Jennifer E. Smith - Koje Su Sanse Za Ljubav Na Prvi Pogled

Jennifer E. Smith

KOJE SU ŠANSE ZA LJUBAV NA PRVI POGLED

Za Keli i Erola

„O, da, ima dana u ovom životu Vrednih života i vrednih smrti.“ ČARLS DIKENS NAŠ ZAJEDNIČKI PRIJATELJ

Prolog

Sve je ovo moglo da ispadne drugačije. Zamislite da nije zaboravila knjigu. Onda ne bi morala da trči nazad do kuće po onoj večernjoj vrućini dok je mama čeka napolju u kolima iz čijeg auspuha izlazi oblak dima. A čak i pre toga: zamislite da nije čekala da isproba haljinu jer ranije nije primetila da su joj bretele previše dugačke pa je mama morala da vadi svoj stari pribor za šivenje koji je razbacala po kuhinjskom pultu kao da je u operacionoj sali dok je pokušavala da spase mlitavu tračicu od ružičaste svile i sve to u poslednjem trenutku. I posle toga: da se nije posekla na papir dok je štampala svoju kartu, da nije izgubila punjač za telefon, da nije bilo zakrčenja u saobraćaju na autoputu prema aerodromu. Da nisu promašili isključenje ili da je uspela brzo da pronađe sitniš za putarinu a ne da ga ispusti ispod sedišta gde je morala da ga traži dok su joj ostali automobili u koloni iza nje trubili iz sve snage. Da joj se nije pokvario točkić na koferu. Da je samo malo brže potrčala prema izlazu. Mada postoji mogućnost da ništa od toga ionako nije bitno. A možda je sled ovih događaja u tom jednom danu potpuno nebitan, i da se nije desilo nešto od toga, onda bi iskrslo nešto drugo: nevreme iznad Atlantika, kiša u Londonu, olujni oblaci koji su se zadržali taman tih sat vremena a onda ipak nastavili dalje. Hedli baš i ne veruje u sudbinu ili usud ali zato nije baš verovala ni u tačnost zakazanih letova. Uostalom, da li je iko ikada čuo da je neki avion poleteo na vreme?

Nikada pre joj se nije desilo da propusti let. Ni jedan jedini put. Ali baš u trenutku kada ona konačno stiže na izlaz ove večeri, tamo zatiče osoblje kako zaključava vrata i isključuje računare. Na satu iznad njih piše da je 18:48, i tačno iznad prozora vidi se ogroman avion kako stoji poput neke metalne tvrđave; na licima ljudi oko nje jasno se vidi da ukrcavanja više neće biti. Zakasnila je četiri minuta, za šta se uopšte ne bi reklo daje mnogo, kada čovek malo bolje razmisli; toliko traju reklame na televiziji, mali odmor u školi, toliko vremena treba da se ispeče obrok u mikrotalasnoj rerni. Šta je četiri minuta? Svakog bogovetnog dana, na svakom aerodromu, postoje ljudi koji stižu na svoje letove u poslednjem trenutku, zadihani ubacuju svoj prtljag i zavaljuju se u sedište uz uzdah olakšanja dok avion polako grabi ka nebu. Ali to se nije desilo i Hedli Salivan sada stoji pored prozora držeći ranac, i nemoćno posmatra avion kako se odvaja od stepenaste rampe i kreće prema pisti bez nje. Negde tamo sa druge strane okeana, njen otac održava poslednju zdravicu a osoblje hotela u belim rukavicama glanca escajg za sutrašnju večernju proslavu. Iza nje, dečak sa kartom za sedište 18C na sledećem letu za London jede krofnu posutu šećerom i ne primećuje da mu isti pada po plavoj košulji. Hedli zatvara oči za trenutak, ponovo ih otvara i vidi daje avion otišao. Ko bi rekao da četiri minuta mogu sve da promene?

Prvo poglavlje

18:56 PO ISTOČNOM VREMENU 23:56 SREDNJE VREME PO GRINIČU Aerodromi su prave odaje za mučenje za klaustrofobične ljude. Ne radi se samo o jezi puta koji vas čeka - činjenici da ćete sedeti spakovani kao sardine a potom biti i katapultirani u vazduh u uskoj metalnoj cevi - već i o samim terminalima, pritisku gužve, zagušljivosti i prornetnosti, razigranom, vrtoglavom komešanju, jur-njavi i buci, pomami i galami i sve se to dešava u zastakljenom prostoru koji podseća na neku monstruoznu farmu mrava. Upravo je ovo jedna od stvari o kojima se Hedli trudi da ne razmišlja dok bespomoćno stoji ispred šaltera. Svetlost koju vidi napolju polako nestaje u daljini. Njen avion se sada već nalazi negde iznad Atlantika i ona polako počinje da oseća kako se nešto u njoj raspliće, kao vazduh koji polako izlazi iz balona. Jednim delom se radi o predstojećem letu a jednim delom o samom aerodromu, ali najviše - najviše - kopka je činjenica da će sada zakasniti na venčanje na koje ionako nije htela da ide i nekako joj dođe da zaplače zbog tog nesrećnog spleta okolnosti. Radnici na terminalu stoje sa suprotne strane šaltera i mršte se na nju veoma nestrpljivo. Na ekranu iznad njih već stoji zakazano vreme za naredni let sa aerodroma Džon F. Kenedi na londonski Hitrou, a to je tek za više od tri sata, i polako postaje očigledno daje Hedli jedino što stoji između njih i kraja njihove smene. „Izvinite, gospođice“, reče jedna od njih uz osetno uzdržani uzdah. „Ne postoji ništa drugo što možemo učiniti za vas osim da vam rezervišemo

mesto za sledeći let.“ Hedli klimnu glavom snuždeno. Proteklih nekoliko nedelja provela je u potajnom priželjkivanju da će se nešto slično ovome dogoditi, mada je, ruku na srce, u njenoj režiji sve bilo malo dramatičnije: radnici počinju masovni štrajk na aerodromu; dolazi do neverovatne oluje; izbija epidemija gripa; ili čak malih boginja, i to je sprečava da se ukrca. Sve su to sasvim dobri razlozi zašto bi ona mogla da propusti venčanje svog oca i žene koju ona nikada nije ni upoznala. Ali kašnjenje od četiri minuta nekako deluje previše zgodno, možda čak i za nijansu sumnjivo, i Hedli nije tako sigurna da će njeni roditelji - bilo ko od njih dvoje - razumeti da to nije bila njena greška. Zapravo, pada joj na pamet da će ovo biti jedna stavka sa veoma kratkog spiska stvari oko kojih su se njih dvoje ikada i složili. Njena ideja bila je da preskoči probnu večeru i umesto toga stigne u London tog jutra kada je svadba trebalo da se održi. Hedli nije videla svog oca duže od godinu dana i nije bila sigurna da li će moći da sedi u istoj prostoriji sa svim tim ljudima koji su bitni u njegovom životu - njegovim prijateljima i kolegama iz malog sveta koji je on za sebe izgradio tamo negde preko okeana - dok oni nazdravljaju za njegovo zdravlje i sreću, za početak njegovog novog života. Da se ona pitala, ona ne bi išla ni na venčanje, ali se ispostavilo da to ne dolazi u obzir. „On je i dalje tvoj otac“, mama ju je neprestano podsećala kao da je to nešto što Hedli može da zaboravi. „Ako ne odeš, kasnije ćeš zažaliti. Znam da ti je teško da to pojmiš sa sedamnaest godina, ali veruj mi kada ti kažem. Jednog dana ćeš se kajati.“ Hedli nije sigurna. Stjuardesa u ovom trenutku kuca po tastaturi lupajući po dugmićima nekako raspomamljeno, mljackajući glasno sa žvakom u ustima. „Imate sreće“, kaže ona veselo podigavši ruke. „Mogu da vas ubacim u let koji polazi u deset i dvadeset pet. Sedište broj 18A. Pored prozora.“ Hedli jedva skupi hrabrosti da postavi pitanje no, ipak ga izusti: „U koliko sati sleće?“

,,U devet i pedeset četiri“, kaže joj stjuardesa. „Sutra ujutru.“ Hedli poče da zamišlja delikatan krasnopis na debeloj pozivnici u boji slonovače koja joj je stajala na komodi već mesecima unazad. Ceremonija počinje sutra u podne, što znači da, ako sve protekne po planu - ako let ne bude kasnio i ne bude problema na carini, ako uhvati taksi i ne bude gužve u saobraćaju, ako bude imala savršen tajming - i dalje ima šanse da stigne na vreme. I to jedva. „Ukrcavanje počinje na ovom izlazu u devet i četrdeset pet“, kaže joj stjuardesa i daje joj papire uredno spakovane u malu kovertu. „Želim vam prijatan let.“ Hedli odlazi do prozora i gleda po redovima sumorno sivih stolica od kojih je većina zauzeta dok iz ostalih štrči žuti sunđer kao da su neke plišane igračke koje su bile previše obožavane. Ona stavlja ranac na vrh svog kofera i brlja po njemu tražeći mobilni telefon, potom lista imenik tražeći tatin broj. On je zaveden prosto kao „Profesor“ što je nadimak koji mu je dala pre oko godinu i po dana, ubrzo nakon što se saznalo da se neće vraćati u Konektikat pa je reč tata postala neprijatan podsetnik svaki put kada bi otvorila telefon. Srce počinje da joj lupa kada telefon počinje da zvoni; iako se često čuju, ona sama ga je pozvala svega nekoliko puta. Tamo je gotovo ponoć i kada se on konačno javlja, glas mu je promukao i spor jer je umoran ili pijan, a možda i jedno i drugo. „Hedli?“ „Zakasnila sam na avion“, reče ona zvanično kako je instinktivno i pričala sa svojim ocem u poslednje vreme čime je pokazivala sveopšte neodobravanje njegovih postupaka. „Molim?“ Ona uzdahnu i ponovi: „Zakasnila sam na avion.“ Hedli čuje Šarlot kako mrmlja u pozadini i nešto u njoj počinje da pecka, bes počinje da se budi. Uprkos svim slatkorečivim mejlovima koje joj je ta žena poslala otkad se verila za tatu - punih planova za venčanje, slika sa njihovog putovanja u Pariz i molbi da ih Hedli poseti koje je svaki put

završavala sa previše srdačnim Ijuuuuubim (kao da jedno „u“ nije dovoljno) prošlo je tačno godinu i devedeset i šest dana od kada je Hedli shvatila da je mrzi a da bi je zavolela, biće potrebno mnogo više od poziva da joj bude deveruša. „Pa“, kaže Tata „jesi li rezervisala drugi let?“ „Jesam, ali stižem tek u deset.“ „Sutra?“ „Ne, večeras“, kaže ona. „Putovaću kometom.“ Tata potpuno ignoriše ovaj komentar. „To je prekasno. Ostaje veoma malo vremena do ceremonije. Neću moći da te pokupim“, kaže on i potom sledi kratko šuškanje jer on pokriva slušalicu dlanom kako bi se obratio Šarlot. „Verovatno ćemo moći da pošaljemo tetku Meriin da te pokupi.“ ,,Ko je tetka Meriin?“ „Šarlotina tetka.“ „Imam sedamnaest godina“, podseća ga Hedli. „Prilično sam sigurna da ću uspeti da uhvatim taksi do crkve.“ „Ne znam“, kaže tata. „Prvi put dolaziš u London...“ Tu zastade a onda se i nakašlja. „Misliš li da mama neće imati ništa protiv?“ „Mama nije ovde“, reče Hedli. „Izgleda daje ostala na prvom venčanju.“ Na drugom kraju slušalice tišina. ,,U redu sam, tata. Vidimo se sutra u crkvi. Nadam se da neću zakasniti.“ ,,U redu“, reče on nežno. „Jedva čekam da te vidim.“ „Aha“, reče ona ne uspevajući da natera sebe da mu uzvrati. „Vidimo se sutra.“ I tek nakon što su završili razgovor, Hedli shvata da uopšte nije pitala kako je protekla probna večera. Nije ni sigurna da li želi da čuje. Izvesno vreme, ona samo stoji tu u mestu, i dalje čvrsto držeći telefon u ruci trudeći se da ne razmišlja o svemu što je čeka sa druge strane okeana. Od mirisa putera koji dopire sa tezge sa perecama biva joj pomalo muka i ona samo razmišlja o tome kako bi volela da sedne, ali izlaz je zakrčen putnicima koji pristižu sa raznih strana terminala. Dolazi vikend kada se slavi

4. jul a vremenska prognoza na TV u kaže da se olujni oblaci nadvijaju nad većim delom Srednjeg zapada. Ljudi zauzimaju svoje teritorije i prisvajaju delove čekaonice kao da planiraju da ostanu tu unedogled. Na praznim stolicama stoje natakareni koferi, porodice grupisane po uglovima, masne kese iz Mekdonaldsa razbacane po podu. Dok prelazi preko čoveka koji spava na svom rancu, Hedli je svesna koliko je plafon nizak a prostor mali i dok se ljudi stiskaju svuda unaokolo, ona neprestano podseća sebe da diše duboko. Onda uočava prazno mesto, žuri da ga zauzme manevrišući truckavim koferom preko mora cipela u isto vreme se trudeći da ne razmišlja o tome koliko će malena ružičasta haljina biti izgužvana do trenutka kada stigne u London sutra ujutru. Plan je bio da joj ostane nekoliko sati da se spremi u hotelu pre venčanja a sada će morati da jurca pravo u crkvu. Od svih njenih muka, ova joj nije bila među prvima na listi, ali ipak je malkice zabavno zamisliti užas na licima Šarlotinih prijatelja; ako ne možeš da izdvojiš vremena da odeš kod frizera, u njihovim očima si potpuni promašaj. Hedli je prilično sigurna da je kajanje prelaka reč da opiše ono što ona oseća po pitanju toga što je pristala da bude deveruša. Međutim, pobedili su Šarlotini neprestani mejlovi i tatine neumitne molbe, a da ne pominjemo maminu iznenađujuće zdušnu podršku ovoj ideji. „Znam da on trenutno nije osoba koju voliš najviše na svetu“, kaže ona njoj, „meni svakako nije. Ali da li zaista želiš da listaš taj album sa venčanja jednog dana, možda sa svojom decom, i kaješ se zato što nisi bila deo toga?“ Hedli u sebi razmišlja kako joj zapravo to ne bi sme-talo, ali shvata šta svi pokušavaju da joj kažu i dolazi do zaključka daje bolje da svi budu srećni iako će to značiti da mora da izdrži lak za kosu, neudobne štikle i fotoseansu nakon venčanja. Kada je ostatak zvanica - skupina od tridesetak Šarlotinih prijateljica - saznao da će im se pridružiti jedna tinejdžerka iz Amerike, Hedli su poželeli propisnu dobrodošlicu zasipajući je znacima uzvika koji su pratili lančani mejl koji je kružio među tom grupom. I mada ona nikada nije upoznala Šarlot i provela proteklih godinu i po dana trudeći se da to tako i ostane, sada je znala kakav je ukus te žene po pitanju

raznoraznih stvarčica vezanih za venčanje - bitnih stvari poput toga da li treba izabrati otvorene sandale ili one zatvorenih prstiju; da li da stavlja beli šlajer u cvetne aranžmane; i najgore i najstrašnije od svega, kakav donji veš obući za devojačko veče, iliti, kako one to zovu, veče za kokodakanje. Zaista je zaprepašćujuća cifra broja mejlova koje jedno venčanje može da izazove. Hedli je znala da su neke od tih žena Šarlotine koleginice iz univerzitetskog muzeja umetnosti u Oksfordu ali je pravo čudo što su uopšte i imale vremena za posao. Plan je bio da se nađe sa njima u hotelu sutra ujutru ali izgleda da će morati da zakopčavaju ha-ljine, šminkaju se i prave frizure bez nje. Sa prozora se sada vidi crnpurasto nebo i tačkice svetlosti koje stoje po obodu aviona počinju da svetlucaju. Hedli vidi svoj odraz na staklu, plava kosa, krupne oči, nekako sva izmrcvarena i snuždena kao da je već prevalila dug put. Ona uspeva da se ugura između jednog starijeg čoveka, koji toliko jako lista novine da ona očekuje da će mu poleteti iz ruku u svakom trenutku, i jedne sredovečne žene koja ima izvezenu mačku na kragni rolke i štrika sam bog zna šta. Još tri sata, misli Hedli držeći ranac, a onda shvata da nema poente u tome da odbrojava minute do početka nečega čega se užasava; bilo bi mnogo tačnije reći još dva dana. Još dva dana i vratiće se natrag kući. Još dva dana i moći će da se pretvara da se ovo nikada nije dogodilo. Još dva dana i moći će da kaže da je preživela vikend kojeg se pribojavala ko zna otkad. Ona namešta ranac na krilo i prekasno shvata da ga nije dobro zatvorila i nekoliko stvari iz njega padaju na pod. Hedli prvo podiže sjaj za usne, zatim časopise, ali kada kreće da podigne debelu crnu knjigu koju joj je otac dao, dečko preko puta nje podiže je prvi. On baca pogled na korice i daje joj knjigu. Na osnovu izraza na njegovom licu, Hedli u trenutku zaključi da mu je ta knjiga odnekud poznata. Ona u sekundi pomisli kako on sigurno misli da je ona jedna od onih ljudi koji čitaju Dikensa na aerodromu i zamalo mu ne reče da to nije slučaj; zapravo, ta knjiga je kod nje već ko zna koliko i nije čak ni zavirila u nju. Ali umesto toga, ona mu samo upućuje smešak, onda se prilično namerno okreće ka

prozoru, čisto u slučaju da on želi da započne neki razgovor. Jer ipak Hedli trenutno nije raspoložena za razgovor, čak ni sa nekim ko je tako sladak kao on. Zapravo, ona nije raspoložena ni za šta. Dan koji joj predstoji primiče joj se neverovatnom brzinom kao neko živo biće i njoj se čini da je samo pitanje vremena kada će je pokositi. Užas koji joj let avionom izaziva - da ne pominjemo stizanje u London - fizički se odražava na njoj; ona se vrpolji na stolici, cupka nogama i lupka prstima. Onaj čovek pored nje glasno duva nos, onda opet otvara novine i Hedli se nada da neće sedeti pored njega u avionu. Sedam sati nije malo, preveliko je to parče dana da bi čovek bio prepušten sreći. Ko bi još krenuo na put sa nekim koga ne poznaje a ipak, koliko je samo puta letela za Čikago, Denver ili Floridu sedeći pored potpunog neznanca, rame uz rame, sedište pored sedišta, dok tako skupa tutnjaju preko neba? Tako je to kada su avioni u pitanju: možeš da pričaš sa nekim satima a da čak ne znaš ni kako se ta osoba zove, da podeliš svoje najdublje tajne a da nikada više ne vidiš tu osobu. Dok se čovek namešta da bi čitao neki članak, rukom okrznu Hedli, i ona naglo ustade i prebaci ranac na jedno rame. Oko nje, na izlazu je i dalje krcato i ona sa čežnjom gleda napolje sa željom da može da bude tamo. Nije sigurna da će moći da sedi ovde još tri sata ali ideja da će morati da tegli kofer kroz masu ljudi je obeshrabrujuća. Ona ga stavlja bliže praznom mestu na kojem je sedela a onda se okreće prema ženi sa mačkom na kragni. „Da li biste mogli da mi pričuvate prtljag na nekoliko trenutaka?“ učtivo pita, a žena prestaje sa štrikanjem i gleda gore u nju mršteći se. „Ne bi trebalo to da radiš“, reče ona zajedljivo. „Samo na minut-dva“, objašnjava Hedli ali žena prosto blago odmahnu glavom kao da ne može da dozvoli sebi da se umeša u kakav god scenario da predstoji. „Ja ću da ti pričuvam“, kaže onaj dečko preko puta i Hedli se okreće prema njemu - zaista se okreće prema njemu - prvi put. Njegova tamna kosa samo je malo pre-dugačka i na grudima mu stoji nekoliko mrvica, ali i po-red

toga nekako pleni svojom pojavom. Možda zbog na-glaska, za koji je ona prilično sigurna da je britanski, ili /bog grča oko usana jer pokušava da se ne smeje. Au srce joj neočekivano zaigra baš u trenutku kada im se sreću pogledi i on sklanja pogled sa Hedli nazad na onu ženu i ije su usne stisnute u znak negodovanja. ,,Tb je protiv zakona“, kaže ta žena tiho dok pogledom ukazuje na dvojicu krupnih radnika obezbeđenja koji stoje odmah pored kafeterije. Hedli ponovo gleda u onog momka koji joj se srdačno osmehuje. „Nema veze“, kaže ona. „Poneću ga sa sobom. Hvala u svakom slučaju.“ Ona počinje da skuplja svoje stvari, gura knjigu ispod miške i zabacuje ranac preko drugog ramena. Ona žena jedva i da pomeri noge kako bi Hedli mogla da provuče kofer pored nje. U trenutku kada dolazi do čekaonice, njen kofer počinje nestabilno da se klati dok ga ona vuče po gumenom rubu koji razdvaja bezbojni tepih od linoleuma koji se nalazi na podu čekaonice. Klacka se sa jednog točkica na drugi i dok Hedli pokušava da ga ispravi, knjiga joj ispada ispod miške. Ona se zaustavlja daje ponovo podigne ali joj dukserica pada na pod. Da li je moguće, razmišlja Hedli duvajući pramen kose sa lica. Ali u trenutku kada ona uspeva sve da pokupi, poseže za koferom i shvata da ga nema. Ona se osvrće oko sebe i biva zaprepašćena prizorom momka koji stoji pored nje kako drži svoju kesu prebačenu preko ramena. Pogled joj pada dole gde vidi kako drugom rukom čvrsto drži ručku njenog kofera. „Šta to radiš?“ pita ona trepćući. „Delovalo mi je kao da ti je potrebna pomoć.“ Hedli samo bulji u njega. ,,A na ovaj način ne kršimo zakon“, dodaje on uz širok osmeh. Ona podiže obrvu i on se malo uspravi, nekako manje siguran u sebe. Njoj pade na pamet da on možda hoće da joj ukrade torbu ali ako je tako, onda se neće mnogo ovajditi; jedino što u njoj ima je par cipela i haljina. A to dvoje bi ona rado izgubila. Ona stoji tako nekoliko trenutaka pitajući se čime li je zaslužila da dobije

nosača. Ali oko njih prolaze horde ljudi i ranac joj je težak a ovaj momak je upitno gleda, sa nekom usamljenošću u očima, kao da nikako ne želi da bude sam u ovom trenutku. A i Hedli to razume i tako, posle jednog trenutka, ona mu klimnu glavom, on vrati kofer na točkice i oni pođoše.

Drugo poglavlje

19:12 PO ISTOČNOM VREMENU 00:12 SREDNJE VREME PO GRINIČU Preko razglasa objavljuju da nedostaje jedan putnik na nekom letu i Hedli počinje da kopka jedna misao: šta bi bilo kada se ona ne bi ukrcala na svoj let? Ali kao da ume da joj čita misli, onaj dečko ispred nje se osvrće kako bi video da li je ona i dalje tu i ona shvata da joj je drago zato što ima nekog pored sebe na današnji dan, koliko god to društvo bilo neočekivano. Njih dvoje prolaze pored reda prozora koji gledaju na pistu gde avioni stoje poredani u flote kao na paradi i Hedli oseća kako joj se srce polako ubrzava pri pomisli da će uskoro morati da se ukrca na jedan od njih. Od svih skučenih mesta na svetu, od bezbroj skrivenih kutaka, ćoškova i zapećaka, ništa joj ne izaziva takav jeziv strah koliko jedan pogled na avion. Upravo je prošle godine imala svoje prvo iskustvo, tu vrtoglavu zabrinutost, taj osećaj panike zbog kojeg joj je srce lupalo a želudac se prevrtao. U hotelskom toaletu u Aspenu dok je kroz prozor gledala sneg koji je sve brže i obilnije padao a njen otac bio u susednoj sobi i pričao preko telefona, odjednom je počela da oseća da se zidovi sve više i brže približavaju, sve izvesnije klizeći prema njoj poput nekih glečera. Stajala je tu pokušavajući da diše duboko dok joj je srce toliko glasno lupalo da joj se popelo u uši i nadjačavalo zvuk tatinog prigušenog glasa sa druge strane zida. „Da“, čuo se on ,,a večeras bi trebalo da napada još otprilike petnaest centimetara tako da će sve biti savršeno za sutra.“ U Aspenu su bili čitava dva dana trudeći se da se pretvaraju da se taj zimski raspust uopšte ne razlikuje od prethodnih. Ustajali su rano svakog

jutra i išli u šetnju do planine pre nego što bi se staze napunile drugim ljudima a potom u tišini sedeli u holu hotela držeći šolje tople čokolade. Večeri bi provodili igrajući društvene igre ispred kamina. A zapravo su toliko vremena proveli u prećutkivanju da mama nije sa njima da je to postalo jedino o čemu su oboje i razmišljali. Uostalom, Hedli nije glupa. Niko još nije otišao u Oksford da predaje na fakultetu jedan semestar, provede vreme u držanju predavanja poezije i odjednom odluči da želi da se razvede bez ijednog valjanog razloga. I mada mama nije relda ni jednu jedinu reč na tu temu - štaviše, bila je prilično suzdržana po pitanju bilo kakvog pomena tate - Hedli je znala da povod razvoda mora biti druga žena. Planirala je da mu se suprotstavi po tom pitanju kada su išli na zimovanje, da izađe iz aviona, besno uperi prst osude na njega i zahteva da čuje zašto ne dolazi kući. Ali kada je otišla po prtljag i zatekla ga kako je čeka tu, izgledao joj je potpuno drugačije, njegova crvenkasta brada koja se uopšte nije slagala sa njegovom crnom kosom i osmeh toliko širok da su mu se videle krunice na zubima. Prošlo je svega šest meseci ali on je za to vreme gotovo postao stranac i njen stari otac joj se ukazao tek kada je stao da je zagrli mirišući na cigarete i losion posle brijanja dok joj je tužnim glasom na uvo govorio koliko je se uželeo. A to je, iz nekog razloga, bilo još gore. Na kraju krajeva, same promene nikada ne slome srce čoveku koliko to može onaj stari osećaj bliskosti. I tako se ona povukla kukavički umesto da je provela ta prva dva dana posmatrajući i čekajući, pokušavajući da mu pročita lice ne bi li našla tragove koji će joj objasniti zašto se njihova mala porodica tako naglo raspala. Kada je otišao u Englesku prethodne jeseni, svi su bili uzbuđeni. Do tog trenutka on je bio profesor na jednom prosečnom koledžu u Konektikatu pa je zato ideja da jedno vreme predaje na Oksfordu - koji se može pohvaliti jednom od najboljih katedri za književnost na svetu - bila neodoljiva. Ali tada je Hedli trebalo da krene u drugu godinu srednje škole a mama nije mogla da ostavi svoju malu prodavnicu tapeta na čitava četiri meseca pa su se dogovorili da njih dve ostanu u Americi do Božića, kada će doći kod njega u

obilazak Engleske na nekoliko nedelja a potom će se svi zajedno vratiti kući. To se, naravno, nije dogodilo. Tada je mama prosto rekla da je došlo do promene plana i da će umesto toga jednostavno provesti Božić kod bake i deke u Mejnu. Hedli se potajno nadala da će se tata pojaviti tamo daje iznenadi, ali na Badnje veče tu su bili samo baka i deka i toliko mnogo poklona da je bilo jasno da na taj način treba da se nadomesti odsustvo nečega drugog. Danima pre toga, Hedli je prisluškivala napete telefonske razgovore između svojih roditelja i kroz ventilacione cevi njihove stare kuće slušala svoju majku kako plače. Ipak, tek je u povratku iz Mejna mama konačno priznala da se ona i tata razilaze i da će on ostati u Oksfordu još jedan semestar. „Za početak ćemo prosto živeti odvojeno“, rekla je ona skrenuvši pogled sa puta kako bi pogledala Hedli koja je utrnulo sedela upijajući ove vesti, jednu po jednu - prva vest, mama i tata se razvode, a potom, tata se neće vratiti. „Deli vas čitav okean“, rekla je ona tiho. „Koliko još razdvojeni možete da postanete?“ „Zakonski“, rekla je mama uz uzdah. „Bićemo zakonski razdvojeni.“ „Zar ne bi prvo trebalo da se vidite? Pre nego što donesete takvu odluku?“ „Jao, zlato“, rekla je mama sklonivši ruku sa volana kako bi potapšala Hedli po kolenu. „Mislim da je ta odluka već doneta.“ I tako je, samo dva meseca kasnije, Hedli stajala u toaletu u hotelu u Aspenu držeći četkicu za zube u ruci dok je glas njenog oca dopirao iz susedne sobe. Trenutak pre toga, bila je ubeđena da ga zove mama da kaže da je i ona stigla i srce joj je zaigralo pri toj pomisli. Ali onda ga je čula kako izgovara ime Šarlot a potom i ponovo počinje tiše da priča. „Ne, u redu je“, rekao je. „Ona je u toaletu.“ Hedli je odjednom osetila jezu i zapitala se kada li je njen otac postao

jedan od onih koji koriste reč toalet, koji šapuću ženi iz druge države preko telefona, vode svoje ćerke na zimovanje kao da to nešto znači, kao da je to neko obećanje a da se potom vrati svom starom životu kao da se ništa nije dogodilo. Prišla je malo bliže vratima gazeći bosim nogama po hladnim pločicama. „Znam“, sada je pričao nežnim glasom. „I ti meni nedostaješ, dušo.“ Znala sam, pomislila je Hedli sklopivši oči. Znala sam. Ali nije joj pomoglo to što je bila u pravu; kada je bilo kome bilo bolje zbog toga što je u pravu? Osetila je kako u njoj počinje da klija jedna mala klica prezira. Nešto poput koštice breskve, nešto malo, tvrdo i zlobno, nekakva gorčina za koju je bila sigurna da nikada neće nestati. Odmakla se od vrata osetivši kako joj se grlo steže a grudni koš nadima. U ogledalu je posmatrala kako joj lice crveni a vid muti usled vrućine u toj maloj prostoriji. Čvrsto je stegla obod lavaboa posmatrajući kako joj zglobovi postaju beli i terala sebe da sačeka dok on završi razgovor. „Šta nije u redu?“ pitao je tata kada je konačno izašla iz toaleta, prošla direktno pored njega bez reći a onda se i srušila na jedan krevet. „Jesi li dobro?“ „Jesam“, reče ona kratko. Ali narednog dana se opet desilo. Dok su narednog jutra silazili liftom do predvorja hotela kuvajući se pod slojevima opreme za skijanje, došlo je do oštrog trzaja a onda se lift naglo zaustavio. Njih dvoje su bili sami unutra i samo su razmenili po jedan prazan pogled posle čega je tata samo slegao ramenima i pritisnuo dugme za hitne slučajeve. „Prokleta skalamerija.“ Hedli ga besno pogleda. ,,U Americi kažemo lift.“ „Molim?“ „Ništa“. Promrmljala je a onda počela da pritiska dugmiće nasumice i jedan za drugim počeše da svetle dok je u njoj polako rasla panika. „Mislim da to neće pomoći...“, počeo je tata ali se zaustavio kada je shvatio da nešto nije kako treba. „Jesi li dobro?“

Hedli povuče kragnu svoje jakne a onda i otkopča rajsferšlus. „Nisam“, reče ona dok joj je srce jako lupalo. „Jesam. Ne znam. Hoću da izađem odavde.“ „Stići će oni brzo“, rekao je. „Ne možemo ništa da uradimo dok... “ „Ne, hoću odmah, tata“, rekla je pomalo izbezumljeno. Bio je to prvi put da ga je oslovila sa tata otkako su stigli u Aspen; do tog trenutka uglavnom je izbegavala da mu se uopšte i obraća. Pogledom je prešao preko malenog lifta. „Da li imaš napad panike?“ pitao je i sam pomalo u panici. „Da li se ovo i pre dešavalo? Da li tvoja majka...“ Hedli odmahnu glavom. Nije bila sigurna šta se dešava; znala je samo da želi da izađe odatle. „Hej“, reče tata stavivši ruke na njena ramena kako bi je okrenuo prema sebi. „Stići će za minut, u redu? Samo me pogledaj. Nemoj da razmišljaš o tome gde smo.“ ,,U redu“, promrmljala je škrgućući zubima. „U redu“, rekao je. „Zamisli da si na nekom drugom mestu. Negde na otvorenom.“ Pokušala je da smiri svoje pomahnitale misli trudeći se da prizove neko umirujuće sećanje ali njen mozak nije liteo da sarađuje. Lice ju je peckalo od vrućine i nije mogla da usredsredi misli. „Zamisli da si na plaži“, rekao je. „Ili zamisli nebo! Zamisli nebo, može? Zamisli koliko je veliko, kako ne možeš da mu vidiš kraj.“ Hedli čvrsto zatvori oči i natera sebe da zamisli nebo, ILI nepreglednu i beskrajnu plavu površinu sa samo ponekim oblačkom. Njegovu dubinu, nedokučive granice, loliko veliko da mu se kraj ne može zamisliti. Osetila je kako joj se ritam srca smiruje a disanje ustaljuje i ona malo popusti svoje znojave pesnice. Kada je ponovo otvorila oči, tata je bio odmah ispred nje, razrogačen od brige. Zurili su jedno u drugo reklo bi se čitavu večnost i Hedli je shvatila da je to prvi put od kada su stigli da je dopustila sebi da ga pogleda u oči.

U jednom trenutku, lift je zadrhtao i krenuo, i ona ispusti dug dah. Spustili su se do prizemlja u tišini, oboje potreseni, oboje nestrpljivi da izađu napolje i stanu pod beskrajno nebo Amerike. Sada, usred gužve na terminalu, Hedli skreće pogled sa prozora, sa aviona poredanih na pisti poput nekih igračaka na navijanje. Utroba joj se ponovo steže; jedina prilika u kojoj zamišljanje neba ne pomaže jeste kada se nalazite devet kilometara iznad zemlje odakle možete samo da idete dole. Ona se okreće i vidi da je onaj dečko čeka držeći i dalje rukohvat njenog kofera. Ona ga stiže i on joj se nasmeši a potom i uđoše u krcati hodnik gde Hedli malo ubrza kako bi uspela da isprati njegov brz hod. Toliko se jako usredsredila na praćenje njegove plave košulje da gotovo udara u njega u trenutku kada je zastao. On je viši od nje za barem petnaest centimetara i zato mora da spušta glavu kada joj se obraća. „Nisam te ni pitao gde ideš.“ ,,U London“, kaže ona i on počinje da se smeje. „Ne, mislio sam sada. Gde sada treba da odeš?“ „A, to“, kaže ona trljajući se po čelu. „Zapravo, ne znam. Da nešto pojedem, možda? Prosto nisam mogla da sedim više tamo.“ Ovo nije cela istina; zapravo je krenula u toalet ali nije mogla da mu prizna. Pomisao na lo da on stoji i kulturno je čeka dok ona stoji u redu za toalet, više je od onoga što bi ona mogla da podnese. „Dobro“, kaže on gledajući dole u nju dok mu crna kosa prekriva čelo. Kada se osmehnuo, ona primeti da ima jamicu samo na jednom obrazu i iz nekog razloga, ona pomisli kako ga to čini nekako umiljato neuravno-teženim. „Pa, kuda onda?“ Hedli se propinje na prste okrećući se ukrug kako bi osmotrila kakav je izbor restorana, odnosno neprimamljivu ponudu u vidu štandova sa picama i hamburgerima. Nije sigurna da li će joj se on pridružiti i ta mogućnost joj pomalo uliva nemir; praktično oseća kako on čeka pored nje i celo telo joj je napeto dok pokušava da odluči od koje hrane će se najmanje zamazati, čisto u slučaju da i on krene sa njom.

Posle, reklo bi se, čitave večnost, ona pokaza prstom na jedan štand na samo nekoliko izlaza daleko od njih i on krete u tom smeru, poslušno, vukući za sobom njen crveni kofer. U trenutku kada su stigli tamo, Hedli namešta torbu na rame i žmirka gledajući meni. „Ovo je dobra ideja“, kaže on. „Hrana u avionu će biti grozna.“ „Gde ti ideš?“ pita Hedli dok staju u red. „Takođe u London.“ „Stvarno? Koje sedište?“ On stavlja ruku u zadnji džep farmerki i vadi kartu, presavijenu napola i iskrzanu najednom kraju. „Osamnaest C.“ „Ja sam osamnaest A“, reče ona a on se smeši. „Zamalo.“ Ona pokaza glavom na njegovu kesu sa odelom koju on i dalje drži jednim prstom prebačenu preko ramena. „I ti ideš na venčanje?“ On okleva a potom i malo podiže bradu kao da hoće da klimne glavom. „I ja isto“, kaže ona. „Zamisli ako se ispostavi da je isto venčanje?“ „Ne verujem“, kaže on i pogleda je malo začuđeno zbog čega se ona oseti pomalo glupo. Naravno da nije isto venčanje. Ona se nada da on ne misli da ona ima utisak da je London neka varošica gde svako poznaje svakog. Hedli nikada pre nije bila u inostranstvu ali vrlo dobro zna da je London ogroman grad; onoliko koliko je obaveštena, zna daje dovoljno veliki da se neko izgubi u njemu. Dečko je gleda kao da želi još nešto da kaže ali onda se okrete i pokaza na meni. „Jesi li odlučila šta želiš?“ Jesam li odlučila šta želim? - pomisli Hedli. Želela bi da ode kući. Želela bi da joj porodica bude ono što je nekada bila. Želela bi da ode na bilo koje drugo mesto osim na venčanje svog oca.

Želela bi da bude na bilo kojem drugom mestu osim na ovom aerodromu. Želela bi da zna kako se on zove. Nakon nekoliko trenutaka, ona se okrete prema njemu. „Nisam još“, kaže ona. „Nisam odlučila.“

Treće poglavlje

19:32 PO ISTOČNOM VREMENU 00:32 SREDNJE VREME PO GRINIČU Iako je naručila sendvič sa ćuretinom bez majoneza, Hedli uočava beličastu masu kako se cedi po korici dok ga nosi ka praznom stolu i želudac joj se prevrte pri samom pogledu. U sebi se premišlja da li bi bilo bolje da se prisili i pojede ga ili da rizikuje i izgleda kao idiot dok ga odstranjuje. Na kraju ipak odlučuje da ispadne uliot i počinje da secira svoju večeru sa preciznošću kakvog naučnog eksperimenta ignorišući njegov zbunjen pogled. Mršti se dok odvaja zelenu salatu i paradajz odstranjujući svaki zaostali komadić zamazan majonezom. „Lepo napreduješ“, kaže on, usta punih govedine i Hedli klimnu glavom zvanično. „Plašim se majoneza pa sam se prilično izveštila u ovome tokom godina.“ ,,Plašiš se majoneza?“ Ona još jednom klimnu glavom. „Nalazi se na trećem ili četvrtom mestu na mojoj listi.“ „A šta je još na listi?“ upita on uz širok osmeh. „Mislim, šta može biti gore od majoneza?“ „Zubar“, kaže ona. „Pauk. Rerna.“ „Rerna? Onda pretpostavljam da nisi neka kuvarica.“ „I male prostorije“, kaže ona malo tiše. On obori glavu na jednu stranu. „Pa šta ćeš onda u avionu?“

Hedli sleže ramenima. „Da škrgućem zubima i molim se bogu.“ „Nije ti to loša taktika“, reče on kroz smeh. „I, uspeva li?“ Ona mu ne odgovara, već pomalo uznemirena. Još je gore kada zaboravi na svoj strah za trenutak jer on se uvek vrati sa još većom snagom, kao neki bumerang demencije. „Pa“, kaže on naslonivši laktove na sto, „klaustrofobija je ništa u poredenju sa majonezofobijom a vidiš kako si nju lepo pobedila.“ On baci pogled na plastični nož u njenoj ruci koji je zamazan majonezom i mrvicama. Hedli mu se nasmeši u znak zahvalnosti. Dok jedu, oboje gledaju u ugao kafea gde se nalazi TV na kojem neprestano blešte vremenske prognoze. Hedli pokušava da se usredsredi na svoj sendvič ali ne može da se odupre želji da neprestano gleda tog dečka ispod oka i svaki put kada to uradi, u stomaku joj zaigra nešto što uopšte nema veze sa tragovima majoneza koji su i dalje u njenom sendviču. Imala je samo jednog momka, Mičela Kelija: sportski tip, jednostavan i beskrajno dosadan. Bili su zajedno dobrim delom prošle godine - u prvoj godini srednje škole - i mada je volela da ga gleda na fudbalskom terenu (obožavala je kada joj mahne dok ona stoji pored terena) i mada je uvek volela da ga sreće na hodniku škole (volela je kada je podigne sa zemlje dok je grli) i mada je plakala na ramenu svake drugarice kada je raskinuo sa njom pre samo četiri meseca, njihova veza joj se sada čini kao najočiglednija greška koju je u životu napravila. Potpuno je nemoguće da je mogao da joj se svidi neko poput Mičela kada na svetu postoje momci kao što je ovaj dečko, neko tako visok i mršav, sa čupavom kosom i predivnim zelenim očima i kapljicom senfa na bradi koja tu stoji kao mala nesavršenost zbog koje je cela slika zapravo i lepa. Da li je moguće da neko ne zna kakav tip osobe voli da čak ne zna ni da ima tip - sve do trenutka kada odjednom shvati? Hedli uvrće salvetu ispod stola. Shvata da ga u svojoj glavi naziva prosto „Britancem“ i tako se napokon naže preko stola sklonivši mrvice i upita ga kako se zove.

