Uros_i

Prof. dr Hivzo Gološ Doc. dr Ahmed Bihorac Spec. opšte med. dr Mirsada Gološ

KRALJ STEFAN UROŠ PRVI NEMANJIĆ (1243–1276)

Prof. dr Hivzo Gološ, doc. dr Ahmed Bihorac i spec. opšte med. dr Mirsada Gološ KRALJ STEFAN UROŠ PRVI NEMANJIĆ (1243–1276) Izdavač: Narodna biblioteka „Dositej Obradović”, Novi Pazar Za izdavača: Elijas Rebronja Recenzenti: Prof. dr Ana Stišović Milovanović, doc. dr Kemal Džemić i mr Esad Rahić Lektori: Adela Ljajić i Dragica Milanović Korektori: Valerija Stefanović i Milena Moračanin Kompjuterska obrada: Edin Nikšić

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд ISBN 978-86-83251-74-2 COBISS.SR-ID 271397644

Prof. dr Hivzo Gološ Doc. dr Ahmed Bihorac Spec. opšte med. dr Mirsada Gološ

KRALJ STEFAN UROŠ PRVI NEMANJIĆ (1243–1276)

NOVI PAZAR 2018.

„Danas ovde, a sutra onde, danas vladar, a sutra podanik, danas bogat, a sutra ništa, danas sudija, a sutra suđen“ – reči Jelene Anžujske sinu Dragutinu. Arhiepiskop Danilo

9

IZVODI IZ RECENZIJA KRALJ STEFAN UROŠ PRVI I NJEGOVO DOBA Proučavanje istorije je, za one koji znaju da je spoznaju na pravi način, plodosona i poučna delatnost. „Učiteljica života“ iznova dokazuje da se okolnosti mogu menjati, ali suština prošlih događaja se obnavlja i ponavlja, u vremenu koje živimo, ili će tek doći. Ako se istorijski događaji tumače na autentičan način, pouke su jasne; u dramatičnim vremenima i na uzburkanom prostoru Balkana, potrebno je mnogo snage i mudrosti, da bi se trajalo. U monografiji Kralj Stefan Uroš Prvi Nemanjić (1243–1276), autora dr Hivze Gološa, dr Ahmeda Bihorca i dr Mirsade Gološ, sakupljeni su zanimljivi i raznorodni istorijski dokumenti, koji treba da osvetle i objasne tridesetogodišnju vladavinu kralja Uroša Prvog Nemanjića, sina jednog moćnog i zahtevnog kralja, Stefana Prvovenčanog, i oca drugog kralja, Milutina1, ambicioznog i nestrpljivog. U istraživanju su korišćeni tekstovi autentičnih autoriteta u oblasti istorijske nauke, ali i „delovi neizdate građe, koja još leži u arhivima“, napominju autori, što ovoj monografiji daje vrednost. Istorijske činjenice su, često, skrivene u neistorijskoj građi ― književnim tekstovima, te su i srednjevekovna žitija, zbornici, zapisi i natpisi, iako često obojeni subjektivnim stavom autora, takođe uključeni u korpus istraženih tekstova. Književnost srednjega veka je pisana sa tendencijom, u religioznom ključu, no u njoj se uvek može naći jezgro istinitog i verodostojnog kazivanja o vremenu i ljudima. Autori su se najpre bavili istorijskim, a potom i istoriografskim aspektom Uroševog doba. Ova metoda je legitimna, jer omogućava dvojako sagledavanje delikatnog, i za današnje doba paradigmatičnog vremena, omogućavajući modernom čitaocu lak i simplifikovan pregled perioda vladavine kralja Stefana Uroša Prvog Nemanjića.

1 Luka Mičeta: Kralj Milutin – Biografija svetog srpskog kralja, (Drugo izdanje), Laguna, Beograd 2017. str. 24–27.

10

Prof. dr Hivzo Gološ, doc. dr Ahmed Bihorac i spec. opšte med. dr Mirsada Gološ

Monografija sadrži relevantne podatke o evropskoj istoriji, kao kontekstu u kome se kralj Uroš morao kretati i koji je bitno određivao način njegove vladavine. Detaljno su objašnjene i unutrašnje prilike u Srbiji Uroševog doba, a poseban deo monografije čini lična povest kraljevog života. Uz kraljevu biografiju, stoji i intrigantna priča o njegovoj supruzi, Jeleni Anžujskoj, jednoj od najzanimljivijih žena iz povesti Srbije i Evrope. Naslednik Nemanjićkog trona, sin Venecijanke Ane Dandolo i muž Francuskinje, Jelene Anžujske; svekar Vizantijke Ane, kćeri cara Mihaila VIII Paleologa, kralj Uroš Prvi je i u državničkom i u privatnom životu, morao tražiti i nalaziti ravnotežu između Istoka i Zapada, Srbije i Evrope. Često je bio pred teškim odlukama, ratnim ili porodičnim sukobima. Obavezivalo ga je i pravo nasleđenog prestola, porekla i krvi, ali i srodničke veze sa moćnim dinastijama Evrope. Vladarska i lična sudbina Stefana Uroša Prvog, postaje tako paradigma za prostore Balkana, a njegove borbe i teške odluke, mogu biti i neka vrsta istorijskog zaveštanja. Intencija autora ove monografije je dvojaka. Najpre, podsećaju autori, istorijski period, kojim je obeležena vladavina Uroša Prvog, bio je istovremeno i razdoblje dramatičnih promena na Balkanu, koje će uticati i na buduće događaje na ovim prostorima. U Srbiji, to je vreme ekonomskog i kulturnog napretka: razvija se rudarstvo, kuje novac, grade se i živopišu monumentalni manastiri, pišu vredni književni tekstovi. U Evropi, velike sile se pozicioniraju i određuju sudbinu malih država. Zapad i Istok, u večitoj borbi prevlasti; Ugri i Mlečani, Vizantija i Osmansko carstvo. Kralj Stefan Uroš je, pamti istorija, radije pregovarao, no što je ratovao. Smatrao je da se upravo visokom politikom, stvaranjem trgovinskih, kulturnih, pa najposle i rodbinskih veza, može rešiti više nesporazuma i doneti više dobra, nego sukobom na bojnom polju. To je, sa stanovišta autora, njegov istinski doprinos u istorijskom i civilizacijskom hodu jednog naroda, u odnosu sa drugim narodima. „Kada budu imali u rukama našu knjigu, poznavaoci ove tematike će primetiti koliko je truda uloženo njeno stvaranje. Monografija je namenjena

KRALJ STEFAN UROŠ PRVI NEMANJIĆ (1243 – 1276)

11

širem krugu čitalaca, te znalci neće zameriti što je metodologija prilagođena upravo širem, a ne samo naučnom čitalačkom krugu“, kažu autori. Ako namera pisaca ove monografije bude plodonosna, a bez sumnje je iskrena, onda bi široka čitalačka publika imala pred sobom zanimljivu građu, koja obavezuje na promišljanje. Prof. dr Ana Stišović Milovanović

12

Prof. dr Hivzo Gološ, doc. dr Ahmed Bihorac i spec. opšte med. dr Mirsada Gološ

ESTETIKA VLADANJA KRALJA UROŠA PRVOG I KRALJICE JELENE ANŽUJSKE Inteligentna tvrdnja engleskog filozofa Edmunda Burkea, da je historija svojevrsni „savez između mrtvih, živih i onih još nerođenih“, bezbroj puta se pokazala tačnom u naučnohistoriografskom oblikovanju dokumentarne građe. Osim naučnih egzaktnih činjenica za kojima istraživač uporno traga, stvaralački proces sadrži i čovjekov nesalomivi tragalački praiskonski duh atavizma koji ponekad poprima mitsku ili arhetipsku dimenziju zanesenosti predačkom vrlinom. Ne možemo pronaći narod koji njeguje pisanu historiografsku tradiciju, a da ne pripada slavnim precima, koji su prošli kroz slavnu historiju, predvođeni vrlim nacionalnim prvacima. Ovaj često mitologizirani prikaz u historiografiji zamjetnut je u čovjekovoj potrebi da se svoji preci i njihova historija prikažu u nacionalromantičarskom patetičnom narativu, koji će potomstvu poslužiti kao dragocjena nacionalna odgojno-obrazovna lektira i uzor i obrazac egzistiranja u vremenu i prostoru, pobožno čuvajući uspomenu na slavnu predačku egzistenciju. Sretna okolnost je kada nesporno postoji reprezentativna historijska građa u kojoj autor bez subjektivnog i natruhlog konstrukcionizma raspolaže dokumentarnom građom, koju sa objektivnom lahkoćom uz pogodnu metodološku aparaturu pretače u naučni historiografski tekst. Značajna vremenska distanciranost od historijskih događaja i ličnosti zna biti dragocjena u pogledu zauzimanja što je moguće objektivnijeg naučnog stanovišta istraživača i autora određene historijske građe, što bi trebao biti osnovni cilj u konačnici teksta koji pretenduje da postane ozbiljna naučna građa. Kako bismo izbjegli sve moguće zamke potčinjavanja historijskih činjenica vlastitim i uskim vizurama mitologizirane obmane, koja će za posljedicu imati pogrešan pristup historiografskoj građi, valja uporno i oprezno tragati za nepobitnom, vidljivom i dokazivom činjenicom, koja će kao takva otkloniti svaku moguću skeptičnost, što je i jedna od bitnih dimenzija svakog ozbiljnog naučnog pristupa. Obilje i raskoš takve objektivne dokumentarne građe, autori monografije „Kralj Stefan Uroš Prvi Nemanjić (1243–1276)“, prof. dr Hivzo Gološ,

KRALJ STEFAN UROŠ PRVI NEMANJIĆ (1243 – 1276)

13

doc. dr Ahmet Bihorac i dr Mirsada Gološ, znalački pretaču u ozbiljan naučni tekst s pretenzijom da se ličnost raškog kralja Uroša Prvog sagleda sa različitih naučnih i umjetničkih aspekata. Epoha srednjeg vijeka za južnoslavenske narode je početak jedne nove egzistencije u novim okolnostima u kojima Slaveni dobijaju prvo pismo, književni jezik, te pagansku vjeru mijenjaju za hrišćanstvo, što će ih približiti ostalim pismenim i kulturnim hrišćanskim evropskim narodima, ali i izložiti ih stalnim prijetnjama i hegemonističkim težnjama i istočno-vizantijskog pravoslavnog, i zapadno-rimskog katoličkog svijeta. Vješto se koristeći spletom međunarodnih odnosa, te slabošću Bizanta i vaseljenskog patrijarha u Nikeji, Sava je uspio osamostaliti srpsku pravoslavnu crkvu 1219. godine, dok je, dvije godine ranije, 2017. njegov brat Stefan Prvovenčani dobio krunu prvog srpskog kralja direktno od pape. Time je u kontekstu Četvrtog križarskog rata, koji je znatno izmijenio političku ravnotežu snaga u jugoistočnoj Evropi, Srbija uspjela postići svoju državnu i crkvenu samostalnost. U takvim društvenopolitičkim uslovima Srbi kao značajan južnoslavenski narod, vješto grade svoju poziciju, bivajući često primoravani na kompromise i balansiranje između istočno-pravoslavnog Bizanta i zapadno-rimokatoličkog, vojno i politički moćnog svijeta. U takvim okolnostima Srbi baštine pravoslavlje i svetosavlje sa jedne strane, i uspostavljaju dobre političke veze sa zapadnim rimokatoličkim narodima, često se direktno vazalski stavljajući u njihovu službu, štiteći im interese i izvan srpske države. Stariji sin velikog raškog župana Stefana Nemanje, zetski knez Vukan, piše pismo papi Inoćentiju III 1199. godine, u kome kaže da se u zemlji ugarskog kralja, tj. u Bosni, razvija hereza ne malih razmjera, i to u tolikoj mjeri da je i sam ban Kulin, pošto je sa svojom ženom i svojom sestrom, udovicom pokojnog Miroslava humskog, i sa više svojih srodnika bio zaveden, preveo u onu herezu više od deset hiljada hrišćana. Monografija „Kralj Stefan Uroš Prvi Nemanjić (1243–1276)“ naučno rasvjetljava i približava jedan izuzetno važan historijski period uspostavljanja, učvršćivanja i proširivanja srpske srednjovjekovne države u kojoj je Uroš imao izuzetan značaj kao kralj koji je vještim diplomatskim postupcima osigurao razvitak srpske države u izuzetno složenim geopolitičkim odnosima na Balkanu u XIII vijeku.

14

Prof. dr Hivzo Gološ, doc. dr Ahmed Bihorac i spec. opšte med. dr Mirsada Gološ

Njegova diplomatska spretnost osigurala mu je najdužu vladavinu srpskom srednjovjekovnom državom u složenim politićkim okolnostima u kojima Uroš vješto iznalazi balans u cilju osiguranja svoje vladavine. O Urošu Prvom pisali su njegovi savremenici, bizantijski pisci Georgios Akropolites i Georgios Pahimereseorgios. Uroš je bio najmlađi sin Stefana Prvovenčanog i Ane Dandolo, unuke mletačkog dužda Enrika Dandola. Uroš vlada poslije braće Radoslava i Vladislava. Pobunjena vlastela je zbacila sa vlasti kralja Vladislava i predala vlast mlađem bratu Urošu, da bi ga sa prijestola zbacio njegov sin Dragutin, što će potvrditi pravilo o arhetipu beskrupuloznog srednjovjekovnog otimanja o prijesto, pri čemu se zaboravlja na stepen krvnog srodstva i ne biraju sredstva da bi se ostvario cilj. Jedan od ciljeva autora ove monografije jeste da se historijska građa iznova sagleda iz različitih naučnih pozicija, uključujući i značajan korpus hagiografske literature u kojima se život ovog značajnog srpskog vladara stavlja u kontekst burnih historijskih zbivanja u srpskoj srednjovjekovnoj državi u okruženju moćnih susjeda Ugara, Bizantinaca, Dubrovčana, sa kojima je rado trgovao, uporno i vješto pregovarao i nerado ratovao. Vrijeme vladavine kralja Uroša Prvog (1243–1276), obilježio je i značajno uspostavljanje nekih privrednih djelatnosti, kao rudarstva npr, zahvaljujući njemačkim rudarima poznatim pod imenom Sasi, koji se prvi put spominju u Srbiji u Uroševoj povelji rudarskom naselju Brskovu. Ovi vrijedni rudari su razvili i rudnike u Trepči, Rudniku, Rogozni, Novom Brdu itd. Urošu Prvom se pripisuje i kovanje srebrnog novca čime je osnažnio privredu, trgovinu i plaćao vojsku. Pored jasnog vladarskog talenta i diplomatske vještine kralj Stefan Uroš Prvi je svoje pozicije značajno učvrstio brakom sa Jelenom Anžujskom, koja je, može biti, bila u rodbinskim vezama sa Karlom Prvim, kraljem Napulja i Sicilije. Saga o braku Uroša Prvog i Jelene Anžujske zauzima značajno mjesto u ovoj monografiji. Biografska građa o prosvećenoj kraljici, monahinji i ktitorki manastira, koja je osnovala školu za siromašne djevojke, širila pismenost i posjedovala vlastitu biblioteku na dvoru, daje poetičan štimung ovoj historiografskoj građi i dodatno je estetički obogaćuje i upotpunjuje.

KRALJ STEFAN UROŠ PRVI NEMANJIĆ (1243 – 1276)

15

Monografija nam pruža bogatstvo činjenica o jednom od najvažnijih i najuspješnijih srednjovjekovnih srpskih vladara, vještom privredniku i diplomati, ktitoru manastira Sopoćani, monahu, Stefanu Urošu Prvom. Ovo je i vjerno svjedočanstvo o učvršćivanju i razvitku kraljevine Raške u XIII stoljeću, te dokumentarna priča o burnim događajima u kojima je aktivno, mudro i vješto i sam Uroš Prvi učestvovao, čime će postići dugotrajnu vladavinu, potpomognutu prosvjetiteljskim i vladarskim talentom njegove supruge Jelene Anžujske, što će ih izdvojiti kao jedinstven i autoritativan kraljevski bračni par srpskoga srednjovjekovlja. Doc. dr Kemal Džemić

16

Prof. dr Hivzo Gološ, doc. dr Ahmed Bihorac i spec. opšte med. dr Mirsada Gološ

IZVODI IZ RECENZIJE MR ESADA RAHIĆA Monografija „Kralj Stefan Uroš Prvi Nemanjić (1243–1276)“ je nastala kao plod upornog, marljivog i sistematičnog naučno-istraživačkog rada sjajnog autorskog tima koji sačinjavaju: prof. dr Hivzo Gološ, doc. dr Ahmed Bihorac i dr Mirsada Gološ. Ova nadasve zanimljiva monografija, nevelikog obima, ali izuzetno sadržajna i krcata istorijskom faktografijom, što govori o obimnom i obilnom korišćenju raznovrsne literature i objavljene i neobljavljene izvorne građe, predstavlja izuzetan naučni doprinos proučavanju srednjovekovnog razdoblja ne samo srpske države, već i Balkana i šire. Kako i sami autori ističu ovo delo je namenjeno „širem krugu čitalaca“ i kao takvo ima znalački koncipiranu strukturu i lakonsku i svima razumljivu formu historiografskog pripovedanja, pri čemu monografija nije bila izložena značajnijim gubicima u pogledu naučne razine i kvaliteta. U uvodnom delu autori nam daju sažet pregled geneze dosada ostvarenih dometa i rezultata naučno-istraživačkog rada srpskih medijavelista i najbitnije činjenice vezane za istorijski srednjovekovni put srpskog naroda do perioda vladavine čoveka koji je vladao nemanjićkom Srbijom duže od svog dede i osnivača dinastije Stefana Nemanje (1166–1196). Naravno u pitanju je Stafan Uroš I Nemanjić (1143–1176). Od njega je duže vladao samo njegov mlađi sin Stefan Uroš II Milutin (1282–1321). Ako Stefana Nemanju, kralja Milutina i kralja/cara Dušana možemo proglasiti za najzaslužnije srpske srednovjekvne vladare u pogledu širenja teritorijalnog okvira države, a Milutina za najizrazitijeg ktitora, za kralja Uroša I možemo bez lažne pretencioznosti reći da je postavio temelje privrednoj moći i kulturnoj ekspanziji srpske srednovekovne države. Ekonomski moćna Srbija je jedino mogla da postane vojno dominantna sila na Balkanu. Razvoj rudarstva, trgova, kovnica srebrenog novca i snažni trgovački polet su delo Uroša I. Podsticanje književnog rada, naročito hagiografskog stvaralaštva slavnog Domentijana, je takođe zasluga istog vladara. Kralj koji je bio uglavnom gubitnik u ratu, svoje glavne i najznačajnije bitke ostvario je u dugim mirnodopskim periodima. Kralj koji je izgubio

KRALJ STEFAN UROŠ PRVI NEMANJIĆ (1243 – 1276)

17

presto nasilnim i nelegitimnim putem od strane starijeg sina Dragutina i uz primenu stranog vojnog faktora, postao je simbol legitimnosti nasleđivanja prestola, sve do propasti srednjovekovne nemanjićke države. Svi njegovi naslednici počevši od mlađeg sina Milutina nosili su pored titularnog imena Stefan i drugi vladaraski atribut Uroš (koji je ponekada imao karakter titule, a ponekad karekter ličnog imena), sve do poslednjeg vladarskog izdanka Nemanjića cara Stefana Uroša V (1355–1371). Njegova zadužbina manastir Svetog trojstva, poznatiji u široj javnosti kao manastir Sopoćani nije u arhitektonskom pogledu najznačajnija zadužbina Nemanjića, ali njegove freske predstavljaju najznačajniji domet slikarske (zografske) umetnosti ne samo u srednjovjekovnoj Srbiji, već i u Evropi u doba kada su stvarane. Uporedo sa životopisom pomenutog vladara, autori nam prezentuju i biografiju njegove supruge kraljice Jelene Anžujske-Anđeline (1236–1314) i njene političke, kulturne i ktitorske delatnosti. Jelena je jedinstvena među srpskim srednjovekovnim kraljicama. Ona je jedina srpska kraljica koja ima svoje žitije. Izgradila je mnoge crkve (među njima i zadužbinu Gradac), škole (čuvena ženska škola u Brnjaku) i bolnice i obnovila grad Drivast. Organizovala je prepisavanje knjiga na svom dvoru. Ova monografija govori i o multikonfesionalnosti i multietničnosti nemanjičke Srbije i o toleranciji i poštovanju različitosti, u čemu je ličnim primerom prednjačio sam kralj Uroš I. Očito, da verska i etnička tolerancija nisu tekovine doba u kojem živimo, već višestojetna tradicija ovih prostora. U monografiji su zastupljene i sve dinastije susednih država koje su bile savremene kralju Stefanu Urošu I Velikom kao i popis mletačkih duždeva. Nakon historiografskog prikaza životopisa kralja Uroša I i njegove supruge Jelene autori monografije nam daju čitav niz odlomaka, naročito iz knjige arhiepiskopa Danila II „Životi kraljeva i arhiepiskopa srpskih“, koji se odnose na život kralja Uroša I Velikog, kraljeva Stefana Radoslava i Stefana Vladislava, o ženidbi Uroša I sa Jelenom Anžujskom i rođenju sina Dragutina, o Dragutinovoj ženidbi sa ugarskom princezom Katarinom i obećanju Uroša I da će Dragutinu ustupiti presto, o sukobu Uroša i

18

Prof. dr Hivzo Gološ, doc. dr Ahmed Bihorac i spec. opšte med. dr Mirsada Gološ

Dragutina i nasilnom preuzimanju prestola, odlasku Uroševom u Zahumlje i njegovoj smrti, potom dokumenta koja je Uroš I izdao Dubrovčanima i upoznavanje čitaoca sa čuvenim Sopoćanskim pomenikom. Autorski trio ove monografije je veoma uspešno i faktografski prebogato ilustrovao životopis kralja Uroša i kraljice Jelene. Kralj Uroš I je stoljećima i fizički deo podneblja na kojem je nastala ova monografija i na kojem obitavaju autori monografije. On je sa svojom porodicom živeo na ovim prostorima, kao i njegovi preci i neposredni naslednici. Njegove mošti su stoljećima u njegovoj zadužbini u manastiru Sopoćani, kao i njemu vernog arhiepskopa Joanikija Prvog. Ova monografija je još jedna zadužbina kralju Stefanu Urošu I Velikom i kraljici Jeleni. Ovo delo je više nego vredno pozornosti čitalačke publike i svojim značajem prevazilazi geografski okvir područja na kojem je nastalo. Mr Esad Rahić

KRALJ STEFAN UROŠ PRVI NEMANJIĆ (1243 – 1276)

19

UVOD Osvetljavanje srpske istorije je bilo veoma značajno i inspirativno pitanje za mnoge autore do današnjih dana. Poznat je poduhvat Srpske književne zadruge, koja je od svoga osnivanja, u prvom kolu, Istorije srpskog naroda, nastojala da objavljuje dela koja su osvetljavala srpsku istoriju. Tu prvu svesku su zajedno pripremili Ljubomir Kovačević i Ljubomir Jovanović. U trećem Kolu, koje je objavljeno 1894. godine, izašla je druga sveska, kojom se prekida ovaj poduhvat a stiglo se tek do XI veka. Naravno, SKZ se i dalje bavila izdanjima iz istorije smatrajući ih „opštekorisnom književnosti“, ne vraćajući se dugo planu da objavi prikaz srpske istorije u celini. Kada je 1959. godine osnovana biblioteka istorijskih izdanja „Istorijom Vizantije“ Georgija Ostrogorskog, u SKZ je došlo do oživljavanja ideje o izdavanju knjiga koje bi prikazale celu srpsku istoriju.Vodeći istoričari toga vremena: Nikola Radojčić, Georgije Ostrogorski, Viktor Novak, Mihajlo Dinić i drugi doneli su najopštije okvire daljeg rada. Uočeno je da Istorija srpskog naroda treba da bude višetomna, strogo naučna, pristupačna i popularna u načinu izlaganja. Posao nije bio ni malo naivan a ni lak. Dugotrajan. Donet je elaborat i dva uvodna izlaganja 1970. i 1971. godine. Vođene su i javne rasprave, organizovana istraživanja u arhivima, bibliotekama, rukopisnim odeljenjima biblioteka i mnogim drugim ustanovama u zemlji i inostranstvu, gde se čuvaju izvori o srpskoj istoriji. Obilje materijala je prošlo kroz ruke brojnih naučnih istraživača, ali njihova dela zbog objektivnih razloga, nisu ugledala svetlost dana. Zato je knjiga koja se sada nalazi pred čitaocima nastala kao skroman doprinos nauci. U njoj će, takođe, biti i neizdate građe koja još leži u arhivima. Kada budu imali u rukama našu knjigu, poznavaoci ove tematike, primetiće koliko je truda uloženo u stvaranje jedne ovakve knjige, namenjene širem krugu čitalaca, i neće zameriti što knjiga ima manje naučni oblik jer će biti razumljivija baš tim čitaocima. Postoje indicije da su Srbi, krajem IX veka primili hrišćanstvo, o čemu se kao naučni argumenti, uzimaju prve pojave hrišćanskih svetačkih imena kod Srba. Znamo da su Vlastimirovi unuci, dobili imena: Stefan (Mu-

20

Prof. dr Hivzo Gološ, doc. dr Ahmed Bihorac i spec. opšte med. dr Mirsada Gološ

timirov sin) i Petar (Gojnikov sin), a pretpostavljamo da su rođeni između 870. i 874. godine. O ovoj prvoj fazi hristanizacije Srba malo je poznato. Po svemu sudeći su prvi misionari koji su se pojavili bili učenici Ćirila i Metodija kao i sveštenici splitske arhiepiskopije koji su upotrebljavali latinski jezik. Najverovatnije je hrišćanstvo primio, najpre, gornji sloj srpskog društva, a da je većina stanovništva ostala verna svojoj staroj paganskoj religiji. Pretpostavlja se da je tek za vreme sv. Save došlo do izmirenja paganskog verovanja i nove hrišćanske religije koje se odnosilo na sledbenike autokefalne Srpske arhiepiskopije osnovane 1219. godine. Period od dva veka u istoriji srpske države (od kraja IX do kraja XI veka) obeležen je borbom za vlast između Mutimirovih sinova (Pribislava, Brana, Stefana), sinovaca Petra (Gojnikovog sina), Klonimira (Strojimirovog sina) i unuka Pavla (Branovog sina), Zaharija (Pribislavljevog sina) i Časlava (Klonimirovog sina). Početkom XI veka, nakon propasti Samuilove države, srpske države su bile vazali Vizantije, iako je raški župan Vukan ratovao protiv vizantijskog cara Aleksija I Komnina, kao i njegovi naslednici koji su pokušavali da se bezuspešno osamostale u vreme vizantijsko ― ugarskog rata (1127 ― 1129) i kasnije2. Ime Stefana Nemanje se pominje još 1165. godine. Porazivši svog brata Tihomira Stefan Nemanja postaje veliki župan godinu dana kasnije. Stvorivši jaku, uglednu i samostalnu državu dobrovoljno se povlači sa vladarskog trona u korist svog sina Stefana i odlučuje da se zamonaši. Svoj blagonakloni stav prema crkvi pokazivao je još na početku svoje vladavine. Bio je ktitor mnogih manastira a njegove zadužbine su Đurđevi Stupovi, Studenica i Hilandar na Svetoj Gori zajedno sa sinom Rastkom (svetim Savom). Period koji je nastupio nakon povlačenja Stefana Nemanje sa srpskog trona, tokom celog XIII veka, bio je protkan brojnim borbama pretendenata za kraljevski presto. Poznato je da su se sva tri Stefanova potomka smenila na srpskom tronu. Vladavine prve dvojice su bile relativno kratke, dok je Stefan Uroš I vladao duže (1243–1276). Ilustrovana istorija Srba, Doseljavanje Srba na Balkan i prva država, knj. 1, (Priredili: Nikola B. Popović, Nikola Kusovac, Desanka Milošević), Beograd 1995. str. 60–72.



2

KRALJ STEFAN UROŠ PRVI NEMANJIĆ (1243 – 1276)

21

Obzirom da je kralj Uroš I bio na čelu srpske kraljevine više od trideset godina, da je za to vreme gledao kako su se prilike na Balkanskom poluostrvu menjale i da je aktivno učestvovao u kreiranju istorije Balkana, odlučili smo se da prezentujemo period njegove vladavine u obliku monografije. Doc. dr Ahmed Bihorac

KRALJ STEFAN UROŠ PRVI NEMANJIĆ (1243 – 1276)

23

ŽIVOT I DELO KRALJA UROŠA PRVOG NEMANJIĆA Kralj Uroš I Nemanjić živeo je od oko 1220. do 1. maja 1277. godine3. Kralj Uroš I, Veliki kralj, Nemanjić V, „se zvao upravo Dragoslavom, no sam se nazvao Urošem, po primeru pradeda svog. Bio je najmlađi brat Vladislava, i treći sin Stefana Prvovenčanog. Uroš je bio u prijateljstvu sa svim okolnim narodima“4. Bio je kralj srednjovekovne Kraljevine Srbije od 1243. do 1276. godine5. Dragocene podatke o njegovoj vladavini ostavili su vizantijski pisci, njegovi savremenici: Georgios Akropolites i Georgios Pahimereseorgios Akropolites6. Georgiju Pahimeru je istakao značaj uspona Kraljevine Srbije u vreme vladavine kralja Uroša I i Milutina, pa su čak ostale neopisane i pojedine faze srpsko-vizantijskog sukobljavanja koje su proizilazile iz tog uspona, s jedne strane, i, s druge strane, opisao je dinastičke odnose i najkarakterističnije momente u spoljno-političkim zbivanjima koja su bila uslovljena udajom Ane, kćeri vizantijskog cara Mihaila VIII Paleologa, za kraljevića Milutina ― to su dva najkarakterističnija izveštaja u vezi sa Srbijom7.

Željko Fajfrić: Sveta loza Stefana Nemanje, Imprimator, Sremska Mitrovica, Dalamber, Novi Sad, Rotografika, Subotica 2011. str. 218−226; Nebojša Đuranović: Srednjovekovna Srbija, „Prometej“, Novi Sad, „Beograd“, Beograd 2006. str. 37−41; Enciklopedija srpskog naroda, (Glavni i odgovorni urednik Radoš Ljušić), Zavod za udžbenike, Beograd 2008. str. 1092. ― O svetom Kralju Stefanu Urošu I Nemanjiću opširnije uporedi u istorijskoj raspravi: Proka J. Grebenarović i T. Kobliška: Kralj Uroš I Veliki, Beograd 1897.

3



4

Dimitrije Davidović: Istorija naroda srbskoga, Beograd 1846. str. 76.

Željko Fajfrić: Sveta loza Stefana Nemanje, Isto, str. 218−226. ― O životnom delu Uroša I uporedi Jan Lešny: Stefan Zavida als Sohn von Uroš I und Vater von Stefan Nemanja, Ein Beitrage zur serbischen Prosopographie, R. Oldenbourg 1989. str. 37−49. 6 Stjepan Antoljak: Izvori za historiju naroda Jugoslavije, Srednji vek, Zadar 1978. str. 100. ― Georgije Pahimer živeo je (1242−1310) a važan je za istoriju Srbije (1255−1307). Bio je književno aktivan i od mnogobrojnih njegovih dela najvažnije je „Istorija“ napisana u 13 tomova. Nastavlja Istoriju Georgija Akropolita. Obuhvata istoriju vladavine vizantijskih careva Mahaila i Andronika II Paleologa. 7 Vizantijski izvori za istoriju naroda Jugoslavije, Tom VI, (Uredili Franjo Barišić i Božidar Ferjančić), Beograd 1986. str. 5.

5

24

Prof. dr Hivzo Gološ, doc. dr Ahmed Bihorac i spec. opšte med. dr Mirsada Gološ

Slika 1 ― Kralj Uroš I Nemanjić i princ Dragutin pred Bogorodicom i Hristom, freska iz manastirske crkve u Sopoćanima, oko 1273. godine ― unutrašnja priprata

Stefan Uroš I Nemanjić,  srpski  kralj (1243–1276) je najmlađi sin Stefana Prvovenčanog i Ane Dandolo8, unuke dužda Mletačke Republike Enrika Dandola (1192–1205). Sa Epirom je napadao Nikeju. Stefan Nemanja9 je sa Anom10 imao tri sina i tri kćeri: Stefana Nemanjića, naslednika Stefana Nemanje; Rastka Nemanjića (Svetog Savu) Ana Dandolo, ćerka Raineroa Dandola i unuka Enrika Dandola, (srpski: Ana Dandolo, umrla 1264. godine) bila je venecijanska plemkinja koja je postala kraljica Srbije kao druga žena kralja Stefana Nemanjića, osnivača Srpskog kraljevstva. Ona je krunisana za kraljicu prvog srpskog kralja Stefana 1219. godine. Bila je unuka Enrika Dandolo, dužda Venecije. Kralj Srbije Stefan Uroš I Nemanjić bio je njen sin. Ana Dandolo je bila srpska kraljica, supruga kralja Stefana Prvovenčanog i majka budućeg kralja Uroša I. Stefan Prvovenčani se oženio Anom 1217. godine, sa njom imao sinove Predislava (kasnije arhiepiskop Srpske arhiepiskopije Sava II) i kralja Uroša I Nemanjića. 9 O Stefanu Nemanji i dinastiji Nemanjića uporedi, Enciklopedija Jugoslavije, 6, Zagreb 1965. str. 269−271. 10 Enciklopedija Jugoslavije, 1, Zagreb 1955. str. 62. ― Ana je bila unuka mletačkog dužda Enrika Dandola, ćerka vizantijskog cara Aleksija III Anđela, majka Stefana Prvovenčanog a baba Uroša I. Ana je imala monaško ime Anastasija.

