Ubavka Vujosevic, Nestajali Netragom.pdf

Biblioteka POSEBNA IZDANJA

Izdavač INSTITUT ZA SAVREMENU ISTORIJU Odgovorni urednik Prof. dr Momčilo Pavlović

Recenzenti Prof. dr Nikola B. Popović Dr Aleksej Timofejev Dr Miroljub Vasić

Obrada podataka Nemanja Mitrović Tehnički urednik Mladen Acković

ISBN 978-86-7403-229-9

Ubavka Vujošević Cica

NESTAJALI NETRAGOM Jugosloveni – žrtve političke represije i staljinističkih čistki u Sovjetskom Savezu 1927–1953.

Beograd 2019

SADRŽAJ

PREDGOVOR BIOGRAFIJE REPRESIRANI SRBI, HRVATI, CRNOGORCI I MAKEDONCI ROĐENI U RUSIJI, ČEHOSLOVAČKOJ, NEMAČKOJ, TURSKOJ I POLJSKOJ PRILOZI POD ISTRAGOM I OSUĐENI VIŠE PUTA UMRLI U TOKU ISTRAGE, IZDRŽAVANJA KAZNI U POPRAVNO-RADNIM LOGORIMA I PROGONSTVU OSUĐENI NA SMRTNE KAZNE I STRELJANI VRATILI SE U JUGOSLAVIJU REGISTAR REPRESIRANIH U JUGOSLAVIJI REGISTAR REPRESIRANIH U JUGOSLAVIJI 2, SPOMEN KNJIGE O ŽRTVAMA POLITIČKIH REPRESIJA U SSSR IZVORI SKRAĆENICE BELEŠKA O AUTORU

7 9 307 317 335 341 345 353 355 363 377 397 399

PREDGOVOR NEZAVRŠENA KNJIGA O JUGOSLOVENIMA STRADALIM U STALJINOVIM ČISTKAMA Ovo je nezavršena knjiga pokojne Ubavke Vujošević Cice o nedovoljno istraženoj temi-optuženih, suđenih i pogubljenih Jugoslovena, posebno članova Komunističke partije Jugoslavije, u Staljinovim čistkama, odnosno u „Velikom teroru“ u Sovjetskom savezu u periodu 1927–1941. Više od jedne decenije pomagao sam njen rad, a kao direktor Instituta stalno je požurivao da završi rukopis, pošto smo godinama njenu najavljenu knjigu unosili u izdavački plan Instituta. Pored toga, potpisao sam na stotine pisama raznim arhivskim, muzejskim i drugim institucijama u bivšim sovjetskim republikama. Kad bi stiglo pismo iz Rusije u Institut Ubavka Vujošević mi je sa ushićenjem prepričavala podatke i iz drugih pisama koja je dobijala iz Rusije i bivših sovjetskih republika. Najviše iz tih pisama, ali i višegodišnjim istraživanjima u Rusiji i iščitavanjem literature Ubavka Vujošević je strpljivo slagala kockice u mozaik stradalih Jugoslovena i prikupljala bitne činjenice za njihove biografije. Na žalost, bolest i smrt Ubavke Vujošević Cice sprečila je da završi višedecenijski rad o stradanju Jugoslovena u Sovjetskom Savezu. Ono što je u rukopisu ostalo iza autora jeste impresivan broj biografija i drugih podataka, višestruko proveravanih i izvorno fundiranih. Na osnovu onoga što je izneto u knjizi Ubavka Vujošević je utvrdila da je u periodu 1928–1952. osuđeno na streljanje 288 Jugoslovena, ali je streljano 286 pošto su dvojica (Devi Petar i Radović Milutin) umrli čekajući izvršenje kazne. Primetno je da je najveći broj Jugoslovena likvidiran od 1937. do 1939. a da je 1938. godina bila najtragičnija godina kada je najveći broj Jugoslovena streljan, njih 205. Po godinama je navela sledeće podatke: 1928 – 1 1929 – 1 1930 – 3 1931 – 1 1932 – 2 1936 – 1 1937 – 53 1938 – 205 1939 – 13 1941 – 3 1942 – 3 1951 – 2 U popisu „osuđeni na smrtne kazne i streljani“, koji daje autorka, imenom i prezimenom, navodi se 299 na smrt osuđenih Jugoslovena. Razume se da je ovo donja granica streljanih, nikako konačan ili tačno utvrđen broj pogublje-

nih. To je polovina broja koji se obično navodi u jugoslovenskoj literaturi i publicistici. U istoriografiji se navodi da je od oko 900 Jugoslovena, komunista, u SSSR, najmanje 800 uhapšeno, a da je tokom Velike čistke pogubljeno između 600 i 700, ili više stotina uz nabrajanje poznatih imena. Ono što je činjenica jeste da je u ovim čistkama stradalo gotovo celokupno dotadašnje rukovodstvo KPJ. Gotovo svi stradali rehabilitovani su u Sovjetskom savezu ili Rusiji. U popisu „pod istragom i suđeni 1927–1953. godine“ autorka poimenice navodi 723 lica, od kojih 626 lica u periodu 1927–1941, a u periodu 1942–1953. još 97 lica. Svi podaci, spiskovi i ostali sadržaj knjige treba uzimati kao radni materijal, jer rukopis nije završen. Iako nezavršena knjiga Ubavke Vujošević predstavlja jedinstvenu studiju, istina istraživački i naučno nezaokruženu o zločinu nad Jugoslovenima u Staljinovim čistkama. Onaj ko se bude usudio da se bavi ovom temom imaće u ovoj knjizi izuzetnu podlogu za dodatna istraživanja i ukrštanja različitih podataka, imaće impresivan popis arhiva i drugih institucija odakle je autorka uzimala podatke (Центральный архив Федеральной службы безопасности (ФСБ) Российской Федерации, Управление регистрации и архивных фондов ФСБ Российской Федерации, Государственный архив Российской Федерации, Российский государственный архив социально-политической истории, Добровольное историко-просветительное правозащитное и благотворительное общество „Мемориал“, Военная коллегия Верховного суда СССР, Генеральная прокуратура Российской Федерации i dr.). Odajući zahvalnost saradniku Instituta Ubavki Vujošević i smatrajući da je, iako nezavršena, njena spomen knjiga o jugoslovenskim žrtavama političke represije u SSSR, značajna za istoriografiju čitavog regiona, ne samo za Srbiju, Institut je odlučio da štampa nedovršeni rukopis, kako bi istraživački rezultati postali dostupni naučnoj i široj javnosti. Beograd, 30. januar 2019.

Momčilo Pavlović

8

BIOGRAFIJE ABRAMOVIĆ KRISTO (KRSTO) – АБРАМОВИЧ КРИСТО РАКОВИЧ (ХРИСТОФОР АЛЕКСАНДРОВИЧ) Rođen 1884. u gradu Cetinos, Cetinoje, treba Cetinje (Crna Gora), Crnogorac, iz zemljoradničke porodice, visoko obrazovanje – pravnik. U Rusiju je došao 1904. na školovanje, stupio u Vojnu akademiju u Odesi, ali nakratko. Zbog učešća u revolucionarnim zbivanjima 1905. godine, bio je uhapšen, u zatvoru zadržan četiri meseca i isključen iz Vojne akademije. Posle puštanja na slobodu, prešao je u Sankt-Peterburg i ovde nastavio školovanje. Potkraj leta 1914. godine, po izbijanju Prvog svetskog rata, vraTjO se u Crnu Goru i služio u vojsci kao redov. Nakon okupacije Srbije i povlačenja srpske vojske krajem 1915. godine, napusTjO je Crnu Goru. Ponovo je otišao u Rusiju i uskoro završio pravni fakultet Jurjevskog univerziteta. Naredne dve godine živeo je u Brjansku, a od 1918. sa ženom i kćerkom nastanio se u Nižegorodskoj oblasti, u gradu Arzamas, primio državljanstvo Sovjetske Rusije i do hapšenja radio kao pravni savetnik Arzamaskog izvršnog odbora. Uhapšen 23. juna 1927. pod optužbom za antisovjetsku agitaciju. Rešenjem OS pri Kolegijumu OGPU od 7. oktobra 1927. pušten je iz zatvora, uz trogodišnju zabranu prebivanja u 6 većih gradova SSSR, Nižegorodskoj i pograničnim oblastima. Kazna je smanjena 13. aprila 1928. za ¼, a od 23. novembra 1929. stekao je pravo boravka u svim mestima. Tokom 30-ih godina sa porodicom je živeo u Moskovskoj oblasti, u selu Davidkovo, a radio kao advokat u Pravnom savetovalištu Kuncevskog rejona. Uhapšen 5. marta 1938. godine. U toku istrage bio je u zatvoru Kuncevskog rejona. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 9. avgusta 1938. pod optužbom za kontrarevolucionarnu propagandu, osuđen na pet godina zatočenja u popravnoradnom logoru. Rehabilitovan 26. februara 1996. odlukom PGM. ADAMOV SAVELIJ – АДАМОВ САВЕЛИЙ МИХАЙЛОВИЧ Rođen 1885, Melenci – Zrenjanin (AP Vojvodina – Srbija), Srbin, iz seljačke porodice, niže obrazovanje – poljoprivredni radnik. U Rusiju je dospeo 1915. kao ratni zarobljenik. Posle građanskog rata ostao je u Sovjetskoj Rusiji, zasnovao porodicu i primio državljanstvo. U vreme hapšenja sa ženom i dvoje dece živeo je u Rostovskoj oblasti – bio kolhoznik u naselju Olginskaja (Aksajski rejon). Uhapšen 23. februara 1938. godine. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 14. septembra 1938. pod optužbom za učešće u jugoslovenskoj kontrarevolucionarnoj nacionalističkoj, špijunskodiverzantskoj i terorističkoj organizaciji, osudjen na 8 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Rehabilitovan 11. januara 1960. odlukom VT SKVO.

AMBRUŽ ERNEST – РИХТЕР АЛЕКСАНДР ЭРНЕСТОВИЧ; pseud. Matija, Matić i Rihter Rođen 21. februara 1906, Tuzla (Bosna i Hercegovina), Hrvat, iz trgovačke porodice, visoko obrazovanje – elektroinženjer (stručnjak za bežičnu telegrafiju), član KPJ od 1933. godine. Gimnaziju je završio u Zagrebu, gde je za vreme školovanja pristupio naprednom omladinskom pokretu – bio jedan od osnivača Kluba studenata marksista. Studirao je u Francuskoj, 1928. završio elektrotehnički fakultet u Tuluzu, a zatim 1929–1930. radio kao inženjer u Parizu, u telegrafu. Tokom boravka u Francuskoj od 1926. član je KP Francuske, jedan je od osnivača marksističke studentske grupe u Tuluzu, 1929. pristupio Jugoslovenskoj grupi KPF, jedan od urednika listova „Oganj“ i „Plamen“ u Parizu, član Centralne podsekcije KPF i tehnički predstavnik KPJ pri KPF. Godine 1931/32. angažovan je na „specijalnom radu“ u Španiji. Po povratku u Pariz, uhapšen je u maju 1932. i osuđen na tri meseca zatvora. Prvih meseci 1933. godine, po pozivu, došao je u Moskvu. Tu je ostao nakratko, a zatim je kao stručnjak poslat na rad u Sverdlovsk, u Uralsku naučnoistraživačku stanicu. U Moskvu se vraTjO u maju 1934. godine, zaposlio u Naučnoistraživačkom institutu za veze i radio kao inženjer-radista u „Aerosnabostroju“. Početkom oktobra 1936. bio je uključen u grupu oko 150 jugoslovenskih komunista, za koje je rukovodstvo KPJ, u okviru plana za smanjenje jugoslovenske komunističke emigracije u SSSR, tražilo saglasnost nadležnih instanci Kominterne da se vrate na rad u zemlju, s tim što je on trebalo da se uputi u Francusku na rad među jugoslovenskom ekonomskom emigracijom. Veliki talas čistki koji je uskoro nastupio, omeo je realizovanje ovog plana. Tako je do hapšenja ostao u Moskvi. Isključen je iz partije 1937. zbog veze sa trockistima. Uhapšen 23. (19) jula 1938. godine. Rešenjem VK VS SSSR od 19. aprila 1939. pod optužbom za saradnju sa jugoslovenskom policijom i provokatorski rad u KPJ i Kominterni, da je bio član desne trockističko-terorističke organizacije i bio povezan sa francuskom obaveštajnom službom, osuđen na streljanje uz konfiskovanje imovine. Streljan 19. aprila 1939. u Moskvi, a njegovo telo kremirano u Moskovskom krematorijumu na Donskom groblju (humka br. 1). Rehabilitovan 10. juna 1958. odlukom VK VS SSSR. ANĐELKOVIĆ, otac i sinovi ANĐELKOVIĆ IVAN – АНДЖЕЛКОВИЧ ИВАН ЖИВКОВИЧ Rođen 1900, Prnjavor (Bosna i Hercegovina), Ciganin-čergar. U vreme hapšenja živeo je sa ženom i troje dece u mestu Stalino i radio u zanatskoj zadruzi „Peremoga praci“ kao kotlar. ANĐELKOVIĆ NIKOLA – АНДЖЕЛКОВИЧ НИКОЛАЙ ЖИВКОВИЧ, ИВАН ЛЕЖИКОСКО, МИХАЙ ДРИЛЛО ЖИВКОВИЧ Rođen 1910, Prnjavor (Bosna i Hercegovina), Ciganin-čergar, seoski zanatlija, bez određenog zanimanja. 10

ANĐELKOVIĆ ŽIVKO – АНДЖЕЛКОВИЧ ЖИВКО ИВАНОВИЧ, ЛЕ ЧУКОРАСКО Rođen 1869, Prnjavor (Bosna i Hercegovina), Ciganin-čergar. Pred opasnošću od novog proganjanja jugoslovenske policije, 1928. godine otišao je sa ženom i sinovima Ivanom i Nikolom i grupom Cigana u Sovjetski Savez. U vreme hapšenja živeo je u Kijevu i radio u ciganskoj zadruzi „Staljin“. Uhapšen 6. marta 1938. zajedno sa sinovima. Rešenjem trojke UNKVD za Kijevsku oblast od 1. oktobra 1938. pod optužbom za špijunažu na teritoriji SSSR u korist rumunske, poljske i japanske obaveštajne službe, svi Anđelkovići osuđeni su na streljanje koje je izvršeno u Kijevu. Rehabilitovani 27. aprila 1989. odlukom VT KVO. ANGELEC VASILIJE – АНГЕЛЕЦ ВАСИЛИЙ ЕВСТАФЬЕВИЧ Rođen 1893, Banja Luka (Bosna i Hercegovina), Srbin (Čeh), iz seljačke porodice, polupismen. Početkom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan, upućen na front, gde je 1915. godine zarobljen i kao ratni zarobljenik otpremljen u Rusiju. Početkom 1918. dospeo je u Vladivostok, zaposlio se na stanici Okeanskaja, ali se nije duže zadržao. U martu 1919. prešao je na Kamčatku – nastanio se u selu Jelizovo u Petropavlovskom rejonu i bavio se poljoprivredom kao seljak-inokosnik. Kasnije je zasnovao porodicu (žena i petoro dece), a 1933. primio je državljanstvo Sovjetskog Saveza. Uhapšen 8. oktobra 1937. godine. U toku istrage bio je u Petropavlovskoj tamnici. Rešenjem trojke UNKVD za DaleKIstočni kraj od 1. februara 1938. pod optužbom da se kao seljak-inokosnik neprijateljski odnosio prema kolhoznom uređenju, da je kritikovao politiku sovjetske vlade i bio član kontrarevolucionarne organizacije „Autonomna Kamčatka“, osuđen na streljanje. Streljan 8. marta 1938. godine. Rehabilitovan 14. septembra 1992. odlukom PKO. ANGELOV DIMITRIJE – АНГЕЛОВ ДМИТРИЙ ГЕЛОВИЧ Rođen 1902, Skoplje (Makedonija), Srbin, niže obrazovanje – kuvar. Godine 1922. došao je u Sovjetski Savez iz Jugoslavije, ali nije poznato kako i sa kojim ciljem. U vreme hapšenja sa porodicom je živeo u gradu Georgijevsk u Stavropoljskom kraju, radio kao pekar i imao državljanstvo SSSR. Uhapšen 8. decembra 1937. godine. Rešenjem trojke pri NKVD SSSR za Ordžonikidzevski (Stavropoljski) kraj od 9. oktobra 1938. pod optužbom za antisovjetsku propagandu, osuđen na streljanje. Streljan 19. novembra 1938. u Pjatigorsku. Rehabilitovan 30. septembra 2002. odlukom PSK.

11

APIČ OBRAD – АПИЧ ОБРАД ИВАНОВИЧ Rodjen 1894, selo Svirniki (?), u Zagrebačkoj oblasti (Hrvatska), Srbin, iz radničke porodice, niže obrazovanje. U Rusiju je došao 1916. ili početkom 1917. godine sa srpskom vojskom i ovde ostao. Gde je od tada boravio, šta je radio, nije poznato. U vreme hapšenja živeo je sa porodicom (žena i troje dece), koju je zasnovao početkom 20-ih godina, u selu Natjagajlivka, u rejonu mesta Voznesensk u Odeskoj oblasti i zaposlen kao železničar, majstor. Uhapšen 11. marta 1938. godine. Rešenjem NKVD od 2. juna 1938. pod optužbom za kontrarevolucionarno delovanje osudjen na 10 godina zatočenja u popravnom - radnom logoru. Kaznu je izdržavao u Vorkutsko - Pečorskom logoru u Neneckom okrugu Arhangelske oblasti. Rehabilitovan 26. aprila 1957. odlukom Oblasnog suda u Nikolajevu. ARALOV-IŠTVANEK STJEPAN – АРАЛОВ-ИШТВАНЕК СТЕПАН СТЕПАНОВИЧ Rođen 25. novembra 1895, Križevci (Hrvatska), Hrvat, iz radničkoseljačke porodice, srednje obrazovanje, jugoslovenski internacionalist, član RKP(b) od 1918. godine. U Rusiju je dospeo tokom Prvog svetskog rata. Vojevao je na Zapadnom frontu 1920. kao komesar 22. etapnog bataljona Crvene armije – bio dva puta ranjen. Kada je prvih dana 1921. pojačana akcija za otpuštanje svih jugoslovenskih dobrovoljaca – bivših ratnih zarobljenika iz redova Crvene armije i njihov povratak u Jugoslaviju, Ištvanek se u februaru obraTjO pismom CK RKP(b) i CJB tražeći da se vrati „u domovinu i tamo poradi u korist sovjetske revolucije“. Šta se s njim dalje zbivalo, nije, međutim, poznato. Na osnovu oskudnih podataka moglo bi se zaključiti da je izvesno vreme boravio u Nemačkoj, a zatim se vraTjO u Sovjetski Savez i primio državljanstvo. Prema sećanju njegove kćeri, radio je u Ministarstvu inostranih dela, a 1926– 1928. bio je sekretar Rusko-persijske banke u Teheranu. Kasnije je prešao na partijski rad u mesto Tovarkovo. Ovde je sa ženom i dvoje dece živeo do hapšenja i radio u trestu „Tovarkovugolj“ kao zamenik upravnika. Uhapšen 22. oktobra 1937. u Tuli. Tokom istrage bio je u moskovskim istražnim zatvorima Lubjanka i Butirka i u Lefertovskom vojnom zatvoru. Rešenjem VK VS SSSR od 7. oktobra 1938. pod optužbom za špijunažu, terorizam i organizovano kontrarevolucionarno delovanje osuđen na streljanje. Streljan 7. oktobra 1938. godine. Rehabilitovan 20. oktobra 1956. odlukom VK VS SSSR. ARNAUTOV ILIJA - АРНАУТОВ ИЛЛЯ МИКОЛАЙОВИЧ Rodjen 1894. u selu Cernеluk, u Levnivskoj oblasti (?) u Jugoslaviji, Srbin, iz radničke porodice. U Rusiju je došao krajem 1915. godine sa srpskom vojskom, a 1916. upućen je na rumunski front. Po završetku Prvog svetskog rata nastanio se u Rusiji, u mestu Voznesensk u Odeskoj oblasti, zasnovao porodicu (žena i četvoro dece) i radio kao majstor na železnici. 12

Uhapšen 24. februara 1938. godine. Rešenjem OS pri NKVD od 2. juna 1938. pod optužbom za kontrarevolucionarnu agitaciju osudjen na 10 godina zatočenja u popravnom-radnom logoru. Rehabilitovan 10. decembra 1990. odlukom Tužilaštva za Nikolajevsku oblast. ARSENIČEV JURIJ – АРСЕНИЧЕВ ЮРИЙ ВАСИЛЬЕВИЧ Rođen 1892, Travnik (Bosna i Hercegovina). Nije poznato, odakle je, kada i kako dospeo u Rusiju. U vreme hapšenja sa ženom i kćerkom živeo je u Jaroslavu i radio kao šofer u saobraćajnom pogonu fabrike „Krasnij Perekop“. Uhapšen 23. avgusta 1941. godine. Rešenjem Vojnog tribunala Vojske NKVD za Jaroslavsku oblast od 11. septembra 1941. pod optužbom za antisovjetsku propagandu protiv sovjetske vlasti s ciljem podrivanja odbrambene moći sovjetske države, osuđen na 7 godina lišenja slobode. Kaznu je izdržavao u popravno-radnoj koloniji br. 6 u gradu Ribinsk u Jaroslavskoj oblasti. Umro 29. septembra 1942. u Ribinskom logorskom odeljenju Volgolaga NKVD SSSR. Rehabilitovan 13. jula 1992. odlukom PJO. ASIĆ HASAN – АСИЧ ХАСАН ХАСАНОВИЧ Rođen 21. juna 1900, Bosanski Brod (Bosna i Hercegovina), Hrvat, niže obrazovanje – bravarski radnik, član SKOJ i KPJ od 1924. godine. Radio je u Zagrebu kao bravar, politički delovao među radničkom omladinom i bio član Oblasnog sekretarijata SKOJ za Hrvatsku. Krajem avgusta 1925. odlukom CK SKOJ upućen je na partijsko školovanje u Moskvu. Tokom 1925–1929. pohađao KUNMZ. Potkraj novembra 1925. rešenjem Legitimacione komisije (CLK) MOPR priznat mu je status političkog emigranta. Po završenom školovanju ostao je u Sovjetskom Savezu, pošto se njegov odlazak u zemlju, u dogledno vreme nije mogao realizovati zbog terora režima u zemlji posle zavođenja 6. januarske monarhodiktature 1929. godine. Iste godine primljen je u VKP(b), a 1935. isključen pod optužbom za trockizam. U vreme hapšenja sa ženom i kćerkom živeo je u Moskovskoj oblasti i radio u zavodu „Orgmetal“ kao kontrolor. Uhapšen 20. marta 1938. godine. U toku istrage bio je u Taganskoj tamnici u Moskvi. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 24. juna 1938. pod optužbom za špijunažu osuđen na 8 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u Sevvostlagu u Magadanskoj oblasti. Umro 8. decembra 1938. u logoru u toku izdržavanja kazne. Rehabilitovan 15 (23) avgusta 1988. odlukom VT MVO.

13

AŠEROVIĆ LEON – АШЕРОВИЧ ЛЕОН ЯКОВЛЬЕВИЧ Rođen 1893, Beograd (Srbija), Jevrej, iz radničke porodice, niže obrazovanje – kondukter. U Sovjetski Savez došao je 1922. iz Nemačke i nastanio se u Moskvi, gde je sredinom tridesetih godina bio je aktivan u Jugoslovenskoj sekciji Internacionalnog zemljaštva. Primio je državljanstvo SSSR i bio član VKP(b). Do hapšenja živeo je u zgradi za strane radnike u ul. Obuha br. 3 i radio kao kondukter u Kirovskom tramvajskom depou. Uhapšen 9. februara 1938. u Moskvi. U toku istrage bio je u Taganskoj tamnici u Moskvi. Rešenjem Komisije NKVD i Javnog tužilaštva SSSR od 23. marta 1938. pod optužbom za kontrarevolucionarno i štetočinsko delovanje i špijunažu u korist nemačke obaveštajne službe osuđen na streljanje. Streljan 7. aprila 1938. i sahranjen na bivšem poligonu NKVD „Objekt Butovo“. Rehabilitovan 26. novembra 1955. odlukom VK VS SSSR. ATAMANOV STEPAN – АТАМАНОВ СТЕПАН СЕРГЕЕВИЧ Rođen 18. marta 1892, Beograd (Srbija), Srbin, niže obrazovanje. U Rusiju je dospeo sa roditeljima kao dvogodišnje dete. Porodica se nastanila u Moskvi, gde je završio osnovnu školu i izučio strugarski zanat. Tokom 1913–1915. radio je u svojoj struci u fabrici nameštaja Lukina i preduzeću „Novikova“. Godine 1915. pozvan je u rusku vojsku – služio je do 1917, a zatim stupio u Crvenu gardu. Bio je obaveštajac u Donskom revolucionarnom korpusu oko pet godina. Posle demobilizacije 1922/23. ponovo je u Moskvi, a od 1923. živeo je po selima Moskovske oblasti i radio kao tesar. Godine 1932. otišao je u Tatarsku ASSR i ovde ostao. Radio je u mašinsko-traktorskim stanicama Oktobarskog i Kujbiševskog rejona kao blagajnik i računovođa i primio državljanstvo Sovjetskog Saveza. Uhapšen 24. juna 1941. godine. U to vreme nalazio se u zatvoru NKVD br. 7 u gradu Kujbišev (sada Bolgar) zbog pronevere. Rešenjem OS pri NKVD TASSR od 18. novembra 1942. pod optužbom za antisovjetsku agitaciju protiv mera partije i sovjetske vlade među zatvorenicima, osuđen na 10 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u Ivdelskom logoru u mestu Tavda u Sverdlovskoj oblasti. Oslobođen 15. novembra 1951. po isteku kazne. Rehabilitovan 25. maja 1989. godine. (Nije utvrđeno da li je Atamanov njegovo pravo prezime ili ga je uzeo po dolasku u Tatarsku ASSR). AVLIĆ MIHAJLO – АВЛИЧ МИХАИЛ АНТОНОВИЧ Rođen 1891, Raguza, sada Dubrovnik (Hrvatska), Jugosloven, nezaposlen. Godine 1921. uhapšen je u Italiji, ali je pred opasnošću od proterivanja u Makedoniju, pobegao iz zatvora i otišao u Sovjetsku Rusiju. Naselio se u Odesi, gde je živeo do hapšenja. Uhapšen 15. aprila 1927. godine. 14

Rešenjem Kolegijuma OGPU od 19. septembra 1927. pod optužbom za kontrarevolucionarno delovanje, osuđen na 10 godina zatočenja u popravnoradnom logoru. Rehabilitovan 24. marta 1998. odlukom POO. BABIĆ DARKO – БАБИЧ ДАРКО ИВАНОВИЧ Rođen 1901, Lukovdol – Ogulin (Hrvatska), Srbin, iz radničke porodice, niže obrazovanje – šofer i tokar. U potrazi za poslom 1928. emigrirao u Južnu Ameriku, odakle je, posle dve godine, prešao u Kanadu. Radeći kao rudar ilegalno, ovde je ostao do sredine 1934. kada je kao „turist“ otišao na rad u Sovjetski Savez. Nastanio se u Moskvi, zasnovao porodicu (žena i sin), izvesno vreme proveo je na izgradnji metroa, a od septembra 1935. radio u zavodu „Krasnij proletarij“. Uhapšen 21. marta 1938. godine. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 8. juna 1938. pod optužbom za špijunažu, osuđen na 8 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u Sevvostlagu u Magadanskoj oblasti. Umro 28. januara 1942. u logoru, a sahranjen je na groblju rudnika dragocenih metala „Kontrandja“ Uprave Čai-Urlag Daleko-istočnog kraja u kojem je radio kao radnik. Rehabilitovan 16. maja 1957.odlukom VT MVO. BABIĆ FRANC – БАБИЧ ФРАНЦ МАРТЫНОВИЧ Rođen 3. decembra 1896, Ilok – Vukovar (Hrvatska), Hrvat, iz seljačke porodice. U Rusiju je došao tokom Prvog svetskog rata kao ratni zarobljenik i ovde ostao. Posle oslobođenja iz zarobljeništva, nastanio se u selu Šiškino u rejonu grada Talmenka u Altajskom kraju i radio u kolhozu „Naša pobeda“. Uhapšen 31. decembra 1937. godine. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 3. septembra 1938. pod optužbom za antisovjetsku agitaciju i da je bio član kontrarevolucionarne diverzantske grupe, osuđen na 10 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Rehabilitovan 27. maja 1958. odlukom VT SibVO. BABIĆ ILIJA (?) - БАБИЋ ИЛЯ САВЕЛИЙОВИЧ Rodjen 1870. u selu Užici u Srbiji, verovatno mesto Uzice (Srbija), Srbin, iz seljačke porodice. U Rusiju je došao 1917. sa srpskom dobrovoljačkom divizijom. Po završetku Prvog svetskog rata ostao je ovde, živeo u selu MihajloVolodimirivka, u rejonu mesta Elanec u Nikolajevskoj oblasti. Uhapšen 18. decembra 1937. godine. Rešenjem trojke NKVD za Nikolajevsku oblast od 28. decembra 1937. pod optužbom za kontrarevolucionarnu agitaciju i propagandu osudjen na smrtnu kaznu. Streljan 11. marta 1938. godine u rejonu mesta Misce. Rehabilitovan 4. avgusta 1989. odukom Tužilaštva za Nikolajevsku oblast. 15

BABIĆ LAZAR – БАБИЧ ЛАЗАРЬ ОСИПОВИЧ Rođen 1884. u gradu Tešin (?) u Jugoslaviji, možda Tešica – Aleksinac (Srbija) ili Tešanj (Bosna i Hercegovina). Odakle je, kada i kako došao u Rusiju, gde je živeo i šta je radio nije poznato. Do kraja 20-tih godina zasnovao je porodicu (žena i dve kćeri). Godine 1942. boravio je u gradu Majkop u Krasnodarskom kraju (kasnije Republika Adigeja). Kao lice bez državljanstva odavde je prognan, a zatim odlukom organa Krasnodarskog kraja od 1. maja 1943. preseljen u Karagandijsku oblast u rejon mesta Osakarovka. Pošto je u martu 1955. dobio državljanstvo Sovjetskog Saveza, u oktobru 1956. oslobođen je progonstva. Rehabilitovan 15. februara 1994. odlukom Ministarstva unutrašnjih dela Republike Adigeja. BABIĆ PETAR – БАБИЧ ПЕТР НИКОЛАЕВИЧ Rođen 1879, selo Dolnjilopatsk, verovatno Donji Lapac (Hrvatska), Srbin. Od kada je boravio u Nemačkoj, odakle je 1911. otišao u Rusiju, nije poznato. Godine 1919. služio je u Kolčakovom kažnjeničkom odredu, učestvujući u kažnjeničkim ekspedicijama od Tomska do Nižneudinska. Zasnovao je porodicu (žena i kći) početkom 20-tih godina, potom primio državljanstvo Sovjetskog Saveza i do hapšenja živeo u selu M. Ivanovka u rejonu grada Ačinsk u Krasnojarskom kraju, radeći kao čuvar. Uhapšen 16. maja 1938. godine. Rešenjem trojke UNKVD za Krasnojarski kraj od 15. juna 1938. pod optužbom za kontrarevolucionarnu agitaciju, pozivanje na oružanu borbu protiv sovjetske vlasti i streljanje crvenih partizana i simpatizera sovjetske vlasti, osuđen na streljanje. Streljan 14. avgusta 1938. u gradu Ačinsk. Rehabilitovan 28. novembra 1989. odlukom Javnog tužilaštva za Krasnojarski kraj. BAČIĆ MIHAJLO – БАЧИЧ МИХАИЛ МИХАЙЛОВИЧ Rođen 1887, selo Bajmok – Subotica (AP Vojvodina – Srbija), Hrvat. U Rusiju je dospeo 1908. iz Budimpešte i zaposlio se u Parobrodskom društvu „Atlantik“ u Odesi. Uhapšen 23. decembra 1937. godine. Rešenjem trojke pri UNKVD za Odesku oblast od 23. septembra 1938. pod optužbom za špijunažu, osuđen na streljanje. Streljan 4. novembra 1938. u Odesi. Rehabilitovan 28. decembra 1989. odlukom POO. BAČINSKIJ RODION – БАЧИНСКИЙ РОДИОН МЕЛАХОВИЧ (или МИХАЙЛОВИЧ) Rođen 11. juna 1893, selo Orolik – Vinkovci (Hrvatska), Srbin, iz seljačke porodice, niže obrazovanje – radnik. Kao austrougarski podanik 1914. je pozvan u vojsku – služio je kao redov u 70. pešadijskom puku i s njim učestvo16

vao u borbama protiv ruske armije. U rejonu mesta Zborov u Ukrajini pao je u rusko zarobljeništvo 1916. godine, odakle je upućen u logor za ratne zarobljenike u grad Berdičev. Iz logora je uskoro pobegao i 1917. naselio se u selu Barmašovo, nedaleko od grada Nikolajev. Ovde je proveo oko 14 godina, zasnovao porodicu (žena i dva sina) i primio državljanstvo Sovjetskog Saveza. Godine 1931. prešao je u Nikolajev, gde je, radeći kao stolar u zavodu „Andre Marti“, a zatim u fabrici nameštaja, sa porodicom živeo do hapšenja. Uhapšen 12. septembra 1937. godine. Rešenjem trojke pri UNKVD za Odesku oblast od 21. septembra 1937. pod optužbom za antisovjetsku propagandu, osuđen na 10 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u 8. odeljenju Amurlaga NKVD SSSR, u mestu Svobodnij u DaleKIstočnom kraju. Rehabilitovan 1989. godine. BAGLAMA IVAN – БАГЛАМ ИВАН МИХАЙЛОВИЧ Rođen 10. oktobra 1905, selo Stankovac – Glina (Hrvatska), Hrvat, niže obrazovanje – radnik. U potrazi za poslom, kao mladi radnik potkraj 1922. dospeo je u Ameriku. Ovde se uključio u radnički pokret, a 1927 . postao je član KP SAD. Godine 1930. napusTjO je SAD i otišao na rad u Sovjetski Savez. Nastanio se u Moskvi i zasnovao porodicu (žena i kći). U vreme hapšenja radio je u Upravi zgrada kao majstor na održavanju liftova. Uhapšen 3. februara 1938. godine. U toku istrage bio je u Taganskoj tamnici u Moskvi. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 2. jula 1938 pod optužbom za špijunažu, osuđen na 8 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u Sevvostlagu u Magadanskoj oblasti. Umro 29. decembra 1938. u logoru. Rehabilitovan 23. septembra 1957. odlukom VT MVO. BAIĆ STJEPAN (BAJIĆ STEVAN?) – БАИЧ СТЕПАН ГРИГОРЬЕВИЧ Rođen 1891 (7. januara 1892), selo Vidrići – Sokolac (Bosna i Hercegovina), Srbin, iz siromašne seljačke porodice, niže obrazovanje – tesar. Baveći se poljoprivredom, do Prvog svetskog rata živeo je sa roditeljima. Godine 1916. kao austrougarski podanik je mobilisan, upućen na front, ubrzo je pao u rusko zarobljeništvo i kao ratni zarobljenik otpremljen u Rusiju. Izvesno vreme proveo je u gradu Penza, a 1919. prešao je u Kurgan. Ovde se nastanio, zasnovao porodicu i primio državljanstvo Sovjetskog Saveza. Niz godina radio je različite poslove, a u vreme hapšenja bio je zaposlen u Kurganskoj fabrici kože kao fizički radnik. Uhapšen 5. marta 1938. godine. U toku istrage bio je u zatvoru u Čeljabinsku. Rešenjem NKVD SSSR od 15. aprila 1938. pod optužbom za špijunskodiverzantsko delovanje (od 1933. bio je član „Poljske vojne organizacije“, po 17

čijim je nalozima trebalo da sprovodi diverzije u korist Poljske, a u slučaju ustanka da bude spreman na oružane borbe sa sovjetskom vlašću), osuđen na streljanje. Streljan 5. maja 1938. u Kurganu. Rehabilitovan 2. septembra 1957. odlukom VS RSFSR. Prilikom razmatranja njegovog slučaja za rehabilitaciju, između ostalog, utvrđeno je da su lica koja su učestvovala u njegovom hapšenju i vođenju istrage, 1940. osuđena za falsifikovanje islednih materijala. BAKOŠ JANOŠ – БАКОШ ЯНОШ Rođen 1925, selo Gornja Mužlja, sada Mužlja – Zrenjanin (AP Vojvodina – Srbija). Nije poznato kako je i kada dospeo u Nemačku, kao ni gde je živeo u vreme hapšenja. Uhapšen 17. januara 1945. od organa Kontraobaveštajnog odeljenja „Smerš“ 4. gardijske armije. Rešenjem Vojnog tribunala 4. gardijske armije od 3. februara 1945. pod optužbom za pripremanje diverzije, osuđen na 15 godina lišenja slobode. Novim rešenjem VK VS SSSR od 23. decembra 1954. prevremeno je oslobođen. Rehabilitovan 1. jula 2003. odlukom GVP. U oktobru 1955. vraTjO se u Jugoslaviju. BANEC STANKO – БАНЕЦ СТАНКО ПАВЛОВИЧ Rodjen 1891, selo Mladovo u rejonu grada Tuzle (Bosna i Hercegovina). Nije poznato kada je i odakle došao u Rusiju. Živeo je u rejonu grada Satka u selu Bakal i radio kao majstor-frizer. Uhapšen 25. marta 1938. i osuđen 05. oktobra 1938. na smrtnu kaznu. Streljan 22. oktobra 1938. godine. BANKO STEPAN – БАНКО СТЕПАН ИОСИФОВИЧ Rođen 1891, selo Dankovci – Murska Sobota (Slovenija), Slovenac, niže obrazovanje. Početkom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan, a 1915. zarobljen na frontu i upućen u logor za ratne zarobljenike u Novosibirsk. U vreme hapšenja sa ženom je živeo u Altajskom kraju, u gradu Rubcovsk i radio u zanatskoj radnoj zadruzi „Oktjabr“ kao obućarski radnik. Uhapšen 28. februara 1938. godine. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 15. jula 1938. pod optužbom da je član kontrarevolucionarne špijunsko-diverzantske organizacije osuđen na streljanje. Streljan 31. jula 1938. u Barnaulu. Rehabilitovan 14. oktobra 1955. odlukom VP SibVO. BARABAŠ GUSTAV – БАРАБАШ ГУСТАВ ЛЮДВИГОВИЧ Rođen 14. januara 1889, Velika Gorica – Zagreb (Hrvatska), Hrvat, iz službeničke porodice, visoko obrazovanje – pravnik, jugoslovenski internacio18

nalist, član RKP(b) od 1919. godine. Završio je pravni fakultet Zagrebačkog sveučilišta, a zatim izvesno vreme radio u Požegi. Početkom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan i upućen na front. U septembru 1915. sa svojom četom predao se u rusko zarobljeništvo, a 1916. pristupio Srpskom dobrovoljačkom korpusu. Posle napuštanja korpusa, u proleće 1917. primljen je u rusku vojsku i ponovo se našao na nemačkom frontu. Aktivno je radio na privlačenju ratnih zarobljenika, prvenstveno Jugoslovena, u Crvenu armiju u kojoj je, u vreme Oktobarske revolucije i građanskog rata, bio istaknuti rukovodilac – načelnik Štaba 4. Crvene armije i 2. ukrajinske ustaničke divizije, komandant Internacionalne divizije i dr. Od maja 1919. član je Jugoslovenske grupe RKP(b). Nekoliko meseci kasnije, vraTjO se u zemlju. Već na granici je uhapšen, a imovina mu konfiskovana. Nakon puštanja na slobodu, ostao je u Zagrebu i radio kao činovnik u karlovačkom Uredu za šumsku industriju. Povezao se sa KPJ, ali se nije aktivnije uključivao u partijski život, pošto je bio pod stalnom paskom policije, a često i šikaniran. U takvoj situaciji, 1923. vraTjO se u SSSR, primio državljanstvo, a od 1924. ponovo je član VKP(b). Njegovo poznavanje drvne struke, znanje nekoliko stranih jezika i ugled, stečen u građanskom ratu, pomogli su mu da dobije odgovorne dužnosti – primljen je u Narodni komesarijat za šumarstvo, gde je 1923–1926. bio član Uprave drvnog eksporta. Kao stručnjak, često je angažovan u raznim misijama – 1925. bio je šef Trgovačke misije u Beču, izvesno vreme boravio je u Petrozavodsku (u Kareliji), zatim u predstavništvima u Engleskoj, Holandiji i Egiptu, a tokom 1927– 1931. radio je u Predstavništvu SSSR u Milanu. Po povratku u Moskvu prešao je u Glavnu saveznu upravu za eksport drveta. U maju 1934. nakratko je premešten u agenciju TASS za zamenika načelnika Međunarodnog odeljenja, a u januaru 1935. vraTjO se u Narodni komesarijat za šumarstvo i bio načelnik Finansijskog odeljenja. Tih godina aktivnije se uključio u rad Jugoslovenske sekcije i Internacionalnog zemljaštva, između ostalog, imenovan je za člana Redakcione komisije za pisanje istorije građanskog rata. Takođe je uspostavio veze sa jugoslovenskom političkom emigracijom – od marta 1935. član je šireg partijskog aktiva pri Predstavništvu KPJ u Moskvi. Do hapšenja, sa porodicom koju je zasnovao 20-tih godina, živeo je u Moskvi. Uhapšen u septembru 1937. i odlukom Narodnog suda Sverdlovskog rejona u Moskvi pod optužbom za prestup na dužnosti osuđen na dve godine zatočenja u popravno-radnom logoru i, u vezi s tim, isključen iz VKP(b). Ponovo uhapšen 23. oktobra 1937. u logoru. Rešenjem VK VS SSSR od 25. decembra 1937. pod optužbom za učešće u antisovjetskoj štetočinsko-terorističkoj organizaciji desnih, koja je delovala u sistemu Narodnog komesarijata za šumarstvo SSSR, osuđen na streljanje uz konfiskovanje imovine. Streljan 25. decembra 1937. u Moskvi, a njegovo telo kremirano u Moskovskom krematorijumu na Donskom groblju. Rehabilitovan 7. marta 1956. odlukom VK VS SSSR.

19

Barabašova žena Jelena Ivanovna je, prema njenom svedočenju, ubrzo bila uhapšena kao žena „narodnog neprijatelja“, osuđena na 8 godina zatočenja i zajedno sa sinom upućena u popravno-radni logor. BARANOVSKI JULIJUS – БАРАНОВСКИЙ ЮЛИУС ЕМЕЛЬЯНОВИЧ Rođen 6. maja 1904, Stara Dubrava – Prnjavor (Bosna i Hercegovina), Rusin, iz radničke porodice, niže obrazovanje – obućarski radnik, kasnije inženjer, član SKOJ od 1921, a KPJ od 1924. godine. Odrastavši u siromašnoj mnogočlanoj radničkoj porodici (9-oro dece), uz to, ostavši rano bez majke, već kao dvanaestogodišnjak morao je da čuva stoku u najam, a istovremeno, počeo je da uči obućarski zanat. Nakon četiri godine, menjajući poslodavce u Novoj Gradiški, Slavonskom Brodu i Vinkovcima završio je zanat. U proleće 1921. otišao je u Zagreb, zaposlio se kao obućar i ubrzo uključio u radnički pokret – bio je aktivan u nezavisnom sindikatu kožarskih radnika. Izvesno vreme radio je u Sisku, odakle je zbog sindikalnog angažovanja proteran. Posle kraćeg boravka u Sarajevu, dospeo je u Banja Luku, ali je odmah uhapšen kao vojni begunac i sproveden u Zagreb na odsluženje vojnog roka. Kada je otpušten iz vojske, pošto zbog partijskog i sindikalnog delovanja u Zagrebu nije mogao naći posao, na predlog zagrebačke organizacije KPJ u jesen 1926. upućen je na partijsko školovanje u Moskvu. U Sovjetski Savez je došao početkom novembra 1926. godine, ali sticajem nekih okolnosti bez dokumenata ilegalno. Odmah je uhapšen, nekoliko dana zadržan u Pograničnom punktu i zatim sproveden u Kamenec–Podolsk. Odlukom Republičke uprave OGPU, zbog ilegalnog prelaska granice, u februaru 1927. osuđen je na progonstvo u Voronjež. Kao obućarski radnik, ovde se zaposlio u obućarskoj zadruzi, pohađao večernju omladinsku školu i stekao srednje obrazovanje. Uskoro je oslobođen policijskog nadzora, pa je 1930. primio državljanstvo SSSR, učlanio se u VKP(b), a zatim zasnovao porodicu. Naredne godine prešao je u Moskvu i kao partijski „tisjačnik“ (najbolji među hiljadu drugih) upisao se na Institut spoljne trgovine. Posle završenih studija, kraće vreme radio je u Gorkovskom kraju i Hersonskoj oblasti, a krajem 1935. upućen je na rad u Kalinin. Početkom oktobra 1936. bio je uključen u grupu oko 150 jugoslovenskih komunista, za koje je rukovodstvo KPJ, u okviru plana za smanjenje jugoslovenske komunističke emigracije u SSSR, tražilo saglasnost nadležnih instanci Kominterne da se vrate na rad u zemlju. Veliki talas čistki koji je uskoro nastupio, omeo je realizovanje ovog plana. Tako je ostao u Kalininu do hapšenja, radeći u Oblasnoj upravi „Export drvo“ kao inženjer-konsultant. Uhapšen 1. jula 1937. godine. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 28. novembra 1937. pod optužbom za kontrarevolucionarno delovanje osuđen na 10 godina zatočenja u popravnoradnom logoru. Kaznu je izdržavao u šumskim logorima u Mezenskom rejonu Arhangelske oblasti.

20

Drugi put je uhapšen 28. novembra 1942. u logoru Mostovici i rešenjem VTV NKVD od 1. aprila 1943. osuđen na novih 8 godina zatočenja. Rešenjem VTV NKVD LO ponovo je osuđen 27. decembra 1944. godine, a u drugoj polovini 1949. na doživotno progonstvo u Krasnojarski kraj. Oslobođen je progonstva 11. aprila 1956. godine. Tokom izdržavanja izrečenih kazni prošao je 13 logorskih punktova i 6 sibirskih područja, odakle je upuTjO 84 žalbe nadležnim instancama. Rehabilitovan 2. i 15. avgusta 1956. odlukama VT MVO i VT LVO. VraTjO se u Jugoslaviju sa porodicom (ženom i kćerkom) tokom juna i oktobra 1957. godine. Izvesno vreme živeo je u Beogradu, a zatim prešao u Zagreb, gde je radio u Sekretarijatu za šumarstvo Izvršnog veća NR Hrvatske. Svoja sećanja na mukotrpni život i stradanja u logorima i izgnanstvu u Sibiru zabeležio je u knjigama „Zatvorska i sibirska sjećanja (1926–1957)" i „Sibirski led u srcu“, Zagreb (1981 i 1985). BARL STJEPAN – БАРЛЬ СТЕПАН ИВАНОВИЧ Rođen 1894, Topusko – Karlovac (Hrvatska), Hrvat. Tokom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan, upućen na front, gde je zarobljen. Kao ratni zarobljenik otpremljen je u Rusiju. Kasnije je ovde izvesno vreme služio u Kolčakovoj vojsci kao podoficir. Ostao je u Sovjetskoj Rusiji, zasnovao porodicu (žena i sin) i primio državljanstvo SSSR. U vreme hapšenja živeo je u gradu Nižneudinsk u Irkutskoj oblasti i radio kao ekonom u Pedagoškoj školi. Uhapšen 27. januara 1938. godine. Rešenjem trojke UNKVD za Irkutsku oblast od 1. novembra 1938. pod optužbom da je „bio agent italijanske obaveštajne službe“ osuđen na streljanje uz konfiskovanje imovine. Streljan 4. novembra 1938. u Irkutsku. Rehabilitovan 4. novembra 1958. odlukom VT ZabVO. BARTOVSKIJ JOSIF – БАРТОВСКИЙ ИОСИФ ИОСИФОВИЧ Rođen 15. oktobra 1896, selo Karanac – Osijek (Hrvatska), Mađar, iz siromašne seljačke porodice, srednje obrazovanje – mašinski tehničar, član RKP(b) od 1925. godine. Kao austrougarski podanik služio je vojsku kao redov, a po izbijanju Prvog svetskog rata, verovatno je upućen na front, odakle je dospeo u Rusiju. Od 1918. služio je u Crvenoj armiji u odredu oklopnih kola, a potom vojevao u sastavu 1. konjičke armije na Denjikinskom i Poljskom frontu. Za pokazanu hrabrost odlikovan je ordenom „Crvena zastava“. Posle demobilizacije ostao je u Sovjetskoj Rusiji, 1922. primio državljanstvo i zasnovao porodicu. U vreme hapšenja sa ženom i sinom živeo je u Moskvi i radio u zavodu „Tizpribor“ kao normirac. Isključen je iz partije 1936. pod optužbom za trockističko delovanje. Uhapšen 25. avgusta 1936. godine. U toku istrage bio je u Moskovskom istražnom zatvoru Butirka. 21

Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 22. novembra 1936. pod optužbom za kontrarevolucionarnu propagandu i grupašku delatnost, osuđen na pet godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u Sevvostlagu, u Magadanskoj oblasti. Iz logora oslobođen je tek 6. avgusta 1946. Zaposlio se u Porečskom zavodu konzervi kao vratar. Po drugi put uhapšen 30. januara 1950. godine. Rešenjem OS pri MGB SSSR od 7. juna 1950. pod istom optužbom osuđen na progonstvo i prinudni boravak u rejonu grada Turuhansk u Krasnojarskom kraju. Oslobođen je 29. jula 1954. godine. Rehabilitovan 25. marta 1957 odlukama PMGS za obe kazne. BEER dr IMRE-MIRKO – БЕЕР МИРКО АЛЬБЕРТОВИЧ, pseud. Dene Karl i Gorjan Oskar (u Španiji) Rođen 20. februara 1905, Senta (AP Vojvodina – Srbija), Mađar, iz siromašne službeničke porodice, visoko obrazovanje – lekar, hirurg, član KPJ od 1927. godine. Detinjstvo je proveo u Subotici, gde su se 1910. doselili njegovi roditelji. Posle gimnazije, otišao je u Beč i 1923–1927. studirao medicinu. Ovde se povezao sa radničkim pokretom i ubrzo postao član KP. U Suboticu se vraTjO po završenom Medicinskom fakultetu i odsluženju vojnog roka. Uključio se u ilegalni rad KPJ, član je pokrajinskog partijskog rukovodstva, a tokom 1930. bio je jedan od vodećih ljudi u komunističkom pokretu Vojvodine. U jesen iste godine dospeo je u Berlin na specijalizaciju hirurgije i učlanio se u KP Nemačke. Živeći u teškim materijalnim uslovima, češće je odlazio kod roditelja, a uz put je prenosio ilegalne materijale i obavljao poslove partijskog kurira između Beča i Budimpešte. U Sovjetski Savez došao je 1. aprila 1932. godine na osnovu ugovora sa Narodnim komesarijatom za zdravlje SSSR. Nastanio se u Moskvi i zaposlio u Bolnici za nasledne bolesti, posvetivši se proučavanju nasleđa. Godine 1934. primio je državljanstvo SSSR. Tokom građanskog rata u Španiji, 1936–1938. borio se u internacionalnim brigadama kao lekar-dobrovoljac. Bio je šef Sanitetske službe XV divizije i upravnik divizijske bolnice. Potkraj 1938. teško je ranjen, posle lečenja kraće vreme proveo je u jednom francuskom logoru i 1939. vraTjO se u Moskvu, gde su ga čekale žena i kćerka. Izvesno vreme radio je u oporavilištu španskih izbeglica nedaleko od Moskve, a potom u Institutu „Sklifosovski“ – bio je kandidat medicinskih nauka. Tih meseci javila se mogućnost da se vrati u zemlju. Prilikom boravka u Moskvi, Josip Broz Tito, sekretar PB CK KPJ, tražio je od Kadrovskog odelenja IKKI (19. septembra 1939) da se u „vezi sa događajima u Jugoslaviji“, kao i „međunarodnom situacijom“ vrate u zemlju na legalizaciju i partijski rad 12 jugoslovenskih komunista. Na spisku se našlo nekoliko „Španaca“, među njima i Beer. Titov zahtev nije uvažen, pa su svi ostali u Moskvi. Uhapšen 9. jula 1941. godine. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 4. jula 1942. pod optužbom za špijunažu, osuđen na pet godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u Saratovskoj oblasti. 22

Umro 11. avgusta 1942. u logoru od dizenterije. Rehabilitovan 11. jula 1957. odlukom VT MVO. BEGIĆ MUSTAFA – ПЕТРОВ БОРИС ЯКОВЛЬЕВИЧ Rođen 25. juna 1898, selo Monjari – Visoko (Bosna i Hercegovina), Hrvat (musliman), iz siromašne seljačke porodice, niže obrazovanje – nekvalifikovan radnik, član KPJ od 1922. godine. Posle završene osnovne škole (1911) otišao je u Sarajevo, gde je kao pružni radnik radio na železnici. Kao austrougarski podanik 1915. bio je mobilisan, 1917. pobegao sa grupom vojnika u Zeleni kadar sa kojim je u šumi proveo oko godinu i po dana. Uhapšen je u septembru 1918, ali je ubrzo oslobođen. Posle kratkotrajnog rada u jednoj fabrici, ponovo se zaposlio u železnici, ovde ostao do marta 1922. kada je uhapšen i proteran na 10 godina u rodno mesto. Istog meseca pobegao je u Zagreb i radio kao kondukter u tramvaju. Istovremeno, bio je sekretar zagrebačkog MK KPJ i CPJ, član OK KPJ za Hrvatsku i Slavoniju, a jedno vreme (1925) i urednik lista „Radnička borba“. Zbog komunističkog delovanja otpuštan je sa posla i često hapšen, a 1926. osuđen na tri godine robije. Teško bolestan (dobio je tuberkulozu), iz Lepoglavskog kaznenog zavoda pušten je u leto 1928. godine. Pred opasnošću od novog hapšenja (posle ubistva Stjepana Radića) povukao se u ilegalnost. Nakon zavođenja 6-to januarske diktature, odlukom CK KPJ 11. januara 1929. emigrirao je u Beč, odakle je, mesec dana kasnije, upućen na partijsko školovanje u Moskvu. Tokom 1929/30. pohađao KUNMZ. U članstvo VKP(b) preveden je u maju 1929. godine. Pošto je školovanje morao da prekine zbog bolesti, u jesen 1930. poslat je na partijski rad u Voronjež. Bio je sekretar Oblasne dečje komisije za vaspitanje besprizornih, a zatim je radio u Centralnoj potrošačkoj zadruzi. Ovde je, 1933. primio državljanstvo SSSR, a zatim je rešenjem CLK MOPR od 23. septembra 1934. dobio status političkog emigranta. Iz Voronježa je u novembru 1934. zbog zdravstvenog stanja prešao na Krim. Nastanio se u Evpatoriji i zaposlio kao rukovodilac baze Saveza krznara Krima. Uhapšen (prema njegovoj izjavi po povratku u Jugoslaviju) u novembru 1938. pod optužbom da je jugoslovenski špijun. Pod istragom organa NKVD ostao je do decembra 1939. kada je pušten iz zatvora. VraTjO se u Jugoslaviju sa ženom u junu 1945. godine. BEGOVIĆ VLAJKO – ШТЕРН ВЛАЙКО СИМОНОВИЧ Rođen 8. februara 1905, selo Fakovići – Bratunac (Bosna i Hercegovina), Srbin, iz službeničke porodice, visoko obrazovanje, član KPJ od 1930. godine. Posle završene srednje škole u Sarajevu, 1926–1931. studirao je na Visokoj tehničkoj školi u Pragu i pristupio revolucionarnom studentskom pokretu. U jesen 1930. upućen je na partijski rad u Bosnu, a od proleća 1931. po zadatku rukovodstva KPJ radio za vojnu i političku obaveštajnu službu (za SSSR). Kada je krajem decembra 1932. provaljen, Državni sud za zaštitu države osudio ga je 23

u odsustvu na 12 godina robije, prebegao je u Albaniju, odavde otišao u Italiju, Austriju i najzad u Francusku. U oktobru 1933. prisustvovao je kao delegat na Međunarodnom kongresu omladine. Boravio je u Parizu, radio među jugoslovenskim iseljenicima i bio član rukovodstva jugoslovenske podsekcije pri CK KP Francuske. Kao politički emigrant 22. februara 1935. upućen je u Sovjetski Savez na lečenje i partijsko školovanje. Dva meseca kasnije, 17. aprila 1935. uhapšen je u Moskvi pod optužbom za veze sa fašističkim organizacijama u Jugoslaviji. Rešenjem Specijalnog odeljenja GUGB NKVD od 8. maja 1935, posle 22 dana istrage, oslobođen je iz zatvora uz obrazloženje da je njegovo delovanje bilo po zadatku i u interesu KPJ. Posle završenog KUNMZ-a radio je kao aspirant, a potom predavač. Od oktobra 1936. učestvovao je u španskom građanskom ratu (između ostalog bio je načelnik štaba 15. internacionalne brigade). Posle poraza u Španiji (februara 1939) oko 3 ½ godine proveo je u logorima u Francuskoj odakle je pobegao i stupio u francuski pokret otpora. U januaru 1945. vraTjO se u zemlju gde je niz godina obavljao odgovorne političke funkcije. BEKKER FRANC – БЕККЕР ФРАНЦ ФРАНЦЕВИЧ Rođen 3. septembra 1895, selo Mariolana, sada Plandište (AP Vojvodina – Srbija), Nemac, iz seljačke porodice, niže obrazovanje – frizer, član RKP(b) 1918–1922. godine. Posle završenog frizerskog zanata, od 1910. radio je u Beču u svojoj struci. Početkom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan i potom upućen na front. Zarobljen je 1915. i kao ratni zarobljenik otpremljen u Rusiju. Tokom 1919–1920. služio je u Crvenoj armiji. Gde se nalazio narednih godina nije poznato. U vreme hapšenja sa porodicom je živeo u Vladimirskoj oblasti, u gradu Murom. Uhapšen 18. decembra 1937. godine. Rešenjem Komisije NKVD i Javnog tužioca SSSR od 7. februara 1938. pod optužbom za špijunažu u korist Nemačke, osuđen na streljanje. Rehabilitovan 14. oktobra 1957. odlukom VT MVO. BEKKER IVAN – БЕККЕР ИВАН ЯКОВЛЕВИЧ Rođen 29. juna 1893. u mestu Banad u Jugoslaviji, verovatno Sanad Ečka (AP Vojvodina – Srbija), Nemac, iz radničke porodice. Početkom Prvog svetskog rata bio je mobilisan, upućen na front, 1915. zarobljen i kao ratni zarobljenik otpremljen u Rusiju. U logoru ratnih zarobljenika u gradu Čita ostao je do 1918. godine, da bi posle oslobođenja iz zarobljeništva otišao u Tomsk u Sibiru. Tokom 1920–1926. ponovo je u Čiti. Posle dvogodišnjeg boravka u Novosibirsku, 1928. vraTjO se u Čitu i ovde proživeo do hapšenja, radeći u radionici obuće. U međuvremenu, zasnovao je porodicu (žena i kćer) i primio državljanstvo Sovjetskog Saveza. Uhapšen 4. jula 1937. godine. 24

Rešenjem Komisije NKVD SSSR od 11. juna 1940. pod optužbom da je bio član kontrarevolucionarne organizacije osuđen na 8 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Rehabilitovan 26. aprila 1957. odlukom VT ZabVO. BELAN ANTON – БЕЛАН АНТОН ЯКОВЛЕВИЧ Rođen 1888, selo Lopatica u Livnenskom rejonu u Srbiji, da li Lopatice – Livno (Bosna i Hercegovina) ili Lopatnica – Kraljevo (Srbija), Srbin, iz siromašne seljačke porodice, nepismen. Početkom Prvog svetskog rata bio je mobilisan u austrougarsku vojsku, poslat na front i u septembru 1914. kod grada Lublin pao u rusko zarobljeništvo. Kao ratni zarobljenik otpremljen je u logor u Semipalatinsk u kojem je proveo 6 meseci, a zatim prebačen u grad Čita. Godine 1916. dobrovoljno je otišao na rad u Poltavsku oblast (Ukrajina). Ovde se kasnije nastanio, zasnovao porodicu i u selu Rimarevka proveo do 1934. godine. U vreme hapšenja sa ženom i dvoje dece živeo je u Krasnoluckom rejonu Vorošilovgradske (Luganske) oblasti i radio u zavodu „Petrovski“ kao nekvalifikovani radnik. Uhapšen 22. aprila 1938. godine. Rešenjem trojke UNKVD za Vorošilovgradsku oblast od 27. septembra 1938. pod optužbom za antisovjetsku agitaciju i špijunažu osuđen na streljanje. Streljan 11. oktobra 1938. godine. Rehabilitovan 25. jula 1989. odlukom PVO. BELIĆ JANOŠ – БЕЛИЧ ЯНОШ ПЕТРОВИЧ Rođen 16. januara 1890, selo Nermed (?) u Austrougarskoj, Srbin, iz siromašne seljačke porodice, niže obrazovanje. Nije poznato kada je i odakle došao u SSSR. Tokom 1930–1938. bio je član VKP(b), a tada je primio i državljanstvo Sovjetskog Saveza. U vreme hapšenja sa ženom je živeo u gradu Bekbudi u Kaškadarinskoj oblasti u Republici Uzbekistan i radio kao rukovodilac odeljenja za privredu. Uhapšen 7. februara 1938. pod optužbom za špijunažu i štetočinstvo. Pod istragom u zatvoru je proveo oko 16 meseci. Rešenjem UNKVD za Buharsku oblast od 27. maja 1939. istraga je obustavljena. BELONČEK JOSIP – БЕЛОНЧИК ИОСИФ АНДРЕЕВИЧ; pseud. Livac Rođen 1894, Beograd (Srbija), Hrvat, niže obrazovanje – metalski radnik, član KPJ od 1927. godine. Radio je u Beogradu, gde je bio član i sekretar MK KPJ. Uhapšen sredinom januara 1929. u vezi sa rasturanjem komunističkih letaka, ali je 25. maja 1929. na suđenju pred DSZZD oslobođen. Ponovo je uhapšen u avgustu i opet pušten. Njegovo držanje u policiji izazvalo je podozrenje u redovima partijskog rukovodstva, pa je u vreme zaoštrenih frakcijskih borbi u KPJ optužen kao likvidator. Odlukom Centralne rukovodeće instance KPJ od 25

kraja jula 1930. upućen je u Moskvu, navodno na kongres Profinterne, a u stvari, pod sumnjom da je provokator. Uhapšen 19. oktobra 1930. u Lenjingradu. Rešenjem Kolegijuma OGPU SSSR od 17. septembra 1931. pod optužbom za veze sa jugoslovenskom policijom i provokatorsko delovanje, osuđen na streljanje. Streljan 1. oktobra 1931. i sahranjen na Vaganjkovskom groblju u Moskvi. Rehabilitovan 17. oktobra 1988. odlukom Sudskog kolegijuma za krivična dela VS RSFSR. BEM OSKAR – БЭМ ОСКАР ИОСИФОВИЧ Rođen 1887, Ruma (AP Vojvodina – Srbija), Mađar (Nemac), iz službeničke porodice, srednje obrazovanje – službenik. Početkom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan i upućen na front, gde je 30. marta 1915. pao u rusko zarobljeništvo. Kao ratni zarobljenik otpremljen je u Rusiju i ovde ostao. Tokom 1919–1921. bio je član RKP(b), a 1927. primio državljanstvo Sovjetskog Saveza. U vreme hapšenja sa ženom i dvoje dece živeo je u Moskvi i radio u Nastavno-proizvodnom centru kombinata „K. Marks“ kao knjigovođa. Uhapšen 4. marta 1938. godine. U toku istrage bio je u Moskovskom istražnom zatvoru Butirka. Rešenjem Komisije NKVD SSSR i Javnog tužioca SSSR od 29. jula 1938. pod optužbom za špijunažu i terorističke aktivnosti osuđen na streljanje. Streljan 16. avgusta 1938. i sahranjen na bivšem poligonu NKVD „Objekt Butovo“. Rehabilitovan 15 (11) septembra 1989. odlukom VP MVO. BERNAT JOSIP – БЕРНАТ ИОСИФ СТЕПАНОВИЧ Rođen 6. marta 1894. u gradu Solonok – treba Solnok (Mađarska) ili mestu Solnok sada Žarkovac – Ruma (AP Vojvodina – Srbija), Mađar, iz radničke porodice, niže obrazovanje. Nema podataka o vremenu i cilju njegovog dolaska u Sovjetski Savez, ni da li je bio ratni zarobljenik. Pošto je već početkom 1920. godine imao porodicu (žena i dve kćeri) može se pretpostaviti da je u Rusiju dospeo tokom Prvog svetkog rata. U vreme hapšenja živeo je u Vladivostoku, imao državljanstvo SSSR i radio u Vladivostovskoj tamnici kao upravnik krojačke radionice. Uhapšen 17. jula 1938. godine. Rešenjem trojke UNKVD za Primorsku oblast od 24. oktobra 1938. osuđen na streljanje uz konfiskovanje imovine. Streljan 22. novembra 1938. godine. Rehabilitovan 4. jula 1960. odlukom VTTF.

26

BERNAT dr KARLO – БЕРНАТ КАРЛО ЯКОВЛЬЕВИЧ Rođen 20. jula 1904, Oarda–de–Džos (Rumunija), Jevrejin, visoko obrazovanje – lekar-ginekolog, član KPJ od 1928. godine. Gimnaziju je završio u Subotici, a medicinu studirao u Zagrebu i Beogradu, gde je 1931. diplomirao. Za vreme studija bio član Kluba studenata-marksista, a 1927/28. i član KOSTUFRE. Uhapšen je potkraj februara 1932. i presudom DSZZD od 4. jula 1932. zbog komunističkog delovanja osuđen na godinu dana strogog zatvora. Posle izdržane kazne u Požarevačkom kaznenom zavodu, proteran je iz Jugoslavije. Izvesno vreme boravio u Beču, ali je i ovde uhapšen 9. novembra 1933. i ubrzo proteran iz Austrije. U Sovjetski Savez došao je potkraj novembra 1933. na osnovu odluke rukovodstva KPJ. Nastanio se u gradu Tula i 1934. primio državljanstvo SSSR. Tokom građanskog rata u Španiji, 1936–1939. borio se kao dobrovoljac u jedinicama republikanske vojske, bio je u Sanitetu španskih jedinica. Nakon povlačenja iz Španije, kraće vreme proveo je u logoru St. Ciprien, a zatim sa grupom jugoslovenskih dobrovoljaca prebačen u Moskvu. Radio je kao lekar u porodilištu bolnice „Semaško“ u Serpuhovu u Moskovskoj oblasti. Uhapšen 1. juna 1940. godine. Rešenjem Istražnog odeljenja NKVD za Moskovsku oblast od 9. jula 1940. posle 39-dnevnog zatvora isledni postupak je obustavljen, a dan kasnije je pušten na slobodu. BERNAT ŠTEFANIJA – БЕРНАТ ШТЕФАНИЯ БЕЛЛОВНА Rođena 1913, Erdevik – Šid (AP Vojvodina – Srbija), Mađarica, iz trgovačke porodice, srednje obrazovanje. Živela je sa roditeljima u Apatinu, gde je njen otac bio direktor fabrike trikotaže. Godine 1931. u Beogradu se udala za doktora Bernat Karla, koji je u novembru 1933. godine, posle jednogodišnje kazne zatvora i emigracije u Beču otišao u Sovjetski Savez. Na njegov poziv 1934. i ona je došla u Tulu. Pošto se ubrzo razvela od muža, 1935. prešla je u Moskvu, udala se za jugoslovenskog političkog emigranta Mehu Trbonju i zaposlila u Svesaveznom udruženju „Međunarodna knjiga“ kao daktilografkinja. Kada se ovde, kasnije upoznala sa Derbom Demjanovičem, službenikom industrije uglja u Karagandinskoj oblasti u Kazahstanu, otišla je kod njega u Karagandu. Uhapšena 25. decembra 1937. godine. Rešenjem trojke pri UNKVD za Karagandinsku oblast od 5. oktobra 1938. pod optužbom za špijunsko delovanje (krivicu nije priznala), osuđena na streljanje. Streljana 8. oktobra 1938. godine. Rehabilitovana 25. avgusta 1993. odlukom Javnog tužilaštva za Karagandinsku oblast.

27

BERNETIČ RUDOLF – БЕРНЕТИЧ РУДОЛЬФ АНТОНОВИЧ Rođen 18. avgusta 1897, selo Bernetiče – Marezige kod Kopra (Slovenija), Slovenac, iz seljačke porodice, niže obrazovanje – građevinski radnik, član KP Italije od 1921. i KP Francuske od 1929. godine. Tokom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik služio je u mornarici. Po završetku rata izvesno vreme je radio u gosTjOnici, a zatim u preduzeću. Bio je jedan od osnivača KP u Slovenačkoj Istri. Već sredinom maja 1921. uhapšen je i osuđen na zatvor. Pušten je 1925, ali nakratko. U jesen 1926. ponovo je uhapšen i konfiniran na dve godine na ostrvo Lipari, nedaleko od Sicilije. Pobegao je iz konfinacije i došao u Jugoslaviju, odakle je ubrzo proteran. Emigrirao je u Beč, a potom kao politički emigrant otišao u Francusku. Dve godine radio je u Parizu i okolini – kada je zbog komunističkog delovanja prognan iz Francuske, povukao se u ilegalnost i prešao u Belgiju. U takvoj situaciji odlukom KP Italije upućen je u Sovjetski Savez. Po dolasku u Moskvu, odlukom CLK MOPR 23. aprila 1931. priznat mu je status političkog emigranta. Tokom 1931/32. pohađao je MLŠ, a zatim se zaposlio u „Gosgraždanstroju“ kao zidar. Uhapšen u decembru 1934. u Moskvi. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 4. marta 1935. pod optužbom za kontrarevolucionarno trockističko delovanje (navodno iz Pariza je primao trockističku literaturu), prognan na tri godine prinudnog boravka u Kustanaj u Kazahstanu, odakle je u avgustu 1936. premešten u Aktjubinsk. Ponovo je uhapšen 11 (17) oktobra 1937. godine. Rešenjem trojke UNKVD za Aktjubinsku oblast od 25. novembra 1937. pod optužbom za kontrarevolucionarnu propagandu i kontrarevolucionarno organizovano delovanje, osuđen na streljanje. Streljan 25. novembra 1937. godine Rehabilitovan 22. avgusta 1956. i 26. aprila 1995. odlukama VS SSSR i PAO. BEŠLIĆ IVAN – БЕШЛИЧ ИВАН ИВАНОВИЧ Rođen 1886. u selu Droganivec (?) u Srbiji, Srbin, iz seljačke porodice, niže obrazovanje, član RKP(b) 1917–1923. godine. Tokom Prvog svetskog rata služio je u srpskoj vojsci, a potom pobegao i stupio u Crvenu armiju. Ostao je u Sovjetskom Savezu, zasnovao porodicu i 1938. primio državljanstvo SSSR. U vreme hapšenja sa ženom i troje dece živeo je u Severnom Kazahstanu u selu Novo–Ribinka i radio u kolhozu „Put ka socijalizmu“ kao kovač. Uhapšen 26. septembra 1938. godine. Rešenjem Sudskog kolegijuma za krivična dela Severo–Kazahstanskog oblasnog suda od 7. januara 1940. pod optužbom za antisovjetsku agitaciju, osuđen na pet godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Rehabilitovan 3. jula 1992. odlukom GPRK.

28

BEŠLIN ŽARKO – БЕШЛИН ГЕОРГИЙ (ЖАРКО) МИЛАНОВИЧ Rođen 1890, selo Ada u Bačkoj (AP Vojvodina – Srbija), Srbin, iz seljačke porodice, niže obrazovanje. Do početka Prvog svetskog rata živeo je u rodnom selu sa roditeljima. U jesen 1914. bio je mobilisan, upućen na front, a u martu 1915. prešao je na stranu ruske vojske. Po dolasku u Rusiju, ovde je ostao, zasnovao porodicu (žena i troje dece), ali nije poznato gde je boravio. U vreme hapšenja živeo je u gradu Kalinin (Tver) i radio kao krojač. Uhapšen 25. jula 1941. godine. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 24. septembra 1941. pod optužbom za špijunažu i kontrarevolucionarno delovanje osuđen na 10 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Rehabilitovan 5. oktobra 1990. odlukom Oblasnog Javnog tužilaštva za Kalininsku oblast. BIKLOVIĆ ANDRIJA – МАРУЛИЧ ЭРНЕСТ ИВАНОВИЧ; pseud. Ernest (u Parizu) i Oto Špilman (u Beču) Rođen 20. septembra 1903, Požarevac (Srbija), Srbin, iz službeničke porodice, nezavršeno visoko obrazovanje – student medicine, član KPJ od 1924. godine. Posle završene gimnazije 1922. u Požarevcu, studirao medicinu u Beču. Tokom studija pristupio je radničkom pokretu – bio uključen u zagraničnu ćeliju KPJ, a od 1925. član je KP Austrije. Obavljao je kurirske poslove za KPJ i prevodio članke za list „Srp i čekić“. Kada je potkraj 1925. proteran iz Beča zbog komunističkog delovanja, napusTjO je studije i prešao u Pariz. Izvesno vreme radio je kao prodavac u jednom preduzeću, a zatim se potpuno posveTjO partijskom radu, bio je jedan od istaknutih jugoslovenskih aktivista u Francuskoj. Član je KP Francuske od 1927. godine – radio je po partijskoj i sindikalnoj liniji među jugoslovenskom radnom emigracijom. Godine 1927–1929. sekretar je Centralne potsekcije KPJ pri KP Francuske, referent za jugoslovenske slučajeve u Komitetu za zaštitu žrtava belog terora Anri Barbisa, urednik jugoslovenske partijske i sindikalne štampe, a 1928. uređivao je i časopis „Komunist“. Od 1930. angažovan je na radu po liniji KGB. Tokom marta–jula 1930. boravio je u Nemačkoj, gde je uhapšen, osuđen na mesec dana zatvora i proteran. Sredinom 1930. došao je u Moskvu i ubrzo, rešenjem CLK MOPR od 13. avgusta dobio status političkog emigranta. Radeći u nekoj od službi KGB (navodno rukovodio službom za izradu lažnih pasoša i prebacivanje agenata u inostranstvo), ovde je proveo godinu dana. Početkom jula 1931. godine, po nalogu KGB, pod lažnim imenom Oto Špilman (Otto Spilman), ponovo se našao u Beču. Uhapšen je već 25. jula zbog ubistva Georga Zemelmana (Semmelmanna), navodno trgovca, a u stvari bivšeg agenta KGB nastanjenog u Beču, kako bi ga sprečio da rumunskoj obaveštajnoj službi „Siguranci“ preda imena „hiljadu revolucionara“, ilegalnih članova KP koji bi sigurno bili uhapšeni i mučeni, a mnogi od njih ubijeni. Posle višemesečnog islednog postupka, na sudskom procesu, održanom 4. marta 1932. godine, sticajem nepoznatih okolnosti oslobođen je glavne optužbe – „za ubistvo izdajnika provokatora“ (kako je sam zapisao 29

11. februara 1933), a osuđen je na mesec dana zatvora zbog ilegalnog nošenja oružja i falsifikovanja prijave boravka. Nije poznato gde je boravio i šta je radio posle puštanja iz zatvora, a u Moskvu je došao početkom 1933. godine. Tada je upućen na rad u Sibir u grad Temirtau (Karagandiska oblast), u rudnik „Staljinsk“ gde je ostao do hapšenja. Uhapšen 1. aprila 1938. godine. Osuđen 4. oktobra 1938. na streljanje. Rehabilitovan 14. februara 1958. odlukom VT SVO. BINDIŠ STEPAN – БИНДИШ СТЕПАН СТЕПАНОВИЧ Rođen 1894, Mađar Kanjiža, sada Kanjiža (AP Vojvodina – Srbija), Ciganin, iz službeničke porodice, niže obrazovanje – polupismen. Početkom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan i upućen na front, gde je zarobljen. Kao ratni zarobljenik u februaru 1915. dospeo je u Rusiju. Izvesno vreme proveo je u logoru za ratne zarobljenike, a potom upućen u Tulsku livnicu gvožđa u kojoj je, radeći kao ložač ostao do Oktobarske revolucije. Iz livnice je prebačen u logor za bivše ratne zarobljenike, iz kojeg je stupio u Crvenu armiju i naredne dve godine služio u gradu Tula. Kao bivši ratni zarobljenik, 1921. godine poslat je u Moskvu za repatrijaciju u zemlju, ali nije otišao. Ostao je u Moskvi, bavio se krojačkim zanatom, a kasnije primio državljanstvo Sovjetskog Saveza. U vreme hapšenja radio je u Radionici za individualne porudžbine br. 18, a sa porodicom je živeo u naselju Saltikovka. Uhapšen 20. marta 1938. godine. U toku istrage bio je u Taganskoj tamnici u Moskvi. Rešenjem OS NKVD SSSR od 27. jula 1938. pod optužbom za kontrarevolucionarnu propagandu, osuđen na pet godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Rehabilitovan 19. jula 1989. odlukom PMO. BIRČ DAVID – БИРЧ ДАВИД КАРЛОВИЧ Rođen 1893, selo Mramorak – Kovin (AP Vojvodina – Srbija), Nemac, iz seljačke porodice, niže obrazovanje – stolarski radnik. Posle izučenog stolarskog zanata, 1910–1912. radio je u Beču kao stolar. U potrazi za poslom, 1912. dospeo je u Ameriku, gde je tri godine proveo u Sent Luisu i Čikagu. Tokom 1915–1918. služio je kao dobrovoljac u američkoj vojsci na Havajima. Po povratku u SAD, radeći u svojoj struci, živeo je u San Francisku i Sijetlu. Godine 1931. iz SAD je otišao na rad u Sovjetski Savez. Nastanio se u Gorkom, zaposlio kao stolar u fabrici automobila „Molotov“ u odeljenju za karoserije, a potom zasnovao porodicu (žena i kćer) i primio državljanstvo SSSR. Uhapšen 11. decembra 1937. godine. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 16. januara 1938. pod optužbom za špijunažu, osuđen na 10 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u Arhangelskoj oblasti i Udmurtskoj ASSR. 30

Umro 24. marta 1943. tokom izdržavanja kazne u Uglovskom OLP-2. Rehabilitovan 20. maja 1957. odlukom VT MVO. BLAGOJEVIĆ MILOŠ – ПРОТИЧ МИЛЕНКО ИВАНОВИЧ Rođen 1. marta 1899, Beograd (Srbija), Srbin, iz siromašne seljačke porodice, nezavršeno srednje obrazovanje – seoski nadničar, a zatim žandarm, član KPJ od 1925. godine. Radio je u žandarmeriji u Beogradu od 1925. do 1928. godine i koristeći službu činio razne usluge Partiji. Odlukom CK KPJ u novembru 1928. upućen je na partijsko školovanje u Moskvu. Tokom 1928–1931. pohađao KUNMZ. Član je VKP(b) od 1929. godine. Pripadao je „levoj“ opoziciji na KUNMZ – jedan od potpisnika majskog pisma jugoslovenskih studenata – grupa "41". Posle okončanja KUNMZ ostao je u Moskvi, primio državljanstvo SSSR, radio kao fizički radnik u Trustu „Krimvinprom“, a pred hapšenje u Upravi zgrada Kujbiševskog rejona. Isključen je iz partije odlukom Komisije IKK KI u avgustu 1932. godine tokom partijske provere članova KPJ u Moskvi kao bivši žandarm i „tuđ element“. Početkom oktobra 1936. bio je uključen u grupu oko 150 jugoslovenskih komunista, za koje je rukovodstvo KPJ, u okviru plana za smanjenje jugoslovenske komunističke emigracije u SSSR, tražilo saglasnost nadležnih instanci Kominterne da se vrate na rad u zemlju. Veliki talas čistki koji je uskoro nastupio, omeo je realizovanje ovog plana. Tako je do hapšenja ostao u Moskvi. Uhapšen je 8. marta 1938. godine. U toku istrage bio je u Taganskoj tamnici u Moskvi. Rešenjem Komisije NKVD i Javnog tužioca SSSR od 22. maja 1938. pod optužbom za špijunažu u korist Jugoslavije, osuđen na streljanje. Streljan 3. juna 1938. i sahranjen na bivšem poligonu NKVD „Objekt Butovo“. Rehabilitovan 6. januara 1964. odlukom VT MVO. BLAŠKEVIĆ VASILIJE – БЛАШКЕВИЧ ВАСИЛИЙ ГАВРИЛОВИЧ Rođen 1887, Ogulin (Hrvatska), Austrijanac, iz radničke porodice, niže obrazovanje. Početkom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan, a 1915. godine kao ratni zarobljenik dospeo u Rusiju i ovde ostao. U vreme hapšenja sa ženom i sinom, živeo je u gradu Viksa u Gorkovskoj oblasti i radio kao komandir obezbeđenja u Viksunskom metalurškom zavodu. Primio je državljanstvo Sovjetskog Saveza, bio član VKP(b) 1929–1934. kada je isključen zbog pasivnosti. Uhapšen 10. aprila 1938. pod optužbom za špijunažu. Pod istragom proveo je četiri i po meseca – odlukom opunomoćenika UGB Viksunskog rejonskog odeljenja UNKVD za Gorkovsku oblast od 27. avgusta 1938. isledni postupak je obustavljen, a on pušten na slobodu.

31

BLAU ERNEST – АЛЕКСЕЕВ ПАВЕЛ НИКОЛАЕВИЧ Rođen 2. avgusta 1911, Zagreb (Hrvatska), Hrvat, iz službeničke porodice, nezavršeno srednje obrazovanje – đak, član SKOJ od 1929. godine. Radio je u tehničkom aparatu CK KPJ u Zagrebu kao kurir. Posle policijske provale u julu 1929. godine, pred opasnošću od hapšenja otišao je u Beč, a potom u Prag. Odlukom CK KPJ u oktobru 1929. upućen je na partijsko školovanje u Moskvu. Tokom 1929–1932. pohađao je KUNMZ i, istovremeno, izvesno vreme vršio dužnost sekretara Jugoslovenskog sektora. Član Komsomola je od 1932. godine. Po završenom KUNMZ radio je u Kazahstanu kao predavač u Oblasnoj partijskoj školi, a od leta 1933. bio je sekretar Jugoslovenske sekcije Internacionalnog kluba politemigranata „Zagorski“ u Moskvi. Zbog nerešenog stambenog pitanja, u proleće 1934. prešao je u Noginsk (u Moskovskoj oblasti) i zaposlio se u čeličnom kombinatu „Elektrostal“. Stekavši kvalifikacije za gravera u metalu, kasnije je radio kao graver. Više puta tražio je da se vrati u zemlju, a u leto 1935. o tome je razgovarao sa Milanom Gorkićem, sekretarom CK KPJ. Početkom oktobra 1936. bio je uključen u grupu oko 150 jugoslovenskih komunista, za koje je rukovodstvo KPJ, u okviru plana za smanjenje jugoslovenske komunističke emigracije u SSSR, tražilo saglasnost nadležnih instanci Kominterne da se vrate na rad u zemlju. Veliki talas čistki koji je uskoro nastupio, omeo je realizovanje ovog plana, a on je u avgustu 1937. bio isključen iz Komsomola, pod optužbom da je dao neku preporuku jednom „neprijatelju naroda“. Uhapšen je 18. januara 1938. godine. U toku istrage bio je u Noginskoj tamnici. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 2. juna 1938. pod optužbom za špijunažu, osuđen na 8 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Rehabilitovan 1. avgusta 1963. odlukom VT MVO. BLUM JOSIF – БЛЮМ ИОСИФ ФРАНЦЕВИЧ Rođen 1895, mesto Grabovci – Ruma (AP Vojvodina – Srbija). Odakle je, kada i kako dospeo u Sovjetski Savez, kao ni gde je živeo 30-tih godina 20. veka nije poznato. Početkom 40-tih godina nalazio se u Kazahstanu u gradu Pavlodar. Ovde je odlukom Pavlodarskog rejonskog vojnog komesarijata od 6. februara 1942. osuđen na mobilizaciju u radnu armiju („trudarmiju“). Upućen je u Sverdlovsku oblast, mesto Nižni Tagil, gde je 12. jula 1942. umro. BLUMETIĆ PETAR – БЛУМЕТИЧ ПЕТР СТЕПАНОВИЧ Rođen 31. avgusta 1886, Perušić – Gospić (Hrvatska), Srbin, iz seljačke porodice, niže obrazovanje. Početkom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan u upućen na front, gde je 1915. godine zarobljen i kao ratni zarobljenik otpremljen u Rusiju. Posle građanskog rata ostao je u Sovjetskom Savezu, zasnovao porodicu i primio državljanstvo SSSR. U vreme hapšenja sa ženom i šestoro dece je živeo u selu Voznesenka u Usurijskoj oblasti i radio u Voznesenskoj fabrici ulja kao majstor.

32

Uhapšen 6. decembra 1937. godine. U toku istrage bio je u zatvoru grada Vorošilov (Usurijsk). Rešenjem VK VS SSSR od 25. avgusta 1938. pod optužbom za štetočinsko kontrarevolucionarno delovanje, osuđen na streljanje uz konfiskovanje imovine. Streljan 25. avgusta 1938. u Vorošilovu. Rehabilitovan 13. oktobra 1960. odlukom VK VS SSSR. BOGAJEVIĆ MARKO – БОГАЕВИЧ МАРК НИКОЛАЕВИЧ Rođen 1896. u selu Bodigrej u Sloveniji, verovatno Bodegraj – Okučani (Hrvatska), Srbin, niže obrazovanje – radnik, kobasičar. U Rusiju je dospeo u aprilu 1916. kao ratni zarobljenik. Tokom 1918–1919. služio je u Crvenoj armiji. Godine 1918. došao je u naselje Černojarsk u rejonu grada Mozdok (SeveroOsetijska ASSR), radio kao seoski nadničar kod mesnih kulaka i zasnovao porodicu. Od 1929. do 1937. u Mozdovskom rejonu bavio se različitim poslovima – u kolhozu „Lenzavet“ bio je predsednik radničkog komiteta, magacioner, rukovodilac magacina kooperacije i poštanskog odeljenja i drugo. Tražio je da se vrati u zemlju sa ženom i sinom, ali pošto nije dobio za njih odobrenje, odustao je od povratka i primio državljanstvo Sovjetskog Saveza. Uhapšen 28. decembra 1937. godine. Rešenjem trojke NKVD SO ASSR od 31. decembra 1937. pod optužbom za sprovođenje antisovjetske agitacije među meštanima naselja osuđen na 10 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u Ustvimlagu (Komi ASSR). Novim rešenjem UNKVD i Javnog tužilaštva za Ordžonikidzevski kraj od 11. januara 1940. presuda je ukinuta, a on oslobođen. BOGDANOV IVAN – БОГДАНОВ ИВАН АЛЕКСИЙОВИЧ Rođen 1891. u selu Pidčistka, okrug Kasko (?) u Jugoslaviji, Srbin, niže obrazovanje. Nije poznato odakle je, kada i kako dospeo u Sovjetski Savez. U vreme hapšenja živeo je u selu Liman Krasnolimanskog rejona u Doneckoj oblasti. Uhapšen 29. novembra 1932. godine. Rešenjem trojke pri Kolegijumu DPU UURSR od 1. januara 1933. osuđen na pet godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Rehabilitovan 1989. godine. BOGNER HANS (JOVAN) – ЭЛПАТЬЕВ МИХАИЛ ГРИГОРЬЕВИЧ Rođen 24. februara 1901, Veliki Bečkerek, sada Zrenjanin (AP Vojvodina – Srbija), Nemac, niže obrazovanje – krojački radnik, član KPJ od 1919. godine. Radio je i partijski delovao u Zrenjaninu. Odlukom CK KPJ u jesen 1927. upućen je na partijsko školovanje u Moskvu. Tokom 1927–1931. pohađao KUNMZ na Nemačkom sektoru. Član VKP(b) od 1927. godine. Po završenom KUNMZ, 1932–1934. radio je kao 33

rukovodilac Međunarodnog odeljenja u rukovodstvu sindikata ugljarskih radnika, a 1934–1936. načelnik je Međunarodnog odeljenja Trusta „Kuzbasugolj“. Početkom oktobra 1936. bio je uključen u grupu oko 150 jugoslovenskih komunista, za koje je rukovodstvo KPJ, u okviru plana za smanjenje jugoslovenske komunističke emigracije u SSSR, tražilo saglasnost nadležnih instanci Kominterne da se vrate na rad u zemlju. Veliki talas čistki koji je uskoro nastupio, omeo je realizovanje ovog plana. Tokom 1936/37. bio je u internacionalnim brigadama u Španiji. Posle povratka iz Španije, od 1938. predsednik je uprave fabrike konfekcije „Dimitrov“. Uhapšen 1938. godine. Rešenjem trojke UNKVD za Novosibirsku oblast od 26. septembra 1938. pod optužbom za kontrarevolucionarno delovanje osuđen na streljanje. Rehabilitovan 12. septembra 1958. odlukom VT SVO. BONDALOVIĆ DINKO – ДЗЮБИН ВАСИЛИЙ ФЕДОРОВИЧ; pseud. Toni Rođen 1899, Zadar (Hrvatska), Hrvat, mornar, član KPJ od 1923. godine. Radio je u Beogradskom rečnom brodarstvu na brodu „Kraljević Marko“ i ilegalno prenosio partijske materijale između Beča i Beograda. Bio je sekretar saobraćajne ćelije KPJ u rejonu „Sava“ u Beogradu. Uhapšen 1926. godine, ali je zbog nedostatka dokaza oslobođen. Odlukom CK KPJ u jesen 1928. upućen je na partijsko školovanje u Moskvu. Tokom 1928–1931. pohađao KUNMZ. Član VKP(b) je od 1928. godine. Pripadao je „levoj“ opoziciji na KUNMZ – 1929. jedan od potpisnika majskog pisma jugoslovenskih studenata – grupa "41". Posle završenog KUNMZ otišao je u Odesu i radio kao mlađi oficir na remorkeru u Odeskoj luci. Istovremeno, obavljao je kurirske poslove za Partiju na liniji Beč–Odesa. Po nalogu CK KPJ, u proleće 1933. prešao je u Beč na partijski rad među mornarima u Internacionalnom klubu, u kojem je osnovao sekciju KP. Uhapšen je posle policijske provale u Klubu i 18. avgusta 1933. proteran u Čehoslovačku. Tada je „skinut“ sa partijskog rada i isključen iz KP. VraTjO se u Sovjetski Savez i ponovo radio u Odesi kao mornarički narednik. Početkom oktobra 1936. bio je uključen u grupu oko 150 jugoslovenskih komunista, za koje je rukovodstvo KPJ, u okviru plana za smanjenje jugoslovenske komunističke emigracije u SSSR, tražilo saglasnost nadležnih instanci Kominterne da se vrate na rad u zemlju. Veliki talas čistki koji je uskoro nastupio, omeo je realizovanje ovog plana. Tako je do hapšenja ostao u Odesi. Uhapšen je 4. marta 1938. godine. Rešenjem trojke pri UNKVD za Odesku oblast od 14. oktobra 1938. pod optužbom za špijunažu i trockističko delovanje osuđen na streljanje. Streljan 23. oktobra 1938. u Odesi. Rehabilitovan 9. jula 1957. odlukom VT OVO.

34

BORIĆ (BREGOVEC) ANDRIJA – БОРИЧ АНДРЕЙ ИMБРОВИЧ Rođen 8. novembra 1897, selo Sesvete – Bjelovar (Hrvatska), Hrvat, iz radničke porodice, niže obrazovanje – radnik. U potrazi za poslom, 1913. dospeo je u Ameriku, gde je živeo i radio oko 20 godina. Bio je aktivan u radničkom pokretu, a 1923–1927. godine i član KP Amerike. Tokom jula 1932. iz Amerike otišao je na rad u Sovjetski Savez. U vreme hapšenja sa ženom i kćerkom živeo je u mestu Ljoviha, nedaleko od Kirovgrada u Sverdlovskoj oblasti i radio u rudniku kao majstor u pogonu alatnih mašina. Uhapšen 20. marta 1938. godine. Rešenjem trojke pri UNKVD za Sverdlovsku oblast od 28. septembra 1938. pod optužbom za učešće u kontrarevolucionarnoj organizaciji, osuđen na tri godine javnog nadzora. Pušten iz zatvora 5. novembra 1938. godine, ali je pod nadzorom organa NKVD u Nižnem Tagilu ostao do marta 1941. godine. Drugi put uhapšen 23. januara 1943. u naselju Severka u Sverdlovskoj oblasti, gde je živeo i radio kao tesar na gradilištu br. 102 Narkomata. Rešenjem Vojnog tribunala železnice „Kaganovič“ od 18. februara 1943. pod optužbom za antisovjetsku agitaciju i propagandu, osuđen na 10 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Rehabilitovan 25. aprila 1989. i 6. juna 1994. odlukama VP UrVO i PSO. BOSNIĆ PAVLE – БОСНИЧ ПАВЛЕ АНТОНОВИЧ Rođen 1894, ostrvo Korčula (Hrvatska), Hrvat, iz seljačke porodice, niže obrazovanje – mehaničar. Nekoliko godina živeo je i radio u Americi, gde je u potrazi za poslom dospeo, verovatno, pre Prvog svetskog rata. Godine 1932. iz Amerike je kao „turista“ otišao na rad u Sovjetski Savez, ovde ostao i primio državljanstvo Sovjetskog Saveza. U vreme hapšenja sa ženom i kćerkom živeo je u Rostovu na Donu i radio u fabrici poljoprivrednih mašina kao stariji monter. Uhapšen 4. novembra 1937. godine. Rešenjem trojke UNKVD za Rostovsku oblast od 3. oktobra 1938. pod optužbom za učešće u jugoslovenskoj kontrarevolucionarnoj, špijunskodiverzantskoj i terorističkoj organizaciji, osuđen na streljanje uz konfiskovanje imovine. Streljan 5. oktobra 1938. u Rostovu na Donu. Rehabilitovan 20. januara 1958.odlukom VK SKVO. BOTIN NIKOLA – БОТИН НИКОЛАЙ САВВИЧ Rođen 5. maja 1898, selo Martonoš – Kanjiža (AP Vojvodina – Srbija), Srbin, iz radničke porodice, nepotpuno srednje obrazovanje – bravar. U potrazi za poslom, početkom 30-ih godina 20. veka otišao je u Francusku, a u januaru 1934. u Sovjetski Savez. Ostao je u Moskvi i zaposlio se u fabrici „Krasnij put“, ali nakratko. Pošto se odlučio da se stalno nastani u SSSR-u, u martu 1934. prešao je u Sverdlovsk. Posao je dobio u Uralmašu: radio je u mehaničkom pogonu br. 1 kao brigadir-bravar, a potkraj 1936. postavljen je za majstora na drobilici. Nekoliko meseci kasnije, 4. avgusta 1937. otpušten je sa posla zbog redukcije radnih mesta. Uskoro je našao novi posao u Uralobuvstroju kao monter. 35

Uhapšen 13. aprila 1938. godine. Rešenjem trojke pri UNKVD za Sverdlovsku oblast od 8. oktobra 1938. pod optužbom za veze sa poljskim obaveštajnim organima i špijunsko-diverzantski rad, osuđen na streljanje. Streljan 8. oktobra 1938. u Sverdlovsku. Rehabilitovan 29. aprila 1989. odlukom VP UrVO. BOŽENOVIĆ ILIJA – БОЖЕНОВИЧ ИЛЬЯ ИВАНОВИЧ Rođen 20. jula 1887. u selu Potekane, verovatno Potrkanje – Knjaževac (Srbija), Srbin, iz seljačke porodice, visoko obrazovanje. Tokom 1915–1920. više puta je hapšen zbog antiratnih aktivnosti. Potkraj 1920. ilegalno je otišao u Bugarsku, odakle je 1922. prešao u Tursku i preko Odese u novembru 1922. dospeo u Sovjetsku Rusiju. Ovde je ostao, bio član VKP(b) 1927–1935. godine, a 1933. primio sovjetsko državljanstvo. U vreme hapšenja sa ženom je živeo u Moskvi i radio kao baštovan u Trestu hortikulture. Uhapšen 20. novembra 1937. godine. U toku istrage bio je u Taganskoj tamnici u Moskvi. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 20. februara 1938. pod optužbom za špijunažu, osuđen na 10 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Rehabilitovan 10. maja 1989. odlukom PMVO. BRACANOVIĆ LAZAR– БРАЦАНОВИЧ ЛАЗАР ГРИГОРОВИЧ Rodjen 1894. u selu Martinci, Buzet (Hrvatska) ili Sremska Mitrovica (Srbija), Srbin, iz radničke porodice. U Rusiju je došao 1917. godine kao ratni zarobljenik. Po završetku Prvog svetskog rata ovde je ostao i zasnovao porodicu (žena i dvoje dece). Gde je od tada boravio i šta je radio nije poznato. Krajem 30-ih godina živeo je u mestu Voznesensk u Nikolajevskoj oblasti i bio zaposlen kao bačvar. Uhapšen 20. juna 1938. godine. Rešenjem Tužilaštva za Odesu od 29. maja 1939. godine sudjenje je prekinuto. Rehabilitovan 10. aprila 1998. odlukom Tužilaštva za Nikolajevsku oblast. BRANKEVIĆ IVAN – БРАНКЕВИЧ ИВАН ИВАНОВИЧ Rođen 11. juna 1887. u mestu Hožići u okrugu Sarajevo, treba Hadžići (Bosna i Hercegovina), Hrvat, iz zanatlijske porodice. Sa roditeljima je živeo do 1908. godine, kada je upućen na odsluženje vojnog roka. Tokom 1911–1914. bavio se poljoprivredom na roditeljskom imanju. Početkom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan i upućen na ruski front. Već u novembru 1914. je zarobljen i otpremljen u Rusiju. U logorima ratnih zarobljenika u Vladivostoku, Permu, Barnaulu i Tjumenu proveo je do 1918. godine. Posle puštanja iz zarobljeništva ostao je u Sovjetskoj Rusiji, primio državljanstvo i zasnovao porodicu (žena i dvoje dece). Kao seljak inokosnik do 1937. živeo je u 36

Nižnetavdinskom rejonu u Omskoj oblasti, a zatim je do hapšenja radio na deonici Šapkul kao drvodelja. Uhapšen 17. februara 1938. godine. Rešenjem trojke pri UNKVD za Omsku oblast od 19. oktobra 1938. pod optužbom da je 1914. za vreme služenja u austrijskoj vojsci na ruskom frontu bio zavrbovan od strane nemačke obaveštajne službe HENRIH po čijoj je direktivi prikupljao i predavao podatke špijunskog karaktera, osuđen na streljanje. Streljan 19. oktobra 1938. u Tjumenu. Rehabilitovan 31. maja 1989. odlukom OP TJO. BRČIĆ ŠIMUN – ДЕНИСОВ ПЕТР НИКИФОРОВИЧ; pseud. Miletić Rođen 12. januara 1899, Otok – Sinj (Hrvatska), Hrvat, iz siromašne seljačke porodice, niže obrazovanje – kovački radnik i žandarm. Posle završene osnovne škole (1913), zbog teškog materijalnog stanja odmah se zaposlio. Kao kovački radnik radio je do 1917. godine, a zatim dve godine proveo u austrougarskoj vojsci. Tokom 1919–1922. služio je u žandarmeriji, izvesno vreme ponovo radio kao kovač, a od 1926. bio glavni ključar zatvora Kraljevskog sudbenog stola u Zagrebu. Dolazeći u kontakt sa uhapšenim komunistima, postao je simpatizer komunističkog pokreta. Činio je razne usluge KPJ, pored ostalog, koristeći svoju službu u februaru i martu 1929. učestvovao je u uspešno izvedenom bekstvu iz zatvora dvojice istaknutih komunista (Vilima Horvaja i Mihajla Vraneša). Ubrzo je bio „provaljen“ i uhapšen, ali je zbog nedostatka dokaza oslobođen. Pred opasnošću od novog hapšenja, 15. avgusta je uz pomoć KPJ emigrirao u Austriju, a potom je upućen na partijsko školovanje u Moskvu. Tokom 1929–1932. pohađao je KUNMZ. Godine 1931. primljen je u članstvo VKP(b). Već za vreme partijske provere članova KPJ u Moskvi, odlukom Komisije IKK KI od 9. jula 1932. isključen je „kao bivši žandarm i pošto se u njega nema poverenja“. Povodom njegovog isključenja, rukovodstvo KPJ se 1933. i 1934. obraćalo IKK, predlažući da preispita svoju odluku. Smatrajući da Komisija nije bila dovoljno upoznata s njegovim slučajem (optužen je da je sve usluge partiji činio iz lične koristi, za novac), CK je u Moskvu poslao izjave svojih članova – I. Gržetića, Đ. Cvijića i J. Broza Tita, koji su s njim dolazili u vezu. (Tito je posebno isticao da je on usluge činio samo „iz simpatija prema radničkom pokretu“ i predlagao da ga treba primiti u partiju.) Nekoliko meseci kasnije, i Delegacija KPJ na VII kongresu KI podržala je njegovu molbu IKK za reviziju odluke o isključenju. IKK je, međutim, ostala pri svom ranijem stavu. U međuvremenu, 1933. primio je državljanstvo SSSR i zaposlio se u Moskovskom zavodu „Krasnij proletarij“ kao tokar. Početkom oktobra 1936. bio je uključen u grupu oko 150 jugoslovenskih komunista, za koje je rukovodstvo KPJ, u okviru plana za smanjenje jugoslovenske komunističke emigracije u SSSR, tražilo saglasnost nadležnih instanci Kominterne da se vrate na rad u zemlju. Veliki talas čistki koji je uskoro nastupio, omeo je realizovanje ovog plana. Tako je do hapšenja ostao u Moskvi. Uhapšen 9. marta 1938. godine. U toku istrage bio je u Noginskoj tamnici. 37

Odlukom Komisije NKVD i Javnog tužioca SSSR od 29. jula 1938. pod optužbom za špijunažu i kontrarevolucionarnu propagandu, osuđen na streljanje. Streljan 20. avgusta 1938. i sahranjen na bivšem poligonu NKVD „Objekt Butovo“. Rehabilitovan 1. avgusta 1963. odlukom VT MVO. BREZOVIĆ MATIJA – БРЕЗОВИЧ-ЕГЕР МАТВЕЙ МАТВЕЕВИЧ; pseud. Aga, Agić, Beg, Begović i Franjo Božić Rođen 16. oktobra 1897, Đakovo (Hrvatska), Hrvat, srednje obrazovanje – privatni nameštenik, član RKP(b) od 1920. godine. Tokom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan, upućen na front, a 1916. pao u rusko zarobljeništvo. Ostao je u Sovjetskoj Rusiji i radio kao agitator među Jugoslovenima u Udinsku, Omsku, Petrogradu i drugim gradovima. Završio je partijsku školu 1925. godine i potom se zaposlio kao nastavnik za političku ekonomiju i istoriju. Na zahtev rukovodstva KPJ, u avgustu 1927. došao je na ilegalni partijski rad u Jugoslaviju. Izvesno vreme bavio se agitacionopropagandnim poslovima u SKOJ, a 1927/28. bio organizacioni sekretar CK SKOJ. Istovremeno, i u KPJ vršio je niz funkcija: sekretar MK KPJ u Zagrebu i PK KPJ za Hrvatsku i Slavoniju, član Organizacionog biroa i zamenik člana Biroa CK KPJ. Član je delegacije KPJ na VI kongresu Kominterne i delegat na IV kongresu KPJ (1928). Zbog komunističkog delovanja nekoliko puta je hapšen. Iz zatvora je pobegao 9. avgusta 1929. i otišao u Beč. Kako se u rukovodstvu KPJ, na osnovu izvesnih njegovih postupaka, kao i drugih saznanja, steklo uverenje da ga je policija zavrbovala prilikom hapšenja, iz Beča je ubrzo upućen u Sovjetski Savez. Došao je u Lenjingrad, ovde ostao, ali nakratko. Uhapšen 20 (25) septembra 1929. godine. Rešenjem Kolegijuma OGPU od 3. januara 1930. pod optužbom za aktivnu borbu protiv radničke klase i revolucionarnog pokreta (između ostalog, okrivljen je za smrt sekretara CK SKOJ Paje Marganovića), osuđen na streljanje. Streljan 13. aprila 1930. i sahranjen na Vaganjkovskom groblju u Moskvi. Rehabilitovan 26. februara 1991. odlukom PGL. BRIGER ALEKSA – БРИГЕР АЛЕКСЕЙ ИВАНОВИЧ Rođen 1893, selo Leše – verovatno Litija (Slovenija), iz seljačke porodice, srednje obrazovanje, bez određenog zanimanja. Tokom 1918. dospeo je u Rusiju kao prebeglica. U vreme hapšenja sa ženom i dvoje dece živeo je u Altajskom kraju, selo Rogoziha u Pavlovskom rejonu. Uhapšen 1. januara 1938. godine. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 23. marta 1938. pod optužbom za učešće u kontrarevolucionarnoj diverzantskoj organizaciji i antisovjetsku agitaciju i propagandu, osuđen na streljanje. Streljan 10. aprila 1938. u Barnaulu. Rehabilitovan 10. marta 1958. odlukom VT MVO.

38

BRUNČIČ LUDVIG-ALEKSANDAR – БРУНЧИЧ ЛЮДВИГАЛЕКСАНДР АНТОНОВИЧ Rođen 1894, selo Dobrovnik – Lendava (Slovenija), Mađar, iz seljačke porodice, srednje obrazovanje. Početkom Prvog svetskog rata bio je mobilisan, upućen na front, a 1915. zarobljen. Kao ratni zarobljenik otpremljen je u Rusiju i ovde ostao. Nastanio se u Saratovu, radio u Ruskom društvu slepih, zasnovao porodicu (žena i dvoje dece) i 1933. primio državljanstvo SSSR. Uhapšen 18 (17) februara 1938. godine. Rešenjem trojke NKVD za Saratovsku oblast od 25. septembra 1938. pod optužbom za antisovjetsku agitaciju osuđen na pet godina zatočenja u popravnoradnom logoru. Kaznu je izdržavao na specijalnom gradilištu NKVD SSSR u gradu Kegstgolm u Karelo-Finskoj ASSR. Rehabilitovan 17. novembra 1989. odlukom Javnog tužilaštva za Saratovsku oblast. BUGORSKIJ STEPAN - БУГОРСКИЙ СТЕПАН МЕФОДИЙОВИЋ Rodjen 1892. u selu Gordinovci u Tipeljskom rejonu, verovatno mesta Titel (AP Vojvodina-Srbija), Srbin iz seljačke porodice, niže obrazovanje. U Rusiju je došao 1918. godine sa srpskom divizijom, ovde ostao i uskoro zasnovao porodicu (žena i petoro dece). Gde je od tada živeo i šta je radio nije poznato. Potkraj 30-ih godina bio je nastanjen u selu Suhij Elanec u Novoodeskom rejonu u Nikolajevskoj oblasti i radio kao konjušar. Uhapšen 5. marta 1938. godine. Rešenjem trojke NKVD za Nikolajevsku oblast od 9. oktobra 1938. osudjen na progonstvo u Kazahstan. Rehabilitovan 4. septembra 1990. odlukom Tužilaštva za Nikolajevsku oblast. BUNDI EDUARD – БУНДИ ЭДУАРД ЯКОВЛЬЕВИЧ Rođen 18. jula 1883, Zičifalva, sada Plandište – Pančevo (AP Vojvodina – Srbija), Nemac, iz službeničke porodice, niže obrazovanje – mehaničar. Posle izučenog zanata, radio je kao elektromehaničar u Mađarskoj i Nemačkoj do 1915. godine, a zatim služio kao redov u austrougarskoj vojsci. Godine 1916. pao je u rusko zarobljeništvo i kao ratni zarobljenik otpremljen u Rusiju. Tokom 1918–1919. bio u službi belo Čeha u gradu Ufa, zbog čega je rešenjem Ufimskog Gubernijskog ČK osuđen na dve godine lišenja slobode. Po izdržanoj kazni naselio se u mestu Vagaj na Omskoj železnici u Tjumenskoj oblasti, 1924. primio državljanstvo Sovjetskog Saveza i zasnovao porodicu (žena i sin). U vreme novog hapšenja radio je kao mašinista u Vagajskoj elektrani. Uhapšen i rešenjem Specijalnog kolegijuma Omskog oblasnog suda od 9. marta 1936. pod optužbom za kontrarevolucionarnu propagandu, osuđen na 6 godina lišenja slobode. Kaznu je izdržavao u koloniji br. 5 u Omsku. Ponovo uhapšen 28. februara 1938. godine.

39

Rešenjem trojke UNKVD za Omsku oblast od 17. oktobra 1938. pod istom optužbom, osuđen na 10 godina lišenja slobode. Pet meseci kasnije, rešenjem istog organa od 10. marta 1939. oktobarska kazna je ukinuta zbog nedostatka dokaza, s tim da ostane u Omskoj kaznioni do izvršenja prve kazne. Rehabilitovan shodno zakonodavstvu Ruske Federacije. BURKALEC JERNEJ – БУРКАЛЕЦ ЕРНЕЙ ЕРНЕЕВИЧ Rođen 1890. u selu Bardo-Lukovica ili Gordolukovica u Jugoslaviji, verovatno Brdo pri Lukovici – Ljubljana (Slovenija), Slovenac, iz siromašne seljačke porodice, niže obrazovanje, polupismen. Tokom 1911–1914. služio je vojni rok, a početkom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan i upućen na ruski front. Zarobljen je 1915. godine u borbama pod Karpatima, otpremljen u Permsku guberniju i smešten u logor za ratne zarobljenike u gradu Šadrin. Iz logora je 1916. dobrovoljno otišao na rad u tajgu, odakle je 1919. poslat u Barnaul, u kojem su se nalazili logori Kolčakove vojske. Odbivši mobilizaciju, pobegao je iz logora u selo Ragozino, gde je radio kod seljaka do 1921. godine, kada je prešao u selo Arbuzovka i ovde zasnovao porodicu (žena i dvoje dece). Dve godine kasnije, dospeo je u Istočno-Kazahstansku oblast, u selo Černovoje u kojem je, izgubivši svaku nadu na mogućnost povratka u zemlju (prilikom boravka u Moskvi 1932. godine njegova molba bila je odbijena), primio državljanstvo Sovjetskog Saveza i tako ovde ostao. Uhapšen 30. avgusta 1937. godine. Rešenjem trojke UNKVD za Istočno-Kazahstansku oblast od 17. septembra 1937. pod optužbom za sistematsku agitaciju protiv kolhoznog uređenja i klevetanja sovjetske vlasti, osuđen na 10 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Rehabilitovan 21. aprila 1965. odlukom PVKO. CAR ANDRIJA – ЛАВРЕНТЬЕВ АРКАДИЙ ГЕРАСИМОВИЧ; pseud. Crnković Rođen 1897, Carevo Selo – Barilović (Hrvatska), Hrvat, iz seljačke porodice, niže obrazovanje – pekarski radnik, član KPJ od 1920. godine. Radio je i partijski delovao u Zagrebu, bio urednik lista „Borba“, član RK i MK KPJ. Zbog komunističkog delovanja, više puta je hapšen. Odlukom CK KPJ u oktobru 1927. upućen je na partijsko školovanje u Moskvu. Istovremeno, bio je delegat na proslavi 10- godišnjice Oktobarske revolucije. Tokom 1927–1931. pohađao KUNMZ. Član VKP(b) je od 1928. godine. Pripadao je „levoj“ opoziciji na KUNMZ – 1929. jedan od potpisnika majskog pisma jugoslovenskih studenata – grupa "41". Posle završenog KUNMZ, sredinom 1931. otišao je na partijski rad u Gorkovsku oblast. Tri godine kasnije, vraTjO se u Moskvu i pohađao Aspiranturu KUNMZ. Isključen je iz VKP(b) 1935. zbog veza sa trockistima. Početkom oktobra 1936. bio je uključen u grupu oko 150 jugoslovenskih komunista, za koje je rukovodstvo KPJ, u okviru plana za smanjenje jugoslovenske komunističke emigracije u SSSR, tražilo saglasnost 40

nadležnih instanci Kominterne da se vrate na rad u zemlju. Veliki talas čistki koji je uskoro nastupio, omeo je realizovanje ovog plana. Ostao je u Moskvi i do hapšenja radio kao kontrolor u fabrici hleba br. 13. Uhapšen 28. februara 1938. godine. U toku istrage bio je u Taganskoj tamnici u Moskvi. Rešenjem Komisije NKVD i Javnog tužioca SSSR od 29. jula 1938. pod optužbom za kontrarevolucionarno delovanje, osuđen na streljanje. Streljan 13. avgusta 1938. i sahranjen na bivšem poligonu NKVD „Objekt Butovo“. Rehabilitovan 16. septembra 1957. odlukom VT MVO. CEROVIĆ PETAR – ЦЕРОВИЧ (ЦАРОВИЧ) ПЕТАР ИВАНОВИЧ Rođen 21. juna 1894, selo Klanfiri –Cerkinica, treba Klanfari–Crikvenica (Hrvatska), Austrijanac, iz seljačke porodice. Početkom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan i upućen na front, gde je 1915. zarobljen. Kao ratni zarobljenik otpremljen je u Rusiju u Penzensku oblast i ovde ostao. Zasnovao je porodicu, a potom primio državljanstvo Sovjetskog Saveza. U vreme hapšenja sa ženom i kćerkom živeo je u mestu Kamenka u Penzenskoj oblasti i radio u „Moszagottorg-u“ kao ekspeditor. Uhapšen 10. avgusta 1938. pod optužbom za špijunažu u korist Čehoslovačke i antisovjetsku agitaciju. Pod istragom proveo je oko 18 meseci u zatvoru grada Penza – istražni postupak je obustavljen zbog nedostatka dokaza, a on 3. februara 1940. oslobođen. CILIGA dr ANTE – ЗАДВОРНЫЙ ПЕТР АЛЕКСАНДРОВИЧ; pseud. Baltić Rođen 20. februara 1898, selo Šegotići – Pula (Hrvatska), Hrvat, iz službeničke porodice, visoko obrazovanje – novinar i profesionalni partijski radnik, član KPJ od 1919. godine. Gimnaziju je pohađao u Mostaru i Pazinu, a maturirao u Brnu (u proleće 1917), gde je sa porodicom bio evakuisan. Ubrzo je kao austrougarski podanik bio mobilisan, ali je zbog slabog zdravlja otpušten sa italijanskog fronta. Studije filozofije započeo je u Pragu, a završio na Zagrebačkom sveučilištu i 1924. doktorirao. Kao student bio je aktivan u Klubu studenata marksista i zagrebačkoj partijskoj organizaciji. Potkraj 1924. godine, posle hapšenja Vladimira Čopića, pruzeo je dužnost sekretara OS KPJ za Hrvatsku i bio urednik lista „Borba“. Uhapšen je 7. februara 1925. i kao italijanski državljanin prognan iz Jugoslavije. Ostao je u Zagrebu i živeo ilegalno, ali nakratko. Ponovo je uhapšen 25. aprila radi progona u Italiju. Pošto je u Puli oslobođen, emigrirao je u Beč, gde je izvesno vreme bio predstavnik KPJ u Sekretarijatu BKF. U septembru 1926. na osnovu odluke PB CK KPJ otišao je u Sovjetski Savez. Po dolasku u Moskvu, početkom oktobra preuzeo je dužnost nastavnika na Jugoslovenskom sektoru KUNMZ, a u decembru preveden u članstvo VKP(b). Osim toga, u aparatu KI obavljao je poslove informatora za Jugoslavi41

ju. Ovde se približio trockističkoj opoziciji i 1928. na Jugoslovenskom sektoru organizovao trockističku grupu. Bio je jedan od inicijatora i potpisnik majskog pisma jugoslovenskih studenata 1929 – grupa "41". Odlukom Komisije CK VKP(b) od 7. juna 1929. skinut je sa rada na KUNMZ i upućen u Lenjingrad za nastavnika na Lenjingradskom komunističkom univerzitetu. Uhapšen 21. maja 1930. godine. Rešenjem OS pri Kolegijumu OGPU od 3. oktobra 1930. pod optužbom za trockizam osuđen na tri godine lišenja slobode. Kaznu je izdržavao u „političkom izolatoru“ grada Verhnjeuralsk u Čeljabinskoj oblasti. Novom odlukom istog organa od 20. marta 1933. godine (koja je usledila povodom zajedničke predstavke Cilige sa M. Dedićem i St. Dragićem da im se, po isteku kazne, odobri da napuste Sovjetski Savez) oktobarska kazna je produžena za još dve godine tamnice. Zatvor je 4. juna 1933. zamenjen sa dve godine prognanstva iz Čeljabinska (gde je u međuvremenu bio premešten) u Irkutsk na Bajkalskom jezeru, odakle je u septembru preveden u Krasnojarsk, a kasnije u Jenisejsk. Kada mu je 23. marta 1935. prognanstvo produženo za još tri godine, kao Istranin – italijanski državljanin zatražio je od ambasade Italije u Moskvi pasoš sa namerom da napusti Sovjetski Savez. Međutim, novom odlukom OS pri NKVD SSSR od 27. oktobra proteran je iz Sovjetskog Saveza 3. decembra 1935. godine. Rehabilitovan 31. avgusta 1989. odlukom PGL. Posle proterivanja iz SSSR-a živeo je u Čehoslovačkoj, Francuskoj i Italiji. U Parizu je 1938. objavio knjigu o Sovjetskom Savezu „Au pays du grand mensonge“ (U zemlji velike laži) koja je, istovremeno, i jedno od prvih svedočanstava o životu političkih osuđenika u „političkim izolatorima“, formiranim 20-ih godina. Tokom Drugog svetskog rata sarađivao je sa fašističkim režimima u Italiji i Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Umro je 1992. godine. CIZELJ IVAN – ЦИЗЕЛЬ ИВАН ИВАНОВИЧ Rođen 1888, selo Artiče – Brežice (Slovenija), Jugosloven, radnik. U Rusiju je dospeo tokom Prvog svetskog rata kao ratni zarobljenik i ovde ostao. Zasnovao je porodicu (žena i dete), primio državljanstvo Sovjetskog Saveza i bio član VKP(b) 1924–1929. godine. U vreme hapšenja sa porodicom je živeo u Nižneudinsku u Irkutskoj oblasti i radio kao bravar u depou železničke stanice. Uhapšen 13. jula 1938. godine. Rešenjem trojke UNKVD za Irkutsku oblast od 25. oktobra 1938. pod optužbom da je bio član špijunsko-diverzantske organizacije, osuđen na streljanje uz konfiskovanje imovine. Streljan 31. oktobra 1938. u Irkutsku. Rehabilitovan 6. marta 1959. odlukom VT ZabVO.

42

COBAN, muž i žena COBAN FABIJAN – ЦОБАН ФАБИЯН МИХАЙЛОВИЧ Rođen 1895. u selu Starmec u Jugoslaviji, verovatno Strmec – Zagreb (Hrvatska), Hrvat, iz seljačke porodice, niže obrazovanje – zidar. Nekoliko godina živeo je i radio u Americi, gde je u potrazi za poslom dospeo pre Prvog svetskog rata. Ameriku je napusTjO 1931. i na osnovu ugovora otišao na rad u Sovjetski Savez. Sa ženom i kćerkom nastanio se u Rostovu na Donu, zaposlio u fabrici poljoprivrednih mašina kao radnik i 1937. primio državljanstvo Sovjetskog Saveza. Uhapšen 6. marta 1938. godine. Rešenjem Komisije NKVD i Javnog tužioca SSSR od 2. septembra 1938. pod optužbom za učešće u jugoslovenskoj kontrarevolucionarnoj nacionalističkoj, špijunsko-diverzantskoj i terorističkoj organizaciji, osuđen na streljanje. Streljan 3. oktobra 1938. u Rostovu na Donu. Rehabilitovan 14. oktobra 1957. odlukov VT SKVO. COBAN TEREZA – ЦОБАН ТЕРЕЗА ИГНАТЬЕВНА Rođena 1897. u Hrvatskoj, Hrvatica, iz seljačke porodice, niže obrazovanje – elektrozavarivač. Nekoliko godina živela je sa mužem Fabijanom u Americi, odakle je 1931. na osnovu ugovora otišla na rad u Sovjetski Savez. U vreme hapšenja sa porodicom živela je u Rostovu na Donu, primila državljanstvo Sovjetskog Saveza i radila u fabrici poljoprivrednih mašina kao elektrozavarivač. Uhapšena 6. marta 1938. zajedno sa mužem. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 14. septembra 1938. pod optužbom za kontrarevolucionarno delovanje, osuđena na pet godina zatočenja u popravnoradnom logoru. Kaznu je do 1941. izdržavala u Sverdlovskoj oblasti u SeveroUralskom logoru, zatim u Permskoj oblasti, u logoru NKVD u gradu Usole, gde je radila kao medicinska sestra u dečjem domu. Rehabilitovana 12. avgusta 1957. odlukom VT SKVO. Posle puštanja na slobodu, mobilisana je kao medicinski radnik – od marta 1943. do jula 1946. radila u logoru MVD kao medicinska sestra u gradu Nirob. CVEJIĆ JAKOV – ЦВЕЙЧ ЯКОВ ПЕТРОВИЧ Rođen 24. juna 1890, selo Luščani – Sisak (Hrvatska), Srbin, iz seljačke porodice, srednje obrazovanje – stolarski radnik, član RKP(b) od 1918. godine. Posle završene osnovne škole, početkom 1905. otišao je u Ameriku gde je, radeći kao fizički radnik i stolar, ostao oko 7 godina. Vrativši se u zemlju potkraj 1911. godine, kao austrougarski podanik pozvan je na odsluženje vojnog roka. Tokom Prvog svetskog rata prešao je u srpsku vojsku sa kojom je dospeo u Odesu. U julu 1916. stupio je u 1. srpsku dobrovoljačku diviziju s kojom je učestvovao u borbama na rumunskom frontu, a zatim otišao u Voznesenski kraj. Zbog učešća u prvomajskoj demonstraciji 1917. u zatvoru je proveo oko pet meseci. Kada je u septembru 1917. divizija krenula na Krf, pobegao je i otišao u Kijev. Ovde je učestvovao u oktobarskom prevratu, a potom pristupio jugoslo43

venskom partizanskom odredu. Od kraja 1917. do 20. avgusta 1926. služio je u Crvenoj armiji na raznim komandno-političkim dužnostima u Ukrajini, Samari, Orenburgu, Turkmenistanu i Smolensku. Godine 1919. primio je državljanstvo Sovjetske Rusije. Nakon demobilizacije, do 1934. bio je na partijskom radu u Moskvi i Moskovskoj oblasti, zatim je tri godine radio u Upravi NKVD, od 1937. bio u Čkalovskoj oblasti i dr. U vreme hapšenja sa ženom i dvoje dece živeo je u Moskvi i bio predsednik Udruženja zanatlija „Rempošivodežda“. Uhapšen 17. januara 1942. godine. U toku istrage bio je u Taganskoj tamnici u Moskvi. Rešenjem VT grada Moskve od 24. marta 1942. pod optužbom za kontrarevolucionarnu propagandu, osuđen na 10 godina zatočenja u popravno-radnom logoru uz konfiskovanje imovine. Umro 29. januara 1943. u logoru. Rehabilitovan 22. novembra 1956. odlukom PMGS. CVEJIĆ SERGIJE – ЦВЕЙЧ СЕРГЕЙ МИХАЙЛОВИЧ Rođen 24. oktobra 1893, selo Varjaž (?) u Srbiji, Srbin, iz siromašne seljačke porodice, niže obrazovanje – najamni radnik, kasnije službenik, kandidat za člana VKP(b) 1931–1937. Već u ranoj mladosti radio je u selu kao nadničar. Godine 1914. pozvan je u austrougarsku vojsku, tokom Prvog svetskog rata upućen na front, a 1915. pao u rusko zarobljeništvo. Izvesno vreme proveo je u logoru ratnih zarobljenika, zatim sa srpskom vojskom upućen na rumunski front, gde je vojevao oko dve godine. U proleće 1918. dospeo je u Samaru i stupio u 1. internacionalni puk Uralskog fronta Crvene armije. Tokom 19191932. živeo je i radio u Samari (Kujbiševu) kao najamni radnik, a od 1933. do hapšenja bio je pomoćnik direktora u fabrici obuće „Prvi maj“. Ovde je zasnovao porodicu i primio državljanstvo Sovjetskog Saveza. Uhapšen 4. decembra 1937. godine. U toku istrage nalazio se u Krjažskoj tamnici u Samari. Rešenjem trojke pri UNKVD za Kujbiševsku oblast od 29. decembra 1937. pod optužbom za špijunažu u korist druge države, osuđen na 10 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u Arhangelskoj oblasti. Umro 14. decembra 1941. u Arhangelsku. Rehabilitovan 24. aprila 1989. odlukom PKO. CVETKOVIĆ ALEKSANDAR – ЦВЕТКОВИЧ АЛЕКСАНДР МИХАЙЛОВИЧ Rođen 6. juna 1899, Leskovac (Srbija), Srbin, više obrazovanje – bankarski službenik i ekonomista, član KPJ od 1919. godine. Ostavši rano bez oca, pored škole, izvesno vreme radio je u pekari svoga očuha. Tokom 1911–1917. bavio se stolarskim zanatom, a potom uz rad završio je Trgovačku akademiju i Višu ekonomsku školu u Skoplju i Zagrebu. Krajem 1921. zaposlio se u filijali Narodne banke u Skoplju kao glavni knjigovođa, ali nakratko. Prešao je u Industrijsko-trgovačku banku „Vardar“ i istovremeno bio direktor jedne manje 44

fabrike mašina, a od 1924 je direktor banke u Strumici. Partijski je delovao u Skoplju, Zagrebu i Strumici, bio aktivan u Savezu bankarskih, trgovačkih i industrijskih činovnika, sekretar i član Centralnog odbora. Godine 1925. izvesno vreme boravio je u Solunu sa ciljem uspostavljanja veza sa organizacijama KP Grčke. Posle povratka u zemlju, pred opasnošću od hapšenja odlukom partijskog rukovodstva potkraj septembra 1925. upućen je u Sovjetski Savez. Po dolasku u Moskvu, rešenjem CLK MOPR od 28. oktobra dobio je status političkog emigranta, a potom je preveden u članstvo VKP(b). Odmah se zaposlio u svojoj struci, narednih godina obavljao je odgovorne poslove u Državnoj banci u Moskvi i drugim organizacijama. Godine 1927/28. bio je glavni knjigovođa u Odeljenju naftnog sindikata u Carigradu, a zatim šef knjigovodstva i korespondencije Inostrane uprave Državne banke. U vreme hapšenja sa ženom i dvoje dece živeo je u Kijevu i radio u zavodu „Stankov i avtomatov“ kao načelnik Planskog odeljenja. Odlukom IKK KI u julu 1937. isključen je iz partije. Uhapšen 9. aprila 1937. u Kijevu. Rešenjem trojke UNKVD za Kijevsku oblast od 4. oktobra 1937. pod optužbom za špijunažu i trockističko-štetočinsko delovanje, osuđen na 10 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u Lokčimskom logoru NKVD SSSR (Komi ASSR). Umro 16. jula 1938. u logoru. Rehabilitovan 17. oktobra 1958. odlukom VT KVO. CVIJIĆ, braća CVIJIĆ ĐURO – КРЕШИЧ ГЕОРГИЙ ГЕОРИЕВИЧ; pseud. Čulić, Krešić, Kirš, Bertold, Vladetić i Karlović Rođen 25. oktobra 1896, Zagreb (Hrvatska), Hrvat, iz službeničke porodice, nezavršeno srednje obrazovanje – novinar, publicist i partijski radnik, član KPJ od 1919. godine. Završivši dva razreda gimnazije, posle očeve smrti morao je da prekine školovanje i da se kao 13-godišnji dečak zaposli u građevinskom preduzeću „Kalde i Stefan“. Uz rad nastavio je da uči privatno i vremenom postao crtač i službenik. Istovremeno, bio je aktivni pripadnik revolucionarnog omladinskog pokreta. Kao učesnik u atentatu na bana Slavka Cuvaja, 12. avgusta 1912. osuđen je na tri godine robije. Iz Sremskomitrovačke tamnice uslovno je pušten u martu 1914. godine, a zatim radio u listovima „Novosti“ i „Obzor“. Tokom Prvog svetskog rata 1916. je mobilisan i kao „politički nepouzdan“ upućen na front. Početkom juna 1917. otpušten je iz vojske zbog bolesti. Te godine pristupio je Socijaldemokratskoj stranci Hrvatske i Slavonije, a krajem 1918. nalazio se među vođama njene leve struje. Jedan je od osnivača KPJ i 1919– 1928. njenih istaknutih rukovodilaca: sekretar Pokrajinskog sekretarijata, član Izvršnog odbora, Centralnog komiteta, sekretar Politbiroa i predstavnik KPJ u Prezidijumu BKF, urednik i saradnik većeg broja partijskih listova i časopisa. Učesnik je na svim kongresima KPJ (1919–1928), na II i III zemaljskoj konferenciji KPJ (1923. i 1924), a kao delegat KPJ prisustvovao je na tri plenarne 45

sednice IKKI (1923, 1925. i 1928) i na Savetovanju predstavnika KPJ i KI (1928) povodom rešavanja unutarpartijske krize. U vreme frakcijskih borbi u KPJ jedan je od vođa levice. Zbog revolucionarnog delovanja hapšen je više puta, a u maju 1930. osuđen na dve i po godine robije. Posle puštanja na slobodu (19. februara 1931) nekoliko meseci kasnije otišao je u Beč. Radeći u Sovjetskoj telegrafskoj agenciji (TASS) kao dopisnik, uređivao je i list BKF „Balkanska Federacija“, održavao veze sa organizacijama KPJ i organizovao prebacivanje komunističke literature u zemlju. U vreme partijske provere članova KPJ u Moskvi, u julu 1932. kažnjen je ukorom zbog odnosa prema rukovodstvu. Na paralelnom procesu koji su, povodom palenja Reichstaga, u odbranu Georgi Dimitrova organizovali u Londonu istaknuti svetski pravnici antifašisti, potkraj septembra 1933. svedočio je u njegovu korist. Tih dana ponovo je partijski kažnjen: odlukom Privremenog rukovodstva KPJ uz strogi ukor bio je delimično odstranjen sa poverljivog rada u KPJ, a u junu 1934. godine (posle isključenja iz partije njegove supruge Danice) potpuno. U takvoj situaciji usledila je odluka da se pošalje u Sovjetski Savez. U Moskvu je došao početkom septembra 1934. godine i ubrzo počeo da radi u Međunarodnom Agrarnom Institutu kao politički referent. Učestvovao je i u radu KPJ, koji je kritički ocenjivao, što je dovelo do novog sukoba sa pojedinim članovima rukovodstva, a potkraj septembra 1935. i do odluke da se „za izvesno vreme oslobodi rada povezanog sa KPJ“. Tražeći njeno poništenje, obraćao se CK KPJ, Kominterni i IKK, a uz to iznosio i nove optužbe. Potkraj aprila 1937. njegov slučaj preuzela je IKK i 16. jula isključila ga iz partije, uz obrazloženje da je niz godina vodio frakcijsku borbu, a pred komisijom se držao neiskreno. Uhapšen 7. februara 1938. u Moskvi. Rešenjem VK VS SSSR od 26. aprila 1938. pod optužbom za učešće u antisovjetskoj kontrarevolucionarnoj trockističkoj terorističkoj organizaciji i kontrarevolucionarnoj propagandi, osuđen na streljanje sa konfiskovanjem imovine. U toku sudskog procesa porekao je pripadnost antisovjetskoj organizaciji, a priznao je da je kriv za antisovjetsku agitaciju. Streljan 26. aprila 1938. u Moskvi i sahranjen na bivšem streljačkom poligonu NKVD „Komunarka“ u Moskvi. U međuvremenu, prihvatajući tadašnje ocene zvaničnih sovjetskih organa o represiranim jugoslovenskim komunistima, odlukom Centralnog rukovodstva KPJ od 19. marta 1939. isključen je iz partije sa grupom „bivših rukovodećih, frakcionaških i antipartijskih elemenata“. Rehabilitovan 10. oktobra 1963. odlukom VK VS SSSR.

46

CVIJIĆ STJEPAN – АНДРЭ АНДРЕЙ ИВАНОВИЧ; pseud. Stanko, Stanić, Branko, Čelan Cvetko, Štiglic Marko, Štefek, Štef, Andrej, Julijus, Klein, Kurz i Stjepan Livadić Rođen 20. jula 1905, Zagreb (Hrvatska), Hrvat, iz službeničke porodice, srednje obrazovanje – službenik, kasnije profesionalni partijski radnik, član SKOJ od 1919, a KPJ 1921. godine. Ostavši rano bez oca, rastao je i razvijao se pod uticajem starijeg brata Đure. Posle završenog četvrtog razreda gimnazije, u jesen 1920. upisao se u Trgovačku akademiju. Kao srednjoškolac bio je aktivan učesnik omladinskog komunističkog pokreta. Uhapšen je u junu 1921. godine, nakon tromesečnog zatvora pušten uz policijsku zabranu daljeg pohađanja škole. Stoga je morao da se zaposli, najpre kao crtač, a zatim kao trgovački pomoćnik i službenik. Istovremeno, partijski je veoma angažovan, član je PK SKOJ za Hrvatsku i Centralne uprave SKOJ, urednik omladinskih listova. Odlukom CK KPJ u septembru 1924. upućen je na partijsko školovanje u Moskvu. Tokom 1924–1928. pohađao Komunistički univerzitet „J. M. Sverdlov“. Po završenom školovanju, izvesno vreme proveo je u Moskvi i u novembru poslat na ilegalni rad u Jugoslaviju kao instruktor i član CK SKOJ. Boravio je uglavnom u Zagrebu, radeći u Birou CK SKOJ. Potkraj maja 1929. prešao je u Dalmaciju, mađutim ubrzo je pred opasnošću od hapšenja napusTjO Split. Na putu za Zagreb, 24. jula uhapšen je u Gružu, ali je posle ubistva jednog žandarma uspeo da pobegne. Skrivao se u Dubrovniku oko dva meseca, a potom je preko Slovenije prebačen u Beč, pa u Berlin, sedište predstavništva KI. Krajem 1929. došao je u Moskvu, radio u aparatu IK KI i povremeno učestvovao u rešavanju aktuelnih problema u KPJ. Sredinom 1931. godine, ponovo je nakratko u Beču po zadacima KI, baveći se istovremeno i pitanjem poremećenih odnosa između KPJ i SKOJ. Iz Beča je, zajedno sa suprugom Stefani Vernike, nemačkom komunistkinjom, otišao u Kinu kao predstavnik IK KI. Ovde je proveo godinu dana i 17. januara 1933. vraTjO se u Moskvu. Pred povratak izabran je za organizacionog sekretara IK KI, ušao u sastav Prezidijuma IK, a kooptiran i za kandidata za člana Prezidijuma IKKI. Tri meseca kasnije, dospeo je u Pariz i radio na organizacionim pripremama Prvog međunarodnog kongresa omladine protiv rata i fašizma. I tokom 1934. nekoliko meseci proveo je na ilegalnom radu u Nemačkoj i drugim evropskim zemljama. Značajne funkcije imao je i u KPJ, bio je kandidat za člana Zagraničnog biroa KPJ u Beču, kandidat za člana CK i Politbiroa CK KPJ, član Predstavništva KPJ u Moskvi. Posle VII kongresa KI i VI kongresa KI, kojima je prisustvovao kao delegat, potkraj 1935. potpuno je prešao na rad u KPJ. Učestvujući u radu Politbiroa CK u Beču u kojem su grupaške borbe (ispoljene u idejnim i političkim razmiricama) uzele maha, kao oštri kritičar sekretara CK KPJ Gorkića i sam se u njih upleo. Zbog toga je u novembru 1936. odlukom Sekretarijata IKKI odstranjen sa rada u KPJ i isključen iz sastava CK. Tražeći da se njegovo pitanje preispita, vraTjO se u Moskvu, gde je saslušan pred Komisijom IKK KI, ali odluka nije promenjena. Istog meseca upućen je u SAD da podstakne rad na otpremanju dobrovoljaca u Španiju. Potkraj jeseni 1937. obišao je jugosloven47

ske internacionaliste u Španiji i 6. novembra vraTjO se u Moskvu. Na novi posao nije, međutim, bio raspoređen. Čekajući da se reši njegovo pitanje, na zahtev V. Pika, sekretara IKKI, napisao je podrobnu informaciju o članovima rukovodstva KPJ i drugim istaknutim aktivistima u zemlji i inostranstvu, politici partije i merama koje bi trebalo preduzeti. Narednih meseci Kadrovskom odeljenju IKKI dostavio je desetak izjava o svojim odnosima sa nekim uhapšenim rukovodiocima KI i jugoslovenskim komunistima, posebno sa bratom Đurom (između ostalog, izjavio je da „ne nalazi ništa što bi moglo pravdati njegovo hapšenje“). Na kraju, 12. jula 1938. napisao je novu opširnu autobiografiju u kojoj se kritički osvrnuo na svoj rad i neka druga pitanja. Ipak, sedam dana kasnije našao se iza tamničkih zidina. Uhapšen 19. jula 1938. pod optužbom za članstvo u kontrarevolucionarnoj organizaciji. Umro je u toku istrage 10. avgusta 1938. u bolničkom delu Lefortovskog zatvora u Moskvi „od TBC i opšte iscrpljenosti“. Prihvatajući tadašnje ocene zvaničnih sovjetskih organa o represiranim jugoslovenskim komunistima, odlukom Centralnog rukovodstva KPJ od 19. marta 1939. isključen je iz partije sa grupom „bivših rukovodećih, frakcionaških i antipartijskih elemenata“. Rehabilitovan 18. jula 1957. odlukom Isledne uprave KGB pri SM SSSR. ČAJKO JOSIP – СЫСОЕВ ГЕОРГИЙ ПАВЛОВИЧ Rođen 10. decembra 1899. u selu Lepava u Jugoslaviji, možda Lepavina – Koprivnica (Hrvatska), Hrvat, iz siromašne seljačke porodice, niže obrazovanje – mašinbravar, član SKOJ od 1922, a KPJ 1925. godine. Radio je u šećerani u Osijeku i ovde partijski i sindikalno delovao. Bio je hapšen više puta, a 1923. osuđen na osam meseci zatvora zbog rasturanja ilegalne komunističke štampe. U avgustu 1927. odlukom CK KPJ upućen je na partijsko školovanje u Moskvu. Tokom 1927–1931. pohađao je KUNMZ. Član VKP(b) je od 1927. godine. Po završenom KUNMZ-u, u proleće 1931. otišao je u mesto Podoljsk u Moskovskoj oblasti, zaposlio se u fabrici cementa, a potom zasnovao porodicu (žena i sin). Zbog teških uslova rada ovde se razboleo (tuberkuloza), pa je na njegov zahtev premešten u Podoljski mehanički zavod. Radio je najpre na izradi šivaćih mašina, a kasnije u zavodskoj školi kao propagandist. Početkom oktobra 1936. bio je uključen u grupu oko 150 jugoslovenskih komunista, za koje je rukovodstvo KPJ, u okviru plana za smanjenje jugoslovenske komunističke emigracije u SSSR, tražilo saglasnost nadležnih instanci Kominterne da se vrate na rad u zemlju. Veliki talas čistki koji je uskoro nastupio, omeo je realizovanje ovog plana. Uhapšen 12. marta 1938. godine. U toku istrage bio je u zatvoru grada Serpuhov. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 2. jula 1938. pod optužbom da je nemački špijun (u Sovjetski Savez doputovao je s nemačkim ili austrijskim paso-

48

šem, što se inače u ilegalnim uslovima rada KPJ u to vreme često činilo), osuđen na 8 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Umro 25. septembra 1938. navodno u Moskovskom istražnom zatvoru Butirka. Rehabilitovan 9. februara 1958. odlukom VT MVO. ČELJUZOV ZAJAR (ZAHAR) – ЧЕЛЮЗОВ ЗАЯР ЯКОВЛЕВИЧ Rođen 1891. u selu Ružica u Austriji, verovatno Ružić-Selo – Rijeka ili Ružić – Drniš (Hrvatska) Hrvat, iz radničke porodice, niže obrazovanje – pekar. U Rusiju je došao 1915. kao ratni zarobljenik. Kada je 1918. oslobođen iz logora, naselio se u selu Čisti u Kišertskom rejonu Permske oblasti, zasnovao porodicu, primio državljanstvo Sovjetskog Saveza i do hapšenja radio u pekari na železnici. Uhapšen 20. marta (19. maja) 1938. godine. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 8. juna 1938. pod optužbom za špijunažu i kontrarevolucionarno delovanje osuđen na 10 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u Sevvostlagu u Vladivostoku. Rehabilitovan 25. avgusta 1971. odlukom POS. ČEPELNIK FRANC – ЛАЗАРЕНКО МИХАИЛ ПАВЛОВИЧ; pseud. Fric Rođen 14. novembra 1908, Moste – Ljubljana (Slovenija), Slovenac, nezavršeno srednje obrazovanje – službenik i partijski radnik, član SKOJ od 1923, a KPJ od 1925. godine. Pohađao je učiteljsku školu iz koje je isključen zbog komunističkog delovanja. Odlukom CK KPJ u jesen 1926. upućen je na partijsko školovanje u Moskvu. Po dolasku u Moskvu, na KUNMZ nije primljen zbog mladosti, već je poslat u Lenjingrad, gde se privremeno zaposlio. Dve godine kasnije, vraTjO se u Moskvu i tokom 1928–1931. pohađao KUNMZ. Pripadao je „levoj“ opoziciji na KUNMZ, a 1929. jedan je od potpisnika majskog pisma jugoslovenskih studenata – grupa "41". Član VKP(b) je od 1931. godine. Posle završenog KUNMZ-a, godinu dana proveo je na partijskom radu u Magnitogorsku (Baškirska ASSR), a zatim je ponovo u Moskvi 1932–1934. godine na Aspiranturi KUNMZ. U leto 1935. po odluci PR SKOJ otišao je na ilegalni rad u Jugoslaviju. Kao instruktor boravio je u Beogradu i Zagrebu u vezi sa reorganizacijom SKOJ-a i učestvovao u pripremama i radu IV zemaljske konferencije SKOJ (30–31. avgust 1935) na kojoj je izabran za člana CK. Početkom 1936. godine vraTjO se u Moskvu i radio kao konsultant u Izdavačkom preduzeću „Inostranij rabočij“. Uhapšen 9. februara 1938. godine. U toku istrage bio je u Taganskoj tamnici u Moskvi. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 26. maja 1938. pod optužbom za špijunažu osuđen na 8 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdr-

49

žavao u Severo-istočnim popravno-radnim logorima NKVD SSSR – zaliv Nagajevo. Umro 24. jula 1944. u logoru. Rehabilitovan 17. oktobra 1963. odlukom VT MVO. ČERNE MATIJA – ЧЕРНЕ МАТИЯ ИОСИФОВИЧ Rođen 1929, selo Zapuže - Ljubljana (Slovenija), Slovenac, iz seljačke porodice, nezavršeno srednje obrazovanje, telefonsko - telegrafski mehaničar. Nije poznato gde je živeo i čime se bavio. Izvesno vreme služio je u jugoslovenskoj vojsci kao mladji vodnik. U januaru 1949. godine, prilikom prelaska iz engleske okupacione zone Austrije u Sovjetsku zonu, uhapsile su ga sovjetske vojne vlasti, kaznile, smestile u logor, a potom otpremile u Sovjetski Savez. Kaznu je izdržavao u filtracionom logoru Ministarstva unutrašnjih dela u gradu Usolje- Sibirskoje u Irkutskoj oblasti. Po drugi put je uhapšen 15. avgusta 1950. godine. Rešenjem Specijalnog logorskog suda od 16. novembra 1950. pod optužbom za antisovjetsku agitaciju osudjen na 7 godina zatočenja u popravnoradnom logoru. Rehabilitovan 6. marta 1992. godine odlukom TJO. ČERNER ANTON – ЧЕРНЕР АНТОН МАТВЕЕВИЧ Rođen 15. novembra 1895, Fiume, sada Rijeka (Hrvatska), Italijan. Tokom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan, upućen na front i ovde najverovatnije zarobljen. Kao ratni zarobljenik otpremljen je u Rusiju, gde je po okončanju rata ostao. Nastanio se u gradu Blagoveščensk u Amurskoj oblasti, zasnovao porodicu i već 1918. primio državljanstvo Sovjetske Rusije. Od 1921. godine radio je na brodu Amurskog rečnog brodarstva kao drugi pomoćnik mehaničara, a posle prelaska u Habarovsk zaposlio se u fabrici alkohola. Početkom 1936. vraTjO se u Blagoveščensk i do hapšenja radio kao bravar-montažer. Uhapšen 24. avgusta 1938. godine. U toku istrage bio je u Blagoveščenskom zatvoru. Rešenjem trojke UNKVD za Daleko-Istočni kraj od 15. oktobra 1938. pod optužbom za aktivno učešće u belokozačkoj pobunjeničkoj organizaciji u pripremanju oružanog ustanka protiv sovjetske vlasti, osuđen na streljanje uz konfiskovanje imovine. Streljan 26. oktobra 1938. godine. Rehabilitovan 22. novembra 1956. odlukom PAOS. ČERNIH FEDOR – ЧЕРНЫХ ФЕДОР МАРТЫНОВИЧ Rođen 1895, selo Rakitovec u Jugoslaviji, niže obrazovanje. Kada je i kako dospeo u Rusiju nije poznato, ali se može pretpostaviti da je bio ratni za-

50

robljenik. Do 25. jula 1945. živeo je u gradu Votkinsk u Autonomnoj oblasti Udmurtska i radio kao nekvalifikovani radnik u upravi 51. građevinskog tresta. Uhapšen 20. juna 1945. godine. Osuđen 29. septembra 1945. na 6 godina lišenja slobode. Rehabilitovan 8. juna 1992. godine. ČIKOVIĆ PETAR – ЧИКОВИЧ ПЕТР ФРАНЦЕВИЧ Rođen 1897, Fiume, sada Rijeka (Hrvatska), Hrvat, iz radničke porodice, niže obrazovanje – radnik. Godine 1915. kao austrougarski podanik pozvan je u vojsku, potom upućen na front, a 1916. zarobljen. Kao ratni zarobljenik otpremljen je u Rusiju i ovde ostao. Zasnovao je porodicu, a zatim primio državljanstvo Sovjetskog Saveza. U vreme hapšenja sa porodicom je živeo u Moskvi i radio u Elektrozavodu na punjenju gasa u fabričkoj crpnoj stanici. Uhapšen 1. februara 1937. godine. U toku istrage bio je u Moskovskom istražnom zatvoru Butirka. Rešenjem Specijalnog kolegijuma Moskovskog gradskog suda od 9. februara 1937. pod optužbom za kontrarevolucionarnu agitaciju, osuđen na pet godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Novim rešenjem trojke UNKVD za Daleko-Istočni kraj od 17. marta 1938. osuđen na strejanje. Streljan 7. maja 1938. godine. Rehabilitovan 18. oktobra 1991. odlukom PGM. ČIŽINSKI JOSIP – ГОРКИЧ МИЛАН МИЛАНОВИЧ; pseud. Somer (Sommer), Bureš (Buresch), Burg, Leo, Letić, Marija Bistrička, Lujo, Ružica, Jaroslav Bernašek, Hajnest (Heinest) Ernest, Orhideja, Milan Nikolić, M. Rajić, Nastas Petrović, Emil i Tom (u Engleskoj) Rođen 19. februara 1904, Sarajevo (Bosna i Hercegovina), Hrvat, iz radničke porodice, nezavršeno srednje obrazovanje – publicist, profesionalni partijski radnik, član KPJ i SKOJ od 1919. godine. Odrastavši u siromašnoj radničkoj porodici, školovao se u teškim uslovima, pomažući ocu u zanatu i dajući privatne časove đacima. Posle četiri razreda srednje škole, potkraj 1918. upisao se u Trgovačku akademiju u Sarajevu. Kao srednjoškolac uključio se u revolucionarni radnički pokret i učestvovao u stvaranju organizacija KPJ i SKOJ: bio je sekretar Mesnog udruženja i Oblasnog sekretarijata SKOJ i član Oblasnog sekretarijata KPJ. Zbog komunističkog delovanja uhapšen je 18. jula 1921. i posle šestomesečne istrage uslovno oslobođen. Istovremeno, isključen je iz škole uz oduzimanje prava na školovanje u svim školama u Jugoslaviji. U takvoj situaciji posveTjO se samoobrazovanju, zaposlio u listu „Narod“, a uz to bio zamenik urednika u „Radničkom jedinstvu“. Kao delegat učestvovao je na I i II ilegalnoj zemaljskoj konferenciji KPJ u Beču (1922. i 1923). Ostajući pod strogim nadzorom policije i sudskom istragom, početkom maja 1923. otišao je u Austriju, odakle je odlukom rukovodstva KPJ upućen na partijsko školovanje u Sovjetsku Rusiju. 51

Dolaskom u Moskvu prvih dana avgusta, za kratko vreme je od omladinskog i partijskog rukovodioca jedne manje pokrajinske organizacije dospeo do najviših funkcija u međunarodnim komunističkim organizacijama. Umesto Komunističkog univerziteta „J. M. Sverdlov“, upisao se na ekonomske studije Fakulteta društvenih nauka kao vanredni student, učlanio u VKP(b) i počeo da radi u Informativnom odeljenju IKKI kao referent. Kada je 1924. prešao na rad u KI, izabran je za člana Izvršnog komiteta, 1928. za organizacionog sekretara, a potom i za člana IKK. Kao član IK KI ili delegacija Kominterne boravio je u Austriji, Čehoslovačkoj, Grčkoj, Nemačkoj, Francuskoj, Belgiji i Italiji, obilazio omladinske saveze ili prisustvovao njihovim kongresima. Tokom 1931. radio je u Engleskoj kao instruktor IKKI. Po povratku u Moskvu, od januara 1932. bio je angažovan u Anglo-američkom Zemaljskom sektetarijatu IKKI i kao kadrovik za anglo-američke zemlje. Sredinom 1932. potpuno je prešao na rad u KPJ i ubrzo postao jedan od najistaknutijih rukovodilaca: bio je član Privremenog rukovodstva KPJ, izabrani član i sekretar CK KPJ, kandidat za člana IKKI i sekretar novonaimenovanog rukovodstva KPJ 1936. godine. Osim toga, stekao je i naklonost rukovodilaca Kominterne, posebno sekretara IKKI D. Manuilskog. U Jugoslaviju je dolazio ilegalno skoro svake godine nekoliko puta – prisustvovao je kongresima i mnogim plenumima KPJ i SKOJ, učestvovao je na kongresima KI i KI i njihovim plenumima u Moskvi. Početkom januara 1937. nastanio se u Parizu, novom ilegalnom sedištu KPJ, ali ne zadugo. Na poziv sekretara IKKI G. Dimitrova, 22. jula došao je u Moskvu „na nekoliko dana“, a 31. jula u Kadrovskom odeljenju IKKI bila je pripremljenja podrobna informacija o njegovom radu i propustima. Već 3. avgusta Gorkić je za Kominternu napisao opširnu biografiju, a petnaestak dana kasnije doživeo je tragičnu sudbinu mnogih svojih drugova. Uhapšen 19 (14) avgusta 1937. u Moskvi. Rešenjem VK VS SSSR od 1. novembra 1937. pod optužbom za antisovjetsko, terorističko i neprijateljsko delovanje protiv SSSR (od 1924. aktivno je bio uključen u kontrarevolucionarni rad, 1927. organizovao je antisovjetsku organizaciju u KI, 1930. rukovodilac je terorističke grupe i bio organizaciono povezan s antisovjetskom terorističkom organizacijom, koju su u Kominterni stvorili V. Knorin, J. Pjatnicki i drugi i niz godina je sprovodio provokatorski rad u KP Jugoslavije) osuđen na streljanje uz konfiskovanje imovine. U toku suđenja navedene optužbe nije priznao uz izjavu da su ga Černomordik, Flajšer i Krajevski u istrazi oklevetali. Streljan 1. novembra 1937. godine, a njegovo telo sahranjeno na Donskom groblju u Moskvi (humka 1). Iz Izvršnog komiteta KI isključen je sa grupom njegovih članova 7. avgusta 1938. kao „neprijatelj naroda“. Nekoliko meseci kasnije, prihvatajući tadašnje ocene zvaničnih sovjetskih organa o represiranim jugoslovenskim komunistima, odlukom Centralnog rukovodstva KPJ od 19. marta 1939. isključen je iz partije sa grupom „bivših rukovodećih, frakcionaških i antipartijskih elemenata“. Rehabilitovan 31. marta 1956. odlukom VK VS SSSR. 52

ČONIĆ MLADEN – КОСИЧ ВЛАДИМИР ПАВЛОВИЧ; pseud. Verić, Vladimir Kosić Rođen 27. avgusta 1900, selo Obrež – Sremska Mitrovica (AP Vojvodina – Srbija), Srbin, iz službeničke porodice, nezavršeno visoko obrazovanje – privatni činovnik, član SKOJ od 1919, a KPJ 1920. godine. Kao srednjoškolac pristupio je revolucionarnom omladinskom pokretu u Mostaru. Učesnik je Osnivačke konferencije SKOJ u Zagrebu (1919) i I kongresa SKOJ u Beogradu (1920). Posle završene gimnazije (1921), studirao je tehniku na Visokoj politehničkoj školi u Zagrebu. Jedan je od organizatora Akademskog društva „Galilej“, saradnik legalne i ilegalne štampe KPJ i SKOJ. U jesen 1924. godine, posle kraćeg boravka u Beogradu, napusTjO je studije i potpuno se posveTjO partijskom radu: bio je sekretar MK KPJ u Zagrebu, član OK KPJ za Hrvatsku i Slavoniju, delegat na III kongresu KPJ u Beču i kandidat za člana CK KPJ. Zbog komunističkog delovanja često je proganjan i više puta hapšen. Kada je u leto 1927. proteran iz Zagreba, ilegalno je radio u Mostaru, Sarajevu, Somboru, Apatinu i Beogradu. Uhapšen je u avgustovskoj policijskoj provali 1929. u Beogradu, ali je posle osmomesečne istrage oslobođen zbog nedostatka dokaza. Pred opasnošću od novog hapšenja, odlukom rukovodstva KPJ u aprilu 1930. emigrirao je u Beč. Kraće vreme bio je angažovan u aparatu CK KPJ, a zatim upućen na partijsko školovanje u Moskvu. Tokom 1930/31. pohađao MLŠ. U članstvo VKP(b) preveden je 1931. godine. Po završenoj školi, početkom oktobra 1931. poslat je u Kerč na Krimu, gde se nastanio i zaposlio u Metalurškom zavodu „Vojkov“. Izvesno vreme radio je kao radnik, potom bio predavač na večernjoj školi, a od 1934. član je redakcije zavodskog lista „Udarnik“. Iz partije je isključen odlukom IKK KI od 5. jula 1933. zbog slabog držanja u policiji (1929) i učešća u frakcionaškim borbama u KPJ. Nezadovoljan navedenim razlozima za isključenje, od rukovodstva KPJ tražio je da se njegovo pitanje ponovo razmotri. Delegacija KPJ na VII kongresu KI zaključila je 19. avgusta 1935. da je formulacija IKK o njegovom isključenju „mjerodavna“, odbila njegov predlog da se uputi na rad u zemlju i predložila da u Sovjetskom Savezu ode na takav rad „gde će moći da pokaže boljševičku izdržljivost“, uslovivši ovim davanje preporuke za prijem u partiju. Početkom oktobra 1936. bio je uključen u grupu oko 150 jugoslovenskih komunista, za koje je rukovodstvo KPJ, u okviru plana za smanjenje jugoslovenske komunističke emigracije u SSSR, tražilo saglasnost nadležnih instanci Kominterne da se vrate na rad u zemlju. Veliki talas čistki koji je uskoro nastupio, omeo je realizovanje ovog plana. Tako je do hapšenja ostao u Kerču. Uhapšen 9. decembra 1937. godine. U toku saslušanja, 21. avgusta 1938. izvršio je samoubistvo skočivši kroz prozor sa III sprata. Rehabilitovan 2. decembra 1963.odlukom VT OVO.

