Sajentologija, Slavinski

LAVIRINTIMA TAME Od sajentologije do satanizma Pravoslavlje i sekte, knjiga IV

SAJENTOLOGIJA (DIJANETIKA)

Jedan od ključnih Nju Ejdž kultova je sajentologija, čiji je osnivač bivši pisac naučne fantastike L. Ron Habard. Njegovu knjigu "Dijanetika / Savremena nauka o mentalnom zdravlju" pročitali su milioni širom SAD, kao i u drugim zemljama sveta. Članovi sekte su, između ostalih, muzičar Čik Koria, Priscila Prisli, žena pokojnog rok pevača Elvisa Prislija, glumci poput Toma Kruza, Džona Travolte i Soni Bonoa. Sajentološka sekta ima oko 700 hramova, misija i grupa u preko 65 zemalja sveta i reklamira se kao "religija sa najbržim širenjem po svetu". Milione dolara godišnje troše na reklamu u sredstvima javnog informisanja. "Dijanetika je religija i nauka" koja se bavi "vezom između duše i tela", "analizom, kontrolom i razvojem ljudskog mišljenja". Sami sajentolozi tvrde da je reč "dijanetika" spoj dve grčke reči "dija" - kroz i "nus", što znači um. Ali, poreklo te reči je, po svemu sudeći, drugačije. Habard, osnivač sekte, u mladosti je bio sledbenik britanskog sataniste Alistera Kroulija, koji je obožavao egipatskog boga rata Horusa i egipatsku majku Bogova Nut, koju Indusi slave kao boginju smrtu Kali a koju su Grci poštovali kao Dijanu. Prema tome, "dijanetika" je od starogrčke boginje Dijane, čiji je kult u Efesu bio izrazito antihrišćanski nastrojen. U knjizi koja je pisana u saradnji sa njegovim sinom Dž. Ronom Habardom mlađim, nalazi se svedočanstvo jedne mlade žene, sledbenice kulta, koja je, zbog prekršaja izvesnih pravila, bila prinuđena da učestvuje u "očišćujućem" ritualu da bi se ponovo uključila u grupu. Evo kako izgleda opis tog rituala: "Obredi su vršeni u potpalublju... Tu je izdignut veliki idol (Majke bogova) Kali... Izgledao je veoma čvrsto i stvarno i bio je obojen u zlatnu boju... Jedina svetlost u utrobi broda bila je svetlost nekoliko sveća... Ona je dovučena i privedena do Kali... Tada se, sledeći pravila koja je ostavio sam L. Ron Habard, poklonila i pevala idolu, ispovedajući svoje

"zle namere"... i zamočila je svoje ruke u krv (ili nešto što je bilo vrlo dobra imitacija) i razmazala je po idolu, posle čega su joj o vrat okačili ogrlicu od pilećih kostiju. Odatle je izašla šokirana i 48 časova bila je u depresivnom stanju." Bilo da je sajentologija povezana sa kultom Dijane ili ne, njene tehnike "duhovnog usavršavanja" su opasne i štetne. Habard je tvrdio da je čovek po prirodi dobar, ali da strada zbog lošeg života u prethodnim inkarnacijama. Preko sajentoloških tehnika, od kojih je najpoznatije "očišćenje" pomoću Emetra (elektropsihometar, neka vrsta detektora laži koja prati stres), osoba može dostići "spasenje". Sajentologija ima čitav niz sluđujućih mitova o vanzemaljcima koji loše utiču na nas, kao i duhovnu "rasnu teoriju". Najviša duhovna rasa današnjeg čovečanstva je rasa "Tetana". "Operativni Tetan" je "iznad čistote" i "božanstven" (to je guru sekte). Čak ni Buda, ni "Hrist", tvrde sajentolozi, nisu bili "operativni Tetani", pa su gurui sekte iznad njih. Sajentologija je antihrišćanska i po veri u mnoštvo bogova, tvrdnji da je priča o Hristu legenda, da je pakao - "mit" i da je spasenje - oslobođenje od reinkarnacije. Sajentologija je, naizgled, prilično "komforno" učenje, koje kaže da je život "igra" koju svako, ako se učlani u sektu, može da dobije. Ohrabruju korišćenje tehnika "astralne projekcije", otkrivanje "prošlih života" i slično. Tvrde da će, kad oni osvoje vlast u svetu, prestati problemi sa ratovima, drogom, zločinima i zagađenjem životne sredine. To je osnova učenja sajentologa, ali oni kod nas uopšte nisu poznati po svom učenju. Poznati su po skandalima. Poznati su po tome što je njihova delatnost ograničena u Nemačkoj, uprkos zahtevima SAD da se "zaštite verske slobode". Poznati su po tome što je nemačka omladina bojkotovala film "Nemoguća misija" u kome glumi Tom Kruz, pored Džona Travolte jedan od najpoznatijih holivudskih sajentologa. Saznali smo da je vođa lionskih sajentologa, Žak Mazje, osuđen na tri godine robije zbog samoubistva Patrisa Vika, sledbenika sekte. Mazje je zloupotrebio položaj, utajio novac i primao mito, a njegovo delovanje je direktno povezano sa Vikovim suicidom. Pa ipak, Četvrti apelacioni sud u Lionu proglasio je sajentologiju religijom, i dao joj prava tim povodom. Francuska javnost je odmah reagovala, a ministar unutrašnjih poslova Žan Pjer Ševanman je izjavio da odluka nema pravnu osnovu. U pravoslavnoj Grčkoj vođa sajentologa je uhapšen kad je u njihovom centru otkriven spisak od sto lica koja se bore protiv sekte, i koja su osuđena da budu likvidirana. Jedan od njih je bio ugledni sveštenik, Antonije Alveziopolus, koga je sekta stavila na prvo mesto jer je bio najpoznatiji stručnjak za borbu protiv destruktivnih religijskih grupacija u Jeladi. Pored toga, u atinskom sajentološkom štabu nađeni su kompjuterski dosijei Grka sa kojima je sekta došla u dodir. Ispostavilo se da su oni na Balkanu imali i političke planove, od kojih je najvažniji osvajanje vlasti u Grčkoj, Bugarskoj, Albaniji i zemljama bivše

Jugoslavije, da bi bila stvorena tzv. "Bulgrevija". Vlada Saljija Beriše bila je u njihovim rukama. Godine 1986 u Milanu sajentolozi su bili osuđeni za manipulaciju maloletnicima, krađe i obmane, psihofizička zlostavljanja, zloupotrebu medicine. Vesti su pune sajentologa. "Njujork Tajms" od 22 oktobra 1993 piše da je Dejvid Miskevidž, jedan od čelnika organizacije, prijavio da su mu prihodi svega 94.000 dolara godišnje. Međutim, s obzirom na to da on i ostali članovi grupe imaju 5% prihoda od zarade sajentološke kompanije "Author Service INC", plus novac od drugih organizacija povezanih sa sajentolozima, pretpostavlja se da se Miskevidžov prihod kreće od 400 800.000 dolara godišnje. Voleršajm, jedan od bivših članova sekte, žrtva totalitarne manipulacije, dobio je, posle 14 godina pravne borbe, a po presudi kalifornijskog suda, pravo da počne se prikupljanjem 6 miliona dolara odštete. On je izjavio: " Dobio sam parnicu jer sam bio nateran da se odvojim od voljenih, nateran u ogromni dug, nateran u RPF (jedna od sajentoloških organizacija), psihički maltretiran kad sam hteo da odem, i primoran da postanem zamorče u sajentološkim eksperimentima sa ljudima u primeni tehnika preoblikovanja mišljenja, zbog čega sam postao psihotičan. Ako se nešto od toga desilo nekom od vas ili nekom koga znate, uzmite advokata i popričajte o svojim pravima." Sve više sajentologa napušta organizaciju, i iznosi istinu o njoj. Neki od njih, poput Džona Ataka, bili su u samom vrhu sekte. Drugi, poput Vog Janga i njegove žene Stejsi, radili su u najpoverljivijim štabovima organizacije, kakav je "Ured za posebne poslove" ("Office for Special Affairs"). Kroz sektu su prošli muzičari Leonard Kojen i Al Žaro. Džez muzičar Čik Korija tvrdio je da ga je sajentologija psihološki oslobodila. Već pomenuti Travolta je u sektu obratio svoju ženu Keli Preston. Majkl Džekson je takoće njihov simpatizer. Jedan od begunaca iz sekte, Andre Tabajojon, preko "Interneta" je pustio poruku o tome koliko se novca daje za izgradnju vila Travolti, Kruzu, Prisili ženi pokojnog Elvisa Prislija, itd. Pare se uzimaju od običnih članove sekte, koji za nju rade kao robovi; bitno je da ugledni propagatori uživaju. A u Rusiji? Prema podacima koje iznosi dr Aleksandar Dvorkin, sajentolozi u Rusiji imaju od deset hiljada do trideset hiljada sledbenika. Jasen Zasurski, dekan Novinarskog fakulteta Moskovskog državnog univerziteta, dodelio je Habardu posmrtni doktorat za "posebne zasluge u književnosti i filozofiji, i izuzetnu humanitarnu aktivnost". U pozadini njihovog delovanja u Rusiji stoje veoma uvežbani oficiri sajentološkog "Ureda za

posebne poslove" (OSA), na čiju delatnost nije imun ni bivši KGB (sadašnja Federalna kontraobaveštajna služba). Najveća pravoslavna zemlja na svetu je duhovno ranjena i krvari. Sajentolozi to osećaju, pa prodiru svuda: ima ih u Moskvi, Irkutsku, Permu, Jekatarinburgu, Nižnjem Novgorodu, Obninsku. Izgradili su mrežu preduzeća zasnovanih na tzv. "habard-tehnologiji". Prodrli su u metalsku industriju, banke, savetodavne centre - 300 ruskih firmi plaćaju porez (16%) prihoda sajentološkom WISE centru u Americi. Od 1992. na hiljade direktora ruskih firmi išlo je na biznis seminare koji koštaju smešno malo - svega 500 dolara. Cilj sekte je da tako namami poslovne ljude, da bi oni predali svoje firme u njihove ruke. Ovi biznis seminari držani su u Los Anđelesu. U Rusiji ima sve više tužbi žrtava sajentologija. Lena, 26-godišnjakinja iz Novgoroda, osedela je od psihičkih trauma koje je doživela u sekti. Ona kaže da su vežbe tako koncipirane da mogu da dovedu ludila ako se prekinu na pola. Ona je gledala svojim očima kako čovek, sav u grčevima, pada sa stolice pošto je radio "engram svog rođenja". Leni su sajentolozi otvoreno govorili da zemlju hoće da vrate Tetanu i oslobode je od "Vašeg (to jest. Pravoslavnog) Gospoda Boga". Sekta je poznata po veoma razvijenoj i opasnoj špijunaži. Meri Sju Habard, žena osnivače sekte, sa 135 saradnika je u vladi SAD sprovodila operaciju "Snežana". Šezdeset špijuna i Meri Sju su otkriveni od strane CIA, a Ron Habard je brodom pobegao u neutralne vode, da bi se sklonio od istrage. Osamdesetih godina bio je optužen u SAD da novac sekte (oko 500 miliona dolara) pripada njemu. Dvorkin smatra da sajentolozi u Rusiji znaju sve važne državne tajne. Ova, po rečima magistra filosofije B. N. Volova, "organizacija špijunsko diverzantskog karaktera", ima za cilj prodor u vojne ustanove. Ruska obaveštajna služba zainteresovala se za njih, kad je saznala da rade na otkrivanju državnih tajni u gradu Omsku. Prodrli su u zatvoreni grad Jubilejni, gde je astronautički centar (ruska NASA). Cilj je bio da u sektu uvuku što više oficira. Oficiru koji nadzire rad kluba vojske pretili su smrću jer im nije dao da u toj zgradi drže osnivački skup sekte. U nuklearnom gradu Obninsku u proleće 1995. podvrgli su radnike jedne fabrike oružja detaljnim psihotestovima. Direktor fabrike vojne optike u Jekatarinburgu sredstvima firme je osnovao jedan habardovski koledž i izdao naredbu da svi radnici moraju koristiti habardovsku tehnologiju... Džon Atak, bivši sajentolog kaže: "Kad bi Rusija postala sajentološka zemlja, bila bi to katastrofa za čitav svet, jer sajentologe zanima samo nuklearno oružje"... Onima koji se bave njihovim delatnostima na objektivan način preti se. Vladimir Ivanov, policajac, šef ruskog NARCONON-a (sajentološka organizacija "za lečenje narkomanije") rekao je novinarki Juliji Šamal,

koja je radila dokumentarac za TV "Ruski dom": "Ako karakter emisije bude takav da blati našu orgaizaciju, svim studentima ću dati vaš fotos i adresu"... Kod nas su sajentolozi početkom 1995, u "NIN"u štampali specijali oglasni dodatak "Put do sreće" (delo Rona Habarda). Na kraju su izdavači ("Hapiness International", Holivud, Kalifornija) tvrdili da delo nema veze ni sa jednom verskom organizacijom, niti sa njenim sponzorstvom. Još jedna važna preporuka: "Zbog toga (što nije religijsko, nap. prev.) je dopustivo da je kao nereligijsku aktivnost distribuiraju vladina ministarstva i službenici". "Glasnik intelektualne svojine SRJ" br. 6 za 1995. godinu objavio je spisak zaštićenih naslova sajentoloških firmi, iz čega se vidi da sekta ima nameru da radi i kod nas. Zaštićeni su naslovi: " Dajenetika", "Dianetics", "OSA", "Scientology", "Sajentologija", "The Bridge", "MARK SUPER VII", "LIFE ORIENTATION", "KSW NEWS", "POWER PLUS", "LRB", "L-11", "L-12", "MANAGMENT AND GLOBAL MARKETING CO LTD", "ULTRA - WHEELS", "RELIGIOUS TECHNOLOGY CENTAR", "PURIFICATION", "CLEARSOUND", "SOURCE", "SUPER POWER", "SUNSINE RUNDOWN", "SOLO NOTS", "SAINT HILL", "POWER" "NOTS", "NED", "NEW LIFE RUNDOWN", "AUDITED NOTS", "CELEBRITY", "CLEAR CERTAINTY RUNDOWN", "FREEWINDS", "EMETER", "FALSE PURPOSE RUDOWN", "FLEG", "HAPPINESS RUNDOWN", "FLAG OF EXECUTIVE RUNDOWN", "HCO", "L10". Ove firme uglavnom su registrovane za "usluge obrazovanja, nastave i filozofije", "savetodavne usluge za povećanje ličnih sposobnosti, spiritualne svesti i povećanje svesnosti pojedinaca", izdavanje "štampanih stvari, časopisa, knjiga, materijala za nastavu i obuku, brošura i pamfleta", "elektronske uređaje za merenje mentalnog stanja ljudi", "pripremanje, administraciju, bodovanje i procenjivanje testova za određivanje ličnih osobina", ali nude i (L10, recimo), "kompjuterske hardvere, terminale, videomonitore, tastature kompjutere i ekrane kompjuterskih terminala"... Dakle, sajentolozi su spremni da "istrče na teren" u Srbiji i Crnoj Gori. Ekipu, pre utakmice, treba upoznati.

SCIENTOLOGIJA[1]

Sekta zvana Scientološka Crkva (Church od Scientology) osnovana je 1954. godine u Kaliforniji (SAD). Na čelu sekte se nalazio njen osnivač, Lafajet Ron Haberd (Lafayette Ron Hubbard). Ta sekta se pretstavlja ujedno kao crkva - njeni funkcioneri nose titulu "reverend" - i kao nauka sposobna da izleči čoveka. U početku Haberd nije uopšte imao religioznih ambicija nego se samo bavio duševnom terapijom, pa je, po sopstvenom kazivanju, 1950 g. napisao knjigu nazvanu "Dijanetika, savremena nauka duševnog zdravlja" (Dianetios Tće Modern Science of Mental Ćealth). "Crkva" će se tek kasnije razviti iz postavki sadržanih u toj knjizi. Za proteklih trideset godina svoje delatnosti, sekta je znatno napredovala i danas broji u svetu oko dva miliona članova, a od tog broja 60.000 u SAD i 16.000 u Velikoj Britaniji. S obzirom na istoriju njenog postanka, scientologiju, dakle, treba prvo proučiti kao "nauku", a zatim kao "Crkvu".

I - Nauka[2]

Izraz "dianetika" dolazi od grčke reči "dianoja" (razmišljanje, saznanje) i Haberd je pretstavlja kao "pravi naučni metod" (str. 11). Ta nauka ili naučni metod ima više grana, to je čitava "porodica nauka" koja obuhvata vaspitnu, političku, medicinsku, socijalnu dijanetiku itd. Glavna Haberdova knjiga, o kojoj je ovde reč, izlaze osnovnu dijanetiku koja sadrži principe svih ostalih i odnosi se na ličnu terapiju sa medicinskim karakterom. Cilj dijanetike je da svakog čoveka izleči, tj. "očisti" ili bar "oslobodi", jer čovek koji je potpuno izlečen postaje "čist" (na engleskom: clear), a ako nije sasvim čist, on je samo "oslobođen" (na engleskom: release). S tom ogradom, Haberd garantuje "potpun uspeh u svim slučajevima" (str. 6). Od čega leči dijanetika? Od "engrama" (na engleskom: engram). Tu se već susrećemo sa Haberdovim specijalnim izrazima. Mada se on potsmeva onima koji se služe naučnim terminima, Haberd se sam služi psevdonaučnom terminologijom koju "neposvećeni" ne mogu razumeti bez posebnog rečnika koji on, uostalom, daje na kraju svoje knjige. "Engram" je osnovni pojam dijanetičke terapije, koji se, delimično, može porediti sa Frojdovim "kompleksom". Tim nazivom Haberd označava fizički bol ili bolno uzbuđenje koje čovek registruje u "besvesnom stanju". Osnovi ili bazični "engram" prouzrokuje često čitav lanac drugih "engrama". Da bi se lanac iščupao iz korena, treba doći do osnovnog engrama i njega ispraziti, upravo "izbrisati" i "očistiti". Najbolje je ako se dođe do prvog "engrama" prvog lanca "engrama", koji on naziva

"bazično-bazično" (na engleskom basic-basic). Dovoljno je da pacijent postane svestan onoga što je prouzrokovalo taj prvi "engram" i scenu nekoliko puta ponovi, pa da sve bude kao rukom odneto. Jednom "očišćen", čovek postaje duševno i telesno zdrav, nema više nikakve uspomene koja bi mogla prouzrokovati bol i teško može pasti bolestan (str. 69, 106). Pada u oči sličnost sa Frojdovom psihoanalizom, jer i ovo je cilj da pacijient otkrije događaj koji je bio prauzrok njegovog "kompleksa". Ali Haberd tvrdi da "dijanetika nije ni psihoanaliza ni psihijatrija" (str. 176). Donekle je u pravu, jer dok Frojd koren kompleksa traži u ranom detinjstvu, Haberd misli da početak "engrama", u najvećem broju slučajeva, treba tražiti... u majčinoj utrobi! Drugim rečima, sve neprijatnosti koje doživi trudna žena - na primer njena svađa ili polni odnos s mužem - stvara "engram" u zametku koji nosi. Na osnovu toga bi se moglo pomisliti da glavnu ulogu u dijanetičkom lečenju igra svedočenje roditelja ili njihovih najbližih rođaka i poznanika. Ni najmanje. Haberd je tome odlučno protivan i svojim "lekarima" - ili, kako ih on zove, "slušaocima" (oditori, nap. prir.) - savetuje da u tom pogledu spreče svaki odnos pacijenata sa roditeljima ili bliskim rođacima, pod izgovorom da bi to moglo ponovo nadražiti "engram" (str. 262). Pacijenti treba sami da se "sete" šta im se ranije desilo, pa čak i onda kad su bili u majčinoj utrobi. Kako je to moguće? Na to Haberd odgovara svojim učenjem o "povratku" (na engleskom: return) koji nije isto što i obično sećanje. "Povratak" je čovekova sposobnost da se u budnom stanju (a ne pod hipnozom!) vrati u prošlost i da ovu oživi do najmanjih pojedinosti (str. 206, 468) i to "minut po minut" (str. 237), sa svim osećajima i osećanjima koje je imao u datom trenutku. Prilikom "povratka", jedan deo čovekovog "Ja" ostaje u sadašnjosti, a jedan deo se vraća u prošlost. Ali vrhunac "povratka" je kad se čitavo čovekovo "Ja" vrati u prošlost i kad se, recimo, čovek "vraćen" u najranije detinjstvo ponaša kao beba. To je onda "oživljavanje" (na engleskom: reliving). Ali kako zamisliti mogućnost "povratka" u doba pre rođenja, kada zametak u materici nije imao razvijenu svest? U tom slučaju, posredi je "registrovanje bolova ili percepcija" (str. 339) veli Haberd. Ta registrovanja ne moraju uvek biti seksualne prirode, kao kod Frojda, ali su najčešće pornografskog karaktera i svode se, uglavom, ili na svađu roditelja ili na polni snošaj trudne žene bilo sa mužem, bilo sa ljubavnikom. Pacijenti, navodno, sami pričaju šta su "čuli" kad su bili u materici. Haberd iznosi niz takvih primera od kojih će ovde samo neki biti pomenuti: Majka: "Oh, dragi! Bojim se da me ne probodeš. Umreću ako me probodeš. Preklinjem te, nemoj to da radiš" (str. 220).

Majka: "Oh, dragi Ti si divan! Volela bih kad bi Ralf bio kao ti, ali uzalud. Reklo bi se da on čak nije u stanju ni da uzbudi neku devojku." Ljubavnik: "Oh! Ralf nije baš tako ružan! On mi se dopada". Majka: "Ne znaš kako je gord. Kad bi Ralf saznao šta radimo, on bi umro. To bi ga ubilo, sigurna sam." Ljubavnik: "Ne brini se. Ralf neće to nikad saznati" (str. 221). Otac: "Gubi se! Gubi se! Ja znam da me varaš. Ti nisi bila nevina kad sam se tobom oženio. Trebalo je odavno da te ubijem! Sad si trudna. Gubi se!" (str. 222). Otac: "Ostani ovde! Lezi, kurvo...! Ovoga puta ću te ubiti. Kažem da ću to uraditi i to ću da uradim. Na, evo ti. (Pojačanje bola u trenutku kad koleno udara majci u trbuh). Viči, ama viči...! Nećeš da popustiš... Razmrskaću ti lice. Ti još ne znaš šta znači biti ranjena! (Bol se smanjuje: otac povlači nazad svoje koleno). Znam šta ću sad da ti radim. Da te kaznim. Da te kaznim i Bog ima da te kazni. Hoću da te silujem. ... Radi ono što ti kažem. Lezi na postelju! Lezi! Ne miči se! (Krcanje kostiju pod udarcem pesnice u lice. Krvni pritisak raste i zadaje bol detetu). Ne mrdaj! Tu ostani! Imam da te dokusurim! Svinjo! Kurvo! I još bolesna! Bog te je kaznio i sad ću ja da te kaznim. (Počinju vrlo grubi bolovi snošaja i ranjavaju dete sve više i više). Ima nešto strašno u tvojoj prošlosti. Ti misliš da možeš da mi praviš svinjarije! Dakle, ja nisam ništa? Ti nisi niko i ništa! Na! Evo ti ..."! (Sledi niz seksualnih banalnosti koje on urla pet minuta). Haberd dodaje svoj komentar: "Pacijent je tri puta ponovio incident koji iščezava. To je bilo "bazično-bazično". Tri dana posle začeća, kako se moglo zaljučiti, s obzirom na vreme proteklo posle menstruacije. Incident je doprineo da se izvedu na čistinu skoro sve važne činjenice ovoga slučaja koji je na taj način bio rešen i očišćen" (str. 353,354). Pošto je Haberdu jasno da će te teorije naići na potsmeh i neverovanje ne samo u naučnim krugovima nego i kod svih trezvenih ljudi, on ismeva pacijente koji imaju živu uobrazilju, pa pričaju kako je izgledala soba i gde su u njoj sedeli roditelji, kao da su sve to mogli videti iz majčine utrobe. Međutim, iz primera koje on u knjizi izlaže vidi se da sami njegovi "slušaoci" sugeriraju pacijentima da im kažu šta su "doživeli" i da ih navode na takve priče. Evo kako izgleda jedna "seansa" između dijanetičkog "slušaoca" i pacijenta "pre očišćenja" (na engleskom: pre clear): Slušalac: "Recite: "Mnogo kasnije" i vratite se u zonu pre rođenja. Devojka: "Mnogo kasnije, mnogo kasnije" itd. (Vrlo blazirana i neraspoložena da sarađuje).

Slušalac: Nastavite, molim vas. (Nemojte nikada reći "pođite napred", jer bi to značilo činiti ono što kažete. Upotrebite "nastavite", ako hoćete da napreduju kroz engram ili ponavljaju isto i "ponovite ga", ako treba ponovo proći kroz isti engram)[3]. Devojka: "Mnogo kasnije. Mnogo kasnije"... "Osećaj somatiku (bol) na licu! Okluzija somatika (prekid bolova) u sredini zone prerođenja koja je ometala pojavu kasnijih somatika (bolova)). Slušalac: Dodirnite je (somatiku - naša prim.) izbliza i nastavite da ponavljate. Devojka: "Mnogo kasnije. Mnogo kasnije". Postaje jače. (Priridno, u tehnici ponavljanja somatike (bol) se pojačava dok se ne pojavi tačan izraz. U slučaju nesoničnom (bezvučnom), ona se otkriva posredno našem "Ja"; u soničnom (zvučnom), zvuk se javlja kao zvuk). Slušalac: Nastavite. Devojka: "Mnogo..." Čujem neki glas! Pa da. To je. Ali to je glas moga oca! Slušalac: Slušajte reči i ponovite ih, molim vas. Devojka: On govori majci. Čujte, to je neprijatno, taj pritisak na licu. Penje se i spušta. To boli! Slušalac: Ponovite šta kaže, molim vas. Devojka: Kaže: "Draga moja, neću sada da uđem u tebe. Bolje je čekati, kasnije ćemo imati jedno". I čuje se glas moje majke. Čujte, taj pritisak me boli. Ne, sad je slabiji. Smešno, čim sam došla u dodir sa glasom, odmah je postao slabiji. Slušalac: Molim vas, šta kaža vaša majka? Šta čujete? Devojka: Ona kaže: "Pa dobro. Kad je tako, neću da me probijaš uopšte!" Ona je luda! Čujte, somatika (bol) je prestala. (Snošaj se svršio na tom mestu). Slušalac: Vratite se na početak, molim vas, i ponovite sve. Devojka: (Polazeći od početka - somatika se ponovo javlja). Pitam se šta rade? (Posle prekida). Čujem neki zvuk, kao "skvišskvaš". (Posle prekida, kao osramljena): Oh! Slušalac: Ponovite engram, molim vas. Devojka: Prvo slab ritam, pa se onda ubrzava. Čujem disanje. Sada počinje da pritiska jače, ali manje nego prvi put. Zatim slabi i čujem glas svoga oca koji kaže: "Oh! Draga moja, neću sada da uđem u tebe. Bolje je čekati i mnogo kasnije imati jedno. Ja nisam siguran da volim decu. A

zatim, moj posao..." I moja majka mora da ga je udarila trbuhom, zato što se javlja oštrija somatika (bol) u tom trenutku. "Pa dobro! Kad je tako, onda neću da me probijaš uopšte. Kao da si evnuh!" Slušalac: Vratite se na početak i ponovite ga, molim vas. Devojka: (Ponavlja nekoliko puta. Somatika (bol) iščezava potpuno. Ona se oceća oduševljenom zbog engrama, te više i ne pomišlja da pomene svoju raniju sumnju u postojanje pre rođenja)." (sr. 233-235). Na osnovu gornjih primera, može se zamisliti u kakvu vrstu ljudi spadaju Haberdovi pacijenti koji pristaju da igraju tu nedostojnu komediju i pričaju šta su čuli i doživeli u majčinoj utrobi: tu su ili bića koja su potpuno izgubila svoje ljudsko dostojanstvo ili duševno poremećeni nesrećnici. Haberd one koji se poslušno podvrgavaju njegovoj terapiji naziva "oslobođenima" ili "očišćenima". Ustvari, to je "pranje" mozga, u kome su ljudi "oslobođeni" razuma i svake moralne odgovornosti. Kad ih jednom dotle dotera, "Scientološka Crkva" može zaista sa njima da radi šta hoće. Ako je verovati Haberdu, dijanetika leči i fizičke, a ne samo nervne bolesti. Tačnije ona leči bolesti među kojima postoji duševno-telesna veza i koje spadaju u psihosomatiku (medicinsku granu koja obraća posebnu pažnju uzajamnom uticaju telesnih i živčanih odnosno moralnih poremećaja). Ne ulazeći u pitanje da li i koga dijanetika "leči", podložna su sumnji Haberdova tvrđenja da psihosomatika za svoj razvoj duguje dijanetici i da psihosomatičnim treba smatrati izvesne bolesti koje ova naučna grana takvima ne priznaje. Izjava da "pre dijanetike nije postojao nikakav solidan dokaz njihove (reč je o psihosomatičnim bolestima - naša prim.) prirode" (str. 15) je, najblaže rečeno, znak uobraženosti. Dovoljno je setiti se naučnih radova Frojda, Pavlova, Francuza Leriša , Amerikanaca Kanona (Kannon), Kašinga ( koji je otkrio nervozno poreklo čira u stomaku, Flandersa Danbera i drugih. Ako je ime psihosomatike usvojeno konačno tek posle Drugog svetskog rata, pomenuti naučnici su joj udarili temelje pre toga. Ali čak ni posle Drugog svetskog rata nijednom naučniku nije palo na pamet da Haberda smatra pretečom ili osivačem psihosomatike. Naučnicima mora izgledati komičan i Haberdov pokušaj da u psihosomatiku svrsta neke bolesti i bolesnike koji, očigledno, nemaju veze sa psihosomatikom, kao što su artritis, pokvareni zubi ili dustabanlije (str. 96, 160, 222). I bilo bi vrlo zanimljivo znati kako se bolesni zubi mogu izlečiti mentalnim "povratkom" pacijenta u majčinu utrobu! To se može naslutiti poređenjem sa Haberdovim pokušajem da tamo traži leka artritisu i čirevima. "Mama je rekla, padajući graciozno na leđa svinje: "Oh, moja sirota beba! Ne mogu da ustanem! Oh, moja beba! Oh! nadam se da je moja beba još živa. Molim ti se, Bože, daj joj život. Bože moj, molim te,

sačuvaj mi moje dete!" Ali Bog koga je molila bio je Mentalni Reaktiv (nesvesno stanje) koji je tu izvršio jednu idiotsku komputaciju (pogrešnu naredbu) polazeći do principa da je sve jednako svemu. Jedno zaustavljanje, jedna molitva za život, potpuno ugruvana leđa jednog deteta, mamina simpatija, groktanje svinje, molitva Bogu, sve je to isto za Mentalni Reaktiv i to će nam dati kasnije jedan lep slučaj artritisa, naročito kad naš pacijent bude tražio da se "nadživi" za jednom devojkom čiji je glas bio sasvim nalik na glas njegove majke kad se nalazio u njoj. Hoćete da se on otarasi svoga artritisa? Mentalni Reaktiv kaže: "Ne! Artirtis to je beba, to je groktanje svinje, to je molitva Bogu, to je simpatija njegove žene, to je glas njegove majke i sve je poželjno". On je ostao siromah, sačuvao je svoj artritis, oženio se jednom ženom koje bi se posramila i jedna bludnica i to znači "nadživeti": to je izvanredna stvar, nadživeti, kad se Mentalni Reaktiv meša u račune!" (str. 257). "A u slučaju čireva, to je slučaj bebe potpuno izbušene rupama (mama je imala grdne muke da pobaci, a da to izgleda priridno, služila se kuhinjskim pribodom koji je uvlačila u grlić materice da bi postigla svoj cilj) i neki od tih uboda su probili stomak i trbuh deteta: ono će živeti, zato što je okruženo proteinima, ima rezervu hrane i zato što kesa liči na neistrošive automobilske gume koje samo zatvaraju svoje rupe (priroda je odavno pokazala svoju veštinu u sprečavanju pobačaja)" (str. 257258). Dovoljno je bilo pronaći šta se "bebi desilo u materici, pa da odrasla osoba izleči svoje čireve u stomaku"! Na osnovu nekih znakova, dobija se utisak da Haberd ima materijalističko shvatanje o procesu mišljenja i da je misao za njega lučevina mozga. Tako on na jednom mestu kaže, povodom "somatičnih traka": "Kada budemo znali tačno mesto centra misli u telu, bolje ćemo poznavati i prirodu tih traka" (str. 311). U svakom slučaju, materijalističko je i njegovo učenje o pamćenju, odnosno o "povratku" i "oživljavanju" prošlosti. On uobražava da je moguće potpuno i u svim pojedinostima oživeti sve nekadašnje čulne utiske. Da je to istina, naše pamćenje bi bilo obično skladište spoljašnjih nadražaja ili, kako sam Haberd veli, njihova "kartoteka". Ali Bergson je odavno pokazao da je to nemoguće. Mi imamo hiljade i milione utisaka o ljudima i stvarima, ali kada jednoga čoveka "oživimo" u svesti ostaje nam samo jedna pretstava ili nekoliko njih. Znači da je naša misao izvršila odabir i sintezu "sirovog maerijala" koji su joj doneli spoljašnji nadražaji. To i jeste jedan od glavnih dokaza da misao nije obična funkcija mozga. Prema tome, ne može biti govora o istovetnosti prvobitnih utisaka i onih koji se, tobož, dobijaju Haberdovim "povratkom" ili "oživljavanjem". Sporno je i Haberdovo mišljenje da "čoveka pokreće samo urođeni impuls da nadživi" (sr. 29) i da se tim životnim nagonom mogu objasniti "svi postupci" čovekovi (str. 49). Haberd zaboravlja postojanje univerzalnog zakona entropije i princip Karno-Klauzijusa, po kome sva

energija u prirodi teži poravnjivanju i mora najzad doći na mrtvu tačku, što je potvrđeno biološkim opažanjima Mopa (Maupas) i Riharda Hertviga (Richard Hertnjig) o unutrašnjem iscrpljivanju i izumiranju životnih vrsta, a nalazi odjeka u čovekovom nagonu smrti koji su u novije doba otkrili Dostojevski i Frojd. Pristalice Haberda će reći da njegovu dijanetiku mogu naučno kritikovati samo stručnjaci u oblasti medicinske nauke, tj. lekari. Međutim, činjenica je da sam Haberd nije lekar nego inženjer i da je baš u medicinskim krugovima najnemilosrdnije kritikovan. Scientološka Crkva je, prvenstveno zbog njih, bila zabranjena u mnogim zemljama: Sjedinjenim Državama, Australiji, Grčkoj, Velikoj Britaniji, Danskoj itd. Britanski ministar zdravlja je izjavio 1968. godine da su metode koje primenjuju Haberdovi "slušaoci" štetne po društvo, da pretstavljaju ozbiljnu opasnost za one koji im se podvrgavaju a naročito osobe koje su imale psihičke poremećaje. Mada su Australija i Grčka kasnije dozvolile "scientolozima" rad, a Amerika i Švedska ih priznale kao religiju, Danska im se sve do 1977. godine odupirala (a možda to i do danas čine), zahvaljujući odlučnom stavu luteranskog teologa Aaagaardaa koji upravlja Ekumenskim centrom u Aarhusu. Britanci su zabranili ulazak stranaca koji žele da scientologiju studiraju u njihovom centru u Susedžu. Te lokalne zabrane ne brinu mnogo Haberda i njegove pristalice, jer su oni u stanju da štetu naknade svuda gde im je rad dozvoljen. Scientološka Crkva je postala jedno veliko "industrijsko preduzeće" zahvaljujući novcu koji dobija za časove terapije. Po "cenovniku" koji je u Francuskoj važio 1974. godine, 12 i po časova koštaju 1000 franaka. 25 časova koštaju 2000 franaka, 50 časova 5400 franaka, 74 časova 5400 franaka itd. Kada se pomisli da, po priznanju samoga Haberda, "lečenje" zahteva, u najboljem slučaju 100 časova, a inače, u "normalnim prilikama" 1000 ili čak 1200 časova, može se lako izračunati da u "crkvenu" kasu padaju basnoslovne svote (sr. 422-423).

II - Religija

Mada Haberd pretstavlja "Dijanetiku" kao čisto naučni sistem, izvesne njegove postavke neizbežn povlače za sobom filosofske, etičke i religiozne posledice. Za nas je važno znati da li su one saglasne sa hrišćanstvom i da li uopšte dopuštaju mogućnost religije. Posle ispitivanja svake od njih ponaosob, zaključak se mora sam nametnuti.

1. Intelektualizam.

Haberd uči: "Razumna sekcija mentalnoga, ona koja sračunava odgovore na probleme i čini čoveka čovekom, se apsolutno ne može prevariti" (str. 16). Ono što mi nazivamo "nerazumnim" je samo privid, poremećaj provodnika "banke engrama" (str. 33). Čim se banka mentalnog reaktiva" isprazni i očisti, čovek postaje normalan (str. 52): "Ravnoteža zavisi od razuma" (str. 49). Čovek nije samo po prirodi razuman, "čovek je dobar" (str. 53), "čovekova osnovna priroda je dobra" (str. 6). Prema tome i zločin je samo poremećaj ili neka vrsta ludila: "Čovek je lud u trenutku zločina" (str. 78). Stoga se borba protiv zločina ne sastoji u tome da se zločinci kazne, jer "kriminal raste sa kaznama" (str. 435) nego da se zločinac oslobodi "engrama". Shodno tome, Haberd postavlja jedno od glavnih pravila dijanetike: "Slušalac ne pita šta pacijent čini ili šta je učinio. Dijanetička terapija se bavi onim što je pacijentu učinjeno" (str. 336). Bolje reći, od pacijenta se ne traži da ispovedi neku svoju krivicu nego da označi one koji su njemu nešto skrivili. Svakome će odmah biti jasno da je tu posredi Sokratov moralni intelektualizam ili racionalizam, koji će kasnije usvojiti neki anglosaksonski mislioci, a naročito Englez Bentam (Bentham). Po Sokratu, moralna vrlina je istovetna sa znanjem, pa se zlo i greh svode na neznanje. Moralno savršenstvo zavisi od vaspitanja čovekovog razumna. Bentam odatle zaključuje da je zločin pogreška. Takvo rasuđivanje je poricanje zla i greha u čoveku, a samim tim i Hristovog iskupiteljskog podviga. Ako je dovoljno čoveka urazumiti da bi se iskorenio greh, onda je Hristovo stradanje na Krstu bilo nenužno i besmisleno. Trebalo je samo slušati Sokrata ili sačekati Haberda. Pa ipak, problem zla u svetu se ne rešava prenošenjem krivice na drugoga, tj. otkrivanjem onoga koji je prouzrokovao pacijentov "engram". Jer, postavlja se pitanje, ko je prouzrokovao "engram" uzročnika "engrama" i tako u beskonačnost. Sledeći logiku Haberdovog sistema, proizlazi da je greh ušao u svet sa čovekom koji je prvi imao snošaj sa jednom trudnom ženom. U tom slučaju, zlo bi se opet moglo objasniti neznanjem. Ali Haberd takođe navodi kao uzrok "engrama" uvredljive reči izgovorene prilikom trudnoće i udarce nanete trudnoj ženi. A otkuda zlo u srcu čoveka koji je prvi put ženu udario ili uvredio? Preneta na politički plan, Haberdova teorija izgleda još opasnija. Njegova osuda rata spada u opšta mesta svih pacifističkih ideologa i tu mu se ne bi imalo šta prebaciti. Ali, kao pristalici evolucionizma, njemu bi moralo biti jasno da "grupe" ili "vrste" - u konkretnom slučaju nacije a u krajnjoj liniji i sam ljudski rod, imaju prava da brane svoj životni

opstanak od svetske revolucije. On, međutim, ne razlikuje svetsku revoluciju od običnih ratova i sudi bez apelacije: "Rat nema nikakvo opravdanje" (str. 438). Kao što ne razlikuje komunističke režime od režima slobodnog sveta, pa ih sve stavlja u istu vreću: "U ovom času ne postoji nijedan savršen režim na zemlji; ne postoji čak ni definicija savršenog političkog Vjeruju" (str. 438). I pošto na svetu nema savršenstva, onda se ne treba braniti od režima koji je za šezdeset godina pobio šezdeset miliona ljudi! Istina, Haberd ne kaže to nego smatra da narode treba lečiti kao što treba lečiti bolesne ljude: "Nema međunarodnog problema koji se ne bi mogao rešiti mirnim putem i to ne terminima supranacionalne vlade nego terminima razuma" (str. 438). Nažalost, ne vidi se da li bi Haberdova "politička dijanetika" tražila leka u utrobi majke gospodina Brežnjeva ili bi pokušala da očisti "engreme" iz utrobe majke Rusije. Ali dokle god ne dođe do istorijskog sastanka između Haberda i Brežnjeva, svet se nalazi u opasnosti i Haberd nema prava da svoj pacifizam pretvara u defetizam vičući: "Zašto se tući? Ama zašto?" (str. 439). Anarhista kad zahteva da društvo ne kažnjava zločince, defetista kad razbija duh otpora zapadnih naroda, Haberd traži gvozdenu disciplinu od svojih pristalica. Alain Woodrow, pomenuto delo, str. 114). I tome se ne treba čuditi, jer je svojstveno sektama da propovedaju anarhiju, a da sprovode tiraniju.

2. Hedonizam i utilitarizam.

Proučavajući životni nagon, Haberd ističe ogromnu ulogu bola i uživanja (str. 21). Bol je ono što se protivi životnom nagonu, a uživanju je cilj da ostvari "maksimum života" (str. 22), "uživanje je naknada delatnosti nadživljavanja" (str. 40). Nije teško tu prepoznati tragove hedonizma, antičke filosofije uživanja, i neposredan odjek Bentamovog načela da treba uživanje dovesti do maksimuma, a svesti patnju na minimum. Međutim, hedonizam je, kao filosofija, neodrživ zbog svojih unutrašnjih protivrečnosti. Prva teškoća leži u činjenici da je pojam uživanja subjektivan: ono što je za moga suseda uživanje, meni može pričiniti bol i obratno (meni, na primer, može biti prijatno da se odmaram posle ručka, a njemu da pod mojim prozorom puca iz puške), otuda izvor sukoba. Ukoliko postoji saglasnost u shvatanju uživanja, mogućnost razdora postoji kad dva čoveka žele da istovremeno uživaju u jednom istom predmetu (na primer, više ljudi mogu biti zaljubljeni u jednu istu ženu).