8

KRALJ STEFAN UROŠ PRVI NEMANJIĆ (1243 – 1276)

25

Slika 2 ― Ktitor manastira Sopoćani kralj Stefan Uroš I sa modelom crkve u ruci (freska u naosu)

(1171–1236), prvog arhiepiskopa i sveca Srpske pravoslavne crkve; Vukana Nemanjića  ― velikog kneza Duklje  (1190–1208) i velikog župana Srbije (1202–1204); Jefimiju ― udatu za Manuela Angelusa Dukasa,  regenta  Soluna (+1241) i nepoznatu ćerku  ― udatu za nepoznatog člana Asena, vizantijske porodice, koja je rodila bugarskog  cara  Konstantina Tihog Asena, koji je vladao (1257–1277). Župan Stefan Nemanja ujedinio je Rašku i Zetu, i osnovao dinastiju Nemanjića11. Stefana Nemanju nasledio je njegov sin Stefan Prvovenčani (1196– 1227), koji je uspešno vladao Srbijom proglasivši je kraljevinom 1217. godine12. Kraljevina Srbija je 1219. godine dobila i svoju autokefalnu samostalnu

11



12

Vojni leksikon, Beograd 1981. str. 1060. Enciklopedija Jugoslavije, 8, Zagreb 1971. str. 142.

26

Prof. dr Hivzo Gološ, doc. dr Ahmed Bihorac i spec. opšte med. dr Mirsada Gološ

Slika 3 ― Enriko Dandolo, dužd Mletačke republike i pradeda Uroša Prvog

Arhiepiskopiju na čelu sa sv. Savom Nemanjićem. Bio je to mudar i okretan državnik, čija je vladavina uglavnom protekla u miru. Kralja Stefana Prvovenčanog, kako je nazvan u narodu kao prvovenčani kralj, nasledili su njegovi sinovi kraljevi: Radoslav Nemanjić (1227–1234); Vladislav Nemanjić (1234–1243) i Uroš Prvi (1243–1276), koji su se morali prilagođavati nestabilnoj situaciji nastaloj na Balkanskom poluostrvu rivalstvom Bugara, Grka i Mađara (Ugara), što je srpska vlastela iskoristila za jačanje svog uticaja u državi13. Pobunjena vlastela Kraljevine Srbije sredinom 1243. godine zbacila je sa vlasti kralja Vladislava i predala vlast njegovom mlađem bratu Urošu I

13

Vojna enciklopedija, 9, Beograd 1967. str. 113.

KRALJ STEFAN UROŠ PRVI NEMANJIĆ (1243 – 1276)

Slika 4 ― Geneologija Nemanjića

27

28

Prof. dr Hivzo Gološ, doc. dr Ahmed Bihorac i spec. opšte med. dr Mirsada Gološ

Slika 5 ― Loza srpske dinastije Nemanjića, freska iz manastira Dečani

KRALJ STEFAN UROŠ PRVI NEMANJIĆ (1243 – 1276)

29

Tabela 1 ― Preci i naslednici kralja Uroša I Nemanjića

Otac:

Kralj Stefan

Stefan Prvovenčani, kralj Srbije od 1217. godine

Uroš I (rođeno ili kršteno ime Dragoslav)

Deda (po ocu): Stefan Nemanja, veliki župan

Baba (po ocu): Ana Nemanjić

Pradeda: Zavida Prababa: ? Pradeda: Dragoslav? Prababa: ?

Supruga: Uroševa žena Jelena, bila je iz roda Anžujskog, rođaka Karlova.

Pradeda:

Deda (po majci): Fantino Dandolo Deca: Dragutin

Enriko Dandolo, mletački dužd

Majka:

Stefan

Ana

Brnča

Dandolo

Milutin

Prababa: ?

Baba (po majci): ?

Pradeda: ? Prababa: ?

Stefan Uroš II Dečanski [Supruga: Ana]

Briča (Brnjača)

Predislav [Srpski arhiepiskop Sava II (1263–1270)]

Stefan Uroš II Milutin (1282–1321) [Supruga: 1. Jelena, 2. N.N., 3. Jelisaveta, 4. Ana, 5. Simonida]

Stefan Vladislav I (1234–1243) [Supruga: Beloslava]

N.N. (ćerka)

Stefan

Stefan Uroš I (1243–1276) [Supruga: Jelena Anžujska]

Slika 6 ― Roditelji, braća i naslednici kralja Stefana Uroša I Nemanjića

Stefan Dragutin (1276–1282) [Supruga: Katarina (Katalina)]

Stefan Radoslav (1228–1234) [Supruga: Ana Komnina]

Stefan Prvovenčani (1196–1228) [Supruge: 1. Jevdokija, 2. N.N., 3. Ana]

30 Prof. dr Hivzo Gološ, doc. dr Ahmed Bihorac i spec. opšte med. dr Mirsada Gološ

KRALJ STEFAN UROŠ PRVI NEMANJIĆ (1243 – 1276)

31

Nemanjiću. Kralj Uroš I, kad je došao na vlast, zatekao je zemlju neistrošenu i sposobnu za podvige, i s toga je mogao da se javi s izvesnim autoritetom u času kad je imalo da se likvidira pitanje već dotrajalog Latinskog Carstva14 (1201–1261). Nakon dolaska na vlast, prvi sukobi Uroša I bili su sa Dubrovačkom Republikom. Na početku svoje vladavine imao je dobre odnose sa Dubrovnikom, kome je izdao povelju o prijateljstvu i slobodnoj trgovini još na početku svoje vladavine15. Ali, povod za sukob su bili agitacije Vladisavljeve žene oko zemljišnih pograničnih pitanja na trebinjskoj i humskoj granici, trgovačke povlastice i drugo16. Najvažnije sporno pitane bilo je pitanje o pravima i posedima Dubrovačke i Barske katoličke arhiepiskopije među Srbima17. Kralj Uroš I Nemanjić je pomagao Barsku arhiepiskopiju zato što je želeo da katolička crkva Srbije bude pod njegovom vlašću, a ne tuđeg podanika. Sve to izvodeći pod uticajem majke Ane Dandolo i supruge Jelene, koja je pripadala Anžujskoj dinastiji i koju je Ana nazivala „svojom dragom rođakom“18.

Vladimir Ćorović. Istorija Srba, Niš 2006. str. 155. Stare srpske povelje i pisma, knj. 1, Dubrovnik i susedi njegovi, Deo I, (Priredio Ljuba Stojanović), Zbornik za istoriju, jezik i književnost srpskog naroda ― Prvo odeljenje, Spomenici na srpskom jeziku, knj. 19. Beograd ― Sremski Karlovci 1929. str. 17. ― Povelja Kralja Uroša Dubrovčanima, kojom je potvrdio očevu povelju o trgovini, 13. avgust 1252. godina. Ova povelja se čuva u Državnom arhivu u Dubrovnika (CC. 23; MS, XLII; God. III, 426.); Zakonski spomenici srpskih država srednjega veka, (Prikupio i uredio Stojan Novaković), (Fototipsko izdanje iz 1912. godine) Lirika, Beograd 2005. 16 Stare srpske povelje i pisma, knj. 1, Dubrovnik i susedi njegovi, Deo I, (Priredio Ljuba Stojanović), Zbornik za istoriju, jezik i književnost srpskog naroda ― Prvo odeljenje, Spomenici na srpskom jeziku, knj. 19. Beograd ― Sremski Karlovci 1929. str. 16. i 17. ― Povelja Kralja Uroša Dubrovčanima, koji mu obećavaju da neće dopustiti da mu kraljica Vladisavljeva kakvo zlo učini. Čuva se u Državnom arhivu u Dubrovniku (CC.II; MS. XXXVII; Pam. okaz.). 17 Vladimir Ćorović: Isto, str. 156. 18 Miomir Filipović: Srpski kraljevi i carevi, (Treće izmenjeno i dopunjeno izdanje). Udruženje „Zavičaj“, Sremska Mitrovica 2009. str. 48−52;.

14



15

32

Prof. dr Hivzo Gološ, doc. dr Ahmed Bihorac i spec. opšte med. dr Mirsada Gološ

JELENA ANŽUJSKA Dugo je vladalo mišljenje da Jelenino poreklo nije tačno utvrđeno, ali je poznato da je bila u srodstvu sa Karlom I, kraljem Napulja i Sicilije, koji je u pismu iz 1273. godine naziva rođakom. Prezime Anžujska je posledica pogrešnog prevoda imena Anđelina, koje je ponela po vizantijskoj vladarskoj porodici Anđela. Engleski istoričar Gordon Makdanijel utvrdio je da je ona unuka sestre Boduena II, latinskog cara Konstantinopolja. Jelena Anžujska je bila Francuskinja, po ocu, i rođaka francuskog kralja Luja IX (1226–1270) i njegovog brata napuljsko-sicilijanskog kralja Karla I Anžujskog, koji je bio kralj Sicilije (1266–1282), kralj Napulja (1282–1285), kralj Albanije (1272–1285), kralj Jerusalima (1277–1285), grof Provanse (1246–285), grof Anžua i Mena (1247–1285); bio je sin francuskog kralja Luja VIII (1223–1226) i brat francuskog kralja Luja IX (1226–1270); i osvojio je Kraljevinu Siciliju od Hoenštaufovaca. Jelena je rođena u Palermu (Italija) oko 1230. godine, gde je i živela dok nije otišla na dvor u Budim kod svoje tetke (Jolande) udate za mađarskog kralja Andriju II, koji je bio herceg od Dalmacije i Hrvatske (1197–1203) i ugarsko-hrvatski kralj (1205–1235)19. Jelena Anžujska se oko 1250. godine na srpskom dvoru Deževa kraj grada Rasa udala za kralja Uroša I (rođen oko 1221. godine), unuka osnivača dinastije Nemanjića ― Stevana Nemanje. Uroševi roditelji su bili srpski kralj Stefan Prvovenčani i Ana Dandolo, unuka mletačkog dužda Enrika Dandola, koji je bio dužd Mletačke republike 1192. godine. Kralj Uroš I je na srpski presto stupio 1243. godine. Nije poznato da li je udajom za Uroša I Jelena Anžujska, koja je u Srbiju došla kao katolkinja, prešla u pravoslavnu veru. Na dokumentima se potpisivala kao Jelena Mletiju Bžiova kraljica vse srpske zemlje i primorske20. Andrija II Arpadovac u: Srpska porodična enciklopedija, knj. 1, Narodna knjiga, Politika NM, Beograd 2006. str. 156. 20 Stare srpske povelje i pisma, knj. 1, Dubrovnik i susedi njegovi, Deo I, (Priredio Ljuba Stojanović), Zbornik za istoriju, jezik i književnost srpskog naroda ― Prvo odeljenje, Spomenici na srpskom jeziku, knj. 19. Beograd ― Sremski Karlovci 1929. str. 29. ― Povelja o trgovini obećanje da će ih što brže izvestiti ako bi kralj pošao s vojskom na Dubrovnik, 31. avgusta 1267. godine. Čuva se u Državnom arhivu u Dubrovniku (CC.27; MS. LXVI).

19

KRALJ STEFAN UROŠ PRVI NEMANJIĆ (1243 – 1276)

33

Jelenin dvor nalazio se na samom rubu današnjeg Kosova i Metohije u mestu Brnjaci, na severnoj strani planine Mokra Gora, četiri kilometra uz Brnjačku reku (oblast gornji Ibar). Tu se nalazila njena čuvena škola u kojoj su devojke iz plemićkih porodica učile vez i ostale poslove, pismenost i muziku. Osim dvorca u Brnjaku, Jelena Anžujska imala je i grad Jeleč na planini Rogozni21. Ona je kao i drugi Nemanjići zidala zadužbine: crkvu svetog Nikole u Skadru gde je zamonašena i najpoznatija njena zadužbina je manastir Gradac (krajem XIII veka) gde je i sahranjena. Obnavljala je veliki broj manastira, među njima i manastir svetih Sergija i Vakha na obalama reke Bojane kod Skadra. Istakla se u pomaganju katoličkih svetinja. Podigla je katoličke crkve u Kotoru, Baru, Ulcinju i Skadru; manastire franjevačkog reda i samo jedan srpski manastir Gradac na Ibru. Darivala je katoličke manastire kod Bara. Ostala je do kraja života u latinskoj veri. Nagovarala je muža da primi uniju sa Rimom. Srpska kraljica Jelena Anžujska bila je jedna od najsrećnijih žena u našoj istoriji. Živela je srećno i zdravo preko 80 godina. Jelena je jedina naša kraljica koja, uz kraljeve i careve iz dinastije Nemanjića, ima svoje žitije22, jer je ostvarila svoju misiju – izgradila je mnoge crkve, škole i bolnice i rodila je izuzetnog kralja Milutina, koji je u svakoj godini svoje vladavine podigao po jednu crkvu. Ostavila trajnu uspomenu u Duklji, jer je obnovila čuveni grad Drivast ili Drivost. Jelena, žena srpskog kralja Uroša I, krajem XIII i početkom XIV veka izgradila je katoličku crkvu u Orahu u Trebinjskoj oblasti, gde su uglavnom živeli franjevci i dominikanci23.

Enciklopedija Jugoslavije, 4, Zagrb 1960. str. 481; Siniša Mišuć: Jeleč, Leksikon gradova i trgova srednjovekovnih srpskih zemalja, Beograd 2010. str. 124; KARTA JNA (Kartografska građa) Jeleč / Geografski institut JNA. ― 1:25.000; Geografski institut JNA, Beograd 1953. –1 geogr. karta u boji: 39 x 42 cm. 22 O žitiju kraljice Jelene Anžujske vidi više u: Stare srpske biografije, (Izbor i predgovor Dimitrije Bogdanović), Prosveta, Beograd 1968; Arhiepiskop Danilo Drugi: Žitije kraljice Jelene, Dvorska biblioteka; knj. 21, „Stari Kolašin“, Zubin Potok 1997. 23 Đuro Tošić: Trebinjska oblast u srednjem veku, Istorijski institute SANU, Beograd 1998. str. 21.

21

34

Prof. dr Hivzo Gološ, doc. dr Ahmed Bihorac i spec. opšte med. dr Mirsada Gološ

Slika 7 ― Smrt kraljice Ane, majke Uroša I Nemanjića, freska: Uspenje presvete bogorodice u manastiru Sopoćani

Jelena Anžujska (1236–1314), pravim imenom Jelena Anđelina, je kći mađarskog plemića  Jovana Anđela24 (Angelo János), vojvode Srema, i francuske plemkinje  Matilde de Vjanden, vojvotkinje Požege i Kovina. Jelenin otac Jovan Anđeo, bio je sin vizantijskog cara  Isaka II Anđela (1185–1195), i Margarite Mađarske, koja je bila kći kralja Bele III i Anjes de Šatijon 25.

Georgije Ostrogorski: Uspon roda Anđela, Sabrana dela, knjiga III, Prosveta, Beograd 1969/1970. str. 325−343. 25 Miladin Stevanović: Kraljica Jelena Anžujska, Knjiga-komerc,  Beograd), 2004. (ISBN 86-7712-032-7); Ana Atanasković: Jelena Anžujska, Feniks Libris, Beograd 2008. ISBN 978−86−7844−061−8; Stojana Magdelinić: Dorotea, Raška škola, 2010. (ISBN 978−86−83337−49−1, ― U znak sećanja na Jelenu Anžujsku danas postoji nevladina organizacija „Jelena Anžujska“ u severnom delu Kosovske Mitrovice; Radoslav Zlatan Dorić je 1996. godine dobio nagradu „Branislav Nušić“ za komediju „Jelena Anžujska“.

24

KRALJ STEFAN UROŠ PRVI NEMANJIĆ (1243 – 1276)

35

Slika 8 ― Deo porodičnog stabla Nemanjića ― freska u manastiru Visoki Dečani, gde je prikazan Sveti kralj Uroš.

Kraljica Jelena Anžujska26 je kratko vremena vladala oblastima: Zeta, Trebinje27, Plav i Poibarje, u periodu kada je država bila podeljena na Jelena Anžujska posle smrti Kralja Uroša I se zamonašila u crkvi  sv. Nikole u Skadru; gde je kao monahinja i umrla 8. februara 1314. godine. Osnovala je prvu žensku školu u tadašnjoj Srbiji. Organizovala je prepisivanje knjiga na dvoru i u svom dvoru je imala i čuveno knjigohranilište, to jest biblioteku. Korice su izrađivane kod zlatara u Kotoru. Njen dvor nalazio se na samom rubu današnjeg Kosova i Metohije u mestu Brnjaci, na severnoj strani planine Mokra Gora, četiri kilometra uz Brnjačku reku (oblast gornji Ibar). Osim dvorca u Brnjaku, Jelena Anžujska imala je i grad Jeleč na Rogozni. Kao i drugi Nemanjići zidala je zadužbine, najpoznatija njena zadužbina je manastir Gradac (krajem XIII veka) gde je i sahranjena. A u Skadru je zamonašena. Od 1317. godine ona se slavi kao svetiteljka 30. oktobra po crkvenom kalendaru odnosno 12. novembra po novom kalendaru. Njeno prvo žitije napisao je srpski arhiepiskop Danilo II kao žitije prve srpske kraljice koja je postala svetiteljka. 27 Đuro Tošić: Trebinjska oblast u srednjem vijeku, Istorijski institute SANU, Beograd 1998. str. 207. ― Kraljica Jelena, udovica kralja Uroša I, upravljala je u periodu (1276–1308) čitavim trebinjskim krajem osim Uskoplja, koje se nalazilo pod vlašću njenog sina Dragutina.

26

36

Prof. dr Hivzo Gološ, doc. dr Ahmed Bihorac i spec. opšte med. dr Mirsada Gološ

tri dela i preostalim delovima Kraljevine Srbije upravljali su Dragutin28 i Milutin. Ona je najveći deo života provela u svom dvoru u Brnjacima na Ibru. Jelena se zamonašila u crkvi sv. Nikole u Skadru; tu je kao monahinja i umrla 8. februara 1314. godine. Osnovala je prvu žensku školu (za plemkinje) u tadašnjoj Srbiji. Organizovala je prepisivanje knjiga na dvoru i tako proizvedene knjige je kasnije poklanjala. Korice su izrađivane kod zlatara u Kotoru. Uroš I je prema katolicima bio predusretljiv, a kraljica Jelena, koja se udala za kralja Uroša I oko 1245. godine, bila im je pravi zaštitnik. On je hteo da zadovolji svoje katoličke podanike i da na papskoj kuriji izradi priznanje Barske arhieiskopije, koje joj je od sredine XII veka bilo oduzeto, a vraćeno 1248. godine postavljanjem arhiepiskopa Jovana de Plano Karpinija29.

KRALJ UROŠ PRVI NEMANJIĆ I DUBROVNIK Oko Barske arhiepiskopije izbio je sukob između Kraljevine Srbije i Dubrovačke Repbulke. Dubrovnik je sa Bugarima 15. juna 1253. godine sklopio savez. Po ovom ugovoru Dubrovčani su imali dati pomoć Bugarima i na kopnu i na moru i predati im sve gradove koje budu zauzeli. Dubrovčani su kao nagradu trebali dobiti slobodnu trgovinu po Bugarskoj, sve ranije povlastice po Srbiji, malo proširenje zemljišta i vrhovno pravo svoje crkve nad primorskim katolicima Srbije30. Ovom savezu je 22. maja 1254. godine prišao humski župan Radoslav. Bugari su upali u Srbiju i prodrli do manastira sv. Petra na Limu i na sever do Žiče. Mir između Kraljevine Srbije i Dubrovačke Republike sklopljen je 23. avgusta 1254. godine. Po mirovnom ugovoru Dubrovnik je imao da plati odštetu Srbiji. Spor oko Barske arhiepiskopije rešen je u korist Srbije. Barska arhiepiskopija postala je katolička metropola Srbije.

N. Radojčić, Srpski državni sabori u srednjem veku, Beograd 1940, str. 89−90. ― Kralja Dragutina, po svoj prilici, nije postavio na kraljevski presto državni sabor. 29 Vladimir Ćorović: Isto, str. 157. 30 Vladimir Ćorović: Isto, str. 157–158.

28

KRALJ STEFAN UROŠ PRVI NEMANJIĆ (1243 – 1276)

37

Sukobi sa Republikom dubrovačkom olakšavalo je to što je ona (1205–1358) bila pod vrhovnom vlašću mletačkoga dužda31. Dubrovnik je od XI veka imao svoju nadbiskupiju32, pa tako je i u crkvenom pogledu bio Slobodan33. Papa Benedikt VIII dodelio je palij dubrovačkom („epidauritanskom”) nadbiskupu Vitalu, utvrđujući njegovu jurisdikciju nad Zahumljem, Srbijom i Travunijom, te nad gradovima Kotorom, Barom i Ulicnjem. Tokom XII i XIII veka većina biskupa s područja bivše dukljanske države opirala se da prizna dubrovačkog nadbiskupa kao svoga primasa, o čemu svedoči i papino pismo s kraja 1167. godine biskupima Svača, Drivasta i Trebinja da mu budu pokoreni34. Nakon ulaska primorskih krajeva u sastav Srbije, katolička crkva u njima, iako je u početku bila suočena sa zvaničnom pravolsavnom crkvom, nije u početku imala ozbiljnijih problema. Zaslugom Vukana, najstarijeg Nemanjinog sina, obnovljena je 1199. godine barska nadbiskupija, kojoj nije priključena trebinjska biskupija, već je ostala pod jurisdikcijom Dubrovnika. Sticanjem autokefalnosti Srpske pravoslavne crkve, 1217. godine, uticaj katoličke crkve u Kraljevini Raškoj počeo je postepeno da slabi. Koristeći se internim sporom između Bara i Dubrovnika, kralj Uroš I je u ratu s Dubrovnikom proterao njegovog sufragana-trebinjskog biskupa Salvija ― na Lokrum, gde se on kao „biskup-opat” pominje nekoliko puta kasnije35. Trebinjska biskupija se u potpunosti ugasila 1276. godine, nakon neuspelog izbora Salvija na biskupsku dužnost u Južnoj Italiji i imenovanja za dubrovačkog nadbiskupa36.

Branko Vodnik: Povijest hrvatske književnosti, knj. 1, Zagreb 1913. str. 69. HR-DAD 7. 3. Diplomata et acta, st.11. i 12., PP. 1. ― Bula pape Benedikta VIII o proglašenju Dubrovačke nadbiskupije, 27. septembra 1022. godine. 33 Branko Vodnik: Povijest hrvatske književnosti, knj. 1, Zagreb 1913. str. 71. 34 V. Korać: Trebinje, Istorijski pregled, I, Trebinje 1966. str. 100. 35 Đuro Tošić: Trebinjska oblast u srenjem veku, Istorijski institute SANU, Beograd 1998. str. 79. 36 Istorija Crne Gore, Tom II, knj.1, str. 13−27; Don. I. Puljić: Prva stoljeća trebinjske biskupije, Tisuću godina Trebinjske biskupije, studia Vrhbosnensia, Vrhbosanska visoka teološka škola, Sarajevo 1998. str. 64 – 66.

31



32

38

Prof. dr Hivzo Gološ, doc. dr Ahmed Bihorac i spec. opšte med. dr Mirsada Gološ

SAVREMENICI KRALJA UROŠA PRVOG Savremenik Uroša I u Mađarskoj (Ugarskoj) bio je Bela IV (vladao 1235–1270). Nakon obnove zemlje od tatarske najezde, Bela IV je, pored otvaranja rudarskih naselja, među kojima su se isticali centri rudnika srebra Šelmesbanja (Nova Banja), i Bestercebanja37 (Banjaska Bistrica), razvijao kovnice novca. Slično njemu srebrni novac kovao je i Stefan Uroš I Nemanjić. Ugarski kraljevi Arpad / Ištvan V (1270–1272) i (Kun) Laslo IV (1272–1290) nisu vodili ratove sa Urošem I jer su međususedski odnosi između Kraljevine Srbije i Kraljevine Ugarske postepeno normalizovani. Plašeći se vizantijske osvete zbog osvajanja teritorija u Makedoniji, kralj Uroš I je 1260. godine, sklopio savez sa Mađarima i ratovao sa njima protiv Češke38. Ali taj savez je ubrzo raskinuo i 1268. godine i napao na ugarsku mačvansku banovinu. Kralj Uroš I Nemanjić je pokušao da osvoji mačvansku banovinu kada je bila pod vlašću kćeri Ane i unuka kralja Bele IV, ali došla je pod vlast kralja Dragutina Nemanjića tek kada je on brakom sa Katarinom, ćerkom Stefana V, uključen u niz kraljevskih rođaka, koji su skoro ceo vek vladali tom teritorijom39. Uroš I je vodio borbu za Mačvu sa kraljem Belom Četvrtim40. Mačvansku banovinu nalazila se na samom jugu srednjovekovne Ugarske koju je osnovao ugarsko-hrvatski kralj Bela IV oko 1247. godine, kao utočište svome zetu Radoslavu Mstislaviću, a dobila je ime po gradu

37 Mađaš Unger i Oto Sabolč: Istorija Mađarske, (bez mesta i godine izdanja) str. 28; Unger Mátyás, Szabolcs Ottó: Magyarország története, Gondolat, Budapest 1973.  38 Encklopedijski leksikon, Mozaik znanja, Istorija, Interpres, Beograd 1970. str. 693; Stanoje Stanojević: Događaji 1253. i 1254. godine, „Glas Srpske kraljevske akademije“. Drugi razred filosofsko-filološke, društvene i istoriske nauke, Beograd 1935. str. 191 – 206. 39 M. Dinić: O ugarskom ropstvu kralja Uroša I, „Istoriski časopis“, br. 1, Beograd 1948. str. 30 – 36. 40 Sima M. Ćirković: Zemlja Mačva i grad Mačva, „Prilozi za književnost, jezik. istoriju i folklor“, knj. LXXIV, sv. 1 – 4, 2008. str. 6. ― U svim ugarskim poveljama koje se odnose na sukobe sa srpskim kraljem Urošem I, reč je o zemlji Mačvi terra Machow ili Macho. U nijednoj povelji nema pomena banova ili banovine Mačve. Uporedi M. Dinić: O ugarskiom ropstvu kralja Uroša I, „Istorijski časopis“, br. 1, Beograd 1948. str. 30 – 36.

KRALJ STEFAN UROŠ PRVI NEMANJIĆ (1243 – 1276)

Slika 9 ― Bela IV (1235–1270), sin Andrije II Arpadovića

Slika 11 ― Ladislav IV (1272– 1290), sin Stjepana V Arpadovića

Slika 10 ― Stjepan V (1270 –1272), sin Bele IV Arpadovića

39

40

Prof. dr Hivzo Gološ, doc. dr Ahmed Bihorac i spec. opšte med. dr Mirsada Gološ

Mačvi, ali lokacija ovog naselja je diskutabilna, jer se veruje da je ovaj grad postojao nekoliko kilometara južno od današnjeg grada Šapca. Mačvanska banovina je, prema mađarskim izvorima, postojala do 1496. godine. Banovi Mačvanske banovine bili su: Rastislav Mstislavi, odbegli ruski princ 1247; Bela od Mačosaga, unuk Bele IV; Janoš Alšani ( – 1360); Pal Alšani; Pavao Gorjanski u XIV veku; Nikola I Gorjanski (1354– 1375); Ivan Horvat (1379–1384); Stejpan I Korogi (1383–1386); Ivan Horvat (1386–1387); Nikola II Gorjanski (1387–1390); Juraj I Laskovič (1392–1393); Stjepan I Korogi (1394–1397); Ivan Morovićki od Gut-Keleda 1397–1410); Mirko Iločki (1410–1418); Ivan Morovićki od Gut-Keleda 1427–1428; Stjepan Iločki (1429–1430); Desžo Banfi Gorjanski ( –1440); Ladislav Morovićki od Gut-Keleda (1441–1443); Imre Herdervari (1442–1445); Ivan II Korogi (1447–1456); Nikola Iločki (1438–1458); Matija Morovićki od Gut-Keleda (1469–1476) i Kivro Iločki (1477–1492). Borbe za Mačvansku banovinu vođene su zbog prirodnih resursa, žitnica, rudnika i šumskih kompleksa kojima je raspolagala. U srednjem veku graničila se sa Srbijom, čija je težnja postojala za posedovanjem ove teritorije još od doba Stefana Nemanje41. Srpska vojska je napala Mačvansku banovinu u Ugarskoj, nakon čega je Uroš zarobljen. Nakon srpsko-ugarskog rata (1253–1254), da bi srsko-ugarske veze bile bliže, oženio se stariji sin Urošev, Dragutin, Katarinom, ćerkom kralja Bele IV (Stefana V). Posle ovog rata Srbija je u vazalnom odnosu prema Ugarskoj. Vizantijsko-srpski odnosi u vreme vladavine Uroša I bili su promenljivi. Njegovi savremenici na vizantijskom dvoru bili su: Jovan III Duka Vatac42 (grč. Ιωάννης Γ› Δούκας Βατάτζης) (1222–1254); Teodor II Laskaris43 (grč. Θεόδωρος Β› Λάσκαρης) (1254–1258); Jovan IV Laskaris44 (grč. 41 Sima M. Ćirković: Zemlja Mačva i grad Mačva, „Prilozi za književnost, jezik. istoriju i folklor“, knj. LXXIV, sv. 1 – 4, 2008. str. 4; Žitije Simeona Nemanje od Stevana Prvovenčanog, (Izdao V. Ćorović), „Svetosavski zbornik“, 2, Beograd 1938. str. 73. 42 Georgije Ostrogorski: Istorija Vizantije, (Drugo fototipsko izdanje), Prosveta, Beograd 1996. str. 407. 43 Isto, str. 416. 44 Isto, str. 418.

KRALJ STEFAN UROŠ PRVI NEMANJIĆ (1243 – 1276)

41

Ιωάννης Δ› Λάσκαρης) (1258–1261) i Mihailo VIII Paleolog45 (grč. Μιχαήλ Η› Παλαιολόγος) (1259–1282). U vreme Latinskog carstva (1204–1261) vizantijsko-srpski odnosi su bili zategnuti. Srbija je širila svoju teritoriju na račun okolnih zemalja, posebno Vizantije. Vladari Srbije od Stefana Nemanje do Uroša I uspešno su vodili ratove sa vizantijskim carevima. Kralj Uroš I Nemanjić je 1258. godine stupio u trojni savez protiv Nikejskog carstva, koga su činili sicilijanski kralj Manfred, epirski kralj Mihailo II i ahajski knez Viljem II Vilarduen. Srpska vojska je 1258. godine zauzela Kičevo, Markovo Kale (kod Prilepa) i Skoplje46. Mihailo VIII Paleolog (1259–1289), obnovitelj Vizantijskog carstva pokušao je da, pre svega, diplomatskim sredstvima sačuva veličinu stare imperija. Po njegovom verovanju, Srbi su, u odnosu na Latine i Turke Seldžuke, bili nešto indirektnija pretnja po Vizantiju, i car je krajem 1267. ili početkom 1268. godine pokrenuo mirovne pregovore. Diplomatija Vizantijskog carstva je, bar načelno, uspela da ugovori udaju Mijailove druge ćerke Ane za Uroševog mlađeg sina Milutina. Obzirom da je srpski vladar tokom 1268. godine bio prezauzet borbama protiv Ugara oko banovine Mačve, tokom kojih je zakratko bio i zarobljen, vizantijska strana je početkom 1269. godine pokušala da ostvari raniji sporazum. Vizantijsko poslanstvo koje je car Mihailo Paleolog otpremio za Kraljevinu Srbiju bilo je prvorazredno jer je sem carske svite princeze Ane, vođa poklisarstva bio vaseljenski patrijarh Josif I koga je pratio sposobni hartofilaks Sv. Sofije, patrijarhov kancelar Jovan Vek, koji je i sam kasnije bio patrijarh47. Posle neuspelog pokušaja sklapanja braka između mlađeg sina Milutina Nemanjića i Ane, ćerke cara Mihajla VIII Paleologa48, Uroš I se okreće vizantijskom protivniku, Karlu Anžujskom, kralju Sicilije. Srpski kralj je očekivao da će savez sa sicilijanskim kraljem pomoći širenju Srbije na račun Isto, str. 419. Vladimir Ćorović: Isto, str. 159. 47 Vizantijski izvori za istoriju naroda Jugoslavije, Isto, str. 22 – 30. 48 Isto, str. 25 – 28.



45



46



42

Prof. dr Hivzo Gološ, doc. dr Ahmed Bihorac i spec. opšte med. dr Mirsada Gološ

Vizantije49. Njegova vojska je zaposela gradove u Makedoniji: Skoplje, Prilep i Kičevo50, koje je već sledeće godine izgubio. U Vizantiji je posle uklanjanja  nikejskog cara  Teodora II Laskarisa  na vlast došao Mihajlo VIII Paleolog (1259–1282), koji je 1261. godine obnovio Vizantijsko carstvo, s kim je Uroš I uspostavio prijateljske odnose, a na taj način ujedno i sa Ugarskom. Zbog predloga vizantijskog cara Mihaila VIII na crkvenom kongresu (saboru) u Lionu, 1274. godine, da se ukinu Trnovska patrijaršija i Srpska autokefalna arhiepiskopija, i da se Srpska i Bugarska crkva podvrgnu Ohridskoj, došlo je do ratnih sukoba Srbije i Vizantije51. U Lionu je rimski papa Grigorije X (1271–1276) zakazao XIV ekumenski (Drugi Lionski crkveni sabor, koji je počeo sa radom 4. maja 1274. godine. Održato je 6 sednica. Pravoslavni grčki poslanici, predstavnici Grčke pravoslavne crkve, prvi put na jednom crkvenom saboru održanom na Zapadu, prihvatili su dogmatski dekret „Fideli“, koji je potvrdio da Sveti Duh ishodi od Oca i od Sina kao iz jednog načela, a ne kao iz dva različita načela. U vreme održavanja Drugog Lionskog ekoumenskog sabora u Kraljevini Srbiji bio je srpski arhiepsikop Joanikije I (1272–1276) koji je bio izuzetno privržen kralju Urošu Prvom52. Kada je ovaj izgubio vlast i povukao se u Hum, sa njim je otišao i arhiepiskop Joanikije I koji je umro 28. maja 1279. godine u Pilogu, gde je i sahranjen. Uroševa udovica kraljica Jelena nekoliko godina kasnije prenela je mošti arhiepiskopa Joanikija I u manastir Sopoćani53, gde ih je svečano sahranila i gde i danas počivaju. Godinu dana posle sukoba Uroša I, s jedne, i Vizantije i Dubrovačke republike, s druge strane, 1275. godine došlo je do sukoba između kralja Uroša I i njegovog sina Dragutina. Uroš je ukinuo vladarske titule velikog kneza Duklje i Huma i zaveo centralističku vlast. Tome se usprotivio DraGeorgije Ostrogorski: Istorija Vizantije, Isto, str. 426. Isto, str. 420. 51 Vladimir Ćorović: Isto, str. 160. i 161. 52 Svi srpski arhiepiskopi i patrijarsi, (Sabrao, priredio i pisao Branimir B. Stanojević), Beograd 2008. str. 38. 53 Svi srpski arhiepiskopi i patrijarsi, isto, str. 40.