53

ČOP EMIL – ЧОПП ЭМИЛЬ МИХАЙЛОВИЧ Rođen 23. septembra 1894 (1891), selo Sinac – Otočac (Hrvatska), Hrvat, iz službeničke porodice, srednje obrazovanje – službenik, jugoslovenski internacionalist, član RKP(b) od 1918. godine. Posle završenog četvrtog razreda gimnazije u Senju, otišao je na Sušak, gde je proveo četiri godine radeći u magazinu kolonijalne robe „Rajković“ i pohađajući večernju školu „Merkurij“. U Senj se vraTjO 1912. kada je kao austrougarski podanik pozvan na odsluženje vojnog roka. Tokom balkanskog rata dezertirao je iz austrougarske vojske i 1913. otišao u Srbiju da se bori. Potkraj 1916. na frontu u Dobrudži bio je ranjen i posle lečenja prebačen u Odesu. Kao podoficir služio je u 1. pešadijskom puku 1. srpske dobrovoljačke divizije u selu Zavadovka. Uhapšen je potkraj maja 1917. godine, pri pokušaju bekstva bio je ranjen, ali je uz pomoć drugova prebačen u Kijev. Nekoliko meseci kasnije, izabran je za člana CK Jugoslovenskog revolucionarnog saveza i učestvovao u stvaranju Jugoslovenskog revolucionarnog puka, a u februaru 1918. u ustanku kijevskih radnika. Nakon proglašenja sovjetske vlasti u Kijevu, radio je na organizovanju jugoslovenskih odreda Crvene garde. Kao načelnik štaba sa Kijevskim odredom borio se u Poltavi protiv pobunjenih kozaka, protiv Čeha kod Samare i na Petrogradskom frontu. U jesen 1918. jedan je od organizatora Jugoslovenske grupe RKP(b) i njen sekretar. Po završetku građanskog rata u Rusiji (u leto 1921), ostao je u vojsci, vršeći mnoge vojne dužnosti u Nižnem Tagilu, Omsku, Irbitu, Kazanju i Sverdlovsku. Naporan rad izazvao je pogoršanje njegovog zdravstvenog stanja (tuberkuloza pluća), pa je upućen je na lečenje, a potkraj 1924. demobilisan. Zaposlio se u miliciji i ovde ostao do hapšenja: bio je načelnik Okružne i Gradske milicije u Čeljabinsku, načelnik međunarodne milicije u Sarapulu i načelnik Komandno-vojnog odeljenja Oblasne uprave milicije u Čeljabinsku. Uhapšen 1. aprila 1938. pod optužbom UNKVD za Čeljabinsku oblast za špijunažu (kao agent jedne strane obaveštajne službe) i kontrarevolucionarnu propagandu. Pod istragom je proveo 23. marta 1940. kada je oslobođen zbog nedostatka dokaza. Rehabilitovan 21. marta 1940. odlukom UNKVD za Čeljabinsku oblast. Posle puštanja na slobodu živeo je u Čeljabinsku obavljajući razne dužnosti – bio je načelnik u Oblasnom ekonomskom komitetu, direktor Trusta za građevinske materijale i drugo. Umro je 1969. godine. ČUBAROV IVAN – ЧУБАРОВ ИВАН ИВАНОВИЧ Rođen 1895, selo Remeta (Mala ili Velika Remeta?) – Irig (AP Vojvodina – Srbija), Mađar, iz seljačke porodice, niže obrazovanje. Početkom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan i upućen na front. Zarobljen je 1915. i kao ratni zarobljenik otpremljen u Rusiju, gde je po okončanju rata ostao. Nastanio se u selu Šadrinsk u Čeljabinskoj oblasti, zasnovao porodicu i do hapšenja radio je kao kovač u Šadrinskom trestu kamiona za prevoz tereta. Uhapšen 2. marta 1938. godine. 54

Rešenjem NKVD SSSR od 15. aprila 1938. pod optužbom za špijunskodiverzantsko delovanje, osuđen na streljanje. Streljan 26. aprila 1938. godine. Rehabilitovan 24. jula 1959. odlukom VT UralVO. ČUČAK JOSIF – ЧУЧАК ИОСИФ ФЕДОРОВИЧ Rođen 1899. u selu Podlug, grad Sanke u Jugoslaviji, verovatno Sanski Most (Bosna i Hercegovina), Srbin, iz radničke porodice, niže obrazovanje, polupismen. Tokom 1912–1916. godine služio je u srpskoj vojsci, a zatim, kao ratni zarobljenik, dospeo u Rusiju. Ovde je ostao, zasnovao porodicu i primio državljanstvo Sovjetskog Saveza. U vreme hapšenja sa ženom i dvoje dece živeo je u Moskvi i radio u Udruženju zanatlija grafičara kao bravar. Uhapšen 23. septembra 1942. godine. U toku istrage bio je u Moskovskom istražnom zatvoru Butirka. Rešenjem VT grada Moskva od 5. novembra 1942. pod optužbom za kontrarevolucionarnu propagandu, osuđen na pet godina zatočenja u popravnoradnom logoru uz konfiskovanje imovine. Rehabilitovan 13. maja 1963. odlukom PMGS. ĆIRIĆ MIHAIL – ЧИРИЧ МИХАИЛ СТЕПАНОВИЧ Rođen 1880, selo Ljubinje – Ključ (Bosna i Hercegovina), Srbin, nepismen, bez određenog zanimanja. Nije poznato odakle je, kada i kako dospeo u Rusiju. U vreme hapšenja sa ženom i četvoro dece živeo je u Altajskom kraju, naselje Zimari u Kalmanskom rejonu, primio državljanstvo Sovjetskog Saveza i bio član kolhoza „Dvenacat let Oktjabra“. Uhapšen 5. februara 1940. godine. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 16. jula 1940. pod optužbom za antisovjetsku agitaciju i propagandu, osuđen na tri godine lišenja slobode. Rehabilitovan 5. aprila 1993. odlukom PAK. ĆOPIĆ VLADIMIR – ЧОПЫЧ ВЛАДИМИР; pseud. Senjko, Winter, Zima, Georg (u Čehoslovačkoj) i Jozef Bauer Rođen 8. marta 1891, Senj (Hrvatska), Srbin, iz zanatlijske porodice, visoko obrazovanje – publicist, revolucionar i profesionalni partijski radnik, član RKP(b) od 1918, a KPJ 1919. godine. Odrastavši u siromašnoj mnogočlanoj porodici, detinjstvo i mladost proveo je u teškim uslovima. Osnovnu školu i gimnaziju pohađao je u Senju, a 1914. završio Pravni fakultet u Zagrebu. Početkom Prvog svetkog rata 1914. kao austrougarski podanik bio je regrutovan, posle završene kadetske škole u Pragu, u martu 1915. upućen na front, u aprilu pao u rusko zarobljeništvo i potom otpremljen u zarobljenički logor u Taškentu. Posle izbijanja Oktobarske revolucije učestvovao je u revolucionarnim zbivanjima u Rusiji. U aprilu 1918. stupio je u Južnoslovensku komunističku grupu, bio njen sekretar, a zatim predsednik. Radio je na uključivanju jugoslovenskih ratnih zarobljenika u Crvenu armiju i njihovom organizovanom povratku u zem55

lju. Potkraj 1918. vraTjO se u zemlju sa prvom grupom povratnika iz Rusije sa zadatkom da radi na stvaranju komunističkih organizacija. Jedan je od osnivača KPJ i njenih istaknutih rukovodilaca. Niz godina vršio je najodgovornije funkcije: bio je član i sekretar Izvršnog odbora KPJ, sekretar Oblasnog sekretarijata KPJ za Hrvatsku, sekretar Kluba komunističkih poslanika, član Politbiroa CK KPJ i urednik partijskih listova. Kao član delegacije KPJ učestvovao je na V kongresu KI 1924. u Moskvi. U vreme frakcijskih borbi u KPJ pripadao je levici. Zbog revolucionarne delatnosti hapšen je više puta: osuđen je u tzv. Vidovdanskom procesu (23. februara 1922) na dve godine zatvora i 7. maja 1925. na tri i po godine robije. Uz pomoć KPJ, 6. avgusta 1925. pobegao je iz bolnice u Zagrebu u kojoj se nalazio na lečenju i emigrirao u Sovjetski Savez. Po dolasku u Moskvu, 1925–1926. radio je u Organizacionom odeljenju IKKI kao referent, a zatim pohađao osmomesečni kurs na MLŠ. U međuvremenu, odlukom CLK MOPR od 9. decembra 1925. dobio je status političkog emigranta. Oktobra 1927. postavljen je za lektora na Jugoslovenskom sektoru KUNMZ. Od početka 1930. do novembra 1931. bio je instruktor Kominterne pri CK KP Čehoslovačke u Pragu, gde je zasnovao porodicu (žena i sin). Uhapšen je krajem 1931. godine i u januaru 1932. proteran u Nemačku, odakle je otišao u Moskvu. Nekoliko meseci proveo je kao referent u IKKI, a u julu 1932. kao član Politbiroa CK KPJ upućen je u Beč. Sredinom juna 1934. povučen je sa rada u Politbirou i poslat u Moskvu za predstavnika KPJ pri IKKI. Kao delegat KPJ učestvovao je na VII kongresu Kominterne (juna-jula 1935). Tokom 1936. izvesno vreme radio je u Jugoslaviji kao instruktor CK KPJ. Po odluci nadležnih organa KI, potkraj januara 1937. otišao je u Španiju: bio je politički komesar, a u toku ofanzive na Harami postavljen je za komandanta XV internacionalne brigade „Lincoln“ (imao čin potpukovnika). Ranjen je u ofanzivi kod Brunete. Na poziv KI Španiju je napusTjO 8. avgusta i u septembru 1938. stigao u Moskvu. Od tada se nalazio na raspolaganju Kadrovskom odeljenju IKKI. Uhapšen 3. novembra 1938. godine u Moskvi. Rešenjem VK VS SSSR od 19. aprila 1939. pod optužbom za saradnju sa jugoslovenskom političkom policijom, provokatorski rad u KPJ i Kominterni i da je bio član desno-trockističke terorističke organizacije koja je težila da u svoje ruke uzme rukovodstvo Kominterne i njenih sekcija osuđen na streljanje uz konfiskovanje imovine. Streljan 19. aprila 1939. u Moskvi, a njegovo telo kremirano u Moskovskom krematorijumu na Donskom groblju. Mesec dana ranije, prihvatajući tadašnje ocene zvaničnih sovjetskih organa o represiranim jugoslovenskim komunistima, odlukom Centralnog rukovodstva KPJ od 19. marta 1939. isključen je iz partije sa grupom „bivših rukovodećih, frakcionaških i antipartijskih elemenata“. Rehabilitovan 10. juna 1958. odlukom VK VS SSSR.

56

DEBELJAK BARBARA-BARICA – МАСЛОБОЕВА СОФИЯ ПЕТРОВНА; pseud. Jagoda Zorić Rođena 8. januara 1905, Zagreb (Hrvatska), Hrvatica, iz siromašne radničke porodice, niže obrazovanje – fabrička radnica, član KPJ od 1926. godine. Još kao dete počela je da radi po zagrebačkim fabrikama. Potkraj 1927. bila je angažovana na štampanju i otpremanju skojevskih materijala, pronalaženju stanova za ilegalce i sl. Posle policijske provale stana u kojem je skrivana arhiva CK SKOJ i tehnika, prešla je u ilegalnost, a prvih dana novembra 1928. otišla u Beč. Ovde je boravila ilegalno do početka januara 1929. godine, kada je upućena na partijsko školovanje u Moskvu. Tokom 1929–1931. pohađala KUNMZ. Član VKP(b) je od 1929. godine. Nakon završenog školovanja, posle ubistva njenog muža Josipa Debeljaka, sekretara CK SKOJ 15. oktobra 1931. u Jugoslaviji, izvesno vreme ostala je u Moskvi, a zatim u martu 1932. postavljena za predsednika jednog sovhoza u Moskovskoj oblasti. Sredinom 1934. prešla je u Rjazan za upravnika Dečjeg doma. Godinu dana kasnije, na poziv Jugoslovenske sekcije KPJ vratila se u Moskvu i pohađala tromesečni kurs za ilegalni rad u zemlji. Njen odlazak nije realizovan, pošto se saznalo da je u zemlji kompromitovana. Početkom oktobra 1936. bila je uključena u grupu oko 150 jugoslovenskih komunista, za koje je rukovodstvo KPJ, u okviru plana za smanjenje jugoslovenske komunističke emigracije u SSSR, tražilo saglasnost nadležnih instanci Kominterne da se vrate na rad u zemlju. Veliki talas čistki koji je uskoro nastupio, omeo je realizovanje ovog plana. Tako je do hapšenja ostala u Moskvi. Uhapšena 28. januara 1938. godine. U toku istrage bila je u moskovskim istražnim zatvorima Lubjanka i Butirka. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 9. februara 1938. pod optužbom da je saučesnik u kontrarevolucionarnom delovanju njenog represiranog muža Rudolfa Hercigonje, osuđena na 8 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavala u jednom od logora u gradu Javas, Mordovska ASSR. Iz logora je oslobođena 28. januara 1946, ali je ovde ostala i radila kao slobodnjak. Rehabilitovana 28. septembra 1959. odlukom PMGS. Vratila se u Jugoslaviju 18. oktobra 1946. godine, dok je sin Janko (koji se od 1935. nalazio u Dečjem domu u Ivanovu) došao nekoliko meseci ranije. Živela je i radila u Zagrebu. DEDIĆ MUSTAFA – СОЛОВЬЕВ ВИКТОР ЕВГЕНЬЕВИЧ Rođen 1897, Mostar (Bosna i Hercegovina), Srbin, iz radničke porodice, niže obrazovanje – ložač i limarski radnik, član KPJ od 1922. godine. Radio je i partijski delovao u Mostaru kao sekretar MK KPJ. Odlukom CK KPJ u jesen 1926. upućen je na partijsko školovanje u Moskvu. Tokom 1926–1929. pohađao KUNMZ. Član VKP(b) je od 1926. godine. Pripadao je „levoj“ opoziciji na KUNMZ – 1929. jedan od potpisnika majskog pisma jugoslovenskih studenata – grupa "41". Isključen je sa KUNMZ odlukom CKK VKP(b) od 7. juna 1929. i u jesen iste godine poslan u proizvodnju. Oti57

šao je u Lenjingrad, zaposlio se u fabrici „Krasnaja zarja“ kao bravar i primio državljanstvo SSSR. Uhapšen 21. maja 1930. godine. Rešenjem OS pri Kolegijumu OGPU od 3. oktobra 1930. pod optužbom za održavanje veza sa opozicijom Trockog, osuđen na tri godine lišenja slobode. Od 7. novembra 1930. nalazio se u „političkom izolatoru“ u Verhnjeuralsku u Čeljabinskoj oblasti. Novim rešenjem istog organa od 20. marta 1933. godine, koje je usledilo posle njegovog zahteva da mu se, posle izdržanog zatvora odobri povratak u Jugoslaviju, oktobarska kazna je produžena za još dve godine. Zatvor je 4. juna 1933. zamenjen sa dve godine progonstva u Severni kraj. Kao prognanik živeo je u selu Matjanga u Narimskom okrugu (sada rejon Kolpaševa) u Tomskoj oblasti. Ponovo uhapšen 5 (4) maja 1935. godine. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 10. oktobra 1935. pod optužbom za kontrarevolucionarno antisovjetsko trockističko delovanje, osuđen na još tri godine progonstva u Istočni Sibir u Irkutsk. U toku izdržavanja oktobarske kazne, novim rešenjem trojke UNKVD pri Daljstroj-u od 7. septembra 1937. pod optužbom za aktivno kontrarevolucionarno štetočinsko delovanje, osuđen na streljanje. Streljan 13. oktobra 1937. u Habarovskom kraju. Rehabilitovan 19. avgusta 1955, 29. decembra 1963, 6. februara i 2. juna 1964. odlukama LGS, TOS i PMOS. DEJČ-BAUER JOSIF (ili BAUER-DEJČ) – ДЕЙЧ-БАУЕР ИОСИФ АНТОНОВИЧ Rođen 9. marta 1893. u selu Paulsberg (Pausberg?) u Mariborskoj oblasti (Slovenija), Nemac, srednje obrazovanje. U Rusiju je dospeo 1915. kao ratni zarobljenik, po završetku Prvog svetskog rata ovde ostao, zasnovao porodicu i 1927. primio državljanstvo Sovjetskog Saveza. Tokom 30-tih godina sa ženom i sinom živeo je u selu Višnjakovo u Moskovskoj oblasti, a radio u mestu Balašiha u rejonskoj prodavnici hrane. Uhapšen 20. marta 1938. pod optužbom za špijunažu. Pod istragom je proveo oko 17 meseci. Odlukom pomoćnika vojnog tužioca od 22. jula 1939. istražni postupak je obustavljen zbog nedostatka dokaza, a on 21. avgusta pušten na slobodu. DEJNEKO VLADIMIR – ДЕЙНЕКО ВЛАДИМИР ПРОКОПЬЕВИЧ Rođen 1912. u selu Bela Glina u Kordovičanskom rejonu (?) u Jugoslaviji, možda u Kordunu (Hrvatska), Srbin, niže obrazovanje – pekar. Do novembra 1944. živeo je u rodnom selu sa ženom i dvoje dece i radio na svom imanju. Tada su ga nemačke vlasti mobilisale, pa je do kraja rata sa svojim konjima kao kočijaš prevozio vojnu imovinu po Hrvatskoj i Austriji. Posle zarobljavanja od saveznika, u junu 1945. predat je Crvenoj armiji zajedno sa sovjetskim ratnim zarobljenicima, a potom otpremljen u Sovjetski 58

Savez. Ovde je rešenjem UMVD za Krajnji Sever od 23. aprila 1946. upućen na prinudni boravak u Magadansku oblast. Umro 16. februara 1947. u mestu prinudnog boravka. Rehabilitovan 8. novembra 2007. odlukom UVD za Magadansku oblast. DELIĆ STJEPAN – ДЕЛИЧ СТЕПАН АНТОНОВИЧ Rođen 1893, Fiume, sada Rijeka (Hrvatska), Mađar, niže obrazovanje – stolarski radnik. Posle izučenog stolarskog zanata, izvesno vreme radio je u svojoj struci. Početak Prvog svetskog rata zatekao ga je na odsluženju vojnog roka u austrougarskoj vojsci. Ubrzo je upućen na front, a već krajem 1914. zarobljen i otpremljen u logor za ratne zarobljenike u Novosibirsk. Iz logora je pobegao nakon 6 meseci, zaposlio se na imanju jednog veleposednika nedaleko od grada, a zatim radio na nekom gradilištu kao stolarski majstor. Godine 1918. odbio je poziv Čeha, koji su posle zauzimanja Novosibirska vrbovali bivše austrougarske oficire, da stupi u njihovu vojsku. Kada su jedinice Crvene armije oslobodile Novosibirsk od Čeha, otišao je u Astrahan, odavde u Mahačkalu i najzad se, na poziv jednog poznanika, skrasio u mestu Alagir, nedaleko od grada Ordžonikidze u Severo-Osetinskoj ASSR. Ovde se nastanio sa ženom i petoro dece, dobio posao u kombinatu „Alagirtrans“ i kasnije primio državljanstvo Sovjetskog Saveza. Uhapšen 10. februara 1938. godine. Rešenjem trojke NKVD za Severnu Osetiju ASSR od 7. oktobra 1938. pod optužbom za špijunažu i kontrarevolucionarno delovanje, osuđen na streljanje. Streljan 10. oktobra 1938. u Ordžonikidzeu. Rehabilitovan 27. marta 1989. odlukom PSO ASSR. DE-MARKI ĐINO – ДЕ-МАРКИ ДЖИНО ДОМИНИКОВИЧ Rođen 1902, mesto Fažana - Pula (Hrvatska), Italijan, iz radničke porodice, srednje obrazovanje. U Sovjetsku Rusiju došao je 1921. kao delegat na Drugi kongres Komunističke omladinske internacionale i ovde ostao. Živeo je u Moskvi i radio kao kinorežiser u Mosfilmu. Uhapšen 2. oktobra 1937. godine. Rešenjem Komisije NKVD SSSR i Javnog tužioca SSSR od 22. maja 1938. pod optužbom da je bio član trockističke organizacije i za špijunažu u korist Italije osuđen na streljanje. Streljan 3. juna 1938. u Moskvi i sahranjen na bivšem poligonu NKVD „Objekt Butovo“. Rehabilitovan 14. jula 1956. godine. DEMŠIĆ NIKOLA – ДЕМШИЧ НИКОЛАЙ СТЕПАНОВИЧ Rođen 1921, selo Pitomača – Đurđevac (Hrvatska), Hrvat, niže obrazovanje, seljak. Gde je živeo i šta je radio do hapšenja nije poznato. Uhapšen 25. decembra 1944. na teritoriji Mađarske.

59

Rešenjem Vojnog tribunala 57. armije od 16. februara 1945. pod optužbom za pripremanje i izvođenje diverzija, osuđen na 10 godina lišenja slobode. Gde je izdržavao kaznu do 3. novembra 1948. godine, kada je preveden na teritoriju Magadanske oblasti, nije poznato. Mada je po izdržanoj kazni 9. septembra 1952. bio oslobođen, tada je na osnovu rešenja Odeljenja „A“ Ministarstva državne bezbednosti SSSR od 15. jula 1952. prognan na prinudno naseljenje u rejon Kolime. Živeo je u naselju na 72. kilometru glavne trase u Magadanskoj oblasti i radio kao radnik u fabrici stakla. U prognanstvu je proveo do 25. aprila 1956. kada je oslobođen. VraTjO se u Jugoslaviju 1956. godine. DERDE VIKTOR – ДЕРДЕ ВИКТОР РАЙМОНДОВИЧ Rođen 1891, Karlovac (Hrvatska), Hrvat, niže obrazovanje – stolar, član RKP(b) 1918–1923. godine. Posle izučenog stolarskog zanata radio je u Zagrebu, Karlovcu, Beču i Salcburgu kao prodavac nameštaja. Godine 1913. kao austrougarski podanik pozvan je na odsluženje vojnog roka, a početkom Prvog svetskog rata upućen na front. Zarobljen je u decembru 1914. u Galiciji i kao ratni zarobljenik otpremljen u Rusiju. Zarobljeničke dane proveo je radeći na imanjima spahija. Posle Oktobarske revolucije 1917. stupio je u Crvenu armiju, a na Uralskom frontu bio je rukovodilac Informativne službe 22. divizije. Posle demobilizacije 1923. godine ostao je u SSSR, zasnovao porodicu (žena i sin) i kasnije primio sovjetsko državljanstvo. Do 1930. bio je zaposlen u „Sojuzhlebu“ obavljajući različite dužnosti. Uhapšen 1930. i pod optužbom za kontrarevolucionarno delovanje 1931. osuđen na 10 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kada je godinu dana kasnije prevremeno oslobođen iz logora, dospeo je u Pavlodar u Kazahstanu, gde je najpre radio u „Soltrestu“, a potom do hapšenja bio upravnik „Tabaktorga“ za Pavlodarsku oblast. Ponovo uhapšen 29. juna 1938. godine. Rešenjem trojke UNKVD za Pavlodarsku oblast od 25. septembra 1938. pod optužbom za prikupljanje špijunskih podataka, osuđen na streljanje. Streljan 12. oktobra 1938. godine. Rehabilitovan 13. aprila 1989. odlukom VT SAVO. DERVARIČ ANTON – ДЕРВАРИЧ АНТОН МИХАЙЛОВИЧ Rođen 1887, mesto Muromska Sloboda u Jugoslaviji, verovatno Murska Sobota (Slovenija), iz službeničke porodice, visoko obrazovanje - inženjer. Školovao se u Gracu, gde je 1911. završio Visoku tehničku školu. Tokom 1912– 1918. bio je pristalica anarho-sindikalne grupe, a potom član KP Mađarske. Posle poraza Mađarske Sovjetske Republike (2. avgusta 1919) uhapšen je i osuđen na 15 godina zatvora. Pošto mu je kazna kasnije ukinuta, 1922. otišao je u Sovjetski Savez kao politički emigrant. Gde je živeo i šta je radio narednih godina nije poznato. Primio je sovjetsko državljanstvo.

60

Uhapšen i rešenjem OS NKVD SSSR iz 1938. godine pod optužbom za kontrarevolucionarno delovanje i špijunažu osuđen na 8 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Po isteku kazne, 1947. prognan je na pet godina u Kazahstan. Kaznu je izdržavao u Oktjabrskom sovhozu u Severo-Kazahstanskoj oblasti. Ponovo uhapšen 17. maja 1949. godine. Odlukom Sudskog kolegijuma za krivična dela Severo-Kazahstanskog oblasnog suda od 11. jula 1949. pod optužbom za antisovjetsku agitaciju osuđen na 10 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Rehabilitovan 16. juna 1958. odlukom VS Kazahstana. Posle rehabilitacije živeo je u Domu invalida u Irkutskoj oblasti. DEVI PETAR – ДЭВИ ПЕТР ОСИПОВИЧ Rođen 5. septembra 1885. u selu Sanat u Kaniževskom srezu, verovatno Sanad – Čoka (AP Vojvodina – Srbija), Mađar, iz seljačke porodice, nezavršeno srednje obrazovanje. U Rusiju je dospeo 1915. kao ratni zarobljenik. Izvesno vreme proveo je u logoru „Antipiha“ u gradu Čita, a zatim je 1916. preveden u Kujbišev u Novosibirskoj oblasti. Po završetku Prvog svetskog rata ovde je ostao, zasnovao porodicu (žena i troje dece) i do hapšenja radio u Kujbiševskom Sibtorgu kao stolar. Uhapšen 25. novembra 1937. godine. Rešenjem Komisije NKVD i Javnog tužioca SSSR od 3. januara 1938. pod optužbom za učešće u kontrarevolucionarnoj diverzantsko-pobunjeničkoj organizaciji osuđen na streljanje. Umro 3. februara 1938. čekajući izvršenje smrtne kazne. Rehabilitovan 13. septembra 1957. odlukom VT SVO. DIAMANT, sestre DIAMANT-FODOR GRETA – ВЕРНЕР МАРИЯ ЮЛЬЕВНА; pseud. Toni Diamant i Julka Rođena 8. marta 1903, Vukovar (Hrvatska), Jevrejka, iz službeničke porodice, visoko obrazovanje – novinar, član KPJ od 1924. godine. Završila je srednju školu u Vukovaru, a zatim od 1921. studirala filozofiju i filologiju u Beču. Za vreme studija bila je član Kluba studenata-marksista iz Jugoslavije. Beč je napustila 1924. i sa mužem Dragutinom Fodorom (kasnije pisac pod pseudonimom Teodor Balk) došla u Beograd. Nastavila je studije i, istovremeno, radila kao stenodaktilograf. Početkom 1929. sa mužem je otišla u Berlin, učlanila se u KP Nemačke i radila kao sekretar Saveza revolucionarnih pisaca Nemačke i administrator časopisa „Die Linkskurve“. Posle dolaska Hitlera na vlast, u martu 1933. emigrirala je u Pariz i radila kao novinar-referent po liniji Profinterne. Tokom boravka u Parizu dva puta je proterivana iz Francuske zbog čega je u leto 1935. bila opozvana.

61

U Moskvu je stigla krajem septembra, nekoliko meseci bila je bibliotekar i prevodilac u Profinterni, a posle reorganizacije njenog aparata, u proleće 1936. ostala bez posla. Uhapšena 15. februara 1937. na dači Kominterne, stanica Ilinskaja gde je živela. U toku istrage bila je u Moskovskom istražnom zatvoru Butirka i Lefertovskom zatvoru. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 9. juna 1937. pod optužbom za kontrarevolucionarno trockističko delovanje „kao socijalno opasan element“ osuđena na pet godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavala u Sevvostlagu u Magadanskoj oblasti. Oslobođena je 15. februara 1942. godine, ali je ovde ostala do maja 1947. radeći kao knjigovođa i predavač. Rehabilitovana 18. decembra 1946. odlukom OS pri MGB SSSR. Posle povratka u Moskvu, od 1947. radila je kao novinar i prevodilac. DIAMANT KETA – ДИАМАНТ КЕТА ЮЛЬЕВНА Rođena 22. septembra 1901, Vukovar (Hrvatska), Jevrejka, iz službeničke porodice, nezavršeno srednje obrazovanje – stenodaktilograf, član KPJ od 1929. godine. Potkraj dvadesetih godina živela je u Slovenj-Gradcu i radila kao službenik u preduzeću za preradu drvne građe. Istovremeno je održavala ilegalni partijski kanal za Austriju - prenosila partijske materijale, novac i dr. Uhapšena 21. februara 1930. godine, ali je ubrzo puštena iz zatvora, posle čega je ilegalno otišla u Berlin, a zatim u Sovjetski Savez. U Moskvu je došla u novembru 1930. godine. Već potkraj istog meseca, Komisija KI o jugoslovenskim slučajevima donela je odluku o njenom isključenju iz Partije zbog slabog držanja u policiji. Uhapšena 10. decembra 1930. pod optužbom da je svojim antipartijskim postupcima dovela do niza policijskih provala u KPJ. Pod istragom u zatvoru provela je oko 16 meseci – rešenjem Kolegijuma OGPU SSSR od 3. aprila 1932. istražni postupak je obustavljen. Posle puštanja na slobodu izvesno vreme ostala je u Moskvi, a kada se udala za jednog holandskog komunistu, otišla je u Holandiju, gde je umrla 80tih godina 20. veka. DIARDINASKU BRATJAN – ДИAРДИНАСКО (ДАРДАНЕСКО) БРАТЬЯН Rođen 1900, Beograd (Srbija), Ciganin, bez određenog mesta prebivanja. U Rusiju je dospeo sa roditeljima za vreme Prvog svetskog rata. Posle njihove smrti, početkom 20-tih godina pridružio se čergi srpskih Cigana i sa njima krstario po Sovjetskom Savezu. Baveći se kalajdžijskim i kazandžijskim zanatom, zaustavljao se po gradovima i seoskim naseljima Ukrajine, tri godine boravio u Moskvi, a od kraja 1936. povremeno je živeo u Vladivostoku, Čeljabinsku i Arhangelsku. Nakratko se vraTjO u Lenjingrad, u prolazu se izvesno vreme zadržao u Moskvi i Kalininskoj oblasti i najzad stigao u Smolensku oblast, u grad Jarcevo u kojem su se Cigani, inače, okupljali. Na nekom od tih putovanja 62

zasnovao je porodicu (žena i troje dece) i primio državljanstvo Sovjetskog Saveza. Uhapšen 27. februara 1938. u Jarcevu. Rešenjem trojke UNKVD za Smolensku oblast od 25. marta (aprila) 1938. pod optužbom za špijunažu, kontrarevolucionarnu propagandu i organizovano delovanje osuđen na streljanje. Streljan 15. maja 1938. godine. Rehabilitovan 10. maja 1989. odlukom PSO. DIJANIĆ FILIP – ДИЯНИЧ ФИЛИПП ЛУКИЧ Rođen 18. maja 1889. u selu Lass (?) u rejonu grada Bistrica u Zagrebačkoj oblasti (Hrvatska), Hrvat, niže obrazovanje – radnik. U Rusiju je dospeo tokom Prvog svetskog rata kao ratni zarobljenik. Ovde je ostao, primio državljanstvo SSSR i 1930–1938. bio član VKP(b). U vreme hapšenja živeo je sa ženom u selu Dmitrivka Snižnjanskog rejona u Doneckoj oblasti i radio kao šef odseka u kolhozu „Čeljuskinci“. Uhapšen 30 (31) januara 1938. godine. Rešenjem trojke UNKVD za Donecku oblast od 16. septembra 1938. pod optužbom da je član kontrarevolucionarne pobunjeničke organizacije osuđen na streljanje uz konfiskovanje imovine. Rehabilitovan odlukom Javnog tužilaštva za Donecku oblast na osnovu Ukaza Vrhovnog Sovjeta SSSR „O dodatnim merama za uspostavljanje pravičnosti prema žrtvama represija“ od 16. januara 1989. godine. DIMIĆ, braća DIMIĆ ANDRIJA – ДИМИЧ АНДРЕЙ МИХАЙЛОВИЧ; Андрия – Ле Микоско Rođen 1908, selo Zasavica – Mačvanska Mitrovica (AP Vojvodina – Srbija), Ciganin, iz radničke porodice, polupismen. Tokom Prvog svetskog rata 1914. godine pobegao je iz zemlje sa ocem i braćom i kao izbeglica stigao u Rusiju. Ovde je ostao, zasnovao porodicu i primio državljanstvo Sovjetske Rusije. U vreme hapšenja sa ženom i troje dece živeo je u Brjansku i radio u ciglani kao nekvalifikovani radnik. Uhapšen 17. aprila 1938. godine. Rešenjem trojke pri UNKVD za Orlovsku oblast od 2. oktobra 1938. pod optužbom za špijunažu i učešće u ciganskoj kontrarevolucionarnoj špijunskoj organizaciji osuđen na 10 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u Sevvostlagu u Magadanskoj oblasti. Umro 5. jula 1945. u logoru. Rehabilitovan 12. aprila 1989. odlukom POO.

63

DIMIĆ JEMELJAN – ДИМИЧ ЕМЕЛЬЯН МИХАЙЛОВИЧ; MILAN LE-MIKOSKO Rođen 1902, selo Zasavica – Mačvanska Mitrovica (AP Vojvodina – Srbija), Ciganin, iz radničke porodice, nepismen. Tokom Prvog svetskog rata 1914. godine pobegao je iz zemlje sa ocem i braćom i kao izbeglica stigao u Rusiju. Ovde je ostao, zasnovao porodicu i primio državljanstvo Sovjetske Rusije. U vreme hapšenja sa ženom i troje dece živeo je u Brjansku i radio na izgradnji železničkog mosta kao nekvalifikovani radnik. DIMIĆ RAJKO – ДИМИЧ РАЙКО МИХАЙЛОВИЧ; LALI LEMIKOSKO Rođen 1906, selo Zasavica – Mačvanska Mitrovica (AP Vojvodina – Srbija), Ciganin, iz radničke porodice, nepismen. Tokom Prvog svetskog rata 1914. godine pobegao je iz zemlje sa ocem i braćom i kao izbeglica stigao u Rusiju. Ovde je ostao, zasnovao porodicu i primio državljanstvo Sovjetske Rusije. U vreme hapšenja sa ženom i četvoro dece živeo je u Brjansku i radio na železnici kao radnik. Uhapšeni su zajedno 17. aprila 1938. godine. Rešenjem trojke pri UNKVD za Orlovsku oblast od 2. oktobra 1938. pod optužbom za špijunažu i delovanje u ciganskoj kontrarevolucionarnoj špijunskoj organizaciji osuđeni na streljanje. Streljani 13. oktobra 1938. u Orelu. Rehabilitovani 12. aprila 1989 odlukom POO. DIVJAK RIKARDO – ДИВЬЯК РИЧАРД НАТАЛЬЕВИЧ Rođen 1905, Pula (Hrvatska), Italijan, bravarski radnik. U potrazi za poslom otišao je u Ameriku, odakle je 1931. godine došao na rad u Sovjetski Savez. Nastanio se u Moskvi, zaposlio u željezničkom depou kao tokar i zasnovao porodicu (žena i sin). Uhapšen 3. oktobra 1936. u Moskvi. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 22. decembra 1936. pod optužbom za špijunažu (održavao je pismene veze sa bratom u Italiji i Ambasadom Italije u Moskvi) osuđen na pet godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u Karlagu u Karagandiskoj oblasti u Kazahstanu. Ponovo je uhapšen u toku izdržavanja kazne i rešenjem trojke pri UNKVD za Karagandisku oblast od 20. septembra 1937. osuđen na streljanje. Rehabilitovan 24. decembra 1989. odlukom GP SSSR. DOBANOVAČKI LUKA – ДОБАНОВАЧКИ ЛУКА ТРИФУНОВИЧ Rođen 1895, Novi Sad (AP Vojvodina – Srbija), Srbin, iz službeničke porodice, srednje obrazovanje. Školovao se u Kragujevcu, završio vojnu gimnaziju i vojno učilište. Početkom Prvog svetskog rata služio je u srpskoj vojsci kao poručnik. Godine 1915. interniran u Rumuniju i smešten u logor. Oslobođen je 1916. i upućen u Odesu. Ovde je stupio u Srpsku dobrovoljačku diviziju, bio 64

ađutant u štabu do aprila 1917. godine. Prešavši u slavenski bataljon u Kijevu bio je komandir čete, a potom bataljona. Kada su Ukrajinu okupirali Nemci, u februaru 1918. sa bataljonom je otišao u Samaru i stavio se pod komandu Crvene armije. Tri meseca kasnije, zarobljen je od belih, ali je u avgustu 1918. prebegao boljševicima kod kojih je postavljen za komandanta Saratovskog internacionalnog puka. Ostao je u Sovjetskoj Rusiji i zasnovao porodicu. Gde se nalazio narednih godina i šta je radio nije poznato. Sredinom 20-ih godina bio je u Kazahstanu, verovatno u Semipalatinsku, gde je primio državljanstvo SSSR. U vreme hapšenja sa ženom i troje dece živeo je u Turkmenistanu, u gradu Bajram-Ali i radio u fabrici ulja kao zamenik glavnog knjigovođe. Uhapšen 26. oktobra 1937. godine. Rešenjem trojke NKVD TSSR od 5. novembra 1937. pod optužbom za proneveru i antisovjetsku agitaciju osuđen na streljanje. Streljan 17. novembra 1937. u zatvoru grada Mari. Rehabilitovan 18. decembra 1956. odlukom PMOS TSSR. DOBOŠIĆ MIHAIL (MIHALJ) – ДОБОШИЧ МИХАИЛ АНДРЕЕВИЧ Rođen 1. septembra 1881. u selu Pekljanice u Vratiženckom srezu u Jugoslaviji, treba Peklenica, Vratišinec – Čakovec (Hrvatska), Mađar, iz službeničke porodice, niže obrazovanje – ratar. Nije poznato odakle je, kada i kako dospeo u SSSR. Od 1919. živeo je u selu Sumi u Kargatskom rejonu Novosibirske oblasti, dok su žena i kćer ostali u Peklenici. Sudeći po putnoj ispravi za povratak u zemlju, koju mu je 5. oktobra 1934. godine izdao Generalni konzulat Kraljevine Jugoslavije u Ženevi, nameravao je da se vrati u Jugoslaviju. Međutim, iz nepoznatih razloga njegov odlazak nije realizovan. Ostao je u selu Sumi i do hapšenja radio kao upravnik školskog gazdinstva. Uhapšen 26. novembra 1937. godine. Rešenjem NKVD SSSR od 12. januara 1938. pod optužbom da je bio saradnik kontrarevolucionare špijunske organizacije osuđen na streljanje. Streljan 15. februara 1938. godine. Rehabilitovan 14. februara 1958. odlukom VT SVO. DODIK IVAN – ДОДИК ИВАН МИХАЙЛОВИЧ Rođen 1892, Sarajevo (Bosna i Hercegovina), Jugosloven, niže obrazovanje – trgovac. Tokom Prvog svetskog rata kao austrougarski vojnik bio je zarobljen i kao ratni zarobljenik otpremljen u Rusiju, gde je ostao. U vreme hapšenja živeo je u selu Koževnikovo u Tomskom rejonu. Uhapšen 1. jula 1931. godine. Rešenjem Kolegijuma OGPU od 23. maja 1932. pod optužbom za kontrarevolucionarno delovanje osuđen na tri godine zatočenja u popravno-radnom logoru. Pušten je na slobodu 29. aprila 1934. godine. Ponovo osuđen odlukom Narodnog suda grada Tomsk od 21. decembra 1934. za falsifikovanje dokumenata na tri godine zatočenja u popravno-radnom 65

logoru. Pobegao iz logora, ali je uhvaćen. Odlukom Narodnog suda grada Tomsk od 21. decembra 1935. za bekstvo iz logora osuđen je na još tri godine zatočenja. Rehabilitovan po prvoj kazni 23. juna 1959. odlukom VT SVO. DOKIĆ LAZAR – ДОКИЧ ЛАЗАРЬ ЦВЕТЫНОВИЧ Rođen 1884. u selu Garadc (?), moždra Gradec u Jugoslaviji, Srbin, iz radničke porodice, niže obrazovanje. Kao ratni zarobljenik dospeo je u Rusiju 1916. godine. Ovde je ostao i zasnovao porodicu. U vreme hapšenja sa ženom i dvoje dece živeo je u Altajskom kraju, selo Ust-Čariskaja Pristan u UstPristanskom rejonu i radio u menzi kao radnik. Uhapšen 14. februara 1938. godine. Rešenjem trojke pri UNKVD za Altajski kraj od 9. oktobra 1938. pod optužbom za špijunažu i kontrarevolucionarnu propagandu osuđen na streljanje. Streljan 19. oktobra 1938. u Barnaulu. Rehabilitovan 19. juna 1959. odlukom VP SibVO. DOMIJAN IVAN – ДОМИЯН ИВАН РАФАЙЛОВИЧ Rođen 1893, Crikvenica – Rijeka (Hrvatska), po drugim podacima u mestu Perkovica, verovatno Perković – Šibenik, Hrvat, iz radničke porodice, niže obrazovanje – bravarski radnik. Posle izučenog bravarskog zanata radio je u brodogradilištu u Rijeci. Godine 1914. kao austrougarski podanik pozvan je u vojsku, 1915. upućen na srpski, a zatim na ruski front na Karpate, gde je zarobljen. Nekoliko meseci proveo je u Turkmeniji, u gradu Krasnovodsk, odakle je u septembru 1915. preveden u depo železničke stanice Emirobat Buharske železnice. U vreme građanskog rata, 1918. godine izašao je sa partizanskim odredom do Taškenta. Tada je oslobođen statusa ratnog zarobljenika i poslat na rad u depo železničke stanice Aris u Čimkentskoj oblasti u Kazahstanu. Ovde se 1924. učlanio u RKP(b), zasnovao porodicu (žena i troje dece) i kasnije primio državljanstvo Sovjetskog Saveza. Posle prelaska u Džambulsku oblast, na Turkestansko-Sibirsku železnicu, 8 godina je proveo u naftnoj stanici u Tjulkubasu kao mašinista. Od 1933. godine radio je kao rukovodilac restorana i majstor za popravku vagona u stanicama Ču i Otar u Čujskoj Dolini. Uhapšen 29. juna 1938. godine. Rešenjem trojke UNKVD za Alma-Atinsku oblast od 23. oktobra 1938. pod optužbom za špijunažu u korist Nemačke osuđen na streljanje. Streljan 25. oktobra 1938. godine. Rehabilitovan 30. jula 1957. i 25. marta 2002. odlukom VT TurkVO. DOMJANIĆ VID – ДОМЬЯНИЧ ВИД (ВАД) ДЖОРДЖЕВИЧ Rođen 1894. u selu Zaberda – Bjelovarski okrug, verovatno selo Zabrđe – Bjelovar (Hrvatska), Jugosloven, iz seljačke porodice, niže obrazovanje – bravar. Nekoliko godina živeo je i radio u Americi, gde je u potrazi za poslom dospeo, verovatno, pre Prvog svetskog rata. Ameriku je napusTjO 1932. i sa 66

grupom jugoslovenskih ekonomskih emigranata otišao na rad u Sovjetski Savez. Najpre je, izgleda, izvesno vreme proveo u Lenjinsk-Kuznecku, gde je primljen za kandidata za člana VKP(b), a zatim je prešao u Rostovsku oblast. Sa ženom i sinom nastanio se u Taganrogu, primio državljanstvo SSSR i do hapšenja radio kao bravar u Brodogradilišnom remontnom zavodu Taganrogskog pristaništa. Uhapšen 11. februara 1938. godine. Rešenjem Komisije NKVD i Javnog tužioca SSSR od 28 (29) avgusta 1938. pod optužbom za kontrarevolucionarno špijunsko delovanje i fašističkopobunjeničku propagandu osuđen na streljanje. Streljan 11. septembra 1938. u Rostovu na Donu. Rehabilitovan 20. aprila 1989.odlukom VP KSKVO. DONELLI-RAFANELLI JOSIP – БИОКОВИЧ ИОСИФ ВЛАДИМИРОВИЧ Rođen 19. decembra 1903, Makarska (Hrvatska), Hrvat, niže obrazovanje – berberski radnik, član SKOJ od 1923, a KPJ 1924. godine. Radio je i partijski delovao u Dalmaciji, bio je član i organizacioni sekretar OS SKOJ za Dalmaciju i član CK SKOJ. Pred opasnošću od hapšenja ilegalno je otišao u Austriju, odakle je, u septembru 1925. godine, odlukom CK KPJ upućen na partijsko školovanje u Moskvu. Po dolasku u Moskvu preveden je u članstvo VKP(b), a rešenjem CLK MOPR od 23. novembra 1925. dobio je status političkog emigranta. Tokom 1925–1929. pohađao KUNMZ. Pripadao je „levoj“ opoziciji na KUNMZ – 1929. jedan od potpisnika majskog pisma jugoslovenskih studenata – grupa "41". Odlukom CK VKP(b) od 7. juna 1929. isključen sa KUNMZ kao pripadnik ove grupe, kažnjen strogim ukorom i upućen u proizvodnju. Od 1929. do 1934. radio je u fabrici „K. Libkneht“ u Dnjepropetrovsku, 1934–1937. bio zamenik sekretara Amur-Nižnjednjeprovskog, a zatim drugi sekretar Kirovskog RK KP(b) Ukrajine u Dnjepropetrovsku. Primio je državljanstvo Sovjetskog Saveza i zasnovao porodicu (žena i kći). Isključen iz partije 1937. kao frakcionaš. Uhapšen 10. oktobra 1937. godine. Rešenjem Kolegijuma VS SSSR od 16. januara 1938. pod optužbom za učešće u antisovjetskoj trockističkoj organizaciji osuđen na 10 godina zatočenja u popravno-radnom logoru uz konfiskovanje imovine. Posle izdržane kazne, od 1947. do 1957. radio je u Upravi za puteve „Daljstroja“ Magadanske oblasti, a zatim otišao u Dnjepropetrovsk. Rehabilitovan 11. jula 1957. odlukom VK VS SSSR. DONESKIJ (DONSKI) ANTON – ДОНСКИЙ АНТОН ИЛЬИЧ Rođen 1894, Lazarpolje – Skoplje (Makedonija), Bugarin. Odakle je, kada i kako dospeo u Rusiju nije poznato. U vreme hapšenja sa ženom i kćerkom živeo je u Kijevu i radio kao pomoćnik rukovodioca u magacinu „Samtresta“. Uhapšen 5. aprila 1938. godine.

67

Rešenjem trojke Kijevske oblasne uprave državne bezbednosti od 28. septembra 1938. osuđen na streljanje. Streljan 29. septembra 1938. godine. Rehabilitovan 7. aprila 1989. na osnovu ukaza Prezidijuma Vrhovne vlade u URSR. DORIK FEDOR – ДОРИК ФЕДОР МАТВЕЕВИЧ Rođen 1893, selo Jargovo – Novi Vinodolski (Hrvatska), Hrvat, iz seljačke porodice, niže obrazovanje – radnik. Tokom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan, upućen na front i ovde 1916. godine zarobljen. Kao ratni zarobljenik otpremljen je u Rusiju. U aprilu 1918. napusTjO je Sovjetsku Rusiju i preko rusko-poljske granice dospeo u Poljsku, a potom u Austriju. Tražeći posao otišao je u Ameriku, gde je živeo i radio u Detroitu. Odazivajući se pozivu sovjetskih predstavnika, u maju 1932. došao je na rad u Sovjetski Savez i primio je državljanstvo SSSR-a. U vreme hapšenja sa ženom je živeo u Moskvi i radio na izgradnji metroa, u rudarskom oknu br. 68 kao zidar. Uhapšen 25. februara 1938. godine. U toku istrage bio je u Taganskoj tamnici u Moskvi. Rešenjem trojke UNKVD za Moskovsku oblast od 10. oktobra 1938. pod optužbom za špijunažu osuđen na 8 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u Vjatlagu u Kirovskoj oblasti. Umro 29. aprila 1942. u logoru. Rehabilitovan 29. avgusta 1989. odlukom PMVO. DRAGAJEVIĆ NIKOLA – ДРАГАЕВИЧ НИКОЛАЙ ПЕТРОВИЧ Rođen 1898, selo Ribnik – Bihać (Bosna i Hercegovina), Srbin. Nije poznato odakle je, kada i kako dospeo u Sovjetski Savez. U vreme hapšenja živeo je u Odesi i radio na stanici Odesa–Tovarnaja kao radnik na utovaru. Uhapšen 10. maja 1944. pod optužbom za antisovjetsku agitaciju. Umro 19. jula 1945. u zatvorskoj bolnici. Rehabilitovan 9. decembra 1992. odlukom POO. DRAGIĆ STANKO – КОВАЛЕВ ИВАН БОРИСОВИЧ Rođen 1898, Prozor (Bosna i Hercegovina), Hrvat, iz seljačke porodice, niže obrazovanje – nekvalifikovni radnik, član KPJ od 1919. godine. Živeo je i radio u Zagrebu, bio aktivan u organizaciji SKOJ-a, jedan je od pokretača lista „Omladinska borba“, sekretar MK KPJ i član CK KPJ. Odlukom CK KPJ u jesen 1926. upućen je na partijsko školovanje u Moskvu. Tokom 1926–1929. pohađao KUNMZ. Član je VKP(b) od 1927. godine. Pripadao je „levoj“ opoziciji na KUNMZ – 1929. jedan od potpisnika majskog pisma jugoslovenskih studenata – grupa "41". Isključen je iz partije i sa KUNMZ odlukom CK VKP(b) od 7. juna 1929. i poslat u Lenjingrad. Ovde je izvesno vreme radio kao dreer u zavodu „Elektrosila“, a zatim živeo ilegalno. 68

Uhapšen 16. septembra 1930. godine. Rešenjem OS pri Kolegijumu OGPU od 23. decembra 1930. pod optužbom za kontrarevolucionarnu agitaciju i propagandu i da je član kontarevolucionarne organizacije osuđen na tri godine lišenja slobode. Kaznu je izdržavao u „političkom izolatoru“ Verhnjeuralska u Čeljabinskoj oblasti. Pri isteku kazne podneo je zahtev sovjetskim vlastima da mu se dozvoli povratak u zemlju. Umesto odobrenja, odlukom istog organa 4. juna 1933. prognan je na dve godine u Kazahstan. Uskoro je i ova odluka izmenjena – 27. avgusta prognan je na izdržavanje preostalog dela kazne u Saratov na Volgi, odakle je, godinu dana kasnije pobegao iz logora. Uhapšen je 1. novembra 1934. prilikom pokušaja bekstva – ilegalnog prelaska rusko-poljske granice. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 17. novembra 1934. osuđen na tri godine zatočenja u popravno-radnom logoru. Novu kaznu izdržavao je u Belbaltlagu, željeznička stanica Medvežjegorsk u Kareliji. Tokom izdržavanja kazne, Dragić je, prema podacima Informativnog odeljenja Ministarstva unutrašnjih poslova za Republiku Karelija, 4. avgusta 1936. izvršio samoubistvo u 8-om odeljenju Belbaltlaga NKVD. Rehabilitovan po svim kaznama 14. decembra 1963. odlukom Sudskog kolegijuma za krivična dela VS RSFSR. DRAGOVIĆ MIHAJLO – ДРАГОВИЧ МИХАИЛ СЕМЕНОВИЧ Rođen 1893. u gradu Fijuma u Austriji, treba Fiume sada Rijeka (Hrvatska), Srbin, iz radničke porodice, srednje obrazovanje. Kao austrougarski podanik 1914. pozvan je u vojsku, poslat na front, gde je 1915. pao u rusko zarobljeništvo i otpremljen u Rusiju. Godine 1916. došao je u Donbas, kasnije ovde ostao, zasnovao porodicu i primio državljanstvo Sovjetskog Saveza. Član VKP(b) je od 1928. godine, isključen iz partije 1931. zbog trockističke agitacije. U vreme hapšenja sa ženom i petoro dece živeo je u gradu Lisičanski (Ukrajina) i radio kao kotlar u rudarskom oknu „Podzemgas“ tresta „Lisičanskugolj“. Uhapšen 1. jula 1938. godine. Rešenjem trojke UNKVD za Vorošilovgradsku (Lugansku) oblast od 29. septembra 1938. pod optužbom za kontrarevolucionarno diverzantsko-špijunsko delovanje osuđen na streljanje. Streljan 10. oktobra 1938. godine. Rehabilitovan 26. jula 1960. odlukom VT KVO. DRLJAČIN PETAR – ДРЛЯЧИН ПЕТР ВАСИЛЬЕВИЧ Rođen 1892. u selu Stanišiu ili Stanašg u Jugoslaviji, možda Stanišić – Sombor (AP Vojvodina – Srbija), Slovak, iz siromašne seljačke porodice, niže obrazovanje – obućar. Živeo je i radio do 1916. u Budimpešti, kada je kao austrougarski podanik mobilisan i upućen na front. Prešavši liniju fronta 1917. predao se ruskoj vojsci. Od marta 1918. živeo je u gradu Balašov u Saratovskoj

69

oblasti, ovde je zasnovao porodicu i ostao do hapšenja radeći u obućarskoj radionici. Uhapšen 22 (15) jula 1941. godine. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 8. decembra 1941. pod optužbom za otkrivanje državne tajne i antisovjetsku agitaciju osuđen na 10 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Umro 31. oktobra 1942. u toku izdržavanja kazne u nekom od logora u Saratovskoj oblasti. Rehabilitovan 16. septembra 1958. odlukom SOS. DUBOVSKI FRANC – АНЦУПОВ ЕВГЕНИЙ НИКОЛАЕВИЧ Rođen 2. januara 1898 (1900), Kovin–Pančevo (AP Vojvodina – Srbija), Mađar, iz radničke porodice, niže obrazovanje – metalski radnik, član KPJ od 1925. godine. Učio je bravarski zanat u fabrici lokomotiva u Temišvaru, a potom ovde ostao do 1919. godine. Narednih 7 godina radio je u svojoj struci u Ćupriji, Inđiji i Subotici. U jesen 1926. odlukom CK KPJ upućen je na partijsko školovanje u Moskvu. Tokom 1926–1927. pohađao KUNMZ. Preveden je u članstvo VKP(b) 1926. godine. Potkraj 1927. napusTjO je KUNMZ zbog bolesti (tuberkuloza), zaposlio se u Tramvajskom preduzeću, a kasnije zasnovao porodicu i primio državljanstvo Sovjetskog Saveza. U vreme hapšenja sa porodicom (ženom i dvoje dece) živeo je u Moskvi i radio u zavodu „SVARZ“ kao zamenik rukovodioca mehaničkog pogona. Uhapšen 21. februara 1938. godine. U toku istrage bio je u Taganskoj tamnici u Moskvi. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 8. juna 1938. kao „socijalno opasan element“ osuđen na 8 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Rehabilitovan 25. februara 1957 odlukom PMGS. DUBRAVČIĆ PAVAO-PAVLE – ДОМБРОВСКИ БОРИС ВАСИЛЬЕВИЧ Rođen 31. oktobra 1900, Rijeka (Hrvatska), Hrvat, visoko obrazovanje – ekonomista. Trgovačku akademiju završio je na Sušaku, a zatim 1920–1924. radio u Jugoslovenskoj banci u Celju. Kada je u maju 1924. otpušten zbog angažovanja u radničkom pokretu, emigrirao je u Francusku, gde je radio u različitim preduzećima. Tokom 1925–1927. završio je Višu komercijalnu školu u Parizu. Član je KP Francuske od 1926. godine, a po sindikalnoj i partijskoj liniji radio je među među jugoslovenskom radnom emigracijom. Potkraj 1928. vraTjO se u Celje, zaposlio u firmi „Braća Batić“ i ilegalno delovao među šumskim radnicima. Ponovo je otišao u Francusku u maju 1930. godine i bio aktivan u Jugoslovenskoj podsekciji KP Francuske i sindikalnom pokretu. Uhapšen je krajem iste godine i proteran u Belgiju. Zbog rada među rudarskim radnicima, u februaru 1931. uhapšen je i prognan. Prešao je u Švedsku, ali je u Stokholmu ubrzo uhapšen, u logoru za „socijalno štetne elemente“ proveo je 15 70

meseci, a zatim proteran. Živeći ilegalno, u Švedskoj je ostao još izvesno vreme i potom otišao u Sovjetski Savez. U Moskvu je došao u junu 1932. sa kćerkom, nastanio se i 1933. godine primio državljanstvo SSSR. Tokom 1933–1937. završio je Finansijskoekonomski fakultet. Radio je u „Međunarodnoj knjizi“, preduzeću „Gosplan“, Upravi Narkoma mesne industrije i Narkoma odbrane u Moskvi, a od 1941. u mnogim sovjetskim preduzećima (najduže u Saratovskoj oblasti). Već od septembra 1937. godine (kada je uhapšena i na 20 godina logora osuđena njegova bivša žena, od koje se rastao 1936), prema njegovoj izjavi, sve do sredine pedesetih godina bio je pod stalnom prismotrom organa NKVD. Često je morao da menja kako preduzeća, tako i prebivališta, a tri puta je bio podvrgnut dužim istragama: od novembra 1938. do maja 1941, od marta 1947. do decembra 1949. i od juna 1951. do 30. januara 1956. kada je oslobođen odlukom Narodnog suda u Kadijevki Almaznaja. VraTjO se u Jugoslaviju 15. maja 1957. godine. Živeo je u Rijeci i bio zaposlen kao komercijalni referent u preduzeću „Brodomaterijal“. DULAR FRIDL – АНДРИАНОВ ДМИТРИЙ ПЕТРОВИЧ; pseud. Caufalj Alfred i Ruja Rođen 28. jula 1910 (1909), Linc (Austrija), Slovenac, iz radničke porodice, srednje obrazovanje – trgovački pomoćnik, član SKOJ od 1927. godine. Radio je i partijski delovao u Ljubljani. Aktivan je u Kulturno-sportskom društvu „Svoboda“ i sindikatima, bio član MK i kraće vreme PS SKOJ za Sloveniju. Početkom maja 1929. emigrirao u Nemačku, gde je godinu dana radio kao rudarski radnik. U Ljubljanu se vraTjO početkom juna 1930. i pošto je nastavio sa komunističkim delovanjem, nekoliko puta je hapšen. Ponovo je emigrirao sredinom 1931. godine, otišao u Beč, odakle je odlukom Centralnog rukovodstva KPJ upućen na partijsko školovanje u Moskvu. Tokom 1931/32. pohađao KUNMZ. Sredinom 1932. godine, za vreme provere članova KPJ u Moskvi, odlukom Komisije IKK KI isključen je iz partije „zbog dezertiranja sa partijskog rada“, a zatim udaljen sa KUNMZ i poslat na rad u proizvodnju u Tulsku oblast. Radio je u Metalurškom zavodu „Džeržinski“ kao palilac mina. Uhapšen u avgustu 1933. prilikom pokušaja bekstva iz Sovjetskog Saveza u Poljsku. Rešenjem trojke pri OGPU za Moskovsku oblast od 13. februara 1934. osuđen na tri godine lišenja slobode. Reahabilitovan 14. decembra 1963. odlukom Sudskog kolegijuma za krivična dela VS RSFSR. DULENČIĆ IGNJAT – ДУЛЕНЧИЧ ИГНАТ МАТВЕЕВИЧ Rođen 1883, Đurđevac – Koprivnica (Hrvatska), Hrvat, iz radničke porodice, niže obrazovanje – radnik. Tokom 1904–1908. služio je kao mornar u Puli. U potrazi za poslom 1913. otišao je u Ameriku, sa bratom i sestrom živeo je u 71

Klivlendu i radio kao tesar. Ameriku je napusTjO 1931. i sa ženom i dvoje dece otišao na rad u Sovjetski Savez. Nastanio se u gradu Ufa, zaposlio na građevini kao tesar i primio državljanstvo SSSR. Godine 1932. prešao je u Kazanj odakle je 1934. otišao u Moskvu i radio na izgradnji stanice Kuskovo. Uhapšen u aprilu 1938. i osuđen na tri godine zatočenja u popravnoradnom logoru. Kaznu je izdržavao u Arhangelskoj oblasti. Posle puštanja na slobodu živeo je u Kalugi i bio zaposlen u svojoj struci u zavodu „Elektrosčotčik“. I tokom nemačke okupacije nastavio je da radi u zavodu. Sem toga, kao prevodilac odlazio je sa nemačkim vlastima u naselja prilikom oduzimanja stoke. Nakon oslobođenja Kaluge od Crvene armije, rešenjem VT vojske NKVD za odbranu pozadine 50. armije od 11. juna 1942. pod optužbom za „saradnju sa stranom državom koja je bila u ratu sa SSSR-om“ i za propagandu i agitaciju s ciljem slabljenja sovjetske vlasti, osuđen na 10 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Rehabilitovan 17. jula 1992. odlukom PKO. DURKOVIĆ DŽON- ДУРКОВИЧ ДЖОН РОДОВИЧ Rodjen 1898, mesto Zablak (Zabljak) u Jugoslaviji, Srbin, bravarski radnik. Nije poznato odakle je, kada i kako došao u Sovjetski Savez. Na osnovu imena moglo bi se pretpostaviti da je živeo u Americi do početka 30-ih godina kada je, kao ekonomski emigrant potražio posao u SSSR-u. Ovde je živeo u gradu Ordžonikidze. Uhapšen 31. avgusta 1935. godine. Rešenjem Severo - Kavkaskog pokrajinskog suda od 26. (29.) februara 1936. osudjen je na 10 godina zatočenja u popravno- radnom logoru. Oslobodjen 15. aprila 1944. iz Pečorlaga. DVORNI LEON – ДВОРНЫЙ ЛЕОН ФРАНЦЕВИЧ Rođen 1890, Daruvar (Hrvatska), Jugosloven, iz radničke porodice, srednje obrazovanje – bravarski radnik, član KPJ od 1922. godine. Posle izučenog bravarskog zanata, u potrazi za poslom 1908. dospeo je u Ameriku, postao član Socijaldemokratske partije SAD i ovde ostao tri godine. Pošto se vraTjO u zemlju 1911. na odsluženje vojnog roka, Prvi svetski rat zatekao ga je kao redova u austrougarskoj vojsci. Ubrzo je pao u rusko zarobljeništvo, ali je uspeo da pobegne. Tokom 1916–1919. služio je u češkoj vojsci. Početkom 20-ih godina došao je u Jugoslaviju, pristupio komunističkom pokretu, ali nakratko. Od 1924. godine ponovo je u Americi, živeo je i radio u Čikagu i bio aktivan u savezu revolucionarnih metalaca „Union metall Traut“. Ameriku je napusTjO 1931. i otišao na rad u Sovjetski Savez. Sa ženom i kćerkom nastanio se u Gorkom i zaposlio kao bravar u fabrici automobila „Molotov“. Primio je državljanstvo SSSR, 1932. postao član VKP(b), ali je u oktobru 1935. isključen. Uhapšen 3. januara 1938. godine.

72

Rešenjem Komisije NKVD SSSR i Javnog tužioca SSSR od 7. februara 1938. pod optužbom za špijunažu osuđen na streljanje. Streljan 3. marta 1938. godine. Reahabilitovan 28. oktobra 1957. odlukom VT MVO. DŽANIĆ ISMET (IVAN) – ДЖАНИЧ (ДЖАНЧ) ИСМЕТ (ИВАН) ИБРАГИМОВИЧ (АЛЕКСАНДРОВИЧ) Rođen 1891, Sarajevo (Bosna i Hercegovina). Hrvat, iz zanatlijske porodice, niže obrazovanje – časovničar. Početkom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan i upućen na front. Zarobljen je 1917. i kao ratni zarobljenik otpremljen u Rusiju, gde je ostao. Nastanio se u Birsku u Baškiriskoj ASSR i ubrzo zasnovao porodicu (žena i dvoje dece). Radio je kao časovničar, a 1932. primio državljanstvo SSSR. Uhapšen 25. jula 1937. u Birsku. Rešenjem trojke NKVD BASSR od 10. novembra 1937. pod optužbom za špijunažu i kontrarevolucionarnu propagandu (bavio se špijunažom u korist fašističke Nemačke, bio član kontrarevolucionarne ustaničke organizacije i sprovodio trockističku propagandu) osuđen na 10 godina zatočenja u popravnoradnom logoru. Kaznu je izdržavao u Usollagu u Permskoj oblasti. Umro 9. novembra 1941. u logoru. Rehabilitovan 7. februara 1958. odlukom VT JUVO. ĐORĐEVIĆ RADMILA – ГРИГОРЬЕВА ДЖОРДЖЕВИЧ РАДМИЛА ИВАНОВНА Rođena 19. oktobra 1901 (1902), Leskovac (Srbija), Srpkinja, visoko obrazovanje – profesor, prevodilac i naučni radnik, član SKOJ od 1920. godine. Živela je sa roditeljima u Beogradu, gde je završila gimnaziju i Filozofski fakultet – istoriju. Kao student bila je član Sekretarijata Kluba studenata komunista, rukovodilac Udruženja studentkinja, predstavnik studenata u Narodnom odboru za pomoć gladnima u Rusiji, a posle poraza septembarskog ustanka u Bugarskoj (1923), angažovana je na prihvatanju i pružanju pomoći bugarskim revolucionarima. Istovremeno, radila je i po sovjetskoj obaveštajnoj liniji. Pred opasnošću od hapšenja, potkraj 1924. godine, po nalogu rukovodstva KPJ emigrirala je u Beč, a zatim u Berlin, odakle je upućena u Sovjetski Savez. U Moskvu je došla prvih dana januara 1925. godine. Ovde se nastanila i primila državljanstvo SSSR. Tokom 1925–1967. radila je u političkim, vojnim i naučnim ustanovama kao predavač (Moskovskom državnom univerzitetu, Institutu za strane jezike Crvene armije, Akademiji nauka SSSR, Ministarstvu spoljne trgovine i dr.). Pripremila je samostalno ili u saradnji sa sovjetskim i jugoslovenskim autorima nekoliko rečnika rusko-srpskog i srpsko-ruskog jezika. Pred hapšenje bila je stariji predavač na Katedri slavenskih jezika Filološkog fakulteta MGU. Uhapšena 26. novembra 1949. godine.

73

Odlukom OS pri MGB SSSR od 26. marta 1952. kao „socijalno opasan element“ osuđena na 10 godina progonstva u Krasnojarski kraj. Zbog teških zatvorskih uslova razbolela se fizički i psihički, pa je duže vreme provela u psihijatrijskim bolnicama Moskve i Kazanja, da bi na kraju bila smeštena u Invalidski dom u selu Agul. Rehabilitovana 7. maja 1955. odlukom VK VS SSSR. Posle rehabilitacije, 1. oktobra 1955. došla je u Moskvu. Nameravala je da se vrati u zemlju, ali je zadržana zbog priprema i štampanja srpskohrvatskoruskog rečnika. Posle toga je zbog bolesti upućena na Neuropsihijatrijsku kliniku Akademije nauka SSSR i zadržana na lečenju dve godine. U Jugoslaviju se vratila u martu 1967, živela je u Beogradu i ovde umrla. ĐUKANOVIĆ PETAR – ГОРОДЕЦКИЙ БОРИС ПЕТРОВИЧ; pseud. Frane i Svetogorski. Rođen 27. oktobra 1898, selo Dajbabe – Podgorica (Crna Gora), Crnogorac, iz siromašne seljačke porodice, niže obrazovanje – stolarski radnik i tokar, član KPJ od 1922 (1923) godine. Radio je i partijski delovao na Cetinju. Odlukom CK KPJ u jesen 1926. upućen je na partijsko školovanje u Moskvu. Tokom 1926–1930. pohađao KUNMZ. Preveden je u članstvo VKP(b) 1926. godine. Pripadao je „levoj“ opoziciji na KUNMZ – 1929. jedan od potpisnika majskog pisma jugoslovenskih studenata – grupa „41“. Posle okončanja KUNMZ, godinu dana radio je kao partijski radnik na severnom Kavkazu, u gradu Mozdok (Kabardino-Balkarska ASSR), a zatim je zbog bolesti vraćen u Moskvu. Zaposlio se u Ministarstvu za industriju, a u međuvremenu zasnovao porodicu i primio državljanstvo Sovjetskog Saveza. Godine 1933. po partijskoj liniji poslat je u Ukrajinu – radio je u Vinici i Kalimovskom rejonu Vinicke oblasti. Početkom oktobra 1936. bio je uključen u grupu oko 150 jugoslovenskih komunista, za koje je rukovodstvo KPJ, u okviru plana za smanjenje jugoslovenske komunističke emigracije u SSSR, tražilo saglasnost nadležnih instanci Kominterne da se vrate na rad u zemlju. Veliki talas čistki koji je uskoro nastupio, omeo je realizovanje ovog plana. Tako je sa ženom i sinom ostao u Vinickoj oblasti, radeći kao zamenik načelnika Politodjela Novogrebljanskog sovhoza šećerne repe. Uhapšen 15. januara 1938. godine. Rešenjem trojke UNKVD za Vinicku oblast od 2. oktobra 1938. pod optužbom za „zloupotrebu položaja u privatne svrhe“ i da je „sin kulaka“, te izjavu da je „položaj žena u Crnoj Gori bolji nego u Rusiji“, osuđen na pet godina progonstva u Kazahstan. Kaznu je izdržavao u Akmolinskoj oblasti u mestu Atbasar, radeći na izgradnji Staljinsko-Magnitogorske magistrale. Početkom 1945. mobilisan je u Crvenu armiju i u njoj ostao do 27. avgusta iste godine. Rehabilitovan 27. juna 1956. odlukom VT PrVO. Posle demobilizacije sa porodicom je živeo u Moskvi, radeći kao fizički radnik. Istovremeno je pohađao večernju školu i stekao zvanje inženjera. Umro je 16. oktobra 1986. godine. 74

ĐURAN VASILIJE – ДЗЮРАН ВАСИЛИЙ ИЛЬИЧ Rođen 1887, Livno (Bosna i Hercegovina), Austrijanac, iz radničke porodice, nepismen. Početkom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan, a 1915. godine na frontu u Karpatima pao u rusko zarobljeništvo i kao ratni zarobljenik dospeo u Orel. Ostao je u Sovjetskoj Rusiji, zasnovao porodicu i primio sovjetsko državljanstvo. U vreme hapšenja sa ženom i petoro dece živeo je u Moskovskoj oblasti u selu Novo-Arhangelskoje (rejon Mitiščinski) i radio u sovhozu „Dirižablstroj“ kao fizički radnik. Uhapšen 8. marta 1938. godine. Pod istragom u zatvoru proveo je oko 13 meseci – rešenjem UNKVD MO od 26. marta 1939. istražni postupak je obustavljen, a on oslobođen. ĐURIČIĆ IVAN (MLADEN) – ДЖУРИЧИЧ ИВАН ВАСИЛЬЕВИЧ Rođen 25. januara 1886 (1888, 1896), selo Božanovići – Foča (Bosna i Hercegovina), Srbin, iz seljačke porodice, niže obrazovanje – železnički radnik. Kao dečak napusTjO je porodicu i došao u Beograd. Kasnije je živeo i radio u Bugarskoj, Grčkoj, Turskoj i Italiji. Preko Crvenog krsta 1904. obreo se u Mandžuriji i 8 meseci proveo u sanitetskom odredu. Posle povratka u Beograd stupio je u komitsku organizaciju, završio obaveštajnu školu i potom radio na prikupljanju različitih informacija i izvođenju terorističkih akcija. Uhapšen je u aprilu 1911. kao dezerter, upućen u Beč i kao austrougarski podanik pozvan na odsluženje vojnog roka. Nekoliko meseci kasnije, pobegao je u Srbiju, ali je u avgustu 1913. ponovo uhapšen i presudom Prekog vojnog suda za dezerterstvo osuđen na tri i po godine lišenja slobode. Kada je u maju 1914. oslobođen, ilegalno je otišao u Srbiju i nastavio da radi u komitskoj organizaciji. Po objavi mobilizacije 1914. stupio je u vojsku, a u avgustu se predao Rusima. Kao ratni zarobljenik služio je kod ruskih generala kao prevodilac i pratilac zarobljenika. U proleće 1916. dospeo je na Krf, odakle se ubrzo vraTjO u Rusiju sa nalogom generala Živkovića da radi na prikupljanju ratnih zarobljenika koji žele da stupe u srpsku vojsku. Sa prikupljenim dobrovoljcima iz Odese je, u sastavu 1. srpske dobrovoljačke divizije, u avgustu 1916. poslat na rumunski front, odakle su, posle teškog poraza, ostaci vojske vraćeni u Odesu. Oko 8 meseci lečio se u Odesi i Rostovu na Donu, a zatim ponovo upućen na front. Potkraj 1917. napusTjO je vojsku i u Rostovu na Donu prešao na stranu boljševika – služio je u Crvenom gardijskom odredu, a potom u 1. specijalnom revolucionarnom odredu. Obolevši od tifusa u januaru 1919. godine, ostao je u Vladikavkazu (Ordžonikidze). Tri meseca kasnije, ovde je uhapšen uz naređenje da se odmah vrati u Srbiju. Umesto toga, posle šestomesečnog skrivanja u Rostovu na Donu, ponovo je otišao u Vladikavkaz i sa porodicom koju je u međuvremenu zasnovao, od maja 1923. stalno se nastanio. U vreme hapšenja bio je zaposlen u „Sojuzplodovošč“ kao sprovodnik vagona sa tovarom. Uhapšen 17. aprila 1937. godine. Rešenjem trojke NKVD SO ASSR od 25. avgusta 1937. pod optužbom za kontrarevolucionarno delovanje u korist stranih država, osuđen na streljanje. 75

Streljan 27. avgusta 1937. u Ordžonikidzeu. Rehabilitovan 18. oktobra 1991. odlukom PSO ASSR. ERDELI (ERDELJI) ANDREJ – ЭРДЕЛИ АНДРЕЙ СТЕПАНОВИЧ Rođen 1891, mesto Mohol, sada Mol – Subotica (AP Vojvodina – Srbija), Mađar. Tokom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan i upućen na front. Zarobljen je sredinom 1917. u borbi kod mesta Sborovo. Kao ratni zarobljenik otpremljen je u Rusiju, u logor ratnih zarobljenika kod Vladivostoka. Posle puštanja na slobodu krajem 1919. godine, ostao je u Sovjetskoj Rusiji. Prešao je u Vladivostok, ovde se nastanio, kasnije zasnovao porodicu (žena i kćer) i primio državljanstvo Sovjetskog Saveza. Narednih godina radio je kao prevodilac, predavač u školi i u izdavaštvu kao rukovodilac odeljenja knjiga. Uhapšen je u leto 1931. i pod istragom u Habarovsku proveo godinu dana. Od jeseni 1932. do hapšenja bio je zaposlen u Tihookeanskom naučnoistraživačkom institutu ribne privrede i okeanografije kao naučni sekretar. Uhapšen 16. jula 1938. godine. Rešenjem trojke UNKVD za Primorsku oblast DaleKIstočnog kraja od 24. oktobra 1938. pod optužbom za špijunažu u korist Nemačke osuđen na streljanje uz konfiskovanje imovine. Streljan 22. novembra 1938. u Vladivostoku. Rehabilitovan 28. februara 1956. odlukom TTF. ERDELJAN SLAVKO – ЭРДЕЛЬЯН СЛАВКО ЮРКИЧ Rođen 1894, mesto Sanad – Čoka (AP Vojvodina – Srbija), Srbin, iz seljačke porodice. Tokom Prvog svetskog rata bio je mobilisan, upućen na front, 1916. na Galicijskom frontu zarobljen i kao ratni zarobljenik otpremljen u Rusiju. Posle oslobođenja iz zarobljeništva 1918, narednih 15 godina proživeo je u Ukrajini i u, međuvremenu, zasnovao porodicu. U Korsunu i Voznesensku radio je kao bravar i obućar, a u Kijevu, posle prekida školovanja na Inženjerskomelioracionom fakultetu, kao hidrotehničar. Godine 1933. prešao je u Kabardino-Balkarsku Republiku, gde je u gradu Nalčik živeo i radio do hapšenja. Uhapšen 4. avgusta 1938. godine. Rešenjem Sudskog kolegijuma za krivična dela VS KBR od 16. februara 1939. pod optužbom za antisovjetsku propagandu osuđen na 10 godina lišenja slobode. Novom odlukom istog organa od 19. oktobra 1939. ova kazna je ukinuta, a on posle 14 meseci istrage pušten na slobodu. Rehabilitovan 16. februara 2004. odlukom OP KBR. ERJAVŠEK ALOJZ – ЭРЯВШЕК АЛОЙЗ, pseud. Bill i Marok u Francuskoj i Belgiji Rođen 14. decembra 1896. u selu Brek, treba Breg pri Zagradcu – Ljubljana (Slovenija), Slovenac, iz seljačke porodice, srednje obrazovanje – strugar. Tokom 1920–1925. radio je u Trbovlju i Zagrebu. U potrazi za poslom, u maju 76

1925. emigrirao je u Francusku. Izvesno vreme radio je na izgradnji puta Monako-Monte Carlo kao radnik, a zatim obavljao različite poslove. Uključio se u radnički pokret, bio je aktivan u sindikatu i Crvenoj pomoći, od 1926. je član KP Francuske, a 1928. imenovan je za sekretara „Jugoslovenske centralne podsekcije za sindikalni rad“. Godinu dana kasnije, u maju 1929. prešao je u Belgiju i zaposlio se u fabrici boja u Briselu. Ovde je organizovao „Savez jugoslovenskih radnika u Belgiji“ i bio sekretar „Jugoslovenske podsekcije komunista pri KP Belgije“. VraTjO se ilegalno u Pariz u avgustu 1930. godine i nastavio sa radom u Jugoslovenskoj centralnoj podsekciji. Uhapšen je u oktobru 1931. i u zatvoru zadržan tri sedmice. Posle puštanja na slobodu, poslat je u Španiju, gde je 14 meseci proveo na ilegalnom radu u Barseloni. U Sovjetski Savez došao je u januaru 1933. godine. Raspoređen je u Sverdlovsk, najpre je radio kao strugar u „Uralmašu“, potom bio sekretar Rejonskog komiteta MOPR i direktor Doma invalida. Posle prelaska u Kungur, bio je upravnik odmarališta „Pesčanka“. Uhapšen 4. januara 1938. u Kunguru pod optužbom za špijunažu i antisovjetsku propagandu. Pod istragom u zatvoru je proveo 18 meseci – rešenjem UNKVD za Permsku oblast od 10. jula 1939. istražni postupak je obustavljen zbog nedostatka dokaza, a on oslobođen. VraTjO se u Jugoslaviju sredinom 1945. godine. ERRO ALEKSANDAR – ЭРРО АЛЕКСАНДР АНТОНОВИЧ Rođen 25 maja 1895. u Bosni i Hercegovini, Srbin, niže obrazovanje. Početkom Prvog svetskog rata mobilisan je u austrijsku vojsku i upućen na front. Zarobljen je 1915. i kao ratni zarobljenik otpremljen u Rusiju, u grad Kansk u Krasnojarskom kraju. Ovde se kasnije nastanio i zasnovao porodicu (žena i dvoje dece). U vreme hapšenja živeo je u mestu Užur i radio kao ložač na železnici. Uhapšen 18. januara 1938. godine. Rešenjem trojke UNKVD za Krasnojarski kraj od 5. februara 1938. pod optužbom za antisovjetsku agitaciju osuđen je na smrt. Streljan 22. februara 1938. u gradu Ačinsk. Rehabilitovan 2. aprila 1960. rešenjem Prezidijuma Krasnojarskog oblasnog suda. ERORR VASILIJE – ЭРОРР ВАСИЛИЙ ДМИТРИЕВИЧ Rođen 1894, Niš (Srbija), Srbin, iz siromašne seljačke porodice, niže obrazovanje. Godine 1918. dospeo je u Sovjetsku Rusiju sa Nemcima za vreme okupacije Ukrajine. Ovde je ostao, živeo u selima donskih kozaka, gde je imao veliko kulačko imanje koje je 1932. oduzeto. U vreme hapšenja sa ženom živeo je u Vorošilovgradu (Lugansku) i radio kao stražar u vatroganskoj odbrani „Gorvnutorga“. Uhapšen 23. juna 1941. godine.

77

Rešenjem Vorošilovgradskog oblasnog suda od 26. jula 1941. pod optužbom za antisovjetsko delovanje osuđen na 10 godina zatočenja u popravnoradnom logoru. Rehabilitovan 28. februara 1992. odlukom zamenika generalnog Javnog tužioca Ukrajinske SSR. FABRO ANGELINA – ФАББРО АНГЕЛИНА ГЕОРГИЕВНА Rođena 7. decembra 1899. u selu Tiso-Hedlik u Srbiji, verovatno u Vojvodini, Srpkinja, iz službeničke porodice, srednje obrazovanje i kurs iz akušerstva. Živela je i školovala se u Srbiji, a 1919. otišla u Rusiju. Tokom 1919– 1921. kao medicinska sestra sa Crvenom armijom bila je na frontu, a narednih godina radila na Kavkazu u svojoj struci. Godine 1931. došla je na Ural, nastanila se u rejonu grada Kizel – selu Karer-Izvestnjak u Permskoj oblasti, zasnovala porodicu, primila državljanstvo Sovjetskog Saveza i do hapšenja radila u bolnici kao akušerka. Uhapšena 6. avgusta 1937. godine. Rešenjem trojke UNKVD za Sverdlovsku oblast od 27. septembra 1937. pod optužbom za kontrarevolucionarne terorističke namere protiv rukovodilaca partije i vlade osuđena na streljanje uz konfiskovanje imovine. Streljana 2. oktobra 1937. godine. Rehabilitovana 26. marta 1964. odlukom POS. FAJMUT IVAN – НЕКРАСОВ ГРИГОРИЙ ИВАНОВИЧ; pseud. Šumer Rođen 1901, Črna – Ravne na Koroškem (Slovenija), Slovenac, iz radničke porodice, niže obrazovanje – metalski radnik, član KPJ od 1927. godine. Radio i partijski delovao u Guštanju, zbog čega je otpušten sa posla. Odlukom CK KPJ 1929. upućen je na partijsko školovanje u Moskvu. Tokom 1929–1932. pohađao KUNMZ. Član VKP(b) je od 1929. godine. Posle završenog KUNMZ, zaposlio se u Volgogradu u fabrici traktora kao instruktor među stranim radnicima. Od proleća 1936. godine, nakon završene dvogodišnje Pravne škole radio je kao sudija u Astrahanu. Početkom oktobra 1936. bio je uključen u grupu oko 150 jugoslovenskih komunista, za koje je rukovodstvo KPJ, u okviru plana za smanjenje jugoslovenske komunističke emigracije u SSSR, tražilo saglasnost nadležnih instanci Kominterne da se vrate na rad u zemlju. Veliki talas čistki koji je uskoro nastupio, omeo je realizovanje ovog plana. Tako je do hapšenja ostao u Astrahanu. Uhapšen 2. novembra 1937. godine. Rešenjem Komisije NKVD i Javnog tužioca SSSR od 17. februara 1938. pod optužbom za špijunažu osuđen na streljanje. Rehabilitovan 6. januara 1964. odlukom VT MVO.

78

FELBAB ACA – ГОВАРЖДИН МИХАИЛ СЕМЕНОВИЧ Rođen 1892, Bašaid – Zrenjanin (AP Vojvodina – Srbija), Srbin, niže obrazovanje, iz seljačke porodice. Početkom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik pozvan je u vojsku i upućen na rusko-nemački front, gde se u jesen 1915. predao ruskoj vojsci. Naredne dve godine proveo je u logorima za ratne zarobljenike u Kijevu i Moskvi. Posle puštanja iz logora, nastanio se u Moskvi i kasnije primio državljanstvo Sovjetskog Saveza. U vreme hapšenja radio je u Moskovskom trolejbuskom remontnom zavodu kao elektromonter. Uhapšen 4. januara 1950. godine. U toku istrage bio je u zatvoru UMGB za Moskovsku oblast. Rešenjem OS pri MGB SSSR od 19. aprila 1950. pod optužbom za kontrarevolucionarnu propagandu osuđen na 10 godina zatočenja u popravnoradnom logoru. Kaznu je izdržavao u Unženskom logoru u Gorkovskoj oblasti. Prevremeno oslobođen iz logora rešenjem Centralne komisije za preispitivanje predmeta lica osuđenih za kontrarevolucionarne zločine, koja se nalaze u logorima, kolonijama i tamnicama MVD SSSR, kao i progonstvu na prisilnom boravku od 29. avgusta 1955. kojim je krivično delo ukinuto, a krivični postupak obustavljen. FIATOVIĆ (FIJATOVIĆ) BORIS – ФИАТОВИЧ БОРИС ЛАЗАРЕВИЧ Rođen 1891. u mestu Veršic, verovatno Vršac (AP Vojvodina – Srbija), Srbin, iz zanatlijske porodice, niže obrazovanje – berberin i poslastičar. Po izbijanju Prvog svetskog rata bio je mobilisan, upućen na front i ubrzo zarobljen. Kao ratni zarobljenik otpremljen je u Rusiju, u Tatarstan. Tokom 1915–1918. boravio je u gradu Bugulma i radio u pekari, a 1918–1920. u selu Mihajlovka. Godine 1921. nastanio se u selu Lukinki i ovde zasnovao porodicu (žena i četvoro dece). Uhapšen 7. februara 1930. pod optužbom da pripada grupi kulaka. Rešenjem trojke OGPU od 14. maja 1930. bio je oslobođen, pošto je osuđen na vreme provedeno u zatvoru. Posle puštanja na slobodu prešao je u Srednje Volžski kraj i radeći kao berberin do početka 1933. živeo u selu Ruskije Bokli, a potom u selu Sarmanovo. Odavde je 1935. otišao u grad Zainsk i otvorio svoju radnju. Ponovo je uhapšen 13. novembra 1937. godine. Rešenjem trojke UNKVD pri NKVD Tatarske Republike od 28. decembra 1937. pod optužbom za kontrarevolucionarnu agitaciju, klevetanje sovjetske vlasti i štampe, te širenje provokatorskih glasina 1934. godine o gladi u Sovjetskom Savezu osuđen na 10 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Rehabilitovan 22. decembra 1956. i 20. marta 1990. odlukama Prezidijuma VS i Javnog tužilaštva TASSR.

79

FILIPOVIĆ FILIP – ФИЛИППОВИЧ ФИЛИПП ВАСИЛЬЕВИЧ: pseud. Bauman, Baum, Bošković, Kovač, Petrović, Karić, Boris, Franc, Ružić i Moravac Rođen 21. juna 1878, Čačak (Srbija), Srbin, iz službeničke porodice, visoko obrazovanje – profesor, kasnije naučni i partijski radnik, član RSDRP od 1905, SSDP 1912. i KPJ 1919. godine. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Čačku, a maturirao u Beogradu. Godinu dana studirao je na Tehničkom fakultetu, 1899. studije nastavio u Petrogradu i 1904. diplomirao na Matematičkom otseku Fizičko-matematičkog fakulteta s odličnim uspehom. Posle završenih studija, bavio se pedagoškim radom: kao profesor 1905–1912. radio je u „Demidovskoj ženskoj trgovačkoj akademiji“ i povremeno predavao matematiku na večernjim radničkim kursevima. Socijalističkom pokretu pristupio je 1897. kao student u Beogradu i revolucionarni rad nastavio tokom studija u Rusiji. Za vreme prve ruske revolucije (1905) primljen je za člana RSDRP, u njeno boljševičko krilo. Po povratku u Srbiju, u junu 1912. postavljen je za sekretara Radničke komore, a od 1915. bio je i član Glavne uprave SSDP. Uhapšen je potkraj avgusta 1916. i interniran u logor u Ašahu (Gornja Austrija), u maju 1917. prebačen u Beč i tu konfiniran. Zbog učešća u oružanim demonstracijama crvenih gardista i njihovom sukobu sa policijom 22. novembra 1918. proteran je iz Austrije. U zemlju se vraTjO početkom januara 1919. i poveo akciju za ujedinjenje radničke klase novostvorene države na revolucionarnoj osnovi. Jedan je od osnivača KPJ i njenih najistaknutijih rukovodilaca, sekretar CV i član IO KPJ, prvi predsednik komunističke opštine u Beogradu, komunistički poslanik, saradnik radničkih partijskih listova i časopisa. Tokom 1919. i 1920. hapšen je više puta, a u vezi sa pokušajem atentata na regenta Aleksandra (1921) zajedno s ostalim rukovodiocima KPJ optužen za njegovo organizovanje i na tzv. Vidovdanskom procesu osuđen na dve godine zatvora. Po izlasku na slobodu, odmah se uključio u partijski rad: početkom 1924. biran je za sekretara CV KPJ, predsednika CO KPJ i sekretara CO NRPJ. Kao delegat KPJ bio je na V kongresu KI u Moskvi (jun-jul 1924) na kome je izabran za člana Izvršnog komiteta. Posle kongresa ostao je na radu u Kominterni. Od kraja 1924. predstavnik je KPJ u Seljačkoj internacionali (Međunarodnom seljačkom savetu), potom i član njenog Prezidijuma, a od juna 1925. član je i izvršnih organa MOPR. Narednih 6 godina proveo je na partijskom ilegalnom radu u Beču i Berlinu. Bio je predstavnik KPJ u BKF, član Prezidijuma i Izvršnog biroa, zastupao Kominternu u Seljačkoj internacionali i njen predstavnik za Balkan i Srednju Evropu. Učestovovao je u radu I međunarodnog antifašističkog kongresa u Berlinu (1929), Međunarodne konferencije komunističkih partija Centralne i Jugoistočne Evrope u Konstanci (1929) i na I evropskom seljačkom kongresu u Berlinu (1930). Prisustvovao je V, VI i VII kongresu KI (1924, 1928 i 1935) i gotovo svim proširenim plenumima IKKI. Tih godina bio je, takođe, angažovan u radu KPJ: delegat je na III i IV kongresu KPJ (1926,1928. u Beču i Drezdenu), na kojima je biran za člana CK. Tokom 1928–1932. član je Biroa CK i član Zagraničnog komiteta, te rukovodilac Cen80

tralne rukovodeće instance KPJ. Odlukom IKKI u junu 1932. povučen je sa rada u Beču. VraTjO se u Moskvu, radio je u Međunarodnom agrarnom institutu kao stariji naučni saradnik i bio predavač na KUNMZ i MLŠ. Početkom oktobra 1936. bio je uključen u grupu oko 150 jugoslovenskih komunista, za koje je rukovodstvo KPJ, u okviru plana za smanjenje jugoslovenske komunističke emigracije u SSSR, tražilo saglasnost nadležnih instanci Kominterne da se vrate na rad u zemlju. Veliki talas čistki koji je uskoro nastupio, omeo je realizovanje ovog plana. Pisac je većeg broja naučnih i političkih studija i radova, kao i teoretskih studija iz matematike. Uhapšen 7. februara 1938. u svom stanu u ul. B. Počtovaja br. 18. Rešenjem VK VS SSSR od 8. aprila 1938. pod optužbom da je kao član diverzantsko-trockističkih organizacija vrbovao pristalice i propagirao trockizam osuđen na streljanje uz konfiskovanje imovine. Streljan 8. aprila 1938. godine i sahranjen bivšem streljačkom poligonu NKVD „Komunarka“ u Moskvi. Rehabilitovan 3. oktobra 1957. odlukom VK VS SSSR. Posle Filipovićevog hapšenja, ubrzo je uhapšena i osuđena njegova žena Olga Nikolajevna. U logoru je provela 8 godina, a 1964. umrla u Moskvi. FILIPOVIĆ MIHAIL – ФИЛИППОВИЧ МИХАИЛ ОСИПОВИЧ Rođen 1895, Novi Sad (AP Vojvodina – Srbija), Srbin. Početkom Prvog svetskog rata bio je mobilisan, upućen na front, a 1915. zarobljen. Kao ratni zarobljenik otpremljen je u Rusiju i ovde ostao. Godine 1918. primio je državljanstvo Sovjetske Rusije i zasnovao porodicu (žena i kći). Od 1933. živeo je u rejonu grada Torbjejevo u Republici Mordovija i radio kao radnik u kolhozu „Svetlij put“. Uhapšen 11. avgusta 1935. godine. Rešenjem specijalnog kolegijuma Vrhovnog suda Republike Mordovija od 6. septembra 1935. pod optužbom za antisovjetsku agitaciju – radio je na diskreditovanju rukovodilaca VKP(b) i Sovjetske vlade osuđen na dve godine zatvora. Rehabilitovan 18. septembra 2002. odlukom Javnog tužilaštva Republike Mordovija. FIRTELJ LEOPOLD – ФИРТЕЛЬ ЛЕОПОЛЬД КАРЛОВИЧ Rođen 2. februara 1894 (1897), Travnik (Bosna i Hercegovina), Nemac, iz radničke porodice, visoko obrazovanje – ekonomist-planer. Osnovnu školu završio je u Travniku, a dva razreda Trgovačke akademije u Sarajevu. U septembru 1915. kao austrougarski podanik pozvan je u vojsku, a potom prebaćen na ruski front. Ranjen je i zarobljen 1916. i kao ratni zarobljenik otpremljen u logor u Novosibirsk. Zbog istupanja protiv nezakonitog postupanja prema zarobljenicima, u logoru je uhapšen i sa kažnjeničkom četom upućen na izgradnju murmanske željezničke pruge. Tokom Oktobarske revolucije stupio je u Crvenu gardu. Kada je u maju 1918. srušena sovjetska vlast u Sibiru, svi zarobljenici su 81

vraćeni u logore, mnogi uhapšeni, a među njima i on. Oslobođen je krajem 1919. prilikom dolaska Crvene armije u Petropavlovsk u Severo-Kazahstanskoj oblasti. Prema njegovom kazivanju, izvesno vreme učestvovao je u gušenju kontrarevolucionarnih buna kulaka u sibirskim gradovima. Posle završene partijske škole, 1922–1923. bio je upravnik bolnice u Petropavlovsku, zatim načelnik gubernijskog odeljenja medicinskih radnika i dr. Potkraj 1928. dospeo je u Semipalatinsk, a od 1934. radio je po gradovima Srednje Azije kao stručnjak za planiranje. Po drugim izvorima, on se 1921. vraTjO u zemlju, ali gde je živeo i čime se bavio nije poznato. Godine 1925. došao je na rad u Sovjetski Savez sa grupom radnika i specijalista i ovde ostao. U vreme hapšenja živeo je u gradu Čimkent u Južno-Kazahstanskoj oblasti. Uhapšen 27. decembra 1937. godine. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 11. maja 1938. pod optužbom za špijunažu osuđen na 8 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u Sevvostlagu (u zoni za strance) i radio u rudnicima zlata. Novim rešenjem Stalne komisije Suda za Habarovski kraj od 7. aprila 1941. pod optužbom za antisovjetsku agitaciju među osuđenicima osuđen na 8 godina logora uz neizdržan deo majske kazne i preveden u poseban logor MVD. Pošto je teško oboleo, rešenjem OS pri MGB SSSR od 14. maja 1952. oslobođen je pre isteka kazne i upućen u Tihonovski dom invalida u Karagandu u Kazahstanu pod nadzor organa MVD. Od 1957. nalazio se u staračkom invalidskom domu u Tambovskoj oblasti. Rehabilitovan 14. decembra 1956. odlukom PJKO. FLAJŠGAKKER OTTO – ФЛЕЙШГАККЕР ОТТО ОСИПОВИЧ Rođen 1880, selo Stunović – Bjelovar (Hrvatska), Jevrejin, iz zanatlijske porodice, srednje obrazovanje – hemičar, član RKP(b) od 1919. godine. Početkom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik mobilisan je i poslat na front, a 1915. pao u rusko zarobljeništvo. Tokom 1915–1918. bio je u logorima za ratne zarobljenike u Darnici, Novo-Nikolajevsku, Arhangelsku i Murmansku. Za vreme repatrijacije austrougarskih ratnih zarobljenika, u avgustu 1918. došao je do Lenjingrada, ali je ovde odlučio da ostane u Sovjetskoj Rusiji. Izvesno vreme radio je u austrougarskoj misiji kao sprovodnik vozova za razmenu ratnih zarobljenika, a potom je služio u Crvenoj armiji. Godine 1919. bio je rukovodilac ekonomata bolnice III internacionale i član Jugoslovenske grupe RKP(b) u Kijevu. Posle demobilizacije nastanio se u Moskvi. U vreme hapšenja radio je u „Sojuzfoto“ kao stariji konsultant. Uhapšen 8. marta 1938. godine. Rešenjem Komisije NKVD i Javnog tužioca SSSR od 19. maja 1938. pod optužbom za špijunažu u korist mađarske obaveštajne službe, osuđen na streljanje. Streljan 29. maja 1938. i sahranjen na bivšem poligonu NKVD „Objekt Butovo“. Rehabilitovan 9. maja (12. marta) 1956. odlukom VK VS SSSR.

82

FOMASOV PETAR – ФОМАСОВ ПЕТР ФЕДОРОВИЧ Rođen 1892, Beograd (Srbija), Srbin, iz radničke porodice, polupismen. Početkom Prvog svetskog rata 1914. godine sa roditeljima i braćom otišao je ilegalno u Rusiju kao izbeglica. Ovde je ostao i kasnije zasnovao porodicu (žena i četiri sina). Narednih godina boravio je u nekoliko gradova: Omsku, Moskvi, Saratovu, Ribinsku i dr., u kojima je nastupao kao estradni igrač. Od 1924. radio je kao kalajdžija i zavarivač u mnogim organizacijama. U vreme hapšenja bio je zaposlen u sovhozu „Novaja Medvedka“ u Tulskom rejonu. Uhapšen 4. marta 1938. godine. U toku istrage bio je u Tulskoj tamnici. Rešenjem NKVD SSSR i Javnog tužioca SSSR od 13. maja 1938. pod optužbom za špijunažu na teritoriji Sovjetskog Saveza u korist jedne strane države i kontrarevolucionarnu propagandu, osuđen na streljanje. Streljan 1. juna 1938. u Tuli. Rehabilitovan 6. juna 1989. odlukom PTO. FRIŠČIĆ JOSIP – ФРИШЧИЧ ИОСИФ ЯКОВЛЕВИЧ Rođen 1894, selo Kutnjak – Koprivnica (Hrvatska), Hrvat, iz seljačke porodice, niže obrazovanje – obućarski radnik. U potrazi za poslom 1913. dospeo je u Ameriku, gde je nekoliko godina radio različite poslove, a od 1925. bio je vlasnik obućarske radionice u Barbertonu (država Ohajo). Uključio se u komunistički pokret i od 1919. član je KP SAD. Godine 1931. otišao je na rad u Sovjetski Savez. Nastanio se u Dzeržinsku u Gorkovskoj oblasti i radio kao obućar-majstor u radnoj zadruzi za popravku obuće „III internacionala“. Primio je državljanstvo SSSR, a član VKP(b) je od 1932. godine. Uhapšen 22. juna 1938. pod optužbom za špijunažu. Pod istragom u zatvoru proveo je 10 meseci – rešenjem pomoćnika Javnog tužioca za Gorkovsku oblast od 20. aprila 1939. isledni postupak je obustavljen, a 9 dana kasnije pušten na slobodu. FURLAN RUDOLF – ОРЕШКИН ПАВЕЛ МИХАЙЛОВИЧ Rođen 1906, Ljubljana (Slovenija), Slovenac, niže obrazovanje – krznarski radnik, član SKOJ od 1923, a KPJ od 1924. godine. Radio je i partijski delovao u Ljubljani, bio član PK SKOJ za Sloveniju. Odlukom CK KPJ u jesen 1926. upućen je na partijsko školovanje u Moskvu. Tokom 1926–1930. pohađao KUNMZ. Pripadao je „levoj“ opoziciji na KUNMZ – 1929. jedan od potpisnika majskog pisma jugoslovenskih studenata – grupa "41". Od 1930. radio je u Rostovu, a zatim kao instruktor u Kijevu. Član VKP(b) je od 1932. godine. Po povratku u Moskvu, 1933–1936. pohađao Aspiranturu na KUNMZ. Početkom oktobra 1936. bio je uključen u grupu oko 150 jugoslovenskih komunista, za koje je rukovodstvo KPJ, u okviru plana za smanjenje jugoslovenske komunističke emigracije u SSSR, tražilo saglasnost nadležnih instanci Kominterne da se vrate na rad u zemlju. Veliki talas čistki koji je uskoro nastupio, omeo je realizovanje ovog plana. Isključen je iz VKP(b)

83

1936. kao trockista i upućen u proizvodnju, radio je kao metalostrugar u moskovskoj fabrici „Borac“. Uhapšen 8. februara 1938. godine. U toku istrage bio je u Taganskoj tamnici u Moskvi. Rešenjem Komisije NKVD i Javnog tužioca SSSR od 23 (28) marta. 1938. pod optužbom za špijunažu u korist Nemačke osuđen na streljanje. Streljan 7. aprila 1938. i sahranjen na bivšem poligonu NKVD „Objekt Butovo“. Rehabilitovan 3. oktobra (23. septembra) 1963. odlukom VT MVO. GACIĆ BORISLAV – ГАЦИЧ (ГАНИЧ) БОРИСЛАВ ВАСИЛЬЕВИЧ Rođen 1911, selo Uzveće – Bogatić (Srbija), Srbin, zemljoradnik. Živeo je sa porodicom u Uzveću i bavio se zemljoradnjom. Uoči napada Sila osovine na Jugoslaviju bio je mobilisan, a 16. aprila 1941. Nemci su zarobili njegovu jedinicu. Zajedno s ostalim zarobljenicima deportovan je u Nemačku i smešten u lager u mestu Grepdorf. Radeći na imanjima nemačkih posednika dočekao je oslobođenje. Grepdorf su 16. aprila 1945. zauzeli Amerikanci, a kada su ga posle izvesnog vremena napustili, ovu zonu su zaposele jedinice Crvene armije. Prilikom susreta sa Rusima, Gacić ih je (kako navodi u svojim sećanjima) počasTjO rakijom koju je pekao na imanju nemačkog gazde, što je izazvalo podozrenje jednog sovjetskog oficira. Uhapšen 12. septembra 1945. godine. Rešenjem VT 39. gardijske streljačke divizije od 12. novembra 1945. pod optužbom za kontrarevolucionarnu sabotažu, odnosno da je „američki špijun“, osuđen na 10 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u logorima u Vorkuti, Dudinki, Tajmiru (Komi ASSR i Permskoj oblasti) i drugim. Sredinom 1955. oslobođen je iz logora. Rehabilitovan 11. marta 1956. odlukom VT MVO. VraTjO se u Jugoslaviju sredinom oktobra 1955. i živeo u selu Uzveće. GACIĆ MATIJA – МАКАРЬЯНЦ ПЕТР ДАВИДОВИЧ; pseud. Edvard, Novak, Matić, Švarc Rođen 11. februara (januara) 1906, selo Gašinci – Đakovo (Hrvatska), Hrvat, iz siromašne seljačke porodice, niže obrazovanje – kožarski radnik, član KPJ od 1924. godine. Posle završenog obućarskog zanata (1923), radio je u svojoj struci u Đakovu, Vukovaru i Zagrebu. Početkom 1926. godine, nakon neuspelog štrajka i zatvora, ostao je bez posla. Tek sredinom godine zaposlio su u Zagrebačkoj plinari, ali je ubrzo otpušten. Novi posao dobio je u predstavništvu „Singera“ u kojem je kao prodavac šivaćih mašina, obilazio sela Bjelovarske oblasti, što je, istovremeno, korisTjO i za partijsko delovanje među seljacima. Bio je član Okružnog komiteta KPJ u Bjelovaru, član MK KPJ u Zagrebu i Centralne uprave SRKPIiOJ. Kao profesionalni partijski radnik od aprila 1927. vršio je dužnost sekretara OK KPJ u Varaždinu. Kada je za vreme izborne kampa84

nje došlo do provale partijske organizacije (u septembru 1927), pred opasnošću od hapšenja odlukom CK KPJ upućen je na partijsko školovanje u Moskvu. Tokom 1927–1929. pohađao KUNMZ. U članstvo VKP(b) preveden je 1927. godine. Na KUNMZ je pripadao „levoj“ opoziciji – 1929. jedan od potpisnika majskog pisma jugoslovenskih studenata – grupa "41". Školovanje je prekinuo u septembru 1929. i po rešenju rukovodstva KPJ poslat na ilegalni partijski rad u zemlju. Najpre je bio sekretar OK KPJ za Hrvatsku, a zatim sekretar MK za Ljubljanu i sekretar OK KPJ za Sloveniju. Povučen je u Beč u septembru 1930. i uskoro odlukom IKKI imenovan za člana Zagraničnog biroa KPJ u kojem je radio do juna 1931. godine. U međuvremenu, presudom DSZZD od 26. marta 1931. osuđen je u odsustvu na 10 godina robije. Ponovo je otišao u Sloveniju, ali je posle provale partijskih veza u decembru opozvan. Po povratku u Moskvu u martu 1932. upućen je na rad u Lenjingrad. Ovde se nastanio, zaposlio kao monter u zavodu „Elektrosila“, primio državljanstvo SSSR i zasnovao porodicu (žena i kćer). U toku partijske provere članova KPJ u Moskvi, odlukom Komisije IKK od 21. januara 1933. isključen je iz partije zbog „grupaške borbe, neiskrenosti pred najvišim partijskim telima i nekomunističkog stava prema čistki“. Njegovim pitanjem bavila se Delegacija KPJ na VII kongresu KI i 9. septembra 1935. zaključila da se podrži ponovni prijem u partiju, uz uslov da ga preporuči partijska organizacija zavoda. Šta se dalje dešavalo, nije poznato. Početkom oktobra 1936. bio je uključen u grupu oko 150 jugoslovenskih komunista, za koje je rukovodstvo KPJ, u okviru plana za smanjenje jugoslovenske komunističke emigracije u SSSR, tražilo saglasnost nadležnih instanci Kominterne da se vrate na rad u zemlju. Veliki talas čistki koji je uskoro nastupio, omeo je realizovanje ovog plana. Tako je do hapšenja ostao u Lenjingradu. Uhapšen 17. marta 1938. godine. Rešenjem trojke UNKVD za Lenjingradsku oblast od 11. oktobra 1938. pod optužbom za špijunažu i grupaško kontrarevolucionarno delovanje osuđen na 10 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu izdržavao u Novgorodskoj oblasti. Ponovo uhapšen 27. januara 1949. u gradu Mala Višera, gde je živeo i radio kao drvodelja. Kao osnov za hapšenje uzete su optužbe iz 1938. godine. Rešenjem OS pri MGB SSSR od 18. juna 1949. pod optužbom za kontrarevolucionarnu propagandu i grupaško delovanje prognan je na neograničeni prinudni boravak. Godine 1954. je oslobođen. Rehabilitovan 16. januara 1956. odlukom VT LenVO. Umro 29. januara 1960. u Lenjingradu, gde je živeo sa porodicom. GARAŠANIN RUDOLF – ГАРАШАНИН РУДОЛЬФ СТЕПАНОВИЧ Rođen 1885, Čakovec (Hrvatska), Nemac, visoko obrazovanje, član RKP(b) od 1918. godine. Početkom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan i upućen na front, a 1915. pao u rusko zarobljeništvo. Nekoliko meseci proveo je u logoru za ratne zarobljenike u gradu Jurjev, a za85

tim oslobođen. Ostao je u Sovjetskoj Rusiji i 1930. završio Akademiju „J. V. Staljin“. U vreme hapšenja sa ženom i sinom živeo je u Moskvi i radio u „Mosbumtrestu“ kao upravnik. Prvi put uhapšen 1936. i osuđen na godinu dana prinudnog rada. Ponovo uhapšen 4. marta 1938. godine. Tokom 21-mesečne istrage bio je u Taganskoj tamnici u Moskvi – istražni postupak je obustavljen 15. decembra 1939. godine, a on oslobođen. GARTVEJN (GORTVAJN) FILIP – ГОРТВЕЙН ФИЛИПП ФИЛИППОВИЧ Rođen 9. oktobra 1892, Stari Vrbas sada Vrbas (AP Vojvodina – Srbija), Nemac, srednje obrazovanje. Početkom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan i upućen na front, a 1915. godine pao u rusko zarobljeništvo. Kao ratni zarobljenik otpremljen je u Rusiju i ovde ostao. U vreme hapšenja sa ženom i dvoje dece živeo je u Moskovskoj oblasti u gradu Klin i radio u zavodu „Laborpribor“ kao moler. Uhapšen 19. januara 1938. godine. U toku istrage bio je u Klinskom zatvoru. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 23 (28) marta 1938. pod optužbom za špijunažu i kontrarevolucionarnu propagandu osuđen na 10 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Rehabilitovan 28. novembra 1989. odlukom PMVO. GAŠPAROVIĆ PAVLE – ГАШПАРОВИЧ ПАВЕЛ ИВАНОВИЧ Rođen 8. juna 1887, selo Krčedin – Inđija (AP Vojvodina – Srbija), Srbin, iz radničke porodice, niže obrazovanje – berberin. Tokom Prvog svetskog rata bio je mobilisan, upućen na front i početkom aprila 1915. zarobljen. Kao ratni zarobljenik otpremljen je u Rusiju u grad Svijažsk, a potom u Alatir u Čuvaškoj ASSR. Po završetku rata ovde je ostao, zasnovao porodicu, primio državljanstvo SSSR i u vreme hapšenja radio kao predsednik Uprave frizerske zadruge „Higijena“. Uhapšen 27. decembra 1937. godine. Rešenjem trojke pri NKVD Čuvaške ASSR od 22. septembra 1938. pod optužbom za špijunažu, kao rezident poljske obaveštajne službe osuđen na pet godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izržavao u Unženskom logoru u mestu Suhobezvodnoje u Gorkovskoj oblasti. Iz logora je oslobođen 15. januara 1947. godine. Rehabilitovan 20. jula 1989. odlukom VP PRIVO. GAUBAC GEORG – ГАУБАЦ ГЕОРГ АДАМОВИЧ Rođen 1890, selo Homokoš, sada Mramorak – Kovin (AP Vojvodina – Srbija), Nemac iz radničke porodice, niže obrazovanje. Tokom 1911–1914. kao austrougarski podanik služio je vojni rok. Po izbijanju Prvog svetskog rata bio je mobilisan i upućen na front. Zarobljen je 1916. kod Tarno-polja i kao ratni 86

zarobljenik otpremljen u Murmansk, gde je proveo oko dve godine. Kada je 1918. prebačen u Omsk, ubrzo je pobegao iz logora i otišao u Uljanovski rejon Omske oblasti. Nastanio se u selu Sosnovka, početkom dvadesetih godina zasnovao je porodicu (žena i troje dece), a kasnije primio državljanstvo Sovjetskog Saveza. Radeći u Mehaničarskoj traktorskoj stanici kao stolar u Sosnovki je ostao do hapšenja. Uhapšen 4. novembra 1941. godine. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 26. februara 1942. pod optužbom za antisovjetsku agitaciju osuđen na streljanje uz konfiskovanje imovine. Streljan 18. marta 1942. u Omsku. Rehabilitovan 31. avgusta 1960. odlukom POOS. GAUBAC JAKOV – ГАУБАЦ ЯКОВ ИВАНОВИЧ Rođen 1892, selo Mramorak – Kovin (AP Vojvodina – Srbija), Nemac, iz seljačke porodice, niže obrazovanje. Posle završene osnovne škole bavio se zemljoradnjom na svom imanju, a zatim je od 1913. služio u austrougarskoj vojsci kao podoficir. U Rusiju je dospeo u martu 1915. kao ratni zarobljenik i upućen u Šacki rejon Rjazanske oblasti, gde je do 1917. radio kod jednog veleposednika kao fizički radnik. Nakon Oktobarske revolucije ostao je u Rjazanskoj oblasti, oko 20 godina živeo je u Čučkovskom rejonu u selu Alejevo. Ovde je zasnovao porodicu (žena i četvoro dece) i radio u svom domaćinstvu. Godine 1937. prešao je u Putjatinski rejon u selo Strojevka i zaposlio se u fabrici špiritusa kao kočijaš. Uhapšen 27. juna 1941. godine. Rešenjem Sudskog kolegijuma Rjazanskog oblasnog suda od 26. septembra 1941. pod optužbom za antisovjetsku kontrarevolucionarnu propagandu, osuđen na 8 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u Siblagu NKVD. Umro 21. novembra 1942. u logoru. Rehabilitovan 21. februara 1992. odlukom PRO. GAVRILOVIĆ MILENKO – ГАВРИЛОВИЧ МИЛЕНКО КОСТОВ Rođen 1902, Valjevo (Srbija), Srbin, nezaposlen. U Sovjetski Savez je dospeo ilegalno na parobrodu „Karl Marks“ 1929. godine iz Afrike, gde se obreo posle bekstva iz Niške kaznionice u kojoj je od 1927. izdržavao desetogodišnju kaznu robije. Uhapšen 20. oktobra 1929. godine. Rešenjem trojke pri Kolegijumu GPU USSR od 12. maja 1930. pod optužbom za kontrarevolucionarno delovanje osuđen na streljanje. Streljan 12. maja 1930. godine. Rehabilitovan 10. jula 1989. odlukom POO.

87

GAVRILOVIĆ VALERIJ – ГАВРИЛОВИЧ ВАЛЕРИЙ ПЕТРОВИЧ Rodjen 1891. u Austro-Ugarskoj, Srbin. Nije poznato kada je i odakle došao u Rusiju. Živeo je u Čeljebinsku i radio u NKVD kao desetar. Uhapšen 15. septenbra 1944. i osudjen 28. februara 1945. na 8 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. GELENČER MIHAIL – ГЕЛЕНЧЕР МИХАИЛ МИХАЙЛОВИЧ Rođen 1902. u Jugoslaviji, Mađar, iz srednje imućne seljačke porodice, niže obrazovanje – obućar i frizer. Tokom 1919–1930. živeo je u Mađarskoj, Austriji, Nemačkoj i Poljskoj. U Sovjetski Savez došao je ilegalno 1930. godine. Prilikom prelaska granice uhapšen je i u zatvoru proveo 11 meseci, a potom upućen na boravak u Kurgan. Drugi put uhapšen 1936. i osuđen na godinu dana prinudnog rada. Od izdržavanja kazne pobegao je u Omsku oblast i nastanio se u Isilkulskom rejonu. Ovde je radio kao frizer, zasnovao porodicu (žena i sin) i primio državljanstvo SSSR. Ponovo uhapšen 17. decembra 1937. godine. Rešenjem OS NKVD SSSR od 16. februara 1938. pod optužbom za kontrarevolucionarnu propagandu osuđen na 10 godina zatočenja u popravnoradnom logoru. Kaznu je izdržavao u Uhtinsko-Pečorskom logoru u Uhti (Komi ASSR). Umro 2. januara 1945. u logoru. Rehabilitovan 6. maja 1989. odlukom POO. GELLER LAJOŠ – ГЕЛЛЕР ЛОЙОШ ИВАНОВИЧ Rođen 1918, Subotica (AP Vojvodina – Srbija), Mađar, iz zanatlijske porodice, srednje obrazovanje – elektromonter, član KP Mađarske. Živeo je u Budimpešti i radio u struci u fabrici „Filips“. Nije poznato kada je i kako došao u Sovjetski Savez. Uhapšen 21. avgusta 1940. godine. Rešenjem VK VS SSSR od 6. jula 1941. pod optužbom za ilegalni prelazak mađarsko-sovjetske granice i špijunažu osuđen na streljanje. Streljan 27. jula 1941. na bivšem streljačkom poligonu NKVD „Komunarka“ u Moskvi. Rehabilitovan 28. novembra 1989. odlukom Plenuma VS SSSR. GEORGIJEVIĆ BORIS – ГЕОРГИЕВИЧ БОРИС ПЕТРОВИЧ Rođen 6. januara 1896, Beograd (Srbija), Srbin, niže obrazovanje – elektroinstalater. U Rusiju je dospeo tokom Prvog svetskog rata kao ratni zarobljenik. Ovde je ostao, primio državljanstvo Sovjetskog Saveza, a u vreme hapšenja živeo je sa ženom u gradu Ždanov u Doneckoj oblasti i bio nezaposlen. Uhapšen 27. jula 1950. godine.

88

Rešenjem Stalinskog oblasnog suda od 20. decembra 1950. pod optužbom za antisovjetsko delovanje osuđen na 10 godina zatočenja u popravnoradnom logoru uz konfiskovanje imovine. Umro 22. decembra 1952. u logorskoj bolnici u gradu Stalino (Doneck). Rehabilitovan 1994. odlukom Javnog tužilaštva za Donecku oblast. GESLER JOSIP – ГЕСЛЕР ИОСИФ ХРИСТИАНОВИЧ Rođen 10. marta 1895, Ernestinovo – Osijek (Hrvatska), Nemac, iz siromašne seljačke porodice, niže obrazovanje, polupismen. Tokom Prvog svetskog rata bio je mobilisan, upućen na front, a 1917. pao je u rusko zarobljeništvo. Kao ratni zarobljenik otpremljen je u Rusiju, gde je početkom 20-tih godina zasnovao porodicu (žena i troje dece) i ovde ostao. U vreme hapšenja živeo je u selu Ust-Derbino u Daurskom rejonu Krasnojarskog kraja i radio kao kovač u šumskoj industriji. Uhapšen 8. februara 1938. godine. Rešenjem Krasnojarskog Oblasnog suda od 28. marta 1939. pod optužbom za sistematsku kontrarevolucionarnu agitaciju među stanovništvom protiv mera partije i vlade u vezi sa kolektivizacijom, osuđen na pet godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u Jenisejskom logoru NKVD. Pošto mu je kazna smanjena, 22. jula 1941. pušten je iz logora. Otišao je u Krasnojarsk i zaposlio se u metalurškom kombinatu. Ovde je 5. juna 1943. umro. Rehabilitovan 4. novembra 1967. odlukom Sudskog kolegijuma za krivična dela VS RSFSR. GILJAROV JOSIP – ГИЛЯРОВ ИОСИФ ИОСИФОВИЧ Rođen 1888, selo Bistra – Ravne na Koroškem ili Vrhnika (Slovenija), Austrijanac, iz radničke porodice, niže obrazovanje, polupismen. U Rusiju je došao pre početka Prvog svetskog rata, ali nije poznato odakle i kako. Ovde je ostao i zasnovao porodicu (1912. dobio je prvo dete). Pred hapšenje sa ženom i petoro dece živeo je u rejonu grada Istra u Moskovskoj oblasti, imao državljanstvo SSSR i radio kao kolhoznik. Uhapšen 30. decembra 1941. godine. U toku istrage bio je u Sretenskoj tamnici. Rešenjem VT vojske NKVD za Moskovsku oblast od 24. marta 1942. pod optužbom za saradnju sa nemačkim okupacionim vlastima osuđen na 7 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Rehabilitovan 29. novembra 1995. odlukom PMO. GLAVARDANOV MILOŠ – АЛЕКСАНДРОВИЧ МИХАИЛ РОДИОНОВИЧ Rođen 2. februara 1896, selo Turija – Novi Sad (AP Vojvodina – Srbija), Srbin, iz seljačke porodice, niže obrazovanje. Kao austrougarski podanik 1915. godine pozvan je na odsluženje vojnog roka, u julu 1916. pao u rusko zarobljeništvo i upućen u Kijev. Ovde je uključen u 1. srpsku dobrovoljačku diviziju s 89

kojom se u proleće 1917. obreo na rumunskom frontu. Nekoliko meseci kasnije bio je ranjen i do oktobra 1917. se lečio. Iskoristivši priliku da kupi lične dokumente jednog Srbina uzeo je novo ime – Mihail Aleksandrovič. U proleće 1918. stupio je u Crvenu armiju, pet godina služio je u 11. armiji i Crvenoj kozačkoj diviziji. Demobilisao se 1923. godine, nastanio u selu Čečelevka u Gajsinskom rejonu Vinicke oblasti i bavio se poljoprivredom. Iste godine zasnovao je porodicu (žena i sin) i primio državljanstvo SSSR. Godine 1934. prešao je u naselje Zavidovo i na Oktobarskoj železnici zaposlio se kao remontni radnik. Godine 1930. osuđen je na dve godine lišenja slobode. Ponovo je uhapšen 8 (9) decembra 1936. gidine. Uhapšen 8. decembra 1936. godine. U toku istrage bio je u zatvoru u Kalininu. Rešenjem UNKVD i Specijalnog suda Oktobarske železnice od 3. aprila 1937. pod optužbom za kontrarevolucionarnu propagandu među radnicima s ciljem diskreditovanja sovjetske vlasti i osujećivanja njenih mera na jačanju železničkog transporta osuđen na tri godine lišenja slobode. Rehabilitovan 30. oktobra 1992. odlukom TOP. GLUMAC PETAR – ГЛУМАЦ ПЕТР ЛУКИЧ Rođen 22. juna 1876, Korenica – Gospić (Hrvatska), Srbin, iz radničke porodice, niže obrazovanje – stolar i bravar. Nekoliko godina živeo je i radio u Americi, gde je u potrazi za poslom dospeo pre Prvog svetskog rata. Ameriku je napusTjO 1923. i kao kvalifikovani radnik otišao na rad u SSSR, na izgradnju Kuznjeckog kombinata. Primio je državljanstvo Sovjetskog Saveza i 1924. učlanio se u VKP(b). U vreme hapšenja sa ženom je živeo u Rostovu na Donu i radio u Fabrici poljoprivrednih mašina kao stolar. Uhapšen 14. februara 1938. godine. Rešenjem trojke UNKVD za Rostovsku oblast od 20. oktobra 1938. pod optužbom za učešće u jugoslovenskoj kontrarevolucinarnoj nacionalističkoj, špijunsko-diverzantskoj i terorističkoj organizaciji osuđen na streljanje uz konfiskovanje imovine. Streljan 25. oktobra 1938. u Rostovu na Donu. Rehabilitovan 26. avgusta 1957. odlukom VT SKVO. GLUMAC VUJO – ГЛУМАЦ ВУЙО ПРОКОФЬЕВИЧ Rođen 1897, Korenica – Gospić (Hrvatska), Srbin, iz radničke porodice, niže obrazovanje – stolar. Nekoliko godina živeo je i radio u Americi, gde je u potrazi za poslom dospeo pre Prvog svetskog rata. Godine 1924. na osnovu ugovora otišao je na rad u Sovjetski Savez. Nastanio se u Rostovu na Donu i radio je na izgradnji fabrike poljoprivrednih mašina. Primio je državljanstvo Sovjetskog Saveza i učlanio se u VKP(b). Posle završenog Instituta Baumana – crvenih direktora, u fabrici je bio rukovodilac sektora za drvo. Uhapšen 16. februara 1938. godine.

90

Rešenjem trojke UNKVD za Rostovsku oblast od 20. oktobra 1938. pod optužbom za učešće u jugoslovenskoj kontrarevolucionarnoj nacionalističkoj špijunsko-diverzantskoj i terorističkoj organizaciji osuđen na streljanje uz konfiskovanje imovine. Streljan 25. oktobra 1938. u Rostovu na Donu. Rehabilitovan 11. februara 1957. odlukom VT SKVO. GOLTES ANTON – ГОЛЬТЕС АНТОН АЛЕКСАНДРОВИЧ; pseud. Ragus Rođen 6. avgusta 1903. u gradu Kostatinovci, treba u selu Prekopa – Kostanjevica (Slovenija), Slovenac, niže obrazovanje – bravarski radnik, član KPJ od 1925. godine. Živeo je i radio u Mariboru, bio sekretar ćelije KPJ železničkih radnika i organizator partijske tehnike. Pred opasnošću od hapšenja, 1930. emigrirao je u Austriju, a potom u Nemačku, odakle je otišao u Sovjetski Savez. Osuđen u odsustvu od strane DSZZD 10. novembra 1930. na 7 godina robije. U Moskvu je dospeo 12. aprila 1931. posredstvom MOPR i rešenjem CLK MOPR od 23. maja 1931. dobio status političkog emigranta. Nastanio se u Gorkom, tokom 1931–1935. radio na izgradnji fabrike automobila, najpre kao mehaničar, a kasnije je bio inspektor Odseka tehničke kontrole na montaži automobila. Po nalogu Sekcije KPJ pri IKKI, 1935. je prešao u Ukrajinu u Kijev i zaposlio se u 1. kijevskom autoremontnom zavodu. Istovremeno, u radio stanici bio je spiker za jugoslovenske jezike. Uhapšen 26. avgusta 1937. godine. Rešenjem trojke pri UNKVD za Kijevsku oblast od 1. decembra 1937. pod optužbom za fašističko delovanje protiv politike sovjetske vlasti osuđen na 10 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u Volžskom logoru u Saratovskoj oblasti i Vorkuti (Komi ASSR). Radio je na izgradnji železničke pruge Vorkuta–Kotlas. Iz logora je oslobođen 27. avgusta 1947. godine. Rehabilitovan 21. decembra 1955. odlukom PKOS. Posle puštanja na slobodu živeo je sa ženom i kćerkom u Gorkom i bavio se bravarskim zanatom. Godine 1955. vraTjO se u Ukrajinu i nastanio u Kirovskoj oblasti. GOMAN MARKO – ГОМАН МАРКО УСОВИЧ Rođen 1868, Beograd (Srbija), Ciganin, bez određenog mesta prebivanja, nepismen. U Rusiju je došao sa ženom i kćerkom tokom Prvog svetskog rata, u vreme kada je ovde pristiglo 11 čergi sa oko 170 porodica srpskih, grčkih i rumunskih Cigana. Najpre su se zadržali u Odesi i Nikolajevu, a zatim je sa čergom srpskih Cigana nekoliko godina krstario po Ukrajini. Tridesedih godina krenuli su ka Dalekom Istoku, baveći se kalajdžijskim zanatom. Radili su po nekada i za vojsku, prošli od Vladivostoka i Habarovska do Čeljabinska, Novosibirska, Arhangelska, Murmanska, Vologde i Kalinina. Tokom tih putovanja 91

primio je državljanstvo SSSR. Početkom februara 1938. sa porodicom stigao je u Jarcevo u Smolenskoj oblasti sa namerom da ovde ostane. Uhapšen 27. februara 1938. godine. Rešenjem trojke UNKVD za Smolensku oblast od 25. marta 1938. pod optužbom da je kao rodovski starešina čerge srpskih Cigana organizovao ih da vrše prevare, protivio se njihovoj stalnoj nastanjenosti i primoravao ih da vode skitački način života, bio aktivni organizator kontrarevolucionarne špijunske ciganske organizacije kojom je rukovodio agent poljske obaveštajne službe, a tokom 1936. i 1937. da je organizovao špijunsku grupu u cilju prikupljanja špijunskih podataka u DaleKIstočnom kraju, koje je predao agentima japanske obaveštajne službe osuđen na streljanje. Streljan 20. maja 1938. godine. Rehabilitovan 10. maja 1989. odlukom PSO. GOMAN VLADIMIR – VLADO (DIORDINASKO VLADO) – ГОМАН ВЛАДИМИР ГРАНШЕВИЧ Rođen 1912, Beograd (Srbija), Ciganin, bez određenog mesta prebivanja, polupismen. U Rusiju je dospeo sa majkom za vreme Prvog svetskog rata. Posle smrti majke, staranje o njemu od 1926. godine preuzela je žena Marka Gomana. Tako je i on sa srpskim Ciganima krstario po Ukrajini i Volgi, zadržavajući se usput, nakratko, po gradovima. Godine 1930. iz Tule je otišao u Moskvu, gde je baveći se kalajisanjem metalnih posuda proveo četiri godine, a zatim tokom 1935–1937. proživeo je u Novosibirsku, Vladivostoku i Čeljabinsku, da bi najzad početkom februara 1938. stigao u Smolensku oblast u Jarcevo i ovde ostao u čergi srpskih Cigana. Na nekom od putovanja primio je državljanstvo Sovjetskog Saveza i zasnovao porodicu (žena i dvoje dece). Uhapšen 27. februara 1938. godine. Rešenjem trojke UNKVD za Smolensku oblast od 25. marta 1938. pod optužbom za špijunažu, kontrarevolucionarnu propagandu i organizovano delovanje osuđen na streljanje. Streljan 15. maja 1938. godine. Rehabilitovan 10. maja 1989. odlukom PSO. GOMBOŠ, muž i žena GOMBOŠ (JANIK) GIZELA – ЯНСОН МАРИЯ СТЕПАНОВНА Rođena 1. januara 1912, Bačka Topola (AP Vojvodina – Srbija), Mađarica, niže obrazovanje – radnica. Do 1933. godine živela je i radila u rodnom mestu. Pred opasnošću od hapšenja, zajedno sa mužem Janošom emigrirala u Beč, odakle je otišla u Sovjetski Savez. U Moskvu je došla početkom januara 1933. godine. Kraće vreme bila je zaposlena u jednom sovhozu, a zatim radila kao štamparski radnik. Uhapšena je prema njenoj izjavi po povratku u zemlju u prvoj polovini 1942. i prognana u Novosibirsku oblast, gde je ostala do septembra 1946. godine.

92

Vratila se u Jugoslaviju krajem avgusta 1957. godine. Zajedno sa mužem živela je u Bačkoj Topoli i bila knjigovođa u građevinskom preduzeću „Prvi maj“. Umrla je 5. oktobra 1999. godine. GOMBOŠ JANOŠ (GOMBOS JÁNOS) – ЯНСОН ПЕТР АДОЛЬФОВИЧ; pseud. Kiči, Batja, Jolan i Spaho Rođen 5. septembra 1902, Bačka Topola (AP Vojvodina – Srbija), Mađar, niže obrazovanje, berberski i frizerski radnik, član KPJ od 1925. godine. Živeo je i radio u Bačkoj Topoli, gde je bio sekretar MK KPJ, a kasnije i OK KPJ. Pred opasnošću od hapšenja, potkraj 1931. emigrirao je iz zemlje i izvesno vreme boravio u Austriji, Nemačkoj i Čehoslovačkoj. Godine 1932. odlukom Privremenog rukovodstva KPJ vraTjO se na ilegalni rad u zemlju. U Novom Sadu i Bačkoj Topoli proveo je tri meseca i krajem 1932. ponovo otišao u Beč, a zatim u Sovjetski Savez. Početkom januara 1933. došao je u Moskvu i uključio se na KUNMZ. Školovanje je prekinuo potkraj godine, pošto je odlukom IKK KI isključen sa KUNMZ zbog davanja lažnih podataka o svom socijalnom poreklu. Tokom 1934–1937. radio je kao poslovođa i direktor u više berberskih radnji u Moskvi, a državljanstvo SSSR primio je 1934. godine. Početkom oktobra 1936. bio je uključen u grupu oko 150 jugoslovenskih komunista, za koje je rukovodstvo KPJ, u okviru plana za smanjenje jugoslovenske komunističke emigracije u SSSR, tražilo saglasnost nadležnih instanci Kominterne da se vrate na rad u zemlju. Veliki talas čistki koji je uskoro nastupio, omeo je realizovanje ovog plana. Uhapšen 26. septembra 1937. godine. U toku istrage bio je u Taganskoj tamnici u Moskvi. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 14. decembra 1937. pod optužbom za špijunažu osuđen na pet godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u Uhtpečlage NKVD SSSR (Komi ASSR). Iz logora je oslobođen krajem 1945. pod uslovom da ne sme napuštati mesto boravka – grad Uhtu. Rehabilitovan 12. januara 1956. odlukom VT MVO. VraTjO se u Jugoslaviju krajem avgusta 1957. godine. Živeo je u Bačkoj Topoli, izvesno vreme radio u fabrici nameštaja, a zatim penzionisan. Umro je 6. maja 1979. godine. GORGAC IVAN – ГОРГАЦ ИВАН МАТВЕЕВИЧ Rođen 1896, selo Virje – Koprivnica (Hrvatska), Hrvat, iz seljačke porodice. Nije poznato odakle je, kada i kako 1924. godine dospeo u Sovjetski Savez. U vreme hapšenja sa ženom i dvoje dece živeo je u Pskovu, imao državljanstvo SSSR i radio kao ekonom u Dečjem prihvatnom centru. Uhapšen 17. decembra 1937. godine. Rešenjem Komisije NKVD i Javnog tužioca SSSR od 17. januara 1938. pod optužbom za špijunažu i kontrarevolucionarno delovanje osuđen na streljanje. Streljan 29. januara 1938. u Lenjingradu. Rehabilitovan 13. januara 1958. odlukom VT LVO. 93

GORKIĆ NAZAR- ГОРКИЧ НАЗАР ДРАГОЛЮУБОВИЧ Rodjen 1888, Beograd (Srbija), Srbin. Nije poznato kada je i odakle došao u Rusiju. Živeo je u gradu Troick i radio kao stariji desetar. Uhapšen 05.aprila 1938, osuđen 28.avgusta 1938. na smrtnu kaznu. Streljan 03. oktobra 1938. godine. GORIĆ NIKOLA – ГОРИЧ НИКОЛАЙ ПЕТРОВИЧ Rođen 1892. u selu Dubica u Srbiji, verovatno Banatska Dubica – Sečanj (AP Vojvodina – Srbija), Srbin. U Rusiju je dospeo tokom Prvog svetskog rata u sastavu srpske vojske. Ovde je ostao i zasnovao porodicu. Do hapšenja živeo u selu Stepanovka u Odeskoj oblasti i bio kolhoznik. Uhapšen 18. februara 1938. pod optužbom za kontrarevolucionarno delovanje. Pod istragom u zatvoru proveo je 13 meseci – rešenjem VT KVO od 23. marta 1939. isledni postupak je obustavljen, a on oslobođen. GORŠEK IVAN (VLADO) – ПОПОВ ВЛАДИСЛАВ АНТОНОВИЧ Rođen 1906. u mestu Zagorje u Jugoslaviji, Slovenac, iz radničke porodice, visoko obrazovanje – geometar, član KPJ od 1923. godine. Pošto mu je posle policijske provale u zemlji pretilo hapšenje, u leto 1935. otišao je u Sovjetski Savez. U vreme hapšenja živeo je u gradu Grozni (Čečeno-Ingušetska ASSR). Uhapšen 8. oktobra 1936. godine. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 28. maja 1937. pod optužbom za špijunažu osuđen na pet godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u Uhto-Pečorskom logoru, a od juna 1937. u logoru u Vorkuti, gde je radio kao magacioner. Ovde je 16. jula 1939. ponovo uhapšen pod optužbom za antisovjetsku agitaciju. Međutim, rešenjem Vojnog tribunala vojske NKVD SSSR od 10. februara 1941. oslobođen je optužbe. Umro 15. januara 1945. u logoru od zapaljenja pluća. Sahranjen je na groblju Komčes Vorkutskog logora. GORŠKO VIKTOR – ГОРШКО ВИКТОР ВИКТОРОВИЧ Rođen 27. avgusta 1895. u selu Selci u Srbiji (?), Srbin, iz radničke porodice, niže obrazovanje – radnik. Početkom 1915. pozvan je u austrougarsku vojsku, upućen na front i ubrzo pao u rusko zarobljeništvo. Kao ratni zarobljenik otpremljen je u Rusiju, gde je do 1917. radio u Donskoj oblasti kao zidar. Ostao je u Sovjetskom Savezu, zasnovao porodicu i 1923. primio državljanstvo SSSR. U vreme hapšenja sa ženom je živeo u Moskvi i radio na izgradnji metroa u rudarskom oknu br. 86 kao majstor za tunele. Uhapšen 16. marta 1938. godine. U toku istrage bio je u Taganskoj tamnici u Moskvi. Rešenjem trojke pri UNKVD SSSR za Moskovsku oblast od 10. oktobra 1938. pod optužbom za špijunažu osuđen na 8 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u Vjatlagu NKVD SSSR u Kirovskoj oblasti. 94

Umro 25. januara 1942. u logoru u toku izdržavanja kazne. Rehabilitovan 29. avgusta 1989.odlukom PMVO. GOSAR FRANC – ГОССАР ФРАНЦ ФРАНЦЕВИЧ Rođen 7. avgusta 1880. u mestu Lovgatec ili Lovčatec u Jugoslaviji, možda Logatec – Slovenija, Slovenac, srednje obrazovanje – elektromonter. U Rusiju je dospeo verovatno tokom Prvog svetskog rata kao ratni zarobljenik i ovde ostao. Posle oslobođenja iz zarobljeništva 1918. naselio se u mestu Čašniki u Vitebskoj oblasti Belorusije, zasnovao porodicu (žena i dvoje dece, rođ. 1920, 1922) i do hapšenja radio u fabrici hartije kao elektromonter. Uhapšen 29. oktobra 1936. godine. Rešenjem Specijalnog kolegijuma VS Republike Belorusije od 22. februara 1937. pod optužbom za kontrarevolucionarnu trockističku agitaciju (hvalio je život radnika u kapitalističkim zemljama, širio glasine o skorom ratu kapitalističkih zemalja protiv SSSR i propasti sovjetske vlasti) osuđen na 6 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u Sevvostlagu, buhta Nagajevo u Magadanskoj oblasti. Novim rešenjem NKVD SSSR od 3. juna 1938. oslobođen je iz logora. Rehabilitovan 8. avgusta 1990. odlukom Prezidijuma VS SSSR. GOŠPERLING FRANC – ГОШПЕРЛИНГ ФРАНЦ ФРАНЦОВИЧ Rođen 1894. u selu Vilesovo (Volesovo) u Kranskoj guberniji u Austriji, verovatno Kranj (Slovenija), Slovenac, iz seljačke porodice, niže obrazovanje. Kao ratni zarobljenik dospeo je u Rusiju 1916. godine. Ovde je ostao, zasnovao porodicu, primio državljanstvo Sovjetskog Saveza i učlanio se VKP(b). U vreme hapšenja sa ženom i sinom je živeo u Altajskom kraju, selo Kolivanskoje u Pavlovskom rejonu i radio u žitnom sovhozu „Ejhe“ kao veterinarski pomoćnik. Godine 1937. isključen iz partije. Uhapšen 3. januara 1938. godine. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 23. marta 1938. pod optužbom da je bio član kontrarevolucionarne diverzantske organizacije i sprovodio antisovjetsku agitaciju i propagandu osuđen na streljanje. Streljan 10. aprila 1938. u Barnaulu. Rehabilitovan 10. marta 1958.odlukom VT MVO. GRBAC, braća GRBAC ANTON – ГРБАК (ГРБАЦ) АНТОН ИВАНОВИЧ Rođen 5. februara 1903, Nerezine – Mali Lošinj (Hrvatska), Hrvat, srednje obrazovanje. Posle završene zanatske škole, u potrazi za poslom 1920. godine otišao je u Ameriku. Radeći po privatnim preduzećima u Čikagu je proveo 10 godina, a zatim 1931. kao „turista“ otišao na rad u Sovjetski Savez. Nastanio se u Lenjingradu, zaposlio u fabrici „Centrolit“ kao vodoinstalater, primio državljanstvo Sovjetskog Saveza i zasnovao porodicu (žena i dvoje dece).

95

Rešenjem UNKVD za Lenjingradsku oblast od 27 (26) avgusta 1941. „kao opasan politički element“ (antisovjetski nastrojen – hvalio je život u kapitalističkim zemljama) proteran je iz Lenjingrada u unutrašnjost zemlje. Na putu ka Uralu, 16. septembra 1941. ponovo je uhapšen. Novim rešenjem Sudskog kolegijuma za krivična dela Molotovskog oblasnog suda od 31. oktobra 1941. pod optužbom za antisovjetsku agitaciju – među evakuisanim građanima-putnicima voza iznosio je defetističko mišljenje o borbi Sovjetskog Saveza protiv fašističke Nemačke, predviđajući propast sovjetske vlasti i zavođenje Hitlerove vlasti na teritoriji SSSR, osuđen na streljanje. Rehabilitovan 21. decembra. 2000. odlukom PGSP. GRBAC RADE – ГОРБАЦ РИЧАРД ИВАНОВИЧ Rođen 20. februara 1901, Nerezine – Mali Lošinj (Hrvatska), Hrvat, iz radničke porodice, niže obrazovanje – tapetarski radnik. Odrastavši u mnogočlanoj porodici, sa 11-oro dece, već u ranom detinjstvu oseTjO je sve nedaće siromaštva. Kada su se početkom 20. veka mnoge porodice sa dalmatinskih ostrva otisnule u daleki svet, među njima našla se i porodica Grbac, koja se u potrazi za poslom iselila u Ameriku. Do 1931. godine radio je kao radnik, a zatim je, razočaravši se u Ameriku, sa grupom Jugoslovena tzv. Amerikanaca i dvojicom mlađe braće otišao u Sovjetski Savez da „gradi komunizam“. Po dolasku u Moskvu, Jugosloveni su upućeni u poljoprivrednu komunu „Sejatelj“, koju su još 1921. godine svojim prilozima osnovali američki radnici u Sijetlu (Siattl) u SAD. Komuna se nalazila nedaleko od grada Salsk u Rostovskoj oblasti u kojoj je tada živelo oko dvadesetak Jugoslovena. Brzo se uključio u život i rad Komune, 1932. primljen je za kandidata za člana VKP(b), a potom je postao član tzv. međunarodne dopisne škole. Sredinom 1933. napusTjO je Komunu, prešao u Moskvu i ovde se nastanio. Zaposlio se kao tapetar u fabrici automobila „Staljin“ (ZIS), primio državljanstvo Sovjetskog Saveza i uskoro zasnovao porodicu. Uhapšen 6. marta 1938. godine. U toku istrage bio je u Moskovskom istražnom zatvoru Lubjanka i u Taganskoj tamnici. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 2. juna 1938. pod optužbom za antisovjetsku propagandu osuđen na pet godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u Kargopoljskom logoru u Arhangelskoj oblasti. Rehabilitovan 5. maja 1958. odlukom VT MVO. Posle Radetovog hapšenja, njegova žena Aleksandra Grbac Vasiljevna iseljena je iz stana, a njihova imovina konfiskovana. Nekoliko meseci kasnije, 27. oktobra 1938. i ona je uhapšena. Pod istragom u zatvoru provela je 8 meseci. Odlukom UNKVD za Moskovsku oblast 16. juna 1939. puštena je na slobodu. Zajedno sa sinom Aleksandrom, kojeg je uzela iz Dečjeg doma u Tambovu, gde je u međuvremenu bio smešten, otišla je u svoj zavičaj – Krasnojarski kraj. Umrla je 1967. godine. Aleksandar Grošenko (u čast majke uzeo je njeno devojačko prezime), geolog po struci, danas živi u Moskvi.