Ako se uživanje izjednači sa srećom, kao što čini Haberd (str. 41) ili se sreća shvati kao "zbir običnih uživanja" (Bentam), dobija se evdemonizam koji mora da se bori sa istim teškoćama. Jer niko ne može poreći da postoje uživanja koja čoveku škode (proždrljivost, razvrat, alkohol, droge), kao što postoje bolovi koji mogu biti spasonosni (lekovi, operacije i t. sl.). Rečju, ima slučajeva kada su protivrečnosti između uživanja i životnog nagona ili uživanja i sreće nepremostive. Sam Haberd to oseća kad priznaje da je razvrat zlo, ali pokušava da se izgovori time što "čovek u toku svoje istorije nije nikava poštovao razvrat" (str. 25). Izgovor je uzaludan već stoga što je istorijski netačan, jer je u neznabožačkim religijama postojao ritualni razvrat, pa je i sama žena proroka Osije bila "sakralna igračica". Kad se jednom prizna da uživanje može biti štetno, očigledna je nemogućnost tvrdnje da je uživanje cilj morala. Hedonizam vodi utilitarizmu. Pošto uživanje nije samo po sebi dovoljno i nije samo sebi cilj, mora se tražiti neko drugo merilo i dopustiti da je uživanje opravdano samo onda ako služi nekom višem cilju, recimo, čovekovom interesu ili koristi (utilitarizam). "Čovek uvek traži svoju najveću korist", govorio je Bentam (ili "najveću sreću", što je za njega bilo isto). Korist je, dakle, i uzrok i cilj uživanja. Nezgoda je i ovde u tome što se, s jedne strane, lične koristi pojedinaca međusobno sukobljavaju, a s druge, lična korist protivreči koristi zajednice. Haberd uviđa neophodnost da se, u nekim slučajevima, čovek žrtvuje za život zajednice (str. 37), premda protiv toga negoduje. Bentam se zaklanja iza načela "najveća sreća za najveći broj ljudi", pa ni Haberd ne nalazi ništa bolje nego da za njim ponovi: "Najbolje rešenje problema je ono koje je u skladu sa najvećim dobrom najvećeg broja ljudi, podrazumevajući potomstvo, porodicu, rasne i političke grupe i, najzad, čitavo Čovečanstvo" (str. 36). Šteta je što Haberd tu nije definisao ni šta je najveća korist, ni šta je najveća sreća, ni šta je "najveće dobro", jer ti su pojmovi tako široki, da se u njih može staviti bilo kakav sadržaj.

Z.Naturalizam i evolucionizam.

Po Haberdovoj "Dijanetici", u životu dejstvuju četiri "dinamike": Ja, pol, grupa i Čovečanstvo (str. 34). Prilikom intervjua sa Vudroom (Woodrow), zabeleženom u već pomenutoj knjizi, Kolet Andre (Colette Andrey), francuska pretstavnica "scientologa", izjavila je da ima osam "dinamika" i pomenula, osim četiri gornjih: sve vrste živih bića, fizički svet, duhovni svet i Najviše Biće. Nesumnjivo je, međutim, da u Haberdovoj dijanetici prvo mesto pripada polu, kao glavnoj sili za produženje života, a to je bitno obeležje filosofskog naturalizma koi sasvim prirodno prelazi u evolucionizam. Iako je Darvinov evolucionizam samo jedna naučna

hipoteza, Haberd evolucionizam shvata kao samu nauku i veli: "Evolucija je početna postavka dijanetike" (str. 50). Pored već ukazanih protivrečnosti između uživanja i životnog nagona, sa uvođenjem evolucionizma javljaju se i druge protivrečnosti. Evolucionizam uči o "borbi za život" i pobedi "najsposobnijeg". Čak i ako se time obavezno ne podrazumeva "pravo jačega" - jer najsposobniji nisu uvek fizički najjači očigledno je da u društvu najsposobniji, u evolucionističkom smislu, nisu po pravilu moralno najbolji. Cilj društva je da obuzda one koji su najsposobniji u "borbi za život", kako bi mogli doći do izražaja i oni koji se odlikuju svojim mislima i svojim moralom. Zanimljivo da je Haberd prevideo ili prećutao tu istinu koju je engleski filosof T. X. Huxley otkrio još u HIH veku.

4. Bramanizam i budizam

U više mahova Haberd se ironično izražava o misticizmu (str. 88), i o đavolu (str. 5153, 89), naglašavajući da se "neće obratiti mistici za mentalno lečenje" (str. 175), a osuđuje društva koja nisu sebi postavila uživanje kao najviši cilj (sr. 26), čime se podrazumeva i osuda hrišćanskog asketizma. Uprkos tome, Woodrow tvrdi da je Haberd bio i te kako prijemčiv za nehrišćansku "mistiku" i da se kod njega naročito može osetiti uticaj jevrejske Kabale, hinduizma i budizma. Uticaj Kabale zasluživao bi posebnu studiju, ali on je nemoguć bez prethodnog upoznavanja sa svim Habardovim spisima posvećenim religiji. Knjiga Woodrow-a je dovoljna da se vidi uticaj bramanizma i budizma na Haberda, jer je tu reč o seljenju duša i reinkarnaciji. U čoveku, navodno, postoji element besmrtnosti, zvani "tetan" (thetan) koji pretstavlja suštinu njegove ličnosti. Svaki "tetan" nosi u sebi tragove ranijih života, samo što se bramanska i budistička "karma" kod scientologa zove "faksimil". Učenje o seljenju duša, u koje su verovali i grčki pitagorejci, je još Aristotel poricao, zato što ga je smatrao protivnim jedinstvenosti i neponovljivosti čovekove ličnosti, pa ga iz istih razloga odbacuje i hrišćanstvo. Sa hrišćanske tačke gledišta, učenje o seobi duša se mora osuditi još i stoga, što se protivi veri u Iskupljenje Hristom, zagrobni život, Strašni sud, sveopšte vaskrsenje i večni život u Carstvu Božjem ili večne patnje u paklu. Ukratko, ne samo da je "scientologija" suprotna hrišćanstvu, jer je sve hrišćanske vrednosti načinila izlišnim nego je podložna sumnji i kao religija, zato što je u sistemu Rona Haberda i sam Bog postao nenužan. Mada se Haberd poziva na Najviše Biće, njegovo učenje se sasvim lepo može pomiriti sa materij alizmom i ateizmom, kao u Šopenhauerovoj filosofiji.

Šopenhauer je učio da je samo vrsta večita, a da je čovek, pojedinac, prolazan. Čovekovo Ja se nalazi u njegovoj svesti, ono je plod te svesti, ali je svest samo materijalni proizvod organizma i, kao takva, osuđena na smrt. Večna je u čoveku jedino njegova volja, kao izraz volje za životom same vrste. Ali ako je svest proizvod materije, onda je i volja materijalna, pa je takođe osuđena na smrt. A volja nije uvek volja za životom nego može biti i volja za smrću, dok baš svest čovekova odbija smrt. Šopenhauer je ipak priznavao večno kruženje i seljenje duša, pod uslovom da se duša poistoveti sa voljom i shvati kao neuništivi osnov čovekove prirode. Ali sa uništenjem materijalne organizacije koja je stvorila tu volju ili dušu, priroda više nikada ne može proizvesti istovetnu organizaciju, što znači da je i seoba duša nemoguća, a to je Šopenhauer propustio da vidi. S obzirom da je Haberd čovek površne kulture, on verovatno Šopenhauera uopšte nije ni čitao, ali se njihova naturalistička filosofija podudara u opštim crtama. I tako se opet obistinila reč Eklezijasta: "Ništa novo pod suncem."

Dr Marko S. Marković

NAPOMENE: 1. Svi podaci o "Scientologiji" izneti u ovom napisu uzeti su iz knjige: Alain Woodrow, Les nouvelles sectes, Paris, Seuil, 1977 (stranice posvećene "Scientologiji": 11, 54, 58,107, 113-115, 125, 131133,160, 171). 2. Svi navodi iz Haberdove "Dijanetike", kao i označeni brojevi stanica, doneti su ovde po francuskom prevodu tog dela: L. Ron Hubbard, La Dianetique La science moderne de la sant. mentale. Un manuel de therapie dianetique, Publications Deaprtment. Advenced Organization Saint Hill - Denmark, Copyright 1975, 1976. 3. To je Haberdov uzgredni savet svojim "slušaocima" - lekarima.

HABARD I OKULTIZAM

Predavanje održano na međunarodnom seminaru "Eksplozija okultnog totalitarizma u savremenom svetu" (Orhus, Danska, 10-15. jula 1995. godine)

Pristalice L. Rona Habarda su me više puta javno optuživale za aktivno bavljenje crnom magijom. Želeo bih da jasno i nedvosmisleno izjavim, da je sve moje "interesovanje" za crnu magiju bilo izazvano željom da dublje proniknem u život i delatnost tvorca dijanetike i sajentologije. Habardovi sledbenici imaju pravo da znaju da se on nije samo aktivno interesovao za crnu magiju, nego da je i svesno učestvovao u magijskim radnjama, obredima i ceremonijama. Danas bih želeo da detaljnije razmotrim ta pitanja. Ipak, moram da upozorim da neću ponavljati sve dokaze koje sam naveo u svojoj knjizi "Delić plavog neba". Sajentologija predstavlja splet najraznovrsnijih niti. Dijanetika - prvi sistem koji je Habard osnovao 1950. godine zasniva se najvećim delom na Frojdovim idejama. Na primer, ono što Habard naziva "reaktivnim umom" nesumnjivo je isto što i "nesveno" kod Frojda. Ideja o tome da um misli u slikama pozajmljena je iz knjige Korzibskog "Opšta semantika". Prvobitno, pre nego što je sebe proglasio jedinim izvorom dijanetike i sajentologije, Habard je uvićao svoj dug prema tim misliocima. Niz teza dijanetike pokazuje sumnjivu sličnost sa rezultatima istraživanja američkih psihijatara Grinkera i Spigela i engleskog psihijatra Vilijema Sardžanta. U prvom izdanju Habardove knjige "Dijanetika - nauka duševnog zdravlja" (1950.) bila je odštampana reklama knjige psihijatra Nandora Todora, objavljene godinu dana pre Habardove. Todor, koji razvija ideje Otoa Ranka, već nekoliko godina je pisao o svojoj veri u dugoročne posledice ozleda zadobijenih pri porođaju. U predavanjima koja je održao 1950. godine Habard se poziva i na niz istraživanja u oblasti hipnoze, koja su nesumnjivo uticala na njegov način opštenja sa ljudima. Čak je i sam naziv "dijanetika" verovatno stvoren po analogiji sa temom kibernetike, vrlo popularnom u sredstvima masovne informacije toga vremena. Oko 1952 godine Habard je izgubio svoja prava na dijanetiku, sa ogromnim naporom izbegavši propast prvobitnog "Fonda dijanetičkih

Habardovih istraživanja". Uspeo je da izbegne sudski progon koji je bez odgovarajuće dozvole protiv "Fonda" otpočela Medicinska asocijacija za predavanje medicine iz Nju Džersija. Bukvalno kroz nekoliko dana, u rano proleće 1952 godine, Habard se ogradio od svoje "nauke duševnog zdravlja" i prebacio se na teren reinkarnacije (seobe duša) i opsednutosti duhovima. Svoj novi predmet on je nazvao sajentologijom, tvrdeći da naziv potiče od "scio" ("skio") i "logos", što znači "znanje o znanju". Međutim, Habard je bio poznat po svojoj strasti prema lošim kalamburima, a "skio" može značiti na grčkom i "senku" ili "priviđenje". Sama reč "sajentologija" je već bila korišćena početkom veka i označavala je pseudonauku. A 1934 godine upotrebio ju je jedan od ideologa rasističke teorije o arijevskoj superiornosti u značenju koje je blisko onome koje mu je dao Habard. O drugim mogućim vezama Habardove misli i nacističkih teorija biće reči kasnije. Stiče se utisak da je sajentologija hibrid naučne fantastike i magije. Izgleda da su Habardova razmišljanja o filosofiji uglavnom pozajmljena iz popularne knjižice Vilijema Pjuranta "Povest o filosofiji" i radova Alistera Kroulija nesumnjivo, najpoznatijeg sataniste XX veka. Nemoguće je razumeti sajentologiju ako se zanemari Habardova duboka uvučenost u crnu magiju. Habard je umeo da zameće tragove: čak su i neki naučnici bili dovedeni u zabludu i poverovali da Habard nije učestvovao u magijskim ritualima i da sajentologija nije povezana sa satanističkim obredima i verovanjima. U svojoj knjizi "Delić plavog neba" ja sam na osnovu dugih proučavanja dokazao postojanje takvih veza. Nakon što su 1984. godine u Kalifornijskom sudu u toku sudske rasprave Armstrongovog pitanja bili obznanjeni neki Habardovi lični spisi, postalo je nemoguće odricati vezu njegovog učenja sa crnom magijom i satanizmom. Ali, naravno, samo pitanje njenog značaja ostaje otvoreno za diskusiju. Glava u knjizi "Delić plavog neba", u kojoj se opisuje Habardova opsednutost satanističkim idejama, zove se "Njegova magijska karijera". Oslanjajući se na tu glavu, saopštiću vam rezultate svojih istraživanja i skrenuću vašu pažnju, pre svega, na Habardovo korišćenje magijskih simbola. Iz svega sledi zaključak da su mnoga verovanja i rituali sajentologije samo parafraza ritualne magije. Habardov bivši kolega i dobar drug ispričao mi je 1984. godine da je na pitanje kako je uspeo da napiše "Dijanetiku" za svega tri nedelje, Habard odgovorio da je tu knjigu pisao automatski. Knjigu mu je izdiktirala "Carica". U to vreme pojma nisam imao ko bi mogla biti ta "Carica".* Kasnije, u jednom od Habardovih članaka, objavljenom neposredno pre štampanja "Dijanetike", našao sam njegovo otvoreno priznanje da "često automatski piše, automatski govori i da ima dar vidovitosti". Ipak, prošlo je još nekoliko godina pre nego što sam shvatio šta znači to pozivanje na "Caricu".

Tridesetih godina Habard se zbližio sa piscem avanturističkih romana Arturom Dž. Berksom. Berks je u svojoj knjizi "Učitelji" opisao susret sa nekim "Riđokosim". Iz teksta knjige je jasno da taj "Riđokosi" nije niko drugi do Ron Habard. Berks je ispričao da je "Riđokosog", u vreme kada se bavio jedriličarstvom, više puta spasavala od smrti "nasmešena žena" koja je plovila na krilu jedrilice. Berks je zastupao ideju da je ta žena bila učiteljica "Riđokosog", njegov anđeočuvar. 1945. godine Habard se zbližio sa Kroulijevim učenikom Džonom Parsonsom. Parsons je napisao Krouliju, koji je zahtevao od svojih sledbenika da aktivno stupe u kontakt sa svojim "svetim anđelom čuvarom", da Habard "govori o svom anđelučuvaru kao o divnoj riđokosoj ženi sa krilima. On je naziva Caricom i tvrdi da ga ona vodi kroz život i da ga je više puta spasavala od smrti". Džon Vajtsajd Parsons, poznatiji pod imenom Džek, upoznao je Habarda na sedeljci avgusta 1945 godine. 6 decembra 1945, kada je demobilisan iz ratne mornarice Sjedinjenih Država, Habard se odmah uputio u Parsonsovu kuću i Pasadenu u Kaliforniji i nastanio se u malom furgonu koji se nalazio u njegovom dvorištu. Parsons je u to vreme bio mlad hemičar koji je učestvovao u osnivanju "Laboratorije reaktivnih motora" i bio je jedan od tvoraca čvrstog raketnog goriva. Parsons je bio opsednut "seksualnom magijom". Nešto pre toga Krouli je postao rukovodilac "Lože agape" "Crkve Teleme" u Los Anđelesu. "Loža agape" je bila jedna od sekcija nevelike međunarodne organizacije "Ordo Templi Orientis" (OTO) koju je predvodio Alister Krouli. Parsonsova prijateljica je uskoro prebacila svoju pažnju na Habarda. Zatim je taj "trougao" osnovao zajedničko preduzeće, a u ishodu njegove delatnosti veći deo Parsonsovog novca je prešao u Habardovo vlasništvo. Međutim, pre nego što je pobegao sa punom torbom, Habard je učestvovao sa Parsonsom u magijskim ritualima koje su njihove kolege - sledbenici crne magije vrlo ozbiljno usvojile. Januara 1946 godine Parsons i Habard su zajedno ostvarili svoju sopstvenu verziju tajnog rituala posvećenja u osmi stepen "Ordo Templi Orientis". Ritual se zove "O tajnim brakovima bogova sa ljudima" ili "Magijska masturbacija" i, po pravilu, uključuje homoseksualni odnos. Cilj tog rituala je da se privuče žena koja bi želela da učestvuje u sledećem stepenu seksualnog čaranja Habarda i Parsonsa, koji su se trudili da izvrše najnezamisliviju po svome bogohulstvu magijsku radnju. Oni su nastojali da postignu ovaploćenje "Babalon grimiznocrvene žene", o kojoj je u Knjizi Otkrovenja Jovana Bogoslova rečeno sledeće: "Vavilon veliki, mati bludnicama i mrzostima zemaljskim... Žena pijana od krvi svetijeh i od krvi svjedoka Isusovijeh". (Otkr. 17:56). Za vreme rituala Parsons je opisivao "Babalon" kao "majku anarhije i gadosti". Žena, koja je, po njihovom mišljenju, odgovorila na poziv, bila je Mardžori Kameron. Ona je učestvovala u njihovim seksualnim ritualima marta 1946 godine.

Parsons je snimao na magnetofon sve rituale i ceremonije, i o svemu pismeno obaveštavao Kroulija. Ta prepiska se sačuvala. Krouli je pisao svom prijatelju u Nju Jork: "Dođe mi da iskočim iz sopstvene kože kada pomislim na idiotizam tih neotesanih kretena". Krouli se pretvarao. U njegovom romanu "Dete meseca" opisan je ritual koji ima isti cilj. Štaviše, u tajnom ritualu posvećenja u deveti stepen "Ordo Templi Orientis" (OTO) postoji deo "O homunkulusu", u kome se posvećeni trudi da stvori ljudsko ovaploćenje jedne od prirodnih energija - boga ili boginju. U tekstu rituala se kaže: "za njega si ti jedini Bog ili Gospod, i ono mora postati tvoj sluga". Ali zapravo su u očima svoga učitelja Habard i Parsons vršili bogohulne radnje. Krouli je izumeo reč "Babalon", kao što je izmislio i reč "magika". Njegova magika bila je u potpunosti posvećena Babalon-grimiznocrvenoj ženi. Krouli je sebe smatao slugom i robom Babalon, antihristom; nazivao je sebe "Zver 666". I svako, ko bi pokušao da mimo njegove volje ovaploti i kontroliše boginju, činio je, po njegovom dubokom ubeđenju, nemoguće i nezamislivo bogohulstvo. Jer, niko osim Kroulija nije nazivao Babalon "našom gospom". Habardovi i Parsonsovi eksperimenti nisu se završili začećem deteta. Međutim, polazeći od Kroulijevog mišljenja da "bogovi nisu ništa više od imena prirodnih sila", možemo da pretpostavimo da je Habard na kraju krajeva ovaplotio Babalon ne u obliku čoveka, već u svojoj organizaci 1946 godine na Floridi Parsons je Habarda tužio sudu. Pošlo mu je za rukom da sudskim putem povrati deo svog novca. Zapisi njihovih zajedničkih rituala bili su kasnije dešifrovani i objavljeni pod naslovom "Babalon deluje". Parsons se vratio magiji i 1949 godine napisao "Antihristovu knjigu." Čak je sebe proglasio antihristom. U jednom od sajentoloških tekstova Habard sa blagonaklonošću govori o Parsonsu, ali ne spominje njihove magijske veze. U svojoj knjizi "Delić plavog neba" opisao sam daleko detaljnije Habardovu i Parsonsovu delatnost. Habard je bio aktivno zainteresovan za okultizam mnogo pre nego što je upoznao Parsonsa. Još 1940 godine on je stupio u ložu Drevnog i mističkog reda "Ružin krst". Pre nego što je napustio red, Habard je prošao dva stepena za neofite. Docnije su se mnogi žalili da je u sajentološku doktrinu uključio niz učenja reda "Ružin krst" za koja se obavezao da će ih čuvati u strogoj tajnosti. Pošto je pobegao sa Parsonsovom prijateljicom i njegovim novcem, Habard je nastavio da učestvuje u magijskim ritualima, ali već u svojoj sopstvenoj režiji. U postupku protiv Habardovog nekadašnjeg pomoćnika Džeralda Armstronga, sajentologija je nastojala da sudskim putem povrati dokumenta, u kojima su prikazani ti rituali. Oko 280 hiljada dolara plaćeno je izdavačkoj kući "Ralston Pajlot" u pokušaju sprečavanja publikovanja autorizovane Habardove biografije koju je

napisao Omar Harison. Ipak, Harison je sačuvao kopije hiljada novih dokumenata i pokazao mi dokument na koji su se pozivali u Armstrongovoj stvari. Bio je to opis "Krvavog rituala" prizivanja egipatske boginje Hator, kojim se Habard bavio 40ih godina. Iz samog naziva je jasno da se u ritualu koristila krv. Habard je mešao sopstvenu krv sa krvlju svoje tadašnje žene bivše Parsonsove prijateljice sa kojom je budući sajentolog sklopio bigamni brak. U jednom od predavanja iz sajentologije, održanom 1952. godine, Habard naziva Kroulija svojim "veoma dragim prijateljem". Zapravo, dvojica satanista se nikada nisu srela. Štaviše, Krouli je izrekao nimalo laskavo mišljenje o čoveku koji je podvalio njegovom učeniku Džeku Parsonu. Bez obzira na sve, Habard se sa velikim pijetetom odnosio prema Krouliju, ocenivši njegov rad kao "sjajan" i savetujući sajentolozima da prouče jednu od njegovih knjiga. Nazivajući Kroulija "Zver 666", Habard je izjavio da se "on popeo na neobično zanimljiv nivo religioznog kulta". Takođe, nije krio da je ozbiljno proučio osnovni tekst Kroulijevog učenja pod naslovom "Knjiga zakona". U predavanjima 1952. godine Habard je govorio o Tarotkartama. Po njegovim rečima, one nisu naprosto sistem gatanja, već "filozofska mašina". Posebnu pažnju poklonio je karti "Džoker": "Naravno, Džoker je najmudriji. Džoker, koji korača putem, aligatori reže kraj njegovih peta, psi kevću na njega. Oči su mu povezane, ali on zna sve što je potrebno i ništa ne preduzima... Njemu ništa ne može da naudi". Postoji samo jedan špil Tarotkarata, u kome je na karti "Džoker" prikazan aligator. To je Kroulijev špil. 1984. godine, kada sam razgovarao sa Džeraldom Armstrongom, arhivarom krštenog kuma sajentologije, on mi je ispričao o Habardovoj "lestvici", stvorenoj 40ih godina. U osnovi lestvice bila je reč "životinje". Zatim je uspinjanje išlo preko "radnika, farmera, finansijera, fanatika" - peko "Džokera" - do Boga. Izgleda da je Habard sebe smatrao Džokerom i trudio se da stvori odskočnu dasku od fanatika, uz pomoć koje se nadao da će postati bog. Zaista, kada bi postao "tvorac bogova". Potrebno je podsetiti, da u špilu Tarotkarata postoji karta "Carica". Znajući to, najzad postaje jasno koga je Habard smatrao svojim anđelomčuvarom. Svojstva Tarotkarata Krouli je tumačio u svojoj "Knjizi Tota". O karti "Carica" rekao je sledeće: "Ona je spoj najviših duhovnih i najnižih materijalnih vrednosti". Krouli naziva Caricu "Velikom Majkom", što se potvruje time što su na njenoj odeždi naslikane pčele - tradicionalni simbol boginje Kibele. Kao i mnogi drugi, Krouli je smatrao da su se u različitim kulturama istim božanstvima davala različita imena. Kult Kibele potiče iz 3. milenijuma pre Hristovog Rođenja. Ona je ušla u grčku kulturu pod imenom Artemide, a kod Rimljana je to bila Dijana - boginja lova. Krouli čak poistovećuje Caricu sa indijskom boginjom Šakti i sa egipatskim boginjama Izidom i Hator, a Izidu potpuno poistovećuje sa Dijanom. Međutim, najčešće ime za Caricu je "Babalon".

Savremene grupe Nove Ere (Nju Ejdž) vide Veliku Majku u GeiMajci Zemlji. Takav pristup se bitno razlikuje od Kroulijevog. Habard koji je Dijanu - zaštitnicu vradžbina video Kroulijevim očima, doživeo ju je kao blagonaklonu ljubeću majku. A za Kroulija je Velika Majka, Babalon, nesumnjivo još i antihrist. Dok je Krouli odabrao put potčinjavanja Carici, Habard je izgleda pokušao da podredi sebi tu istu silu i da je materijalizuje u obliku njemu poslušnog homunkula. Stariji Habardov sin (iako sajentolozi često sumnjaju u njegova svedočenja) insistirao je na tome da ga je otac obučavao crnoj magiji i nezvanično nazivao boginju imenom Hator. Sadržaj "Krvavog rituala" potvrđuje tu izjavu. Habard je bio očaran rimskim imenom boginje - Dijana. Tako je nazvao jednu od svojih kćeri, kao i jedan od sajentoloških brodova, za čije sticanje je iskoristio Parsonsov novac. Zanimljivo je da se jahta "Dijana" ranije zvala "Veštac", a još pre nego što se počeo baviti sajentologijom, Habard je bio vlasnik broda "Čarobnjak". Ime Dijana leži i u osnovi same reči "Dijanetika". Nešto pre njene pojave jedan drugi oficir ratne mornarice Sjedinjenih Država i član OTO osnovao je grupu pod nazivom "Dijanizam". Kada je 1984. godine u vreme Armstrongovog postupka bio spomenut "Krvavi ritual", advokat sajentologije je dokazivao da je on, ustvari, bio prizivanje egipatske boginje ljubavi. Zaista, Hator se često prikazuje u vidu šarene krave, koja hrani čitavo čovečanstvo. Međutim, u magijskoj praksi postoji važna lekcija koja se tiče sajentologije. Magijske doktrine mnogo njihovi adepti smatraju neobično delotvornim i izuzetno opasnim i zato ih drže u strogoj tajnosti. Jedan od najlakših puteva da se prikrije prava suština učenja je njegovo pretvaranje u suprotnost. Sami magovi smatraju da je Hator jedna od ipostasi Sekmet - lavice - osvetnice. Jedan od autoriteta u svetu ritualne magije je govorio da je Hator zapravo "istrebiteljka ljudi". Iz svega se može izvući pouka da sajentologija ima dva lica: javno i tajno. Spolja - to je religiozna organizacije "Sajentološka crkva". A kako je bilo dokazano u nizu sudskih rasprava, to je zapravo obaveštajna agencija. U mnogim radovima, namenjenim širokoj publici, Habard govori o pomoći ljudima. U svome tajnom učenju o "poštenoj igri", Habard otvoreno govori o metodama koje treba primenjivati na ljude koji kritikuju njega ili njegove radove. Na primer, u članku "Šta je to uzvišenost"? Habard kaže: "Najsloženiji čovekov zadatak je da nastavi da voli bližnjeg, bez obzira na uzroke zbog kojih to ne bi trebalo činiti. I pravi pokazatelj duševnog zdravlja i uzvišenosti sastoji se u tome da se ne skrene sa tog puta". Mećutim, u jednoj od svojih izjava u "Zakonu poštene igre" Habard kaže: "Svaki sajentolog, ne plašeći se kazne crkve, može da liši imovine (tj. da pokrade ili opljačka - prim. prev.) svaku "tešku ličnost" ili grupu teških ličnosti (neprijatelja sekte, nap. priv.) i da im nanese bilo kakvu štetu. Njima je dozvoljeno podvaljivati, lagati,

oni se mogu sudski goniti i fizički uništavati". O ljudima koji se bave sajentologijom i dijanetikom bez dozvole organizacije, Habard kaže: "Proganjajte te ljude na sve moguće načine". On čak ne isključuje mogućnost ubistva svojih oponenata. Upravo se progonima i zastrašivanjima svih kritičara i može objasiti tako mali broj pravih naučnih istraživanja u oblasti sajentologije. Habardovo korišćenje protivrečnosti u cilju pridobijanja i potpunog preorijentisanja svojih sledbenika dostojno je naročite pažnje, ali njegovi koreni leže u Habardovom proučavanju magije. Moguće je da je on svoju "Dijanetiku" vezivao i za dvoglavog boga Janusa, čije se ime ponekad piše kao "Dijanus". 40-ih godina Habard je navodno vršio istraživanja koja čine osnovu dijanetike, a zapravo se bavio magijskim tajnim radnjama i oprobavao hipnozu na sebi i drugima. U sudskom postupku u vezi sa Armstrongovim pitanjem 1984 godine, bili su javno pročitani i uneti u postupak odlomci iz Habardovih mnogobrojnih samohipnotičkih formula. Te fraze, koje zauzimaju stotine stranica u rukopisu, bile su unete u sveske crvenim mastilom. Na marginama je Habard često crtao muške polne organe. Među tim samohipnotičkim formulama nalazimo: "Svi ljudi su moji robovi", "Duhovi elemenata su moji robovi", ili: "Ti možeš da budeš nemilosrdan svaki put kada se neko suprotstavi tvojoj volji, i ti imaš puno pravo da budeš nemilosrdan". Karakteristična crta crne magije je želja njenog adepta da nekome nanese zlo. "Maleficium" (zlodelo, zločin) je najkarakterističnija reč za crnu magiju. Znajući habardove namere, lako je razumeti da proglašavanje "teške ličnosti" i "zakon poštene igre" označavaju to isto. Sajentologija predstavlja neognostički sistem; njenu osnovu čini ideja sticanja istinskog znanja kroz prolaženje niza stupnjeva, koje sajentolozi nazivaju "Most ka bezgraničnoj slobodi". Danas se "Most" sastoji od 27 nivoa. Ti nivoi se mogu uporediti sa inicijacijama magijskih organizacija i loža. Na prvi pogled, oni se potpuno razlikuju od Kroulijevih nivoa "Ordo Templi Orientis". Ipak, treba istaći da oba sistema uključuju u sebe stupnjeve, da oba imaju tajne nivoe, i da se za njihovo numerisanje i u jednom i u drugom sistemu koriste rimske cifre. Habard je takođe koristio Kroulijev sistem numerisanja, koji počinje od nule, a ne od jedinice. Sajentološki most se završava stvaranjem "aktivnog tetana". Habard je koristio reč "tetan" (tćetan) u značenju unutrašnjeg "ja", duha, koji je za njega ličnost. Tvrdio je da ta reč potiče od slova "teta" (0) koje je navodno označavalo reč "duh" u starogrčkom jeziku. Nigde nisam našao upućivanje na takvo značenje slova teta, ali moram da istaknem da simbol zauzima centralno mesto u Kroulijevom sistemu, u kome se smatra jednim od znakova koje koristi Babalon. Za Kroulija označava temeljni princip njegovog sistema - telemu (Oe^eca, što znači "volja").

Aktivnim tetanom Habard je nazivao ličnost - tetana, koji je sposoban da slobodno "dela" van fizičkog tela, na rastojanju, koristeći se jedino snagom volje. Po Habardovim rečima: "Vanteritorijalni tetan jeste tetan koji može imati telo, ali koji može lako i bez njega da kontroliše misao, ili da upravlja njome, kao i životom, materijom, energijom, prostorom i vremenom". Habard je više voleo da koristi reč "namera, nastojanje" (intencij a, inention), a ne reč "volja", ali cilj sajentologije je isti kao i cilj Kroulijevog sistema. Sajentolog nastoji da kontroliše događaje i svest drugih ljudi pomoću svoje "namere". A upravo je to Krouli i nazivao "telemom". U svom predavanju održanom 1952 godine Habard preporučuje svojim slušaocima knjigu koju je nazvao "Magistar Terion". Zapravo, to je bilo jedno od Kroulijevih "magijskih" imena. Izvesni član jedne od grupa "OTO" rekao mi je u jednom razgovoru da je Habard najverovatnije imao u vidu glavno Kroulijevo delo "Magika u teoriji i praksi". U tom radu Krouli daje sledeću definiciju: "Magika je Nauka i Umetnost da se dela tako da se Promena dešava u skladu sa Voljom". Kao što vidimo, Habardov cilj se ni po čemu ne razlikuje od Kroulijevog. Kao bivši sajentolog, ne mogu da ne izrazim moralni protest protiv nastojanja da se kontrolišu umovi i svest drugih ljudi bez njihovog pristanaka. To i jeste cilj mnogih sajentoloških procedura. One se mogu razmatrati bilo kao neprikrivena kontrola svesti, bilo, naprosto, kao prezir adepta crne magije prema "običnim smrtnicima". Vredi spomenuti i Habardovo razmetanje: "Mi možemo da ispiramo mozgove kudikamo brže od Rusa - 20 sekundi do potpune amnezije". Zaista, sajentologija predstavlja sasvim čudnovat hibrid magije i psihologije. U centu Korulijevog učenja leži vera u to, da svako od nas može da kontroliše svoju sudbinu: "Postulat: Svaka željena Promena može se ostvariti putem primene potrebnog oblika i potrebnog stepena Sile na potreban način, koristeći potreban materijal za potreban objekat." I dalje: "Svaka voljna radnja jeste Magijska radnja": "Svaki neuspeh dokazuje da minimum jedan, a možda i više zahteva postulata nije bilo ispunjeno". Habard je učio da se sve svodi na nameru individue. Take namere on naziva "postulatima". Prema učenju glavnog sajentologa, žrtva svakog negativnog događaja sama je kriva: ona ga je "privukla". Habard je učio preziru pema "žrtvama" i imao je razumevanja za niska emotivna stanja. Ili, po Kroulijevim rečima: "Čovek ne poznaje prirodu sopstvenog bića i sopstvenih snaga. Zapravo, on može da potčini sav saznatljivi Kosmos svojoj sopstvenoj individualnoj volji". Habard je iskoristio i preuzeo toliki broj Kroulijevih ideja i pogleda, i toliko puta se pozivao na njega, da je naprosto nemoguće izbeći njihovo upoređivanje. Na primer, u svojoj knjizi "Dijanetika: savremena nauka duševnog zdravlja" Habard je naročito isticao potrebu da se setimo sopstvenog rođenja. Nešto pre njega Krouli je insistirao na tome da je pravi adept crne magije dužan da se seća svog rođenja. Krouli je govorio: "A jednako A"; a Habard u "Dijanetici" kažedaje "A jednako A

jednako A". I jedan i drugi su neprestano i otvoreno izražavali svoj prezir prema psihoterapeutima. I Habard i Krouli više vole termin "prošli životi" nego "seoba duša" ili "reinkarnacija". Zaista, ideja prošlih života i podsećanje na njih je ugaoni kamen oba sistema. Po Kroulijevim rečima, "nema važnijeg zadatka od istraživanja sopstvenih ovaploćenja". I sajentologija i dijanetika su zasnovane na "sećanju" na bivša ovaploćenja. Krouli to naziva "magijskim pamćenjem". A fundamentalni aksiom Habardovog sistema u njegovoj sopstvenoj formulaciji glasi: "Život je uglavnom statičan. Statika života nema ni masu, ni kretanje, ni talasnu dužinu, ni mesto u prostoru ili u vremenu." Krouli je pokazao veću lapidarnost, nazvavši čovekovu ličnost, njegovo unutrašnje "ja" "ničim". Habard je tvrdio da čak i "aktivni tetan" ne može da "dela" sam, a Krouli je govorio: "Čak i u magiji ne možemo da učinimo ni korak napred bez pomoći drugih". Sajentologija počinje tvrdnjom: "Stvarnost uglavnom jeste usaglašavanje" ili "Stvarnost je sa drugima usaglašen privid postojanja". Ista misao u Kroulijevoj formulaciji glasi: "Kosmos jeste projekcija samoga sebe; lik isto toliko nerealan, koliko i odraz naših lica u ogledalu... ona se ne može izmeniti, jedino mi možemo da izmenimo sebe". Kontrolišuća snaga misli ili volja očigledna je u oba sistema. Po rečima toga istog Kroulija, - "mi nikada nećemo moći da utičemo na nešto izvan nas, osim ako se istio objekat ne nalazi i unutar nas". Obe osobe su smatrale da je u materijalnom svetu istina nedostižna. Krouli je to izrazio sledećim rečima: "U čitavom pojmljivom kosmosu nema i ne može biti onoga što se zove istina". Habard je izjavio: "Konačna istina nema ni masu, ni smisao, nije pokretna, nema talasnu dužinu, mesto u prostoru, niti prostor." Habardova koncepcija "vanteritorijalnog (vanelesnog) tetana" koji dela van tela odgovara Kroulijevom učenju o "unutrašnjem telu maga", koje može da "prolazi kroz materiju". Oba sistema nastoje da izvedu duh "iz tela". Krouli kaže: "Zlo je samo privid... isto kao i dobro". Habard se slaže sa njim: "Dobro i zlo su samo dva gledišta; oni ni na čemu nisu zasnovani, osim na ličnom mišljenju". Svako od njih je govorio o svom ličnom kosmosu. Habard je išao Kroulijevim stopama kada je uporno zahtevao da se smisao svake reči razjasni i otkrije. Krouli je svečano objavio da je Hristos bio "sklepan i izmišljen", što se u potpunosti podudara sa Habardovom tvrdnjom da je Hristos bio "falsifikat, implantirana hipnotička sugestija". Ali upravo se ovde otkriva razlika između Habarda i Kroulija: poslednji nikada nije skrivao svoje poglede, dok se prvi trudio da sve svoje negativne materijale čuva u tajnosti. Sajentologija se prikazuje kao eklektičko vandenominaciono religijsko učenje. Samo se iz tajnih Habardovih učenja može otkriti

njegov prezir prema hrišćanstvu. Na primer, u predavanjima iz sajentologije on je, između ostalog, izjavio: "Bog je samo falsifikat i obmana ovog Kosmosa", i dalje: "Čitav hrišćanski pokret počiva na žrtvi... Hrišćanstvo je postiglo uspeh, jer je pretvaralo ljude u žrtve. Mi možemo da uspemo, ukoliko žrtve pretvorimo u ljude." Dugi ciklus predavanja, u kojima je Habard nazivao Kroulija "svojim veoma dragim prijateljem" i preporučivao slušaocima njegove spise zasnovan je na tehnici koju Habard naziva "kreativni procesing". Samo se po sebi razume da je ta tehnika dobro poznata adeptima crne magije koji je obično nazivaju "vizuelizacijom" ("stvaranje vizuelnih predstava ili vidljivih likova"). Sajentologija bi trebalo da uđe u Ginisovu knjigu rekorda kao najveća svetska kolekcija učenja, koju je stvorio jedan čovek. Njeno "Sveto pismo" čini više od stotinu knjiga i više od dve i po hiljade zapisanih predavanja. Ali njoj pripadaju i hiljade zaštitnih znakova, između ostalog i mnogi simboli. Niz tih znakova potpuno podseća na simbole koji se koriste u crnoj magiji. Znajući za Habardovu uvučenost u crnu magiju, teško da se može pretpostaviti da on ništa nije znao o prvobitnom značenju tih simbola. Na primer, sajentološki krst koji je Habard po sopstvenim rečima video u staroj španskoj crkvi u Arizoni, potpuno podseća na krst reda "Ružin krst", kao i na krst Kroulijeve organizacije "Ordo Templi Orientis". Habard je bio član lože reda "Ružin krst". Već smo videli da je on bio upoznat sa Kroulijevim špilom Tarotkarata, na čijim poleđinama je bio naslikan krst "OTO". Habard naprosto nije mogao da ga ne primeti. Sajentološki krst se može interpretirati i kao precrtani krst sa odgovarajućim satanističkim podtekstom. Uopšte, vrlo je čudno, što je Habard, koji je sajentologiju smarao "boljom" delatnošću od hrišćanstva, koji je Hrista nazao "fantazijom" i izjavio da se "Tvorac neba" može naći "pod kamenjem među kukcima", nazvao svoju organizaciju rečju "crkva", obukao njene služitelje u uniformu protestantskih pastora i iskoristio krst u svojstvu simbola. Međutim, sva sajentologija počiva na prevari i falsifikatu. Pripadnici reda "Ružin krst" i franmasoni imaju ritual pod nazivom "ognjeni grob". Jedan istaknuti pripadnik reda "Ružin krst", koji je takođe proučavao sajentologiju, ispričao mi je o obredu u toku koga inicirani neofit leže na tepih na kome su naslikani plameni jezici. On je tvrdio da simbol sajentološkog Centra Religiozne Tehnologije (CRT) potpuno nalikuje figuri na tom tepihu. Simbol CRT uključuje dijanetički trougao - opšteprihvaćeni magijski simbol koji prikazuje vrata kabalistike, jevrejsko slovo "dalet". To potvrđuju i Habardove reči da je trougao - grčko slovo "delta", ekvivalent "dalet"a. Trougao koji stoji na osnovi takođe predstavlja simbol egipatskog boga Seta, čija je jedna od titula "istrebitelj ljudi". Za Kroulija je Set muški ekvivalent Babalon, sam Satana. Među adeptima

crne magije, kao i među tibetanskim tantristima, trougao se smatra znakom mračnih sila i kobne vlasti. Slovo S i dvostruki trougao je glavni simbol koji se može naći praktično u svim sajentološkim tekstovima i publikacijama. S predstavlja sajentologiju, a dva trougla SrodstvoRealnostKomunikaciju i ZnanjeOdgovornostKontrolu. Međutim, postoji i drugo moguće tumačenje toga znaka. Znak S, ako ga posmatramo odvojeno od trouglova, veoma lični na zmiju (serpent - prim. prev.). Za Kroulija slovo S je uvek bilo znak zmijekušača - Satane. Nije li Habardov "tetan" teparo izgovorena reč "Satana" (satan - sejtan, na engleskom, nap. prev.)? Habard je imao određeni smisao za humor, istina, sasvim izopačen. Ako dva trougla pomere mesta, dobićemo Davidovu zvezdu, koju adepti crne magije nazivaju "Solomonov pečat". Taj simbol predstavlja "tetragram" sveto ime Boga koje se nikada ne sme izgovoriti. Moguće je da bi njegovo rastavljanje na sastavne delove značilo za Habarda isto što i okretanje hrišćanskog krsta naopako za otvorene sataniste. Razmotrimo simbol Pomorske uprave. Petokraka zvezda, ili "pentagram" jedan je od najrasprostranjenijih znakova magijske vlasti. Zvezdu uokviruju dve lovorove grančice sa po trinaest listova. Nije potrebno govoriti o značenju broja trinaest za sataniste. 1984. Armstrong mi je rekao da se, sudeći po dokumentima u Habardovoj arhivi, tvorac sajentologije interesovao za numerologiju nešto malo više nego za ostale aspekte magije. Čini se da je jedna od najfantastičnijih bila tvrdnja najstarijeg Habardovog sina, L. Rona Habarda Mlađeg, da je njegov otac bio naslednik crnih magova - tvoraca nacizma. Neosporno, nacizam je bio totalitarna grupa - prototip destruktivnog kulta. Nedavna otkrića u vezi sa jednim od vodećih sajentologa, Tomasom Marselusom, koji je dugo bio direktor Instituta za istorijske preglede, čini daleko verovatnijim tvrđenja Habardovog sina. Poznata naučnica Dasti Skler koja je napisala temeljan rad "Nacisti i okultizam", izjavila je da bi u poslednjoj glavi umesto primera Muna, osnivača Unifikacione crkve, navela Habardov primer, samo da je u trenutku rada na knjizi imala o Habardu dovoljno podataka. L. Ron Mlađi je bio uveren da su tekstovi učenja tajnih nacističkih loža "Germanski red" i "Društvo Tule" bili neposredno dostavljei njegovom ocu preko kurira. Ako se uzme u obzir ta izjava, onda se simbol sajentološke "Međunarodne organizacije za menadžment" - beli krug na crvenom kvadratu - može razumeti i kao kopija nacističke zastave. Četiri munje u cikcak obliku, ili "rune pobede" (nem. Sieg - prim. prev.) koje izviru iz belog kruga, takođe su bile veoma rasprostranjene u nacističkoj simbolici. Sajentolozi nikako ne objašnjavaju smisao ili značenje tih "runa pobede", dok su one, međutim, predstavljene i na simbolu CRT. U vreme kada su bila razrađena oba ta simbola, Habard je formirao i Međunarodnu finansijsku

policiju, koju je predvodio Međunarodni finansijski direktor. Neobičan izbor reči... Hitler je takođe verovao u snagu okultnih simbola i rituala. Govoreći o franmasonima, izjavio je: "Sva ta navodna bogohulstva, kosturi i mrtvačke glave, grobnice i misterije - sve su to samo strašila koja mogu da uplaše jedino decu. Ali u svemu tome postoji jedan opasan element, i taj element ja sam preuzeo od njih. Oni su organizovali nešto poput svešteničke aristokratije. Oi su razradili ezoteričnu doktrinu, i nisu je samo formulisali, nego su je i snabdeli simbolima i obredima, koji se čoveku otkrivaju u skladu sa time kako prelazi stepene posvećenja. Hijerarhijska organizacija i inicijacija kroz simboličke obrede, drugim rečima, sve ono što ne opterećujući um, deluje na maštu preko magije i kultnih simbola - sve je to veoma opasan element koji sam preuzeo od njih. Zar vi ne shvatate da naša partija mora biti takvog tipa?... Red! Ona mora biti red hijerarhijska organizacija sekularnog sveštenstva." Pošto smo uporedili niz teza iz Kroulijevih i Habardovih radova, i uverili se u istovetnost pravca i namera oba sistema, predlažem da pređemo na oblast tajnih sajentoloških rituala. Nesumnjivo, nisu samo Habard i Krouli lično pokušavali da steknu magijsku snagu i vlast. Izgleda da su se takvi pokušaji vršili u svakoj kulturi i da je svaka od njih imala svoje specifičnosti. Zajednički element za većinu kultura jeste vera u duhove, koji su lišeni tela. Duhovi koji su postali bestelesni mogu se naći u učenju svake religije. Kao i mnogi, Krouli je verovao da se takvi duhovi mogu iskoristiti u magijskoj praksi. Veći deo tajnih doktrina sajentologije je na ovaj ili onaj način povezan sa duhovima koji su izgubili telesi omotač. Pred kraj svog života Habard je napisao nekoliko neukusnoveselih pesmica u popstilu, koje su bile snimljene pod njegovim rukovodstvom. Jedan od tih opusa, "Zle namere", počinje rečima: "Nekada davno čitav kosmos se plašio demona. Za šta je skupo platio, tražeći pomoć od popova". Dalje se u pesmi govori kako demoni ne postoje, da postoji samo "elementarno izbrisiva zla namera". Zapravo, svi nivoi "aktivnih tetana" gotovo su u potpunosti posvećei borbi sa "telesnim tetanima" ili duhovima koji su se uselili u tuđe telo i dušu, tj. sa demonima. Prvi put je Habard tu ideju predložio svojim sledbenicima 1952. godine u vreme svojih prvih predavanja iz sajentologije. On je govorio o "tetu" kao životnoj snazi i opisao "tetabića" i "tetatela". Tabićasu ponovospomenutajunaiste godine u knjizi "Šta znači slušati?" (ta knjiga, sa izuzetkom jednog poglavlja, i danas se štampa pod naslovom "Sajentologija: istorija čoveka"). U tom svom delu Habard priča kako u svakome od nas živi sedam stranih duhova, čiji se vođa zove "brigadir". U to vreme ova ideja nije naišla na podršku i Habard ju je ostavio na četrnaest godina.