49



50

KRALJ STEFAN UROŠ PRVI NEMANJIĆ (1243 – 1276)

43

Karta 1 ― Država Nemanjića, krajem XIII i početkom XIV veka: 1. Milutinova teritorija; 2. Dragutinova država; 3. Milutinova osvajanja do 1299. godine; 4. Privremeni gubitak teritorije u Humu, početkom XIV veka.

gutin koji je napao oca uz pomoć ugarskih pomoćnih odreda54. Do borbe je došlo kod Gackog, na Gatačkom polju u jesen 1276. godine, gde je kralj Uroš i potučen, povukao se sa vlasti i zamonašio se u Zahumlju, zakaluđerio se i postao monah Simon55. Sva tri potomka Stefanova smenila su se na srpskom tronu. I dok su vladavine prve dvojice bile srazmerno kratke, Uroš I je na vlasti ostao više od trideset godina (1243–1276).

54



55

Enciklopedija Jugoslavije, Zagreb 1971. str. 435. Vladimir Ćorović: Isto, str. 162.

44

Prof. dr Hivzo Gološ, doc. dr Ahmed Bihorac i spec. opšte med. dr Mirsada Gološ

Pored sukoba sa Vizantijom i Ugarskom, Uroš I Nemanjić je vodio ratove i diplomatske odnose i sa bugarskim carevima. Srpsko–bugarski sukobi trajali tokom srednjeg veka, ali povremeno su rešavani rodbinskim vezama. Bugarski carevi, savremenici Uroša I Nemanjića bili su pripadnici dinastije Aseni56: Koloman Prvi (1241–1246); Mihajlo II Asen (1246–1256); Koloman II (1256); Mico Asen (1256–1257); Konstantin I Asen Tihi57 (1257– 1277; i bugarska carica Marija (1276–1280) iz dinastije Tiha (Paleolozi). U vreme drugog bugarskog carstva (XII–XIV veka) sa prestonicom u Velikom Trnovu bugarski carevi bili su u rođačkim odnosima sa srpskim kraljeviskim dvorom58. Od dve ćerke Stefana Nemanje, jedna se udala za despota Manojla Anđela, solunskog despota i cara, a druga za nekog Asena, sa kojim je dobila sina Konstantina Tihog Asena, bugarskog cara. Kralj Vladislav Nemanjić je za ženu uzeo Beloslavu59, ćerku bugarskog cara Asena II. Kralj Milutin Nemanjić se ženio pet puta. Njegova četvrta žena bila je Ana, ćerka bugarskog cara Georgija I Tertera. Sa suprugom Anom imao je ćerku Anu, udatu za Mihaila Šišmana, bugarskog cara, i sina Stefana Dečanskog oženjenog Teodorom, ćerkom bugarskog cara Smilca. Car Dušan bio je oženjen Jelenom, sestrom bugarskog cara Jovana Aleksandra. Uporedo sa vizantijsko-ugarsko-bugarskim vojnim i diplomatskim odnosima, kralj Uroš I je imao diplomatske i privredne odnose sa Bosnom i Hercegovinom.

56 Enciklopedijski leksikon, Mozaik znanja, Istorija, Interpres, Beograd 1970. str. 44. ― Dinastija Asena vladala je do 1258. godine, kada je izumrla a na njeno mesto došao potomak Nemanjića, Konstantin Tihi. 57 Enciklopedijski leksikon, Mozaik znanja, Istorija, Isto, str. 348. ― Konstantin Asen Tihi bio je bugarski car, poreklom Srbin, unuk Stefana Nemanje. Vodio je uspešne ratove protiv Vizantije i Ugarske. Došao je na vlast u Kraljevini Bigarskoj posle izumiranja direktne dinastičke porodice Asena. 58 O istoriji Bugarske i njenim vladarima pisali su: Dimitar Petrov Popov i drugi: Istorija Bugarske, (Prevela s bugarskog Marija Joana Stojadinović); Clio, Beograd i Rotografika, Subotica 2008. 59 Sveti Sava ― princ i prosvetitelj, Cetinje ― Beograd, 2007. str. 55. ― Sveti Sava je udesio (posredovao je) ženidbu kralja Vladislava sa Beloslavom, ćerkom bugarskog kralja Asena.

KRALJ STEFAN UROŠ PRVI NEMANJIĆ (1243 – 1276)

45

Savremenici kralja Uroša I Nemanjića u Bosni i Hercegovini bili su bosanski banovi: Matej Ninoslav60 (1232–1250) i Prijezda (1250–1287). Sa njima Srbija je tradicionalno bila u dobrim odnosima jer su postojale rodbinske veze. Bosanski ban Borić (1154–1164) ― pomagao je Stefana Nemanju u vreme borbi za preuzimanje vlasti u Srbiji i u ratovima sa Vizantijom61. Kasnije tokom XIII i XIV veka odnosi sa Bosnom i Hercegovinom bili su dobri. Između Srbije i Bosne i Hercegovine uspešno se razvijala trgovina raznim proizvodima. A ove dve države su razvijale dobre susedske odnose. Stefan I Kotromanjić se u jesen 1284. godine oženio Jelisavetom, ćerkom srpskog kralja Dragutina. Njega su 1302. godine potisnuli bribirski knezovi Šubići i on se sklonio u oblasti svoga tasta, srpskog kralja Dragutina. Savremenici kralja Uroša I Nemanjića u Hrvatskoj bili su Bela IV (1235–1270); Stjepan V (1270–1272) i Ladislav IV Kumanac (1272–1290). Zanimljivo je istaći da je savremenik kralja Uroša I bio seldžučki Ertugrul-beg (1230–1281), poglavica oguskog ogranka Turaka62 i otac Osman-bega (1281–1289), prvog sultana i osnivača Osmanlijskog carstva63 (1289–1326). Više potomkinja Stefana Nemanje i kralja Stefana Uroša I bile su udate za osmanlijske sultane. Šest meseci nakon Kosovske bitke 1389. godine, srpska kneginja Milica, po savetu patrijarha svetog Spiridona, dala je ćerku Oliveru za sultana Bajazita I (1389–1402). Kneginja Olivera bila je kao sultanija Olivera Despina Hatun. Murat II bio je sultan Osmanlijskog carstva (1421–1444). On se 1435. godine oženio Marom, ćerkom Đurđa Brankovića. Mara je bila vrlo bliska sa svojim posinkom, sultanom Mehmedom Drugim64 (1451–1481). Za vreme vladavine bana Mateja Ninoslava u Bosni je vođen krstaški rat (1234 – 1239), izazvanog njegovom i narodnom religijom. Iako je vođen između (1228 – 1229) i Sedmog krstaškog rata (1248 – 1254), krstaški rat u Bosni protiv bogumila, pripadnika Bosanske crkve, nije zahvatio područje Kraljevine Srbije. 61 Prema Jovanu Rajiću, Ana, supruga Stefana Nemanje bila je ćerka bosanskog bana Borića. 62 Cyril Glosse: Enciklopedija Islama, Libris, Sarajevo 2006. str. 451. 63 Enciklopedijski leksikon, Mozaik znanja, Istorija, Interpres, Beograd 1970. str. 487. 64 O sultaniji Mari i njenom životu na dvoru sultana Murata II vidi više u: Donald Mac Gillivray Nicol: The Byzantine Lady: Ten Portraits, 1250 – 1500, Cambridge University Press, 1996; John Van Antwerp Fine, The Late Medieval Balkans, A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest, University of Michigan Press,

60

46

Prof. dr Hivzo Gološ, doc. dr Ahmed Bihorac i spec. opšte med. dr Mirsada Gološ

Slika 12 ― Bela IV (1235–1270), hrvatski ban

Slika 14 ― Ladislav IV Kumanac (1272– 1290), hrvatski vladar ― ban

Slika 13 ― Stjepan V (1270 –1272), hrvatski vladar ― ban

KRALJ STEFAN UROŠ PRVI NEMANJIĆ (1243 – 1276)

47

PRIVREDNI RAZVOJ KRALJEVINE RAŠKE U DOBA KRALJA UROŠA PRVOG Kralj Uroš I se istakao u razvoju rudarstva i u razvoju kovanja novca. U nauci je poznato da se „srpski dinar“ prvi put pominje u arhivskim dokumentima s kraja 1214. godine, u vreme Stefana Prvovenčanog (veliki župan (1196–1217), kralj (1217–1228)65. Od tog vremena sve do pada Despotovine 1459. godine, „dinar“ su kovali gotovo svi srpski vladari, u kovnicama koje su se nalazile u blizini brojnih rudnika srebra kao što su Brskovo66, Rudnik, Novo Brdo, Srebrnica, Trepča i drugi, i taj novac se zvao dinar. Predstavljao je jedno od najbitnijih obeležja samostalnosti i državnosti tadašnje Kraljevine Srbije, u srednjem veku. Sav srednjovekovni novac Srbije se, zbog povlačenja zlata iz opticaja ― pojave karakteristične za taj period svuda u Evropi ― kovao isključivo u srebru. Nakon gubitka samostalnosti srpske države, prestaje da se kuje srpski dinar. Ono što je posebno zanimljivo za ovo razdoblje srpske istorije jeste pojava nemačkih rudara, poznatih pod imenom Sasi67. Oni su stigli u Srbiju negde 1987.; Princeza Olivera zaboravljena srpska Kneginja.  ISBN 978-86-912875-0-4.,  Princess Olivera, a forgotten Serbian Heroine.  ISBN 978-86-912875-2-8.,  Princessa Olivera, zabыtaя serbskaя knяginя. ISBN 978-86-912875-1-1.) (Izdavač Fond „Princeza Olivera“) 2009.; Princeza Olivera zaboravljena srpska Kneginja, (Izdavač Fond „Princeza Olivera“ (Kneginja Olivera, put ružama posut, (Drugo, skraćeno i prerađeno izdanje monografije) 2010.; Kneginja Olivera, put ružama posut. ISBN 978-86-912875-3-5.; Die Fürstin Olivera, mit Rosen bestreuter Weg. Leiptzig, ISBN 978-86-912875-4-2.  65 O novcu u Kraljevini Srbije upredi u: Dragana Gnjatović, Veroljub Dugalić i Biljana Stojanović: Istorija nacionalnog novca, Sineks, Beograd 2003; Prof. dr Staniša Novaković: Srpska srednjovekovna numizmatika, Predavanje na filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu (1991–1992). 66 Ignjac Voje: Brskovo in vrednost srebra v srednjem veku, str. 285 – 295; Vladimir Ćorović: Brskovo, „Glasnik Srpskog geografskog društva“, br. 30, Beograd 1934. ― Brskovo je za vreme vladavine kralja Uroša I bilo živo privredno središte. O Brskovu posebno je pisao Rade Mihaljčić: Srpska prošlost i narodno sećanje, Srpska školska knjiga i Knowlendge, Beograd 2001. str. 163. 67 Enciklopoedijski leksikon, Mozaik znanja, Istorija, Interpres, Beograd 1970. str. 603. ― Sasi su staro germansko pleme i prvi rudari u Raškoj i Bosni. Naseljavali su oblasti između Labe i Vezera. Oni su od XI do XIII veka stvorili svoju kneževinu u oblasti Labe, Rajne, Harca i Severnog mora, a neka plemena su kolonizovala Transilvaniju u Ru-

48

Prof. dr Hivzo Gološ, doc. dr Ahmed Bihorac i spec. opšte med. dr Mirsada Gološ

Slika 15-16 ― Novac kralja Uroša I Nemanjića, avers i revers

početkom četvrte decenije trinaestog stoleća bežeći od Mongola, najverovatnije iz Transilvanije koja je bila opustošena tatarskim pohodom. Sa sobom su doneli nove tehnike pronalaženja i prerade ruda plemenitih metala, pre svega srebra, bakra i olova. Njihovo znanje i sposobnost oživele su proizvodnju metala i širom otvorili vrata mediteranskog tržišta srpskoj privredi. Sasi su razvili rudnike u Brskovu, Trepči, Rudniku, Rogozni, Novom Brdui u drugim rudarskim mestima68. Razvoj rudarstva u Srbiji pokrenuo je čitavo kolo privrednih i trgovačkih veza sa jadranskim primorjem i južnom Italijom. Pravi srpski srednjovekovni novac počinje sigurno tek od kralja Uroša I. On je počeo kovanje srebnog dinara po ugledu na mletačke matapane, koji su gospodarili u trgovačkom prometu po istočnom delu Sredozemnog mora. Taj tip novca zadržan je kod svih njegovih naslednika. „Tim je srpska država primila, u novčanom pogledu, zapadnjački karakter, prema zapadu preko Kotora i Dubrovnika uputila i svoj glavni izvoz ne samo rudarskih muniji, gde su se bavila rudarstvom. U XIII veku, bežeći pred tatarskom najezdom, Sasi su iz Transilvanije došli u Rašku (Srbiju) i Bosnu, gde su ih primili srpski kraljevi i bosanski banovi, koji su ih darovali povlasticama, a Sasi su počeli sa kopanjem rude i preradom metala u našim krajevima. Zahvaljujući njihovom radu nastao je privredni porast i osnažene srednjovekovnih država: Bosne i Srbije. 68 O rudarstvu u Srbiji podrobno je pisao Mihailo J. Dinić: Za istoriju rudarstva u srednjovekovnoj Srbiji i Bosni, Deo I, Naučna knjiga, Beograd 1955.

KRALJ STEFAN UROŠ PRVI NEMANJIĆ (1243 – 1276)

49

Slika 17-18 ― Novac Kraljevine Srbije, avers i revers, nađen u starom gradu Rasu, XIII vek

Slika 19 ― Srebrni dinar kralja Stefana Uroša I

nego i drugih domaćih sirovina opretežno stočarskog porekla (meso, vuna, kože, sir, vosak i sl.)“69. Kralj Uroš I je prvi počeo ekspoataciju rudarstva u Srbiji. Posebno treba istaći korišćenje rudnika srebra u Brskovu. Prvi srpski bronzani novac po grčkom uzoru koristio je kralj Radoslav, ali taj pokušaj nije imao veliki značaj.

69

Vladimir Ćorović: Isto, str. 163.

50

Prof. dr Hivzo Gološ, doc. dr Ahmed Bihorac i spec. opšte med. dr Mirsada Gološ

UNUTRAŠNJA I SPOLJNA POLITIKA KRALJA UROŠA PRVOG Kralj Uroš I Nemanjić povremeno vodio je pomirljivu politiku prema Mađarima. I pored kraćih vojnih sukoba, sa Ugarima (Mađarima) je ostao u prijateljskim odnosima, jer česti sukobi na jugu i istoku Srbije prinudili su ga da bude pomirljiviji prema severu Srbije. U negovanju prijateljskih odnosa prema Mađarima i Napulju veliki uticaj imala je Dragutinova supruga Katarina. Ako bi se to dugo vreme Uroševe vladavine sagledalo jednim pogledom, ma kako to bilo složeno i opasno, onda bi se moglo zaključiti da je Uroševo doba bilo doba beskrvne ravnoteže. Prema Domentijanu, Uroš I je bio preveliki i previsoki kralj70. Uroš I je imao tu sreću da su mu spoljašnje okolnosti išle na ruku. Veze sa ugarskim kraljevima i zbližavanje sa sicilijanskim kraljem Karlom Anžujskim uputile su ga protiv Vizantije, jer Uroševa žena Jelena, bila je iz roda Anžujskog, rođaka Karlova. Od tih velikih planova koalicije i akcije uperene protiv Carigrada nije se mnogo ostvarilo, mada je Uroš I dobar deo svoga vremena i pažnje upravio ka tom cilju. Čitavu deceniju Uroš I je pripremao napad na Vizantiju, ali se do kraja svoje vladavine nije usudio da napravi odlučujući korak. Značaj Uroševe vlade u spoljnoj politici bio je mali. Njegove zasluga su u unutrašnjem jačanju Srbije, a u spoljnoj politici njegova je glavna zasluga u tome što je, za razliku od svoje braće Radoslava i Vladislava, umesto njihove pasivne uveo više aktivnu politiku, pokušavajući da je vodi više samostalno. On je tražio nove orijentacije. U tim traženjima nije uvek bio srećne ruke, ali je pogodio pravi put u datom trenutku. U unutrašnjoj politici Urošev uspeh bio je veliki. Uspešno je sredio crkvene odnose u Srbiji. Katolici su ga čak zvali svojim papom. Pravoslavni episkop s njim zajedno napušta svoju vlast. Učvrstio je pravoslavlje. Dinastiju je tesno vezao s crkvom. On je doprineo da njegov brat Predislav postane arhiepiskop Sava II, po ugledu na njegovog velikog strica71. U vreme vladavine kraSima Ćirković: Domentijanova prosopografija, Zbornik radova Vizantološkog institute, br. 45, Beograd 2008. str. 141 – 155. 71 Vladimir Ćorović: Isto, str. 162. i 163.

70

KRALJ STEFAN UROŠ PRVI NEMANJIĆ (1243 – 1276)

51

Karta 2 ― Kraljevina Srbija u doba Stefana Uroša I

lja Uroša I arhiepsikopi srpski bili su Sveti Arsenije72 (233–1263), Sveti Sava Drugi73 (1263–1272), Danilo Prvi74 1272. godine i Joanikije Prvi75 (1272–1276). Najuspešniji na vladalačkom tronu je bio treći sin Stevana Prvovenčanog, kralj Uroš I (1243–1267), koji je ojačao Srbiju i znatno je ekonomski unapredio76. Graditelj manastira Sopoćana77, Uroš I Nemanjić, koga je zbacio Svi srpski arhiepiskopi i patrijarsi, isto, str. 26 – 31. Isto, str. 32 – 35. 74 Isto, str. 36 – 37. 75 Isto, str. 38 – 39. 76 Detaljnije o vladavini kralja Uroša I Nemanjića vidi, Željko Fajfrić: Nemanjići, Srpski kulturni krug, Novi Sad; Srpski kulturni krug, Bijeljina 2006. str. 593. 77 Radomir Nikolić: Sopoćanski medaljoni, „Saopštenja“, br. 9, Beograd 1970. str. 73 – 75. ― Zidove manastira Sopoćani krase lepe freske. Među njima izdvajamo freske sv. Filipa, smrt svete bogorodice i sopoćanske medaljone.

72



73

52

Prof. dr Hivzo Gološ, doc. dr Ahmed Bihorac i spec. opšte med. dr Mirsada Gološ

s prestola sin Dragutin, postao je monah Simon. Upokojio se 1. (14.) maja 1277. godine. Sahranjen je u manastiru Sopoćani, gde mu se i danas nalazi telo u lepom sarkofagu od crnog škriljastog kamena78. U manastiru se čuva i sarkofag arhiepiskopa Joanikija, čije su mošti prenete iz iz Huma u manastir Sopaćani 1282. godine po nalogu kraljice Jelene79. Sveti kralj se istakao i na kulturnom polju Kraljevine Srbije. Po njegovoj želji i nalogu Domentijan je napisao Žitije svetog Simeona a kao književni izvor koristio je svoje ranije delo, književno delo Stefana Prvovenčanog kao i Slovo o zakonu i blagodati mitropolita Ilariona Kijevskog ― oba Domantijanova žitija imaju iste stilske odlike80. Natpisi oko likova na freskama svedoče o vremenu, životu i uspešnom vladanju kralja Stefana Uroša I Nemanjića. U Visokim Dečanima nalazi se natpis kralj Uroš Prvi81. U Pećkoj patrijaršiji očuvan je natpis „Prvi Uroš kralj, sin Prvovenčanog Stefana“ i „Stefan kralj, sin Uroša Prvog“82. U manastiru Đurđevim Stupovima nalazio se natpis „Stefan kralj, sin svetoga i velikoga kralja Uroša i ktitora svetoga hrama ovog“83. Olivera Marković: Prilog proučavanju arhitekture manastira Sopoćani, „Saopštenja“, VIII, str. 97. 79 Olivera Marković: Prilog proučavanju arhitekture manastira Sopoćani, „Saopštenja“, VIII, str. 98. ― O manastiru Sopoćani pisali su Arhiepiskop Danilo: Životi kraljeva i arhiepiskopa srpskih, (Prevod L. Mirkovića), Beograd 1935. str. 220. i 221; S. Stanojević: Srpski arhiepiskopi od Save II do Danila II (1263–1326), „Glas SKA“, drugi razred 77, Beograd 1933. str. 55; B. Đurić: Sopoćani, Beograd 1963. str. 40–49. 80 Jovan Deretić: Istorija srpske književnosti, Beograd 2007. str. 101–122. 81 Stari srpski zapisi i natpisi, knj. 6, (Skupio ih i sredio Ljub. Stojanović), (Fototipska izdanja, knj. 13), Beograd 1988. str. 76. ― O manastiru Visoki Dečani i njegovim prelepim freskama uporedi, Manastir Visoki Dečani, (Priredili manastirski monasi), Beograd 2007. 82 Stari srpski zapisi i natpisi, knj. 6, (Skupio ih i sredio Ljub. Stojanović), (Fototipska izdanja, knj. 13), Beograd 1988. str. 76. ― O Pećkoj Patrijaršiji i njenim freskama vidi, Vojislav J. Đurić, Sima Ćirković i Vojislav Korać: Pećka patrijaršija, Beograd ― Priština 1990; Slobodan Mileusnić: Manastiri Srbije, knj. 2, „Pravoslavna reč“, Beograd ― Novi Sad 2002. str. 704 – 721. 83 Stari srpski zapisi i natpisi, knj. 6, (Skupio ih i sredio Ljub. Stojanović), (Fototipska izdanja, knj. 13), Beograd 1988. str. 76. ― O Đurđevim Stupovima i fragmentarno očuvanim freskama u njemu uporedi u: Jovan Nešković: Đurđevi Stupovi u starom Rasu, Kraljevo ― Beograd 1984; Ljubomir Stojanović: Stari srpski zapisi i natpisi, knj. 1 – 6, Beograd ― Sremski Karlovici 1902 – 1926.

78

KRALJ STEFAN UROŠ PRVI NEMANJIĆ (1243 – 1276)

53

KRALJ UROŠ PRVI KAO KTITOR Kralj Uroš I Nemanjić se istakao kao ktitor manastira Sopoćani84, gde je u svojoj zadružbini nakon smrti sahranjen85. Ovaj manastir je jedan od najznačajnijih srpskih kulturnih spomenika86, koji je 1979. godine uvršten na UNESKO-vu listu svetske baštine u sklopu spomenika srednjeg veka objedinjenih pod zaštićenom celinom Stari Ras i Sopoćani. U njemu je nastalo vredno istorijsko-versko i kulturon delo „Pomen manastira Sopoćani“87. Pored manastira Sopoćani, u Carigradu, na mestu zvanom Prodrom ― sklop carigradskog manastira Petra, sazidao je božanstvenu crkvu davanjem basnoslovnog zlata i „učini mnoge divne i prekrasne plate i postavi ksenodohiju, tj bolnicu, i tu načini mnoštvo odara radi počivanja bolnima“88. Manastir koji je sagradio Uroš I bio je posvećen presvetoj Bogorodici EverO manastru Sopoćani vidi više, Branislav Živković: Sopoćani, Republički zavod za zaštitu spomenika culture,. Beograd 1984.; Svetislav Mandić: Sopoćani, Turistička štampa, Beograd 1961; Branislav Todić: Sopoćani i Gradac: uzajamnost funerarnih programa dve crkve, „ZOGRAF“ (Časopis za srednjovekovnu umetnost), Beograd 2007. str. 59 – 77; 85 Aleksandar Giljferding: Putovanje po Hercegovini, Bosni i staroj Srbiji, IP „Veselin Masleša“, Sarajevo. 1972. str. 119. 86 O manastiru Sopoćani zanimljiv članak objavio je V. Petrović: Priča o „prekrasnom Josifu“ u Sopoćanima, „Glasnik Skopskog naučnog društva“, br. 2, Skoplje str. 35–43. 87 Jovan Kovačević: Pazarište, rezultati dosadašnjih arheoloških radova, „Novopazarski zbornik“, br. 1, Novi Pazar 1977. str. 5 – 11; Manastir Sopoćani, Beograd Cetinje 2011. str. 56 – 57. ― Giljferding je Pomen manastira Sopoćani odneo u Rusiju 1850. godine. U Sopoćanskom pomenu o Trgovištu (današnjem Pazarištu) stoji: „Znati se kada bis teško zulum od prokletije Turaka. Izide Tevtiš beg od Prizrena i Mrla? beg na Rožae. Rožaici se nedaše i beg pade u Trgovište s voiskom. Voiska izede žito i sir i maslo i poklaše i krave i ovce i ovnove i hristianski domovi od zuluma opusteše. Sirotinja biežaše po ledu i snegu i plakaše ljuto i gorko zelo. I tada Trgovište opuste od zuluma. I tako ljudi govorahu da e voiske 6 hiljade. I voiska leže 4 nedele 1770 leto meseca dekemvria 3 dni voiska diđe a diže se meseca anuaria 2 dana“. 88 Petar V. Simić i Aleksandar P. Simić: Istorija hirurgije, „Službeni glasnik“, Beograd 2008. str. 357. ― Manastir i bolnica su stradali u požaru 1308. godine. Obnovio ih je Uroš II ― Stefan Milutin, sin Uroša I. Bolnicu je savremeno opremio i angažovao, između ostalih, poznate lekare toga vremena kao predavače: Mihaila Apostolesa i Jovana Argiropulosa. O medicine srednjovekvone Srbije pisao je Vladimir Stanojević: Istorija Medicine, Beograd ― Zagreb 1953; Budimir Pavlović: Istorija srpske medicine, Bijelo Polje 2002; Božo Vuković: Istorija medicine kroz praksu, Podgorica 2002;

84

54

Prof. dr Hivzo Gološ, doc. dr Ahmed Bihorac i spec. opšte med. dr Mirsada Gološ

Karta 3 ― Sopoćani se nalaze jugozapadno od Novog Pazara

Slika 20 ― Freska Svetog Apostola Filipa u severnoj pevnici manastira Sopoćani je jedna od najlepših fresaka manastira Sopoćani

getidi. Bolnicu pri ovom manastiru dodatno je opremio i razvio Milutin, sin kralja Uroša I. Bolnica u Carigradu imala je „mnogo postelja“ a izdržavala su je sela Kraljevine Srbije. Bolnice pri manastirima u Srbiji služile su za lečenje monaha89. Lečenje u bolnicama u Srbiji vršeno je prema knjigama koje su Dr Vlastimir Ilić: Istorijski razvoj zdravstvene službe u Novom Pazaru i okolini, Beograd 1970. str. 38.

89

KRALJ STEFAN UROŠ PRVI NEMANJIĆ (1243 – 1276)

55

Slika 21 ― Manastir Sopoćani 1857. godine, kada ga je obišao putopisac Alekasandar Giljferding

dobijane iz Vizantije, a kasnije prema Hilandarskom medicinskom kodeksu pisanom u XV ili XVI veku90. U manstiru Sopoćani od osnivanja do danas primenjivano je lečenje mnogih bolesti. Isceliteljske sposobnosti moštiju sahranjenih srpskih i hrišćansko-pravoslavnih mučenika u manastiru Sopoćanima, čiji je bio ktitor kralj Uroš I, vekovima, uglavnom, uspešno su korišćene.

Uporedi, Hilandarski medicinski kodeks N0 517, (Glavni i odgovorni urednik Vaso Milinčević), (Prevela na engleski jezik Šila Sofrenović), Narodna biblioteka Srbije, Beograd 1980.



90

56

Prof. dr Hivzo Gološ, doc. dr Ahmed Bihorac i spec. opšte med. dr Mirsada Gološ

Slika 22 ― Osnova manastira Sopoćani, položaj grobova u crkvi (po D. Popoviću)

Slika 23 ― Manastir Sopoćani, ktitor kralj Uroš I, XIII vek

KRALJ STEFAN UROŠ PRVI NEMANJIĆ (1243 – 1276)

57

Pored gore navedenih zdanja od velike važnosti je izgradnja mosta kod Prizrena91, čiji su temelji očuvani do XX veka. Osećaj za zadovoljenje narodnih potreba Uroš I pokazao je višestruko. U očuvanim istorijskim izvorima ostavio je dubok trag u prvim pomenima velikog broja imena naselja i pojedinih krajeva svoje kraljevine.

PRVI POMENI IMENA SELA I GRADOVA U DOBA KRALJA UROŠA PRVOG Treba istaći da se mnoga mesta u Srbiji, Bosni, Hercegovini i Crnoj Gori u vreme Nemanjića prvi put pominju. Izdvojićemo samo ona koja se pominju za vreme vladavine kralja Stefana Uroša I Nemanjića. Ime Travunija pominje se u vreme srpskih vladara i kraljeva: Vukana, Stefana Prvovenčanog, Radoslava, Vladislava i Uroša, čuva uspomenu na raniju nezavisnost ove oblasti, na čijem području se od početka XIV veka pominje, uglavnom, župa Trebinje, ili kao samostalna ili u zajednici sa župom Konavle i Dračevicom92. Banju u Suhogrlu je kralj Uroš I dao manastiru Gračanici, Banjska se pominje za vreme ovog kralja93. Belojevina u Brskovu, zaselak sela Prostenja, priložio je kralj Uroš I sv. Bogorodici na Stonu; Belo Polje pominje se (1254–1265)94. Belo Polje pominje se (1254–1265) ― današnje Belo Polje kod Istoka95. Bistricu, zaselak Prostenja u Brskovu 1253. godine priložio je sv. Bogorodici u Stonu; Bistrica u Babinji pominje se (1258 – 1277)96. Braštanik, priložio je 1253. godiSerafim Ristić: Dečanski spomenici, Beograd 1864. str. 4. Đuro Tošić: Trebinjska oblast u srednjem vijeku, Istorijski institute SANU, Beograd 1998. str. 78. 93 Miodrag Al. Purković: Popis sela u srednjovekovnoj Srbiji, Skoplje 1940. str. 59; „Glasnik Skopskog naučnog društva“, III, str. 128. 94 Miodrag Al. Purković: Popis sela u srednjovekovnoj Srbiji, Skoplje 1940. str. 62; Stojan Novaković: Zakonski spomenici srpskih država srednjeg veka, Beograd 1912. str. 601. 95 Miodrag Al. Purković: Popis sela u srednjovekovnoj Srbiji, Skoplje 1940. str. 61; Spomenik Srpske kraljevske akademije nauka, III, str. 9. 96 Miodrag Al. Purković: Popis sela u srednjovekovnoj Srbiji, Skoplje 1940. str. 63;

91



92

58

Prof. dr Hivzo Gološ, doc. dr Ahmed Bihorac i spec. opšte med. dr Mirsada Gološ

ne crkvi sv. Bogorodice u Stonu ― u XX veku selište Braštanica kod Čapljine97. Brnjaci, danas selo Brnjak kod Zvečana, mesto gde je sagrađen dvor kraljice Jelene, pominje se u njenom pismu pisanom 1267/1268. godine u Brnjacima98. Brštanik, danas selo i brdo Brštanik iznad Trijebinja kod Bivoljeg Brda, priložio kralj Uroš I oko 1253. godine sv. Bogorodici na Stonu, a kasnije manastiru sv. Petra i Pavla na Limu99. Butelj, danas selo Butelj kod Skoplja za vreme vladavine Konstantina Asena (1258–1277) pominje se buteljski put100. Gostilovinu u Brskovu, danas zaselak sela Prošćenja kod Mojkovca, priložio kralj Uroš I 1253. godine sv. Bogorodici na Stonu, a nešto kasnije manastiru sv. Petra i Pavla na Limu101. Gradečnica, danas selo Grešnica kod Južnog Broda priložio je Konstantin Asen (1258 – 1277) sv. Đorđu Gorgu102. Dobrihninu, danas selo Dobrilovinu, priložio je kralj Uroš I sv. Bogorodici na Stonu, a nešto kasnije manastiru sv. Petru i Pavlu na Limu103. Duba, zaselak sela Ponikvi priložio je kralj Uroš I sv. Bogorodici na Stonu, a nešto kasnije manstiru sv. Petra Stojan Novaković: Zakonski spomenici srpskih država srednjeg veka, Beograd 1912. str. 601.; Йорданъ Ивановъ: Български старини изъ Македония, София 1931. стр. 584. 97 Miodrag Al. Purković: Popis sela u srednjovekovnoj Srbiji, Skoplje 1940. str. 66; Stojan Novaković: Zakonski spomenici srpskih država srednjeg veka, Beograd 1912. str. 600. 98 Miodrag Al. Purković: Popis sela u srednjovekovnoj Srbiji, Skoplje 1940. str. 68; Ljubomir Stojanović: Stare srpske povelje i pisma, I, 1929. str. 29; Ljubomir Stojanović: Stare srpske povelje i pisma, knj. I, Beograd 1929. st. 29. 99 Miodrag Al. Purković: Popis sela u srednjovekovnoj Srbiji, Skoplje 1940. str. 69; Stojan Novaković: Zakonski spomenici srpskih država srednjeg veka, Beograd 1912. str. 595. 100 Miodrag Al. Purković: Popis sela u srednjovekovnoj Srbiji, Skoplje 1940. str. 70; „Zbornik za istoriju Južne Srbije“, I, Skoplje 1935. str. 9. 101 Miodrag Al. Purković: Popis sela u srednjovekovnoj Srbiji, Skoplje 1940. str. 81; Radoslav M. Grujić: Eparhijska vlastelinstva u srednje vekovnoj Srbiji, „Bogoslovlje“ (Organ pravslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu),, VII, 1932. str. 110. 102 Miodrag Al. Purković: Popis sela u srednjovekovnoj Srbiji, Skoplje 1940. str. 82; Йорданъ Ивановъ: Български старини изъ Македония, София 1931. стр. 583; Dr Petar Jovanović: Porečje, Naselja, br. XXVIII, str. 311 – 314. 103 Miodrag Al. Purković: Popis sela u srednjovekovnoj Srbiji, Skoplje 1940. str. 87; Stojan Novaković: Zakonski spomenici srpskih država srednjeg veka, Beograd 1912. str. 595. i 601.

