pomognu. I posle toga je Odin povremeno spominjao Estvalda. Uvek ga je nazivao "novim", čak i kad je prošlo dosta vremena. Nikako nije uspevao da ga vidi, "Mislim da ga izbegavam", rekao je jednom, kad je Dua bila s njima, "zato što toliko zna o tom novom pronalasku. Neću da saznam prerano. Isuviše je zabavno učiti malo po malo." "Pozitronska pumpa?" upitala je tad Dua. Eto još jedne čudne stvari u vezi sa Duom, pomisli Trit. Neprijatne stvari. Dua ume da izgovara teške reči skoro isto onako dobro kao Odin. Emocionalka ne treba da bude takva.

Tako se Trit odlučio da se obrati Estvaldu, zato što je Odin rekao da je Estvald toliko pametan. Sem toga, Odin ga nikad nije video; Estvald neće moći da kaže: "Razgovarao sam sa Odinom o tome Trit, ne treba ti da se brineš." Svi su smatrali da ako razgovaraš sa Racionalcem, razgovarao si sa trijadom. Niko na Parentale ne obraća pažnju. Ali ovog puta moraće da obrate pažnju. Zašao je u pećine Tvrdih, i sve kao da postade drukčije. Ništa ovde nije nalikovalo ni na šta Tritu razumljivo. Sve je bilo kako ne treba, sve zastrašujuće. Ipak, njegova želja da vidi Estvalda bila je tolika da nije dopustio sebi da se stvarno uplaši. "Hoću svoje malo srednje", reče sebi. To mu dade dovoljno čvrstine da nastavi kretanje napred. Naposletku ugleda jednog Tvrdog, Taj je bio sam; nešto je radio; naginjao se nad nešto; opet nešto radio. Odin mu je jednom kazao da su Tvrdi stalno zauzeti oko svojih... nečega, kako god se to izgovaralo. Trit nije zapamtio i nije mario. Glatko je pristupio Tvrdome i stao. "Tvrdi gospodine", reče. Tvrdi diže pogled i vazduh oko njega poče da vibrira, onako kako je Odin rekao da se ponekad dešava kad dvojica Tvrdih međusobno pričaju. Tvrdi zatim kao da je stvarno ugledao Trita, pa reče: "Gle, pa to je desnokrilni. Kakav posao imaš ti ovde? Da li je tvoj levokrilni sa tobom? Počinje Li danas semestar?" Trit je sve to ignorisao. Reče: "Gde mogu naći Estvalda, gospodine?" "Naći koga?" "Estvalda." Tvrdi je jedan dugi trenutak ćutao. Onda reče: "Kakva posla imaš ti sa Estvaldom, desnokrilni?" Trit je osetio u sebi tvrdoglavost. "Važno je da govorim s njim. Jeste li vi Estvald, Tvrdi gospodine?" "Nisam... Kako se zoveš, desnokrilni?" "Trit, Tvrdi gospodine." "Vidim. Ti si desni član Odinove trijade, zar ne?" "Da." Glas Tvrdoga kao da se ublažio. "Bojim se da u ovom trenutku ne možeš videti Estvalda, Nije ovde. Ako bi iko drugi mogao da ti pomogne..." Trit nije znao šta da kaže. Prosto je stajao tu. "Idi sad kući", reče Tvrdi. "Razgovaraj sa Odinom. On će ti pomoći. Razumeš? Idi kući, desnokrilni." Tvrdi se okrenuo. Činilo se da ga veoma interesuju neke druge stvari, a ne Trit. I tad je Trit ostao na mestu, neodlučan. Onda je prešao u drugu prostoriju, tiho, ploveći bez zvuka. Tvrdi nije podigao pogled. U prvi mah Trit nije bio siguran zašto je pošao baš u tom pravcu. U početku je samo imao osećanje da je dobro učiniti baš to. Onda mu postade jasno. Uokolo se širi neka razređena toplina hrane, koju je Trit već počeo da gricka. Nije bio svestan gladi, a evo sad jede i uživa. Sunca nigde. Instinktivno je digao pogled, ali nalazio se u pećini, dabome. A ipak je hrana bolja nego što je na površini za Trita ikad bila. Začuđeno se osvrće. Ponajviše ga čudi sopstveno čuđenje. Ponekad se ljutio na Odina zato što je Odin radoznao da sazna o tolikim

nevažnim stvarima. A sad je on sam - Trit! - radoznao. Ali ovo što je izazvalo njegovo interesovanje jeste važno. Iznenada je uvideo da jeste važno. Sa skoro zaslepljujućim bljeskom razumevanja uviđa da ne bi bio radoznao da mu nešto u njemu samome nije reklo da je stvar važna. Dejstvuje brzo, zapanjen sopstvenom hrabrošću. Posle nekog vremena vraća se istim putem nazad. Prolazi pored onog Tvrdog sa kojim je malopre razgovarao. "Idem kući, Tvrdi gospodine", kaže. Tvrdi odgovara nečim nerazumljivim, promumlanim. I sad nešto radi, nad nečim je sagnut, radi gluposti a ne vidi ono važno. Ako su Tvrdi tako veličanstveni, moćni i pametni, misli Trit, kako mogu da budu tako glupi? 3a Dua primećuje da lebdi ka pećinama Tvrdih. Deo njenog motiva sastoji se u tome što na taj način bar nešto može da radi, sad kad je sunce zašlo, može da radi nešto što će još malo odložiti povratak kući, gde je čekaju nasrtljivi Trit i Odin sa svojim polu-stidljivim, polu-rezigniranim predlozima. Ali deo njenog motiva je i to što su je Tvrdi oduvek privlačili. Odavno ona to oseća, još od detinjstva zapravo. Prestala je da se pretvara da nije tako. Emocionalke ne bi trebalo da osećaju takva privlačenja. Malene Emocionalke su ih ponekad osećale - Dua je dovoljno stara i iskusna da to zna - ali to je nešto što brzo izbledi, a ako ne izbledi dovoljno brzo, brzo se suzbije prekorima. Međutim, kad je bila mala, ona je tvrdoglavo zadržavala svoju radoznalost po pitanju sveta, sunca, pećina, svega, sve dok njen Parental nije počeo da govori: "Ti si neobična, draga Dua. Ti si smešno, čudno sredčence. Šta će s tobom biti?" U prvi mah nije imala ni najmanju predstavu o tome šta je tako čudno i tako smešno kad neko želi da stekne znanje. Vrlo brzo je otkrila da njen Parental ne može da odgovori na njena pitanja. Jednom je probala da pita svog levog oca, ali nije naišla na onakvo blago zbunjivanje kao kod svog Parentala. Levi otac je oštro odsekao: "Zašto pitaš, Dua?" i to propratio oštrim ispitivačkim pogledom. Pobegla je, uplašena, i nije ga više pitala. Ali onda je jednog dana u razgovoru rekla nešto - ne seća se više šta nešto što joj se tad činilo prirodnim, jednoj Emocionalki; a ova odjednom vrisnu: "Bežulja!" Dua se zbog toga osećala smeteno, iako nije znala zašto, pa je zapitala svog mnogo starijeg levog brata šta je to "Bežulja". On se povukao; bilo mu je neprijatno; mumlao je "Ne znam" jako je bilo jasno da zna. Posle izvesnog razmišljanja obratila se svom Parentalu i rekla: "Tata, da li sam ja Bežulja?" A on je odgovorio: "Ko ti je to rekao, Dua? Ne smeš da ponavljaš takve reči." Nekoliko puta je protekla oko njegovog najbližeg ugla, razmislila, i rekla: "Da li je to rđavo?" "Proći će te to" reče on. Onda je sebi dopustio da se sredinom malo raširi,

prinuđujući Duu da poleti malo upolje i vibrira; tu igru je oduvek volela. Ali sad je nekako nije volela, jer bilo je jasno da joj on nije stvarno odgovorio. Udaljila se zamišljeno. Rekao je "Proći će to to", što je značilo da to sad nju drži, ali šta? Čak i tad je među Emocionalkama imala malo ili nimalo pravih prijateljica. One su volele da se okupe pa da šapuću i kikoću se, a ona je više volela da klizi preko smrvljenih stena i uživa u osećaju njihove grube površine. Ipak je bilo nekoliko Emocionalki sa kojima je bila u prijateljskijim odnosima nego sa drugima i koje su joj bile podnošljivije. U te je spadala Doral, koja je bila zapravo tupoglava koliko i ostale, ali koja je ponekad umela da čavrlja zabavno. (Doral je odrasla, stupila u trijadu sa Duinim desnim bratom i sa Jednim mladim levim iz drugog kompleksa pećina, levim koji se Dui nije naročito svideo. Doral je onda učestvovala u začinjanju bebe-Racionalca, pa odmah potom bebe-Parentala, i ne dugo potom bebe-Emocionalke. Takođe je stekla toliku gustinu da je njihova trijada Izgledala kao da ima dvoje Parentala, i Dua se pitala da li oni još uspevaju da se stapaju... ipak, Trit joj je uvek naglašeno spominjao kako je dobra trijada nastala uz Doralinu pomoć.) Doral i Dua su jednog dana sedefe same, i Dua je prošaputala: "Doral, znaš li ti što je to Bežulja?" Dora! se zakikotala i zgusnuta, kao da se trudi da izbegne nečijem pogledu, i rekla: "Bežulja, bežlevuija - tako se kaže. To je ona koja beži levo, ponaša se kao levi član, kao Racionalac. Bež-levo, razumeš? Otud skraćeno bežulja, razumeš?" Naravno da je Dua to razumela. Bilo je to sasvim jednostavno, kad se jednom objasni. Dua je mogla i sama to da shvati, da je samo mogla da predoči sebi takvo starije duha u kome je rđavo biti racionalan. "Otkud znaš?" reče Dua, "Rekle su mi starije devojke," Doralina supstanca se uskovitlala. Dui se činilo da je takvo kretanje ružno. "To je nepristojno", reče Doral. "Zašto?" upita Dua. . "Zato što je nepristojno. Emocionalke ne treba da se ponašaju kao Racionalci." Dua nikad ranije nije razmišljala o takvoj mogućnosti. Sad je razmislila. "A zašto ne bi?" "Zato! Hoćeš da čuješ još nešto nepristojno?" Dua nije mogla da odoli radoznalosti. "Šta?" Doral je, umesto da ma šta kaže, iznenada ekspandirala jedan svoj deo i protrljala se o iznenađenu Duu pre nego što je ova mogla da se konkavizuje i tako izmakne. Dui se to nije dopalo. Odmakla se i rekla: "Ne čini to." "Hoćeš da znaš još nešto nepristojno? Možeš da uđeš u stenu." "E, to ne možeš", reče Dua. Bilo je glupo reči tako nešto, jer Dua je često prolazila kroz površinske delove stena i to joj se dopadalo. Ali sada, u kontekstu Doralinog bezobraznog domigivanja, sve joj je postalo odvratno pa je pokušala da sve odriče, čak i sama sebi. "Možeš, možeš. To se zove trljanje kroz kamen. Emocionalke to mogu, lako. Levi i desni to mogu samo kao bebe, Kad porastu, to rade jedni sa drugima." "Ne verujem ti, ti to izmišljaš." "Stvarno to rade. Kad ti kažem. Znaš Dimitku?"

"Ne." "Ma sigurno da je znaš. To je ona devojka sa jednim gustim uglom, ona iz pećine C." "Je l' to ona što teče onako smešno?" "Da. To joj je zbog tog gustog ugla. To je ta. Ona je jednom cela ušla u stenu - sem tog gustog ugla. Dopustila je svom levom bratu da to gleda, a on ispričao njihovom Parentalu, i tad je baš dobila svoje. Nikad više to nije uradila." Dua je tad otišla, veoma uznemirena. Dugo potom nije razgovarala sa Doral, i nikad više nije bila u stvarna prijateljskim odnosima s njom; ipak, njena radoznalost je bila podstaknuta. Njena radoznalost? Zašto ne reći njena sklonost racionalstvu? Jednog dana, kad je bila sasvim sigurna da njen Parental nije u blizini, dopustila je sebi da se stopi sa stenom, polako, samo malo. To joj je bio prvi takav pokušaj još od dana kad je bila sasvim mlada, i ujedno, po njenom utisku, najdublje takvo zalaženje. Stena joj je dala osećaj neke topline, ali kad se iz stene izvukla imala je utisak da će svakome biti jasno, kao da je stena na njoj ostavila neku mrlju. S vremena na vreme je pokušavala istu stvar, ali hrabrije, dopuštajući sebi više uživanja. Naravno, nikad nije utonula stvarno duboko. Jednog dana uhvatio ju je njen Parental, koji je potom dugo i nezadovoljno kokodakao o tome. Posle toga bila je pažljivija. Sad je bila starija i znala je sasvim sigurno da, bez obzira na Doralin podrugivački stav, prelaženje kroz stenu nije nimalo retko. Takoreći svaka Emocionalka je to radila s vremena na vreme, a neke su to i otvoreno priznavale. Stareći, to su radile sve ređe. Dua je smatrala da od onih Emocionalki koje ona poznaje, nijedna nije to nastavila da radi posle pristupanja trijadi i početka pravih stapanja. Jedna od Duinih tajni (nikad nikom nije rekla) sastojala se u tome što je to nastavila; čak je dva-tri puta pokušala da se stapa sa stenom i posle stupanja u trijadu. (Ali tad je mislila: šta ako Trit sazna?... Činilo joj se, iz nekog razloga, da bi strašne posledice morale uslediti, a to joj je kvarilo zabavu.) Zbunjena, nalazila je - sama pred sobom opravdanje za tu svoju aktivnost: kao, drugi su je svojim maltretiranjem na to nagonili. Povik "Bežulja" počeo je svuda da se vuče za njom, kao neka vrsta javnog poniženja. U jednom periodu svog života, tražila je spas u skoro pustinjačkoj izolaciji. Počela je sa naklonošću ka samoći; ta se naklonost ovim samo ojačala. Sama sa sobom, nalazila je utehu u trljanju kroz stene. Možda je u bilo sramotno, možda ne, ali to je mogla sama, a one su je prisiljavale da bude sama. Bar je tako sebi govorila. Jednom je pokušala da uzvrati udarac. Povikala je: "Vi ste gomila desnulja, gomila odvratnih desnulja." To je uputila Emocionalkama koje su joj se rugale. One su se samo nasmejale. Dua je pobegla, zbunjena i ojađena. Stvarno su bile gomila desnulja. Kod skoro svake Emocionalke pojavljivalo se, u vreme neposredno pre formiranja trijade, interesovanje za bebe; počinjale su da lepršaju oko beba, imitirajući Parentale, na način koji je Dui bio odvratan.

Ona nikad nije osetila neko slično interesovanje za decu. Bebe su za nju bile samo bebe, naime nešto o čemu desna braća treba da brinu. Dua je postajala starija. Dobacivanje je postepeno prestalo, Dui je pomoglo to što je zadržala devojački razređenu strukturu i što je bila u stanju da teče u dimnim uvojcima što nijednoj drugoj nije uspevalo. A kad su levi i desni počeli sve više da se interesuju za nju, ostalim Emocionalkama nije bilo lako da se dalje podsmevaju. Pa ipak - ipak - iako više niko nije smeo na omalovažavajući način da se obraća Dui (jer je širom svih pećina bilo poznato da je Odin najistaknutiji Racionalac ove generacije, a Dua je njegov srednji član trijade), Dua je u samoj sebi znala da je, beznadežno i bespovratno, bežulja. Nije smatrala da je to sramotno - ne stvarno sramotno - ali je ipak ponekad hvatala sebe u želji da bude Racionalka, a tad bi se postidela. Pitala se da li ostale Emocionalke... ikad ... bar delimično... i da li je to razlog, deo razloga, što ona ne želi bebu Emocionalku... ne ispunjava svoju trijadnu ulogu kako valja i treba... Odinu njeno racionalaštvo nije smetalo. Nikad je nije nazvao bežuljom niti bežlevuljom. Prijalo mu je njeno interesovanje za njegov život. Voleo je njena pitanja, objašnjavao, sviđalo mu se to što ona shvata. Čak ju je i branio kad bi Trit postao ljubomoran - ne, ne stvarno ljubomoran, više ispunjen osećanjem da je sve to nepodobno, gledano iz njegove tvrdoglave i limitirane perspektive. Odin ju je ponekad vodio u pećine Tvrdih, željan da se pred Duom pravi važan, otvoreno zadovoljan činjenicom da je ona impresionirana. A bila je itekako impresionirana, ne toliko činjenicama, sasvim očiglednim, da je Odin pun znanja i inteligencije, koliko činjenicom da on bez surevnjivosti deli to znanje sa njom. (Pamtila je grubi odgovor svog levog oca na ono jedno jedincato pitanje koje mu je ikad postavila.) Nikad toliko nije volela Odina kao kad joj je on omogućavao da učestvuje u njegovom životu - a ipak je i to bilo deo njenog racionalstva. Možda se svojom racionalstvenošću (ta misao joj se mnogo puta javila) približila Odinu a udaljila od Trita, i možda je to još više doprinosilo da joj Tritovi prekori budu tako odvratni. Odin o takvoj posebnosti veze nikad ni najdaljim nagoveštajem nije progovorio, ali možda je Trit mutno osećao o čemu se radi i bio nezadovoljan iako nije mogao da objasni zašto. Kad je prvi put ušla u pećine Tvrdih, čula je dvojicu Tvrdih kako razgovaraju. Naravno, nije znala da to čine. Vazduh je vibrirao, i ta je vibracija bila vrlo brza i veoma promenjiva; izazivala je neko neprijatno zujanje duboko u Dui. Zato je Dua morala da se razredi i propusti vibraciju kroz sebe. Odin je rekao: "Oni razgovaraju." Onda je, anticipirajući primedbu, žurno dodao: "To je njihov način da razgovaraju. Jedan drugoga razumeju." Dua je uspela da shvati tu ideju. U sopstvenom brzom shvatanju uživala je utoliko više što je ono davalo toliko zadovoljstva i Odinu. (Jednom je rekao: "Još nisam sreo Racionalca koji za partnerku nema glupaču. Ja sam imao sreće." Na to je ona odgovorila: "Ali reklo bi se da ostali Racionalci baš vole praznoglavke. Zašto si ti drukčiji od njih, Odin?" Odin nije poricao da ostali Racionalci vole praznoglavke. Samo je rekao: "Nikad nisam to pitanje razmrsio, i ne vidim da je važno. Zadovoljan sam tobom i zadovoljan sam što sam zadovoljan.")

Ona je tad rekla: "Možeš li da razumeš taj govor Tvrdih?" "Ne baš stvarno", reče Odin. "Promene mogu da registrujem dovoljno brzo. Ponekad steknem neko osećanje za ono što oni kazuju, čak i bez razumevanja, naročito posle našeg stapanja. Ali to je samo ponekad. Hvatati takva osećanja, to je zapravo emocionalski trik, ali ako Emocionalka u tome i uspe, ne može da razume sadržinu njihovog razgovora. Ti bi možda mogla razumeti." Dua se ustezala da pokuša. "Pa, plašila bih se. Možda se to njima ne bi dopalo." "Ma, samo napred. Radoznao sam. Vidi možeš li razumeti o čemu pričaju." "Da pokušam? Stvarno?" "Samo napred. Ako te uhvate i ako budu nezadovoljni, ja ću reći da sam te ja naveo da to radiš." "Obećavaš?" "Obećavam." Sa osećanjem prilične usplahirenosti Dua je dopustila sebi da posegne prema Tvrdima; prešla je u totalnu pasivnost koja omogućuje ulivanje emocija. "Uzbuđenje!" reče Dua. "Uzbuđeni su. Neko nov." "Možda je to Estvald", reče Odin. Tad je Dua po prvi put čula to ime. "Čudno", reče ona. "Šta je čudno?" "Imam osećanje velikog sunca. Stvarno velikog sunca." Odin je izgledao zamišljeno. "Oni bi mogli razgovarati o tome." "Ali kako to može postojati?" Upravo tad su ih Tvrdi primetili. Priđoše im prijateljski i pozdraviše ih govorom Mekih. Dui je bilo silno neprijatno; pitala se da li znaju da ih je osećala. Ali oni, ako su i znali, ništa nisu rekli. (Odin joj je kasnije rekao da je veoma redak slučaj naići na dvojicu Tvrdih kako razgovaraju svojim načinom. Oni uvek izlaze u susret Mekima i kao da prekidaju svaki svoj posao kad Meki dođu. "Oni nas toliko vole", rekao je Odin. "Veoma su ljubazni.") Ponekad ju je vodio u pećine Tvrdih - obično onda kad je Trit bio potpuno zauzet decom. Odin se nije baš silno trudio da Trita obavesti o takvim odlascima dole. Jer ako bi ga obavestio, dobio bi neizbežno neki odgovor u smislu da takvo tetošenje samo pogoduje Duinom oklevanju da se sunča i da će zbog toga stapanje biti utoliko slabije... Teško je bilo sa Tritom razgovarati duže od pet minuta a da u razgovor ne uđe stapanje. Jednom ili dvaput je čak i sama silazila tamo. Takvi silasci su je plašili, iako su Tvrdi na koje je nailazila bili uvek prijateljski nastrojeni, uvek, kako je Odin rekao, "veoma ljubazni". Ali oni kao da nisu Duu shvatali ozbiljno. Kad im je postavljala pitanja, to im je bilo prijatno ali ujedno to je jasno osećala smešno. Njihovi odgovori bili su jednostavni i nisu sadržali nikakve informacije. "To je samo neka mašina, Dua", rekli bi joj. "Možda bi Odin mogao o tome da ti priča." Pitala se da li je srela i Estvalda. Nikad nije našla dovoljno smelosti da pita Tvrde kako se zovu (sem Lostena, sa kojim ju je Odin upoznao, i o kome je dosta čula). Ponekad joj se činilo da ovaj ili onaj Tvrdi mora biti Estvald. O Estvaldu je Odin govorio sa velikim divljenjem i pomalo odbojnosti. Stekla je utisak da je Estvald suviše zauzet radom najvećeg značaja a da bi

zalazio u pećine dostupne Mekima. Uklapala je informacije koje je od Odina dobijala, malo pomalo, i najzad otkrila da na svetu vlada gadna oskudica hrane. Odin hranu skoro nikad nije nazivao hranom - po pravilu je upotrebljavao reč "energija", reč Tvrdih za istu stvar. Sunce je gasnulo i umiralo, ali je taj Estvald otkrio način da se energija nađe negde daleko, daleko iza Sunca, daleko iza onih sedam zvezda koje sijaju na mračnom noćnom nebu. (Odin je rekao da su tih sedam zvezda sedam veoma dalekih sunaca, i da ima još mnogo drugih zvezda koje su još udaljenije i suviše slabe da bi se mogle videti, Trit je čuo te njegove reči i zapitao kakva je korist od postojanja zvezda ako ih ne možeš videti, uz napomenu da on, Trit, ni reč od toga ne veruje. "Dobro, Trit", odgovorio je Odin glasom punim strpljenja. Dua je zapravo bila htela da postavi pitanje slično Tritovom, ali se posle toga predomislila.) Sad je, međutim, izgledalo da će biti energije u izobilju, zauvek; hrane u izobilju - bar kad Estvald i drugi Tvrdi nauče da novoj energiji pridodaju dobar ukus, Pre svega nekoliko dana Dua je rekla Odinu: "Pamtiš li onaj davni dan kad si me odveo u pećine Tvrdih, kad sam ih osećala i kad sam rekla da sam uhvatila osećanje velikog sunca?" Odin je jedan tren izgledao zbunjeno. "Nisam siguran. Ali, kaži, Dua. Šta ima u vezi s tim danom?" "Razmišljala sam. Da li je to veliko sunce izvor nove energije?" "Dobro je, Dua", reče Odin srećno. "Nisi kazala baš sasvim tačno, ali imaš, za jednu Emocionalku, odličnu intuiciju." I evo Due: pretura po glavi sve te uspomene, davne i ne tako davne, a čitavo vreme polako se kreće. Nije zapravo primetila proticanje vremena i pomicanje kroz prostor, ali stigla je u pećine Tvrdih. Upravo je počela da se pita nije li zapravo odgađala najviše što se bezbedno moglo, nije li vreme da se vrati kući i pretrpi neizbežnog, dosadnog Trita, kad - maltene kao da su misli dovele do pojave, do ostvarenja - ona oseti pred sobom Trita. Osećanje je bilo tako jako da je samo u jednom trenu konfuzije pomislila da nekako hvata njegova osećanja a da je on u njihovoj pećini, njihovom domu. Ne! Ovde je Trit, ovde dole u pećinama Tvrdih, sa njom. Ali šta bi on mogao ovde raditi? Da li on to nju goni? Ima li on nameru da se svađa sa njom ovde? Da li je, budala, pošao da moli Tvrde? Dua je mislila da tako nešto ne bi podnela... Onda ju je napustilo osećanje hladnog užasa; zamenilo ga je zaprepašćenje. Trit uopšte nije mislio na nju. Bio je, evidentno, nesvestan njenog prisustva. Nije mogla sasvim da razazna njegove misli, ali je osetila u njemu sitnu odlučnost neke vrste, spojenu sa strahom i zaziranjem od nečeg što se spremao da uradi. Mogla je Dua i dublje prodreti i saznati bar nešto konkretno o onome što je uradio i o njegovim motivima, ali ništa u tom trenutku nije bilo dalje od njenih želja. Pošto Trit ne zna da je ona u blizini, onda neka nastavi da ne zna; to joj je bila jedina želja. Tad je, skoro čistim refleksom, za tren učinila nešto za šta bi se minut ranije zakleta da neće uraditi nikad i da nikad ni u snu nije pomislila da

uradi, ni pod kojim okolnostima. Možda se to desilo (razmišljala je kasnije) zato što joj je u dokonim uspomenama tog dana pala na pamet ona devojačka konverzacija sa Doral; možda zato što je pamtila svoje eksperimente sa trljanjem kroz stenu. (Postoji jedna komplikovana reč odraslih za tu vrstu aktivnosti mladih, ali Dua smatra da je ta reč neizmerno neprijatnija, stidnija, od one reči koju su sva deca koristila.) U svakom slučaju, ne znajući tačno šta čini niti, u prvih nekoliko trenutaka, šta je učinila, Dua je jednostavno žurno potekla u najbliži zid. U zid! Cela, do poslednjeg delića! Užas pred onim što je učinila bio je ublažen svešću o savršenom uspehu manevra. Trit je prošao; bio je tako blizu da ga je Dua lako mogla dodirnuti; ali ni naslutio nije da se ona tu nalazi i da bi jednim istezanjem mogao doći u dodir sa srednjom članicom svoje trijade. A dotle, Dua više nije imala volje da razmišlja šta je to Trit radio u pećinama Tvrdih s obzirom da nije nju jurio. Potpuno ga je zaboravila. Ispunile su je nove misli, na prvom mestu zapanjenost sopstvenim položajem. Ni u detinjstvu se nikad nije kompletno stopila sa stenama niti srela ikog ko bi priznao da je to učinio (mada su uvek postojale priče o nekom drugom, ko jeste). Sasvim je bilo sigurno da nijedna odrasla Emocionalka nikako ne bi htela niti mogla. Dua je, i među Emocionalkama, bila izuzetno razređene građe (Odin joj je to rado govorio) što se pojačalo izbegavanjem hrane (Trit joj je to često napominjao). Ono što je upravo učinila dokazalo je, bolje nego ma kakve roditeljske grdnje, koliko je Dua razređena; jedan momenat se osećala postiđeno, i bilo joj je žao Trita. A onda ju je zahvatila oluja dubljeg stida. Šta ako bude uhvaćena? Ona, odrasla... Ako neki Tvrdi prođe i zadrži se malo ... Ni slučajno ona ne bi mogla prisiliti sebe da izađe pred nečijim pogledom, ali koliko dugo može ostati u steni, i šta ako je otkriju u steni? I dok je to mislila, osetila je Tvrde, ali je odmah - na neki način - osetila i to da su veoma udaljeni. Zastala je, boreći se da se smiri. Stena ju je prožimala i okruživala; njenim percepcijama je davala određeno sivilo, ali ih nije zamućivala. Naprotiv: Dua je sad primala oštrije čulne utiske. Mogla je i dalje da oseća Trita, koji je postojano odmicao, tako jasno kao da je kraj njega, ali mogla je da oseti i Tvrde iako su bili u sasvim drugom kompleksu pećina. Videla je te Tvrde, i to svakog ponaosob, videla je na kom mestu se koji nalazi, hvatala je svaki detalj njihovog vibracionog govora, čak je hvatala deliće smisla njihovih reči. Ovakvu moć čulnog osećanja nikad ranije nije imala i nikad nije ni sanjala da bi je mogla imati. I zato, iako je mogla da izađe iz stene, sigurna da je sama i da je niko ne gleda, nije to učinila; delom iz zaprepašćenja, delom iz čudesne radosti saznanja i želje da sazna više. Njena je senzitivnost sad bila takva, da je Dua čak razumela zašto je stekla tu senzitivnost. Odin je često spominjao da bolje shvata stvari posle perioda

stapanja, čak i stvari koje pre stapanja uopšte nije mogao da razume. Iz nekog razloga stanje stopljenosti neverovatno je povećavalo duhovnu moć; više se moglo apsorbovati, više iskoristiti. To je zbog veće atomske gustine pri stapanju, rekao je Odin. Iako Dua nije bila sigurna šta je to "veća atomska gustina", uvidela je da je to nešto što se događa za vreme stapanja, a nije li ova sadašnja situacija u mnogome nalik na stapanje? Nije li se Dua stopila sa stenom? Kad se trijada stopi, sva duhovna moć ode u Odinovu korist. Racionalac je apsorbuje, stiče jasnije shvatanje i zadržava ga i posle stapanja i razdvajanja. Ali sad je Dua, u ovom stapanju, jedina svest. Sama je sa stenom. Postoji "veća atomska gustina" (valjda?) ali jedini mogući korisnik je Dua. (Da li se zato trljanje kroz stenu smatra perverzijom? Da li zato grde Emocionalke koje to rade? ili Dua jedina ovo može, zato što je toliko razređena? Ili zato što je bežulja, sklona racionalskom?) A onda je Dua obustavila sva nagađanja i prepustila se samo osmatranju fascinirana. Samo je na neki mehanički način bila svesna da se Trit vraća, prolazi opet mimo nje, odlazi tamo odakle je prvobitno došao. Samo je mehanički bila svesna - uz jedva primetan trag iznenađenja - da se iz dubina pećina Tvrdih vraća, evo, i Odin. Tvrdima je posvetila svoje osmatranje; njih, samo njih je želela da oseti, i to što bolje, uz što veći stupanj razumevanja. Tek posle veoma dugog vremena odvojila se od tog posla i istekla iz stene. Ali kad je to vreme prošlo, izašla je jedna Dua kojoj više nije bilo mnogo važno hoće li biti viđena. U svoju moć opažanja imala je takvo poverenje da je bez uznemiravanja pouzdano znala da je neće videti niko. Vratila se kući duboko zamišljena. 3b Odin se vratio kući. Trit ga je tamo već čekao, ali Due još nije bilo. Trita to kao da nije uznemiravalo. Zapravo, činilo se da je uznemiren ali ne zbog toga. Emocije su mu bile tako jake da je Odin mogao jasno da ih oseti, ali Odin nije želeo da ih ispituje. Nervirao se zbog Duinog odsustva; nervirao se toliko da mu je Trit svojim prisustvom smetao prosto zato što je Trit a ne Dua. Takva sopstvena reakcija ga je iznenadila. Nije mogao poreći, sam pred sobom, da mu je, između Trita i Due, Trit draži. U idealnom slučaju, svo troje članova trijade su kao jedan, i svaki član postupa prema oba preostala člana kao prema savršeno ravnopravnima - međusobno ravnopravnima i ravnopravnima sa njim (ili njom). Ipak, Odin još nije video trijadu u kojoj bi to bilo tako ostvareno; ponajmanje je bilo ostvareno kod onih koji su se glasno hvalisati da su njihove trijade u tom pogledu idealne. Od troje, jedan je obično ostajao malčice zanemaren, i to je najčešće dobro znao. Međutim, retko se dešavalo da Emocionalka bude zanemarena. Emocionalke su jedna drugu među-trijadno podržavale daleko više nego što su to Racionalci i Parentali ikad međusobno činili. Poslovica je glasila: Racionalac ima svog učitelja, Parental ima svoju decu, a Emocionalka ima sve druge Emocionalke. Emocionalke su upoređivale iskustva, pa ako bi jedna rekla da je

zanemarena, ili ako bi je druge mogle navesti da kaže da je zanemarena, slale su je kući sa bezbroj uputstava da se postavi čvrsto, da zahteva! A pošto stapanje toliko zavisi od Emocionalke i od njenog držanja, obično su i levi i desni bili voljni da je tetoše. Ali Dua je tako neemocionalska Emocionalka. Njoj kao da nije važno što su Trit i Odin toliko bliski; pošto nema bliskih prijateljica među Emocionalkama, nema ko da je navede da joj to bude važno. Naravno da je u tome stvar: neemocionalska Emocionalka. Odin je bio presrećan što se ona toliko interesuje za njegov posao; presrećan što je njoj toliko stalo, i što takvom zapanjujućom brzinom shvata; ali to je ljubav intelektualne vrste. Ono dublje osećanje posvećeno je postojanom, glupom Tritu koji tako dobro zna svoje mesto i koji ne daje takoreći ništa sem onog što je bitno - a to je bezbednost dobro znane rutine. Ali sad je Odin zlovoljan. "Jesi li čuo išta od Due, Trit?" Trit ne odgovara direktno, "Zauzet sam. Vidimo se kasnije. Radio sam stvari." "Gde su deca? Da li si se i ti udaljavao? Oko tebe postoji neko udaljavao-se osećanje." U Tritovom glasu osetila se nota nezadovoljstva. "Deca imaju dobru obuku. Dovoljno su pametna da se povere brizi zajednice. Odin, to zaista nisu bebe." Ali nije poricao auru udaljavao-se koja se oko njega blago osećala. "Izvini. Samo mi je jako stalo da vidim Duu." "Trebalo bi da je viđaš češće", reče Trit. "Uvek mi kažeš da je ostavim na miru. Onda se ti brini za nju." Sa tim rečima povukao se u dublje, udaljenije delove pećine koja im je dom. Odin je sa izvesnim iznenađenjem gledao za svojim desnokrilnim. U skoro svakoj drugoj prilici pošao bi za njim i pokušao bi da utvrdi uzroke neobične nelagodnosti koja se i kroz urođenu tromost Parentala lako dala videti. Šta je to Trit uradio? Ali on čeka Duu, iz trena u tren je sve zabrinutiji; zato pušta Trita da ode. Zabrinutost je izoštrila Odinovu čulnu osetljivost. Među Racionalcima postoji neki skoro perverzni ponos vezan za relativno slabu senzitivnost koju poseduju. Sagledavanje čulima nije stvar uma; čula su najjača kod Emocionalki. Odin je bio Racionalac nad Racionalcima, ponosio se svojim moćima razmišljanja a ne osećanja; ipak je sada bacio nesavršenu mrežu svoje emocionalne percepcije što je dalje mogao; pa je poželeo, samo na momenat, da bude Emocionalac i da može da oseća dalje i bolje. I ovakva sposobnost najzad je poslužila. Osetio je - sa daljine za njega neuobičajene - Duino približavanje, i pohitao joj je u susret. Pošto ju je uočio sa tolike daljine, uvideo je, bolje nego obično, koliko je razređena. Dua je samo delikatna izmaglica, ništa više. Trit je u pravu, pomišlja Odin koga je preseklo nenadano, oštro osećanje zabrinutosti. Moramo naterati Duu da jede i da se stapa. Moramo je naterati da se jače zainteresuje za život. Toliko se koncentrisao na tu potrebu da je u sledećim trenucima, kad se ona tečno ustremila ka njemu i prožela ga, skoro potopila, totalno ignorišući činjenicu da nisu u svojoj pećini i da bi ih neko mogao videti, i rekla: "Odin, moram da znam... toliko toga moram da znam..." prihvatio to njeno ponašanje

kao nastavak svoje misli, ne smatrajući ga čudnim. Obazrivo se izmicao, nastojeći da njihovom spajanju da neki pristojniji oblik ali da pritom ne izgleda da odbija Duu. "Dođi", reče. "Čekao sam te. Reci mi šta želiš da znaš. Objasniću ti što najbolje mogu." Sad su hitro odmicali ka svome domu. Odin je drage volje prihvatio karakteristično kolebljivo kretanje kojim Emocionalke teku. "Pričaj mi o drugom univerzumu", reče Dua. "Zašto su oni različiti? Na koji način su različiti? Reci mi sve o tome." Dui nije bilo jasno da pita suviše. Odinu je bilo jasno. Osećao je u sebi zapanjujuća saznanja i bio je na ivici da pita: otkud to da imaš toliko znanja o drugom univerzumu, da možeš da ispoljiš takvu radoznalost o njemu? Suzbio je to pitanje u sebi. Dua je došla iz pravca pećina tvrdih. Možda je Losten razgovarao sa njom, podozrevajući da Odin uprkos svemu neće hteti da pomogne svojoj srednjoj, možda zato što je preterano ponosan na svoj status. Nije tako, pomisli Odin uozbiljeno. Ali neće Duu pitati. Samo će objašnjavati. Kad su stigli kući, Trit se uzmuvao oko njih. "Ako vas dvoje želite da pričate, idite u Duinu sobu. Ja ću ovde imati posla. Moram da se pobrinem da deca budu čista i da vežbaju. Nema vremena za stapanje sada. Nema stapanja." Ni Odinu ni Dui stapanje nije bilo na umu. Ni pomislili nisu da odbiju ovu Tritovu zapovest. Parentalov dom njegov je zamak, njegova tvrđava. Racionalac ima pećine Tvrdih, koje su dole, Emocionalka može da ide gore, na susrete; ali Parental ima samo svoj dom. Zato Odin reče: "Da, Trit. Sklonićemo ti se s puta." A Dua je iz sebe ispružila, samo na kratko, jedan deo pun ljubavi i rekla: "Lepo je videti te, dragi desni." (Odin se pitao nije li njen gest delimično rezultat olakšanja što neće biti navaljivanja da se stapaju. Trit je sa time stvarno malo preterivao, navaljivao je čak i više nego što to Parentali obično čine. Dua je, u svojoj sobi, zapazila svoje mesto za hranjenje, zurila u njega; obično je to mesto ignorisala. Bila je to Odinova ideja. Znao je da takve stvari postoje. Objasnio je i Tritu: ako Dua ne voli da bude gore, u jatu drugih Emocionalki, savršeno je izvodljivo nešto drugo; sunčevu energiju je moguće dovesti dole, u pećinu, da bi se Dua tu hranila. Trita je to užasnulo. Tako nešto se ne radi. Drugi će se smejati. Trijada će biti osramoćena. Zašto se Dua ne ponaša kako treba? "Da, Trit", rekao je tada Odin, "ali ne ponaša se kako treba, onda zašto da joj ne izađemo u susret? Zar je to tako strašno? Ješće bez ičijeg prisustva, ugojiće se, nas će učiniti srećnijim, sebe takođe, i možda će na kraju naučiti da se drži uz jato." Trit je dozvolio, onda je i Dua - ne bez izvesnog raspravljanja - dozvolila da se to izvede, ali je insistirala da dizajn bude jednostavan. Zato se sprava sastojala od samo dve šipke koje su služile kao elektrode. Energiju je davalo sunce. Između dvaju šipki bilo je dovoljno mesta za Duu, Retko je Dua koristila to hranilište. Ali ovog puta je u njega zurila i rekla; "Trit je ovo ukrasio... sem ako nisi ti, Odin."

"Ja? Naravno da nisam." Podnožje svake elektrode bilo je obavijeno obojenom glinom koja je sadržavala različite šare. "Pretpostavljam da je to njegov način da kaže da želi da se ja ovde hranim", reče Dua. "A baš i jesam nešto gladna. Sem toga, ako počnem da jedem, Trit ni slučajno neće pokušati da nas prekida, a?" "Ne", reče Odin uozbiljeno. "Trit bi zaustavio svet ako bi pomislio da kretanje sveta može makar i malo da te uznemiri dok jedeš." Dua reče: "Pa - jesam gladna." Odin je u njoj naslutio neki trag krivice. Krivica zbog Trita? Zato što je gladna? Zašto bi se Dua osećala krivom ako je gladna? Ili je radila nešto što crpi energiju, pa sad misli da... Nestrpljivo je otrgao svoj um od takvih razmišljanja. Ima časova kad Racionalac može biti suviše racionalan, pa goniti svaku misao do daljina, na uštrb onoga što je važno. U ovom momentu važno je razgovarati sa Duom. Sela je između elektroda, i kad se komprimirala da bi to izvela, njena malešnost postade bolno očigledna. Odin je takođe bio gladan; to je znao po tome što mu se pričinjavalo da su elektrode blistavije nego obično; mogao je čak i sa ove daljine da oseti ukus hrane, a taj je ukus bio izvrstan. Kad je neko gladan, hranu uvek oseća izoštrenije nego obično, i sa veće daljine... ali, ješće kasnije. "Nemoj samo sedeti ćutke, dragi levi", reče Dua. "Govori mi. Želim da znam." Poprimila je (nesvesno?) ovoidnu formu Racionalca, kao da želi da stavi do znanja da želi da bude prihvaćena kao Racionalac. "Ne mogu da objasnim sve", reče Odin. "Mislim, ne svu nauku, jer ti nisi stekla pripremna znanja. Pokušaću da objašnjavam jednostavno, a ti samo slušaj, Shvataš, prvo, da je sve sačinjeno od majušnih čestica koje nazivamo atomima, i da su atomi načinjeni od još sitnijih, subatomskih čestica." "Da, da. Zato možemo da se stapamo." "Tačno. Jer mi smo, zapravo, uglavnom prazan prostor. Sve su čestice jako udaljene; moje, tvoje i Tritove čestice mogu da se stapaju zato što svaka grupa ulazi u praznine u drugoj grupi. Razlog što se materija ne razleti sasvim sastoji se u tome što malene čestice ipak uspevaju da se drže na okupu, i kroz prostor koji ih razdvaja. Na okupu ih drže sile privlačenja, među kojima je najjača ona koju zovemo nuklearnom silom. Ona drži najvažnije subatomske čestice vrlo čvrsto na okupu u grupicama koje su međusobno jako udaljene i koje se drže na okupu pomoću slabijih sila. Razumeš li to?" "Samo malo", reče Dua. "Nije važno, možemo se na to vratiti kasnije... Materija može postojati u raznim stanjima. Može biti posebno razređena, kao kod Emocionalki; kao kod tebe, Dua. Može biti manje razređena, kao kod Racionalaca i Parentala. Ili još manje razređena, kao u steni. Može biti veoma komprimirana, gusta, kao u Tvrdima. Zato su tvrdi. Popunjeni su česticama." "Hoćeš da kažeš, u njima nema praznog prostora." "Ne, nisam baš tako mislio", reče Odin, koga je zbunila potreba da stvar sasvim jasno iskaže. "Još uvek u njima ima mnogo praznog prostora, ali ne onoliko koliko u nama. Česticama je izvesna količina praznog prostora potrebna; ako imaju tačno toliko i ne više, onda druge čestice ne mogu da se uguraju među njih. Ako se čestice guraju silom, nastaje bol. Zato Tvrdi 'ne

vole' da ih mi diramo. Kod nas Mekih ima između čestica više prostora nego što je stvarno potrebno, pa zato druge čestice mogu tu da zalaze." Dua kao da nije bila baš ubeđena u ovo. Odin je brzo nastavio. "U onom drugom univerzumu pravila su drugačija, Nuklearna sila nije tako jaka kao u našem univerzumu. To znači da je česticama potrebno više prostora." "Zašto?" Odin je otresao glavom. "Zato što - zato što čestice više šire svoje talasne forme. Ne mogu da objasnim bolje od toga. Pošto je nuklearna sila slabija, česticama treba više mesta, zato se dva komada materije ne mogu stapati tako lako kao u našem univerzumu." "Možemo li videti drugi univerzum?" "A, ne. To nije moguće. Na osnovu njegovih bazičnih zakona možemo da dedukujemo njegovu prirodu. Tvrdi, međutim, mogu mnogo. U stanju smo da šaljemo materijal tamo i da ga uzimamo nazad. Možemo da proučavamo njihove materijale, vidiš. I možemo da aktiviramo pozitron-pumpu. To ti je poznato, zar ne?" "Pa, rekao si mi da iz nje dobijamo energiju. Nisam znala da je u to umešana jedna drugačija vasiona... Kako izgleda druga vasiona? Imaju li oni zvezde i svetove, kao mi?" "To je odlično pitanje, Dua." Sad kad je imao zvaničnu dozvolu da govori, Odin je još više uživao u svojoj ulozi nastavnika. (Ranije je uvek imao osećanje da objašnjavajući stvari jednoj Emocionalki čini nešto tajno i perverzno.) "Ne možemo videti drugi kosmos, ali na osnovu njegovih zakona možemo da izračunamo kakav on mora biti. Vidiš, zvezde sijaju zahvaljujući procesu u kome jednostavnije kombinacije čestica postepeno prelaze u komplikovanije kombinacije čestica. Taj proces zovemo nuklearnom fuzijom." "Imaju li to u drugom univerzumu?" "Da, ali pošto je nuklearna sila slabija, fuzija je mnogo sporija. To znači da u drugom univerzumu zvezde moraju biti mnogo, mnogo veće, inače se u njima ne bi odigravalo dovoljno fuzije da im omogući da sijaju. U drugom univerzumu, zvezde koje ne bi bile veće od našeg Sunca ostale bi hladne i mrtve. S druge strane, kad bi zvezde u našem univerzumu bile veće, u njima bi se događalo toliko fuzije da bi one eksplodirale. To znači da u našem univerzumu mora biti na hiljade puta više zvezda nego u njihovom, ali manjih..." "Mi imamo samo sedam..." poče Dua. Onda reče: "A, zaboravila sam." Odin se nasmešio popustljivo. Nije teško zaboraviti bezbrojne zvezde koje se ne mogu videti, sem specijalnim instrumentima. "Nema problema. Zameraš li što ti dosađujem sa svim ovim?" "Ne dosađuješ mi", reče Dua. "Obožavam to. Čak mi je i hrana od takvih razgovora ukusnija, tako ukusna." Zatalasala se između dve elektrode, nekim raskošnim drhtajem. Odin, koji nikad ranije nije čuo Duu da o hrani kaže išta pohvalno, u ovome nađe povod za veliki optimizam. "Naravno", reče on, "naš univerzum ne traje onoliko dugo koliko njihov. Fuzija se odvija tako brzo da se sve čestice iskombiniraju posle milion naših životnih vekova." "Ali ima toliko zvezda."

