Antigona U Njujorku

ANTIGONA U NJUJORKU

S poljskog prevela Biserka Rajčić

2

Lica prema redosledu pojavljivanja na sceni: POLICAJAC SAŠA ANITA BUVICA DŽON (njegov leš) GLASMUŠKARCAI GLAS MUŠKARCA II Radnja se odigrava u Parku na Tompkins Skveru tokom jedne noći.

2

3 ČIN I Scena 1 Njujorški park nastanjen beskućnicima. Žbunje i sitno drveće. Metalna kanta za smeće. Ostaci kartonskih kutija. Na večernjem, hladnom vetru vijore se najlon kese. U sredini klupa oslonjena o smrznuto drvo, natrpana većom gomilom rita i novina. Ulazi policajac. Srdačno se smeška publici. POLICAJAC: Dobro veče. Ime mi je Džim Marfi, narednik Džim Marfi. Želim odmah da kažem da nemam ništa protiv beskućnika. Oni su ljudi kao i mi, samo što su bez domova. Lično sam sretao mnoge kulturne beskućnike, često s višim obrazovanjem, i s punom odgovornošću tvrdim da su isto tako dobri Amerikanci, kao vi ili ja. Da budem fer, odmah moram da dodam, da se to ne odnosi samo na Amerikance. Slično je s beskućnim predstavnicima drugih narodnosti, koji su se u potrazi za slobodom, boljim životom ili boljom zaradom nastanili na njujorškim autobuskim stanicama, po ulicama i parkovima. I oni vole svoju novu otadžbinu Ameriku i zahvalni su joj za sve što je za njih učinila. Pre dve godine, na primer patrolirao sam na Louer Ist Sajdu, gde su radikali demonstrirali zbog rata u Iraku. Išli su Prvom avenijom, zatim skrenuli u Sedmu ulicu prema Parku na Tompkins Skveru i, kao što je to uobičajeno, zapalili američku zastavu. Veoma veliku. I postali agresivni prema meni. Veoma agresivni. Tada su iz Parka na Tompkins Skveru izašli njujorški beskućnici. Gladni, prljavi, ali puni oduševljenja. Naravno, i bolesni od side, tuberkuloze, sifilisa, od svakojakih boleština. Mada im ne manjka patriotski duh. Napali su radikale, oteli im zvezdastu zastavu. Ugasili ono što je od nje ostalo, rukama, krpama, čime su mogli time su gasili i okačili je iznad parka. Ja ih zbog toga poštujem. I drugi policajci ih poštuju. To

3

4 znači, ogromna većina policajaca… Većina u svakom slučaju… Veoma mnogo policajaca… Naravno, ne kažem da izmedju beskućnika i nas nema nesporazuma. Ne mogu da kažem da ih nema, jer ih ima. Ti ljudi imaju izvitopereno osećanje za vreme. Mi mislimo šta će biti za deset godina, a oni - šta će biti za sat vremena. Zar ne? Na primer, mi spavamo noću. To je normalno, zar ne? A oni spavaju danju, jer smatraju to sigurnijim. Čak i ako nisu šiz, teško kontaktiraju. Dobro, ali šta hoću da kažem? Stalo mi je do toga da mnoge te beskućnike, te pristojne ljude, kao što ste vi ili ja, postavim na noge. Da ih navedem da rade. To mi uvek ne polazi za rukom. Iskreno rečeno, to gotovo nikad ne polazi za rukom. Ali, kada podje za rukom, predstavlja pravo zadovoljstvo. Bio jednom jedan beskućnik na Kalambas serklu. Ležao na trotoaru, smrdeo i nikom se nije javljao. Ja mu se obraćam, a on ništa. Jednoga dana on me čudno pogleda, trže se i poče da trguje polovnim knjigama, kraj Central parka. Tamo uvek nekolicina beskućnika trguje bačenim knjigama. Ali, taj frajer je imao ideje. U jajima je imao kodirano američko osećanje za biznis. Svi ostali beskućnici rasprostirali su knjige po zemlji, na novinama ili plastičnim kesama, dok je ovaj našao stolicu, a od dasaka sklepao tezgu. I nije prodavao samo “Skru megezin”, “Plejboj”

ili

priručnike za pedere već i knjige. Pravu literaturu. Ovako debele (pokazuje). Sam sam kod njega kupio Forsajtove Pse rata i hoću da vam kažem da ga ostali ljubomorni kurvini sinovi nisu ugušili i njegov leš bacili u reku, sada bi imao stan. Trudim se da beskućnike nagovorim da se presele u prihvatilišta. Ta, dodjavola, naokolo je toliko prihvatilišta. Kada kažu da grad ne radi ništa za beskućnike, ja odgovaram - a prihvatilišta? Ali, beskućnici neće tamo. Kažu da se boje.Dodjavola, čega ima da se boje? Objašnjavam jednom takvom da broj silovanja, ubistava i kradja u prihvatilištima nije veći nego na ulicama i da će imati krov nad glavom. A on mi odgovara: “A šta će mi 4

5 to? Zbog čega će mi?” Zbog čega? Zbog toga, kažem mu, da bi bio civilizovan čovek, da koristiš dostignuća kulture, da imaš mogućnost da uključiš televiziju. A on mi odvrati: “A zašto?” - Zato što je život kratak. Da umirući, jer svi moramo umreti… sebi možeš da kažeš… - A on meni opet: Zbog čega? Šta on, dodjjavola, misli, da je to kurs iz egzistencijalizma? Ne znam ja zbog čega. Nisam filozof, radim u policiji. (Policajčev toki-voki počinje nešto da mrmlja) POLICAJAC: Izvinite…(napregnuto sluša buncajuće mrmljanje) Gomila rita na klupi počinje da se kreće. Najpre ispod nje izviruju noge zatim ostalo ili Saša. Muškarac izmedju pedesete i šezdesete (teško je odrediti koliko mu je). Zbog hladnoće obučen je toplije: mantil, nekoliko džempera, sako. Na glavu natukao skijašku vunenu kapu. Na rukama rukavice. Sve u stanju raspada. Seda na klupu i počinje da pretura ispod mantila. Malo kasnije izvlači mali tranzistor. Pritiska dugme i sa zadovoljstvom sluša svoju omiljenu i jedinu snimljenu numeru, Sstranca u noći”. POLICAJAC: (razgovara toki-vokijem, pokušavajući da nadviče muziku): Da, da. Ovde Marfi, da, razumem, “Crni oblak”. Razumeo sam. (gledaocima) Izvinite, moram da idem. Imamo “oluju” u Jedanaestoj ulici. Do slušanja. (izlazi) “Stranac u noći” ispunjava scenu. Scena 2 Slušajući Frenka Sinatru Saša izvrće prazne džepove mantila, ispod pete vadi žilet i njime počinje pažjivo da seče levi džep. Ulazi Anita. Prevalila je četrdesetu, čini se da joj u životu nije bilo lako. Na glavi ima premalu 5

6 kapu ušanku. Obučena je u dugi, šareni mantil, muške cipele i rukavice bez prstiju. Ispred sebe gura metalna kolica, slična onima koja se koriste u samoposlugama, ona sadrže sav njen imetak. Najlon kese pune odeće. Na samom vrhu ružičasti telefon. U ruci drži plastičnu čašu s kafom. Prilazi sasvim blizu Saši, baca mu kratak pogled i izlazi. Saša je prati pogledom. U trenutku kad Anita nestaje sa scene, tranzistor gubi zvuk. Saša ga protrese nekoliko puta, ali bez uspeha. Anita se vraća na scenu i magnetofon poče opet da svira. Saša gleda čas nju čas tranzistor. Anita izlazi, tranzistor opet krči i prestaje da radi. Saša ga opet bezuspešno trese. Anita ulazi treći put. Saša gleda nju, zatim tranzistor - pun nade. Ali, ovoga puta ništa se ne dogadja. Saša je razočaran. SAŠA (sumorno uzdiše): Jebo te pas. (odlaže tranzistor i počinje da odseca desni džep) ANITA (zaustavlja se kraj klupe): Da slučajno nisi video Džona? Saša gleda u nju, zatim pun nade u tranzistor, protresa ga nekoliko puta. Deformisano Sinatrino pevanje vraća se na par sekundi i ptrestaje. Saša se mrzovoljno vraća sečenju džepa. ANITA: Šta me tako gledaš? Ne gledaj me tako. Znam da to što ga nema nije ništa čudno. Nisam luda. Muškarac je, ima prava da ide kud mu je volja. Samo što on nikada nikuda ne ide… Sigurna sam da je u pitanju ona ridja kurva, Mindi… Znaš je, zar ne? Ona s nogom u gipsu… Juri za svakim muškarcem, čim ga vidi samog… Nemam ništa protiv nje, ali kažem ti, ako je samo vidim da se mota oko Džona… Kad je ščepam za one farbane kovrdže… Ta spermuša će videti sve zvezde i sve frajere koje nije ni sanjala… Da sam ja ovde bila, on je ne bi ni pljunuo. Ali, te noći sam se smrzla i otišla da spavam u kotlarnicu… A sada nigde ne mogu da 6

7 ga nadjem… Htela sam da ga povedem u kotlarnicu. Rekla sam da ću da platim za njega dva dolara, ali on nije hteo… Sada mislim da mu je bilo žao što sam otišla tamo? Šta? Ne znam. Šta? Šta ti o tome misliš? Muškarac si. Da li bi ti bilo žao? Bilo mi je užasno hladno, ne? Saša trese tranzistor. ANITA: Ej, šta ti je, nisi normalan? To nije sat, ostavi to! Saša odlaže tranzistor na klupu i ovaj proradi. ANITA: Vidiš. Saša je uzbudjen, ali za trenutak tranzistor prestade da radi. ANITA: Donela sam mu kafu, a njega nema. Tražim ga celog dana. Prošle noći odlazeći, dala sam mu džemper. Kašmirski. Plav. Dobila sam ga od crkve. Kašmirski su najtopliji. Greju kao radijator. (ispija gutljaj kafe) Ova kafa se već ohladila. Dakle, da li si ga video? Možeš li mi reći da li je bio s onom ridjom droljom ili nije? Ne boj se. Ako je i bio neću ti zameriti. Nisam takva. Dodjavola s tim, da li je bio ili nije! SAŠA: Nije. ANITA: Nije? Znači da je ona drolja rodjena pod srećnom zvezdom… Odnosno, video si ga. Gde je? SAŠA: Odveli ga. ANITA: Ko? Murija? 7

8

SAŠA: Hitna pomoć. ANITA: Hitna pomoć? O, Bože, Bože. A zašto? Šta se dogodilo? SAŠA (nestrpljivo): Umro. ANITA: Umro? Saša: Umro. Anita seda kraj Saše na klupu. Za trenutak oboje ćute. Saša završava sečenje džepova i sa zadovoljstvom posmatra ostatke platna koji štrče prema spolja. Ostavlja žilet u cipelu ispod pete. Anita se ritmično klati na klupi, kao da izgovara molitvu. Trenutak kasnije obrati se Saši. ANITA: Znaš. Molim se za njega. Mogu li nešto da te pitam? Da li si siguran da je umro? I sam znaš, ovde se dogadjaju razne stvari. Mogao je da se onesvesti, zaspi ili napije… Da li si sasvim siguran da je umro? I sam znaš da su ljudi u poslednje vreme tako rasejani, misle da nešto vide, a vide nešto sasvim drugo. Prema tome, moraš biti siguran sto posto. SAŠA: Murija rekla da je umro. ANITA: Ono o hitnoj pomoći rekao mi je Indijanac, ponovivši to dvaput. Ali ja ne verujem Indijancu. Uvek laže. SAŠA: Kad su ga odvezla kola hitne pomoći znači da je umro. Žive ne odvoze.

8

9 ANITA (gladeći nos): Znala sam da je to zbog onog džempera. Znala sam da kašmir kao sundjer upija nesreću. Ali, nisam odolela želji. To je bio džemper nekog nesrećnika. Srećni retko nose džempere. Nesrećni se ili smrzavaju ili preznojavaju. I umesto da leče nesreću, oni kupuju kašmirske džempere. Nesrećnik oblači kašmir i znoji se. Znoj mu se direktno s čela sliva na kašmir. Ovaj ga upija, a sa njim i nesreću i negativne vibracije. Možeš prati, peglati, ali nesreća u kašmiru odoleva. Najgori su jastuci. (demonstrira) Oni su jednostavno gnezdo nesreće. Ja sam to osećala, ali nisam odolela. A sada je prekasno. (časak plače, zatim raskopčava mantil) Vidiš? SAŠA: Šta? ANITA (pokazuje džemper): Ovo je akrilik. S akrilikom nema problema. Dovoljno ga je skinuti i istresti nekoliko puta. (demonstrira) I nesreća se istresa. ( ponovo se kratko moli) Ta, šta da radim? SAŠA: Cugnuti nešto. Recimo, Peršing. Dao bih ti da cugneš… ali sve sam popio. ANITA: A da li je uoči smrti nešto rekao? SAŠA: Nisam čuo. ANITA: Znaš, raspitujem se, mogao je nešto reći o meni. Jer, znaš, on me voli… SAŠA (ravnodušno): Aha. ANITA: Svi to znaju. 9

10

SAŠA: Aha. ANITA: Video si nas zajedno, zar ne? SAŠA: Aha. ANITA: A da li je možda neko bio kraj njega, kada je umro? Džon je mogao nekom nešto reći. SAŠA: Džon uopšte nije govorio. ANITA: To tek poslednjih pet godina. Pre toga je govorio. Mnogo je govorio. Pričao viceve… Zajedno smo se fantastično zabavljali. (smeška se) Na primer, ispričao mi je ovakav vic… (pokušava da se seti). Valjala sam se od smeha. (pokušava da se seti, ali uzalud. Odmahuje rukom) Ne sećam se… Ali, to je bilo strašno smešno… Indijanac je rekao da je Džon umro u osam ujutru… Rekao je i da se smrzao. SAŠA: Ne znam. Saznao sam tek kad je stigla murija. ANITA: A gde su ga pokupili? SAŠA: Na Hat Ajlendu. ANITA: Indijanac je rekao - na Paters Fildu. SAŠA: Isto ti je to. Paters Fild je na Hat Ajlendu. Odnosno, na istom ostrvu.

