Ema Mekena Eksplozija Strasti

Ema Mekena

EKSPLOZIJA STRASTI Naziv originala: BY PASSION BOUND Emma Mekena

1.

Šum talasa na Karibima umirivao je Sofiju više nego bilo koji zvuk koji je do tada upoznala, toliko drukčiji od zastrašujućeg silovitog razbijanja velike vode o šljunkovite obale Severnog mora koje je slušala u detinjstvu, i, takođe, sasvim različit od pitomog oglašavanja sredozemnog mora, jedinog mora koje je do tada videla. Leţala je na jakom suncu, zaštićena tamnim naočarima i osluškivala ritmično zapljuskivanje talasa okeana, blaţena u ovom tihom svetu spokojstva i harmonije. S vremena na vreme, do nje su dopirali glasovi turista koji su provodili odmor na ovom delu Jamajke, ali to nije narušavalo njen mir. Naime, ekskluzivni hotel „San Antonio" bio je okruţen brojnim plaţama, dugim najmanje pola milje, tako da je devojka nesmetano mogla da se osami, skrivena u gotovo pustoj uvali, stenjem zaklonjenoj od vetra. Uţivala je u trenucima opuštanja i nadala se da će preostale tri nedelje, koliko je nameravala da provede na ovom čarobnom mestu biti jednako lepe kao što je bilo ovo jutro. Izgledalo je pomalo neobično to što je devojka, koja je tek prevalila dvadesetu godinu ţivota, odlučila da provede odmor sasvim sama na, doduše, predivnoj severnoj obali ove ostrvske zemlje. Međutim, Sofija Aspen nije bila obična osoba. Pri tom, imala je veoma jak razlog, da izabere baš ovakvu vrstu predaha. Već posle nekoliko dana, njena koţa je zavidno preplanula, tako da je, onako vitka, u elegantnom crnom bikiniju, izgledala kao lepotica s neke izazovne, raskošne reklame. Bila je izrazito visoka, ali graciozne građe, perfektno izvajanih dugih udova. Lice su joj velikim delom zaklanjale tamne naočari, ali su se jasno videli mali pravilan nos i lepo oblikovana brada, uokvireni crvenkastom kosom, koja se presijavala na suncu. Naročito su privlačila paţnju Sofijinausta, punih, savršeno isklesanih usana, koje su Istovremeno ostavljale utisak strastvenosti i odlučnosti. Svako ko bi je, makar letimično pogledao, znao je da je to lice izuzetne osobe, snaţnog karaktera. Radila je kao foto-model, manekenka, i kao glumica u pozorištu i na televiziji. No, od kada je završila školu za dramske umetnike, svoje profesionalne ambicije usmerila je isključivo na glumu. U stvari, oduvek je maštala da postane glumica.

Međutim, prethodne dve godine u njenoj pozorišnoj karijeri bile su prilično jalove. Dobila je svega nekoliko epizodnih uloga u osrednjim komadima. U međuvremenu, snimila je nekoliko televizijskih reklama. A onda joj se, iznenada, ukazala prva prava šansa — ponudili su joj ulogu u uzbudljivoj drami koju je realizovala stanica BBC 2. Bila je to najveća prekretnica u njenom poslu i njen najbolji dotadašnji glumački nastup. Pa ipak, ni posle osam meseci, koliko ju je delilo od tog značajnog događaja, nije mogla o njemu da razmišlja, a da se ne rastuţi. Počelo je kao divan izazov, a završilo se s gorčinom i bolom. Plivajući i šetajući se pored mora, postala je još vitkija, mišići su joj očvrsli, a koţa joj se još više zategla. Bila je u odličnoj formi, zdrava i puna optimizma. Sve što je na njoj još podsećalo na prethodni period ispunjen patnjom bila je njena pomalo staromodna frizura. Naime, prethodna uloga zahtevala je nešto duţu kosu od one kakvu je obično imala. Razmišljala je o prozaičnom poslu koji je čeka čim se vrati u London. Trebalo je da reklamira neki kozmetički preparat za kupanje u jednominutnom spotu, predviđenom za prikazivanje posle šest nedelja. To, svakako, nije bilo snimanje vredno paţnje, ali će joj bar doneti nešto novca. Odlučila je da telefonira umetničkom direktoru marketing kompanije, koja ju je angaţovala, da se s njim posavetuje u vezi s budućim izgledom svoje kose. Nije znala kakvu frizuru reklama zahteva. Lično je priţeljkivala da se podšiša sasvim kratko i izazovno. Iz misli je prenuše nepoznati glasovi. Začula je razdragani dečji smeh i hrapavi muški bas. — Daj mi ruku. Hajde, ne plaši se. Sofija lagano okrete glavu i napola otvori oči, privučena iznenadnim komešanjem u svojoj blizini. Zaslepljena suncem, ugledala je siluetu muškarca koji je hrabrio jednu devojčicu da stane na obliţnju stenu. — Hej, pogledaj onu divnu barku! — Koju? — Onu s crvenim jedrom ... Tamo! — „Ah, da, vidim je. Stvarno je veoma lepa. Ţeliš li, moţda, da dobiješ jednu takvu za rođendan? Nešto u muškarčevom dubokom glasu uznemiri Sofiju. — Striče Kajl, pogledaj! — uzviknu dete, a devojku podiđe jeza. Kajl? To ne moţe biti istina! Ne ovde! Mora da je reč o bujnoj mašti, mislila je preneraţena devojka. Njeno bezazleno sanjarenje najednom se pretvori u pravi košmar, i to na javi. Napregnuto je osluškivala, pokušavajući da odgonetne da li je to isti onaj glas koji je poslednji put čula pre gotovo devet meseci, takođe na jednoj plaţi. Molila se da muškarac i devojčica ne pođu prema uvalici u kojoj se sunčala, ali joj molitva ne bi uslišena. — Idemo dole, dušo — reče on. — izgleda da bi tamo moglo biti zanimljivo. Više nije bilo vremena za bekstvo. Neočekivane i neţeljene pridošlice uputiše se pravo prema njoj. — Striče Kajl! — viknu devojčica. — Vidi, još je neko tamo. Neka teta ... Boţe, stvarno je prelepa — dodade, očigledno iskreno zadivljena devojčica. Sofija se trţe kao oparena i naglo sede, a zatim hrabro podiţe naočari, da bi bolje videla „uljeze". — Zaista mi je ţao — reče muškarac, fiksirajući je. — Nismo imali nameru da vas probudimo. Ĉim je videla njegove tamnozelene oči, srce joj se bolno steţe. Dakle, nije joj se priviđalo. Pred njom je stajao Kajl Hart. Odeven samo u teget kupaće gaćice, mišićav, preplanuo i drzak, kao i uvek, odmeravao ju je proţdirućim pogledom, koji joj je bio dobro poznat. Njegovo privlačno lice, oštrih, kao isklesanih crta, nije ostavljalo ni najmanju sumnju da je reč o izuzetno iskusnom čoveku koji je

prošao „sito i rešeto" i kome ţene svakako nisu predstavljale nepoznanicu. Sede vlasi u tamnoj, gotovo crnoj kosi, otkrivale su da gospodin Hart nije u prvoj mladosti. Bio je to muškarac u takozvanim najboljim godinama, prepun snage i energije, besprekorno građen i magnetski privlačan kao niko drugi koga je Sofija ranije upoznala. Lepo cmokoso dete koje je stajalo pored njega drţalo je u ruci crvenu kanticu punu šljunka i morskih školjki. Devojka dugo nije bila u stanju da mu odgovori. Grlo joj se steglo od šoka. Ĉekala je da on još nešto kaţe, da je ohrabri. — Nisam spavala — s mukom pro-cedi. Bestidno je pogledom prelazio preko njenih vitkih kontura, ispitivački i s izrazom zadovoljstva, kao da je vidi prvi put u ţivotu. — Zaista prijatan kutak — reče. — Izabrali ste lepo i skrovito mesto za odmor. Jeste li Engleskinja? — Da, Engleskinja sam — odgovori Sofija, progutavši knedlu. Muškarac se srdačno nasmeja. — Zanimljivo — reče. — Pomislio sam da biste mogli biti Francuskinja ili Italijanka, s obzirom na tako taman ten, ali vas izdaju sive oči. Odseli ste u „San Antoniju"? — Da — jedva izusti Sofija bezizraţajnog lica, gotovo paralizovana. — Da li vam smetamo? — upita Kajl, kao da ga je, za trenutak, zbunila njena nekomunikativnost. N . . .Ne, ni najmanje — odvrati mu zamuckujući, ali nešto ljubaznije. Muškarac čučnu, zagrli devojčicu i prestade da obraća paţnju na uznemirenu devojku. — Pogledaj koliko je školjki izbacilo more, Ema. Zar nisu čarobne? Sofija je bila poraţena činjenicom da je Kajl nije prepoznao. Gledao ju je pravo u oči, a pri tom ničim nije pokazao da je se seća. Kako je to moguće, pitala se u čudu. Obgrlila je kolena, zagledavši se u pučinu. Od uzbuđenja, disanje joj se ubrza. Šta on radi ovde? Kako je sudbina mogla da izaranţira tako perverznu slučajnost da se ponovo sretnu u ovom malom skrivenom zatonu, tako daleko od kuće? I da li je uopšte reč o slučajnosti?! Postoji li mogućnost da ju je pratio? . . . No, odmah je, s prezirom, odbacila takvu apsurdnu ideju. Naravno da je nije pratio. Kako je mogla i da pomisli na to? Ukoliko je, posle onoga što se dogodilo u Brajtonu, ţeleo da stupi s njom u vezu, imao je osam dugih meseci na raspolaganju da nešto preduzme. Pored toga, jedino je Dţou saopštila kuda ide. Helena je bila na snimanju u Škotskoj i nije ništa znala o njenom putovanju. Ne, nema u ovom iznenadnom susretu nikakve urote, ubeđivala je sebe. Ipak, posredi je „komedijant slučaj". Sedela je na pesku i posmatrala Kajla i Emi kako pored mora, kao da je u nekoj vrsti transa, i kao da bi i najmanji pokret učinio da čarolije nestane. Međutim, ništa se nije promenilo. Kajl Hart je zaista bio u Očo Riosu. Nije mogla odmah da se privikne na tu činjenicu. Devojčica ga je zvala „striče Kajl". Sofija se pitala da li je to zaista njegova rođaka ili moţda kćerka njegove trenutne ljubavnice? Bilo je mnogo toga tajanstvenog u vezi s tim, za nju fatalnim, muškarcem. Situacija u kojoj se našla bila bi gotovo smešna da nije toliko neobična. Odjednom joj se učini da će prsnuti u glasan, histeričan smeh. Kajl i ona su se poslednji put sreli prošlog oktobra. Da li je moguće da se za osam meseci toliko promenila? Da, naravno da se promenila. Uostalom, zašto bi je se Kajl sećao, čak i da je ostala ista, pitala se rezignirano. Bilo je neizbeţno da je on zaboravi, jednako kao što je bilo nemoguće da ona zaboravi njega, mislila je s gorčinom u srcu. Njihov prethodni susret bio je kratak i ovaj čovek verovatno nikada neće saznati koliko ju je uzdrmao. Preko usana joj pređe jedva primetan, ironičan osmeh na sopstveni račun. Pa lepo ... govorila je sebi. On se sigurno nije promenio.Ostao je i dalje najprivlačniji muškarac koga je ikad videla. Kad ga je krajem prethodne godine srela u Brajtonu, takođe na plaţi, mada sasvim drukčijoj od ove, bio je u elegan-

tnom lanenom odelu beţ boje, đavolski privlačan, ali ne tako izazovan kao sada, dok seta duţ obale, gotovo sasvim nag. Dok ga je posmatrala zamagljenim očima, uvalom se razlegao razdragani smeh srećne devojčice. A potom se, sa setom u duši, prisetila kako je sve počelo prošlog leta ... Dţo Gilmur, Sofijin reklamni agent, od samog početka bio je veoma zagrejan za ulogu Mejzi Vilkin u televizijskom projektu koji je napokon davao šansu novim licima i talentima. Bio je ubeđen da će tumačenje ovog lika biti prava odskočna daska za Sofiju i prava prilika da pokaţe šta zna. Bila je to takozvana karakterna uloga u kojoj je trebalo da se primetno fizički transformiše, da zaboravi na svoju ţensku sujetu i pretvori se u neprivlačnu, bucmastu, trepavu i kratkovidu sluškinju s početka dvadesetih godina ovog veka. S elanom je prionula na posao, svesna da je to preloman trenutak u njenoj dotadašnjoj karijeri i najveći profesionalni izazov od kada je završila dramsku akademiju. Jako je volela slatkiše, najteţe joj je bilo da se osetno ugoji. Kosu je morala da ofarba u crno, a Dţo ju je nagovorio da napravi frizuru kakvu su nosile ţene u vreme koje je prikazano u drami, kako bi na audiciji izgledala što autentičnije. Pored toga, trebalo je da severnjački akcenat prilagodi govoru stanovnika juţnih engleskih grofovija i da privremeno zaboravi svoj elegantni, graciozni hod. Sofija je uloţila mnogo energije i entuzijazma u kreiranje uloge. Trud se isplatio. Na probnom snimanju, nije imala dostojnu konkurenciju. Svi su bili fascinirani s njenim nastupom. — Bravo! — uzviknuo je reţiser. — To je prava Mejzi Vilkin! Kajla Harta srela je nekoliko nedelja i posle audicije, u Brajtonu, gde su snimane poslednje scene u eksterijeru. Ona i slavna glumica Helena le Bon obedovale su u pokretnoj glumačkoj kantini i razgovarale o poslu. Slavna le Bonova nije uopšte marila za hranu, a Sofiji je bilo neprijatno da se u tako neuglednom izdanju pojavljuje u otmenim brajtonskim restoranima. — Naravno da je ova uloga istinski izazov za tebe, draga moja. Mejzi Vilkin je jedna odvratna vrana, a ti si labud. Nije ti lako — reče Helena, pola ozbiljno, pola u šali. — Pa, trenutno se baš i ne osećam kao labud — iskreno će Sofija. — I ne treba, dušo. Naprotiv, treba da se osećaš kao prosta, debela i zla sluţavka. Ne znam šta bih dala za takvu ulogu kad sam bila u tvojim godinama. Sofija se nasmeši. Vitka i otmena, njena starija koleginica izgledala je sjajno u elegantnom kostimu sašivenom po modnom trendu iz 1920. godine. Prava lepotica! Sofija je, međutim, odavala utisak šlampavosti i neurednosti, u otrcanoj kecelji, debelom sivom kardiganu i zarozanim čarapama, baš kako je zahtevala uloga grozne Mejzi Vilkin. Ĉak i u slobodnim časovima, kad nije snimala, bilo je nemoguće da obuče bilo šta od svoje garderobe pošto se ugojila petnaest kilograma. Nije joj se isplatilo da kupuje novu, veću odeću, budući daje planirala da se baci na rigoroznu dijetu čim završi ovaj teţak, ali izazovan posao. — Ja ću naručiti pileću salatu — reče Helena. — A tebi bi, Mejzi, najpametnije bilo da uzmeš krompir i neku pitu, s obzirom na to da sigurno ne ţeliš da pokvariš svoju figuru — dodade, očigledno se zabavljajući mukama svoje mlade koleginice. — Zar baš moram? — nećkala se devojka kojoj je već dojadila pojačana ishrana. — O, da! Ĉini mi se da si, u poslednje vreme, počela da se topiš, draga moja — šalila se Helena. Sofija je zaista bila malo oslabila poslednjih dana. Znala je da će se reţiser Persi Šumejker sigurno usprotiviti, ukoliko i dalje bude gubila teţinu. — U pravu si — nasmeja se „Mejzi". — Nešto mi je, ovih dana, teško da se identifikujem s gurmanskom prirodom lika koji tumačim. — Ne čudi me — saosećajno će Le Bonova.

— Iskreno rečeno, nije samo to problem — poţali se Sofija. — Ĉini mi se da nisam dosegnula pravu Mejzi, da nisam prodrla do njene suštine. Moţda je ovo prekrupan zalogaj za mene. Izgleda da mi nedostaje profesionalno iskustvo da bih se izborila — vajkala se, zahvaćena navalom malodušnosti. — Ni govora! — iskreno se pobuni Helena. Mogu da kaţem da si do sada sjajno radila. No, ukoliko osećaš da nisi dala sve od sebe, moţda se stvarno nisi dovoljno uţivela u Mejzinu prirodu. Njihov razgovor na trenutak prekide konobarica koja im je donela naručeno jelo. Devojka je jedva gutala zalogaje teške, pikantne hrane. Mrzovoljno podigavši oči, pogled joj se ukrsti s pogledom zgodnog plavokosog muškarca koji je sedeo za susednim stolom. No, ovaj mladi gospodin, kao da se uplašio paţnje koju je izazvao, brzo odustade od koketovanja i usredsredi se na razgovor s damom koja je sedela pored njega. Sofija prionu na krompir pred sobom, zaţarenih obraza od nelagodnosti. Nije navikla da muškarci odvraćaju pogled od nje. Naprotiv, najčešće su je gutali očima. A sada ... Snagom volje, vrati se na razgovor koji je s Helenom započela pre ručka. — Hoćeš li, molim te, da mi kaţeš nešto više o tome? — insistirala je. — Ne mislim da treba da saţaljevaš Mejzi. No, pokušaj da je razumeš, naročito kad budeš pripremala deo uloge koji ćemo snimati u Londonu. Prava, zločesta Mejzi pokazaće svoj karakter tek na suđenju. Tada ćeš morati da dočaraš šta je to u njenom biću što ju je navelo na zločin. Ona ne sme da izgleda kao ličnost koja deluje bez stvarnog motiva. Upravo u scenama u sudnici, dobićeš svojih pet minuta, draga — objašnjavala je Helena. — Potrudi se da tada zasijaš. — Imaš li još neki savet? — upita Sofija, koja je s paţnjom i poštovanjem slušala primedbe ove iskusne glumačke lavice. — Publika, svakako, ne moţe biti na strani tako licemerne, pakosne i poremećene ličnosti, kakva je Mejzi Vilkin, ali na tebi je da pokaţeš da je takva postala zato što je bila neugledna, prezrena, usamljena i odbačena i zato što za nju niko nikada nije mario. Helena je, prema vlastitom priznanju, imala četrdeset pet godina. Velika filmska i pozorišna zvezda i velika zvezdica u privatnom ţivotu, posedovala je sve predispozicije da preplaši i frustrira dvadeset trogodišnju početnicu. Međutim, od početka je prihvatila Sofiju, tretirala ju je kao sebi ravnu, kolegijalno je usmeravajući, bez malicioznosti i preterane sujete. Reţiser je procenio da će Helena sigurnom rukom voditi devojku i da on ne treba da interveniše. Sofija je koncentrisano slušala njene stručne sugestije, zadivljena Heleninim profesionalnim pristupom i sposobnošću da sagleda sve karaktere u drami, a ne samo onaj koji je sama tumačila. Usred tog prijatnog i korisnog razgovora, iznenada im se pridruţio visok markantan muškarac, izraţajnog, đavolski privlačnog lica. Sofiji zastade dah od hipnotičkog pogleda njegovih tamnozelenih očiju. — Kajl! — uzviknu obradovana Helena, ustajući da ga zagrli i poljubi. Ispostavilo se da je to ugledni finansijer Kajl Hart, njen dobar prijatelj. Gospodin Hart je zračio neverovatnom snagom, muţev-nošću i samopouzdanjem. Sofija se ugrizla za usnu, uţasno nezadovoljna što se ovaj izuzetan čovek nije u njenom ţivotu pojavio nekoliko nedelja ranije, kada je bila vitka, sigurna u sebe i kada su je svi smatrali fizički veoma atraktivnom. Njegove prodorne oči odmeravale su je s neskrivenom podrugljivošću. Verovatno nikada nije sedeo u društvu ţene tako neugledne spoljašnosti, crne prljave kose, s demodiranim naočarima na nosu, odevene u bezbojne rite. Bilo joj je neopisivo neprijatnošto je prinuđena da se, pred muškarcem koji ju je, od trenutka kad ga je ugledala, neodoljivo privlačio, prikaţe u najlošijem mogućem izdanju. lako mlađi od Helene, Kajl je bio iskreno odan svojoj slavnoj prijateljici. Odlično su se slagali i imali su mnogo zajedničkih interesovanja. Pošto je poslovno boravio

u Brajtonu, svratio je da pozdravi Helenu. Ljubazno se smešeći i njoj i Sofiji, saopštio im je da je s divljenjem posmatrao snimanje nekih scena I da je oduševljen njihovom glumom. Njegovom ponašanju nije se imalo šta prigovoriti. Besprekornih manira, Kajl je bio istinski dţentlmen. Dva puta ih je odveo na ručak, tri puta na večeru, redovno u najelitnije restorane ovog mondenskog engleskog letovališta. Ispostavilo se da je svestrano obrazovan i da odlično poznaje filmsku i pozorišnu umetnost. U svim tim prilikama, Sofija je nastojala da što manje liči na Mejzi Vilkin. Međutim, nikakva šminka nije mogla da sakrije višak kilograma. Kosa joj je bila suva i beţivotna, bez sjaja, a odeća neţenstvena. Teške crne naočari upotpunjavale su ruţnu sliku. Na ţalost, nije uspela da se fizički distancira od lika koji je igrala. Uprkos tome, dopustila je sebi da pothranjuje šašavu iluziju kako je Kajl zainteresovan za nju, ne samo zato što je Helenina koleginica i dobra glumica, već i zato što mu se svidela kad ţena. Zavelo ju je to što je stalno insistirao da i ona ide s njima. Učinilo joj se da je ovaj svetski čovek u stanju da razdvoji njenu ličnost od Mejzi Vilkin. Nije imala mnogo iskustva s muškarcima i poznanstvo s Kajlom bilo je za nju nešto sasvim novo. Svojim izgledom, inteligencijom i šarmom on ju je potpuno opčinio. Pored toga, o mnogim stvarima imali su slično ili identično mišljenje. Voleli su iste knjige, filmove, pozorišne predstave, slušali istu vrstu muzike i posedovali veoma sličan smisao za humor, tako da su trenuci koje su zajedno proveli oboma bili veoma ugodni. Tako je bar Sofiji izgledalo ... S paţnjom ju je slušao, uputio joj mnogo komplimenata, podrţavao je u ţivotnim planovima i, sve u svemu, doprineo da joj se u glavi naprvi strašna zbrka. Ĉinilo joj se da je na sedmom nebu i osećala se poput zaljubljene šiparice. Kad nije radila ili spavala, neprestano je mislila na Kajla, potpuno izgubivši vezu s realnošću. Zanesenost je bila velika, ali ju je otreţnjenje koje je usledilo pred njegov odlazak iz Brajtona uţasno zabolelo. Nikada pre toga nije doţivela tako intenzivno poniţenje i tako ţestoku patnju, i nikada neće zaboraviti to strašno popodne koje je raspršilo sve njene snove u vezi s Kajlom Hartom. Do kobnog događaja došlo je na jednoj od brajtonskih plaţa, u pauzi između dva snimanja. Deo ekipe uputio se u kraću šetnju. Svima im je bio potreban odmor. Bio je to prijatan, topao jesenji dan, bez daška vetra i ništa nije nagoveštavalo predstojeću zimu, kao ni buru u Sofijinom srcu. Lagano hodajući bosa po šljunkovitoj plaţi, radosna i opuštena, pošla je da se pridruţi Heleni i Kajlu koji su se dvadestak minuta ranije udaljili od ostalih. Se-deli su i pričali, oboje okrenuti prema moru. Zastala je nedaleko od njih, pitajući se da li je pristojno da ih prekine. Na nesreću, oni je nisu primetili, zadubljeni u razgovor čija je glavna tema, kako se ubrzo ispostavilo, bila upravo ona — Sofija. Tako je, nehotice, čula svaku izgovorenu reč. — Pobogu, Helena, učini nešto — začula je Kajlov duboki glas. — Zašto ne porazgovaraš s devojkom o njenom izgledu? Liči na neku debelu sovu. Sofija se ukoči, pomislivši da će joj srce istog trenutka prepući. — Ona nije debela. Nemoj da preteruješ — branila ju je Helena. — Pa, ne moţe se baš reći ni da je graničica — nije se predavao muškarac, koga je ova rasprava očigledno zabavljala. — Ona je sjajna mlada glumica i izuzetno je uspešno savladala tešku ulogu koja joj je poverena. — To je moguće. Međutim, njena spoljašnost je zaista apsurdna. Nosi groznu odeću, frizuru i da ne pominjem. Nije mi jasno kako jedna mlada osoba moţe sebi da dopusti da se tako zapusti. Mora da u sebi nema ni trunku ponosa. — Ne razumeš ti to, Kajl — pokuša Helena strpljivim tonom. — U normalnim okolnostima, ona ne izgleda tako. Uloga zahteva da izmeni svoju spoljašnost i ona je na to pristala kao da je vrhunski profesionalac. To je vredno poštovanja. Ne budi