"Da, ali, vidiš, sve one gore istovremeno. Ceo naš univerzum umire. U drugom univerzumu, gde je broj zvezda toliko manji, ali su toliko veće, fuzija se odvija tako sporo da će zvezde potrajati hiljadama i milionima puta duže nego kod nas. Teško je to uporediti, zato što vreme, možda, teče različitim brzinama u ta dva univerzuma." Dodao je, sa izvesnim oklevanjem: "Taj deo ni sam ne razumem. To je deo Estvaldove teorije, kojom ja dosad nisam stigao detaljnije da se pozabavim." "Da Li je Estvald izveo sve ove zaključke?" "Veliki deo njih." Dua reče: "Pa, čudesno je da hranu dobijamo iz drugog univerzuma. Mislim, onda nije bitno ako naše Sunce umre. Možemo da nabavimo hrane koliko god nam treba iz drugog univerzuma." "Tako je." "Ali zar se ništa rđavo ne događa? Imam... osećanje da se događa nešto rđavo." "E, pa", reče Odin, "mi transferišemo materiju tamo i amo da bi pozitronpumpa radila, a to znači da se dva univerzuma pomalo mešaju. Naša nuklearna sila postaje malo, samo malčice slabija, zato se fuzija u našem Suncu malo usporava i ono se hladi malo brže... ali samo malo, a sem toga Sunce nam u svakom slučaju više ne treba." "Nije to ono nešto rđavo koje osećam. Ako nuklearna sila malčice popušta, onda atomima treba više mesta - je l' tako? - i onda šta biva sa stapanjem?" "Ono postaje malčice teže, ali trebalo bi da prođe mnogo miliona naših životnih vekova pre nego što bi postalo primetno teže stapati se. Čak i ako jednog dana stapanje postane neizvodljivo i Meki izumru, to će biti daleko posle onog vremena kad bismo svi pomrli usled nedostatka hrane da ne koristimo drugu vasionu." "Ni to nije ono osećanje nečeg-rđavog." Dua je počinjala da mrsi reči. Uvijala se između elektroda; Odinovim zadovoljnim očima činilo se da je postala primetno krupnija i nabijenija. Bilo je to kao da njegove reči, baš kao i hrana, jačaju Duu. Losten je u pravu! Obrazovanje čini da je Dua zadovoljnija životom; Odin je naslućivao u Dui neku senzualnu radost koju jedva da je ikad ranije osetio. "Baš je lepo od tebe što mi to objašnjavaš, Odin. Ti si dobar levi." "Želiš da nastavim?" upita Odin, polaskan i zadovoljan više nego što je rečima mogao izraziti. "Hoćeš li još nešto da pitaš?" "Mnogo toga, Odin, ali... ali ne sad. Ne sad, Odin. Oh, Odin, znaš li šta bih sad želela da radim?" Odin je,to smesta pogodio, ali je bio suviše oprezan da to otvoreno kaže. Duini momenti erotskog nastupanja bili su tako retki da im se moralo prilaziti sa najvećom pažnjom. Očajnički se nadao da se Trit nije toliko zapetljao oko dece u toj meri da sad ovo ne uspeju da iskoriste. Ali Trit je već ušao u sobu. Zar je bio napolju, pred vratima, i čekao? Odin za to nije mario. Nije preostalo vremena za razmišljanje. Dua je potekla iz prostora između elektroda. Odinova čula se ispuniše njenom lepotom. Bejaše krasna, između njih dvojice; viđen kroz nju Trit je sav svetlucao, a rubovi mu plamtahu neverovatnim bojama. Nikad ovako nije bilo. Nikad.

Odin se očajnički suzdržavao, puštajući svoju supstancu da se uliva u Duu i Trita atom po atom; svim silama se odupirao Duinom nadmoćnom prodiranju u njega; nije se jednostavno predao ekstazi, nego je puštao da ekstazu čupaju iz njega; držao se svoje svesti do zadnjeg mogućeg momenta; a onda je izgubio svest u jednom konačnom zanosu uživanja tako intenzivnom da mu se činilo da neka ogromna eksplozija odjekuje i širi drhtaje beskonačno kroz njega. Nikad u životnom veku te trijade nije period nesvesti usled stapanja potrajao tako dugo. 3c Trit je bio zadovoljan. Stapanje je bilo tako dobro. U poređenju sa ovim stapanjem, sva ranija su izgledala mršuljavo i prazno. Bio je presrećan zbog ovog što se desilo. Ipak, ćutao je. Smatrao je da je bolje ne govoriti. I Odin i Dua su bili srećni. To je Trit jasno osećao. Čak su i deca nekako sijala. Ali Trit je bio srećniji od svih - prirodno. Slušao je razgovore Odina i Due. Ništa nije razumeo, ali to nije bilo važno. Nije mu smetalo što su tako zadovoljni jedno drugim. On je imao svoje zadovoljstvo. Bilo mu je dovoljno i da samo sluša. Jednom prilikom Dua reče: "Da li oni stvarno pokušavaju da komuniciraju sa nama?" (Tritu nikad nije postalo baš jasno ko bi mogli biti "oni". Shvatio je da je "komunicirati" fina reč za "pričati". Onda zašto ne kažu "pričati"? Ponekad se pitao treba li da ih prekine. Ali kad god bi on nešto zapitao, Odin bi samo rekao "Dobro, Trit" a Dua bi se komešala nestrpljivo.) "Pokušavaju", reče Odin. "Tvrdi su sasvim sigurni u to. Na materijalu koji nam se šalje ponekad se nađu oznake. Tvrdi kažu da je sasvim moguće komunicirati putem takvih oznaka. Zapravo, pre mnogo vremena Tvrdi su i sami koristili oznake, onda kad je bilo potrebno objasniti drugo-bićima kako da pripreme svoj deo pozitron-pumpe." "Pitam se kako izgledaju drugo-bića. Šta ti misliš, kako izgledaju?" "Na osnovu zakona možemo da izračunamo prirodu zvezda, zato što je to jednostavno. Ali kako da izračunamo prirodu tih bića? Nikad nećemo moći da saznamo." "Zar nam ne bi mogli javiti kako izgledaju?" "Ako bismo njihov način komuniciranja mogli shvatiti, možda bismo stekli neki uvid. Ali taj njihov način - ne shvatamo." Dua kao da je bila ojađena. "Zar Tvrdi ne razumeju?" "Ne znam. Ako razumeju, meni to nisu rekli. Losten mi je jednom rekao da nije važno kakva su to biča, ako pozitron-pumpa radi i proširuje se." "Možda jednostavno nije želeo da mu dosađuješ." Odin nadmeno reče: "Ne dosađujem ja njemu." "Ma, znaš šta hoću da kažem. Prosto nije hteo da ulazi u sve one detalje." Tad Trit više nije mogao da sluša. Oni su nastavili da raspravljaju da li Tvrdi treba da omoguće Dui da vidi te oznake. Dua je rekla da će možda moći da oseti šta oznake znače.

Trit se pomalo ljutio zbog ovoga. Na kraju krajeva, Dua je samo Meka, nije čak ni Racionalac. Počeo se pitati da li Odin, pričajući joj sve to, postupa dobro. To navodi Duu na smešne pomisli... Dua je videla da i Odin počinje zbog ovoga da se ljuti. Prvo se smejao. Onda je rekao da jedna Emocionalka ne može da izađe na kraj sa tako komplikovanim stvarima. Onda je odbio da razgovara dalje, ma o čemu. Dua je morala da bude veoma prijatna prema njemu neko vreme, dok se nije raskravio. Dogodilo se jednom i da se Dua naljuti - da se apsolutno razbesni. Počelo je, tada, tiho. Zapravo, bio je to jedan od onih trenutaka kad su oba deteta bila sa njima. Odin je puštao decu da se igraju sa njim. Nije zamerao ni kad ga je mali desnokrilac Torun vukao. Odin se, zapravo, prepustio igri na način skroz nedostojanstven. Kao da mu je bilo sasvim svejedno što je u igri zadobio sasvim pogrešan oblik. Upravo to bilo je siguran znak da je zadovoljan. Trit je ostao u uglu, odmarao se, veoma zadovoljan onim što se događa. Dua se smejala Odinovoj izobličenosti. Koketno je svojom supstancom doticala Odinove kvrge. Trit je znao da ona zna da su racionalske površine osetljive kad su izvan ovoida. "Razmišljala sam, Odin", počela je Dua. "...Ako naš univerzum kroz pozitronsku pumpu prima malčice njihovih zakona, zar ne unosi naš univerzum istim putem svoje zakone u njihov?" Odin se prodernjo kad ga je Dua dotakla. Pokušavao je da izbegne Duu a da to ne uznemiri decu. Jeknuo je: "Ne mogu da odgovorim ako ne prestaneš, ti nesrećo srednja." Prestala je, a on reče: "To ti je veoma dobra misao, Dua. Ti si zapanjujuće stvorenje. Istina je, dakako. Mešanje se odvija obosmerno. Trit, izvedi male, hoćeš li?" Ali deca su izjurila i sama. Nisu to bila baš neka mala deca. Obojica su poprilično porasli. Anis je uskoro trebalo da otpočne svoje školovanje, a Torun je već pokazivao pravu roditeljsku tupost. Trit je ostao. Mislio je: kad joj Odin ovako priča, Dua je tako lepa. Dua reče: "Ako ti drugi zakoni usporavaju naše Sunce i hlade ga; zar onda naši zakoni ne ubrzavaju njihova sunca i ne zagrevaju ih?" "Upravo tako, Dua. Ni Racionalac ne bi bolje." "Koliko se zagreju njihova sunca?" "A, ne mnogo; postaju samo malo, malo vrelija." "Ali tu nailazim na to osećanje nešto-rđavo", reče Dua. "Pa, dobro, problem je u tome što su njihova sunca tako ogromna. Ako se naša mala sunca malo ohlade, nije važno. Čak i ako se ugase sasvim, to ne mari dokle god imamo pozitron-pumpu. Međutim, kod velikih, kod gigantskih zvezda čak i to malo dodatno zagrevanje može značiti nevolju. U svakoj takvoj zvezdi ima toliko materijala da ona i pri vrlo malom ubrzavanju fuzije mora eksplodirati." "Eksplodirati! Ali šta će se onda desiti sa tim narodom?" "Sa kojim narodom?" "Sa narodom drugog univerzuma." Jedan trenutak Odin je gledao prazno. Onda reče: "Ne znam."

"Dobro, šta bi se desilo kad bi naše Sunce eksplodiralo?" "Ono ne bi moglo da eksplodira." (Trit se pitao oko čega je nastalo sve to uzbuđenje. Kako bi jedno Sunce moglo eksplodirati? Činilo se da se Dua sve više ljuti a da se Odin zbunio.) Dua reče: "Ali ako bi? Da li bi postalo veoma vruće?" "Pretpostavljam da bi." "Zar nas to ne bi sve poubijalo?" Odin je oklevao, a onda reče sa vidnom netrpeljivošću: "Kakve veze to ima, Dua? Neće eksplodirati naše Sunce, onda ne postavljaj smešna pitanja." "Ti si meni rekao da postavljam pitanja, Odin, a veze ima, jer pozitronpumpa radi dvosmerno. Njihov deo potreban nam je koliko i naš deo." Odin je zurio u nju. "To ti nikad nisam rekao." "Osećam to." "Mnogo toga ti osećaš. Dua..." Ali Dua je počela da viče. Bila je sasvim izvan sebe. Trit je nikad takvu nije video. Ona reče: "Nemoj da menjaš temu, Odin. I nemoj da se povlačiš i pokušavaš da napraviš od mene kompletnu budalu - samo još jednu Emocionalku. Rekao si da sam skoro kao Racionalac, dovoljno sam takva da uvidim da pozitron-pumpa neće raditi bez drugo-bića. Ako taj narod u drugom univerzumu bude uništen, pozitron-pumpa će stati, naše Sunce biće hladnije nego ikad, pa ćemo pomreti od gladi, svi. Zar ne smatraš da je to važno?" I Odin se razvikao. "To pokazuje koliko ti znaš. Njihova pomoć nam je potrebna zato što su zalihe energije razređene pa moramo da razmenjujemo materiju. Ako sunce u drugoj vasioni eksplodira, nastaće ogromna poplava energije; džinovska poplava koja će trajati milion životnih vekova. Biće toliko energije da ćemo moći da je crpemo direktno bez ikakvog transferisanja materije u ma kom pravcu; prema tome oni nama ne trebaju, i nije važno šta će se sa njima." Skoro su se dodirivali. Trit je bio užasnut. Hteo je da kaže nešto, razdvoji ih, priča sa njima. Nije uspevao da smisli ništa što bi mogao reći. Onda se pokazalo da nema potrebe da ma šta smišlja. Pred samim ulazom u pećinu stajao je jedan Tvrdi. Ne samo jedan. Trojica. Pokušavali su da nešto kažu, ali od vike se nije čulo. Trit je ciknu: "Odin! Dua!" Onda ostade nepomičan, drhteći. U svome strahu sagledavao je radi kakvog razgovora su Tvrdi došli. Odlučio je da se udalji. Ali jedan Tvrdi je ispružio jedan od svojih permanentnih, neprozirnih produžetaka i rekao: "Ne idi." Zazvučalo je grubo, nimalo prijateljski. Trita obuze veći strah nego ikad. 4a Dua je bila besna; toliko besna da je jedva mogla da oseća Tvrde. Kao da su je različite komponente gneva gušile na taj način što ju je svaka komponenta, zasebno, ispunjavala do vrha. Postojalo je osećanje pogrešnosti: pogrešno je da Odin pokušava nju da laže. Pogrešno je da čitav jedan svet nastanjen narodom umre. Pogrešno je što joj nikad nisu dozvolili da uči iako

ona tako lako uči. Posle onog prvog ulaženja u stenu, još dvaput je otišla u pećine Tvrdih. Oba puta se neprimetno utiskivala u stenu, počinjala da oseća i da zna, i kad god je Odin preduzimao da joj nešto objasni, ona je u napred znala šta će čuti. Zašto, onda, ne mogu i njoj da obezbede nastavu kao Odinu? Zašto samo Racionalcima? Zar ona poseduje sposobnost učenja samo zato što je bežlevulja, pervertirana srednjašica? E, onda neka joj, takvoj kakva je, obezbede nastavu. Pogrešno je ostavljati je u neznanju. Najzad reči Tvrdoga počeše da se probijaju do nje. Losten je bio prisutan, ali nije govorio. Govorio je neki nepoznati Tvrdi koji je stao ispred ostalih. Nije ga poznavala, ali ona je malo koga od njih uopšte poznavala. Taj Tvrdi reče:' "Ko od vas je bio nedavno u donjim pećinama, pećinama Tvrdih?" Dua se držala prkosno; saznali su za njeno trljanje kroz stenu, ali nju baš briga. Neka ispričaju svima. Ispričaće ona sama. "Ja sam", reče. "Mnogo puta." "Sama?" reče Tvrdi mirno. "Sama. Mnogo puta", odsečno će Dua. U stvari je išla samo tri puta, ali baš nju briga. Odin je promrmljao: "Ja sam, naravno, ponekad odlazio u donje pećine." Tvrdi je to ignorisao. Okrenuo se Tritu i rekao oštro: "A ti, desni?" Trit drhtavo progovori: "Jesam, Tvrdi gospodine." "Sam?" "Da, Tvrdi gospodine." "Koliko često?" "Jednom." Dui je ovo zasmetalo. Jadni Trit je u takvoj panici ni zbog čega. Ona je kriva, i spremna za konfrontaciju. "Pustite ga na miru", reče. "Ja sam ona koju tražite." Tvrdi se polako okrenuo ka njoj. "Radi čega?" reče. "Radi... toga što je u pitanju, ma šta to bilo." Sada, suočena sa potrebom da prizna, nije mogla da prinudi sebe da opiše ono što je bila uradila. Ne pred Odinom. "Dobro, doći ćemo do tebe. Prvo desni... Ti se zoveš Trit, je li tako? Zašto si išao u donje pećine sam?" "Da bih razgovarao sa Tvrdim Estvaldom, gospodine." Na to Dua opet upade, živo zainteresovana: "Jeste li vi Estvald?" Tvrdi kratko odvrati: "Ne." Odinu kao da je bilo neprijatno, kao da ga je Dua obrukala time što nije prepoznala ovog Tvrdog. Dua za to nije marila. Tvrdi reče Tritu: "Šta si izneo iz donjih pećina?" Trit je ćutao. Bez emocije, Tvrdi reče: "Znamo da si uzeo nešto. Želimo da znamo da li znaš šta je to bilo. Moglo bi da bude veoma opasno." Trit je i dalje ćutao, a Losten se umešao, govoreći prijatnijim tonom: "Molim te reci nam, Trit. Znamo da si to bio ti, a ne želimo da budemo grubi." Trit promumla: "Uzeo sam loptu hrane." "A-ha", reče onaj prvi Tvrdi. "Šta si sa njom učinio?" Iz Trita kao da je provalilo. "Bilo je to za Duu. Nije htela da jede. Bilo je za

Duu." Dua, zapanjena, podskoči i zgusnu se. Tvrdi se smesta okrenuo ka njoj. "Da li ti je to bilo poznato?" "Ne!" "Ni tebi?" reče on Odinu. Odin, nepomičan toliko da se činilo da je zamrznut, reče: "Ne, Tvrdi gospodine." Jedno kraće vreme vazduh je bio pun neprijatnih vibracija: Tvrdi su razgovarali između sebe, ignorišući trijadu. Dua nije znala, i ni u snu ne bi pokušala da analizira, da li je nova sposobnost stečena boravcima u steni ili nedavnim burnim emocijama; tek znala je da može da uhvati nagoveštaje ne reči nego razumevanja. Pre nekog vremena otkrili su gubitak. Tragali su tiho. Uz dosta oklevanja, okrenuli su se Mekima kao mogućim krivcima. Istraživali su, a onda se sa još većim oklevanjem usmerili na Odinovu trijadu. (Zašto? To joj je promaklo.) Nije im bilo jasno kako bi Odin mogao biti tako glup da to uzme, niti otkud bi Dua mogla imati takvu sklonost. O Tritu nisu razmišljali uopšte. Onda se ovaj Tvrdi koji dosad ni reč nije rekao setio da je video Trita u pećinama Tvrdih. (Naravno, pomisli Dua. Bilo je to onog dana kad je ona prvi put ušla u stenu. Tad je i ona osetila Trita. To bejaše zaboravila.) Činilo se da je to krajnje neverovatno, ali najzad, pošto je sve drugo bilo nemoguće i pošto je proticanjem vremena opasnost postala nepodnošljiva, došli su. Više bi voleli da prvo pitaju Estvalda za savet, ali u vreme kad je Trit sagledan kao mogući krivac Estvald nije bio na raspolaganju. Sve je to Dua osetila u jednom času. Okrete se Tritu, ispunjena mešavinom zapanjenosti i ogorčenja. Losten je brižno vibrirao da nikakva šteta nije učinjena, da Dua izgleda dobro, da je ovo zapravo bio jedan koristan eksperiment. Onaj Tvrdi sa kojim je Trit razgovarao slagao se; onaj drugi je još širio oko sebe zabrinutost Dua nije pazila samo na njih nego je posmatrala i Trita. Prvi Tvrdi reče: "Gđe je sada lopta hrane, Trit?" Trit im je pokazao. Bila je skrivena efektno. Provodnici su bili položeni nespretno ali su dovoljno dobro radili. "Ti si ovo sam uradio, Trit?" reče Tvrdi. "Da, Tvrdi gospodine." "Kako si znao kako treba?" "Pogledao sam kako je to bilo urađeno u pećinama Tvrdih. Uradio sam tačno onako kako sam tamo video." "Zar nisi znao da si mogao naneti zlo tvojoj srednjoj drugarici?" "Nisam. To ne bih. Ja..." Za kratko je zanemeo, onda reče: "Nije to bilo da bi se njoj nanelo zlo. Bilo je da bi jela. Namestio sam tako da se uliva u njeno hranilište. Ukrasio sam njeno hranilište. Želeo sam da proba, i probala je. Jela je! Po prvi put posle dugog vremena jela je dobro. Stapali smo se." Zastao je, onda nastavio silovito i potmulo. "Najzad je imala dovoljno energije da začne bebu-Emocionalku. Uzela je Odinovo seme i prenela ga meni. Sad raste u meni. Beba Emocionalka raste u meni." Dua nije bila u stanju da progovori. Zateturala se unazad, onda pojurila

ka vratima na tako haotičan način da Tvrdi nisu mogli na vreme da joj se sklone s puta. Naletela je na produžetak onog Tvrdog koji je stajao napred, zašla duboko u taj produžetak, onda se izvukla, što je bilo praćeno grubim zvukom Produžetak Tvrdoga se opustio, a izraz Tvrdoga pokaza bol, grč bola. Odin pokuša da zaobiđe Tvrdoga da bi krenuo za Duom, ali Tvrdi progovori sa vidnom teškoćom: "Pusti je da sada ode. Štete je dovoljno načinjeno. Mi ćemo se pobrinuti za stvari." 4b Odin se našao u košmaru. Due nigde. Tvrdi su otišli. Jedino je Trit ostao. A Trit je ćutao. Kako se moglo ovo dogoditi, razmišljao je Odin namučeno. Kako je mogao Trit sam da nađe put do pećina Tvrdih? Kako je mogao da ponese akumulator napunjen na pozitron-pumpi, predviđen da ispušta zračenje mnogo koncentrisanije od sunčevog, i da se odvaži... Odin ne bi imao hrabrosti da pokuša tako nešto. Kako je imao Trit, smotani Trit, neznalica Trit? Ili je i Trit neobičan? Odin, pametni Racionalac; Dua, neobična, radoznala Emocionalka; a uz njih Trit, hrabri Parental? "Kako si mogao to da uradiš, Trit?" reče on. Trit je odgovorio vrlo: "Šta sam to uradio? Nahranio sam je. Najela se bolje nego ikad ranije. Sad je naša beba-Emocionalka konačno začeto. Zar nismo dovoljno dugo čekali? Čekali bismo zauvek, da smo čekali Duu." "Ali kako ne shvataš, Trit? Mogao si joj naneti zlo. Nije to bilo obično svetlo sunca. Bio je to jedan eksperimentalni radijacioni izvor koji je mogao biti koncentrisan do opasnog stupnja." "Ne razumem to što pričaš, Odin. Kako je moglo štete biti? Okusio sam ja onu hranu koju su Tvrdi ranije pravili. Ukus je bio loš. I ti si to probao. Ukus je bio prosto grozan, a ipak nam to nikad nije nanelo štete. Tako je gadnog ukusa bilo da Dua nije htela ni da pipne. Onda sam naišao na tu loptu hrane. Bilo je ukusno. Jeo sam malo; bilo je izvrsno. Kako može nešto izvrsno da bude štetno? Vidiš, Dua je jela. Dopalo joj se. Tako je začeta bebaEmocionalka. Kako je moguće da sam učinio nešto loše?" Odina je očajanje hvatalo od pomisli da počne da objašnjava. "Dua će biti veoma ljuta", reče. "Proći će je to." "Pitam se. Trit, ona nije kao druge Emocionalke. Zato je tako teško živeti s njom, ali i tako divno kad možemo da živimo s njom. Ona možda više nikad neće hteti da se stapa s nama." Tritova figura bila je sva od robusnih ravnih površina. "Dobro, pa šta?" reče on. "Pa šta? Ti to pitaš? Zar želiš da stapanja prestanu?" "Ne, ali ona ako neće, neće. Imam svoju treću bebu i više me se ništa ne tiče. Znam ja kakvi su Meki bili u davna vremena. Ponekad su rađali i drugu trijadu beba. Ali ja ne marim. Jedna trijada je dovoljna." "Ali, Trit, stapanje nije samo radi beba."

"Nego radi čega? Čuo sam kad si jednom rekao da posle stapanja učiš brže. Onda počni da učiš sporije. Baš me briga. Ja svoju treću bebu imam." Odin se okrenuo, drhteći, i u trzajima se izlio iz sobe. Kakva je vajda Trita grditi? Trit neće razumeti. Odin nije bio siguran ni da će sam on, Odin, razumeti. Kad se treća beba rodi i malo odraste vreme će, nesumnjivo, nastupiti da se ode. On, Odin, moraće da da signal, moraće da kaže kad, i sve će morati da se izvrši bez straha. Ma šta drugo bilo bi sramota, ili gore od sramote, pa ipak on sa ovim neće moći da se suoči bez stapanja, čak i sad, kad sva tri deteta postoje. Stapanje bi, nekako, uklonilo strah... Možda je to zato što stapanje podseća na odlazak. Pri stapanju protekne izvesno vreme, a ipak bola nema. Bilo je to kao da nisi živeo, a ipak prijatno. Uz dovoljno stapanja, Odin bi mogao skupiti hrabrost, osposobiti se da ode bez straha i bez... Ah, tako mu Sunca i svih zvezda, nije to nikakvo "odlaženje". Zašto koristiti tu svečanu frazu? Zna on i onu drugu reč koju niko ne koristi sem dece željne da nekako šokiraju svoje roditelje. Reč glasi: umreti. On se mora spremiti da umre bez straha, i da sa sobom povede Duu i Trita u smrt Ali kako? Nije to znao... Ne bez stapanja... 4c Trit je ostao sam u sobi, uplašen, ali tvrdo rešen da ne dozvoli da ista utiče na njega. Ima svoju treću bebu. Oseća njeno prisustvo u sebi. To je ono važno. To je ono jedino važno. Ali zašto onda, duboko u sebi, ima to uporno, mada slabo naslućivanje da to nije jedino važno? 5a Dua je bila postiđena u skoro neizdržljivoj meri. Dugo joj je trebalo da suzbije taj stid; da ga suzbije dovoljno da opet stekne sposobnost da misli. Žurila je - žurila - kretala se slepo u daljinu, što dalje od užasa peči-ne-doma; nije marila za to što ne zna kud ide niti gde se nalazi. Bila je noć, vreme kad nijedan pristojni Meki neće biti na površini, čak ni najneozbiljnija Emocionalka. Do izlaska sunca još je dugo ostalo. Dua je zbog toga bila zadovoljna. Sunce je hrana, a ona je u tom času mrzela hranu i mrzela ono što su joj učinili. Bilo je i hladno, ali je Dua toga bila samo udaljeno svesna. Šta se nje tiče hladnoća, mislila je, kad su nju upravo natovili da bi mogla da obavi svoju dužnost - natovili njen duh i njeno telo; posle toga, hladnoća i izgladnjavanje su joj maltene prijatelji. Sad je mogla da prozre Trita, Jadnik; njega je tako lako prozreti; njegovi postupci su čist instinkt, treba ga pohvaliti što je svoju želju sproveo tako hrabro. Odvažno se vratio iz pećina Tvrdih sa loptom hrane (a ona - ona ga je

baš tad osetila i mogla je znati šta se dešava da Trit nije bio toliko paralisan onim što čini da se nije usuđivao ni da misli o onom što čini, i da ona nije bila toliko paralisana onim što je ona činila i novom dubinom percipiranja da je propustila da oseti ono najvažnije za nju). Trit je to uneo u pećinu neprimećen. Namestio je svoju jadnu zamku, dekorisao je hranilište da bi primamio Duu. A ona se vratila, sva zajapurena od saznanja da je tako razređena da može i kroz stenu, sva postiđena zbog toga, i sklona da sažaljeva Trita. Tako puna stida i sažaljenja, jela je, i pomogla u začeću. Posle tog odnosa, jela je samo malo, retko, kao što je već bio njen običaj, i nikad na hranilištu, ali tad više nije bilo ni pritiska da pođe na hranilište. Trit više nije vršio pritisak na nju. Bio je zadovoljan (dakako) i zato više nije bilo ničeg što bi Duu postidelo, podsetilo na dužnost. Trit je ostavio loptu hrane na istom mestu. Nije rizikovao da je vraća dole; ostvario je ono što je želeo, pa je bilo najbolje i najlakše ostaviti loptu tamo gde je i ne misliti više na to. ... Dok ga nisu uhvatili. Ali pametni Odin je morao prozreti Tritov plan, morao je primetiti da do elektroda vode novi provodnici, morao je shvatiti šta Trit namerava. Sa Tritom o tome, nesumnjivo, nije razgovarao, jer bi time zbunio i uplašio jadnog dešnjaka, a Odin je uvek sa puno Ljubavi brinuo o Tritu. Naravno, nije ni bilo potrebno da Odin ma šta kaže. Bilo je potrebno samo da popuni praznine u Tritovom neveštom planu, da potpomogne da taj plan uspe. Dua više nije imala nikakvih iluzija. Znala je da je mogla primetiti ukus lopte hrane, neobičnu aromu, način kako je ta hrana počela da popunjava njenu strukturu ne dajući joj osećanje sitosti - da nije bio tu Odin koji ju je zapričavao. Bila je to zajednička zavera njih dvojice; bez obzira da li je Trit bio toga svestan ili ne. Kako je mogla da poveruje da se Odin iznenada pretvorio u pažljivog, savesnog učitelja? Kako je mogla da previdi zadnje namere? Njihova briga za nju bila je ustvari njihova briga za kompletiranje trijade dece, a to je već samo po sebi pokazivalo koliko im je malo bilo stalo do nje. Pa... Zastala je dovoljno dugo da oseti svoj umor. Uvukla se u jednu pukotinu u steni da bi se zaštitila od razređenog, hladnog vetra. Od sedam zvezda, dve su se našle u njenom vidnom polju. Gledala ih je odsutno, angažujući svoja spoljašnja čula trivijalnostima da bi se mogla bolje koncentrisati na unutrašnja razmišljanja. Bez iluzija. "Izdali su me", promrmlja ona. "Izdali." Zar ne mogu da vide dalje od samih sebe? Moglo se smatrati normalnim to što je Trit bio voljan da dopusti propast svega na svetu samo da bi stekao svoje bebe; Trit je stvorenje instinkta. Ali Odin? Odin je koristio razum, no da li je to značilo da je spreman sve da žrtvuje samo da bi mogao da uvežbava svoj razum? Zar je svaki produkt razuma samome sebi razlog postojanja - postojanja po svaku cenu? Ako je Estvald pronašao pozitron-pumpu, da li je to razlog da se ona koristi tako da čitav

svet, sa Tvrdima i Mekima podjednako bude stavljen na milost i nemilost onog naroda iz drugog univerzuma? Šta ako onaj drugi narod prestane sa korišćenjem pumpe, i svet ostane bez nje, a sa opasno ohlađenim Suncem? Ne, neće oni prestati; taj drugi narod je dopustio da bude naveden da počne, pa će isto tako dopustiti da bude naveden i da nastavi, sve do svog uništenja - a tad taj narod više neće biti potreban Racionalcima, ni onim Mekim ni onim Tvrdim - baš kao što je slučaj sa njom, Duom, koja im više nije potrebna i koja će sad morati da ode, da bude uništena. Izdali su i nju i taj drugi narod. Jedva primećujući šta radi, ututkavala se sve dublje i dublje u stenu Uvukla se sasvim. Više nije videla zvezde, nije bila na udaru vetra, nije bila svesna sveta. Postala je čista misao. Estvald: njega mrzi. On je personifikacija svega sebičnog i tvrdog On je izumeo pozitron-pumpu, on će uništiti čitav jedan svet u kome živi možda, na desetine hiljada bića. Neće ga pritom mučiti savest. Tako je povučen da se takoreći nikad ne pojavljuje, ali tako moćan da ga se izgleda, čak i Tvrdi plaše. Ako je tako, ona će se boriti s njim. Zaustaviće ga. Neka vrsta komunikacije pomogla je narodu iz drugog univerzuma da pripremi pozitron-pumpe. Odin je uporno spominjao poruke. Gde bi se mogle takve poruke čuvati? Kako bi one mogle izgledati? Kako bi se mogle okoristiti za nastavljanje komuniciranja? Zapanjuje kako jasno misli. Zapanjuje. Nalazi divlju radost u tome sto će moći da upotrebi misao kao oružje kojim će slomiti surove mislioce. Oni nju neće moći da zaustave, jer ona može da ide tamo gde ne može nijedan Tvrdi, nijedan Racionalac, nijedan Parental, tamo gde nijedna Emocionalka neće pristati da pođe. Mogla bi jednog dana biti uhvaćena, ali u ovom času to joj nije važno. Ona će otpočeti borbu da istera svoje - po svaku cenu - po svaku cenu - mada će u toj borbi morati da živi u steni, putuje kroz stenu, obilazi pećine Tvrdih, krade hranu iz akumulatora Tvrdih ako druge hrane nema, a kad može, da ulazi u jata drugih Emocionalki i hrani se sunčevim sjajem. Ali na kraju, očitaće im ona žestoku lekciju, a posle toga neka urade sa njom šta god žele. Biće spremna čak i da ode, tada - ali ne ranije. 5b Odin je bio prisutan kad se nova beba-Emocionalka rađala, beba u svakom pogledu savršena, ali nije bio u stanju da se tom događaju naročito obraduje. Čak je i Trit u svom zanosu sreće bio nekako pokunjen, mada je bebu pazio savršeno, kao što to Parental mora. Toliko je već vremena prošlo; od Due ni traga ni glasa. Nije "otišla" tj. umrla, jer nijedan Meki to ne može bez istovremenog odlaska cele trijade; ali, opet, nije ni živela sa njima. Činilo se kao da je otišla ne otišavši. Odin ju je video jednom, samo jednom, ne dugo posle onog njenog divljeg bekstva izazvanog saznanjem da je treća beba začeta. Prolazio je pored jedne grupe Emocionalki koje su se sunčale; lutao je vođen priglupom idejom da bi tako mogao naći Duu. One su se kikotale: retko

se dešavalo da Racionalac šeta u blizini grupe Emocionalki; počele su da se razređuju, upuštajući se time u masovno nepristojno, provokativno ponašanje. Celu tu gomilu glupačica vodila je samo jedna misao: da vidno pokažu da su Emocionalke. Odin je prema njima osećao samo prezir. Na njegovim glatkim oblinama nije se pojavio ni trag nekog uzbuđenog kretanja. Nije razmišljao o tim Emocionalkama; razmišljao je o Dui, o tome koliko je ona drugačija. Dua se razređivala samo iz svojih unutrašnjih potreba, nikad ni iz kojeg drugog razloga. Nikad nije pokušala nikog da privuče, i upravo zato bila je još privlačnija. Ako bi savladala sebe i pridružila se nekom jatu ovih praznoglavki, lako bi bilo primetiti je (čvrsto je verovao Odin) po tome što se ona Jedina ne bi razredila; verovatno bi se baš zgusnula, videći da se ostale razređuju. Razmišljajući o tome, Odin je osmotrio Emocionalke u suncu i zapazio da se jedna, zaista, nije razredila. Zastao je, onda pohitao ka njoj, ne mareći za Emocionalke koje su mu se našle na putu; a one su ludo cičale, brbljale, i dimno bežale tamo-amo nastojeći da mu se sklone s puta a da pritom ne ulete jedna u drugu, da ne počnu da se stapaju jedna s drugom - bar ne ovako na otvorenom, bar ne kad ih gleda jedan Racionalac. Stvarno je to bila Dua. Nije pokušala da se udalji. Držala se na svom mestu i ćutala. "Dua", reče on ponizno, "zar se ne vraćaš kući?" "Nemam ja dom, Odine", reče ona. Nije to rekla sa gnevom niti sa mržnjom - i upravo zato je zazvučalo užasno. "Kako možeš da kriviš Trita za ono što je učinio? Dua, ti znaš da taj jadnik ne ume razumno da misli." "Ali ti umeš, Odin. Ti si zagovarao moj um dok je njegova zamka hranila moje telo, zar ne? Razum ti je rekao da ćeš me ti prevariti daleko uspešnije nego što bi on to mogao." "Ne, Dua!" "Šta ne? Nisi li izveo veliku predstavu kako ćeš ti biti moj nastavnik, obrazovati me?" "Jesam, ali to nije bila predstava, bilo je stvarno. I nije bilo zbog toga što je Trit uradio. Ja tad nisam znao šta je on uradio." "To ne mogu da verujem." Bez žurbe je počela da teče, da se udaljuje. Pošao je za njom. Ostadoše sami. Sunce je prosipalo svoj crveni sjaj na njih. Okrenula mu se. "Samo jedno pitanje da ti postavim, Odin. Zašto si želeo da mi držiš nastavu?" "Zato što sam tako želeo", reče Odin. "Zato što uživam u držanju predavanja, i zato što je to stvar koju najviše volim - posle učenja, što ipak volim više." "I posle stapanja, naravno... Nije bitno", dodala je da bi sprečila njegovu reakciju. "Nemoj mi sad objašnjavati da si govorio o razumu a ne o instinktu. Ako istinski misliš to što kažeš o uživanju u nastavi; ako stvarno mogu da ti verujem; onda ćeš možda razumeti nešto od onoga što ću ti reći. Od kad sam te napustila, Odin, učila sam mnogo. Nije važno kako. Učila sam. U meni više nema ni traga Emocionalke, sem u fiziološkom pogledu. Unutra, tamo gde je važno, u celosti sam Racionalka, mada se nadam da ću imati više saosećanja

prema drugima nego što ga Racionalci pokazuju. Jedna od stvari koje sam saznala jeste šta smo, zapravo; šta smo ti i ja i Trit, i šta su sve druge trijade na ovoj planeti; šta zaista jesmo i šta smo oduvek bili." "A to je?" upita Odin. Bio je spreman da sluša dugo, koliko god je potrebno, i onoliko ćutljivo koliko je potrebno, samo da bi se ona vratila s njim kući, kad kaže sve što ima. Bio je spreman na svako pokajanje, spreman da radi sve što se od njega zatraži. Samo je jedno važno: da se ona vrati. Nešto mutno i mračno u njemu znalo je da se Dua mora vratiti dobrovoljno. "Šta smo? Pa, ustvari, nismo ništa, Odin", reče ona vedro, maltene sa smehom. "Nije li to čudno? Tvrdi su jedina živa vrsta na ovom svetu. Zar te o tome nisu obavestili? Postoji samo jedna vrsta živih bića. Ti i ja, mi Meki, nismo stvarno živi. Mi smo mašine, Odin. Moramo to biti, jer jedino Tvrdi su živi. Zar te tome nisu učili, Odin?" "Ali, Dua, to su besmislice", reče Odin zbunjeno. Duin glas postade oštriji. "Mašine, Odin! Prave nas Tvrdi! Uništavaju nas Tvrdi! Oni, Tvrdi, oni su živi, samo oni. O tome ne govore mnogo i ne moraju. Svi oni to znaju. Ali ja sam naučila da mislim, Odin, i sastavila sam, na osnovu sitnih nagoveštaja, sliku istine. Oni žive izuzetno dugo, ili ipak na kraju umru. Više ne rađaju; sunce više ne daje dovoljno energije za to. Pošto umiru veoma retko, ali se ne rađaju uopšte, njihov broj polako opada. Nema mladih da im donesu svežu krv i nove misli, i zato je starim, dugovečnim Tvrdima strašno dosadno. I šta misliš da zato rade, Odin?" "Šta?" Ovo ga je na neki način fasciniralo; bilo je odvratno ali fascinantno. "Proizvode mehaničku decu, koju mogu da podučavaju. Sam si to rekao, Odin. Više voliš da držiš nastavu nego ma šta drugo da radiš, sa izuzetkom učenja, i naravno stapanja. Racionalci se proizvode kao mentalna slika Tvrdih. Tvrdi se ne stapaju, a dalje učenje je za njih strašno kompleksno zato što već toliko znaju, onda šta im preostaje, šta ako ne zabava koju nalaze podučavajući druge? Racionalci samo zato i postoje, stvoreni su da bi mogli biti podučavani. Emocionalke i Parentali su stvoreni zato što su bili potrebni kao delovi samoodržavajuće mašine za proizvodnju novih Racionalaca. A novi Racionalci su neprestano potrebni zato što se stari brzo troše: nauče sve što naučiti mogu. Kad ostareli Racionalac, koji je apsorbovao znanja koliko je najviše mogao, treba da bude uništen, on taj proces smatra 'odlaženjem'; tako ga uče od početka, da bi poštedeli njegova osećanja. Naravno, sa Racionalcima odlaze i Emocionalke i Parentali. Ako su obezbedili da se začne nova trijada, više ničemu ne služe." "Ali to uopšte nije tako, Dua", uspeo je Odin da kaže. Nije imao nijedan argument kojim bi osporio njenu košmarnu viziju, ali je pouzdano znao da Dua nije u pravu. (Međutim, ovaj mali ubod sumnje u njemu - nije li to nagoveštaj da mu je to "pouzdano znanje" unapred veštački usađeno? Ne, naravno ne, jer onda bi ista varka bila usađena i Dui, zar ne? - Ili je Dua nesavršeni primerak Emocionalke, primerak koji je uspeo da se otrgne usađenim lažima i da... Ma šta on to pomišlja? Lud je koliko i ona.) "Izgledaš uznemiren, Odin. Jesi li siguran da nisam u pravu? Naravno, sad imaju pozitronsku pumpu i energije koliko god im treba i koliko će im ikada trebati. Uskoro će opet početi da rađaju. Možda to već čine. Neće im biti potrebne Meke mašine, i zato ćemo svi mi biti uništeni; pardon, mislila sam da

kažem - svi ćemo otići." "Ne, Dua", reče Odin naprežući se da ubedi sebe koliko i nju. "Ne znam odakle ti te ideje, ali Tvrdi nisu takvi. Ne uništavaju nas." "Nemoj lagati samog sebe, Odin. Jesu baš takvi. Spremni su da unište čitav jedan svet drugo-bića samo radi svog dobitka; da unište celu jednu vasionu, ako im je potrebno. Zar bi oklevali da unište nekoliko Mekih, radi svoje ugodnosti? - Ali jednu su grešku načinili. Negde je mašinerija podbacila, pa je racionalski um ušao u telo Emocionalke. Ja sam bežlevulja, znaš li to? Tako su me Emocionalke zvale kad sam bila dete, i bile su u pravu. Sposobna sam da rezonujem kao Racionalac, ali i da osećam kao Emocionalka. Pomoću te kombinacije, boriću se protiv Tvrdih." Odin je bio van sebe. Dua je svakako poludela, ali on to ne sme kazati. Mora nekako da je smiri i dovede kući, Naprežući se da zvuči iskreno, reče: "Dua, kad odemo, ne bivamo uništeni." "Ne? A nego šta nam se dešava?" "Ja... ne znam. Mislim da odemo u neki drugi svet, u neki bolji i srećniji svet, i postanemo kao... kao ... pa, postanemo mnogo bolji nego što smo." Dua se nasmejala. "Gde si to čuo? Jesu li ti Tvrdi to rekli?" "Nisu, Dua, Siguran sam, na osnovu mojih sopstvenih misli, da to mora biti tako. Od kad si ti otišla, o tome sam mnogo razmišljao." "Onda manje razmišljaj pa ćeš manja budala biti", reče Dua. "Jadni Odin! Zbogom." Počela je opet da teče u daljinu, onako retka. Odavala je utisak zamorenosti. Odin zazva za njom: "Ali čekaj, Dua. Sigurno želiš da vidiš našu novu bebu srednjašicu." Nije odgovorila. Vikao je za njom. "Kad ćeš doći kući?" Nije odgovorila. Nije više išao za njom. Samo je gledao za njom, ojađen do krajnjih granica, a ona se smanjivala u daljini i nestala. Nije rekao Tritu da ju je video. Kakve bi koristi od toga bilo? Nije više video Duu. Počeo je uporno da se vrzma po omiljenim sunčalištima Emocionalki toga kraja; od toga nije odustajao ni kad su pojedini podozrivi Parentali počeli da izlaze i da ga motre, gonjeni svojim glupim sumnjama (Trit je bio mentalni div u poređenju sa većinom Parentala). Odsustvo Due bolelo ga je svakog dana sve više. Sa proticanjem svakog dana, u njemu je jačala svest da se u njemu nagomilava strah zbog Duinog odsustva. Nije znao uzrok tome. Jednog dana, kad se vratio u svoju pećinu-dom, video je da ga tu čeka Losten. Ozbiljan i učtiv, stajaše Losten u pećini; Trit mu je pokazivao novu bebu i trudio se da beba, šaka izmaglice, ne dotiče Tvrdoga. Losten reče: "Stvarno je lepotica, Trit. Zove se Derala?" "Derola", ispravio ga je Trit. "Ne znam kad će se Odin vratiti. Mnogo on luta..." "Evo mene, Losten", reče Odin žurno. "Trit; skloni bebu; tako. Dobar si ti momak." Trit je sklonio bebu, a Losten se, sa vidnim olakšanjem, okrenu Odinu. "Mora biti da si srećan što si kompletirao trijadu", reče Losten.

Odin je želeo da odgovori nekakvom učtivom beznačajnošću, ali nije uspeo; zapao je u ojađeno ćutanje. Donedavno je u njemu raslo neko osećanje drugarstva sa Tvrdima, mutno osećanje ravnopravnosti koje mu je omogućavalo da s njima razgovara kao sa ravnima. Duino ludilo na neki način je to pokvarilo. Odin je znao da ona nije u pravu, pa ipak je pristupio Lostenu opet onako kruto kao u davnim danima kad je mislio da je stvarno daleko inferioran u odnosu na Tvrde, da je - mašina? "Da li si viđao Duu?" reče Losten. Bilo je to istinsko pitanje, a ne prazna učtivost. Odin je tu razliku mogao jasno da oseti. "Samo jednom, T..." (Zamalo da kaže "Tvrdi gospodine" kao da je opet dete ili kao da je Parental) "Samo jednom, Losten. Ona ne želi da se vrati kući." "Mora da se vrati", reče Losten blago, "Ne znam kako to da postignem." Losten ga je gledao uozbiljeno. "Znaš li šta ona radi?" Odin se nije usuđivao da pogleda u Lostena. Da li je Losten otkrio Duine lude teorije? Šta će biti preduzeto zbog toga? Načinio je, ne progovarajući, odrečan znak, "Ona je krajnje neobična Emocionalka, Odin. To znaš, zar ne?" "Da", uzdahnu Odin. "A i ti si neobičan, na svoj način, i Trit na svoj. Sumnjam da bi ijedan drugi Parental na svetu imao toliko hrabrosti i inicijative da ukrade akumulator, ili perverzne ingenioznosti da ga onako upotrebi. Vas troje sačinjavate najneobičniju trijadu koja je u našim spisima ikada spomenuta najneobičniju svih vremena." "Hvala." "Ali ta trijada ima i neke nezgodne aspekte; pojavljuju se stvari na koje nismo računali. Mi smo želeli da ti držiš nastavu Dui zato što smo mislili da je to najblaži i najbolji mogući način da je privolimo da dobrovoljno obavi svoju funkciju. Nismo računali sa Tritom koji je baš tad izveo svoju nerazumnu akciju. Niti smo, da ti kažem iskreno, pretpostavili da će ona tako besomučno reagovati na činjenicu da bića u drugom univerzumu moraju biti uništena." "Trebalo je pažljivije da odgovaram na njena pitanja", reče Odin kukavno. "Ne bi to pomoglo. Počela je sama da skuplja saznanja. Ni na to nismo računali. Odin, žao mi je, ali moram ti reći ovo: Dua je postala smrtna opasnost; pokušava da stopira pumpu." "Ali kako može? Ne može da stigne do nje, a i kad bi mogla, ne poseduje znanje koje bi joj omogućilo da ma šta učini." "Jest, ali može da stigne do nje." Losten je oklevao, onda nastavio. "Ona ostaje utopljena u stenu sveta, a tu je bezbedna jer joj tu ništa ne možemo." Odinu je trebalo neko vreme da shvati stvarno značenje tih reči. Reče: "Nijedna odrasla Emocionalka ne bi..." "Spremna je ona na to. I to čini. Nemoj traćiti vreme u raspravljanju oko ovoga... Dua može da se probije do svake tačke u pećinama. Od nje ništa nije skriveno. Proučila je one poruke koje smo dobili iz drugog univerzuma. Naime, nismo baš apsolutno sigurni da ih je proučila, ali nema drugog načina da objasnimo ovo što se dešava." "Joj, joj, joj." Odin se klatio napred-nazad; njegova površina bila je sva neprovidna od sramote i jada. "Zna li Estvald za sve to?"