10

11 ANITA: Ali, zbog čega tamo sahranjuju samo prestuipnike, nahočad, bednike bez imena i dokumenata? Džon je bio Amerikanac iz dobre kuće. Aristokrata iz Bostona. I ti si aristokrata? SAŠA: Nisam, ja sam Rus. ANITA: Katolik ili protestant? SAŠA: Jevrejin. ANITA: E, vidiš, s tobom stvar stoji sasvim drugačije. Džon je bio iz Bostona i imao državljanstvo. Nemoguće je da su ga tamo odvezli. Bila bi to greška. (ustaje, veoma je uznemirena, mrmlja sebi nešto u bradu i gurajući kolica silazi sa scene) (Saša pun nade gleda u tranzistor. Medjutim, ništa se ne dogadja). Scena 3 Saša kašljucajući sedi na klupi. Ulazi Buvica. Ima četrdesetak, a možda i pedesetak godina. Život ga je solidno ruinirao. Brzo se kreće. Svojim unezverenim očima pogleda nesigurno u Sašu. Čini se da mu savest nije čista. Saša mu upućuje prezriv pogled i pljuje. Buvica seda na klupu na izvesnom rastojanju, pokušavajući da započne razgovor. BUVICA: Zima… Danas je baš zima… Jebena zima. Saša ne obraća pažnju na njega. BUVICA: Danas se može parkirati s obe strane ulice… (raskopčava mantil, izvlači ispod njega novine, koje mu služe za zagrevanje. Gleda u Sašu. Od jednih novina pravi sebi vojničku kapu i počinje da maršira tamo-amo ispred Saše). Vidi Saša, vidi, ovo sam ja, Staljin… Vidi. Saša ne reaguje. 11

12

BUVICA: (vadi iz džepa slomljeni češljić i imituirajući brk, trupkajući pred Sašom), Saša, vidi, Hitler, Saša… (maršira tamo-amo, pevušeći nemački marš i salutirajući a la Hitler) Saša ga posmatra kamenog lica. Buvica ne odustaje. Menja repertoar, pevajući i igrajući kazačok. Obogaćuje ga za prijatelja specijalno izmišljenim lupkanjima i sedanjima. Saša ga duže vremena posmatra, opet pljuje, počinje da čeprka oko tranzistora. Buvica, polumrzovoljno, pada na klupu i za trenutak teško diše. Ubrzo menja taktiku. Sa glave skida šlem napravljen od “Njujork Tajmsa”, širi ga i razgleda s izrazom džentlmena. BUVICA (reagujući na članak u novinama) No, no, no… (proverava Sašinu reakciju) Zanimljivo… Saša odnekud ispod mantila izvlači cigaru, pali je i sa zadovoljstvom duboko uvlači dim. BUVICA (požudno udiše vazduh, a rukom pokušava da sebi dograbi malo dima): To je neverovatno. Takav biskup da u Čileu postane arhibiskup… Znaš li kako se zove? Salvatore Mančini. Saša, šta ti o tome misliš? Sigurno je hulja, zar ne? Inače se ne bi probio. Zanimljivo bi bilo saznati kako je uspeo? Kad bi taj kurvin sin pao u moje ruke… (skida cipelu, izbacuje iz nje stare novine,koje služe za zagrevanje, stavlja unutra članak o Mančiniju, šnira cipelu, gleda u Sašu, očekujući njegove reakcije) Medjutim, Saša ravnodušno puši. BUVICA (teško diše, zatim ispod manitila vadi sledeće novine, pregleda ih bacajući s vremena na vreme poglede na Sašu): Znaš šta, Saša? Nekakav frajer piše da je čitav život na zemlji nastao greškom. Znaš li šta 12

13 to znači? To znači da sve ovde (pokazuje rukom naokolo) nema nikakvog smisla. Tako on smatra… Kreten. (prezrivo se smeje) Na pola strane štampaju ovakve idiotizme. O, o, a ovde još i slika tog kurajbera. (skida drugu cipelu. Izbacuje stare novine. Uvija nogu člankom. Zavlači je u cipelu i šnira. Opet pokušava da natera na sebe malo dima od cigarete. Molećivo gleda u Sašu) Ovaj mu okreće ledja i izduvava dim tako da Buvica nema nikakve šanse da ga uhvati). BUVICA (odajući mu priznanje): Kraj tebe se pristojan čovek oseća kao ništarija. Posle se čudiš što ljudi ne vole Jevreje. (ustaje. Pri

dnu

gvozdene kante za otpatke pravi piramidu od rita, granja, starih novina i slično. Gleda u Sašu) Pa, o čemu se radi? O čemu? Možda si ljut što juče nisam došao? Šta? Ako si ljut, kaži… Izdržaću to… Saša ga na trenutak gleda s gadjenjem. Zatim opet uvlači dim i ispušta ga daleko od Buvice. BUVICA: Možda ti je žao onih sedam dolara koje si mi juče dao? Ako je reč o tome, mogu ti pružiti objašnjenje. Daj makar jedan dimčić. (raspaljuje vatru, proteže se) Sašenjka, samo jedan dimčić. Saša ga posmatra i baca pikavac u vatru u kanti za otpatke. Buvica pokušava da ga izvuče, ali odustaje. Saši upućuje pogled okrutno zloupotrebljene nevinosti. S lakim gadjenjem Saša se odmiče od vatre. BUVICA: Smrdi? Ona dečurlija što su se ovde igrala, opet bacila u vatru živog goluba. (dobroćudno se smeška) Zalepetao krilima i lup. (demonstrira lepetanje krila) Medjutim, dečurliji ne možeš da objasniš… (seda na klupu bliže Saši) Dobro, dobro, odmah ću ti sve ispričati. Pa, išao sam kod Lale da za nas kupim cugu. Da zajedno gucnemo. Kad iznenada… Poče da mi pada mrak na oči… poče da mi šumi u glavi.. To 13

14 me bacilo pola metra iznad zemlje. (baca kratak pogled, proveravajući da li je njegova priča ostavila utisak. Saša greje ruke iznad vatre i skeptično se smeška. Očigledno je da Buvica laže. BUVICA (nastavlja dramatično): I, šta se posle desilo? Otvaram oči, a ono ja u kolima hitne pomoći. Voze me u bolnicu. Uhvatili FDR - onaj hajvej iznad Ist Rivera. Gledam kroz prozor, a ono pejzaž isti kao u selima nad Vislom. S tim što je kod nas lepše. Ima drveća, planina, a nema oblakodera. Dakle, voze me kolima hitne pomoći, a mladi lekar s mindjušom u uvu steže mi zahvalno ruku. Šta misliš šta hoće? Kaže da takav napad epilepsije nije video u životu. Aaaa? Čuješ li, Saša. Nikada u životu… Šta na to kažeš? Aaaa? Saša nije time uopšte potresen. BUVICA:Kad me nešto naglo preseče. Guram levu ruku u džep, jer me je doktor stezao za desnu, kad ono ništa. Dakle, pružam mu levu, vadim desnu i zavlačim u drugi džep. Kad ono ništa. Ko kamen u vodu. Ukradeno svih sedam dolara… Možda su mi ispali za vreme napada u parku? Svako ko je gledao kako sam skakao uvis mogao je da ih vidi i ukrade. Zar ne? Šta misliš? Pogotovu posle objavljivanja članka o Dženi u “Tajmsu”. Sećaš li se? O onoj koja je živela dve klupe odavde. Napisali su da je umrla i kod nje našli dvadeset pet hiljada dolara. Tako da sada u parku užasno kradu. Gomile iz gornjeg Menhetna noću dolaze u park i pretražuju nas. Recesija. Jednom me je opipavala cela porodica. Pravio sam se da spavam, jer šta sam drugo mogao. Majka, baba, dva sina, od malena kvarni. Nisu našli parking i bojali se da će ih kazniti. Prema tome, žurili, samo što me nisu rastrgli. Odneli mi dve pljuge i perorez. Dobro si uradio što si odsekao sebi džepove. Kad to vide, ostavljaju čoveka na miru. Mada ih ponekad ne može ništa zaustaviti. Saša ne sluša. Okreće zardjalu skalu na tranzistoru. 14

15

BUVICA: U pravu si. I ja mislim da su novac ukrali za vreme mog napada. Pitao sam onog lekara da ih nije video, ali on se samo nasmejao. Saša se zakikota. BUVICA: Šta se smeješ? Epilepsija je ozbiljna bolest. SAŠA: Onaj Indijanac. Najobičniji gad. BUVICA: Ima u tome i nečeg dobrog: kad imaš epilepsiju, ne možeš dobiti šizofreniju. A šta s Indijancem? SAŠA: Video te. BUVICA: Šta me video? SAŠA: Video kad si kupio tri flaše Peršinga. BUVICA: Ja? Ja kupio tri flaše? SAŠA: Poslao te da kupiš za sve tri flaše Peršinga, a ti popio sve sam. Indijanac te molio da mu daš gutljaj. BUVICA: Pusti ga, najobičniji kurvin sin. SAŠA: Ti si kurvin sin. Propio si mojih sedam dolara, ne davši mi ni gutljaj. BUVICA: Ti mu veruješ? Saša klima glavom. 15

16

BUVICA: Indijancu? SAŠA: Da. BUVICA: Najobičnijem alkosu. SAŠA: Indijanac je rekao da si kupio tri flaše za pet dolara, a za dva, koja su ti ostala, otišao si da spavaš u kotlarnicu. BUVICA: Ja? SAŠA: Da. BUVICA: U kotlarnicu? SAŠA: Da. BUVICA: Otkud? Ta imao sam napad. Pustili me pre dva sata iz bolnice. Iskusni lekar, onaj s mindjušom u uvu, onaj što me je opelješio, rekao je da nikada nije video takav napad. Ako mi ne veruješ, idi i pitaj ga. SAŠA: Indijanac rekao… BUVICA: Jebi se s tim Indijancem. Vidi na šta liči. Slomljen nos, izbijeni zubi, a pogledaj mene. (smeška se kao maneken) Za vreme napada letim kao ptica. A on leti na kljun, samo zvekne o zemlju. (imitira Indijančev trapav pad) Zavidi mi što imam bolji napad. Znaš šta? Mislim da mi je on maznuo tvoju lovu. Zavidi mi što sam dete sreće, a on je samo jebeni Indijanac. 16

17

SAŠA (nevoljno): Eeee… BUVICA: Šta, eeee. Samo što sam se rodio majka me podojila i odnela na reku. Stala nasred mosta i počela da zamahuje mnome. Odnosno, trebalo da me baci u vodu, kad Bog posla moju baku. Baka je zgrabi za ruku i ubedi da je isti greh udaviti dete i roditi vanbračno. SAŠA: Tvoja majka mora da je bila religiozna. BUVICA: Nikada nije propuštala misu. SAŠA: A zašto ti ne ideš u crkvu? BUVICA: Išao sam, ali pre pet godina, kada sam radio na azbestu, otišao sam na Uskrs u poljsku crkvu. I, neko mi izvukao novčanik s celom nedeljnom zaradom. Iz zadnjeg džepa pantalčona… Dok sam se molio… SAŠA: Indijanac rekao… BUVICA: Znaš šta, jebi se s tim tvojim Indijancem… SAŠA: Dobro. Indijanac rekao da si se cenjkao s onim Pijavicom, koji pušta u kotlarnicu. Tražio dva dolara za ulaz, ti si mu davao samo dolar. Taj je veći lopov od tebe… A možda i nije. BUVICA: Pijavica je super. Kao i ja. Što nas diraš? Vi ruski Jevreji mrzite Poljake. Osim toga, ja tamo nisam bio. Misliš da sam toliko glup da platim dva dolara za noćenje u kotlarnici?

17

18 SAŠA: U onoj kotlarnici niko ne može da izdrži više od tri sata, jer Pijavica tako odvrće ventile, da se ljudi doslovno kuvaju. Isti je nitkov kao i ti. Pohlepan i zavidan. BUVICA: Što se mene tiče, nikom ništa ne zavidim. SAŠA: Ni onom biskupu? BUVICA: Iz Čilea? SAŠA: Da, iz Čilea. BUVICA: Salvatoreu Mančiniju? SAŠA: Da, Salvatoreu Mančiniju. Objasni mi, šta ti smeta što je postao arhibiskup? Po svoj prilici i ne znaš gde je Čile. BUVICA: Znam da je negde. A kao drugo, nije reč o nikakvoj zavisti već o ogorčenosti. Sigurno je prevario nekog čestitog biskupa. Mrzim laži, posebno u crkvi. Da je Mančini bio pošten, ne bi napredovao. SAŠA: Eeee, zaveži. BUVICA: Pijavica je pošten čovek i dobar katolik. Kad je došao iz Poljske, počeo od nule, a sada je domar. SAŠA: Da li si ikada u njegovoj kotlarnici video pacova? BUVICA: Šta pacov ima s tim? SAŠA: On tamo pravi takvu vrućinštinu da ni pacovi ne mogu da izdrže. 18

19

BUVICA: Kotlarnica je za ljude. Ja sam čovek, a nisam pacov. Ulazi Anita gurajući kolica. SAŠA: Indijanac je rekao… BUVICA (besno se okreće prema njoj): Šta? Šta s tim što je Indijanac rekao? Ti, jebeni Portoriko. Šta? Anita ne reaguje, seda na kraj klupe i nešto mrmlja sebi u bradu. SAŠA: Ostavi je. BUVICA: Šta znači, ostavi je? Šta joj radim? SAŠA: Umro Džon. Odneli ga s Paters Filda. BUVICA: Džon - siroto momče (krsti se). Ali, zbog čega ona sada ovde kruži? Ej ti, gubi se odavde. SAŠA: Pijavica odvrće ventile, pravi sedamdeset stepeni, ljudi ne mogu da izdrže, a kad na trenutak izadju da udahnu vazduh, traži ponovo da plate. Polovina nema za to para. Izleću onako oznojeni na mraz. Zarade zapaljenje pluća i umiru. BUVICA: On skuplja lovu za posetu Vatikanu. Oće da vidi papu Poljaka. Saša se kikoće. BUVICA: To što je neko religiozan uopšte nije smešno. SAŠA: Taj nikada neće stići u Vatikan. 19

20

BUVICA: Zašto? SAŠA: Ako i dalje bude radio ono što radi, svi klijenti će mu poumirati, pre nego što sakupi lovu do aerodroma. Tek je treća nedelja zime, a u parku umrla već dvanaestorica. BUVICA: Nisam čuo za to. Nisam tamo ni bio. Probudio sam se u bolnici. dali mi kaficu, sendvič s piletinom i posuli me diditijem. Da li se danas češem? Evo. Nemam nijednu buvicu. (ustaje, stoji ledjima okrenut prema gledalištu. Otkopčava pantalone i pred Sašom i Anitom demonstrira sledeći dokaz svoje istinoljubivosti) ANITA (pokazujući Buvici): Bio je tamo. I ti si od jutra bio u kotlarnici. Videla sam te. Iz ćoška izvukao si na sredinu jednog dedicu i sam zauzeo najbolje mesto. Najdalje od kotla. BUVICA: Šta? Šta si rekla? ANITA (šišteći besno): Mudro je sedeo. Samo cipele skinuo. Oni što ulaze znoje se i odmah sve skidaju, kroz pola sata počinju da plaču, škrguću zubima, a posle sat vremena su isprženi. A on sedeo od jutra. Saša se kikoće. BUVICA: Nemoj mi reći da joj veruješ. SAŠA: Verujem. BUVICA: Veruješ toj pirani? (Aniti) Ti, jebena lažljivice. (ogorčeno se obrati Saši) Već pet godina sedimo na istoj klupi, a ti veruješ njoj umesto

20

21 meni. (skače. Grabi Anitina kolica i snažno ih gura na drugu stranu scene) Gubi se odavde, larvo, vampire… ANITA (ustaje, šišti besno kroz zube): Ne pipaj moja kolica. Buvica se povlači, malčice zbunjen. Pogotovu što Anita šapućući nekakve magične reči i izvodeći ritualne gestove izrazito baca na njega nekakve čini. Buvica triput pljunu preko levog ramena. Okrenu se, zatim se triput brzo prekrsti, da bi se odbranio od zlih sila. BUVICA (osećajući se sigurnije): Denuncijantkinja. Znaš li šta smo mi radili ovakvima u Poljskoj za vreme rata? SAŠA: Za vreme kog rata u Poljskoj? BUVICA: Drugog svetskog rata. Umukni, ne prekidaj me. (Aniti) Ošišali bismo te do glave. Jebena agentkinjo. Znam da mrziš Poljake. Svi vi jebeni Portorikanci mrzite Poljake. Znaš li ti uopšte ko je bio Šopen? SAŠA: Poljak. BUVICA: Umukni. Tebe ne pitam. Nju pitam. Šopen je bio Poljak. A ko si ti? Anita crta oko Buvice krug, dozivajući sve jače nečiste sile. BUVICA (veoma zbunjen, prestrašen, krijući se iza Saše, šapuće): Znaš li šta je ona uradila? Znaš li šta je uradila svome bratu? (okrenut Aniti, sve prestrašeniji) Ne bojim te se. Nećeš me prepasti. Isus, Marija i Josif će me odbraniti. (Saši, plačnim glasom) Vidiš li, šta ona radi? Baca na mene čini. Saša, ako mi se nešto desi, tužiću je sudu.

21

22 SAŠA (neraspoložen): Ah, Buvice, prestani. Prestani da galamiš. BUVICA (Aniti): Priznaj. Da si hrabra sama bi rekla. Ti, nemački madracu. (Saši) Ocinkarila vlastitog brata. Rodjenog barata. Slatkog mladića, koji je brinuo o njoj. Koji je s njom delio sve. A ona telefonirala muriji i ćorkirali ga. SAŠA: Prestani da sereš. U Njujorku nikog ne ćorkiraju. Nema mesta. BUVICA: Oooo, njega su ćorkirali. Ne znaš čoveka. za njega čuvaju specijalno mesto u samici. ANITA: Umukni, ti poljski murdaru. BUVICA (trijumfalno): Aha, diskriminacija. (Saši) Čuo si, bićeš svedok. (Aniti) Ali, braca će te naći. I tada ćeš zažaliti zbog onog što si mi rekla. Ako povučeš čini možda bih se založio za tebe. Anita sikće. BUVICA: Dokopaće te se. (pokazuje na Anitu) Svi znaju šta si mu priredila. Niko joj se u parku ne javlja. ANITA: Džon mi se javljao. BUVICA: Ha, ha, Džon se nikom nije javljao. Smatraš naš glupacima, zar ne? Znam kako je s tobom razgovarao. Umro je da bi te se oslobodio. ANITA: Umukni. Nemaš prava uopšte da pominješ njegovo ime. On je bio džentlmen i aristokrata. Na tebe se ne bi ni ispišao.