„Da“, kaže on trepćući. „Taj deo je po tradiciji trebalo da usledi prvi. Oliver.“ „Kao Oliver Tvist?“ ,,0pa“, reče on uz kez. „ A posle kažu da vi Amerikanci niste kultivisani.“ Ona ga pogleda ka bajagi besno. „Baš smešno.“ „A ti?“ „Hedli.“ „Hedli“, ponovi on klimajući glavom. „Lepo.“ Ona zna da on zapravo govori o njenom imenu ali je svakako neopisivo polaskana. Možda je to zbog naglaska ili zbog načina na koji je upravo sada gleda zainteresovano, ali ima nešto u njemu zbog čega joj srce ubrzano kuca kao kada se iznenadi. I njoj pada na pamet da je to to: daje to zbog iznenađenja. Potrošila je toliko energije u strahu od ovog puta da se nije pripremila za mogućnost da se iz svega toga može izroditi nešto lepo, nešto neočekivano. „Nećeš da pojedeš krastavčić?“ upita on naginjući se napred i Hedli odmahnu glavom i gurnu svoj tanjir prema njemu. On pojede krastavčić u dva zalogaja i onda se ponovo zavali u stolicu. „Jesi li pre bila u Londonu?“ „Ne“, reče ona pomalo i previše glasno. On se nasmeja. „Nije baš toliko loše tamo.“ „Ne, naravno da nije“, reče ona shvativši da je preterala. „Da li ti živiš tamo?“ „Tamo sam odrastao.“ „Pa gde sad živiš?“ ,,U Konektikatu, valjda“, kaže on. „Idem na Jejl.“ Hedli ne uspeva da sakrije svoje iznenađenje. „Stvarno?“ „Što, ne izgledam ti kao valjani jejlovac?“ „Ne, jednostavno ne mogu da verujem da si tako blizu.“ „Blizu čega?“ Nije imala u planu da kaže ovo i sada već oseća kako i joj obrazi

rumene. „Blizu mesta gde ja živim“, kaže ona a onda i brzo nastavlja dalje. „Prosto sam zbog tvog naglaska pomislila da...“ „Da sam londonski ulični mangup?“ Hedli brzo odmahnu glavom, sada već potpuno postiđena, ali on poče da se smeje. „Šalim se“, kaže on. „Upravo sam završio prvu godinu studija.“ „Pa zašto nisi otišao kući za letnji raspust?“ „Sviđa mi se ovde“, kaže on slegnuvši ramenima. „A i pritom sam dobio stipendiju za neko istraživanje pa nekako moram da budem ovde.“ „Kakvo istraživanje je u pitanju?“ „Proučavam proces fermentacije majoneza.“ „Ne laži“, kaže ona kroz smeh ali Oliver se namršti. „Ne lažem“, kaže on. „Taj rad je veoma bitan. Da li si znala da sladoled od vanile čini dvadeset i pet procenata majoneza?“ „To stvarno zvuči bitno“, kaže ona. „Ali šta stvarno studiraš?“ Jedan čovekjako udari u Hedlinu stolicu prolazeći pored i nastavi dalje bez izvinjenja na šta se Oliver nasmeja. „Kako funkcionišu gužve na američkim aerodromima.“ „Stvarno si luckast“, reče Hedli odmahujući glavom. Potom baci pogled na hodnik pun ljudi. „Ali ako bi mogao da uradiš nešto po pitanju ove gužve, to mi ne bi smetalo. Mrzim aerodrome.“ „Stvarno?“ upita Oliver. „Ja ih obožavam.“ U jednom trenutku, ona pomisli kako je on sigurno i dalje zadirkuje ali onda shvati da je ozbiljan. „Volim to kako nisi ni ovde ni tamo. I kako ne postoji drugo mesto na kojem bi trebalo da budeš dok čekaš. Prosto si nekako... u međuprostoru.“ „To je u redu, valjda“, kaže ona igrajući se sa jezičkom na svojoj limenci soka, „samo da nema ovih gužvi.“ On baci pogled preko ramena. „Nije uvek ovako strašno.“ „Jeste ako si na mom mestu.“ Ona pogleda na ekrane na kojima su ispisani redovi letenja

dok mnogo zelenih slova trepće ukazujući na odlaganje ili otkazane letove. „I dalje imamo vremena“, reče Oliver na šta Hedli uzdahnu. „Znam, ali ja sam već propustila svoj let pa mi ovo dođe kao neko čekanje na pogubljenje.“ „Trebalo je da budeš na onom poslednjem letu?“ Ona klimnu glavom. „U koliko sati je venčanje?“ ,,U podne“, kaže ona i on napravi grimasu. „Biće ti teško da stigneš na vreme.“ „Rečeno mi je već“, kaže ona. ,,U koliko je sati to venčanje na koje ti ideš?“ On obori pogled. „Treba da budem u crkvi u dva.“ „Znači, stižeš na vreme.“ „Da“, kaže on. „Valjda.“ Onda sede ćutke, oboje gledaju u sto sve dok iz Oliverovog džepa ne počne da se čuje prigušeno zvono telefona. On vadi telefon pomno zureći u njega nekoliko trenutaka sve dok napokon ne donese odluku i naglo ustane.. „Moram da se javim“, reče joj i ustade od stola. „Izvini.“ Hedli odmahnu rukom. „Naravno“, kaže ona. „Idi, javi se.“ Ona ga posmatra dok odlazi obilazeći ljude okupljene na terminalu držeći telefon na uvetu. Glava mu je pognuta, i nekako je pogrbljen, ramena su mu povijena, vrat savijen i on joj se sada učini kao potpuno druga osoba, kao neka slabija verzija onog Olivera sa kojim je do malopre razgovarala i zapita se sa kime li on to razgovara. Pade joj na pamet da bi to veoma lako mogla da bude i njegova devojka, neka prelepa i inteligentna studentkinja sa Jejla koja nosi moderne naočare i kaput i koja nikada ne bi bila toliko neorganizovana da zakasni na let četiri minuta. Hedli je bila iznenađena kojom brzinom je uspela da prestane da misli na to. Ona gleda dole u svoj telefon i shvata da bi verovatno trebalo da pozove

svoju majku i kaže joj da će krenuti drugim avionom. Ali u stomaku joj titra pri pomisli kako su se rastale ranije, na to kako su se vozile ćuteći i kako su se rastale posle Hedlinih oštrih reči. Ona zna da joj je jezik brži od pameti tata se uvek šalio kako se ona rodila bez filtera - ali ko bi mogao da očekuje od nje da bude potpuno razumna na dan od kojeg je zazirala mesecima? Jutros je ustala napeta od glave do pete; vrat i ramena su je boleli i u potiljku je osećala tupo pulsiranje. I to ne samo zbog venčanja ili činjenice da će uskoro morati da se upozna sa Šarlot na koju je potrošila toliko energije praveći se da ni ne postoji; razlog je ležao u tome što će ovaj vikend označiti zvanični kraj njihove porodice. Hedli zna da nije u nekom Diznijevom crtanom filmu. Njeni roditelji se nikada neće pomiriti. A istina je da ona više ni ne želi da se oni pomire. Tata je očigledno srećan a izgleda da je i mama prilično srećna; već duže od godinu dana u vezi je sa njihovim zubarom, Harisonom Dojlom. Ali u svakom slučaju, ovo venčanje će staviti konačnu lačku na tu priču koja nije trebalo da se završi još uvek, a I ledli nije sigurna da može da posmatra dok se to dešava. Ipak, na kraju krajeva, nije ni imala izbora. „On je i dalje tvoj otac“, mama joj je neprestano govorila. „Očigledno nije savršen ali mu je važno da ti budeš tamo. To je samo jedan dan, znaš? Ne traži ti previše.“ Ali Hedli se činilo da ipak traži od nje previše, da je od nje neprestano tražio: oproštaj, više zajedničkog vremena i molio je da pruži šansu Šarlot. Molio je i molio i molio .I nijednom joj ništa nije pružio. Htela je da zgrabi svoju majku za ramena i da je prodrma ne bi li je urazumila, izneverio je njihovo poverenje, slomio mamino srce, razbio njihovu porodicu. I sada će tek tako da se oženi tom ženom kao da ništa od ovoga nije bitno. Kao da je mnogo lakše početi iz početka nego pokušati ispraviti stvar. Mama je stalno insistirala na tome da im je bolje ovako. Da je bolje za sve troje. „Znam da je teško da poveruješ“, rekla je ona izluđujuće razumna po pitanju čilave te situacije, „ali tako je najbolje. Zaista. Razumećeš kada budeš bila starija.“

Ali Hedli je sigurna da već vrlo dobro razume i pretpostavlja da problem leži u tome što mama još uvek nije shvatila šta ih je snašlo. Bol se uvek oseti nekoliko trenutaka nakon što se opečeš. Tokom tih prvih nekoliko nedelja nakon Božića, Hedli bi ležala budna noću i slušala svoju majku kako plače; nekoliko dana je mama odbijala da pominje tatu uopšte a onda bi odjednom počela samo o njemu da priča, napred-nazad kao klackalica, sve do jednog dana, nekih šest nedelja kasnije, kada je odjednom i bez najave počela da zrači spokojnom ravnodušnošću koja i dan-danas zbunjuje Hedli. Ah ožiljci su svakako bili tu. Harison je do sada već tri puta pitao mamu da se uda za njega, svaki puta na način kreativniji od onog prethodnog romantični piknik, prsten u šampanjcu, i onda, na kraju, gudački kvartet u parku - ali ona ga je odbijala iznova i iznova i Hedli je ubeđena da je razlog to što se još uvek nije oporavila od onoga što se desilo sa tatom. Niko ne može da preživi toliki lom a da to na njemu ne ostavi traga. I tako se ovog jutra, samo jednom vožnjom avionom udaljena od izvora svih njihovih problema, Hedli probudila loše raspoložena. Da je sve proteklo glatko, cela stvar bi se verovatno završila na nekoliko sarkastičnih komentara i povremenom gunđanju na putu za aerodrom. Ali prvo što je čula kada je ustala bila je poruka od Šarlot koja ju je podsetila da treba da ide u hotel kako bi se spremila i zvuk njenog specifičnog britanskog naglaska toliko je iznervirao Hedli da joj je najavio da će joj ceo dan biti upropašćen. Kasnije, naravno, rajsferšlus na njenom koferu nije hteo da se zatvori i mama joj nije dala da ponese viseće minđuše koje je planirala da stavi za venčanje a potom je osamdeset pet puta pitala da li je zaboravila pasoš. Tost je zagoreo i isprljala je duksericu džemom i kada je vozila do prodavnice da pokupi malo pakovanje šampona, počela je da pada kiša i jedan brisač se pokvario i na kraju je završila na jednoj benzinskoj pumpi gde je čekala gotovo četrdeset pet minuta iza tipa koji nije znao kako da proveri svoje ulje. Tokom svih tih pehova vreme je jurcalo ka trenutku kada je trebalo da krenu. I tako, kada se vratila kući i bacila ključeve na kuhinjski sto, uopšte joj nije bilo do maminog osamdeset šestog pitanja da li je ponela pasoš. „Jesam“, prasnula je. „Spakovala sam ga.“

„Samo te pitam“, reče mama nevino je gledajući podignutih obrva na šta ju je Hedli prostrelila pogledom. „Jesi li sigurna da ne želiš da me otpratiš i u avion?“ „Šta ti to znači?“ „Ili bi možda trebalo da me otpratiš skroz do Londona kako bi se uverila da ću stvarno otići.“ U maminom glasu se naziralo malo upozorenje. „Hedli.“ „Mislim, zašto samo ja moram da budem ta koja će sa gleda kako se on ženi tom ženom? Ne razumem zašto uopšte moram da idem, pogotovo sama.“ Mama je stegla usne, i to na način koji je nepogrešivo pokazivao da je razočarana, ali u tom trenutku, Hedli je već bilo svejedno. Kasnije su na putu ka aerodromu obe tvrdoglavo ćulale što je bio epilog svih svađa koje su imale tokom proteklih nedelja. I tako, do trenutka kada su se zaustavile ispred aerodroma, svaki delić Hedlinog tela bio je nabijen nekom vrstom napetosti. Mama je ugasila motor automobila, ali nijedna nije izašla. „Biće sve u redu“, rekla je mama nakon nekoliko tre-nutaka nežnim glasom. „Stvarno.“ Hedli se okrenula ka njoj. „Mama, on se ženi. Kako to može da bude u redu?“ „Ja jednostavno mislim da je važno da budeš tamo...“ „Da, znam“, reče ona odsečno prekinuvši je u pola rečenice. „Već si mi rekla to.“ „Biće sve u redu“, reče mama ponovo. Hedli je zgrabila svoju duksericu i otkopčala pojas. „Pa, ako se nešto bude desilo, onda ćeš ti biti kriva.“ „Kao šta na primer?“ pitala je mama umorno, a Hedli ključajući od besa koji joj je u isto vreme ulivao osećaj nepobedivosti i neverovatne nezrelosti - posegnula je za kvakom. „Kao na primer ako mi se sruši avion ili tako nešto“, rekla je i sama zbunjena zašto uopšte to i pominje osim zbog toga stoje ogorčena, iznervirana i uplašena. Uostalom, zar se takve reči i ne izgovaraju u afektu? „Tako ćeš uspeti da ostaneš bez oboje.“

Buljile su jedna u drugu dok su te strašne, neizbrisive reči poput cigli padale između njih. Nakon nekoliko trenutaka, Hedli je izašla iz kola zabacivši ranac na rame a potom i zgrabila kofer sa zadnjeg sedišta. „Hedli“, rekla je mama iskočivši sa druge strane kola gledajući je preko haube. „Nemoj tek tako...“ „Zvaću te kad stignem tamo“, rekla je Hedli krećući se prema terminalu. Osećala je kako je mama posmatra dok odlazi, ali nekakav tanani instinkt, nekakav pogrešan osećaj ponosa, nije joj dozvolio da se okrene. Sada, dok sedi u malom kafeu na aerodromu, palac joj stoji iznad dugmeta na telefonu. Ona duboko udiše, a potom ga i pritiska dok joj srce lupa u tihim pauzama između zvona. Reči koje je ranije izgovorila i dalje joj odzvanjaju u glavi: Hedli nije sujeverna po prirodi ali je tako nepromišljeno prizvala mogućnost da se avion sruši samo malo pred onaj trenutak kada bi trebalo da joj pozi i pred put. Ona razmišlja o avionu kojim je trebalo da krene, sada već uveliko iznad okeana, i oseća kako je pomalo već pecka kajanje nadajući se da nije nekako poremetila misteriozno funkcionisanje tajminga i sudbine. Jednim delom joj je laknulo kada je dobila maminu govornu poštu. Dok joj ostavlja poruku o tome daje došlo do promene plana, ona primećuje da se Oliver vraća. Za I renutak joj se čini da na njegovom licu prepoznaje nešto slično onoj brizi koju i sama trenutno oseća ali kada je ugledao, nešto se promenilo i opet je onaj stari, miran i gotovo veseo, sa blagim osmehom i sjajem u očima. Hedli je zastala usred poruke i Oliver pokazuje na njen telefon dok uzima svoju torbu, potom pokazuje palcem ka izlazu. Ona kreće da zausti da ga stiže za minut ali on je već otišao tako da ona završava poruku u žurbi. „Zvaću te kada stignem sutra“, reče ona u telefon, pomalo drhtavim glasom. „I, mama? Izvini zbog onoga. Nisam tako mislila.“ Posle toga, kada kreće ka izlazu, ona pogledom traži Oliverovu plavu košulju ali od njega nema ni traga. Kako ga ne bi čekala u gomili neumornih putnika, ona se vraća da ode do

toaleta a zatim luta po prodavnicama, knjižarama i štandovima sa novinama, lutajući besciljno po terminalu sve dok nije došlo vreme da se ukrcaju. Dok staje u red, Hedli shvata da je previše umorna da bi bila nervozna u ovom trenutku. Ima utisak kao da je danima na aerodromu a tek je čeka još više stresa: zatvoren prostor kabine, panika izazvana činjenicom da nema kuda da pobegne. A tu su i venčanje i prijem, upoznavanje sa Šarlot i tata kojeg nije videla duže od godinu dana. Ali za sada, ona samo želi da stavi slušalice u uši, zatvori oči i zaspi. Da se avion pokrene i da je preveze preko okeana a da ona to pritom ni ne oseti, bilo bi pravo čudo. Kada na nju dolazi red da preda svoju kartu, stjuard joj se smeši ispod brkova. „Plašite se letenja?“ Hedli nekako uspeva da natera sebe da pusti ručku kofera koju je krvnički čvrsto držala pa su joj članci pobeleli. Potom se skrušeno nasmeši. „Plašim se sletanja“, reče ona i onda ipak ulazi u avion.

Četvrto poglavlje

21:58 PO ISTOČNOM VREMENU 02:58 SREDNJE VREME PO GRINIČU U trenutku kada se Oliver pojavljuje na početku reda između sedišta, Hedli već sedi pored prozora, propisno vezana sa torbom bezbedno uglavljenom u pretinac iznad glave. Provela je poslednjih sedam minuta pretvarajući se daje ne zanima njegov dolazak, brojeći avione napolju i posmatrajući šare na sedištu ispred sebe. Ali zapravo je samo čekala njega. Kada on konačno stiže do njihovog reda, ona hvata sebe kako crveni bez nekog određenog razloga, osim što je on tu iznad nje sa tim svojim vragolastim smeškom. Kroz nju prođe nekakva nepoznata energija zbog njegove blizine i ona ne uspeva a da se ne zapita da li on to seća. „Izgubio sam te tamo“, kaže on i ona uspeva da klimne glavom, srećna jer je opet nađena. On podiže svoju kesu za odelo a onda se i provlači do sedišta pored nje, na čudan način pokušavajući đa namesti svoje predugačke noge uglavljujući ostatak sebe između nemilosrdnih naslona za ruke. Hedli baca pogled na njega, srce joj lupa od njegove iznenadne blizine, od tog opuštenog načina na koji se smestio tako blizu nje. „Ostaću samo minut“, reče on naslonivši se pozadi. „Dok ne dođe neko drugi.“ Ona shvata da jednim delom već počinje da smišlja priču za svoje drugarice: kako je u avionu upoznala slatkog dečka sa divnim naglaskom i da su proveli ceo put u priči. Ali drugim delom sebe, onim praktičnijim delom, zabrinuta je zbog toga što će stići na venčanje svog oca sutra u London a da

nije ni oka sklopila. Jer, kako pod milim bogom da zaspi kada on ovako sedi pored nje? Laktovi im stoje jedan uz drugi a kolena im se gotovo dodiruju; njegov miris je nekako zanosan, predivan dečački miris mešavine dezodoransa i šampona. On izvlači nešto iz džepa, brlja po sitnišu i konačno nalazi bombonu punu paperjastih trunčica i nudi joj a zatim i ubacuje sebi u usta. „Koliko ti to stoji tu?“ upita ona mršteći se. „Čitavu večnost. Prilično sam siguran da sam ovo zgrabio iz činije kada sam poslednji put bio kući.“ „Da pogađam“, kaže ona. „To je deo istraživanja o tome šta se dešava sa šećerom tokom vremena.“ On se iskezi. „Tako nešto.“ ,,A šta stvarno studiraš?“ „To je strogo poverljivo“, reče joj krajnje ozbiljan. „I ti mi deluješ fino pa ne bih voleo da moram da te ubijem.“ „Jao, hvala ti“, kaže ona. „Da li barem možeš da mi kažeš jesu li prirodne ili društvene nauke u pitanju? Ili je i to strogo poverljivo?“ „Verovatno ću biti psihologija“, reče on. „Mada, i dalje razmišljam.“ „Aha“, Hedli reče. „Znači tu leži objašnjenje za sve ove zagonetke.“ Oliver se nasmeja. „Ti kažeš zagonetke, ja kažem istraživanje.“ „Onda mi je bolje da pazim šta pričam jer se moje reči analiziraju.“ „Tako je“, kaže on. „Motrim te.“ „I?“ On se nasmeši krajičkom usana. „Previše je rano da bih rekao.“ Iza njega, jedna starica zastaje u njihovom redu i škilji u svoju kartu. Na sebi ima cvetnu haljinu i kosu toliko belu i tanku da joj se vidi lobanja. Ruka joj malo podrhtava dok pokazuje na broj iznad njih. „Mislim da ste seli na moje mesto“, reče ona povijajući palcem ivice svoje karte i Oliver skoči toliko brzo da udari glavom u klima-uređaj.

„Izvinite“, reče on pokušavajući da se provuče pored nje, mada mu to grčevito pokazivanje učtivosti nikako ne polazi za rukom na tako skučenom prostoru. „Seo sam samo na trenutak.“ Ta žena ga pomno posmatra a onda joj pogled skliznu prema Hedli i oni jasno videše kako joj se pali lampica u glavi a uglovi njenih vodenkastih očiju se naboraše. „Jao“, reče ona lagano lupivši dlanom o dlan. „Pa nisam znala da ste vi par.“ Potom spušta svoju torbu na sedište na kraju. „Vas dvoje ostanite tu. Mogu ja i ovde da sedim.“ Oliver deluje kao da se suzdržava da se ne smeje ali Hedli je zabrinuta zbog činjenice da je on upravo izgubio svoje mesto jer, ko još hoće da presedi ceo put u sedištu u sredini? Ali dok se ta žena lagano spušta na grubo platno sedišta, on uputi Hedli jedan ohrabrujući osmeh i njoj je prosto nekako laknulo. Jer, istina je da sada kada je on tu, ona ne može da zamisli da bude bilo kako drugačije. Sada kada je on tu, ona je zabrinuta da bi put preko okeana sa nekim ko sedi između njih bio pravo mučenje. „I“, kaže ta žena brljajući po torbi iz koje vadi dva penasta čepa za uši „kako ste se vas dvoje upoznali?“ Njih dvoje brzo razmeniše poglede. „Verovali li ne“, kaže Oliver, „na aerodromu.“ „Jao, divno!“ uskliknu ona potpuno oduševljena. ,,A kako se to desilo?“ „Pa“, počinje on malo se uspravivši u sedištu, „ja sam zapravo bio pravi džentlmen i ponudio sam se da joj pomognem sa koferom. I tako smo počeli da pričamo, i jedna stvar je vodila ka drugoj...“ Hedli se smeje od uveta do uveta. „I od tada mi nosi kofer.“ „To bi učinio svaki pravi džentlmen“, kaže Oliver uz preteranu skromnost. „Pogotovo ovi zaista galantni.“ Starijoj ženi se očito dopala priča i lice joj se pretvori u mapu sitnih bora. „I eto vas sada ovde.“

Oliver se smeši. „Eto nas.“ Hedli je iznenađena snagom želje koja se rađa u njoj u tom trenutku: ona zapravo želi da se to obistini, sve do jedne reči. Da je to više od priče. Da je to njihova priča. Ali onda se on ponovo okrete prema njoj i čarolija nestade. Oči mu bukvalno svetlucaju koliko se dobro zabavlja dok proverava da li ona i dalje učestvuje u smicalici. Hedli uspeva da namesti kiseo smešak a onda se i okrete ka onoj starici koja se dala u priču o tome kako je upoznala svog muža. Ovakve stvari se ne dešavaju tek tako, misli Hedli u sebi. Stvarno se ne dešavaju. Barem ne njoj. „... a naš najmlađi sin ima četrdeset dve“, govori ona Oliveru. Koža na njenom vratu opušteno visi i podrhtava dok govori i Hedli zamišljeno stavlja ruku na svoj vrat prelazeći palcem i kažiprstom duž grla. „A u avgustu će nam biti pedeset druga godina braka.“ „Vau“, kaže Oliver. „To je neverovatno.“ „Ne bih rekla neverovatno“, reče žena trepćući. „To je lako kada imate pravu osobu pored sebe.“ U redu između sedišta sada više nema nikoga osim stjuardesa koje marširaju gore-dole kako bi proverile da li su svi vezali pojaseve. Žena do njih izvlači bocu vode iz torbe a onda otvara svoju izboranu šaku u kojoj stoji pilula za spavanje. „Kada spavate“, kaže ona, „pedeset dve godine mogu da deluju kao pedeset dva minuta.“ Onda zabacuje glavu i guta pilulu. „Kao kad si mlad i zaljubljen, sedmočasovna vožnja avionom može da deluje kao čitava večnost.“ Oliver lupka po svojim kolenima koja stoje nabijena u sedište ispred njega. „Nadam se da se to neće desiti“, našali se on ali se žena samo nasmešila. „Uopšte ne sumnjam u to“, kaže ona gurnuvši jedan žuti čep u uvo a potom ponovi isto to na drugom. „Uživajte u putu.“ „I vi, takođe“, kaže Hedli, ali glava žene već je bila oborena u jednu

stranu i kao dlanom o dlan, ona poče da hrče. Pod njihovim nogama pođ počinje da vibrira dok se motori aviona pale. Jedna stjuardesa ih podseća preko razglasa daje pušenje zabranjeno i da svi treba da ostanu na svojim mestima dok kapetan ne isključi svetleći znak „vežite pojas“. Druga stjuardesa demonstrira upotrebu pojaseva za spasavanje i maski sa kiseonikom izgovarajući te reči kao bajalicu, isprazno i automatski, dok je većina putnika ignoriše gledajući u svoje novine i časopise, isključuju telefone i otvaraju knjige. Hedli se hvata za plastifkirana bezbedonosna uputstva iz zadžepka na sedištu ispred sebe i mršti se na nacrtane ljude koji kao da su na neki uvrnut način oduševljeni što iskaču iz serije nacrtanih aviona. Pored nje, Oliver se suzdržava da se ne smeje i ona ponovo podiže pogled. „Šta je?“ „Zapravo nikada ranije nisam video nekoga kako to čita.“ „Pa“, kaže ona, „onda baš imaš sreće što sediš pored mene.“ „Misliš, uopšteno?“ Ona se iskezi. „Pa, pogotovo ako dođe do vanrednog stanja.“ „Aha“, kaže on. „Osećam se neverovatno bezbedno. Kada me stočić bude zviznuo i onesvestio prilikom prinudnog sletanja, jedva čekam da me ti sa svih svojih metar i žilet visine izneseš odavde.“ Hedli se prenerazila. „Nemoj čak ni da se šališ na taj račun.“ „Izvini“, reče on i priđe malo bliže. Onda stavi ruku na njeno koleno toliko nesvesno da ni ne shvata šta radi sve dok Hedli iznenađeno ne spušta pogled na njegovu toplu ruku položenu na svom golom kolenu. On je naglo sklanja, pomalo i sam izbezumljen, a onda odmahnu glavom. „Biće sve u redu. Nisam tako mislio.“ „Nema veze“, kaže ona tiho. „Obično nisam tako sujeverna.“ Napolju nekoliko ljudi u fluorescentnim žutim prslucima kruži oko ogromnog aviona i Hedli se naginje da ih posmatra. Starica na kraju reda se zakašlja u snu i oboje se okretoše ali ona nastavi da leži mirno dok joj se

samo kapci pomeraju. „Pedeset dve godine“, kaže Oliver zviznuvši tiho. „To je nešto.“ „Nisam sigurna da uopšte verujem u instituciju braka“, kaže Hedli a on je pogleda iznenađeno. „Pa zar nisi krenula na venčanje?“ „Ma jesam“, kaže ona klimnuvši glavom. „Ali to je ono što ja mislim.“ On je zbunjeno gleda. „Ne bi trebalo da se diže ovolika prašina i da se teraju ljudi da prelaze pola sveta kako bi prisustvovali nečijoj ljubavi. Ako hoće da provedu ostatak života zajedno, onda dobro. Ali to je njihova stvar i to treba da bude dovoljno. Čemu ta predstava? Zašto se to svima natrljava na nos?“ Oliver pređe rukom preko svoje brade očigledno nesi-guran šta bi trebalo da misli. „Izgleda mi da ti ne veruješ u sam čin venčanja“, reče on konačno. „Ne u brak.“ „Trenutno nisam ljubitelj nijednog od ta dva.“ „Ne znam“, reče on. „Ja mislim da je to u redu.“ „Nije“, nastavlja ona. „Sve je to predstava. Ne treba nikome ništa dokazivati ako stvarno nešto osećaš. Sve bi trebalo da bude mnogo jednostavnije od toga. Trebalo bi da znači nešto.“ „Ja mislim da znači“, kaže Oliver tiho. „To je obećanje.“ „Pa valjda“, reče ona nemoćna da sakrije uzdah. „Ali ne održe svi ljudi to obećanje.“ Ona gleda u onu staricu koja i dalje čvrsto spava. „Ne izdrže svi pedeset dve godine, a čak i ako izdrže, nije bitno da li su stajali ispred svih tih ljudi i rekli da će izdržati. Bitno je da imaš nekoga ko će uvek biti tu. Čak i kad je sve bez veze.“ On se nasmeja. „Kada je sve bez veze, brak pomaže.“ „Ja sam ozbiljna“, Hedli i dalje insistira. „Kako inače čovek zna kada nešto zaista ima značenje? Osim ako neka osoba nije tu da ti drži ruku kada su loša vremena?“ „I to je to?“ kaže Oliver. „Nema venčanja, nema braka, samo neko da te drži za ruku kada zagusti?“

„Tako je“, kaže Hedli klimnuvši glavom. Oliver odmahuje glavom u čudu. ,,A na čije venčanje ideš? Ženi ti se neki bivši dečko?“ Hedli ne uspeva da se ne nasmeje. „Molim?“ „Moj bivši dečko provodi svoje vreme igrajući videoigrice a ostatak vremena u raznošenju pica. Prosto je smešno zamisliti ga kao mladoženju.“ „Rekao bih da si premlada da bi bila jedna ogorčena žena.“ „Imam sedamnaest godina“, kaže ona ljutito i on podiže ruke kao da se predaje. Avion počinje da se odvaja od rampe i Oliver se naginje preko nje da pogleda kroz prozor. U daljini se vide daleka svetla, kao zvezde skupljene u sazvežđima duž piste gde desetine aviona stoje čekajući svoj red. Hedli drži ruke prekrštene i duboko diše. „I“, kaže Oliver ponovo se zavalivši u sedište. „Izgleda da smo mi krenuli od kraja.“ „Kako to misliš?“ „Pa diskusija o definiciji prave ljubavi je obično nešto što se vodi posle tri meseca a ne tri sata.“ „Po njenom mišljenju“, kaže Hedli pokazavši glavom na Oliverovu desnu stranu, „tri sata su kao tri godine.“ „Da, ali ako si zaljubljen.“ „Da. Znači, nama se to neće desiti.“ „Neće“, složi se Oliver uz kez. „Nama neće. Sat je sat. A mi sve ovo pogrešno radimo.“ Koje su šanse za ljubav na prvi pogled „U kom smislu?“ „Znam tvoje mišljenje po pitanju braka a još uvek nisam otkrio one zaista bitne stvari, na primer, koja ti je omiljena boja ili hrana.“ „Plava i meksička.“ On klimnu glavom kao da odobrava ovaj izbor. „To je dobro. Meni su

zelena i kari.“ „Kari?“ namršti se ona. „Stvarno?“ „Hej“, reče on. „Bez osude. Šta još?“ Svetla u kabini se prigušuju za poletanje dok motor pod njima brunda i Hedli zatvara oči za trenutak. „Šta šta još ? „Omiljena životinja?“ „Ne znam“, reče ona otvorivši oči ponovo. „Pas?“ Oliver odmahnu glavom. „Previše dosadno. Pokušaj ponovo.“ „Slon, onda.“ „Stvarno?“ Hedli klima glavom. „Otkud to?“ „Kao dete nisam mogla da zaspim bez jednog pohabanog plišanog slončeta“, objašnjava mu ona sada već nesigurna u to zašto je navela slona. Možda zato što će uskoro opet videti tatu ili možda samo zato što joj avion uliva nervozu pa joj se javlja želja za bezbrižnošću koju je imala u detinjstvu. „To se ne računa.“ „Očigledno nikada nisu video moje Slonče.“ On se nasmeja. „Da li si sama smislila to ime?“ „Nego šta“, reče ona smeškajući se. Imao je crne staklene oči, mekane klempave uši, pleteni repić i uvek je uspevao da je oraspoloži. Uz njega je mogla i da jede povrće, da nosi neudobne helanke, izdrži bol kada polomi nokat ili upalu grla. Slonče je bio lek za sve. S vremenom je ostao bez jednog oka i većeg dela repica; na njemu se plakalo i kijalo i sedelo, ali ipak kad god je Hedli bila neraspoložena, tata bi je prosto pomilovao po glavi i odveo je na sprat. „Vreme je da se posavetujemo sa Slončetom“, rekao bi, i nekako bi to uvek upalilo. Zapravo, tek joj je sada palo na pamet da je tata više zaslužan za to nego mali slon. Oliver je pogleda veselo. „I dalje nisam siguran da se to računa.“

„Dobro“, reče Hedli. „Koja je tvoja omiljena životinja?“ „Američki orao.“ Ona se nasmeja. „Ne verujem ti.“ „Ti meni ne veruješ?“ reče on stavivši ruku na srce. „Da li je pogrešno voleti životinju koja predstavlja simbol slobode?“ „Sada me samo ismevaš.“ „Možda malo“, kaže on uz osmeh. „I, da li mi uspeva?“ „Šta, da li ti uspeva da me nateraš da te zveknem?“ „Ne“, reče on tiho. „Da li uspevam da ti odvratim pažnju?“ „Od čega?“ „Od tvoje klaustrofobije.“ Ona mu se nasmeši zahvalno. „Malo“, reče. „Mada najgore sledi tek kada poletimo.“ „Otkud to?“ upita on. „Tamo gore imaš otvorenog prostora do mile volje.“ „Ali nemaš nigde da pobegneš.“ „Aha“, reče on. „Znači ti tražiš način da pobegneš.“ Hedli klimnu glavom. „Uvek.“ „Naravno“, reče on uzdahnuvši teatralno. „Često mi se to dešava sa devojkama.“ Ona se nasmeja nakratko a potom i zatvori oči kada je avion počeo da ubrzava bučno tutnjajući niz pistu. Oboje su zalepljeni za sedište dok inercija popušta pred gravitacijom, avion se naginje - točkici se uvlače - i oni poleću kao ogromna metalna ptica. Hedli se drži za rukohvat dok se penju sve više u ta-mno nebo a svetla pod njima pretvaraju u svetlucave isprepletane linije. U ušima joj zuji dok pritisak raste i ona prislanja čelo na prozor zazirući od trenutka kada će uleteti u niske oblake a zemlja nestati ispod njih, trenutka kada će biti okruženi samo nepreglednim i beskrajnim nebom. Kroz prozor, obrisi parkinga i kuća su sve dalji i sve počinje da se stapa u jednu celinu. Hedli posmatra kako se svet menja i dobija drugi oblik, ulične

lampe sa svojom žućkastonarandžastom svetlošću postaju samo svetleće tračice duž auto-puta. Ona sedi uspravno naslonjena glavom na hladno staklo upinjući se da posmatra sve to. Zapravo, njen strah ne leži u samom letenju već u tome što neće imati oslonac. Ali za sada su i dalje dovoljno nisko da se vide svetla kroz prozore zgrada ispod njih. Za sada, Oliver je pored nje i ona se oseća bezbedno.

Peto poglavlje

22:36 PO ISTOČNOM VREMENU 03:36 SREDNJE VREME PO GRINIČU Leteli su svega nekoliko minuta kada je Oliver odlučio da je bezbedno da opet progovori. Na zvuk njegovog glasa tako blizu njenog uha, Hedli oseti kako se nešto u njoj opušta i ona polako poče da popušta jedan po jedan prst koje je zgrčeno držala u pesnici. „Jednom sam“, reče on, „leteo u Kaliforniju na Dan državnosti.“ Ona okrete glavu prema njemu, doduše jedva. „Bila je vedra noć i dole na zemlji se video vatromet kao red malih prskalica koje blešte, grad za gradom.“ Hedli se ponovo naslanja na prozor i srce joj lupa pri pogledu na bezdan, na puko ništavilo oko njih. Zatvara oči i pokušava da zamisli vatromet. „Da nisam znao šta je to, verovatno bi mi delovalo strašno, ali odozgo su izgledali nekako lepo, nečujni i maleni. Bilo mi je teško da zamislim da su to iste one ogromne eksplozije koje se vide sa zemlje.“ Onda zastaje na jedan trenutak. „Verovatno sve zavisi od ugla gledanja.“ Ona se ponovo okreće prema njemu tražeći njegovo lice. „Da li to treba da mi pomogne?“ pita ona ali ne ne-ljubazno. Prosto je pokušala da izvuče pouku iz te priče. „Zapravo, ne“, reče on uz postiđen osmeh. „Samo sam ponovo hteo da ti odvučem pažnju.“ Ona se smeši. „Hvala. Imaš li još neku priču?“ „Napretek", reče on. „Mogu da pričam dok ti ne otpadnu uši.“

„Čitavih sedam sati?“ „Dorastao sam izazovu“, kaže on. Avion je sada već uspostavio pravac i njoj počinje da se vrti u glavi pa zato pokušava da se fokusira na sedište ispred sebe na kojem sedi čovek sa velikim ušima i retkom kosom na potiljku; ima je dovoljno da ne bi moglo da se kaže da je ćelav ali i taman toliko da se vidi da mu ćelavost sledi. Kao da gleda u neku mapa budućnosti, ona se zapita da li takvi znaci postoje na svakome, skrivene naznake o tome kakvi će biti jednog dana. Da li je neko mogao da pogodi, na primer, da će starica pored Olivera na kraju prestati da gleda svet kroz svoje divne plave oči i početi da gleda kroz mutnu mrenu? Ili da će čovek na sedištu dijagonalno od njih morati da pridržava jednu ruku drugom kako se ne bi tresla? Ali zapravo, ono o čemu ona zaista razmišlja je njen otac. Ona zapravo razmišlja o tome da li se on promenio. Vazduh u kabini je suv i ustajao i grebe joj disajne puteve i Hedli zatvara umorne oči držeći dah nekoliko trenutaka kao da je pod vodom, što i nije teško zamisliti dok plutaju kroz beskrajno noćno nebo. Ponovo otvara oči i naglo pruža ruku spustivši plastični zastor na prozoru. Oliver je gleda začuđeno ali joj ne govori ništa. Dolazi joj sećanje, strelovito i nepoželjno, jedne vožnje avionom sa njenim ocem, od pre nekoliko godina, mada je sada teško reći tačno koliko. Sećala se kako je odsutno čačkao zastor, spuštajući ga i vraćajući gore, iznova i iznova, gore-dole, sve dok putnici iz drugog reda nisu počeli da se okreću namrgođeni i ljutiti. Kada se znak za vezivanje pojasa ugasio, on je naglo ustao, sagnuo se da poljubi Hedli u čelo i otišao iz kabine. Tokom dva sata je špartao iz prve klase sve do toaleta zaustavljajući se povremeno da proveri šta Hedli radi, kako je, šta čita, a onda bi opet otišao kao neko ko nestrpljivo čeka da na-iđe autobus. Da li je uvek bio tako nestrpljiv? Nikako se nije moglo utvrditi. Ona se okrete prema Oliveru. „I, da li te tvoj tata često posećuje?“ upita ona i on je pogleda pomalo preneraženo. I ona bulji u njega jednako iznenađena svojim pitanjem. Zapravo je htela da kaže tvoji roditelji. Da li te roditelji često posećuju? Reč tata joj se omakla nesvesno.