Losten sumorno reče: "Zasad ne zna, ali jednog dana mora čuti." "Ali šta će ona učiniti sa svim tim porukama?" "Ona ih koristi kao bazu da razradi način slanja sopstvenih poruka u drugi univerzum." "Ali ona ne može znati ni način prevođenja, ni način transferisanja." "Naučila je oba. Ona o tim porukama sad zna više nego Estvald. Ona je jedan užasavajući fenomen, Emocionalka koja zna da misli i koja se izmakla kontroli." Odin je zadrhtao. Izmakla kontroli? Baš tako bi se moglo govoriti o mašini! "Pa ne mogu stvari biti baš tako rđave", reče on. "Mogu", reče Losten. "Već je slala poruke. Bojim se da je pokušala da navede bića iz drugog univerzuma da zaustave svoj deo pozitron-pumpe. Ako oni to urade pre nego što njihovo Sunce eksplodira, mi ćemo, na ovoj strani, biti bespomoćni." "Ali u tom slučaju.. "Nju moramo zaustaviti, Odin." "A-ali kako? Mislite eksplozivom.. Glas ga je izdao. Odin je imao neku mutnu svest o tome da Tvrdi imaju sredstva pomoću kojih u steni sveta kopaju pećine; ta sredstva jedva da su ijednom upotrebljena otkad je populacija sveta počela da se smanjuje, pre mnogo vekova. Da li će Tvrdi odrediti Duinu poziciju u stenama i upotrebiti eksploziv? "Ne", reče Losten energično. "Dui ne možemo naneti nikakvu štetu." "Možda bi Estvald mogao. .." "Ni Estvald joj ne može naneti nikakvu štetu." "Onda šta činiti?" "Od tebe zavisi, Odin. Samo od tebe. Mi smo bespomoćni. Zavisimo od tebe." "Od mene? Ali šta mogu ja?" "Razmisli o tome", reče Losten urgirajućim glasom. "Razmisli o tome." "Da razmislim - o čemu?" "Ne mogu da kažem više od toga", reče Losten, koji kao da je bio na mukama. "Razmišljaj! Vremena ima tako malo." Okrenuo se i otišao; kretao se, za Tvrdoga, neobično brzo, kao da nema poverenja u sebe, kao da se boji da će, ako ostane, kazati više nego što sme. Odin je samo mogao da gleda za njim, pometen, zbunjen... izgubljen. 5c Trit je imao veoma mnogo posla. Bebama je potrebno mnogo nege, ali za negu levokrilnog i desnokrilnog deteta zajedno nije potrebno onoliko truda koliko za negu same srednje bebe. Oko srednjašice onako savršene, kao što je Derola, treba se potruditi i više. Treba je uvežbavati, umirivati, paziti da se ne uliva u kojekakve okolne predmete, ubeđivati je da se zgušnjava i da se odmara. Tek posle dugog vremena opet je video Odina ali za taj susret, zapravo, nije mario. Derola mu je oduzimala sve vreme. Na Odina je naišao u trenutku kad je Odin ležao u uglu, u udubljenju gde

mu je bio ležaj; Odin je razmišljao tako intenzivno da se sav prelivao duginim bojama. Trit se iznenada setio. Reče: "Da li je Losten bio ljut zbog Due?" Odin se sa trzajem prenuo iz razmišljanja. "Losten?... Da, bio je ljut. Dua pravi veliku štetu." "Trebalo bi da ona dođe kući, zar ne?" Odin je zurio u Trita. "Trit", reče on, "moraćemo da ubedimo Duu da dođe kući. Prvo moramo da je nađemo. Ti to možeš. Sad imaš novu bebu, i tvoja parentalska osetljivost je veoma izoštrena. Pomoću tog čula možeš da nađeš Duu." "Ne", reče Trit šokirano. "To služi za Derolu. Bilo bi pogrešno upotrebiti to za Duu. Sem toga, ako Dua želi da bude daleko sad kad beba srednjašica čezne za njom - a Dua je jednom i sama bila beba srednjašica - onda bi možda bilo bolje da mi naučimo da živimo bez Due." "Ali, Trit, zar ne želiš da se opet stapaš?” "Pa, trijada je sad kompletna." "Nije stapanje samo radi toga." "Ali gde da pođemo da bismo je našli?" reče Trit. "Potreban sam maloj Deroli. Ona je majušna beba. Ne želim da je ostavljam." "Tvrdi će obezbediti da se neko o njoj brine. Ti i ja ćemo poći u pećine Tvrdih i naći Duu." Trit je o tome porazmislio. Baš ga briga za Duu. Ni do Odina mu, nekako, nije stalo. Postoji samo Derola. "Jednog dana", reče on. "Jednog dana, kad Derola bude starija. Ne pre." "Trit", reče Odin urgentno, "moramo da nađemo Duu. Inače... inače će nam bebe biti oduzete," "Ko će nam oduzeti?" reče Trit. "Tvrdi." Trit je zaćutao. Ništa nije mogao da kaže. Ovako nešto još nikad nije čuo. Ovako nešto njemu je nepojmljivo. Odin reče: "Trit, moramo otići. Sad znam zašto. O tome sam razmišljao još od kad mi je Losten... ali ostavimo to sad. Dua i ti takođe morate otići. Sad, kad znam razlog toga, osetićeš i ti da moraš. Nadam se - verujem - da će i Dua osetiti da mora. Moramo otići uskoro, jer Dua uništava svet." Trit je uzmicao. "Ne gledaj me tako, Odin. Od toga osećam... Prisiljavaš me..." "Ne prisiljavam te, Trit", reče Odin žalosno. "Radi se prosto o tome da ja sad znam, i zato ti moraš... Ali moramo naći Duu." "Ne, ne." Trit se grdno mučio, pokušavajući da se odupre. U Odinu je postojalo nešto novo, nešto užasavajuće; egzistencija se nezadrživo bliži kraju. Neće biti Trita, a ni bebe srednjašice. Svaki drugi Parental čuva svoju bebu srednjašicu dugo, a Trit će svoju izgubiti takoreći odmah. Nije to pošteno, nije fer. Trit je dahtao. "Dua je kriva za ovo. Neka ona ode prva." Odin reče smrtnim mirom: "Nema drugog načina nego da svi mi, nas troje, odjednom... I Trit je shvatio da je to tačno - da je to tačno - da je to tačno...

6a Dua je osećala da je tanka, hladna, kao pramičak magle. Njeni pokušaji da se odmara na otvorenom prostoru i da apsorbuje sunčani sjaj okončani su onog dana kad ju je Odin pronašao. Njena ishrana na akumulatorima Tvrdih bila je neredovna. Nije se usuđivala da dugo boravi izvan bezbednosti stene, zato je jela žurno, na brzinu, i nikad dovoljno. Bila je neprestano svesna gladi, utoliko više što ju je boravak u steni iscrpljivao. Činilo se kao da Duu sad sustiže kazna za sve ono vreme koje je provela gledajući zalaske sunca i jedući nedovoljno. Glad i umor je izdržavala samo zato što ju je držao rad koji je obavljala. Ponekad se nadala da će je Tvrdi uništiti - ali tek kad završi svoj posao. Dokle god je ona u steni, Tvrdi su bespomoćni. Ponekad ih je osećala dok su se kretali, naravno van stene, kroz svoje otvorene prostore: bili su uplašeni. Ponekad joj se pričinjavalo da strahuju za nju, ali to naravno nije moglo biti istina. Kako bi mogli oni strahovati za nju, bojati se da će ona otići zbog gladi i iscrpljenosti? Ne, oni se sigurno plaše nje, plaše se mašine koja ne funkcioniše onako kako je predviđeno; užasnuti su pred razmerama njenog talenta; uplašeni toliko da su već i od samog straha bespomoćni. Pažljivo ih je izbegavala. Uvek je znala gde su; zato nisu mogli ni da je uhvate ni da je zaustave. Nisu mogli da motre na sva mesta uvek. Dua je stekla utisak da može, kad hoće, da im oduzme i onaj minimum perceptivnosti koji normalno imaju. Iskovitlala se iz stene i proučila sačuvane kopije poruka koje su stigle iz drugog univerzuma. Ne znaju Tvrdi da ona to traži; a i kad bi poruke sakrili, ma gde, ona bi ih ipak pronašla. Ako bi ih uništili, ništa zato; Dua ih je već zapamtila. U početku nije razumela te poruke, ali dugim boravkom u stenama njena perceptivnost se postojano povećavala, i Dua kao da je počela da razume bez razumevanja. Nije znala šta koji simbol znači, ali su ti simboli u njoj izazivali određena raspoloženja. Izabrala je neke znake i urezala ih na materijal koji će otići u drugi univerzum. Napisala je: P-A-A-Š. Pojma nije imala šta bi to moglo značiti, ali ti oblici kao da su joj nagoveštavali strah; trudila se, što je najbolje mogla, da piše tako da se i bića u drugom univerzumu uplaše. Možda će drugo-bića, proučavajući njenu poruku, osetiti strah. Kad su odgovori stigli, Dua je osetila da iz njih izbija uzbuđenje. Nije uvek uspevala da se dočepa tih odgovora; ponekad su Tvrdi uspevali da ih nađu pre nje. Ali Tvrdi nisu mogli da pročitaju te poruke niti da osete emocije sadržane u porukama. Zato nije marila za izgubljene poruke. Tvrdi nju neće zaustaviti u njenom naumu - pa ma šta u međuvremenu saznali. Čekala je da joj stigne neka poruka koja će doneti upravo ono osećanje koje joj je potrebno. I poruka je stigla: P-U-M-P-A L-O-Š-A. Ta poruka je donela onaj strah i onu mržnju za kojima je Dua tragala. Zato je uzvratila proširenim oblikom te poruke: još straha... još mržnje... da bi narod u drugom univerzumu razumeo. Sad će taj narod zaustaviti pumpu.

Tvrdi će morati da nađu neki drugi put, neki drugi izvor energije; ne sme se dozvoliti da do energije dođu uništenjem svih onih hiljada drugo-bića. Počela je da se odmara predugo, da pada u neku vrstu tuposti, u steni. Očajnički je želela hranu; vrebala je priliku da ispuzi. Ali koliko god očajnički želela hranu iz akumulatora, još većim očajanjem je priželjkivala da taj akumulator bude prazan: da iz njega isisa i poslednju česticu hrane i da zna da energija više neće stizati, da je svoj zadatak obavila. Najzad je izašla i ostala bezumno dugo, crpeći energiju iz jednog akumulatora. Nadala se da će ga iscrpiti do kraja, isprazniti, da će se uveriti da više ništa ne stiže u njega - ali stizalo je: punio se ponovo. Bio je to neiscrpan izvor - neiscrpan - neiscrpan. Pokrenula se. Zgađeno se odmakla od akumulatora. Znači, pozitronpumpe nastavljaju sa radom. Zar njene poruke nisu ubedile bića iz druge vasione da zaustave pumpe? Zar nisu primili te poruke? Ili nisu osetili značenje? Mora da pokuša ponovo. Mora da postigne da poruka bude jasnija od jasnog. Uključiće svaku kombinaciju simbola koja, po njenom osećaju, prenosi osećanje opasnosti; svaku kombinaciju koja znači molbu da se stane. Očajnički je počela da rastapa površinu metala, urezujući simbole; energiju koju je upravo povukla iz akumulatora počela je da troši bez ikakvog uzdržavanja. Crpla je iz sebe sve dok nije potrošila sve i ostala umornija nego ikad. PUMPA NE STOP NE STOP MI NE STOP PUMPU MI NE ČUJEMO OPASNOST NE ČUJEMO NE ČUJEMO VI STOP PUMPU MOLIMO VI STOP PUMPU PA I OVDE ONA STOP MOLIMO VI STOPIRAJTE OPASNOST OPASNOST OPASNOST STOP STOP VI STOPIRAJTE PUMPU. Više od toga nije mogla učiniti. U njoj ničeg više nije bilo, ostao je samo grozan bol koji ju je rastrzao. Postavila je poruku na mesto odakle će poruka moći da bude transferisana. Nije čekala da Tvrdi, ne znajući, pošalju poruku. Zaslepljena bolom, pokrenula je kontrolne aparate onako kako je videla da to Tvrdi čine. Našla je, nekako, snage i za to. Poruka je iščezla. Ali i pećina je počela da iščezava, zahvaćena purpurnim svetlucanjem Duine vrtoglavice. Ona... odlazi... prosto zbog... iscrpljenosti. Odin... Tri... 6b Odin je došao. Tekao je brže nego ikad u životu. U prvi mah se oslanjao na Tritova čula izoštrena radi nove bebe, ali kad je došao bliže Dui, mogao je i svojim, tupljim čulima da oseti njeno prisustvo. Mogao je, bez ičije pomoći, da oseti da se svest Due gasi, treperi, zamire. Jurnuo je napred, a Trit je za njim trupkao najbrže što je mogao, gušeći se i dovikujući: "Brže.. brže..." Odin ju je našao na pragu kolapsa, jedva živu; smanjila se. Nikad nije video odraslu Emocionalku toliko sitnu. "Trit", reče on, "donesi akumulator ovamo. Ne - ne - ne pokušavaj da je nosiš. Suviše se istanjila da bi bilo mogućno nositi je. Požuri. Ako potone u pod... Počeše da se okupljaju Tvrdi. Stigli su, naravno, kasno; oni nemaju

sposobnost da na distanci osete druge forme života. Da je samo od njih zavisilo, Dua ne bi bila spasena. Otišla bi; bila bi uistinu uništena, mrtva – a sa njom bi umrlo i nešto veće, nešto za čije postojanje Dua i ne zna. Evo, Dua polako crpe životnu snagu iz akumulatora. Tvrdi stoje oko njih, ćutke. Odin ustaje, novi Odin koji tačno zna šta se dešava. Zapovedničkim, ljutitim pokretom pokazuje im da odu - i oni odlaze. Bez reči. Bez protivljenja. Dua se miče. Trit kaže: "Je l' joj dobro, Odin?" "Tišina, Trit", kaže Odin. "Dua?" "Odin?" Prošaputala je to. Pomakla se. "Mislila sam da sam otišla." "Ne još, Dua. Ne još. Prvo moraš da jedeš i da se odmoriš." "I Trit je ovde?" "Ovde sam, Dua", kaže Trit. "Ne pokušavajte da me vratite", kaže Dua. "Gotovo je. Uradila sam ono što sam želela, Pozitronska pumpa će... uskoro stati, u to sam sigurna. Tvrdima će Meki biti i dalje potrebni, pa će nastaviti da se brinu o vama dvojici, ili bar o deci," Odin ne odgovara. Ne dozvoljava ni Tritu da ma šta kaže. Pušta da se zračenje uliva u Duu polako, sasvim sporo. Ponekad ga i obustavi da bi se Dua malo odmorila, onda ga ponovo pušta. Dua počinje da mumla: "Dosta. Dosta." Njena supstanca sad se uvija energičnije. Odin je i dalje hrani. Najzad progovara. "Dua, nismo bili u pravu", kaže. "Nismo mašine. Znam tačno šta smo. Došao bih kod tebe i ranije, da sam ranije saznao, ali nisam saznao sve dok me Losten nije zamolio da razmislim. Razmišljao sam; veoma uporno; pa i tako, zamalo da do saznanja stignem prerano." Dua ječi; Odin prekida i neko vreme ćuti. "Čuj, Dua", kaže on. "Zaista postoji samo jedna vrsta živih bića Tvrdi jesu jedina živa bića na ovom svetu. To si pogodila; do te tačke si bila u pravu. Ali to ne znači da Meki nisu živi; to samo znači da smo mi deo iste te vrste. Meki su nezreli oblici Tvrdih. Prvo smo deca Meki, onda smo odrasli Meki, onda postanemo Tvrdi. Razumeš li?" Trit kaže, blag u svojoj zbunjenosti: "Šta? Šta?" "Ne sada, Trit", kaže Odin. "Ne sada, Razumećeš i ti, ali ovo je za Duu." Neprestano posmatra Duu koja počinje da se preliva kao opal. "Čuj, Dua", nastavlja on, "Kad god se stapamo, kad god se trijada stopi, postanemo Tvrdi, jedan Tvrdi. Svaki Tvrdi sastoji se od tri bića stopljena u jedno; zato i jeste tvrd. Ono vreme kad smo stopljeni i nesvesni: tad smo jedan Tvrdi. Ali to nam je bilo samo privremeno stanje koga se posle nismo mogli setiti. Nikad nismo mogli dugo da ostanemo Tvrdi; uvek smo morali da se vratimo. Ali tokom čitavog svog života razvijali smo se. Izvesne ključne faze razvoja obeležene su rađanjem beba. Kad se rodi i treća beba, Emocionalka, otvori se mogućnost za prelazak na ono završno. Tad se um Racionalca, samo on, priseti onih privremenih boravaka u stanju tvrdoće. Tada, i samo tada, on može da upravlja jednim novim, savršenim stapanjem koje će formirati Tvrdoga zauvek, tako da trijada može da otpočne novi život, ujedinjeni život učenja i intelekta. Rekao sam ti da je odlazak nešto kao novo rođenje. Tad sam

pokušavao da napipam nešto što mi nije bilo stvarno jasno. Sad znam." Dua ga je gledala i pokušavala da se osmehne. "Kako se možeš pretvarati da u to veruješ, Odin?" reče ona, "Da je to tako, zar ti Tvrdi ne bi to rekli još odavno; i ne samo tebi nego svima nama?" "Nisu mogli, Dua. Jednom, davno, stapanje je bilo samo spajanje atoma tela. Međutim, evolucija je postepeno dovela do pojave uma. Čuj me, Dua: stapanje je sad i stapanje umova, ali to je mnogo teže, mnogo delikatnije, Da bi Racionalac mogao da upravlja stapanjem baš kako treba, i da bi ono moglo ostati permanentno, potrebno je da on dostigne izvestan stupanj razvoja. Taj stupanj je dostignut onog časa kad on, bez tuđe pomoći, shvati istinu; kad njegov um konačno postane tako oštar da može da se priseti šta se dešavalo tokom svih onih privremenih ujedinjavanja, pri stapanjima. Ako bi Racionalcu to neko drugi rekao, proces bi bio upropašćen. Ne bi se moglo odrediti vreme za ono finalno savršeno stapanje. Nastao bi nesavršen Tvrdi, Kad me je Losten preklinjao da razmišljam, mnogo je rizikovao. Možda se čak desilo... nadam se da nije..." Zastao je, nastavio. "Sve ovo posebno važi baš za nas, Dua. Već mnogo generacija Tvrdi veoma pažljivo kombinuju trijade da bi dobili izuzetno sposobne Tvrde. Naša trijada bila je najbolja koju su ikad stvorili. Naročito ti, Dua. Naročito ti. Losten je svojevremeno bio ona trijada koja je rodila tebe: ti si njihova beba-srednjašica. Jedan deo Lostena bio je tvoj Parental. Losten te je poznavao. On te je doveo Tritu i meni." Dua se pridigla u sedeći položaj. Glas joj je bio skoro normalan. "Odin! Da Li ti sve ovo izmišljaš da bi me umirio?" Trit se meša. "Ne, Dua. Osećam i ja. Osećam i ja. Ne znam tačno šta, ali osećam." "I oseća, Dua", kaže Odin. "Osetićeš i ti. Zar ne počinješ da se prisećaš kakav si Tvrdi bila tokom naših stapanja? Zar ne želiš da se stopimo sada? Još ovaj, poslednji put? Poslednji put?" On podiže Duu. Grozničava je. Opire se, ali ne mnogo. Počinje da se razređuje. "Ako je istina to što kažeš, Odin", kaže ona bolno, "ako treba da postanem jedan Tvrdi, onda, čini mi se, moramo biti neki važan Tvrdi. Je li tako?" "Najvažniji. Najbolji ikad stvoren. Ozbiljno to kažem... Trit, dolazi ovamo. Ovo nije zbogom, Trit, Bićemo zajedno, kao što smo oduvek i želeli. Dua, i ti. I ti, Dua." Dua kaže: "Onda možemo da nateramo Estvalda da uvidi da se pumpanje ne sme nastaviti. Prisilićemo.. Stapanje počinje. U presudnom trenutku, Tvrdi opet počinju da ulaze, jedan po jedan. Odin ih više ne vidi jasno: počeo je da se stapa sa Duom. Nije kao pri ranijim stapanjima; nema ekstaze; stvar se odvija glatko, hladno, sasvim mirno. Oseća kako postaje deo Due, delimično Dua, i kako čitav svet počinje da se uliva u njegove/njene izoštrene percepcije. Pozitronpumpe i sad rade - to ona/on oseća - ali zašto rade? On je sada i Trit, i oštro osećanje gorkog gubitka ispunjava njegov/njen/njegov um. Jaoj, moje bebe. Krik, poslednji krik njegove svesti kao Odina, ali to je već, zapravo, krik Due. "Ne, ne možemo zaustaviti Estvalda. Mi smo Estvald. Mi..."

Krik koji bejaše Duin, a opet ne Duin, prestao je. Nema više nikakve Due. Nikad više neće postojati nikakva Dua. Ni Odin. Ni Trit. 7abc Estvald iskoračuje napred i kaže žalosno Tvrdima koji su se okupili i koji čekaju - kaže pomoću vibracija vazduha: "Sad sam permanentno sa vama. Ima mnogo posla..." ...bore se uzalud? 1 Selena Lindstrom se vedro smešila. Hodala je onim lakim odskočnim dodirima koji su turiste u prvi mah iznenađivali, da bi im se uskoro dopali zbog svoje specifične gracioznosti. "Vreme je za ručak", reče ona raspoloženo. Sva hrana je odgajana ovde, gospodo i dame. Možda na taj ukus niste navikli, ali sve je to hranljivo... Evo, ovde, gospodine. Sigurna sam da vam neće smetati to što ćete sedeti sa damama... Samo čas. Biće mesta za sve. Žao mi je, u pogledu pića moći ćete da birate, ali u pogledu glavnog jela ne. Biće teletina... Ne, ne. Tekstura i ukus su veštački dodati, ali zapravo je vrlo dobra." Onda je i sama sela, sa neznatnim uzdahom i još neznatnijim posustajanjem svog prijatnog izraza lica. Jedan iz grupe sede tačno naspram nje. "Ne zamerate?" reče. Pogledala ga je brzo, prodorno. Posedovala je, naravno, sposobnost brzog ocenjivanja. Ovaj nije ličio na nekog ko bi pravio probleme, "Ni najmanje", reče ona, "Ali zar vi niste sa nekim u ovoj grupi?" Odmahnuo je glavom. "Nisam. Ovde sam sam. A i da nisam, Zemljose ne volim baš bog-zna-kako." Opet ga je pogledala. Imao je oko pedeset godina i neki umorni izgled od koga su odudarale samo njegove blistave, radoznale oči. Nepogrešivo se u njemu prepoznavao Zemljanin, izmučen gravitacijom. "Zemljos je izraz koji se koristi na Mesecu, i nije baš najlepši", reče ona. "Sa Zemlje sam", reče on, "pa prema tome mogu da ga koristim a da se niko ne uvredi, nadam se. Sem ako vama smeta." Selena je slegnula ramenima kao da kaže: kako vi želite. Kao i mnoge druge devojke sa Meseca imala je oko očiju neki blago orijentalni izgled, ali kosa joj je bila boje meda a nos istaknut. Bila je neosporno privlačna, mada ni u kom slučaju primer klasične lepote. Zemljanin je zurio u pločicu sa imenom. Ta pločica se nalazila na njenoj bluzi, na gornjem nagibu njene visoke, ne prevelike leve dojke. Zaključila je da zaista zuri u pločicu a ne u dojku, iako je ta bluza, kad svetlost na nju padne pod određenim uglom, postajala poluprovidna. Ispod bluze nije nosila nikakav drugi deo odeće.

On reče: "Ima li ovde mnogo Selena?" "O, da. Na stotine, rekla bih. Takođe Sintija, Diana i Artemida, "Selena', je pomalo zamorno. Među mojim poznanicima sa imenom Selena, polovinu zovu 'Sili' a drugu polovinu 'Lena'." "Od ta dva, šta ste vi?" "Nijedno, Ja sam Selena, sva tri sloga. Se-LEE-na", reče ona, naglašavajući jako srednji slog, "To, za one koji uopšte koriste moje prvo ime." Na Zemljaninovom licu pojavio se mali osmeh i tamo se održavao kao da to lice, nekako, nije na osmehe naviklo. "A šta ako vas neko upita da li prodajete bar malo Selena?" reče on. "Nikad me više to ne upita ponovo!" reče ona čvrsto. "Ali, pitaju li vas?" "Uvek ima budala." Do njihovog stola stigla je kelnerica i spustila tanjire brzim, glatkim pokretima. Zemljanin je bio vidno impresioniran. "Vi to tako radite da se čini kao da sami plove nadole", reče on kelnerici. Kelnerica se nasmešila i otišla dalje. Selena reče: "Ne pokušavajte da izvedete istu stvar. Ona je naviknuta na gravitaciju i sposobna da to izvede." "A ja ako pokušam, sve će mi poispadati iz ruku? Je li tako?" "Napravićete krasan haos", reče ona. "Pa dobro, neću pokušati." "Dobri su izgledi da će neko uskoro pokušati. Tanjir će početi da tone prema podu, taj neko će pokušati da ga zgrabi, promašiće, i ujedno će, izgledi su deset prema jedan, izleteti iz svoje stolice. Mogla bih da ih upozorim, ali to nikad ne pomogne, samo im posle bude još neprijatnije. Svi ostali će se smejati, mislim, svi turisti, jer mi ostali smo to videli toliko puta da nam više nije smešno, a posle se mora i počistiti." Zemljanin je pažljivo podizao svoju viljušku. "Vidim šta hoćete da kažete. Čak i najprostiji pokret čini se čudnim." "Zapravo, naviku ćete steći prilično brzo. Bar za takve sitne stvari kao što je jedenje. Hodanje je teže. Nikad nisam videla Zemljanina da ovde efikasno trči. Nikad stvarno efikasno." Neko vreme jeli su u tišini. Onda on reče: "Šta znači to 'L'?" Opet je gledao njenu pločicu sa imenom, na kojoj je pisalo "Selena Lindstrom, L." "To prosto znači Luna", reče ona prilično nezainteresovano, "da bih se razlikovala od imigranata. Ovde sam rođena." "Zaista?" "Nema tu šta da vas čudi. Društvo ovde funkcioniše već pola stoleća. Zar mislite da se ovde ne rađaju bebe? Imamo ljude koji su ovde rođeni i koji sad imaju unuke," "Koliko ste stari?" "Trideset dve", reče ona. Izgledao je zapanjen. "Naravno", promumla. Selena je uzvila obrve. "Hoćete reći da razumete? Većini Zemljana se to mora objašnjavati." "Znam dovoljno", reče Zemljanin, "da znam da je većina vidljivih znakova

starenja posledica neizbežne pobede gravitacije nad tkivom - opuštanje obraza, opuštanje grudi. Pošto je Mesečeva gravitacija jedna šestina zemaljske, nije stvarno teško shvatiti da će ljudi zadržati mladoliki izgled," "Samo izgled", reče Selena. "To ne znači da smo mi ovde besmrtni. Naš životni vek traje približno koliko i na Zemlji, ali starost nam je u većini slučajeva prijatnija." "To nije mali dobitak... Naravno, postoje i kazne, pretpostavljam." Upravo je bio otpio svoj prvi gutljaj kate. "Morate da pijete ovu...." Zastao je da nađe pravu reč, ali je nađenu reč sigurno odbacio, jer nije nastavio. "Mogli bismo da uvozimo hranu i pića sa Zemlje", reče ona! Ovo ju je zabavljalo. "Ali bilo bi to dovoljno samo da hrani deo nas tokom jednog dela vremena. Bilo bi to besmisleno, jer isti prostor možemo da iskoristimo za donošenje vitalnijih stvari. Sem toga, navikli smo na ovo đubre... Sem ako niste nameravali da upotrebite još jaču reč?" "Ne za kafu", reče on. "Jaču reč sam rezervisao za hranu. Ali poslužiće i reč 'đubre'... Recite mi, gospođice Lindstrom, jednu stvar U programu razgledanja nisam primetio protonski sinhrotron." "Protonski sinhrotron?" Završavala je svoju kafu. Njene oči počinjale su da klize po sobi, kao da procenjuje u kom momentu da opet digne sve ove ljude na noge. "To je vlasništvo Zemlje, i nije dozvoljen pristup turistima." "Hoćete reći, Lunari nemaju tamo pristupa." "A, to ne. Ništa slično neću da kažem. Većina zaposlenih tamo su Lunari. Radi se prosto o tome da vlada Zemlje određuje propise, turistima ulaz zabranjen." "Voleo bih da ga vidim", reče on. "Sigurna sam da biste voleli... Doneli ste mi sreću: na pod nije palo ništa od hrane, i niko od ovih blagoslovenih ljudi i žena." Ustala je i rekla: "Dame i gospodo, krenućemo kroz desetak minuta. Molim ostavite tanjire tamo gde su. Toaleti su na raspolaganju svima koji žele da ih upotrebe, a onda idemo u postrojenja za procesovanje hrane. Tamo hrana kakvu ste upravo probali postaje mogućna." 2 Selenin stan bio je, naravno, mali i kompaktan, ali i komplikovan. Prozori su bili panoramski; prikazivali su zvezdane prizore koji su se smenjivali polako i nasumično, nikad ne ostvarujući sličnost sa ma kojom stvarnom konstelacijom. Kad god bi Selena zaželela, na svakom od ta tri prozora moglo se postići teleskopsko uveličanje. Upravo to je Beron Nevit mrzeo. Najčešće bi ugasio te prizore, i to - prilično divljačkim pokretom, i rekao: "Kako možeš to da podnosiš? Ti si jedina osoba koju poznajem koja ima ukus toliko rđav da ovako nešto radi. Ove magline i zvezdane grupe - ne bi se za njih moglo reći da postoje." Na to bi Selena hladnokrvna slegnula ramenima i rekla: "Šta je postojanje? Otkud znaš da one napolju stvarno egzistiraju? Sem toga, ovo mi daje osećanje slobode i kretanja. Mogu li to imati u sopstvenom stanu ako mi se sviđa?"

Onda bi Nevil nešto promumlao i pokušao, sa pola volje, da podesi kontrolne aparate na onaj položaj u kome ih je našao, a Selena bi rekla: "Ma, pusti!" Nameštaj je sav bio u glatkim oblinama, a zidovi pokriveni apstraktnim dekoracijama smirenih, nenametljivih boja. Nigde nije bilo prikazano ništa što bi se moglo smatrati živim bićem. "Živa bića su Zemlja", rekla bi Selena, "ne Mesec." Sada je, ulazeći, zatekla u stanu, kao i toliko puta ranije, Nevila; Berona Nevila koji se odmarao na krhkom kauču. Na jednoj nozi imao je sandalu, a druga sandala ležala je pokraj njega tamo gde ju je odbacio. Na njegovom stomaku, neposredno iznad pupka, nalazilo se nekoliko crvenih finija: tu se zamišljeno češao. Ona reče: "Spremi nam kafu, Berorse, a?", i iskliznu iz svoje odeće jednim dugim, gracioznim pokretom. To je propratila uzdahom olakšanja. Pustila je da odeća padne na pod. Onda ju je jednim nožnim prstom šutnula u ugao. "Koje je olakšanje izvući se iz ovoga", reče ona. "Najgori deo posla je to što moram da se obučem kao Zemljos." Nevil, koji je otišao u kuhinjski ugao, nije obraćao pažnju na njene reči; slušao ih je i ranije, "Šta nije u redu sa tvojim zalihama vode?" reče on. "Prilično su prazne." "Jesu li?" upita ona. "Pa, suviše sam trošila, pretpostavljam. Samo budi strpljiv." "Da li si imala ikakvih problema danas?" Slegnula je ramenima. "Ne. Veoma uobičajeno, sve od reda. Ono: gledaš ih kako se teturaju, kako se prave da lm hrana nije odvratna, i znaš da se pitaju da li će se od njih zatražiti da se svuku. Ne bih se iznenadila ako to pomišljaju... Odvratna mogućnost." "Postaješ moralistkinja?" Doneo je na sto dve male šolje kate. "U ovom slučaju lažni stid je potreban. Oni su zborani, trbušasti, mlohavi i puni bakterija. Baš me briga šta piše u pravilima o karantinu: puni su bakterija... Šta ima novo kod tebe?" Beron je odmahnuo glavom. Bio je, za Lunara, masivno građen; oči je na neki skoro zlovoljan način sužavao, i to je postalo trajni sastavni deo njegove fizionomije. Ali su mu crte lica ujednačene i veoma zgodne, pomislila je Selena. "Ništa zapanjujuće", reče on. "Još čekamo promenu komesara. Moraćemo da vidimo kakav je taj Gotštajn." "Može li taj napraviti probleme?" "Ne više nego što je već napravljeno. Najzad, šta mogu oni? Ne mogu da se infiltriraju. Nemoguće je maskirati Zemljosa tako da liči na Lunara." Ipak, izgledao je uznemireno. Selena je otpijala kafu i gledala ga pronicljivo. "Možda su neki Lunari iznutra Zemljani." "Da, i želeo bih da znam koji. Ponekad pomislim da ne mogu imati poverenja u... Ma, dobro. Traćim neverovatne količine vremena sa svojim sinhrotronskim projektom, a ne postižem ništa. Nemam sreće sa prioritetima." "Verovatno nemaju poverenja u tebe, i ja im ne zameram. Kad se ti bar ne bi tako konspirativno šunjao unaokolo." "Ne činim ništa takvo. Za mene bi bilo silno zadovoljstvo da izađem iz

sinhrotronske sobe i ne vratim se nikad, ali onda bi oni stvarno postali sumnjičavi... Selena, ako si pravila džumbus sa svojom zalihom vode, pretpostavljam da ne možemo da popijemo još po jednu šoljicu." "Ne možemo. Ali ako je došlo dotle, treba reći da si mi ti pomogao da straćim vodu. Dvaput si se ovde tuširao prošle nedelje." "Daću ti jedan bon za vodu. Nisam znao da brojiš." "Ja ne brojim - moj nivo vode broji." Završila je svoju šoljicu kafe. Zamišljeno je jurila u njenu prazninu. "Uvek prave grimase zbog ove kafe", reče ona. "Turisti. A meni nikad nije jasno zašto. Meni je ukusna. Jesi li ikad okusio zemaljsku kafu, Berone?" "Nisam", reče on kratko. "Ja jesam, Jednom. Neki turista je prokrijumčario, paketiće nečega što je on nazivao 'instant-kafom'. Ponudio mi je izvesnu količinu kafe u zamenu za onu stvar. Činilo se da smatra da je to poštena razmena." "I ti si pila?" "Bila sam radoznala. Kafa je bila gorka, podsećala je na metal. Bila mi je odvratna. Onda sam mu rekla da je mešanje rasa protivno Lunarskim običajima, pa je on postao gorak i podsećao na metal." "To mi nikad nisi pričala. Nije ništa pokušao, a?" "To te se možda baš i ne tiče, a? Pokušao nije. Da je pokušao, u gravitaciji pogrešnoj za njega, bacila bih ga odavde do hodnika jedan." Onda je nastavila. "A, da, Još jedan Zemljos mi se približio danas, insistirao je da sedi sa mnom," "A šta ti je ponudio u zamenu za tucanje koje tako delikatno nazivaš 'onom stvari'?" "Prosto je sedeo tamo." "I zurio u tvoje grudi?" "One su tu da se u njih zuri, ali on zapravo nije zurio. Gledao je moju pločicu sa imenom. Uostalom, šta te briga šta je on fantazirao? Fantazije su besplatne, a ja ne moram da ih ispunjavam. O čemu misliš da ja fantaziram? Da odem u krevet sa nekim Zemljaninom? I da on postigne ono što se može očekivati od nekoga ko pokušava da se snađe u gravitacionom polju na koje nije navikao? Ne kažem da se to nije radilo, ali ja to nisam radila, a nisam čula ni da se iko mnogo dobro proveo. Je li to jasno? Mogu li se sad vratiti na ovog Zemljosa? Kome je blizu pedeset? I koji očigledno nije bio straobalno zgodan ni kad mu je bilo dvadeset?... Interesantna je pojava, međutim; to moram za njega da priznam." "U redu. Nije mi neophodan mini-opis. I šta ima da se kaže o njemu?" "Raspitivao se o protonskom sinhrotronu!" Nevil ustade, klateći se pomalo, što je skoro neizbežno posle brzog pokreta pri niskoj gravitaciji. "Šta je pitao o sinhrotronu?" "Ništa. Zašto se toliko uzbuđuješ? Zatražio si da ti kažem ako se ikad išta neobično pojavi u vezi sa ma kojim turistom. Učinilo mi se da je ovo neobično. Niko me nikad ranije nije pitao o sinhrotronu," "U redu." Zastao je malo, a onda normalnim glasom rekao: "Zašto je bio zainteresovan za sinhrotron?" "Pojma blagog nemam", reče Selena. "Samo je pitao da li ga može videti. Možda se radi o tome da je to turista koji se interesuje za nauku. Ali čini mi se da je to moglo biti i izmišljanje, samo da bih se ja zainteresovala za njega."

"Pretpostavimo da si se zainteresovala. Kako se on zove?" "Ne znam. Nisam ga pitala." "Zašto nisi?" "Zato što se nisam zainteresovala za njega. Šta ti zapravo želiš? Uostalom, to što se raspituje pokazuje da je turista. Da je fizičar, ne bi morao da pita, bio bi tamo." "Draga moja Selena", reče Nevil. "Dozvoli da ti objasnim, U sadašnjoj situaciji, ko god zatraži da vidi protonski sinhrotron neobičan je tip, i mi o njemu hoćemo da znamo što-šta. I zašto je pitao baš tebe?" Žurno je odšetao do drugog kraja sobe i vratio se kao da hoće da istroši malo energije. Onda reče: "Ti si ekspert za te besmislice. Da li nalaziš da je interesantan?" "Seksualno?" "Znaš šta hoću da kažem. Nemoj se igrati, Selena." Selena reče, očito protiv volje: "Interesantan je, čak na uznemiravajući način. Ali ne znam zašto. Ništa nije rekao. Ništa nije učinio." "Interesantan i uznemiruje, dakle? Onda ćeš se ponovo videti s njim." "I šta ću učiniti?" "Otkud ja znam? To je tvoja nadležnost. Saznaj kako se zove. Saznaj i sve drugo što možeš. Imaš prilično mozga, prema tome upotrebi ga za malo praktične ljubopitljivosti, za promenu." "A, tako", reče ona. "Naređenja sa visokog mesta. U redu." 3 Komesarov stan se, bar po veličini, niukoliko nije razlikovao od stana ma kog drugog Lunara. Na Mesecu nije bilo mesta, čak ni za zemaljske funkcionere; nije bilo luksuznog rasipanja, čak ni da bi se simbolizovala matična planeta. Niti je, što se toga tiče, bilo ikakvog načina da se izmeni dominantna činjenica o Mesecu - činjenica da se živi podzemno i u slaboj gravitaciji - čak ni za najvažnijeg Zemljanina koji je ikad živeo. "Čovek je još uvek zarobljenik svoje životne sredine", uzdahnuo je Luis Montez. "Dve godine sam na Mesecu. Bilo je trenutaka kad sam padao u iskušenje da ostanem ali... već zalazim u godine. Upravo sam prevalio četrdesetu, pa ako nameravam da se ikad vratim na Zemlju, biće bolje da to učinim odmah. Ako budem iole stariji, neću moći da se readaptiram na punu gravitaciju." Konrad Gotštajn imao je samo trideset i četiri godine, a izgledao je čak i mlađi. Imao je široko, okruglo lice krupnih crta, onakvo kakvo se među Lunarima ne viđa, onakvo kakvo bi oni nacrtali na karikaturi Zemljosa. Nije bio masivne građe - ne isplati se slati masivno građene ljude na Mesec – a glava mu je izgledala prevelika za telo. On reče (govorio je planetarnim standardnim jezikom, akcentom koji se primetno razlikovao od Montezovog akcenta): "To zvuči kao da se izvinjavate." "To i činim. To i činim", reče Montez. Dok je u Gotštajnovo lice bila maltene ugrađena dobra volja, duge uzane crte Montezovog lica bile su skoro do komičnog stupnja žalostive. "Izvinjavam se u dva smisla. Sramota me je što napuštam Mesec jer to je jedan privlačan svet pun uzbuđenja. Ali me je

sramota i zbog toga što se osećam tako postiđeno; trebalo bi da bez oklevanja prihvatim terete Zemlje - i gravitacioni, i svaki drugi." "Da, pretpostavljam da će biti teško opet primiti na sebe onih preostalih pet šestina", reče Gotštajn. "Na Mesecu sam tek nekoliko dana, a već mi se čini da je jedna šestina G baš fina." "Neće vam se tako činiti kad počne zatvor i kad počnete svaki dan da pijete mineralno ulje", reče Montez sa uzdahom, "ali to će proći... I nemojte misliti da možete da imitirate lakoću gazele samo zato što se osećate lakim. Postoji tu jedna određena veština." "To sam shvatio." "To mislite da ste shvatili, Gotštajne. Niste videli kengura kako hoda, zar ne?" "Na televiziji." "To vam ne daje pravi osećaj za to. Morate probati. To je ispravan način da se prelazi ravna lunarna površina brzo. Noge se pokrenu unazad zajedno i otisnu vas u skok koji bi na Zemlji bio običan skok iz mesta. Dok letite kroz vazduh, noge se premeste napred; neposredno pre nego što ćete dotaći tlo, noge opet počnu da zamahuju unazad; otisnu vas opet; i tako dalje. To kretanje čini se, po zemaljskim standardima, sporim, zato što se otiskujete samo uz pomoć slabe gravitacije, ali svaki skok je duži od sedam metara, a količina mišićnog napora potrebna da se održavate u vazduhu - ako ima vazduha - minimalna je. Stiče se osećaj letenja..." "Jeste li vi to pokušali? Možete li vi to da izvedete?" "Pokušavao sam, ali nijednom Zemljaninu to ne može stvarno poći od ruke. Uspevao sam da izvedem čak i do pet skokova odjednom, što je dovoljno da se stekne ono osećanje; taman dovoljno da čovek poželi i više, ali onda naiđe neizbežni pogrešni proračun, gubitak sinhronizacije, pa se spotaknete i tumbate daljih pola kilometra. Lunari su učtivi i nikad vam se ne smeju. Naravno, njima je to lako. Počnu kao deca i odmah nauče, bez problema." "Ovo je njihov svet", zahehetao se Montez, "Pomislite kakvi bi oni bili na Zemlji." "Ne bi ni bili na Zemlji. To ne mogu. Pretpostavljam da je to prednost za nas. Mi možemo da boravimo i na Mesecu i na Zemlji. Oni mogu da žive samo na Mesecu. Skloni smo da to zaboravimo zato što gubimo iz vida razliku između Lunara i imija." "I koga?" "Tim izrazom ovde nazivaju imigrante sa Zemlje; one koji žive na Mesecu manje-više permanentno, ali su na Zemlji rođeni i odrasli, imigranti, naravno, mogu da se vrate na Zemlju, ali pravi Lunari nemaju ni te kosti ni te mišiće da bi izdržali zemaljsku gravitaciju. U vezi sa tim, rana i storija Meseca zabeležila je neke tragedije." "Zar?" "O, da. Neki su se vratili sa svojom decom rođenom na Mesecu. Mi smo skloni da zaboravimo. Imali smo svoju Krizu; nekoliko umiruće dece ne čini nam se značajnom pojavom u poređenju sa ogromnim žrtvama pretrpljenim krajem dvadesetog veka i tokom svih onih kasnijih događaja. Ovde na Mesecu, međutim, pamte svakog Lunara koji je dospeo u gravitaciju Zemlje i umro... Mislim da im to pomaže da se osete zasebnim svetom."