KRALJ STEFAN UROŠ PRVI NEMANJIĆ (1243 – 1276)

59

i Pavla na Limu104. Živogoštu, danas selo Živogošće u Makarskom srezu, priložio je kralj Uroš I oko 1253. godine sv. Bogorodici na Stonu, a nešto kasnije manstiru sv. Petra i Pavla na Limu105. Zdunje, danas selo Zdunje kod Južnog Broda priložio je Konstantin Asen (1258 – 1277) sv. Đoršu Gorgu106. Jasenovo, zaselak sela Prostenje u Brskovu priložio je kralj Uroš I (1254 – 1264) manastiru sv. Petra i Pavla na Limu107. Kaluđerovljani nad Pčinjom priložio je Konstantin Asen (1258 – 1277) i potvrdio kralj Milutin 1300. godine sv. Đorđu Gorgu108. Kičava, danas selo Kičava u Belopoljskom srezu ― Kičavsku crkvu dao je 1253. godine kralj Uroš I sv. Bogorodici Bistričkoj109. Kozarevo, danas ima lokalitet Kozarevo na Tresci više sela sv. Petke kod Skoplja, priložio je Konstantin Asen (1258 – 1277), a onda i kralj Milutin sv. Đorđu Gorgu110. Kondovo danas selo Kondovo kod Skoplja priložio je Konstantin Asen manastiru sv. Đorđu Gorgu111. Krokočevo, danas selo Krokočevo priložio je 1253. godine Miodrag Al. Purković: Popis sela u srednjovekovnoj Srbiji, Skoplje 1940. str. 91; Stojan Novaković: Zakonski spomenici srpskih država srednjeg veka, Beograd 1912. str. 595. i 600. 105 Miodrag Al. Purković: Popis sela u srednjovekovnoj Srbiji, Skoplje 1940. str. 93; Stojan Novaković: Zakonski spomenici srpskih država srednjeg veka, Beograd 1912. str. 595. i 600. 106 Miodrag Al. Purković: Popis sela u srednjovekovnoj Srbiji, Skoplje 1940. str. 95; Йорданъ Ивановъ: Български старини изъ Македония, София 1931. стр. 582; Zbornik za istoriju Južne Srbije, I, Skoplje 1935. str. 16. 107 Miodrag Al. Purković: Popis sela u srednjovekovnoj Srbiji, Skoplje 1940. str. 98; Stojan Novaković: Zakonski spomenici srpskih država srednjeg veka, Beograd 1912. str. 595 XII; Radoslav M. Grujuć: Eparhijska vlastelinstva u srednjevekovnoj Srbiji, „Bogolsovlje“ (Organ pravslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu), VII, 1932. str. 110. 108 Miodrag Al. Purković: Popis sela u srednjovekovnoj Srbiji, Skoplje 1940. str. 101; Йорданъ Ивановъ: Български старини изъ Македония, София 1931. стр. 585; Zbornik za istoriju Južne Srbije, I, Skoplje 1935. str. 14. 109 Miodrag Al. Purković: Popis sela u srednjovekovnoj Srbiji, Skoplje 1940. str. 102; Stojan Novaković: Zakonski spomenici srpskih država srednjeg veka, Beograd 1912. str. 592. 110 Miodrag Al. Purković: Popis sela u srednjovekovnoj Srbiji, Skoplje 1940. str. 103; Йорданъ Ивановъ: Български старини изъ Македония, София 1931. стр. 585; Zbornik za istoriju Južne Srbije, I, Skoplje 1935. str. 11. 111 Miodrag Al. Purković: Popis sela u srednjovekovnoj Srbiji, Skoplje 1940. str. 104; Йорданъ Ивановъ: Български старини изъ Македония, София 1931. стр. 582; Glasnik Skopskog naučnog društva, V, Skoplje 1929. str. 246.

104

60

Prof. dr Hivzo Gološ, doc. dr Ahmed Bihorac i spec. opšte med. dr Mirsada Gološ

Kralj Uroš I sv. Bogorodici na Stonu, a nešto kasnije manastiru sv. Petra i Pavla na Limu; a Kruševac u Drškovani, priložio je oko 1253. godine kralj Uroš I sv. Bogorodici na Stonu, a nešto kasnije manastiru sv. Petra i Pavla na Limu; Konstantin Asen (1258 – 1277) priložio je Krupu (Vlasi u Poreču) danas selo Krupa kod Južnog Broda, sv. Đorđu Gorgu112. Kralj Uroš I (1254 – 1264) priložio je Letine, današnji zaselak Bajište kod Bijelog Polja, manastiru sv. Petra i Pavla na Limu; priložio je Lešnicu, danas selo Lešnica kod Bijelog Polja, manastiru sv. Petra i Pavla na Limu113. Lipnicu, danas postoji rečica koja se uliva u Lim blizu Bijelog Polja, ppriložio je Uroš I manastiru sv. Petru i Pavlu na Limu114. Ljubovićeva Luka pominje se kao uljarevina, koju je priložio kralj Uroš I 1253. godine sv. Bogorodici na Stonu, a nešto kasnije manastiru sv. Petra i Pavla na Limu; kao i Malikove, danas Gornje i Donje Majkovi kod Slanog, priložio je manastiru sv. Petra i Pavla na Limu115. Močila na Limu, priložio je oko 1253. godine kralj Uroš I crkvi sv. Bogorodice na Stonu, danas postoji zaselak Modri Lug kod Bijelog Polja116. Konstantin Asen (1258 – 1277) priložio je Nahovo sv. Đorđu Gorgu; selo Nedokusi priložio je oko 1253. godine kralj Uroš I sv. Bogorodici na Stonu, a nešto kasnije manastiru sv. Patra i Pavla na Limu ― danas Miodrag Al. Purković: Popis sela u srednjovekovnoj Srbiji, Skoplje 1940. str. 107; Stojan Novaković: Zakonski spomenici srpskih država srednjeg veka, Beograd 1912. str. 594. i 601; O Kruševcu vidi, Glasnik Skopskog naučnog društva, III, str. 128; Йорданъ Ивановъ: Български старини изъ Македония, София 1931. стр. 583; Zbornik za istoriju Južne Srbije, I, Skoplje 1935. str. 16. 113 Miodrag Al. Purković: Popis sela u srednjovekovnoj Srbiji, Skoplje 1940. str. 111; Stojan Novaković: Zakonski spomenici srpskih država srednjeg veka, Beograd 1912. str. 594; O Lešnici uporedi, Stojan Novaković: Zakonski spomenici srpskih država srednjeg veka, Beograd 1912. str. 594. 114 Miodrag Al. Purković: Popis sela u srednjovekovnoj Srbiji, Skoplje 1940. str. 112; Stojan Novaković: Zakonski spomenici srpskih država srednjeg veka, Beograd 1912. str. 594 II; Radoslav M. Grujić: Eparhijska vlastelinstva u srednjevekovnoj Srbiji, „Bogoslovlje“ (Organ pravslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu), VII, Beograd 1932. str. 111. 115 Miodrag Al. Purković: Popis sela u srednjovekovnoj Srbiji, Skoplje 1940. str. 115; O Ljubovićevoj Luci uporedi, Stojan Novaković: Zakonski spomenici srpskih država srednjeg veka, Beograd 1912. str. 594. i 601; O Malikovi vidi više u Stojan Novaković: Zakonski spomenici srpskih država srednjeg veka, Beograd 1912. str. 595. 116 Miodrag Al. Purković: Popis sela u srednjovekovnoj Srbiji, Skoplje 1940. str. 119; Stojan Novaković: Zakonski spomenici srpskih država srednjeg veka, Beograd 1912. str. 601.

112

KRALJ STEFAN UROŠ PRVI NEMANJIĆ (1243 – 1276)

61

postoji selo Nedakusi kod Bijelog Polja117. Oslnik priložio oko 1253. godine je kralj Uroš I sv. Bogorodici na Stonu, a nešto kasnije manstiru sv. Petra i Pavla na Limu ― danas postoji selo Osojnik kod Malog Zatona118. Plavkovinu, zaselak Prostenja u Brskovu priložio je kralj Uroš I (1254 – 1260) manastiru sv. Patra i Pavla na Limu ― u XX veku to postojalo je selo Prošćenje kod Mojkovca119. Pobužda se pominje (1258 – 1277) i izgleda kao da je bila darovana sv. Đorđu Gorgu ― u XX veku postojalo je selo Pobužje kod Skoplja120. Popovljani, zaselak Zdunja priložio je Konstantin Asen (1258 – 1277) i docnije kralj Milutin sv. Đorđu Gorgu ― u XX veku pominje se selo Taževo kod Južnog Broda121. Prostenije u Brskovu priložio je oko 1253. godine kralj Uroš I sv. Bogorodici na Stonu, a nešto kasnije manstiru sv. Petra i Pavla na Limu ― u XX veku postoji selo Prosenikovo kod Strumice; i Prušku Vas priložio je manastiru sv. Petra i Pavla na Limu122. Rakoš u Hvosnu priložio je oko 1253. godine kralj Uroš I sv. Bogorodici na Stonu, a nešto kasnije manastiru sv. Petra i Pavla na Limu ― u XX veku postojalo je selo Rakoš kod Istoka; Rani Lug priložio je Konstantin Asen (1258 – 1277) sv. Đorđu Gorgu ― u XX veku postojalo je selo Ranilug kod Gnjilana123. Rastetinu priložio je (1254 – 1264) kralj Uroš I manaMiodrag Al. Purković: Popis sela u srednjovekovnoj Srbiji, Skoplje 1940. str. 120; Йорданъ Ивановъ: Български старини изъ Македония, София 1931. стр. 584. 118 Miodrag Al. Purković: Popis sela u srednjovekovnoj Srbiji, Skoplje 1940. str. 124. ― Selo Oslnik se pominje (1258 – 1277); Stojan Novaković: Zakonski spomenici srpskih država srednjeg veka, Beograd 1912. str. 596. i 601 X; 119 Miodrag Al. Purković: Popis sela u srednjovekovnoj Srbiji, Skoplje 1940. str. 127; Stojan Novaković: Zakonski spomenici srpskih država srednjeg veka, XII, Beograd 1912. str. 395; 120 Miodrag Al. Purković: Popis sela u srednjovekovnoj Srbiji, Skoplje 1940. str. 128; Йорданъ Ивановъ: Български старини изъ Македония, София 1931. стр. 582; Zbornik za istoriju Južne Srbije, I, Skoplje 1935. str. 13. 121 Miodrag Al. Purković: Popis sela u srednjovekovnoj Srbiji, Skoplje 1940. str. 130; Йорданъ Ивановъ: Български старини изъ Македония, София 1931. стр. 582; Zbornik za istoriju Južne Srbije, I, Skoplje 1935. str. 16. 122 Miodrag Al. Purković: Popis sela u srednjovekovnoj Srbiji, Skoplje 1940. str. 132; ― O Prostenju više u Stojan Novaković: Zakonski spomenici srpskih država srednjeg veka, Beograd 1912. str. 595. i str. 601.; O Pruškoj Vasi više u Stojan Novaković: Zakonski spomenici srpskih država srednjeg veka, II, Beograd 1912. str. 594. 123 Miodrag Al. Purković: Popis sela u srednjovekovnoj Srbiji, Skoplje 1940. str. 134; ― O Rakošu vidi više u Stojan Novaković: Zakonski spomenici srpskih država sred

117

62

Prof. dr Hivzo Gološ, doc. dr Ahmed Bihorac i spec. opšte med. dr Mirsada Gološ

stiru sv. Petra i Pavla na Limu ― u XX veku postojalo je istoimeno selo kod Šahovića; istih godina pominje se i selo Rašče, koje je Konstantin Asen priložio (1258–1277) sv. Đorđu Gorgu ― u XX veku postojalo je selo Rašče kod Skoplja124. Rečice darovao je car Roman sv. Đorđu Gorgu, a potvrdili su Konstantin Asen (1258 – 1277) i kralj Milutin 1300. godine ― u XX veku postojala su sela Velika i Mala Rečica kod Tetova125. Rožci, malo selo pominju se (1276 – 1281)126. Selca, zaselak sela Prostenja u Brskovu priložio je (1254 – 1264) kralj Uroš I manastiru sv. Petra i Pavla na Limu ― u XX veku verovatno to je zaselak Sela kod Bijelog Polja127. Slansko pominje se (1258 – 1277) a 1300. godine priložio je kralj Milutin sv Đorđu Gorgu ― u XX veku postojalo je selo Slansko kod Južnog Broda128. Stričinu u Brskovu priložio je oko 1253. godine kralj Uroš I sv. Bogorodici na Stonu, a nešto kasnije manastiru sv. Patra i Pavla na Limu ― u XX veku postojalo je selo k Prošćenja kod Mojkovca129. Sud Želani priložio je oko 1253. godine kralj Uroš I sv. Bogorodici ― u XX veku ponjeg veka, Beograd 1912. str. 595. XIV i 601. XVIII; O Ranom Lugu uporedi; Йорданъ Ивановъ: Български старини изъ Македония, София 1931. стр. 584. 124 Miodrag Al. Purković: Popis sela u srednjovekovnoj Srbiji, Skoplje 1940. str. 135; ― O Rastetini uporedi u Stojan Novaković: Zakonski spomenici srpskih država srednjeg veka, VIII, Beograd 1912. str. 594.; O Rašču vidi više u Йорданъ Ивановъ: Български старини изъ Македония, София 1931. стр. 582. 125 Miodrag Al. Purković: Popis sela u srednjovekovnoj Srbiji, Skoplje 1940. str. 136; Йорданъ Ивановъ: Български старини изъ Македония, София 1931. стр. 583; Zbornik za istoriju Južne Srbije, I, Skoplje 1935. str. 16; „Južna Srbija“, II, Skoplje, 1922. str. 449. 126 Miodrag Al. Purković: Popis sela u srednjovekovnoj Srbiji, Skoplje 1940. str. 137; Stojan Novaković: Zakonski spomenici srpskih država srednjeg veka, I, Beograd 1912. str. 387. 127 Miodrag Al. Purković: Popis sela u srednjovekovnoj Srbiji, Skoplje 1940. str. 139; Stojan Novaković: Zakonski spomenici srpskih država srednjeg veka, XII, Beograd 1912. str. 595. 128 Miodrag Al. Purković: Popis sela u srednjovekovnoj Srbiji, Skoplje 1940. str. 141; Zbornik za istoriju Južne Srbije, I, Skoplje 1935. str. 16. 129 Miodrag Al. Purković: Popis sela u srednjovekovnoj Srbiji, Skoplje 1940. str. 144; Stojan Novaković: Zakonski spomenici srpskih država srednjeg veka, Beograd 1912. str. 595. XII i XI, str. 601.; Radoslav M. Grujić: Eparhijska vlastelinstva u srednjevekovnoj Srbiji, „Bogoslovlje“ (Organ pravslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu), VII, Beograd 1932. str. 110.

KRALJ STEFAN UROŠ PRVI NEMANJIĆ (1243 – 1276)

63

stojalo je selo Žuljana u Korčulanskom srezu kod Janjne130. Konstantin Asen (1258–1277) priložio je Sušicu i docnije kralj Milutin sv. Đorđu gorgu ― u XX veku postojalo je selo Sušica kod Južnog Broda; i selo Tavor priložio sv. Đorđu Gorgu ― u XX veku postojalo je selo Taor kod Skoplja131. U Tmoranima bila je je ćelija sv. Petke, priložena je (1257 – 1259) Hilandaru ― u XX veku postojalo je selo Morane kod Skoplja; kao i Toplicu, zaselak Bivoljeg Brda priložio je (1254 – 1264) kralj Uroš I manstiru sv. Patra i Pavla na Limu132. Selo Točil u Pologu pominje se (1258 – 1277)133. Trnovu u Primorju priložio je oko 1253. godine kralj Uroš I sv. Bogorodici na Stonu, a nešto kasnije manastiru sv. Petra i Pavla na Limu ― u XX veku postojalo je selo Trnova kod Slanog134. Uninče priložio je (1254 – 1264) kralj Uroš I manastiru sv. Petra i Pavla na Limu ― u XX veku postojalo je selo Ujniče kod Bijelog Polja135. Homole, zaselak sela Holočeva priložio je (1254 – 1264) kralj Uroš I manastiru sv. Petra i Pavla na Miodrag Al. Purković: Popis sela u srednjovekovnoj Srbiji, Skoplje 1940. str. 145; Stojan Novaković: Zakonski spomenici srpskih država srednjeg veka, VIII, Beograd 1912. str. 601; Vladimir Ćorović: Pitanje o hronologiji u delima sv. Save. Godišnjica, 49, 1940. str. 28. 131 Miodrag Al. Purković: Popis sela u srednjovekovnoj Srbiji, Skoplje 1940. str. 146. ― O selu Sušici uporedi Йорданъ Ивановъ: Български старини изъ Македония, София 1931. стр. 582.; Zbornik za istoriju Južne Srbije, I, Skoplje 1935. str. 17; dr Petar Jovanović: Poreče, „Naselja“ XXVIII, 1935. str. 325–326. O selu Tavoru uporedi, Йорданъ Ивановъ: Български старини изъ Македония, София 1931. стр. 584; i Zbornik za istoriju Južne Srbije, I, Skoplje 1935. str. 19. 132 Miodrag Al. Purković: Popis sela u srednjovekovnoj Srbiji, Skoplje 1940. str. 147. ― O Tmoranima vidi više u Stojan Novaković: Zakonski spomenici srpskih država srednjeg veka, Beograd 1912. str. 387, 39, 422, 479. i 484. IV; Jovan Hadži-Vasiljević: Skoplje i njegova okolina, „Letopis Matice srpske“, Novi Sad 1930. str. 269 – 270. ― O selu Toplici uporedi, Stojan Novaković: Zakonski spomenici srpskih država srednjeg veka, XVI, Beograd 1912. str. 595.. 133 Miodrag Al. Purković: Popis sela u srednjovekovnoj Srbiji, Skoplje 1940. str. 248; Йорданъ Ивановъ: Български старини изъ Македония, София 1931. стр. 584. 134 Miodrag Al. Purković: Popis sela u srednjovekovnoj Srbiji, Skoplje 1940. str. 149; Stojan Novaković: Zakonski spomenici srpskih država srednjeg veka, Beograd 1912. str. 595. i 601. 135 Miodrag Al. Purković: Popis sela u srednjovekovnoj Srbiji, Skoplje 1940. str. 152; Stojan Novaković: Zakonski spomenici srpskih država srednjeg veka, Beograd 1912. str. 595. i 601.

130

64

Prof. dr Hivzo Gološ, doc. dr Ahmed Bihorac i spec. opšte med. dr Mirsada Gološ

Limu136. Hrastije u Zeti priložili kralj Uroš I sa ženom Jelenom i sinom Milutinom zapisali Irici, ali kad se on iznervirao, kralj Milutin mu oduzeo i priložio Banjskoj137. Htetova, malo selo pominje se između 1258. i 1277. godine kao Htetovska brazda, jer u Htetovu je bila crkva sv. Bogorodice, koju je 1348. godine car Dušan potvrdio Hilandaru ― u XX veku postoji grad Tetovo138. Cerovu na Limu priložio je kralj Uroš I sv. Bogorodici na Stonu, a nešto kasnije manastiru sv. Petra i Pavla na Limu139. Čelku, zaselak Krokočeva priložio je oko 1253. godine kralj Uroš I sv. Bogorodici na Stonu, a nešto kasnije je priložio manastiru sv. Petra i Pavla na Limu140 ― u XX veku to je bilo Čeoče na levoj strani Ljubovije. Čreševo (i Čreševljani) pominje se u povelji Konstantina Asena (1258 – 1277) ― danas je to selo Creševo kod Skoplja141.

KRATAK OSVRT NA RAZVOJ SREDNJOVEKOVNE MEDICINE Posebno treba istaći da je srpska srednjovekovna medicina objedinjavala iskustvo najrazvijenijih medicinskih škola toga doba i karakterisala se psihoterapisjkim sugestivnim delovanjem, obogaćenim empirijskim iskuMiodrag Al. Purković: Popis sela u srednjovekovnoj Srbiji, Skoplje 1940. str. 153; Stojan Novaković: Zakonski spomenici srpskih država srednjeg veka, Beograd 1912. str. 594. IV. 137 Miodrag Al. Purković: Popis sela u srednjovekovnoj Srbiji, Skoplje 1940. str. 154; ― O Htetovu vidi više u „Spomenik“ /Srpske kraljevske akademije nauka/ Tom I– XXXII, Beograd 1888–1896. 138 Miodrag Al. Purković: Popis sela u srednjovekovnoj Srbiji, Skoplje 1940. str. 154; Йордань Ивановь: Бьлгарски старини изь Македония, София 1931. стр. 584; Stojan Novaković: Zakonski spomenici srpskih država srednjega veka 1912. str. 657. i 422. 139 Miodrag Al. Purković: Popis sela u srednjovekovnoj Srbiji, Skoplje 1940. str. 155; Stojan Novaković: Zakonski spomenici srpskih država srednjega veka 1912. str. 594. i 601. 140 Miodrag Al. Purković: Popis sela u srednjovekovnoj Srbiji, Skoplje 1940. str. 156; Stojan Novaković: Zakonski spomenici srpskih država srednjega veka 1912. str. 594. III i 601. XIV. 141 Miodrag Al. Purković: Popis sela u srednjovekovnoj Srbiji, Skoplje 1940. str. 157; Йордань Ивановь: Бьлгарски старини изь Македония, София 1931. стр. 582.

136

KRALJ STEFAN UROŠ PRVI NEMANJIĆ (1243 – 1276)

65

stvom. Prvi srpski lekari bili su lekari-empirici, koji su posedovali iskustvo u lečenju raznih bolesti142. Dokaz ovome je i freska u manastiru Sopoćani na kojoj su prikazani dva brata, sveti Kozma i Damjan. Oni su bili vračevi, besrebrenici i čudotvorci143. U svoje vreme su stajali na čelu rada unapređivanja medicine, pa su se potom zakaluđerili i posvetili lekarskom pozivu144. Iako su, za vreme Dioklecijanovih proganjanja hrišćana, oni bili pogubljeni oko 303. ili 310. godine, car Justinijan podigao u njihovu slavu crkvu, koju je pohodio sve veći broj bolesnika, tražeći u njoj isceljenje145. Praznik Svetog Kozme i Damjana ― Vračevi Srpska pravoslavna crkva molitveno slavi 14. novembra (po novom), a 1. novembra (po starom kalendaru). Hipokratova zakletva je u Kraljevini Srbiji čuvana i primenjivana. Njene poruke su maksimalno poštovane, a one su glasile:

Slika 24 ― Sveti lekari: Kozma i Damjan146 ― južna pevnica manastira Sopoćani, zapadni zid

O lekarima u srednjovekovnoj Srbiji pisao je dr Vlastimir Ilić: Istorijski razvoj zdravstvene službe u Novom Pazaru i okolini, Beograd 1970. str. 35 – 40. 143 Veliki pravoslavni bogoslovski enciklopedijski rečnik, Tom I, Novi Sad 2010. str. 547. 144 Život svetih mučenika Kuzmana i Damjana, (Preveo P. P.), „Dabro – Bosanski Istočnik“, God. I, br. 1, Sarajevo, jula 1887. str. 2 – 3. 145 Dr Vladimir Stanojević: Istorija medicine, Beograd ― Zagreb 1953. str. 198. 146 Veliki pravoslavni bogoslovski rečnik, Tom I, Pravoslavna reč, Novi Sad 2010. str. 547. ― Sveti Kozma i Damjan, dva brata koji su se bavili medicinom i lečili samo za veru Hristovu, otuda su i nazvani besrebrenici. Živeli su u drugoj polovini drugog veka nove ere. Lekari-mnogobošci su ih ubili 184. godine iz zavisti. Pomen ovim lekarima održava se 1. jula svake godine. Njihova freska krasi zidove manastira Sopoćani.

142

66

Prof. dr Hivzo Gološ, doc. dr Ahmed Bihorac i spec. opšte med. dr Mirsada Gološ

„Kunem se Apolonom, lekarom, Asklepiosom, Higijeom, i Panakejom, i za svedoke uzimam sve bogove, i svima bogovima i boginjama, čineći ih svedocima, da ću po mojem razumevanju ispunjavati ovu svoju zakletvu i ovu svoju obavezu, to jest, da onoga koji me je poučavao ovoj (lekarskoj) veštini, poštujem kao svoje roditelje, da delim njegovu životnu sudbinu, da mu na zahtev pružam ono što mu je potrebno, da njegovo potomstvo držim za svoju braću, da ih ovoj veštini, ushtednu li je naučiti, poučavam besplatno i bez pismene obaveze duga, i da saopštavam propise, predavanja i celo ostalo nastavno gradivo svojim sinovima i sinovima svoga učitelja i učenicima koji su upisani i obavezni po lekarskom zakonu, a inače nikome. Dijetske mere preduzimaću na korist i probitačnost bolesnika, po svojoj moći i po svome razumevanju; a zapretili im opasnost i boljka, to ću gledati da ih sačuvam od njih. Takođe, neću nikome, pa makar na molbu, dati smrtonosno sredstvo, niti ću dati takav savet; isto tako neću dati nijednoj ženi nikakvo sredstvo za pobacivanje. Čisto i smerno hoću da uobličim svoj život i da vršim svoju veštinu. I tako mi boga, neću vaditi kamen iz bešike, već rađanje toga ostaviću onima, u čiji poziv to spade. A u sve kuće, u kojgod budem ulazio, dolaziću na korist i probitačnost bolesnika, držeći se podaleko od svakojake namerne i štetne nepravde, no naročito od polnoga opštenja sa ljudima i ženama, slobodnima i robovima. A što za vreme lečenja vidim ili čujem ili van lečenja u običnom životu doznam, to ću, ukoliko to izvan ne treba da se priča, prećutkivati, smatrajući tako što za tajnu“147. Stefan Uroš I Nemanjić je u svojoj zadužbini odabrao posebnu fresku na zidu svoje zadužbine, manastira Sopoćani i posvetio je svetim lekarima Kozmi i Damjanu. Međutim, kako smo ranije naglasili, lečenje u bolnicama u Srbiji vršeno je prema knjigama koje su dobijane iz Vizantije, a kasnije prema Hilandarskom medicinskom kodeksu pisanom u XV ili XVI veku148.

147

str. 93.

Veliki pravoslavni bogoslovski enciklopedijski rečnik, Tom I, Novi Sad 2010.

Uporedi, Hilandarski medicinski kodeks N0 517, (Glavni i odgovorni urednik Vaso Milinčević), (Prevela na engleski jezik Šila Sofrenović), Narodna biblioteka Srbije, Beograd 1980.



148

KRALJ STEFAN UROŠ PRVI NEMANJIĆ (1243 – 1276)

67

Srednji vek, do invazije srpske države od strane Osmanlija, bio je doba velikog prosperiteta u svim oblastima pa i u oblasti medicine, koja se kretala uzlaznom putanjom, jer je Srbija zauzimala ugledno mesto u srednjovekovnoj Evropi iz koje su stizala i nova medicinska znanja149. Treba naglasiti da se medicina srednjevekovne Srbije nužno mora dovesti u vezu sa medicinskim iskustvima Vizantije, čija je tradicija u lečenju bila prihvaćena kao najefiksnija na širim prostorima Balkana. To je istorijski period u kome je Vizantijska kultura predsvaljala jedinstvo najboljih antičkih vrednosti i hrišćanske vere. U Vizantiji je bilo sticanje medicinih znanja na nivou zanata, koji su izučavali oni koji su se ovim poslom bavili kao lekari ili poslužioci bolesnika. Prema ovim saznanjima možemo reći da je srpska medicina osnovna znanja preuzela iz vizantijeskih znanja i iskustava. Ali ne treba isključiti i prodor medicinskih saznaja is a zapada, jer je Srbija u doba Kralja Uroša Prvog zauzimala i zapadnjačku orijentaciju.

ZAPADNJAČKA ORIJENTACIJA SRBIJE U DOBA KRALJA UROŠA PRVOG U drugoj polovini XIII veka vršene su velike promene na Balkanskom poluostrvu. Nikejsko carstvo je od Bugara otelo istočnu Makedoniju a zapadnu Grci iz Epira. Mađari, takođe, preduzimaju poduhvate: kralj Bela IV se naziva „kraljem Bugarske“ i stvaraju mačvanski Banat ispod Save150. Kralj Uroš I Nemanjić je ušao u sukob sa Dubrovnikom oko Barske katoličke arhiepiskopije151. Rešavanje ovog pitanja pomagala je Jelena Anžujska, koja je bila naklonjena katolicima i o kojoj je bilo reči u prethodnim poglavljima.

Zoran Ceperković. Iz istorije medicine, Srpska medicina u srednjem veku, Opšta medicina, (1 − 2 ) , (Jedanaesto izdanje), 2005. str. 82−84. 150 Vladimir Ćorović: Ilustrovana istorija Srba, knj. 2. Beograd 2005. str. 43. 151 Isto. str. 44 – 46.

149

68

Prof. dr Hivzo Gološ, doc. dr Ahmed Bihorac i spec. opšte med. dr Mirsada Gološ

Uroš I je vodio dobru diplomatsku aktivnost sa predstavnicima katoličke crkve. Papa Inoćentije IV, čovek širokih crkveno-političkih pogleda, podržavao je prijateljske odnose sa Urošom I, srpskim kraljem152. Na čelu katoličke crkve u vreme vladavine kralja Uroša I Nemanjića bili su pape: Inoćentije IV (1243 ― 1254 ); Aleksandar IV (1254―1261); Urban IV (1261 ― 1264 ); Kliment IV (1265―1268); Bl. Grgur X (1271―1276); Bl. Inoćentije V 1276.; Hadrijan V 1276. i Jovan XXI (1276―1277). Susedi Srbije su u drugoj polovini XIII veka vodili dinastičke borbe za presto. Ugari su na severu i zapadu, širili svoju teritoriju. Bosna i Hercegovina su naglo opadale u privrednom i političkom pogledu. Bugarsku su potresale dinastičke borbe i na kraju je na vlast došao Konstantin Tih, unuk Stefana Nemanje. Bosanski ban Ninoslav je u martu 1249. godine izdao Dubrovčanima povelju, kojom im je obnovio stare trgovačke slobode, a ujedno je sklopio sa njima savez protiv raškog kralja Stefana Uroša I Nemanjića, obećavši im, da će braniti njih same i njihov dobitak, ako bi vodili rat sa raškim kraljem153. Kada su u Ugarskoj, 1267. godine, nastale dinastičke borbe između kralja Bele i njegovog sina Stefana, Uroš I Nemanjić je nastojao da se oslobodi mađarkog uticaja. Uroš je 1268. godine prodro u Mačvu, ali Ugari (Mađari) su ga potukli. Kraljeviću Dragutinu date su povlastice, kao mađarskom zetu i u dokumentima nazivan je „mlađi kralj“. U septembru 1271. god. očekivani su na anžujskom dvoru poslanici Srbije, Bugarske i Albanije. Anžujska vojske je 1272. godine počela svoje operacije u Albaniji. Tad su Anžujci stvorili prvi put posebnu albansku državu, „regnum Albaniae“, sa sedištem u Draču. U maju 1273. godine, srpski i bugarski poslanici bili su na Karlovom dvoru, gde su ih vrlo lepo primili. Kraljica Jelena je srodnica Karla II, a kralj Uroš se izrično zove „odlični prijatelj“. U ovaj anžujski savez ušli su i tesalski gospodar, sevastokrator Jovan, koji se domalo orodi s Urošem I Nemanjićem dajući svoju kćer za njegova Branko Vodnik: Povijest hrvatske književnosti, knj. 1, Zagreb 1913. str. 21. V. Klajić: Povijest Bosne do propasti kraljevstva, Zagreb 1882. str. 81. Vjekoslav Klajić: Povijest Bosne, (Fototipsko izdanje iz 1882. godine), Sarajevo 1990. str. 81.; Jura regni Croatiae, Dalmatiae & Slavoniae. Pars 1, Zagreb 1882. str. 67.



152



153

KRALJ STEFAN UROŠ PRVI NEMANJIĆ (1243 – 1276)

69

sina Milutina. Nastao je savez protiv Vizantije. Srbija je ušla potpuno u veze sa zapadnjačkim silama: kralj Dragutin je važio kao mađarski pouzdanik, a kraljica Jelena je najsigurnija potpora zapadnog sveštenstva i zatočnik zapadne orijentacije. Uroš I Nemanjić nije imao uspeha u borbama sa Ugarima i Vizantincima i okrenuo se prema Dubrovačkoj Republici, na čijoj je strani bila kraljica Jelena. Dubrovačka Republika je 1275. godine bila napadnuta od strane Uroša I Nemanjića. U istoriji Dubrovnika i Dubrovačke Republike samo za vreme vlada Uroša I i Milutina Nemanjića došlo je u više navrata do oštrih sukoba između Srbije i Dubrovnika i do provale srpske vojske na gradsku teritoriju154. Ubrzo je došlo do borbi između kralja Uroša I i njegovog sina Dragutina. Nakon Uroševog odbijanja da Dragutinu preda vlast nad obećanom teritorijom, Dragutin se pobunio i zbacio sa vlasti svoga oca. Uroš I se povukao u Zahumlje, gde se zamonašio. Protiv starog kralja bili su sin Dragutin i arhiepiskop Joanikije. Smatra se da je umro 1280. godine. Linija Uroševe spoljne politike bila je krivudava, jer se u većini slučajeva završavala neuspehom. Vrednost njegove politike ogledala se u unutrašnjem jačanju nemanjićke države. U spoljnoj politici zauzeo je aktivnu politiku, pokušavajući da je vodi samostalno. Tražio je nove orijentacije. Ali u tome nije bio uvek srećan i uspešan. Pogodio je pravi put okrenuvši se zapadnjacima protiv Vizantije. U unutrašnjoj politici njegov uspeh je veliki: sredio je crkvene odnose u zemlji ― katolici su ga zvali svojim papom a pravoslavni svojim arhiepiskopom. Učvrstio je pravoslavlje i dinastiju Nemanjića tesno vezao sa crkvom. Učinio je napor da njegov brat Predislava postane arhiepiskop Sava II. Za dvor Uroša I učeni kaluđer Domentijan napisao je žitije Sv. Save i Sv. Simeona Nemanje. Kralj Uroš I u toku svoje vladavine ostao je odan Mađarima i ostao u prijateljstvu i sa napuljskim dvorom. Vodio je dobre odnose sa Mletačkom Republikom. Istorija naroda Jugoslavije, knj. 1, Prosveta, Beograd 1953. str. 583. ― Za svo vreme Dubrovnika u srednjem veku (XII – XV veka) nikada nije zapretila opasnost da ga neko zauzme, jer od toga ga je štitila prevlast Venecije na Jadranskom moru.