Oliver se nakašljava i spušta ruke u krilo gde poče da uvrće višak trake od pojasa u jedan uredan zamotuljak. „Samo majka, zapravo“, reče on. „Ona me je dovela kada je počela godina. Nije mogla da me pošalje na fakultet u Ameriku a da mi ne namesti krevet.“ „To je baš lepo“, reče Hedli trudeći se da ne razmišlja o svojoj majci, o svađi koju su imale. „Zvuči mi kao da je fina žena.“ Čeka da Oliver kaže još nešto ili da je možda pita o njenoj porodici jer to deluje kao normalan razvoj razgovora između dvoje ljudi koji nemaju gde drugde da odu ili potroše vreme. Ali on samo bez reči prelazi prstom preko slova izvezenih na sedištu ispred njih: vežite pojas dok sedite. Iznad njih, jedan do tada isključen ekran se uključuje i usleđuje najava predstojećeg filma. Zapravo se radi o animiranom filmu o porodici pataka i Hedli ga je gledala, a Oliver negoduje i njoj pada na pamet da porekne da ga je gledala. Ali onda se okrete i pogleda ga negodojući. „Šta fali patkama?“, upita ona i on prevrnu očima. „Patkama koje pričaju?“ Hedli se iskezi. „I pevaju, takođe.“ „Nemoj mi reći“, kaže on. „Već si ga gledala?“ Hedli podiže dva prsta. „Dva puta.“ „Pretpostavljam da znaš da je namenjen deci od pet godina?“ „Deci uzrasta od pet do osam godina, moliću lepo.“ „A koliko ti beše imaš godina?“ „Imam dovoljno da bih umela da cenim naše pernate prijatelje.“ „Ti“, reče on ne uspevajući da zadrži osmeh, „ti kao da si ispala iz Zemlje čuda.“ „Čeč-ček“, reče Hedli gledajući ga kao bajagi užasnuta. „Da li ti to možda misliš na neki... crtani film?“ „Ne, genije. Mislim na poznato delo Luisa Kerola. Ali još jednom vidim da vas lepo uče ovde u Americi.“ „Hej“, reče ona lupnuvši ga malo po grudima i to tako spontano da čak nije ni shvatila šta je uradila sve dok nije bilo prekasno. On joj se nasmeši, očito veseo. „Poslednji put kada sam

proverila, ti si izabrao američki koledž.“ „Istina“, kaže on. „Ali sam u stanju da nadomestim to svojim britanskom inteligencijom i šarmom.“ „Kako da ne“, kaže Hedli. „Šarm. A kada ću da vidim taj šarm?“ Krajevi usana mu se malo podigoše. „Zar ti nije neki dečko maločas pomogao oko kofera?“ ,,A, da“, reče ona lupkajući prstom po bradi. „Onaj dečko. On je super. Pitam se gde li je otišao?“ „Zapravo, to proučavam“, reče on uz širok osmeh. „Ovog leta.“ „Šta?“ „Poremećaj podvojene ličnosti kod osamnaestogodišnjih muškaraca.“ „Naravno“, reče ona. „Jedina stvar koja me više plaši od majoneza.“ Na njeno iznenađenje, oko uveta počinje da joj obleće jedna muva i Hedli neuspešno pokušava daje otera. Nakon jednog trenutka, opet počinje da zuji i živcirajućim krugovima obleće oko njihovih glava kao neumorni klizač na ledu. „Pitam se da li je ona kupila kartu“, Oliver kaže. „Verovatno se švercuje.“ „Jadnica ne zna da će da završi u potpuno drugoj državi.“ „Da, u državi gde svi smešno pričaju.“ Oliver maše rukom kako bi oterao muvu. „Da li misliš da ona zna da li leti brzo?“ pita Hedli. „Kao kad čovek hoda na pokretnoj traci? Ona je verovatno previše zbunjena da bi shvatila koliko brzo leti.“ „Jesi li ti imala fiziku u školi?“ upita Oliver prevrnuvši očima. „To se zove relativnost. Ona leti u odnosu na avion, ne u odnosu na zemlju.“ „Dobro, pametnjakoviću.“ „Njoj je ovaj dan isti kao i svaki drugi.“ „Osim što je sada na putu za London.“ „Da“, reče Oliver malo se namrštivši. „Osim toga.“ Jedna stjuardesa se pojavljuje u mračnoj kabini dok joj sa ruke, poput pertli, visi nekoliko

kompleta slušalica. Naginje se preko one gospođe na kraju reda uz preglasan šapat. „Da li neko od vas dvoje želi slušalice?“ upita ona i njih dvoje odmahnuše glavama. „Ja sam u redu“, Oliver kaže, dok ona prelazi na sledeći red, i iz džepa vadi svoje slušalice izvadivši ih iz ajpođa. Hedli stavlja ruku ispod sedišta kako bi dohvatila svoj ranac brljajući po njemu kako bi pronašla svoje. „Ne bih da propustim patke“, našalila se, ali on je ne sluša. On zapravo zainteresovano gleda na hrpu knjiga i časopisa koje je stavila na krilo dok je tražila slušalice. „Ti izgleda stvarno čitaš dobre knjige“, kaže on uzimajući iskrzani primerak knjige Naš zajednički prijatelj. Pažljivo je lista, gotovo kao da drži Bibliju. „Ja obožavam Dikensa.“ „I ja“, Hedli kaže. „Ali ovu nisam pročitala.“ „Pročitaj je“, kaže joj Oliver. „To mu je jedna od najboljih.“ „Tako kažu.“ „Neko ju je svakako pročitao. Vidi koliko je strana obeleženo.“ „Tatina je“, reče Hedli pomalo se mršteći. „On mi je dao.“ Oliver podiže pogled ka njoj a onda i stavi knjigu na krilo. „I?“ „I ja je nosim u London da mu je vratim.“ ,,A nisi je pročitala?“ „Nisam je pročitala.“ „Pretpostavljam da su stvari zamršenije nego što zvuči.“ Hedli klimnu glavom. „Dobro pretpostavljaš.“ Tata je poklonio Hedli tu knjigu kada su bili na onom zimovanju kada ga je posiednji put i videla. Kada su krenuli natrag kući, stajali su izvan dela za kontrolu putnika kada je on iz torbe izvadio debelu crnu knjigu sa iskrzanim i već požutelim stranicama po čijim su uglovima magareće uši iskrzane kao neki delići slagalice koji nedostaju. „Mislio sam da bi ti se ova knjiga svidela“, rekao je uz osmeh pomešan

sa očajem. Još od trenutka kada je Hedli čula njegov razgovor sa Šarlot, još od kada je konačno sklopila sve kockice, jedva i da je progovorila sa njim. Mislila je samo na to kada će se vratiti kući gde će moći da se sklupča na kauč, stavi glavu u mamino krilo i isplače sve suze koje je zadržavala sve to vreme; htela je da plače bez prestanka sve dok ne ostane bez ijedne suze. A tu je bio tata, sa svojom drugačijom bradom, novim sakoom od tvida i srcem ostavljenim tamo negde preko okeana držeći u ruci tešku knjigu koju je ispružio prema njoj. „Ne brini“, rekao je uz slabašan smešak, „nije poezija.“ Hedli je konačno posegnula da je uzme gledajući u korice. Nije bilo omota na njoj, samo slova izgravirana na crnoj podlozi: Naš zajednički prijatelj. „Sada je već teško“, rekao je dok mu je glas veoma malo podrhtavao. „Ne mogu tako često da li preporučujem knjige. Ali pojedine knjige su suviše bitne da ti ih ne bih pomenuo uprkos svemu ovome.“ Rukom je mahnuo između njih dvoje ne bi li joj dočarao šta je to na šta je mislio kada je rekao „svemu ovome“. „Hvala“, rekla je Hedli uzimajući knjigu u ruke, grleći je kako ne bi njega zagrlila. Činjenica da im je ostalo samo ovo - ovaj neprijatan, dogovoren sastanak, ova stravična tišina - delovalo je previše za nju i cela ta nepravda se taložila duboko u njoj. Sve je to bila njegova krivica, apsolutno sve, a ipak, njena mržnja prema njemu bila je onaj najgori vid ljubavi, ona izmučena čežnja, zabludela želja zbog koje joj je srce zalupalo u grudima. Nije mogla da ignoriše osećaj otuđenosti izazvan činjenicom da su njih dvoje sada bili dva delića dve različite slagalice i ništa na ovom svetu nije moglo učiniti da se oni ponovo spoje. „Dolaziš da me vidiš uskoro, važi?“ rekao je krenuvši da je zagrli i ona je klimnula glavom naslonjenom na njegove grudi a potom se i izmakla. Ali, znala je da se to nikada neće desiti. Ona nije imala nameru da ga posećuje tamo. Čak i da je bila otvorena za taj predlog, kao što su se tama i tata nadali da će biti, sama računica je delovala potpuno neizvodljivo. Šta je trebalo da radi, provodi Božić tamo a Uskrs ovde? Da viđa tatu

svakog drugog praznika i jedne nedelje tokom leta, taman dovoljno da uhvati fragmente njegovog novog života, male obrise sveta u kojem sama ne živi? I da za sve to vreme ne bude sa mamom u bitnim trenucima u njenom životu s majkom koja nije zaslužila da provede Božić sama? Tako se, po Hedlinom mišljenju, ne može živeti. Možda ako ima više vremena ili da je vreme više fleksibilno; ako bi mogla da bude na dva mesta istovremeno, da živi paralelne živote; ili još jednostavnije, ako bi se tata prosto vratio kući. Jer, po njenom mišljenju, sredine nije bilo; htela je sve ili ništa, potpuno svojeglavo, iracionalno, čak iako joj je nešto u njoj govorilo da će uspeti sve da preživi i da je sve to nemoguće. Kada se vratila kući sa zimovanja, gurnula je knjigu na policu u svojoj sobi. Ali nije mnogo prošlo kada ju je ponovo premestila. Gurnula je među ostale knjige u ugao na svom stolu a onda ponovo pored prozora pomerajući tako tu veliku knjigu po sobi poput nekog kamenčića sve dok je na kraju nije smestila na dno ormara gde je ostala sve do ovog jutra. A evo ti sada Olivera kako lista stranice koje nisu otvorene već mesecima. „Njegovo je venčanje“, reče Hedli tiho. „Mog oca.“ Oliver klimnu glavom. „Aha.“ „Da.“ „Znači, onda ovo nije svadbeni poklon.“ „Nije“, reče ona. „Pre bih rekla da je to jedan gest. Ili čak vrsta protesta.“ „Dikensovski protest“, reče on. „Zanimljivo.“ „Tako nešto.“ On i dalje dokono okreće stranice zastajkujući povremeno kako bi pročitao poneki red. „Možda bi trebalo da razmisliš još malo.“ „Uvek mogu da uzmem knjigu iz biblioteke.“ „Nisam mislio samo na to.“ „Znam“, kaže ona ponovo oborivši pogled na knjigu. Odjednom joj se učini da je videla nešto dok je on prelistavao knjigu i ona ga uhvati za zglob ruke. „Čekaj, stani.“

On podiže ruke i Heldi uze knjigu sa njegovog krila. „Mislim da sam videla nešto“, kaže ona vraćajući nekoliko stranica unazad škiljeći. Dah joj zastade u trenutku kada je uočila podvučenu rečenicu, neravnom linijom, mastila već izbledelog. Najjednostavnija oznaka: nema ničega napisanog sa strane, stranica nije označena. Samo jedna jedina rečenica, skrivena duboko u knjizi, podvučena krivudavom linijom mastila. Čak i posle toliko vremena, čak i posle svega što mu jeste i što mu nije rekla, čak i uprkos njenoj nameri da mu vrati knjigu (jer ipak se tako prenosi poruka, a ne putem neke neprimetne podvučene rečenice iz starog romana), Hedlino srce počinje da lupa pri pomisli daje možda sve vreme propuštala nešto zaista važno. A sada to stoji tu na ovoj strani, crno na belo. Oliver je gleda potpuno zbunjen i ona počinje da mrmlja naglas prelazeći prstom preko rečenice koju je sigurno njen otac podvukao. „Da li je bolje imati nešto i izgubiti nego to nikada nemati?“ Ona podiže pogled i oči im se sreću na samo jedan kratak trenutak a onda opet oboje skreću pogled u stranu. Iznad njih na ekranu patke igraju i skakuću po bari, njihovom srećnom malom domu, i Hedli spušta glavu da ponovo pročita rečenicu, ovog puta u sebi, onda naglo zatvara knjigu i vraća je natrag u torbu.

Šesto poglavlje

12:43 PO ISTOČNOM VREMENU 05:43 SREDNJE VREME PO GRINIČU Hedli spava: pluta u snovima. U malim, dalekim ćoškovima njenog uma pevuši, čak iako joj je celo telo iscrpljeno - ona je u drugom avionu, onom na koji je zakasnila, tri sata ispred ovog. Sedi pored jednog sredovečnog čoveka čiji se brčići pomeraju dok kija i meškolji se tokom celog puta ne progovarajući sa njom što je čini još nervoznijom dok drži ruku na prozoru kroz koji vidi samo kilometre ničega. Otvara oči, odjednom budna, i vidi Oliverovo lice na samo nekoliko centimetara daleko od svog, budnog i tihog sa nejasnim izrazom lica. Hedli stavlja ruku na srce, preplašena, a potom i shvata da joj je glava na njegovom ramenu. „Izvini“, promumla ona odmaknuvši se. U avionu je sada gotovo mrak i izgleda da svi putnici spavaju. Čak je i televizor ponovo isključen i Hedli izvlači utrnulu ruku koja je stajala zaglavljena između njih dvoje, potom i žmirka gledajući u sat na ruci, koji je i dalje, nažalost, podešen na američko vreme. Sklanja kosu sa lica i onda baca pogled na Oliverovu košulju i sa olakšanjem vidi da ga nije izbalavila, pogotovo jer joj on baš u tom trenutku daje maramicu. „Zašto mi to daješ?“ On joj pokazuje da je uzme i ona ponovo gleda u maramicu gde vidi da je on nacrtao jednu patku iz crtaća. „Da li je ovo tehnika kojom inače radiš?“ pita ona. „Mastilo na

maramici?“ On se smeši. „Dodao sam joj bejzbol kapu i patike kako bi izgledala više američki.“ „Baš si brižan. Mada mi to češće zovemo kačket“, kaže ona završivši rečenicu zevanjem. Stavlja maramicu na vrh torbe. „Ti ne spavaš u avionu?“ On sleže ramenima. „Obično spavam.“ „Ali ne večeras?“ On odmahuje glavom. „Nikako.“ „Izvini“, reče ona opet ali on odmahnu rukom. „Izgledala si tako spokojno.“ „Ne osećam spokoj“, kaže ona. „Ali verovatno je dobro što sam sada odspavala kako ne bih prespavala sutrašnje venčanje.“ Oliver gleda na svoj sat. „Misliš današnje.“ „Da“, reče ona a onda se i namršti. ,,Ja sam deveruša.“ „To je lepo.“ „Ali ne i ako zakasnim na venčanje.“ „Pa, uvek ostaje prijem.“ „Istina“, reče ona još jednom zevnuvši. „Jedva čekam da sedim sama i gledam mog oca kako pleše sa ženom koju nikada pre nisam upoznala.“ „Nisi je upoznala?“ upita Oliver razvukavši kraj rečenice zbog svog naglaska. „Jok.“ „Vau“, kaže on. „Znači, nisi toliko bliska sa ocem?“ „Sa ocem? Nekada smo bili bliski.“ „I šta se desilo?“ „I onda ga je tvoja glupa domovina uzela pod svoje.“ Oliver se nasmeši nesigurno. „Otišao je da predaje na Oksfordu jedan semestar“, objašnjava Hedli. „I onda se nije vratio.“

„Kada se to desilo?“ „Pre gotovo dve godine.“ „I tada je upoznao tu ženu?“ „Upravo.“ Oliver odmahnu glavom. „To je strašno.“ „Da“, reče Hedli znajući da je ta reč previše tričava da bi opisala tačno koliko je sve to bilo strašno, koliko je i dalje strašno. I mada je dužu verziju priče ispričala hiljadu puta stotinama ljudi, i dalje ima osećaj da će Oliver to razumeti bolje od bilo koga drugog. I to zbog načina na koji je gleda tako direktno, kao da joj zabada strelu u srce. Ona zna da to nije realno stanje stvari: to je iluzija bliskosti, lažno poverenje koje izaziva skrovita i mračna atmosfera aviona, ali nju nije briga. Barem za jedan trenutak, njoj je sve to realno. „Mora da si bila slomljena“, kaže on. „I tvoja majka.“ ,,U početku, da. Jedva i da je ustajala iz kreveta. Ali mislim da se oporavila brže od mene.“ „Kako?“ pita on. „Kako se neko oporavi od toga?“ „Ne znam“, reče Hedli iskreno. „Ona zaista veruje daje bolje što nisu zajedno. Da je to sudbina. Ona se sada viđa sa nekim i on se viđa sa nekim i oboje su srećniji. Samo je nisam srećna. Pogotovo zato što moram da upoznam tu neku novu sa kojom se viđa.“ „Čak iako sad više nije tako nova.“ „Pogotovo zato. Zbog toga mije sve još jače i čudnije a to je poslednje što želim. Stalno zamišljam kako dolazim na prijem i svi zure u mene. U melođramatičnu ćerku iz Amerike koja odbija da upozna novu maćehu.“ Hedli tu napravi grimasu. „Maćeha. Bože.“ Oliver se namršti. „Ja mislim da je to hrabro.“ „Šta je hrabro?“ „To što radiš. To što ne bežiš od toga. To što nastavljaš dalje. To je hrabro.“ „Ja nemam taj osećaj.“

„Zato što si ti u centru zbivanja“, kaže on. „Ali videćeš.“ Ona ga pomno posmatra. ,,A šta je sa tobom?“ „Šta sa mnom?“ „Pretpostavljam da se ti ne užasavaš tog venčanja na koje ideš?“ „Nemoj biti tako sigurna“, reče on kruto. Sedeo je veoma blizu nje, nagnut prema njoj ali sada se izmakao, samo malo ali dovoljno da Hedli to primeti. Hedli se naže napred kada se on izmakao, kao da su povezani nekom nevidljivom silom. Tema venčanja njenog oca i nije toliko vesela tema za nju a ipak mu je ispričala sve o tome, zar ne? „I, hoćeš li videti roditelje sada kada stigneš kući?“ On klimnu glavom. „To je super“, kaže ona. „Jeste li bliski?“ On krete da izusti nešto ali se zaustavi kada kolica sa pićem kretoše niz prolaz uz zveket i kloparanje konzervi i boca. Stjuardesa zaustavlja kolica kada je prošla pored njihovog reda, onda im okreće leđa kako bi zapi-sala porudžbine. I onda, sve se dešava tako brzo, toliko brzo da Hedli jedva uspeva da shvati: Oliver zavlači ruku u džep farmerki vadeći novčić koji namerno ispušta u prolaz. Onda se naginje preko one usnule starice, podiže novčić levom rukom a desnu zavlači u kolica odakle vadi dve male bočice viskija skrivene u šaci. Gura ih u džep, kao i novčić, tačno sekundu pre nego što se stjuardesa okreće prema njima. „Da li želite nešto?“ upita ona gledajući u preneraženu Hedli, zajapurenog Olivera i staricu koja i dalje živahno hrče na krajnjem sedištu. „Ništa, hvala“, uspeva Hedli da kaže. „Ni ja“, kaže Oliver. „Uzdravlje.“ Kada je stjuardesa ponovo otišla odguravši kolica sa sobom, Hedli je samo zurila u njega. On izvuče bočice, dade joj jednu i potom odvrnu zatvarač sa druge slegnuvši ramenima.

„Izvini“, reče on. „Prosto sam mislio da će nam dobro doći malo viskija ako ćemo već da idemo kroz ’porodičnu istoriju’.“ Hedli trepće gledajući bočicu u svojoj ruci. „Kako planiraš da otplatiš ovo?“ Oliver se nasmeši krajem usana. „Deset godina mukotrpnog rada u nekom rudniku?“ „Pre sam mislila ne nešto poput pranja sudova“, našali se ona vrativši mu bočicu. „Ili možda nošenja prtljaga.“ „Pretpostavljam da ćeš me svakako naterati da to radim“, reče on. „Ne brini, ostaviću pare na sedištu kada krenem. Nisam hteo halabuku, čak iako imam osamnaest i trenutno smo bliže Londonu nego Njujorku. Voliš li viski?“ Hedli odmahnu glavom. „Jesi li ga pila nekad?“ „Ne.“ „Pa probaj“, reče on ponovo joj pruživši bočicu. „Samo jedan mali gutalj.“ Ona odvrnu poklopac sa flašice i primače je ustima već namrštena od mirisa koji dopire do njenog nosa, oštar, aromatičan i prejak. Viski poče da je peče klizeći niz grlo i ona se jako nakašlja i oči joj zasuziše. Potom zatvori bocu i dade mu je natrag. „Kao da sam stavila žišku u usta“, reče ona mršteći se. „Odvratno je.“ Oliver se nasmeši ispijajući tečnost do dna. „Dobro, znači, sada si dobio svoj viski“, reče ona. „Možemo li sada da pričamo o tvojoj porodici?“ „A što te zanima moja porodica?“ „A zašto da me ne zanima?“ On uzdahnu, maltene kao da je jauknuo. „Evo ovako“, reče on napokon. „Imam tri starija brata...“ „Da li oni i dalje žive u Engleskoj?“ „Da. Tri brata koja i dalje žive u Engleskoj“, kaže on otvorivši i drugu bočicu. „Šta još? Moj tata nije bio srećan zato što sam upisao Jejl a ne

Oksford, ali mami je bilo veoma drago jer je i ona studirala u Americi.“ „Da li zato on nije došao sa tobom kada si krenuo na fakultet?“ Oliver je pogleda sa bolom u očima, kao da bi radije bio bilo gde osim ovde a onda ispi i drugu bočicu do kraja. „Mnogo pitaš.“ „Ja sam tebi rekla da nas je tata napustio zbog druge žene i da ga nisam videla duže od godinu dana“, reče ona. „Ma daj. Prilično sam sigurna da nijedna porodična drama ne može da nadmaši to.“ „To mi nisi rekla“, kaže on. „Nisi mi rekla da ga nisi videla toliko dugo. Mislio sam da jednostavno nisi nju upoznala.“ Sada je došao red na Hedli da se izmakne. „Čujemo se telefonom“, reče ona. „Ali sam i dalje previše besna da bih ga videla.“ „Da li on to zna?“ „Da sam besna?“ Oliver klimnu glavom. „Naravno“, reče ona a onda i naže glavu prema njemu. „Ali ne pričamo o meni, sećaš se?“ „Jednostavno mi je to interesantno“, reče on, „to što možeš tako otvoreno da pričaš o tome. U mojoj porodici su svi uvek nezadovoljni nečim a niko ništa ne priča.“ „Možda bi ti bilo bolje kada bi pričao.“ „Možda.“ Hedli počinje da shvata da njih dvoje šapuću sve bliže jedno drugom pod žućkastim svetlom koje je upalio čovek ispred njih. Gotovo da imaju osećaj da su sami, kao da su na nekom sasvim drugom mestu, na nekoj klupi u parku ili u nekom restoranu, kilometrima dole, sa obe noge na zemlji. Ona mu je dovoljno blizu da vidi mali ožiljak iznad njegovog oka, veoma malo brade duž njegove vilične kosti, njegove neverovatno duge trepavice. I bez prave namere, ona zatiče sebe kako se izmiče od njega i Oliver kao da se prepade od njenog naglog pokreta. „Izvini“, reče on uspravivši se i skloni ruku sa rukohvata. „Zaboravio sam da si klaustrofobična. Sigurno umireš u sebi.“

„Ne“, reče ona ođmahnuvši glavom. „Zapravo, nije mi toliko loše.“ On pokaza glavom na prozor na kojem je zastor i dalje bio spušten. „I dalje mislim da bi li bilo lakše kada bi videla šta je napolju. Čak je i meni sve malo kada ne vidim kroz prozor.“ „To je trik koji moj tata koristi“, reče njemu Hedli. „Prvi put kada ga je primenio, rekao mi je da zamislim nebo. Ali to pomaže samo kada se nebo zapravo nalazi iznad tebe.“ „Da“, kaže Oliver. „Ima smisla.“ Oboje prestaše da pričaju i gledajući u svoje šake, pustiše da se tišina širi između njih. „Ja sam nekada imao strah od mraka“, reče Oliver nakon pauze. „I to ne samo dok sam bio mali. Trajalo je čak do jedanaeste godine.“ Hedli ga gleda ne znajući šta da kaže. Lice mu sada deluje nekako detinjasto, manje košćato, oči nekako krupnije. Ona odjednom dobija želju da ga uhvati za ruku ali uspeva da se suzdrži. „Braća su me zadirkivala do besvesti, gasili su svetlo svaki put kada uđem u sobu i onda bi me zadirkivali. A moj tata prosto nije mogao da podnese to. Uopšte nije imao saosećanja. Sećam se kako sam odlazio kod roditelja u sobu po noći i on bi mi rekao da prestanem da se ponašam kao curica. Ili bi mi pričao priče o vešticama u ormaru, čisto da me dokrajči. Jedini savet mu je uvek bio samo ’Odrasti’. Pravi je pedagog, zar ne?“ „Roditelji nisu uvek u pravu“, kaže Hedli. „Ponekad je potrebno neko vreme da se to shvati.“ ,,A onda sam se jedne noći probudio“, nastavlja on, „i video ga kako uključuje lampu pored mog kreveta. Siguran sam da je mislio da spavam, u suprotnom to nikada ne bi uradio, ali ja ništa nisam rekao, samo sam ga posmatrao kako je donosi i uključuje i iz nje je sijalo malo plavičasto svetio.“ Hedli se nasmeši. „Znači da se urazumio.“ „Na neki svoj način, valjda“, reče Oliver. „Ali, mislim, sigurno je kupio

lampu ranije tog dana, zar ne? Mogao je da mi je da kada se vratio iz prodavnice ili da je uključi pre nego što sam otišao na spavanje. Ali on je to morao da uradi kada ga niko ne vidi.“ Potom se okrenuo prema njoj i Lledli se zapanji tugom na njegovom licu. „Nisam siguran zašto sam ti ovo ispričao.“ „Zato što sam te pitala“, reče ona jednostavno. On teško uzdahnu i Hedli jasno vide da su mu obrazi crveni. Sedište ispred nje se pomera dok se čovek u njemu meškolji kako bi namestio jastuk na naduvavanje oko vrata. U kabini je tišina i čuje se samo zvuk klimauređaja, tiho šuškanje dok se okreću stranice, poneko kijanje i komešanje putnika koji se trude da izdrže ove poslednje sate leta. Na svakih nekoliko minuta, oseti se mali trzaj turbulencije, kao na brodu koji se ljulja po oluji, i Hedli ponovo pomisli na svoju majku, na one strašne stvari koje joj je rekla u Njujorku. Pogled joj pada na ranac koji joj stoji pored nogu i po ko zna koji put, ona požele da se ne nalaze negde iznad Atlantika i da može ponovo da je pozove. Pored nje, Oliver trlja oči. „Imam sjajnu ideju“, kaže on. „Šta kažeš da pričamo o nečemu drugom umesto o roditeljima?“ Hedli odlučno klimnu glavom. „Može.“ A onda oboje ućutaše. Prolazi minut, onda još jedan i dok pauza sve više raste, oboje počinju da se smeju. „Bojim se da ćemo morati da počnemo da pričamo o vremenu ako ubrzo ne smisliš neku interesantniju temu“, kaže on i Hedli podiže obrve. „Ja da smislim?“ On klimnu glavom. „Ti.“ „U redu“, kaže ona naježivši se čak i pre nego što je iz-govorila ove naredne reči, ah to pitanje je raslo u njoj sada već satima i jedino što je preostalo jeste da ga konačno i postavi: „Imaš li devojku?“ Oliveru se zacrveneše obrazi a osmeh koji je uspela da uhvati dok je spuštao glavu je izluđujuće zagonetan; može da znači, zaključuje Hedli, dve stvari. Većim delom sebe Hedli se pribojava da je to zapravo osmeh milosrđa

zbog kojeg bi trebalo da joj bude manje neprijatno zbog toga što gaje pitala kao i zbog odgovora koji će da usledi; ali ona se pita: da li je možda - ali samo možda - posredi nešto lepše, nekakvo razumevanje, pečat na njihov prećutan dogovor da se nešto dešava između njih, da je ovo nekakav početak. Posle duge pauze, on odmahnu glavom. „Nemam.“ Ovom rečju, Hedli pomisli kako su se jedna vrata otvorila, ali sada kada se to konačno desilo, ona nije baš sigurna kako da nastavi. „Otkud to?“ On sleže ramenima. „Pretpostavljam da još uvek nisam upoznao nekoga sa kim želim da provedem pedeset dve godine.“ „Na Jejlu sigurno ima milion devojaka.“ „Pre će biti pet ili šest hiljada, zapravo.“ „Uglavnom Amerikanke, jel da?“ Oliver se nasmeši a onda se nasloni na stranu zakačivši je pritom malo po ramenom. „Ja volim Amerikanke“, reče on. „Mada se nikada nisam zabavljao sa Amerikankom.“ „To ne spada u tvoje letnje istraživanje?“ On odmahnu glavom. „Ne, osim ako se devojka plaši majoneza, što se, kao što znaš, fino uklapa u moje istraživanje.“ „Da“, reče Hedli sa kezom od uveta do uveta. „I, jesi li imao devojku u srednjoj školi?“ „Jesam, pri kraju. Bila je fina. Prilično je volela igrice i dostavu pice na kućnu adresu.“ „Baš si duhovit“, reče Hedli. „Pa, izgleda da ne možemo svi da iskusimo te vanserijske ljubavi u tako ranom dobu.“ „I šta se desilo sa njom?“ On ponovo vrati glavu na naslon. „Šta se desilo? Pa valjda ono što se uvek desi. Diplomirali smo. Ja sam otišao. Nastavili smo dalje. Šta se desilo sa gospodinom Picom?“ „Radio je još nešto osim što je raznosio pice, znaš?“

„Raznosio je i perece?“ Hedli ga pogleda i naruga se. „Zapravo je raskinuo sa mnom.“ „Zašto?“ Ona uzdahnu, i poče filozofskim glasom. „Ono što se uvek dešava, valjda. Video me kako pričam sa drugim dečkom na košarkaškoj utakmici i spopala ga je ljubomora i tako je raskinuo sa mnom preko mejla.“ „Jao“, reče Oliver. „Vanserijska ljubav na vrhuncu.“ „Tako nešto“, složi se ona okrenuvši se prema njemu koji je gledao pravo u nju. „On je idiot.“ „To je istina“, reče ona. „Kada se osvrnem, oduvek je i bio idiot.“ „I dalje je“, reče Oliver i Hedli mu se nasmeja zahvalno. Upravo kada su raskinuli, Šarlot je zvala - kao da je znala - i insistirala da povede nekog dečka na venčanje. „Nemaju svi svog para“, objasnila joj je, „ali mislili smo da bi ti bilo zabavnije kada bi povela nekoga sa sobom.“ „Nema veze“, rekla je Hedli. „Biče mi dobro i ovako.“ „Ne, zaista“, insistirala je Šarlot potpuno nesvesna tona na kojem joj se Hedli obraća. „To uopšte neće biti problem. Osim toga“, rekla je spustivši glas na zaverenički ton, „čula sam da imaš dečka.“ Zapravo, Mičel je raskinuo sa njom samo tri dana ranije i drama raskida ju je i dalje pratila na hodnicima škole sa upornošću nekog nepobedivog čudovišta. Bilo je to nešto o čemu ona zapravo nije htela da priča ni sa drugaricama, a kamoli sa budućom maćehom koju ni-kada nije ni upoznala. „Nisi dobro ćula“, rekla je Hedli odsečno. „Biće mi lepo i da dođem solo.“ Istina je da čak i da su bili zajedno, venčanje njenog oca je poslednje mesto na koje bi ikada bilo koga povela. Činjenica da mora da provede celo veče u očajnoj haljini za deveruše posmatrajući gomilu odraslih kako njišu kukovima bilo bi previše i za nju samu; društvo bi samo pogoršalo celu stvar. Potencijal za blam zbog tuđih postupaka je visok do neba: tata i Šarlot se ljube usred čaša koje se kuckaju, guraju tortu jedno drugom u usta, drže

previše patetične govore. Hedli se seća kako je, kada je Šarlot rekla da može da povede još nekoga sa sobom, pomislila kako ne postoji niko na svetu koga toliko mrzi da bi ga povela sa sobom. Ali sad, dok gleda Olivera, ona se pita da li je pogrešila. Pita se da li na svetu zapravo postoji neko ko joj se dovoljno sviđa, da ne postoji niko pored koga joj je dovoljno opušteno da bi dozvolila da prisustvuje ovoj nepravednoj prekretnici, ovom užasavajućem događaju. Na njeno iznenađenje, pred očima joj se javlja slika Olivera u smokingu kako stoji pored vrata u holu banketne sale i koliko god smešno zvučalo - za goste čak nisu ni obavezna svečana odela - od te pomisli počinje da joj igra u stomaku. Ona guta knedlu i trepnuvši, pokuša da odagna tu misao. Pored nje, Oliver pogleda onu staricu koja i dalje neujednačeno hrče, grčeći usta na svakih nekoliko minuta. „Ja moram do toaleta“, kaže on i Hedli klimnu glavom. „I ja. Mislim da ćemo moći da se provučemo pored nje.“ On otkopčava svoj pojas i nekako ustaje u grču udarivši u sedište ispred sebe čime izaziva namrgođen pogled žene koja tu sedi. Hedli ga posmatra kako pokušava da preskoči onu staricu a da je ne probudi i kada su oboje uspeli da se izvuku, ona kreće za njim prema zadnjem delu aviona. Stjuardesa koja dokono sedi na pomoćnom sedištu podiže pogled sa časopisa koji čita. Iznad oba toaleta sija lampica ZAUZETO i Hedli i Oliver stoje u malom prostoru ispred. Dovoljno su blizi da ona može da oseti miris njegove košulje, njegov dah koji i dalje miriše na viski; nisu toliko blizu da se zapravo dodiruju ali ona oseća kako je dlačice na njegovim rukama golicaju i nju odjednom obuzima želja da ga uhvati za ruku. Ona podiže glavu i vidi da je on gleda sa istim izrazom lica kao i malopre kada se probudila i podigla glavu sa njegovog ramena. Nijedno od njih dvoje se ne pomera niti govori; samo stoje tu i gledaju se u tami dok im pod nogama motori aviona zuje. Njoj pada na pamet - mada sumnja, ne veruje da će je on možda poljubiti i ona mu prilazi samo milimetar bliže dok joj srce preskače u grudima. Njegova ruka očeša se o njenu i ona to oseti kao udar struje koji poče da joj se penje uz kičmu. Na njeno iznenađenje, Oliver se ne odmiče; umesto toga, stavlja ruku u njenu kao da ne želi da se ona pomeri od

njega a onda i nežno poče da je privlači prema sebi. Kao da su potpuno sami - nema kapetana ni posade, nema redova pospanih putnika koji se protežu duž celog aviona - Hedli duboko udahnu i podiže pogled prema njemu. Ali u tom trenutku jedna vrata iznenada se otvaraju i jarka svetlost ih zaslepljuje. Iz toaleta izlazi jedan dečak vukući za sobom traku toalet-papira na crvenoj cipelici. I tek tako, trenutak nestade.