Decembra 1966. godine, za vreme boravka u Severnoj Americi, Habard se latio "istraživanja" incidenta koji se, prema njegovim informacijama, dogodio pre 75 miliona godina. U predavanju, snimljenom na magnetofonsku traku, održanom septembra 1967. godine, Habard objavljuje sajentolozima svoje otkriće. (Na istom snimku on se hvali kako njegova žena Meti Sju Habard "koristi usluge profesionalnih agenataobaveštajaca, kako bi prigrabila dokumenta koja su mu potrebna." U ishodu te delatnosti njegova žena - "kontrolor" svih sajentoloških organizacija, dospeva u zatvor. Sajentolozi i dalje tvrde, da siroti Habard ništa nije znao o nezakonitoj delatnosti svoje supruge, za koju je ona platila gubitkom slobode, ali pri tome nastavljaju da trguju istom tom magnetofonskom trakom). U svome predavanju Habard je govorio kako je umalo polomio kičmu od napora u toku tih preteških istrađivanja. 1984. godine Habardov bivši arhivar Armstrong je izjavio da u Habardovoj arhivi postoje pisma koja je on napisao u vreme dok je radio na kursu "Trećeg nivoa aktivnih tetana" (DT 3). Sudeći po pismima, Habard se stvarno toliko napio, da je upao u kanal sa otpadnim vodama. Hitno su morali da pozovu lekara, kako bi izlečili uganuće. U istim tim pismima Habard priča kako je koristio narkotike. Februara 1967. Habard je odleteo u Los Palmas. Žena, koja mu je tamo pomagala, ispričala mi je da je on uzimao ogromnu količinu narkotika i da je sve vreme bio u polusvesnom stanju. Rezultat Habardovih "istraživanja" bio je čudan spoj "naučne" fantastike i sasvim staromodne magije. Po Habardu, pre 75 miliona godina izvesni Ksenu, vladalac 76 planeta, okupio je većinu stanovnika svoje imperije u proseku 178 milijardi sa svake planete - i preselio ih na Zemlju. Tamo ih je digao u vazduh u vulkanima pomoću hidrogenskih bombi, usled čega su se duhovi tetana povezali "elektronskim trakama". Potpuno dezorijentisani posle krvave bitke, lišeni svojih tela, tetani su bili podvrgnuti 36odnevnoj hipnotičkoj "implantaciji" i vezali. Sa sedam stranih duhova u čoveku Habard je prešao na hiljade. U tim "implantima" 75 miliona godina pre Hrista kao da su sadržani planovi razvoja svih budućih civilizacija, među kojima i hrišćanskog učenja. Habard je naredio da se sadržaj kursa "DT 3" čuva u najvećoj tajnosti, jer bi nepripremljen čovek, slučajno saznavši njegov sadržaj, umro za dva dana. Od tada je ta priča bila objavljena u mnogim listovima, ali nikakve epidemije niti pomori nisu za tim usledili. Habard je do te mere bio zadovoljan svojim naučnofantastičnim delom, da je na kraju krajeva, ignorišući sopstvena upozorenja, napisao scenario za film "Pobuna na zvezdama", čiji sadržaj ponavlja sadržaj kursa "DT 3". Za Habardov rad je karakteristično pozajmljivanje ideja iz raznih izvora i njihovo korišćenje samo u nešto izmenjenom obliku. Prvobitni dijanetički jezik uključivao je i takve termine kao što su "operater", "fantazija" i "regresija", koji su bili u opštoj upotrebi među hipnotizerima toga vremena. Većina ljudi, koji napuštaju sajentologiju,

ne doseća se da su "telesni tetani" o kojima se govori u kursevima DT od trećeg do sedmog nivoa, u stvari donekle izmenjeni demoni iz hrišćanskog sistema verovanja. Zaista, "nivoi DT" predstavljaju najsumanutiji oblik egzorcizma u istoriji čovečanstva. Nažalost, slična verovanja i obredi mogu imati sasvim negativne posledice po njihove učesnike, koji su ozbiljno prihvatili Habardova "otkrića" i poverovali u to da u njima živi mnoštvo ličnosti. Mene su više puta molili da pomognem žrtvama te sugestije. One su bile u vrlo teškom stanju. Kako sajentologija predstavlja hibrid okultnih rituala i psihoterapije 50ih godina, sam proces "oditinga" se može posmatrati kao modernizovani magijski ritual. Adepti prolaze kroz niz sve viših inicijacija u nadi da će steći natprirodne moći. Praktično svaki stepen ima svoja specifična obeležja, simbole i činove. Postaju očigledne i sve nove i nove veze sajentologije i ritualne magije. 1973. na Habardovom admiralskom brodu "Apolon" odigrao se vrlo karakterističan događaj. Menadžeri sajentoloških organizacija iz celog sveta koji su se nalazili na brodu, učestvovali su u tzv. "obredu Kali", tj. ceremoniji posvećenoj indijskoj boginju smrti i uništenja Kali. Ceremonija je bila organizovana vrlo ozbiljno: menadžere su uveli u slabo osvetljeno brodsko skladište, gde im je naređeno da unište modele svojih organizacija. Par godina pre toga, jedan od oficira Pomorske uprave, po njegovim sopstvenim rečima, dobio je naređenje da ode u Los Anđeles i izvrši oružani napad na nekakvo magijsko kolo. Oficir nije izvršio naređenje, ali tvrdi da je primetio kolo baš na onom mestu na kome je, po Habardovim rečima, i trebalo da se nalazi. 1975. godine Habard je odlučio da tajno istraži učenje niza gnostičkih grupa. U to vreme on je već okončao projekat, na osnovu koga je trebalo da dobije podatke o tome, ko je iz posade njegovog broda "ratnik svetlosti", a ko "ratnik tame". Poslednji su odmah unapređeni u viši čin. Istrađivač Džef Džejkobsen je ukazao na moguću vezu između Habardovih "nivoa OT" i gnostičkih doktrina. Džejkobsen navodi citat iz Valentina - učitelja gnosticizma iz III veka: "Jer mnogo duhova obitava u njemu (u telu - prim. prev.) i ne dozvoljava mu da bude čisto; svaki od njih dovodi sopstveno delo do njegovih plodova, i oni zloupotrebljavaju telo putem nepriličnih težnji". Džejkobsen citira i gnostika Vasilida koji kaže da "čovek čuva spoljašnjost drvenog konja iz poetskog mita, jer isto kao u konju, u ljudskom telu obitava mnoštvo različitih duhova". Džejkobson ističe da su ti gnostici smatrali opsednutost različitim duhovima za normalno čovekovo stanje, dok hrišćanska tradicija opsednutost duhovima vidi kao duboko nenormalno stanje, duševnu bolest, a primeri opsednutosti mnogim duhovima su izuzetno retki (na primer, besomučni Gergesinac, v. Mk. 5:120). Džejkobsen ukazuje i na druge zanimljive paralele između gnosticizma i sajentologije. Žena, nekadašnji član Pomorske uprave, izjavila je pod zakletvom da je 70ih godina imala susret sa starcem, čiji se opis podudarao sa

Habardovim opisom. Ona tvrdi da su je visoki rukovodioci sajentologije doveli na krov svoje zgrade i ostavili je nasamo sa starcem koji je sa njom obavio snošaj u izuzetno sporom ritmu. To je jedan od koitusa koji preporučuje Krouli i koji on naziva "kareco". Drugih svedoka tog događaja nije bilo. Više puta sam isticao da se javna ličnost sajentologije bitno razlikuje od ličnosti te organizacije koja je skrivena od društva. Ogromnu većinu Habardovih lsedbenika čine pošteni ljudi koji iskreno veruju da sejentološka tehnologija može da pomogne svetu. Većina od njih ništa ne zna o tajnom učenju o "poštenoj igri". Habard je igrao ulogu mesije, Majtreje, poslednjeg Bude, a bio je, zapravo, veoma bolestan čovek rastrojenih nerava. Ima vrlo mnogo izjava o njegovoj zavisnosti od narkotika. Savetovao je konzumiranje amfetamina. Priznavao je svoju zavisnost od barbiturata i patio je od teškog periodičnog opijanja. Njegov odnos prema okolini često nije ulazio ni u kakve okvire čestitosti ili, naprosto, zdravog razuma. Iako je sebe smatao velikim autoritetom u vaspitanju dece, njegovi odnosi sa sopstvenom decom bili su više nego užasni. Lišio je nasledstva svoga prvog sina, gotovo nikada nije video svoju prvu kćer, a svoje druge kćeri se odrekao. Kventin, njegov stariji sin iz trećeg braka, završio je život samoubistvom. Kventin je u dva maha dosegao najviše nivoe u sajentologiji. On je bio oditor XII klase i "očišćen tetanist", ali uza sve to i homoseksualac. U svojim javnim izjavama Habard nije štedeo homoseksualce (kojima je, zajedno sa novinarima i psihijatrima, bilo zabranjeno učlanjenje među sajentologe - prim. prev.). On je govorio da su svi "pederi prikriveni neprijatelji", uvek spremni da podmuklo udare. Međutim, ja sam došao do niza vrlo uznemiravajućih izjava o seksualnom ponašanju samog Habarda. Dužan sam da napomenem da te izjave nisu potvrđene dopunskim saopštenjima svedoka, tako da mogu biti date samo kao napomene. Jedan oficir Pomorske uprave tvrdi da je jednom prilikom za vreme boravka u Severnoj Americi, prisustvovao snošaju između Habarda i lokalnog dečaka. Drugi oficir tvrdi da mu je Habard jednom ispričao o svojoj seksualnoj vezi sa jednim od sopstvene dece. Naravno, nemoguće je dokazati te izjave. Ali slično ponašanje bi bilo potpuno logično za poklonika Kroulija, koji smatra da je pravi adept crne magije "dužan da čini sve ono što je sramno i odvratno za obične ljude". U zaključku bih želeo da izjavim da smatram Habarda klasičnim tipom psihopate. Izvesna trauma, koju je pretrpeo u detinjstvu, odvojila ga je od sveta i razvila u njemu nepoverenje prema drugim ljudima. Postepeno se to stanje razvilo u paranoju i želju da se kontrolišu drugi ljudi. On je stvorio svoj sopstveni svet u kome je živela Carica. Mislim da treba ozbiljno prihvatiti njegovu izjavu da je jasno video Caricu i da je ona razgovarala sa njim. Na osnovu onoga što je Habard govorio o svom "automatskom" pisanju i proricanju, može se zaključiti da je Carica

iskoristila Habarda kao instrument za svoje ciljeve. Habard je potpuno izolovao deo sopstvenog "ja", nazvao ga "Caricom" i podlegao njenim pozivima.[1] Njegov život se sastojao od užasnih protivrečnosti. Za sebe je tvrdio da je ekspert u svim oblastima znanja i delatnosti, a zapravo je pretrpeo sramne neuspehe u većini od njih. Neki ga smatraju duševnim bolesnikom, dok su drugi ubeđeni da je sklopio pakt sa samim đavolom, ili, po Kroulijevoj terminologiji, sa samom Babalon, i da je bio posednut satanom. Što se tiče verovanja samog Habarda, ona su, u svim svojim protivrečnostima, sadržana u njegovim doktrinama, koje je istaknuti nemački sektolog Fridrih Vilhelm Haak nazvao "crnom magijom dvadesetog veka".

Džon Atak

prevod sa ruskog jezika: A. P.

SAJENTOLOZI U NEMAČKOJ

Po nalogu Saveznog ministarstva za porodicu 1996. godine pojavila se brošura za obaveštavanje nemačkog naroda "Sajentološka organizacija ciljevi, praksa i opasnosti". U njoj su izloženi razlozi zbog kojih je nemačka država tako oštro reagovala protiv habardovaca, onemogućujući njihove kriminalne radnje. Prema ovoj, veoma studioznoj i preciznoj, boršuri, cilj sajentologa je da svi ljudi postanu sajentolozi, čime bi se ostvarila prava, "sajentološka" demokratija. Njihova slika sveta je jedoznačna, a pretenzije na istinu i spasenje su apsolutne. Za njih postoje samo sajentolozi, koji ovaploćuju istinu, i nesajentolozi, "protiv kojih se treba boriti". Verovanje da se čovek može spasiti putem psihotehnologije koju je razvio Habard privlačno je za one koji veruju u "nauku" kao put sreće za čovečanstvo. Sajentologija podrazumeva odvajanje od porodice, elitistički osećaj da se pripada "boljem delu čovečanstva", novi jezik, pun Habardovih kovanica - sve to doprinosi izolaciji pojedinca i njegovom isključivanju iz realnog društvenog života. Najveća opasnost za državu je sajentološka

namera da se ovlada društvom, i da se stvori sistem koji ne poznaje ustavna prava i slobode. Nemci ističu da je sajentološka sekta, pod vođstvom Dejvida Miskevidža (Habard je umro 1986.), organizacija koja ima strogo hijerarhijsko ustrojstvo i koja deluje u 107 zemalja sveta, sa oko osam miliona članova. Menadžment - centar sajentologa je u Los Anđelesu, duhovni štab u Klirvoteru (Florida), a evropski štab je smešten u Kopenhagenu. Prema podacima sekte, u Nemačkoj ima oko 30000 sajentologa koji se okupljaju oko "crkava" u Berlinu, Diseldorfu, Hanoveru, Hamburgu, Minhenu i Štutgartu. Nemačke "maskirne grupe" za delovanje sekte su: Narkonon - ponuda terapije za zavisne od droge. Tvrde da imaju ogromne uspehe u lečenju, ali država upozorava da je reč o nestručnjacima koje treba izbegavati.

Komisija za psihijatrijske prestupe protiv prava čoveka.

Grupa koja se bori protiv "zloupotrebe psihijatrije" i za "ljudska prava". Kampanje su im, međutim, usmerene na blaćenje poziva psihijatra i psihologa. Ljude zastrašuju "surovim metodama duševnih bolnica". Naročitu pažnju posvećuju dečjim vrtićima. U jednom pismu upućenom upravo obdaništima, tvrde da se "deci i omladini iz psihijatrijske industrije daju droge koje menjaju stanje svesti". Prodajući lutke i plišane medvede, ulaze u obdaništa i stupaju u kontakt s roditeljima, kojima nude pomoć u smirivanju "hiperaktivne dece". Važan cilj im je da duševno bolesne ljude odvrate od zvaničnih ustanova i da ih vežu sa habardovske tehnike "čišćenja", koje su veoma opasne i još više produbljuju psihički poremećaj.

Centar za individualno i efektivno učenje

Cilj im je da decu i odrasle upoznaju sa Habardovim tehnikama učenja. Privlače mladež pružajući im pomoć oko izrade pismenih zadataka i organizujući privatnu nastavu. Postoji čitav niz organizacija koje čine mrežu za premrežavanje sveta. Dejvid Miskevidž, naslednik Habarda, vodi "Verski tehnološki centar", koji daje licence sajentolozima za upotrebu znakova robe i usluga; "Međunarodna crkva sajentologije" je "crkva - majka", koja "planira i koordinira širenje sekte; "Međunarodna zajednica sajentologa ima za cilj

da uništi sve antisajentološke grupe u svetu. "Strateški nivo za plairanje, naređenja i nadzor" (tzv. "komitet pasa čuvara", kome je potčinjen i "Ured za specijalne poslove", ima za zadatak da se suprotstavi svim vladama, novinarima i pojedincima koji su antisajentološki nastrojeni. Cilja se na razne grupe: na lica iz javnog života, poput književnika, umetnika, glumaca, koji mogu uticati na medijsko širenje sajentologije; "sajentološka crkva" ima za cilj da što više ljudi upozna sa učenjem sekte, da što više njih upiše na kurseve i da što više knjiga proda; "Svetski institut međunarodnih sajentoloških preduzeća" (WISE) namerava da osvoji privredi prostor; "Udruženje za bolji život i obrazovanje" (ABLE) želi da đake i studente uvuče u svoje redove. Prema Tomu Folcu, autoru knjige "Sajentologija i do kraja", ciljevi sekte su: Ukidanje ljudskih prava (Habard: "Zaključio sam da se čoveku prava ne mogu poveriti") Demokratija je moguća samo u jednom "klir društvu" (opet Habardova ideja); Preuzimanje privrede u svim delovima sveta i uvođenje Habardovog upravnog sistema u fabrike; Obrazovanju treba "jedina funkcionalna tehnologija učenja" - ona Habardova; Nametanje sajentologije kao jedinog puta za čoveka i čovečanstvo... Habard je govorio: "Fatalno je ne biti sajentolog... Oni, koji nisu sajentolozi, nemaju šansu za ličnu besmrtnost"... Svi metodi koje sajentolozi primenjuju mogu biti kobni, počev od redefinisanja pojmova kojima se čovek služi, pa do "lečenja narkomana", koje podrazumeva uzimanje vitamina, iscrpljujući rad i boravke u sauni po pet sati, posle čega može da dođe i do halucinacija. Sajentolozi i decu "saslušavaju" (oditing), uništavajući im psihu koja još nije dostigla punu razvijenost. Takođe, nude im tehniku "objašnjavanja reči", čime se deca, preko redefinisanja pojmova, uvode u sajentološki sistem vrednosti. To je naročito opasno kod apstraktnih reči kakve su "sloboda" i "moral", čije je habardovsko značenje sasvim drugačije od uobičajenog. "Most ka totalnoj slobodi", kako sajentolozi zovu dijanetiku, je, kažu, "dug, težak, ali pre svega skup". Postoji opasnost da se čovek zaduži ili da napusti svoj dotadašnji način života da bi mogao da dostigne žuđenu slobodu. Onima koji se boje finansijskog izdatka stavlja se do znanja da se "duhovna sloboda, koja je povezana sa stanjem "klir" (čist), ničim ne može platiti". Kad se donese odluka da se uđe u sektu, čovek je jako

teško napušta: veoma je redak slučaj da ljudi priznaju kako su ogromne pare, zbog svoje naivnosti, uložili u pogrešne stvari. Za 33 časa oditinga, jedan Nemac je platio 13 728 maraka, što je cena zbog koje je uzeo kredit. Dvonedeljni kurs za školovanje "oditora" košta 7500 maraka. Izdaci za osnovne knjige se kreću od 3100 do 3800 maraka. Zna se za slučajeve ulaganja i po 100000 maraka, da bi se "mostom ka totalnoj slobodi" došlo do - bezdana. Prema svemu što su Nemci u svojoj brošuri izložili, jasno je da je sajentologija opasnost za zdravlje svojih članova, ali i za čitavo društvo. Sajentolozima je sve dozvoljeno ako je u pitanju "odbrana vere". Habard je etiku definisao kao ono što ima za cilj da "spreči protivničke namere u našoj okolini", pa je, u skladu s tim, etično samo ono što pomađe napretku i razvoju sekte. Da bi se etički ciljevi ostvarili, moraju se sprečiti četiri kategorije negativnih dela, koja se dele na greške, prestupe, zločine i teške zločine. Zločin je, na primer, sastanak koji ima za cilj neizvršavanje naredaba pretpostavljenog. Težak zločin je javno kritikovanje sajentologije, ili "ugnjetavanje, ograničavanje i sprečavanje sajentologa". Najteži zločin je "neprijateljsko svedočenje prilikom državnih ili javnih istraga protiv sajentologije, da bi se sajentologija ugušila". U sekti se svako prestupno ponašanje mora nadzirati i kazniti. Članovi su dužni da špijuniraju jedni druge, i o tome podnose pismene izveštaje pretpostavljenima. Ako ne izveštava, član postaje "saučesnik u zločinu". "Etički sistem" sekte nadziru". oficiri etike, etički sud, odbor za islećivanje, kaplan - sud i komitet za skupljanje dokaza. Najveća moguća kazna je isključenje iz sekte; zvanično, telesne kaštige ne postoje. Ali, bivši sajentolozi u SAD su govorili o kažnjavanju prinudnim radom u neljudskim uslovima ili izolacijom od spoljenjgh sveta u takozvanim "Snagama za projekat rehabilitacije". Savezni sud Nemačke je u takvoj "etici" otkrio "totalitarne tendencije". Ono što habardovske etika nudi nije u skladu sa ljudskim pravima koje garantuje nemački ustav. Habardova etika je naročito oštra prema kritičarima sekte. On ih izjednačava se duševnim bolesnicima i kriminalcima. Sa njima nema dijaloga i pregovaranja. Kritičara treba stalno goniti i ugrožavati. Njemu se mogu slati preteća pisma i dopušteno ga je na sav glas klevetati i širiti o njemu najnepovoljnije glasine u javnosti (po mogućstvu, preko medija). Sajentolog nikako ne sme da opšti sa nekim ko je kritički nastrojen, makar to bili roditelji ili bračni drug člana sekte. Novodošli habardovac ne sme ni da "zucne". Osnovni metod obuke je: "Draži si mi mrtav nego nesposoban" (oditor početniku). Ne zaboravimo ni ovo: "Stanovi, imanja, mesta boravišta lica koja su bila aktivna u suzbijanju sajentologije ili sajentologa nalaze se van bilo kakve zaštite sajentološke etike" (to jest, svako ogrešenje o njihovu imovinu je dopustivo i "etično").

Sastavni deo klevetanja protivnika je i kampanja sajentologa protiv Savezne Republike Nemačke. Oni pokušavaju da u svetu stvore utisak kako ih gone kao što je Treći Rajkh gonio Jevreje. U okviru svoje odbrambene kampanje objavili su brošuru "Mržnja i propaganda", a u svom časopisu "Sloboda" ustvrdili da su Nemci stvorili atmosferu koja je prethodila pogromu nad Jevrejima. Platili su oglase u "Vašington Postu" i "Njujork Tajmsu". Cilj oglasa je da se objasni kako Nemačka goni ljude zbog drukčijeg mišljenja kao u doba nacizma. Pisali su žalbe Komisiji za ljudska prava Ujedinjenih nacija, ali su bili odbijeni od nadležnog odbora bez prethodnog ispitivanja. Opakost sajentologa se ogleda i u metodama vrbovanja. Susret na ulici, leci, poštanski leci, oglasi, knjige i časopisi su glavna oružja za prvi kontakt. Cilj je da se kod onog koji je potencijalna žrtva probudi radoznalost, pri čemu se računa na ranivost ljudi i mnoštvo problema stanovnika urbane sredine. Sajentologija nudi uspeh, ličnu sreću, zdravlje, itd. Omiljeni propagandni štos je fotos Alberta Ajnštajna ispod koga se nalazi njegova izreka: "Mi koristimo samo 10% svog duhovnog potencijala". Odmah zatim sledi poziv: "Otkrijte svoj istinski duhovni potencijal, proučite knjigu "Dijanetika"". U nemačkim knjižarama njihovi naslovi se prodaju na policama sa etiketom "Ezoterija", "Pomoć u životnim teškoćama", "Samopomoć", "Zdravlje", "Karijera". Koga to ne zanima? Prvi susreti na kursu nisu posvećeni učenju sekte, nego samom polazniku. Pokazuje se briga i staranje za kandidata. Tek nakon toga sledi iniciranje u sistem, što stvara zavisnost od istog. Naročit vid vrbovanja je tzv. "besplatan test ličnosti, koji ipak nije bez posledica". Test se naziva "Oksfordska analiza kapaciteta". Naziv "Oksfordska" je tu da bi pobudila poverenje u "naučnu zasnovanost" testa, što je običan reklamni trik. Krajem decembra 1984. minhenska Univerzitetska nervna klinika izrazila je jaku sumnju u bilo kakvu naučnost sajentološkog testa. Test je unapred uvežban, i onaj koji obavlja test kod žrtve unapred naće izvesne slabe tačke (tzv. "tačke - ruine"), koje se mogu otkloniti samo "sajentološkim metodama". I tako počinje ispiranje mozga koje se sastoji iz nekoliko tehnika, od kojih je najopasnija "oditing". To je razgovor sa "stručnim licem", "oditorom", koji kod žrtve otkriva bolna mesta u prošlosti ličnosti, tzv. "engrame". Ovo se ponavlja tako dugo dok saslušavani ne počne da se smeje zbog takvih doživljaja. Tada je doživljeni bol ugašen, što se proverava pomoću tzv. "Emetra", neka vrste detektora laži. Oditor ne sme da pokaže emocije prema saslušavanom, čak ni kad ovaj besni ili plače. Doktor Hans King je ovo nazvao "bezličnom i neljudskom procedurom", koja izaziva strah, depresiju, krize, pa i psihotične slomove saslušavanih. Tibingenski univerzitet je dokazao da "Emetar" nije nikakav naučni aparat, i da je reč o falsifikovanju medicinskih metoda pomoći (izveštaj od 2. novembra

1976.) Svako saslušavanje ima svoj zapisnik, koji se predaje "nadzorniku slučaja". Lice koje je saslušavao tako postaje "providan čovek" - o njemu se sve zna ("providan čovek" je sajentološki termin). Prikupljaju se i podaci o rodbini i prijateljima, što služi za kasnije ucene. Čim se uoči da neko od bližnjih ima kritičan stav prema sekti, žrtvi se zabranjuje kontakt s dotičnom osobom. U brošuri se, dalje, iznosi tvrdnja da sajentologija uopšte nije verska zajednica. Još su Habardova uputstva stavila do znanja vođama sekte da je cilj "pravljenja para, što više para", pri čemu se oznake "crkve" koriste samo da bi se povećao prihod. Naročito se dobar materijalni efekat postiže preko knjiga, koje tobož imaju "religijski" karakter. Savezna vlada na osnovu toga smatra da sajentologija nije religija, ni pogled na svet, nego organizacija za nezakonitu privrednu delatnost. Konferencija ministara unutrašnjih poslova zemalja Nemačke 6. maja 1994. istakla je da za "organe bezbednosti i krivično gonjenje Nemačke sajentologija predstavlja udruženje koje pod plaštom verske zajednice sjedinjuje elemente privrednog kriminala i psihoterora vršenog nad sopstvenim pripadnicima". Savezni sud rada je svojim rešenjem od 22. marta 1995. istakao da sajentologija kao "crkva" nastupa samo radi lakšeg obavljanja privredne delatnosti. Pošto sajentološko vođstvo svoje članove stalno nagoni na nova, ljudskim snagama nedostupna pregnuća u služenju interesima sekte, Savezni sud rada smatra da to jako negativno utiče na zdravlje onih koji slede habardizam. Godine 1979. osnovan je WISE ("Svetski institut sajentoloških preduzeća"), čiji je cilj plansko uvođenje sajentologije u privredni sistem zemalja na čijoj teritoriji deluju. Cilj je da radnici "sajentoloških preduzeća" - "poboljšaju uslove svog rada kroz standardnu primenu upravne tehnologije L. Rona Habarda... i da tu tehnologiju prošire na čitav poslovni svet". Izvršni zvaničnici na čelu WISE dobili su zadatak da "upravnu tehnologiju L. Rona Habarda uvedu u vodeća preduzeća svoje zemlje, u druga udruženja, opštine, zemlje i vlade". Organi unutrašnjih poslova Hamburga su, u svom izveštaju gradskoj skupštini, podnetom u septembru 1995. ustanovili da u sajentološkim preduzećima vađe samo njihovi zakoni, i da svi imaju obavezu širenja Habardovog učenja, uz uplaćivanje određenih svota višoj WISE jedinici. Opasnost uticaja sajentološkog pristupa privređivanju ogleda se, između ostalog, u tome što se krivica za neuspešan rad preduzeća pripisuje samo onom ko je na čelu istog, što povlači kazne. Zbog toga se šefovi trude da po svaku cenu "drže statistiku na visini". U mnogim preduzećima WISE sistema ljudi su prinuđavani da se učlane u sektu. U suprotnom su dobijali otkaze. Pored uobičajenih ličnih dosijea, vođeni su tzv. "dosijei etike". Ljudi su morali da pišu i dostavljaju šta znaju o svojim kolegama.. Osnivana su "odelenja etike" sa "oficirima za etiku" na čelu.

U preduzećima u koja su prodrli sajentolozi izdavane su poslovne tajne (naravno, sekti). Vodeći ljudi firme, postavši sektaši, morali su da budu lojalni organizaciji, što je imalo kobne posledice po preduzeće. Nemački privredni institut je opisao kakve sve kobne posledice po preduzeće ima prisustvo sajentologa među rukovodiocima i radnicima: "Psihički poremećaji, zaduživanje do propasti, saradnici podložni ucenama, privredna špijunaža i pronevere, nelojalnost, povlastice u službi, nedozvoljena konkurencija i prestupi protiv poslovne tajne"... Sajentologija hoće moć, privrednu i političku. To je mera njene "religijske propovedi". Habard je govorio: "Zauzmite, svejedno kako, ključne pozicije: mesto predsednice Saveza žena, mesto personalnog šefa jedne firme, mesto dirigenta jednog dobrog orkestra, sekretarice nekog direktora, savetnika u sindikatu - bilo koju ključnu poziciju". Prema saznanjima nemačkih vlasti, centar sajentološke delatnosti usmeren je prema ličnom i menadžerskom školovanju. Time se njihov uticaj širi na firme na čija će rukovodeća mesta doći habardijanci. Takođe, bitna im je i trgovina nekretninama, što je naročito uočeno u Hamburgu, gde je veliki deo ove trgovinske sfere bio u rukama sajentologa. Samo članstvo u sekti podrazumeva neprekidan rad za nju, što habardijanci smatraju altruističkom delatnošću, sličnom onoj kojom se bave monasi. Od održavanja sajentoloških tečajeva, preko prodaje štampe, do privredne špijunaže - sve je "čist altruizam". Nemačke vlasti su, proglasivši sajentologiju privrednim preduzećem i oduzevši im pravo da se nazivaju religijskom organizacijom, obelodanile činjenice o zlostavljanju koje su trpeli sajentolozi na radu u sekti. Ljudi su dobijali poslove koji su od njih zahtevali stalno angažovanje, pri čemu su primali samovoljno određenu nadoknadu, koja nije imala nikakve veze sa pravno regulisanim zaradama u nemačkoj privredi. Sajentologija je, oduzevši svojim "vernicima" slobodu, u isti mah oduzimala i pravo na godišnji odmor i plaćanje bolovanja. Privredni sud u Minhenu je izrazio svoju bojazan da se sajentologija religijskom maskom prikriva samo da bi naširoko vršila obespravljivanje u okviru radnog prava. Savezni sud rada je naglasio da se tako prave prestupi protiv zakonskih odredaba o najdužem radnom vremenu, što je po nemačkim zakonima kažnjivo kako novčano, tako i zatvorom. Nije onda nimalo slučajno što je savezno Ministarstvo za brigu o porodici preduzelo borbu protiv sajentologije kao društvene bolesti. Gospođa Klaudija Nolte je, u predgovoru za brošuru koju je Ministarstvo za brigu o porodici izdalo, istakla da ona, kao čelnica tog ministarstva, ima priliku da se neposredno upozna sa delovanjem sekte. Ona kaže: "Mnoge građanke i građani, koji se osećaju pogođenim opasnim praksama i delatnostima organizacije sajentologa, obraćaju mi se sa molbom za pomoć i savet: mlade žene i ljudi, koji su zbog sajentologije prekinuli svoje stručno obrazovanje, prekinuli rad u svom pozivu,

napustili porodicu i zapali u materijalne teškoće; roditelji, čiju su decu sajentolozi vrbovali; zaposleni u preduzećima koja uznemiravaju ekspanzionističke aktivnosti sajentologije. Ovakav razvoj događaja me sve više zabrinjava. Sajentološka organizacija nije verska zajednica, niti pogled na svet, nego jedno preduzeće koje posluje širom sveta i koje je beskrupulozno usmereno na sticanje profita. Jasno mi je: sajentologija pod plaštom verske zajednice skriva elemente privrednog kriminala i psihoterora prema svojim članovima, uz privredne aktivnosti i sektaške primese. Za mene je sajentologija jedna od najagresivnijih grupacija našeg društva, sa sumnjivim shvatanjem demokratije i viđenjem društva koje prezire čoveka." Nemačka država je, znajući sve ovo, povela odlučnu akciju da zaštiti svoje građane. Na žalost, za sada se kod nas o takvim aktivnostima kad su u pitanju psihoterorističke sekte ni ne misli.

SCIENTOLOGY GOES EAST

Prilikom sloma komunizma nisu samo zapadni biznismeni zaželeli da se za neznatne svote novca "udome" na novom tržištu. Nakon nestanka istočnoevropskih totalitarnih režima jedna mračna sila dala se na posao sa namerom da ispuni ideološki vakuum u bivšem sovjetskom bloku. U časopisu "Scientific american" profesor Sergej Kapica pisao je o tome da su "temeljne promene u SSSR oslobodile pravu plimu antinaučnih osećanja. Ovaj javni stav nalazi snažan izraz u mnogobrojnim demonstracijama iracionalnosti i u interesovanju za natprirodno". I dok ruski naučni časopisi u sve većoj meri ustupaju prostor eksperimentima sa savijanjem kašika i ljudskim magnetizmom, dolazi do jednog daleko opasnijeg fenomena - okretanja sujeverju. Ova pojava utoliko je opasnija, ukoliko imamo u vidu činjenicu da to nije tek zaludna aktivnost nekolicine ludaka, već se radi o veoma dobro promišljenoj i brižljivo razrađenoj strategiji jedne multinacionalne organizacije "teške" više milijardi dolara. Transcendentalna meditacija nije jedini kult koji je tvrdio da je "slučaj zid" (rušenje Berlinskog zida - prim. prev.) posledica njenih spiritualnih nastojanja. Munijevci nisu jedini koji danas učestvuju na svečanim pirovima (ručkovima i večerama) sa elitom perestrojke. I dok zapadni turisti propuštaju priliku da vide interesantan i iznenađujući prizor kako

pristalice Krišne obrijanih glava igraju na Crvenom trgu, sa matuškom Rusijom se dešava nešto što je daleko više ugrožava. Najviše osporavani kult sajentologije krenuo je na Istok besomučnom brzinom, pri čemu je vrh koplja za napad predstavljala njegova tobožnja grupa za rehabilitaciju narkomana "Narkonon" (Narconon). Dok su vlasti SAD uskratile dozvolu za rad najvećem centru Narkonona sa obrazloženjem da su njegove metode nesigurne, rusko Ministarstvo unutrašnjih poslova odobrilo je zahtev za otvaranje Narkononove bolnice sa 400 postelja.

Borba protiv alkohola i droga

Čitava stvar počela je prilično nevino - jednom posetom Engleskoj bivšeg kosmonauta generala Popoviča. On je bio četvrti čovek koji je iz svemira video plavu planetu, što je, možda, od generala načinilo altruistu. Rusija ne može da se izbori sa jednim od najviših procenata konzumiranja alkohola na svetu. Popovič je i boravio u Engleskoj radi potpisivanja sporazuma o uvođenju primene jedne nove terapije alkoholičara i drugih zavisnika od droga. Bio je u pratnji dr Vladimira Ivanova, jednog od vodećih ruskih eksperata za zloupotrebu narkotika. Dr Ivanov, koji je u ovoj oblasti radio već dvadeset godina, upravnik je jednog odeljenja Ministarstva unutrašnjih poslova, a rukovodi i Udruženjem za spasavanje dece i adolescenata od zloupotrebe alkohola i droga. Pored njih, u Englesku su putovali Igor Andrejev, viceizdavač "Izvestija", i Leonid Todorov, pomoćnik glavnog upravnika Sojuznog teatra. Ova četvorica Rusa potpisali su sporazum o etabliranju jednog programa lečenja narkomana u Rusiji. Njihov boravak, međutim, nije imao za cilj posetu, recimo, nekoj britanskoj medicinskoj ustanovi, niti pak nekom centru za lečenje narkomana. Naprotiv, on je održan u glavom štabu mnogo osporavane "crkve" sajentologije. Grupa koja je bila sponzor ove posete je jedna zvanično registrovana institucija "od opšte koristi" pod nazivom Narkonon (Narconon) koju su osnovali sajentolozi. Ona je bila i ostala polje za regrutovanje na kojem se narkomani i alkoholičari pretvaraju u sajentologe, Decembra 1991. Nadzorni odbor za ustanove za lečenje nervnih oboljenja u Oklahomi uskratio je Narkononu dozvolu za otvaranje jedne tamošnje terapeutske institucije. Ovaj nadzorni organ procenio je, naime, da su metode Narkonona koje je razvio L. Ron Habard "nepouzdane", da je njihov tim "nedovoljno profesionalno obrazovan" i da program u sebi krije "potencijalne medicinske rizike". No bez obzira na to, u Moskvi se sada razrađuju planovi za izgradnju

Narkononove ustanove sa 400 bolesničkih postelja. Ovaj finansijski štedro potpomagan program naziva se kampanja "Istok/Zapad protiv droga".

Rundown - očišćenje

U međuvremenu je i ruski popstar Saša Malinjin posetio ne samo "Udruženje sajentologa za bolji život i obrazovanje" (ABLE), već i njegovu filijalu Narkonona u Los Anđelesu. On i njegova supruga, lekarka, posvetili su se zadatku da u Rusiji osnuju jedno udruženje Narkonona, čiji se program bazira na "Rundown očišćenju" sajentologije. Habard je nakon objavljivanja ovog programa očišćenja 1978. god. bio toliko pun sebe da je stavio na raspolaganje neograničene novčane sume za projekat sajentologije, koji je trebalo da mu obezbedi Nobelovu nagradu za njegova "otkrića". Kao što smo već kazali, naučnici su na ovaj projekat reagovali sa manje entuzijazma, a isto tako i Nobelov komitet. Rundown očišćenje obuhvata dnevni raspored od pet časova boravka u sauni, kombinovan sa kratkim periodom džoginga i enormnih količina vitamina koje "pacijenti" treba da uzimaju. Žrtve se ovom programu podvrgavaju svakodnevno, i to u trajanju od 6 meseci. Jedan lekar, koji je nekoliko meseci sprovodio ovaj program, rekao je da on "može da bude smrtonosan", ukoliko "se primenjuje pogrešno". Čak je Habardov lični lekar, koji je učestvovao u kreiranju i razvijanju ovog programa, insistirao na tome da njegovo sprovođenje mora da se posmatra i prati od strane lekara. Rundown pate od iskustava sličnih onima kod korisnika droga. Uz to, njima se govori da su to dokazi efikasnosti " Rundown očišćenja", tj. znaci zatrovanosti drogom, koji će napustiti njihovo telo. Mnogo je verovatnije da ova stanja rezultiraju iz predoziranja vitamina. Jedan vodeći nutricionista naglasio je da velike doze vitamina B1, koje se koriste u Rundown-u, mogu da izazovu dezorijentisanost i halucinacije.