surov. Uostalom, kad film bude gotov, videćeš zašto je fizička transformacija bila apsolutno neophodna. — Pa sad, ako je cilj bio da ostavi utisak neprivlačne osobe, svakako ga je u potpunosti postigla... — Sudeći po tvojoj nemilosrdnoj kritici, treba li da zaključim da te devojka nervira? — prekide ga prijateljica. — Pa, donekle me iritira to što sve vreme, nekontrolisano, podiţe i spušta one uţasne naočare. — Neprijatno joj je što mora da ih nosi — objašnjavala je Helena, paleći cigaretu. I to je jedna od mnogobrojnih ţrtava koju dobrovoljno podnosi da bi što bolje obavila posao. Zato ti izgleda kao sova. Inače, koristi sočiva. Pošto se ugojila za potrebe uloge, više ništa od svoje garderobe ne moţe da obuče, tako da i slobodno vreme provodi u odeći u kojoj je na snimanju. Kosa joj je ofarbana, naravno. Ĉudi me da ne primećuješ koliko je prerušena i da nisi u stanju da ispod te laţne spoljašnosti prepoznaš veoma pametnu i lepu devojku ... — Ne poričem da je pametna. Naprotiv, veoma mi je zanimljivo u njenom društvu. Ali, pobogu, kako moţeš za sirotu Sofijicu da kaţeš da je lepa? — Da, lepa je — nepokolebljivo će Helena. — Ima divno lice. — Ma hajde, lice joj je kao pun mesec — tvrdoglavo će Kajl, grohotom se nasmejajvši. — Stvarno si surov. Ona je moja miljenica i ne dopuštam da je kinjiš — ljutila se Helena. — Vidim da si je uzela u zaštitu. Još jedno tvoje ruţno pače. Pored tebe, stvarno izgleda smešno. — Ne govori tako, Kajl, nisi u pravu. Sofija Aspen je daleko od ruţnog pačeta. Samo je veoma mlada i prilično neiskusna. Mislim da je za nju dobro da bude u društvu muškarca kakav si ti, da se malo oslobodi. Zato mi je drago što smo često zajedno, utroje. Do sada si bio predusretljiv i paţljiv prema njoj. Ponekad je lepo učiniti neko dobro delo, zar ne? — Da. Međutim, čini mi se da sam malo preterao u činjenju dobrih dela kad je ona u pitanju. — Hmm? — promrmlja Helena upitno podigavši obrvu. — Ne moţeš reći da nisi primetila — nasmeja se muškarac, najednom razdragan. — Sirota mala je na odličnom putu da se zaljubi u mene. — O, Boţe — duboko uzdahnu zabrinuta ţena. — Mislim da si u pravu. Primetila sam da je prilično smušena i omamljena u tvom prisustvu. — Nema nikakve sumnje u to. Poznajem simptome. Bilo bi veoma zabavno, da nije toliko patetično. — No, ti si bar na to navikao — nasmeši se Helena. — U svakom slučaju, uveravam te da su u tebe bile zaljubljene mnoge manje privlačne ţene nego što je Sofija Aspen. — Zaista? — šaljivo će Kajl. — Moţda, ali su svakako bile vitkije. — Nadam se samo da joj se nećeš . . . — Narugati u lice? — dovrši muškarac umesto nje. — Neću, Helena. Obuzdaću se. Mada mi neće biti lako. Izgleda kao da je ... Kajl je nastavio da opisuje Sofijin izgled. Bio je veoma rečit, slikovit, maštovit, ubojit. Ali, Sofija ga više nije slušala. Primorala je svoje ukočene noge da je odvedu sa strašnog mesta njenog najvećeg poniţenja. Ranjene duše, jedva hodajući, pridruţila se kolegama na drugom delu plaţe. Bilo je poučno čuti kakvim je očima drugi vide, ali je, istovremeno, bilo i jezivo skupo. Ĉinilo joj se da je mogla da podnese istinu o sebi i svom izgledu, ali ne i bezdušnost sa kojom je iskazana. Nenadano joj se Kajl Hart predstavio kao površan, izveštačen, okrutni nitkov ... Da je došlo do suočenja lice u lice, tamo na plaţi, da se Kajl, igrom slučaja, osvrnuo i ugledao je, sigurno bi mu uzvratila udarac svom silinom povređene ţenske sujete.

Međutim, najteţe je bilo to što je sve što je izgovorio bilo tačno. Zaista ju je osvojio i zaludeo i nesumnjivo je izgledala groteskno. To je zapamtila kao prvoklasnu ţivotnu lekciju. Naučila je koliko su ljudima vaţni spoljni efekti, lako je bila svesna da svakako ne izgleda očaravajuće, nije imala pojma koliko drugi obraćaju paţnju na fizičku pojavu. Najviše ju je pogodilo što je muškarac u koga se zaljubila uopšte nije upoznao. Nimalo ga nije zanimalo šta se krije ispod površine, naslaga šminke, obojene kose, glomaznih naočara . .. Definitivno se nije potrudio da shvati ko je Sofija Aspen. Kao da ju je detinjasto identifikovao s ekscentričnom, čak pomalo „udarenom" Mejzi Vilkin. Njenu naklonost doţiveo je kao nedolično osećanje vredno prezira. Ipak, u svakom zlu ima nešto dobro. Patnja je korisna za umetnike. Bol je za glumca isto što i tvrdi, neobrađeni kamen za skulptora. Gospodin Hart je pomogao Sofiji da postane još bolja glumica. Emotivni udarac koji joj je naneo, oplemenio ju je i pročistio. Sada je mnogo više znala o ljudima i međuljudskim odnosima. Sazrela je i na ličnom i na profesionalnom planu. Na izvestan način, mada s gorčinom u srcu, bila mu je zbog toga zahvalna. Što se ostalog tiče, prema njemu je osećala samo ogromno gnušanje. Te večeri izbegla je večeru na koju ju je pozvao, pravdajući se stomačnim tegobama. Naredna dva dana bio je prema njoj izuzetno, gotovo napadno, predusretljiv i ljubazan. Naime, ukazujući joj preteranu paţnju, u stvari joj se podsmevao. Uprkos insistiranju, odbila je da ponovo bude u njegovom društvu i nije se Si upuštala s njim ni u kakvu konverzaciju. Trećeg dana, vratio se u London. I da je ţelela nekome da se poveri, Sofija ne bi uspela da iskaţe sav bol i bes što je tada preţivljavala. Pored toga, ponos joj nije dopuštao da otkrije šta oseća. Međutim, već sledećeg jutra, na snimanju, zablistala je novim glumačkim sjajem. Najednom je spoznala suštinu Mejzinog neprijateljskog odnosa prema svetu koji je okruţuje, shvativši svu dubinu i nesreću neugledne, zapostavljene sluškinje za koju niko nije imao ni trunku razumevanja i koju niko nije uzimao ozbiljno sve dok nije postalo suviše kasno. Sada joj je bila sasvim jasna patnja te ruţne, prezrene i neprilagođene osobe. Tumačeći lik Mejzi Vilkin, Sofija je nastupila snaţnije i ubedljivije nego ranije. To nikome od kolega nije promaklo i svi su joj s oduševljenjem čestitali. Reţiser Persi Šumejker je, po završetku jedne izuzetno uspele, duţe scene, pritrčao i poljubio je u oba obraza, a deo tima njenu glumu otpratio je na nogama. Potom su je svi pozdravili ovacijama. — Bravo! — povikali su u glas. Aplauzi i priznanja su joj, naravno, godili bili su melem, za njenu ranjenu dušu. Niko nije slutio šta se u njoj zbiva i šta je izazvalo preokret u njenom radu. Vodila je računa da Heleni ničim ne pokaţe da je čula njen i Kajlov razgovor na plaţi. Ipak, primetila je u nekoliko navrata da je iskusna koleginica ispitivački posmatra, kao da je naslućivala istinu. Nijednog trenutka, Sofija nije krivila Le Bonovu zbog onoga što joj se dogodilo. Naprotiv, bila joj je zahvalna na svemu što je za nju učinila na profesionalnom planu, a to, zaista, nije bilo malo. U stvari, njih dve su se tokom realizacije ovog krupnog projekta i privatno zbliţile i postale prave prijateljice. — Ti si veoma talentovana mlada dama i pred tobom je sjajna glumačka budućnost, draga moja — rekla joj je Helena poslednjeg dana snimanja u Brajtonu. — Ţelim ti mnogo sreće. Kad je pala poslednja klapa, Sofija nije imala snage za radost i slavlje. Bila je previše iscrpljena i depresivna. Ţelela je da što pre zaboravi Mejzi Vilkin, da se odmah oslobodi tog teškog, mračnog lika, kao što se zmija oslobađa košuljice. Po povratku u London, povukla se u osamu svog nevelikog, ali udobnog stana, bacila se na strogu dijetu i gimnastičke veţbe. Nikuda nije odlazila, osim u najnuţnije nabavke i nikoga nije viđala. Kosa joj je, s vremenom, dobijala prirodnu boju, a suvišni kilogrami postepeno su se topili. Dosta paţnje posvetila je nezi koţe

i uskoro je, bez nelagodnosti, mogla da se pokaţe u javnosti. Bez ţaljenja i kajanja, iz sebe je zauvek „izbrisala" Mejzi Vilkin i vratila se na posao. Prvih pet meseci naredne godine provela je radeći u jednoj putujućoj trupi, sastavljenoj od mladih glumaca, još neiskusnijih od nje. Igrali su modernu dramsku trilogiju koja nije bila naročito popularna i nisu uspeli da privuku veću paţnju publike. Zarada je bila minimalna, uslovi rada iscrpljujući, sale poluprazne i svima je laknulo kada je direktor, početkom juna, objavio da je turneja završena. Našavši se ponovo kod kuće, sama, bez posla i bez planova za budućnost, u nezavidnoj finansijskoj situaciji, nije znala šta da počne i kako da povrati narušeno samopouzdanje. Bio joj je neophodan odmor i najviše bi joj prijala neka toplija klima. Bila je ţeljna sunca i mira. Jedna turistička agencija nudila je putovanje na Jamajku. Cena je bila prihvatljivija od nekih drugih aranţmana, ali i dalje prilično visoka za njen dţep. Pored toga, „paket" je podrazumevao tronedeljni boravak, što joj takođe nije sasvim odgovaralo. Ipak, odlučila je da potroši deo novca, koji je zaradila igrajući Mejzi Vilkin, na nešto što će joj, kako se nadala, napokon doneti pravo zadovoljstvo i relaksaciju. U svakom slučaju, mislila je, niko joj ne moţe prigovoriti da nije zasluţila predah. Kad je kupila kartu, bila je sigurna da je učinila pravu stvar. More, sunce, plivanje, šetnja i zdrava hrana sigurno će joj pomoći da se relaksira i prikupi energiju za nove poslovne poduhvate i moguća nova ţivotna iskušenja. Jamajka će joj pomoći da povrati optimizam, gipkost tela i ţivost duha. U međuvremenu, svim silama se trudila da zaboravi Kajla. Uprkos napornom poslu proteklih meseci i iscrpijujućim putovanjima po Engleskoj, to joj je samo napola pošlo za rukom. Bol je još bio u duši, kao nezaceljena rana. Nemogućnost da preboli ljubavno razočaranje bio je, u stvari, glavni razlog što je odlučila da ode na Jamajku. Nadala se da će daleko od kuće, na toplom karipskom suncu, zauvek izbaciti Kajla Harta iz svog srca. ... A sada je prinuđena da čoveka koji ju je toliko povredio, dugotrajno na-rušivši njenu duhovnu i emotivnu ravnoteţu, i koji ju je u međuvremenu potpuno zaboravio, posmatra kako, sasvim ravnodušan, nonšalantno hoda plaţom Očo Riosa... 2. Prvo joj je prišla devojčica. — Našla sam mnogo školjki — pohvalila se, sede pored Sofije i istrese dragoceni sadrţaj svoje plastične kantice. — Zar nisu lepe? — Divne su — sloţi se devojka, nemajući kud. — Na ţalost, mnoge su slomljene — uzdahnu mala. Ako ţeliš da sakupiš neoštećene, moraš da roniš. Moj stric Kajl mi je obećao da će mi izvaditi velike školjke sa dna mora ... O, majko moja, pogledaj ovu! — uzviknu dete, zagrcnuvši se od radosti. — Zaista izuzetan primerak — primeti Sofija, razgledajući školjku koja je malu Emu ostavila bez daha. U tom trenutku, pridruţi im se „gospodin stric". Devojka je, s olakšanjem, ustanovila da se oporavila od početnog uzbuđenja i da joj se puls normalizovao. Znam da će zazvučati neubedljivo, ali moram da vas pitam da li smo se već negde sreli? — reče muškarac, prostre-livši je prodornim pogledom. — Ne — šlaga Sofija ne trepnuvši. — Ne bih rekla da smo se sreli. — U tom slučaju, veoma ličite na nekoga koga sam znao, mada ne mogu da se setim na koga. Ĉini mi se kao da sam vas negde video — objašnjavao je, a onda mu preko lica prelete mangupski osmeh. — Verovatno sad mislite da mi je nastup

providan i frazerski, nezgrapniji nego da sam vas upitao: „Dolazite li ovamo često, gospođice?" Sofija mu uzvrati osmeh. Međutim, izgledala je prilično nepristupačno i nezainteresovano. Nadala se da je neće prepoznati, ni sada, ni kasnije. Bio je viši nego što joj se činilo u Brajtonu, vitak, širokih ramena, ţustrih pokreta, gospodstvenog drţanja, čak i na plaţi kad na sebi nije, kao prošle jeseni u Engleskoj, imao laneno odelo i svilenu košulju. Građen kao Apolon, muţevan; samouveren i moćan, zračio je zrelošću i iskustvom na koje ni sada nije bila imuna. — Hoćete li mi reći kako se zovete? — upita je bez okolišanja. — Sofija Veb — nevoljno izgovori novu laţ. U stvari, polulaţ. Naime, Veb Apsen je bilo njeno puno prezime. — Ja sam Kajl Hart, a ovo je moja sinovica Ema. — Drago mi je što smo se upoznale — koketno promrmlja, očigledno lepo vaspitano dete i odskakuta prema vodi, u potrazi za školjkama. Muškarac sede pored Sofije, ponašajući se spontano i sigurno, kao da su stari znanci. Iznenada, ramena im se nakratko dodirnuše. Ona se trţe, kao da je oparena usijanim gvoţđem, jedva se suzdrţavajući da ne pobegne. — I mi smo odseli u hotelu „San Antonio". Juče smo doputovali — saopšti joj neusiljenim tonom. — Došli ste s Eminim roditeljima? — upita devojka, pristojnosti radi. — Ne — odgovori Kajl, skrenuvši pogled u Eminom pravcu. — Moj brat i moja snaha trenutno prolaze kroz tešku bračnu krizu. Tačnije, pred razvodom su. Ponudio sam se da povedem malu sa sobom, da ne bi prisustvovala njihovim razmiricama, a delimično i da bih im pruţio još jednu šansu da na miru razmisle o svemu pre donošenja konačne odluke. — Razumem — promrmlja Sofija. Više nije bilo dileme oko toga zašto je došao ovamo. U svakom slučaju, nije traţio nju. Ponovo se u sebi postidela što je uopšte pomislila da bi Kajl mogao poći na Jamajku u potrazi za njom. Kakva apsurdna ideja! — A vi? — upita muškarac. — Jeste li došli s prijateljima? — Došla sam sama. Osetila je da je iznenađen, iako to ničim nije pokazao. — Je li ovo vaš prvi boravak na Jamajci? — Da. — Od Engleske do Kariba dug je put za devojku bez pratioca — reče Kajl, s izrazom neverice u glasu. Koliko god se trudio da prikrije iznenađenje, znala je da je ipak zbunjen. — Da li biste mi rekli čime se bavite? — Ja sam . . . foto-model — odgovori Sofija, s izvesnim oklevanjem. — Trebalo je da pretpostavim — nasmeši se muškarac. — Upravo tako izgledate. Na ţalost, moje zanimanje nije naročito atraktivno. Zaposlen sam u jednoj banci. — Zaista? — izusti ona tiho, s mukom odglumivši kako je i to za nju nova činjenica. Napetost je za njene ţivce postajala prevelika. Shvatila je da će, ukoliko smesta ne napusti ovo mesto, ubrzo izreći ili učiniti nešto zaista nedolično ili glupo. Nervoznim pokretima pokupila je veliki peškir i slamenu torbu za plaţu i brzo ustala. — Veoma mi je ţao što vas napuštam, ali krajnje je vreme da se sklonim sa sunca — reče pomalo kruto. On pogleda prema njoj. U njegovim maslinastim očima, oivičenim dugim trepavicama, zaiskrio je odblesak cinizma. — Trebalo je odmah da mi stavite do znanja ukoliko vam moje prisustvo smeta. — Ne smetate mi, zaista — razuve-ravala ga je. — Vrućina mi je i ţelim da se istuširam pre odlaska na ručak. — Onda ću vas videti na ručku? — insistirao je. — Naravno — potvrdi devojka ravnim tonom, polazeći prema hotelu.

Hitro hodajući duţ plaţe, bila je sigurna da je Kajl prati pogledom. Koţa joj se orosi znojem, nešto od ţege, a nešto od nervne napetosti. Odahnula je tek pošto se našla u svojoj hotelskoj sobi. Skinula je kupaći kostim i smesta otišla pod tuš. Prepuna utisaka, nastojala je da sačuva prisebnost. Ipak, tešila se da nije sve bilo tako crno kao što joj se, na prvi pogled, učinilo. Ako ništa drugo, slučajni susret s Kajlom Hartom znatno joj je popravio samopouzdanje i nahranio joj sujetu. Došla je na Jamajku da bi se odmerila i poboljšala nezavidno psihofizičko stanje. Sudeći po njegovim reakcijama, u tome je već dobro napredovala, čim je nije prepoznao. Očigledno je da je pred sobom video sasvim drukčiju ţenu od one koja je prošle jeseni tumačila lik Mejzi Vilkin. Preko usana joj prelete obešenjački osmeh. Šta joj bi da mu kaţe da je foto-model i da se zove Sofija Veb?! U stvari, sada joj je bilo drago što je baš tako postupila. Pustiće ga da se propisno namuči, odgonetajući njen pravi identitet. Znala je da će, kad je napokon bude prepoznao, uţivati u izrazu njegovog lica. Uostalom, Kajlova izjava da radi u banci bila je gotovo veća laţ nego njeno neistinito predstavljanje. Znala je da je on jedan od vlasnika veoma ugledne londonske trgovačke banke i da je prezime Hart uklesano iznad vrata reprezentativne zgrade u neoklasicističkom stilu usred Sitija. Sofija je, svojevremeno, zaista pozirala za modne časopise, naročito u vreme dok je pohađala dramsku akademiju. Baveći se tim poslom, nije uspela da zaradi velike pare, ali su joj honorari dobrodošli za plaćanje školarine i kirije. Ukoliko ne bude u dovoljnoj meri angaţovana kao glumica, moglo bi se dogoditi da postane profesionalni foto-model. Njen menadţer Dţo Gilmur, inače Amerikanac, nagovestio joj je mnogo više glumačkog posla u skorijoj budućnosti, ubeđen da će joj uloga Mejzi Vilkin otvoriti sva vrata. Međutim, do sada nije dobila nijednu ozbiljniju ponudu i to ju je brinulo. Morala je da misli na materijalnu egzistenciju. Nadala se da će imati dovoljno novca dok ne iskrsne nešto unosnije od povremenih televizijskih reklama. No, ovde je da se relaksira, a ne da se sekira, ubeđivala je sebe, izlazeći iz kade, odlučna da odagna sumorne misli. Obukla je haljinu sa tamnozelenim i tamnoplavim šarama koja je isticala prirodni ton njene kose i preplanulost koţe, a oko vrata je stavila ogrlicu od ruţičastog kvarca, ne naročito skupu, ali veoma atraktivnu. Najednom je zaključila da situacija u kojoj se našla, i koja ju je u početku jako uznemirila, moţe postati veoma zabavna. Na kraju, moţda će joj prijati da više ne obeduje sama. Diskretno je nakarminisala usne i krenula na ručak s osećanjem kao da izlazi na pozornicu. Kajl i Ema joj se pridruţiše čim je sišla u trpezariju. Svi su naručili hladno pečenje i salatu. Pomalo ukočena, svakog trenutka je očekivala da će je Hart prepoznati. Međutim, to se nije dogodilo. — Da li uvek nosite naočare za sunce? — upita je, pomno istraţujući crte njenog lica. — Smeta mi jako sunce — odgovori devojka, prećutavši da zatamnjena stakla, u ramu s potpisom Kristijana Diora, imaju dioptriju. — Ili ih ne skidate zato što ne ţelite da vas prepoznaju? — podozrivo će Kajl. Sofija se trţe, pomislivši da se on napokon svega setio. No, odmah je shvatila da nema razloga za paniku. — Sigurno ste veoma popularni i slavni — dodade provokativno. — Na osnovu čega to zaključujete? — upita ga. — Ovo je skupo mesto — slegnuo je ramenima. — Novac podrazumeva uspeh. A u vašem poslu, uz uspeh ide i slava. — Ne, ja nisam poznata široj publici i verovatno nikada neću postati slavna. Iskreno rečeno, i ne ţelim to da postanem. — To baš nije tipično ţensko stanovište — komentarisao je s ironičnim osmehom na licu.