154

70

Prof. dr Hivzo Gološ, doc. dr Ahmed Bihorac i spec. opšte med. dr Mirsada Gološ

Uroš I Nemanjić razvijao je diplomatske odnose sa susedima na severu, jugu i zapadu, kao is a srodnicima koji su živeli u Veneciji i Napulju. Ispred svih ratova usledile su diplomatske aktivnosti. Ako je i dolazilo do ratova davana je prednost diplomatiji i sklapani su trajni mirovni sporazumi, koji su učvršćivani sklapanjem brakova Uroševih sinova ili udajom princeza sa Nemanjićkog dvora za kraljeve ili careve suseda Raške, prve srpske kraljevine i Carevine.

VLADARSKE TITULE SREDNJOVEKOVNIH VLADARA SRBIJE U srednjovekovnoj Srbiji česte vladarske titule su Stefan, Uroš, kralj i car. Uporedo sa razvojem vlasti razvijala se i tradicija davanja imena prema titulama, što je odomaćeno i nastavljeno u kasnijim vekovima. Najstariji vladarski koreni Raške potiču od Petrislava koji je imao Vukana (1150―1112) i Marka, koji su bili dvorani zetskog kralja Bodina. Ovaj kralj ih je postavio za vladare u Raškoj, početkom devete decenije XI veka (između 1083. i 1085. godine), kada je tu oblast pripojio svojoj državi. Po Vukanu nastala je dinastija Vukanovića u Raškoj. Rodonačelnik dinastije Nemanjića zvao se Stefan Nemanja. Titularno ime Stefan prvi put se javlja kod dukljanskog kneza Stefana Vojislava u XI veku155. Ovo je starije titularno ime kod Srba i zaživelo je od Stefana Nemanje, rodonačelnika dinastije Nemanjići kod Srba, što treba dovesti u vezu sa grčkom rečju στέφανος „venac, dijadema, stema, stematogirion, kruna“. Titularno ime Stefan nosili su i knez Lazar Hrebeljanović, kralj Tvrtko I Kotromanić, kao i Brankovići i Balšići.

Žarko Veljković: Srpsko ime Uroš iz dalmatskog vrela, „Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor“, vol. 74, br. 1 – 4, Beograd 2008. str. 73.

155

KRALJ STEFAN UROŠ PRVI NEMANJIĆ (1243 – 1276)

71

Vladari srednjovekovne Srbije sa imenom i titulom Stefan bili su: 1.

veliki župan  Stefan Nemanja, veliki župan (1166) (1168 – 1196);

2.

kralj Stefan Prvovenčani, veliki župan (1196 – 1217), kralj Srbije (1217 – 1228) ― (vladao je sa prekidom);

3.

kralj Stefan Radoslav, kralj Srbije (1228 – 1234);

4.

kralj Stefan Vladislav, kralj Srbije (1234 – 1243);

5.

kralj Stefan Uroš I, kralj Srbije (1243 – 1276);

6.

kralj  Stefan Dragutin, kralj Srbije (1276 – 1282), kasnije kralj Srema (1282 – 1316);

7.

kralj Stefan Uroš II Milutin, kralj Srbije (1282 – 1321);

8.

kralj Stefan Vladislav II, (1321 – 1325), kralj Srema, i nepriznati kralj Srbije (1321 – 1324);

9.

kralj Stefan Uroš III Dečanski, kralj Srbije (1321 – 1331);

10.

car  Stefan Uroš IV Dušan, kralj Srbije (1331 – 1346); car Srba, Bugara i Grka (1346 – 1355);

11.

car Stefan Uroš V Nejaki, car Srbije (1355 – 1371).

Imenica Ur potiče od starije staromađarske (X/XI veka) reči „ir u“, što u prevodu znači „gospod, gospodar, gospodin“ koja u današnjem mađarskom glasi „úr“156. Pomenuta staromađarska reč „ir ir“ u, proširena je postpozitivnom prisvojnom zamenicom -m „moj“ ― dakle u obliku „ir“ um, a u značenju „moj Gospod, moj gospodin, moj gospodar“ ― služila je u srednjovekovnoj Mađarskoj i kao titula prestolonaslednika i vojvodâ, koja se u obliku „ir“ um reflektovalo u starosrpskom i starohrvatskom jeziku. Ime Uroš prvi se put javlja u našoj istoriji krajem XI veka kao ime raškog velikog župana Uroša (I) (1112 ― oko 1146), koji je kao dete, 1094. godine, bio talac kod vizantijskog cara Aleksija I Komnina (1081 ― 1118). Zatim je na vlast došao i njegov sin raški veliki župan Uroš (II) Primislav (oko 1146―1155. Žarko Veljković: Srpsko ime Uroš iz dalmatskog vrela, „Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor“, vol. 74, br. 1 – 4, Beograd 2008. str. 63 – 64.



156

72

Prof. dr Hivzo Gološ, doc. dr Ahmed Bihorac i spec. opšte med. dr Mirsada Gološ

i 1155 ― oko 1156). Za vreme njegove vladavine raški i mađarski dvor su bili u izvanrednim političkim, vojnim i tesnim ženidbenim vezama. Veliki župan Uroš I imao je ćerke Jelenu i Mariju i trojicu sinova: Uroša II Primislava, Beloša i Desu. Po jednom zapisu iz 1134. godine Marija je uz posredovanje ugarskog i češkog dvora udata za Konrada II od Znojma. To je imalo veliku važnost za Rašku zbog rodbinskog povezivanje sa ugarskom dinastijom Arpada. Srednji sin Uroša I, Beloš je od 1142. godine živeo na ugarskom dvoru i u toku vlade svog sestrića Geze postao je najuticajnija figura u političkom životu Ugarske. Uroš II i Desa su vladali kao raški veliki župani i u borbi protiv vizantijske prevlasti oslonac su tražili u Ugarskoj. Pretpostavlja se da je Uroš I preminuo oko 1145. godine. Župan Uroš I je u toku svoje druge vlade uveo Rašku u međunarodnu politiku i time udario osnove budućem raskidanju vazalnih odnosa sa Vizantijom. Vladarsku titulu i ime Uroš nosili su sledeći Nemanjići: 1.

kralj Stefan Uroš I, kralj Srbije (1243 – 1276);

2.

kralj Stefan Uroš II Milutin, kralj Srbije (1282 – 1321);

3.

kralj Stefan Uroš III Dečanski, kralj Srbije (1321 – 1331);

4.

car  Stefan Uroš IV Dušan, kralj Srbije (1331 – 1346); car Srba, Bugara i Grka (1346 – 1355);

5.

car Stefan Uroš V Nejaki, car Srbije (1355 – 1371).

POPIS MLETAČKIH DUŽDEVA Nemanjići su imali rodbinske veze sa mletačkim duždevima. U prilogu se nalazi Popis mletačkih duždeva. Imena pojedinih duždeva su data u italijanskom izvornom obliku. Za neka od njih postoje u srpskoj istoriji i srpska imena za iste, što se u ovom popisu u zagradi unosi: Paolo Lucio Anafesto, (697.); Marcello Tegalliano, (717.); Orso Ipato, (726.); Teodato Ipato, (742.); Galla Lupanio, (755.); Domenico Monegario, (756.); Maurizio Galbaio, (764.); Giovanni Galbaio, (787.); Obelerio Antenoreo, (804.); Angelo Participazio, (809.); Giustiniano Participazio, (827.); Giovanni I. Participa-

KRALJ STEFAN UROŠ PRVI NEMANJIĆ (1243 – 1276)

73

zio, (829.); Pietro Tradonico, (837.); Orso I. Participazio, (864.); Giovanni II Participazio, (881.); Pietro I. Candiano, (887.); Pietro Tribuno, (888.); Orso II. Participazio, (912.); Pietro II. Candiano, (932.); Pietro Participazio, (939.); Pietro III. Candiano, (942.); Pietro IV. Candiano, (959.); Pietro I. Orseolo, (976.); Vitale Candiano, (978.); Tribuno Memmo, (979.); Pietro II. Orseolo, (991.); Ottone Orseolo, (1009.); Pietro Barbolano, (1026.); Domenico Flabanico, (1032.); Domenico Contarini, (1043.); Domenico Selvo, (1071.); Vital Faliero de’ Doni, (1084.); Vital I. Michele, (1096.); Ordelafo Faliero, (1102.); Domenico Michele, (1117.); Pietro Polani, (1130.); Domenico Morosini, (1148.); Vital II. Michele, (1156.); Sebastian Ziani, (1172.); Orio Mastropiero, (1178.); Enrico Dandolo, (1192.); Pietro Ziani, (1205.); Jacopo Tiepolo, (1229.); Marino Morosini, (1249.); Reniero Zeno, (1252.); Lorenzo Tiepolo, (1268.); Jacopo Contarini, (1275.); Giovanni Dandolo, (1280.); Pietro Gradenigo, (1289.); Marino Zorzi, (1311.); Giovanni Soranzo, (1312.); Francesco Dandolo, (1328.); Bartolomeo Gradenigo, (1339.); Andrea Dandolo, (1342.); Marino Faliero, (1354.); Giovanni Gradenigo, (1355.); Giovanni Delfino, (1356.); Lorenzo Celsi, (1361.); Marco Cornaro, (1365.); Andrea Contarini, (1367.); Michele Morosini, (1382.); Antonio Veniero, (1382.); Michele Steno, (1400.); Tommaso Mocenigo, (1413.); Francesco Foscari, (1423.); Pasqual Malipiero, (1457.); Cristoforo Moro, (1462.); Nicolo Trono, (1476.); Nicolo Marcello, (1473.); Pietro Mocenigo, (1474.); Andrea Vendramino, (1476.); Giovanni Mocenigo, (1478.); Marco Barbarigo, (1485.); Agostin Barbarigo, (1486.); Leonardo Loredano, (1501.); Antonio Grimani, (1521.); Andrea Gritti, (1523.); Pietro Lando, (1538.); Francesco Donato, (1545.); Marcantonio Trivisano, (1553.); Francesco Veniero, (1554.); Lorenzo Priuli, (1556.); Giorolamo Priuli, (1559.); Pietro Loredano, (1567.); Alvise Mocenigo, (1570.); Sebastiano Veniero, (1577.); Nicolo` da Ponte, (1578.); Pasqual Cicogna, (1585.); Marino Grimani, (1595.); Leonardo Donato, (1606.); Marcantonio Memmo, (1612.); Giovanni Bembo, (1615.); Nicolo` Donato, (1618.); Antonio Priuli, (1618.); Francesco Contarini, (1623.); Giovanni Cornaro, (1624.); Nicolo` Contarini, (1630.); Francesco Erizzo, (1631.); Francesco Molino, (1646.); Carlo Contarini, (1655.); Francesco Cornaro, (1656.); Bertuccio Valiero, (1656.); Giovanni Pesaro, (1658.); Domenico Contarini, (1659.); Nicolo` Sagredo, (1674.); Luigi Contarini, (1676.); Marcantonio Giustinian, (1683.); Francesco Morosini, (1688.); Silvestro Valiero, (1694.); Alvise Mocenigo, (1700.); Giovanni Cor-

74

Prof. dr Hivzo Gološ, doc. dr Ahmed Bihorac i spec. opšte med. dr Mirsada Gološ

naro, (1709.); Sebastiano Mocenigo, (1722.); Carlo Ruzzini, (1732.); Alvise Pisani, (1735.); Pietro Grimani, (1741.); Francesco Loredano, (1752.); Marco Foscarini, (1762.); Alvise Giovanni Mocenigo, (1763.); Paolo Renier, (1779.) i Ludovico Manin, (1789.)157.

O Mletačkoj republici i njenim duždevima uporedi, Marko Šuica: Mletačka republika, Beograd 1967.



157

KRALJ STEFAN UROŠ PRVI NEMANJIĆ (1243 – 1276)

ZNAČAJNIJA DOKUMENTA IZ DOBA VLADAVINE KRALJA UROŠA PRVOG

Slika 25 ― Povelja Kralja Uroša I Bogorodičnoj crkvi u Stonu oko 1253. goodine, Hilandar

75

76

Prof. dr Hivzo Gološ, doc. dr Ahmed Bihorac i spec. opšte med. dr Mirsada Gološ

Slika 26 ― Pismo Dubrovačke opštine kralju Urošu I, 1243. godina, (pisao je dubrovački notar Paskal)

Slika 27 ― Manastir Sopoćani ― tekst na fresci

KRALJ STEFAN UROŠ PRVI NEMANJIĆ (1243 – 1276)

77

Slika 28 ― Povelja kralja Uroša I Dubrovačkoj opštini, 23. avgust 1254. godina

78

Prof. dr Hivzo Gološ, doc. dr Ahmed Bihorac i spec. opšte med. dr Mirsada Gološ

Slika 29 ― Pismo kralice Jelene Dubrovačkoj opštini, 1304. godina

Slika 30 ― Sveti prorok i car David ― jugozapadni pilaster u manastiru Sopoćani

KRALJ STEFAN UROŠ PRVI NEMANJIĆ (1243 – 1276)

Slika 31 ― Sveti prorok i car Solomon ― severoistočni pilaster u manastiru Sopoćani

Slika 32 ― Sveti Jovan Krstitelj ― potkupolni prostor, južni zid manastira Sopoćani

79

80

Prof. dr Hivzo Gološ, doc. dr Ahmed Bihorac i spec. opšte med. dr Mirsada Gološ

VIZANTIJSKI POKUŠAJ SKLAPANJA SAVEZA SA KRALJEM UROŠEM PRVIM Vizantijski pisac i istoričar Georgije Pahimer zapisao je: „Pošto je Irina, starija careva kćer, bila obećana budućem bugarskom caru Jovanu II! Asenu, car je odlučio da drugu, Anu158, pošalje kralju (κραλεϊ)159 Srbije160 Stefanu Urošu da bi je udao za [njegovog] drugog sina Milutina, jer je prvi, očev imenjak, bio oženjen ćerkom kralja (ρηγί) Peonije161. Pošto su završe158 Ana je šesto zakonito dete Mihaila VIII i carice Teodore i njihova druga po redu kćer. Nije izvesno kada je rođena, mada Fauler, Projet 240 n. 1 smatra da je u vreme putovanja u Srbiju imala oko 12 godina. Gotovo deset godina posle propasti bračnih planova sa Milutinom udala se (1277. ili 1278.) za despota Mihaila Kutrula(v. dalje, nap. 68; Dölger, Reg. III 2 , Nr. 2032 pogrešno vezuje njen drugi brak za Jovana Duku). ― O Aninom životu vidi Papadopoulos, Genealogie, Nr 47. Najpouzdanija studija o neostvarenoj udaji za Milutina: Failler, Projet. Poznate podatke o njoj i njenom putovanju u Srbiju najopširnije je izložio Mošin, Balk. diplomatija 100—125, ali bez elemenata koji bi mogli dopuniti ranija saznanja o njenoj ličnosti . 159 U ranijim izdanjima Pahimerove istorije, uključujući i bonsko (Β Ι 350. 19), koje je najviše upotrebljavano, stajao je izraz κρατοϋντι ali je u novom kritičkom izdanju predloženo drukčije čitanje — κραλεΐ (F II 453. 3). Počev od Pahimera, reč κράλης postaje uobičajeni termin za označavanje vladarskog položaja Milutina i njegovih naslednika, uključujući čak i Dušana u vreme kad je nosio carsku titulu. Up. Dinić, Dušanova carska titula 96 sl. 160 Iako je naziv Tribali uobičajen za Pahimera prilikom spominjanja Srba, njihovu zemlju po pravilu naziva Srbijom. 161 Pahimer greši nazivajući Dragutina očevim imenjakom, jer to je zapravo bio Milutin. S druge strane, on (samo) na ovom mestu navodi, što je prilično neobično, narodsko ime kraljevića koga su Vizantinci hteli za ženika (Μηλωτίνος). Ο Milutinovim imenima up. Jireček, Istorija, I, 189. n. 10. Odmah zatim, u istoj rečenici, pisac podleže svojoj navici arhaiziranja i Mađarsku naziva Peonijom. Za upotrebu ovog imena v. Moravcsik I, 608. index s. v.; II, str. 242. Ali upravo kad je o Mađarima reč, Pahimer daje i jedan dragocen podatak, napominjući da je Ana bila određena za Milutina, jer je Dragutin već bio oženjen kćerkom mađarskog kralja. U pitanju je, kao što je dobro poznato, Katalina, kćer Stefana V (1270–1272). Neštokasnije, pisac je posredno opet pominje kao Uroševu snahu koju je vizantijsko poslanstvo zateklo u Srbiji (v. dalje, nap. 54). Doslovno prihvatanje Pahimerovih reči značilo bi da je Katalina bila udata još u doba preliminarnih pregovora između Srba i Vizantinaca, da su je ovi zatekli kasnije na srpskom dvoru i da se to sve zbilo za kratke vlade njenog oca. Tako bi nastupio potpun raskorak sa ovde već usvojenom hronologijom pregovaranja oko udaje princeze Ane za Milutina. Izvesno je, međutim, da Pahimerovo kazivanje ne može u svim delovima imati podjednaku vrednost. Kao siguran može se uzeti

KRALJ STEFAN UROŠ PRVI NEMANJIĆ (1243 – 1276)

81

ni međusobni dogovori, pošalje u poslanstvo jerarha [se. patrijarha]162, a s njim i kćer sa veličanstvenom carskom svitom. Stigavši u Veriju, odlučiše da pošalju Stefanu Urošu hartofilaksa Veka163, a sa njim i [mitropolita] Trajasamo podatak o tome da je poslanstvo videlo Uroševu snahu na dvoru. Kada je ona tamo stigla drugo je pitanje, ali je sigurno da vladu Stefana ne treba obavezno smatrati hronološkim okvirom ovih momenata. Iz svoje trideset godina duge vremenske distance, Pahimerov navod da je otac ugarske princeze bio kralj ima opštu, a ne konkretnu vrednost čvrste veze sa vremenom ugovaranja udaje vizantijske princeze. Pogotovu što je Stefan V još kao „mladi kralj“, pre svoje samostalne vlade, imao izrazite interese u jugoistočnim delovima Ugarske. Ostaje, dakle, pitanje, da li je Katalina već bila udata za Dragutina, u vreme kad je Milutinu ponuđena ruka Ane Paleolog. Po Pahimeru, kako je već rečeno, izgledalobi da je odgovor pozitivan, ali je očevidno da njegovo objašnjenje, sa svojim retrospektivnim karakterom ne mora da bude sasvim pouzdano. Mogućno je, naime, da naš pisac ne pravi razliku između situacije koju je vizantijsko poslanstvo zateklo na srpskom dvoru i situacije koja je tamo postojala pred njegovo odašiljanje, kad je Katalina mogla ali nije morala da se već pojavi kao snaha srpskog kralja. Stoga u nauci vreme njene udaje za Dragutina nije konačno rešeno ne samo u sferi apsolutne, nego ni u sferi relativne hronologije. Pouzdanog izvora za ovo pitanje nema, pa se i predložena datiranja kreću između početka šezdesetih godina i vremena koje je usledilo Uroševom sukobu sa Ugrima i njegovom porazu i koje je donelo njegovo čvršće vezivanje za moćnog severnog suseda. Ovo drugo rešenje, kao logičnije, danas preovlađuje. Up. sada (za različita mišljenja): Jireček, Istorija, I, 182; Stanojević, Uroš 148 (koji je podrobno razmotrio Uroševe odnose sa Ugarskom — 132 sl.); V. Notap, Geschichte des ungarischen Mittelalters, II, Berlin 1943, 181; Istorija naroda Jugoslavije, I, 340; Istorija srpskog naroda, I, 352 sl. (S. Ćirković). Kako kratkotrajno ratovanje sa Ugrima, prema navedenim istraživanjima, pada u 1268. godinu, izlazi da je i Katalina nekako te godine stigla na srpski dvor, tako da je vizantijsko poslanstvo imalo priliku da je sretne sledećeg proleća. 162 Josif I, čiji prvi pontifikat traje od 28. XII 1266. do maja 1275. godine. Cf. Grumel, Chronologie 437. O njemu v. Trapp, Prosop. Lexikon IV, Nr 9072. Patrijarh Josif je očevidno bio više formalni nego stvarni šef izaslanstva, u kome je glavnu ulogu igrao hartofilaks Jovan Vek, ali njegovo upućivanje u Srbiju ukazuje na izuzetan značaj koji je u Carigradu pridavan pregovorima. Za termin jerarh u značenju patrijarh v. Failler, Pachymeres, I, 38. 163 Hartofilaks (patrijarhov kancelar — cf. /. Darrouzes, Recherches sur les Offikia de l’Eglise byzantine, Paris 1970, 334—353) Jovan Vek, pozniji unionistički patrijarh Jovan XI (1275 – 1282, + 1297). Vek je bio vodeća figura poslanstva, čiji se lični kontakt sa kraljem Urošem i njegovom okolinom pokazao presudnim za promenu raspoloženja u redovima delegacije i donošenje odluke o povratku bez obavljenog zadatka. O ovoj izuzetnoj ličnosti up. R. Souarn, Tentatives d’unionavec Rome. Un patriarche catholique grec au XIII e siecle, EO 3 (1899 – 1900) 229 – 237, 351 – 361; L. Brehier, Beccos, Dict. d’hist. et de geogr. eccl. 7 (1934) col. 354 – 364; G. Hofmann, Patriarch Johann Bekkos und die lateinische Kultur, OCP 11(1945) 141 – 164; Beck, Kirche 681 – 683; B. Roberg, Die Union der griechischen undlatei-

82

Prof. dr Hivzo Gološ, doc. dr Ahmed Bihorac i spec. opšte med. dr Mirsada Gološ

nupolja164 Kondumna165. Jer prema nalogu carice166 trebalo je da hartofilaks ode unapred i podrobnije se upozna sa prilikama kod Srba, da vidi kakav je njihov način života i kako je ustrojen red u njihovoj državi. Ona sama pripremala je kćeri veličanstvenu pratnju, uz svu raznovrsnu carsku raskoš. Njemu [se. Veku], dakle, unapred poslatom, bilo je naloženo da se obavesti i sve to dojavi, pre nego što patrijarh stigne u Srbiju. Došavši, oni tamo nesamo da ne videše ništa dostojno svite i odgovarajuće [se. kraljevske] vlasti, nego se Uroš, gledajući njihovu pratnju i poslugu, a naročito evnuhe167, pitao šta bi oni trebalo da budu. A kad je čuo od njih [se. Vizantinaca] da je takav carski red i da princezi sledi takva pratnja, on negodujući reče „e, e, šta je tο? nama nije uobičajeno takvo ponašanje”. I to rekavši, odmah pokaza jednu mladu ženu, siromašno odevenu i predenju posvećenu. „Tako se mi, reče pokazujući rukom, odnosimo prema mladama”168. I sve je kod njih bilo priprosto i sironischen Kirche auf dem II. Konzil von Lyon (1274), Bonn 1964, passim; /. Gill, John Beccus, Patriarch of Con/Dle, Byzantina 7 (l 965) 251 – 266; Trapp, Prosop. Lexikon II, Nr 2548. 164 Trajanupolj (Τραϊανούπολις), sedište mitropolije i značajno vizantijsko vojno i trgovačko uporište na Via Egnatia ispod jugozapadnih ogranaka Rodopa, u blizini desne obale Marice kod njenog ušća u more. Za osnovne podatke up. Asdracha, La region des Rhodopes 118—120 et passim. 165 Mitropolit Kondumnis (Κονδουμνής; Κουδουμηνής u starijim izdanjima) zauzimao je trajanupoljsku stolicu od 1260. godine. Njegova uloga sledećih godina bila je verovatno važnija, nego što se vidi iz oskudnih izvora. Ο njemu vidi S. Asdracha, Les Rhodopes dans la deuxieme moitie du XII e siecle, REB 31 (1973) 290; Trapp, Prosop. Lexikon VI, Nr 13010; Fauler, Pachymeres II, 452 n. 3. 166 Nije poznata neka posebna politička aktivnost carice Teodore, supruge Mihaila VIII (o njoj vidi Papadopoulos, Genealogie, Nr 1), ali je iz ovog podatka očevidno da je oko pripremanja kćerkine udaje imala aktivnu ulogu. 167 Institucija evnuha, nekad tako značajna ne samo po život ženskog dela bogataške kuće ili carskog dvora, nego i za funkcionisanje carske administracije, gubi na važnosti tokom XII veka, da bi posle Četvrtog krstaškog rata (1202−1204) počela naglo da se topi. ― O evnusima vidi R. Guilland, Les eunuques dans l’Empire byzantin, EB l (1943) 197—238; 2 (1944) 185—225; 3 (1945) 179—214 (zajedno izd. u: Recherches, 1, 165—265); The Cambridge Medieval History, IV. The Byzantine Empire, Part II, Cambridge 1967, str. 20; L. Brehier, Les institutions de l’empire byzantin, Paris 19702, str. 84., 109–112; idem, La civilisation byzantine, Paris 1970. str. 2, i 21. Pahimerovo svedočanstvo je utoliko dragocenije, jer pokazuje da je uloga evnuha u carskom domu primetna još sredinom druge polovine XIII veka. 168 Za ženu uz preslicu pisac je upotrebio izraz νύμφη, koji ima više značenja: verenica, nevesta, snaha i, najzad, mlada žena uopšte. Današnji izdavač i prevodilac Pa-

KRALJ STEFAN UROŠ PRVI NEMANJIĆ (1243 – 1276)

83

mašno, kao da životare ο zverinju [se. od lova] i kradući169. Kad su se, dakle, vratili izaslanici i patrijarhu tačno izložili šta su videli i čuli, slomiše onima oko njega hrabrost, te su se plašili da iznenada ne zapadnu u opasne zasede. Jer nisu mogli verovati ljudima koji ne paze na stid i pokor. Tako su oni koji su bili napred putovali sporo i svakog držali sumnjivim. Kad stigoše u Ohrid, ostaviše tu princezu sa njenom poslugom i pratnjom, a oni su se, poslavši glasnike Urošu, i sami polagano napred kretali. A pošto se pokazaše u Pologu170, koji bi oni [se. Srbi] svojim jezikom nazvali božji gaj, i već si Lipljanu himerovog dela opredelio se za poslednje značenje (jeune femme): Failler, Pachymeres II, 453, smatrajući da ono proizlazi iz konteksta. Predloženo rešenje je ipak suviše neutralno. Uroševa reakcija vezana je za audijenciju priređenu pratnji vizantijske princeze, pa on nije mogao pokazati bilo koju mladu ženu kao ilustraciju drugačijih običaja na srpskom dvoru. To je morala da bude žena odgovarajućeg ranga i statusa koji je očekivao princezu Anu. Stoga bi izraz νύμφη pre trebalo shvatiti u smislu snaha, nevesta. Drugim rečima, Uroš je Vizantincima pokazao svoju mladu snahu, a το je mogla da bude samo Katalina koja se odskora nalazila u srpskoj vladarskoj porodici. U ovom smislu je scena uz preslicu i ranije ponekad shvatana. Cf. The Cambridge Medieval History IV, Cambridge 1923. str. 1, 527; Istorija srpskog naroda, Ι, 353 (C. Ćirković). Iznenađuje zaključak Mošina, Balkanska diplomatija, str. 137, da je pomenuta snaha, u stvari, Milutinova prva žena Srpkinja. 169 S. Stanojević, Kralj Uroš, str. 161, s pravom je podvukao da slika srpskog naroda i njegovog kralja, koju pruža Pahimer, pored svesno negativnih tonova, sadrži i relativno objektivne podatke o jednom u suštini patrijarhalnom društvu. To je sasvim drukčija slika od one koju je posvedočio vizantijski poslanik Teodor Metohit trideset godina kasnije, ostavši zapanjen bogatstvom srpskog dvora (up. dalje, Đurić, Metohit, str. 111). U toj razlici ogleda se čitav prosperitet koji je doživela Srbija tokom druge polovine XIII veka. Ipak, koliko god Jovan Vek bio razočaran životom na Uroševom dvoru, suviše bi bilo jednostrano smatrati da je planirani brak Milutina i Ane propao zbog mučnog utiska koji je na poslanika i njegovu pratnju ostavio varvarizam kraljeve okoline, kakvo je mišljenje izneto u The Cambridge Medieval History, IV, Cambridge 1923. str. 1, 527. Kroz Pahimerov izveštaj, naime, probijaju i drugi razlozi raskida. 170 Ovog puta, za razliku od ranijeg prilaza, Pahimer govori o oblasti Polog. Sa njenim izvanrednim geografskim uslovima, ona je zaista bila „božji gaj”, ali to ne znači da je piščeva etimologija ispravna. Up. Slaveva, n. d. (v. str. 74. (sa starijom literaturom). Pološki kraj nije bio samo obdaren prirodnim bogatstvima, nego je njime prolazila i značajna komunikacija Ohrid—Skoplje, ona ista kojom se kretalo vizantijsko poslanstvo. Za njegov itinerer vidi Failler, Projet. str. 240 n. 3. Nedavno je Slaveva, n. d. 238 iznela uverenje da je ova dolina tada bila varvarska zemlja, čiji stanovnici nisu priznavali ni vizantijsku ni srpsku vlast, budući da su pretili pljačkom uglednim putnicima obeju strana. Ovakav zaključak teško da bi se mogao izvući iz Pahimerovog izlaganja. Jer, on izričito kaže, zgražavajući se, da su „mesazona” Đorđa, srpskog pregovarača, napali iz zasede podanici njegovog

84

Prof. dr Hivzo Gološ, doc. dr Ahmed Bihorac i spec. opšte med. dr Mirsada Gološ

približiše, otud bi poslan izaslanik, njihov [se. srpski] mesazon po imenu Georgije171, kome je jedna četa ljudi iz zasede nanela štetu. A zaseda su se, slušajući o njima, patrijarhovi pratioci i ranije plašili. Sada ih je zaista zahvatio veliki strah da njih same ne zadesi nekakvo zlo. Jer, kad ovi [se. Srbi] tako prave zasede svojima, šta više uglednim ljudima i arhontima172, teško da će kralja i to, po svemu sudeći, negde između Pologa i Lipljana. S druge strane, vizantijsko poslanstvo plašilo se sličnih nevolja dok se nalazilo u sopstvenoj zemlji, na putu između Verije i Ohrida. Pre bi, dakle, trebalo pomišljati na nesigurnost, hipotetičnu ili stvarnu, puteva kroz Polog, nego na neku nezavisnu vlast, makar bila u rudimentarnom obliku. U doba o kome Pahimer govori, Polog je svakako bio vizantijski. Ako je i tačno da je kralj Uroš 1258/59. godine, zajedno sa Skopljem, Prilepom (?) i Kičevom (o njihovom zaposedanju vidi Jireček, Istorija Srba, I, 181; Stanojević, Uroš, str. 141. ; Istorija naroda Jugoslavije, I, str. 340; Ostrogorski, Istorija Vizantije, str. 420; Istorija srpskog naroda, I, str. 350. S. Ćirković), za kratko poseo i Polog [tako T. Tomoski, Srednovekoven Prilep, Istorija, X1I/12 (1976) str. 70; Slaveva, n. d. str. 103], tu je oblast verovatno napustio kad i ostale krajeve severne Makedonije. Tek je Milutin 1282. godine, po izričitom svedočanstvu Danilovom (Životi kraljeva i arhiepiskopa, str. 108), uzeo ponovo Skoplje, oba Pologa i još neke oblasti u Makedoniji. Drugo je pitanje koliko je, u toj udaljenoj slovenskoj zemlji, bila čvrsta vizantijska vlast izvan gradova. Za ovaj interesantan problem vidi dalje, Ćirković, Kantakuzin. 171 Na osnovu ovog podatka nije mogućno reći kakvo je srpsko dostojanstvo imao Đorđe, svakako glavni pregovarač sa Vizantincima, ali je očevidno da je on bio jedan od najbližih saradnika kralja Uroša, čim je Pahimer našao za shodno da ga okarakteriše kao mesazona. Jer, ne poznajući hijerarhiju i nazive srpskih zvaničnika, Pahimer navodi vizantijsko dostojanstvo koje smatra ekvivalentom Đorđevog položaja, a čiji je nosilac (mesazon, mesitevon, paradinastevon) bio u Carigradu faktički prvi ministar. Cf. J. Verpeaux, Contribution ä l’etude de l’admistration byzantine: ό μεσάζων, BS1 16 (1955) 270 – 296; H. G. Beck, Der byzantinische Ministerpräsident, BZ 48 (1955) 309–338 ( = Ideen und Realitäten, Variorum Repr. , London 1972, XIII); R. J. Loenertz, Le chancelier imperial ä Byzance au XIV 6 et au XIII e siecle, OCP 26 (1960) 275–300 ( = Byzantina et Franco — Graeca, I, Rome 1970, 441 – 465); L. P. Raybaud, Le gouvernement et l’administration centrale de l’Empire Byzantin sous les Premiers Paleologues (1258 – 1354), Paris 1968, 202 – 206. Đorđe je svakako imao široka ovlašćenja i on ih je iskoristio da vizantijsko poslanstvo uporno uverava u velike teškoće koje predstoje, ukoliko ostane pri svojoj misiji. Mogućno je, čak, da je upravo on i prilike na putu učinio nesigurnim, a svakako ih je takvim predstavljao, sve sa ciljem da se pregovori prekinu. Cf. Fauler, Projet 241. „Mesazon“ Đorđe je možda identičan sa izvesnim comes Georgius koji se 1273. i 1281. pominje kao srpski izaslanik u Italiji [Acta Albaniae, I, No 264 (nota), No 470 (nota)]. 172 Kao i u slučaju mesazona, Pahimer i ovde upotrebljava jedan vizantijski termin, za koji mu se čini da najviše odgovara onome što želi da saopšti. Međutim, pojam arhonata neobično je širok i tokom duge vizantijske istorije prolazio je kroz različite mene. Ni u eposi Paleologa on nema sasvim određeno značenje, ali se najčešće odnosi na pripadnike