22

23 BUVICA: Prikačila si se

za njega kao krpelj, pijavica. (mljacka

oponašajući sisanje) Život si mu isisala. (ponovo mljacka) ANITA: On me je voleo. BUVICA: Ali te više ne voli. Saša, da li sam u pravu? Ha, ha, ha. Čuju se crkvena zvona. ANITA (žuri prema kolicima): O, Bože moj. Kasnim. (gotovo istrčava, gurajući kolica. Nestajući sa scene okreće se i viče) Bio si u kotlarnici! Bio si! BUVICA: Misliš li da trči da se moli? Nikada u životu… Danas je sreda i baptisti dele krpice. Ona je biznismenka… Pa, Sašenjka, ruku na srce… Entre nous. Kome ti veruješ? Toj kurvi ili meni? SAŠA: S rukom na srcu? BUVICA: Da. SAŠA: Onoj kurvi. BUVICA: Znači, meni ne. SAŠA: Ne. BUVICA: Samo njoj. SAŠA: Da.

23

24 BUVICA: Dobro. Pružiću ti još jednu šansu. Razmisli još jednom. SAŠA: Neću, hvala. BUVICA: Ako je tako, onda je kraj… Odoh. To bi bilo utoliko… Čuješ li, odoh. Saša ne liči na nekog uplašenog tom perspektivom. BUVICA: Čuješ li šta govorim? Odoh! Razumeš li me… Nećeš me više videti. Hoću da ti kažem da si ovog trenutkla izgubio jedinog prijatelja, koga si u životu uopšte imao… (izlazi) Scena 4 Saša leže na klupu. Nekoliko puta promeni položaj, pokušavajući da zaspi. Zatim ustaje. Iz gomile djubreta vadi kartonsku kutiju. Otresa je od prašine. Stavlja je na klupu i u nju počinje da slaže metodično svoj skromni imetak, koji je dotle ležao u najlon kesama na klupi: stari džemper, pantalone, nekakvu košulju, čarape, patike… Vraća se Buvica. Baca uznemirene poglede na Sašu. BUVICA: Saša, ne glupiraj se. Vidi, vratio sam se. Vidi, ovo sam ja, ne idem nikud… Ne brini… Saša ne reaguje. I dalje se pakuje. BUVICA: Ta molim te. Opet se praviš kao da se vraćaš u Rusiju. Ne radi to, nemoj me plašiti. Znaš da ne možeš. Nemaš kartu, plus voliš me. Znam da me voliš. (bezuspešno pokušava da privuče Sašinu pažnju) Sećaš li se kako si govorio, da sam zabavan frajer? Sećaš li se? Saša još uvek ne reaguje. 24

25

BUVICA (glupirajući se): Uuuuu, Saša, uuuu. Pogledaj me, Saša. Uuuu. (uozbiljujući se) Saša, ne ljuti se, sve ti se preokrenulo u glavi. Niko se iz Njujorka ne vraća u Lenjingrad. Niko. Nikada. To bi značilo da si lud, a ti nisi ludak, zar ne? Ti si inteligentan frajer s višim obrazovanjem. Sam si mi govorio da je jedini način za dobijanje povratne karte da odeš u ambasadu i prijaviš se za cinkaroša KGB-a. Ali, sada više nema KGB-a. Kasno je. Otplovila ladja. A i vreme za čaj je prošlo. SAŠA (pakujući se): To te se ne tiče. BUVICA: Tiče me se. Saša, ta sam si govorio da se ne možeš vratiti u Lenjingrad. Sašenjka. Ni Lenjingrada više nema. Sećaš se da si govorio da se u ovakvom stanju ne možeš pokazati majci. Otišli su ti zubi. Kako ćeš se smejati? A kad ugledaš majku poželećeš da se nasmeješ, zar ne? Šta? Saša? SAŠA: Ne seri te gluposti, imam sve zube. BUVICA: Pa, možda. SAŠA: Sigurno. BUVICA: Bilo kako bilo, od čega ćeš tamo živeti? Tamo je beda. SAŠA: Majka ima stan. BUVICA: I sve to zbog šugavih sedam dolara… Čitav život na zemlji mogao je nastati greškom… Saša, zar te nije stid? Znaš li da je Džon, koji je umro, jednom dao Ciganinu trideset sedam dolara… Trideset sedam! Da 25

26 za sve kupi votku, kobasice i ostalo. Svi smo poverovali Ciganinu, jer je išao u odelu. A on je uzeo lovu i vratio posle tri dana, mrtav pijan i u novim cipelama. Znaš li kako se Džon poneo? Nije rekao Ciganinu ni reči. Ni reči… SAŠA: Džon uopšte nije govorio. BUVICA: Istina je. Druga je stvar što tu dobrotu Ciganin nije podneo i iste noći se obesio, ovde na ovoj grani. (pokazuje)Hteli smo da mu skinemo bar cipele i damo ih Džonu, ali on nije hteo da ih primi, takav je bio. Druga je stvar što su Ciganinu užasno smrdele noge. Ja sam mu uzeo samo zub, zub obešenog donosi sreću. O… Tu mi je negde. (pretura po džepovima. Izvlači nekakve krpe, delove novina, parče hleba, koji jede i zub, koji pokazuje Saši) Saša se i dalje pakuje. BUVICA: Ako hoćeš, daću ti ga. (pruža Saši zub, ali ga ovaj ne uzima) Sašenjka, reci mi jednu stvar, Šta dobijaš povratkom u Rusiju? SAŠA: Tamo neće biti Tebe. (završava pakovanje. Stavlja tranzistor ispod mantila. Pažljivo gura ostatke odsečenih džepova unutra) BUVICA (sve uznemireniji, izvlači ispod mantila flašu s ostatkom vina i nudi Sašu): Vidi, specijalno sam ti ostavio… Evo ti, pini. Da ne kažeš… Najbolji Peršing. Uzmi, to je za tebe. Dodao sam mu malo politure i sada je jači… Vidi što je ukusno… SAŠA: Neću. BUVICA (s nevericom, duboko pogodjen): Kako to nećeš? Šališ se sa mnom? Šta ti je vince loše uradilo, kad nećeš da ga piješ… Šta ti je 26

27 uradilo, lepo ti kažem, uzmi… Prvoklasna stvar. Nije možda dobro kao “Irska divlja ruža”, ali je dobro. Evo, probaj, evo ti Saša. Za mamu, no! SAŠA (vrti glavom. Baca poslednji pogled na klupu, proveravajući da nešto nije zaboravio, podiže kutiju): To je valjda sve. BUVICA: Saša, ne govori tako. Ne govori. strašno se nerviram. Vidi kako mi se tresu ruke. (grabi kutiju, pokušavajući da je oduzme Saši) Ne možeš tek tako da odeš. Toliko toga smo proživeli zajedno. Toliko divnih stvari, zar ne? Dobro, u redu. Hoćeš li da priznam? Pa priznajem. Reći ću ti celu celcijatu istinu. Znaš, drugi čovek bi pokušao da te prevari, obmane, nasamari. Ja neću. Znaš me, zar ne? SAŠA: Znam te, vrati kutiju. BUVICA (rezignirano):Pa dobro. Bio sam u kotlarnici. Tamo sam prespavao noć. SAŠA (ironično): Ozbiljno… Ne verujem. BUVICA: Tako je. Znaš, tamo sam ispio ona tri Peršinga. SAŠA (ironično i s nevericom): Taako? BUVICA: Da. Osim ovog što sam ti ostavio… O… Ne dam ti da odeš. SAŠA: Sklanjaj šape. Cimaju se.

27

28 BUVICA (ne ispušta kutiju): No, šta još hoćeš? Hoćeš da me još više poniziš? Treba li da kleknem? Hoćeš da te poljubim u dupe? Mogu da te poljubim. (ne ispuštajući kutiju pokušava Sašu da poljubi u dupe) A možda želiš da mi pljuneš u lice? Moliću lepo, ako hoćeš pljuni! SAŠA: Hoću hamburger. Negde iz dubine parka dopire tužno urlanje muškarca. Saša odlaže kutiju na klupu. Grabi flašu i prazni je. Seda. Buvica radosno stavlja njegovu kutiju ispod klupe. SAŠA (smiren, udubljujući se u melodijsku liniju urlanja): Mnogi ljudi danju žive mirno, a noću ih nešto hvata. Počinju naokolo da trče, viču, medjusobno svadjaju. (osluškuje urlanje) To je onaj debeli ludak s Jamajke. Pre dve nedelje gurnuo dvanaestogodišnju devojčicu pod auto. Odveli ga u psihijatrijsku bolnicu, ali se posle tri dana vratio. Lekari su rekli da je suviše opasan, da bi ga držali u bolnici. Opet se začu nešto tiše urlanje koje je podsećalo na jauk. BUVICA: Čini mi se da je to povezano s prirodom. SAŠA: I u stanovima urlaju. BUVICA: Ali ne ovako. Priroda izvlači nešto iz čoveka. Nešto mračno. U mom selu bio jedan kome su Nemci pobili celu porodicu. Danju je u stanu bio miran, spokojan, da ga na ranu staviš. Medjutim noću, kada je izlazio, mogao si ga čuti s obe strane reke. SAŠA: Kao nekad, kada sam stanovao u Lenjingradu…

28

29 BUVICA: U Petrogradu. SAŠA: Dok sam tamo živeo bio je Lenjingrad. Živeo sam s porodicom u velikoj sobi s kuhinjom, a s druge strane zida bio je KGB. U njemu saslušavali ljude. BUVICA: Da li se nešto čulo? SAŠA: Da. Krici. BUVICA: Komunistička arhitekrura. Tanki zidovi. SAŠA: Nije bilo tako. Stara gradnja. BUVICA: Mora onda da su glasno vikali. SAŠA: Jesu. BUVICA: Noću su vikali? SAŠA: I danju i noću. BUVICA: Znači, radili su u dve smene… Danju to naročito ne smeta, jer su ljudi na poslu. SAA: Ja sam danju bio u školi. Otac je radio do pet. U šest smo večerali. Otac samo što bi se vratio kući puštao radio, muziku, do daske. BUVICA: Znači, voleo je muziku?

29

30 SAŠA: Mrzeo ju je, ali ju je više voleo od krika. BUVICA: Ja volim krike. SAŠA: Voleo je slikarstvo. Posebno Boša i njegov “Muzički pakao”. BUVICA: “Muzički pakao”? SAŠA: Tako se zove deo Bošovog triptiha. Znaš, Boš je naslikao pakao, u njemu ljude razapete na harfama, s partiturama tatuiranim na zadnjicama, s flautama nabijenim u guzice. BUVICA (smeje se): Sjajno, baš mi se to dopada. SAŠA: Moj otac je smatrao da je Boš u šesnaestom veku prorekao naš stan u Lenjingradu. BUVICA: U izvesnom smislu… SAŠA: Time što je pakao ispunio muzikom. Što je muziku koristio za zaglušivanje vike osudjenika. U svakom slučaju, moj otac je tako smatrao. BUVICA: Boš? SAŠA: Hijeronimus Boš. BUVICA: Jevrejin? SAŠA: Nije.

30

31 BUVICA: Hijeronimus - liči mi to na Jevrejina. SAŠA: Buvice, umukni. Reci, kako možeš biti takav idiot? BUVICA: Misliš? SAŠA: Apsolutno. Onaj triptih je u Madridu. Moj otac je sanjao da otputuje tamo, ali nije imao pasoš. Zato je ubedio svoju rodjaku iz Izraela da otputuje tamo, vidi ga i sve mu potanko opiše. Ona je otputovala i kasnije mu poslala kartu sledeće sadržine: “Videla sam tvog Boša. Veoma želi da te vidi, čeka te u Pradu”. Kada su mog oca uhapsili zbog formalizma, KGB ga je pitao koliko mu je Boš platio za informacije i s kim je otac još kontaktirao u Madridu. BUVICA: I šta je dalje bilo? Tvoj otac ocinkario Boša? SAŠA: Buvice, odjebi. Boš je već četiri veka mrtav. BUVICA: A zbog čega se onda tvoj otac krio? SAŠA: Jevrejin Hijeronimus Boš … Bošu bi se to dopalo. BUVICA: ZBog čega si tako preosetljiv? Svi Jevreji su takvi. Pobogu, da sam antisemita misliš li da bih s ovakvim jebenim Jevrejinom sedeo na istoj klupi? Ja ništa nemam protiv Jevreja. SAŠA: Kada sam se rodio, majka me pokazala jednoj komšinici, ova klimnula glavom i rekla: “Tako mali, a već Jevrejin”. BUVICA: Vidiš… dobra žena… saosećala s tobom. Poljkinja? 31

32

SAŠA: Ne, Ruskinja. BUVICA: Hteo sam da ti kažem da se kod nas na selu za vreme rata spaslo par Jevreja. Uglavno oni koji su iskočili iz transporta i probili kroz šume. Posebno oni ćopavi, polomljeni koje bi sigurno pohvatali. Jedan kod nas u selu, koji se zvao Mašak Antonji, taj nikom ništa nije govorio, samo je jednog Jevrejina u ambaru tiho čuvao. Kad se rat završio onaj Jevrejin je otišao u Izrael i počeo Mašaku da šalje pakete. I taj ti Mašak počeo da pliva u izobilju. Imao dve ćerke za udaju, one prve u selu ponele najlon čarape i poliester bluze. Kupio limuzinu i nedeljom se vozio u crkvu, u najlon košulji. Pored njega žena, a pozadi dve ćerke. Oni što su ocinkarili Jevreje gledali su to, plakali i udarali glavama o zid. Hteo sam da ti kažem da od tog vremena u Poljskoj niko nijednog Jevrejina nije izdao. Bar ne u mom selu. Tokom njegovog monologa Saša se namešta na klupi, pokušavajući da zaspi. Buvica završava priču i leže na susednu klupu. Scena 5 POLICAJAC: Do nedavno komunisti su slali svoje ljude s kamerama na Menhetn i ovi su snimali najnesrećnije beskućnike. Prljave, pocepane, drogirane, a posle ih prikazivali na televiziji u Moskvi kao tipične stanovnike Njujorka. Koliko su se samo puta predsednik Regan i Buš obraćali Gorbačovu zbog nepoštovanja ljudskih prava, a Gorbi je odgovarao: “A beskućnici?” Situacija se sada veoma popravila, jer više nema Gorbačova. S beskućnicima stvar ne stoji najbolje, jer smo u Sjedinjenim Državama, u srcu svetske demokratije i ceo svet upire oči u nas. A šta je najvažnije u demokratiji? No… No? No… (prstom pokazuje nekog u gledalištu) Vi gospodjo, znate li? A gospodin? (odmahuje rukom) 32

33 Najznačajnije je da svaki čovek ima ista prava i iste obaveze. Da isti propisi obavezuju mene, moju sekretaricu i državu. Ako Predsednik Sjedinjenih Država dodje u park, zapali vatru, legne na klupu ili počne da pije votku iz flaše, koja se ne nalazi u papirnatoj kesi, biće tretiran kao dvaki drugi čovek. (pronalazi u gledalištu veoma elegantnu stariju damu i pokazuje prstom u nju) Ako gospodja legne na pod autobuske stanice i zapali cigaretu, policija će stupiti u akciju. Počećemo od prve faze. Prva faza je informisanje. Prilazim gospodji i kažem: “Dobro veče gospodjo. Ležeći na podu i pušeći gospodja krši propise koji obavezuju u Državi Njujork. Molim vas, ustanite i ugasite cigaretu”. Ako gospodja to uradi, ja joj kroz smešak kažem: “Hvala na saradnji, želim vam lep dan…” ili veče… Zavisi. I sve je u redu. Ali, ako mi gospodja odgovori: “Jebi se, šugavo dupe”, onda sam primoran da predjem na drugu fazu. Druga faza, gospo draga, sastoji se u upozorenju. (pokazuje nekog drugog u gledalištu) Molim vas da ne pravite beleške. Ovo su kratke poverljive informacije, koje je obradio tim eksperata sa Harvarda, iz Masačusets Instituta za tehnologiju, tj. MIT-a. Okej? … (pokazuje prstom) Hej ti, kolega… Gospodin pored gospodje s biserima u šestom redu, molim neka isključi magnetofon… Da, ti… Ne, ti… Ti… Tako je. Hvala na saradnji. Želim vam prijatno veče. Dakle, mi smo u drugoj fazi. (ponovo se obraća onoj elegantnoj dami) Upozorenje… I ja kažem: “Ako se uprete i ostanete da ležite na podu i pušite, bićete kažnjeni”. I sada, imate sledeću mogućnost, da se nekako postavite i ispoljite bar malo kulture. “Gubi se odavde u pičku materinu, jebeni Edipe” ili, na primer: “Možeš uzeti tu priznanicu i njom obrisati dupište, ti kurvin sine, platfusovski kurajberu”, onda sam primoran da predjem na treću fazu. Treća faza znači da će biti preduzeti koraci. Treća faza povezana je s četvrtom, četvrta s petom i tako dalje… Treća faza zahteva od čuvara zakona ogromno osećanje i osetljivost. Reč je o tome da što je moguće delikatnije pogazimo naše ljudsko dostojanstvo i gradjanska prava. Zbog toga je u toj fazi tako važan 33