Sedmo poglavlje

04:02 PO ISTOČNOM VREMENU 09:02 SREDNJE VREME PO GRINIČU Hedli se odjednom budi, potpuno nesvesna da je opet spavala. U kabini je još uvek uglavnom mračno, ali se po obodima prozora već vidi dnevna svetlost i ljudi počinju da se pomeraju, zevajući, protežući se i pružajući poslužavnike sa ostacima hrskave slanine i jaja stjuardesama koje izgledaju neverovatno odmorne i zapanjujuće sveže posle jednog tako dugačkog puta. Ovog puta, Oliver spava na njenom ramenu dok Hedli sedi prikleštena. Kada njen pokušaj da ostane potpuno nepomična zapravo dovodi do malog grčevitog trzaja zbog kojeg je morala da pomeri ruku, on poskoči kao da gaje udarila struja. „Izvini“, rekoše oboje u isti glas a onda Hedli i ponovi: „Izvini.“ Oliver protrlja oči kao dečak koji se prenuo iz košmara, a onda je pogleda trepćući, i to čak malo previše dugo. Hedli pokuša da ne shvati to lično ali zna da sigurno izgleda strašno ovog jutra. Pre toga, dok je stajala u malom toaletu gde se ogledala u još manjem ogledalu, iznenadila se kada je videla koliko je bleda, koliko su joj oči naduvene od ustajalog vazduha i velikog pritiska. U čudu je gledala svoj odraz čudeći se što Oliver uopšte i troši vreme na nju. Ona obično nije bila jedna od onih devojaka koje preterano paze na frizuru i šminku i nije imala običaj da provodi mnogo vremena pred ogledalom, ali bila je sitna i plava i dovoljno lepa za standarde momaka iz škole. Ipak, odraz u ogledalu nekako je bio strašan a to je bilo pre nego što je zaspala drugi put. Hedli se plaši da zamisli kako li tek sad izgleda. Svaki

delić tela joj je umoran i oči je peku; pored kragne na košulji joj stoji fleka i gotovo se plaši da zamisli na šta li joj liči kosa. Ali i Oliver je nekako drugačiji; čudno je videti ga po dnevnoj svetlosti, kao kada prebacite kanal na visoku definiciju. U očima mu se i dalje vidi umor a između obraza i slepoočnice stoji mu jedna linija gde je bio naslonjen na Hedlinu košulju. Ali ima tu još nešto; bled je i umoran i iscrpljen, oči su mu nekako crvenkaste a pogled dalek. On se proteže a onda i namršti gledajući na sat. „Još malo.“ Hedli klimnu glavom srećna jer stižu na vreme, mada jednim delom sebe ne može da se odupre želji da let po-traje duže. Uprkos svemu - gužvama u avionu i tesnim sedištima, čudnim mirisima koji već neko vreme struje goredole niz kabinu - ona nije baš spremna da siđe iz aviona gde joj je bilo tako lako da ćaska, da zaboravi na sve što je ostavila iza sebe i na sve što je tek čeka. Čovek na sedištu ispred njih naglo podiže roletnu i snop svetlosti - tako prodorno bele da Hedli mora da zakloni oči - prosipa se svuda oko njih, razbijajući mrak, spirajući sve ono što je ostalo od sinoćne magije. Hedli poseže za zastorom na svom prozoru jer čarolije sada više zvanično nema. Napolju, nebo je zaslepljujuće plavo, prošarano oblacima kao filovana torta. Nakon toliko sati provedenih u mraku, oči je gotovo bole od toliko svetlosti. U Njujorku je samo četiri sata ujutru i kada se pilot oglasio preko razglasa, zvučao je nekako previše veselo za tako sitne jutarnje sate. „Pa, ljudi“, kaže on, „slećemo na Hitrou. Izgleda daje u Londonu lepo vreme; dvadeset dva stepena, uglavnom sunačno sa mogućom kišom u kasnijim časovima. Slećemo za ne više od dvadeset minuta pa vas molim da vežete pojaseve. Bilo je zadovoljstvo leteti sa vama i želim vam prijatan boravak u Engleskoj.“ Hedli se okreće prema Oliveru. „Koliko je to u farenhajtima?“ „Toplo“, kaže on i u tom trenutku je i njoj samoj toplo; možda zbog prognoze a možda i zbog sunca koje se probija kroz prozor ili možda prosto zbog blizine tog dečka pored nje u izgužvanoj košulji i sa zajapurenim

obrazima. Ona se proteže da dohvati ručku na klima-uređaju iznad sebe, pomeri je skroz levo i zatvori oči kako bi uživala u tankom naletu hladnog vazduha. „Pa“, reče on krčkajući jedan po jedan prst. „Pa.“ Oboje se pogledaše kradomice i zbog nečega na nje-govom licu - zbog te nesigurnosti koju i sama oseća - Hedli oseti da će zaplakati. Ne postoji prava razlika iz-među onoga sinoć i ovoga sada, naravno - osim što više nije mrak ali bez obzira, sve deluje strašno drugačije. Ona razmišlja o tome kako su stajali zajedno ispred toaleta, kako je delovalo kao da su na pragu nečega, na pragu svega, kao da se ceo svet menjao dok su oni stajali jedno blizu drugog u mraku. A sada ih eto tu, kao dva ljubazna stranca, kao da je samo sanjala sve ostalo. Ona požele da mogu da krenu ponovo natrag, da se vrate istim putem, da stignu noć koja je iza njih. „Da li je moguće“, kaže ona njemu stegnuto, reč po reč, „da smo sinoć iscrpli sve teme za razgovor?“ „Nikako“, reče Oliver i način na koji je to izgovorio, sa poluosmehom, toplim glasom, razveza čvor u Hedlinom stomaku. „Nismo čak stigli do onih bitnih stvari.“ „Kao na primer?“ pita ona trudeći se da joj se na licu ne vidi da joj je laknulo. „Kao na primer zbog čega je Dikens odličan pisac?“ „Ne“, kaže on. „Pre sam mislio na priču o tome kako su koale na rubu istrebljenja ili činjenicu da Venecija tone.“ Tu zastaje, čekajući da se ova rečenica slegne i kako Hedli i dalje ćuti, on lupi sebe po kolenu. „Tone! Ceo grad! Možeš li da veruješ?“ Ona se mršti kao bajagi ozbiljna. „To stvarno zvuči bitno.“ „I jeste bitno“, nastavlja Oliver. ,,A da ne pominjem stopu emisije štetnih gasova posle ovog leta. Ili razliku između krokodila i aligatora. Ili najduži zabeleženi let kokoške.“ „Molim te, nemoj mi reći da stvarno znaš to.“ „Trinaest sekundi“, reče on nagnuvši se preko nje da pogleda kroz prozor. „Ovo je potpuna propast. Još

malo slećemo na Hitrou a još nismo diskutovali o letećim kokoškama.“ Onda lupnu prstom po prozoru. „Vidiš ove oblake?“ „Kako da ih ne vidim?“ reče Hedli; avion je sada već gotovo usred magle a sivi oblaci sve su bliže prozoru dok avion ponire sve niže. „Ovo su ti kumulusi. Jesi li znala to?“ „Sigurna sam da bi trebalo da znam.“ „Oni su najbolji.“ „Kako to?“ „Jer oni izgledaju onako kako oblaci i treba da izgledaju, onako kao što si crtala oblake kada si bila mala. Što je baš lepo, zar ne? Mislim, sunce uopšte ne izgleda onako kao što si ga crtala kad si bila dete.“ „Kao točak sa šiljcima?“ „Upravo. A moja porodica svakako nije izgledala onako kao što sam je crtao.“ „Kao čiča Gliše?“ „Nemoj da si nepravedna“, kaže on. „Nisam baš bio toliko loš. Imali su šake i stopala.“ „Koji su izgledali kao rukavice sa spojenim prstima?“ „Ali to je lepo, zar ne? Kada se nešto tako poklapa?“ Onda klimnu glavom uz zadovoljan smešak. „Kumulusi. Najbolji oblaci ikada.“ Hedli sleže ramenima. „Nisam nikada razmišljala o tome.“ „Pa, eto vidiš“, kaže Oliver. „Imamo još mnogo toga za priču. Tek smo počeli.“ Kroz prozor se vide oblaci kako se proređuju i avion se polako spušta u srebrnkasto nebo ispod. Hedli oseća iracionalno olakšanje pri pogledu na sve bližu zemlju koja je i dalje dovoljno daleko, samo jedan prekrivač sazdan od polja i zgrada bez oblika dok pored njih poput sivih končića, prolaze jedva vidljivi putevi. Oliver zevnu i nasloni glavu pozadi. „Verovatno je trebalo više da spavamo“, reče on. „Ja sam prilično izmrcvaren.“

Hedli ga samo belo pogleda. „Iscrpljen sam, što bi vi Amerikanci rekli“, reče on tiho izgovorivši samoglasnike i povisivši ton za oktavu kako bi zvučao više američki mada mu je naglasak nekako zazvučao blago južnjački. „Imam osećaj kao da sam na nekom kursu stranog jezika.“ „Naučite da govorite britanski engleski za samo sedam sati!“ reče Oliver kao u pravoj reklami. „Ko bi poverovao u takvu reklamu?“ „Propagandni program“, reče ona prevrnuvši očima. ,,Ko bi poverovao u takav propagandni program? Mora imati američki prizvuk.“ Ali Oliver se samo iskezi. „Vidiš koliko si toga već naučila?“ Gotovo da su zaboravili na staricu pored njih koja je toliko dugo spavala da ih je zapravo odsustvo njenog prigušenog hrkanja prenulo. „Jesam li nešto propustila?“ upita ona zavlačeći ruku u torbu iz koje oprezno izvadi svoje naočare, kapi za oči i malo pakovanje bombona. „Još malo stižemo“, kaže joj Hedli. „Ali imate sreće što ste spavali. Bio je ovo prilično dug let.“ „Jeste“, reče Oliver ali Hedli čuje smešak u njegovom glasu iako on ne gleda u nju. „Kao da je trajao čitavu večnost.“ Starica se zaustavlja držeći naočare između palca i kažiprsta i nasmeja im se od uveta do uveta. „Rekoh vam ja“, reče ona prosto a potom se i vrati brljanju po torbi. Hedli, potpuno shvativši značenje njegove izjave, izbegava Oliverov znatiželjan pogled dok stjuardese poslednji put obilaze putnike podsećajući ih da ponovo podignu sedišta, vežu sigurnosni pojas i sklone torbe. „Izgleda da smo čak i poranili nekoliko minuta“, reče Oliver. „Pod uslovom da na carini ne bude potpuni košmar, stići ćeš na vreme. Gde je venčanje?“ Hedli se naginje i ponovo vadi knjigu iz torbe izvlačeći pozivnicu koju ju je u nju stavila kako se ne bi izgužvala. „Hotel Kensigton Arms“, reče. „Zvuči grandiozno.“

Oliver se naginje da pogleda elegantna slova na pozivnici krem boje. „Tu je prijem“, reče on pokazujući prstom na gornji deo. „Venčanje je u Crkvi Svete Varnave.“ „Da li je to blizu?“ „Aerodroma?“ On odmahnu glavom. „Nije baš. Ali zapravo ništa i nije. Stići ćeš ako požuriš.“ ,,A gde ti ideš?“ On procedi kroz zube: ,,U Padington.“ „Gde je to?“ „Blizu moje kuće“, reče on. „Zapadni London.“ „Zvuči fino“, reče ona ali on se nije nasmešio. „U tu smo crkvu odlazili dok sam bio mali“, reče on. „Nisam bio tamo godinama. Uvek su me grdili što se penjem na statuu Bogorodice koja je ispred crkve.“ „Lepo“, kaže Hedli vraćajući pozivnicu natrag u knjigu koju je posle i malo grubo zaklopila zbog čega se Oliver trznuo. On je posmatra kako gura knjigu u torbu. „I hoćeš li je ipak vratiti?“ „Ne znam“, reče ona iskreno. „Verovatno.“ On razmišlja o tome nekoliko trenutaka. „Hoćeš li barem sačekati da se završi venčanje?“ Hedli nije to planirala. Zapravo, zamišljala je sebe kako maršira pravo do njega pre venčanja i daje mu knjigu, revoltirano, trijumfalno. Ta knjiga je jedino što joj je dao od kada je otišao - jedino što joj je zaista dao lično a ne poslao poštom u vidu poklona za rođendan ili Božić - i baš joj se činilo da će joj to direktno vraćanje prijati. Ako su je već naterali da prisustvuje njegovom glupom venčanju onda će barem ona to da uradi u svom stilu. Ali Oliver je posmatra ozbiljan i njoj je nekako nepri-jatno zbog tih njegovih očiju punih nade. Drhtavim glasom, ona reče „Razmisliću“, a onda još i dodade: „Možda uopšte i ne stignem tamo na vreme.“

Oboje gledaju kroz prozor da vide kako napreduju i Hedli oseća nalet panike; ne od samog sletanja već od svega što to sletanje sa sobom nosi. Kroz prozor se vidi tlo koje im grabi u susret - odjednom tako jasno, vide se crkve, ograde i restorani, čak i poneka ovčica tu i tamo na nekoj zabačenoj poljani i sve to postaje joj sve bliže i bliže i Hedli čvrsto drži svoj pojas kao da će se avion srušiti a ne sleteti. Točkovi sleću na zemlju uz jedan poskok, onda još dva sve dok ih brzina sletanja nije čvrsto zakucala na pistu po kojoj su krenuli kao ispaljen pampur, sve okolo hukće, brunda i bruji i inercija je toliko jaka da se Hedli pita da li će se uopšte i zaustaviti. Ali ipak se zaustavljaju, naravno, i sve je ponovo tiho; nakon puta pri brzini od 800 kilometara na čas tokom čitavih sedam sati, sada počinju da mile ka izlazu krećući se lagano brzinom prikolice. Njihova pista spojena je sa ostalim kao u nekom ogromnom lavirintu sve dok ih u potpunosti nije opkolila betonska platforma čiji se kraj ne može videti na kojima su jedino kontrolni tornjevi i redovi aviona kao i ogroman nezgrapan terminal koji pust stoji pod sivim nebom. Znači, ovo je London, pomisli ona u sebi. Oliver joj je i dalje iza leđa ali ona kao omađijana samo gleda kroz prozor, nemoćna da se okrene i pogleda ga iz neobjašnjivih razloga. Dok se avion zaustavlja ona vidi kako ih rampa već spremno čeka i avion se graciozno zakači na nju uz malo podrhtavanje. Ali čak i kada su se čvrsto zaustavili, kada su se motori ugasili i znakovi sa natpisom „vežite pojas“ isključili uz karakterističan zvuk, Hedli se i dalje ne pomera. Iza sebe čuje kolektivno komešanje putnika koji kupe svoje stvari i Oliver čeka nekoliko trenutaka a potom je i nežno dodirnu po ruci. Ona se trže. „Spremna?“ upita on i ona mu odmahnu glavom, i to jedva, ali dovoljno da izazove njegov osmeh. „Ni ja“, reče on iskreno i ustade. Taman kada je na njih došao red da ustanu sa sedišta, Oliver izvadi ružičastu novčanicu iz džepa. Stavi je ne sedište koje je bilo njegovo poslednjih sedam sati i ostavi je tako nepomičnu, gotovo i neprimetnu zbog šarenog desena na tkanini sedišta.

„Zašto to radiš?“ upita Hedli. „Za viski, sećaš se?“ ,,A, da“, reče ona škiljeći u nju. „Mada, ne verujem da je koštao dvadeset funti.“ On sleže ramenima. „Kamata na krađu.“ ,,A šta ako je neko uzme?“ Oliver se saže i uzevši oba kraja pojasa, zakači ih preko novčanice kako bi bila ušuškana. „Eto“, reče izmaknuvši se da se divi svom delu. „Bezbednost na prvom mestu.“ Ispred njih, ona starica malenim koracima kreće ka izlazu a onda i zastaje da pogleda u pregrade iznad njih. Oliver joj brzo pritiče u pomoć ignorišući ljude u redu iza njih i spušta joj zgnječen kofer a potom i strpljivo čeka da se ona pripremi za izlazak iz aviona. „Hvala ti“, reče ona uz širok osmeh. „Mnogo si fin.“ Kreće ka izlazu, onda zastaje, kao da je nešto zaboravila, i okreće se. „Podsećaš me na mog supruga“, kaže ona Oliveru koji odmahuje glavom negodujući. Starica se opet okrete i u seriji malih pokreta, nogu pred nogu, kao mala kazaljka na satu kada se napokon usmerila u pravom smeru, poče sporo da ide ka izlazu ostavivši njih dvoje iza sebe. „Nadam se da je to bio kompliment“, reče Oliver pomalo sramežljivo. „Pedeset dve godine je u braku sa njim“, podseti ga Hedli. On je pogleda krajem oka dok se saginjala da uzme kofer. „Mislio sam da ne veruješ u brak.“ „I ne verujem“, reče ona krenuvši ka izlazu. Kada je uspeo da je stigne napolju, oboje kretoše dalje ćutke i Hedli poče da oseća kako se ono što sledi neumitno približava: trenutak kada će morati da se oproste. I prvi put posle toliko sati, ona se odjednom postide. Pored nje, Oliver se propinje kako bi video gde je carina, već spreman na sledeće dešavanje, spreman da krene dalje. Jer tako je to sa avionima. Podeliš naslon za ruke sa nekim na nekoliko sati. Razmenite životne priče, zanimljivu

anegdotu ili dve, možda čak i neki vic. Pričate o vremenu i kritikujete lošu hranu. Slušate tu osobu kako hrče. I onda se oprostite. Pa zašto onda ona nije spremna za ovaj sledeći deo? Trebalo bi da brine oko toga da li će uhvatiti taksi i stići do crkve na vreme, oko toga što će videti tatu po-novo i upoznati Šarlot. Ali ona umesto toga misli samo o Oliveru i ta činjenica - to što shvata da ne želi da se oprosti od njega - odjednom dovodi sve u pitanje. Šta ako je ona sve ovo pogrešno shvatila? Šta ako to nije ono što je ona mislila? I sve je već drugačije. Oliver joj je već kilometrima daleko. Kada stižu do kraja hodnika, staju na začelje jednog dugačkog reda u kojem stoje njihovi saputnici sa torbama pored sebe, neumorni i pričljivi. Ona spušta ranac i podseća se šta je sve spakovala u njega pokušavajući da se seti da li je ubacila i neku olovku koja bi joj koristila da zapiše broj telefona ili imejl adresu, nekakav podatak o njemu, polisu osiguranja od zaborava. Ali u sebi je sleđena, osujećena svojom nemoći da kaže bilo šta što neće zvučati barem malo očajnički. Oliver zeva i proteže se, diže ruke u vazduh i izvija leđa a potom i spušta lakat na njeno rame, opušteno, kao da mu je ona oslonac. Ali težina njegove ruke je taman dovoljna da je izbaci iz takta i ona proguta knedlu a potom i podiže pogled gore na njega, nesvakidašnje usplahirena. „Uzimaš taksi?“ upita ona na šta on odmahnu glavom sklonivši ruku sa nje. „Podzemnu“, reče. „Blizu je.“ Hedli se upita da li to znači daje blizu crkve ili njegove kuće, da li će on prvo da ode kući da se istušira i presvuče ili će da ode pravo na venčanje. Mrzi to što neće saznati. Kao da joj je poslednji dan škole, poslednje veče u letnjem kampu, kao da sve naglo i vrtoglavo prestaje. Na njeno iznenađenje, on joj se unosi u lice, trepće i prstom joj nežno prelazi preko obraza. „Trepavica“, reče briskajući palac kako bi je sklonio.

,,A da zamislim želju?“ „Zamislio sam ja umesto tebe“, reče on sa tako vragolastim osmehom da joj je srce preskočilo. Da li je moguće da ga poznaje samo deset sati? „Poželeo sam da brzo prođemo carinu“, reče on. ,,U suprotnom, nemaš šanse da stigneš.“ Hedli baca pogled na sat na zidu iznad njih i shvata daje on u pravu; već je 10:08, ima još nešto manje od dva sata pre početka venčanja. A eto ti nje tu, zaglavljene na carini, čupave kose i haljine zgužvane u torbi. Ona pokušava da zamisli sebe kako ide ka oltaru ali ta slika joj se nikako ne poklapa sa njenim trenutnim stanjem. Ona uzdahnu. „Da li ovo obično dugo traje?“ „Ne sad kada sam zamislio želju“, reče Oliver a onda, kao od šale, red počinje da se pomera. On je pobednički pogleda i pođe napred a Hedli, odmahujući glavom, krete polako za njim. „Znači samo to je bilo dovoljno, mogao si da poželiš i milion dolara?“ „Milion funti“, reče on. „Sada si u Londonu. I ne. Ko bi još hteo da se bakće sa porezima?“ „Kojim porezima?“ „Na tih milion funti. Osamdeset osam procenata toga bi verovatno otišlo direktno kraljici u džep.“ Hedli ga čudno pogleda. „Osamdeset osam posto?“ „Brojke nikad ne lažu“, reče on uz kez. U trenutku kada stižu do dela gde se red grana, dočekuje ih namrgođeni carinik u plavoj uniformi naslonjen na metalnu ogradu pokazujući na znak na kojem piše gde ko treba da ode. „Evropska unija desno, svi ostali levo“, ponavlja on iznova i iznova tankim i piskavim glasom koji jedva i đa se čuje od žamora. „Evropska unija desno...“ Hedli i Oliver se pogledaše i sva njena neverica u tom trenutku nestaje.

Jer dokaz je tu na njegovom licu, očigledno je da se na trenutak i na njemu vidi to oklevanje jer ni on ne želi da se rastanu. Stoje tu nekoliko trenutaka, nekoliko predugačkih trenutaka, kao da prolazi večnost, nijedno ne želi da ode, ljudi prolaze pored njih kao voda pored stena. „Gospodine“, kaže carinik zaustavivši se usred svoje bajalice i stavi ruku na Olivera ne bi li ga pogurao na-pred, ne bi li ga oterao. „Zamoliću vas da nastavite kako ne biste zadržavali red.“ „Samo jedan minut...“ poče Oliver ali ga ovaj prekide. „Odmah, gospodine“, reče on poguravši ga malo jače. Neka žena sa uplakanom bebom pokušava da se progura pored Hedli, gura je napred i ona nemajući kud, pušta gomili daje nosi. Ali i pre nego što se pomerila, nečija ruka je hvata i Oliver staje pored nje. Gleda je, čvrsto je drži i, pre nego što je i uspela da se uspaniči, pre nego što je i uspela da shvati šta se dešava, samo je čula njegov glas „Ma neka ide život“ i baš tad, on se saže i poljubi je. Red prolazi pored njih i carinik popušta uz zvuk negodovanja, ali Hedli ništa ne primećuje; ona samo drži Olivera za košulju, uplašena da je bujica ljudi ne odvoji od njega ali njegova ruka čvrsto stoji na njenim leđima dok je ljubi, i iskreno govoreći, Hedli se u životu nije osetila toliko bezbedno. Usne su mu meke i slane od pereca koje su maločas pojeli i ona zatvara oči - na samo jedan tren - i svet oko nje nestaje. On se izmiče uz osmeh ali ona je previše omamljena za reči. Malo se zanela unazad dok je carinik već uhvatio Olivera i počeo da ga gura u drugom smeru prevrćući očima. „Nećete završti u različitim državama, pobogu“, promrmlja on. Betonska pregrada koja deli dva reda se sve više približava i Oliver diže ruku da joj mahne i dalje sa kezom od uveta do uveta. U trenutku, Hedli shvata da neće moći da ga vidi ali uspeva u tom trenutku i uzvraća mu mahanjem. On joj pokazuje prstom napred i ona klimnu glavom nadajući se da to znači da će se videti ispred, a zatim on nestade. Nemajući kud, ona osta da čeka u redu, držeći pasoš u ruci, i dalje osećajući poljubac na svojim usnama. Stavlja ruku na grudi ne bi li smirila lupanje srca.

Ali ubrzo shvata da se Oliverova želja neće ispuniti; red u kojem stoji uopšte se ne pomera i tako u sendviču između uplakane bebe i ogromnog čoveka u teksas-košulji, Hedli je nestrpljiva kao nikada u životu. Pogled joj luta od sata do zida iza kojeg je Oliver nestao i odbrojava minute sa grozničavim nestrpljenjem, cupka i meškolji se, vrpolji se i uzdiše. Kada konačno dolazi na red, praktično je poletela na šalter i gurnula pasoš službenici. „Posao ili zadovoljstvo?“ upita je žena gledajući u mali formular i Hedli malo okleva jer joj nijedan odgovor ne odgovara. Odlučuje se za zadovoljstvo - mada očevo veličanje teško da spada u tu kategoriju - a onda kao iz topa odgovori na ostala pitanja i žena za šalterom je sumnjičavo pogleda a potom i lupi pečat na jednu od mnogih praznih stranica Hedlinog pasoša. Kofer joj se njiše sa jedne na drugu stranu dok trči pored pulta za registraciju putnika ka holu za preuzimanje prtljaga odlučivši da se jabuka koju je zgrabila iz frižidera pre polaska verovatno ne računa u zabranjene predmete. Sati je 10:42 i ako ne bude uhvatila taksi u narednih nekoliko minuta, postoje velike šanse da neće stići na venčanje. Ali nju to još uvek ne brine. U glavi joj je samo Oliver i kada ponovo dospeva do hola za preuzimanje prtljaga - okružena gomilom ljudi načičkanih iza crne vrpce držeći natpise sa imenima prijatelja i porodice - njeno srce se slama. Prostor je ogroman, desetine vrteški sa koferima jar-kih boja i svuda oko njih na stotine i stotine ljudi, i svi nešto traže: nekoga ili prevoz ili smernice, odeljenje za izgubljene stvari. Hedli se vrti ukrug, koferi kao da su teški sto kilograma, košulja joj se lepi za leđa, kosa joj pada preko očiju. Ima tu dece i penzionera, vozača limuzina i službenika aerodroma, neki tip sa keceljom Starbaksa i tri monaha u crvenim odorama. Milion ljudi, reklo bi se, a niko od njih Oliver. Ona se naslanja na zid i spušta stvari zaboravljajući čak i na to da će joj izgaziti sav prtljag. Um joj je pre-plavljen mogućim situacijama. Zapravo svašta može biti po sredi. Možda je ostao u redu. Možda su ga zadržali na carini. Možda je završio mnogo pre nje i pretpostavio d a je ona ta koja je

otišla. Možda su se mimoišli a da nisu ni primetili jedno drugo. A možda je prosto otišao. Ali ona ipak čeka. Ogromni sat iznad tabele sa rasporedom polazaka prekorava je i Hedli pokušava da odagna sve veću paniku koja počinje da raste u njoj. Kako je mogao tek tako da ode? Ili je poljubac trebalo da bude znak rastanka? Ali ipak, posle svih tih sati provedenih sa njim, svih onih zajedničkih trenutaka, kako je moguće da je to to? Ona shvata da čak ne zna ni kako se on preziva. Poslednje mesto na koje trenutno želi da ode je venčanje. Gotovo da oseća kako joj nestaju i poslednji atomi snage, kao kada voda ističe iz cevi. Ali kako minuti prolaze, sve joj je teže da zanemari činjenicu da neće stići na venčanje. Uz napor, ona se odvaja od zida ne bi li još jednom bacila pogled okolo, noge je bole dok užurbano ide preko terminala; ali od Olivera, njegove plave majice i čupave kose, nema ni traga. I tako, kako više ništa nije moglo da se uradi, Hedli konačno izlazi kroz klizna vrata na sivu maglu Londona zahvalna barem suncu jer nije imalo toliko drskosti da se pojavi ovog jutra.

Osmo poglavlje

05:48 PO ISTOČNOM VREMENU 10:48 SREDNJE VREME PO GRINIČU Red ljudi koji čekaju taksi je gotovo nestvarno dugačak i Heldi mrzvoljno vuče kofer pokraj reda gde staje iza porodice preglasnih Amerikanaca u istim crvenim majicama. Ispostavilo se da je na Hitrouu isto tako gužva kao i na njujorškom aerodromu, mada ovde nemaju izgovor u vidu Dana državnosti, i ona skrušeno čeka u redu koji mili dok manjak ispavanosti konačno počinje da uzima danak. Sve joj je mutno dok joj se pogled pruža preko reda ispred nje, preko autobusa sve do crnih taksija koji čekaju, mirno i u tišini, kao da se radi o sahrani. „Sigurno nije gore nego u Njujorku“, rekla je ona ranije kada ju je Oliver upozorio na Hitrouu ali ona je samo odmahnula glavom. „To ti je logistički košmar nesagledivih proporcija“, opisao joj je on i, naravno, bio je u pravu. Ona malo prodrma glavom, kao da hoće da istrese vodu iz ušiju. Otišao je, reče ona sebi opet. Prosto i jednostavno. Ali svejedno, ona se ne odaljava previše od terminala opirući se želji da se okrene i potraži ga još jednom. Neko joj je jednom rekao da postoji jednačina kojom može da se izračuna koliko je vremena potrebno da se preboli voljena osoba, da je to zapravo pola vremena od onoga koliko ste bili zajedno. Hedli nije sigurna u tačnost te računice koja je krajnje jednostavna za nešto toliko komplikovano kao što je slomljeno srce. Na kraju krajeva, njeni roditelji su bili u braku dvadeset godina a tati je bilo dovoljno svega nekoliko meseci da se zaljubi u drugu. I kada je Mičel šutnuo Hedli posle čitava četiri meseca, njoj je bilo potrebno

svega deset dana da potpuno raskrsti sa njim. Ipak, činjenica daje sa Oliverom provela samo nekoliko sati uliva joj sigurnost jer to znači da će joj se taj čvor u grudima razvezati do kraja dana, najkasnije. Kada napokon dolazi na red, počinje da brlja po torbi tražeći adresu crkve dok taksista - jedan sitan čovek sa bradom toliko dugačkom i belom da izgleda kao baštenski patuljak - grubo ubacuje njen kofer u prtljažnik bez ijedne reči i nastavlja da blebeće u bežičnu slušalicu telefona koja mu je pričvršćena za uvo. Još jednom, Hedli se trudi da ne razmišlja o stanju u kojem se nalazi haljina koju će ubrzo morati da obuče. Daje adresu taksisti i on se vraća u kola kao da ona nije tu. „Koliko je vremena potrebno do tamo?“ upita ga sedajući na zadnje sedište i on prekide da čavrlja na telefon taman dovoljno dugo da uspe grohotom da se nasmeje. „Prilično“, reče i ubaci se u kolonu vozila koja jedva i da se pomerala. „Divno“, reče Hedli sebi u bradu. Kroz prozor se vidi grad skriven iza paučinastog sloja izmaglice i kiše. Na sve okolo kao da se spustila neka siva magla i, čak iako će venčanje biti održano unutra, Hedli se za trenutak sažali na Šarlot; svako bi bio razočaran da mu je ovakvo vreme na dan svadbe, čak iako je Šarlot Britanka koja je provela čitav život prihvatajući činjenicu da ne treba da se nada drugačijem. Uvek postoji onaj mali tračak nade da će baš taj dan - tvoj dan - biti drugačiji. Kada se taksi uključio na auto-put, niske zgradice koje su se do tada mogle videti prerastoše u uske kuće od cigle, spojene jedna uz drugu posvuda okružene vretenastim antenama i zatrpanim baštama. Hedli požele da upita taksistu da li je i ovo London ili samo predgrađe, ali nekako joj se učini da on nije raspoložen za ulogu turističkog vodiča. Da je Oliver ovde, bez sumnje bi joj pričao priče o svemu pored čega bi prošli, mada bi tu sigurno bilo i nekog fantaziranja i preuveličavanja kako joj pažnja ne bi popustila, kako bi je ostavio u neizvesnosti da li je sve to zaista tako. U avionu joj je pričao o porodičnim putovanjima u Južnu Afriku,

Argentinu i Indiju i Hedli ga je skrštenih ruku slušala želeći da je na putu ka nekom takvom mestu. To i nije delovalo kao neki prevelik put iz pozicije u kojoj je u tom trenutku bila. Gore u avionu bilo je lako zamisliti kako njih dvoje idu negde zajedno. „I gde ti je bilo najlepše?“ pitala je. „Od svih mesta u kojima si bio?“ On kao da je malo razmišljao dok ga jedna jamica na obrazu nije odala. ,,U Konektikatu.“ Hedli se na to nasmejala. „Kako da ne“, rekla je. ,,Ko bi još hteo da ide u Buenos Ajres kada može da ide u Nju Hejven?“ „A tebi?“ „Na Aljasci, verovatno. Ili na Havajima.“ Oliveru se ovo svidelo. „Nije loše. Dve najzabačenije države u Severnoj Americi.“ „Zapravo sam bila svuda osim u jednoj.“ „Zezaš.“ Hedli je odmahnula glavom. „Ne, dosta smo putovali porodično dok sam bila mala.“ „I vozili ste se do Havaja? Kako je bilo?“ Ona se iskezila. „Zapravo, odlučili smo da je bolje da tamo odemo avionom.“ „I u kojoj nisi bila?“ ,,U Severnoj Dakoti.“ „Otkud to?“ Ona sleže ramenima. „Prosto nismo stigli, valjda.“ „Pitam se koliko je sati vožnje potrebno iz Konektikata do Severne Dakote?“ Hedli se nasmejala. „Umeš li ti uopšte da voziš desnom stranom?“ „Umem“, rekao je Oliver pogledavši je kao bajagi besno. „Znam da je šokantno pomisliti da umem da vozim pravom stranom ali zapravo mi veoma dobro ide. Videćeš kada jednog dana krenemo u Severnu Dakotu.“

„Jedva čekam“, rekla je Hedli podsećajući sebe da je to samo šala. Ipak, pomisao na njih dvoje kako zajedno prolaze državom, slušaju muziku i posmatraju horizont bila je dovoljna da joj izmami osmeh. „A gde bi najviše volela da odeš izvan američkog kontinenta?“ pitao je. „Znam daje apsurdno pomisliti da postoji neko mesto koje je lepše od, recimo, Nju Džersija, ali...“ „Zapravo, ovo mi je sada prvi put da putujem negde izvan Amerike.“ „Stvarno?“ Ona klimnu glavom. „Onda mora dobro da se pokaže.“ „Šta?“ „London.“ „Očekivanja mi nisu prevelika.“ „Pošteno“, rekao je. „I da možeš da odeš bilo gde drugde, gde bi to bilo?“ Hedli je zastala da razmisli. „Možda Australija. Ili Pariz. A ti?“ Oliver ju je pogledao kao da je odgovor toliko očigledan dok su mu uglovi usana igrali na rubu osmeha. ,,U Severnu Dakotu“, rekao je. A Hedli sada sedi u taksiju glave naslonjene na prozor i još jednom shvata da se smeje pri pomisli na njega. On je kao pesma koju ne može da izbaci iz glave. I koliko god se trudi, melodija njihovog susreta neprestano se vrti ukrug, svaki put iznenađujuće isto milozvučna, kao uspavanka, kao himna, i njoj se čini da joj nikada neće dosaditi. Umornim očima posmatra okolni svet svojski se trudeći da ne zaspi. Telefon joj zvoni čak četiri puta pre nego što ona shvata da nije taksistin i kada konačno uspeva da ga izvadi iz torbe videvši da je tata zove, okleva, a potom se i javlja. ,,U taksiju sam“, reče ona umesto pozdrava a onda se naginje ne bi li videla koliko je sati. Utroba joj se prevrte kada je videla da je 11:24. Tata uzdahnu i Hedli ga zamisli u smokingu kako šparta hodnicima crkve.

Ona se pita da li je zažalio što ju je pozvao na venčanje. U ovom trenutku on ima toliko hitnijih stvari o kojim treba da brine - cveće i spiskovi i raspored stolova - a to što je Hedli zakasnila na avion i što sad kasni, sigurno mu donosi samo glavobolju i ništa više. „Znaš li da li si blizu?“ upita on i ona pokri rukom slušalicu i nakašlja se glasno. Taksista se malo trže, očigledno iznerviran što ga neko prekida. „Izvinite, gospodine“, kaže ona. „Znate li za koliko stižemo?“ On izduva vazduh iz obraza a potom i duboko uz-dahnu. „Dvadeset minuta“, reče. „Pola sata. Mmm, dvadeset pet. Pola sata, možda. Pola sata.“ Hedli se namršti i vrati telefon na uvo. „Rekla bih oko pola sata.“ „Dođavola“, reče tata. „Šarlot će se šlogirati.“ „Možete da počnete bez mene.“ „Ovo je venčanje, Hedli“, reče on. „Nije baš kao kad propustiš reklame pre projekcije.“ Hedli se ugrize za jezik kako ne bi rekla ,,U Americi to zovemo filmom.“ „Vidi“, reče tata, „kaži vozaču da ćeš mu dati dodatnih dvadeset funti ako uspe da te doveze za dvadeset minuta. Ja ću da popričam sa sveštenikom da vidim hoće li moći da odugovlači malo pre početka.“ „Dobro“, reče ona gledajući sumnjičavo na taksistu. „I ne brini - Šarlotine prijateljice spremno čekaju“, reče on, i još jednom Hedli oseti šaljiv ton u njegovom glasu, taj tračak smeha koji je poznavala još kao dete. „Šta čekaju?“ „Tebe“, reče veselo. „Vidimo se uskoro.“ Taksista kao da se malo okuražio pri pomenu bonusa i kada su se nagodili, on se isključi sa auto-puta i uđe u deo grada sa malim ulicama oivičenim šarenim zgradama, sa čitavim asortimanom pabova, prodavnica i butika. Hedli se pita da li bi trebalo da počne da se sprema u kolima, ali to joj deluje kao prevelik podvig te umesto toga samo ostaje da gleda kroz prozor, gricka nokte pokušavajući da ne razmišlja ni o čemu. U ovakve

situacije je bolje ulaziti naslepo. Kao osuđenik pred pogubljenje. Ona baca pogled na telefon u njenom krilu a onda ga i otvara da pozove mamu. Ali prebacuje je na govornu poštu i ona ga ponovo zatvori potišteno. Brzom računicom zaključuje daje u Konektikatu i dalje rano a mama - koja spava kao medved u zimskom snu nesvesna sveta oko sebe sve dok se ne istušira i popije litre kafe - verovatno je još uvek u krevetu. Nekako, uprkos njihovom neslavnom rastanku, Hedli pada na pamet kako je glas njene majke tačno ono što je potrebno da je oraspoloži i sve što želi u ovom trenutku jeste da je čuje. Taksista održava reč; tačno u 11:46, zaustavljaju se pored ogromne crkve sa crvenim krovom i toliko visokim zvonikom koji se jedva nazire kroz maglu. Ulazna vrata su otvorena i tu dvojica muškaraca sa okruglastim licima stoje u odelima. Hedli poče da brlja po raznobojnim novčanicama koje joj je mama promenila i dade taksisti sumu koja deluje previše za samo jednu vožnju od aerodroma, plus i onih dodatnih dvadeset funti, te joj u džepu ostaje svega deset. Izlazi na kišu i izvlači kofer iz prtljažnika, taksista odlazi i Hedli ostaje da stoji tako nekoliko trenutaka samo zureći u crkvu. Iznutra dopiru duboki zvuci orgulja i na ulazu stoje dvojica vratara koji dočekuju goste i smeše joj se sa iščekivanjem. Ali ona primećuje još jedna vrata sa prednje strane i kreće u tom smeru. jedino što bi bilo gore od hoda ka oltaru je da to isto slučajno uradi ranije obučena u izgužvanu suknju sa koferom u ruci. Ta vrata je vode do malog vrta u kojem je kamena sta-tua nekog sveca na kojoj trenutno stoje tri goluba. Hedli tegli kofer pored crkve sve dok ne nailazi na još jedna vrata i gurnuvši ih ramenom, muzika ispuni ceo vrt. Ona pogleda desno, pa levo niz hodnik i uputi se prema zadnjem delu crkve gde nalete na jednu sitnu ženu sa pernatim šeširom na glavi. „Izvinite“, kaže Hedli polušapatom, „tražim... mladoženju.“ „Jao, pa ti si sigurno Hedli!“ reče ta žena. „Mnogo mi je drago da si stigla. Devojke te čekaju dole.“ Zbog njenog naglaska Hedli shvata da je to

sigurno Šarlotina majka, Škotkinja. Budući da će tata i Šarlot postati muž i žena, Hedli se pita da li bi trebalo ovu ženu - tog potpunog stranca - smatrati nekakvom bakom. Ta ideja je ostavlja malo zbunjenu i ona se pita koje li će još članove porodice dobiti kada se ceo događaj zahukta. Ali pre nego što uspeva da kaže bilo šta, ta žena lupnu dlanom o dlan. „Bolje požuri“, reče, i Hedli ponovo dođe sebi, brzo joj se zahvali i krete prema stepeništu. Dok spušta kofer, stepenik po stepenik, oko sebe čuje odzvanjanje glasova i kada stiže do dna stepeništa, shvata da je okružena ljudima. „Evo je“, reče jedna žena uhvativši je za ramena posle čega je vodi u učionicu za versku nastavu koja, izgleda, služi kao svlačionica. Druga žena joj uzima kofer a treća je vodi na stolicu koja je postavljena ispred ogledala naslonjenog na tablu. Sve četiri su već u svojim lila haljinama za deveruše i imaju frizure, počupane obrve, našminkane su. Hedli pokušava da ostane na distanci dok se upoznaju, ali jasno je da nema vremena za ćaskanje; ove žene su pravi profesionalci. „Mislili smo da ćeš zakasniti“, reče Vajolet, glavna deveruša, Šarlotina drugarica iz detinjstva. Kreće da obleće oko Hedline glave izvadivši ukosnicu iz usta. Druga, Džoslin, uzima četkicu za šminkanje a onda se mršti na trenutak i konačno počinje da je šminka. U ogledalu, Hedli vidi da su ostale dve otvorile kofer i pokušavaju da isprave haljinu koja je beznadežno izgužvana, kao što je Hedli i očekivala. „Ne brini, ne brini“, reče Hilari i ode u toalet sa haljinom. „Ovo je tip haljine kojoj nabori daju šmek.“ „Kako ti je bilo u putu?“ upita Vajolet prolazeći četkom kroz Hedlinu kosu koja je i dalje zamršena od sati provedenih u avionu. I pre nego što Hedli dobija priliku da joj odgovori, Vajolet joj uvrće kosu povukavši toliko jako da su Hedline plave oči maltene ispale. „Mnogo si zategla“, reče ona osećajući se kao Snežana sa previše šumskih prijatelja koji joj pomažu. Ali kada one uspevaju da je doteraju za svega deset minuta, Hedli ne

može da se otrgne utisku da su stvarno izvele nemoguće. Haljina, i dalje malo zgnječena, izgleda bolje nego kada ju je bilo koji put probala kući, zahvaljujući maminom zahvatu u poslednjem trenutku prethodnog jutra ali i kreativnom zašivanju njenih prijateljica deveruša. Tanke bretele su savršene dužine a ružičasta svila pada do kolena taman kako treba. Sandale sa kaišićima su mamine, svetlucave kao dva novčića, i Hedli promrda prstima posmatrajući ih. Kosa joj je podignuta u elegantnu punđu i još sa sve šminkom na licu, Hedli uopšte ne može da se prepozna. „Izgledaš kao balerina“, reče Vitni sklopivši ruke od oduševljenja, na šta se Hedli malo stidljivo nasmeši okružena svim tim dobrim vilama. Ali čak i sama mora da prizna da je to istina. „Bolje da krenemo“, reče Vajolet bacivši pogled na sat koji otkucava 12:08. „Nećemo valjda da Šarlot dobije srčani udar na dan svog venčanja.“ Devojke se smeškaju ogledajući se poslednji put, a onda sve zajedno kretoše na vrata dok im potpetice glasno odzvanjaju po podu crkve. Ali Hedli je ukopana. Tek joj je sada sinulo da uopšte neće uspeti da vidi oca pre samog venčanja i ta pomisao potpuno je izbacuje iz koloseka. Odjednom joj se čini da sve počinje prebrzo da se dešava i ona prevlaci rukom preko haljine i gricka usta trudeći se da umiri svoje pomahnitale misli. On se ženi, razmišlja ona čudeći se pri samoj pomisli. Ženi se. Sve je to ona znala već mesecima unazad - da će on danas započeti novi život, život sa osobom koja nije mama - ali do ovog trenutka to su bile samo reči, daleka ideja, događaj koji je smešten negde u budućnosti tako dalekoj da bi neko rekao da se neće ni desiti, kao neko čudovište iz priča za decu koje vreba, krznato, zubato i opasno, ali koje zapravo ne postoji. Ali sada, dok stoji u podrumu crkve, dok joj se tresu ruke i srce lupa, Hedli je zatečena onim što ovaj dan predstavlja, svim onim što će on sa sobom odneti i doneti, zatečena promenom koju već oseća. I bol sam dolazi. Jedna od deveruša je zove sa drugog kraja hodnika gde se odzvanjanje koraka sve više gubi. Hedli duboko udahnu pokušavajući da se seti Oliverovih reči o tome kako je ovaj njen postupak hrabar. I mada se u ovom

trenutku ne oseća nimalo hrabro, sećanje na taj trenutak uli joj samopouzdanje i sa tim mislima u glavi, ona krete za ostalima, razrogačena od sve te šminke na očima. Gore na spratu, odvode je preko hola i tu je, ispred crkve, upoznaju sa Šarlotinim bratom, Montijem, koji će je odvesti do oltara. Mršav je kao grana i bled kao duh,i Hedli pretpostavlja da je svega nekoliko godina stariji od Šarlot što znači da je tek premašio četrdesetu. On joj pruža ruku, hladnu i tananu, a onda, nakon što su se upoznali, podiže lakat kako bi ga ona uhvatila podruku. Dok su nekako pokušavah da stanu u red neko joj dade ružičastolila buket i, pre nego što ona i uspeva da shvati šta se dešava, vrata se otvaraju i sav okupljen narod se okreće prema njima. Dolazi red na njih i Monti je pogura malo napred te Hedli krete malini korakom, pomalo nestabilna na visokim potpeticama. Venčanje je veće nego što je zamišljala; mesecima je zamišljala malu seosku crkvu sa nekoliko bliskih prijatelja. Ali ovo je pravi gala događaj i oko nje su stotine nepoznatih lica, svi okrenutih prema njoj. Ona hvata dršku buketa malo čvršće i diže bradu. Sa mladoženjine strane vidi nekoliko muškaraca koje misli da poznaje: jednog očevog starog druga sa koledža; jednog rođaka iz Australije; jednog starijeg strica koji joj već godinama šalje čestitke za rođendan na pogrešan dan i za kojeg je - iskreno govoreći - nekako pretpostavljala da je mrtav. Dok idu ka oltaru, Hedli jedva dolazi do daha. Muzika je preglasna i jedva vidi oko sebe od polutame u crkvi. Hedli ne može da odredi da li joj je vruće jer u crkvi nema klimatizacije ili zato što nikako ne uspeva da potisne taj panični osećaj koji joj se javlja kada je u maloj prostoriji sa mnogo ljudi. Na samo nekoliko koraka od oltara, Hedli je zatečena kad vidi svog oca kako stoji tu. Gotovo daje nezamislivo da se on uopšte nalazi tu, u toj crkvi u Londonu koja miriše na kišu i parfem dok pored njega, koračajući sa pauzama, prolaze žene u ružičastim haljinama. Nekako se cela slika ne uklapa, on stoji tu ispred nje, sveže obrijan i ozaren dok mu na reveru stoji zakačen jedan mali ružičasti cvet. Hedli se čini da bi on u ovom trenutku ovog letnjeg popodneva mogao biti na bilo kom drugom mestu osim ovde.