Gotštajn reče: "Mislio sam da su me na Zemlji temeljito pripremili u pogledu znanja, ali sad se čini da ću imati još mnogo da učim." "Nemoguće je sa pozicije na Zemlji naučiti sve o Mesecu. Zato sam vam ostavio kompletan izveštaj, kao što je ostavio i moj prethodnik meni. Videćete da je život na Mesecu fascinantan ali u ponečemu i mukotrpan. Sumnjam da ste na Zemlji jeli mesečevu hranu; ako se oslanjate samo na opise, nećete biti pripravni za stvarnost..... Ali moraćete da naučite da je volite. Rđava je. Politika je ne dovoziti zemaljsku robu ovamo. Moramo da jedemo i pijemo ovdašnje proizvode." "Vi to činite već dve godine. Valjda ću preživati." "Nisam to činio neprekidno. Povremeno se ide na odmor, na Zemlju. To je obavezno, morate ići hteli-ne-hteli. Siguran sam da su vam to rekli." "Da", reče Gotštajn. "Svejedno koliko ovde vežbate, moraćete s vremena na vreme da se podvrgnete punoj gravitaciji, prosto zato da podsetite svoje kosti i mišiće kako to izgleda. A dok budete na Zemlji, ješćete. Ponekad nešto hrane i prošvercuju ovamo." Gotštajn reče: "Moj prtljag je pažljivo pregledan, naravno, ali pokazalo se da je u mom džepu od kaputa bila jedna konzerva usoljene govedine. Ja je nisam primetio. Nisu ni oni." Montez se polako nasmešio i sa oklevanjem rekao: "Podozrevam da ćete sada ponuditi da to podelimo." "Neću", reče Gotštajn odmeravajući reči pažljivo. Mreškao je svoj veliki okrugli nos. "Upravo sam se spremao da kažem, sa svom tragičnom uzvišenošću koju bih mogao sakupiti: 'Evo, Montez, uzmi ovo sve! Potreba tvoja veća je nego potreba moja'." Zaplitao se malčice pokušavajući ovo da izgovori, zato što je na planetarnom standardnom jeziku retko koristio drugo lice jednine. Montezov osmeh se raširio, pa nestao. Odmahnuo je glavom. "Ne, Kroz nedelju dana imaću zemaljske hrane koliko god mogu da pojedem. Vi, ne. Vama će tokom sledećih godina biti dostupno samo nekoliko zalogaja; isuviše vremena ćete provesti u žaljenju zbog ove sadašnje velikodušnosti. Zadržite sve to... insistiram. Zaslužio bih vašu mržnju ex posto facto." Izgledao je ozbiljan. Gledao je Gotštajnu pravo u oči i položio mu ruku na rame. "Sem toga", reče on, "postoji nešto o čemu želim da popričam sa vama, ali to sam odlagao jer ne znam kako da pristupim toj temi, a ova hrana bi bila izgovor za dalje odlaganje." Gotštajn je istog časa ostavio zemaljsku konzervu. Njegovo lice ni na koji način nije moglo poprimiti uozbiljenost Montezovog, ali glas mu je bio ozbiljan i čvrst. "Postoji li nešto što niste mogli da javljate svojim depešama, Montez?" "Postoji nešto što sam pokušavao da javim, Montez, ali nisam znao kako da se izrazim, a Zemlja nije bila vešta da me shvati, tako da komunikaciju nismo ostvarili. Možda ćete vi biti uspešniji. Nadam se da hoćete. Jedan od razloga što nisam tražio da se moje službovanje ovde produži je i taj što ne mogu više da prihvatam tu odgovornost: da ne uspevam da ostvarim komunikaciju." "To zvuči ozbiljno." "Želeo bih da postignem da zvuči ozbiljno. Iskreno govoreći, zvuči više

smešno. U lunarnoj koloniji ima sve u svemu desetak hiljada ljudi. Nešto manje od polovine su rođeni Lunari. Sputava ih nedostatak resursa, nedostatak prostora, surov svet - pa ipak - pa ipak." "Pa ipak?" reče Gotštajn ohrabrujućim tonom. "Nešto se ovde događa - ne znam tačno šta - što bi moglo biti opasno." "Kako bi moglo biti opasno? Šta oni mogu? Da ratuju protiv Zemlje?" Gotštajnovo lice je zatreperilo, na ivici osmeha. "Ne, ne. Stvar je finija od toga." Montez je prešao rukom preko lica, trljajući oči zlovoljno. "Dopustite da vam iskreno kažem: Zemlja je izgubila nerv." "Šta vam to znači?" "Pa, kako to drukčije kazati? Približno u vreme kad ja lunarna kolonija uspostavljana, Zemlja je prošla kroz svoju Veliku krizu. To no moram da vam pričam." "Ne morate", reče Gotštajn sa prizvukom gađenja. "Sad je stanovništvo dve milijarde, a vrhunac je svojevremeno bio šest milijardi." "Ovako je mnogo bolje za Zemlju, zar ne?" "A, nesumnjivo, mada bih želeo da se našao neki bolji način da se to smanjenje ostvari... Ali iza tih događaja ostalo je jedno permanentno osećanje nepoverenja prema tehnologiji; ogromna inertnost; odsustvo želje da se rizikuje, da se ide u promene, iz straha od mogućih posledica. Veliki, potencijalno opasni pokušaji napušteni su zato što je bilo više straha od opasnosti nego želje za postignućem." "Pretpostavljam da govorite o programu genetičkog inženjerstva." "To je naravno najspektakularniji slučaj, ali ne i jedini", reče Montez gorko. "Iskreno rečeno, ne mogu se uzbuđivati što smo napustili genetičko inženjerstvo. Ono je predstavljalo seriju neuspeha." "Izgubili smo svoju šansu i u pogledu intuicionizma," "Nikad nije bilo ni najmanjeg dokaza da je intuicionizam poželjan, a bilo je mnogo indikacija njegove nepoželjnosti... Sem toga, što reći o samoj lunarnoj koloniji? Nju svakako ne bismo mogli smatrati indikacijom da Zemlja stagnira." "Baš to jeste", reče Montez energično, "Lunarna kolonija je mamurluk, poslednji ostatak perioda pre Krize; nešto što je preneto, ali kao poslednji, tužni korak čovečanstva napred, pre početka velikog povlačenja." "To zvuči suviše dramatično, Montez." "Ne bih rekao, Zemlja odstupa. Čovečanstvo je u povlačenju, svuda sem na Mesecu. Lunarna kolonija je čovekova granica, ne samo fizički nego i psihološki. Ovaj svet nije pokriven mrežom života koja bi se mogla poremetiti; nema kompleksnu životnu sredinu u delikatnoj ravnoteži koja bi se mogla narušiti. Na Mesecu, sve što je čoveku korisno, bez izuzetka je čovekovom rukom napravljeno. Mesec je svet stvaran od početka ljudskom rukom, i to polazeći od najosnovnijeg. Nema prošlosti." "Pa?" "Na Zemlji smo izgubili srčanost zato što čeznemo za pastoralnom prošlošću koja nikad nije stvarno postajala; koja, štaviše, i da je postojala, nikad ne bi mogla ponovo postojati. Tokom Krize ekologija je bila znatno

narušena, pa se sad snalazimo sa ostacima, tako da smo uplašeni, uvek uplašeni... Na Mesecu ne postoji prošlost za kojom bi se moglo čeznuti ili o njoj sanjati, nema drugih pravaca sem napred." Monteza kao da su raspaljivale sopstvene reči. "Gotštajne", nastavi on, "ja sam to posmatrao dve godine; vi ćete to gledati bar još toliko. Postoji neka vatra ovde na Mesecu; neumorno plamtenje. Oni se šire u svakom pravcu. Šire se fizički. Svakog meseca buše nove hodnike, dovršavaju nove stanove, otvaraju prostor za novo stanovništvo. Što se tiče resursa, šire se. Pronalaze nove konstrukcione materijale, nove izvore vode, nove žile minerala za specijalne namene. Povećavaju svoje sunčane baterije, šire svoje fabrike elektronike... Pretpostavljam da znate da su ovih deset hiljada ljudi ovde na Mesecu sada vodeći snabdevači Zemlje u pogledu minielektronskih aparata i finih biohemijskih proizvoda." . "Znam da su važan snabdevač." "Zemlja samu sebe laže, prijatnosti radi. Mesec je glavni snabdevač. Ako se ovako nastavi, u bliskoj budućnosti može biti i jedini... Ovde se ostvaruje i intelektualni rast. Gotštajne, rekao bih da na Zemlji nema ni jedne talentovane mlade osobe orijentisane na nauku koja ne sanja - mutno, a možda i ne baš tako mutno - o tome da jednog dana ode na Mesec. Pošto se Zemlja povlači od tehnologije, akcija se odvija na Mesecu." "Pretpostavljam da govorite o protonskom sinhrotronu?" "To je jedan primer. Kad je poslednji put na Zemlji izgrađen nov sinhrotron? Ali to je samo najveći, najdramatičniji primer; nije jedini, pa čak ni najvažniji. Ako želite da znate koji je najvažniji naučni aparat na Mesecu..." "Nešto toliko tajno da mi nisu rekli?" "Ne, nešto toliko očigledno da na to niko, reklo bi se, ne obraća pažnju. To su ovih deset hiljada mozgova ovde. Najboljih deset hiljada mozgova koji uopšte postoje. Jedina čvrsto povezana grupa od deset hiljada ljudskih mozgova orijentisana, emocionalno i principski, ka nauci." Gotštajn se vrpoljio nervozno. Pokušao je da pomakne svoju stolicu. Stolica je bila zavrtnjima pričvršćena za pod i nije se mogla pomaći, a Gotštajn, pokušavajući da je pomakne, poče da isklizava iz nje. Montez ispruži ruku da ga pri drži. "Izvinjavam se", reče Gotštajn crveneći. "Navići ćete se na gravitaciju." "Ali", reče Gotštajn, "zar vi ne prikazujete stvari mnogo gorim nego što jesu? Zemlja nije baš neka planeta neznalica, Mi smo razvili elektron-pumpu, To je čisto zemaljsko dostignuće. Nijedan Lunar nije sa tim imao nikakve veze." Montez je odmahnuo glavom i progunđao nekoliko reči na svom maternjem jeziku, španskom. Nisu zvučale miroljubivo. "Jeste li ikada sreli Frederika Halama?" reče. Gotštajn se nasmešio. "Jesam, zaista jesam. Otac Pumpe. Verujem da te reči nosi istetovirane na prsima." "Sama činjenica da se smešite i to govorite dokazuje, zapravo, da je moje gledište istinito. Zapitajte se: da li je čovek poput Halama stvarno mogao biti otac elektron-pumpe? Ta priča može proći kod rulje koja nimalo ne razmišlja, ali činjenica je - i to će vam biti jasno ako zastanete da o tome razmislite - da

ne postoji nikakav Otac Pumpe. Para-ljudi, narod u para-univerzumu, ko god da su i šta god to bilo, pronašli su Pumpu. Halam je bio njihov slučajni instrument. Čitava Zemlja je njihov slučajni instrument." "Bili smo dovoljno pametni da iskoristimo njihovu inicijativu." "Da, kao što su krave dovoljno pametne da jedu seno koje im damo. Pumpa nije znak da čovek gleda u budućnost. Upravo je obrnuto." "Ako je Pumpa korak unazad, onda je nazadovanje dobro, kažem ja. Ne bih želeo da budem bez Pumpe." "A ko bi želeo? Ali poenta je u tome što Pumpa savršeno odgovara sadašnjem raspoloženju na Zemlji. Beskonačna količina energije, po ceni koja je, izuzimajući održavanje, maltene jednaka nuli, i uz zagađenje jednako nuli. Ali na Mesecu nema elektron-Pumpi." "Pretpostavljam da ne postoji potreba za njima", reče Gotštajn. "Sunčane baterije daju Lunarima koliko im treba. Beskonačnu količinu energije, po ceni koja je, izuzimajući održavanje, maltene jednaka nuli, i uz zagađenje jednako nuli... Je l' tako glasila litanija?" "Jeste, zaista, ali solarne baterije su u celosti ljudski proizvod. To je poenta koju hoću da istaknem. Bila je projektovana jedna elektron-pumpa i za Mesec; učinjen je pokušaj da se ona instalira." "I?" "I nije radila. Para-ljudi nisu prihvatili tungsten. Ništa se nije dogodilo." "To nisam znao. Zašto nije?" Montez je izražajno uzdigao pleća i obrve. "Kako bi se to moglo saznati? Mogli bismo, na primer, pretpostaviti da para-ljudi žive na svetu oko koga se ne okreće nijedan satelit; da nemaju predstavu o zasebnim a bliskim svetovima, nastanjenim; da su, našavši jedan takav svet, propustili da potraže još jedan. Ko zna? - Uglavnom, para-ljudi nisu zagrizli. Mi sami, bez njih, nismo bili u stanju da učinimo ništa." "Mi sami.', reče Gotštajn zamišljeno. "Kad to kažete, mislite na Zemljane?" "Da." "A Lunari?" "Oni se nisu mešali." "Da li su bili zainteresovani?" "Ne znam. Uglavnom iz toga proističu moja nesigurnost i moj strah. Lunari - Naročito rođeni Lunari - ne osećaju kao Zemljani. Ne znam kakvi su im planovi, šta nameravaju. Ne mogu da saznam." Gotštajn je izgledao zamišljen. "Ali šta oni mogu? Imate li ikakav razlog da pretpostavite da nam spremaju neko zlo; ili da imaju ikakvu moć da Zemlji učine zlo, čak i ako to žele?" "Na to pitanje ne mogu da odgovorim. Oni su privlačan i inteligentan narod. Čini mi se da ne poseduju pravu mržnju, ni pravi gnev, pa čak ni pravi strah. Ali možda se to samo meni tako čini. Ponajviše me uznemirava upravo to sto ne znam sigurno." "Zemlja kontroliše naučnu opremu na Mesecu, rekao bih." "Tako je. Kontroliše protonski sinhrotron. Kontroliše radio-teleskop na suprotnoj strani Meseca. Kontroliše optički teleskop od sedam i po metara... Dakle, svu veliku opremu, a ona je tu već pedeset godina," "A šta je urađeno od tada?"

"Zemljani su od tada uradili vrlo malo." "A Lunari?" "Nisam siguran. Njihovi naučnici rade u velikim instalacijama, ali ja sam jednom pokušao da proverim njihove kartice dolaska na posao i odlaska s posla. Postoje praznine." "Praznine?" "Mnogo vremena provode izvan tih velikih instalacija, kao da imaju neke svoje laboratorije, zasebne." "Pa dobro, ako proizvode svoju mini-elektroniku i fine biohemikalije, to se može i očekivati, zar ne?" "Da, ali - Gotštajne, ne znam. Plašim se svog neznanja." Usledila je umereno duga pauza, Gotštajn reče: "Montez, pretpostavljam da mi sve ovo govorite da bih bio oprezan i da bih pokušao da utvrdim šta Lunari rade?" "Pa tako nekako, valjda", reče Montez neveselo. "Ali vi čak ne znate ni da li uopšte išta rade." "Osećam da rade." "Dakle, čudno", reče Gotštajn. "Trebalo bi da se trudim da vas izvučem iz tog vašeg misticizma i straha - ali, začudo..." "Začudo šta?" "Vozilo koje me je spustilo na Mesec spustilo je još nekoga na Mesec. Mislim, dabome, stigla je cela velika grupa, ali jedno lice, samo jedno, probudilo je u meni neku uspomenu. Nisam razgovarao sa tim čovekom nisam imao prilike - i o tome dalje nisam razmišljao. Ali ovaj naš razgovor je pritisnuo dugme, i iznenada sam se setio njega..." "Da?" "Jednom sam bio u nekakvom komitetu koji se bavio pitanjima vezanim za elektron-pumpu. Pitanjima bezbednosti." Nasmešio se na tren. "Vi biste to mogli nazvati Zemljinim izgubljenim nervom. Mi svuda brinemo o bezbednosti - i to je dobro, do vraga, bez obzira da li smo izgubili ili nismo izgubili nerv. Detalji mi izmiču, ali u nekoj vezi sa tom raspravom video sam to lice, isto koje sam video i sad u vozilu. U to sam siguran." "Smatrate li da je to značajno?" "Nisam siguran. Asociram nešto uznemiravajuće u vezi sa tim licem. Ako budem uporno razmišljao, možda će mi se vratiti. U svakom slučaju, biće bolje da pribavim listu putnika i da vidim da li mi neko ime nešto znači. Ne sviđa mi se to, Montez, ali izgleda da ste me vi pokrenuli." "Nije to loše", reče Montez. "Drago mi je što je tako. A što se tiče tog čoveka; možda je on samo beznačajni turista koji će kroz dve nedelje otići, ali drago mi je što o tim stvarima razmišljate. .." Gotštajn kao da ga nije slušao, "On je fizičar, ili već nekakav naučnik", promrmlja. "Siguran sam u to. Povezujem ga sa opasnošću..." 4 "Zdravo", reče Selena vedro. Zemljanin se okrenuo. Prepoznao ju je takoreći trenutno. "Selena! Je li

tako? Selena?" "Tačno! Ispravno izgovoreno. Uživate?" Zemljanin ozbiljno reče: "Itekako. Ovde shvatam koliko je naše stoleće jedinstveno. Ne tako davno bio sam na Zemlji, umoran od svog sveta, umoran od sebe. Onda sam pomislio: pa dobro, da živim pre sto godina jedini način da odem sa ovog sveta bio bi da umrem, ali sada - mogu na Mesec." Nasmešio se bez stvarnog veselja. "Jeste li sad, na Mesecu, srećniji?" reče Selena, "Malčice." Osvrnuo se, "Zar nemate rulju turista o kojima morate da se brinete?" "Ne danas", reče ona veselo. "Ovo je moj slobodan dan. Ko zna, možda ću uzeti i dva ili tri slobodna dana. Dosadan je to posao." "Onda je to baš očajno: imate slobodan dan a naleteli ste na jednog turistu," "Nisam naletela na vas. Pošla sam da vas tražim. A pokazalo se da vas je teško naći. Nije trebalo sami da odlutate." Zemljanin ju je gledao zainteresovano. "Zašto biste me vi tražili? Volite li Zemljane?" "Ne", reče ona otvoreno i bez ustezanja. "Muka mi je od njih. Ne dopadaju mi se u principu, a to što se sa njima stalno družim čini da antipatija postane još gora." "Pa ipak ste pošti da me tražite, a niko na svetu - pardon, niko na Mesecu - ne bi me mogao ubediti da sam mlad i zgodan." "I da jeste, to ne bi pomoglo. Zemljani me ne interesuju; to je poznato svakome sem Beronu." "Onda zašto ste me tražili?" "Zato što se može biti zainteresovan i na druge načine, i zato što je Beron zainteresovan." "A ko je Beron? Vaš mladić?" Selena se nasmejala. "Beron Nevil. Nije mi on samo mladić. Kad nam se hoće, nas dvoje se zabavimo seksualno." "Pa, na to sam mislio. Imate li dece?" "Jednog dečka. Ima deset godina. Boravi uglavnom u zoni za dečake. Da vam uštedim sledeće pitanje: nije Beronov sin. Možda ću roditi Beronovo dete ako još uvek budemo zajedno kad mi bude odobreno drugo dete - ako mi bude odobreno drugo dete... Manje više sam sigurna da će mi biti odobreno." "Veoma ste otvoreni." "U vezi sa stvarima koje ne smatram tajnim? Naravno... Dakle, šta biste sad voleli da radite?" Hodali su duž hodnika od mlečno bele stene. U steni su se nalazili, kao njen sastavni deo, tamni komadići 'mesečevog dragulja' koji na većem delu površine Meseca leži rasut, tako da svako može uzeti koliko hoće. Selena je na nogama imala sandale koje kao da su jedva ikad doticale tlo; on je imao čizme debelih đonova koji su mu svojom olovnom težinom pomagali da hoda a da se svaki korak ne pretvori u mučenje. Taj hodnik bejaše jednosmeran. Povremeno ih je preticalo po koje malo električno vozilo, prolazeći mimo njih skoro nečujno. Zemljanin reče: "E, šta bih voleo da radim? To je baš širok poziv. Da li

biste voleli da postavite komplet graničnih uslova tako da vas ne bih svojim odgovorima nehotice uvredio?" "Fizičar ste?" Zemljanin je oklevao. "Zašto pitate?" "Samo da bih čula šta ćete reći. Znam da ste fizičar." "Kako?" "Niko sem fizičara ne govori o "postavljanju kompleta graničnih uslova". A naročito niko od onih koji dolazeći na Mesec prvo žele da vide protonski sinhrotron." "Da li ste me zato tražili? Zbog toga što se čini da sam fizičar?" "Zbog toga me je Beron uputio da vas potražim. Jer, on je fizičar. Došla sam zato što smatram da ste, za Zemljanina, prilično neobični." "U kom smislu?" "Ne u nekom smislu koji bi značio neki veliki kompliment - ako su komplimenti ono što želite. Radi se prosto o tome što se čini da ne volite Zemljane." "Otkud znate?" "Posmatrala sam kako gledate ostale u onoj grupi. Sem toga, uvek to nekako pogodim. Na Mesecu najčešće ostaju Zemljosi koji ne vole druge Zemljose, što me vraća na pitanje... šta biste želeli da radite? Preciziraću granične uslove. Pitanje se odnosi na razgledanje." Zemljanin ju je oštro pogledao. "To je čudno, Selena. Imate slobodan dan. Posao vam je nezanimljiv ili neprivlačan u dovoljnoj meri da ste zadovoljni što imate slobodan dan, čak skloni da uzmete i dva ili tri slobodna dana. A ipak, vaš način da taj dan provedete sastoji se u tome da dobrovoljno dođete i nastavite sa svojim radom, i to samo zbog mene jednog... Samo zato što sam malčice interesantan." "Beronu ste interesantni. On je sad zauzet; nema štete da vas ja zabavim dok ne bude spreman... Sem toga, ovo je drugačije. Zar ne vidite da je drugačije? Kad radim, gonim krdo od nekoliko desetina Zemljosa - Zar vam ne smeta što koristim taj termin?" "Koristim ga i ja." "Zato što ste Zemljanin. Neki Zemljani smatraju da je to podrugljiv izraz i bune se kad ga Lunar upotrebi." "Mislite, kad ga Lunos upotrebi?" Selena je pocrvenela. "Da. Tako nekako." "Pa dobro, onda nemojmo vikati na reči. Nastavite, pričali ste mi o svom poslu." "Kad radim, tu su ti Zemljosi: moram da pazim da ne učine nešto što bi za njih bilo smrtonosno, moram da ih voduckam tamote-ovamote, držim govorčiće, brinem se da jedu, piju i hodaju po propisu. Imaju oni svoje omiljene prizorčiće, rade svoje omiljene stvarčice, a ja moram da budem straobalno učtiva i da im izigravam mamicu." "Užas", reče Zemljanin. "Ali vi i ja možemo da činimo šta god želimo, nadam se, vi ste voljni da rizikujete a ja ne moram da pazim šta govorim." "Rekoh vam, sasvim je u redu da me zovete Zemljos." "E, dobro. Provešću odmor na šoferski način. Šta biste voleli da radite?"

"Na to je lako odgovoriti. Želim da vidim protonski sinhrotron," "To ne. Možda Beron može to da sredi, posle vašeg razgovora sa njim." "Pa, ako ne mogu da vidim sinhrotron, ne znam šta drugo ima da se vidi. Znam da je radio-teleskop na suprotnoj strani, a sem toga ne bih rekao da u njemu ima ičeg novog... Vi mi kažite. Šta prosečni turista ne stigne da vidi?" "Nekoliko stvari. Postoje dvorane algi - ne ona antiseptičnog postrojenja za procesovanje, to ste videli, nego baš same farme. Međutim, tamo je miris prilično jak i ne verujem da bi Zemljosu - Zemljaninu – baš otvorio apetit. Zem... ljani i ovako imaju problema sa našom hranom." "Zar vas to iznenađuje? Jeste li ikad probali zemaljsku hranu?" "Nisam stvarno. Ali, po svoj prilici ne bi mi se dopala. To je sve stvar navike." "Pretpostavljam da je tako", reče Zemljanin sa uzdahom. "Ako biste jeli pravu šniclu, verovatno bi vam zastala u grlu, zbog masnoće i vlakana." "Mogli bismo poći u periferne delove gde se buše novi tuneli kroz stenu, ali moraćete da obučete specijalnu zaštitnu odeću. Postoje i fabrike..." "Vi odaberite, Selena." "Odabraću, ako mi kažete jednu stvar iskreno." "Ne mogu da obećam dok ne čujem pitanje." "Rekla sam da Zemljosi koji ne vole druge Zemljose često ostaju na Mesecu. Niste me ispravili. Da li nameravate da ostanete na Mesecu?" Zemljanin je zurio u prste svojih nezgrapnih čizama. "Selena", reče on, "kad sam vadio vizu za Mesec, bilo je problema. Rekli su da sam za taj put možda prestar, i da u slučaju iole dužeg zadržavanja možda neću moći da se vratim na Zemlju. Zato sam im rekao da planiram da na Mesecu ostanem permanentno." "Niste lagali?" "U to vreme nisam bio siguran. Ali sad mislim da ću ostati ovde." "Pomislila bih da bi oni baš zato mogli biti ponajmanje voljni da vas puste da idete." "Zašto?" "Uopšteno govoreći, zemaljske vlasti ne vole da šalju na Mesec fizičare koji misle da ostanu zauvek," Zemljaninove usne su se uvile, "U tom pogledu problema nije bilo." "Pa lepo, ako ćete biti jedan od nas, mislim da treba da posetite gimnastičku dvoranu. Zemljosi to često žele, ali mi ih u tome ne ohrabrujemo mada im nije sasvim zabranjeno. Imigranti su nešto drugo." "Zašto?" "Pa, pre svega, vežbamo goli ili skoro goli. Zašto ne bismo?" To je kazala ogorčeno, kao da se već umorila od ponavljanja odbrambenih argumenata. "Temperatura je kontrolisana; okolina je čista. Ali tamo gde očekujemo prisustvo Zemljana, golotinja počinje da smeta; eto, samo o tome se radi. Neki Zemljosi se šokiraju; neki se napaljuju; a neki i jedno i drugo. E, a mi nećemo u gimnastičkoj sali da se oblačimo zbog njih, a nećemo ni da se maltretiramo sa njima; zato ih ne puštamo unutra." "A imigranti?" "Oni se moraju na to navići. Na kraju će i oni odbaciti odeću. Ta sala će im biti potrebna čak i više nego rođenim Lunarima."

"Iskreno ću vam reći, Selena. Ako se suočim sa ženskom golotinjom, to će i mene napaliti. Nisam još toliko star da to izostane." "Pa onda se uzbuđujte, ali to uzbuđenje zadržite za sebe", reče ona ravnodušno. "Dogovoreno?" "Da li ćemo i mi morati da se skinemo?" Gledao ju je sa interesovanjem i zabavljanjem, "Kao posmatrači? Ne. Mogli bismo, ali ne moramo. Vama bi, u ovoj ranoj fazi igre, to bilo neprijatno, a za nas ostale ne biste predstavljali baš inspirativan prizor..." "Otvoreni ste, nema šta!" "Mislite li da biste bili inspirativan prizor? A što se tiče mene, ne bih želela da vašem unutrašnjem uzbuđivanju dodajem specijalno opterećenje. Zato bi nam bilo bolje da oboje ostanemo obučeni," "Hoće li neko zameriti? Mislim, što sam prisutan ja, Zemljos neinspirativnog izgleda?" "Neće, ako sam ja sa vama." "Onda je to veoma dobro, Selena, Je li sala daleko?" "Stigli smo. Ovaj ulaz." "A, tako, znači čitavo vreme ste planirali da ovde dođete." "Mislila sam da bi moglo biti interesantno." "Zašto?" Selena se iznenada nasmešila. "Prosto sam pomislila." Zemljanin je odmahnuo glavom. "Počinjem da pomišljam da vi nikad ništa ne pomišljate tek tako, bez razloga. Dopustite da pogađam. Ako treba da ostanem na Mesecu, biće potrebno da s vremena na vreme vežbam da bih održavao u dobrom stanju svoje mišiće, kosti, i možda sve druge organe." "Sasvim tačno. To moramo svi mi, ali imigranti sa Zemlje naročito. Doći će dan kad će gimnastika biti za vas svakodnevni naporni posao," Koraknuli su kroz vrata. Zemljanin je zapanjeno zurio. "Ovo je prvo mesto koje sam ovde video, a da podseća na Zemlju." "U kom smislu?" "Pa, veliko je. Nisam zamišljao da na Mesecu imate tako velike prostorije. Ovoliko kancelarijskih stolova, kancelarijskih mašina, žena koje sa njima rade..." "Žena golih grudi", reče Selena uozbiljeno. "Priznaću da taj deo ne liči na Zemlju." "Imamo šipku za klizanje na gornje i donje spratove, ali, za Zemljane, i lift... Pričekajte." Prišla je službenici koja je radila za jednim od bližih stolova. Obratila joj se. Govorila je brzo i tiho. Za to vreme Zemljanin je, sa prijateljskom radoznalošću, razgledao sve oko sebe. Selena se vratila. "Nema problema. Ispostavilo se da će sad biti utakmica u meleu. I to prilično dobra; znam te timove." "Ovo je veoma impresivno mesto. Zaista." "Ako još uvek govorite o veličini, nije ni približno dovoljno veliko. Imamo tri gimnastičke dvorane. Ova je najveća." "Na neki način sam zadovoljan što u spartanskim uslovima Meseca možete sebi da dozvolite da straćite toliko prostora na neozbiljnosti."

"Neozbiljnosti?" "Mele? To je neka igra?" "Možete je nazvati igrom. Na Zemlji se takve stvari priređuju kao sport: desetorica igraju, deset hiljada gleda. Na Mesecu nije tako; ono što je za vas neozbiljnost, za nas je neophodnost. Ovuda, ići ćemo liftom, što znači da ćemo možda malo čekati." "Nisam želeo da vas naljutim." "Nisam stvarno ljuta, ali morate biti razumni. Vi, Zemljani, adaptirani ste na zemaljsku gravitaciju već tri stotine miliona godina, otkad je život ispuzio na suvo tlo. I bez fizičkog vežbanja, snalazite se. Mi nismo imali vremena da se adaptiramo na Mesečevu gravitaciju." "Izgledate i te kako različiti." "Ko se rodi i odraste pod Mesečevom gravitacijom, ima kosti i mišiće vitkije, naravno, i manje masivne nego što je to slučaj kod Zemljanina, ali ta razlika je površna. Sve naše telesne funkcije od reda, čak najfinije - varenje, nivo lučenja hormona - u neskladu su sa ovom gravitacijom i zahtevaju smišljeno vežbanje. Ako možemo da udesimo da vežbanje dobije oblik zabave i igara, to ga ne čini neozbiljnim... Evo lifta." Zemljanin je oklevao, za trenutak obuzet strahom, ali Selena reče, ispoljavajući još malo nestrpljenja, kao da je još ljuta što mora nešto da brani: "Pretpostavljam da ćete mi reći da ovo izgleda kao korpa od pruća. Svaki Zemljanin koji se ovim liftom koristi, tako kaže. Pri Mesečevoj gravitaciji, lift ne mora da bude čvršći od toga." Lift polako pođe nadole. U njemu su bili sami. "Čini mi se da nije mnogo korišćen", reče Zemljanin. Selena se opet nasmešila. "U pravu ste. Mnogo je popularniji i zabavniji klizni kanal." "A šta je on?" "On je tačno ono što njegovo ime kaže. Evo nas. Samo dva sprata smo sišli... Klizni kanal je prosto jedna cev kroz koju možete da padate: u cevi su i rukodržači. Ne preporučujemo Zemljosima da koriste kanal." "Suviše je rizično?" "Nije, ako gledamo kanal samo po sebi. Možete da se penjete i silazite kao na lestvicama. Međutim, uvek ima omladine koja tu jurca znatnom brzinom, a Zemljosi ne znaju kako da se sklone s puta. Sudari su uvek neprijatni. Ali, vremenom ćete i vi početi da koristite kanal... U stvari, ovo što ćete sada videti je nalik na neki veliki klizni kanal konstruisan za bezobzirno kretanje." Odvela ga je do jedne kružne ograde. Oko ograde je bio izvestan broj osoba; naslanjali su se na ogradu i pričali. Svi su bili manje-više goli. Sandale je imao skoro svako. Mnogi su imali po jednu torbicu otprilike u visini kuka, okačenu kaišem o rame. Neki su imali šorceve. Jedan je iz neke posude zahvatao zelenkastu kašu i jeo. Prolazeći pored tog čoveka, Zemljanin je malčice namreškao nos. "Problem sa zubima je na Mesecu sigurno oštar", reče on. "Nije mali", složila se Selena, "Ako ikad budemo imali mogućnost da biramo, opredelićemo se za edentnu vilicu." "Bez zuba?" "Možda ne baš sasvim bez zuba. Mogli bismo zadržati sekutiće i očnjake iz

estetskih razloga, a i zato što ponekad mogu biti korisni. Oni se, takođe, lako čiste. Ali šta će nam beskorisni kutnjaci? To je samo zaostatak iz Zemljoske prošlosti." "Ostvaruje li ikakav progres u tom pravcu?" "Ne", reče ona kruto, "Genetsko inženjerstvo je ilegalno. Zemlja na tome insistira." Nagnula se preko ograde. "Ovo nazivaju Mesečevim igralištem", reče ona. Zemljanin je pogledao u dubinu. Otvor je bio veliki, cilindričan, sa ružičastim glatkim zidovima za koje su, u prividno nasumičnom rasporedu, bile pričvršćene metalne šipke. Tu i tamo po koja šipka bila je preprečena preko znatnog dela širine cilindra, a ponegde i preko cele širine. Cilindar je bio možda oko stotinu i pedeset metara dubok i oko petnaestak metara širok. Činilo se da niko ne obraća naročitu pažnju ni na igralište ni na Zemljanina, Neki su ga, dok je prolazio, pogledavali indiferentno, odmeravajući, činilo se, njegovu obučenost, izgled njegovog lica, a onda su se okrenuli. Drugi su u pravcu Selene činili jedan pokret rukom, ali onda su se i oni okrenuli. Signal "nismo zainteresovani" bio je više nego jasan, iako ga nisu davali nametljivo. Zemljanin se okrenuo cilindričnom otvoru. Na dnu su se videle neke vitke figure; gledane odozgo, izgledale su skraćene, Neki su imali crvene, a drugi plave komadiće odeće na sebi. Dva tima, zaključi Zemljanin. Ti komadići imali su, očito, zaštitnu funkciju; svi su imali rukavice, sandale, zaštitne trake oko kolena i laktova. Neki su nosili uzane trake oko kukova, drugi oko prsa. "A", promrmlja on. "Muškarci i žene." Selena reče: "Tako je! U takmičenju učestvuju oba pola ravnopravno, ali želimo da sprečimo da se pojedini delovi tela nekontrolisano klimaju i time remete usmereni pad. Tu postoji razlika između polova koja dovodi i do različite osetljivosti na bol. Ne radi se o stidljivosti." "Čitao sam o ovome", reče Zemljanin. "Možda ste", reče Selena ravnodušno. "Izgleda da malo toga izlazi odavde. Mi ne zameramo, ali vlada Zemlje kao da želi da o Mesecu daje samo minimum vesti." "Zašto, Selena?" "Vi ste Zemljanin, vi to kažite meni... Ovde na Mesecu imamo teoriju koja kaže da je Zemlji neprijatno zbog nas. Ili bar vladi Zemlje." Sad su se dve osobe rapidno uzdizale kroz cilindar, jedan takmičar s jedne a drugi s druge strane cilindra. U pozadini se čuo tihi zvuk bubnja. U početku kao da su se uspinjali lestvama, prečagu po prečagu, ali njihova brzina se povećavala; dok stigoše do polovine, svaku prečagu su samo udarali u prolazu, uz bučno "pljus!" pri svakom udarcu. "Na Zemlji ovo ne bi mogli da izvedu ovako graciozno", reče Zemljanin. "Ne bi mogli da izvedu uopšte", ispravi se. "Nije stvar samo u niskoj gravitaciji", reče Selena. "Ako mislite da jeste, probajte vi. Za ovo je potrebno bezbroj sati vežbe." Penjači dođoše do ograde i u zamahu pređoše u stoj na glavi. Zatim su izveli kolut u vazduhu i počeli da padaju. "Ovi mogu da se kreću brzo, kad to žele", reče Zemljanin. "Hmm-mm", reče Selena kroz zvuk aplauza. "Rekla bih da Zemljani -

mislim, pravi Zemljani, oni koji nikad nisu posetili Mesec - razmišljajući o kretanju po Mesecu uvek imaju u vidu površinu i skafander. To je, naravno, često sporo. Masa je, sa dodatkom skafandera, ogromna, sto znači da je inercija velika, dok je gravitacija pomoću koje možemo tu inerciju suzbijati mala." "Sasvim tako", reče Zemljanin. "Gledao sam one klasične filmove o prvim astronautima, one koji se prikazuju svim đacima. Pokreti su kao ispod vode. Ta slika se ureže u svest i ostane čak i kad shvatimo da nije tačna." "Iznenadilo bi vas koliko brzo možemo danas da se krećemo po površini, i sa skafanderom", reče Selena. "A ovde, pod tlom, bez skafandera, možemo da se krećemo istom brzinom kao na Zemlji. Slabije nas grabi gravitacija, ali to nadoknađujemo pravilnom upotrebom mišića." "Ali možete da se krećete i polako." Gledao je akrobate. Njihov uspon bio je brz, ali sad su padali hotimično sporo. Lebdeli su; opet su pljeskali po šipkama, ali sada da bi usporili pad a ne da bi ubrzali penjanje. Kad su stigli do tla, drugo dvoje ih zameniše. Zatim, sledeće dvoje. I opet dvoje. Svaki tim je davao po jedan par, i to naizmenično. Parovi su se nadmetali u virtuoznosti. Svaki je par polazio sa tla istovremeno. Svaki sledeći par kretao se komplikovanijim putanjama. Jedan par se otisnuo tako da niskom parabolom preleteše svako na suprotan kraj dna cilindra, zatim konveksno nagore, tako da je svako dohvatio onaj rukodržač koji je njegov partner upravo napustio; pri tom su se tesno mimoišli u vazduhu ali se nisu dodirnuli. To im je donelo pojačan aplauz. Zemljanin reče; "Pretpostavljam da nemam iskustvo potrebno da se oceni stupanj ispoljene veštine u ovome. Jesu li ovo sve rođeni Lunari?" "Moraju to biti", reče Selena. "Ovo vežbalište je otvoreno svim građanima Lune. Neki imigranti su prilično dobri, ako ih ocenjujemo imajući u vidu da su imigranti. Ali za ovaj nivo virtuoznosti morate se osloniti na one koji su ovde začeti i rođeni. Oni su fizički adaptirani u potrebnoj meri, ili bar više nego Zemljani; oni u detinjstvu prođu kroz potrebna vežbanja. Većina ovih izvođača su mlađi od osamnaest godina." "Ovo je valjda opasno, čak i pri Mesečevoj gravitaciji." "Lom kosti nije tako retka stvar. Mislim da niko nikad nije poginuo, ali smo imali bar jedan slučaj slomljene kičme i paralize. Bila je to strašna nesreća; ja sam to posmatrala, bila sam prisutna... A, sad gledajte; sad ćemo imati ad lib." "Imaćemo šta?" "Ovo dosad bile su vežbe po utvrđenim, čvrstim obrascima." Udari bubnja kao da su postali tiši. Jedan penjač se uzdigao i iznenada se bacio u prazninu. Uhvatio je jednu poprečnu šipku jednom rukom. Oko te transverzale se jednom, vertikalno, obrnuo, a zatim ju je pustio. Zemljanin je pažljivo posmatrao. "Zaprepašćujuće", reče on. "Okreće se oko tih poluga baš kao gibon." "Kao šta?" reče Selena. "Kao gibon. To je jedna vrsta majmuna. Zapravo, to je jedina majmunska vrsta koja još postoji u divljini. Oni. .." Primetio je izraz Seleninog lica i rekao: "Ne kažem to kao uvredu, Selena; giboni su graciozna stvorenja." Mršteći se, Selena reče: "Videla sam ja slike majmuna."

"Verovatno niste videli gibone u pokretu... Čini mi se da bi Zemljosi mogli Lunare nazvati 'gibonima' sa namerom da uvrede, i da bi to onda bilo nešto približno jednako vašem izrazu 'Zemljos'. Ali ja nisam mislio da tu reč tako upotrebim." Naslonio se sa oba lakta na ogradu. Posmatrao je pokrete. Bilo je to nalik na neki ples u vazduhu. "Kako postupate ovde na Mesecu sa imigrantima sa Zemlje, Selena?" reče on. "Mislim, sa imigrantima koji nameravaju da ostanu doživotno. Pošto oni ne raspolažu pravim lunarskim sposobnostima." "To ne čini nikakvu razliku. Imiji su građani. Nema diskriminacije; nikakve legalne diskriminacije," "Šta bi to značilo? Nikakve legalne diskriminacije?" "Pa, sami ste to rekli. Postoje neke stvari koje oni ne mogu da Izvedu. Razlika ima. Njihovi medicinski problemi su različiti, njihova zdravstvena prošlost je obično lošija. Ako dođu sredovečni, izgledaju, 'stari.'" Zemljanin je otklonio pogled; bilo mu je neprijatno. "Mogu li oni međusobno sklapati brakove? Mislim, imigranti i Lunari?" "Svakako. Hoću reći, mešovito začeće je moguće." "Da, na to sam mislio." "Naravno. Nema razloga da se kod nekog imigranta ne nađu neki dobri geni. Zaboga, pa moj otac je bio imi, mada sam, po majčinoj liniji, Lunarka druge generacije." "Vaš otac je sigurno došao kao vrlo mla... uh, bože dobri..." Skamenio se kraj ograde, onda isprekidano uvukao dah, "Mislio sam da će promašiti tu šipku." "Ni slučajno", reče Selena. "To je Marko Fore. On voli to da izvodi: posegne u poslednjem času. U stvari, smatra se da to nije u skladu sa dobrim manirima; pravi šampioni to ne rade. Ipak... Moj otac je imao dvadeset dve kad je došao," "Verovatno je to pravi način. Još uvek tako mlad da se može adaptirati; slobodan od emotivnih komplikacija na Zemlji. Sa stanovišta zemaljskog muškarca, pretpostavljam da je prilično zgodno imati seksualnu vezu sa..." "Seksualnu vezu!" Selenino zabavljanje kao da je prikrivalo šokiranost, veoma stvarnu. "Ne mislite valjda da je moj otac imao seksualne odnose sa mojom majkom? Kad bi vas moja majka čula, bogami, vas bi brzo sredila." "Ali..." "Bilo je primenjeno veštačko oplođenje, za ime sveta. Seks sa zemljaninom?" Zemljanin se držao svečano. "Mislio sam da ste rekli da nema diskriminacije." "To nije diskriminacija. To je stvar fizičkih činjenica. Zemljanin ne može da se snalazi u gravitacionom polju kako treba. Ma koliko uvežban bio, pod naprezanjem strasti iako može da se vrati na staro. Ne bih to rizikovala. Nespretni tupan bi mogao slomiti ruku ili nogu svoju, ili, još gore, moju. Mešati gene jedna je stvar, a - seks sasvim druga." "Izvinjavam se. Nije li veštačko oplođenje protivzakonito?" Sva se unela u posmatranje gimnastike. "Ovo je opet Marko Fore. Kad ne pokušava da bude beskorisno spektakularan, postaje istinski dobar; a njegova sestra je skoro isto tako dobra. Kad rade zajedno, to je zaista poema pokreta.

Vidite ih sad. Sastaće se i kružiće oko iste šipke kao da imaju jedno telo koje se pruža sa obe strane šipke. On je ponekad sklon neumerenim bravurama, ali njegovoj mišićnoj kontroli ne može se naći zamerka... Da, veštačko oplođenje protivno je zakonima Zemlje, ali je dopušteno kad postoji medicinski razlog, a on, naravno, često postoji, ili se kaže da postoji." Svi akrobati stigli su sada na vrh i rasporedili se u veliki krug tik ispod ograde: svi crveni bili su s jedne strane, svi plavi s druge. Među gledaocima nije bilo nijedne spuštene ruke; svi su aplaudirali, aplauz je bio snažan. Poprilična gomila se okupila oko ograde. "Treba da smislite neki raspored sedenja", reče Zemljanin. "Nikako. Ovo nije šou. Ovo je vežba. Ne ohrabrujemo gledaoce da dođu u većem broju nego što može komotno stajati oko ograde. Mi treba da budemo tamo dole, a ne ovde gore." "Mislite, i vi ovakve stvari možete, Selena?*' "Mogu, ali naravno na neki svoj način. Svaki Lunar može. Nisam tako dobra kao oni. Nisam stupila ni u jedan tim... Sad će biti mele, slobodan grabež za sve. To je istinski opasan deo. Svih desetoro biće u vazduhu i svaka strana će pokušavati da izazove pad takmičara suprotne strane." "Pravi pad?" "Najpraviji mogući." "Dešavaju li se ponekad povrede?" "Ponekad. Po teoriji, ovo je stvar na koju se nerado gleda. Mele se stvarno smatra neozbiljnošću, a mi nemamo tako veliku populaciju da bismo dopustili da bilo ko bez stvarne potrebe bude onesposobljen. Ipak, mele je popularan. Ne uspevamo da prikupimo dovoljno glasova da ga zakonom zabranimo." "Za koju stranu vi glasate, Selena?" Selena je pocrvenela. "Ma, nije važno, Gle'te ovo!" Bubnjevi iznenada zagrmeše. U ogromnom bunaru, svaki takmičar otisnuo se napred kao strela. U vazduhu nastade divlja konfuzija, ali kad se opet razdvojiše, svako se čvrsto držao za pojedinu šipku. Osećala se napetost iščekivanja. Jedan se otisnuo; za njim, drugi; i opet se vazduh ispunio munjeviti m promicanjem tela. Ovo se ponovilo više puta. "Beleženje poena je komplikovano", reče Selena. "Dobijete po jedan poen za svako otiskivanje; poen i za svako dohvatanje; dva poena kad postignete da neki protivnik promaši; deset poena ako ga prizemljite; za razne vrste faulova, razne kazne." "Ko vodi evidenciju?" "Postoje sudije koji posmatraju i donose preliminarnu odluku, a ako se neko žali, tu su i TV snimci. Veoma često se ni na osnovu TV traka ne može presuditi." Zaorio se iznenadni uzbuđeni povik kad je devojka u plavom, u letu, zvučno pljesnula po boku mladića u crvenom. Taj mladić je pokušao da se izmakne, ali njegovo uvijanje nije bilo uspešno. Pošto više nije imao pravu ravnotežu, nespretno je zgrabio šipku koja je virila iz zida i nimalo elegantno lupio u zid kolenom. "Gde su mu bile oči?" indignirano reče Selena. "Nije video njeno primicanje." Akcije postadoše žešće. Zemljanin se zamorio od pokušaja da shvati

zamršene letove. Povremeno poneki skakač ne bi uspeo da uhvati šipku, nego bi je samo dotakao a onda počeo da pada. Tad se svaki gledalac naginjao preko ograde kao da je spreman da se, iz saosećanja, baci u prostor za onim koji pada. U jednom trenutku neko je udario Marka Forea po ručnom zglobu. Začu se povik: "Faul!" Fore je promašio svoju šipku i počeo da pada, Zemljaninovim očima se činilo da je taj pad, izazvan Mesečevom gravitacijom, spor; Foreovo elastično telo se uvijalo i okretalo. Posezao je za sve novim i novim šipkama, ali ni jednu nije uspevao da uhvati. Uvek je tesno promašivao. Ostali su čekali, kao da je svako dalje manevrisanje obustavljeno dok traje taj pad. Fore je sad već padao znatnom brzinom, ali je dvaput uspeo da dograbi šipku snagom dovoljnom da uspori svoj pad - ali ne i da ga prekine. Već je bio nadomak tla - a onda je iznenadnim paučjim posezanjem, desnom nogom, dohvatio jednu transverzalu. Ostade da visi i da se ljulja, nekih tri metra iznad tla. Raširio je ruke i ostao tako. Razleže se aplauz. Fore se izvio, uspravio i jednim skokom prešao u brzo penjanje. Zemljanin upita: "Da li su njega faulirali?" "Ako Žana Vong nije samo odgurnula nego i uhvatila Markov zglavak, onda je to bio faul. Međutim, sudija je presudio da se radilo o dozvoljenom blokiranju. Ne verujem da će se Marko žaliti. Padao je mnogo dalje nego što je morao. On voli ta spasenja u poslednjem trenutku. Jednog dana preceniće pogrešno i povrediće se. "O-ou." Zemljanin je ka njoj podigao hitri upitni pogled, ali ona nije gledala u njega. Ona reče: "Ovo je neko iz komesarove kancelarije. Mora biti da traži vas." "Zašto..." "Ne vidim zašto bi ovde došao da traži ma koga drugog. Vi ste ovde onaj neobičan pojedinac." "Ali nema razloga..." poče Zemljanin. Ali glasnik, koji je i sam imao telesnu građu Zemljanina ili imigranta sa Zemlje, i kome je izgleda bilo neprijatno što nekoliko desetina vitkih, golih figura zuri u njega pogledima u kojima se mešala ravnodušnost sa porugom, priđe direktno njemu. "Gospodine", poče glasnik. "Komesar Gotštajn zahteva da pođete sa mnom..." 5 Stan Berona Nevila bejaše nekako strožiji nego Selenin. Njegove knjige bile su bez ustezanja izložene pogledu, kompjuterski terminal stajao je u jednom uglu nemaskiran, a njegov veliki radni sto bio je u neredu. Njegovi prozori bejahu prazni. Selena je ušla, prekrstila ruke i rekla: "Ako živiš kao aljkavi smotanac, Berone, kako očekuješ da ti misli budu sređene?" "Snaći ću se nekako", reče Beron mrzovoljno. "Kako to da nisi , dovela Zemljanina sa sobom?" "Komesar ga je zgrabio prvi. Novi komesar."