34 element pravilne ocene budućeg zatvorenika. U vašem slučaju, na primer, moram se odlučiti da li ću vam staviti lisice. Hoću li vam ruke staviti na ledja… (demonstrirajući buduću akciju pomaže se krajnje ekspresivnim gestovima). Hoću li vas ščepati za kosu, poviti do zemlje i odvesti. Da li mi je potrebna pomoć drugog oficira? Da li ću vas odalamiti pendrekom? Da li ćete biti gurani, nošeni ili vučeni po zemlji? Na ovakvu odluku utiče niz činilaca. Na primer, da li ste drogirani, pijani, trudni ili mrtvi… Toki-voki počinje da emituje nekakav zvuk. POLICAJAC: Izvinite, moram smesta da krenem. Ali, još ću se vratiti… Scena 6 Pred sam kraj Policajčevog govora Buvica se budi, odlazi iza klupe da piša. Trenutak kasnije pridružuje mu se Saša. BUVICA (pišajući): Ta navedi mi jedan razlog. Makar jedan. Šta ti, dodjavola, trebaju dva bubrega… Reci… Molim te. Sašenjka, nedelju dana posle operacije vratićeš se u park, skakaćeš s klupe na klupu kao veverica,

u džepu ćeš imati četristo dolara. Drugi bubreg je krajnje

nepotreban organ. Jedan će ti i tako ostati. Koliko je inteligentnom čoveku potrebno bubrega? SAŠA: A koliko ćeš ti na tome zaraditi? BUVICA: Samo deset procenata. Ili, ništa. A obavljam crnački posao. Radim sve. Razgovaram s doktorom,, dovodim taksi, nalazim ti klijenta. Sve to radim. A ti ćeš ležati u krevecu, jesti sendviče sa šunkom i štipkati bolničarke. Čuj Saša, ako želiš u životu nešto da postigneš, moraš ponekad

34

35 nešto beznačajno da žrtvuješ. Hoću da ti kažem da u Poljskoj nisam prodao bubreg, da nikada u životu ne bih stigao u Ameriku. Završavaju pišanje i vraćaju se na klupu. SAŠA (držeći se za bubreg): Samo četiri stotine za bubreg… A koliko si ti dobio? BUVICA: Onda su bile bolje cene, jer nije bilo recesije. Ne možeš iz prva tražiti mnogo. Treba započeti skromno, uspostaviti odgovarajuće kontakte, a posle, mili moj… Kad se utvrdiš na tržištu, onda ti diktiraš cene. Sada bubreg, a za pola godine ko zna šta drugo. Činiće ti se glupo što mi daješ samo deset procenata. Poželećeš da mi daš dvadeset, ali ja neću primiti. SAŠA: Četristo. Čuo sam da su cene mnogo više. BUVICA: Ti kombinuješ kao tipičan Ruja. Za jedan dan hoćeš da postaneš milioner. Uzmi Džona. Umro je sa dva bubrega i šta je imao od toga? SAŠA: Otkud znaš da je imao dva bubrega? BUVICA: Rekao mi je. Ovlastio me da ga zastupam… SAŠA: Buvice, prestani da sereš. Džon ni sa kim nije razgovarao. BUVICA: U početku, kad je došao ovde, razgovarao je, razgovarao sa samim sobom, a tek u poslednje vreme sasvim prestao. Scena 7

35

posle

36 Ulazi Anita gurajući kolica. Na vrhu leže ružičasti džemper, crvena majica, plavi letnji mantil, skijaške cipele i ružičasti telefon, kao u drugoj sceni. Anita prilazi Buvici. ANITA: Čuj. BUVICA: Nosi se. Ne razgovaram s cinkarošima. ANITA: Čuj. BUVICA: Odjebi. ANITA: Bilo je osam golubova… BUVICA: Gde? U tvojoj glavi. Odjebi. ANITA: Kraj crkve. Osam golubova… Izbrojala sam, ispalo osam. SAŠA: Pa šta? ANITA: Rekoh sebi, ako bude paran broj, onda Bog neće da se mešam u to, a ako bude neparan, znači da Bog želi Džonu nešto bolje. BUVICA: Na primer, šta? ANITA: Vlastiti, privatni grob, blizu porodice i prijatelja. SAŠA: On nije imao porodicu.

36

37 ANITA: Imao. Ja sam njegova porodica. Ovde je njegova porodica (pokazuje park). BUVICA: Eeee… SAŠA: Dakle, izbrojala si osam golubova. Odnosno, Bog je zadovoljan. ANITA: Aha. Ali, kad sam im se približila i završila brojanje, onaj osmo golub me pogledao, nasmešio se, zamahnuo krilima i odleteo… Pravo u nebo. Bio je potpuno beo, s plavom tačkom iznad kljuna. I tada ih je ostalo sedam. SAŠA: Možda je i tako. ANITA: Sigurno je tako. Bog hoće da ga sahranim, kad ti kažem. BUVICA: Umeš li da plivaš? … onda plivaj. He, he, he… Pa on je već sahranjen. ANITA: Bez molitve? Bez mene? O ne, ne… SAŠA: Imaš li ti nešto para? ANITA: Imam. BUVICA (živahnu): Ozbiljno? A zašto onda ništa ne govoriš? Koliko imaš? ANITA: Devetnaest i po. BUVICA (veoma zaniteresovan): Šta? Gde? Pokaži. 37

38

SAŠA (upozoravajuće): Buvice, pazi. BUVICA: Ništa se ne boj, neću je pokrasti. Samo da ih pogledam… Iz znatiželje. Koliko si ono rekla? Koliko si rekla da imaš? ANITA (iz najneobičnijih mesta izvlači novac, prebrojava i nežno ga pritiska uz grudi): Devetnaest i po. BUVICA (diveći se): Ej, gomila love. Hoće da baci pogled na novac, ali Anita mu ne veruje. Gleda u Sašu. Ovaj smireno klima glavom, izvlači jednu ruku i njom drži Buvicu na odstojanju. ANITA (Saši): Tebi ću pokazati. Njemu neću… Evo. SAŠA (gleda): Tačno. Devetnaest i po. BUVICA: Devetnaest i po. Ne bi trebalo da nosiš toliki novac. Znaš kakvi su ljudi. Prošle noći neko mi je ukrao sedam dolara. (gleda u Sašu i brzo dodaje) To znači, da ih nisam potrošio… neko mi ih ukrao… Anita ostavlja novac, gurajući ga ispod odela. BUVICA (Aniti, nežno): Mani se toga. Sedi ovde, ljubavi. Ovo je najbolje mesto. Ispruži noge. Odmori se. Anita seda, ali je Saša odvaja od Buvice. BUVICA

(izviruje

iza

Saše,

zapitkujući

Anitu):

Sada

mirno

porazgovarajmo o tome. Imaš devetnaest i po i hoćeš da sahraniš Džona? Zar ne? 38

39 Anita potvrdjuje pokretom glave. BUVICA: Onda, čuj. Devetnaest i po je velika lova. Ali, sahrane… Bogo moj. Sahrane su skuplje od bolnica, limuzina, stanova, čak bundi. Sahrane su sahrane. Takva sahrana košta najmanje dve hiljade i jedan dolar. ANITA: Misliš da ja to ne znam? Misliš da sam toliko glupa? Duže sam u Njujorku od tebe, ništarijo jedna. BUVICA (neizbačen iz ravnoteže): Krematorijum. To je mnogo jeftinije. Osam stotke za čoveka. Četiri stotke za psa. ANITA: Četiri stotke za psa? BUVICA: A možeš ga ovde i sama spaliti, štroko jedna (pokazuje kontejner za djubre, u kome stalno gori vatra). ANITA: Belo poljsko djubre… Četiri stotke za psa. BUVICA: Čuj. Nema načina da ga sahraniš za devetnaest i po. Ali… (hvata se za glavu i skače s klupe) Oh, oh, oh. (zatvara oči i klati se napred-nazad) Saša i Anita misle da se bliži napad epilepsije, ali se Buvica iznenada smiruje. BUVICA: Imam ideju. Otkriće! Priredićemo mu oproštaj kakav zaslužuje. Napijmo se. Pomolimo se. Džonov duh, koliko ga znam, biće oduševljen. Sedećemo i piti i pijući sve vreme imaćemo spiritualnu vezu s njim, tamo visoko na nebesima. Znači, izmedju njega i nas. Mi, njegovi prijatelji i

39

40 porodica, ovde, u parku. Znaš, Anita, u pravu si. Mi smo njegova porodica. Daj pare! Anita se diže i počinje da kruži po sceni, razmišljajući o tome. BUVICA (ne skida pogled s nje, duboko uzbudjen): Takav oproštaj je najlepši i najvažniji trenutak u životu svakog umrlog. Za devetnaest i po možemo imati… O Isuse… Sedam flaša Peršinga i dve pice. E, ne, šta ja trtljam, kakav Peršing, Stoličnuju. Džon je to zaslužio. Džon je bio neko i nešto! Pre tri dana mi je rekao… SAŠA: On ništa nije govorio. BUVICA (dramatično): Razgovarali smo putem telepatije. Razumeo sam ga i kad ništa nije govorio. Imam dar za to. Na oca. Pogotovu kad se napijem. ANITA (mrmlja): Paters Fild je zatvor. BUVICA (besan): Odjebi tog Džona. Neka leži tamo gde leži. Kupimo flašu. ANITA: Umukni. Na Paters Fildu sahranjuju ljude u neobeleženim grobovima. Niko nikada neće naći Džona. Neću moći da ga posećujem. To nije u redu. Čovek ne sme biti sahranjen u zatvoru. To nije dobro za njegovu dušu. BUVICA: Jebe se duši za to. SAŠA: Čuj, Anita, nije strašno ležati na Paters Fildu. Bio sam tamo. Tamo je sasvim lepo. 40

41

ANITA: Bio si? Zbog čega? SAŠA: Otkud znam… Da pogledam. BUVICA: Ne seri gluposti. Tamo je zatvor. Nikog ne puštaju. SAŠA: Nisam bio na samom ostrvu, ali sam došao do skele. Tamo se ide iz Menhetna metroom, zatim autobusom kroz Bronks. Izlaziš na Long Ajlend Sitiju, pešačiš parče puta, zaobilaziš riblji restoran, terene za golf i skrećeš levo. Odmah iza pristaništa za jahte je taj molo, na njemu trojica lopova i pas, ridji džukac. Zovu ga Kerber. Tamo dovoze kovčege beskućnika iz celog Njujorka i redjaju ih pod konac. Svaki ima svoj broj. Kad ih se nakupi više ponedeljkom i četvrtkom skelom pristižu robijaši, odvoze kovčege na ostrvo i zakopavaju ih uredno u polju. Tamo je lepo, mirno, okolo voda i puno ptica. Liči mi na lenjingradski zoološki vrt. BUVICA: Peterburški. (od izvesnog vremena pažljivo motri Anitine stvari na kolicima. Posebno ga zainteresovale skijaške cipele. Oprezno pruža ruke prema njima) ANITA (munjevito se okreće i grabi cipele): Skidaj svoje prljave šape s mojih kolica. BUVICA (nevino): Lepe cipelice. Joli bi se dopale. ANITA: Hoćeš da kupiš? Četiri dolara. BUVICA: Eh, odmah da kupim… Zar ne mogu da ih pogledam? ANITA: Paters Fild je prepun. Tamo sahranjuju ljude u pet nivoa. Džon to ne bi izdržao. 41

42

BUVICA: U ovom gradu sve je prepuno. I park je prepun. (ponosno) Ovo je Njujork, a ne neko popišano smetište, kakav je tvoj San Huan… Ovde imamo najviše zgrade i najdublje grobove na svetu. Zar ne, Saša? ANITA: Ako baš hoćeš, ležaćeš na samom dnu, a iznad tebe će truleti četvorica bandita. BUVICA (brzo se prekrsti i triput pljunu preko ramena protiv uroka): Umukni. Ja se ne vraćam u Poljsku. Jola će ovde doputovati. Radićemo godinicu dana, uštedećemo lovicu i onda vratiti. U Poljskoj ćemo kupiti kuću i na krovu istaći američku zastavu. ANITA: Znaš li ti šta je Paters Fild? BUVICA: Da. Paters Fild je Paters Fild. ANITA: Znaš li za čiji novac je to mesto kupljeno? SAŠA: Za čiji? ANITA: Za Judin. Za krvav novac, za srebrnjake. SAŠA: Šta Juda ima zajedničko s tim? BUVICA: S njim uopšte nemaš o čemu da razgovaraš. On je Jevrejin. Ja sam katolik. Bolji od tebe, a opet ne znam. Šta sereš?

42

43 ANITA: Katolik si, a ne veruješ. Juda ti je izdao Hrista, ali ga je kao i ostale počela gristi savest i zažalio zbog toga. Vratio se u crkvu da sveštenicima vrati trideset srebrnjaka. BUVICA: Da vrati novac? ANITA: Da, da vrati. BUVICA: Svih trideset? ANITA: Svih. Ali sveštenici ih nisu hteli nazad, jer se na njima nalazila Hristova krv. Nisu znali šta da urade s njima, dok nekom nije palo na pamet da za taj novac kupi polje i na njemu sahranjuju stranci. Jedan grnčar se složio da proda zemlju i od njega su kupili. Paters Fild znači Grnčarevo brdo. Na engleskom, naravno. Anita ponovo počinje da kruži oko klupe. Gleda u zemlju i o nečenm razmišlja. BUVICA: To polje je u Izraelu, a ovde je Njujork. ANITA: A zbog čega se onda zove Grnčarevo brdo? SAŠA: Ona je u pravu. Radi se o istom polju. Za kriminalce, bezimene siromahe, nahočad… BUVICA: O, izvinite, za strance. Sama je rekla da je za strance. SAŠA: Mi smo stranci. ANITA: Ali, Džon to nije bio. Bio je aristokrata iz Bostona. (zastaje. Već zna šta će da uradi) Koji je danas dan? 43

44

BUVICA: Može se parkirati s obe strane ulice ili sreda je. Sreda je najbolji dan za napijanje. Dva dana posle vikenda i dva dana posle. Sama sredina nedelje. ANITA: Ako je sreda, znači da Džon još uvek leži na molu i čeka skelu. Da li si rekao da skela stiže četvrtkom? SAŠA: Pa, da. BUVICA: Šta ćemo onda? ANITA: Ja znam šta ćemo. BUVICA: Šta? SAŠA: Šta? ANITA: Uzećemo ga odande. BUVICA: Mi? ANITA: Vas dvojica morate otići tamo, doneti ga, a onda ćemo ga sahraniti ovde u parku. BUVICA: Ovde? Gde? ANITA (pokazuje iza klupe): Ovde negde. Ovde su nedavno nešto prekopavali. Zemlja se još nije potpuno smrzla.