Trebalo bi da bude u njihovoj kuhinji tamo u Americi, u svojoj pohabanoj pidžami, onoj iskrzanoj na krajevima i predugačkih nogavica, ili da gleda račune u svom starom kabinetu pijuckajući čaj iz njegove šolje sa natpisom „Os poezije“ premišljajući se da li da izađe napolje da pokosi travnjak. Ima, zapravo, toliko toga što bi u ovom trenutku trebalo da radi a ženidba svakako nije jedna od tih stvari. Hedli letimice baca pogled na crkvene klupe pored kojih prolazi; mali cvetni buketi su tu, ukrašeni svilenim tračicama, zakačeni na kraju svakog reda. Sveće u prednjem delu crkve daju svemu pomalo magičnu atmosferu i sofisticiranost kojom sve to odiše, ta stilizovana elegancija, u potpunom je kontrastu sa životom koji je tata nekada vodio i Hedli uopšte nije sigurna da li treba da bude zbunjena ili uvređena. Na pamet joj pada da bi Šarlot sada već trebalo da je negde iza nje, da čeka ispred vrata, i želja da se okrene i pogleda je gotovo neodoljiva. Ona podiže pogled i, ovog puta, vidi da je tata gleda pravo u oči. Iako joj nije bila namera, ona skrete pogled trudeći se svim snagama da korača napred mada joj celo telo čezne za tim da šmugne na suprotnu stranu. Pred oltarom, ona i Monti kreću na različite strane, tata joj pruža ruku i čvrsto se rukuje sa njom u prolazu. Gledajući ga tako visokog i lepo obučenog, Hedli se seća slika sa njegovog venčanja sa mamom i u grlu joj staje knedla, ali uspeva da se nasmeši a potom se i pridružuje ostalim deverušama sa druge strane oltara. Pogled joj odlazi na ulaz i muzika se menja i postaje glasnija, gosti ustaju i mlada se pojavljuje držeći svog oca podruku. Hedli se naoštrila da mrzi Šarlot i u sekundi biva zatečena time da je ona toliko prelepa u toj balskoj haljini sa diskretnim velom. Visoka i vitka, potpuno drugačija od mame, koja je niska i nabijena, dovoljno sitna da je tata svaki put kada su bili negde uspevao da se šali kako će je ubaciti u kontejner držeći je u rukama. Ali sada, ovde pred njom, Šarlot je toliko ljupka i gospodstvena da se Hedli brine da neće imati ništa ružno da prenese mami. Njena šetnja ka oltaru kao da traje čitavu večnost a ipak niko ne skida pogled sa nje. Kada konačno

stiže do oltara, gledajući tatu pravo u oči, okreće se i upućuje jedan osmeh zabezeknutoj Hedli koja joj - uprkos svemu, uprkos svim zakletvama da će je mrzeti - uzvraća širokim osmehom. A ostalo? Isto kao i uvek, isto kao što će uvek i biti. Identično hiljadama stotina ostalih venčanja koja su prošla i koja će doći. Sveštenik izlazi pred oltar i otac predaje svoju ćerku uz samo dve jednostavne reči. Slede molitve i zakletve a potom se i razmenjuju burme. Ima osmeha i suza, muzike i aplauza, čak i smeha kada mladoženja greškom izgovara „Uzimam“ umesto „Da“. Iako sve mladoženje izgledaju srećno kada se venčavaju, u očima ovog mladoženje je nešto od čega Hedli gotovo zastaje dah. Nešto što je potpuno poražava, taj njegov pogled, ta radost u njegovim očima, iskrenost njegovog osmeha. Krv joj se ledi u venama, bol je razdire, srce joj puca napola i čepa se kao parče tkanine. Hedli ponovo požele da može da ode kući.

Deveto poglavlje

07:52 PO ISTOČNOM VREMENU 12:52 SREDNJE VREME PO GRINIČU Jednom davno, pre milion godina, kada je Hedli bila mala a njena porodica i dalje na okupu, desilo se jedno letnje veče, veče kao i sve ostale večeri, i sve troje su sedeli u dvorištu. Sunce je odavno bilo zašlo i zrikavci su glasno zrikali svuda oko njih, a mama i tata su sedeli na stepenicama trema rame uz rame smejući se dok su posmatrali Hedli kako juri sviće u najtamnijim uglovima dvorišta. Svaki put kada bi se približila nekom sviću, sjajno žućkasto svetlo bi ponovo nestalo i kada je konačno uspela da uhvati jednog, delovao je kao pravo čudo, kao dragulj u njenoj ruci. Pažljivo ga je držala između dlanova dok je išla prema tremu. „Hoćeš li da mi daš kućicu za svićce?“ pitala je i mama uze teglu koja je stajala iza nje. Prethodno su napravili rupice na poklopcu, veoma male, kao zvezde na nebu, i svitac je pomahnitalo treperio kroz tanano staklo tegle jako udarajući krilima. Hedli je približila teglu licu da ga posmatra. „Definitivno je dobar“, rekao je tata zvanično a mama je klimnula glavom u znak slaganja. „Kako to da ih zovu svici a ne sveci kada već svetle?“ pitala je Hedli žmirkajući u teglu. „Zar ne bi trebalo da ih zovu sveci?“ „Pa“, reče tata uz kez, „zašto se sve bubamare zovu tako a nisu sve Mare?“ Mama prevrte očima a Hedli se kikotala dok su sve troje posmatrali

bubicu kako udara o debelo staklo tegle. „Sećaš se kada smo išli na pecanje prošlog leta?“ pitala je mama kasnije kada su se već spremali da krenu na spavanje. Uzela je Hedli za košulju i nežno je privukla nekoliko koraka unazad da joj je Hedli gotovo sela u krilo. „I vratili smo u vodu sve ribe koje smo upecali?“ „Da bi mogle ponovo da plivaju.“ „Tako je“, rekla je mama stavivši glavu na Hedlino rame. „Mislim da bi i ovaj mališa bio srećniji kada bi ga pustila.“ Hedli je ćutala mada je malo više prigrlila teglu. „Znaš kako kažu“, rekao je tata. „Ako nešto voliš, pusti ga neka ide.“ „A šta ako se ne vrati?“ „To se nikada ne zna“, reče tata i uštinu je za nos. „Ja ću se svakako uvek vraćati tebi.“ „Ali ti ne sijaš“, istakla je Hedli ali tata se samo nasmešio. „Sijam kada sam sa tobom.“ Do kraja venčanja kiša već prestaje da pada. I uprkos tome, napolju je otvoren impresivan broj crnih kišobrana, kao preventiva za tmurne oblake koji su još uvek na nebu, i dvorište crkve izgleda kao posmrtna povorka. Gore sa zvonika, zvona su toliko glasna da Hedli oseća podrhtavanje kroz celo telo dok silazi niza stepenice. Čim ih je sveštenik proglasio mužem i ženom, tata i Šarlot su pobednički otperjali natrag i nestali. Čak i sada, posle punih petnaest minuta otkako su ovenčali svoj brak poljupcem, od njih nema ni traga ni glasa. Hedli besciljno hoda kroz masu ljudi pitajući se kako je moguće da tata poznaje ovoliko ljudi. Živeo je u Konektikatu gotovo celog svog života i stekao je svega nekoliko prijatelja. Izgleda da se za ovih nekoliko godina u Britaniji pretvorio u neku izuzetno društvenu osobu. A osim toga, veći deo gostiju deluju kao da su ispali iz nekog filma, kao da su iščupani iz nečijeg tuđeg života. Od kada se njen otac druži sa ženama u fensi šeširima i muškarcima u frakovima koji izgledaju kao da su obučeni

za čaj sa kraljicom a ovde su samo u prolazu? Zbog čitave ove scene - u kombinaciji sa posledicama prolaska kroz nekoliko vremenskih zona - Hedli oseća kao da nije sasvim budna, kao da kaska za sadašnjošću i bezuspešno pokušava da je stigne. Dok se srebrnasti zraci sunca probijaju kroz oblake, gosti gledaju gore i spuštaju kišobrane diveći se prizoru kao da ih je sreća pogledala te mogu da posvedoče jednoj od najređih meteoroloških anomalija. Hedli stoji među njima ne baš sigurna u to šta joj je činiti. Ostalih deveruša nema na vidiku i postoji velika verovatnoća da bi ona trebalo da je na nekom drugom mestu gde bi bila korisnija; nije baš pročitala raspored i uputstva koja su joj slata na mejl poslednjih nekoliko nedelja, a pre venčanja nije bilo vremena da joj se daju dalja uputstva. „Da li bi trebalo da odem negde?“ upita ona Montija kada je nabasala na njega kako kruži oko bele limuzine sa velikim interesovanjem. On sleže ramenima, a onda odmah nastavi da gleda kola u kojima će se verovatno voziti srećni mladenci na prijem koji treba da usledi. Na putu natrag ka ulazu u crkvu, Hedli oseća olak-šanje jer u masi uspeva da vidi jednu ružičastu haljinu a ispostavlja se da je nosi Vajolet. „Tvoj tata te traži“, kaže Vajolet pokazujući prstom na staru zgradu od kamena. „On i Šarlot su unutra. Ona popravlja šminku jer će uskoro fotografi sa nje.“ ,,U koliko sati je prijem?“ pita Hedli i Vajolet je belo gleda kao da Hedli traži od nje da joj kaže gde je nebo. Očigledno je da bi ta informacija trebalo da bude opštepoznata. „Zar nisi dobila raspored?“ „Nisam imala vremena da ga pogledam“, kaže Hedli blentavo. „Tek u šest.“ „I šta da radimo do tada?“ „Pa, fotografisanje će potrajati.“ ,,A posle?“

Vajolet sleže ramenima. „Svi će biti u hotelu.“ Hedli je gleda belo. „A u tom istom hotelu je i prijem“, objašnjava ona dalje. „Tako da pretpostavljam da ćemo otići tamo u međuvremenu.“ „Super“, kaže Hedli na šta Vajolet podiže obrvu. „Zar nećeš da odeš kod oca?“ „Tačno“, reče Hedli i dalje stojeći. „Tako je.“ „On je u crkvi“, ponovi Vajolet polako kao da je zabrinuta da pastorki njene prijateljice fali neka daska u glavi. „Eno tamo.“ Kako Hedli i dalje stoji kao ukopana, Vajolet pravi sažaljivu grimasu. „Vidi“, reče ona, „moj otac se oženio drugom ženom kada sam bila malo mlađa od tebe. Stoga shvatam šta te muči. Ali mogla si mnogo gore da prođeš po pitanju maćehe, shvataš?“ U stvari, Hedli ne shvata. Ona jedva da zna bilo šta o Šarlot ali ipak ne govori ništa. Vajolet se mršti. „Ja sam mislila da je moja maćeha stvarno strašna. Mrzela sam je kada bi me zamolila da uradim i najmanju sitnicu, sitnicu koju bi mi i mama inače tražila da uradim, poput odlaska u crkvu ili obavljanja kućnih poslova. Kada su takve stvari u pitanju, radi se isključivo o tome ko ti traži da obaviš sve to, a zato što je to bila ona, ja sam to prezirala.“ Tu je zastala smešeći se. „ A onda, jednog dana, shvatila sam da nisam zapravo besna na nju. Bila sam besna na njega.“ Hedli za trenutak pogleda na crkvu a onda i odgovori. „Izgleda“, reče ona konačno, „da sam ja trenutno jedan korak ispred tebe.“ Vajolet klimnu glavom, verovatno shvativši da se na ovu temu ne može još bogzna šta reći i nekako čudno potapša Hedli po ramenu. Dok Vajolet odlazi, Hedli oseća kako je odjednom ispunjava nekakva čudna jeza zbog onoga, ma šta to bilo, što je čeka u crkvi. Šta reći ocu kojeg nije videla toliko dugo i to na ovakav dan kada se ženi ženom koju nikada nije upoznala? Ako postoji prigodan izraz za ovakve situacije, Hedli svakako nije upoznata sa

njim. U crkvi je tišina. Svi su napolju i čekaju da se pojave mlada i mladoženja. Potpetice joj odzvanjaju poploča-nim hodnikom dok tumara ka podrumu, prelazeći rukom preko grubih kamenih zidova. Blizu stepeništa, do Hedli počeše da dopiru neki glasovi i ona se zaustavi na vrhu da čuje o čemu je reč. „Znači, ne smeta ti?“ upita jedna žena a ova druga promrmlja nešto previše tiho da bi Hedli čula šta. „Mislim da će to otežati stvari.“ „Nikako“, reče ta druga žena i Hedli shvati da je to Šarlot. „Osim toga, ona živi sa svojom majkom.“ Tu, na vrhu stepeništa, Hedli zastade sleđena i pokuša da dođe do daha. Evo ga, pomisli ona. Trenutak u kojem nastupa zla maćeha. Sada bi trebalo da usledi onaj trenutak gde ona uspeva da čuje sve one strašne stvari o sebi, gde otkriva kako im je drago što ona ne živi sa njima, da je ionako nepoželjna. Provela je toliko meseci zamišljajući ovaj trenutak, zamišljajući koliko je Šarlot zla, i sada, kada je taj trenutak tu, Hedli je previše zaokupljena željom da čuje dokaz za svoje pretpostavke da zamalo propušta deo koji sledi. „Volela bih bolje daje upoznam“, priča Šarlot. „Nadam se da će se njih dvoje uskoro pomiriti.“ Ova druga žena se tiho nasmeja. „Misliš, u narednih devet meseci?“ „Pa...“ reče Šarlot i Hedli oseti smešak u njenom glasu. To što je čula bilo je dovoljno da je izbaci iz ravnoteže, i ona se zatetura nekoliko koraka unazad na visokim potpeticama. Prazni hodnici crkve su mračni i tihi i ona oseti kako je podilazi jeza uprkos visokoj temperaturi. Devet meseci, misli ona sa suzama u očima. Prvo je pomislila na majku, mada Hedli nije sasvim sigurna da li je ta misao izazvana željom daje zaštiti ili da i sama bude zaštićena. U svakom slučaju, u ovom trenutku, jedino što želi jeste da čuje glas svoje majke. Ali njen telefon je dole, u istoj prostoriji gde je i Šarlot, a osim toga, kako uopšte

i da joj saopšti ovakve vesti? Hedli zna da mama ima tu osobinu da se mirno nosi sa problemima, da je uvek potpuno staložena onoliko koliko to nije slučaj sa Hedli. Ali ovo je nešto drugo. Ovo je krupna stvar. A izgleda da čak ni mama neće moći tek tako ležerno da primi ovakvu vest. Hedli to svakako nije pošlo za rukom. I dalje stoji na istom mestu naslonjena na štok vrata besno gledajući dole na stepenice kada odjednom počinju da se čuju koraci iza ugla praćeni dubokim smehom nekih ljudi. Ona pođe nekoliko koraka niz hodnik kako ne bi delovalo da radi ono što je zapravo radila i stade kao bajagi da gleda u svoje nokte nadajući se đa izgleda zaista uverljivo. Ali u tom trenutku se pojavljuje tata sa sveštenikom. „Hedli“, reče on stavivši joj ruku na rame kao da se viđaju svaki dan. „Želim da upoznaš prečasnog Vokera.“ „Drago mi je da smo se upoznali, mila“, reče taj starac pruživši joj ruku a onda se ponovo okrete prema tati. „Vidimo se na prijemu, Endru. Čestitam još jednom.“ „Najlepše vam hvala, prečasni“, reče on i njih dvoje ostaše tu prateći pogledom tog starijeg čoveka kako se gega dalje dok se iza njega crna odora vuče poput plašta. Kada je on nestao iza ugla, tata se okrete prema Hedli nasmejan od uveta do uveta. „Toliko mi je drago što te vidim, mala“, reče on i Hedli oseti kako se usiljen smešak spira sa njenog lica. Ona baca pogled na vrata podruma i kroz glavu joj ponovo proleteše one dve reči. Devet meseci. Tata stoji dovoljno blizu i ona oseća miris njegovog losiona za brijanje, oštre note mente, i srce joj zalupa od uspomena koje joj se javiše u tom trenutku. On je gleda kao da čeka nešto - sam bog zna šta - kao da je ona ta koja treba da otvori ovu predstavu, da raspori svoje srce i servira ga na tanjiru. Kao da je ona ta koja ima tajne.

Provela je toliko vremena trudeći se da ga izbegava, toliko se trudila da ga udalji iz svog života - kao da je to tako lako, kao da je on zamenjiv poput neke igračke - i sada se ispostavlja da je on taj koji je krio nešto od nje. „Čestitke“, promrmlja Hedli i zagrli ga nekako polovično te na kraju taj zagrljaj ispade kao nekakvo tapšanje po leđima. Tata se izmače kao da mu je neprijatno. „Drago mi je da si stigla.“ „I meni“, reče ona. „Bilo je lepo.“ „šarlot jedva čeka da te upozna“, reče on i Hedli se naroguši. „Super“, izusti ona nekako. Tata se nasmeši pun nade. „Mislim da ćete se vas dve fantastično slagati.“ „Super“, ponovi ona. On se malo nakašlja i namesti svoju leptir-mašnu, ukočeno i nervozno, mada Hedli nije sigurna da li je to zbog odela ili situacije. „Vidi“, reče on. „Drago mi je što sam te zatekao samu. Želim da porazgovaram sa tobom o nečemu.“ Hedli malo ispravi ramena, pripremajući se kao da će da primi snažan udarac. Čak nema ni vremena da joj bude drago jer će joj on napokon reći; zapravo je previše zauzeta smišljanjem načina na koji bi trebalo da odreaguje kada joj bude rekao za bebu - da li da samo ćuti? da glumi iznenađenje? da se pravi da je šokirana, da ne može da poveruje? - i lice joj je potpuno bezizražajno kada on konačno počinje da priča. „Šarlot se baš nadala da ćemo nas dvoje na prijemu da odigramo jedan ples, kao otac i ćerka“, reče on a Hedli - nekako više zatečena ovim daleko manje razarajućim vestima od onih za koje se pripremala - prosto samo stade da bulji u njega. Tata podiže ruke. „Znam, znam“, reče on. „Rekao sam joj da nećeš pristati, da ne postoji šansa da ćeš hteti da staneš pred sve one ljude sa ćaletom...“ Tu prekida rečenicu očigledno čekajući da se Hedli uključi. „Ples mi baš ne ide od ruke“, reče ona napokon.

„Znam“, reče on uz kez. „Ni meni. Ali ovo je Šarlotin dan, a izgleda mi da joj je to baš bitno, i...“ „Dobro“, reče ona pokušavajući da ne zaplače. „Dobro?“ „Dobro.“ „Pa, super onda“, reče on istinski iznenađen. Potom se malo zanjiha unazad na petama, presrećan zbog ovog neočekivanog pristanka. „Šarlot će se oduševiti.“ „Milo mi je“, reče Hedli ne uspevajući da sakrije tu notu ogorčenosti u svom glasu. Odjednom se oseća prazno, više nema želju ni da se svađa. Na kraju krajeva, sama je ovo tražila. Nije htela da učestvuje u njegovom novom životu i on ga sada i živi bez nje. Ali tu se više ne radi samo o Šarlot. Za devet meseci, imaće i drugo dete, možda čak još jednu ćerku. A čak mu nije palo na pamet ni da joj kaže. Ovo je pogodilo u isto ono mesto koje je zabolelo onog dana kada je otišao, u isto ono osetljivo mesto koje je bolelo prvi put kada je čula za Šarlot. Ali ovog puta, gotovo nesvesno, Hedli počinje da shvata kako više ne beži od toga. Na kraju krajeva, jedno je bežati kada te neko juri. Drugačije je kada bežiš potpuno sam.

Deseto poglavlje

08:17 PO ISTOČNOM VREMENU 13:17 SREDNJE VREME PO GRINIČU Kasno sinoć, dok su ona i Oliver delili kesicu malih pereca u avionu, on je ćulao zadubljen u njen profil toliko dugo da se ona na kraju okrenula prema njemu. „Šta je?“ „Šta hoćeš da budeš kad porasteš?“ Ona se namrštila. „To pitanje se postavlja detetu od četiri godine.“ „Ne mora da znači“, rekao je. „Svi moraju da postanu nešto.“ ,,A šta ti želiš da budeš?“ On sleže ramenima. „Ja sam prvi pitao.“ „Astronaut“, rekla je. „Balerina.“ „Ozbiljno.“ „Misliš da ne mogu da budem astronaut?“ „Možeš da budeš prva balerina na Mesecu?“ „Rekla bih da još uvele imam vremena da razmislim.“ „Istina“, reče on. „A ti?“ pitala je očekujući još jedan sarkastičan odgovor, nekakvu izmišljenu profesiju koja se tiče njegovog misterioznog istraživanja. „Ni ja ne znam“, rekao je tiho. „Svakako ne advokat.“ Hedli podiže obrve. „Da li je tvoj otac advokat?“ Ali on joj nije odgovorio već je samo još više besno zu-rio u perecu u

ruci. „Zaboravi na sve ovo“, rekao je posle pauze. „Ionako, ko još želi da razmišlja o budućnosti?“ „Ja ne“, rekla je. „Jedva uspevam da razmišljam o predstojećih nekoliko sati a kamoli o nekoliko godina.“ „Zato je vožnja avionom tako super“, rekao je. „Tu si gde si. Nemaš izbora.“ Hedli mu se nasmešila. „Nije baš najgore mesto na kojem možeš da budeš.“ „Ne, nije“, složio se Oliver ubacivši poslednju perecu u usta. ,,U stvari, ne postoji mesto na kojem bih trenutno radije boravio.“ U hodniku mračne crkve tata se šeta tamo-amo gledajući na sat i izvijajući se prema stepeništu na svaki sekund dok čekaju da se Šarlot pojavi iz podruma. Izgleda kao tinejdžer, zajapuren i nestrpljiv da mu dođe partnerka, i Hedli pada na pamet da je ovo to što je on hteo da bude kad poraste. Šarlotin suprug. Otac njenog deteta. Čovek koji provodi Božić u Škotskoj i ide na jug Francuske na letovanje, čovek koji razgovara o umetnosti i politici i književnosti uz neko kuvano jelo i bocu vina. Kako je čudno što je sve ispalo ovako, pogotovo kada se uzme u obzir da mu je malo falilo da ne ode u Englesku. Bio to posao iz snova ili ne, četiri meseca je delovalo kao prevelik period da ne bude kod kuće i da nije bilo mame - koja ga je molila da ode, koja mu je govorila da je to njegov san, koja je insistirala na tome da će se kasnije kajati ako propusti takvu priliku tata nikada ne bi ni upoznao Šarlot. Ali eto ti njih sad tu, i kao da je čula Hedline neizrečene misli, Šarlot se pojavljuje na vrhu stepeništa, rumenih obraza i ozarena u svojoj ružičastoj haljini. Bez vela, njeni kestenjasti uvojci sada su pušteni i padaju joj do ramena i pravo sa stepenica završava u tatinom naručju. Hedli skreće pogled dok se njih dvoje ljube cupkajući nelagodno s noge na nogu. Nakon kratke pauze, tata je pušta i pokazuje rukom na Hedli. „Ovo je moja ćerka“, kaže on Šarlot. „Želim da se zvanično upoznate.“ Šarlot razvuče širok osmeh. „Toliko mi je drago što si uspela da stigneš“, reče privukavši Hedli sebi da je zagrli. Miriše na ljiljane, mada je teško reći da li je to parfem ili buket koji drži. Hedli se izmiče i primećuje prsten na

njenoj ruci, barem dva puta veći od maminog koji Hedli i dalje ponekad krišom uzima iz kutije sa nakitom i držeći ga na palcu posmatra izbrušene strane dijamanta kao da on drži u sebi odgovor na pitanje zašto su se njeni roditelji razišli. „Izvinjavam se što sam se zadržala“, kaže Šarlot okrenuvši se opet prema tati. „Ali fotografije sa venčanja mogu se napraviti samo jednom.“ Hedli se premišlja da li da pomene da je tati ovo već drugo venčanje, ali uspeva da se ugrize za jezik. „Ne slušaj je“, kaže tata Hedli. „Ona se ovoliko dugo sprema čak i kada ide u prodavnicu.“ Šarlot ga lagano lupi buketom. „Zar ne treba da se ponašaš kao džentlmen na dan svog venčanja?“ Tata se naginje i ljubi je na trenutak. „Za tebe ću se potruditi.“ Hedli ponovo skreće pogled i oseća se kao uljez. Volela bi da može da šmugne napolje a da oni ne primate, ali Šarlot se opet okrenula prema njoj i smeška joj se sa izrazom lica koji Hedli nije potpuno sigurna kako da protumači. „Da li ti je tata rekao za...“ „Ples?“ reče tata prekinuvši je. „Da, rekao sam joj.“ „Divno“, reče Šarlot stavivši ruku na Hedlino rame zaverenički. „Već sam se pobrinula da na prijemu bude dovoljno zaliha leda kada nas tvoj tata sve izgazi na podijumu.“ Hedli se jedva nasmeši. „Super.“ „Verovatno bi trebalo da izađemo i pozdravimo se sa svima pre nego što počnemo sa fotografiranjem“, predložio je tata. ,,A onda se svi premeštamo u hotel pre nego što počne prijem“, reče on Hedli. „Znači da samo treba da se setimo da ponesemo tvoj kofer pre nego što krenemo tamo.“ „Naravno“, reče ona pustivši da je vode ka otvorenim vratima na kraju dugačkog hodnika. Pomalo joj se čini kao da hoda u snu i ona se koncentriše na to da stavlja jedno stopalo ispred drugog razmišljajući kako je jedini način da se ovo završi - ovo venčanje, ovaj vikend, čitava ova ludnica - da

jednostavno ide napred. „Hedli“, reče tata zastavši malo pre nego što su stigli do vrata. Naginje se prema njoj i ljubi je u čelo. „Zaista mi je drago što si ovde.“ „I meni je“, promumla ona ostavši ponovo iza dok su tata i Šarlot, rame uz rame, izlazili napolje zajedno. Svi gosti im kliču, i mada zna da su sve oči uprte u mladu, Hedli se i dalje oseća previše izloženom te zato pokušava da ostane što više pozadi dok se tata nije okrenuo i pokazao joj da treba da ih prati. Nebo iznad njih je i dalje prošarano srebrnkastim od-sjajem, kao svetlucava mešavina sunca i oblaka, i gotovo svi kišobrani su zatvoreni. Hedli ide iza srećnog para dok se tata rukuje a Šarlot ljubi sa gostima povremeno je upoznajući sa ljudima kojih se nikada neće setiti a čija imena jedva i da čuje - tatin kolega Džastin i Šarlotina daleka rođaka Keri; devojčice koje kite goste Ašlin i Niv; korpulentna žena prečasnog Vokera čitava nepoznata skupina okupljena na travnjaku kao podsetnik na sve ono što Hedli ne zna o svom ocu. Svi gosti će biti i na prijemu ali su nestrpljivi da požele srdačne želje mladencima a radost na njihovim licima je zarazna. Čak i Hedli ne može da odoli osećaju ushićenja sve dok joj pogled ne pade na ženu koja ljulja dete i olovno osećanje se opet vrati. „Hedli“, pozva je tata vodeći je do jednog starijeg para, „želim da te upoznam sa starim prijateljima Šarlotine porodice, O’Kalaganovima.“ Hedli se rukuje sa svakim ponaosob učtivo klimajući glavom. „Drago mi je da smo se upoznali.“ „Znači, ovo je čuvena Hedli“, kaže gospodin O’Kalagan. „Čuli smo toliko toga o tebi.“ Hedli ne uspeva da sakrije iznenađenje. „Zaista?“ „Naravno“, reče tata držeći ruku na njenom ramenu. „Šta ti misliš koliko ja ćerki imam?“ Hedli i dalje samo zuri u njega ne znajući šta da kaže ali Šarlot nailazi u tom trenutku, ponovo staje pored njega i pozdravlja se sa parom starijih ljudi. „Hteli smo da vam čestitamo pre nego što odemo“, reče gospođa

O’Kalagan. „I od svih stvari, moramo da odemo na jednu sahranu, ali ćemo se vratiti posle na prijem.“ „Jao, baš šteta“, reče Šarlot. „Tako mi je žao. A na čiju sahranu idete?“ „Tomovog starog prijatelja iz studentskih dana sa prava na Oksfordu.“ „Veoma mi je žao“, reče tata. „Da li je daleko odavde?“ ,,U Padingtonu“, reče gospodin O’Kalagan i Hedli se trže. „Padington?“ On klimnu glavom gledajući je zbunjeno a onda se i okrete prema tati i Šarlot. „Počinje u dva sata pa je zato bolje da krenemo. Čestitamo još jednom“, reče on. „Jedva čekamo da dođemo večeras.“ Dok oni odlaze, Hedli zuri za njima dok joj glavom prolaze misli brzinom svetlosti. Javlja joj se jedna toliko sitna pomisao ali pre nego što uspeva da je potpuno uobliči, Vajolet se probija kroz gužvu kako bi objavila da je vreme za fotografisanje. „Nadam se da si spremna da se smeškaš dok te lice ne zaboli“, reče ona Hedli koja je svetlosnim godinama daleko od osmeha. Još jednom pušta da je izguraju napred, bez trunke otpora, dok tata i Šarlot idu iza nje držeći se jedno uz drugo kao da nikoga nema oko njih. „Pa, lepo mi se učinilo da nam neko fali“, našali se fotografkinja kada je ugledala mladu i mladoženju. Ostatak zvanica okupljen je u vrtu ispred crkve na istom mestu kuda je Hedli prethodno prošla dok je tražila ulaz. Jedna od deveruša joj daje ogledalce i ona ga snebivljivo drži gledajući u svoj odraz ali mislima je udaljena kilometrima odatle. Hedli nema pojma da li je Padington grad, kraj ili samo ulica. Sve što ona zna jeste da Oliver tamo živi i ona zatvara oči pokušavajući da se seti šta joj je rekao u avionu. Neko joj uzima ogledalce iz lepljivih ruku i ona slepo prati prst fotografkinje koja joj pokazuje da stane na travu, što ona poslušno i čini dok se ostali skupljaju oko nje. Kada je dobila naređenje da se nasmeši, Hedli nekako uspeva da namesti usne u položaj za koji se nada da liči na osmeh. Ipak, oči je peku od pokušavanja da sredi svoje misli i sve što joj je u glavi je slika Olivera na aerodromu sa odelom prebačenim preko ramena.

Da li je on uopšte i rekao da ide na venčanje? Fotoaparat škljoca i zuji dok fotografkinja pravi razne kombinacije rasporeda na slikama: prvo svi zajedno; onda samo žene, pa samo muškarci; onda nekoliko kom-binacija samo članova porodice, najčudnija od njih sastoji se od Hedli koja stoji između svog oca i novopečene maćehe. Nemoguće je shvatiti kako joj polazi za rukom da bude na svim tim fotografijama, ali nekako joj uspeva, široko se osmehuje da je obrazi bole a ipak kamen na srcu sve je teži i teži. On je umro, pomisli ona kada je blic blesnuo. Oliverov otac. Naravno, ona još uvek ne zna ništa za sigurno ali čim je te svoje misli pretočila u reči, odjednom joj postaje ja-sno šta treba da čini. „Tata“, reče ona tiho i stojeći tik uz nju, on samo malo pomeri glavu kako bi je čuo, i dalje sa kezom na licu. „Kaži“, upita kroz zube. Šarlot je pogleda a onda opet vrati pogled na foto-aparat. „Moram da idem.“ Tata se ovaj put okrete prema njoj i fotografkinja se uspravi namrštena: „Nemojte da se pomerate.“ „Samo trenutak“, reče joj on držeći prst u vazduhu. Onda se okrete prema Hedli „Gde da ideš?“ U ovom trenutku svi gledaju u nju; cvećarka, koja pokušava da spase bukete da ne uvenu; ostale deveruše koje posmatraju porodično fotografisanje sa strane; pomoćnica fotografkinje sa fasciklom u ruci. Nečija beba zaplaka prodorno i sa vrha statue poleteše golubovi. Svi gledaju ali Hedli ne mari. Jer mogućnost da se Oliver - koji je proveo pola puta slušajući je kako se žali na ovo venčanje kao daje to tragedija nesagledivih razmera - u ovom trenutku sprema za sahranu svog oca je gotovo nepodnošljiva. Ovde to niko neće razumeti; u to je barem sigurna. Čak nije sigurna ni da ona sama razume. Ali ipak tu od-uku je donela takvom brzinom, sa takvim

usporenim i očajničkim intenzitetom. Svaki put kada sklopi oči, Oli-ver je opet tu: priča joj o svom strahu od mraka, pogleda izgubljenog u daljini i dubokim glasom. „Samo moram da...“ počinje ona a onda opet zastade. „Moram nešto da obavim.“ Tata podiže obe ruke i osvrte se oko sebe očigledno nemoćan da shvati šta to može da bude. „Baš sad?“ upita on strogo. „Šta je to što moraš da obaviš u ovom trenutku? I to u Londonu?“ Šarlot ih gleda otvorenih usta. „Molim te, tata“, reče ona nežnim glasom. „Bitno je.“ On odmahuje glavom. „Mislim da ne...“ Ali ona je već počela da se povlači. „Obećavam da ću se vratiti do prijema“, reče ona. ,,A tu mi je i telefon.“ „Gde ideš?“ „Ne brini“, reče ona i dalje se povlačeći, mada to očigledno nije odgovor koji je njen otac tražio. Maše mu dok ide ka vratima crkve. Svi je i dalje gledaju kao da je sišla s uma, što možda i jeste slučaj, ali ona se mora uveriti u ovo. Hvata se za kvaku i još jednom skuplja snage da se okrene i pogleda tatu koji je besan. Ruke su mu na kukovima, čelo naborano. Ona mu maše još jednom a onda ulazi unutra pustivši vrata da se zatvore za njom. Mir koji zatiče unutar crkve potpuno je suprotan malopređašnjoj atmosferi i Hedli zastaje naslonivši se na hladan kameni zid čekajući nekoga - tatu ili Šarlot, organizatorku venčanja ili svitu deveruša - da krenu za njom. Ali niko ne dolazi i ona sumnja da razlog leži u tome što je tata razume. A kako i da je razume? Postoji mnogo veća verovatnoća da je on zaboravio kako da bude ta vrsta roditelja. Jedna je stvar biti čovek koji zove za Božić; drugo je kada moraš da disciplinuješ ćerku tinejdžerku pred svima koje poznaješ, pogotovo kada više nisi sasvim siguran u pravila. Hedli počinje da oseća krivicu zbog toga što ga je na taj način iskoristila, pogotovo na dan venčanja, ali sada postoje bitnije stvari; jasno je šta treba da uradi. Sve što ona hoće jeste da stigne do Olivera.

U žurbi silazi do učionice gde je ostavila torbe. Dok prolazi pored ogledala, uspeva da uhvati svoj odraz i vidi mladu i bledu devojku, veoma nesigurnu, i javlja joj se osećaj da počinje da gubi rešenost. Možda je prebrzo donela zaključak. Možda nije u pravu za Oliverovog tatu. Nema pojma gde se uputila a postoji i velika šansa da joj njen sopstveni otac ovo nikada neće oprostiti. Ali u trenutku kada poseže za torbom, salveta sa Oliverovim crtežom ispada na pod. Dok je podiže sa poda prelazeći palcem preko male patke sa bejzbol kačketom, na licu joj se pojavljuje osmeh. Možda ovo i jeste greška. Ali ipak u ovom trenutku ne postoji mesto na kojem bi ona radije bila.

