Okultna Osnova Muzike

Rudolf Štajner GA 283a Biće muzikalnog i doživljaj tona u čoveku OKULTNA OSNOVA MUZIKE Predavanje Rudolfa Štajnera, Cologne, 3. decembar 1906. godine Predavanje, do sad neprevedeno, održano u Cologneu 3.12.1906. godine. Izdao Golden Blade, 1956. To je prvo predavanje u seriji od osam predavanja »Biće muzikalnog i doživljaj tona u čoveku«. U sakupljenim izdanjima radova Rudolfa Štajnera, knjiga koja sadrži nemački tekst je naslovljena „Das Wesen Musikalischen und Das Tonerlebnis Im Munschen“ Preveo na engleski Charles Waterman. Sa engleskog preveo V.Rajić, u Zrenjaninu, 27.3.2005. godine.

Za one koji misle o muzici sa estetske tačke gledišta, postoji nešto zagonetno u tome; za jednostavno ljudsko osećanje to je direktan doživljaj koji prodire u dušu, a za one koji žele da razumeju kako ona proizvodi svoja dejstva to je zaista težak problem. U poređenju sa drugim umetnostima – vajarstvom, slikarstvom, poezijom – muzika ima poseban karakter. Sve druge umetnosti imaju neku vrstu modela u spoljnjem svetu. Vajar radi na osnovu modela i ako on stvori statuu Zevsa ili Apolona, on uzima idealizovan ljudski oblik. Isto je sa slikarstvom – i današnja tendencija je da se da tačna impresija onoga što čula zapažaju. Poezija, slično, pokušava da se bavi nekim aspektima realnog sveta. Ali, ako neko pokuša da primeni ovu teoriju na muziku, ne bi nigde stigao – jer kako bi neko mogao, na primer, da kopira muziku ptica! Šta je poreklo muzički oblikovanih zvukova? Kako su oni povezani sa bilo čim u objektivnom svetu? Upravo u vezi sa ovom umetnosti muzike Šopenhauer je izložio neka interesantna mišljenja; u određenom pogledu ona su zaista jasna i ostavljaju utisak. On je muzici dodelio sasvim posebno mesto u umetnosti, a samoj umetnosti sasvim posebnu vrednost u ljudskom životu. Njegova filosofija ima fundamentalnu osnovnu notu koja se može izraziti na sledeći način: Život je tužna stvar i putem mišljenja ja pokušavam da ga učinim podnošljivim. Kroz sve u svetu provejava slepa, nesvesna volja. Ona oblikuje kamen, a zatim biljku ali uvek, u svim svojim manifestacijama, uz nemirnu žudnju za nečim višim. Divljak oseća ovo manje nego genije, koji doživljava bolnu žudnju volje u najvišem, najintenzivnijem stepenu. Pored aktivnosti volje – nastavlja Šopenhauer – čovek ima snagu da stvara duševne slike. One su kao fata morgana, kao slike u sumaglici, kao prah koji bacaju talasi volje. Volja uzburkuje kako bi oblikovala ove iluzorne slike. Kada, na ovaj način, čovek zapaža rad volje, on je manje nego ikada zadovoljan, ali oslobađanje od slepe pokretačke snage volje dolazi nam putem umetnosti. Umetnost je nešto putem čega čovek može da pobegne od nemirne žudnje volje. Kako se ovo dešava? 1