KRALJ STEFAN UROŠ PRVI NEMANJIĆ (1243 – 1276)

85

tuđe poštedeti. A i čuli su od Georgija da stvari u vezi sa poslanstvom uopšte ne odgovaraju carskoj nameri i da inače stoje loše. Oni [se. carevi]173 su, kao onog ko će vladati posle oca, za brak prihvatili sina [se. Milutina], pošto je prvi od dece, Stefan, slomio nogu i živeo u dokolici174. A ovaj je [sc. Georgije] aristokratskog sloja, bez obzira na to da li im je poverena neka upravna funkcija. Up. B. T. Gorlnov, Pozdne vizantipskii feodalizm, Moskva 1962. str. 270; Maksimović, Viz. uprava, 64 n. 1. Prema tome, Pahimer pod arhontima svakako podrazumeva srpske velikaše, ali s obzirom na frazu o „uglednicima i arhontima·’ (ένδόξοις καΐ άρχουσιν), treba pretpostaviti da pisac u njima istovremeno vidi i dostojansvenike srpske države. Takav je slučaj, uostalom, i sa samim „mesazonom“ Đorđem. 173 Kako je utvrdio Failler, Projet 242 i Pachymeres II, 454 n. 3, izraz βασιλείς označava, što je i inače uobičajeno u grčkom jeziku, vladarski par — Mihaila VIII i Teodoru. Ovome se može dodati i to da je carica imala aktivnu ulogu u čitavom bračnom projektu s princezom Anom. 174 Razume se da je ovde prejudiciran mnogo kasniji događaj i, u stvari, naveden razlog (ili jedan od razloga) Dragutinovog silaska s prestola 1282. godine. U nauci  je već odavno uočena ova, kako se smatra, hronološka zbrka. Up. Jireček, Istorija, I, str. 189; Dinić, Oblast, str. 64; Mošin, Balk. diplomatija, str. 104. Ipak, reč nije o običnoj hronološkoj omašci, nego pre o načinu posmatranja čitave situacije oko kralja Dragutina. Pahimer u svojoj istoriji ne opisuje niti spominje Dragutinovu vladu, ne govori o ugovoru u Deževu i smeni na srpskom prestolu kao o posebnom događaju koji treba opisati; on čak Dragutina ne naziva kraljem. Njega jednostavno zanima razlog zbog koga je vlast prešla na mlađeg brata Milutina i uslovi prenosa vlasti, i  to  sve isključivo iz aspekta srpsko-vizantijskih odnosa tj., uticaja sindroma Dragutin—Milutin na te odnose. Zbog toga Pahimer više prostora posvećuje ovom pitanju u vezi sa pregovorima oko Milutinovog braka sa Simonidom, kome se Dragutin opirao (vidi dalje, vest br. 13 i nap. 87). Tu piščevo posmatranje ima karakter retrospektivnog objašnjenja jedne političke situacije. U suštini, stvar ne stoji bitno drugačije ni sa ovom pričom oko planirane udaje Ane Paleolog za Milutina. Pahimeru je očevidno stalo da pruži objašnjenje zašto careva kćer polazi za mlađeg sina srpskog kralja Uroša i, pošto mu je čitav pozniji odnos među braćom već poznat u momentu kad piše, to čini navodeći da je zbog Dragutinove nesposobnosti da vlada, Milutin predodređen za ovaj uzvišeni poziv. U celoj priči nije bitna ni hronologija pomenute invalidnosti, ni tako „nevažan“ detalj da je Dragutin već bio oženjen mađarskom princezom (što Pahimer inače precizno navodi — pored ove vidi i vest br. 18), nego samo stožerno mesto u celokupnim odnosima među braćom. Jedan vizantijski pisac gotovo da mora tako da posmatra situaciju, jer za Carigrad nije Dragutin bio interesantan sam po sebi — iako je za njegove samostalne vlade otpočelo četovanje vizantijskog prebega Kotanica na granici — nego isključivo kao jedan od činilaca u totalu bratovljeve politike. Pahimerovo ponovljeno iznošenje Dragutinove onemogućenosti da vlada prouzrokovalo je kod modernih autora pojavu shvatanja (u širokom vremenskom rasponu) o dva Dragutinova odstranjivanja s prestola ili o odstranjivanju iz nasleđa (za Uroševe vlade) i zatim sa prestola (posle šest godina samostalne vlade). Up. P. Srećković, Istorija srpskog naroda, II, Beograd 1888, str. 159;

86

Prof. dr Hivzo Gološ, doc. dr Ahmed Bihorac i spec. opšte med. dr Mirsada Gološ

sve nešto okolišao i dogovoreno zatamnjivao. I inače je ukazivao na teškoće na putu, kao i na to da je sam bio oštećen. S druge strane, i oni oko hartofilaksa (a i on je smatrao, videći sve to, da caričine poruke i naredbe teško da bi se mogle izvršiti) zaredom se suprotstavljahu željama patrijarha i arhonata, kako se dalje ne bi napredovalo, jer nije ni ostvarljivo ni lako napredovati u pregovorima, nego je naopako i opasno. U tom se desilo i nešto drugo strašno, što ih je bacilo u sumnju da će, nastavljajući dalje, pretrpeti najgore. Jer, stanovnici te zemlje, dolazeći u grupama, često su opkoljavali ulogorene [sc. Vizantince] i posmatrali kuda će dalje. Njima je bio cilj da posmatraju njihove [sc. Vizantinaca] stvari, kako bi ih, napavši noću, opljačkali. To se, najzad, posle kratkog vremena i dogodilo: došavši nečujno noću, ukrali su njihove konje i, koliko ih noge nose, iščezli. A ovi u zoru, ugledavši u prvoj svetlosti počinjeno, tražili su počinioce, no tragačima je trud bio uzaludan. Jer niti su mogli nešto da doznaju od onih koji su druge prikrivali, niti im se dalo da odlučno zahtevaju i traže, da im se ne bi nešto više desilo, pošto su upali među one koji su imali ljudsko obličje, a životinjski postupak. Zato su, obrativši se njihovim arhontima ― jer nikako nisu mogli ni da se krenu — da propale odlične konje zamene domaćim, ni istim, ni približno takvim, želeli da krenu natrag. I držeći da je ova odluka pre dobra i korisna nego štetna, zaploviše krmom, kako se to kaže175, i zaputivši se nazad, stigoše do Ohrida176. Jireček, Istorija, I, str. 183; The Cambridge Medieval History, IV, Cambridge 1923. str. 1, 53l; Mavromatis, Fondation 18—20; Failler, Projet str. 247. Međutim, Dinić, Odnos, str. 49 je nesumnjivo pokazao da se „obe“ Pahimerove pričice odnose na isti događaj. Mogućno je, ipak, kako sam Pahimer kaže, da se u Carigradu računalo, svejedno iz kojih razloga, da će Milutin naslediti Uroša, odnosno da će njegovo dete iz braka sa jednom porfirorodnom princezom imati prednost u nasleđivanju srpskog prestola (up. Istorija srpskog naroda, I, str. 353: S. Ćirković; kao i zanimljivu napomenu u Muralt, Chronographie, II, str. 425). Takva pretpostavka bi svakako olakšala odluku o davanju princezine ruke srpskom kraljeviću. 175 Frazu πρύμναν κρούομαι (zaploviti krmom, zaveslati krmom), koja podrazumeva uzmicanje, Pahimer uzima od antičkih istoričara, u prvom redu od Tukidida i Polibija, i stoga je prirodno što naglašava, mada on ne postupa uvek na takav način, da se radi ο poznatom izrazu. Cf. A. Bailly, Dictionnaire grecfrancais, Paris 1950, 6 1140 sq. ; I. X. Dvoreckii, Drevnegrečesko russki! slovari, I, Moskva 1958, 9876 Η. G. Liddell — R. Scott, A Greek — English Lexicon, Oxford, 1968, 999; D. Dimišraku, Μένα Λεξικό ν της ελληνικής γλώσσης, V, Atina 1951, 4143. 176 Poslanstvo se vratilo u Ohrid da bi povelo princezu Anu, za koju je malo ranije rečeno da je ostavljena u tom gradu posle prvih neugodnih iskustava hartofilaksa Veka

KRALJ STEFAN UROŠ PRVI NEMANJIĆ (1243 – 1276)

87

Odande dođoše zajedno sa princezom u Solun i, odbacivši taj brak, ugovore i dogovore, vratiše se caru“177. (B T 350.18—355.4; F Π 453.3—457.16)

HAGIOGRAFIJA ILI ŽITIJE Hagiografija ili žitije (staroslovenski: житьѥ ― život) je literarni žanr koji opisuje život svetaca. Reč hagiografija došla je od grčkih reči Agios (ἅγιος, „sveti“ ili „svetica“) i graf (γραφή, „pisanje“). Žitija su se razvila iz dva izvora: iz mučeničkih akata ili martirologija i iz istorija i izreka monaha pustinjaka178, koje su hrišćanske crkve kanonizovale. Kod Slovena žitija su bila poznata pod nazivom prolog ili prološka žitija. Postojale su dve redakcije prologa: starija redakcija i to samo u nekoliko rukopsa, i mlađa redakcija veoma rasrpostranjena. Hagiografija ili žitije svetitelja je književni žanr koji čine dva bitna elementa, životopis svetitelja, njegova biografija i pohvala svetitelju179. Pisce hagiografija (žitija) su srednjovekovni vladari plaćali da im pevaju i da ih hvale. Ilarion Ruvarac, otac srpske kritičke istoriografije govorio je da žitija nemaju nikakvih razumnih istorijskih podataka180. Bez obzira na kritike srednjeg veka i hagiografija, XIII vek u našoj književnosti i umetnosti istoričari nazivaju vekom svetlosti, pri čemu ovaj pojam treba uzeti u ontološkom i kosmološkom, a ne u antropološkom znau Srbiji. Patrijarh Josif je, međutim, očevidno išao sa Vekom u drugom pokušaju, preko Pologa ka Lipljanu, u čijoj blizini sretoše srpskog izaslanika, „mesazona“ Đorđa. Potom je započeo povratak razočaranih Vizantinaca u Ohrid. 177 Vizantijski izvori za istoriju naroda Jugoslavije, Tom VI, (Uredili Franjo Barišić i Božidar Ferjančić), Beograd 1986. str. 22 – 30. – Georgije Pahimer je, kao strani izvor, ostavio dragocene zapise o kralju Urošu I, stanovništvu Srbije i ratovima koje je kraljevina vodila sa Ugarskom i Vizantijom. 178 Jovan Deretić: Istorija srpske književnosti, „Prosveta“, Beograd 2002. str. 72. 179 Isto, str. 73. 180 J. Čalija: Srbija po braći Ruvarac, „Politikin Zabavnik“, God. LXXV, br. 3213, Beograd 6. septembra 2013.

88

Prof. dr Hivzo Gološ, doc. dr Ahmed Bihorac i spec. opšte med. dr Mirsada Gološ

Slika 33 ― Sveti Danilo II ― Freska iz Pećke patrijaršije

čenju. „Istoričari umetnosti otkrili su istu ozarenost nebeskom svetlošću na freskama tog vremena, naročito onima koje su ukrašavale zidove Sopoćana, zadužbine kralja Uroša“181. I druge religije, poput budizma i islama takođe imaju hagiografske tekstove o svojim prorocima. Trinaesti vek u našoj književnosti i umetnosti istoričari nazivaju vekom svetslosti, pri čemu ovaj pojam treba uzeti u onkološkom i kosmološkom značenju182. Deo tog veka srpske svetlosti pripadao je zaslugama kralju Uroši I koji je doprineo da nastanu velika hagiografska dela srednjevekovne Kraljevine Srbije.



181



182

Jovan Deretić: Isto, str. 129. Jovan Deretić: Isto, str. 126.

KRALJ STEFAN UROŠ PRVI NEMANJIĆ (1243 – 1276)

89

Arhiepiskop Danilo II sa svojim učenicima sastavio je zbornik u koji su ušla žitija kraljeva: Uroša I, Dragutina i Milutina; kraljice Jelene; arhiepiskopa: Arsenija I, Joanikija I i Jevstatija I. Kralj Stefan Uroš I Nemanjić je, poput svih Nemanjića, kraljeva i careva, ispoljavao osobitu revnost u poslovima izgradnje i ukrašavanja srpskih manastira i crkava. Bio je ktitor manastira Sopoćani, kome je, pored različitih darova, ustupio i neka imanja. Uroš I Nemanjić je šezdesetih godina XIII veka podigao pirg Preobraženja uz Svetu Trojicu na Spasovoj vodi, na pola sata hoda od Hilandara. U tom pirgu nastala je moćna književna radionica, u kojoj je, između ostalih, radio veliki srpski književnik i karejski podvižnik Domentijan, tvorac zbornika velikog broja žitija. Po nalogu kralja Stefana Uroša I Nemanjića, Domentijan je ovde napisao veliko hagiografsko delo o Stefanu Nemanji ― Žitije Svetog Simeona. Zbornik hagiografija (žitija) Danila II predstavljaju posebnu vrstu književnog mozaika krupnu celinu od manjih žitijnih tekstova. Za žitije karakteristično je „pletenije“ kompozicije svakog žitija posebno. U žitijama zastupljeni su mnogi žanrovi: molitve, plačevi, pohvale... Istaknut je isihazam ― glavni ideološki i poetski znak u hagiografijama (žitijima).

90

Prof. dr Hivzo Gološ, doc. dr Ahmed Bihorac i spec. opšte med. dr Mirsada Gološ

ŽITIJE KRALJA STEFANA UROŠA PRVOG NEMANJIĆA Odlomci iz knjige Arhiepiskopa Danila: Životi kraljeva i arhiepiskopa srpskih, (Preveo dr Lazar Mirković), Beograd 1935. str. 5–20.

ŽIVOT BLAGOČASTIVOG KRALJA UROŠA ZVANOGA VELIKI (STEFAN UROŠ PRVI VELIKI, 1243 – 1276.)

UVOD „Vazljubljeni ljubitelji Hrista, evo se sada sprema um slaboga samisla hudoga i smrtnoga tela moga, i hoće da prinese dostojne pohvale onima koji su Hrista zavoleli. Ali ne znam kako ili gde da nađem reč. No prvo pomenuh Boga, i uzveselih se, i opet ka ovima pripadam, i molim se i govorim: „Dobri i premilostivi i najmilosrdniji i nezlobivi Gospode, koji nećeš smrti ljugi, no hoćeš da se svi upute na pokajanje, koji si rekao u Tvome svetome evanđelju: „Molite i daće vam se“ (Mit. 7.7.); i opet: „Što god uzmolite u molitvi verujući, sve ovo će vam se dati“ (Mat. 21, 22). Zato i ja molim najmilosrdnije Tvoje čovekoljublje da mi se da reč za otvaranje usta mojih, darovana mi Tvojim svetim i životvornim Duhom. Jer je utvrđivan i urazumljen Njegovom svepodatljivom blagodaću, moći ću, ja grešni i jadni sluga Tvoj iskazati i neka dela, i množinu Tvojih neiskazanih čudesa, uz to dostojnim rečima pohvaliti ove Tvoje sluge i gospodu moju, koje Tvoja božanstvena blagodat venča i veoma uzveliči i proslavi iznad mnogih moćnih na zemlji. Jer evo, Vladiko Hriste, ispunjavan blagodaću neiscrpnoga dara Tvoje blagodi i uzimajući od neiscrpnoga i medotočnoga i nepresušivoga izvora Tvojih božanskih reči, treba mi Tvoja milostiva poseta, da se utvrdi moj um, i da bude nepokolebim demonskim iskušenjima, i „ne skloni srca moga na lukave reči, i položi, Gospode, ogradu ustima mojim“ (Ps. 140, 4, 3), da ne zadrema duša moja od malaksalosti, no utvrdi me u Tvojim rečima. Jer Bogootac i prorok David privodeći sebi

KRALJ STEFAN UROŠ PRVI NEMANJIĆ (1243 – 1276)

91

u pomoć blagodat Tvoju, govoraše: „Neka dođe, Gospode, na mene milost Tvoja, i neka me, slugu Tvoga uteši po reči Tvojoj“ (Ps. 118, 4). Tako isto i ja siromah smelo vapijem i govorim u umiljenju srca: „Pospeši i uputi srce moje da počne bogougodan i razuman ovaj život, i da ga okonča dobrim delima. Jer otvoriću usta moja, i napuniće se Duha183 od trisvetloga Božastva, i postaviću vam, svečasni u Gospodu sabrani zbore crkveni, trpezu, ne hleba, ni vina i mirisnoga mesa, no trpezu punu i ukrašenu književnim jelima, slađu od meda i saća (Ps. 18, 11). Jer hoću, o ljubimci, sećajući se nekih stvari iz života ovih blagočastivih i hristoljubivih, da pokažem put vašem bogoljublju, i časno uzevši reč pesmopevca Davida, koji je rekao Duhom svetim: „Ko je veliki bog kao Bog naš? Ti si bog koji čini čuda“ (Ps. 76, 14–15). I jer je velika povrh nas Tvoja milost, i do oblaka je istina Tvoja (Ps. 56, 11). No hodite sada, vazljubljeni, koji volite praznike, a još više kao vaistinu pobožni i dostojnoimeni hristoljupci, i nasladite se danas, priklonivši uši vaše ka slušanju božastvenih spisa. Jer evo nastade nam danas božastvena i svehvalna uspomena blagočastivih i hristoljubivih careva, koji su zasijali u otačastvu svome, tj. u srpskoj zemlji. Jer od dobroplodnoga korena maslinina drveta, koje nasadi desnica Vladičnja, a napajano silom božastvene masti, a uzraštavano svetim Duhom, ovoga, mislim, gospodina mi i učitelja, prvoga obnovitelja i prosvetitelja otačastva svoga i novoga mirotočca srpske zemlje, svetoga i prepodobnaga oca našega Simeona zvanoga Nemanju, i sina njegova preosvećenog arhiepiskopa kir Savu, drugoga sina njegova Stefana prvovenčanoga kralja, od koga iznikoše dobrohvalne i mnogorazlične grane, kao dobromirisni rajski cvetovi, ukrašeni i ispunjeni Duhom svetim, predivni prizori za sve koji gledaju. Jer tri su njegova sina: prvo kralj Radoslav, drugo kralj Vladislav, i treći ovaj veliki kralj Uroš, čije pohvale blagougodnoga života naumismo sastaviti, i kako krepko i samodržavno predržaše presto kraljevanja srpske zemlje, i ko od njih koliko predrža presto vladavine njihove. Mi smo dužni ovo izneti o njima, što slušasmo i razumesmo, ili neki od starih ljudi behu svedoci dela njihovih, koja učiniše u danima svoga života, i oni nam objaviše, i ovo sve po imenu iznosimo.



183

Irmos prve pesme katanasije na Blagovesti.

92

Prof. dr Hivzo Gološ, doc. dr Ahmed Bihorac i spec. opšte med. dr Mirsada Gološ

KRALJ STEFAN RADOSLAV (1228–1234) Ovaj Radoslav kralj bio je kralj u otačastvu svome (srpskoj zemlji) šest godina, i tako predade duh svoj Gospodu, i telo njegovo bi položeno u domu Sv. Bogorodice, u mestu zvanom Studenica, i tamo leži i do danas, uvek do sada pominjan zbog svoje velike vrline i dobrovernoga života.

KRALJ STEFAN VLADISLAV (1234–1243) A posle njega uze presto kraljevstva njegov brat, nazvani u carskom činu Vladislav kralj. Jer ovaj primivši samodržavno i moćno kraljevstvo srpske i pomorske zemlje, i udostojen velikolepne i čudne časti od Gospoda, izraste od dobroga korena prekrasni i predivni cvet. Ovaj veliki od velikih, i preslavni od preslavnih, ma da je bio srednji među svojom braćom, no Hristovom pomoću najviše je napredovao u svima bogougodnim delima, imajući u srcu svome neiskazano i nebrojeno bogatstvo skupocenoga bisera, t.j. Hrista, koji je ispunio srce i um njegov da se priljubljuje Gospodu. Jer Njega je ljubio od sve duše svoje, i Njemu jedinome je rabotao u svakom blagoverju i čistoti dobrih vrlina, i uvek je činio bogougodna (dela), (prema) apostolu koji je rekao: „Revnošću ne lenjivi, duhom vatreni, Gospodu rabotajući“ (Rim. 12, 11). Tako i onaj mladić, trudeći se da uđe u teška dela i da se umrtvi za svet, a da živ bude za dobra dela, i želeći stići u prenebesne stanove, podiže na zemlji božastvene hramove sa svakom čudnovatom lepotom, i ispuni (ih) prilozima i darovima i svakim crkvenim častima izobilno. Ovaj blagočastivi i hristoljubivi kralj Vladislav od osnova podiže božanstvenu crkvu u ime Spasovo, zvanu Mileševu, gde položi telo velikoga arhijereja Hristova Save, prenevši (ga) od slavnoga grada Trnova, gde leži časno i do danas. A mnoge su i nebrojene njegove milostinje ništima i stranima i slabima, sećajući se uvek onoga strašnoga dana, groznoga i trepetnoga suda, pred koji imamo da stanemo svi mi obremenjeni gresima, sa licem punim stida i oborenih očiju, kao što reče apostol: „O ja jadni čovek, ko će me izbaviti od onoga večnoga ognja“ (Rim. 7, 24). U dobroj veri vladajući i bolujući za otačastvo svoje, dade mnoge milostinje u Svetu

KRALJ STEFAN UROŠ PRVI NEMANJIĆ (1243 – 1276)

93

Goru i tako u božanstvene manastire za blaženi i sveti spomen sebi i svojim roditeljima. A veoma mnoge su i druge njegove vrline, kojima ga Bog obdari. Blagoverno provodivši ovaj život i kraljevavši u svome otačastvu (srpskoj zemlji) sedam godina, i tako pređe u beskonačne vekove radujući se u Gospodu, i bi položeno njegovo bogougodno telo sa velelepnim i divnim pohvalama u manastiru koji on podiže, u domu Spasovu, u mestu zvanom Mileševa, i tu leži i do sada časno pominjan u Gospodu. Posle ovoga blagočistivoga i hristoljubivoga kralja Vladislava, blagovoljenjem Božjim primi presto kraljevstva brat njegov, zvani veliki kralj Uroš. Ovaj takođe pun milosti i božanstvene blagodati, vaspitan u dobroj veri i razumu svojih roditelja, i naučen božastvenom zakonu, bio je revnitelj otačaskim zakonima i predanjima. Jer na ovom procvate svetinja Gospodnja, prima Bogoocu koji javlja, jer reče: „I na onom će procvasti svetinja moja”; takođe: „Oči Gospodnje su na pravednicima“ (Ps. 33, 16). A Isaija kaže: „Evo sin moj koji mi se svide, i vazljubljeni moj, na koga se pouzda duša moja“, (Mat. 12, 18. Is. 42, 1). Jer budući savršen velikolepnom lepotom izgleda i krasotom, imao je svagda u srcu svom strah Gospodnji, i njime utvrđujući svoj um, pade na zemlju, od koje bi uzet, i klanjajući se Vladici svome govoraše: „Gospode, navedi me na Tvoj put, i poći ću u istini Tvojoj“ (Ps. 85, 11), i Tvojom voljom podaj lepoti mojoj silu, i „ne odvrati lica Tvoga od mene” (Ps. 26, 9), da ne budem kadgod smućen, i utvrdi zemlju otačastva moga, darovanu mi svemoćnom Tvojom desnicom, jer Ti si utvrđenje onih koji pritiču k Tebi“, „jer na Tebe se uzdaše oci naši, uzdaše, i spasli su se“ (Ps. 21, 5). Ovo govoreći ovaj blagočastivi i veliki kralj Uroš, nepokolebivom verom ljubavi hrišćanske predrža presto kraljevstva, živeći u najsrdačnijoj ljubavi sa svima okolnim carevima, jer ga veoma ljubljahu zbog velike vrline njegove, poštujući ga po dostojanju i znajući ga kao krepkoga i samodržavnoga kralja u svome otačastvu, u srpskoj zemlji.

94

Prof. dr Hivzo Gološ, doc. dr Ahmed Bihorac i spec. opšte med. dr Mirsada Gološ

STEFAN UROŠ PRVI UZIMA ZA ŽENU JELENU (OKO 1250.) ROĐENJE SINA IM DRAGUTINA Kada je provodio dane svoje na prestolu Bogom darovanoga mu kraljevstva, pade mu na pamet ona reč, koju je Gospod rekao o prvosazdanom čoveku, kada reče: „Nije dobro da čovek bude sam, stvorićemo mu pomoć“, kako knjige od Postanja (1 Mojs. 2, 18) svedoče o ovom. Tako i ovaj blagočastivi uze sebi ženu od carskoga plemena, od fruškoga184 roda, znanu blagočastivu i hristoljubivu kraljicu (gospođu) Jelenu. I kada je ovaj takav brak bio sastavljen, življaše ovaj hristoljubivi kralj Uroš veliki u svom otačastvu sa Bogom darovanom mu suprugom, jer dostojno mi je ovo izreći, bogoljubivom i prekrasnom Jelenom, uvek neprestano poučavajući se premudrosti, kojom je moguće ugoditi Bogu dobrim i bogoljubaznim delima. Jer knjige Solomonove kažu: „Iz usta pravednoga kaplje premudrost, a usta nečastivih odvraćaju se“ (Priča Sol. 10, 21 – 32), i „pravednici će živeti na vekove, i od Gospoda im je nagrada“ (Prom. Sol. 5, 15). I Bogootac (prorok David) smatrao je pravednike blaženima u psalmu, jer reče: „Blažen si, i dobro će ti biti; i žena tvoja (je) kao plodovita loza u stranama doma tvoga“ (Ps. 127, 3). Jer ova gospoda moja Bogom podignuti i sjedinjeni po zakonskom predanju, ostajahu u volji straha Gospodnjeg, božanstveni i celoumni i bogomisaoni savet savećavši među sobom, i stavši na molitvu krepko se pomoliše Bogu u umiljenju srca, ovako govoreći: „Darovaoče života, besmrtni caru i izbavitelju svega, najsilniji, nezlobivi i najmilosrdniji Gospode, koji se hvališ na visinama, i koji primaš trisvetu pesmu od nebeskih sila, koji si u nepristupnoj svetlosti, koji si rekao svojim prečistim ustima u Svetome Pismu: „Svaki koji veruje u mene, neće se postideti na vekove“ (Is. 28, 16. Rim. 10, 11); i pesmopevac; „Obećajte (pomolite) se i podajte Gospodu Bogu našemu“ (Ps. 75, 12); i vaseljenski učitelj apostol svedoči nam govoreći: „Svakom molitvom i moljenjem moleći se u svakom trpljenju i molitvi (Efes. 6, 18). A i pravedni Jov kaže: „Stiže mi molitva ka Bogu i pred Njime kaplju mi oči“ (Jov 16, 20). Da, evo dakle sada, prevečni caru, ovo videći i slušajući božestvena Tvoja pisanja, vapijemo ka Tebi usrdno iz dubine duše: Darovaoče dobara, otvo

184

Tj. francuskoga

KRALJ STEFAN UROŠ PRVI NEMANJIĆ (1243 – 1276)

95

ri nama nedostojnim slugama Tvojima dveri milosti Tvoje, i otvori utrobu Tvoga čovekoljublja, i izli nama od prečistoga i životvornoga Tvoga Duha obilnju neiscrpnu dobrotu, umili se i nagovori se, i ne liši nas grešnih milosti i slave carstva Tvoga. Jer Ti si palima uzdizanje i život onima koji umiru, i satrvenima podizanje. Usliši ovu našu molitvu, i daj nam ugodan plod od naše utrobe, i daj da nam se rodi čedo po volji i dobroti Tvoga razuma, da bude nama, slugama Tvojima, uteha i radost zbog velelepnog imena Tvoga. Da, Gospode, ne prezri stvorenja ruku Tvojih, no ispuni, Gospode, našu molitvu, koji Ti navodimo reč proroka: „ponizismo se i spasi nas“ (Ps. 114, 5), i da uvek hvalimo Tvoje neiskazano čovekoljublje, u sve dane našega života i na vekove vekova, amin”. A Vladika svega stvorenja i Gospod slave, Očevo poslanje i pravedno sunce, darovalac dobara, koji ispunjuje sve molitve koje vode ka spasenju, i koji čini volju onih koji Ga se boje i uslišava njihovu molitvu, koji je utvrdio nebesa mudrošću (Prič. Sol. 3, 19), koji je postavio zemlju na vodama, koji daje svakome disanju život, ne prezre stvorenja ruku svojih, koje je bilo obuzeto smrtnom propadljivošću; priklonivši nebesa siđe, prikrivši božanstvo telom, i bez greha postavši telom Bog i čovek, vaploti se u prečistu Djevu Bogorodicu i od nje neizrečeno rodi se, prošavši kroz Nju i opet je učini zapečatljenu, kako zna sam On. On čuvši Anu gde tuži u Siloamu, plačući i moleći se, da joj se daruje čedo, i govoreći: „Ako pogledaš na smirenje moje i daćeš mi seme muža“ (1 Sam. [1 Car.] 1, 11), posluša ju Gospod, i dade joj proroka Samuila. A druga Ana Joakimova, takođe plačući u bašti svojoj zbog čeda, rodi svetu Djevu Mariju. Isto tako usliša molitvu Avrama i Sare, i darova im Isaka obećanjem. Poslušavši Zahariju i Jelisavetu, dade im roditi Jovana Krstitelja, propovednika pokajanja i vođu ka spasenju. Jer On, neispovedim i neiskazan, i bogat u milosti, zavolevši nas zbog prevelike svoje dobrote, i uvek brinući se o čovečjem rodu, od prvoga Adama i do sada, pravedan Bog, koji ispituje srca i utrobe (Jerem. 11, 20), usliša molitvu blagovernih ovih slugu svojih, i posla posetu svetoga svojega i životvornoga Duha, koji će javiti začeće dobra ploda, ispunjujući im molbe, kao i obećanja spomenutim pravednicima. I posle ovoga zače blagočastiva i hristoljubiva Jelena u svojoj utrobi. Kada je došlo vreme da rodi, po volji i milosti dobroga Boga rodi svoga sina, Bogom nasađenu

96

Prof. dr Hivzo Gološ, doc. dr Ahmed Bihorac i spec. opšte med. dr Mirsada Gološ

granu od dobroplodnoga korena. Jer na ovom detetu se ispuniše bogosvetle i mnogohvalne radosti njegovih roditelja, i mnogi se obradovaše zbog njegova rođenja, i ujedno se obradovaše sve države otačastva ovoga velikoga kralja Uroša. Roditelja ovoga bogoznamenitoga deteta zapevaše najčasniju pesmu sa prorokom Davidom, govoreći: „Velik je Gospod naš i velika je moć njegova, i razum njegov se ne može opisati“ (Ps. 146, 5). „Jer nam Njegovo sveto ime učini veličinu silnu“ (Luk. 1, 49). Uzevši Bogom darovanoga im sina, porod dobre vere, donesoše ga u crkvu Gospodnju, i učiniše sve obično o detetu po božastvenome zakonu, darovavši mu banju svetoga krštenja, i krstivši ga u ime Oca i Sina i svetoga Duha i dadoše mu ime Dragutin, koji će zaista biti drag i ugodan Bogu u svakom dobrom delu, i koji će toliko uzrasti celomudrenim umom. Jer počinu na ovome mladiću Duh premudrosti, Duh straha i razuma Božija (Isaija 11, 2). Bogootac prorok David reče govoreći: „Iz usta mladenaca i onih koji sisaju spremio si hvalu“ (Ps. 8, 3). Jer načetak Gospodu je ispovedanje Njegovo. Dobrim delima služiše Gospodu u mladosti svojoj, ispunjujući reči koje je prorok rekao: „Ne revnuj (u) lukavim, niti zavidi onima koji čine bezakonje“ (Ps. 36, 8), svakako čuvajući sebe, da ne dade Gospodu bezumlja usnama svojima, u sladost primaše reči božastvenih spisa, i u njima utvrdi svoj um od sve duše, govoreći: „Zakon je tvoj svetlost mojim stazama“ (Ps. 118, 105), „i nepravdu omrznuh i postade mi odvratna, a zavoleh Tvoj zakon“ (Ps. 118, 163). Kada je dospeo do mladićskog uzrasta, i pošto je Hristos sunce pravedno osvećivao njegov um, ovaj bogoljubazni mladić učaše se da poje Gospodu: „Gospode kaži mi, da razumem“ (Ps. 38, 5). I dadoše ga roditelji njegovi na učenje svetih i božastvenih knjiga, i njih ubrzo nauči, vešto i razumno, i naslađujući se dobrim i krasnim rečima njihovim, hteo je da spremi veću nadu ne samo sebi, no i celome svome Bogom darovanom mu otačastvu. Hoteći ga iz blata grehovne dubine, osvetivši ga svojim poukama, privesti ka razumu Hristove ljubavi, trudio se je da ispuni nedostatke roditelja svojih. Ovaj hristoljubivi mladić, vaistinu beše dar darovan njegovim roditeljima, i imajući svagda veliku radost u njemu, neprestano slahu Gospodu Bogu blagodarne molitve za utvrđenje njegovo u životu i dobroj veri, i voleli su ga veoma, i na njemu se ispunio neiskazan divan izgled, i

KRALJ STEFAN UROŠ PRVI NEMANJIĆ (1243 – 1276)

97

uvek su se brinuli o ovom dušeljubaznom im čedu, i vaspitavahu ga roditelji njegovi sa strahom Božjim u svakom blagoverju i čistoti, i naučiše ga svakom bogoljublju i dobrom vladanju.