Sofiji zastade zalogaj u grlu. Bilo je nečeg zasenjujućeg zavodljivog, iako nimalo toplog, u njegovom osmehu. Upravo su taj osmeh i bora između obrva ostavljali utisak nemilosrdnosti, gotovo okrutnosti, pa ipak, teško je bilo odoleti neobičnoj, demonskoj privlačnosti ovog muškarca. Tamne obrve davale su Kajlovim smaragdnim očima, koje su na suncu postajale ţutosmeđe poput ćilibara, izraz strogosti, kao kod nekog opasnog tigra koji vreba ţrtvu. — Pretpostavljam — nastavi on da nagađa, sipajući joj sok od pomorandţe — da sam vas video na nekoj od naslovnih strana modnih časopisa, kakav je na primer „Vogue" i da ste mi zato tako poznati. Ona odmahnu glavom, trudeći se da se ne nasrneje. — U časopisu „Vogue" sigurno niste mogli da me zapazite, ali biće da ste me, tu i tamo, ipak viđali. — Moţete li biti malo precizniji? — uporno će Hart, rešen da zadovolji sop-stvenu radoznalost. — Tu i tamo, rekoh — škrto će de-vojka. — O-la-la! — ponovo se nasmejao, otkrivajući sneţno bele zube. — Pa, vi ste, znači, prilično tajanstvena dama — primeti on nešto mekšim tonom. — Ne volite kad vas ovako ispituju, zar ne? — Zapravo, ne volim da pričam o sebi. — Još jedna osobina netipična za ţenu— zaključi. Posmatrala je njegove spretne, negovane šake, dugih snaţnih prstiju. Pogled joj se načas zaustavi na crnom, elegantnom, vodootpornom satu, očigledno veoma skupom, ali neupadljivom. Znala je da je Hart veoma imućan, ali se svojim bogatstvom nije razmetao, budući da nije skorojević. — Što se tiče ekskluzivnosti ovog letovališta i cene boravka u njemu, uvera-vam vas da odmor ovakve vrste prevazilazi moje realne materijalne mogućnosti i da me već pomalo grize savest što sam sebi priuštila toliki luksuz — priznade Sofija, mirno ispijajući sok. —U tom slučaju, sigurno ste odlučili da sebe zbog nečega nagradite — zaključi on. — Upravo tako — potvrdi devojka, naglašavajući reči. Kajl nije video iznenadni blesak njenih sivih očiju, ali je primetio izmenjen ton. — Zanimljivo. Smem li da pitam šta je to? — Reč je o sasvim privatnoj stvari. —Znači, zavesa je ponovo spuštena, a tajna je ostala neotkrivena—reče muškarac, namrštivši se. Završivši s jelom, Sofija odloţi escajg i nasloni bradu na stisnute šake. Pitala se dokle srne da ide u ovoj igri koju je, do sada, iznenađujuće uspešno vodila. — Bio mi je neophodan predah. Pre izvesnog vremena okončala sam jedan veoma naporan posao koji me je prilično iznurio i potom sam odlučila da nekuda odem i pokušam da se vratim u staru formu. U tome nema ničeg misterioznog, verujte mi. — Ipak mi je neverovatno da ste prevalili toliki put potpuno sami. Tako lepa i zanimljiva ţena ne bi trebalo da samuje. S mukom se uzdrţala da se glasno ne nasmeje, odlučna da ne pokvari svoje rezervisano drţanje. Ĉovek koji je, ne tako davno, o njoj izjavio, između ostalog, da liči na debelu sovu i da joj je lice kao pun mesec, sada je obasipa komplimentima, hvaleći njenu lepotu i njen šarm. Ironija je zaista velika, a moć izmenjenog fizičkog izgleda jgotovo neverovatna. — Za mene je samoća dar, a ne pokora — reče Sofija tiho, uţivajući u neočekivanoj ulozi „tajanstvene dame". Primetila je da je zaintrigiran i da ga njeno distancirano ponašanje izaziva. — Volim povremeno da se osamim. — Mogu li sada da idem da se igram? — oglasi se Ema, koja se očevidno dosađivala.

— Moţeš — odobri joj stric. — Ali, budi u hladu da ne dobiješ opekotine od sunca — upozori je. Devojčici nije trebalo dvaput reći. Smesta je otrčala. Kajl ju je posmatrao s mešavinom neţnosti i ponosa u očima. — Ovo je prvi Emin boravak u ino-stranstvu. Inače je pravo londonsko dete — objašnjavao je, smešeći se. — Da li i vi ţivite u Londonu? — Da, ali sam odrasla u Skarborou. — Znači, provincijalka — začudi se Hart. — Neobično . .. Nikad ne bih pomislio. Imate aristokratsko drţanje. — Preci su mi bili jorkširski seljaci —objasni devojka. — Moj otac ima malu farmu i uzgaja ovce, nedaleko od mora. — Tamo je sigurno lepo — uljudno primeti on. — O, da — razneţi se ona. — Iz kuće se vidi more. — Kako ste uspeli da se oslobodite jorkširskog naglaska? — upita bankar, fiksirajući elegantnu mladu ţenu prefinje-nog ponašanja, koja je za njega očigledno predstavljala sve veću enigmu. — Ukoliko budete paţljivije slušali, uverićete se da ga se nisam sasvim oslobodila — priznade Sofija! — Ima li vaš otac kod kuće još takvih „primeraka"? — našali se on. — Ukoliko mislite na braću i sestre, jedinica sam. — A, tako. Time se, dakle, moţe objasniti vaša pribranost. Niste imali konkurenciju, niste morali da se borite za prevlast i roditeljsku naklonost. — O, nikako! — ţivnu Sofija. — Na pogrešnom ste tragu. Imala sam konkurenciju, i te kakvu! Lakše bi mi bilo sa šest sestara nego s mojom rođakom Dţeni. — Mora da je to neka izuzetna devojka — zaključi Kajl, smeškajući se. — Dţeni je dve godine mlađa i znatno lepša od mene — reče Sofija bez trunke zavisti u glasu. — Teško mi je da poverujem u ovo drugo — nasmeši se on, otvoreno joj laskajući. Makar bila i laţna, i njegova neverica joj je godila. — Zapravo, ona bi, s takvim izgledom, sigurno imala mnogo više uspeha kao foto-model. Međutim, ona je i pametnija od mene, pa sada studira matematiku. — U tom slučaju, svakako vam nije bilo lako pored takve rivalke — primeti on blagonaklono. — Da sam po prirodi "ljubomorna, kao što nisam, nesumnjivo bih se namučila poredeći se s Dţeni. — Ima li i ona tako gustu kestenjastu kosu i upečatljive sive oči? — Dţenin izgled je neuporedivo atraktivniji. Kosa joj je zlatnoriđa, a oči svetio plave. Odrasle smo zajedno. Njena i moja majka su veoma bliske. Dok sam bila mala, često su me pitali zašto se više ne ugledam na rođaku Dţenifer— sećala se devojka, na izgled ravnodušno, ali ipak neznatno stisnuvši usne. — Kada smo odrasle, preotimala mi je sve simpatije. — Pretpostavljam da to više ne čini?— upita Kajl s neočekivanom toplinom u očima. — Verovatno ima dovoljno udvarača na fakultetu u Jorku. U stvari, moje preseljenje u London eliminisalo je naše rivalstvo. Pravo da vam kaţem, tako je mnogo bolje. Nisam baš bila oduševljena što se svi muškarci koji mi se dopadnu, pre ili kasnije zaljube u Dţeni. Kajla je njena priča očigledno zabavljala. Sofija je, nastojeći da bude duhovita u svojoj samokritičnosti, malo preterivala, opisujući svoju rođaku kao u svemu superiorniju. No, što se ţivotnog iskustva tiče, bilo je u tome mnogo istine. Naime, paradoksalno je bilo to što Dţeni, privatno, nikako nije odgovarala prototipu hladne, povučene i racionalne naučnice. Naprotiv, ona je o muškarcima veoma rano naučila gotovo sve i znala je ,,gde đavo spava". S druge strane, ljudi su

prepuni predrasuda o glumcima i teško bi ko poverovao da Sofija do sada nije imala nijedno pravo seksualno iskustvo .. . — A sad me, molim vas, izvinite — reče devojka, ustajući od stola. — Malo ću dremati u svojoj sobi. Suviše je vruće za sunčanje. — Onda se vidimo kasnije, na plaţi — odvrati joj Kajl, dţentlmenski se naklonivši pre nego što se udaljila. — Ipak ste mi strašno poznati, Sofija — reče joj Kajl Hart nekoliko dana kasni, je, prišavši njenom stolu za vreme doručka. Ovog puta, međutim, nije se uznemirila zbog njegovih reči. Bilo je malo verovatno da će se, bez njene pomoći, setiti njihovog upoznavanja u Brajtonu. Ako je do sada nije prepoznao, to se neće dogoditi ni kasnije, pa stoga nije imala razloga za nervozu, zaklonjena tamnim naočarima i obodom slamenog šešira. Pastelnoţuta dekoltovana haljina i jednodelni crveni kupaći kostim isticali su njenu neţnu preplanulu put. — Ĉini mi se da je kasno za takvu repliku — reče s lakim prizvukom ironije u glasu. — Moţda bi ipak bilo bolje da me pitate dolazim li često ovamo. — Ali, sasvim sam ozbiljan, gospođice Veb. Podsećate me na nekoga koga sam znao, ali ne mogu da dokučim na koga. Imate li nešto protiv da vam se pridruţim? — Ukoliko budete insistirali da svaki put obedujemo zajedno, ljudi će početi da ogovaraju — upozorila ga je blagim tonom. — Rizikovaću — odvrati joj šeretski i sede preko puta nje. — A, s obzirom na to da smo oboje na odmor došli sami, ne vidim kakav je greh u tome što delimo sto za ručavanje. Nastojala je da ostane pribrana, ali to nije bilo lako u prisustvu muškarca koji ju je magnetski privlačio. Pri pogledu na njegove mišićave ruke i snaţan vrat, koji je otkrivala raskopčana kragna pamučne košulje, u grlu joj zastade zalogaj papa-je. Kajl pozva konobara i naruči kafu, zemičke i grejpfrut, a Sofija čaj. Osim kad je svako bio u svojoj hotelskoj sobi, gotovo se nisu razdvajali. Zajedno su bili na plaţi, zajedno se kupali, sunčali, ručali, večerali. Kajlu očigledno nije bilo neprijatno u njenom društvu. Ili samo pokušava da odgonetne gde su se ranije sreli? Međutim, on joj nije davao mnogo povoda za dvoumljenje. Naprotiv, jasno joj je stavljao do znanja da je zainteresovan za nju. Prethodne večeri, u restoranu, dok su, u romantičnoj atmosferi, uţivali jedući jastoge, ostrige i druge odabrane i izvrsno pripremljene plodove mora, videla je u njegovim ţućkastozelenim očima, da mu se veoma dopada. No, devojka nije zaboravila da se isti ovaj čovek, ne tako davno, uzdrţavao da joj se ne nasmeje u lice. Sada, međutim, uloge su promenjene. Ona je ta koja moţe da se zabavlja, igrajući se mačke i miša, puštajući ga da od sebe napravi budalu. Ponovo je načinio istu grešku, usredsređujući se samo na njen fizički izgled, ne trudeći se da upozna njenu ličnost koja mu, po svemu sudeći, uopšte nije bila vaţna. Jedina razlika je u tome što je u Brajtonu video „debelu sovu" Mejzi Vilkin, a sad je pred njim fotomodel, atraktivna i tajanstvena Sofija Veb. Više puta, u proteklih nekoliko dana, bilo joj je na vrh jezika da mu otkrije svoj identitet, ali se uzdrţavala, radoznala kako će se događaji dalje odvijati, naročito posle sinoćnjeg poljupca u obraz koji joj je, posle večere, uputio za laku noć, isprativšrje do vrata njene sobe. Pošto je u njoj još bilo ţivo sećanje na poniţenje koje joj je priredio u Brajtonu, ovaj poljubac ju je ostavio ravnodušnom. — Jeste li dobro spavali? upita je kurtoazno. — Da, hvala — šlaga. — Gde je Ema? — Brzo će doći — uzdahnu muškarac. — Počinjem da shvatam da baš i nisam naročito obdaren za staranje o osmogodišnjoj devojčici. I zaista, njegova sinovica im se ubrzo pridruţi, veselo brbljajući. Sofija je odmah, i bez posebnog truda, zadobila njenu naklonost. — Hoćeš li i danas sa nama na plaţu? — upita devojčica, vrpoljeći se na stolici.

— Da. Već sam se obukla za kupanje — odgovori Sofija, pokazujući joj bretelu kupaćeg kostima. — Super! — povika mala. — Pa, zašto onda ne pođemo? — dodade nestrpljivo. — Ići ćemo čim budeš doručkovala — prihvati devojka. — Šta ćeš da naručiš? — Kajganu — odluči Ema, bez dvoumljenja. — A posle ću da napravim veliki dvorac od peska, mnogo veći nego juče. — Otac joj je arhitekta — primeti Kajl smešeći se. Dok je devojčica jela, vreme je brzo prolazilo u prijatnom ćaskanju. Sofija je paţljivo slušala brojne zanimljive podatke o ostrvu, njenim stanovnicima i običajima koje je iznosio Kajl. — Kako to da tako mnogo znate o Jamajci? — upita ga. — Jeste li već boravili ovde. — O, da. Obišao sam Karibe uzduţ i popreko, kad sam bio lud i mlad — odgovori joj kroz osmeh. — Poslovno — dodade odmahnuvši rukom, kao da priča o tome nije vredna pomena. Kao bankar? — iznenadi se devojka. — Uglavnom sam plovio raznim jahtama. — Zanimljivo. Kao da ne ţelite da govorite o tome? — Moja ozloglašena prošlost nije naročito pogodna tema za razgovor, bar ne u ovoj prilici.,Uostalom, svi imamo pravo da budemo pomalo tajanstveni, zar ne? — reče promuklim glasom, a oči mu bljesnuše opasnim sjajem. Bilo je to još jedno veličanstveno prepodne na plaţi okupanoj suncem. Posmatrala je Kajla dok je plivao snaţnim odsečnim zamasima, savršenim kraul stilom. Emino prisustvo bilo je dobrodošlo i za devojku je predstavljalo svojevrsno olakšanje, jer je sprečavalo mogući buran razvoj njenog i Kajlovog flerta. Iznuđeno koketovanje i nadmudrivanje s njim postajalo joj je naporno. Aţurno more i jasno plavetnilo karipskog neba bez oblaka, udruţeni s blizinom ovog izuzetno zgodnog muškarca, delovali su na nju omamljujuće i udaljavali su je od osvetničkih namera. Izišavši iz vode, dohvatio je peškir i obrisao se energičnim pokretima. Nije mogla da odvoji, pogled od njegove blistave, zategnute koţe, fascinirana pulsiranjem njegovih snaţnih mišića i tetiva. Bila je sigurna da je pred njom čovek koji u svemu traţi savršenstvo, počevši od plesa, do vođenja ljubavi. Hitro je legao na leđa, tik uz nju, i zaţmurio, ispustivši dubok uzdah zadovoljstva. -- Ovo je pravi ţivot! Boţe moj, kad samo pomislim da ću ponovo morati na posao — zavapi on. — Prilično mi je teško da vas zamislim kako radite u banci — priznade Sofija. Pretvarala se da je zadubljena u knjigu pred sobom, ali je, u stvari, razmišljala o sebi, o Mejzi Vilkin, o Kajlu Hartu. Naročito o njemu. Nije njoj više bilo čudno što je toliko samoljubiv i ohol. Lepl ljudi su najčešće veoma neljubazni prema onima koji nisu tako omiljeni i uspešni i koji se ne mogu pohvaliti blistavom spoljašnošću. Međutim, smatrala je da takva površnost zasluţuje kazñu i priţeljkivala je da ga „naruči pameti" i da mu povredi ponos, onako kako je on povredio njen. Neznatno okrenuvši glavu prema njemu, sigurna da on to neće primetiti, diskretno ga je „proučavala". Kajlovo mirno lice bilo je zaista savršeno. Detinjasto je pomislila kako nije pravedno da iko bude tako prokleto lep. Kao opčinjena, posmatrala je kako mu se široke grudi ritmično podiţu dok je dremao na suncu. Kapljice vode sijale su poput bisera na njegovoj bronzanoj koţi, neuobičajeno finoj za muškarce. Pitala se šta bi se desilo kada bi ga iznenada dodirnula, kada bi ga pomilovala po vratu, grudima ... Misao je bila istovremeno uzbuđujuća i zastrašujuća. Svaka ţena bi osetila strah od mogućnosti da probudi muţjaka u ovom muškarcu. Njegova polnost bila je izuzetno snaţna, očigledna u svakom trenutku, i kad je ćutao i kad je govorio, i kad se kretao, i kad je mirovao.

Skrenula jé pogled, pomešanih osećanja. Nije mogla da ostane mirna u Kajlovom prisustvu. Građen kao Apolon, svestan vlastitog magnetizma, samouveren i opušten, i dalje ju je privlačio, lako ju je svojevremeno strašno povredio, morala je da prizna da nije ravnodušna prema njemu i da bi malo koja ţena uspela da mu odoli. U nastojanju da se pribere, nespremna da se suoči s vlastitim emocijama, usredsredila se na Emu koja je upravo postavljala još jednu kulu na svoj peščani zamak. Siroto dete, pomisli Sofija, s nadom da će mala i dalje imati dom kad se vrati s odmora. Pošto je Emin dvorac bio suviše blizu vode, jedan veći talas potopi trošnu građevinu od peska. S vriskom, devojčica je pokušala da zaštiti svoje delo, ali je bilo suviše kasno. Kad se voda povukla, od zamka je ostala samo bezoblična siva masa. — O, ne! — uzdahnu razočarana Ema. Smešeći se blago, Sofija ustade i pođe da joj pomogne da ponovo sagradi palatu od peska. — Moraćeš da ga postaviš dalje od mora — posavetova: utučenoj devojčici. — Pošto imaš kanticu, donećemo vlaţan pesak i napravićemo drugi dvorac. Posle nekoliko minuta, utešena, Ema je već ukrašavala zidove novog, većeg peščanog zamka. Sofija je sedela pored nje, nadgledala gradnju i davala savete. — Nedostaje ti jedino zastava — reče kad je posao okončan. — O, to bi stvarno bilo divno — zasi-jaše dečije oči. — Ali, šta ću kad je nemam? Devojka, poput mađioničara, izvadi iz torbe improvizovanu papirnu zastavicu, okačenu na čačkalicu. — Izvoli. Kada si mi za doručkom rekla da ćeš da praviš dvorac od peska, setila sam se da će ti zatrebati i uzela sam je s trpezarijskog stola. Oduševljena devojčica prihvati dar i pobode ga na vrh najvišeg peščanog bedema, a Sofija je ostavi da se dalje igra, zamišljajući „kraljevski" ţivot u svojoj palati. Zatim se vrati čitanju. Kad mu se ponovo pridruţila, Kajl se lenjo okrete prema njoj i otvori svoje zelene zamagljene oči. — Bili ste veoma ljubazni prema maloj — primeti toplim glasom kao da se zahvaljuje. — Volim decu — spontano će ona. — A Ema je zaista zlatna devojčica. — Mislio sam da je popodne odvezem da obiđemo vodopade na obliţnjoj reci. To je stvarno spektakularno lep predeo i svakako bi ga trebalo videti. — Verujem vam. — Jeste li voljni da pođete s nama? Devojka ne odgovori zbunjena nepredviđenim pozivom. Pitala se kuda sve ovo vodi. Bila je gotovo ljuta na sebe što mu odmah nije stavila do znanja ko je. Međutim, brzo se smirila. Treba ga što duţe ostaviti u neznanju. Tako će udarac koji mu je namenila i kazna za njegovu aroganciju biti ubojitiji. — Moţda — najzad reče uzdrţanim tonom. — Mogu li da vam kaţem posle ručka šta sam odlučila? — Kako hoćete — odvrati on, ponovo sklopivši oči oivičene neobično dugim trepavicama. — Znate — dodade — nije mi samo vaše lice poznato, već još više vaš glas. Vaš glas me podseća na neku drugu ţenu koje, na ţalost, ne mogu da se setim. — Znači li to da ste upoznali mnogo ţena? — upita ga, trudeći se da ostane staloţena. — Nekoliko — reče i okrete se na stomak, gipkim pokretom, poput mačke. U sledećem trenutku, fiksirao ju je prodornim, rendgenskim pogledom. Tada je bila gotovo sigurna da ju je prozreo i da tačno zna ko je ona. Uostalom, kako bi bilo koja ţena mogla bilo šta da sakrije kad je posmatraju ove oči? Sleđena, čekala je šta će joj reći.