44

45 BUVICA: (Saši): Sašenjka… Čuješ li? Ona je kompletno zajebana. (Aniti) Hoćeš ovde da ga zakopaš? ANITA: Da. BUVICA: Hoćeš da odemo u zatvor, da ga iskopamo i dovezemo ovde. Kako ćemo ga prevesti preko vode? Na santi leda? ANITA: Rekao si da je sreda? Ili, da ga još nisu prevezli na ostrvo i sahranili. A to je velika razlika. Jedino morate otići tamo, izvaditi ga iz kovčega i doneti ovde. I ništa više. BUVICA: Ništa više? To je fantastično! A ti, razume se, ne nameravaš da kreneš s nama na tu ekskurziju? ANITA: Šta ti je, gluperdo? Ko će me pustiti u metro s kolicima? Da mogu s kolicima u metro, odavno bih otišla u Bruklin, gde sam ostavila silan nameštaj. SAŠA: Anita, Hoćeš da ga nosimo kroz ceo grad? Kroz Njujork? ANITA: Neću. Daću vam za metro i autobus. (Buvici) I daću ti one cipele. BUVICA: Cipele? Za to? Vidi, sve su izgrebane. ANITA: Daću vam svih devetnaest i po i cipele. SAŠA: Anita, čuj, to je nemoguće.

45

46 BUVICA: Čekaj, čekaj. Ona je u pravu. Ništa nije nemoguće. Dakle, dvetnaest i po i cipele za Jolu. ANITA: Daću ti jednu cipelu sada, a drugu kad se vratiš. SAŠA (smeštajući se na klupi): Odoh ja da spavam. BUVICA (uzbudjeno skače): Ne, ne Saša, ne. Čuj me. To se da uraditi. Ustaj… Ne gubimo vreme. Začas će četvrtak. I tada je sve uzaludno. Ustaj, ustaj (drmusa ga). SAŠA: Nosi se idiote. BUVICA: Ne, ne Sašenjka. Ovo je Amerika. Kad ti konjuktura kuca na vrata, probudi se i ščepaj je. ANITA (Saši): Molim te, učini to. Učini to za Džona… Za mene… Molim te… Saša sedi na klupi i gleda u svoju kutiju sa stvarima. Anita je zgrabi i stavi odozgo, na svoja kolica. BUVICA: Sašenjka. No (trese Sašu) ANITA: Ja ću ti pripaziti stvari, ne brini, ništa ti neće nestati. Evo (pruža Buvici jednu cipelu, a Saši novac) Buvičin pogled skače s cipele na novac i nazad. BUVICA: Znaš, nešto mislim, ako je onaj Juda stvarno vratio novac, mora da je bio neki mek čovek. Danas na Menhetnu ne bi daleko dogurao.

46

47 ČIN II Scena 8 Molo u Bronksu. Tu dovoze mrtvačke kovčege beskućnika iz celog Njujorka. Pre nego što ih prevezu u Hat Ajlend stavljaju ih na gomilu. Na sceni leži više desetina sanduka. Deo je poredjan u vidu piramide, jedan preko drugog. Fijuče vetar, nevidljivi pas reži. Dva kovčega su otvorena i odložena na stranu. Saša i Buvica ispituju treći. SAŠA: Dodjavola, ne ide… Zbog čega ukucavaju toliko eksera? BUVICA: Znaš šta, ostavi taj, uzmimo onaj tamo. Nešto mi govori da treba baš taj. Prelaze na drugi kovčeg, podižu poklopac, koristeći gvozdenu kuku i nož. Buvica se naginje, iz džepa mu ispada fotografija. Diže je i pokazuje Saši. BUVICA: Pogledaj (pruža fotografiju Saši). SAŠA (gleda): Šta je ovo? BUVICA: Dobra fotka, zar ne? Poslaću je Joli… U odelu, kraj automobila… SAŠA (boreći se s poklopcem od sanduka): Ali, to nisi ti? BUVICA: Nisam. Našao sam je. SAŠA: Ta ona će poznati da nisi ti.

47

48 BUVICA (vrti glavom): Eeeee, ljudi se menjaju. SAŠA: Ali, frajer na njoj je crn. BUVICA (razgledajući fotografiju): Ne… nije sasvim crn, samo je preplanuo. Bore se s poklopcem. BUVICA: Zgodan tip, mojih godina (prestaje da radi i počinje da razmišlja). Crnopurast, zar ne? Mislim da ga treba premazati limunom. Imam još jednu fotku tog tipa. Mogao bi nekom da je pošalješ. Imaš sestru u Izraelu, pošalji joj, obradovaće se. (izvlači ispod mantila još jednu fotografijzu i pruža je Saši) Ovaj, da bi okončao stvar, stavlja je ispod džempera. SAŠA: Ej, pridji malo. BUVICA: Samo mirno. Čuvari gledaju televiziju. Poslaću Joli sličicu i za tri nedelje videćeš… (o kovčegu) Oho, popušta. (vraćajući se prekinutoj niti) Za tri nedelje kraj parka se zaustavlja taksi, otvaraju se vrata i izlazi Jola. SAŠA: Ovde ima još eksera. BUVICA: Znaš li kako Jola izgleda? SAŠA: Znam, znam.

48

49 BUVICA: Evo ovako: Štikle, jake noge, dlakave kao u srne. U struku Jola ti je takva da je možeš obujmiti s dve ruke (pokazuje), a dupe kao kanabe. A sike, Isuse! Da ne poveruješ. Sike kao saksije. Poklopac kovčega odskače. Odlažu ga u stranu. Buvica zaviruje unutra. BUVICA: Kad je u Poljskoj stavljala siku na bravu, vrata su se sama otvarala. SAŠA (s nestrpljenjem očekuje da Buvica identifikuje telo) : Pa… BUVICA: Sačekaj sekundu. Da dobro osmotrim… Dakle, Jola izlazi iz taksija, daje šoferu pet dolara i kaže mu da sačeka… (pilji za trenutak u kovčeg) Ne, to nije on… Misliš da je pet dolara dovoljno za čekanje? SAŠA (besan): Siguran si da nije on? BUVICA: Ta imaš oči, nije. Kako hoćerš, vidi sam. Saša izvlači ispod mantila stare, popucale i selotejpom oblepljene naočare. Hoće da ih stavi, ali odustaje i vraća ih nazad. Čuje se glasnije režanje psa. SAŠA: Imamo sreće, da je ovaj pas vezan. Baci mu koju viršlu. BUVICA: Nemam. SAŠA: Poždrao si? Poždrao si tri pakovanja? BUVICA: Šteta tako dobre viršle dati džukcu. Prionimo na posao. (pokazuje kovčeg) Nešto mi govori da je ovo Džon.

49

50 SAŠA (sumorno): I s ovim ovde imao si dobro predosećanje. BUVICA: Pobogu, što si ti težak čovek. Sve što uradim ne dopada ti se… Trenutak ćutke rade na sledećem kovčegu. BUVICA: Dakle, Jola mu daje pet dolara i naredjuje da čeka. Ostavlja kofere u prtljažniku… Misliš li da će taksista ukrasti kofere ili neće? Neće… Suviše je pametan. Jola je zapisala njegovo ime i broj kola. SAŠA: Umukni i radi. BUVICA: Ovaj je najgori. Od lošeg drveta… lomi se, a ekser se ne miče… Jola ulazi u park i ide, ide. Svi je gledaju. Policajci salutiraju… Ukrajinci prestaju da igraju šah i prave špalir. Onaj ludak s Jamajke, koji mi je jednom polomio rebra, časti je votkom u plastičnoj čaši, ali ona ga ne šiša ni za suvu šljivu. Samo ide i gleda… Parče poklopca se odvaljuje. BUVICA: I, iznenada ugleda me kako skrušeno sedim na klupi… Možda bi trebalo da ustanem, šta misliš Saša? SAŠA: Odjebi. BUVICA: Dobro. Ustajem i kažem: “Welcome to the United States”. Šta? Tada me ona zagrli. Ne primećuje da sam prljav, neobrijan i da nemam sve zube. A znaš li zbog čega? Jer je ona takva. Kad voli ni na šta ne obraća pažnju. SAŠA: Čuješ li ti Buvice…

50

51 BUVICA: Okej. Radim… Vidiš da radim. Ne igram se… I reći će: “Volim te, Buvice. Doputovala sam zbog tebe”. Ovde će mi staviti svoja dva balona i svi u parku će shvatiti da je to ljubav. A Piksi će udarati glavom o klupu, zato što je više volela mene nego onog narkodilera koji umesto kose ima svračije gnezdo. Tada ću Joli dati obe skijaške cipele i one će joj stajati kao salivene. Ona će me uzeti za ruku i zajedno ćemo poći prema taksiju… SAŠA (povredjuje se): Jebem ti… BUVICA: Indijanac će leći na zemlju u najgorem napadu epilepsije, koji je imao u životu i izbiće sebi preostale zube. A ti, Saša… Ti ćeš plakati od radosti, jer si moj najbolji drug. Nećeš pokazati koliko mi zavidiš. Kada budeš tužan moraćeš sam da živiš u onom jebenom parku, bez svog Buvice. Poklopac odskače. BUVICA (zaviruje unutra): Nisam li rekao… To je on! Pogledaj. SAŠA (ne gleda): Dobro, nosimo ga… BUVICA: Sačekaj malo. Nekako čudno se osećam. SAŠA: Kako čudno? BUVICA: Pričekaj, prisešću malo. (samo što se nije srušio na zemlju) SAŠA (hvata ga i obraća mu se preklinjućim glasom): Ej, Buvice… Mili. Ne, ne. Ne sada. Ne radi mi to.

51

52 U napadu epilepsije Buvica mu klizi iz ruku i pada na zemlju. Saša pokušava da mu pomogne. Stavlja mu u usta parče drveta odvaljeno od kovčega. SAŠA: O Bože moj. Zatamnjenje. Scena 9 Ulazi Policajac. POLICAJAC (obraćajući se sledećoj elegantnoj dami u gledalištu): Recimo, da ste kažnjeni, da ste dospeli u zatvor i umrli. Verovatno mislite da je vaš problem rešen. Apsolutno nije. Poneklad jeste, ali ne nužno. Na primer, pre deset minuta telefonirali su mi momci sa Paters Filda. Otvorena četiri mrtvačka sanduka. Jedan prazan. Pitao sam da li su sigurni da se u njemu nalazilo telo. Rekoše da su sigurni. Onda upitah, da li je telo sigurno bilo mrtvo. Jer, nikad se sigurno ne zna. Ovaj grad je kompletno zajeban. Oni rekoše da je sigurno bilo mrtvo. Otkud oni znaju da je sigurno bilo, a ja ne? Ali, znaju. I prošlog ponedeljka telefonirali mi iz neke mrtvačnice, da je nestalo neko telo. Ležalo zapakovano u najlon vreći i čekalo na seciranje. Lekari se vraćaju s lanča da ga iseku, a tela nema. Vreća po sredini otvorena, od frajera ni traga ni glasa. Pomislih: Bogu hvala za to malo pristojnosti. Posle sam pokušavao da nadjem tipa. Ali, ništa. Mislim da je taj siroti frajer iz Portorika seo na prvi brod za San Huan i više se nije pojavio u Njujorku. Da, i ja bih na njegovom mestu tako uradio. Pitam dežurnog lekara, kako je moguće da su u vreću strpali živog tipa? Doktor kaže da je to sigurno greškom i počeo na mene da se dere, koliko ima posla tokom jednog šugavog dana i da radi tako reći za džabe… I upravo (obraćajući se ženi u gledalištu) Gospodjo, sigurno mislite da samo vi imate problema. Molim vas, ali svi mi imamo problema. 52

53 I kako sam već rekao, telefonirali mi iz Paters Filda. Pitao sam za broj kovčega… Onog praznog. Jer, na kraju krajeva oni još uvek numerišu te sanduke. Dobio sam broj. Telefonirao sam u bolnicu da proverim, ko je to bio. Gde je stanovao, ako je stanovao. Od čega je umro. Možda je nešto zarazno, zar ne? Čekao sam na vezi 15 minuta, onda su mi rekli, da ne mogu da nadju njegov dokument. S tim što je jedna bolničarka zapamtila da je to bio beli muškarac, s bradom, ali bez dokumenata. Za početak malo, zar ne? Još je upamtila da je nosio kašmirski džemper… S tim sam telefonirao u Paters Fild. Oni tipovi tamo pitaju šta treba da urade? Kažem im: šta mislite, šta treba da uradite? Oni rekoše da ne znaju. Ja im rekoh: morate ga, pička vam materina, naći… Čuje se najšpre sirena pa škripa kočnica. POLICAJAC: Izvinite za trenutak. Imamo nešto sveže. (izlazi). Scena 10 Saša i Buvica sede na klupi. Izmedju njih bradati muškarac u bezbol kapi natučenoj na čelo. Saša i Buvica drže ga ispod ruku. Slobodnim rukama manevrišu flašom vina. Nutkaju jedan drugoga, ne čašćavajući onog u sredini. Muškarac u sredini je bled, što nije ništa čudno, s obzirom da nije živ. Pa ipak, nekako funkcioniše. Mnogo šta ukazuje na to da bi mogao sedeti bez ičije pomoći. BUVICA: Kako ti izgledam za vreme napada? SAŠA (završi flašu i baci je u metalnu kantu za djubre): Prelepo. BUVICA: Ozbiljno. Letim li? SAŠA: Kao Barišnjikov. 53

54

BUVICA: Ne znam. Da li je ovaj epileptičar? SAŠA: Čini se da nije. BUVICA: Skače li visoko? Saša: Najvišer metar, a možda i metar i po uvis. Nema razloga za oduševljavanje. BUVICA: Ozbiljno? (ponosno) Vidiš li? (dodiruje lice). Nikakve ogrebotine. SAŠA: To je zato što si lak. BUVICA: Baš tako. Završio si više studije, zar ne? SAŠA: Pa završio sam. BUVICA: Šta misliš, da li je moguć život na Venerri? SAŠA: Nije. BUVICA: Nije? SAŠA: Nemoguće. Da je isti kao ovde? BUVICA: U parku. SAŠA: Uopšte, na Zemlji. 54

55

BUVICA: Znaš li ko je ona mala Piksi… Ona što živi u ružičastoj gajbi s onim crncem, što prodaje heroin… i umesto frizure ima svračije gnezdo. SAŠA: Ona što ima sidu? BUVICA: Ne, ona što pleše. SAŠA: Pa šta? BUVICA: Onaj kudravi, tj. njen frajer ima sestru u policiji. I ta sestra je tobož rekla da postoji plan za rešavanje našeg problema. SAŠA: Kakvog našeg problema? BUVICA: Pa nas, beskućnika. SAŠA: Kako? BUVICA: Konačno. SAŠA: Konačno? BUVICA: Konačno. SAŠA: Eeee… BUVICA: Danas je kroz park prošla murija? SAŠA: Prošla… Stalno prolazi, ali to nije rešenje. 55

56

BUVICA: Uvek nas prebrojavaju. SAŠA: Šta, prebrojali nas? BUVICA: Prebrojali. SAŠA: To nije dobro. BUVICA: Aha, vidiš li… Govorio sam ti… Imaju plan. Prebrojali nas. SAŠA: Koliko nas ima na broju? BUVICA: Zar sam ja brojao? Pitaj njih. SAŠA: I šta? BUVICA: Da li su vadili prazne flaše iz kanti za djubre ili nisu? SAŠA: Vadili. Uvek tako rade. BUVICA: Spremaju akciju? SAŠA: Prebrojavaju. BUVICA: Biraju… Da se ne bismo branili. SAŠA: Pa ne branimo se. BUVICA: Bilo kako bilo, nešto se sprema… A možda… Sašenjka… 56

57

SAŠA: Šta? BUVICA: Ništa, samo sam pomislio… Možda bi trebalo da se branimo. SAŠA: Ne možemo. BUVICA: Zbog čega ne možemo? Imamo prava da se naoružamo. Tako stoji u Ustavu. SAŠA: Odneli flaše. BUVICA: Jebi ga, u pravu si. (pritrčava kanti i za djubre i izvlači flašu, koju je Saša maločas bacio) Bolje da je sačuvam. (stavlja flašu ispod mantila) BUVICA: Saša, nešto bih popio. SAŠA: Popio si dva Peršinga i čašu politure. BUVICA (prijatno iznenadjen): Stvarno sasm pio polituru? Čak nisam ni primetio. Sašenjka, ti si mi kupio? Pravi si drug. Ali, više nema… Ona bi trebalo da nam još kupi. SAŠA: Dala ti cipele. BUVICA: Cipele za Jolu. SAŠA: Platila je za metro i autobus. Za tri osobe. Ti si mi neverovatno pomogao. Posle sam morao obojicu da vas tegljim. 57

58

BUVICA: Imao sam napad. Drugi na mom mestu uopšte ti ne bi pomogao. Imao si sreće što sam savestan. SAŠA: Video si kako nas je onaj pajkan u metrou gledao? BUVICA: U metrou su svi kao mi. Hteo sam da ti kažem, ako nam ne kupi još jednu flašu, ja ga (pokazuje telo) puštam. (gleda u nebo) Koja li je od njih Venera? SAŠA: Ne znam. Možda ona s repom? BUVICA: Nije, to je Veliki medved. Ona Piksi, znaš, ona o kojoj sam ti govorio… SAŠA: Ona što spava s onim crncem koji diluje heroin, što ima svračije gnezdo na glavi… BUVICA: Ona… Ona je čula da sve beskućnike treba da spakuju u raketu i ispale na Veneru. SAŠA: Eeee… BUVICA: Da, ona je čula. Hoće na nama naučno da provere da li je život na Veneri moguć… Čitao sam u novinama, da su u srednjem veku nekog, koga hoće da se oslobode, a on nije imao advokata ili bio duševni bolesnik, utovarivali na brod i slali u geografska otkrića. Misliš li da je neko stvarno plovio s Kolumbom? Samo ljudi bez advokata i duševni bolesnici.