DRAGUTIN UZIMA ZA ŽENU KATELINU (KATARINU), KĆER UGARSKOGA KRALJA STEVANA V ― STEFAN UROŠ PRVI OBEĆAVA SINU DRAGUTINU PRESTO Kada je prošlo izvesno vreme, i kada je dorastao ovaj blaženi do mladićkog uzrasta, hteli su njegovi roditelji da se po zakonu oženi, i uzevši kćer od carskoga plemena ugarskoga naroda, zaručiše mu blagočastivu ženu, zvanu gospođu Katelinu. A otac njegov blagočastivi i hristoljubivi kralj Uroš veliki obeća mu dati kraljevstvo, i sa velikim obećanjem izreče da neće prekršiti svoga obećanja, no da će ga učiniti kraljem u otačastvu svome, u srpskoj zemlji i da će mu za života svoga darovati svoj presto. Takođe i svatu svome kralju ugarskome obeća se, govoreći mu: „Hoću da daš kćer tvoju za moga sina, jer će u velikoj časti i hvali ići ka carskom prestolu i bescenom biseru. Jer evo ću učiniti da sin moj bude samodržavni kralj svoj srpskoj i pomorskoj zemlji“. Kada se ovo svršilo, življaše ovaj bogoljubivi mladić sa svojom ženom u dvoru roditelja svojih, gledajući ka višnjemu istoku istoka, čekajući neispitane milosti svoga ljubitelja Hrista, koji je podigao rog pravoslavne vere hristoljubivih praroditelja njegovih i roditelja, želeći i sam velikoga prosvećenja Spasa Hrista. Imajući svagda u srcu svome smirenu mudrost, življaše bezlobnim životom, i seti se one reči Vladičine, koju reče svojim učenicima: „Ko hoće među vama da bude prvi, neka bude poslednji od sviju“ (Mark. 9, 35). I opet: „Svaki koji se uznosi, poniziće se i koji se ponižava, uzneće se“ (Luk. 14, 11); jer kaže jedan među premudrima: „Sva dela smernoga javno će izići pred Boga“ (Prič. Sol. 16, 2). I ovaj mladić poslušavši dobru reč, vapijaše: „Prionu duša moja uza Te, i mene uze desnica Tvoja“ (Ps. 62, 9). „I ti si Onaj koji mi spremaš nasledstvo moje“ (Ps. 15, 5). „Na tebi se utvrdih od utrobe, iz utrobe matere moje“ (Ps. 21, 11), znam Vladiko, da se svaki koji se

98

Prof. dr Hivzo Gološ, doc. dr Ahmed Bihorac i spec. opšte med. dr Mirsada Gološ

uzda u Tebe, neće posramiti nikada. I neka bude sa mnom grešnim slugom Tvojim po Tvojoj volji. I tako se pokoravaše svojim roditeljima u svemu, osećajući nelicemernu ljubav prema svima, i utvrđujući u sebi zapovesti spisa reči Božjih. I živeo je u pobožnosti i čistoti u domu očevu sa nešto malo ljudi svojih, gledajući ka milostivome Bogu sviju, i čekajući da primi ono što mu je njegov roditelj obećao.

DRAGUTIN MOLI OD OCA PRESTO ILI DEO ZEMLJE, ALI GA OTAC ODBIJA. DRAGUTIN ZBACUJE OCA SA PRESTOLA. RODITELJI DRAGUTINOVI ODLAZE U ZAHUMLJE, GDE JE STEFAN UROŠ I UMRO. Kada roditelj nije hteo da ispuni što mu je rekao, i videći se ovaj bogoljubivi mladić u velikoj tuzi i žalosti, da nema nijednoga odeljenoga dela od svoga otačastva, gde bi zasebno prebivao, a uz to slušajući prekorne reči sa mnogim dosađivanjem od svoga tasta kralja ugarskoga, koji vide da mu je roditelj njegov ne dade što mu obeća, pavši na kolena, poče se moliti roditelju svome, govoreći sa suzama: „Oče, daj mi dostojni deo tvoga imanja (Luk. 15. 12) koliko hoćeš, i vidi moje veliko trpljenje, koliko vremena čekam da primim milostivi tvoj dar, jer evo sam u velikoj skrbi i žalosti, i preziru i draženju od onih koji su oko nas“. A roditelj se njegov, po nagovoru lukavoga neprijatelja, nije obazirao na njegove reči, i ne izmeni se srce njegovo da u ljubavi i milosti dade sinu svome što mu je obećao dati, presto svoj ili bilo neki deo države svoje. Bogoglasna svirala, vaseljenski učitelj, apostol Pavle, savetujući bogougodnu ljubav roditeljima sa decom, govori: „Deco ne dražite roditelja, i roditelji ne dosađujte deci, no hranite decu vašu, dajući im dužni deo“ (Efess. 6, 4; Kol. 3, 21). I opet je molio svoga oca, govoreći: „Gospodaru moj, koliko slugu tvojih žive u svakom izobilju, i ja, ljubljeni sin tvoj, bez tvoga sam milostivoga milosrđa. Imajući me kao bogatstvo duše u mojoj mladosti, i uvek veseleći se zbog mene, lišavaš me zemaljskoga bogatstva, žalosteći me. Možeš učiniti milost tvome čedu koliko hoćeš. Učini da nisam lišen Bogom darovane ti

KRALJ STEFAN UROŠ PRVI NEMANJIĆ (1243 – 1276)

99

države, neka bude istinita reč usta tvojih, koliko si obećao meni ljubljenome sinu svome. Jer bolje ti je da me predaš smrti, nego da me lišiš davanja ljubavi i imanja slave tvoje“. Sin njegov govorio je sa suzama ove dirljive i žalosne reči, ne bi li se kako izmenio njegov roditelj na milosrđe. A pošto ovaj nije obraćao pažnje na njegove reči, vide ovaj bogoljubivi mladić, da jenjegova duša žalosna, kako se kaže, do smrti (Mit. 26, 38; Mark. 14, 34). I pošto je bio u velikoj smutnji uma svoga, nije znao šta da čini, kome da se potuži, ko da ga izbavi od tolike pečali i žalosti. I pogledavšI očima svojima na nebo, reče sa suzama: „Vladiko, milosrdni, višnji caru, budi milosrdni meni, grešnome sluzi svome, jer ko će se sa mnom potruditi, videvši me koliko stradam“? Kada mu je takva misao došla na um, ustavši sa nekima svojim vermin mu ljudima, ode tastu svome kralju ugarskome, i javi mu svoju žalost, šta mu se dogodi od roditelja svoga. I ražalosti se veoma njegov tast zbog nevolje koja mu se dogodila, i svesrdno se zauze, hoteći mu pomoći, i reče mu: „Koliko hoćeš daću ti vojnika svojih u pomoć“. I tako uzevši veliku silu naroda ugarskoga i kumanskoga, i pođe brzo, vodeći sa sobom veliku pobedu. Došavši ka roditelju svome kralju Urošu velikome, opet ga je molio sa suzama govoreći: „Gospodaru moj i oče, daj mi, ljubljenom čedu svome, dostojni deo imanja tvoga. Jer gle koliko vremena provedoh kao ništi gost u tvome domu, čekajući da primim tvoj milostivi dar, od tebe milosrdnoga roditelja moga. A ti me u ovom nisi poslušao. O velika i ljuta nesitosti, šta misliš? Hoćeš li da caruješ na vekove? Ne reci, i ne varaj se. Evo držiš malovremenu hranu, nasleđujući grlo svoje. Ali pogledaj na sutrašnji dan, jer ne znaš šta će roditi današnji. A mi kažemo: O zloga i brzo nestaloga imanja! O gorkoga srebroljublja i nenasitne utrobe! Gore je vaistinu od paučine. Trebalo bi da i dušu svoju položiš, ako bi bilo moguće, za svoga sina, a ti od zemaljskog bogatstva nećeš da mu daš dostojni deo. Slušaj reč Vladike koji kaže: „Jer otac je, reče, u Sinu, i Sin u Ocu“ (Jov. 10, 38). Zar oni nemaju jednu volju i jednomisaoni život i ljubav? A ti se ne seti da učiniš milosti čedu bedara tvojih“. A šta je bilo posle ovoga? Kada roditelj njegov nije primio takve njegove reči molbe, nego se još velikom jarošću razgnevio na njega, ovaj mladić videći se u takovoj napasti i da je dvoje pred njime: smrt ili život, i

100

Prof. dr Hivzo Gološ, doc. dr Ahmed Bihorac i spec. opšte med. dr Mirsada Gološ

ne znajući šta da čini, podiže ruku na svoga roditelja. I pošto je bila među njima velika borba u zemlji zvanoj Gacko, sin odole svome roditelju, i uze presto njegov silom. I kada je seo kraljevati na prestolu oca svoga u srpskoj zemlji, nazva se blagočastivi i hristoljubivi i samodržavim sve srpske i pomorske i podunavske i sremske zemlje kralj Stefan. Vidiš li, o mili, kako svršava slava i zemaljsko bogatstvo? Zar ne razorava prvo zakon, a podiže raspre i ratove i sve zle nemire? Jer o ovome bogoduhoveni organ, kao orao leteći više nebesa, apostol Pavle javlja govoreći: „O ja jadni čovek! Ko će me izbaviti od pečali života ovoga sveta“ (Rim. 7, 245)? I opet reče: „Ko hoće da bude drug ovome svetu, neprijatelj Božji naziva se“ (Jak. 4, 4). Roditelj ovoga blagočastivoga kralja Stefana, ode u neku zemlju (zvanu humska zemlja), tamo svrši svoj život, i bi časno preneseno telo njegovo, i položiše ga u njegovim rukama načinjenom manastiru, u domu Svete Trojice, u mestu zvanom Sopoćani, i tu leži i do ovoga dana u slavu Hrista Boga. A žena njegova, blagočastiva kraljica Jelena, dođe k vazljubljenom sinu svome blagočastivom kralju Stefanu. I nju primi sa velikom čašću i slavom, i odeli joj neki deo zemlje države svoje za prebivanje njezino, odajući joj dužnu čast, kao sin materi svojoj, govoreći joj: „Gospođo moja i mati, neću da se lišiš bogatstva i imanja slave moje, koliko mi je Gospod darovao, kao što je meni naumio učiniti moj otac, da me odstrani i otuđi od svoje slave“. Nego ću reći: „Bog car naš na nebesima i na zemlji, i sve što ushte i stvori“ (Ps. 113, 11). Jer prorok i Bogootac David reče: „Ovoga ponižava, a ovoga uznosi“ (Ps. 74, 8). Koja li slava na zemlji ne prolazi? Jer evo oči tvoje videše sve što je bilo i što se dogodilo. A ti kao čedoljubiva mati, u velikoj ljubavi uzmi sva moja bogatstva, i koliko hoćeš daćeš mi iz tvoje ruke. A ja ću se po dostojanju tebi pokoravati i služiti tebi sa strahom i lubavlju istinite vere, i tebi činiti veću čast i slavu, ne bi li kako radi tebe blagoslov Božji nasledio. I koliko ti sagreših, orposti mi. Tvoje svete molitve neka me utvrde u volji razuma Božija. Jer objavi božastveni apostol Pavle govoreći: „Jer molitve roditelja utvrđuju domove deci“ (Prem. Siraha 3, 9). I tako blagočastiva mati njegova gospođa Jelena, najsrdačnijom ljubavlju sa velikim umiljenjem reče mu krasne reči, i setivši se reči apostola Pavla, reče: „Gospodaru moj i čedo moje ljubljeno, evo sve što se dogodi

KRALJ STEFAN UROŠ PRVI NEMANJIĆ (1243 – 1276)

101

sa nama, to ne bi od ruke snage tvoje, no od Boga, u čijim je rukama sve i u koga nema obaziranja na lice. On jedini sve ovo učini. Da, ako kazne trpimo, Bog nam se obraća kao sinovima (Jevr. 12, 7), pa čak i ljuto stradajući, dužni smo hvaliti Gospoda. Jer sam Vladika naš, Hristos, tolike muke i napasti primajući od bezakonika i sve trpljaše, pokazujući nam primer da trpimo skrbi i napasti koje nas snalaze. Meni je dobro, prema rečima proroka: „Ponizio me je, da se naučim njegovim opravdanjima“ (Ps. 118, 71). Razumela sam, čedo moje ljubljeno, da ovaj svet prolazi i njegove pohote (1 Jov. 2, 17), i sud me čeka, preteći mi ognjenom mukom i plamenom koji se ne gasi. Jer šta je ovo bogatstvo? Sa čime ćemo ga uporediti? Nije li ono samo drvo koje ima samo krasno lišće, a ploda nema, t.j. dobrih dela. A znaj, čedo moje ljubljeno, koliko želiš i brineš se i trudiš se, hoteći slave i sabirajući bogatstvo, kakvu ćeš korist imati od toga? Jer doći će ti takav dan, koji ne znaš, i čas koji ne čekaš, i drugi će se obogatiti tvojim. Zar nisi čuo proroka koji kaže: „Čovek sabira, a ne zna kome sabira“ (Ps. 38, 6, 7). Jer isti reči: „Bezuman i nesmislen zajedno će poginuti, i ostaviće tuđima svoje bogatstvo“ (Ps. 48, 11). No pazi čedo moje ljubljeno, uvek na ono što će biti. Jer ovaj naš sujetni život nije život, no ljuta smrt. Danas ovde, a sutra onde, danas vladar, a sutra podanik, danas bogat, a sutra ništi, danas sudija, a sutra suđen“. O razuma i neiskazane premudrosti, čime se prve svete žene ukrašavahu, kao i ova hristoljubiva gospođa Jelena, uzdajući se u Boga, božastvenim rečima poučavaše sina svoga. A blagočastivi i samodržavni sin njezin kralj Stefan, primivši s ljubavlju i u slast njezinu pouku, i pavši na njezine časne noge, molio se je sa suzama, da primi proštenje svojih grehova i da dobije blagoslov. I ova gospođa, hristoljubiva mati njegova, darova mu savršeni blagoslov i mir, i tako pođe u odeljeni joj svoj kraj, primivši mnogo imanje i časne darove, koliko je htela, od ljubljenoga sina svoga blagočastivoga i hristoljubivoga samodršca kralja Stefana, radujući se i veseleći se u Bogu Spasitelju svome“185.

Odlomci iz knjige Arhiepiskopa Danila: Životi kraljeva i arhiepiskopa srpskih, (Preveo dr Lazar Mirković), Beograd 1935. str. 5 – 20.

185

102

Prof. dr Hivzo Gološ, doc. dr Ahmed Bihorac i spec. opšte med. dr Mirsada Gološ

TRANSKRIPT ŽITIJA KRALJA STEFANA UROŠA PRVOG NEMANJIĆA (Životi kraljeva i arhiepiskopa srpskih, (Napisao arhiepiskop Danilo i drugi), (Priredio Đ. Daničić), Zagreb 1866. str. 2 – 21.) ― transkripcija:

KRALJ STEFAN UROŠ PRVI NEMANJIĆ (1243 – 1276)

103

104

Prof. dr Hivzo Gološ, doc. dr Ahmed Bihorac i spec. opšte med. dr Mirsada Gološ

KRALJ STEFAN UROŠ PRVI NEMANJIĆ (1243 – 1276)

105

106

Prof. dr Hivzo Gološ, doc. dr Ahmed Bihorac i spec. opšte med. dr Mirsada Gološ

KRALJ STEFAN UROŠ PRVI NEMANJIĆ (1243 – 1276)

107

108

Prof. dr Hivzo Gološ, doc. dr Ahmed Bihorac i spec. opšte med. dr Mirsada Gološ

KRALJ STEFAN UROŠ PRVI NEMANJIĆ (1243 – 1276)

109

110

Prof. dr Hivzo Gološ, doc. dr Ahmed Bihorac i spec. opšte med. dr Mirsada Gološ

KRALJ STEFAN UROŠ PRVI NEMANJIĆ (1243 – 1276)

111

112

Prof. dr Hivzo Gološ, doc. dr Ahmed Bihorac i spec. opšte med. dr Mirsada Gološ

KRALJ STEFAN UROŠ PRVI NEMANJIĆ (1243 – 1276)

113

114

Prof. dr Hivzo Gološ, doc. dr Ahmed Bihorac i spec. opšte med. dr Mirsada Gološ

KRALJ STEFAN UROŠ PRVI NEMANJIĆ (1243 – 1276)

115

116

Prof. dr Hivzo Gološ, doc. dr Ahmed Bihorac i spec. opšte med. dr Mirsada Gološ

KRALJ STEFAN UROŠ PRVI NEMANJIĆ (1243 – 1276)

117

118

Prof. dr Hivzo Gološ, doc. dr Ahmed Bihorac i spec. opšte med. dr Mirsada Gološ

KRALJ STEFAN UROŠ PRVI NEMANJIĆ (1243 – 1276)

119

120

Prof. dr Hivzo Gološ, doc. dr Ahmed Bihorac i spec. opšte med. dr Mirsada Gološ

KRALJ STEFAN UROŠ PRVI NEMANJIĆ (1243 – 1276)

121

122

Prof. dr Hivzo Gološ, doc. dr Ahmed Bihorac i spec. opšte med. dr Mirsada Gološ

DOKUMENTA UROŠA PRVOG SA DUBROVČANIMA [Iz knjige Zbornik za istoriju, jezik i književnost srpskog naroda, knj. 19, Beograd 1929. – Stare srpske povelje i pisma, knj. 1, (Prvi deop), (Sredio Ljub. Stojanović), knj. 1, Prvi deo, Srpska kraljevska akademija, Beograd – Sremski Karlovci 1929. (Reprint, Beograd 2006.), str. 5. i 6, 9. i 10, 16–29.] POVELJA O PRIJATELJSTVU I TRGOVINI (1247–1249)

KRALJ STEFAN UROŠ PRVI NEMANJIĆ (1243 – 1276)

123

124

Prof. dr Hivzo Gološ, doc. dr Ahmed Bihorac i spec. opšte med. dr Mirsada Gološ

POVELJA O PRIJATELJSTVU I TRGOVINI MART 1249.

KRALJ STEFAN UROŠ PRVI NEMANJIĆ (1243 – 1276)

125

126

Prof. dr Hivzo Gološ, doc. dr Ahmed Bihorac i spec. opšte med. dr Mirsada Gološ

KRALJ STEFAN UROŠ PRVI DUBROVČANI MU OBEĆAVAJU DA NEĆE DOPUSTITI DA MU KRALJICA VLADISLAVLJEVA KAKVO ZLO UČINI DUBROVNIK, 1243.

KRALJ STEFAN UROŠ PRVI NEMANJIĆ (1243 – 1276)

POTVRĐUJE OČEVU POVELJU O TRGOVINI 13. AVGUSTA 1252. GODINE

127

128

Prof. dr Hivzo Gološ, doc. dr Ahmed Bihorac i spec. opšte med. dr Mirsada Gološ

POTVRĐUJE POVELJU OČEVU O POVLASTICAMA 23. AVGUSTA 1254. GODINEA

KRALJ STEFAN UROŠ PRVI NEMANJIĆ (1243 – 1276)

129

130

Prof. dr Hivzo Gološ, doc. dr Ahmed Bihorac i spec. opšte med. dr Mirsada Gološ

DUBROVČANI MU SE KUNU U MIR I PRIJATELJSTVO 1254. GODINA

KRALJ STEFAN UROŠ PRVI NEMANJIĆ (1243 – 1276)

TRAŽI DA MU BEZ ODLAGANJA ISPLATE KUMERAK ILI SOLJU ILI ALATOM 1265. GODINE

ODOLA PREDENIĆ S KRAINJANIMA DUBROVČANI MEĐUSOBNO UTVRĐUJU MIR I PRIJATELJSTVO DUBROVNIK, 11. FEBRUARA 1247. GODINE

131

132

Prof. dr Hivzo Gološ, doc. dr Ahmed Bihorac i spec. opšte med. dr Mirsada Gološ

KRALJ STEFAN UROŠ PRVI NEMANJIĆ (1243 – 1276)

KNEZ ČRNOMIR KORI DUBROVČANE ŠTO MU PREKO KLETVE ROBE LJUDE I OTIMAJU IM IMANJE (1252–1254)

133

134

Prof. dr Hivzo Gološ, doc. dr Ahmed Bihorac i spec. opšte med. dr Mirsada Gološ

ŽUPANU HUMSKOM RADOSLAVU DUBROVČANI SE KUNU U MIR I PRIJATELJSTVO DUBROVNIK, 22. MAJA 1254. GODINE

KRALJ STEFAN UROŠ PRVI NEMANJIĆ (1243 – 1276)

UGOVOR O PRIJATELJSTVU I O SAVEZU U RATU PROTIV KRALJA UROŠA DUBROVNIK, 22. MAJA 1254. GODINE

135

136

Prof. dr Hivzo Gološ, doc. dr Ahmed Bihorac i spec. opšte med. dr Mirsada Gološ

KRALJ STEFAN UROŠ PRVI NEMANJIĆ (1243 – 1276)

137

138

Prof. dr Hivzo Gološ, doc. dr Ahmed Bihorac i spec. opšte med. dr Mirsada Gološ

POVERLJA JELENE, KRALJICE UROŠA PRVOG, O TRGOVINI I OBEĆANJE DA ĆE IH ŠTO BRŽE IZVESTITI AKO BI KRALJ POŠAO S VOJSKOM NA DUBROVNIK (BRNJACI, NA SVETOG SIMEONA – BOGOPRIMCA, 3. FEBRUARA ILI STUPNIKA, 31. AVGUSTA 1267.)

KRALJ STEFAN UROŠ PRVI NEMANJIĆ (1243 – 1276)

139

140

Prof. dr Hivzo Gološ, doc. dr Ahmed Bihorac i spec. opšte med. dr Mirsada Gološ

ZAPISI I NATPISI IZ DOBA VLADAVINE UROŠA PRVOG Iz knjige Zbornik za istoriju, jezik i književnost srpskog naroda, Stari srpski zapisi i natpisi, (Prvo izdanje), (Skupio ih i priredio Ljub. Stojanović), knj. 1, Srpska kraljevska akademija, Beograd 1902. str. 7–11.

KRALJ STEFAN UROŠ PRVI NEMANJIĆ (1243 – 1276)

141

142

Prof. dr Hivzo Gološ, doc. dr Ahmed Bihorac i spec. opšte med. dr Mirsada Gološ

KRALJ STEFAN UROŠ PRVI NEMANJIĆ (1243 – 1276)

143

144

Prof. dr Hivzo Gološ, doc. dr Ahmed Bihorac i spec. opšte med. dr Mirsada Gološ

KRALJ STEFAN UROŠ PRVI NEMANJIĆ (1243 – 1276)

145

SOPOĆANSKI POMENIK U dugoj i bogatoj istoriji manastira Sopoćani nastajao je Sopoćanski pomenik od neprocenjive vrednosti za istoriju, slavistiku, etnologiju i pravoslavlje. U njemu su vođeni podaci od osnivanja, posebno od XV veka do 1850. godine. Prema putopiscu Aleksandru Giljferdingu, pomenik je pisan na hartiji ustavnim lepim pismom krajem XV ili početkom XVI veka. Kada su Sopoćani opusteli, Pomenik je prenesen u manastir Crnu Reku i tamo je služio za razne beleške. U Pomeniku se, posle imena vladara arhijereja i monaha, navodi ogromna nomenklatura svetovnjaka koji su se poveravali manastirskim molitvama. Ovo je bila najbogatija zbirka slovenskih ličnih imena koju je Giljferding našao. Naslov knjige glasio je: (Počinjemo s bogom pomenik doma sv. Trojice manastira Sopoćana, hram sv. Trojice, uzročnika života, na pomen pravoslavnima hrišćanima pobožnoj gospodi i ktitorima ovog svetog mesta. Zatim sledi predgovor. U pomeniku su se, pored navedenog, nalazili i ovakvi istorijski izvori: „Znati se kada bis teško zulum od prokletije Turaka. Izide Tevtiš beg od Prizrena i Mrla? beg na Rožae. Rožaici se nedaše i beg pade u Trgovište s voiskom. Voiska izede žito i sir i maslo i poklaše volove i krave i ovce i ovnove i hristianski domovi od zuluma opusteše. Sirotinja biežaše oi kedz u snegu i plakaše ljuto i gorko zelo. I voiska leže 4 nedele 1770 leto meseca dekemvria 3 dni voiska dođe a diže se meseca anuaria 2 dana“186.

Jovan Kovačević: Pazarište, rezultati dosadašnjih arheoloških radova, „Novopazarski zbornik“, br. 1, Novi Pazar 1977. str. 11.

186

146

Prof. dr Hivzo Gološ, doc. dr Ahmed Bihorac i spec. opšte med. dr Mirsada Gološ

Slika 34 ― Prva stranica iz Pomenika manastira Sopoćani glasi: „S Bogom pomenik doma Sv. Trojice manastir Sopoćani. Hram Sv. Trojice, uzročnika ćivota, na pomen pravoslavnima hrišćanim a pobožnoj gospodi i ktitorima ovoga svetoga mesta“ ― preveo B. Č.

KRALJ STEFAN UROŠ PRVI NEMANJIĆ (1243 – 1276)

Slika 35 ― Pečat kralja Uroša I (1243 ― 1276) (revers ― otisak).

147

KRALJ STEFAN UROŠ PRVI NEMANJIĆ (1243 – 1276)

149

ZAKLJUČAK U knjizi „Kralj Stefan Uropš Prvi Nemanjić (1243 – 1276)“ prikazani su biografije, život i delo kralja Uroš I Nemanjića (1243 – 1276) i kraljice Jelene Anžujske, Uroševe supruge. Kralj Uroš Prvi vlado je najduže od svih Nemanjića u XIII veku. Svojom uspešnom vladavinom obeležio je vek u kome je vladao srednjovekovne srpske istorije. Jelena Anžujska, kao kraljica, imala je veliki uticaj u Kraljevini Raškoj. Podržavala je katolički svet. Podizala je veliki broj manastira, a među njima najznačajniji je manastir Gradac. Preduzela je ulogu osnivača ženske zanatske škole u srednjovekovnoj Srbiji. Kralj Uroš Prvi Nemanjić je imao razvijenu diplomatsku aktivnost sa Dubrovnikom. Sa Dubrovčanima potpisao je više povelja i ugovora o trgovini i saradnji. O vezama Kraljevine Raške sa Dubrovačkom Republikom predstavlja uspešan razvoj srednjovekovne balkanske i evropske diplomatije. Savremenici kralja Uroša Prvog su bili uspešni vladari u svojim državama na Balkanu i Evropi. Prikazani su svi Uroševi savremenici, koji su imali veliku ulogu na razvoj privrede, kulture i istorije Balkana. To predstavlja polaznu osnovu za uporedna naučna istraživanja iz više nauka. Kraljevina Srbija je u doba vladavine kralja Uroša Prvog doživela privredni rast. Ukazano je na to da je kralj Uroš I razvio rudarstvo, pokrenuo kovanje novca, razvijao dobre međususedske odnose, uspešno vladao, omogućavao stvaranje novih žitija i širio teritoriju Kraljevine Raške. Unutrašnja i spoljna politika za vreme vladavine kralja Uroša Prvog Nemanjića bile su uspešne i dobro razvijene. Na unutrašnjem planu vodio je dobru saradnju sa svojim potčinjenim i saradnicima. Saradnja sa susedima i onima koji su nameravali da vode ratove sa srpskom vojskom, prvo je vodio uspešne i dugotrajne pregovore. Istina vodio je i veliki broj ratova, ali samo kada diplomatskim putem nije mogao rešiti problem. Kao ktitori kralj Uroš Prvi i Jelena Anžujska podigli su veliki broj manastira. Uroš Prvi je podigao manastir Sopoćani a Jelena manastir Gradac i veliki broj manastira na jadranskoj obali. Manastir Sopoćani predstavlja ve-

150

Prof. dr Hivzo Gološ, doc. dr Ahmed Bihorac i spec. opšte med. dr Mirsada Gološ

lelepno srednjovekvono građevinsko zdanje. Freske ovog manastira su izvanredne i plene originalnošću. Obzirom da je u doba Nemanjića veliki broj teritorija Hercegovine, Dalmacije, ostrva Jadranskog mora, Crne Gore, Srbije, Kosova, Bugarske, Albanije i Makedonije bio u sastavu Kraljevine Raške, ovo naučno delo čini skroman doprinos da obogati međunarodnu literature Balkanskog poluostrva. U posebnom poglavlju opisani su prvi pomeni svih sela i gradova koji su prvi put pomenuti u dokumentaciji iz vremena kralja Uroša Prvog. To čine svojevrsan doprinos nauci. Na jednom mestu prikupljena su i objavljena imena velikog broja sela i gradova sa područja Dalmacije, Hercegovine, Crne Gore, Kosova, Albanije, Bugarske, Makedonije i Srbije, koji se pominju u XIII veku. To ovu knjigu čini međunarodnim nezaobilaznim naučnim delom. U Kraljevini Raškoj razvijana je srednjovekovna medecina. Na freskama manastira Sopoćani očuvana je freska na kojoj su prikazani sveti lekari Kozma i Damjan. Zanimljivi su načini lečenja u okvoru manastira, koji su očuvani do današnjih dana. Vladavina Uroša Prvog je imala razne diplomatske zaokrete. Opisana je njegova zapadnjačka orijentacija. Sarađivao je sa dinastijom Anžujskom koja je vladala Apeninskim poluostrvom, sa ugarskim vladarima, dubrovačkim vlastima, kao i sa hrvatskim vladarima. Vladarske titule srednjovekovin srpskih vladara bile su župan, kralj, Stefan, Uroš i car. Posebno je dat opis vladarske titule Uroš. Većina srpskih vladara posle kralja Uroša Prvog nosila je titulu pored Stefana i Uroš. Međutim, uporedo sa titulom postojalo je ime Uroš. Imamo župane Uroš Prvi i Drugi, kralj Uroš I–V. Većina srpskih vladara koji su pripadali lozi Nemanjića imali su i vladarsku odrednicu Stefan. U knjizi je prikazan popis mletačkih duždeva. Ovo je svojevrstan prikaz, koji nam pomaže koji su duždevi Mletačke Republike bili raspoloženi da sarađuju sa Nemanjićima, posebno sa kraljem Urošem Prvim. Pored gore navedenog obrađena su i najznačajnija dokumenta iz doba vladavine kralja Uroša Prvog. Prikazani su originalne povelje, ugovori i razne važne prepiske. Ispod slike naznačen je identitet dokumenta.

KRALJ STEFAN UROŠ PRVI NEMANJIĆ (1243 – 1276)

151

Interesantan je vizantijski pokušaj sklapanja saveza sa Kraljem Urošem Prvim. Taj savez je predstavljao prekretnicu Uroševe politike i skretanje ka istoku i Vizantiji. Predstavljao je ozbiljne obostrane namere Vizantije i Raške, ali bio je kratkotrajnog veka. Obe diplomatije doživele su neuspeh. Hagiografije ili žitija su nezaobilazni izvori srednjovekovne srpske istorije. Svi srpski uspešni kraljevi i carevi opisani su u žitijima. Ovom prilikom dati su prevod i transcript Žitija o kralju Stefanu Prvom Nemanjiću. Predstavlja izazov čitaocima da vide kako je original napisan i prevod olakšava upotrebu originala preko verno prikazanog transkripta hagiografije (žitija). U posebnim poglavljima dati su dragoceni podaci o hagiografijama, diplomatskoj aktivnost Uroša Prvog i očuvanim zapisima i natpisima. Originali, prevodi i transkripcije važnijih dokumanta naučno rasvetljavaju život i delo ovog važnog vladara srednjovekovne države Raške, koji se istakao u diplomatiji, unutrašnjoj i spoljnoj politici, ktitorstvu, privrednom, kulturnom, numizmatičkom, rudarskom napretku Nemanjića i kraljevine kojom je vladao preko 33 godine. Na osnovu analize raspoloživih izvora u Državnom arhivu u Dubrovniku, objavljene arhivske građe i žitija, opisani su život, dolazak na vlast, vladavina, podizanje manastira, škola i pojedinih gradova. U knjizi su dati podaci o rodbinskim vezama kralja Uroša Prvog sa susedima i sa pojedinim mletačkim duždevima. Opisani su njegovi savremenici, naročito oni čije su se države graničile ili su imali veći uticaj na balkanske i evropske događaje u XIII veku. Razni zapisi i natpisi koji su očuvani do današnjih dana rasvetljavaju diplomatsku aktivnost Uroševe uspešne tridesetogodišnje vladavine. Nezaobilazan istorijski izvor nastao u dugoj istoriji manastira Sopoćani je pomenik, koji je obuhvata viševekovnu istoriju ovog manastira i njegove okoline. Pomenik se čuva u Rusiji u petrogradskom muzeju.