Habard i zračenje

Pedesetih godina, pošto se Habard pojavio sa svojim komičim zahtevom da ga priznaju za nuklearnog fizičara, bio je koautor jednog budalastog

teksta pod naslovom "All bout radiation" ("Sve o zračenjima"). U toj knjizi on je tvrdio da bolest izazvana zračenjima, pa čak i rak mogu da se leče jednom mešavinom vitamina koju je nazvao "Dianacena". The US Food and Drug Administration (ekvivalent Ministarstva zdravlja) zaplenila je i uništila jedan veliki kontingent ovih tableta. I pored neuspeha već na startu, i danas se tvrdi da Rundown očišćenje služi za to da iz čovečjeg tela izvuče akumulirano zračenje. Godine 1991. ruska Akademija medicinskih nauka bila je sponzor primene očišćenja Rundown kod žrtava Černobilja. Troje sajentologa visokog ranga poslato je u Rusiju radi širenja Rundown-a. U stilu starih dobrih socijalističkih vremena Dejvidu i Šili Gejman iz Saseksa (Engleska) i seoskoj lekarki Doroti Vest uručene su medalje kao priznanje za njihov rad. Pored toga, oni su pozvani da ponovo dođu, kako bi sproveli intenzivnija klinička ispitivanja. Gejmenovi su bivši vodeći funkcioneri "Scientology Guardian Office" koji je, pošto je 11 članova, među kojima i Habardova žena, u SAD bilo osuđeno na zatvorske kazne, preimenovan u "Office of Special affairs". U procesu koji je nedavno vođen u Kanadi osuđena je sajentološka crkva (ScientologU Church) zbog toga što se Guardian Office infiltrirao u vladine i policijske institucije. Kompanija GG Vitamine, vlasništvo Gejmenovih, ostvarila je u visokom stilu ogroman profit od primene megavitaminske terapije u programu sajentologa "očišćenje Rundown". Dr Vest je bila predmet novinskih reportaža u kojima joj je zamerano regrutovanje pacijenata za sajentologiju.

Upad u akademske krugove Rusije

Sajentologija pri tome nije gjubila vreme da iz ideološkog vakuuma u Istočnoj Evropi napravi kapital. Habardov "Put ka totalnoj slobodi" može se sada kupiti u njenim centrima u Pragu, Bratislavi, Drezdenu, Lajpcigu, Budimpešti, Solnoku i Petrogradu. Postoje već i njeni centri na području bivše Jugoslavije i Bugarske. Dvadeset i petoro Mađara obučava se u britanskom glavnom štabu, a nedavno su održana i javna predavanja na univerzitetu u Kijevu. U Petrogradu britanski sajentolog Pietr Vakli je 1991. godine posle serije od 15 predavanja, čiji je sponzor bio ruski Institut za kulturu, pomogao svojoj ruskoj "koleginici" Tanji Rudukovoj da osnuje jednu ustanovu odn. "misiju", zapravo sajentološku franšiznu instituciju. Vakli je svoj prvi govor održao na Petrogradskom univerzitetu. Sajentolozi su se tada već hvalili sa osamdeset diplomiranih polaznika dijanetičke terapije kao prvim rezultatom nastojanja Rudukove. ona je putovala avionom u SAD da bi primila nagradu od "Scientology executive director international". Sa istim entuzijazmom sajentologiju je prihvatio i Moskovski državni univerzitet,

najstariji u Rusiji. L. Ronu Habardu dodeljena je prva posthumna doktorska titula u istoriji ovog Univerziteta - za književnost! Nije jasno da li mu je ova nagrada dodeljena za njegovu sajentološku delatnost ili za petparačke (naučno fantastične) i kaubojske romane. Još gore je što je Univerzitet svoju Biblioteku za novinarstvo preimenovao u "Čitaonicu L. Ron Habarda". Tradicionalna Lenjinova bista na ulazu zamenjena je Habardovom. Prostor je ukrašen fotografijama bivšeg vođe sajentologa i sadrži zbirku njegovih knjiga o sajentologiji. Ova čitaonica ne poseduje, međutim, ni jedan jedini od nekoliko stotina kritičkih članaka koji su do sada napisani o Habardu i njegovoj tzv. crkvi, a verovatno ni Habardove sopstvene ponižavajuće članke o novinarima. Novinarima je do danas zabranjeno članstvo u sajentologiji!

"Doktor" Habard

Da cela stvar bude još sramnija, Čitaonicu L. Rona Habarda otvorio je čovek koji je tada bio desna ruka Borisa Jeljcina. Samo je delimično utešno što je dekan Fakulteta priznao da je ovo preimenovanje deo poslovnog aranžmana sa sajentologijom, prema kojem su sajentolozi platili troškove renoviranja čitaonice. Nije poznato koliko je kult morao da plati posthumno dodeljivanje doktorske titule Habardu. Habard je za života često zapadao u teškoće kada bi koristio titulu doktora, budući da mu je ona dodeljena od Univerziteta Sekvoja (Sequioa university), jedne odavno ukinute kalifornijske radionice za fabrikovanje akademskih zvanja. Osim toga, Habard se javno "odrekao" svoje ranije tobožnje doktorske titule; kako je izjavio, "u znak protesta protiv zloupotreba i ubistava koja su izvršena pod oznakom doktor, ovim opozivam sve svoje privilegije i prava korišćenja doktorske titule, budući da je ovo zvanje okaljano (osramoćeno)". Jedna od mnogih Habardovih protuvskih aspiracija bila je i da mu je 1938. (u doba staljinizma) bila ponuđena katedra fiziologa Ivana Pavlova na Moskovskom univerzitetu. Ova tvrdnja jeste komična, ali u ironičnom obrtu situacije sadašnji šef te iste Katedre za fiziologiju postao je jedan vatreni sajentolog. Profesor Evgenije Umriokin i njegov kolega Nikolaj Fudin posetili su 1991. glavni štab britanskih sajentologa da bi prošli kroz obuku za očišćenje Rundown. Umriokin je bio polaznik i drugih sajentoloških tečajeva i dobio je "processing" od strane jednog savetnika sajentologa. On sam stekao je kvalifikaciju savetnika odn. oditora. Tek nedavno sajentološki časopisi su objavili i slike pripadnika Crvene garde koji sa osmesima na licima drže visoko podignute Habardove brošure "Put ka sreći". Časopis "Sobesednik", koji za sada još nije zvanično postao sajentološki magazin, podelio je preko 550.000

primeraka ove knjige. Broj pretplatnika za ruski prevod Habardovog romana "Final blackout" iz 1940. već je, navodno, premašio cifru od 300.000. Neposredno nakon objavljivanja ovog Science fiction romana uslediće i štampanje milionskog tiraža knjige "Dianetika: moderna nauka duhovnog zdravlja", koja je Habarda 1950. izvela na scenu kao gurua. Otkako su 1988. angažovali najpoznatije svetske firme za PR (Public relation), sajentolozi vode politiku čiji je cilj da Habarda predstavi "kao jednog od najpriznatijih i najčitanijih autora svih vremena". Za njegovim naučnofantastičnim romanima usledile su i knjige sa SFterapijom.

Sajentologija u albanskoj vladi

U jednom dokumentu objavljenom u Engleskoj sajentolozi tvrde: "Sada imamo ministre u vladi Albanije koji hoće da se upoznaju sa Habardovom administrativnom tehnologijom." Ovaj dokument navodi u nastavku sledeće saopštenje albanske vlade: "Smatramo da će navedene teme predstavljati prve konkretne korake na uvođenju Habardove tehnologije radi povećanja efikasnosti rada administracije i poslovanja u našoj zemlji. Ministarstva u našoj nadležnosti zainteresovana su za unapređivanje Habardove administrativne tehnologije u našem društvu i za profitiranje na osnovu prednosti njegove teorije i različitih praksi." U istom javom saopštenju traži se da sajentološka crkva podeli 30.000 primeraka Habardovog "Puta ka sreći", kao i da sprovede obuku albanskih poslovnih ljudi korišćenjem sajentoloških testova ličnosti. Mi možemo samo da sačekamo da vidimo da li će Albanci i njihove kolege u Istočnoj Evropi biti u stanju da se suprotstave surovoj sajentološkoj tehnici prodaje. Izgleda, međutim, da je posle samo dve godine infiltracija sajentologije u Istočnoj Evroči veća nego u Zapadnoj. Nedavno je u Kanadi sajentološka crkva okrivljena u sudskom postupku vođenom zbog njenog infiltriranja u vladine i policijske institucije i krađe desetina hiljada dokumenata. Sajentolozi su isto tako osuđivani i u SAD, Danskoj i Italiji. Pa ipak je užasan rezultat da, uprkos jedne odluke Evropskog saveta iz februara 1992., prema kojoj bi sve države-članice trebalo da podržavaju antikultne informativne grupe, nijedna od članica nije učinila ništa da ovu regulativu sprovede u delo ili da istočnoevropske zemlje posavetuje u vezi sa ovom opasnošću.

Counter Scientology Europe

Counter Scientology Europe (CSE) ca sedištem u Dialog Centru u Arhusu (Danska) traži podršku za osnivanje jednog informativnog centra koji bi pokrivao čitavu Evropu i imao zadatak da omogući primereno upozoravanje i informisanje Zapadne i Istočne Evrope o pozadini delovanja i tehnikama sajentologije. CSE će se baviti sakupljanjem informacija za vlasti, medije, naučnike i sve one čiji su životi bili ugroženi delovanjem sajentologa. Mi ćemo obrazovati savetnike, kako da bismo pomagali kako članovima ove sekte, tako i radi uspostavljanje dijaloga sa njenim sadašnjim pripadnicima. Ne osećamo nikakav rivalitet prema pojedinim sajentolozima, već samo prema tom sistemu, čije su žrtve oni postali. Naš novi centar poseduje najveću zbirku dokumenata o sajentologiji, koja postoji van ove organizacije, i može da računa na pomoć vodećih svetskih stručnjaka, uključujući i univerzitetske profesore i advokate koji imaju iskustva sa razvojem kultova. Stoga ćemo pozdraviti svaku finansijsku i drugu pomoć. Džon Atak, 39, bio je član sajentološke sekte od 1974. - 1983., da bi kasnije postao jedan od najprofilisanijih kritičara ove organizacije. On je ekspert i savetnik organa vlasti i medija u svim pitanjima sajentologije. Napisao je prvi obiman istorijski prikaz sajentologije i dianetike.

Džon Atak

Sa nemačkog: Jelena Končarević

ZAMISLITE NOVI SVETSKI POREDAK POD VLAŠĆU SAJENTOLOGA

Zamislite vreme kad nijedna novina ne sme da objavljuje nijedan materijal o sajentologiji bez odobravanja tog materijala od strane sajentoloških vlasti. Zamislite vreme kada su svi sudski i državni arhivi, u kojima se nalazi bilo šta o sajentologiji, ili uništeni, ili zauvek sklonjeni od očiju javnosti.

Zamislite vreme kada svi ljudi, koji iz svog iskustva znaju o opasnostima sajentologije i kriminalnoj praksi njenih sledbenika, beže u ilegalu i vode herojsku, ali praktično neefikasnu borbu. Zamislite da su uništene makar koliko aktivne organizacije koje ukazuju podršku kritičarima sajentologije i žrtvama iste. Zamislite vreme kada su novac sajentologije, njena špijunska mreža i taktika terora toliko razorili sudski sistem da se nijedan pravnik ne usućuje da pokrene antisajentološki proces kao unapred izgubljen. Zamislite vreme kada je sajentologija (ne bez pomoći poreske uprave vaše zemlje) postala toliko bogata i uticajna da, sa jedne strane, otvoreno postavlja svoje kandidate na političke dužnosti, a sa druge tajno upravlja čitavim političkim životom. Zamislite "demokratiju" zasnovanu na principima L. Rona Habarda: samo "očišćeni" su dovoljno razumni da bi učestvovali na izborima, i samo oni građani, koji su "časni proizvođači", imaju građanska prava. Naravno, o tome šta je "časnost" ištaje "proizvodnja" odlučuje sama sajentologija. Zamislite da su svi lekovi koje sajentologija ne odobrava zabranjeni, oduzeti i uništeni, a da su psihijatrija, psihologija i psihoterapija zabranjeni. Zamislite da ja svakom građaninu stavljeno u obavezu da trenutno izvesti o bilo kome ko se usudi da na bilo koji način kritikuje novi sajentološki svetski poredak. Svako, ko ne pokazuje apsolutni entuzijazam kad su u pitanju sajentološki programi, prolazi kroz regularne "provere bezbednosti" uz pomoć "Emetra". Zamislite da se u podzemnim sajentološkim arhivima čuva dosije svakog čoveka koji se stalno dopunjava. Taj dosije se koristi za prepoznavanje i otkrivanje psihijatara, rukovodećih saradnika farmaceutskih kompanija, bankara, novinara, pravnika, vladinih službenika, sudija, bivših sajentologa i njihovih porodica, "izdajnika" (to jest, ljudi koji su pobegli iz sekte), "davež-ličnosti", "niskostata" (to jest, ljudi sa niskim sajentološkim statističkim podacima) i svih koji su bilo kada kritikovali sajentologiju. Ovi dosijei se koriste radi slanja svih pomenutih lica u konclagere, koji se nazivaju "rehabilitacioni centri" (Napomena: Prema tajnim sajentološkim dokumentima, koje je otkrio FBI, L. Ron Habard se divio metodima nacista za operativno sakupljanje podataka i njihovoj taktici zastrašivanja protivnika.) Posle te konačne "velike čistke" koja će spasiti zemlju od onih koje sajentologija definiše kao "degradirana bića", ona će sebi pokoriti svaki aspekt vašeg života, života vaše zemlje i celog sveta.

Zamislite vašu decu, i njihove unuke, prinuđena da žive u skladu sa novim socijalnim, ekonomskim i političkim svetskim poretkom, koji će sasvim nadzirati sajentologija. I to će se desiti samo zato što ste naše upozorenje smatrali nebitnim, nedostojnim pažnje, ili zato što se uplašili i odlučili da ništa ne preduzmete, ili zato što niste uradili ništa, ili ste uradili premalo da biste pomogli organizacijama koje rade za vašu i našu bezbednost. Mnogo od opisanog već se desilo, drugo već počinje da se zbiva uz pomoć neodgovornih poznatih ličnosti i besprincipijelnih činovnika. I sve to postaje moguće sve više i više u skladu sa činjenicom da svaki dan čitamo o rastućem bogatstvu i uplivu sajentologa, kao i o surovim progonima kojima podvrgavaju svoje protivnike.

Lorens Voleršajm, bivši sajentolog

sa ruskog: V.D.

O DEMONIZMU I SATANIZMU

Teško svetu od sablazni! Jer je potrebno da dođu sablazni. Ali teško onome kroz koga dolazi sablazan.

Matej, 18, 7

Nikada neću zaboraviti onaj utisak. Simpozijum kriminalista koji se jako otegao i postao dosadan, i koji je okupio učesnike pristigle sa svih strana sveta, bližio se kraju. Sedeli smo posle ručka kod domaćina našeg simpozijuma koji je svojim pametnim očima i mudrosedom glavom privlačio opštu pažnju. Kurtoazni razgovori su se preplitali i videlo se da prosto dosađujemo jedan drugome.

I tada odjednom banuše nečije reči, izrečene tonom iskrenog ubeđenja: "Ali, među njima ima i ljudi koji su odista posednuti satanskim duhom." Istog časa svi su se prenuli i osvrnuli se ka mestu odakle su potekle te reči: tema je bila osetljiva, zahtevna i svi su o njoj želeli da čuju još nešto, a u isto vreme niko nije hteo da se izlane o nečem sumnjivom i neproverenom... One reči izrekao je čovek, ne više mlad, sa oštrim i malko izmučenim crtama lica, sa jakim sedinama i velikim plavim očima, čiji je odmeren i spokojan pogled namah kod svoih prisutnih pobudio poverenje. I već je bio zasut pitanjima: šta je to "satanski duh?" Kako prepoznati satanoidnog čoveka? Da li je uopšte u veku razuma i prosvećenosti moguće ozbiljno govoriti o demonizmu i satanizmu?

Totalni zločinci

Kolega naučnik se uzbudio i čas slušao primedbe i pitanja, čas zaušćivao da na njih odgovori. Atmosfera je postala polemična i naš domaćin se morao umešati i zamoliti kolegu obasutog pitanjima da sa nama podeli svoja gledišta i ideje u slobodnom razgovoru. I evo, on nam je ispričao sledeću priču: "Ja sam po profesiji psihijatar, rodom iz Rusije i već odavno radim sa defektnim kažnjenicima u zatvorima. Posmatrao sam ih u Engleskoj, Španiji, Nemačkoj. Sa njima opštim kao da ne dolazim po nalogu zatvorskih vlasti, već kao kućni gost ili duhovnik. Pri ovim razgovorima video sam i doživeo mnogo toga, i ne jednom sam imao priliku da se zagledam u odista mračne duše. Među njima ima mnogo nesrećnika koji pate, razorene psihe, mnogo polušizofrenika kojima se katkad i može pomoći. Ali ima i nepodvojenih normalnih ličnosti, koje se jednostavno naslađuju zlom i koje su nesrećne samo utoliko što im je zabranjeno da zločine. To su, rekao bih "totalni zločinci" koje možemo jedino bespomoćno posmatrati i sa kojima, u stvari, ne znamo šta bismo otpočeli. Njih imam u vidu kada govorim o satanskom načelu u čovekovoj duši. Moram da dodam da u našoj istorijskoj eposi ovaj tip ljudi dobija posebno, sudbinsko značenje zato što su ovi ljudi oboleli od političkog slavohleplja i vlastoljublja i jer sa svih strana pretenduju da osvoje vlast... Ne želim da dotičem bogoslovske probleme i želim da govorim jedino o onome što mi je donelo životno iskustvo. Znam da živimo u "veku prosvećenosti" i da ljudi ovog veka ne priznaju postojanje đavola. Ono biće nalik čoveku, poznato nam po rđavim slikama - sa kopitama, rogovima i repom - ono je za nas iščezlo. Po rečima Geteovim: đavola smo se oslobodili, ali zao duh je ostao. I onog trena kad je đavo iščezao iz protestantskih propovedi, njime su se sa posebnim zanimanjem

pozabavile umetnost i filozofija. Nama je preostao nekakav "plašt" i evo, dvadeseti vek počeo je da se gizda tim plaštom. Ljudima se prohtelo da o đavolu saznaju što je moguće više.Hteli su da ga susretnu i vide, da sebi predstave njegov izgled, da saznaju njegove misli i želje. Počeli su da ga slikaju, ali im to ili nije uspevalo, ili je ispadalo rćavo. Rodio se samo niz demonskih likova. Ljudi nisu shvatili da satana nema umetnički lik, da on ne podleže ovaploćenju, jer je on odricanje zakona, oblika, pa i umetnosti. Ljudi nisu znali da je čovekova uobrazilja nemoćna da ga ovaploti.

Demonizam devetnaestog veka

I otuda je devetnaesti vek sazdao demoniju. Rodio se demonizam sumnja, negacije, razočarenja, gorčine, egoizma, gordosti, prezrenja i čak dosade. I sve je to odisalo drznovenstvom i izazovom; skoro sve se to pretvaralo u hulu. Junaci lorda Bajrona imali su neprikriveno demonsku prirodu; Geteov Mefistofel, kao uostalom i Listov - nisu odmakli od demona. Demonski duh javlja se u Šilerovim "Razbojnicima", u "Peteru Šlemilu" Šamisoa, u takoreći svakom Hofmanovom delu. A nihilista Maks Štirner direktno govori jezikom samodovoljnog demonizma... Ceo germanskoromanski prostor postojano je obuzet demonizmom i luciferijanstvom: pre svih Viktor Igo, za njim Žerar De Nerval, Teofil Gotje, Alfred de Vinji, Barbe d'Orvili, Beranže, Bodler, Verlen, Rembo, Balzak, Merime, Mišle - a u muzici List, Guno, Majerber, Berlioz... Jedni se plaše i demonizuju dela s tom plašnjom: drugi izmišljaju da bi zaplašili. Povezuju satanu sa vešticama, sa vračima, sa svemogućim, sa noći. Predstavljaju ga kao pametnjakovića, kao svetlonosnog prosvetitelja, kao lakrdijaša, zavodnika, dobričinu, revolucionara, osvetnika, kao biće koje žudi saučešće i samilost, kao vesnika slobode i razuma, kao blagorodnog "buntovnika bez razloga"... Prave sve moguće kombinacije da bi ubedili sebe u njegovu "ništavnost", "nevinost", snagu i privlačnost - ne shvatajući kuda sve to vodi i čime će se završiti... I ne primećuju da sve to postaje propoved o čovekovom samoobogotvorenju i opravdanju, to jest o pohvali čovekove poročnosti.

Ničeovo opravdanje zla

Toj razjapljenoj bezdani prišao je Fridrih Niče sa svojim velikim spisateljskim darom i sa bolesnom, izopačenom dušom. Njega je očarao

demonsko-đavolski bezdan i on je počeo da ga veliča. Njegovo zadnje delo: "Volja za moć", "Antihrist", "Evo čoveka", sadrže otvorenu i direktnu propoved zla i popularišu satanske formule. Celokupnost religioznih pojmova - Boga, dušu, dobročinstvo, zagrobni svet, istinu, večni život i odgovarajuće zabrane i osude - Niče označava kao "hrpu laži, sazdanih iz rđavih instikata priroda bolesnih i u najdubljem smislu štetnih". "Hrišćansko poimanje Boga" za njega je "jedno od najtrulijih shvatanja sazdanih na zemlji". Celokupno hrišćanstvo je za njega samo "gruba basna o čudotvorcu i spasitelju", a hrišćani su "stranka neupotrebljivih ništaka i idiota". Ono za šta se on zalaže je - "cinizam", "bestidnost". To je "nešto najviše što je, možda postignuto na zemlji". On direktno poziva zverski duh u čoveku, jer "vrhovnu životinju treba po svaku cenu razulariti". On zahteva "divljeg čoveka", "zlog čoveka", "sa veselim trbuhom"! Njega pleni sve "surovo, neprikriveno zverski", zločinačko. "U svakom od nas postoje varvarin i divlja zver". Tako je opravdanje zla pronašao svoje suštinsko-đavolske teorijske formule. Preostalo je još samo da se sačeka njihovo ovaploćenje.

Satanska stihija

Moja ispitivanja dovela su me do ubeđenja da "demonski čovek" ne predstavlja ništa osobito strašno u životu. Treba razlikovati "demonizam" i "satanizam". Demonizam je stvar ljudska; satanizam je stvar duhovnog bezdana. Demonski čovek se predaje sablazni; posednut radoznalošću on se igra dobrom i zlom, mešajući njihova imena. U najgorem slučaju on se predaje poročnim strastima i još može da se predomisli, da se pokaje i preobrati. Ali čovek u kojeg je, po reči jevanđeoskoj "ušao Satana", posednut je tuđom, zagrobnom, nečovečanskom silom i postaje đavo u čovečijem obličju. Demonizam je predstojeće duhovno pomračenje. Njegova formula je "život bez Boga", "protest protiv svega Božanstvenog", "nezavisnost čovekove volje"... Satanizam je potpuni mrak duha, onaj završni. Njegova formula je - "svrgnuće Boga", "gaženje svega svetoga", "gaženje svih božanskih luči", "uniženje i smaknuće pravednika". U demonskom čoveku buni se neukroćeni i neoblagorođeni instinkt koji ne oživljava zanemelost srca i koji opseda hladni razum. Čovek posednut satanskim duhom, dela kao tuđe oružje. On kao da služi zlu, zavisti, zlobi, mržnji, osveti i u isto vreme naslađuje se svojom odvratnom službom.

Može se reći da se demonski čovek upušta u igru sa satanom. Igrajući se, on se "u njega odeva", uživljava se u njega, crta mu obris lica. On teži satani. Ispitujući ga, on se naslađuje, predosećajući užas i predstavljajući ga, on stupa (po narodnom verovanju) u pregovore sa njim ni sam ne primećujući to i postaje njegova udobna naseobina. Satanski čovek gubi sebe i postaje zemaljski instrument đavolje volje. Ko nije video takve ljude, ili videći ih nije ih prepoznao, taj ne poznaje pravo, prvorođeno, iskreno i potpuno zlo i nema pravu predstavu o satanskoj stihiji.

Osvajanje vlasti

Naša pokolenja stoje pred užasnim, tajanstvenim pojavama ove stihije i do sada se ne odlučuju da opišu svoja iskustva jasnim i preciznim rečima. Ovde se susrećemo sa nečim čudovišnim što je nemoguće izraziti u opipljivom, strogom obliku i o čemu je lakše govoriti u simboličkim sugestijama: "crni oganj", neutoljiva zavist, neisceljiva mržnja, drska svirepost, agresivna nasrtljiva gadost, izazivačkobestidna laž, gaženje duhovne slobode, pohlepa za sveobuhvatnim uništenjem, radost zbog uništenja i pogubljenja najboljih ljudi, antihrišćanstvo. Čovek koji se preda ovoj stiiji gubi duhovnost i težnju ka njoj, u njemu gasnu ljubav, dobrota, čast i savest; on se sesno predaje poročnosti, protivprirodnim zadovoljstvima i pohlepi rušenja. On sve to dovrhunjuje hulom i donosi patnju drugim ljudima. Ali njemu je i to nedovoljno: on je pun mržnje prema ljudima od duha, ljubavi i savesti i ne smiruje se sve dok ih ne baci na kolena i ne sačini ih svojim pokornim robovima. I evo, taj crni oblak nadvio se danas nad svetom. Igra demonizma privodi se kraju. Počinje tragično ovaploćenje satanizma. Pripremljen umetnošću, ušao je u dušu i polako se realizuje u životu. Čitavi narodi su podjarmljeni od strane ljudi satanskog duha i đavolske politike. I posvuda najbolji ljudiginu, a najgori isplivavaju na površinu, raspoređuju se po njoj i seju smrt. Ova stihija javlja se kod svih. Slabi i iščezava duhovnost, počinje razuzdanost, razrušenje, klonulost. Svuda se svesno čine poročna dela, polna izopačenost, preverice i izdaje činovnika, naučnika i duhovnika, bujaju opijenost ljudskim patnjama i neobuzdano vlastohleplje. Oživljavanje ove satanske stihije izaziva u zdravoj duši užas i odvratnost koji mogu preći u pravu telesnu bolest: nervni sistem, čije se niti i konci protežu čitavim organizmom, oboleva od spazmi koje se isprva očituju u vrtoglavici, zatim u funkcionalnoj disritmiji celog organizma (srce, želudac, mozak, krvoliptanje) i mogu da završe duševnim oboljenjem, samoubistvom ili iznenadnom smrću.

Ljude tako izopačene ne jednom sam sretao u tamnicama raznih zemalja i uvek sam sa užasom pomišljao: šta bi oni mogli da urade kad bi im pošlo za rukom da osvoje političku vlast? O njima sam govorio, napominjući da su opsednuti satanskim duhom..." Ceo ovaj improvizovani izveštaj, izložen spokojnim tonom, ali s jednog tragičnog stanovišta, bio je neočekivan i mi smo svi bili potrešeni. Svi su ćutali. Svi su osećali kao da su na sebe navalili neko breme i opasnost, tim pre jer je izvestilac bio potpuno siguran u sebe. Kroz nekoliko minuta svi su odjednom progovorili i opet se potpuno razišli u mišljenjima. Ali poricati saopšteno, niko nije ni pomislio.

Ivan Iljin

Preveo: V. Jagličić

ALISTER KROULI - ŽIVOT I RUŠILAŠTVO

Čini se da nema čoveka koji je u XX veku tako sistematično u sebi uništavao svako Božje dobro, trudeći se da svoje ludilo razaranja prenese na što više ljudi; pred kraj XX veka, veka "atomske tehnike i prašumske etike", njegovo ime se uvažava kao ime maga koji je "menjao paradigmu", doprinoseći pobedi "Novog Doba". 1 Reč je, dakako, o Alisteru Krouliju. Rođen je kao Edvard Aleksandar Krouli u Lemingtonu u Vorikšajru, godine 1875, kad je umro Elifas Levi, čijom se inkarnacijom smatrao. Te iste godine osnovano je Teozofsko društvo i na svetu se pojavio švajcarski psihoalhemičar Karl Gustav Jung, što okultisti stalno dovode u vezu, smatrajući ovu godinu jednom od prekretnica u istoriji obnove paganstva. Otac mu je bio bogat pivar i član sekte "Plimutska braća", koja je živela po strogim zakonima protestantskog fundamentalizma. Voleo je da se poistovećuje sa zlim likovima Svetog Pisma, i kad ga je majka nazvala "Velika zver 666", on je rado prihvatio da to bude, celoga života noseći taj nadimak kao moto svog rušilaštva. Pošto je završio školovanje na Kembridžu, postao je član okultističke družine "Zlatna zora". Prethodno je trošio novac na putovanja i alpinizam, pisao je poeziju i verovao da je genijalan kao Šekspir. U

"Zlatnoj zori" Krouli upoznaje njenog vođu Mek Gregora Metersa, sa kojim dolazi u magijski sukob: on je na njega poslao vampira, a zatim, kad je Krouli odoleo, Meters mu je magijom pobio lovačke pse, na šta je Krouli pozvao Veelzevula i poslao ga da "kazni" Metersa (šta je Veelzevul uradio, osim što ih je obojicu vukao za nos, nije poznato). Učitelj mu je bio neki Alen Benet, sa kojim je izvesno vreme živeo, pre no što je Benet otišao na Cejlon i postao budistički kaluđer. Kraj XIX i početak XX veka Kroulija zatiče na putovanju: luta po Indiji, Cejlonu, Kini, Meksiku, i svuda traži magijska znanja. Upoznaje tantrizam i orijentalnu magiju, i izučava gatarsku knjigu Ji Đing, koju će kasnije popularizovati Jung. Godine 1904. u Kairu, kroz njegovu suprugu Rouz Keli progovara "kosmička inteligencija" Ajvaz (ili Aivaz). Onaje bila u stanju transa, i duh je kroz nju saopštio Krouliju da se pripremi za primanje poruke koja će svetu doneti "okultnu revoluciju". Od 8 do 10 aprila 1904 Krouli je, kao u groznici, zapisivao poruke koje mu je slao đavo, maskiran kao "kosmička inteligencija" - (ne zove ga slučajno Hristos - "lukavim"; a "lukavstvo je mudrost budala", kaže Gete. Budala koja je, zbog gordosti, izgubila zajednicu sa Bogom Ljubavi izabrala je još jednog adepta za rat protiv Nepobedivog.) Knjiga je veoma zbrkana i nejasna. Kroulijev nastavljač, Frenk Ripel, Ajvaza naziva "anđelom - demonom čuvarom", koji je u isti mah "Božanstvo Čoveka"; on nije šejtan, ali je aktivan Horusov oblik i zver 666, koja nije isto što i zmaj Apokalipse, mada su, u stvari, jedno (?) Onaj koji je poruku slao preko samozvane "Zveri" poznat je kao sejač smutnje - tako da nije nimalo čudno što ga ni njegove sluge ne shvataju baš kako treba. U predgovoru za "Knjigu zakona" (tako je Ajvaz svoju poruku nazvao) on kaže: "Svaka moja Reč može da bude laž" (ovo je pribeležio Ripel). U sumanutoj bujici reči (koja treba da se čita "kabalistički"), glavne su poruke: "Svaki čovek i svaka žena je zvezda", "Ti nemaš drugog prava, osim da činiš po svojoj Volji"; "čini ono što hoćeš, i neka ti to bude jedini Zakon". Ajvaz kaže da ne treba imati ništa sa "odbačenima i bezvrednima", i dodaje: "Sažaljenje je loša navika Kraljeva; zgazi bedne i slabiće: ovo je Zakon Jakih, to je naš Zakon i Radost Sveta". Sastavni deo kulta su "vino i čudne droge", koje nisu "štetne". I ludilo se nastavlja: "Pale ne sažaljevaj! Ja ih nikad nisam poznavao. Ja nisam za njih. Ja ne tešim. Ja mrzim utešenog i utešitelja"; "zbog toga udaraj snažno i nisko i u pakao sa njima, Majstore"; "neka u moje ime teče krv", "sažaljenje neka bude odbačeno: prokuni one koji sažaljevaju! Ubij i muči, ne štedi, budi iznad njih"...

Posle templara, na red je došao "Anđeo" koji je magovima Diju i Keliju u doba engleske kraljice Elizabete dao "anđeoski", tzv. "enohijanski" jezik i alfabet. Oni su nastavili da nagoveštavaju Novo Doba koje dolazi.3 Zatim stiže Adam Vajshaupt, čiju ulogu Ripel opisuje ovako: "Vajshaupt je više vekova unapred predskazao Ideologiju Novog Horusovog Eona. Nije bio jedini. Uveo je izgubljenu reč: Čovek, i među iluminatima, koji su kasnije prodrli u masonske lože, proširio kult egipatskog sunčanog boga (to jest, Lucifera "prosvetitelja" gnostika). Tada se pojavio Niče, koji je objavio rat "Dionis protiv Raspetog" i "smrt Boga". Kad su se jahači tame istutnjali, stigao je Krouli da posluži kao medijum Ajvazu. Šta je bio Kroulijev zadatak? On sam kaže: "Moj zadatak je bio uvođenje istočnjačke mudrosti u Evropu i restauracija paganstva u čistijem obliku". Ričard Kevendiš u "Istoriji magije" veli: "Knjiga zakona" ubedila je Kroulija da je njegov životni zadatak da uništi hrišćanstvo i da na njnjegovim razvalinama izgradi sopstvenu religiju, telemu ("volja" na grčkom). Verovao je za sebe da je Spasitelj sveta, Logos eona, Mesija novog doba Horusa, kako je on to nazivao, doba koje je sada zamenilo doba Ozirisa, sa hrišćanskom verom na izdisaju". "Deus est Homo" "Bog je Čovek", proglašava "novu religiju" Krouli. Kroulijeva ideja je da svet prolazi kroz tri religijske epohe - paganizma (matrijarhat), u kome dominira kult Velike Majke (Izida), monoteizma (judaizam, hrišćanstvo, islam), kada se Bog poštuje kao Otac, i kada se "potiskuju prirodni nagoni" (Slavinski) i telemitstvo (Novo Doba), koje je trijumf hermafroditnog deteta Horusa. Krouli veli: "Uočite kod ljudi iščezavanje osećanja greha, javljanje stava dečje nevinosti i neodgovornosti, čudne primene seksualnog nagona, detinjasto poverenje u progres, praćeno strahom od katastrofe nalik na noćne more". Završena je hrišćanska era, era Ribe, i počinje Doba Vodolije. "Svuda se širi carstvi deteta", kaže Krouli. Nema osećanja krivice, sve je dozvoljeno. (Zar to nije prorokovao Dostojevski u "Legendi o Velikom Inkvizitoru", koji Hristu govori o beslovesno srećnoj dečici podložnoj svim vrstama manipulacije?4 To da je "čovek - bog", znao je i Kirilov, koji je, da bi svoju tezu dokazao, izvršio samoubistvo.5 "Čini kako ti je volja"6 je zamena za "Oče naš" "Neka bude volja Tvoja". "Ograničenje je greh", tvrdi Krouli. Slavinski tvrdi da Kroulijev poklič: "Čini ono što hoćeš" ne znači da treba činiti ono što nam se sviđa, nego puštanje događaja da teku "najprirodnijim kosmičkim tokom", kao u taoizmu. Horus koji je ovo objavio nije niko drugi do, kako Ripel kaže; "Krunisani, Pobednički i Osvajački sin", koji je Ajvaz, to jest "Lucifer istorijskih hrišćana čije ime znači Donosilac Svetla; Svetla u značenju Istine i Slobode". Đavo je Krouliju usuo u glavu misao da "Knjiga Zakona" menja svet: prvo izdanje je, kaže on, izašlo devet meseci pre izbijanja Balkanskog rata koji je slomio Bliski Istok, drugo izdanje devet meseci pre Prvog svetskog rata koji je slomio Zapad, treće izdanje devet meseci pre

izbijanja Kinesko-japanskog rata koji je slomio Daleki Istok... Četvrto izdanje nije stiglo baš devet meseci pre početka Drugog svetskog rata, ali je tu negde, u decembru 1937. Sve krize, počev od logora u Sovjetiji do logora u Nemačkoj, plod su "starih merila čovekovog ponašanja", to jest Hrišćanstva. Ginuće još mnogo, mnogo ljudi, jer tako treba da bude pre iniciranja u "Novi Eon" svet se radi inicijacije mora kupati u krvi... Posle "Knjige zakona", Krouli se baca u vrtlog sopstvenog ludila i 1909. luta Saharom, sa svojim učenikom Viktorom Nojburgom koga vuče na zlatnom lancu. Recituje sure iz "Korana" i želi da nastavi oglede "enohijanske magije" Kelija i Dija. Pošto je, kako kaže Slavinski, "bio uveren da zlo kao takvo ne postoji, da je relativno", rešio je da se sretne s njim, integriše ga u sebe i tako "nadvlada". U pustinji je nacrtao magijski krug, a zatim je demon Horonzon, "čuvar bezdana", progovorio iz njega, plašeći Nojburga. Horonzon je rekao da on "proždire ime Svetog Duha", i da se Nojburg i Krouli bave "prljavim čarobnjaštvom". Krouli je verovao da je pobedio Horonzona. Posle ogleda, Nojburg je poludeo, a Krouli je ostao na nogama, šireći svoje učenje. Godine 1912, sreo se sa Nemcem Teodorom Rojsom, koji je bio na čelu seksomagijske nemačke organizacije "Ordo Templi Orientis" ("Red istočnih hramovnika"). Krouli je pozvan u Berlin gde je iniciran u OTO, i stao na čelo engleskog ogranka sekte, koji se zvao "Misterija Mistika Maksima", dobivši titulu "Kralja Irske, Ajone i Britanije u hramu Gnozisa".7 Magijsko ime mu je, od tada, "Bafomet".8 Nastavio je da eksperimentiše, a 1916. sebe je proglasio magom, pošto je, umesto Isusa Hrista, izazivački raspeo žabu koju je prethodno "krstio". Slavinski za njegove okultne oglede kaže da su opisi mnogih operacija takvi da će se većina čitalaca, vaspitana u hrišćanskoj eri greha, trgnuti kao od žigosanja usijanim gvožđem. Da bismo ukratko videli o kakvom gvožđu je reč, da napomenemo da je osmi stepen OTOinicijacije povezan sa masturbacijom, deveti sa "tantričkim" seksualnim odnosom sa tzv. "Skerletnom ženom", a jedanaesti je homoseksualni blud, koji je Krouli upražnjavao sa Viktorom Nojburgom.9 U okviru ogleda "transformacije", Krouli dolazi do vampirizma: "Samo sam jednom probao vampirizam u eksperimentalne svrhe, i u roku od jednog časa svojoj sam žrtvi isisao svu krv. Položio sam ispit sa počastima i sa posebnom pohvalom".10 Etika "Novog Doba" Kroulija je navela da u I svetskom ratu, koji je proveo u Americi, piše novinarske tekstove protiv svoje domovine Britanije i njenog ratnog angažmana (Kroulijevo germanofilstvo je ostalo prisutno do same smrti.) Ciljevi njegovih okultnih "opusa" bili su, između ostalog, sticanje energije, lične privlačnosti, pesničke inspiracije, intuitivnog znanja magije, sticanje zdravlja i novca, itd. Kad se rat završio, Krouli je, pomoću Ji Đinga, došao do zaključka da treba da osnuje "Opatiju Teleme" u mestu Čefalu na Siciliji.