— Ko god da ste, drago mi je što ste ovde. S vama je jutro zaista divno. Ruke joj zadrhtaše kad je posegnula za naočarima za sunce. On joj, međutim, steţe šaku. — Nemojte ih ponovo stavljati — tiho joj reče. — Zašto? — Zato što imate izuzetne oči, mirne, sive, blage. Budite malo bez naočara, uprkos suncu ... Meni za ljubav. Osetila je kako joj obrazi gore dok je izvlačila svoju šaku iz njegove, a potom je prkosno stavila naočare na nos. — Da ne znam da ste ugledni bankar, pomislila bih kako pokušavate da koketujete sa mnom, gospodine Hart — reče suvo. — Nisam toliko nerazuman — gospođice Veb — odvrati joj on, spustivši pogled na njene usne, neţne i glatke poput satena. — Vi, svakako, niste osoba za flertovanje. — Nisam? — provocirala ga je. — Definitivno ne. Flertovanje i koketovanje za površne ljude, a s vama čo-vek moţe imati jedino kompletnu, strasnu vezu, zar ne? — A vi, gospodine Hart — upita ga odsečnim tonom, gledajući u knjigu. — Jeste li vi površni? — Pa ... Recimo da sam svake godine sve manje površan. — Znači, ipak ste površni? — insistirala je. — Sigurno manje nego što sam ranije bio. Dakle, popravljam se. No, priznajem da u vašim godinama nisam bio ni pribliţno tako ozbiljan i dostojanstven. — Ja nisam baš tako mlada — primeti ona i dalje gledajući u knjigu. — Koliko imate godina? Dvadeset dve, dvadeset tri? — Dvadeset tri. — Ja sam od vas gotovo petnaest godina stariji i to me obeshrabruje i čini me depresivnim. — Zašto? — Ne volim kad mi je nešto nedostiţno .. . Podsećate me na jednu va-spitačicu iz obdaništa, kad sam bio dete. Bila je isto tako vitka i nepristupačna, s istom ledenom pozom koju imate vi. Kad je napokon skupila hrabrost da ga pogleda, on je lagano i bestidno očima prelazio preko njenih oblina, proučavajući svaki deo njenog lepo izvajanog, obnaţenog tela. Ako je tako pogledom gutao svoju vaspitačicu, svakako je bio prerano sazrelo dete, pomisli Sofija, malo se odmakavši od njega. — Ţao mi je ako sam vas oneraspoloţila — reče devojka, ponovo se vrativši bestseleru u čijih je deset poslednjih strana uzaludno piljila, ne pročitavši nijednu reč. — Međutim, ne bih volela da me smatraju suviše pristupačnom, ili lako dostupnom. — Moţete biti sasvim sigurni da ne ostavljate takav utisak — uveravao ju je, sa smeškom u blistavim smaragdnim očima, oivičenim crnim trepavicama. — Znate, intrigira me način na koji govorite. Besprekorno se izraţavate, kao da čitate unapred pripremljen tekst... U stvari, k'o da glumite. — Ĉudno — prokomentarisa ona, trudeći se da ne promeni izraz lica. — Nikada nisam glumila. — Posle svake izgovorene rečenice, stisnete usne kao da se plašite da vam ne pobegne kakva tajna — zadirkivao ju je. — Kao što ste nedavno rekli, nikome nije naodmet malo tajanstvenosti — spremno uzvrati Sofija. — Da li stvarno čitate tu knjigu? — upita je, glasno se nasmejavši. — Izgleda da je izuzetno zanimljiva — potvrdi ona. — Sigurno. Toliko je zanimljiva da uopšte niste primetili da ste preskočili cele dve strane — „ reče Kajl pomalo zlobno, nagnuvši se da razdvoji slepljene listove. — Eto. Priča će vam sada verovatno biti razumljivija. Ukoliko se nikada niste bavili

glumom, svakako bi trebalo da pokušate. U svakom slučaju, ne nedostaju vam ni seksepil ni lepota. — Mislite da je veoma vaţno da ţena bude lepa, zar ne? — upita Sofija suvo. — Zar vi ne mislite? — odgovori joj on pitanjem, blago se osmehujući. — To je dar koji poseduje mali broj ţena — reče devojka, odustajući od pretvaranja da je zadubljena u čitanje. — Treba li da raţumem kako ste zainteresovani samo za takve malobrojne lepoti-ce, nezavisno od toga kakve su kao ljudi? — Nije, valjda, zločin uţivati u ţenskoj lepoti, diviti se lepom licu? — ponovo se nasmeja on. — U stvari, uvek sam mislio da su ljudi koji su po prirodi ljubazni i dobri, obdareni i prijatnom spoljasnošću. — E, sada uistinu površno zaključujete — usprotivi se Sofija. — S lepotom se čovek rađa, a plemenitost, dobrota i čestitost se stiču. S vašim nazorima, vi biste se narugali ruţnom svecu, i divili lepom zlikovcu! — Pravo da vam kaţem, nikada nisam imao čast da sretnem nekog sveca, ruţnog ili bilo kakvog — šalio se, očigledno se zabavljajući. — Uostalom, moglo bi se tvrditi i suprotno, odnosno da se inteligencija, poštenje i čestitost takođe dobijaju rođenjem. — To je cepidlačenje — branila se devojka. — Ne bih rekao. Bilo kako bilo, mislim da prestrogo sudite o meni. Moji stavovi nisu tako kruti i nezreli kao što nastojite da dokaţete. U suprotnom, zaljubio bih se u beţivotnu statuu od slonovače, kao što se dogodilo Pigmalionu. Ţena moţe posedovati savršene crte i biti, kao što se kaţe, prirodno lepa, ali ako ne zrači unutrašnjom svetlošću, isprazna je i nezanimljiva, odnosno nije istinski lepa. Plamen u očima ili srdačan osmeh mogu učiniti lepim nečije jednostavno, ili čak grubo lice. Eto, to sam mislio ... — Niste me razuverili — reče Sofija. — Ţao mi je što nisam pravilno shvaćen. Kad sam vam podelio komplimente, rekavši kako biste bili dobra glumica, ţeleo sam da kaţem da vas je priroda, uz talenat, dodatno nagradila i lepotom. — A otkud vi moţete znati da ja posedujem bilo kakav talenat? — upita ga podrugljivim tonom. — Pa, to je sasvim očigledno. Sve vreme glumite. — Ne razumem — reče ona, a osmeh joj se zaledi na licu. — I te kako razumete! — protivurečio joj je. — Ko god da ste, i šta god da ste, Sofijo Veb, skrivate se iza svoje prelepe fasade kao leopard u visokoj travi, ili kao što se svaka glumica krije iza lika koji tumači. Optuţujete me da sam površan i jedino zainteresovan za vašu fizičku pojavu, a iz nekog razloga ne ţelite da otkrijem ko ste i predano se trudite da vam se ne pribliţavam i ne spoznam kakav ste čovek i šta se nalazi iza tih tamnih naočara za sunce. Njegov prodoran, sveproţimajući pogled ponovo ju je dekoncentrisao. Prošlo je nekoliko dugih trenutaka pre nego što je uspela da izgovori narednu rečenicu. — Ali, vi leţite tik uz mene, zar to nije znak pristupačnosti? — Naravno da nije. Vi ste zaista sjajna glumica, od one najbolje i najneuhvatIjivije vrste, sasvim posebnog kalibra koji se, ili stiče dugogodišnjim iskustvom, ili je, naprosto, Boţiji dar. Sofija se proteţe, nastojeći da ničim ne pokaţe nervozu. — Govorite kao da ste ekspert za glumački poziv. — Volim pozorište i poznajem neke glumice. U stvari — dodade suzivši oči — imate izvesne kvalitete jedne odlične glumice koju znam, gospođe Helene le Bon ... Srce joj se pope u grlo. Mislila je da je došao neminovni trenutak prepoznavanja i da će Kajl raskrinkati njenu igru. — Kako ste rekli? — ipak je uspela da izusti, i dalje se praveći nevešta. — Helena.. . — Helena le Bon — ponovi on, podigavši obrve u iščekivanju.

— Ah, da — reče devojka lakonski, kao da je potpuno ravno'dušna, a potom posegnu za spasonosnom kremom za sunce, kako bi izbegla Kajlov ispitivački pogled. — Gledala sam je nekoliko puta i mislim da je stvarno odlična glumica. Poređenje s njom mi, naravno, veoma laska, ali ne verujem vam. Dok je na ruke i ramena ravnomerno nanosila kremu, koja je prijatno mirisala na jasmin, srce joj je ţestoko udaralo. Gotovo je mogla fizički da oseti Kajlovu zbunjenost I neku neobičnu napetost u vazduhu. Spas, međutim, stiţe s neočekivane strane. Pritrča im uzbuđena, zajapurena Ema i zgrabi ga za ruku. — Striče Kajl, dođi da vidiš moju palatu! — povika devojčica, vukući ga prema svom peščanom zamku. On, naravno, nije imao kud, morao je da je posluša. Sofija odahnu. Najednom je shvatila da će joj biti veoma teško da se dalje pretvara. Kajl je bio znatno pronicljiviji i imao je mnogo bolju moć zapaţanja nego što je prvobitno mislila, lako je još nije prepoznao, veoma brzo je otkrio da nešto krije od njega. Predosećala je da je on u stanju da je potpuno prozre, ukoliko ne bude izuzetno oprezna. Njegova superiorna inteligencija bila je podjednako zastrašujuća, kao i njegov fascinantni fizički izgled. Morala je sebi da prizna da ju je situacija u kojoj se našla istovremeno i plašila i zabavljala. Što je Kajl bio bliţi otkrivanju njene tajne, ona se intenzivnije trudila da ga u tom odgonetanju omete. Uţivala je u svojoj novoj ulozi koja je za nju predstavljala veliki, uzbudljiv izazov, baš kao i, svojevremeno, tumačenje lika Mejzi Vilkin. Ukoliko je Kajl Hart zaista takav poznavalac njenog posla, a ona u to nije sumnjala, sigurno će umeti da ceni predstavu koju je igrala samo za njegove oči tokom tronedeljnog boravka na Jamajci. Odlučila je da ne spušta zavesu sve do povratka u Englesku i isplanirala da mu, pred polazak, ostavi pisamce u kome će mu otkriti svoj pravi identitet i podseti ga na njegovo ponašanje u Brajtonu. Ţelela je da ga natera da škrguće svojim prelepim belim zubima.

3. Pošto se te večeri istuširala, stojeći naga u kupatilu, s uţivanjem je nanosila na telo specijalni osveţavajući gel koji je vraćao koţi vlaţnost izgubljenu sunčanjem. Od kada je došla na Jamajku, revnosno je negovala lice i telo, odlučna da se u London vrati u top formi. Proučavala je vlastiti odraz u velikom ogledalu i sa zadovoljstvom utvrdila da se odmor u Očo Riosu ispostavio blagotvornim u tom smislu. Ten joj je bio toniran i blistav, mišići zategnuti, bez trunke sala. Izgledala je zaista odlično, ni nalik na Sofiju koja je glumila Mejzi Vilkin. Lice joj više nije bilo kao pun mesec, naprotiv, sada je imalo delikatni ovalni oblik, uokviren zlatnosmeđom kosom crvenkastog odsjaja i blago talasastom od kupanja. Grudi su joj se takođe promenile, odnosno vratile su raniji oblik i veličinu. Uvek je smatrala da su suviše male, jedva su se uočavale na vitkom grudnom košu. Okrenula se i preko ramena posmatrala zadnji deo tela, duge, glatke noge i lepa leđa čiste koţe, boje tamnog meda, na kojoj su svetlucali ostaci hranljivog krema. Znala je da se, takva kakva je, veoma dopada Kajlu i u toj konstataciji nije bilo taštine. Prethodno popodne otišla je s njim i s Emom na vodopade reke Dan. Bio je to izuzetno zanimljiv izlet. Divno su se proveli, uţivajući u neizrecivim čarima tamošnjih predela. Kao što je Kajl i obećao, vodopadi su predstavljali pravi raj na zemlji i radost za sva čula. Peli su se uzbrdo, od jednog do drugog vodopada, brčkajući se u sveţoj vodi malih jezera i razgledajući neke od mnogobrojnih špilja

obraslih bujnom paprati. Romantična atmosfera i prelepa priroda naročito su oduševili malu Emu koja je povremeno cikala od ushićenja, da bi u jednom trenutku, iscrpljena od napora i intenziteta doţivljaja, izjavila kako je to najlepši dan u njenom ţivotu. Što se Sofije tiče, bio je to svakako jedan od lepših dana i u njenom ţivotu. Celog tog popodneva, neprestano je osećala Kajlov pogled na sebi, istovremeno pun divljenja, ali i posesivnosti. Nekoliko puta, dok joj je pomagao da savlada teţe uspone na vodopadima, njegove snaţne šake su je dodirnule, zbog čega joj je krv brţe strujala, a srce jače udaralo. On je bio kompletan muškarac, spretan, odvaţan, dostojanstven i pun samopouzdanja. Znala je da će, ukoliko nastavi igru s njim, biti na velikim iskušenjima. No, kao i svaka igra, i ova je nudila i opasnosti, i zadovoljstva. Ukoliko u njoj pobedi, osveta će biti slatka. Morala je, međutim, da pazi da ne opeče sopstvene prste u vatri u kojoj je trebalo on da izgori. Dok su se, prepuni utisaka, vozili u hotel, neutralnim tonom ju je pozvao da im se sutradan ponovo pridruţi u obilasku ostrva. Pošto je ponuda bila veoma primamljiva, devojka je prihvati, posle kraćeg oklevanja. Naravno, najlakše je bilo ubeđivati sebe da se i taj poziv savršeno uklapa u njen osvetnički plan. U stvari, Kajl je već upad u klopku. Do sada, sve je išlo kao podmazano i bez njenog posebnog truda. Jedino joj je bilo krivo što nije imala s kim da podeli svoje likovanje. Sve što je još trebalo da učini jeste da izabere pogodan trenutak da mu otkrije ko je, kao i da mu kaţe kako je nehotice čula svaku reč njegovog i Heleninog sramnog razgovora na brajtonskoj plaţi. A onda će moći mirno da ode od Kajla Harta i da više nikada ne pomisli na njega. U međuvremenu, nema nikakvog razloga da se oseća krivom zato što zloupotrebljava njegovo poverenje i gostoprimstvo. A ukoliko on uţiva u ulozi njenog ličnog turističkog vodiča, zašto bi mu uskraćivala to zadovoljstvo? Uostalom, smatrala je da je to zgodan način da gospodin Hart donekle okaje svoj greh prema njoj. Obukla je bluzu od laganog platna i usku elegantnu sivu suknju i sišla na večeru u otmeni hotelski restoran s predivnim pogledom na obliţnji zaliv. Ovoga puta obedovala je sama. Kajl joj je saopštio da će veče provesti s prijateljima u Kingstonu, glavnom gradu Jamajke i da će povesti i Emu. Bilo je očigledno da odlično poznaje ovu ostrvsku zemlju i da među njenim stanovnicima ima mnogo poznanika. Pretpostavljala je da i to ima veze s njegovom burnom, „sumnjivom" prošlošću. Bilo je nečeg neodoljivo uzbudljivog u ovoj avanturi, nečeg istovremeno zabavnog, čudnog i erotičnog. Pošto je uspe-šno prebrodila šok zbog ponovnog susreta s Kajlom, uţivala je u neobičnom osećanju da napola vlada situacijom, a da je ostalo u rukama sudbine. Sa sme-škom na usnama, pomislila je kako je malo koja ţena koja je prošla kroz Kajlov ţivot, u duelu s njim imala početnu prednost kakvu ona ima sada. — Šta biste voleli za večeru, gospođice Aspen? — ljubazno joj se obrati njen omiljeni konobar Frenklin, sredovečan, dobroćudan čovek koji se prema njoj od prvog dana ponašao očinski i pokroviteljski, izlazeći u susret svakoj njenoj ţelji. — A šta mi vi preporučujete? — upita ga Sofija susretljivo. — Morski specijaliteti su večeras izvrsni — uveravao ju je — naročito jastozi i škampi. — Odlično zvuči, donesite mi porciju, molim vas. — Da pozovem kolegu koji sluţi vino? — upita je naklonivši se. — Ne, hvala. Večeras ću piti samo mineralnu vodu. Kad se Frenklin ubrzo vratio i servirao sjajno aranţiranu hranu, Sofiji se ote uzvik oduševljenja. Pošto je u međuvremenu postala ljubimica hotelskog osoblja, redovno je dobijala najukusnije jelo. Cisteći rakove od klešta i oklopa, Frenklin iskoristi priliku da s devojkom započne, na izgled neobavezan, ali značajan razgovor.

— Vidim da ste se sprijateljili s gospodinom Hartom i njegovom devojčicom. — Pa, proćaskamo tu i tamo — odgovori ona, trudeći se da se ne upeca na mamac. — Veoma zgodan čovek — komen-tarisao je konobar. — Kaţu da odlično poznaje Jamajku. Svojevremeno je ţiveo na ostrvu. — Je li? I šta još kaţu? — Kaţu da i Jamajka njega odlično poznaje — reče Frenklin, značajno se smeškajući. — Šta bi to trebalo da znači? — naivno će Sofija. — To znači da je gospodin Hart veoma popularan kod ovdašnjih dama — dobronamerno ju je upozoravao konobar. — Očigledno da ima oko za lepe ţene, zato se toliko interesuje za vas, gospođice Aspen. — Raspitivao se kod vas o meni? — upita ona, pomalo zabrinuto. — Da, jutros — potvrdi Frenklin ţmirkajući. Video me je sinoć kako razgovaram s vama, pa je verovatno pomislio da ću mu dati informacije koje ga zanimaju. Izgleda da misli da je vaše prezime Veb. — Jeste li...? — promuca devojka, ugrizavši se za usnu. — Nisam — umirivao ju je, tiho se smejući. Ostavio sam ga da i dalje tako misli. U stvari, baš ništa mu nisam o vama rekao, osim da je već deseti muškarac koji se ove nedelje interesuje za vas. — Hvala vam, Frenkline, što me niste odali i što niste pokvarili igru — odahnu Sofija. — Znate, nastojim da se malo našalim s gospodinom Hartom — pokuša da obrazloţi svoje laţno predstavljanje. — Nema potrebe da bilo šta objašnjavate, gospođice Aspen — ponovo se nakloni konobar. — Ipak, reći ću vam još ovo: Potpuno ste ga opčinili. — Kako to mislite? — Mislim da vam je na dlanu, baš kao što vam je taj jastog na tanjiru — odgovori konobar, zaverenički klimnuvši glavom, a potom se diskretno udalji, ostavljajući je da uţiva u hrani, očito zadovoljan vlastitom duhovitošću. Sledećeg jutra, probudilo ju je uporno kucanje na vrata. Ogrnuvši se lakim kimonom, zevnula je i pošla da otvori. Pred vratima je stajala nestrpljiva Ema i stidljivo gledala u Sofiju. — Nisi zaboravila? — upita devojčica sa strepnjom u glasu. Obećala si da ćeš ići s nama! podseti je. — Nisam zaboravila — nasmeši se Sofija, protresavši svoju razbarušenu kosu. — Gde ti je stric? — Oblači se — odgovori mala. Bilo je tek osam sati, a ona očito nije mogla da iščeka novi izlet i već je bila kompletno opremljena, uključiv veliki sla-meni šešir koji joj je pokrivao crne kovrdţe. Njeno lepo malo lice sijalo je od uzbuđenja. — U redu — reče Sofija, s mukom zadrţavajući zevanje. — Hoćeš li da uđeš da me sačekaš? — pozva je. Dete spremno klimnu glavom, brzo uđe u sobu, sede na krevet i smesta poče da brblja, nestrpljivo čekajući da se Sofija istušira. — Prvo ćemo traţiti zakopano blago — saopšti vaţno — a onda ćemo roniti i vaditi biserne školje, a posle ćemo jesti jastoga . . . neumorno je nabrajala. Devojka se smeškala, stojeći ispod tuša koji ju je potpuno razbudio. I ona se radovala ovom danu, mada to nije pokazivala kao Kajlova sinovica. Potom se obrisala i obukla svetloljubičasti jednodelni kupaći kostim koji je savršeno prianjao uz njeno vitko telo i u kome je izgledala zavodljivo i izazovno. Vrativši se u sobu, obukla je kvalitetnu teget sportsku haljinu, s pakošću se setivši s kakvim se prezirom Kajl izrazio o garderobi koju je bila prinuđena da nosi za vreme snimanja u Brajtonu.

— Imaš tako lepu odeću — uzdahnu Ema, otkrivajući da je moda, iako je imala svega osam godina, ne ostavlja ravnodušnom i da voli ţive boje. — Moja mama se takođe lepo oblači. — Zaista? — zainteresova se devojka. — Da. Znaš, moji mama i tata razmišljaju o razvodu — dodade iznenada. Sofija je nastojala da ne pokazuje svoju zbunjenost. — Stvarno mi je ţao zbog toga — reče blago. — Zato me je stric Kajl i poveo sa sobom na odmor. Svi misle da ne znam šta se događa, ali znam ... Sofija je u svoju veliku torbu pakovala veš, haljinu za plaţu, peškir, toaletne sitnice, naočare za sunce, četku za kosu i druge neophodne predmete, razmišljajući šta da kaţe Emi koja ju je prilično iznenadila svojom ispovešću. — Pretpostavljam da se tako nešto i ne moţe sakriti — primeti oprezno. — Moţda će već biti razvedeni kad se vratim kući — reče devojčica tonom koji nije odavao posebnu zabrinutost. — Roditelji moje najbolje drugarice su takođe razvedeni, kao i roditelji mnogih drugih devojčica u školi. — Nadajmo se da se to tebi neće dogoditi — nasmeši se Sofija. — Moţeš li da pričekaš da napravim pletenicu? — dodade, trudeći se da joj skrene paţnju s neprijatne teme. — Pomoći ću ti — ponudi se Ema. — I mami uvek pomaţem oko frizure. — Dobro — prihvati devojka i sede na krevet, prepuštajući se devojčicinom „frizerskom" umeću. — Voliš li mnogo strica Kajla? — O, on je fantastičan — reče Ema s oduševljenjem u glasu. — On je najzgodniji muškarac u Londonu. — Stvarno? — uzvrati Sofija, koju je ovaj razgovor sve više zabavljao. — Zar ti ne misliš tako? — insistirala je devojčica gotovo uvređeno. — Pa, viđala sam i gore od njega — šalila se Sofija. — Ne znam zašto, ali čini mi se da i on tebe mnogo voli. Gospođica Hart se radosno zakikota. — Tata kaţe da je stric Kajl bio crna ovca u familiji, ali da više nije. Šta je to crna ovca u familiji? — Moraćeš da pitaš strica Kajla — diplomatski odgovori devojka. — A mama kaţe da bi on trebalo da se oţeni i da se skrasi. Samo, još nije našao pravu ţenu. Sofija se trudila da sakrije osmeh. Bilo je neobično slušati ovakve starmale komentare iz dečijih usta. — Jesi li se sinoć lepo provela? — O, da — potvrdi Ema ushićeno. — Išli smo u posetu nekim prijateljima strica Kajla. Bilo je veoma veselo. Napravili su pravu gozbu i svi su igrali. — Je li bilo mnogo lepih dama u elegantnim večernjim haljinama? — iskušavala ju je Sofija. — Mmm! Bila je jedna super devojka sa Jamajke, koja je plesala sa stricem Kajlom. Izgleda kao foto model, ali nije kao ti, drukčija je. — Lepša? — podstače je Sofija, trudeći se da ne zvuči previše radoznalo. — Pa... — dvoumila se mala, ne ţeleći da laţe, ali ni da povredi svoju novu prijateljicu — moţda malčice lepša. Veoma je visoka i lepo građena ... Onako, sasvim moderan tip i nosi afro frizuru, kao u filmovima. — Razumem. — Zove se Frensi. Ona i stric Kajl su bili divan par. — Verujem — procedi devojka, besna što ju je obuzela ljubomora. — Jesu li njih dvoje plesali cele večeri?