KRALJ STEFAN UROŠ PRVI NEMANJIĆ (1243 – 1276)

153

APSTRAKT U knjizi „Kralj Stefan Uroš Prvi Nemanjić (1243 – 1276)“ analiziraju se biografija jednog od najuspešnijih srpskih kraljeva iz dinastije Nemanjića, kralj Stefan Uroš Prvi Nemanjić. Život, vladavina i smrt su zanimljiva za naučna istraživanja. Putem naučne istine pisci ovog dela su rasvetlili tridesetogodišnju vladavinu najuspešnijeg srpskog vladara u XIII veku. Pored Uroša Prvog verno je prikazana i njegova supruga Ana Anžujska. Ona se zalagala za priznavanje katoličkog stanovništva koje je živelo u srednjovekovnoj Srbiji. Osnovala je prvu žensku zanatsku školu. Ktitor je manastira Gradac. Kralj Uroš Prvi je imao dobru diplomatsku aktivnost sa susedima. Prikazani su njgove aktivnosti na razvoju unutrašnje i spoljene politike. Zanimljiv je njegov diplomatski zaokret prema zapadu. Sa zapadnoevropskim državama imao je rodbinske veze i logično je da je gajio diplomatske veze sa Anžujskom dinastijom, sa Ugarima i sa Vizantincima. Srbija je u vreme vladavine kralja Uroša Prvog razvijala rudarstvo, trgovinu, zanatstvo, numizmatiku i saobraćaj. Korišćena je raznovrsna ruda iz Srbije. Kopano je srebro, olovo, zlato, ugalj i bakar. Kovan je kvalitetan novac. Trgovina je obavljana sa primorskim gradovima, posebno sa Dubrovnikom. Razvijani su stari zanati. U dokumentaciji koja je nastala u vreme vladavine kralja Uroša Prvog prvi put su pomenuta mnoga sela i gradovi. Obzirom da se teritorija Kraljevine Raške prostirala nad delom ostrva južnog Jadranskog mora, Hercegovinom, Crnom Gorom, Kosovom, Albanijom, Makedonijom i zapadnim delom Bugarske, ovu knjigu čini monografijom od međunarodnog značaja. Posebnu draž knjige čine verne kopije originalnih dokumenata, njihove transkripcije i prevodi. To olakšava čitaocu uvid u važnu srednjovekovnu originalnu dokumentaciju koja se čuva u Državnom arhivu u Dubrovniku, arhivu i biblioteci Hilandara. Pored dokumentacije i njihove interpretacije, čitaocu se posebno skreće pažnja na zapise i natpise. Njihova transkripcija sa mestom čuvanja u knjizi zauzima posebno mesto. To čitaoce vodi ka originalu i pleni inte-

154

Prof. dr Hivzo Gološ, doc. dr Ahmed Bihorac i spec. opšte med. dr Mirsada Gološ

resovanje znatiželjnih da saznaju koji su srednjovekovni izvori očuvani do današnjih dana. Zidove manastira Sopoćani krase originalne lepe freske. Sam spomenik je od izuzetne važnosti. Pored fresaka, neuma i ikona očuvan je i Pomenik manastira Sopoćani, koji se čuva u petrogradskom muzeju. Ova svojevrsna monografija, međunarodnog značaja poseduje bogatu istoriografiju, koja omogućuje čitaocima da se bave raznovrsnim naukama i naučnim disciplinama koje se odnose na srednjovekovnu Srbiju, Hercegovinu, Hrvatsku, Crnu Goru, Sandžak, Kosovo, Makedoniju i Bugarsku.

KRALJ STEFAN UROŠ PRVI NEMANJIĆ (1243 – 1276)

155

ABSTRACT In the book King Stefan Uroš Nemanjić I (1243 – 1276) is analyzed the biography of one of the most successful Serbian kings of the Nemanjić dynasty, King Stefan Uroš Nemanjić I. The life, reign and death are interesting for scientific researches. Through scientific truths, the authors of this work have elucidated the thirty year reign of the most successful Serbian ruler in XIII century.  In addition to Uroš I, faithfully is depicted his wife Ana of Anjou as well. She advocated for the recognition of the Catholic population living in medieval Serbia. She founded the first women’s artisan school. She is ktetor of the monastery Gradac.  King Uros I had good diplomatic activity with the neighbours. Presented are his activities on development of internal and foreign policy. His diplomatic turn towards the west is interesting. He had family ties with Western European countries and it is logical that he cultivated diplomatic ties with the dynasty of Anjou, the Hungarians and the Byzantines.  Serbia during the reign of King Uroš I developed mining, trade, crafts, numismatics and transport.  A variety of minerals from Serbia was used.  Dug were silver, lead, gold, coal and copper.  A quality money was minted. Trade was carried out with the coastal towns, especially Dubrovnik.  Ancient crafts were developed.  In the documentation that was created during the reign of King Uroš I for the first time were mentioned many villages and cities. Since the territory of the Kingdom of Raška spread over the surface of the islands of the southern Adriatic, Herzegovina, Montenegro, Kosovo, Albania, Macedonia and western part of Bulgaria, makes this monograph one of international importance.  The book is particularly charming due to the faithful copies of original documents, their transcriptions and translations. This facilitates the reader’s insight into important medieval original documents kept at the State Archives in Dubrovnik, the archives and the library of Hilandar.  In addition to the documents and their interpretation, the reader’s attention is particularly drawn to the records and the inscriptions.  Their

156

Prof. dr Hivzo Gološ, doc. dr Ahmed Bihorac i spec. opšte med. dr Mirsada Gološ

transcriptions with the place where they are stored occupies a special place in the book. This leads the readers to the original and captivates the attention of those interested to find which medieval sources are preserved to the present day.  The walls of the Sopoćani monastery are adorned with original beautiful frescoes. The monument itself is of outstanding importance. Besides the frescoes, neums and icons, preserved is also the Pomenik of the Sopoćani monastery which is kept in St. Petersburg museum.  This monograph of a kind, of international character has a rich historiography which enables readers to deal with a variety of sciences and scientific disciplines related to medieval Serbia, Herzegovina, Croatia, Montenegro, Sandjak, Kosovo, Macedonia and Bulgaria.  (Translation from Serbian Adnan Hasanović, MA)

KRALJ STEFAN UROŠ PRVI NEMANJIĆ (1243 – 1276)

157

РЕЗЮМЕ  В книге „Король Стефан Урош первый Неманич (1243―1276)“ анализируються биографию одного из самых успешных сербских королей династии Неманичей, королeй династией Неманича, король Стефан Урош Первый Неманич.  Жизнь, господство и смерть заниматељьные для научных исследования.  Дорочом научной правде, авторы этого дела разъяоснили тридцатилетное господство самого успешного сербского правителя в XIII веке. Возле Уроша Первого верно показана и его жена Ана Анжуйская.  Она хлопотала для признования католического населения,  живущего в средневековой Сербии.  Она основала первую женскую ремесленную школу. Она ктитор манастыря Градац.  Кароль Урош Первый имел хорошую дипломатическую деятельность с нашими соседями. Показане его деятельности во время внутренней и внешней политике. Занимательний его дипломатической поворот лицом к Западу.  С западнойевропейскими государствами имел родственничесские связи и логичное что он разводил дипломатические связи с Анжуйской династией, с Угрией и Византийцев. Сербии во время владичества корольа Уроша Первого разворочивала гоное дело, торговлю, ремесничество, нумизматику и движение. Пользоватсья разнороднная руда из Сербии. Копано серебро, свинец, золото, уголь и медь. Кован качественный денег. Торговля выполяна с приморским городами особенно с Дубровникой. Разворочивани старые ремесла. В документации  которая появилась во время господства короля Уроша Первого первый раз упомянуты многие деревней и городов. Учитывая что територия Королевства Рашки растилает над поверхностей острова южной Адриатики, Герцеговиной, Черногорей, Косовом, Албанией, Македонией и западним делом Болгарией, эту книгу учинил монографией от международного значения.  Особенну прелесть книги делают верные копии оргинальных документов, их транскрипции и переводи. Это ослабить читательную осмотр в важную средновековую оргинальную документацию, которая

158

Prof. dr Hivzo Gološ, doc. dr Ahmed Bihorac i spec. opšte med. dr Mirsada Gološ

сохранять в Государственную архиву в Дубровнике, Архив библиотеке Хиландар. Кроме документацией и их интерпретацией, читателью сворачивать особенно внимание на отметки и заголовки. Их транскрипция с местом сохранения в книге захватывает особенно мест. Әто читателей ведём к оргинальном и захватывает интересованые чтобы узнали которые средновековые источники были сохранени до сегодняшных дней.  Стены манастыря Сопочани украшают красивые фрески. Сам памятник имеет выдающие значение.  Кроме фрески, неуми и икони сохранен и Поменик манастыря Сопочани который хранится в мовлолей Санкт Петербурга. Такого рода монография, международного значения владает богатую историограию которая даёт возможность разнородных им науками и научным дисциплинами которые относиться на средновековую Сербию, Герцеговину, Хорватску, Черногорию, Македонию и Булгарию. (Prevela: Jasmina Nokić, profesor ruskog jezika i književnosti)

KRALJ STEFAN UROŠ PRVI NEMANJIĆ (1243 – 1276)

159

RESUMÉ Dans le livre „Le roi Stefan Uroš le premier Nemanjić (1243 – 1276)“, on analyse la biographie d`un des plus célébres rois serbes de la dynastie Nemanjić, le roi Stefan Uroš Premier Nemanjić. La vie, la reigne et la mort sont trés interessantes pour des recherches scientifiqus. A travers de cet acte ont raclaircie trente ans de la vie de l`empereur Serbe au XIII siécle. A part Uroš le premier on demontre bien la vie de son epouse, Anne d`Anjou. Elle a plaidé pour la reconnaissance de la population catolique vivant pour la periode du Moyen âge. Elle a fondu l`école artisanale du commerce et l`école du commerce et l`ecole artisanale des femmes. La fondatrice du monastére Gradac. Le roi Uroš le premier avait de bonne activité diplomatique avec ses voisins. On a pu voir ses activités sur le developement diplomatique interne et externe. Ce qui fut interessant c`est le contournement diplomatique envers l`ouest. Avec des pays européens de l`ouest il avait des relations familiales et cela semblait logique qu`il cultivait des relations diplomatiques avec la dynastie d`Anjou, les Prussiens et les Vyisantiens. La Serbiv au temps du roi Uroš Premier a developpé l`extraction, le commerce, l`artisanat, la numismatique et l`infrastucture. Ils emalpoyaient des multiples mineraux provenans de la Serbie. Ils ont creuesé de l`argent, du plomb, de l`or, du charbon et du cuivre. Ils fabriquaient de l`argrnt de qualité. Le commerce se déroulait dans des villes côtiéres, specialment avec Dubrovnik. Ils ont dévéloppe des anciens artisanats. Dans des documents qui ont prru au temps de la regne du roi Uroš Premier ont cité pour la premiére fois des villages et des villes. Sachant que la territore du royamme de Raška s`éteindait au delà des îles du sud de la mer Adriatique, l`Herzegovine, le Monte Negro, le Kosovo, l`Albanie, la Macedoine et la partie ouest de la Bulgarie, ce livre se fait parraitre comue une monographie d`une importance internationale. Ce qui donne un ton sublime à ce livre se sont les copies originales certains documents, leur transcrypte et la traduction. Ce qui facilite au publique et donne une importance au document originale du Moyen âge que lâ`on garde dans l´archive de l`etat à Dubrovnik, dans l`archive et dans la biblioteque de Hilandare.

160

Prof. dr Hivzo Gološ, doc. dr Ahmed Bihorac i spec. opšte med. dr Mirsada Gološ

A part les documents ainsi que leur interpretation, neus prettons attention aux lecteurs aux actes, aux titres... Leur transcription qui occupe une place importante dans le livre a une trés grande importance. Cela menne à l`originale et inspire les lecteurs à savoir qu`elles sont les sources du Moyen àge saufegardes aux jours d`aujourd`hui. Les murs du monastére Sopoćani sont enrichis par de beucs fresques. Le monument lui-même est de trés grande inportance. A part les fesques néums et icônes, le monument du monastére Sopoćani est ainsi saufegardé que l`on garde au musée de la ville Petroville. Cette monographie originale, d`une importance internationale posséde une riche historiographie, qui permet aux lecteurs de faire part dans differentes sciences et aux disciplines scientifiques qui font part de la Serbie au temps du Moyaen âge, ainsi que l`Herzegovine, la Croatie, le Monte Négro, le Sanjak, le Kosovo, l`Albanie, la Macédoine et la Balgarike. (Prevela: Mehdija Bećković, profesor francuskog jezika i književnosti)

KRALJ STEFAN UROŠ PRVI NEMANJIĆ (1243 – 1276)

161

SKRAĆENICE +1297. ― umro 1297. godine.

knj. ― knjiga

br. ― broj

Luk. ― Luka

doc. ― docent

Mat. ― Matej

dr ― doktor

MG ― Monumenta Serbica, Beograd 1858.

Efess. ― efeski Gl. SUD. ― Glasnik skopskog učenog društva

Nap. ― napomena

IP― Izdavačko preduzeće

pp ― page (strana)

Is. ― Isaija

prf. ― profesor

ISBN ― Međunarodni standardni knjižni broj (engl.  International  Standard Book Number, ISBN) jedinstveni je identifikator knjiga i drugih omeđenih publikacija bez obzira na medijum (papir, kompakt disk...) na kojem se objavljuju. Njegova primjena počinje  1966. godine, kada se počeo da upotrebljava u Velikoj Britanijikao SBN (engl.  Standard Book Number ― standardni knjižni broj).

Prič. Solon ― Pričanje Solona

Jak. ― Jakov

No ― broj

Ps. ― Poslanica (Psaltir) S. Ćirković ― Sima Ćirković SANU ― Srpska akademija nauka i umetnolsti SKZ ― Srpska književna zadruga sl. ― slika SS ― Srpski spomenici, Beograd 1840. str. ― strana sv. ― sveska Sv. ― Sveti

Jerem. ― Jeremija

tj. ― to jest

JNA ― Jugoslovenska narodna armija

up. ― uporedi v. ― vidi

Jov. ― Jovan

vol. ― volumen

162

Prof. dr Hivzo Gološ, doc. dr Ahmed Bihorac i spec. opšte med. dr Mirsada Gološ

ISTORIOGRAFIJA

ARHIVSKA GRAĐA

A) NEOBJAVLJENA ARHIVSKA GRAĐA Državni arhiv Dubrovnika

B) OBJAVLJENA ARHIVSKA GRAĐA 1. Acta Albaniae, I, No 264 (nota), No 470 (nota). 2. Ljubomir Stojanović: Stare srpske povelje i pisma, knj. 1, Beograd 1929. 3. Ljubomir Stojanović: Stari srpski zapisi i natpisi, knj. 1–6, Beograd ― Sremski Karlovici 1902 – 1926. 4. Stare srpske biografije, (Izbor i predgovor Dimitrije Bogdanović), Prosveta, Beograd 1968. 5. Stare srpske povelje i pisma, knj. 1, Dubrovnik i susedi njegovi, Deo I, (Priredio Ljubomir Stojanović), Zbornik za istoriju, jezik i književnost srpskog naroda ― Prvo odeljenje, Spomenici na srpskom jeziku, knj. 19, Beograd ― Sremski Karlovci 1929. 6. Stari srpski zapisi i natpisi, knj. 6, (Skupio ih i sredio Ljub. Stojanović), (Fototipska izdanja, knj. 13), Beograd 1988. 7. Žitije Simeona Nemanje od Stevana Prvovenčanog, (Izdao V. Ćorović), „Svetosavski zbornik“, 2, Beograd 1938. 8. Život svetih mučenika Kuzmana i Damjana, (Preveo P. P.), „Dabro – Bosanski Istočnik“, God. I, br. 1, Sarajevo, jula 1887.

KRALJ STEFAN UROŠ PRVI NEMANJIĆ (1243 – 1276)

163

MONOGRAFIJE 9. Aleksandar Giljferding: Putovanje po Hercegovini, Bosni i staroj Srbiji, IP „Veselin Masleša“, Sarajevo 1972. 10. Ana Atanasković: Jelena Anžujska, Feniks Libris, Beograd 2008. 11. Arhiepiskop Danilo Drugi: Žitije kraljice Jelene, Dvorska biblioteka; knj. 21, „Stari Kolašin“, Zubin Potok 1997. 12. Arhiepiskop Danilo: Životi kraljeva i arhiepiskopa srpskih, (Prevod L. Mirkovića), Beograd 1935. 13. B. Roberg: Die Union der griechischen undlateinischen Kirche auf dem II. Konzil von Lyon (1274), Bonn 1964. 14. B. T. Gorlnov: Pozdne vizantipskii feodalizm, Moskva 1962. 15. B. Đurić: Sopoćani, Beograd 1963. 16. Beccos L. Brehier: Dict. d’hist. et de geogr. eccl. 7, 1934. 17. Božo Vuković: Istorija medicine kroz praksu, Podgorica 2002; 18. Branislav Živković: Sopoćani, Republički zavod za zaštitu spomenika kulture, Beograd 1984. 19. Budimir Pavlović: Istorija srpske medicine, Bijelo Polje 2002. 20. Byzantina et Franco ― Graeca, I, Rome 1970. 21. Cf. J. Verpeaux: Contribution ä l’etude de l’admistration byzantine: ό μεσάζων, BS1 16 (1955). 22. D. Dimišraku: Μένα Λεξικό ν της ελληνικής γλώσσης, V, Atina 1951. 23. Dimitar Petrov Popov i drugi: Istorija Bugarske, (Prevela s bugarskog Marija Joana Stojadinović); Clio, Beograd i Rotografika, Subotica 2008. 24. Dimitrije Davidović: Istorija naroda srbskoga, Beograd 1846. 25. Don. I. Puljić: Prva stoljeća trebinjske biskupije, Tisuću godina Trebinjske biskupije, studia Vrhbosnensia, Vrhbosanska visoka teološka škola, Sarajevo 1998. 26. Donald Mac Gillivray Nicol: The Byzantine Lady: Ten Portraits, 1250– 1500, Cambridge University Press, 1996.

164

Prof. dr Hivzo Gološ, doc. dr Ahmed Bihorac i spec. opšte med. dr Mirsada Gološ

27. Dr Petar Jovanović: Poreče, „Naselja“, XXVIII, 1935. 28. Dr Vlastimir Ilić: Istorijski razvoj zdravstvene službe u Novom Pazaru i okolini, Beograd 1970. 29. Dragana Gnjatović, Veroljub Dugalić i Biljana Stojanović: Istorija nacionalnog novca, Sineks, Beograd 2003. 30. Đuro Tošić: Trebinjska oblast u srednjem veku, Istorijski institute SANU, Beograd 1998. 31. G. Hofmann: Patriarch Johann Bekkos und die lateinische Kultur, OCP 11, (1945) 32. G. Ostrogorski: Uspon roda Anđela, Sabrana dela, knjiga III, 33. Georgije Ostrogorski, Istorija Vizantije, (Drugo fototipsko izdanje), Prosveta, Beograd 1996. 34. H. –G. Beck: Der byzantinische Ministerpräsident, BZ 48 (1955), Ideen und Realitäten, Variorum Repr., London 1972. 35. Hartofilaks (patrijarhov kancelar — cf. /. Darrouzes, Recherches sur les Offikia de l’Eglise byzantine, Paris 1970. 36. Hilandarski medicinski kodeks N0 517, (Glavni i odgovorni urednik Vaso Milinčević), (Prevela na engleski jezik Šila Sofrenović), Narodna biblioteka Srbije, Beograd 1980. 37. Ilustrovana istorija Srba, Doseljavanje Srba na Balkan i prva država, knj. 1, (Priredili Nikola B. Popović, Nikola Kusovac, Desanka Milošević), Beograd 1995. 38. Istorija Crne Gore, Tom II, knj.1. 39. Istorija naroda Jugoslavije, knj. 1, Prosveta, Beograd 1953. 40. Istorija srpskog naroda, (Drugo izdanje), knj. 1, Beograd 1994. 41. J. Čalija: Srbija po braći Ruvarac, „Politikin Zabavnik“, God. LXXV, br. 3213, Beograd 6. septembra 2013. 42. Jan Lešny: Stefan Zavida als Sohn von Uroš I. und Vater von Stefan Nemanja, Ein Beitrage zur serbischen Prosopographie, R. Oldenbourg 1989. 43. John Van Antwerp Fine, The Late Medieval Balkans, A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest, University of Michigan Press, 1987.

KRALJ STEFAN UROŠ PRVI NEMANJIĆ (1243 – 1276)

165

44. Jovan Deretić: Istorija srpske književnosti, „Prosveta“, Beograd 2002. 45. Jovan Deretić: Istorija srpske književnosti, Beograd 2007. 46. Jovan Hadži-Vasiljević: Skoplje i njegova okolina, „Letopis Matice srpske“, Novi Sad 1930. 47. Jovan Nešković: Đurđevi Stupovi u starom Rasu, Kraljevo–Beograd 1984. 48. Konstantin Jireček: Istorija Srba, knj. 1, (Preveo Jovan Radonjić), Beograd 1978. 49. L. Brehier: Les institutions de l’empire byzantin, Paris 19702. 50. L. –P. Raybaud: Le gouvernement et l’administration centrale de l’Empire Byzantin sous les Premiers Paleologues (1258—1354), Paris 1968. 51. Luka Mičeta: Kralj Milutin – Biografija svetog srpskog kralja, (Drugo izdanje), Laguna, Beograd 2017. 52. M. Dinić: O ugarskiom ropstvu kralja Uroša I, „Istorijski časopis“, br. 1, Beograd 1948. 53. Mađaš Unger i Oto Sabolč: Istorija Mađarske, (bez mesta i godine izdanja) 54. Manastir Sopoćani, Beograd–Cetinje 2011. 55. Manastir Visoki Dečani, (Priredili manastirski monasi), Beograd 2007. 56. Marko Šuica: Mletačka republika, Beograd 1967. 57. Mihailo J. Dinić: Za istoriju rudarstva u srednjovekovnoj Srbiji i Bosni, Deo I, Naučna knjiga, Beograd 1955. 58. Miladin Stevanović: Kraljica Jelena Anžujska, Knjiga-komerc,  Beograd, 2004. 59. Miodrag Al. Purković: Popis sela u srednjovekovnoj Srbiji, Skoplje 1940. 60. Miomir Filipović: Srpski kraljevi i carevi, (Treće izmenjeno i dopunjeno izdanje), Udruženje „Zavičaj“, Sremska Mitrovica 2009. 61. Mošin, Balk. diplomatija. 62. Nebojša Đuranović: Srednjovekovna Srbija, Prometej, Novi Sad i „Beograd“, Beograd 2006. 63. P. Srećković, Istorija srpskog naroda, II, Beograd 1888, 64. Petar V. Simić i Aleksandar P. Simić: Istorija hirurgije, „Službeni glasnik“, Beograd 2008.

166

Prof. dr Hivzo Gološ, doc. dr Ahmed Bihorac i spec. opšte med. dr Mirsada Gološ

65. Princeza Olivera zaboravljena srpska Kneginja.  ISBN 978-86-9128750-4.,  Princess Olivera, a forgotten Serbian Heroine.  ISBN 978-86912875-2-8., Princessa Olivera, zabыtaя serbskaя knяginя. (Izdavač Fond „Princeza Olivera“) 2009. ISBN 978-86-912875-1-1.); 66. Princeza Olivera zaboravljena srpska Kneginja, (Izdavač Fond „Princeza Olivera“, 2010.; 67. Kneginja Olivera, put ružama posut. ISBN 978-86-912875-3-5.; Die Fürstin Olivera, mit Rosen bestreuter Weg. Leiptzig, ISBN 978-86-912875-4-2. 68. Prof. Dr. Staniša Novaković: Srpska srednjovekovna numizmatika, Predavanje na filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu (1991–1992). 69. Proka J. Grebenarović i T. Kobliška: Kralj Uroš I Veliki, Beograd 1897. 70. R. Guilland: Les eunuques dans l’Empire byzantin, EB l, 1943. 71. R. Souarn: Tentatives d’unionavec Rome. Un patriarche catholique grec au XIII e siecle, EO 3, (1899—1900). 72. R. J. Loenertz: Le chancelier imperial ä Byzance au XIV 6 et au XIII e siecle, OCP 26, 1960. 73. Rade Mihaljčić: Srpska prošlost i narodno sećanje, Srpska školska knjiga i Knowlendge, Beograd 2001. 74. Radoslav M. Grujić: Eparhijska vlastelinstva u srednjevekovnoj Srbiji, „Bogoslovlje“ (Organ pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu), God. VII, 1932. 75. S. Asdracha: Les Rhodopes dans la deuxieme moitie du XII e siecle, REB 31 (1973). 76. S. Stanojević: Srpski arhiepiskopi od Save II do Danila II (1263–1326), „Glas SKA“, drugi razred 77, Beograd 1933. 77. Sima Ćirković: Istorija srpskog naroda, Ι. Beograd 1981. 78. Sima M. Ćirković: Zemlja Mačva i grad Mačva, „Prilozi za književnost, jezik. istoriju i folklor“, knj. LXXIV, sv. 1–4, 2008. 79. Slobodan Mileusnić: Manastiri Srbije, knj. 2, „Pravoslavna reč“, Beograd ― Novi Sad 2002. 80. Stanoje Stanojević: Događaji 1253. i 1254. godine, „Glas Srpske kraljevske akademije“, Drugi razred filosofsko-filološke, društvene i istoriske nauke, Beograd 1935.

KRALJ STEFAN UROŠ PRVI NEMANJIĆ (1243 – 1276)

167

81. Serafim Ristić: Dečanski spomenici, Beograd 1864. 82. Stjepan Antoljak: Izvori za historiju naroda Jugoslavije, Srednji vek, Zadar 1978. 83. Stojan Novaković: Zakonski spomenici srpskih država srednjeg veka, Beograd 1912. 84. Stojana Magdelinić: Dorotea, Raška škola, 2010. 85. Sveti Sava ― princ i prosvetitelj, Cetinje ― Beograd 2007. 86. Svetislav Mandić: Sopoćani, Turistička štampa, Beograd 1961. 87. Svi srpski arhiepiskopi i patrijarsi, (Sabrao, priredio i pisao Branimir B. Stanojević), Beograd 2008. 88. T. Tomoski: Srednovekoven Prilep, Istorija X1I/1— 2, 1976. 89. The Cambridge Medieval History, IV, Cambridge 1923. 90. The Cambridge Medieval History, IV. The Byzantine Empire, Part II, Cambridge 1967. 91. Unger Mátyás, Szabolcs Ottó: Magyarország története, Gondolat, Budapest 1973.  92. V. Korać: Trebinje, Istorijski pregled, I, Trebinje 1966. 93. V. Notap: Geschichte des ungarischen Mittelalters, II, Berlin 1943. 94. Vizantijski izvori za istoriju naroda Jugoslavije, Tom VI, (Uredili Franjo Barišić i Božidar Ferjančić), Beograd 1986. 95. Vladimir Ćorović. Istorija Srba, Niš 2006. 96. Vladimir Ćorović: Pitanje o hronologiji u delima sv. Save. Godišnjica, 49, 1940. 97. Vladimir Stanojević: Istorija Medicine, Beograd ― Zagreb 1953. 98. Vojislav J. Đurić, Sima Ćirković i Vojislav Korać: Pećka patrijaršija, Beograd ― Priština 1990. 99. Zakonski spomenici srpskih država srednjega veka, (Pprikupio i uredio Stojan Novaković), (Fototipsko izdanje iz 1912. godine) Lirika, Beograd 2005. 100. Zbornik za istoriju, jezik i književnost srpskog naroda, Stari srpski zapisi i natpisi, (Prvo izdanje), (Skupio ih i priredio Ljub. Stojanović), knj. 1, Srpska kraljevska akademija, Beograd 1902.

168

Prof. dr Hivzo Gološ, doc. dr Ahmed Bihorac i spec. opšte med. dr Mirsada Gološ

101. Željko Fajfrić: Sveta loza Stefana Nemanje, Imprimator, Sremska Mitrovica, Dalamber, Novi Sad, Rotografika, Subotica 2011. 102. Željko Fajfrić: Nemanjići, Srpski kulturni krug, Novi Sad, Bijeljina 2006. 103. Йорданъ Ивановъ: Български старини изъ Македония, София 1931.

ČLANCI 104. Jovan Kovačević: Pazarište, rezultati dosadašnjih arheoloških radova, „Novopazarski zbornik“, br. 1, Novi Pazar 1977. 105. „Južna Srbija“, II, Skoplje, 1922. 106. „Spomenik“ /Srpske kraljevske akademije nauka/ Tom I–XXXII, Beograd 1888–1896. 107. „Glasnik Skopskog naučnog društva“, Skoplje III, 108. „Glasnik Skopskog naučnog društva“, V, Skoplje 1929. 109. Sima Ćirković: Domentijanova prosopografija, „Zbornik radova Vizantološkog instituta“, br. 45, Beograd 2008. 110. Spomenik Srpske kraljevske akademije nauka, III, 111. V. Petrović: Priča o “prekrasnom Josifu” u Sopoćanima, „Glasnik Skopskog naučnog društva“, br. 2, Skoplje 112. „Zbornik za istoriju Južne Srbije“, I, Skoplje 1935. 113. Branislav Todić: Sopoćani i Gradac: uzajamnost funerarnih programa dve crkve, „ZOGRAF“ (Časopis za srednjovekovnu umetnost), Beograd 2007. 114. Olivera Marković: Prilog proučavanju arhitekture manastira Sopoćani, „Saopštenja“, VIII, 115. Radomir Nikolić: Sopoćanski medaljoni, Saopštenja, br. 9, 116. Vladimir Ćorović: Brskovo, „Glasnik Srpskog geografskog društva“, br. 30, Beograd 1934.

KRALJ STEFAN UROŠ PRVI NEMANJIĆ (1243 – 1276)

169

117. Žarko Veljković: Srpsko ime Uroš iz dalmatskog vrela, „Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor“, vol. 74, br. 1–4, Beograd 2008.

ENCIKLOPEDIJE 1. Enciklopedija Jugoslavije, 1, Zagreb 1955 2. Enciklopedija Jugoslavije, 4, Zagrb 1960. 3. Enciklopedija Jugoslavije, 6, Zagreb 1965. 4. Enciklopedija Jugoslavije, 8, Zagreb 1971. 5. Enciklopedija srpskog naroda, (Glavni i odgovorni urednik Radoš Ljušić), Zavod za udžbenike, Beograd 2008. 6. Srpska porodična enciklopedija, knj. 1, Narodna knjiga, Politika NM, Beograd 2006. 7. Vojna enciklopedija, 9, Beograd 1967.

REČNICI I LEKSIKONI 1. Cf. A. Bailly: Dictionnaire grecfrancais, Paris 1950. 2. Enciklopedijski leksikon, Mozaik znanja, Istorija, Interpres, Beograd 1970. 3. Η. G. Liddell — R. Scott, A Greek — English Lexicon, Oxford, 1968. 4. Siniša Mišuć: Leksikon gradova i trgova srednjovekovnih srpskih zemalja, Beograd 2010. 5. Trapp, Prosop. Lexikon II. 6. Trapp, Prosop. Lexikon VI. 7. X. Dvorecki: Drevnegrečesko russki! slovari, I, Moskva 1958.

KRALJ STEFAN UROŠ PRVI NEMANJIĆ (1243 – 1276)

171

SADRŽAJ Izvodi iz recenzija......................................................................................... 9 Kralj Stefan Uroš Prvi i njegovo doba................................................... 9 Estetika vladanja kralja Uroša Prvog i kraljice Jelene Anžujske.......... 12 Izvodi iz recenzije mr Esada Rahića..................................................... 16 Uvod............................................................................................................. 19 Život i delo kralja Uroša Prvog Nemanjića................................................. 23 Jelena Anžujska............................................................................................ 32 Kralj Uroš Prvi Nemanjić i Dubrovnik........................................................ 36 Savremenici kralja Uroša Prvog.................................................................. 38 Privredni razvoj kraljevine Raške u doba kralja Uroša Prvog..................... 47 Unutrašnja i spoljna politika kralja Uroša Prvog......................................... 50 Kralj Uroš Prvi kao ktitor............................................................................ 53 Prvi pomeni imena sela i gradova u doba kralja Uroša Prvog..................... 57 Kratak osvrt na razvoj srednjovekovne medicine........................................ 65 Zapadnjačka orijentacija Srbije u doba kralja Uroša Prvog......................... 67 Vladarske titule srednjovekovnih vladara Srbije......................................... 70 Popis mletačkih duždeva.............................................................................. 72 Značajnija dokumenta iz doba vladavine kralja Uroša Prvog..................... 75 Vizantijski pokušaj sklapanja saveza sa kraljem Urošem Prvim................. 80 Hagiografija ili žitije.................................................................................... 87 Žitije kralja stefana Uroša Prvog Nemanjića............................................... 90 Život blagočastivog kralja Uroša zvanoga Veliki (stefan uroš prvi veliki, 1243 – 1276.)......................... 90 Uvod............................................................................................................. 90 Kralj Stefan Radoslav (1228-1234)............................................................. 92 Kralj Stefan Vladislav (1234-1243)............................................................. 92 Stefan Uroš prvi uzima za ženu Jelenu (oko 1250.) Rođenje sina im dragutina................................................................... 94

172

Prof. dr Hivzo Gološ, doc. dr Ahmed Bihorac i spec. opšte med. dr Mirsada Gološ

Dragutin uzima za ženu Katelinu (Katarinu), kćer ugarskoga kralja Stevana V ― Stefan Uroš Prvi obećava sinu Dragutinu presto...................................................... 97 Dragutin moli od oca presto ili deo zemlje, ali ga otac odbija. Dragutin zbacuje oca sa prestola. Roditelji Dragutinovi odlaze u Zahumlje, gde je Stefan Uroš i umro...................................... 98 Transkript žitija kralja Stefana Uroša Prvog Nemanjića........................... 102 Dokumenta Uroša Prvog sa Dubrovčanima............................................... 122 Zapisi i natpisi iz doba vladavine Uroša Prvog......................................... 140 Sopoćanski pomenik.................................................................................. 145 Zaključak.................................................................................................... 149 Apstrakt...................................................................................................... 153 Abstract...................................................................................................... 155 Резюме....................................................................................................... 157 Resumé....................................................................................................... 159 Skraćenice.................................................................................................. 161 Istoriografija............................................................................................... 162 Arhivska građa.................................................................................... 162 A) Neobjavljena arhivska građa................................................... 162 B) Objavljena arhivska građa....................................................... 162 Monografije......................................................................................... 163 Članci.................................................................................................. 168 Enciklopedije....................................................................................... 169 Rečnici i leksikoni . ............................................................................ 170