58

59 SAŠA: Onda ćeš imati problema. Sve si prodao. BUVICA (malo nervozan): Istina je. SAŠA: Mogao bi

da napišeš onom tipu i proveriš da li bi ti vratio

bubrege? BUVICA (sve uznemireniji): Misliš? Ali ja se uopšte ne sećam njegovog imena i prezimena. Čekaj… Čini mi se da je počinjalo na F. SAŠA: Na F… Onda mu piši. BUVICA (umiren): Aaaa, ti se samo glupo šališ. Za Džona će nam biti potrebne najlon vreće (ustaje i osvrće se za najlon vrećama) Inače će ga psi iskopati. Saša ne obraća pažnju na telo koje počinje da se prevrće. Uoči samog pada Saša ga automatski hvata i uspravlja. BUVICA (sa nekoliko plastičnih vreća u ruci): Ona će valjda doneti vreće (kritički posmatra svoje vreće) Ove su premale. Za nekog ko nije imao epilepsiju, Džon je ljudina… Telo se opet nakrivljuje na levu stranu. Saša to ne vidi. Ispod mantila izvlači sledeći pikavac i pokušava da ga zapali. Od toga ne biva ništa, jer je pikavac premali. SAŠA: Znaš šta, nikad u životu nisam sreo nikoga ko priča veće gluposti od tebe. BUVICA (neprestano sortirajući vreće): Pogledaj njegovo lice. Deluje u redu. Lice čoveka koji ima epilepsiju… (oponaša zvuk koji je kombinacija 59

60 lomljenja i smrskavanja nečega) Veliki frajeri kao što je on, kad grunu o zemlju potpuno se zdruzgaju. U tom trenutku telo konačno gubi ravnotežu i ruši se, udarajući o klupu. Saša opet vraća telo. Trenutak posmatra izbliza mrtvačevo lice. Nešto kao da ga je uznemirilo. Pilji još jednom. Naglim pokretom izvlači svoje musave naočare. Gleda i ne može da poveruje. Skida naočare, briše ih i još jednom se izbliza zagleda) SAŠA (potresen): O, Bože moj. Buvice. Dodji ovamo. Brzo pomeri dupe. BUVICA: O čemu se radi? SAŠA: Pogledaj… Ta pogledaj… Buvica i Saša za trenutak se zagledaju u mrtvačevo lice. Na kraju se Buvica nesigurno češka po glavi, stajući čas na jednu čas na drugu nogu. SAŠA: No!? BUVICA: U pravu si… Čini mi se da ovo nije on… Samo mirno. Daj još jednom da proverim. SAŠA: Šta da proveriš, kretenu jedan? Šta da proveriš? BUVICA: Pa dobro. Priznajem da ovo nije Džon. Što je istina istina je. Dobro, dobro. Viči na mene, viči na mene, koliko ti je volja… Izdržaću. Nisam nepogrešiv. Okej. I ti imaš oči. Lepo sam govorio da popraviš jebene naočare. Uradio sam što sam mogao. Bila je pomrčina, ti si se drao na mene, pas lajao, a ja samo što nisam dobio napad. Viči na mene, ako će ti biti bolje… Pa, žao mi je. Žao, u pičku materinu!

60

61 SAŠA: Sve si zajebao. Ko je ovaj tip? BUVICA: Otkud znam. SAŠA: Šta ćemo joj reći… Šta da radimo? BUVICA: Tobož hoćeš nešto da uradiš? Odnesi ga nazad i ubaci u kovčeg. I tako treba da nam je zahvalna. Bolji je ovaj nego nikakav (upiljuje pogled u mrtvaca) Vrlo dobro izgleda, sasvim pristojan tip. SAŠA: Oh, umukni. BUVICA: Ne deri se, ne volim kad na mene neko viče. I sam vidiš. Viši je i zgodniji. Ima više kose. A Džon je bio slabašan, sav iskrivljen. Prva trojica bila su crna. Znaš li koliko smo rizikovali? Da su nas uhvatili, strpali bi nas u ćorku. SAŠA: Niko nas ne bi strpao… Nemaju mesta ni za ubice. BUVICA: Ali su mogli da nas strpaju u ludnicu. SAŠA: Tek tamo nema mesta. Pre godinu dana vodili nas na ispitivanja i izbacili istoga dana. BUVICA: Jer smo normalni. SAŠA: Misliš… Šta da joj kažemo? BUVICA: Zatražićemo više para. Smatram da sam užasno rizikovao. Mogli su da nam oduzmu glasačko pravo. Meni nije do takvog rizika, 61

62 posebno sada kada dolazi Jola. (pilji u mrtvaca) Trebalo bi mu povući naviše to šalče. Jola… SAŠA: Buvice, prestani da sereš o Joli, u redu? BUVICA (zaslanja mrtvačevo lice što više može): Dobro. Čim Jola stigne, otići ćemo kod moje tetke na Grinpoint. SAŠA: Ne mogu to da slušam… Ne mogu… BUVICA: Šta ne možeš da slušaš. Zar ti nisam rekao da imam tetku na Grinpointu. SAŠA: Nemaš nikakvu tetku na Grinpointu. A i Jola je već ovde bila. I vratila se nazad. BUVICA: Štaaa? Jola ovde bila… Sanjaš, šta? (smeje se) Ha, ha, Jola ovde bila? Valjda bih znao da je Jola ovde bila. SAŠA: Znaš, znaš. BUVICA: Ja? SAŠA: Da (govori mu pravo u lice), daaaa. Doputovala je pre pet meseci, u junu. Ne sećaš se? Trebalo je da je sačekaš na aerodromu, ali si se tako uroljao, da nisi otišao po nju. BUVICA (veoma povredjen): Zbog čega sam se uroljao i nisam otišao? Ja da ne odem i sačekam Jolu? Navedi mi jedan razlog, zbog čega je nisam sačekao? 62

63

SAŠA: Od stida. Jer te je bilo stid. BUVICA: Zbog čega? SAŠA (pokazujući park): Zbog ovoga. A i napisao si joj u pismu da imaš pet soba, batlera i automobil. Sada Saša i Buvica viču jedan na drugog, čas

sučeljeni, čas svaki

posebno, pa opet jedan naspram drugog. BUVICA: Nije istina! SAŠA: Istina je. BUVICA: Nikada ne bih slagao Jolu! Volim je! Da prevarim svoju Jolu? He! SAŠA: Jola je čekala i čekala na aerodromu i sledećeg dana otišla na adresu koju si joj dao. BUVICA (viče): Nije istina, kurvin sine, umukni, ubiću te! SAŠA (nadvikujući se): U Lalinu radnju. Tamo gde kupuješ votku. A Lala ju je poslala ovde! BUVICA (zapušivši uši viče): Uopšte te ne slušam. Aaaa! Ne slušam te. SAŠA (nadvikujući ga): I ona je došla na ovu klupu, a ti si se sakrio u žbunju i nisi hteo da izadješ.

63

64 BUVICA: Prestani! Prestani! (baca se na Sašu) Bore se. Telo ostavljeno na klupi počinje lagano da se naginje. BUVICA: Lažeš, ti jebeni Jevrejine. Svi Jevreji lažu. Rvaju se. Čak možda padaju na zemlju. SAŠA (teško dišući): Ja sam morao da razgovaram s njom. Ona je plakala i plakala i preklinjala te da izadješ iz žbunja. A ti, kukavice, nisi izašao. I ona se vratila u Poljsku. BUVICA (besno): Vi, ruski kurvini sinovi, mrzite Poljake. Pobili ste poljske oficire u Katinu i krivicu svalili na Nemce. Ti! Pokazaću ti ja! Ti! Telo na klupi konačno gubi ravnotežu i bučno se ruši na zemlju. Saša i Buvica prestaju s borbom. BUVICA (dramatično): Ti. Ti. Ti… Više me u životu nećeš videti. U životu… Jebem ti mater! Scena II Saša i mrtvac sede jedan pored drugog na klupi. Ulazi Anita. Na vrhu njenih kolica, kraj Sašine kutije, lopata. Ugledavši telo, Anita se krsti. Ide pravo prema klupi i izbliza, dugo, gleda mrtvacu u lice. Malo kasnije kleče na kolena i poče da plače. SAŠA (zbunjen, boji se prekora): Anita. Strašno mi je žao. Stvarno sam hteo… Anita.

64

65 ANITA (ne obraćajući pažnju na njega, poče da govori umrlom): Džone, neka te Bog blagoslovi. Neka ti Bog da večni počinak. (pravi krst na čelu umrlog i nekoliko puta se pomoli) Saša je potpuno dezorijentisan. Ne može da shvati zbog čega Anita ne primećuje grešku. Čas gleda u nju, čas u telo. Stavlja naočare. Još jednom izbliza upiljuje se u lice umrlog. Možda je to ipak Džon? Ali, nije. ANITA (završava molitvu i osmehuje se Saši): Od sveg srca ti hvala. Bog će te za ovo nagraditi. Znam da će te nagraditi. SAŠA (vrlo zbunjen): Hvala… Amin… ANITA: Sada ćemo ga sahraniti. (skida kutiju sa Sašinim stvarima i pruža mu je) Saša je odlaže ispod klupe. ANITA: Ovo su tvoje stvari. Ništa nisam dirala. Najbolje je da proveriš. A gde je onaj drugi? SAŠA: Uvredio se. ANITA (s nevericom): Uvredio? Kako si to uradio? Sigurno će se vratiti, zar ne…? SAŠA: Valjda hoće… Uvek se vraća. ANITA (energično): Moramo da počnemo, jer murija stiže u šest ujutru. Moramo biti gotovi pre toga. Već sam izabrala mesto. Ovde iza klupe (pokazuje iza klupe) SAŠA (nesigurno): Pa lepo, baš lepo. 65

66

ANITA: Ova zemlja je smrznuta. Treba je razgrejati. Pomozi mi (prilazi metalnoj kanti za djubre, gde uvek ima ostataka užarenog pepela) Ta dodji. SAŠA (dodiruje oprezno kantu i povlači ruku: Vrelo. ANITA: Evo ti (pruža mu nekakve krpe, kojima Saša uvija ruke) Od ovoga će se zemlja otpustiti. Zar ne? Otkotrljavši kantu iza klupe, počinju da prosipaju pepeo na zemlju. ANITA: Vidi. Ovde sam već iscrtala grob. Valjda će se smestiti? SAŠA: Sigurno će. ANITA: I ispod drveta je… On je voleo drveće. Završavaju prosipanje pepela. ANITA: Pričekajmo malo, da se zemlja razgreje. Misliš li da će onaj drugi brzo doći? SAŠA (sleže ramenima): Ne znam. ANITA: S obzirom na Džona bilo bi bolje da nas je više. A možda nas je i dovoljno. Anita skida s kolica najlon kesu. Iz nje izvlači plastične čaše, nekakvu mineralnu vodu, sir i krekere. Mala pakovanja, kakva obično stoje po stolovima, pored šećera i soli, u svim kafićima. Na kraju iz torbe vadi malo kakaoa u prahu i parče čokolade. Koktel od sira, krekera i čokolade je klasično jelo posle sahrane u Portoriku. 66

67

ANITA: Imam sve. U stvari za Džona bi trebalo da čitamo novenario i molimo se devet dana, ali nemamo toliko vremena. SAŠA: Ne, nemamo… (uzima lopatu i počinje da kopa smrznutu zemlju) Pravi pravcati kamen. Anita improvizuje mali oltar na klupi, izvlačeći neprestano sa kolica i iz svog mantila nove stvari i redjajući ih na klupi. Na belu platnenu salvetu stavlja nekoliko polomljenih svećica. Pali ih. Nakon izvesnog razmišljanja prekršta Džonove ruke na stomaku i u jednu od njih stavlja svećicu. ANITA: Ovde imam trake i cveće (redja cveće, Ukrašava klupu trakama. Čini korak nazad i sa zadovoljstvom posmatra svoje delo) Pogledaj samo. SAŠA (prestaje da kopa i počinje da kruži oko klupe): Vrlo lepo. ANITA: Potrebna mi je Džonova fotografija, da je stavim u sredinu. Ali je nemam. Da ti nemaš neku? SAŠA (gleda je začudjeno): Nemam. ANITA: Sigurno? SAŠA (vadi iz unutrašnjeg džepa sliku koju mu je poklonio Buvica. Posmatra je sležući ramenima ): Imam ovo (i pruža joj sliku). ANITA (Gleda je s poštovanjem): Vrlo lepa. Lepo izgledaš u odelu. A tek ova limuzina.

67

68 SAŠA (zbunjeno gleda čas nju čas sliku): To nisam ja. Taj tip je crnomanjast. ANITA (gledajući sliku): Stvarno. Ali je zgodan i tvojih godina. (nežno stavlja fotografiju u sredinu oltara, zadovoljno se smeškajući) Saša se vraća kopanju. Anita izvlači iz svojih kolica dugačak crni šal. Prebacuje ga preko ramena, izvlači brojanice i na trenutak kleče ispred oltarčića. Ustaje i u pozi manekenke okreće se prema Saši. ANITA: Dopada ti se? SAŠA: Šta? ANITA (neprestano se krećući kao manekenka): Ovo. (pokazuje šal) Ovo je Kevin Klajn. SAŠA: Okej. ANITA: Pogledaj. Ako mi ne veruješ, ovde je etiketa. O… (pokazuje) SAŠA: Ehe. ANITA: Ali, ovo nije pravi Kevin Klajn. SAŠA: Nije? ANITA: Nije. Pogledaj… Etiketa je prišivena belim koncem. Klajn to nikada ne bi uradio. A pogledaj i ovde. SAŠA: Šta? 68

69

ANITA: Čvor. To je ručni rad, ali neprofesionalan. Razumem se u to. Radila sam s majkom u užasno pregrejanoj radionici. Prozori uopšte nisu otvarani. Imale smo veliku sreću što su nas tamo uopšte primili. Dobile smo posao dva dana nakon dolaska iz Portorika. Neki čekaju po dve godine i ništa. Dobijala sam trideset pet centi za bluzu, a majka četrdeset pet. Mama je bila brža i nosila posao i kući. Radile smo osamnaest sati dnevno. Da bismo uštedele i što pre vratile u San Huan. Htele smo da kupimo dućan. Znaš, malu radnju sa svim i svačim… Kafa, voće, sirevi, sokovi, možda i hamburgeri… Vrata su trebala da budu okićena plavim i crvenim sijaličicama, koje celo vreme žmirkaju… Lepo… Kao jelka, znaš, ili kao svetla na policijskim kolima. Ona se okreću, okreću i sve postaje crveno i plavo. Lepo. Majka je sanjala da jednoga dana moj otac, koji je pobegao s drugom ženom, udje u našu radnju i zanemi od čuda. Tada bi majka izašla iza tezge, stala ispred njega, pogledala ga i rekla: “Ovo sam ja, tvoja žena. Sama sam ovo stekla. Sve je ovo moje. Ovde nema ničeg za tebe. Napolje”. A svetla će žmirkati, žmirkati. Otac će pasti na kolena i preklinjaće je da mu se vrati ili da ga bar časti kafom ili nečim drugim. A majka će mu okrenuti ledja, izaći i zalupiti vrata. Osim toga, moja majka, ja i moj brat, onaj što je sada u zatvoru, počećemo da se smejemo. I smejaćemo se, smejaćemo, a on će se vratiti kurvi praznih ruku… SAŠA: I šta se dogodilo? ANITA: Majka se razbolela na plućima i umrla. Ja sam svu uštedjevinu dala za sahranu u Portoriku. Brat je ukrao ono što je ostalo. Ja nisam mogla otići u Bruklin, jer me nisu puštali s kolicima u metro, tako da je sav moj nameštaj ostao kod kućevlasnika. SAŠA: Zbog čega? 69

70

ANITA: Pa kad su me izbacili s posla, nisam imala da platim kiriju i on je zadržao moj nameštaj. Mogu da ga povratim, ali ne znam kako… SAŠA (kopajući): Već je krenulo… ANITA: Kućevlasnik najpre rekao da mogu da ostanem i ne platim, ako s njim legnem. On je to radio sa svim ženama iz kuće. Bio je užasno debeo i ja nisam htela da budem s njim, ali kuda sa nameštajem. Jednom nas je njegova žena zatekla zajedno, razgalamila se i on me izbacio… Ja sve čekam da mi telefoniraju s mog starog posla, jer su me tamo veoma voleli. Brzo sam šila. Jedino što sam se razbolela, jer je u Njujorku veoma hladno. Možda su mi i telefonirali, medjutim ja nisam imala telefon. (pokazuje ružičasti telefon na kolicima) Sada imam telefon, s tim što moram naći neko mesto gde ću ga priključiti. (sada je hladno i ona se sve više uvija šalom) Ovo sam dobila (pokazuje šal) od one žene koja ima stari novac. Topao je, najbolja vuna. SAŠA: Kakav stari novac? ANITA: Od one, o kojoj su pisali u novinama. Što dolazi s plavim rols rojsom i šoferom. Ona mi je lično rekla da svi oni što daju novac za beskućnike, uopšte ne haju za njih. SAŠA (sarkastično): E, ne verujem. ANITA: Da. Rekla je da mnogi skorojevići daju novac samo zato da bi ušli medju elitu i išli na elegantne, dobrotvorne prijeme. A ustvari oni fućkaju na nas.