96

GRBIĆ IVAN – ГРБИЧ ИВАН МИЛОРАДОВИЧ Rođen 21. februara 1908, selo Popučke – Valjevo (Srbija), Srbin, iz službeničke porodice, visoko obrazovanje – inženjer konstruktor, član SKOJ od 1925, a KPJ od 1929. godine. Posle završene gimnazije u Beogradu, studirao je tehniku na Elektrotehničkom fakultetu (1925–1930). Bio je aktivan u studentskom pokretu Beogradskog univerziteta, član je studentskog društva „Pobratimstvo“, Udruženja studenata marksista, Centralnog veća studenata marksista, učesnik studentskih demonstracija i dr. Zbog komunističkog delovanja uhapšen je 6. juna i presudom DSZZD od 21. novembra 1930. osuđen na godinu dana strogog zatvora. Po izdržanoj kazni u Požarevačkoj kaznionici, proteran je u Leskovacž. Potkraj januara 1934. emigrirao je u Beč, odakle je otišao u Sovjetski Savez. U Moskvu je došao 25. maja 1934. godine. Izvesno vreme radio je pri Jugoslovenskoj sekciji u Kominterni na korekturi prevoda Lenjinovih dela na srpski jezik. Rešenjem CLK MOPR od 2. jula 1934. nije dobio status političkog emigranta, ali je zaključeno da mu se omogući lečenje, predloži da uzme državljanstvo SSSR i nađe posao izvan Moskve. Ipak, ostao je u Moskvi, potkraj novembra 1934. zaposlio se u Saveznom elektrotehničkom institutu, a potom primio sovjetsko državljanstvo. Oktobra 1935. poslat je na Ural, gde je radio u raznim fabrikama u svojoj struci. U vreme hapšenja živeo je u selu Donja Baranča u rejonu grada Kužva u Sverdlovskoj oblasti i radio kao konstruktor u zavodu „Volta“. Uhapšen 25. februara 1938. pod optužbom da je blizak špijunskojh grupi Litvanca Gašpareviča. Pod istragom organa NKVD u Nižnjem Tagilu proveo je 18 meseci – odlukom Vojne prokurature Uralskog vojnog okruga od 19. avgusta 1939. godine zbog nedostatka dokaza pušten je na slobodu. VraTjO se u Jugoslaviju u aprilu 1957. godine i živeo u Beogradu kao penzioner. GRDAŠ (GRADAŠ) BLAŽ – ГРАДАС БЛАЖ ИВАНОВИЧ Rođen 29. januara 1893, selo Tkon – Biograd (Hrvatska), Hrvat, iz seljačke porodice, niže obrazovanje – mornar i ložač. Posle završene osnovne škole dve godine je radio u skladištu duvana, a zatim se zaposlio u trgovačkoj floti austrijske kompanije „Lojd“ kao mornar i ložač. Početkom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan i do kraja 1918. služio u ratnoj mornarici. Izvesno vreme bio je mornar na jednom jedrenjaku, a potom prešao na rad u skladište. Godine 1923. u potrazi za poslom otišao je u Kanadu i radio u rudnicima. U Sovjetski Savez došao je u proleće 1932. iz Montreala „kao turista“ i ovde ostao. Nastanio se u Moskvi, posao je dobio na izgradnji metroa u rudarskom oknu br. 68, zasnovao porodicu (žena i dvoje dece), a 1933. primio državljanstvo SSSR. Potkraj marta 1935. godine sa grupom jugoslovenskih iseljenika javio se pismom preko lista „Borba“ iz Toronta, obaveštavajući jugoslovensku ekonomsku emigraciju u Kanadi i SAD o uslovima njihovog života i rada. 97

Uhapšen 26. februara 1938. godine. U toku istrage bio je u Taganskoj tamnici u Moskvi. Rešenjem trojke pri NKVD SSSR za Moskovsku oblast od 10. oktobra 1938. pod optužbom za špijunažu osuđen na 8 godina zatočenja u popravnoradnom logoru. Kaznu je izdržavao u Vorkutlagu u Komi ASSR. Umro 28. decembra 1943. u logoru. Rehabilitovan 29. avgusta 1989. odlukom PMVO. GREBENC FRANC – ГРЕБЕНЦ ФРАНЦ АНТОНОВИЧ Rođen 1896, selo Brezje v Podbočju – Krško (Slovenija), Slovenac, iz siromašne seljačke porodice, srednje obrazovanje. Tokom Prvog svetskog rata bio je mobilisan, upućen na front, 25. oktobra 1915. zarobljen i kao ratni zarobljenik krajem 1916. otpremljen u Rusiju u grad Jalutorovsk u Tjumenskoj oblasti. U Jalutorovsku stupio je u I jugoslovenski dobrovoljački puk u kojem je služio u činu poručnika. Sa pukom je otišao u Tomsk, potom u Nižneudinsk, gde je proveo tri godine kao učitelj i crtač. Godine 1923. upućen je u Omsk i ovde sa ženom ostao do hapšenja radeći kao predavač nemačkog jezika. Početkom 1936. primio je državljanstvo Sovjetskog Saveza. Uhapšen 23. avgusta 1937. godine. Rešenjem Komisije NKVD i Javnog tužilaštva SSSR od 29. oktobra 1937. pod optužbom za špijunažu osuđen na streljanje. Streljan 10. novembra 1937. u Omsku. Rehabilitovan 15. avgusta 1958. odlukom VT SibVO. GRUBIĆ-GAJDIK FOMA – ГРУБИЧ-ГАЙДЫК ФОМА ЯНКОВИЧ Rođen 1892, selo Bok – Sisak (Hrvatska), Hrvat. Nije poznato gde je živeo i čime se bavio do početka Prvog svetskog rata, kada je kao austrougarski podanik bio mobilisan i upućen na front, a potom zarobljen. Kao ratni zarobljenik 1916. je otpremljen u Rusiju i ovde ostao. U vreme hapšenja živeo je u gradu Kotovsk (severno od Odese), bio član VKP(b) i radio kao konjušar na vojnoj građevini. Uhapšen 11. marta 1938. pod optužbom za kontrarevolucionarno delovanje. Pod istragom u zatvoru proveo je oko 10 meseci – rešenjem Specijalnog vojnog odeljenja 4584 od 2. januara 1939. istražni postupak je obustavljen zbog nedostatka dokaza, a on oslobođen. GRUBIŠIĆ ANTON – ГРУБИШИЧ АНТОН СЕМЕНОВИЧ Rođen 8. marta 1886, Šibenik (Hrvatska), Jugosloven, niže obrazovanje. Nije poznato kada je otišao u Ameriku, odakle je 1933. došao u Sovjetski Savez. Upućen je na Kamčatku, gde se nastanio u gradu PetropavlovskKamčatski, primio državljanstvo SSSR i radio kao instruktor ribolova. Uhapšen 16. februara 1938. godine. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 22. oktobra 1938. pod optužbom za antisovjetsku agitaciju osuđen na 8 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Rehabilitovana 19. februara 1990. odlukom Tužioca za Kamčatsku oblast. 98

GRŽETIĆ IVAN – ФЛЕЙШЕР СТЕФАН ПЕТРОВИЧ; pseud, Davičić Ivan, Flajšer, Heler Leo (u Austriji), Mesić i Šjor (u Jugoslaviji) Rođen 5. februara 1896, Karlobag – Gospić (Hrvatska), Hrvat, iz radničke porodice, niže obrazovanje – stolarski radnik, kasnije profesionalni partijski radnik, član KPJ od 1919. godine. Osnovnu školu završio je u Karlobagu, a zanatsku školu u Zagrebu i 1911. postao stolarski pomoćnik. Od tada je radio u svojoj struci u mnogim mestima Jugoslavije. Dolaskom u Zagreb 1924. godine, delujući u Nezavisnim sindikatima i ilegalnoj KPJ ubrzo postaje istaknuti sindikalni i partijski funkcioner: član RK i MK KPJ u Zagrebu, član i sekretar PK KPJ za Hrvatsku, delegat na kongresu Nezavisnih sindikata (1927) i na IV kongresu KPJ (1928) na kojem je izabran za člana CK KPJ. Zbog komunističkog delovanja proganjan je i više puta hapšen. Zavođenjem 6-to januarske diktature 1929. izvesno vreme proveo je u ileganosti, a zatim je radio kao partijski instruktor u Osijeku. Na poziv CK vraTjO se u Zagreb da rukovodi radom Unutrašnjeg biroa CK i Centralnom trojkom ilegalnih sindikata. Prvih dana oktobra 1929. otišao je iz zemlje, učestvovao je na Oktobarskom plenumu CK KPJ i potom upućen na partijsko školovanje u Sovjetski Savez. Po dolasku u Moskvu (krajem oktobra) uključen je na 9-to mesečni kurs MLŠ, a potom preveden u članstvo VKP(b). Nakon završenog kursa, odlukom Političke komisije IKKI imenovan je za člana užeg rukovodstva KPJ (18. novembra 1930), uz nalog da ide na ilegalni rad u zemlju. Pošto su se grupaške borbe produžile i u novonaimenovanom rukovodstvu, tek u avgustu 1931. otišao je u zemlju. Kao instruktror CK radio je u Dalmaciji (1932) i Sloveniji (1933), a tokom povremenih boravaka u Beču (sedištu CK), učestvovao je u radu PR KPJ (kooptiran 21. februara 1933), posebno se baveći sindikalnim pitanjima. Potkraj oktobra 1933. zbog provale u zemlji vraTjO se u Moskvu i u Profinterni bio predstavnik revolucionarnih sindikata Jugoslavije, a u Kominterni bavio se pitanjima KPJ. Ponovo je otišao u zemlju krajem jeseni 1934. godine, pored instruktorskog rada u Srbiji i Sloveniji, u Beču je bio angažovan na poslovima PR KPJ. Ubrzo je, odlukom Sekretarijata IKKI (27. oktobra) imenovan za predstavnika KPJ pri IKKI, a početkom novembra 1935. vraTjO se u Moskvu. Radeći u aparatu Kominterne osetiće promene koje će puni zamah dobiti 1937/38. godine. Pored pojava nepoverenja i opšte atmosfere sumnjičenja, došlo je i do zaoštravanja odnosa prema inostranim komunistima, među njima i jugoslovenskim. Kao predstavnik KPJ prilikom provere jugoslovenske komunističke emigracije, na zahtev organa KI, napisaće na desetine karakteristika za jugoslovenske komuniste. Kada je u jesen 1936. počelo proveravanje i kadrova na radu u KI, dva puta je bio saslušavan u Kadrovskom odeljenju. Svoje iskaze, kasnije je, u dva maha, dopunio opširnim izjavama o učinjenim greškama u svom radu i životu. Pored već nekoliko pisanih autobiografija, 20. marta 1937. podneo je novu, dopunjenu. Njegov slučaj razmatrala je i IKK KI, koja je 26. marta zaključila da se kazni partijskim ukorom i smeni sa dužnosti predstavnika KPJ zbog nebudnosti u kadrovskim pitanjima (ispoljavao je „gnjili liberalizam“) i lakomislenog 99

odnosa prema ženama. Njegovo smenjivanje nije odmah sprovedeno, pa je do hapšenja ostao na toj funkciji. Uhapšen 14. avgusta 1937. godine. Presudom VK VS SSSR od 3. oktobra 1937. pod optužbom za učešće u kontrarevolucionarnoj trockističko-terorističkoj organizaciji osuđen na streljanje. Streljan 3. oktobra 1937, a njegovo telo kremirano u Moskovskom krematorijumu (humka 1) na Donskom groblju. Prihvatajući tadašnje ocene zvaničnih sovjetskih organa o represiranim jugoslovenskim komunistima, odlukom Centralnog rukovodstva KPJ od 19. marta 1939. isključen je iz partije sa grupom „bivših rukovodećih, frakcionaških i antipartijskih elemenata“. Rehabilitovan 24. oktobra (novembra) 1963. odlukom VK VS SSSR. GUBAŠ PETAR – ГУБАШ ПЕТРО МАРКОВИЧ Rođen 1889, Đurđevo – Novi Sad (AP Vojvodina – Srbija), Srbin, iz službeničke porodice. Nije poznato odakle je, kada i kako dospeo u Rusiju, niti čime se bavio. Tokom boravka u Sovjetskom Savezu postavio je pitanje povratka u zemlju. U vreme hapšenja živeo je sa ženom u Kijevu i bio nezaposlen. Uhapšen 27. decembra 1937. godine. Rešenjem NKVD i Javnog tužioca SSSR od 7. februara 1938. pod optužbom za špijunažu osuđen na smrtnu kaznu. Streljan 25. februara 1938. godine. Rehabilitovan 30. maja 1989. odlukom VP KVO. GVOKA NIKOLA – ГВОКА НИКОЛАЙ МИХАЙЛОВИЧ Rođen 1883, Gračec – Dugo Selo (Hrvatska), Austrijanac, iz trgovačke porodice, niže obrazovanje, član KPJ. Gde je živeo i čime se bavio, nije poznato. Pošto je, međutim, bio optužen za komunističku propagandu u vojsci (pretila mu je smrtna kazna ili 20 godina robije) 1926. napusTjO je zemlju. Iste godine došao je u Sovjetski Savez. Ovde mu je ubrzo priznat status političkog emigranta, pa je zasnovao porodicu (žena i kćer). U vreme hapšenja živeo je u Krasnodaru, imao državljanstvo SSSR i radio kao raznosač telegrama. Uhapšen 17. januara 1938. godine. Rešenjem trojke pri UNKVD za Krasnodarski kraj od 4. februara 1938. pod optužbom da je član kontrarevolucionarne pobunjeničke organizacije osuđen na smrtnu kaznu. Streljan 7. februara 1938. u Krasnodaru. Rehabilitovan 30. decembra 1956. odlukom PSKK. HAJDAROVIĆ MIHAILO – ХАЙДАРОВИЧ МИХАИЛ ИВАНОВИЧ Rođen 1899, Mostar (Bosna i Hercegovina), Hrvat, iz radničke porodice, polupismen, rudarski radnik. Izvesno vreme radio je u Sarajevu, a zatim kao zidar u Šleziji. Početkom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je 100

mobilisan, u decembru 1915. pao je u rusko zarobljeništvo i kao ratni zarobljenik otpremljen u Rusiju. Tokom građanskog rata nalazio se na teritoriji pod Kolčakovom vlašću u Omsku i nekim drugim mestima i radio na železnici. VraTjO se u zemlju 1920. godine sa grupom ratnih zarobljenika. Već 1921. je na radu u Mađarskoj, a potom u rudnicima Austrije i Nemačke (u Rurskoj oblasti). Ovde je pristupio komunističkom pokretu, bio član KP Austrije i Nemačke. U proleće 1923. napusTjO je Nemačku i preko Litvanije pokušao da ilegalno pređe u SSSR, ali je uhapšen i posle šestomesečnog zatvora proteran. Prilikom sprovođenja pobegao je iz voza, otišao u Letoniju, odakle se ilegalno prebacio u Sovjetski Savez. Na granici je uhapšen, upućen u Moskvu, gde je ubrzo oslobođen, a 1924. primljen za člana VKP(b). Od 1928. radio je u rudnicima u Tulskoj oblasti, a u vreme hapšenja sa ženom, pastorkom i sinom živeo je u gradu Ščekino i radio u rudniku. Uhapšen 17. decembra 1937. godine. U toku istrage bio je u tamnici br. 1 u Tuli. Rešenjem Komisije NKVD SSSR i Javnog tužioca SSSR od 15. januara 1938. pod optužbom za špijunažu i antisovjetsku agitaciju osuđen na streljanje. Streljan 26. januara 1938. u Tuli. Rehabilitovan 3. septembra 1957. odlukom VT KVO. HEBERLING STEFAN – СУСЛОВ ВАСИЛИЙ ПАВЛОВИЧ Rođen 1903, Bačka Palanka (AP Vojvodina – Srbija), Nemac, iz radničke porodice, niže obrazovanje – radnik i šofer, član KPJ od 1925. godine. Radio je i partijski delovao u Vojvodini. Odlukom CK KPJ u septembru 1926. upućen je na partijsko školovanje u Moskvu. Tokom 1926–1930. pohađao KUNMZ. Član RKP(b) je od 1926. godine, kada je primio i državljanstvo Sovjetskog Saveza. Na KUNMZ pripadao „levoj“ opoziciji – 1929. jedan je od potpisnika majskog pisma jugoslovenskih studenata – grupa „41“. Isključen iz partije 3. januara 1930. odlukom Komisije za proveru članova KPJ na Jugoslovenskom sektoru KUNMZ zbog dvoličnjaštva, „trockističkih pogleda“ na niz pitanja i održavanja veza s isključenim frakcionašima. Četiri meseca kasnije, zaposlio se u Mehaničarskom zavodu „1. avgust“ kao fizički radnik, ali nakratko. Uhapšen 21. maja 1930. godine. Rešenjem OS pri Kolegijumu OGPU od 23. jula 1930. pod optužbom za trockističko delovanje osuđen na tri godine progonstva na Ural. Novim rešenjem istog organa od 20. marta 1933. kazna mu je produžena za još dve godine. Kada je 23. aprila 1935. oslobođen progonstva, sa ženom i kćerkom ostao je da živi u Kurganu i predaje nemački jezik u srednjoj školi. Ponovo uhapšen 10. marta 1936. godine. Rešenjem Čeljabinskog oblasnog suda od 21. maja 1936. pod optužbom za antisovjetsku agitaciju, osuđen na 7 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Rehabilitovan 13. marta 1989. i 22. maja 1992. odlukama Javnog tužilaštva SSSR i KOP. 101

HEĐI IGNJAC (HEGYI IGNAC) – ГРЮНДЕР ЭРНЕСТ ИОСИФОВИЧ; pseud; Georg Bojanović (u SAD) Rođen 1. februara 1885, selo Šandorfalva, sada Janošik – Alibunar (AP Vojvodina – Srbija), Mađar, iz radničke porodice, srednje obrazovanje – bravarski radnik, kasnije tehničar-konstruktor, član KPJ od 1919. godine. Radio je u Sarajevu i učestvovao u radničkom pokretu BiH od osnivanja. Jedan je od osnivača SDS BiH (1909), član GO SDS i GRS BiH, pokretač i vlasnik lista „Bosansko-hercegovački željezničar“. Posle Prvog svetskog rata sudelovao je na zaključnim kongresima SDS i GRS BiH i na Kongresu ujedinjenja 1919. godine, na kojem je izabran za člana plenuma CRSVJ. Pred opasnošću od hapšenja zbog rasturanja komunističkih letaka, prebegao je u Mađarsku. Tokom maja– jula 1919. bio je sekretar Jugoslovenske komunističke frakcije u Budimpešti. Posle pada Mađarske komune, izvesno vreme boravio je u Beču, a zatim od 1920. u Beogradu je vodio izdavačku delatnost KPJ. Uhapšen je 1921. i proteran iz Jugoslavije u Austriju. U Beču je radio među jugoslovenskom komunističkom emigracijom i rukovodio tehnikom KPJ. Kada je u leto 1924. proteran i sa teritorije Austrije, partijskim kanalom dospeo je u SAD. Živeo je u Čikagu i kao član KP SAD bio aktivan u Jugoslovenskoj sekciji. Urednik je čikaškog lista „Radnik“ i rukovodilac izdavačke delatnosti. U Sovjetski Savez došao je sa ženom 1931. godine, na poziv AMTORGa, kao stručnjak za hladnu štampu metala. Nastanio se u Moskvi, učlanio u VKP(b) i primio državljanstvo SSSR. Radio je u „Giprovatu“ kao konstruktor, a od 1935. bio je rukovodilac laboratorije u Naučnom auto-traktorskom institutu. Isključen je iz partije 1936. zbog veza s trockistima. Uhapšen 24. juna 1941. godine. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 11. novembra 1942. pod optužbom za antisovjetsku agitaciju i širenje defetističkih glasina osuđen na 10 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u Uhtižemlagu u Komi ASSR. Umro 14. januara 1943. u logoru. Rehabilitovan 23. avgusta 1989. odlukom Javnog tužioca SSSR. Prema izvesnim podacima i njegova žena bila je represirana. HERCIGONJA RUDOLF – МИРОНОВ СЕРГЕЙ НИКОЛАЕВИЧ; pseud. Ručko (do 1921), Rudolf Majer (1921–1922), Sergejev (mart–jun 1926), Rudolf Robert Joganović Rođen 10. februara 1896, Zagreb (Hrvatska), Hrvat, iz siromašne radničke porodice, srednje obrazovanje – profesionalni partijski radnik, član KPJ od 1919. godine. Odrastao je u mnogočlanoj siromašnoj porodici, ali je, uz obavljanje fizičkih poslova, ipak, uspeo da završi srednju školu. Kao đak trgovačke akademije učestvovao je u borbi hrvatske omladine protiv austrougarskog režima. Uhapšen je u proleće 1914. godine prilikom pokušaja atentata na bana Hrvatske, barona I. Škerleca (Skerleca) i 6. oktobra osuđen na 8 godina robije. Na robiji je, gotovo sve vreme, bio u samici i ovde oboleo od tuberkuloze. 102

Oslobođen je u jesen 1918. godine. Jedan je od osnivača SKOJ (1919), sekretar Centralnog odbora i urednik lista „Crvena zastava“. Bio je zagovornik individualnog terora kao sredstva klasne borbe. Početkom 1921. nalazio se na čelu ilegalne terorističke organizacije „Crvena pravda“. Posle atentata na Milorada Draškovića, ministra unutrašnjih dela (jul 1921), izvesno vreme se krio. U oktobru 1921, po rešenju rukovodstva KPJ emigrirao je u Beč, odakle je kasnije upućen u Sovjetski Savez. U Moskvu je došao u decembru 1922. kao politički emigrant i ovde se nastanio. Preveden je u članstvo RKP(b) i ubrzo primio državljanstvo SSSR. Izvesno vreme bio je direktor jednog odmarališta, a potom radio u Profinterni i Izvršnom komitetu MOPR. Po liniji Kominterne u proleće 1926. boravio je četiri meseca u Meksiku. Od 1929. nalazio se na rukovodećim privrednim i planskim poslovima, u Gosplanu SSSR i Trestu „Skotovod“ Uralske oblasti. Istovremeno, aktivno je delovao među jugoslovenskom komunističkom emigracijom u Moskvi, 1933/34. godine predsednik je Jugoslovenske sekcije Internacionalnog kluba politemigranata. Potkraj oktobra 1934. na lični zahtev prešao je u Irkutsk, međutim, nakratko – zbog zdravstvenog stanja morao je da se vrati u Moskvu (19. januara 1935). U naredne tri godine radio je kao pomoćnik predstavnika KPJ pri IKKI, u Kadrovskom odeljenju KI i u Izdavačkom preduzeću „Inostranij rabočij“. Početkom oktobra 1936. bio je uključen u grupu oko 150 jugoslovenskih komunista, za koje je rukovodstvo KPJ, u okviru plana za smanjenje jugoslovenske komunističke emigracije u SSSR, tražilo saglasnost nadležnih instanci Kominterne da se vrate na rad u zemlju, s tim što je on trebalo da se uputi u Kanadu na rad među jugoslovenskom ekonomskom emigracijom. Veliki talas čistki koji je uskoro nastupio, omeo je realizovanje ovog plana. Pred hapšenje bio je na raspolaganju Kadrovskog odeljenja IKKI. Uhapšen 22. avgusta 1937. godine. Rešenjem VK VS SSSR od 11. januara 1938. pod optužbom da je od 1930. bio aktivni učesnik antisovjetske diverzantsko-terorističke organizacije desnih, organizovao terorističke grupe i špijunirao u korist Francuske osuđen na streljanje uz konfiskovanje imovine. Streljan 11. januara 1938. godine i sahranjen na bivšem streljačkom poligonu NKVD „Komunarka“ u Moskvi. Rehabilitovan 3. oktobra 1963. odlukom VK VS SSSR. U Sovjetskom Savezu, iz dva razvedena braka, ostalo je dvoje dece – sin Ratimir i kćer Ninel. HORVAJ VILIM – ШВАРЦМАН СТЕФАН АНТОНОВИЧ; pseud. Milan Belić, Tomić, Svetislav Popović, Živković, Živčić, Švarcman i Stefan Rođen 16. februara 1901, Bela Crkva (AP Vojvodina – Srbija), Nemac, iz siromašne zanatlijske porodice, nezavršeno srednje obrazovanje – privatni nameštenik i partijski radnik, član KP Rumunije od 1922, a KPJ od 1923. godine. Već u ranom detinjstvu, kao 12-godišnji dečak počeo je da radi u trgovini u Temišvaru, gde je kasnije pristupio revolucionarnom radničkom pokretu. Dola103

skom u Zagreb 1923. godine, izvesno vreme bio je aktivan u NRPJ, a zatim je prešao na rad u SKOJ. Tokom 1925–1928. bio je sekretar PK SKOJ za Hrvatsku i Slavoniju, PK SKOJ za Srbiju, član i kraće vreme (1928) sekretar CK SKOJ. Zbog komunističkog delovanja više puta je hapšen, a 31. oktobra 1927. osuđen je na godinu dana strogog zatvora. Posle izdržane kazne u Požarevcu, radio je ilegalno u Zagrebu, gde je ponovo uhapšen. Uz pomoć KPJ 19. marta 1929. pobegao je iz istražnog zatvora i emigrirao u Beč. Nekoliko meseci kasnije, presudom DSZZD od 13. novembra 1929. osuđen je u odsustvu na 15 godina robije. Godine 1929–1932. radio je po liniji KI u Beču i Berlinu, a 1932/33. vodio je tehnički aparat CK KPJ. U Moskvu je došao u decembru 1933. i ovde ostao. Izvesno vreme bio je sekretar Jugoslovenske sekcije Internacionalnog kluba politemigranata „Zagorski“, a zatim od avgusta 1934. radio je u Balkanskom sekretarijatu KI. Iste godine primio je državljanstvo Sovjetskog Saveza. Posle završene aspiranture na KUNMZ (1935–1936), postavljen je za upravnika Jugoslovenskog sektora MLŠ. Početkom oktobra 1936. bio je uključen u grupu oko 150 jugoslovenskih komunista, za koje je rukovodstvo KPJ, u okviru plana za smanjenje jugoslovenske komunističke emigracije u SSSR, tražilo saglasnost nadležnih instanci Kominterne da se vrate na rad u zemlju. Veliki talas čistki koji je uskoro nastupio, omeo je realizovanje ovog plana. Kada je u proleće 1937. MLŠ rasformirana, postavljen je za urednika u Izdavačkom preduzeću „Inostranij rabočij“. Uhapšen 3. novembra 1938. godine. Rešenjem VK VS SSSR od 19. aprila 1939. pod optužbom da je bio član trockističko-terorističke organizacije desnih koja je nameravala da u svoje ruke preuzme rukovodstvo Kominterne i njenih članica, sarađivao sa jugoslovenskom političkom policijom i za provokatorski rad u KPJ i Kominterni osuđen na streljanje uz konfiskovanje imovine. Streljan 19. aprila 1939. u Moskvi, a njegovo telo kremirano u Moskovskom krematorijumu na Donskom groblju. Mesec dana ranije, prihvatajući tadašnje ocene zvaničnih sovjetskih organa o represiranim jugoslovenskim komunistima, odlukom Centralnog rukovodstva KPJ od 19. marta 1939. isključen je iz partije sa grupom „bivših rukovodećih, frakcionaških i antipartijskih elemenata“. Rehabilitovan 10. juna 1958. odlukom VK VS SSSR. HORVAT KARLO – ХОРВАТ КАРЛ ВИКОСЛАВОВИЧ Rođen 17. septembra 1885, Karlovac (Hrvatska), Hrvat, iz službeničke porodice, nezavršeno visoko obrazovanje – knjigovođa. Posle završene srednje škole, dve godine studirao je na Pravnom fakultetu u Zagrebu, a zatim do 1919. bio u vojnoj službi u činu kapetana. Nakon demobilizacije radio je u Odeljenju za Istru pri Ministarstvu unutrašnjih poslova. Bio je član Hrvatske seljačke stranke Stjepana Radića1920–1925. godine. Kada je potkraj 1924. izbila afera u vezi sa finansiranjem omladinske organizacije „Sokol“ kojoj je bilo namenjeno 50.000 dinara, braća Horvat – Karlo i Milan bili su optuženi za proneveru, a 104

početkom 1925. povedena je i zvanična istraga. U takvoj situaciji iz Zagreba je otišao u Niš, a zatim u Bugarsku, gde je kraće vreme živeo u Varni. U maju 1925. ilegalno je dospeo u Sovjetski Savez. Izvesno vreme proveo je u karantinu u Odesi i potom upućen na stalni boravak u Astrahan. Godine 1927. primio je državljanstvo SSSR, a kasnije zasnovao i porodicu. U vreme hapšenja u Astrahanu je radio kao stariji knjigovođa u službi veza Uprave Niževolžskog rečnog brodarstva. Uhapšen 2. novembra 1937. godine. Rešenjem Komisije NKVD SSSR od 28. marta 1938. pod optužbom za špijunažu (1925. je po nalogu agenta čehoslovačke tajne policije došao u Sovjetski Savez, 1926. je agentu austrijske tajne policije predavao podatke špijunskog karaktera, a 1934. špijunirao za poljsku tajnu policiju) osuđen na streljanje. Streljan 15. aprila 1938. godine. Rehabilitovan 29. decembra 1989.odlukom PAO. HORVAT STJEPAN – ХОРВАТ СТЕПАН СТЕПАНОВИЧ Rođen 12. decembra 1886, Zagreb (Hrvatska), Hrvat (Jugosloven), niže obrazovanje. Nije poznato odakle je, kada je i kako dospeo u Rusiju. U vreme hapšenja bio je državljanin Sovjetskog Saveza, živeo u Lenjingradskoj oblasti i radio u Aluminijumskom kombinatu „Kirov“ kao mehaničar. Uhapšen 27. juna 1937. pod optužbom za antisovjetsku agitaciju. Umro 20. januara 1939. u toku istražnog postupka u Oblasnoj bolnici u Lenjingradu od zapaljenja pluća. HORVATIN, muž i žena HORVATIN JOVANKA – ГРАБЕР СТЕФА АНТОНОВНА; pseud. Vera, Vera Danić, Artur, Konrad i Novica Rođena 1900, Vojakovac – Križevci (Hrvatska), Srpkinja, iz službeničke porodice, srednje obrazovanje – službenik, član KPJ od 1928. godine. Ostavši rano bez roditelja, živela je sa tetkom koja je školovala i o njoj se starala. Završila je trgovačku školu i uz to naučila francuski i nemački jezik. Dvadesetih godina radila je kao korespondent u nekoliko zagrebačkih preduzeća. Radničkom pokretu pristupila je kao srednjoškolka, a u KPJ aktivna je od 1919. godine. Zbog bolesti 1921. nekoliko meseci prekinula je sa partijskim radom. Odlukom CK KPJ u maju 1929. emigrirala je u Beč i ovde sa mužem Kamilom ostala do marta 1930. godine, kada su otišli u Sovjetski Savez. Po dolasku u Moskvu, izvesno vreme provela je na lečenju, a zatim je radila u aparatu Kominterne kao tehnički sekretar Sekcije KPJ. Tokom 1931– 1933. član je VKP(b). Od jula 1933. je na ilegalnom radu u Beču, u tehničkom aparatu pri CK KPJ. Uhapšena je u proleće 1934, osuđena na dva meseca zatvora zbog ilegalnog prelaska granice i u junu proterana u Prag. I ovde je, kao kurir CK obavljala različite poslove, a 1935. je ilegalno boravila u Jugoslaviji. Sredinom godine upućena je na partijsko školovanje u Moskvu i od avgusta 1935. do 105

maja 1937. pohađala je MLŠ. Završivši MLŠ u vreme velikih čistki, umesto raspoređivanja na novi posao, usledila je partijska istraga. Odlukom IKK KI u decembru je isključena iz partije kao „član koji ne zaslužuje poverenje“, što je svakako uticalo na njeno hapšenje. Uhapšena 3. aprila 1938. godine. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 22. maja 1938. pod optužbom za kontrarevolucionarno delovanje osuđena na 8 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavala u Karlagu u Kazahstanu. Nekoliko meseci kasnije, prihvatajući tadašnje ocene zvaničnih sovjetskih organa o represiranim jugoslovenskim komunistima, odlukom Centralnog rukovodstva KPJ od 19. marta 1939. isključena je iz partije sa grupom „bivših rukovodećih, frakcionaških i antipartijskih elemenata“. Iz logora je oslobođena 1946. godine. Rehabilitovana 30. decembra 1963. odlukom Sudskog kolegijuma za krivična dela VS SSSR. HORVATIN KAMILO – ПЕТРОВСКИЙ БОРИС НИКОЛАЕВИЧ; pseud. Milček, Mužević, Pardo, Hagen, Petrovski i Petar Rodjen 18. jula 1896, Varaždin (Hrvatska), Hrvat, iz službeničke porodice, srednje obrazovanje – bankarski činovnik, novinar i profesionalni partijski radnik, član KPJ od 1919. godine. Odrastao je u mnogočlanoj siromašnoj učiteljskoj porodici (sa devetoro dece), a uz to, rano ostao bez oca. Krajem 1917. završio je Trgovačku akademiju i zaposlio u banci. Kao gimnazijalac učestvovao je u atentatu na bana Slavka Cuvaja 1912. godine, zbog čega je osuđen na dve godine teške tamnice. Tokom Prvog svetskog rata bio je uhapšen i interniran u jedno selo u blizini Zagreba. Godine 1919. jedan je od osnivača KPJ u Hrvatskoj u kojoj je do 1936. vršio niz odgovornih funkcija – član je zagrebačkog MK, član i sekretar OS KPJ za Hrvatsku, član CK i Politbiroa CK KPJ. U vreme frakcijskih borbi u KPJ pripadao je vodećem krugu levičara. Zbog komunističkog delovanja često je proganjan, više puta hapšen i suđen. Pošto je sredinom 1928. morao da pređe u ilegalnost, početkom aprila 1929. odlukom CK KPJ upućen je u Beč. Ovde je radio u sovjetskoj agenciji „TASS“ kao dopisnik u jugoslovenskom sektoru i u inostranoj štampi. Pošto je 1930. proteran iz Austrije, otišao je u Sovjetski Savez. U Moskvu je došao 6. marta 1930. godine. Stupio je na Aspiranturu u Međunarodni agrarni institut, gde je kasnije radio kao naučni saradnik i preveden u članstvo VKP(b). Istovremeno, bio je predavač na Jugoslovenskom sektoru KUNMZ, a 1934. i njegov upravnik. U jesen iste godine prešao je na rad u KPJ. Kao član Politbiroa CK KPJ oko godinu i po dana proveo je na ilegalnom radu u Beču. Prvih meseci 1936. vraTjO se u Moskvu i do hapšenja radio kao politički referent u Izvršnom komitetu KI i bio član Predstavništva KPJ. Uhapšen 7. februara 1938. godine. Rešenjem VK VS SSSR od 15. marta 1938. pod optužbom za antisovjetsko delovanje (od 1926. radio je u antisovjetskoj-trockističkoj organizaciji koja 106

je postojala u KPJ, a 1930. uspostavio je vezu s istom takvom organizacijom u SSSR i podržavao njene terorističke namere prema rukovodiocima VKP(b) i sovjetske vlade) osuđen na streljanje uz konfiskovanje imovine. Streljan 15. marta 1938. u Moskvi i sahranjen na bivšem streljačkom poligonu NKVD „Komunarka“ u Moskvi. Godinu dana kasnije, prihvatajući tadašnje ocene zvaničnih sovjetskih organa o represiranim jugoslovenskim komunistima, odlukom Centralnog rukovodstva KPJ od 19. marta 1939. isključen je iz partije sa grupom „bivših rukovodećih, frakcionaških i antipartijskih elemenata“. Rehabilitovan 3 (8) oktobra 1963. odlukom VK VS SSSR. Posle Horvatinovog odlaska iz zemlje, u Zagrebu je kod njegove sestre ostao sin Damjan, koji je kao oficir NOV poginuo 21. decembra 1944. u Srpskoj Kapeli. HRANILOVIĆ ILIJA – ХРАНИЛОВИЧ ИЛЬЯ ЕМЕЛЬЯНОВИЧ Rođen 1895, selo Sošice – Žumberak (Hrvatska), Hrvat, srednje obrazovanje. Nekoliko godina živeo je i radio u Americi, odakle je 1931. otišao na rad u Sovjetski Savez u Kuzbaski bazen uglja. Primio je državljanstvo SSSR, a u vreme hapšenja sa ženom i kćerkom živeo je u selu Kontošino u Kosihinskom rejonu u Altajskom kraju i bio zaposlen u pilani kao bravar. Uhapšen 25. jula 1937. godine. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 26. decembra 1937. pod optužbom da je bio zavrbovan u Americi, pripadao kontrarevolucionarnoj diverzantskonacionalističkoj organizaciji i za antisovjetsku agitaciju i propagandu osuđen na streljanje. Streljan 29. januara 1938. u Barnaulu. Rehabilitovan 9. oktobra 1959.odlukom VT SibVO. HRELJANOVIĆ, braća HRELJANOVIĆ HUGO – ХРЕЛЯНОВИЧ ХУГО ГУНДОВИЧ; pseud. Kurt Hefner, Hans i Delivno Vinko Rođen 29. decembra 1902, Zagreb (Hrvatska), Hrvat, iz službeničke porodice, visoko obrazovanje – oficir trgovačke mornarice, a zatim režiser i novinar, član Hrvatske seljačke stranke. Poticao je iz poznate zagrebačke porodice, koja je održavala tesne veze sa vojnim i industrijskim krugovima. Živeo je u Berlinu (gde je završio studije) i Beču. Tokom 1928–1931. bavio se režijom i dramaturgijom. Sarađivao je sa KPJ po nacionalno-revolucionarnoj liniji, od novembra 1932. u Berlinu bio je angažovan kao saradnik grupe hrvatskih nacionalnih revolucionara i lista „Hrvatski put“. Pošto se posumnjalo da je zajedno sa bratom Ivanom od 1931. bio povezan sa zagrebačkom policijom, CK KPJ je početkom aprila 1934. predložio da se pošalje u Sovjetski Savez. U Moskvu je stigao 12. aprila 1934. godine i smešten u Dom političkih emigranata (Voroncovo polje br. 5). Prilikom rešavanja njegovog pitanja CLK MOPR je 23. septembra 1934. zaključila da mu se da status političkog emigran107

ta i da se pošalje u unutrašnjost. Otišao je u Lenjingrad i primio državljanstvo SSSR. Uhapšen 4. novembra 1934. u Lenjingradu, odakle je preveden u Moskovski istražni zatvor Butirka. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 28. decembra (novembra) 1934. pod optužbom za kontrarevolucionarno delovanje osuđen na pet godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Od 16. januara 1935. kaznu je izdržavao u UhtimskoIžemskom logoru na Uralu (Komi ASSR). Tokom tamnovanja iz zatvora i logora više puta se obraćao Kominterni sa molbom da kod nadležnih organa interveniše da se njegovo pitanje razmotri. Ponovo uhapšen 10. decembra 1937. u logoru. Rešenjem trojke UNKVD za Arhangelsku oblast od 4. januara 1938. pod optužbom za kontrarevolucionarnu propagandu osuđen na streljanje. Streljan 27. februara 1938. u mestu Nova Uhtarka. Rehabilitovan 10. aprila i 13. novembra 1989. odlukama Javnih tužilaštava SSSR i Republike Komi. HRELJANOVIĆ IVAN – ХРЕЛЯНОВИЧ ИВАН ГУНДОВИЧ Rođen 1907, Zagreb (Hrvatska), Hrvat, iz službeničke porodice, nezavršeno visoko obrazovanje – student, član Hrvatske seljačke stranke. Na predlog CK KPJ početkom aprila 1934. sa bratom Hugom upućen je u Sovjetski Savez. Po dolasku u Moskvu, CLK MOPR zaključila je 23. septembra 1934. da se ne prizna za političkog emigranta, da se pošalje u unutrašnjost i predloži mu da uzme državljanstvo Sovjetskog Saveza. Uhapšen 4. novembra 1934. godine. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 28. decembra 1934. pod optužbom za kontrarevolucionarno delovanje osuđen na pet godine zatočenja u popravnoradnom logoru. Od 16. januara 1935. kaznu je izdržavao u Uhtimsko-Ižemskom logoru (Komi ASSR). Umro 22. novembra 1936. u logoru od tuberkuloze. Rehabilitovan 10. aprila 1989. odlukom Javnog tužilaštva SSSR. HROMIĆ PETAR – ХРОМИЧ ПЕТР ИВАНОВИЧ Rođen 12. juna 1894, Šid – Sremska Mitrovica (AP Vojvodina – Srbija), Jugosloven, iz siromašne seljačke porodice, niže obrazovanje – oficir. Potkraj 1914. kao austrougarski podanik pozvan je u vojsku i upućen na front, gde je 30. marta 1915. pao u rusko zarobljeništvo, a potom otpremljen u logor ratnih zarobljenika u Čeljabinsk. Tokom 1918–1919. kao dobrovoljac služio je u srpskom puku, koji su formirali Česi posle zauzimanja Čeljabinska. Iz puka je pobegao krajem 1919. u Krasnojarsk. Ovde je izvesno vreme trgovao sa vinom, a zatim se kao bolničar zaposlio u železničkoj bolnici. Godine 1920. učlanio se u RKP(b) i stupio u Crvenu armiju. Obavljajući mnoge dužnosti, od komandira voda do bataljona, u Crvenoj armiji je ostao do hapšenja. Državljanstvo SSSR primio je 1935. godine. „Zbog službe u beloj vojsci“ iste godine isključen je iz 108

partije. U vreme hapšenja sa ženom je živeo na teritoriji vojne jedinice u Sebučaru i bio komandir 170-og građevinskog bataljona.. Uhapšen 19. jula 1937. godine. Rešenjem VK VS SSSR od 23. marta 1938. pod optužbom da je učesnik kontrarevolucionarne zavere trockista i za štetočinski podrivački rad sa ciljem podrivanja odbrambene moći Sovjetskog Saveza, osuđen je na streljanje uz oduzimanje vojnog zvanja major i konfiskovanje imovine. Streljan 23. marta 1938. u Habarovsku. Rehabilitovan 15. aprila 1965. odlukom VK VS SSSR. HROMIN, braća HROMIN ŠIME – ХРОМИН СЕМЕН МИХАЙЛОВИЧ Rođen 1. januara 1897, selo Poljana (ostrvo Ugljan) – Zadar (Hrvatska), Hrvat, iz siromašne seljačke porodice, niže obrazovanje – kuvar i konobar, član KPJ 1921–1922. godine. Još kao dečak, zbog teškog materijalnog stanja, morao je da se zaposli. Tokom 1911–1924. godine radio je u stranim i domaćim brodskim kompanijama. Prilikom jednog putovanja, početkom 1925. ostao je u Americi u Baltimoru, gde je radio kao lučki radnik i kuvar. Posle prelaska u Njujork, bio je aktivan u Radničko-prosvetnom klubu, a početkom tridesetih godina, njegov je sekretar. Član KP SAD je od 1931. godine. Zbog komunističkog delovanja uhapšen je u junu 1932. godine. Na intervenciju Međunarodne radničke pomoći, posle jednomesečnog zatvora, pušten je uz kauciju od 1.000 dolara i uslov da napusti SAD. Odlukom CK KP SAD upućen je u Sovjetski Savez, gde je stigao 25. avgusta 1932. godine. Nastanio se u Moskvi, primio državljanstvo SSSR i zaposlio. Tri godine bio je kuvar u hotelu „Prag“ na Arbatu, a od 1936. do hapšenja radio je u restoranu „Sojuzdjetfilm“. Uhapšen 19. jula 1938. godine. U toku istrage bio je u Moskovskom istražnom zatvoru Butirka. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 4. decembra 1939. pod optužbom za kontrarevolucionarnu agitaciju osuđen na pet godina zatočenja u popravnoradnom logoru. Kaznu je izdržavao u gradu Irbit u Sevurallage i Vostkurlage. Posle izdržane kazne, od sredine 1943. do 1958. godine radio je u svojoj struci u Nevjansku, Uhti i Krasnoturinsku. Rehabilitovan 26. oktobra 1955. odlukom Sudskog kolegijuma za krivična dela VS SSSR. VraTjO se u Jugoslaviju sa ženom i četvoro dece sredinom jula 1958. godine. Živeo je u Rijeci i radio kao kuvar u brodogradilištu „Zmaj“. HROMIN TOMO – ХРОМИН ТОМ МИХАЙЛОВИЧ (МИНЗАРОВИЧ) Rođen 16. decembra 1904, selo Poljana (ostrvo Ugljan) – Zadar (Hrvatska), Hrvat, iz siromašne seljačke porodice, visoko obrazovanje – obućarski radnik, pomorac i kasnije inženjer. Posle završenog obućarskog zanata do 1926. 109

radio je u svojoj struci, a zatim služio kao pomorac na prekookeanskom brodu. Prilikom jednog putovanja, 1929. godine ostao je u Americi. Živeo je u Njujorku i bio zaposlen u fabrici obuće. Kao član KP SAD aktivan je u sindikatu obućarskih radnika, zbog čega je početkom 1931. proteran. Tada je odlukom CK KP SAD upućen u Sovjetski Savez. U Moskvu je došao 25. januara 1931. godine. Izvesno vreme radio je kao obućar, a od 1932. studirao je na Moskovskom inženjersko-ekonomskom fakultetu „Ordžonikidze“. Iste godine učlanio se u VKP(b), a potom primio državljanstvo SSSR. Po završenim studijama, od 1937. do hapšenja bio je zaposlen kao inženjer u Saveznom naučno-istraživačkom mašinskom institutu. Uhapšen 7. septembra 1938. godine. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 4. decembra 1939. pod optužbom za vezu sa trockistima i davanje antisovjetskih izjava, osuđen na tri godine zatočenja u popravno-radnom logoru. Oslobođen je 25. maja 1942. iz UhtimskoIžemskog radnog logora (Komi ASSR). Živeo je u Uhti i radio kao inženjer u Uhtinskom mehaničarskom zavodu. Ponovo uhapšen 30. avgusta 1951. godine. Rešenjem OS pri MGB SSSR od 28. novembra 1951. pod optužbom da je bio član antisovjetske organizacije, prognan je na prinudni boravak („specnaselenije“) u Republiku Komi pod nadzor organa MGB. Progonstva je oslobođen 18. maja 1954. godine. Rehabilitovan 26. oktobra 1955. odlukom Sudskog kolegijuma za krivična dela VS SSSR. Krajem avgusta 1957. sa ženom i decom vraTjO se u Jugoslaviju. Radio je u preduzeću „Elektrosonda“ u Zagrebu, gde je 1971. umro. IHAROŠ ŽELJKO – ИХАРОШ ЖЕЛЬКО Rođen 20. aprila 1925, Veliki Grđevac – Bjelovar (Hrvatska), Mađar, iz zanatlijske porodice, srednje obrazovanje – automehaničar, član KPJ. Živeo je i radio u mestu Grubišino Polje. Uhapšen 3. maja 1951. u Austriji (nije poznato kada je i kako ovamo dospeo). Rešenjem Vojnog tribunala vojne jedinice 28990 od 10. septembra 1951. pod optužbom da je „član fašističke partije Josipa Broza Tita“ i za špijunažu protiv Sovjetskog Saveza i Narodne Republike Mađarske osuđen na streljanje. Streljan 24. decembra 1951. na Donskom groblju u Moskvi, a njegovo telo kremirano u Donskom krematorijumu. Rehabilitovan 8. juna 1998. odlukom GVP. ILIĆ ĐORĐE – СУНДАТОВ ПАВЕЛ НИКОЛАЕВИЧ Rođen 28. oktobra 1904, selo Gornji Matejevac – Niš (Srbija), Srbin, iz seljačke porodice, niže obrazovanje – obućarski radnik, član SKOJ i KPJ od 1924. godine. Posle završenog obućarskog zanata, izvesno vreme je radio u Nišu, a od 1920. u Beogradu, gde je bio član i sekretar MK SKOJ. Pred opa110

snošću od hapšenja (u vezi sa provalom Franje Vulča, instruktora Kominterne po vojnoj liniji koji je ilegalno boravio u Beogradu), početkom 1926. emigrirao je u Beč. Odlukom CK KPJ krajem avgusta upućen je na partijsko školovanje u Moskvu. Tokom 1926–1930. pohađao KUNMZ. Član VKP(b) je od kraja 1926. godine. Na KUNMZ je pripadao „levoj“ opoziciji – 1929. jedan je od potpisnika majskog pisma jugoslovenskih studenata – grupa "41". Odlukom CK VKP(b) sredinom 1929. zbog frakcionaštva isključen sa KUNMZ, a nekoliko meseci kasnije poslan u Rostov na Donu. Ovde se nastanio, zaposlio u oglednom pogonu Fabrike poljoprivrednih mašina kao bravar, primio državljanstvo Sovjetskog Saveza i zasnovao porodicu (žena i sin). Uhapšen 11. februara 1938. godine. Rešenjem Komisije NKVD i Javnog tužioca SSSR od 2. septembra 1938. pod optužbom za učešće u jugoslovenskoj kontrarevolucionarnoj, nacionalističkoj, špijunsko-diverzantskoj organizaciji osuđen na streljanje. Streljan 3. oktobra 1938. u Rostovu na Donu. Rehabilitovan 23. avgusta 1957 odlukom VT SKVO. IVANOVIĆ ALEKSANDAR – СТРЕКЛОВ СЕРГЕЙ ПАВЛОВИЧ; pseud. Šuca Rođen 1901, Lazarevac (Srbija), Srbin, iz radničke porodice, niže obrazovanje – obućarski radnik, član SKOJ od 1922, a KPJ od 1923. godine. Bio je aktivan u Savezu kožarskih radnika, a izvesno vreme radio je i u administraciji lista „Organizovani radnik“ u Beogradu. Odlukom CK KPJ u septembru 1927. upućen je na partijsko školovanje u Moskvu. Tokom 1927–1930. pohađao KUNMZ. Član VKP(b) je od 1927. godine. Udaljen sa KUNMZ u maju 1930. zbog slabog uspeha uz preporuku da se pošalje u proizvodnju. Otišao je u Staljingrad (Volgograd), zaposlio se u fabrici traktora, primio državljanstvo Sovjetskog Saveza i ubrzo zasnovao porodicu (žena i kći). Posle završenog staljingradskog Instituta marksizma-lenjinizma, radio je kao član biroa Rejonskog komiteta VKP(b) Dzeržinski. Uhapšen 14. maja 1936. u Staljingradu. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 23. oktobra 1936. pod optužbom za kontrarevolucionarnu propagandu i agitaciju osuđen na pet godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u Sevvostlage u Magadanskoj oblasti. Po drugi put osuđen 26. maja 1938. u logoru na još 10 godina zatočenja. Umro 4. septembra 1942. u logoru. Rehabilitovan 18. decembra 1956. i 29. decembra 1963. odlukama PSOS. IVANOVIĆ ALEKSANDAR – КАЦУНО КАНЕМАСА (КУМАС?) Rođen 1901. u prefekturi Nagano (Japan), član KP Francuske od 1925. godine. U Sovjetski Savez došao je iz Francuske 1928. posredstvom MOPR.

111

Po dolasku u Moskvu radio je u Institutu orijentalistike kao predavač istorije i japanskog jezika. Kandidat za člana VKP(b) je od 1929. godine, kada je primio i državljanstvo Sovjetskog Saveza. Uhapšen 13. oktobra 1930. u Moskvi. Rešenjem Kolegijuma OGPU SSSR od 6. juna 1931. pod optužbom za špijunažu u korist Japana, osuđen na pet godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u Belmoro-Baltičkom logoru, iz kojeg je 1934. oslobođen. Rehabilitovan 9. marta 1989. odlukom GP SSSR. IVANOVIĆ TROJAN – ИВАНОВИЧ ТРОЯН АЛЕКСАНДРОВИЧ Rođen 1885, selo Krilatica – Kratovo (Makedonija), Bugarin, iz seljačke porodice, niže obrazovanje. Tokom Prvog svetskog rata kao dobrovoljac stupio je 1916. u rumunsku vojsku, u avgustu 1917. dezertirao i otišao u Odesu. Ovde je proveo izvesno vreme, a zatim se naselio u selu Blagojevo u Odeskoj oblasti, zasnovao porodicu i kao fizički radnik obavljao različite poslove. U vreme hapšenja radio je na izgradnji Blagojevske pošte. Uhapšen 29. jula 1937. godine. Rešenjem Narodnog komesarijata unutrašnjih dela i Javnog tužilaštva SSSR od 8. oktobra 1937. pod optužbom za antisovjetsku agitaciju i propagandu osuđen na streljanje. Streljan 13. oktobra 1937. godine. Rehabilitovan 14. avgusta 1989. odlukom TOO. IVANOVIĆ VLADIMIR – ИВАНОВИЧ ВЛАДИМИР ЈОСИПОВИЧ Rodjen 1890, Beograd (Srbija), Srbin, Nije poznato kada je i odakle došao u Rusiju. Živeo je u selu Potanino u rejonu grada Kopejsk, radio u radnoj zanatlijskoj zajednici kotlara kao kazandzija. Uhapšen 11. februara 1938. i osudjen 25. septembra 1938. na smrtnu kaznu. Streljan 12. oktobra 1938. godine. IVAŠEVIĆ DIMITRIJE – ИВАШЕВИЧ ДМИТРИЙ СЕМЕНОВИЧ Rođen 15. marta 1889, selo Krakar – Ogulin (Hrvatska), Srbin, iz radničke porodice, niže obrazovanje – radnik, mehaničar. U potrazi za poslom, početkom 20. veka dospeo je u Ameriku i ovde proveo nekoliko godina. Ameriku je napusTjO 1922. godine sa grupom jugoslovenskih ekonomskih emigranata i organizovano otišao na rad u Sovjetski Savez. Upućen je u Ukrajinu, u Donbas i zaposlio se u rudniku „Lidnjovka“, nedaleko od Donecka. Ovde je radio do aprila 1924. godine, kada je nakratko prešao u rudnik tresta „Bokovo Antracit“. Izvesno vreme boravio je u Sibiru u Kemerovu, radeći u rudniku kao mašinista na bušilici. Iz Kemerova se vraTjO u rudnik „Lidnjovka“ i ostao do septembra 112

1925. godine, a zatim prešao u Dnjepropetrovsk, gde se nastanio, primio državljanstvo SSSR i zasnovao porodicu (žena i sin). Do hapšenja radio je u zavodu „Komintern“. Tokom 1924–1934. bio je član VKP(b) – isključen iz partije zbog pokušaja ilegalnog odlaska u inostranstvo. Uhapšen 12. marta 1938. godine. U toku istrage bio je u Dnjepropetrovskoj tamnici. Rešenjem trojke UNKVD SSSR za Dnjepropetrovsku oblast od 15. oktobra 1938. pod optužbom za organizovano špijunsko delovanje (kao agent poljske obaveštajne službe) osuđen na streljanje uz konfiskovanje imovine. Streljan 5. novembra 1938. godine. Rehabilitovan 23. juna 1989. odlukom VT KVO. Ivaševićev sin Viktor živeo je u Ukrajini, na Krimu u gradu Kerč. IVEC SEMJON (SIMO) – ИВЕЦ СЕМЕН ПЕТРОВИЧ Rođen 1895. u selu Urja u Jugoslaviji, verovatno Urija – Donji Vakuf (Bosna i Hercegovina), Srbin, polupismen. Tokom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan i upućen na front, gde je zarobljen. Kao ratni zarobljenik otpremljen je u Rusiju, ovde ostao, zasnovao porodicu i kasnije primio državljanstvo SSSR. U vreme hapšenja sa ženom i sinom živeo je u Severo-Kazahstanskoj oblasti u Petropavlovsku i radio kao berberin. Uhapšen u decembru 1937. pod optužbom za antisovjetsku agitaciju protiv izbora za Vrhovni sovjet SSSR. Pod istragom u zatvoru proveo je oko dva meseca – oslobođen 11. februara 1938. zbog nedostatka dokaza. IVIGES-BENEDEK MARIJA – ИВИГЕС-БЕНЕДЕК МАРИЯ СЕМЕНОВНА Rođena 1904, Subotica (AP Vojvodina – Srbija), Mađarica, iz siromašne porodice, niže obrazovanje. Izvesno vreme živela je u Bajmoku, odakle je u potrazi za poslom 1928. dospela u Ameriku. Posle trogodišnjeg boravka, u septembru 1931. napustila je SAD i kao „turista“ otišla na rad u Sovjetski Savez. Nastanila se u Moskvi, zaposlila u fabrici „Moskvošvej“ br. 6, primila državljanstvo SSSR i zasnovala porodicu. Uhapšena 9. februara 1938. pod optužbom za špijunažu. Posle jednomesečne istrage, odlukom zamenika načelnika UGB UNKVD MO od 30. marta 1938. puštena je na slobodu. IVKOVIĆ FRANC (FRANJO) – ИВКОВИЧ ФРАНЦ СТЕФАНОВИЧ Rođen 6. aprila 1894. u selu Najperg (?) u Austriji, možda Zaselak Neuberg odnosno Novo Brdo (Hrvatska), Hrvat (Nemac?). Početkom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan, upućen na front, a 1915. godine zarobljen. Kao ratni zarobljenik otpremljen je u Rusiju, ovde ostao i zasnovao porodicu. U vreme hapšenja sa ženom i kćerkom živeo je u rejonu

113

grada Kamen na Obi, selo Poperečnoje u Altajskom kraju i bio član kolhoza „Zapadni Sibir“. Uhapšen 24. januara 1938. godine. Rešenjem OS pri NKVD SSSR za Altajski kraj od 17. oktobra 1938. pod optužbom za delovanje u kontrarevolucionarnoj, fašističkoj diverzantskoodmetničkoj grupi osuđen na streljanje. Streljan 19. oktobra 1938. u gradu Kamen na Obi. Rehabilitovan 30. avgusta 1961. odlukom AKS. JAKŠIĆ MARKO – ЯКШИЧ МАРК ПЕТРОВИЧ Rođen 1888, Zagreb (Hrvatska), Hrvat, iz radničke porodice, niže obrazovanje – tesar. Početkom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan, upućen na front, a 1915. godine pao u rusko zarobljeništvo. Kao ratni zarobljenik otpremljen je u Rusiju, ovde ostao, zasnovao porodicu i primio državljanstvo SSSR. U vreme hapšenja živeo je u gradu Mineralne Vode u Stavropoljskoj oblasti i radio kao radnik na stovarištu goriva. Uhapšen 6. novembra 1937. godine. Rešenjem Komisije NKVD i Javnog tužioca SSSR od 26. decembra 1937. pod optužbom za špijunsko-diverzantski rad u korist buržoaskih država osuđen na streljanje. Streljan 11. januara 1938. godine. Rehabilitovan 9. septembra 1957. odlkuom VT SKVO. JAKUBOVIĆ MEHMED – ФЕДОРОВ МЕХМЕД РУДОЛЬФОВИЧ; pseud. Vukotić Slavko, Vuk, Volf, Šemšek, Čang-Kaj-Šek i Šek Rođen 29. septembra 1902, Sarajevo (Bosna i Hercegovina), Srbin, niže obrazovanje – obućarski radnik, član KPJ od 1923. godine. Završio je obućarski zanat u Sarajevu, gde kasnije bio sekretar Saveza kožarskih radnika, sekretar MK i član PK KPJ za BiH. Zbog komunističkog delovanja nekoliko puta je hapšen, a od 1925. ostao je i bez stalnog zaposlenja. Posle velike policijske provale u sarajevskoj partijskoj organizaciji, u leto 1929. povukao se u ilegalnost i ubrzo prešao u Zagreb. Ovde je, pored ostalog, radio u tehničkom aparatu CK KPJ. Odlukom rukovodstva KPJ, u januaru 1930. je emigrirao. Dva meseca kasnije, presudom DSZZD od 21. marta 1930. osuđen je u odsustvu na 10 godina robije. U Moskvu je došao 3. februara 1930. godine. Pohađao je Omladinsku lenjinsku školu, ali je potkraj iste godine prekinuo školovanje pošto je osumnjičen kao provokator. Uhapšen 10. decembra 1930. u Moskvi pod optužbom za niz partijskih postupaka koji su doveli do policijskih provala u KPJ. Pod istragom u zatvoru je proveo 16 meseci. Rešenjem OS pri Kolegijumu OGPU SSSR od 3. aprila 1932. isledni postupak je obustavljen, a on oslobođen. Mesec dana kasnije, odlukom CLK MOPR od 14. maja 1932. dobio je status političkog emigranta, uz preporuku da mu se pomogne za posao izvan 114

Moskve. Tokom partijske provere članova KPJ u Moskvi, odlukom IKK KI od 5. jula 1933. isključen je iz partije sa motivacijom da se „u njega nema poverenja“. Početkom oktobra 1936. bio je uključen u grupu oko 150 jugoslovenskih komunista, za koje je rukovodstvo KPJ, u okviru plana za smanjenje jugoslovenske komunističke emigracije u SSSR, tražilo saglasnost nadležnih instanci Kominterne da se vrate na rad u zemlju. Veliki talas čistki koji je uskoro nastupio, omeo je realizovanje ovog plana. Godine 1937. živeo je u gradu Orel i radio kao instruktor. Ponovo je uhapšen i 19. aprila 1937. osuđen na 10 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Umro 15. septembra 1940. u logoru. Rehabilitovan 9. decembra 1963. odlukom VT MVO. JALUŠIĆ JOSIP – ЯЛУШИЧ ИОСИФ ВИКТОРОВИЧ Rođen 1891, selo Pretetinec-Čakovec (Hrvatska), Jugosloven, iz imućne seljačke porodice, niže obrazovanje. Početkom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan, upućen na front, gde je ubrzo zarobljen. Kao ratni zarobljenik otpremljen je u Rusiju i ovde, po završetku rata, ostao. Naselio se u selu Daurskoje nedaleko od Krasnojarska, zasnovao porodicu (žena i troje dece) i radio kao kovač. Uhapšen 20. februara 1938. godine. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 15. juna 1938. pod optužbom za sprovodjenje kontrarevolucionarne agitacije u naselju protiv mera partije i vlade u vezi sa kolektivizacijom, za klevetanje sovjetske vlasti i hvalenje fašizma osuđen na 10 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Novim rešenjem Daurskog NKVD od 17. marta 1939. zbog nedostatka dokaza kazna je ukinuta, a on oslobođen. JAN LEOPOLD – ЯН ЛЕОПОЛЬД КАЙТАНОВИЧ Rođen 15. novembra 1886. u gradu Celi odnosno Cili, sada Celje (Slovenija), Nemac, niže obrazovanje – stolar, član RKP(b) od 1920. godine. Nekoliko godina radio je kao stolar u fabrici vlasnika Preča. Prvog januara 1915. kao austrougarski podanik bio je mobilisan i upućen na front. Već 21. marta je zarobljen i kao ratni zarobljenik otpremljen u Rusiju. Izvesno vreme proveo je u logoru u Krasnovodsku, zatim prebačen u grad Namangan (Uzbekistan), gde je pod stražom ruskih vojnika obavljao različite poslove. Posle oslobođenja ratnih zarobljenika u maju 1918. oko godinu dana ostao je na teritoriji logora, potom prešao u Taškent, zasnovao porodicu (žena i dvoje dece) i primio državljanstvo Sovjetske Rusije. U maju 1920. pozvan je u Moskvu i odlukom CK RKP(b) stavljen je na raspolaganje KP Austrije, a dva meseca kasnije došao je u Beč. Učlanio se u austrijsku KP i zaposlio u fabrici telefona „Erikson“ u kojoj je bio izabran za predsednika partijskog komiteta. Pred opasnošću od hapšenja zbog komunističkog delovanja, sredinom 1923. vraTjO se u Sovjetski Savez. Živeo je

115

u Taškentu, odakle je 1934. prešao u Ordžonikidze (Severna Osetija) i ovde kao penzioner ostao do hapšenja. Iz VKP(b) isključen je 1936. godine. Uhapšen 10. februara 1938. godine. Rešenjem trojke NKVD za Severno-Osetijsku ASSR od 10. oktobra 1938. pod optužbom za sistematsku kontrarevolucionarnu fašističku propagandu i neprijateljski odnos prema sovjetskoj državi i komunističkoj partiji osuđen na streljanje. Na suđenju krivicu nije priznao. Streljan 15. oktobra 1938. godine. Rehabilitovan 11. decembra 1956. odlukom VS SO ASSR. JANDRIĆ DAMJAN – ЯНДРИЧ ДЕМЬЯН МИЛОШЕВИЧ Rođen 1891, selo Šibine – Glina (Hrvatska), Srbin, iz seljačke porodice, stolarski radnik, nepismen. Kao austrougarski podanik mobilisan je početkom Prvog svetskog rata, a nešto kasnije dospeo je u Rusiju kao ratni zarobljenik. Od 1917. živeo je u Rostovu na Donu, gde je zasnovao porodicu (žena i kći) i primio državljanstvo Sovjetskog Saveza. Tokom 1928–1932. bio je član VKP(b). U vreme hapšenja radio je u fabrici makarona kao stolar. Uhapšen 6. marta 1938. godine. Rešenjem trojke UNKVD za Rostovsku oblast od 20. oktobra 1938. pod optužbom za delovanje u jugoslovenskoj kontrarevolucionarnoj nacionalističkoj, špijunsko-diverzantskoj organizaciji osuđen na streljanje uz konfiskovanje imovine. Streljan 25. oktobra 1938. u Rostovu na Donu. Rehabilitovan 11. januara 1960. odlukom VT SKVO. JANIĆIJEVIĆ PAVLE – КИСЕЛЕВ ЕЛИСЕЙ НИКОЛАЕВИЧ Rođen 16. jula 1898, Kragujevac (Srbija), Srbin, iz radničke porodice, niže obrazovanje – bravar, član KPJ od 1919. godine. Radio je u Požarevcu (u depou železničke stanice) i Smederevu (u fabrici „Sartid“), gde je bio član i sekretar MK KPJ. Godine 1924. otišao je u Makedoniju i do 1927. bio zaposlen u mestu Gradsko. Odlukom CK KPJ u septembru 1927. upućen je na partijsko školovanje u Moskvu. Tokom 1927–1931. pohađao KUNMZ. Član VKP(b) je od 1927. godine, a nešto kasnije primio je državljanstvo Sovjetskog Saveza. Posle okončanja KUNMZ, 1931–1932. radio je u Samari kao stariji instruktor u Upravi Samarsko-Zlatoustovske železnice. Od juna 1932. sa ženom i kćerkom ponovo je u Moskvi. Početkom oktobra 1936. bio je uključen u grupu oko 150 jugoslovenskih komunista, za koje je rukovodstvo KPJ, u okviru plana za smanjenje jugoslovenske komunističke emigracije u SSSR, tražilo saglasnost nadležnih instanci Kominterne da se vrate na rad u zemlju. Veliki talas čistki koji je uskoro nastupio, omeo je realizovanje ovog plana. Pred hapšenje bio je instruktor u „Transvodsnabu“. Uhapšen 4. maja 1938. godine.

116

Rešenjem VK VS SSSR od 16. septembra 1938. pod optužbom da je kao agent jugoslovenske obaveštajne službe poslat u SSSR s ciljem špijunskog, diverzantskog i terorističkog delovanja osuđen na streljanje uz konfiskovanje imovine. Streljan 16. septembra 1938. i sahranjen na bivšem streljačkom poligonu NKVD „Komunarka“ u Moskvi. Rehabilitovan 30. juna 1956. odlukom VK VS SSSR. JANKOVIĆ FOMA – ЯНКОВИЧ ФОМА ЛУКЬЯНОВИЧ Rođen 1892, mesto Lupoglav – Pazin (Hrvatska), Hrvat, niže obrazovanje. Tokom 1907–1913. živeo je u Ivanić Gradu i radio kao obućar. Početak Prvog svetskog rata zatekao ga je u Zagrebu na odsluženju vojnog roka. Kao austrougarski podanik upućen je na Galicijski front, gde je 1915. godine pao u rusko zarobljeništvo. Zarobljeničke dane do 1921. proveo je u Saratovskoj oblasti, u gradu Aktarsk i u Nikolajevskoj oblasti u selu Javkino. Ostajući u Ukrajini u selu Sobolevka, zasnovao je porodicu i radio kao obućar i milicioner. Narednih desetak godina živeo je u Kamenec-Podoljskoj oblasti i u Nikolajevu, a zatim je 1933. dospeo u Černigovsku oblast, gde se u gradu Gluhov zaposlio u sovhozu kao magacioner. Godine 1936. prešao je u Krasnodarski kraj, u Soči. Zajedno sa ženom i kćerkom, u novembru 1942. evakuisan je u Kazahstan u Osakarovski rejon Karagandiske oblasti. U vreme hapšenja bio je mobilisan u vojnu radnu jedinicu i radio na gradilištu br. 110. Uhapšen 30. aprila (3. maja) 1943. godine. Rešenjem VT za Karagandisku železnicu od 30. juna 1943. pod optužbom za antisovjetsku propagandu osuđen na 10 godina zatočenja u popravnoradnom logoru. Kaznu je izdržavao u Karlagu u Karagandiskoj oblasti u Kazahstanu. Umro 18. febrara 1944. u logoru. Rehabilitovan 11. oktobra 1993. odlukom GPRK. JANKOVIĆ (KAMENSKIJ) VLADISLAV – КАМЕНСКИЙЯНКОВИЧ ВЛАДИСЛАВ АДАМОВИЧ Rođen 1899, Beograd (Srbija), Srbin, iz radničke porodice, niže obrazovanje, polupismen. Početkom Prvog svetskog rata sa roditeljima je napusTjO Srbiju kao izbeglica. Na putu se izgubio i sam stigao u Rusiju. Uključio se u ciganski logor i sa njim čergario do 1930. godine, kada je uhapšen i za siledžijstvo osuđen na dva meseca prinudnog rada. Do novog hapšenja nije nigde radio, a sa ženom i dvoje živeo je u Moskvi. Ponovo uhapšen 3. decembra 1934. godine. U toku istrage bio je u Moskovskom istražnom zatvoru Butirka. Rešenjem OS pri NKVD od 20. februara 1935. kao „socijalno opasan element“, osuđen na pet godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u Bamlagu NKVD u Amurskoj oblasti u gradu Svobodnij. Rehabilitovan 12. januara 1990. odlukom PGM. 117

JANOVSKI JOZEF – ЯНОВСКИЙ ИОСИФ (ИОЗЕФ) ЯКОВЛЕВИЧ Rođen 23. decembra 1908, Zagreb (Hrvatska), Austrijanac, iz radničke porodice, srednje obrazovanje – šofer, član KP Austrije. Pre Prvog svetskog rata sa majkom se preselio u Beč, gde se školovao i kasnije zaposlio. Iz Austrije je emigrirao posle februarskih borbi šucbundovaca u Beču. U Sovjetski Savez došao je 1935. godine. Nastanio se i zaposlio u Moskvi, a potom primio državljanstvo SSSR i učlanio u VKP(b). Uhapšen 2. novembra 1936. godine. Rešenjem OS NKVD SSSR od 22. juna 1937. pod optužbom za kontrarevolucionarnu trockističku agitaciju osuđen na pet godina zatočenja u popravnoradnom logoru. Kaznu je izdržavao u Sevvostlagu u Magadanskoj oblasti. Drugi put je uhapšen u logoru i rešenjem trojke UNKVD za Daljstroj od 29. aprila 1938. pod optužbom za kontrarevolucionarnu agitaciju među osuđenicima u logoru osuđen na streljanje. Streljan između 10. i 16. juna 1938. godine. Rehabilitovan 3. januara 1957. odlukom PMOS. JELIĆ MILOJE – СИЛИН СЕРГЕЙ МИХАЙЛОВИЧ; pseud. Milas Rođen 14. oktobra 1896, Niš (Srbija), Srbin, iz radničke porodice, niže obrazovanje – mašinbravar, član KPJ od 1919. godine. Posle izučenog bravarskog zanata u Budimpešti, radio je u železničkoj radionici u Nišu, gde je sindikalno i partijski delovao. Bio je sekretar Nezavisnog saveza metalskih radnika i MK KPJ. Zbog komunističkog delovanja proganjan je i više puta hapšen. Godine 1925. prešao je u Aleksinac i zaposlio se u predstavništvu firme „Singer“. Odlukom CK KPJ u oktobru 1926. upućen je na partijsko školovanje u Moskvu. Tokom 1926–1930. pohađao KUNMZ. Član VKP(b) je od 1926. godine. Po završenom KUNMZ, radio je kao partijski radnik u Tiraspolju u Moldaviji, a potom od jula 1931. u gradu Bežeck u Kalinjinskoj oblasti. Ponovo je u Moskvi 1932/33. kao student na Institutu crvene profesure i aspirant na KUNMZ. Kraće vreme bio je u Sindikatu radnika transportne mašinogradnje, a od aprila 1934. je na partijskom radu u Ukrajini u Kremenčugu. Početkom oktobra 1936. bio je uključen u grupu oko 150 jugoslovenskih komunista, za koje je rukovodstvo KPJ, u okviru plana za smanjenje jugoslovenske komunističke emigracije u SSSR, tražilo saglasnost nadležnih instanci Kominterne da se vrate na rad u zemlju. Veliki talas čistki koji je uskoro nastupio, omeo je realizovanje ovog plana. Tako je ostao u Ukrajini – u vreme hapšenja bio je zamenik načelnika Politodeljenja stanice Avdjejevka Južnodonecke železnice. Uhapšen 9. novembra 1937. godine. Rešenjem trojke UNKVD za Staljinsku oblast od 3. oktobra 1938. pod optužbom za špijunsko-diverzantsko delovanje osuđen na streljanje. Streljan 14. oktobra 1938. godine. Rehabilitovan 30. decembra 1963. odlukom VT MVO.

118

JELIČIĆ PETAR – ЕЛИЧИЧ ПЕТР ГРИГОРЬЕВИЧ Rođen 8. oktobra 1898, Raguza, sada Dubrovnik (Hrvatska), Srbin, iz siromašne seljačke porodice, visoko obrazovanje – službenik i mašinski inženjer, član KPJ od 1919. godine. Posle završene osnovne škole, pohađao je srednju Inženjersko-pomorsku akademiju. Potkraj 1915. kao austrougarski podanik bio je mobilisan i upućen na front, odakle je u leto 1916. dezertirao. Pobegao je u Italiju, gde je kao ratni zarobljenik proveo dve i po godine. Po povratku u Dubrovnik, nakratko je nastavio školovanje, a potom se zaposlio kao pomoćnik mašiniste. Uhapšen je početkom 1921. i osuđen na godinu i po dana zatvora. Ostavši bez posla, posle puštanja na slobodu otišao je u Sloveniju i zaposlio se u firmi ČERŽ. Pošto je često bio na meti policijskih organa, krajem 1923. ilegalno je prešao u Rumuniju, a zatim u Sovjetski Savez. Prilikom prelaska sovjetske granice, prvih meseci 1924. zadržan je u Odesi, odakle je nakon provere upućen u Moskvu. Uskoro je preveden u članstvo RKP(b), a posao je dobio u Centrosojuzu. Tokom 1928–1937. radio je u Moskovskom predstavništvu „Transstroja“, u školsko-nastavnom kombinatu „Mossvinovod Tresta“ i u Auto bazi, obavljajući poslove od mehaničara do tehničkog rukovodioca. U međuvremenu, završio je Višu inženjersku školu, zasnovao porodicu (žena i sin) i primio državljanstvo SSSR. Početkom 1937. prešao je u grad Vjazma u Smolenskoj oblasti, gde je u „Avtoučlegpromu“ predavao na kursevima za šofere. Uhapšen 7. februara 1938. godine. U toku istrage bio je u zatvoru u Vjazmi. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 17. septembra 1939. kao socijalno opasan element osuđen na pet godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u Volžskom logoru u Saratovskog oblasti i Karagandiskom logoru u Kazahstanu. Konačno je oslobođen u oktobru 1946. godine. Tokom 1948–1951. živeo je u Kalužskoj oblasti, u gradu Malojaroslavec i Spas-Zagorje, a u livnici radio kao inženjer. Ponovo uhapšen 24. februara 1951. godine. Rešenjem OS pri MGB SSSR od 3. novembra 1951. osuđen na 10 godina progonstva u Karagandisku oblast i prinudno nastanjen u naselje Kengir Džezkazganskog rejona. Odlukom nadležnih organa od 27. aprila 1956. kazna mu je smanjena na polovinu, a on oslobođen. Rehabilitovan 16. avgusta 1956. i 14. juna 1989. odlukama VT MVO i PSO. VraTjO se u Jugoslaviju u maju 1957. i živeo u Novom Sadu. JENKO (ENKO) FRANC – ЕНКО ФРАНЦ ФРАНЦЕВИЧ Rođen 10. januara 1897, Ljubljana (Slovenija), Slovenac, iz radničke porodice, srednje obrazovanje, član VKP(b) 1918–1937. godine. Školovao se u Trstu, gde je završio gimnaziju. Tokom Prvog svetskog rata 1914–1915. služio je u austrougarskoj vojsci kao podoficir. Zarobljen je 1915. godine i kao ratni zarobljenik otpremljen u Rusiju. Po završetku rata ostao je u Sovjetskoj Rusiji, 119

zasnovao porodicu, a 1918–1928. proveo je na službi u Crvenoj armiji. Narednih godina boravio je u Pragu i Berlinu kao pomoćnik načelnika Uprave za snabdevanje u 2-goj Glavnoj upravi Narodnog komesarijata za odbrambenu industriju (u toku rada u inostranstvu bio je partijski kažnjen ukorom). Sredinom 1935. vraTjO se u Moskvu i nastavio da radi na istom poslu. Uhapšen 9. juna 1937. u Lenjingradu, a 10. juna isključen iz partije. Rešenjem VKVS SSSR od 21. septrembra 1938. pod optužbom da je bio član kontrarevolucionarne špijunske organizacije osuđen na streljanje. Streljan 22. septembra 1938. u Lenjingradu. Rehabilitovan 22. marta 1957. odlukom VKVS SSSR. JERING (ERING) ADOLF – ЕРИНГ (ЭРИНГ) АДОЛЬФ АНДРЕЕВИЧ Rođen 9. marta 1879. u selu Albegovec, možda Alibegovci ili Alibegovići (Bosna i Hercegovina), Nemac, iz seljačke porodice, bez određenog zanimanja. U Rusiju je dospeo 1914. kao ratni zarobljenik, po završetku Prvog svetskog rata ovde ostao i zasnovao porodicu. Do hapšenja živeo je u gradu Rodniki u Ivanovskoj oblasti. Uhapšen 9. avgusta 1937. godine. Rešenjem NKVD SSSR od 7. decembra 1937. pod optužbom za antisovjetsku agitaciju i špijunažu u korist Jugoslavije osuđen na streljanje. Streljan 16. decembra 1937. godine. Rehabilitovan 7. jula 1989. odlukom Javnog tužioca za Ivanovsku oblast. JEVKOVIĆ IVAN – ЕВКОВИЧ ИВАН МИЛАНОВИЧ Rođen 1895, u selu Jašino u Šidskom srezu (AP Vojvodina – Srbija), Srbin, iz seljačke porodice, niže obrazovanje – službenik. U Rusiju je dospeo verovatno tokom Prvog svetskog rata, 1919. godine služio je u Crvenoj armiji, bio je član Komisije ekonomata 25. streljačke divizije za nadgledanje divizijskog stada na salašu Koževnikova. Posle građanskog rata ostao je u Sovjetskoj Rusiji i zasnovao porodicu. Godine 1922. bio je pomoćnik šefa skladišta Međunarodnog radničkog komiteta za pomoć Rusiji. Državljanstvo Sovjetskog Saveza primio je 1934. godine. U vreme hapšenja sa ženom i petoro dece živeo je u Kazahstanu u Zapadno-Kazahstanskoj oblasti u Uralsku i radio kao fotograf. Uhapšen 15. jula 1938. godine. Rešenjem trojke UNKVD za Zapadno-Kazahstansku oblast od 29. septembra 1938. pod optužbom za špijunažu u korist poljske i nemačke obaveštajne službe osuđen na streljanje. Streljan 1. oktobra 1938. godine. Rehabilitovan 6. maja 1957. odlukom VT JUVO. JOSIĆ VASILIJE – ИОСИЧ ВАСИЛИЙ ИЛЬИЧ Rođen 1890, Niš (Srbija), Srbin, iz radničke porodice, polupismen. Godine 1913. mobilisan je u srpsku vojsku – bio u 3. pešadijskom puku 2. srpske 120

divizije. Tokom Prvog svetskog rata, krajem 1914 (posle borbi kod Beograda), pod pritiskom nemačke vojske, delovi srpske divizije povukli su se preko rumunske granice, gde su internirani, a zatim prebačeni u Odesu. Posle izvesnog vremena, ponovo se našao na frontu i vojevao do 1916. godine. Kada je u jednoj borbi bio kontuzovan i ranjen, upućen je na lečenje u vojnu bolnicu u Odesu i ovde ostao do oporavka. Državljanstvo Sovjetske Rusije primio je 1920, a potom zasnovao i porodicu. U jesen 1923. napusTjO je Odesu, prešao na stalni boravak u Astrahan i zaposlio se u rečnom saobraćaju. U vreme hapšenja radio je kao mornar na Astrahanskom putničkom pristaništu br. 17. Uhapšen 16. marta 1938. godine. Rešenjem Pograničnog suda vodenog saobraćaja Nižnevolžskog bazena od 16. marta 1939. pod optužbom za antisovjetsku agitaciju (neprijateljski se odnosio prema VKP(b), a među radnicima pristaništa vodio antisovjetsku propagandu i dr), osuđen na pet godina lišenja slobode. Rehabilitovan 15. jula 1993. odlukom PAO. JOSIPOVIĆ VJEKOSLAV-SLAVKO – ИОСИФОВИЧ СЛАВА МАРТЫНОВИЧ Rođen 20. maja 1908, selo Komletinci – Vinkovci (Hrvatska), Hrvat, niže obrazovanje – krojački radnik, član SKOJ od 1927. godine. Detinjstvo je proveo u Osijeku, gde je završio krojački zanat, a potom radio kao krojački pomoćnik. Interesujući se za esperanto, pristupio je esperantskom pokretu u kojem su komunisti imali znatan uticaj. Posle policijske provale u organizaciji SKOJ, sredinom 1929. je emigrirao najpre u Minhen, a u avgustu 1930. u Pariz s namerom da se usavrši u svojoj struci i postane crtač modela. U Parizu je boravio ilegalno, zbog čega je često morao da menja poslodavce. Plašeći se da zbog ekonomske krize ne ostane bez posla, u leto 1932. otišao je u Sovjetski Savez. Na putu za Moskvu, u Berlinu je 25. avgusta učestvovao je na I međunarodnom radničkom esperantskom kongresu. Prvih dana septembra 1932. stigao je u Moskvu. Uz pomoć Esperantskog društva obezbedio je smeštaj, a preko MOPR se ubrzo zaposlio u Oglednotehničkoj fabrici „Moskvošvej“ kao majstor. Tokom 1933. aktivnije se angažovao u radu Internacionalnog kluba političkih emigranata i primio državljanstvo SSSR. Uhapšen 6 (5) marta 1938. godine. U toku istrage bio je u Moskovskom istražnom zatvoru Lubjanka i Taganskoj tamnici. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 26. maja 1938. pod optužbom za špijunažu (navodno je bio nemački špijun zavrbovan na kongresu esperantista) osuđen na 10 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u logoru „Majorić“ u Magadanskoj oblasti, gde je prispeo oko 13. septembra 1938. godine. Radio je u jednom rudniku zlata, a kasnije u krojačkoj radionici logora i na seči šume. Iako je iz logora oslobođen 25. februara 1948. ostao je u ovom kraju. Živeo je u rejonu Kolime u Ust-Omčugu, gde je zasnovao porodicu

121

i radio kao krojač u Industrijskom kombinatu Tenkinske rudarsko-industrijske uprave. Ponovo je uhapšen i rešenjem OS pri MGB SSSR od 26. decembra 1951. pod optužbom da je član strane obaveštajne službe osuđen na prinudni boravak u Ust-Omčugu pod nadzorom organa MGB. Kazna mu je ukinuta 26. avgusta 1954. godine, ali je ostao da sa ženom živi na toj teritoriji. Rehabilitovan 14. novembra 1955. i 16. maja 1957. odlukama VT MVO. VraTjO se sa porodicom u Jugoslaviju u februaru 1959. godine – živeo je u Zagrebu i radio u preduzeću „Ukus“. JOVANOVIĆ ALEKSANDAR – ИОВАНОВИЧ АЛЕКСАНДР ГЕОРГИЕВИЧ Rođen 9. februara 1893, Beograd (Srbija), Srbin, pukovnik Generalštaba vojske Kraljevine Jugoslavije. Uhapšen 11. septembra 1931. prilikom pokušaja ilegalnog prelaska sovjetsko-letonske granice. Rešenjem Kolegijuma OGPU od 3. oktobra 1932. pod optužbom za špijunažu osuđen na streljanje. Streljan 10. januara 1933. i sahranjen na Vaganjkovskom groblju u Moskvi. Rehabilitovan 21. juna 1989. odlukom Javnog tužilaštva SSSR. JOVANOVIĆ ANDRA – ЮВАНОВИЧ АНДРЕЙ СТЕПАНОВИЧ Rođen 2. decembra 1892, selo Morinj – Kotor (Crna Gora), Crnogorac, iz seljačke porodice, niže obrazovanje – mornar. Posle završene osnovne škole u Kotoru, tokom 1905–1913. radio je kao mornar na brodovima Brodarske kompanije „Lojd Avstrijak“, a zatim pet godina (sa izvesnim prekidima) služio u austrougarskoj vojsci. Aktivno je učestvovao u ustanku bokokotorskih mornara u februaru 1918. godine, zbog čega se, nakon gušenja ustanka i desetodnevnog zatvora, nekoliko meseci skrivao u šumi. Pred opasnošću od novog hapšenja, početkom 1919. prešao je u Italiju i radio na brodovima. Kada je u avgustu 1926. njegov brod svraTjO u Kanadu, sukobivši se sa mašinistom, napusTjO je brod i ovde ostao. Živeo je u Montrealu, baveći se različitim poslovima. U Sovjetski Savez dospeo je 1932. sa grupom jugoslovenskih ekonomskih emigranata iz Kanade. Nastanio se u Moskvi i radio u Hotelu „Savoj“ kao kuvar, na izgradnji Moskovskog metroa i u podmoskovskom bazenu. U vreme hapšenja sa ženom je živeo u Moskovskoj oblasti u naselju Losinoostrovskaja, a bio zaposlen u preduzeću „Vodtorgpite“ kanala Moskva-Volga. Uhapšen 16. januara 1938. godine. U toku istrage bio je u Taganskoj tamnici u Moskvi. Rešenjem Komisije NKVD i Javnog tužilaštva SSSR od 23. marta 1938. pod optužbom za špijunažu u korist nemačke obaveštajne službe osuđen na streljanje. Streljan 7. aprila 1938. i sahranjen na bivšem poligonu NKVD „Objekt Butovo“. Rehabilitovan 4. oktobra 1989. odlukom VT MVO. 122

JOVANOVIĆ (JOANOVIĆ?) GRIGORIJE – ИОАННОВИЧ ГРИГОРИЙ (ГЕОРГИЙ) МАРКОВИЧ Rođen 1887. u selu Čejsta Muravskog ili Strezomurovskog okruga u Srbiji, verovatno Česta – Aleksinac (Srbija), Srbin, artist u cirkusu. U Rusiju je došao 1912. sa ocem. Nastanili su se u selu Slonovka u Kurskoj oblasti i sa cirkusom sve vreme krstarili po oblasti. Uhapšen i rešenjem Specijalnog sudskog kolegijuma Voronježskog oblasnog suda od 16. oktobra 1935. pod optužbom za antisovjetsku agitaciju osuđen na pet godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u Volžskom logoru u Saratovskoj oblasti. Novim rešenjem Jaroslavskog oblasnog suda od 14. januara 1937. uslovno je oslobođen iz logora 26. januara pre isteka kazne. Ponovo je uhapšen 23. februara 1938. pod istom optužbom. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 3. septembra 1938. osuđen je na još pet godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Rehabilitovan 20. oktobra 1989. odlukom Oblasnog Javnog tužilaštva Belgoroda. JOVANOVIĆ JANKO – ДАСКАЛ ИВАН ИВАНОВИЧ; pseud. Dušan, Drenovski, Pavlović, Dušan Urošević, Viktor, Emil Dragović i Janković Dragutin Rođen 21. maja 1901, selo Ravnje – Bogatić (Srbija), Srbin, iz radničke porodice, više obrazovanje – učitelj, kasnije partijski radnik, član SKOJ od 1919, a KPJ 1922. godine. Odrastao je u radničkoj porodici, otac i stariji brat su bili članovi KPJ, što je uticalo da i on već kao srednjoškolac pristupi komunističkom pokretu. Posle niže gimnazije, promenivši nekoliko mesta, 1922. završio je učiteljsku školu u Šapcu. Prvu službu dobio je u selu Drenovo, nedaleko od Velesa, gde je proveo godinu dana. Tokom 1923–1924. bio je na odsluženju vojnog roka, a zatim službovao po selima i manjim mestima u Makedoniji i Srbiji. Dolaskom u Bogatić 1930. godine, tešnje se povezuje sa organizacijom KPJ, radi na stvaranju partijskih ćelija po selima, od 1932. sekretar je Sreskog komiteta, a zatim i član Okružnog komiteta KPJ. U oktobru 1933. prešao je u Beograd i završio Višu pedagošku školu. Kada je sredinom aprila 1935. došlo do velike policijske provale, pred opasnošću od hapšenja povukao se u ilegalnost, a u septembru odlukom CK KPJ upućen je na partijsko školovanje u Moskvu. Tokom 1935–1936. pohađao je aspiraturu na KUNMZ. Posle rasformiranja KUNMZ, u maju 1936. prešao je na aspiranturu MLŠ. Početkom oktobra 1936. bio je uključen u grupu oko 150 jugoslovenskih komunista, za koje je rukovodstvo KPJ, u okviru plana za smanjenje jugoslovenske komunističke emigracije u SSSR, tražilo saglasnost nadležnih instanci Kominterne da se vrate na rad u zemlju. Veliki talas čistki koji je uskoro nastupio, omeo je realizovanje ovog plana. Istovremeno, i on je prekinuo školovanje i otišao u Španiju. Kao dobrovoljac borio se u redovima XI internacionalne brigade, bio komandir jugoslovenskog mitraljeskog odeljenja (u činu poručnika). Ranjen je u borbama 123

na Madridskom frontu – posle kraćeg lečenja kao teški ranjenik (izgubio je desnu ruku) sredinom maja 1937. vraTjO se u Moskvu. Već narednog meseca raspoređen je na rad u Kadrovsko odeljenje IKKI, gde je do hapšenja radio kao politički referent za balkanske zemlje. Uhapšen 3. novembra 1938. godine. Rešenjem VK VS SSSR od 19. aprila 1939. pod optužbom za saradnju sa jugoslovenskom političkom policijom, provokatorsko delovanje u KPJ i Kominterni i da je bio član desne trockističko-terorističke organizacije koja je nameravala da u svoje ruke uzme rukovodstvo Kominterne i njenih sekcija osuđen na streljanje uz konfiskovanje imovine. Streljan 19. aprila 1939. u Moskvi, a njegovo telo kremirano u Moskovskom krematorijumu na Donskom groblju. Mesec dana ranije, prihvatajući tadašnje ocene zvaničnih sovjetskih organa o represiranim jugoslovenskim komunistima, odlukom Centralnog rukovodstva KPJ od 19. marta 1939. isključen je iz partije sa grupom „bivših rukovodećih, frakcionaških i antipartijskih elemenata“. Rehabilitovan 10. juna 1958. odlukom VS SSSR. JOVIĆ IVAN – ИОВИЧ ИВАН АВРАМОВИЧ Rođen 1890. u selu Mališevci u Zvornikovskom srezu, verovatno Maleševci – Zvornik (Bosna i Hercegovina), Srbin, stolar. Tokom Prvog svetskog rata služio je u srpskoj vojsci. U borbama kod Dobrudže bio je kontuzovan, upućen u ruski Crveni krst, a potom dospeo u srpsku bolnicu u gradu Izmail u Odeskoj oblasti. Ostao je u Sovjetskom Savezu, ali nije poznato gde je živeo i čime se bavio do hapšenja. Uhapšen 18. jula 1940. pod optužbom za kontrarevolucionarno delovanje. Umro u toku istrage 23. marta 1942. u zatvorskoj bolnici u gradu Vologda od upale pluća. JUG ANDRIJA – КАУФМАН АЛЕКСАНДР АНТОНОВИЧ Rođen 26. novembra 1900, selo Čegina – Tolmin (Slovenija), Slovenac, niže obrazovanje – radnik. Član KP Italije od 1926. do 1932. godine, kada je preveden u članstvo KPJ. Potkraj 20-ih godina u Trentu je održavao partijski kanal iz Jugoslavije. U Sovjetski Savez došao je 1934. godine. Nastanio se u Moskvi, 1935. primio državljanstvo Sovjetskog Saveza i do hapšenja radio na izgradnji metroa kao malterdžija u oknu br. 82. Isključen iz partije 1936. zbog neplaćanja partijske članarine. Uhapšen 15. februara 1938. godine. U toku istrage bio je u Taganskoj tamnici u Moskvi. Rešenjem trojke UNKVD SSSR za Moskovsku oblast od 10. oktobra 1938. pod optužbom za antisovjetsko delovanje osuđen na 10 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Umro 17. aprila 1946. u toku izdržavanja kazne u logoru. Rehabilitovan 6. januara 1964. odlukom VT MVO. 124

JURČIĆ (JURIČIĆ) TOMO – ЮРЧИЧ ТОМО МИО Rođen 23. septembra 1903, selo Draganići – Karlovac (Hrvatska), Hrvat, iz seljačke porodice, niže obrazovanje, polupismen. U potrazi za poslom 1926. otišao u Francusku, gde je proveo dve godine i zatim prešao u Kanadu. Ovde se uključio u radnički pokret, 1930–1932. bio član Radničke partije Kanade. Godine 1932. napusTjO je Kanadu i kao „turista“ otišao na rad u Sovjetski Savez. Nastanio se u Moskvi, zasnovao porodicu i primio državljanstvo SSSR. U vreme hapšenja, sa ženom i kćerkom živeo je u zgradi za strane radnike u Ul. Sadovaja-Spaska, br. 21 i radio na izgradnji metroa na 14. deonici kao rudar. Uhapšen 17. februara 1938. godine. U toku istrage bio je u Taganskoj tamnici u Moskvi. Rešenjem trojke UNKVD SSSR za Moskovsku oblast od 10. oktobra 1938. pod optužbom za špijunažu osuđen na pet godina zatočenja u popravnoradnom logoru. Rehabilitovan 29. avgusta 1989. odlukom VP MVO. JUREŠKO HRISTIFOR – ЮРЕШКО ХРИСТИФОР АНТОНОВИЧ Rođen 3. marta 1894. u selu Merljani (?) u Zarskom okrugu Dalmatinske gubernije, verovatno je reč o Zadarskom okrugu u Dalmaciji (Hrvatska), Hrvat, iz seljačke porodice, niže obrazovanje. Rano je počeo da radi kao mornar na brodovima trgovačke mornarice. Početkom Prvog svetskog rata, našavši se u luci grada Taganrog u Rusiji, njegov brod je zarobljen, a članovi posade kao ratni zarobljenici otpremljeni u Kostromsku guberniju (Gorkovsku oblast). Posle završetka rata ovde je ostao, zasnovao porodicu i sa ženom živeo u selu Moiseiha Krasnobakovskog rejona. Do 1926. godine radio je u mestu Krasnije Baki u bolnici, tokom 1926–1928. bio zaposlen u šumskoj zadruzi, a od 1928. je špediter u Krasnobakovskom hemijskom zavodu. Godine 1935. prešao je na rad u hemijski zavod u mestu Vetluga, odakle se nakon izvesnog vremena, vraTjO u Krasnobakovski hemijski zavod. Uhapšen 28. januara 1938. pod optužbom za kontrarevolucionarno nacionalističko delovanje u korist Nemačke. Umro je u toku istražnog postupka 31. decembra 1938. u bolničkom odeljenju mesta Krasnije Baki. Rehabilitovan 30. oktobra 2002. odlukom OP NGO. JURIČEK FRANC – ЮРИЧЕК ФРАНЦ АДАМОВИЧ Rođen 24. avgusta 1892, Petrovgrad, sada Zrenjanin (AP Vojvodina – Srbija), Srbin (?), iz radničke porodice, nezavršeno srednje obrazovanje – moler. Kao mladi radnik 1909. pristupio je Socijaldemokratskoj partiji. Izvesno vreme proveo je u Švajcarskoj, Nemačkoj i Francuskoj. Kada je kao austrougarski podanik pozvan na odsluženje vojnog roka, 1913. vraTjO se u zemlju. Početkom Prvog svetskog rata upućen je na front, a 1915. godine dospeo u rusko zarobljeništvo. Kao ratni zarobljenik otpremljen je u Rusiju – radio je po selima kod seljaka do kraja 1917, a zatim otišao u Orenburg. Sa grupom ratnih zarob125

ljenika uspostavio je vezu sa boljševicima i stupio u Crvenu gardu. Vojevao je na orenburgškom, aktjubinskom i finskom frontu. Od početka 1919. služio je u Crvenoj armiji. Posle građanskog rata ostao je u Sovjetskom Savezu, u mestu Šarlik radio je u trgovini, bio zamenik upravnika kolhoza „Pritokaki“, a potom je premešten na rad u Orenburg. Ovde se nastanio sa porodicom (ženom i troje dece), primio državljanstvo SSSR i bio zaposlen u preduzeću br.1 kao službenik. Uhapšen 22. decembra 1937. godine. Rešenjem Komisije NKVD i Javnog tužioca SSSR od 19. januara 1938. pod optužbom za teroristička i diverzantska akta i organizovano kontrarevolucionarno delovanje osuđen na streljanje. Streljan 28. januara 1938. i sahranjen u Zauralnoj šumici Orenburga. Rehabilitovan 17. septembra 1957. odlukom VT JUVO. JURIČIĆ ANTON – ЮРИЧИЧ АНТОН МАТВЕЕВИЧ Rođen 1894, mesto Lipa u Istri (Hrvatska), Hrvat, iz seljačke porodice, niže obrazovanje. U potrazi za poslom, 1913. dospeo je u Ameriku. Živeo je i radio u Sijetlu, odakle je 1931. otišao na rad u Sovjetski Savez. Upućen je u Komunu „Sejatelj“, nedaleko od grada Salsk u Rostovskoj oblasti. Pošto mu se ovde nije svidelo, početkom 1933. prešao je u Moskvu. Zaposlio se na izgradnji metroa kao rudar i primio državljanstvo SSSR. Dve godine kasnije, sa nekoliko svojih drugova, jugoslovenskih iseljenika javio se pismom preko lista „Borba“ iz Toronta, obaveštavajući jugoslovensku radnu emigraciju u Kanadi i SAD o izgradnji metroa i uslovima života i rada. Njihovo pismo objavljeno je u vreme kada se on već nalazio u zatvoru. Uhapšen 15. marta 1935. godine. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 9. maja 1935. pod optužbom za antisovjetsku agitaciju i širenje provokatorskih glasina, prognan na tri godine u Kazahstan. Nastanjen je u selu Šemonaiha u Istočno-Kazahstanskoj oblasti, a radio je u kolhozu „Krasnij oktjabr“. Ponovo uhapšen 14 (20) decembra 1937. godine. Rešenjem Komisije NKVD SSSR od 11. februara 1938. pod optužbom za špijunažu (kao agent američke obaveštajne službe zavrbovan je u Sijetlu i upućen u SSSR) osuđen na streljanje. Streljan 10. marta 1938. godine. Rehabilitovan 5. juna i 30. oktobra 1989. odlukama Javnih tužilaštava SSSR i Istočno-Kazahstanske oblasti. JURIČIĆ VLADIMIR-VLADO – МАКАРОВ ИВАН СЕРГЕЕВИЧ; pseud. Stanković (1926–1927) i Vorak (1932–1934) Rođen 15. maja 1896, Mostar (Bosna i Hercegovina), Hrvat, iz radničke porodice, niže obrazovanje – obućarski radnik, član KPJ od 1920. godine. Radio je i partijski delovao u Mostaru, bio član MK i OK KPJ. Posle prelaska u Sarajevo kooptiran je za člana OK, a od avgusta 1926. do marta 1927. vršio je dužnost sekretara PK KPJ za Bosnu i Hercegovinu. U oktobru 1927. odlukom CK 126

KPJ poslat je na partijsko školovanje u Sovjetski Savez. Uhapšen je prilikom ilegalnog prelaska austrijske granice, u zatvoru u Gracu i Mariboru odležao nekoliko dana, a zatim je proteran u Mostar. Godinu dana kasnije ponovo je upućen u Moskvu. Tokom 1928–1931. pohađao KUNMZ. Član VKP(b) je od 1929. godine. Pripadao je „levoj“ opoziciji na KUNMZ – 1929. jedan od potpisnika majskog pisma jugoslovenskih studenata – grupa "41". Nakon okončanja KUNMZ, izvesno vreme bio je na partijskom radu u Moskovskoj oblasti. Na osnovu odluke PR KPJ, od jeseni 1932. do početka 1934. ilegalno je živeo u Jugoslaviji, radeći kao partijski instruktor. U međuvremenu, povremeno je boravio u Beču i učestvovao u radu rukovodstva KPJ. Od marta 1934. bio je referent za Jugoslaviju u Balkanskom sekretarijatu Profinterne i predavač na KUNMZ. Sredinom 30-ih godina primio je državljanstvo Sovjetskog Saveza. Pred hapšenje radio je kao savetnik i zamenik upravnika partijskog kabineta u fabrici „Goznak“. Uhapšen 10. marta 1938. godine. U toku istrage bio je u Taganskoj tamnici u Moskvi. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 5. avgusta 1938. pod optužbom za kontrarevolucionarno delovanje osuđen na 10 godina zatočenja u popravnoradnom logoru. Kaznu je izdržavao u Daleko-Istočnoj oblasti – u zalivu Nagajevo. Umro 28. aprila 1942. u logoru. Rehabilitovan 9. decembra 1963. odlukom VT MVO. JUVAN AVGUST – ЮВАН АВГУСТ АВГУСТОВИЧ Rođen 1889. u selu Ginderšlos u Austrougarskoj, Nemac, po drugim podacima u selu Belakej u Sloveniji, Slovenac i Belabeč u Jugoslaviji, verovatno Bela peč – Kamnik (Slovenija). Gde je živeo i čime se bavio do Prvog svetskog rata nije poznato. U Rusiju je došao 1914. kao ratni zarobljenik i ovde ostao. Posle oslobođenja iz zarobljeništva 1918. naselio se u gradu Artemovskij u Sverdlovskoj oblasti i do hapšenja radio kao advokat. Godine 1937. primio je državljanstvo Sovjetskog Saveza. Uhapšen 28. novembra 1944. godine. Rešenjem OS pri Ministarstvu državne bezbednosti SSSR od 24. marta 1945. pod optužbom za antisovjetsku agitaciju osuđen na tri godine zatočenja u popravno-radnom logoru. Rehabilitovan 19. juna 1989. odlukom OP SvO. JUZIĆ MARJAN – ЮЗИЧ МАРЬЯН МИХАЙЛОВИЧ Rođen 1892, Tuzla (Bosna i Hercegovina), Hrvat, iz seljačke prodice, visoko obrazovanje – lekar. Kao mladić radio je u rudniku u Tuzli, a zatim je 1913–1914. služio vojni rok. Po izbijanju Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan i upućen na front, gde je zarobljen. Kao ratni zarobljenik otpremljen je u Rusiju i ovde ostao. Tokom 1923–1932. završio je Srednju medicinsku školu i Medicinski fakultet u Irkutsku, zasnovao porodicu (žena i 127

dvoje dece) i primio državljanstvo Sovjetskog Saveza. U vreme hapšenja radio je kao lekar na otseku Vjerhnaja Gutara u Irkutskoj oblasti. Uhapšen 23. februara 1938. pod optužbom da je po zadatku inostrane obaveštajne službe radio na namernom širenju malih boginja na otseku Vjerhnaja Gutara. Pod istragom proveo je u zatvoru 16 ½ meseci – rešenjem UNKVD za Irkutsku oblast od 8. jula 1939. istražni postupak je obustavljen zbog nedostatka dokaza, a on pušten na slobodu. KAC ARNOLD – КАЦ АРНОЛЬД ИОСИФОВИЧ Rođen 22. jula 1890, Sarajevo (Bosna i Hercegovina), Hrvat, iz službeničke porodice, visoko obrazovanje – lekar. Posle završenog Medicinskog fakulteta u Beču 1914. godine, kao austrougarski podanik odmah je mobilisan – služio je kao mlađi lekar u bosansko-hercegovačkom puku. Prilikom odstupanja kod Lublina pao je u rusko zarobljeništvo i sa drugim zarobljenicima upućen u Toboljsk u Tjumenskoj oblasti. Ostao je u Sovjetskoj Rusiji, izvesno vreme služio je u pograničnom bataljonu Hakasijske oblasti, a zatim prešao u Krasnojarski kraj. Boravio je u gradu Kansk, od 1932. sa ženom se nastanio u mestu Beja i radio kao glavni lekar u rejonskoj bolnici, a 1934. primio je državljanstvo SSSR. Uhapšen 3. jula 1938. pod optužbom za antisovjetsku agitaciju. Pod istragom proveo je 14 meseci – odlukom Hakasijskog oblasnog suda od 8. septembra 1939. istražni postupak je obustavljen zbog nedostatka dokaza, a on pušten na slobodu. KAMPA STEVAN – КАМПА СТЕПАН СТЕПАНОВИЧ Rođen 7. maja 1924, Subotica (AP Vojvodina – Srbija), Rus, nezavršeno srednje obrazovanje – đak. Potkraj 1940. samoinicijativno (iz avanturističkih razloga) napusTjO je Jugoslaviju i otišao u Sovjetski Savez. Uhapšen 12. januara 1941. na rumunsko-sovjetskoj granici. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 3. septembra 1941. pod optužbom za ilegalni prelazak državne granice SSSR u cilju špijunaže osuđen na 8 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Posle izdržane kazne kao „jugoslovenski agent“ prognan je u Sibir na prisilni rad. Rehabilitovan 22. septembra 1956. odlukom VK VS SSSR. VraTjO se u Jugoslaviju 10. jula 1958. godine. KAPEC JOSIP – КАПЕЦ ИОСИФ ВЛАДИМИРОВИЧ Rođen 28. februara 1895. u selu Augustinovac, verovatno Auguštanovec – Velika Gorica (Hrvatska), Hrvat, iz seljačke porodice, nezavršeno srednje obrazovanje – strugar. Tokom 1909–1914. radio je na građevinskim radovima u Austrougarskoj i Nemačkoj. U potrazi za poslom, 1914. godine dospeo je u Ameriku. Radeći u fabrikama u Klivlendu i Detroitu, ovde je proveo 16 godina. Po sporazumu s „Avtostrojem“, kao strani specijalista 1931. godine otišao je na 128

rad u Sovjetski Savez. Nastanio se u Gorkom, zasnovao porodicu, zaposlio se kao tokar u Automobilskom zavodu „V. M. Molotov“ i 1934. primio je državljanstvo SSSR. Uhapšen 20. januara 1938. godine. Rešenjem trojke UNKVD za Gorkovsku oblast od 21. oktobra 1938. pod optužbom za kontrarevolucionarno delovanje i špijunažu osuđen na streljanje. Streljan 14. novembra 1938. godine. Rehabilitovan 16. februara 1959. odlukom VT MVO. KARUŽA NIKOLA – КАРУЖА НИКОЛАЙ ЯКОВЛЕВИЧ Rođen 21. aprila 1900, Komiža – Vis (Hrvatska), Hrvat, iz siromašne seljačke porodice, niže obrazovanje – radnik, član KPJ 1919. godine. Ostavši rano bez oca, još kao dete počeo je da radi u najam po vinogradima. Kasnije, tražeći posao povremeno je boravio u Srbiji i Hrvatskoj, radeći kao radnik, mornar i ribar. Zbog komunističkog delovanja više puta je hapšen, otpuštan sa posla i proterivan. Godine 1923. mobilisan je u jugoslovensku vojsku – služio je u Tuzli, odakle je pobegao pošto je optužen za komunističku propagandu. Od tada je živeo i radio pod imenom Nikola Borčić. Februara 1925. pobegao je u Italiju, ali je i ovde u maju uhapšen i 2. avgusta proteran. Dva meseca proveo je u Beču, a zatim je odlukom CK KPJ upućen na partijsko školovanje u Sovjetski Savez. Po dolasku u Moskvu 4. oktobra 1925. godine, priključio se prvoj grupi jugoslovenskih studenata na KUNMZ. Preveden je u članstvo RKP(b), a rešenjem CLK MOPR od 23. novembra 1925. dobio je status političkog emigranta. Nakon završene prve godine, 1926. je isključen sa KUNMZ na godinu dana i poslat na rad u Lenjingrad. Pošto je tokom 1930–1931. godine završio je MLŠ u Moskvi, prešao je u Odesu. Radeći kao nastavnik, ovde je ostao do hapšenja (septembar 1936). Međutim, neznajući za to, početkom oktobra 1936. bio je uključen u grupu oko 150 jugoslovenskih komunista, za koje je rukovodstvo KPJ, u okviru plana za smanjenje jugoslovenske komunističke emigracije u SSSR, tražilo saglasnost nadležnih instanci Kominterne da se vrate na rad u zemlju. Veliki talas čistki koji je uskoro nastupio, omeo je realizovanje ovog plana. Pred hapšenje je živeo u Odesi i radio kao nastavnik istorije partije. Uhapšen 16. septembra 1936. godine. Rešenjem OOS od 4. decembra 1936. pod optužbom za kontrarevolucionarno delovanje osuđen na pet godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u Sevvostlagu u Magadanskoj oblasti. Umro 11. decembra 1941. u logoru. Rehabilitovan 27. avgusta 1991. odlukom POO. KASNI FRANC – КАСНИ ФРАНЦ МИХАЙЛОВИЧ Rođen 1893, selo Severin na Kupi – Ogulin (Hrvatska), Hrvat, iz zanatlijske porodice, niže obrazovanje – radnik. U potrazi za poslom, kao mladi radnik otišao je u Ameriku. Zaposlio se u Fabrici automobila u Detroitu i uključio u revolucionarni radnički pokret – bio je član Socijaldemokratske, a potom Ko129

munističke partije. Tokom akcije Sovjetskog predstavništva na prikupljanju kvalifikovanih radnika, 1922. otišao je na rad u Sovjetsku Rusiju. Po dolasku u Moskvu upućen je u zavod AMO. Uskoro je primio državljanstvo SSSR, zasnovao porodicu i preveden je u članstvo VKP(b). Godine 1935. isključen je iz partije zbog pasivnosti. U vreme hapšenja sa ženom i dva sina živeo je u Moskvi i radio u MIZ-u kao brusač. Uhapšen 2. marta 1938. godine. U toku istrage bio je u Taganskoj tamnici u Moskvi. Rešenjem trojke pri NKVD SSSR od 2. avgusta 1938. pod optužbom za delovanje u kontrarevolucionarnoj špijunskoj organizaciji osuđen na streljanje. Streljan 10. avgusta 1938. i sahranjen na bivšem poligonu NKVD „Objekt Butovo“. Rehabilitovan 15. juna 1957. odlukom VK VS SSSR. KASTRATOVIĆ MILORAD Rođen 1926, Berane (Crna Gora). Gde je živeo i čime se bavio do 1945. nije poznato. U maju 1945. prebegao je iz Jugoslavije u Italiju, gde je bio smešten u logoru za izbeglice u kojem je proveo oko dve i po godine. VraTjO se u Jugoslaviju početkom 1948. godine, ali je uskoro povodom objavljivanja mobilizacije, ponovo pobegao u Italiju. Nije poznato kada je i kako dospeo u Sovjetski Savez, ni čime se bavio. Uhapšen 5. novembra 1950. godine. Rešenjem OS pri MGB SSSR od 11. avgusta 1951. pod optužbom za špijunažu osuđen na 15 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u Irkutskoj oblasti u Aleksandrovskoj tamnici MGB SSSR. Novim rešenjem VK VS SSSR od 23. decembra 1954. prevremeno je oslobođen. Zaključkom GVP od 7. septembra 1999. rešeno je da se ne može rehabilitovati. U oktobru 1955. vraTjO se u Jugoslaviju. KAŠICEV NIKOLA – КАШИЦЕВ НИКОЛАЙ ПЕТРОВИЧ Rođen 6. decembra 1888. u selu Stuževo, opština Grahovo u Srbiji (?), Srbin, polupismen. U Rusiju je dospeo 1916. iz Srbije zajedno sa vojnim jedinicama i ovde ostao. Godine 1922. primio je državljanstvo Sovjetskog Saveza. Do hapšenja živeo je u rejonu grada Ujar u Krasnojarskom kraju, gde je zasnovao porodicu i radio u klanici Ujarskog kombinata mesa na klanju stoke. Uhapšen 1935. i odlukom Narodnog suda osuđen na dve godine lišenja slobode za povredu službene dužnosti. Ponovo je uhapšen 8. novembra 1938. godine. Rešenjem Krasnojarskog pokrajinskog suda od 1. jula 1939. pod optužbom za kontrarevolucionarnu agitaciju osuđen na pet godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u Sevželdorlage (Komi ASSR). Iz logora je oslobođen 8. novembra 1943. godine. Rehabilitovan 23. septembra 1993. odlukom PKK. 130

KAVEDŽIJA STJEPAN – БОРИСОВ МИХАИЛ МИХАЙЛОВИЧ Rođen 27. oktobra 1909, Slavonski Brod (Hrvatska), Hrvat, iz siromašne radničke porodice, niže obrazovanje – bačvarski radnik, član SKOJ od 1927. godine. Odrastao je u mnogočlanoj porodici i još kao dete, ostavši rano bez oca, oseTjO je sve nedaće siromaštva. Godine 1922. došao je u Zagreb, gde je uz pomoć Društva „Hrvatski radiša“ primljen za šegrta u fabrici bačvi, odakle je posle završenog bačvarskog zanata 1926. prešao u fabriku ulja. Aktivan je u Nezavisnim sindikatima i među radničkom omladinom – 1927. izabran je za člana MK SKOJ, a zatim je kao partijski radnik bio angažovan u tehničkom aparatu BKF i kasnije CK SKOJ. Uhapšen je 11. aprila 1929. u Zagrebu i nakon 15-to mesečnog zatvora proteran u rodno mesto. VraTjO se u Zagreb i radio ilegalno. Pred opasnošću od novog hapšenja, odlukom rukovodstva KPJ u septembru 1930. emigrirao je u Beč, a potom otišao u Sovjetski Savez. Po dolasku u Moskvu u februaru 1931. godine, privremeno je primljen na KUNMZ, a posle lečenja upućen u Kalinjin. Ovde se nastanio i zaposlio u fabrici vagona kao radnik. Član VKP(b) je od 1932. godine, kada je primio i državljanstvo SSSR. Posle odsluženja vojnog roka na Dalekom Istoku, početkom 1934. vraTjO se u Kalinjin. Izvesno vreme proveo je na lečenju zbog povrede u vojsci, a zatim se zaposlio u fabrici tekstila „Vagžanov“ i bio je sekretar Komiteta Komsomola. Uhapšen 1. jula 1937. pod optužbom za špijunažu i provokatorstvo. Pod istragom u zatvoru je proveo oko dve i po godine – 22. novembra 1939. istražni postupak je obustavljen usled nedostatka dokaza, a on pušten na slobodu. Posle ponovnog dužeg lečenja, radio je u školi za učenike u privredi kao zamenik direktora. VraTjO se u Jugoslaviju sa ženom i troje dece u oktobru 1945. godine. Živeo je u Zagrebu i radio u Ministarstvu industrije i rudarstva NRH. KAZANEGRE SAVO – КАЗАНЕГРО САВВА МАРКОВИЧ Rođen 1892, Cetinje (Crna Gora), Crnogorac, iz radničke porodice, niže obrazovanje – službenik. Prema oskudnim podacima, u Rusiju je dospeo kao dete sa roditeljima početkom 1900. godine. Do revolucije 1917. boravio je u Odesi i radio u jednom brodarskom preduzeću kao trgovački pomoćnik. Kasnije je, baveći se različitim poslovima, živeo u Kijevu i Moskovskoj oblasti, a od 1938. u Ordžonikidzeu. Primio je državljanstvo Sovjetskog Saveza. Tokom 1925–1940. bio je četiri puta osuđivan za krivične prestupe: 1925. osuđen na 6 meseci zatvora, 1927. na tri godine progonstva u Solovjetske logore (oslobođen posle dve godine), 1931. na 10 godina lišenja slobode (izdržao 7 godina) i 1940. na godinu dana zatvora. Poslednju kaznu izdržavao je u kombinatu za preradu drveta popravnoradne kolonije br. 1 grada Ordžonikidze. Ovde je, na osnovu nove optužbe Odeljenja NKVD Kolonije od 30. novembra 1940. godine, rešenjem Vrhovnog suda Severno-Osetinske ASSR od 10. aprila 1941. pod optužbom za sistematsko odbijanje odlaska na rad i podstrekivanje ostalih osuđenika, osuđen na 10 godi131

na zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u Vorkutlagu u Komi ASSR. Umro 25. februara 1943. u logoru. Rehabilitovan 20. aprila 1992. odlukom PSO ASSR po poslednjoj kazni. KEČKEŠ IVAN – КЕЧКЕШ ИВАН КАРЛОВИЧ Rođen 1886, Subotica (AP Vojvodina – Srbija), Mađar, iz seljačke porodice. Početkom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan, upućen na front, gde je pao u rusko zarobljeništvo. Kao ratni zarobljenik otpremljen je u Rusiju i po završetku rata ovde ostao. Do hapšenja sa ženom je živeo u Aginskom okrugu u Čitinskoj oblasti i radio u vojnoj radionici kao obućar. Uhapšen 14. jula 1937. godine. Rešenjem trojke UNKVD za Čitinsku oblast od 22. oktobra 1937. pod optužbom za kontrarevolucionarnu propagandu i organizovano antisovjetsko delovanje osuđen na streljanje. Streljan 3. novembra 1937. godine. Rehabilitovan 29. juna 1959. odlukom ČOS. KIČAN JOZEF – КИЧАН ЮЗЕФ КАРЛОВИЧ Rođen 1889. u Senčabatu u Jugoslaviji (?), Mađar, iz seljačke porodice, niže obrazovanje, član RKP(b) od 1926. godine. Nije poznato odakle je, kada i kako došao u Rusiju, ali se može pretpostaviti da je tokom Prvog svetskog rata stigao kao ratni zarobljenik, ovde ostao i kasnije primio državljanstvo Sovjetskog Saveza. U vreme hapšenja živeo u Moskvi i radio u Opštinskom prehrambenom preduzeću. Uhapšen 19 (20) februara 1938. godine. Rešenjem Komisije NKVD i Javnog tužioca SSSR od 17. maja 1938. pod optužbom za špijunažu i diverzantsko delovanje osuđen na streljanje. Streljan 28. maja 1938. i sahranjen na bivšem poligonu NKVD „Objekt Butovo“. Rehabilitovan 5. maja (18. aprila) 1958. odlukom VT MVO. KIRALJ GEORGIJ – КИРАЛЬ ГЕОРГИЙ ИВАНОВИЧ Rodjen 1891, selo Ivanovci- Đakovo (Hrvatska). Nije poznato odakle je, kada i kako došao u Rusiju. Nastanio se u selu Selišce u rejonu grada Kostroma u Jaroslavskoj oblasti i radio u požarnoj komandi kao bravar. Uhapšen 03. marta 1938. godine i pod optužbom za antisovjetsku agitaciju 05. juna 1938. osudjen na 10 godina zatočenja u poporavno-radnom logoru. Rehabilitovan 29.marta 1989. godine.

132

KIRBUS FRANC – КИРБУС ФРАНЦ ЛАВРЕНТЬЕВИЧ Rođen 1880. u selu Galošak ili Galošan, verovatno Galušak – Gornja Radgona (Slovenija), Slovenac, iz siromašne seljačke porodice, srednje obrazovanje – konstruktor-mehaničar. Početkom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan i upućen na front. Zarobljen je već 1914. i otpremljen u Rusiju u logor ratnih zarobljenika u Atkarsk u Saratovskoj oblasti. Godine 1919. služio je u Crvenoj armiji u vazduhoplovnom odredu, kasnije radio u različitim ustanovama i preduzećima u Permskoj oblasti (u industriji soli, uglja, obrade drveta i dr.), a 1936. primio državljanstvo Sovjetskog Saveza. U vreme hapšenja sa ženom i troje dece živeo je u gradu Čusovoj i rukovodio izgradnjom peći za sušenje uglja. Uhapšen 20. jula 1941. godine. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 31. marta 1942. pod optužbom za antisovjetsku agitaciju osuđen na 10 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u Molotovskoj (Permskoj) oblasti. Umro 5. maja 1942. u tamnici br. 1 u gradu Molotov. Rehabilitovan 29. aprila 1988. odlukom POS. KIRHNOV IVAN – КИРХОВ ИВАН СТЕПАНОВИЧ Rodjen 1893, selo Žiban, Mađarska, Hrvat. Nije poznato kada je i odakle došao u Rusiju. Živeo je u Magnitogorsku u čeljebinskoj oblasti i radio kao bravar. Uhapšen 03. marta 1938. i osudjen 05. oktobra 1938. na smrtnu kaznu. Streljan 23. novembra 1938. godine. KISINSKIJ STANISLAV – КИСИНСКИЙ СТАНИСЛАВ БОГДАНОВИЧ Rođen 1897, Veliki Bečkerek, sada Zrenjanin (AP Vojvodina – Srbija), Srbin, iz zanatlijske porodice, srednje obrazovanje. Tokom Prvog svetskog rata bio je mobilisan, upućen na front, gde je zarobljen. Kao ratni zarobljenik otpremljen je u Rusiju, po okončanju građanskog rata ovde ostao i kasnije primio državljanstvo Sovjetskog Saveza. Živeo je u Krasnojarsku bez stalnog mesta zaposlenja. Uhapšen 21. februara 1937. godine. Rešenjem trojke UNKVD za Krasnojarski kraj od 23. avgusta 1937. pod optužbom da je bio član antisovjetske grupe koja je pripremala teroristički akt protiv rukovodilaca Krasnojarskog kraja osuđen na streljanje. Streljan 24. avgusta 1937. u Krasnojarsku. Rehabilitovan 21. juna 1957. odlukom VT SibVO. KIŠ ALEKSANDAR – КИШ АЛЕКСАНДР АЛЕКСАНДРОВИЧ Rođen 24. juna 1891, selo Vir (?) – srez Darđanski (AP Vojvodina – Srbija), Mađar, iz seljačke porodice, polupismen. Početkom Prvog svetskog 133

rata, kao austrougarski podanik bio je mobilisan i upućen na front. Zarobljen je 1915. i kao ratni zarobljenik otpremljen u Rusiju. Dospeo je u Čitu, odakle je posle 11 meseci, prebačen na teritoriju Kurganske oblasti i ovde ostao. Nastanio se u selu Martino u rejonu mesta Makušino, zasnovao porodicu (žena i dvoje dece) i do hapšenja radio u kolhozu „9. januar“ kao kolhoznik. Uhapšen 3. oktobra 1937. godine. Rešenjem trojke UNKVD za Čeljabinsku (Kurgansku) oblast od 26. novembra 1937. pod optužbom za antisovjetsku propagandu i delovanje u kontrarevolucionarnoj organizaciji osuđen na streljanje. Streljan 14. decembra 1937. godine. Rehabilitovan 27. aprila 1957. odlukom KOS. KIŠ PETAR – КИШ ПЕТР ПЕТРОВИЧ Rođen 14. novembra 1897, selo Belo Blato – Zrenjanin (AP Vojvodina – Srbija), Mađar, iz radničke porodice, niže obrazovanje – bravarski radnik, član KPJ od 1920. godine. Potkraj Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan, ali je iz vojske dezertirao i prešao na stranu Crvene armije. Posle povratka u zemlju stupio je u KPJ, bio aktivan u Velikom Bečkereku, a 1920. član je Mesne partijske uprave i Oblasnog veća KPJ. Hapšen je posle proglašenja Obznane kao istaknuti aktivista KPJ. Ostavljajući porodicu u zemlji (ženu i četvoro dece), 1930. je otišao u Sovjetski Savez. Prilikom ilegalnog prelaska poljsko-sovjetske granice je uhapšen, u zatvoru zadržan četiri meseca, a zatim iz pogranične zone proteran u grad Sarapul (Udmurtska ASSR). Godine 1936. primio je državljanstvo SSSR. U vreme hapšenja živeo je u Moskvi i radio u zavodu „Sevzapstrojput“ kao bravar. Uhapšen 3 (2) oktobra 1937. godine. U toku istrage bio je u Taganskoj tamnici u Moskvi. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 5. novembra 1937. pod optužbom za špijunažu osuđen na streljanje. Streljan 25 (23) novembra 1937. u Moskvi i sahranjen na bivšem streljačkom poligonu NKVD „Komunarka“ u Moskvi. Rehabilitovan 11. marta 1990. odlukom PMVO. KIŠ STJEPAN – КИШ СТЕПАН СТЕПАНОВИЧ Rođen 13. jula 1889, Ada – Subotica (AP Vojvodina – Srbija), Mađar, iz radničke porodice, polupismen. Odakle je, kada i kako dospeo u Rusiju, u raspoloživoj dokumentaciji nema podataka. Može se predpostaviti da je kao austrougarski podanik tokom Prvog svetskog rata bio mobilisan, upućen na front i kasnije kao ratni zarobljenik otpremljen u Rusiju. Po završetku rata ovde je ostao i zasnovao porodicu. U vreme hapšenja sa ženom i četvoro dece živeo je u rejonu grada Makušino u Čeljabinskoj oblasti i radio kao mehaničar u Konovalovskom sovhozu. Uhapšen 28. februara 1938. godine.

134

Rešenjem trojke NKVD SSSR od 29. marta 1938. pod optužbom za špijunsko-diverzantsko delovanje osuđen na streljanje. Streljan 13. aprila 1938. godine. Rehabilitovan 18. avgusta 1989. odlukom VP UralVO. KLEMENČIČ IVAN – КЛИМЕНЧИЧ ИВАН ФРАНЦЕВИЧ Rođen 23. decembra 1897, selo Stanetinci – Maribor (Slovenija), Slovenac (Jugosloven), srednje obrazovanje – krojački radnik. Nastojeći da izbegne služenje vojnog roka, 1915. je prebegao u Mađarsku i ovde ostao oko 6 meseci. Prilikom povratka u zemlju, žandarmerijski organi su ga zadržali i predali vojnoj jedinici u Mariboru, odakle je sa austrougarskom vojskom upućen na italijanski front. Godine 1917. uhapšen je zbog pokušaja pobune i dezertiranja i u zatvoru zadržan oko pet meseci. Pošto su ga oslobodili pobunjeni vojnici, vraTjO se u Zagreb. U Sovjetski Savez dospeo je tokom februara 1932. kao „turista“. Nastanio se u Moskvi, zaposlio u „Mosšvejsojuz“ kao krojač, a godinu-dve kasnije zasnovao i porodicu (žena i sin). Pred hapšenje radio je u svojoj struci u „Švejremontodežde“. Uhapšen 27. marta 1938. godine. U toku istrage bio je u Taganskoj tamnici u Moskvi. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 2. juna 1938. pod optužbom za špijunažu osuđen na 8 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Rehabilitovan 14. novembra 1955. odlukom VT MVO. KLING EMIL – КЛИНГ ЭМИЛЬ КАРЛОВИЧ Rođen 11. decembra 1894, Kovačica (AP Vojvodina – Srbija), Nemac, iz trgovačke porodice, srednje obrazovanje – službenik, član KPJ od 1927. godine. Delovao je u partijskoj organizaciji u Vršcu. Pred opasnošću od hapšenja napusTjO je Jugoslaviju i izvesno vreme boravio u Beču i Pragu. U Sovjetski Savez došao je 24. marta 1935. posredstvom MOPR iz Čehoslovačke. Odlukom CLK MOPR od 5. maja 1935. nije priznat za političkog emigranta, ali mu je preporučeno da uzme državljanstvo SSSR i nadje posao izvan Moskve, što je on ubrzo i učinio. Tokom 1935–1937. živeo je u Moskovskoj oblasti u Jegorevsku i radio u fabrici „Komsomolec“ kao načelnik Planskog odeljenja. Uhapšen 13. jula 1937. godine. U toku istrage bio je u zatvoru Jegorevskog rejona. Rešenjem Komisije NKVD i Javnog tužilaštva SSSR od 30. novembra 1937. pod optužbom za špijunažu osuđen na streljanje. Streljan 8. decembra 1937. i sahranjen na bivšem poligonu NKVD „Objekt Butovo“. Rehabilitovan 16 (28) jula 1958. odlukom VT MVO.

135

KLOC MARIJAN – КЛОЦ МАРИАНН МИХАЙЛОВИЧ Rođen 1892, Raguza, sada Dubrovnik (Hrvatska), Nemac, iz službeničke porodice, srednje obrazovanje – učitelj. Školovao su u Bečkom Novom Mestu, gde je 1911. završio Vojnu akademiju. Godine 1926. došao je u Sovjetski Savez, ali čime se bavio i gde je živeo narednih godina nije poznato. Od 1934. sa ženom i kćerkom nastanio se u gradu Kuldža u Kini i zaposlio kao učitelj u ruskoj školi. Kineske vlasti uhapsile su ga 1939. pod sumjom za špijunažu i posle dvogodišnjeg zatvora, u julu 1941. izručile ga Sovjetskom Savezu. Uhapšen 29. jula 1941. u Kazahstanu. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 31. marta 1942. pod optužbom za izdaju otadžbine osuđen na streljanje. Streljan 5. maja 1942. godine. Rehabilitovan 6. septembra 1960. odlukom VK VS SSSR. KLOPČIČ, muž i žena KLOPČIČ ANGELA – ВАГНЕР НИНА ПАВЛОВНА; pseud. Grad Vanija Rođena 5. septembra 1905, Ljubljana (Slovenija), Slovenka, srednje obrazovanje – stenodaktilograf i knjigovođa, član KPJ od 1926. godine. Posle završene srednje škole u Ljubljani, radila je kao stenodaktilograf u redakciji socijaldemokratskog lista „Napred“, a zatim je sekretar u Sindikalnom savezu radnika prehrambene industrije. Bila je član Komisije za rad među ženama pri PK KPJ za Sloveniju, a partijski je delovala u Zvezi delavskih žen in deklet. Odlukom rukovodstva KPJ, posle provale Ljubljanske partijske organizacije, krajem jula 1930. napustila je zemlju, a potom prebačena u Sovjetski Savez. Po dolasku u Moskvu 15. oktobra 1930. godine smeštena je u Dom politemigranata i rešenjem CLK MOPR od 3. decembra dobila status političkog emigranta. Pošto se razbolela, izvesno vreme provela je na lečenju, a zatim otišla na jug Krima, u mesto Alupka. Ovde je završila jednogodišnji kurs za medicinske sestre i zaposlila se u Sanatorijumu CK VKP(b) „Pariska komuna“. Godine 1931. prevedena je u članstvo VKP(b) i primila državljanstvo SSSR. U jesen 1932. prešla je u Stalinogorsk (Novomoskovsk) nedaleko od Tule, priključila se mužu i zaposlila kao upravnik biblioteke. Uhapšena 7. septembra 1937. zajedno sa mužem Francom. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 22. decembra 1937. pod optužbom za kontrarevolucionarno delovanje osuđena na 8 godina zatočenja u popravnoradnom logoru. Kaznu je do maja 1938 (u martu je u logoru rodila devojčicu koja je ubrzo umrla) izdržavala u zatvoru grada Tula, a zatim u logoru Dolinka, nedaleko od rudarskog mesta Karaganda u Kazahstanu. Iz logora je puštena početkom septembra 1945. godine, a četiri meseca kasnije, otišla je u Uhtu (Komi ASSR). Zajedno sa mužem ovde je provela 10 godina, radeći kao knjigovođa u Uhtinskom kombinatu Ministarstva unutrašnjih dela. Rehabilitovana 12. januara 1955. odlukom VK VS SSSR. Vratila se u Jugoslaviju u avgustu 1956. godine i živela u Ljubljani. Umrla je krajem 90-tih godina 20. veka. 136

KLOPČIČ FRANCE – ТИШЛЕР ВЛАДИМИР ПАВЛОВИЧ; pseud. Tišler, Pavel Kovač, Pondelski, Pavlič, Ivanov, Sadar, Kiveš, Bukovec, Zabukovec i Vladimir Binder Rođen 25. oktobra 1903, Lopital (L’Hopital) – srez Forbah (Francuska), Slovenac, iz radničke porodice, srednje obrazovanje – novinar i partijski radnik, član KPJ i SKOJ od 1920. godine. Odrastao je u rudarskoj porodici, posle završene osnovne škole pohađao je realnu gimnaziju u Ljubljani. Kao srednjoškolac pristupio je komunističkom pokretu, od 1919. član je Društva studenatakomunista. Kada je 1923. godine zbog hapšenja prekinuo dalje školovanje posveTjO se novinarstvu i partijskom radu. Bio je jedan od istaknutih aktivista i rukovodilaca KPJ u Sloveniji: sekretar je PK KPJ i SKOJ za Sloveniju, član CK i Biroa CK SKOJ, a kraće vreme i tehnički sekretar PB CK KPJ. Zbog komunističkog delovanja više puta je hapšen. Pred opasnošću od novog hapšenja, u aprilu 1930. emigrirao je u Beč, odakle je upućen na partijsko školovanje u Moskvu. Presudom DSZZD od 26. marta 1931. osuđen je u odsustvu na 18 godina robije. Prvih dana septembra 1930. u Moskvi je počeo da pohađa MLŠ, ali nakratko. Već u oktobru, u IKK KI je povedena istraga o njegovom radu za vreme obavljanja dužnosti tehničkog sekretara PB CK, a 30. novembra isključen je iz KPJ zbog „štetnog“ delovanja. Već 11. decembra 1930. uhapšen je u Moskvi pod optužbom da je kriv za niz policijskih provala u KPJ, odnosno za veze sa međunarodnom reakcijom. Posle višemesečne istrage u moskovskim istražnim zatvorima Lubjanka i Butirka, odlukom OS OGPU od 3. aprila 1932. istražni postupak je obustavljen, a on oslobođen. Odlukom CLK MOPR od 14. maja 1932. dobio je status političkog emigranta i upućen na lečenje u Jaltu na Krimu. Potkraj septembra 1932. vraTjO se u Moskvu, primio državljanstvo Sovjetskog Saveza i zaposlio se na jednom od najvećih gradilišta „Bobriki“ na kojem je nastalo novo industrijsko središte Stalinogorsk. Radio je kao politički instruktor među stranim radnicima i stručnjacima, a od kraja proleća 1933. bio je novinar u listu „Podmoskovski gigant“. Nastojeći da reguliše svoje partijsko pitanje, tokom 1933–1935. više puta se obraćao Predstavništvu KPJ u Moskvi sa molbom da se založi za njegov prijem u partiju. Delegacija KPJ na VII kongresu KI zaključila je 12. septembra 1935. da podrži njegov zahtev, uz uslov da ga preporuči partijska organizacija lista. Početkom oktobra 1936. bio je uključen u grupu oko 150 jugoslovenskih komunista, za koje je rukovodstvo KPJ, u okviru plana za smanjenje jugoslovenske komunističke emigracije u SSSR, tražilo saglasnost nadležnih instanci Kominterne da se vrate na rad u zemlju. Veliki talas čistki koji je uskoro nastupio, omeo je realizovanje ovog plana. Tako je do hapšenja sa ženom Angelom ostao u Stalinogorsku. Ponovo je uhapšen 7. septembra 1937. godine. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 22. decembra 1937. pod optužbom za kontrarevolucionarno delovanje osuđen na 8 godina zatočenja u popravnoradnom logoru. U januaru 1938. godine iz Tulske tamnice prebačen je na izdržavanje kazne u Uhto-Ižemski logor (Komi ASSR), a odavde u podlogor br. 6, u 137

tajgi na gradnju ceste Uhta–Krutaja. Tražeći reviziju kazne, iz logora je upuTjO nekoliko pisama: J. V. Staljinu (2. juna 1938), Javnom tužiocu SSSR, G. Dimitrovu i Prezidijumu Kominterne, ali su odgovori izostali. Iako je 4. novembra 1945. oslobođen, u Uhti je ostao još 10 godina, radeći u Uhtinskom kombinatu Ministarstva unutrašnjih dela SSSR kao viši ekonomista. Rehabilitovan 12. januara 1955. odlukom VK VS SSSR. Zajedno sa ženom u avgustu 1956. vraTjO se u Jugoslaviju. Živeo je u Ljubljani, radio u Istorijskom odeljenju CK SK Slovenije i bio član CK SK Slovenije. Godine 1980. objavio je obimna sećanja na životni put i revolucionarno delovanje, sa posebnim osvrtom na stradanja u Sovjetskom Savezu – „Desetletja preizkušenj. Spomini“. Umro je krajem 90-ih godina 20. veka. KNJAŽEVIĆ PAVLE – КНЯЖЕВИЧ ПАВЕЛ ПЕТРОВИЧ Rođen 1881, Tuzla (Bosna i Hercegovina), iz siromašne seljačke porodice. Nije poznato gde je živeo i čime se bavio do početka Prvog svetskog rata, kada je mobilisan, upućen na front, ovde zarobljen i kao ratni zarobljenik otpremljen u Rusiju. Posle Oktobarske revolucije ostao je u Sovjetskoj Rusiji, zasnovao porodicu (žena i troje dece) i primio državljanstvo SSSR. U vreme hapšenja živeo je u Nižneudinsku u Irkutskoj oblasti i radio u depou IstočnoSibirske železnice kao kočijaš. Uhapšen 1. juna 1938. godine. Rešenjem trojke UNKVD za Irkutsku oblast od 25. oktobra 1938. pod optužbom da je bio aktivni član kontrarevolucionarne špijunsko-diverzantske organizacije osuđen na streljanje uz konfiskovanje imovine. Streljan 31. oktobra 1938. godine. Rehabilitovan 27. aprila 1989. odlukom OP IO. KNJAŽEVIĆ STJEPAN – КНЯЖЕВИЧ СТЕПАН АЛЕКСАНДРОВИЧ Rođen 1893. u selu Bašašt ili Bašant u Kikindskom srezu, verovatno Bašaid – Kikinda (AP Vojvodina – Srbija), Hrvat, iz seljačke porodice, niže obrazovanje – fotograf. Početkom Prvog svetskog rata bio je mobilisan, upućen na front, gde je 1915. zarobljen. Kao ratni zarobljenik otpremljen je u Rusiju, posle Oktobarske revolucije 1917. ovde ostao, zasnovao porodicu (žena i četvoro dece), primio sovjetsko državljanstvo SSSR i obavljao različite poslove. U vreme hapšenja živeo je u mestu Igorevskaja u Holm-Žirkovskom rejonu Smolenske oblasti i radio kao fotograf. Prvi put uhapšen 1937. godine, ali je zbog bolesti uskoro oslobođen. Ponovo uhapšen 13. juna 1938. i upućen u tamnicu grada Vjazma. Rešenjem trojke UNKVD za Smolensku oblast od 28. septembra 1938. pod optužbom za antisovjetsku agitaciju osuđen na 8 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u Vjatlagu. Rehabilitovan 12. aprila 1989. odlukom OP SO. 138

KOBLER ALEKSANDAR – КОБЛЕР АЛЕКСАНДР ЭДУАРДОВИЧ; pseud. Saško Rođen 3. avgusta 1889, Litija – Ljubljana (Slovenija), Slovenac, niže obrazovanje – bravarski radnik, član KPJ od 1919. godine. Tokom 1907–1920. radio je u železničkoj radionici u Sarajevu, ovde se uključio u radnički pokret i bio istaknuti sindikalni i partijski radnik. Proteran iz Sarajeva 1921. godine u Ljubljanu, gde je nastavio sa sindikalnim i partijskim radom – sekretar PK KPJ za Sloveniju, jedan od urednika nedeljnika „Delavsko-kmetski list“ i organizatora ilegalnog prebacivanja komunističke literature i štampe iz Austrije u Jugoslaviju, sekretar nekoliko sindikalnih strukovnih saveza. Bio je član delegacija KPJ na IV kongresu KI i III kongresu CSI u Moskvi (1921), učesnik je I, II, i III zemaljske konferencije KPJ. Hapšen je i proganjan, a krajem 1924. osuđen na godinu dana zatvora. Pred opasnošću od novog hapšenja, u januaru 1926. emigrirao je u Beč. Radio je na održavanju međunarodnih veza KPJ i prebacivanju partijskih materijala. Potkraj 1926. uhapšen je i proteran iz Beča. Posle kraćeg boravka u Berlinu, po odluci CK KPJ krajem 1927. upućen je na partijsko školovanje u Sovjetski Savez. Po dolasku u Moskvu krajem januara 1928. godine, pošto je zakasnio za MLŠ, poslat je u proizvodnju. Ubrzo je rešenjem CLK MOPR od 14. marta 1928. dobio status političkog emigranta, a dva meseca kasnije primljen je u članstvo VKP(b). Godine 1928–1930. radio je u zavodu CIAM, potom u zavodu „Stankokonstrukcija“ kao stariji majstor i primio državljanstvo Sovjetskog Saveza. Uhapšen 5. jula 1941. godine. Rešenjem VT vojske NKVD za Saratovsku oblast od 2. decembra 1941. pod optužbom za delovanje u kontrarevolucionarnoj desno-trockističkoj organizaciji osuđen na 10 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Iz Lugovog logora u Karagandiskoj oblasti oslobođen je 6. juna, a 17. jula 1951. godine prognan na prinudni boravak u rejon mesta Bogučani u Krasnodarskoj oblasti. Progonstva je oslobođen 20 (21) februara 1956. godine. Rehabilitovan 31. januara 1956. odlukom VT PVS. Posle ukidanja progonstva živeo je sa porodicom u Moskvi, gde je 1974. umro. KOGO MATIJA-MATE – КОГО МАТВЕЙ ИОСИПОВИЧ Rođen 1897, Ugljan – Hvar (Hrvatska), Hrvat, iz radničke porodice, niže obrazovanje – mornar. Tokom 1915–1916. godine služio je u austrougarskoj vojsci, a zatim do 1919. bio u zarobljeništvu i radio u rudniku. Od 1919. plovio je na italijanskim i jugoslovenskim brodovima kao mornar. Prilikom jednog putovanja 1921. dezertirao je i ostao u Americi. Živeo je u Njujorku i radio kao moler na građevinskim radovima. Krajem leta 1927. sa grupom ekonomskih emigranata iz zadarskog kraja, posredstvom Društva za tehničku pomoć Sovjetskoj Rusiji, otišao je na rad u SSSR.