Tu je, u jednoj velikoj kući, sa svojim ženskim i muškim zaluđenicima, živeo od 1920 do 1923. Zidove je islikao pornografskim prizorima (bio je opsednut seksom kao bubuljičavi pubertetlija.) Tu su obavljani obredi od rituala pentagrama do gnostičke mise, a spoljašnjost kulta je bila u poklonenju suncu. "Knjiga zakona" mu je nalagala da ima "Skerletnu ženu" sa kojom će orgijati radi "prosvetljenja" (to je, po svedočanstvu samog Kroulija, inkarnacija "Bludnice vavilonske" iz Otkrivenja Jovanovog.) Sa ostrva on šalje pisma na razne krajeve sveta, i poziva sledbenike da mu se pridruže: dolazi holivudska glumica Elizabet Foks, mornar Rasel, biznismen Frenk Benet iz Australije, koji je doživeo "samospoznaju" kada mu je Krouli rekao da "polni organi nisu nešto čega se treba stideti, nego simboli kosmičkog polariteta." Posetio ga je i matematičar Saliven sa ženom. Od godine 1921. Krouli veruje da je dostigao najviši stepen "prosvetlenja". Postaje "Ipsisimus" "najsamosvojniji", "nadvrhovni". Inicijaciju opisuje Kroulijev sledbenik Živorad Mihajlović - Slavinski. "Krouli je, veli on, ušao go u obrednu prostoriju, drhteći od onoga što ga je čekalo, jer da bi se oslobodio okova svojeg ego bilo je neophodno, po njegovim rečima, da napravi neki ludački čin koji bi dokazao njegovu moć da dela oslobođen veza uzroka i posledice, iznad iluzornog ljudskog dvojstva dobra i zla. On je to obavio. Dosegnuvši najviši stepen u hijerarhiji Velikog Belog Bratstva Svetlosti, on je prevazišao prostor, vreme i božanstva. Tim je kao ličnost prestao da postoji. Sam Krouli kaže: "Od tada pa nadalje, čovek postaje samo nosilac jednog Bezličnog Gospodara. On žii svoj život, obavlja svoju dužnost, ali Majstor u njemu ne brine šta će se sa njim dogoditi". "Bezlični gospodar", "majstor" satana ga je najzad konačno uzjahao; Krouli je, bogohulno ponavljajući reči Hristove, govorio da "vrši volju onoga koji ga je poslao", onoga koji je oduvek bio otac svima što su mrzeli Sina Božijeg,l i čiji je jedini predlog čovečanstvu, od Adama i Eve do danas, "čini volju svoju i neka ti to bude jedini zakon". Čim je postao "Ipsisimus", "Telemitska opatija" je počela da se raspada: umire pesnik Raul Lavdej, član komune, čija supruga Beti Mej počinje da u britanskoj štampi objavljuje podatke o orgijama i svim vrstama izopačenosti koje telemiti upražnjavaju. Godine 1923. italijanske vlasti ga, zbog skandala, proteruju sa Sicilije, i počinje lutanje. Veoma utiče na formiranje okultne atmosfere koja je u Nemačkoj dovela do pojave nacizma. Osnovaoje okultna društva "Saturnus" i "Gnozis", aHitler je čitao njegovu "Knjigu zakona". (Setimo se da je Hitlerovo "natčoveštvo" sa radošću moglo da usvaja parole koje smo pomenuli: "Sažaljenje je loša navika Kraljeva; zgazi bedne i slabiće; ovo je Zakon Jakih, to je naš Zakon i Radost Sveta" .p Kažu da je, kad se firer pojavio, Krouli rekao: "Pre no što je Hitler bio, ja jesam"... Ali nije bilo mira za "Ipsismusa". Slavinski kaže da je neizmenjeni način života nametao živcima užasne napore. Malobrojni sledbenici uspevali su da izdrže sa njim izvesno vreme. Mnogi su otišli neki su poludeli, neki se odrekli učenja. Oni su mogli da biraju; Krouli nije mogao. On je imao odrećenu životnu stazu kojom je išao kao planinska bujica. Pisac Čarls Ričard Kemel prepričava svoj susret sa

njim: "Oni od njegovih prijatelja koje nije odbio sopstvenom ludošću, sami su ga napustili, a stranci su bili opominjani da ga izbegavaju. Poverioci su ga proganjali, a neprijatelji klevetali/.../ Njegova vera u sopstvenu misiju, stvarnu ili imaginarnu, njegova želja da dominira ostale su netaknute/.../ Sve ovo, sjaj i gadost, ogromne radosti i neizmerne tuge života proživljenog u crvenom usijanju strasti i belom usijanju ambicija, previsokih da bi mogle biti ostvarene, zračilo je iz njegove ličnosti"... Dok je lutao, drogirao sa heroinom, u čijoj je vlasti bio do smrti. Čak je i u bolnici, pred samu smrt, uzimao drogu i nudio je onima koji su ležali skupa sa njim. Godine 1945. u svet je poslao "Knjigu Tota", sa novim špilom tarot karata, verujući da će to uticati na dalje širenje okultizma. Umro je krajem 1947, a na sahrani su čitali njegovu "Himnu Panu". Kažu da su poslednje reči bile: "Zbunjen sam". Telo mu je spaljeno, a pepeo je u SAD odneo Johanes Gremer, njegov naslednik na čelu OTOa, koji je urnu zakopao na svom imanju...

Ruski filosof Ivan Iljin, genijalni predstavnik "staroeonske etike" protiv koje se tako strastveno borio narkoman Krouli, na najbolji način nam pokazuje kuda vodi žeđ za osvajanjem moći ravne božanskoj: "Čovek koji u životu stremi magijskoj vlasti i misli da do nje dođe na putevima religioznog iskustva ide lažnim putem. Magija i religija nisu jedno i isto. One se razlikuju i onda kad se u magiji pojavljuju religiozni, a u religiji magijski elementi. Magija traži nadljudsku silu i vlast, i to peko uključivanja u tajanstvene sfere i stihije, nezavisno od njihove duhovne kakvote i dostojnosti. Magija ne traži Boga i živi odnos sa Njim; ona traži moć; i ne Boga svemogućeg, saziranog u smirenju i poklonenju, nego Bogu jednaku moć za čoveka, koji pruža ruku prema vlasti - zbog gordosti i samopreuznošenja. Zato magija nije religiozno, nego demoničko dejstvo. Ona ne ide putem duha, to jest "kakvota" i "savršenstva", nego putem sile i vlasti. Onaj koji silu želi po svaku cenu, ne može da računa na "kakvotu" i "poreklo" te sile, njeno dostojanstvo i prirodu. Put Savršenstva i usavršavanja - težak je i uzan, on ne obećava vlast i zahteva askezu, odricanja, smirenje, i, verovatno, stradanja. Zato vlastoljubac bira drugi put, koji vodi mimo savršenstva i mimo duha: on je spreman da primi vlast od tamnih tajni i zlih stihija; on se obraća podzemnim, nagonskoživotinjskim zalihama energije i mračnim, zločinačko otimačkim energijama satanističkog karaktera. U svemu tome razotkriva se protivureligiozna priroda magije: ona je bezduhovna, ravnodušna prema Božanskome, otimačka, bezljubavna, amoralna. (Krouli kaže: "Čudnovato je kako je ono što je dobro dosadno, a kako je zlo zanimljivo", nap. prir.) ona obećava "slobodu" pod vidom "vlasti", ali to je "sloboda" tobožnja, jer se dostignuta "vlast" pokazuje kao privremeno preimućstvo u zemaljskim poslovima ("doživotno bogatstvo", "sposobnost magijskog čudotvorstva", "državnička moć",

"neodoliva privlačnost", "kapa - nevidivka", "neisprazniva kesa", itd.) i u isto vreme kao večna porobljenost duha - zlu. Ovde "sloboda" krije ropstvo, a "vlast" - propast. U tome je osnovni smisao Hristovih iskušenja u pustinji - kučaš mu je nudio darove magije i bio je odbačen. Svaki magičar traži bogosličnu silu i vlast, i to po bilo koju cenu. Ali ne kroči svako ko traži silu i vlast na put magije: jer postoji sila koja je od duha, - njegovo dejstvo, njegova projava, njegov dar; i postoji vlast, koju Bog prima i koja se bogom daruje i koja se ostvaruje i služenju Njemu. Drugim rečima: istinska duhovna religioznost donosi čoveku svoje velike darove, darove blagodati, koje čovek ne traži u svojstvu zemaljske sile i vlasti, niti ih traži po bilo koju cenu i na bilo kakvim putevima i nisu sa njegove strane plod demonskog otimanja. "Harizmatski darovi" se primaju u smirenju i ne daju se samoumišljenim gordeljivcima. To je dobro poznato i u monaškoj praksi. Zato se može reći: svako otimanje nadljudske sile svojim snagama, koje čoveka vodi ka tajnom dejstvovanju i okultnoj borbi, odvodi ga od pravog religioznog iskustva". Što se Kroulijevog veličanja volje tiče, Iljin njemu (i svakom drugom sa sličnim stavom) odgovara: "Religiozno iskustvo se ne može steći odlukom i nasiljem prazne volje; volja, sama po sebi, je silna, ali slepa; odlučna, ali proizvoljna; usredsrećujuća, ali ne ljubavna; uporna, ali ne i razumna. Ona je sposobna da drži i vodi, ali ne zna kuda i u ime čega". Na kraju, na Krouliju se potvrćuju reči Svetog Pisma: "Govoreći da su mudri, poludeše" (Rim. 1, 22). Evo jednog od magijskih saveta "Ipisimusa": "Kako sprečiti komarce da ne bodu? To se postiže tako što se o njima lepo misli. To mora da bude prirodno, spontano osećanje bratstva, inače ne uspreva"... Samo površni čovek XX veka, čovek "komaračke savesti" (izraz oca Justina Popovića), mogao je u zbrkanim košmar-bajkama "Velike Zveri" da traži "put ka prosvetlenju"... Šibični plamičak magijske moći za trenutak obasja prostoriju besmislenog života, omogući oku da vidi nejasne obrise stvari, a zatim se tone u "krajnju tamu, gde su plač i škrgut zuba" (). Takva je cena igranja sa večnošću. 1 Frensis King u svom ogledu "Magija" piše o Kroulijevom "doprinosu" razvoju evropskog okultizma analizirajući osnovne postavke "Knjige Zakona". Krouli je Zver 666 iz Knjige Orktivenja, prorok Novog doba, "Horusovog eona", što otprilike odgovara astrološkom "Dobu vodolije". Religija novog doba biće kroulijanizam. Budizam, islam i Hrišćanstvo su optuženi da su religije robovskih bogova. Osnovna učenja nove religije su dva: "Svaki čovek i svaka žena je zvezda", i "čini ono što hoćeš i neka ti to bude jedini zakon". Prvom od ovih izraza Ajvaz - ili Kroulijev podsvesni um - izgleda da ne želi reći

ništa više nego da je svaka ljudska duša ("zvezda") jedinito biće sa pravom da se razvija na svoj način. Drugi izraz, "čini ono što hoćeš", značio je: "Nađi onaj način života koji odgovara tvojim najintimnijim željama - živi njima u potpunosti". Ova nova religija je otkrivenje za "kraljevskog čoveka", "za manjinu i skrivene koji će vladati nad većinom i poznatima"; kao što je zakon za "nekraljevske ljude" - "robovi će služiti". Šta god da je Krouli bio ili nije bio, nema sumnje da nije bio lažnjak; verovao je u ovu novu religiju, u svoju istovetnost sa Zverju 666, svoj sistem Magike isto tako duboko koliko i jedan Jehovin svedok veruje u "hiljadugodišnje carstvo Hrista". Verovao je da je kroulijanizam određen da zameni sve postojeće religije u narednih dve hiljade godina. Ko zna? Možda je bio u pravu!" Tako "objektivni" izučavalac magije King na kraju analize pokazuje na čijoj je strani. 2. Zanimljiv za tumačenje fenomena "templarske inicijacije" je pogovor "Mejrinkov put buđenja" koji je Dragoš Kalajić napisao za okultni roman "Anđeo sa zapadnog prozora" Gustava Mejrinka (1996 godine IP "Ezoterija" objavila je drugo izdanje ove knjige). Na samom početku svog ogleda, Kalajić se opredeljuje: "Mi usvajamo opažanje Čedomila Veljačića da je Biblija "polubarbarizovana zbirka kompilacija i falsifikata drevne i istočne kulture". Cilj drevnih hermetičkih tradicija, među kojima je bila i templarska, po Kalajiću, bio je prevazilaženje dvojstva "dobro - zlo", o čemu on piše: "Demonske" potencijalnosti ili aktuelnosti poprimaju negativno značenje samo za određena, parcijalna stanovišta; sa apsolutne tačke gledišta, one su pozitivne jer su neophodni konstitutivni elementi yin-yang principa i odgovarajući simbol". Templari su se klanjali Bafometu, čije ime, po piscu pogovora, znači "posvećenje (vatrenom) saznanju". Pošto je jedna od optužbi na njihov račun bila i da su, prilikom inicijacije, pljuvali raspeće, naš "hiperborejski" zatočnik "primordijalne tradicije" i za to ima svoje objašnjenje: "Ako je tačno priznanje templara u pogledu rituala "posvećenja" koji je iziskivao i pljuvanje raspeća, onda pod svetlom poznavanja vrednosti templarskog rada takva akcija nije mogla imati neki banali, blasfemični, odnosno antihrišćanski smisao, već nad hrišćanski (podvlačenje naše, nap. prir.), u smislu prevazilaženja uobičajenih razina ili podloga. Možda te nadljudske visine "posvećenja" izražava ispovest da su od užasa spoznaja "belele kose"". 3. Knjiga praškog Jevrejina Gustava Mejrinka uputno je štivo za upoznavanje sa likovima Kelija i Dija u mašti savremenih evropskih okultista. U romanu, Džona Dija u tajne ezoterije posvećuje rabin Lev" prijatelj cara Rudolfa. U knjizi se prate dva vremenska nivoa: život Dija, koji se nalazi u potrazi za kopljem moći svog pretka, velškog junaka Hoela Dhatsa i život barona Milera, potomka Dijevog, Prvog goni žena demon Izejis, koja poručuje elizabetinskom magu: "Ljubav je prosta -

plemenita je samo mržnja!" Milera, pak, progoni Asja Hotokalunginova, nova Izejis. U središtu fabule je potraga za Bafometom, sa "krunom od večito blještavog kristala", koji poručuje: "Doživi sebe, pa ćeš doživeti mene". Roman je književno bezvredan, ali je pun halucinacij a okultnog uma. Tako, na primer, izvesni Bartlet, koji je ubio svog oca - sveštenika, opisuje zadovoljstvo prkosa Raspetome i čitanja molitava unatraške. Bartlet treba da završi na lomači, ali se ne boji (to su "heroji satanizma", uzor njihovim današnjim potomcima.) Izvesni ruski emigrant Lipotin, priča Mileru kako je upoznao kinesku okultnu sektu Jang, čiji je cilj bio spajanje sa samima sobom, "sa svojom ženskom polovinom" - "muški i ženski princip u nežnom milovanju unutar kruga neizmenljivog". I tada braon Mileg dozivljava prosvetlenje" u vidu "munje": "Jin - Jang! Bagomet... Jedno te isto... Jedno te isto... "To je dakle put koji vodi kraljici!", uzviknu glasno jedan glas u meni, tako da mi se činilo da spoljašnjim ušima čujem zov. Istovremeno se nad moja uzbuđena čula i misli spustio čudesni mir." Asja Holokalunginova, žena - boginja demon, tu tajnu Mileru objašnjava kao tajnu nekog mitraističkog kulta crne Izejis u kome su se dešavale "nazamislive orgije duhovne introverzije", a žreci oblačili žensku odeću i žrtvovali svoju mušku svest, pri čemu su se neki i kastrirali. "Anđeo sa zapadnog prozora", koji ruiovodi spiritualnom "evolucijom" je zelen (boja zmaja - satane), a moto potrage je Dijev stav da je bolje goreti i uzdići se u zavičaj, tamo gde je ognjište večne vatre". Nije ni čudo što je pisac ove knjige, Gustav Mejrik, u skladu sa svojom invertovanom etikom, izvršio samoubistvo... Danas je njegov roman omiljena lektira kroulijevaca. 4. Veliki Inkvizitor kaže Hristu: "Mi ćemo uzjahati zver i podići putir na kome će biti napisano "Tajna" (odnosi se na zver i putir iz Otkrivenja Jovanovog, koji pripadaju bludnici vavilonskoj; zanimljivo je da se njoj klanjaju i kroulijevci, nap. prir.) Ali tek tada i samo tada će nastati za ljude carstvo spokoja i sreće /..../ Oni će postati plašljivi i počeće da gledaju u nas, i da se u strahu pripijaju uz nas, kao ptići uz majku. /.../ Oni će nemoćno drhtati od gneva našeg, umovi njihovi postaće plašljivi, oči njihove postaće plačljive kao u dece i žena, ali će na naš mig lako prelaziti ka veselju i smehu, vedroj radosti i srećnoj detinjoj pesmici. Da, mi ćemo ih prisiliti da rade, ali u vreme slobodno od truda organizovaćemo im život kao dečju igru, sa dečjim pesmama, horom, nevinim igrama. O, mi ćemo im dozvoliti i greh, oni su slabi, i nemoćni, i voleće nas kao deca zato što smo im dozvolili da greše." 5. Kirilov je pravi "telemita". Evo njegovog razgovora sa Stavroginom: Ako Boga ima, onda je sva volja Njegova, i ja ne mogu zvan Njegove volje. Ako Boga nema, onda je sva volja moja, i dužan sam obznaniti svoju volju. Slobodnu volju? A zašto ste to dužni?

Zato što je sva volja postala moja. Zar niko na čitavoj planeti, kad svrši sa Bogom i uveri se o svojoj slobodnoj volji, neće smeti, bez straha, u glavnoj tački pokazati slobodnu volju? To je kao kad siromašak dobije nasleđe, i ne sme da priđe kesi, smatra sebe nemoćnim da to ima. Ja hoću da obznanim slobodnu volju. Neka sam jedan, ali učiniću, I učinite. Ja sam dužan da se ubijem, jer najglavnija tačka moje slobodne volje jeste: ubiti sam sebe. Doduše, niste vi jedini što se ubijate, ima mnogo samoubica. Sa uzrokom. Ali bez ikakva uzroka, jedino od svoje slobodne volje - samo ja..." I još, sasvim u skladu sa nju ejdž učenjem da su "dobro i zlo relativni," i da ih treba nadići, Kirilov propoveda Stavroginu: Sve je dobro, sve. Sve je lepo, sve. Čovek je nesrećan, jer ne zna da je srećan. Samo zato. Tlo je sve, sve! Ko to uvidi, odmah postane srećan, odmah... Sve je dobro. Najednom sam otkrio. I ko umre od gladi, i ko devojku uvredi i obeščasti, je li i to dobro? Dobro. I ko razmrska glavu za dete, i ko ne razmrska, i to je dobro. Sve je dobro, sve. Svima je dobro koji znaju da je sve dobro. Kad bi oni znali da im je dobro, onda bi im i bilo dobro; ali dok ne znaju da im je dobro, biće im rđavo. To je cela misao, sva, sem te druge nema!... Ko bude ljude naučio da su svi dobri, taj će dovršiti svet. Ko ih je učio, Toga su raspeli. On će doći, i njegovo će ime biti čovekobog. Bogočovek? Čovekobog; u tome je sva razlika." Lik samoubice Stavrogina takođe je kroulijevski (kao da je Dostojevski video dolazak Kroulija). Otac Justin o Stavroginu piše: "Stavrogin je "gord kao bog" i živi kao bog. Za njega nema zakona; on gordo i hladno potire sve. Za njega ne znači ništa da žrtvuje život tuđ ili svoj. On se odlikuje neobičnom sposobnošću za zlo, sposobnošću koja ide do genijalnosti. Njegovo biće ne može da ushiti i zanese nikakva ljudska strast. Ni pri najgnusnijem zločinu on ne može da izgubi zdrav razum. I najgore stvari čini sa planom, potpuno svesan do kraja./.../ On ne zna za razliku između kakve sladostrasne zverske podlosti i ma kakvog velikog podviga, čak i davanja života za čovečanstvo./.../ Kao oličenje krajnjeg ateizma i amoralizma, on je novi tip čoveka./.../ Između njega,

smrznutog od životnog užasa, i sveta ne postoji ni jedan nerv ljubavi. /.../ Lice njegovo potseća na masku"... 6. Poklič Kroulija i njegovih sledbenika je: "Ljubav je zakon, ljubav pod voljom." Otac Justin u vezi sa tom vrstom revolucionarnog voluntarizma primećuje: "Za sve tvorce čovekoboga postoji samo jedna vrhovna stvaralačka sila, svemoćna, neograničena i nezamenljiva. To je: slobodna volja. Očarani njome kao jedinim božanstvom oni joj prinose na žrtvu sve i sva./.../ Zato bezobzirno stresaju sa sebe sve okove moralnih, religioznih, kulturnih shvatanja i tradicija". Kakav je, međutim, zaista odnos volje i ljubavi? O tome u svojoj knjizi "Srce koje peva" piše Ivan Iljin: "Čovek bez ljubavi ne može da živi ni zbog toga što je ona glavna sila izbora u životu. Život je sličan ogromnoj, sa svih strana beskrajnoj bujici, koja se obruši na nas i nosi nas sobom. Ne može se živeti svime što ona nosi; ne možemo se predavati tom uzvitlanom haosu sadržaja. Ko proba da to učini, taj će sebe straćiti i pogubiti: iz njega ništa neće ispasti, jer će propasti u sveizmešanosti. Treba birati: odreći se veoma mnogo toga zbog relativno malo toga; to malo treba prizvati, čuvati, ceniti, skupljati, uzgajati i usavršavati. Sila izabirajuća jeste ljubav: to ona "pretpostavlja", "prima", "priljubljuje se", ceni, štiti domogava se i čuva vernost. A volja je samo oruđe ljubavi u tom životnom delanju. Volja bez ljubavi je prazna, surova i, što je najbitnije, ravnodušna prema dobru i zlu. Ona život brzo pretvara u tamničku disciplinu pod komandom poročnih ljudi (izdavanje visokih tajni OTOa kažnjava se smrću, nap. prir.) Na svetu već postoji čitav niz organizacija sazdanih na takvim načelima. Neka nas Gospod čuva niz organizacija sazdanih na takvim načelima. Neka nas Gospod čuva od njih i od njihovog uticaja!... Ne, ne možemo bez ljubavi: ona je veliki dar - da se vidi bolje, da se ono izabere i da se njime živi. To je neophodna i dragocena sposobnost da se kaže "da", da se usvoji i otpočne samopožrtvovana služba. Kako je stravičan život čoveka lišenog tog dara! U kakvu se pustoš, u kakvu podlost pretvara život njegov!" Orgaizacije OTOa u svetu su u neprekidnom raspadanju. (Satana je uvek sklon legionskoj fragmentaciji, čak i kad su njegove družine u pitanju.) Istraživanje Petera Keniga ukazuje na mnoge organizacije: "Bratstvo Saturna", "Bratstvo rozenkrojcersko drevno", "Red iluminata", "Pansofija", Mecgerov "OTO", "Motino "OTO društvo" u Brazilu, "Kalifat", Tifonijanski OTO, "OTO antikva". Svi ovi OTOi su, mada ih vodi isti duh, u svađi i borbi za čast i vlast. Svetlana Stefanović o Bafometu veli: "Bafomet je božanstvo koje su obožavali templari; u crnomagijskoj praksi izvor i stvoritelj zla. Satanski jarac na veštičjim sabatima i jedno od imena koja je usvojio Alister Krouli. Reč je verovatno kombinacija dve grčke reči koje znače "upijanje mudrosti", uz implikaciju da je mudrost znanje dobijeno od Boga, Tvorca univerzuma, čiji je najljući neprijatelj Hrist(?) Reč može biti takođe iskvareno i pogrešno izgovoreno Mahomet; ali u svakom slučaju

templati su odgovarajuće rituale, ceremonije i inicijacije izvodili ispred ogromnog idola Bagometa./.../ Kako je ilustrovao Elifas Levi, Bafomet ima glavu jarca, gornji deo tela žena (simbol materinstva), rascepljena stopala, par krila, upaljenu baklju (simbol otkrovenja), i kombinuje i objedinjava mušku seksualnu potenciju, četiri elementa - vatru, vodu, vazduh i zemlju i ljudsku inteligenciju". 9. Često se u novinama pisalo o "satanističkim orgijama". Da, one zaista postoje, a ono što se u ime "prosvetlenja" čini prevazilazi uobrazilju normalnog čoveka. Da o tome ne bismo govorili po podacima iz druge i treće ruke, obraćamo se samim okultnim piscima. U svom ogledu o "seksualnom okultizmu akvarijanskog doba", pod naslovom "Ljubav pod kontrolom volje", Slavinski kaže: "Veza između seksa i hermetizma, koja se zasniva na ideji da se energija seksualnog uzbuđenja i orgazma može usmeriti ka ostvarenju okultnih i mističkih ciljeva, izgleda zapadnjacima teško prihvatljiva ili čak perverzna. Pri tome se zaboravlja da sličnu izopačenost vide ortodoksni Hindusi u hrišćanskom ritualu pričesti, u kome se koristi za njih bogohulna supstanca - vino - kao simbol Hristove krvi. Međutim, represija polnog nagona nije bila oduvek prisutna, već se javila ustoličenjem hrišćanstva kao zvanične religije". Slavinski navodi primere iz antičke Grčke, srednjeg veka i novijeg doba koji pokazuju kako je "lepo biti nesputan". Zatim prelazi na OTO i njegovog osnivača, masona Karla Kelnera, koji je tvrdio da je "ključ za sve masonske i hermetičke tajne" "učenje seksualne magije". To što je za polni čin Krouli koristio reči katoličke mise, Slavinski smatra "normalnim" u okultnom svetu, a to što su ga zbog takvih stvari proglasili satanistom - "plod je morala s početka ovog veka". Sprema sa vaginalnim sekretom za njega je, kađe Slavinski, bila sakrament. Za izvođenje takvih obreda, "žena je najpogodnija tokom menstruacije, jer je tada emanacija njenih energija najjača". Obredi "Crvene magije" Frenka Ripela, koji propagira ritualni seks, opisani su u knjizi koja je izašla u Beogradu u izdanju grafičkog ateljea "Dereta" 1991. Bila je, po mišljenju Ministarstva kulture, oslobođena poreza na promet. U prethodnoj Ripelovoj knjizi, "Magija Atlantide", takođe oslobođenoj poreza na promet, daje se opis obreda "odbijanja Historičkog Hrišćanstva" koji se sastoji u gutanju "satanine hostije", to jest, kaže Ripel - "Luciferovog svetlosnog hleba". Ona se pravi od menstrualne krvi žene. (Čitaoče, obrati pažnju! Oni koji to rade su oko nas - i njihove knjige država oslobađa poreza na promet!) Ove tehnike seksomagijskog ludila mogu voditi i u smrt. Jedno od Kroulijevih uputstava o "erotokomatoznoj lucidnosti" nalaže da se onaj koji obred vrši polno iscrpljuje dok ne padne u san od umora, da bi se zatim iz sna opet probudio polnim draženjem, što se naizmenično ponavlja - a cilj je da njegov duh razgovara sa "Bogom". "Inicijatu se onda može dozvoliti da zaspi, ili se postupak može ponavljati dok smrt ne prekine sve. Najpovoljnija je smrt koja se događa tokom orgazma, i nazvana je mors justi", kaže Krouli.

U uputstvu "O jednom drugom metodu Magike koji nije uključen u instrukcije OTOa", Krouli nudi produbljivanje vukodlačke teme: "Vampir bira žrtvu, po mogućstvu snažnu i krepku, i, sa magijskom namerom prenošenja sve njene snage na sebe, crpi svoj plen odgovarajućim korišćenjem tela, najčešće usta, a da sam ni na koji drugi način ne zalazi u materiju. Neki su smatrali da ovo u sebi sadrži prirodu Crne Magije. Crpljenje bi trebalo biti potpuno; ako se posao vešto obavi, trebalo bi samo nekoliko minuta za stvaranje stanja koje liči, i nije baš daleko, od kome. Stručnjaci mogu gurnuti ovaj postupak do tačke žrtvine smrti, i tako dobiti ne samo fizičku snagu, već zatvoriti i zarobiti dušu. Ta duša kasnije služi kao duh - pomoćnik". Hermah Raušning, Hitlerov gaulajter koji ga je napustio, i sredinom tridesetih godina pobegao na Zapad, objavio je veoma važnu knjigu o fireru "Moji poverljivi razgovori" u kojoj je pokazao pravu prirodu okultnog mesije. Čitav niz Hitlerovih izjava kao da je preuzet iz "Knjige zakona". Da čujemo nekoliko "paklenih aforizama": Sinajske ploče izgubile su svoju vrednost, Savest je židovska izmišljotina, sakaćenje čoveka; Nema istine ni u moralnom ni u naučnom smislu; Sva dela imaju smisao, pa i zločin; Izraz "zločin" proizilazi iz jednog preživelog sveta. Postoji samo pozitivna i negativna delatnost. Svaki zločin u starom značenju te reči je neuporedivo vredniji od građanske nepokretnosti. Ne uzdajmo se u duh i savest, nego samo u instinkte. Mi moramo opet postati primitivni. Ja ukidam dogmu o spasenju čoveka kroz patnju i smrt božanskog Spasitelja i postavljam novu dogmu o iskupljenju čoveka kroz život i akciju novog vođe - zakonodavca, koji oslobađa mase od tereta slobode. Da, čovek je nešto što treba nadmašiti. Niče je to naslutio na svoj način. On je već gledao nadčoveka, kao novu biološku vrstu. Međutim, kod njega je ta stvar još nedorečena. Čovek je Bog budućnosti./.../ Onaj ko u nacionalsocijalizmu gleda samo politički pokret, taj ne zna gotovo ništa o njemu. Nacionalsocijalizam je više nego religija, to je volja za stvaranjem nadčoveka.

ALISTER KROULI U KNjIŽEVNOM DELU: PORTRET IZOPAČENOG

U romanu engleskog književnika Somerseta Moma dat je zanimljiv i precizan opis Kroulijeve ličnosti; roman se zove "Čarobnjak". Mladi gospodin - lekar i pozitivista po ubeđenju, Artur Bardon, treba da se oženi Margaretom Daunsi. U Parizu, gde provode izvesno vreme, oni upoznaju okultistu Olivera Hado (književno ime dato Krouliju.) Artur i Hado dođu u sukob, i potonji reši da mu se osveti tako što će oteti Margaretu, pretvorivši je u robinju svojih okultnih ogleda. U početku, Bardon ne veruje u delatne sile magije; malo po malo, on shvata da magija postoji. Hado uništava njegovu voljenu, kojoj je potpuno slomio volju i razvratio je; u sumanutom pokušaju da stvori homunkulusa (veštačkog čovečuljka), on je žrtvuje. Na kraju, Bardon ubija Hadoa, i njegova kuća sagori. Naravno, ovo je siromašno izložena, osnovna fabula; roman je roman, i opisano se nije desilo sa Kroulijem. Međutim, s obzirom na činjenicu da ga je Mom, kao i većina engleskih intelektualaca onog vremena, poznavao, značajni su opisi Hadoa - Kroulija, i analiza njegovog ponašanja. Da vidimo kako je, otprilike, čovek - zver izgledao. Bardon kaže Hadou, u razgovoru o alhemiji: " - ... Ja zaista ne uviđam da je alhemičar koji je čitav život proveo u pokušaju proizvođenja zlata mnogo vredniji od svakidašnjeg nadničara moderne civilizacije. Ali ako je alhemičar tražio zlato, to je bilo zbog moći koju bi mu ono pružilo; on je stremio k moći, dok je dane i noći provodio nad mutnim tajnama. Moć je bila jezgro svih njegovih snova, samo što to nije bila kukavna, ograničena moć nad ovim ili onim; to je bila moć nad čitavim svetom, moć nad svime što je stvoreno, moć nad elementima, moć nad samim Bogom. Njegova je žudnja bila tako velika, da nije mirovao, sve dok se i zvezde u svojim putanjama nisu pokoravale njegovoj volji. S Hada je odjednom spala njegova stara zagonetnost. Bilo je jasno da su ga uzbudile sopstvene reči, jer mu je lice dobilo novi, čudan izraz. Čudesna nadmenost bljesnula je u njegovim sjajnim očima. A šta drugo ljudi traže u životu, osim moći? Ako nastoje da steknu novac, to je zbog moći koju će novac pružiti, a sva njihova žeđ za znanjem opet je težnja ka moći. Budale i pijanice streme sreći, ali muškarcima je samo do moći. I mag i čarobnjak i alhemičar očarani su nepoznatim, svi oni žude za veličinom koja je dostupna čovečanstvu. Svi oni misle da će uz pomoć nauke koju tako strpljivo izučavaju, da će izdržljivošću, snagom, voljom i maštom - tim svojim velikim oružjem konačno dostignuti moć, kojom će moći stati licem u lice sa samim bogom" (72 str.). Posle ovoga, Hado priča o Paracelzusovom nastojanju da stvori homunkulusa i tako sobom zameni Boga Tvorca; veli da ne zna da li mu je taj poduhvat uspeo, ali da bi vredelo proveriti.

Lice Hadovo, u času kad je, posle tuče sa Arturom, rešio da mu se osveti preko Margaret, izgledalo je ovako: "Strašno je bilo pogledati u to lice, izbezumljeno od strasti. Ogromna masa mesa bila je puna neke neljudske zlobe, neke satanske mržnje, koja ju je užasno izobličila. Ali odjednom nastade promena. Crvenilo uzmakne pred sablasnim bledilom. Osvetnički namrštaj iščezne; a licem mu se razlije bezosećajni smešak, strašniji od malopređašnjeg izraza mrskosti". (str. 77). Posle ovoga, Hado zna šta će raditi: razoriće život Margareti i Arturu. Margareta, sažalivši se na Hadoa, koji joj je, inače, bio odvratan, zadrži se izvesno vreme u njegovom društvu. On počinje dajoj svira (Krouli je bio obdaren muzičar i pesnik, a sve svoje darove upotrebio je na sticanje magijske moći nad ljudima i prirodom.) U Momovom opisu Hadove svirke nalaze se mnoga opšta mesta tzv. "crne", satanske romantike i britanskog poznog simbolizma, koji je, kao i onaj francuski, bodlerovsko uismansovski, uživao u sinkretističkom spoju pornografske čulnosti i nekakve bledunjave, beživotne čednosti: "To je bila muzika kakvu još nije čula: varvarska, tugaljivo začarana, koja joj je u mašti dovodila noći nad napuštenim gradovima, s nemim palminim listovima u bezvetrici, i sa tavnim daljinama. Učinilo joj se da poznaje one uske, krivudave uličice, bele kuće ćutnje sa čudnim mesečevim senkama, žar žutog svetla u unutrašnjosti, zveckanje oporih instrumenata i oštar miomir istočnjačkih parfema. Kao da je kroz njen duh prolazila povorka nekih nezemaljskih bića, koja su tajanstveno palacala nekim vampirskim životom. Mona Liza i Jovan Krstitelj, Bahus i majka Djeve Marije, svi su oni prolazili sa zagonetnim pokretima. Ali ćerka Irodijadina, uzdigla je ruke, kao da će prizvati udaljene bogove, zauvek obuzeta mističkim obredom" (87. str.) A dalje ide opis Salominog plesa oko mrtve glave Jovana Krstitelja - omiljeni motiv satanističkih romantičara, čiji je Krouli izdanak bio; u sekti njegovih sledbenika i do dana današnjeg postoji opis ritualnog žrtvovanja petla koji je zamena za Hrišćanina, pre svega za Jovana Krstitelja, posle Hrista i Bogorodice najmrskije ličnosti svim satanistima. Jer, Sveti Jovan je Samim Bogočovekom bio nazvan najvjećim roćenim od žene; on, čist kao plamen voštanice, pozivao je narod na pokajanje i ispravljanje života; prvi je, radi očišćenja greha, krštavao ljude u reci Jordanu; od Iroda je bio ubijen jer ga je sprečavao da živi kao bludnik sa ženom svog život brata Filipa, Irodijadom. A satanisti veruju da je greh put ka poznanju stvarnosti i zadobijanju moći: zato tako mrze Svetoga Jovana. O magiji i njenim silama Hado kaže Margareti: "Kažem vam da tom umeću ništa nije nemoguće. Ono zapoveda pratvarima, ono poznaje jezik zvezda, ono upravlja putanjama planeta. Na njegovu zapovest, krvavi mesec pada sa nebesa. Ustaju mrtvi, a noćni vetar, kojim uzdiše kroz lobanje, pretvara se u tamne reči. Nebo i pakao njegovi su predeli; i svi oblici života, odvratni i ljupki; ljubav i mržnja. Kirkinom palicom ono pretvara ljude u zveri polja, a poljskim zverima daje čudovišnu ljudskost. Onaj koji poznaje njegove tajne drži u svojoj levoj ruci život, a u desnoj

smrt. Magija pruža bogatstvo budući da obične metale pretvara u zlato; njena srž pridaje čoveku besmrtnost" (str. 88). Pošto je Arturu oteo Margaretu, Hado je s njom putovao u Evropi. Izvesno su vreme proveli u Monte Karlu, gde su organizovane orgije i crne mise. On beše privlačan za "umornu maštu lovaca na uživanja" (str. 126). Hado je, u isti mah, i silan mag i obična varalica na kartama; životinje su ga se plašile, videći nešto demonsko u njemu, a on se, teđak samom sebi, trovao narkomanskim užicima. U kafani je, da bi zadovoljio svoj sumanuti smisao za humor, plaćao falsifikovanim novcem. Sve su svemu: lakrdijaš je u Hadou bio spojen sa moćnim slugom demona. (Uostalom, zar i đavo nije takav: lakrdijaš i uništitelj?) Kakav je Krouli bio u mladosti? Primajući pismo svog prijatelja Harela, Artur Bardon čita o Hadou, koji je sa Harelom zajedno učio. Evo šta Harel o Hadou kaže (to je bilo mišljenje većeg dela engleske aristokratije o Krouliju). "On je u Oksford došao iz Estona, a bio je na glasu zbog atletike i izopačenosti (polne, nap. prir.). A ti znaš da ništa ne pobuđuje veću zlovolju dečaka od ovog poslednjeg. Otkrio se da je odlično igrao fudbal, a da nije bilo njegove gotovo bahate nebrige, mogao je postati igrač čitavog univerziteta. Izrugivao se poznatom zanesenjaštvu za igre i običavao govoriti da je kriket sasvim dobar za dečake, ali ne i za muškarce. (Tada mu je bilo osamnaest!) Razmetljivo je pričao o lovu na krupnu zverad i o penjanju na planine, kao o sportovima koji zahtevaju srčanost i samopouzdanje. Zaista, činilo se da voli fudbal, premda je igrao sa surovim divljaštvom koje je ljutilo ostale saigrače. Uvrežilo se mišljenje da nije pošteno igrao /.../ Njegove su pobede bile nepodnošljive, jer ih je on surovim izrugivanjem prenaglašavao nad pobeđenima, što su mladići teško podnosili. Teško ćeš verovati ako ti kažem da je bio neobično fizički privlačan. Sada je odebljao, ali je u onim danima bio neobično lep. Podsećao me na one ogromne kipove Apolona kojima je bog predstavljen ženskom oblinom i umilnošću. Bio je veoma visok, veličanstvene građe./.../ Sećam se neobičnosti njegovih očiju koje nisu znale prirodno gledati, a ja ne umem reći na koji je način to postizao. Oči većine ljudi sastaju se kad gledaju neki predmet, ali njegove ostaju uporedne. To im je davalo jedinstven izraz, kao da ispituje najskrivenije misli svojih sagovornika." Ljudi su ga mrzeli i bio im je privlačan, tajanstven; šarlatanski se pretvarao da je čitao ono što nije, i umeo da priča skaredne viceve na grubo humoran način. Harel kaže: "Iznikla je legenda koju je on brižno negovao; naime, pričalo se da se potajno bavi razvratom o kome se moglo govoriti samo ispod glasa. Govorilo se da se truje istočnjačkim drogama i da posećuje najrđavije opijumske jazbine u istočnom Londonu. Ali je najveće iznenađenje sačuvao za kraj: prvi je završi sa studijama iako ga niko nikada nije video prilikom rada./.../ Opominjem te da ga izbegavaš kao kugu. On ne može biti ničiji prijatelj. Kao poznanik,

prepun je izdaje i neiskrenosti; kao neprijatelj, to mogu dobro zamisliti može biti i nemilosrdan i besavestan". Momova književna vizija Kroulijevog lika potvrđuje tragičnu sudbinu ključnog sataniste DžDž veka: obdaren od Boga mnogim talentima, on ih je sve stavio na službu đavolu i, pored zla koje je bližnjima nanosio svojim magijskim veštinama i knjigama, na kraju je završio kao jadni narkoman, klovn lišen aure mističnosti. Uostalom, đavo je, još u srednjem veku, bio nazvan "majmun Gospodnji": ništa ne mogavši da stvori, imitirajući Božje postupke i uništavajući sebe i druge, on i svoje sluge čini sasudima šarenog ništavila. "Spolja gladac, a unutra jadac": spolja miltonovsko luciferijanstvo, a iznutra šupljina u kojoj lebde gadosti misli i postupaka kojih bi se svaki normalan čovek stideo. Uostalom, zar i "crna misa" nije puko izvrtanje rimokatoličke službe Božje? Ništa originalno satanisti nisu smislili. Majmun ostaje majmun, mada je bio angeo. Tako i njegov glasnogovornik, vašarski opsenar Krouli.

SATANIZAM I UPOTREBA DROGE

Jedan od sastavnih elemenata satanističkih rituala je korišćenje droge: zanimljivo je da grčka reč "farmakija" u isti mah označava i drogu i magiju. Magijski obredi su od drevnih vremena poznati po korišćenju sredstava koja izazivaju "mistični trans" i "izmenjena stanja svesti", da bi se u njima mogla dobiti "natprirodna otkrivenja". Mi, na žalost, nemamo dovoljno prostora da bismo ovu temu iscrpno analizirali, ali ćemo se ukratko zadržati na značaju droge u gnostičko-satanističkom sistemu mišljenja Alistera Kroulija, "pape" modernog satanizma. Izvornik koji koristimo je njegova knjiga "Dnevnik uživaoca droge". (Dereta, Beograd 1988.). Negde na samom početku knjige, Krouli kaže ono što objašnjava veliki broj slučajeva ludila kod sledbenika njegove ideje: "Mentalno zdravlje je ono što koči čoveka". Dakle, mentalno zdravlje mora biti uništeno, da bi ustupilo mesto "svetom ludilu" ekstaze. Po ekstazi "izabrani" se razlikuju od svetine. Kokainoman Piter Pendragon, zaljubljen u Lu, tim povodom kaže: "Ovaj iskvareni, mali ljudski rod meri svet po sopstvenim merilima. Izgubljen u beskraju svemira: zato se boji svega što ne odgovara njegovim granicama. Lu i ja odbacili smo ova bedna merila čovečanstva. To su stvari upotrebljive za krojače i naučnike, ali nas

dvoje jednim skokom smo se bacili u sjedinenje sa svemirom". A za to, smatra Krouli, razum nije potreban. Kraj ovakve ekstaze je samouništenje. Junakinja romana veli: "Ja sam bila Olja, bila sam njegova ljubav, njegova žena, svet bez kraja, demon čije je vrhovno zadovoljstvo bilo u sopstvenom uništenju" (podvlačenje naše, nap. prir.). U "Dnevniku uživaoca droge" nalazi se i jedna pesma, takoće sa suicidalnom porukom: Zmaj požude i jeze, Tigar besa i strasti, Živi sa mrtvima privezani, Živa sluz u prašini, Izazovni stid kao plamen, Orgija mutnog/.../ S mržnjom iznad cilja ili imena Orgazam, smrt, raspadanje! (podvlačenje naše, nap. prir.) Pošto čovek u satanističkoj ekstazi cpeće duha uništenja, on i sam mora želeti uništenje - kako sebe, tako i celog sveta. Da bi se ostvario cilj telemitskog zakona: "Čini ono što hoćeš i neka ti to bude jedini zakon", treba eksperimentisati sa samim sobom, pretražujući sve svoje mogućnosti i prelazeći sve granice. Droga u tome pomaže jer čoveka dovodi do tačke smrti, kad on sagledava život unazad i shvata njegov značaj. Zavisnost koja se tom prilikom formira (a Krouli umire kao zavisnik od droge) trajna je. U romanu se to ovako formuliše: "Čovek koji je jednom iskusio drogirani život, teško će podnositi plitkoću normalnog života. Postaje mudriji, za mudrost očaja". U središtu ovog narkokulta sreće se, po ko zna koji put, gnostičarska "zmija prosvetljenja", koja kaže: "Za moje obožavanje, uživaj vino i čudne droge, o čemu ću ja kazati svom Proroku i budi pijan od toga! Uopšte ti neće štetiti. To je laž, ova ludost prema samom sebi. Iskazivanje nevinosti je laž. Budi moćan, o Čoveče! Žudi, uživaj sve stvari čula i zanosa. Ne plaši se da bi te se bilo koji Bog zbog toga odrekao!" Narkotici su, u stvari, sastavni deo sistema verovanja. Evo šta kaže Krouli u romanu: "Stvari kao što su heroin i alkohol mogu se upotrebljavati samo sa namerom obožavanja, to jest da bi se uspostavio kontakt sa Zmijom koja daje znanje i slast... Uživanje droge bi morao biti pažljivo promišljen i svesno religiozni čin" (podvlačenje naše, nap. prir.)