— Ne znam, otišla sam na spavanje oko deset. Ali, mislim da mu se veoma dopala — brbljala je Ema, s razoruţavajućom iskrenošću. — Moţeš sada da pogledaš — dodade, dovršivši pletenje kike. Sofija je bila iznenađena njenom veštinom i sasvim zadovoljna novom, praktičnom frizurom. — Fino — pohvali devojčicu. — Moţemo da pođemo. Kajl ih je čekao u automobilu, ispred hotela. Onako preplanuo, u prfpijenim farmerkama, koje su isticale njegove duge snaţne noge, i u beloj pamučnoj majici, izgledao je nonšalantno i sportski, svakako više nalik na holivudsku zvezdu nego na londonskog bankara. Primetila je da je veoma dobro raspoloţen, mada još pomalo sanjiv. S gorčinom se pitala da li je za to „kriva" lepa Frensis, s afro frizurom. Pozdravio ju je osmehom i poljubio joj ruku. Od lakog dodira njegovih usana, prođoše je ţmarci. — Plava boja vam odlično stoji. Izgledate očaravajuće — reče joj, odmeravajući je ispitivačkim pogledom. — Mogli biste da pozirate nekom slikaru za novu Afroditu koja izlazi iz pene. — Hvala, ljubazni gospodine — pokuša devojka da se našali, proklinjući sebe što je pocrvenela. Kajl joj otvori vrata automobila. Na njegovom licu videlo se da ga zabavlja Sofijina pomalo smušena reakcija. — Ne ponašate se kao tipičan fotomodel — primeti. — Zar već niste oguglali na komplimente? — Iz vaših usta, svaka pohvala zvuči kao ruganje — uzvrati mu pomalo nabusito. Dok su se vozili prema Mendvilu, ljupkom gradu, koji se nalazio na znatno većoj nadmorskoj visini nego Očo Rios, Sofiju obuze neobično osećanje. Pomislila je da njih troje izgledaju kao mlada porodica na odmoru. Zaustavili su se u Mendvilu i prošetali tamošnjim avenijama, razgledajući bele fasade elegantnih zgrada u strogom engleskom stilu, a potom pođoše na plaţu. Sofija je bila opčinjena plavetnilom mora, zlatnim peskom i bujnom tropskom vegetacijom. Ema, međutim, nije delila njeno oduševljenje. — Ali, gde je zakopano blago? — upita, nestrpljivo steţući lopaticu i kanticu. — E, to sama treba da otkriješ — nasmeši se Kajl. — Nisam ti rekao da će biti lako, zar ne? — Ali, gde da ga traţim? Moţe biti bilo gde — protestova devojčica. — Moţda ćeš baš ti biti srećne ruke, nikad se ne zna — dodade stric ozbiljnim tonom. — Legenda kaţe da se blago nalazi ispod najveće palme na plaţi. — Mora da je ova ... u stvari, ona! — Hajde da se ohladimo u moru pre nego što počneš da kopaš — predloţi Kajl. Pesak je već bio vreo, pa ni Sofija nije mogla da odoli izazovu sveţe tirkizne vode. Zaplivala je radosno, uţivajući u savršenom danu. Nebo je bilo safirnoplavo, a sunce omamljujuće. Kajl i Ema su je sledili. On se u vodi kretao sigurno i spretno, poput neke velike ribe i bilo je lepo posmatrati ga kako odsečnim elegantnim zamasima seče površinu vode. — Ĉini mi se da se dobro zabavljate — reče on, s mangupskim smeškom u zelenim očima. — Volim Jamajku — odvrati mu devojka, ne skrivajući svoju očaranost pretopim predelom. — Sigurna sam da ću se ovamo vratiti jednoga dana. Plivali su gotovo ceo sat, a zatim izađoše iz vode i legoše na pesak, puštajući Emu da uporno kopa u potrazi za blagom. — Kad mislite da se vratite kući? — upita je Kajl, okrenuvši se prema njoj. — Ne znam — odgovori ona mazno, uţivajući na suncu. — Zar ne morate da se vratite na posao? — insistirao je. — Zar vas ne čeka nikakav angaţman?

— Trenutno, ne. — Znači li to da ćete biti samo moji na neodređeno vreme? — zadirkivao ju je, toplo se osmehujući. — Nisam vaša ni u jednoj varijanti, ni na određeno, ni na neodređeno vreme— odbrusi mu oštro. Sve vreme je bila svesna da je on posmatra. Bilo joj je neprijatno od tog po-gleda, naročito u ovoj situaciji, pošto je znala da njen mokri ljubičasti kupaći kostim više otkriva nego što pokriva. Napokon, šta u tome ima loše, korila je sebe zbog nepotrebnog stida. I ona uţiva gledajući njegovo telo. Uostalom, nije bilo razloga za stid. Ona više nije Mejzi Vilkin. Tada naiđe prodavač voća. Kajl im je kupio banane, ananas i neke čudne slatke plodove, koje Sofija nije poznavala. Kajl opra ananas u moru, izvadi noţ i spretno poče da ga seče. — A šta je s vama? Koliko vi name-ravate da ostanete ovde? — upita ga devojka. — Trebalo bi što pre da se vratim u London — odgovori Kajl, fiksirajući je. — No, ukoliko moj brat i njegova ţena budu odugovlačili s odlukom da li da se razvedu ili da ostanu zajedno, nosim se mišlju da iznajmim jahtu i pođem s Emom na Haiti i u Dominikansku Republiku, na Kajmanska ostrva, pa moţda čak i na Kubu, ako budemo imali dovoljno vremena. — To baš i nije „utabana" turistička ruta — primeti Sofija. — Nije — sloţi se muškarac. — Ali, veoma kvalitetna, verujte mi na reč. Ako ništa drugo, čovek moţe da uţiva u kreolskoj kuhinji — dodade sa osmehom, dok je, s apetitom, jeo sočnu krišku ananasa. — Pored toga, pomenuta ostrva dovoljno dobro poznajem, pa ću moći nesmetano da brinem o Emi. — Pretpostavljam da ste toliko znanje prikupili u svojoj nestašnoj mladosti — ţacnu ga ona. — Mmm... Ispod oka je proučavala njegove snaţne grudi i ramena. — Veoma zagonetni u vezi s tim burnim periodom svog ţivota. Niste valjda bili previše raskalašni? — U svakom slučaju, nisam uvek bio sluţbenik koji sve svoje vreme provodi u kancelariji. — Pa, otkud to da ste se u mladosti obreli baš na Karibima? — nije odustajala devojka. — Duga priča — odgovori on lakonski. — Imamo celo prepodne da je ispričate. U očiglednom nastojanju da izbegne odgovor, ponudi joj još jednu krišku ananasa. Ona je rado prihvati, nalazeći da je voće izuzetno ukusno i slatko, ni nalik onom koje je kupovala u Londonu. — Dakle? — podseti ga da i dalje čeka priču o njegovoj tajanstvenoj mladosti. — Suština je u tome da je moj otac u direktorskom odboru jedne trgovačke banke u Sitiju, ne naročito velike, ali us-pešne, osnovane pre sto trideset godina. Porodična tradicija nalaţe da najstariji sin uvek nasleđuje posao u banci. Pošto sam ja najstariji od trojice sinova, nisu mi ostavili mogućnost izbora. Međutim, kad sam završio studije, ispostavilo se da nisam bio spreman da odmah stupim u sluţbu. Jednostavno, nisam ţeleo da izgubim nezavisnost. — O, baš vas ţalim, mora da ste bili na strašnim mukama — sarkastično će Sofija. — Kakva okrutna sudbina! Bogatstvo i blistava karijera zaista su veliki hendikep za mladog čoveka. Kajl se grohotom nasmeja i dodade joj novu krišku ananasa. — U to vreme nisam o tome zrelo razmišljao. Imao sam predrasude da u bankama rade dosadni, sivi i preozbiljni ljudi koji po ceo dan prebrojavaju novac. S druge strane, oboţavao sam jahte i plovidbu i silno sam ţeleo da proputujem ceo svet. Rekao sam ocu da su mi neophodne dve godine predaha pre nego što počnem

da se bavim bankarstvom. On nije imao kud i, mada nerado, pristao je na moje uslove. I tako sam digao sidro i zaplovio u avanturu. — Moţete li biti malo precizniji? — Dobio sam posao na jahti koja je krstarila po Karibima, tačnije, išla je u Montego Bej. Kad smo prispeli, naprosto sam se zaljubio u to mesto. Narednih dvadeset šest meseci proveo sam na Karibima, uglavnom radeći na raznim jahtama i ploveći od ostrva do ostrva. Dakle, vreme sam provodio u plovidbi, I jedrenju ... ţivljenju. — Je li je dama bila belkinja ili crnkinja? — prekide ga devojka, provokativnim, gotovo drskim pitanjem. — Zapravo, bile su dve, obe s koţom boje bele kafe. Od njih sam mnogo naučio o ţivotu ... i ljubavi. Međutim, one nisu bile jedini razlog što sam ostao na ostrvu. Naime, stvarno sam veoma zavoleo ovo podneblje. Posao je bio naporan, ali bio sam mlad, pun snage i spreman za svakakve poduhvate. Nije bilo potrebno da iznosi sve detalje. Sofija je bila dovoljno mudra da mu ne postavi pitanje da li se, moţda, jedna od dve pomenute dame zove Frensi. — Zvuči veoma zabavno — prokomentarisa ona suvo. — Da, ţivot mi je bio zanimljiv i uglavnom prijatan, lako sam obavljao i teške fizičke poslove, nije me pritiskala neka posebna odgovornost i nisam imao naročitih briga. Ţiveo sam od danas do sutra i činio ono što mi je volja. A onda smo se, loveći ribu, jednoga dana uputili na Floridu. U Majamiju sam pronašao zapuštenu jahtu, tako reći zarđalu olupinu koju su vlasnici prodavali po povoljnoj ceni. Imao sam tačno onoliko novca koliko je bilo potrebno da je kupim. Na njoj sam se vratio u Kingston, očistio je, ofarbao i doveo u pristojno stanje, tako da sam već posle mesec dana počeo da je iznajmljujem. — Razumem — nasmeja se devojka. — Proradili su vaši trgovački geni, uprkos pokušaju da se nešto u ţivotu promeni. — Ni ne slutite koliko ste u pravu — potvrdi on. Ĉovek valjda ne moţe da pobegne od svoje sudbine. — U kom ste horoskopskom znaku rođeni? — upita ga, iznenada promenivši temu. — Nemojte mi reći da verujete u te gluposti — pobuni se Kajl. — Sami ste počeli. Zar niste malopre pominjali sudbinu? Dakle, koji ste znak? — Škorpion — odgovori on nevoljno, prostrelivši je pogledom. — Sada ćete mi reći da sam ambiciozan, osvetoljubiv i izuzetno strastven, zar ne? — Ne znam, ali vi ste upravo nabrojali tipične karakteristike svog astrološkog znaka. Najveći broj škorpija koje poznajem jako su osvetoljubivi ljudi i njihov moto je: „Ne ljuti se, nego vrati milo za drago." — Moglo bi biti tačno. Zaista mrzim da gubim — priznade on, slegnuvši ramenima. — A vi? Gde ste vi u zodijaku? — Ja sam devica — odgovori ona i pocrvene poput šiparice, što nije promaklo njegovom pronicljivom oku. — Sasvim vam pristaje — primeti, smešeći se. — Zar vam nisam rekao da delujete hladno i nepristupačno? No, šta se dešava kad strastveni, ambiciozni škorpion sretne ledenu, čednu i stidljivu devicu? Ona izvrda odgovor, nespremna da otvara ovu vruću temu. — Stali smo kod biznisa sa iznajmljivanjem jahti. Šta se tada dogodilo? — insistirala je. Kajl duboko uzdahnu pre nego što joj odgovori. — Pa, to je, naravno, bio početak kraja. Ĉim je novac na vidiku, sve se menja. Ušao sam u posao prepun entuzijazma i ţelje za uspehom. U roku od šest meseci, kupio sam još dve jahte i imao vlastitu posadu, a šest meseci kasnije, u banci koja me je kreditirala, počeli su da mi savetuju da osnujem kompaniju. — Zvuči kao svačiji san — primeti devojka.

— Ali, ne i moj san. — Ĉarolije je nestalo?! — Na ţalost — potvrdi on. — Dok sam činio samo ono što me je zabavljalo i opuštalo, jedrio, lenčario, vodio ljubav, sve je ličilo na raj. No, kad se umešao novac, nastupile su neminovne promene. Ispostavilo se da sam, najednom, sve svoje vreme provodio misleći na posao. I tako, umesto da se, kao nekada, izleţavam na plaţi, s devojkom i bocom dobrog ruma pored sebe, sada sam dane provodio radeći, planirajući nove poslove, praveći obračune — objašnjavao je, smešeći se. — Jednog jutra sam se probudio svestan da mi ovde nije mesto. Shvatio sam da je mnogo prirodnije da novac zarađujem u porodičnoj firmi, gde po tradiciji pripadam. — I tako ste, preko noći, doneli odluku o povratku u London? — Otkrio sam da više ne radim ono što mi se dopada. Imao sam dvadeset tri godine, baš koliko je vama sada, i nisam više ţeleo da dangubim i da beţim od realnosti. — I sve ste rasprodali? — Da, i bukvalno i figurativno, stavio sam katanac na jedno razdoblje svog ţi*vota. Eto, to je cela priča. Doduše, nisam odmah stupio na duţnost. Naime, u očevoj banci sam počeo da radim tek kad sam napunio dvadeset pet godina. — Je li vam nedostajala Jamajka? — Da, kad je u Londonu bilo ruţno vreme. Međutim, do tada sam već shvatio da sam se istutnjao i da ne mogu do veka da budem neodgovoran. Uostalom, uvek sam mogao ovde da provodim godišnji odmor i praznike. U stvari, da nisam poveo Emu sa sobom, sigurno ne bih odseo u hotelu „San Antonio", već na nekom sasvim drukčijem mestu — reče, a oči mu zasijaše. — Kod jedne od one dve čarobne dame boje bele kafe? — izazivala ga je Sofija. — Tako nekako — spremno je priznao. — U stvari, mnogo sam korisnih stvari naučio na Karibima. Između ostalog, i to da gotovo nijedan posao ne mora da bude dosadan ukoliko čovek pokaţe malo inventivnosti. — Što znači, ako sam dobro razumela, da ste u trgovačko bankarstvo uneli nešto od svog osobenog stila. — Da, na izvestan način. Moja specijalnost je, naime, finansiranje projekata u koje su druge banke odbile da investiraju zato što procenjuju da su odveć avangardni ili riskantni, dok je smatram da su u osnovi profitabilni. U devedeset osam odsto slučajeva ispostavlja se da sam u pravu. — A šta je s preostala dva procenta? — zainteresova se Sofija. — Niko nije savršen, pa ni ja. Taj minimalni neuspeh valja, naravno, objasniti i opravdati pred direktorskim odborom banke, ali meni obično ne nedostaje argumentovano obrazloţenje. Umem da budem veoma ubedljiv. — Sigurna sam da umete — prokomentarisa pomalo zajedljivo. — A kako znate da će se neka investicija isplatiti? — Imam dobar instinkt. — Jeste li na Karibima naučili i da prosuđujete o ljudima? — upita ga devojka s gorčinom u srcu. — To je najteţe umeće od svih, ali mislim da sam ga u priličnoj meri savladao — odgovori on s neobičnom neţnošću u glasu. — Stvarno? dalje ga je ispitivala, ironično podigavši obrvu. — I nikada vam se ne dešava da nekoga pogrešno procenite? — Svima nam se to ponekad dogodi, ali se trudim da ne grešim. — To je veoma dragocen talenat — odvrati mu ona, nastojeći da prikrije sarkazam. — Zašto mi se čini da mi se neprestano u sebi smejete? Veoma ste ironični — primeti on bez trunke uvređenosti u glasu, a potom ustade. — Idem da vidim da li je Ema pronašla blago. — Jeste li joj pripremili neko iznenađenje? — upita Sofija.

Kajl joj pokaza mali srebrni prsten s veštačkim dragim kamenom koji je ličio na rubin. Prsten očigledno nije bio naročito skup, ali je bio lepo izrađen i podsećao je na starinski nakit. — Kupio sam ga od jednog uličnog prodavca. Mislite da će joj se dopasti? — Biće oduševljena — potvrdi devojka. — Mislim da decu treba malo razmaziti, a povremeno i podmititi — primeti on, smejući se. — Nisam naročito vest u animiranju devojčica njenog uzrasta, ali učim od vas. Vaše prisustvo mi je znatno olakšalo ulogu bebisitera. Sofiji jače zakuca srce pri pogledu na fe visokog muškarca bronznog tena. Morala je sebi da prizna kako je njegovo fizičko prisustvo ne ostavlja ravnodušnom. — Ema nije nesvesna situacije u roditeljskom domu — otkri mu. — Rekla mi i je jutros da mama i tata razmišljaju o razvodu. Kajlovo lice poprimi drukčiji, tvrđi izraz. — Do đavola! Kako sakriti od deteta takve stvari? — Teško — odgovori ona, slegnuvši ramenima. Nekoliko trenutaka nemo su se posmatrali. — Jeste li se čuli s njenim roditeljima? — Sinoć mi je telefonirala snaha. Stvari se ne razvijaju baš najbolje. — Ţao mi je što to čujem — iskreno će devojka. — Dešava se — procedi on, s gorčinom u glasu. Kajl je pošao da krišom stavi prsten na mesto Eminog „arheološkog iskopavanja". Sofija je u morskoj vodi oprala ruke ulepljene ananasovim sokom. Razmišljala je o Kajlu kao o veoma čudnoj osobi. U pojedinim trenucima bio je izuzetno briţan i paţljiv, a u drugim tvrd i okrutan. Uţivala je na suncu gotovo ceo sat i gotovo je zaspala dok je gospodin Hart zabavljao svoju sinovicu. U podne su seli u automobil i pošli u razgledanje obale. Bilo je izuzetno toplo. Uz put su kupili hleb i prţene račiće i s apetitom uţinali na otvorenom, uţivajući u divnom pogledu na zaliv. Ema je veselo brbljala, očarana pronađenim prstenom, uopšte ne sluteći da je „podmetnut". Zatim su se zaustavili na još jednoj od brojnih slikovitih plaţa. Meštani su tvrdili da je morsko dno u njenoj blizini puno bisernih školjki. Bisere, doduše, nisu pronašli, ali su se odlično proveli, plivajući, opremljeni maskama za ronjenje i diveći se bogatom, podvodnom svetu s jatima raznobojnih riba i bujnim rastinjem. Sofija je, omamljena prirodnim lepotama, ubrzo spoznala koliko bi propustila da je odmor provela ne udaljavajući se od Očo Riosa. Posle još jednog dugog kupanja, Ema je zaspala u hladu peščane dine, a Kajl i Sofija su pošli u šetnju pored mora. Njihov odnos je, kako je vreme odmicalo, postajao sve prisniji i topliji. Hodali su ćuteći, potpuno sami na prostranoj plaţi, upijajući lepotu okruţenja, kao da su reči bile suvišne. — Ovde je zaista nestvarno lepo — napokon primeti devojka, duboko uzdahnuvši. — Vi se savršeno uklapate u pejzaţ. Prosto mi je teško da poverujem da niste okruţeni buljukom udvarača. Mora da ste ih ostavili u Engleskoj — laskao joj je Kajl. — Ne, ne postoji niko poseban koga sam ostavila u Engleskoj. — Baš niko? — Naravno da se povremeno viđam s muškarcima, ali ne na način na koji vi mislite. — Nego? — provocirao ju je. — Pretpostavljam da vas zanima imam li ljubavnika — nasmeja se devojka. — A odgovor je da nemate? — Trenutno ga nemam. — Kao svaka prava devica? — upita on, aludirajući na njihov razgovor o astrologiji. Od njegovog neumoljivog pogleda srce joj se steţe.

— Izgledate zaista sjajno — otvoreno joj se udvarao. Znala je da joj jednostavni, ljubičasti kupaći kostim dobro stoji, ali se ipak osećala pomalo nesigurnom tako razgolićena, pored snaţnog, zgodnog i samouve-renog muškarca u pripijenim izbledelim farmerkama, otkrivenog torzoa. — Ne znam kako izgledam, ali znam da me jako bole noge — poţali se, Sofija, zaista prilično iscrpljena. — Ja sam kriv — primeti Kajl pokajnički. — Sigurno ste na ivici snaga posle toliko plivanja i pešačenja. — Ţao mi je, ali nisam izdrţljiva kao vi. Vojela bih da sam jača, ali se bojim da sam trenutno u sličnom stanju u kome je i Ema. — Stvarno sam bio nepaţljiv — odvrati joj samokritično. — Predlaţem da se odmorimo. Seli se u zavetrinu, na topao pesak. Ona se naslonila na dinu, s osećanjem blaţenstva, i zatvorila oči. — Nije pravedno što će ovoj lepoti i ovom uţivanju doći kraj — reče setno. Neţno joj je mrsio kosu. Napola je podigla kapke i pogledala ga sanjalačkim očima, koje su poprimile boju večernjeg neba. — Jako mi se sviđa — reče Kajl promuklim glasom. — Moja grozna kosa, ulepljena od soli? — upita ga snebivljivo. — Tvoja divna kosa, ispravi je. — Dopada mi se tvoja prirodnost. — Sunce vam je udarilo u glavu — odgovori ona, pokušavajući da ignoriše dodir njegovih dugih prstiju koji su je drsko milovali po vratu. — Moţda — priznade on. — Da li te još bole noge? — Malo manje... Ko zna koliko smo danas prepešačili... — reče svesna da Kajlov dodir, umesto olakšanja, u njoj izaziva čudnu uznemirenost. Sagnuo se i spustio svoje čvrste, tople usne na njene. Bio je to sasvim kratak poljubac, ali ju je izuzetno uzbudio. Ako ga je i priţeljkivala, sigurno mu se u tom trenutku nije nadala. — Najeţila si se — konstatova on, prelazeći prstima preko neţne koţe njene vitke ruke, ljubeći joj čelo, slepoočni-ce, obraze i namerno izbegavajući da joj ponovo dotakne usta. Ĉinilo joj se da je pod nekom vrstom hipnoze kad im se usne napokon spojiše u dug, strastan poljubac. Znala je da je to, ovoga puta, bilo njenom voljom, da je upravo pokret koji je ona učinila doveo do toga. — Dugo sam čeznuo da se ovo dogodi — šapnu, spuštajući usne na devojčin vrat. Ona ispusti uzdah zadovoljstva. Obuze je laka vrtoglavica. Najzad se desilo ono o čemu je mesecima maštarila. Sklopila je ruke oko Kajlovog vrata, ţeljno se pripijajući uz njega. Ĉinilo joj se kao da lebdi, kao da je na sedmom nebu. Bojala se da će je nešto probuditi, da će sam nestati... Delićem svesti pitala se ko koga osvaja — ona Kajla ili on nju? Njegov dlan se opasno pribliţavao oblinama njenih grudi. Bila su to posesivna, ali uzbudljiva milovanja koja su u njoj izazivala pomešana osećanja. Istovremeno, ţelela je i da im se prepusti i da im se odupre. Ponavljao je Sofijino ime, mazeći finu koţu njenih grudi ispod kupaćeg kostima. Bilo je to veoma uzbudljivo iskustvo. Kajl je, očigledno, savršeno poznavao umeće vođenja ljubavi i ţene za njega nisu bile tajna. Kad je dodirnuo vrhove njenih ukrućenih bradavica, iz grla joj se ote zvuk. Počela je da gubi kontrolu nad svojim telom. S krajnjim naporom, odmakla se od njega. — Trebalo bi da pođemo po Emu — reče drhtavim glasom. — I da smesta prestanemo da činimo ovo što činimo. — Zašto? — upita Kajl s bezazlenim osmehom na licu, netremice je gledajući svojim zelenim, zamagljenim očima, proširenih ţenica. Zatim spusti bretele njenog kupaćeg kostima, sasvim joj razgolitivši grudi, očigledno ne shvatajući ozbiljno njeno odbijanje. Ona gotovo vrisnu osetivši Kajlov