Kada čovek stvara umetničko delo, ono iskače iz njegove snage stvaranja slika, ali istinska umetnost, Šopenhauer insistira, nije samo kopija spoljne realnosti. Statua Zevsa, na primer, nije nastala kopiranjem; vajar je izveo svoj model iz karakteristika mnogih ljudi, i tako je on stvorio arhetipsku sliku, koja je u prirodi raspodeljena među bezbrojnim odvojenim pojedincima. Tako umetnik nadmašuje prirodu. On izvlači arhetipsku suštinu, to je ono što čini pravi umetnik. Prodiranjem u kreativne dubine prirode, on stvara nešto stvarno i postiže za sebe određeno oslobađanje. Tako je sa svim umetnostima izuzev muzike. Sve druge umetnosti moraju da rade kroz slike i stvaraju samo slike volje. Ali muzički zvuk je direktan izraz volje same. Kompozitor sluša kucanje pulsa volje i prevodi ga u sekvence muzičkih zvukova. Muzika je tako intimno povezana sa radom volje u prirodi, sa »stvarima po sebi«; ona prodire u elementarne arhetipove bića kosmosa i odražava osećaj toga; zato je muzika tako duboko zadovoljavajuća. Šopenhauer nije bio okultista, ali je u ovim stvarima imao instinktivan predosećaj istine. *** Zašto muzika govori tako intimno srcu, i tako široko, i zašto je njen uticaj tako moćan, čak i u ranom detinjstvu? Radi odgovora na ova pitanja moramo se okrenuti oblasti gde se mogu naći pravi modeli za muziku. Kada je kompozitor na delu, on nema ništa da kopira; on mora da izvede svoju muziku iz svoje sopstvene duše. Saznaćemo odakle je izvodi ako usmerimo našu pažnju na svetove koji se ne mogu zapažati običnim čulima. Ljudska bića su tako napravljena da je za njih moguće da u sebi oslobode snage koje su normalno uspavane; na isti način na koji neko ko je rođen slep može progledati putem operacije, tako se i unutrašnje oči čoveka mogu otvoriti, omogućavajući mu da stekne znanje o višim svetovima. Kada čovek razvije ove uspavane snage putem koncentracije, meditacije itd, on napreduje korak po korak. Najpre on doživljava posebnu konfiguraciju svog života snova. Njegovi snovi dobijaju mnogo više redovan karakter; posle buđenja, on oseća kako je podignut iz talasa okeana u kome je bio potopljen, u svetu tekućeg svetla i boja. On zna da je nešto doživeo, da je video okean o kome nije imao prethodnog znanja. Njegovi doživljaji snova pojačano dobijaju na jasnoći. On se seća da je u tom svetu svetla i boja bilo stvari i bića koja se razlikuju od bilo čega fizičkog u tome što su propustljiva, tako da neko može da prođe upravo kroz njih bez ikakvog otpora. On upoznaje bića čiji element, čija tela, su boje. Postepeno, on širi svoju svest nad ovim svetom, i posle buđenja on se seća da je bio aktivan u njemu. Sledeći korak se javlja kada on – kako bilo – nosi ovaj svet nazad sa sobom u budni život. Tada on vidi astralna tela drugih ljudi i mnogo drugog, i doživljava svet koji je mnogo stvarniji od fizičkog – svet koji se u odnosu na fizički svet javlja kao zgusnuće, kristalizacija, astralnog sveta. 2

Sada je takođe moguće transformisati u svesno stanje nesvesno stanje spavanja bez snova. Učenik koji postiže ovu fazu uči da proširi svoju svest nad onim delovima noći koji nisu popunjeni snovima, već se normalno provode u potpunoj nesvesnosti. On tada nalazi sebe svesnog u svetu o kome ranije nije ništa znao, svetu koji nije suštinski od svetla i boja, on najpre najavljuje sebe kao svet muzičkih zvukova. Učenik stiče kapacitet da čuje duhovno; on čuje delove i kombinacije zvukova koji se ne mogu čuti fizičkim uhom. Taj svet se zove devahanski svet (Deva=duh, chan=dom). Ne sme se misliti da kada čovek uđe u ovaj svet i čuje njegove tonove kako se prolamaju, on gubi svet svetla i boja. Svet tonova je prožet svetlom i bojom, ali oni pripadaju astralnom svetu. Suštinski element devahanskog sveta je beskrajno tekući i menjajući okean muzičkih tonova. Kada se nastavljena svest proširi na ovaj svet, njeni tonovi se mogu preneti, i tada je moguće takođe čuti osnovne tonove fizičkog sveta. Jer svaka fizička stvar ima svoju osnovnu notu u devahanskom svetu, i u svakom liku je prilika devahanske osnovne note. Povodom ovoga je Paracelzus rekao: »Carstva prirode su pisma alfabeta, a Čovek je reč formirana iz njih«. Kad god bilo ko zaspi, njegovo astralno telo izlazi iz njegovog fizičkog tela; njegova duša tada živi u devahanskom svetu. Njegove harmonije čine utisak na njegovu dušu; one vibriraju kroz nju u talasima živog zvuka, tako da se svakog jutra on budi iz muzike sfera, i iz ovog carstva harmonije on prelazi u svakodnevni svet. Baš kao što ljudska duša ima boravište u Devahanu između inkarnacija, tako možemo reći da se tokom noći duša raduje u tekućim tonovima muzike: oni su sam element iz koga je ona satkana i oni su njen pravi dom. Kompozitor prevodi u fizičke zvuke ritmove i harmonije koje se tokom noći utiskuju u njegovo astralno telo. On nesvesno uzima svoj model iz duhovnog sveta. On u sebi ima harmonije koje on prevodi u fizičke termine. To je tajna veza između muzike koja se prolama u fizičkom svetu i slušanja duhovne muzike tokom noći. Ali, veza fizičke muzike sa ovom duhovnom muzikom je kao veza veza senke sa objektom koji je baca. Tako je muzika instrumenata i glasova u fizičkom svetu kao senka, prava senka, mnogo više muzike Devahana. Prvobitna slika, arhetip, muzike je u Devahanu; razumevajući ovo, sada možemo ispitati dejstva muzike na ljudska bića. *** Čovek ima svoje fizičko telo, i eterski model za njega, etersko telo. Povezano sa njegovim eterskim telom je osećajno telo, koje je korak ka astralnom. Iznutra povezana sa njim, iako učlanjena u njega, je osećajna duša. Baš kao što mač i njegove korice formiraju jednu celinu, to čine i osećajna duša i osećajno telo. Čovek takođe ima intelektualnu dušu, i kao još višeg člana duhovnu dušu, koja je povezana sa duhom samim, ili Manasom. U sasvim besanom snu, viši članovi, kao i osećajna duša, su u devahanskom svetu. To nije kao život u fizičkom carstvu, gde je sve što vidimo i čujemo izvan nas. Bića Devahana međusobno produru kroz nas, i mi smo u svemu što tamo postoji. U okultnim školama, u skladu sa tim, ovo devahansko-astralno carstvo je nazvano svetom međusobnog prodiranja. Kroz čoveka igra njegova muzika. 3