Prema tome, narkomanija kod kroulijevaca nije nimalo slučajna pojava: ona je u samom središtu njihovog mističkog sistema, kao način dolaženja u dodir sa Zmijom gnoze - satanom lično.

KROULI ZA MASE: ROKENROL NA TRAGU "VELIKE ZVERI"

Kada je Hristos umro na krstu, da bi smrću smrt zauvek satro, šumama antičkog sveta odjekivao je glas: "Umro je veliki Pan". Pan je bio grčkorimsko božanstvo, koje je u početku vezivano za pastire i stada, a kasnije je postao simvol paganskog svejedinstva. Pola čovek, pola jarac, sa sirinksom u rukama ("Panova frula"), on je svojim sviranjem navodio strah i nagonio u bekstvo ljude i životinje (to se zove PANika). Posednutost Panom i služenje njemu dovodila je do opsesite seksom i želje za trenutnim udovoljavanjem nagonima... "Umro je veliki Pan" značilo je: Bog Koji je postao čovek radi spasenja ljudi, umirući na krstu, pobedio je čoveka - životinju, čoveka požudnog jarca, ćavolovog čoveka; "umro je veliki Pan" značilo je - Život je trijumfovao nad truležnošću, čednost i čistota nad razvratom i pokvarenošću. Tako je počeo pad paganizma. Tri veka kasnije, sveti car Konstantin proglasio je Hrišćanstvo slobodnom verom u Rimskoj imperiji; odmah potom, Crkva Raspetoga i Vaskrsloga zamenila je paganstvo kao zvaničnu religiju Rimske imperije. Ali, onaj koji se kriz iza Pana, nikako ije mirovao stalno je nastojao da se vrati u istoriju, da bi ponovo bio slavljen i obožavan kao nekad. Krajem XIX i početkom XX veka, kada je Alister Krouli ušao na velika vrata u svetski okultizam, Pan je bio tu: "Velika Zver" mu je posvetio svoj život i svoju službu. Njegovo ime priziva se u "Gnostičkim misama". "Himna Panu", koju je sačinio sam Krouli, recitovana je na sahrani Ajvazovog sluge. Rokenrol, muzika koja je počela od Dinovog pokliča "Živi brzo, umri mlad, budi lep leš", veoma brzo je dobila Pana za svog pokrovitelja. Skupa s Panom, stigao je i Alister Krouli. Tako se za ime ovog podzemnog "mudraca" čulo u najširim krugovima svetske omladinske populacije. Navešćemo samo nekoliko primera prisustva ove dvojice "ortaka". Na albumu "2112" grupe "Raš" nalazi se pesma "Žreci sirinksa". Godine 1987, Elton Džon je angažovao jednog umetnika da mu izradi porodični grb - u centru skice bio je Pan. Album "Roling Stounsa", "Tatoo Ioy" prikazuje jarčev đavolov - Panov papak. Možda najpoznatija pesma rokenrola svih vremena, "Stairway to heaven" ("Stepenice ka nebu") grupe "Led Cepelin" govori ne samo o muzici Pana, i njegovoj fruli, veš i o sposobnosti jarcolikog da duhovno obrlati i vodi one koji mu dođu pod papak. Robert Plant peva o tome kako će nas "frulaš urazumiti", i

nastavlja: "U glavi ti bruji i ne bi da ideš (za njim, nap. prev.); u slučaju da ne znaš - frulaš te zove da mu se pridružiš". U dalekim planinama Maroka živi pleme Džudžuka koje još uvek upražnjava pokloništvo Panu. Njihova magijska, ritmička muzika otvara im puteve za sjedinenje sa istim. Poznati roker Robert Palmer ih je posetio, i ostavio zapis o učešću u obredu: "Kada su muzika i energija bili na vrhuncu, pripadnici plemena su padali u ekstatični trans, od njihoih očiju videle su se samo beonjače, a vrištali su kao da ih gone nebeske sile (?) Sam Pan je došao. Nekoliko puta sam bio svedok kada je struja počela da se kreće i prolazi kroz telo lokalnog pastira. Kada je snaga opala, pastir je nestao - kroz njegove oi gledao je neko drugi, dok su one blistale kao rubinski laseri (opis demonskog posednuća: - čoveka nema - u njegovo telo se uselio "Pan")... Jedne noći on je došao i izvukao me iz gužve, a ja sam pobegao s njim. Skakao je kroz vatru, a kada sam se i ja našao u vatri, okružen plamenom, ali nepovređen. Tada sam se zavrteo kao čigra, odvrtevši se u mrak. Obožavaoci Pana su mi rekli: "Videli smo te puem muzike, sada si jedan od nas"." Palmer nije jedini koji je postao "jedan od njih". Rok muzika je, dosledno idući za Panom, premostila razdaljinu između plemena Džudžuka i moderne civilizacije. Za panopoklonike zanimali su se Robert Plant, Dejvid Bouvi i Pati Smit. Poznati "Stouns", Brajan Džouns, proveo je dosta vremena u ovom plemenu, snimajući i kasnije objavljujući album sa njihovom muzikom. Naslov albuma je bio "Brajan Džons predstavlja svirale mira" ("pipes of peace" - to jest, sirinks, Panovu frulu.) Pol Makartni je imao album sa tim naslovom "Svirale mira": na omotu je njegova fotografija sa gomilom razbacanih instrumenata, dok on u ruci drži, naravno, samo Panou frulu. Na svom albumu "Radio Etiopija", Peti Smit, nadahnuta duhom Džudžuka - kulta, veoma otvoreno govori o muzičkom ratu koji je upravo u toku: "Rokenrol je kraljevski rat... Kosmos je naše bojište... Gitare su - naše oružje... Tehničari su - veliki ratnici... Narod - nežni varvari... Cilj sloboda posedovanja ključeva petog bataljona i oslobađanje strašnih i razornih anđela Abadona (pakla)". Ti demoni, vojnici satane, kroz rokenrol su često bili oslobađani i puštani u svet, dok je masa oduševljeno vrištala. Rani "Stounsi" su bili povezani sa satanističkom sektom "Proces". Anita Palemberg, glumica i sledbenik kulta veštica, bila je ljubavnica prvo Muka Džegera, a zatiom i Kita Ričardsa. Na Ričardsovom imanju u Konektikatu jedan 18godišnjak se ubio u krevetu Anite Palemberg, glumica i sledbenik kulta veštica, bila je ljubavnica prvo Mika Džegera, a zatim i Kita Ričardsa. Na Ričardsovom imanju uKonektikatu jedan 18godišnjak se ubio u krevetu Anite Palemberg, posle burne noći u kojoj su izvođeni satanski rituali i prinošene na žrtvu životinje. "Stounsi" su

bili povezai sa okultnim režiserom, vatrenim krouolijevcem Kentom Angerom, kome je Džeger pisao muziku za film "Zazivanje mog demonskog brata". Anita Palemberg je finansirala Angerov film "Uspon Lucifera", u kome je prikazan obred dozivanja satane. Ulogu u filmu je igrala Marijana Fejtful, jedna od najpoznatijih Džegerovih ljubavnica. Godine 1974. "Cepelini" su osnovali sopstvenu muzičku kuću "Swan Song" ("Labudova pesma"). Prva ploča koju su objavili bila je ploča grupe "Pretty Thing" pod naslovom "Nežni torpedo". Istoričar benda, Stiven Dejvis, veli da je album predstavljan u toku Noći veštica u pećinama Čizlhersta... Gole žene stajale su u udubljenjima pećina i ležale ped žrtvenicima u stilu crne mise. Striptizete odevene kao časne sestre sa sebe su zbacile crnu odeću i ostale gole. Ovakvo ponašanje ne iznenaćuje kad se zna da je frontmen grupe, Džimi Pejdž, najpoznatiji rokkroulijevac svih vremena. Jedna od najvećih okultističkih knjižara, "Ekvinoks" ("Ravnodnevica" - o "ravnodnevici bogova" i nastupanju "Horusovog eona" govorio je Krouli, nap. aut.), bila je u njegovom vlasništvu. Krouli je njemu, kao i ostalim rokerima, bio privlačan zato što je stvorio magijski sistem koji obuhvata seksualne rituale i upotrebu droga, kao i obrede koji nude okultnu moć ("seks, droge i rokenrok", zar ne?) Već pomenuti Kenet Anger je otišao kod Pejdža tražeći da mu ovaj komponuje muziku za "Uspon Lucifera" i, po Stivenu Dejvisu, kod dotičnog našao "neprocenjivu zbirku Kroulijevih predmeta, knjiga, prvih izdanja, rukopisa, šešira, štapova, slika, čak i odeće u kojoj je Krouli izvodio rituale". Ljubav prema "Velikoj Zveri" išla je do kraja: Pejdž je kupio Kroulijevu kuću na obali jezera Loh Nes u Škotskoj. Po Pejdžovom dopuštenju, kuću je koristio poznati satanista Čarl Piers. Jedan od kućepazitelja kuće Bouskin je poludeo, a drugi izvršio samoubistvo. U njoj je umro bubnjar "Cepelina" Bon Skot, posle čega se bend raspao. Grejem Bono, koji je nekim rokzvezdama pomagao da se probiju do slave, sebe je smatrao vanbračnim Kroulijevim sinom. Jedan od Bonovih bendova zvao se "Sveta magika Alistera Kroulija". Cilj njegove muzike je, po rečima autora, bio pomoć slušaocima u dostizanju "viših sila". Bono je, našavši "više sile", sišao sa uma i umro pod zagonetnim okolnostima. Na albumu Dejvida Bouvija "Hanki Dori" nalazi se pesma "Živi pesak", koja govori o "zveri" i pominje "uronjenost u Kroulijevu ikonografiju". Henri Edvard, Bouvijev biograf, kaže da je poznati muzičar sredinom sedamdesetih bio bukvalno opsednut Kroulijem. Konačno, osetivši da je potčinjen demonskim silama, obratio se egzorcistima da mu pomognu... Rokenrola kakavog danas znamo ne bi bilo bez "Bitlsa". Na njihovom albumu - prekretnici, na "Klubu usamljenih srca narednika Pejpera", nalazi se veliki broj likova ljudi za koje su Džordž, Džon, Pol i ringo

tvrdili da su uticali na njihovo stvaralaštvo. Drugi sa leve strane omotnice je lik Alister Kroulija. Lenon je bio fasciniran okultnim od numerologije do magije. Na poleđini jednog od svojih albuma, Džim Morison je stavio malenu Kroulijevu bistu, oko koje se bend okupio. Sam on je verovao da su ga od detinjstva obuzeli duhovi pokojnih Indijanaca koji su stradali u nsaobraćajnoj nesreći, zbog čega se zanimao za šamansku magiju. Klavijaturista "Dorsa" Manzarek tvrdio je da je cilj njihovog koncerta bio dovođenje ljudi u stanje ekstaze, pri čemu je bend služio kao pratnja šamanu Morisonu. Morison je pevao: "Skinite moje ime sa spiska za vasksenje". Godine 1970. oženio se osobom koja se bavila veštičarstvom, uz obred koji je podrazumevao prizivanje satane i ispijanje životinjske krvi. Godine 1971. Džim Morison je bio mrtav. Ozi Ozborn je pevao pesmu "Gospodin Krouli"; "Celtic Frost" su svoj album posvetili "Mega Terionu - Velikoj Zveri". Deril Hol je priznao svoju očaranost magom XX veka: "Oko 1974, diplomirao sam okultizam, proveo sam sedam godina baveći se kabalom, keltskom i druidskom magijom... Takođe sam postao opčinjen Alisterom Kroulijem, magom iz 19. veka, koji je isto tako verovao u sve to", izjavio je časopisu "Penthaus" 1987... Britanska rokgrupa "Psychic TV", muzička ispostava "Hrama vidovnjačke omladine", koja nastavlja Kroulijevo delo, svoj jedanaesti album počela je ovako: "Ovaj koncert posvećujemo Aleksu Sandersu, koji je danas umro, punom mesecu Beltana. On je poznat kao kralj veštaca. On je veštičarenje i magiju posle duge borbe učinio legalnima u Britaniji. Hoću da ovo zapamtite... Ali rat se nastavlja!"1 Grupa "Coil", koja takođe pripada ovom muzičkom stilu, takođe je veličala homoseksualnost i obožavanje Pana. Grupa "Karent 93" na albumu "Kroulijeva misa" ismeva Hrista i Božić, nudi alternativu - 12. oktobar, "rođendan Zveri". Njihov album "Antihrist dolazi" sadrži obrednu satanističku muziku. Na ploči je, na latinskkom i engleskoj, utisnuto: "On dolazi! Uskoro ćete videti!" Alister Krouli je pokazao zanimanje za fenomen obrnutog. U svojoj knjizi "Magika u teoriji i praksi" ohrabruje sledbenike da "važbaju razmišljanje unazad pomoću sledećih sredstava: 1. učenja pisanja unazad; 2. hodanja unazad; 3. gledanja filmova i slušanja muzike unazad". Fenomen satanizma karakterističan je po ljubavi prema obrtanju. Molitve rimokatoličke mise izgovaraju se, dok traje crna misa, obrnuto. U rokmuzici, fenomen "obrtanja" poznat je kao "backmasking" "maskiranje unazad". Ovo se radi tako što muzičar i tehničar prosto obrnu zapis i pomešaju ga sa ostalom muzikom. Kada se ploča sluša normalno, taj obrnuti deo nema nikakvog smisla. Unazad pušten dobija smisao. Na albumu grupe "Venom" koji se zove "Dobrodošli u pakao" nalazi se pesma "U savezu sa satanom". Njen početak je buka bez nekog

naročitog značenja. Ali, kada se pesma pusti unazad, čuju se reči: "Satana je došao iz pakla, spaliću ti dušu, smrskati kosti, prosuti krv, krvarićrš za mene"... "Velika zver" bi bila ponosna na svoj nakot. Treba razmisliti o tome pre no što se kaže "to je samo rokenrol" ("It's only rockenroll"). 1 Grupa "Psychic TV" spada u grupe "alternative", u tzv. "elektronsku revoluciju", čiji je cilj izmena omladine u pravcu okultne revolucije. Bend "Throbbing Gristle" koji je pravio pionirske poduhvate u pravcu "industrijskog roka" preko svog ideologa čiji je pseudonim Genesis kaže: "Ima mnogo sporednih stvari, ali jedina prava revolucija dešava se unutar ljudskih glava; to je veoma spor, organski proces". "Vidovnjačka TV" za cilj ima razvoj masovne legioniziranosti - demonske šizofrenije kod mladih. Oni kažu: "Jedna individua ima mnogo ličnosti ili karaktera u isto vreme ili naizmenično. (Savremena psihologija ovo potvrđuje.) Većina ljudi, malo pomalo, eliminišu ličnosti koje njihova grupa ili društvena jedinica smatraju opasnim i konačno zadržava samo jednu: društvenu ličnost... jednodimenzionalne "prazne" ljude. Ali drugi ljudi, paradoksalno nazvani "individue", stalno pokušavaju da razviju sve svoje ličnosti, čak i ako postoji neki unutrašnji konflikt između njih. Na taj način jasno možemo videti da individualistička osoba, da bi imenovala sebe, logično mora upotrebljavati "mi", dok osoba koja pripada masama mora upotrebljavati "ja". Prva je multidimenzionalna, druga je jednodimenzionalna. Jedna od funkcija "Hrama vidovnjačke omladine" je da ohrabri i podrži razviak multidimenzionalnih individua. Otuda upotreba "mi" u našim tekstovima. Naši neprijatelji su prazni". Ovo sasvim odgovara Kroulijevom stavu: "Čovek je sposoban da bude, i da upotrebljava, bilo šta što zapaža, jer sve što zapaža je u izvesnom smislu deo njegovog bića". Kevendiš je u svojoj "Istoriji magije" veoma dobro uočio stalnu potrebu Kroulija da sebi daje nova imena i da upražnjava "multidimenzionalnost" u potrazi za nekim "ja" koje ne bi bilo maska; očito je, međutim, da nije uspeo u svom poduhvatu. Cilj "Vidovnjačke TV" je stvaranje totalne muzike, za čitavo biće čoveka "fizičko, mentalno, intelektualno i mističko" (tako sami kažu!); pri tome se javljaju "spontani magični učinci duha". Bend uviđa da TV služi za zaglupljivanje masa i maskiranje stvarnosti - oni bi želeli da mase probude. Pošto je čovek sveden na "biće bez osećanja, bez znanja i samopoštovanja", "Hram vidovnjačke omladine" nudi pobunu: "Mi ne nudimo dogmu, ne obaćavamo utehu ili odgovore. Moraćete da pronađete sami, mi nudimo samo metod opstanka Bića, vraćamo vas sebi samima, podržavamo vašu individualnost u kojoj duh i volja sjedinjeni plamte strašću i ponosom". Lider grupe "Coil" kaže: "Zanimaju me kabala i magika i uvek pokušavam da nešto od toga ugradim u strukturu muzike. A na određenim snimcima, kao što je naš singl "Kako uništiti anđele", ovi magički elementi preovlađuju i diktiraju oblik i

stanje cele stvari". Na pitanje šta mu je nadahnuće, on kaže: "Volim da se inspirišem snovima, delirijumima, moj mozak je veoma psihoaktivan. Ja haluciniram u svakodnevnom životu. Nisu mi potrebne droge". Omiljena lektira, pored Barouza, Ženea i gotičkih pisaca je, naravno Krouli. "Umetnik" Z'ev je još otvoreniji. On, između ostalog, svira i bubnjeve. O svom učenju "udaranja" kaže: "U leto 1980. radio sam sa jednim čovekom sa Haitija i dosta naučio od njega u pogledu razumevanja karipskih sistema vudububnjanja. U vuduu, udarački obrasci su poziv ako treba da bude prizvana određena duhovna energija, udarački obrazac je taj koji poziva određenu duhovnu energiju". Zatim Z'ev svedoči kako ga je ta "energija" obuzimala. Slične stvari kao na rokkoncertima po njemu su se dešavale na Hitlerovim mitinzima. Hitler je prosto ljude hipnotisao. I to nije činio sam: Z'ev veli: "To ne može da uradi neka osoba, takve stvari mogu da urade samo nematerijalne energije... Koje dolaze iz indukovanja određenog stanja transa" (opet đavoimanost, nap. aut.) U odgovoru na pitanje šta je dobio od čitanja Kroulijevih knjiga, Z'ev veli da mu je koristila kabalistička knjiga "777". Po njemu, globalna "meta - perspektivna uloga Kroulija je bila pronalaženje i objavljivanje velike količine informacija", kao i tvrdnja iz njegove knjige "Magika u teoriji i praksi" da magijom može svako da se bavi. Otvaranjem puteva imaginacije čovek dolazi u dodir sa višim svetovima, i dobija "duhovne vodiče", mada mu je za neke obrede potreban učitelj od krvi i mesa, jer ti obredi nisu opisani u knjigama. Z'ev smatra da se Krouli samo maskirao kao "najsatanskiji čovek na svetu", ali je u suštini bio - "duboko religiozan" (!) Muzičar Jordi Valas, Katalonac koji je u Španiji predstavljao industrijske rokgrupe "Throbbing Gristle" i "Whitehouse" snimio je LP "Svetske satanska sistemska mreža" i "Muziku za asasine u spoomen Hasana Sabana (vođe sekte asasina, nap. aut.) Na njoj se nalazi četrdeset minuta zavijanja vukova, čoporskog režanja i lajanja. Zvuci su propuštani kroz studijske efekte i sve zvuči demonski. Valas ploču preporučuje kao podsticaj za "seksualne igre i krvave rituale". Izdao je album u slavu Džima Džonsa i kolektivnog samoubistva u Gvajani. Ploča se zove "Poslednja večera: poslednji trenuci života u "Hramu naroda"". Evo kako je opisuje kritičar M. Farano: "Revolucionarna ploča za revolucionaran akt! Na ploči nema pesama i melodija koje bi vam se svidele, samo krici ljudi u agoniji, ućutkivanje usamljenog ženskog glasa koji se usprotivio, čudni, tihi glas poremećenog Džonsa, koji bodri svoju pastvu da pije sok začinjen cijanidom..." Alternativna muzičarka Dajmonda Galas, po ocu Turkinja, a po majci Grkinja, snimila je "Litanije za satanu" Šarla Bodlera. Na nju su najviše uticali De Sad i Niče. "Kad govoriš o zlu, moraš govoriti i o Bogu - to je isto", veli ona. Po njoj, "ko vidi Boga, vidi i satanu, i obrnuto". Litanije je, veli, snimala na škotskom viskiju, a ploču "Divlje žene" na

amfetaminima. Slovenački altetnativci "Autopsia" kliču: "Smrt je trijumf slobode nad ograničavanjem! Naš cilj je smrt". Napredak čovečanstva može ostvariti samo onaj ko čini prestup, i ko je tim prestupom za korak ispred ostalih. U svojoj himni "Apologija smrti" iz 1980. oni kažu: "Smrti! Ti si štit koji nas zaklanja/.../ Ti si blizu i svaka je zapovest tvoja istina". Zašto smo ovako dugo citirali i analizirali stavove kroulijevskih alternativaca? Iz nekoliko razloga: 1. Njihova dela se smatraju umetnošću. Specijalni broj posvećen ovim bendovima objavio je ugledni književni časopis "Delo" br. 12/1988. Prema tome, takvi bendovi se preporučuju intelektualcima, pre sea mladim ljudima, kao nešto dostojno slušanja; 2. Oni veoma jasno izražavaju srž čitave rokfilosofije, što kasnije utiče i na tzv. "mainstream" (glavne tokove rokzabave); 3. Ove grupe veoma otvoreno svedoče o mogućnosti podsvesne video i muzičke manipulacije radi programiranja ljudi prema određenim satanističkim planovima. Programi u datom trenutku mogu biti aktivisani. Jozef Ahmed u svom "ABC Bele muzike" ističe da ova vrsta muzike ima veze sa određenom vrstom "amoka" - ludila koje se ispoljava u nekontrolisanom nagonu za ubijanjem, i da je to slično germanskim paganskim "divljim ratnicima" koji su, putem herojske inicijacije, usvajali životinjski bes, pretvaraući se psihički u vukove i medvede. Ahmed govori i o subliminalnoj stimulaciji, koju ovi satanisti koriste. Evo šta on kaže: "Po međunarodnim konvencijama, zabranjeni oblik stimulacije/ propagande. Međutim, upotrebu subliminalne stimulacije je vrlo teško otkriti, jer bi sve filmove i reklame morali pogledati kadar po kadar. Najčešće se koristi u reklamama ubacivanjem nekoliko kadrova iz pornofilmova. Postoje podaci o tome da je u prvoj verziji filma "The Excorist" (režija Viljem Fridkina) bilo umontirano nekoliko kadrova sa snimcima saobraćajnih nesreća, što objašnjava burne reakcije publike (povraćanje, padanje u nesvest) na američkoj premijeri filma. U kasnijim verzijama filma ovi su kadrovi izbačeni". (Što ne znači da se ne koriste u video - spotovima satanističkih bendova, nap. aut.) Jedan od instrumenata nove muzike su i "tibetanske trube", koje je grupa "Autopsia" koristila na albumu "Jedanaesti Enohov ključ" (enohijanska magija Džona Dija, koju nastavlja Krouli.) Tibetanske trube su pravljene od ljudskih kostiju i presvučene ljudskom kožom. Ko su "apostoli" ove nove, bele muzike? Narkopisac Viljem Berouz, pisac Džejm Kejn, koji se bavio incestom, homoseksualnošću i ubistvom (autor dela "Poštar uvek zvoni dva puta"), Brion Gysin, prijatelj Berouza, koji je Brajana Džonsa iz "Rolingstounsa" odveo u pleme Džudžuka, Peter Kurten, masovni ubica iz Diseldorfa, koji je ubijao muškarce, žene, decu i životinje, i koji je na sudu izjavio da je uzbuđenje doživljavao zamišljajući kako truje na hiljade ljudi, i kome je poslednja želja bila da čuje zvuk krvi koja šiklja iz vrata njegove odsečene glave (grupa "Whitehouse" mu je posvetila album "Peteru Kurtenu, sadisti i masovnom ubici"), Čarls Menson, vona satanističke sekte koji je izjavio da se ne stidi, niti kaje zbog počinjenog ubistva glumice Šaron Tejt,

pisac Majkl Murkok, čiji junak Džeri Kornelijus se "pari, halucinira, ubija, mutira, degeneriše se, umire i vaskrsava", koji objavljuje duh vremena bliske budućnosti kada se može beskajno mutirati, biti ambivalentan i amoralan: Kornelijus je "hermafroditni mesija razorenog uma"... Milinković svom spisku "apostola" dodaje Žaka de Moleja, poslednjeg šefa templarskog reda, koga je pogubio kralj Filip Lepi, uz pomoć papine inkvicizije. Masoni, a i sledbeici Kroulijevog OTOa, smatraju ga svojim pretečom, i veoma ga uvažavaju. De Molej i elektronska revolucija? Slučajno? Da podvučemo - cilj ove vrste muzike i načina mišljenja koja ona nosi je legionizacija čoveka, satanistička šizofrenija. Bog čoveka hoće kao celo mudrenog )čednog) nenačetog, jedinstvenog, krepkog, ličnost okupanu u svetlosti i lepoti. Sila koja linost čini ličnošću jeste ljubav. A bez ljubavi se, kako kaže svešteik Pavle Florenski, ličnost raspada "na krhotine psiholoških elemenata i momenata". Sa grehom, počinje razaranje: "Duša gubi svoje supstancijalno jedinstvo, gubi svest o svojoj stvaralačkoj prirodi, gubi se u haotičnom vihoru upravo svojih stanja, prestaje da bude njihova supstancija. Ja se davi u "unutarnjem potopu" strasti/.../ U grehu duša napušta sebe samu, gubi sebe." I poslednji stupanj je legionizacja - stotine i hiljade demona razbijaju celovitost čovekovu. I sve se krha... Jer je, po Florenskom, "greh sam u sebi nepostojan. Jedinstvo nečistog je varljivo i prividnost ovog psevdojedinstva se otkriva čim je ono prinuđeno da stane licem u lice sa Dobrom. Zloduh je jedinstven dok nema Čistote - ali samo sa jednim približavanjem Čistote sa njega spada maska jedinstva" Potrebno je čistotom i svetošću boriti se protiv ludila satanizma koji se propagira na sve moguće načine. Čistota i svetost treba da zablistaju ne samo u duhovnom životu pojedinca, nego i u kulturi jednog krštenog pravoslavnog naroda. Voleli bismo kada bi mladi pravoslavni Hrišćani, u podvigu svog izlaska pred Boga otaca naših, stvarali muziku koja bi mogla da odgovori izazovima savremenosti i njihovim vršnjacima posvedoči lepotu pravoslavne duše, neveste Hristove. Daj Bože da tako bude!

KROULIJEVCI MEĐU SRBIMA

Prvi broj nezavisnog studentskog časopisa "Buka", koji je izašao pod pokroviteljstvom firme NIP "INPRESS" Beograd, u samoj sredini doneo je članak izvesnog Nenada Kostića, pod naslovom "Đavo ima više imena nego obožavalaca". To je bio prvi nastavak setije tekstova o "malim verskim zajednicama" i njihovom "pravom licu". Na samom početku članka, Kostić je zbog neobjektivnosti kritikovao novinare koji pišu o sektama, naročito kad su u pitanju satanisti. Kostić veli: "Ovakav novinarski pristup svakako izazia ozbiljnu pažnju laika, koji, razumno, ne žele da im ovakve spodobe (satanisti, nap. prir.) uništavaju porod i dom, ali stvar je žurnalističke etike seriozno se pozabaviti i onim aspektima duhovnosti koji se ne mogu naći na nedeljnim propovedima ili u Bibliji, bez svrstavanja jednog izuzetno bogatog sveta kao što je svet malih verskih zajednica /.../ u ekstramnu, i, na sreću, malobrojnu, ako ne i bezopasnu (podvlačenje naše obratimo pažnju na Kostićevu "objektivnu" akrobaciju - ekstremni, malobrojni, ali bezopasni, nap. prir.) grupu istinskih poklonika Gospodara tame, Lucifera, Belzebuba... Imena su brojna i, barem na našin prostorima, ćavo ima više imena nego obožavalaca". Odmah zatim shvatamo da Kostićeva "objektivnost" potiče od njegove "ekstremne" zainteresovanosti za satanizam. On je, naime, vernik koji obrede satanizma upražnjava. Priča nam kako je na gnostičkoj misi od "sveštenika i sveštenice" (koja je bila u "plavoj providnoj haljini") primio "pričešće". Naravno, za njega OTO nije sekta, nego crkva ("Gnostičko Katolička"). Krouli, ključna linost ove "crkve", po Kostiću nije bio ništa drugo do "ezoteričar, pesnik i filolog" (da napomenemo da je, po tom kriterijumu, Hitler bio "ezoteričar, arhitekta - amater i slikar", Himler "ezoteričar i ljubitelj klasične muzike", Moša Pijade, tvorac "pasjih grobalja" u Crnoj Gori - "filosof i slikar", Milovan Đilas, njegov pomoćnik, do ramena krvavi kompartijski dželat, "književnik i prevodilac", itd, itd.) Saznajemo da je Krouli, kao prorok "Horusovog eona", nudio oslobođenje ljudima "od lažnih i ropskih predstava, u koje spada i hrišćanska vera". Kostić nastavlja da nas obaveštava. Vršački majstor Milan jedini u SRJ ima pravo da vrši OTOinicijacije. Gospođica Jasmina Bogdanović se donedavno bavila izdavaštvom, a sad je na čelu kampa "Heliopolis". OTO daje odrešene ruke i pojedincima: tako je "izvesna gospođa Marija Š, u jeku kampanje protiv OTOa u Srbiji 1994. postigla da u novinama objavi svojevrstan demarš, demantujući glasine o "Redu istonih hramovnika" kao satanističkoj sekti", i obaznanila da je njihovo delovanje institucionalizovano u redu "ezoteričara i mistika". IP "Ezoterija" je kuća koja je kod nas neprikosnovena u popularizaciji dela Alistera Kroulija, što nije ni čudo kad se zna da je njena suvlasnica Maja Mandić "aktivni član OTO". Saznajemo i poneki "trač": suvlasnik "Ezoterije" je izbačen iz OTOa (to je, pretpostavljamo, Vladimir Mandić)1, jer je neovlašćeno objavio špil

tarotkarata koji je izradio Krouli (stroga kao partijska disciplina, nema šta!) "Na temelju određenog ličnog iskustva", autor članka u OTOu veruje da je ova organizacija "daleko od bilo kakve manipulacije maloletnim licima, kao i ispiranja mozga i ugrađivanja autodestruktivnih i ubilačkih poriva u ličnost koja se odluči da sledi ovaj sistem verovanja." Međutim, "određena doza manipulacije postoji, i ona se očituje, nadasve, kroz smeštanje inicijanta u referentni okvir koji mu je potpuno stran; prirodno je da takva situacija izaziva želju za prepoznavanjem Vođe i Obožavanog u liku imanentno nevinog mentora i učitelja (podvlačenje naše, nap. prir.) Takođe, neretke su i pojave uslovljavanja inicijacije, inače vrlo jeftine (oko 30 DM), uslugama i činovima koji se odnose na muškoženske odnose, a pri tome nisu striktno ezoterične prirode". Kostić tvrdi da OTO nema veze sa "Crnom ružom" i satanistima, da nijedna druga organizacija ne održava vezu sa OTO, osim "WICCA", američkog veštičarskog udruženja, sa kojim je u kontakt stupila pomenuta Jasmina Bogdanović, Autor članka smatra da su se mnogi zainteresovali za Kroulijeve ideje zbog "hajke" na sektu, i tvrdi: "OTO je, pre sega, red nevinih ezoteričara i okultista". Tako je prvi broj "Buke", koj je rođena iz studentskog protesa, poslužio za propagandu Kroulijevštine među budućim akademskim građanima Srbije. U skladu sa etikom "Velike Zveri", na prvoj i drugoj unutrašnjoj strani korica, ove novine, objavljeno je izrugivanje ubijenom generalu MUPa Srbije, Radovanu Stojčiću - Badži, sa porukom "Poslednji pozdrav beogradski studenti" (bez obzira na to ko je Stojčić bio, i kome je služio, ruganje pokojniku je najsramniji antipravoslavni i antisrbski čin.) Očito je da je neko zaželeo da duh studentskog protesta (ne zaboravimo: od početka do kraja to je bio svetosavski duh, duh ljudi koji su se Patrijarhu srbskom obraćali za pomoć i podršku) usmeri prema Alisteru Krouliju. Srbija je za "red nevinih ezoteričara i okultista" prvi put nešto više čula 1994. Za vreme Velikog Posta te godine u jednu vikendicu, koja se nalazi u neposrednoj blizini ljubostinjskog metoha, manastira Svete Petke kod Trstenika, stigla je grupa mladih koja je od ranog jutra puštala glasnu muziku i urlala. Ne znajući o čemu je reč, otac Simon, nastojatelj manastira, otišao je na večernju službu Božju u Ljubostinju. Kada se sa službe vratio, monah je imao šta i da vidi: porta je bila puna golih i polugolih ženskih i muških divljaka, koji su jurili i galamili. Monah je povikao, a oni su pobegli, uzvikujući: "Ne možeš nam ništa. Mi nismo kršteni, a roditelji su nam socijalisti". Kada je ušao u hram, inok Simon video užas nad užasima: na podu je ležala razbijena ikona Svete Petke, leva oltarska vrata su bila razvaljena, darohranilica razbijena, Sveti Presto ispreturan, Diskos i Putir naopako okrenuti, a ikone pobacane preko njih. Ukradeni su mu krst i mantija. Policija je došla i izvršila uviđaj. Rekli u da ne mogu ništa

saopštiti dok ne pohvataju počinioce. Posle nekoliko dana vratili su monahu Simonu ukradene stvari. Počinioci su bili pohvatani i odmah pušteni, jer "nije bilo veće osnove da ih zadržavaju". Klupko je počelo da se odmotava: istraživači ovog fenomena otkrili su da u Trsteniku postoji kamp "Ordo templi orientis", na čijem je čelu stajao poznati trstenički narkoman V. R. Podaci su preuzeti iz internog kroulijevskog časopisa "The Magical Link", koji objavljuje spiskove svojih kampova, oaza i loža širom sveta. Socijalističke vlasti Trstenika su, međutim, sve vreme tvrdile da u tom gradu nema nikakvih satanista, mada je isti bio prekriven satanističkim grafitima: od obrnutih krstova do otvorenih poziva na linč sveštenstva ("Kill the Priest!") Videvši da im ništa ne preti, 3. jula 1994. mladi sledbenici "Velike zveri" opet su iskoristili priliku kad monah Simon nije bio u manastiru, i opet ga oskrnavili. Na kapiji porte su urezali obrnuti krst i zatim se svi redom potpisali. Ikone u hramu su bile poskidane sa zidova, pobacane i okrenute naopako. Pokradeni su pokrivači za stočiće na kojima se nalaze ikone - celivače, koje pobožni narod prilaže za zdravlje ili pokoj svojih bližnjih. Nađene su nešto kasnije ispod manastira, sa tragovima bludničenja i vršenja fizioloških potreba. Policija je opet rekla ocu Simonu da nemaju osnova za istragu. Episkop žički Stefan je poslao komisiju koja je tvrdila činjenično stanje i o tome obavestila javnost. Monah Simon je na vratima hrama ostavio poruku: "Braćo i sestre! Teško je vreme jer naši đaci i studenti ruše svoju svetinju, a krst časni lome i nose ga naopako". Istovremeno, on je izjavio: "Ja ne mogu nikoga da ubijem jer ni Gospod Isus Hristos za Kojim se trudim da idem nije ubijao. Ja sam grešan čovek, ali braniću ovu svetinju dok me bude i dok dišem". Ko su u stvari, kroulijevci, nadahnitelji takvog vandalskog čina? Pred čitaocem se nalazi nekoliko tekstova posvećenih analizi kroulijevskog satanizma - počev od biografske skice samog Kroulija do ispovesti jednog bivšeg člana OTOa koji je sada pravoslavni hrišćanin. Ovaj deo knjige, unapred upozoravamo, ima sadržaja koji nisu nimalo jednostavni za čitanje, s obzirom na činjenicu da su satanisti ipak satanisti, i da rade stvari koje zdravouman čovek ne može da shvati, a kamoli da prihvati. Međutim, smatrali smo svojom dužnošću da u knjizi objavimo podatke o tome, prećutkujući nešto što bi bilo naročito uznemirujuće, ali ne prećutkujući ono najbitnije. Cilj OTOa i njima sličnih okultno - satanističkih grupa i nije masovno obraćanje ljudi, nego lovljenje onih koji mogu biti od uticaja u društvu, pre svega mladih i sposobnih. Zato je potrebno na vreme obasjati vampirsku tamu takvih organizacija, da bi što manjem broju žrtava mrak zla mogao isisati krv. Da vaskrsne Bog i da se razveju neprijatelji Njegovi, i da beže od lica Njegovog oni koji Ga mrze!

SVET KROULIJEVIH SLEDBENIKA

"Ordo templi orientis" ima svoj statut, s kojim se pojavljuje pred nadležnima, tražeći registraciju grupe; očekuje se od članova da se prema ovom statutu odnose sa najvećom ozbiljnošću i da dosledno sprovede isti u život. Već na samom početku statuta ističe se da je cilj reda "obezbeđivanje Slobode Pojedinca", i to na osnovi "Univerzalnog Bratstva" ("ljudska prava", zar ne?) Sve se ovo zasniva na Kroulijevom pokliču ("zakon teleme): "Čini ono što hoćeš i neka ti to bude jedini zakon"), koji u isti mah označava i stremljenje ka "pleminitijom društvenim odnosima". Red se bavi svim vidovima zapadne i istočne ezoteričke tradicije (joga, kabala, astrologija, alhemija, meditacija), ima stepenov inicijacije, a svetovni aspekt Reda podrazumeva borbu za "Ljudsko Bratstvo". Osnovni uslov za učlanjenje je bezuslovno primanje Knjige Zakona, bez želje da se ona menja, kao i preporuka jednog člana OTOa. Statut kaže da se OTO ne meša u verska ubeđenja svojih članova, mada je jasno da je reč o religijskoj grupaciji koja propoveda satanski paganizam i koja umesto vere u Hrista ili Alaha nudi veru u Bafometa - samog satanu. (Ovakvi maskirni stavovi prisutni su i kod većine drugih sekti, koje takođe "nisu protiv" ničijih verskih ubeđenja sve dok im čovek ne poveruje i reši da im se preda.) Red se organizaciono deli na kampove, oaze i lože, čiji je osnovni cilj izvođenje gnostičke mise. Kamp je najmanja jedinica organizacije; podređen je oazi, koja ima od 11 do 25 članova, od kojih je jedan u višem stepenu inicijacije. Loža ima preko 25 članova. Od njih najmanje jedan mora biti u petom stepenu posvećenja. Loža organizuje izdavaštvo, istraživanja u oblasti okultnog i javna predavanja radi širenja zakona Teleme. OTO ima svoju "crkvenu organizaciju" - "Ecclesia gnostica catholica", koja "dodeljuje sakramente" telemitskim gnostičarima - to jest, satanska krštenja, baptizme i pogrebne obrede. "Gnostička crkva" ima svoje đakone, sveštenike, sveštenice, patrijarhe i matrijarhe, a mogu da prave hramove za poklonenje "raznim božanstvima". Ovaj statut OTOa je važio za celu teritoriju bivše Jugoslavije do 1994 jer "telemiti" sebe smatraju međunarodnim bratstvom. Beogradska loža "Abrahadabra" bila je potčinjena Oliveru Legradiću, koji je rodom iz Vršca, a žđivi (bar je donedavno živeo) u Sloveniji. Nije nimalo čudno da se na štandu IP "Ezoterije", (izdavačko preduzeće srbijanskih OTO grupa) na Sajmu knjiga u Beogradu 1996. mogla nabaviti literatura njihove bratije iz Hrvatske, čime se IP "Ezoterija" veoma ponosila. Međutim, izgleda da su se stvari ipak izmenile posle 1994, kada je ovaj statut bio objavljen u nama dostupnom vidu. Jesenji broj biltena OTOa, "The magical Link", za 1995. navodi da je u junu 1995. održan sastanak kroulijevaca u Ljubljani, na kome je dogovoreno da sve federalne jedinice bivše Jugoslavije koje su sada postale samostalne države formiraju svoje nezavisne štabove, koji će biti potčinjeni glavom svetskom štabu. U tekstu koji je potpisala "Soror Helena"

navodi se da je jedan od razloga za ovo porast broja loža i oaza u svim republikama bivše Jugoslavije, stasavanje novog pokolenja vođa, kao i formiranje prvog kroulijevskog kampa u Makedoniji. U isti mah, smatra dotična, napadi na kroulijevce u štampi Savezne Republike Jugoslavije smanjili su se, pa "Tće magical Link" može ponovo da objavljuje adrese kampova i oaza. Koristeći se "dozvolom", da objavimo kako je adresa bosanskog kampa "Zakon je za se" premeštena u gradić Mejn, Edmonton u Alberti (zbog ratnih zbivanja), da su u Hrvatskoj kampovi, oaze i lože u Ivanić gradu, Zagrebu, Osijeku i Velikoj Gorici, a u Srbiji na Novom Beogradu i u Nišu. (Šabac, Trstenik, Vršac se ne pominju kao pre, verovatno su reorganizovani.) Makedonija je svoj prvi kamp dobila u Skoplju.