jezik, hrapav kao u mačke, na delikatnoj koţi svog dekoltea. Ponovo ga obgrli oko vrata, privlačeći ga bliţe sebi i tiho stenjući od zadovoljstva kad joj se čvrste, ruţičaste bradavice nabreklih dojki nađoše u njegovim pohotljivim ustima, među belim vlaţnim zubima. Kad oseti Kajlove vrele šake na svojim uzdrhtalim bedrima, devojka se ponovo odupre sopstvenom nagonu i pokri grudi. — Molim te, Kajl — reče tiho, nameštajući kupaći kostim — ako me poštuješ, nemoj me više dodirivati. Piljio je u nju, s nevericom u očima koje su plamtele od silne, nezadovoljene ţudnje. — Da li ti to namerno nastojiš da me izludiš? — upita je dubokim glasom, promuklim od uzbuđenja: — Ţelim te, Sofija! Zar ne znaš šta osećam prema tebi? — Znam samo da te ne poznajem dovoljno da bih ti dopustila da mi sve ovo radiš. Pored toga, ovo nije ni pravo vreme, ni pravo mesto za to što osećaš i, napokon . . . Ema je sama. — Ema je sasvim sigurna tamo i ti to znaš. — Kajl.. . Ućutkao ju je novim vatrenim poljupcem od kojeg joj se ponovo zavrtelo u glavi. — O, Boţe moj, kako te ţelim, Sofija — mrmljao je hrapavim glasom. — Tako si lepa, graciozna i tako prokleto neuhvatljiva. Priđi bliţe — reče, prelazeći dlanovima preko njenih butina glatkih poput satena. — Mahnito te ţelim od trenutka kad sam te prvi put video i znam da i ti ţeliš mene. — Nije istina — neuverljivo se pobuni ona, ali je zaćutala pred novim tala-som poljubaca, od kojih joj se činilo da će joj proključati krv u venama. Kad se Kajlova ruka nađe sasvim visoko među devojčinim nogama, na najskrivenijem i najdelikatnijem mestu njene ţenstvenosti, koje je pulsiralo od probuđene ţudnje, ona najednom prizva u sećanje Mejzi Vilkin, otrţe se od njega i naglo ustade. Pre nego što je uspeo da je zadrţi, posrćući, potrčala je prema moru i skočila u vodu. Bilo je to, međutim, samo kratkotrajno bekstvo. Kajl joj se ubrzo pridruţio, s izrazom nedoumice na licu. Očekivala je neki „otrovni" komentar, ali on je, nemo, plivao pored nje. — Trebalo bi da krenemo — reče kad su izašli na obalu — Pred nama je duga voţnja do Očo Riosa. — Dobro — odgovori ona dok joj je srce snaţno udaralo. — Jesi li, moţda, ljuta zbog onoga što se dogodilo među nama? — upita je, spontano je zagrlivši. — Ne — reče devojka s primetnom nervozom u glasu. — Ali, ne ţelim da se to ponovi — dodade. — O, Sofija! Ne budi dete — uzvrati joj pomalo šaljivim tonom. Zar stvarno misliš da bi se sve moglo završiti na ovome? Ćutala je. Kasnije, međutim, kada se našla sama u svojoj sobi, nije više mogla da se pretvara kako je ono što se dogodilo između nje i Kajla samo deo bezazlene igre u kojoj ...ona vuče konce. I dalje je ţelela da ga drţi u zabludi kako se nikada nisu videli i da mu, kad za to dođe vreme, vrati milo za drago, odnosno da mu se naruga u brk. Ipak, njen plan se nije odvijao onako kako je ţelela. Događaji su počeli da izmiču njenoj kontroli. Kajl je ţudeo za njom. U to više nije mogla da sumnja. Ukoliko je njena ambicija bila da zavede muškarca koji je svojevremeno prezirao njen fizički izgled, u tome je u potpunosti uspela. I morala je sebi da prizna da je u toj pobedi uţivala. Ţeleo ju je čovek koji se pre devet meseci smejao njenoj zanesenosti i zaljubljenosti, a danas je spreman da vodi ljubav s njom na plaţi. No, pored nesumnjivog zadovoljstva, u svemu tome bilo je i bola. Taj stari, oštri bol uporno ju je podsećao na ono što je doţivela u Brajtonu. Teško je podnosila činjenicu da je Kajlu i onda i sada vaţna bila jedino njena spoljašnost. Dakle, obraćao je paţnju

samo na njeno telo, kao da uopšte ne primećuje i ne uvaţava njenu ličnost, misli, osećanja, kao da su inteligencija, šarm i duhovitost ţena za koje je zainteresovan potpuno nebitni. Dovoljno je, znači biti lep, atraktivan, dobro odeven, mislila je s gorčinom. Nije znala šta je bilo gore i veće poniţenje — ono kad je nije ţeleo zato što ju je smatrao fizički neprivlačnom, ili ovo sada, kad je ţeli samo zato što mu se dopada kako izgleda. Zapravo, bila je ljuta zbog Kajlove površnosti, ali još više zbog svoje slabosti prema njemu. Govorila je sebi da je morala blagovremeno da predvidi kuda će je odvesti to što je dopustila da joj se on toliko pribliţi. Igrala se vatrom i opekla je prste. Da je imala više iskustva, znala bi da, baš zato što ju je privlačio kao nijedan drugi muškarac, nije smela da dopusti da među njima dođe do fizičkog kontakta. Oduvek je verovala da će moći da voli samo jednom u ţivotu. Bilo je to konzervativno shvatanje, ali duboko ukorenjeno u njenoj svesti. S druge strane, znala je da se Kajl teško uklapa u sliku o čoveku s kojim bi mogla da provede ţivot. On, naprosto, nije tip pouzdanog, vernog muţa s kojim bi dočekala starost. Sam joj je priznao da je lutalačkog duha i da ga ne drţi mesto. Kako onda da se nada da će njihova romansa imati budućnost? Nikoga nije mogla da pita šta dalje da čini. Plašila se da će je Kajl, ukoliko mu odmah otkrije svoj pravi identitet, okrutno i zauvek odbaciti. Pomisao da bi mogao reagovati strašnom ljutnjom ili gnušanjem, gotovo ju je uţasavala. Znala je da ljudi rođeni u znaku škorpije imaju prgavu, tešku narav i da se treba kloniti njihovog besa. Naravno, nije ropski verovala astrologiji, ali sve što je pročitala o škorpijama, veoma je ličilo na Kajla. Stoga je, moţda, najbolje da i dalje krije ono o čemu je do sada ćutala. Nije ţelela da se tek tako odrekne još dve nedelje uţivanja u društvu muškarca čije joj je društvo izuzetno prijalo. Odlučila je da čuva tajnu sve do povratka kući. Tako će sebi priuštiti nepomućenu sreću na ovom rajskom ostrvu. A ako mu bude dovoljno stalo do nje, on će preći preko toga što mu odmah nije rekla celu istinu.

4. Sofija je sela za toaletni sto da se našminka. Piljila je zamišljeno u svoj odraz u ogledalu. Njene sive oči bile su melanholične, a pune, senzualne usne kao da je dodirnula tuga. Proticalo je, eto, i poslednje veče njenog boravka na Jamajci. Tri čarobne sedmice, najlepše u devojčinom dotadašnjem ţivotu, prohujale su nepravedno brzo. Doţivela je ljubav, radost i uzbuđenje, a njeni tajni snovi su se obistinili. Iznenada je ponovo srela izuzetnog Kajla Harta koji je gotovo sve svoje slobodno vreme posvetio njoj. On, očigledno, još nije posumnjao u njen identitet. Nije ga obavestila da se već narednog dana vraća u London i da je njenom odmoru došao kraj. Koferi su bili spremni za polazak. Hotelski račun već je bio plaćen, a taksi koji će je odvesti na aerodrom rezervisan za pola osam ujutru. Ĉak je telefonom pozvala i bedinerku koja joj je redovno spremala stan i dogovorila se s njom da usisa prašinu i provetri prostorije, kako bi se osećala prijatno kad doputuje kući. Već sledeće noći, spavaće u svojoj postelji u Londonu, a sve što se dogodilo na Jamajci biće samo divan san. Uključujući Kajla Harta. Predstojeći susret s njim biće, dakle, i poslednji, pomislila je setno. Protekle dane proveli su zajedno, ponekad samo leţeći na plaţi, pričajući i smejući se, a ponekad obilazeći nezaboravne predele ove prelepe ostrvske zemlje . . . Ali, ljubav nisu vodili. Paţljivo je izbegavala njegove poljupce i milovanja, svesna da im se više ne bi mogla

odupreti. Kajl je poštovao njenu volju i zbog toga mu je sada bila neizmerno zahvalna, tim pre što je znala koliko ju je ţeleo. Toga dana, dok su se sunčali na plaţi, pozvao ju je da večeraju u jednom ekskluzivnom restoranu u Kingstonu, glavnom gradu Jamajke. Pristala je, veoma uzbuđena zbog svog „završnog nastupa" i spremna da da sve od sebe kako bi njena ţivotna uloga u potpunosti uspela. Pogled na časovnik prenuo je iz sanjarenja. Ispostavilo se da kasni. Moţda i nije loše da je Kajl malo čeka, pomisli zločesto. Diskretno se našminkavši, energično je iščetkala neposlušnu kosu i na koţu iznad dlanova i između grudi nanela nekoliko kapi zavodljivog parfema „Giorgio Armani". Obukla je svileni veš, obrubljen finom čipkom i izazovnu crnu haljinu s dubokim šlicem koju je kupila u Kingstonu specijalno za ovu priliku. U toj smeloj kombinaciji, upotpunjenoj crnim sandalama s visokim potpeticama i elegantnom večernjom torbicom, izgledala je upravo onako kako je ţelela — neodoljivo! Još jednom se pogledavši u ogledalu, bila je sigurna da će fascinirati muškarca kome je „predstava" i bila namenjena. Kad se, napokon, uputila prema foajeu, ustanovila je da kasni tačno četrdeset minuta. Ĉekao ju je, s izrazom nestrpljenja na licu, jedva primetno grickajući donju usnu, odeven u beli sako i crne pantalone. Sofijino srce zaigra kad ga je videla. Izgledao je privlačnije nego ikad, zračeći mešavinom besa i moći. Trudila se da hoda što sigurnije, kao da je na modnoj pisti. Pretpostavljala je da se više nikada neće obući i osećala je da je ovo jedinstvena prilika da se pokaţe u „vamp" izdanju. Kada ju je ugledao, instinktivno je izvadio levu šaku iz dţepa, s namerom da demonstrativno pogleda u sat, kako bi joj stavio do znanja da je prekardašila s kašnjenjem. Umesto toga, oči mu se malo raširiše, susrevši se s njenim. Pogled mu potom skliznu niz devojčinu vitku figuru. — Zdravo! — reče mu mirno. — Veoma toplo veče, zar ne? — Mmm . . . Vrlo toplo — sloţi se s izvesnim oklevanjem, kao da mu je bilo potrebno malo vremena da se privikne na devojčino prisustvo. — Sofija, izgledaš ... — poče, očigledno ne nalazeći pravu reč da opiše svoju zadivljenost. — Da? — izgovori devojka, upitno podigavši obrvu. — Da pođemo — reče Kajl umesto odgovora i povede je prema belom kabrioletu na parkingu. Uočila je da je iskusni Kajl Hart ipak donekle pometen njenom pojavom. Njegova napetost ju je uverila da je u svojoj nameri potpuno uspela. — Sofija, zaista izgledaš izvanredno — napokon reče upravo ono što je ţelela da čuje. — Toliko si seksi da predstavljaš opasnost za voţnju — dodade, smeškajući se, s pogledom uprtim u njenu dugu nogu koju je potpuno otkrivao duboki prorez na svilenoj haljini. — Hoćeš li da spustim krov automobila? — upita je pre nego što je uključio motor. — Ne, nije potrebno. Prijaće mi malo vetra, ako tebi ne smeta. Izuzetno je vruće — odgovori mlada dama, uţivajući u blagom mirisu večernjeg vazduha… *** Iz Kingstona su krenuli tek pred zoru. Dok su se vozili pustom avenijom oivičenom sablasnim palmama, Sofiji pade na pamet da će već za nekoliko časova biti u avionu za London. Međutim, brzo je odagnala tu uznemirujuću misao. Bila je to čarobna, nezaboravna noć i nije ţelela da je kvari strahom od neizvesne budućnosti. Restoran koji je Kajl izabrao bio je autentičan i ţivopisan, ali svakako ne od onih u koje bi se moglo ući bez muške pratnje. Međutim, osoblje koje očigledno nije naročito marilo za strance, ipak ih je ljubazno dočekalo. Videlo se, naime, da je Kajl

ovde uvek dobrodošao, lako egzotična, hrana je bila vrhunski pripremljena i izuzetno ukusna i Sofija je uţivala u svakom zalogaju, kao i u zvucima rege muzike. Posle večere, otišli su u noćni klub gde je jedan domaći bend odlično svirao kalipso muziku. Mnogo su igrali i smejali se. Kajl je bio izuzetno duhovit i zabavan i povremeno joj je prevodio „škakljive" tekstove pesama. Uţivala je u svakom trenutku provedenom s njim, u dodiru njegovog snaţnog tela, u duhovitom i zanimljivom razgovoru, u njegovom udvaranju. I da je htela, nije mogla da se zavarava kako je ravnodušna prema ovom đavolski privlačnom čoveku. Reagovala je burno na svaki njegov dodir, osmeh i šapat. Njegov glas ju je uzbuđivao, lice joj je gorelo, a srce na momente luđački lupalo zbog njegove blizine. Kajl Hart ju je, jednostavno, sasvim opčinio. Napokon su otišli u jedan lokal u kome je na programu bilo izvođenje lokalnih „vudu" igara, uz bubnjeve i baklje, a koje su dočaravale prastare rituale povezane s crnom magijom. Predstava je bila fascinantna, ali pomalo zastrašujuća. U jednom trenutku, uplašivši se da će igrači izgoreti u vatri koja je gorela oko njih, Sofija snaţno steţe Kajlovu šaku. On je iskoristio pauzu između dve tačke da je neţno poljubi. Taj poljubac je ujedno bio i poziv i pitanje. Njime joj je jasno stavio do znanja da se nada da će ga, po povratku u Očo Rios, eventualno pozvati u svoju sobu. — O čemu razmišljaš? —upita je dok su se pribliţavali hotelu, prekinuvši njeno sanjarenje. — O protekloj večeri — odgovori, skupivši se na sedištu. — Da li ti se dopalo? — Neizmerno — odvrati mu tiho. — Moţemo to ponoviti sutra uveče, i prekosutra i kad god ţeliš . . . Ćutala je, pomislivši na spakovane kofere i naručeni taksi. Iznenada je po-ţelela da ovde zauvek ostane s Kajiom. Ali, šta ako bi to za njega bila samo još jedna avantura, jedna od mnogih neobavezujućih epizoda u njegovoj bogatoj zavodničkoj praksi? Nije htela da postane plen ovog lepog muškarca. Ipak, s neţnošću je usnama dodirivala divnu belu gardeniju, omamljujućeg egzotičnog mirisa, koju joj je kupio u Kingstonu. — Ko je Frensi? — iznenada ga upita. — Treba da te je stid — nasmeja se on. — Kako si mogla da ispituješ siroto dete? — dodade, odmah se setivši ko ju je informisao o njegovom „švrljanju". — Mi devojke nemamo tajni jedna pred drugom. Da li je Frensi bila tvoja ljubavnica dok si ţiveo na Jamajci? — insistirala je. — Frensi je moja stara prijateljica — odgovorio je s osmehom na licu, koji je jasno svedočio da se odlično zabavlja. — Ne moţeš očekivati od jednog dţentlmena da ti kaţe više od toga. Kad su se parkirali pred hotel, Sofiji postade hladno oko srca. Da li se njenoj sreći bliţi kraj? — Bar je zatvoren. Restoran takođe. Da li ćeš me pogrešno shvatiti ako kaţem da u sobi imam bocu konjaka i ako te pozovem da svratiš na čašicu pred spavanje? — upita je. — A kako bi neko takav poziv mogao da shvati „pravilno"? — uzvrati mu ledeno. — Tako što će prihvatiti uveravanje dţentlmena da u nejgovoj sobi ne vreba nikakva opasnost, uprkos velikom iskušenju. — Mogli bismo uznemiriti Emu — vrdala je devojka. — Ako konjak ne budeš pila preglasno, sigurno je nećemo uznemiriti — šalio se Kajl. — Ona čvrsto spava u susednoj sobi, pod nadzorom hotelske bebisiterke. Sofija je oklevala. Nije ţelela da se odvoji od„ njega, ali ju je ipak obuzela strepnja. Šta ako se nešto nepredviđeno dogodi? Moţda je najbolje da sada stavitačku na sve, da ujutru neopaţeno napusti hotel i da rnu ostavi poruku na

recepciji. No, Kajlov razoruţavajući osmeh pobedio je devojčinu opreznost i ona potvrdno klimnu glavom. — Prihvatam poziv na piće — reče. — Odlično — obradova se on i povede je prema liftu. Njegova soba bila je znatno veća i luksuznija od Sofijine, sa pogledom na plaţu. Sipao je konjak u čaše i doneo ih na balkon, gde je stajala Sofija, opijena noćnim vazduhom i svetlucanjem mesečine. Nemo su nazdravili jedno drugom i otpili po gutljaj kvalitetnog ţestokog pića. Kajl je skinuo kravatu i otkopčao dugme na kragni. S čeţnjom u očima stajao je pored nje i gledao u pučinu. — U ovakvoj noći šteta je ne biti na nekoj jahti, na otvorenom moru ... S tobom naravno — šapnuo joj. — Šta bih ja tamo radila? — nasmeši se devojka. — Ono što se podrazumeva — promrmlja Kajl. — Ne budi tako štedljiva s tim konjakom — dodade mangupski. — Već mi je udario u glavu — primeti ona zabrinuto, ali ipak ispi čašu do dna, osećajući toplinu pod koţom. Kajl joj uze čašu iz ruke i spusti je na ogradu. — Sada znam ko si ti, u stvari — reče iznenada, a devojci se, uprkos alkoholu, sledi krv u ţilama. — Znaš? — upita ga sasvim tiho. — Mmm, da — klimnuo je glavom, tajanstveno se osmehujući. — Ti si Bela Veštica. — Šta sam ja? — zagrcnu se Sofija. — Prema ovdašnjoj legendi, izvesna Eni Palmer, koja je zaista postojala, došla je na Jamajku 1820. godine da bi se udala za vlasnika velikog imanja koje se zove Rouz Hol. Bila je mlada i lepa, baš kao ti. Meštani su, međutim, smatrali je veštica i u to i danas veruju. Bila je te zaista fatalna zavodnica, tri puta se udavala i imala bezbroj ljubavnika. — A-u! — šaljivo uzviknu Sofija. — Stanovnici Jamajke kaţu da će se Bela Veštica jednog dana vratiti. Izgleda bi najbolje bilo da nabavim amajliju porotiv ţenskih vradţbina, koja je ovde uobičajeni i neizbeţni zaštitni predmet u „stvarima srca". Neka se nađe, za svaki slučaj — objašnjavao je, šeretski gestikulirajući rukama. Ona se nasmeja, s olakšanjem. U jednom trenutku je pomislila da ju je „raskrinkao". — Sofija! — pozva je, zagrlivši je. — Zar si zaboravio na dţentlmensko obećanje? — usprotivi se ona. — Nikako ne mogu da se oslobodim tog čudnog osećanja da. te odnekud znam — reče Kajl, zamislivši se. Devojka shvati da je krajnje vreme da pođe u svoju sobu. — Ne, ne poznaješ me — odvrati mu s jedva primetnim osmehom na licu. — Bilo je ovo zaista divno provedeno veče, Kajl. Sigurno ga neću zaboraviti. — Kao ni ja — reče on, dodirnuvši joj obraz. — Još nešto imam da ti kaţem pre nego što. odeš na spavanje. Reč je 0 putovanju na Haiti i u Dominikansku Republiku koje sam pominjao pre neki dan ... — Voleo bih da i ti pođeš sa mnom i s Emom. — O, Kajl. . . — Ozbiljno to mislim. Ništa te neće koštati, pa ako te kod kuće ne čeka nikakav ugovoren posao, zašto ne bi išla s nama? — Ne mogu, Kajl... — Iznajmićemo jahtu — nije se predavao. — Haiti i Dominikanska Republika su prekrasne zemlje, s izvanrednim prirodnim lepotama i jedinstvenom umet-nošću i

kulturom. Odvešću te da vidiš pravi „vudu" ples, koji ne liči na predstavu za turiste, kakvu si gledala večeras. Obećavam da će to biti nezaboravan doţivljaj. Ako budemo imali vremena, svratićemo na Kajmanska ostrva, koja su za ronjenje najlepša na svetu, s kristalno čistom vodom . . . Reci da pristaješ i već sutra ću sve aranţirati — ubeđivao ju je, drţeći je za ruke, s gotovo molećivim izrazom u divnim smaragdnim očima. — Ne mogu da kaţem da pristajem, Kajl, naročito ne u četiri sata ujutru — mirno mu odgoviri. — Jedva te poznajem i nije prirodno da pođem s tobom na tako dugo putovanje po Karibima. — Onda bar razmisli o tome. U svakom slučaju, moram sutra da počnem pripreme za krstarenje, a ti mi moţeš odgovoriti u bilo koje vreme tokom naredna dva-tri dana. Jesmo li se dogovorili? — Nismo se dogovorili — odvrati mu s osećanjem bola i nelagodnosti, izvlačeći svoje šake iz njegovih. — I sam znaš da je sasvim verovatno da neću poći s vama. — Zašto da ne? — navaljivao je. — Nudim ti delić raja, a ti samo treba da klimneš glavom. — Meni nisu dovoljni delići, Kajl. — Šta to treba da znači? — začudi se on. — O, ni sama ne znam šta to znači, veruj mi — reče rastreseno, okrećući se od njega. — Tako si silovit i nestrpljiv. Naše ... poznanstvo je došlo tako iznenada. Jednostavno, nisam spremna. Ne moţeš očekivati da se ljudi uvek ponašaju baš onako kako ti od njih očekuješ. — Sve što znam je da tvoje prisustvo snaţno deluje na mene i to na jedan sasvim poseban način — reče Kajl staloţeno, ponovo je uhvativši za ruke i okrenuvši je prema sebi. — Nije mi najjasnije šta u vezi s tim treba da preduzmem, ali mi je drago što to osećanje postoji i ţelim da i dalje postoji. -Nemoj me odbiti, Sofija — reče joj neţno milujući je po kosi i obnaţenim leđima. — Ti si sasvim posebna ţena, ljubavi moja. Siguran sam da smo se i ranije sreli. Ako to nije bilo u ovom ţivotu, onda je bilo u nekom ranijem. Znam to zato što si mi veoma bliska. Vaţno je da ponovo ne izgubimo jedno drugo. — To zvuči sasvim frazerski, gospodine Hart i ne priliči ljudima s dubljim emocijama kakvi smo vi i ja. Mora da vas je „uhvatio" konjak — prokomentarisa Sofija, s naporom zadrţavajući osmeh. — Ali, dušo, to što ja govorim nije fraza, već istina — usprotivi se on suziv« ši oči. — Znam da se ne poznajemo dovoljno dugo, ali nešto u vezi s tobom ... Siguran sam da i ti to osećaš. — Ja osećam da mi se strašno spava — prekide ga devojka, nastojeći da smanji tenziju i da deluje nonšalantno. — Krajnje je vreme da pođem u svoju sobu. — Prokletstvo! — pobuni se Kajl. — Kako moţeš da budeš tako hladna dok ja sav gorim? — gotovo viknu, a zatim je podiţe u naručje i, pre nego što je uspela da protestuje, odnese je u spavaću sobu svog prostranog apartmana. — Kajl! — zbunjeno je reagovala. U sledećem trenutku našla se u njegovom krevetu. On je seo pored nje i posmatrao kako joj se grudi podiţu i spuštaju dok je ubrzano disala. — Napokon si tu gde ţelim da budeš — reče on, vragolasto se osmehujući. — Nismo se tako dogovorili — zavapi ona. — Dopusti mi da ustanem. — Ostani samo još jedan trenutak — insistirao je, ljubeći je po vratu. Osećala je njegov vreo dah na svojoj koţi, što ju je, protiv njene volje, uzbuđivalo i maksimalno joj oteţavalo rastanak. Njegove tople, gladne usne traţile su zadovoljenje i ona je uzalud pokušavala da se odupre. Bila je sasvim bespomoćna u njegovom zagrljaju, savladana bujicom emocija. — Kajl, obećao si mi... Molim te, pusti me . .. Poljupcem je zatomio njene molbe, nespreman da se odrekne svoje nenasilne dominacije. Jezikom je prelazio preko osetljive koţe njenog uha, dovodeći je u