70

71 SAŠA: Ovo je veoma neprijatna vest. ANITA: Tačno. Ona je molila da od skorojevića ne primamo nikakav novac. SAŠA: Vrlo ispravno. ANITA: Imam ovde čokoladu, krekere, sir… Zapravo trebalo bi to pojesti posle sahrane… Ali, ja mislim da je bolje da pojedemo sada. Izmešaću čokoladu sa sirom. Dobro bi došla vruća voda, bolje bi se pomešalo, ali… SAŠA: Da nemaš neku flašicu? ANITA: Nemam, ali donela sam ti ovo. (pruža mu cigaretu, pali svećice. I onu koju Džon drži prekrštenih ruku) U onom šnajderaju dobila sam emfizem pluća i više ne pušim, ali sam dobra u nalaženju drugih stvari… Zar ne? Saša s uživanjem uvlači dim. Anita slomljenim makazicama seče sir i čokoladu i rastvara ih u čašama. Otvara krekere. Sedaju na klupu kraj Džona. Pijuckaju i grickaju. SAŠA (njuška cigaretu): Čudno miriše. Oboje osećaju da nešto gori. Gledaju u telo. Dim izlazi iz Džonovih grudi, na mestu zapaljene svećice. ANITA: O Bože, Džon se zapalio. (rukama gasi zapaljeno odelo) Saša prosipa svoj koktel na grudi umrlog. Za trenutak sve je u redu. ANITA (popravljajući odelo umrlog): Kad sam ga prvi put srela nije imao bradu. Onda kada je prvi put došao u park. Bio je ošišan, obrijan i šalio se. 71

72 Ponudio me pivom. Pio je pivo i pričao viceve. Jedan za drugim. Red piva red viceva. Red piva red viceva. Bio je tako veseo… Zatim smo otišli na Ist River da tamo posedimo. Bilo je sunčano, toplo, letele ptice, plovili brodovi, ali je došla murija. Dvojica. Jedan viši. Taj viši je rekao da smo vodili ljubav kraj reke i da je to zabranjeno. Mi smo mu odgovorili da nije istina, da smo samo sedeli, pili pivo i šalili se. Ali, on nam nije poverovao. Rekao je da podignem suknju i pokažem da na sebi imam gaćice. Imala sam gaćice, prema tome htela sam da pokažem, ali Džon (pokazuje leš) mi nije dozvolio. Medjutim, onaj viši pajkan se upro. I Džon se upirao, ja nisam znala šta da radim. Samo što sam htela da podignem suknju i pokažem gaćice, Džon me hvatao za ruku i nije mi dopuštao. I znaš šta je rekao? SAŠA: Šta? ANITA: Rekao je: “Moja žena neće pokazivati gaćice”. SAŠA: I, šta je dalje bilo? ANITA: Onaj pajkan je rekao da će ga uništiti. SAŠA: I? ANITA: I uništio ga. Rascopao mu pendrekom glavu, stavili nam lisice i odveli u komesarijat. SAŠA: I šta je dalje bilo? ANITA: Mene pustili, a njega nisu. Čekala sam četiri dana pred komesarijatom, ali su me odatle oterali. Vratila sam se u park i tamo ga čekala. Nazvao me svojom ženom. Da me nije voleo, šta bi sebi navlačio 72

73 nevolju na vrat. Rekao bi mi da pokažem gaćice, da se ponizim pred murijom i slično… I mirno bismo se vratili u park. Ali on me je branio. Čovek se upire tako samo zbog ljubavi. Ja sam ga čekala i čekala… I on je došao, ali posle pet godina. Odmah sam ga prepoznala… Ali, znaš šta? SAŠA: Šta? ANITA: On nije prepoznao mene. Saša: Nije? ANITA: Nije. Prošao je pored ne pogledavši me. Šta misliš, možda mu je bilo krivo na mene? Razumela bih… Mora da je mnogo propatio. To bih mu rekla. Ali, on me je gledao i uopšte nije odgovarao. Čini mi se da me je prepoznao, ali da se pravio da nije. Kako možeš da ne prepoznaš osobu koju voliš? Jer, onda je rekao da sam mu žena. Podsetila sam ga na to. On me je samo gledao i kao da se ničeg nije sećao, samo je vrteo glavom. SAŠA: Ništa nije govorio? ANITA: Samo nešto sebi u bradu. I veoma se promenio. I fizički. Znaš šta? SAŠA: Šta? ANITA: Počela sam čak da mislim da to nije on… Posle sam shvatila da mora biti on. Sigurna sam da je on. (za trenutak pažljivo gleda u Sašu) Jer, to nisi ti, zar ne? SAŠA (tužno klima glavom i jednom rukom nežno grli Anitu): Nisam. 73

74 Zatamnjenje. Scena 12 Na sceni poredjano sedam najlon vreća s telima. Ulazi Policajac. Zaustavlja se kraj sedme vreće. Otvara rajfešlus i sa zadovoljstvom posmatra telo, podiže ga i pokazuje gledaocima. POLICAJAC: No, i moliću lepo, našli ga. Kad ih dobro nagazimo, svi propevaju. Rekao sam: (viče) nadjite mi to jebeno telo. (simpatično se smeška) No, i moliću lepo, našli ga. Usput i šestoricu ostalih… Svi bez dokumenata. Kupatilo s leševima, ha, ha, ha (smeje se)… Izvinite. Zazvučalo je nekako odvratno. Mada ja uopšte nisam odvratan… Istinski saosećam s tim bednim tipovima. Ali, posao je posao. (pokazuje tela) Prvi je ležao veoma blizu Paters Filda, na terenu za golf. Dvojicu su dovezli iz južnog Bronksa. Trojicu s autobuske stanice. Odnosno, iz okoline. Četrdeseta, četrdeset prva, četrdeset druga ulica… Taj kružić. Znate li da je tamo sada najviše beskućnika. A znate li zbog čega? Jer je više lukavih gradova došlo na ideju kako da reši problem svojih beskućnika. Otkrili su autobuska rešenja: “Grey Haunt Solution”. Svojim beskućnicima kupuju autobusku kartu za Njujork, u jednom pravcu. Pakuju ih u autobuse. I nekakav siroti kurvin sin se iskrcava u centru grada. Na stanici. I tu ostaje do kraja… Jer, kuda će? (pokazuje tela) Od one sedmorice samo jedan belac i bradonja. (pokazuje) Našeg frajera našli su u podrumu na uglu Šezdeset druge i Pete avenije. Pojma nemam kako je tamo dospeo sa Paters Filda. Verovatno ga usput pratio kašmirski džemper. Ali, to nije moj problem. Telo je tu, dakle stvar je završena. Toki-voki emituje nekakve zvuke.

74

75 POLICAJAC: Gradonačelnik ima nekakve sveže ideje u vezi s Parkom na Tompkins Skveru… Pa videćemo… Još ću se ovde vratiti. Zatamnjenje. Scena 13 Anita i Saša tapkaju nogama zemlju na grobu. Tapkaju i oko sebe. Na trenutak čini se kao da plešu. ANITA: Mogu li nešto da te pitam? SAŠA: Morao bih nešto da popijem. ANITA: Da li si oženjen? SAŠA: Razveden sam… tako mislim… ANITA: To je dobro. To je vrlo dobro. Ne bih mogla da imam ništa zajedničko s oženjenim muškarcem. Onaj lenlord, no, onaj kućevlasnik, bio oženjen. SAŠA (gleda je malčice iznenadjeno, jer stvari napreduju prebrzo; govori gledajući ispred nogu): Valjda je već izravnjano, šta misliš? ANITA: Ovde još malo. Ako policija nešto primeti, Džona mogu iskopati… O, ovde. Tapkaju oko sebe. ANITA: A gde ti je žena? SAŠA: Negde na gornjem Menhetnu… Ne znam tačno. Ostavila me. 75

76

ANITA: Ne govori ti se o tome? SAŠA: Ne. Zašto bih? A i mogao bih… ANITA: Ne, nemoj. Ako nećeš o njoj da govoriš, nemoj… A šta se desilo s njom? SAŠA: Radio sam na renoviranju stanova. Sredjivao sam stan jednog profesora. Rusa. Predavao na Kolumbija univerzitetu. Pisao knjigu… Malo smo popričali, reče da bi moja žena, ako ima kompjuter, mogla da mu prekucava knjigu. Zaradili bismo malo više para. I zaradili smo nešto više para. Za sve što sam zaradio renovirajući stanove kupio sam ženi kompjuter i ona je počela da mu prekucava. Knjiga doživela ogroman uspeh. Taj profesor otkrio da je Šekspir bio žena i to dokazao. Samo što je knjiga postala bestseler moja žena se preselila kod njega, odnevši i kompjuter. ANITA: A šta si ti uradio? SAŠA: Dobio sam posao na renoviranju stanova na Brajton Biču. ANITA: To je Bruklin? SAŠA: Da, njujorška Odesa. Tako to zovu… Nekakva stara kuća. Niko tamo nije stanovao. Jednom bio četvrtak, ostao sam posle posla s dve boce votke. Ispio sam, zaključao vrata. I, da bih bio siguran da se neću predomisliti, bacio sam ključ kroz prozor, prosuo rastvarač i zapalio stan… Posle sam iskočio kroz prozor…

76

77 ANITA: Zašto si iskočio? SAŠA: Bilo je užasno vrelo. ANITA: Bože moj, ti si bio taj ludak iz Rusije koji se zapalio i iskočio? Čula sam za tebe… SAŠA: S drugog sprata… Ali, samo sam slomio nogu. ANITA: Zašto si to uradio? SAŠA: Voleo sam je. ANITA (s razumevanjem): Aaaa. SAŠA: Mislio sam da će mi se vratiti. ANITA: Zbog čega bi ti se vratila? SAŠA: Tada mi se to činilo logično… Naravno, sada… Aaaa… (odmahuje rukom) ANITA: Razumem o čemu govoriš. SAŠA: Malo ćopam i dobio sam invalidsku penziju. ANITA: Ne možeš imati penziju ako stanuješ u parku. Da bi primao penziju moraš imati adresu. SAŠA: Ne kažem da sada primam penziju. Kažem da sam je imao. 77

78 Prestaju da tapkaju. SAŠA: Dobro je. Dovoljno. Moram nešto da popijem. ANITA: Ti se odmori, a ja ću još malo da ravnam. Saša teško seda na klupu. Veoma je umoran. ANITA (maskira grob smećem. Posle toga seda pored Saše): Još uvek čezneš za njom? SAŠA: Ne. Više uopšte ne mislim na nju. ANITA: To je dobro. SAŠA: Ali, ponekad mislim na onog profesora koji je dokazao da je Šekspir bio žena. Zamišljam da je za tu knjigu dobio doktorat honoris causa Harvardskog univerziteta. Lep auditorijum, gomila profesora i intelektualaca: Sol Belou, Suzan Zontag, general Švarckof… Lepo obučene žene. Moja žena u prvom redu, na počasnom mestu. ANITA: Ipak misliš na nju… SAŠA: Ne. Elem, moja žena sedi i puca od zadovoljstva. Onaj njen profesor ustaje da održi govor. Televizija počinje da snima, kad odjednom vrata se otvaraju s treskom i ulazi Šekspir. Profesor pobeli kao kreč. Moja žena počinje da cvokoće zubima, ja stojim skromno kraj vrata, a Šekspir ide pravo ka podijumu i pita: “Da li ste ovo Vi?” Onaj profesor mora odgovoriti da jeste. Tada Šekspir tras po njuški, s jedne pa s druge strane. Pa za kosu, pa u koleno. Pa šut u jaja. A ja skromno stojim sa strane i smeškam se. 78

79

ANITA: Razumem. Taj Šekspir ga je dokrajčio. SAŠA: Da. ANITA: Baš lepo. I nju odalamio? SAŠA: Nisam pomislio na to… hm… moglo bi… (pretražuje unutrašnje džepove mantila) Moram nešto popiti… Negde imam dvadeset pet centi. Opet se čuje kako onaj sa Jamajke užasno urla. Saša izvlači tranzistor i očajnički ga nekoliko puta protresa. ANITA: Šta to radiš? SAŠA: Malo muzike, da zaglušim ovo. Tranzistor nije proradio, ali se urlanje iznenada prekide. SAŠA (s olakšanjem): Što je dobro. Znaš, u Rusiji sam bio slikar. ANITA: Od renoviranja može se živeti. SAŠA: Ne. Slikar… slike… ANITA: Aaaa, umetnik… E, to je teško… SAŠA: Moj otac pre nego što je umro, tj. pre nego što su ga uhapsili bio nastavnik crtanja. ANITA: I mog brata ćorkirali, zato znam kako se osećaš.

79

80 SAŠA: Ali moj otac ništa nije uradio. ANITA: A moj brat izvršio sijaset kradja i napada. SAŠA: Otac jednom crtao pogled s prozora, a ja sam sedeo u kući. Kad je izašao, ja sam ga dovršio. Svi su bili iznenadjeni, rekli da je ono što sam docrtao mnogo bolje, da sam novi Pikaso… I Pikasov otac bio nastavnik crtanja. ANITA: Ja imam tašnu Palome Pikaso. Trebalo bi da za nju dobijem četiri dolara. SAŠA: U Lenjingradu sam učestvovao na kolektivnoj izložbi, s drugim slikarima. Radio sam apstrakcije. Nisu hteli da prime moju sliku, ali šef izložbe bio učenik moga oca i na kraju primio. Na izložbu došao i Brežnjev. Brzo prošao pored svih slika i zaustavio se pred mojom. Dugo ju je posmatrao, a onda pocrveneo i pljunuo je. ANITA: Nije mu se dopala? SAŠA: Po svoj prilici nije. I to je bila moja poslednja izložba u Rusiji. Direktor

galerije

napisao

u

novinama

da

sam

ga

obmanuo,

prokrijumčarivši u galeriju noću, bez njegovog znanja dekadentnu sliku… Medjutim, sliku koju je Brežnjev pljunuo, kupio američki dopisnik… Kada sam doputovao u Njujork imao sam izložbu u Sohou, s još jednim ruskim emigrantom. Gajio sam nadu da će doći Džordž Buš i pljunuti sliku, ali niko nije došao. ANITA: Pozvao si ga?