Kada se vrati iz ovog devahanskog sveta, njegova osećajna duša, njegova intelektualna duša i njegova duhovna duša su prožete njegovim ritmovima; on ih nosi dole u svoja gušća tela. On je tako u stanju da radi iz svoje intelektualne duše i njegove osećajne duše na svom eterskom telu, i da u njega unosi ritmove. Kao što se pečat štampa na vosku, tako i astralno telo utiskuje devahanske ritmove na eterskom telu, dok etersko telo vibrira u harmoniji sa njima. Etersko telo i astralno telo unose prisustvo duhovnih tonova i ritmova u svoje sopstveno biće. Etersko telo je niže od astralnog tela, ali je u aktivnosti superiornije. Iz svog ega čovek radi na svojim telima utoliko što pretvara astralno telo u Manas, etersko telo u Budhi, a fizičko telo u Atma. Pošto je astralno telo najslabije, za njegovo pretvaranje potrebna je najmanja snaga. Čovek može raditi na svom astralnom telu sa snagama uzetim iz astralnog sveta. Ali, da bi radio na svom eterskom telu, on mora da prizove snage iz devahanskog sveta, a za rad na svom fizičkom telu njemu trebaju snage iz višeg devahanskog sveta. Tokom noći on izvlači iz sveta tekućih tonova snagu da ih nosi u svoje osećajno telo i etersko telo. Iako posle buđenja ujutru on nije svestan da je tokom noći upio ovu muziku, ipak prilikom slušanja muzike on nazire da su ti utisci duhovnog sveta u njemu. Kada čovek sluša muziku, prorok može videti kako ritmovi i boje utiču i hvataju se za čvršću supstancu eterskog tela, usled čega ono vibrira u melodiji sa njima, i iz harmoničnog odgovora eterskog tela potiče zadovoljstvo koje se oseća. Što jače se prolama astralno telo, utoliko jače daje svoje tonove eho u eterskom telu, prevazilazeći sopstvene prirodne ritmove eterskog tela, i to daje osećaj zadovoljstva i za slušaoca i za kompozitora. U nekim slučajevima harmonije astralnog sveta prodiru u nekoj meri u osećajno telo, i tada se javlja konflikt između osećajnog tela i eterskog tela. Ako su tonovi postavljeni u osećajnom telu tako jaki da gospodare tonovima eterskog tela, rezultat je vesela muzika u durskom tonu. Molski ton ukazuje da je etersko telo prevagnulo nad osećajnim telom; a bolna osećanja koja usled toga nastaju podižu najozbiljnije melodije. Dakle, kada neko živi u doživljaju muzike, on živi u slici njegovog duhovnog doma. Ona prirodno podiže dušu da oseti ovaj intiman odnos sa svojim prvobitnim tlom, i zato su najjednostavnije duše tako prijemčive uz muziku. Čovek tada oseća sebe zaista kod kuće, i kad god da je podignut putem muzike on sebi kaže: »Da, ti dolaziš iz drugih svetova, i u muzici možeš osetiti svoje rodno mesto«. Intuitivno znanje ovoga je navelo Šopehnauera da dodeli muzici centralno mesto među umetnostima, i da kaže da kompozitor raspoznaje svojim duhovnim uhom udar pulsa volje. U muzici, čovek oseća eho najdubljeg života stvari, život povezan sa svojim sopstvenim. Pošto su osećanja najunutrašnjiji deo duše, i pošto su povezana sa duhovnim svetom i zadržavaju se unutar muzičkog zvuka – zato čovek, kada sluša muziku, živi u zadovoljstvu da se oseća u harmoniji sa njenim tonovima, i u dodiru sa pravim domom njegovog duha.

4