Jedanaesto poglavlje

09:00 PO ISTOČNOM VREMENU 14:00 SREDNJE VREME PO GRINIČU Hedli je već napolju i prelazi ulicu dok iza nje crkVena zvona zvone dva sata, ali onda shvata da nema pojma kuda ide. Pored nje prolazi ogromni crveni autobus i iznenađena, ona se zatetura nekoliko koraka unazad a onda i krete za njim. Čak i bez kofera - koji je ostavila u crkvi - i dalje se kreće suviše sporo i u trenutku kada stiže iza ugla, vidi da je autobus već krenuo dalje. Zadihana, saginje se i škilji u mapu na autobuskom stajalištu zalepljenu iza debelog stakla, ali sve što tu vidi su samo zbunjujući čvorovi obojenih linija i njoj nepo-znatih naziva. Ona gricka usnu gledajući u mapu razmišljajući kako sigurno postoji neki bolji način daje pročita i baš u tom trenutku, u gornjem levom uglu, ukazuje joj se Padington. Uopšte ne deluje kao da je mnogo udaljen odatle ali opet, teško je odrediti prave razmere jer su jednake mo-gućnosti da bude udaljen i nekoliko kilometara ili nekoliko blokova. Ne postoji dovoljno detalja na mapi pomoću kojih bi se mogli uočiti neki putokazi a ona i dalje nema pojma šta će da uradi kada bude stigla tamo; jedino čega se seća jeste kako joj je Oliver ispričao da se ispred te crkve nalazi statua Bogorodice i da su njega i njegovu braću grdili zato što su se peli na nju kao mali. Ponovo baca pogled na mapu. Koliko crkava može da postoji na tako malom delu Londona? Koliko statua Bogorodice? Koliko god daleko bilo, ona u torbi ima samo deset funti a sudeći po tome koliko ju je koštala vožnja od aerodroma, taj novac će je jedva prevesti

do poštanskog sandučeta na uglu. Ona tvrdoglava mapa i dalje odbija da oda svoje tajne te ona odlučuje da je ipak najlakše da pita vozača sledećeg autobusa koji bude naišao i da se nada da će je on uputiti u pravom smeru. Ali posle čak deset minuta čekanja, od autobusa nema ni traga i ona još jednom pokušava da odgonetne trase prevoza lupkajući prstima po staklu, očigledno nestrpljiva. „Znate kako kažu?“ kaže čovek u fudbalskom dresu. Hedli se uspravlja previše svesna da je obučena suviše otmeno za vožnju autobusom kroz London. Ona mu ne odgovara ali čovek nastavlja. „Sto godina čekaš da jedan naiđe, a onda naiđu dva.“ „Da li mogu sa ove stanice da stignem do Padingtona?“ „Padingtona?“ kaže on. „Da, nemaj brige.“ Autobus stiže, onaj čovek joj se osmehnu ohrabrujuće pa zato Hedli ne pada na pamet da pita vozača. Ali dok gleda kroz prozor tražeći neke putokaze, ona se pita kako će znati da li je stigla kada na većini stajališta stoje samo nazivi ulica a ne i koji je to kraj grada. Posle petnaest minuta besciljnog razgledanja Londona, ona konačno uspeva da skupi hrabrosti da se otetura napred i pita vozača na kojoj stanici treba da izađe. „Padington?“ reče vozač iskezivši se otkrivajući zlatan zub. „Pa ti si debelo pogrešila autobus, luče.“ Hedli uzdahnu. „Možete li da mi kažete gde onda treba da idem?“ Vozač zaustavlja autobus na stanici blizu Vestminsterske palate i daje joj dalje smernice kako da stigne do Padingtona podzemnom železnicom i ona zastade na trotoaru da napravi pauzu. Pogled joj luta na nebo na kojem, na njeno iznenađenje, vidi avion i taj prizor joj nekako unosi mir. Odjednom se oseća kao da ponovo sedi na sedištu 18A pored Olivera, kako lebdi iznad vode, okružena ničim drugim osim tame. I tu, na ulici, ona pomišlja kako je sama činjenica da ga je upoznala zapravo čudesna. Šta bi bilo da nije zakasnila na prvi avion? Ili da je sve one sate provela sedeći pored nekog drugog, pored nekog potpunog stranca koji bi, čak i posle toliko pređenih kilometara, ipak ostao samo stranac. Pomisao

da je lako moglo da se desi da im se putevi ne ukrste potpuno je ostavlja bez daha, kao za dlaku izbegnuta nesreća na auto-putu, i ona prosto ne može da se otrgne utisku koliko je cela ta slučajnost predivna. Kao i svako koga je sreća pogledala, ona za trenutak oseti brz nalet zahvalnosti, delimično izazvan adrenalinom, delimično nadom. Ona se probija kroz gužve na ulicama Londona po-gledom tražeći ulaz u podzemnu železnicu. Grad je pun okretnica i krivina, prepun krivudavih avenija i slepih uličica kao neki veliki viktorijanski lavirint. Subota je i prelep je letnji dan, ulice su pune ljudi koji nose kese iz prodavnica, guraju kolica, šetaju pse i džogiraju prema parku. Ona prolazi pored dečaka koji nosi istu majicu kao što je i Oliver nosio i srce joj zalupa pri pogledu na nju. Prvi put, Hedli oseća kajanje zato što nije ranije dolazila kod oca u Englesku, ako ni zbog čega drugo onda zbog ovoga: zbog starih građevina punih istorije, zbog tezgi na trotoarima, zbog crvenih telefonskih govornica i crnih taksija i crkava od kamena. Sve u ovom gradu deluje staro ali odiše šarmom, kao mesto iz nekog filma, i da trenutno nije u žurbi da stigne sa venčanja na sahranu, da nije tako u trci sa vremenom, da nema takvu nepobedivu želju da vidi Olivera, pade joj na pamet da bi čak i volela da provede ovde neko vreme. Kada konačno uspeva da spazi crveno-plavi znak za podzemnu železnicu, ona užurbano silazi niza stepenice pokušavajući da prilagodi vid iznenadnom mraku. Izvesno vreme provodi pokušavajući da shvati kako se kupuje karta na automatu i već oseća kako ljudi u redu iza nje nestrpljivo cupkaju. Napokon, jedna žena koja pomalo liči na kraljicu sažalila se na nju i pokazala joj kako da koristi automat a onda i malo gurnu Hedli u stranu da ipak obavi to umesto nje. „Evo, zlato“, reče pruživši joj kartu. „Uživaj u vožnji.“ Vozač autobusa je rekao Hedli da će u jednom trenutku verovatno morati da promeni prevoz ali po onome što vidi na mapi, reklo bi se da će tamo moći da stigne direktno ovom linijom. Na tabli piše da voz stiže za šest minuta pa zato ona staje na to malo prostora na platformi i čeka. Pogled joj luta preko reklamnih tabli na zidovima dok osluškuje razne

naglaske oko sebe, ne samo britanski, već i francuski i ¡talijanski i ostale koje čak ni ne prepoznaje. Blizu nje stoji policajac sa staromodnim šlemom na glavi i jedan čovek koji baca fudbalsku loptu iz ruke u ruku. Neka devojčica počinje da plače i njena majka se spušta do nje i ućutkuje je na nekom stranom jeziku, iz dubine grla i strogo. Devojčica još jednom počinje da plače. Niko ne gleda u Hedli, baš niko, ali uprkos tome, ona se nikada pre nije osetila tako izloženom: previše niska, previše Amerikanka, previše očigledno sama i nesigurna u sebe. Ne želi da razmišlja o tati i venčanju koje je ostavila za sobom i nije sigurna ni da želi da razmišlja o Oliveru i onome što će možda otkriti kada ga pronađe. Do do-laska voza je ostalo još četiri minuta i u glavi joj pulsira. Svilenkasta haljina joj se suviše lepi uz telo a neka žena pored nje je previše blizu. Hedli se mršti pokušavajući da se odupre mirisu koji je okružuje, mirisu mešavine budi, ustajalog vazduha i kiseline, kao pokvareno voće. Zatvara oči i seća se saveta svog oca dok su bili u liftu u Aspenu, kada su se zidovi oko nje urušavali kao kula od karata, i ona zamisli nebo iznad zakrivljenog plafona podzemne železnice, iznad pločnika i uskih zgrada. Ovakve unutrašnje borbe se odvijaju ustaljenim tokom, kao san koji se sanja iz noći u noć, uvek ista slika: nekoliko tananih oblačaka kao tračak tempere na plavom platnu. Ali ona na sopstveno iznenađenje uviđa da se tu u skrivenim uglovima njene svesti ukazuje još nešto, nešto što preseca to plavo nebo njene mašte: avion. Ona brzo otvara oči pri zvuku voza koji prilazi kroz tunel. Hedli nikada nije sigurna da li su neke stvari zaista sitne kao što izgledaju ili je to njena panika koja ih čini patuljastim. Kada vrati film unazad, često se seća stadi-ona kao običnih sala za gimnastiku; u njenoj glavi čak i ogromne kuće postanu samo mali stanovi kada je mnogo ljudi oko nje. I baš zato, nekako joj je teško da odredi da li je ovaj metro manji od onog kojim se hiljadama puta vozila u Americi i to sa posebno nestabilnom smirenošću ili kako god se već zvalo to nešto što joj se steže u grudima zbog čega joj toliki prostor deluje kao mali plastični automobil.

Na njeno olakšanje, uspeva da pronađe sedište na kraju reda, a onda odmah zatvara oči. Ali ne polazi joj za rukom da drema i baš kada voz krete da grabi napred sa stanice, ona se seti da joj je knjiga u torbi i izvadi je, zahvalna jer će imati nešto da joj zaokupi pažnju. Palcem pređe preko slova na korici a onda je i otvori. Dok je bila mala, Hedli je imala običaj da se ušunja u tatin kabinet u kojem su bile mnogobrojne police od poda do plafona i svaka je bila prepuna knjiga pohabanih korica i tvrdih poveza sa iskrivljenim riknama. Imala je samo šest godina kada ju je prvi put zatekao kako sedi u njegovoj naslonjači sa njenim plišanim slončetom i primerkom Dikensove knjige Božična pesma upijajući svaku reč kao da je čita za svoju doktorsku disertaciju. „Šta čitaš?“ pitao je naslonivši se na štok i skinuvši naočare. „Jednu priču.“ „Nije valjda“, rekao je trudeći se da se ne smeje. „Koju priču? „O jednoj devojčici i njenom slonu“, obavestila ga je Heldi zvanično. „Ma šta to pričaš?“ „Da“, rekla je. „i onda oni idu na jedan put zajedno, na biciklu, i onda slon pobegne i ona plače mnogo i neko joj pokloni cvet.“ Tata je onda prišao njoj i jednim uvežbanim pokretom je podigao sa stolice - Hedli je čvrsto držala tanku knjižicu - i onda je odjednom stavio na krilo. „i šta se onda desilo?“ pitao je. „Onda je slon ponovo pronašao.“ „i onda?“ „Onda je on dobio kolač. I živeli su srećno do kraja života.“ „To zvuči kao divna priča.“ Hedli je privila svoje pohabano slonče na krilo. „i jeste.“ „Hoćeš li da ti pročitam još jednu priču?“ pitao je nežno uzevši knjigu iz njene ruke i okrenuo prvu stranu. „Radi se o Božiću.“

Ona se ugnezdila u nežan flanel njegove košulje i on je počeo da joj čita. Ono što je ona obožavala u tome i nije sama priča; nije razumela pola reči i često je gubila nit zbog predugačkih rečenica. Volela je njegov hrapav glas, kako je umeo da priča sa smešnim naglaskom oponašajući različite likove iz knjige, zbog toga što je njoj dopuštao da okreće stranice. Svake večeri posle večere oni bi išli da čitaju u njegovom mirnom kabinetu. Ponekad bi mama stala na vrata sa krpom u ruci i sa polusmeškom na licu dok ih je slušala, ali uglavom su samo njih dvoje bili tu. Čak i kada je dovoljno porasla da sama čita, imali su običaj da zajedno čitaju klasike, od Ane Karenjine preko Gordosti i predrasuda do Plodova gneva, kao da su putovali oko sveta dok su u policama stajale rupe kao zubi koji nedostaju u vilici. A onda, kada je postalo jasno da je treninzi i telefonski razgovori zanimaju više od Džejn Ostin ili Volta Vitmana, kada je sat vremena čitanja počeo da se pretvara u trideset minuta a svako veče počelo da se pretvara u svako drugo veče, to više nije bilo bitno. Do tada su te priče već postale deo nje; bile su duboko usađene u njoj kao nasledni gen, cvetale su u njoj kao vrt. Bile su duboke i izražene kao i sve ostalo što je tata preneo na nju: plave oči, zlatkastu kosu, pegice na nosu. Cesto bi došao kući sa knjigama za nju, za Božić ili rođendan ili bez ikakvog povoda, neke knjige su bile stara izdanja sa prelepom pozlatom, neke su bile kupljene za dolar ili dva na uličnim tezgama. Mama bi uvek bila besna, pogotovo ako se radilo o nekom primerku koji on već ima u svojoj biblioteci. „još dve knjige i bićemo zatrpani njima“, rekla bi ona, ,,a ti kupuješ duplikate?“ Ali Hedli je to razumela. Znala je da ona ne treba sve njih da pročita. Možda hoće jednog dana, ali u tom trenutku, pažnja je bila bitna. On joj je poklanjao nešto najvrednije što je mogao, na jedini način na koji je umeo. On je profesor, obožavatelj priča, i on joj je pravio biblioteku kao što bi neki očevi pravili ćerkama kuće.

I tako, kada joj je onog dana u Aspenu dao primerak knjige Naš zajednički prijatelj, posle svega što se dogodilo, u tom gestu je bilo nečega previše bliskog. Njegov odlazak je potpuno razorio Hedli a značenje tog poklona joj je samo stavilo so na ranu. I tako je Hedli uradila ono u čemu je najbolja: prosto ga je ignorisala. Ali sada, dok voz vijuga ispod ulica Londona, njoj je neobično drago što ima tu knjigu. Godine su prošle od kada je pročitala neko Dikensovo delo; prvenstveno zato što je imala drugih obaveza, pametnijih stvari, a tu je, kako je zaključila, bio i taj faktor prećutne pobune protiv njenog oca. Ljudi pričaju kako u knjigama traže beg, ali ovde u metrou ova knjige je za Hedli kao pravi pojas za spa-šavanje. Dok lista stranice, sve oko nje nestaje: nestaju naporni laktovi i torbe, žena u tunici koja gricka nokte, dvojica tinejdžera sa preglasnom muzikom u ušima, čak i čovek čija se violina svojim piskavom melodijom širi celim vagonom. Od truckanja joj se malo zamuti u glavi ali pogled joj se poput klizača koji traži oslonac za piruetu čvrsto prikova za reči u knjizi, i kao dlanom o dlan, ona se ponovo umiri. Dok preskače sa jednog poglavlja na drugo, Hedli poče da zaboravlja da je ikada i htela da vrati tu knjigu. Te reči, naravno, nije napisao njen otac, ali on je tu među tim stranicama i pomislivši na to, Hedli oseti kako se u njoj javlja neko osećanje. I baš pre nego što voz staje na stanici, ona pokušava da se seti one podvučene rečenice koju je pročitala u avionu. Dok lista knjigu tražeći pogledom bilo kakav znak mastila, na njeno iznenađenje, nalazi još jednu podvučenu rečenicu. „i da, ima dana u ovom životu vrednih života a vrednih i smrti“, piše tu i Hedli podiže zbunjen pogled osećajući kako joj treperi u grudima. Još ovog jutra venčanje joj je delovalo kao nešto najgore na svetu ali ona sada shvata da postoje mnogo tužnije povorke, mnogo gore stvari koje se mogu desiti svaki dan. I dok izlazi izvoza sa ostalim putnicima, prolazi pored natpisa stanica Padington, ispisanog na pločicama na zidu, i ona se samo nada da je pogrešila u svojoj pretpostavci zbog koje se ovde i uputila.

Dvanaesto poglavlje

09:54 PO ISTOČNOM VREMENU 14:54 SREDNJE VREME PO GRINIČU Napolju je sunce granulo, mada su ulice i dalje vlažne i srebrnkaste. Hedli se okreće ukrug, pokušavajući da vidi kuda treba da ide, posmatra apoteku sa belom drvenarijom, malu antikvarnicu, redove zgrada u svetlim bojama koji se protežu ćelom dužinom ulice. Jedna grupa neispavanih muškaraca u ragbi dresovima izlazi iz paba i nekoliko žena sa kesama iz kupovine prolaze pored nje. Hedli gleda na sat; još malo pa je tri sata a ona nema predstavu šta treba sada da radi kada je stigla. Koliko uspeva da vidi, u blizini nema policajaca, nijedne turističke agencije niti info-kioska, nema knjižara niti internet kafea. Kao da je došla u samu divljinu Londona bez kompasa i mape, kao da se nalazi na nekom podlom zadatku iz rijaliti programa. Ona bira smer nasumice i kreće niz ulicu zažalivši što nije uzela druge cipele pre nego što je šmugnula sa venčanja. Na uglu je restoran brze hrane i stomak joj krči od mirisa koji dopiru iz njega; poslednje što je stavila u usta bile su one perece koje su jeli u avionu a poslednji put kada je spavala bilo je pre nego što je pojela te perece. U ovom trenutku bi najviše volela da može da se sklupča i odrema ali ona nastavlja dalje uprkos svemu, motivisana čudnom mešavinom straha i čežnje. Posle deset minuta šetnje i dva žulja, još uvek nije prošla pored ijedne crkve. Ulazi u jednu knjižaru da pita da li znaju crkvu ispred koje je statua Bogorodice ali čovek u knjižari je samo belo gleda te ona ponovo izađe ne sačekavši odgovor.

Duž uskih trotoara nalaze se mesare sa velikim komadima mesa kako vise u izlozima, prodavnice odeće sa lutkama na potpeticama višim od Hedlinih, pabovi i restorani, čak i biblioteka koju zamalo nije pomešala sa kapelom. Ali dok šparta po kraju nikako ne uspeva da spazi ni jednu jedinu crkvu, nijedan toranj ili zvonik, sve dok joj se - odjednom - ne ukaza obris jedne crkve. Na kraju jedne uličice, ona primeti da se preko puta nazire jedna uska građevina od kamena. Zastaje za trenutak, trepće kao da pred sobom vidi fatamorganu a onda i brzo pojuri napred, ponovo raspoložena. Ali onda se oglasiše zvona uz previše veselu zvonjavu za jednu sahranu i napolje izleteše svatovi. Hedli nije ni bila svesna da ne diše i vazduh joj ponovo jurnu iz pluća. Ona sačeka taksije da projure pored nje, onda pređe ulicu i tu dobija potvrdu onoga što već zna: nema sahrane, nema statue Bogorodice, nema Olivera. I uprkos tome, ona ne može da natera sebe da ode i stoji tu posmatrajući svadbenu povorku veoma sličnu onoj u kojoj je do maločas učestvovala, devojke koje kite svatove i deveruše, blicevi sevaju, prijatelji i porodica ne skidaju osmehe sa lica. Zvona završavaju svoju veselu zvonjavu i sunce zalazi a ona i dalje samo stoji tu. Posle duge pauze, otvara svoju torbu. A onda radi ono što radi svaki put kada je izgubljena: zove svoju majku. Baterija na telefonu je na izdisaju i prsti joj drhte dok bira brojeve, nestrpljiva da čuje majčin glas. Deluje joj nemoguće da su poslednji put kada su razgovarale zapravo bile u svađi i, štaviše, da se to desilo pre nešto manje od dvadeset četiri sata. Njihova rasprava na aerodromu sada joj deluje kao da se desila u nekom drugom životu. Njih dve su oduvek bile bliske, ali nakon što je tata otišao, nešto se promenilo. Hedli je bila ljuta, besna na način na koji nije znala da može da bude. Ali mama - mama je prosto bila slomljena. Nedeljama je samo tumarala po kući kao da je pod vodom, zakrvavljenih očiju i teškog koraka i prenula bi se samo kada bi telefon zazvonio, drhteći od glave do pete kao prut kao da je čekala da se tata javi i kaže da se predomislio. Ali to se nikada nije desilo.

U tim nedeljama posle Božića, njih dve su zamenile uloge; Hedli je donosila mami večeru svake večeri, ležala budna sekirajući se dok je slušala majku kako plače, ona koja je uvek gledala da na noćnom stočiću bude novo pakovanje maramica. A ovo je bio najnepravedniji deo svega toga: ono što je tata učinio, nije učinio samo sebi i mami i ne samo sebi i Hedli. Ostavio je posledice na odnos između Hedli i mame, pretvorio njihovu spontanu vezu u nešto nategnuto i komplikovano, nešto što se može slomiti u svakom trenutku. Hedli je delovalo kao da ništa više neće biti isto, da su osuđene da zauvek lebde između besa i tuge, da je taj ambis između njih dovoljno veliki da ih obe proguta. Ali onda, kao grom iz vedra neba, sve se promenilo. Prošlo je mesec dana i mama se pojavila u Hedlinoj sobi jednog jutra, obučena u svoju sada već uobičajenu kombinaciju duksa sa kapuljačom i donjim delom tatine stare pidžame od flanela, njoj predugačkog i prevelikog. „Dosta je bilo“, rekla je. „Hajde da izađemo odavde.“ Hedli se namrštila. „Molim?“ „Pakuj se, mala“, rekla je mama glasom koji podseća na onu osobu koja je nekad bila. „Idemo na put.“ Bio je kraj januara i napolju je bilo sumorno koliko i u kući. Ali kada su izašle iz aviona u Arizoni, Hedli je već primetila da se u njenoj majci nešto menja, da onaj potisnuti deo njene duše počinje da se pomalja, onaj deo koji je poput čvora stajao duboko u njoj. Provele su tri dana u banji, plivale u bazenu, upijale sunce. Uveče su gledale filmove i jele hamburgere i igrale mini-golf i mada je ona samo čekala trenutak kada će mama popustiti, kada više neće moći da glumi i briznuti u plač kako je radila nedeljama pre toga, to se ipak nije desilo. Hedli je palo na pamet da u slučaju da će život od sada ovako izgledati - kao jedan produžen ženski vikend - da onda možda to i neće biti tako strašno. Ali tek kada su se vratile kući, Hedli je shvatila pravu svrhu njihovog puta; odmah je to osetila, od trenutka kada su kročile u kuću, kao elektricitet

koji ostaje nakon munje. Osećalo se tatino prisustvo. Kuhinja je bila hladna i mračna, i njih dve su samo stajale tu, procenjujući štetu u tišini. Hedli su najviše ganule male stvari, one stvari koje nisu tako očigledne - kaputi na čiviluku pored vrata, ili ćebe koje je obično bilo prebačeno preko kauča u sobi - ali najsitnije stvari kojih nije bilo: keramička bočica koju mu je napravila na časovima grnčarije, uramljena slika njegovih roditelja koja je stajala na komodi, prazno mesto na njegovom radnom stolu na kojem je uvek stajala njegova šolja. Bilo je to kao mesto zločina, kao da je neko ukrao predmete iz kuće i Hedline misli su odmah otišle prema majci. Ali jedan pogled na nju odmah joj je rekao da je i ona svega toga svesna. „Zašto mi nisi rekla?“ Mama je u tom trenutku bila u dnevnoj sobi i prelazila rukom preko nameštaja kao da ga procenjuje. „Mislila sam da će biti suviše teško.“ „Za koga?“ pitala je Hedli besno. Mama joj nije odgovorila već ju je samo mirno gledala, sa strpljenjem koje kao da je bilo nekakva dozvola; dozvola za to da je sada došao red na Hedli da bude slomljena, da sada može da iskaže svu tugu. „Mislili smo da bi ti bilo previše bolno da gledaš“, rekla je. „Hteo je da te vidi, ali ne ovako. Ne dok se seli.“ „Ja sam ta koja je pribrana sve vreme“, rekla je Hedli tiho. „Ja sam ta koja treba da odluči šta je bolno.“ „Hedli“, rekla je mama nežno približivši se jadan korak prema njoj, ali Hedli se izmakla. „Nemoj“, rekla je trudeći se da zadrži suze. Jer to i jeste bila istina; sve to vreme ona jeste bila ta koja je držala sve pod kontrolom. Sve to vreme ona nije dozvoljavala da klonu. Ali sada je osetila kako gubi kontrolu i kada ju je mama konačno zagrlila, sva zbunjenost koju je osećala do tada se razbistrila i prvi put od kada je tata otišao, Hedli je osetila kako bes u njoj popušta i kako na njegovo mesto dolazi tuga toliko velika da je obojila sve. Ona se šćućurila u mamino naručje i stajale su tako dugo zagrljene dok je Hedli plakala sve suze koje je zadržavala proteklih mesec dana.

Šest nedelja kasnije, Hedli je trebalo da ide sa tatom u Aspen na zimovanje a mama je trebalo da je isprati na aerodrom i to sa takvom odmerenom smirenošću kojom je do tada već odisala, sa tim neočekivanim spokojem, krhkim i postojanim u isto vreme. Hedli nikada nije mogla da dokuči da li je to zbog njihovog puta u Arizonu - zbog te iznenadne promene, zbog sunca koje je stalno sijalo - ili zbog šoka koje je bespovratno odsustvo tatinih stvari kada su se vratile kući izazvalo, ali u svakom slučaju, nešto se promenilo. Nedelju dana kasnije, Hedli je zaboleo zub. „Previše besplatnih čokoladica iz hotela“, našalila se mama dok su se tog popodneva vozile kod zubara i Hedli se držala za vilicu. Njihov stari zubar otišao je u penziju neposredno pošto je ona poslednji put bila na pregledu a novi zubar je bio jedan proćelavi čovek u ranim pedesetim godinama, ljubaznog lica, odeven u uštirkani mantil. Kada je provirio u čekaonicu da je prozove, Hedli je primetila kako su mu se oči malo razrogačile kada je ugledao mamu koja je rešavala ukrštenicu iz dečjih novina, veoma za-dovoljna svojim učinkom iako joj je Hedli napomenula daje ukrštenica namenjena osmogodišnjacima. Zubar je malo izravnao košulju i ušao u čekaonicu. „Ja sam doktor Doji“, rekao je pruživši ruku Hedli ne skidajući pogled sa mame koja je podigla pogled uz nekakav odsutan smešak. „Kejt“, relda je. „A ovo je Hedli.“ Kasnije, kada joj je završio popravku zuba, doktor Doji je ispratio Hedli do čekaonice a to je nešto što njihov stari zubar nikada nije uradio. „I?“ pitala je mama ustavši. „Kako je bilo? Hoćete li joj dati lizalicu zato što je bila dobra?“ „Pa, ovde se trudimo da ne preporučujemo previše šećera...“ „Zna ona“, rekla je Hedli pogledavši majku. „Samo se šali.“ „Hvala vam, doktore“, rekla je mama zabacivši torbu na rame a onda je i zagrlila Heldi jednom rukom. „Nadam se da neće biti potrebe da vas vidimo u skorije vreme.“

Ovaj komentar ga je izgleda pogodio sve dok mu se mama nije previše srdačno nasmešila. „Barem ne ako redovno peremo zube i koristimo konac, zar ne?“ „Tako je“, rekao je uz mali smešak posmatrajući njih dve kako odlaze. Nekoliko meseci kasnije - nakon zahteva za razvod braka, nakon što je mama ušla u nekakav ustaljen tok, nakon što se Hedli još jednom probudila sa bolom u zubu - doktor Harison Doji je konačno skupio hrabrosti da pozove mamu na večeru. Ali Hedli je još tad znala, još tom prvom prilikom, da je način na koji je on nju pogledao poseban, sa nekakvom nadom zbog koje je briga koju je Hedli nosila u sebi na neki način splasla. Ispostavilo se da je Harison stabilan koliko tata nije bio, prizeman koliko je tata bio sanjar. On je bio upravo ono što im je bilo potrebno; nije ušao u njihove živote sa bilo kakvom pompeznošću, već sa tihom rešenošću, ve-čeru po večeru, jedan odlazak u bioskop za drugim, na vrhovima prstiju je išao po okosnicama njihovog života mesecima sve dok one konačno nisu bile spremne da ga puste unutra. A kada se to desilo, imale su utisak kao da je on oduvek bio tu. Gotovo da je bilo teško zamisliti kako je izgledao sto dok je Tata sedeo preko puta njih; a u Hedlinoj glavi - u kojoj su misli neprestano bile u ratu između pokušaja da se seti i pokušaja da zaboravi - ovo je pomoglo da potkrepi iluziju da su nastavile dalje. Jedne večeri, otprilike osam meseci nakon što su mama i doktor Doji počeli da se zabavljaju, Hedli je otvorila ulazna vrata i zatekla ga kako cupka na njihovom pragu. „Hej“, rekla je otvorivši vrata. „Zar ti nije rekla? Večeras je otišla na književno veče.“ On je ušao u kuću, pažljivo obrisao noge na otiraču. „Zapravo, tebe tražim“, rekao je gurnuvši ruke u džepove. „Hteo sam da te zamolim za dozvolu.“ Hedli, prilično sigurna da je nijedna starija osoba do tada nije pitala za dozvolu, gledala gaje zainteresovano. „Ako se ti slažeš“, rekao je dok su mu oči svetlucale iza naočara, „ja bih

zaprosio tvoju majku.“ To je bio prvi put. I kada ga je mama odbila, on je prosto pokušao ponovo za nekoliko meseci. I kad ga je još jednom odbila, on je i dalje nastavio da čeka. Hedli je prisustvovala trećem pokušaju, neudobno nasađena na ćebencetu na izletu kada je on kleknuo na jedno koleno ispred mame, dok je u pozadini gudački kvartet koji je unajmio svirao laganu melodiju. Mama je pobledela i odmahnula glavom, ali Harison se samo nasmešio, kao da je sve to jedna velika smicalica, kao i da on sam učestvuje u tome. „Pretpostavio sam“, rekao je zatvorivši kutijicu i vrativši je nazad u džep. Okrenuo se prema sviračima slegnuvši ramenima i oni su samo nastavili da sviraju a on je seo na ćebe. Mama je sela bliže njemu i Harison je skrušeno odmahnuo glavom. „Kunem se“, rekao je „jednog dana ćeš popustiti.“ Mama se nasmešila. „Nadam se.“ Hedli je sve ovo veoma zbunilo. Kao da je mama u isto vreme i htela ali i nije htela da se uda za njega, kao da je i uprkos tome što je znala da je to ispravno, nešto sprečavalo. „Nije valjda zbog tate?“ pitala je Hedli kasnije i mama ju je prostrelila pogledom. „Naravno da nije“, rekla je. „Uostalom, zar nije logično da pristanem ako želim da mu se osvetim?“ „Nisam rekla da želiš da mu se osvetiš“, rekla je Hedli. „Samo sam se pitala da li ga još uvek čekaš?“ Mama je skinula naočare. „Tvoj otac...“ rekla je ali je tu zastala. „Mi smo dovodili jedno drugo do ludila. I još uvek mu nisam u potpunosti oprostila zbog onoga što je uradio, jednim delom sebe ću ga uvek voleti, uglavnom zbog tebe, ali ovo se sve desilo sa razlogom, znaš?“ „Ali ti još uvek ne želiš da se udaš za Harisona?“ Mama je klimnula glavom.

„Ali ga voliš.“ „Da“, rekla je. „Mnogo.“ Hedli je odmahnula glavom, iznervirana. „To mi nikako nema smisla.“ „I ne treba da ima“, rekla je Mama uz osmeh. „Ljubav je najčudnije, najnelogičnije osećanje na svetu.“ „Ne pričam o ljubavi“, nastavila je Hedli. „Pričam ti o braku.“ Mama je slegla ramenima. „Brak“, rekla je, „jeste nešto još gore.“ I sada Hedli stoji tu pored ove crkvice u Londonu posmatrajući mladence kako izlaze napolje. Telefon joj je i dalje na uhu i ona sluša kako zvoni u nekoj tamo prekookeanskoj centrali, kako impulsi obilaze oko Zemliine kugle, i gleda kako mladoženje hvata mladu za ruku, kako im se prsti prepliću. To je samo jedan mali gest ali je i simboličan jer njih dvoje sada treba da zakorače u svet kao jedno. Hedli dobij a govornu poštu i uzdiše slušajući poznat glas svoje majke kako govori da ostavi poruku. Okreće se ka zapadu, gotovo nesvesno, kao da će je to odvesti bliže kući, i u tom trenutku u daljini ugleda uzak vrh tornja odmah između belih fasada dveju zgrada. I pre nego što je telefon pisnuo, ona ga zatvori i ostavi još jedno venčanje za sobom hitajući prema još jednoj crkvi sa osećajem da je baš ta crkva ona koju traži. Ona stiže tamo, obilazeći oko jedne zgrade, a zatim se provlači između automobila na ulici kada odjednom ostaje skamenjena prizorom ispred sebe od kojeg je cela pretrnula. Tu na malom travnjaku, ukazala joj se statua Bogorodice, ona statua na koju se Oliver peo sa braćom kada je bio mali. A oko nje, u zbijenim grupicama, stoje ljudi obučeni u nijanse crne i sive. Hedli ostaje na bezbednoj razdaljini, peta zarivenih u pločnik. Sada kada je dospela tu, cela zamisao joj se čini kao najgora moguća ideja. Uvek je znala da ima naviku da uleće bez mnogo razmišljanja ali sada joj je jasno da ovo nije vrsta posete na koju se neko odlučuje naprečac. Ovo nije završetak jednog spontanog puta, već mesto na kojem se nešto duboko tužno dešava, nešto bespovratno i strašno konačno. Ona gleda dole u svoju haljinu, svetloružičasta boja koja je previše vesela za ovu priliku, i već polako počinje da

se povlači kada joj pogled pada preko travnjaka gde stoji Oliver i njoj se usta osušiše. On stoji pored jedne sitne žene dok mu ruka lagano počiva na njenom ramenu. Hedli pretpostavlja da mu je to verovatno majka, ali pri malo pomnijem pogledu, slika joj se menja i ona shvata da to uopšte nije Oliver. Ramena tog dečka su i suvuše široka a kosa previše svetla i kada je stavila ruku da zakloni pogled od sunčevih zraka koji joj padaju pravo na oči, uspeva da vidi da je taj dečko dosta stariji. Međutim, pogledi im se sreću i Hedli shvata da je to Oliverov brat, mada u njegovom pogledu primećuje nešto neverovatno blisko. Njoj se prevrnu želudac i ona se zatetura unazad sagnuvši se iza žbunja kao neki kriminalac. Kada se sklonila sakrivši se sa jedne strane crkve shvata da se nalazi ispred ograde od kovanog gvožcla isprepletane sa lozom. Sa druge strane nalazi se vrt sa drvećem i raznoraznim vrstama cveća, nekoliko klupa od kamena i fontana, ispucala i bez vode. Ona krete da obilazi oko tog vrta prevlačeći rukom preko hladne gvozdene ograde sve dok nije stigla do kapije. Iznad nje jedna ptica cvrkuće i Hedli je posmatra kako lenjo kruži u velikom jatu na nebu. Oblaci su debeli kao pamuk oivičeni srebrnkastom bojom od sunčevih zraka i ona pomisli na ono što joj je Oliver rekao u avionu i reč polako dobi oblik u njenim mislima: kumulusi. Jedini oblaci koji su nestvarni i stvarni u isto vreme. Ona ponovo spušta pogled i tu pred njom, kao snoviđenje, stoji Oliver. U odelu deluje starije, bled je i ozbiljan dok prednjim delom cipele kopka po zemlji, pogrbljen i pognute glave. Posmatrajući ga, Hedli oseti kako se ljubav prema njemu širi njenim telom tako silno da je gotovo uzviknula njegovo ime. Ali pre nego što je uspela da uradi bilo šta, on se okrenuo. Nekako je drugačiji, nekako je skrhan, pogled mu je prazan i ona pomišlja kako je ovo ipak bila greška. Ali njegov pogled samo ju je prikovao u mestu, rastrzana između instinkta da pobegne i želje da mu priđe. Dugo su samo stajali tako, nepomični kao statue u tom vrtu. I pošto joj

on nije dao nikakav znak - nikakvu dobrodošlicu, nikakvu potrebu za njom Hedli je samo progutala knedlu i donela odluku. Ali baš u trenutku kada se okrenula da ode, iza sebe je čula njegov glas, tu reč koja kao da je otvorila vrata, kao kraj i početak, kao želja. „Stani“, rekao je i ona je stala.

Trinaesto poglavlje

10:13 PO ISTOČNOM VREMENU 15:13 SREDNJE VREME PO GRINIČU "Šta ćeš ti ovde?“ reče Oliver zureći u nju kao da ni sam nije siguran da je ona stvarno tu. „Nisam znala“, reče Hedli tiho. „Dok smo bili u avionu...“ On obori pogled. „Nisam znala“, ponovi ona. „Mnogo mi je žao.“ On pokaza glavom na kamenu klupu nekoliko metara od njih i dalje vlažnu od kiše koja je padala. Oboje odlaze do klupe, pognutih glava dok iz crkve dopire žalosna melodija orgulja. Taman kada je htela da sedne, Oliver joj pokaza rukom da sačeka a onda skide sako i stavi ga na klupu. „Isprljaćeš haljinu“, objasni on svoj postupak i Hedli se pogleda mršteći se na ružičastu svilu kao da je vidi prvi put u životu. Zbog nečega u tom njegovom gestu srce joj se još više pokida od same pomisli da mu nešto tako tričavo pada na pamet u ovakvom trenutku; da li on zna da ona uopšte ne mari za haljinu? Da bi bez razmišljanja legla i na travu zbog njega, da bi zamenila krevet za zemlju? Ne uspevši da pronađe reči kojima bi ga odbila, Hedli seda prelazeći prstima preko nežnih nabora na njegovom sakou. Oliver stoji iznad nje, zavrće jedan a potom i drugi rukav, pogleda izgubljenog negde u daljini. „Moraš li da se vratiš?“ upita Hedli na šta on samo sleže ramenima i sede na svega nekoliko centimetara od nje. „Verovatno“, reče on i naže se napred naslonivši laktove na kolena.

Ali ipak, on ostaje da sedi tu i Hedli se takođe naže napred, zadubljena u travu ispod njih sa neprirodnom usredsređenošću kao i on. Ona oseti da bi na neki način trebalo da mu objasni zašto se pojavila ovde, ali on je ni ne pita te oni prosto samo nastaviše da sede tu dok se između njih širila tišina. U njihovoj kući u Konektikatu, ispred prozora njene kuhinje postoji posuda sa vodom za ptice u koju je Hedli gledala dok pere sudove. Najčešći posetioci su bili par vrabaca koji su se svađali oko toga ko će prvi da se umije i jedan je uvek skakutao po ivici i cvrkutao glasno dok se drugi kupa a onda i obrnuto. Povremeno bi se obrušili jedan na drugog, mlatarali krilcima i ponovo se teturali praveći talasiće po vodi. I mada su uglavnom provodili vreme u čarki, uvek su dolazili zajedno i uvek bi zajedno i otišli. jednog jutra se iznenadila kada je videla da je samo jedan vrabac došao. Lagano je sleteo na obod kamene pojilice i skakutao po njoj ne ulazeći u vodu, okretao glavicu čas na ovu, čas na onu stranu, i to sa takvom tugom i čuđenjem da je Hedli provirila kroz prozor i pogledala gore u nebo mada je znala da se drugi vrabac neće pojaviti. Jedan deo tog osećaja ona sada vidi i na Oliveru, tu neku nehajnu zbunjenost zbog koje kao da je više izgubljen nego tužan. Hedli se prvi put u životu našla ovako blizu smrti. Jedine tri grane koje nedostaju na njenom porodičnom stablu jesu one koje pripadaju roditeljima njenih roditelja koji su umrli pre nego što se ona rodila ili dok je bila suviše mala kako bi osetila njihovo odsustvo. Nekako je oduvek očekivala da će ta tuga podsećati na nešto iz filma, da će teći potoci suza i da će jecaji zastajati u grlu. Ali ovde u ovom vrtu, niko ne preti pesnicom gledajući u nebesa; niko nije pao na kolena, niko ne proklinje boga. Umesto toga, Oliver izgleda kao da će povratiti. Lice mu je sivkasto, bledilo njegove kože još je vidljivije zbog njegovog tamnog odela i on je gleda bez ikakvog izraza na licu. U njegovim očima je tuga, kao da ga negde boli ali ne može da kaže gde i on teško uzdahnu. „Izvini što ti nisam rekao“, reče napokon. „Ne“, reče Hedli odmahnuvši glavom. „Ja se tebi izvinjavam zato što sam pretpostavila...“

Onda opet oboje zaćutaše. Posle pauze, Oliver uzdahnu. „Ovo je malo čudno, zar ne?“ „Šta tačno?“ „Ne znam“, reče on uz mali smešak. „To što se ti pojavljuješ na sahrani mog oca?“ „Aha“, reče ona. „To.“ On spušta ruku i iščupa nekoliko travki sa zemlje i poče odsutno da ih cepka. „Mada, zapravo je sve ovo čudno. Možda su Irci ipak bili u pravu zato što imaju običaj da slave na sahrani. Jer ovakve stvari“, pokaza glavom na crkvu, „ovakve stvari su potpuno sulude.“ Sedeći pored njega, Hedli sedi i gladi porub na svojoj haljini ne znajući šta da kaže. „Nije baš da bi imalo mnogo šta da se slavi“, reče on ogorčeno pustivši komadiće trave da padnu na zemlju. „Bio je potpuni skot. Nema svrhe da se sada pretvaramo da to nije bilo tako.“ Hedli ga pogleda iznenađeno, ali Oliveru kao da je laknulo. „Razmišljao sam o tome celo jutro“, reče. „Poslednjih osamnaest godina, stvarno.“ Onda je pogleda i nasmeši se. „Ti si opasna po mene, znaš?“ Ona bulji u njega. „Ja?“ „Da“, reče on ispravivši se. „Previše sam iskren sa tobom.“ Jedna ptičica slete na fontanu na sredini vrta i poče uzaludno da kljucka po kamenu. U fontani nema vode već samo jedan osušen sloj prljavštine i ptičica opet ode pretvorivši se u daleku tačkicu na nebu. „Kako je umro?“ upita Hedli tiho ali Oliver joj ne odgovori; čak uopšte ni ne gleda u nju. Kroz rastinje oko ograde Hedli vidi ljude kako idu prema svojim kolima, mračni kao senke. Iznad njih je nebo ponovo bezlično i sivo. Nakon kraće pauze, on se nakašlja. „Kako je bilo na venčanju?“ „Šta?“

„Venčanje. Kako je bilo?“ Ona sleže ramenima. „Dobro.“ „Ma daj, reci mi“, reče on uz molećiv pogled i Hedli uzdahnu. „Ispostavilo se da je Šarlot fina“, reče prekrstivši ruke na krilu. „I to iritantno fina.“ Oliver se iskezi podsećajući više na onog momka kojeg je upoznala u avionu. „A tvoj tata?“ „Izgleda da je srećan“, reče ona nerazgovetno. Ipak, ne uspeva da mu pomene bebu, kao da će time moći da promeni činjenicu da beba postoji. Umesto toga, na pamet joj pada knjiga i ona uzima torbu koja stoji pored nje. „Nisam je vratila.“ On se okrenu i pogled mu se zaustavi na knjizi. „Pročitala sam neke delove dok sam dolazila ovamo“, reče. „Zapravo uopšte nije loša.“ Oliver je uze i poče da je lista kao u avionu. „Kako si me uopšte našla?“ „Neko je pomenuo da ide na sahranu u Padington“, reče i Oliver se prenu na reč sahrana. „I ne znam. Prosto me je vodio osećaj.“ On klimnu glavom i zatvori knjigu nežno. „Moj otac je imao prvo izdanje ove knjige“, reče on polako stisnuvši usne. „Stajala je na jednoj visokoj polici u njegovom kabinetu i sećam se da sam kao dete uvek zurio gore u nju znajući daje mnogo vredna.“ Onda joj opet dade knjigu i Hedli je privi na grudi, čekajući da on nastavi. „Oduvek sam mislio da on ceni tu knjigu iz pogrešnih razloga“, reče on, sada već mirnijim glasom. „Uvek sam ga viđao kako čita samo neke pravne dokumente. Ali s vremena na vreme, niotkuda, on bi izrecitovao neki odlomak.“ On se nasmeja ali nimalo veselo. „To uopšte nije ličilo na njega. Kao kasapin koji peva ili tako nešto. Računovođa koji stepuje.“ „Možda on nije bio onakav kakav si ti mislio...“ Oliver je oštro pogleda. „Nemoj.“ „Nemoj šta?“