"Gotštajn?" "Da. Zašto nisi ranije bio spreman?" "Zato što je potrajalo dok sam utvrdio činjenice. Neću da delam na slepo." "E pa onda ćemo prosto morati da čekamo", reče Selena. Nevil je gricnuo nokat palca, onda strogo pregledao rezultat. "Ne znam da li ova situacija treba da mi se sviđa ili da mi se ne sviđa... Kakav si utisak stekla o njemu?" "Dopao mi se", reče Selena bez oklevanja. "Bio je, imajući u vidu da je Zemljanin, prilično prijatan. Pustio je da ga vodim. Bio je zainteresovan. Nije donosio sudove. Nije patronizirao... A ja se nisam nešto mnogo trudila da izbegnem reči koje bi ga mogle uvrediti." "Da li je još pitao o sinhrotronu?" "Nije, ali nije ni morao." "Zašto nije morao?" "Rekla sam mu da ti želiš da ga vidiš, i da si fizičar. Zato verujem da će on pitati sve što želi da pita, kad se sretne s tobom." "Zar mu se nije učinilo čudnim da razgovara sa turističkom voditeljicom koja tek tako, pukim slučajem, poznaje jednog fizičara?" "Zašto čudno? Rekla sam mu da si ti moj seksualni partner. Seksualna privlačnost je nepredvidljiva, i lako se može desiti da jedan fizičar siđe na nivo obične turističke voditeljke." "Zaveži, Selena." "Ma - čuj, Berone. Meni se čini da, ako bi on pleo nekakvu supermrežu, ako mi je prišao zato što je planirao da se preko mene poveže sa tobom, u njegovom ponašanju bi moralo biti bar malo zabrinutosti; ali nje nije bilo. Što je zavera komplikovanija i luđa, to više škripi, utoliko je zaverenik zabrinutiji. Namerno sam se ponašala relaksirano Pričala sam o svemu sem o sinhrotronu. Odvela sam ga na gimnastičku predstavu." "l?” "I on se zainteresovao. Opustio i zainteresovao. Šta god ima na umu, nije komplikovano." "Sigurna si u to? A ipak je komesar stigao do njega pre nego ja. Smatraš da je to dobro?" "Zašto bih smatrala da je loše? Otvoreni poziv na nekakav sastanak, poziv izrečen u prisustvu nekoliko desetina Lunara, takođe ne liči na neku mnogo zamršenu zaveru." Nevil se zavalio u sedište; šake je stavio iza svog potiljka. "Selena, molim te da ne budeš tako uporna u želji da donosiš ocene i kad je to od tebe ne tražim. Smeta mi to. Taj čovek, pre svega, nije fizičar. Da li ti je rekao da jeste?" Selena je zastala da razmisli. "Ja sam ga nazvala fizičarem. On to nije poricao, ali ne sećam se da je baš rekao da je fizičar. A ipak..., a ipak, sigurna sam da on to jeste." "To je laganje izostavljanjem, Selena. Možda je u svojoj glavi fizičar, ali činjenice su da nije ostručen za fizičara i da ne radi kao fizičar. Školovao se za naučnika, to ću mu priznati, ali ne drži nikakvo naučno radno mesto. Nije ga mogao dobiti. Nema na Zemlji te laboratorije koja bi mu dala mesto za rad. On se nekim slučajem našao na smrdispisku Freda Halama; tamo već dugo zauzima prvo mesto."

"Siguran si?" "Veruj mi da sam proverio. Zar me nisi upravo kritikovala što sam utrošio toliko vremena... Stvar zvuči toliko dobro da je to i previše dobro." "Zašto previše dobro? Ne vidim šta hoćeš da kažeš." "Zar ti se ne čini da bi trebalo da imamo poverenja u njega? Najzad, to je čovek kome je Zemlja učinila nešto nažao." "Tako nešto svakako možeš tvrditi, ako su podaci kojima raspolažeš tačni." "Ma, tačne su te informacije, bar u smislu da do njih dođeš kad počneš malo da istražuješ. Ali možda se htelo da mi tako rezonujemo." "Berone, ovo je odvratno. Kako možeš da uplićeš te teorije o zaverama u sve i svašta? Meni Ben nije zvučao kao..." "Ben?" reče Nevil ironično. "Ben!" ponovila je Selena čvrsto. "Ben nije zvučao kao čovek kome je učinjeno nažao niti kao čovek koji se trudi da me navede na pomisao da mu je učinjeno nažao." "Ne, ali je uspeo da te navede na pomisao da treba prema njemu osećati simpatiju. Rekla si da ti se dopao, zar ne? To si naglasila? Možda je on upravo to hteo da postigne." "Mene nije lako prevariti, to znaš." "Pa, moraću prosto da sačekam dok ga ja vidim." "Do vraga i sa tobom, Berone. Družila sam se sa hiljadama svakojakih Zemljosa. To mi je posao. Nemaš ni najmanje osnove da ironično govoriš o mojim ocenama. Poznato ti je da ima dobrih razloga da mojim ocenama veruješ." "U redu. Videćemo. Ne ljuti se. Stvar je prosto u tome što ćemo sad morati da čekamo... I kad već čekamo", reče on ustajući gipko, "pogodi šta mi je palo na pamet?" "Ne moram da pogađam", reče Selena ustajući podjednako glatko. Jednim skoro nevidljivim pokretom svojih stopala kliznula je ustranu, daleko od njega. "Ali ograniči to padanje na samo jednu pamet, svoju. Nisam raspoložena." "Da li ti je zasmetalo što sam osporio tvoju ocenu?" "Zasmetalo mi je što... Ma, vraga, što ne održavaš ovu tvoju sobu bolje?" Sa tim rečima, ona ode. 6 "Želeo bih", reče Gotštajn, "da mogu da vam ponudim nešto od zemaljskog luksuza, doktore, ali, iz principijelnih razloga, nisu mi dozvolili da donesem ništa takvo. Ovaj dobri Mesečev narod ne voli veštačke barijere nametnute specijalnim tretmanom ljudi sa Zemlje. Čini se da je bolje poštovati njihovu osetljivost i glumiti Lunara što je bolje moguće, mada će me korak, bojim se, odavati. Ova njihova smotana gravitacija stvarno je nemoguća." Zemljanin reče: "I ja sam stekao takav utisak. Čestitam vam na vašoj novoj poziciji.. "Nije još sasvim moja, gospodine." "Svejedno, čestitam vam. A ipak, ne mogu a da se ne čudim zašto ste zatražili da me vidite."

"Putovali smo istim brodom. Stigli smo, ne tako davno, istom letilicom." Zemljanin je učtivo čekao, Gotštajn reče: "A moje poznanstvo sa vama je i duže od toga. Sreli smo se, na kratko, pre izvesnog broja godina." "Bojim se da ne pamtim..." reče Zemljanin tiho. "To me ne iznenađuje.. Nema ni razloga da pamtite. Ja sam u to vreme bio jedan od službenika koji su radili za senatora Barta, a on je bio na čelu zapravo, i sad je na čelu - senatskog komiteta za tehnologiju i životnu sredinu. Bilo je to u vreme kad je njemu bilo prilično stalo da iskopa što-šta o Halamu, Frederiku Halamu." Odjednom se, sasvim iznenada, činilo da Zemljanin sedi nekako uspravnije, "Da li ste poznavali Halama?" "Vi ste druga osoba koja me to pita otkad sam došao na Mesec. Jesam, poznavao sam ga. Ne intimno. Znao sam i neke koji su ga sretali. Začudo, njihova mišljenja obično su koincidirala sa mojima. Za nekog ko predstavlja idola cele planete, Halam je među svojim poznanicima izazivao vrlo malo lične naklonosti." "Malo? Ja bih rekao nimalo", reče Zemljanin. Gotštajn je ignorisao ovu upadicu. "U to vreme, bio je moj posao – ili bar moj zadatak, od senatora dobijen - da ispitujem elektron-pumpu i da vidim da li njen razvoj i rast nisu praćeni neopravdanim rasipanjem i profiterstvom. Sasvim je zakonito da se takvim stvarima bavi jedan komitet koji je, esencijalno, nadzorni komitet, pas čuvar; ali, između nas rečeno, senator se tada nadao da će naći nešto štetno po Halama. Hteo je svakako da oslabi taj daveći stisak kojim je Halam počeo da steže naučni establišment. To senatoru nije uspelo." "Jasno se vidi da nije uspelo. Halam je u ovom momentu jači nego ikad." "Nije bilo nikakve korupcije vredne pomena; i svakako nikakve korupcije koja bi se mogla povezati sa Halamom. Taj čovek je čvrsto pošten." "Siguran sam da jeste, u tom smislu. Moć ima svoju sopstvenu tržišnu vrednost koja se ne mora uvek meriti novčanicama." "Ali u to vreme zainteresovala me je jedna stvar koju tada nisam mogao da prosledim. Naime, naišao sam na nekoga ko se nije žalio zbog Halamove moći, već protiv same elektron-pumpe. Kad je taj razgovor obavljan, ja sam prisustvovao, ali nisam vodio razgovor. Taj žalilac bili ste vi, zar ne?" Zemljanin obazrivo reče: "Pamtim taj događaj, ali se ipak ne sećam vas." "Tada sam se pitao kako je moguće da iko ima, na naučnoj osnovi, primedbu protiv elektron-pumpe. Ostavili ste na mene utisak dovoljno jak da se sada, kad sam vas video na brodu, nešto probudi; a onda sam se, kasnije, setio svega. Nisam gledao listu putnika, ali dopustite da proverim svoju memoriju. Vi ste Dr Bendžamin Endru Denison, zar ne?" Zemljanin je uzdahnuo. "Bendžamin Alen Denison. Da. Ali zašto se to sada poteže? Iskreno rečeno, komesare, ne želim da pokrećem kojekakve stvari iz prošlosti. Ovde sam, na Mesecu, i prilično mi je stalo da startujem iz početka; od samog početka, ako treba. Do vraga, razmišljao sam i o promeni imena." "To ne bi pomoglo. Prepoznao sam vaš lik. Nemam ništa protiv vašeg novog života, Dr Denison. Ne bih želeo ni na koji način da se mešam. Ali bih želeo da se o nečemu malo raspitam, iz razloga koji nemaju direktne veze sa vama. Ne

pamtim tačno šta ste zamerali elektron-pumpi. Možete li mi to reći?" Denison saže glavu. Tišina se otegla. Novoimenovani komesar nije prekidao tišinu, čak je prigušio i jedno malo pročišćavanje svog grla. Denison reče: "Uistinu, to nije bilo ništa. Bilo je to jedno moje nagađanje; jedna bojazan u vezi sa izmenom intenziteta jakog nuklearnog polja. Ništa!" "Ništa?" Gotštajn je sad pročistio grlo. "Molim vas da mi ne zamerite ako ulažem napor da ovo shvatim. Rekao sam vam da ste me u ono vreme interesovali. Tada nisam bio u mogućnosti da prosledim stvar; sumnjam da bih sad mogao da iskopam informacije iz arhiva. Čitava ta stvar je sad klasifikovana kao poverljiva; senator je tad loše prošao i ne bi želeo, ni sad, nikakav publicitet o tome. Ipak, neki detalji mi se vraćaju: vi ste nekad bili Halamov kolega; niste bili fizičar." "Tako je. Bio sam radio-hemičar, kao i on." "Prekinite me ako grešim - u početku ste se u službi pokazali dobro, zar ne?" "Objektivni kriterijumi su postojali, i govorili su meni u prilog. Bio sam briljantan radnik." "Zapanjujuće, kako se sad prisećam. Halam, međutim, nije bio briljantan." "Nije baš." "A ipak, kasnije, stvari se nisu razvijale povoljno po vas. Zapravo, kad smo razgovarali sa vama, bilo je to zato što ste se sami javili - tad ste radili za nekog proizvođača dečjih igračaka..." "Kozmetike", reče Denison zadavljenim glasom. "Muške kozmetike. To mi nije pomoglo da budem saslušan sa poštovanjem." "Takve stvari ne pomažu. Žao mi je. Bili ste trgovački putnik." "Menadžer prodaje. Zadržao sam svoju briljantnost. Postao sam potpredsednik kompanije, a onda sam to prekinuo i došao na Mesec." "Da li je Halam imao neke veze sa tim? Mislim, sa vašim napuštanjem nauke?" "Komesare", reče Denison. "Molim vas! Ovo stvarno više nije važno. Bio sam lično prisutan kad je Halam po prvi put primetio konverziju tungstena i kad je počeo lanac događaja koji je doveo do elektron-pumpe. Ne mogu reći šta bi se tačno desilo da tad nisam bio tamo. Možda bismo mesec dana kasnije i ja i Halam umrli od ozračenja, ili bismo šest nedelja kasnije poginuli u nuklearnoj eksploziji. Ne znam. Ali bio sam tamo, i Halam je, donekle i zbog mene, danas ovo što jeste; a zbog mog udela u tome ja sam ovo što jesam. Neka đavo nosi detalje. Da li vam je to dovoljno? Moraće da bude dovoljno." "Mislim da mi je dovoljno. Znači, imali ste ličnu netrpeljivost prema Halamu?" "Tih dana svakako mi nije bio simpatičan. Što se toga tiče, nije mi simpatičan ni sad." "Da li biste, dakle, rekli da su vaše zamerke elektron-pumpi bile izazvane vašom željom da uništite Halama?" "Ne sviđa mi se ovo unakrsno ispitivanje", reče Denison. "Molim vas? Ništa od ovog što pitam nije namenjeno da bude upotrebljeno protiv vas. Ovo je samo radi moje koristi, jer, zabrinut sam zbog Pumpe i zbog nekoliko drugih stvari." "Pa dobro, pretpostavljam da biste mogli zaključiti da je taj emotivni faktor

bio u nekoj meri prisutan. Zato što mi se Halam nije dopadao, bio sam spreman da poverujem da njegova popularnost i veličina imaju lažni temelj. Razmišljao sam o elektron-pumpi, nadajući se da ću naći slabu tačku." "I zato ste je i našli?" "Ne", reče Denison silovito. Pesnicom je tresnuo po rukonaslonu fotelje i zato je, podignut silom reakcije, primetno odskočio iz fotelje. "Ne, zato. Našao sam manu, ali istinsku. Ili se bar meni tako činilo. Sasvim je sigurno da nisam prosto izmislio manu samo da bih probušio Halamov balon." "Ni govora nema o izmišljanju, doktore", reče Gotštajn umirujućim tonom. "Ni u snu ne bih pomislio da tako nešto insinuiram. Ipak, svi mi znamo da čovek, kad pokušava da odredi nešto što je na samim granicama poznatog, mora da pravi pretpostavke. Pretpostavke mogu pokrivati sivu zonu neizvesnog, i čovek ih može osenčiti ovako ili onako, savršeno pošteno, ali u skladu sa... ovaj... trenutnim emocijama. Možda ste vi svoje pretpostavke gradili na anti-halamovskim ivicama mogućeg." "Ova je diskusija beskorisna, gospodine. U to vreme smatrao sam da raspolažem ispravnom postavkom. Međutim, nisam fizičar. Ja sam... bio... bio sam radijacioni hemičar." "I Halam je bio radiohemičar, ali je sad najslavniji fizičar na svetu." "Još je on radiohemičar. Četvrt veka zaostao." "Ali vi niste takvi. Naporno ste radili da biste postali fizičar." Denisona je počeo da hvata bes. "Sproveli ste pravu istragu o meni." "Rekoh vam - bili ste me impresionirali. Zapanjuje kako mi se uspomene vraćaju. Ali sada ću preći na nešto malo drukčije. Poznajete li fizičara po imenu Piter Lamont?" Oklevajući, Denison reče: "Sreo sam ga.” "Da li biste rekli da je i on bio briljantan?'' "Nisam ga upoznao dovoljno dobro da to saznam. Ne volim suviše da koristim tu reč." "Da li biste rekli da je znao o čemu priča?" "Dopuštam da se mogu pojaviti i suprotni argumenti, ali, uz tu ogradu, smatram da je znao." Komesar se pažljivo nagnuo unazad u svoju fotelju. Ta fotelja bila je sva od nekih tankih šipčica; po zemaljskim normama ne bi mogla izdržati komesarevu težinu. On reče: "Da li biste mogli reći kako ste upoznali Lamonta? Samo na osnovu njegove reputacije? Jeste li se sretali?" "Imali smo razgovore oči u oči", reče Denison. "On je planirao da napiše istoriju elektron-pumpe; kako je ta stvar počela; u potpunosti da ispita sve ono brbljanje koje je izraslo oko toga i pretvorilo se u legendu. Bio sam polaskan kad je Lamont došao kod mene; polaskan zato što se činilo da je otkrio nešto o meni. Do vraga, komesaru, bio sam polaskan što on uopšte zna da sam živ. Ali nisam mogao stvarno da kažem mnogo. Od kakve bi koristi to bilo? Ne bih dobio ništa osim pokojeg podsmeha, a već sam umoran od podsmeha; umoran od mračnih misli; umoran od samosažaljenja," "Znate li išta o onome što je Lamont radio tokom poslednjih nekoliko godina?" "Na šta vi to mislite, komesaru?" upita Denison oprezno. "Pre oko godinu dana, možda i više, Lamont se obratio Bertu. Ja više

nisam zaposlen kod tog senatora, ali ponekad ipak popričam sa njim. On mi je o tom susretu pričao. Bio je zabrinut. Smatrao je da Lamont ima ispravnu zamerku protiv Pumpe, ali nije video nikakav praktičan način da se dohvati u koštac sa tim problemom. Zabrinut sam bio i ja." "Na sve strane zabrinutost", reče Denison ironično. "Ali sad se pitam: ako je Lamont pričao sa vama i..." "Stop! Na toj tački stanite, komesare. Mislim da vidim da se primičete jednoj pomisli; ne želim da nastavite u tom pravcu. Ako očekujete da kažem da je Lamont ukrao moju ideju, da sam još jednom žrtva nepravde, varate se. Dozvolite da vam ovo kažem najsnažnijim mogućim rečima: nisam imao nikakvu vrednu teoriju. Bilo je to čisto nagađanje. Zabrinulo me je; saopštio sam ga; nisu mi poverovali; obeshrabrili su me. Pošto nisam imao načina da demonstriram vrednost te pretpostavke, odustao sam. U svojoj diskusiji sa Lamontom nisam tu stvar spomenuo; nikad nismo dospeli dalje od ranih dana Pumpe. Ono sa čime je on kasnije istupio možda mnogo liči na moje nagađanje, ali on je do toga stigao nezavisno. Njegove postavke su, čini se, mnogo solidnije, a i zasnovane su na strogoj matematičkoj analizi. Ne tvrdim da imam ikakvo prvenstvo; nemam nikakvo." "Vama je Lamontova teorija, čini se, poznata." "Ide ona od ruke do ruke, poslednjih meseci. Tip ne može da objavljuje, niko ga ne uzima ozbiljno, ali počelo je da se priča. Glas je stigao čak i do mene." "Jasno mi je, doktore. Ali ja tu teoriju uzimam ozbiljno. Za mene je to upozorenje koje čujem već po drugi put, shvatate. Izveštaj o prvom upozorenju - vašem - nikad nije dospeo do senatora. Nije imao nikakve veze sa finansijskim neispravnostima, a njih je on imao na umu. Onaj ko je rukovodio istražnim odborom - to nisam bio ja - smatrao je vašu teoriju – oprostite luđačkom. Ja ne. Kad se stvar pojavila po drugi put, to me je uznemirilo. Nameravao sam da se sastanem sa Lamontom, ali nekolicina fizičara sa kojima sam se konsultovao..." "A među njima Halam?" "Ne, sa Halamom nisam razgovarao. Izvestan broj onih sa kojima sam se konsultovao rekli su mi da je Lamontov rad potpuno neosnovan. Pa ipak, razmišljao sam o mogućnosti da se sretnem sa Lamontom, ali onda su me zamolili da preuzmem ovu dužnost, i evo me ovde, i evo vas. Sad vidite zašto sam morao da razgovaram sa vama. Po vašem mišljenju, ima li nečeg vrednog u teorijama koje ste postavili vi i Dr Lamont?" "Mislite, hoće li dalja upotreba Pumpe izazvati eksploziju Sunca i možda celog ovog kraka galaksije?" "Da, upravo na to mislim." "Kako bih vam to mogao reći? Sve čime raspolažem je moje sopstveno nagađanje, koje ostaje obično nagađanje. Što se tiče Lamontove teorije, ja nju nisam detaljno proučio; nije publikovana. Ako bih je i video, možda bi njena matematika bila iznad mojih moći... Sem toga, šta mari? Lamont nikoga neće ubediti. Halam ga je upropastio baš kao što je ranije upropastio mene, a javnost, široki slojevi, neće imati računa, s obzirom na svoje kratkoročne interese, da mu poveruje, čak i kad bi on uspeo da se oglasi preskačući Halama, da se tako izrazim. Oni ne žele da se odreknu Pumpe. Mnogo je lakše

odbaciti Lamontovu teoriju nego pokušati učiniti nešto po tom pitanju." "Ali vi ste i sada zabrinuti zbog toga, zar ne?" "Jesam, u smislu da verujem da bismo zaista mogli uništiti sebe, što naravno ne bih voleo da vidim." "I zato ste sada došli na Mesec da učinite nešto u čemu bi vas Halam, vaš stari neprijatelj, mogao na Zemlji sprečiti." Denison polako reče: "I vi volite da nagađate." "Zar?” reče Gotštajn ravnodušno. "Možda sam i ja briljantan. Jesam li pogodio?" "Možda. Nisam se odrekao nade da se vratim nauci. Ako bih postigao samo jedno, naime ako bih od čovečanstva odagnao tu avet propasti, tako što bih pokazao da ona ne postoji, ili tako što bih pokazao da postoji i da se mora ukloniti, bio bih zadovoljan." "Vidim. Dr Denison, prešao bih, opet, na novu temu. Moj prethodnik, komesar koji će uskoro otići gospodin Montez, kaže mi da je probojna oštrica nauke ovde, na Mesecu. Čini se da on smatra da je ovde koncentrisan neproporcionalno veliki deo mozgova i inicijative čovečanstva." "On može biti u pravu", reče Denison. "Ne znam." "On može biti u pravu", saglasio se Gotštajn zamišljeno. "Ako je tako, zar vam se ne čini da to može biti nezgodno za vaš plan? Šta god postignete, ljudi će možda pomisliti i kazati da je postignuto zahvaljujući lunarnoj naučnoj strukturi. Vi lično dobićete, možda, veoma malo priznanja, ma koliko vredne rezultate pokažete... A to bi, dabome, bilo nepravedno." "Umorio sam se od pacovske trke za slavom, komesare Gotštajne. Želim da mi život bude interesantan, interesantniji nego što mi može biti kao potpredsedniku zaduženom za ultrasonične depilatore. To zanimljivo naći ću tako što ću se vratiti nauci. Ako budem, po svom sopstvenom utisku, nešto postigao, biću zadovoljan." "Recimo da meni to ne bi bilo dovoljno. Priznanja koja zaslužite, treba i da dobijete; ne bi trebalo da bude neizvodljivo meni, kao komesaru, da zemaljskoj zajednici prezentiram činjenice na takav način da za vas sačuvam ono što je vaše. U vama nesumnjivo ima toliko ljudskog da želite da dobijete ono što je vaše." "Ljubazni ste. A za uzvrat?" "Cinični ste. Ali sa razlogom. Za uzvrat tražim vašu pomoć. Komesar koji uskoro odlazi, gospodin Montez, nije siguran u kojim pravcima je krenulo naučno istraživanje ovde na Mesecu. Komunikacije između naroda na Zemlji i naroda na Mesecu nisu savršene, a koordinacija napora na oba sveta bila bi očito korisna za sve. Razumljivo je, pretpostavljam, da postoji nepoverenje, ali ako možete išta da učinite da eliminišete to nepoverenje, to će nam biti korisno isto koliko će i vaša otkrića možda biti korisna." "Komesare, svakako ne možete pomisliti da sam ja idealan čovek za taj zadatak - čovek koji bi svojim primerom uverio Lunare da je naučni establišment na Zemlji pošten i dobronameran." "Ne smete mešati jednog osvetoljubivog naučnika sa Zemljanima kao celinom, Dr Denison. Postavimo stvari ovako. Ja bih cenio ako budem obaveštavan o vašim naučnim otkrićima tako da mogu da vam pomognem da zadržite deo slave koji vam po pravu pripada; ali da bih vaša otkrića shvatio

ispravno - ja nisam profesionalni naučnik, setite se toga - bilo bi korisno ako biste mi ta otkrića objasnili u svetlosti sadašnjeg stanja nauke na Mesecu. Dogovoreno?" Denison reče: "Tešku stvar tražite. Preliminarni rezultati, prerano objavljeni, svejedno da li zbog nepažnje ili zbog preteranog entuzijazma, mogu da nanesu strahovitu štetu ugledu. Nipošto ne bih voleo ma kome da kažem ma šta pre nego što budem siguran da stojim na čvrstom tlu. Moje ranije iskustvo sa komitetom u kome ste vi služili svakako bi trebalo da me podstakne na opreznost." "Sasvim razumem", reče Gotštajn srdačno. "Prepustio bih vama da odlučite kad mogu biti korisno informisan... Ali, dugo sam vas zadržao, već je kasno, a vi verovatno želite da spavate." Što je značilo da sad treba da izađe. Denison je izašao, a Gotštajn ostade gledajući za njim zamišljeno. 7 Denison je vrata otvorio rukom. Postojao je prekidač koji ih je mogao otvoriti automatski, ali u smućenosti buđenja Denison ga nije mogao naći, Crnokosi čovek čije lice je bilo mirno a opet nekako namršteno reče: "Izvinjavam se. .. Jesam li poranio?” Denison je ponovio poslednju reč da bi dobio vremena da apsorbuje događaje. "Poranio?... Ne. Ja... ja sam okasnio, rekao bih." "Zvao sam vas. Ugovorili smo susret..." Sad se Denison setio. "Da. Vi ste Dr Nevil" "Tako je. Mogu li da uđem?" Pitajući to, već je ulazio. Denisonova soba bejaše mala; glavninu prostora u njoj zapremao je krevet sa zgužvanom posteljinom. Ventilator je tiho uzdisao. Nevil, sa učtivošću koja ništa nije značila, reče: "Spavali ste dobro, nadam se?" Denison je spustio pogled na svoju pidžamu i prošao rukom preko svoje raskuštrane kose. "Nisam", reče naglo. "Imao sam groznu noć. Možete li me izviniti na nekoliko minuta da se malo dovedem u red?" "Naravno. Želite li da dotle pripremim doručak? Možda niste upoznati sa opremom." "Učinili biste mi uslugu", reče Denison. Izašao je nekih dvadeset minuta kasnije, umiven i obrijan, obučen u pantalone i potkošulju. "Nadam se da nisam polomio tuš", reče on. "Prestao je da radi i nisam više mogao da ga odvrnem." "Voda je racionisana. Dobijete samo ograničenu količinu. Ovo je Mesec, doktore. Bio sam slobodan da pripremim kajganu i vruću supu za nas dvojicu." "Kajganu..." "Mi ovo tako zovemo. Pretpostavljam da Zemljani ne bi." "A!" reče Denison. Seo je ne osobito oduševljeno i okusio zbrljanu žutu pastu: njegov gost je očigledno na to mislio kad je rekao "kajgana". Pokušao je,

posle prvog zalogaja, da ne napravi grimasu; junački je progutao taj zalogaj a onda se prignuo na viljušku da bi iskopao sledeći zalogaj. "Vremenom ćete se navići", reče Nevil, "a veoma je hranljivo. Mogao bih vas upozoriti da će vam zbog velike količine proteina u hrani i zbog smanjene gravitacije odsad biti potrebno manje hrane." "E baš dobro", reče Denison pročišćavajući grlo. "Reče mi Selena da nameravate da ostanete na Mesecu", reče Nevil. "Tu nameru sam imao", reče Denison. Protrljao je oči. "Ali proveo sam užasnu noć. To stavlja moju odlučnost pred iskušenje." "Koliko puta ste ispali iz kreveta?" "Dvaput... To je valjda normalno." "Za sve Zemljane to je neizbežno. Kad ste budni, možete da prisilite sebe da hodate u skladu sa Mesečevom gravitacijom. Kad spavate, prevrćete se kao da ste na Zemlji. Ali, ako ništa drugo, pad je pri slaboj gravitaciji manje bolan." "Posle drugog pada spavao sam neko vreme na podu pre nego što sam se probudio. Nisam zapamtio pad. Šta kog vraga činite da to sprečite?" "Ne smete zanemariti povremeni odlazak radi provere pulsa, krvnog pritiska i tako dalje, prosto da biste bili sigurni da promena gravitacije ne predstavlja preveliki napor." "Na to su me obilato upozorili", reče Denison sa gađenjem. "Zapravo, već imam zakazan pregled za sledeći mesec. I pilule." "Pa dobro", reče Nevil kao da govori o nekoj trivijalnosti koja ne zaslužuje pažnju, "u roku od nedelju dana problemi će verovatno sasvim nestati... Ali trebaće vam odgovarajuća odeća. Te pantalone nikako ne bi odgovarale, a taj slabašni gornji odevni predmet ničemu ne služi." "Pretpostavljam da postoji neko mesto gde mogu da kupim odeću." "Naravno. Ako uspete da je ulovite kad nije na dužnosti, Selena će vam rado pomoći, siguran sam. Ona me uverava da ste čovek pristojne vrste, doktore." "Drago mi je što ona tako misli." Denison je progutao jednu kašiku supe a onda pogledao ostatak kao da se pita šta s njim da radi. Sumorno je prionuo na zadatak gutanja te supe. "Ona je ocenila da ste fizičar, ali, naravno, pogrešila je." "Školovan sam za radiohemičara." "Već dugo se niste ni tim poslom bavili, doktore. Možda smo mi ovde gore izvan događaja, ali nismo baš toliko izvan događaja. Vi ste jedna od Halamovih žrtava." "Ima li ih toliko da o njima govorite kao o grupi?" "Zašto ne? Čitav Mesec je jedna od Halamovih žrtava." "Mesec?" "U izvesnom smislu." "Ne razumem." "Nemamo na Mesecu nijednu elektron-pumpu. Nijedna nije uspostavljena zato što oni iz para-univerzuma ne sarađuju. Nijedan uzorak tungstena nije prihvaćen." "Dr Nevil, ne mislite valjda da sugerišete da je to Halam izazvao." "Na negativan način jeste. Zašto pumpnu stanicu moraju inicirati samo

para-ljudi? Zašto ne možemo i mi?" "Koliko mi je poznato, ne posedujemo znanje potrebno da preuzmemo inicijativu." "I nikad ga nećemo posedovati, ako je istraživanje u tom pravcu zabranjeno." "Zabranjeno je?" upita Denison. U njegovom glasu osetio se prizvuk iznenađenja. "Efektivno jeste. Ako poslovi potrebni da se znanje o tim stvarima proširi nikad ne dobijaju odgovarajući prioritet na protonskom sinhrotronu niti na drugim velikim instrumentima - a sve to instrumente kontroliše Zemlja pod uticajem Halama - onda je istraživanje, efektivno, zabranjeno." Denison je protrljao oči. "Čini mi se da ću uskoro morati opet na spavanje. ...Izvinjavam se, nisam mislio time da kažem da ste mi dosadni. Ali recite mi, zar je elektron-pumpa toliko važna Mesecu? Solarne baterije su sigurno efikasne i dovoljne." "One nas vezuju za Sunce, doktore. Vezuju nas za površinu." "Pa... Ali zašto, po vašem mišljenju, Halam na takav negativan način utiče na tu stvar, Dr Nevil?" "To vi znate bolje nego ja, ako ga poznajete lično; ja ga ne znam lično. On ne voli da javnosti ukazuje na činjenicu da je sve u vezi sa elektron-pumpom delo para-ljudi, da smo mi u tome poslu samo sluge svojih gospodara. A ako mi na Mesecu napredujemo do tačke kad ćemo i sami znati što zapravo činimo, onda će se rođenje istinske elektron-pumpne tehnologije računati od našeg momenta, ne od njegovog." "Zašto mi sve ovo govorite?" reče Denison. "Da ne bih gubio svoje vreme. U normalnim slučajevima, nama su fizičari sa Zemlje dobrodošli. Osećamo se odsečenim ovde na Mesecu, žrtve smo hotimične terestrijalne politike usmerene protiv nas, pa nam je fizičarposetilac koristan; ako ništa drugo, bar smanjuje naše osećanje izolovanosti. Fizičar-imigrant je još korisniji - takvome rado objasnimo situaciju i podstaknemo ga da sarađuje sa nama. Žao mi je što vi, posle svega, niste fizičar." Denison nestrpljivo reče: "Nikad nisam rekao da jesam." "Ali ste ipak tražili da vidite protonski sinhrotron. Zašto?" "Da li je to ono što vas zaista muči? Dragi moj gospodine, dopustite da pokušam da objasnim. Moja naučna karijera upropašćena je pre pola životnog veka. Odlučio sam da postignem neku vrstu rehabilitacije, nešto što će mom životu vratiti smisao, s tim da živim što je moguće dalje od Halama - a to znači ovde na Mesecu. Školovan sam za radiohemičara, ali to ne znači da sam permanentno paralizovan za napore na drugim poljima. Para-fizika je veliko polje današnjice, pa sam se potrudio koliko sam najbolje mogao da se samoobrazujem u toj oblasti, smatrajući da ću tako imati najbolju šansu za rehabilitaciju." Nevil je klimnuo glavom, "Vidim", reče on sa jasnom sumnjičavošću. "Uzgred budi rečeno, pošto ste pomenuli elektron-pumpu - jeste li čuli išta o teorijama Pitera Lamonta?" Nevil je suženim pogledom posmatrao Denisona. "Ne. Ne bih rekao da znam za njega."

"Da, on još nije slavan. I verovatno nikad neće biti; i to uglavnom iz istog razloga iz koga nikad neću biti slavan ni ja. Zamerio se Halamu... Lamontovo ime sam nedavno opet čuo, pa sam o njemu malčice razmislio. To je bio jedan od načina da ispunim besani deo protekle noći." Zevnuo je. Nevil nestrpljivo reče: "Da, doktore? Šta sa tim čovekom? Kako se zvaše?" "Piter Lamont. Ima neke interesantne misli o para-teoriji. On veruje da će daljom upotrebom Pumpe jaka nuklearna interakcija ojačati u sunčevom sistemu i da će se Sunce polako zagrevati sve dok, na nekoj kritičnoj tački, ne dođe do fazne promene i eksplozije." "Gluposti! Znate li kolika se promena, u kosmičkim razmerama, događa kad se Pumpa koristi u ljudskim razmerama? Čak i ako uzmemo u obzir da ste u fizici samouk, trebalo bi da bez teškoća uvidite da Pumpa ni slučajno ne može da izazove primetnu promenu uslova u univerzumu tokom životnog veka sunčevog sistema." "Vi tako mislite?" "Naravno. Zar vi tako ne mislite?" reče Nevil. "Nisam siguran. Lamont ima lične motive, on oštri svoju sekiru iz personalnih razloga. Sreo sam ga i stekao utisak da je to veoma intenzivan i emotivan momak. Imajući u vidu šta mu je Halam uradio, verovatno je da ga goni silan bes." Nevil se namrštio, "Jeste li sigurni da je on u svađi sa Halamom?" "Ekspert sam za to pitanje." "Ne pomišljate da bi pokretanje jedne takve sumnje - da je Pumpa opasna - možda moglo biti samo još jedno sredstvo da se spreči da Mesec razvije sopstvene pumpne stanice?" "Po cenu izazivanja opšte uzbune i očajanja? Naravno da ne. To bi značilo krcati lešnike nuklearnim eksplozijama. Ne, ja sam siguran da je Lamont iskren. U stvari, ja sam svojevremeno na svoj nespretni način došao do sličnih ideja." "Zato što i vas goni mržnja prema Halamu." "Nisam ja Lamont Verujem da ne reagujem na isti način kao on. Zapravo, imao sam neku mutnu nadu da bih ovu stvar mogao ispitati na Mesecu, bez Halamovog ometanja i bez Lamontovog emotivnog pristupa." "Ovde na Mesecu?" "Ovde na Mesecu. Mislio sam da bih možda mogao dobiti mogućnost da upotrebim sinhrotron." "I zato ste se za njega interesovali?" Denison klimnu glavom, "Vi stvarno mislite da ćete dobiti sinhrotron na upotrebu?" reče Nevil. "Znate li koliko se otegao red onih koji su podneli svoje zahteve?" "Pomislio sam da bi neki od lunarnih naučnika možda pristali da sarađuju sa mnom." Nevil se nasmejao i odmahnuo glavom. "Naše šanse su skoro isto tako male kao i vaše... Međutim, reći ću vam šta možemo da uradimo. Uspostavili smo svoje sopstvene laboratorije. Možemo vam dati mesto; možda čak imamo neke male instrumente koji bi vam mogli biti korisni. Koliko će vam naše laboratorije biti korisne, ne mogu reći, ali možda ćete biti u stanju da učinite nešto."

"Verujete li da ću u njima imati mogućnosti da obavim posmatranja korisna za para-teoriju?" "To će zavisiti do neke mere od vaše sopstvene dovitljivosti, rekao bih. Očekujete li da dokažete da su tačne teorije tog Lamonta?" "Ili da dokažem da su pogrešne. Možda." "Ako išta budete dokazali, dokazaćete da su pogrešne. U tom pogledu ja straha nemam." "Sasvim je jasno, zar ne", reče Denison, "da nisam po školovanju fizičar. Zašto mi tako spremno nudite mesto za rad?" "Zato što ste sa Zemlje. Rekao sam vam da to cenimo, a sem toga vaše samoobrazovanje za fizičara možda će biti od dodatne koristi. Selena garantuje za vas, a ja tome pridajem možda i više značaja nego što bih trebao. Najzad, ujedinjuje nas to što trpimo od Halamove ruke. Ako želite da se rehabilitujete, pomoći ćemo vam." "Ali, oprostite ako budem ciničan. Šta očekujete da izvučete iz toga, koju korist?" "Vašu pomoć. Postoje izvesni nesporazumi između naučnika na Zemlji i na Mesecu. Vi ste čovek sa Zemlje koji je dobrovoljno došao na Mesec. Mogli biste poslužiti kao most između nas i njih, na obostranu korist. Već ste imali kontakt sa novim komesarom. Može biti mogućno da vi, rehabilitujući sebe, rehabilitujete i nas." "Mislite, ako oslabim Halamov uticaj, od toga će i zemaljska nauka imati koristi." "Šta god učinite biće sigurno korisno... Ali možda bi trebalo da vas ostavim da se ispavate. Pozovite me sledećih dana pa ću videti kako bih vas mogao smestiti u neku laboratoriju... - osvrnuo se - "kako bih vam, uz to, mogao naći i neki udobniji stan." Rukovali su se i Nevil ode. 8 Gotštajn reče: "Ma koliko muke da ste videli ovde, pretpostavljam da danas, kad se spremate da napustite ovo mesto, osećate i neko malo žaljenje." Montez je slegnuo ramenima na način koji je mnogo govorio. "Veoma veliko žaljenje, kad pomislim na povratak u punu gravitaciju. Teškoće sa disanjem bol u nogama - znojenje. Biću konstantno okupan u znoju." "Jednog dana ću ja doći na red," "Poslušajte moj savet. Nikad se ne zadržavajte ovde duže od dva meseca neprekidno. Ne zanima me šta vam doktori pričaju i kroz kakve izometrijske vežbe vas gone - vratite se na Zemlju svakih šezdeset dana i ostanite bar nedelju dana. Morate da zadržite zemaljski osećaj." "Imaću to na umu... Ah, da, kontaktirao sam sa mojim prijateljem." "O kom to prijatelju je reč?" "O čoveku koji je bio u istoj letilici gde i ja, kad smo dolazili. Tad sam mislio da ga znam, i bio sam u pravu. Zove se Denison; radiohemičar je. Ono čega sam se o njemu prisetio bilo je dovoljno tačno." "Da?"

"Setio sam se jedne njegove interesantne iracionalnosti i pokušao to da ispitam. Odupirao se veoma domišljato. Zvučao je racionalno; zapravo, toliko racionalno da je to izazvalo moju sumnju. Postoji jedna vrsta privlačne razumnosti koju ispoljavaju neki luđaci; vrsta odbrambenog mehanizma." "O, gospode bože", reče Montez za koga je ovo, očigledno, predstavljalo nevolju. "Nisam siguran da vas pratim. Ako ne zamerate, seo bih malčice. Trudim se da utvrdim da li je sve zapakovano kako treba, razmišljam o zemaljskoj gravitaciji, i sve to mi je malo oduzelo dah... Koja vrsta iracionalnosti?" "Jednom je pokušao da nam saopšti da je upotreba elektron-pumpe opasna. Smatrao je da će zbog toga eksplodirati univerzum." "Je'l? A hoće li?" "Nadam se da neće. U to vreme, odbijen je prilično oštro. Kad naučnici rade sa nečim što je na samoj granici shvatljivog, postaju malo naprašiti, znate. Znao sam jednom jednog psihijatra koji je to nazivao fenomenom 'Ko zna?'. Ako ne može učiniti ništa da steknete znanje koje vam treba, najzad kažete 'Ko zna šta će se desiti?' a onda vam vaša mašta to kaže." "Da, ali ako fizičari, makar i u malom broju, šetaju unaokolo pričajući takve stvari..." "Ali oni to ne čine. Ne zvanično. Postoji i naučnička odgovornost, a časopisi paze da ne štampaju gluposti... ili ono što glupošću smatraju. A zapravo, ta se tema, znate, opet pojavila. Jedan fizičar po imenu Lamont obratio se senatoru Bartu, zatim onom samozvanom mesiji životne sredine, Čenu, i nekolicini drugih. I on insistira da je kosmička eksplozija moguća. Niko mu ne veruje, ali priča se na neki razređen način širi, i prepričavanjem postaje bolja." "A ovaj ovde na Mesecu veruje u to?" Gotštajn se široko nasmešio. "Podozrevam da veruje. Vraga, sred noći, kad ne mogu da zaspim - uzgred rečeno, stalno ispadam iz kreveta - i sam verujem u to. On se verovatno nada da će ovde eksperimentalno proveriti tu teoriju." "Pa?" "Pa, da ga pustimo. Nagovestio sam mu da ćemo mu pomoći." Montez je odmahnuo glavom. "Riskantno je to. Ne volim zvaničnu podršku luđačkim idejama." "Znate, postoji i neka minimalna mogućnost da on nije baš sasvim otkačen, ali nije u tome poenta. Poenta je u sledećem: ako postignemo da se on ustali ovde na Mesecu, možda ćemo preko njega saznati šta se ovde događa. Željan je da se rehabilituje, a ja sam nagovestio da će rehabilitacija doći preko nas ako bude sarađivao... Potrudiću se da vas diskretno obaveštavam. Kao prijatelj prijatelja, znate." "Hvala vam", reče Montez. "I zbogom." 9 Nevil se nervirao. "Ne. Ne dopada mi se." "Zbog čega? Zato što je Zemljos?" Selena je uklonila sa svoje desne dojke neku trunčicu, zatim ju je kritički osmotrila. "Ovo nije sa moje bluze. Kažem ti, recirkulacija vazduha je očajna."