iskušenje da odustane od odbrane i da mu se potpuno preda. To slatko mučenje izazivalo je u njoj mešavinu straha i ţudnje. — Pokaţi najzad kakva si stvarno — kao da je istovremeno i naređivao i molio. — Ne, Kajl! Nemoj... — ponovo je protestovala, osećajući da joj razgolićuje grudi. — Toliko te ţelim — šaputao je drhtavim glasom, gutajući je svojim maslina-stim očima. Prigušeno svetio obasjalo je belinuneţnih i malih, ali lepo oblikovanih čvrstih dojki čija je boja odudarala od preplanule koţe drugih delova devojčinog vitkog tela. — Drago mi je što se ne sunčaš u toplesu — mrmljao je. — Tako si stidljiva i odmerena. Volim tvoju čednost, tvoje neiskustvo ... Izluđuješ me od prvog trenutka. Oboţavam taj parfem. Tako je neobičan i tajanstven i sasvim ti odgovara. Učinio mi se poznat, ali nije ... Nije mogla da ostane mirna. Telo više nije slušalo komande svesti. Reagovala je spontano, odgovarajući na njegove poljupce, opijena njegovim dahom, vođena sopstvenom strašću i muškarčevom pohotom. Kajlovo ime stalno joj je bilo na usnama, pripijala se uz njega i ispuštala nekontrolisane uzdahe. Mozak joj je nalagao da smesta ustane i pobegne što dalje, ali je telo uţivalo u svakom Kajlovom dodiru. Uostalom, zašto je obukla ovu provokativnu haljinu? Zašto je ţelela da ove noći bude lepša nego ikada pre, ako ne baš zato da bi se dopala Kajlu i da bi ga osvojila? Privukla ga je bliţe sebi, kao da blještava koţa njenih dojki više ne moţe da izdrţi bez prisustva Kajlovih usta, bez istraţivačkog dodira bestidnog, hrapavog jezika i pritiska širokog grudnog koša. Uzbuđivali su je teţina Kajlovog snaţnog tela, zategnutost nemirnih mišića i neverovatna erotičnost njegovog dubokog glasa koji je na nju delovao poput strujnog udara. Podjednako su je izluđivali, kako njegova fanatična samokontrola, tako i povremene erupcije neobuzdane, gotovo surove strasti. Ispostavilo se, kao što je naslutila još u Brajtonu, da je ovaj lepi muškarac zaista izuzetan ljubavnik kome bi malo koja ţena mogla da odoli. Način na koji joj je ljubio grudi, na momente neţno, na momente gotovo grubo, dovodio ju je u stanje potpune zanesenosti. Povremeno joj se činilo da će se njegovi vulkanski strasni poljupci pretvoriti u ugrize, da će joj čvrstim, nemilosrdnim usnama zdrobiti bolne nakostrešene bradavice, da će je sasvim opustošiti . .. Iznenada, Kajl se oslobodi stiska njenih ruku i okrete se na leđa, prisiljavajući je da legne preko njega. Njegovo lice strast je učinila još lepšim, zapravo demonski privlačnim. — Skini mi košulju — tiho joj naredi. Nije znala zašto se bez protesta povinovala njegovoj zapovesti koja je, iako izrečena promuklim šapatom, zvučala bespogovorno. Moţda zato što je on, u toj „carskoj" pozi, isijavao neku čudnu moć. Drhtavim prstima, jedva se izborila s prvim dugmetom, pa drugim ... Tanano poput leptirovih krila, stidljivo je usnama doticala malje na njegovim grudima, tvrdim poput stene. Divno je mirisao, sveţe, čisto, opojno ... U tamnom i zaštitničkom zagrljaju mirne, prohladne noći, osećali su se kao da su sami na svetu, predani laganoj, bezvremenoj ljubavnoj igri. Na devojčine srameţljive poljupce i nevešta milovanja, Kajl je reagovao burno, povremeno ispuštajući uzdahe zadovoljstva, gotovo dahćući od uzbuđenja. — O, kako te silno ţelim, Sofija ... Nikada ovako nisam ţeleo nijednu ţenu — umalo je viknuo kad se vrh njenog toplog jezika nađe na njegovom pupku. — Dođi, hoću da budeš moja... — reče, silovito je povukavši prema sebi kad se njena šaka nakratko zaustavi ispod pojasa njegovih tankih pantalona. — Nikad nećeš znati koliko puta sam ovo činio u svojoj mašti od trenutka kad sam te ugledao na hotelskoj plaţi. Ali, ni u najluđim snovima nisam ni slutio da bi moglo biti ovako. — O, Kajl — zavapi ona, nemoćna da savlada ţestinu sopstvene strasti. — Nećemo da ţurimo. Cela noć je pred nama — mrmljao je između poljubaca.

Ona je takođe stotinu puta maštarila da će se jednom naći u naručju ovog moćnog' muškarca, budeći se okupana znojem zbog neutoljene ţelje, ali nije imala dovoljno hrabrosti i samosvesti da to i prizna. Nikada nije otišla ovako daleko u milovanjima s muškarcima, ali isto tako, niko je nikada nije ovako privlačio. Pitala se šta se desilo s njenim osvetničkim planom i zašto nije u stanju da se povuče. Zar je moguće da je njena opčinjenost toliko snaţna da će u poslednjem trenutku sve pokvariti i rizikovati još jednu nepodnošljivu duševnu patnju? — Kajl — poče — postoji nešto što ne znaš. — Zaista, mala moja Sofija? Šta bi to moglo biti? — upita je podigavši obrvu, s izrazom koji je svedočio da mu je njena iznenadna upadica zabavna. Devojka se, međutim, istog časa predomisli. Ne, nije smela da mu kaţe za njihov susret u Brajtonu. Nije mogla da podnese njegov eventualni bes ili prezir. Sada je bilo suviše kasno za istinu, iako se Kajl prema njoj ophodio neţno, briţno i toplo, bolje nego što je ikada priţeljkivala. Znala je da ovo ni za njega nije obično iskustvo, osećala je da su njegove emocije stvarne, da je iskren, ali je njeno uţivanje narušavala prokleta prošlost o kojoj on ništa nije znao. — Šta ti je, dušo? — upita je, zabrinut njenim iznenadnim bledilom. — Izgledaš kao da si upravo ugledala duha — primeti. — I jesam — uzvrati mu ona šapatom. — Šta je to što ja ne znam, a što si malopre ţelela da mi saopštiš? I zašto si se najednom predomislila? — O, Kajl, kad bi samo znao koliko sam se nadala i koliko sam se molila da se ovo ne dogodi — reče gotovo plačnim glasom. — Zar ne ţeliš da vodimo ljubav? — Ţelim, ali ti ne razumeš ... A kad budeš shvatio, bojim se onoga što ćeš tada osećati... Ćutao je neko vreme, intenzivno je fiksirajući, u nastojanju da pronikne u pozadinu njenih zbrkanih rečenica. U tom napetom trenutku, začu se dečiji plač u susednoj sobi. — To je Ema — reče on. — Izgleda da je ruţno sanjala. Opusti se, bebisiterka će je umiriti i ponovo uspavati. Međutim, Emino jecanje je postajalo sve intenzivnije. — Moraš da odeš da je obiđeš. Sada joj je potreban neko ko joj je blizak — reče Sofija odlučno, dok joj je bol razdirao srce. — Iznenada me je obuzeo strah da nećeš više biti ovde kad se vratim — prošaputa Kajl, snaţno joj steţući ruku. — Biću, ne brini — odgovori, progutavši knedlu u grlu. Netremice ju je gledao pravo u oči, kao da odmerava da li da veruje njoj ili svom predosećaju, a zatim obuče svileni kimono i, bez reči, ode u Eminu sobu, zatvorivši za sobom vrata. Sofija je drhtala, potpuno smetena onim što se dogodilo. Ustavši s kreveta, gotovo se uplašila sopstvene obnaţenosti koje je postala svesna pri pogledu u ogledalo. Brzo je podigla gornji deo haljine i prekrila svoju krhku bistu. Potom je uzela Kajlovu četku sa toaletnog stola i popravila razbarušenu frizuru. U očima su joj blistale suze. Njena veza s Kajlom Hartom došla je do one tačke preko koje se nije usuđivala da pređe. — Sofija! Do đavola! Bilo je suviše lepo da bi... — začu njegov duboki glas, koji nije skrivao razočaranje. — Sutra je novi dan — reče ona, steţući srce i duboko uzdišući sveţ noćni vazduh. — Treba li to da shvatim kao odbijanje? — upita je, čeţnjivo je zagrlivši. — Sutra je novi dan — ponovi ona, s mukom se uzdrţavajući da ne zajeca.

— Zašto su ti onda vlaţne oči? — upita je sumnjičavo, neţno joj ljubeći slepoočnice. — I šta si još htela da mi kaţeš? Nisi valjda zaboravila? — pokušavao je da se našali. Posmatrala ga je ispod dugih, gustih trepavica, orošenih suzama, misleći kako će sutrašnji dan biti znatno drukčiji nego što on očekuje. — Ništa vaţno... - odgovori mu, zamuckujući. — Samo, nemam baš dovoljno iskustva u svemu tome ... — Hoćeš da kaţeš da si još devica? — upita je on sasvim tiho, netremice proučavajući crte njenog lepog lica. — Da — prošaputa, s mukom se uzdrţavajući da ne briţne u glasan, gorak plač. — Treba ti još vremena da razmisliš? Potvrdno je klimnula glavom. On se prijateljski nasmeši, a crte lica mu se iznenada smekšaše. — Dobro — reče neţnim glasom. — Samo me nemoj pustiti da predugo čekam. Mogao bih se razboleti čekajući. — Kajl, hvala ti na divno provedenoj večeri. Ne pamtim da sam se ikada ovako lepo provela — odvrati mu devojka, gotovo se gušeći od uzbuđenja. — Ukoliko ti kaţem da i ja tako osećam, verovatno mi nećeš verovati. — Ipak, to je istina — ubeđivao ju je, obasipajući poljupcima svaki delić njenog lica. — Jesi li sigurna da ţeliš da ideš? Pošto je odlučno klimnula glavom, Kajl je otprati do njene hotelske sobe. — Nikada neću zaboraviti ovu noć — reče mu na rastanku. — Neću ni ja — obeća joj toplo. Kad je za sobom zaključala vrata, niz obraze joj potekoše krupne suze. Preplavljena emocijama, jedva je spakovala ostatak stvari, a potom je sela da, kao što je već ranije isplanirala, napiše pismo. Smatrala je da je to jedini način da proveri iskrenost Kajlovih osećanja i prirodu njegovih namera. Dragi Kajl, bila jednom jedna devojka koja je, šetajući po brajtonskoj plaţi, slučajno čula šta je muškarac do čijeg joj je mišljenja bilo veoma stalo, njenoj bliskoj prijateljici govorio o njoj. Njegove reči je uţasno zaboleše. Sujeta joj je bila tako povređena da je poţelela da postane neko drugi. Kad budeš čitao ove redove, ja ću biti na putu kući. Ţao mi je što sam te obmanula. Naravno, sve vreme si bio u pravu — ti i ja smo se sreli i pre odmora na Jamajci. No, pošto se ja tog susreta, s razlogom, nerado sećam, pobrinula sam , se da ni tebe ne podsećam na taj ruţan period u mom ţivotu. Sad mislim da sam pogrešila, ali je suviše kasno za kajanje. Ukoliko ni ovo nije dovoljno da ti osveţi pamćenje, uključi TV program g BBC 2 15. avgusta u osam sati uveče i setićeš se.. Doduše, od tada sam se s prilično fizički promenila. Ostaje mi jedino nada da ćeš razumeti zašto ti odmah nisam rekla istinu i koliko me je to prećutkivanje koštalo ... „Mejzi" Dugo je oklevala, razmišljajući da li da doda još nešto, moţda broj svog telefona ili adresu na kojoj stanuje. Ipak, nije to učinila, procenivši da će je Kajl, ako to bude ţeleo, lako pronaći. Uostalom,. Helena je njihova zajednička prijateljica i kod nje se moţe raspitati kako da ponovo uspostave kontakt. A ako to ne bude ţeleo... U tom slučaju, više ništa nije mogla da učini. Ukoliko mu je zaista stalo do nje, on će je potraţiti. U tom slučaju, njihov budući odnos počivaće na zdravim osnovama. Ali, ako istina u njemu izazove samo bes i prezir, onda za njih nema budućnosti. Pre nego što je zatvorila koverat, diskretno je naparfemisala pismo, ubeđena da je uradila sve što su joj hrabrost i ponos dopuštali, kako bi ublaţila posledice svog nesmotrenog ponašanja. Srce joj se stezalo, ali se svim silama upirala da odagna

tugu i da misli samo na lepe trenutke provedene s Kajlom, najlepše trenutke u svom ţivotu. Obukla je pidţamu i legla u krevet, rešena da se bar malo odmori pre polaska na aerodrom. Zatvorila je oči, s očajničkom ţeljom da zadrţi u glavi predivne predele Očo Riosa, plavetnilo mora i dodir Kajlovih ruku. Iscrpljena od minulih uzbuđenja, više nije bila u stanju da povuče jasnu liniju između jave i sna.

5. U avionu je dugo razmišljala o svemu što se dogodilo u poslednje tri nedelje. Svojevremeno je oboţavala Kajla Harta. Ponovni susret s njim samo je rasplamsao neugaslu vatru u Sofijinom srcu. Zašto mu odmah nije otkrila svoj pravi identitet? Zašto njihovom prijateljstvu nije pruţila priliku da se oporavi od prošlogodišnjeg brajtonskog fijaska? Zašto karipskom suncu nije dopustila da ublaţi poniţenje i patnju? Mnoštvo sličnih pitanja prolazilo joj je kroz glavu, ne dajući joj mira. Pomisao na izraz Kajlovog lica kad bude pročitao pismo koje mu je ostavila na recepciji nije joj više pričinjavala zadovoljstvo. Ako je to bila njena pobeda, nije joj se radovala. Uostalom, nikada neće znati kakva je bila Kajlova reakcija na njenu poruku. Nije joj bilo jasno otkud joj smelost da se poigra s osećanjima tako opasnog čoveka, kakav je on. Pribliţavajući se kišovitom Londonu, pitala se ko je od njih dvoje zapravo bio kaţnjen i povređen. Kad je stjuardesa najavila sletanje na londonski aerodrom Hitrou, Sofiji se učinilo da čuje refren šlagera uz koji su ona i Kajl plesali u Kingstonu ... No, uprkos uţasnom bolu zbog rastanka, bila je uverena da je postupila ispravno. Kajl je nestalan muškarac, a njoj nije potrebna avantura, već prava ljubav. Da je pošla s njim na krstarenje po Karibima od Očo Riosa do Kajmanskih ost-rva, s tog putovanja bi se, gotovo sigurno, vratila slomljenog srca i uništenih snova. Moţda je udarac koji mu je nanela, odlazeći bez objašnjenja i bez pozdrava, ipak najpravedniji završetak jedne tuţne ljubavne priče, koja od samog početka nije imala budućnost. Međutim, nikakve naknadne analize i racionalizacije nisu uspevale da otklone bol u njenoj duši. Hiljadama milja udaljena od jedinog muškarca kojeg je volela, predosećala je da će veoma brzo pasti u tešku depresiju. Našavši se u svom malom stanu, stvarnost joj se učinila još ruţnijom. Trebalo je da se ponovo navikne na buku prometne ulice, na prašinu i sumornu klimu. Pitala se da li će ikada zaraditi dovoljno novca da se preseli na neko bolje mesto. Ţivot u Londonu bio je izuzetno skup. Prva stvar koju je izvadila iz kofera, kad se sutradan probudila, bila je crna svilena haljina koju je nosila poslednje večeri svog boravka na Jamajci i koja je još mirisala na opojni „Giorgio Armani". Sećanja na Kajlove poljupce i milovanja ponovo navreše . . . Preplavio ju je strah da ga više nikada neće videti, da joj se nikada neće javiti. A i zašto bi?! Nije ostavila nikakav znak koji bi mogao protumačiti kao poziv. Naprotiv, poruku koju mu je napisala pre je mogao protumačiti kao njenu nameru da prekine svaku vezu s njim. Odjednom je shvatHa da ţeli da čuje Kajla, da mu se izvini što je tako kukavički pobegla i što mu je napisala ono glupo pismo. Zgrabila je telefonsku slušalicu i okrenula broj hotela u Očo Riosu, s namerom da objasni čoveku koji joj je toliko mnogo značio zašto je sve to učinila i da zapravo nije htela da ga povredi. — „San Antonio" hotel, izvolite — začula je ljubazni glas recepcionara.

— Ovde Sofija Aspen. Zovem iz Engleske. Protekle tri nedelje boravila sam u vašem hotelu, u sobi 315... — Da, gospođice Aspen. Jeste li moţda nešto zaboravili? Moţemo li da vam pomognemo? — Ništa nisam zaboravila, ali bih htela da razgovaram s gospodinom Kajlom Hartom. — Ţao mi je, gospođice Aspen, ali gospodin Hart je otkazao apartman odmah posle vašeg odlaska. — Znate li moţda kuda je otišao? — Ne znam, ali mogu mu preneti poruku ukoliko se bude javio ili eventualno vratio u hotel. — U svakom slučaju, ako budete ponovo kontaktirali s njim, zamolite ga da mi telefonira — reče devojka s očajanjem u glasu. Ostavila je recepcionaru svoj telefonski broj i, s osećanjem uţasne teskobe, raspakovala kofere. Pitala se kuda je Kajl otišao, proklinjući sebe zbog onoga što je učinila. Zašto je bila tako nepromišljena?! Uostalom, mora ga zaboraviti. On je površan, bezosećajan i nepaţljiv i ne moţe mu se verovati. Ako je tako, čemu onda ovo bezraloţno kajanje? Kajl nikada nije bio čovek za nju. Ne moţe dopustiti da gaji isprazne iluzije i ponovo bude povređena. Uzalud je pokušavala da fizičkim aktivnostima odagna misli o muškarcu koji ju je iz temelja potresao. Ponovo je spremila stan, iako je to bedinerka savesno obavila pred njen povratak s Jamajke. Kad je telefon te večeri prvi put zazvonio, dograbila je slušalicu, s ludom nadom da je to ipak Kajl. Nije uspela da sakrije razočaranje kad začu glas svoje majke koja ju je zvala iz Skrboroa, da proveri da li se vratila s odmora. — Ne deluješ mi veselo, dušo — primeti gospođa Aspen pošto je saslušala kćerkin šturi izveštaj o boravku na Jamajci. — Moţda nije trebalo da ideš sama. — Da budem iskrena, zaista nisam najbolje raspoloţena — priznade Sofija. — Da li to znači da si razočarana putovanjem? — Da, na neki način ... A čini mi se i da će me savladati jedan od onih letnjih nazeba. — Baš mi je ţao — reče joj majka saosećajno. — Lezi večeras ranije. Inače, kod kuće smo svi veoma uzbuđeni zbog tvog filma. Jedva čekamo emitova-nje na televiziji i voleli bismo da i ti dođeš da ga zajedno odgledamo. — I ja bih to volela, mama — uzdahnu devojka — Ali, zaista neću stići. Baš tih dana treba da snimim jednu reklamu. — Oh, draga, prosto ne mogu da se naviknem na pomisao da ćeš postati slavna — razneţi se gospođa Aspen. — Ponovo te upozoravam da ćete svi verovatno biti šokirani mojim fizičkim izgledom. I upamtite da ne glumim nimalo simpatičan lik — podseti je Sofija, koju roditelji nisu videli u vreme kad je snimala ulogu Mejzi Vilkin. — Pripremljeni smo na najgore — nasmeja se majka. — Valjda ćemo te prepoznati. I još nešto ... Dţeni je na odmoru sledeće nedelje, pa bi volela da ga provede s tobom. Znaš koliko voli London. — Da, znam ... — malo se zbuni devojka, ne naročito spremna da u ovom sumornom raspoloţenju ugosti svoju ţivahnu, zahtevnu i razmaţenu rođaku. Posle svakog Dţeninog boravka u Londonu, Sofija je bila prilično iscrpljena. No, krv nije voda ... — Ako si previše zaposlena ... - poče majka da priprema odstupnicu. — Ne, ne brini. Sve će biti u redu —prekide je Sofija. — Moći ću da joj posvetim sasvim dovoljno vremena. Reci joj da bih volela da dođe. — Jesi li sigurna? — Da, moţe da se smesti kod mene čim stigne. — Odlično! Dţeni će se oduševiti kad to čuje. A sad popij aspirin i lezi. Sigurna sam da ćeš ujutru biti kao nova. Laku noć, dušo.