139

Iz Moskve, gde su za prikupljeni novac kupljene poljoprivredne mašine, pridošli Jugosloveni upućeni su u Poljoprivrednu komunu „Krasnoje znamja“ u selo Kazackoje, nedaleko od grada Berislav u Ukrajini. Kada je u proleće 1929. godine komuna uključena u kolhoz, nezadovoljni Jugosloveni počeli su da je napuštaju, pa je i on je sa ženom i sinom otišao u Nikolajev. Radeći kao moler u zavodu "61 komunar“ I drugim preduzežima, ovde je ostao do hapšenja i primio državljanstvo SSSR, a 1935. isključen je iz partije. Uhapšen 1. oktobra 1937. godine. Rešenjem trojke UNKVD za Nikolajevsku oblast od 29. novembra 1937. pod optužbom za antisovjetsku propagandu osuđen na 10 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u Volgolageru. Novim rešenjem UNKVD od 2. marta 1940. izrečena kazna bila je smanjena i isticala je sa tim datumom. Rehabilitovan 20. septembra 1989. odlukom PNO. KOGOJ FRANC – КОГОЙ ФРАНЦ ФРАНЦЕВИЧ Rođen 1894, selo Gorenja Vas – Gornji Logatec (Slovenija), Slovenac, iz seljačke porodice, srednje obrazovanje. Tokom Prvog svetskog rata došao je u Rusiju kao ratni zarobljenik i ostao. Ovde je zasnovao porodicu, 1922. primio državljanstvo Sovjetskog Saveza, a član VKP(b) bio je tokom 1925–1935. godine. Prvi put uhapšen i rešenjem Severno-Kavkazskog oblasnog suda od 5. oktobra 1936. osuđen na pet godina lišenja slobode. Ponovo uhapšen u avgustu 1937. u toku izdržavanja kazne. Rešenjem trojke NKVD Karelske ASSR od 9. septembra 1937. pod optužbom za sistematsku kontrarevolucionarnu agitaciju među zatvorenicima, osuđen na streljanje. Streljan 15. septembra 1937. u rejonu grada Segeža u Karelskoj ASSR. Rehabilitovan 13. decembra 1988. odlukom PVS KASSR. KOKOTOVIĆ ILIJA – КОКОТОВИЧ ИЛЬЯ ВИДAКОВИЧ Rođen 1886. u Jugoslaviji, Srbin. Nije poznato odakle je, kada i kako dospeo u Rusiju. U vreme hapšenja živeo je u selu Ljubaševka u Odeskoj oblasti i radio kao kolhoznik. Uhapšen 11. novembra 1937. godine. Rešenjem NKVD i Javnog tužioca SSSR od 10. januara 1938. pod optužbom za kontrarevolucionarno delovanje osuđen na streljanje. Streljan 21. januara 1938. u Odesi. Rehabilitovan 18. aprila 1989. odlukom POO. KOLMAN STJEPAN – ТОШИЧ НИКОЛАЙ МИХАЙЛОВИЧ Rođen 12. avgusta 1906, selo Vugrišinec – Gornji Mihaljevac (Hrvatska), Hrvat, iz siromašne seljačke porodice, niže obrazovanje – užarski i metalski radnik, član KPJ od 1929. godine. Ostavši rano roditelja, već kao 8-godišnji 140

dečak išao je u najam kod seljaka kao pastir. I pored teškog materijalnog stanja uspeo je da izuči užarski zanat. Izvesno vreme radio je u svojoj struci, a kasnije obavljao fizičke poslove. Zbog komunističkog delovanja u Zagrebu, 16. jula 1930. osuđen je na godinu dana zatvora i izgon. Posle puštanja na slobodu i služenja vojnog roka vraTjO se u Zagreb i uključio u rad partijske organizacije, bio je sekretar RK KPJ na Trešnjevki. Odlukom CK KPJ u avgustu 1934. upućen je na partijsko školovanje u Sovjetski Savez. Po dolasku u Moskvu 11. oktobra 1934. godine, pošto je zakasnio za školu, u decembru se zaposlio na izgradnji metroa. KUNMZ je pohađao samo nekoliko meseci tokom 1935/36. godine, a posle njegovog rasformiranja od proleća 1936. radio je fabrici kugličnih ležajeva. Početkom oktobra 1936. bio je uključen u grupu oko 150 jugoslovenskih komunista, za koje je rukovodstvo KPJ, u okviru plana za smanjenje jugoslovenske komunističke emigracije u SSSR, tražilo saglasnost nadležnih instanci Kominterne da se vrate na rad u zemlju, s tim što je on trebalo da se uputi u Francusku na rad među jugoslovenskom ekonomskom emigracijom. Veliki talas čistki koji je uskoro nastupio, omeo je realizovanje ovog plana. Tako je do hapšenja ostao u Moskvi. Uhapšen 10. marta 1938. godine. U toku istrage bio je u Moskovskom istražnom zatvoru Lubjanka i u Taganskoj tamnici. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 3. juna 1940. pod optužbom za špijunažu i antisovjetsko delovanje osuđen na 8 godina zatočenja u popravnoradnom logoru. Kaznu je izdržavao u Kotlasu u Arhangelskoj oblasti. Iz logora je pušten 20. novembra 1946. godine, ali je ostao na prinudnom boravku u Knjažpagostu. Rehabilitovan u novembru 1995. godine. VraTjO se 15. marta 1958. u Jugoslaviju. KONENKO NIKOLA – КОНЕНКО НИКОЛАЙ ГРИГОРЬЕВИЧ Rođen 1884, Zagreb (Hrvatska), Hrvat, nezavršeno srednje obrazovanje – moler, član Socijaldemokratske partije Austrije (1903–1913). Služio je u austrougarskoj vojsci u činu potporučnika. Uhapšen je 30. jula 1914. zbog agitovanja među vojnicima da ne ratuju protiv Slovena i zatvoren u tamnicu u Sarajevu. Rešenjem Vojnog suda poslat je na front u Galiciju u grad Bolehov. Kada je 15. maja 1915. prešao na stranu ruske vojske, upućen je u Voločino, potom u Kijev, odakle je s ešalonom ratnih zarobljenika otpremljen u logor u Astrahan, a kasnije u Nikolajevsk na Volgi. Tokom 1918–1920. služio je u Crvenoj armiji kao pisar pri štabu i bio član RKP(b). Gde je boravio narednih nekoliko godina nije poznato. Od 1927. živeo je u Severnoj Osetiji u Ordžonikidzeu i radio kao moler – slikar. Bojeći se mogućeg hapšenja, odustao je od povratka u zemlju, ostao u Sovjetskom Savezu, zasnovao porodicu (žena i sin) i primio državljanstvo SSSR. U vreme hapšenja bio je nezaposlen. Uhapšen 31. marta 1938. godine. Umro 5. novembra 1938. u tamnici u Ordžonikidzeu od paralize srca. Rehabilitovan 6. marta 1996. odlukom Javnog tužilaštva SO ASSR. 141

KORIČIĆ STJEPAN – КОРИЧИЧ СТЕПАН МАРКОВИЧ Rođen 14. septembra 1897. u selu Tropinja u Jugoslaviji, verovatno Trpinja – Vukovar (Hrvatska) Hrvat, iz radničke porodice, niže obrazovanje – stolarski radnik, član KPJ od 1919. godine. Posle završenog stolarskog zanata, radio je kod privatnih majstora. Početkom Prvog svetskog rata, kao austrougarski podanik pozvan je u vojsku, a 1916. pao u rusko zarobljeništvo. Godine 1919. vraTjO se u Jugoslaviju, ali nakratko. Već krajem leta 1920. dospeo je u Pariz, a 1921. u potrazi za poslom u Ameriku. Zaposlio se u Fordovoj automobilskoj industriji u Detroitu i radio do aprila 1929. godine, kada je otišao na rad u Sovjetski Savez. Tokom naredne tri godine radio je u poljoprivrednoj komuni „BlagojevRutenberg“ u naselju Božnovo, u Poltavskom okrugu u Ukrajini, potom bio zaposlen u Moskvi, a od oktobra 1930. u fabrici zakivki, nedaleko od grada Nalčik (Kabardino-Balkarska ASSR) i u fabrici traktora u Staljingradu. Od aprila 1932. sa ženom i dve kćeri živeo je u Gorkom, primio državljanstvo SSSR i radio kao stolar u fabrici automobila „Molotov“. Uhapšen 29. juna 1938. godine. Rešenjem trojke UNKVD za Gorkovsku oblast od 3. novembra 1938. pod optužbom da je kao član Jugoslovenske nacionalističke i diverzantske organizacije, koja je postojala u Gorkovskom Auto-zavodu, štetno delovao u zavodskom eksperimentalnom cehu osuđen na streljanje. Streljan 17. novembra 1938. godine. Rehabilitovan 20. septembra 1956. odlukom Prezidijuma GOS. KORNIĆ STANOS (STANOJE?) – КОРНИЧ СТАНОС ГЕОРГИЕВИЧ Rođen 1895. u selu Mihailovci u Srbiji, verovatno Mihajlovac – Negotin, Srbin, iz seljačke porodice, niže obrazovanje. Tokom Prvog svetskog rata, posle okupacije Srbije od strane Bugarske, sa majkom i sestrama 1915. otišao je u Rumuniju, odakle je 1916. prešao u Odesu i stupio u srpsku vojsku. Pošto je zbog bolesti otpušten iz vojske, ostao je u Odesi i zasnovao porodicu (žena i kćer). U vreme hapšenja radio je kao bifedžija u magacinu Odeskog Gostorga. Uhapšen 5. marta 1938. godine. Rešenjem trojke UNKVD za Odesku oblast od 15. oktobra 1938. pod optužbom za špijunažu i antisovjetsku agitaciju i propagandu osuđen na 10 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Rehabilitovan 28. decembra 1989. odlukom TOO. KOSIBO PETAR – КОСИБО ПЕТР БЕНЕДИКТОВИЧ Rođen 1896, Stari Bečej, sada Bečej (AP Vojvodina – Srbija), Mađar, srednje obrazovanje. U Rusiju je dospeo tokom Prvog svetskog rata kao ratni zarobljenik i ovde ostao. Nastanio se u gradu Bijsk u Altajskom kraju, zasnovao porodicu (žena i četvoro dece), a u vreme hapšenja radio je kao šef Uprave železničke deonice na putu Bijsk-Koš-Agač. 142

Uhapšen 17. jula 1937. godine. Rešenjem trojke UNKVD za Altajski kraj od 6. novembra 1937. pod optužbom za špijunažu i kontrarevolucionarno delovanje osuđen na streljanje. Streljan 18. novembra 1937. u Bijsku. Rehabilitovan 12. decembra 1958. odlukom VT SibVO. KOSMAČ JOSIP – КОСМАЧ ИОСИФ ИОСИФОВИЧ Rođen 1893, Maribor (Slovenija), Austrijanac (Slovenac), iz radničke porodice, srednje obrazovanje – elektrotehničar. Posle završene osnovne škole u Mariboru, pohađao je elektrotehničku školu u Beču i 1912. stekao zvanje mlađeg elektrotehničara. Kao austrougarski podanik 1913. pozvan je na odsluženje vojnog roka, a po izbijanju Prvog svetskog rata upućen na ruski front. Zarobljen je 1916. godine i kao ratni zarobljenik otpremljen u Rusiju. Godine 1918. nastanio se u Jaroslavu, zasnovao porodicu (žena i četvoro dece) i do hapšenja radio u svojoj struci na železnici, zatim kao električar u jaroslavskom „Elektroprome“ i drugim preduzećima i kao predavač na dečjoj tehničkoj stanici. Od 1938. godine, kada je primio državljanstvo Sovjetskog Saveza, bio je zaposlen u fabrici kože br. 3 kao šef pogona za održavanje električnih uređaja. Uhapšen 5. novembra 1941. godine. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 13. juna 1942. pod optužbom za delovanje u antisovjetskoj organizaciji (kao agent stranih obaveštajnih službi na teritoriji SSSR špijunirao, širio provokatorske glasine i dr) osuđen na streljanje uz konfiskovanje imovine. Rehabilitovan 3. decembra 1956. odlukom VT MVO. KOSTILEVIĆ (KOSTILJEVIĆ) MAKSIM – КОСТЫЛЕВИЧ МАКСИМ ФЕДОРОВИЧ Rođen 1881, selo Ristovac – Vranje (Srbija), Srbin, nezaposlen. U Rusiju je dospeo kao dete sa roditeljima, oko 1883–1884. godine. Nije poznato gde je živeo i čime se kasnije bavio. Pred hapšenjem boravio je u Odeskoj oblasti u Ukrajini. Uhapšen 28. avgusta 1938. godine. Rešenjem trojke pri UNKVD za Odesku oblast od 16. septembra 1938. pod optužbom za kontrarevolucionarno delovanje osuđen na streljanje. Streljan 2. oktobra 1938. u Odesi. Rehabilitovan 23. decembra 1957. odlukom Prezidijuma OOS. KOSTRENČIĆ IVAN – КОСТРЕНЧИЧ ИВАН ЯКОВЛЕВИЧ Rodjen 1887, Crikvenica (Hrvatska), Hrvat, iz radničke porodice, visoko obrazovanje, inženjer. Školovao se u Americi, gde je došao sa roditeljima kao šestogodišnjak. Godine 1906. završio je riblji institut, a zatim radio u mnogim ribljim preduzećima. U SSSR je upućen 1932. na ujedinjenje u preduzeće „Glavriba“. Po zahtevu preduzeća radio je u ekspediciji u ribljoj stanici u gradu Baku. Godinu dana kasnije upućen je na Krim, najpre u grad Kerč, a zatim kao stariji ribar u Evpatoriju. Primio je državljanstvo SSSR i zasnovao prodicu. 143

Uhapšen 19. oktobra 1938. godine. Rešenjem specijalnog savetovanja pri Narodnom Komesarijatu unutrašnjih poslova SSSR od 29. decembra 1939, pod optužbom da je radio na prikupljanju poverljivih podataka od ribara, da je među njima širio kontrarevolucionarnu agitaciju o životu radnika u SSSR-u, a hvalio kapitalističko uređenje u Americi i dr., osudjen na 3 godine zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u Ivdeljlagu. Rehabilitovan 26. decembra 1995. odlukom Tužilaštva Autonomne Republike Krim. KOSTREŽ DIMITRIJE – КОСТРЕЖ ДМИТРИЙ СТАНИСЛАВОВИЧ Rođen 1889. u selu Bosna u Travenskoj oblasti (?) u Srbiji, možda Mala Bosna – Subotica (AP Vojvodina – Srbija) ili Bosna – Zelina (Hrvatska), Srbin, iz seljačke porodice, U Rusiju je dospeo verovatno tokom Prvog svetskog rata, ovde ostao i zasnovao porodicu (žena i sedmoro dece). Pred hapšenje živeo je u rejonu grada Tomsk u naselju Bogaševo, imao državljanstvo Sovjetskog Saveza i radio kao železnički radnik. Uhapšen 17. decembra 1937. godine. Rešenjem Komisije NKVD SSSR i Javnog tužioca SSSR od 19. januara 1938. pod optužbom za kontrarevolucionarnu agitaciju osuđen na streljanje. Streljan 17. aprila 1938. u Tomsku. Rehabilitovan 4. oktobra 1989. odlukom PTO. KOŠIČ LUDVIG – КОШИЧ ЛЮДВИГ АНТОНОВИЧ Rođen 1889, Luttenberg, sada Ljutomer – Murska Sobota (Slovenija), Nemac, iz seljačke porodice, srednje obrazovanje. Početkom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan i upućen na front, a u septembru 1916. pao u rusko zarobljeništvo. Kao ratni zarobljenik otpremljen je Rusiju. Ovde je ostao, zasnovao porodicu (žena i kći) i 1927. primio državljanstvo Sovjetskog Saveza. U vreme hapšenja živeo je u Moskovskoj oblasti u gradu Dmitrov. Prvi put uhapšen i osuđen 1935. na godinu i po dana prinudnog rada u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u Dmitlagu NKVD do 14. novembra 1936. kada je oslobođen. Ponovo uhapšen 9. jula 1938. godine. U toku istrage bio je u zatvoru 3. odeljenja Dmitrovskog rejona GULAGA NKVD. Rešenjem Moskovskog oblasnog suda za logorska pitanja od 15 (16) avgusta 1938. pod optužbom za kontrarevolucionarnu propagandu osuđen na 7 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Po treći put osuđen rešenjem Habarovskog oblasnog suda od 21. oktobra 1944. na 10 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Oslobođen je 19. aprila 1952. godine, a već 2 januara 1953. prognan na prinudni boravak u Krasnojarski kraj. Rehabilitovan 15. oktobra 1958. odlukom PVS RSFSR. 144

KOŠIR CIRIL – КОШИР КИРИЛЛ ИОСИФОВИЧ Rođen 10. jula 1895, Naklo kod Kranja (Slovenija), Slovenac, iz seljačke porodice, niže obrazovanje – metalski radnik, član KPJ od 1920. godine. Radio je i partijski delovao u Jesenicama. Učestvovao je na II kongresu KPJ (jun 1920), posle kojeg je imenovan za člana CPV KPJ. Krajem leta 1921. zbog terora režima napusTjO je Jugoslaviju i izvesno vreme boravio u Beču i Čehoslovačkoj. U zemlju se vraTjO sredinom 1923. godine, posle II zemaljske konferencije KPJ na kojoj je bio delegat, i nastavio sa radom u ilegalnoj KPJ. Godinu dana kasnije, ponovo je dospeo u Čehoslovačku, uključio se u radnički pokret, a tokom 1924–1926. bio i član KP Čehoslovačke. U Sovjetski Savez došao je 1926. godine, kada je preveden u članstvo VKP(b). Pred hapšenje radio je u metalskoj fabrici u Kolčuginu (Vladimirska oblast) kao stariji majstor. Uhapšen 3. oktobra 1937. godine. Rešenjem Komisije NKVD i Javnog tužilaštva SSSR od 22. decembra 1937. pod optužbom za špijunažu osuđen na streljanje. Streljan 25. decembra 1937. i sahranjen na bivšem poligonu NKVD „Objekt Butovo“. Rehabilitovan 9. decembra 1963. odlukom PMGS. KOTUR NIKOLA – КОТУР НИКОЛАЙ ДУШАНОВИЧ; pseud. Bratić, Ristić, Steva i Mladen Rođen 18. decembra 1899, Sremski Karlovci (AP Vojvodina – Srbija), Srbin, iz službeničke porodice, visoko obrazovanje – arhitekta, član SKOJ i KPJ od 1923. godine. Posle završene gimnazije u Sremskim Karlovcima, studirao je arhitekturu u Pragu. Ovde je pristupio naprednom omladinskom pokretu, od 1920. član je marksističkog kluba. Godine 1923. vraTjO se u Beograd i uključio u rad komunističke omladine i NRPJ. Tokom 20-ih godina jedan je od istaknutih rukovodilaca SKOJ, član OK, politički sekretar CK SKOJ. Zbog komunističkog delovanja dva puta je hapšen – 1925. u zatvoru je proveo 8 i po meseci, a dve godine kasnije, posle četvoromesečnog zatvora, 16. februara 1928. osuđen je na pet godina robije. Očekujući potvrđivanje kazne, 15. maja pobegao je iz pritvoreničkog odeljenja državne bolnice. Mesec dana skrivan je po ilegalnim stanovima u Beogradu, a potom prebačen u Beč. Pošto je ubrzo proteran iz Austrije, prešao je u Berlin, gde je živeo oko dve godine kao politički emigrant i završio studije arhitekture. U međuvremenu, u julu 1928. isključen je iz SKOJ zbog slabog držanja na policiji, a potom i iz partije. Posredstvom MOPR u proleće 1930. otišao je u Sovjetski Savez. Nakon kraćeg boravka u Moskvi, upućen je u Magnitogorsk (Baškirijska ASSR), gde je 1931–1933. radio u svojoj struci. Sredinom 30-tih godina vraTjO se u Moskvu, primio državljanstvo SSSR, zaposlio u Oblasnom komunalnom odeljenju kao stariji arhitekt, a sa ženom i dve kćeri nastanio se u Moskovskoj oblasti, u rejonu mesta Mitišči. Na Koturov zahtev, Delegacija KPJ na VII kongresu KI u Moskvi razmatrala je pitanje njegovog članstva u partiji. Politbiro 145

CK KPJ je 15. oktobra 1935. usvojio predlog delegacije (od 8. septembra) i zaključio da se za njegov prijem u partiju da preporuka u koliko je partijska organizacija u Magnitogorsku bila obaveštena o razlozima njegovog isključenja. Kako je, međutim, dalje tekao njegov slučaj nije poznato. Uhapšen je 15 (14) marta 1937. godine. U toku istrage bio je u Moskovskom istražnom zatvoru Butirka. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 2. juna 1937. pod optužbom za kontrarevolucionarnu trockističku agitaciju i propagandu osuđen na pet godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u Sevvostlagu NKVD SSSR u rudniku dragocenih metala „Partizan“ Severne rudarske uprave Daljstroj-a u Magadanskoj oblasti i radio kao radnik. Ponovo uhapšen 4. februara 1938. u logoru. Novim rešenjem trojke UNKVD za Daljstroj od 17. februara 1938. pod optužbom da je bio aktivni član kontrarevolucionarne grupe sabotera, otvoreno pozivao zatvorenike na organizovanu kontarevolucionarnu sabotažu i da sistematski ne radi osuđen na streljanje. Streljan 24. februara 1938. u vojničkom logoru Hatina. Sa Koturom je izvesno vreme u logoru bio poznati pisac Varlam Šalamov, koji u knjizi „Priče sa Kolime“ piše da je „novi upravnik uklonio Kotura koji je nestao“. Rehabilitovan 15. oktobra 1956. i 16. januara 1957. odlukama VT DVO i Sudskog kolegijuma za krivična dela VS SSSR. KOVAČ VILHELM – КОВАЧ ВИЛЬГЕЛЬМ МАТВЕЕВИЧ Rođen 1894, Subotica (AP Vojvodina – Srbija), Mađar, iz radničke porodice. Nije poznato odakle je, kada i kako dospeo u Rusiju. U vreme hapšenja sa ženom i kćerkom živeo je u odmaralištu „Kuka“ u rejonu grada Čita, imao državljanstvo Sovjetskog Saveza, bio član VKP(b) i radio kao rukovodilac gazdinstva. Uhapšen 18. januara 1938. godine. Rešenjem komisije NKVD i Javnog tužioca SSSR od 31. maja 1938. pod optužbom za špijunažu osuđen na streljanje. Streljan 30. juna 1938. godine. Rehabilitovan 15. novembra 1957. odlukom VT ZabVO. KOVAČEVIĆ KONSTANTIN – КОВАЧЕВИЧ КОНСТАНТИН СЕРГЕЕВИЧ Rođen 1888. u selu Zajdovič, u Zajdovičkom srezu Donjotuzlanske oblasti u Jugoslaviji, verovatno Zavidovići (Bosna i Hercegovina), Srbin, iz radničke porodice, samouk, član RKP(b) 1919–1926, a VKP(b) 1930–1935. godine. Početkom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan i upućen na front, a potom se obreo u Rusiji. Tokom 1918–1920. služio je u Crvenoj armiji, a kasnije je u Permskoj oblasti radio u mnogim ustanovama i organizacijama, obavljajući različite dužnosti. Od 1935. sa ženom je živeo u Solikamsku, bio zaposlen u Azotari kao pomoćnik načelnika vatrogasne brigade i 1936. primio je državljanstvo SSSR. 146

Uhapšen 27. oktobra 1937. godine. Rešenjem trojke UNKVD za Sverdlovsku oblast od 5. novembra 1937. pod optužbom da je kao član prevratničko-diverzantske organizacije sprovodio kontrarevolucionarnu propagandu razbijačkog karaktera osuđen na 10 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Rešenjem pomoćnika oblasnog Javnog tužioca za Permsku oblast od 31. januara 1940. njegov predmet bio je upućen na dopunsku istragu, ali je novim rešenjem UNKVD za Molotovsku oblast od 11. maja 1940. prvobitna kazna ostala na snazi. Umro u toku izdržavanja kazne 11. aprila (marta) 1943. u Karlagu, u selu Dolinskoje u Karagandiskoj oblasti u Kazahstanu. Rehabilitovan 7. marta 1957. odlukom Prezidijuma MOS. KOVAČEVIĆ MARKO – КОВАЧЕВИЧ МАРК МИХАЙЛОВИЧ Rođen 1869. u Crnoj Gori, niže obrazovanje. Nije poznato odakle je, kada i kako stigao u Rusiju i čime se bavio. U vreme hapšenja živeo u Tomsku i radio na železnici. Uhapšen 26. marta 1930. pod optužbom za kontrarevolucionarno delovanje. Pod istragom proveo je više od četiri meseca. Rešenjem Tomskog RO OGPU od 2. avgusta 1930. istražni postupak je obustavljen zbog nedostatka dokaza, a on oslobođen. KOVALINI RENALDO – ДУРОВ НИКОЛАЙ ИВАНОВИЧ Rođen 2. decembra (juna) 1903, Fiume, sada Rijeka (Hrvatska), Hrvat, niže obrazovanje – bravarski radnik, član KPJ od 1928. godine. Kao dečak napusTjO je roditelje i počeo sâm da se izdržava. Tokom 1917–1923. radio je u željezari u Zenici i u šumskim preduzećima u Zavidovićima i Tesliću, a zatim prešao u Zagreb. Ovde se uključio u radnički pokret. Zbog učešća u demonstracijama bio je uhapšen i prognan u rodno mesto. Ponovo je uhapšen 1925. za vreme služenja vojnog roka pod optužbom za organizovanje pobune vojnika. Od leta 1926. boravio je u Beogradu i radio u Narodnom pozorištu. Odlukom CK KPJ krajem 1930. upućen je na partijsko školovanje u Sovjetski Savez. Potkraj februara 1931. došao je u Moskvu i nekoliko meseci pohađao KUNMZ. Pošto je zbog bolesti napusTjO KUNMZ, 1932. godine poslat je u Lenjingrad. Zaposlio se kao bravar najpre u Baltičkom brodarskom zavodu, kasnije prešao u Institut za preciznu mehaniku i optiku i primio državljanstvo Sovjetskog Saveza. Uhapšen 30. aprila 1935. godine. Kako je prethodno okvalifikovan kao „posebno opasan element“ i zabranjen mu boravak u 15 oblasnih i većih industrijskih centara SSSR, rešenjem OS pri NKVD SSSR od 11. septembra (novembra) 1935. osuđen je na trogodišnje progonstvo u Mičurinsk u Tambovskoj oblasti. Ovde se zaposlio u fabrici „Sojuzutil“ kao bravar. Ponovo je uhapšen 1937. godine, ali je posle dvomesečne istrage zbog nedostatka dokaza oslobođen. 147

Po treći put je uhapšen i rešenjem Sudskog kolegijuma Tambovskog oblasnog suda od 30. jula 1941. pod optužbom za kontrarevolucionarnu propagandu osuđen na 10 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u Ivdeljskom logoru u Sverdlovskoj oblasti. Umro 1942. u toku izdržavanja kazne u logoru. Rehabilitovan 20. novembra 1959. i 17. decembra 1963. odlukama Prezidijuma VS RSFSR i PLGS. KRAGIĆ MARIN – ДЖАПАРИДЗЕ СЕМЕН НИКОЛАЕВИЧ Rođen 1899, Split (Hrvatska), Hrvat, niže obrazovanje – radnik, član KPJ od 1919. godine. Radio je i partijski delovao u Splitu u fabrici cementa. Odlukom CK KPJ u septembru 1927. upućen je na partijsko školovanje u Moskvu. Tokom 1927–1929. pohađao KUNMZ. Član VKP(b) je od 1927. godine. Već krajem 1928. napusTjO je KUNMZ zbog bolesti, od 1929. nastanio se u Odesi, gde je zasnovao porodicu (žena i dete) i primio državljanstvo Sovjetskog Saveza. Zaposlio se u zavodu „Oktjabrskaja revolucija“ kao bravar, zatim izvesno vreme proveo u „Ukrajina filmu“, a od 1936. bio je partijski organizator u odeskom „Vodokanaltrestu“. Početkom oktobra iste godine bio je uključen u grupu oko 150 jugoslovenskih komunista, za koje je rukovodstvo KPJ, u okviru plana za smanjenje jugoslovenske komunističke emigracije u SSSR, tražilo saglasnost nadležnih instanci Kominterne da se vrate na rad u zemlju. Veliki talas čistki koji je uskoro nastupio, omeo je realizovanje ovog plana. Tako je do hapšenja ostao u Odesi. Uhapšen 5. marta 1938. godine. Rešenjem trojke pri UNKVD za Odesku oblast od 2. novembra 1938. pod optužbom za kontrarevolucionarno delovanje osuđen na streljanje. Rehabilitovan 10. avgusta 1956. i 10. jula 1989. odlukama VT OVO i POO. KRAJGER JOSIP (JOZEF) – ЕГОРОВ БОРИС ИВАНОВИЧ; pseud. Pepi Rođen 26. februara 1898, Guštanj (Slovenija), Nemac, niže obrazovanje – obućarski radnik, član KPJ od 1929. godine. Radio je kao kurir i vodič prilikom ilegalnih prebacivanja aktivista KPJ u Austriju. Pred opasnošću od hapšenja u proleće 1930. emigrirao je u Francusku. Ovde je proveo oko godinu dana, a zatim kraće vreme boravio u Berlinu. Presudom DSZZD od 26. marta 1931. osuđen u odsustvu na pet godina robije. U Moskvu je dospeo 12. aprila 1931. preko Trgovinskog predstavništva SSSR u Berlinu. Rešenjem CLK MOPR od 23. maja 1931. dobio je status političkog emigranta i potom primljen na KUNMZ. Tokom partijske provere članova KPJ u Moskvi, pošto njegovo članstvo u KPJ nije bilo potvrđeno, odlukom IKK KI potkraj 1932. isključen je sa KUNMZ kao „nepartijac i švercer“. Početkom 1933. otišao je u Staljingrad (Volgograd), zaposlio se u Traktorskom zavodu kao dreer, primio državljanstvo Sovjetskog Saveza i zasnovao porodicu (že148

na i sin). Delegacija KPJ na VII kongresu KI zaključila je 8. septembra 1935. da podrži njegov prijem u partiju u koliko dobije preporuku partijske organizacije. Uhapšen 8. januara 1938. godine. Rešenjem Komisije NKVD i Javnog tužilaštva SSSR od 15. februara 1938. pod optužbom za špijunažu i pripremanje diverzija u korist stranih država osuđen na streljanje. Streljan 26. februara 1938. godine. Rehabilitovan 23. januara 1964. odlukom VT MVO. KRALJ IVAN – КРАЛЬ ИВАН ИВАНОВИЧ; pseud. Marić Rođen 1. februara 1902, Sarajevo (Bosna i Hercegovina), Slovenac, iz radničke porodice, nezavršeno srednje obrazovanje – radnik, član KPJ od 1919. godine. Partijski je delovao među radničkom omladinom, a 1922–1923. bio funkcioner Nezavisnih radničkih sindikata u Ljubljani. Pred opasnošću od hapšenja i kompromitovanja KPJ zbog organizovanja diverzije na električnu centralu u Trbovlju 29/30. avgusta 1923 (u toku štrajka slovenačkih rudara), potkraj godine emigrirao je u Austriju, odakle je odlukom CK KPJ upućen u SSSR na partijsko školovanje. Početkom 1924. stigao je u Moskvu, ali umesto da ide na Komunistički univerzitet „Sverdlov“, ubrzo je počeo da radi u organima državne bezbednosti. Preveden je u članstvo VKP(b) i primio državljanstvo Sovjetskog Saveza. Kao saradnik Međunarodnog odeljenja GUGB NKVD (u rangu brigadnog generala) tridesetih godina po liniji NKVD odlazio je u Francusku, Belgiju, Englesku, Kinu i druge zemlje. Sa porodicom koju je ovde zasnovao (žena i troje dece) živeo je u Moskvi, a 1931. godine na njegov poziv iz Jugoslavije došli su otac Ivan i jedna sestra. Uhapšen 2. avgusta 1938. godine. Rešenjem VK VS SSSR od 4. marta 1939. pod optužbom da je od 1929. kao pripadnik antisovjetske trockističke organizacije delovao među članovima KPJ u Moskvi i učestvovao na kontrarevolucionarnim skupovima na kojima se raspravljalo o pripremama terorističkih akata protiv rukovodilaca partije i sovjetske države osuđen na streljanje uz konfiskovanje imovine. Navedene optužbe nije priznao ni u istražnom ni u sudskom postupku. Streljan 4. marta 1939. godine, a njegovo telo kremirano u Moskovskom krematorijumu na Donskom groblju (humka br. 1). Rehabilitovan 19. novembra 1959. odlukom VK VS SSSR. Njegova žena Kralj Ana Petrovna bila je, takođe, uhapšena 1938. i u logoru provela nekoliko godina. KRAMER IVAN – КРАМЕР ИВАН МАРКОВИЧ Rođen 1875. u selu Kušto u Austriji, možda Kuštani – Križevci (Hrvatska), Austrijanac. Početkom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan i upućen na front. Zarobljen je 1915. godine, kao ratni zarobljenik otpremljen u Rusiju i ovde ostao. U vreme hapšenja sa ženom je živeo u selu 149

Novoobincevo u rejonu mesta Pavlovsk u Altajskom kraju i radio kao noćni čuvar. Uhapšen 3. januara 1938. godine. Rešenjem trojke pri NKVD SSSR od 23. marta 1938. pod optužbom da je član kontrarevolucionarne diverzantsko-pobunjeničke grupe osuđen na streljanje. Streljan 10. aprila 1938. u Barnaulu. Rehabilitovan 10. marta 1958. odlukom VT MVO. KRAMER STANKO – КРАМЕР (КРАМАР) СТАНКО МАРКОВИЧ Rođen 25. jula 1892, selo Gunjevci – Bosanska Dubica (Bosna i Hercegovina), Srbin, iz seljačke porodice, polupismen. Početkom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan i upućen na front, gde je zarobljen. Kao ratni zarobljenik otpremljen je u Rusiju i ovde ostao. Tokom 1920–1926. živeo je na Dalekom Istoku baveći se krijumčarenjem. Prilikom prelaska kineske granice 1926. godine je uhapšen i osuđen na tri godine lišenja slobode. Posle izdržane kazne boravio je u Vladivostoku, gde je 1928. ponovo uhapšen i za krijumčarenje prognan na tri godine u Krasnojarski kraj. U vreme novog hapšenja sa ženom i troje dece živeo je u Krasnojarsku, imao državljanstvo SSSR i radio u Zlobinskom kamenolomu kao desetar. Uhapšen 3. novembra 1937. godine. Rešenjem trojke UNKVD za Krasnojarski kraj od 6. decembra 1937. pod optužbom za kontrarevolucionarnu agitaciju i delovanje u antisovjetskoj grupi osuđen na 10 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Umro u logoru u toku izdržavanja kazne. Rehabilitovan 29. juna 1989. odlukom PKK. KRČALO DERV – КРЧАЛО ДЕРВ МИХАЙЛОВИЧ Rođen 1891, Sarajevo (Bosna i Hercegovina), Mađar, iz seljačke porodice. Tokom 1912–1914. služio je u Austrougarskoj vojsci kao redov. Početkom Prvog svetskog rata bio je mobilisan, upućen na front i ovde 6. novembra 1914. zarobljen. Kao ratni zarobljenik otpremljen je u Kijev, potom u Nižnji Novgorod i Čitu gde je od 1918. do 1920. godine radio u vojnoj bolnici. Od 1920. godine nastanio se u Čiti, zasnovao porodicu (žena i dvoje dece), primio državljanstvo Sovjetskog Saveza i do hapšenja radio kao ložač. Uhapšen 18. janura 1938. godine. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 31. maja 1938. pod optužbom za špijunažu osuđen na streljanje. Streljan 30. juna 1938. godine. Rehabilitovan 15. marta 1990. odlukom VP ZabVO. KREMER NIKOLA – КРЕМЕР НИКОЛАЙ ЯКОВЛЕВИЧ Rođen 6. decembra 1893. u selu Čeralja, srez Lipa u Austrougarskoj, verovatno selo Čeralije u Hrvatskoj, Nemac, niže obrazovanje. Godine 1914– 1915. kao austrougarski podanik služio je vojni rok, početkom Prvog svetskog 150

rata bio je mobilisan i upućen na front, gde je 1915. zarobljen. Kao ratni zarobljenik otpremljen je u Rusiju i ovde ostao. Tokom 1919–1923. bio je dobrovoljac u Crvenoj armiji u Barnaulu u Altajskom kraju. Gde je kasnije boravio i čime se bavio nije poznato. Od 1932. bio je član VKP(b). U vreme hapšenja sa ženom i kćerkom živeo je u gradu Orehovo-Zujevo u Moskovskoj oblasti i radio u Vatrogasnoj komandi zavoda „Karbolit“ kao vatrogasac. Uhapšen 19. novembra 1937. godine. U toku istrage bio je u Moskovskom istražnom zatvoru Butirka. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 2. februara 1938. pod optužbom za kontrarevolucionarno delovanje osuđen na pet godina zatočenja u popravnoradnom logoru. Kaznu je izdržavao u Siblagu NKVD u Novosibirskoj oblasti. Novim rešenjem istog organa od 19. novembra 1940. pošto mu je kazna smanjena za dve godine, bio je oslobođen. Rehabilitovan 12. maja 1989. odlukom PMO. KRIČ PETAR – КРИЧ (САЛВЕНДЫ) ПЕТР ИВАНОВИЧ Rođen 29. oktobra 1902, Novi Sad (AP Vojvodina – Srbija), Slovak, iz siromašne seljačke porodice, niže obrazovanje. Godine 1920. otišao je preko Nemačke ilegalno u Sovjetsku Rusiju pod imenom Petar Salvendi i ovde ostao. Gde je narednih godina boravio i šta je radio nije poznato. U vreme hapšenja sa porodicom (ženom i pastorkom) živeo je u Moskovskoj oblasti u naselju Jahroma i radio kao crtač u konstruktorskom birou preduzeća za izgradnju kanala Moskva–Volga („Moskvavolgostroj“). Prvi put uhapšen i osuđen 1934. pod optužbom za kontrarevolucionarno delovanje na tri godine zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u Dmitlagu NKVD SSSR u Moskovskoj oblasti. Ponovo uhapšen 23. oktobra 1936. u logoru. U toku istrage bio je u Moskovskom istražnom zatvoru Butirka. Rešenjem trojke UNKVD SSSR za Moskovsku oblast od 2 (1) septembra 1937. pod optužbom za antisovjetsku propagandu i saradnju sa kontrarevolucionarnom organizacijom osuđen na streljanje. Streljan 3. septembra 1937. i sahranjen na bivšem poligonu NKVD „Objekt Butovo“. Rehabilitovan 18 (10. ili 19) septembra 1990. odlukom PMO. KRISTOF ANTON – КРИСТОФ АНТОН МИХАЙЛОВИЧ Rođen 1885, Maribor (Slovenija), Nemac, iz seljačke porodice, srednje obrazovanje. Nije poznato odakle je, kada i kako došao u Rusiju. Verovatno je tokom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio mobilisan, upućen na front, gde je zarobljen. Kao ratni zarobljenik otpremljen je u Rusiju i ovde ostao. Zasnovao je porodicu (žena i kći, rođena 1922) i kasnije primio državljanstvo Sovjetskog Saveza. U vreme hapšenja sa porodicom je živeo u mestu Kučino na železnici Deržinskog i radio u projektno-montažnom zavodu „Ventilacija“ kao radnik na propagandi. 151

Uhapšen 29. marta 1938. godine. U toku istrage bio je u Taganskoj tamnici u Moskvi. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 8. juna 1938. pod optužbom za špijunažu osuđen na 8 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u Ustvimlagu u Komi ASSR. Umro 21. februara 1939. u logoru. Rehabilitovan 23. maja 1957. odlukom VT MVO. KRIVEC STANKO – ДРОЗДОВ ВАСИЛИЙ ПЕТРОВИЧ; pseud. Kreč Rođen 1902, selo Martiša Ves – Krapina (Hrvatska), Hrvat, iz siromašne seljačke porodice, niže obrazovanje – bravarski radnik, član KPJ od 1925. godine. Od 1921. radio je po mnogim preduzećima u Zagrebu. Ovde je i partijski delovao, a kasnije je bio sekretar jednog rejonskog komiteta KPJ. Odlukom CK KPJ u oktobru 1927. upućen je na partijsko školovanje u Moskvu. Tokom 1927–1930. pohađao KUNMZ. Član VKP(b) je od 1927. godine. Pripadao je „levoj“ opoziciji na KUNMZ – 1929. jedan od potpisnika majskog pisma jugoslovenskih studenata – grupa“41". Odlukom Komisije za proveru članova KPJ u Jugoslovenskom sektoru KUNMZ, u januaru 1930. kažnjen je strogim ukorom, a 27. maja uhapšen pod sumnjom da je član grupe jugoslovenskih trockista. Nakon 4-mesečne istrage 17. septembra 1930. je oslobođen. Pošto je posle hapšenja bio isključen sa KUNMZ, zaposlio se kao bravar u fabrici električnih lokomotiva „Dinamo“ u Moskvi. Razmatrajući nerešena pitanja pojedinih partijskih aktivista, 12 septembra 1935. delegacija KPJ na VII kongresu KI zaključila je da se pošalje na legalan rad u zemlju. Velike policijske provale u Jugoslaviji 1935–1936. omele su, međutim realizovanje ove odluke. Početkom oktobra 1936. bio je uključen u grupu oko 150 jugoslovenskih komunista, za koje je rukovodstvo KPJ, u okviru plana za smanjenje jugoslovenske komunističke emigracije u SSSR, tražilo saglasnost nadležnih instanci Kominterne da se vrate na rad u zemlju. Sprovođenje navedenog plana odložio je veliki talas čistki koji je uskoro nastupio. Tako je ostao u Moskvi i primio državljanstvo Sovjetskog Saveza. Po drugi put je uhapšen 22. marta 1938. godine. U toku istrage bio je u Taganskoj tamnici u Moskvi. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 15. juna 1938. pod optužbom za špijunažu osuđen na 8 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u Sevvostlagu u Magadanskoj oblasti. Umro 2. decembra 1938. u logoru. Rehabilitovan 17. oktobra 1963. odlukom VT MVO. KRIVOKAPIĆ RADOMIR – КРИВОКАПИЧ РАДОМИР САВВИЧ Rođen 19. januara 1897, selo Trešnjevo – Cetinje (Crna Gora), Crnogorac, iz seljačke porodice, nezavršeno srednje obrazovanje – službenik, član KPJ od 1920. godine. Početkom Prvog svetskog rata bio je mobilisan u crnogorsku 152

vojsku u kojoj je ostao do njene kapitulacije. Godine 1916. vraTjO se u rodno selo, ali je u februaru 1917. uhapšen i interniran. U logorima u Mađarskoj ostao je do kapitulacije Austrougarske. Zbog komunističkog delovanja često je hapšen i proganjan. Potkraj marta 1924. uhapšen je zajedno sa Vukašinom Markovićem, ali je uspeo da pobegne iz zatvora i prebaci se u Varnu u Bugarskoj. Ovde je oko 4 meseca bio zatvoren u logoru, odakle je pobegao u Rumuniju, gde je uhapšen i upućen u Izmail. Posle dva meseca uspeo je da pobegne i ode u Sovjetski Savez. U oktobru 1924. stigao je u Odesu, ovde se nastanio i obavljao različite poslove. Uhapšen je 1926. i osuđen na dve godine zatvora zbog primljenog mita. Kaznu je prikrio od Sekcije KPJ prilikom podnošenja zahteva za prevođenje u VKP(b), zbog čega je početkom 30-ih godina brisan iz spiska članova KPJ. Godine 1937. bio je šef restorana u Odesi. Uhapšen 28. avgusta 1937. godine. Rešenjem trojke pri UNKVD za Odesku oblast od 29. oktobra 1937. pod optužbom da je bio pripadnik strane obaveštajne službe osuđen na streljanje. Rehabilitovan 22. maja 1989. odlukom POO. KUČAN JOSIP – КУЧАН ИОСИФ ФИЛЛИПОВИЧ Rođen 12. decembra 1906, Hreljin – Bakar (Hrvatska), Hrvat, iz radničke porodice, niže obrazovanje – radnik. U potrazi za poslom sredinom 1928. stigao je u Kanadu, gde je proveo oko četiri godine. Odatle je 1932. otišao na rad u Sovjetski Savez. Nastanio se u Moskvi, zaposlio na izgradnji metroa kao brigadir-betonirac u rudarskom oknu 85, a potom zasnovao porodicu. Za samopregoran rad često je nagrađivan, a bio je i udarnik. U vreme hapšenja sa ženom i sinom živeo je u u zgradi za strane radnike, u ul. Sadovo-Spaskaja br. 21. Uhapšen 15. februara 1938. godine. U toku istrage bio je u Taganskoj tamnici u Moskvi. Rešenjem OS pri NKVD SSSR i Javnog tužilaštva SSSR od 27. marta 1938. pod optužbom za špijunažu u korist Poljske, pripadanje nacionalističkoj grupi i klevetanje sovjetske vlasti osuđen na streljanje. Streljan 11. aprila 1938. i sahranjen na bivšem poligonu NKVD „Objekt Butovo“. Rehabilitovan 28. septembra 1989. odlukom PMVO. KUŠ BLANŽ – КУШ БЛАНЖ АНДРЕЕВИЧ Rođen 9. januara 1892, selo Gruševec u Zagrebačkom okrugu (Hrvatska), Hrvat, iz seljačke porodice, niže obrazovanje – strugar. U potrazi za poslom 1912. dospeo je u Ameriku. Živeo je i radio u Čikagu, odakle je 1925. godine sa porodicom (žena i kćerka) otišao na rad u Sovjetski Savez. Tokom 1925–1935. bio je član VKP(b), a 1936. primio je državljanstvo SSSR. Do hapšenja živeo je Kemerovu i radio kao majstor – strugar u mehaničkoj radionici. Uhapšen 14. februara 1938. godine.

153

Rešenjem UNKVD i Javnog tužioca za Novosibirsku oblast od 23. aprila 1938. pod optužbom za špijunažu u korist nemačke obaveštajne službe i kontrarevolucionarno delovanje osuđen na streljanje. Rehabilitovan 6. decembra 1956. odlukom VK VS SSSR. KUŠTERA BOŽO – КУСТЕР (КУСТАРОВ) БОРИС Rođen 13. novembra 1900, Ugljan – Zadar (Hrvatska), Hrvat, iz siromašne seljačke porodice, niže obrazovanje – molerski radnik, kasnije i prevodilac, član KP SAD od 1922. godine. Odrastavši u mnogočlanoj porodici (12-oro dece), još kao dečak morao je da radi u najam. U potrazi za poslom 1920. godine otišao je u Ameriku. Nastanio se u Njojorku, zaposlio u železničkoj kompaniji kao moler i uključio u radnički pokret, posebno se angažujući u radu među jugoslovenskim iseljenicima. Bio je sekretar jugoslovenskog ogranka KP SAD (1925–1926), jedan od osnivača Jugoslovenskog odeljenja Društva prijatelja SSSR i dr. Uhapšen je nakratko 1926. godine i pušten uz kauciju Crvene pomoći od 500 dolara. Pred opasnošću da bude deportovan sklonio se u Filadelfiju, a potom se, posredstvom Društva za tehničku pomoć SSSR, krajem avgusta 1927. priključio grupi Jugoslovena koja je odlazila na rad u Sovjetski Savez. Prvih dana septembra stigao je u Moskvu, odakle je sa grupom ekonomskih emigranata iz zadarskog kraja upućen u Ukrajinu u mesto Kazackoje (nedaleko od grada Berislav) u poljoprivrednu komunu „Krasnoje znamja“. Aktivno se uključio u život komune, uskoro je preveden u članstvo VKP(b) i zasnovao porodicu. Kada je u proleće 1929. komuna pretvorena u kolhoz, nezadovoljni nastalim stanjem, jugoslovenski „komunari“ počeli su da ga napuštaju. I on je sa ženom otišao u Nikolajev i zaposlio se u brodogradilištu „Andre Marti“. Pošto je znao engleski, poslat je na kurs za mašinsku terminologiju na ruskom i engleskom jeziku, da bi kao prevodilac radio s američkim stručnjacima za poljoprivredne mašine u sovhozima. Posle završene dvogodišnje upravne škole, od 1932. do 1937. bio je direktor „Inturista“ u Rostovu na Donu, Novorosijsku i Kijevu. Tokom građanskog rata u Španiji, koristeći svoj posao u oblasti turizma, po nalogu sovjetskih vlasti dva puta je organizovao prebacivanje dobrovoljaca iz SSSR u Španiju, gde je boravio nekoliko meseci. U Kijev se vraTjO u martu 1937. godine, u vreme kada su hapšenja stranaca i „drugih neprijatelja naroda“ uzimala maha. Uhapšen 16. decembra 1937. godine. U toku istrage bio je u Kijevskoj tamnici. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 16. februara 1938. pod optužbom za špijunažu, kontrarevolucionarno i terorističko delovanje i teror, osuđen na 10 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u logoru u Vorkuti (Komi ASSR), radeći u rudnicima kamenog uglja, na seči šume i izgradnji železničke pruge Vorkuta–Kotlas. Iz logora je oslobođen 16. decembra 1947. uz zabranu napuštanja grada. Ovde se zaposlio u fabrici cementa, završio dvogodišnju školu za tehnologiju i dobio mesto pogonskog inženjera. Rehabilitovan 5. februara 1957. odlukom VT KVO. 154

VraTjO se u Jugoslaviju sa ženom u martu 1958. i živeo na ostrvu Ugljan. Svoja sećanja na emigrantske dane u Americi i boravak u SSSR-u, posebno na hapšenje i mukotrpni život u logoru, objavio je u knjizi „Od Ugljana do Vorkute“ (Zagreb 1984). KUVAČIČ ANDREJ – КУВАЧИЧ АНДРЕЙ АНТОНОВИЧ Rođen 1874. u mestu Slavjano-Bistrica, odnosno Sl. Bistrica (Bistrica ob Sotli) – Maribor (Slovenija), Slovak, verovatno Slovenac, iz srednje imućne seljačke porodice, niže obrazovanje – drvodelja (stolar). Posle odsluženja vojnog roka radio je na očevom imanju, zasnovao porodicu (žena i dvoje dece), a zatim izvesno vreme bio zaposlen u fabrici nameštaja. Godine 1912. u potrazi za poslom otišao je u Ameriku, gde je proveo tri godine radeći na železničkoj stanici kao nosač. Vrativši se u zemlju, u proleće 1915. bio je mobilisan, upućen na ruski front, gde je 1916. ranjen i zarobljen, a potom otpremljen u Rusiju. Kada su posle Oktobarske revolucije ratni zarobljenici 1918. bili oslobođeni iz zarobljeništva, kraće vreme ostao je u Čimkentu da bi se 1919. nastanio u selu Georgijevka, u rejonu mesta Lenger u Južno-Kazahstanskoj oblasti i primio državljanstvo Sovjetske Rusije. Najpre je radio u poljoprivredi, zatim se zaposlio u kolhozu „Kujbišev“ kao drvodeljac i ovde živeo do hapšenja. Uhapšen 28. novembra 1941 godine. Rešenjem OS NKVD SSSR od 31. marta 1942. pod optužbom za antisovjetsku agitaciju osuđen na pet godina progonstva u Severo-Kazahstansku oblast. Rehabilitovan 31. maja 1989. odlukom OT JKO. LA ORDINAKO LE RISTAKO MIGAJ – ЛА ОРДИНАКО ЛЕ РИСТАКО МИГАЙ Rođen 1911. u Srbiji, Ciganin. U Sovjetsku Rusiju dospeo je sa ocem 1920. godine kao dete. Pred hapšenje sa porodicom (majkom, sedmoro braće i sestara, ženom i sinom) živeo je u Moskvi. Uhapšen 13. avgusta 1935. godine. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 15. oktobra 1935. pod optužbom da se kao sin streljanog počasnog člana vrhovnog suda starešina plemena „Domoni“ neprijateljski odnosio prema sovjetskoj vlasti, da je među svojim saplemenicima agitovao da se ne zapošljavaju u proizvodnji, da je sovjetski raspoloženim Ciganima preTjO osvetom za svoga oca i, istovremeno, dokazivao neizbežnost propasti sovjetske vlasti osuđen na tri godine zatočenja u popravno-radnom logoru. Rehabilitovan 10. januara 1990. na osnovu Ukaza Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR od 16. januara 1989. godine. LANGE FRED – ЛАНГЕ ФРЕД ФРАНКОВИЧ Rođen 4. aprila 1897, Pakrac (Hrvatska), Nemac, iz radničke porodice, niže obrazovanje – stolarski radnik. Ostavši rano bez roditelja, detinjstvo je proveo u dedinoj mnogočlanoj siromašnoj porodici. Izučio je stolarski zanat, a 155

zatim izvesno vreme radio u stolarskoj radionici u Pakracu. Tokom Prvog svetskog rata služio je kao redov u austrougarskoj vojsci, u Pakrac se vraTjO u novembru 1918. i godinu dana radio u svojoj struci. U jesen 1919. mobilisan je u jugoslovensku vojsku, iz koje je u aprilu 1920. dezertirao i emigrirao u Ameriku. Tražeći posao nekoliko meseci je proveo u Klivlendu, a potkraj 1920. prešao u Čikago, gde je radio po stolarskim fabrikama. Član je KP SAD od 1929. godine. Sredinom 1931. iz Amerike otišao je na rad u Sovjetski Savez. Nastanio se u Gorkom i radio na izgradnji fabrike automobila „Molotov“, a kasnije kao stolar u probnom pogonu za proizvodnju autobusa. Sa ženom i dvoje dece koji su stigli iz SAD krajem 1931. živeo je u autozavodskom rejonu, u naselju za Amerikance. Primio je državljanstvo SSSR, a član VKP(b) bio je od 1932. godine. Uhapšen 5. jula 1938. godine. Rešenjem trojke UNKVD za Gorkovsku oblast od 17. oktobra 1938. pod optužbom da je u Auto-zavodu prikupljao špijunske podatke u korist jedne strane države osuđen na streljanje. Streljan 5. novembra 1938. godine Rehabilitovan 27. maja 1957. odlukom VT MVO. LAPAJNE PAVLE – ЛОПАЙНЭ (ЛАПАЙНЭ) ПАВЕЛ ВАЛЕНТИНОВИЧ Rođen 1908, Idrija (Slovenija), Jugosloven. Nije poznato gde je živeo i šta je radio do 1930. godine, kada je preko Austrije, Nemačke i Poljske ilegalno došao u Sovjetski Savez. Do hapšenja živeo je u gradu Prvouralsk u Sverdlovskoj oblasti i radio u fabrici za valjane cevi kao radnik na dizalici. Uhapšen 3. jula 1937. godine. Rešenjem komisije NKVD i Javnog tužilaštva za Sverdlovsku oblast od 24. septembra 1937. osuđen na streljanje. Streljan 29. septembra 1937. godine. Rehabilitovan 4. maja 1989. odlukom PSO. LAPPAN ALEKSA – ЛАППАН АЛЕКСЕЙ МИХАЙЛОВИЧ Rođen 1891. u selu Muto u Jugoslaviji, verovatno mesto Muta – Maribor (Slovenija), Nemac, iz radničke porodice, niže obrazovanje – stolarski radnik. Nije poznato odakle je, kada i kako došao u Rusiju. Tokom 1918–1920. služio je u Kolčakovoj vojsci, a posle građanskog rata ostao u Sovjetskom Savezu. Zasnovao je porodicu i kasnije primio državljanstvo SSSR. U vreme hapšenja sa ženom i dvoje dece živeo je u Irkutsku i radio u Rudarskom institutu kao stolar. Uhapšen 23. maja 1938. godine. Rešenjem trojke UNKVD za Irkutsku oblast od 29. oktobra 1938. pod optužbom za špijunažu (bio agent nemačke obaveštajne službe) osuđen na streljanje uz konfiskovanje imovine. Streljan 2. novembra 1938. u Irkutsku. Rehabilitovan 2. septembra 1958. odlukom VT ZabVO. 156

LAVRIĆ IVAN – ЛАВРИЧ ИВАН БОГДАНОВИЧ Rođen 3. oktobra 1897. u selu Širok Akula (Akuča), verovatno Široka Kula – Gospić (Hrvatska), Srbin, iz seljačke porodice, niže obrazovanje – nekvalifikovani radnik. Godine 1915. kao austrougarski podanik bio je mobilisan i upućen na front, gde je zarobljen. Kao ratni zarobljenik otpremljen je u Rusiju u selo M. Kopani u rejonu grada Golopristansk (Ukrajina) da radi na imanjima seoskih kulaka. Posle okončanja rata, ovde je ostao, zasnovao porodicu (žena i četvoro dece) i primio državljanstvo Sovjetskog Saveza. Do hapšenja radio je kao otkupljivač povrća. Uhapšen 17 (18) oktobra 1937. godine. Rešenjem trojke UNKVD za Nikolajevsku oblast od 26. novembra 1937. pod optužbom za kontrarevolucionarnu agitaciju i širenje provokatorskih vesti o ratu u Španiji i porazu sovjetske vlasti osuđen na 10 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u Onežskom logoru u mestu Pleseckaja u Arhangelskoj oblasti. Pošto mu je novom odlukom Javnog tužioca od 9. februara 1940. kazna smanjena do izdržanog zatočenja, pušten je na slobodu. Rehabilitovan 8. juna 1989. odlukom PHO. LEBAN IVAN – КАУЧИЧ ИВАН ФРАНЦЕВИЧ Rođen 1900 (1904), Ljubljana ili Tolmin (Slovenija), Slovenac, niže obrazovanje. Godine 1934. sa Pinter-Uršič Josipom krenuo je u pečalbu – u potpalublju broda stigli su do Turske, a zatim su (prema njihovim izjavama pred organima NKVD) u potrazi za poslom prešli Tursku, Iran, Avganistan, deo Indije, Zapadni deo Kine i za njih „neočekivano“ dospeli u Sovjetski Savez. Prilikom ilegalnog prelaska sovjetske granice iz Kine 22. oktobra 1935. zadržani su i sprovedeni organima NKVD. Uhapšeni su 7. novembra 1935. pod sumnjom za špijunažu. U toku istrage bili su u tamnici u gradu Frunze. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 7. maja 1936. kao „socijalno opasni elementi“ osuđeni su na po tri godine zatočenja u popravno-radnom logoru. Posle izdržane kazne, izvesno vreme su radili u nekom kolhozu u Kirgiziji. Odlučivši se na bekstvo, 1939. ilegalno su napustili Sovjetski Savez. Prema Uršičevom svedočenju, on je 1939/1940. godine uspeo da se vrati u Ljubljanu, a Leban je na putu umro. Prema drugim podacima Leban je uhapšen i rešenjem trojke pri UNKVD za Novosibirsku oblast od 2. novembra 1938. osuđen na streljanje. Streljan 24. novembra 1938. godine. Rehabilitovani 6. decembra 1993. odlukom GPKR. LELJAK FRANC – ЛЕЛЯК ФРАНЦ АВГУСТОВИЧ Rođen 1887, Zagreb (Hrvatska), Hrvat, iz radničke porodice, srednje obrazovanje – zoološki tehničar, živinar, član KPJ od 1919. godine. Posle završene srednje poljoprivredne škole u Budimpešti, vraTjO se u Zagreb i zaposlio u struci. Godine 1925. emigrirao je u Austriju, a zatim u Čehoslovačku, gde se zadržao kraće vreme. 157

Posredstvom MOPR-a 1926. godine dospeo je u Sovjetski Savez kao politemigrant, nastanio se u Turkmenskoj ASSR i 1927. primio državljanstvo SSSR. Do 1932. bio je zaposlen u Akcionarskom društvu „Ovcevod“, a zatim radio po oblastima kao živinar. Na kraju, sa ženom i sinom prešao je u Perm, gde je bio knjigovođa u odeljenju za gradnju zgrada za civilna lica „KamGESstroja“. Uhapšen 26. jula 1937. godine. Rešenjem NKVD i Javnog tužioca SSSR od 26. decembra 1937. pod optužbom da je poljski špijun osuđen na streljanje. Streljan 7. januara 1938. godine. Rehabilitovan 23. juna 1989. odlukom PPO. LERER STEPAN – ЛЕРЕР СТЕПАН СТЕПАНОВИЧ Rođen 28. juna 1891, Veliki Bečkerek, sada Zrenjanin (AP Vojvodina – Srbija), Mađar, iz radničke porodice. Početkom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan i upućen na front, gde je 1915. zarobljen. Kao ratni zarobljenik otpremljen je u Rusiju u grad Čitu i po završetku rata ovde ostao. Zasnovao je porodicu, primio državljanstvo Sovjetskog Saveza i do hapšenja radio u radionici UNKVD kao obućar. Uhapšen 26. decembra 1937. godine. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 11. juna 1940. pod optužbom za špijunažu i antisovjetsko delovanje osuđen na 8 godina zatočenja u popravnoradnom logoru. Kaznu je izdržavao u Siblagu u Kemerovskoj oblasti. Umro 18. avgusta 1942. u logoru. Rehabilitovan 26. aprila 1957. odlukom VT ZabVO. LEŠMAN JOSIP – ЛЕШМАН ИОСИФ ФРАНЦЕВИЧ Rođen 1898, selo Bestovje – Samobor (Hrvatska), Hrvat. Tokom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan i upućen na front, a u maju 1916. zarobljen. Kao ratni zarobljenik otpremljen je u Rusiju i ovde ostao. U vreme hapšenja živeo je u selu Dubovo u Černjanskom rejonu Moldavske ASSR i radio kao kolhoznik. Uhapšen 4. februara 1938. godine. Rešenjem trojke pri NKVD Moldavske ASSR od 15. oktobra 1938. pod optužbom za kontrarevolucionarno delovanje osuđen na 10 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Rehabilitovan 29. decembra 1966. odlukom OOS. LIBEK IVAN Rođen 1921, Stara Pazova (AP Vojvodina – Srbija). Gde je živeo i čime se bavio do 1941. nije poznato. Nemačke okupatorske vlasti uhapsile su ga potkraj 1941. i iz Zemuna otpremile u Berlin na prinudni rad. Posle oslobođenja, od maja 1945. radio je u međunarodnom transportnom preduzeću „Atlas“, izvesno vreme kao kancelarijski službenik, a potom trgovački posrednik. 158

Uhapšen 9. septembra 1949. godine. Rešenjem VT garnizona Sovjetskog sektora u Berlinu od 22. septembra 1950. pod optužbom za izdaju otadžbine osuđen na 25 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Novim rešenjem VK VS SSSR od 23. decembra 1954. prevremeno je oslobođen. Rehabilitovan 8. januara 2002. odlukom GVP. U oktobru 1955. vraTjO se u Jugoslaviju. LIBMAN JAKOV – ЛИБРЕХТ НИКОЛАЙ ЯКОВЛЕВИЧ Rođen 10. oktobra 1902, Pančevo (AP Vojvodina – Srbija), Nemac, iz radničke porodice, niže obrazovanje – građevinski, molerski i stolarski radnik, član KPJ od 1924. godine. Radio je i partijski delovao u Pančevu i Beogradu, gde je bio član rejonskog komiteta KPJ. Odlukom rukovodstva KPJ početkom 1929. upućen je na partijsko školovanje u Moskvu. Tokom 1929–1931. pohađao MLŠ na nemačkom sektoru. Godine 1929. preveden je u članstvo VKP(b). Za vreme partijske provere jugoslovenskih studenata potkraj 1930. isključen je iz partije (1934. ponovo primljen). Školovanje je nastavio 1931–1933. na Institutu crvene profesure, a 1933. bio je predavač na KUNMZ. Kasnije je prešao u VOKS u odeljenje za štampu kao referent, a potom bio šef frizerskih salona br. 2 i 4. Primio je državljanstvo Sovjetskog Saveza. Početkom oktobra 1936. bio je uključen u grupu oko 150 jugoslovenskih komunista, za koje je rukovodstvo KPJ, u okviru plana za smanjenje jugoslovenske komunističke emigracije u SSSR, tražilo saglasnost nadležnih instanci Kominterne da se vrate na rad u zemlju. Veliki talas čistki koji je uskoro nastupio, omeo je realizovanje ovog plana. Tako je do hapšenja ostao u Moskvi, radeći na izgradnji metroa u rudarskom oknu br. 9 kao rovokopač. Uhapšen 12. septembra 1937. godine. Rešenjem Komisije NKVD i Javnog tužilaštva SSSR od 30. novembra 1937. pod optužbom za kontrarevolucionarno delovanje i špijunažu osuđen na streljanje. Streljan 8. decembra 1937. i sahranjen na bivšem poligonu NKVD „Objekt Butovo“. Rehabilitovan 18. marta 1968. odlukom VT MVO. LISAC DRAGUTIN – ЛИСАЦ ДРАГУТИН АНТОНОВИЧ Rođen 1902, selo Turna – Gorski Kotar (Hrvatska), Hrvat, iz seljačke porodice, niže obrazovanje – kovač. U potrazi za poslom 1926. dospeo je u Kanadu, gde je radio po pilanama. Ovde se uključio u radnički pokret, bio je član sindikata i KP Kanade. U Sovjetski Savez došao je 1932. kao „turista“ i zaposlio se u Moskvi. Radio je na izgradnji metroa u rudarskom oknu 85 kao kovač, a sa ženom i sinom živeo je u zgradi za strane radnike u Ul. Sadovo-Spaskaja br.21. Uhapšen 14. februara 1938. godine.

159

Rešenjem Komisije NKVD SSSR i Javnog tužilaštva SSSR od 27. marta 1938. pod optužbom za špijunažu u korist Kraljevine Jugoslavije osuđen na streljanje. Streljan 5. aprila 1938. i sahranjen na bivšem poligonu NKVD „Objekt Butovo“. Rehabilitovan 30. maja 1957. godine. LIVENT-LEVIT STEFANIJA – ЛИВЕНТ-ЛЕВИТ СТЕФАНИЯ ЛЮДВИГОВНА Rođena 1902. u mestu Keržić, verovatno Tržič (Slovenija), Austrijanka, iz službeničke porodice, srednje obrazovanje – knjigovođa i stenograf. U Sovjetski Savez došla je 1928. sa mužem. Živela je u Moskvi, primila državljanstvo SSSR i bila nezaposlena. Uhapšena 14. oktobra 1937. godine. Rešenjem VK VS SSSR od 8. januara 1938. pod optužbom za špijunažu osuđena na streljanje. Streljana 8. januara 1938. i sahranjena na bivšem streljačkom poligonu NKVD „Komunarka“ u Moskvi. Rehabilitovana 26. juna 1991. odlukom GVP SSSR. LOČNIŠKAR JOSIF – ЛОЧНИШКАР ИОСИФ ИВАНОВИЧ Rođen 1894, Ljubljana (Slovenija), Srbin, iz radničke porodice, niže obrazovanje – službenik. Nije poznato odakle je, kada i kako došao u Rusiju. Služio je u Crvenoj armiji, primio državljanstvo SSSR i zasnovao porodicu. U vreme hapšenja živeo je u Pjatigorsku u Stavropoljskom kraju. Uhapšen 30. januara 1943. pod optužbom da je za vreme nemačke okupacije Pjatigorska radio u nemačkoj komandi kao prevodilac. Pod istragom proveo je u zatvoru 6 meseci – rešenjem načelnika istražne grupe UNKGB za Stavropoljski kraj od 21. jula 1943. istražni postupak je obustavljen zbog nedostatka dokaza, a on 26. jula oslobođen. LONČARIĆ KONRAD – ЛОНЧАРИЧ КОНРАД ВЛАДИСЛАВОВИЧ Rođen 1886, Varaždin (Hrvatska), Nemac, iz službeničke porodice, visoko obrazovanje. Studirao je u Beču gde je 1909. završio Bečku akademiju Istoka. Početkom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan i upućen na front, a 1915. zarobljen. Kao ratni zarobljenik otpremljen je u Tatarstan i kasnije ovde ostao. Radio je kao pčelar u selu Derbiški u Kazanjskom srezu (1915–1918), zatim bio instruktor u odeljenju za obrazovanje u Arsku i Kazanju, a od 1924. predavao je nemački jezik. Državljanstvo Sovjetskog Saveza primio je 1934. godine. U vreme hapšenja sa ženom i tri kćeri živeo je u Kazanju i bio zaposlen u Institutu za ekonomiju i finansije. Uhapšen 4. septembra 1937. godine. 160

Rešenjem trojke NKVD za Tatarsku ASSR od 14. novembra 1937. pod optužbom za špijunažu u korist Nemačke i veze sa tatarskim „nacionalistima“ osuđen na streljanje. Streljan 15. novembra 1937. i sahranjen na Arhangelskom groblju u Kazanju. Rehabilitovan 23. oktobra 1959. odlukom VT PVS. LONGIN JOSIP – ЛОНГИН ИОСИФ ИВАНОВИЧ Rođen 1898, ostrvo Ugljan – Zadar (Hrvatska). Gde je živeo do 1925. i čime se bavio nije poznato. Te godine dospeo je u Sovjetski Savez kao mornar na italijanskom brodu „Armando“. Pošto nije bilo izgleda da po povratku u Jugoslaviju nađe posao, ilegalno je ostao u Nikolajevu u Ukrajini, a potom se nastanio u Odesi i radio u bioskopu „Kotovski“ kao parketar. Uhapšen 10. septembra 1937. godine. Rešenjem trojke pri UNKVD za Odesku oblast od 26. novembra 1937. pod optužbom za kontrarevolucionarno delovanje osuđen na streljanje. Streljan 2. decembra 1937. u Odesi. Rehabilitovan 1. juna 1989. odlukom POO. LOVAŠ ALEKSANDAR – ЛОВАШ АЛЕКСАНДР ИВАНОВИЧ и КАРЛ АЛЕКСАНДРОВИЧ Rođen 1883 (1885), Osijek (Hrvatska), Nemac, iz radničke porodice, visoko (srednje) obrazovanje – agronom. Nije poznato odakle je, kada i kako došao u Sovjetski Savez. Godine 1932. primio je državljanstvo SSSR. U vreme hapšenja sa ženom živeo je u gradu Gelendžik u Krasnojarskom kraju. Uhapšen 11. avgusta 1935. godine. Rešenjem specijalnog suda za Azovsko-Crnomorski kraj od 28. oktobra 1935. pod optužbom za kontrarevolucionarnu propagandu i agitaciju osuđen na 6 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u Sevvostlagu u Magadanskoj oblasti. Ponovo uhapšen u toku izdržavanja kazne i rešenjem trojke UNKVD za Daljstroj od 11. maja 1938. pod optužbom da je aktivno učestvovao u kontrarevolucionarnoj pobunjeničkoj grupi osuđen na streljanje. Streljan 22. maja 1938. u Magadanu. Rehabilitovan 4. avgusta 1989. odlukom PMO za drugu kaznu. LUDAIĆ, otac i sin LUDAIĆ NIKOLA – ЛУДАИЧ НИКОЛАЙ ВАСИЛЬЕВИЧ Rođen 1920, grad Akron (SAD), Amerikanac, srednje obrazovanje – muzičar. U Sovjetski Savez došao je u novembru 1931. iz SAD sa roditeljima. Posle završene srednje škole u Dzeržinsku i Gorkom, nakratko se zaposlio kao muzičar u orkestru Državnog cirkusa i primio državljanstvo SSSR. Tokom 1935–1941. svirao je u orkestrima bioskopa „Palas“, „Rekord“ i drugim. 161

Uhapšen 24. juna 1941. godine. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 20. marta 1943. pod optužbom za kontrarevolucionarnu propagandu osuđen na pet godina zatočenja u popravnoradnom logoru. Kaznu je izdržavao u Unžlagu u mestu Suhobezvodnoje u Gorkovskoj oblasti. Posle puštanja na slobodu 1946. godine, nastavio je da radi kao muzičar u bioskopima i restoranima u Gorkom i Gorkovskoj oblasti. Rehabilitovan 24. aprila 1957. odlukom Prezidijuma GOS. LUDAIĆ VASILIJE – ЛУДАИЧ ВАСИЛИЙ ПЕТРОВИЧ Rođen 1885, selo Deč – Sremska Mitrovica (AP Vojvodina – Srbija), Srbin, iz seljačke porodice, niže obrazovanje – obućar, član SSDP od 1905. godine. U potrazi za poslom 1913. dospeo je u Ameriku. Živeo u gradovima Barberton i Akron (država Ohajo), gde je radio kao šef obućarskih radionica. Ovde se uključio u socijaldemokratski pokret, a od 1915. bio je član Socijalističke radničke partije SAD. Potkraj 1931. sa ženom i sinom napusTjO je SAD i po ugovoru sa Amtorgom otišao na rad u Sovjetski Savez. Kraće vreme boravio je u Gorkom, a zatim godinu dana živeo u gradu Dzeržinski, radeći kao majstor u obućarskoj zadruzi „III internacionala“. Ovde je 1932. postao kandidat za člana VKP(b). Godine 1933. vraTjO se u Gorki, primio državljanstvo SSSR i do hapšenja bio zaposlen kao obućar instruktor u zanatskoj radnoj zadruzi „Krasnij sapožnik“. Uhapšen 5. februara 1938. pod optužbom za špijunažu. Umro u toku istražnog postupka 15. jula 1938. u zatvorskoj bolnici u Gorkom. Rehabilitovan 29. avgusta 1956. odlukom UKGB pri Sovjetu ministara SSSR za Gorkovsku oblast. LJALIĆ, otac i sin LJALIĆ ARSENTIJE – ЛЯЛИЧ АРСЕНТИЙ ЭЛАЙЛОВИЧ Rođen 1863. u selu Berlak u Otečejskom srezu u Jugoslaviji, verovatno srez Otočac (Hrvatska), Srbin, zemljoradnik. Nije poznato odakle je, kada i kako dospeo u Sovjetski Savez. Živeo je u mestu Nosovci u Ternopoljskoj oblasti u Ukrajini i bavio se zemljoradnjom. Tokom 1919–1920. služio je kao major u poljskoj vojsci u gradu Permišel u Kalužskoj oblasti. Šta se s njim zbivalo narednih dvadesetak godina, takođe, nije poznato. Rešenjem organa KGB od 10. februara 1940. osuđen je sa porodicom (ženom, sinom Vladislavom, snajom i dvoje unučadi) na proterivanje i prinudni boravak u naselju Nošul-Baza u Priluzskom rejonu (Komi ASSR). Umro 11. aprila 1941. u mestu naselenja. LJALIĆ VLADISLAV – ЛЯЛИЧ ВЛАДИСЛАВ АРСЕНТЬЕВИЧ Rođen 1899 (1909) u selu Berlak u Otečejskom srezu u Jugoslaviji, Srbin. Živeo je sa ocem Arsentijem u mestu Nosovci u Ukrajini. Služio je u 162

poljskoj vojsci u Zločevu. Kada je kao poljski državljanin 27. avgusta 1941. amnestiran, upućen je na boravak u naselje Nošul-Bazu, gde se nalazio njegov otac. LJALIĆ MILAN – ЛЯЛИЧ МIИЛАН МИЛАНОВИЧ Rođen 1894. u selu Beline ili Belice u Austriji, možda Belica (Hrvatska). U Rusiju je dospeo, verovatno, tokom Prvog svetskog rata i već početkom 20tih godina zasnovao porodicu (žena i sin). Gde je, međutim, boravio i čime se bavio narednih godina nije poznato. U vreme hapšenja sa porodicom je živeo u Kijevu i radio kao bravar u „Tehkancepromu“. Uhapšen 14. novembra 1937. godine. Rešenjem NKVD i Javnog tužioca SSSR od 1. decembra 1937. osuđen na streljanje. Streljan 10. decembra 1937. godine. Rehabilitovan 11. maja 1989. odlukom VP KVO. LJUBOJA SAVO – ИВИЧ НИКОЛАЙ МАРКОВИЧ; pseud. Ranko (SKOJ), Pavlović (KPJ) i Ivić (u emigraciji) Rođen 27. januara 1905, Banja Luka (Bosna i Hercegovina), Srbin, iz radničke porodice, niže obrazovanje – bravar i mehaničar, član SKOJ od 1926, a KPJ 1928. godine. Nemajući mogućnosti da se u mnogočlanoj siromašnoj radničkoj porodici školuje, roditelji su ga kao 10-godišnjeg dečaka zaposlili u trgovačkoj radnji u Bosanskoj Dubici. Pošto mu se ovaj posao nije svideo, 1918. vraTjO se u Banja Luku i izučio bravarski zanat. Od 1921. radio je u svojoj struci u Bosni, Hrvatskoj i Srbiji. Bio je aktivan u revolucionarnim radničkim sindikatima, učesnik je i organizator nekoliko radničkih štrajkova, zbog čega je često hapšen i proterivan. Angažovao se u radu KPJ, bio je član MK u Zemunu i Smederevu. Kada je sredinom februara 1930. došlo do velike policijske provale u Beogradskoj organizaciji KPJ, pošto je i on bio provaljen, u aprilu je emigrirao. Tokom 1930–1932. boravio je u Austriji, Čehoslovačkoj, Nemačkoj, Francuskoj i Belgiji. I u ovim zemljama hapšen je i proterivan nekoliko puta. Najduže se zadržao u Francuskoj, gde je kao član KP Francuske delovao u Jugoslovenskoj grupi. U leto 1932. učestvovao je u velikom štrajku rudara u Liježu u Belgiji kao predstavnik jugoslovenske emigracije zaposlen u rudarskoj industriji. Po završenom štrajku proteran je u Luksemburg, a zatim u Nemačku, odakle je odlukom rukovodstva KPJ upućen na partijsko školovanje u Sovjetski Savez. Po dolasku u Moskvu, prvih dana decembra 1932. godine uključen je na Jugoslovenski sektor KUNMZ, ali nakratko. Pokazavši slabe rezultate u učenju, odlukom Komisije IKK KI, u toku partijske provere članova KPJ u Moskvi, isključen je sa KUNMZ, uz preporuku da se pošalje u proizvodnju. U februaru 1933. upućen je u Sverdlovsk, gde se nastanio, zaposlio u „Uralmaš zavodu“ kao bravar modelar, a kasnije zasnovao i porodicu. Godinu dana kasnije, pono-

163

vo je pozvan u Moskvu na KUNMZ, ali ni ovog puta nije primljen. Stoga se vraTjO u Sverdlovsk 17. marta 1934. i nastavio da radi u Uralmašu. Uhapšen 21. marta 1935. pod optužbom za štetočinski rad u „Uralmaš zavodu“ – pod istragom proveo je 9 meseci i odlukom Narodnog suda Sverdlovska od 26. decembra 1935. oslobođen zbog nedostatka dokaza. U leto 1936. godine, posle izbijanja španskog građanskog rata otišao je u Moskvu i od predstavnika KPJ tražio da ga pošalju u Španiju. Čekajući rešenje ovog pitanja, vraTjO se u Sverdlovsk i zaposlio u fabrici obuće. Početkom oktobra bio je uključen u grupu oko 150 jugoslovenskih komunista, za koje je rukovodstvo KPJ, u okviru plana za smanjenje jugoslovenske komunističke emigracije u SSSR, tražilo saglasnost nadležnih instanci Kominterne da se vrate na rad u zemlju. Veliki talas čistki koji je uskoro nastupio, omeo je realizovanje ovog plana. Tako je do hapšenja ostao u Sverdlovsku. Ponovo uhapšen 27. jula 1937. godine. Rešenjem Komisije NKVD i Javnog tužilaštva SSSR od 28. decembra 1937. pod optužbom za špijunažu u korist Nemačke osuđen na streljanje. Streljan 4. januara 1938. godine. Rehabilitovan 1. oktobra 1957. odlukom VT UVO. MAGDIĆ STANISLAV – МАГДИЧ СТАНИСЛАВ МАРКОВИЧ Rođen 1893, Zagreb (Hrvatska), Hrvat (Srbin), iz seljačke porodice, nezavršeno srednje obrazovanje. Bio je oficir srpske vojske, ali nije poznato odakle je, kada i kako dospeo u Rusiju. Potkraj 1920-tih godina služio je u Crvenoj gardi i Crvenoj armiji. Nakon demobilizacije radio je na železnici. U vreme hapšenja sa ženom živeo je u Aktjubinskoj oblasti u mestu Čelkar, u Kazahstanu i radio u depou železnice kao knjigovođa. Uhapšen 7. marta 1938. pod optužbom za špijunažu i da je bio pripadnik strane obaveštajne službe. Pod istragom je proveo oko mesec dana – rešenjem DTO GUGB NKVD za Orenburgšku železnicu od 2. aprila 1938. istražni postupak je obustavljen zbog nedostatka dokaza, a on 3. aprila oslobođen. Rehabilitovan 17. maja 1996. odlukom PAO. MAJER VLADIMIR – МАЙЕР ВЛАДИМИР ВИКТОРОВИЧ Rođen 1905, Zagreb (Hrvatska), Hrvat. Nije poznato kada je i kako dospeo u Francusku gde ga je 1944. zarobila američka i „uz odobrenje konzula SSSR u Parizu“ isporučila Sovjetskom Savezu. Do hapšenja nalazio se u 186. tranzitnom logoru u selu Ljustdorf u Odeskoj oblasti. Uhapšen 29. aprila 1949. godine. Rešenjem OS pri MGB SSSR od 3. septembra 1949. pod optužbom za kontrarevolucionarno delovanje osuđen na 10 godina zatočenja u popravnoradnom logoru. Kaznu je izdržavao u Karagandiskoj oblasti u Kazahstanu. Odlukom VK VS SSSR od 23. decembra 1954. prevremeno je oslobođen iz logora. Rehabilitovan 12. decembra 1989. odlukom POO. 164

MAJNARIĆ ANTON – МАЙНАРИЧ АНТОН НИКОЛАЕВИЧ Rođen 17. januara 1904, Delnice (Hrvatska), Hrvat, iz radničke porodice, niže obrazovanje – kazandžija i mehaničar. U potrazi za poslom u martu 1930. dospeo je u Kanadu. Ovde se uključio u radnički pokret i bio član KP Kanade. Zbog aktivnog delovanja u radničkom pokretu bio je proganjan. Posredstvom KP Kanade, u aprilu 1932. došao je u Sovjetski Savez sa grupom jugoslovenskih ekonomskih emigranata. Mada je nameravao da sa drugovima osnuje poljoprivrednu komunu, prihvaTjO je predlog da ide u Sibir. Godinu-dve radio je kao mehaničar u rudniku Salair, nedaleko od Novokuznjecka u Kemerovskoj oblasti, a potom u rudniku bakra kod Sverdlovska. Zajedno sa ženom i kćerkom, koje su u međuvremenu stigle iz Kanade, 1935. primio je državljanstvo SSSR. Godine 1936. prešao je u Moskvu i zaposlio se kao majstor na izgradnji metroa u mehaničarskoj radionici šahte 68. Za samopregoran rad često je pohvaljivan. Uhapšen 26. januara 1938. na radnom mestu. U toku istrage bio je u Taganskoj tamnici u Moskvi. Rešenjem OS pri NKVD SSSR i Javnog tužilaštva SSSR od 27. februara 1938. pod optužbom za špijunažu u korist Jugoslavije i antisovjetsku agitaciju među radnicima metroa osuđen na streljanje. Streljan 10. marta 1938. i sahranjen na bivšem poligonu NKVD „Objekt Butovo“. Rehabilitovan 4. oktobra 1989. odlukom PMVO. MAKARI ALOJZ – МАКАРИ АЛОИС НИКОЛАЕВИЧ Rođen 1888. u selu Buranci ili Budanci u Jugoslaviji, verovatno u selu Budanica – Virovitica (Hrvatska), Slovak, iz seljačke porodice, niže obrazovanje – kućni zanatlija, obućar. Nije poznato odakle je, kada i kako dospeo u Rusiju. U vreme hapšenja živeo je sa porodicom (žena i četvoro dece) u mestu Bondari u Tambovskoj oblasti. Uhapšen 5. marta 1938. godine. Rešenjem trojke UNKVD za Tambovsku oblast od 14. oktobra 1938. pod optužbom za špijunažu (zavrbovan da špijunira u korist Mađarske) osuđen na streljanje uz konfiskovanje imovine. Streljan 22. oktobra 1938. godine. Rehabilitovan 4. septembra 1969. odlukom VT MVO. MAKSIMOVIĆ KONSTANTIN – МАКСИМОВИЧ КОНСТАНТИН ДМИТРИЕВИЧ Rođen 1883, selo Borča – Beograd (Srbija), Srbin. Odakle je, kada i kako dospeo u Sovjetski Savez nije poznato. U vreme hapšenja živeo je u Krsnodarskom kraju u Novorosijskom i bio zaposlen na Severo-Kavkazskoj železnici kao moler. 165

Uhapšen 30. juna 1929. godine. Rešenjem OS pri Kolegijumu OGPU od 10. novembra 1929. pod optužbom da je aferaš, osuđen na tri godine zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u Kotlaskom otpremnom punktu, odakle je 25. avgusta 1930. prebačen u Uhtpečlage, gde je radio kao radnik na utovaru. Odlukom Kolegijuma OGPU od 23. septembra 1932. prevremeno je oslobođen 17. oktobra 1932. godine. Posle puštanja na slobodu, otišao je u Gruziju, u gradu Telavi. MALIŠIĆ JOVAN – МАРТЫНОВИЧ ИВАН ПАВЛОВИЧ; pseud. Mrkšić, Hristić, Krstić, Dobrovoljski, Kibalčić, Vujić, Martin, Mustafa, Martinović i Švarc Rođen 1902, selo Glavica – Danilovgrad (Crna Gora), Crnogorac, iz siromašne seljačke porodice, srednje obrazovanje – učitelj, kasnije profesionalni partijski radnik, član KPJ od 1919. godine. Odrastavši u siromašnoj porodici, već kao 12-godišnji dečak počeo je da radi na putevima kao pomoćni radnik. Kada se kasnije uključio u akciju za organizovanje radnika, morao je da se krije po šumama, pošto je mogao biti izručen vojnom sudu okupacijskih vlasti. Ipak je uhapšen i zajedno sa porodicom oko dve godine proveo je u logoru u Tuzima. Posle oslobođenja radio je u Podgorici kao građevinski radnik. Tokom 1919– 1922. godine privatno je završio učiteljsku školu. Učestvovao je formiranju socijalističke grupe, a od 1920. bio član Oblasnog komiteta KPJ. Pred opasnošću od novog hapšenja, odlukom CK KPJ 1924. otišao je u Sovjetsku Rusiju. Po dolasku u Moskvu upućen je u Lenjingrad, preveden u članstvo RKP(b), a zatim je 1924–1927. pohađao Vojno-političku akademiju Crvene armije „N. G. Tolmačev“. Vrativši se u Moskvu, nakratko je bio instruktor u Politodjelu Moskovske proleterske divizije, a krajem 1927. postavljen je za predavača istorije VKP(b) na KUNMZ. Sredinom 1928. kao istruktor CK KPJ bio je na ilegalnom radu u zemlji, radeći na sprovođenju Otvorenog pisma IKKI. Delegat je na IV kongresu KPJ (1928) na kojem je izabran za člana CK i Politbiroa CK KPJ. Nakon ubistva Đure Đakovića, organizacionog sekretara CK KPJ, u proleće 1929. preuzeo je centralno partijsko rukovodstvo i radio u zemlji i Beču. Pošto se u centralnom rukovodstvu uključio u grupaške borbe, u jesen 1930. isključen je iz CK i pozvan u Moskvu. Odlukom Političke komisije PS IKKI od 3. novembra 1930. zbog grubog narušavanja principa kolektivnog rada, nekonspirativnosti i nediscipline smenjen je sa rada u KPJ, uz predlog da se angažuje „na nižem sovjetskom radu“. Posao je dobio u moskovskoj fabrici „Novaja zarja“ kao sekretar partijskog komiteta. Od jeseni 1932. studirao je filozofiju na Institutu krasnoj profesuri. Tokom partijske provere članova KPJ u Moskvi, 3. aprila 1933. kažnjen je strogim ukorom s opomenom i zabranom rada u KPJ (kasnije skinuta). Po završetku studija, dve godine je radio u Astrahanu i verovatno je tada primio državljanstvo SSSR. U Moskvu se vraTjO 1936. i nakratko se zaposlio u Inženjersko-tehničkoj akademiji za veze. Godine 1936– 1937. završio je tromesečni vojni kurs u Rjazanu, a u martu 1937. po vojnoj 166

liniji otišao u Španiju. Obavljajući dužnost savetnika u 27. diviziji i 18. korpusu republikanske vojske, u Španiji je ostao oko 15 meseci i 10. juna 1938. vraTjO se u Moskvu. Ostavljen je na raspolaganju Kadrovskom odelenju IKKI. Istovremeno, njegov rad i držanje u Španiji podvrgnuti su istrazi, koju je povodom optužbi izvesnih sovjetskih oficira, povela IV uprava Crvene armije. Ne našavši dovoljno dokaza za njihove optužbe, istraga je obustavljena. Uhapšen 17. novembra 1938. godine. U toku istrage bio je u Moskovskom istražnom zatvoru Butirka, a od kraja januara 1939. u Lefortovskoj tamnici. Tih dana njegova žena Nana Šilović uputila je Georgi Dimitrovu, generalnom sekretaru IKKI, molbu da se zainteresuje za slučaj njenog muža i pomogne joj da u razobličavanju laži „nađe pravdu“. Njeno pismo sa Mališićevom biografijom dostavljeno je 3. februara 1939. na odlučivanje šefu NKVD SSSR, L. B. Beriji. Rešenjem VK SSSR od 19. aprila 1939. pod optužbom za saradnju sa jugoslovenskom političkom policijom, provokatorski rad u KPJ i Kominterni i pripadanjet desno-trockističkoj terorističkoj organizaciji koja je nameravala da u svoje ruke uzme rukovodstvo Kominterne i njenih sekcija osuđen na streljanje uz konfiskovanje imovine. Streljan 19. aprila 1939. u Moskvi, a njegovo telo kremirano u Moskovskom krematorijumu na Donskom groblju. Mesec dana ranije, prihvatajući tadašnje ocene zvaničnih sovjetskih organa o represiranim jugoslovenskim komunistima, odlukom Centralnog rukovodstva KPJ od 19. marta 1939. isključen je iz partije sa grupom „bivših rukovodećih, frakcionaških i antipartijskih elemenata“. Rehabilitovan 10. juna 1958. odlukom VK VS SSSR. MAMČALOVIĆ MARKO – МАМЧАЛОВИЧ МАРК ХРИСТОФОРОВИЧ Rođen 1894, selo Bišina – Tuzla (Bosna i Hercegovina), Srbin, iz seljačke porodice, radnik, polupismen. Početkom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan i upućen na front, gde je zarobljen. Kao ratni zarobljenik 1915. otpremljen je u Rusiju, ovde ostao i zasnovao prodicu (žena i četvoro dece). Nekoliko godine živeo je u Harkovu, Kijevu i Čiti, a od 1934. u mestu Azovo u Omskoj oblasti i radio u mlinu kao konjušar. Uhapšen 18. juna 1938. godine. Rešenjem trojke UNKVD za Omsku oblast od 19. oktobra 1938. pod optužbom za kontrarevolucionarno delovanje osuđen na pet godina lišenja slobode. Novim rešenjem UGB UNKVD za Omsku oblast od 11. januara 1939. presuda je ukinuta zbog nedostatka dokaza, a on oslobođen. Rehabilitovan 19. oktobra 2000. odlukom POO. MANDELC JOSIF – МАНДЕЛЬЦ ИОСИФ ИОСИФОВИЧ Rođen 10. februara 1898, selo Monsberg – Ptuj (Slovenija), Slovenac, iz radničke porodice, srednje obrazovanje – rudar, član KP Austrije 1919. godine. 167

Radio je u Austriji kao rudar do sredine proleća 1933. godine, kada je sa grupom Jugoslovena otpušten i proteran zbog učešća u štrajku. U Sovjetski Savez došao je posredstvom MOPR 18. juna 1933. godine. Pet dana kasnije, CLK MOPR odbila je da mu prizna status političkog emigranta, ali je zaključila da mu se pomogne oko dobijanja sovjetskog državljanstva. Ubrzo je upućen u Donbas, gde je nekoliko meseci radio u rudarskom oknu OGPU. Već 1934. vraćen je u Moskvu, zaposlio se na izgradnji metroa kao rudar-betonirac u rudarskom oknu 86 i primio državljanstvo SSSR. Uhapšen 16. februara 1938. godine. U toku istrage bio je u Taganskoj tamnici u Moskvi. Rešenjem OS pri NKVD i Javnog tužilaštva SSSR od 27. marta 1938. pod optužbom za špijunažu u korist Austrije i dostavljanje poverljivih podataka austrijskoj obaveštajnoj službi osuđen na streljanje. Streljan 5. aprila 1938. i sahranjen na bivšem poligonu NKVD „Objekt Butovo“. Rehabilitovan 28. novembra 1989. odlukom PMVO. MANUJLOV ILIJA – МАНУЙЛОВ ИЛЬЯ ПЕТРОВИЧ Rođen 1894. u selu Mihalec u Austriji, Srbin, iz radničke porodice, samouk. Kao ratni zarobljenik dospeo je u Rusiju tokom Prvog svetskog rata. Ovde je ostao i zasnovao porodicu (žena i petoro dece). U vreme hapšenja živeo je u Altajskom kraju u selu Titovka u rejonu grada Jegorovsk i radio u šumskom gazdinstvu kao čuvar. Uhapšen 9. juna 1938. godine. Rešenjem trojke pri NKVD za Altajski kraj od 10. oktobra 1938. pod optužbom za antisovjetsku agitaciju i propagandu i da je bio član kontrarevolucionarne grupe osuđen na 10 godina lišenja slobode. Prevremeno je oslobođen odlukom OS pri MVD SSSR od 23. avgusta 1946. zbog teške neizlečive bolesti. Rehabilitovan 4. februara 1961. odlukom AKS. MARIČIĆ ANTON – МАРИЧИЧ АНТОН ИВАНОВИЧ Rodjen 25. decembra 1891, Baška – Krk (Hrvatska), Hrvat, fotograf. Kao austrougarski podanik 1912. pozvan je na odsluženje vojnog roka, početkom Prvog svetskog rata upućen na front, gde je 1915. zarobljen. Zajedno sa drugim ratnim zarobljenicima otpremljen je u logor u Sizran u Kujbiševskoj (kasnije Samarskoj) oblasti. Posle Oktobarske revolucije 1917. ovde je ostao i ubrzo zasnovao porodicu. Radio je najpre kao kuvar, od 1922. zajedno sa ženom bavio se trgovinom voća, a početkom 1930. postao je fotograf. Uhapšen 8. decembra 1930. u Sizranu. Rešenjem OS pri kolegijumu OGPU od 20.maja 1931. pod optužbom za organizovanu kontrarevolucionarnu propagandu i delovanje osudjen na tri godine zatočenja u popravno-radnom logoru. Rehabilitovan 14. decembra 1962. i 4 septembra 1998. odlukama PKOS i SOP. 168

MARINKOVIĆ, braća MARINKOVIĆ MLADEN – КУЗНЕЦОВ ПЕТР НИКОЛАЕВИЧ; pseud. Mihail Dženski Rodjen 1894, Beograd (Srbija), Srbin, iz službeničke porodice, srednje obrazovanje – mehaničar i šofer. Pre Prvog svetskog rata boravio je u Francuskoj, gde se povezao sa ruskim revolucionarima. Kda se po završetku rata vraTjO u zemlju, uključio se u radnički pokret i rad KPJ. Godine 1921. učestvovao je u pripremanju atentata na prestolonaslednika Aleksandra u Beogradu. Pred opasnošću od hapšenja pobegao je u Beč, a zatim u Nemačku. Sredinom 1929. godine na njegov zahtev upućen je u Sovjetski Savez. Član VKP(b) je od 1930. godine, a tada je verovatno primio i državljanstvo SSSR. Prema nekim podacima izvesno vreme proveo je u Vladivostoku na radu u sovjetskoj obaveštajnoj službi. Prilikom proveravanja partijskih dokumenata, 1936. isključen je iz partije zbog „skrivanja svoje anarhističke prošlosti“ i „nepravilnog popunjavanja partijskih dokumenata“. U vreme hapšenja radio je kao šofer u autobuskom parku „Mosavtotresta“ u Moskvi. Uhapšen 29 (28) aprila 1937. godine. U toku istrage bio je u Moskovskom istražnom zatvoru Butirka. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 2. avgusta 1937. pod optužbom za veze sa trockistima osudjen na pet godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u Sevvostlagu. Umro 21. novembra 1937. u logoru. Rehabilitovan 3. oktobra 1963. odlukom VT MVO. Marinkovićeva kći Mila Arsić živela je u Moskvi. MARINKOVIĆ NEBOJŠA – ПУШ КАРЛО КАРЛОВИЧ Rodjen 5. januara 1898, Aleksinac (Srbija), Srbin, iz službeničke porodice, visoko obrazovanje – umetnički kritičar, član SKOJ od 1919. godine. Kao student filozofije u Beogradu pristupio je komunističkom pokretu, bio istaknuti aktivista SKOJ, sekretar jednog RK SKOJ, član Kluba studenata komunista i uprave Studentskog udruženja „Pobratimstvo“. Uhapšen je u leto 1921. u vezi s atentatom na ministra unutrašnjih dela Milorada Draškovića (tvorca Obznane protiv KPJ), ali je na sudu oslobođen zbog nedostatka dokaza. Posle suđenja ilegalno je prebačen u Prag, a potom u Berlin, gde je ostao godinu dana. VraTjO se u Prag 1923. godine, nastavio studije i radio među jugoslovenskim studentima. Tokom 1928/29. boravio je 9 meseci u Sovjetskom Savezu na lečenju, a zatim radio po obaveštajnoj liniji. Član KP Čehoslovačke je od 1930. godine, bio je sekretar Jugoslovenske grupe i održavao veze KPJ sa KPČ i MOPR-om. Pošto je proteran iz Čehoslovačke, početkom januara 1933. ponovo je otišao u Sovjetski Savez. Izvesno vreme proveo je na lečenju, a zatim se nastanio u Moskvi. Rešenjem CLK MOPR od 23. novembra 1934. dobio je status političkog emigranta i od 1935. živeo je u Domu politemigranata Kominterne. Radio 169

je u MLŠ kao rukovodilac Jugoslovenskog partijskog kabineta, kasnije bio bibliotekar u biblioteci „Hercena“, iz koje je otpušten neposredno pred hapšenje. Isključen je iz partije odlukom IKK KI u avgustu 1937. zbog „neproverene prošlosti“. Uhapšen 23. marta 1938. godine. Rešenjem Komisije NKVD i Javnog tužilaštva SSSR od 29. jula 1938. pod optužbom za špijunažu u korist Nemačke osuđen na streljanje. Streljan 9. avgusta 1938. i sahranjen na bivšem poligonu NKVD „Objekt Butovo“. Rehabilitovan 3. oktobra 1963. odlukom VT MVO. MARINOVIĆ NEDAS – МАРИНОВИЧ НЕДАС ГАВРИЛОВИЧ Rođen 1895. u selu Riševo (?) – Sarajevo (Bosna i Hercegovina), Srbin, iz radničke porodice, niže obrazovanje. Početkom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan, a 1915. dospeo je u Rusiju, verovatno kao ratni zarobljenik. Kasnije je izvesno vreme služio u Kolčakovoj vojsci. Posle građanskog rata ostao je u Sovjetskoj Rusiji, već je bio zasnovao porodicu i primio sovjetsko državljanstvo. U vreme hapšenja sa ženom i dvoje dece živeo je u gradu Sučan u Primorskom kraju i radio u rudniku kao mašinist. Uhapšen 14. marta 1938. godine. U toku istrage bio je u zatvoru u Vladivostoku. Rešenjem trojke NKVD za DaleKIstočni kraj od 26. marta 1938. pod optužbom za službu u vojsci Kolčaka i kaznenom odredu osuđen na streljanje uz konfiskovanje imovine. Streljan 11. maja 1938. u Vladivostoku. Rehabilitovan 28. decembra 1989. odlukom PPK. MARJANOV-MILATKOV ALEKSA – МАРЬЯНОВ-МИЛАТКОВ АЛЕКСЕЙ ИВАНОВИЧ Rođen 1896, Vranjevo, sada Zrenjanin (AP Vojvodina – Srbija), Srbin, iz radničke porodice, niže obrazovanje – bravar. Kao austrougarski podanik 1915. pozvan je u vojsku. Kada je i kako dospeo u Rusiju nije poznato. Tokom 1918– 1922. služio je u Crvenoj armiji kao konjanik. Posle demobilizacije ostao je u Sovjetskom Savezu, bio je član VKP(b), primio državljanstvo SSSR i kasnije zasnovao porodicu. U vreme hapšenja sa ženom i kćerkom živeo je u selu Novije Kojdaki u Dnjepropetrovskoj oblasti i radio u zavodu „Petrovski“ kao desetar na predaji metalnog otpada. Uhapšen 28. februara 1936. godine. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 3. juna 1936. pod optužbom za kontrarevolucionarnu trockističku agitaciju osuđen na tri godine zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u logorskom punktu „Tumanij“ Sevvostlaga u Magadanskoj oblasti, gde je radio kao nekvalifikovani radnik i bravar. Ponovo uhapšen u toku izdržavanja kazne i rešenjem trojke UNKVD Daljstroja od 11. maja 1938. pod optužbom za bekstvo iz logora i neispunjavanje proizvodnih normi, osuđen na streljanje. 170

Streljan između 5. i 10. juna 1938. godine. Rehabilitovan 18. aprila 1996. odlukom PMO za drugu kaznu. MARKEVIĆ NIKOLA – МАРКЕВИЧ НИКОЛАЙ СТЕПАНОВИЧ Rođen 1914. u Nemačkoj, Srbin. Godine 1914. sa porodicom dospeo je u Rusiju. U vreme hapšenja živeo je u gradu Nižnji Tagil u Sverdlovskoj oblasti, imao je državljanstvo SSSR i radio u zavodu br. 56 kao nekvalifikovani radnik. Uhapšen 15. februara 1938. godine. Osuđen 23. jula 1938. na 10 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. MARKOVIĆ ALEKSANDAR – МАРКОВИЧ АЛЕКСАНДР МИХАЙЛОВИЧ Rođen 1894, Kluž (Rumunija), Srbin, iz radničke porodice, niže obrazovanje, jugoslovenski internacionalist. Tokom Prvog svetskog rata bio je zarobljen u Rusiji, a zatim je 1917. učestvovao u oktobarskim revolucionarnim zbivanjima. Kasnije se, u sastavu 1. Irkutskog internacionalnog puka, borio sa belogardejcima i Japancima. Godine 1922. vraTjO se u Jugoslaviju, boravio u Zagrebu, a izvesno vreme i u Klužu. Zbog revolucionarnog delovanja u Rusiji bio je uhapšen, ali je uz pomoć KP Rumunije pobegao iz zatvora i emigrirao u Nemačku, gde je prebačena i njegova porodica. Nekoliko godina živeo je i radio u Hamburgu i Berlinu. U proleće 1932. godine napusTjO je Nemačku i sa ženom i decom otišao na rad u Sovjetski Savez. Nastanio se u Moskvi, primio državljanstvo SSSR i učlanio se u VKP(b). U vreme hapšenja radio je u krojačkoj radionici fabrike br. 10 Moskovošvej „Klara Cetkin“. Uhapšen 7. februara 1938. u svom stanu. U toku istrage bio je u Taganskoj tamnici u Moskvi. Rešenjem OS pri NKVD i Javnog tužilaštva SSSR od 23. marta 1938. pod optužbom za špijunažu u korist Nemačke osudjen na streljanje. Streljan 7. aprila 1938.i sahranjen na bivšem poligonu NKVD „Objekt Butovo“. Rehabilitovan 10. oktobra 1957. odlukom VT MVO. MARKOVIĆ DIMITRIJE – МАРКОВИЧ ДМИТРИЙ ГЕОРГИЕВИЧ Rodjen 14. juna 1891. u selu Kračujevan (?) u Srbiji, Srbin, više obrazovanje – šumarski stručnjak. Posle završene Šumarske akademije izvesno vreme radio je u Austriji, a potom služio u srpskoj vojsci. Krajem februara 1916. sa Srpskim dobrovoljačkim korpusom dospeo je u luku Arhangelsk, potom sa štabom korpusa prebačen u Odesu, da bi sredinom 1917. godine stigao na rumunski front. Tokom revolucionarnih zbivanja u Rusiji ponovo je u Odesi. Kada je u gradu došlo do nereda odbio je naređenje da puca u nenaoružani narod. Predat je Prekom vojnom sudu, ali je uz pomoć drugova uspeo da pobegne i ode na Daleki Istok. Stigao je u Vladivostok 8. novembra 1917. i ubrzo se zaposlio kod jednog industrijalca drvne industrije, najpre je bio pisar, a posle je upravljao 171

pilanom na železničkoj raskrsnici Hor nedaleko od Habarovska. Od aprila 1923. radio je kao predstavnik japanske firme „Suzuki“, a kasnije „Ničiro - Mokuzaj“ i sa porodicom (žena i sin) živeo u Habarovsku. Primio je državljanstvo SSSR. Uhapšen 18. aprila 1929. pod optužbom za ekonomsku špijunažu u korist Japana. Umro 25. jula 1929. u Habarovskoj tamnici od srčane mane i tuberkuloze pluća. Rešenjem Kolegijuma OGPU od 3. januara 1930. bila je potvrdjena optužba za špijunažu. Rehabilitovan 24. jula 1959. odlukom VT DVO. MARKOVIĆ dr SIMA – МИЛИЧ МИЛАН МИЛАШЕВИЧ, pseud. Milić Milan, Semić, Simić, Brkić, Dimić, Br. 1, Br. 10 i Grajner Josip Rođen 8. novembra 1888, Kragujevac (Srbija), Srbin, iz službeničke porodice, visoko obrazovanje – profesor Univerziteta i profesionalni partijski radnik, član SSDP od 1907, a KPJ 1919. godine. Posle završene gimnazije u Kragujevcu, 1907. prešao je na studije u Beogradu. Zvanje doktora matematičkih nauka stekao je 1913, a godinu dana kasnije i zvanje profesora na Beogradskom univerzitetu. Kada je u leto 1920. otpušten iz državne službe, izvesno vreme izdržavao se od držanja predavanja u privatnim školama, a zatim se potpuno posveTjO partijskom radu. Jedan je od osnivača KPJ i njenih najistaknutijih rukovodilaca – član i sekretar Izvršnog odbora, predsednik Kluba komunističkih poslanika, član Zagraničnog komiteta KPJ u Beču, član i sekretar CK KPJ. Bio je na čelu delegacije KPJ na III kongresu Kominterne (1921) na kojem je izabran za člana Izvršnog komiteta KI. Ponovo je u Moskvi na I proširenom plenumu IKKI, a potom u delegaciji Kominterne na Konferenciji predstavnika triju internacionala u Berlinu (1922) i na V proširenom plenumu IKKI (1925). Zbog komunističkog delovanja više puta je hapšen, 1922. osuđen je na dve godine zatvora. Bio je vođa desne frakcije u KPJ, a njegovo frakcionaško delovanje osuđeno je na IV kongresu (1928). Isključen je iz KPJ u oktobru 1929. zbog frakcionaštva i nepoštovanja kongresnih odluka. Potkraj 1932. ponovo je uhapšen, a sredinom 1933. prognan u Čajniče. Odlukom rukovodstva KPJ pobegao je iz konfinacije i u aprilu 1935. otišao u Beč. Dobivši odobrenje da sa ženom dođe u Sovjetski Savez, 19. avgusta stigao je u Moskvu. Priznat mu je status političkog emigranta uz saglasnost da može ostati u Moskvi. Pošto je ponovo primljen u partiju, od 1. novembra počeo je da radi u Institutu za filozofiju pri Akademiji nauka SSSR kao stariji naučni saradnik (inače, bio je pisac većeg broja studija iz oblasti politike, filozofije i matematike). Ovde je pripremao naučni rad na temu „Dijalektički materijalizam i savremena fizika“. U vezi s tim, u leto 1936. Kadrovskom odeljenju IKKI predloženo je da se ostavi na naučnom radu u SSSR i kao rezerva partijskog kadra. Međutim, u dogovoru sa sekretarom CK KPJ Milanom Gorkićem u oktobru je zajedno sa ženom uključen u grupu oko 150 jugoslovenskih komunista, za koje je rukovodstvo KPJ, u okviru plana za smanjenje jugoslovenske komu172

nističke emigracije u SSSR, tražilo saglasnost nadležnih instanci Kominterne da se vrate na rad u zemlju. Veliki talas čistki koji je uskoro nastupio, omeo je realizovanje ovog plana. I ako su pripreme oko njegovog puta su nastavljene i tokom maja-jula 1937. okončane, on je ipak ostao u Moskvi. Krajem godine je otpušten iz Instituta i izbačen iz Hotela „Luks“ u kojem je živeo. Šta se s njim zbivalo narednih meseci nije poznato. Uhapšen 20 (19) jula 1938. godine. Rešenjem VK VS SSSR od 19. aprila 1939. pod optužbom za saradnju sa jugoslovenskom političkom policijom, provokatorski rad u KPJ i Kominterni, pripadanje desno-trockističkoj terorističkoj organizaciji, koja je nameravala da u svoje ruke uzme rukovodstvo Kominterne i njenih sekcija i veze s engleskom obaveštajnom službom, osuđen na streljanje uz konfiskovanje imovine. Streljan 19. aprila 1939. u Moskvi, a njegovo telo kremirano u Moskovskom krematorijumu na Donskom groblju (humka 1). U međuvremenu, prihvatajući tadašnje ocene zvaničnih sovjetskih organa o represiranim jugoslovenskim komunistima, odlukom Centralnog rukovodstva KPJ od 19. marta 1939. isključen je iz partije sa grupom „bivših rukovodećih, frakcionaških i antipartijskih elemenata“. Rehabilitovan 10. juna 1958. odlukom VK VS SSSR. MARKOVIĆ МИХАЙЛОВИЧ

STANISLAV

–

МАРКОВИЧ

СТАНИСЛАВ

Rodjen 1895. u selu Vozdanskaja (?) u Austriji, Srbin, iz seljačke porodice, niže obrazovanje. Tokom Prvog svetskog rata 1916. godine bio je zarobljen u Rusiji i tu ostao. Radio je pod najam kod seljaka u Evpatorijskom srezu na ekonomiji „Išpek“ do obrazovanja sovjetske vlasti na Krimu 1920. godine, a zatim do 1923. u sovhozu i radnoj zadruzi. Narednih 6 godina vodio je manje единоличное хазяйство – gospodarsko domaćinstvo u Bahčisarajskom rejonu na Krimu, uz korišćenje najamne radne snage. Kada je 1930. u selu KučukJašlav osnovan kolhoz „Bašrak“ stupio je u njega i radio kao stariji konjušar. Ovde je s njime živela, u međuvremenu zasnovana, porodica (žena i troje dece), a primio je i državljanstvo SSSR. Uhapšen 18. februara 1934. godine. Rešenjem trojke pri predstavništvu državne uprave za Krim od 2. marta 1934. pod optužbom da je u kolhozu vodio štetnu politiku na farmi konja (bio je sasvim uništen priplod konja), osudjen je na 10 godina zatočenja u popravnoradnom logoru. Umro na izdržavanju kazne. Rehabilitovan 2. jula 1990. odlukom Tužilaštva za Krimsku oblast. MARKOVIĆ VUKAŠIN – МАРКОВИЧ ВУКАШИН МИЛИЧИЧ Rođen 12. avgusta 1874, selo Stijena – Podgorica (Crna Gora), Crnogorac, iz siromašne seljačko-radničke porodice, visoko obrazovanje – lekar i vete173

rinar, aktivista jugoslovenskog i međunarodnog radničkog pokreta, član RSDRP(b) od 1903. godine. Posle završene niže gimnazije u Jagodini, na poziv jednog rođaka otišao je u Rusiju. Upoznavši se ovde sa delovanjem radničkih organizacija učestvovao je u njihovom radu u Lenjingradu, Harkovu i drugim mestima, a nastavio je i školovanje: u Novočerkasku je završio Donsku bogosloviju, a medicinu i veterinu na Harkovskom univerzitetu. Kao veterinar i lekar službovao je u mnogim gradovima i, istovremeno, partijski delovao zbog čega je više puta hapšen. Tokom Prvog svetskog rata kao vojni lekar bio je na Zapadnom frontu. Istaknuti je učesnik februarske (1905) i Oktobarske revolucije (1917). Nakon Oktobarske revolucije radio je na teritoriji Rusije kao organizator i agitator u vojsci i među ratnim zarobljenicima za njihovo stupanje u Crvenu armiju. Jedan je od osnivača i rukovodilaca Jugoslovenske grupe RKP(b). Kada se sredinom 1921. vraTjO u zemlju, odmah je uhapšen i posle jednomesečnog zatvora interniran u rodno mesto. Pred opasnošću od novog hapšenja prešao je u ilegalnost i odmetnuo se u šumu. Vodeći propagandu protiv režima nacionalnog ugnjetavanja i socijalne reakcije, u odmetništvu je sa grupom svojih pristalica, i pored pojačanog terora, proveo skoro tri godine. Posle amnestije u proleće 1924. predao se vlastima, ali je na prevaru uhapšen, podvrgnut mučenju i u zatvoru Cetinjskog suda proveo okovan oko godinu dana. Iz zatvora pobegao je 19/20. aprila 1925. i uz pomoć KPJ prebačen u Austriju, gde je ostao nekoliko meseci. U Moskvu je stigao 6. septembra 1926. godine. Ubrzo je dobio status političkog emigranta i primio državljanstvo SSSR. Došavši fizički i psihički potpuno iscrpljen, upućen je na duži oporavak. Učlanio se u Društvo starih boljševika, a 1931. zaposlio u preduzeću „Srp i čekić“, već početkom 1932. je penzionisan. Od tada se povremeno bavio literarnim radom, ali njegova glavna preokupacija bilo je stanje u sovjetskom društvu. Odlazio je u sela i gradove, obilazio preduzeća i ustanove, na licu mesta kritikovao šta mu se nije sviđalo i preporučivao kako da se ispravi. Na desetine pisama i telegrama slao je Staljinu i drugim sovjetskim rukovodiocima, kritikujući birokratske mere vlasti, mnoge nepravilnosti i pojave u društvu. Godine 1933. njegovo psihičko stanje se pogoršalo, pa je smešten u Dom za umobolne bolesnike u Saratovu. Potkraj 1936. ponovo je u Moskvi, odakle će 14. marta 1937. pozvati jugoslovenske iseljenike da pomognu španskom narodu u borbi protiv fašista. Dvadesetak dana kasnije, Markovićev poziv sa njegovom fotografijom objavila je „Slobodna reč“ iz Čikaga. Uhapšen 6. maja 1937. u Moskvi, ali istražni postupak protiv njega nije pokretan. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 27(23) juna 1937. upućen je na prinudno lečenje u Kazanjsku psihijatrijsku bolnicu. Ovde je proveo od 9. januara 1938. do 8. januara 1943. godine, kada je preveden u građansku Psihijatrijsku bolnicu grada Kazanj. Nije se, međutim, moglo utvrditi da li je te godine umro u Kazanju ili kasnije u Saratovu gde je, po kazivanju jednog neimenovanog lekara, 1944. bio smešten u bolnici za lakše umobolne zatvorenike. 174

MAROVIĆ PETAR – МАРОВИЧ ПЕТР ИВАНОВИЧ Rođen 23. decembra 1889. u gradu Drežnec u Jugoslaviji, verovatno Drežnica, Srbin, iz seljačke porodice, niže obrazovanje – tokar. Nekoliko godina živeo je i radio u Americi, gde je u potrazi za poslom dospeo pre Prvog svetskog rata. Iz Amerike je sa grupom jugoslovenskih ekonomskih emigranata 1923. godine otišao na rad u Sovjetski Savez. Nastanio se u Rostovu na Donu i zaposlio se na izgradnji fabrike poljoprivrednih mašina u kojoj je kasnije radio u alatnici kao tokar. Primio je državljanstvo SSSR i bio član VKP(b). Uhapšen 14. februara 1938. godine. Rešenjem Komisije NKVD i Javnog tužioca SSSR od 2. septembra 1938. pod optužbom za učešće u jugoslovenskoj kontrarevolucionarnoj nacionalističkoj, špijunsko-diverzantskoj i terorističkoj organizaciji osudjen na streljanje. Streljan 3. oktobra 1938. u Rostovu na Donu. Rehabilitovan 23. avgusta 1957. rešenjem VT SKVO. MARTELANC VLADIMIR-VLADO, pseud. Peter razbojnik Rođen 8. maja 1905, Trst (Italija), Slovenac, visoko obrazovanje – publicist, član Saveza komunističke omladine od 1921, a KP Italije 1923. godine. Kao srednjoškolac partijski je delovao među slovenačkom omladinom u Primorju, izvesno vreme bio je pokrajinski sekretar SKO u Julijskoj Krajini. Od jeseni 1923. živeo je u Beču, studirao političke nauke i radio kao novinar u glasilu BKF „La FederaTjOn Balcanique“. Posle završenih studija, zaposlio se u sovjetskom predstavništvu u Rimu. Uhapšen je 1. septembra 1927. u Milanu i optužen za saradnju sa OGPU. Nakon 8-mesečne policijske istrage bio je oslobođen, što je izazvalo sumnju u partijskom rukovodstvu. Stoga je optužen za konfidentstvo, uz predlog da ide u Moskvu i podvrgne se partijskoj istrazi. Prihvativši predlog KP Italije, u Moskvu je došao u drugoj polovini 1928. godine. Pošto je njegov slučaj preuzela IKK KI, odmah je povedena istraga. Uhapšen je već u maju 1929. i pod istragom organa GPU u zatvoru je ostao oko 6 meseci. U međuvremenu, odlukom IKK od 25. oktobra 1929. isključen je iz partije, navodno, zato što je, nastojeći da prikrije svoj rad za sovjetsko predstavništvo i OGPU, prihvaTjO predlog italijanske policije da radi protiv Jugoslavije. Posle puštanja na slobodu, izvesno vreme proveo je u progonstvu u Srednjoj Aziji, a zatim je živeo u Donbasu. Održavao je veze sa slovenačkim komunistima u Sovjetskom Savezu i sarađivao u listu „Sodobnost“. Sovjetski Savez napusTjO je 1. juna 1937. i otišao u Pariz. Ovde je uskoro uhapšen i kao italijanski državljanin izručen fašističkoj policiji Italije. Početkom 1939. osuđen je na pet godina zatvora, a dve godine kasnije upućen u koncentracioni logor. Oslobođen je u jesen 1943. posle kapitulacije Italije. Novo hapšenje usledilo je u Trstu, odakle je poslat u logor Dahau (Dachau), a zatim 1944. prebačen i ubijen u logoru Natzweiler.

175

MARTINOVIĆ IVO – МАРТЫНОВИЧ ИВАН ПЕТРОВИЧ Rođen 15. januara 1895, selo Bajice – Cetinje (Crna Gora), Crnogorac, iz siromašne radničke porodice, niže obrazovanje – radnik, član VKP(b) od 1931. godine. Tek što je završio osnovnu školu počeo je da radi na Cetinju kao kurir, a potom kao pomoćni službenik. U junu 1914. otišao je u Rusiju na poziv strica, koji se posle rusko-japanskog rata (u kojem je učestvovao kao dobrovoljac) nastanio u Vladivostoku. Dobio je posao u rudniku, ali nakratko. Već u februaru 1915. prešao je u Moskvu i dve do tri godine radio po moskovskim fabrikama i u trgovini, a potom se zaposlio u vinarskoj struci. Od 1918. do 1937. radio je u vinarskim zavodima NKZ RSFSR, Uzbekistana i Gruzije, obavljajući mnoge poslove, od radnika do direktora proizvodnje i zavoda. Pred hapšenje bio je na dužnosti zamenika direktora Vinarskog zavoda NKZ Krima u Moskvi. Uhapšen (prema njegovoj izjavi) 16. marta 1938. godine. Rešenjem OS pri NKVD SSSR u avgustu 1938. pod optužbom za špijunažu u korist Jugoslavije osuđen na pet godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u Kargopollagu – Jercevsko odeljenje u mestu Jercevo u Arhangelskoj oblasti. Po isteku kazne 1943. godine, rešenjem NKVD ostao je u logoru do sredine jula 1945. godine, kada je oslobođen uz zabranu da živi u 45 gradova SSSR. Ponovo uhapšen u decembru 1948. i rešenjem OS pri MGB SSSR od 2. aprila 1949. pod optužbom za špijunažu prognan na prinudni boravak u rejon mesta Tasjejevo u Krasnojarskom kraju. Ovde je radio u kolhozu „Crvena zvezda“ kao radnik do 27. juna 1954. godine, kada je oslobođen progonstva. Rehabilitovan 1956. godine. VraTjO se sa ženom i sinom u Jugoslaviju 2. decembra 1957. godine. Živeo je u Beogradu, gde 26. decembra 1980. umro. MAŠTRUKO JOSIP – МАСТРУКО ЙОСИП СЕМЕНОВИЧ Rođen 1898, Ugljan (Hrvatska), Hrvat, iz radničke porodice, niže obrazovanje. Kao petnaestogodišnji dečak počeo je da radi u austrijskoj trgovačkoj mornarici. Tokom Prvog svetskog rata pozvan je u vojsku, upućen na italijanski front, gde je 1916. zarobljen. Posle puštanja iz zarobljeništva, 1919–1920. ponovo je u trgovačkoj mornarici. Godine 1921. otišao je u Ameriku, nastanio se u Njujorku i obavljao molerske radove na gradilištima. Kao član KP Amerike učestvovao je u svim političkim kampanjama. U Sovjetski Savez je došao 1927. preko Biroa za tehničku pomoć SSSR-u sa grupom jugoslovenskih ekonomskih emigranata. Izvesno vreme proveo je najpre u Poljoprivrednoj komuni „Krasnoje znamja“ u selu Kazackoje nedaleko od grada Berislav u Ukrajini, a zatim prešao u Nikolajev. Radeći u brodogradilištvu kao moler, ovde je ostao i zasnovao porodicu (žena i dvoje dece). Od 1934. bio je inspektor u gradskoj privredi. Član VKP(b) je od 1931. godine iz koje je isključen 26. avgusta 1936. zbog kršenja statuta partije. Istog dana je

176

uhapšen pod sumnjom za špijunažu i nakon dvomesečne istrage je oslobođen. U 1936–1937. radio je kao moler u preduzeću „Astra“. Po drugi put je uhapšen 1. oktobra 1937. godine. Rešenjem trojke pri UNKVD za Nikolajevsku oblast, verovatno od 29. novembra 1937. pod optužbom za antisovjetsko delovanje osuđen na 10 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u logoru Volgo-Stroja NKVD u Ribinsku u Jaroslavskoj oblasti. Umro 13. marta 1943. u logoru. Rehabilitovan 15. avgusta 1957. godine odlukom PNOS. MATIĆ JEGOR – МАТЫЧ ЭГОР ЭГОРОВИЧ Rođen 1878. u selu Teržić, verovatno Tržić – Karlovac (Hrvatska), Srbin, nepismen. Tokom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan i upućen na front, gde je zarobljen. Kao ratni zarobljenik otpremljen je u Rusiju, ovde ostao i zasnovao porodicu. U vreme hapšenja sa ženom i dvoje dece živeo je u selu Spornoje u rejonu mesta Vargaši u Čeljabinskoj oblasti (Kurganskoj oblasti) i radio u kolhozu „Molot“ kao stražar. Uhapšen 24. februara 1938. godine. Rešenjem NKVD SSSR od 9. aprila 1938. pod optužbom za špijunskodiverzantsko delovanje osuđen na streljanje. Streljan 21. aprila 1938. godine. Rehabilitovan 18. avgusta 1989. odlukom VP UralVO. MATIĆ JUGOSLAV – МАТИЧ ЮГОСЛАВ ПЕТРОВИЧ Rođen 1897, selo Dervišaga – Slavonska Požega (Hrvatska), Srbin, iz službeničke porodice, član VKP(b). Kao ratni zarobljenik dospeo je u Rusiju tokom Prvog svetskog rata, ovde ostao, zasnovao porodicu i primio državljanstvo Sovjetskog Saveza. Godine 1937. isključen je iz partije. U vreme hapšenja sa ženom i dvoje dece živeo je u Altajskom kraju u mestu Talmenka i radio kao predsednik sindikata šumskih radnika i splavara. Uhapšen 25. septembra 1937. godine. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 25. decembra 1937. pod optužbom da je pripadao kontrarevolucionarnoj, špijunskoj i prevratničkoj organizaciji, osuđen na streljanje. Streljan 4. januara 1938. u Barnaulu. Rehabilitovan 13. decembra 1957. odlukom VT SibVO. MATIJEVIĆ JOSIP – СТОЛЯРОВ ПАВЕЛ Rođen 1910. u gradu Pliberg u Jugoslaviji, verovatno Plemberg – Novo Mesto (Slovenija), iz radničke porodice, srednje obrazovanje, član SKOJ od 1921. godine. Tokom 1921–1930. radio je u Koruškoj kao vodič aktivista KPJ za ilegalno prelaženje jugoslovensko-austrijske granice i prenosio ilegalnu partijsku literaturu. Posle policijske provale ogranizacije u Koruškoj, odlukom rukovodstva KPJ 1930. upućen je na partijsko školovanje u Sovjetski Savez. 177

Po dolasku u Moskvu nije, međutim, primljen na MLŠ, već je poslat u grad Kolomna u Moskovskoj oblasti, gde se zaposlio u fabrici mašina kao tokar. Uhapšen 8. maja 1931. u Moskvi. Rešenjem Kolegijuma OGPU od 17. septembra 1931. pod optužbom da je bio agent jugoslovenske policije osuđen na pet godina zatočenja u popravnoradnom logoru. Kaznu je izdržavao u Soloveckom logoru u Murmanskoj oblasti. Rehabilitovan 2. juna 1989. odlukom GP SSSR. MATKOVIĆ MILOŠ – МАТКОВИЧ МИЛОШ РИСТОВИЧ Rođen 1889, selo Bogodol – Mostar (Bosna i Hercegovina). U potrazi za poslom dospeo je u Ameriku pre Prvog svetskog rata. Nekoliko godina radio je u Novom Meksiku, a zatim je sa grupom jugoslovenskih ekonomskih emigranata 1931. otišao na rad u Sovjetski Savez. Upućen je u Kemerovsku oblast u Leninsk-Kuzneck, gde je izvesno vreme radio u rudniku, a posle povrede kičme bio zaposlen kao kondukter u putničkom autobusu. Uhapšen 29. oktobra 1937. godine. Rešenjem NKVD SSSR od 17. decembra 1937. pod optužbom za špijunažu i učešće u kontrarevolucionarnoj organizaciji, osuđen na streljanje. Streljan 12. januara 1938. godine. Rehabilitovan 5. novembra 1957. odlukom VT SVO. MATUZOVIĆ IVAN – МАТУЗОВИЧ ИВАН ПАВЛОВИЧ; pseud. Ibrahimović, Marković, Živko, Suljević, Munja, Munjević i Martinko Rođen 1886, Bosanski Šamac (Bosna i Hercegovina), Hrvat, iz radničke porodice, niže obrazovanje – pekar, jugoslovenski internacionalist, član RKP(b) od 1918. godine. Radničkom pokretu pristupio je 1906. godine, bio je aktivan u organizacijama strukovnih sindikata i SDS BiH. Početkom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan, upućen na Istočni front, a 1915. pao je u rusko zarobljeništvo. Tokom 1917/18. nalazio se u gradu Jefremov u Tulskoj oblasti u kojem je organizovao partizanski odred. Posle prelaska u Moskvu, u leto 1918. postao je član Jugoslovenske grupe RKP(b). Prilikom osnivanja Komunističke partije (boljševika) Srba, Hrvata i Slovenaca (5. novembra 1918), koja je imala zadatak da svoje članove i simpatizere uputi u zemlju sa ciljem stvaranja komunističkih organizacija na teritoriji nastanjenoj jugoslovenskim življem, izabran je za člana Zagraničnog izvršnog komiteta. Među prvima je otišao u Budimpeštu da organizuje veze i prebacivanje internacionalista u jugoslovenske zemlje. U februaru 1919. prešao je u Zagreb, ali je ubrzo uhapšen i prognan. VraTjO se u Mađarsku i za vreme postojanja Mađarske Sovjetske Republike bio predsednik Jugoslovenske komunističke frakcije i komandant jugoslovenskih crvenih bataljona. Posle pada Mađarske Komune (1. avgusta 1919) emigrirao je u Beč i radio među jugoslovenskom i mađarskom komunističkom emigracijom. Krajem marta 1923. vraTjO se u Sovjetski Savez. Nastanio se u Moskvi i zaposlio u svojoj struci. Tokom 1933–1935. učestvovao je u radu Jugoslovenske 178

sekcije Internacionalnog zemljaštva. Isključen je iz partije 1935. zbog „demoralizacije“. U vreme hapšenja živeo je sa ženom i kćerkom i radio u pekarskom preduzeću br. 11 kao kontrolor. Uhapšen 15 (17) februara 1938. godine. Rešenjem Komisije NKVD i Javnog tužioca SSSR od 27. marta 1938. pod optužbom za špijunažu i diverzantsko delovanje osuđen na streljanje. Streljan 5. aprila 1938. i sahranjen na bivšem poligonu NKVD „Objekt Butovo“. Rehabilitovan 16. septembra 1957. odlukom VT MVO. MAVRAK ANTUN – КЕРБЕР КАРЛ ЯКОВЛЕВИЧ; pseud. Vlašić, Marić, Bauer, Glaser, Majer i Weber Rođen 30. juna 1899, Travnik (Bosna i Hercegovina), Hrvat, iz radničke porodice, nezavršeno visoko obrazovanje – student prava, profesionalni partijski radnik, član KPJ od 1920, a SKOJ 1922. godine. Odrastavši u mnogočlanoj radničkoj porodici (sa osmoro dece), još kao dečak morao je da obavlja mnoge kućne poslove. Završio je osnovnu školu i Franjevačku gimnaziju u Travniku, a zatim studirao pravo na Zagrebačkom sveučilištu. Kao student bio je aktivan u Studentskom klubu „Epur si muove“, a od 1923. potpuno se posveTjO partijskom radu. Sredinom 20-ih godina jedan je od istaknutih rukovodilaca KPJ: član zagrebačkog MK, član i sekretar PK KPJ za Hrvatsku i član Organizacionog biroa CK KPJ. Zbog komunističkog delovanja bio je proganjan i više puta hapšen. Pred opasnošću od hapšenja u vezi sa štrajkom metalskih radnika u preduzeću „Sila“, u proleće 1928. emigrirao je u Beč. Ovde je kraće vreme radio kao tehnički predstavnik CK KPJ i CPJ. Uhapšen je 27. avgusta na zahtev jugoslovenskih vlasti i u zatvoru zadržan nekoliko meseci. Zahvaljujući kampanji napredne jugoslovenske i evropske javnosti, njegovo izručenje je sprečeno, a u martu 1929. je oslobođen i proteran iz Austrije. Kao politički emigrant izvesno vreme boravio je u Berlinu, obavljajući kurirske poslove za Seljačku internacionalnu, a zatim je upućen u Sovjetski Savez. Po dolasku u Moskvu dobio je status političkog emigranta, a potkraj jula 1929. raspoređen na rad u BLS IKKI, gde je kao referent za Jugoslaviju radio oko godinu dana. U proleće 1930. imenovan je za člana Zagranične trojke, a zatim odlukom Političke komisije IKKI od 18. novembra za člana užeg rukovodstva KPJ sa sedištem u Beču. Kako su se za vreme njegovog rada (1930– 1931) u novoimenovanom rukovodstvu grupaške borbe produžile i zaoštrile, u martu 1932. je opozvan i skinut sa rada u KPJ. Dva meseca kasnije, odlukom Komisije IKK KI za proveru članova KPJ u Moskvi, isključen je iz partije uz uslov da ne može ostati u Moskvi. Upućen je u Rostov, gde se zaposlio u „Uralmašu“. Od 1934. ponovo je u Moskvi – radio je kao tokar u fabrici automobila „Staljin“. U međuvremenu, nekoliko puta se obraćao Kadrovskom odeljenju IKKI i predstavniku KPJ, tražeći da se njegovo pitanje ponovo razmotri i podrži prijem u partiju. Ne nazirući skoro rešenje svog pitanja, u jesen 1936. zatražio je da se pošalje u Španiju ili na legalizaciju u zemlju. Njegov zahtev nije podržan s 179

obrazloženjem da se „povezao s isključenim Jugoslovenima“, uz predlog da primi državljanstvo SSSR, što je on ranije odbijao. Početkom oktobra bio je uključen u grupu oko 150 jugoslovenskih komunista, za koje je rukovodstvo KPJ, u okviru plana za smanjenje jugoslovenske komunističke emigracije u SSSR, tražilo saglasnost nadležnih instanci Kominterne da se vrate na rad u zemlju. Veliki talas čistki koji je uskoro nastupio, omeo je realizovanje ovog plana. Tako je do hapšenja ostao u Moskvi. Uhapšen 8. februara 1938. godine. Rešenjem VK VS SSSR od 8. aprila 1938. pod optužbom za terorističko delovanje i špijunažu (tokom 1923–1929. kao agent jugoslovenske policije izdavao je komuniste i revolucionarne radnike, a 1929. godine kada je po zadatku jugoslovenske policije došao u SSSR, pristupio je antisovjetskoj trockističkoterorističkoj i špijunsko-diverzantskoj organizaciji) osuđen na streljanje uz konfiskovanje imovine. U istražnom postupku priznao je optužbe, koje je na sudu porekao, uz izjavu da mu je priznanje iznuđeno. Streljan 8. aprila 1938. u Moskvi i sahranjen na bivšem streljačkom poligonu NKVD „Komunarka“ u Moskvi. Prihvatajući tadašnje ocene zvaničnih sovjetskih organa o represiranim jugoslovenskim komunistima, odlukom Centralnog rukovodstva KPJ od 19. marta 1939. isključen je iz partije sa grupom „bivših rukovodećih, frakcionaških i antipartijskih elemenata“. Rehabilitovan 26. decembra 1963. odlukom VK VS SSSR. MENCER PETAR – МЕНЦЕР ПЕТР ИВАНОВИЧ Rođen 2. decembra 1894, Vršac (AP Vojvodina – Srbija), Nemac, iz seljačke porodice, niže obrazovanje, član RKP(b) od 1919. godine. Početkom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan, upućen na ruski front, gde je u januaru 1915. zarobljen i sa drugim ratnim zarobljenicima otpremljen na Ural. Tri godine proveo je u logorima ratnih zarobljenika u gradovima Zlatoust, Kurgan i Čeljabinsk. Godine 1918. u Čeljabinsku je stupio u Crvenu gardu i ostao do zauzimanja grada od čeških snaga. Posle okončanja građanskog rata ostao je u Sovjetskom Savezu. Prvi put uhapšen 1929. i osuđen. Novo hapšenje usledilo je 1933. godine, ali je posle istražnog postupka pušten na slobodu. U vreme trećeg hapšenja, sa ženom i kćerkom živeo je u naselju Perlovskaja u Moskovskoj oblasti i radio u Lublinskoj bazi radionice za opravku lokomotiva kao stariji inspektor. Ponovo je uhapšen 5 (15) marta 1938. godine. U toku istrage bio je u Taganskoj tamnici u Moskvi. Rešenjem Komisije NKVD i Javnog tužioca SSSR od 17. maja 1938. pod optužbom za špijunažu u korist Japana, učešće u kontrarevolucionarnoj trockističkoj organizaciji i protivzakonito držanje oružja osuđen na streljanje. Streljan 28. maja 1938. i sahranjen na bivšem poligonu NKVD „Objekt Butovo“. Rehabilitovan 15. septembra 1989. odlukom VT MVO. 180

MENCIN MARTIN – МЕНЦИЯ МАРТЫН ФРАНЦЕВИЧ Rođen 1889. u selu Škocijan (Slovenija), Nemac (Slovenac). Nije poznato odakle je, kada i kako dospeo u Sovjetski Savez. Živeo je u Lenjingradu i radio u fabrici „Skorohod“ u odeljenju za krojenje kao majstor. Uhapšen 17. juna 1938. godine. Rešenjem trojke UNKVD od 31. oktobra 1938. osuđen na kaznu smrti. Streljan 3. novembra 1938. u Lenjingradu. MESARIČ FRANC – МЕСАРИЧ ФРАНЦ СЕМЕНОВИЧ Rođen 1890. u selu Vorhlog (?) u Jugoslaviji, Slovenac, niže obrazovanje – rudar, član KP Austrije od 1923. godine. Radio je u Austriji kao rudar do sredine 1933. kada je sa grupom Jugoslovena zbog učeća u štrajku otpušten i proteran. U Sovjetski Savez došao je 18. juna 1933. posredstvom MOPR. Upućen je u Ukrajinu na rad u Donjecku oblast. Međutim, o njegovom životu i radu narednih godina nema podataka. Uhapšen je u Donjeckoj oblasti i rešenjem OS pri NKVD SSSR od 15. januara 1938. osuđen na streljanje. MESIĆ DRAGUTIN – МЕСИЧ ДРАГУТИН ЭМИЛЬЕВИЧ Rođen 1902. u selu Lipeci ili Lipici, verovatno Lipice - Otočac (Hrvatska), Hrvat, iz siromašne seljačke porodice, nezavršeno srednje obrazovanje. Sa roditeljima je živeo do 1915, a zatim dve godine radio u Beču u fabrici plina. VraTjO se u zemlju 1917. i bavio se poljoprivredom. Ne želeći da vojni rok služi u „kraljevskoj vojsci“ 1922. godine otišao je u Ameriku, državu Minesota i na železnici radio kao fizički radnik. Iz Minesote je prešao u Zapadnu Virdžiniju, zaposlio se u rudniku, odakle je 1927. zbog učešća u štrajku otpušten. Posle četvorogodišnjeg rada u fabrici guma u gradu Akron i odavde je 1931. otpušten zbog redukcije radnika. Pošto nije uspeo da nađe novi posao, u avgustu 1931. sa grupom radnika otišao je u Sovjetski Savez. Iz Moskve je upućen na rad u kombinat gume u Jaroslavu, gde je ostao, zasnovao porodicu (žena i sin) i 1934. primio državljanstvo SSSR. Bio je član VKP(b), ali je isključen. Uhapšen 26. avgusta 1942. godine. Rešenjem Vojnog tribunala vojske NKVD za Jaroslavsku oblast od 9. decembra 1942. pod optužbom da se neprijateljski odnosio prema sovjetskoj vlasti, u ratno vreme 1941–1942. sistematski je vodio profašističku propagandu protiv SSSR i izražavao defetističko raspoloženje, osuđen na 7 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u Ribinskom logoru iz kojeg je prevremeno oslobođen 22. jula 1943, ali mu je zabranjeno da živi u Jaroslavu. Stoga je nekoliko godina boravio po selima Jaroslavske oblasti, obavljajući različite poslove. Ponovo uhapšen 8. decembra 1948. godine. Odlukom Sudskog kolegijuma Jaroslavskog oblasnog suda od 8. marta 1949. pod optužbom da je nastavio sa antisovjetskim delovanjem, prikupljao 181

podatke od državnog značaja i kao protivnik sovjetske vlasti hvalio život u inostranstvu osuđen na 10 godina lišenja slobode. Novom odlukom istog organa od 15. juna 1949. osuđen je na 25 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u gradu Uglič u Jaroslavskoj oblasti. Međutim, odlukom Prezidijuma VS RSFSR od 12. januara 1956. ova kazna je ukinuta, a on oslobođen iz logora. Rehabilitovan 23. jula i 27. novembra 1963. odlukama Sudskog kolegijuma za krivična dela i Plenuma VS SSSR. Posle puštanja iz logora živeo je u Jaroslavu. MESIĆ MARKO – ДРАГОВИЧ СТЕВАН ЯКОВЛЕВИЧ; pseud. N. Bosanac Rođen 10. novembra 1895, Sarajevo (Bosna i Hercegovina), Hrvat, iz radničke porodice, visoko obrazovanje – mašinski inženjer, jugoslovenski internacionalist, član RKP(b) od 1918. godine. Ostavši rano bez roditelja, prihvatila ga je tetka, odhranila i školovala. Posle završene Trgovačke akademije kao austrougarski podanik bio je mobilisan i ubrzo upućen na Istočni front. U septembru 1915. pao je u rusko zarobljeništvo, otpremljen u logor u Kostromu, pa u Voronjež. Tokom oktobarskih revolucionarnih zbivanja 1917. godine stupio je u Crvenu gardu, a po prelasku u Harkov sa partizanskim odredom Nikolskog borio se na caricinskom sektoru fronta. Odlukom Zakavkaskog biroa CK RKP(b) od jeseni 1918. do maja 1920. proveo je na ilegalnom radu u gradu Baku u Azerbejdžanu. Sredinom 1920. prešao je u Moskvu i radio u aparatu Kominterne kao saradnik Organizacionog odeljenja i prevodilac u Informacionom birou. U zemlju se vraTjO u maju 1922. godine, nastanio u Zagrebu, zaposlio u banci, povezao se sa aktivistima KPJ i uključio u rad revolucionarnih sindikata. Pred opasnošću od novog hapšenja (zbog komunističkog delovanja već je bio zatvaran) krajem oktobra 1924. otišao je u Sovjetski Savez. Po dolasku u Moskvu već u novembru postavljen je za konsultanta u Centralnom savezu potrošačkih kooperativa, a 6 meseci kasnije imenovan je za predsednika Poljoprivrednog saveza za Lenjingrad i Lenjingradsku oblast. Tokom 1928–1933. završio je studije na Politehničkom fakultetu, a zatim primio državljanstvo SSSR. Kao mašinski inženjer radio je na izgradnji fabrike za popravku motora u gradu Puškino, a kasnije bio je njen direktor. Neposredno pred hapšenje isključen je iz partije. Uhapšen 16. jula 1936. godine. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 10. septembra 1936. pod optužbom za kontrarevolucionarno trockističko delovanje osuđen na pet godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u Vorkutsko-Pečorskom logoru u Vorkuti (Komi ASSR). Radio je na izgradnji severnog dela železničke pruge Vorkuta–Kotlas. Iz logora je oslobođen 29. decembra (oktobra) 1943. godine, ali je kao inženjer – slobodnjak ostao na radu u logoru. Novim rešenjem OS pri MGB SSSR od 19. marta 1952. na osnovu materijala sa suđenja iz 1936. godine prognan je u Republiku Komi na prinudni bo182

ravak. Radeći na izgradnji kombinata „Vorkutugolj“ kao načelnik tehničkog odeljenja, ovde je proveo do 1956. godine, kada je oslobođen. Rehabilitovan 30. januara 1956. odlukom PLGS. Posle puštanja na slobodu, živeo je kao penzioner u Lenjingradu i ovde sredinom 1964. umro. MIHAJ ALEKSA – МИХАЙ АЛЕКСЕЙ МИХАЙЛОВИЧ Rođen 1912, Beograd (Srbija), Ciganin, bez određenog mesta prebivanja. U Rusiju je dospeo kao dete sa roditeljima koji su 1914. godine, u vreme austrougarske okupacije, izbegli iz Srbije. Posle smrti oca, od sredine dvadesetih godina zajedno sa majkom i sestrom krstario je po Sovjetskom Savezu sa čergom srpskih i rumunskih Cigana „Burikoni“. Putujući od jednog do drugog grada, povremeno su se zaustavljali u nekim mestima. Boravio je u mnogim gradovima, od Vladivostoka i Habarovska, Novosibirska, Čeljabinska i Arhangelska do Moskve, Kijeva, Smolenska i drugih, baveći se usput kalajdžijskim i kazandžijskim poslovima. MIHAJ IVAN (ILIJA le-RISTASKU) Rođen 1897, Beograd (Srbija), Ciganin, bez određenog mesta prebivanja. U Rusiju je došao, verovatno kao i drugi Cigani iz Srbije, početkom Prvog svetskog rata. Već 1914. čergario je po Rusiji, a od 30-tih godina sa čergom srpskih Cigana „Burikoni“ krenuo je ka Dalekom Istoku preko Čeljabinska i Novosibirska, gde je sredinom 1936. primio državljanstvo SSSR, do Habarovska i Vladivostoka i nazad do Smolenske oblasti. MIHAJ IVAN-JARKO – МИХАЙ ИВАНОВИЧ-ЯРКО Rođen 1900, Beograd (Srbija), Ciganin, bez određenog mesta prebivanja. Ostavši rano bez roditelja, staranje o njemu preuzela je baba, s kojom je početkom Prvog svetskog rata stigao u Rusiju. Sa čergama srpskih i rumunskih Cigana „Burikoni“ i „Karfuloni“ krstario je po Rusiji već od 1914. godine. Idući od jednog do drugog grada – od Odese i Moskve, u kojoj je proživeo četiri godine i 1934. morao da je napusti kao „režimnij„grad (zabranjen za boravak stranaca) do Novosibirska, u kojem je 1936. dobio državljanstvo Sovjetskog Saveza, dospeo do Vladivostoka. Pošto je ubrzo morao da ga napusti, otišao je u Arhangelsk, odakle je sa delom Cigana iz čerge „Burikoni“ došao u Smolensku oblast. Na nekom od tih putovanja zasnovao je porodicu (žena i četvoro dece). U vreme hapšenja svi Mihaji su živeli u mestu Jarcevo u Smolenskoj oblasti i bili nezaposleni. Uhapšeni su zajedno 27. februara 1938. godine. Rešenjem trojke UNKVD za Smolensku oblast od 25. marta 1938. pod optužbom za špijunažu, kontrarevolucionarnu propagandu i organizovano delovanje osuđeni su na streljanje. Aleksa i Ivan-Jarko streljani su 15. maja, a Ivan 22. maja 1938. godine. Rehabilitovani 10. maja 1989. odlukom PSO. 183

MIHAJ JELISAVETA – МИХАЙ ЕЛИЗАВЕТА ФИСТОВНА Rođena 1879, Beograd (Srbija), Ciganka. Nije poznato odakle je, kada i kako dospela u Sovjetski Savez. U vreme hapšenja živela je u Lenjingradu. Uhapšena 15. aprila 1934. godine. Rešenjem trojke pri OGPU za Lenjingradsku oblast od 21. aprila 1934. pod optužbom za špijunažu osuđena na pet godina zatočenja u popravno-radnom logoru i na izdržavanje kazne upućena 1. maja 1934. u Republiku Komi. Oslobođena 15. aprila 1939. godine. MIHAJ TAMARA – МИХАЙ ТАМАРА ИЗОТОВНА Rođena 1905, Beograd (Srbija), Ciganka, iz radničke porodice, umetnica. Nije poznato odakle je, kada i kako dospela u Sovjetski Savez. U vreme hapšenja živela je u Lenjingradu. Uhapšena 15. aprila 1934. godine. Rešenjem trojke pri OGPU za grad Lenjingrad od 29. aprila 1934. pod optužbom za špijunažu osuđena na pet godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavala u Uhto-Pečorskom popravno-radnom logoru (Komi ASSR), odakle je 11. januara 1938. prevedena u logor u Vorkuti. Kada je 15. aprila 1939. godine oslobođena, otišla je u naselje Jeleckaja. MIHAJLEVIĆ (MIHALJEVIĆ ?) STANISLAV – МИХАЙЛЕВИЧ СТАНИСЛАВ СТЕПАНОВИЧ Rođen 1894, selo Veliki Bilač – Slavonska Požega (Hrvatska), Jugosloven, iz seljačke porodice, nepismen. Kao ratni zarobljenik dospeo je u Rusiju tokom Prvog svetskog rata, ovde ostao i zasnovao porodicu. U vreme hapšenja sa ženom i petoro dece živeo je u selu Gorjunovka u rejonu mesta Lokot u Altajskom kraju i radio kao konjušar u kolhozu „Derižabl“. Uhapšen 2. juna 1938. godine. Rešenjem trojke pri UNKVD za Altajski kraj od 10. novembra 1938. pod optužbom da je bio član špijunske diverzantsko-prevratničke organizacije osuđen na streljanje. Streljan 14. novembra 1938. u Barnaulu. Rehabilitovan 10. jula 1962. odlukom VT SibVO. MIHAJLOVIĆ, muž i žena MIHAJLOVIĆ ANDRIJA – МИХАЙЛОВИЧ АНДРЕЙ АНДРЕЕВИЧ; pseud. Andrejević Rođen 31. jula 1896, Veliki Bečkerek, sada Zrenjanin (AP Vojvodina – Srbija), Srbin, niže obrazovanje – moler, jugoslovenski internacionalist, član KPJ od 1919. godine. Kao austrougarski podanik tokom Prvog svetskog rata bio je mobilisan i upućen na front, gde je zarobljen, a potom učestvovao u revolucionarnim zbivanjima u Rusiji. Krajem 1917. i početkom 1918. bio je vojnik 184

crvenoarmejskog Jugoslovenskog revolucionarnog odreda na jugozapadnom frontu. Član je Jugoslovenske grupe RKP(b) od 1918. godine. VraTjO se u zemlju početkom 1919. godine. Jedan je od osnivača Saveza pelagićevaca i KPJ u Vojvodini. Istaknuti partijski i sindikalni radnik, sekretar PK KPJ za Vojvodinu i član CK KPJ. Zbog komunističkog delovanja više puta je hapšen. Posle policijske provale partijske organizacije u Vojvodini sredinom 1929. godine, pred opasnošću od hapšenja prešao je u ilegalnost i otišao u Austriju. Njegov odlazak iz zemlje bez rešenja rukovodstva KPJ i držanje povodom policijske provale, pobudili su sumnju Politbiroa da je jedan od njenih vinovnika, pa je Kominterni predloženo da ga pozove na partijsko isleđenje. Osuđen je u odsustvu presudom DSZZD 11. decembra 1929. na 12 godina robije. Na poziv Kominterne 21. septembra 1929. došao je u Moskvu. Odmah je podvrgnut partijskom saslušanju, koje je prekinuto 25. septembra njegovim hapšenjem. Pod istragom je proveo skoro četiri godine. U međuvremenu, odlukom IKK KI od 10. januara 1932. isključen je iz partije kao provokator. Rešenjem Kolegijuma OGPU od 28. juna 1933. pod optužbom za špijunažu i provokatorsko delovanje osuđen na streljanje, ali je smrtna kazna zamenjena sa 10 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Po izdržanoj kazni 23. oktobra 1939. oslobođen je iz BelBaltlaga (Karelska ASSR). Rehabilitovan 18. februara 1964. odlukom Sudskog kolegijuma za krivična dela VS RSFSR. Posle puštanja iz logora živeo je u Astrahanu i Aktjubinskoj oblasti (u Kazahstanu). Godine 1947. primio je državljanstvo Sovjetskog Saveza. I pored svih patnji, doživljenih tokom isleđenja i u logoru, dva puta se obraćao Sekretarijatu Kominterne (2. novembra 1939. i 18. januara 1940) sa molbom da se ponovo razmotri pitanje njegovog isključenja iz KPJ. Upoznavši se sa njegovim predstavkama i propratnim dokumentima Kadrovskog odeljenja IKKI (u jednom od njih se kaže da „nema nikakvih dokumenata na osnovu kojih bi se moglo potvrditi da je provokator“), G. Dimitrov, generalni sekretar IKKI je pribeležio: „predati IKK“. Šta se, međutim, dalje dešavalo nije poznato. MIHAJLOVIĆ (SESAK) ERŽEBET (ELIZABETA) – МИХАЙЛОВИЧ-СЕСАК ЕЛИЗАВЕТА АНДРЕЕВНА Rođena 1902, Veliki Bečkerek, sada Zrenjanin (AP Vojvodina – Srbija), Mađarica, iz radničke porodice, srednje obrazovanje, član KPJ 1923–1929. godine. Krajem leta 1929. sa mužem Andrijom emigrirala je iz Jugoslavije u Austriju, odakle je kao politemigrant upućena u Moskvu. Ubrzo se zaposlila u zavodu „Pariska komuna“, a 1930. primila državljanstvo SSSR. Kako je Andrija neposredno po dolasku bio uhapšen i 1933. osuđen na dugogodišnje zatočenje, ona se preudala. Sa mužem Sesak Josifom prešla je u Ivanovsku oblast u grad Kiržač i do hapšenja radila u zavodu „Krasnij oktjabr“. Uhapšena 25. aprila 1938. godine. Rešenjem trojke UNKVD za Ivanovsku oblast od 27. septembra 1938. pod optužbom za špijunažu osuđena na pet godina zatočenja u popravno185

radnom logoru. Kaznu je izdržavala u Kargopollagu u Arhangelskoj oblasti. Iz logora je oslobođena 20. juna 1947. godine. Rehabilitovana 1. decembra 1955. odlukom VT MVO. MIHAJLOVIĆ (NEVSKAJA) NADEŽDA – МИХАЙЛОВИЧ НАДЕЖДА АЛЕКСАНДРОВНА Rođena 1895, Sremski Karlovci (AP Vojvodina – Srbija), Srpkinja, službenik, član KPJ. U Sovjetski Savez došla je 1922. godine sa mužem, ruskim oficirom Aleksandrom Nevskim, koji je morao da napusti Beograd, pošto je otkriven da je kao tobožnji beloemigrant radio među vrangelovcima za Crvenu armiju. Po dolasku u Moskvu primila je državljanstvo SSSR i izvesno vreme radila u Ženskom odeljenju Kominterne. Ovde je upoznala Josipa Čižinskog – Gorkića sa kojim je, pošto se u međuvremenu razvela, 1924. godine zasnovala porodicu (iste godine dobili su kćer Zoru). U proleće 1925. njihova veza je raskinuta. Uhapšena zajedno sa kćerkom 12. oktobra 1944. u Moskvi. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 28. februara 1945. pod optužbom za antisovjetsku agitaciju osuđena na pet godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Ponovo uhapšena 31. jula 1951. u Suhobuzimskom rejonu Krasnojarskog kraja gde je bila prognana posle izvršenja prve kazne. Rešenjem Krasnojarskog oblasnog suda od 13. novembra 1951. pod optužbom za antisovjetsku agitaciju osuđena na 10 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Rehabilitovana 29. novembra 1956. i 14 februara 1958. odlukama VS RSFSR. Posle puštanja iz logora živela je sa kćerkom u Lenjingradu, gde je 28. juna 1973. umrla. MIHALJEVIĆ KRISTIN – МИХАЛЕВИЧ КРИСТИН ИОЗЕФОВИЧ Rođen 1899, Makarska (Hrvatska), Hrvat. Prema izvesnim podacima, kao član KPJ bio je hapšen zbog revolucionarnog delovanja u Mađarskoj i Čehoslovačkoj, odakle je pobegao. Izvesno vreme živeo je u Subotici, bio nezaposlen. Otišao je u Bugarsku i u luci Burgas ilegalno se ukrcao na italijanski brod kojim je dospeo u Odesu. Uhapšen 25 (26) juna 1929. u Odesi pod optužbom za ilegalni prelazak granice i špijunažu. Pod istragom u zatvoru proveo je oko 11 meseci – rešenjem OS pri Kolegijumu GPU SSSR od 22. maja 1930. proteran je iz Sovjetskog Saveza. Rehabilitovan 12. februara 1990. odlukom VP OVO. MIHALJEVIĆ MARKO – МИХАЙЛЕВИЧ МАРКО ИВИЧ Rođen 1910, Livno (Bosna i Hercegovina), Hrvat, iz seoske porodice, niže obrazovanje – bravar. U potrazi za poslom 1928. dospeo je u Belgiju, u grad Sereng i zaposlio se u Metalurškom zavodu kao nekvalifikovani radnik. Odavde 186

je, posle 3-mesečnog zatvora zbog članstva u KP, 1932. proteran. Uspeo je da se ilegalno vrati i u Serengu proživi još četiri godine. Potkraj 1936. preko Francuske prešao je u Španiju, stupio u Internacionalnu brigadu „Dimitrov“ sa kojom je vojevao na strani republikanaca i bio ranjen. Zajedno sa borcima Internacionalne brigade 1939. upućen je u Sovjetski Savez. Posle višemesečnog lečenja u Moskvi i oporavka, 1940. poslat je u Rostov na Donu, gde je u zavodu „Rosselmaš“ radio kao bušilac. Iz Rostova je u decembru 1941. bio evakuisan u selo Mizur (Severna Osetija), odakle je 1942. prešao u Srednju Aziju i radio u rudnicima i mehaničkim radionicama. Godinu dana kasnije vraTjO se u Mizur i ovde ostao radeći kao kotlar u mehaničkoj radionici, a od 1946. u zavodu „Elektrocink“ kao bravar. Primio je državljanstvo SSSR i zasnovao porodicu (žena i dvoje dece). Uhapšen 9. septembra 1952. godine. Rešenjem Vojnog tribunala vojske Ministarstva unutrašnjih dela za Severno-Osetijsku ASSR od 21. oktobra 1952. pod optužbom za antisovjetsku propagandu u cilju podrivanja i rušenja sovjetske vlasti, osuđen na 25 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u logoru u Vorkuti (Komi ASSR). Novim rešenjem Severo-Kavkazskog vojnog okruga od 8. oktobra 1954. kazna mu je snižena na pet godina zatočenja. Rehabilitovan 15. juna 1992. odlukom PSO ASSR. MIHOLIČ ALEKSANDAR – МИХОЛИЧ АЛЕКСАНДР ИГНАТЬЕВИЧ Rođen 18. avgusta 1896. u selu Andrejci – Murska Sobota (Slovenija), Austrijanac, iz seljačke porodice. Nije poznato odakle je, kada i kako dospeo u Rusiju. Godine 1923. primio je državljanstvo Sovjetskog Saveza i do hapšenja sa ženom je živeo u gradu Čita, radeći u jedinici za borbu protiv kuge kao radnik. Uhapšen 2. decembra 1937. godine. Rešenjem trojke UNKVD za Čitinsku oblast od 7. oktobra 1938. pod optužbom za antisovjetsko delovanje osuđen na streljanje. Streljan 5. decembra 1938. godine. Rehabilitovan 11. marta 1957. odlukom ČOS. MIKELENIĆ KRISTOFER – МИКЕЛЕНИЧ ХРИСТИФОР ИВАНОВИЧ Rođen 1901, Ugljan – Zadar (Hrvatska), Hrvat, niže obrazovanje – soboslikar i ličilac. U potrazi za poslom 1923. je dospeo u Ameriku, učlanio se u KP Amerike i bio aktivan među ekonomskom emigracijom iz Jugoslavije. Krajem leta 1927. godine, sa grupom ekonomskih emigranata iz zadarskog kraja otišao je u Sovjetski Savez. Po dolasku u Moskvu, pošto su za prikupljeni novac kupljene poljoprivredne mašine, pridošli jugosloveni upućeni su u poljoprivrednu komunu „Krasnoje znamja“ u mestu Kazackoje, nedaleko od Berislava u Ukrajini. Posle nekoliko meseci napusTjO je komunu i prešao u Nikolajev, gde je 1929. postav187

ljen za direktora Internacionalnog kluba. Istovremeno, učlanio se u VKP(b), a zajedno sa ženom (koja je u proleće 1928. sa sinom došla iz Jugoslavije), primio je državljanstvo SSSR. Izvesno vreme bio je prevodilac za engleski jezik u sovhozima na Volgi u kojima su bili angažovani američki stručnjaci za poljoprivredne mašine. Tokom 1930–1931. pohađao je Komunistički institut u Harkovu, a zatim se vraTjO u Nikolajev na mesto direktora. Bio je cenjen radnik i udarnik. Isključen je iz VKP(b) 1936. godine i otpušten sa posla. Do hapšenja radio je u svojoj struci u zavodu „Astra“. Uhapšen 19. decembra 1937. godine. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 9. februara 1938. pod optužbom za kontrarevolucionarno delovanje osuđen na 10 godina zatočenja u popravnoradnom logoru. Umro 26. februara 1941. u toku izdržavanja kazne u logoru. Rehabilitovan 19. decembra 1956. odlukom PNOS. Mikelenićeva žena Marija sa sinom i kćerkom vratila se u novembru 1956. u Jugoslaviju. MILADINOVIĆ MIHAJLO – МИЛОЙКОВИЧ МИЛАН ПЕТРОВИЧ Rođen 25. novembra 1908, selo Ostrikovac – Ćuprija (Srbija), Srbin, iz bogate seljačke porodice, više obrazovanje – artiljerijski potporučnik. Posle završene Vojno-artiljerijske akademije u Beogradu (1930), služio je u Bitolju odakle je u novembru 1930. premešten u Maribor. Ovde je bio jedan od glavnih organizatora pripremanja pobune (16–17. aprila 1932) u Mariborskom garnizonu. Pošto se u vreme pobune nalazio u bolnici, izbegavši hapšenje ilegalno se prebacio u Beč. (Na suđenju grupi oficira i podoficira za pripremanje Mariborske pobune, sredinom juna 1932. u odsustvu osuđen je na smrt). Učestvovao je na Međunarodnom kongresu protiv rata, održanom 28. i 29. avgusta 1932. u Amsterdamu, a zatim posredstvom KPJ i MOPR iz Berlina upućen u Sovjetski Savez. U Moskvu je stigao u novembru 1932. godine. Ubrzo je dobio status političkog emigranta i poslat u Sverdlovsk, gde je učio za tokara. Živeći u teškim uslovima, ovde se razboleo. Nakon izvesnog vremena prešao je u Rostov na Donu, zaposlio se u „Seljmašstroju“, ali stanje se nije popravilo. Nezadovoljan svojim životom i nepoverenjem koje je prema njemu, kao bivšem oficiru iskazivano, više puta je tražio od Predstavništva KPJ pri IKKI u Moskvi da se pošalje negde izvan SSSR. U oktobru 1935. u Moskvi je bio na tromesečnom lečenju, a potom ostao još nekoliko meseci. Najzad, 16. septembra 1936. otišao je u Kujbišev i zaposlio se u Upravi gradske železnice kao planer. Zbog bolesti u martu 1937. otpušten je iz službe. U vreme hapšenja radio je u fabrici „Nogina“ kao podmazivač. Uhapšen 9. februara 1938. pod optužbom za špijunažu u korist strane obaveštajne službe.