"Ovaj Denison ne vredi ništa. On nije para-fizičar. U tom polju on je samouk, kaže; to odmah i dokazuje tako što stiže sa gotovim, prokleto glupim idejama." "Naprimer?" "On misli da će zbog elektron-pumpe eksplodirati univerzum." "Da li je to rekao?" "Znam da to misli... Ma, poznati su mi argumenti u prilog toga. Dovoljno puta sam ih čuo. Ali to nije tako, prosto-naprosto nije tako." "Možda ti prosto ne želiš da bude tako", reče Selena uzvijajući obrve. "Nemoj ti da počinješ", reče Nevil. Tišina nije dugo potrajala. Selena reče: "Pa, šta ćeš učiniti sa njim?" "Daću mu mesto za rad. Možda je kao naučnik beskoristan, ali će svejedno biti od neke koristi. Biće dovoljno upadljiv; komesar je već razgovarao s njim." "Znam." "E, Denison ima i romantičnu istoriju čoveka čija je karijera upropašćena i koji pokušava da se rehabilituje." "Stvarno?" "Stvarno. Siguran sam da će te to oduševiti. Ako ga o tome pitaš, kazaće ti. A to je dobro. Ako budemo imali romantičnog Zemljanina koji na Mesecu radi na otkačenom projektu, biće to savršen obje kat za odvlačenje komesareve pažnje, Denison će ga voditi na pogrešnu stranu; biće naša fasada. Čak se može desiti da kroz Denisona nekako, ko zna, steknemo nešto jasniju predstavu o onome što se događa na Zemlji... Bilo bi dobro da i ubuduće budeš ljubazna sa njim, Selena." 10 Selena se nasmejala; slušalica pri Denisonovom uvu prenela je taj zvuk metalno. Nosila je skafander koji je sasvim skrivao njenu figuru. "Ma hajde, Ben, nema razloga da se plašiš", reče ona. "Sad si već stari majstor - već mesec dana si ovde." "Dvadeset i osam dana", promumlao je Denison. Činilo mu se da ga sopstveni skafander guši. "Mesec dana", insistirala je Selena. "Kad si došao bilo je već prošlo preko pola Zemlje; sad je opet preko pola Zemlje." Pokazala je prstom blistavu krivinu Zemlje na južnom nebu. "Da, ali čekaj. Nisam ja ovde tako hrabar kao kad sam pod tlom. Šta ako padnem?" "Pa šta ako padneš? Gravitacija je po tvojim standardima slaba, nagib je blag, tvoj skafander je jak. Ako padneš, jednostavno se prepusti klizanju i kotrljanju. Uostalom, i to će biti zabavno, skoro podjednako zabavno." Denison se osvrtao sa nevericom. U hladnoj svetlosti Zemlje ležao je Mesec, divan. Bio je crn i beo; njegova belina bejaše blaga u poređenju sa suncem ožeženim prizorima koje je video nedelju dana ranije, kad je otputovao da razgleda solarne baterije koje su se protezale od horizonta do horizonta po dnu Mare Imbriuma. A i crno bejaše nekako mekše, zbog nedostatka plamenog kontrasta pravog dana. Zvezde su blistale božanski sjajno, a Zemlja

- Zemlja! - bejaše beskrajno primamljiva, sa svojim vrtlozima belog na plavom i sa nagoveštajima da ponegde izviruje i braon. "Nego", reče on, "zamerate li ako se držim za vas?" "Naravno da ne zameram. Uostalom nećemo ići sve do vrha. Za vas je onaj početnički spust. Trudite se samo da se održavate naporedo sa mnom. Ja ću se kretati polako." Njeni su koraci bili dugi, spori, klateći. Denison se trudio da održi sinhronizaciju. Uzbrdica pod njima bila je prašnjava. Svakim korakom bacao je uvis fini prah koji se u bezvazdušnom prostoru brzo slegao. Uspevao je da ide u korak s njom, ali uz dosta napora. "Dobro je", reče Selena. Držali su se čvrsto za ruke; na taj način mu je pomagala da održi ravnotežu. "Veoma si dobar za Zemljosa - hoću reći za imija..." "Hvala." "Valjda to i nije mnogo bolje. Reći za imigranta 'imi' uvredljivo je koliko i 'Zemljos' za Zemljanina. Da li da jednostavno kažem da si veoma dobar za čoveka tih godina?" "Ne! To je mnogo gore." Denison je počinjao pomalo da se bori za vazduh. Osećao je kako njegovo čelo počinje da se vlaži. Selena reče: "Kad god treba da spustiš nogu, gurni malo drugom nogom. Tako će ti korak biti duži i lakši. Ne, ne - gledaj mene." Denison je bio zahvalan što može da zastane. Posmatrao je Selenu koja je, počevši da se kreće, postajala nekako vitka i graciozna uprkos groteskeriji skafandra. Otisnula se u niske, gegave skokove. Vratila se i klekla kraj njegovih nogu. "Sad korakni polako, Ben a ja ću te lupiti po nozi onda kad hoću da gurneš." Pokušavali su nekoliko puta. Denison reče: "Ovo je gore nego trčanje na Zemlji. Bolje da se odmorim." "U redu. Radi se samo o tome da tvoji mišići nemaju naviku da se koordiniraju kako treba. Boriš se protiv samog sebe, znaš, a ne protiv gravitacije... Dobro, sedi i uhvati dah. Neću te voditi još daleko uzbrdo." "Da li će se ranac oštetiti ako legnem na leđa?" reče Denison. "Neće, naravno da neće, ali ta ideja nije dobra. Ne na golom tlu. Temperatura mu je samo 120 stepeni aposlutnih; ili, ako više voliš, 150 ispod nule. Što manja je zona kontakta, to bolje. Ja bih sela." "U redu." Obazrivo, bojažljivo, Denison sede, i pritom malo zastenja. Namerno se okrenuo ka severu, da ne gleda Zemlju. "Vidi one zvezde!" Selena je sedela pod pravim uglom u odnosu na njega. Kroz vizir njenog šlema mogao je, povremeno, mutno, da vidi njeno lice, ali samo kad bi svetlost Zemlje pala pod povoljnim uglom. "Zar sa Zemlje ne vidiš zvezde?" reče ona. "Ne ovako. Čak i kad nema oblaka, zemaljski vazduh apsorbuje jedan deo svetlosti. Zbog temperaturnih razlika u atmosferi čini se da zvezde trepere, a svetlost gradova, čak i dalekih, dovodi do toga da one izblede" "Zvuči odvratno." "Tebi se sviđa ovde, Selena? Na površini?" "Zapravo nisam baš luda za površinom, ali ne smeta mi mnogo ako

ponekad dođem. Deo mog posla je i dovođenje turista ovamo, naravno." "A sad to moraš da činiš za mene." "Zar ne mogu da te ubedim da to uopšte nije isto, Ben? Za turiste imamo ustaljenu putanju. Vrlo je to pitomo i vrlo neinteresantno. Ne pomišljaš valjda da ih vodimo ovamo, na klizanje? To je za Lunare - i za imije. U stvari pretežno za imije." "Ne može biti mnogo popularno. Sami smo." "A, to, Postoje dani određeni za ovakve stvari, Trebalo bi da vidiš ovo mesto na dan trke. Ali tad ti se ne bi dopalo." "Nisam siguran ni da mi se dopada sad. Da li je klizanje niz nagib sport namenjen baš naročito imijima?" "Uglavnom. Lunari, generalno uzev, ne vole površinu." "A Dr Nevil?" "Misliš, kakva su njegova osećanja u vezi sa površinom?" "Da". "Iskreno, ne verujem da je ikad bio ovde. On je pravi dečak iz grada. Zašto pitaš?" "Pa, kad sam zatražio dozvolu da pođem sa onima koji redovno servisiraju solarne baterije, bio je savršeno voljan da me pusti, ali nije hteo lično da pođe. Mislim da sam ga ja manje-više zamolio da pođe; želeo sam da imam nekoga ko će odgovarati na moja pitanja ako ih bude; a njegovo odbijanje je bilo prilično oštro." "Nadam se da se našao neko drugi da ti odgovara na pitanja." "O, da. I taj neko je, kad već o tome pričamo, bio takođe imi. Možda se time može objasniti stav Dr Nevila prema elektron-pumpi," "Šta hoćeš da kažeš?" "Pa..." Denison se nagnuo unazad i počeo da se rita naizmenično desnom i levom nogom, gledajući sa izvesnim lenjim zadovoljstvom kako se dižu i polako spuštaju. "Hej, ovo nije loše. Čuj, Selena - hoću da kažem da je Nevil baš navalio da na Mesecu izgradi pumpnu stanicu, a solarne baterije su već adekvatne za posao koji treba uraditi. Ne bismo mogli koristiti solarne baterije na Zemlji, gde sunce nikad nije tako postojano, dugotrajno, blistavo, tako zračno na svim talasnim dužinama. U solarnom sistemu ne postoji ni jedno planetarno telo, ma kojih dimenzija, pogodnije od Meseca za upotrebu solarnih baterija. Čak ni Merkur: prevruć je. - Ali ako ih upotrebljavate, to vas vezuje za površinu. Pa ako ne volite površinu. . Selena je iznenada ustala. "U redu, Ben", reče ona, "dovoljno si se odmarao. Ustaj! Ustaj!" Batrgao se da ustane, i kad je uspeo, reče: "Pumpna stanica bi, međutim, značila da nijedan Lunar ne bi nikad morao na površinu ako to ne želi." "Idemo uzbrdo, Ben. Idemo do onog grebena tamo gore, ispred nas. Vidiš ga, tamo gde je svetlost Zemlje horizontalno odrezana?" Tokom te poslednje etape penjanja nisu razgovarala. Denison je primetio da se naporedo sa njihovom putanjom pruža jedna glatkija oblast: široka staza koja je vodila istim nagibom, ali sa koje je veći deo prašine bio uklonjen. "To je suviše glatko za početnika", reče Selena, odgovarajući na njegove misli. "Nemoj postati suviše ambiciozan, inače ćeš uskoro tražiti da te naučim kengurskom skoku."

Govoreći to načinila je kengurski skok. Tek što se prizemljila, a činilo se i pre nego što se sasvim prizemljila, okrenula se ka njemu i rekla; "Tu smo. Sedi da ti podesim,..." Gledajući nizbrdo, Denison reče: "Može li se ovde zaista klizati?" Seo je, okrenut licem nizbrdo, "Naravno da može. Gravitacija je na Mesecu slabija nego na Zemlji, zato mnogo slabije pritiskaš tlo, a to znači da je trenje daleko slabije. Sve je na Mesecu mnogo klizavije nego na Zemlji. Zato vama Zemljanima podovi u našim hodnicima i apartmanima izgledaju nedovršeni. Hoćeš li da čuješ moje malo predavanje o toj temi? Ono koje držim turistima?" "Ne, Selena." "Sem toga, upotrebićemo klizače, naravno." U ruci je imala jednu malu čauru od koje su polazili pričvršćivači i par tankih cevčica. "Šta je to?" upita Ben, "Samo mali rezervoar tečnog gasa. Iz njega će izbijati mlaz pare i zalaziti pod tvoje čizme. Tanki sloj gasa između čizama i tla umanjiće frikciju na vrednost blisku nuli, Kretaćeš se kao kroz prazninu." Sa nelagodnošću, Denison reče: "Ne odobravam to. Nema sumnje da upotreba gasa na takav način predstavlja, na Mesecu, rasipništvo." "Ma hajde. Koji gas misliš da upotrebljavamo u ovim rezervoarima? Ugljen dioksid? Kiseonik? Ovo je gas koji nam je od početka suvišan, Argon. Tone i tone argona izbijaju iz Mesečevog tla. Nastao je tako što se kalijum-40 već milijardama godina raspada... I to je deo mog predavanja, Ben... Argon se na Mesecu može koristiti samo za nekoliko specijalnih namena. Mogli bismo ga milion godina koristiti za klizanje a da ne istrošimo zalihu... Dobro, tvoji klizači su pričvršćeni. Sad čekaj dok pričvrstim svoje." "Kako funkcionišu?" "Sasvim automatski. Ti samo počni da se klizaš, to će okrenuti prekidač i gas će, početi da izlazi. Zaliha će ti trajati samo nekoliko minuta, ali toliko ti i treba." Ustala je i pomogla mu da i on ustane. "Gledaj nizbrdo... Ma hajde, Ben, ovo je blaga nizbrdica. Osmotri je. Izgleda kao savršena ravnica." "A, to ne", reče Denison natmureno. "Meni izgleda kao litica." "Glupost. A sad me slušaj i pamti šta ti govorim. Neka ti stopala budu razmaknuta oko petnaest santimetara, jedno stopalo samo nekoliko santimetara ispred drugog. Nije važno koje. Kolona drži povijena. Nemoj se saginjati u vetar, jer ga nema. Ne pokušavaj da pogledaš gore ili nazad, ali možeš da pogledaš levo i desno, ako baš moraš. Najvažnije: kad konačno stigneš do ravnog, ne pokušavaj da se zaustaviš prerano; kretaćeš se brže nego što misliš. Pusti da se klizač istroši, ništa više; tada ćeš zbog trenja polako usporiti i stati." "Nikad neću zapamtiti sve to." "Hoćeš, hoćeš. A ja ću biti pokraj tebe da ti pomognem. Ako padneš a ja te ne uhvatim, ne pokušavaj ništa da učiniš. Prosto se opusti i predaj se klizanju i tumbanju. Nigde nema stena na koje bi mogao naleteti." Denison je progutao. Pogledao je napred. Južna nizbrdica je svetlucala Zemljinom svetlošću. Čak i najmanje neravnine isticale su se daleko više nego što bi trebalo: odbijale su više svetlosti i bacale iza sebe majušne uzbrdo okrenute krpice crnog, tako da je površina bila na nejasan način mestičava.

Nabrekli polukrug Zemlje jahao je na crnom nebu takoreći pravo pred Denisonom. "Spreman?" reče Selena. Njena šaka u oklopnoj rukavici našla se između njegovih pleća. "Spreman", reče Denison slabašno. "Onda napred", reče ona. Gurnula ga je; osetio je da počinje da se kreće. U početku se kretao vrlo sporo. Okrenuo se klimavo ka njoj, a ona reče: "Ne brini se. Tu sam, kraj tebe." Osećao je tlo pod svojim nogama - a onda ga više nije mogao osetiti. Klizači su stupili u dejstvo. Jedan tren imao je osećaj da stoji nepomično. Nikakav vazduh nije navaljivao na njegovo telo, nije imao osećaj da ispod njegovih nogu išta klizi. Ali kad se opet okrenuo Seleni, primetio je da svetlosti i senke postrani od njega odmiču unazad, i to brzinom koja se polako povećavala. "Gledaj u Zemlju", reče Selenin glas u njegovo uvo, "sve dok ne uhvatiš brzinu. Što budeš brže išao, to ćeš biti stabilniji. Kolena drži savijeno... Dobar si, Ben." "Za imija", reče Denison hvatajući vazduh. "Kako ti se čini?" "Kao letenje", reče on. Obrasci svetlosti i tame levo i desno od njega odmicali su unazad, sliveni u mrlju. Bacio je pogled samo na tren levo, zatim desno, pokušavajući da preobrati utisak da njegova okolina leti unazad u utisak da on leti napred. Ali tek što je to uspeo pokazalo se da mora žurno da vrati svoj pogled na Zemlju da bi povratio osećanje ravnoteže. "Ovo poređenje valjda nije najpogodnije za razgovor sa tobom. Ti ovde na Mesecu nemaš iskustva sa letenjem." "Ali sad znam. Letenje je sigurno kao klizanje - a to mi je poznato." Sa lakoćom se održavala naporedo s njim. Denison je sad išao tako brzo da je osećanje kretanja sticao i prostim gledanjem pravo napred. Mesečev pejzaž otvarao se pred njim i tekao mimo njega, sa obe strane. On reče: "Koju brzinu čovek postigne u klizanju?" "U dobrim mesečevskim trkama", reče Selena, "izmerene su brzine od preko sto milja na sat - na strmijim nagibima nego što je ovaj, naravno. Ti ćeš verovatno dostići nekih trideset i pet milja, i to će ti biti maksimum." "Nekako stičem osećanje da je mnogo brže." "E, nije brže. Stižemo na ravno, Ben, a ti nisi pao. Sad se samo drži; klizači će zamreti, osetićeš trenje. Ne čini ništa da tome doprineseš. Prosto klizaj dalje." Tek što je Selena ovo rekla, Denison je osetio pod svojim čizmama početak pritiska. Odjednom je imao osećanje silne brzine. Čvrsto je stisnuo pesnice da bi se odupro refleksu koji ga je terao da digne ruke da bi se zaštitio od sudara koji mu nije predstojao. Znao je: ako naglo podigne ruke, pašće na leđa. Suzio je oči, zadržavao dah sve dok mu se nije činilo da će mu pluća eksplodirati, a onda Selena reče: "Savršeno, Ben, savršeno. Još nisam videla da jedan imi prođe kroz svoj prvi spust bez pada, pa prema tome ako i padneš, u tome neće biti ničeg rđavog. Nikakve sramote." "Nemam nameru da padam", prošaputa Denison. Uvukao je krupan, isprekidan dah i otvorio oči širom. Zemlja je bila, kao i uvek, smirena,

nezainteresovana. Kretao se sporije – sporije - sporije... "Je l' sad stojim nepokretno, Selena?" upita on. "Nisam siguran." "Stojiš nepokretno. A sad ostani gde si. Moraš da se odmoriš pre nego što bse zaputimo natrag u grad... Do vraga, ostavila sam ga tu negde kad smo se popeli." Denison ju je gledao ne verujući svojim očima. Sa njim se popela, sa njim se klizala nizbrdo. A ipak, on je sad bio polumrtav od zamora i napetosti, a ona je već poletela dugim kengurskim skokovima. Kad je bila oko stotinu metara daleko, rekla je: "Evo ga!" Njen glas je u njegovim ušima zvučao podjednako snažno kao i kad je bila kraj njega. Za tili čas se vratila. Pod miškom je nosila neku plastičnu foliju ispresavijanu u zdepasti paket. "Sećaš li se", reče ona vedro, "da si me pitao, kad smo dolazili, šta je to, a ja rekla da ćemo to upotrebiti pre nego što se vratimo dole?" Razvila je tu ispresavijanu stvar. Raširila ju je po prašnjavoj površini Meseca. "Punim imenom ovo se zove 'lunarna stolica za ležanje', ali mi je zovemo prosto 'stolica za ležanje' ", reče ona. "Onaj pridev 'lunarna' na ovom svetu podrazumevamo." Ubacila je jednu čauru, pritisla jednu polugu. Ležaj je počeo da se puni. Denison je, nekako, očekivao da će čuti šištanje, ali, naravno, nije bilo vazduha koji bi preneo taj zvuk. "Pre nego što opet dovedeš u pitanje našu politiku štednje", reče ona, "ovo je takođe argon." Stvar se rascvetala u madrac sa šest zdepastih nogu. "Držaće te", reče ona. "Za tlom ima zapravo vrlo malo kontakta. Pošto je svuda uokolo vakuum, neće gubiti toplotu." "Ne reci mi da je vruć", reče Denison zapanjeno. "Argon je, dok ulazi, podvrgnut zagrevanju, ali samo relativno. Dostigne temperaturu od 270 stepeni aposlutnih, što je zamalo dovoljno da se otopi led, i sasvim dovoljno da obezbedi da tvoje izolovano odelo ne gubi toplotu brže nego što možeš da je proizvodiš. Hajde. Lezi." Denison je legao. Imao je osećanje ogromne raskoši. "Veličanstveno!" reče on sa dugim uzdahom. "Mama Selena misli na sve", reče ona. Zašla je iza njega, klizeći. Stopala su joj bila primaknuta petom uz petu kao da je na klizaljkama. Onda je dopustila da stopala iskliznu ispod nje, odlete napred; aterirala je graciozno na kuk i na lakat, tik do njega, na tlo... Denison je zazviždao. "Kako izvede to?" "Mnogo uvežbavanja! Ti to ne pokušavaj. Slomićeš lakat. Ali upozoravam te. Ako mi bude suviše hladno, moraću da se naguram uz tebe, na ležaj." "Nema opasnosti", reče on, "jer smo oboje u skafandrima." "A, to progovara moj hrabri Kazanova... Kako se osećaš?" "Pa dobro, valjda. Koji doživljaj!" "Doživljaj? Postavio si rekord u ne-padanju. Zameraš li ako ispričam drugarima u gradu o ovome?" "Ne. Uvek mi se dopada da neko ceni moju vrednost... Da ti ne očekuješ, kojim slučajem, da ovo ponovim?" "Odmah sad? Naravno da ne. Ne bih ni ja. Samo ćemo se neko vreme odmoriti, uverićemo se da je tvoj puls opet na normali, a onda se vraćamo.

Ako ispružiš noge ka meni, skinuću ti klizače. Sledeći put ću ti pokazati kako sam da rukuješ klizačima." "Nisam siguran da će se 'sledeći put' ostvariti." "Naravno da ćemo ovo ponavljati Zar ti se nije dopalo?" "Uživao sam pomalo. Između dva straha." "Manje ćeš se plašiti sledeći put, a posle toga još manje, i najzad ćeš doživljavati samo radost, pa ću od tebe napraviti trkača." "Nećeš. Suviše sam mator." "Na Mesecu nisi. Samo izgledaš mator." Ležeći tako, Denison je osećao kako se konačna tišina Meseca upija u njega. Ovog puta bio je okrenut Zemlji. Njeno postojano prisustvo na nebu davalo mu je, više no išta drugo, osećanje stabilnosti tokom malopređašnjeg klizanja, i zato je prema njoj osećao zahvalnost. "Dolaziš li često ovamo, na otvoreno, Selena?" reče on. "Mislim, sama, ili sa samo jednom ili dve osobe? Znaš, kad nije vreme za fiestu." "Praktično nikad. Ako nema sveta oko mene, ovo mi baš ne prija. Zapravo se čudim što sam sad ovde." "A-ha", reče Denison ravno. "To te ne iznenađuje?" "Zar treba? Moje je osećanje, da svako čini ono što čini ili zato što želi ili zato što mora, a u oba slučaja to je njegova stvar a ne moja." "Hvala ti, Ben. Ozbiljno to kažem; prijatno je čuti takve reći. Jedna od tvojih zgodnih osobina, Ben, sastoji se u tome što si, za imija, izrazito voljan da nas pustiš da budemo ono što jesmo. Mi Lunari smo podzemni narod, pećinski narod, hodnički narod. I šta je loše u tome?" "Ništa." "Ali sasvim drugi utisak dobiješ kad slušaš kako Zemljosi o tome pričaju. A ja turist-voditeljka moram da slušam šta govore. Ne kažu ništa što nisam čula već milion puta, ali ono što najčešće čujem je..." Ona pređe na skraćeni izgovor tipičan za Zemljosa koji govori standardnim planetarnim jezikom. "...'Ali, draga moja, kako možete svi vi da živite u pećinama čitavo vreme? Zar vam to ne daje strašno osećanje zatvorenosti? Zar nikad ne poželite da vidite plavo nebo i drveće i okean i da osetite vetar i miris cveća...' Ma, mogla bih ovo da nastavljam i nastavljam, Ben. A onda kažu: 'Ali pretpostavljam da vi ne znate šta su more, plavo nebo i drveće, pa pošto ne znate, ne nedostaju vam.' ...Kao da mi ne primamo TV programe Zemlje i kao da nemamo puni pristup zemaljskoj literaturi, i optičkoj i auditivnoj, a ponekad i mirisnoj." Denisona je ovo zabavljalo. "Kako glasi službeni odgovor na takve primedbe?" reče on. "Nije neki jak odgovor. Kažemo samo: 'Mi smo sasvim navikli na to, gospođo' ili 'gospodine', ako je muškarac. Obično je žena. Muškarci su previše zauzeti zurenjem u naše bluze i razmišljanjem kad ćemo ih, valjda, skinuti. Znaš šta bih htela da kažem tim idiotkinjama?" "Reci mi, molim te. Pošto bluzu moraš da zadržiš jer je ispod skafandra, onda neka ti bar taj teret spadne sa grudi." "Al' ti je igra reči! Mnogo duhovito... Volela bih da im kažem: 'Slušajte, gospođo, zašto bismo, tako mu pakla, bili zainteresovani za vaš prokleti svet? Ne želimo da se držimo za površinu ma koje planete i čekamo da sa nje

spadnemo ili budemo zbačeni. Ne želimo da na nas duva sirovi vazduh i pada prljava voda. Ne želimo vaše proklete mikroorganizme i smrdljivu travu, ni vaše dosadno plavo nebo niti vaše dosadne bele oblake. Kad hoćemo da vidimo Zemlju, možemo je videti na svom nebu, ali to ne poželimo često. Mesec nam je dom, ali naš dom je tačno onakav kakvim ga načinimo; baš takav. Posedujemo ga, i izgrađujemo svoju sopstvenu ekologiju; nije nam potrebno da nas ovde sažaljevate zbog toga što idemo svojim putem. Vratite se na svoj svet i pustite da vam gravitacija otegne sise do kolena.' To bih im rekla." "U redu", reče Denison. "Kad god budeš suviše blizu da to kažeš nekom Zemljosu, dođi i kaži to meni, pa ćeš se osećati bolje." "Znaš šta? S vremena na vreme poneki imi predloži da na Mesecu sagradimo Zemlja-park: mestašce sa zemaljskim biljkama donetim u vidu semenja ili sadnica; možda i sa po kojom životinjom. Podsećanje na dom – to je uobičajeni izraz." "Pretpostavljam da si protiv toga." "Dabome da jesam. Podsećanje na čiji dom? Naš dom je Mesec. Imi koji hoće da se podseća na dom neka se vrati domu. Imiji ponekad umeju da budu gori od Zemljosa." "Imaću to na umu", reče Denison* "Ti nisi takav - zasad", reče Selena. Tišina je vladala jedan momenat Denison se pitao da li će mu Selena sad predložiti povratak u pećine, S jedne strane, neće još dugo proći i Denison će osetiti prilično jaku želju da ode do WC-a. S druge strane, nikad nije osetio ovakvu opuštenost. Pitao se koliko će potrajati kiseonik u njegovom rancu. Onda Selena reče: "Ben, ne zameraš ako te pitam nešto?" "Ni najmanje. Ako, te zanimaju moje privatne stvari, tajni nemam. Visok 175, težak dvanaest i po kila na Mesecu, imao sam jednu suprugu davno, sad razveden, jedno dete, ćerka, odrasla i udata, pohađala je univerzitet u..." "Ne, Ben. Ne šalim se. Mogu li te pitati o tvom poslu?" "Naravno da možeš, Selena, ali ne znam koliko ti mogu objasniti." "Pa - ti znaš da Beron i ja..." "Znam", reče Denison oštro. "Mi razgovaramo. Ponekad mi priča izvesne stvari. Rekao je da ti misliš da bi elektron-pumpa mogla izazvati eksploziju univerzuma." "Našeg dela univerzuma. Zbog elektron-pumpe deo našeg kraka galaksije mogao bi se pretvoriti u kvazar." "Zaista? Da li ti stvarno misliš da je tako?" "Kad sam došao na Mesec, nisam bio siguran", reče Denison. "Sada sam siguran. Lično sam ubeđen da će se to dogoditi." "Kad misliš da će se dogoditi?" "To ne mogu reći tačno. Možda kroz nekoliko godina. Možda kroz nekoliko decenija." Ćutanje zavlada između njih, ali ne za dugo. Onda Selena prigušeno reče: "Beron ne smatra da je tako.” "Znam da ne smatra. Ne pokušavam da ga ubedim. Kad neko odbija da veruje, to ne možeš savladati frontalnim napadom. Tu leži Lamontova greška." "Ko je Lamont?" "Izvini, Selena. Pričam sam sa sobom."

"Ne, Ben, reci mi. Zanima me. Molim te." Denison se okrenuo na stranu, tako da bude licem ka njoj. "U redu", reče on. "Ne protivim se da ti kažem, Lamont je fizičar tamo nazad, na Zemlji. Pokušao je na svoj način da upozori svet na opasnost od Pumpe. Nije uspeo. Zemljani žele Pumpu; žele besplatnu energiju; žele je u tolikoj meri da odbijaju da poveruju da je ne mogu imati." "Ali zašto bi je želeli ako ona znači smrt?" "Dovoljno je da samo odbiju da poveruju da znači smrt. Najlakši način da rešiš problem jeste da poričeš njegovo postojanje. Tvoj prijatelj, Dr Nevil, isto čini. Površinu ne voli, zato prisiljava sebe da veruje da solarne baterije ne valjaju - iako bi svaki nepristrasan posmatrač zaključio da su one savršen izvor energije za Mesec. On želi Pumpu da bi mogao ostati pod tlom, i zato odbija da poveruje da bi ona mogla biti u ma kojoj meri opasna." "Ne verujem da bi Beron odbio da poveruje u nešto za šta postoje validni dokazi", reče Selena. "Imaš li ti stvarno dokaze?" "Mislim da imam. Stvar je zapravo sasvim zapanjujuća, Selena. Sve zavisi od izvesnih delikatnih faktora u interakciji kvark-kvark. Znaš li šta to znači?" "Ne moraš da objašnjavaš. Toliko sam pričala sa Beronom o svakojakim stvarima, da ću možda uspeti da te pratim." "Pa eto, mislio sam da će mi biti potreban Mesečev protonski sinhrotron da bih to ispitao. Njegov prečnik je 25 milja, ima superprovodljive magnete, razvija energije od 20.000 Bev, pa i više. Pokazalo se, međutim, da vi ljudi imate i nešto što se zove 'pionajzer', može da stane u sobu umerene veličine, a obavlja sve što i sinhrotron. Mesecu treba čestitati na fantastičnom naučnom napretku." "Hvala", reče Selena samozadovoljno. "Mislim, u ime Meseca." "E, dakle, moji rezultati na pionajzeru pokazuju kojom brzinom se jaka nuklearna interakcija pojačava; povećanje je u skladu sa onim što tvrdi Lamont, a ne u skladu sa onim što predviđa ortodoksna teorija." "Jesi li ih pokazao Beronu?" "Nisam. A ako ih pokažem, očekujem da će ih Nevil odbaciti. On će reći da su to marginalni rezultati. On će reći da sam načinio neku grešku. On će reći da nisam uzeo sve faktore u obzir. On će reći da nisam kontrolisao proces kako treba... Njegove reči u stvari će značiti da želi elektron-pumpu i neće od nje da odustane." "Hoćeš da kažeš da izlaza nema?" "Naravno da ima, ali to ne ide direktnim pristupom. Ne ide Lamontovim pristupom." "A u čemu se sastojao?" "Lamontovo rešenje bilo je: iznuditi napuštanje Pumpe. Ali, ne može se jednostavno koraknuti unazad. Ne možeš ugurati pile natrag u jaje, vino natrag u grožđe, dečaka nazad u matericu. Ako hoćeš da beba pusti tvoj ručni časovnik koji je zgrabila, ne pokušavaš da joj jednostavno objasniš da treba da pusti - nego joj ponudiš nešto što još više želi." "A to je?" "A, to je ono što ne znam sigurno. Imam jednu ideju, jednostavnu - možda previše jednostavnu da bi uspela - zasnovanu na sasvim očiglednoj činjenici da je broj dva apsurdan i ne može postojati."

Tišina je potrajala duže od minuta, a onda Selena reče, glasom koji je bio preokupiran koliko i njegov: "Dopusti da pogodim šta misliš." "Nisam siguran da išta mislim", reče Denison. "Svejedno, dopusti mi da pogađam. Nije ni najmanje razumno pretpostaviti da je naš univerzum jedini koji može postojati i postoji, samo na osnovu toga što živimo jedino u njemu i direktno doživljavamo samo njega. Ali kad se pojave dokazi da postoji drugi univerzum, onaj koji nazivamo parauniverzumom, onda postaje prava komedija tvrditi da postoje baš dva i samo dva univerzuma. Ako može da postoji drugi univerzum onda ih može postojati bezbroj. U takvim slučajevima nema nijednog razumnog broja između jedinice i beskonačnosti. Ne samo broj dva - i svaki drugi konačni broj je apsurdan i ne može postojati." Denison reče: "Baš to je bilo moje mi..." Opet zavlada tišina. Podigao se, znatnim naporom, u sedeći položaj. Pogledao je dole, na devojku u skafandru. "Mislim da treba da se vratimo u grad", reče on. "Samo sam nagađala", reče ona. "A, to nisi", reče Denison. "Šta god da je ovo bilo, nije bilo samo nagađanje." 11 Beron Nevil je zurio u nju; neko vreme moć govora mu se nije vraćala. Selena mu je mirno uzvraćala pogled. Panorama na njenim prozorima bila je opet promenjena. Jedan od tih prozora sad je prikazivao Zemlju, nešto malo preko polovine punu. On najzad reče: "Zašto?" "Slučajno se desilo, stvarno slučajno. Sagledala sam poentu i poneo me je entuzijazam, tako da nisam odolela želji da progovorim. Trebalo je da ti kažem još pre nekoliko dana, ali sam se bojala da će tvoja reakcija biti upravo ovakva kakva jeste." "I sad on zna. Glupačo!" Namrštila se. "Šta zna? Samo ono što bi pre ili kasnije pogodio – da nisam stvarno turist-voditeljka - da sam tvoj intuicionista. Intuicionistkinja koja, zaboga, ne zna matematiku. I šta ako to zna? Šta mari imam li ja intuiciju ili ne? Koliko puta si mi rekao da moja intuicija ne vredi ništa dok iza nje ne stanu matematička strogost i rezultati eksperimenata? Koliko puta si mi rekao da i najubedljivije intuiciono uviđanje može biti pogrešno? Onda, koliko će on ceniti obični intuicionizam?" Nevil je pobeleo, ali Selena nije bila sigurna da li je to od gneva ili od straha. "Ti si drukčija", reče on. "Zar se nisu tvoja uviđanja uvek pokazala tačnim? Svaki put kad si bila sigurna?" "Jest, al' on to ne zna, je l' tako?" "Pogodiće. Videće se sa Gotštajnom." "Šta će reći Gotštajnu? Ni sad nema pojma šta mi stvarno želimo." "Zar nema?" "Nema." Ustala je, počela da se udaljuje od njega. Okrenula mu se i

viknula: "Ne! Bedno je da ti nagoveštavaš da bih ja izdala tebe i ostale. Ako ne prihvataš da sam moralno ispravna, prihvati bar da imam zdrav razum. Ne bi imalo smisla kazati im. Od kakve koristi bi to bilo njima, ili nama, ako ćemo svi biti uništeni?" "Ma, molim te, Selena!" Nevil je sa odvratnošću mahnuo rukom. "Nemoj o tome." "Ne. Sad ti slušaj. Pričao mi je, opisao svoj rad. Ti me kriješ kao tajno oružje. Kažeš mi da sam korisnija nego ma koji instrument ili ma koji običan naučnik. Igraš se svojih igara konspiracije, insistiraš da svi moraju i dalje verovati da sam turist-voditeljica i ništa više, tako da bi moj veliki talenat bio uvek na raspolaganju Lunarima. Tebi. I šta postižeš?" "Imamo te, zar ne? Koliko dugo misliš da bi ostala slobodna da su..." "Stalno ponavljaš takve stvari. Ali ko je uhapšen? Ko zaustavljen? Gde su dokazi o toj velikoj zaveri koju vidiš svuda oko sebe? Zemljani drže tebe i tvoj tim podalje od njihovih velikih instrumenata prvenstveno zato što ih ti svojim bockanjem na to navodiš, a u daleko manjoj meri zbog neke njihove malicioznosti. A to nam je donelo više koristi nego štete, jer nas je prinudilo da razvijemo druge instrumente, prefinjenije." "Bazirane na tvojim teorijskim uviđanjima, Selena." Nasmešila se. "Znam, Ben ih je opisivao sve samim komplimentima." "Ti i tvoj Ben. Šta kog vraga hoćeš sa tim jadnim Zemljosom?" "On je imigrant. Hoću informacije. Da li ih od tebe uopšte dobijam? Toliko se prokleto plašiš da ću biti uhvaćena da se ne usuđuješ da dopustiš da budem viđena kako razgovaram sa ma kojim fizičarom; samo sa tobom, a ti si moj... Ma to je verovatno jedini razlog." "Pa, Selena." Pokušao je da postigne umirujući ton, ali nije uspeo: suviše je u njemu bilo nestrpljenja. "Ne, nije mi ni to stvarno važno.. Rekao si mi da je moj zadatak samo to, pokušala sam da se koncentrišem na njega, ponekad mislim da uspevam, sa ili bez matematike. U stanju sam da vizuelizujem stvar; vidim ono što treba uraditi - a onda mi izmakne. Ali kakva je korist od toga kad će Pumpa u svakom slučaju uništiti sve nas... Zar ti nisam govorila da nemam poverenja u to menjanje intenziteta polja?" "Pitaću te ponovo", reče Nevil "Jesi li spremna da mi kažeš da će nas Pumpa uništiti? Zanemari izraze kao 'mogla bi uništiti' i 'možda će uništiti'. Zanemari sve sem 'uništiće'." Selena je ljutito odmahnula glavom. "Ne mogu. Toliko je marginalno. Ne mogu da kažem da će nas uništiti. Ali zar u takvom slučaju nije dovoljno obično 'mogla bi'?" "O, gospode." "Ne prevrći očima. Ne podsmevaj se! Nikad nisi obavio testove. Rekla sam ti kako se može testirati." "Ovo te nikad nije toliko zabrinjavalo dok nisi počela da slušaš priče tog tvog Zemljosa." "On je imigrant Zar nećeš testirati?" "Neću! Rekao sam ti da su tvoj i predlozi nepraktični. Nisi eksperimentator. Ono što u tvom umu izgleda dobro, ne mora obavezno da uspeva u realnom svetu instrumenata, nesigurnosti i neodređenosti."

"U takozvanom realnom svetu tvoje laboratorije." Lice joj je bilo crveno i ljuto. Stisnute pesnice držala je u visini vilice. "Toliko vremena traćiš pokušavajući da dobiješ dovoljno dobar vakuum... A postoji vakuum tamo gore, tamo, na površini, tamo pokazujem, i to sa temperaturama koje ponekad siđu na pola puta do apsolutne nule. Zašto ne pokušaš da eksperimentišeš na površini?" "Bilo bi beskorisno," "Otkud znaš? Jednostavno nećeš da pokušaš. Ben Denison je pokušao. Pomučio se da konstruiše sistem upotrebljiv na površini i kad je išao u obilazak sunčanih baterija postavio ga je. Želeo je da i ti dođeš a ti nisi hteo. Sećaš se? Bilo je to nešto, veoma jednostavno, nešto što bih ti i ja mogla opisati sad kad je opisano meni. Upotrebio je taj aparat pri dnevnim temperaturama a onda iz početka pri noćnim, temperaturama, i to je bilo dovoljno da ga uputi na novi smer istraživanja sa pionajzerom." "Kako ti to pojednostavljeno predstavljaš." "Kako jednostavno jeste. Kad je saznao da sam intuicionistkinja, razgovarao je sa mnom na način kako ti nikad nisi. Objasnio je razloge zbog kojih treba verovati da se jačanje jake nuklearne interakcije zaista katastrofalno akumulira u okolini Zemlje. Kroz samo nekoliko godina Sunce će eksplodirati i odaslati u svim pravcima to ojačanje, u talasima..." "Ne, ne, ne, ne", povika Nevil. "Video sam njegove rezultate i nisam impresioniran," "Video si ih?" "Naravno da jesam. Da li zamišljaš da sam ga puštao da radi u našim laboratorijama a da nisam obezbedio način da znam šta radi? Video sam njegove rezultate, i oni ne vrede ništa. Ispituje majušne devijacije koje su sasvim u okvirima mogućih grešaka pri posmatranju. Ako on želi da veruje da te devijacije maju neki značaj i ako ti želiš da veruješ u njih, samo napred. Ali ni najjače verovanje im neće dati značaj ako one, zapravo, značaja nemaju." "A u šta ti želiš da veruješ, Berone?" "Želim istinu." "Ali zar nisi unapred odlučio kako, po tvojoj bibliji, istina mora izgledati? Hoćeš pumpnu stanicu na Mesecu, zar ne, tako da ne moraš da imaš nikakve veze sa površinom; šta god bi moglo delovati suprotno tome, neistina je - po definiciji." "Neću da se raspravljam s tobom. Želim pumpnu stanicu, ali još više želim... ono drugo. Jedno ne vredi bez drugog. Sigurna si da nisi..." "Nisam." "A hoćeš li?" Selena se opet okrenula kao vihor ka njemu. Njena su stopala rapidno tapkala po podu tako da je, uz to ljutito trupkanje, lebdela u vazduhu. "Neću mu ništa reći", reče ona, "ali moram dobiti još informacija. Ti ih za mene nemaš, ali ih možda ima on; ili ih može pribaviti eksperimentima koje ti nećeš da započneš. Moram da razgovaram sa njim i da saznam šta će on otkriti. Ako se isprečiš između mene i njega, nikad nećeš imati ono što želiš. Ne treba da se plašiš da će on do svog otkrića stići pre mene. Suviše je priviknut na zemaljsko razmišljanje; neće učiniti onaj poslednji korak, a ja hoću."

"U redu. Ali ne zaboravi ni razliku između Zemlje i Meseca. Ovo je tvoj svet; nemaš nikakav drugi. Taj čovek, taj Denison, taj Ben, taj imigrant, pošto je došao sa Zemlje na Mesec može, ako mu se svidi, i da se vrati sa Meseca na Zemlju. Ti nikad ne možeš na Zemlju; nikad. Ti si Lunarka zauvek." "Ceca sa Meseca", rače Selena ironično. "Devica sa Lune." "Devica nisi", reče Nevil. "Mada ćeš možda morati poprilično da se načekaš dok ja tu činjenicu još jednom potvrdim." Nije se činilo da ju je to potreslo. "A što se tiče te velike opasnosti od eksplozije", reče on. "Ako je menjanje bazičnih konstanti univerzuma toliko rizično, zašto nisu para-Ljudi, koji su u tehnologiji toliko daleko ispred nas, obustavili pumpanje?" Sa tim rečima, on ode. Stisnutih vilica, zurila je u zatvorena vrata. Zatim reče: "Zato što nisu u istim uslovima kao mi, tupane jedan neverovatni." Ali govorila je samoj sebi; Nevil više nije bio tu. Ritnula je polugu kojom se obarao njen krevet, bacila se u njega i ostala tu, kipeći od besa. Koliko se primakla pravom cilju ka kome su Beron i ostali stremili već godinama? Nije se primakla nimalo. Energija! Svi tragaju za energijom! Magična reč! Rog izobilja! Ključ univerzalnog bogatstva!... Pa ipak, energija nije sve. Ko nađe energiju može da nađe i ono drugo. Kad bi se samo našao ključ za energiju, i ključ za ono drugo bio bi jasno vidljiv. Selena je znala da će ključ za to drugo biti jasno vidljiv ako ona samo uspe da shvati jednu finu poentu koja će se činiti očiglednom - onog momenta kad bude shvaćena. (Zaboga, Beronova hronična podozrivost inficirala je i nju u tolikoj meri da čak i u svojim mislima upotrebljava izraz "ono drugo".) Nijedan Zemljanin neće naći tu finu poentu, zato što nijedan Zemljanin nema razloga da za njom traga. Ben Denison će je, dakle, naći za nju, a za sebe samog neće. Ali... kakvog smisla ima razmišljanje o tako komplikovanoj i apstraktnoj naučnoj materiji, ako će čitav univerzum biti uništen? 12 Denison se trudio da suzbije nelagodnost koju je osećao zbog sopstvenog tela. Ruke su mu neprestano polazile nadole, pipkale kao da traže pantalone sa željom da ih povuku uvis. Pantalone nije imao. Na sebi je imao samo sandale i najminimalnije gaće, nelagodno tesne. Ali je, naravno, nosio ćebe. Selena je bila slično obučena. "Ma, Ben", nasmeja se ona, "u tvom golom telu nema ničeg rđavog, ako izuzmemo izvesnu mlohavost. Ovde je golotinja sasvim moderna. Zapravo, skini i te gaćice ako te stežu." "Ne!" promrmlja Denison. Pomakao je ćebe tako da je sad visilo u naborima ispred njegovog stomaka. Selena mu otrže ćebe. "Daj mi to ovamo", reče ona. "Kakav ćeš ti Lunar biti ako doneseš sa sobom svoj zemaljski puritanizam? Dobro znaš da je moralizatorsko skrivanje samo druga strana pohotljivosti. Te reči se čak nalaze na istoj strani rečnika."

"Moram da se naviknem, Selena." "Mogao bi da počneš tako što ćeš me ponekad pogledati a da pritom tvoj pogled ne skližnjava sa mene kao da sam namazana uljem. Druge žene osmatraš veoma efikasno, primećujem ja." "Ako te pogledam..." "Onda će izgledati da si suviše zainteresovan i biće ti neprijatno. Ali ako gledaš uporno, navići ćeš se, pa više nećeš ni primećivati. Čuj, evo ja ću da mirujem, a ti zuri. Skidam gaćice." Denison je zastenjao. "Selena, ljudi su svuda oko nas a ti me zafrkavaš nepodnošljivo. Molim te nastavi da hodaš i pusti me da se naviknem na ovu situaciju." "Važi, ali nadam se da primećuješ da ljudi koji prolaze kraj nas ne zure u nas." "Ne u tebe. U mene bogami baš gledaju. Verovatno nikad nisu videli čoveka tako deformisano građenog i tako staračkog izgleda." "Verovatno nisu", reče Selena vedro, "ali će morati da se naviknu na to." Denison je, sav jadan, hodao dalje, svestan svake sede dlake na svojim prsima i svakog valjuškanja svog opuštenog stomaka. Olakšanje je osetio tek kad je hodnik postao uži a broj prolaznika manji. Sa radoznalošću je gledao oko sebe; sad nije bio u onoj meri kao ranije svestan Seleninih kupastih dojki i glatkih butina. Hodnik se činio beskonačnim. "Koliko smo puta prevalili?" upita on* "Umorio si se?, reče Selena pokajnički "Mogli smo da uzmemo skuter. Zaboravljam da si sa Zemlje." "Nadam se da ćeš zaboraviti. Zar to nije imigrantov ideal? Nisam ni najmanje umoran. Pa, u svakom slučaju, jedva iole umoran. Ali mi je malčice hladno." . "To je samo u tvojoj mašti, Ben", reče Selena čvrsto. "To ti samo misliš da bi trebalo da ti bude hladno zato što si tolikim delom svog tela go. Zaboravi to." "Lako je to reći", uzdahnu 'on. "Nadam se da hodam dobro." "Vrlo dobro. Još ćeš ti meni kengurisati." "I učestvovaću u klizačkim trkama niz nagibe na površini. Seti se, ja sam samo umereno zašao u godine. Nego, stvarno, koliko smo daleko otišli?" "Po mom utisku, oko dve milje." "Dobri bože! Koliko milja hodnika postoji, sveukupno?" "Bojim se da to ne znam. Stambeni hodnici sačinjavaju relativno mali deo ukupne dužine. Postoje rudarski hodnici, hodnici za geologe, industrijski, mikološki... Sigurna sam da zbir mora iznositi nekoliko stotina milja." "Imate li mape?" "Naravno da postoje mape. Ne možemo raditi naslepo." "A ti lično?" "Pa, nemam sad mape pri ruci, ali za ovu zonu mi nisu ni potrebne jer mi je dobro poznata. Kao dete sam ovde često lutala. Ovo su stari hodnici. Većina novih hodnika - mislim da svake godine, u proseku, izbušimo dve ili tri milje novih hodnika - nalaze se na severu. Kroz njih ni za kakve pare ne bih mogla da nađem sebi put, bez mape. Možda ni sa mapom."