„Ne želim da pričam o njemu“, reče on sa besom u očima. Potom protrlja čelo i prelete rukom kroz kosu. Povetarac savija travu ispred njih podižući težak pritisak s njihovih ramena. Zvuk orgulja iz crkve naglo prestaje kao prekinut nečim. „Kažeš da možeš da budeš iskren prema meni?“ upita Hedli nakon kratke pauze gledajući u Oliverova pogrbljena ramena na šta se on naglo okrete. „Onda, u redu. Pričaj sa mnom. Budi iskren.“ ,,U vezi sa čim?“ „U vezi sa bilo čim.“ I, baš tad, na njeno iznenađenje, on je poljubi. Ali taj poljubac nije nalik onom sa aerodroma, onom nežnom i slatkom oproštajnom poljupcu. Ovaj poljubac je nekako užurban, očajnički čak; on jako pritiska svoje usne na njene i Hedli zatvara oči i uzvraća mu, a onda odjednom on presta da je ljubi i ponovo stadoše da gledaju jedno u drugo „Nisam na to mislila“, reče Hedli i Oliver se nasmeja kao da likuje. „Rekla si da budem iskren. Ovo je nešto najiskrenije što sam uradio danas.“ „Mislila sam na tvog tatu“, reče ona i, uprkos svemu, oseti kako joj obrazi rumene. „Možda će ti pomoći ako budeš pričao o tome. Ako samo budeš...“ „Šta? Da kažem da mi nedostaje? Da hoću da umrem od tuge? Da mi je ovo najgori dan u životu?“ On naglo ustade i, u jednom kratkom i zastrašujućem trenutku, Hedli pomisli da će otići. Ali umesto toga, on poče da hoda gore-dole pored klupe, visok, vitak i zgodan u svojoj košulji. Zastade, okrete se prema njoj i ona vide bes na njegovom licu. „Vidiš ovako, danas? Ove nedelje? Sve je bilo lažno. Misliš da je tvoj otac grozan zbog onoga što je uradio? On je barem bio iskren. Tvoj otac je imao petlje da vas napusti. I znam da su i to gluposti, ali po onome što čujem on je srećan i tvoja mama je srećna i na kraju je ispalo da vam je svima bolje tako.“ Svima osim meni, pomisli Hedli, ali nastavi da ćuti. Oliver opet poče da šetka tamo-ovamo dok ga ona samo prati pogledom kao lopticu na teniskom

meču, napred- nazad, napred-nazad. „ A moj otac? On je varao mamu godinama. Tvoj otac je imao jednu ljubavnicu a to se pretvorilo u ljubavnu vezu, nije li tako? A onda se pretvorilo u brak. Bilo je tu na videlu i sve vas je oslobodilo. Moj je imao desetak ljubavnica, možda i više, a najgore je što smo svi to znali. I niko to nije pominjao. U jednom trenutku, neko je odredio da treba da ćutimo u svom jadu i tako smo i radili. Ali smo znali“, reče on pogurenih ramena. „Znali smo.“ „Olivere“, reče ona ali on odmahnu glavom. „I zato ne“, reče on slegnuvši ramenima. „Ne želim da pričam o svom ocu. Bio je prokleti kreten, ne samo zato što je varao mamu, već i iz milion drugih razloga. I ja sam ceo svoj život proveo pretvarajući se da je to u redu, zbog moje majke. Ali sada ga više nema, i ja se više neću pretvarati.“ Ruke su mu pored tela, šake stisnute u pesnice a usne skupljene. „Jesam li bio dovoljno iskren?“ „Olivere“, ponovi ona spustivši knjigu na klupu i ustade. „Nema veze“, reče on. „Nema veze.“ Iz daljine se čuje kako ga neko doziva i kroz nekoliko trenutaka, na kapiji se pojavljuje jedna devojka tamne kose sa još tamnijim naočarima. Nije mnogo starija od Hedli ali nekako je samouverena, rasterećena, zbog čega se Hedli odmah oseti manje vrednom u poređenju sa njom. Ta devojka stade kada ih je ugledala, očigledno iznenađena. „Ostalo je još malo vremena, Oli“, reče ona podigavši naočare na vrh glave. „Ljudi će još malo da krenu.“ Oliver i dalje gleda u Hedli. „Za minut“, reče ne sklanjajući pogled i devojka kao da malo okleva, kao da hoće još nešto da kaže ali onda se okrete slegnuvši ramenima. Kada je otišla, Hedli natera sebe da ponovo pogleda Olivera. Upad te devojke nekako je razbio čar tog vrta i ona je sada već svesna glasova iza ograde, zvuka vrata na kolima, laveža u daljini. On se i dalje ne pomera. „Izvini“, reče Hedli tiho. „Nije trebalo da dolazim.“ „Ne“, reče Oliver i ona ga samo gleda napinjući se da u toj reči čuje naznake još nečega: Nemoj da ideš ili Molim te, ostani ili I meni je žao. Ali

sve što izlazi iz njegovih usta je: „Nema veze.“ Ona se premešta sa jedne noge na drugu, štikle joj tonu u mekanu zemlju. „Trebalo bi da krenem“, reče ona ali njene oči govore Trudim se dok njene ruke drhte boreći se sa željom da ga ne zagrli i kaže Molim te. „Da“, reče on. „I ja.“ Oboje i dalje stoje i Hedli shvata da zapravo ni ne diše. Kaži mi da ne idem. „Drago mi je da sam te video opet“, reče on kruto i, na njeno razočaranje, ispruži joj ruku. Ona se pozdravi oprezno i nekoliko trenutaka prosto ostadoše u tom položaju, na pola puta između stiska i pozdrava lagano njišući spojene dlanove sve dok napokon Oliver nije sklonio svoju ruku. „Želim ti svu sreću“, reče ona mada ni sama nije sigurna u vezi sa čime. „Hvala“, reče on klimnuvši glavom. Onda uze svoj sako i prebaci ga preko ramena ne potrudivši se čak ni da ga obriše. Potom se okrete da krene i Hedli se stomak prevrnu. Ona zatvori oči i kroz nju poteče bujica reči koje nikada pre nije izgovorila, sve ono što je ostalo neizgovoreno. Kada ih je ponovo otvorila, on više nije bio tu. Njena torba je i dalje na klupi i kada je krenula da je uzme, ponovo se samo srušila na vlažnu klupu, skrhano kao brodolomnik posle oluje. Nije trebalo da dolazi. To joj je sada barem jasno. Sunce počinje polako da se spušta i mada ona već treba da bude na drugom mestu, sila koja ju je pokretala do ovog trenutka sada je već potpuno iščezla. Ona uzima knjigu sa klupe i odsutno poče da je lista. Same stranice se otvoriše na jednoj zabeleženoj strani čiji povijeni krak ukazuje na jedan pasus poput strelice gde na početku dijaloga piše: „Niko nije beskoristan na ovom svetu“, piše tu, „ako uspe drugome teret sa leđa da skine.“ Nekoliko minuta kasnije, kada je već prošla crkvu, Hedli vidi Oliverovu porodicu kako i dalje stoji tamo na vratima crkve. Oliver je okrenut leđima, sako mu još uvek visi sa ramena a ona devojka koja ih je maločas pronašla u vrtu, stoji pored njega. Ruka joj stoji na njegovom laktu nekako zaštitnički i

zbog tog prizora Hedli ubrza korak, zajapurena, mada ni sama ne zna zašto. Ona projuri pored njih, pored statue nepokolebljivog pogleda, pored crkve i zvonika i redova crnih automobila spremnih da posle odvezu ljude na groblje. U poslednjem trenutku, gotovo kao zakasneli odgovor na ovu situaciju, spusti knjigu na haubu jednog od tih automobila. A onda, pre nego što je bilo ko vidi, ona ode niz ulicu.

Četrnaesto poglavlje

11:11 PO ISTOČNOM VREMENU 16:11 SREDNJE VREME PO GRINIČU Da joj je neko u ovom trenutku zatraži informacije o njenom putu natrag u Kensington - kada je sela u drugi voz, ko je sedeo pored nje, koliko je put trajao - Hedli bi se namučila da odgovori. Ako bismo rekli da se seća puta kroz maglu onda bi to značilo da ga se barem malo seća, koliko god nejasno, ali u trenutku kada ona ponovo izlazi na svetlost dana na stanici u Kensingtonu, potpuno je šokirana tim neprijatnim osećajem da je vreme tek tako proletelo. Očigledno je da je šok - ili kako god se zvalo to stanje u kojem se nalazi - među učinkovitijim metodama borbe protiv klaustrofobije. Upravo je nesvesno prevalila pola sata puta, sve vreme ispod zemlje, i ni jedan jedini put nije morala da zamišlja da je na nekom drugom mestu. To gde se nalazila joj uopšte nije bilo bitno; njena glava je bila u oblacima. Onda shvata da je pozivnicu za venčanje ostavila u knjizi i mada zna da je hotel blizu crkve i samim tim negde u tom kraju, ona ni za živu glavu ne može da se seti njegovog imena. Vajolet će se zgranuti. Ali u trenutku kada otvara telefon da pozove tatu, Hedli vidi da joj je stigla poruka i čak i pre nego što je morala da ukuca lozinku, znala je daje poruka od mame. Čak se ne trudi da je čuje već odmah zove majku ne želeći da se ponovo mimoiđu. Ali to se ipak dešava. Još jednom joj se uključuje govorna pošta i Hedli uzdahnu.

Sve što hoće jeste da razgovara sa mamom, da joj ispriča za tatu i bebu, za Olivera i njegovog oca, da joj kaže kako je ceo ovaj put jedna velika greška. Sve što želi jeste da se pretvara da se poslednjih nekoliko sati nikada nisu dogodili. Pri pomisli na način na koji ju je Oliver ostavio tamo u vrtu, steže joj se knedla u grlu, velika kao pesnica, način na koji su one njegove oči - oči koji su je onako pomno upijale u avionu - bile uprte u zemlju. A i ona devojka. Gotovo da je sigurna da mu je to bivša devojka - kako ga je samo na taj opušten način tražila da dođe, kako mu je utešno stavila ruku na rame. Jedino za šta nije sigurna jeste da li mu je uopšte i bivša. U njenom pogledu je bilo nečega tako posesivnog, kao da polaže pravo na njega čak i iz daljine. Hedli se nasloni na crvenu telefonsku govornicu, stresajući se pri pomisli kako li je samo glupavo izgledala kada se tako pojavila u onom vrtu. Ona pokuša da ne zamišlja šta li sada o njoj pričaju ah te misli se nekako same ušunjaše u njen um: pred očima joj je slika Olivera koji sleže ramenima dok ga ona devojka pita ko je Hedli i on kako odgovara da je to samo neka devojka koju je upoznao u avionu. Celo jutro nije mogla da prestane da razmišlja o pret-hodnoj noći, o tome kako je Oliver bio melem za nju ali sada se sve to raspršilo. Čak joj ni sećanje na njihov poslednji poljubac nije dovoljan da je uteši. Jer, ona ga verovatno nikada više neće videti a način na koji su se rastali toliko je bolan da joj dođe da propadne kroz zemlju tu na licu mesta. Telefon u ruci počinje đa zvoni i na ekranu piše da je zove tata. „Gde si ti, zaboga?“ upita je on kada se javila pa se ona osvrte levo pa desno na ulici. „Stižem još malo“, reče ne baš sigurna gde se nalazi. „Gde si bila?“ upita on i po načinu na koji je to izgovorio, tako strogim glasom, Hedli shvati da je besan. Po milioniti put danas, Hedli požele da može da ode kući, a tek treba da ode na prijem i da odigra ples sa svojim

besnim ocem dok svi budu piljili u njih; i dalje mora da im čestita i da istrpi sečenje torte a da potom provede sedam sati u putu preko Atlantika pored nekoga kojoj neće crtati patku na salveti, ko neće ukrasti bočicu viskija, ko neće pokušati da je poljubi ispred toaleta. „Morala sam da se vidim sa jednim prijateljem“, obja-sni ona ali tati se nije svidelo to objašnjenje. „A šta je sledeće? Da odeš da vidiš nekog druga u Parizu?“ „Tata.“ On uzdahnu. „Mogla si da odabereš neki drugi dan, Hedli.“ „Znam.“ „Nasekirao sam se“, reče on i Hedli oseti kako surovost u njegovom glasu popušta. Ona se toliko trudila da stigne do Olivera da joj zapravo nije palo na pamet da je tata zabrinut. Besan, da; ali zabrinut? On odavno nije igrao ulogu zabrinutog roditelja, a osim toga, on je usred svog sopstvenog venčanja. Ali u ovom trenutku, njoj je jasno da ga je njen iznenadni odlazak sigurno uplašio i ona sama poče da popušta. „Nisam razmišljala“, reče ona. „Izvini.“ „Koliko ti treba da stigneš ovde?“ „Još malo“, reče ona. „Brzo ću.“ On opet uzdahnu. „Dobro.“ „Tata?“ „Da?“ „Možeš li da mi ponoviš gde treba da dođem?“ Deset minuta kasnije, uz njegovo navođenje, Hedli stiže u predvorje hotela Kensington Arms, u tu velelepnu palatu koja se uopšte ne uklapa u okruženje ulica prepunih ljudi, kao da je iščupan iz nekog seoskog ambijenta i bačen nasumice ovde usred Londona. Podovi su popločani crnim i belim mermerom, podsećajući na ogromnu šahovsku tablu, a gigantsko krivudavo stepenište oivičeno mesinganim gelenderima proteže se unedogled. Svaki put kada neko prođe kroz kružna vrata, oseti se miris pokošene trave u teškom

vlažnom vazduhu. Hedli baci pogled na kitnjasta ogledala iza recepcije i vidi svoj odraz zbog čega brzo sklanja pogled. Njene prijateljice deveruše će biti razočarane kada budu videle da je njihov mukotrpan rad uništen; haljina joj je toliko izgužvana da izgleda kao da ju je nosila u kesi ceo dan a kosa - koja je bila divno oblikovana - potpuno se umrsila, labavi pramenovi joj padaju preko lica, punđa se potpuno rasplela. Recepcioner završava telefonski poziv spustivši slu-šalicu uvežbanim potezom ruke a onda se okreće prema Hedli. „Mogu li vam pomoći, gospođice?“ „Tražim venčanje Salivanovih“, reče ona i on pogleda dole na pult. „Bojim se da još uvek nije počelo“, reče joj on specifič-nim naglaskom. „Održaće se u sali Čerčil tačno u šest sati.“ „Da“, reče Hedli. „Ali ja trenutno tražim samo mladoženju.“ „Ah, svakako“, reče on okrenuvši broj sobe i promr-mlja nešto u slušalicu potom je ponovo spusti i hitro klimnu glavom. „Apartman četrdeset osam. Očekuju vas.“ „Mogu da se kladim“, reče ona i krenu prema liftu. Toliko je zauzeta pripremanjem za Tatinu namrgođenost da je malo zatečena kada joj Vajolet otvara vrata apartmana. Što ne znači da Vajolet nije namrgođena. „Šta ti se desilo?“ reče ona gledajući Hedli od glave do pete. „jesi li trčala maraton ili šta?“ „Vruće je napolju“, objasni Hedli bacivši bespomoćan pogled na svoju haljinu gde prvi put primeti da joj na porubu stoji mrlja od blata. Vajolet uze gutalj šampanjca iz čaše prepune tragova karmina posmatrajući Hedli preko ivice. Iza nje, Hedli vidi desetak ljudi kako sede na tamnozelenim kaučevima dok ispred njih stoje poslužavnici sa raznobojnim povrćem i nekoliko boca šampanjca u posudama sa ledom. Čuje se lagana ambijentalna muzika, pomalo uspavljujuća, ali i preko te muzike čuju se još neki glasovi kako

dopiru iz ugla. „Rekla bih da ćemo morati ponovo da te sredimo pre prijema“, reče Vajolet sa uzdahom i Hedli zahvalno klimnu glavom i baš u tom trenutku telefon - i dalje čvrsto stisnut u njenoj ruci - poče da zvoni. Hedli pogleda na ekran na kojem piše da je tata zove, verovatno sa pitanjem zašto je još uvek nema. Vajolet podiže obrvu. „Profesor?“ „To je tata“, objasni ona kako Vajolet ne bi pomislila da je zove neki nastavnik sa druge strane okeana. Ali kada je ponovo pogledala u telefon, Hedli se odjednom oseti potišteno. Jer ono što joj je nekada bilo smešno, sada joj deluje pomalo tužno; čak i u ovome - u tom malom gestu, u tom smešnom nadimku - vidi se mala otuđenost. Vajolet krete razigrano kao da je u nekom noćnom klubu i pokaza Heldi da krene za njom. „Do prijema je ostalo još malo vremena“, poče ona da priča na šta Hedli nije mogla da zadrži kez zatvarajući vrata za njom. „Kada beše počinje?“ Vajolet prevrte očima ne trudeći se da je udostoji odgovora a onda ponovo ode u sobu i seđe na jednu stolicu u haljini bez ijecinog nabora. Hedli pođe u jednu manju sobu sa strane, sobu koja povezuje spavaću sobu sa ostatkom apartmana. Unutra zatiče tatu i još neke ljude okupljene oko laptopa. Šarlot seđi ispred njega, venčanica je svuda oko nje kao neka velika torta, i mada Hedli ne može da vidi ekran sa tog mesta, jasno joj je da se radi o nekakvom pokazivanju njihovih zajedničkih slika. Za trenutak joj pada na pamet da ponovo pobegne. Prosto ne želi da vidi slike njih dvoje na Ajfelovoj kuli ili kako se krevelje u vozu ili hrane patke na jezeru pored palate Kensington. Hedli ne želi daje neko natera da gleda dokaze daje tata proslavio svoj rođendan u nekom pabu u Oksfordu; ne treba joj podsetnik da nije bila tamo iako se zapravo tog dana probudila osećajući značaj tog datuma, kao da joj je neko okačio teg oko vrata koji je ostao tu tokom časova matematike i hernije, pa sve preko ručka u menzi gde je jedna grupa fudbalera pevala šaljivu verziju pesme „Danas nam je divan dan“

Lukasu Hejvardu, nesrećnom strelcu, i sve dok nisu otpevali svoju užasnu izvedbu Hedli nije shvatila da je zdrobila perecu koju je držala u ruci. Njoj ne trebaju fotografije da joj potvrde da više nije deo njegovog života. Ali on se okreće prema njoj, njen otac, i mada je Hedli spremna za kojekakve reakcije - bes zato što je otišla, olakšanje zato što se vratila - nije se pripremila za ono što vidi u njegovim očima, njegovom ogoljenom pogledu, potpuno iskrenom pogledu punim zahvalnosti, punim izvinjenja. I tačno u tom trenutku, tačno tu, u njoj se javi želja da sve bude drugačije. Ne ona želja koju je gajila poslednjih meseci, ne ogorčenost, ne neka uvrnuta želja, već želja koju osećate celim srcem. Hedli nije znala da joj može nedostajati neko ko stoji na samo nekoliko koraka od nje, ali eto, desilo se: on joj toliko nedostaje da su joj gotovo kolena zaklecala. Jer odjednom, u njoj se javio osećaj da je sve ovo potpuno besmisleno, da je toliko vremena provela pokušavajući da ga odgurne od sebe. Gledajući sada u njega, Hedli ne može da se otrgne pomisli na Oliverovog oca, na to kako postoje mnogo gori načini na koje čovek može da izgubi nekoga, neki mnogo kobniji načini koji mogu da naprave mnogo dublje rane. On htede da zausti nešto ali i pre nego što uspeva da sroči reči u svojoj glavi, Šarlot se ubaci. „Stigla si!“ uzviknu ona. „Brinuli smo se gde si.“ U susednoj sobi neko obori čašu i Hedli se prenu. Sve oči u sobi uprte su u nju i cvetni zidovi počeše da joj se približavaju. „Jesi li išla da razgledaš London?“ upita Šarlot sa takvom radoznalošću, sa tako istinskim entuzijazmom, da Hedli ponovo oseti bol u srcu. „Jesi li se zabavila?“ Hedli pogleda u tatu i ovog puta, ugledavši čudan izraz na njenom licu, on ustade sa stolice gde je sedeo pored Šarlot. „Mala, jesi li dobro?“ upita on glave savijene na jednu stranu. Sve što Hedli želi da uradi jeste da odmahne glavom; u najgorem slučaju, da slegne ramenima. Ali na njeno iznenađenje, jecaj joj zastade u grlu

preplavivši je kao talas. Ona oseti kako joj se lice menja i kako je prvi nalet suza već pecka. I to ne zbog Šarlot ili ostalih ljudi u sobi; čak ni zbog Tate. Već zbog dana iza nje, zbog čitavog tog čudnog i neverovatnog dana. Nikada joj nijedan period nije delovao tako beskonačno. I mada i sama zna da je to svega nekoliko minuta, nanizanih kao perle na ogrlici, sada već vidi kako su se pretvorili u sate, kako lako su se meseci mogli pretvoriti u godine na isti način, kako je blizu bila da izgubi nešto tako bitno za neumitno proticanje vremena. „Hedli?“ reče tata i spusti čašu na sto krenuvši prema njoj. „Šta se desilo?“ Hedli u tom trenutku već nije mogla da zadrži suze, i kada joj niz lice skliznu prva suza, ona potpuno šašavo pomisli na Vajolet koja će sada morati i šminku da joj popravlja. „Hej“, reče tata kada joj je prišao uhvativši je čvrsto za rame. „Izvini“, reče ona. „Jednostavno, ceo dan mi je veoma naporan.“ „Dobro“, reče on i ona primeti kako mu se na lici već javlja ideja, kako mu se pali iskra u očima. „Dobro“, reče on ponovo. „Onda je vreme da se konsultujemo sa slončetom.“

Petnaesto poglavlje

11:47 PO ISTOČNOM VREMENU 16:47 SREDNJE VREME PO GRINIČU Pa i da tata i dalje živi u njihovoj kući u Konektikatu, čak da i Hedli može da sedi u pidžami puta njega za stolom dok doručkuju ili da može da mu poželi laku noć kroz hodnik pre spavanja, čak bi i tada ovo i dalje bilo mamino zaduženje. Sa ili bez oca, rame za plakanje zbog dečka je apsolutno i neprikosnoveno mamina teritorija. A ipak, eto ti sad nje tu sa tatom koji joj je najbolja i jedina opcija trenutno, i reči joj same naviru kao neka dugo čuvana tajna. On je privukao stolicu pored kreveta i obrnuo je naopako spustivši ruke na naslon i Hedli odjednom oseti kako joj je drago što je izašao iz svoje profesionalne uloge, one kada nagne glavu na jednu stranu i nabaci neki ravnodušan pogled i namesti lice u neku grimasu koja bi trebalo da predstavlja učtivu zainteresovanost. Ne, način na koji je sada gleda je nekako značajniji, tako ju je gledao kada bi poderala kolena kada je bila mala, kada je pala sa bicikla u dvorištu, one večeri kada je ispustila teglu džema na pod i zgazila na parče stakla. I baš zbog takvog pogleda, Hedli se popravi raspoloženje. Čvrsto grleći jedan od mnogih jastuka na modernom krevetu, Hedli je počela da mu priča o tome kako je srela Olivera na aerodromu i o tome kako je sedeo pored nje. Ispričala mu je kako joj je pomogao da se izbori sa klaustrofobijom, kako joj je odvraćao pažnju postavljajući joj neka šašava pitanja, kako je terao da ne razmišlja o tome baš kao što je i tata nekada radio.

„Sećaš se kako si mi pričao da zamišljam nebo?“ upita ga ona i tata klimnu glavom. „Da li ti još uvele pomaže?“ „Da“, reče Hedli. „Jedino to mi i pomaže.“ On sagnu glavu i Hedli baš u tom trenutku ugleda kako mu se na licu pojavljuje smešak. Ispred vrata je gomila gostiju, nova mlada i boce šampanjca, tu je i raspored koji se mora ispoštovati, tok kojim se mora ići. Ali dok on sedi sa njom, deluje kao da ne mora da bude na bilo kom drugom mestu osim tu. Kao da ništa ne može biti bitnije od ovoga. Bitnije od nje. I zato Hedli nastavi da priča. Ispričala mu je o svom razgovoru sa Oliverom, o satima u avionu kada su prosto bili upućeni jedno na drugo, kako su spavali jedno drugom na ramenu. Ispričala mu je o Oliverovom smešnom istraživačkom projektu i o crtaću sa patkama i kako je pogrešno pretpostavila da i on ide na venčanje. Ipak, nije mu rekla za poljubac na carini. U fazi priče kada je počela da mu priča o tome kako ga je izgubila na aerodromu, već je pričala toliko brzo da je gutala reči. Kao da se u njoj odvrnuo neki ventil koji ona ne može da zatvori. Baš kada je počela da priča o tome kako je otišla na sahranu u Padington, kako su joj se obistinile najgore sumnje, on stavi ruku na njenu. „Trebalo je da ti kažem“, reče ona i obrisa nos rukom. „Zapravo, uopšte nije ni trebalo da odem.“ Ipak, tata samo ćuti na čemu mu je Hedli i zahvalna. Nije sigurna kako da sroči naredni deo, kako da opiše pogled u Oliverovim očima, tako mračan i ozbiljan, kao oluja koja se sprema negde u daljini. Iza vrata prolomi se smeh praćen tapšanjem. Hedli zastade da dođe do vazduha. „Samo sam htela da pomognem“, reče ona tiho. Ali, i sama zna da to nije cela istina. „Htela sam ponovo da ga vidim.“ „To je baš lepo“, reče tata na

šta Hedli odmahnu glavom. „Nije. Mislim, znala sam ga samo nekoliko sati. To je smešno. Nema smisla.“ Tata se nasmeši i ispravi se da namesti svoju iskrivljenu leptir-mašnu. „To tako funkcioniše, mala“, reče. „Ljubav i ne treba da ima smisla. Potpuno je nelogična.“ Hedli podiže glavu. „Kaži.“ „Ništa“, reče ona. „Mama mi je isto to rekla.“ „O Oliveru?“ „Ne, za ljubav uopšte.“ „Ona je pametna žena“, reče on i način na koji je to izgovorio - bez ijedne trunke ironije, bez grama obazrivosti - natera Hedli da izgovori ono što se trudila da ne izgovori već duže od godinu dana. „Pa zašto si je onda ostavio?“ Tata otvori usta i nasloni se pozadi, kao da mora fi-zički da se potrudi da bi joj odgovorio. „Hedli“, poče on tihim glasom, ali Hedli odmahnu glavom. „Nije bitno“, reče ona. „Zaboravi.“ Jednim pokretom, on ustade i Hedli pomisli da će možda otići. Ali umesto toga, on sede pored nje na krevet. Hedli se pomeri kako ne bi morala da ga gleda u oči. „Ja i dalje volim tvoju majku“, reče on tiho i Hedli zausti da kaže nešto, međutim on nastavi pre nje. „Sada je ta ljubav očigledno drugačija. A ima tu i mnogo griže savesti. Ali ona mi i dalje mnogo znači. To moraš da znaš.“ „Pa kako si onda mogao...“ „Da odem?“ Hedli klimnu glavom. „Morao sam“, reče on iskreno. „Ali to nije značilo da ostavljam tebe.“ „Preselio si se čak u Englesku.“ „Znam“, reče on sa uzdahom. „Ali to nije bilo zbog tebe.“ „Dobro“, reče Hedli osećajući poznatu varnicu besa u sebi. „Nego zbog tebe.“

U tom trenutku, Hedli požele da joj se on suprotstavi, da se odbrani, da odigra ulogu sebičnjaka koji prolazi kroz krizu srednjih godina, ulogu koju mu je dodeljivala u svojoj glavi svih ovih dana i nedelja i meseci. Ali umesto toga, on prosto nastavi da seđi tu pognute glave, ruku skrštenih na krilu, potpuno poražen. „Zaljubio sam se“, reče on bespomoćno. Mašna mu se opet preturila na jednu stranu i Hedli to podseti daje ovo ipak dan njegovog venčanja. On odsutno pređe rukom preko brade gledajući na vrata. „Ne očekujem od tebe da razumeš. Znam da sam uprskao stvari. Znam da sam najgori otac na svetu. Znam, znam, znam. Veruj mi, znam.“ Hedli i dalje ćuti, čekajući da on nastavi. Jer, šta i da mu kaže? On će uskoro dobiti drugo dete, priliku da počne iz početka. Ovog puta, moći će bolje da se pokaže. Ovog puta, biće pored svog deteta. On prisloni ruku na nos kao da ga boli glava. „Ne očekujem da mi oprostiš. Znam da nema povratka. Ali ja bih voleo da počnemo iz početka, ako ti imaš volje.“ Onda pokaza glavom na susednu sobu. „Znam da ništa nije isto i da će biti potrebno vremena, ali bih zaista voleo da ti budeš deo mog novog života.“ Hedli pogleda dole u svoju haljinu. Umor sa kojim se bori već satima počinje da uzima maha, kao da joj neko prevlaci pokrivač preko glave. „Meni se sviđao i naš stari život“, reče ona mršteći se. „Znam. Ali si mi potrebna i sada.“ „I mami sam potrebna.“ „Znam.“ ,,Ja samo želim...“ „Šta?“ „Da si ostao.“ „Znam“, reče on po milioniti put. Onda Hedli stade da čeka nastavak u kojem će joj reći da je svima bolje ovako, što je ono što mama kaže svaki put kada razgovaraju o ovome.

Ali on ćuti. Hedli pokuša da oduva pramen kose koji joj je pao preko lica. Šta joj je Oliver rekao? Da je njen otac hrabar zato što nije ostao. Ona se sada zapita da li je to možda stvarno istina. Teško je zamisliti kako bi im životi izgledali da se prosto vratio kući onog Božića i ostavio Šarlot u Engleskoj. Da li bi im bilo bolje da se to desilo? Ili bi bili kao Oliverova porodica, da li bi svako od njih nosio teret tuge na svojim plećima, to nešto što ih guši, pritiska, ali što niko od njih ne pokazuje? Hedli, kao i svi, dobro zna da ćutanje ponekad može da preraste u nešto mnogo veće od samih reći, kao što se desilo sa njom i tatom, kao što se moglo desiti sa njim i mamom da je sve ispalo drugačije. Da li im je stvarno svima bolje ovako? Nemoguće je znati. Ali ipak, ona zna jedno: on je sada srećan. To mu piše na čelu, čak i sada dok sedi poguren na krevetu kao neka polomljena stvar, uplašen da se okrene i pogleda je u oči. Čak i sada, uprkos svemu, iza njegovih očiju vidi se iskra koja ne može da se ugasi. Ista iskra koju i mama ima u očima kada je sa Harisonom. Ista iskra kaju je mislila da je videla u Oliverovim očima kada su bili u avionu. „Tata?“ reče ona veoma tiho. „Drago mi je da si srećan.“ On se iskreno iznenadi. „Stvarno?“ „Naravno.“ Onda oboje ponovo ućutaše a potom je on ponovo pogleda. „Znaš šta bi me učinilo još srećnijim?“ Ona podiže obrvu u očekivanju nastavka. „Ako bi ti dolazila da nas posetiš ponekad.“ „Vas?“ On se iskezi. „Da, u Oksford.“ Hedli pokuša da zamisli kako bi njihova kuća mogla da izgleda ali u misli joj dolazi samo neka engleska seoska kuća koju je viđala u filmovima. Pade joj na pamet da li će u toj kući postojati soba za nju ali nekako ne može da se

natera da ga pita. Čak iako postoji, verovatno će pripasti bebi koja je na putu. I pre nego što je uspela da odgovori, neko pokuca na vrata i oboje pogledaše u tom smeru. „Napred“, reče tata i Vajolet se pojavi. Hedli pomisli kako je simpatična dok se tako lagano njiše na potpeticama držeći praznu čašu u ruci. „Još pola sata, samo da vas upozorim“, reče ona pokazujući na sat na svojoj ruci. Iza nje, Hedli vidi Šarlot kako se naginje iz glomazne fotelje okružena ostalim deverušama. „Ne, nemojte žuriti“, doviknu ona. „Ionako ne mogu da počnu bez nas.“ Tata pogleda u Hedli, potapša je po ramenu a onda i ustade. „Ionako smo spremni“, reče on i Hedli ustade za njim i prateći ga, uhvati svoj odraz u ogledalu, sva naduvena od plakanja. „Čini mi se da ću morati malo da...“ „Slažem se“, reče Vajolet i uhvati je podruku. Onda ode do ostalih žena koje odmah spustiše čaše i pohitaše do toaleta. Kada su se sve okupile oko ogledala a svaka uzela po jedan predmet za ulepšavanje - četku za kosu ili češalj, maškaru ili figaro za uvijanje kose - Vajolet poče sa ispitivanjem. „I, zašto si plakala?“ I mada bi Hedli volela da odmahne glavom, plaši se da se pomeri jer je okružena svim tim šiljatim predmetima. „Onako“, reče ona kruto dok Vitni čeka sa spremnim karminom u ruci. „Zbog tate?“ „Ne.“ „Mada, sigurno ti je teško“, reče Hilari. „To što ga gledaš kako se ženi po drugi put.“ „Da“, reče Vajolet čučeći na podu. „Ali rekla bih da nisi plakala zbog porodičnih problema.“ Vitni prođe prstima kroz Hedlinu kosu. „Pa zbog čega si onda plakala?“

„Rekla bih zbog nekog dečka“, reče Vajolet uz smešak. Za to vreme, Džoslin pokušava da ukloni fleku sa Hedline haljine pomoću čudne mešavine vode i belog vina. „Jao, divno“, reče. „Pričaj nam o njemu.“ Hedli oseća da je crvena kao bulka. „Ne, nisam plakala zbog toga“, reče Hedli. „Kunem se.“ Ostale devojke se pogledaše i Hilari poče da se smeje. „Koje srećnik?“ „Niko“, ponovi Hedli. „Stvarno vam kažem.“ „Ništa ti ne verujem“, reče Vajolet a onda se sagnu kako bi pogledala Hedli u ogledalu. „Ali reći ću ti nešto: kada završimo ovde, ako ti taj dečko priđe na bliže od deset koraka tokom ove večeri, gotov je.“ „Ne brini“, reče Hedli sa uzdahom. „Neće.“ Posle samo dvadeset minuta, kao pravi čudotvorci, one su pretvorile Hedli u potpuno drugu osobu od one koja je došepala sa sahrane pre sat vremena. Ostale deveruše ostaše u toaletu usmerivši pažnju na sopstveno ulepšavanje i kada se Hedli ponovo pojavila, u sobi je zatekla samo tatu i Šariot. Ostali su se već vratili u svoje sobe da se spreme. „Vau“, reče Šariot pokazavši prstom Hedli da se okrene. Ona se okrete oko sebe poslušno i tata joj uputi kratak aplauz. „Divno izgledaš“, reče on dok se Hedli nasmešila Šarlot koja stoji tu u venčanici i sa svetlucavim prstenom na ruci. „Ti izgledaš divno“, reče ona njoj jer to i jeste istina. „Da, ali ja nisam putovala ceo dan kao ti“, reče ona. „Sigurno si izmrcvarena.“ Hedli oseti kako se na tu reč malo trgnula jer se setila Olivera. Već mesecima unazad Šarlotin naglasak je bio dovoljan da dobije glavobolju. A sada odjednom, uopšte joj nije zasmetao. U stvari, moglo bi se reći i da može da se navikne na njega. „I jesam izmrcvarena“, reče ona smešeći se iscrpljeno. „ Ali put se isplatio.“ Šarlotine oči se ozariše. „Drago mi je što to čujem. Nadam se da će ovo biti prva od mnogo poseta koje će uslediti. Endru mi maločas reče da ćeš

možda ubrzo ponovo doći kod nas?“ „Pa, da“, reče Hedli, „ne znam...“ „Ali moraš“, reče Šarlot i ode ponovo u dnevnu sobu odakle uze kompjuter držeći ga kao poslužavnik sa pićem a onda pomeri nekoliko salveta i podmetača da napravi mesta za njega na šanku. „Mnogo bismo voleli da dođeš. A tek smo renovirali kuću. Malopre sam svima pokazivala fotografije.“ „Dušo, možda sada nije trenutak...“ poče tata ali ga Šarlot prekide. „Ma, brzo ću“, reče ona smešeći se Hedli. Onda stadoše jedna do druge pored šanka čekajući da se fotografije otvore. „Ovo je kuhinja“, reče Šarlot kada se prva fotografija pojavila. „Ima pogled na baštu.“ Hedli se sagnu da bolje pogleda trudeći se da uoči bilo kakav preostali simbol tatinog starog života, njegovu šolju ili kaput ili stari par papuča koje nije hteo da baci. Šarlot lista jednu fotografiju za drugom dok Hedli u glavi pokušava da zamisli njih dvoje u tim prostorijama, kako jedu slaninu i jaja sa drvenog stola ili kako naslanjaju kišobran na zid u hodniku. „ A ovo je gostinska soba“, reče Šarlot bacivši pogled na tatu koji stoji naslonjen na zid nekoliko metara iza njih, prekrštenih ruku i nedokučivog izraza na licu. „To će biti tvoja soba, kad god budeš došla kod nas.“ Na sledećoj fotografiji vidi se tatin kabinet i Hedli pokuša bolje da vidi šta tu ima. Iako je ostavio sav stari nameštaj u Konektikatu, ova nova verzija izgleda gotovo isto: sičan sto, slične police, čak i njoj poznati držač za olovke. Raspored je gotovo identičan mada je soba samo malo manja a prozori drugačije raspoređeni preko dva zida. Šarlot je počela da priča nešto kako je tata naročito probirljiv po pitanju svog kabineta ali Hedli je ne sluša. Previše je zauzeta šlciljenjem u uramljene fotografije na zidovima. „Čekaj“, reče ona taman kada je Šarlot krenula da promeni fotografiju. „Sećaš ih se?“ reče tata iz drugog ugla sobe, ali Hedli se ne okrete prema njemu. Baš tu, na fotografiji u fotografiji, videla je njihovo dvorište u Konektikatu. Na jednoj fotografiji spazila je jedan deo stare ljuljaške koju

nikada nisu skinuli, hranilicu za ptice koja i dalje visi sa spoljne strane njegovog kabineta, živice koje je uvek mahnito zalivao tokom sušnih dana. Na drugoj se vide žbunovi lavande i stara jabuka sa iskrivljenim granama. Kada sedne u svoju kožnu fotelju za tim novim stolom i pogleda ove fotografije, verovatno može da zamisli kako je ponovo tamo i gleda kroz različite prozore. I odjednom, tata se našao pored nje. „Kada si fotografisao ovo?“ „Onog leta kada sam otišao u Oksford.“ „Zašto?“ „Zato“, reče on tiho. „Zato što sam uvek voleo da te gledam sa prozora kako se igraš. I nisam mogao da zamislim da bilo šta radim u ovom kabinetu bez tih fotografija.“ „Mada, one nisu prozori.“ Tata se nasmeši. „Nisi ti jedina kojoj zamišljanje pomaže da se izbori sa nečim“, reče i Hedli se nasmeši. „Ponekad mi prija da zamislim da sam opet kod kuće.“ Šarlot, koja ih sve to vreme posmatra sa oduševljenjem, ponovo se okrenu prema kompjuteru i uveliča jednu fotografiju kako bi se bolje videlo šta je na njoj. „Bašta ti je divna“, reče ona pokazujući na maleni žbun lavande na ekranu. Hedli prstom prevuče preko fotografije pokazujući na prave prozore sa kojih se vidi mala bašta sa redovima cvetnih leja. „I tvoja je“, reče Hedli i Šarlot se nasmeja. „Nadam se da ćeš je uskoro videti uživo.“ Hedli ponovo pogleda tatu koji je stisnu za rame. „I ja.