188

Umro je u toku istrage 15. juna 1938. u zatvorskoj bolnici od tuberkuloze pluća. MILAJKOVIĆ (MIJALKOVIĆ ?) MILAN – МИЛАЙКОВИЧ МИЛАН ПЕТРОВИЧ Rođen 1908. u Jugoslaviji, Srbin, radnik. Nije poznato odakle je, kada i kako dospeo u Rusiju, kao ni gde se naselio i čime se bavio. Uhapšen 18. februara 1938. pod optužbom za špijunažu. Umro 15. juna 1939. u toku istražnog postupka u Krjažskoj tamnici. Rehabilitovan po Zakonu o rehabilitaciji od 18. oktobra 1991. godine. MILANKOVIĆ NIKOLA – МИЛАНКОВИЧ НИКОЛАЙ МИХАЙЛОВИЧ Rođen 1890 (1889), Sremska Mitrovica (AP Vojvodina – Srbija), Srbin. Početkom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan, upućen na front, a 1915. pao je u rusko zarobljeništvo. Kao ratni zarobljenik otpremljen je u Ukrajinu, ovde ostao i zasnovao porodicu (žena i kći). U vreme hapšenja živeo je u Kijevu i radio u kombinatu za preradu drveta kao računovođa. Uhapšen 13. oktobra 1937. godine. Rešenjem trojke UNKVD za Kijevsku oblast od 4. decembra 1938. pod optužbom za kontrarevolucionarnu propagandu osuđen na 10 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Tokom hapšenja i posle presude prošao je kroz nekoliko tamnica. Na kraju, u martu 1939. iz Dnjepropetrovske oblasti preveden u popravno-radnu koloniju br. 9 u Kijevu, odakle je 16. novembra poslat u Usollage u mesto Solikamsk u Permskoj oblasti. Rehabilitovan na osnovu ukaza Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR od 16. januara 1989. godine. MILANOV NIKOLA – МИЛАНОВ НИКОЛАЙ ДМИТРИЕВИЧ Rođen 1900, Beograd (Srbija), Srbin, iz zanatlijske porodice. U Rusiju je dospeo 1902. kao dete. Već kao dečak počeo je da nastupa kao igrač u ciganskoj trupi. Od 1928. sa trupom je obišao niz gradova u Sovjetskom Savezu, a 1937. osnovao je ansambl ciganskih pesama i igara sa kojim je gostovao po mnogim gradovima. Uz to, bavio se i kalajdžijskim zanatom. U vreme hapšenja živeo je sa porodicom (žena i dvoje dece) u gradu Ačinsk u Krasnojarskom kraju, imao državljanstvo SSSR i radio u restoranu „Krastorg“ kao kalajdžija. Uhapšen 4. aprila 1938. godine. Rešenjem Komisije NKVD i Javnog tužioca SSSR od 2. septembra 1938. pod optužbom za špijunažu u korist Rumunije, antisovjetsku agitaciju i terorističke namere protiv rukovodilaca VKP(b) i sovjetske vlasti osuđen na streljanje. Streljan 26. septembra 1938. u Krasnojarsku. Rehabilitovan 7. avgusta 1989. odlukom OP KK.

189

MILANOVIĆ MILAN – МИЛАНОВИЧ МИЛАН ИВАНОВИЧ Rodjen 1897, Tuzla (Bosna i Hercegovina), Srbin, iz radničke porodice, niže obrazovanje. Do 1917. godine izvesno vreme je radio kao kelner po restoranima u Bosni i Budimpešti. Iste godine sa grupom ruskih vojnih zarobljenika pobegao je u Rusiju i stupio u Crvenu armiju. Služio je do 1922, a zatim prešao u miliciju. Kao milicioner radio je do 1934. godine, kada je razrešen zbog bolesti. U to vreme nastanio se na Krimu u gradu Feodosija, primio državljanstvo SSSR, zasnovao porodicu i zaposlio se u fabrici duvana kao stražar. Uhapšen 7. januara 1938. godine kao prebeglica. Pod istragom je proveo 14 meseci u zatvoru pod sumnjom da je špijunirao u korist jedne druge države. Zbog nedostatka dokaza, 6. marta 1939. istražni postupak je prekinut, a on oslobođen. MILAŠEVIĆ MIHAJLO – МИЛАШЕВИЧ МИХАИЛ РОДИОНОВИЧ Rođen 1896. u selu Visoč u Jugoslaviji, Srbin, iz siromašne seljačke porodice, niže obrazovanje – radnik. Odakle je, kada i kako dospeo u Rusiju nije poznato. U vreme hapšenja živeo je za ženom u Rostovu na Donu, imao je državljanstvo Sovjetskog Saveza i radio kao mesar na centralnoj pijaci. Uhapšen 25. aprila 1938. godine. Rešenjem trojke UNKVD za Rostovsku oblast od 3. oktobra 1938. pod optužbom za učešće u jugoslovenskoj kontrarevolucionarnoj, nacionalističkoj, špijunsko-diverzantskoj i terorističkoj organizaciji osuđen na streljanje uz konfiskovanje imovine. Streljan 9. oktobra 1938. u Rostovu na Donu. Rehabilitovan 30. septembra 1989. odlukom VP KSKVO. MILETIĆ PETKO – НИКОДИМОВ ИВАН СЕРГЕЕВИЧ; pseud. Majer, Danilo, Prekobrdić, Šepa, Panta i Deneš Rođen 7. marta 1897, selo Gornji Rovci – Kolašin (Crna Gora), Crnogorac, iz siromašne seljačke porodice, niže obrazovanje – stolarski radnik, kasnije profesionalni partijski radnik, član KPJ od 1919 (1920) godine. Stolarski zanat izučio je u Mađarskoj i ovde se uključio u socijalistički pokret. Kao član KP Mađarske 1919. učestvovao je u Mađarskoj proleterskoj revoluciji, a posle pada sovjetske vlasti, vraTjO se u zemlju. Jedan je od osnivača partijskih i sindikalnih organizacija u Crnoj Gori. Pred terorom režima, sa grupom pristalica Vukašina Markovića 1921. odmetnuo se u šumu. Posle objavljivanja amnestije, u aprilu 1924. predao se policiji, ali je odmah uhapšen i u zatvoru zadržan do 5. oktobra 1925. godine. Narednih meseci živeo je kod majke u selu Slatina, a od leta 1926. radio je u Beogradu. Pošto mu je pretilo novo hapšenje, odlukom CK KPJ upućen je u Sovjetski Savez na partijsko školovanje. U Moskvu je stigao 14. aprila 1927. godine. Odlukom CLK MOPR 6. juna priznat mu je status političkog emigranta, a u septembru je uključen na Jugoslovenski sektor KUNMZ i preveden u članstvo VKP(b). Početkom 1930. godi190

ne kao delegat CK sa mandatom sekretara Oblasnog komiteta KPJ za Srbiju poslat je na ilegalni rad u Beograd, gde je ostao nekoliko meseci. U međuvremenu, odlukom Političke komisije IKKI imenovan je za člana novog centralnog rukovodstva KPJ u Beču. Kao delegat CK u jesen 1931. ponovo je radio u Srbiji, međutim prilikom novog dolaska, 30. juna 1932. uhapšen je na jugoslovensko-mađarskoj granici i 12. maja 1933. osuđen na 7 godina robije. Kaznu je izdržavao u kaznenim zavodima u Sremskoj Mitrovici i Lepoglavi, gde je bio sekretar ilegalne kaznioničke organizacije KPJ. Na slobodu je pušten 28. januara 1939. (prethodno mu je Ukazom iz 1935. bilo oprošteno 5 meseci robije) i sproveden u Vučitrn pod nadzor policije. I pored toga, tokom petomesečnog boravka u Vučitrnu slobodno je putovao po Srbiji, Crnoj Gori i Makedoniji, nastavljajući sa frakcionaškim delovanjem. Nastojeći da partijske organizacije stavi pod svoj uticaj, povezivao se s istomišljenicima, okupljao isključene članove Partije zbog slabog držanja na policiji i širio glasine da se u CK nalaze špijuni. Pošto je njegova antipartijska borba postala opasna za jedinstvo partije, na zahtev organizacije KPJ iz Beograda, ali i oblasti, u martu 1939. isključen je iz partije. Uvidevši da je njegovo dalje frakcionašno delovanje onemogućeno, potkraj juna je, bez znanja partijskog rukovodstva, otišao u Moskvu da se žali na isključenje. Ovde je stigao 16 (20) septembra 1939. i ubrzo preko CK MOPR SSSR dobio privremeno zaposlenje i smeštaj. Tih dana predao je IKK KI nekoliko dokumenata o stanju u KPJ i svoju žalbu na isključenje uz dve opširne izjave. Prikupivši dokumentaciju o Miletićevom držanju na policiji i frakcionaškom delovanju, tokom oktobra IKK je pristupila razmatranju njegovog slučaja. Uhapšen 5. januara 1940. u Moskvi. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 21. septembra 1940. pod optužbom za kontrarevolucionarno trockističko delovanje osuđen na 8 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Tokom istražnog postupka krivicu nije priznao. Kaznu je izdržavao u Sevželdorlagu u Ust Vimskom rejonu (Komi ASSR), gde je radio na izgradnji pruge Kotlas-Vorkuta. Umro 27. maja (januara) 1943. u logoru. Rehabilitovan 27. oktobra 1988. odlukom Sudskog kolegijuma za krivična dela VS RSFSR. MILIĆ GEORGIJE – МИЛИЧ ГЕОРГИЙ МИЛАНОВИЧ Rođen 1884. u Crnoj Gori, Srbin, iz seljačke porodice, niže obrazovanje – lovac i kopač zlata, polupismen. Nema podataka kada je napusTjO Crnu Goru, ali se zna da je pre Prvog svetskog rata u potrazi za poslom dospeo na Aljasku, gde je tražio zlato i bavio se lovom. Sredinom 1934. godine odlučio je da pređe u Sovjetski Savez da bi radio na industrijskom ulovu. Kada je i kako stigao na Čukotsko poluostrvo nije poznato – uhapšen je, međutim, 23. jula 1934. i za ilegalni prelazak sovjetske granice prognan na tri godine u Irkutsk. Ovde je proživeo do novog hapšenja, ali bez određenog mesta zaposlenja. Ponovo uhapšen 10. septembra 1937. godine. 191

Rešenjem NKVD SSSR i Javnog tužioca SSSR od 25. juna 1938. pod optužbom za kontrarevolucionarno delovanje (navodno bio je agent japanske obaveštajne službe) osuđen na streljanje. Streljan 25. juna 1938. u Irkutsku. Rehabilitovan 30. marta 1989. odlukom PIO. MILINTINOVIĆ (MELENTINOVIĆ) BRANISLAV МИЛИНТИНОВИЧ (МЕЛЕНТИНОВИЧ) БРОНИСЛАВ ПАВЛОВИЧ Rodjen 1888 (1885) u mestu Mišrolica, verovatno Mitrovica (Srbija), Srbin iz seljačke porodice. U Rusiju je došao 1916. godine sa srpskom vojskom i ovde ostao. Gde se od tada nalazio i čime se bavio nije poznato. Krajem 30-ih godina živeo je sa porodicom (žena i dvoje dece) u selu Ščerbani u rejonu mesta Voznjesensk u Nikolajevskoj oblasti i radio kao frizer. Uhapšen 14. marta 1938. godine. Rešenjem Oblasnog suda za Odesu od 29.10. 1939. pod optužbom za kontrarevolucionarnu agitaciju i propagandu osudjen na tri godine zatočenja u popravno- radnom logoru. Rehabilitovan 6. marta 1992. odlukom Tužilaštva za Nikolajevsku oblast. MILLA PETAR – МИЛЛA ПЕТР СТЕПАНОВИЧ Rođen 1892, selo Brestovec – Rogaška Slatina (Slovenija), Nemac, iz seljačke porodice, niže obrazovanje. Kao austrougarski podanik 1913. pozvan je na odsluženje vojnog roka. Početkom Prvog svetskog rata upućen je na front, gde je zarobljen i kao ratni zarobljenik 6. novembra 1914. otpremljen u Krasnojarsk, a odatle na izgradnju pruge Ačinsk–Minusinsk. Tokom 1919. služio je u komandi Kolčakove vojske kao komordžija, a zatim je zarobljen od Crvene armije i poslat na prinudni boravak u Omsku oblast. Živeo je u naselju Makarkino u rejonu mesta Čerlakskij, zasnovao porodicu, primio državljanstvo SSSR i radio u kolhozu „Engels“ kao računovođa. Uhapšen 4. novembra 1938. pod optužbom za kontrarevolucionarnu propagandu. Pod istragom proveo je 13 meseci – rešenjem Omskog oblasnog suda od 3. decembra 1939. istražni postupak je prekinut, a on oslobođen. MILOŠEVIĆ MATE – ДАВИДОШВИЛИ СЕМЕН СЕМЕНОВИЧ Rođen 24. jula 1903, Gradac – Makarska (Hrvatska), Hrvat, iz radničke porodice, niže obrazovanje – nekvalifikovani radnik, član KPJ od 1920. godine. Odlukom CK KPJ u septembru 1927. upućen je na partijsko školovanje u Moskvu. Tokom 1927–1930. pohađao KUNMZ. Član VKP(b) je od 1927. godine. Pripadao je „levoj“ opoziciji na KUNMZ, a 1929. jedan je od potpisnika majskog pisma jugoslovenskih studenata – grupa "41". Isključen je sa KUNMZ 1930, a iz partije početkom 1933. zbog frakcionaškog delovanja. Od 1933. radio je na izgradnji metroa u Moskvi, a zatim je bio upravnik zgrada u stambenoj upravi jednog moskovskog rejona. Početkom oktobra 1936. bio je uključen u grupu oko 150 jugoslovenskih komunista, za koje je rukovodstvo KPJ, u okviru 192

plana za smanjenje jugoslovenske komunističke emigracije u SSSR, tražilo saglasnost nadležnih instanci Kominterne da se vrate na rad u zemlju. Veliki talas čistki koji je uskoro nastupio, omeo je realizovanje ovog plana. Prvi put uhapšen 27. maja 1930. godine. Pod istragom u zatvoru proveo je oko četiri meseca – rešenjem Kolegijuma OGPU od 17. septembra 1930. istražni postupak je obustavljen, a on oslobođen. Ponovo uhapšen 19. jula 1938. godine. Rešenjem VK VS SSSR od 20. februara 1939. pod optužbom da je od 1929. bio aktivni učesnik antisovjetske trockističke organizacije „Jugosloven“ i član terorističke grupe koja je pripremala terorističku akciju protiv izvesnih rukovodilaca Kominterne osuđen na streljanje uz konfiskovanje imovine. Streljan 20. februara 1939. u Moskvi, a njegovo telo kremirano u Moskovskom krematorijumu na Donskom groblju (humka 1). Rehabilitovan 22. marta 1958. odlukom VK VS SSSR. MILJUŠ, muž i žena MILJUŠ SIMO – КУБУРИЧ ИЛЬЯ (ИЛИЯ) ГЕОРГИЕВИЧ: pseud. Simić, Milošević, Niko M., Niko, Nikola i Nikić Rođen 15. oktobra 1894, Lušci Palanka – Prijedor (Bosna i Hercegovina), Srbin, iz seljačke (službeničke) porodice, visoko obrazovanje – pravnik, novinar i profesionalni partijski radnik, član KPJ od 1919. godine. Posle završene niže gimnazije u Sarajevu, 1910. dospeo je u Srbiju. Dve godine radio je kao seoski učitelj, a 1912. izvesno vreme živeo u Beogradu. Istovremeno, tokom 1910– 1914. privatno je završio gimnaziju. Sredinom 1914. vraTjO se u Bosnu, gde je ubrzo uhapšen kao član omladinske revolucionarne organizacije „Mlada Bosna“ i saučesnik u atentatu na prestolonaslednika Franca Ferdinanda – u zatvorima i internaciji u Aradu proveo je tri i po godine. Mobilisan je u logoru krajem 1917. godine, a u vojsci uhapšen zbog pripremanja pobune. Kada je nakon 8 meseci pušten iz zatvora, studirao je pravo u Zagrebu. Pripadao je socijalističkoj levici, jedan je od osnivača komunističkog pokreta u Hrvatskoj i njegovih funkcionera – član PIV SRPJ (k) za Hrvatsku i Slavoniju, sekretar OS KPJ u Zagrebu i komunistički narodni poslanik. Posle završenih studija i prelaska u Beograd 1923. godine, imao je istaknutu ulogu u vrhu KPJ, član je Politbiroa i organizacioni sekretar CK KPJ, saradnik i urednik partijskih listova. Povukao se iz rada KPJ u proleće 1926. zbog optužbi koje su u partijskim redovima podignute protiv njega i njegove žene Zore i zaposlio kao korektor u opozicionom listu „Novosti“. Zbog komunističkog delovanja hapšen je i proganjan, a u jesen 1929. konfiniran u rodno mesto. U Beograd se vraTjO u novembru 1933. pošto je oslobođen konfinacije. Sredinom 1934. godine na zahtev CK KPJ otišao u Beč i zaposlio se u Bečkom odeljenju TASS-a kao novinar. Ovde je sa ženom podvrgnut partijskoj istrazi CK povodom optužbi iz 1926–1927. godine (u Kominterni je 1928. utvrđeno da su neosnovane), ali i kasnije, posebno 1929. godine (posle provale u beogradskoj partijskoj organizaciji) da su bili provokatori. Tražeći da

193

se optužbe podrobno ispitaju, odlučeno je da se u Moskvi nastavi i okonča istraga. Početkom avgusta 1935. Miljuš je stigao u Moskvu i istraga je nastavljena u CK VKP(b) i Kadrovskom odeljenju IKKI. Dva meseca kasnije, Delegacija KPJ na VII kongresu KI je, na osnovu svih saznanja, predložila je da CK donese odluku „o potpunoj i bezrezervnoj rehabilitaciji Kuburića (Miljuša) i njegove žene“, koju je 15. oktobra 1935. Politbiro potvrdio. Osim toga, po preporuci CK ubrzo je postavljen za predavača na MLŠ, a kasnije je radio i kao urednik u „Izdavačkoj zadruzi inostranih radnika u SSSR“. Šta se dalje dešavalo nije poznato, izuzev da je sredinom oktobra 1937. oslobođen rada na MLŠ. Uhapšen 19. jula 1938. godine. Rešenjem VK VS SSSR od 19. aprila 1939. pod optužbom za saradnju sa jugoslovenskom političkom policijom, provokatorski rad u KPJ i Kominterni i bio član desno-trockističke terorističke organizacije koja je težila da u svoje ruke uzme rukovodstvo Kominterne i njenih sekcija osuđen na streljanje uz konfiskovanje imovine. Streljan 19. aprila 1939. u Moskvi, a njegovo telo je kremirano u Moskovskom krematorijumu na Donskom groblju. Mesec dana ranije, prihvatajući tadašnje ocene zvaničnih sovjetskih organa o represiranim jugoslovenskim komunistima, odlukom Centralnog rukovodstva KPJ od 19. marta 1939. isključen je iz partije sa grupom „bivših rukovodećih, frakcionaških i antipartijskih elemenata“. Rehabilitovan 10. juna 1958. odlukom VK VS SSSR. MILJUŠ ZORA – КУБУРИЧ НАДЕЖДА ЮЛЬЕВНА Rođena 1891, Ruma (AP Vojvodina – Srbija), Srpkinja, iz zanatlijske porodice, srednje obrazovanje – novinar, član KPJ od 1923. godine. Posle očeve smrti izvesno vreme živela je sa majkom i sestrom, a zatim kod sestre u Mađarskoj i Beču. Godine 1922. udala se za Simu Miljuša i uskoro došla u Beograd. Uključivši se u rad ilegalne KPJ, od 1923. do 1926. bila je angažovana u partijskoj tehnici. Od 1926. radila je kod beogradskog dopisnika agencije „Rojter“, a kasnije bila prevodilac u redakciji lista „Novosti“. Uhapšena je u toku avgustovske provale beogradske partijske organizacije 1929. godine, ali je nakon dvomesečnog zatvora puštena i zajedno sa mužem osuđena na konfinaciju u mesto Lušci Palanka. Kada je u novembru 1933. zbog teške bolesti oslobođena konfinacije, vratila se u Beograd, a sredinom 1934. na zahtev CK KPJ ilegalno otišla u Beč. Radeći u tehnici CK KPJ, ovde je ostala godinu dana. Neposredno po dolasku u Beč bila je podvrgnuta partijskoj istrazi CK povodom optužbi podignutih 1926–1927. a i kasnije, da je provokator i zajedno sa mužem sarađivala sa beogradskom policijom. U Moskvu je došla 29. jula 1935. i ovde se nastanila. Pošto je partijska istraga CK VKP(b) i Kadrovskog odeljenja IKKI bila okončana, Politbiro CK KPJ je 15. oktobra 1935. godine doneo odluku o „potpunoj i bezrezervnoj rehabilitaciji“. Tada se zaposlila u Jugoslovenskoj sekciji Izdavačkog preduzeća 194

„Inostranij rabočij“ kao sekretar i pomoćnik urednika i tu je ostala do decembra 1937. kada je otpuštena. Uhapšena 19. jula 1938. godine. Odlukom OS pri NKVD SSSR od 3. aprila 1939. pod optužbom za provokatorsko delovanje osuđena na 8 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavala u logoru Vorkutstroja „Intaugolj“ (Komi ASSR). Petnaest dana ranije, prihvatajući tadašnje ocene zvaničnih sovjetskih organa o represiranim jugoslovenskim komunistima, odlukom Centralnog rukovodstva KPJ od 19. marta 1939. isključena je iz partije sa grupom „bivših rukovodećih, frakcionaških i antipartijskih elemenata“. Po izdržanoj kazni oslobođena je 11. novembra 1946. i upućena na prinudni boravak u naselje Kanin Nos, nedaleko od mesta Pečora, železnička stanica Kožva (Komi ASSR). Ponovo je uhapšena 12. septembra 1950. godine. U toku istrage je umrla 2. decembra u zatvoru od infarkta. Rehabilitovana 16. juna 1951. i 25. aprila 1989. odlukama OS pri MGB SSSR GVT SSSR. MIOČINOVIĆ SAVELIJ – МИОЧИНОВИЧ САВЕЛИЙ АДАМОВИЧ Rođen 1894, Mačkovo Selo – Petrinja (Hrvatska), Srbin, iz radničke porodice, niže obrazovanje. Početkom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan, upućen na front, gde je 1915. zarobljen. Kao ratni zarobljenik otpremljen je u unutrašnjost Rusije i ovde ostao. Zasnovao je porodicu (žena i dvoje dece), a kasnije primio državljanstvo Sovjetskog Saveza. Od 1932. živeo je u Južno-Kazahstanskoj oblasti i radio u rudniku kamenog uglja „Lenger“ kao šef transporta. Uhapšen 19. juna 1937. godine. Rešenjem trojke UNKVD za Južno-Kazahstansku oblast od 28. novembra 1937. pod optužbom da je kao član kontrarevolucionarne trockističko-špijunske organizacije prikupljao i dostavljao špijunska obaveštenja i namerno izazivao nezadovoljstvo radnika ne obezbeđujući potreban materijal za rad rudnika osuđen na streljanje. Streljan 29. novembra 1937. godine. Rehabilitovan 16. februara 1957. odlukom PJKO. MIRKOVIĆ DRAGIĆ – МИРКОВИЧ ДРАГИЧ РАДОСЛАВОВИЧ Rođen 1882, Podgorica (Crna Gora), Srbin, visoko obrazovanje – inženjer. Osnovno obrazovanje dobio je u parohijskoj školi, posle koje je tri godine pohađao gimnaziju, a potom završio viši tečaj tehnike u Tehničkoj školi u Podgorici. Krajem leta 1902. godine, pošto je stekao zvanje inženjera tehnike uže specijalnosti, vlada Crne Gore poslala ga je u Rusiju na praktični rad na železnici. Zaposlio se na bivšoj Nikolajevskoj železnici, u glavnoj radionici za lokomotive kao bravar praktikant, da bi kasnije radio kao mašinist i ovde ostao. Zasno195

vao je porodicu, a 1921. primio državljanstvo Sovjetske Rusije. Gde je boravio tokom 20-tih godina nije poznato. U vreme hapšenja živeo je u Ufi (Baškirska ASSR) i radio u Upravi „Bašželdorstroj“ kao stariji inženjer. Uhapšen 9. aprila 1931. pod optužbom za špijunažu i kao „lažni stručnjak“. Umro u toku istrage 6. juna 1931. u Ufimskoj tamnici od galopirajuće tuberkuloze. Rehabilitovan 3 (6) avgusta 1992. odlukom VP PUVO. MIRKOVIĆ MIROSLAV Rođen 1918, Beograd (Srbija), Jugosloven. Nije poznato odakle je, kada i kako dospeo u Nemačku. U vreme hapšenja živeo je u selu Wielhelmshof u pokrajini Brandenburg i radio u svojoj obućarskoj radonici. Uhapšen 11. decembra 1950. godine. Presudom Vojnog tribunala vojne jedinice br. 32575 od 23. marta 1951. pod optužbom za kontrarevolucionarnu agitaciju i propagandu među mesnim žiteljima osuđen na 25 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u Usollagu u Permskoj oblasti. Rešenjem VK VS SSSR od 23. decembra 1954. prevremeno je oslobođen daljeg izdržavanja kazne. Rehabilitovan 15. januara 1999. odlukom GVP. MITROŠEVIĆ (MITRAŠEVIĆ?) DRAGOMIR – МИТРОШЕВИЧ ДРАГОМИР ТИХОНОВИЧ Rođen 15. aprila 1893. u selu Mačkovec – Brčka, treba Mačkovac – Brčko (Bosna i Hercegovina), iz seljačke porodice, niže obrazovanje, član VKP(b) 1927–1934. godine. Do 1914. živeo je sa roditeljima i bavio se zemljoradnjom. Početkom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan, upućen na front, a 1915. pao u rusko zarobljeništvo. Kao ratni zarobljenik otpremljen je u Rusiju, gde je u gradu Sizrani radio kod seljaka – kulaka. U leto 1918. u Samari je stupio u srpski puk i učestvovao u borbama protiv Crvene armije. Zarobljen je 1920. u Krasnojarsku i osuđen na tri godine zatvora zbog potpaljivanja magacina. Po izdržanoj kazni otišao je u Uderejski rejon i u naselju PitGorodok proživeo do hapšenja radeći kao elektromonter. Uhapšen 15. marta 1938. pod optužbom za špijunsko-diverzantski rad kao agent jugoslovenske obaveštajne službe. Tokom istrage u zatvoru je proveo oko 11 ½ meseci. Umro je 11. februara 1939. u zatvorskoj bolnici od upale pluća u Jenisejsku. Rehabilitovan 6. novembra 2002. odlukom TKK. MLAKER MARTIN – МЛАКЕР МАРТЫН ГРИГОРЬЕВИЧ Rođen 4. novembra 1886. u mestu Gonobic u Austriji, verovatno Gonobik (Slovenija), Austrijanac, niže obrazovanje. Tokom 1907–1909. služio je vojni rok, a zatim radio na očevom imanju. Početkom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan i upućen na front. Zarobljen je 4. februa196

ra 1915. kod Jaroslava i sa drugim ratnim zarobljenicima otpremljen u Turkestan. Krajem 1915. dospeo je u Ukrajinu, gde je u Kijevskoj oblasti radio na imanju jednog veleposednika kao kočijaš. Nakon Oktobarske revolucije 1917. godine ostao je na ovom posedu, zasnovao porodicu (žena i dvoje dece) i počeo raditi samostalno. U vreme planskog preseljavanja stanovništva, 1927. nastanio se u Daleko-Istočnom kraju u selu Avtonomovka u Amurskoj oblasti. Ovde je 1933. stupio u kolhoz „Krasnij borec“ i radio kao konjušar. Primio je državljanstvo Sovjetskog Saveza, a za uspešan rad 1935. i 1937. bio je nagrađivan. Uhapšen 12. avgusta 1938. pod optužbom za kontrarevolucionarno delovanje. Pod istragom u tamnici Blagoveščenska proveo je 6 meseci – rešenjem UNKVD za Amursku oblast od 22. februara 1939. istražni postupak je obustavljen zbog nedostatka dokaza, a on oslobođen. Rehabilitovan 31. avgusta 2004. odlukom PAO. MLINARIČ BOŽIMIR – МЛИНАРИЧ БОЖИМИР ПАВЛОВИЧ Rođen 6. novembra 1885, selo Zgornji Žerjavci – Lenart v Slovenskih Goricah (Slovenija), Slovenac, niže obrazovanje – rudar, član KPJ od 1919, KP Nemačke od 1921. godine. Posle generalnog štrajka rudara u Sloveniji, krajem 1920. emigrirao je u Nemačku, odakle je nakon kraćeg vremena prešao u Francusku. Bio je partijski aktivan među radnicima kako u Nemačkoj tako i u Francuskoj, zbog čega je više puta hapšen. Pošto je 1927. morao da napusti Francusku, vraTjO se u Nemačku i radio kao rudar. U Sovjetski Savez je došao sa ženom i dvoje dece u decembru 1931. na osnovu ugovora o radu u sovjetskoj industriji uglja. Upućen je u mesto AnžeroSudžensk (Kemerovska oblast), gde je radio kao rudar–kopač u oknu kombinata „Kuzbasugolj“. Državljanstvo SSSR primio je 1936. godine kada je penzionisan kao invalid. Uhapšen 26. oktobra 1937. godine. Odlukom Komisije NKVD i Javnog tužioca SSSR od 3. januara 1938. pod optužbom za špijunažu osuđen na streljanje. Streljan 14. januara 1938. godine. Rehabilitovan 30. avgusta 1957. odlukom VT VVO. Mlinaričevi sinovi Ivan i Viktor vratili su se u Jugoslaviju sa jugoslovenskom tenkovskom brigadom 1944. godine, a žena Jelena 1948. godine. MOKAČEVIĆ JOLE (IVAN) – МОКАЧЕВИЧ ИОЛЛЕ (ИВАН) ИЛЬИЧ Rođen 1. januara 1898, selo Čerenci – Plevlja (Crna Gora), Crnogorac, iz seljačke porodice. U Sovjetski Savez dospeo je ilegalno 1926. iz Poljske. Ovde je ostao i kasnije zasnovao porodicu. Gde je živeo i čime se bavio narednih godina nije poznato. U vreme hapšenja sa ženom i kćerkom živeo je u Ufi (Baškirska ASSR) i bio nezaposlen. Uhapšen 28. oktobra 1938. godine. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 20. aprila 1939. pod optužbom za klevete izrečene na račun rukovodilaca partije i vlade i širenja glasina o predstoje197

ćem porazu SSSR u ratu sa kapitalističkim zemljama osuđen na 8 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Rehabilitovan 5. maja 1989. odlukom PRB. MOLNAR PETAR – МОЛНАР ПЕТР МАРТЫНОВИЧ Rođen 1890. u selu Madaraš u Almaševskom srezu, možda selo Madaraševec – Aljmaš (Hrvatska), Mađar, iz seljačke porodice, niže obrazovanje. Početkom Prvog svetskog rata bio je mobilisan u minerski radni bataljon sa kojim je radio u Hrvatskoj i Srbiji na obnovi utvrđenja i odbrambenih položaja. Godine 1916. sa bataljonom je upućen na ruski front, gde je 31. avgusta zarobljen. Kao ratni zarobljenik otpremljen je u Rusiju u logor ratnih zarobljenika u Nižnjem Tagilu, a odavde prebačen u Turinsk i Išim. Kada su u februaru 1918. ratni zarobljenici bili oslobođeni, ostao je u Sovjetskoj Rusiji, zasnovao porodicu i primio državljanstvo SSSR. Od 1930. živeo je u rejonu grada Adler (selo Monastir) u Krasnodarskom kraju i radio kao ekonom u magacinu šumskog seljačkog sovjeta. Uhapšen 27. januara 1942. godine. Rešenjem Vojnog tribunala vojske NKVD za Krasnodarski kraj od 29. juna 1942. pod optužbom da je u vreme napada Nemačke na Sovjetski Savez među licima u svom okruženju sistematski širio kontrarevolucionarne glasine, hvalio fašističku Nemačku i klevetao sovjetsku štampu osuđen na pet godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Rehabilitovan 28. decembra 1992. odlukom OP KDK. MONTILJO JAKOV – МОНТЫЛЬЯ ЯКОВ ИУДОВИЧ (МАРКОВИЧ) Rođen 1896, Sarajevo (Bosna i Hercegovina), Jevrejin, iz radničke porodice. Posle završene osnovne škole u Sarajevu, radio je kao kelner u restoranu „Nacional“ i kafani „Park“. Početkom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik služio je vojni rok, a zatim bio mobilisan i upućen na Istočni front. Godine 1917. pao je u rusko zarobljeništvo i kao ratni zarobljenik otpremljen u Rusiju. Ovde je ostao, zasnovao porodicu, a 1930. primio državljanstvo Sovjetskog Saveza. Živeo je u Kujbiševu i bio zaposlen kao konjušar. Po izbijanju Drugog svetskog rata, u avgustu 1941. je mobilisan. Kao borac 3. Kujbiševskog radnog bataljona radio je na izgradnji odbrambenih utvrđenja na Smolenskom pravcu, ali nakratko. Već u oktobru zarobili su ga Nemci, prebacili u Austriju, gde u stalagu br. 17a proveo do maja 1945. kao prevodilac i policajac. Uhapšen 22. novembra 1946. godine. Presudom VT PVS od 5. februara 1947. osuđen na 8 godina zatočenja u popravno-radnom logoru uz konfiskovanje imovine. Kaznu je izdržavao u Amurlagu u Habarovskom kraju. Iz logora je prevremeno pušten 14. septembra 1954. godine. Rehabilitovan 30. oktobra 1957. odlukom VS SSSR. Posle puštanja na slobodu ostao je u Sovjetskom Savezu i živeo u rejonu grada Ketovo u Kurganskoj oblasti. 198

MOŽINA FRANC – МОЖИН ФРАНЦ ИВАНОВИЧ Rođen 1891, Slavina – Litija (Slovenija), Slovenac, iz službeničke porodice, visoko obrazovanje. Školovao se u Rimu gde je završio vojnu akademiju. Početkom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan, upućen na front i već 20. oktobra 1914. zarobljen. Kao ratni zarobljenik sa grupom oficira otpremljen je u Petropavlovsk u Omskoj oblasti, gde je nekoliko meseci radio na imanju jednog veleposednika. Tokom septembra 1916-oktobra 1918. bio je u oficirskom logoru ratnih zarobljenika u Tobolskoj oblasti. Od oktobra 1918. do 1921. služio je u beloj armiji Češko-Jugoslovenskog puka u činu potporučnika u Tomsku i Nižneudinsku. Kada je došlo do raspada bele armije predao se Crvenoj armiji. Pošto je u jesen 1921. demobilisan otišao je u Krasnojarsk, ovde se nastanio, zasnovao porodicu i proživeo 10 godina radeći kao stariji knjigovođa „Gubtransa“. U oktobru 1931. prešao je u Kemerovo i ostao do hapšenja kao glavni knjigovođa direktorata Kemerovskog GRES-A. Uhapšen 2. oktobra 1937. godine. Rešenjem Vojnog kolegijuma VS SSSR od 25. oktobra 1938. pod optužbom za špijunažu i antisovjetsku agitaciju osuđen na 25 godina zatvorskog zatočenja. Kaznu je izdržavao do 22. jula 1939. u Zlatoustovskoj tamnici, a zatim upućen u Solovjeckuju tamnicu. Po drugi put osuđen 8. septembra 1941. odlukom Vojnog kolegijuma VS SSSR pod optužbom za antisovjetsku agitaciju na streljanje. Streljan 11. septembra 1941. godine. Rehabilitovan 3. februara 1966. odlukom Vojnog kolegijuma VS SSSR. MRAVINOK ILIJA – МРАВИНОК ИЛЬЯ ИВАНОВИЧ Rođen 1892, Sinac – Otočac (Hrvatska), Hrvat, iz seljačke porodice, niže obrazovanje – radnik, polupismen. U potrazi za poslom 1907. dospeo je u Ameriku, gde je živeo i radio dvadesetak godina. Ovde se uključio u radnički pokret, do 1921. bio je član KP Amerike. Krajem leta 1932. sa grupom radnika napusTjO je SAD i u septembru došao na rad u Sovjetski Savez. U vreme hapšenja sa porodicom živeo je u Moskvi, imao državljanstvo SSSR i radio na izgradnji metroa u rudarskom oknu 82 kao betonirac. Uhapšen 17. februara 1938. godine. U toku istrage bio je u Taganskoj tamnici u Moskvi. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 24. juna 1938. pod optužbom za špijunažu osuđen na pet godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u Sevvostlagu u Magadanskoj oblasti. Umro 10. juna 1939. u logoru. Rehabilitovan 29. avgusta 1989. odlukom PMVO. MULLEJ FRANC – МУЛЛЕЈ ФРАНЦ ЈОСИФОВИЧ 199

Rodjen 1902, Vigaun (?), Jugosloven. Nije poznato kada je i odakle došao u Rusiju. Živeo je u gradu Satka u Čeljabinskoj oblasti i radio u zavodu Magnezit – Magneznolniceh kao stariji majstor. Uhapšen 16. februara 1938. i osudjen 29. marta 1938. na smrtnu kaznu. Streljan 13. aprila 1938. godine. MURN FRANC – МУРН ФРАНЦ ФРАНЦЕВИЧ Rođen 1888, Trbovlje (Slovenija), Jugosloven, iz rudarske porodice, srednje obrazovanje – rudar. Kao dečak otišao je sa roditeljima u Nemačku, gde je završio 7-godišnju školu, a zatim od 1902. radio u rudnicima Nemačke, Holandije, Alzasa i Lotaringije. U Sovjetski Savez dospeo je 1932. na osnovu ugovora sa Sovjetskim trgovinskim predstavništvom u Berlinu za rad u industriji uglja. Radio je u Anžero-Sudženskim rudnicima u Zapadnom Sibiru, u rudniku bakra u Krasnouralsku u Sverdlovskoj oblasti, a tokom 1937. u rudniku „Kalinjina“ u mestu Gubaha u Permskoj oblasti. Posle penzionisanja 1938. godine, ovde je ostao sa ženom i zaposlio se u srednjoj školi kao predavač nemačkog jezika. Uhapšen 26. juna 1941. pod optužbom za špijunažu i antisovjetsku propagandu. Dva meseca kasnije, rešenjem UNKVD za Molotovsku oblast optužba je prekvalifikovana – optužen je samo za antisovjetsku propagandu. Umro u toku istrage 6. septembra 1941. u bolnici NKVD br. 1 Molotovske oblasti. Rehabilitovan 4. januara 2001. odlukom PPO. MUŠKARDIN FILIP – МУШКАРДИН ФИЛИПП ДЫНКEВИЧ Rođen 11. januara 1895. u selu Ustrinja, grad Kerš u provinciji Ustrija, verovatno Istria odnosno Istra (Hrvatska), Hrvat, iz seljačke porodice, samouk. Počeo je da radi već 1908. godine kao raznosač, a zatim je služio u trgovačkoj mornarici društva Austrija-Amerika. Početkom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan i upućen na front. Vojevao je na italijanskom i ruskom frontu, gde je 1916. pao u rusko zarobljeništvo. Kao ratni zarobljenik otpremljen je u Rusiju i ovde ostao. Posle puštanja iz zarobljeništva zasnovao je porodicu (žena i dvoje dece), a 1920. primio državljanstvo Sovjetske Rusije. Do hapšenja živeo je na železničkoj stanici Šumerlja – Čuvašska ASSR na raskrsnici Piner Kazanjske železnice i radio desetar na utovaru i istovaru. Uhapšen 5. februara 1938. godine. Rešenjem NKVD i Javnog tužioca SSSR od 30. juna 1938. pod optužbom da je kao agent poljske obaveštajne službe sprovodio antisovjetsku agitaciju među licima neprijateljski raspoloženim prema sovjetskoj vlasti u cilju podrivačkog delovanja u transportu, osuđen na streljanje. Streljan 7. jula 1938. godine. Rehabilitovan 24. decembra 1957. odlukom VT PRVO. NAGLER GRIGORIJE – НАГЛЕР ГРИГОРИЙ ЛЬВОВИЧ 200

Rođen 1888. u selu Rudnik u Sloveniji, Jevrejin, iz službeničke porodice, visoko obrazovanje – ekonomist i finansijski stručnjak. Školovao se u Beču, gde je posle srednje škole završio Finansijsko-ekonomski fakultet, a zatim se zaposlio. Godine 1922. prešao je u Nemačku i bio član Komunističke partije. U Sovjetski Savez je došao 1924. godine na predlog KP Nemačke kao finansijski stručnjak. Sa porodicom se nastanio u Moskvi i učlanio u RKP(b). Tokom narednih godina bio je na rukovodećim položajima u Prombanci i Gosbanci SSSR, o od početka 1930. godine u Narkomfin SSSR. Isključen je iz partije, verovatno, sredinom 30-tih godina „zbog veza sa neprijateljima naroda“. U vreme hapšenja radio je u preduzeću „Giprokonserva“ kao stariji planer. Uhapšen 3. septembra 1937. pod optužbom za špijunažu i antisovjetsku propagandu. Pod istragom u Taganskoj tamnici u Moskvi proveo je oko 28 meseci – rešenjem Istražnog odeljenja UNKVD za Moskovsku oblast od 13. januara 1940. isledni postupak je obustavljen, a on pušten na slobodu. Rehabilitovan 10. jula 1957. odlukom Prokurature MVO. NAGULJEVIĆ ILIJA – НАГУЛЕВИЧ ИЛЬЯ ВЕНИАМИНОВИЧ Rodjen 22. jula 1890, selo Crenaja (Jugoslavija), verovatno Crepaja – Kovačica (Srbija), Srbin, iz seljačke porodice, niže obrazovanje. Nije poznato odakle je, kada i kako došao u Rusiju. Nastanio se u Krasnodaru, zasnovao porodicu (žena i dvoje dece), radio je kao časovničar u radionici preduzeća „Rekord“ br.1 i primio državljanstvo SSSR. Uhapšen 4. jula 1938. godine. Rešenjem trojke UNKVD za Krasnodarski kraj od 28. septembra 1938. pod optužbom da je od 1935. godine kao agent poljske obaveštajne službe aktivno je sprovodio špijunski i diverzantski rad i pripremao terorističke akcije protiv ...Vorošilova, osuđen na smrtnu kaznu. Streljan 5. oktobra 1938. u Krasnodaru. Rehabilitivan 9. septembra 1957. odlukom Vojnog suda Severno-Kavkaskog vojnog okruga. NAJTHEFER HENRIH – НЕЙТХЕФЕР ГЕНРИХ КАРЛОВИЧ Rođen 2. novembra 1894, Beška – Inđija (AP Vojvodina – Srbija), Nemac, iz seljačke porodice, niže obrazovanje. Kao austrougarski podanik 1914. i 1915. služio je vojni rok, 1916. upućen na front, gde je zarobljen i kao ratni zarobljenik otpremljen u Rusiju. Kada je 1918. oslobođen iz zarobljeništva, primio je državljanstvo Sovjetske Rusije, naselio se u Petrozavodsku (Karelska ASSR), zasnovao porodicu (žena i kćer) i do hapšenja radio kao pomoćnik mašiniste u depou železničke stanice. Uhapšen 15. decembra 1937. godine. Rešenjem Komisije NKVD i Javnog tužilaštva SSSR od 10. januara 1938. pod optužbom da je bio član špijunsko-diverzantske grupe u depou železničke stanice Petrozavodska i za kontrarevolucionarnu nemačku nacionalističku agitaciju osuđen na streljanje. 201

Streljan 15. januara 1938. u Lenjingradu. Rehabilitovan 13. septembra 1958. odlukom VT SVO. NASTIĆ NIKOLA – НАСТИЧ НИКОЛАЙ МИХАЙЛОВИЧ Rođen 1891, selo Dolna Belica – Struga (Makedonija). U Rusiju je dospeo 1919. kao ratni zarobljenik. Gde se nastanio i čime se bavio nije poznato. Pred hapšenje živeo je u Odesi i radio kao brigadir u kolhozu „Perekopska divizija“. Uhapšen 18. decembra 1937. godine. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 22. februara 1938. pod optužbom za kontrarevolucionarno delovanje osuđen na 10 godina zatočenja u popravnoradnom logoru. Rehabilitovan 10. januara 1957. odlukom Prezidijuma OOS. NEIMAROVIĆ SAVO – ЛЕШИЧ ПЕТР МИХАЙЛОВИЧ; pseud. Mironović Rođen 15. juna 1896, Mostar (Bosna i Hercegovina), Srbin, iz radničke porodice, niže obrazovanje – bravarski radnik, član KPJ od 1919. godine. Bio je aktivan u Savezu metalskih radnika i 1919–1924. član njegovog rukovodstva. Od sredine 20-tih godina angažovan je u radu ilegalne KPJ, 1925–1926. sekretar je Mesnog, a 1926–1928. Okružnog komiteta u Mostaru. Zbog aktivnog sindikalnog i komunističkog delovanja nekoliko puta je hapšen, u zatvorima proveo oko godinu i po dana. Krajem jeseni 1928. prešao je u ilegalnost. Kao delegat partijske organizacije Bosne i Hercegovine prisustvovao je IV Kongresu KPJ održanom u Drezdenu (1928), a potom upućen na partijsko školovanje u Sovjetski Savez. Tokom 1929–1931. pohađao je MLŠ u Moskvi. Član je VKP(b) od 1929. godine. Po završenom školovanju, živeo je u Gorkovskoj oblasti u gradu Viksa i radio u Viksastroju. Pošto je nervno oboleo, u proleće 1933. došao je u Moskvu. Poslat je na Krim, odakle se posle višemesečnog lečenja vraTjO na rad u Viksastroj, mada ne zadugo. Kada je u septembru 1934. ponovo stigao u Moskvu, smešten je u psihijatrijsku bolnicu, ali je ubrzo otpušten, a u međuvremenu je penzionisan. Uhapšen 17. marta 1935. godine. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 8. aprila 1935. bio je upućen na prinudno lečenje. Novom odlukom istog organa od 31. marta 1940. preveden je na opšte građansko lečenje. NEVSKAJA ZORA – НЕВСКАЯ ЗАРЯ АЛЕКСАНДРОВНА Rođena 10. decembra 1924, Moskva (Rusija), student Istorijskog fakulteta Moskovskog državnog univerziteta, član Komsomola. Kćerka je Nadežde Mihajlović i Josipa Čižinskog-Gorkića, jednog od sekretara CK KPJ. Uhapšena 12. oktobra 1944. zajedno sa majkom. 202

Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 28. februara 1945. pod optužbom za antisovjetsku agitaciju osuđena na tri godine zatočenja u popravno-radnom logoru. Rehabilitovana 29. novembra 1956. odlukom Sudskog kolegijuma za krivična dela VS SSSR. Posle oslobođenja iz logora živela je sa majkom u Lenjingradu. NIKIČIĆ (NIKITIĆ) STEFAN – НИКИЧИЧ (НИКИТИЧ) СТЕФАН ФРАНЦЕВИЧ Rođen 30. decembra 1893, selo Slobodnica – Slavonski Brod (Hrvatska), Hrvat, srednje obrazovanje. Početkom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik pozvan je u vojsku – završio je nižu oficirsku školu i u činu kaplara dospeo na front u Galiciju, gde je pao u rusko zarobljeništvo. Do 1916. bio je u Caricinu, a potom uključen u Srpski dobrovoljački korpus s kojim se obreo na bugarskom frontu. Pošto je uskoro bio ranjen, upućen je na lečenje u Moskvu, odakle se početkom 1917. vraTjO u srpsku vojsku koja se nalazila u Odesi. Tokom leta 1917. stupio je u 1. slavenski dobrovoljački bataljon, koji je posle Oktobarske revolucije prešao na stranu Crvene armije. Po rasformiranju bataljona, u aprilu 1918. otišao je u Moskvu i radio kao prevodilac literature pri Kominterni. Godine 1920. vraTjO se u zemlju, ali nakratko. Već 1923. ponovo je u Moskvi i ovde ostaje. Stupio je na rad u miliciju, od 1931. bio član VKP(b) i primio državljanstvo Sovjetskog Saveza. U vreme hapšenja sa porodicom (ženom i kćerkom) živeo je u Moskvi i radio u 24. odeljenju milicije kao načelnik. Uhapšen 27. januara 1938. godine. U toku istrage bio je u Taganskoj tamnici u Moskvi. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 2. jula 1938. pod optužbom za špijunažu osuđen na 8 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Za vreme izdržavanja kazne lekarska komisija proglasila ga je za invalida. Umro 1943. u logoru u Sibiru. Rehabilitovan 20. marta 1956. odlukom VT MVO. NIKOLAJEVIĆ ALEKSANDRA – НИКОЛАЕВИЧ АЛЕКСАНДРА СЕРГЕЕВНА Rođena 1902, Šabac (Srbija), Srpkinja, član VKP(b) 1920–1927. godine. U Rusiju je dospela kao dete pre Prvog svetskog rata. Tokom 1914–1940. sa porodicom je živela u Taškentu (Uzbekistan), a zatim izvesno vreme boravila u Irkutsku, odakle je 1940. prešla u Kijev (Ukrajina). Prilikom evakuacije iz Kijeva, u septembru 1941. došla je u Sverdlovsk, zaposlila se u tramvajskom depou kao vozač tramvaja i primila državljanstvo Sovjetskog Saveza. Uhapšena 22. oktobra 1941. godine. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 28 (22) februara 1942. pod optužbom za antisovjetsku agitaciju osuđena na 10 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Rehabilitovana 29. marta 1989. odlukom PSO. 203

NIKOLIĆ PETAR – НИКОЛИЧ ПЕТР АЛЕКСАНДРОВИЧ Rođen 31. oktobra 1893. u Bosni (Bosna i Hercegovina), Srbin, iz siromašne seljačke porodice, niže obrazovanje – najamni radnik, kasnije službenik. Kao 15-godišnji dečak počeo je da radi u najam. Početkom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik pozvan je u vojsku, a 1916. pao je u rusko zarobljeništvo. Oko dve godine proveo je u logoru ratnih zarobljenika kod Kijeva. Od januara 1918. služio je u Crvenoj armiji i vojevao u Ukrajini, Astrahanskom kraju i Turkmenistanu. Godine 1921. završio je kurs Crvene armije 2. jugoslovenskog odeljenja u Moskvi, a zatim otišao u Ašhabad. Ovde se nastanio, stupio u Savez potrošačkih zadruga i kasnije zasnovao porodicu (žena i dvoje dece). Radeći na rukovodećim mestima u Savezu, 14 godina je proveo u mnogim gradovima i rejonima Turkmenistana. Sredinom 1935. bio je nakratko opunomoćenik za nabavke u Srednje-Volžskom kraju, a potom u Kujbiševu. U vreme hapšenja radio je kao komercijalni direktor u Savezu prodavaca povrća i fabrici kotlova. Uhapšen 7. decembra 1937. godine. Rešenjem trojke UNKVD za Kujbiševsku oblast od 31. decembra 1937. pod optužbom za učešće u kontrarevolucionarnoj belogardejskoj organizaciji osuđen na 10 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u Onegskom logoru NKVD u Arhangelskoj oblasti. Rešenjem UNKVD za Kujbiševsku oblast od 27. januara 1939. izrečena kazna je ukinuta zbog nedostatka dokaza, uz naređenje da se odmah pusti na slobodu. Rehabilitovan na osnovu Zakona od 18. oktobra 1991. godine. NOVAKOVIĆ KOSTA – ДРАГАЧЕВАЦ ПЕТР ПЕТРОВИЧ; pseud. P. Petrović, Dragačevac, Stanić, Mihailović, Damjan i A. P. Berte Rođen 3. juna 1886, Čačak (Srbija), Srbin, iz siromašne zanatlijske porodice, visoko obrazovanje – profesor, novinar, publicist i profesionalni partijski radnik, član SSDP od 1907, a KPJ 1919. godine. Gimnaziju je završio 1905. u Čačku uz rad u očevoj radionici, a biologiju 1913. na Filozofskom fakultetu u Beogradu uz davanje privatnih časova. Socijalističkom pokretu pristupio je 1903. još kao gimnazijalac, od 1907. i formalno je član SSDP. Učestvovao je u Prvom svetskom ratu do sredine 1917 (kao rezervni kapetan II klase), kada je prešao u Francusku. U Parizu je delovao u redovima srpske socijalističke emigracije – radio je na osnivanju Komiteta SSDP u Francuskoj i bio sekretar Radničke komore za Srbiju u Parizu. Kada se u aprilu 1919. vraTjO u Beograd, odmah se uključio u pokret i uskoro postao jedan od istaknutih aktera jugoslovenskog revolucionarnog radničkog pokreta. Učesnik je u osnivanju KPJ i na svim njenim kongresima i konferencijama (1919–1924), komunistički narodni poslanik, član centralnog partijskog rukovodstva i jedan od vođa levice u KPJ. 204

Kao delegat KPJ učestvovao je na I proširenom plenumu IKKI i IV kongresu KI u Moskvi i bio član delegacije Kominterne na Konferenciji predstavnika triju internacionala u Berlinu (1922). Zbog komunističkog delovanja često je hapšen i proganjan, 1924. osuđen na 6 meseci zatvora, a 1926. na pet godina robije. Uz pomoć partije u januaru 1927. pobegao je iz zatvora i prebačen u Beč, odakle je otišao u Sovjetski Savez. U Moskvu je dospeo 19. maja 1927. godine. Ubrzo je dobio status političkog emigranta i preveden je u članstvo VKP(b). Narednih meseci bio je predstavnik KPJ u Zemaljskom sekretarijatu IKKI za balkanske zemlje. Godine 1928. upućen je u Berlin na rad u Balkansku komunističku federaciju, bio je sekretar komunističke frakcije u Komitetu nacionalno-revolucionarnih organizacija Balkana. Kada je krajem leta 1931. opozvan, vraTjO se u Moskvu i radio u Izvršnom komitetu MOPR. Tokom partijske provere članova KPJ 1932. isključen je iz partije zbog frakcionaškog delovanja i potom otpušten iz MOPR. Teško pogođen ovom kaznom, tražeći njeno preispitivanje, upuTjO je niz predstavki partijskim instancama. Iako je odlukom CK KPJ 1935. vraćen u partiju, ostao je politički potpuno slomljen čovek. Početkom oktobra 1936. bio je uključen u grupu oko 150 jugoslovenskih komunista, za koje je rukovodstvo KPJ, u okviru plana za smanjenje jugoslovenske komunističke emigracije u SSSR, tražilo saglasnost nadležnih instanci Kominterne da se vrate na rad u zemlju. Veliki talas čistki koji je uskoro nastupio, omeo je realizovanje ovog plana. Radeći kao pomoćni radnik u 15-tom Grafičkom zavodu, u vreme hapšenja živeo je u jednom „sirotinjskom sobičku“, narušenog zdravlja i u teškim materijalnim uslovima. Uhapšen 19. jula 1938. u Moskvi. Rešenjem VK VS SSSR od 19. aprila 1939. pod optužbom za saradnju sa jugoslovenskom političkom policijom, provokatorski rad u KPJ i Kominterni i da je bio član desno-trockističke terorističke organizacije koja je nameravala da u svoje ruke uzme rukovodstvo Kominterne i njenih sekcija, osuđen na streljanje uz konfiskovanje imovine. Streljan 19. aprila 1939. u Moskvi, a njegovo telo kremirano u Moskovskom krematorijumu na Donskom groblju. Mesec dana ranije, prihvatajući tadašnje ocene zvaničnih sovjetskih organa o represiranim jugoslovenskim komunistima, odlukom Centralnog rukovodstva KPJ od 19. marta 1939. isključen je iz partije sa grupom „bivših rukovodećih, frakcionaških i antipartijskih elemenata“. Rehabilitovan 10 juna 1958. odlukom VK VS SSSR. NOVOSEL ROBERT – НОВОСЕЛ РОБЕРТ СЕМЕНОВИЧ Rođen 1889, Zara, sada Zadar (Hrvatska), Jugosloven, iz radničke porodice, nepotpuno niže obrazovanje – bravar. Ostavši rano bez oca, već kao 16godišnji dečak počeo je da radi u najam. Godine 1907. dospeo je u Italiju, odakle je, posle izučenog bravarskog zanata u Milanu, otišao u Argentinu. Radeći kao radnik na utovaru, ovde se zadržao godinu dana, a potom se 1910. obreo u 205

Americi. Narednih 11 godina proveo je u Pitsburgu na radu u čeličani, a posle bolesti u San Francisku u brodogradilištu. Preko Američke kolonije „Kuzbas“ u Njujorku, 1922. godine je po ugovoru upućen na rad u Sovjetski Savez. Dobivši posao u rudniku u Kemerovu, već tokom 1923. je zasnovao porodicu i učlanio se u RKP(b). U potrazi za boljom zaradom, krajem leta 1926. stigao je na Kamčatku, godinu dana kasnije prešao u Primorski kraj i sa ženom i četvoro dece nastanio se u Vladivostoku. Primio je državljanstvo SSSR i do hapšenja radio je kao bravar u Fabrici za izradu metalnih konzervi. Uhapšen 27. jula 1938. pod optužbom za špijunažu. Pod istragom u zatvoru je proveo godinu dana – rešenjem Uprave NKVD za Primorski kraj od 21. juna 1939. istražni postupak je obustavljen, a on oslobođen. NURKEVIĆ (NURKOVIĆ) SAVELIJ – НУРКЕВИЧ (НУРКОВИЧ) САВЕЛИЙ НИКОЛАЕВИЧ Rođen 1888 (1890), Nevesinje (Bosna i Hercegovina), Hrvat, iz radničke porodice, član VKP(b) od 1932. godine. U Rusiju je dospeo tokom Prvog svetskog rata. Živeo je u Krasnojarsku, gde je 25. avgusta 1920. pod optužbom za kontrarevolucionarno delovanje osuđen na dve godine zatočenja u logoru. U vreme hapšenja bio je direktor saobraćajnog ureda „Krajpotrsbsojuza“. Uhapšen 3. juna 1938. godine. Pod istragom u zatvoru je proveo godinu dana. Oslobođen 8. juna 1939. odlukom VS VT SibVO. Rehabilitovan 14. maja 1998. odlukom Javnog Tužilaštva za Krasnojarski kraj. ODIĆ TADIJA – ОДИЧ ТАДЭ МАРКОВИЧ Rođen 3. maja 1895, Banja Luka (Bosna i Hercegovina), Srbin, iz zanatlijske porodice, srednje obrazovanje, jugoslovenski internacionalist. Početkom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan i upućen na front, gde je 1916. pao u rusko zarobljeništvo. Otpremljen je u logor ratnih zarobljenika u grad Darnicu u Ukrajini. Potkraj 1916. kao dobrovoljac prešao je u Srpski dobrovoljački korpus i otišao na rumunski front. U Crvenu armiju stupio je u februaru 1918. godine. Učestvovao je u „stepskom ešalonu“ – Internacionalnom odredu pod rukovodstvom komesara Turgajske oblasti Alibija Džangiljdina, koji je sredinom novembra 1918 (prešavši kroz stepu oko 3.5000 km) dopremio iz Moskve vojnu opremu crvenoarmejcima na Aktjubinski front u Kazahstanu. Radeći kao blagajnik Vojnog komesarijata Turgajske oblasti, a zatim kao član Operativnog štaba Aktjubinskog fronta, ovde je proveo oko dve godine. Posle demobilizacije 1921. izvesno vreme ostao je u Kazahstanu, a potom otišao u Uzbekistan. Živeo je i radio u Buhari, odakle je 1931. sa ženom i pastorkom prešao u Taškent, gde je dve godine kasnije primio državljanstvo Sovjetskog Saveza. U vreme hapšenja radio je kao glavni knjigovođa u Sovnarkomu Uzbekistanske ASSR. Uhapšen 20. avgusta 1938. godine.

206

Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 9. februara 1940. pod optužbom za antisovjetsku klevetničku trockističku agitaciju protiv vođe naroda osuđen na tri godine zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u UhtoIžemskom logoru u Uhti (Komi ASSR). Rehabilitovan 29. novembra 1995. odlukom Sudskog kolegijuma za krivična dela Vrhovnog suda Uzbekistanske ASSR Posle puštanja na slobodu otišao je u Kijev i ovde živeo sa porodicom kao penzioner. Umro je 29. septembra 1970. godine. ONGARO ANTONIO DJOVANNI Rođen 8. januara 1905, Fiume, sada Rijeka (Hrvatska), Italijan, iz seljačke porodice, niže obrazovanje – tokar, član KP Italije od 1925, a KP Luksemburga i Francuske od 1926. godine. U Sovjetski Savez je došao 24. marta 1934. iz Francuske, pošto je prognan iz nekoliko zemalja, a u Italiji mu je pretila robija. Mesec dana kasnije, rešenjem CLK MOPR od 22. aprila 1934. dobio je status političkog emigranta, uz preporuku da mu se pruži pomoć i predloži da uzme državljanstvo SSSR. Nastanio se u Moskvi i zaposlio u Elektrozavodu MTZ „Kujbišev“ kao tokar. Uhapšen 17. februara 1938. godine. U toku istrage bio je u Taganskoj tamnici u Moskvi. Rešenjem Komisije NKVD i Javnog tužioca SSSR od 2. avgusta 1938. pod optužbom za špijunažu u korist jedne strane države osuđen na streljanje. Streljan 20. avgusta 1938. i sahranjen na bivšem poligonu NKVD „Objekt Butovo“. Rehabilitovan 28. maja 1957. odlukom VK VS SSSR. OREŠKI AGATA-JAGICA – ОРЕШКИ АГАТА СТЕПАНОВНА Rođena 30. maja 1908, selo Vuglovec – Ivanec kod Varaždina (Hrvatska), Hrvatica, iz radničko-seljačke porodice, niže obrazovanje – fabrička radnica, član SKOJ od 1924. godine. Ostavši rano bez oca, odrasla je u Dečjem domu za ratnu siročad u Zagrebu. Posle završene osnovne škole, izvesno vreme radila je kao pomoćna bolničarka, potkraj 1923. prešla u Dugu Resu i zaposlila se u „Domaćoj tvornici prediva i tkanja D. D." kao fabrička radnica. Od kraja 1925. ponovo je u Zagrebu, gde je bila angažovana na tehničkim poslovima SKOJ. Prilikom pogibije njenog muža Mije Oreškog, sekretara CK SKOJ, u sukobu s agentima zagrebačke policije u Samoboru (1929) ranjena je i uhapšena. Posle osmomesečnog zatvora, u poodmakloj trudnoći, uslovno je puštena. Uz pomoć KPJ, nakon porođaja sklonjena je u Pakrac, gde je živela ilegalno oko godinu dana. Početkom 1931. vratila se u Zagreb zbog kćerkine bolesti, ali je ubrzo osuđena na 10 godina progonstva iz Zagreba u selo Desinić kod Krapine. Posredstvom KPJ dobila je nove lične dokumente i zaposlila se u Sanatorijumu za tuberkulozu u Brestovcu. Imajući u vidu njenu tešku situaciju, rukovodstvo KPJ je krajem 1933. odlučilo da se pošalje u Sovjetski Savez.

207

Sticajem niza okolnosti, u Moskvu je stigla tek krajem oktobra 1935. godine. Status političkog emigranta nije dobila, a CLK MOPR 3. decembra preporučila je da joj se pruži pomoć u lečenju, da uzme državljanstvo SSSR i ode u Smolensk. Godinu dana kasnije, obrela se u Smolensku, odakle je prešla u grad Ordžonikidze. Ovde se sa 8-godišnjim sinom Vladimirom nastanila, dobila posao u Metalurškom zavodu „Krasnij Profinern“ i stekla potrebne kvalifikacije. Potkraj leta 1937. godine na zahtev sovjetskih organa sina je smestila u Internacionalni dečji dom u Ivanovu. Uhapšena 8. marta 1938. godine. Posle osmomesečne istrage iz zatvora u Ordžonikidzeu prebačena je u Okružni zatvor u Brjansku. Rešenjem VT Orlovskog vojnog okruga od 16. marta 1939. pod optužbom za antisovjetsku agitaciju osuđena je na četiri godine zatočenja u popravno-radnom logoru uz konfiskovanje imovine. Kaznu je izdržavala u Arhangelsku, logorima Papinka i Talaga, na obali Pečorskog zaliva i drugim. Krajem 1944. oslobođena je iz logora. Rehabilitovana 10. juna 1967. odlukom Sudskog kolegijuma za krivična dela VS SSSR. Vratila se u Jugoslaviju sredinom 1946. godine. Živela je i radila u Beogradu, a posle odlaska u penziju (1953) prešla u Zagreb. Sin Vladimir je došao u zemlju u martu 1945. sa Jugoslovenskom tenkovskom brigadom, bio na Sremskom frontu, a zatim ostao na službi u JNA. Potresna sećanja Agate Oreški na mukotrpni život u sibirskim logorima, ali i na mučne godine, proživljene po povratku u zemlju, zabeležili su sin Vladimir i novinar Milan Nikolić i objavili u knjizi „Sibirski pečat“. ORLOVIĆ IVAN – ОРЛОВИЧ ИВАН РОДИОНОВИЧ Rođen 1893, selo Srednja Gora – Udbina (Hrvatska), Srbin, iz siromašne seljačke porodice, niže obrazovanje. Nije poznato odakle je, kada i kako dospeo u Rusiju. Može se, međutim, pretpostaviti da je stigao tokom Prvog svetskog rata kao ratni zarobljenik i po okončanju rata ovde ostao. Nastanio se u Kursku, zasnovao porodicu (žena i troje dece – prvo dete rođeno je 1919) i primio državljanstvo Sovjetskog Saveza. U vreme hapšenja radio je u oblasnom odeljenju socijalnog osiguranja za Kursku oblast. Uhapšen 3. jula 1944. godine. Rešenjem Vojnog tribunala vojske NKVD SSSR za Kursku oblast od 9 (3) novembra 1944. osuđen na pet godina zatočenja u popravno-radnom logoru uz konfiskovanje imovine. Rehabilitovan 19. marta 2001. odlukom PKO. Posle izdržane kazne živeo je u Kursku, gde je 30. aprila 1966. umro. OROVČANEC NIKOLA – САНДАНСКИЙ НИКОЛАЙ ПАНТИЧ; pseud. Aleksa Makedonić Rođen 26. jula 1905, Veles (Makedonija), Makedonac, iz siromašne seljačke porodice, srednje obrazovanje – moler, kasnije partijski radnik, član SKOJ od 1922, a KPJ 1923. godine. Gimnaziju je završio 1924. godine, radeći 208

pod najam u slobodno vreme i uz materijalnu pomoć strica. Kako školovanje nije mogao da nastavi, počeo je da se bavi molerskim poslom. Partijski je delovao u Velesu, gde je kao srednjoškolac bio aktivan u omladinskom pokretu. Pred opasnošću od hapšenja, odlukom CK KPJ prvih dana oktobra 1925. upućen je na partijsko školovanje u Sovjetski Savez. Tokom 1925–1929. pohađao KUNMZ. U članstvo VKP(b) preveden je ubrzo po dolasku u Moskvu, a rešenjem CLK MOPR od 23. novembra 1925. dobio je status političkog emigranta. Na KUNMZ je pripadao „levoj“ opoziciji, a 1929. jedan je od potpisnika majskog pisma jugoslovenskih studenata – grupa "41". Pred kraj školovanja, odlukom Komisije CK VKP(b) od 7. juna 1929. isključen je sa KUNMZ i poslat na rad u Ukrajinu u Dnjepropetrovsk. Ovde je 1929–1930. radio kao moler u zavodu „Petrovski“, a od 1931. bio je instruktor jednog rejonskog komiteta KP(b)U. Prilikom partijske provere članova KPJ u Moskvi, odlukom IKK KI od 21. januara 1933. kažnjen je ukorom kao pripadnik grupe "41". Četiri meseca kasnije, na zahtev rukovodstva KPJ otišao je na ilegalni rad u Jugoslaviju. Radeći kao instruktor CK za Makedoniju, u zemlji je proveo oko 11 meseci. Pred opasnošću od hapšenja, početkom aprila 1934. vraTjO se u Moskvu i potkraj godine primio državljanstvo Sovjetskog Saveza, a u julu 1935. upućen je na rad u unutrašnjost po liniji VKP(b). Na intervenciju rukovodstva KPJ tokom 1935–1937. u Moskvi je pohađao aspiranturu na MLŠ. Prvih meseci 1937. isključen je iz partije zbog veza s antipartijskim elementima (vraćen u januaru 1938) i isključen sa MLŠ. Od tada je radio kao zamenik direktora za prosvetno-politički rad u Medicinsko-farmaceutskom kombinatu. Uhapšen 8. februara 1938. godine. Rešenjem VK VS SSSR od 2. aprila 1938. pod optužbom da je 1926. pristupio trockistima, bio član kontrarevolucionarne terorističke, špijunskodiverzantske organizacije (koja je postojala na KUNMZ) i uspostavio vezu s obaveštajnom službom jedne buržoaske države osuđen na streljanje uz konfiskovanje imovine. Streljan 2. aprila 1938. u Moskvi i sahranjen na bivšem streljačkom poligonu NKVD „Komunarka“ u Moskvi. Rehabilitovan 11. decembra 1963. odlukom VK VS SSSR. OSADČIJ PAVLE – ОСАДЧИЙ ПАВЕЛ ИВАНОВИЧ Rođen 25.decembra 1892. u selu Vinjani–Posušje (Bosna i Hercegovina), nekvalifikovani radnik. Nije poznato odakle je i kako je 1918. dospeo u Rusiju. Nastanio se u selu Bezginka u rejonu mesta Vajdelevka u Voronježskoj oblasti. Ovde je ostao, zasnovao porodicu i radio kao kolhoznik. Uhapšen 9. decembra 1937. godine. Rešenjem Specijalnog kolegijuma Oblasnog suda u Voronježu od 23. juna 1938. Pod optužbom za komtrarevolucionarnu propagandu i revoluciju osuđen na 8 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Rehabilitovan 6. oktobra 1998. godine odlukom Oblasnog tužilaštva u Belgorodu. 209

OSTOVIĆ LAZAR – ОСТОВИЧ ЛАЗАРЬ ИВАНОВИЧ Rođen 1895. u Bosni (Bosna i Hercegovina), Srbin, iz službeničke porodice, niže obrazovanje – radnik, kasnije službenik. Početkom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan i upućen na front, gde je 1915. zarobljen. Kao ratni zarobljenik otpremljen je u Rusiju i ovde ostao. Zasnovao je porodicu, bio član VKP(b) i primio državljanstvo SSSR. U vreme hapšenja sa ženom i četvoro dece živeo je u rejonu mesta Kujtun u Irkutskoj oblasti, a radio u Lenjinskom sovhozu kao upravnik farme svinja. Uhapšen 15. novembra 1937. pod sumnjom da špijunira u korist jedne inostrane obaveštajne službe. Pod istragom proveo je u zavoru oko 17 meseci – rešenjem UNKVD za Irkutsku oblast od 7. aprila 1939. istražni postupak je obustavljen zbog nedostatka dokaza, a on pušten na slobodu. OTICKIJ KUZMA – ОТИЦКИЙ КУЗЬМА МИХАЙЛОВИЧ Rođen 13. marta 1892, Đurđevo – Novi Sad (AP Vojvodina – Srbija), Srbin, iz seljačke porodice, nezavršeno srednje obrazovanje. Nalazeći se na odsluženju vojnog roka, početkom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan i 1915. upućen na front. Ubrzo je zarobljen i kao ratni zarobljenik otpremljen u Rusiju. Tokom 1915–1916. živeo je u srezu Arzamas u Nižegorodskoj oblasti i bio zaposlen na šumskim radovima, a zatim je prešao u selo Steksovo u rejonu mesta Ardatov. Ovde je zasnovao porodicu (žena i četvoro dece) i bavio se kupovinom i prodajom svinja, kao i kočijašenjem Uhapšen 25. januara 1938. godine. Rešenjem Sudsko-krivičnog kolegijuma Gorkovskog oblasnog suda od 29. marta 1939. pod optužbom za antisovjetsku agitaciju (širio je antisovjetske klevetničke sudove o materijalnom položaju seljaštva u Sovjetskom Savezu i o merama VKP(b) i vlade u poreskoj politici) osuđen na tri godine lišenja slobode. Rehabilitovan 20. avgusta 1992. odlukom PNO. PARIĆ IVAN – ПАРИЧ ИВАН ГАРИЧ Rođen 1889, Zavidovići (Bosna i Hercegovina), Srbin, iz seljačke porodice, radnik, polupismen. Nije poznato odakle je, kada i kako došao u Rusiju. Može se, međutim, pretpostaviti da je početkom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio mobilisan, upućen na front, gde je zarobljen. Kao ratni zarobljenik otpremljen je u Rusiju i ovde ostao. U vreme hapšenja živeo je u selu Verhulaj u rejonu grada Čeremhovo u Irkutskoj oblasti i radio kao stariji mašinista na crpnoj stanici. Uhapšen 23. septembra 1937. godine. Rešenjem NKVD i Javnog tužioca SSSR od 6. januara 1938. pod optužbom da je bio agent obaveštajnih organa Poljske osuđen na streljanje. Streljan 19. februara 1938. u Irkutsku. Rehabilitovan 23. januara 1959. odlukom VT ZabVO.

210

PARTOŠ ZOLTAN – ПАРТОШ ЗОЛТАН ИГНАТЬЕВИЧ Rođen 31. avgusta 1887, O-becse, sada Bečej (AP Vojvodina – Srbija), Mađar, iz zanatlijske porodice, visoko obrazovanje – lekar, član Mađarske socijaldemokratske partije od 1907, a KP Mađarske 1918. godine. Posle gimnazije završio je medicinski fakultet u Budimpešti. Kao lekar radio je u Klužu i Beču, odakle je otišao u Sovjetski Savez kao politički emigrant. U Moskvu je došao u februaru 1923. godine. Ovde se nastanio, 1924. učlanio u RKP(b), a kasnije primio i državljanstvo SSSR. Oko 10 godina radio je u Dečjoj bolnici za tuberkulozu, a potom bio viši naučni saradnik u Institutu za socijalnu higijenu. Uhapšen 8. marta 1938. godine. Pod istragom u Taganskoj tamnici u Moskvi proveo je 6 meseci – rešenjem NKVD MVO od 26. septembra 1938. istražni postupak je obustavljen zbog nedostatka dokaza, a on oslobođen. Rehabilitovan 14. decembra 1996. odlukom PMVO. PASKULJ VLADIMIR – ПАСКУЛЬ ВЛАДИМИР ЛАЗАРЕВИЧ Rođen 1894, Šabac (Srbija), Srbin, iz seljačke porodice, niže obrazovanje – berberin. Živeo je u rodnom mestu do 1909. godine, a zatim boravio u Austriji i Nemačkoj. VraTjO se u Šabac 1912. na otsluženje vojnog roka. Godine 1915. pobegao je u Italiju, odakle je, kao izbeglica otišao u Francusku. Tokom 1916– 1917. bio je u srpskoj vojsci, 1917. dospeo u Rusiju, a naredne tri godine služio u Crvenoj armiji. Od 1920. nastanio se u selu Judino u rejonu mesta Petuhovo u Čeljabinskoj (sada Kurganskoj) oblasti, zasnovao porodicu i radio u kolhozu „Roza Luksemburg“ kao predsednik. Uhapšen 26. februara 1938. godine. Rešenjem NKVD SSSR od 9. aprila 1938. pod optužbom za špijunskodiverzantsko delovanje (bio saradnik poljske obaveštajne službe) osuđen na streljanje. Streljan 21. aprila 1938. godine. Rehabilitovan 18. avgusta 1989. odlukom VP UralVO. PAŠALIĆ ĐURO – НАУМОВ МИЛАН МИХАЙЛОВИЧ; pseud. Milan Popović Rođen 12. aprila 1893, Županja – Vinkovci (Hrvatska), Hrvat, iz radničke porodice, niže obrazovanje – stolar, jugoslovenski internacionalist, član KPJ od 1927. godine. Živeći u siromašnoj mnogočlanoj porodici, već kao osmogodišnji dečak počeo je da služi kao pastir na imanju veleposednika. Posle završenog stolarskog zanata (1909), radio je u Mađarskoj i Nemačkoj, gde se uključio u sindikalni pokret. Početkom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan, upućen na front, a krajem novembra 1914. pao je u rusko zarobljeništvo. Kao ratni zarobljenik 1914–1917. proveo je u logoru u Zabajkalskoj oblasti, a zatim 1917–1918. služio u Crvenoj armiji u Irkutsku. Tokom 1920. godine 9 meseci bio je u Kolčakovom zatvoru, potom služio u Crvenoj gardi i Crvenoj armiji u Sibiru. Demobilisao se 1923. godine, otišao u Moskvu, izvesno 211

vreme bio zaposlen u miliciji kao stolar, odakle je 1924. prešao u fabriku za preradu drveta „Mosstroj“. Nastojeći da se vrati u zemlju, više puta se obraćao nadležnim organima, ali je bio odbijan. Ne nazirući pozitivan ishod svog zahteva, u januaru 1926. godine nedaleko od Odese ilegalno je prešao sovjetskorumunsku granicu i, posle mesec i po dana provedenih u zatvorima u Kišinjevu i Bukureštu, stigao u Sombor. Odmah je stavljen pod stalni policijski nadzor zbog čega je tokom 1926–1930. često menjao mesta boravka. Radio je uglavnom u svojoj struci i sindikatima. Dolaskom u Vojvodinu počelo je i njegovo aktivnije partijsko angažovanje, član je MK i OK KPJ, sekretar OK KPJ u Velikom Bečkereku i nakratko kandidat za člana CK KPJ. Zbog sindikalnog i partijskog delovanja često je otpuštan sa posla, proterivan i zatvaran. Godine 1929. učestvovao je na konferenciji Internacionalne radničke pomoći u Berlinu. Nakon velike policijske provale u Vojvodini, odlukom centralnog rukovodstva KPJ, sredinom decembra 1930. upućen je na partijsko školovanje u Moskvu. Nekoliko meseci kasnije, presudom DSZZD od 21. septembra 1931. osuđen je u odsustvu na 20 godina robije. Tokom 1931–1933. pohađao je KUNMZ, a u članstvo VKP(b) preveden je 1931. godine. Prilikom partijske provere članova KPJ u Moskvi, odlukom IKK KI od 28. januara 1932. isključen je iz partije zbog „ilegalnog odlaska iz SSSR 1926. godine“ i kao „tuđ element“. Ubrzo je isključen sa KUNMZ i poslat u Sverdlovsk u proizvodnju. Ovde se nastanio, zasnovao porodicu i zaposlio u Uralskom zavodu teških mašina u kojem je do hapšenja radio kao modelar. Uhapšen 14. februara 1938. godine. Rešenjem trojke Vojnog tribunala Uralskog vojnog okruga UNKVD za Sverdlovsku oblast od 8. oktobra 1938. pod optužbom za špijunažu (kao saradnik nemačke obaveštajne službe) i kontrarevolucionarno delovanje osuđen na streljanje. Streljan 15. oktobra 1938. u Sverdlovsku. Rehabilitovan 5. septembra 1958. odlukom VT UVO. PAŠIĆ IVAN – ПАШИЧ ИВАН ВАСИЛЬЕВИЧ Rođen 12. juna 1882. u selu Denta u Jugoslaviji, verovatno Senta ili Čenta (AP Vojvodina – Srbija), Srbin, iz seljačke porodice, polupismen. Nije poznato odakle je, kada i kako dospeo u Rusiju. U vreme hapšenja živeo je sa ženom i troje dece u seocetu Ribkinskoje u Novosibirskoj oblasti i bio bez određenog zanimanja. Uhapšen 16 (15). febrara 1938. godine. Rešenjem Komisije NKVD i Javnog tužioca SSSR od 22. aprila 1938. pod optužbom da je bio blizak kontrarevolucionarnoj nacionalističko-špijunskoj i diverzantsko-pobunjeničkoj grupi osuđen na streljanje. Streljan 23. maja 1938. godine. Rehabilitovan 30. maja 1958. odlukom VT SVO. PATOČ JOSIP – ПАТОЧ ИОСИФ ПЕТРОВИЧ 212

Rođen 11. marta 1894, Melenci – Zrenjanin (AP Vojvodina – Srbija), Mađar, niže obrazovanje – stolar. U Rusiju je dospeo tokom Prvog svetskog rata kao ratni zarobljenik i ovde ostao. Nastanio se u gradu Bijsk u Altajskom kraju, zasnovao porodicu (žena i dete) i radio u „Avtogužtrestu“ kao stolar. Uhapšen 16. februara 1938. godine. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 15. jula 1938. pod optužbom za špijunažu i kontrarevolucionarno delovanje osuđen na streljanje. Streljan 31. jula 1938. u Barnaulu. Rehabilitovan 14. oktobra 1955. odlukom VT SibVO. PAVLOVIĆ ANDRIJA – СЕЛЕЗНЕВ ИВАН СЕМЕНОВИЧ Rođen 1902, Beograd (Srbija), Srbin, iz radničke porodice, niže obrazovanje – obućar, član SKOJ od 1922, a KPJ 1924. godine. Radio je u Beogradu i bio aktivan u mesnoj organizaciji SKOJ. Uhapšen potkraj leta 1925. prilikom rasturanja letaka, ali je na sudu oslobođen. Pred opasnošću od obnavljanja sudskog procesa i novog hapšenja, početkom oktobra 1926. emigrirao u Beč, odakle je odlukom CK KPJ upućen u Moskvu. Tokom 1927–1931. pohađao KUNMZ. Rešenjem CLK MOPR od 8. septembra 1927. dobio je status političkog emigranta, a od 1928. je član VKP(b). Pripadao je „levoj“ opoziciji na KUNMZ – 1929. jedan od potpisnika majskog pisma jugoslovenskih studenata – grupa "41". Posle okončanja KUNMZ, od leta 1931. bio je na partijskom radu u fabrici automobila „Molotov“ u Gorkom. Ovde je zasnovao porodicu, a 1935. primio državljanstvo Sovjetskog Saveza. U vreme provere partijskih dokumenata, u avgustu 1936. isključen je iz partije zbog ranijeg delovanja u trockističkoj grupi na KUNMZ. Početkom oktobra 1936. bio je uključen u grupu oko 150 jugoslovenskih komunista, za koje je rukovodstvo KPJ, u okviru plana za smanjenje jugoslovenske komunističke emigracije u SSSR, tražilo saglasnost nadležnih instanci Kominterne da se vrate na rad u zemlju, s tim što je on trebalo da se uputi u Francusku na rad među jugoslovenskom ekonomskom emigracijom. Veliki talas čistki koji je uskoro nastupio, omeo je realizovanje ovog plana. Tako je do hapšenja ostao u Gorkom, radeći u fabrici kao šef štamparskog pogona. Uhapšen 27. novembra 1948. godine. Rešenjem OS pri MGB SSSR od 23. aprila 1949. pod optužbom za antisovjetsku propagandu i delovanje u kontrarevolucionarnoj organizaciji osuđen na 8 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u Ozerlagu. Rehabilitovan 6. septembra 1956. odlukom PGOS. Posle puštanja na slobodu 16. novembra 1955. sa ženom i sinom živeo je u Gorkom kao penzioner. PAVLOVIĆ DANILO (PAVLICA MANE) – ПАВЛОВИЧ ДАНИЛО ИЛЬИЧ (ПАВЛИЦА МАНЕ) Rođen 1893, selo Komić – Udbina (Hrvatska), Srbin, iz seljačke porodice, bez određenog zanimanja. U Rusiju je dospeo 1915. kao ratni zarobljenik, 213

po završetku Prvog svetskog rata ovde ostao i primio državljanstvo Sovjetskog Saveza. U vreme hapšenja živeo je u gradu Kinešma u Ivanovskoj oblasti. Uhapšen 7. aprila 1938. godine. Rešenjem trojke UNKVD za Ivanovsku oblast od 15. oktobra 1938. pod optužbom za špijunažu u korist Poljske osuđen na 10 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u Onegolagu NKVD SSSR u Arhangelskoj oblasti. Rehabilitovan 29. marta 1989. odlukom Javnog Tužioca za Ivanovsku oblast. PEČARIĆ IVAN – ПЕЧАРИЧ (ПЕЧEРИЧ) ИВАН ИВАНОВИЧ Rodjen 1888, Bribir (Hrvatska), Hrvat iz radničke porodice, član Socijalističke partije Amerike 1916–1919, a Komunističke partije Amerike 1919–1925. godine. U Sovjetski Savez došao je 1925. godine, nastanio se u gradu Feodosija na Krimu, zasnovao porodicu i bio član VKP(b) do 1935. godine. Radio je kao brigadir–zidar u kolhozu „Staljin“ u selu Kojtebelj. Uhapšen 10. februara 1938. godine. Rešenjem Sudskog kolegijuma Vrhovnog suda ASSR Krim, od 25. aprila 1939. pod optužbom za antisovjetsku agitaciju i propagandu protiv mera partije i vlade i diskreditovanja kolhoznog poretka, osuđen na tri godine zatočenja u popravno-radnom logoru. Rehabilitovan 4. marta 1960. odlukom Prezidijuma Vrhovnog suda ASSR Ukrajina. PEJNOVIĆ-KOSTOMAROV PETAR – ПЕЙНОВИЧКОСТОМАРОВ ПЕТР МАРКОВИЧ Rođen 1892. u Jugoslaviji (drugih podataka nema), Hrvat. Tokom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan i upućen na front, gde je zarobljen. Kao ratni zarobljenik otpremljen je u Rusiju i ovde ostao. U vreme hapšenja živeo je u Novoskljuihinskom seljačkom sovjetu u rejonu grada Rubcovsk u Altajskom kraju i radio u kolhozu „Voljnij trud“ kao konjušar. Uhapšen 13. juna 1938. pod optužbom za kontrarevolucionarnu agitaciju. Umro u toku istrage, verovatno prvih dana maja 1939 (4. maja obustavljen je krivični postupak zbog njegove smrti) u zatvorskoj bolnici br. 1 u Barnaulu. Rehabilitovan 22. avgusta 1995. odlukom PAK. PEKAS JOSIP – ПЕКАС ИОСИФ СТЕПАНОВИЧ Rođen 23. marta 1904, selo Smiljan – Gospić (Hrvatska), rudar. U potrazi za poslom 1928. emigrirao je iz Jugoslavije u Ameriku, a posle izvesnog vremena prešao u Kanadu. Godine 1931. iz Kanade je otišao na rad u Sovjetski Savez. Upućen je u Kemerovsku oblast, nastanio se u gradu Lenjinsk – Kuznjecki, zaposlio u rudarskom oknu „A“ kao normirac (desetar) i zasnovao porodicu (žena i dvoje dece). Tokom 1932–1935. bio je član VKP(b). Uhapšen 12. jula 1938. godine. 214

Rešenjem trojke UNKVD za Novosibirsku oblast od 19. oktobra 1938. pod optužbom za špijunažu i antisovjetsku agitaciju osuđen na streljanje. Streljan 29. oktobra 1938. godine. Rehabilitovan 3. avgusta 1956. odlukom VT SibVO. PENDŽERKOV, braća PENDŽERKOV BORIS – ПЕНДЖЕРКОВ БОРИС ГРИГОРЬЕВИЧ Rođen 19. februara (novembra) 1899. u gradu Bitonna u Makedoniji, verovatno Bitolj, po drugim podacima u Sofiji (Bugarska), Bugarin, visoko obrazovanje – lekar, član KP Bugarske od 1922, a VKP(b) od 1926. godine. Školovao se u Sofiji i Lenjingradu, gde je završio studije medicine i zasnovao porodicu. Isključen iz VKP(b) 1930. kao trickista – dvoličnjak. Uhapšen 29. decembra 1930. godine. Rešenjem OS pri Kolegijumu OGPU od 8. avgusta 1931. pod optužbom za kontrarevolucionarno trockističko delovanje osuđen na tri godine progonstva u Kazahstan u Alma Atu. Po izdržanoj kazni živeo je u gradu Orsk u Čeljabinskoj oblasti i radio kao lekar. Ponovo je uhapšen 1. marta 1937. godine. Rešenjem VK VS SSSR od 28. januara 1938. pod optužbom za terorizam, kontrarevolucionarno organizovano delovanje i kontrarevolucionarnu agitaciju i propagandu osuđen na streljanje. Streljan 28. januara 1938. godine. Rehabilitovan 16. jula 1957. i 3. avgusta 1989. odlukama VK VS SSSR i Javnog tužilaštva za grad Lenjingrad. PENDŽERKOV MIHAIL – ГЕРЛОВСКИЙ ЕВГЕНИЙ ПАВЛОВИЧ Rođen 16. avgusta 1895, Bitolj (Makedonija), Bugarin, iz službeničke porodice, visoko obrazovanje – inženjer hemije, član KP Bugarske od 1919. godine. Školovao se u Čehoslovačkoj, odakle se posle završenog hemijskog fakulteta vraTjO u Bugarsku, gde su živeli njegov otac i braća. Godine 1933. otišao je u Sovjetski Savez, od 1934. nastanio se u gradu Iževsk u Udmurtskoj Republici, a 1936. primio državljanstvo SSSR. U vreme hapšenja bio je penzioner. Uhapšen 11. juna 1938. godine. Pod istragom u zatvoru je ostao oko godinu dana – oslobođen je 1,. juna 1939. zbog nedostatka dokaza. Rehabilitovan 15. juna 1999. odlukom TRU. PERIĆ DIMITRIJE – ПЕРИЧ ДМИТРИЙ ДМИТРИЕВИЧ Rođen 1895, selo Jarkovac – Sečanj (AP Vojvodina – Srbija), Srbin, iz siromašne seljačke porodice, niže obrazovanje. Početkom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan i upućen na front, gde je 1916. zarobljen. Kao ratni zarobljenik otpremljen je u Rusiju i ovde ostao. Završio je kurseve za poslovođe u trgovačkoj struci i radio kao računovođa. Tokom 1924– 1926. boravio je u Jugoslaviji, ali se vraTjO u SSSR i nastanio u Lenjingradskoj oblasti. Oko 10 godina sa ženom i četvoro dece proveo je u naselju Sablino. 215

Godine 1935. kao „glava kulačke porodice“ lišen je građanskih prava i prognan na prinudni boravak u rejon grada Kizel u Sverdlovskoj oblasti. Zajedno sa porodicom živeo je u radnoj koloniji Stepanovka i radio kao poslovođa u „Kizeltorgu“. Uhapšen 6. decembra 1937. godine. Rešenjem trojke pri UNKVD za Sverdlovsku oblast od 9. decembra 1937. pod optužbom za kontrarevolucionarnu propagandu osuđen na streljanje uz konfiskovanje imovine. Streljan 16. decembra 1937. godine. Rehabilitovan 20. septembra 1957. i 1992. odlukama PMOS i IC GUVD za Permsku oblast za progonstvo zajedno sa porodicom. PERTOT ERNEST – ПЕРТОТ ЭРНЕСТ ЯКОВЛЕВИЧ Rođen 1886, selo Barkovelj kod Trsta, Slovenac, niže obrazovanje, član RKP(b) od 1920. godine. Početkom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan i upućen na front, gde je 1915. pao u rusko zarobljeništvo. Kao ratni zarobljenik otpremljen je u logor u Sibiru i ovde ostao do 1919. godine. Tokom 1919–1921. služio je u Crvenoj armiji, a posle demobilizacije ostao u Sovjetskom Savezu. Nastanio se u Moskvi, zasnovao porodicu i radio kao nastojnik Arbatske stambene uprave Kijevskog rejona. Prvi put uhapšen 1925. i presudom Krasnopresenskog narodnog suda pod optužbom za proneveru osuđen na tri godine lišenja slobode. Istovremeno, isključen je iz partije. Kaznu je izdržavao u Taganskoj tamnici u Moskvi. Amnestiran je 1927. i rehabilitovan. Ponovo uhapšen 21. marta 1938. godine. U toku istrage bio je u Taganskoj tamnici u Moskvi. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 8. juna 1938. pod optužbom za špijunažu osuđen na 8 godina zatočenja u popravno-radnom logoru, a novim rešenjem istog organa od 10. juna 1938. na 10 godina. Kaznu je izdržavao u Sevvostlagu u Magadanskoj oblasti. Umro 27. decembra 1938. u logoru. Rehabilitovan 24. aprila 1989. odlukom VP MVO. PEŠUT VLADIMIR Rođen 8. februara 1906, Tuzla (Bosna i Hercegovina), Srbin, niže obrazovanje – mašinbravar, član SKOJ od 1923. a KPJ 1929. godine. Živeo je i radio u Zagrebu, gde je bio član rejonskog komiteta KPJ, a po sindikalnoj liniji angažovan u Savezu radnika metalne industrije i obrta Jugoslavije. Početkom avgusta 1930. godine odlukom centralnog rukovodstva KPJ upućen je u Moskvu kao delegat na V. kongres Crvene sindikalne internacionale. Uhapšen (prema njegovoj izjavi) 9. oktobra 1930. u Moskvi na osnovu optužbi koje su protiv njega podigli neki članovi rukovodstva KPJ. Posle osmomesečne istrage organa GPU, sredinom 1931. je oslobođen.

216

Pošto se tada zbog opasnosti od hapšenja nije mogao vratiti u zemlju, ostao je u Moskvi i radio u svojoj struci. Početkom oktobra 1936. rukovodstvo KPJ predložilo je Kadrovskom odeljenju IKKI da se uputi u zemlju na legalizaciju. Istovremeno, bio je uključen u grupu oko 150 jugoslovenskih komunista, za koje je rukovodstvo KPJ, u okviru plana za smanjenje jugoslovenske komunističke emigracije u SSSR, tražilo saglasnost nadležnih instanci Kominterne da se vrate na rad u zemlju. Veliki talas čistki koji je uskoro nastupio, omeo je realizovanje ovog plana. Potkraj 1938. i 1939. godine sekretar CK KPJ Josip Broz Tito tražio je da se pošalje na partijski rad u zemlju. Nije poznato zašto ovaj predlog nije usvojen, u Jugoslaviju se vraTjO tek 22. oktobra 1944. sa II. jugoslovenskom brigadom. PETKOVIĆ MELAN – ПЕТКОВИЧ МЕЛАН ДМИТРИЕВИЧ Rođen 1882, Čačak (Srbija), Srbin, iz seljačke porodice, visoko obrazovanje – inženjer. Godine 1905. završio je tehničke nauke na Beogradskom univerzitetu. Gde je potom živeo i radio, odakle je, kada i kako stigao u Rusiju, nije poznato. Kao stariji inženjer 1931. bio je zaposlen u Glavnoj upravi industrije voća i povrća i sa ženom živeo u Moskvi. Uhapšen 15. marta 1935. godine. Rešenjem OS NKVD SSSR od 9. maja 1935. pod optužbom za antisovjetsku propagandu i kao socijalno opasan element osuđen na tri godine zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u Temlagu u Republici Mordovija. U toku izdržavanja kazne rešenjem trojke pri NKVD Republike Mordovija od 31. oktobra 1937. pod optužbom za špijunažu osuđen je na streljanje. Streljan 4. novembra 1937. godine. Rehabilitovan 22. decembra 1961. odlukom VT PVS. PETLOVIĆ DIMITRIJE – ПЕТЛОВИЧ ДМИТРИЙ ГРИГОРЬЕВИЧ Rođen 1891, selo Pecka – Valjevo (Srbija), Srbin, iz seljačke porodice, niže obrazovanje – radnik. Tokom 1912–1917. služio je u srpskoj vojsci kao posilni, a potom podoficir. Kada je u proleće na frontu 1917. bio ranjen, otpremljen je u Odesu, odakle je posle tromesečnog lečenja dezertirao i otišao u Kijev. Ostao je u Sovjetskoj Rusiji i primio državljanstvo SSSR. U vreme hapšenja sa ženom je živeo u Moskovskoj oblasti u gradu Naro-Fominsku i radio u zavodu „Novij metalist“ kao kovač. Prvi put uhapšen 1931. godine pod optužbom za kontrarevolucionarnu propagandu. Pod istragom je proveo dva meseca, a zatim oslobođen. Ponovo uhapšen 2. decembra 1937. godine. U toku isleđenja bio u tamnici br. 1 u Moskvi. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 20. februara 1938. pod optužbom za špijunažu i kontrarevolucionarnu propagandu i agitaciju osuđen na 8 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u Karpollagu u Arhangelskoj oblasti. Odlukom istog organa 14. novembra (oktobra) 1942. kaz217

na mu je smanjena za godinu dana zbog dobrog držanja i visokih proizvodnih rezultata. Rehabilitovan 27. aprila 1989. odlukom PMVO. PETRONOVIĆ (PETRANOVIĆ) MATIJA – ПЕТРОНОВИЧ МАТВЕЙ МАРКОВИЧ Rodjen 1898, Delnice – Hrvatska, Hrvat. Nije poznato kada je i odakle došao u Rusiju. Živeo je u gradu Karabaš u Čeljabinskoj oblasti i radio u Karabaškom rudniku. Uhapšen 27. februara 1938. i osudjen 15. aprila 1938. na smrtnu kaznu. Streljan 05. maja 1938. godine. PETROVIĆ (FRANC) FRANJO – ПЕТРОВИЧ ФРАНЦ ИОСИФОВИЧ Rođen 1886, Vinkovci (Hrvatska), Srbin, iz radničke porodice. Tokom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan i upućen na front, gde je pao u rusko zarobljeništvo. Kao ratni zarobljenik otpremljen je u Rusiju i ovde ostao. U vreme hapšenja sa ženom je živeo u rejonu grada Tomsk u naselju Maženinovka, imao državljanstvo Sovjetskog Saveza i radio kao radnik na remontu na 24-oj deonici Tomske železnice. Uhapšen 17. decembra 1937. godine. Rešenjem Komisije NKVD SSSR i Javnog tužioca SSSR od 19. januara 1938. pod optužbom za delovanje u kontrarevolucionarnoj špijunsko-diverzantskoj fašističkoj organizaciji koju je osnovala nemačka obaveštajna služba na Tomskoj železnici osuđen na streljanje. Streljan 16. februara 1938. godine. Rehabilitovan 23. septembra 1960. odlukom VT SVO. PETROVIĆ GEORGIJE (JEGOR) – ПЕТРОВИЧ ГЕОРГИЙ (ЕГОР) ПЕТРОВИЧ Rođen 1891. u selu Čepel, verovatno Čepelovac ili Čepin – Osijek (Hrvatska), Austrijanac, iz seljačke porodice. Početkom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan i upućen na front, gde je 1915. zarobljen. Kao ratni zarobljenik otpremljen je u Rusiju, ovde ostao, zasnovao porodicu (žena i sin), a 1929. primio državljanstvo Sovjetskog Saveza. U vreme hapšenja živeo je u selu Lopatinsko u Čeljabinskoj oblasti i radio u sovhozu kao konjušar. Uhapšen 8. aprila 1938. godine. Rešenjem trojke UNKVD za Čeljabinsku oblast od 29. septembra 1938. pod optužbom za špijunažu i diverzantsko delovanje osuđen na streljanje. Streljan 22. oktobra 1938. godine. Rehabilitovan 30. juna 1956. odlukom VT UralVO. PETROVIĆ MARKO – ПЕТРОВИЧ МАРК СИМОНОВИЧ 218

Rođen 1900, ostrvo Olib – Zadar (Hrvatska), iz siromašne seljačke porodice. Živeo je sa roditeljima do 1916. godine kada je u potrazi za poslom otišao u Ameriku. Nastanio se u Njujorku, zaposlio i kasnije zasnovao porodicu. Krajem leta 1927. sa grupom ekonomskih emigranata iz zadarskog kraja otišao je na rad u Sovjetski Savez. Iz Moskve, gde su za prikupljeni novac kupljene poljoprivredne mašine, pridošli su upućeni u poljoprivrednu komunu „Krasnoje znamja“ u selu Kazackoje, nedaleko od grada Berislav u Ukrajini. Kada je u proleće 1929. komuna uključena u kolhoz, nezadovoljni Jugosloveni počinju da je napuštaju. Petrović je sa ženom i sinom prešao u Nikolajev, godinu dana radio u zavodu „Andre Marti“, a zatim je 1931–1932. bio prevodilac kod američkog stručnjaka Ašera u Moskvi. U Nikolajev se vraTjO 1933. i ponovo zaposlio u zavodu „Andre Marti“ kao modelar. Već 1934. prešao je na rad u telefonsku centralu i ovde ostao do hapšenja. Uhapšen 15. decembra 1937. godine. U toku istrage bio je u zatvoru u Nikolajevu. Rešenjem trojke UNKVD za Nikolajevsku oblast od 30. septembra 1938. pod optužbom za špijunažu osuđen na streljanje uz konfiskovanje imovine. Streljan 7. oktobra 1938. godine. Rehabilitovan 30. marta 1990. odlukom PNO. PETROVIĆ RISTO – ПЕТРОВИЧ ТОМА РИСТО Rodjen 1882. u Srbiji, Srbin, kazandžija – kućni zanatlija. Uhapšen 8. aprila 1938. godine. Osudjen i streljan 3. oktobra 1938. Rehabilitovan 19. maja 1989. godine. PETROVIĆ STEVA – ПОПОВ ДАНИЛ МАРКОВИЧ Rođen 1902, selo Kumane – Novi Bečej (AP Vojvodina – Srbija), Srbin, iz seljačke porodice, niže obrazovanje – poljoprivrednik, kasnije tokar, član KPJ od 1919. godine. Živeo je i radio kao nadničar u svom selu i partijski delovao. U jesen 1926. odlukom CK KPJ upućen je na partijsko školovanje u Moskvu. Tokom 1926–1929. pohađao KUNMZ, a od 1927. godine je član VKP(b). Pošto se razboleo 1929. otpušten je sa KUNMZ na godinu dana i poslat u Rostov na Donu. Zaposlio se u fabrici poljoprivrednih mašina, odakle je već potkraj 1929. tražio premeštaj ili da se vrati u zemlju kao rudar. Sticajem okolnosti njegov zahtev tada nije usvojen, ostao je u ovde i primio državljanstvo Sovjetskog Saveza. Početkom oktobra 1936. bio je uključen u grupu oko 150 jugoslovenskih komunista, za koje je rukovodstvo KPJ, u okviru plana za smanjenje jugoslovenske komunističke emigracije u SSSR, tražilo saglasnost nadležnih instanci Kominterne da se vrate na rad u zemlju. Veliki talas čistki koji je uskoro nastupio, omeo je realizovanje ovog plana. Tako je do hapšenja ostao u Rostovu na Donu. Uhapšen 26. aprila 1938. pod optužbom za delovanje u špijunskodiverzantskoj i terorističkoj organizaciji. 219

Umro u toku istražnog postupka 7. decembra 1938. u zatvoru u Rostovu na Donu. Rehabilitovan 31. oktobra 1998. odlukom PRO. PETROVIĆ VASILIJE – ПЕТРОВИЧ ВАСИЛИЙ МИХАЙЛОВИЧ Rođen 1894, Dolovo (AP Vojvodina – Srbija), Srbin, iz seljačke porodice, srednje obrazovanje. Početkom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan, upućen na front, a 1915. zarobljen kod Lavova. Kao ratni zarobljenik otpremljen je u logor u Kijevu. Odavde je upućen na rad kod jednog veleposednika u grad Boguruslan. Posle formiranja 1. srpske dobrovoljačke divizije u leto 1916. poslat je na rumunski front gde je ranjen. Nakon lečenja nije se vraTjO u jedinicu – dezertirao je i otišao u Barnaul. Radeći kao frizer ovde je ostao do 1931. godine kada je proteran pod optužbom za krađu. Od tada do hapšenja živeo je u Jenisejsku u Krasnojarskom kraju, zasnovao porodicu (žena i kćer), primio državljanstvo SSSR i radio kao knjigovođa u zanatlijskom kombinatu. Uhapšen 25. juna 1938. pod optužbom za antisovjetsku propagandu. Pod istragom u zatvoru je proveo oko 7 meseci – oslobođen je 31. januara 1939. rešenjem Jenisejskoj NKVD kada je istražni postupak obustavljen zbog bolesti, a on oslobođen. PETROVIĆ VLADIMIR – ПЕТРОВИЧ ВЛАДИМИР КОНСТАНТИНОВИЧ Rođen 1892, Izbište – Vršac (AP Vojvodina – Srbija), Srbin. Početkom Prvog svetskog rata bio je mobilisan i upućen na front, gde je 1915. zarobljen. Kao ratni zarobljenik otpremljen je u logor u Srednju Aziju. Po okončanju građanskog rata ostao je u Sovjetskom Savezu. U vreme hapšenja živeo je u Odesi i radio u zanatlijskoj radnoj zadruzi „Strojkonstruktor“ kao bravar. Uhapšen 17. februara 1938. godine. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 1. aprila 1938. pod optužbom za kontrarevolucionarno delovanje osuđen na 10 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u Vorkutlagu u Komi ASSR. Oslobođen je iz logora 15. aprila 1943. naa osnovu rešenja VS Komi ASSR od 8. marta 1943 iste godine. Rehabilitovan 14. avgusta 1989. odlukom POO. PEZELJ JAN – ПЕЗЕЛЬ ЯН МАРКОВИЧ Rođen 1899, Gospić (Hrvatska), Nemac, iz radničke porodice, srednje obrazovanje. U Sovjetski Savez je došao 1923. godine iz Poljske. Ovde je ostao, zasnovao porodicu, bio član VKP(b) i primio državljanstvo Sovjetskog Saveza. U vreme hapšenja živeo je u gradu Kislovodsk u Stavropoljskom kraju, a radio u vinarskom trestu u Pjatigorsku kao otkupljivač. Uhapšen 28. septembra 1937. godine.

220

Rešenjem trojke pri UNKVD SSSR za Ordžonikidzevsku oblast od 10. oktobra 1938. pod optužbom za kontrarevolucionarnu agitaciju i štetočinski rad osuđen na streljanje. Streljan 2. novembra 1938. u Pjatigorsku. Rehabilitovan 14. novembra 1956. odlukom PSKS. PIBERNIK JOSIP – ПИБЕРНИК ИОСИФ ИВАНОВИЧ Rođen 1897. u selu Sveti Križ u Ljubljanskom okrugu (Slovenija), Slovenac. U Rusiju je dospeo 1914. kao ratni zarobljenik austrijske vojske, a zatim služio u dobrovoljačkom čehoslovačkom korpusu do 1919. godine. Narednih pet godina živeo je i radio u Vladivostoku. Godine 1924. prešao je u Mandžuriju i u gradu Harbinu bio vlasnik kafane „Kongo“. Uhapšen 2. septembra 1945. godine i proteran u Sovjetski Savez, gde je smešten u Vosturallage u gradu Tavda u Sverdlovskoj oblasti. Ponovo uhapšen 27. februara 1947. i rešenjem OS pri Ministarstvu državne bezbednosti SSSR od 24. maja 1947. osuđen na 10 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Rehabilitovan 24. marta 1989. odlukom PSO. PILLIH FRANC (PILLICH FRANZ) – ПИЛЛИХ ФРАНЦ МАТЕСОВИЧ Rođen 21. septembra 1900, Celje (Slovenija), Nemac, član Socijaldemokratske partije Austrije 1922–1934. godine. U Sovjetski Savez dospeo je iz Praga sa grupom Šucbundovaca posredstvom MOPR u septembru 1935. kao politički emigrant. Naredne dve godine proveo je u Moskvi, radeći u hotelu „Balčug“, a potom u oktobru 1937. otišao na rad u mesto Zmeinogorsk u Altajskom kraju. Uhapšen je na putu za Zmeinogorsk 26. oktobra 1937. u gradu Rubcovsk pod optužbom za špijunažu i pripremanje oružane pobune. Pod istragom u zatvoru je proveo oko 26 meseci – rešenjem UNKVD za Altajski kraj od 3. decembra 1939. istražni postupak je obustavljen zbog nedostatka dokaza, a on oslobođen. Umro u julu 1941. godine. PINTER-URŠIČ JOSIP – УРШИЧ ИОСИФ АНДРЕЕВИЧ Rođen 6. septembra 1903, selo Bilje – Nova Gorica (Slovenija), Slovenac, iz trgovačke porodice, srednje obrazovanje. Živeo je u Ljubljani sa ženom i kćerkom i radio kao šofer. U Sovjetski Savez dospeo je 1934. sa Lebanom Ivanom samoinicijativno. Prilikom ilegalnog prelaska granice SSSR iz Kine uhapšeni su 7. novembra 1935. i rešenjem OS pri NKVD SSSR od 7. maja 1936. kao „socijalno opasni elementi“ osuđeni na po tri godine zatočenja u popravno-radnom logoru. Posle izdržane kazne izvesno vreme radili su u nekom kolhozu u Kirgiziji. Odlučivši se na bekstvo, 1939. napustili su ilegalno Sovjetski Savez. Leban je na putu umro, a on je 1939/1940. godine uspeo da se vrati u Ljubljanu. 221

Rehabilitovani 6. decembra 1993. odlukom GPKR. PIRKER GUSTAV- ПИТРЕР ГУСТАВ ИВАНОВИЧ Rodjen 1904, godine, austrijanac, jugoslovenski gradjanin. Nije poznato gde je živeo do 30-ih godina, kada je emigrirao u Sovjetski Savez. Ovde je dobio državljanstvo SSSR i upućen je u grad Magnitogorsk, Baskirskaja ASSR gde je radio kao stolar i zasnovao porodicu. Uhapšen 17. januara 1938. godine. Rešenjem NKVD od 23. marta 1938. osudjen je na kaznu smrti. Sreljan 9. maja 1939. godine. Rehabilitovan 24. februara 1966. godine. PIROGIĆ ABRAM – ПИРОГИЧ АБРАМ ЕВДОКИМОВИЧ Rođen 1891 (1892) u selu Pirogić, opština Grjatenica (?), Tuzlanski srez (Bosna i Hercegovina), Austrijanac. Tokom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan, upućen na front i ovde zarobljen. Kao ratni zarobljenik otpremljen je u Rusiju, gde je posle završetka rata ostao. Nastanio se u selu Pokrovka u rejonu grada Blagoveščensk u Altajskom kraju, zasnovao porodicu (žena i šestoro dece) i radio kao kovač u kolhozu „Rabočij gudok“. Prvi put uhapšen 14. aprila 1933. i osuđen pod optužbom za antisovjetsku agitaciju i delovanje u cilju rušenja kolhoza. Ponovo uhapšen 14. aprila 1938. godine. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 3. septembra 1938. pod optužbom za antisovjetsku propagandu i organizovano delovanje osuđen na 10 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Rehabilitovan 15. novembra 1957. i 25. septembra 1996. odlukama VT SibVO i PAK-a. PLANKL FRANC – ЯВОРСКИЙ ИЛЬЯ ПЕТРОВИЧ Rođen 24. februara 1905, Slovenske Konjice – Celje (Slovenija), Slovenac, iz službeničke porodice, srednje obrazovanje – knjigovođa, član KPJ od 1929. godine. Radio je kao knjigovođa u Mariboru, Guštanju i Ljubljani, bio angažovan u ilegalnoj tehnici kao pomoćnik tehničkog sekretara biroa CK KPJ. Posle policijske provale u Sloveniji, pred opasnošću od hapšenja u aprilu 1930. odlukom CK upućen na partijsko školovanje u Moskvu. Osuđen u odsustvu presudom DSZZD 26. marta 1931. na 9 godina robije. Tokom 1930–1932. pohađao KUNMZ. Prilikom partijske provere članova KPJ u Moskvi, sredinom 1932. rešenjem IKK KI isključen je iz partije kao „tuđ element“ i upućen u proizvodnju. Od 1933. radio je u administraciji „Staljprommehanizacija“ u Moskvi, a zatim u kombinatu „Elektrostalj“ u rejonu grada Noginsk u Moskovskoj oblasti. Uhapšen 26. februara 1938. godine. Odlukom OS pri NKVD SSSR od 24. juna 1938. osuđen na 8 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. 222

Umro 31. marta 1940. u logoru. Rehabilitovan 1. avgusta 1963. odlukom VT MVO.

PLEŠA PETAR – ПЛЕША ПЕТР ПЕТРОВИЧ Rođen 14. februara 1898. u gradu Demnica u Jugoslaviji, verovatno Delnice (Hrvatska), srednje obrazovanje. Od 1913. godine živeo je i radio u Americi, odakle je 1931. otišao u Sovjetski Savez. U vreme hapšenja bio je državljanin SSSR, nastanjen u Lenjingradu i radio u fabrici „Centrolit“ kao elektromonter. Uhapšen 14. jula 1938. godine. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 29. decembra 1939. pod optužbom za špijunažu i učešće u antisovjetskoj organizaciji osuđen na tri godine zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u gradu Solikamsk u Permskoj oblasti. Oslobođen je 20. juna 1942. i upućen na prinudni boravak u selo Lobaniha u istoj oblasti. Rehabilitovan 10. septembra 1956. odlukom VT LenVO. PLETIKOS ANTON – ПЛЕТИКОС АНТОН МАРКОВИЧ Rođen 7. decembra 1898, Altura-Pula (Hrvatska), Hrvat, iz radničke porodice, niže obrazovanje – stolarski radnik, kasnije predavač, član SKOJ od 1921, a KPJ 1923. godine. Posle završene osnovne škole zaposlio se kod jednog veleposednika kao najamni radnik, 1912–1917. uz rad izučio stolarski zanat, a potom služio vojni rok kao mornar u austrougarskoj floti. Kada je potkraj 1918. demobilisan, živeo je sa roditeljima i radio u svojoj struci. U septembru 1921. prešao je u Zagreb, gde je proživeo tri godine radeći po nekim preduzećima. Istovremeno, bio je aktivan među radničkom omladinom, 1923–1924. je oblasni sekretar SKOJ za Hrvatsku i član CK SKOJ. Odlukom CK KPJ u septembru 1924. sa grupom skojevskih aktivista upućen je na partijsko školovanje u Moskvu. Tokom 1924–1928. pohađao je Komunistički univerzitet „J. M. Sverdlov“. Član RKP(b) je od 1924. godine. Po završenom školovanju, poslat je na rad u Nižnji Novgorod kao partijski propagandist. Ovde je zasnovao porodicu (žena i troje dece) i primio državljanstvo Sovjetskog Saveza. VraTjO se u Moskvu 1930. i četiri godine studirao na Zapadnom odelenju Instituta crvene profesure. Prilikom partijske provere članova KPJ u Moskvi, odlukom Komisije IKK KI od 29. januara 1933. kažnjen je strogim ukorom zbog frakcionaškog delovanja. Iz Moskve je 1934. upućen u Tadžikistan, u Dušanbeu predavao je istoriju Zapada na Pedagoškom institutu. Ponovo je 1935. i 1936. partijski kažnjavan ukorom i isključenjem iz partije zbog pomirljivog odnosa prema trockistima i antisovjetskih razgovora sa studentima i nastavnicima Instituta (vraćen u partiju 10. marta 1938). Početkom oktobra 1936. bio je uključen u grupu oko 150 jugoslovenskih komunista, za koje je rukovodstvo KPJ, u okviru plana za smanjenje jugoslovenske komunističke emigracije u SSSR, tražilo saglasnost nadležnih instanci Kominterne da se vrate na rad u zemlju. Veliki talas čistki koji je usko223

ro nastupio, omeo je realizovanje ovog plana. U to vreme, posle kraćeg boravka u Ordžonikidzegradu, od januara 1937. živeo je u Smolensku i predavao istoriju na Pedagoškom institutu. Uhapšen 14. marta 1938. godine. U toku istrage bio je u Smolenskoj tamnici. Rešenjem trojke UNKVD za Smolensku oblast od 16. oktobra 1938. pod optužbom za špijunažu i antisovjetsku propagandu osuđen na streljanje. Streljan 25. oktobra 1938. godine. Rehabilitovan 16. aprila 1956. odlukom VT MVO. PLIŠIĆ ZLATKO Rođen 1924, Niš (Srbija), bravar. Gde je živeo i čime se bavio do 1942. nije poznato. Tokom 1942. nemačke okupatorske vlasti otpremile su ga na prinudni rad u Nemačku. Kao nekvalifikovani radnik radio je u fabrici eksploziva u Berlinu. Dve godine kasnije, dospeo je u radni logor Grossberg u blizini Berlina, gde je ostao do aprila 1945. godine. Narednih meseci bio je nezaposlen, a od 1. jula 1946. nalazio se u specijalnom logoru MVD SSSR u Nemačkoj. Uhapšen 28. marta 1950. godine. Rešenjem OS pri MGB SSSR od 15. jula 1950. pod optužbom za špijunažu osuđen na 15 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u Rečnom logoru u Komi ASSR. Četiri godine kasnije, rešenjem VK VS SSSR od 23. oktobra 1954. prevremeno oslobođen. Odlukom GVP od 21. maja 2002. rešeno je da se ne može rahabilitovati. U oktobru 1955. vraTjO se u Jugoslaviju. PODKONEK PETAR – ПОДКОНЕК ПЕТР ПЕТРОВИЧ Rođen 10. januara 1894, Gospić (Hrvatska), Srbin, iz seljačke porodice, nezavršeno srednje obrazovanje. Tokom 1914–1915. kao austrougarski podanik služio je vojni rok, a zatim u proleće 1915. upućen na front. Zarobljen je u Galiciji i otpremljen u logor ratnih zarobljenika u rejon grada Raskazovo u Tambovskoj oblasti. Ostao je u Sovjetskom Savezu, nastanio se u selu Nižnje Spaskoje, zasnovao porodicu (žena i petoro dece), primio državljanstvo SSSR i radio u fabrici špiritusa na dostavi goriva. Uhapšen i 1929. presudom Narodnog suda grada Raskazovo osuđen je na 10 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Po drugi put uhapšen 26. januara 1938. godine. U toku istrage bio je u zatvoru u Tambovu. Rešenjem Komisije NKVD i Javnog tužioca SSSR od 2. septembra 1938. pod optužbom za kontrarevolucionarno terorističko delovanje osuđen na streljanje. Streljan 11. septembra 1938. godine. Rehabilitovan 8. jula 1965. odlukom VT MVO. POGRMIĆ JOVAN – ПОГРОМИЧ ИВАН ИВАНОВИЧ

224

Rođen 16. juna 1883, Adaševci – Šid (AP Vojvodina – Srbija), iz seljačke porodice, niže obrazovanje – obućar. Do Prvog svetskog rata živeo je sa roditeljima i radio na očevom imanju. Kao austrougarski podanik mobilisan je 1914. godine, upućen na srpski front, a zatim prebačen na Karpate. Već u oktobru pao je u rusko zarobljeništvo. Posle Kijeva i Omska, otpremljen je u logor ratnih zarobljenika u grad Isilkul. U proleće 1915. vraćen je u Omsk, mobilisan u srpsku vojsku i upućen u Odesu u Srpsku dobrovoljačku diviziju. Tokom 1916– 1917. sa srpskom divizijom vojevao je na rumunskom frontu. Pošto zbog bolesti nije uspeo da se u vreme nastupanja austrougarske i nemačke vojske na Odesu vrati u zemlju, pošao je na Daleki Istok. Skinut je sa voza u Kujbiševu (sada Samari) i zadržan po naredbi komandanta grada. Kada je u proleće 1918. dobio dozvolu za povratak u zemlju, rešio je da se nastani u Samari, gde je zasnovao novu porodicu (u zemlji su ostali žena i troje dece). Četiri godine služio je u miliciji, od 1923. radio kao obućar i kasnije primio državljanstvo SSSR. Uhapšen 12. juna 1938. u Kujbiševu pod optužbom za špijunažu u korist stranih obaveštajnih službi. U zatvoru je proveo oko 7 meseci – rešenjem UNKVD za Kujbiševsku oblast od 9. januara 1939. istražni postupak je obustavljen zbog nedostatka dokaza, a on oslobođen. Rehabilitovan na osnovu Zakona o rehabilitaciji od 18. oktobra 1991. godine. POLKOVIĆ JOSIP – ПОЛКОВИЧ ИОСИФ АНТОНОВИЧ Rođen 12. juna 1890, Čantavir – Subotica (AP Vojvodina – Srbija), Mađar. U Rusiju je dospeo tokom Prvog svetskog rata kao ratni zarobljenik i ovde ostao. Nastanio se u selu Novokamenka u rejonu grada Togul u Altajskom kraju, zasnovao porodicu (žena i troje dece) i radio u fabrici ulja kao pomoćnik majstora. Uhapšen 6. juna 1938. godine. Rešenjem trojke pri UNKVD za Altajski kraj od 10. novembra 1938. pod optužbom da je bio član kontrarevolucionarne štetočinsko-ustaničke špijunske grupe osuđen na streljanje uz konfiskovanje imovine. Streljan 17. novembra 1938. u Bijsku. Rehabilitovan 14. juna 1960. odlukom VT SibVO. POLJAK FRANC – ПОЛЯК ФРАНЦ АЛЕКСАНДРОВИЧ Rođen 1. oktobra 1892, selo Koslavcen ili Koslavcik i srez Luttenberg u Jugoslaviji, sada Ljutomer (Slovenija), Nemac, iz radničke porodice, niže obrazovanje. U Rusiju je došao 1914. kao ratni zarobljenik. Godinu dana proveo je u logoru ratnih zarobljenika u gradu Kansk u Krasnojarskom kraju, a potom je 1916. upućen u Vladimirsku oblast u Gus-Hrustalnij na obradu treseta. Ovde je ostao, zasnovao porodicu (žena i petoro dece), a u vreme hapšenja radio je u fabrici stakla „Deržinski“ kao stariji stolar. Uhapšen 13. juna 1938. godine. Rešenjem trojke UNKVD za Ivanovsku (sada Vladimirsku) oblast od 15. oktobra 1938. pod optužbom za agitovanje protiv sovjetske vlasti, hvaljenje života u inostranstvu, uporno nastojanje da dobije dozvolu za odlazak iz Sovjet225

skog Saveza i vezu s austrijskim vojnim obaveštajcem osuđen na pet godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u Arhangelskoj oblasti. Novim rešenjem OS pri MVD SSSR od 4. januara 1947. kao socijalno opasan element prognan je na tri godine u Komi ASSR. Kada je 1950. oslobođen progonstva, vraTjO se porodici u Gus-Hrustalnij. Rehabilitovan 10. oktobra 1960. odlukom VT MVO. POP IVANOV, kći i otac POP IVANOV MALINA – ГАЛКИНА ЭЛЕНА НИКОЛАЕВНА; pseud. Ruža Rođena 7. aprila (marta) 1902, Kočani (Makedonija), Makedonka, iz službeničke porodice, srednje obrazovanje – službenik, član KPJ od 1920. godine. Posle završene gimnazije u Sofiji, krajem 1920. izvesno vreme studirala je u Beogradu, a zatim prešla u Skoplje i ovde se uključila u revolucionarni radnički pokret. Bila je član Mesne uprave NRPJ i sekretar Mesnog veća sindikata. Odlukom CK KPJ u septembru 1924. upućena je na partijsko školovanje u Moskvu. Tokom 1924–1928. pohađala Komunistički univerzitet „J. M. Sverdlov“. Član RKP(b) je od 1925. godine. Posle završenog školovanja, sredinom 1928. sa grupom aktivista KPJ upućena je na ilegalni rad u Jugoslaviju. Kao instruktor Orgbiroa CK radila je u Zagrebu i Splitu na sprovođenju Otvorenog pisma IKKI i pripremama partijskog kongresa. Na IV kongresu KPJ (novembar 1928) izabrana je za kandidata za člana CK, da bi potom vodila Žensku komisiju CK. Kraće vreme boravila je u Beču, odakle se u septembru 1929. zbog bolesti vratila u Moskvu. Mesec dana kasnije, na Oktobarskom plenumu CK isključena je iz sastava CK KPJ. Posle oporavka, tri godine je radila kao nastavnik istorije na Jugoslovenskom sektoru KUNMZ. Od decembra 1932. bila je na partijskom radu u Baumanskom RK VKP(b), u oktobru 1933. prešla je u rejon Omska i potom primila državljanstvo SSSR. U jesen 1935. otišla je u Čereviševo (Tjumenski rejon) i radila kao nastavnik istorije. Isključena je iz partije u maju 1937. godine, a u avgustu otpuštena sa posla. Uhapšena 21. oktobra 1937. godine sa mužem Sakun Vladimirom Nikolajevičem, bivšim saradnikom Kominterne. Rešenjem trojke UNKVD za Omsku oblast od 23. oktobra 1938. osuđena na pet godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Zajedno sa mužem prevremeno je oslobođena 7. maja 1939. odlukom načelnika UNKVD za Omsku oblast. Rehabilitovana na osnovu Zakona Ruske Federacije od 18. oktobra 1991. godine. Posle oslobođenja iz logora živela je sa porodicom u Tjumenu i ovde 1954. umrla. POP IVANOV STEFAN – ПОП ИВАНОВ СТЕФАН МАКЕДОНОВИЧ; pseud. Kocić, Hamar, Himara, Šumenković, Stari i Čiča

226

Rođen 17. jula 1875, Kočani (Makedonija), Makedonac, više obrazovanje – učitelj, član KPJ od 1920. godine. Posle završenog pedagoškog kursa u bugarskoj gimnaziji, radio je kao učitelj u Solunu i Skoplju. Zbog aktivnog delovanja u revolucionarnom kružoku u Pedagoškom učilištu, posle 1905. morao je da emigrira u Bugarsku. Uključio se u socijalistički pokret i bio član BRSDP. U leto 1920. pred policijskim progonom pobegao je u Jugoslaviju. Izvesno vreme boravio je u Beogradu, a zatim prešao u Skoplje, gde je bio sekretar Oblasnog odbora NRPJ i Oblasnog komiteta KPJ za Makedoniju. Delegat je makedonske organizacije na II zemaljskoj konferenciji KPJ u Beču (1923) i član delegacije KPJ na V kongresu Kominterne u Moskvi (1924). Uhapšen je potkraj 1924. i optužen za osnivanje komunističkih organizacija, ali je na sudskom procesu (26. decembra 1925) oslobođen. Tri dana kasnije, ponovo je uhapšen i interniran u rodno mesto Kočani. Makedoniju je napusTjO posle III kongresa KPJ (maj 1926), na kojem je izabran za člana CK KPJ i došao u Beograd, gde je povremeno učestvovao u radu Politbiroa CK KPJ. Tokom 1928. godine emigrirao je u Beč. Kako su u to vreme neki njegovi postupci (bez znanja KPJ tada je bio povezan sa sovjetskom obaveštajnom službom) izazvali podozrenje u krugovima rukovodećih ljudi KPJ, optužen je kao provokator. U Moskvu je dospeo verovatno potkraj leta 1929. godine i već 1. septembra (oktobra) bio uhapšen. Rešenjem Kolegijuma OGPU od 3. marta 1930. pod optužbom za špijunažu i diverzantsko delovanje osuđen na streljanje. Streljan 6. marta 1930. u Moskvi i sahranjen na Vaganjkovskom groblju. Rehabilitovan 28. novembra 1963. odlukom VK VS SSSR. POPOVIĆ STANKO – ПОПОВИЧ СТАНИСЛАВ ПАВЛОВИЧ Rođen 19. februara 1892, selo Perna – Topusko (Hrvatska), Srbin, iz seljačke porodice, srednje obrazovanje – elektromonter, član RKP(b) od 1921. godine. Posle završene srednje škole kao austrougarski podanik 1912–1914. služio je vojni rok. Početkom Prvog svetskog rata upućen je na front, 1914. pao u rusko zarobljeništvo i otpremljen u Tomsk u logor za ratne zarobljenike. Godine 1916. mobilisan je u rusku vojsku i ratovao na bugarskom frontu do 1917. kao mlađi podoficir. Po završetku rata nastanio se u Tomsku i ovde ostao. Zasnovao je porodicu (žena i dvoje dece), bavio se trgovinom, a 1920. primio državljanstvo Sovjetske Rusije. Isključen je iz VKP(b) 1929. godine zbog skrivanja socijalnog porekla. Do hapšenja radio je kao elektromonter u Bakteriološkom institutu. Uhapšen 25. septembra 1937. godine. Rešenjem Komisije NKVD i Javnog tužioca SSSR od 26. oktobra 1937. pod optužbom za špijunažu i saradnju sa poljskom kontrarevolucionarnom organizacijom osuđen na streljanje. Streljan 9. novembra 1937. u Tomsku. Rehabilitovan 20. decembra 1957. odlukom VT SVO.

227

POTEHINA EVA – ПОТЕХИНА (ПАТЕХИНА) ЕВА АНДРЕЕВНА Rođena 1889. u Jugoslaviji. Odakle je, kada i kako došla u Rusiju, gde je živela i šta je radila nije poznato. Godine 1944. bila je osuđena na progonstvo i prinudni boravak u Omsku oblast, a 20. aprila 1953. oslobođena je progonstva. Rehabilitovana 22. maja 2006. odlukom Uprave unutrašnjih dela za Omsku oblast. POTOČKI IVAN – ПАТОЧКА ИВАН ВИДОВИЧ Rođen 24. maja 1898, Dugo Selo - Zagreb (Hrvatska), Hrvat, iz radničke porodice, niže obrazovanje - stolarski radnik, član KPJ od 1919. godine. Posle izučenog stolarskog zanata kao austrougarski podanik mobilisan je 1916. i upućen na front u Albaniju. U zemlju se vraTjO sredinom 1918. godine - nakratko je boravio u Dugom Selu, a zatim 1919–1924. radio u svojoj struci po fabrikama i preduzećima u Zagrebu i bio sindikalno aktivan. U jesen 1924. odlukom CK KPJ upućen je na partijsko školovanje u Moskvu. Tokom 1924–1928. pohađao Komunistički univerzitet „J. M. Sverdlov“. Član RKP(b) je od 1924. godine. Nakon završenog školovanja dospeo je u Lenjingrad, izvesno vreme radio u zavodu „Trougolnik“ kao stolar, a potom bio partijski radnik (instruktor i sekretar partijskog komiteta). Potkraj 1933. prešao je u Novgorod, ovde se nastanio, zasnovao porodicu (žena i i sin), primio državljanstvo Sovjetskog Saveza i zaposlio se na Oktobarskoj železnici u Politodeljenju kao instruktor. Početkom oktobra 1936. uključen je u grupu oko 150 jugoslovenskih komunista, za koje je rukovodstvo KPJ, u okviru plana za smanjenje jugoslovenske komunističke emigracije u SSSR, tražilo saglasnost nadležnih instanci Kominterne da se vrate na rad u zemlju. Veliki talas čistki koji je uskoro nastupio, omeo je realizovanje ovog plana. Ostao je u Novgorodu, gde je ubrzo bio proglašen za trockistu, a 7. septembra 1937. isključen iz partije zbog desno-oportunističke prakse u radu i grešaka počinjenih na Sverdlovskom Univerzitetu. Uhapšen 8. septembra 1938. godine. Rešenjem trojke UNKVD za Lenjingradsku oblast od 22. oktobra 1938. pod optužbom za špijunažu i kontrarevolucionarno delovanje (1924. zavrbovala ga je policija kojoj je izdavao jugoslovenske komuniste, u SSSR je tokom 1934–1935. prikupljao špijunske podatke koje je predavao jugoslovenskoj obaveštajnoj službi i nameravao je da na železnici izvodi diverzije) osuđen na streljanje uz konfiskovanje imovine. Streljan 1. novembra 1938. i sahranjen u Levaškoj pustari nedaleko od Lenjingrada. Rehabilitovan 27. jula 1961. odlukom VT LVO. PREDOJEVIĆ GAVRILO – ПЕТРОВИЧ ИВАН ИВАНОВИЧ Rođen 10. aprila 1887, Beograd, Srbija, Srbin, iz radničke porodice, niže obrazovanje, član KPJ od 1919. godine. Posle izučenog stolarskog zanata zaposlio se u Beogradu, 1906. boravio u Mađarskoj, a potom kao stolar radio u Ne228

mačkoj. U Beograd se vraTjO 1910. kada počinje njegovo aktivnije delovanje u KPJ i sindikatima. Bio je delegat na Vukovarskom kongresu KPJ, I i II zemaljskoj konferenciji KPJ, III kongresu KI, I kongresu Profinterne i Konferenciji BKF u Moskvi. Tokom 20-tih godina član je Uprave Saveza drvodeljskih radnika i istaknuti funkcioner Nezavisnih sindikata. Zbog sindikalnog i političkog angažovanja često je proganjan i hapšen. U jesen 1929. odlukom CK KPJ upućen je na partijsko školovanje u Moskvu. Pohađao je MLŠ i preveden u članstvo VKP(b). Zbog slabih rezultata ubrzo je ispisan iz škole i poslat u proizvodnju. Ostao je u Moskvi, zasnovao porodicu i radio u preduzećima drvne industrije. Godine 1938. isključen je iz partije zbog pasivnosti. Presudom Narodnog suda Staljingradskog rejona u Moskvi 1939. godine osuđen je zbog nemarnog odnosa prema svojim obavezama na godinu dana popravnog rada NKVD. Godine 1945. vraTjO se u Jugoslaviju. PRIĆ OMELJAN – ПРИЧ ОМЕЛЯН МИХАЙЛОВИЧ Rođen 1888. u selu Podurljaj- Bruvno, Gračanica (Bosna i Hercegovina). Srbin iz seljačke porodice, niže obrazovanje. U Rusiju je došao 1916, kao ratni zarobljenik i ovde ostao. Gde je od tada živeo i šta je radio nije poznato. Potkraj 30-ih godina sa ženom bio je nastanjen u selu Anetivka u rejonu mesta Domanivsk u Odeskoj oblasti i bavio se lovom lisica. Uhapšen 28. jula 1937. godine. Rešenjem trojke NKVD za Odesku oblast od 26. septembra 1937. pod optužbom za kontrarevolucionarnu agitaciju osuđen na 10 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Rehabilitovan 13. septembra 1990. odlukom Tužilaštva za Nikolaevsku oblast. PRIIĆ (PRIJIĆ) GRIGORIJE – ПРИНЧ ГРИГОРИЙ ГРИГОРЕЕВИЧ Rođen 1894. selo Serb u Srbiji, Srbin, iz seljačke porodice. U Rusiju je dospeo 1914. kao ratni zarobljenik srpske vojske. Živeo je u selu Badaložnaja u Kozulskom rejonu Krasnojarskog kraja, zasnovao porodicu (žena i kćer) i radio kao skretničar na Krasnojarskoj železnici. Uhapšen 7 (12) marta 1938. godine. Rešenjem komisije NKVD i Javnog tužilaštva SSSR od 23. maja 1938. pod optužbom za antisovjetsku agitaciju i da je bio član špijunsko-diverzantske grupe koja je prikupljala špijunske podatke osuđen na streljanje. Streljan 28. oktobra 1938. u Ačinsku u Krasnojarskom kraju. Rehabilitovan 22. jula 1960. odlukom VT SibVO. PRIMOŽEC ANTON – ПРИМОЖЕЦ АНТОН АНТОНОВИЧ Rođen 1889. u selu Leše u Sloveniji, Slovenac, iz seljačke porodice, niže obrazovanje, bez određenog zanimanja. Nije poznato odakle je, kada i kako 229

došao u Sovjetski Savez. U vreme hapšenja sa porodicom (ženom i šestoro dece) živeo je u selu Rogoziha u rejonu grada Pavlovsk u Altajskom kraju i radio kao obućar. Uhapšen 1. januara 1938. godine. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 23. marta 1938. pod optužbom da je bio član kontrarevolucionarne diverzantske organizacije i sprovodio antisovjetsku agitaciju i propagandu osuđen na streljanje. Streljan 10. aprila 1938. u Barnaulu. Rehabilitovan 10. marta 1958. odlukom VT MVO. PRODAN (PRODANOV) VASILIJE – ПРОДАН (ПРОДАНОВ) ВАСИЛИЙ ВАЛЕНТИНОВИЧ Rođen 1883. u selu Srpski Krstur, treba Krstur – Novi Kneževac (AP Vojvodina – Srbija), Srbin. U Rusiju je dospeo 1915. godine kao ratni zarobljenik. Do hapšenja živeo je u selu Jertarka u rejonu grada Tugulim u Čeljabinskoj oblasti i radio u rejonskoj bolnici kao sanitarni tehničar. Uhapšen 1. jula 1938. godine. Rešenjem trojke UNKVD za Čeljabinsku oblast od 17. oktobra 1938. pod optužbom za špijunažu kao agent austrijske obaveštajne službe osuđen na streljanje. Streljan 28. oktobra 1938. godine. Rehabilitovan 18. maja 1989. odlukom VP UVO. PROSENC ANTON – ПРОСЕНЦ АНТОН АНТОНОВИЧ Rođen 1. juna 1904, Loka – Zagorje (Slovenija), Slovenac, iz radničke porodice, niže obrazovanje – rudar, član KPJ od 1924. godine. U potrazi za poslom 1924. emigrirao je u Francusku, a zatim u Nemačku. Radeći kao rudar uključio se u radnički pokret, bio je član KP Francuske i KP Nemačke. U Sovjetski Savez došao je 1931. na osnovu ugovora o radu u sovjetskoj industriji. Raspoređen je u Kemerovsku oblast, u kombinat „Kuzbasugolj“. Živeo je u Anžero-Sudžensku, 1936. primio državljanstvo Sovjetskog Saveza i do hapšenja radio u oknu kao rudar-kopač. Uhapšen 25 (23) novembra 1937. godine. Rešenjem Komisije NKVD i Javnog tužioca SSSR od 3. januara 1938. pod optužbom za špijunažu i kontrarevolucionarno delovanje osuđen na streljanje. Streljan 14. januara 1938. godine. Rehabilitovan 30. avgusta 1957. odlukom VT VVO. RACKOV SEMJON – РАЦКОВ СЕМЕН ДМИТРИЕВИЧ Rođen 1895, selo Beodra, sada Novo Miloševo (AP Vojvodina – Srbija), Srbin, iz seljačke porodice, niže obrazovanje – berberin. Početkom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan i upućen na front, gde je 1915. pao u rusko zarobljeništvo. Repatriran je 1920. u Jugoslaviju. Ponovo je otišao u Sovjetski Savez 1924. godine, ovde ostao i kasnije primio državljanstvo 230

SSSR. U vreme hapšenja živeo je u Moskovskoj oblasti, naselju Hovrino Oktjabrske železnice i radio kao berberin. Uhapšen 20. februara 1938. godine. Rešenjem Komisije NKVD i Javnog tužilaštva SSSR od 22. maja 1938.pod optužbom za špijunažu i prikupljanje podataka o saradnicima Jugoslovenske sekcije Kominterne osuđen na streljanje. Streljan 3. juna 1938. i sahranjen na bivšem poligonu NKVD „Objekt Butovo“. Rehabilitovan 10. marta 1958. odlukom VT MVO. RADAKOVIĆ ILIJA – РАДАКОВИЧ ИЛЬЯ БОЖЕНОВИЧ Rođen 1895, selo Mogorić – Gospić (Hrvatska), Srbin, iz siromašne seljačke porodice, niže obrazovanje. Tokom Prvog svetskog rata 1915–1916. služio je u srpskoj vojsci, a 1919. došao u Sovjetsku Rusiju. Ovde je ostao i primio državljanstvo Sovjetskog Saveza. U vreme hapšenja sa ženom i kćerkom živeo je u Moskvi i radio kao ekonom. Uhapšen 31. januara 1937. godine. U toku istrage bio je u Moskovskom istražnom zatvoru Butirka. Rešenjem Specijalnog kolegijuma MGS od 21. aprila 1937. pod optužbom za kontrarevolucionarnu propagandu osuđen na četiri godine zatočenja u popravno-radnom logoru. Rehabilitovan 17. novembra 1999. odlukom PGM. RADANOVIĆ (RODONOVIĆ) MIHAIL – РАДАНОВИЧ (РОДОНОВИЧ) МИХАИЛ НИКОЛЕВИЧ Rođen 10. marta 1888, selo Golinja – Vrgin Most (Hrvatska), Srbin, iz siromašne seljačke porodice, niže obrazovanje – radnik na presovanju gvožđa. Početkom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan i upućen na front, gde je 19. marta 1915. pao u rusko zarobljeništvo. Obavljajući različite poslove, nekoliko meseci proveo je u Vladimiru, Kijevu, Harkovu i Hersonu. Krajem 1915. godine s ešalonom ratnih zarobljenika otpremljen je u Taškent, a u jesen 1918. poslat u logor u Samaru. Ovde je u proleće 1919. godine stupio u Samarsku konjičku rezervu Crvene garde, ali nakratko. Kada je češka vojska u leto 1919. zauzela Samaru, nameravajući da se vrati u zemlju, pokušao je da pobegne iz grada. Uhapšen je i ponovo smešten u logor, potom prebačen u Ufu, pa u Kurgan. Tokom 1920–1922. radio je u selu Ključiki, odakle je potkraj februara 1922. otišao u rejon grada Kargopolj u Arhangelskoj oblasti. Nastanio se u selu Pustujevo, zasnovao porodicu (žena, pastorak i sin) i do hapšenja radio u kolhozu „Gigant“ kao sejač nadničar. Uhapšen 17. februara 1938. godine. Rešenjem trojke UNKVD za Čeljabinsku oblast od 5. oktobra 1938. pod optužbom za antisovjetsko i špijunsko-diverzantsko delovanje osuđen na streljanje. Streljan 12. oktobra 1938. godine. 231

Rehabilitovan 9. juna 1989. odlukom VP UralVO. RADIĆ ANTON – РАДИЧ АНТОН КОНСТАНТИНОВИЧ Rođen 1898, opština Sebska Zelenja u Vrbskoj oblasti u Jugoslaviji, verovatno Zelinja Srpska – Gradačac (Bosna i Hercegovina), Srbin, iz mnogočlane seljačke porodice, niže obrazovanje – obućar, kasnije službenik, član RKP(b) od 1919. godine. Tokom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan, upućen na front, gde je pao u rusko zarobljeništvo. Od 1916. bio je dobrovoljac 1. srpske dobrovoljačke divizije sa kojom je vojevao na Dobrudžanskom frontu i dva puta bio teško ranjen. Upućen je na lečenje u Moskvu, gde se povezao sa Jugoslovenima koji su bili u vezi sa boljševicima i zajedno sa njima stupio u Crvenu armiju. Ubrzo je postao komandant bataljona koji je čuvao skladište baruta i na toj dužnosti ostao do kraja 1919. godine. Sa svojom jedinicom učestvovao je u oktobarskim revolucionarnim događajima u Moskvi i kasnije u građanskom ratu. Posle demobilizacije radio je u sovjetskom aparatu, primio državljanstvo Sovjetskog Saveza i bavio se književnošću. U vreme hapšenja sa porodicom je živeo u selu Voroncovo Aleksandrovskoje u Stavropoljskom kraju i radio kao direktor školskog kombinata za pripremu poljoprivrednih kadrova. Uhapšen 30. oktobra 1937. godine. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 3. novembra 1938. pod optužbom za kontrarevolucionarni-štetočinski rad kao socijalno-opasan element osuđen na tri godine zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u Unžlagu NKVD u mestu Suhobezvodnoje Gorkovske železnice. Rehabilitovan 21. marta 1956. rešenjem Prezidijuma SKK. Umro je 5. decembra 1961. u Stavropolju. RADIĆ ARSENIJE – РАДИЧ АРСЕНИЙ СТЕПАНОВИЧ Rođen 1898. u Srbiji, Srbin, radnik, član RKP(b) od 1918. godine. U Rusiju je došao tokom Prvog svetskog rata, 1916–1918. godine služio je u 1. puku Srpskog dobrovoljačkog odreda kao mlađi podoficir, na frontu u Dobrudži bio ranjen, a potom dospeo u Samaru, gde je radio u fabrici cevi kao bravar. Naredne tri godine proveo je u 1. srpskom revolucionarnom puku i 3. puku Internacionalne divizije. Po završetku građanskog rata ostao je u Sovjetskoj Rusiji, zasnovao porodicu i kasnije primio državljanstvo SSSR. Tokom 1921–1932. živeo je i radio kao partijski radnik u Caricinu, Urjupinsku u Volgogradskoj oblasti i Saratovu. Bio je partijski sekretar u nekoliko većih preduzeća, sekretar rejonskog komiteta, rukovodilac kadrovskog odeljenja u Oblasnom komitetu VKP(b) i dr. Sredinom 30-ih godina pohađao je partijsku školu pri CK VKP(b) u Moskvi, a zatim u februaru 1936. upućen u Rostov na Donu za prvog sekretara Kirovskog RK VKP(b). Neposredno pred hapšenje 11. aprila 1937. oslobođen je dužnosti sekretara, a 17. aprila isključen iz partije i optužen za veze sa

232

neprijateljima naroda i dvoličnjaštvo. Istovremeno, od organa NKVD je zatraženo „da brižljivo sprovedu istragu“. Uhapšen 18. aprila 1937. godine. Rešenjem VK VS SSSR od 13. decembra 1937. pod optužbom da je bio član kontrarevolucionarne trockističko-terorističke organizacije koja je postojala u Rostovskoj oblasti i za kontrarevolucionarni trockistički rad u partijskom i sovjetskom aparatu, osuđen na streljanje uz konfiskovanje imovine. Streljan 13. decembra 1937. godine. Rehabilitovan 13. jula 1957. odlukom VK VS SSSR s tim da se konfiskovana imovina vrati njegovoj ženi. RADONIĆ IVAN – РАДОНИЧ ИВАН НИКОЛАЕВИЧ Rođen 1896, selo Beodra, sada Novo Miloševo – Zrenjanin (AP Vojvodina – Srbija), Srbin, iz seljačke porodice, niže obrazovanje – radnik. Tokom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan i upućen na front, gde je zarobljen. Kao ratni zarobljenik 1916. otpremljen je u Rusiju. Godine 1922. repatriran je u zemlju, ali se 1924. ilegalno vraTjO u Sovjetski Savez kao politički emigrant. U vreme hapšenja živeo je u Moskovskoj oblasti u selu Mnevniki i radio u 21. Upravi vojno-građevinske deonice građevinskog odeljenja MVO kao predradnik. Uhapšen 10. februara 1938. godine. U toku istrage bio je Taganskoj tamnici u Moskvi. Rešenjem Komisije NKVD i Javnog tužilaštva SSSR od 22. maja 1938. pod optužbom za špijunažu i diverzantsko delovanje u korist Jugoslavije osuđen na streljanje. Streljan 10. juna 1938. i sahranjen na bivšem poligonu NKVD „Objekt Butovo“. Rehabilitovan 10. marta 1958. odlukom VT MVO. RADOVIĆ MILUTIN – РОДОВИЧ (РАДОВИЧ) МИЛУТИН МИЛОВИЧ Rođen 1888, selo Martinići – Danilovgrad (Crna Gora), Crnogorac, iz siromašne seljačke porodice, visoko obrazovanje – rudarski inženjer. Kao dečak 1901. godine dospeo je u Rusiju, ovde se školovao i završio rudarski fakultet. Kasnije je zasnovao porodicu i primio državljanstvo Sovjetskog Saveza. U vreme hapšenja živeo je u mestu Nikitivci u Doneckoj oblasti u Ukrajini i radio u Institutu za termotehniku kao inženjer. Uhapšen 24. maja 1929. godine. Rešenjem vanrednog zasedanja Artemovskog okružnog suda od 20. novembra 1929. pod optužbom da je bio član kontrarevolucionarne, štetočinskodiverzantske organizacije koja je radila na svrgavanju vlade osuđen na streljanje. Nema podataka kada je streljan, ali postoji zabeleška da je umro u toku istražnog postupka.