"Kuda idemo?" "Obećala sam ti da ću ti pokazati nešto što još nisi video - ne, ne kaži to, ne mislim na sebe - i to ću ispuniti. Radi se o najneobičnijem rudniku na Mesecu. Potpuno je postrani od turističkih ruta." "Ne reci mi da na Mesecu imate dijamante?" "Bolje od toga…" Hodnici su ovde bili nedovršeni bili su od sive stene. Na pojedinim mestima nalazile su se elektroluminiscentne površine koje su hodnik osvetljavale mutno ali dovoljno. Temperatura je bila prijatna, postojano blaga, a ventilacija tako blago efektna da se nije sticalo osećanje vetra. Ovde je bilo teško shvatiti da se samo stotinak metara iznad nalazi površina, podvrgnuta naizmeničnom prženju i smrzavanju zbog kretanja Sunca koje dve nedelje grandioznim zamahom putuje preko neba od horizonta do horizonta, a onda zađe ispod i posle dve nedelje se ponovo pojavi. "Ovo ovde - da li je hermetizovano?" upita Denison. Iznenada je postao neprijatno svestan da nije daleko od dna okeana vakuuma, okeana koji se proteže uvis, beskonačno daleko. "A, jeste. Ovi zidovi su nepropustljivi. Svi imaju i alarmne uređaje. Ako pritisak vazduha opadne samo za deset procenata, i to u ma kom delu hodnika, nastane zavijanje i urlikanje sirena kakvo nikad nisi čuo, i blještanje kakvo nikad nisi video." "Koliko često se to dešava?" "Ne često. Mislim da niko nije poginuo zbog isticanja vazduha bar u poslednjih pet godina." Onda, iznenada odbranaški, ona dodade: "Na Zemlji imaš prirodne katastrofe. Neki veliki zemljotres ili plimni talas može da ubije hiljade ljudi." "Ne protivim se, Selena." Digao je ruke. "Predajem se." "Dobro", reče ona, "nisam htela da se uzbudim... Čuješ li onaj zvuk?" Zastala je u pozi slušanja. I Denison je slušao. Odmahnuo je glavom. Odjednom se osvrnuo. "Tako je tiho. Gde su svi? Sigurna si da nismo zalutali?" "Nije ovo prirodna pećina sa nepoznatim hodnicima. Na Zemlji imate takve pećine, zar ne? Videla sam fotografije." "Da, većinom su to krečnjačke pećine formirane proticanjem vode. To na Mesecu svakako ne može postojati, zar ne?" "Pa prema tome ne možemo da se izgubimo", reče Selena smešeći se. Činjenicu da smo sami pripiši sujeverju." "Čemu?" Denison se trgao; njegovo lice se naboralo u izraz neverice. "Ne čini to", reče ona. "Ostaće ti silne bore. Tako. Izravnaj. Znaš, sad izgledaš mnogo bolje nego kad si došao. To je zbog niske gravitacije i vežbe." "I zbog truda da se održi korak sa golim mladim damama koje imaju neobično mnogo slobodnog vremena i neobičan nedostatak pametnijeg posla nego što je šoferski raspust." "Sad me opet tretiraš kao turist-voditeljicu, a sem toga, nisam gola." "Dodajem da golotinja plaši manje nego intuicionizam... Ali šta ti je to o sujeverju?" "Pretpostavljam da nije u pitanju pravo sujeverje, ali većina stanovnika grada sklona je da izbegava ovaj deo hodničkog kompleksa."

"Ali zašto?" "Zbog onog što ću ti pokazati." Opet pođoše. "Čuješ sad?" Zastala je, a Denison je napeto slušao. "Misliš ovo tiho kapanje? Kapkap... Na to misliš?" Potrčala je napred, dugim, gegavim, usporenim koracima Lunara koji leti bez žurbe. Sledio ju je, trudeći se da imitira taj hod. "Evo... evo... Denisonov pogled pošao je za Seleninim ispruženim prstom; pokazivala je oduševljeno. "Dobri bože", reče on. "Odakle to dolazi?" To što je kapalo bilo je, očito, voda. Kapljice su putovale polako. Udarale su, jedna po jedna, u maleni keramički valov koji je zalazio u stenoviti zid. "Iz stena. Znaš, imamo na Mesecu vodu. Glavninu vode dobijamo. prženjem gipsa; to je za naše potrebe dovoljno, zato što vodu prilično efikasno čuvamo." "To znam. To znam. Još nijedno tuširanje nisam uspeo da dovršim. Kako vi narode uspavate da ostanete čisti, pojma nemam." "Pa rekla sam ti. Prvo se pokvašiš. Onda zatvoriš vodu i rastrljaš po sebi samo malo deterdženta. Utrljaš ga... Ben, neću opet da ponavljam. Uostalom na Mesecu nema ničeg što te može baš toliko zaprljati... Ali nismo o tome pričali. Postoji pokoje mesto gde leže zalihe vode, obično u formi leda blizu površine, u senci neke planine. Ako je nađemo, ona počinje da kaplje. Ova voda kaplje od dana kad je ovaj hodnik izbušen, a to je bilo pre osam godina." "Ali zašto praznoverica?" "Pa voda je, očito, najkritičniji prirodni resurs od koga Mesec zavisi. Vodu pijemo, njome se peremo, pomoću nje odgajamo svoju hranu, pomoću nje proizvodim, svoj kiseonik, sve funkcioniše zahvaljujući njoj. Kako bi mogli ne respektovati slobodnu vodu? Čim je ovo kapalište otkriveno, napušteni su planovi da se tuneli prošire u ovom pravcu, i rad se neće nastavljati dok ovo ne presuši. Čak su ostavili zidove hodnika ovako nedovršene." "To već zvuči kao sujeverje." "Pa - možda je to neka vrsta strahopoštovanja. Nije se očekivalo da će potrajati duže od nekoliko meseci; takva kapališta nikad ne traju duže od toga. Ali kad je ovo kapalište prevalilo svoju prvu godišnjicu, počelo je da se čini večnim. Zapravo, tako ga i zovu: 'Eternal'. Čak ćeš i na mapama naći da je tako obeleženo. Prirodno je da su mu ljudi pripisali neki značaj; stekli su osećanje da će njegovo presušivanje značiti nekakvu zlu sreću." Denison se nasmejao. "Niko ne veruje stvarno u to", reče Selena zagrejano, "ali svako pomalo veruje. Shvataš, nije stvarno večno i mora jednom presušiti. Zapravo, tempo kapanja sad je samo trećina od onoga što je nekad bio, što znači da ovo kapalište polako umire. Pretpostavljam da ljudi ovako rezonuju: ko se zatekne tu u času kad kapalište presahne, i sam će potpasti pod zlu sreću. To bi bar mogao biti racionalni način da se objasni njihovo oklevanje da ovde dođu." "Zaključujem da ti u to ne veruješ." "Nije bitno da li ja delim to verovanje ili ne delim, Vidiš, sasvim sam sigurna da neće stati tako odsečno da krivica padne na ma koga. Kapaće sporije i sporije, tako da niko nikad neće moći da odredi u kom trenu je baš presušilo. Prema tome, zašto se brinuti?"

"Slažem se sa tobom." "Međutim, neke druge brige imam", reče ona, praveći prelaz glatko, "i volela bih da o njima prodiskutujem sa tobom sad dok smo sami." Raširila je ćebe i sela na njega, nogu prekrštenih. "A zbog njih si me stvarno dovela ovde?" Dočekao se na kuk i lakat i tako legao, okrenut njoj. "Vidiš, sad možeš lako da me gledaš", reče ona. "Navikavaš se na mene... Najzad, stvarno, i na Zemlji su sigurno postojala vremena kad se zbog tela skoro golog nije pravila uzbuna." "Vremena i mesta", složio se Denison, "ali ne posle Krize. Od kad sam ja rođen..." "Na Mesecu je načelo 'Ponašaj se onako kako se Lunari ponašaju' sasvim dobro." "Hoćeš li mi reći zašto si me zapravo dovela ovamo? Ili da posumnjam da planiraš zavođenje?" "Neka, hvala, zavođenje mogu da obavim sasvim udobno kod kuće. Ovo je nešto drugo. Na površini bi bilo najbolje, ali bi pripreme za izlazak privukle mnogo pažnje. To nije bio slučaj sa dolaženjem ovamo. Ovo je jedina tačka u gradu gde možemo biti razumno sigurni da nas niko neće prekidati." Oklevala je. "Dakle?" reče Denison. "Beron je ljut. Zapravo, veoma ljut." "To me ne iznenađuje. Rekao sam ti da će se on ljutiti ako mu kažeš da znam da si intuicionistkinja. Zašto si smatrala da je toliko potrebno da mu to kažeš?" "Zato što je teško stvari dugo skrivati od mog... pratioca. Doduše, on me verovatno već ne smatra pratiljom." "Žao mi je." "Ma to se i onako već bilo kvarilo. Dovoljno je potrajalo. Ono što mi više smeta - mnogo više - jeste njegovo silovito odbijanje da prihvati tvoju interpretaciju pionajzerskih eksperimenata koje si obavio posle osmatranja na površini." "Rekao sam ti kako će biti." "Kaže da je video tvoje rezultate." "Bacio je na njih jedan pogled i jednom humnuo." "Ovo prilično otežnjava. Zar svako veruje prosto u ono u šta želi da veruje?" "Dokle god je moguće. Ponekad i duže." "A ti?" "Misliš li, jesam li ljudsko biće? Svakako. Ne verujem da sam stvarno ostario. Verujem da sam veoma privlačan. Verujem da se družiš sa mnom zato što smatraš da sam šarmantan - mada uporno navodiš našu konverzaciju u oblast fizike." "Ne! Ozbiljno govorim!" "Pretpostavljam da ti je Nevil rekao da podaci koje sam prikupio nemaju signifikantnost zato što su u okvirima margine greške, iz čega proističe da su sumnjivi; i to je sasvim tačno... A ipak, ja radije verujem da oni imaju onaj značaj koji sam od početka želeo u njima da nađem."

"To, samo zato što želiš da tako veruješ?" "Ne samo zato. Gledaj na to na ovaj način. Pretpostavimo da Pumpa nije štetna ali da ja insistiram da jeste štetna. U tom slučaju ja ću ispasti budala a moja naučnička reputacija biće teško oštećena. Ali ja već jesam budala u očima ljudi koji odlučuju, a naučničku reputaciju nemam." "Zbog čega je to tako, Ben? Nekoliko puta si o toj priči nagoveštavao ponešto. Zar mi ne možeš ispričati celu priču?" "Iznenadilo bi te kako malo ima da se priča. U dvadeset petoj godini bio sam još uvek takvo dete da sam se zabavio na taj način što sam uvredio jednog glupaka, iz tog jednostavnog razloga što je glupak. Pošto on za svoju tupost nije kriv, onda sam ja, čineći tako nešto, ispao veća budala. Moja uvreda oterala ga je na visine koje on, bez toga, ni slučajno nije mogao dostići." "Govoriš o Halamu?" "Naravno, i dok se on uzdizao, ja sam padao. Na kraju me je bacilo – na Mesec." "Zar je to tako rđavo?" "Nije. Pre bih rekao da je dobro. Zato možemo reći da mi je Halam, dugoročno gledano, učinio uslugu... Da se vratimo na ono o čemu govorim. Upravo sam objasnio da ništa ne gubim ako verujem da je Pumpa štetna a pokaže se da nije. S druge strane, ako verujem da je Pumpa bezopasna a pri tom grešim, doprineću uništenju sveta. Doduše, ja sam glavninu svog života već proživeo; verujem i da bih mogao da ubedim sebe da nemam mnogo razloga da volim čovečanstvo. Međutim, samo nekolicina ljudi naneli su mi zlo. Ako ja to uzvratim nanoseći zlo svima, to bi bilo vraćanje sa sasvim nerazumnom kamatom. A ako hoćeš i manje plemeniti razlog, Selena, razmisli o mojoj ćerki. Neposredno pre mog polaska na Mesec, ona je podnela molbu da joj se odobri rađanje deteta. Dozvolu će verovatno dobiti i ja ću uskoro biti ako mi ne zameraš što se tako izražavam - deda. Nekako bih voleo da moje unuče može da očekuje životni vek normalne dužine. Zato više volim da verujem da je Pumpa opasna i da dejstvujem u skladu sa tim verovanjem." Sa žestinom, Selena reče: "Ali suština mog pitanja je ovo: da li je Pumpa opasna ili nije? Mislim na istinu a ne na to šta ko želi da veruje." "Trebalo bi da ja to pitam tebe. Ti si intuicionistkinja. Šta kaže tvoja intuicija?'" "Ali to i jeste ono što me nervira, Ben. Ne uspevam da steknem stvarno pouzdano osećanje, ni ovakvo ni onakvo. Sklona sam osećanju da je Pumpa štetna, ali to je možda zato što u to želim da verujem." "U redu. Možda želiš. Zašto?" Selena se žalosno nasmešila i slegnula ramenima. "Bilo bi zabavno kad bi se pokazalo da Beron nije u pravu. Kad misli da je siguran, on je na tako pogrdan način siguran." "Znam. Želiš da vidiš njegovo lice kad bude prinuđen da uzmakne. Dobro znam koliko intenzivna može takva želja biti. Na primer, ako Pumpa jeste opasna i ako ja to dokažem, možda ću biti pozdravljen kao spasilac čovečanstva, ali ipak, kunem se, više me zanima kako će izgledati Halamovo lice. Ovim osećanjem se ne ponosim, i zato ću, čini mi se, insistirati da podjednak deo slave pripadne i Lamontu, koji to na kraju krajeva zaslužuje, a

svoje zadovoljstvo ću ograničiti na to da posmatram Lamontovo lice kad on bude posmatrao Halamovo lice. Na taj način ću biti za jedno mesto pomaknut od uloge sitne duše... Ali počinjem da pričam besmislice. Selena?" "Da, Ben?" "Kad si otkrila da si intuicionistkinja?" "Ne znam baš tačno." "U koledžu si se valjda opredelila za fiziku?" "O, da. I za nešto matematike, ali u tome nikad nisam bila dobra. Kad pomislim, ni u fizici nikad nisam bila dobra. Ponekad sam u očajanju pogađala odgovore; znaš, pogodim šta treba da radim da bih se domogla tačnog odgovora. To je u mnogim slučajevima uspevalo, ali onda bi me pitali da objasnim zašto sam učinila to što sam učinila, i pokazalo bi se da to ne znam. Pomišljali su da varam, ali to nikad nisu mogli da dokažu." "Nisu pomislili na intuicionizam?" "Mislim da nisu. Ali nisam ni ja, Sve dok... pa, eto, jedan od mojih prvih seks-partnera bio je fizičar. Zapravo, taj je otac mog deteta, ako verujemo da je zaista on dao onaj uzorak sperme, imao je problem iz oblasti fizike i o tome mi je pričao kad smo, posle, ležali u krevetu. Valjda mi je to pričao tek tako, da bi o nečem govorio. A ja njemu: 'Znaš kako to meni zvuči?' pa mu kažem. Iz čiste zafrkancije je probao po tom sistemu, i uspelo je. Bio je to zapravo prvi korak ka pionajzeru, koji je, po tvojim rečima, mnogo bolji nego protonski sinhrotron." "Hoćeš da kažeš da je to bila tvoja ideja?" Denison je podmetnuo prst na putanju vodenih kapi, zatim krenuo da stavi prst u usta, ali je zastao. "Da li je ova voda bezbedna?" "Savršeno je sterilna", reče Selena. "Odlazi u glavni rezervoar na preradu. Zasićena je, međutim, sulfatima, karbonatima i još kojekakvih stvarčicama. Ukus ti se neće dopasti." Denison je otro prst o gaće. "Ti si pronašla pionajzer?" "Nisam ga pronašla, Došla sam na prvobitni koncept. Trebalo je to onda razvijati, dugo, a glavninu posla obavio je Beron." Odmahnuo je glavom. "Znaš, Selena, ti si zapanjujući fenomen. Trebalo bi da te posmatraju molekularni biolozi." "Trebalo bi? To nije moja ideja o zabavi." "Pre približno pola stoleća kulminirao je veliki trend ka genetskom inženjerstvu..." "Znam. Stvar je podbacila i izbačena iz kuće. Sad je to ilegalno – čitava ta oblast proučavanja - u onoj meri u kojoj se naučno istraživanje može proglasiti ilegalnim. Znam ljude koji su, bez obzira na to, radili na genetičkom inženjerstvu." "Može se pretpostaviti, ispitivali su intuicionizam?" "Ne. Ne verujem." "Ali poenta je u ovome: kad je juriš na sektoru genetičkog inženjerstva bio najveći, učinjen je i pokušaj da se stimuliše intuicija. Skoro svi veliki naučnici imali su, naravno, sposobnost intuitivnog uviđanja; bilo je tvrđenja da je to onaj pravi, bitni ključ za kreativnost. Moglo se tvrditi da neka određena kombinacija gena donosi superiornu sposobnost intuiranja. Bilo je svakojakih nagađanja o tome koja bi konkretna kombinacija gena mogla biti u pitanju."

"Rekla bih da sigurno ima mnogo mogućih tipova koji bi zadovoljili " "A ja bih rekao da si, ako sad koristiš intuiciju, verovatno u pravu. Ali bilo je i nekih koji su tvrdili da jedan gen, ili jedna mala povezana grupa gena, ima poseban značaj u toj kombinaciji gena, tako da bi se moglo govoriti o genu za intuiciju... Onda je sve to skupa propalo." "Kao što sam rekla." "Ali pre nego što je propalo", nastavi Denison, "činjeni su pokušaji da se geni menjaju da bi se intuicija pojačala. Neki su tvrdili da je izvestan uspeh postignut. Sigurno znam da su ti, menjani geni, ušli u genetski rezervoar, pa ako si ti kojim slučajem nasledila... Da li je iko od tvojih dedova i baba bio uključen u taj program?" "Koliko je meni poznato, nije", reče Selena, "ali ne mogu da isključim tu mogućnost. Jedan od njih možda jeste, zapravo, ali ne znam... Ako ne zameraš, rešena sam da tu stvar ne istražujem. Ne želim da znam." "Možda ne zameram. Kod naroda je čitava ta oblast postala strašno nepopularna, pa ako za nekog budu zaključili da je produkt genetičkog inženjerstva, neće ga baš lepo pozdraviti. Eto, na primer, tvrdili su daje intuicionizam nerazdvojan od nekih nepoželjnih karakteristika." "Baš ti hvala." "Neki su to tvrdili. Posedovati intuiciju znači izazvati izvesnu zavist i neprijateljstvo kod ljudi iz svoje okoline. Čak je i onako blag, svetački dobar intuicionist, Majkl Faradej, izazvao zavist i mržnju kod Hamfri Dejvija. Ko može reći da zavist ne podstiču ljudi sa izvesnom manom karaktera? A u tvom slučaju..." "Ne izazivam valjda u tebi zavist i mržnju?" "Ne bih rekao da izazivaš. Ali kod Nevila, međutim?" Selena je ćutala. Denison reče: "Kad si stigla do Nevila već si bila, pretpostavljam, dobro poznata kao intuicionistiknja." "Pa ne bih baš rekla da sam bila dobro poznata. Sigurna sam da su neki fizičari to naslućivali. Međutim, oni ovde na Mesecu nisu ništa spremniji nego zemaljski fizičari da priznanja prepuštaju drugome, pa su, valjda, uverili sebe da je ono što su od mene čuli bilo samo besmisleno nagađanje. Ali Beron je, dabome, znao." "Vidim." Denison zaćuta. Selenine usne su se grčile. "Odnekud stičem osećanje da želiš da kažeš; 'A, zato se on gnjavi s tobom.' " "Ne, Selena, naravno da ne. Sasvim si dovoljno privlačna da budeš željena i sama po sebi." "To i ja mislim, ali i sitnice su važne, a Berona je neizbežno morao interesovati moj intuicionizam. Što da ne? Ali Beron je insistirao da zadržim radno mesto turističkog vodiča. Rekao je da sam ja važan prirodni resurs Meseca i da ne želi da me Zemlja monopolizuje kao što monopolizuje sinhrotron." "Čudna misao. Možda se radi o ovome: što ih je manje koji znaju za tvoj intuicionizam, manje će ih naslućivati da si ti dala doprinos otkrićima koja ovako bivaju pripisana njemu i samo njemu." "Sad zvučiš isto kao Beron!"

"Je l'? A postoji li mogućnost da on ispoljava posebnu netrpeljivost prema tebi onda kad tvoja intuicija funkcioniše posebno dobro?" Slegnula je ramenima. "Beron je podozriv čovek. Svi mi imamo svoje mane." "Onda, da li je mudro biti nasamo sa mnom?" Selena oštro reče: "Nemoj sad da te povređuje to što ga branim, On nije stvarno zabrinut da bi između nas moglo doći do seksualnog zastranjenja. Ti si sa Zemlje. Mogla bih ti reći i to da Beron zapravo želi da se mi družimo. Smatra da mogu da učim od tebe." "Jesi li nešto naučila?" upita Denison hladno. "Jesam... Ali, iako to može biti njegov glavni razlog za podsticanje našeg prijateljstva, nije i moj." "A koji je tvoj?" "Kao što dobro znaš", reče Selena, "i kao što želiš da čuješ od mene, prijatno mi je u tvom društvu. Da nije toga, mogla bih za znatno kraće vreme da dobijem ono što želim." "U redu, Selena. Prijatelji?" "Prijatelji! Apsolutno." "Onda šta si saznala od mene? Mogu li znati?" "Da bi se to objasnilo, bilo bi potrebno dosta vremena. Znaš da pumpnu stanicu ne možemo da postavimo gde god želimo iz tog razloga što ne možemo da lociramo para-univerzum, iako oni mogu da lociraju nas. To bi moglo biti zato što su oni mnogo inteligentniji ili tehnološki mnogo napredniji od nas..." "Što ne mora biti ista stvar", progunđa Denison. "Znam. Zato sam rekla 'ili'. Ali možda mi nismo ni toliko glupi ni toliko zaostali. Možda je u pitanju nešto sasvim jednostavno, na primer činjenica da su oni mnogo teža meta. Ako je u para-univerzumu jaka nuklearna interakcija jača, onda oni moraju imati daleko manja sunca i, po svoj prilici, mnogo sitnije planete. Planetu na kojoj su bilo bi, u tom slučaju, mnogo teže naći. Opet, postoji mogućnost", nastavi ona, "da oni detektuju elektromagnetsko polje. Elektromagnetsko polje jedne planete mnogo je veće nego planeta sama, te ga je mnogo lakše detektovati. To bi značilo da oni mogu da detektuju Zemlju, ali ne i Mesec, koji jedva da ima ikakvo elektromagnetsko polje. Možda su zato podbacili naši pokušaji da aktiviramo pumpnu stanicu na Mesecu. A ako njihove male planete nemaju neko značajnije elektromagnetsko polje, onda ih mi ne možemo locirati." "Privlačna misao", reče Denison. "Dalje, razmotrimo inter-univerzumsku razmenu osobina koja dovodi do toga da kod njih slabi jaka nuklearna interakcija i nastupa hlađenje sunaca, dok kod nas jača jaka nuklearna interakcija, izazivajući zagrevanje i eksploziju našeg Sunca. Kakve su implikacije toga? Pretpostavimo da oni mogu i bez naše pomoći, jednosmerno, da crpu energiju, ali da pritom postižu očajno slabu efikasnost, tako da bi taj metod bio, pri normalnim okolnostima, totalno nepraktičan. U tom slučaju potrebni smo im, moramo im pomagati, slati koncentrisanu energiju u njihovom pravcu, naime moramo im davati tungsten 186 i primati, zauzvrat, plutonijum 186. Ali pretpostavimo da naš krak galaksije implodira u kvazar. To bi dovelo, u blizini Sunca, do koncentracije energije neuporedivo veće nego sad. Ta koncentracija potrajala bi možda preko

milion godina." "U tom slučaju", nastavljala je Selena, "dakle ako se formira kvazar, čak i sasvim slaba efikasnost postaje dovoljna. Prema tome njima nije važno da li ćemo mi biti uništeni ili ne. Staviše, moglo bi se reći da je za njih bezbednije da eksplodiramo. Dok ne eksplodiramo, možemo iz raznih razloga da prekinemo rad Pumpe, i tada ga oni ne bi mogli produžiti, bili bi bespomoćni. Posle eksplozije, stigli su na bezbedan teren: nema nikog ko bi se mogao umešati... Iz tog razloga, ljudi koji kažu 'Ako je Pumpa tako opasna, zašto ti straobalno pametni para-ljudi ne prekinu njenu upotrebu?' - ne znaju o čemu pričaju." "Da li se Nevil u razgovoru sa tobom poslužio tim argumentom?" "Jeste." "Ali hlađenje para-Sunca bi se nastavilo, zar ne?" "Od kakvog je to značaja?" reče Selena nestrpljivo. "Opremljeni Pumpom, ne bi više ni u kom pogledu zavisili od svog sunca." Denison je duboko udahnuo. "Selena, na Zemlji se pričalo - a ti to ni na koji način ne možeš znati - da je Lamont primio od para-ljudi poruku u kojoj se kaže da je Pumpa opasna ali da oni nisu u stanju da je zaustave. Niko te glasine ne uzima ozbiljno, ali pretpostavimo da su istinite. Pretpostavimo da je Lamont zaista primio takvu poruku. Možda se radi o tome da među paraljudima ima nekih koji iz humanosti ne žele da unište svet na kome su inteligentna bića sklona saradnji, ali i drugih, mnogobrojnijih koji misle da su bog-zna-kako 'praktični' i koji se zato ovoj humanoj manjini protive?" Selena je klimnula glavom. "Pretpostavljam da je to moguće... Sve sam to ja znala, tačnije intuicijom naslućivala, pre nego što si ti stupio na scenu. Ali onda si rekao ono, da ništa između jedinice i beskonačnog nije pametno. Sećaš se?" "Naravno." "Dobro. Razlika između našeg i para-univerzuma leži tako očigledno u jakoj nuklearnoj interakciji da zasad ništa drugo nije bilo ni proučavano. Ali postoje četiri različite interakcije, a ne samo ta jedna, jaka. Te četiri interakcije su jaka nuklearna, zatim elektromagnetna, slaba nuklearna i najzad gravitaciona. Proporcija njihovog intenziteta iznosi 130 : 1 : 10-10 : 10-42. Ali ako ih ima četiri, zašto ne bi bilo bezbroj interakcija, s tim da su sve ostale suviše slabe da bi se mogle detektovati ili da bi mogle na ma koji način uticati na naš kosmos?" Denison reče: "Ako je jedna interakcija suviše slaba da bi se mogla detektovati ili da bi izvršila ma kakav uticaj, onda, po svakoj operativnoj definiciji, ona ne postoji." "U ovom univerzumu", odreza Selena. "Ko zna šta postoji ili ne postoji u para-univerzumima? Ako je broj mogućih vrsta interakcija beskonačan, i ako svaka od njih može beskonačno varirati svojim intenzitetom u odnosu na bilo koju od njih, koju uzmemo za standardnu, onda je broj različitih kosmosa koji mogu postojati beskonačan." "Možda je to beskonačnost kontinuuma: alef jedan, a ne alef nula." Selena se namrštila. "Šta to znači?" "Nije važno. Nastavi." Selena nastavi: "Umesto, dakle, da se trudimo da radimo sa jednim para-

univerzumom koji nam se nametnuo i koji možda nimalo ne odgovara našim potrebama, zašto ne pokušamo nešto drugo, naime, da iz bezbroja mogućnosti izdvojimo kakav bi nam univerzum najbolje odgovarao i kakav bismo najlakše locirali. Kreirajmo jedan univerzum; najzad, šta god da kreiramo, to mora postojati; onda počnimo traganje za njim." Nasmešio se. "Selena, upravo je tim putem išlo i moje razmišljanje. Naravno, nigde ne piše da je nemoguće da se ja totalno prevarim, ali veoma su mali izgledi da se neko toliko briljantan kao ja totalno prevari ako je i neko briljantan kao ti došao da sasvim istog zaključka nezavisno... Znaš šta?" "Šta?" upita Selena. "Počinje da mi se dopada vaša prokleta mesečevska hrana. Ili bar počinjem da se navikavam na nju. Aj' se vratimo kući na klopu, a onda da pristupimo razrađivanju svojih planova... I znaš šta još?" "Šta?" "S obzirom da ćemo raditi zajedno, može li jedan poljubac - onako, eksperimentalist intuicionistkinji?" Selena je o tome razmislila. "Pretpostavljam da smo oboje u životu mnogo puta ljubili i bili ljubljeni. Što to ne bi bilo kao muškarac ženi?" "Mislim da ću to moći da postignem. Ali šta da radim da ne bih ispao nespretan? Kakva pravila važe za mesečevski poljubac?" "Sledi svoj instinkt", reče Selena nemarno, Denison je brižljivo stavio svoje ruke iza leđa. Nagnuo se ka Seleni. Posle nekog vremena ruke je premestio iza njenih leđa. 13 "A onda sam mu odistinski uzvratila poljubac", reče Selena zamišljeno, "A je l' ? Znači jesi?'" reče Beron Nevil rapavim glasom. "Pa, to stvarno znači žrtvovati se više nego što dužnost zahteva." "Ne bih znala. Nije bilo tako loše. Zapravo", nasmešila se, "bilo je prilično dirljivo gledati ga. Bojao se da će ispasti nespretan pa je počeo sa rukama iza leđa. Valjda da me ne zgnječi." "Poštedi me detalja." "Zašto, šta kog vraga ti mariš?" planula je iznenada. "Ti si mi neki platonista, a?" "Hoćeš drukčije? Ovog časa?" "Ne moraš da radiš po narudžbini." "Ali bilo bi dobro da ti radiš kako ti je naređeno. Kad očekuješ da ćeš nam dati ono što nam je potrebno?" "Čim budem mogla", reče ona ravnim glasom. "A on neće znati?" "Njega zanima jedino energija." "I spasavanje sveta", podsmevao se Nevil. "I to da postane heroj. I da pokaže svima. I da ljubi tebe." "Sve to je priznao. A šta ti priznaješ?" "Nestrpljivost", reče Nevil Ljutito. "Priznajem da sam grdno nestrpljiv."

14 "Drago mi je", reče Denison odmoreno, "što je dnevni period okončan." Ispružio je svoju desnu ruku, omotanu zaštitnim slojevima, i zurio u nju. "Lunarno Sunce je nešto na šta ne mogu da se naviknem i ne želim da se naviknem. U poređenju s njim, čak i ovaj skafander mi se čini kao prirodna stvar." "Šta fali Suncu?" upita Selena. "Ne reci mi da ga voliš, Selena!" "Naravno da ne. Mrzim ga. Ali, nikad ga i ne gledam. Ti si Ze... ti si naviknut na Sunce." "Ne na ovakvo kakvo ima Mesec. Ovo sija iz crnog neba. Ne dovede do toga da zvezde izblede, nego te zaslepi toliko da ih ne vidiš. Vrelo je, tvrdo i opasno. Neprijatelj je; dokle god je to Sunce na nebu, ne uspevam da se otrgnem osećaju da će svi naši pokušaji da umanjimo intenzitet polja propasti." "To ti je praznoverje, Ben", reče Selena sa dalekim prizvukom ogorčenja. "Sunce nema sa time nikakve veze, i tako smo bili u sred kratera; bilo je isto kao noć. Zvezde i sve ostalo." "Ne baš isto", reče Denison. "Svaki put kad bismo pogledali ka severu, Selena, mogli smo videti blistanje onog osunčanog pojasa. Nikako nisam želeo da gledam na sever, ali je taj pravac svejedno privlačio moje oči. I svaki put kad bih u njega pogledao činilo mi se da osećam kako jako ultravioletno udara u moj vizir." "To je imaginacija. Prvo i prvo, u reflektovanom svetlu prisustvo ultravioletnog zračenja je minimalno. Drugo, skafander te štiti od zračenja." "Ne štiti od toplote. Bar ne mnogo." "Ali sad je noć." "Da", reče Denison zadovoljno, "i to mi se sviđa." Osvrnuo se sa divljenjem koje nije prestajalo. Debeli srp Zemlje bio je na nebu, naravno, na svom uobičajenom mestu; bio je ispupčen ka jugozapadu. Nad njim, konstelacija Oriona: lovac koji ustaje iz briljantne, povijene fotelje Zemlje. Horizont je svetlucao mutno u svetlosti koja se odbijala sa Zemljinog srpa. "Divota", reče on. "Selena, da li pionazjer išta pokazuje?" Selena, koja je bez komentara osmatrala nebesa, koraknu prema lavirintu opreme. Tokom protekle tri alternacije dana i noći nagomilali su, ovde u senci kratera, svu tu opremu. "Još ne", reče ona, "ali to su zapravo dobre vesti. Intenzitet polja održava se na vrednosti malčice iznad pedeset." "Nije dovoljno nisko", reče Denison. "Ne može se dalje snižavati'" reče Selena. "Sigurna sam da su svi parametri adekvatni." "I magnetsko polje?" "U pogledu magnetskog polja nisam sigurna." "Ako ga pojačamo, sve će postati nestabilno." "Ne bi trebalo. Znam da ne bi trebalo." "Selena, ja u tvoju intuiciju imam više poverenja nego u ma šta drugo izuzimajući činjenice. Postaće nestabilno. Probali smo."

"Znam, Ben. Ali ne baš u ovoj geometriji. Održavalo se na pedeset dva, fenomenalno dugo. Pa prema tome, ako možemo na toj jačini da ga održavamo satima a ne minutima, onda sigurno možemo da održimo desetostruko ojačanje magnetskog polja minutima a ne sekundima... Pokušajmo." "Još ne", reče Denison. Selena je oklevala, onda odstupila i okrenula se na drugu stranu. "Još uvek ti nedostaje Zemlja, zar ne, Ben?" reče ona. "Ne. Možda je to pomalo čudno, ali ne nedostaje mi. I meni se čini logičnim da bi trebalo da mi nedostaje plavo nebo, zeleno tlo, tekuća voda - sve te klišetirane kombinacije pridev-imenica karakteristične baš za Zemlju i nijedno drugo mesto. Ne nedostaje mi ništa od toga. Čak ni u mojim snovima ne pojavljuje se ništa od toga." "To se pokatkad događa", reče Selena. "Ima imija koji tvrde da ne osećaju nostalgiju. Oni su, dakako, manjina; niko nikad nije uspeo da utvrdi šta je zajedničko svim pripadnicima te manjine. Nagađanja idu od ozbiljne emocionalne deficitarnosti, odsustva sposobnosti za ma kakva osećanja, pa sve do ozbiljnog viška emocija, do straha da će priznavanje nostalgije dovesti do sloma." "U mom slučaju, mislim da je stvar dovoljno jasna. U poslednje dve decenije, pa i više, život na Zemlji nije bio baš mnogo prijatan, dok ovde, konačno, radim na polju koje sam učinio svojim. Imam i tvoju pomoć... i više od toga, Selena, družim se s tobom." "Ljubazno je od tebe", reče Selena ozbiljno, "što stavljaš druženje i pomoć u taj redosled. Čini se da ti nije potrebno mnogo pomaganja. Da li ti samo glumiš da ti treba pomoć, da bi me zadržao u svome društvu?" Denison se blago nasmejao. "Nisam siguran koji bi ti odgovor više laskao." "Pokušaj sa istinom." "Istinu nije tako lako odrediti kad cenim i jedno i drugo u tolikoj meri." Okrenuo se pionajzeru. "Intenzitet polja još se održava, Selena." Selenin vizir je svetlucao svetlošću Zemlje. "Beron kaže", reče ona, "da je odsustvo nostalgije prirodno, da ono održava zdravlje uma. On kaže da je ljudsko telo adaptirano na Zemljinu površinu i da se mora prilagođavati Mesecu, ali da to ne važi za ljudski mozak, koji je kvalitativno toliko različit od svih drugih mozgova da se može smatrati novim fenomenom. Nije imao vremena da se veže za površinu Zemlje, pa zato može, bez novih podešavanja, da se uklopi u druge životne sredine. On kaže da je zatvorenost u pećine Meseca možda ljudskom mozgu najprijatnija, zato što predstavlja samo uvećanu varijantu zatvorenosti mozga u pećinu lobanje." "Ti u to veruješ?" upita Denison zabavljajući se. "Beron ume da govori tako da stvari zvuče uverljivo." "Mislim da se sa podjednakom plauzibilnošću može tvrditi da su pećine Meseca prijatne zato što predstavljaju ispunjenje fantazije o povratku u matericu. Zapravo", dodade on zamišljeno, "imajući u vidu kontrolisanost temperature i pritiska, kao i vrstu i svarljivost hrane, mogao bih dobro da branim tezu da je kolonija na Mesecu - izvinjavam se, Selena, grad na Mesecu - hotimična rekonstrukcija fetalne životne sredine." "Ne verujem da bi se Beron i jedan minut slagao sa tobom", reče Selena. "Siguran sam da se on ne bi slagao", reče Denison. Osmotrio je Zemljin

srp, gledao daleke mase oblaka na ivici srpa. Zaćutao je, zanet u taj prizor. Selena se vratila pionajzeru, ali je Denison ostao na svom mestu. Posmatrao je kako Zemlja leži u svom gnezdu od zvezda. Preneo je pogled na nareckani horizont Mesec: činilo mu se da tamo s vremena na vreme uočava po jedan oblačić dima, kao da je udario neki mali meteor. Sličnu pojavu je primetio, i na nju sa i izvesnom zabrinutošću ukazao Seleni, prilikom prethodne lunarne noći. Nju to tada nije zabrinulo. "Zemlja se malčice pomiče na nebu, zbog libracije Meseca, pa zbog toga povremeno po koji mlaz Zemljine svetlosti preleti preko nekog malog uzdignuća i pogodi neko parčence tla koje mu se nađe na putu. Posmatraču se učini da je nastao oblačak prašine koja se uzdiže. Uobičajena pojava. Ne obraćamo pažnju." Denison je na to odgovorio: "Ali nekad bi to mogao biti i meteori! Zar nikad ne udaraju meteoriti?" "Naravno da udaraju", rekla je tada Selena. "Kad god si napolju, po nekoliko njih te verovatno pogodi. Skafander te štiti." "Ne mislim na mikro-čestice prašine", bejaše rekao Denison. "Mislim na krupnije meteorite koji bi stvarno razrovali prašinu i bacili je uvis. Koji bi mogli ubiti čoveka." "Pa, padaju i oni, ali malo ih je, a Mesec je veliki. Još niko nije bio pogođen." Gledajući nebo noćas i razmišljajući o tome, Denison je video nešto za šta je, preokupiran drugim temama, u prvom trenu pomislio da je meteorit: tačka svetlosti hitala je nebom. Ali to bi mogao, međutim, biti prizor pada meteorita samo na Zemlji, koja ima atmosferu, a ne na Mesecu koji je bezvazdušan. Ta svetlost bila je veštačka. Denison još nije sredio utiske, a svetlost postade, sasvim jasno, raketna letilica, mala, koja je naglo tonula ka tlu i prizemljila nedaleko od Denisona. Iz letilice je izašla samo jedna figura u skafandru. Pilot je ostao unutra, jedva vidljiv: tamna mrlja među pozicionim svetlima. Denison je čekao. Etikecija skafandra zahtevala je da se pridošlica, pristupajući grupi ljudi, prvi izjasni ko je. "Komesar Gotštajn ovde", reče novi glas, "što verovatno možete i pogoditi po tome kako se teturam." "Ben Denison ovde", reče Denison. "Da. To sam pretpostavio." "Da li ste došli da tražite mene?" "Svakako." "Svemirskim skakačem? Mogli ste..." "Mogao sam", reče Gotštajn, "upotrebiti izlaz P-4, koji je manje od hiljadu metara odavde. Jesam, jesam. Ali nisam tražio samo vas." "Pa, nemam nameru da vas pitam šta ste time hteli da kažete." "Nema razloga da se ponašam stidljivo. Niste valjda mislili da ću ostati ravnodušan prema činjenici da obavljate eksperimente na lunarnoj površini." "To nije bilo u tajnosti. Mogao se zainteresovati ko god hoće." "A ipak kao da niko ne zna detalje o tim eksperimentima. Znaju, naravno, jedno: znaju da radite na stvarima koje su u vezi sa elektron-pumpom." "Razumna pretpostavka." "Zar? Meni se činilo da eksperimenti takve vrste, ako će biti iole uspešni,

zahtevaju gigantsku mašineriju. To nije moje sopstveno znanje, shvatićete; konsultovao sam se sa onima koji bi morali znati. A jasno se vidi da ne radite sa takvom mašinerijom. Zato mi je palo na pamet da možda vi niste pravi fokus za moju pažnju. Dok vi odvlačite moju pažnju, neki drugi možda izvršavaju važnije zadatke." "Zašto bih ja bio upotrebljen za skretanje pažnje?" "Ne znam. Kad bih znao, manje bih se brinuo." "Znači, na mene se motrilo." Gotštajn se zahehetao. "To da. Od dana kad ste došli. Ali dok ste vi radili ovde, mi smo posmatrali čitav ovaj region Mesečeve površine, miljama unaokolo. I za divno čudo, čini se da ste vi, Dr Denisone, i vaša pratilja, jedine osobe koje se ovde pojavljuju, izuzimajući neke koji obavljaju svoje sasvim banalne rutinske zadatke." "Zašto je to čudno?" "Zato što to znači da stvarno verujete da ova vaša kojekako skrpljena mašinerija nešto postiže, šta god bila. Ne mogu poverovati da ste neznalica, zato smatram da vas vredi čuti, ako mi kažete šta to radite." "Obavijam eksperimente iz oblasti para-fizike, komesare, baš kao što se priča. Tome mogu dodati da su moji eksperimenti zasad bili samo delimično uspešni." "Vaša pratilja je, verujem, Selena Lindstrom L., turistička voditeljica." "Da." "Neobičan izbor asistenta." "Inteligentna je, puna želje da uspe, zainteresovana, i izuzetno atraktivna." "I voljna da radi sa jednim Zemljaninom?" "I sasvim voljna da radi sa jednim imigrantnom koji će postati građanin Lune čim se kvalifikuje za taj status." Selena im je prilazila. Njen glas odjeknu u njihovim ušima. "Dobar dan, komesare. Više bih volela da ne prisluškujem privatnu konverzaciju, ali, u skafandru, prisluškivanje je neminovno sve dok ne zađemo iza horizonta." Gotštajn se okrenuo. "Zdravo, gospođice Lindostrom. Nisam očekivao da razgovor vodim u tajnosti. Da li vas zanima para-fizika?" "O, da." "Niste se demoralisali zbog neuspeha eksperimenta?" "Nisu u pitanju totalni neuspesi", reče ona. "Eksperimenti su manje neuspešni nego što to Dr Denison u ovom času misli." "Šta?" Denison se naglo okrenuo na peti. Zamalo da izgubi ravnotežu; ispod njega izlete mlaz prašine. Sad su sve troje bili okrenuti ka pionajzeru. Nekih metar i po iznad pionajzera blistala je jedna svetlost, nalik na debelu zvezdu. Selena reče: "Pojačala sam magnetsko polje, a nuklearno polje se održalo i ostalo stabilno - onda sam ga slabila sve više i više i najzad je..." "Procurilo!" reče Denison. "Prokletstvo. Nisam bio očevidac tog događaja." "Žao mi je, Ben", reče Selena. "Prvo si se zaneo u sopstvene misli, onda je stigao komesar; nisam mogla odoleti šansi da pokušam samostalno." "Ali", reče Gotštajn, "šta je zapravo to što ja tamo vidim?" Denison reče: "To je energija koju spontano emituje materija koja iz drugog univerzuma curi u naš."