Šesnaesto poglavlje

13:48 PO ISTOČNOM VREMENU 18:48 SREDNJE VREME PO GRINIČU Kasnije, neposredno pre početka večere, otvoriše se vrata sale i Hedli zastade kada je kročila unutra, razrogačenih očiju. Sve je u srebrnoj i beloj boji, cvetovi lavande stoje u velikim vazama na stolovima. Na naslonima stolica okačene su ukrasne tračice a na vrhu četvorospratne torte stoje minijaturni mlada i mladoženja. Od kristalnih lustera odbija se svetlost sa escajga, sjajnih tanjira i malenih sveća i mesinganih muzičkih instrumenata koji će stajati podbočeni na postolju sve dok ne bude došlo vreme za ples. Čak je fotografkinja, koja je bila tik ispred Hedli, spustila aparat da se sva zadivljena osvrne oko sebe. Na jednoj strani je gudački kvartet koji svira nežnu melodiju a konobari sa leptir-mašnama i frakovima kao da klize kroz salu noseći poslužavnike sa šampanjcem. Monti namignu Hedli kada ju je video kako uzima čašu. „Nemoj da preteraš“, reče on i ona se nasmeja. „Ne brini, moj tata će se ubrzo naći ovde da mi isto to kaže.“ Tata i Šarlot su i dalje gore i čekaju da uđu u velikom stilu dok je Hedli provela čitava dva sata odgovarajući na pitanja i ćaskajući sa ljudima. Izgleda da svi imaju neku priču o Americi, kako jedva čekaju da vide Empajer stejt bilding (da li često ide tamo?) ili kako planiraju da vide Veliki kanjon (da li može da im preporuči neku aktivnost kada odu tamo?) ili imaju rođaka koji se upravo preselio u Portland (da li ga možda poznaje?). Onda su je pitali o njenom putovanju u London i kao da su bili razočarani

kada su čuli da nije posetila Bakingemsku palatu ili išla u muzej Tejt ili čak išla u kupovinu u Ulici Oksford. Ipak, sada kada je ovde, teško je objasniti zašto je odlučila da ostane samo jedan vikend jer je još juče, zapravo još jutros, delovalo veoma bitno da što brže završi sa ovim, kao da treba da opljačka banku, kao da treba da beži za goli život. Jedan stariji čovek, za kojeg se ispostavilo da je šef katedre na Oksfordu gde njen tata radi, upita je kako je putovala. „Zapravo, zakasnila sam na avion“, reče mu ona. „Četiri minuta. Ali sačekala sam sledeći.“ „Baš nisi imala sreće“, reče on dirajući svoju sedu bradu. „Sigurno si se namučila.“ Hedli se nasmeši. „Nije bilo toliko strašno.“ Kada je već došlo vreme da se posluži večera, Hedli poče da razgleda raspored sedenja kako bi videla gde je njeno mesto. „Ne brini“, reče Vajolet prišavši joj. „Ne sediš za dečjim stolom ili tako nešto.“ „Kakvo olakšanje“, Hedli reče. „Pa gde sam onda?“ Vajolet pogleda u plan sedenja a onda ponovo u Hedli. „Ti si za stolom sa kul ekipom“, reče ona kezeći se. „Sa mnom. I mladencima, naravno.“ „Blago meni.“ „I, da li se osećaš bolje?“ Hedli podiže obrvu. „Zbog Endrua i Šarlot, venčanja...“ „A, to“, reče ona. „Zapravo, da.“ „Dobro“, reče Vajolet. „Jer očekujem da dođeš kada se Monti i ja budemo venčavali.“ „Monti?“ upita Hedli zureći u nju. Onda bezuspešno pokuša da se priseti da li ih je uopšte ijednom videla da pričaju jedno sa drugim. „Vas dvoje ste vereni?“ „Još uvek ne“, reče Vajolet i pođe prema sali za ručavanje. „Ali nemoj

tako da me gledaš. Imam osećaj da smo dobar par.“ Hedli krenu za njom. „I to je to? Misliš da ste dobar par?“ „Da“, reče ona. „Mislim da nam je suđeno.“ „Prilično sam sigurna da to ne funkcioniše na taj način", reče Hedli mršteći se, ali Vajolet se samo nasmeši. ,,A šta ako funkcioniše?“ U sali, gosti su već počeli da sedaju na svoja mesta, da sklanjaju torbe ispod stolice i dive se cvetnim aranžma-nima na stolu. Dok oni sedaju, Hedli primećuje kako se Vajolet smeška Montiju preko stola i on joj uzvrati pogled zadržavši ga na njoj samo sekund duže a potom ponovo spusti glavu. Bend ima tonsku probu, iz trube se otme poneka nota, konobari cirkulišu sa bocama vina. Kada se komešanje u prostoriji smirilo, pevač namesti ton na mikrofonu i nakašlja se. „Dame i gospodo“, reče on i već svi za Hedlinim stolom Šarlotini roditelji i njena tetka Merlin, Monti i Vajolet - okretoše se prema vratima. „Čast mi je što mogu da najavim... gospodina i gospođu Salivan.“ Salom se prolomi aplauz i blicevi počeše da sevaju dok su svi pokušavali da uhvate taj trenutak. Hedli se okrete i nasloni bradu na naslon stolice kada se tata i Šarlot pojaviše na vratima, ruku podruku, oboje nasmejani kao filmske zvezde, kao kraljevski par, kao minijaturni par na vrhu torte. Gospodin i gospođa Salivan, pomisli Hedli sa sjajem u očima posmatrajući tatu kako podiže ruku da bi Šarlot napravila piruetu dok joj se haljina lepršavo vijori oko nje. Pesma joj je nepoznata, nešto dovoljno veselo da bi njih dvoje napravili pokoji korak kada su se popeli na drveni podijum u centru sale, ali nije to nikakva spektakularna koreografija. Hedli se zapita šta li to za njih znači. Da li su se upoznali uz tu pesmu? Prvi put poljubili? Da li su je čuli onog dana kada su odlučili da će živeti u Engleskoj? Svi u sali su potpuno opčinjeni parom na podijumu-načinom na koji se njišu, smeju svaki put kada se razdvoje - a opet, deluju kao i da bi tako igrali i da su sami. Kao da ih niko ne posmatra; gledaju se tako kao da nisu svesni ljudi oko sebe. Šarlot se smeši na tatinom ramenu, prislanja lice uz njega, i on

je hvata za ruku preplićući prste sa njenim. Sve u vezi sa njima deluje tako usklađeno, kao da sijaju pod zlatkastom svetlošću, vrte se i zanose pred svim tim pogledima. U trenutku kada se pesma završava, svi tapšu i pevač poziva ostale zvanice da im se pridruže na podijumu. Šarlotini roditelji ustaju, njenoj tetki se priključuje jedan čovek koji je sedeo za susednim stolom, i Hedli se iznenadi kada je ugledala Montija kako pruža ruku Vajolet koja mu se nasmeši i zajedno odoše na podijum. Jedan po jedan, svi su se okupili u centru sale sve dok ceo podijum nije postao ispunjen ružičastim haljinama sa mladom i mladoženjom izgubljenim negde u sredini svega toga. Hedli sedi sama za stolom, savršeno srećna jer ne mora da igra ali ipak nemoćna da se otme malom naletu usamljenosti koji počinje da nadolazi u njoj. Prevrće salvetu po rukama i pored nje prođe konobar koji stavi zemičku na njen tanjir. Ona pogleda gore i ugleda tatu koji je poziva na ples. „Gde ti je žena?“ upita ona. „Odrekao sam je se.“ „Zar već?“ On se nasmeja i uhvati je za ruku. „Jesi li spremna da izglancamo podijum?“ „Nisam sigurna“, reče ona dok je on gotovo vuče nasred podijuma gde ih Šarlot - koja sad već pleše sa ocem - dočeka uz širok osmeh. Pored njih, Monti izvodi nekakav specifičan ples sa Vajolet kojoj je glava zabačena dok se grohotom smeje. „Draga“, reče tata pruživši ruku Hedli i oni počeše da igraju. „Izvini“, reče on zgazivši Hedline prste po drugi put. „Ples nikada nije bio moj fah.“ „Sa Šarlot si prilično lepo igrao.“ „To je zbog nje“, reče on sa osmehom. „Pored nje izgledam bolje.“ Onda oboje ućutaše i Hedli baci pogled po prostoriji. „Lepo je“, reče ona.

„Sve je predivno.“ „Čovek je najlepši kada je veseo i srećan.“ „Dikens?“ On klimnu glavom. „Znaš, konačno sam počela da čitam Naš zajednički prijatelj.“ Njemu se lice ozari. „I?“ „Nije loša.“ „Hoćeš li je pročitati do kraja?“ upita on i Hedli se seti mesta gde ju je ostavila, na haubi jednog crnog automobila ispred crkve gde je videla Olivera. „Možda“, reče ona. „Znaš, Šarlot je bila oduševljena kada si rekla da ćeš doći kod nas“, reče on tiho, pognute glave. „Nadam se da ćeš ozbiljno razmisliti o tome. Mislio sam da bi bilo lepo da možda bude krajem leta, pre nego što ponovo kreneš u školu. Imamo tu gostinsku sobu u kojoj možeš da budeš. Možda bi čak mogla da doneseš neke tvoje stvari i da ih ostaviš ovde kako bi izgledala kao prava soba i...“ „A šta je sa bebom?“ Tata spusti ruke pored tela i izmače se zureći u nju toliko iznenađen da odjednom Hedli presta da bude tako sigurna u ono što je prethodno čula. Pesma se završava, ali čak i pre nego što su poslednji tonovi stigli do drugog kraja sale, bend pređe na sledeću, glasnu i brzu. Stolovi se isprazniše i svi pođoše na pođijum ostavivši konobare da služe salatu praznim stolicama. Svuda oko njih gosti počeše da igraju, da se okreću, smeju i skakuću bez obzira na ritam. A usred te gužve, Hedli i njen otac stoje potpuno nepomično. „Kakvom bebom?“ upita on, odmerenim i opreznim glasom kao da se obraća malom detetu. Hedli poče da gleda oko sebe izbezumljeno. Na neko-liko metara od njih, Šarlot virka iza Montija, očigledno zbunjena što ovo dvoje stoje. „Nešto sam načula u crkvi“, Hedli poče da objašnjava. „Šarlot je nešto

rekla i ja sam mislila...“ „Tebi?“ „Molim?“ „Tebi je rekla?“ „Ne, frizerki. Ili šminkerki. Ne znam. Prosto sam načula.“ Lice mu se vidno promeni i osmeh polako nestade. „Vidi, tata“, reče ona. ,,U redu je. Nemam ništa protiv.“ Koje su šanse za ljubav na prvi pogled „Hedli...“ „Ne, nema veze. Mislim, nisam ni očekivala da bi me zvao da mi kažeš ili šta već. Nije baš da mnogo pričamo. Ali samo sam htela da kažem da bih volela da budem tu.“ On taman što je krenuo da zausti nešto ali ponovo zastade nastavivši da zuri u nju. „Ne želim više da propuštam stvari“, reče Hedli užurbano. „Ne želim da to dete poraste misleći da sam mu neka zaboravljena rođaka ili nešto slično. Neko koga nikad neće videti i umesto da idemo zajedno u kupovinu ili da me pita za savet ili čak i da se svađa sa mnom, prosto ćemo imati učtiv odnos i ništa nećemo pričati jer se zapravo ni ne poznajemo, barem ne onako kako bi to trebalo da bude slučaj sa braćom i sestrama. I zato želim da budem tu.“ „Želiš“, reče tata ali ne u vidu pitanju. Ta reč zvučala je kao zahtev, kao nada, želja koju je toliko dugo sputavao. „Želim.“ Pesma se još jednom promeni u nešto sporiji ritam i ljudi oko njih pođoše da se vraćaju za stolove na kojima su salate već poslužene. Šarlot ispruži ruku i uhvati tatu u prolazu i Hedli pomisli kako joj je zahvalna zato što se nije umešala u ovaj razgovor. „A ni Šarlot uopšte nije loša“, reče Hedli kada je ona prošla pored njih. Tati se svide ova rečenica. „Drago mi je što tako misliš.“ Njih dvoje sada su već sami na podijumu dok ih ostali samo posmatraju. Hedli čuje kuckanje čaša i zveket escajga dok gosti počinju da jedu, ali ona je i dalje i te kako svesna da svi i dalje gledaju u njih. Nakon kratke pauze, tata sleže ramenima. „Ne znam šta da kažem.“

I u tom trenutku, Hedli pade nešto na pamet. Polako, ona poče da izgovara reči dok joj srce luđački lupa u grudima: „Ti ne želiš da ja budem deo toga, zar ne?“ Tata odmahnu glavom i približi joj se, stavi ruke na njena ramena terajuči je da ga pogleda. „Naravno da želim“, reče on. „Ne postoji ništa što želim više od toga. Ali Hedli?“ Ona podiže pogled. „Nema nikakve bebe.“ „Molim?“ „Biče je“, reče on gotovo stidljivo. „Jednog dana. Barem se nadamo. Šarlot je zabrinuta jer je u njenoj familiji bilo nekih problema te prirode a ona nije baš ni mlada kao što je, pa, bila tvoja mama. Ali ona očajnički želi dete, a istina je da i ja želim. Nadamo se najboljem.“ „Ali Šarlot je rekla...“ „Tako je kako je“, reče on. „Ona je jedna od onih ljudi koji pričaju o nečemu što zaista žele da se desi. Gotovo kao da želi da učini da se nešto desi uz pomoć priče o tome.“ Iako nije htela, Hedli se namršti. „I kako joj ide?“ Tata se iskezi i mahnu na drugi kraj sale. „Pa, o meni je mnogo pričala. I evo vidiš dokle smo dogurali.“ „Rekla bih da si se ipak ti tu više pitao a ne sudbina.“ „Istina“, reče on potišteno. „Ali u svakom slučaju, ako ikada budemo imali dete, obećavam da ćeš ti prva saznati.“ „Zaista?“ „Pa naravno. Ma daj, Hedli.“ „Prosto sam pretpostavila, kada vidim koliko prijatelja imaš ovde...“ „Ma daj, mala“, reče on ponovo sa osmehom na licu. „Ti si i dalje nešto najhitnije u mom životu. A uostalom, koga drugog da zamolim da čuva dete i da ga prepovija?“ „U Americi se kaže da „menja pelene““, reče Hedli prevrnuvši očima. „Tako se kaže.“ Tata se nasmeja. „Nazovi to kako god hoćeš dokle god ćeš biti tu da mi pomogneš kada za to dođe vreme.“ „Biću“, reče ona iznenađena svojim

poluplačljivim glasom. „Biću tu.“ Posle ovih reči, Hedli stade da se dvoumi šta dalje đa kaže; jednim delom sebe htela bi da ga zagrli, da mu se baci u naručje kao kada je bila mala. Ali sve joj se to u đatom trenutku čini daleko; i dalje je pod utiskom zbog svega, zbog svega onoga što se desilo u samo jednom danu posle toliko vremena provedenog cupkajući u mestu. Tata kao da je razumeo ovo i prvi se primače stavivši ruke na njena ramena kako bi je odveo do njihovog stola. Tako šćućurena pored njega, baš kao i hiljadu puta pre toga - kada su se vraćali do kola posle utakmice ili sa školske priredbe - Hedli shvati da je uprkos tome šio je sve ostalo drugačije, iako ih okean i dalje deli, ništa toliko važno između njih se nije ni promenilo. On je i dalje njen otac. Ostalo je puka geografija.

Sedamnaesto poglavlje

18:10 PO ISTOČNOM VREMENU 23:10 SREDNJE VREME PO GRINIČU Isto kao što Hedlina klaustrofobija uspeva da učini i najveće prostore malim, nešto u vezi sa ovim prijemom - muzika ili ples, ili čak možda samo šampanjac - pretvara sate u svega nekoliko minuta. Kao one montaže u filmovima gde se sve ubrza, čitave scene se pretvore u kratke kadrove, razgovori u dve-tri rečenice. Tokom večere, i Monti i Vajolet su održali zdravicu - njegova zdravica isprekidana smehom, njena suzama - i Hedli stade da posmatra tatu i Šarlot kako ih slušaju sa iskrama u očima. Kasnije, dok se torta sekla nakon što je Šarlot uspela da izbegne tatin pokušaj osvete u vidu mazanja šlaga po licu, usledilo je još plesa. U trenutku kada je kafa poslužena, svi su se opet sručili na stolice, zajapureni i iscrpljeni. Tata se uglavio između Hedli i Šarlot koja ga i dalje na svaki sekund, u pauzama između pijuckanja šampanjca i zalogaja torte - gleda krajičkom oka. „Imam li nešto na licu?“ upita on na kraju. „Ne, samo se nadam da je sve u redu između vas dvoje“, reče ona. „Posle one rasprave na podijumu.“ „Izgledalo je kao rasprava?“ reče tata uz kez. „To je trebalo da bude valcer. Jesam li pogrešio u koracima?“ Hedli prevrnu očima. „Zgazio me je barem desetak puta“, reče ona Šarlot. „Ali osim toga, sve je u redu.“ Tata se kao bajagi namršti. „Nema šanse da sam te zgazio više od dva puta.“ „Izvini, dragi“, reče Šarlot. „Oko ovoga ću morati da stanem na Hedlinu stranu. Moji siroti izgaženi prsti na nogama govore sami za sebe.“

,,U braku smo tek nekoliko sati a već mi protivrečiš?“ Šarlot se nasmeja. „Obećavam da ću ti protivrečiti dok nas smrt ne rastavi, dragi.“ Preko puta za stolom, Vajolet kucnu kašikom o čašu i usred pomamljenog kuckanja koje je usledilo, tata i Šarlot se još jednom poljubiše odvojivši se tek kada su primetili da iznad njih stoji konobar i čeka da uzme njihove tanjire. Kada su konobari odneli njen tanjir, Hedli pomeri svoju stolicu i naže se napred da uzme torbu. „Mislim da ću da odem malo na svež vazduh“, reče ona. „Jesi li dobro?“ upita je Šarlot i Monti joj namignu preko čaše kao da želi da joj kaže da ju je lepo upozorio da ne pije toliko. „Dobro sam“, reče Hedli brzo. „Vraćam se za nekoliko minuta.“ Tata se nasloni u stolici mudro se smeškajući. „Pozdravi mamu.“ „Molim?“ On pokaza glavom na njenu torbu. „Prenesi joj pozdrave.“ Hedli se nasmeja blentavo iznenađena zato što ju je tako lako prozreo. „O da, još sam u fazonu“, reče on. „Roditeljsko šesto čulo.“ „Nisi baš toliko pametan kao što misliš“, Hedli se našali a onda se i okrenu prema Šarlot. „Ti ćeš se bolje snaći. Veruj mi.“ Tata zagrli svoju novu suprugu i nasmeja se Hedli. „Da“, reče on poljubivši Šarlot u glavu. „Siguran sam u to.“ Dok odlazi, Hedli ga već čuje kako počinje da priča svojim drugovima o njenom detinjstvu, o tome kako joj je mnogo puta priticao u pomoć, kako je mnogo puta uspevao da je nadmudri. Ona se okrete za trenutak i kada ju je video, on prekide sa pričom - sa rukama dignutim u vazduhu kao da demonstrira veličinu upecane ribe, dužinu poljane ili neku drugu lovačku priču iz prošlosti - i namignu joj. Odmah ispred vrata sale, Hedli zastade za trenutak i nasloni se na zid. Kao da se probudila iz sna, oko nje su ostali gosti hotela u farmerkama i patikama, zvuci su mutni od zujanja u njenim ušima, sve je previše svetio i

pomalo nestvarno. Ona prođe kroz kružna vrata i udahnu kada je izašla napolje, radosna zbog svežeg vazduha i upornog povetarca. Duž celog spoljašnjeg zida hotela prostire se kamena staza, neverovatno ogromna, kao ulaz u neki muzej, i Hedli odlazi da pronađe mesto da sedne. Čim je sela, počinje da shvata da joj u glavi pulsira i da je stopala bole. Svaki deo tela je boli i ona pokuša da se seti kada je poslednji put spavala. Žmirkajući na sat, trudi se da izračuna koliko li je sada sati u Americi i koliko dugo je već budna, ali brojke u njenoj glavi u potpunom su neskladu i nikako ne žele da sarađuju. Na telefonu ima još jednu poruku od mame i Hedli se obradova kada ju je ugledala. Kao da su bile odvojene mnogo duže od jednog dana, i mada Hedli nema pojma koliko je sati u Americi, poziva mamu i zatvara oči slušajući odjek zvonjave. „Napokon“, reče mama kada se javila. „Malo smo se igrale gluvih telefona.“ „Mama“, promrmlja Hedli naslonivši glavu na ruku. „Neverovatno.“ „Jedva sam čekala da te čujem“, reče mama. „Kako si? Koliko je sati tamo? Šta se radi?“ Hedli duboko udahnu i onda obrisa nos. „Mama, mnogo mi je žao zbog onoga što sam ti rekla. Onda kada smo bile na aerodromu.“ „Nema veze“, reče ona posle kratke pauze. „Znam da nisi tako mislila.“ „Nisam.“ „I slušaj, nešto sam razmišljala...“ „Šta?“ „Nije trebalo da te prisiljavam da ideš. Ti si dovoljno odrasla da sama donosiš takve odluke. Pogrešila sam zato što sam insistirala.“ „Ne, drago mi je što jesi. Bilo je iznenađujuće.... dobro.“ Mama nije očekivala ovaj odgovor. „Stvarno? Mogla sam da se kladim da ćeš me zvati da pitaš da li možeš ranije da se vratiš kući.“ „I ja“, reče Hedli. „Ali nije toliko loše.“

„Sve mi pričaj.“ „Hoću“, reče ona pokušavajući da ne zevne. „Ali zaista mi se odužio ovaj dan.“ „Verujem ti. Ali samo ovo da te pitam: kako je haljina?“ „Moja ili Šarlotina?“ „Opa“, reče mama kroz smeh. „Znači prekrstili smo je iz „one Britanke“ u „Šarlot“, a?“ Hedli se nasmeja. „Izgleda. Zapravo je nekako fina. A i venčanica joj je lepa.“ „Kako se ti i tata slažete?“ „Bilo je malo povuci-potegni u početku ali sada je sve u redu. Čak se može reći da je dobro.“ „Zašto, šta se desilo u početku?“ „To je još jedna duga priča, pa sam malo zbrisala sa venčanja.“ „Otišla si?“ „Morala sam.“ „Sigurna sam da se tata oduševio zbog toga. Gde si bila?“ Hedli zatvori oči i pomisli na ono što je tata rekao za Šarlot, o tome kako ona priča o stvarima koje bi volela da se dese. „Upoznala sam jednog dečka u avionu.“ Mama se nasmeja. „To mi kaži.“ „Otišla sam da ga pronađem, ali to se nekako pretvorilo u katastrofu i sada ga više nikada neću videti.“ Sa druge strane slušalice ama ćuti a onda progovara malo nežnijim glasom. „Nikad se ne zna“, reče ona. „Pogledaj mene i Harisona. Vidiš kako sam ga namučila. Ali bez obzira na to koliko sam ga puta odgurnula od sebe, on se uvek vraćao. I ja to nikada ne bih menjala. “ „Ovo je malo drugačije.“ „Pa, jedva čekam da čujem sve kada se vratiš.“

,,A to je sutra.“ „Tako je“, reče ona. „Harison i ja ćemo te sačekati kod dela za preuzimanje prtljaga.“ „Kao da sam izgubljena čarapa.“ „Zlato“, reče mama šaljivo. „Pre će biti da si ti ceo kofer. I nisi izgubljena.“ Izrazito tihim glasom, Hedli reče: „Šta ako jesam?“ „Onda je samo pitanje vremena kada će te neko pronaći.“ Telefon joj dva puta zapišta i ona ga pogleda na trenutak. „Još malo ću da ostanem bez baterije“, reče ona kada je ponovo prislonila telefona na uvo. „Ti ili telefon?“ „I ja i telefon. I šta ćeš da radiš bez mene večeras?“ „Harison hoće da me vodi na neku šašavu bejzbol utakmicu. Ubeduje me cele nedelje.“ Hedli se malo uspravi. „Mama, on će te ponovo zaprositi.“ „Šta? Ne.“ „Naravno da hoće. Kladim se da će te zaprositi preko semafora.“ „Nema šanse. On to nikada ne bi uradio“, reče mama negodujući. „Da, uradio bi“, reče Hedli kroz smeh. „To baš liči na njega.“ Obe se zakikotaše ne uspevajući da izgovore rečenice do kraja i Hedli oseti kako se opušta zadržavajući suze radosnice. Divan je osećaj kada se čovek prepusti; posle ovakvog dana, ona je zahvalna na svakom razlogu za smeh. „Ima li nešto otrcanije od toga?“ upita mama na kraju kada je došla do daha. „Definitivno ne postoji“, reče Hedli a onda zastade. „I, mama?“ „Da?“ „Mislim da treba da pristaneš.“ „Molim?“ reče mama pomalo povišenim glasom. „Šta se dogodilo? Otišla si na jedno venčanje i odjednom si postala Kupidon?“

„On voli tebe“, reče Hedli prosto. „I ti voliš njega.“ „Malo je lcomplikovanije od toga.“ „Zapravo i nije. Samo treba da pristaneš.“ „I onda da živimo srećno do kraja života?“ Hedli se nasmeši. „Tako nešto.“ Telefon ponovo zapišta, ali ovog puta malo jače. „Imamo još malo vremena“, reče ona i mama se ponovo nasmeja, ovog puta nekako umorno. „Ti to hoćeš nešto da nagovestiš?“ „Ako će te to ubediti da postupiš ispravno, onda hoću.“ „Kad si ti toliko porasla?“ Hedli sleže ramenima. „Ti i tata ste izgledali obavili dobar posao.“ „Volim te“, reče mama tiho. „I ja tebe“, reče Hedli i baš u tom trenutku, kao da su znale, telefon se isključi. Hedli nastavi da sedi tako još nekoliko trenutaka a onda spusti telefon gledajući u red kamenih kuća preko puta. Dok gleda u njih, primećuje kako se u jednom prozoru na spratu pali svetio i ona vidi siluetu čoveka kako stavlja svog sina na spavanje, kako ga pokriva i ljubi ga u čelo. Pre nego što je izašao, on stavi ruku na zid i ugasi svetio i u sobi opet zavlada mrak. Hedli pomili na Oliverovu priču i zapita se da li i ovaj dečak možda želi da spava sa upaljenim svetlom ili da li je poljubac za laku noć dovoljan da bi on bezbrižno zaspao, da spava bez noćnih mora i košmara, bez veštica i duhova. I dalje zuri u mračan prozor, piljeći u jednu malu kuću, prelazeći pogledom preko svetlucavih uličnih lampi i kišom okupanih poštanskih sandučića, preko krivudavog asfaltiranog prilaza u hotel kada se odjednom pred njom pojavljuje duh. Iznenađena je što ga vidi, isto koliko je verovatno i on bio onda kada se ona pojavila ispred crkve, i nešto u ovoj njegovoj iznenadnoj i neočekivanoj poseti potpuno je izbaci iz koloseka, stomak joj se prevrnu, oduze joj i ono malo pribranosti koje je imala i ostavi je bez daha. On joj polako priđe,

gotovo neprimetan u svom crnom odelu sve dok nije izašao pod snop svetlosti hotelskih svetiljki. „Zdravo“, reče on kada joj se približio i po drugi put za ovo veče, Hedli poče da plače.

Osamnaesto poglavlje

18:24 PO ISTOČNOM VREMENU 23:24 SREDNJE VREME PO GRINIČU Jedan čovek prolazi držeći šešir u rukama. Neka žena prolazi na neverovatno visokim potpeticama. Prolazi i jedan dečak igrajući tetris. Majka sa uplakanim detetom. Neki čovek sa čupavim brkovima. Jedan stariji par u istim džemperima. Jedan dečko u plavoj košulji bez ijedne mrvice od krofne. Sve je moglo da se desi na toliko različitih načina. Zamisli da je neko drugi bio na njegovom mestu, po-misli Hedli i srce joj zaigra pri toj pomisli. Ali ipak, oni su tu: Jedan dečko prilazi držeći knjigu u ruci. Dečko sa iskrivljenom kravatom. Dečko prilazi i seda pored nje. Na nebu jedna zvezda neprestano se pomera i Hedli shvata da je to zapravo avion, da su još sinoć njih dvoje bili ta zvezda. U prvi mah, oboje ćute. Oliver seda pogleda uprtog pravo ispred sebe čekajući da ona prestane da plače na čemu mu je Hedli i zahvalna jer joj to na neki način stavlja do znanje da je on razume. „Mislim da si nešto zaboravila“, reče on napokon sta-vivši knjigu sebi na krilo. Ona mu ništa ne odgovori več samo obrisa suze i ispusti jedan jecaj a onda se on napo-kon okrenu prema njoj. „Kako si?“ „Ne mogu da verujem koliko puta sam danas plakala.“ „Ni ja“, reče on i

ona se odjednom oseti užasno jer ipak on ima mnogo više razloga za suze od bilo koga. „Žao mi je“, reče ona tiho. „Pa, nije baš da nas nisu upozorili“, reče on uz mali osmeh. „Uvek će ti reći da poneseš ubrus na venčanja i sahrane.“ I uprkos svemu, Hedli se nasmeja. „Prilično sam sigurna da mi u Americi niko nikada nije predložio ubrus“, reče ona. „Maramicu, možda.“ Onda ponovo zaćutaše, ali ta tišina nije napeta kao onda ispred crkve. Nekoliko automobila prođe pored njih prema ulazu u hotel, gume zaškripaše i farovi ih zaslepeše. „Jesi li dobro?“ upita ga Hedli i on klimnu glavom. „Biću.“ „Je li sve bilo u redu?“ „Rekao bih da jeste“, reče on. „Koliko to može biti slučaj sa jednom sahranom.“ „Da“, reče Hedli zatvorivši oči. „Izvini.“ On se samo malo okrete prema njoj jedva je dodirnuvši kolenom. „I ja moram tebi da se izvinim. Sve ono što sam rekao o svom ocu...“ „Bio si uznemiren.“ „Bio sam besan.“ „Bio si tužan.“ „Bio sam tužan“, složi se on. „I dalje sam.“ „On ti je ipak bio otac.“ Oliver ponovo klimnu glavom. „Jednim delom bih voleo da mogu da budem kao ti. Da sam imao petlje da mu kažem šta mislim pre nego što je postalo kasno. Možda bi onda sve bilo drugačije. Sve te godina tajenja...“ Tu zastade i odmahnu glavom. „Prosto je šteta.“ „Nisi ti kriv“, reče Hedli pogledavši ga krišom. Pada joj na pamet da ona čak ni ne zna kako je Oliverov otac umro, mada pretpostavlja da je bilo iznenada. „Trebalo je da provedeš više vremena sa njim.“ Oliver popusti svoju kravatu. „Nisam siguran da li bi to donelo neku promenu.“

„Bi“, nastavi ona promuklim glasom. „Nije fer.“ On se okrete trudeći se da ne zaplače. „To ti je kao sa onom lampom koju ti je ostavio u sobi“, reče ona i čak iako on odmahuje glavom, ona nastavlja. „Možda poenta priče i jeste u tome što on nije hteo u početku da ti pomogne. Možda je poenta u tome što je shvatio šta treba da uradi tek na kraju. Možda vam je obojici prosto trebalo vremena da shvatite neke stvari.“ „I dalje je tamo, znaš“, reče Oliver nakon pauze. „Lampa. Moju sobu su pretvorili u gostinsku sobu kada sam otišao da studiram a većina mojih stvari je na tavanu. Ali video sam je jutros kada sam ostavljao stvari. Kladim se da više ni ne radi.“ „Ja se kladim da radi“, reče ona i Oliver se nasmeja. „Hvala ti.“ „Na čemu?“ „Na ovome“, reče on. „Moja porodica je kod kuće a ja sam prosto imao utisak da se gušim tamo. Samo mi je trebalo malo svežeg vazduha.“ Hedli klimnu glavom. „I meni.“ „Samo mi je trebalo...“, on zastade i pogleda je. „Da li ti smeta što sam došao?“ „Naravno da ne“, reče ona i previše brzo. „Pogotovo zato što sam se ja...“ „Šta?“ „Onako nenajavljeno pojavila na sahrani“, reče ona pomalo postiđena pri sećanju na to. „Ionako si već imao društvo.“ On se namršti gledajući u svoje cipele a onda shvati o čemu ona priča. „ A to“, reče on. „To mi je bivša devojka. Poznavala je mog tatu. I brinula se za mene. Ali tamo je bila isključivao kao porodični prijatelj. Stvarno.“ Hedli odjednom oseti olakšanje. Do ovog trenutka uopšte nije bila svesna koliko je priželjkivala da čuje ovakav odgovor. „Drago mi je zato što je bila tamo“, reče ona iskreno. „Drago mi je da si imao nekoga.“ „Da, mada ona mi nije ostavila nikakav materijal za čitanje“, reče on lupnuvši po knjizi. „Da, mada verujem da te ona nije ni terala da pričaš sa njom.“

„Niti me zadirkivala oko naglaska.“ „Niti je došla tamo gde nije pozvana.“ „To može da važi za oboje“, podseti je on pogledavši preko ramena na ulaz hotela odakle ih jedan portir sumnjičavo posmatra. „Uostalom, zašto nisi unutra?“ Hedli slegnu ramenima. „Klaustrofobija?“ „Zapravo ne“, reče ona. „Nije bilo toliko loše.“ „Znači zamišljala si nebo?“ Ona ga pogleda krajem oka. „Ceo dan razmišljam o tome.“ „I ja“, reče Oliver zabacivši glavu pozadi. Nekako su potpuno nesvesno prišli jedno drugom sa-svim blizu i mada nisu baš naslonjeni jedno na drugo, bilo bi teško proturiti nešto između njih. U vazduhu se oseća miris kiše i neki ljudi pored njih koji su popušili svoje cigarete ugasiše ih i vratiše se unutra. Portir škilji u nebo ispod oboda svoje kape i povetarac zatrese ciradu koja poče da landara kao da će da poleti. Jedna muva sleće na Hedlino koleno ali ona se ne pomera da je otera. Umesto toga, oboje je posmatraju kako se šetka po kolenu a onda i odlete takvom brzinom da su jedva i opazili. „Pitam se da li je stigla da obiđe Londonsku kulu“, reče Oliver. Hedli ga belo pogleda. „Naša drugarica iz aviona“, reče on uz kez. „Ona što se švercuje.“ „A, da. Sigurna sam da ju je obišla. Sada je verovatno krenula da vidi kakav je noćni život ovde.“ „Nakon jednog napornog dana u Londonu.“ „Nakon jednog dugačkog dana u Londonu.“ „Najdužeg ikada“, reče Oliver. „Ne znam za tebe, ali ja sam poslednji put spavao dok je trajao onaj glupi crtać o patkama.“ Hedli se nasmeja. „Nije istina. I posle toga si se još jednom onesvestio.

Na mom ramenu.“ „Nije istina“, reče on. „Nema šanse.“ „Veruj mi, tako je bilo“, reče ona blago ga udarivši kolenom. „Sećam se svega.“ On se nasmeši. „Onda pretpostavljam da se sećaš i kako si se posvađala sa onom ženom pre polaska?“ Sada je došao red na Hedli da se usprotivi. „Nije istina“, reče ona. „Zamoliti nekoga da ti pričuva kofer je sasvim razumna molba.“ „Ili potencijalno prestupno delo, u zavisnosti od toga kako se posmatra“, reče on. „Imaš sreće što sam ti pritekao u pomoć.“ „Da“, reče Hedli kroz smeh. „Moj princ na belom konju.“ „Vama na usluzi.“ „Da li možeš da veruješ da se to desilo juče?“ Još jedan avion prolete iznad njih, Hedli se nasloni na Olivera i oboje ispratiše te svetleće tačkice pogledom. Nakon kratke pauze, on se nežno izmače kako bi ustao a onda joj ispruži ruku. „Hajde da plešemo.“ „Ovde?“ „Zapravo, mislio sam da uđemo unutra.“ Onda pogleda oko sebe prelazeći pogledom preko stepenica do nestrpljivog portira pa sve do automobila poredanih ispred ulaza u hotel - a onda i klimnu glavom. „Ali što da ne?“ Hedli ustade i ispravi haljinu a Oliver se namesti kao pravi plesač stavivši joj jednu ruku na leđa a drugu ostavi da lebdi u vazduhu. Držanje mu je savršeno, lice ozbiljno i ona mu priđe uz sramežljiv osmeh. „Ja nemam pojma kako da plešem.“ „Ja ću ti pokazati“, reče on ali i dalje se ne pomeraju. Jednostavno stoje tu, kao zapete puške, kao da čekaju da počne muzika, oboje nasmejani od uveta do uveta. Njegova ruka na njenim leđima je poput udara struje i činjenica da mu je ovako iznenada blizu dovoljna je da joj se zavrti u glavi.

Kao da pada, kao da je zaboravila reči pesme koju treba da otpeva. „Ne mogu da verujem da si ovde“, reče ona nežno. „Ne mogu da verujem da si me pronašao.“ „Ti si mene prva pronašla“, reče on i spustivši glavu, poljubi je, polako i slatko i Hedli pomisli kako će ovo biti poljubac kojeg će se uvek sećati. Jer su ona dva pret-hodna poljupca mirisala na kraj a ovaj definitivno miriše na početak. Kiša počinje da pada ali oni samo stoje tu dok preko njih polako počinju da padaju sićušne kapljice. Hedli podiže glavu i videvši jednu kapljicu kako se sliva preko Oliverovog čela preko nosa, ona bez razmišljanja podiže ruku sa njegovog ramena i obrisa je. „Trebalo bi da uđemo unutra“, reče ona i on klimnu glavom uzevši je za ruku. Trepavice su mu mokre i on gleda Hedli kao daje ona rešenje neke zagonetke. Ulaze unutra, na njenoj haljini su sitne tačkice od kiše a nje-govo odelo je za nijansu tamnije na ramenima, ali oboje su nasmejani kao da je to neki problem koji se ne može rešiti, kao štucanje. Pred vratima sale, Hedli zastade i povuče ga za ruku. „Jesi li siguran da si raspoložen za venčanje?“ Oliver je pogleda veselo. „Tokom celog puta u avionu nisi primetila da mi je otac umro. Znaš zašto?“ Hedli ga gleda nesigurno. „Zato što sam bio pored tebe“, reče on. „Kada sam pored tebe osećam se bolje.“ „Drago mi je“, reče ona i, na sopstveno iznenađenje, pope se na prste i poljubi ga u suvkasti obraz. Sa druge strane vrata čuje se muzika i Hedli duboko udahnu a onda ih i otvori. Većina stolova je prazna i svi su na podijumu njišući se uz neku staru ljubavnu pesmu. Oliver joj još jednom ispruži ruku i povede je između stolova prolazeći pored tanjira sa dopola pojedenom tortom, umazanih šampanjskih čaša i praznih šolja za kafu sve dok nisu stigli do sredine sale.

Hedli pogleda oko sebe nimalo posramljena jer su sve oči uprte u nju. Deveruše sasvim otvoreno pokazuju prstom u njih i kikoću se a Vajolet, koja pleše sa Montijem držeći glavu na njegovom ramenu, namignu joj kao da želi da kaže “Šta sam ti rekla”. Na drugoj strani sale, tata i Šarlot gotovo da prestaju da igraju i oboje bulje u njih. Ali onda, tata pogleda u Hedli, pogledi im se sretoše i on se mudro nasmeši a ona mu uzvrati osmehom. Oliver joj ponovo pruži ruku, ali ovog puta privuče je bliže sebi. „Šta se desilo sa onim formalnim tehnikama plesa?“ reče mu ona. „Zar svi fini britanski džentlmeni igraju tako?“ Ona mu u glasu čuje kako se smeje. „Radim na letnjem projektu pod nazivom „različiti stilovi plesa“.“ „Da li to znači da je tango sledeći na redu?“ „Samo ako si ti raspoložena.“ „Šta stvarno studiraš?“ On se odmače i pogleda je. „Statističku verovatnoću ljubavi na prvi pogled.“ „Baš si duhovit“, reče ona. „Šta stvarno studiraš?“ „Ja sam ozbiljan.“ „Ne verujem ti.“ On se nasmeja a onda joj i šapnu na uvo: „Ljudi koji se upoznaju na aerodromu imaju sedamdeset i dva posto više šanse da se zaljube jedno u drugo nego ljudi koji se upoznaju na drugim mestima.“ „Lupaš gluposti“, reče ona spustivši glavu na njegovo rame. „To si čuo od nekoga?“ „Da“, reče on kroz smeh. „Od tebe, zapravo. I to čak nekoliko stotina puta danas.“ „Pa, danas će trajati još samo malo“, reče Hedli pogledavši u zlatni sat na drugom kraju sale. „Još samo četiri minuta. Sada je četiri minuta do ponoći.“ „To znači da smo se upoznali pre dvadeset četiri časa.“ „Deluje kao mnogo više.“

Oliver se nasmeja. „Da li si znala da ljudi koji se sretnu tri puta u roku od dvadeset četiri sata imaju devedeset devet posto šanse da se sretnu i četvrti put?“ Ovoga puta, Hedli čak nije ni poželela da ga zapitkuje dalje. Ovog puta, ona bi htela da veruje da je on u pravu.

Zahvale

Velika je verovatnoća da ova knjiga ne bi ugledala svetlost dana da nije bilo mudrosti i ohrabrenja Dženifer Džoel i Elizabet Bili. Takođe sam beskrajno zahvalna Binki Urban, Stefani Tvajts, svima iz izdavačkih kuća ICM i Kurtis Braun, predobrim ljudima iz kuća Popi i Hedlajn, mojim kolegama iz izdavačke kuće Random haus i mojim prijateljima i porodici na ogromnoj podršci. Hvala vam svima.