233

Rehabilitovan 27. oktobra 1989. odlukom Javnog tužilaštva za Donecku oblast. RADOVIĆ SPASOJE – РАДОВИЧ СПАСОЙ НИКОЛАЕВИЧ Rođen 1893, selo Martinići, treba Martinovići – Plav (Crna Gora), Crnogorac, iz siromašne seljačke porodice, visoko obrazovanje – lekar, terapeut. Obrazovao se u Rusiji, gde je dospeo preko Ministarstva prosvete Crne Gore 1905. godine kao 12-godišnji dečak. U gradu Holm u Novgorodskoj oblasti završio je srednju versku školu, a zatim pohađao bogosloviju. VraTjO se u Crnu Goru 1912. i učestvovao u balkanskim ratovima. U avgustu 1914. nastavio je školovanje, studirao na Vojno-medicinskoj akademiji u Petrogradu. Posle okončanih studija, od 1924. živeo je u Kislovodsku u Ordžonikidzevskom (sada Stavropoljskom) kraju, zasnovao porodicu, primio državljanstvo SSSR i radio u Kislovodskom sanatorijumu kao načelnik jednog odeljenja. Uhapšen 8. jula 1938. pod optužbom za antisovjetsku agitaciju među administrativnim osobljem Sanatorijuma. Pod istragom u zatvoru proveo je 8 meseci – oslobođen je rešenjem 442. Vojnog tribunala od 7. marta 1939. godine. RADULOVIĆ ŽARKO – РАДУЛОВИЧ ЖАРКО ФИЛИППОВИЧ Rođen 27. decembra 1896, selo Banjani – Valjevo (Srbija), Srbin, iz službeničke porodice, nezavršeno visoko obrazovanje, član KPJ 1920–1921. godine. Posle završene gimnazije, dva semestra studirao je prava na Sorboni u Francuskoj, a zatim se vraTjO u Srbiju. Živeo je u Beogradu i radio u policiji kao arhivski službenik. Dvadesetih godina bio je član organizacije „Sloboda narodu“. Izbegavši hapšenje zbog učešća u zaveri protiv kralja, pobegao je u Austriju, odavde u Nemačku i najzad u Estoniju. U Sovjetski Savez stigao je 12. septembra 1929. prešavši ilegalno estonsko-sovjetsku granicu. Odmah je uhapšen, upućen u Pskov, a zatim u Lenjingrad. Posle 7-mesečnog zatvora, rešenjem trojke OGPU za Lenjingradsku vojnu oblast osuđen je 3 (2) aprila 1930. na tri godine dobrovoljnog progonstva bez prava prebivanja u 6 centralnih gradova i pograničnoj zoni. Otišao je u Vologdu gde je, radeći kao poslastičar, proveo 9 meseci. Godine 1931. dospeo je u Sverdlovsk, odakle je kada je oslobođen kazne prešao najpre u Samaru, a potkraj 1933. u Ufu. Već 1935. ponovo je rešenjem Vrhovnog suda BASSR osuđen na tri godine zatočenja u popravno-radnom logoru. Iz logora je prevremeno oslobođen 13 meseci ranije. Ostao je u Ufi, ali je bio nezaposlen. Treći put je uhapšen 15. decembra 1937. godine. Rešenjem trojke UNKVD BASSR od 28. septembra 1938. pod optužbom da je, živeći u SSSR, vodio kontrarevolucionarne razgovore u kojima je diskreditovao mere VKP(b) i sovjetske vlade, hvalio streljane neprijatelje naroda trockiste-buharince, a u provokativnim razgovorima o ratu govorio o propasti sovjetske vlasti osuđen na streljanje uz konfiskovanje lične imovine. 234

Streljan 4. oktobra 1938. u Ufi i sahranjen na Sergijevskom groblju. Rehabilitovan 12. decembra 1958. i 27. septembra 2002. odlukama VT PVS i PPO. RADUNOVIĆ JOVAN – ПАВЛЮЧЕНКО ИВАН ТИМОФЕЕВИЧ Rođen 23. jula 1904, selo Progonovići – Podgorica (Crna Gora), Crnogorac, iz službeničke porodice, niže obrazovanje – kožarski, a zatim partijski radnik, član SKOJ od 1920, a KPJ 1923. godine. Posle završenog zanata radio je kao kvalifikovani kožarski radnik i bio aktivan u revolucionarnim radničkim sindikatima. Odlukom CK KPJ u septembru 1927. upućen je na partijsko školovanje u Moskvu. Tokom 1927–1931. pohađao KUNMZ. Član VKP(b) je od 1927. godine. Posle završenog KUNMZ, od maja 1931. bio je na partijskom radu u Uralmašstroju u Sverdlovsku. Krajem leta 1933. na poziv Jugoslovenske sekcije KP došao je u Moskvu da primi novi posao. Čekajući da se reši ovo pitanje, zaposlio se u avioindustriji i ovde proveo do maja 1934. godine, kada je raspoređen u Čeljabinsk. Početkom oktobra 1936. bio je uključen u grupu oko 150 jugoslovenskih komunista, za koje je rukovodstvo KPJ, u okviru plana za smanjenje jugoslovenske komunističke emigracije u SSSR, tražilo saglasnost nadležnih instanci Kominterne da se vrate na rad u zemlju. Veliki talas čistki koji je uskoro nastupio, omeo je realizovanje ovog plana. Sa ženom i sinom ostao je u Čeljabinsku, radeći u traktorskom zavodu kao partijski radnik, a zatim bio predavač novije istorije u srednjoj školi. Uhapšen 3. januara 1938. godine. Rešenjem trojke UNKVD za Čeljabinsku oblast od 25. septembra 1938. pod optužbom za špijunažu i kontrarevolucionarno delovanje osuđen na streljanje. Streljan 12. oktobra 1938. u Čeljabinsku. Rehabilitovan 27. jula 1956. odlukom VT UVO. RAGULJA MARKO – РАГУЛЯ МАРК ЭМАНУИЛОВИЧ Rođen 1887, Zagreb (Hrvatska), Srbin, iz siromašne seljačke porodice. Početkom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan i upućen na front, a 1915. pao u rusko zarobljeništvo u Severnoj Bukovini. Bio je u logoru u naselju Rozalinsk u Rusiji. Godine 1917. dospeo je u Srednju Aziju, ovde ostao, zasnovao porodicu (žena i troje dece) i kasnije primio državljanstvo Sovjetskog Saveza. Do 1936. živeo je u naselju Jaroslavskaja u Taškentskoj oblasti u Uzbekistanu i bavio se poljoprivredom, a zatim prešao u Taškent, gde je radio kao vozač u „Tašobehlebtrestu“. Uhapšen 4. oktobra 1942. godine. Rešenjem Sudskog kolegijuma za krivična dela Taškentskog oblasnog suda od 24. oktobra 1942. pod optužbom za davanje antisovjetskih izjava i iznošenje defetističkog mišljenja protiv sovjetske vlasti osuđen na 8 godina lišenja slobode. Rehabilitovan 22. marta 1991. odlukom PVS USSR. 235

RAJH ALEKSANDAR – РЕЙХ АЛЕКСАНДР АНТОНОВИЧ Rođen 1891, Marburg, sada Maribor (Slovenija), Austrijanac, iz radničke porodice, niže obrazovanje. Početkom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan, upućen na front, gde je 1915. pao u rusko zarobljeništvo. Kao ratni zarobljenik otpremljen je u Rusiju, ovde ostao, zasnovao porodicu i kasnije primio državljanstvo Sovjetskog Saveza. U vreme hapšenja sa ženom i kćerkom živeo je u Moskvi i radio u Dečjem sanatorijumu „Serebranij bor“ kao elektromonter. Godine 1934. prvi put je uhapšen i osuđen. Ponovo uhapšen 5. jula 1941. godine. U toku istrage bio je u gradskoj tamnici u Omsku. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 22. septembra 1941. pod optužbom za kontrarevolucionarnu propagandu osuđen na tri godine zatočenja u popravoradnom logoru. Rehabilitovan 6. februara 1996. odlukom PGM. RAJKOVIĆ MATIJA – РАЙКОВИЧ МАТВЕЙ МАРТЫНОВИЧ Rođen 25. juna 1894, selo Dabar – Otočac (Hrvatska), Hrvat, iz radničke porodice, niže obrazovanje – radnik. Posle završene osnovne škole, nekoliko godina radio je u selu kao čobanin. Izbijanje Prvog svetskog rata zateklo ga je na kraju odsluženja vojnog roka. Tada je kao austrougarski podanik bio mobilisan, a potom upućen na front. Zarobljen je 1915. i kao ratni zarobljenik otpremljen u Rusiju. Godine 1917. nastanio se u Ukrajini u Kirovogradskoj oblasti, živeo je u selu Berezivka nedaleko od mesta Dolinskaja, zasnovao porodicu (žena i osmoro dece), bavio se poljoprivredom i kasnije primio državljanstvo Sovjetskog Saveza. Tokom 1929–1935. bio je zaposlen u pošti, a zatim do hapšenja u ciglani kao nekvalifikovani radnik. Uhapšen 4. februara 1938. godine. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 26. maja 1938. pod optužbom za kontrarevolucionarno delovanje osuđen na 10 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Od 20. jula 1938. kaznu je izdržavao u logoru u Vorkuti (Komi ASSR). Iz logora je oslobođen 4. februara 1948. godine. Rehabilitovan 24. jula 1989. odlukom PKO. RAJT (ŽAGAR) JEKATERINA – РАЙТ ЕКАТЕРИНА МАТВЕЕВНА Rođena 1918, Delnice (Hrvatska), Hrvatica, iz seljačke porodice. U Sovjetski Savez dospela je 1928. godine sa roditeljima i dve sestre, koji su iz Jugoslavije došli na stalni boravak u Rostovsku oblast. Posle završene srednje škole, 1935–1939. studirala je na Medicinskom fakultetu u Rostovu na Donu, a nastavila u Novosibirsku gde je u proleće 1940. zasnovala porodicu. Završivši Medicinski fakultet 1942. godine, zajedno sa mužem upućena je u grad OjrotTura i postavljena za rukovodioca lekarskog otseka Ongudajskog ajmaka. Prvih 236

dana decembra 1942. uhapšen je njen muž Danilo i osuđen na pet godina lišenja slobode, a 6 meseci kasnije ona je premeštena u mesto Tanga u Čitinskoj oblasti. Radeći kao rukovodilac lekarskog otseka, ovde je ostala do hapšenja. Uhapšena 3. januara 1944. godine. Presudom Oblasnog suda Ojrotske autonomne oblasti Altajskog kraja od 31. maja 1944. pod optužbom za antisovjetsko delovanje osuđena na 7 godina lišenja slobode odnosno tri godine zatočenja u popravno-radnom logoru. Rehabilitovana 28. oktobra 1963. odlukom PVS RSFSR. RAKEC FADEJ – РАКЕЦ ФАДЕЙ АНДРЕЕВИЧ Rođen 1883, Beograd (Srbija), Crnogorac, iz radničke porodice, niže obrazovanje – stolarski radnik. Do 1903. godine živeo je i školovao se u Poljskoj, gde je završio zanatsku školu. Tokom Prvog svetskog rata služio je u austrougarskoj vojsci kao redov. Kako je i odakle 1918. dospeo u Zabajkal (Buratska ASSR) i šta je radio narednih 6 godina nije poznato. Iz Zabajkala 1924. prešao je u mesto Aldan (Jakutska ASSR) i ovde proveo tri godine, a potom je od 1928. živeo u Irkutsku. Godine 1933. vraTjO se u Jakutiju, nastanio u Jakutsku, zaposlio u kožarskom zavodu kao obućar i primio državljanstvo Sovjetskog Saveza. Uhapšen 30. aprila 1938. godine. Rešenjem Vrhovnog suda Jakutske ASSR od 15. maja 1939. pod optužbom za kontrarevolucionarnu agitaciju i propagandu osuđen na tri godine zatočenja u popravno-radnom logoru. Rehabilitovan 20. februara 1992. odlukom PRS(J). RAKITNIČAN IVAN – РАКИТНИЧАН ИВАН МИХАЙЛОВИЧ Rođen 15. maja 1889. u selu Ostrovanc ili Ostrovanac u Bjelovarskoj oblasti (Hrvatska), Hrvat, niže obrazovanje. Tokom 1910–1913. kao austrougarski podanik služio je vojni rok. Početkom Prvog svetskog rata bio je mobilisan i upućen na front, gde je 1916. godine zarobljen na rumunskom frontu. Kao ratni zarobljenik otpremljen je u Rusiju, izvesno vreme lečio se u Kazanju, a zatim poslat u Barnaul. Posle 1919. godine nastanio se u selu Bojarsk u rejonu grada Lozovoje u Pavlodarskoj oblasti u Kazahstanu. Ovde je zasnovao porodicu i radio kao kolhoznik u kolhozu „Pamjat Kirova“. U potrazi za većom zaradom, godinu dana proveo je u Ukrajini, 1934. vraTjO se u Bojarsk i do hapšenja tu ostao. Uhapšen 4. novembra 1938. pod optužbom za kontrarevolucionarnu agitaciju. Umro u toku istrage 31. decembra 1938. u tamnici mesta Lozovoje od hroničnog bronhitisa. Rehabilitovan 3. decembra 1988. odlukom POP. RAMLJAK ANTON – РАМЛЯК АНТОН

237

Rođen 1928, Posušje – Mostar (Bosna i Hercegovina), Hrvat, nezavršeno srednje obrazovanje, bez određenog zanimanja. Odakle je, kada i kako dospeo u Austriju nije poznato. U vreme hapšenja živeo je u selu Cisterdorf i radio na imanju jednog veleposednika kao nekvalifikovani radnik. Uhapšen 21. aprila 1951. godine. Rešenjem Vojnog tribunala vojne jedinice 28990 od 30. juna 1951. pod optužbom za špijunažu osuđen na streljanje. Streljan 1. oktobra 1951. na Donskom groblju u Moskvi, a njegovo telo kremirano u Donskom krematorijumu. Rehabilitovan 7. maja 2002. odlukom GVP. RANCINGER RUDOLF – RUDI – МГЕЛАДЗЕ ШАЛЬВА ГЕОРГИЕВИЧ Rođen 8. aprila 1908, selo Toplice – Zagorje ob Savi (Slovenija), Slovenac, iz radničke porodice, srednje obrazovanje – staklarski, a kasnije partijski radnik, član SKOJ od 1924. godine. Odlukom CK KPJ u jesen 1927. upućen je na partijsko školovanje u Moskvu. Tokom 1927–1931. pohađao KUNMZ. Član je Komsomola od 1927, a VKP(b) 1931. godine. Na KUNMZ je pripadao „levoj“ opoziciji – 1929. jedan od potpisnika majskog pisma jugoslovenskih studenata – grupa "41". Posle okončanja KUNMZ, kraće vreme predavao je na partijskim kursevima u Moskovskoj oblasti, a zatim krajem leta 1931. poslat je u Sverdlovsku oblast u Krasnouralsk. Radeći kao jedan od sekretara partijskog komiteta u topionici bakra, ovde je proveo oko dve i po godine i zasnovao porodicu (žena i dete). Godine 1934–1935. završio je Aspiranturu na KUNMZ u Moskvi, a potom dospeo u Čeljabinsku oblast u mesto Kasli. Početkom oktobra 1936. bio je uključen u grupu oko 150 jugoslovenskih komunista, za koje je rukovodstvo KPJ, u okviru plana za smanjenje jugoslovenske komunističke emigracije u SSSR, tražilo saglasnost nadležnih instanci Kominterne da se vrate na rad u zemlju. Veliki talas čistki koji je uskoro nastupio, omeo je realizovanje ovog plana. Tako je sticajem okolnosti ovde ostao. U vreme hapšenja radio je u vozdviženskoj fabrici stakla. Uhapšen 31. decembra 1937. godine. Rešenjem trojke UNKVD za Čeljabinsku oblast od 17. oktobra 1938. pod optužbom za špijunažu i antisovjetsko delovanje osuđen na streljanje. Streljan 24. oktobra 1938. u Čeljabinsku. Rehabilitovan 29. januara 1960. odlukom VT UVO. RASPOPOVIĆ PETAR – ПЕТРОВИЧ ИВАН МАРКОВИЧ Rođen 1903. selo Glizica (Martinići) – Podgorica (Crna Gora), Crnogorac, iz seljačke porodice, niže obrazovanje – obućar, član KPJ od 1923. godine. Radio je u Podgorici kao obućarski radnik i bio član MK SKOJ, sekretar PK SKOJ i član PK KPJ za Crnu Goru. Odlukom CK KPJ u oktobru 1928. upućen je na partijsko školovanje u Moskvu. 238

Tokom 1928–1931. pohađao KUNMZ i MLŠ. Pripadao je „levoj“ opoziciji na KUNMZ – 1929. jedan od potpisnika majskog pisma jugoslovenskih studenata – grupa "41", kojeg se kasnije odrekao. Član VKP(b) je od 1929, a državljanstvo Sovjetskog Saveza primio je 1933. godine. Posle završenog školovanja, od oktobra 1931. bio je propagandist u Kuznjecstroju. U Moskvu se vraTjO početkom 1933. godine, radio na istim poslovima u Džeržinskom i Kominternovskom RK VKP(b), a kasnije u fabrici „Mosbeljo“ br. 2. Prošao je partijske provere članova u VKP(b) 1929. i 1933. godine, kao i proveru IKK KI 1932. u jugoslovenskoj komunističkoj emigraciji, smatran je „proverenim“. Početkom oktobra 1936. bio je uključen u grupu oko 150 jugoslovenskih komunista, za koje je rukovodstvo KPJ, u okviru plana za smanjenje jugoslovenske komunističke emigracije u SSSR, tražilo saglasnost nadležnih instanci Kominterne da se vrate na rad u zemlju. Veliki talas čistki koji je uskoro nastupio, omeo je realizovanje ovog plana. Tako je do hapšenja ostao u Moskvi. Uhapšen 23. marta 1938. godine. U toku istrage bio je u Taganskoj tamnici u Moskvi. Rešenjem Komisije NKVD i Javnog tužilaštva SSSR od 22. maja 1938. pod optužbom za špijunažu u korist Jugoslavije osuđen na streljanje. Streljan 3. juna 1938. i sahranjem na bivšem poligonu NKVD „Objekt Butovo“. Rehabilitovan 4. septembra 1957. odlukom VT LVO. RAUMBERGER FRANC – РАУМБЕРГЕР ФРАНЦ ФРАНЦЕВИЧ Rođen 1894. u mestu Đakomovo u Osijetskom okrugu u Jugoslaviji, verovatno Đakovo (Hrvatska), Hrvat (Nemac), iz mnogočlane seljačke porodice, niže obrazovanje – stočar, kasnije službenik. Kao austrougarski podanik 1914–1919. služio je kao vojnik-artiljerac. Tokom 1920–1923. boravio je i radio u Americi. Verujući da će za kratko vreme steći veliko poljoprivredno imanje 1923. otišao je u Sovjetski Savez. Naselio se u Hersonskoj oblasti u gradu Kahovka (Ukrajina), zasnovao porodicu i primio državljanstvo SSSR. Do hapšenja sa ženom i dvoje dece živeo je Kahovki i radio kao direktor jednog preduzeća. Bio je član VKP(b), ali je isključen kao trockista. Uhapšen 25. februara 1938. godine. Rešenjem trojke UNKVD za Nikolajevsku oblast od 28. septembra 1938. pod optužbom da je od 1932. bio aktivni član antisovjetske nemačke fašističke organizacije, koja je imala za cilj da pripremi oružani ustanak protiv Sovjetske vlasti u pozadini Crvene armije za vreme rata Nemačke sa SSSR, a od 1936. član terorističke organizacije koja je neprijateljski delovala u oblasti poljoprivrede osuđen na streljanje uz konfiskovanje imovine. Streljan 2. oktobra 1938. godine. Rehabilitovan 1. marta 1958. odlukom PHOS. REGITNIK FRANC – ГАФНЕР ФРАНЦ ГАСПАРОВИЧ

239

Rođen 6. decembra 1903, selo Sava kod Jesenice (Slovenija), Slovenac, iz radničke porodice, niže obrazovanje – bravarski radnik, član SKOJ od 1922, a KPJ 1924. godine. Posle završene osnovne škole, radio je u mestu Dobrava kao nekvalifikovani radnik, a kada je izučio bravarski zanat prešao je u bravarsko preduzeće. U potrazi za poslom, u oktobru 1924. emigrirao je u Francusku, gde je baveći se različitim poslovima proveo 7 godina. Kao član KP Francuske bio je aktivan među jugoslovenskom ekonomskom emigracijom u Belgiji i Luksemburgu. Godine 1930. boravio je u Parizu ilegalno i radio pri Jugoslovenskoj sekciji KP. Tražeći načina da dobije legalan boravak, uz pomoć partije nabavljeni su mu dokumenti na ime Gafner (Hafner) Franc. Pošto je tokom 1931. više puta hapšen zbog komunističkog delovanja, odlukom rukovodstva KPJ upućen je na partijsko školovanje u Moskvu. Početkom marta 1932. godine uključen je na Jugoslovenski sektor KUNMZ, ali nakratko. Već sredinom godine, u toku partijske provere članova KPJ u Moskvi, isključen je iz partije zbog „neiskrenosti za vreme provere“ i kao „nedostojan poverenja“, a potom i sa KUMNZ. Internacionalna kontrolna komisija KI odbila je njegovu žalbu, a Politička komisija PS IKKI 3. februara 1933. potvrdila isključenje. U međuvremenu, iz Moskve je prešao u Tulu, ovde se nastanio, zasnovao porodicu i do hapšenja bio zaposlen u zanatlijskoj zadruzi. Uhapšen 1. avgusta 1940. godine. Rešenjem OS UNKVD za Tulsku oblast od 19. novembra 1940. pod optužbom za „odavanje državne tajne i dezinformaciju organa NKVD“ prognan je na pet godina u Kazahstan. Živeo je u gradu Kzil-Orda i radio u Oblasnoj autobazi kao bravar. Tokom progonstva, 5. jula 1942. ponovo je uhapšen. Rešenjem UNKVD za Kzil-Ordinsku oblast od 18. jula 1942. pod optužbom za špijunažu i antisovjetsko delovanje (kao tajni agent zavrbovan od jedne strane države, 1932. prebačen je na teritoriju SSSR, gde je prikupljao podatke špijunskog karaktera, a u svom okruženju sistematski širio defetizam, hvalio snagu i moć fašističke Nemačke i govorio o neizbežnom porazu Sovjetskog Saveza u ratu sa Nemačkom). Sudsko isleđenje privremeno je prekinuto 27. avgusta, pošto se on razboleo. Sedam dana kasnije, 2. septembra 1942. umro je u zatvorskoj bolnici UNKVD za Kzil-Ordinsku oblast. Rehabilitovan 4. maja 1997. odlukom PKOO. RENKO IVAN – РЕНКО ИВАН ИВАНОВИЧ Rođen 1894. u selu Log okruga Blagovca u Jugoslaviji, verovatno Blagovica – Domžale (Slovenija), Slovak (Jugosloven), iz seljačke porodice, radnik. Nije poznato odakle je, kada i kako došao u Rusiju. Može se, međutim, pretpostaviti da je početkom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio mobilisan, upućen na front, gde je zarobljen. Kao ratni zarobljenik otpremljen je u Rusiju i ovde ostao. U vreme hapšenja živeo je u Nižnjeudinsku u Irkutskoj oblasti i radio kao podmazivač vagona na železnici. 240

Uhapšen 28. juna 1938. godine. Rešenjem trojke UNKVD za Irkutsku oblast od 25. oktobra 1938. pod optužbom da je bio član špijunsko-diverzantske organizacije osuđen na streljanje. Streljan 14. novembra 1938. u Irkutsku. Rehabilitovan 3. februara 1961. odlukom VT ZabVO. RETTER HENRIK – ЛАНТАЛ БЕРНАРД АДОЛЬФОВИЧ Rođen 21. avgusta 1910, Sarajevo (Bosna i Hercegovina), Poljak, iz službeničke porodice, visoko obrazovanje (završio Institut za trgovinu u Francuskoj), član Saveza komunističke omladine Poljske, a od 1930. član KP Francuske. Živeo je u Poljskoj (ovde je 1930. bio hapšen pod sumnjom za komunističku propagandu), a kasnije u Francuskoj. Kao saradnik Kominterne, tokom 1936/37. boravio je u Kini pod imenom Bernard Lantal, odakle je na poziv nadležnih organa, 18. marta 1937. došao u Sovjetski Savez. Sa ženom i kćerkom živeo je u Moskvi u hotelu „Luks“, a radio kao saradnik u Odeljenju za veze IKKI. Uhapšen 11. septembra 1937. godine. U toku istrage bio je u Moskovskom istražnom zatvoru Butirka. Rešenjem OS pri NKVD i Javnog tužilaštva SSSR od 28. novembra 1937. pod optužbom za vezu sa članovima poljske vojne organizacije i nizom lica – vlasnika različitih firmi (s njima je vodio buržoaski način života) osuđen na streljanje. Streljan 4. decembra 1937. i sahranjen na bivšem poligonu NKVD „Objekt Butovo“. Rehabilitovan 14. decembra 1989. na osnovu ukaza PVS SSSR od 16. januara iste godine. RIBIĆ STJEPAN – РЫБИЧ СТЕПАН ЛАЗАРЕВИЧ Rođen 1894, selo Peći – Ključ (Bosna i Hercegovina), Srbin, iz seljačke porodice, niže obrazovanje – bravarski radnik. U Rusiju je dospeo verovatno tokom Prvog svetskog rata kao ratni zarobljenik, a kasnije je, kako je izjavio na isleđenju, služio u Crvenoj armiji kao bolničar u rezervnoj bolnici u Pavlogradu u Ukrajini. Kada su snage Denjikina zauzele grad, sklonio se u selo gde je, radeći u najam ostao do jeseni 1919. godine. Posle poraza Denjikinove vojske, kao bolničar stupio je u Buđonijevu armiju u kojoj je proveo do završetka građanskog rata. Ostao je u Sovjetskom Savezu sa porodicom koju je već ranije zasnovao (žena i troje dece), živeo u gradu Aleksandrovu u Moskovskoj oblasti, a posao dobio na železničkoj stanici kao bravar. Godine 1926. primio je državljanstvo SSSR, 1932. učlanio se u VKP(b), ali je iz partije isključen 1936. „za službu u beloj armiji“. Uhapšen 20. oktobra 1937. godine. Rešenjem trojke pri UNKVD za Moskovsku oblast od 19. novembra 1937. pod optužbom za podrivačko delovanje u železničkom saobraćaju osuđen na streljanje. 241

Streljan 21. novembra 1937. i sahranjen na bivšem poligonu NKVD „Objekt Butovo“. Rehabilitovan 30. juna 1956. odlukom PV OS.

RISTO VLADO „BADJA“ – РИСТО ВЛАДО „БАДЯ“ Rođen 1905, Beograd (Srbija), Ciganin, bez određenog mesta prebivanja. Početkom Prvog svetskog rata sa roditeljima je izbegao iz Srbije u Rusiju. Ostavši bez roditelja 1917. godine, sa čergama srpskih Cigana krstario je po Ukrajini i Moldaviji, basenu Volge i Dnjepra. Sa grupom srpskih Cigana 1931. i 1932. proveo je u Moskvi, a potom ponovo nastavio da čergari po Ukrajini, da bi se 1933. zadržao u Kijevu, ali nakratko. Pošto su ostali bez posla, u proleće 1934. krenuli su put Sibira. Krajem 1936. stigli su do Novosibirska, odakle su prešli u Vladivostok, koji su uskoro morali da napuste kao „grad zabranjen za strance“. U proleće 1937. otišli su u Arhangelsk, a početkom 1938. došli u Smolensku oblast u Jarcevo. Na nekom od tih putovanja zasnovao je porodicu (žena i sin) i primio državljanstvo Sovjetskog Saveza. Uhapšen 27. februara 1938. godine. Rešenjem trojke UNKVD za Smolensku oblast od 25. marta 1938. pod optužbom za špijunažu, kontrarevolucionarnu propagandu i organizovano delovanje osuđen na streljanje. Streljan 17. maja 1938. godine. Rehabilitovan 10. maja 1989. odlukom PSO. RISTOFOROV LONA (LONO) – РИСТОФОРОВ ЛОНА ФОРОВ Rođen 1911, Beograd (Srbija), po drugim podacima u Odesi (njegov otac došao je u Rusiju 1910. godine, izvesno vreme boravio u Odesi gde se Lona rodio), Ciganin, bez određenog mesta prebivanja. Kao i ostali Cigani, i on je stalno čergario. Godine 1929. njegova porodica zadržala se u gradu Kozlov u Ukrajini, u kojem se tada nalazila čerga srpskih Cigana „Koloni“. Međutim, oni su čergarili samostalno, ne pridružujući se drugim čergarima. Tako su 1930. dospeli u Lenjingrad, sagradili kuću i primili državljanstvo Sovjetskog Saveza. Dve godine kasnije prešli su u Moskvu, gde su se bavili kalajdžijskim i kazandžijskim zanatom. U jesen 1936. otišli su Kalinjin, a početkom februara 1938. u Smolensku oblast u Jarcevo. Ovde je kao jedan od pismenijih Cigana radio u njihovoj zanatskoj zadruzi. Uhapšen 27. februara 1938. godine. Rešenjem trojke UNKVD za Smolensku oblast od 25. marta 1938. pod optužbom za špijunažu, kontrarevolucionarnu propagandu i organizovano delovanje, osuđen na streljanje. Streljan 20. maja 1938. godine. Rehabilitovan 10. maja 1989. odlukom PSO.

242

ROGONIĆ SAVA – РОГОНИЧ САВЕЛИЙ ИВАНОВИЧ Rođen 1876. u Srbiji, Srbin (po drugim podacima – u gradu Lublin u Poljskoj), zemljoradnik. Živeo je sa roditeljima i bavio se zemljoradnjom. Došavši u sukob s ocem oko stoke, napusTjO je očevo imanje i u potrazi za poslom dospeo u Italiju. Početkom Prvog svetskog rata, saznavši da su mu okupatori streljali oca i brata, vraTjO se u Srbiju. Godine 1915. uhvaćen je na izgradnji železničke pruge, mobilisan i upućen na ruski front. Ovde je ranjen kod sela Opotov i zarobljen. Posle oporavka prebačen je u Omsk u logor ratnih zarobljenika. Do 1919. godine ratni zarobljenici bili su zatvoreni u logoru, zatim im je dozvoljeno da služe na imanjima veleposednika, a kasnije da idu u sela i rade u najam. Tako se on obreo u selu Okonešnikovo u Omskoj oblasti, gde je početkom 20-ih godina zasnovao porodicu (žena i četvoro dece) i ovde ostao. Uhapšen 30. maja 1938. godine. Rešenjem trojke pri UNKVD za Omsku oblast od 16. oktobra 1938. pod optužbom za kontrarevolucionarnu agitaciju osuđen na streljanje. Streljan 23. oktobra 1938. u Omsku. Rehabilitovan 22. decembra 1956. odlukom POOS. ROMEDER (RAMEDER, SLANSKI) VIKTOR – РОМЕДЕР (РАМЕДЕР, СЛАНСКИЙ) ВИКТОР ВАСИЛЬЕВИЧ (ВИЛЬГЕЛЬМОВИЧ) Rođen 1898. u gradu Vlejkovec u Jugoslaviji, verovatno Vlajkovac – Vršac (AP Vojvodina – Srbija), Austrijanac. Nije poznato odakle je, kada i kako dospeo u Sovjetski Savez. U vreme hapšenja živeo je u selu Suhoj Log (nedaleko od Sverdlovska) u Sverdlovskoj oblasti i radio na Suholožskom tehnikumu kao predavač nemačkog jezika. Uhapšen 25. novembra 1937. godine. Osuđen 17. aprila 1940. na pet godina zatočenja u popravno-radnom logoru. ROŠ KIRIL – РОШ КИРИЛЛ КОНДРАТЬЕВИЧ Rođen 13. marta 1897, Ljubljana (Slovenija), Slovenac, iz radničke porodice, niže obrazovanje – bravar, član VKP(b) 1932–1936. godine. U Rusiju je došao 1915. kao ratni zarobljenik i ovde ostao. Posle oslobođenja iz zarobljeništva naselio se u selu Njižnaja Kura u Permskoj oblasti, zasnovao porodicu (žena i dvoje dece) i do hapšenja radio u gradu Krasnokamsk u vatrogasnoj službi. Uhapšen 4. marta 1938. pod optužbom da je član špijunsko-diverzantske organizacije. Pod istragom u zatvoru je proveo oko 10 meseci – oslobođen je 20. decembra 1938. zbog nedostatka dokaza. ROŠER HAJNC (ROSCHER HEINZ) – РОШЕР ГЕЙНЦ ФРИДРИХОВИЧ Rođen 3. septembra 1898, Fiume, sada Rijeka (Hrvatska), Nemac, iz radničke porodice, srednje obrazovanje – mehaničar, kasnije inženjer. Živeo je i radio u Beču, bio član SDPA od 1920, a potom i KP Austrije. Posle februarskih 243

borbi, u kojima je komandovao 21. bečkom opštinskom grupom šucbundovaca, pobegao u Čehoslovačku, odakle je otišao u Sovjetski Savez kao politički emigrant. Po dolasku u Moskvu u aprilu 1934. zaposlio se u „Elektrozavodu“, a pred hapšenje radio je u autozavodu „Staljin“ kao bravar. Kao delegat KP Austrije 1935. prisustvovao je na VII kongresu Kominterne. Uhapšen 17. marta (5. februara) 1938. godine. Rešenjem Komisije NKVD i Javnog tužioca SSSR od 17. maja 1938. pod optužbom za špijunažu u korist Nemačke, vrbovanje drugih lica za špijunažu i pripremanje diverzija u zavodu osuđen na streljanje. Streljan 28. maja 1938. i sahranjen na bivšem poligonu NKVD „Objekt Butovo“. Rehabilitovan 4. aprila 1963. odlukom VT MVO. ROTH EMERIK – IMRE – БЕНЕШ КАРЛ АДОЛЬФОВИЧ Rođen 11. januara 1905, selo Zabreš Obrelovackog okruga u Jugoslaviji, možda Zabrežje – Obrenovac (Srbija), Mađar, iz službeničke porodice, visoko obrazovanje – elektroinženjer, član KP Čehoslovačke od 1924. godine. Posle završene narodne škole, pohađao je realnu gimnaziju u Budimpešti, Velikom Bečkereku i Bratislavi, gde se njegova porodica preselila 1921. godine. Izvesno vreme bio je zaposlen kao činovnik, a potom završio visoku tehničku školu. Tokom 1927–1935. po partijskoj liniji bio je angažovan u Slovačkoj kao član Biroa CK komunističke omladine i instruktor. Zbog komunističkog delovanja više puta je hapšen. Trećeg avgusta 1935. godine, nakon šestomesečnog tamnovanja pobegao je iz zatvora, prebacio se u Poljsku, a zatim u Sovjetski Savez. Nastanio se u Moskvi, sa porodicom živeo u hotelu „Luks“ i primio državljanstvo SSSR. Radio je u Odeljenju za propagandu IKKI, a u vreme hapšenja bio je zaposlen u zavodu br. 9 kao inženjer. Uhapšen 21. marta 1938. godine. U toku istrage bio je u Taganskoj tamnici u Moskvi. Rešenjem OS pri NKVD od 23. avgusta 1938. pod optužbom za špijunažu osuđen na 8 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u Vladlagu u Omskoj oblasti. Novim rešenjem istog organa od 1. marta 1944. oslobođen je daljeg izdržavanja kazne. Rehabilitovan 12. septembra 1989. odlukom PMVO. ROŽENBERSKIJ PETAR – РОЖЕНБЕРСКИЙ ПЕТР ГРИГОРЬЕВИЧ Rođen 1892. u Bačkoj (AP Vojvodina – Srbija), Mađar, iz seljačke porodice – radnik. Odakle je, kada i kako dospeo u Sovjetski Savez nije poznato. U vreme hapšenja živeo je u Njižneudinsku u Irkutskoj oblasti i radio na obezbeđenju u preduzeću za transport drveta. Uhapšen 13. jula 1938. godine.

244

Rešenjem trojke UNKVD za Irkutsku oblast od 25. oktobra 1938. pod optužbom da je bio agent nemačke obaveštajne službe osuđen na streljanje. Streljan 31. oktobra 1938. u Irkutsku. Rehabilitovan 6. marta 1959. odlukom VT ZVO. RUDAKOVIĆ (RADAKOVIĆ) ILIJA – РУДАКОВИЧ (РАДАКОВИЧ) ИЛЬЯ РОДИОНОВИЧ Rođen 1894, Ub (Srbija), Srbin, niže obrazovanje. U Rusiju je dospeo 1916. kao ratni zarobljenik, ovde ostao i kasnije zasnovao porodicu (žena i sin). Gde je boravio i čime se bavio narednih godina nije poznato. Pred hapšenje živeo je u selu Verhnjij Baskunčak u Staljingradskoj (sada Astrahanskoj) oblasti, gde je radio kao zamenik predsednika seoskog sovjeta. Uhapšen 15. marta 1938. godine. Rešenjem trojke UNKVD pri Staljingradskoj oblasti od 28. septembra 1938. pod optužbom za špijunažu (kao agent nemačke obaveštajne službe pripremao je pristalice za izvođenje diverzija na železničkoj pruzi u slučaju rata Nemačke protiv Sovjetskog Saveza) osuđen na streljanje. Streljan 20. oktobra 1938. godine. Rehabilitovan 31. jula 1961. odlukom VT SKVO. RUDOLF PAVLE – РУДОЛЬФ ПАВЕЛ ИВАНОВИЧ Rođen 1892, Varaždin (Hrvatska), Hrvat. Nije poznato odakle je, kada i kako dospeo u Sovjetski Savez, gde je živeo i čime se bavio. U vreme hapšenja nalazio se na izdržavanju kazne u Vosturallag-u u lagerskom punktu Podgornoje kao zatvorenik. Uhapšen 17. novembra 1944. godine. Osuđen 25. decembra 1944. na 10 godine zatočenja u popravno-radnom logoru. RUŽIĆ MATIJA – MATE – РУЗИК МАТВЕЙ МАТВЕЕВИЧ Rođen 1910, Hreljin – Rijeka (Hrvatska), Hrvat, niže obrazovanje – radnik. Nekoliko godina živeo je i radio u Americi, gde je u potrazi za poslom dospeo verovatno krajem Prvog svetskog rata. U Sovjetski Savez došao je početkom maja 1932. sa grupom jugoslovenskih ekonomskih emigranata. Upućen je u Čeljabinsku oblast u grad Satka, zaposlio se u zavodu „Magnezit“ kao radnik na bušotini, zatim zasnovao porodicu (žena i sin) i učlanio se u Komsomol. Već 1933. je uhapšen i odlukom Narodnog suda u Satki osuđen na dve godine prinudnog rada. Kaznu je izdržavao u Balandinskoj poljoprivrednoj popravno-radnoj koloniji Sosnovskog rejona u Čeljabinskoj oblasti. Pošto nije hteo da primi državljanstvo SSSR, isključen je iz Komsomola. Po drugi put uhapšen 1937. i osuđen na dve godine lišenja slobode. Kaznu je izdržavao u istoj popravno-radnoj koloniji. 245

Pod novom optužbom za špijunsko i kontrarevolucionarno delovanje, 10. aprila 1938. preveden je u Čeljabinsku tamnicu, u kojoj je pod istragom proveo 8 meseci. Rešenjem UNKVD za Čeljabinsku oblast od 10. decembra 1938. istražni postupak je obustavljen zbog nedostatka dokaza, a on vraćen u Balandinsku koloniju do isteka kazne. SABO FRANC – САБО ФРАНЦ ФРАНЦЕВИЧ Rođen 1895, selo Šandorfolovo, verovatno Šandorfalva, sada Janošik – Pančevo (AP Vojvodina – Srbija), Mađar. Tokom Prvog svetskog rata došao je u Rusiju kao ratni zarobljenik i ovde ostao. Kasnije je primio državljanstvo Sovjetske Rusije, a od 1921. godine bio član RKP(b). U vreme hapšenja sa porodicom je živeo u gradu Kandalakša u Murmanskoj oblasti i radio kao upravnik menze br. 1 „Kareltorga“. Uhapšen 10. novembra 1937. godine. Rešenjem trojke NKVD Karelske ASSR od 31. decembra 1937. pod optužbom za kontrarevolucionarno i diverzantsko delovanje, štetočinstvo i osnivanje antisovjetskih grupa osuđen na streljanje. Streljan 20. januara 1938. u mestu Medvežja Gora (Sandarmoh) u Kareliji. Rehabilitovan 22. maja 1956. odlukom VT SVO. SAJC VIKTOR – САЙЦ ВИКТОР АНТОНОВИЧ Rođen 1884, Zagreb (Hrvatska), Hrvat, iz radničke porodice, niže obrazovanje – elektrozavarivač. Nekoliko godina radio je u Americi, gde je u potrazi za poslom dospeo pre Prvog svetskog rata. Godine 1922. na osnovu ugovora otišao je na rad u Sovjetski Savez. Izvesno vreme je proveo u naselju SofinoBrodskaja u Luganskom okrugu u Ukrajini i radio u rudarskom oknu „Amerikanka“. Kasnije je primio državljanstvo SSSR, a od 1932. bio je član VKP(b). U vreme hapšenja živeo je sa ženom u Rostovu na Donu i radio u fabrici poljoprivrednih mašina kao kontrolor u alatnici. Uhapšen 6. marta 1938. godine. Rešenjem Komisije NKVD i Javnog tužioca SSSR od 2. septembra 1938. pod optužbom za učešće u jugoslovenskoj kontrarevolucionarnoj, nacionalističkoj, špijunsko-diverzantskoj i terorističkoj organizaciji osuđen na streljanje. Rehabilitovan 11. januara 1960. odlukom VT SKVO. SALOPEK PETAR – САЛОПЕК ПЕТР ПЕТРОВИЧ Rođen 20. juna 1889, Bihać (Bosna i Hercegovina), Hrvat, iz trgovačke porodice, nezavršeno visoko obrazovanje. Tokom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan, upućen na front, a u julu 1917. pao je u rusko zarobljeništvo. Kao ratni zarobljenik otpremljen je u logor kraj Kijeva, odakle je stupio u Srpski dobrovoljački korpus. Uskoro je dospeo u Odesu, gde je uključen u rezervni bataljon iz kojeg je ubrzo dezertirao. Izvesno vreme proveo je u 40. rezervnom puku, a potom poslat u Odesko vojno učilište. Nakon Oktobarske revolucije našao se u 1. srpskom revolucionarnom dobrovoljačkom 246

bataljonu pukovnika Aleksandra Srba u Caricinu. Ovde je stupio u Crvenu armiju u kojoj je proveo do avgusta 1919. godine, kada je demobilisan zbog bolesti. Posle neuspelog pokušaja potkraj 1919. da se vrati u zemlju, ostao je u Sovjetskoj Rusiji. Nastanio se u Mogiljovskoj oblasti u Belorusiji, zasnovao porodicu i primio državljanstvo Sovjetskog Saveza. Radeći kao učitelj do 1933. godine, živeo je u mestu Beliniči, a zatim sa ženom i dvoje dece prešao u Mogiljov i do hapšenja predavao matematiku u srednjoj školi br. 1. Uhapšen 1. septembra 1937. godine. Rešenjem Komisije NKVD i Javnog tužilaštva SSSR od 20. januara 1938. pod optužbom za špijunažu osuđen na streljanje. Streljan 10. marta 1938. u Mogiljovu. Rehabilitovan 11. maja 1957. odlukom VK VS SSSR. SAMARDŽIĆ GOJKO – ШВАРЦ ИОГАНН ИВАНОВИЧ; pseud. Švarc i Omerović Rođen 1. septembra 1896, Grahovo (Crna Gora), Crnogorac, iz seljačke porodice, nezavršeno visoko obrazovanje – privatni činovnik, novinar i tehnički konstruktor, član KPJ od 1920. godine. Istaknuti aktivista KPJ, bio je instruktor MK KPJ za Beograd, član i nakratko sekretar PK KPJ za Srbiju, sekretar CPJ. U vreme frakcijskih borbi u KPJ pripadao je levici. Zbog komunističkog delovanja 1928. godine osuđen je na godinu dana zatvora. Kada je u septembru 1929. ponovo uhapšen, 21. januara 1930. pobegao je iz istražnog zatvora i nakon dvomesečnog skrivanja u Beogradu prebačen je u Mađarsku, odakle je posle dva meseca zatvora otišao u Beč. Istovremeno, presudom DSZZD od 6. marta 1930 osuđen je u odsustvu na 10 godina robije. Pošto je kooptiran za kandidata za člana CK KPJ, u Beču je izvesno vreme bio uključen u rad Centralne rukovodeće instance KPJ. Međutim, prilikom imenovanja novog sastava, isključen je iz rukovodstva i u septembru 1931. upućen na partijsko školovanje u Moskvu. Tokom 1931–1932. pohađao MLŠ. Član VKP(b) je od 1931. godine. Prilikom partijske provere članova KPJ u Moskvi, odlukom Komisije IKK KI sredinom 1932. isključen je iz partije zbog „slabog držanja na policiji“. Ubrzo je usledilo povlačenje sa MLŠ i njegov odlazak na rad u Sverdlovsk. Ne prihvatajući isključenje iz partije (isticao je da on nikog nije izdao) više puta se obraćao centralnom rukovodstvu KPJ, izvršnim organima KI i IKK, ali i J. V. Staljinu. Tada je u Kominterni, između ostalog, zastupano stanovište da ako je njegovo isključenje i bilo nepravilno, na tome ne bi trebalo istrajavati, da se ne bi „dirao autoritet instance“ koja je odluku potvrdila (Politička komisija IKKI). Rukovodstvo KPJ je u početku smatralo da je njegovo isključenje „nepravilno i necilishodno“, ali je na kraju, pod pritiskom autoriteta KI, a posle odbijanja da prizna pravilnost rešenja IKK i povuče svoje nove žalbe, 10. oktobra 1935. potvrdilo njegovo isključenje. I pored toga, on je nastavio svoju borbu sve do hapšenja. Uspeo je da se vrati u Moskvu i zaposli u zavodu „Kalibar“ kao načelnik građevinskog odeljenja. Početkom oktobra 1936. bio je uključen u grupu oko 150 jugoslovenskih komunista, za koje je rukovodstvo KPJ, u okviru plana za sma247

njenje jugoslovenske komunističke emigracije u SSSR, tražilo saglasnost nadležnih instanci Kominterne da se vrate na rad u zemlju. Veliki talas čistki koji je uskoro nastupio, omeo je realizovanje ovog plana. Ostao je u Moskvi, ali bez posla, pošto je bio otpušten. Ipak se snašao i u vreme hapšenja radio je na izgradnji Dvorca sovjeta kao propagandist. Uhapšen 15. februara 1938. godine. Rešenjem Komisije NKVD i Javnog tužioca SSSR od 2. avgusta 1938. pod optužbom za špijunažu u korist Jugoslavije (navodno je davao podatke o proizvodnji zavoda „Kalibar“) osuđen na streljanje. Streljan 10. avgusta 1938. i sahranjen na bivšem poligonu NKVD „Objekt Butovo“. Neznajući za njegovu sudbinu, a prihvatajući tadašnje ocene zvaničnih sovjetskih organa o represiranim jugoslovenskim komunistima, odlukom Centralnog rukovodstva KPJ od 19. marta 1939. isključen je iz partije sa grupom „bivših rukovodećih, frakcionaških i antipartijskih elemenata“. Rehabilitovan 30. decembra 1963. odlukom VT MVO. SARDOR (SARDAR) PAVLE – САРДОР (САРДАР) ПАВЕЛ ИВАНОВИЧ Rođen 1900, selo Bugri u opštini Smiljan – Gospić (Hrvatska), Hrvat, iz seljačke porodice, srednje obrazovanje – kovač. Godine 1925. došao je u Sovjetski Savez ilegalno, ovde ostao i zasnovao porodicu. Gde je bio narednih godina i čime se bavio nije poznato. U vreme hapšenja živeo je u gradu Isilkul u Omskoj oblasti, imao državljanstvo SSSR i radio kao berberin u radnoj zadruzi. Uhapšen 7. decembra 1937. godine. Rešenjem Komisije NKVD i Javnog tužioca SSSR od 3. februara 1938. pod optužbom za špijunsko-diverzantsko delovanje osuđen na streljanje. Streljan 16. februara 1938. u Omsku. Rehabilitovan 16. maja 1989. odlukom OP OO. SAVA IVAN – САВВА ИВАН ТИМОФЕЕВИЧ Rođen 1892, Torda – Žitište (AP Vojvodina – Srbija), Rumun, iz seljačke porodice – radnik. Odakle je, kada i kako dospeo u Sovjetski Savez nije poznato. U vreme hapšenja živeo je u rejonu grada Sljudjanka u Irkutskoj oblasti i radio u brodogradištu „Jaroslavski“ kao normirac. Uhapšen 24. februara 1938. godine. Rešenjem NKVD SSSR i Javnog tužioca SSSR od 28. avgusta 1938. pod optužbom da je bio agent nemačke obaveštajne službe osuđen na streljanje. Streljan 5. oktobra 1938. u Irkutsku. Rehabilitovan 31. januara 1958. odlukom VT ZabVO. SAVIĆ NIKOLA (SVILAR GAVRO) – САВВИЧ НИКОЛАЙ СТЕПАНОВИЧ 248

Rođen 1894. u selu Kruna u Jugoslaviji, verovatno Krupa – Gornji Vakuf (Bosna i Hercegovina), Srbin, iz seljačke porodice, niže obrazovanje – zidar. Godine 1914. pozvan je na odsluženje vojnog roka, ali je ubrzo upućen na front, gde je 1915. pao u rusko zarobljeništvo. Tokom 1916–1917. služio je u 2. srpskoj diviziji u Odesi (Ukrajina). Posle Oktobarske revolucije nabavio je dokumenta na ime Nikola Savič Stepanovič i pod novim imenom ostao u Sovjetskoj Rusiji. Nastanio se u selu Červonij Jar u Hersonskom okrugu, zasnovao porodicu i primio državljanstvo Sovjetskog Saveza. Uhapšen 25. marta (1. aprila) 1928. godine. Rešenjem Okružnog suda u Hersonu od 19. septembra 1928. pod optužbom da je kao član kontrarevolucionarne organizacije radio na privlačenju seljaka u cilju svrgavanja diktature proleterijata osuđen na streljanje. Streljan 26. septembra 1928. godine, a njegovo telo sahranjeno na groblju u Hersonu. Rehabilitovan 2. juna 1993. odlukom PHO. SAVIĆ VASILIJE – САВИЧ ВАСИЛИЙ КОНСТАНТИНОВИЧ Rođen 1890, selo Karačić – Zavidovići (Bosna i Hercegovina), Srbin, iz seljačke porodice. Prvi svetski rat zatekao ga je na odsluženju vojnog roka u austrougarskoj vojsci. Upućen je na front, a 1915. godine pao je u rusko zarobljeništvo. Kao ratni zarobljenik otpremljen je u Rusiju, ovde ostao i zasnovao porodicu. Gde je boravio i čime se bavio narednih godina nije poznato. Sudeći po beleškama na sačuvanoj putnoj ispravi za jedno putovanje – „repatriranje iz Sovjetske Rusije u Jugoslaviju“, izdatoj u jugoslovenskom konzulatu u Ženevi u martu 1935. godine, Savić je rešio da se vrati u zemlju. Kako je dobio putnu ispravu nije poznato, ali je svakako bio sprečen da put realizuje. Verovatno stoga je tada primio državljanstvo SSSR. U vreme hapšenja sa ženom je živeo u selu Avli u Omskoj oblasti i radio u kolhozu „Sejatelj“ kao tesar. Uhapšen 19. februara 1938. godine. Rešenjem trojke pri UNKVD za Omsku oblast od 19. oktobra 1938. pod optužbom za kontrarevolucionarnu propagandu osuđen na 10 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u Vladivostovskom logoru. Rehabilitovan 23. juna 1989. odlukom OP OO. SAVINOV SEMJON – САВИНОВ СЕМЕН АВЕРЬЯНОВИЧ Rođen 1887. u selu Četja u Beogradskoj oblasti u Jugoslaviji, verovatno Čenta – Zrenjanin (AP Vojvodina – Srbija), Rumun, iz seljačke porodice. U Rusiju je dospeo 1916. kao ratni zarobljenik. Tokom 1916–1931. živeo je u Penzenskoj oblasti i bavio se poljoprivredom. Godine 1931. primio je državljanstvo SSSR, prešao u rejon grada Kurgan u Čeljabinskoj oblasti i nastanio se u selu Rjabkovo. Radeći kao kočijaš u šumsko-transportnom gazdinstvu, ovde je proživeo do hapšenja. Uhapšen 22. marta 1938. godine pod optužbom za antisovjetsko špijunsko-diverzantsko delovanje. 249

Umro u toku istrage 11. maja 1938. u Čeljabinskom zatvoru. Rehabilitovan 7. aprila 1998. odlukom KOP.

SEMIĆ DIMITRIJE – СЕМИЧ ДМИТРИЙ ДЕСПОТОВИЧ Rođen 1894. u Srbiji, Srbin, iz seljačke porodice, polupismen. Tokom Prvog svetskog rata 1915. mobilisan je u srpsku vojsku i iste godine pao u rusko zarobljeništvo. Ostao je u Rusiji i kasnije primio državljanstvo Sovjetskog Saveza. Prvi put uhapšen 1931. i kao bivši kulak osuđen na pet godina zatočenja u popravno-radnom logoru zbog neispunjavanja plana otkupa žita. Kaznu je izdržavao u Karlagu u Karagandiskoj oblasti. Posle puštanja na slobodu živeo je u Severo-Kazahstanskoj oblasti u selu Bulaevo bez određenog zanimanja. Ponovo uhapšen 9. avgusta 1937. godine. Rešenjem trojke UNKVD za Severo-Kazahstansku oblast od 13. septembra 1937. pod optužbom za antisovjetsku agitaciju među meštanima, istupajući protiv izgradnje kolhoza osuđen na steljanje. Streljan 19. septembra 1937. godine. Rehabilitovan 5. aprila 1989. odlukom PSKO. SEMIZ DUŠAN – СЕМИЗ ДУШАН ИВАНОВИЧ; književno ime Šumibor Rođen 21. maja 1884, Ljubuški (Bosna i Hercegovina), Srbin, iz seljačke porodice, visoko obrazovanje – advokat, novinar i publicista, jugoslovenski internacionalist. Posle osnovne škole pohađao je gimnaziju iz koje je isključen 1900. zbog revolucionarnog rada. Školovanje je nastavio u Rusiji, 1906. završio studije prava na Petrogradskom univerzitetu i zaposlio se kao javni beležnik. Vrativši se u Srbiju 1914. bio je aktivan u oficirskoj zavereničkoj nacionalističkoj organizaciji „Ujedinjenje ili smrt“ („Crna ruka“) i poverljiv čovek njenog vođe Dragutina Dimitrijevića Apisa. Tokom Prvog svetskog rata služio je u srpskoj vojsci kao oficir. Od 1915. radio je na formiranju jugoslovenskih dobrovoljačkih jedinica u Rusiji. S proleća 1916. aktivan je u krugovima ruskih kulturnih i političkih radnika. Kada je došao u sukob sa komandom Srpskog dobrovoljačkog korpusa, prešao je u rusku vojsku. Istaknuti je učesnik u revolucionarnom pokretu u Rusiji 1917. godine. Posle Oktobarske revolucije bio je deputat mesnih sovjeta radničkih i seljačkih deputata. Ostao je u Sovjetskoj Rusiji, primio državljanstvo, a sa ženom i dvoje dece živeo u Lenjingradu i radio kao pravni konsultant u Lenjingradskom sovjetu. Autor je poznate brošure „Drina–Dobrudža–Murmansk“ (Moskva 1918), kao i niz knjiga i članaka iz nacionalne istorije. Na poziv predstavnika KPJ 1927. prešao je u Moskvu, ali se nakon izvesnog vremena vraTjO u Lenjingrad. Uhapšen 6. novembra 1929. ili u januaru 1930. godine.

250

Rešenjem Kolegijuma OGPU od 13. marta 1930. pod optužbom za proneveru i primanje mita osuđen na 10 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u Belbaltlagu u Karelijskoj ASSR. Novim rešenjem od 9. marta 1934. prevremeno je oslobođen. Ponovo uhapšen 27. februara 1938. godine. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 26. jula 1939. pod optužbom za špijunažu u korist nemačke obaveštajne službe osuđen na pet godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Posle puštanja na slobodu 19. februara 1947. godine, ostao je u Jaroslavskoj oblasti gde je izdržavao kaznu. Sa porodicom je živeo u selu Miškino koje mu je određeno za mesto stalnog boravka. Treći put uhapšen 14. decembra 1948. godine. Rešenjem OS pri MGB SSSR od 2. marta 1949. pod istom prethodnom optužbom prognan je na prinudni boravak u selo Berlik u Džambulskoj oblasti u Kazahstanu. Oslobođen je progonstva 17. juna 1954. godine. Rehabilitovan 12. decembra 1955. odlukom VT LenVO. Umro je 13. februara 1955. u Miškinu. SIJERKOVIĆ IVAN – СИЕРКОВИЧ ИВАН БОЖЕДАРОВИЧ Rođen 1872, Kumbor – Herceg Novi (Crna Gora), Srbin, iz seljačke porodice, niže obrazovanje. Odakle je, kada i kako dospeo u Rusiju nije poznato. Bio je vlasnik bioskopa i narodne kuhinje, a u vreme hapšenja radio kao prodavac u knjižari „Krasnoe znamja“ u Tomsku. Uhapšen 5. septembra 1937. godine. Rešenjem trojke UNKVD Zapadno-Sibirskog kraja od 29. septembra 1937. pod optužbom za sistematsko kontrarevolucionarno delovanje osuđen na streljanje. Streljan 28. oktobra 1937. u Tomsku. Rehabilitovan 4. oktobra 1989. odlukom PTO. SILLER JOSIP – СИЛЛЕР ИОСИФ КАРЛОВИЧ Rođen 1894. u Verbečkereku, verovatno Veliki Bečkerek, sada Zrenjanin (AP Vojvodina – Srbija), Nemac, iz radničke porodice, berberin. Godine 1914. kao austrougarski podanik pozvan je na odsluženje vojnog roka. Po izbijanju Prvog svetskog rata upućen je na front, gde je 1916. pao u rusko zarobljeništvo. Kao ratni zarobljenik otpremljen je u Rusiju na izgradnju Murmanske železničke pruge. Od 1918. godine živeo je u Omsku, potkraj 20-tih godina zasnovao porodicu, a potom primio državljanstvo Sovjetskog Saveza. Omsk je napusTjO 1931. i sa ženom i četvoro dece nastanio se u mestu Krutinka radeći kao privatni berberin. Ovde je proživeo do hapšenja. Uhapšen 13. oktobra 1937. godine. Rešenjem trojke UNKVD za Omsku oblast od 19. oktobra 1938. pod optužbom za špijunažu osuđen na streljanje. Streljan 27. oktobra 1938. u Omsku. Rehabilitovan 27. februara 1962. odlukom VT SibVO. 251

SINIDINOVIĆ ZAHARIJE – СИНИДИНОВИЧ ЗАХАРИЙ СЕМЕНОВИЧ Rođen 1896. u selu Slatina u Jugoslaviji, Srbin. U Rusiju je dospeo 1916. u sastavu srpske vojske. Služio je u Odesi i ovde ostao. U vreme hapšenja živeo je u selu Spartak u Odeskoj oblasti i radio kao građevinski tehničar u veterinarskoj bolnici. Uhapšen 29. jula 1938. godine. Rešenjem trojke pri UNKVD za Odesku oblast od 23. septembra 1938. pod optužbom za kontrarevolucionarno delovanje osuđen na streljanje. Streljan 28. septembra 1938. u Odesi. Rehabilitovan 14. jula 1958. odlukom Prezidijuma OOS. SITAR FRANC – СИТАР ФРАНЦ ИВАНОВИЧ Rođen 1890, Rajhenburg – Brežice (Slovenija), Jugosloven, iz seljačke porodice, niže obrazovanje – radnik, polupismen. Nije poznato odakle je, kada i kako dospeo u Rusiju. Može se, međutim, pretpostaviti da je početkom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio mobilisan, upućen na front, gde je zarobljen. Kao ratni zarobljenik otpremljen je u Rusiju i ovde ostao. U vreme hapšenja živeo je u Nižneudinsku u Irkutskoj oblasti i radio kao krojač. Uhapšen 14. jula 1938. godine. Rešenjem trojke UNKVD za Irkutsku oblast od 25. oktobra 1938. pod optužbom da je bio član špijunsko-diverzantske organizacije, osuđen na streljanje. Streljan 31. oktobra 1938. u Irkutsku. Rehabilitovan 8. aprila 1958. odlukom VT ZabVO. SKAFICA JEGOR – СКАФИЦА ЕГОР ПАВЛОВИЧ Rođen 1884, Bela Cerkev – Novo Mesto (Slovenija), Srbin, iz seljačke porodice, niže obrazovanje – radnik. Početkom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan, upućen na front, a 1914. zarobljen. Kao ratni zarobljenik otpremljen je u Rusiju, u kozačko naselje Tatarskaja na Omskoj železnici. Ovde se, po završetku rata, nastanio, zasnovao porodicu (žena i sin), primio državljanstvo Sovjetskog Saveza i radio kao kovač. Uhapšen 15. avgusta 1937. godine. Rešenjem trojke UNKVD za Novosibirsku oblast od 15. novembra 1937. pod optužbom za kontrarevolucionarnu agitaciju osuđen na 8 godina lišenja slobode. Rehabilitovan 21. februara 1994. odlukom OP NSO. SKAKO LUKA – СКАКО ЛУКА МАРТЫНОВИЧ Rođen 8. oktobra 1887, selo Poljica – Imotski (Hrvatska), Hrvat, iz seljačke porodice, niže obrazovanje – radnik. U potrazi za poslom u proleće 1907. otišao je u Ameriku. Živeo je i radio u Pensilvaniji, Oregonu i Vašingtonu na najtežim poslovima, kao ložač na visokim pećima u železari i na seči šume. 252

Ovde se 1917. uključio u radnički pokret i aktivno učestvovao u radu sindikata. Bio je član Radničke partije 1920–1927. godine, a od 1930. član KP SAD. Zbog članstva u KP uhapšen je i 19. marta 1932. osuđen na proterivanje u Jugoslaviju. Položivši lično kauciju od 3.000 dolara, pušten je na slobodu do konačne odluke. Kada je potkraj 1932. godine postalo jasno da će biti proteran, uz pomoć partije napusTjO je SAD, otišao u Berlin, a potom u Sovjetski Savez. Prvih dana marta 1933. došao je u Moskvu i ubrzo primio državljanstvo SSSR. Predstavljajući svoj životni put u autobiografiji, pisanoj 8. marta 1933. godine, između ostalog, iskazao je neograničenu ljubav i veru u Sovjetski Savez. Od sovjetskih organa tražio je samo da mu se dâ bilo kakav posao, jer je njegova dužnost da „svojom skromnom snagom doprinašam da se jača vlast radnika i seljaka Sovjetske Unije“. Istovremeno, obavesTjO je da poklanja zarađeni novac u SAD. „Imam kod sebe [...] 4.800 dolara U. S. A. valute koju sam zaradio kao najamni radnik za vrijeme mog 25-godišnjeg robovanja u kapitalističkoj Americi. Ista svota je na bezuslovno raspolaganje jedinoj vlasti na svetu radnika i seljaka Sovjetske Unije“. Smeštaj i posao je dobio, u vreme hapšenja je radio u fabrici „Mosvabel“ kao radnik, ali je kao i mnogi drugi doživeo tragičnu sudbinu. Uhapšen 12. marta 1938. godine. U toku istrage bio je u Taganskoj tamnici u Moskvi. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 8 (3) juna 1938. pod optužbom za špijunažu osuđen na 8 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u Komi ASSR. Umro 6. januara 1945. u logoru. Rehabilitovan 12. juna 1989. odlukom VP MVO. SKLENAR ANTON – СКЛЕНАР АНТОН АНТОНОВИЧ Rođen 30. marta 1894. u mestu Gradec u Jugoslaviji, verovatno Gradec – Vrbovec (Hrvatska), Hrvat, iz radničke porodice, niže obrazovanje. Tokom 1912–1915. živeo je sa roditeljima u gradu Sokol u Poljskoj. Kada se 1915. godine povukla ruska vojska, otpremljen je u Rusiju u Perm. Odavde je kasnije prešao u grad Krasnokamsk, zasnovao porodicu (žena i sin), 1932. primio državljanstvo Sovjetskog Saveza i do hapšenja radio u komunalnom odeljenju Gradskog preduzeća kao berberin. Uhapšen 4. marta 1938. godine. Rešenjem Sudskog kolegijuma za krivična dela Oblasnog suda u Permu od 20. septembra 1939. pod optužbom za kontrarevolucionarnu agitaciju protiv sovjetske vlasti, vlade i rukovodilaca osuđen na 7 godina zatočenja u popravnoradnom logoru. Iz logora je oslobođen 4. marta 1945. godine. Rehabilitovan 17. aprila 1992. odlukom TPO. SLAVKOV PANČE – КИРОВ ПАВЕЛ ГОРАНОВИЧ Rođen 1900, Veles (Makedonija), Makedonac, niže obrazovanje – metalski radnik, bravar, član KPJ od 1922, a BKP od 1928. godine. Radio je i partij253

ski delovao u Velesu, bio je jedan od rukovodilaca omladinske organizacije i član Uprave mesne organizacije NRPJ. Pošto se kao aktivista KPJ kompromitovao, 1925. izbegao je u Bugarsku. Tokom 1926–1933. živeo je u Varni i Sofiji gde je delovao u organizaciji VMRO, bio član MK VMRO i radio kao bravar. U Moskvu je došao početkom oktobra 1933. godine. Rešenjem CLK MOPR od 3. novembra 1933. dobio je status političkog emigranta, uz preporuku da mu se pomogne za posao izvan Moskve i dobijanje državljanstva SSSR. Iste godine primljen je za člana VKP(b). Izvesno vreme pohađao je KUNMZ (bio na Bugarskom sektoru), a zatim radio u jednom moskovskom preduzeću. Uhapšen 1935. godine. Rešenjem VK VS SSSR od 19. avgusta 1935. osuđen na pet godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Oslobođen je 4. marta 1940. iz logora. Rehabilitovan 28. novembra 1956. odlukom VK VS SSSR. Posle puštanja iz logora živeo je u gradu Rjazanu. SMELJANOVIĆ (SMILJANOVIĆ) NIKOLA – СМЕЛЯНОВИЧ НИКОЛАЙ АФАНАСЬЕВИЧ Rođen 1877. u selu Prilib u Makedoniji, možda Prilep, Srbin, baštovantrgovac. Godine 1909. iz Makedonije je otišao u Odesku oblast u grad Izmail, ovde se nastanio, kupio pekaru i u njoj radio. Uhapšen 8. jula 1940. godine. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 28. maja 1941. pod optužbom za kontrarevolucionarno delovanje osuđen na pet godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Rehabilitovan 12. decembra 1989. odlukom OP OO. SORRE JOSIP – СОРРЕ ИОСИФ АНТОНОВИЧ Rođen 8. marta 1899, selo Podgorje – Slovenj Gradec (Slovenija), Slovenac (Nemac), niže obrazovanje – bravar i tokar, član KPJ od 1925. godine. Radio je kao fabrički radnik u Guštanju, gde je i partijski delovao. Pred opasnošću od hapšenja, posle policijske provale u Sloveniji u proleće 1930. godine, emigrirao je iz Jugoslavije. U Berlinu i Pragu proveo je oko godinu dana. Osuđen je u odsustvu odlukom DSZZD 26. marta 1931. na pet godina robije. U Sovjetski Savez došao je 28. marta 1931. godine i ubrzo rešenjem CLK MOPR dobio je status političkog emigranta. Narednih meseci, iz Guštanja je stigla i njegova žena sa troje dece. Tokom 1931–1936. radio je u Zavodu za alkoholna pića u Kursku i u fabrici frez mašina u Gorkom, a potom je otišao u Ukrajinu i u Kijevu se zaposlio u zavodu za izradu mašina kao dreer. Početkom oktobra 1936. bio je uključen u grupu oko 150 jugoslovenskih komunista, za koje je rukovodstvo KPJ, u okviru plana za smanjenje jugoslovenske komunističke emigracije u SSSR, tražilo saglasnost nadležnih instanci Kominterne da se vrate na rad u zemlju. Veliki talas čistki koji je uskoro nastupio, omeo je realizovanje ovog plana. Tako je do hapšenja sa porodicom ostao u Kijevu. Uhapšen 27. decembra 1937. godine. 254

Rešenjem Komisije pri NKVD za Kijevsku oblast od 19. januara 1938. pod optužbom za špijunažu osuđen na streljanje. Streljan 29. januara 1938. godine. Rehabilitovan 12. maja 1961. odlukom VT KVO. Posle hapšenja Sorrea, njegova žena Jelena proterana je iz Kijeva u neko selo blizu Lenjingrada, a njihova dva sina su smeštena u dom. SOVRE BALTAZAR – СОВРЕ БАЛЬТАЗАР АНТОНОВИЧ Rođen 10. decembra 1895. u gradu Kerško, verovatno Krško – Ljubljana (Slovenija). Odakle je, kada i kako dospeo u Rusiju nije poznato. U vreme hapšenja živeo je u gradu Balta u Odeskoj oblasti u Ukrajini. Uhapšen 28. avgusta 1937. godine. Rešenjem NKVD SSSR od 20 (10) decembra 1937. pod optužbom za špijunažu, antisovjetsku agitaciju i propagandu osuđen na streljanje. Streljan 22. decembra 1937. godine. Rehabilitovan 18. aprila 1989. odlukom OP OO. SPASIĆ SVJATOSLAV – СПАСИЧ СВЯТОСЛАВ МИКИЧ Rođen 10. septembra 1884, Zaičar, verovatno Zaječar (Srbija), Srbin, iz seljačke porodice, polupismen. Godine 1916. dospeo je u Rusiju kao izbeglica iz Srbije. Gde je živeo i čime se bavio narednih godina nije poznato. U vreme hapšenja živeo je u Vladivostoku u Primorskom kraju, imao je državljanstvo Sovjetskog Saveza i bio zaposlen u fabrici kože kao stražar. Uhapšen 23. jula 1938. pod optužbom za kontrarevolucionarno delovanje. Tokom istrage proveo je 7 ½ meseci u zatvoru u Vladivostoku – odlukom UNKVD za Primorski kraj od 8. marta 1939. istražni postupak je obustavljen, a on pušten na slobodu. SPODAREVIĆ GEORGIJE – СПОДАРЕВИЧ ГЕОРГИЙ ИВАНОВИЧ Rođen 1894, Kladovo (Srbija), Srbin, visoko obrazovanje, član RKP(b) 1919–1921. godine. U Rusiju je dospeo tokom Prvog svetskog rata i ovde ostao. Godine 1918–1919. služio je u Crvenoj armiji u Odesi i učestvovao u borbama za zauzimanje Caricina. Posle građanskog rata nastavio je školovanje, 1925. završio Saratovski državni institut za mikrobiologiju i epidemiologiju za JugoIstok, a potom zasnovao porodicu i primio državljanstvo SSSR. U vreme hapšenja sa ženom i dvoje dece živeo je u Zapadno-Kazahstanskoj oblasti u mestu Furmanovo, gde je bio upravnik rejonske bolnice. Uhapšen 20. jula 1936. godine. Rešenjem Specijalnog kolegijuma Zapadno-Kazahstanskog oblasnog suda od 17. maja 1937. pod optužbom za antisovjetsku propagandu osuđen na pet godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Ponovo uhapšen u logoru i 13. avgusta 1938. osuđen na streljanje. Streljan 9. septembra 1938. godine. 255

Rehabilitovan 27. aprila 1993. odlukom GPRK.

SRDIĆ DANILO – СЕРДИЧ ДАННИЛ ФЕДОРОВИЧ Rođen 25. decembra (10. avgusta) 1896, selo Vrhovine – Otočac (Hrvatska), Srbin, iz siromašne seljačke porodice, visoko obrazovanje, jugoslovenski internacionalist, heroj građanskog rata u SSSR, član RKP(b) od 1918. godine. Ostavši rano bez oca, koji je u potrazi za poslom otišao u Ameriku i tamo 1906. umro, posle završenog drugog razreda železničke škole u Plaškom, prekinuo je školovanje i zaposlio se na mesnoj železničkoj stanici kao fizički radnik. U maju 1910. prešao je u Beograd, dve godine proveo u radionici Dimitrijevića kao radnik na vagi, a zatim od maja 1912. do marta 1914. radio na brodu koji je plovio na liniji Beograd-Odesa-Konstantinopol (Carigrad). Na jednom od putovanja ostao je u Odesi, odakle je otišao u Jekaterinoslav, izučio tokarski zanat i zaposlio se u Brjanskom zavodu. Po izbijanju Prvog svetskog rata stupio je u rusku carsku vojsku u gradu Grodno (u Belorusiji), završio vojnu školu i kao podoficir služio u konjičkom puku. Prešavši 1916. u 1. srpsku dobrovoljačku diviziju, krajem godine bio je u Dobrudži komandir voda. Aktivni je učesnik u revolucionarnim zbivanjima 1917. godine u Rusiji. Uhapšen je u julskim demonstracijama u Petrogradu i oslobođen 26. oktobra 1917. u vreme Oktobarske revolucije. Posle prvih borbi izabran je za komandanta Mešovitog petrogradskog odreda. Dva meseca kasnije, formirao je 1. Srpsko-sovjetski revolucionarni odred, u septembru 1918. postao komandant 1. Jugoslovenskog komunističkog puka, a potom je postavljen za komandanta 3. krimskog korpusa. Posle okončanja građanskog rata ostao je u Sovjetskom Savezu i primio državljanstvo SSSR. Tokom 20. i 30-tih godina službovao je u mnogim mestima po Ukrajini i drugim sovjetskim republikama. Pored ratnog iskustva, školovao se na specijalnim kursevima i vojnim školama (1919, 1924, 1927) i završio Generalštabnu akademiju „Frunze“ (1930–1932). Obavljao je visoke vojne funkcije – od komandanta brigade i korpusa do divizije i stekao čin general pukovnika. Za vojne zasluge odlikovan je dva puta ordenom Crvene zastave. U Crvenoj armiji bio je cenjen kao „odličan rukovodilac“, vanredno „hrabar i disciplinovan“ i „beskrajno odan Sovjetskoj vlasti i partiji“. I pored toga, kada je počela velika čistka komandnog kadra Crvene armije ni njega nije mimoišla. Uhapšen 9. januara 1938. (ili 14, 15 juna 1937) u Minsku. Rešenjem VK VS SSSR od 28. jula 1938. pod optužbom za kontrarevolucionarno trockističko delovanje (okrivljen da je 1936. bio učesnik vojnofašističke zavere i po zadatku antisovjetske organizacije za nju vrbovao nove pristalice) osuđen na streljanje uz oduzimanje vojnog zvanja komandanta divizije i konfiskovanje lične imovine. Na sudu se odrekao svog priznanja u prethodnoj istrazi, izjavivši da je pod uticajem teških uslova u istražnom postupku bio primoran da sam sebe kleveta.

256

Streljan 28. jula 1938. u Moskvi i sahranjen na bivšem streljačkom poligonu NKVD „Komunarka“ u Moskvi. Rehabilitovan 23. aprila 1957. odlukom VK VS SSSR. Sutradan, po Srdićevom hapšenju, lišena je slobode i njegova žena Antonina Saveljevna, pošto je odbila da se odrekne muža. Kao član „porodice neprijatelja naroda“ 1938. osuđena je na 8 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavala u nekom od logora u Sibirskoj tajgi u Irkutskoj oblasti. Srdićev sin, Vjačeslav-Slava posle očevog hapšenja isključen je iz Vojne tenkovske akademije, ali je po izbijanju Drugog svetskog rata kao dobrovoljac stupio u vojsku. Poginuo je 1944. prilikom proboja blokade Lenjingrada. STALCER EMERIK – ДЕРНОВ ЭМЕРИК ПАВЛОВИЧ Rođen 1898, Sv. Jakob – Ljubljana (Slovenija), Slovenac, iz zanatljiske porodice, srednje obrazovanje – metalac, član KPJ od 1922. godine. Živeo je i radio u Sloveniji, a partijski delovao u Mežiškoj i Dravskoj dolini. Hapšen je zbog rasturanja komunističke literture. Odlukom CK KPJ u jesen 1926. upućen je na partijsko školovanje u Moskvu. Tokom 1926–1929. pohađao KUNMZ. Preveden je u članstvo VKP(b) 1926. godine. Posle završenog školovanja, u nemogućnosti da se zbog terora režima vrati u zemlju, ostao je u Moskvi, zasnovao porodicu (žena i dvoje dece) i primio državljanstvo Sovjetskog Saveza. Zaposlio se u zavodu "1. avgust“, a kasnije radio u preduzeću štamparsko-mehaničarske struke kao normirac. Godine 1936. isključen je iz VKP(b). Uhapšen 23. marta 1938. godine. Pod istragom proveo je 21 ½ mesec u Taganskoj tamnici u Moskvi – rešenjem PMVO od 7. decembra 1939. istražni postupak je obustavljen zbog nedostatka dokaza, a on oslobođen. U Moskvi je ostao do 1942. godine, a zatim prešao u Severouralsk u Sverdlovskoj oblasti. Od 1947. nastanio se u Tulskoj oblasti i ovde 1956. umro. STARE ANTON – СТАРЭ АНТОН АНТОНОВИЧ Rođen 1900, Tržič – Ljubljana (Slovenija), Slovenac, iz radničke porodice, više obrazovanje, član KPJ od 1920. godine. Po završenoj osnovnoj školi, 1914–1917. godine učio je stolarski zanat u Klagenfurtu (Celovcu), a zatim radio u Ljubljani u fabrici nameštaja kao stolar. U junu 1924. učestvovao je u oružanom sukobu trbovljanskih rudara, sa pristalicama Orjune, fašistički orijentisane nacionalističke organizacije. Pred opasnošću od hapšenja emigrirao je u Beč, potom u Italiju. Pošto je bio otkriven, ponovo je došao u Beč, odakle je u septembru upućen na partijsko školovanje u Moskvu. Tokom 1924–1928. pohađao je Komunistički univerzitet „J. M. Sverdlov“. Član VKP(b) je od 1924. godine. Početkom 1928. upućen je na partijski rad u Smolensku oblast i ovde proveo oko dve i po godine. VraTjO se u Moskvu krajem aprila 1930, zasnovao porodicu i do hapšenja radio u livnici „Vojtovič“ kao modelar. Uhapšen 23. juna 1938. godine. U toku istrage bio je u Taganskoj tamnici u Moskvi. 257

Rešenjem Pograničnog suda železnice Deržinski od 9. januara 1939. pod optužbom za kontrarevolucionarnu propagandu osuđen na 7 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Novim rešenjem istog organa od 9. maja 1939 (donetim nakon dopunskog isleđenja) kazna mu je smanjena na tri godine. Rehabilitovan 12. septembra 1995. odlukom PGM. STEFANOVIĆ LAZAR – СТЕФАНОВИЧ ЛАЗАРЬ ИВАНОВИЧ Rođen 1895. u Austrougarskoj, Srbin. Mesto rođenja, odakle je, kada i kako dospeo u Sovjetski Savez nisu poznati. U vreme hapšenja živeo je u Odesi i radio kao majstor u fabrici konfekcije „Vorovski“. Uhapšen 18. septembra 1937. godine. Rešenjem trojke pri UNKVD za Odesku oblast od 1. novembra 1937. pod optužbom za špijunažu osuđen na 10 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Rehabilitovan 24. juna 1956. odlukom VT OVO. STEFANOVIĆ SIMO – СТЕПАНОВ БОРИС ПЕТРОВИЧ; pseud. Margetić, Gavra, Krajišnjak i Sima svinja Rođen 8. septembra 1905, Prijedor (Bosna i Hercegovina), Srbin, iz radničke porodice, niže obrazovanje – radnik, član SKOJ od 1921, a KPJ 1922. godine. Izvesno vreme radio je u Prijedoru i Sarajevu, odakle je prešao u Beograd, gde se uključio u revolucionarni radnički pokret. Posle osnivanja SROJ (23. avgusta 1922) izabran je za sekretara Mesnog udruženja, a uskoro i sekretara Izvršnog odbora SKOJ. Odlukom CK KPJ u septembru 1924. upućen je na partijsko školovanje u Moskvu. Tokom 1924–1927. pohađao je Komunistički univerzitet „J. M. Sverdlov“. Član RKP(b) je od 1924. godine. Kada se u leto 1927. vraTjO se na ilegalni rad u zemlju, vodio je školu CK SKOJ u Zagrebu, bio kooptirani član Biroa CK SKOJ, a potkraj iste godine preuzeo i dužnost sekretara Biroa. Pripadao je vodećem krugu levice u KPJ. Emigrirao je sredinom 1928. godine, bio u Berlinu i Parizu i aktivno učestvovao u radu Jugoslovenske grupe. Posle nekoliko odbijanja nadležnih organa KI, na zahtev rukovodstva KPJ 1. maja 1931. godine ponovo je otišao u Moskvu. Rešenjem CLK MOPR od 23. jula dobio je status političkog emigranta. Tri godine proveo je na partijskom radu u Sibiru u Prokopjevskom rudniku, Kuznjeckom zavodu i Osinovskom rudniku. Ovde je kažnjen strogim ukorom i skinut sa partijskog rada. Maja 1934. prešao je u Rostov na Donu, radio u redakciji lista „Molot“ i primio državljanstvo Sovjetskog Saveza. Početkom oktobra 1936. bio je uključen u grupu oko 150 jugoslovenskih komunista, za koje je rukovodstvo KPJ, u okviru plana za smanjenje jugoslovenske komunističke emigracije u SSSR, tražilo saglasnost nadležnih instanci Kominterne da se vrate na rad u zemlju. Veliki talas čistki koji je uskoro nastupio, omeo je realizovanje ovog plana. Nekoliko meseci kasnije, potkraj juna 1937. rukovodstvo KPJ tražilo je od nadležnih organa KI da se pošalje u Francusku i angažuje na stalnom radu u KPJ. Zahtev KPJ nije usvojen i tako je do hapšenja ostao u Rostovu na Donu. 258

Uhapšen 23. oktobra 1937. godine. Rešenjem trojke UNKVD za Rostovsku oblast od 10. novembra 1938. osuđen na streljanje. Rehabilitovan 18. decembra 1963. odlukom VT SKVO. STEPANOVIĆ MILAN – СТЕПАНОВИЧ КОНСТАНТИН МИЛАН Rodjen 1913. u Srbiji, Srbin, niže obrazovanje, kazandžija – kućni zanatlija. Uhapšen 9. aprila 1938. godine. Osudjen i streljan 3. oktobra 1938. Rehabilitovan 19. maja 1989. godine. STERLA (STERLE) IVAN – СТЕРЛЯ ИВАН ИВАНОВИЧ Rođen 5. jula 1904. u selu Verh, verovatno Verd ili Verje – Ljubljana (Slovenija), Slovenac, iz siromašne radničke porodice, niže obrazovanje. Posle završene osnovne škole nekoliko godina radio je kao drvoseča. U potrazi za poslom, 1929. dospeo je u Holandiju i zaposlio se u rudniku uglja. Kada je, tri godine kasnije, zapretilo otpuštanje radnika, sa grupom svojih drugova otišao je na rad u Sovjetski Savez. Nastanio se u Moskvi, izvesno vreme radio je u jednoj fabrici, a potom prešao na izgradnju Moskovskog metroa – bio je rudar u rudarskom oknu br. 68. Isticao se na radu i postao stahanovac. Uhapšen 25 (26) februara 1938. godine. U toku istrage bio je u Taganskoj tamnici u Moskvi. Rešenjem trojke pri UNKVD SSSR za Moskovsku oblast od 10. oktobra 1938. pod optužbom za špijunažu osuđen na 8 godina zatočenja u popravnoradnom logoru. Kaznu je izdržavao u Vjatlagu u Kirovskoj oblasti. Umro je 28. maja 1942. u logoru i sahranjen na groblju 2. logorskog punkta. Rehabilitovan 29. avgusta 1989. odlukom PMVO. STIKS VALTER – СТИКС ВАЛЬТЕР ЮЛЬЕВИЧ Rođen 1. aprila 1900, Ljubin ili Ljubinje u Jugoslaviji, verovatno Ljubin – Tolmin (Slovenija), Nemac, iz službeničke porodice, visoko obrazovanje, bio je član Nemačke demokratske partije, KP Austrije i Čehoslovačke. Nije poznato odakle je, kada i kako došao u Sovjetski Savez. U svakom slučaju stigao je do 1929, kada je primljen u VKP(b). U vreme hapšenja sa ženom je živeo u Moskvi, imao državljanstvo SSSR i radio u Hemijskofarmaceutskom institutu kao rukovodilac laboratorije. Uhapšen 8. marta 1938. pod optužbom za špijunažu. U toku istrage bio je u Taganskoj tamnici u Moskvi. Umro 21. aprila 1938. u zatvorskoj bolnici. Rehabilitovan 24. avgusta 1956. odlukom PMVO.

259

STILINOVIĆ MATIJA – СТИЛИНОВИЧ МАТВЕЙ МАТВЕЕВИЧ Rođen 1890, Gospić (Hrvatska), Hrvat, iz siromašne seljačke porodice, niže obrazovanje – rudar i bravar. Nekoliko godina živeo je i radio u Americi, gde je u potrazi za poslom dospeo pre Prvog svetskog rata. Godine 1922. iz Amerike je sa grupom jugoslovenskih ekonomskih emigranata otišao na rad u Sovjetsku Rusiju. Najpre je izvesno vreme radio na severnom Kavkazu u Komuni „Pioner“ u naselju Stepnaja, a potom prešao u Rostov na Donu. Ovde se nastanio, zaposlio u fabrici poljoprivrednih mašina kao stariji majstor, primio je državljanstvo Sovjetskog Saveza i zasnovao porodicu (žena i četvoro dece). Uhapšen 12. februara 1938. godine. Rešenjem Komisije NKVD i Javnog tužioca SSSR od 2. septembra 1938. pod optužbom za učešće u jugoslovenskoj kontrarevolucionarnoj, nacionalističkoj, špijunsko-diverzantskoj organizaciji osuđen na streljanje. Streljan 3. oktobra 1938. u Rostovu na Donu. Rehabilitovan 23. avgusta 1957. odlukom VT SKVO. STOJANOVIĆ KRISTO (KRSTO ?) – СТОЯНОВИЧ КРИСТО ВАСИЛЬЕВИЧ Rođen 1887. u selu Bela Crkva u Jugoslaviji, verovatno u Srbiji, Srbin, iz seljačke porodice, niže obrazovanje – ložač. Početkom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan, a već krajem 1914. dospeo u Rusiju kao ratni zarobljenik. Ovde je ostao, nastanio se u Rostovu na Donu, zasnovao porodicu (žena i sin) i bio član VKP(b). U vreme hapšenja imao je državljanstvo Sovjetskog Saveza i radio je kao ložač u elektrani „Lenjin“. Uhapšen 26. marta 1938. godine. Rešenjem trojke UNKVD za Rostovsku oblast od 20. oktobra 1938. pod optužbom za učešće u jugoslovenskoj kontrarevolucionarnoj, špijunskodiverzantskoj i terorističkoj organizaciji osuđen na 10 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Rehabilitovan 15. septembra 1958. odlukom VT SKVO. STOJANOVIĆ VOLDEMAR – СТОЯНОВИЧ ВОЛЬДЕМАР ОСИПОВИЧ Rođen 3. marta 1893, Omoljica – Pančevo (AP Vojvodina – Srbija), Srbin, niže obrazovanje. Nije poznato odakle je, kada i kako dospeo u Rusiju. U vreme hapšenja živeo je u Lenjingradu i imao državljanstvo Sovjetskog Saveza. Uhapšen 28. septembra 1932. godine. Rešenjem Kolegijuma OGPU od 10. decembra 1932. pod optužbom da je kao bivši komandir konjičkog transporta pozadinske narodne vojske, koja je radila na izgradnji strateških puteva na Karelskoj prevlaci, prikupljao podatke u cilju špijunaže i predavao ih nemačkim obaveštajnim organima osuđen na streljanje. Streljan 28. aprila 1933. u Lenjingradu.

260

STOJKOV JEGOR – СТОЙКОВ ЕГОР ЗАХАРОВИЧ Rođen 1889. u Srbiji, u gradu Novo Koniše, Tureno-Konite ili selu Kaniš Segi Vare, verovatno Kanjiža (AP Vojvodina – Srbija), Srbin. U rodnom mestu živeo je do 1912. godine, kada je kao austrougarski podanik pozvan u vojsku u kojoj je služio kao dobošar. Tokom Prvog svetskog rata upućen je na front, a 1915. pao u rusko zarobljeništvo. Kao ratni zarobljenik otpremljen je u Sibir. Posle završetka rata ostao je u Sovjetskom Savezu i 1926. primio sovjetsko državljanstvo. U vreme hapšenja sa ženom i četvoro dece živeo je u Abakanu u Hakasijskoj autonomnoj oblasti i radio kao noćni čuvar i ložač u školi br. 1. Uhapšen 6. avgusta 1938. godine. Rešenjem Hakasijskog oblasnog suda od 21. februara 1939. pod optužbom za antisovjetsku agitaciju osuđen na pet godina zatočenja u popravnoradnom logoru. Rehabilitovan 27. januara 1994. odlukom PKK. STRAUS JAKOV – СТРАУС ЯКОВ БЛАЖЕВИЧ Rođen 1891. u selu Kostrovščina – Ptun u Jugoslaviji, verovatno Ptuj (Slovenija), Hrvat. Radio je kao krojač do 1912. godine, kada je kao austrougarski podanik pozvan na odsluženje vojnog roka. Tokom Prvog svetskog rata upućen je na front, 1915. pao u rusko zarobljeništvo i kao ratni zarobljenik otpremljen u Sibir u Omsk. Ovde je ostao do 1931. godine, a zatim prešao u grad Kengisep (?), odakle je proteran na rad u rudnik. U vreme hapšenja živeo je sa ženom i troje dece u Kirovsku u Murmanskoj oblasti i kao krojač bio zaposlen u zanatskoj radnoj zadruzi „Severjanin“. Uhapšen 31. marta 1932. godine. Rešenjem trojke Opunomoćenog predstavništva ujedinjene državne uprave OGPU od 21. marta 1932. pod optužbom za kontrarevolucionarno delovanje osuđen na tri godine zatočenja u popravno-radnom logoru. Oslobođen iz logora 20. avgusta 1934. godine. Ponovo uhapšen i rešenjem trojke UNKVD za Novosibirsku oblast od 26. septembra 1938. osuđen na streljanje. Rehabilitovan 28. maja 1989. odlukom OP JTMO. STUPOR AHMET Rođen 1888, Sarajevo (Bosna i Hercegovina), Hrvat, iz radničke porodice, bez određenog zanimanja. Nije poznato odakle je, kada i kako došao u Sovjetski Savez. U vreme hapšenja sa ženom i dvoje dece živeo je u Tomsku i imao državljanstvo Sovjetskog Saveza. Uhapšen 14. decembra 1937. godine. Rešenjem Komisije NKVD SSSR i Javnog tužioca SSSR od 20. januara 1938. pod optužbom za kontrarevolucionarno delovanje osuđen na streljanje. Rehabilitovan 7. aprila 1959. odlukom VT SVO. SUBOTIĆ VASILIJE – СУБОТИЧ ВАСИЛЬ СЕМЕНОВИЧ 261

Rodjen 30. decembra 1895, Zemun-Beograd (Srbija), Srbin, iz seljačke porodice, niže obrazovanje, član Socijal-demokratske partije Srbije 1912–1915 godine. Tokom Prvog svetskog rata mobilisan je u austrijsku vojsku, upućen na front, a 05. avgusta 1915. zarobljen na Galicijskom frontu. Otpremljen je u Kijev, gde je stupio u Srpski korpus sa kojim je do 1917. učestvovao u vojnim dejstvima na Bugarskom frontu. Posle revolucije 1917. odlučio je da ostane u Sovjetskoj Rusiji. Nastanio se u rejonu grada Voznjesensk, zasnovao porodicu (žena i dvoje dece) i radio kao brigadir u gradjevinarstvu. Uhapšen 26. decembra 1937. godine. Rešenjem Specijalnog kolegijuma Odeskog oblasnog suda od 10. februara 1938. pod optužbom za kontrarevolucionarno delovanje osudjen na 4 godine zatočenja u popravno-radnom logoru. Rehabilitovan 19. oktobra 1990. odlukom Vrhovnog suda UURSR. SUPUT (SIPUT) STJEPAN (STIV) – СУПУТ (СЫПУТ) СТЕПАН (СТИВ) ПЕТРОВИЧ Rođen 1892, Korenica (Hrvatska), Jugosloven. Nije poznato odakle je kada i kako dospeo u Sovjetski Savez. U vreme hapšenja živeo je u Sverdlovskoj oblasti u selu Degtjarka i radio u rudniku šahta „Južnaja“ kao rudarbušilac. Uhapšen 16. decembra 1937. godine. Osuđen 15. januara 1938. na streljanje. Streljan 31. januara 1938. godine. SVIRČEVIĆ GEORGIJE (ĐORĐE) – СВИРЧЕВИЧ ГЕОРГИЙ ЛЮБОМИРОВИЧ Rođen 1894, Stari Bečej, sada Bečej (AP Vojvodina – Srbija), Srbin, iz siromašne seljačke porodice, niže obrazovanje. Tokom Prvog svetskog rata dospeo je u Rusiju, verovatno kao ratni zarobljenik, ovde ostao, bio član RKP(b) 1920–1921. godine i kasnije primio državljanstvo Sovjetskog Saveza. U vreme hapšenja sa ženom je živeo u Moskvi i bio nezaposlen. Uhapšen 15. januara 1938. godine. U toku istrage bio je u Taganskoj tamnici u Moskvi. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 24. juna 1938. pod optužbom za špijunažu osuđen na 8 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Posle izdržane kazne radio je u rejonskom industrijskom kombinatu kao čuvar. Ponovo uhapšen 28. novembra 1949. godine. Rešenjem OS MGB SSSR od 25. marta 1950. pod optužbom za špijunažu prognan na prinudni boravak u rejon mesta Dudinka u Krasnojarskom kraju. Umro 4. februara 1954. u progonstvu. Rehabilitovan 27. juna 1989. i 8. septembra 2003. odlukama PMVO i PKK. ŠADL MATIJA – ШАДЛ МАТВЕЙ МАТВЕЕВИЧ 262

Rođen 1888. u mestu Murosambat (Muhosombat) u Jugoslaviji, verovatno Murska Sobota (Slovenija), Mađar, iz seljačke porodice, niže obrazovanje. Godine 1916. dospeo je u Moskvu iz Libave, ovde ostao i kasnije primio državljanstvo Sovjetskog Saveza. U vreme hapšenja radio je u Baumanskoj gradskoj bolnici kao šef kuvara. Uhapšen 16. februara 1938. godine. Rešenjem Komisije NKVD i Javnog tužilaštva SSSR od 17. maja 1938. pod optužbom da je pripadao nemačkoj špijunsko-diverzantskoj organizaciji osuđen na streljanje. Streljan 28. maja 1938. i sahranjen na bivšem poligonu NKVD „Objekt Butovo“. Rehabilitovan 19. juna 1958. godine. ŠAJINA JOSIP – БЕЛИНСКИЙ ПЕТР ИВАНОВИЧ; pseud. Jović, Petrov i Petrović Rođen 27. oktobra 1899, Lindar – Pazin (Hrvatska), Hrvat, iz siromašne seljačke porodice, visoko obrazovanje – profesor, doktor filozofskih nauka, član KPJ od 1921. godine. Posle završene gimnazije u Karlovcu, 1920–1924. studirao je filozofiju na Zagrebačkom sveučilištu, a 1927. godine doktorirao. Za vreme studija bio je član Kluba studenata komunista, jedan od osnivača Kluba „Galilej-Eppur si mouve“ i predsednik Kluba studenata marksista. Tokom 1924–1927. povremeno je radio kao profesor stranih jezika u Virovitici i Slavonskom Brodu, 1927–1928. živeo u Zagrebu i uglavnom bio nezaposlen zbog komunističkog delovanja. U takvoj situaciji, odlukom CK KPJ upućen je u Sovjetski Savez. Potkraj 1928. došao je u Moskvu, ovde se nastanio i 1928/29. radio na Jugoslovenskom sektoru KUNMZ kao predavač. Član VKP(b) je od 1929. godine. Naredne dve godine bio je politički urednik u Glavlitu, a 1931–1936. predavač dijalektičkog materijalizma u Vazduhoplovnom institutu. U međuvremenu, 1933. primio je državljanstvo SSSR. Izvesno vreme proveo je u Izdavačkom preduzeću „Inostranij rabočij“, a pred hapšenje radio kao konsultant OGIZ-a. Bio je veoma obrazovan, govorio ruski, češki, poljski, engleski, italijanski, francuski, grčki i latinski i napisao nekoliko knjiga. U leto 1936. oduzeta mu je partijska knjižica dobijena prilikom zamene, pod optužbom da je održavao veze sa bivšom ženom u Jugoslaviji, koja je proglašena za „klasnog neprijatelja“. Teško pogođen ovom merom (nameravao je čak da izvrši samoubistvo), upuTjO je nekoliko pisama partijskom rukovodstvu i Predstavništvu KPJ u Moskvi, tražeći da se njegovo pitanje što pre razjasni. I pored pozitivnih reagovanja nadležnih instanci KPJ, ipak je isključen iz partije. Uhapšen 21. marta 1938. godine. U toku istrage bio je u Taganskoj tamnici u Moskvi. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 14. maja 1938. pod optužbom za antisovjetsko delovanje osuđen na pet godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u Uhtižemlagu u Uhti (Komi ASSR). 263

Umro 18. aprila 1943. u logoru. Rehabilitovan 10. novembra 1956. odlukom VK VS SSSR.

ŠAJTOŠ IVAN – ШАЙТОШ ИВАН АДОЛЬФОВИЧ Rođen 1893. u selu Kiškabadka u Jugoslaviji, Mađar, niže obrazovanje. Nije poznato odakle je, kada i kako dospeo u Rusiju. U vreme hapšenja sa ženom i troje dece živeo je u selu Ust-Pihtovka u rejonu mesta Čarišskoje u Altajskom kraju i radio kao tesar. Uhapšen 18. decembra 1937. godine. Rešenjem trojke pri UNKVD za Altajski kraj od 5. marta 1938. pod optužbom za antisovjetsku agitaciju i propagandu, štetočinstvo i terorizam osuđen na 10 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Rehabilitovan 31. jula 1989. odlukom OP AK. ŠANDRK ANTON – ШАНДЕРК АНТОН ПЕТРОВИЧ Rođen 1888. u selu Butajno u Jugoslaviji, možda Bugojno (Bosna i Hercegovina) ili Butajnova – Ljubljana (Slovenija), Srbin. Nije poznato odakle je, kada i kako dospeo u Rusiju. U vreme hapšenja živeo je u selu Severinovka u Odeskoj oblasti i radio kao pekar u kolhozu „Petrovski“. Uhapšen 27. avgusta 1944. godine. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 11. decembra 1944. pod optužbom za izdaju otadžbine osuđen na pet godina progonstva u Novosibirsku oblast. Rehabilitovan 12. decembra 1989. odlukom OP OO. ŠEKO OSAN (OSMAN?) – ШЕКО ОСАН ИЗМАЙЛОВИЧ Rođen 1906, Beograd (Srbija), Jugosloven, iz radničke porodice, niže obrazovanje – bravar, član VKP(b) 1930–1938. godine. Već u osmoj godini ostao je sam pošto su mu oca ubili Nemci. Kada je tokom Prvog svetskog rata ruska vojska zauzela Beograd, polazeći na dopust jedan ruski vojnik poveo ga je sa sobom u Rusiju. Ovde je smešten u neko sklonište koje je napusTjO 1924. godine. Nastanio se u mestu Očer u Sverdlovskoj (sada Permskoj) oblasti, kasnije zasnovao porodicu (žena i četvoro dece), 1930. primio državljanstvo SSSR i do hapšenja radio kao predsednik Sovjeta. Uhapšen 10. marta 1938. pod optužbom za špijunažu i organizovanje diverzija. Pod istragom u zatvoru proveo je više od 10 meseci – oslobođen 16. januara 1939. zbog nedostatka dokaza. ŠELAJEV (ŠOLAJEV) ILIJA – ШЕЛАЕВ (ШОЛАЕВ) ИЛЬЯ ПЕТРОВИЧ Rođen 1885. u selu Podveljun (?) – Ogulin (Hrvatskа), Srbin. Nije poznato odakle je, kada i kako dospeo u Rusiju. Godine 1920. otišao je u Mongoliju i radio kao nekvalifikovani radnik. Nastanio se u Irkutsku, zasnovao porodicu 264

(žena i kći), zaposlio се kao kontrolor u „Domu krestjanina“ i primio državljanstvo SSSR. Prvi put uhapšen je 24. marta 1934. godine, ali je nakon istrage 23. avgusta oslobodjen. Ponovo je uhapšen 3. septembra 1937. godine. Rešenjem trojke UNKVD za Irkutsku oblast od 4. decembra 1937. pod optužbom da je član kontrarevolucionarne organizacije osudjen na smrtnu kaznu uz konfiskovanje imovine. Streljan 9. decembra 1937. godine. Rehabilitovan 27. decembra 1960. odlukom VT ZVO. ŠEREMET AKIF – БЕРГЕР КАРЛ ИОСИФОВИЧ; pseud. Gros i Berger Rođen 19. septembra 1899, Kladanj (Bosna i Hercegovina), Hrvat (musliman), iz učiteljske porodice, visoko obrazovanje – profesor, publicist i partijski radnik, član KPJ od 1919. godine. Školovao se u Tuzli i Sarajevu, gde je 1919. završio gimnaziju. Studirao je istoriju i geografiju na Zagrebačkom sveučilištu, a posle diplomiranja (1922) radio kao profesor u gimnaziji. Još kao srednjoškolac pristupio je revolucionarnom pokretu, radio je među srednjoškolskom i radničkom omladinom, a kasnije bio sekretar OK KPJ u Banja Luci i Gospiću. Zbog komunističkog delovanja bio je pod stalnom prismotrom policijskih vlasti, proganjan i često premeštan. Krajem marta 1929. otpušten je iz državne službe, a u avgustu uhapšen i konfiniran u Livno. Pred opasnošću od novog hapšenja (povodom njegove knjige „Dr Jovan Skerlić“), potkraj 1929. otišao je u Beč. Radeći kao dopisnik sovjetske agencije „TASS“ i sekretar Emigrantske komisije pri Centralnom rukovodstvu KPJ, u Beču je ostao do juna 1930. godine, a zatim upućen u Pariz. Kao predstavnik KPJ u svojstvu instruktora Jugoslovenske sekcije KP Francuske radio je na organizovanju jugoslovenske ekonomske emigracije. Kada je proteran iz Pariza, početkom 1931. na istom poslu proveo je dva meseca u Briselu i Berlinu. Krajem februara, na poziv rukovodstva KPJ, vraTjO se u Beč i preuzeo dužnost rukovodioca ilegalnog tehničkog aparata CK. Uključivši se u unutarpartijske sukobe u rukovodstvu, sredinom juna je povučen sa tehničkih poslova CK, a Kominterni predloženo da mu dodeli odgovarajući posao. Čekajući rešenje nadležnih instanci KI, u oktobru je provaljen, nakratko uhapšen i proteran iz Austrije. Tada je odlučeno da se sa porodicom pošalje u Sovjetski Savez. Po dolasku u Moskvu 27. oktobra 1931. godine, umesto da se zaposli u Kominterni, odmah je podvrgnut višemesečnoj partijskoj istrazi u vezi sa njegovim hapšenjem (bečka policija je u njegovom stanu pronašla nekoliko dokumenata CK) i učešćem u unutarpartijskim sukobima. Uhapšen 14. marta 1932. i nakon duže istrage organa OGPU, pod optužbom za frakcionaško delovanje administrativno kažnjen na tri godine progonstva. U međuvremenu, odlukom Komisije IKK KI za proveru članova KPJ u 265

Moskvi, isključen je iz partije „radi grupaške borbe“. Uz to, rešenjem CLK MOPR od 23. septembra oduzet mu je i status političkog emigranta. Tih dana sa porodicom je dopremljen u Alma-Atu u Kazahstanu. Vreme progonstva proživeo je veoma teško: pored nemaštine, gladi i epidemija, doživeo je i porodičnu tragediju, izgubivši sina u saobraćajnoj nesreći. Po isteku kazne, 19. marta 1935. došao je u Moskvu i odmah počeo bitku za povratak u partiju tražeći da se pitanje njegovog isključenja preispita. IKK je odbila da ponovo razmatra njegov slučaj, a delegacija KPJ da dâ preporuku za prijem u partiju. Nalazeći se u teškoj situaciji, a u međuvremenu odbivši predlog da uzme državljanstvo SSSR uz zahtev da se vrati u zemlju, potkraj jeseni 1935. sa porodicom je otišao u Dnjepropetrovsk. Uz saglasnost Kadrovskog odeljenja IKKI vraTjO se u Moskvu 15. maja 1936. da sačeka odlazak u Jugoslaviju. Ali, i pored pozitivnog rešenja Kadrovskog odeljenja, intervencija predstavnika KPJ i zahteva Odeljenju za veze IKKI (20. januara 1937) da se organizuje njegovo prebacivanje, Šeremet je ostao u Moskvi. Nezadovoljan svojim položajem, izdržavajući se radom na izgradnji dača u okolini Moskve, gde je živeo (selo Zelenij bor), često je bio oštar kritičar birokratije i tadašnjeg stanja u Sovjetskom Savezu. Uhapšen 19. jula 1938. godine. Rešenjem VK VS od 19. aprila 1939. pod optužbom za saradnju sa jugoslovenskom političkom policijom, provokatorski rad u KPJ i Kominterni i da je bio član desne trockističko-terorističke organizacije koja je nameravala da u svoje ruke uzme rukovodstvo Kominterne i njenih članica osuđen na streljanje uz konfiskovanje imovine. Streljan 19. aprila 1939. u Moskvi, a njegovo telo kremirano u Moskovskom krematorijumu na Donskom groblju. Mesec dana ranije, prihvatajući tadašnje ocene zvaničnih sovjetskih organa o represiranim jugoslovenskim komunistima, odlukom Centralnog rukovodstva KPJ od 19. marta 1939. ponovo je isključen iz partije sa grupom „bivših rukovodećih, frakcionaških i antipartijskih elemenata“. Rehabilitovan 10. juna 1958. odlukom VK VS SSSR. ŠIKIĆ PAVLE – ШИКИЧ ПАВEЛ АНТОНОВИЧ Rođen 28. aprila 1895. u mestu Šušan-Tersat u Jugoslaviji, Hrvat, iz radničke porodice, niže obrazovanje – mašinista. Početkom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan i upućen na front, gde je 1914. pao u rusko zarobljeništvo. Kao ratni zarobljenik otpremljen je na rad u selo Konstantinovka, u rejonu grada Gornostajevsk u Nikolajevskoj oblasti u Ukrajini. Po okončanju rata ovde je ostao, zasnovao porodicu (žena i kćer), kasnije primio državljanstvo Sovjetskog Saveza i do hapšenja radio kao radnik u sovhozu. Uhapšen 20. jula 1938. godine. Rešenjem trojke UNKVD za Nikolajevsku oblast od 26 (28) septembra 1938. pod optužbom da je prikupljao podatke špijunskog karaktera i predavao ih predstavnicima stranih obaveštajnih službi osuđen na streljanje. 266

Streljan 15. oktobra 1938. u Hersonu. Rehabilitovan 8. decembra 1967. odlukom VT OVO.

ŠIMANOVIĆ IVAN – ШИМАНОВИЧ ИВАН ЛАЗАРЕВИЧ Rođen 1887, Žumberak – Jastrebarsko (Hrvatska), Srbin, radnik. Nije poznato odakle je, kada i kako dospeo u Rusiju. U vreme hapšenja živeo je u naselju Rauhovka u Odesi. Uhapšen 28. januara 1929. godine. Rešenjem OS pri Kolegijumu OGPU od 29. januara 1930. pod optužbom za antisovjetsku agitaciju osuđen na tri godine zatočenja u popravno-radnom logoru. Rehabilitovan 26. novembra 1993. odlukom OP OO. ŠLAHTER VALENTIN – ШЛАХТЕР ВАЛЕНТИН ЯКОВЛЕВИЧ Rođen 1897. u selu Bejrak u Jugoslaviji, Nemac, iz seljačke porodice, niže obrazovanje – radnik. Tokom Prvog svetskog rata bio je mobilisan u srpsku vojsku, a 1917. pao u rusko zarobljeništvo. Kao ratni zarobljenik otpremljen je u Rusiju i ovde ostao. Zasnovao je porodicu i primio državljanstvo Sovjetskog Saveza. U vreme hapšenja živeo je u Ježevo-Čerkeskom rejonu Čerkeske autonomne oblasti i radio na farmi Kavkaskog sovhoza br. 30 kao fizički radnik. Uhapšen 30. jula 1937. godine. Rešenjem trojke UNKVD SSSR za Ordžonikidzevsku oblast od 22. septembra 1937. pod optužbom za kontrarevolucionarnu agitaciju i štetočinski rad u kolhozu osuđen na 10 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Rehabilitovan 9. juna 1989. odlukom PSK. ŠLEZINGER OSKAR – ШЛЕЗИНГЕР ОСКАР ИГНАТЬЕВИЧ Rođen 10. januara 1890, Banja Luka (Bosna i Hercegovina), Nemac (Hrvat), iz službeničke porodice, visoko obrazovanje – inženjer. Školovao se u Beču i posle završenog Tehnološkog instituta izvesno vreme ovde živeo. Potkraj 20-tih godina 20. veka otišao je u Sovjetski Savez, prema oskudnim podacima nastanio se u Moskvi i tu ostao do hapšenja. Uhapšen 26. decembra 1931. godine. Rešenjem Kolegijuma OGPU od 13. maja 1932. pod optužbom za špijunažu osuđen je na 10 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Tokom zatočenja, radeći kao inženjer na građevinskim objektima, kaznu je izdržavao do 12. avgusta 1933. u Belomorskom-Baltijskom logoru u mestu Medvežja Gora, zatim do oktobra 1935. u Bajkalo-Amurskom logoru u gradu Svobodnij u Amurskoj oblasti i završio u Uhto-Pečorskom logoru u Komi ASSR. Iz logora je prevremeno oslobođen 25. decembra 1936. pošto mu je kazna verovatno smanjena. Otišao je u Barnaul, zasnovao porodicu (žena i sin), a potom prešao u grad Frunze (Kirgizska SSR) i zaposlio se u trestu „Kirnovlublegprom“ kao inženjer. Ponovo je uhapšen 16. februara 1938. godine. 267

Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 17. aprila 1940. pod optužbom za špijunažu (po zadatku stranih obaveštajnih službi na teritoriji SSSR prikupljao je podatke u korist jedne kapitalističke države) osuđen na 8 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Rehabilitovan 6. decembra 1993. odlukom GPKR. ŠOBOLJ BOŠKO – ЗОРИЧ ДМИТРИЙ НИКОЛАЕВИЧ; pseud. Sulejman i Suljo Rođen 13. februara 1907, Kotor – Mrkonjić Grad (Bosna i Hercegovina), Hrvat, iz službeničke porodice, niže obrazovanje – tipografski radnik, član SKOJ od 1924, a KPJ 1929. godine. Tokom 1921–1929. godine radio je kao slovoslagač u štampariji. U KPJ obavljao je tehničke poslove: rasturao letke, pomagao u ilegalnoj štampariji dr. Krajem leta 1929. učestvovao je u organizovanju bekstva Stjepana Cvijića, člana CK SKOJ, koji se nalazio u zemlji na ilegalnom partijskom radu, zbog čega je ubrzo morao da emigrira u Austriju. Odlukom Centralnog rukovodstva KPJ početkom 1930. upućen je na partijsko školovanje u Moskvu. Tokom 1930–1933. pohađao KUNMZ. Član VKP(b) je od 1931. godine. Posle okončanja KUNMZ ostao je u Moskvi, zasnovao porodicu i radio kao slovoslagač u štampariji „Iskra revolucije“. Isključen je iz partije u aprilu 1935. u vezi s njegovim hapšenjem. Uhapšen u februaru 1935. godine. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 4. jula 1935. pod optužbom za kontrarevolucionarno delovanje (zbog održavanja veza sa bratom koji je živeo u inostranstvu) osuđen na pet godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Umro 7. decembra 1937. u logoru. Rehabilitovan 17. novembra 1956. odlukom Sudskog kolegijuma za krivična dela VS SSSR. ŠPORIŠ VIKTOR – ФУКС АНДРЕЙ–ГЕНРИХ ПЕТРОВИЧ Rođen 9. jula 1910, Zagreb (Hrvatska), Hrvat, iz radničke porodice, niže obrazovanje – radnik, član KPJ od 1928. godine. Kao nekvalifikovani radnik bavio se različitim poslovima, a zatim bio vratar u Geodetskom zavodu u Zagrebu. Uhapšen 14. decembra 1929. godine i ubrzo privremeno pušten uz obavezu da identifikuje ostale članove partije. Pred opasnošću od novog hapšenja, potkraj januara 1930. otišao je ilegalno u Beč, a zatim prešao u Pariz. Zbog rada među jugoslovenskom ekonomskom emigracijom, početkom maja 1931. uhapšen je i proteran u Belgiju, a potom iz istog razloga u Nemačku. Odlukom Centralnog partijskog rukovodstva u oktobru 1931. upućen je na partijsko školovanje u Moskvu. Tokom 1931–1932. pohađao KUNMZ. Prilikom partijske provere članova KPJ u Moskvi, odlukom IKK KI od 31. maja 1932. isključen je iz partije zbog slabog držanja na policiji, a krajem godine i sa KUNMZ. Od 1933. radio je u Uralskom zavodu za tešku mašinogradnju. Početkom oktobra 1936. bio je uključen u grupu oko 150 jugoslovenskih komunista, za koje je rukovodstvo 268

KPJ, u okviru plana za smanjenje jugoslovenske komunističke emigracije u SSSR, tražilo saglasnost nadležnih instanci Kominterne da se vrate na rad u zemlju. Veliki talas čistki koji je uskoro nastupio, omeo je realizovanje ovog plana. Tako je do hapšenja ostao u Sverdlovsku. Uhapšen 1937. godine. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 21. oktobra 1937. osuđen na 8 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u Komi ASSR. Posle puštanja na slobodu živeo je u mestu Jarega nedaleko od Uhte, a potom u Ukrajini kao penzioner. Ponovo uhapšen i rešenjem OS pri NKVD SSSR od 29. januara 1944. pod optužbom za antisovjetsku agitaciju osuđen na 8 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u Vjatlagu u Kirovskoj oblasti. Umro 20. septembra 1945. u logoru. Rehabilitovan 9. aprila 1955. odlukom Sudskog kolegijuma za krivična dela VS SSSR. ŠPRAJCER VLADIMIR – ШПРАЙЦЕР ВЛАДИМИР ИВАНОВИЧ Rođen 7. februara 1891, Sarajevo (Bosna i Hercegovina), Hrvat, iz službeničke porodice, visoko obrazovanje – ekonomist, jugoslovenski internacionalist. Posle završenih pravnih studija u Beču, tokom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan, upućen na ruski front i ubrzo zarobljen. Početkom 1916. služio je u 1. srpskoj dobrovoljačkoj diviziji u Odesi, 1917. izvesno vreme proveo je u ruskoj vojsci, a posle Oktobarske revolucije stupio je u Jugoslovenski revolucionarni puk u Kijevu. Godine 1918. bio je član Štaba 4. armije južnih republika, komesar za formiranje internacionalnih jedinica. Učestvovao je u „stepskom ešalonu“ – internacionalnom odredu pod rukovodstvom Alibija Džangiljdina, koji je (prešavši kroz stepu oko 3.500 km) sredinom novembra 1918. dopremio iz Moskve vojnu opremu crvenoarmejcima na Aktjubinski front u Kazahstanu. U to vreme postavljen je za pomoćnika načelnika Turgajskog vojnog komesarijata, a 1919. za načelnika Štaba Aktjubinskog fronta. Posle građanskog rata ostao je u Sovjetskom Savezu, nastanio se u Aktjubinsku i zasnovao porodicu (žena i četvoro dece), a 1932. primio državljanstvo SSSR. U vreme hapšenja radio je u oblasnom odeljenju za trgovinu, bio načelnik plansko-finansijske grupe. Uhapšen 1932. u Aktjubinsku i osuđen na tri godine lišenja slobode. Ponovo uhapšen 2. juna 1938. godine. Rešenjem trojke pri UNKVD za Aktjubinsku oblast od 11. oktobra 1938. pod optužbom za špijunažu (kao agent nemačke obaveštajne službe) osuđen na streljanje. Streljan 11. oktobra 1938. godine. Rehabilitovan 4. aprila 1957. i 14. aprila 1993. odlukom VT JUVO i na osnovu zakona Republike Kazahstan. ŠTAJN JOSIP – ШТЕЙН ИОСИФ МАТВЕЕВИЧ 269

Rođen 1892, selo Šarlevil, sada Banatsko Veliko Selo – Kikinda (AP Vojvodina – Srbija), Nemac, niže obrazovanje – kuvar. Početkom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan, upućen na front, a 1916. zarobljen. Kao ratni zarobljenik otpremljen je u Altajski kraj u Bijsk. Ovde je ostao i zasnovao porodicu (žena i kćer). U vreme hapšenja radio je u gradskoj bolnici kao kuvar. Uhapšen 16. februara 1938. godine. Rešenjem OS pri UNKVD SSSR od 28. avgusta 1938. pod optužbom da je bio član kontrarevolucionarne špijunsko-terorističke organizacije osuđen na streljanje. Streljan 14. septembra 1938. u Bijsku. Rehabilitovan 11. septembra 1957. odlukom VT SibVO. ŠTAJNER KARLO (STEINER KARL) – ШТАЙНЕР КАРЛ ФРИДРИХОВИЧ; pseud. Hammer i Švabo Rođen 15. januara 1902, Beč (Austrija), Jevrejin, srednje obrazovanje – tipografski radnik, član Komunističke omladine Austrije od 1919, a KPJ 1922. godine. Posle završene zanatske škole poligrafičke industrije u Beču (1922), po nalogu KI upućen je na ilegalni rad u Zagreb. Izvesno vreme radio je kao grafički radnik u „Štampariji Vereš i drugovi“, a zatim je 1925. partijskim sredstvima legalno otvorio štampariju „Industrijska tiskarna Janson i drug“ i vodio je kao poslovođa. Kada je u proleće 1931. otkriven, odlukom Centralnog rukovodstva KPJ otišao je u Beč, a potom u Pariz, gde je radio među jugoslovenskom ekonomskom emigracijom. Pošto je 1932. proteran iz Pariza, prešao je u Beč da bi organizovao ilegalnu partijsku štampariju za potrebe balkanskih KP. Ubrzo je i ovde uhapšen i, nakon dvomesečnog zatvora, proteran iz Austrije. U takvoj situaciji, odlučeno je da se pošalje u Sovjetski Savez. U Moskvu je dospeo 15. septembra 1932. godine. Uključen je u Jugoslovenski sektor KUNMZ, ali nakratko, pošto je postavljen za direktora Izdavačkoštamparskog preduzeća Međunarodnog agrarnog instituta. Nekoliko meseci kasnije, odlukom CLK MOPR od 3. marta 1933. dobio je status političkog emigranta, a potom zasnovao porodicu. Uhapšen 4. novembra 1936. u svom stanu u Moskvi. Rešenjem VK VS SSSR od 8. septembra 1937. pod optužbom da je saučesnik u ubistvu S. M. Kirova, da je sarađivao sa antisovjetskim organizacijama koje su radile na organizovanju terorističkih akata protiv Staljina i drugih sovjetskih rukovodilaca i bio agent Gestapoa osuđen na 10 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u Solovjetskoj tamnici NKVD, odakle je 1939. prebačen u Norilski logor na severu Krasnojarskog kraja. Ponovo je uhapšen u logoru i rešenjem Komisije Tajmirskog okružnog suda od 22. septembra 1943. pod optužbom za antisovjetsku agitaciju osuđen na još 10 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Po izdržanoj kazni, 1953. osuđen je na progonstvo i prinudni boravak u Krasnojarskom kraju. U aprilu 1956. oslobođen je progonstva. 270

Rehabilitovan 21 (23) marta 1956. godine. odlukom VK VS RSFSR. Krajem jula 1956. vraTjO se sa ženom u Jugoslaviju. Živeo je u Zagrebu i među prvima je objavio svoja sećanja u kojima govori o staljinizmu, sistemu logora u Sibiru, zatvorima i logorima kroz koje je prošao, mukama i patnjama koje je preživeo („7000 dana u Sibiru“, „Povratak iz Gulaga“ i „Ruke iz groba“). ŠUGAR ERNEST – ШУГАР ЭРНЕСТ МАРТЫНОВИЧ Rođen 15. marta 1894, Mađar-Kaninsa, sada Stara Kanjiža (AP Vojvodina – Srbija), Mađar, iz službeničke porodice, član VKP(b) 1918–1937. godine. Nalazeći se na odsluženju vojnog roka, po izbijanju Prvog svetskog rata 1914. upućen je na Istočni front, gde je 15. septembra 1915. zarobljen. Kao ratni zarobljenik otpremljen je u Rusiju u logor na Uralu, a zatim u Ukrajinu. Ovde je u februaru 1918. stupio u Crvenu gardu, sa kojom je učestvovao u mnogim borbama. Posle evakuacije iz Ukrajine, u gradu Pokrovsk na Volgi u junu 1919. stupio je u ČK i učlanio se u RKP(b). Kada je pri ČEKA od bivših ratnih zarobljenika formiran internacionalni odred do septembra 1921. bio je njegov komandant. Tokom narednih godina službovao je u mnogim gradovima SSSR obavljajući rukovodeće dužnosti u VČK i pograničnim odredima, a pritom se i školovao. Državljanstvo Sovjetskog Saveza primio je 1935. godine. U vreme hapšenja živeo je sa ženom u Lenjingradu i imao čin kapetana. Uhapšen 27. avgusta 1937. godine. Rešenjem Komisije NKVD i Javnog tužilaštva SSSR od 17. januara 1938. pod optužbom za špijunažu i antisovjetsku propagandu osuđen na streljanje. Streljan 25. januara 1938. i sahranjen u Lenjingradu. Rehabilitovan 16. marta 1964. odlukom VT LVO. ŠURKOV ANDO (ANDON) – ОРЛОВ АЛЕКСАНДР ДМИТРИЕВИЧ, ОРЛОВ АНТОН ПАНОВИЧ Rođen 14. novembra 1900, Veles (Makedonija), Makedonac, iz radničke porodice, nezavršeno srednje obrazovanje – zidar, član KPJ od 1922. godine. Još kao dečak, pored škole od 1909. radio je u najam u Velesu i Bugarskoj. Posle odsluženja vojnog roka 1919–1921. godine vraTjO se u Veles i ovde partijski delovao. Pred opasnošću od hapšenja zbog rasturanja komunističkih letaka, u aprilu 1925. povukao se u ilegalnost, a početkom juna na osnovu odluke CK KPJ emigrirao je u Grčku. Zajedno sa grupom bugarskih komunista, grčke vlasti su ga proterale na ostrvo Paros, odakle je u jesen 1925. pobegao u Tursku, a zatim otišao u Sovjetski Savez. Po dolasku u Odesu, uhapšen je 2. novembra 1925. i u zatvoru zadržan do 17. februara 1926. godine. Tada ga je Odeski MOPR poslao u Čeljabinsk, ali je on samoinicijativno otišao u Moskvu. Nakon izvesnog vremena prešao je u Gorki i zaposlio se kao građevinski radnik. Član VKP(b) je od 1929. godine. Potkraj 1930. vraTjO se u Moskvu i tokom 1931–1933. pohađao KUNMZ. Posle završenog školovanja, sredinom 1933. raspoređen je na partijski rad u 271

Odesu. Ovde se nastanio, radio u Odeskom brodogradilištu i bio predsednik Mesnog komiteta VKP(b). Početkom oktobra 1936. bio je uključen u grupu oko 150 jugoslovenskih komunista, za koje je rukovodstvo KPJ, u okviru plana za smanjenje jugoslovenske komunističke emigracije u SSSR, tražilo saglasnost nadležnih instanci Kominterne da se vrate na rad u zemlju. Veliki talas čistki koji je uskoro nastupio, omeo je realizovanje ovog plana. Uhapšen 1. avgusta 1937. godine. Rešenjem trojke pri UNKVD za Odesku oblast od 16. novembra 1937. osuđen na streljanje. Streljan 29. novembra 1937. u Odesi. Rehabilitovan 31. januara1958. odlukom VT OVO. ŠVARC KARLO – ШВАРЦ КАРЛ ГЕОРГИЕВИЧ Rođen 1893, Zagreb (Hrvatska), Hrvat, iz radničke porodice. Početkom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan, a u oktobru 1915. u borbi kod Rovnog pao u rusko zarobljeništvo. Kao ratni zarobljenik otpremljen je u Omsk, gde je radio u bolnici kao bolničar. Godine 1919. prebačen je u logor za ratne zarobljenike „Berezovka“ u gradu Verhnje-Udinsk, a zatim u Tomsk. Ovde se od 1920. nastanio, zasnovao porodicu (žena i dvoje dece) i kasnije primio državljanstvo Sovjetske Rusije. U vreme hapšenja radio je u redakciji lista „Krasnoje znamja“. Uhapšen 4. novembra 1937. godine. Rešenjem Komisije NKVD i Javnog tužioca SSSR od 4. decembra 1937. pod optužbom za kontrarevolucionarno delovanje osuđen na streljanje. Streljan 23. decembra 1937. godine. Rehabilitovan 14. septembra 1957. odlukom VT PKVO. TANKO FRANC (FERENC) – ТАНКО ФРАНЦ АНДРЕЕВИЧ; pseud. Polgar Beslovskij Rođen 10. maja 1894, selo Čuza – Darda (Hrvatska), Mađar, iz seljačke porodice, niže obrazovanje – bravar, član KPJ od 1919. godine. Posle završenog bravarskog zanata (1909) radio je u Čuzi i okolnim selima. Početkom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan, upućen na rumunski front, gde je proveo do 1918. godine. Učestvovao je u mađarskoj revoluciji, a posle pada Mađarske Sovjetske Republike (1. avgusta 1919) vraTjO se u zemlju. Izvesno vreme boravio je u svom selu, potom u Osijeku i nekim manjim mestima. Dolaskom u Suboticu 1924. godine, angažuje se u radu KPJ, sekretar je MK i OK KPJ. Zbog komunističkog delovanja hapšen je 22 puta. Pred opasnošću od novog hapšenja, odlukom rukovodstva KPJ 1930. otišao je u Beč, a zatim u Pariz. Kao član KP Francuske radio je među mađarskim radnicima, predsednik je mađarske grupe metalskih radnika. Kada je uhapšen i proteran iz Francuske, preko MOPR je upućen u Sovjetski Savez. U Moskvu je došao 15. jula 1932. godine i ostao nekoliko meseci. Status političkog emigranta dobio je rešenjem CLK MOPR od 23. januara 1933. godi272

ne, uz preporuku da mu se pomogne za posao. U međuvremenu, kraće vreme radio je u sovhozu u naselju Mancevo Moskovsko-Kazanjske, a zatim otišao u Tulu. Ovde se nastanio, zaposlio u železničkoj radionici, zasnovao porodicu (žena i sin) i 1934. primio državljanstvo SSSR. Početkom oktobra 1936. bio je uključen u grupu oko 150 jugoslovenskih komunista, za koje je rukovodstvo KPJ, u okviru plana za smanjenje jugoslovenske komunističke emigracije u SSSR, tražilo saglasnost nadležnih instanci Kominterne da se vrate na rad u zemlju. Veliki talas čistki koji je uskoro nastupio, omeo je realizovanje ovog plana. U maju 1937. otišao je u Habarovsk i radio u depou stanice Habarovsk-2 DaleKIstočne železnice. Uhapšen 11. decembra 1937. pod optužbom za kontrarevolucionarno delovanje. Pod istragom u zatvoru proveo je oko 15 meseci – rešenjem načelnika DTO UNKVD DVŽD od 28. februara 1939. istražni postupak je obustavljen zbog nedostatka dokaza, a on oslobođen. Posle kratkotrajnog boravka u Tuli, u leto 1939. prešao je u Moskvu i zaposlio se u fabrici automobila „Staljin“ kao bravar. Rehabilitovan 8. aprila 1999. odlukom POO. TAŠČILIN JEMELJAN – ТАЩИЛИН ЕМЕЛЬЯН СТЕПАНОВИЧ Rođen 1893. u Srbiji (u gradu Serbčan, Tarantal, Medovska oblast u Austrougarskoj), Srbin, iz siromašne seljačke porodice. U Rusiju je dospeo tokom Prvog svetskog rata kao ratni zarobljenik, ovde ostao, zasnovao porodicu i primio državljanstvo SSSR. U vreme hapšenja živeo je u Tambovskoj oblasti u selu Njudevka u rejonu grada Umjot i bio predsednik seoskog sovjeta. Uhapšen 18. juna 1944. godine. Rešenjem Vojnog tribunala vojske NKVD za Tambovsku oblast od 13. decembra 1944. pod optužbom za antisovjetsku agitaciju i pljačkanje kolhozne imovine osuđen na 10 godina zatočenja u popravno-radnom logoru sa konfiskovanjem imovine. Odlukom Prezidijuma Tambovskog oblasnog suda od 23. januara 1960. kazna je ukinuta i on rehabilitovan. TELESMANIĆ NIKOLA – ТЕЛЕСМАНИЧ НИКОЛАЙ ГАСПАРОВИЧ Rođen 2. decembra 1899, Olib – Zadar (Hrvatska), Hrvat, iz seljačke porodice, niže obrazovanje – obalski radnik, a zatim stolar. Nekoliko godina živeo je i radio u Americi, gde je u potrazi za poslom dospeo verovatno posle Prvog svetskog rata. Krajem leta 1927. iz Amerike je sa grupom ekonomskih emigranata iz Zadarskog kraja otišao na rad u Sovjetski Savez. Po dolasku u Moskvu, za prikupljeni novac kupljene su poljoprivredne mašine, a zatim je grupa upućena u Ukrajinu, u poljoprivrednu komunu „Krasnoje znamja“ u mesto Kazackoje, nedaleko od grada Berislav. Kada je u proleće 1929. godine komuna uključena u kolhoz, nezadovoljni nastalim stanjem, pridošli „jugoslovenski komunari“ počeli su da je napuštaju. Telesmanić je otišao je u Rostov na Donu, zaposlio se u fabrici hleba kao stolar, primio državljanstvo SSSR i ovde sa porodicom(ženom i dvoje dece) ostao do hapšenja. 273

Uhapšen 15. februara 1938. godine. Rešenjem trojke UNKVD za Rostovsku oblast od 20. oktobra 1938. pod optužbom za učešće u jugoslovenskoj kontrarevolucionarnoj špijunsko-diverzantskoj i terorističkoj organizaciji osuđen na 10 godina zatočenja u popravnoradnom logoru. Kaznu je izdržavao u Karelskoj ASSR. Umro 24. maja 1942. u logoru. Rehabilitovan 14. decembra 1959. odlukom VT SKVO. TIPOVEC NIKOLA – ТИПОВЕЦ НИКОЛАЙ ИВАНОВИЧ Rodjen 1888, Slunj (Hrvatska), Srbin, iz seljačke porodice, niže obrazovanje. Nije poznato odkuda je i kada došao u Sovjetski Savez. Nastanio se u gradu Feodosja na Krimu i zasnovao porodicu. Uhapšen 16. oktobra 1941. pod optužbom za sovjetsku agitaciju. TIRINGER (TJURINGER) RIKARDO – ТЮРИНГЕР РИКАРД ЕВГЕНЬЕВИЧ Rođen 1893, Foča (Bosna i Hercegovina), Hrvat, inženjer. U Rusiju je dospeo 1915. kao ratni zarobljenik i po završetku rata ostao u Odesi. Potkraj 1945. tražio je da se sa porodicom vrati u zemlju. U vreme hapšenja radio je kao inženjer u mašinskoj upravi Crnomorskog brodarstva. Uhapšen 13. maja 1948. godine. Rešenjem OS pri MGB SSSR od 25. decembra 1948. pod optužbom za izdaju otadžbine osuđen na 10 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u Odeskoj oblasti. Umro 24. jula 1949. u logoru. Rehabilitovan 12. decembra 1989. odlukom POO. TODOROVIĆ MIHAJLO – ТОДОРОВИЧ МИХАИЛ ИВАНОВИЧ Rođen 1893, mesto Tomaslak, treba Tamaslaka, sada Tomaševac – Zrenjanin (AP Vojvodina – Srbija), Srbin, iz seljačke porodice, niže obrazovanje, jugoslovenski internacionalist, član RKP(b) od 1920. godine. Posle dezertiranja iz Srpskog dobrovoljačkog korpusa, tokom 1917–1918. godine bio je zaposlen u fabrici lokomotiva u Harkovu, a zatim kao dobrovoljac stupio u Crvenu armiju. Odlukom CJB 31. marta 1919. upućen je u Jugoslaviju kao partijski agitator. Radio je u zagrebačkoj partijskoj organizaciji, u kojoj je primljen u KPJ. Sredinom jula 1919. uhapšen je u Zagrebu, u „aferi Diamantštajn“ kojom je trebalo kompromitovati i onemogućiti dalje delovanje istaknutih rukovodilaca komunističkog pokreta u zemlji, kao i komunista povratnika iz Sovjetske Rusije. Simulirajući ludilo u zatvoru, smešten je u ludnicu u kojoj je proveo 11 meseci. Uz pomoć partije, u junu 1920. organizovano je njegovo bekstvo i odlazak u Sovjetsku Rusiju. Posle kraćeg boravka u Moskvi, potkraj jula upućen je u Taškent na partijski rad. Godinu dana kasnije, vraTjO se u Moskvu i pohađao tromesečni partijski kurs. Pošto se zbog bekstva iz zatvora nije mogao vratiti u zemlju, sa ženom i sinom nastanio se u Moskvi i primio državljanstvo SSSR. Radio je na 274

poslovima ekonomata, bio kuvar vagon-restorana na međunarodnim vozovima i dr. Bio je aktivan i u radu Jugoslovenske sekcije Internacionalnog zemljaštva. Uhapšen 16. marta 1938. godine. U toku istrage bio je u Taganskoj tamnici u Moskvi. Rešenjem Komisije NKVD i Javnog tužilaštva SSSR od 2. juna 1938. pod optužbom da je bio član kontrarevolucionarne špijunske organizaciije i radio za jugoslovensku obaveštajnu službu osuđen na streljanje. Streljan 16. juna 1938. i sahranjen na bivšem poligonu NKVD „Objekt Butovo“. Rehabilitovan 8. oktobra 1957. odlukom VT BVO. TOLLI GRIGORIJ – ТОЛЛИ ГРИГОРИЙ МАРКОВИЧ Rodjen 1895. u gradu Vergorac ili Vorgorac (?) u Jugoslaviji, Slovak, iz seljačke porodice, niže obrazovanje. Nije poznato odakle je i kada došao u Sovjetski Savez. Nastanio se u selu Nihita – Jalta na Krimu i radio kao baštovan u Botaničkoj bašti. Uhapšen 27. oktobra 1938. godine. Pod istragom u zatvoru je proveo 11 meseci sa optužbom za antisovjetsku agitaciju i propagandu (sovjetske vlasti je kritikovao zbog položaja radnika). Rešenjem tužilaštva ASSR za Krim, od 25. septemra 1939. godine, oslobođen je zbog nedostatka dokaza. TOMC ERNEST – РАИЧ КОНСТАНТИН ПЕТРОВИЧ; pseud. Vlado Rođen 16. novembra 1910, Ljubljana (Slovenija), Slovenac, iz službeničke porodice, srednje obrazovanje – trgovački pomoćnik, član SKOJ od 1928, a KPJ 1929. godine. Radio je i partijski delovao u Ljubljani, bio član i sekretar MK i član PK SKOJ za Sloveniju. Uhapšen je u maju 1929. i prognan. Pred opasnošću od novog hapšenja posle policijske provale PK KPJ za Sloveniju u novembru 1929. godine, otišao je iz Jugoslavije. Mesec dana kasnije, odlukom Centralnog rukovodstva KPJ upućen je na partijsko školovanje u Moskvu. Osuđen je u odsustvu odlukom DSZZD 26. marta 1931. na četiri godine robije. Tokom 1930–1932. pohađao KUNMZ. Član VKP(b) je od 1930. godine. Prilikom partijske provere članova KPJ u Moskvi 1932. godine partijski je kažnjen od strane IKK KI zbog davanja netačnih podataka o svom socijalnom poreklu. Po završenom KUNMZ otišao je u Staljingrad (sada Volgograd), gde je jedno vreme radio u traktorskom zavodu kao instruktor partijskog komiteta za rad među stranim radnicima, a potom bio rukovodilac tehničkih kurseva. U maju 1934. prešao je u Čeljabinsk i zaposlio se u oblasnom Savezu šofera i avioradnika kao instruktor. Početkom oktobra 1936. bio je uključen u grupu oko 150 jugoslovenskih komunista, za koje je rukovodstvo KPJ, u okviru plana za smanjenje jugoslovenske komunističke emigracije u SSSR, tražilo saglasnost nadležnih instanci Kominterne da se vrate na rad u zemlju. Veliki talas čistki koji je uskoro nastupio, omeo je realizovanje ovog plana. Iste godine isključen je iz partije zbog nekonspirativnosti (govorio je o svojim pripremama za odlazak na 275

ilegalni rad u zemlju). Tako je sa ženom i kćerkom ostao u Čeljabinsku, primio državljanstvo SSSR i do hapšenja radio u traktorskom zavodu kao brusač. Uhapšen 8. januara 1938. godine. Rešenjem NKVD i Javnog tužioca SSSR od 28. marta 1938. pod optužbom za špijunažu i kontrarevolucionarno delovanje osuđen na streljanje. Streljan 15. aprila 1938. u Čeljabinsku. Rehabilitovan 16. decembra 1958. odlukom VT UVO. TONČ (TOMIĆ) ANTON – ТОНЧ АНТОН ИВАНОВИЧ (ТОМИЧ) Rođen 1892, selo Slapnica u Jugoslaviji, verovatno Hrvatska, Slovak, iz seljačke porodice, polupismen. U Rusiju je dospeo 1915. kao ratni zarobljenik. Otpremljen je u Tomsk, ovde ostao, zasnovao porodicu (žena i sin) i radio kao pomoćnik ekonoma u magacinu. Uhapšen 19. februara 1932. godine. Rešenjem Kolegijuma OGPU od 23. maja 1932. pod optužbom za kontrarevolucionarno delovanje i špijunažu u korist čehoslovačke obaveštajne službe osuđen na tri godine progonstva u Kazahstan. Rehabilitovan 23. juna 1959. odlukom VT SVO. TOTTOR MIHAIL – ТОТТОР МИХАИЛ ИВАНОВИЧ (МИХЕЛЬ ИОГАННОВИЧ) Rođen 28. septembra 1878, selo Griblja, verovatno Griblje – Črnomelj (Slovenija), Austrijanac, iz radničke porodice, niže obrazovanje – metalski radnik, član KP Austrije od 1919. godine. Živeo je u Bendorfštatu kod Beča i radio u Krupovoj fabrici. Potkraj avgusta 1931. sa porodicom (ženom i sinom), koju je ovde zasnovao, napusTjO je Austriju i posredstvom „Inturista“ potkraj avgusta otišao na rad u Sovjetski Savez. Upućen je u Gorki (N. Novgorod), gde je do hapšenja bio zaposlen u fabrici alatnih mašina kao brusač. Tokom 1932–1934. bio je član VKP(b), a krajem 1936. primio je državljanstvo Sovjetskog Saveza. Uhapšen 8. juna 1938. godine. Rešenjem trojke UNKVD za Gorkovsku oblast od 17. oktobra 1938. pod optužbom za špijunažu osuđen na streljanje. Streljan 2. novembra 1938. u Gorkom. Rehabilitovan 17. avgusta 1959. odlukom VT MVO. TOVERNIĆ VIKTOR – ТОВЕРНИЧ ВИКТОР ТИМОФЕЕВИЧ Rođen 1893, selo Brestovec (mesto Mače) – Zlatar (Hrvatska), Hrvat, iz seljačke porodice, niže obrazovanje – najamni radnik, kasnije sedlar i berberin. Još kao dete, već od 1905. išao je u najam kod zemljoradnika. Početkom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan, a 1916. pao u rusko zarobljeništvo. Kao ratni zarobljenik otpremljen je u Rusiju u Kijev i ovde radio u fabrici obuće. Godine 1918. stupio je u Crvenu gardu u Tjumenu, tokom 1920–1927. bio je u 111. odbrambenom železničkom bataljonu u Ačinsku u Krasnojarskom kraju, kraće vreme služio u miliciji, a zatim se zaposlio kao berberin kod privatnika. Istim poslom bavio se naredne tri godine u Čeljabinsku 276

i Bijsku. Od 1930. nastanio se u Gorkom, posao dobio u berberskoj zadruzi br. 7, primio državljanstvo Sovjetskog Saveza i zasnovao porodicu. Uhapšen 26. oktobra 1938. pod optužbom za kontrarevolucionarnu propagandu. Pod istragom je ostao tri meseca – odlukom načelnika UNKVD za Gorkovsku oblast od 31. januara 1939. istražni postupak je obustavljen, a on oslobođen. VraTjO se u Jugoslaviju 50-tih godina 20-tog veka i živeo u Zagrebu. TRAJKOVIĆ DIMITRIJE – ТРАЙКОВИЧ ДМИТРИЙ НИКОЛАЕВИЧ Rođen 1881. u selu Gotiš u Jugoslaviji, Srbin, berberin. Nije poznato, odakle je, kada i kako dospeo u Rusiju. Do hapšenja živeo je u Odesi. Uhapšen 24. avgusta 1937. godine. Rešenjem trojke pri UNKVD za Odesku oblast od 5. marta 1938. pod optužbom za kontrarevolucionarno delovanje i propagandu osuđen na streljanje. Rehabilitovan 22. maja 1989. odlukom OP OO. TRBOJEVIĆ BORIS – ТРБОЕВИЧ БОРИС ТОМОВИЧ Rođen 1907, selo Mali Zdenci – Grubišno Polje (Hrvatska), Srbin, iz seljačke porodice, srednje tehničko obrazovanje – krojač. Gde je živeo i čime se bavio do 1933. godine nije poznato. U Sovjetski Savez je došao 1933. iz Poljske, nastanio se u gradu Berezniki u Sverdlovskoj (sada Permskoj) oblasti, zasnovao porodicu (žena i sin), primio državljanstvo SSSR i do hapšenja radio u Dvorcu kulture kao tehničar-laborant. Uhapšen 4. maja 1937. godine. Rešenjem Komisije NKVD i Javnog tužilaštva SSSR od 13. januara 1938. pod optužbom za špijunažu osuđen na streljanje. Streljan 7. februara (ili 8. juna) 1938. godine. Rehabilitovan 15. maja 1964. odlukom VT UVO. TROHA DRAGUTIN – ТРОХА ДРАГУTИН ГЕОРГИЕВИЧ Rođen 1897, selo Teršče – Čabar (Hrvatska), Hrvat, iz radničke porodice, član RKP(b) od 1920. godine. Do sredine 1915. zajedno s ocem radio je u šumarstvu, a zatim kao austrougarski podanik služio vojni rok. U junu 1916. upućen je na front i već 8. jula zarobljen. Kao ratni zarobljenik otpremljen je u Rusiju u Dnjepropetrovsk, izvesno vreme radio u zavodu „Petrovski“, a u oktobru 1917. smešten je u logor ratnih zarobljenika. Odavde je u martu 1918. premešten u Saratov, pa u Kustanaj u Kazahstanu. Tokom 1918–1919. bio je u Jugoslovenskom korpusu i vojsci Kolčaka, a januara 1920. zarobljen je od Crvene armije u Nižneudinsku. Posle završenog političkog kursa 1920. godine u Moskvi, izvesno vreme služio je u 25. diviziji „Čapajeva“, učestvujući u borbama za likvidaciju belogardejaca, potom do 1926. u Samarskom internacionalnom puku. Narednih godina službovao je u desetak gradova u Ukrajini, obavljajući odgovorne vojne dužnosti u šumarstvu i poljoprivredi. Isključen je iz partije u oktobru 1937. godine. U vreme hapšenja sa ženom i kćerkom živeo je u Minsku 277

i radio u vojnoj jedinici br. 5711 kao načelnik odeljenja za nabavku hrane za vojnike. Uhapšen 27. jula 1938. godine. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 11. septembra 1939. pod optužbom da je bio agent poljske obaveštajne službe osuđen na tri godine zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u Soroklagu (Komi ASSR). Kada je u septembru 1941. pušten iz logora, zaposlio se u sovhozu „Čapajev“ u Krasnopartizanskom rejonu u Sverdlovskoj oblasti, ali nakratko. Početkom 1942. mobilisan je u radnu vojsku Čeljabinska i upućen na rad u šumsku deonicu, gde je odradio 16 godina. Rehabilitovan 5. oktobra 1957. odlukom VT BVO. Od 1957. živeo je u naselju Sobik u Sverdlovskoj oblasti i radio u šumskom industrijskom gazdinstvu. TVARDOVSKI-HALUPA IGNJATIJE – ТВАРДОВСКИЙХАЛУПА ИГНАТИЙ СТЕПАНОВИЧ Rođen 1889. u gradu Zabež ili Zagžeb u Jugoslaviji, možda Zagreb (Hrvatska), iz radničke porodice, srednje obrazovanje. Prema dobijenim, veoma oskudnim podacima, porodica Tvardovskog živela je u Krakovu u Poljskoj, a on služio u poljskoj vojsci kao major za vezu. U toku borbi je ranjen 10. septembra 1939. kod Varšave. Smešten je u bolnicu, odakle je krajem novembra prebačen u Lavov u Ukrajini. Uhapšen 13. januara 1940. na putu za Krakov kada je želeći da obiđe porodicu pokušao ilegalno da pređe granicu. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 22. jula 1940. pod optužbom za ulazak i izlazak iz Sovjetskog Saveza bez pasoša odnosno odgovarajuće dozvole vlasti, osuđen na pet godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u Temlagu NKVD u Mordovskoj Republici. Novim rešenjem Sudskog kolegijuma za krivična dela Vrhovnog suda Mordovske ASSR od 29. septembra 1941. pod optužbom za antisovjetsku agitaciju osuđen na 10 godina zatočenja u popravno-radnom logoru uz deo neizdržane petogodišnje kazne. Kao poljski državljanin 12. avgusta 1941. je amnestiran na osnovu Ukaza Prezidijuma Vrhovnog Sovjeta SSSR i 8. decembra 1941. oslobođen iz logora. Rehabilitovan 20. juna 1995. godine. UBAVKIN MILAN – УБАВКИН МИЛАН САВВИЧ Rođen 1886. u selu Saravolo u Bonarskoj oblasti u Jugoslaviji, da li Saranovo – Rača (Srbija), Srbin. Nije poznato odakle je, kada i kako dospeo u Sovjetski Savez. Do hapšenja živeo je u Odesi i radio u fabrici „Pioner“ kao radnik. Uhapšen 4. marta 1938. godine. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 11. juna 1940. pod optužbom za antisovjetsku agitaciju osuđen na pet godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Rehabilitovan 3. februara 1993. odlukom OP OO. 278

UDVARDI IVAN – УДВАРДИ ИВАН АНТОНОВИЧ Rođen 1890, Senta – Subotica (AP Vojvodina – Srbija), Mađar, iz radničke porodice, nezavršeno srednje obrazovanje, član KP Mađarske od 1918. godine. Tokom 1918–1919. zajedno sa Bela Kunom, Mačašom Rakošijem i drugim aktivistima učestvovao je u radu KP Mađarske, bio sekretar Gradskog komiteta u Segedinu, a za vreme sovjetske vlasti predsednik Direktorijuma. Posle pada Mađarske Sovjetske Republike (1. avgusta 1919) prešao je u Suboticu, gde je uskoro uhapšen i otpremljen u segedinsku tamnicu. Iz zatvora je pobegao krajem 1920. i do septembra 1921. živeo u gradu Peč, odakle je prešao u Beograd. Šta je ovde radio, nije poznato. Pred policijskom poterom 1924. dospeo je u Beč, a potom je posredstvom MOPR sa porodicom prebačen u Sovjetski Savez. Po dolasku u Moskvu, ovde se nastanio, učlanio u VKP(b) i zaposlio. Obavljajući različite poslove, od radnika do zamenika upravnika, narednih godina promenio je nekoliko preduzeća. Radio je u trestu porcelana, Sokolničeskom građevinskom trestu, 1931–1933. u trestu „Gruzgosstroj-a“ u Tbilisiju, a posle povratka u Moskvu u „Vojenspecstroj-u“. U vreme hapšenja bio je šef deonice u „Strojtrestu“ Narkomtorga. Uhapšen 8. februara 1938. godine. Rešenjem trojke pri UNKVD SSSR za Moskovsku oblast i Javnog tužioca SSSR od 10. oktobra 1938. pod optužbom za špijunažu (da je održavao veze sa nemačkim špijunom Bela Kunom, dostavljao mu podatke špijunskog karaktera o mađarskim političkim emigrantima i objektima odbrambenog karaktera) osuđen na streljanje uz konfiskovanje imovine. Streljan 19. oktobra 1938. i sahranjen na bivšem poligonu NKVD „Objekt Butovo“. Rehabilitovan 21. novembra (26. oktobra) 1955. odlukom VT MVO. ULAGA RUDOLF – УЛАГА РУДОЛЬФ ЯКОВЛЕВИЧ Rođen 1891, Laško (Slovenija), Slovenac, iz radničke porodice, srednje obrazovanje. U rodnom mestu ostao je do 1912. godine, a zatim dve godine živeo u Odesi, radeći kao pomoćnik modelara u fabrici stakla. Nakon povratka u zemlju, početkom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan i upućen na front. Zarobljen je 1915. godine i kao ratni zarobljenik otpremljen u Novosibirsk. Baveći se različitim poslovima, u Novosibirsku je ostao do 1921. godine, kada se vraTjO u Sloveniju. Posle 4-godišnjeg rada u rudarskim oknima, u maju 1925. ponovo je otišao u Novosibirsk. Ovde je proveo 8 godina, radio u nekoliko preduzeća, zasnovao porodicu (žena i troje dece) i primio državljanstvo Sovjetskog Saveza. Godine 1933. prešao je u Kazahstan, dve godine bio je u Semipalatinsku, a od maja 1935. do hapšenja živeo u mestu Kokčetav u Severo-Kazahstanskoj oblasti i bio zaposlen kao šofer. Uhapšen 20. decembra 1937. godine.

279

Rešenjem OS NKVD SSSR od 24. januara 1938. pod optužbom za špijunažu, antisovjetsku propagandu i agitaciju u cilju diskreditovanja mera vlasti i partije među radnicima osuđen na streljanje. Streljan 17. februara 1938. godine. Rehabilitovan 18. septembra 1989. odlukom KPO. ULLE (ILLE) IVAN – УЛЛЕ ИВАН ИВАНОВИЧ Rođen 1904, Bovno – Polica (Slovenija), Slovenac, iz radničke porodice, niže obrazovanje – radnik. Izvesno vreme živeo je i radio u Holandiji, odakle 1932. godine kao „turista“ otišao na rad u Sovjetski Savez. Zaposlio se u Moskvi na izgradnji metroa kao rovokopač u oknu br. 68, a stanovao u zgradi za strane radnike u Ulici Sadovo-Spaskaja br. 21. Godine 1934. primio je državljanstvo SSSR. Uhapšen 26. februara 1938. godine. Rešenjem trojke UNKVD za Moskovsku oblast od 10. oktobra 1938. pod optužbom za antisovjetsko delovanje osuđen na 10 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u Vjatlagu u Kirovskoj oblasti. Novim rešenjem DTO NKVD za metro od 25. januara 1940. oktobarska kazna je ukinuta, a on oslobođen 2. februara 1940. godine. Posle puštanja iz logora vraTjO se u Moskvu. UROVIĆ MATIJA-MATO – УРОВИЧ МАТВЕЙ ИВАНОВИЧ Rođen 21. novembra 1894, mesto Zlatar – Zagreb (Hrvatska), Hrvat, iz seljačke porodice, visoko obrazovanje – inženjer, član RKP(b) od 1918–1924. godine. Školovao se u Zagrebu i ovde završio 8 razreda gimnazije. Prvi svetski rat zatekao ga je na odsluženju vojnog roka u austrijskoj vojsci. Uskoro je mobilisan i poslat na front. Već 1915. bio je ranjen i zarobljen, a zatim otpremljen u Kijev u logor za ratne zarobljenike. Iz zarobljeništva oslobođen je 1916. i upućen na rad u Voskresensk u Moskovskoj oblasti i ovde ostao dve godine. Tokom 1918–1919. služio je u Crvenoj armiji, a narednih 15 godina boravio u gradovima Penza, Saratov, Kamišani, Astrahan, Tula i Moskva. Početkom tih godina zasnovao je porodicu (žena i tri kćeri), primio državljanstvo Sovjetskog Saveza, a 1937. završio Ekonomski institut u Moskvi. Godine 1934. upućen je na službu u grad Čitu, gde je do hapšenja radio u trestu Hladpromstroja kao glavni knjigovođa. Uhapšen 20. oktobra 1938. godine. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 3. juna 1940. pod optužbom za kontrarevolucionarnu agitaciju osuđen na pet godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Umro 1942. u Sevvostlagu (Kolima). Rehabilitovan 1. novembra 1989. odlukom Javnog tužilaštva za Čitinsku oblast.