80

81 SAŠA: Nisam.. ANITA: Vidiš, nije došao, jer možda nije znao za to. SAŠA: Možda. Bilo kako bilo više nisam imao izložbi. Počeo sam da radim na renoviranjima… Ali, u Rusiji me pamte. Onaj šef galerije sada je dekan Akademije likovnih umetnosti u Moskvi. Pismom me zvanično obavesti da me čekaju. Da se vratim u Rusiju i slikam. ANITA (uznemireno): Hoćeš li da se vratiš? SAŠA (sa smeškom): Zamišljam njihova lica, kada bih doputovao u Moskvu i u ovakvom stanju pojavio na Akademiji… ANITA (još uvek uznemireno): Znači, ne vraćaš se? SAŠA: Ne. Ne boj se. (gleda u svoje ruke koje se tresu) Ja više ne mogu da slikam. (smeje se) Mada, možda bih i mogao da predajem. Imao sam profesora na Akademiji kome su se još više tresle ruke. ANITA: Dobro izgledaš, samo na tebi treba malo poraditi. Hoćeš li možda češalj? SAŠA: Ne. Votku bih. ANITA: Pričekaj časak. Daću ti češalj. Uopšte ga nisam koristila. (izvlači iz dubine kolica češalj i daje ga Saši) Saša ga s naporom provlači kroz svoja svračija gnezda.

81

82 ANITA (neprestano preturajući po kolicima): Nikad ne smeš koristiti upotrebljavani češalj. To donosi nesreću. A ako je na češlju tvoja kosa i neko ga nadje, taj može steći vlast nad tobom. SAŠA (šaleći se pokušava da napravi nekoliko tipova frizura): Dobro. Kako je? Bolje? ANITA: Mnogo bolje. Pokaži zube. SAŠA: Zbog čega? ANITA: Nasmej se! Saša se smeje. ANITA: Vrlo dobro. Imam veoma lepe cipele. Možeš ih uzeti. (izvlači iz kolica par muških cipela, belu košulju i daje ih Saši) Kad imaš belu košulju, možeš da predaješ. Imala sam učitelja koji je imao istu košulju. Košulja pomaže, ali zubi i cipele su najvažniji. Bez njih ništa nećeš postići. Bez zuba i cipela ne možeš izaći iz parka. Obuci ovo. SAŠA: Odmah, odmah. ANITA: Obuci ovo. Saša najpre proba košulju preko mantila, a posle skinuvši ga. Obuva i cipele. Anita mu pruža sako. ANITA: A sada ovo. SAŠA (hodajući kao maneken): I šta kažeš?

82

83 ANITA: Vrlo lepo. Onaj stan, sa čijeg prozora si iskočio, da li je potpuno izgoreo? SAŠA: Ne znam. Nisam se okretao. Odvezli me kolima hitne pomoći… Šta… Hoćeš da se preseliš tamo? ANITA: Pa, ne znam. Razmišljam… SAŠA: Izbacili bi nas posle nedelju dana… ANITA (krajnje uzbudjena: Šta si rekao? SAŠA (zbunjeno): Izbacili bi nas kroz nedelju dana. Anita skače na njega kao mala devojčica, hvatajući ga rukama za vrat i obujmivši ga nogama. Priljubljuje se uz njega. Tako bi do kraja života. SAŠA (klateći se na nogama): Ej, ti, smiri se. ANITA (grčevito se držeći): Rekao si n a s. Dvaput si rekao n a s. Sve je to Bog. To je zato što sam sahranila Džona. Ne poriči. Rekao si n a s. SAŠA: Dobro, Anita. Čekaj. Rekao sam. ANITA (u euforiji): Ja ću se svime baviti. Videćeš. Nećeš zažaliti. Zaklinjem se pred Majkom Božijom. Nikada u životu nećeš zažaliti. (spušta noge na zemlju, ali je još uvek priljubljena uz Sašu) SAŠA: Moramo naći nekakav krov nad glavom. Kada si na ulici, niko te ne tretira kao čoveka.

83

84 ANITA: Naći ćemo, naći ćemo. Kad se ja na nešto usredsredim… Stvarno… Sve mi ide od ruke. SAŠA (osmatra svoje novo odelo. Uzima češalj i sada već ozbiljno češlja kosu): Šta misliš, kako izgledam? Ozbiljno mi reci. Srećna Anita oduševljeno klima glavom. SAŠA (čas njoj čas sebi): Možda. Ko to zna. Možda bi trebalo da odem u ambasadu? Šta misliš o tome? Na kraju krajeva šta mi se može desiti… Šta mi mogu uraditi… U najboljem slučaju izbaciće me. Ne znam… Imam ono pismo sa Akademije u Moskvi… Moram se i okupati. (proverava da li je pismo na svom mestu. Jeste) Možda će mi zahvaljujući ovom pismu dati karte na kredit… Oni uopšte nemaju para. Ali karte valjda mogu dati. Moram imati kravatu. Šta ti misliš? Poći ćeš sa mnom? ANITA: Kakvu kravatu? SAŠA: Možda svilenu. Poći ćeš sa mnom? ANITA: U ambasadu? SAŠA: Ne, u Moskvu. ANITA: Da li je to u Rusiji? SAŠA: Da. ANITA: A Bruklin? SAŠA: U Rusiji imam stan i majku. 84

85

ANITA: Tamo je hladno? Da li je hladnije nego u Njujorku? SAŠA (s osećanjem ponosa)O, Njujork je ništa u poredjenju s Rusijom. ANITA (sigurna): Dobro, poći ću. SAŠA (sebi): Da, da. Danas je četvrtak, sigurno rade od devet… Da. Po svoj prilici otići ću. (živahan, ponosno gleda svoje nove cipele) Naravno da ću otići. ANITA (izvlači iz kolica par krpica): Ovo ću ti preraditi u kravatu… Odmah se vraćam… Videćeš. (izlazi gurajući kolica. Zatim gleda u Sašu, odlučujući da mu poveruje) Ne mrdaj se odavde… (ostavlja kolica i uzevši par krpica istrčava sa scene). Scena 14 Saša se sjajno oseća u novom odelu. Posebno se raduje džepovima. Prebacuje u njih nekoliko predmeta. Skakuće. Ništa ne ispada. Seda na klupu i elegantno prekršta nogu preko noge. Jednom nogavicom trlja cipelu. Jedino ga uznemirava što mu ruke stalno drhte. S odbojnošću ih posmatra i na kraju gura u džepove. Ulazi Buvica. Sumnjičavo gleda u Sašu, a onda seda pored njega) BUVICA: Vratio sam se. SAŠA: Vidim. Buvica: Raduješ li se? 85

86

SAŠA: Naravno. BUVICA: Zbog toga sam se vratio. Da sam te uvredio, ne bih se vratio. SAŠA: Imam bar mrvicu dostojanstva. BUVICA: Jer si Jevrejin. (osvrće se) Kud je otišla? SAŠA: Vratiće se. BUVICA: Veruješ u tetka Kvinsi? SAŠA: Da. BUVICA: I da će Jola doći? SAŠA: Naravno. BUVICA: Jer, to je uslov da se vratim. Trenutak tišine. Saša se još uvek divi svom novom otelovljenju. BUVICA: Šta, opet putuješ? SAŠA: Putujem. BUVICA: A šta će biti sa mnom? SAŠA: Šta će biti s tobom?

86

87 BUVICA: Nećeš me povesti sa sobom? SAŠA: Neću. BUVICA: A nju hoćeš? SAŠA: Prisluškivao si? BUVICA: Sedeo sam u svom žbunu. Znači, hoćeš da je povedeš u Rusiju? SAŠA: Aha. BUVICA: Misliš da će ti dati karte? Dve karte džabe. Jer ti sada trebaju dve karte. A zbog čega njoj treba da daju? Osim, ako se s njom ne oženiš. (smeje se) SAŠA: Pa oženiću se. BUVICA: Znaš li da sam je tucao? SAŠA: Pa šta? BUVICA: I Ciganin, onaj što se obesio na ovom drvetu (pokazuje drvo), ovde je tucao. SAŠA: Znam. Pa šta? BUVICA (izvlači pola flaše votke i jednom gucnu, zatim se smeje): Sve mislim da će ti se majka obradovati. Sve majke sanjaju da imaju unuke. Saša gleda u flašu kao hipnotisan.

87

88 BUVICA: Zna li ona ko si ti uopšte? Videćemo da li će te porepoznati kada se vrati… (povuče nov gutljaj, prilazi Anitinim kolicima i počinje da pretura po stvarima) SAŠA: Sklanjaj šape! BUVICA (povlačeći ruke): Dobro, dobro. Ne nerviraj se. (vraća se na klupu i ispija gutljaj). Znaš šta? U pravu si. Beži odavde u Rusiju. Ti tamo pripadaš. Tamo je tvoje mesto. Ovde ništa nećeš postići u životu. Nisi ti za ovde. A na primer ja, nema sile koja će me pokrenuti iz Njujorka. Ni za kakve pare. Ja pripadam ovde. Ovde je moje mesto. (povuče gutljaj) Čitam novine i savršeno znam do čega u Americi da dodjem. Kako ovde da se ponašam. Kad dodirnem dno, mirno ću otići u neki zavod za odvikavanje od alkohola. Ljudi se bacaju, bacaju votku… A pogledaj Larija Fortenskog… I on je Poljak. I on voli da se napije. I sada šta… ceo svet mu se divi. Da nije pio, niko u životu ne bi čuo za njega. I dalje bi radio kao zidar. A ovako - vidi. Pio je kao dobar Poljak i polako dodirnuo dno. Možda je imao nekakve delirijumčiće ili epilepsijicu? Ali, kulturno otišao na elegantno odvikavanje. A ko se odvikava u susednoj sobi? Elizabet Tejlor. I molim lepo, reč po reč i brak, i Fortenski leži sada na lovi, ptičice mu pevaju, palme se njišu, Majkl Džekson igra, naokolo kornjače, zmije, a možda i po koja mačka, kurac bi ga znao, a Liz Tejlor na prstima, mic, mic, donosi mu Viborovu sa sokićem od grejpfruta. Jer, najvažnije je u životu da budeš ono što si. (drugi gutljaj) SAŠA (ne može duže da izdrži): Daj flašicu… BUVICA (praveći se da razmišlja): Mislim da ne bi trebalo da piješ. Šta će reći u Ambasadi…

88

89 SAŠA: Daj mi, jebeni Poljačiću. Buvica mu pruža flašu. SAŠA (razvedrava se. Pre nego što cugne dugo gleda u flašu, nakon čega kaže): Nemoj da misliš da sutra ujutru neću u Ambasadu… BUVICA: Naravno, Sašenjka, naravno. SAŠA (povlači nekoliko dugih gutljaja. Pije kao vodu. Odvaja se od flaše, krivi lice i kašlje): Šta je ovo? BUVICA: Malo votke i čist špiritus… Jako, zar ne? Saša opet dugo pije. BUVICA (ravnodušno): Ej, Sašenjka, napravi pauzu, razbolećeš se. SAŠA: Upravo sam hteo da ti kažem da je vodim u Rusiju… Medjutim sve ostaje po starom, da ne misliš… (pije) BUVICA: Naravno, Sašenjka, naravno. Znaš (veoma srdačno), ne brini, možda će vam dobro krenuti. Ona te voli. Ako nadje krov nad glavom, možda će se unormaliti. SAŠA (dobija užasnu glavobolju. Hvata se rukama za glavu): Umukni. BUVICA (i dalje lažno srdačan): Ozbiljno govorim. Ljudi se menjaju… Nikad se ne zna. Tvoja majka će se pozabaviti njom. Od sveg srca želim ti sve najbolje. Ti si mi prijatelj. Hteo bih da budeš srećan… Saša leže na klupu. Previja se od bolova.

89

90 BUVICA: Samo mirno, Sašenjka. Poleži malčice… Odmori se. Znaš, šta mislim, kad Jola dodje ovde… Iza scene čuje se batrganje i odjeci silovanja. ANITIN GLAS: Gubite se, svinje… Ruke k sebi, stoko. GLAS MUŠKARCA I: Umukni kurvo, inače ću te odalamiti. GLAS MUŠKARCA II: Baci je na zemlju. Odjek tela koje pada, batrganje. ANITIN GLAS: Saša! Upomoć, Saša, Saša… Saša u polusvesnom stanju pokušava da se digne, ali pada na klupu. ANITIN GLAS: Saša… Ljudi! GLAS MUŠKARCA I: Umukni, kurvo. GLAS MUŠKARCA II: Stavi joj ovo u usta. ANITIN GLAS (umirući, prigušen): Saša… SAŠA (čini sledeći napor, pokušava da sedne, ali pada na klupu; viče očajnički): Anita… Anita. Buvica sedi nepokretno, i prestrašen i zadovoljan. Iza scene prigušeni jauci i odjeci cepanja odeće. Saša zapušuje uši. Zatim obuhvata glavu, sklupčava se na klupi i viče, pokušavajući sve da nadjača) SAŠA: Aaaa… Zatamnjenje.

90

91 Scena 15 Nekoliko minuta kasnije Saša i Buvica sede na klupi. Saša još uvek bolestan, drži se za glavu. Ulazi Anita, pocepane odeće, rasečene haljine, izgrebanog lica. Na ustima joj osušena krv. Ne obraća pažnju na one koji sede. Ide pravo prema svojim kolicima. Oslanja se o njih svom težinom i za trenutak odmara. Saša (diže se s naporom): Anita, čuj (prilazi joj). Pa… ja… Pa… nisam mogao, Anita. (dodiruje kolica) ANITA (naglo cima kolica): Odlazi odavde! To nisi ti! To nisi ti… SAŠA: Ali, Anita… ANITA (udara ga kolicima): Gubi se odavde… Ugrišću te… Imam sidu. (pokazuje zube, šišteći kao zmija) Saša pravi korak unazad. BUVICA: Nisam li ti rekao, Sašenjka… To je ludakinja. Anita s naporom gura kolica prema susednoj klupi, pada na nju. SAŠA: Anita, ništa se nije promenilo… Otići ću u Ambasadu… Anita kao da ga nije čula. Počinje monotono da se klati, čas tamo čas amo, mrmljajući sebi u bradu. BUVICA: Ja bih nešto da popijem. Saša se vraća na svoju klupu, seda kraj Buvice, izvlači ispod pete žilet. Prazni džepove novog sakoa. Izvrće ih. I počinje žiletom da ih seče. Na sceni počinje da žmirka gigantsko, crveno-plavo svetlo. Kao da su se 91

92 pojavila brojna policijska kola. Anita gleda u to i ozareno se smeši, misleći na svoju radnju. Svetla nekoliko trenutaka žmirkaju. Anita, Saša i Buvica se koče. Scena se gasi. Svetla se pale samo na proscenijumu. Anita, Saša i Buvica iščezavaju u pomrčini. Scena 16 Na proscenijum izlazi Policajac i obraća se publici. POLICAJAC: Za vreme akcije pojačanog čišćenja parka, koju smo izveli prošle noći u Parku na Tompkins Skveru, po pravilu izostavljamo prvu i drugu fazu, koje smo prethodno razmotrili i odmah pristupamo trećoj… Do nas su doprle idiotske glasine da se u TSP nalazi grob nekog beskućnika. To nije istina. Prekopali smo pola parka i ništa nismo našli. Pokazalo se da je te glasine širila duševno bolesna Portorikanka koja je pre toga živela u parku. Ta žena pokušavala je nekoliko puta da udje u park i izadje iz njega. Čak kada smo ga ogradili gvozdenom trometarskom ogradom. Na kraju se obesila na glavnoj kapiji. Odvežena je na Paters Fild… Eto, nekim ljudima se ne može pomoći. (primećuje Sašin tranzistor na zemlji. Diže ga, pritiska dugmad i protresa nekoliko puta, ali uzalud) I još jedna stvar koja vas može interesovati. Prema najnovijim podacima broj beskućnika u Njujorku se povećava. Krajem ove godine na svakih trista Njujorčana biće jedan beskućnik. To znači, da je danas u pozorištu najmanje jedna osoba, koja će se uskoro naći na ulici. Ta osoba dobro zna, o kome govorim. (smeškajući se) Želim vam prijatno veče. Tranzistor je iznenda proradio. Frenk Sinatra peva “Stranca u noći”. 1992.

92

93

93