***

Naravno, pre svega knjige Alistera Kroulija, kao i njegove magijske spise, po kojima se trude da izvode obrede. Najznačajnije Kroulijevo delo, "Magika", IP Ezoterija je štampala sredinom devedesetih, i prodavala je što preko oglasa u svojim katalozima, a što na beogradskom Sajmu knjiga. Svakako da je najznačajnije poglavlje u knjizi ono "O krvnoj žrtvi". Evo nekoliko rečenica iz tog poglavlja, da bi čitalac imao u vidu za kakvo se "univerzalno bratstvo" i "ljudska prava" zalažu sledbenici samozvane "velike zveri" : "Krv je život. Ovu jednostavnu izjavu objasnili su Hindusi kazujući da je krv osnovno vozilo životne Prane./.../ Ne bi bilo mudro kao iracionalnu osuditi praksu onih divljaka koji protivniku čupaju srce i jetru i proždiru ih dok su još topli. U svakom slučaju, bila je to teorija drevnih magova da je svako živo biće skladište energije koje se razlikuje po količini u zavisnosti od veličine i zdravlja životinje, i po kvalitetu u zavisnosti od njenih mentalnih i moralnih osobina. U trenutku smrti životinje ta se energija naglo oslobađa. Zato životinju treba ubiti unutar Kruga ili Trougla, zavisno od slučaja, da njena energija ne bi mogla da utekne./.../ Za najviši duhovni rad čovek mora da učini prikladan izbor žrtve koja sadrži najveću i najčistiju silu. Muško dete savršeno nedužno i visoke inteligencije/.../ Magovi koji se protive korišćenju krvi, pokušali su da je zamene tamjanom/.../ Međutim, krvna žrtva, mada opasnija, jeste delotvornija: a za gotovo sve svrhe ljudska žrtva je najbolja. Pravi veliki mag biće u stanju da koristi sopstvenu krv ili, moguće, krv učenika, i to bez nepovratnog žrtvovanja fizičkog života/.../ I još nešto o ovom predmetu. Postoji Magička Operacija najveće važnosti: inicijacija u Novi Eon. Kada bude nužno da se izgovori reč, cela planeta se mora kupati u krvi. Pre nego što čovek bude spreman da prihvati Zakon Teleme, mora se izvojevati Veliki Rat. Ta Krvna Žrtva je ključna tačka Svetskog Obreda Proglašavanja Horusa, Krunisanog i Pobedonosog Deteta, za Gospodara Eona". Ovakvim redovima komentar nije potreban; ovakvo učenje, bez obzira na to što tumači "Magike" tvrde da je reč o "hermetičkom jeziku", i da "žrtvovanje deteta" znači - "seksualni odnos", to jest da je "muško dete" simbol falusa, izazvalo bi zakonsko podozrenje u svakoj pravnoj državi. Ali, trebalo bi, radi čitalaca, objasniti i Kroulijevu tvrdnju da pre Novog Eona čitava planeta mora da se kupa u

krvi, i da će to biti ritualno žrtvovanje čovečanstva. Oakvo isto mišljenje o pokolju u ime Novog Doba, kada će "fundamentalistički fašisti" svih religija, a naročito Hrišćani, biti istrebljeni zbog Doba Vodolije, imaju i čelni ljudi Nju Ejdža, poput Alise Bejli i Randolfa Prajsa. Njima su duhovi - vodiči rekli da treba da izgine od 500 miliona do 2 milijarde ljudi da bi trijumfovala "nova paradigma" i da bi Majtreja došao na vlast. Po učenju Crkve, pre dolaska antihrista, biće veliki svetski rat (ili niz ratova). Ove nesreće i krvoprolića toliko će zamoriti čovečanstvo, da će ono vapiti za mirom, i kao božanstvo slaviti onoga ko mir donese. Taj neko, donosilac "mira" sataninog, biće antihrist. Jasno je, dakle, da su i Kroulija i njuejdžerske lidere nadahnjivali isti "duhovivodiči", vodiči koji čoveka i čovečanstvo vode u pakao i večnu smrt. Sva druga kroulijevska literatura je u tom stilu. U hermetičkom spisu "Liber cheth vel vallum abiegni sub figura CLXI"[1] učeniku ce savetuje: "Ovo je tajna Svetog Graala, koji je sveta posuda naše Dame, Babalon (Vavilon, nap. prir.) Majke Gnusoba, koja jaše na našem Gospodu Zvijeri. Iscijedićeš svoju krv koja je tvoj život u zlatni pehar njenog bluda". Da bi se mogao izvesti ritual Graala, čovek se mora odreći svih svojih dobara (od materijalnih do duhovnih): "Poseduješ bogatstvo; daj ga onima koji ga trebaju, ali ne žudi za tim. Poseduješ zdravlje. ubij sebe u žaru samopredaje našoj Dami. Neka ti meso visi labavo na kostima, a tvoje oči gore nesavladivom žudnjom prema beskonačnom i strašću prema Nepoznatoj, koja je iznad Znanja prokletog. Posjeduješ ljubav; iščupaj majku iz svoga srca i pljuni u lice svoga oca. Neka tvoja noga zgazi stomak tvoje žene, i neka beba na njenim grudima postane plijen pasa i lešinara. Jer ako to ti ne uradiš svojom voljom, tada ćemo to učiniti Mi uprkos tvojoj volji. Tako ćeš steći Sakrament Graala u Kapeli Gnusoba. I pazi! Ako krišom sačuvaš i jednu svoju misao, tada ćeš biti zauvijek odbačen u bezdan; i bićeš usamljen, jedući životinjski izmet, ožalošćen u Danu - Budi - S - Nama". Cilj je da čovek postane mala gomila prašine koju će vetar predati čuvaru Bezdana, što će doneti blaženstvo "s one strane dobra i zla"... Poruka je ova: "Ako učinite samo korak na ovoj Stazi, moraćete neizbježno dospjeti do kraja". Naravno, kroulijevci čitaju i druge naslove o magiji i hermetizmu. "Magijska veza" u boju za leto 1993. godine preporučuje im knjige na engleskom, pošto se bilten na engleskom i štampa: Dejvid Julansi, "Poreklo mitraističkih misterija", Džordž Lak, "Arkana Mundi / Magija i okultizam u grčkom i rimskom svetu," Ronald Haton, "Paganske religije britanskih ostrva", itd. Recenzent im naročito usrdno preporučuje knjigu Joana Kulijana, "Drvo gnoze. Gnostičarska mitologija od ranog hrišćanstva do modernog nihilizma". U delu se gnosticizam prati od zorostrijanstva i manihejstva, preko bogumilstva i katarizma do savremenih nihilističkih mislilaca. "Oni koji se pitaju zašto telemiti sebe smatraju "gnostičarima" - uvek povezano sa antinomijskim pogledom na svet - naći će ovde sugestivan materijal", veli recenzent. Naravo, tu su i knjige o kundalini, energiji zmije, o seksualnoj jogi u Kini, i slično. U OTOu su vrlo bitni stepeni kroz koje se prolazi.

Minervalski stepen je nulti. Na ovom stepenu se preporučuje određena literatura, kao i izvođenje odgovarajućih obreda i praksi. To su: meditacija o prvom paradoksu filozofije, prisustvovanja gnostičkim misama, izvođenje tzv. "volje" (o njoj kasnije), vođenje magijskog dnevnika i meditacija na neke tarotkarte. Za "idenje dalje" se traži apsolutno prihvatanje Knjige zakona, odluka o daljem napredovanju, crna odora u tau obliku i (poslednje, ali ne najmanje bitno!) plaćanje svojih obaveza i cena inicijacije. (Pare, pa "duhovnost"!) Jedno od pitanja koje se početniku postavlja je da li je spreman da sa redom održava vezu celog života. (Ako nije, može da nastrada, jer su izdaje viših inicijacija kažnjive smrću.) Nastojava se da minerval prisustvuje gnostičkoj misi i da čita "Liber resh", knjigu koja opisuje idolopoklonstvo suncu "kao izvoru luče i života na zemlji". Početniku se objašnjava da "Čini šta ti je volja" ne znači "Čini šta ti se sviđa", nego da je reč o pronalasku svoje prave volje, koja, u stvari, jeste vršenje volje demona (s obzirom na to da Krouli tvrdi da je reč o grehu ograničenje, jer na telemitskom putu nema greha!) Sve je dozvoljeno - tako se stiže do "dinamičke nirvane". Ljubav koju zagovaraju telemiti je "smela, snažna, čak orgijastična" - to jest, u pitanju su svi mogući vidovi iživljavanja seksualnih izopačenosti radi "dinamičke nirvane". Krouli je radi magijskih ciljeva masturbirao, imao homoseksualne snošaje, upotrebljavao nečistu krv ženskih mesečnih ciklusa. Sve ovo je preporučeno i svojim sledbenicima. Za one čija volja ne stremi rezultatu "svaki put je savršen", kaže on. Kroulijeva zapovest početniku i svima ostalima je: "Budi jak, o čoveče! Žudi, uživaj u svim stvarima čula i ushita i ne boj se da će te se i koji Bog odreći zbog toga". (Slavinski, veliki ljubitelj Kroulija, smatra da je on time stavio tačku na "paternalističke religije", to jest na Hrišćanstvo, veru u Boga - Ljubećeg Oca, čiji sinovi i kćeri iz ljubavi vrše Božiju volju.) Minervalu se takođe savetuje da nipošto ne sme dopustiti bilo kome da ga sprečava na putu ka "višoj sintezi Istine"; onome ko se suprotstavlja telemiti ovaj se mora odupreti "nepobedivom žestinom i silinom", koja, kao što vidimo iz kroulijevske LIBER LXXVII, može da postane ubilačka. Jer, čovek "ima pravo da ubije one koji mu ograničavaju prava" na vršenje Volje. Minervalu se neumoljivo saopštava da nema greha, i da ne postoji moralna odgovornost, jer je ovo mistički put na kome se stiže "sa one strane dobra i zla". Ne treba odbijati ženu, ako ona hoće, niti se treba libiti da je napustiš, ako ti je "ogadila" (tako je, naravno, radio Krouli). Što se tiče milosrđa, evo šta poručuje "Studijski vodič za stepen minervala": "Mi nemamo ništa sa odbačenima i nesposobnima: neka umru u svojoj bedi. Jer oni ne osećaju. Sažaljenje je mana kraljeva: zgazite bedne i slabe: to je zakon snažnih: to je naš zakon i radost sveta". Svom "izabranom narodu" satana, peko Kroulija, obećava ovo: "Sakupljaćete dobra i obilje žena i pikantnosti; nosićete skupocene dragulje; nadvisićete narode zemlje u sjaju i ponosu; ali uvek voleći mene, i tako ćete doći mojoj radosti". Kroulijevci ne kriju da im je cilj da zakone svih država dovedu u sklad sa Zakonima Teleme, to jest do osnovnoga: "Čini ono što hoćeš..." Na kraju, telemiti tvrde da se zalažu za borbu protiv kriminala i ekološku zaštitu šuma (!) Kao uzornog vladara, ističu egipatskog sultana Saladina, u čije vreme je postignut mir između krstaša i muhamedanaca, da bi, pošto su krstaši prekršili sporazum o miru, Saladin zaratio protiv njih i

osvojio Jerusalim, prognavši hrišćane iz Svete Zemlje. Ne treba zaboraviti da se smatra kako su templari (poklonici Bafometa, viteški red krstaša - fratara koji su se okrenuli satanizmu) od muhamedanaca učili svoje gnostičke doktrine; Saladin verovatno ima veze sa tim, pa ga kroulijevci veličaju kao Posvećenika. Posle minervala, dolazi prvi stepen, na kome se, između ostalog, preporučuje inicijantu da piše i govori u javnosti, radi umetnička dela, kao i da se učlani u kamp, ložu ili oazu. Vrlo im je bitno širenje satanizma, pa i preko umetnosti. (Recimo, napišete roman u kome propagirate torotkarte, omiljeno magijsko sredstvo Alistera Kroulija.) Na drugom stepenu, treba učestvovati u grupnim ritualima i stvarati svoje rituale, kao i baviti se alhemijom, kabalom, jogom, astrologijom, itd. Mora se pomoći OTOu vršenjem zadataka od neposredne koristi za isti. Jedan od najvažnijih ličnih rituala je "volja". Ona se izvodi najmanje jednom dnevno, pre glavnog obroka: "Šta je tvoja volja? Moja volja je da jedem i pijem. S kojim ciljem? Da time osnažim svoje telo. U kom cilju? Da mogu izesti Veliko Delo. Ljubav je zakon, ljubav pod voljom. Počnimo". Ponavljanje takvih reči svaki dan jeste svojevrsna autohipnoza, čiji je cilj brisanje emocionalnog koda ličnosti i pretvaranje iste u demonsku mašineriju telemitskog ludila. Inicijacije su takođe vrlo važne. Na prvom stepenu, inicijacija se predstavlja kao novi izlazak iz materice ("zdenca"), posle čega inicijant biva priveden "Saladinu" (podsećanje na srednjevekovne templare.) Evo kako to izgleda: Saladin: "U imenu tajnog majstora!" (Postavlja "Knjigu zakona" na čelo kandidata.) Saladin: "U imenu OTO." (Saladin postavlja disk na srce kandidata) " Proglašavam te čovekom i bratom." Zatim se preseca uzica o vratu, koja simbolizuje pupčanu vrpcu. Ne treba izgubiti iz vida da stavljanje noža pod grlo predstavlja jasnu opomenu: ako izdaš red i inicijaciju, bićeš mrtav. Ovaj emocionalni šok se vrlo teško zaboravlja. Na svakom stepenu, kao i kod masona, postoje određeni signali za raspoznavanje - znak, stisak ruke i reč. Oni se koriste u ritualima i pri uzajamnim kontaktima. U hramovima gde se izvode obredi postoje određena, vrlo stroga, pravila, počev od zabrane svađe u okviru hrama, čak i ako su članovi u ličnom sukobu, preko vraćanja nazad ako se na sastanak zakasni, do zabrane pričanja, smejanja, šaputanja u toku rituala, kao i obavezne nadoknade ako se izazove šteta u hramskom prostoru. Ludilo se emocijama puni i preko obreda "osvećanja talismana". Jedan od tih obreda se sastoji u zamišljanju velike svetlosne kugle iznad talismana, uz određivanje cilja kome je isti posvećen. Zatim se talisman dodirne prstom

umočenim u vodu, pronese kroz dim, u njega se duva i biva prskan solju (voda, vatra, vazduh, zemlja), nakon čega se uobražava kako se svetlosna kugla (predstavlja kosmičku silu - akašu) spušta u talisman. Posle svega se na to kane kap maslinovog ulja, krvi, znoja i pljuvačke, i nosilac talismana se trudi da zaboravi da ga ima. Upotreba sopstvene krvi vrlo je snažan motiv za indukovanje sumanutih stanja "okultne mistike". U kroulijevskoj "Feniksovoj misi", u kome se mag obraća Rau (Suncu), reže se obrednim dletom po grudima i namače u svoju krv dva kolačića, posle čega kaže: "Ovaj hleb jedem. Ovim zavetom se kunem dok plamtim molitvom: Ne postoji milost: ne postoji krivica: ovo je zakon: čini po svojoj volji", posle čega urla "abrahadabra!" Ritualnost kroulijevaca jako je privlačna za savremenog infantilca, koji je pubertetski željan moći, i čija se duša nadima od gorde volje da se bude "izabranik", član "duhovne elite". On u sekti oseća da je bitan, da menja sudbinu sveta, da izvodi "Veliko Delo"; tajanstvenost rituala mu laska, kao i ničeovska opijenost snagom i orgijastičnošću (tipičan plod dekadencije društva i duha.) Neprestano izvođenje sebe iz područja normalnih psihičkih stanja u "ekstaze", ubilački prezir prema nižima i slabima, kao i učenje da možeš likvidirati svakog ko te sprečava da vršiš svoju volju, uz krvne žrtve, svrstava OTO u satanističke sekte opasne kako po svoje članove, tako i po okolinu. Na nesreću, ovi duhovno bolesni ljudi prisutni su i kod nas, i to u sve većem broju. Treba pomoći i njima, lečeći ih; treba pomoći i široj društvenoj zajednici, sprečavajući ih da vršljaju po svom nahođenju.

SLAVINSKI I BELA GNOSTIČKA CRKVA

Živorad Mihajlović - Slavinski je jedan od prvih popularizatora okultizma u Srbiji i Jugoslaviji posle II svetskog rata; nesumnjivo, on je i jedan od najuspešnijih u lovljenju nevinih ljudskih duša za pakao. Studirao je psihologiju, mada je još od 17 godine počeo da se zanima za magiju i okultno. Autor je čitavog niza knjiga koje je štampao u privatnim izdanjima. Neki naslovi su: "Simboli hermetizma", "Ključevi psihičke magije", "Njihov onostrani život", "Psihonauti unutrašnjih savetova", "Kreaton", "Ekskalibur", "P. Kurs gnostičkog okultizma", itd. U intervjuu datom "Pogledima" (29. oktobar 1993. godine) tvrdi da nema ništa ni protiv koje religije, i da smara da su islamski sufi i svetogorski kaluđeri spiritualni blizanci. Svu svoju decu krstio je u Pravoslavnoj Crkvi, ali kaže da crkva ne dozvoljava čoveku da ima individualan odnos prema Bogu, što je bitna odlika svih gnostičara, pa i njega, koji sebe takođe smatra gnostičarem.

Da vidimo šta stvarno radi Slavinski, pored toga što tvrdi da je bezazleni individualac u potrazi za Bogom. Obraćamo se tekstu o njegovoj magijskoj družini "Bela Gnostička Crkva" skinutom sa Interneta 12. februara 1997. godine. Definicija grupe je sledeća: "Bela Gnostička Crkva ili Bela Ajvazova Crkva ili Ecclesia Gnostica Alba je crkva istine". Ona, kaže tekst, nije zasnovana na veri, nego na direktnom iskustvu Istine, što je glavna razlika između tzv. "zvaničnih religija" i neposrednog poznanja (gnoze), koje jedino može da oslobodi čoveka i da ga vrati samom sebi. Njen cilj je obnova veze sa svojim istinskim "ja", koje je bog ili istina ("ja" je bog, bog je "ja", ja se molim samom sebi - ovde su uzroci duhovne, pa i duševne šizofrenije mnogih nesrećnih okultista.) Slavinskovi sledbenici dušu nazivaju delićem Boga, koji luta iz tela u telo, seleći se dok se ponovo ne vrati istini. No, naravno, veliki individualac nije sam na svojoj "spiritualnoj stazi" (on bi napisao: Stazi). Štaviše, potčinjen je jednoj široj organizaciji, svetskoj Beloj Gnostičkoj Crkvi na čijem je čelu izvesni Mišel Bertje (ili Majkl Bertio). Bertio je sedamdesetih godina ovog veka stupio u kontakt sa duhom Ajvazom (onim istim koji je vodio Kroulija, i diktirao mu "Knjigu zakona"), posle čega je razradio metode "kosmičke magije" i počeo da ih širi po svetu. "Čitajući akašu" (astralno putujući), Bertio je čuo za Mihajlovića i pozvao ga u svoj štab u Čikago. Tu je od njega dobio inicijaciju i zadatak da gnostičku poruku prenese Južnim Slovenima. Postavljen je za gnostičkog "patrijarha" Mihaila. ("Slavinski", naravno, nije prezime, nego dodatak prezimenu: Živorad veruje da je on "mesija" slovenskih naroda.) Godine 1980. Slavinski je doživeo svoje prvo "prosvetljenje" u Kaliforniji, i došao u Srbiju sa metodom grupnog "intenziva prosvetljenja". Slavinski se u razgovoru za "Poglede" hvalisao kako su on i njegovih devet članova, prvi put u istoriji zapadnog hermetizma, ušli u "meunu - trajno stanje spoznaje o sebi". Kakva je to spoznaja? "Put istine se sastoji od sve većeg raspoistovećivanja od ljudskih svojstava. Sebi ne treba ništa da dodamo, moramo samo oduzimati, dok konačno ne postane Apsolutna Praznina, kao i naš Nebeski Otac". "Ja dođoh da imaju život, i da Ga imaju u izobilju", veli Hristos u Evanđelju (Jov. 10, 10). Živorad dođe da svoje sledbenike "raspoistoveti" (raspameti), i da ih svede na ništa. Jadni "njegovi" Srbi! Spali su na to da imaju ovakvog "Slavinskog", i da, pored pravoslavnog podvižnika patrijarha Pavla, slede "gnostičkog patrijarha Mihaila"... Nije bezopasan Mihajlović, makar to tako na prvi pogled ne izgledalo. Mihajlović je psiholog, čovek koji zna kako se manipuliše ljudima. Mihajlović se hrani kroulijevskim duhom Ajvazom. Na algolijanskom jeziku (neki demonski krici kojima krkljaju njegovi sledbeici u toku seansi) "beli gnostičari" Srbije su dobili poruku "???? ????? ????" ("Nas vodi Ajvaz"), koja im je moto. Ajvaz je, u isto vreme, duh Lam, što je Mihajloviću potvrdio neposredni Kroulijev učenik Kenet

Grant, s kojim se ovaj dopisivao. (O vežbama sa Lamom kasnije.) Njegovi gnostičari su se, u toku intenziva, punili Ajvazom, pa su počinjali da liče na njega (Slavinski to opisuje ovako: "Brada bi im se ušiljila, oči suzile, a unutar lobanje su osećali strahovit pritisak na čeone i slepoočne kosti da se razmaknu i ispupče".) Na osnovu svega ovoga, Mihajlović je zaključio da je naš genije Nikola Tesla takođe bio pod uplivom Ajvaza. Evo kako Slavinski to dokazuje. Kad se Teslino prezime čita kabalistički, to jest naopako, dobija se Al - set. Al je Kroulijeva knjiga "Liber Al Vel Legis", to jest "Knjiga zakona", a Set je jedno od imena Ajvaza (Set egipatski bog zla, sejtan (satan), to jest satana; jedna od najopakijih američkih satanskih sekti se zove "Setov hram"). Ovoj ajvazovskoj argumentaciji pozavidela bi i Milja Vujanović, poznata po etimološkim doskočicama. Slavinski je u časopisu "Tajne", dok ga je uređivao Petar Luković, pisao o svemu: o guruu i njegovom učeniku, o alhemiji i čenelingu, o umetčnosti i okultnom, o snovima i šamanizmu... No, naročitu pažnju zaslužuju njegovi tekstovi u kojima govori o tzv. "metodi neurolingvističkog programiranja" i sajentologiji Rona Habarda. Prvom metodom, tvrdi Slavinski, stidljivost i fobije se leče za dva - tri sata, frigidnosti i impotencije za nekoliko sati, a moguće je i lečenje tzv. "jezgrovnih neuroza", koje se smatraju najtežim. Očito, Slavinski voli programiranje, o kome u našoj knjizi piše mnogo toga. Za Habardovu dijanetiku Slavinski ima samo pohvale (uz blage kritike za "zloupotrebe" koje je vršilo članstvo, i zbog čega je FBI gonio Habarda.) Dijanetika mu se dopada jer "sigurno i predvidljivo uklanja neurotične tegobe i daje emocionalno stabilnu i zrelu ličnost, a to je još neostvaren san savremene psihijatrije". Jedan od Mihajlovićevih učitelja bio je i Čarls Brener, koji je Habarda napustio 1964. i osnovao svoj "intenziv prosvetljenja", čija je iskustva "patrijarh Mihailo" koristio i kod nas (recimo, oditing).

SVET SLAVINSKOVIH SLEDBENIKA

Slavinski je čovek koji se dosledno drži Kroulijevog stava da je mentalno zdravlje prepreka za dostizanje prosvetlenja. Doduše, njegova doslednost tiče se samo učenika, pošto on sam ne upražnjava sve ono što njima preporučuje.1 Pre no što pređemo na analizu unutrašnjeg sveta sekte, trebalo bi videti kakve komercijalne efekte ima bavljenje gnosticizmom i dostizanje "meune". To se vidi iz reklama "intenziva gnoze" koje pozivaju ljude da dožive prosvetlenje. Tako je, na primer, "validirani majstor EGA Ljubinka Milanović - Azela" pozivala na "Dvodnevni intenziv gnoze" koji je trajao od 23. do 25. aprila 1993. u Joševi. Cena je dinarska protivrednost 15 DM "po "crnom" kursu na dan uplate" (setimo se da je to doba sluđujuće hiperinflacije, i da je 15 DM za neke bilo pravo bogatstvo.) Akontacija (50% naznačene sume) uplaćivala se Azeli direktno na adresu, i bila je nepovratna. Kako se menja kurs marke, tako se menja i cena "prosvetlenja".

Godine 1995, od 3. do 6. juna, u Centru EGA u Joševi. Slavinski drži "prvi profesionalni kurs treninga i obuke za majstore kreatona". Za članove "Bele gnostičke crkve" cena je, zbog popusta, 400 DM, a za ostale - 500 DM. Na kurs treba poneti sredstva za higijenu, svesku i olovku za vođenje beleški i knjigu "Kreaton" (ko je nema, može da je kupi za 18 DM). Posle svega, dobija se sertifikat da je majstora za vođenje kreatona obučio sam Slavinski. Šta je najzamamniji deo ponude "kreatoncima"? Evo kako "patrijarh Mihailo" reklamira pravi cilj i smisao bavljenja "spiritualnošću": "Ovaj kurs će Ti dati: profesiju od koje ćeš moći da živiš pristojno, nezavisno i slobodno" (to jest, narodski rečeno, "hleb bez motike", bez znoja i napora); osećanje da vrediš kao Ljudsko Biće, jer si Majstor koji vodi ljude pema novim Vrednostima (to jest, da si neko i nešto, iako, recimo, nemaš fakultetsku diplomu, niti nameru da se baviš bilo kakvim ozbiljnim poslom); ubrzanje sopstvene Spiritualne evolucije, jer ono što daš drugima, odmah se Tebi vraća/.../ Bićeš u stanju da deo svojih snova iz detinjstva uneseš u ovaj život". Na kraju, Slavinski poručuje da se "spiritualni razvoj ljudske rase strahovito ubrzao u poslednjih nekoliko godina", i da treba hitati ka "Božanskom izvoru" (na taj put se, očito, ne polazi bez deviznih rezervi u novčaniku. Stvarno majstorija - em spiritualno napreduješ i doprinosiš Spiritualnoj Evoluciji, em puniš kasicu čvrstom valutom!)2 Iz reklama pojedinih majstora EGA vidi se da postoje razlike u ceni (Slavinski je najskuplji). Milan Gligorijević Gaon, takođe "validirani majstor EGA", u ašramu u Joševi je od 2. do 16. jula 1994. držao "Intenziv gnoze" po ceni od 250 maraka (za "gnostike" 200 maraka). Njegova reklama glasi: "Želiš li da poboljšaš svet, želiš li da pronađeš put, želiš li da pronađeš Boga ili Ljubav, žudiš li za istinom... jednom reči, ako hoćeš da pronađeš sebe koji jesi Put, Bog, Ljubav i Istina, dođi na četrnaestodnevi intenziv gnoze"... "Znaj i to da je dugi intenziv najkraći put za postizanje, odnosno produbljivanje i "gajenje" Meune - trajnog stabilnog stanja svesti, koje se često naziva i Trajnim Prosvetljenjem. Mnogi su ovo stanje dostigli kroz duge intenzivne Gnoze, što ne bi i ti?". Od 30. septembra do 2. oktobra 1994. u Joševi je kurs držala "majstor Dubravka Rapajić", koja je svoje usluge naplaćivala 40, odnosno 35 maraka (za članove EGA). I ona je tražila 50% akontativne uplate, koja je nepovratna. Njena poruka je glasila: "Odrekni se hiljadu zašto zbog samo jednog i jedinog zato". Jedno od tih "zašto" bi, na primer, moglo biti: "Zašto je akontacija nepovratna?" Ali se takvih pitanja unapred treba odreći.) I još je Dubravka poručivala: "Ti to zaslužuješ i imaš prava na to", pozivajući se i na Alistera Kroulija: "Ne haj za Glas Sirene Smisla, ili Fantoma Razuma: nađi utočište u Jednostavnosti i osluškuj Tišinu" (to jest, ako ti razum kaže: "Zašto je akontacija bespovratna?", ne obraćaj pažnju na "fantoma".) A sada da krenemo na analizu kreatonsko - intenziverskih - ekskalibursko gralsko - gnostičkih tehnika dostizanja "meune". Prvo što treba zapamtiti pre no što se upustimo u analizu je činjenica da i Slavinski, i Ljubinka Milanović, i Milan Gligorijević, i Dubravka Rapajić ističu da se na kursu ne smeju pojavljivati duševi bolesnici, epileptičari, narkomani i teži srčani bolesnici. Dakle, tu može biti nešto što je za ove ljude opasno... Videćemo šta je opasno, i to ne samo za njih, nego i za sve ostale.

Tehnike tzv. "direktnog iskustva istine" veoma su različite, i najveći broj njih razvio je Čarls Brener, učenik Rona Habarda, osnivača sajentologije. Kao i sajentološke tehnike, one imaju za cilj da čoveka izvedu iz normalnog stanja i uvedu u stanje povišene sugestibilnosti, kada on postaje lak plen svega onoga što "majstor" nameće kao put ka "Božanskom Izvoru". Sve počinje od autosugestivnih vežbi, tipa "svakog dana u svakom pogledu sve više napredujem". Tako, na primer, čovek ima zadatak da ponavlja tzv. "alfe", od kojih su neke za telo. One glase. "Ja imam zdravo telo, moje telo samo sebe leči, ja imam odličan imunitet, moje telo automatski eliminiše toksine, imam zdrav metabolizam, ja imam zdravu i elastičnu kičmu, ja imam zdrav želudac, ja imam zdravu i lepu kosu", itd, itd. Duševne "alfe" glase ovako: "Ja sam oslobođen zabrana, ja slobodno ispoljavam sebe, ja verujem u sebe, ja sam uspešan, mene ljudi vole, ja volim ljude, ja sam odgovorna i odrasla osoba, ja sam srećan, ja sam ja, ja volim život, ja opraštam sebi sa ljubavlju, ja opraštam drugima sa ljubavlju, ja vredim u svakoj situaciji" itd, itd. Sve se svodi na četiri ključne poruke: "Ja hoću, ja mogu, ja smem, ja znam"... Treba se osloboditi tzv. "ograničavajućih verovanja" koja onemogućuju čoveku da dostigne istinsko samoostvarenje. Treba uništiti ta verovanja, a zatim uraditi njima suprotne alfe i sprečiti pojavu beta... Treba razoriti svoj identitet, poručuje "Ekskalibur", jer je "identitet privremeno ili veštačko ja koje povremeno koristimo da bi uspostavili kontakt sa sobom ili drugim ljudima". Rastvaranje (diskreiranje) se obavlja pomoću poistovećenja sa nepoželjnim osećanjem, koje se širi do krajnjih granica i onda razara (otvaranjem očiju i skretanjem pažnje.) Alfe su pozitivne misli, uvek u sadašnjem vremenu, koje žele da se ostvare, a bete su negativne misli koje smetaju alfama. Čišćenje tela se, prema "ekskaliburcima", obavlja tako što se svoje telo oseti u potpunosti, a zatim se čovek širi preko krajnjih granica i "diskreira". Posle toga se otvaraju oči, i sve se opetuje (30 - 60 minuta). Ovo se primenjuje i na bolesne organe - od oka do kičme. Pošto se telo očisti, rade se alfe koje ga ponovo kreiraju; to jest, ponavlja se: "Ja volim svoje telo, ja imam vitko i zdravo telo, ja imam zdrav metabolizam", itd. (Bilo bi veoma zanimljivo čuti šta na ovo kažu medicinski stručnjaci!) Treba se osloboditi "identiteta u koji smo zaglavljeni, pa ne možemo normalno da funkcionišemo u životu". To se postiže poistovećivanjem sa tim identitetom i diskreiranjem istog, uz pozitivne alfe. Jedna grupa mladih ljudi iz Beograda koji su pripadali "Beloj gnostičkoj crkvi" i uspeli da se izbave imala je za zadatak da poistoveti Hrista i Ajvaza, Kroulijevog duha vodiča. Njihova "formula" je glasila: "Hrist je to, Ajvaz je to, Sve je Jedno, Hrist i Ajvaz su jedno." Trebalo je takođe sebe poistovetiti sa Hristom i Ajvazom u isti mah. Formula ličnog poistovećivanja sa satanom (jer Ajvaz je Set, to jest satana) glasila je ovako: "Ank je to (ank - drevni egipatski magijski simbol, nap. prir.), ank je tu, on je uvek u sada, obešeni je simbol Tota (ovde se govori o znaku obešenog iz tarot - karata, čije čitanje "beli gnostici" upražnjavaju, nap. prir.). Obešeni je simbol Ajvaza, kada je obešeni tu, Ajvaz je tu... Kroz obešenog vidim ono što imam sada, a to je to... sada sam to... ostvarila sam spoj sa svojim višim ja, sada sam to, sada imam sebe, sada imam tebe... Treba da budem tu, treba da budem to". To je panteistički izraz koji označava sjedinjenje sa "Jednim koji je

sve"; sanskrtska formula "Tat tvam asi", to jest "Ti si to", označava da je čovek po svojoj prirodi bog, poznanje čega i jeste "prosvetlenje". Učiteljice "gnoze" su svoje sluđene sledbenike, koji su poistovetili Hrista i Ajvaza, vodile po crkvama i manastirima, gde su se pričešćivale skupa sa njima, dok su mladići i devojke, moleći se Hristu, u stvari upućivali molitve samom satani. Jedna od devojaka koje su se izbavile iz kandži sekte sačuvala je svoj dnevnik intenziva (bili su u jednom poznatom manastiru, i niko nije podozrevao šta rade.) Iz dnevnika se vide razorne posledice bavljanja takvim "vežbama". Ona se žali na užasne glavobolje, na slično stanje kod drugih; ima halucinatorna viđenja. Svaki čas okrivljuje samu sebe da je zla, sebična, da je sotona, a da je njena "majstorica" puna ljubavi i razumevanja. Poslednja faza ludila je komunikacija sa duhom Lamom, koji se naziva "kosmička inteligencija". Kenet Grant, Kroulijev sledbenik, Slavinskom je rekao da mu je "Velika Zver" saopštio kako su Lam i Ajvaz jedno te isto. Pred nama se nalazi fotokopija mašinopisa "Lam kosmička inteligencija", čiji nas autor na početku upozorava da spis nije za reprodukovanje ni u celini ni u delovima, nego služi samo za privatno proučavanje. Ovde nalazimo i razlog zbog koga je duševnim bolesnicima zabranjeno da se bave "gnostičkim vežbama". Cilj psihijatrijskog lečenja je, kaže učitelj, da kod "pacijenata ojača barijeru svjesno nesvjesno, i u skladu s tim svede na najmanju moguću mjeru psihotične epizode (posebno zvučne i vizuelne halucinacije) koje su (pored raznih drugih manija) izuzetno česte kod ovih pacijenata. Cilj hermetičkog treninga je upravo suprotno: kontrolirano slabljenje barijere svjesno - nesvjesno što je za posledicu ima veoma značajne spiritualne uvide samo kod psihološki integrirane (zdrave) jedinke". Jednom rečju, cilj je da duševno zdrav čovek postane duševno bolestan. Duševi bolesnici su "hermetičarima" nepotrebni: oni ih sami stvaraju. Što se epileptičara tiče, on ima nekontroliranu, prekomjernu aktivnost nekog dijela živčanog sistema ili pak cijelog živčanog sistema. Čovjek koji je sklon epilepsiji imat će napade kad mu se osnovna razina podražljivosti živčanog sistema podigne iznad kritičkog praga. Hermetički trening upravo podražuje odgovarajuća područja mozga i samo zdrava osoba kao posledicu ima značajne spiritualne uvide". Pošto se prilikom vežbi koristi hiperventilacija, to jest pojačano disanje, a to kratkotrajno povećava PH arterijske krvi sa 7,4 na 7,8 što može izazvati cerebralne grčeve, epileptičari takođe ne mogu da vežbaju. ("Majstor" kaže, jasno je: od zdravog čoveka treba napraviti epileptičara.) On upozorava svoje sledbenike da posledice vežbanja mogu biti nametnute misli (čega je posledica nesposobnost za rad), velika neodređena slutnja (osećaj da će se dogoditi nesreća, za šta nema osnove), veliki neodređeni strah, kao i nerealne mistične ideje (osoba misli da je prorok). Ko god to oseti, treba da bude oprezan. Kako izgleda rad sa Lamom? Radi se sa slikom Lama, čudovišta velike glave i očiju i usta koji su iscrtani kao pravolinijski prorezi. (Lam liči na "vanzemaljca"). Svakog dana se, posle vežbi, vodi dnevnik. Prvog dana, crtež Lama se posmatra desetak minuta, kao i drugog i trećeg, posle čega se upisuju utisci. Četvrtog dana se pažnja usmerava na jedno od njegovih očiju, petog dana se radi to isto, a misli

slobodno lutaju, sedmog dana se pregleda dnevnik i donosi odluka da li da se nastavi dalje ili ne, osmog dana se bulji u crtež dok se ne oseti pospanost, uz ponavljanje: "Lam, Lam", šesnaestog dana se dremka, a Lam se zamišlja. Dvadeset trećeg dana ludilo polako počinje da se zahuktava. Tada se kreće se "tehnikom goluba". Napravi se zaštitni krug sa pentagramom i kružićem u sredini na kraju kruga. Zatim se zamišlja da kružić postaje cev - kanal koji se širi približavajući se onome koji vežba. Počinje da govori: "Al...La...", misaono ulazi u kanal u kome izgovara "hriliu" trudeći se da oseti "golubiji entitet", i na kraju kaže: "Lam". Jednom rečju - "allahriliulam". U povratku iz kružića - kanala se izgovara obratno: "lamhrilijaul". Ako se oseti da nešto nije u redu, treba reći "hrilijujulijan"... Ova samohipnoza se nastava dvadeset četvrtog dana, kada je cilj da se oseti "entitet goluba", i to 20 - 40 minuta. Trideset trećeg dana Lam se priziva da obuzme čoveka. Vežbe sa Lamom praktikovao je Krouli, koji je crtež Lama objavio još 1919. Lam je "bog", "kosmička inteligencija", Ajvaz; on je glava spermatozoida i simbol falusa. Jedan od onih koji su sa njim radili opisuje događaj: "U jednom trenutku sam jasno osetio kako se nalazim u nekakvom velikom živom kanalu. Bilo je to ždrelo ili jednjak. Takav sam osećaj imao. Nisam video Lama u duhovnom oku, ali sam ga zato potpuno osećao". Rad sa Lamom preporučuje šef "Bele gnostike", Majkl Bertio, nadređen Slavinskom. Bertio je poznat po povezanosti sa satanskom sektom "Manastir sedam zraka" i nudi "vudu i gnostička učenja vremena i prostora". Lama priziva i sekta koja deluje kod nas. Sedište joj je nekad bilo u Banjaluci. Zove se S. G. L. U. Dž. - "Staza gnostičke svetlosti". Na njenom čelu je stajao izvesni "Majstor Leo", a propagirao ju je Emir Salihović, kroulijevac. Staza gnostičke svetlosti je povezana sa nekakvim "Crvenim gnostičkim savezom". Majstor Leo" je "veliki majstor" OTOa i "Kulta Crne Zmije". U kontaktu je sa sveštenikom Maat koja obavlja "paneonske rituale". Cilj rituala je, pored povezivanja svih okultnih eona, "stvaranje pravednije i uravnoteženije svetske ekonomije koja će omogućiti da se zadovolje ljudske potrebe za opstankom". Simbol ovih gnostičara je zmija, i to ona "iz primalnog zmijskog kulta centralne Afrike". To je "Vatrena Zmija", čiji kult predstavlja spoj telemitstva i seksualne magije. "Tehnike Zmije" podrazumeva da onaj koji je vežba na astralnom planu uzima oblik Zmije; pored ovoga, simboli sekte su golub, žaba i pauk... Sve je povezano sa vudu - magijom... I tako dalje; posle svih lavirinata okultnog bezumlja, Emir Salihović kaže da je "kreacija magijskog sistema poput kreacije umetničkog dela"... Zamislimo kakav je svet ljudi koji sami i sebe, zazivajući Lama, uništavaju, plaćajući za to svojim "majstorima". Istorija Slavinskovog bavljenja "intezivnim prosvetlenja" najbolje je opisana u njegovoj knjizi "Susreti sa istinom" (Beograd 1985.). Živorad pre svega opisuje one magijske tehnike koje su vekovima prethodile njegovom ulasku u ovu oblast. Tu su starogrčke misterije - elevsinske i orfičke. Slavinski citira Miloša Đurića koji opisuje Dionisove misterije ovako: "U tom religijsko orgijazmu i toj religioznoj ekstazi duša se izbavljala iz tamnice individualnog tela i sjedinjavala sa božanstvom kao večnostvaralačkom snagom

prirode i na taj način svoje slabo zemaljsko Ja (ego) zamenjivala višim božanskim". Odmah zatim, tu je dalekoistočna joga, ali i nezaobilazni gnosticizam. Gnostici, manihejci, bogumili, katari i patareni - sve su to Slavinskove preteče. Kako je razmišljao gnostički um? Citirajmo Slavinskog: "Kain, koji je u Bibliji prikazan kao nitkov (ne kao nitkov, nego kao prvi ubica, i to ubica rođenog brata, nap. prir.), za gnostike je istinski heroj." Ovakav stav gnostičkog učenja je opisan u Heseovom "Demijanu". Glavni junak, odrastao u sredini hrišćanskih uverenja zgranut je kada mu "guru" nagoveštava da je Kain vođa snaga svetlosti. I to gnostičko bilje lagano raste, dok u jednom momentu posle niza "posvećenja", u njemu ne zaplamsa spoznaja tajnog znanja. "I tada osetih na svom čelu Kainov znak", kaže on. Živoradu Mihajloviću je privlačna i srednjovekovna nemačka "sekta slobodnog duha", čiji je moral suprotan katarskom. Bilo im je dopušteno da uživaju u svim zadovoljstvima, seksualni odnos je dozvoljen bez obzira na pol partnera, preporučivane su slobodne aktivnosti, "razmišljanje" i nerad. Njih je uklonila "metla inkvizicije". Njihovo učenje nastavili su "retki pobornici slobodnog duha", alhemičari i magovi kao što su bili Agripa i Paracelzus. Zatim slede kabalista Đordano Bruno, Piko dela Mirandola, Džon Di, rozenkrojceri, gnostičke crkve i masoni, od kojih je poznati nemački slobodni zidar, Teodor Rojs, osnivač seksomagijske družine OTO... Sve su ovo gnostici, tvrdi Slavinski. Kakav je, po njegovom mišljenju, gnostički Isus? Kada učenik postigne prosvetlenje, Isus mu više nije učitelj. Oni postaju jednaki i istovetni! I sama tehnika intenziva prosvetlenja je bila praktikovana, smatra Slavinski, kod gnostika pre dve hiljade godina. Nasuprot obuzdavanju istinite čovekove prirode, koje zahteva "zvanični" Isus Crkve, preteći "slobodnima" paklom "živi Isus gnostičara ukazuje na značenje očišćenja svesti kroz opštenje sa drugim ljudskim bićem: "Ako ne izneseš to što je u tebi, to što ne izneseš uništiće te. Ako izneseš to što je u tebi, to što izneseš spašće te./.../ Zakucaj na samog sebe kao na vrata i hodaj po sebi kao po pravom putu. Jer ako hodaš po pravom putu, zalutati nećeš". Đakon Andrej Kurajev ovako analizira panteističko verovanje o sebi kao bogu: "Čovek se gubi sam u sebi, u svojoj duši./.../ Da, čovek je sličan Bogu, jer je "po Njegovom liku" sazdan. Ali on nije Bog. "Gle, ti nisi telesni lik, nisi ni duševno stanje koje okusimo kad se radujemo, gnevimo, želimo, strašimo se, sećamo, zaboravljamo, i ostalo; i gle, Ti nisi sama duša, jer si Ti Gospod Bog duše moje", govori blaženi Avgustin svome Gospodu (Ispovesti". Dž, 25). Da, duša čovekova je prekrasna i velika. Pa šta "prekrasan su i koristan organ oči: ali ako bi one poželele da vide bez svetlosti, njihova lepota i sopstvena snaga im nikakvu korist ne bi donele, nego bi im čak i štetu pričinile. Tako i duša, ako poželi da vidi bez Duha, samoj sebi postaje prepreka". U duši je moguće zalutati: ona je bogolika. U duši je opasno zalutati: ona nije Bog. "Duša - nije od Božje prirode, niti je od prirode zle tame... On je - Bog, a ona - nije Bog", opominje prepodobni Makarije Egipatski. Već kod najranijih hrišćanskih mislilaca uočljivo je nastojavanje kad je o tome reč. Sveti Kliment Aleksandrijski, Origenov učitelj, ne jednom piše o tome da "sa