280

VAJS DOMINIK – АРТЕМОВ АЛЕКСА ЕГОРОВИЧ Rođen 1900, selo Katarina, sada Ravni Topolovac – Zrenjanin (AP Vojvodina – Srbija), Nemac, niže obrazovanje – krojački radnik, član KPJ od 1924. godine. Krojački zanat učio je u Budimpešti, a posle izbijanja Prvog svetskog rata završio u zemlji. U proleće 1920. počeo je da radi u Bečkereku i uključio se u radnički pokret. Odlukom CK KPJ u jesen 1926. upućen je na partijsko školovanje u Moskvu. Tokom 1926–1930. pohađao KUNMZ na Nemačkom sektoru. Tih godina preveden je u članstvo VKP(b). Posle završenog KUNMZ nekoliko meseci je radio među stranim radnicima i specijalistima u rudniku Bobrak-Donski, a zatim je u oktobru 1931. otišao u Novorosijsk u Krasnodarskom kraju. Sredinom 1935. postavljen je za urednika rejonskih novina, krajem godine skinut sa te dužnosti i u januaru 1936. premešten u sovhoz „Kuban“ na mesto pomoćnika načelnika političkog odeljenja. Pošto nije dobio stan, sovhoz je uskoro napusTjO i prešao u fabriku konfekcije u Novorosijsku. U međuvremenu, isključen je iz partije prilikom provere partijskih dokumenata „zbog antisovjetskih stavova“. Početkom oktobra 1936. bio je uključen u grupu oko 150 jugoslovenskih komunista, za koje je rukovodstvo KPJ, u okviru plana za smanjenje jugoslovenske komunističke emigracije u SSSR, tražilo saglasnost nadležnih instanci Kominterne da se vrate na rad u zemlju. Veliki talas čistki koji je uskoro nastupio, omeo je realizovanje ovog plana. Tako je do hapšenja ostao u Novorosijsku i bio nezaposlen. Uhapšen 4. januara 1938. godine. Rešenjem trojke UNKVD za Krasnodarski kraj od 28. septembra 1938. pod optužbom za kontrarevolucionarno delovanje osuđen na streljanje. Streljan 3. oktobra 1938. godine. Rehabilitovan 5. maja 1989. odlukom JTKDK. VAL JOSIP – ВАЛ ИОСИФ КАРЛОВИЧ Rođen 1882, Pančevo (AP Vojvodina – Srbija), Mađar, niže obrazovanje, član RKP(b) od 1918. godine. Početkom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan, upućen na front, a 1915. pao u rusko zarobljeništvo. Kao ratni zarobljenik otpremljen je u Rusiju i ovde ostao. Nije poznato gde je narednih godina boravio i čime se bavio. Godine 1927. primio je državljanstvo Sovjetskog Saveza. U vreme hapšenja sa ženom i dvoje dece živeo je u Moskvi i radio u 17. štampariji OGIZ-a kao inženjer. Uhapšen 22. marta 1938. godine. U toku istrage bio je u Taganskoj tamnici u Moskvi. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 8.juna 1938. pod optužbom za špijunažu osuđen na 8 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Rehabilitovan 4. oktobra 1956. odlukom VT MVO. VALDGONI ROBERT – БУЛЫГИН АЛЕКСЕЙ МИХАЙЛОВИЧ

281

Rođen 1892, Daruvar (Hrvatska), Hrvat, iz službeničke porodice, srednje obrazovanje – službenik, član RKP(b) od 1920, a KPJ 1922. godine. Po završenoj Trgovačkoj akademiji, izvesno vreme radio je u Zagrebu. Tokom Prvog svetskog rata, kao oficir austrougarske vojske 1916. predao se ruskim trupama, zatim služio u Srpskom dobrovoljačkom korpusu, a posle napuštanja Korpusa u ruskoj vojsci u Kijevu i Samari. Od 1919. do 1921. bio je u puku „Matija Gubec“, na čelu 1. jugoslovensko-sovjetskog bataljona, komandant 3. železničkog bataljona u Omskoj oblasti i rukovodilac Jugoslovenskog odeljenja škole za vojnu obuku u Moskvi. VraTjO se sa ženom u zemlju krajem leta 1921, uključio u rad ilegalne KPJ i do jeseni 1927. bio zaposlen u firmi „Singer“ u Zagrebu i Varaždinu. Pred opasnošću od hapšenja, odlukom rukovodstva KPJ otišao je u Sovjetski Savez. U Moskvu je došao 21. novembra 1927. i ovde se nastanio. Ubrzo je preveden u članstvo VKP(b), a rešenjem CLK MOPR od 15. decembra 1927. dobio status političkog emigranta. Godinu dana proveo je u trestu „Gosšvejnmašina“, 1929. bio predavač na Jugoslovenskom sektoru KUNMZ, a zatim nakratko prešao u „Novoexport“ pri Narodnom komesarijatu trgovine RSFSR. Uhapšen u maju 1930. pod optužbom za članstvo u trockističkoj organizaciji i osuđen na tri godine zatočenja u popravno-radnom logoru iz kojeg je oslobođen pre isteka kazne. Posle puštanja iz logora nekoliko godina radio u Glavnoj upravi za industriju nafte i u to vreme primio državljanstvo SSSR. Isključen je iz partije 1930. zbog saradnje sa trockistima, ponovo primljen 1934. godine, ali je 1936. opet isključen. Početkom oktobra 1936. bio je uključen u grupu oko 150 jugoslovenskih komunista, za koje je rukovodstvo KPJ, u okviru plana za smanjenje jugoslovenske komunističke emigracije u SSSR, tražilo saglasnost nadležnih instanci Kominterne da se vrate na rad u zemlju. Veliki talas čistki koji je uskoro nastupio, omeo je realizovanje ovog plana. Tako je do hapšenja ostao u Moskvi. Ponovo uhapšen 19. jula 1938. godine. Rešenjem VS VK SSSR od 19. aprila 1939. pod optužbom za saradnju sa jugoslovenskom političkom policijom, provokatorsko delovanje u KPJ i Kominterni i da je bio član desno-trockističke terorističke organizacije koja je nameravala da u svoje ruke uzme rukovodstvo Kominterne i njenih sekcija osuđen na streljanje uz konfiskovanje imovine. Streljan 19. aprila 1939. u Moskvi, a njegovo telo kremirano u Moskovskom krematorijumu na Donskom groblju. Rehabilitovan 10. juna 1958. odlukom VK VS SSSR. VALTER ANTON – ВАЛЬТЕР АНТОН АНТОНОВИЧ Rođen 21. aprila 1892, Daruvar (Hrvatska), Hrvat, iz radničke porodice, nezavršeno niže obrazovanje, polupismen. Početkom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan i upućen na front, gde je 1915. godine pao u rusko zarobljeništvo. Kao ratni zarobljenik otpremljen je u Rusiju i ovde ostao. U vreme hapšenja sa ženom je živeo u selu Nežino u Nadeždinskom re282

jonu Primorskog kraja i bio zaposlen kao kočijaš u seoskoj prodavnici potrošačke zadruge. Uhapšen 22. marta 1938. godine. Rešenjem NKVD SSSR od 18. avgusta 1938. pod optužbom za špijunažu osuđen na streljanje. Streljan 15. septembra 1938. u Vladivostoku. Rehabilitovan 25. decembra 1989. odlukom VP KTOF. VASIĆ SAVELIJ – ВАСИЧ САВЕЛИЙ АРСЕНЬЕВИЧ Rođen 1895. u selu Novoistiva, Novoisteva ili Novoisintevan (?) u Srbiji, Srbin, iz seljačke porodice, niže obrazovanje – berberin. Posle završene osnovne škole radio je u svom selu kao berberin. Godine 1915. pozvan je u srpsku vojsku i nakon njenog poraza, iste godine dospeo u Odesu. Sa Srpskom dobrovoljačkom divizijom učestvovao je 1915–1917. u borbenim dejstvima protiv austrougarske vojske. Potkraj 1917. godine, posle Oktobarske revolucije i raspada vojske, otišao je u grad Poltava. Kao dobrovoljac 1918. stupio je u Crvenu armiju i u njoj proveo do kraja 1922. kada je demobilisan. Ostao je u Ukrajini, naselio se u selu nemačkih kolonista Rot-Front u Zaporoškoj oblasti i kasnije zasnovao porodicu. Od 1928. živeo je u mestu Osipenko i bio šef berbernice. Tokom Drugog svetskog rata, kada su u oktobru 1941. mesto zauzeli Nemci, uz dozvolu nemačkih vlasti otvorio je berbernicu u kojoj je radio do septembra 1943. godine. Uskoro je sa porodicom i drugim Nemcima evakuisan u Lođ (Poljska), odakle su posle 10 meseci prebačeni u Nemačku u radni logor nedaleko od grada Libštat. Kada su u avgustu 1945. logor oslobodili Amerikanci i predali ga Englezima, sve sovjetski građani izručeni su komandi Crvene armije. Sa ženom i dvoje dece bio je repatriran u Zaporošku oblast. Tri meseca kasnije vratili su se u Osipenko, ali nakratko. Pod optužbom za saradnju sa fašistima, kažnjen je sa porodicom na 6 godina prinudnog boravka u Republici Komi. U vreme hapšenja živeli su u naselju Čornij Jar nedaleko od sela Ust-Vim, a Vasić je radio u svojoj struci. Uhapšen 21 (27) aprila 1948. godine. U toku istrage bio je u Siktivkarskom istražnom izolatoru. Rešenjem Sudskog kolegijuma za krivična dela Vrhovnog suda Komi ASSR od 26. juna 1948. pod optužbom za antisovjetsku agitaciju (govorio je o teškom životu u SSSR i hvalio život u kapitalističkim zemljama) i širenje panike o mogućem ratu Amerike i Engleske protiv Sovjetskog Saveza, koji će biti poražen, osuđen na 10 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u Uhto-Ižemskom logoru iz kojeg je oslobođen 3. avgusta 1955. godine. Rehabilitovan 31. marta 1992. odlukom PRK. VASILJEVIĆ VASILIJE – ВАСИЛЕВИЧ ВАСИЛЬ ПЕТРОВИЧ Rođen 1898. u selu Medna u Beogradskom okrugu (Srbija), Srbin, polupismen. U Sovjetsku Rusiju došao je 1918. iz Austrije, ovde ostao, primio državljanstvo SSSR i zasnovao porodicu (žena i troje dece). Živeo je u Doneckoj oblasti i radio u rudniku tresta „Čistjakovantracit“ kao radnik. 283

Uhapšen 25. novembra 1937. godine. Rešenjem trojke UNKVD za Donecku oblast od 7. decembra 1937. pod optužbom za kontrarevolucionarnu propagandu osuđen na 10 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Umro 31. decembra 1938. u zatvoru grada Stalino (sada Doneck). Rehabilitovan odlukom Javnog tužilaštva za Donecku oblast na osnovu Ukaza Vrhovnog Sovjeta SSSR „o dodatnim merama za uspostavljanje pravičnosti prema žrtvama represija“ od 16. januara 1989. godine. VATOVEC, muž i žena VATOVEC ALBINA – ВАТОВЕЦ АЛЬБИНА АНТОНОВНА Rođena 28. februara 1902, Čežarji – Koper (Slovenija), Slovenka, niže obrazovanje – domaćica. Godine 1928. sa mužem Rikardom napustila je Jugoslaviju i naredne 4 godine boravila u Austriji, Francuskoj i Nemačkoj. Potkraj januara 1932. došli su u Moskvu i ovde se nastanili. Uhapšena 17 (15) februara 1938. godine. U toku istrage oko 28 meseci provela je u Moskovskom istražnom zatvoru Butirka. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 3. juna 1940. pod optužbom za špijunske veze osuđena na pet godina zabrane boravka u većim gradovima SSSR. Nastanila se u gradu Aleksandrov u Vladimirovskoj oblasti i radila u fabrici trikotaže. Godine 1943. zabrana je ukinuta. Rehabilitovana 28. maja 1957. odlukom VK VS SSSR. Vratila se u Jugoslaviju 19. aprila 1955. i živela u mestu Čežarji. VATOVEC RIKARDO (ĐUZEPE) – ВАТОВЕЦ РИХАРД ДЖУЗЕППЕ ИОСИФОВИЧ Rođen 16. septembra 1898, Čežarji – Koper (Slovenija), Slovenac, iz seljačke porodice, niže obrazovanje – građevinski radnik, član KP Italije od 1922. godine. Tokom 1922–1928. radio je i partijski delovao u Kopru, a zatim živeo kao politički emigrant u Austriji, Francuskoj i Nemačkoj. Kao aktivista KP proganjan je i u odsustvu osuđen u Italiji na pet godina robije. U Sovjetski Savez dospeo je potkraj januara 1932. godine. Rešenjem CLK MOPR od 23. aprila 1932. dobio je status političkog emigranta. Izvesno vreme boravio je u Mahačkali na Kaspijskom moru, bio prevodilac u fabrici konzervi, a potom otišao u Moskvu, gde je do hapšenja radio kao tokar u fabrici „Šarikopodšipnik“. Godine 1936. primio je državljanstvo SSSR. Uhapšen 17. februara 1938. godine. U toku istrage bio je u Taganskoj tamnici u Moskvi. Rešenjem Komisije NKVD i Javnog tužilaštva SSSR od 27. marta 1938. pod optužbom za špijunažu, diverzantsko delovanje i da je bio rezident italijanske policije osuđen na streljanje. Streljan 11. aprila 1938. i sahranjen na bivšem poligonu NKVD „Objekt Butovo“. Rehabilitovan 23. juna 1956. odlukom VK VS SSSR. VATOVIĆ RIHARD – ВАТОВИЧ РИХАРД ДЖУЗЕПЕ 284

Rođen 7. septembra 1898, Kapodistrija, kasnije Koper (Slovenija), član KP Italije od 1922. godine. U Sovjetski Savez došao je 1932. kao politički emigrant. Nastanio se u Moskvi i radio kao metalski radnik. Godine 1937. tražio je dozvolu da napusti SSSR i ode u Francusku. Uskoro je uhapšen i 27. marta (novembra?) 1938. osuđen na dugogodišnje zatočenje u popravno-radnom logoru. Umro 1845. u logoru. Rehabilitovan 23. juna (maja?) 1956. godine. VERDINJAK (VERDENJAK) FELIKS – ВЕРДИНЬАК (ВЕРДЕНЬАК) ФЕЛИКС ВАЛЕНТИНОВИЧ Rodjen 1900, selo Sveti Primuš u Jugoslaviji, Jugosloven, Slovak. Nije poznato kada je i odakle došao u Rusiju. Živeo je u gradu Kopejsk u Čeljabinskoj oblasti i radio u centralnoj zanatskoj radionici kao brigadir. Uhapšen 03. januara 1938. godine i osudjen 17. februara 1938. na smrtnu kaznu. Streljan 10. marta 1938. godine. VERK MIHAIL – ВЕРК МИХАИЛ АНТОНОВИЧ Rođen 1895, selo Sveti Štefan – Celje (Slovenija), Slovenac, iz radničke porodice, niže obrazovanje. U Rusiju je dospeo krajem 1915. kao ratni zarobljenik i oko tri godine proveo u logoru u Barnaulu u Altajskom kraju. Početkom 1919. služio je u Jugoslovenskom dobrovoljačkom puku Kolčakove vojske s kojim se kasnije povukao do Nižneudinska u Irkutskoj oblasti. Ovde se nastanio, zasnovao porodicu (žena i četvoro dece) i potom primio državljanstvo Sovjetskog Saveza. Tokom 1920–1929. radio je u parnom mlinu kao ložač i bavio se obućarskim zanatom, a od 1930. bio stolar na 1. stambenoj deonici VSŽD. Uhapšen 28. juna 1938. godine. Rešenjem trojke UNKVD za Irkutsku oblast od 25. oktobra 1938. pod optužbom za kontrarevolucionarno, diverzantsko i grupaško delovanje osuđen na streljanje uz konfiskovanje imovine. Streljan 31. oktobra 1938. u Irkutsku. Rehabilitovan 6. oktobra 1959. odlukom VT ZabVO. VERNER PETAR – ВЕРНЕР (ВЕНЕР) ПЕТР ИВАНОВИЧ Rodjen 1902, Pola, sada Pula (Hrvatska), niže obrazovanje – brodogradilišni radnik. U potrazi za poslom 1925. dospeo je u Ameriku. Ovde je proveo pet godina i 1931. kao kvalifikovani radnik preko „Amtorga“ otišao je na rad u Sovjetski Savez. Nastanio se u Odesi i zaposlio u brodogradilištu „Andre Marti“ kao kotlar, zasnovao porodicu (žena i sin) i kasnije primio državljanstvo SSSR. Uhapšen 5. marta 1938.godine. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 5. oktobra 1939. pod optužbom za kontrarevolucionarnu agitaciju i delovanje u kontrarevolucionarnoj organizaciji osuđen na pet godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržao u

285

Ivdelskom i Bogoslovskom logoru u Sverdlovskoj oblasti. Iz logora porodici se javljao do 1941.godine. Umro 27. januara 1942. u logoru. Rehabilitovan 15. decembra 1958. odlukom POOS. VERTNIK LEOPOLD – ВЕРТНИК ЛЕОПОЛЬД ЯКОВЛЕВИЧ Rođen 1892. u gradu Prinberg u Austrougarskoj, Jugosloven, iz radničke porodice, niže obrazovanje, član KP Austrije 1922–1933. godine. Služio je u austrijskoj vojsci u činu podoficira. Posredstvom MOPR 1933. došao je na rad u Sovjetski Savez iz Beča. U vreme hapšenja sa ženom i dvoje dece živeo je u gradu Lisičansk u Ukrajini i radio u rudarskom oknu 1–2 tresta „Lisičanskugolj“ na podgrađivanju. Uhapšen 26. februara 1938. godine. Rešenjem UNKVD za Staljinsku oblast od 3. jula 1938. pod optužbom za kontrarevolucionarno delovanje osuđen na streljanje. Rehabilitovan 16. juna 1989. odlukom VP KKVO. VIDAS ANĐELO – ВИДАС АНДЖЕЛО АНТОНОВИЧ Rođen 1901, Hreljin – Bakar (Hrvatska), Hrvat, iz radničke porodice, niže obrazovanje – radnik. Živeo je i radio u Kanadi do proleća 1932. godine, kada je kao „turista“ otišao na rad u Sovjetski Savez. Nastanio se u Moskvi, živeo je u zgradi za strane radnike u ulici Sadovo-Spaskaja br. 21 i zaposlio na izgradnji metroa kao rovokopač u oknu br. 86. Bio je dobar radnik, udarnik i racionalizator. I pored toga, boravak u Moskvi nije uspeo da zakonski reguliše – od 1934. godine nije mu produžavana dozvola za boravak, a u vreme hapšenja bio je „lice bez državljanstva“. Uhapšen 16. marta 1938. pod optužbom za kontrarevolucionarno delovanje i kršenje pasoških propisa. U toku istrage bio je u Taganskoj tamnici u Moskvi. Umro u toku istražnog postupka 16. avgusta 1939. u bolnici Taganske tamnice od tuberkuloze. VINGER GEORG – ВИНГЕР ГЕОРГИЙ ЛЕОНАРДОВИЧ Rođen 4. jula 1882, selo Ugrinovci – Zemun (Srbija), Austrijanac, niže obrazovanje – mehaničar. Gde je boravio i čime se bavio do 1914. nije poznato. Početkom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan i upućen na front. Godine 1915. pao je u rusko zarobljeništvo i kao ratni zarobljenik otpremljen u Rusiju na teritoriju Čerepovecke oblasti. Ovde je ostao, radio u različitim preduzećima, zasnovao porodicu (žena i petoro dece), a 1921. primio državljanstvo Sovjetske Rusije. Tokom 1924–1931. bio je član VKP(b). U vreme hapšenja živeo je u selu Pesja u rejonu grada Čerepovec i bio zaposlen u kovačkoj radnoj zadruzi kao mehaničar. Uhapšen 8. septembra 1937. godine. U toku istrage bio je u zatvoru u Čerepovcu.

286

Rešenjem trojke UNKVD za Lenjingradsku oblast od 4. oktobra 1937. pod optužbom za antisovjetsku agitaciju osuđen na streljanje. Streljan 9. oktobra 1937. u Lenjingradu. Rehabilitovan 6. maja 1960. odlukom PVOS. VIRANDT PETAR – ВИРАНДТ ПЕТР МАРКОВИЧ Rođen 4. februara 1886. u selu Mračno ili Merčno u Brežejskom rejonu u Jugoslaviji, verovatno Mereče – Ilirska Bistrica (Slovenija), Nemac, iz seljačke porodice, niže obrazovanje. Nije poznato kada je otišao u Ameriku, gde je 1902–1916. bio član Socijal-demokratske partije, a potom 1919–1923. KP Amerike. U Sovjetski Savez došao je 1931. godine, sa ženom se nastanio u selu Šilling u rejonu mesta Krasnokutska u ASSR Nemaca Povoložja u Pavlodarskoj oblasti i radio kao pčelar i noćni čuvar. Godine 1931–1933. bio je član VKP(b), a 1935. primio državljanstvo SSSR. Uhapšen 30 (25) oktobra 1937. godine. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 16. januara 1938. pod optužbom za antisovjetsku agitaciju i kontrarevolucionarno delovanje osuđen na pet godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u Bel Balt Lagu NKVD u naselju Medvežja Gora u Kareliji. Rehabilitovan 28. aprila 1989. odlukom JTSO. VITEZOV MIHAIL – ВИТЕЗОВ (ВИТИЗОВ) МИХАИЛ МИХАЙЛОВИЧ Rođen 1890, Zagreb (Hrvatska), Hrvat, iz radničke porodice, polupismen. Tokom Prvog svetskog rata kao ratni zarobljenik dospeo je u Rusiju, ovde ostao i zasnovao porodicu. Gde je boravio i čime se bavio narednih godina nije poznato. U vreme hapšenja sa ženom i troje dece živeo je u gradu Kamen-na-Obi u Altajskom kraju i radio u ciglani kao radnik. Uhapšen 27. januara 1938. godine. Rešenjem trojke pri UNKVD za Altajski kraj od 10. oktobra 1938. pod optužbom da je član kontrarevolucuionarne, špijunsko-diverzantske prevratničke organizacije osuđen na 10 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Rehabilitovan 5. januara 1957. odlukom VK VS SSSR. VLASAK VILHELM (VLASAKOV ILIJA) – ВЛАСАК ВИЛЬГЕЛЬМ ИОСИФОВИЧ (ВЛАСАКОВ ИЛЬЯ ИОСИФОВИЧ) Rođen 20. jula 1896, selo Dolovo – Pančevo (AP Vojvodina – Srbija), Nemac, iz radničke porodice, niže obrazovanje. Nije poznato odakle je, kada i kako došao u Rusiju. U vreme hapšenja sa ženom i troje dece živeo je u mestu Krasnij Kut u Saratovskoj oblasti. Primio je državljanstvo Sovjetskog Saveza i radio kao načelnik Krasnokutskog odeljenja NKVD ASSR Nemaca Povoložja u činu potporučnika državne bezbednosti. Godine 1928. isključen je iz VKP(b). Uhapšen 18. oktobra 1937. godine. 287

Rešenjem Vojnog tribunala unutrašnje vojske NKVD Privolžskog okruga od 16. marta 1939. pod optužbom za špijunažu i učešće u kontrarevolucionarnoj trockističkoj organizaciji osuđen na pet godina lišenja slobode uz oduzimanje čina potporučnika. Novim rešenjem Vojnog kolegijuma Vrhovnog suda SSSR od 29. septembra 1939. kazna mu je smanjena na tri godine. Kaznu je izdržavao u gradu Engels u Saratovskoj oblasti. Rehabilitovan 13. novembra 1963. odlukom Plenuma VS SSSR. VOGRIČ JOSIP – ВОГРИЧ ИОСИФ МАРТЫНОВИЧ Rođen 1886, Gorizia, sada Nova Gorica (Slovenija), Nemac, iz radničke porodice, visoko obrazovanje. Školovao se u Beču i ovde završio studije filologije. Gde je živeo i čime se kasnije bavio nije poznato. Početkom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan i upućen na front. Zarobljen je 1915. i kao ratni zarobljenik otpremljen u Rusiju u Orenburg. Posle građanskog rata ostao je u Sovjetskoj Rusiji, zasnovao porodicu, 1919–1928. bio član VKP(b), a 1936. primio državljanstvo SSSR. Tokom 20-tih i početkom 30tih godina radio je u različitim ustanovama i preduzećima, obavljajući mnoge dužnosti u Čeljabinskoj, Uralskoj, Sverdlovskoj i Kirovskoj oblasti i Udmurtskoj ASSR. Od 1934. godine sa ženom i troje dece je živeo u Sverdlovskoj oblasti u mestu Černuška i predavao nemački jezik u Krasnoufimskom pedagoškom tehnikumu i školi broj 9. Uhapšen 21. decembra (3. oktobra) 1937. godine. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 26. januara 1940. pod optužbom za špijunske veze osuđen na pet godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je od 2. marta izdržavao u Unženskom logoru u Gorkovskoj oblasti. Umro 14. maja 1942. u logoru. Rehabilitovan 6. maja 1961. odlukom VT UVO. VRAČAR MILAN – ВРАЧАР МИЛАН ПЕТРОВИЧ Rođen 1891, selo Bukovec – Čakovec (Hrvatska), Srbin, niže obrazovanje – obućar. Početkom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan, upućen na front, a u septembru 1914. u borbi sa ruskom vojskom zarobljen kod Lavova. Zarobljeničke dane proveo je u Kazahstanu, u logoru za ratne zarobljenike u Pavlodaru. Posle Oktobarske revolucije ostao je u Sovjetskoj Rusiji, zasnovao porodicu (žena i četvoro dece), a kasnije primio državljanstvo SSSR. U vreme hapšenja radio je u zanatlijskoj radnoj zadruzi „Objedinjenije“ kao stariji majstor – obućar. Uhapšen 30. juna 1938. godine. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 17. marta 1940. pod optužbom za antisovjetsko delovanje protiv mera VKP(b) i sovjetske vlade i špijunažu u korist jedne strane države osuđen na pet godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u Siblagu u gradu Marinsk u Kemerovskoj oblasti. Rehabilitovan 14. maja 1959. odlukom VT TurkVO.

288

VRAČAR PETAR – ВРАЧАР ПЕТР ПЕТРОВИЧ Rođen 28. jula 1880, selo Zagora – Krapina (Hrvatska), Srbin, iz seljačke porodice, srednje obrazovanje. Nije poznato kada je otišao u Ameriku, gde je u Kaliforniji završio geodetski kurs i zaposlio se. U Sovjetski Savez došao je 1924. godine, nastanio se u Saratovu, zasnovao porodicu, 1932. primio državljanstvo SSSR i bio član VKP(b) 1926–1936. godine (isključen 1936. zbog veza sa trockistima). U vreme hapšenja radio je u trestu „Sarmašstroj“ kao geodeta na gradilištu. Uhapšen 16. septembra 1938. godine. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 17. septembra 1939. pod optužbom za antisovjetsku agitaciju osuđen na pet godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u Soroklagu u Kareliji. Rehabilitovan 31. avgusta 1989. odlukom JTSO. VRBAŠKO (VRBAŠKI) LJUBOMIR – ВЕРБАШКО ЛЮБОМИР ИСААКОВИЧ Rođen 1889. u Srbiji, Srbin. Nije poznato odakle je, kada i kako dospeo u Rusiju. U vreme hapšenja živeo je u selu Ljubaševka u Odeskoj oblasti i radio u potrošačkoj zadruzi kao radnik. Uhapšen 11. novembra 1937. godine. Rešenjem NKVD i Javnog tužioca SSSR od 10. januara 1938. pod optužbom za kontrarevolucionarno delovanje osuđen na streljanje. Rehabilitovan 18. aprila 1989. odlukom POO. VUCETIĆ (VUČETIĆ) IVAN – ВУЦЕТИЧ ИВАН ЙОСИФОВИЧ Rođen 11. septembra 1892, selo Lipec, verovatno Lipice – Ogulin (Hrvatska), Hrvat, iz siromašne seljačke porodice, niže obrazovanje – bravarski radnik. Početkom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan, a potom upućen na front. Zarobljen je 1915. godine i kao ratni zarobljenik otpremljen u Ukrajinu. Već 1918. nastanio se u Harkovu, zasnovao porodicu (žena i kćer), a 1920. primio državljanstvo Sovjetske Rusije. U vreme hapšenja radio je u Harkovskom odeljenju putnog transporta (po drugim podacima bio je direktor Harkovskog traktorskog zavoda). Prvi put uhapšen 1925. zbog pokušaja ilegalnog prelaska granice i pod istragom proveo je u zatvoru mesec dana u gradu Šepetovka u Hmeljnickoj oblasti. Ponovo uhapšen 6. novembra 1937. godine. Rešenjem NKVD SSSR i Javnog tužioca SSSR od 20. novembra 1937. pod optužbom za špijunažu u korist Poljske osuđen na streljanje. Streljan 27. novembra 1937. godine. Rehabilitovan 8. avgusta 1989. odlukom VT KVO. VUGA NIKOLA – ВУГА НИКОЛАЙ ГРИГОРЪЕВИЧ Rodjen 1898, Kostajnica, (Bosna i Hercegovina ili Hrvatska), Slovak (Jugosloven), iz radničke porodice, srednje obrazovanje. Tokom 20-tih i počet289

kom 30-ih godina 20.veka posle kraćeg prebivanja u Jugoslaviji, Mađarskoj, Austriji, Grčkoj i Italiji, na kraju je otišao u Severnu Ameriku. Odavde se 1933. upuTjO u Sovjetski Savez. Nastanio se u Krasnodaru i zasnovao porodicu, primio je državljanstvo SSSR i radio kao šofer u „Glavtabaku“. Uhapšen 1. aprila 1938. godine. Rešenjem Komisije NKVD SSSR i Tužioca SSSR od 28. avgusta 1938. pod optužbom da je bio pripadnik njemačke fašističke organizacije, da je sprovodio kontrarevolucionarnu ustaničku agitaciju i iskazivao terorističke namere protiv rukovodilaca Sovjetske vlade i VKP (b) osudjen na smrtnu kaznu. Streljan 5. septembra 1938. u Krasnodaru. Rehabilitovan 30. avgusta 1957. odlukom Vojnog tribunala SevernoKavkazskog vojnog okruga. VUIĆ MIHAJLO – ВУИЧ МИХАЙЛО ЯКОВИЧ Rođen 1895. u selu Sivan ili Sivoc, verovatno Sivac – Kula (AP Vojvodina – Srbija), Srbin, iz siromašne seljačke porodice, srednje obrazovanje. U Rusiju je dospeo tokom Prvog svetskog rata kao ratni zarobljenik i ovde ostao. Primio je državljanstvo Sovjetske Rusije i 1927–1929. bio član VKP(b). U vreme hapšenja živeo je sa ženom u gradu Stalino (Doneck) i radio u zavodu br. 73 kao radnik. Uhapšen 5. avgusta 1937. godine. Rešenjem trojke UNKVD za Donecku oblast od 20. oktobra 1937. pod optužbom za špijunažu i izvođenje diverzantskih akcija osuđen na streljanje. Rehabilitovan 30. maja 1958. odlukom VT KVO. VUJAKLIJA DŽON (JOVAN) – ВУЯКЛИЯ ДЖОН ВУЕВИЧ Rođen 1890, Glina (Hrvatska), Srbin, iz seljačke porodice, niže obrazovanje – radnik na dizalici. Više godina živeo je i radio u Americi. Godine 1932. napusTjO je Ameriku i sa ženom otišao na rad u Sovjetski Savez. Izvesno vreme boravio je u Magnitogorsku u Baškirskoj ASSR, a zatim 1933. godine prešao u Nižnji Tagil u Sverdlovskoj oblasti, zaposlio se na izgradnji NovoTagilskog metalurškog zavoda i primio državljanstvo SSSR. U vreme hapšenja radio je u „Tagilstroju“ u bandažnom pogonu kao manipulant. Uhapšen 17. decembra 1937. godine. Rešenjem Komisije NKVD i Javnog tužioca SSSR od 15. januara 1938. pod optužbom za špijunažu osuđen na streljanje. Streljan 10. februara 1938. u Sverdlovsku. Rehabilitovan 24. aprila 1989. odlukom VP UrVO. VUJČIĆ, muž i žena VUJČIĆ (VUJIČIĆ) MARIJA – ВУЙЧИЧ МАРИЯ СТЕПАНОВНА Rođena 1900, selo Đelekovec – Koprivnica (Hrvatska), niže obrazovanje – radnica. Više godina živela je sa porodicom u Americi, odakle je 1931. došla u Sovjetski Savez i primila državljanstvo SSSR. U vreme hapšenja sa decom je 290

živela u Moskovskoj oblasti u mestu Elektrostal, naselje Šibanovskij i radila u zavodu „Elektrostal“ kao rezbar. Uhapšena 20. oktobra 1950. godine. U toku istrage bila je u Moskovskom istražnom zatvoru Butirka. Rešenjem OS pri MGB SSSR od 20. januara 1951. pod optužbom za antisovjetsku agitaciju i propagandu osuđena na 10 godina zatočenja u popravnoradnom logoru. Tri godine kaznu je izdržavala u Vjatlagu u Kirovskoj oblasti, a potom u Astrahanskoj popravno-radnoj koloniji i u Permskoj oblasti. Centralna komisija za preispitivanje dela osuđenih za „kontrarevolucionarni zločin“ 14. marta 1955. odbila je da razmotri njen slučaj. Međutim, godinu dana kasnije, pošto joj je Ukazom Prezidijuma Vrhovnog Sovjeta SSSR o amnestiji od 24. marta 1956. kazna smanjena na 6 godina, iz logora je 6. oktobra 1956. oslobođena. Rehabilitovana 1. novembra 1989. odlukom PMO. VUJČIĆ (VUJIČIĆ) SAVO – ВУЙЧИЧ САВВО ИВАНОВИЧ Rođen 25. aprila 1892, selo Senčak – Maribor (Slovenija), Hrvat, niže obrazovanje – radnik. Kao mladi radnik u potrazi za poslom dospeo je u Ameriku, gde je proživeo oko 20 godina. Bio je aktivan u radničkom pokretu, član Socijaldemokratske partije Amerike, a jedno vreme i KP SAD. Godine 1931. posredstvom američke organizacije MOPR sa ženom Marijom i troje dece došao je na rad u Sovjetski Savez. Primio je državljanstvo SSSR, a bio i kandidat za člana VKP(b). Iz partije je isključen 1935. kao politički sumnjiv. U vreme hapšenja sa porodicom je živeo u Moskovskoj oblasti u naselju Elektrostal i radio u istoimenom zavodu kao elektromonter. Uhapšen 9. marta 1938. godine. U toku istrage bio je u zatvoru grada Noginsk. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 15. juna 1938. pod optužbom za špijunažu osuđen na 8 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Umro 1938. u zatvoru ili logoru. Rehabilitovan 1. avgusta 1963. odlukom VT MVO. VUJOVIĆ, braća VUJOVIĆ GRGUR – МИТРОВИЧ ГРЕГОР ДМИТРИЕВИЧ; pseud. Glišić, Kandić, Uzun (u zemlji), Gregor i Mitrović (u inostranstvu) Rođen 11. avgusta 1901, Požarevac (Srbija), Srbin, iz radničkozanatlijske porodice, nepotpuno visoko obrazovanje – profesionalni partijski radnik, član SKOJ od 1920, a KPJ 1922. godine. Odrastao je u brojnoj porodici (sa šestoro dece) uglednog požarevačkog kolarskog majstora Dimitrija-Mite Vujovića. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Požarevcu, a zatim od jeseni 1921. studirao na ekonomsko-pravnom fakultetu u Beču. Istovremeno, uključio se u Jugoslovensku grupu studenata komunista, od 1922. bio član KP Austrije i radio u aparatu Zagraničnog komiteta KPJ. Studije je napusTjO krajem 1922. i prešao na rad u bečki punkt Odeljenja za međunarodne veze (OMS) IKKI. Kao 291

saradnik u Birou OMS radio je do sredine 1924, kada je otišao u Moskvu. Angažovan je na istom poslu, sada kao sekretar OMS IKKI i preveden u članstvo VKP(b). Ovde je proveo dve godine, zasnovao porodicu (žena i kći) i u maju 1926. vraTjO se u zemlju na služenje vojnog roka. Sticajem izvesnih okolnosti ostao je na skojevskom radu u Beogradu, u avgustu 1926. je izabran za člana CK, a potom za sekretara CK SKOJ. U avgustu 1928. upućen je u Moskvu na V kongres KI na kojem je izabran za člana Izvršnog komiteta KI. Ostao je u Moskvi na radu u Izvršnom komitetu kao član Sekretarijata i zamenik organizacionog sekretara. Teško oboleo od tuberkuloze kičmenog stuba, 1929–1932. lečio se u Moskvi i na Jalti, zatim je nakratko bio sekretar Balkanskog sekretarijata IK KI, a u avgustu 1932. imenovan je za predstavnika KPJ pri IKKI. Od avgusta 1934. ponovo je u OMS IKKI „na poverljivom radu“ – u gradu Čita, nedaleko od granice sa Kinom, rukovodio je punktom za veze. U Moskvu se vraTjO u martu 1936. godine, primio državljanstvo SSSR i radeći kao rukovodilac Službe za veze IKKI ostao do hapšenja. U junu 1937. isključen je iz partije zbog veza sa bratom Vojom. Uhapšen 26 (27) jula 1937. godine. Rešenjem VK VS SSSR od 28. oktobra 1937. pod optužbom za špijunažu za nemačku obaveštajnu službu, da je bio član kontrarevolucionarne organizacije koja je delovala u okviru Kominterne i za nju vrbovao nove pristalice osuđen na streljanje uz konfiskovanje imovine. Streljan 28. oktobra 1937. i sahranjen na bivšem streljačkom poligonu NKVD „Komunarka“ u Moskvi. Prihvatajući tadašnje ocene zvaničnih sovjetskih organa o represiranim jugoslovenskim komunistima, odlukom Centralnog rukovodstva KPJ od 19. marta 1939. isključen je iz partije sa grupom „bivših rukovodećih, frakcionaških i antipartijskih elemenata“. Rehabilitovan 27. jula 1957. odlukom VK VS SSSR. VUJOVIĆ RADOMIR-RADE – ЛИХТ ФРАНЦ ДМИТРИЕВИЧ, pseud. Liht, Panta, Maks, Petar i A. Peti (L’Humanité) Rođen 8. septembra 1895, Požarevac (Srbija), Srbin, iz radničkozanatlijske porodice, visoko obrazovanje – partijski radnik i publicist, član KPJ od 1919. godine. U proleće 1919. otišao je u Pariz na studije medicine. Tokom 1919–1921. bio je aktivan u jugoslovenskoj studentskoj komunističkoj organizaciji i, istovremeno, po nalogu Izvršnog komiteta KI, radio u francuskom savezu socijalističke omladine. Jedan je od osnivača lista „L’Avant Garde“ (organa komunističke omladine Francuske), saradnik časopisa „La Vie Ouvriére“ i lista „L’Humanité“. Kada je posle tromesečnog zatvora proteran iz Francuske, u aprilu 1921. dospeo je u Beč. Nastavio je studije, ali se ubrzo potpuno posveTjO radu u KPJ. Radio je u Zagraničnom komitetu KPJ, bio sekretar Balkanskog sekretarijata KI, delegat na proširenim plenumima i kongresima KI i KI u Moskvi (1922. i 1924). Kao predstavnik KI pri CK SKOJ u jesen 1924. došao je u zemlju i uključio se u rad ilegalne KPJ. Posle V proširenog plenuma IKKI 292

(1925), kojem je prisustvovao, imenovan je za člana CK KPJ, na III kongresu KPJ (1926) ponovo izabran za člana CK, a potom za člana Politbiroa i organizacionog sekretara CK KPJ. Pripadao je antifrakcijskoj struji u KPJ. Potkraj jula 1927. uhapšen je u Beogradu, podvrgnut mučenju i na sudskom procesu (18. februara 1928) osuđen na pet godina robije. Posle izdržane kazne, u oktobru 1932. interniran je u Požarevac, odakle je po odluci CK KPJ u avgustu 1933. ilegalno otišao u Beč, a zatim u Sovjetski Savez. U Moskvu je stigao 19. oktobra 1933. godine, dobio status političkog emigranta i počeo da radi u Balkanskom zemaljskom sekretarijatu KI kao referent za Jugoslaviju, ali nakratko. Zbog teško narušenog zdravlja na robiji, tada je, kao i narednih godina, po nekoliko meseci provodio na lečenju i oporavku, pa je u aparatu KI češće menjao poslove. Bio je predavač na KUNMZ i MLŠ, radio u Odeljenju za štampu, pohađao Institut crvene profesure, bio pomoćnik urednika u MAI, učestvovao na XIII plenumu IKKI i VII kongresu KI i dr. Godine 1935. primio je državljanstvo SSSR. Posle drugog zinovjevskog procesa, saslušavan je u Internacionalnoj kontrolnoj komisiji KI o njegovim odnosima sa bratom Vojom (povodom Vojinog hapšenja, pokušao je da interveniše), u novembru 1936. kažnjen je partijskim ukorom zbog „otupljivanja partijske budnosti“, a u maju 1937. isključen iz partije zbog održavanja veza sa trockistima. Pošto je otpušten sa posla, sa ženom i detetom iz Moskve je prešao u selo Ilinskaja u Moskovskoj oblasti. U vreme hapšenja radio je u Izdavačkom zavodu za literaturu na stranim jezicima. Uhapšen 19. septembra 1938. godine. U toku istrage bio je u Moskovskom istražnom zatvoru Lubjanka i Lefertovskoj tamnici. Rešenjem VK VS SSSR od 19. aprila 1939. pod optužbom da je sarađivao sa jugoslovenskom političkom policijom, za provokatorsko delovanje u KPJ i Kominterni i da je bio član desno-trockističke terorističke organizacije koja je nameravala da u svoje ruke uzme rukovodstvo Kominterne i njenih sekcija osuđen na streljanje uz konfiskovanje imovine. Streljan 19. aprila 1939. u Moskvi, a njegovo telo kremirano u Moskovskom krematorijumu na Donskom groblju. Mesec dana ranije, prihvatajući tadašnje ocene zvaničnih sovjetskih organa o represiranim jugoslovenskim komunistima, odlukom Centralnog rukovodstva KPJ od 19. marta 1939. isključen je iz partije sa grupom „bivših rukovodećih, frakcionaških i antipartijskih elemenata“. Rehabilitovan 10. juna 1958. odlukom VK VS SSSR. VUJOVIĆ VOJISLAV-VOJA – ВУЙОВИЧ ВОЙСЛАВ ДМИТРИЕВИЧ, pseud. Wolf (u KI) Rođen 15. januara 1897, Požarevac (Srbija), Srbin, iz radničkozanatlijske porodice, visoko obrazovanje – pravnik, profesionalni partijski radnik, član RKP(b) od 1918, a KPJ od 1919. godine. Osnovnu školu i sedam razreda gimnazije završio je u Požarevcu, a potom se u oktobru 1915. priključio srpskoj vojsci u povlačenju prema Albaniji. Početkom 1916. stigao je u Francu293

sku, u đačkom vojnom logoru u selu Žozije položio je završni maturski ispit, a zatim 1920. završio pravne studije na Sorboni u Parizu. Tokom studija aktivno je učestvovao u revolucionarnom pokretu, član je rukovodstva Internacionalnog propagandnog centra cimervaldovaca, sekretar francuske omladinske komunističke grupe na Pariskom univerzitetu i član Komiteta III internacionale. Uz to, 1919–1921. radio je u Predstavništvu IKKI u Francuskoj i Nemačkoj. Zbog komunističkog delovanja hapšen je u Francuskoj (kažnjen trajnim progonstvom) i Italiji, a kasnije i u Nemačkoj (1924). Sredinom 1921. došao je u Moskvu, ovde ostao i primio državljanstvo Sovjetske Rusije. Radeći u izvršnim organima dve međunarodne revolucionarne organizacije – KI i KI, od svih Jugoslovena najviše je postigao u njihovom vrhu: bio je član, a od 1924. sekretar IK KI, član IK i Prezidijuma IKKI, 1921– 1922. godine predstavnik je KPJ pri IKKI, aktivni učesnik na svim plenumima i kongresima KI i KI. Došavši u sukob sa Staljinovom politikom, tokom 1925/1926. godine postao je njegov najoštriji kritičar i u „novoj opoziciji“ Staljinu zauzeo istaknuto mesto. Već u septembru 1926. razrešen je dužnosti sekretara IK KI i uopšte rada u KI. Mada je i dalje ostao član IKKI, prebačen je na administrativni rad u Automobilski zavod „Spartak“. Kada je krajem leta 1927. odbio da ide na „partijski rad“ u Voronjež, čime je počelo njegovo političko progonstvo, 27. septembra 1927. usledila je zajednička odluka Prezidijuma IKKI i IKK KI o njegovom isključenju iz sastava IKKI, a 28. septembra i odluka CKK VKP(b) o isključenju iz partije. Tri meseca kasnije, uhapšen je i rešenjem OS pri Kolegijumu OGPU od 31. decembra 1927. kao pripadnik trockističko-zinovjevske opozicije, sa grupom istomišljenika prognan je na tri godine u „udaljene rejone zemlje“. Sredinom januara 1928. upućen je u Arhangelsk, odakle je prvih meseci 1929. godine fizički potpuno iscrpljen, prebačen u Saratov na Volgi. Pošto je krajem leta 1929. napusTjO opoziciju, prevremeno je oslobođen progonstva. Vraćen je u Moskvu, od januara 1930. radio je u MAI kao stariji naučni saradnik, a 4. aprila 1930. ponovo primljen u partiju. U junu 1931. prešao je na rad u BLS IKKI, bio je referent za nacionalno revolucionarne organizacije na Balkanu i KPJ, a potom drugi zamenik rukovodioca BLS. Uskoro je upućen na administrativni rad u Uzbekistan, u mestu Čirčik radio je na izgradnji, a u Taškentu bio direktor centralne laboratorije srednje-azijskog tresta ulja. Njegovo drugo hapšenje usledilo je 15. januara 1935. u vreme suđenja grupi opozicionara sa G. J. Zinovjevim i L. B. Kamenjevim na čelu. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 26. marta 1935. pod optužbom da je član trockističko-zinovjevske grupe „Moskovski centar“ osuđen na pet godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u „političkom izolatoru“ u Suzdalju u Vladimirskoj oblasti. Treći put je uhapšen 15. jula 1936. u toku izdržavanja kazne. Novim rešenjem VK VS SSSR od 2. oktobra 1936. pod optužbom za kontrarevolucionarno i terorističko delovanje osuđen na streljanje.

294

Streljan 3. oktobra 1936. u Moskvi, a njegovo telo kremirano u Moskovskom krematorijumu na Donskom groblju. Rehabilitovan 9 (13) juna 1959, 5. septembra 1968. i 7 (9) juna 1988. odlukama VK VS SSSR i Sudskog kolegijuma za krivična dela VS SSSR. Vujovićeva druga žena Regina Budzinskaja Ljvovna, docent Više muzičke škole u Moskvi, bila je, takođe, represirana: 1935. osuđena je na pet godina lišenja slobode, 1936. na 10 godina zatočenja u popravno-radnom logoru uz konfiskovanje imovine, a u oktobru 1937. je streljana. Vujovićev sin iz prvog braka – Vujović Petar, kasnije poznati francuski glumac Michel Okler (Mišel O Kler) živeo je u Parizu, a kći Jovanka iz drugog braka u Rusiji. VUKELIĆ SLAVOMIR-SLAVKO – МАРКОВИЧ АНДРЕЙ МИХАЙЛОВИЧ Rođen 5. maja 1907, Peč (Pesc), Mađarska, Hrvat, iz plemićke porodice, visoko obrazovanje – elektroinženjer. Detinjstvo je proveo u Zagrebu, odakle se njegova porodica sredinom 20-tih godina preselila nakratko u Švajcarsku, a odavde u Francusku. Tokom 1926–1930. završio je visoku tehničku školu u Parizu, a potom se zaposlio kao elektroinženjer u fabrici „Alstom“. U Sovjetski Savez došao je 1934. sa željom da kao sposoban stručnjak svoje znanje stavi u službu prve socijalističke zemlje. Najpre je radio u Harkovskom elektromehaničkom zavodu, a od 1936. u Obaveštajnom odeljenju Narodnog komesarijata odbrane, kao vojni inženjer-obaveštajac. (Njegov brat Branko bio je jedan od bliskih saradnika poznatog sovjetskog obaveštajca Riharda Zorgea.) Prvih meseci građanskog rata u Španiji 1936. godine, upućen je u internacionalne brigade na specijalni zadatak – uspostavljanje radio veze LisabonMoskva. Oko godinu dana proveo je u Španiji i potkraj 1937. godine vraTjO se u Moskvu na svoj posao. Uhapšen 19. septembra 1938. pod optužbom za antisovjetsku agitaciju. Pod istragom u zatvoru je proveo oko godinu dana – rešenjem Javnog tužioca SSSR od 2. avgusta 1939. isledni postupak je obustavljen zbog nedostatka dokaza, a on oslobođen. Godinu dana kasnije, 26. avgusta 1940. umro je posle operacije u bolnici Narodnog komesarijata odbrane u Moskvi. Rehabilitovan 30. marta 1994. odlukom GP. VUKMANOVIĆ NIKOLA – ВУКМАНОВИЧ НИКОЛAЙ ГРИГОРЬЕВИЧ Rođen 1887, selo Jabukovac – Sisak (Hrvatska), Hrvat, iz seljačke porodice. Tokom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan, upućen na front, gde je 1915. godine zarobljen. Kao ratni zarobljenik otpremljen je u Rusiju, ovde ostao i kasnije primio državljanstvo Sovjetskog Saveza. U vreme hapšenja sa ženom je živeo u selu Matvejevka u rejonu mesta UstUjskoja u Čeljabinskoj oblasti i radio u kolhozu „Lenjin“ kao kolhoznik. Uhapšen 24. februara 1938. godine. 295

Rešenjem NKVD SSSR od 15. aprila 1938. pod optužbom da je bio član kontrarevolucionarne organizacije osuđen na streljanje. Streljan 15. jula 1938. godine. Rehabilitovan 6. marta 1990. odlukom KOP. VUKOVIĆ DŽOZEF – ВУКОВИЧ ДЖОЗЕФ Rođen 1899, selo Vukova Gorica – Karlovac (Hrvatska), Hrvat, iz seljačke porodice, nezavršeno srednje obrazovanje – bravar. Kao 14-godišnji dečak stupio je na izučavanje bravarskog zanata i, istovremeno, radio u najam. Posle završenog zanata i odsluženja vojnog roka, živeo je u svom selu baveći se bravarskim poslovima. U potrazi za poslom 1925. dospeo je u Ameriku. Radeći u svojoj profesiji, u Detroitu je proveo nekoliko godina. Uključio se u radnički pokret, bio član KP Amerike, učestvovao u radničkim demonstracijama zbog čega je dva puta hapšen, a 1932. kažnjen proterivanjem iz SAD. Posredstvom MOPR 1932. godine došao je u Sovjetski Savez, nastanio se u Moskvi, zaposlio u fabrici automobila „Staljin“, kasnije zasnovao porodicu (žena i kćer) i primio državljanstvo SSSR. Kao dobar radnik i majstor proglašen je za udarnika. Uhapšen 3. marta 1938. godine. U toku istrage bio je u Taganskoj tamnici u Moskvi. Rešenjem OS NKVD SSSR od 2. juna 1938. pod optužbom za kontrarevolucionarno delovanje osuđen na pet godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u Kargopoljskom logoru u Arhangelskoj oblasti. Pri isteku kazne, novim rešenjem Vojnog tribunala vojske NKVD SSSR od 15. maja 1942. pod istom optužbom osuđen na 7 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Međutim, već u septembru 1943. je oslobođen i upućen na rad u Gorkovsku oblast u zavod „Trud“. Rehabilitovan 20. aprila 1958. i 16. maja 1990. odlukama VT MVO i AOS. VUKOVIĆ SULJO – ВУКОВИЧ СУЛЯ ИБРАХОВИЧ Rođen 1892. u selu Kuiršoni, verovatno Kuprešani – Jajce (Bosna i Hercegovina), Austrijanac, iz seljačke porodice, polupismen. Kao austrougarski podanik 1913. pozvan je na odsluženje vojnog roka, a početkom Prvog svetskog rata upućen na front u Poljsku. U borbi u rejonu grada Lublin bio je ranjen, a potom pao u rusko zarobljeništvo. Zajedno sa drugim ratnim zarobljenicima otpremljen je u Rusiju, gde je raspoređen u Pesčanske logore u rejonu grada Čita. Godine 1916. premešten je u Tomsk, a zatim u Novosibirsku oblast u selo Bazoj. Po završetku građanskog rata, ovde je ostao, zasnovao porodicu (žena i sin), primio državljanstvo Sovjetskog Saveza i radio u kolhozu „Iskra“ u kojem je pred hapšenje bio upravnik farme. Uhapšen 11. juna 1938. godine. U toku istrage bio je u zatvoru u Tomsku. Rešenjem trojke UNKVD za Novosibirsku oblast od 19. oktobra 1938. pod optužbom da je član kontrarevolucionarne, špijunsko-diverzantske grupe 296

bivših ratnih zarobljenika austrougarske i nemačke vojske, nastanjenih u rejonu mesta Koževnikovo, koji su po nalogu nemačkih obaveštajnih organa podrivački delovali protiv SSSR, osuđen na streljanje. Streljan 26. oktobra 1938. u Tomsku. Rehabilitovan 22. septembra 1959. odlukom VT SVO. WANKMÜLLER FRANZ – МИТРОФАНОВ СЕРГЕЙ ПАВЛОВИЧ; pseud. Tone i Vinko (1925–1927) u Parizu Rođen 28. avgusta 1902, Vuzenica – Slovenj Gradec (Slovenija), Slovenac, iz radničke porodice, niže obrazovanje – bravar, član KPJ od 1920. godine. Radio je i partijski delovao u Rušama, Karlovcu, Zagrebu, Kamniku i drugim mestima. Početkom 1925. emigrirao je u Pariz i ovde kao partijski i sindikalni funkcioner radio među jugoslovenskom ekonomskom emigracijom. Nakon kraćeg boravka u Belgiji, u maju 1927. vraTjO se u Sloveniju, dobio posao u čeličani u Guštanju, i bio je član PK KPJ za Sloveniju. Tokom 1928–1929. hapšen je dva puta, ali zbog nedostatka dokaza oslobođen. Pred opasnošću od novog hapšenja, u leto 1929. emigrirao je u Austriju, a u oktobru u Berlin. Osuđen je u odsustvu odlukom DSZZD od 26. marta 1931. na 7 godina robije. U Sovjetski Savez došao je 18. aprila 1930. godine. Rešenjem CLK MOPR od 13. maja 1930. dobio je status političkog emigranta, a pošto je preveden u članstvo VKP(b), otišao je u Nižnji Novgorod i zaposlio se u svojoj struci u zavodu „Dvigatelj revoluciji“. Odavde je u novembru 1931. prešao u Harkov, radio u Sveukrajinskom komitetu rudara kao instruktor za strane radnike, a potom bio rukovodilac Međunarodnog biroa Sveukrajinskog sindikalnog veća. U to vreme zasnovao je porodicu (žena i sin) i primio državljanstvo SSSR. Oktobra 1935. premešten je u Glavlit Narkomprosa USSR, a krajem decembra isključen iz partije prilikom provere partijskih dokumenata, kada ostaje i bez posla. Uhapšen 3. marta 1936. godine. Rešenjem Komisije NKVD od 11. avgusta 1937. pod optužbom za kontrarevolucionarno delovanje (održavao veze sa fašistima i trockistima, čuvao i rasturao fašističku literaturu i dr.) osuđen na streljanje. Streljan 3. septembra 1937. godine. Rehabilitovan 7. decembra 1963. odlukom POSH. WEINBERGER MIRKO (FRIC) – ФРАНКЛИН ИОСИФ КАРЛОВИЧ; pseud. Virkov i Zagorac Rođen 20. aprila 1897, Ljubljana (Slovenija), Slovenac, srednje obrazovanje – staklarski radnik, član KPJ od 1920. godine. Partijski i sindikalno je delovao u rudarskim basenima Slovenije. Bio je sekretar OK KPJ za trbovljanski rudarski basen i član PK KPJ za Sloveniju. U junu 1924. ranjen je i uhapšen u sukobu trbovljanskih rudara sa pristalicama Orjune, fašistički orijentisane nacionalističke organizacije i u zatvoru odležao 6 meseci. Delegat je na III kon-

297

gresu KPJ (maja 1926) na kojem je izabran za kandidata za člana CK. Odlukom CK KPJ u novembru 1927. upućen je na partijsko školovanje u Sovjetski Savez. Tokom 1927–1930. pohađao MLŠ. Član VKP(b) je od 1928. godine. Po završenom školovanju ostao je u Moskvi i radio u Profinterni kao sekretar Saveza hemijskih radnika. Sredinom 1935. tražio je da se vrati u zemlju, ali je delegacija KPJ na VII kongresu KI (8. septembra) zaključila da „za sada ne dolazi u obzir za rad u zemlji“, uz preporuku da se aktivira po liniji Kluba politemigranata i „primi sovjetsko državljanstvo“, što je uskoro učinio. Početkom oktobra 1936. bio je uključen u grupu oko 150 jugoslovenskih komunista, za koje je rukovodstvo KPJ, u okviru plana za smanjenje jugoslovenske komunističke emigracije u SSSR, tražilo saglasnost nadležnih instanci Kominterne da se vrate na rad u zemlju. Veliki talas čistki koji je uskoro nastupio, omeo je realizovanje ovog plana. Tako je ostao u Moskvi i do hapšenja radio u Naučnoistraživačkom institutu „Vorošilov“. Uhapšen 30. januara 1938. godine. U toku istrage bio je u Taganskoj tamnici u Moskvi. Rešenjem Komisije NKVD SSSR i Javnog tužioca SSSR od 20. februara 1938. pod optužbom za špijunažu u korist Nemačke i delovanje u fašističkim organizacijama osuđen na streljanje. Streljan 27. aprila 1938. i sahranjen na bivšem poligonu NKVD „Objekt Butovo“. Rehabilitovan 11. maja 1957. odlukom VK VS SSSR. WEISS ADOLF – РИХТЕР ЭРИХ; pseud. Franc, Erih, Wilhelm Grimm i Savić Rođen 28. decembra 1908, Osijek (Hrvatska), Jevrejin, visoko obrazovanje – novinar, član KPJ od 1933. godine. Kao student prava od 1926. bio je aktivista KPJ. Posle procesa komunističkim omladincima u Beogradu (februara 1928), emigrirao je iz Jugoslavije. U Austriji, Nemačkoj, Čehoslovačkoj i Francuskoj proveo je 7 godina. Tokom 1928–1933. radio je u ilegalnom aparatu CK KPJ u Beču i Berlinu na izdavanju i rasturanju partijske literature. Uz to, u Berlinu je bio sekretar Jugoslovenske grupe, a u Parizu član Emigracione komisije KPJ. Odlukom Politbiroa CK KPJ od 18. juna 1935. zbog narušenog zdravlja upućen je na lečenje u Sovjetski Savez. U Moskvu je došao 17. avgusta 1935. godine sa ženom Elzom Rihter i ovde ostao. Mesec dana kasnije, rešenjem CLK MOPR dobio je status političkog emigranta i zaposlio se u aparatu Izvršnog komiteta MOPR. Isključen je iz partije odlukom IKK KI od 23. avgusta 1937. zbog „odbijanja da se vrati na rad u Jugoslaviju i veza sa sumnjivim elementima“. Uhapšen 5. novembra 1937. zajedno sa ženom Rihter Elzom. Odlukom OS pri NKVD SSSR od 22. decembra 1937. pod optužbom za špijunažu osuđeni su na po 8 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Elza je 5. oktobra 1941. umrla u logoru, a on je izdržao kaznu u VorkutinskoPečorskom logoru, iz kojeg je 20. decembra 1946. oslobođen. 298

Rehabilitovan 11. decembra 1954. odlukom VK VS SSSR. Od 1954. godine živeo je u Moskvi i radio u redakciji lista „Neues Leben“. ZANOSA IVAN – ЗАНОСА ИВАН ПЕТРОВИЧ Rođen 1917, Beograd (Srbija), Srbin, niže obrazovanje, polupismen, bez određenog zanimanja. Odakle je, kada i kako došao u Sovjetski Savez nije poznato. Od jeseni 1935. godine živeo je u Voronježu i radio u zanatskoj zadruzi „Nacional“, a zatim prešao u Kujbišev. U vreme hapšenja imao je državljanstvo SSSR, bio je nezaposlen i bez stalnog mesta boravka. Uhapšen 29. marta 1938. godine. Rešenjem trojke UNKVD za Južno-Kazahstansku oblast od 30. oktobra 1938. pod optužbom za špijunažu u korist Rumunije osuđen na streljanje. Rehabilitovan 25. maja 1989. i 1. aprila 2002. odlukama Javnog tužioca za Žambiljsku oblast i na osnovu Zakona Republike Kazahstan od 14. aprila 1993. godine. ZAREZANKOV HRISTO – ЗАРЕЗАНКОВ ХРИСТО ГЕОРГИЕВИЧ Rođen 1. decembra 1890. u gradu Belis u Jugoslaviji, verovatno Veles (Makedonija), Bugarin, iz zanatlijske porodice, srednje obrazovanje. Od 1910. bio je anarhista, ali nije poznato gde je živeo i čime se bavio. Sudeći po oskudnim podacima, u Rusiju je došao tokom Prvog svetskog rata i ovde ostao. Nastanio se u Moskvi, zasnovao porodicu (žena i dvoje dece) i bio zaposlen. Uhapšen 1933 (1930) i rešenjem OS pri OGPU pod optužbom za anarhističko kontrarevolucionarno delovanje (u radnji u kojoj je radio kao prodavac, prodavao anarhističku literaturu) osuđen na tri godine progonstva u grad Kustanaj u Kazahstanu. Po drugi put uhapšen 8. juna 1935. u toku progonstva. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 28. oktobra 1935. pod optužbom da je bio član kontrarevolucionarne grupe prognan na još tri godine u grad Minusinsk u Krasnojarskom kraju. U vreme progonstva 6. novembra 1937. ponovo je uhapšen. Rešenjem trojke UNKVD za Krasnojarski kraj od 11. aprila 1938. osuđen na streljanje. Streljan 4. maja 1938. u Minusinsku. Rehabilitovan 30. januara i 20. septembra 1957, 1. septembra 1958. i 24. aprila 2006. odlukama VS SSSR, Sudskog kolegijuma za krivična dela VS Kazahstanske SSR i Prezidijuma Krasnojarskog oblasnog suda. ZARIĆ LJUBOMIR – ЗАРИЧ ЛЮБОМИР ГРИГОРЪЕВИЧ Rodjen 1877, Roslamoš (Jugoslavija), Srbin, iz radničke porodice, niže obrazovanje, član Socijalističke partije 1902–1915. godine. U Sovjetski Savez došao je tokom 20-ih godina. Nastanio se u gradu Feodosija na Krimu, zaposlio kao drvodelja, zasnovao porodicu i 1929. je primljen u članstvo VKP(b). 299

Uhapšen 25. marta 1935. pod optužbom za kontrarevolucionarnu agitaciju i propagandu (među zemljacima 1934–1935. agitovao za odlazak iz SSSR-a). Osudjen na tri godine zatočenja u popravno-radnom logoru. Rehabilitovan 25. maja 1995. na osnovu odluke Javnog tužilaštva Autonomne Republike Krim. ZASKALNI SILA – ЗАСКАЛЬНЫЙ СИЛА ДАВИДОВИЧ, ШАЛАЕВ ВЛАДИМИР ПАВЛОВИЧ Rođen 5. septembra 1889, Požarevac (Srbija), Srbin, iz učiteljske porodice, nezavršeno visoko obrazovanje. Nije poznato odakle je, kada i kako došao u Rusiju. Do novembra 1917. služio je u ruskoj carskoj vojsci kao oficir u gradu Ržev u Kalinjinskoj oblasti, a zatim prešao u Moskvu, demobilisao se i zaposlio u Odeljenju prosvete kao spoljni školski instruktor. Tokom 1919–1921. živeo je i radio u Odesi, a 1922. vraTjO se u Moskvu i kasnije zasnovao porodicu. Prvi put uhapšen i rešenjem OS pri OGPU od 16. maja 1933. pod optužbom da je član ilegalne kontrarevolucionarne organizacije osuđen na godinu dana zatvora u Suzdaljskom politizolatoru u Vladimirskoj oblasti. Novim rešenjem OS pri OGPU od 14. novembra 1933. prognan na dve godine u Severni kraj u Vologdu. Po isteku kazne, sa ženom i dvoje dece živeo je u Aleksandrovu u Vladimirskoj oblasti. Ponovo uhapšen 23. decembra 1937. godine. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 9. aprila 1938. pod optužbom da nije raskinuo sa gledištima esera, da se neprijateljski odnosio prema sovjetskoj vlasti i partiji i protiv kojih je kontrarevolucionarno delovao osuđen na 8 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Rehabilitovan 12. novembra 1956. odlukom PVOS. ZIMONJA STEPAN – ЗИМОНЯ СТЕПАН КОНСТАНТИНОВИЧ Rođen 15. avgusta 1888. u selu Botinjani, grad Dorvor u Sloveniji, možda selo Batinjani – Daruvar (Hrvatska), Srbin, iz seljačke porodice, samouk. Početkom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan i upućen na front. Tokom ratnih dejstava, 15. marta 1915. pao je u rusko zarobljeništvo i kao ratni zarobljenik otpremljen u Rusiju. Ovde je ostao, zasnovao porodicu (žena i petoro dece), do 1924. bavio se tesarskim poslovima, a zatim bio službenik. U vreme hapšenja živeo je u selu Bogoslovsk u rejonu mesta Nadeždin u Sverdlovskoj oblasti i radio u zadruzi „Krasnaja zvezda“ kao berberin. Uhapšen 18. februara 1938. godine. U toku istrage bio je u Nadeždinskoj tamnici. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 23. jula 1938. pod optužbom za špijunažu po nalogu obaveštajnih organa jedne strane države osuđen na 10 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Godinu dana kasnije, rešenjem UNKVD za Sverdlovsku oblast od 16. avgusta 1939. njegov predmet poslat je na dopunsku istragu. 300

Umro 14. septembra 1939. u toku novog istražnog postupka od iscrpljenosti i insuficijencije srca. Rehabilitovan 16. aprila 1996. odlukom UFSB RF za Sverdlovsku oblast. ZUPANČIČ DŽON – ЗУПАНЧИЧ ДЖОН ФРАНЦЕВИЧ Rođen 1. februara 1902, selo Blato – Slovenske Konjice ili Trebnje (Slovenija), Slovenac, iz seljačke porodice, niže obrazovanje. Do 1927. godine radio je na svom imanju, a potom zajedno sa braćom otišao u Ameriku. Zaposlio se u nekom rudarskom oknu kao rudar, uključio u radnički pokret i 1930–1932. bio član Jugoslovenske sekcije KP SAD. Pošto je sredinom 1930. ostao bez posla, a novi nije uspeo da nađe, u martu 1932. godine, uz pomoć Jugoslovenske sekcije otišao je na rad u Sovjetski Savez. Upućen je u Sverdlovsku oblast, ovde se nastanio i zaposlio u gradu Revda, zasnovao porodicu (žena i sin) i primio državljanstvo SSSR. U vreme hapšenja radio je u rudniku Degtjarka u oknu „London“ kao bušilac. Uhapšen 16. decembra 1937. godine. Rešenjem Komisije NKVD i Javnog tužilaštva SSSR od 15. januara 1938. pod optužbom da je pripadnik obaveštajne službe jedne strane države osuđen na streljanje. Streljan 31. januara 1938. godine. Rehabilitovan 8. oktobra 1957. odlukom VT UVO. ZVONARIĆ MIHAJLO - ЗВОНАРИЧ МИХАЙЛО ТОМОВИЧ Rodjen 1889. u selu Velika Barna - Grubišno polje - Osijek (Hrvatska), Srbin iz seljačke porodice, polupismen. U Rusiju je došao 1915. kao ratni zarobljenik i ovde ostao. Gde se od tada nalazio i šta je radio nije poznato. Krajem 30-ih godina živeo je sa porodicom (žena i sin) u naselju Natjagajlivka u rejonu mesta Voznesensk u Odeskoj oblasti i radio kao bravar na montaži na Voznesenskoj železničkoj stanici. Uhapšen 24. februara 1938. godine. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 2. juna 1938. pod opružbom za kontrarevolucionarnu agitaciju osudjen na 10 godina zatočenja u popravno - radnom logoru. Rehabilitovan 13. septembra 1990. odlukom Tužilaštva za Nikolajevsku oblast. ŽAKIĆ NEGOVAN – ЖАКИЧ НЕГОВАН-НАНДОР АЛЕКСАНДРОВИЧ Rođen 24. avgusta 1884, Stari Sivac, sada Sivac – Sombor (AP Vojvodina – Srbija), Srbin, član RKP(b) od 1918. godine. Tokom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan, upućen na front, a 1916. zarobljen i kao ratni zarobljenik otpremljen u Rusiju. Potkraj 1917. vojevao je na strani boljševika u Astrahanu, a od kraja 1919. počeo je da radi u organima bezbednosti (ČK, GPU, NKVD). Tih godina zasnovao je i porodicu (žena i kćrka). Mada 301

je u proleće 1921. stavljen na raspolaganje Centralnom jugoslovenskom birou pri CK RKP(b) da se pošalje u zemlju i, u vezi s tim, dolazio u Moskvu, ali je od povratka ipak odustao. Ostao je u Sovjetskoj Rusiji, primio državljanstvo SSSR i u organima NKVD službovao do januara 1936. godine. U vreme hapšenja živeo je u Lenjingradu i bio zaposlen kao stariji inspektor u Odeljenju za vize i registraciju stranaca Uprave milicije za Lenjingradsku oblast. Uhapšen 8. avgusta 1937. godine. Rešenjem Komisije NKVD i Javnog tužioca SSSR od 10. oktobra 1937. pod optužbom za špijunažu u korist poljske obaveštajne službe osuđen na streljanje. Streljan 15. oktobra 1937. i sahranjen u Levaškoj pustari, nedaleko od Lenjingrada. Rehabilitovan 24. jula 1967. odlukom VT LenVO. ŽAKULA IVAN – ЖАКУЛА ИВАН ИВАНОВИЧ Rođen 1896. u selu Medek (?) u Bosni i Hercegovini, Srbin, iz siromašne seljačke porodice, niže obrazovanje. Tokom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je 1915. mobilisan, upućen na front, a 1. maja 1916. pao u rusko zarobljeništvo. Sa grupom ratnih zarobljenika otpremljen je u Kijev, gde je radeći u najam kod nekoliko gazda ostao do 1917. godine kada je stupio u srpski puk sa kojim je poslat na front. Posle Oktobarske revolucije sa pukom je preveden u Kijev, a potom u Odesu. Odavde je premešten u Nikolajev i ovde izvesno vreme radio kao lučki radnik, a zatim stupio u odred „Spartak“. Posle likvidacije bele armije 1920. godine, u Nikolajevu se 1921. zaposlio u radničkoseljačkoj miliciji, u konjičkom odredu za borbu protiv banditizma. Godine 1926. otišao je u Herson, potom nakratko u Rostov na Donu, da bi se ponovo vraTjO u Nikolajev. Ovde je zasnovao porodicu (žena i dvoje dece) i do hapšenja služio u miliciji kao starešina Nikolajevskog gradskog odeljenja. Uhapšen 5. marta 1938. pod sumnjom za kontrarevolucionarno delovanje u korist obaveštajnih organa jedne strane države. Pod istragom u zatvoru je proveo oko 8 meseci, kada je rešenjem trojke pri NKVD za Nikolajevsku oblast od 26. oktobra 1938. oslobođen. Rehabilitovan 22. septembra 1999. odlukom PNO. ŽARN JOSIP – ЖАРН ИОСИФ АЛЕКСЕЕВИЧ Rođen u novembru 1893, Nemška Vas – Krško ili Ribnica (Slovenija), Slovenac, visoko obrazovanje – inženjer. Školovao se u Pragu, gde je 1922. završio građevinski fakultet. Godinu dana kasnije, kao stručnjak otišao je na rad u Sovjetski Savez. Primio je državljanstvo SSSR 1925. godine i bio nastavnik matematike na KUNMZ. Od početka 30-ih godina živeo je i radio u mnogim gradovima SSSR. Po povratku u Moskvu, tokom 1934–1938. učestvovao je u izgradnji Dvorca sovjeta, bio rukovodilac grupe za zvučnu izolaciju. Uhapšen 16. marta 1938. godine. U toku istrage bio je u Taganskoj tamnici u Moskvi. 302

Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 8. juna 1938. pod optužbom za špijunažu osuđen na 8 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u Ustvimlagu (Komi ASSR). Rehabilitovan 6. avgusta 1956. odlukom VT MVO. Kada je 1946. godine oslobođen, izvesno vreme ostao je na radu u logoru, a zatim otišao u Rjazan u kojem je živela njegova žena. Ovde je 2. septembra 1950. umro. ŽELJKO NIKOLA – ЕРМОЛОВ НИКОЛАЙ АЛЕКСЕЕВИЧ Rođen 1900 (1898), selo Carnač (?) ili Lištica – Mostar (Bosna i Hercegovina), Hrvat, iz seljačke porodice, niže obrazovanje – stolarski radnik, član KPJ od 1920. godine. Živeo je i radio u svojoj struci u Mostaru, gde je zbog komunističkog delovanja 6 meseci proveo u zatvoru. Odlukom CK KPJ u jesen 1926. upućen je na partijsko školovanje u Moskvu. Tokom 1926–1929. pohađao KUNMZ. U članstvo VKP(b) preveden je 1926. godine. Na Jugoslovenskom sektoru KUNMZ pripadao je „levoj“ opoziciji – 1929. jedan je od potpisnika majskog pisma jugoslovenskih komunista – grupa „41“. Sredinom 1929. odlukom CKK VKP(b) zbog frakcionaštva partijski je kažnjen strogim ukorom i isključen sa KUNMZ. Od 1930. godine izvesno vreme živeo je u Moskovskoj oblasti i navodno u Saratovu, a potom se vraTjO u Moskvu. Primio je državljanstvo Sovjetskog Saveza, radio u robnoj kući, a kasnije bio zamenik poslovođe u prodavnici br. 10 „Sojuzriba“. Isključen je iz partije prilikom provere partijskih dokumenata. Uhapšen 3. novembra 1935. godine. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 20. januara 1936. pod optužbom za organizovano kontrarevolucionarno trockističko delovanje prognan na tri godine u Čimkent u Kazahstanu. Novim rešenjem istog organa od 7. juna 1936. po ovom delu osuđen je na pet godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u Uhtinsko-Pečorskom logoru u Uhti (Komi ASSR). Posle puštanja na slobodu 7. juna 1941. živeo je u gradu Melekess (Dimitrovgrad) u Uljanovskoj oblasti i bio zaposlen kao majstor u radnoj zadruzi „Piščevik“. Ponovo je uhapšen 25. septembra 1945. godine. Rešenjem Sudskog kolegijuma za krivična dela Uljanovskog oblasnog suda od 6. decembra 1945. pod istim optužbama iz 1936. osuđen na pet godina lišenja slobode. Po izdržanoj kazni 26. septembra 1950. je oslobođen. Rehabilitovan 20. novembra 1957. i 19. februara 1993. odlukama Sudskog kolegijuma za krivična dela VS RSFSR i OP UO. ŽIGIĆ VASILIJE – ЖИГИЧ ВАСИЛИЙ ФЕДОРОВИЧ Rođen 1888, selo Pivnice – Bačka Palanka (AP Vojvodina – Srbija), Srbin, iz seljačke porodice, niže obrazovanje – pomoćnik mašiniste. Početkom Prvog svetskog rata kao austrougarski podanik bio je mobilisan i upućen na front, gde je 1915. zarobljen. Kao ratni zarobljenik otpremljen je u Rusiju i ovde ostao. Zaposlio se kao pomoćnik mašiniste u rudniku Artema u rejonu grada 303

Šahti u Rostovskoj oblasti. Tokom 1927–1928. bio je dva puta hapšen i osuđen na 6 meseci prinudnog rada zbog pokušaja prelaska sovjetske granice i na tri godine lišenja slobode pod optužbom za krađu. Posle puštanja na slobodu nastavio je da radi u rudniku, zasnovao porodicu (žena i troje dece) i primio državljanstvo Sovjetskog Saveza. U vreme novog hapšenja nalazio se u gradu Taganrog na kratkoročnom kursu za povećanje kvalifikacije mašinista. Uhapšen 13. jula 1935. godine. Rešenjem Specijalnog kolegijuma Linijskog suda Azovsko-Crnomorske železnice od 14. avgusta 1935. pod optužbom za sprovođenje antisovjetske agitacije osuđen na dve godine zatvora. Pri isteku avgustovske kazne, 12. jula 1937. godine ponovo je uhapšen. Rešenjem trojke UNKVD za Azovsko-Crnomorski kraj od 28. decembra 1937. pod optužbom da je bio saradnik špijunske, fašističke organizacije i za kontrarevolucionarnu fašističku agitaciju osuđen na streljanje uz konfiskovanje imovine. Streljan 10. januara 1938. u gradu Šahti. Rehabilitovan 9. novembra 1989. i 20. juna 1997. odlukama VP KSKVO i PRO. ŽIVKOVIĆ BRANKO – ЖИВКОВИЧ БРАНКО МАРКОВИЧ Rođen 1893, Glamoč (Bosna i Hercegovina), Srbin, iz učiteljske porodice, nezavršeno visoko obrazovanje. Tokom 1913–1914. kao austrougarski podanik služio je vojni rok. Po izbijanju Prvog svetskog rata upućen je na front, gde je pao u rusko zarobljeništvo. Kao ratni zarobljenik otpremljen je u Zapadni Sibir, ovde ostao, zasnovao porodicu (žena i sin), a 1930. primio državljanstvo Sovjetskog Saveza. U vreme hapšenja živeo je u Omsku i predavao nemački jezik u pešadijskom vojnom učilištu. Uhapšen 28. juna 1937. godine. Rešenjem Komisije NKVD i Javnog tužioca SSSR od 29. oktobra 1937. pod optužbom za špijunažu i diverzantsko delovanje osuđen na streljanje. Streljan 10. novembra 1937. u Omsku. Rehabilitovan 15. avgusta 1958. odlukom VT SibVO. ŽIVKOVIĆ VUKAŠIN – ЖИВКОВИЧ ВУКАШИН ИВАНОВИЧ Rođen 1897, selo Izvor – Pirot (Srbija), Srbin. U Rusiju je došao 1916. u sastavu srpske vojske i ovde ostao. Nastanio se u Odesi, gde je bio vlasnik obućarske radionice. Uhapšen 5. marta 1938. pod optužbom za kontrarevolucionarno delovanje. Pod istragom u zatvoru je proveo 20 meseci – rešenjem OOS od 25. oktobra 1939. istražni postupak je obustavljen zbog nedostatka dokaza, a on oslobođen. ŽIVOJNOV JEVTUH – ЖИВОЙНОВ ЕВТУХ АНТОНОВИЧ Rođen 1888. u mestu Alibunarg ili Alibunarč u Austrougarskoj, verovatno Alibunar (AP Vojvodina – Srbija). Nije poznato odakle je, kada i kako 304

dospeo u Rusiju. U vreme hapšenja bio je oženjen, živeo i radio u selu Dudarkiv u rejonu grada Borispolj u Ukrajini. Uhapšen 27. aprila 1938. godine. Rešenjem trojke UNKVD za Kijevsku oblast od 28. septembra 1938. pod optužbom za špijunažu i antisovjetsku propagandu osuđen na streljanje. Streljan 1. oktobra 1938. godine. Rehabilitovan 10. aprila 1989. odlukom VP KVO. ŽUKOV ALEKSA – ЖУКОВ АЛЕКСЕЙ ИЛЬИЧ Rođen 1906, Negotin (Srbija), Srbin. U Rusiju je dospeo kao dete 1910. godine, verovatno sa roditeljima. Šta se s njim dalje zbivalo nije poznato, osim da je kasnije zasnovao porodicu. Nije imao određeno zanimanje, kao ni mesto boravka. Selio se iz grada u grad, baveći se izradom bakarnih posuda i kalaisanjem. U vreme hapšenja sa ženom i troje dece živeo je u mestu Balahna u Gorkovskoj oblasti. Uhapšen 6. jula 1938. godine. Rešenjem trojke UNKVD za Gorkovsku oblast od 17. oktobra 1938. pod optužbom za kontrarevolucionarno delovanje i špijunažu osuđen na streljanje. Streljan 23. novembra 1938. godine. Rehabilitovan 25. decembra 1989. odlukom VP MVO. ŽUŽIĆ JOSIP – ЖУЗИК ИОСИФ ИВАНОВИЧ Rođen 24. septembra 1909, selo Linardić – Krk (Hrvatska), Hrvat, niže obrazovanje – mornar. Izvesno vreme boravio je u Kanadi, odakle je u potrazi za poslom u aprilu 1932. otišao u Sovjetski Savez. Nastanio se u Ukrajini i zasnovao porodicu. Prvi put uhapšen 6. januara 1936. godine. Rešenjem Rečnog saobraćajnog suda za Crnomorski basen od 29. septembra 1936. pod optužbom za kontrarevolucionarno delovanje osuđen na tri godine lišenja slobode. Po isteku kazne živeo je i radio je kao mašinista u selu Omutinka u Tjumenskoj oblasti. Novom presudom Narodnog suda 5. kvarta Tjumenskog rejona od 16. oktobra 1944. osuđen na godinu dana zatvora. Neposredno po isteku kazne, rešenjem Tjumenskog oblasnog suda od 3. decembra 1945. pod optužbom za antisovjetsko delovanje osuđen na pet godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u Altajskom kraju. Iz logora je oslobođen 30. oktobra 1950. godine. Rehabilitovan 24. oktobra 1962. i 18. marta 1993. odlukama PVS RSFSR i POO. VraTjO se u Jugoslaviju 1957. i živeo u selu Vrata u Gorskom Kotaru.

305

REPRESIRANI SRBI, HRVATI, CRNOGORCI I MAKEDONCI ROĐENI U RUSIJI, ČEHOSLOVAČKOJ, NEMAČKOJ, TURSKOJ I POLJSKOJ

ATANASIJEVIČ JEVGENIJ – АТАНАСЕВИЧ ЕВГЕНИЙ ИВАНОВИЧ Rođen 1901, Odesa, Srbin, član VKP (b). Do hapšenja živeo je u rodnom gradu i radio u Odeskom odeljenju službe transporta kao predsednik sindikata. Uhapšen 13. avgusta 1937. godine. Rešenjem trojke pri UNKVD za Odesku oblast od 3. oktobra 1937. pod optužbom za kontrarevolucionarno delovanje osuđen na streljanje. Streljan 13. oktobra 1937. godine. Rehabilitovan 7. septembra 1956. odlukom VT OVO. BABIČ IVAN – БАБИЧ ИВАН ЮРЬЕВИЧ Rođen 1888, selo Lozovaja Pavlovka – Artemski rejon Dnjepropetrovske oblasti, Srbin, visoko obrazovanje. U vreme hapšenja živeo je u Moskvi i radio u fabrici „Baranov“ kao šef pogona. Uhapšen 7. februara 1938. godine. Rešenjem Komisije NKVD i Tužilaštva SSSR od 27. februara 1938. pod optužbom za kontrarevolucionarno delovanje osuđen na streljanje. Streljan 5. aprila 1938. i sahranjen na bivšem poligonu NKVD „Objekt Butovo“. Rehabilitovan 21. novembra 1957. godine. BOPP ROZINA – БОПП РОЗИНА ВЕКОСЛАВОВНА Rođena 1884, Odesa, Hrvatica, domaćica. Do hapšenja živela je u Odesi. Uhapšena 27. decembra 1935. godine. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 7. marta 1942. pod optužbom za kontrarevolucionarno delovanje osuđena na 10 godina zatočenja u popravnoradnom logoru. Ponovo uhapšena 28. oktobra 1949. u gradu Orsk u Čkalovskoj oblasti i rešenjem OS pri MGB SSSR od 8. aprila 1950. prognana na prinudni boravak u Kustanajsku oblast u Kazahstanu. Rehabilitovana 18. septembra 1956. odlukom VT OVO. BUČENKOV SERGEJ – БУЧЕНКОВ СЕРГЕЙ ГЕРАСИМОВИЧ Rođen 1899, Moskva... BURT MIHAIL – БУРТ МИХАИЛ МИХАЙЛОВИЧ Rođen 1878. u selu Tuzli u Odeskoj oblasti, Srbin. U vreme hapšenja živeo je u gradu Izmail i radio u svojoj radnji.

Uhapšen 11. jula 1940. godine. Rešenjem OS pri NKVD SSSR od 29. marta 1941. pod optužbom za kontrarevolucionarno delovanje osuđen na pet godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Rehabilitovan 15. decembra 1989. odlukom POO. BUŠTEC VASILJ – БУШТЕЦ ВАСИЛЬ ВАСИЛЬОВИЧ Rođen 1892, selo Vordnik – grad Ereg, Srbin, niže obrazovanje, radnik. U Rusiju je došao 1915. kao ratni zarobljenik. Godine 1917. dospeo je u grad Artemovsk, radio u rudniku „Karl Marks“, ovde ostao i uskoro zasnovao porodicu (žena i troje dece). Uhapšen 17. novembra 1937. godine. Rešenjem trojke UNKVD za Donecku oblast od 4. decembra 1937. pod optužbom za kontrarevolucionarnu agitaciju osuđen na streljanje. Rehabilitovan 5. aprila 1962. odlukom PSOS. CRNOGORČEVIĆ NIKOLA – ЧЕРНОГОРЧЕВИЧ НИКОЛАЙ ДРАГОМИРОВИЧ Rođen 1889, Konstantinopolj, sada Istanbul (Turska), Crnogorac. Nije poznato kada je i kako došao u SSSR. U vreme hapšenja živeo je u Odesi i radio kao knjigovođa u srednjoj školi br. 11. Uhapšen 19. februara 1938. godine. Rešenjem trojke pri UNKVD za Odesku oblast od 2. novembra 1938. pod optužbom za kontrarevolucionarno delovanje, osuđen na streljanje. Rehabilitovan 20. novembra 1989. odlukom POO. ČEBOTAREVA AKULINA – ЧЕБОТАРЕВА АКУЛИНА ИГНАТЬЕВНА Rođena 1922, mesto Troick u Čeljabinskoj oblasti, Srpkinja. Uhapšena 20. decembra 1940. u toku izdržavanja kazne u Usollagu. Osuđena 23. avgusta 1941. pod optužbom za kontrarevolucionarnu sabotažu na 10 godina lišenja slobode. Ponovo uhapšena 4. oktobra 1946. u logoru i 7. februara 1947. pod optužbom za kontrarevolucionarnu sabotažu osuđena na 10 godina lišenja slobode. DEMETROVIČ VIKTOR – ДЕМЕТРОВИЧ ВИКТОР МИЛАНОВИЧ Rođen 1876, Martinja (Čehoslovačka), Srbin, visoko obrazovanje, član RKP(b) od 1919. godine. U vreme hapšenja živeo je u Moskvi i radio kao knjigovođa u Upravi zgrada Sverdlovske rejonske stambene uprave. Uhapšen 28. marta 1938. godine. Rešenjem Komisije NKVD i Tužilaštva SSSR od 2. juna 1938. pod optužbom da je član kontrarevolucionarne mađarske nacionalističke organizacije osuđen na streljanje. 308

Streljan 16. juna 1938. i sahranjen na bivšem poligonu NKVD „Objekt Butovo“. Rehabilitovan 12. septembra 1989. godine. DERKOVIČ ILARION – ДЕРКОВИЧ ИЛЛАРИОН БЕНЕДИКТОВИЧ Rođen 20. oktobra 1882, Kursk, Srbin, iz radničke porodice, niže obrazovanje. U vreme hapšenja živeo je u Vladivostoku na stanici Sedanka i radio kao blagajnik u Dečjem domu. Uhapšen 17. jula 1938. pod optužbom za antisovjetsku agitaciju. Pod istragom u zatvoru je proveo 12 meseci i 15 dana – rešenjem suda za Primorski kraj od 31 jula 1939. je oslobođen. Rehabilitovan 23. januara 1940. rešenjem plenuma VS SSSR. DRAGIČEVIČ-NIKŠIČ GRIGORIJE – ДРАГИЧЕВИЧ-НИКШIЧ ГРИГОРIЙ ВАСИЛЬОВИЧ Rođen 1. februara 1887, Odesa, Srbin, visoko obrazovanje – pravnik. U vreme hapšenja živeo je u mestu Makejevka u Doneckoj oblasti i radio kao pravni savetnik na gradilištu. Uhapšen 1. novembra 1937. godine. Rešenjem trojke UNKVD za Donecku oblast od 20. novembra 1937. pod optužbom za kontrarevolucionarnu agitaciju osuđen na streljanje uz konfiskovanje imovine. Streljan 17. januara 1938. godine. Rehabilitovan odlukom Tužilaštva za Donecku oblast na osnovu Ukaza Vrhovnog Sovjeta SSSR od 16. januara 1989. godine. DRAŠKOVIĆ VLADIMIR – ДРАШКОВИЧ ВЛАДИМИР ИВАНОВИЧ Rođen 1888, selo Viktorovka u Odeskoj oblasti, Crnogorac. U vreme hapšenja rado je u Transportcentru u Moskvi kao agronom – instruktor. Uhapšen i odlukom Kolegijuma OGPU od 11. februara 1933. osuđen na 10 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao na Solovetskim ostrvima. Novim rešenjem OS UNKVD za Lenjingradsku oblast od 10. februara 1938. osuđen na streljanje. Streljan 17. februara 1938. godine. DUJAM MIHAIL – ДУЯМ МИХАИЛ ФЕДОРОВИЧ Rođen 1902. u Kišinjevskom srezu, Hrvat, mehaničar. U vreme hapšenja živeo je u Barnaulu u Altajskom kraju i radio kao mehaničar. Uhapšen 12. juna 1930. godine.

309

Rešenjem trojke pri PP OGPU za Zapadno-Sibirski kraj od 1. marta 1931. pod optužbom da je član kontrarevolucionarne grupe osuđen na 10 godina lišenja slobode. Rehabilitovan 28. juna 1961. odlukom PSAK. DŽURASOVIČ NIKOLAJ – ДЖУРАСОВИЧ НИКОЛАЙ ИОСИФОВИЧ Rođen 1875, Berdjansk u Zaporoškoj oblasti, Crnogorac. U vreme hapšenja živeo je u Odesi i radio kao kapetan na motornom brodu „Penaj“ Crnomorskog parobrodarstva. Uhapšen 27. decembra 1937. godine. Rešenjem trojke pri UNKVD za Odesku oblast od 29. decembra 1937. pod optužbom za kontrarevolucionarno delovanje osuđen na streljanje. Rehabilitovan 2. avgusta 1989. odlukom POO. GAJI PETAR – ГАЙИ ПЕТР ЯКОВЛЕВИЧ Rođen 1914. u selu Molčanovskoje u Zapadnoj oblasti, Srbin, niže obrazovanje, bez određenog mesta boravka i zanimanja. Uhapšen 8. maja 1934. i osuđen na pet godina zatočenja u popravnoradnom logoru. Rehabilitovan 13. decembra 1991. godine. GRIGOROSUDLO NIKOLAJ – ГРИГОРОСУДЛО НИКОЛАЙ ДМИТРИЕВИЧ Rođen 1908, Voronjež, Crnogorac. Do hapšenja živeo je u rodnom gradu. Rešenjem trojke UNKVD za DS od 5. septembra 1937. pod optužbom za kontrarevolucionarno trockističko delovanje osuđen na streljanje. Streljan 22. septembra 1937. godine. Rehabilitovan 12. aprila 1956. godine. HOŠČ GUTMAN – ХОЩ ГУТМАН МАШКОВИЧ Rođen 1901, selo Otvodsk u Varšavskoj guberniji, Srbin, iz radničke porodice, srednje obrazovanje, član RKP(b) od 1924. godine. U vreme hapšenja živeo je u Moskvi i radio kao rukovodilac jednog kožarsko-obućarskog tehnikuma. Uhapšen 1. decembra 1937. godine. Rešenjem Komisije NKVD i Tužilaštva SSSR od 22. decembra 1937. pod optužbom za ilegalni prelazak granice Sovjetske Rusije iz Poljske 1920. godine i kontrarevolucionarnu agitaciju i propagandu osuđen na streljanje. Streljan 25. decembra 1937. i sahranjen na bivšem poligonu NKVD „Objekt Butovo“. Rehabilitovan 30. septembra 1957. godine.

310

HRISTIANOVIČ GRIGORIJ – ХРИСТИАНОВИЧ ГРИГОРИЙ ВИКТОРОВИЧ Rođen 1907, Vladikavkaz, Srbin, niže obrazovanje. U vreme hapšenja živeo je u Lenjingradu i radio kao mehaničar. Uhapšen 8. avgusta 1938. godine. Pod istragom u zatvoru proveo je 8 meseci i 8 dana – oslobođen sredinom aprila 1939. zbog nedostatka dokaza. JEVSTIGNJEJEV ALEKSEJ – ЕВСТИГНЕЕВ АЛЕКСЕЙ ФЕДОТОВИЧ Rođen 14. marta 1902, selo Podolišče u Kalinjinskoj oblasti, Srbin, iz seljačke porodice, niže obrazovanje. Godine 1931. bio je raskulačen i prognan na Ural. U vreme hapšenja živeo je u selu Borovskoje u Sverdlovskoj oblasti i radio u kombinatu kao mašinist. Uhapšen 8. januara 1938. godine. Rešenjem trojke pri UNKVD za Sverdlovsku oblast od 31. oktobra 1938. pod optužbom da je sarađivao sa nemačkom obaveštajnom službom osuđen na pet godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u Sevvostlagu NKVD u Magadanskoj oblasti. Umro 31. januara 1943. u logoru. Rehabilitovan 23. aprila 1959. odlukom VT UVO. JORDANOV OLEG – ИОРДАНОВ ОЛЕГ СТЕФАНОВИЧ Rođen 3. jula 1903, aul Daračičag u Jermeniji, Srbin, član RKP(b) od 1920. godine. Posle završene gimnazije radio je u partijskom aparatu i obrazovnim ustanovama, u kojima se tridesetih godina nalazio na rukovodećim funkcijama. Početkom oktobra 1936. isključen je iz partije. U vreme hapšenja bio je direktor Gorkovskog aviotehnikuma „P.I. Baranova“. Uhapšen 5. novembra 1936. u Gorkom. Rešenjem trojke UNKVD za Gorkovsku oblast od 13. decembra 1937. pod optužbom za antisovjetsku agitaciju i propagandu i organizovano delovanje osuđen na streljanje. Streljan 22. decembra 1937. godine. Rehabilitovan 27. septembra 1956. odlukom PGOS. KAMENOROVIČ BORIS – КАМЕНОРОВИЧ БОРИС УРОШЕВИЧ Rođen 3. oktobra 1903, mesto Dark-Veti u Kutaijskoj oblasti Kavkaza (Južno-Osetijska autonomna oblast), Srbin, iz službeničke porodice, visoko obrazovanje – lekar. U vreme hapšenja živeo je u Tomsku i radio u Gradskoj bolnici kao hirurg. Uhapšen 19. decembra 1937. godine. Rešenjem trojke UNKVD za Novosibirsku oblast od 27. decembra 1937. pod optužbom za aktivno učešće u kadetsko-monarhističkoj pobunjeničkoj organizaciji „Savez za spas Rusije“ osuđen na streljanje. Streljan 9. januara 1938. u Tomsku. Rehabilitovan 10. maja 1956. odlukom TOS. 311

KARA-KARA KONSTANTIN – КАРА-КАРА КОНСТАНТИН АППОЛОНОВИЧ Rođen 1889, Odesa, Crnogorac, vojni službenik. Do hapšenja živeo je u Habarovsku i radio kao načelnik odeljenja za ratne pripreme Uprave NKVD za Dalekoistočni kraj. Uhapšen 13. maja 1938. godine pod optužbom za kontrarevolucionarno delovanje. Pod istragom u zatvoru proveo je četiri i po meseca – rešenjem Specijalnog odelenja NKVD za Dalekoistočni front od 3. oktobra 1940. oslobođen. KARAKUNOVIČ-LUKINA DRAGA – КАРАКУНОВИЧ ДРАГА ВАСИЛЬЕВНА Rođena 1896, Rigа, Crnogorka, visoko obrazovanje. U vreme hapšenja živela je u Tomsku i bila predavač na Državnom učilištu. Uhapšena 1. juna 1950. godine. Osuđena 29. septembra 1950. pod optužbom za antisovjetsku agitaciju na 10 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Rehabilitovana 12. septembra 1957. godine. KATENSKAJA ANA – КАТЕНСКАЯ АННА КОНСТАТИНОВНА Rođena 1918, Dnjepropetrovsk, Srpkinja, muzički rukovodilac u dečjim domovima. Rešenjem Vrhovnog suda SO ASSR od 22. novembra 1951. osuđena na 10 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. KOLOVIČ, braća KOLOVIČ MIHAIL – КОЛОВИЧ МИХАИЛ ИОСИФОВИЧ Rođen 1888, Odesa, Srbin, nezaposlen. Uhapšen 18. marta 1938. godine. Rešenjem trojke pri UNKVD za Odesku oblast od 6. maja 1938. pod optužbom za kontrarevolucionarno delovanje osuđen na streljanje. Rehabilitovan 30. decembra 1956. odlukom VT OVO. KOLOVIČ VLADIMIR – КОЛОВИЧ ВЛАДИМИР ИОСИФОВИЧ Rođen 1882, Odesa, Srbin. Do hapšenja živeo je u Odesi i radio na poliklinici Crvenog krsta kao radnik. Uhapšen 13. juna 1938. godine. Rešenjem OS pri UNKVD za Odesku oblast od 29. oktobra 1939. pod optužbom za kontrarevolucionarno delovanje osuđen na pet godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Rehabilitovan 31. jula 1989. odlukom POO. KVIRKELIJA GALINA – КВИРКЕЛИЯ ГАЛИНА ВАЛЕРИАНОВНА Rođena 1898. u gradu Jekaterinodar, Crnogorka. U vreme hapšenja živela u Tbilisiju u Gruziji. 312

Rešenjem OSO pri NKVD od 1. januara 1938. pod optužbom kao ČSIR osuđena na 8 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavala u Karlagu u Kazahstanu. Oslobođena 21. oktobra 1945. godine. MADESFENOV LEONID – МАДЕСФЕНОВ ЛЕОНИД БОРИСОВИЧ Rođen 17. juna 1899, Feodosija na Krimu, Srbin, iz radničke porodice, niže obrazovanje – čistač obuće. U vreme hapšenja živeo je u Pjatigorsku u Stavropoljskom kraju i radio u radnoj zadruzi „Ujedinjeni rad“. Uhapšen 10. novembra 1939. godine. Rešenjem Oblasnog suda u Krasnodarsku od 19. februara 1941. pod optužbom za sprovođenje antisovjetske agitacije osuđen na 7 godina lišenja slobode. Rehabilitovan 19. januara 1993. odlukom GPRF. MIHAJ ALEKSEJ – МИХАЙ АЛЕКСЕЙ АФОНАСЬЕВИЧ Rođen 1918, Mitišči – Moskovska oblast, srpski Ciganin. U vreme hapšenja živeo je u gradu Nadeždinsk u Sverdlovskoj oblasti i radio kao kalajdžija. Uhapšen 14. januara 1938. godine. Osuđen 14. marta na streljanje i 20. marta 1938. streljan. NAZAROV LEONID – НАЗАРОВ ЛЕОНИД ЛЕОНИДОВИЧ Rođen 1915. u gradu Mitava u Kurlandskoj guberniji (Litvanija), Hrvat, student Medicinskog fakulteta u Lenjingradu. Uhapšen 17. decembra 1937. godine. Rešenjem Komisije NKVD i Javnog tužilaštva SSSR od 10. januara 1938. pod optužbom za antisovjetsku agitaciju osuđen na streljanje. Streljan 15. januara 1938. u Lenjingradu. NEGOICKIJ NIKOLAJ – НЕГОИЦКЙ НИКОЛАЙ ИВАНОВИЧ Rođen 1890, Odesa, Srbin, iz službeničke porodice, visoko obrazovanje. U vreme hapšenja živeo je u gradu Dimitrov u Moskovskoj oblasti i radio kao načelnik Energobiroa Rejonskog komiteta za veze. Osuđen 1936. na četiri godine zatočenja u popravno-radnom logoru. Kaznu je izdržavao u Dmitrovskom logoru. Ponovo uhapšen 16. januara 1938. u toku izdržavanja kazne u logoru. Rešenjem trojke pri UNKVD SSSR za Moskovsku oblast od 26. januara 1938. pod optužbom za sistematsku kontrarevolucionarnu agitaciju osuđen na streljanje. Streljan 31. januara 1938. i sahranjen na bivšem poligonu NKVD „Objekt Butovo“. Rehabilitovan 20. januara 1990. godine. 313

NIKOLIČ IVAN – НИКОЛИЧ ИВАН НИКОЛАЕВИЧ Rođen 1865, Krasnodar, Srbin, visoko obrazovanje – pravnik. Živeo je u Krasnodaru, gde je nekoliko godina bio predsednik Okružnog suda. Kasnije je, kao pravni savetnik, službovao u Belorusiji, Harkovu, Bakuu, Sibiru i dr. U vreme hapšenja radio je kao pravni savetnik na izgradnji Alhančurtskog sistema za navodnjavanje. Uhapšen 21. avgusta 1937. godine. Umro 25. oktobra 1937. u zatvoru NKVD SO ASSR od infarkta (po jednim podacima). Rešenjem NKVD za Severo-Osetijsku ASSR od 2. novembra 1937. pod optužbom za kontrarevolucionarno delovanje osuđen na 10 godina zatočenja u popravno-radnom logoru (po drugim podacima). Rehabilitovan 6. oktobra 1956. odlukom VT SKVO. NOTARA JEVGENIJA – НОТАРА ЕВГЕНИЯ СПИРИДОНОВНА Rođena 1896, Kišinjev, Srpkinja. Do hapšenja živela je u Ukrajini u gradu Bolgrad i radila kao predavač u školi gluvonemih. Uhapšena 24. novembra 1950. godine. Rešenjem Izmailskog oblasnog suda od 29. januara 1951. pod optužbom za antisovjetsku agitaciju osuđena na 10 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Rehabilitovana 16. decembra 1998. odlukom POO. PETROV SAVELIJ – ПЕТРОВ САВЕЛИЙ МИХАЙЛОВИЧ Rođen 1909, Kazanj, srpski Ciganin. U vreme hapšenja živeo je u gradu Nadeždinsk u Sverdlovskoj oblasti i bio bez određenog zanimanja. Uhapšen 9. januara 1938. godine. Osuđen 19. oktobra 1938. na 8 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. PIČETA VLADIMIR – ПИЧЕТА ВЛАДИМИР ИВАНОВИЧ Rođen 1878, Poltava u Ukrajini, Srbin, visoko obrazovanje – istoričar i akademik Akademije nauka SSSR od 1946. godine. Živeo je u Minsku u Belorusiji od 1928. a zatim u Moskvi. Uhapšen 13. septembra 1930. godine. Rešenjem Kolegijuma OGPU od 8. avgusta 1931. pod optužbom za antisovjetsku agitaciju osuđen na pet godina progonstva u grad Vjatku u Kirovskoj oblasti. Novim rešenjem 1935. bio je oslobođen. Rehabilitovan 20. jula 1967. odlukom VK VS SSSR. PUTNIK VLADIMIR – ПУТНИК ВЛАДИМИР ДРАГОМИРОВИЧ Rođen 1895, Odesa, Srbin. Do hapšenja živeo je u rodnom gradu i radio u zavodu „Petrovski“ kao radnik. Uhapšen 21. juna 1929. godine. 314

Rešenjem OS pri Kolegijumu OGPU od 14. oktobra 1929. pod optužbom za kontrarevolucionarno delovanje osuđen na tri godine progonstva u Severni kraj. Rehabilitovan 20. novembra 1989. odlukom POO. ROTMISTER PAVLE – РОТМИСТЕР ПАВЕЛ Rođen 1896, Prag (Čehoslovačka), Hrvat. Nije poznato odakle je, kada i kako došao u SSSR. U vreme hapšenja živeo je u Krasnojarsku. Rešenjem trojke pri UNKVD za Krasnojarski kraj od 13. jula (juna) 1938. osuđen na 10 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. SANDUL VASILIJE – САНДУЛ ВАСИЛИЙ СТЕПАНОВИЧ Rođen 1916. u selu Vajtali u Odeskoj oblasti, Srbin. U vreme hapšenja živeo je u Sverdlovsku i radio u Uralmašzavodu u kovačko-presovskom cehu. Uhapšen 13. jula 1941. godine. Osuđen 19. avgusta 1941. na 8 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. SMILJANOVIČ GEORGIJ – СМИЛЯНОВИЧ ГЕОРГИЙ НИКОЛАЕВИЧ Rođen 1918. u gradu Izmail u Odeskoj oblasti, Makedonac. Do hapšenja živeo je u Rumuniji u gradu Tulča i radio u kooperativi kao radnik. Uhapšen 20. oktobra 1949. godine. Rešenjem Vojnog tribunala vojne jedinice 06614 od 24. decembra 1949. pod optužbom za kontrarevolucionarno delovanje osuđen na 25 godina zatočenja u popravno-radnom logoru. Rehabilitovan 27. juna 1999. odlukom POO. ŠULJKEVIĆ JULIJ – ШУЛЬКЕВИЧ ЮЛИЙ Я. (?) Rođen 1876, Kijev, Srbin, iz službeničke porodice. U vreme hapšenja radio je „Ukrtorfotrestu“ kao knjigovođa. Uhapšen 31. avgusta 1937. godine. Osuđen 16. novembra 1937. pod optužbom za antisovjetsko delovanje na streljanje. Streljan 22. novembra 1937. godine. TANASKEVIČ TAMARA – VOJNOVIČ VLADIMIR – ВОЙНОВИЧ ВЛАДИМИР ЛЮБОМИРОВИЧ Rođen 1882, Kerč na Krimu, Srbin. U vreme hapšenja živeo je u Odesi i radio kao mornar na brodu „Čičerin“. Uhapšen 4. maja 1927. godine.

315

Rešenjem Kolegijuma GPU USSR od 22. avgusta 1927. pod otužbom za kontrarevolucionarno delovanje osuđen na pet godina zatočenja u popravnoradnom logoru. Rehabilitovan 18. jula 1996. odlukom POO. VUIČ BORIS – ВУИЧ БОРИС АЛЕКСЕЕВИЧ Rođen 1888. u Proskurovu, Srbin. Do hapšenja živeo je u Odesi i radio na Glavnoj železničkoj stanici kao radnik. Uhapšen 20. februara 1938. godine. Rešenjem trojke pri UNKVD za Odesku oblast od 7. aprila 1938. pod optužbom za kontrarevolucionarno delovanje osuđen na streljanje. Rehabilitovan 10. jula 1989. odlukom POO. VUIČ VITALIJ – ВУИЧ ВИТАЛИЙ AЛЕКСАНДРОВИЧ Rođen 1880, Vorošilovgrad (Lugansk), Srbin, iz službeničke porodice, visoko obrazovanje – pravnik. U vreme hapšenja živeo je u Lugansku i radio kao pravni savetnik u mesnoj komunalnoj upravi. Uhapšen 25. februara 1943. pod optužbom za saradnju sa nemačkim okupacionim vlastima. Umro 23. marta 1943. na putu za Saratovsku tamnicu na isleđenje od posledica infarkta. Rehabilitovan 21. juna 1994. odlukom Tužioca za Lugansku oblast. ZENEK (BAČIČ) JOSIF – ЗЕНЕК (БАЧИЧ) ИОСИФ ЯКОВЛЕВИЧ Rođen 1894, Lavov, Poljak (po izjavi njegove kćeri – Hrvat), visoko obrazovanje – završio Vojnu akademiju „Frunze“, pukovnik Crvene armije, član RKP(b) od 1919. godine. Živeo je u Lenjingradu, a u vreme hapšenja bio načelnik Lenjingradskog tenkovskog učilišta. Uhapšen 27. maja 1937. godine. Rešenjem Komisije NKVD i Tužilaštva SSSR od 15. novembra 1937. pod optužbom da je bio pripadnik „Poljske vojne organizacije“ osuđen na streljanje. Streljan 21. novembra 1937. i sahranjen na bivšem poligonu NKVD „Objekt Butovo“. Rehabilitovan 28. novembra 1956. godine. ŽIVKOVIČ ALEKSANDAR – ЖИВКОВИЧ АЛЕКСАНДР ПЕТРОВИЧ Rođen 1861, Odesa, Srbin, nezaposlen. U vreme hapšenja živeo je u rodnom gradu. Uhapšen 30. januara 1930. godine. Rešenjem OS pri Kolegijumu GPU USSR od 12. marta 1930. pod optužbom za kontrarevolucionarnu agitaciju osuđen na tri godine progonstva. Rehabilitovan 26. oktobra 1995. odlukom POO. 316

PRILOZI POD ISTRAGOM I OSUĐENI OD 1927. DO 1953. GODINE 1927. godina 1. ABRAMOVIĆ Kr., 3 god. zabrane boravka u većim gradovima 2. AMRUŽ E., 3 god. zabrane boravka u većim gradovima 3. AVLIĆ M., 10 god. PRL 4. VUJOVIĆ V., 3 god. progonstva 1928. godina 1. SAVIĆ N., streljan 1929. godina 1. MAKSIMOVIĆ K., 3 god. lišenja slobode 2. MARKOVIĆ D., umro u toku istrage 3. MARTELANC Vl., 6 m. zatvora i progonstvo 4. MENCER P., osuđen 5. MIHALJEVIĆ K., istraga i proterivanje 6. POTKONEK P., 10 god. PRL 7. RADOVIĆ M., streljan ili umro 1930. godina 1. BREZOVIĆ M., streljan 2. CILIGA A., 3 god. lišenja slobode 3. DEDIĆ M., 3 god. lišenja slobode 4. DIAMANT K., istraga 2 godine 5. DRAGIĆ St., 3 god. lišenja slobode 6. FIATOVIĆ B., istraga 7. GAVRILOVIĆ M., streljan 8. HEBERLING St., 3 god. progonstva 9. JAKUBOVIĆ M., istraga 16 m. 10. KLOPČIČ Fr., istraga 11. KOVAČEVIĆ M., istraga 4 m. 12. KRIVEC St., istraga 4 m. 13. MILOŠEVIĆ M., istraga 4 m. 14. PEŠUT V., istraga 8 m. 15. POP-IVANOV St., streljan 16. RADULOVIĆ Ž., 3 god. dobrovoljnog progonstva 17. SEMIZ D., 10 god. lišenja slobode 18. ŠIMANOVIĆ I., 3 god. PRL 19. VALDGONI R., 3 god. PRL

1931. godina 1. BELONČEK J., streljan 2. DERDE V., 10 god. PRL 3. ERDELJI A., istraga 4. IVANOVIĆ A. Kacuno, 5 god. PRL 5. KAZANEGRE S., 10 god. lišenja slobode 6. MARIČIĆ A., 3 god. PRL 7. MATIJEVIĆ J., 5 god. PRL 8. MIRKOVIĆ D., istraga 9. PENDŽERKOV B., 3 god. progonstva 10. PETLOVIĆ D., istraga 11. SEMIĆ D., 5 god. PRL 1932. godina 1. DODIK I., 3 god. PRL 2. JOVANOVIĆ Al. (oficir), streljan 3. STOJANOVIĆ V., streljan 4. STRAUS J., 3 god. PRL 5. ŠEREMET A., 3 god. progonstva 6. ŠLEZINGER O., 10 god. PRL 7. ŠPRAJCER Vl., 3 god. lišenja slobode 8. TONČ A., 3 god. progonstva 1933. godina 1. BOGDANOV I., 5 god. PRL 2. CILIGA A., 2 god. tamnice 3. DEDIĆ M., 2 god. tamnice 4. DRAGIĆ St., 2 god. progonstva 5. HEBERLING St., 2 god. tamnice 6. MENCER P, istraga 7. MIHAJLOVIĆ A., 10 god. PRL 8. PIROGIĆ A., osuđen (visina kazne nepoznata) 9. RUŽIĆ M., 2 god. prinudnog rada 10. ZAREZANKOV H., 3 god. progonstva 11. ZASKALNIJ S., 1 god. tamnice i 2 god. progonstva 1934. godina 1. DODIK I., 3 god. PRL 2. DRAGIĆ St., 3 god. PRL – izvršio samoubistvo 3. DULAR F., 3 god. lišenja slobode 4. HRELJANOVIĆ H., 5 god. PRL 5. HRELJANOVIĆ I., 5 god. PRL, umro u logoru 6. KRIČ P., 3 god. PRL 318

7. 8. 9. 10.

MIHAJ J., 5 god. PRL MIHAJ T., 5 god. PRL MILIĆ G., 3 god. progonstva RAJH A., osuđen (visina kazne nepoznata)

1935. godina 1. AVENARIJUS S., zabrana boravka u 15 naseljenih punktova i progonstvo 2. BERNETIČ R., 3 god. progonstva u Kazahstan 3. CILIGA dr A., produženje progonstva za 3 god. i proterivanje 4. DEDIĆ M., 3 god. progonstva 5. DODIK I., na još 3 god. PRL 6. FILIPOVIĆ M., 2 god. zatvora 7. JANKOVIĆ Vl., 5 god. PRL 8. JOVANOVIĆ Gr., 5 god. PRL 9. JURIČIĆ A., 3 god. progonstva 10. KAŠICEV N., 2 god. lišenja slobode 11. KOŠIČ L., 1 ½ god. prinudnog rada 12. KOVALINI R., 3 god. progonstva 13. LA ORDINAKO LE RISTAKO M., 3 god. PRL 14. LOVAŠ A., 6 god. PRL 15. LJUBOJA S., istraga 9 meseci 16. NEIMAROVIĆ S., prinudno lečenje 17. PERIĆ D., progonstvo i prinudni boravak 18. PETKOVIĆ M., 3 god. PRL 19. RADULOVIĆ Ž., 3 god. PRL 20. SLAVKOV P., 5 god. PRL 21. ŠOBOLJ B., 5 god. PRL 22. VUJOVIĆ V., 5 god. PRL 23. ZAREZANKOV H., 3 god. progonstva 24. ŽIGIĆ V., 2 god. zatvora 1936. godina 1. BARTOVSKI J., 5 god. PRL 2. BUNDI E., 6 god. lišenja slobode 3. DIVJAK R., 5 god. PRL 4. GARAŠANIN R., 1 god. prinud. rada 5. GELENČER M., 1 god. prinud. rada 6. HEBERLING St., 7 god. PRL 7. IVANOVIĆ A. (Streklov), 5 god. PRL 8. KARUŽA N., 5 god. PRL 9. KOGOJ (Koboj) Fr., 5 god. lišenja slobode 10. LEBAN I., 3 god. PRL 11. MARJANOV-MILATKOV A., 3 god. PRL 12. MAŠTRUKO J., istraga 2 meseca 319

13. 14. 15. 16. 17.

MESIĆ M., 5 god. PRL PINTER-URŠIĆ J., 3 god. PRL VUJOVIĆ V., streljan ŽELJKO N., 3 god. progonstva, a zatim 5 god. PRL ŽUŽIĆ J., 3 god. lišenja slobode

1937. godina 1. BAČINSKI R., 10 god. PRL 2. BARABAŠ G., 2 god. zatočenja, a zatim streljan 3. BARANOVSKI J., 10 god. PRL 4. BERNETIČ R., streljan 5. BOGAJEVIĆ M., 10 god. PRL 6. BURKALEC J., 10 god. PRL 7. CVEJIĆ S., 10 god. PRL 8. CVETKOVIĆ A., 10 god. PRL 9. ČIKOVIĆ P., 5 god. PRL 10. ČIŽINSKI J., streljan 11. DEDIĆ M., streljan 12. DIAMANT G., 5 god. PRL 13. DIVJAK R., streljan 14. DOBANOVAČKI L., streljan 15. DŽANIĆ I., 10 god. PRL 16. ĐURIČIĆ I., streljan 17. FABRO A., streljana 18. FIATOVIĆ B., 10 god. PRL 19. GLAVARDANOV M., 3 god. lišenja slobode 20. GOLTES A., 10 god. PRL 21. GOMBOŠ J., 5 god. PRL 22. GORŠEK I., 5 god. PRL 23. GOSAR Fr., 6 god. PRL 24. GREBENC Fr., streljan 25. GRŽETIĆ I., streljan 26. HORVAT St., istraga 27. HRANILOVIĆ I., streljan 28. IVANOVIĆ T., streljan 29. IVEC S., istraga 30. JAKŠIĆ M., streljan 31. JAKUBOVIĆ M., 10 god. PRL 32. JANOVSKI J., 5 god. PRL 33. JERING A., streljan 34. KAVEDŽIJA St., istraga 35. KEČKEŠ I., streljan 36. KISINSKIJ St., streljan 37. KIŠ A., streljan 320

38. 39. 40. 41. 42. 43. 44. 45. 46. 47. 48. 49. 50. 51. 52. 53. 54. 55. 56. 57. 58. 59. 60. 61. 62. 63. 64. 65. 66. 67. 68. 69. 70. 71. 72. 73. 74. 75. 76. 77. 78. 79. 80. 81.

KIŠ P., streljan KLING E., streljan KLOPČIČ A., 8 god. PRL KLOPČIČ Fr., 8 god. PRL KOGO M., 10 god. PRL KOGOJ Fr., streljan KOSIBO P., streljan KOŠIR C., streljan KOTUR N., 5 god. PRL KOVAČEVIĆ K., 10 god. PRL KOVALINI R., istraga 2 meseca KRAMER St., 10 god. PRL KRIČ P., streljan KRIVOKAPIĆ R., streljan LAPAJNE P., streljan LAVRIĆ I., 10 god. PRL LELJAK Fr., streljan LIBMAN J., streljan LONČARIĆ K., streljan LONGIN J., streljan LJALIĆ M., streljan LJUBOJA S., streljan MARINKOVIĆ Ml., 5 god. PRL MARKOVIĆ V., prinudno lečenje MAŠTRUKO J., 10 god. PRL MATIĆ J., streljan MATKOVIĆ M., streljan MIOČIONOVIĆ S., streljan NAGLER Gr., istraga 28 meseci NIKOLIĆ P., 10 god. PRL OSTOVIĆ L., istraga oko 17 meseci PERIĆ D., streljan PETKOVIĆ M., streljan PILLIH Fr., istraga 26 meseci POPOVIĆ St., streljan RADAKOVIĆ I., 4 god. PRL RADIĆ A., streljan RETTER (LANTAL) H., streljan RIBIĆ St., streljan RUŽIĆ M., 2 god. lišenja slobode SABO Fr., streljan SEMIĆ D., streljan SIJERKOVIĆ I., streljan SKAFICA J., 8 god. PRL 321

82. SOVRE B., streljan 83. SPODAREVIĆ G., 5 god. PRL 84. STEFANOVIĆ L., 10 god. PRL 85. ŠLAHTER V., 10 god. PRL 86. ŠPORIŠ V., 8 god. PRL 87. ŠTAJNER K., 10 god. PRL 88. ŠURKOV A., streljan 89. ŠVARC K., streljan 90. TANKO Fr., istraga 15 meseci 91. VASILJEVIĆ V., 10 god PRL 92. VINGER G., streljan 93. VUCETIĆ I., streljan 94. VUIĆ M., streljan 95. VUJOVIĆ Gr., streljan 96. WANKMÜLLER Fr., streljan 97. WEISS A., 8 god. PRL 98. ŽAKIĆ N., streljan 99. ŽIGIĆ V., streljan 100. ŽIVKOVIĆ Br., streljan 1938. godina 1. ABRAMOVIĆ Kr., 5 god. PRL 2. ADAMOV S., 8 god. PRL 3. ANĐELKOVIĆ I., streljan 4. ANĐELKOVIĆ N., streljan 5. ANĐELKOVIĆ Ž., streljan 6. ANGELEC V., streljan 7. ANGELOV D., streljan 8. ARALOV-IŠTVANEK St., streljan 9. ASIĆ H., 8 god. PRL 10. AŠEROVIĆ L., streljan 11. BABIĆ D., 8 god. PRL 12. BABIĆ Fr., 10 god. PRL 13. BABIĆ P., streljan 14. BAČIĆ M., streljan 15. BAGLAMA I., 8 god. PRL 16. BAIĆ St., streljan 17. BANKO St., streljan 18. BARL St., streljan 19. BEGIĆ M., istraga 20. BEKKER Fr., streljan 21. BELAN A., streljan 22. BELIĆ J., istraga 23. BEM O., streljan 322

24. 25. 26. 27. 28. 29. 30. 31. 32. 33. 34. 35. 36. 37. 38. 39. 40. 41. 42. 43. 44. 45. 46. 47. 48. 49. 50. 51. 52. 53. 54. 55. 56. 57. 58. 59. 60. 61. 62. 63. 64. 65. 66. 67.

BERNAT Št., streljana BIKLOVIĆ A., streljan BINDIŠ St., 5 god. PRL BIRČ D., 10 god. PRL BLAGOJEVIĆ M., streljan BLAŠKEVIĆ V., istraga BLAU E., 8 god. PRL BLUMETIĆ P., streljan BOGNER H., streljan BONDALOVIĆ D., streljan BORIĆ (Bregovec) A., 3 god. javnog nadzora BOSNIĆ P., streljan BOTIN N., streljan BOŽENOVIĆ I., 10 god. PRL BRANKEVIĆ I., streljan BRČIĆ Š., streljan BRIGER A., streljan BRUNČIĆ L., 5 god. PRL BUNDI E., 10 god. PRL CAR A., streljan CEROVIĆ P., istraga CIZELJ I., streljan COBAN F., streljan COBAN T., 5 god. PRL CVIJIĆ Đ., streljan CVIJIĆ St., istraga ČAJKO J., 8 god. PRL ČELJUZOV Z., 10 god. PRL ČEPELNIK Fr., 8 god. PRL ČERNER A., streljan ČIKOVIĆ P., streljan ČONIĆ Ml., istraga – izvršio samoubistvo ČOP E., istraga ČUBAROV I., streljan DEBELJAK B., 8 god. PRL DEJČ-BAUER J., istraga DELIĆ St., streljan DE-MARKI Đ., streljan DERDE V., streljan DERVARIĆ A., 8 god. PRL DEVI P., osuđen na streljanje, umro čekajući izvršenje kazne DIARDINASKU Br., streljan DIJANIĆ F., streljan DIMIĆ A., 10 god. PRL 323

68. DIMIĆ J., streljan 69. DIMIĆ R., streljan 70. DOBOŠIĆ M., streljan 71. DOKIĆ L., streljan 72. DOMIJAN I., streljan 73. DOMJANIĆ V., streljan 74. DONELLI-RAFANELLI J., 10 god. PRL 75. DONESKI (DONSKI) A., streljan 76. DORIK F., 8 god. PRL 77. DRAGOVIĆ M., streljan 78. DUBOVSKI Fr., 8 god. PRL 79. DUBRAVČIĆ P., istraga 80. DULENČIĆ I., 3 god. PRL 81. DVORNI L., streljan 82. ĐUKANOVIĆ P., 5 god. progonstva 83. ĐURAN V., istraga 84. ERDELI A., streljan 85. ERJAVŠEK A., istraga 86. FAJMUT I., streljan 87. FILIPOVIĆ F., streljan 88. FIRTELJ L., 8 god. PRL 89. FLAJŠGAKKER O., streljan 90. FOMASOV P., streljan 91. FRIŠČIĆ J., istraga 92. FURLAN R., streljan 93. GACIĆ M., 10 god. PRL 94. GARAŠANIN R., istraga 95. GARTVEJN F., 10 god. PRL 96. GELENČER M., 10 god. PRL 97. GLUMAC P., streljan 98. GLUMAC V., streljan 99. GOMAN M., streljan 100. GOMAN Vl., streljan 101. GORGAC I., streljan 102. GORIĆ N., istraga 103. GORŠKO V., 8 god. PRL 104. GOŠPERLING Fr., streljan 105. GRBAC (Gorbac) R., 5 god. PRL 106. GRBIĆ I., istraga 107. GRDAŠ Bl., 8 god. PRL 108. GRUBIĆ-GAJDIK F., istraga 109. GRUBIŠIĆ A., 8 god. PRL 110. GUBAŠ P., streljan 111. GVOKA N., streljan 324

112. 113. 114. 115. 116. 117. 118. 119. 120. 121. 122. 123. 124. 125. 126. 127. 128. 129. 130. 131. 132. 133. 134. 135. 136. 137. 138. 139. 140. 141. 142. 143. 144. 145. 146. 147. 148. 149. 150. 151. 152. 153. 154. 155.

HAJDAROVIĆ M., streljan HERCIGONJA R., streljan HORVAT K., streljan HORVATIN J., 8 god. PRL HORVATIN K., streljan HRELJANOVIĆ H., streljan HROMIĆ P., streljan ILIĆ Đ., streljan IVANOVIĆ AL. (Streklov), 10 god. PRL IVAŠEVIĆ D., streljan IVIGES-BENEDEK M., istraga IVKOVIĆ Fr., streljan JAN L., streljan JANDRIĆ D., streljan JANIĆIJEVIĆ P., streljan JANOVSKI J., streljan JELIĆ M., streljan JEVKOVIĆ I., streljan JOSIPOVIĆ Sl., 10 god. PRL JOVANOVIĆ An., streljan JOVANOVIĆ Gr., 5 god. PRL JUG A., 10 god. PRL JURČIĆ T., 5 god. PRL JUREŠKO Hr., istraga JURIČEK Fr., streljan JURIČIĆ A., streljan JURIČIĆ Vl., 10 god. PRL JUZIĆ M., istraga KAC Ar., istraga KAPEC J., streljan KASNI Fr., streljan KIČAN J., streljan KIŠ St., streljan KLEMENČIČ I., 8 god. PRL KOKOTOVIĆ I., streljan KONENKO N., istraga KORIČIĆ St., streljan KORNIĆ St., 10 god. PRL KOSTILEVIĆ M., streljan KOSTREŽ D., streljan KOŠIČ L., 7 god. PRL KOTUR N., streljan KOVAČ V., streljan KRAGIĆ M., streljan 325

156. 157. 158. 159. 160. 161. 162. 163. 164. 165. 166. 167. 168. 169. 170. 171. 172. 173. 174. 175. 176. 177. 178. 179. 180. 181. 182. 183. 184. 185. 186. 187. 188. 189. 190. 191. 192. 193. 194. 195. 196. 197. 198. 199.

KRAJGER J., streljan KRAMER I., streljan KRČALO D., streljan KREMER N., 5 god. PRL KRISTOF A., 8 god. PRL KRIVEC St., 8 god. PRL KUČAN J., streljan KUŠ Bl., streljan KUŠTERA B., 10 god. PRL LANGE Fr., streljan LAPPAN A., streljan LEBAN I., streljan LEŠMAN J., 10 god. PRL LISAC Dr., streljan LIVENT-LEVIT St., streljana LOVAŠ Al., streljan LUDAIĆ V., istraga MAGDIĆ St., istraga MAJNARIĆ A., streljan MAKARI A., streljan MAMČALOVIĆ M., 5 god. PRL MANDELC J., streljan MANUJLOV I., 10 god. PRL MARINKOVIĆ N., streljan MARINOVIĆ N., streljan MARJANOV-MILATKOV Al., streljan MARKEVIČ N., 10 god. PRL MARKOVIĆ Al., streljan MAROVIĆ P., streljan MARTINOVIĆ I., 5 god. PRL MATIĆ J., streljan MATUZOVIĆ I., streljan MAVRAK A., streljan MENCER P., streljan MESARIĆ Fr., streljan MIHAJ Al., streljan MIHAJ I., streljan MIHAJ I. Jarko, streljan MIHAJLEVIĆ St., streljan MIHAJLOVIĆ (Sesak) Er., 5 god. PRL MIHOLIČ Al., streljan MIKELENIĆ Kr., 10 god. PRL MILADINOVIĆ M., istraga MILAJKOVIĆ M., istraga 326

200. 201. 202. 203. 204. 205. 206. 207. 208. 209. 210. 211. 212. 213. 214. 215. 216. 217. 218. 219. 220. 221. 222. 223. 224. 225. 226. 227. 228. 229. 230. 231. 232. 233. 234. 235. 236. 237. 238. 239. 240. 241. 242. 243.

MILANKOVIĆ N., 10 god. PRL MILANOV N., streljan MILAŠEVIĆ M., streljan MILIĆ G., streljan MILLA P., istraga MITROŠEVIĆ Dr., istraga MLAKER M., istraga MLINARIČ B., streljan MOŽINA Fr., 25 god. zatvorskog zatočenja MRAVINOK I., 5 god. PRL MUŠKARDIN F., streljan NAJTHEFER H., streljan NASTIĆ N., 10 god. PRL NIKIČIĆ St., 8 god. PRL NOVOSEL R., istraga NURKEVIĆ S., istraga ONGARO Antonio Dž., streljan OROVČANEC N., streljan PARIĆ I., streljan PARTOŠ Z., istraga PASKUL Vl., streljan PAŠALIĆ Đ., streljan PAŠIĆ I., streljan PATOČ J., streljan PAVLOVIĆ D., 10 god. PRL PEJNOVIĆ-KOSTOMAROV P., istraga PEKAS J., streljan PENDŽERKOV B., streljan PENDŽERKOV M., istraga PERTOT E., 10 god. PRL PETLOVIĆ D., 8 god. PRL PETROVIĆ Fr., streljan PETROVIĆ G., streljan PETROVIĆ M., streljan PETROVIĆ St., istraga PETROVIĆ V., istraga PETROVIĆ Vl., 10 god. PRL PEZELJ J., streljan PIROGIĆ Ab., 10 god. PRL PLANKL Fr., 8 god. PRL PLETIKOS A., streljan PODKONEK P., streljan POGRMIĆ (Pogromić) J., istraga POLKOVIĆ J., streljan 327

244. 245. 246. 247. 248. 249. 250. 251. 252. 253. 254. 255. 256. 257. 258. 259. 260. 261. 262. 263. 264. 265. 266. 267. 268. 269. 270. 271. 272. 273. 274. 275. 276. 277. 278. 279. 280. 281. 282. 283. 284. 285. 286. 287.

POLJAK Fr., 5 god. PRL POP IVANOV M., 5 god. PRL POTOČKI I., streljan PRIMOŽEC A., streljan PRIIĆ (PRIJIĆ) G., streljan PRODAN V., streljan PROSENC A., streljan RACKOV S., streljan RADANOVIĆ (Rodonović) M., streljan RADIĆ A., 3 god. PRL RADONIĆ I., streljan RADOVIĆ Sp., istraga RADULOVIĆ Ž., streljan RADUNOVIĆ J., streljan RAJKOVIĆ M., 10 god. PRL RAKITNIČAN I., istraga RANCINGER R., streljan RASPOPOVIĆ P., streljan RAUMBERGER Fr., streljan RENKO I., streljan RISTO Vl., streljan RISTOFOROV L., streljan ROGONIĆ S., streljan ROŠ K., istraga ROŠER H., streljan ROTH I., 8 god. PRL ROŽENBERSKIJ P., streljan RUDAKOVIĆ (Radaković) I., streljan RUŽIĆ M., istraga SAJC V., streljan SALOPEK P., streljan SAMARDŽIĆ G., streljan SARDOR P., streljan SAVA I., streljan SAVIĆ V., 10 god. PRL SAVINOV S., istraga SILLER J., streljan SINIDINOVIĆ Z., streljan SITAR Fr., streljan SKAFICA J., 8 god. PRL SKAKO L., 8 god. PRL SKLENAR A., 7 god. PRL SORRE J., streljan SPASIĆ Sv., istraga 328

288. 289. 290. 291. 292. 293. 294. 295. 296. 297. 298. 299. 300. 301. 302. 303. 304. 305. 306. 307. 308. 309. 310. 311. 312. 313. 314. 315. 316. 317. 318. 319. 320. 321. 322. 323. 324. 325. 326. 327. 328. 329. 330. 331.

SPODAREVIĆ G., streljan SRDIĆ D., streljan STALCER (Dernov) E., istraga STEFANOVIĆ S., streljan STERLA I., 8 god. PRL STIKS V., istraga STILINOVIĆ M., streljan STOJANOVIĆ Kr., 10 god. PRL STRAUS J., streljan STUPOR A., streljan SVIRČEVIĆ G., 8 god. PRL ŠADL M., streljan ŠAJINA J., 5 god. PRL ŠAJTOŠ I., 10 god. PRL ŠEKO O., istraga ŠIKIĆ P., streljan ŠPRAJCER Vl., streljan ŠTAJN J., streljan ŠUGAR Er., streljan TELESMANIĆ N., 10 god. PRL TODOROVIĆ M., streljan TOMC E., streljan TOTTOR M., streljan TOVERNIĆ V., istraga TRAJKOVIĆ D., streljan TRBOJEVIĆ B., streljan UDVARDI I., streljan ULAGA R., streljan ULLE I., 10 god. PRL VAJS D., streljan VAL J., 8 god. PRL VALTER A., streljan VATOVEC R., streljan VERK M., streljan VERTNIK L., streljan VIDAS A., istraga VIRANDT P., 5 god. PRL VITEZOV M., 10 god. PRL VRBAŠKO Lj., streljan VUJAKLIJA Dž., streljan VUJČIĆ (Vujičić) S., 8 god. PRL VUKELIĆ Sl., istraga VUKMANOVIĆ N., streljan VUKOVIĆ Dž., 5 god. PRL 329

332. 333. 334. 335. 336. 337. 338. 339. 340. 341. 342. 343.

VUKOVIĆ S., streljan WEINBERGER M., streljan ZANOSA I., streljan ZAREZANKOV Hr., streljan ZASKALNIJ S., 8 god. PRL ZIMONJA St., 10 god. PRL ZUPANČIČ Dž., streljan ŽAKULA I., istraga ŽARN J., 8 god. PRL ŽIVKOVIĆ V., istraga ŽIVOJNOV J., streljan ŽUKOV Al., streljan

1939. godina 1. AMRUŽ E., streljan 2. ĆOPIĆ Vl., streljan 3. ERDELJAN Sl., 10 god. lišenja slobode 4. GESLER J., 5 god. PRL 5. HORVAJ V., streljan 6. HROMIN Š., 5 god. PRL 7. HROMIN T., 3 god. PRL 8. JELIČIĆ P., 5 god. PRL 9. JOSIĆ V., 5 god. lišenja slobode 10. JOVANOVIĆ J., streljan 11. KAŠICEV N., 5 god. PRL 12. KRALJ I., streljan 13. MALIŠIĆ J., streljan 14. MARKOVIĆ S., streljan 15. MILOŠEVIĆ M., streljan 16. MILJUŠ S., streljan 17. MILJUŠ Z., 8 god. PRL 18. MOKAČEVIĆ J., 8 god. PRL 19. NOVAKOVIĆ K., streljan 20. OREŠKI A., 4 god. PRL 21. OTICKIJ K., 3 god. lišenja slob. 22. PLEŠA P., 3 god. PRL 23. RAKEC F., 3 god. PRL 24. SEMIZ D., 5 god. PRL 25. SKLENAR A., 7 god. PRL 26. STARE A., 7 god. PRL 27. STOJKOV J., 5 god. PRL 28. ŠEREMET A., streljan 29. TROHA D., 3 god. PRL 30. VALDGONI R., streljan 330

31. VERNER P., 5 god. PRL 32. VLASAK V., 5 god. PRL 33. VRAČAR P., 5 god. PRL 34. VUJOVIĆ R., streljan 1940. godina 1. BEKKER I., 8 god. PRL 2. BERNAT K., istraga 3. BEŠLIĆ I., 5 god. PRL 4. ĆIRIĆ M., 3 god. lišenj. slob. 5. JOVIĆ I., istraga 6. KAZANEGRE S., 1 god. zatvora 7. KOLMAN St., 8 god. PRL 8. LERER St., 8 god. PRL 9. LJALIĆ A., prinudni boravak i progonstvo 10. MILETIĆ P., 8 god. PRL 11. ODIĆ T., 3 god. PRL 12. REGITNIK Fr., progon. 5 god. 13. ŠLEZINGER O., 8 god. PRL 14. TVARDOVSKI-HALUPA I., 5 god. PRL 15. UBAVKIN M., 5 god. PRL 16. UROVIĆ M., 5 god. PRL 17. VATOVEC A., 5 god. zabrane boravka u većim gradovima 18. VOGRIČ J., 5 god. PRL 19. VRAČAR M., 5 god. PRL 1941. godina 1. ARSENIČEV J., 7 god. PRL 2. BEŠLIN Ž., 10 god. PRL 3. DRLJAČIN P., 10 god. PRL 4. ERROR V., 10 god. PRL 5. FIRTELJ L., 8 god. PRL 6. GAUBAC J., 8 god. PRL 7. GELLER L., streljan 8. GRBAC A., progonstvo, a novim rešenjem streljan 9. KAMPA St., 8 god. PRL 10. KAZANEGRE S., 10 god. PRL 11. KOBLER A., 10 god. PRL 12. KOVALINI R., 10 god. PRL 13. LJALIĆ Vl., prinudni boravak u mestu Nošul-Baza (Komi ASSR) 14. MOŽINA F., streljan 15. MURN Fr., istraga 16. RAJH Al., 3 god. PRL 17. SMELJANOVIĆ N., 5 god. PRL 18. TVARDOVSKI-HALUPA I., 10 god. lišenja slobode 331

1942. godina 1. ATAMANOV St., 10 god. PRL 2. BABIĆ L., prognan kao lice bez državljanstva 3. BEER I., 5 god. PRL 4. BLUM J., radna armija 5. CVEJIĆ J., 10 god. PRL 6. ČUČAK J., 5 god. PRL 7. DULENČIĆ I., 10 god. PRL 8. GAUBAC G., streljan 9. GILJAROV J., 7 god. PRL 10. GOMBOŠ G., progonstvo 11. HEĐI I., 10 god. PRL 12. KIRBUS Fr., 10 god. PRL 13. KLOC M., streljan 14. KOSMAČ J., streljan 15. KUVAČIĆ A., 5 god. progon. 16. MESIĆ Dr., 7 god. PRL 17. MOLNAR P., 5 god. PRL 18. NIKOLAJEVIĆ A., 10 god. PRL 19. PLEŠA P., prinudni boravak 20. RAGULJA M., 8 god. lišenj. slob. 21. REGITNIK Fr., istraga 22. ŠLEZINGER O., 8 god. PRL 23. VUKOVIĆ Dž., 7 god. lišenja slobode 24. TROHA Dr., mobilizacija u radnu vojsku 1943. godina 1. BABIĆ L., prinudno preseljenje u Karagandisku oblast 2. BARANOVSKIJ J., 8 god. PRL 3. BORIĆ A., 10 god. PRL 4. JANKOVIĆ F., 10 god. PRL 5. LUDAIĆ N., 5 god. PRL 6. LOČNIŠKAR J., pod istragom 7. ŠTAJNER K., 10 god. PRL 1944. godina 1. BARANOVSKIJ J., ponovo osuđen 2. DRAGAJEVIĆ N., istraga 3. KOŠIČ L., 10 god. PRL 4. ORLOVIĆ I., 5 god. PRL 5. POTEHINA E., progonstvo i prinudni boravak 6. RAJT J., 7 god. lišenja slobode 7. ŠANDRK A., 5 god. progon. 332

8. ŠPORIŠ V., 8 god. PRL 9. TAŠČILIN J., 10 god. PRL 10. ŽUŽIĆ J., 1 god. zatvora 1945. godina 1. BAKOŠ J., 15. god. lišenja slobode 2. ČERNIH F., 6 god. PRL 3. DEMŠIĆ N., 10 god. lišenja slob. 4. GACIĆ B., 10 god. PRL 5. JUVAN A., 3 god. PRL 6. MIHAJLOVIĆ (Nevskaja) N., 5 god. PRL 7. NEVSKAJA Z., 3 god. PRL 8. PIBERNIK J., uhapšen i smešten u logor 9. VASIĆ S., 6 god. prinud. boravka sa porodicom u Komi ASSR 10. ŽELJKO N., 5 god. lišenja slobode 11. ŽERDIN I., 10. god. lišenja slobode 12. ŽUŽIĆ J., 5 god. PRL 1946. godina 1. DEJNEKO Vl., prinudni boravak 2. KOLMAN St., prinudni boravak u Knjažpagostu 3. MILJUŠ Z., prinudni boravak u Kanin Nos (Komi ASSR) 1947. godina 1. DERVARIĆ A., progonstvo na 5 god. u Kazahstan 2. DUBRAVČIĆ P., istraga 3. MONTILJO J., 8 god. PRL 4. PIBERNIK J., 10 god. PRL 5. POLJAK Fr., 3 god. progonstva u Komi (ASSR) 1948. godina 1. KAMPA St., 8 god. progonstva u Sibir i prinudni rad 2. TIRINGER M., 10 god. PRL 3. VASIĆ S., 10 god. PRL 1949. godina 1. BARANOVSKI J., doživotno progonstvo u Krasnojarski kraj 2. DERVARIĆ A., 10 god. PRL 3. GACIĆ M., prognan na neograničeni prinudni boravak 4. MAJER Vl., 10 god. PRL 5. MARTINOVIĆ I., doživotno progonstvo i prinudni boravak 6. MESIĆ Dr., 10 god. PRL, a zatim na 25 god. PRL 7. PAVLOVIĆ A., 8 god. PRL 8. SEMIZ D., progonstvo i prin. borav. 333

1950. godina 1. BARTOVSKIJ J., progonstvo i prinudni boravak u Krasnojarski kraj 2. FELBAB A., 10 god. PRL 3. GEORGIJEVIĆ B., 10 god. PRL 4. LIBEK I., 25 god. PRL 5. MILJUŠ Z., progonstvo 6. PLIŠIĆ Z., 15 god. PRL 7. SVIRČEVIĆ G., prognan na prinudni boravak u Krasnojarski kraj 1951. godina 1. DUBRAVČIĆ P., istraga 2. HROMIN T., progonstvo i prinudni boravak 3. IHAROŠ Ž., streljan 4. JELIČIĆ P., 10 god. progonstva i prinudno naseljenje 5. JOSIPOVIĆ Sl., prognan na prinudni boravak 6. KASTRATOVIĆ M., 15. god. zatvora 7. KOBLER A., prognan na prinudni boravak 8. MIHAJLOVIĆ (Nevskaja) N., 10 god. PRL 9. MIRKOVIĆ M., 25 god. PRL 10. RAMLJAK A., streljan 11. VUJČIĆ M., 10 god. PRL 1952. godina 1. DEMŠIĆ N., progonstvo i prinudni boravak 2. ĐORĐEVIĆ R., 10 god. progonstva 3. MESIĆ M., progonstvo u Komi ASSR 4. MIHALJEVIĆ M., 25 god. PRL 5. ŽERDIN I., progonstvo i prinudni boravak 1953. godina 1. KOŠIĆ L., progonstvo i prinudni boravak u Krasnojarskom kraju ŠTAJNER K., progonstvo i prinudni boravak

334

POD ISTRAGOM I OSUĐENI VIŠE PUTA Dva puta 1. ABRAMOVIĆ Kristo – 1927. osuđen na 3 god. zabrane boravka u 6 većih gradova i pograničnih oblasti SSSR, a 1938. na 5 god. zatočenja u popravnoradnom logoru 2. BARABAŠ Gustav – 1937. osuđen na 2 god. zatočenja u popravno-radnom logoru, a decembra 1937. na smrtnu kaznu 3. BARTOVSKIJ Josif – 1936. osuđen na 5 god. zatočenja u popravnoradnom logoru, a 1950. na progonstvo i prinudni boravak u Krasnojarskom kraju (rejon mesta Turuhansk) 4. BERNETIČ Rudolf – 1935. osuđen na 3 god. prinudnog boravka u Kustanaju u Kazahstanu, a 1937. na smrtnu kaznu 5. BORIĆ (Bregovec) Andrija – 1938. osuđen na 3 god. javnog nadzora, a 1943. na 10 god. zatočenja u popravno-radnom logoru 6. BUNDI Eduard – 1936. osuđen na 6 god. lišenja slobode, a 1938. na još 10 god. lišenja slobode 7. ČERNE Matija – 1949. uhapsile ga sovjetske vojne vlasti i kaznile, a 1950. u popravno-radnom logoru osudjen na 7 god. zatočenja 8. ČIKOVIĆ Petar – 1937. osuđen na 5 god. zatočenja u popravno-radnom logoru, a 1938. na smrtnu kaznu 9. DEMŠIĆ Nikola – 1945. osuđen na 10 god. lišenja slobode, a 1952. prognan na prinudni boravak u rejonu reke Kolime 10. DERDE Viktor – 1931. osuđen na 10 god. zatočenja u popravno-radnom logoru u (1931. prevremeno oslobođen), a 1938. na smrtnu kaznu 11. DIVJAK Rikardo – 1936. osuđen na 5 god. zatočenja u popravno-radnom logoru, a 1937. na smrtnu kaznu 12. DULENČIĆ Ignjat – 1938. osuđen na 3 god. zatočenja u popravno-radnom logoru, a 1942. na još 10 god. zatočenja 13. ERDELJI Andrej – 1931-1932. bio pod istragom, a 1938. osuđen na smrtnu kaznu 14. FIATOVIĆ Boris – 1930. bio pod istragom 3 ½ meseca, a 1937. osuđen na 10 god. zatočenja u popravno-radnom logoru 15. FIRTELJ Leopold – 1938. osuđen na 8 god. zatočenja u popravno-radnom logoru, a 1941. na još 8 god. (oslobođen pre isteka roka) 16. GACIĆ Matija – 1938. osuđen na 10 god. zatočenja u popravno-radnom logoru, a 1949. prognan na neograničeni prinudni boravak 17. GARAŠANIN Rudolf – 1936. osuđen na 1 god. prinudnog rada, a 1938. bio pod istragom 21 mesec 18. GELENČER Mihail – 1936. osuđen na 1 god. prinudnog rada, a 1938. na 10 god. zatočenja u popravno-radnom logoru 19. GLAVARDANOV Miloš - 1930. osuđen na 2 god. lišenja slobode, a 1937. na još 3 god.