Tek što je to rekao, svetlo u trenu nestade, a istovremeno se mnogo metara dalje pojavi slična, ali slabija zvezda. Denison se bacio ka pionajzeru, ali Selena, sva od lunarne gracioznosti, polete preko tla efikasnije i stiže prva. Ugasila je polje i daleka zvezda iščeze. "Vidiš", reče ona, "tačka curenja je stabilna." "U malim razmerama nije", reče Denison, "ali ako imamo u vidu da je pomak od jedne svetlosne godine teorijski isto toliko moguć kao i od sto metara, onda je pomak od samo sto metara čudesna stabilnost." "Nije dovoljno čudesna", reče Selena ravno. Gotštajn ih je prekinuo. "Dopustite da pogađam o čemu govorite. Hoćete da kažete da materija može da procuri ovde ili tamo ili ma gde u našem kosmosu - nasumice." "Ne sasvim nasumice, komesare'', reče Denison. "Verovatnoća pojave curenja opada sa udaljenošću od pionajzera; opada, rekao bih ja, prilično oštro. Ta oštrina zavisi od niza faktora. Mislim da smo u tom pogledu dobro pritegli. Pa i tako, preskakanje za koju stotinu metara tamo-amo je sasvim verovatno i vi ste, zapravo, jedno takvo preskakanje videli." "Moglo se to pomaći i u neku tačku unutar grada, ili unutar naših šlemova, možda." "Ne, ne", reče Denison nestrpljivo. "Curenje je, bar kad se ostvaruje ovim tehnikama koje mi koristimo, veoma zavisno od gustine materije koja je već prisutna u ovom univerzumu. Šanse da se pozicija curenja pomakne iz prostora koji je manje-više vakuum u neki prostor gde postoji makar i stoti deo atmosferskog pritiska kakav je u gradu ili u našim šlemovima praktično su jednake nuli. Bilo bi, da počnemo od početka, nepraktično postavljati opremu za to prvo procurenje ma gde sem u vakuum, pa smo zato i morali svoj pokušaj izvesti ovde, na površini." "Onda ovo nije kao elektron-pumpa?" "Ni slično", reče Denison. "Kod Pumpe imate dvosmerni transfer materije, ovde jednosmerno curenje. A nisu u pitanju ni isti univerzumi." Gotštajn reče: "Pitam se da li biste došli na večeru kod mene danas, Dr Denison?" Gotštajn je pokušao da izvede naklon prema Seleni, ali je, u skafandru, postigao samo grotesknu parodiju naklona. "Biću oduševljen društvom gospođice Lindstrom u nekoj drugoj prilici, ali ovog puta, Dr Denison, moram razgovarati sa vama nasamo." "Ma, samo napred", reče Selena zvonko. Denison je još oklevao."I onako me sutra čeka mnogo zakazanih obaveza, a tebi će biti potrebno vreme da razmisliš o nestabilnosti tačke curenja." Denison neodlučno reče: "Pa, dobro, onda... Selena, hoćeš li mi javiti kad bude tvoj sledeći slobodan dan?" "Uvek ti javim, zar ne? A i pre toga ćemo biti svakako u kontaktu... Zašto vas dvojica ne krenete? Ja ću se pobrinuti za opremu." 15 Beron Nevil se premeštao s noge na nogu na način uslovljen teskobom

sobe i Mesečevom gravitacijom, U većoj sobi i pri snažnijem privlačenju nekog sveta, hodao bi žurno tamo-amo. Ovde se naginjao levo i desno, ponavljajući, u isti mah, klizanje napred-nazad. "Onda si sigurna da to radi, je li tako, Selena? Sigurna si?" "Sigurna sam", reče Selena, "To ti govorim evo već peti put. Brojala sam tačno." Činilo se da Nevil ne sluša. Tiho a brzo, on reče: "Onda nije važno što se Gotštajn tamo pojavio? Nije pokušao da prekine eksperiment?" "Nije. Naravno da nije." "Nije bilo nikakvih indikacija da će pokušati da nametne svoju vlast..." "Hajde, Berone, pa kakvu bi to vlast mogao da nametne? Da li će Zemlja poslati neki odred policije? Sem toga - ma, znaš da ne mogu da nas zaustave." Nevil je prestao da se kreće. Neko vreme stajao je tako, nepomičan, "Ne znaju? Ni sad ne znaju?" "Naravno da ne znaju, Ben je gledao zvezde, onda je došao Gotštajn. Zato sam pokušala da postignem curenje polja, uspela, i odmah dobila i ono drugo. Benovi aparati... "Ne nazivaj ih Benovim. Bila je to tvoja ideja, zar ne?" Odmahnula je glavom odrečno. "Dala sam nejasne sugestije. Detalji su Benovi." "Ali ti to sad možeš da reprodukuješ. Za ime Lune, ne moramo da pitamo Zemljosa da to učini za nas, je l' tako?" "Mislim da sad mogu da reprodukujem deo toga, dovoljan, da naši popune svaku prazninu." "Onda je u redu. Počnimo." "Ne još. O, prokletstvo, Berone, ne još." "Zašto ne još?" "Treba nam i energija." "Ali to imamo." "Ne sasvim. Tačka curenja je nestabilna; prilično gadno nestabilna." "Ali to se može srediti. Sama si tako rekla." "Rekla sam da mislim da se može srediti." "Meni je to dovoljno dobro," "Ipak, bilo bi bolje imati Bena, tako da on predvidi detalje i stabilizuje tačku curenja." Između njih zavlada ćutanje. Nevilovo tanko lice se polako izvijalo u izraz koji se bližio neprijateljskom, "Ne veruješ da ja to umem? Je li to?" "Hoćeš li sa mnom na površinu, pa da radimo na tom problemu?" reče Selena, Opet ćutanje. Nevil nesigurnim glasom reče: "Ne smatram da ti je ta ironija duhovita. I neću da čekam još dugo." "Ne mogu da zapovedam zakonima prirode. Ali mislim da neće biti još dugo... Ako nemaš ništa protiv, morala bih sada da spavam. Sutra imam svoje turiste." Jedan momenat činilo se da će Nevil gestom pokazati ka svom krevetu smeštenom u odgovarajuće udubljenje, gestom koji bi značio gostoljubivost; ali, taj gest, ako je uopšte bio na putu, nikad se nije rodio, a Selena nije ničim pokazala da razume ili da čak i očekuje ma šta. Klimnula je glavom umorno i

otišla. 16 "Nadao sam se, iskreno govoreći", reče Gotštajn smešeći se nad slatkom, lepljivom mešavinom koja je trebalo da predstavlja desert, "da ćemo se češće viđati." Denison reče; "Ljubazno je od vas što se toliko interesujete za moj rad. Ako se nestabilnost procurenja može stabilizovati, mislim da će moje dostignuće - i dostignuće gospođice Lindstrom - biti izvanredno značajno." "Govorite obazrivo, kao naučnik... Neću vas vređati nuđenjem onoga što ovde na Mesecu koriste kao ekvivalent likera; to je jedina imitacija zemaljske kuhinje za koju sam jednostavno odlučio da je neću tolerisati. Možete li mi reći, jezikom za laika, šta čini to otkriće značajnim?" "Mogu da pokušam", reče Denison obazrivo. "Pretpostavimo da pođemo od para-univerzuma. Tamo je jaka nuklearna interakcija jača nego u našem univerzumu, tako da i relativno male mase protona mogu da održe fuzionu reakciju potrebnu da bi jedna zvezda sijala. Mase ekvivalentne našim zvezdama eksplodirale bi žestoko u para-univerzumu, koji ima mnogo više zvezda, ali mnogo manjih, nego naš univerzum." "Pretpostavimo, sada", nastavi on, "da imamo jaku nuklearnu interakciju mnogo slabiju nego što je slučaj u našem univerzumu. U tom slučaju, ogromne mase protona imale bi tako malu sklonost ka fuziji da bi za održavanje jedne zvezde bile potrebne vrlo velike mase hidrogena. Takav antipara-univerzum - drugim rečima, univerzum koji je opozit para-univerzuma — sastojao bi se od znatno manjeg broja zvezda nego naš univerzum, ali bi te zvezde bile daleko veće. Zapravo, ako bi se jaka nuklearna interakcija mogla dovoljno oslabiti, postojao bi jedan univerzum koji bi se sastojao od samo jedne zvezde; sva njegova masa bila bi u njoj. Bila bi to veoma gusta zvezda, ali relativno ne-reaktivna; možda ne bi emitovala više zračenja nego što emituje naše Sunce." Gotštajn reče: "Grešim li ja, ili je to ona situacija koja je vladala u našem sopstvenom univerzumu pre Big Benga, velikog praska - sva univerzumska masa bila je u samo jednom, titanskom telu?" "Da", reče Denison, "uistinu, taj anti-para-univerzum koji sam dočarao sastoji se od onoga što neki nazivaju 'kosmičkim jajetom' ili skraćeno 'kosmegom'. Ako želimo da nađemo jednosmerno curenje, treba nam kosmeguniverzum. Onaj para-univerzum koji sad koristimo, sa svojim majušnim zvezdama, predstavlja takoreći prazninu. Možete tragati i tragati i ne naći ništa." "Para-ljudi su, međutim, dosegli nas." "Jesu, i to možda praćenjem magnetskih polja. Ima izvesnih razloga da se veruje da u para-univerzumu nema značajnijih magnetskih polja, što nam oduzima prednost koju oni imaju. S druge strane, ako tražimo kosmeguniverzum, promašiti ne možemo, Kosmeg je sam po sebi čitav taj univerzum, pa prema tome, gde god udarimo nailazimo na materiju." "Ali kako vršite to sondiranje?"

Denison je oklevao. "To je onaj deo koji ne mogu tako lako da objasnim. Čestice koje posreduju u jakoj nuklearnoj interakciji zovu se pioni. Intenzitet interakcije zavisi od mase piona, a mi njegovu masu možemo, pod izvesnim specijalnim uslovima, da menjamo. Lunarni naučnici razvili su jedan instrument koji nazivaju pionajzerom i koji može da se prilagodi za izvršenje upravo tog posla. Čim se masa jednog piona smanji ili poveća on je, efektivno, deo drugog univerzuma; on postaje kapija, tačka prelaza. Ako se njegova masa dovoljno smanji, on postaje sastavni deo kosmeg-univerzuma. To je ono što hoćemo." Gotštajn reče: "I vi možete da usisavate materiju iz... iz - tog kosmeguniverzuma?'' "Taj deo posla je lak. Čim se formira kapija, influks nastaje spontano. Materija ulazi noseći sopstvene zakone i u prvi mah je stabilna. Postupno se zakoni našeg univerzuma ulivaju u nju, jaka interakcija počinje da jača, ta materija se fuzioniše i počinje da oslobađa ogromnu energiju." "Ali ako je super-gusta, zašto se prosto ne raširi kao oblačić dima?" "I to bi dalo energiju, ali to zavisi od elektromagnetskog polja, a u ovom slučaju jaka interakcija ima prvenstvo, zato što mi kontrolišemo elektromagnetsko polje. Potrajalo bi, ako bih to pokušao da objašnjavam." "Dobro, znači ona lopta svetlosti koju sam video bila je kosmeg-materijal u procesu fuzije?" "Da, komesare." "I ta energija se može korisno usmeriti?" "Svakako. I to u ma kojoj količini. Ono što ste videli bilo je pristizanje u našu vasionu mikro-mikrogramskih količina kosmeg-mase. Teorijski, nema nikakvog razloga da ne dovlačimo čitave tone odjednom." "Dobro, dakle to se može upotrebiti kao zamena za elektron-pumpu." Denison je odmahnuo glavom. "Ne. Upotreba kosmeg-energije takođe menja osobine obe vasione koje su u dodiru. U kosmeg-univerzumu jaka interakcija jača, a u našem univerzumu slabi, jer zakoni prirode počinju da se mešaju. To znači da se u kosmegu fuzija polako ubrzava i temperatura povećava. I nastupi trenutak..." "I nastupi trenutak", reče Gotštajn skrštajući ruke preko grudi i sužavajući oči zamišljeno, "kad kosmeg eksplodira: njegov Big Beng." "Tako se meni čini." "Smatrate li da se to dogodilo sa našim univerzumom pre deset milijardi godina?" "Možda. Kosmogonisti su se pitali zašto je prvobitno kosmičko jaje eksplodiralo u jednoj određenoj tački u vremenu, a ne na bilo kojoj drugoj. Jedno rešenje bilo je da se zamisli oscilujući univerzum u kome kosmičko jaje nastaje i odmah eksplodira. To rešenje je kasnije eliminisano tako da je preostao zaključak da je kosmičko jaje moralo egzistirati dugo, a da je onda zapalo u krizu nestabilnosti, koja je nastupila iz nekog nepoznatog razloga.'" "Ali moglo se raditi o crpljenju energije preko granice različitih univerzuma." "Možda, ali to nije moralo biti dejstvo neke inteligencije. Možda ponekad nastaje spontano curenje." "A kad se Veliki Prasak dogodi", reče Gotštajn, "da li ćemo i dalje moći da

crpemo energiju iz kosmeg-univerzuma?" "Nisam siguran, ali to svakako nije neposredna briga. Ulivanje jakog interakcijskog polja u kosmeg-univerzum moraće, po svoj prilici, da traje milionima godina da bi tamo bila pređena kritična tačka. Sem toga, moraju postojati i drugi kosmeg-univerzumi; možda ih ima bezbroj." "A promene u našem univerzumu?.. "Jaka interakcija slabi. Sporo, veoma sporo, naše Sunce počeće da se hladi." "Možemo li to da nadoknadimo upotrebom kosmeg-energije?" "To neće biti potrebno, komesare", reče Denison revnosno. "U našem univerzumu, ovde, jaka interakcija će slabiti zbog upotrebe kosmeg-pumpe, ali će jačati zbog nastavljene upotrebe obične elektron-pumpe. Ako ujednačimo proizvodnju energije iz ta dva izvora, onda će se zakoni prirode menjati u parauniverzumu i u kosmeg-univerzumu, ali u našim univerzumu neće. Mi smo tu drum kojim se putuje u oba pravca, ali nismo, ni iz jednog ni iz drugog pravca gledano, terminus." Denison nastavi. "Takođe, ne treba da se uznemiravamo zbog sudbine dvaju terminusa. Para-ljudi su se, što se njih tiče, možda već prilagodili hlađenju svoga sunca, koje je možda i pre toga bilo prilično hladno. A što se tiče kosmeg-univerzuma, nema razloga da pomišljamo da bi tamo mogao postojati život. Zapravo, izazivajući stanje koje dovodi do Big Benga mi ćemo možda stvoriti, tamo, drugačiji univerzum koji će jednog dana postati podoban za nastanak života." Gotštajn je neko vreme ćutao. Njegovo debeljušno lice, tako umireno, izgledalo je kao da nema nikakvih emocija. Klimao je glavom kao da potvrđuje kretanje nekih misli samo njemu poznatih. Najzad reče: "Znate, Denisone, mislim da će ovo otvoriti sluh sveta. Sad bi trebalo da nestanu sve teškoće u ubeđivanju vodećih naučnika da elektronpumpa uništava svet." "Više ne postoji emocionalna nevoljnost da se to prihvati", reče Denison. "Sad će biti moguće istovremeno prezentirati i problem i njegovo rešenje." "Kad biste bili spremni da pripremite jedan tekst o tome, stručni rad, ako ja garantujem da će biti brzo objavljen?" "Možete li vi to da garantujete?" "Ako nema drugog načina, onda će to biti državno izdanje, zasebna knjižica." "Više bih voleo da prvo pokušam da neutralizujem nestabilnost tačke curenja, pa tek onda da izvestim." "Naravno." "Sem toga mislim da bi bilo mudro", reče Denison, "urediti da Dr Piter Lament bude koautor. On može da obezbedi strogu matematičku obradu: to je nešto što ja ne mogu. Sem toga, ja sam kroz njegov rad izašao na svoj put. I još nešto, komesare... "Da." "Sugerisao bih da i lunarni naučnici budu uključeni. Jedan od njih, Dr Beron Nevil, mogao bi biti treći autor." "Ali zašto? Zar sad ne unosite nepotrebne komplikacije?" "Njihov pionajzer je sve ovo omogućio."

"To se može na adekvatan način spomenuti... Ali, da li je Dr Beron stvarno radio na tom projektu sa vama?" "Nije direktno," "Onda zašto ga uvlačiti?" Denison je oborio pogled i rukom zamišljeno otresao prašinu sa tkanine nogavice svojih pantalona. "Bio bi to diplomatski potez", reče on. "Morali bismo izgraditi kosmeg-pumpu na Mesecu." "Što ne na Zemlji?" "Kao prvo, potreban nam je vakuum. Ovo je jednosmerni transfer, a ne dvosmerni kao u slučaju elektron-pumpe, pa će se uslovi za njegovu praktičnu primenu razlikovati u dva aspekta. Površina Meseca ima već gotov vakuum, u ogromnim količinama; obezbediti ga na Zemlji zahtevalo bi ogroman napor." "Ali bi se to ipak moglo učiniti, zar ne?" "Drugo", reče Denison, "ako imamo dva gigantska izvora energije; ako ta energija stiže iz dva suprotna smera, a naš univerzum je u sredini; pa ako se izlazne tačke nađu preblizu, dogodiće se nešto nalik na kratak spoj. Razdvojiti izlaze pomoću četvrt miliona milja vakuuma, tako da elektron-pumpa radi samo na Zemlji a kosmeg-pumpa samo na Mesecu - bilo bi to idealno, zapravo to se ne sme izostaviti. A ako ćemo operisati na Mesecu, bilo bi mudro, čak i pristojnosti radi, uzeti u obzir osetljivosti lunarnih fizičara. Treba i njima dati deo." Gotštajn se nasmešio. "Da li je to savet gospođice Lindstrom?" "Siguran sam da bi to bio njen savet, ali ta misao je dovoljno razumna da i sam, nezavisno, dođem na nju." Gotštajn je ustao, protegao se, onda dva-tri puta skočio u mestu, na onaj avetinjski spor način koji nameće lunarna gravitacija. Pri svakom takvom odskoku razgibao je i kolena. Seo je opet i rekao: "Je I' ste ikad ovo pokušali, Dr Denison?" Denison je odmahnuo glavom. "To navodno pomaže cirkulaciji krvi u donjim ekstremitetima. To izvedem kad god mi se učini da će mi noge utrnuti. Uskoro idem u kraću posetu Zemlji, pa se trudim da izbegnem preterano navikavanje na lunarnu gravitaciju... Hoćemo li da popričamo o gospođici Lindstrom, Dr Denison?" Sasvim promenjenim tonom Denison reče: "Šta s njom?" "Ona je voditeljica turista." "Da. To ste već rekli."' "Takođe sam rekao da je to čudan izbor asistenta jednome fizičaru." "Ja sam zapravo samo amater-fizičar, pa bih rekao da je ona amaterasistent." Gotštajn se više nije smešio. "Nemojte se igrati, doktore. Potrudio sam se da nađem koliko god sam mogao podataka o njoj. Njena prošlost je vrlo otkrivajuća, naime bila bi to, da se iko setio da odsad u tu temu zaviri. Verujem da je to intuicionistkinja." "Mnogi od nas su to", reče Denison. "Ne sumnjam da ste i vi sami na neki način intuicionist. Sigurno znam da ja na svoj način to jesam." "Postoji razlika, doktore. Vi ste naučnik od karijere a ja sam, nadam se, administrator od karijere... A ipak, gospođica Lindstrom, koja je intuicionist u tolikoj meri da vama može biti korisna u višoj teorijskoj fizici, radi kao obična

turist-voditeljica." Denison je oklevao. "Nema ona mnogo akademskog obrazovanja, komesare. Njena je intuicija neuobičajeno jaka, ali nije pod svesnom kontrolom." "Da li je gospođica Lindstrom proizvod onog nekadašnjeg programa genetičkog inženjerstva?" "Ne znam, ali ne bih bio iznenađen ako je tako." "Ali vi imate poverenja u nju?" "U kom smislu? Pomogla mi je." "Znate li da je ona supruga Dr Berona Nevila?" "Postoji emocionalna veza, ali ne i zakonska, rekao bih." "Ovde na Mesecu nijedna veza nije u našem smislu reči legalna. To je taj isti Nevil koga hoćete da pozovete da bude treći autor stručnog rada koji ćete napisati?" "Da." "Da li je to samo obična koincidencija?" "Nije. Nevil se zainteresovao za moj dolazak, i mislim da je on zamolio Selenu da mi pomogne u radu." "Ona vam je to rekla?" "Rekla je da se on interesuje za mene. To je bilo i prirodno, pretpostavljam." "Da li vam pada na um, Dr Denison, da ona možda radi u svoju korist i u korist Dr Nevila?" "Na koji način bi se njihovi interesi razlikovali od naših? Pomogla mi je bez ikakvih ograda." Gotštajn se pomakao, počeo da pomiče pleća kao da hoće da vežba mišiće. "Dr Nevil svakako zna da je žena koja mu je toliko bliska intuicionistkinja. Zar je on ne bi upotrebio? Zašto bi ona ostala turist-voditeljka, ako ne da bi prikrila svoje moći - sa nekim određenim ciljem?" "Koliko znam, Dr Nevil često rezonuje na takav način. Teško mi je da podozrevam nepotrebne zavere." "Otkud znate da su nepotrebne... Dok je moj raketni skakač lebdeo nad Mesečevom površinom, upravo pre nego što se lopta radijacije formirala nad vašom opremom, gledao sam dole na vas. Niste bili kod pionajzera." Denison je nastojao da se priseti. "Nisam. Gledao sam zvezde; to mi je izgleda sklonost, kad sam na površini." "Šta je radila gospođica Lindstrom?" "Nisam video. Kazala je da je pojačala magnetsko polje, a onda je konačno došlo do curenja." "Da li je uobičajeno da ona bez vas manipuliše opremom?" "Nije. Ali, mogu razumeti njen impuls." "I da li bi se pritom nešto izbacilo?" "Ne razumem vas." "Nisam siguran ni da ja samog sebe razumem. U onoj svetlosti Zemlje nešto je mutno zasvetlucalo, kao da nešto leti kroz vazduh. Ne znam šta." "Ne znam ni ja", reče Denison, "Ne možete se setiti ničega što bi prirodno moglo biti u vezi sa tim eksperimentom i što bi..."

"Ne." "Onda šta je radila gospođica Lindstrom?" "To još uvek ne znam." Za trenutak je tišina teško legla među njih. Onda komesar reče: "Onda, kako ja sagledavam stvari, vi ćete nastojati da poboljšate stabilnost tačke curenja i razmišljaćete o pripremanju jednog stručnog rada. Ja ću pokrenuti stvari na drugom kraju. Tokom moje uskoro-predstojeće posete Zemlji, urediću da se vaš rad publikuje i upozoriću vladu." Bilo je to jasno upućivanje da je razgovoru kraj, Denison ustade, a komesar, kao, uzgred reče: "l razmišljajte o Dr Nevilu i gospođici Lindstrom." 17 Zračenje je ukazivalo da je u pitanju teža zvezda, deblja, sjajnija. Denison je na svom viziru osećao njenu toplinu; uzmakao je. U ovom zračenju postojala je jasna komponenta rendgenskih zraka; njegov oklop će ga zaštititi od toga, ali nema razloga da se taj oklop izloži iskušenju. "Rekao bih da sad više ne možemo imati nikakvih sumnji", reče on. "Tačka curenja je stabilna." "U to sam sigurna", reče Selena ravno. "Onda da ugasimo sve ovo, i da se vratimo u grad." Hodali su polako. Denison je osetio čudnu malodušnost. Više nije bilo nikakve neizvesnosti, nikakvog uzbuđenja. Od ove tačke nadalje, mogućnost neuspeha više nije postojala. Vlada se zainteresovala; stvari će se sve više i više izmicati iz njegovih ruku. On reče: "Valjda sad mogu da počnem pisanje tog rada." "Pretpostavljam da je tako", reče Selena pažljivo. "Jesi li opet razgovarala sa Beronom?" "Jesam." "Ima li u njegovom stavu ikakvih promena?" "Ni najmanjih. Neće učestvovati. Ben..." "Da?" "Stvarno mislim da nije korisno razgovarati s njim. Neće sarađivati ni u jednom projektu u kome učestvuje vlada Zemlje." "Ali ti si mu objasnila situaciju?" "Kompletno." "I ipak neće." "Zatražio je da razgovara sa Gotštajnom. Komesar je pristao da ga primi kad se vrati iz svoje posete Zemlji. Moraćemo do tad da čekamo. Možda će Gotštajn imati neko dejstvo na njega, ali sumnjam." Denison je slegnuo ramenima, što je u skafandru bio sasvim nekoristan manevar. "Nisam ga razumeo." "Ja jesam", reče Selena blago. Denison nije direktno reagovao. Ugurao je u kameno sklonište pionajzer i prateće aparate. "Spremna?" reče on. "Spremna." Kliznuli su kroz vrata površinskog izlaza P-4, Ćutali su. Denison je sišao

niz lestvice. Selena je sletela mimo njega-, usporavajući pad hitrim grabljenjem pojedinih prečaga. Denison je naučio da to izvede, ali nije imao volje da se potrudi; njegov način silaženja niz lestvice predstavljao je neku vrstu buntovnog odbijanja da se prilagodi. U pripremnoj zoni skidoše svoje skafandre i staviše ih u svoje ormane. Ormane zaključaše. "Hoćeš li sa mnom na ručak, Selena?" reče Denison. Sa nelagodnošću, Selena reče: "Izgledaš uznemiren. Nešto nije u redu?" "Reakcija, rekao bih. Ručak?" "Da, naravno." Jeli su u Seleninom stanu; bilo je to na njeno insistiranje. "Želim da razgovaram s tobom", rekla je, "a to ne mogu da činim kako valja u kafeteriji." Dok je Denison polako žvakao nešto što je imalo daleku sličnost sa teletinom, ali sa ukusom kikirikija, ona reče: "Ben, ti ni reč ne progovaraš. Takav si već nedelju dana." "Nisam", reče Denison mršteći se. "Jesi." Zabrinuto ga je pogledala pravo u oči. "Nisam sigurna koliko je moja intuicija uspešna izvan fizike, ali čini mi se da postoji nešto što nećeš da mi kažeš." Denison je slegnuo ramenima. "Na Zemlji oko ovoga prave silnu galamu. Gotštajn je pre polaska sa Meseca povukao ne kanape, nego čitave kablove; Dr Lamont je sad junak dana tamo dole, a meni predlažu da se vratim čim dovršim pisanje svog rada." "Da se vratiš na Zemlju?" "Da. Izgleda da sam i ja junak dana." "I treba da budeš." "Nude kompletnu rehabilitaciju", reče Denison zamišljeno. "Jasno je da mogu da dobijem mesto na bilo kom pogodnom univerzitetu ili pogodnoj državnoj ustanovi na Zemlji." "Zar nisi to želeo?" "Verujem da Lamont to želi; on bi u tome uživao; on će to sasvim sigurno i dobiti. Ali ja to ne želim." "Onda šta želiš?" reče Selena. "Želim da ostanem na Mesecu." "Zašto?" "Zato što je tu probojna oštrica čovečanstva, a ja želim da budem njen deo. Želim da radim na uspostavljanju kosmeg-pumpi, a to će biti samo ovde, na Mesecu. Želim da radim na para-teoriji, i to onakvim instrumentima kakve ti, Selena, možeš da smisliš i njima rukuješ... Želim da budem sa tobom, Selena. Ali, hoćeš li ti ostati sa mnom?" "Za para-teoriju sam zainteresovana koliko i ti." "Ali zar te neće Nevil sad povući sa tog posla?" reče Denison. "Beron da me povuče?" Stisnutog grla ona reče: "Da li pokušavaš da me uvrediš, Ben?" "Ni najmanje." "Pa onda, da li te nisam dobro razumela? Da li ti sugerišeš da radim sa tobom samo zato što mi je Beron tako naredio?" "Zar nije naredio?" "Jeste. Ali nije to razlog što sam ovde. Ja sam izabrala da budem ovde.

Možda on misli da može da mi naređuje, ali to mu uspeva samo kad se njegova naređenja podudare sa mojom voljom, kao što se desilo u tvom slučaju. Ne dopada mi se kad on zamišlja da i u onim drugim slučajevima može da mi naređuje, a ne dopada mi se ni kad ti to zamišljaš." "Vas dvoje ste seks-partneri." "To smo bili, istina je, ali kakve veze to ima sa naređivanjem? Po tom osnovu mogu i ja da naređujem njemu koliko i on meni." "Onda možeš da radiš sa mnom, Selena?" "Svakako", reče ona hladno, "ako to izaberem." "Pa, da li to izabiraš?" "U ovom trenutku, da." A Denison se nasmešio. "Mogućnost da izabereš suprotno, ili da jednostavno budeš sprečena, eto što me je, rekao bih, brinulo ovih nedelju dana. Plašio sam se da će kraj ovog projekta značiti da više neće biti ni tebe. Žao mi je, Selena, ne nameravam da te maltretiram sentimentalističkim vezivanjem jednog matorog Zemljosa..." "Pa, u tom umu nema ničeg matorog ni zemljoskog, Ben. Postoje i vezivanja koja nisu seksualna. Volim da sam s tobom." Nastade tišina. Denisonov osmejak je izbledeo, zatim se vratio, mada možda nešto mehaničniji. "E baš mi je drago zbog mog uma." Denison je otklonio pogled, malo otresao glavom, opet pogledao ka njoj. Posmatrala ga je pažljivo, skoro zabrinuto. "Selena, u među-univerzumskim curenjima pojavljuje se i nešto drugo, a ne samo energija. Podozrevam da si o tome razmišljala." Tišina se ovog puta nastavljala i nastavljala, bolno; najzad Selena reče: "A, to." Neko vreme njih dvoje su zurili jedno u drugo - i Denisonu je bilo neprijatno, a Selena se držala maltene kao lopov. 18 Gotštajn reče: "Još se mučim da sasvim povratim svoje mesečevske noge, ali to nije ništa u poređenju sa cenom koju sam platio pokušavajući da povratim svoje zemaljske noge. Denisone, bolje je da i ne sanjate o povratku. Nikako vam ne bi uspelo." "Nemam nameru da se vraćam, komesare", reče Denison. "Na neki način, to je živa šteta. Tamo bi vas mogli proglasiti za imperatora, aklamacijom. A što se Halama tiče..." Denison, sa žaljenjem, reče: "Imao sam želju da vidim njegovo lice, ali to je sićušna ambicija." "Lamont, naravno, dobija lavovski deo slave. On je tamo, na licu mesta." "Ne smeta mi to. On je prilično slave i zaslužio... Mislite li da će nam se Nevil stvarno pridružiti?" "Nesumnjivo hoće. Već je krenuo... Čujte." Gotštajnov glas postade tiši, dobijajući konspirativni prizvuk. "Pre nego što on dođe, želite li tablu čokolade?" "Šta?"

"Tablu čokolade. Sa bademom. Jednu. Imam izvesnu količinu." Denisonovo lice u početku je pokazivalo konfuziju, ali se onda obasjalo shvatanjem. "Prava čokolada?" "Da." "Sigurni..." Njegovo lice je otvorilo. "Ne, komesare." "Ne?" "Ne! Ako okusim pravu čokoladu, onda će mi, tokom tih nekoliko minuta dok mi je čokolada u ustima, nedostajati Zemlja; nedostajaće mi sve zemaljsko. To ne mogu dozvoliti. To ne želim... Nemojte mi je čak ni pokazati. Ne dajte ni da je omirišem ni da je vidim." Komesar je izgledao kao da su mu planovi pobrkani. "U pravu ste." Učinio je veoma vidan pokušaj da promeni temu. "Na Zemlji vlada ogromno uzbuđenje. Naravno, učinili smo znatan napor da spasemo Halamovo dostojanstvo. On će i ubuduće imati neki značajan položaj, ali nikakav stvarni uticaj." "Prema njemu se postupa sa više obzira nego što je on pokazivao obzira prema drugima", reče Denison rezignirano. "Nije to radi njega samoga. Ne smeta razbiti kult ličnosti koji je bio izgrađen do takvih razmera; nastupile bi negativne posledice po nauku kao takvu. Ugled nauke važniji je nego Halam, u svakom slučaju." "Sa tim se u principu ne slažem", reče Denison sa žestinom. "Nauka mora da pretrpi udarce koje je zaslužila." "Sve ima svoje vreme i mes... Evo Dr Nevila." Gotštajn je smirio crte svog lica. Denison je svoju stolicu pomakao tako da bude okrenuta ka ulazu. Beron Nevil je ušao svečano. Njegova figura je, nekako, pokazivala manje lunarske delikatnosti nego ikad. Kratko je pozdravio obojicu, seo i prekrstio noge. Bilo je jasno da čeka da Gotštajn prvi progovori. Komesar reče: "Drago mi je što vas vidim, Dr Nevil. Doktor Denison mi kaže da ste odbili dodavanje vašeg potpisa pod rad koji će, siguran sam, biti klasično delo o kosmeg-pumpi." "Nema potrebe da se ja tu potpisujem", reče Nevil. "Ne zanima me šta se događa na Zemlji." "Poznati su vam eksperimenti sa kosmeg-pumpom? Shvatate implikacije?" "Sve. Situacija mi je poznata isto tako dobro kao vama dvojici." "Onda ću nastaviti bez ikakvih preliminarnosti. Dr Nevil, vratio sam se sa Zemlje, a tamo je doneta čvrsta odluka šta će se odsad činiti. Na tri tačke na površini Meseca biće izgrađene velike kosmeg-pumpne stanice, raspoređene tako da će jedna uvek biti u noćnoj senci. Tokom polovine vremena, dve će biti u noćnoj senci. One koje budu u noćnoj senci, konstantno će generisati energiju, koja će se pretežnim delom puštati da prosto izrači u svemir. Svrha će biti ne toliko da se energija korisno upotrebi, nego uglavnom da se suzbiju promene u intenzitetu polja izazvane elektron-pumpom." Denison ga je prekinuo. "Tokom izvesnog broja godina moraćemo i da nadmašujemo rad elektron-pumpe da bismo vratili naš sektor univerzuma na tačku gde je bio pre nego što smo otpočeli sa njenom upotrebom." Nevil je klimnuo glavom. "Da li će Lunagrad imati mogućnost da koristi išta od te energije?"

"Ako bude potrebno. Verujemo da će vam solarne baterije davati onoliko energije koliko vam treba, ali niko se ne protivi da dopunjavate." "To je ljubazno od vas", reče Nevil, ne trudeći se da prikrije sarkazam. "A ko će izgraditi kosmeg-pumpne stanice i u njima raditi?" "Lunarni radnici, nadamo se", reče Gotštajn. "Lunarni radnici, znate", reče Nevil. "Radnici sa Zemlje bili bi suviše nespretni da na Mesecu rade efektno." "To uviđamo", reče Gotštajn. "Pouzdajmo se da će ljudi sa Meseca sarađivati." "A ko će odlučivati koliko energije da se proizvede, koliko da se upotrebi za ovdašnje potrebe, koliko da se raspe zračenjem u kosmos? Ko odlučuje o politici?" Gotštajn reče: "To bi morala vlada. Radi se o planetarnoj odluci." "Vidite, dakle", reče Nevil, "radiće Mesečevci a predstavom će komandovati Zemljani." Gotštajn mirno reče: "Ne. Rade oni od nas koji najbolje umeju da rade, a odlučuju oni koji najbolje mogu da ocene celokupnost problema." "Čujem ja te reči", reče Nevil, "ali stvar se ipak svodi na to da mi radimo a vi odlučujete... Ne, komesare. Odgovor je ne." "Mislite, nećete izgraditi kosmeg-pumpne stanice?" "Izgradićemo ih, komesare, ali će one biti naše. Mi ćemo odlučiti koliko energije da proizvodimo i kako da je upotrebimo." "To nikako ne bi bilo efikasno. Morali biste neprestano raditi sa zemaljskom vladom, zato što će kosmeg-pumpna energija morati da bude u ravnoteži sa elektron-pumpnom energijom." "Usuđujem se reći da će i biti, manje-više, ali mi imamo na umu druge stvari. Možete to saznati i odmah sad. Energija nije jedini fenomen za koji važi zakon konzervacije, a koji postaje raspoloživ u neograničenim količinama čim se pređu univerzumske granice." Denison se umešao. "Postoji nekoliko zakona o održanju. Svesni smo toga." "To mi je drago", reče Nevil okrećući ka Denisonu neprijateljski pogled. "Među njima su i zakon o održanju linearnog momenta inercije, kao i ugaonog momenta. Dokle god jedno telo reaguje na gravitaciono polje u koje je uronjeno, i samo na to jedno gravitaciono polje, to telo je u slobodnom padu i može zadržati svoju masu. Da bi se pokrenulo ma kojim načinom, sem slobodnim padom, mora da izvrši akceleraciju negravitacionim putem, a da bi se to dogodilo, jedan njegov deo mora biti otisnut u suprotnom smeru." "Kao kod raketnog broda", reče Denison, "koji mora da izbacuje masu u jednom smeru da bi ostatak mogao ubrzavati u suprotnom smeru." "Siguran sam da vi razumete, Dr Denison", reče Nevil, "ali objašnjavam zarad komesara. Gubitak mase može se minimalizovati ako se brzina izbacivanja silno poveća, zato što je momenat kretanja jednak proizvodu mase i brzine. Pa ipak, ma koliko velika bila brzina, nešto mase se mora odbaciti. Ako je masa koju treba ubrzavati ogromna, onda će ogromna biti i masa koju moramo odbaciti. Ako, na primer, hoćemo Mesec da..." "Mesec!" reče Gotštajn eksplozivno. "Da, Mesec", reče Nevil smireno. "Ako hoćemo Mesec da izguramo sa

njegove orbite i pošaljemo van sunčevog sistema, to bi zbog očuvanja kretanja bio poduhvat kolosalnih razmera, i verovatno u praksi sasvim neizvodjiv. Ali ako se sila reakcije može preneti na materijal kosmega u drugom univerzumu, onda Mesec može da ubrzava bilo kojim pogodnim ubrzanjem a da pritom ne gubi baš nimalo mase. Bilo bi to, da se poslužim slikom iz neke zemaljske knjige koju sam nekad čitao, kao guranje barke uzvodno, pomoću motke koja seže do dna." "Ali zašto? Mislim, zašto biste želeli da pomerite Mesec?" "Pomislio bih da je to samo po sebi jasno. Šta će nam to zagušujuće prisustvo Zemlje? Imamo potrebnu energiju; imamo udoban svet kroz čiji se slobodan prostor možemo širiti bar još nekoliko vekova. Što da ne odemo svojim putem? Bilo kako bilo, mi odosmo. Došao sam da vam saopštim da nas ne možete zaustaviti i da urgiram da ne načinite nikakav pokušaj mešanja. Prenećemo silu reakcije i odleteti. Mi Lunari znamo tačno kako da sagradimo kosmeg-pumpne stanice. Upotrebićemo za svoje svrhe onoliko energije koliko mi hoćemo, ali ćemo proizvesti i više, da bismo neutralizovali promene koje nastaju radom vaših energetskih stanica." Denison ironično reče: "To zvuči veoma plemenito s vaše strane: proizvodićete višak, radi nas. Ali to, naravno, nije radi nas. Ako naše elektronpumpe izazovu eksploziju Sunca, biće to mnogo pre nego što stignete da se izvučete čak i iz unutrašnjeg dela sunčevog sistema: gde god da budete, pretvoriće vas u paru." "Možda", reče Nevil, "ali, u svakom slučaju, višak ćemo proizvoditi, tako da se to neće desiti." "Ali to ne možete učiniti", reče Gotštajn uzbuđeno. "Ne možete otići. Ako se suviše udaljite, kosmeg-pumpa više neće neutralizovati elektron-pumpu, a, Denisone?" Denison je slegnuo ramenima. "Kad otputuju čak, do Saturna, ili još dalje, nevolje mogu nastupiti, ako je verovati mentalnoj kalkulaciji koju sam upravo obavio. Njima će, međutim, trebati mnogo godina da se povuku do te daljine; za to vreme mi bismo sigurno konstruisali svemirske stanice na prostoru gde je nekad orbitirao Mesec. Na te stanice stavili bismo kosmeg-pumpe. Zapravo, nama Mesec ne treba. Neka ide - samo što neće otići." Nevil se kratko nasmešio. "Šta vas navodi na pomisao da nećemo? Niko nas ne može zaustaviti. Zemljani nemaju načina da nam nametnu svoju volju." "Nećete otići zato što bi to bilo bemisleno. Zašto potezati čitav Mesec? Kad je u pitanju tolika masa, biće potrebne godine da bi se postigla akceleracija vredna poštovanja. Puzićete. Umesto toga, izgradite zvezdane brodove; kilometrima duge brodove koji će imati kosmeg-pogon i nezavisne ekologije. Čuda možete postići sa takvim brodovima i kosmegovskim bezreakctonim pogonom. Neka vam za izgradnju brodova bude potrebno i dvadeset godina; oni će, svejedno, ubrzavati tako uspešno da će za godinu dana stići i prestići onu tačku na kojoj bi Mesec tada bio kad bi počeo da ubrzava danas. Brodovi će moći, i da menjaju putanju za samo delić onog vremena koje bi Mesecu bilo potrebno za to." "A kosmeg-pumpe kojima ništa neće činiti protivtežu? Kakve će biti posledice njihovog rada po univerzumu?"

"Energija koju će trošiti jedan brod, ili nekoliko brodova, biće daleko manja od one koja bi bila potrebna planeti, a sem toga rasporediće se po prostranim oblastima univerzuma. Do neke značajnije promene moglo bi doći tek kroz više miliona godina. Isplati se rizikovati toliko, s obzirom na to koliku ćete manevarsku sposobnost steći. Mesec će se kretati tako sporo da je bolje ostaviti ga gde je." Nevil podrugljivo reče: "Ne žuri nam se da ma gde stignemo - sem što dalje od Zemlje." Denison reče: "Nije ni blizina Zemlje lišena izvesnih prednosti. Može vam stizati priliv imigranata. Imate kulturne veze i odnose. Imate, odmah iza horizonta, planetu sa dve milijarde stanovnika. Želite li da se odreknete svega toga?" "Sa zadovoljstvom." "Da li to važi za sve Lunare? Ili samo za vas jednoga? Postoji u vama nešto intenzivno, Nevile. Odbijate da izađete na površinu. Drugi Lunari izlaze. Nisu takvim izlascima oduševljeni, ali izlaze. Unutrašnjost Meseca za njih nije, kao za vas, materica. Nije to njihov zatvor, a vaš jeste. U vama postoji neki neurotični faktor koji je kod većine Lunara odsutan, ili bar znatno slabiji. Ako odvojite Mesec od Zemlje, pretvorićete ga u zatvor za sve. Biće to onda jednoplanetni zatvor iz koga neće moći da izađe niko - a ne samo vi - zatvor iz koga čak neće moći ni da se vidi drugi nastanjeni svet na nebu. Možda vi to želite." "Hoću nezavisnost; slobodan svet; svet koji neće biti izložen dodirima spolja." "Možete da gradite brodove, koliko god hoćete brodova. Možete bez teškoća da krenete u svemir brzinama bliskim brzini svetlosti, ako reakciju prenosite na kosmeg. Možete da istražite čitav univerzum tokom samo jednog ljudskog životnog veka. Zar ne biste voleli da se ukrcate na takav brod?" "Ne", reče Nevil sa očitom averzijom. "Ne biste hteli? Ili ne biste mogli? Morate li nositi Mesec sa sobom, ma kuda pošli? Zašto moraju svi ostali da prihvate vašu potrebu?" "Zato što će tako biti", reče Nevil. Denisonov glas nije se povisio, ali njegovi obrazi pocrveneše. "Ko vam je dao pravo da to kažete? Ima mnogo građana Lune koji možda ne dele vaša osećanja." "To se vas ništa ne tiče." "Upravo to me se tiče. Ja sam imigrant koji će se uskoro kvalifikovati za državljanstvo. Ne želim da za mene izbor vrši neko ko nije u stanju da izađe na površinu i ko želi da svoj lični zatvor pretvori u zatvor za sve Lunare. Napustio sam Zemlju zauvek, ali samo da bih došao na Mesec, samo da bih ostao četvrt miliona milja daleko od matične planete. Nisam potpisao ugovor o odvođenju zauvek, neograničeno daleko." "Onda se vratite na Zemlju", reče Nevil ravnodušno. "Još ima vremena." "A ostali građani Lune? Drugi imigranti?" "Odluka je doneta." "Nije doneta.. Selena!" Ušla je Selena. Njeno je lice bilo svečano, a u njenim očima se primećivalo malo prkosa. Nevilove prekrštene noge se ispraviše, i obe cipele se spustiše

ravno na tlo. Nevil reče: "Otkad čekaš u susednoj sobi, Selena?" "Od pre nego što si ti stigao, Berone", reče ona. Nevil je prenosio pogled sa Selene na Denisona i nazad. "Vas dvoje..." poče on, pokazujući prstom sad ka jednom, sad ka drugom. "Ne znam šta misliš sa tim 'vas dvoje' ", reče Selena, "ali Ben je još odavno saznao za prenošenje momenta kretanja." "Nije to bilo Seleninom krivicom", reče Denison. "Komesar je primetio da nešto leti, u vreme kad niko nikako nije mogao znati da će se on pojaviti. Pomislio sam da Selena možda testira nešto o čemu dotad nisam razmišljao; posle nekog vremena setio sam se momenta kretanja. Posle toga..." "Onda, znači, znao si", reče Nevil. "Nije važno." "Važno je, Berone", reče Selena. "Razgovarala sam o tome sa Benom. Otkrila sam da ne moram uvek da prihvatim ono što ti kažeš. Možda ne mogu nikad na Zemlju. Možda čak i ne želim. Ali otkrila sam da mi se sviđa da Zemlja bude na nebu, tu gde mogu da je vidim ako želim. Ne želim prazno nebo. Porazgovarala sam sa još nekima iz Grupe. Ne žele svi da odu. Većina je za to da izgradimo brodove tako da mogu da odu oni koji to žele, a onima koji žele da ostanu da dopustimo da ostanu." Nevil je disao neujednačeno. "Pričala si o tome. Ko ti je dao pravo da... "Uzela sam sebi to pravo, Berone. Uostalom, to više nije važno. Bićeš nadglasan." "I to zbog..." Nevil ustade i preteći koraknu ka Denisonu. Komesar reče: "Zamolio bih vas da se ne prepuštate emocijama, Dr Nevil. Možete vi biti Lunar koliko hoćete, ali da izmlatite nas dvojicu - to, rekao bih, ne možete." "Nas troje", reče Selena, "a ja sam takođe Lunarka. Ja sam ovo izvela, Berone; nisu oni." "Čuj, Nevile", reče Denison, "što se Zemlje tiče, Mesec može da ode. Zemlja može da izgradi svoje svemirske stanice. Ali građanima Lune nije svejedno. Stalo je Seleni, i meni, i ostalima. Niko ti ne brani da odeš u kosmos, u slobodu, da pobegneš. Kroz najviše dvadeset godina otići će svi koji to budu želeli, zajedno sa tobom, ako budeš u stanju da napustiš matericu. A oni koji budu želeli da ostanu, ostaće." Nevil polako opet sede. Na njegovom licu ocrtavao se poraz. 19 U Seleninom apartmanu svi su prozori sad prikazivali Zemlju. Ona reče: "Znaš, Ben, glasanje je stvarno ispalo protiv njega. I to znatnom većinom." "Ja, međutim, ne verujem da će on odustati. Ako tokom izgradnje pumpnih stanica dođe do trvenja sa Zemljom, javno mnjenje na Mesecu može promeniti stav." "Nema razloga da dođe do trvenja." "Nema. U svakom slučaju, u istoriji ne postoje srećni završeci, postoje samo krizne tačke koje odu u prošlost. Ovu smo kriznu tačku bezbedno prebrodili, rekao bih, a o sledećima ćemo brinuti onako kako budu nailazile i

kako bude moguće predviđati ih. Kad zvezdani brodovi budu gotovi, napetost će sigurno znatno popustiti." "Uverena sam da ćemo doživeti taj trenutak." "Ti hoćeš, Selena." "I ti, Ben, ne dramatizuj preterano svoje godine. Tek ti je četrdeset osam." "Da li bi se ukrcala na neki od zvezdanih brodova, Selena?" "Ne. Biću tada suviše stara, a sem toga, ni tad neću želeti da sa mog neba nestane Zemlja. Moj sin bi mogao da pođe... Ben." "Da, Selena." "Zatražila sam dozvolu za rađanje drugog sina. Dozvolu sam dobila. Da li bi ti dao?" Denisonov pogled se podiže. Gledao ju je pravo u oči. Nije sklonila pogled. On reče: "Veštačko oplođenje?" "Naravno... Trebalo bi da ispadne interesantna genetska kombinacija." Denison obori pogled. "Ne bi mi to laskalo, Selena." Selena odbranaški reče: "To je prosto razumno postupanje, Ben. Važno je imati dobre genetske kombinacije. Nema ničeg lošeg ni u prirodnom genetičkom inženjeringu." "Ničeg ni najmanje lošeg." "To ne znači da ga ja ne želim i iz drugih razloga... Zato što mi se dopadaš." Denison je klimnu glavom, ali ništa nije rekao. Selena skoro ljutito reče: "Pa dobro, ne sastoji se Ljubav samo od seksa." "Slažem se s tim. U najmanjem slučaju, ja te volim čak i ako se seks izbriše iz jednačine." Selena reče: "A što se toga tiče, seks se ne sastoji samo od akrobatike." "I sa tim se slažem", reče Denison. A Selena reče: "Uostalom - ma, prokletstvo, mogao bi da pokušaš da naučiš." "Ako bi ti pokušala da me učiš", reče Denison blago. Krenuo je ka njoj, oklevajući. Nije se udaljila. Prestao je da okleva.