Bogom mi nemamo nikakve srodnosti ni po prirodi našoj, ni po poreklu i ni po bilo kakvim naročitim svojstvima našim, osim samo po tome što smo delo njegove stvaralačke volje" (Stromate II, 16). "Ipak, ne treba misliti da Duh Božji u nama obitava kao neki delić Božanstva" (Stromate V, 13). "Bezbožno je mišljenje i izmišljotina je fantazera da su svojstva čoveka i Svedržitelja jedna i ista". "Bezbožniče", govori Gospod, "mislio si da sam Ja tebi sličan" (Ps. 49, 21) (Stromate, VI, 14). "Bez obzira na potpunu tuđost naše prirode Njemu, ipak se On o nama brine" (Stromate, II, 16). Ti jasni sudovi drevnog bogoslova ne smetaju profesionalnim sinkretistima da tvrde da njihova "sinteza" ništa bitno nije uklonila iz hrišćanstva. J. P. Blavacka uverava čitaoca, s jedne strane, da ona izražava pogled na svet drevnih hrišćana, i odmah izjavljuje: "Čovek postaje primalac Duše sveta, kako se prekrasno izrazio Emerson: "Ja sam - nesavršenstvo, koje se klanja svom sopstvenom savršenstvu". To je upravo ono protiv čega upozoravaju Kliment i drugi Oci Crkve kao protiv najstrašnije greške. Pa ipak, ni savest, ni znanje ne smetaju Jeleni Rerih da tvrdi: "U hrišćanstvu se držim vere prvih hrišćanskih otaca". Zašto teozofi žele da deluju podmetačinama? Na primer, Oci Dobrotoljublja direktno govore o svojoj veri u to da je "Sin Božji po poslušanju i smirenju očovečio i krstom i smrću spasao čovečanstvo" - ali to ne smeta Jeleni Rerih da, odlučivši se na otvorenu laž, uverava: "Autori "Dobrotoljublja" pod pojmom "Hristos" poimali su najviši božanski princip u nama samima". "Molite se da vam Bog, koji je u vama, pomogne da čuvate čistotu". "Sva izlečenja su moguća onda kad se bolesnik prene duhom i poveruje u iscelitelja, drugim rečima, ako on toliko podigne vibracije svoje energije srca, da ona može primiti magnetski tok koji ide od iscelitelja". "Ne uvedi nas u iskušenje" - u tim rečima molitve podrazumeva se obraćanje slabog duha svom Rukovoditelju, ili višem Ja, da ga On ili ona spreči u činjenju prestupa", kaže Jelena Rerih. Tako, ja samog sebe moram da molim i za osnaženje u iskušenjima, i za oproštaj sopstvenih greha, i za iscelenje. Studeniti psihologije Moskovskog državnog univerziteta sedamdesetih godina šizofreniju su dijagnostifikovali rečima onovremeno popularne pesmice: "Tiho sam sa sobom razgovore vodim"... Religiozni život postaje beskrajno ljubavisanje sa samim sobom. U svoje više "Ja" moram da poverujem, njemu moram da služim, u njemu da nalazim radost i utehu, i od samog sebe, jedinog, vatreno i okultno voljenoga, moram da očekujem i oproštaj greha. Panteizam je životno neophodan okultistima. Jer sav entuzijazam novopaganstva gradi se na najprostijem silogizmu: "Bog je sve; sve je Bog; Ja sam - deo svega; prema tome, ja sam Bog". Upravo žeđ za samoobogotvorenjem prinuđava da se usvoje prilično sumnjivi koncepti ustrojstava sveta". Posle gnosticizma, Slavinski pokretom - pretečom svojih metoda smatra zenbudizam, i njegovo dinamičko probijanje ka praznini i ništavilu. Filip Kaplo, koji je vežbao zen, i koga Mijalović citira, kaže do kog je iskustva stigao

upražnjavajući ovu vrstu budizma: "Posle mnogo godina, kada sam uspeo ponešto da shvatim, spoznao sam da bog nije ni dobar, niti svemoćan, niti biti šta drugo. U stvari, bog nije čak ni bog". Ubedljivo otkriće, nema šta! Od savremenih hrišćanskih sekti, Slavinski srodnost nalazi u "Pentekostalnoj crkvi", čiji vernici, tokom padanja u trans, često doživljaju "direktna iskustva istine", tako da postupci koje oni primenjuju zaslužuju okultnu pažnju. Slavinski pominje još i Franklovu logoterapiju, Asađolijevu psihosintezu, kao i psihologiju Abrahama Maslova (sve je to "transpersonalna psihologija", ona koja beži od ličnosti kao đavo od krsta.) Maslovljev kriterijum zdrave ličnosti je da postoji "vrhunsko iskustvo", u kome čovek oseća jedinstvo sa svetom i to da se našao na vrhuncu svojih moći (opet panteizam): to je "mističko iskustvo", "okeansko osećanje", osećanje spajanja sa svetom, kosmosom ili prirodom. Još jedan "trener prosvetlenja" u Slavinskovoj je vidnoj pažnji: Džek Pol. Rozenberg (samozvani Verner Erhard) i njegov "Erhardov seminarski trening". Cilj ESTa je prosvetljenje, radi se šezdesetak sati sa većom grupom ljudi, u toku dve sedmice. Međutim, na početku im se kaže jedino da će na kraju imati "praktično orjentisano filozofsko pedagoško iskustvo". Slavinskom je, kao i mnogim okultistima, idol i Gurđijev. Kako su izgledali Gurđijevljevi metodi "prosvetlenja" ? Njegov učenik Uspenski je za vreme II svetskog rata živeo u SAD, na farmi blizu Njujorka. Dolazili su mu ljudi koji su želeli da se "prosvetle". Jedan od njih je bio i mladić Rodni Kolin, koga je Uspenski prinuđavao da neprekidno radi u bašti, dok ne bi spao s nogu od umora. Uspenski je za to vreme filosofirao sa svojim gostima. Jedne prilike, ne mogavši da zaspi od umora, Kolin je dotrčao do kuhinje u kojoj je sedeo Uspenski. Uleteo je u kuhinju verujući da će tamo zateći ugledne guruove goste, ali nije bilo nikog, osim Uspenskog koji je bio sam i pio vino. Pre no što je uspeo da se pribere, mladić je viknuo: "Zašto se ja plašim tebe?" On ga je mirno pogledao i rekao: "Zašto si rekao Ja?"" I Rodni je "doživeo prosvetlenje"! Jedna Slavinskova učenica iz Ljubljane poslala ju je pismo sa svojim opisom "prosvetlenja". Trećeg dana dok su radili pojedinačnu meditaciju, iznenada je osetila toplinu u predelu trbuha. Bila je kao užarena kugla koja se počela širiti. To je bilo osećanje ljubavi i odjednom, doživela je: život je sve, život je sve. Sve je bilo isto, i ona i drugo ljudsko biće, i život, sve je bilo sve i sve je bilo jedno! Osetila je neopisivu ljubav. Po Mihajloviću, formule prosvetlenja mogu biti još i: "Ja sam ja!", zatim "Ja sam sve!"; najzrelije "prosvetlenje" je, međutim, "Ja sam ništa, ništavilo, beskrajna praznina". Na pitanje: "Šta je život?", odgovor je da čovek jeste život, i da između njega i života nema suprotnosti: taj nivo je ono što Alister Krouli naziva otkrićem slobodne volje i delanjem po njoj. Slavinski je svoje metode razvio direktno iz dijanetike, sajentološke tehnike indukovanja ludila. Naime, učenik Rona Habarda Čarls Berner, pošto je napustio dotičnoga, krenuo je da samostalno primenjuje dijanetičku metodu oditinga, dodajući joj nove elemente. Slavinski je kod njega, 1980. godine, doživeo prosvetlenje - osećao je da je u kosmosu, viđao neobične gradove i fantastična bića, alhemijsko - kabalističke simbole. Besna zver mu je bila u stomaku, i odatle htela da provali napolje; dok mu se telo treslo, iz usta mu je izbijao nepoznat glas (pogađaš, pravoslavni čitaoče, čiji bi to glas mogao biti!)

Intenziv prosvetlenja ima za cilj slamanje psiholoških barijera i uništenja egoa, da bi se došlo do samospoznaje, to jest stapanje subjekta i objekta u jedno. Dva partnera, aktivni i pasivni, učestvuju u tzv. vežbama komunikacije. Pasivni partner postavlja aktivnom pitanja: "Ko si ti", "Šta si ti", "Šta je život?", "Šta je drugo ljudsko biće!" Aktivni partner radi na otkrivanju sebe, a pasivni to gleda, sluša i pamti, ne pokazujući da je zainteresovan. (Isto rade sajentolozi!) U toku samospoznaje dolazi do vrištanja, urlanja, teških psihošokova. Buđenje kundalini je veoma opasno, jer se, prema Breneru, čovek može početi da ponaša divlje, paranoično, da ima vizije i halucinacije, da mu se javlja manija veličine. I sve to da bi došao do shvatanja da je on - sve, a to sve je - ništa. Ali, na žalost, što naš narod kaže, nije bez ništa: sam Slavinski tvrdi da gosti koji dođu na proslavu na kraju intenziva, zbog energije koja je tu prisutna, mogu da dožive čudne pojave poput treperenja i grčeva tela, bolova i napada sumanutog, besmislenog smeha. (Pravoslavni čitaoče, znaš odakle ova energija!) Prema Breneru, da bi neko postao majstor ne treba mu ni diploma, ni kurs za majstora, ni njegovo, niti bilo čije odobrenje, ni prostorija, ni saznanje da si majstor; da li je neko majstor, zavisi od njega samog... I zato što si sam svoj majstor od učenika uzimaš po 400 maraka! Majstori, majstori! U LAVIRINTIMA TAME Od sajentologije do satanizma Pravoslavlje i sekte, knjiga IV

SVEDOČENjE BIVŠEG PSIHOTRONIČARA

Pitanje (P): Kako ste se upoznali sa Ž. M. Slavinskim? Odgovor (O):Kao veoma mlad pročitao sam par knjiga Slavinskog. To mi je bilo dovoljno da poželim da ga upoznam i imenujem za svog gurua. Rođen sam i odrastao u ateističkoj porodici. Međutim, bio sam duboko svestan još kao dete da Bog postoji. Nisam ga doživljavao kao hrišćanskog Boga, jer za Njega nisam znao. Moj Bog je bio apsolutna pravda, strog i bezličan. Svakodnevno sam Mu upućivao molitve. To je potrajalo dok nisam krenuo na hatajogu. Strpljivo sam vežbao, ali joga me nije zadovoljila. Čeznuo sam za doživljajem, jasnim viđenjem duhovnog sveta. U Žikinim knjigama bilo je mnogo obećanja i meni se put "bele" magije učinio putem do Boga. Tako sam dospeo do ove sekte. P: Slavinski i njegova sekta nisu vaše jedino lutanje?

Na žalost, ne. Ono što je nekima od rođenja prirodan način života, za mene je ostalo tajna sve do moje 22. godine. Pravoslavlje, koje je po prirodi stvari moj put, put srpskog naroda, meni se pokazalo kao spas i istina tek posle mnogo lutanja i putešestvija od sekte do sekte. Sve one nude laž i obmanu. Ne bi se duže na njima zadržavao, jer mnoge nemaju puno sledbenika, a i princip obmane je u svima sličan. Pomenuo bih još, osim sekte Slavinskog i sektu pod nazivom Transcendentalna meditacija (TM). Malo je ljudi koji za TM nisu čuli, jer je njihova propaganda agresivna. Na tragično smešan način i uz prilično novca, iniciran sam u TM. Ja sam poneo priznanicu da sam uplatio novac i darove u obliku voća za učitelja Mahariši Mahiš Jogija, Guru Deva. A učitelj TMa mi je uzvratio nerazumljivim zapevanjem i posipanjem pirinčem, uz šta mi je dao mantru ajma. Ovu sektu sam napustio posle tri meseca, jer mi se i iz one perspektive činila smešnom i naivnom. Zapanjen sam da imaju toliko sledbenika, jer je prevara u njihovom slučaju očigledna. Nisam se za njihova ostala "znanja" dalje interesovao, ali poznajem ljude kojima je obećana levitacija, a dobili su histerično grčenje mišića i skakutanje. Za razliku od njih, obmanu od strane Slavinskog sam shvatio tek posle nekoliko godine. P: Možete li nam reći nešto o njihovom učenju? O: Oni relativno malo teoretišu. Bave se praktičnim radom. Samo učenje im je nedefinisano i u okviru udruženja postoje razne podgrupe. Ali ono što je sigurno je da su oni Kroulijevi sledbenici i da su satanisti, doduše za početnike malo prikriveni. Oni se klanjaju slici Ajvaz, a i ne poriču da je to satana. To je zamaskirano time da se navodnim prevazilaženjem satane dolazi do Apsoluta, tj. Boga. Ali, ko ovde koga pobeđuje, samo po sebi je jasno. Žika je svom imenu pridodao ono Slavinski jer, zamislite, on veruje da je duhovno vođa slovenskih naroda.(!) Inače, on u sekti ima posebne ljude, "zombije" koji su spremni da učine sve što Žika od njih zatraži. Oni su većinom intelektualci i nisu tako mladi, i to nekoga može da začudi, ali treba imati u vidu da su ti ljudi od mladosti indoktrinirani. Oni veruju da potiču sa planete Algol i da su odatle došli na Atlantidu. To im je prva inkarnacije na zemlji. Na Algolu ih je bilo 39, a Žika u ulozi nebeskog skakača ih je predvodio. Te su basne u koje oni veruju. Čovek ne može a da se ne nasmeje da neko u ovo veruje, ali i nije smešno kad se zna da je ova sekta unesrećila mnoge porodice. U sekti je zastupljeno Kroulijevo blagosiljanje nemorala i seksualnih perverzija, a sve pod okriljem istinitog napretka u duhovnom razvoju. P: Ko je, u stvari, Ž. M. "Slavinski"? O: O čoveku koji sledi Kroulija ne mora mnogo da se priča. Ono što sam primetio da je kod njega karakteristično je da većinu stvari koje drugima proporučuje sam ne koristi. On je po stopstvenom priznanju malo tih rituala probao, a članovima sekte sve to nameće kao obavezno. Tako se recimo vršio obred "pripitomljavanja đavola" iz koga se učesnici često nisu izvlačili zdravi. On to nikada nije činio. Svi su morali da budu vegeterijanci, a Žika je jeo meso. P: U mnogim sektama dolazi do zloupotrebe dece. Da li je toga bilo i ovde?

O: Deca svih tih ljudi u sekti su zloupotrebljena na ovaj ili onaj način. Ta deca od malena slušaju o satanizmu, rastu uz tarot, spavaju pored soba u kojima se izvode rituali. Sam Žika je svog 13,ogodišnjeg sina doveo na intenziv. P: Šta je to intenziv? O: To je ključna tačka "učenja" oko koje se se vrti. To je, ukratko rečeno, skraćeni put koji bi trebalo da dovede do prosvetljenja. Međutim, on vodi u dubine pakla, što sam i lično iskusio. Intezivi traju različito. Od nekoliko dana do dve nedelje. Uzgred, intenziv nije ni malo jeftin, ali ako Žika prema nekome gaji simpatije, cena pada. Na intenzivu se navodno dobija odgovor na pitanje: Ko sam ja? U beskraj ti postavljaju to pitanje i ti daješ odgovore. Bio sam na puno ovih seansi i obavezno dobijao drugačiji odgovor, mada sam svaki put doživeo "prosvetljenje". Jednom sam imao jaku želju da umrem, i samo me je Bog spasao od onog najgoreg. Tada sam shvatio da to nije put u prosvetljenje, već u ludilo, u pakao. P: Kako se odvija intenziv? O: Sve se odigrava u nekom praznom stanu. Učestvuje oko 30 ljudi. Spava se nekoliko sati dnevno. Jede se malo, i to samo vegeterij anska hrana. Kao što sam već rekao, postavljaju ti stalno to pitanje "Ko si ti?" i tako danima dok se ne "prosvetliš". Atmosfera je jeziva. Jedni se histerično smeju, drugi vrište. Postoje dva puta "prosvetljenja", odnosno prelesti. Prvi put oni nazivaju, Bože oprosti mi, "put svetog duha", dok je drugi "put zmije" i on je veoma bolan. Zato ova organizacija i ima za svoje simbole goluba i zmiju. Najgore je što se tamo zaista događaju čudne stvari. Samo nesrećnici ne znaju da ih đavo sve više hvata u mrežu u koju su se dobrovoljno upleli. Oni misle, kao što sam i ja mislio da se prosvetljuju, a ustvari silaze u adske dubine. Pitali ste me o zloupotrebi dece. Sada sam se setio primera jedne vaspitačice koja je "prosvetljena" intenzivom učila decu da se "igraju" inteziva. P: Koje "tehnike" se još koriste? O: Pa evo, na primer tehnika preporađanja, kojom se ljudi navodno čiste i vraćaju u prethodne živote. Iz ličnog iskustva tvrdim da nije ništa manje opasna od intenziva. Zasniva se na disanju, kojim se izaziva hiperventilacija, a kao posledice javljaju se halucinacije. P: Kako ste napustili organizaciju? O: Jednostavno, osetio sam da ludim. Osetio sam zlo i demonsko u svemu tome. Mogu slobodno da kažem da je čudo Božije što sam se odatle izvukao. Odjednom sam shvatio kakva je sve to zabluda. Pobegao sam glavom bez obzira...

"Vizantijsko ogledalo", 1/1994. Intervju sa Živoradom Mihajlovićem ponedeljak, 24 septembar 2012 06:43 Napisao Dragan Paripović

1. Smatra se da si ti pionir na polju hermetizma u Srbiji i šire. Može se konstatovati da niko u novijoj srpskoj istoriji nije tako temeljno preorao sve postojeće istočnjačke i zapadnjačke duhovne sisteme i do te mere uticao na generacije duhovnih tragača. Mnogi se pitaju odakle nadimak (ili drugo prezime) Slavinski i ko je izvršio najveći uticaj na tebe na početku tvoje duhovne staze, da li je to bila neka knjiga ili stvarna osoba sa duhovnim iskustvima? Moj pseudonim Slavinski dobio sam dok sam živeo u Švedskoj šezdesetih godina prošlog veka. On se iz prve zalepio za mene. Kasnije sam utvrdio da sam pod tim imenom živeo u Rusiji u 19. veku. U to vreme mnoge osobe uticale su na mene, a na prvom mestu je to bio jogi Svami Vivekananda sa njegovim knjigama. 2. U tvojoj romansiranoj autobiografiji “Praskozorje Aivaza” na početku kao bitan lik figuriše Dimitrije Mitrinović, srpski adept koji je veći deo života proveo u Londonu. Kakve su tvoje duhovne veze sa Mitrinovićem i možeš li reći nešto o njemu, budući da se u Srbiji i danas malo zna o kakvom rangu adepta se radilo? Sa Mitrinovićem sam se upoznao posredno, preko drugih ljudi i njegovih spisa. On je bio istinski adept na nivou Gurđjijeva, ali je manje poznat jer je bio tajnovit i nije želeo da svoje učenje omasovi. Najviše me je privuklo njegovo učenje o polarnosti svega postojećeg. U Engleskoj i danas postoji njegova organizacija Nova Atlantida. Jedan deo njegove biblioteke prenesen je u Beograd i nalazi se u Univerzitetskoj biblioteci Svetozar Marković. 3. Bitan pomak na tvojoj duhovnoj stazi je nastao nakon inicijacije krajem sedamdesetih godina od strane Majkla Bertioa, proslavljenog američkog okultiste haićanskog porekla, koji te je rukopoložio za patrijarha gnostičke crkve slovenskih naroda. Kako sa ove vremenske distance gledaš na to iskustvo? Za mene je inicijacija bila prilično razočarenje, jer nisam mogao odmah da sagledam sve njene posledice. Kasnije, pokazalo se da je ona nagovestila velike promene koje sam doživeo i otkrića do kojih sam došao. Da li je ona bila glavni činilac u takvom razvoju? Ne verujem. Ona je bila u većoj meri skup prekognicija o kasnijim događajima. 4.Još jedan od važnih okultista sa kojim si dugo godina bio u kontaktu je Kenet Grant, autentični mag novog doba. Opisi okultnih događanja oko Granta i njegovog reda u knjigama koje je pisao mnogim neupućenim čitaocima bi izgledali kao naučna fantastika. Kakav je tvoj utisak o Grantu i njegovom okultnom radu i metodima?

Moje iskustvo u odnosu sa njim je izuzetno povoljno. On je nedavno preminuo i to sam doživeo kao istinski gubitak. On je bio pravi engleski džentlmen, veoma obrazovan i izuzetno dobro integrisana osoba. Živeo je izdvojen od grupa okultista koji se svađaju oko toga koji je od njih najveći i sličnih gluposti. Živeo je u svom svetu u kojem je bilo mesta za mali broj ljudi. Osećao sam kao privilegiju što sam mogao da ga posetim kada god hoću i provedem sa njim par sati u razgovoru. Naravno, ja nisam tu mogućnost zloupotrebljavao. Njegovi metodi su dosta teški za praktičnu primenu i mali broj ljudi je to upražnjavao. Neka od iskustava koje ljudi dožive na Stazi deluju doista kao naučna fantastika, pa i neka od mojih iskustava tako deluju. 5. U tvojim knjigama, naročito od “Ekskalibura” pa nadalje, oseća se veliki uticaj jedne organizacije i njenih metoda koji su stekli reputaciju pedesetih godina dvadesetog veka. Poznato je iz tvojih knjiga da si prošao mnoge od tih metoda, ali si na kraju odbacio neke od njih kao potencijalno opasne. Od tada pa nadalje, veću pažnju si posvetio radovima nezavisnih istrazivača na prvom mestu Čarlsu Berneru, a onda i drugima. Da li misliš da njihovi sistemi nude nešto što prevazilazi tradicionalne metode duhovnog razvoja? Nijedan od novih sistema ne prevazilazi tradicionalne metode duhovnog razvoja po sveobuhvatnosti i mogućnosti ostvarenja krajnjih ciljeva, ali oni prevazilaze klasičnu metodologiju po kratkoći vremena koju zahtevaju i po tome što je moguće praktikovati ih bez potrebe da im se posveti čitav život - kao što je to slučaj sa jogom i zenom. 6. Jedno od najbitnijih otkrića Bele gnostičke crkve, koja je privukla pažnju mnogih duhovnih poklonika pa i eminentnih okultista, jeste neobična duhovna veza sa planetom Algol, algolijanski rečnik itd. Do objavljivanja brojnih planetarnih iskustava (Plejade, Sirijus, Alfa Ceti i sl.) došlo je i u svetu takođe u slično vreme kada i u Beloj gnostičkoj crkvi. O čemu se tu zapravo radi? Po mom dubokom uverenju ljudsko biće došlo je u svom razvoju do nužnosti prevazilaženja tesnih okvira naše planete i počelo je da se otvara prema kosmosu. Grupe ljudi koje su dovoljno otvorene počinju da stiču tu kosmičku svesnost. Naravno, metodologija različitih grupa nije istovetna. 7. U svakom slučaju ušli smo u ono što je odavno nagoveštavano i prorokovano, Novo doba, ili doba Akvarijusa. Da li postoje i ako postoje, koje su to razlike između stare i nove gnoze? Da, postoje. Novi metodi su prilagođeni “normalnom životu”, čovek može da ih praktikuje bez žrtvovanja svog porodičnog ili profesionalnog života i oni su mnogo puta brži i efikasniji. Takođe, stari model odnosa Učitelj-Učenik nije više dominantan, a nije ni moguć. Primerice, na jednom od poslednjih rođendana nedavno preminulog Sai Babe okupilo se oko njega 2 miliona ljudi iz čitavog sveta. Naravno da u takvoj

situaciji nije moguć intiman odnos Učitelja i Učenika. Danas grupe imaju dominantnu ulogu. 8. Metodi i tehnike koje si doneo ili stvorio nakon Intenziva prosvetljenja, po mišljenju nekih tvojih bivših učenika ili pratilaca tvog rada, u izvesnoj meri lišeni su duhovnosti a sve u korist ostvarenja praktičnih ciljeva u životu i ličnog uspeha. Da li su ovakve primedbe po tvom mišljenju osnovane? Ja sam doneo u ove krajeve samo Intenziv Prosvetljenja. Sve ostale metode su moje originalne. Naravno ljudi se inspirišu jedni drugima, kako se to kaže penju se jedni drugima na ramena, kao u svakom razvoju. I sam Intenziv prosvetljenja ja sam usavršio i prevazišao. Moj Gnostički Intenziv je desetostruko brži i efikasniji od Bernerovog. Neverovatno je, ali istinito, da u mon Individualnom Intenzivu, čovek doživljava Diretno Iskustvo Istine za 15-30 minuta, a za to su ranije bili potrebni dani. Sam Čarls Berner se inspirisao Harada školom zena i sajentološkom komunikacijom. Duhovni razvoj nije ništa drugo do uklanjanje naboja, ili štetne energije sa naših iskustava. A moje metode to čine efikasnije nego sve ostale za koje ja znam. Po efikasnosti na pojedinca, one nemaju premca na našoj planeti u ovom trenutku. 9. Tvoja poslednja knjiga “Peat – novi putevi” govori o daljem razvoju originalne tehnike i metoda Peat, za koji se može reći da je već i širom sveta stekao mnogobrojne pristalice. Da li pišeš neku novu knjigu i o čemu će se tu govoriti? Da, za nekoliko dana izlazi iz štampe moja nova knjiga “Izlazak iz Matriksa: Staze Oslobodjenja”. U njoj se govori upravo o istinskom Spiritualnom razvoju, napuštanju ove zarobljeničke planete Zemlje i integraciji naših otcepljenih delova, ulasku u paralelne univerzume o kojima počinje da govori i savremena nauka i integraciji naših Paralelnih Ja koji postoje u paralelnim univerzumima. 10. Na kraju šta možeš da poručiš posetiocima duhovnog portala spiritualnicentar.org? Ja ne dajem savete ljudima. Mogu samo da navedem reči Fridriha Ničea: “Na svetu postoji samo jedan put kojim niko osim tebe ne može da ide. Kuda on vodi ne pitaj, idi njim!” Бела гностичка црква Ecclesia Gnostica Alba (EGA)

Kao и у досадашњем излагању и на овом месту највише простора биће дато практикантима/члановима Беле гностичке цркве, који he својим речима највише рећи о тој организацији. Биће коришћена једна објава ове организације скинута са Интернета, а и манифест ове организације који је дао њен вођа, Живорад Михајловић Славински, иначе устоличени „патријарх Беле гностичке цркве за простор Југославије и словенских земаља".

Ипак, биће дат и један уводни текст везан за генезу и историјат ове верске заједнице. Знамо да гностика потиче из ранохришћанских времена, да је у већој или мањој мери присутна у појединим историјским раздобљима, а да је у 18. и 19. веку оживела, организовано делујући кроз више псеудорелигијских или окултистичких друштава. Тако је, између осталог, 1888. Основана Гностичка католичка црква под вођством Валентина II. То наилази на оштар отпор Ватикана. Недопустиво је било, са гледишта римокатолика, дозволити деловање ове верске групе која је најпре интегрисала бројне гностичке правце, а затим их вештачки уклопила у наводе из Библије. У немогућности омасовљења, Гностичка католичка црква инкорпорира се у ОТО али зато иницира оснивање многих неогностичких група и друштава, па чак и једне „цркве гностичке". Погађате: реч је о Белој гностичкој цркви, која много амбициозније и систематичније креће у своју мисију. Нема ту само гностичких доктрина, преузетих како од стране старих гностика, тако и од теозофа и антропозофа, већ су ту и учења и ритуали Златне зоре, ОТО, учења Алистера Кроулија, Чарлса Бернара и других. Такође се нескривено користе хинду-технике, медитација, зен, што све претендује да учење цркве учини комплекснијим и ауторитативнијим. Баш са свим тим циљевима и претензијама 1960. оснива се Бела гностичка црква под вођством Чарлса Бернара. Симбол јој је змија над којом лети голуб, а што је преузето из хришћанске традиције где је змија симбол мудрости, а голуб симбол Светог духа. Чланови ове цркве, наиме, посећују традиционалне цркве, али не учествују у службама. Молитвено се обраћају Богу, али не под вођством свештеника него самостално изговарајући своје магијске речи, те се ван свих присутних спајају са Ајвазом, космичком интелигенцијом. Дакле, они прихватају цркве као светилишта, користе их за своје ритуале, а свештене радње сматрају превазиђеним. Управо у свом синкретизму виде себе као најпримеренију верску заједницу на Земљи, универзалну, савремену, савршену, јер је само кроз њене ритуале и ниједне више, могуће досегнути пуну истину и суштину. Ови молитвено-медитативни ритуали пре свега су савременији, прилагођени савременом човеку, човеку 21. века, човеку постиндустријског доба, човеку брзих телекомуникација и компјутера. Зар такав човек да проведе цео живот на мукотрпном путу врлине ка богопознању и то са неизвесним резултатом? Уместо „мученичког" живота у врлини, „боготрагачима" се даје рецепт да за неколико дана, највише две недеље, спознају врховну космичку интелигенцију, Ајваза, и тако ступе на стазу истине. Који су то ритуали? Интензив ритуал просветљења медитативно-иницијацијска техника која се обавља у паровима. Одржава се више пута дневно, обично у неком празном стану. Присутно је 20 30 аспираната. После усвајања технике медитације врши се иницијација, а потом уз, упутства учитеља, парови медитирају на различите теме или објекте, што после тога препричавају. У позној пракси, као телепатско достигнуће, покушавају да препознају и погоде како је овај други медитирао, то јест шта му је падало на памет.

Интензив ритуал препорођења то је врло битан, тобоже исцелитељски, али и уопште темељни ритуал који резултира духовним напретком практиканта, све до дефинитивног препорођења када се практикант оглашава духовно здравим или способним и спремним и за више духовне садржаје. Интензив ритуал освећења светим духом на путу истине и божанских тајни следбеник Беле гностичке цркве удостајава се и примањем и овладавањем светим духом из којих се разлога често и посећују цркве. Екскалибур 1 и 2 то је духовна надградња претходног. Овде се поред посете црквама и медитације увежбавају: тренинзи креативне визуализације, вежбе измене реалности, вежбе измене сопственог и идентитета 3. лица, потом вежбе спиритуалне трансформације, а прибегава се и астралнимпутовањима. Тада се, дакле, према упутствима и искуствима припадника Беле гностичке цркве астрално тело издваја од физичкоматеријалног и дислоцира на друго место, тако да практикант може самог себе да посматра, али може бити и далеко удаљено од физичког. То је онда доказ да се овладало техником екскалибур или мач истине. Учитељи ове цркве су, према сопственим изјавама, у могућности да астралним телом обиђу планету. Сада ће бити представљен текст Беле гностичке цркве преузет са Интернета. Тако се може сазнати шта они сами кажу о себи, својој мисији и мисионарима. „Ecclesia Gnostica Alba" Бела гностичка црква или бела црква Ајваза или Ecclesia Gnostica Alba јесте црква истине. Бела гностичка црква (Е. G. А.) није базирана на вери, него на директном приступу истини (Директном дослуху са истином, увиду у истину). Ми видимо наш пут спасења кроз Директно знање (гносис). Само гносис може ослободити човека и вратити га њему самом. Управо овде лежи право истинско значење речи „религија". Она потиче од латинске речи religere или religare што у ствари значи поново повезати. Значење је јасно: поново повезати човека са његовом истинском природом која је Бог или Истина. Уколико желимо да јасно разумемо постојање и рад Е. G. А. морамо познавати неке чињенице. Е. G. А. је, као и многе друге гностичке заједнице, постојала безброј пута током историје човечанства, а такође је много пута ишчезавала. Првенствено је то била последица физичког уништавања њених чланова. Након извесног времена, Е. G. А. би се појавила поново, као река понорница која избије на површину. То је зато што је могуће убити људско физичко тело, али не и истинско биће или душу човекова душа није ништа друго до Бог у човеку. Душа или Атман је божанска искра (варница) која се одвојила од Бога пре безброј еона. Након путовања кроз бескрајну васиону и живота проведеног на многим планетама она је коначно пала на Земљу, где је наставила да

живи у људским телима. Према нашој вери, једина права и ваљана амбиција људског бића је да пропутује истим путем ка свом дому истини или Богу. Сва наша учења, технике и ритуали (обреди) имају за свој коначни циљ. Поновно израњање на површину Беле гностичке цркве у овом специфичном историјском времену, догодило се на следећи начин: средином седамдесетих година вођа Еклезије Гностике Католике, Мишел Берто, кога су многи савременици сматрали главним медијем космичке магије на Земљи успоставио је контакт у стању транса са вишим духовним интелигенцијама. Главна интелигенција је био Ајваз. Мишел Берто је примио низ комуникација преко овог божјег преносиоца порука. Налазили су задовољство у окултним методама најдубље гностичке иницијације (пријема, увођења, крштења) кроз коју је Берто требало да обучи (припреми) неколико стручњака за ширење нове гностичке свести. Један од њих био је Живорад Михајловић-Славински; психолог и окултни писац из Југославије. Берто је дознао за њега кроз „читање Акаше" и звао га да дође у Чикаго. Живорад је отишао у САД почетком 1978. и месец дана је био подвргнут иницијацијама у циљу постајања носиоца гностичке поруке за подручје словенских народа. По завршетку иницијација, Живораду је додељен орден патријарха Беле гностичке цркве (патријарх Мајкл /Михајло, прим. З. Л./). Након две године, Живорад је доживео своје прво просветљење (гносис) у Калифорнији. Одмах затим, он је донео метод групне иницијације (снага иницијације) у Југославију. Он је увео велики број људи, а онда је обучио известан број мајстора, који су наставили да шире гносис по Југославији и Италији. Гностици окупљени око Живорада су доживљавали све дубље и дубље нивое Гносиса и пред њима је почео да се отвара нови свет. Појавила су им се давно заборављена сећања, на њихов заједнички живот на другим планетама, сећали су се својих космичких имена и прастарих искустава (доживљаја). Све дубљи нивои мистичне свести довели су их до тога да пожеле да живе у гностичкој заједници и тада је основана Бела гностичка црква и отпочела постојање на физичком плану. Ево наше поруке: Нас води истина која говори из дубина нашег бића као аума или унутрашњи глас. Аума нам говори да наш пут није једини, већ да има много начина (путева) који воде до једне истине, јер истина је почетак и крај. Из тог разлога, сваки човек треба да изабере пут који је најдражи његовом срцу. Ми који живимо у телу Беле гностичке цркве, која исијава своју невидљиву светлост као сребрна звезда Ајваза, ми вас зовемо, брате, сестро, да нам се придружите. Ако вам ваш унутрашњи глас, аума, каже да је дошао тренутак да се то учини, дођите код нас. Биће тешких момената борбе са злом у вама, мучних доживљаја и много патње. Међутим, награда је непроцењива то је Истина која ослобађа заувек. Арлеана вечна љубав. Бела гностичка црква. Манифест Беле гностичке цркве, објављен у једној од књига Живорада Михајловића Славинског: Будући да сам последњих година добио од својих читалаца многа писма прожета радозналошћу о природи наше Цркве, о томе ко може да постане

Следбеник и томе слично, одлучио сам да у целини наведем наш Манифест. Манифест Беле гностичке цркве Бела Гностичка Црква или Ајвазова Бела Црква или Ecclesia Gnostica Alba је ЦРКВА ИСТИНЕ. Наш Спиритуални завичај из којег смо давно потекли, јесте Истина. Наша Стаза која нас током безбројних еона води кроз свет обмана и привида јесте Истина. Наш циљ јесте Истина. Ми не верујемо ни у шта што нисмо директно спознали. Ми верујемо у све што јесмо директно спознали. Наше учење није засновано на вери, већ на Директном Искуству Истине. На Гностичку Стазу Истине довео нас је унутрашњи глас Аума или интуиција. Дуж Стазе нас воде искуства до којих долазимо Директном Спознајом. Припадник наше Цркве може бити свака пунолетна особа без обзира на верску, расну или Националну припадност, ако признаје другим бићима иста права као себи самој и поштује законе земље у којој живи. Припадност нашој Цркви, кроз братску подршку и истинску љубав, олакшава спиритуално самостварање сваком појединцу. БЕЛА ГНОСТИЧКА ЦРКВА је на физичком плану инструмент Провиђења и виших Интелигенција. Она служи својим Следбеницима и другима који то желе да кроз Директну Самоспознају стекну истинско знање о себи, свету. другим људским бићима и Богу, да кроз Директно Искуство Истине докуче своје место у космосу и смисао свог постојања. У овом времену, наши врхунски методи и ритуали су Интензив Гносе или Директног Искуства Истине, и Екскалибур. Тим ритуалима ми кроз подршку и љубав другог људског бића долазимо до спознаје Истине, а друго људско биће до истоветне Директне Спознаје кроз нашу љубав и уз нашу помоћ. Ако те привлачи одговор на вечита људска питања кроз Директну Спознају Истине, место ти је у нашој Цркви. Уколико желиш нешто друго, потражи другу Стазу. Ми смо отворени за неограничене могућности и небројене путеве Спиритуалне еволуције. Ми усвајамо све што води Истини, сваки поступак, метод и ритуал. Све што не води истини ми одбацујемо. Ми поштујемо матична гностичка учења која су издржала пробу столећа, али из њих прихватамо само оно што сами проживимо. Унутрашњи глас. Аума, каже нам да су она Истинита, али ће нам само Директно искуство Истине рећи да ли одиста јесу. Унутрашњи глас нам каже да смо живели много пута, да смо имали многа тела, имена и идентитета; да смо се служили многим језицима и средствима општења; каже нам да смо били на многим планетама и многим универзумима изгубљеним у безмерју времена. И да нисмо случајно овде и сада. Унутрашњи глас нам је давно казивао да постоји пут из овог кавеза од меса

који називамо телом, из овог привида који називамо материјалним светом и да постоје виши облици свести који су степенице на том путу. Наши ритуали Директног искуства Истине то су нам потврдили. Такође, тај глас нам говори да постоје све дубљи нивои спознаје Апсолутне Истине и да су сви они отворени сваком људском бићу спремном да крене Стазом Истине. Древна учења нас уче, а унутрашњи глас потврђује, да постоје Интелигенције које су у спиритуалном погледу изнад човека какав је у овом тренутку на овој планети; да те Интелигенције ступају у контакт са људским бићима указујући им на Стазу која води до највише Апсолутне Свести коју називамо Провиђењем, Богом или Истином. И да та Стаза јесте најдубља Срж нашег бића. Провиђење нам шаље своје изасланике, који су облици више свести, да нас пробуде из спиритуалне обамрлости. У овом раздобљу, гласник Провиђења који је водич на нашој Стази, коју називамо Гностичком Стазом Директне Спознаје, јесте АЈВАЗ. Стога ми обзнањујемо свету: Нас води Ајваз Наша рече је АРЛЕНА Љубав заувек Наше СВЕ је ИСТИНА. Кроз љубав вечиту, кроз Арлену, ми који живимо у телу Свете Гностичке Цркве, Беле Цркве Ајвазове, која зрачи своју светлост као Сребрна Ајвазова Звезда, ми зовемо и тебе, Брате и Сестро, да нам се свесно придружиш. Ако ти унутрашњи глас каже да је куцнуо час, приступи нам. Ако Истина не проговори у теби у овом трену, срешћемо се у неком другом времену, на некој другој планети, у неком другом свету. Јер и до сада смо се много пута сретали, али се нисмо увек препознали. Иначе, убеђени и усхићени да су после ритуала интензива и екскалибура у могућности да кореспондирају са Богом, те да су начелно спознали Ајваза, космичку интелигенцију, следбеници Беле гностичке цркве заиста сматрају да су мисионари будућности, и у то искрено верују. Бела гностичка црква је у Југославији настала тако што је најпре настало „Удружење психотроничара", удружење грађана које се бавило граничним областима науке, алтернативним дисциплинама, окултним техникама, езотеријом, херметизмом. Поставља се питање слично као код екстрасенса и окултизма уопште ко следбенике Беле гностичке цркве доводи у стање измењене свести? Ж. М. Славински јесте психолог, али ко су остали. Због чега упозорење да приступ не могу имати душевно оболели? Српска православна црква, као и свака традиционална верска заједница, не прави селекцију према здравственом билтену верника и нуди спасење свима. Баш зато постављамо питање откуд толики број душевно оболелих после боравка у Белој гностичкој цркви (које лично познајемо), ако примају само здраве. Упитајмо се, дакле, није ли реч о још једној масовној психолабораторији, а не верској заједници. Тим пре што је седиште исте од 1991. у Београду и што се не

оглашавају под правим именом него позивају клијенте на релаксациони тренинг, вежбе опуштања, вежбе против стреса и слично.