20. GORŠEK Ivan – 1937. osuđen na 5 god. zatočenja u popravno-radnom logoru, a 1939. u logoru u Vorkuti bio pod istragom oko 19 meseci 21. GRBAC Anton – 1941. osuđen na progonstvo u unutrašnjost SSSR-a, a krajem oktobra na smrtnu kaznu 22. HRELJANOVIĆ Hugo – 1934. osuđen na 5 god. zatočenja u popravnoradnom logoru, a 1938. na smrtnu kaznu 23. HROMIN Tomo – 1939. osuđen na 3 god. zatočenja u popravno-radnom logoru, a 1951. na progonstvo u Komi ASSR 24. IVANOVIĆ Aleksandar (Streklov) – 1936. osuđen na 5 god. zatočenja u popravno-radnom logoru, a 1938. osuđen na još 10 god. zatočenja 25. JAKUBOVIĆ Mehmed – 1930. bio pod istragom 16 meseci, a 1937. osuđen na 10 god. zatočenja u popravno-radnom logoru 26. JANOVSKI Jozef – 1937. osuđen na 5 god. zatočenja u popravno-radnom logoru, a1938. na smrtnu kaznu 27. JELIČIĆ Petar – 1939. osuđen na 5 god. zatočenja u popravno-radnom logoru, a 1951. na 10 god. progonstva i prinudno naseljenje 28. JOSIPOVIĆ Vjekoslav-Slavko – 1938. osuđen na 10 god. zatočenja u popravno-radnom logoru, a 1951. na prinudno naseljenje u rejon reke Kolime 29. JOVANOVIĆ Grigorije – 1935. osuđen na 5 god. zatočenja u popravnoradnom logoru, a 1938. na još 5 godina 30. JURIČIĆ Anton – 1935. osuđen na 3 god. progonstva, a 1938. na smrtnu kaznu 31. KAMPA Stevan – 1941. osuđen na 8 god. zatočenja u popravno-radnom logoru, a 1948. posle izdržane kazne prognan u Sibir na prinudni rad 32. KAŠICEV Nikola – 1935. osuđen na 2 god. lišenja slobode, a 1939. na 5 god. zatočenja u popravno-radnom logoru 33. KLOPČIČ France – 1930. bio pod istragom oko 16 meseci, a 1937. osuđen na 8 god. zatočenja u popravno-radnom logoru 34. KNJAŽEVIĆ Stjepan – 1937. u zatvoru odležao izvesno vreme, ali je pušten zbog bolesti, 1938. osudjen na 8 god. zatočenja u popravno-radnom logoru 35. KOBLER Aleksandar – 1941. osuđen na 10 god. zatočenja u popravnoradnom logoru, a 1951. prognan na prinudni boravak 36. KOGO Marija – 1935. pod istragom bio 2 ½ , a 1937. osudjen na 10 god. zatočenja u popravno-radnom logoru 37. KOGOJ Franc – 1936. osuđen na 5 god. lišenja slobode, a 1937. na smrtnu kaznu 38. KOLMAN Stjepan – 1940. osuđen na 8 god. zatočenja u popravno-radnom logoru, a 1946. na prinudni boravak u Knjažpagostu 39. KOTUR Nikola – 1937. osuđen na 5 god. zatočenja u popravno-radnom logoru, a 1938. na smrtnu kaznu 40. KRIČ Petar – 1934. osuđen na 3 god. zatočenja u popravno-radnom logoru, a 1937. na smrtnu kaznu 41. KRIVEC Stanko – 1930. bio pod istragom 4 meseca, a 1938. osuđen na 8 god. zatočenja u popravno-radnom logoru 336

42. LEBAN Ivan – 1936. osuđen na 3 god. zatočenja u popravno-radnom logoru, a 1938. na smrtnu kaznu 43. LOVAŠ Aleksandar – 1935. osuđen na 6 god. zatočenja u popravnoradnom logoru, a 1938. na smrtnu kaznu 44. LJUBOJA Savo – 1935. bio pod istragom 9 meseci, a 1937. osuđen na smrtnu kaznu 45. MARJANOV-MILATKOV Aleksej – 1936. osuđen na 3 god. zatočenja u popravno-radnom logoru, a 1938. na smrtnu kaznu 46. MARTINOVIĆ Ivo – 1938. osuđen na 5 god. zatočenja u popravnoradnom logoru, a 1949. prognan na prinudni boravak u Tasjejevski rejon Krasnojarskog kraja 47. MAŠTRUKO Josip – 1936. pod istragom 2 meseca, a 1937. osuđen na 10 god. zatočenja u popravno-radnom logoru 48. MESIĆ Dragutin – 1942. osudjen na 7 god. zatočenja u popravno-radnom logoru, a 1949. god. na 25 god. (kazna kasnije ukinuta) 49. MESIĆ Marko – 1936. osuđen na 5 god. zatočenja u popravno-radnom logoru, a 1952. na prinudni brovak u Komi ASSR 50. MIHAJLOVIĆ Andrija – 1929. uhapšen i pod istragom proveo oko 4 god, a 1933. osudjen na 10 godina zatočenja u popravno-radnom logoru 51. MIHAJLOVIĆ (Nevskaja) Nadežda – 1945. osuđena na 5 god. zatočenja u popravno-radnom logoru, a 1951. na još 10 god. zatočenja 52. MILIĆ Georgije – 1934. osuđen na 3 god. progonstva, a 1938. na smrtnu kaznu 53. MILOŠEVIĆ Mate – 1930. bio pod istragom oko 4 meseca, a 1939. osuđen na smrtnu kaznu 54. MOŽINA Franc – 1938. osuđen na 25 god. zatvorskog zatočenja, a1941. na smrtnu kaznu 55. PENDŽERKOV Boris – 1931. osuđen na 3 god. progonstva, a 1938. na smrtnu kaznu 56. PERIĆ Dimitrije – 1935. osuđen na progonstvo i prinudni boravak, a 1937. na smrtnu kaznu 57. PETKOVIĆ Melan – 1935. osuđen na 3 god. zatočenja u popravno-radnom logoru, a 1937. na smrtnu kaznu 58. PETLOVIĆ Dimitrije – 1931. bio pod istragom 2 meseca, a 1938. osuđen na 8 god. zatočenja u popravno-radnom logoru 59. PIBERNIK Josif – 1945. bio osuđen (visina kazne nepoznata), a 1947. na 10 god. zatočenja u popravno-radnom logoru 60. PIROGIĆ Abram – 1933. bio osuđen (visina kazne nepoznata), a 1938. na 10 god. zatočenja u popravno-radnom logoru 61. PLEŠA Petar – 1939. osuđen na 3 god. zatočenja u popravno-radnom logoru, a 1942. upućen na prinudni boravak u selu Lobaniha u Permskoj oblasti 62. PODKONEK Petar – 1929. osuđen na 10 god. zatočenja u popravnoradnom logoru, a 1938. na smrtnu kaznu

337

63. POLJAK Franc – 1938. osuđen na 5 god. zatočenja u popravno-radnom logoru, a 1947. na 3 god. progonstva u Komi ASSR 64. RAJH Aleksandar – 1934. bio osuđen (visina kazne nepoznata), a 1941. na 3 god. zatočenja u popravno-radnom logoru 65. REGITNIK Franc – 1940. osuđen na 5 god. progonstva, a 1942. u logoru bio pod istragom (prekinuta zbog smrti) 66. RUDOLF Pavle – 1944. nalazio se na izdržavanje kazne u Vostururallagu, a 1944. osudjen na još 10 god. zatočenja 67. SEMIĆ Dimitrije – 1931. osuđen na 5 god. zatočenja u popravno-radnom logoru, a 1937. na smrtnu kaznu 68. SPODAREVIĆ Georgije – 1937. osuđen na 5 god. zatočenja u popravnoradnom logoru, a 1938. na smrtnu kaznu 69. STRAUS Jakov – 1932. osuđen na 3 god. zatočenja u popravno-radnom logoru, a 1938. na smrtnu kaznu 70. SVIRČEVIĆ Đorđe – 1938. osuđen na 8 god. zatočenja u popravnoradnom logoru, a 1950. kao bivši kulak prognan na prinudni boravak u Dudinski rejon Krasnojarskog kraja 71. ŠELAJEV Ilija - 1934. uhapšen i bio izvesno vreme pod istragom, a 1937. osudjen na smrtnu kaznu 72. ŠEREMET Akif – 1932. osuđen na 3 god. progonstva u Alma-Atu u Kazahstanu, a 1939. na smrtnu kaznu 73. ŠLEZINGER Oskar – 1932. osuđen na 10 god. zatočenja u popravnoradnom logoru, a 1940. na još 8 god. zatočenja 74. ŠPORIŠ Viktor – 1937. osuđen na 8 god. zatočenja u popravno-radnom logoru, a 1944. na još 8 god. zatočenja 75. ŠPRAJCER Vladimir – 1932. osuđen na 3 god. lišenja slobode, a 1938. na smrtnu kaznu 76. TROHA Dragutin – 1939. osuđen na 3 god. zatočenja u popravno-radnom logoru, a 1942. mobilisan u radnu vojsku Čeljabinska 77. TVARDOVSKI – HALUPA Ignjatije – 1940. osuđen na 5 god. zatočenja u popravno-radnom logoru, a 1941. na 10 god. lišenja slobode 78. VALDGONI Robert – 1930. osuđen na 3 god. zatočenja u popravnoradnom logoru, a 1939. na smrtnu kaznu 79. VASIĆ Savelij – 1945. osuđen na 6 god. prinudnog boravka sa porodicom u Komi ASSR, a 1948. na 10 god. zatočenja u popravno-radnom logoru 80. VUKOVIĆ Džozef – 1938. osuđen na 5 god. zatočenja u popravno-radnom logoru, a 1942. na 7 god. lišenja slobode (prevremeno oslobođen) 81. ŽIGIĆ Vasilije – 1935. osuđen na 2 god. zatvora, a 1937. na smrtnu kaznu

338

Tri puta 1. DERVARIĆ Anton – 1938. osuđen na 8 god. zatočenja u popravnoradnom logoru, po isteku kazne 1947. prognan na 5 godina, a 1949. osuđen na još 10 god. zatočenja 2. DODIK Ivan – 1932. osuđen na 3 god. zatočenja u popravno-radnom logoru, 1934. na novih 3 god, a 1935. na još 3 god. zatočenja 3. DRAGIĆ Stanko – 1930. osuđen na 3 god. lišenja slobode, 1933. na 2 god. progonstva u Kazahstan, a 1934. na 3 god. zatočenja u popravno-radnom logoru 4. DUBRAVČIĆ Pavle – 1938-1941, 1947-1949. i 1951-1956. bio pod stalnom prismotrom organa NKVD 5. HEBERLING Stefan – 1930. osuđen na 3 god. progonstva, 1933. na još 2 god. progonstva i nadzora, a 1936. na 7 god. zatočenja u popravno-radnom logoru 6. KAZANEGRE Savo – 1931. osuđen na 10 god. lišenja slobode, 1940. na 1 god. zatvora, a 1941. na 10 god. zatočenja u popravno-radnom logoru 7. KOVALINI Renaldo – 1935. osuđen na 3 god. progonstva u Mičurinsk, 1937. bio pod istragom 2 meseca, a 1941. osuđen na 10 god. zatočenja u popravno-radnom logoru u gradu Ivdelj 8. MESIĆ Dragutin – 1942. osuđen na 7 god. zatočenja u popravno-radnom logoru (prevremeno oslobođen), 1949. na 10 god. lišenja slobode, a sredinom iste godine na jos 25 godina (kazna ukinuta) 9. MILJUŠ Zora – 1939. osuđena na 8 god. zatočenja u popravno-radnom logoru, 1946. upućena na prinudni boravak u naselje Kanin Nos (Komi ASSR), a 1950. ponovo je uhapšena, ali je u toku istrage umrla 10. RADULOVIĆ Žarko – 1930. osuđen na 3 god. dobrovoljnog progonstva uz zabranu boravka u većim gradovima SSSR, 1935. na 3 god. zatočenja u popravno-radnom logoru, a 1938. na smrtnu kaznu 11. RUŽIĆ Matija – 1933. osuđen na 2 god. prinudnog rada, 1937. na 2 god. lišenja slobode, a 1938. bio pod istragom 8 meseci u Čeljabinskoj tamnici 12. SEMIZ Dušan – 1930. osuđen na 10 god. lišenja slobode (prevremeno oslobođen), 1939. na 5 god. zatočenja u popravno-radnom logoru, a 1949. na progonstvo i prinudni boravak u selu Berlik u Džambulskoj oblasti u Kazahstanu 13. ŠTAJNER Karlo – 1937. osuđen na 10 god. zatočenja u popravno-radnom logoru, 1943. na još 10 godina, a 1953. na progonstvo i prinudni boravak u Krasnojarski kraj 14. VUJOVIĆ Vojislav – 1927. osuđen na 3 god. progonstva u Arhangelsk, zatim u Saratov (prevremeno oslobođen), 1935. na 5 god. zatočenja u popravno-radnom logoru, a 1936. na smrtnu kaznu 15. ZAREZANKOV Hristo – 1933. osuđen na 3 god. na progonstva u Kustanaj u Kazahstanu, 1935. na još 3 god. progonstva u grad Minusinsk u Krasnojarskom kraju, a 1938. na smrtnu kaznu

339

16. ZASKALNIJ Sila – 1933. osuđen najpre na 1 god. zatvora, zatim iste godine na 2 god. progonstva u Severni kraj u grad Vologdu, a 1938. na 8 god. zatočenja u popravno-radnom logoru 17. ŽELJKO Nikola – 1936. osuđen na 3 god. progonstva u Čimket u Kazahstanu, juna 1936. osuđen na 5 god. zatočenja u popravno-radnom logoru, a 1945. na 5 god. lišenja slobode 18. ŽUŽIĆ Josip – 1936. osuđen na 3 god. lišenja slobode, 1944. na 1 god. zatvora, a 1945. na 5 god. zatočenja u popravno-radnom logoru Četiri puta 1. BARANOVSKI Julijus – 1937. osuđen na 10 god. zatočenja u popravnoradnom logoru, 1943. na novih 8 godina, 1944. ponovo osuđen (visina kazne nepoznata), a 1949. na doživotno progonstvo 2. CILIGA dr Ante – 1930. osuđen na 3 god. lišenja slobode, 1933. produžena na još 2 god. zatvora – iste godine kazna zamenjena sa progonstvom u Čeljabinsk, a 1935. osudjen na 3 god. novog progonstva i proterivanje iz SSSR 3. DEDIĆ Mustafa – 1930. osuđen na 3 god. lišenja slobode, 1933. na 2 god. zatvora (iste godine zatvor zamenjen sa progonstvom), 1935. na 3 god. progonstva u Irkutsk, a 1937. na smrtnu kaznu 4. KOŠIČ Ludvig – 1935. osuđen na 1,5 god. prinudnog rada, 1938. na 7 god. zatočenja u popravno-radnom logoru, 1944. na još 10 godina, a 1953. osuđen na progonstvo i prinudni boravak u Krasnojarski kraj 5. MENCER Petar – 1929. osuđen (visina kazne nepoznata), 1933. bio pod istragom (vreme nepoznato) do 1938. Bio još jednom uhapšen, a 1938. osuđen na smrtnu kaznu Osuđeni na vremenske kazne

Dužina presude izražene u godinama: 6 7 8 10 15 25 Ukupno:

Broj osuđenih 2 7 50 87 2 4 152

340

U procentima:% 1,3 4,6 33 57,2 1,3 2,6 100

UMRLI U TOKU ISTRAGE, IZDRŽAVANJA KAZNI U POPRAVNO-RADNIM LOGORIMA I PROGONSTVU

1. Arseničev Jurij – 1942. u logorskom odelenju Volgolaga NKVD SSSR u Ribinsku 2. Asić Hasan – 1938. na izdržavanju kazne u Sevvostlagu u Magadanskoj oblasti 3. Babić Darko – 1942. na izdržavanju kazne u Sevvostlagu u Magadanskoj oblasti 4. Baglama Ivan – 1938. na izdržavanju kazne u Sevvostlagu u Magadanskoj oblasti 5. Beer dr Mirko – 1942. na izdržavanju kazne u popravno-radnom logoru u Saratovskoj oblasti 6. Birč David – 1943. na izdržavanju kazne u Uglovskom popravno-radnom logoru 7. Blum Josif – 1942. u Nižnjem Tagilu u Sverdlovskoj oblasti 8. Cvejić Jakov – 1943. u nekom od popravno-radnih logora NKVD u Arhangelsku 9. Cvejić Sergije – 1941. na izdržavanju kazne u nekom od popravno-radnih logoru u Arhangelsku 10. Cvetković Aleksandar – 1938. na izdržavanju kazne u Lokčimskom popravno-radnom logoru 11. Cvijić Stjepan – 1938. u istražnom zatvoru u bolničkom delu Lefortovskog zatvora u Moskvi od TBC i opšte iscrpljenosti 12. Čajko Josip – 1938. posle izrečene kazne u Moskovskom istražnom zatvoru Butirka 13. Čepelnik Franc – 1944. na izdržavanju kazne u nekom od severo-istočnih logora NKVD u zalivu Nagajevo 14. Dejneko Vladimir – 1947. u mestu prinudnog boravka u Magadanskoj oblasti 15. Devi Petar – 1938. čekajući izvršenje smrtne kazne u Kujbiševu 16. Dimić Andrija – 1945. na izdržavanju kazne u Sevvostlagu u Magadanskoj oblasti 17. Dorik Fedor – 1942. na izdržavanju kazne u Vjatlagu u Kirovskoj oblasti 18. Dragajević Nikola – 1945. u toku istrage u zatvorskoj bolnici u Odesi 19. Drljačin Petar – 1942. na izdržavanju kazne u nekom od popravno-radnih logora u Saratovskoj oblasti 20. Džanić Ismet – 1941. na izdržavanju kazne u Usollagu u Permskoj oblasti 21. Gaubac Jakov – 1942. na izdržavanju kazne u Siblagu u Kemerovskoj oblasti 22. Gelenčer Mihail – 1945. na izdržavanju kazne u Uhtinsko-Pečorskom logoru u Uhti

23. Georgijević Boris – 1952. u logorskoj bolnici u Donjecku 24. Goršek Ivan-Vlado – 1945. u popravno-radnom logoru u Vorkuti od zapaljenja pluća, sahranjen na logorskom groblju Komčes (Komi ASSR) 25. Gorško Viktor – 1942. na izdržavanju kazne u Vjatlagu u Kirovskoj oblasti 26. Grdaš Blaž – 1943. na izdržavanju kazne u Vorkutlagu (Komi ASSR) 27. Heđi Ignjac – 1943. na izdržavanju kazne u Uhtižemlagu (Komi ASSR) 28. Horvat Stjepan – 1939. u toku istrage u Oblasnoj bolnici u Lenjingradu od zapaljenja pluća 29. Hreljanović Ivan – 1936. na izdržavanju kazne u Uhtižemlagu od tuberkuloze 30. Ivanović Aleksandar (Streklov) – 1942. na izdržavanju kazne u Sevvostlagu u Magadanskoj oblasti 31. Jakubović Mehmed – 1940. na izdržavanju kazne u nekom od popravnoradnih logora NKVD 32. Janković Foma – 1944. na izdržavanju kazne u Karlagu u Karagandinskoj oblasti 33. Jović Ivan – 1942. u toku istrage u zatvorskoj bolnici grada Vologda od upale pluća 34. Jug Andrija – 1946. na izdržavanju kazne u nekom od popravno-radnih logora NKVD 35. Jureško Hristifor – 1938. u toku istrage u mestu Krasnije Baki 36. Juričić Vladimir-Vlado – 1942. na izdržavanju kazne u nekom od severoistočnih popravno-radnih logora NKVD u zalivu Nagajevo 37. Karuža Nikola – 1941. na izdržavanju kazne u Sevvostlagu u Magadanskoj oblasti 38. Kazanegre Savo – 1943. na izdržavanju kazne u Vorkutlagu 39. Kirbus Franc – 1942. u toku istrage u tamnici br. 1 grada Molotov (Perm) 40. Konenko Nikola – 1938. u toku istrage u tamnici grada Ordžonikidze (Vladikavkaz) 41. Kovačević Konstantin – 1943. na izdržavanju kazne u Karlagu, selo Dolinskoje u Karagandinskoj oblasti u Kazahstanu 42. Kovalini Renaldo – 1942. na izdržavanju kazne u Ivdeljskom logoru u Sverdlovskoj oblasti 43. Kramer Stanko – na izdržavanju kazne u nekom od popravno-radnih logora NKVD 44. Kristof Anton – 1939. na izdržavanju kazne u Ustvimlagu 45. Krivec Stanko – 1938. na izdržavanju kazne u Sevvostlagu u Magadanskoj oblasti 46. Lerer Stjepan – 1942. na izdržavanju kazne u Siblagu u Kemerovskoj oblasti 47. Ludaić Vasilije – 1938. u toku istrage u zatvorskoj bolnici grada Gorki 48. Ljalić Arsentije – 1941. u mestu prinudnog boravka – naselje Nošul Baza (Komi ASSR) 49. Marinković Mladen – 1937. na izdržavanju kazne u Sevvostlagu u Magadanskoj oblasti 342

50. Marković Dimitrije – 1929. u toku istrage u tamnici grada Habarovsk od tuberkuloze i bolesti srca 51. Marković Vukašin – 1943. na prinudnom lečenju u psihijatrijskoj bolnici u gradu Kazanj ili Saratovu 52. Maštruko Josip – 1943. na izdržavanju kazne u popravno-radnom logoru Volgo-Stroja NKVD u Ribinsku 53. Mikelenić Kristofer – 1941. na izdržavanju kazne u nekom od popravnoradnih logora NKVD 54. Miladinović Mihajlo – 1938. u toku istrage u zatvorskoj bolnici u Kujbiševu od tuberkuloze pluća 55. Milajković Milan – 1939. u toku istrage u Krjažskoj tamnici u Samari 56. Miletić Petko – 1943. na izdržavanju kazne u Sevželdorlagu, Ust-Vimski rejon 57. Miljuš Zora – 1950. u toku istrage na prinudnom boravku u Komi ASSR 58. Mirković Dragić – 1931. u toku istrage u Ufimskoj tamnici od tuberkuloze 59. Mitrošević Dragomir – 1939. u toku istrage u bolnici Jenisejskog zatvora od upale pluća 60. Mravinok Ilija – 1939. na izdržavanju kazne u Sevvostlagu u Magadanskoj oblasti 61. Murn Franc – 1941. u toku istrage u bolnici NKVD br. 1 Molotovske oblasti 62. Nikičić Stefan – 1943. na izdržavanju kazne u nekom od popravno-radnih logora NKVD u Sibiru 63. Pejnović-Kostomarov Petar – 1939. u toku istrage u zatvorskoj bolnici br. 1 u Barnaulu 64. Pertot Ernest – 1938. na izdržavanju kazne u Sevvostlagu u Magadanskoj oblasti 65. Petrović Steva – 1938. u toku istrage u zatvoru u Rostovu na Donu 66. Plankl Franc – 1940. na izdržavanju kazne u nekom od popravno-radnih logora NKVD 67. Radović Milutin – 1929. u toku istrage čekajući izvršenje smrtne kazne 68. Rakitničan Ivan – 1938. u toku istrage u tamnici mesta Lozovoje u Pavlodarskoj oblasti od hroničnog bronhitisa 69. Regitnik Franc – 1942. u toku istrage u zatvorskoj bolnici UNKVD za Kzil-Ordinsku oblast od hroničnog bronhitisa 70. Savinov Semjon – 1938. u toku istrage u zatvoru grada Čeljabinsk 71. Skako Luka – 1945. na izdržavanju kazne u nekom od popravno-radnih logora NKVD u Komi ASSR 72. Sterla Ivan – 1942. na izdržavanju kazne u Vjatlagu u Kirovskoj oblasti 73. Stiks Valter – 1938. u Taganjskoj zatvorskoj bolnici u Moskvi 74. Svirčević Georgije (Đorđe) – 1954. za vreme progonstva u rejonu mesta Dudinka Krasnojarskog kraja 75. Šajina Josip – 1943. na izdržavanju kazne u Uhtižemlagu u gradu Uhta 76. Šobolj Boško – 1937. na izdržavanju kazne u nekom od popravno-radnih logora 343

77. Šporiš Viktor – 1945. na izdržavanju kazne u Vjatlagu u Kirovskoj oblasti 78. Telesmanić Nikola – 1942. u toku zatočenja u nekom od popravno-radnih logora NKVD u Karelskoj ASSR 79. Tiringer Rikardo – 1949. u toku zatočenja u nekom od popravno-radnih logora NKVD u Odeskoj oblasti 80. Urović Matija – 1942. na izdržavanju kazne u Sevvostlagu u Magadanskoj oblasti 81. Vasiljević Vasilije – 1938. u toku istrage u zatvoru grada Stalino (Donjeck) u Donjeckoj oblasti 82. Verner Petar – 1942. na izdržavanju kazne u Ivdeljskom ili Bogoslovskom popravno-radnom logoru u Sverdlovskoj oblasti 83. Vidas Anđelo – 1939. u toku istrage u bolnici Taganjske tamnice u Moskvi od tuberkuloze 84. Vogrič Josif – 1942. na izdržavanju kazne u Unženskom logoru u Gorkovskoj oblasti 85. Vujčić (Vujičić) Savo – 1938. u zatvoru grada Noginsk ili na izdržavanju kazne u nekom popravno-radnom logoru 86. Zimonja Stepan – 1939. u toku nove istrage u Sverdlovskoj oblasti od iscrpljenosti i insuficijencije srca

BROJ UMRLIH PO GODINAMA 1929 – 2 1931 – 1 1936 – 1 1937 – 11 1938 – 20 1939 – 7 1940 – 2 1941 – 6 1942 – 20 1943 – 11 1944 – 3 1945 – 5 1946 – 1 1947 – 1 1949 – 1 1950 – 1 1952 – 1 1954 – 1

344

OSUĐENI NA SMRTNE KAZNE I STRELJANI

1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16. 17. 18. 19. 20. 21. 22. 23. 24. 25. 26. 27. 28. 29. 30. 31. 32. 33. 34. 35. 36. 37. 38. 39. 40.

Ambruž Ernest, 1939. uz konfiskovanje imovine – Moskva Anđelković Ivan, 1938 – Kijev Anđelković Nikola, 1938 – Kijev Anđelković Živko, 1938 – Kijev Angelec Vasilije, 1938 – Petropavlovsk – Kamčatski Angelov Dimitrije, 1938 – Georgijevsk Aralov-Ištvanek Stjepan, 1938 – Tula Ašerović Leon, 1938 – Moskva Babić Ilija, 1938– Nikolajevska oblast Babić Petar, 1938 – Ačinsk Bačić Mihajlo, 1938 – Odesa Baić Stepan, 1938 – Kurgan Banko Stepan, 1938 – Rubcovsk Barabaš Gustav, 1937. uz konfiskovanje imovine – Moskva Barl Stjepan, 1938. uz konfiskovanje imovine – Nižnjeudinsk Bekker Franc, 1938 – Murom Belan Anton, 1938 – Luganska oblast Belonček Josip, 1931 – Moskva Bem Oskar, 1938 – Moskva Bernat Josip, 1938 uz konfiskovanje imovine – Vladivostok Bernat Štefanija, 1938 – Karaganda Bernetič Rudolf, 1937 – Aktjubinsk Biklović Andrija, 1938 – Temirtau Blagojević Miloš, 1938 – Moskva Blumetić Petar, 1938. uz konfiskovanje imovine – Usurijska oblast Bogner Hans (Jovan), 1938 – Novosibirska oblast Bondalović Dinko, 1938 – Odesa Bosnić Pavle, 1938. uz konfiskovanje imovine – Rostov na Donu Botin Nikola, 1938 – Sverdlovsk Brankević Ivan, 1938 – Omska oblast Brčić Šimun, 1938 – Moskva Brezović Matija, 1930 – Moskva Briger Aleksa, 1938 – Altajski kraj Car Andrija, 1938 – Moskva Cizelj Ivan, 1938. uz konfiskovanje imovine – Nižnjeudinsk Coban Fabijan, 1938 – Rostov na Donu Cvijić Đuro, 1938. uz konfiskovanje imovine – Moskva Černer Anton, 1938. uz konfiskovanje imovine – Blagoveščensk Čiković Petar, 1938 – Daleko-Istočni kraj Čižinski Josip (Gorkić Milan), 1937. uz konfiskovanje imovine – Moskva

41. 42. 43. 44. 45. 46. 47. 48. 49. 50. 51. 52. 53. 54. 55. 56. 57. 58. 59. 60. 61. 62. 63. 64. 65. 66. 67. 68. 69. 70. 71. 72. 73. 74. 75. 76. 77. 78. 79. 80. 81. 82. 83. 84.

Čubarov Ivan, 1938 – Čeljabinska oblast Ćopić Vladimir, 1939. uz konfiskovanje imovine – Moskva Dedić Mustafa, 1937 – Irkutsk Delić Stjepan, 1938 – Alagir De-Marki Đino, 1938 - Moskva Derde Viktor, 1938 – Pavlodar Diardinasku Bratjan, 1938 – Jarcevo Dijanić Filip, 1938. uz konfiskovanje imovine – Donjecka oblast Dimić Jemeljan, 1938 – Brjansk Dimić Rajko, 1938 – Brjansk Divjak Rikardo, 1937 – Karagandinska oblast Dobanovački Luka, 1937 – Bajram Ali Dobošić Mihail, 1938 – u rejonu mesta Kargat Dokić Lazar, 1938 – Altajski kraj Domijan Ivan, 1938 – Otar Ču Domjanić Vid, 1938 – Taganrog Doneskij (Donski) Anton, 1938 – Kijev Dragović Mihajlo, 1938 – Lisičansk Dvorni Leon, 1938 – Gorki Đuričić Ivan (Mladen), 1937 –Vladikavkaz Erdeli (Erdelj)Andrej, 1938. uz konfiskovanje imovine – Vladivostok Erro Aleksandar, 1938- Užur Fabro Angelina, 1937. uz konfiskovanje imovine – u rejonu grada Kizel Fajmut Ivan, 1938 – Astrahan Filipović Filip, 1938. uz konfiskovanje imovine – Moskva Flajšgakker Otto, 1938 – Moskva Fomasov Petar, 1938 – u rejonu grada Tula Furlan Rudolf, 1938 – Moskva Gaubac Georg, 1942. uz konfiskovanje imovine – Omska oblast Gavrilović Milenko, 1930. uz konfiskovanje imovine – Odesa Geller Lajoš, 1941 – Moskva Glumac Petar, 1938. uz konfiskovanje imovine – Rostov na Donu Glumac Vujo, 1938. uz konfiskovanje imovine – Rostov na Donu Goman Marko, 1938 – Jarcevo Goman Vladimir, 1938 – Jarcevo Gorgac Ivan, 1938 – Pskov Gošperling Franc, 1938 – u rejonu grada Pavlovsk Grbac Anton, 1941 – Lenjingrad Grebenc Franc, 1937 – Omsk Gržetić Ivan, 1937 – Moskva Gubaš Petar, 1938 – Kijev Gvoka Nikola, 1938 – Krasnodar Hajdarović Mihailo, 1938 – Tulska oblast Hercigonja Rudolf, 1938. uz konfiskovanje imovine – Moskva 346

85. Horvaj Vilim, 1939. uz konfiskovanje imovine – Moskva 86. Horvat Karlo, 1938 – Astrahan 87. Horvatin Kamilo, 1938. uz konfiskovanje imovine – Moskva 88. Hranilović Ilija, 1938 – u rejonu mesta Kosiha 89. Hreljanović Hugo, 1938 – Lenjingrad 90. Hromić Petar, 1938. uz konfiskovanje imovine i oduzimanje vojnog čina – Sebučar 91. Iharoš Željko, 1951 – Moskva 92. Ilić Đorđe, 1938 – Rostov na Donu 93. Ivanović Trojan, 1937 – Odeska oblast 94. Ivašević Dimitrije, 1938. uz konfiskovanje imovine – Dnjepropetrovsk 95. Ivković Franc (Franjo), 1938 – Kamen na Obi 96. Jakšić Marko, 1937 – Mineralne vode 97. Jan Leopold, 1938 – Severno-Osetinska ASSR 98. Jandrić Damjan, 1938. uz konfiskovanje imovine – Rostov na Donu 99. Janićijević Pavle, 1938. uz konfiskovanje imovine – Moskva 100. Janovski Jozef, 1938 – Magadanska oblast 101. Jelić Miloje, 1938 – Avdjejevka 102. Jenko (Enko) Franc, 1938 - Moskva 103. Jering (Ering) Adolf, 1937 – Rodniki 104. Jevković Ivan, 1938 – Uralsk 105. Jovanović Aleksandar, 1933 – Moskva 106. Jovanović Andra, 1938 – Moskva 107. Jovanović Janko, 1939. uz konfiskovanje imovine – Moskva 108. Juriček Franc, 1938 – Orenburg 109. Juričić Anton, 1938 – Istočno-Kazahstanska oblast 110. Kapec Josip, 1938 – Gorki 111. Kasni Franc, 1938 – Moskva 112. Kečkeš Ivan, 1937 – Čitinska oblast 113. Kičan Jozef, 1938 – Moskva 114. Kisinskij Stanislav, 1937 – Krasnojarsk 115. Kiš Aleksandar, 1937 – u rejonu mesta Makušino 116. Kiš Petar, 1937 – Moskva 117. Kiš Stjepan, 1938 – u rejonu mesta Makušino 118. Kling Emil, 1937 – Jegorevsk 119. Kloc Marijan, 1942 – Kazahstan 120. Knjažević Pavle, 1938 – Nižnjeudinsk 121. Kogoj Franc, 1937 – u rejonu grada Segeža 122. Kokotović Ilija, 1938 – Odeska oblast 123. Koričić Stjepan, 1938 – Gorki 124. Kosibo Petar, 1937 – Bijsk 125. Kosmač Josip, 1942. uz konfiskovanje imovine – Jaroslav 126. Kostilević (Kostiljević) Maksim, 1938 – Odeska oblast 127. Kostrež Dimitrije, 1938 – u rejonu grada Tomsk 347

128. 129. 130. 131. 132. 133. 134. 135. 136. 137. 138. 139. 140. 141. 142. 143. 144. 145. 146. 147. 148. 149. 150. 151. 152. 153. 154. 155. 156. 157. 158. 159. 160. 161. 162. 163. 164. 165. 166. 167. 168. 169. 170. 171.

Košir Ciril, 1937 – Moskva Kotur Nikola, 1938 – Vojnički logor Hatina u Magadanskoj oblasti Kovač Vilhelm, 1938 – Čita Kragić Marin, 1938 – Odesa Krajger Josip (Jozef), 1938 – Volgograd Kralj Ivan, 1939. uz konfiskovanje imovine – Moskva Kramer Ivan, 1938 – Pavlovsk Krčalo Derv, 1938 – Čita Krič Petar, 1937 – Moskovska oblast Krivokapić Radomir, 1937– Odesa Kučan Josip, 1938 – Moskva Kuš Blanž, 1938 – Kemerovo Lange Fred, 1938 – Gorki Lapajne Pavle, 1937 – Prvouralsk Lappan Aleksej –Aleksa, 1938, uz konfiskovanje imovine – Irkutsk Leban Ivan, 1938 – Novosibirska oblast Leljak Franc, 1937 – Perm Libman Jakov, 1937 – Moskva Lisac Dragutin, 1938 – Moskva Livent-Levit Stefanija, 1938 – Moskva Lončarić Konrad, 1937 – Kazanj Longin Josip, 1937 – Odesa Lovaš Aleksandar, 1938 – Magadan Ljalić Milan, 1937 – Kijev Ljuboja Savo, 1937 – Sverdlovsk Majnarić Anton, 1938 – Moskva Makari Alojz, 1938. uz konfiskovanje imovine – Bondari Mališić Jovan, 1939. uz konfiskovanje imovine – Moskva Mandelc Josif, 1938 – Moskva Marinković Nebojša, 1938 – Moskva Marinović Nedas, 1938. uz konfiskovanje imovine – Sučan Marjanov-Milatkov Aleksa, 1938 – Magadanska oblast Marković Aleksandar, 1938 – Moskva Marković dr Sima, 1939. uz konfiskovanje imovine – Moskva Marović Petar, 1938 – Rostov na Donu Matić Jegor, 1938 – Vargaši Matić Jugoslav, 1937 – Talmenka Matković Miloš, 1937 – Lenjinsk–Kuznjecki Matuzović Ivan, 1938 – Moskva Mavrak Antun, 1938. uz konfiskovanje imovine – Moskva Mencer Petar, 1938 – Moskvska oblast Mencin Martin, 1938 – Lenjingrad Mesarič Franc, 1938 – Donjecka oblast Mihaj Aleksa, 1938 – Jarcevo 348

172. 173. 174. 175. 176. 177. 178. 179. 180. 181. 182. 183. 184. 185. 186. 187. 188. 189. 190. 191. 192. 193. 194. 195. 196. 197. 198. 199. 200. 201. 202. 203. 204. 205. 206. 207. 208. 209. 210. 211. 212. 213. 214. 215.

Mihaj Ivan (Ilija Le-Ristasku), 1938 – Jarcevo Mihaj Ivan-Jarko, 1938 –Jarcevo Mihajlević (Mihaljević?) Stanislav, 1938 – Lokot Miholič Aleksandar, 1938 – Čita Milanov Nikola, 1938 – Ačinsk Milašević Mihajlo, 1938. uz konfiskovanje imovine – Rostov na Donu Milić Georgije, 1938 – Irkutsk Milošević Mate, 1939. uz konfiskovanje imovine – Moskva Miljuš Simo, 1939. uz konfiskovanje imovine – Moskva Miočinović Savelij, 1937 – Lenger Mlinarič Božimir, 1938 – Anžero – Sudžensk Možina Franc, 1941 – Solovjecka ostrva Muškardin Filip, 1938 – Čuvaška ASSR Naguljević Ilija, 1938– Krasnodar Najthefer Henrih, 1938 – Petrozavodsk Novaković Kosta, 1939. uz konfiskovanje imovine – Moskva Ongaro Antonio Džovanni, 1938 – Moskva Orovčanec Nikola, 1938. uz konfiskovanje imovine – Moskva Parić Ivan, 1938 – Čeremhovo Paskulj Vladimir, 1938 – Pjetuhovo Pašalić Đuro, 1938 – Sverdlovsk Pašić Ivan, 1938 – Novosibirska oblast Patoč Josip, 1938 – Bijsk Pekas Josip, 1938 – Lenjinsk-Kuznjeckij Pendžerkov Boris, 1938 – Orsk Perić Dimitrije, 1937. uz konfiskovanje imovine – Kizel Petković Melan (Milan?), 1937 – Republika Mordovija Petrović (Franc)Franjo, 1938 – Tomsk Petrović Georgije (Jegor), 1938 – Čeljabinska oblast Petrović Marko, 1938. uz konfiskovanje imovine – Nikolajev Petrović Risto, 1938– Baškortostan Pezelj Jan, 1938 – Kislovodsk Pirker Gustav, 1939 – Magnitogorsk Pletikos Anton, 1938 – Smolensk Podkonek Petar, 1938 – Tambovska oblast Polković Josif, 1938. uz konfiskovanje imovine – u rejonu grada Togul Pop Ivanov Stefan, 1930 – Moskva Popović Stanko, 1937 – Tomsk Potočki Ivan, 1938. uz konfiskovanje imovine – Novgorod Priić (Prijić) Grigorije, 1938 – Ačinsk Primožec Anton, 1938 – u rejonu grada Pavlovsk Prodan (Prodanov) Vasilije, 1938 – u rejonu grada Tugulim Prosenc Anton, 1938 – Anžero-Sudžensk Rackov Semjon (Sima), 1938 – Moskovska oblast 349

216. Radanović (Rodonović) Mihail, 1938 – u rejonu grada Kargopolj 217. Radić Arsenije, 1937. uz konfiskovanje imovine – Rostov na Donu 218. Radonić Ivan, 1938 – Moskovska oblast 219. Radulović Žarko, 1938. uz konfiskovanje imovine – Ufa 220. Radunović Jovan, 1938 – Čeljabinsk 221. Ramljak Anton, 1951 – Moskva 222. Ranciger Rudolf - Rudi, 1938 – Kasli 223. Raspopović Petar, 1938 – Moskva 224. Raumberger Franc, 1938. uz konfiskovanje imovine – Kahovka 225. Renko Ivan, 1938 – Nižnjeudinsk 226. Retter Henrik, 1937 – Moskva 227. Ribić Stjepan, 1937 – Aleksandrov 228. Risto Vlado „Badja“, 1938 – Jarcevo 229. Ristoforov Lona (Lono), 1938 – Jarcevo 230. Rogonić Sava, 1938 – Okonešnikovo 231. Rošer Hajnc (Roscher Heinz), 1938 – Moskva 232. Roženberskij Petar, 1938 – Nižnjeudinsk 233. Rudaković (Radaković) Ilija, 1938 – Verhnjij Baskunčak 234. Sabo Franc, 1937 – Kandalakša 235. Sajc Viktor, 1938 – Rostov na Donu 236. Salopek Petar, 1938 – Mogiljev 237. Samardžić Gojko, 1938 – Moskva 238. Sardor (Sardar) Pavle, 1938 – Isiljkulj 239. Sava Ivan, 1938 – u rejonu grada Sludjanka 240. Savić Nikola (Svilar Gavro), 1928 – Červonij Jar 241. Semić Dimitrije, 1937 – Bulajevo 242. Sijerković Ivan, 1937 – Tomsk 243. Siller Josif, 1938 – Krutinka 244. Sinidinović Zaharije, 1938 – Odeska oblast 245. Sitar Franc, 1938 – Nižnjeudinsk 246. Sorre Josip, 1938 – Kijev 247. Sovre Baltazar, 1937 – Balta 248. Spodarević Georgije, 1938 – Furmanovo 249. Srdić Danilo, 1938. uz konfiskovanje imovine i oduzimanje vojnog čina – Moskva 250. Stefanović Simo, 1938 – Rostov na Donu 251. Stepanović Milan, 1938 –Baškortostan 252. Stilinović Matija, 1938 – Rostov na Donu 253. Stojanović Voldemar, 1932 – Lenjingrad 254. Straus Jakov, 1938 – Novosibirska oblast 255. Stupor Ahmet, 1938 – Tomsk 256. Suput (Siput) Stjepan, 1938 –Sverdlovska oblast 257. Šadl Matija, 1938 – Moskva 258. Šelajev (Šolajev) Ilija, 1937. uz konfiskovanje imovine - Irkutsk 350

259. 260. 261. 262. 263. 264. 265. 266. 267. 268. 269. 270. 271. 272. 273. 274. 275. 276. 277. 278. 279. 280. 281. 282. 283. 284. 285. 286. 287. 288. 289. 290. 291. 292. 293. 294. 295. 296. 297. 298. 299.

Šeremet Akif, 1939. uz konfiskovanje imovine – Moskva Šikić Pavle, 1938 – Kostantinovka Šprajcer Vladimir, 1938 – Aktjubinsk Štajn Josip, 1938 – Bijsk Šugar Ernest, 1938 uz oduzimanje vojnog čina– Lenjingrad Šurkov Ando (Andon), 1937 – Odesa Švarc Karlo, 1937 – Tomsk Todorović Mihajlo, 1938 – Moskva Tomc Ernest, 1938 – Čeljabinsk Tottor Mihail, 1938 – Gorki Trajković Dimitrije, 1938 – Odesa Trbojević Boris, 1938 – Berezniki Udvardi Ivan, 1938. uz konfiskovanje imovine – Moskva Ulaga Rudolf, 1938 – Kokčetav Vajs Dominik, 1938 - Novorosijsk Valdgoni Robert, 1939. uz konfiskovanje imovine – Moskva Valter Anton, 1938 – Primorski kraj Vatovec Rikardo (Đuzepe), 1938 – Moskva Verk Mihail, 1938. uz konfiskovanje imovine – Nižnjeudinsk Vertnik Leopold, 1938 – Lisičansk Vinger Georg, 1937 – u rejonu grada Čerepovec Vrbaško (Vrbaški) Ljubomir, 1938 – Odeska oblast Vucetić (Vučetić) Ivan, 1937 – Harkov Vuga Nikola, 1938– Krasnodar Vuić Mihajlo, 1937 – Donjeck Vujaklija Džon (Jovan?), 1938 – Nižnjij Tagil Vujović Grgur, 1937. uz konfiskovanje imovine – Moskva Vujović Radomir –Rade, 1939, uz konfiskovanje imovine – Moskva Vujović Vojislav–Voja, 1936 – Suzdalj Vukmanović Nikola, 1938 – Ust-Ujskoje Vuković Suljo, 1938 – selo Bazoj – Novosibirska oblast Wankmüller Franz, 1937 – Harkov Weinberger Mirko (Fric) 1938 – Moskva Zanosa Ivan, 1938 – Kujbišev Zarezankov Hristo, 1938 – Minusinsk Zupančič Džon, 1938 – Revda Žakić Negovan (Njegovan), 1937 – Lenjingrad Žigić Vasilije, 1937. uz konfiskovanje imovine – Šahta Živković Branko, 1937 – Omsk Živojnov Jevtuh, 1938 – u rejonu grada Borispolj Žukov Aleksa, 1938 – Balahna

351

STRELJANI PO GODINAMA 1928 1929 1930 1931 1932 1936 1937 1938 1939 1941 1942 1951

– – – – – – – – – – – –

1 1 3 1 2 1 53 205 13 3 3 2

Osuđeno na streljanje 288 represiranih, ali je streljano 286 pošto su dvojica Devi Petar i Radović Milutin umrli čekajući izvršenje kazne.

IZVRŠILI SAMOUBISTVO U TOKU ISTRAŽNOG POSTUPKA ILI ZATOČENJA U LOGORU 1. Ćonić Mladen – 1938. u toku saslušanja skočio kroz prozor sa trećeg sprata 2. Dragić Stanko – 1936. izvršio samoubistvo u Belbaltlagu NKVD – železnička stanica Medvežjegorsk u Kareliji

352

VRATILI SE U JUGOSLAVIJU

1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16. 17. 18. 19. 20. 21. 22. 23. 24. 25. 26. 27. 28. 29. 30. 31. 32. 33. 34.

BAKOŠ Janoš, 1955. BARANOVSKI Julijus, 1957. sa ženom i kćerkom BEGIĆ Mustafa, 1945. sa ženom DEBELJAK Barbara, 1946, a sin Janko nešto kasnije DEMŠIĆ Nikola, 1956. DUBRAVČIĆ Pavle, 1957. ĐORĐEVIĆ Radmila, 1967. Beograd ERJAVŠEK Alojz, 1945. GACIĆ Borislav, 1955. selo Uzveće GOMBOŠ (Janik) Gizela, 1957. Bačka Topola GOMBOŠ Janoš, 1957. Bačka Topola GRBIĆ Ivan, 1957. Beograd HROMIN Šime, 1958. sa ženom i četvoro dece, Rijeka HROMIN Tomo, 1957. sa porodicom, Zagreb JELIČIĆ Petar, 1957. Novi Sad JOSIPOVIĆ Slavko, 1959. sa porodicom, Zagreb KAMPA Stevan, 1958. KASTRATOVIĆ Milorad, 1955. KAVEDŽIJA Stjepan, 1945. sa ženom i troje dece, Zagreb KLOPČIČ Angela, 1956. sa mužem, Ljubljana KLOPČIČ France, 1956. sa ženom, Ljubljana KOLMAN Stjepan, 1958. KUŠTERA Božo, 1958. sa ženom, ostrvo Ugljan LIBEK Ivan, 1955. MARTINOVIĆ Ivo, 1957. sa ženom i sinom, Beograd OREŠKI Agata, 1946, a sin Vladimir 1945. sa tenkovskom brigadom, Beograd i Zagreb PEŠUT Vladimir, 1944. sa 2. jugoslovenskom brigadom PINTER-URŠIČ Jozef, 1939/40. Slovenija PLIŠIĆ Zlatko, 1955. POGRMIĆ (Pogromić) Ivan, 1945. tražio da se vrati ŠTAJNER Karlo, 1956. sa ženom, Zagreb TOVERNIĆ Viktor, 50-tih godina 20. veka, Zagreb VATOVEC Albina, 1955. mesto Čežarji ŽUŽIĆ Josip – 1957. selo Vrata u Gorskom Kotaru

ČLANOVI PORODICA STRELJANIH KOJI SU SE VRATILI U JUGOSLAVIJU 1. BLAGOJEVIĆ Miloš – 1944. njegova žena Stoja Marković vratila se sa sinovima 2. MARINKOVIĆ Nebojša – 1937. vratila se njegova porodica 3. MIKELENIĆ Kristofer – 1956. njegova žena vratila se sa sinom i kćerkom 4. MLINARIČ Božimir – 1944. njegovi sinovi vratili se sa tenkovskom briga dom, 1948. njegova žena 1948. ŠEREMET Akif – 1940. njegova žena Nafija vratila se posle uspostavljanja diplomatskih odnosa između Jugoslavije i SSSR

354

REGISTAR REPRESIRANIH U JUGOSLAVIJI

1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16.

ABRAMOVIĆ Hristifor ADAMOV Savelij AMBRUŽ Ernest ANĐELKOVIĆ Ivan ANĐELKOVIĆ Nikola ANĐELKOVIĆ Živko ANGELEC Vasilije ANGELOV Dimitrije APIĆ Obrad ARALOV-IŠTVANEK Stjepan ARNAUSTOV Ilija ARSENIČEV Jure ASIĆ Hasan AŠEROVIĆ Leon ATAMANOV Stepan AVLIĆ Mihajlo

17. 18. 19. 20. 21. 22. 23. 24. 25. 26. 27. 28. 29. 30. 31. 32. 33. 34. 35. 36. 37. 38. 39.

BABIĆ Darko BABIĆ Franc BABIĆ Ilija BABIĆ Lazar BABIĆ Petar BAČIĆ Mihajlo BAČINSKIJ Rodion BAGLAMA Ivan BAIĆ Stjepan BAKOŠ Janoš BANKO Stepan BARABAŠ Gustav BARANOVSKI Julijus BARL Stjepan BARTOVSKIJ Josif BEER dr Imre – Mirko BEGIĆ Mustafa BEGOVIĆ Vlajko BEKKER Franc BEKKER Ivan BELAN Anton BELIĆ Janoš BELONČEK Josip

40. 41. 42. 43. 44. 45. 46. 47. 48. 49. 50. 51. 52. 53. 54. 55. 56. 57. 58. 59. 60. 61. 62. 63. 64. 65. 66. 67. 68. 69. 70. 71.

BEM Oskar BERNAT Josip BERNAT dr Karlo BERNAT Stefanija BERNETIČ Rudolf BEŠLIĆ Ivan BEŠLIN Georg BIKLOVIĆ Andrija BINDIŠ Stepan BIRČ David BLAGOJEVIĆ Miloš BLAŠKEVIĆ Vasilije BLAU Ernest BLUM Josif BLUMETIĆ Petar BOGAJEVIĆ Marko BOGDANOV Ivan BOGNER Hans BONDALOVIĆ Dinko BORIĆ (Bregovec) Andrej BOSNIĆ Pavle BOTIN Nikola BOŽENOVIĆ Ilija BRANKEVIĆ Ivan BRACANOVIĆ Lazar BRČIĆ Šimun BREZOVIĆ Matija BRIGER Aleksa BRUNČIĆ Ludvig BUGORSKIJ Stepan BUNDI Eduard BURKALEC Jernej

72. 73. 74. 75. 76. 77. 78.

CAR Andrija CEROVIĆ Petar CILIGA dr Ante CIZELJ Jovan COBAN Fabijan COBAN Tereza CVEJIĆ Jakov

79. 80. 81. 82.

CVEJIĆ Sergij CVETKOVIĆ Aleksandar CVIJIĆ Đuro CVIJIĆ Stjepan

83. 84. 85. 86. 87. 88. 89. 90. 91. 92. 93. 94.

ČAJKO Josip ČELJUZOV ČEPELNIK Franc ČERNE ČERNER Anton ČERNIH Fedor ČIKOVIĆ Petar ČIŽINSKI Josip ČONIĆ Mladen ČOP Emil ČUBAROV Ivan ČUČAK Josif

95. ĆIRIĆ Mihail 96. ĆOPIĆ Vladimir 97. 98. 99. 100. 101. 102. 103. 104. 105. 106. 107. 108. 109. 110. 111. 112. 113. 114. 115. 116. 117. 118. 119.

DEBELJAK Barbara DEDIĆ Mustafa DEJČ-BAUER Josif DEJNEKO Vladimir DELIĆ Stjepan DE-MARKI Đino DEMŠIĆ Nikola DERDE Viktor DERVARIĆ Anton DEVI Petar DIAMANT (Fodor) Greta DIAMANT Keta DIARDANESKU Bratjan DIJANIĆ Filip DIMIĆ Andrija DIMIĆ Jemeljan DIMIĆ Rajko DIVJAK Rikardo DOBANOVAČKI Luka DOBOŠIĆ Mihael DODIK Ivan DOKIĆ Lazar DOMIJAN Ivan

120. 121. 122. 123. 124. 125. 126. 127. 128. 129. 130. 131. 132. 133.

DOMJANIĆ Vid (Vidoje?) DONELLI-RAFANELLI Josip DONSKIJ Anton DORIK Fedor DRAGAJEVIĆ (Dragojević) Nikola DRAGIĆ Stanko DRAGOVIĆ Mihajlo DRLJAČIN Petar DUBOVSKI Franc DUBRAVČIĆ Pavle DULAR Fridl DULENČIĆ Ignjat DURKOVIČ Dzon DVORNI Leon

134. DŽANIĆ Ismet – Ivan 135. 136. 137. 138.

ĐORĐEVIĆ Radmila ĐUKANOVIĆ Petar ĐURAN Vasilije ĐURIČIĆ Ivan

139. 140. 141. 142. 143.

ERDELI (Erdelji) Andrej ERDELJAN Slavko ERJAVŠEK Alojz ERRO Aleksandar ERORR Vasilije

144. 145. 146. 147. 148. 149. 150. 151. 152. 153. 154.

FABRO Angelina FAJMUT Ivan FELBAB Aca FIATOVIĆ Boris FILIPOVIĆ Filip FILIPOVIĆ Mihail FIRTELJ Leopold FLAJŠGAKKER Otto FOMASOV Petar FRIŠČIĆ Josip FURLAN Rudolf

155. GACIĆ Borislav 156. GACIĆ Matija 157. GARAŠANIN Rudolf 356

158. GARTVEJN (GORTVAJN) Filip 159. GAŠPAROVIČ Pavle 160. GAUBAC Georg 161. GAUBAC Jakov 162. GAVRILOVIĆ Milenko 163. GELENČER Mihail 164. GELLER Lajoš 165. GEORGIJEVIĆ Boris 166. GESLER Josif 167. GILJAROV Josip 168. GLAVARDANOV Miloš 169. GLUMAC Petar 170. GLUMAC Vujo 171. GOLTES Anton 172. GOMAN Marko 173. GOMAN Vladimir 174. GOMBOŠ (Janik) Gizela 175. GOMBOŠ Janoš 176. GORGAC Ivan 177. GORIĆ Nikola 178. GORŠEK Vlado (Ivan) 179. GORŠKO Viktor 180. GOSAR Franc 181. GOŠPERLING Franc 182. GRBAC (Grbak) Anton 183. GRBAC (Gorbac) Rade 184. GRBIĆ Ivan 185. GRDAŠ (Gradaš) Blaž 186. GREBENC Franc 187. GRUBIĆ-GAJDIK Foma 188. GRUBIŠIČ Anton 189. GRŽETIĆ Ivan 190. GUBAŠ Petar 191. GVOKA Nikola 192. 193. 194. 195. 196. 197. 198. 199.

HAJDAROVIĆ Mihailo HEBERLING Stefan HEĐI Ignjac HERCIGONJA Rudolf HORVAJ Vilim HORVAT Karlo HORVAT Stjepan HORVATIN Jovanka

200. 201. 202. 203. 204. 205. 206.

HORVATIN Kamilo HRANILOVIĆ Ilija HRELJANOVIĆ Hugo HRELJANOVIĆ Ivan HROMIĆ Petar HROMIN Šime HROMIN Tomo

207. 208. 209. 210. 211. 212. 213. 214. 215.

IHAROŠ Željko ILIĆ Đorđe IVANOVIĆ Aleksandar - Aca IVANOVIĆ Aleksandar (Kacuno) IVANOVIĆ Trojan IVAŠEVIĆ Dimitrije IVEC Semjon IVIGES-BENEDEK Marija IVKOVIĆ Franc (Franjo)

216. 217. 218. 219. 220. 221. 222. 223. 224. 225. 226. 227. 228. 229. 230. 231. 232. 233. 234. 235. 236. 237. 238. 239. 240. 241.

JAKŠIĆ Marko JAKUBOVIĆ Mehmed JALUŠIĆ Josip JAN Leopold JANDRIĆ Damjan JANIĆIJEVIĆ Pavle JANKOVIĆ Foma JANKOVIĆ Vladislav JANOVSKI Jozef JELIĆ Miloje JELIČIĆ Petar JENKO (ENKO) Franc JERING Adolf JEVKOVIĆ Ivan JOSIĆ Vasilije JOSIPOVIĆ Vjekoslav JOVANOVIĆ Aleksandar JOVANOVIĆ Andra JOVANOVIĆ Grigorije JOVANOVIĆ Janko JOVIĆ Ivan JUG Andrija JURČIĆ (JURIČIĆ) Tomo JUREŠKO Hristifor JURIČEK Franc JURIČIĆ Anton

357

242. JURIČIĆ Vladimir 243. JUVAN Avgust 244. JUZIĆ Marjan 245. 246. 247. 248. 249. 250. 251. 252. 253. 254. 255. 256. 257. 258. 259. 260. 261. 262. 263. 264. 265. 266. 267. 268. 269. 270. 271. 272. 273. 274. 275. 276. 277. 278. 279. 280. 281. 282. 283. 284.

KAC Arnold KAMPA Stevan KAPEC Josif KARUŽA Nikola KASNI Franc KASTRATOVIĆ Milorad KAŠICEV Nikola KAVEDŽIJA Stjepan KAZANEGRE Savo KEČKEŠ Ivan KIČAN Jozef KIRBUS Franc KISINSKIJ Stanislav KIŠ Aleksandar KIŠ Petar KIŠ Stjepan KLEMENČIČ (Klimenčič?) Ivan KLING Emil KLOC Marijan KLOPČIČ Angela KLOPČIČ France KNJAŽEVIĆ Pavle KNJAŽEVIĆ Stjepan KOBLER Aleksandar KOGO Mate KOGOJ (Koboj) Franc KOKOTOVIĆ Ilija KOLMAN Stjepan KONENKO Nikola KORIČIĆ Stjepan KORNIĆ Stanos KOSIBO Petar KOSIĆ Vladimir KOSMAČ Josip KOSTILEVIĆ Maksim KOSTRENČIĆ Ivan KOSTREŽ Dimitrije KOŠIČ Ludvig KOŠIR Ciril KOTUR Nikola

285. 286. 287. 288. 289. 290. 291. 292. 293. 294. 295. 296. 297. 298. 299. 300. 301. 302. 303.

KOVAČ Vilhelm KOVAČEVIĆ Konstantin KOVAČEVIĆ Marko KOVALINI Renaldo KRAGIĆ Marin KRAJGER Josip (Jozef) KRALJ Ivan KRAMER Ivan KRAMER Stanko KRČALO Derv KREMER Nikola KRIČ Petar KRISTOF Anton KRIVEC Stanko KRIVOKAPIĆ Radomir KUČAN Josip KUŠ Blanž KUŠTERA Božo KUVAČIĆ Andrej

304. LA ORDINAKO LE RISTAKO Migaj 305. LANGE Fred 306. LAPAJNE Pavle 307. LAPPAN Aleksa 308. LAVRIĆ Ivan 309. LEBAN Ivan 310. LELJAK Franc 311. LERER Stepan 312. LEŠMAN Josif 313. LIBEK Ivan 314. LIBMAN Jakov 315. LISAC Dragutin 316. LIVENT-LEVIT Stefanija 317. LOČNIŠKAR Josif 318. LONČARIĆ Konrad 319. LONGIN Josip 320. LOVAŠ Aleksandar 321. LUDAIĆ Nikola 322. LUDAIĆ Vasilije 323. LJALIĆ Arsentije 324. LJALIĆ Milan 325. LJALIĆ Vladislav

358

326. LJUBOJA Savo 327. 328. 329. 330. 331. 332. 333. 334. 335. 336. 337. 338. 339. 340. 341. 342. 343. 344. 345. 346. 347. 348. 349. 350. 351. 352. 353. 354. 355. 356. 357. 358. 359. 360. 361. 362. 363. 364. 365. 366. 367.

MAGDIĆ Stanislav MAJER Vladimir MAJNARIĆ Anton MAKARI Alojz MAKSIMOVIĆ Konstantin MALIŠIĆ Jovan MAMČALOVIĆ Marko MANDELC Josif MANUJLOV Ilija MARIČIĆ Anton MARINKOVIĆ Mladen MARINKOVIĆ Nebojša MARINOVIĆ Nedas MARJANOV-MILATKOV Aleksa MARKEVIĆ Nikola MARKOVIĆ Aleksandar MARKOVIĆ Dimitrije MARKOVIĆ dr Sima MARKOVIĆ Stanislav MARKOVIĆ Vukašin MAROVIĆ Petar MARTELANC Vladimir MARTINOVIĆ Ivo MAŠTRUKO Josip MATIĆ Jegor MATIĆ Jugoslav MATIJEVIĆ Josip MATKOVIĆ Miloš MATUZOVIĆ Ivan MAVRAK Antun MENCER Petar MENCIJA Martin MESARIČ Franc MESIĆ Dragutin MESIĆ Marko MIHAJ Aleksa MIHAJ Ivan MIHAJ Ivan – Jarko MIHAJ Jelisaveta MIHAJ Tamara MIHAJLEVIĆ Stanislav

368. MIHAJLOVIĆ Andrija 369. MIHAJLOVIĆ (Cecak) Eržebet 370. MIHAJLOVIĆ (Nevskaja) Nadežda 371. MIHALJEVIĆ Kristin 372. MIHALJEVIĆ Marko 373. MIHOLIČ Aleksandar 374. MIKELENIĆ Kristofer 375. MILADINOVIĆ Mihajlo 376. MILAJKOVIĆ (MIJALKOVIĆ) Milan 377. MILANKOVIĆ Nikola 378. MILANOV Nikola 379. MILANOVIĆ Milan 380. MILAŠEVIĆ Mihajlo 381. MILETIĆ Petko 382. MILIĆ Georgije 383. MILINTIJANOVIĆ Bronislav 384. MILLA Petar 385. MILOŠEVIĆ Mate 386. MILJUŠ Simo 387. MILJUŠ Zora 388. MIOČIONOVIĆ Savelij 389. MIRKOVIĆ Dragić 390. MIRKOVIĆ Miroslav 391. MITROŠEVIĆ (MITRAŠEVIĆ) Dragomir 392. MLAKER Martin 393. MLINARIČ Božimir 394. MOKAČEVIĆ Jole (Ivan) 395. MOLNAR Petar 396. MONTILJO Jakov 397. MOŽINA Franc 398. MRAVINOK Ilija 399. MURN Franc 400. MUŠKARDIN Filip 401. 402. 403. 404. 405. 406. 407. 359

NAGLER Grigorij NAGULEVIĆ Ilja NAJTHEFER Henrih NASTIĆ Nikola NAUMOV Milan NEIMAROVIĆ Savo NEVSKAJA Zora

408. 409. 410. 411. 412. 413.

NIKIČIĆ (Nikitić) Stefan NIKOLAJEVIĆ Aleksandra NIKOLIĆ Petar NOVAKOVIĆ Kosta NOVOSEL Robert NURKEVIĆ (NURKOVIĆ) Savelij

414. 415. 416. 417. 418. 419. 420. 421.

ODIĆ Tadija ONGARO Antonio Džovani OREŠKI Agata - Jagica ORLOVIĆ Ivan OROVČANEC Nikola OSADČIJ Pavle OSTOVIĆ Lazar OTICKIJ Kuzma

422. 423. 424. 425. 426. 427. 428. 429.

PARIĆ Ivan PARTOŠ Zoltan PASKUL Vladimir PAŠALIĆ Đuro PAŠIĆ Ivan PATOČ Josip PAVLOVIĆ Andrija PAVLOVIĆ Danilo (Pavlica Mane) PEČARIĆ Ivan PEJNOVIĆ–KOSTOMAROV Petar PEKAS Josip PENDŽERKOV Boris PENDŽERKOV Mihail PERIĆ Dimitrije PERTOT Ernest PEŠUT Vladimir PETKOVIĆ Melan PETLOVIĆ Dimitrije PETROVIĆ (Franc) Franjo PETROVIĆ Georgije PETROVIĆ Marko PETROVIĆ Risto PETROVIĆ Steva PETROVIĆ Vasilije PETROVIĆ Vladimir

430. 431. 432. 433. 434. 435. 436. 437. 438. 439. 440. 441. 442. 443. 444. 445. 446.

447. 448. 449. 450. 451. 452. 453. 454. 455. 456. 457. 458. 459. 460. 461. 462. 463. 464. 465. 466. 467. 468. 469. 470.

PEZELJ Jan PIBERNIK Josip PILIH Franc (Pillich Franz) PINTER-URŠIČ Josif PIRKER Gustav PIROGIĆ Abram PLANKL Franc PLEŠA Petar PLETIKOS Anton PLIŠIĆ Zlatko PODKONEK Petar POGRMIĆ Jovan POLKOVIĆ Josif POLJAK Franc POP IVANOV Malina POP IVANOV Stefan POPOVIĆ Stanko POTEHINA Eva POTOČKI Ivan PREDOJEVIĆ Gavrilo PRIČ Omeljan PRIIČ (PRIJIČ) Grigorije PRIMOŽEC Anton PRODAN (PRODANOV) Vasilije 471. PROSENC Anton

472. RACKOV Sima 473. RADAKOVIĆ Ilija 474. RADANOVIĆ (Rodonović) Mihail 475. RADIĆ Anton 476. RADIĆ Arsenije 477. RADONIĆ Ivan 478. RADOVIĆ Milutin 479. RADOVIĆ Spasoje 480. RADULOVIĆ Žarko 481. RADUNOVIĆ Jovan 482. RAGULJA Marko 483. RAJH Aleksandar 484. RAJKOVIĆ Matija 485. RAJT (ŽAGAR) Jekaterina 486. RAKEC Fadej 487. RAKITNIČAN Ivan 360

488. 489. 490. 491. 492. 493. 494. 495. 496. 497. 498. 499. 500. 501. 502. 503. 504.

RAMLJAK Anton RANCINGER Rudolf- Rudi RASPOPOVIĆ Petar RAUMBERGER Franc REGITNIK Franc RENKO Ivan RETTER Henrik RIBIĆ Stjepan RISTO Vlado „Badja“ RISTOFOROV Lona ROGONIĆ Sava ROMEDER Viktor ROŠ Kiril ROŠER Hajnc ROTH Emerik - Imre ROŽENBERSKIJ Petar RUDAKOVIĆ (RADAKOVIĆ) Ilija 505. RUDOLF Pavle 506. RUŽIĆ Matija - Mate

529. 530. 531. 532. 533. 534. 535. 536. 537. 538. 539. 540. 541. 542. 543. 544. 545. 546. 547.

SPASIĆ Svjatoslav SPODAREVIĆ Georgije SRDIĆ Danilo STALCER Emerik STARE Anton STEFANOVIĆ Lazar STEFANOVIĆ Simo STEPANOVIĆ Milan STERLA ( STERLE, STRLE) Ivan STIKS Valter STILINOVIĆ Matija STOJANOVIĆ Kristo (Krsto) STOJANOVIĆ Voldemar STOJKOV Jegor STRAUS Jakov STUPOR Ahmet SUBOTIĆ Vasilije SUPUT Stjepan SVIRČEVIĆ Georgije ( Đorđe)

507. 508. 509. 510. 511. 512. 513. 514. 515. 516. 517. 518. 519. 520. 521. 522. 523. 524. 525. 526.

548. 549. 550. 551. 552. 553. 554. 555. 556. 557. 558. 559. 560. 561. 562. 563. 564. 565. 566.

ŠADL Matija ŠAJINA Josip ŠAJTOŠ Ivan ŠANDRK Anton ŠEKO Osan (Osman) ŠELAJEV (ŠOLAJEV) Ilija ŠEREMET Akif ŠIKIĆ Pavle ŠIMANOVIĆ Ivan ŠLAHTER Valentin ŠLEZINGER Oskar ŠOBOLJ Boško ŠPORIŠ Viktor ŠPRAJCER Vladimir ŠTAJN Josif ŠTAJNER Karlo ŠUGAR Ernest ŠURKOV Ando (Andon) ŠVARC Karlo

SABO Franc SAJC Viktor SALOPEK Petar SAMARDŽIĆ Gojko SARDOR (SARDAR) Pavle SAVA Ivan SAVIĆ Nikola (SVILAR Gavro) SAVIĆ Vasilije SAVINOV Semjon SEMIĆ Dimitrije SEMIZ Dušan SIJERKOVIĆ Ivan SILLER Josif SINIDINOVIĆ Zaharije SITAR Franc SKAFICA Jegor SKAKO Luka SKLENAR Anton SLAVKOV Panče SMELJANOVIĆ (SMILJANOVIĆ) Nikola 527. SORRE Josip 528. SOVRE Baltazar

567. TANKO Franc (Ferenc) 568. TAŠČILJIN Jemeljan 569. TELESMANIĆ Nikola

361

570. TIPOVEC Nikola 571. TIRINGER (TJURINGER?) Rikardo 572. TODOROVIĆ Mihajlo 573. TOLLI Grigorije 574. TOMC Ernest 575. TONČ (TOMIČ) Anton 576. TOTTOR Mihail 577. TOVERNIĆ Viktor 578. TRAJKOVIĆ Dimitrije 579. TRBOJEVIĆ Boris 580. TROHA Dragutin 581. TVARDOVSKI-HALUPA Ignjatije 582. 583. 584. 585. 586. 587. 588. 589. 590. 591. 592. 593. 594. 595. 596. 597. 598. 599. 600. 601. 602. 603. 604. 605. 606. 607. 608. 609.

UBAVKIN Milan UDVARDI Ivan ULAGA Rudolf ULLE (Ille) Ivan UROVIČ Matija URSOV Fedor VAJS Dominik VAL Josip VALDGONI Robert VALTER Anton VASIĆ Savelij VASILJEVIĆ Vasilije VATOVEC Albina VATOVEC Rikardo (Djuzepe) VATOVIĆ Rihard VERK Mihail VERNER Petar VERTNIK Leopold VIDAS Anđelo VINGER Georg VIRANDT Petar VITEZOV Mihail VLASAK Vilhelm (Vlasakov Ilija) VOGRIČ Josip VRAČAR Milan VRAČAR Petar VRBAŠKO (Vrbaški) Ljubomir VUCETIĆ (Vučetić) Ivan

610. 611. 612. 613. 614. 615. 616. 617. 618. 619. 620. 621.

VUGA Nikola VUIĆ Mihajlo VUJAKLIJA Džon (Jovan) VUJČIĆ (Vujičić) Marija VUJČIĆ (Vujičić) Savo VUJOVIĆ Grgur VUJOVIĆ Radomir VUJOVIĆ Vojislav – Vojo VUKELIĆ Slavomir – Slavko VUKMANOVIĆ Nikola VUKOVIĆ Džozef – Josip VUKOVIĆ Suljo

622. WANKMÜLLER Franc 623. WEINBERGER Mirko (Fric) 624. WEISS Adolf 625. 626. 627. 628. 629. 630. 631.

ZANOSA Ivan ZAREZNAKOV Hristo ZARIĆ Ljubomir ZASKALNIJ Sila ZIMONJA Stjepan ZUPANČIČ Džon ZVONARIĆ Džon

632. 633. 634. 635. 636. 637. 638. 639. 640. 641.

ŽAKIĆ Negovan (Nandor) ŽAKULA Ivan ŽARN Josip ŽELJKO Nikola ŽIGIĆ Vasilije ŽIVKOVIĆ Branko ŽIVKOVIĆ Vukašin ŽIVOJNOV Jevtuh ŽUKOV Aleksej ŽUŽIĆ Josip

362

REGISTAR REPRESIRANIH U JUGOSLAVIJI, 2 GARF Abramović Kristo (Krsto) П-48234, Ambruž Ernest, Asić Hasan П72844, Ašerović Leon П-72844, Babić Darko П-44738, Baglama Ivan П37879, Bartovskij Josif П-31937, Belonček Josip П-12-B, Bem Oskar П-27343, Bernat Dr Karlo П-8545, Bindiš Stepan П-20331, Blagojević Miloš П-69941, Blau Ernest П-69461, Boženović Ilija П-14357, Brčić Šimun П-69645, Car Andrija, Cvejić Jakov D. 29824, Čajko Josip Д. 60414, Čepelnik Franc, Čiković Petar П-76875, Čučak Josif П-11355, Čop Emil, Dejč-Bauer Josif Д. 34190, Dorik Fedor Д.22408, Dubovski Franc П-32152, Đuran Vasilije П-6211, Felbab Aca Д.30939, Flajšgakker Otto П-27686, Furlan Rudolf П-69766, Garašanin Rudolf П-34283, Gartvejn Filip Д.29642, Giljarov Josip Д.33350, Gomboš Janoš Д.21478, Gorško Viktor Д.22442, Grdaš Blaž Д.22649, Iviges-Benedek Marija П-5503, Janićijević Pavle Д. 3124, Janković Vladislav П-76128, Josipović Vjekoslav П-20770, Jovanović Andra П-77550, Jug Andrija П-69942, Jurčić (Juričić) Tomo Д.23628, Juričić Vladimir Д.69877, Kasni Franc Д.33221, Kičan Jozef П-5229, Kiš Petar Д.49837, Klemenčič Ivan П-20801, Kling Emil П-56128, Košič Ludvig П-58920, Kotur Nikola П-29988, Kremer Nikola Д.14088, Krič Petar П-77549, Kristof Anton П-32591, Krivec Stanko, Kučan Josip Д.29202, La Ordinako Le Ristako Migaj П-7708, Libman Jakov П-13339, Lisac Dragutin П-32321, Majnarić Anton Д.29318, Mandelc Josif Д.24693, Marinković Mladen Д.29582, Marinković Nebojša П-69765, Marković Aleksandar П-40835, Matuzović Ivan П-48502, Mencer Petar П-77551, Mravinok Ilija Д.20058, Nagler Grigorije П-33763, Nikičić Stefan П-25346, Ongaro Antonio Džovanni Д.32900, Partoš Zoltan Д.5061, Pertot Ernest Д.15285, Petlović Dimitrije Д.14377, Rackov Semjon (Sima) Д.50205, Radaković Ilija Д.16609, Radonić Ivan П-50736, Rajh Aleksandar П-54587, Raspopović Petar Д.38845 I 38815, Retter (Lantal) Henrik Д.78743, Rošer Hajnc Д. П-69331, Roth Emerik – Imre Д.25430, Skako Luka Д.17415, Stalcer Emerik П-7646, Stare Anton П-9109, Sterla Ivan Д.22415, Stiks Valter Д.4666, Svirčević Georgije Д.17351, Samardžić Gojko П-69928, Šadl Matija Д.56350, Šajina Josip Д.27546, Todorović Mihajlo П-49218, Udvardi Ivan П-21635, Val Josip П25709, Vatovec Albina П-32706, Vatovec Rikardo (Đuzepe) П-24693, Vidas Anđelo Д.54519, Vujčić (Vujičić) Marija Д.41595, Vujčić (Vujičić) Savo П69469, Vuković Džozef – Josip Д.49830, Weinberger Mirko (Fric) П-33592, Žarn Josip UPRAVA REGISTRACIJE Anđelković Nikola, Asić Hasan, Avlić Mihajlo, Bačinskij Rodion, Baić Stepan, Bakoš Janoš, Barabaš Gustav, Bogajević Marko, Borić (Bregovec) Andrija, Čiković Petar, Diamant (Fodor) Greta, Dimić Andrija, Divjak Rikardo,

Dorik Fedor, Džanić Ismet (Ivan), Gartvejn (Gortvajn) Filip, Gelenčer Mihail, Geller Lajoš, Gorško Viktor, Grdaš (Gradaš) Blaž, Heđi Ignjac, Iharoš Željko, Jan Leopold, Janković Foma, Karuža Nikola, Kastratović Milorad, Kazanegre Savo, Kirbus Franc, Konenko Nikola, Košič Ludvig, Kovačević Konstantin, Kristof Anton, La Ordinako Le Ristako Migaj, Leban Ivan, Lešman Josip, Libek Ivan, Livent-Levit Stefanija, Matković Miloš, Mesarič Franc, Matijević Josip, Milanković Nikola, Miletić Petko, Mirković Miroslav, Mokačević Jole, Montiljo Jakov, Neimarović Savo, Petlović Dimitrije, Petrović Vladimir, PinterUršič Josip, Plišić Zlatko, Ragulja Marko, Ramljak Anton, Skako Luka, Slavkov Pančo, Spodarević Georgije, Sterla (Sterle, Strle) Ivan, Straus Jakov, Šlezinger Oskar, Šporiš Viktor, Tiringer Rikardo, Tvardovski-Halupa Ignjatije, Vasić Savelij, Vujčić (Vujičić) Marija, Vujović Radomir – Rade, Zaskalnij Sila GENERALNO TUŽILAŠTVO Baranovski Julijus, Beer Dr Imre – Mirko, Blagojević Miloš, Brčić Šimun, Brezović Matija, Bogner Hans, Bondalović Dinko, Car Andrija, Ciliga Dr Ante, Cvetković Aleksandar, Cvijić Stjepan, Čepelnik Franc, Čop Emil, Debeljak Barbara, Dedić Mustafa, Diamant (Fodor) Greta, Diamant Keta, DonelliRafanelli Josip, Dragić Stanko, Dular Fridl, Đorđević Radmila, Fajmut Ivan, Furlan Rudolf, Gacić Matija, Gomboš Janoš, Heđi Ignjac, Hreljanović Hugo, Hreljanović Ivan, Hromin Šime, Hromin Tomo, Ivanović Aleksandar – Aca, Jakubović Mehmed, Jeličić Petar, Jug Andrija, Juričić Anton, Klopčič France, Kobler Aleksandar, Kotur Nikola, Kovalini Renaldo, Krajger Josip (Jozef), Krivec Stanko, Marinković Mladen, Marinković Nebojša, Mesić Marko, Mihajlović Andrija, Miletić Petko, Mlinarič Božimir, Pavlović Andrija, Plankl Franc, Pletikos Anton, Pop Ivanov Malina, Potočki Ivan, Prosenc Anton, Raspopović Petar, Slavkov Pančo, Stefanović Simo, Šobolj Boško, Šporiš Viktor, Štajner Karlo, Vatovec Albina, Vatovec Rikardo (Đuzepe), Weinberger Mirko (Fric), Žarn Josip VOJNI KOLEGIJUM VS Ambruž Ernest, Barabaš Gustav, Bernetič Rudolf, Cvijić Đuro, Čižinski Josip, Ćopić Vladimir, Filipović Filip, Hercigonja Rudolf, Horvaj Vilim, Horvatin (Mileusnić) Jovanka, Horvatin Kamilo, Janićijević Pavle, Jovanović Janko, Kralj Ivan, Mališić Jovan, Marković Dr Sima, Miljuš Simo, Mavrak Antun, Milošević Mate, Novaković Kosta, Orovčanec Nikola, Pop Ivanov Stefan, Srdić Danilo, Šeremet Akif, Weiss Adolf, Valdgoni Robert, Vujović Grgur, Vujović Radomir – Rade, Vujović Vojislav – Voja

364

RGASPI Ambruž Ernest, Barabaš Gustav, Baranovski Julijus, Beer Dr Imre – Mirko, Belonček Josip, Blagojević Miloš, Blau Ernest, Brčić Šimun, Car Andrija, Ciliga Dr Ante, Cvejić Jakov, Cvijić Đuro, Cvijić Stjepan, Čajko Josip, Čepelnik Franc, Čižinski Josip, Čonić Mladen, Ćopić Vladimir, Debeljak Barbara, Dorik Fedor, Dubovski Franc, Filipović Filip, Gomboš Janoš, Hercigonja Rudolf, Horvaj Vilim, Horvatin (Mileusnić) Jovanka, Horvatin Kamilo, Janićijević Pavle, Jovanović Janko, Kasni Franc, Klopčič Angela, Klopčič France, Kobler Aleksandar, Kolman Stjepan, Kotur Nikola, Kralj Ivan, Libman Jakov, Mališić Jovan, Mandelc Josif, Marinković Nebojša, Marinković Mladen, Marković Dr Sima, Marković Vukašin, Matuzović Ivan, Mavrak Antun, Miletić Petko, Milošević Mate, Miljuš Simo, Miljuš Zora, Novaković Kosta, Orovčanec Nikola, Partoš Zoltan, Pop Ivanov Malina, Pop Ivanov Stefan, Raspopović Petar, Retter (Lantal) Henrik, Roth Emerik – Imre, Samardžić Gojko, Skako Luka, Slavkov Pančo, Srdić Danilo, Stare Anton, Šajina Josip, Šeremet Akif, Šobolj Boško, Štajner Karlo, Vajs Dominik, Vujović Grgur, Vujović Radomir – Rade, Vujović Vojislav – Voja, Vatović Rikardo, Žarn Josip MOSKOVSKI MEMORIJAL Aralov-Ištvanek Stjepan Д.182, Cvijić Đuro Д.1735, Diamant (Fodor) Greta Д.783, Dobanovački Luka, Filipović Filip Д.1387, Geller Lajoš Д.69, Hercigonja Rudolf Д.2410, Horvatin Kamilo Д.2599, Ivašević Dimitrije Д.1904, Janićijević Pavle Д.2208, Kiš Petar Д.3817, Kotur Nikola Д.2480, Kralj Ivan Д.2447, Kuštera Božo, Livent-Levit Stefanija Д.2303, Marković Aleksandar Д.2855, Mavrak Antun Д.2199, Orovčanec Nikola Д.2881, Popović Stanko Д.3754, Salopek Petar Д.4469, Sorre Josip, Srdić Danilo Д.2495, Vucetić (Vučetić) Ivan, Vujović Grgur Д.925, Vujović Radomir – Rade Д.926, Vujović Vojislav – Voja Д.924, Vukelić Slavomir – Slavko Д.927 ROSTOV NA DONU Adamov Savelij Д. П-29663, Bosnić Pavle Д. П-15306, Coban Fabijan Д. П-13983,14396, Coban Tereza Д. П-13993, Domjanić Vid Д. П-36294, Glumac Petar Д. П-14020, Glumac Vujo Д. П-11290, Ilić Đorđe Д. П-14019, Jandrić Damjan Д. П-29662, Marović Petar Д. П-14021, Milašević Mihajlo Д. П-40495, Petrović Steva Д. П-31022, Sajc Viktor Д. П-29671, Stilinović Matija Д. П-14018, Stojanović Kristo (Krsto) Д. П-17734, Telesmanić Nikola Д. П-32317, Žigić Vasilije Д.5380,43989

365

ЦЕНТР ДОКУМЕНТАЦИИ РОСТОВСКОЙ ОБЛАСТИ, 15.04.2003.

НОВЕЙШЕЙ

ИСТОРИИ

Radić Arsenije Д.410,418, П-13805 OMSK Bundi Eduard Д. П-4838, Dedić Mustafa Д.13432, Gaubac Georg Д. П8204, Gelenčer Mihail Д. П-9476, Grebenc Franc, Mamčalović Marko Д. П2938, Milla Petar Д. П-1142, Rogonić Sava Д. П-4590, Sardor (Sardar) Pavle Д. П-9477, Savić Vasilije Д.10484, Siller Josif Д. П-46, Živković Branko Д. П7006 KURGAN Baić Stepan Д.2070, Čubarov Ivan Д.2634, Heberling Stefan Д.7143, Kiš Aleksandar Д.8027, Kiš Stjepan Д.6143, Matić Jegor Д.6053, Paskul Vladimir Д.6066, Petrović Georgij Д.1686, Radanović (Rodonović) Mihail Д.4755, Savinov Semjon Д.5622, Vukmanović Nikola Д.6417 NIŽEGORODSKA OBLAST Abramović Kristo D. П-48234,7845, Birč David D. 6776, Blaškević Vasilije D. 10211, Dvorni Leon D.7675, Friščić Josip D.904, Kapec Josip D.11526, Koričić Stjepan D.5259, Lange Fred D.6713, Ludaić Nikola D.5214, Ludaić Vasilije D.5451, Otickij Kuzma D.11117, Pavlović Andrija D.5249, Tottor Mihail D.11791, Tovernić Viktor D.461, Žukov Aleksa D.46238 CA NOVGOROD Jureško Hristifor D.1100 NOVOSIBIRSKA OBLAST Dedić Mustafa D.13432, Devi Petar D.5283, Dobošić Mihail (Mihalj) D.6285, Gomboš (Janik) Gizela, Možina Franc D.13708, Pašić Ivan D.7011, Skafica Jegor D.19221, Šandrk Anton, Vračar Milan PERMSKA OBLAST Čeljuzov Zajar (Zahar) D.16706, Erjavšek Alojz, Fabro Angelina D.1584, Kirbus Franc, Kovačević Konstantin, Leljak Franc, Murn Franc, Perić Dimitrije, Roš Kiril, Sklenar Anton D.40014, Šeko Osan (Osman?) D.14766, Trbojević Boris D.15909, Vogrič Josip 366

CA FSB Ambruž Ernest, Bakoš Janoš, Barabaš Gustav, Beer Dr Imre – Mirko, Belonček Josip, Bernetič Rudolf, Cvijić Đuro, Cvijić Stjepan, Ćopić Vladimir, Čižinski Josip, Diamant (Fodor) Greta, Diamant Keta, Đorđević Radmila, Filipović Filip, Domjanić Vid, Gacić Borislav, Goman Marko, Glumac Petar, Heberling Stefan, Heđi Ignjac, Hercigonja Rudolf, Horvaj Vilim, Horvatin (Mileusnić) Jovanka, Hranilović Ilija, Hreljanović Hugo, Hromin Šime, Hromin Tomo, Ivanović Aleksandar (Kacuno), Jeličić Petar, Jakubović Mehmed, Jovanović Aleksandar, Jovanović Janko, Kampa Stevan, Kastratović Milorad, Kavedžija Stjepan, Kolman Stjepan, Kralj Ivan, Kučan Josip, Libek Ivan, Majnarić Anton, Mališić Jovan, Marković Dr Sima, Marković Vukašin, Marović Petar, Matković Miloš, Mihajlović Andrija, Mihajlović (Nevskaja) Nadežda, Miletić Petko, Milošević Mate, Miljuš Simo, Miljuš Zora, Mirković Miroslav, Novaković Kosta, Orovčanec Nikola, Petrović Marko, Plišić Zlatko, Retter (Lantal) Henrik, Srdić Danilo, Šeremet Akif, Telesmanić Nikola, Ulle (Ille) Ivan, Vajs Dominik, Valdgoni Robert, Verner Petar, Vidas Anđelo, Vujović Grgur, Vujović Radomir – Rade, Vujović Vojislav – Voja, Vukelić Slavomir – Slavko, Weiss Adolf, Žakić Negovan, Željko Nikola, Žužić Josip SVERDLOVSKA OBLAST FSB Blum Josif, Borić (Bregovec) Andrija D.41481,46633, Botin Nikola D.40377, Brčić Šimun D.40377, Vujaklija Džon (Jovan) D.42594 GOS Grbić Ivan D.5655, Juvan Avgust D.18191, Lapajne Pavle D.40640, Ljuboja Savo, Nikolajević Aleksandra D.36746, Pašalić Đuro D.27018, Petrović Steva, Pibernik Josif, Prodan (Prodanov) Vasilije, Romeder Viktor, Rudolf Pavle, Zimonja Stepan D.18484, Zupančič Džon D. 23917 SMOLENSKA OBLAST Diardanesku Bratjan D.24047, Goman Marko D.24047, Goman Vladimir D.24047, Jeličić Petar D.263, Knjažević Stjepan D.21744, Mihaj Aleksa D.24047, Mihaj Ivan D.24047, Mihaj Ivan – Jarko D.24047, Pletikos Anton D.2473, Risto Vlado D.24047, Ristiforov Lona D.24047 SAMARA Cvejić Sergije D. П-12685, Maričić Anton D. П-19154, Miladinović Mihajlo D. П-17486, Montiljo Jakov, Nikolić Petar D. П-1391, Pogrmić Jovan D. П-7698 367

SANKT-PETERBURG Ciliga Dr Ante, Brezović Matija, Dedić Mustafa, Dragić Stanko, Gacić Matija, Gorbac Anton, Horvat Stjepan, Jenko (Enko) Franc D. П-21909, Kovalini Renaldo, Marković Dr Sima, Mesić Marko, Najthefer Henrih, Pendžerkov Boris D. П-74492, Pleša Petar, Semiz Dušan, Stojanović Voldemar, Šugar Ernest, Žakić Negovan TAMBOBO Kovalini Renaldo D.6719, Makari Alojz D. П-8454, Podkonek Petar D. П-8214, Taščilin Jemeljan D. П-6759 TOMSK Dedić Mustafa D. П-6657, Dodik Ivan D. П-3528, Kostrež Dimitrije D. П-9921, Kovačević Marko D. П-8940, Petrović Franjo D. П-5423, Popović Stanko D. П-2255, Sijerković Ivan D. П-9935, Stupor Ahmet D. П-3168, Švarc Karlo D. П-1936, Vuković Suljo D. П-3615 TULA Aralov-Ištvanek Stjepan, Fomasov Petar D.18637, Hajdarović Mihailo D.10712 ČELJABINSK Radunović Jovan D. П-5736, Rancinger Rudolf – Rudi D. П-12662, Ružić Matija – Mate D. П-351, Tomc Ernest D. П-11133 ČITA Bekker Ivan, Kečkeš Ivan, Kovač Vilhelm, Krčalo Derv, Lerer Stjepan, Miholič Aleksandar JAROSLAV Arseničev Jurij D. Ц-13216, Kosmač Josip D. Ц-5667, Mesić Dragutin D. Ц-10262,10321 MAGADAN Babić Darko D. П-44738, Dejneko Vladimir, Demšić Nikola, Janovski Josif D. П-8179, Josipović Vjekoslav – Slavko, Kotur Nikola D. П-8263, Lovaš Aleksandar D. П-16702, Marjanov-Milatkov Aleksa D. П-23318 368

SPOMEN KNJIGE O ŽRTVAMA POLITIČKIH REPRESIJA U SSSR (Книги памяти жертв политических репрессий в СССР) REPUBLIKE Республика Алтай – г. Горно-Алтайск Республика Алтай. Книга памяти жертв политических репрессий, 1996, 1998, 2003, т. 1-3 Республика Башкортостан – г. Уфа Книга памяти жертв политических репрессий Республики Башкортостан, 1997–2005, 2008, т. 1-6 Рэспублiка Беларусь – м. Мiнск Памяць: Гiсторыка-дакументальная хронiка Расонскага раена, 1994, т. 1 Памяць: Валожынскi раен, 1996. Канвзэр сьмерцi: Докумэнты, сьведчаньнi, успамiны, 1997, т. 1 Памяць: Гiсторыка-дакументальная хронiка Минскага раена, 1998. Памяць: Гисторыка – дакументалья хроника Вiцебска, 2002, т. 1 Памяць: Мiнск, 2004, 2007, кн. 3,4 Леанiд Маракоу, Рэпреэсаваныа настаунiкиi, 2007, т. 4, кн. 2 Республика Бурятия – г. Улан Удэ Книга памяти жертв политических репрессий в Республике Бурятия, 2007, т. 1 Кабардино-Балкарская Республика – г. Нальчик Книга памяти жертв политических репрессий. Кабардино-Балкария 19201941 гг, 2009. Карельская Республика – г. Петрозаводск Поминальные списки Карелии 1937-1938 гг, 2002. Казахская Республика – г. Астана (Алма-Ата) Акмолинская область – г. Кокшетау Хранит вечно. Книга памяти жертв массовых политических репрессий 3040-х и начала 50-х годов Акмолинской области, 2001. Актюбинская область – г. Актюбинск Жертвы репрессии. Актюбинская область, 1997, кн. 1-3 Алматинская область Книга скорби. Расстрельные списки, 1996-2000, т. 1-3 Восточно-Казахстанская область – г. Усть Каменогорск Книга скорби (расстрельные списки) Восточно-Казахстанской области, 2001. Павлодарская область – г. Павлодар Книга скорби. Расстрельные списки, 1999, кн. 1

Северо- Казахстанская область – г. Петропавловск Книга скорби, 2002. Узницы „Алжир-а“. Список женщин – „АЛЖИРа“ заключенных Акмолинского и других отделений Карлага, 2003. Кыргызцкая Республика – г. Бишкек Восстанавливаем историческую справедливость, 1996,1997, кн. 1-2 Коми Республика – г. Сыктывкар Покаяние. Коми республиканский мартиролог жертв массовых политических репрессий, 1998-2008, т. 1-8 Марийская Республика – г. Йошкар-Ола Трагедия народа. Книга памяти жертв политических репрессий Республики Марий Эл, 1996, 1997, 2004, т. 1-3 Республика Мордовия – г. Саранск Память. Жертвы политических репрессий., 2000, т. 1 Республика Саха (Якутия) – г. Якутск Книга памяти. Книга – Мемориал о реабилитированных жертвах политических репрессий 1920-1950-х годов, 2002, 2005, т. 1-2 Северо-Осетинская Республика (Алания) – г. Владикавказ Книга памяти жертв политических репрессий РСО – Алания, 2000, 2006, 2007, т.1-3 Татарская Республика – г. Казань Книга памяти жертв политических репрессий. Республика Татарстан, 2000-2006, т. 1-17 Удмуртская Республика – г. Ижевск Книга памяти жертв политических репрессий, 2001, кн. 1 Республика Украiна – г. Киев Вiнницька область – м. Вiнниця Вiнниця: Злочин без кари, 1994. Киiевська область Остання адреса. До 60-рiчча соловецькоi трагедii, 1997, кн. 1-3 Киiв: жертви репресiй, 1997, 1999, т. 1-2 Роженко М.М., Богацька Е.Л., Сосни бикiвнi свiдчать: Злочин проти людства, 1999, кн.1 Роженко М.М., Сосни бикiвнi свiдчать, 2001-2003, кн. 2-4 Миколаiска область – м. Миколаiв Реабiлiтованi iсторiею. Вiдомостi про громадян, що зазнали полiтичних репресiй, 1996-1999, кн. 1-7 Бюлетень вiдомостi про громадян, що зазнали полiтичних репресiй м. Миколаiв, 1996, кн. 1-5 Донецка область – м. Донецьк Реабiлiтованi iсторiэю. Донецька область, кн. 1-3 Правда через годы, 1995-2002, кн. 1-6 Iвано-Франкiвська область – м. Iвано-Франковск 370

Реабiлiтованi iсторiэю. Iвано-Франкiвська област, 2000, т. 1-4 Луганськая область – м. Луганск (Ворошиловград) Реабiлiтованi iсторiэю. Луганська область, 2004, 2005, кн. 1-2 Одесская область – м. Одесса Одесский мартиролог. Данные о репрессированных Одессы и Одесской области за годы советской власти, 1997, 1999, т. 1-2 Харкiвска область – м. Харков Реабiлiтованi iсторiэю. Харкiвська област, кн. 1 Херсонська область – м. Херсон Реабiлiтованi iсторiэю. Херсонська область, Кн. (?) Хакаская Республика – г. Абакан Книга Памяти жертв политических репрессий Республики Хакасия, 1999, 2000, 2006, т. 1-3 Чувашская Республика – г. Чебоксары Книга Памяти жертв политических репрессий. Чувашская Республика, 2009, т. 1-2 POKRAJINE Алтайский край – г. Барнаул Жертвы политических репрессий в Алтайском крае, 1998-2005, т. 1-7 Краснодарский край – г. Краснодар Книга памяти жертв политических репрессий по Краснодарскому краю, 2005, т. 1 Красноярский край – г. Красноярск Книга Памяти жертв политических репрессий Красноярского края, 20042009, т. 1-8 Ставропольский край – г. Ставрополь Книга памяти жертв политических репрессий Ставропольского края, 19952003, т. 1-13 Хабаровский край – г. Хабаровск Хотелось бы всех поименно назвать. Книга-Мартиролог, 1998-2004, т. 1-6 OBLASTI Амурская область – г. Благовещенск Книга Памяти жертв политических репрессий Амурской области, 20012009, т. 1-7 Архангельская область – г. Архангельск Поморский мемориал. Книга памяти жертв политических репрессий, 1999, 2001, т. 1-3 Астраханская область – г. Астрахань Из тьмы забвения. Книга памяти жертв политических репрессий 1918-1954 гг, 2000, т. 1 371

Книга Памяти жертв политических репрессий, 1918-1986 гг, 2003, т. 2 Книга Памяти жертв политических репрессий, 1920-1934 гг, (?) т. 3 Книга Памяти жертв политических репрессий, 1918-1986 гг, 2008, т. 4 Белгородская область – г. Белгород Книга Памяти жертв политических репрессий. Белгородская область, 1996-2001, т. 1-3 Мы вас помним и любим, 2007, кн. 8 Владимирская область – г. Владимир Боль и память. Книга памяти жертв политических репрессий Владимирской области. 2001, 2003, т. 1-2, г. Вязники О них душа моя скорбит. Вязниковская книга памяти жертв политических репрессий, 1998. Воронежская область – г. Воронеж Книга Памяти жертв политических репрессий Воронежской области, 2006, т. 1 Иркутская область – г. Иркутск Жертвы политических репрессий Иркутской области: Память и предупреждение будущему, 1998-2006, т. 1-8 Калининградская область – г. Калининград (Тверь) Книга памяти жертв политических репрессий Калининской области. Мартиролог 1937-1938 гг, 2000, 2001, 2007, т. 1-3 Возвращение к правде. Из истории политических репрессий в Тверском крае, 1995. Калужская область – г. Калуга Из бездны небытия. Книга памяти репрессированных калужан, 1993,1994, т. 1-3 Кемеровская область – г. Кемерово Книга памяти жертв политических репрессий Кемеровской области, 1995, 1996, т. 1-2 Кировская область – г. Киров Книга памяти жертв политических репрессий Кировской области, 2000, 2004 т. 1-6 Костромская область – г. Кострома Книга памяти жертв политических репрессий Костромской области, 2007. Курганская область – г. Курган Осуждены по 58-й... Книга Памяти жертв политических репрессий Курганской области, 2002-2007, т. 1-7 Курская область – г. Курск Книга памяти жертв политических репрессий Курской области, 1996-2004, т. 1-4 372

Липецкая область – г. Липецк Помнить поименно: Книга памяти жертв политических репресий Липецкого края с ноября 1917 г., 1997, 1998, т. 1-2 Магаданская область – г. Магадан За нами придут корабли... Список реабилитированных лиц, смертные приговоры о отношении которых приведены в исполнение на территории Магаданской области, 1999. В.И. Мета, В.В. Диденко, Жертвы Колымы. Магадан, 2000. г. Москва Расстрельные списки. Донское кладбище 1934-1940 гг, 1993, кн. 1 Расстрельные списки. Ваганьковское кладбище 1926-1936 гг, 1995, кн. 2 Расстрельные списки. Москва 1935-1953. Донское кладбище, 2005. Мартиролог расстрелянных и захороненных на полигоне НКВД „Обьект Бутово“ 08.08.1937 – 19.10.1938 гг, 1997. Книга Памяти жертв политических репрессий. Бутовский полигон 19371938 гг., 1997-2004, Кн. 1-8 Расстрельные списки. Москва 1937-1941. „Комунарка“, Бутово. Книга памяти жертв политических репрессий, 2000. Сувениров О.Ф. Трагедия РККА 1937-1938 гг, 1998. Московская область Помнить поименно: Книга памяти жертв политических репрессий жителей Московской области, 2002. г. Клин Книга памяти и воспоминаний жертв политических репрессий Клинского района Московской области, 2005. г. Подольск Книга „Памяти жертв политических репрессий“. Подольский район, 2004. г. Мытищи Книга памяти жертв политических репрессий. Мытищинский муниципальный район Московской области, 2009. г. Раменское Книга памяти – биобиблиографический указатель, 2006. г. Шатура Книга памяти жертв политических репрессий. Шатурский район и г. Рошаль Московской области, 2007. г. Электросталь Книга памяти жертв политических репрессий города Электросталь, 2007. 373

Мурманская область – г. Мурманск Поименный список репрессированных жителей Кольского полуострова, а также иностранных граждан, проживавших в Мурманской области, 1997. Книга памяти (30-50-е гг.). Поименный список жителей СССР, высланных на кольский полуостров в ходе политических репрессий..., 2005. Нижегородская область – г. Нижний Новгород Книга памяти жертв политических репрессий в Нижегородской области, 1997-2006, т. 1-9 Новгородская область – г. Новгород Книга памяти жертв политических репрессий Новгородской области, 1993-2006, т. 1-10 Новосибирская область – г. Новосибирск Книга памяти жертв политических репрессий в Новосибирской области, 2005, 2008, т. 1-2 Омская область – г. Омск Забвению не подлежит. Книга памяти жертв политических репрессий Омской области, 2000-2004, т. 1-11 Оренбургская область – г. Оренбург Книга памяти жертв политических репрессий в Оренбургской области, 1998. Ореловская область – г. Орел Реквием. Книга памяти жертв политических репрессий на Орловщине, 1994-2001, т. 1-5 Пермская область – г. Пермь Годы террора. Книга памяти жертв политических репрессий, 2003, 2004, 2008, т. 1-5 Псковская область – г. Псков Не предать забвению. Книга Памяти жертв политических репрессий, 19962004, т. 1-15 Ростовская область – г. Ростов-на-Дону Мы не забыли: Книга памяти жертв незаконных политических репрессий, 1996, 1998, т. 1-2 Рязанская область – г. Рязань Книга памяти (Рязанская область), 2001, т. 1 Самарская область – г. Самара (Куйбишев) Белая книга: О жертвах политических репрессий. Самарская область, 1997-2005, т. 1-21 Санкт-Петербург и Ленинградская область Ленинградский мартиролог, 1937–1938 гг, 1995-2002, 2007, 2008, т. 1–10 Репрессированные политехники, 2008, кн. 1 Книги памяти жертв политических репрессий в СССР. Аннотированный указатель, 2004. Сахалинская область – г. Южно-Сахалинск

374

Книга памяти жертв политических репрессий в Сахалинской области, 1996, 2000, /т. 1,3/ А.М. Пашков, Сахалинская областная книга. Книга памяти жертвы репрессий и депортации, 2009, т. 24 Свердловская область – г. Екатеринбург (Свердловск) Книга памяти жертв политических репрессий. Свердловская область, 1999-2008, т. 1-7 г. Каменск-Уральский Н.Г. Шестерина, Каменск. 1917-1950-е годы. Книга Памяти, 2006, кн. 1–2 г. Нижний Тагил Жертвы репрессий Нижний Тагил 1920–1980-е годы, 1999. Смоленская область – г. Смоленск По праву памяти. Книга памяти жертв незаконных политических репрессий. Смоленский мартиролог, 2001-2008, т. 1–7 Книга памяти жертв политических репрессий. Смоленский мартиролог. Т. 1–2, 2006 Тамбовская область – г. Тамбов Тамбовский мартиролог (1917-1953 гг), 2007. Томская область – г. Томск Боль людская. Книга памяти томичей, репрессированных в 30-40-е и начале 50-х годов, 1991–1999, т. 1–5 Тюменская область – г. Тюмень Книга расстрелянных. Мартиролог погибших от руки НКВД в годы большого террора (Тюменская область), 1999-2004, т. 1–3 Тульская область – г. Тула Щеглов С.Л., Книга памяти жертв политических репрессий в Тульской области 1917–1987. гг, 1999-2006, т. 1–3 Ульяновская область – г. Ульяновск Книга памяти жертв политических репрессий. Ульяновская область РФ, 1996, 2001, т. 1–2 Репрессии в Инзенском районе, 2008. Читинская область и Забайкальский край – г. Чита Книга памяти жертв политических репрессий в Восточном Забайкалье, 2000-2009, т. 1–7 и допунски т. 1 (2004) Ярославская область – г. Ярославль Не предать забвению. Книга памяти репрессированных в 30–40-е и начале 50-х годов, связанных судьбами с Ярославской областью, 1993–1998, 2003, т. 1–6

375

IZVORI

Республика Адыгея – г. Майкоп Информационны центр при МВД по Республике Адыгея, 03.04.2008. Babić Lazar d.1076 Республика Горный Алтай – г. Горно-Алтайск Управление ФСБ Российской Федерации по Республике Алтай, 27.05.2004, 30.08.2004. Rajt (Žagar) Jekaterina d.999-ПФ Республика Башкортостан – г. Уфа Управление ФСБ России по Республике Башкортостан, 03.09.2002, 16.03.2004, 12.05.2005. Džanić Ismet d.4666, Mirković Dragić d.18753, Mokačević Jole d.12543, Radulović Žarko d.5372 Кабардино-Балкарская Республика – г. Нальчик Управление Федеральной службы безопасности РФ по КабардиноБалкарской Республике, 21.02.2008. Erdeljan Slavko d.160 (165) Республика Карелия – г. Петрозаводск Управление ФСБ России по Республике Карелия, 13.02.2003, 02.04.2008. Kogoj Franc, Najthefer Henrih, Sabo Franc Информационный центр Министерства внутренних дел Республики Карелия, 26.08.2005, 20.09.2005, 16.11.2005. Dragić Stanko Республика Коми – г. Сыктывкар Коми Республиканский благотворительный общественный фонд жертв политических репресий „Покаяние“, 11.04.2002. Hreljanović Hugo d.КП-8368, Vasić Savelij d.КП-8767 Национальный архив Республики Коми, 20.10.2004, 25.09.2007. Goršek Ivan, Mihaj Jelisaveta, Mihaj Tamara, Vasić Savelij Управление ФСБ Российской Федерации по Республике Коми, 20.04.2004, 11.09.2004. Hreljanović Hugo d.КП-8368, Hreljanović Ivan, Ljalić Arsentij, Ljalić Vladislav d.КП-8767, Rajković Matija

Информационный центр Министерства внутренних Республике Коми, 20.11.2009, 07.12.2009. Maksimović Konstantin д.76, Šlezinger Oskar д.855

дел

по

Республика Мордовия – г. Саранск Управление ФСБ России по Республике Мордовия, прва половина 2002, 01.02.2008. Filipović Mihail d.2241, Petković Melan d.4771, Tvardovski-Halupa Ignjatije d.9529 Республика Саха (Якутия) – г. Якутск Управление ФСБ России по Республике Саха (Якутия), 30.03.2004, 05.08.2004, 7.10.2005, 02.03.2006. Kotur Nikola, Rakec Fadej d.1298 Республика Северная Осетия (Алания) – г. Владикавказ Управление ФСБ Российской Федерации по Республике Северная Осетия (Алания), 11.04.2003, 01.12.2003, 26.09.2008. Delić Stjepan, Đuričić Ivan, Jan Leopold, Kazanegro Savo, Mihajlević (Mihaljević) Marko Республика Татарстан – г. Казань Управление ФСБ Российской Федерации по Республике Татарстан, 19.03.2002, 27.11.2002, 06.08.2003, 13.03.2006. Atamanov Stjepan, Fiatović Boris d.2-18145,2-6994, Lončarić Konrad, Marković Vukašin Республиканская клиническая психиатрическая больница г. Казань, 17.05.2003. Marković Vukašin Удмуртская Республика – г. Ижевск Управление ФСБ Российской Федерации по Удмуртской Республике, 19.08.2004, 19.03.2008. Černih Fedor, Pendžerkov Mihail Республика Хакасия – г. Абакан Центральный государственный 17.04.2002. Kac Arnold, Stojkov Jegor

архив

Республики

Хакасия,

Чувашская Республика – г. Чебоксары Государственный исторический aрхив Чувашской Республики, 04.02.2008, 15.07.2010. Gašparović Pavle d.2832, Muškardin Filip d.1387, 1388. 378

Алтайский край – г. Барнаул Центр хранения архивного фонда Алтайского края, 26.02.2003, 31.08.2004, 22.03.2005, 12.10.2005, 24.11.2005. Banko Stjepan, Briger Aleksa, Ćirić Mihail d.Ч-29, Dokić Lazar, Gošperling Franc, Hranilović Ilija, Ivković Franc, Kosibo Petar d.6194-ПФ, Kramer Ivan, Manuilov Ilija, Matić Jugoslav, Mihajlević (Mihaljević) Stanislav, Patoč Josif, Pejnović-Kostomarov Petar, Pillih Franc, Pirogić Abram, Polković Josif, Primožec Anton, Šajtoš Ivan, Štajn Josip, Vitezov Mihail Управление архивного дела Алтайского края. Отдел спец. документации, 13.03.2008. Babić Franc d.5779 Забайкальский край – г. Чита Управление ФСБ Российской Федерации по Забайкальскому краю, 30.04.2009, 07.12.2009. Urović Matija d.20867-П Камчатский край – г. Петропавловск-Камчатский Управление ФСБ Российской Федерации по Камчатскому краю, 18.06.2004, 07.03.2008. Angelec Vasilije d.3325, Grubišić Anton Краснодарский край – г. Краснодар Управление ФСБ России по Краснодарскому краю, 21.02.2002, 30.07.2003, 31.08.2007, 11.02.2008. Gvoka Nikola, Molnar Petar, Vajs Dominik Красноярский край – г. Красноярск Государственный архив Красноярского края, 10.12.2003, 09.04.2009, 11.05.2011. Bartovskij Josif, Jalušić Josip d.П-7540, Martinović Ivan, Nurković Savelij d.П-270, Svirčević Georgije Региональное Управление и Управление ФСБ Российской Федерации по Красноярскому краю, 05.2004, 13.08.2004, 30.01.2006, 24.04.2006, 02.03.2007, 14.03.2007, 26.02.2008, 15.07.2008, 23.03.2009, 27.01.2010. Babić Petar d.П-16115, Gesler Josif d.П-14529, Erro Aleksandar d.П11983, Kašicev Nikola d.П-21117, Kramer Stanko d.П-16279, Mihajlović (Nevskaja) Nadežda d.П-8929, Milanov Nikola d. П -15832, Mitrašević Dragomir d.П-15281, Nurković Savelij d.П-23055, Petrović Vasilije d.П-8088, Prijić Grigorij d.П-12316, Štajner Karlo, Zarezankov Hristo d.П-17610 Архивное агентство администрации Красноярского края, 14.03.2007. Kisinskij Stanislav d.П-7176, Stojkov Jegor d.П-21432

379

Приморский край – г. Владивосток Управление ФСБ Российской Федерации по Приморскому краю, 08.06.2004, 26.08.2004, 31.10.2005, 03.06.2008. Bernat Josif d.П-33692, Blumetić Petar d.П-28117, Erdeli Andrija d.П23498, Marinović Nedas d. ПУ-10756, Novosel Robert d.П-24020, Spasić Svjatoslav d.П-18963, Valter Anton d.ПУ-11566 Ставропольский край – г. Ставрополь Управление ФСБ Российской Федерации по Ставропольскому краю, 16.09.2002, 11.09.2004. Angelov Dimitrije, Jakšić Marko, Ločniškar Josif, Pezelj Jan, Radić Anton, Radović Spasoje, Šlahter Valentin Хабаровский край – г. Хабаровск Управление ФСБ России по Хабаровскому краю, 27.02.2002, 19.08.2004. Hromin-Hromić Petar d.П-83382, Kotur Nikola, Marković Dimitrije d.П82152, Tanko Franc d.П-89782 Амурская область – г. Благовешченск Управление ФСБ Российской Федерации по Амурской области, 06, 07.09.2004, 17.05.2005. Černer Anton d.П-65674, Janković Vladislav d.П-76128, Mlaker Martin d.П-67088 Архангельская область – г. Архангельск Региональное управление ФСБ России по Архангельской области, 12.12.2003. Grbac (Gorbac) Rade, Vuković Jozef (Džon) d.П-16550 Астраханская область – г. Астрахань Управление ФСБ Российской Федерации по Астраханской области, 04.02.2002, 30.03.2004. Horvat Karlo, Josić Vasilije, Rudaković (Radaković) Ilija d.3652 Белгородская область – г. Белгород Управление ФСБ Российской Федерации по Белгородской области, 11.04.2008. Jovanović Grigorije Брянская область – г. Брянск Управление ФСБ Российской Федерации по Брянской области, 18.07.2003. Oreški Agata d.9363-П 380

Владимирская область – г. Владимир Управление ФСБ Российской Федерации по Владимирской области, 10.09.2002, 14.01.2003, 07.04.2004, 19.03.2008. Bekker Franc d.П-6091, Mihajlović-Sesak Eržebet, Poljak Franc d.П5650, Ribić Stjepan d.П-4941, Zaskalnij Sila d.П-3533 Волгоградская область – г. Волгоград Управление ФСБ по Волгоградской области, 09.12.2002. Ivanović Aleksandar d.5976 - ПФ, Krajger Josip d.16096 - ПФ Вологодская область – г. Вологда Управление ФСБ Российской Федерации по Вологодской области, 01.02.2005. Vinger Georg Ивановская область – г. Иваново Управление ФСБ Российской Федерации по Ивановской области, 06.03.2008. Jering (Ering) Adolf d.7897- П, Pavlović Danilo d.7292- П Иркутская область – г. Иркутск Региональное управление ФСБ Российской Федерации по Иркутской области, 23.07.2002, 05.12.2002, 18.02.2003, 22.05.2003, 22.04.2004, 05.03.2007, 22.03.2007, 19.03.2008, 29.03.2011. Barl Stjepan d.7674, Cizelj Ivan d.11114-ФП, Černe Matija d.16677-ФП, Juzić Marjan d.8114-ФП, Knjažević Pavle d.14145-ФП, Lappan Aleksej d.7659-ФП, Milić Georgije d.12944-ФП, Ostović Lazar d.8328-ФП, Parić Ivan d.9021-ФП, Renko Ivan d.11219-ФП, Roženberskij Petar d.9714-ФП, Sava Ivan d.6425-ФП, Sitar Franc d.6839-ФП, Šelajev (Šolajev) Ilija d.11119, 1550ФП, Verk Mihail d.10216 Калужская область – г. Калуга Управление ФСБ Российской Федерации по Калужской области, 23.12.2002. Dulenčić Ignjat Камчатская область – г. Петропавловск-Камчатский Региональное управление ФСБ Российской Федерации по Камчатской области, 18.06.2004. Angelec Vasilije d.3325 Кемеровская область – г. Кемерово Управление ФСБ Российской Федерации по Кемеровской области, 08.07.2003. Prosenc Anton d.П-5693 381

Государственный архив Кемеровской области, 25.04.2002, 29.12.2002, 08.05.2003. Kuš Blanž d.П-2666, Pekas Josip d.П-1854 Кировская область – г. Киров Управление ФСБ Российской Федерации по Кировской области, 01.09.2004. Sterla Ivan, Vujčić Marija Курганская область – г. Курган Государственный архив общественно-политической документации Курганской области, 03.02.2003, 11, 12.02.2003, 14.05.2004, 19.07.2004, 31.05.2005, 05.04.2007. Baić Stepan d. 2070, Čubarov Ivan d. 2634, Heberling Stefan d. 7143, Kiš Aleksandar d.2027, Kiš Stjepan d. 6143, Matić Jegor d. 6053, Paskul Vladimir d. 6066, Petrović Georgij d. 1686, Radanović Mihail d. 4755, Savinov Semjon d. 5622, Vukmanović Nikola d. 6417 Курская область – г. Курск Управление ФСБ Российской Федерации по Курской области, 20.06.2007. Orlović Ivan Магаданская область – г. Магадан Управление ФСБ Российской Федерации по Магаданской области, 01.03.2002, 19.02.2003, 23.07.2004, 01.09.2005, 20.06.2006. Babić Darko d. П-44738, Dejneko Vladimir, Demšić Nikola, Janovski Josif d. П-8179, Josipović Vjekoslav – Slavko, Kotur Nikola d. П-8263, Lovaš Aleksandar d. П-16702, Marjanov-Milatkov Aleksa d. П-23218 Государственный архив Магаданской области, 20.11.2007. Dejneko Vladimir d. Д-18, Demšić Nikola d. Д-19, Josipović Slavko d. И-4, Žerdin Ivan d. Ж-2 Мурманская область – г. Мурманск Государственный архив Мурманской области, 30.04.2001. Straus Jakov Управление ФСБ Мурманской области, 29.05.2006. Matijević Josip Нижегородская область – г. Нижний Новгород Государственный архив Нижегородской области, 20.02.2003, 08.04.2004, 02.08.2004, 01.03.2005

382

27.02.2002,

Abramović Kristo d. П-7845, Birč David d. 6776, Blaškević Vasilije d. 10211, Dvorni Leon d.7675, Friščić Josip d.904, Kapec Josip d.11526, Koričić Stjepan d.5279, Lange Fred d.6713, Ludaić Nikola d. 5451, Ludaić Vasilije d. 5214, Otickij Kuzma d.11117, Pavlović Andrija d.5249, Tottor Mihail d.11791, Tovernić Viktor d.461, Žukov Aleksa d.16238 Центральный архив Нижегородской области, 04.03.2008. Jureško Hristifor d. 1100 Новгородская область – г. Новгород Управление ФСБ России по Новгородской области, 11.09.2003. Potočki Ivan d.1a/988 Новосибирская область – г. Новосибирск Управление ФСБ Российской Федерации по Новосибирской области, 04.06.2004, 01.09.2004, 02.07.2007, 06.07.2007, 23.01.2009. Dedić Mustafa d.13432, Devi Petar d.5283, Dobošić Mihail d.6285, Možina Franc d.13708, Pašić Ivan d.7011, Skafica Jegor d.19221, Vračar Milan Омская область – г. Омск Управление ФСБ Российской Федерации по Омской области, 13.03.2002, 10.01.2003, 30.09.2003, 16.01.2004, 13.07.2004, 10.09.2004, 03.11.2004, 17.03.2008. Bundi Eduard d. П-4838, Dedić Mustafa d.13432, Gaubac Georg d. П8204, Gelenčer Mihail d. П-9476, Grebenc Franc, Mamčalović Marko d. П2908, Milla Petar d. П-1142, Rogonić Sava d. П-4590, Sardor Pavle d. П9477, Savić Vasilije d. П-10484, Siller Josif d. П-46, Živković Branko d. П7006 Оренбургская область – г. Оренбург Управление ФСБ Российской Федерации по Оренбургской области, 05.03.2002, 02.12.2003, 23.04.2008. Juriček Franc, Pendžerkov Boris Орловская область – г. Орел Управление ФСБ Российской Федерации по Орловской области, 12.02.2002. Dimić Andrija, Dimić Jemeljan, Dimić Rajko Пензенская область – г. Пенза Управление ФСБ России по Пензенской области, 31.05.2004. Cerović Petar d.4552-П

383

Пермская область – г. Пермь Государственный общественно-политический архив Пермской области, 29.07.2004, 24.08.2004, 25.03.2008. Čeljuzov Zajar (Zahar) d.16706, Erjavšek Alojz, Fabro Angelina d.15842, Kirbus Franc, Kovačević Konstantin, Leljak Franc, Murn Franc, Perić Dimitrije, Roš Kiril d.1820, Sklenar Anton d.4014, Šeko Osan (Osman?) d. 4766, Trbojević Boris d.15909, Vogrič Josip Псковская область – г. Псков Управление ФСБ Российской Федерации по Псковской области, april 2002, 21.12.2004. Gorgac Ivan, Radulović Žarko Ростовская область – г. Ростов-на-Дону Управление ФСБ Российской Федерации по Ростовской области, 10.04.2002, 15.04.2003, 06.06.2003, 12.04.2007. Adamov Savelij d. П-29663, Bosnić Pavle d. П-15306, Coban Fabijan d. П-14396, Coban Tereza d. П-13993, Domjanić Vid d. П-36294, Glumac Petar d. П-14020, Glumac Vujo d. П-11290, Ilić Đorđe d. П-14019, Jandrić Damjan d. П-29662, Marović Petar d. П-14021, Milašević Mihajlo d. П-40495, Petrović Steva d. П-31022, Radić Arsenije П-13805, Sajc Viktor d. П-29671, Stilinović Matija d. П-14018, Stojanović Kristo (Krsto) d. П-17734, Telesmanić Nikola d. П-32317, Žigić Vasilije d. 5380, 43989 Центр документации новейшей истории Ростовской области, 15.04.2003. Radić Arsenije, d.410,418 Рязанская область – г. Рязань Управление ФСБ Российской Федерации по Рязанской области, 16.01.2003. Gaubac Jakov, d.8204 Самарская область – г. Самара (Kujbišev) Управление ФСБ России по Самарской области, 04.02.2002, 15.01.2003.12.04.2005, 14.09.2007. Cvejić Sergije d. П-12685, Maričić Anton d. П-19154, Miladinović Mihajlo d. П-17486, Montiljo Jakov, Nikolić Petar d. П-1391, Pogrmić Jovan d. П-7698 Санкт-Петербург и Ленинградская область Управление ФСБ Российской Федерации по г. Санкт-Петербургу и Ленинградской области, 16.04.2003, 30.09.2003, 01.02.2005, 14.02.2005, 19.02.2008, 27.03.2008, 01.04.2008, 12.11.2010.

384

Ciliga Ante, Brezović Matija, Dedić Mustafa, Dragić Stanko, Gacić Matija, Grbac Anton, Horvat Stjepan, Jenko (Enko) Franc d. П-21909, Kovalini Renaldo, Marković Sima, Mesić Marko, Najthefer Henrih, Pendžerkov Boris d. П-74492, Pleša Petar, Semiz Dušan, Stojanović Voldemar, Šugar Ernest, Vinger Georg, Žakić Negovan Саратовская область – г. Саратов Государственный архив новейшей истории Саратовской области, 18.09.2006, 24.03.2008. Brunčić Ludvig, Drljačin Petar, Marković Vukašin, Virandt Petar, Vračar Petar Управление ФСБ Российской Федерации по Саратовской области, 16.08.2004, 03.04.2006. Marković Vukašin, Vlasak Vilhelm d. ОФ-4671 Свердловская область – г. Екатеринбург (Свердловск) Управление ФСБ России по Свердловской области, 02.2002, 30.04. i 24.11.2009. Blum Josif, Borić (Bregovec) Andrija d.41481,d. П-46633, Botin Nikola d.40377, Brčić Šimun d.40377, Vujaklija Džon (Jovan) d.42594- П Государственный архив административных органов Свердловской области, 01.03.2004, 09.06.2007, 03.07.2007, 17.03.2008. Grbić Ivan d.5655, Juvan Avgust d.18191, Lapajne Pavle d.40640, Ljuboja Savo d. 2877, 7943, Nikolajević Aleksandra d.36746, Pašalić Đuro d.27018, Petrović Stepan, Petrović Steva, Pibernik Josif, Prodan (Prodanov) Vasilije, Romeder Viktor, Rudolf Pavle, Zimonja Stepan d.18484, Zupančič Džon d. 23917 Смоленская область – г. Смоленск Управление ФСБ Российской Федерации по Смоленской области, 03.11.2004, 15.11.2004, 27.01.2010 Diardinesku (Diardinasku) Bratjan d.24047, Goman Marko d.24047, Goman Vladimir d.24047, Jeličić Petar d.263, Knjažević Stepan d.21744, Mihaj Aleksa d.24047, Mihaj Ivan d.24047, Mihaj Ivan – Jarko d.24047, Pletikos Anton d.2473, Risto Vlado d.24027, Ristiforov Lona d.24047 Тамбовская область – г. Тамбов Управление ФСБ Российской Федерации по Тамбовской области, 22.09.2003, 29.07.2004, 12.03.2008, 21.05.2008, 09.03.2009. Kovalini Renaldo d.6719, Makari Alojz d. П-8454, Podkonek Petar d. П8214, Taščilin Jemeljan d. П-6759

385

Тверская область – г. Тверь Управление ФСБ Российской Федерации по Тверской области, 28.01.2003, 04.03.2008. Bešlin Žarko, Glavardanov Miloš d.596 Центр документации новейшей истории по Тверской области 21.02.2002. Kavedžija Stjepan Томская область – г. Томск Управление ФСБ России по Томской области, 13.02.2002, 24.01.2003, 16.07.2004. Dedić Mustafa d. П-6657, Dodik Ivan d. П-3528, Kostrež Dimitrije d. П9921, Kovačević Marko d. П-8940, Petrović Franjo d. П-5423, Popović Stanko d. П-2255, Sijerković Ivan d. П-9935, Stupor Ahmet d. П-3168, Švarc Karlo d. П-1936, Vuković Suljo d. П-3615 Тульская область – г. Тула Управление ФСБ Российской Федерации по Тульской области, 21.02.2002, 05.2002, 09.09.2003. Aralov-Ištvanek Stjepan, Fomasov Petar d.18637, Hajdarović Mihailo d.10712 Тюменская область – г. Тюмень Региональное управление Федеральной службы безопасности РФ по Тюменскoй области, 12.03.2008. Brankević Ivan Ульяновская область – г. Ульяновск Управление ФСБ России по Ульяновской области, 26.08.2004. Željko Nikola d.1568 Челябинская область – г. Челябинск Управление ФСБ России по Челябинской области, 15.01.2003, 10.06.2003. Radunović Jovan d. П-5736, Rancinger Rudolf d. П-12662, Ružić Matija d. П-14351, Tomc Ernest d. П-11133 Читинская область – г. Чита Региональное управление ФСБ Российской Федерации по Читинской области, 13.08.2007, 17.03.2008. Bekker Ivan, Kečkeš Ivan, Kovač Vilhelm, Krčalo Derv, Lerer Stjepan, Miholič Aleksandar

386

Ярославская область – г. Ярославль Управление ФСБ Российской Федерации по Ярославской области, 26.02.2002, 18.03.2008. Arseničev Jurij d. Ц-13216, Kosmač Josip d. Ц-5667, Mesić Dragutin d. Ц-10262, 10321 Государственный архив Ярославской области, 07.03.2002, 25.03.2008. Arseničev Jurij, Kosmač Josip, Mesić Dragutin Москва и Московская область Военная коллегия Верховного суда СССР, 15.01.1991. Ambruž Ernest, Barabaš Gustav, Bernetič Rudolf, Cvijić Đuro, Čižinski (Gorkić) Josip, Ćopić Vladimir, Filipović Filip, Hercigonja Rudolf, Horvaj Vilim, Horvatin Jovanka, Horvatin Kamilo, Janićijević Pavle, Jovanović Janko, Kralj Ivan, Mališić Jovan, Marković Sima, Miljuš Simo, Mavrak Antun, Milošević Mate, Novaković Kosta, Orovčanec Nikola, Pop Ivanov Stefan, Srdić Danilo, Šeremet Akif, Valdgoni Robert, Vujović Grgur, Vujović Radomir, Vujović Vojislav, Weiss Adolf Генеральная прокуратура Российской Федерации, 26.01.1994, 23.11.1994. Baranovski Julijus, Beer Imre, Blagojević Miloš, Brčić Šimun, Brezović Matija, Bogner Hans, Bondalović Dinko, Car Andrija, Ciliga Ante, Cvetković Aleksandar, Cvijić Stjepan, Čepelnik Franc, Čop Emil, Debeljak Barbara, Dedić Mustafa, Diamant Fodor Greta, Diamant Keta, Donelli-Rafanelli Josip, Dragić Stanko, Dular Fridl, Đorđević Radmila, Fajmut Ivan, Furlan Rudolf, Gacić Matija, Gomboš Janoš, Heđi Ignjac, Hreljanović Hugo, Hreljanović Ivan, Hromin Šime, Hromin Tomo, Ivanović Aleksandar, Jakubović Mehmed, Jeličić Petar, Jug Andrija, Juričić Anton, Klopčič France, Kobler Aleksandar, Kotur Nikola, Kovalini Renaldo, Krajger Josip, Krivec Stanko, Marinković Mladen, Marinković Nebojša, Mesić Marko, Mihajlović Andrija, Miletić Petko, Mlinarič Božimir, Pavlović Andrija, Plankl Franc, Pletikos Anton, Pop Ivanov Malina, Potočki Ivan, Prosenc Anton, Raspopović Petar, Slavkov Pančo, Stefanović Simo, Šobolj Boško, Šporiš Viktor, Štajner Karlo, Vatovec Albina, Vatovec Rikardo, Weinberger Mirko, Žarn Josip Главная военная прокуратура, 15.01.1999. Mirković Miroslav Центральный архив Федеральной службы безопасности (ФСБ) Российской Федерации, 03.1995, 20.11.1996, 18.03.1997, 13.01.1999, 21.02.2002. Ambruž Ernest, Bakoš Janoš, Barabaš Gustav, Beer Imre, Begović Vlajko, Belonček Josip, Bernetič Rudolf, Cvijić Đuro, Cvijić Stjepan, Ćopić 387

Vladimir, Čižinski (Gorkić) Josip, Diamant Fodor Greta, Diamant Keta, Đorđević Radmila, Filipović Filip, Domjanić Vid, Gacić Borislav, Goman Marko, Glumac Petar, Heberling Stefan, Heđi Ignjac, Hercigonja Rudolf, Horvaj Vilim, Horvatin Jovanka, Hreljanović Ivan, Hreljanović Hugo, Hromin Šime, Hromin Tomo, Ivanović Aleksandar (Kacuno), Jeličić Petar, Jakubović Mehmed, Jovanović Aleksandar, Jovanović Janko, Kampa Stevan, Kastratović Milorad, Kavedžija Stjepan, Kobler Aleksandar, Kolman Stjepan, Kralj Ivan, Kučan Josip, Libek Ivan, Majnarić Anton, Mališić Jovan, Marković Sima, Marković Vukašin, Marović Petar, Matković Miloš, Mihajlović Andrija, Mihajlović (Nevskaja) Nadežda, Miletić Petko, Milošević Mate, Miljuš Simo, Miljuš Zora, Mirković Miroslav, Nevskaja Zora, Novaković Kosta, Orovčanec Nikola, Petrović Marko, Plišić Zlatko, Retter (Lantal) Henrik, Srdić Danilo, Šeremet Akif, Telesmanić Nikola, Ulle (Ille) Ivan, Vajs Dominik, Valdgoni Robert, Verner Petar, Vidas Anđelo, Vujović Grgur, Vujović Radomir, Vujović Vojislav, Vukelić Slavomir – Slavko, Weiss Adolf, Žakić Negovan, Željko Nikola, Žužić Josip Управление ФСБ Российской Федерации по городу Москве и Московской области, 16.10.1998. Jovanović Andrija, Krič Petar, Mencer Petar Управление регистрации и архивных фондов ФСБ Российской Федерации, 26.11.2003, 18.03.2004, 23.03.2004, 03.08.2004, 15.11.2004, 28.10.2005, 01.06.2006, 13.03.2006, 29.05.2006, 08.12.2006, 12.01.2007, 23.05.2007, 18.08.2008. Anđelković Nikola, Asić Hasan, Avlić Mihajlo, Bačinskij Rodion, Baić Stepan, Bakoš Janoš, Barabaš Gustav, Bogajević Marko, Borić Andrija, Čiković Petar, Diamant Fodor Greta, Dimić Andrija, Divjak Rikardo, Dorik Fedor, Džanić Ismet, Gartvejn Filip, Gelenčer Mihail, Geller Lajoš, Gorško Viktor, Grdaš Blaž, Heđi Ignjac, Iharoš Željko, Jan Leopold, Janković Foma, Karuža Nikola, Kastratović Milorad, Kazanegre Savo, Kirbus Franc, Konenko Nikola, Košič Ludvig, Kovačević Konstantin, Kristof Anton, La Ordinako Le Ristako Migaj, Leban Ivan, Lešman Josip, Libek Ivan, Livent-Levit Stefanija, Majer Vladimir, Matković Miloš, Mesarič Franc, Matijević Josip, Milanković Nikola, Miletić Petko, Mirković Miroslav, Mokačević Jole, Montiljo Jakov, Neimarović Savo, Petlović Dimitrije, Petrović Vladimir, Pinter-Uršič Josip, Plišić Zlatko, Ragulja Marko, Ramljak Anton, Skako Luka, Slavkov Pančo, Spodarević Georgije, Sterla Ivan, Straus Jakov, Šlezinger Oskar, Šporiš Viktor, Tiringer Rikardo, Tvardovski-Halupa Ignjatije, Vasić Savelij, Vujčić Marija, Vujović Radomir, Zaskalnij Sila

388

Государственный архив Российской Федерации, 16.09.1997, 24.11.1998, 18.10.2001, 23.10.2001, 23.09.2002, 28.11.2002, 03.03.2003, 12.09.2005, 17.10.2005. Abramović Kristo d. П-48234, Ambruž Ernest, Asić Hasan d. П-72844, Ašerović Leon d. П-72844, Babić Darko d. П-44738, Baglama Ivan d. П37879, Bartovskij Josif d. П-31937, Belonček Josip d. П-12-B, Bem Oskar d. П-27343, Bernat Karlo d. П-8545, Bindiš Stepan d. П-20331, Blagojević Miloš d. П-69941, Blau Ernest d. П-69461, Boženović Ilija d. П-14357, Brčić Šimun d. П-69645, Car Andrija, Cvejić Jakov d. 29824, Čajko Josip d. П-60414, Čepelnik Franc, Čiković Petar d. П-76875, Čučak Josif d. П-11355, Čop Emil, Dejč-Bauer Josif d. 34190, Dorik Fedor d.22408, Dubovski Franc d. П-32152, Đuran Vasilije d. П-6211, Felbab Aca d.30939, Flajšgakker Otto d. П-27686, Furlan Rudolf d. П-69766, Garašanin Rudolf d. П-34283, Gartvejn Filip d.29642, Giljarov Josip d.33350, Gomboš Janoš d.21478, Gorško Viktor d.22442, Grdaš Blaž d.22649, Iviges-Benedek Marija d. П-5503, Janićijević Pavle d. 3124, Janković Vladislav d. П-76128, Josipović Vjekoslav d. П-20770, Jovanović Andra d. П-77550, Jug Andrija d. П-69942, Jurčić Tomo d.23628, Juričić Vladimir d. 69877, Kasni Franc d.33221, Kičan Jozef d. П-5229, Kiš Petar d.49837, Klemenčič Ivan d. П-20801, Kling Emil d. П-56128, Košič Ludvig d. П-58920, Kotur Nikola d. П-29988, Kremer Nikola d.14088, Krič Petar d. П-77549, Kristof Anton d. П-32591, Krivec Stanko, Kučan Josip d.29202, La Ordinako Le Ristako Migaj d. П-77082, Libman Jakov d. П-13339, Lisac Dragutin d. П-32321, Majnarić Anton d.29318, Mandelc Josif d.24693, Marinković Mladen d.29582, Marinković Nebojša d. П-69765, Marković Aleksandar d. П-40873, Matuzović Ivan d. П-48502, Mencer Petar d. П-77551, Mravinok Ilija d.20058, Nagler Grigorije d. П-33763, Nikičić Stefan d. П25346, Ongaro Antonio Đovani d.32900, Partoš Zoltan d.5061, Pertot Ernest d.15285, Petlović Dimitrije d.14377, Rackov Semjon d.50205, Radaković Ilija d. 16609, Radonić Ivan d. П-50736, Rajh Aleksandar d. П-54587, Raspopović Petar d. 38845, 38815, Retter (Lantal) Henrik d.78743, Rošer Hajnc d. П69331, Roth Emerik d. 25930, Samardžić Gojko d. П-69928, Skako Luka d.17415, Stalcer Emerik d. П-7646, Stare Anton d. П-9109, Sterla Ivan d. 22415, Stiks Valter d.4666, Svirčević Georgije d.17351, Šadl Matija d. П56350, Šajina Josip d.27546, Todorović Mihajlo d. П-49218, Udvardi Ivan d. П-21635, Val Josip d. П-25709, Vatovec Albina d. П-32706, Vatovec Rikardo d. П-24693, Vidas Anđelo d.54519, Vujčić Marija d.41595, Vujčić Savo d. П69469, Vuković Džozef – Josip d.49830, Weinberger Mirko d. П-33592, Žarn Josip Российский государственный архив социально-политической истории, 1992-2003. Ambruž Ernest, Barabaš Gustav d. 227, Baranovski Julijus d.226, Beer Imre d. 796, Begović Vlajko d. 17, Belonček Josip d. 229, Biklović Andrija d. 1824, Blagojević Miloš d. 207, Blau Ernest d. 1837, Bogner Hans d.232, Brčić 389

Šimun d.360, Car Andrija d. 313, Ciliga Ante d. 443, Cvejić Jakov d. 289, Cvijić Đuro, Cvijić Stjepan d. 198, Čajko Josip d. 1859, Čepelnik Franc d. 1823, Čižinski (Gorkić) Josip d. 192, Čonić Mladen d. 461, Čop Emil d. 483, Ćopić Vladimir d. 191, Debeljak Barbara d. 245, Dedić Mistafa d. 609 (612), Diamant Fodor Greta d. 725, Diamant Keta d. 431, Dorik Fedor d. 730, Donelli - Rafanelli d. 1791, Dragić Stanko d.329, Dubovski Franc d. 2200, Dubravčić Pavao d. 249, Dular Fridl d. 605, Đorđević Radmila d. 339, Fajmut Ivan d. 216, Filipović Filip d. 1875, Furlan Rudolf d. 309, Gacić Matija d. 241, Gomboš Janoš d. 1801, Grbić Ivan d. 244, Grdaš Blaž d. 774, Gržetić Ivan d. 207, Heđi Ignjac d. 311, Hercigonja Rudolf d. 343, Horvaj Vilim d. 1860, Horvatin Jovanka d. 1803, Horvatin Kamilo d. 206, Hreljanović Ivan d. 312, Hromin Šime d. 346, Hromin Tomo d. 792, Jakubović Mehmed d. 1872, Janićijević Pavle d. 1876, Jovanović Janko d. 146, Jug Andrija d. 321, Juričić Vladimir d. 1826, Kasni Franc, Karuža Nikola d. 1868, Klopčič Angela d. 259, Klopčič France d. 2123, Kobler Aleksandar d. 258, Kolman Stjepan d. 134, Kotur Nikola d. 353, Košir Ciril d. 250a, Kragić Marin d.261, Kralj Ivan d. 375, Krivec Stanko d. 263, Krivokapić Radomir d. 470, Libman Jakov d. 1870, Lisac Dragutin d. 584, Mališić Jovan d. 130, Mandelc Josif, Marinković Nebojša d. 208, Marinković Mladen d. 273, Marković Aleksandar d. 104, Marković Sima d. 270, Marković Vukašin d. 1903, Martelanc Vladimir d. 1734, Matuzović Ivan d. 277, Mavrak Antun d. 1968, Mihajlović Andrija d. 383, Mihajlović-Sesak Eržebet d. 255, Miletić Petko d. 364, Milošević Mate, Miljuš Simo d. 1953, Miljuš Zora d. 280, Mlinarič Božimir d.510, Novaković Kosta d. 191, Ongaro Antonio Đovani d. 109, Orovčanec Nikola, Pašalić Đuro d. 282, Partoš Zoltan d. 1547, Pešut Vladimir d. 287, Petrović Nikola d. 501, Pinter-Uršić Josip d. 12911, 12919, Plankl Franc d. 564, Pletikos Anton d. 288, Pop Ivanov Malina d. 1905, Pop Ivanov Stefan, Potočki Ivan d. 290, Predojević Gavro d. 1871, Raspopović Petar d. 328, Retter (Lantal) Henrik, Roth Emerik d. 306, Samardžić Gojko d. 1839, Semiz Dušan d. 526, Skako Luka d. 301, Slavkov Pančo, Sorre Josip d. 302, Srdić Danilo, Stare Anton d. 340, Sterla Ivan d. 579, Šajina Josip d. 1792, Šeremet Akif, Šobolj Boško d. 591, Šporiš Viktor d. 308, Štajner Karlo d. 578, Šurkov Ando d. 1834, Todorović Mihailo d. 541, Vajs Dominik d. 238, Vatovec Albina d. 2155, Vatovec Rikardo d. 1466, Vatović Rihard d. 2115, Vujović Grgur d. 1798, Vujović Radomir d. 1877, Vujović Vojislav d. 1797, Weinberger Mirko d. 277, Weiss Adolf d. 237, Žarn Josip d. 352, Željko Nikola d. 254 Добровольное историко-просветительное правозащитное и благотворительное общество „Мемориал“, 1992, 10.1999. Aralov-Ištvanek Stjepan d.182, Cvijić Đuro d.1735, Diamant (Fodor) Greta d.783, Dobanovački Luka, Filipović Filip d.1387, Geller Lajoš d.69, Hercigonja Rudolf d.2410, Horvatin Kamilo d.2599, Ivašević Dimitrije d.1904, Janićijević Pavle d.2208, Kiš Petar d.3817, Kotur Nikola d.2480, Kralj Ivan d.2447, Kuštera Božo, Livent-Levit Stefanija d.2303, Marković Aleksandar 390

d.2855, Mavrak Antun d.2199, Orovčanec Nikola d.2881, Popović Stanko d.3754, Salopek Petar d.4469, Sorre Josip, Srdić Danilo d.2495, Vucetić Ivan, Vujović Grgur d.925, Vujović Radomir d.926, Vujović Vojislav d.924, Vukelić Slavomir d. 927 Республика Беларусь – г. Минск Центральный архив Комитета Государственной Республики Беларусь, 10.03.2003, 06.03.2007. Salopek Petar, Troha Dragutin

безопасности

Витебская область – г. Витебск Государственный архив Витебской области, 20.03.2008. Gossar Franc Могилевская область – г. Могилев Управление Комитета Государственной безопасности Республики Беларусь по Могилевской области, 10.03.2003. Salopek Petar Республика Казахстан – г. Алма-Ата Комитет национальной безопасности (КНБ) Республики Казахстан. Специальный государственный архив, 16.07.2003, 26.02.2004, 23.08.2004, 03.05.2009. Bešlić Ivan, Burkalec Jernej d.2071, Derde Viktor, Domijan Ivan, Janković Foma, Jevković Ivan, Juričić Anton, Miočinović Savelij, Regitnik Franc, Semić Dimitrije, Spodarević Georgije, Šprajcer Vladimir, Vračar Milan, Zanosa Ivan Комитет правовой статистики и специальным учетам Генеральной прокуратуры Республики Казахстан, 22.12.2003, 11.10.2006. Divjak Rikardo, Jeličić Petar, Željko Nikola, Департамент КНБ Республики Казахстан по г. Алматы, 22.12.2003, 07.07.2004. Blaž Hugo, Kloc Marijan Акмолинская область – г. Кокчетав Департамент КНБ Республики Казахстан по Акмолинской области, 07.07.2004. Ulaga Rudolf Актюбинская область – г. Актюбинск Департамент КНБ Республики Казахстан по Актюбинской области, 07.06.2002, 23.08.2004. Bernetič Rudolf d. 2892, Magdić Stanislav, Šprajcer Vladimir, Zarezankov Hristo 391

Восточно-Казахстанскаяа область – г. Усть-Каменогорск Департамент КНБ Республики Казахстан по Восточно-Казахстанской области, 16.07.2003, 29.04.2004. Burkalec Jernej d.2071, Juričić Anton d.3382 Жамбылская область – г. Джамбул Департамент КНБ Республики Казахстан по Жамбылской области, 24.04.2002. Domijan Ivan, Zanosa Ivan Комитет национальной безопасности Республики Казахстан и Департамент КНБ по Жамбылской области, 04.05.2004. Semiz Dušan d.3952-2 Западно-Казахстанская область - г. Уралск Департамент КНБ Республики Казахстан по Западно-Казахстанской области, 24.09.2003. Jevković Ivan, Spodarević Georgije Карагандинская область – г. Караганда Департамент КНБ Республики Казахстан по Карагандинской области, 24.09.2003, 11.10.2006, 04.03.2008. Bernat Štefanija d.4895, Janković Foma Кзыл-Ординская область – г. Кзыл-Орде Департамент КНБ Республики Казахстан по Кызылординской области, 26.02.2004. Regitnik Franc Павлодарская область – г. Павлодар Департамент КНБ Республики Казахстан по Павлодарской области, 16.07.2003, 05.09.2003, 23.08.2004. Derde Viktor, Rakitničan Ivan, Vračar Milan Северо-Казахстанская область – г. Петропавловск Департамент КНБ Республики Казахстан по Северо-Казахстанской области, 05.09.2003, 27.03.2008. Bešlić Ivan, Dervarić Anton, Ivec Semjon, Semić Dimitrije Южно-Казахстанская область – г. Чимкент Департамент КНБ Республики Казахстан по Южно-Казахстанской области, 05.09.2003, 22.12.2003, 11.03.2008. Firtelj Leopold, Kuvačič Andrej d.2630, Miočinović Savelij

392

Кыргызская Республика – г. Бишкек Служба национальной безопасности Кыргызской Республики, 15.07.2004. Leban Ivan, Pinter-Uršič Josif, Šlezinger Oskar d. 12911,12919 Республика Молдова – г. Кишинев Служба информации и безопасности Республики 26.09.2003. Nema podataka o represiranim Jugoslovenimа

Молдова,

Таджикская Республика – г. Душанбе Министерство безопасности Республики Таджикистан, 24.12.2004. Nema podataka o represiranim Jugoslovenimа Туркменская Республика – г. Ашхабад Министерство национальной безопасности 23.04.2003. Dobanovački Luka

Туркменистана,

Республика Украина – г. Киев Державний архів Служби безпеки України, 25.04.2002. Anđelković Ivan, Anđelković Nikola, Anđelković Živko, Cvetković Aleksandar, Doneskij(Donski) Anton d.59623, Goltes Anton, Kuštera Božo, Milanković Nikola, Sorre Josip Центральний державний архів громадських об’єднань України, 22.11.2004, 12.08.2008. Doneskij Anton d. 59623, Gubaš Petar d. 64069, Ljalić Milan d.60477 Винницкая область – г. Винница Державний архів Вінницької області, 10.04.2002. Đukanović Petar d.4665 Днепропетровская область – г. Днепропетровск Державний архив Днiпропетровської областi, 15.05.2002, 07.02.2003. Donelli-Rafanelli Josip П-7389, Ivašević Dimitrije d.7343 Донецкая область – г. Донецк Управлiння Служби безпеки України в Донецькій області, 14.06.2002, 24.11.2003, 13.06.2007. Dijanić Filip, Georgijević Boris, Jelić Miloje, Rodović (Radović) Milutin, Vasiljević Vasilije, Vuić Mihajlo

393

г. Киев Державний архів м. Києва, 27.08.2003, 22.11.2004. Gubaš Petar d. 64069, Ljalić Milan, Živojnov Jevtuh Кировоградская область – г. Кировоград Управління Служби безпеки України в Кiровоградськiй області, 22.07.2004. Rajković Matija d.11967 Луганская область – г. Луганск (Ворошиловград) Управління Служби безпеки України в Луганськiй областi, 01.03.2007, 04.04.2007. Belan Anton d.17729-R, Dragović Mihail d.7570-R, Erorr Vasilije d.22542-R, Vertnik Leopold d.14505 Державний архів Луганськoü областi, 04.04.2007. Belan Anton, Dragović Mihail, Vertnik Leopold Николаевская область – г. Николаев Державний архів Миколаївської області, 14.06.2002, 23.04.2007, 08.02.2008. Bačinskij Rodion d.1864, Kogo Matija d.2625, Maštruko Josip d.3188, Mikelenić Kristofer d.3277, Petrović Marko d.4870, Žakula Ivan d.1920 Одесская область – г. Одесса Одесский Академический центр, 26.02.2001, 01.06.2002, 19. i 20.03.2008, 09.04.2008. Avlić Mihajlo d.28508-П, Bačić Mihajlo d.22703-П, Bondalović Dinko d.6529-П, Dragajević Nikola d.1573-П, Gavrilović Milenko d.18970-П, Gorić Nikola d.6735-П, Grubić-Gajdik Foma d.7539-П, Jović Ivan d.5086-П, Karuža Nikola d.24596-П, Kokotović Ilija d.16670-П, Kostilević Maksim d.8009-П, Kragić Marin d.4579-П, Krivokapić Radomir d.21273-П, Lešman Josip d.15660-П, Longin Josip d.17822-П, Majer Vladimir d.22256-П, Mihaljević Kristin d.22991-П, Nastić Nikola d.5366-П, Petrović Vladimir d.19109-П, Sinidinović Zaharije d.10010-П, Smeljanović (Smiljanović) Nikola d.21936-П, Stefanović Lazar d.4711-П, Šandrk Anton d.22783-П, Šimanović Ivan d.8692П, Šurkov Ando d.8834-П, Tiringer Rikardo d.23369-П, Trajković Dimitrije d.22391-П, Ubavkin Milan d.4589-П, Verner Petar, Vrbaško Ljubomir d.24111-П, Živković Vukašin d.8061-П, Žužić Josip d.25764-П Управління Служби безпеки України в Одеськiй 19,20.03.2008. Ivanović Trojan d.23538- П, Kornić Stanos d.22138- П Державний архів областi, 09.04.2008. Sovre Baltazar d.7915 394

областi,

Харьковская область – г. Харьков Державний архів Харківської областi, 12.06.2002, 28.04.2005. Vucetić Ivan d. 2894, Wankmuller Franz Херсонская область – г. Херсон Управління Служби безпеки України в Херсонськiй областi, 26.03.2003. Lavrić Ivan d.461, Raumberger Franc d.680, Savić Nikola (Svilar Gavro) d.9345, Šikić Pavle d.954 Республика Узбекистан – г. Ташкент Посольство Республики Узбекистан в Российской Федерации, 01.11.2002. Belić Janoš, Odić Tadija, Ragulja Mark

395

SKRAĆENICE АК - Алтайский край. АССР – Автономная Советская Социалистическая Республика. БАССР – Башкирская автономная Советская Социалистическая республика. БВО – Белорусский ВО. ВК ВС СССР - Военная коллегия Верховного Суда СССР. ВКП(б) – Всероссийская коммунистическая партия большевиков 1925–1952 . ВО – Забайкальский ВО. ВО – Военный округ. ВП – Военная прокуратура. ВС – Верховный суд. ВТ – Военный трибунал. ГА РФ - Государственный Архив Российской Федерации. ГП - Генеральная прокуратура. ГП КР - Генеральная прокуратура Киргизской Республики. ГП РК - Генеральная прокуратура Республики Казахстан. ГПУ или ГПУ НКВД – Государственное политическое управление при НКВД. ГУГБ - Главное управление государственной безопасности (ГУГБ). Дв. – двойка, комиссия наркома ВД и прокурора СССР. ДВО – Дальневостосточный ВО . ДНР – Донецкая народная республика. ДПУ - Державне політичне управління. ИККИ – Исполнительный комитет Коминтерна. ИО - Иркусткая области. ИТЛ – исправительно-трудовой лагерь (с 1934 г., ранее концлагерь). КАССР – Карельская автономная Советская Социалистическая республика. КБР - Кабардино-Балканская республика. КВО – Киевский ВО. КГБ – Комитет государственной безопасности. КДК - Краснодарский край. КЖД – Красноярская железная дорога . КИ - Коммунистический интернационал 1919–1943. КК - Краснодарский край. КПД – Комиссия по пересмотру дел лиц, отбывающих наказания (ПВС СССР, республиканская, краевая или областная). КСКВО - Кубанский и Северокавказский ВО. КУНМЗ –Коммунистический университет национальных меньшинств Запада имени Мархлевского 1922–1936. ЛВО –Ленинградский ВО. ЛНР – Луганская народная республика. МВО – Московский ВО. МГБ СССР - Министерство государственной безопасности СССР. МГУ – Московский государственный университет. МЛШ - Международная ленинская школа 1925—1938. МО - Мурманская область. НГО - Нижегородская область. НКВД (МВД) – войск НКВД (МВД) края или области. НКВД СССР - Народный комиссариат внутренних дел СССР. Новосибирская область - Новосибирская область.

ОВО – Одесский ВО,. ОГПУ при СНК СССР - Объединённое государственное политическое управление при СНК СССР 1923-1934. ОЛП – отдельный лагерный пункт,. ОМС – Отдел международных связей. ОО - Одесская область. ОП - Областная прокуратура. ОС или ОСО – Особое совещание при ОГПУ (НКВД, МГБ). ОС при (Коллегии) ОГПУ - Особое совещание при (Коллегии) Народного комиссариата внутренних дел СССР. ПВKО - исправи на Прокуратура Восточно-Казахстанской области. ПВС – Президиум Верховного суда. ПОО – Прокуратура Одесской области. ППО – Прокуратура Пермской области. ПрВО – Прибалтийский ВО. ПРО – Прокуратура Рязанской области. ПСК - Председатель Следственного комитета Российской Федерации. ПТО - Прокуратура Тульской области. ПЮКО – Прокуратура Южно-Казахстанской области. ПЯО – Прокуратура Ярославской области. РКП (б) – Российская коммунистическая партия (большевики). РСФСР - Российская советская федеративная социалистическая республика. САВО – Среднеазиатский ВО. СВО – Северо-Кавказский военный округа. СВО – Сибирский ВО. СвО - Свердловская область. СЛС – специальный лагерный суд. СНК СССР - Совет народных комиссаров СССР. СО - Саратовская область. ТАССР – Татарская автономная советская социалистическая республика. ТО - Тюменская область. ТОН – тюрьма особого назначения, для содержания осуждённых на тюремный (а не лагерный) срок, см. ВКС. Тр. – (особая) тройка ПП ОГПУ или УНКВД по краю, области, автономной республики. ТССР – Туркменская советская социалистическая республика. ТуркВО – Туркестанский ВО. УНКВД СССР - Управление Народного комиссариата внутренних дел СССР. УО - Ульяновская область. УрВО – Уральский ВО. УРСР - Українська Радянська Соціалістична Республіка. ФСБ РФ - Федеральная служба безопасности Российской федерации . ЦК – Центральный Комитет. ЦКК – Центральная контрольная комиссия. ЦЛК МОПР – Центральная легитимационная комиссия Международной организации помощи революционерам. ЦЮБ - Центральное югославянское бюро при ЦК РКП(б). ЧК – Чрезвычайная комиссия. ЮВО – Южный военный округ.

398

BELEŠKA O AUTORU DR UBAVKA VUJOŠEVIĆ. Rođena 1930. u Sarajevu. Završila Filozofski fakultet (1957), grupu za istoriju, u Beogradu. Od 1956. u Istorijskom arhivu grada Beograda. Od 1959. radila u Istorijskom arhivu CK SKJ, zatim u Institutu za istoriju radničkog pokreta naroda Jugoslavije, pa u Institutu za izučavanje radničkog pokreta i Institutu za savremenu istoriju od 1969. do 1973. Od 1974. u Odeljenju za arhiv i dokumentaciju Predsedništva CK SKJ. Doktorirala 1977. na Filozofskom fakultetu u Prištini. Teza: Zaoštravanje krize u KPJj i borba antifrakcijskih snaga za jedinstvo partije i radničkog pokreta (1925–1928). Članci i rasprave: 1. Učešće žena u radničkom pokretu Beograda 1903–1914. – Godišnjak grada Beograda, 1961, VII, str. 353–393; 2. Moša Pijade novinar, publicista i prevodilac (koautor sa D. Lazarević). – Prilozi za istoriju socijalizma, Beograd, 1967, 4, str. 179–298; 3. Strujanje i odnosi u sindikalnom pokretu (1921–1929). – 50 godina revolucionarnog sindikalnog pokreta u Jugoslaviji, Beograd, „Radnička štampa“, 1969, str. 91–118; 4. Sudski proces komunistima juna 1934 (koautor sa D. Lazarević). – Vojni glasnik, Beograd, 1969, 11, str. 70–78. Hronologije: 5. Dragica Lazarević, Milica Rajičević, Ubavka Vujošević, Radunka Milanović, Hronologija naprednog radničkog i narodnooslobodilačkog pokreta Beograda. Beograd. Istorijski arhiv. 1960, str. 244. Priređivanje istorijskih izvora: 6. Moša Pijade. O umetnosti. Izbor i redakcija: Julijana Vrčinac, Dragica Lazarević, Ubavka Vujošević. Beograd. Srpska književna zadruga. 1963, str. 186; 7. Moša Pijade. Izabrani spisi. Knj. 1–2. Izbor i redakcija: Rodoljub Čolaković, Julijana Vrčinac, Dragica Lazarević, Ubavka Vujošević, Beograd. Institut za izučavanje radničkog pokreta. 1964, str. 944; 8. Kosta Novaković. Makedonija Makedoncima! Zemlja zemljoradnicima. Redakcija: Ubavka Vujošević, Milan Đoković, Vuk Petronijević. Čačak. „Čačanski glas“. Istorijski arhiv. 1966, str. 154; 9. Oktobar u Jugoslaviji 1918–1945. Izbor dokumenata o godišnjacima Oktobra. Izbor i redakcija: Mihailo Apostolski, Dragica Lazarević, Jovo Mihaljević, Ubavka Vujošević. Beograd. Zajednica institucija za istoriju radničkog pokreta i SKJ. Institut za izučavanje radničkog pokreta. 1967, str. 816; 10. Josip Broz Tito. Sabrana djela. Tom I. Maj 1926 – avgust 1928 Istraživanje, priprema za štampu, napomene, hronologija i registri: Ubavka Vujošević. Beograd. „Komunist“. BIGZ. Zagreb. „Naprijed“. 1977, str. L + 335. Prilozi: 11. Iz prepiske Filipa Filipovića i Dimitrija Tucovića. – Prilozi za istoriju socijalizma, Beograd, 1964, 1, str. 279–306; 12. Novi podaci o delatnosti Filipa Filipovića. – Prilozi za istoriju socijalizma, Beograd, 1966, 3, str. 355–376; 13. Pisma Ilije Milkića upućena Lenjinu i Komunističkoj internacionali (1919–1921). – Prilozi za istoriju socijalizma, Beograd, 1968, 5, str. 539–578; 14. Pisma Filipa Filipovića rukovodiocima Seljačke internacionale u Moskvi (1926–1930) (koautor sa B. Gligorijevićem). – Prilozi za istoriju socijalizma, Beograd, 1976, 10, str. 425–524.

Izdavač INSTITUT ZA SAVREMENU ISTORIJU Beograd, Trg Nikole Pašića 11 [email protected]; www.isi.co.rs Za izdavača Prof. dr Momčilo Pavlović, direktor

Tiraž 200 primeraka

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд

Štampa: Službeni glasnik, Beograd