— Do viđenja, mama. Potom ju je zvao Dţo Gilmur. — Dobrodošla u civilizaciju! — gromko ju je pozdravio. — Bio sam u iskušenju da te zamolim da prekineš odmor. — Zašto? Šta ima novo? — ustrepta devojka. — Dva reţisera ţele da te angaţuju u svojim novim filmovima i nestrpljivi su da čuju da li pristaješ. — O, Dţo! Pa, to su stvarno sjajne vesti. — Nemoj previše da se uzbuđuješ, draga. Ne govorim o Stivenu Spilbergu. Reč je o niskobudţetskim projektima dvojice mladih ljudi koji su poznati jedino u uţim umetničkim krugovima. Videli su te kao Mejzi Vilkin, za vreme montaţe u studiju, i fascinirani su rezultatom. Najbolje je da dođeš sutra u deset u moju kancelariju, da ti svetibjasnim. — Molim te, Dţo, reci mi sada. Jako sam radoznala — zavapi Sofija, ţeljna da se bar nečemu obraduje. — Dobro.... U filmu Dţona Pejna, kriminalističkog ţanra, trebalo bi da glumiš psihopatu, ţenu koja se laţno predstavlja kao bolničarka i ubija pacijente. Scenario je veoma zanimljiv. — U melodrami italijanskog reţisera Franka Lučijanija igrala bi glavnu ulogu, odnosno narkomanku Merdţori, tragičnu ličnost koja umire neposredno pošto doţivljava ljubav. Film će se snimati u Pizi, ali na engleskom. — Prosto ne mogu da verujem, Dţo — gotovo se zagrcnu Sofija. — Pa, ja čak nisam ni čula za tog Italijana, a on ţeli da tumačim glavnu rolu u njegovom filmu. Otkud to? — Rekao sam ti da je izuzetno zainteresovan da baš ti glumiš Merdţori, a s njegovim izborom slaţu se i ostali članovi ekipe, kao i producenti. Uostalom, citiraću ga: „S obzirom na to kako je odglumila Mejzi, ta devojka je u stanju da uspešno odigra svaku ulogu". — Baš tako je rekao? — upita Sofija s nevericom. — Upravo tako. — O, Boţe, ostala sam bez teksta. — Moram da te upozorim da ti nijedna od ovih dveju uloga neće doneti veliki honorar. Ako bismo još malo sačekali, siguran sam da bismo dobili finansijski znatno povoljnije ponude. I Pejn i Lučijano do sada su odlično prolazili kod filmskih kritičara, ali nisu mnogo zaradili. Uostalom, pročitaj scenarije, pa sama prosudi. — U redu — saglasi se devojka. — Kako je bilo na Jamajci? — pređe Dţo na drugu temu. — O, fino, zaista ... — Bilo bi dobro da mi sledeće nedelje doneseš fotografije. Uzgred, treba da te upoznam i s najnovijim tračevima. Jedva čekam da se vidimo. Lepo spavaj, Saro Bemar! Od Kajla nije bilo ni traga ni glasa. Nije je zvao ni sutradan, ni cele naredne sedmice. Ponovo je telefonirala u Očo Rios da proveri da li se moţda vratio u hotel. Uzalud ... — Nema razloga da ţuriš s odlukom — savetovao ju je njen reklamni agent Dţo Gilmur kad je došla u agenciju po scenarije. — Siguran sam da ćeš uskoro biti zatrpana ponudama koje će ti više odgovarati. — To mi zvuči pomalo nepromišljeno — pobuni se devojka. — Uveren sam da su ovi mladi reţiseri procenili da ćeš, kad široka televizijska publika vidi Mejzi Vilkin, postati veoma popularna i zato su pohitali da te što pre angaţuju, svesni da za male pare nije lako dobiti tako talentovanu glumicu. — Da li sam ja zaista talentovana glumica, Dţo? — upita Sofija nesigurnim glasom. — Još pitaš?! — nasmeja se Gilmur.

— Naravno da si talentovana. S druge strane, bez obzira na skroman honorar, rad s ovim mladim ljudima, ukoliko prihvatiš angaţman, sigurno neće naškoditi tvojoj reputaciji. Naprotiv! Obojica su veoma ugledni u intelektualnim krugovima i mnogi za njih tvrde da će u budućnosti nadmašiti Felinija i Viskontija. Dakle, saradnja s njima moţe biti samo pozitivno iskustvo u tvojoj karijeri. No, ponavljam ti da će ubuduće sigurno stići primamljivije uloge. — Ipak, Dţo, zar ti se ne čini da je ovo presedan u mom dosadašnjem radu. Mogu li da dozvolim sebi luksuz da odbijem posao posle tako duge pauze, pa čak iako nisam oduševljena da igram narkomanku ili ponovo neku ludu lenu, poput Mejzi. — U pravu si — potvrdi Gilmur koji je sada trezvenije sagledavao Sofijinu glumačku budućnost. — Lik koji bi tumačila u Pejnovom projektu zaista je sličan Mejzi Vilkiin, a ti, svakako, ne ţeliš da uđeš u kliše. — Oduševljena sam novim mogućnostima, Dţo, ali i ja mislim da bi trebalo paţljivo da odaberem sledeću ulogu. — Naravno, dušo. Biću srećan da ti pomognem u tome. Paţljivo pročitaj scenarije i dobro razmisli. Ja sam tu samo da ti dam savet, a konačnu odluku donosiš ti. *** Narednih dana nastojala je da se usredsredi na scenarije, ali joj je nedostajala koncentracija. Naime, neprestano je mislila na Kajla. Pitala se da li je otišao s Emom na planirano krstarenje po Karibima, ili se odmah vratio u Englesku. Da li će joj ikada oprostiti što ga je napustila bez „zbogom"? Da li će joj ipak telefonirati? Dani su prolazili, a Kajl se nije javljao. Osećala je kao da je deo nje umro na Jamajci. Nikada do tada nije bila toliko potištena. Po savetu stručnjaka iz agencije koja ju je angaţovala za snimanje televizijske reklame, skratila je kosu i otišla u kozmetički salon da joj neznato preoblikuju obrve. Svi poznanici koji su je videli tvrdili su da izgleda lepo, odmorno i sveţe, ali duboko u duši, bila je tuţna i nezadovoljna sobom, svesna da ni najuspešnija karijera ne moţe zalečiti bol u njenom srcu, gladnom ljubavi. Scenario za film Dţona Pejna, prepun nasilja i krvi, nije joj se dopao, kao ni uloga pslhotične medicinske sestre. Lučijanijev tekst, međutim, mnogo je više obećavao. Zvao se „Početak jeseni" i odmah ju je osvojio. Bila je to klasična ljubavna priča jednostavnog zapleta. Sofija bi trebalo da igra glavnu junakinju, mladu Engleskinju koja ne moţe da se oslobodi zavisnosti od droge. Prilikom boravka u Italiji, zaljubljuje se u zgodnog mladića koji pokušava da joj pomogne, ali u tome ne uspeva. Na kraju, Merdţori umire, a Italijan ostaje sam, slomljenog srca. Bila je sigurna da će film, snimljen po ovom scenariju, postići veliki uspeh. Uzbudljiva fabula, napeta atmosfera i odlični dijalozi mnogo su obećavali. Dţo nije u potpunosti delio njeno oduševljenje, uveren da bi trebalo da sačekaju neku bolju, finansijski isplativiju ponudu. — Uzgred budi rečeno, Lučijani je glavnu mušku ulogu poverio Luiđiju Kanoti — saopštio joj je. — Vau! — ote se devojci. lako Kanota u Engleskoj nije bio mnogo poznat, u Italiji su ga smatrali zvezdom u usponu. Pored toga, bio je izuzetno zgodan, tako da je već stekao reputaciju seks simbola mlade generacije. — Da, stvarno je dasa — potvrdi Dţo, smešeći se. — U svakom slučaju, bićeš u dobrom društvu. Potom su se dogovorili da reţiseru ne daju definitivan odgovor sve dok ne bude emitovana televizijska drama koju su snimali u Brajtonu.

Vreme je provodila u samoći, pokušavajući da se usredsredi na scenario, preplavljena tugom što Kajl nije pored nje. Nikako nije uspevala da se oslobodi sećanja na Jamajku i na divne trenutke koje su proveli zajedno. Utroba joj se grčila pri pomisli na njegove poljupce i milovanja, na paţnju kojom ju je obasipao, na njegovu duhovitost, magnetizam, šarm. Dani bez Kajlove blizine predstavljali su pravo mučenje. Morala je da prizna da joj je strašno nedostajao. Osećala se kao da je u zatvoru i ništa nije moglo da je uteši. Neprestano se pitala gde je on i šta radi i zašto je ne pozove, makar samo da joj kaţe koliko je ljut na nju. Kad je stigla u London, Sofijina rođaka Dţeni bila je lepša nego ikad, vesela i orna za provod. — Planirala sam da ostanem oko mesec dana. Nadam se da to nije previše dugo — reče devojka. — Naravno da nije — nasmeši se Sofija. — Dugo se nismo videle. Kako je na fakultetu? — Sjajno! Upravo sam se uplela u strasnu vezu s jednim od profesora — pohvalila se mlada dama, na zaprepašćenje njene domaćice. — O, ne gledaj me tako. Dovoljno je star da bi mogao da mi bude otac. — I misliš da te to opravdava? — Bar nije na odseku za matematiku — reče Dţeni, kikoćući se. — Uvek sam volela starije muškarce zato što veze s njima nisu preterano ozbiljne. Razumeš? Svesna sopstvenog neiskustva, Sofija nije znala kako da komentariše sablaţnjive priče svoje raskalašne rođake. Slušala ju je s radoznalošću, ali i s uţasnutošću. S čuđenjem se pitala kako je Dţeni izrasla u seksualno neinhibiranu osobu, svesnu vlastite polnosti, dok je ona, iako dve godine starija, još bila devica. Dţeni je uvek dominirala u brojnim .emotivnim vezama, uvek drţeći sve konce u svojim rukama, a Sofija je svoje jedino ljubavno iskustvo skupo platila. Od kada je Dţeni došla, telefon se usijao. Njena rođaka je odrţavala učestale kontakte, ne samo s profesorom iz Jorka, već i s drugim muškarcima, kao da se boji da će nešto vaţno propustiti ukoliko svoju ljubav pokloni samo jednom čoveku. lako su njih dve bile sasvim različite, dobro su se slagale. Na izvestan način, Dţenin boravak u Londonu bio je dobrodošao zato što je Sofija, okupirana druţenjem s njom, imala manje vremena da razmišlja o Kajlu. Vodila je svoju gošću na brojne pozorišne predstave i prijeme, koje je do tada izbegavala, ophrvana tugom zbog razdvojenosti od voljenog čoveka. Dţeni je bila oduševljena izlascima i odlično se snalazila u umetničkim krugovima. Prisustvovala je i napornom snimanju reklame za penu za kupanje. — Draga, ne razumem u čemu je tu caka. Sigurna sam da bih i ja mogla da izvedem to brčkanje u kadi jednako dobro kao ti — primeti Dţeni lakomisleno. — I ja verujem da bi mogla — pomirljivo će Sofija, lako drhteći od iscrpljenosti. — Nije mi jasno zašto je potrebno toliko puta snimiti tako prostu stvar — komentarisala je devojka. — Reklamni spotovi su veoma naporan i skup biznis i zahtevaju perfekciju. Nje lako napraviti dobru reklamnu poruku, naročito ako traje svega jedan minut. — Moram da priznam da mi je sve to veoma dosadno. Primetila sam jednog slatkog dečka u ekipi. Šta misliš da ga zamolim da mi zapali cigaretu? — Šta se desilo s tvojim upaljačem? — bezazleno upita Sofija. — Upravo se pokvario — smeškala se Dţeni.

***

Petnaestog avgusta uveče, nestrpljivo je sedela na sofi pored Dţeni, napeto iščekujući početak emitovanja TV drame u kojoj je igrala lik Mejzi Vilkin. — Zašto si tako uzbuđena? — Ĉudila se njena rođaka. — Više ništa ne moţeš da promeniš. — Znam, ali se ipak osećam kao da me očekuje vaţna premijera u Paladiju-mu. — Koliko će ljudi gledati dramu? — Oko sedam miliona ... — Super! — zadivi se Dţeni. — Reći ću svima na fakultetu da imam slavnu rođaku. — Gledajući brajtonski pejzaţ, Sofiju preplaviše emocije. Sećanja na snimanje ove drame bila su za nju i lepa i bolna. Kad je počela prva scena u kojoj je igrala, Dţeni poče da se smeje. — Zaboga, da li si to stvarno ti?! — uzviknu sa zaprepašćenjem. Izgledaš grozno. Pojma nisam imala da si se bila toliko ugojila. I kakva ti je to strašna kosa?! — Da, Mejzi izgleda prilično zapušteno i depresivno — sloţi se Sofija. Nastojala je da ne reaguje na Dţenin komentar. S osećanjem ponosa, zaključila je da je transformacija u Mejzi Vilkin bila fascinantna u profesionalnom smislu. Šminker i kostimograf tome su dali veliki doprinos, ali kreacija je prevashodno bila njena, počev od glasa, preko hoda, do izraza lica i celokupnog utiska. Zaista, malo ko bi je mogao prepoznati u liku Mejzi. — U stvari, više nisam sigurna da ću reći prijateljima da smo u srodstvu. Nije nikakvo čudo što si se stidela svog izgleda. Nema tih para zbog kojih bih dopustila da me ovako unakarade — brbljala je Dţeni, pola ozbiljno, pola u šali. Sofija je pokušavala da odgleda dramu stručnim očima, loveći eventualne greške u svojoj glumi. Međutim, nije joj polazilo za rukom da se usredsredi na tehničku stranu projekta, iako je bila svesna da je ekipa, u celini, obavila izuzetno kvalitetan posao. Proganjala ju je jedna jedina misao — da je Kajl bio u pravu. Nije čudno što Joj se podsmevao i što mu je bila komična njena zaljubljenost. Zaista je delovala apsurdno i bila ekstremno neprivlačna. Pitala je da li je i on jedan od sedam miliona gledalaca koji večeras prate njen prvi značajan glumački posao. A ako gleda, kako se oseća? Da li je besan? Ravnodušan? Da nije bila tako tvrdoglava i da mu je na Jamajci otkrila svoj pravi identitet, moţda bi sada, zagrljeni, zajedno posmatrali i analizirali njen rad. Zašto mu je napisala ono prokleto pismo? Zašto je dopustila da joj glupi ponos pokvari sreću? — Ipak, moram da priznam da si vrlo dobra glumica — prenu je Dţeni. Okrenula je glavu da bi sakrila suze. Bol zbog izgubljene ljubavi nadjačao je zadovoljstvo zbog dobro obavljenog glumačkog zadatka. Pre isteka odjavne špice zazvonio je telefon. Zvali su je roditelji da joj čestitaju. Majka ju je hvalila, zagrcnuvši se od uzbuđenja, a čak je i njenom starom, krutom ocu, koji nije pokazivao osećanja, zadrhtao glas. — Bila si odlična, Sofija. — Zaista si veoma nadarena, dete moje, i svi smo ponosni na tebe — rekao je. Potom ju je zvala Eleonora Breg, njena profesorka iz glumačke škole. — Sjajan nastup, Sofija! — uzviknula je gospođa Breg, iskreno oduševljena uspehom svoje učenice. — Prosto je neverovatno da si, iako tako reći početnica, našla prostora da zasijaš pored jedne Helene le Bon. Bila si fantastična u scenama na suđenu. Ĉestitam ti od sveg srca. Sofija je otvorila flašu šampanjca, ali ona i Dţeni od silnih telefonskih poziva, nisu stizale dla u miru uţivaju u plemenitom piću. Najviše oduševljenja, po običaju, pokazao je njen menadţer Gilmur. — Hvala ti na lepim rečima, Dţo. Drago mi je što si i ti zadovoljan. — Od početka sam znao da je to prava uloga za tvoj raskošni talenat. Siguran sam da je ovo prekretnica u tvojoj karijeri i da će od sada sve biti drukčije. Ĉini mi se da sada slobodno moţemo da zaboravimo i na Pejna i na Lučijanija.

— Stvarno tako misliš? — Ne vidim zašto bi radila za sitnu lovu. Ukoliko u naredne dve nedelje ne budeš zatrpana mnogo unosnijim ponudama, onda ja ništa ne znam o poslu kojim se bavim već dvadeset godina. Poslednji telefonski poziv bio je od Helene le Bon, koju mesecima nije čula. — O, Helena! Tako mi je drago što si se javila! Jesi li još u Škotskoj? — Ne, vratila sam se pre dva dana. Izvini što zovem tako kasno, ali bila sam sigurna da mnogi ţele da ti čestitaju i da neću moći da dobijem vezu. — O, sasvim si u pravu, telefon neprestano zvoni. U svakom slučaju, ti si ta kojoj treba čestitati na izvanrednoj roli. — Ja sam već dugo u poslu, draga, i ono što uradim ne izaziva više naročitu paţnju. Ali, ti si, zaista, zablistala. Ĉula sam da su mnogi reţiseri nestrpljivi da te angaţuju. — Nije baš tako — skromno uzvrati devojka. — Do sada sam dobila samo dve ponude i to od autora za koje nikada nisam čula. — Ali, ja jesam, draga moja — prekide je koleginica. — U stvari, ubrajam se u iskrene poštovaoce Franka Lučijanija. Veruj mi, on je veoma darovit mladi čovek. Pred njim je sjajna umetnička budućnost. — Zaista? — začudi se Sofija. — Nedavno sam razgovarala s njim. Mogu ti reći da je naprosto očaran tvojim dosadašnjim radom. — Jesi li već pročitala scenario? — upita je Helena. — Jesam. — I? Da li ti se dopada? — Mislim da je veoma dobar. Nisam očekivala da će me priča zainteresovati, ali sada ozbiljno razmišljam da prihvatim ulogu. — Po mom skromnom mišljenju, on je pravi čovek za tebe. Pretpostavljam da ne nudi veliki honorar? — Moj agent misli da bih mogla da budem bolje plaćena — primeti Sofija. — Ah, draga moja, pa naravno da bi mogla. Ali, seti se da novac nije sve, pogotovu u našem poslu. A sad slušaj. . . Sutra uveče priređujemo proslavu. Biće prisutan i Franko Lučijani kome je veoma stalo da te upozna. Jesi li raspoloţena da dođeš i da porazgovaraš s njim? — Da, rado — obradova se devojka. — Odlično! Jedva čekam da te vidim. Verujem da će Franko biti prilično iznenađen kad sretne Mejzi Vilkin uţivo — vragolasto se nasmeja Helena. — On pojma nema da sada sasvim drukčije izgledaš. — O, nadam se da ne očekuje da se ponovo fizički transformišem. Mislim da to više ne bih mogla da podnesem — uspaničeno će Sofija. — Ne brini, dušo. Sigurna sam da će Lučijano biti očaran tvojom sadašnjom pojavom. Dakle, dogovorile smo se. Dođi oko osam i obuci nešto ekstravagantno. Mnogo si mi nedostajala. — I ti meni. O, uzgred, trenutno mi je u gostima rođaka ... — Dovedi i nju, naravno. Kako se zove? — Dţeni. — Reci joj da će mi biti drago da nam se pridruţi — galantno poruči Helena. Dţeni je bila presrećna zbog iznenadnog poziva na zabavu. — O, baš me raduje što ću upoznati Helenu le Bon. Hoće li tamo biti i zgodnog muškog sveta? — raspitivala se. Pretpostavljam — odgovori Sofija. — Helena poznaje sve koji nešto znače u našoj profesiji. Sofija je bila zadovoljna što će sresti Franka Lučijanija, ali ju je mnogo više uzbuđivala mogućnost da sutra uveče sazna nešto više o Kajlu, koji je Helenin dobar prijatelj, ukoliko bude skupila hrabrost da je išta pita o njemu. Helena si-

gurno zna gde je on sada i šta radi. Odlučila je da nešto preduzme. Više nije mogla da podnosi neizvesnost, neprestano misleći na njega i čekajući da joj se javi. Mora da sazna na čemu je i koliko je Kajl bio ozbiljan na Jamajci. Resila je da pokuša da stupi u kontakt s njim i vidi postoji li šansa da ponovo budu zajedno. A ako se ispostavi da je to samo njena pusta ţelja, bar će prestati da se nada. Donela je odluku da pronađe Kajla i da ide na sve ili ništa... *** Helena je stanovala u centru Londona, u otmenoj ogradi sa fasadom u neoklasičnom stilu ispred koje su bili parkirani mnogobrojni luksuzni automobili. Dţeni je, u tamnoj večernjoj haljini, izgledala elegantno i zanosno, a Sofija je, preplanulog tena, u beloj svilenoj bluzi i crvenoj svetlucavoj suknji bila lepša nego ikad. — Sofija, dušo, izgledaš zaista očaravajuće — dočeka je Helena. — Tako si sveza, vitka i ljupka. O, zašto mi nisi rekla da imaš tako lepu rođaku? Drago mi je što ste došli, Dţeni. Izvolite, uđite i posluţite se šampanjcem ... U salonu je već bilo mnogo gostiju, uglavnom iz filmskog i pozorišnog sveta. Sofijin dolazak propraćen je Zagorom oduševljenih kolega. Svi su ţeleli da joj čestitaju, otvoreno se diveći njenom novom imidţu. — Prosto da čovek ne poveruje! — uzviknu Lajonel Dţekobson, glumac s kojim se Sofija u Brajtonu najviše druţila. — Pojma nismo imali kakva se lepotica krije ispod Mejzine bucmastosti i bezobličnih sivih haljina — dodade, tiho zviznuvši. — Ruţno pače se pretvorilo u labuda — primeti Dţulijan Pajk-Ešmor, takođe glumac. — Klanjam se, s najvećim poštovanjem, i pokorno molim za jedan poljubac — dodade teatralno. — Jeste li već videli kritiku u „Tajmsu"? — upita jedna, Sofiji nepoznata ţena, očigledno se obraćajući svima i mašući najnovijim brojem uglednog dnevnog lista. Ĉlanak je bio kratak ali veoma pohvalan, čak laskav, za televizijsko ostvarenje u celinj. Najviše ocene dobili su reţiser Persi Šumejker, Helena i Sofija. „Jedna od najsloţenijih uloga poverena je mladoj, ali izvrsnoj Sofiji Aspen koja je s izuzetnom ubedljivošću dočarala psihološki portret podvojene ličnosti Mejzi Vilkin, koja je ujedno i mučitelj i ţrtva. Usuđujemo se da predvidimo da je pred Aspenovom blistava umetnička karijera", napisao je kritičar „Tajmsa". Reţiser Šumejker takođe je prišao da još jednom čestita Sofiji na izvanredno obavljenom poslu, izrazivši ţelju da i ubuduće sarađuju. Opkoljena prijateljima, poznanicima i radoznalcima, morala je da ostavi Dţeni da se sama snalazi, što mladoj devojci nije baš odgovaralo, pošto je, inače, navikla da uvek bude u centru paţnje. — Sofija, da ti predstavim Franka Lučijanija. On mi je, kada te je video, je-dva poverovao da si upravo ti našoj Mejzi Vilkin udahnula dušu. Dakle, Franko, imaš priliku da upoznaš svoju heroinu — reče Helena s toplim osmehom, dovodeći pred Sofiju privlačnog italijanskog reţisera, maslinastog tena i izraţajnih smeđih očiju. — O, ovo je neko sasvim različit od Mejzi Vilkin — reče Franko, ljubeći devojčinu ruku. — Ne znam čemu više da se divim, Sofija, da li vašoj glumačkoj kreaciji ili vašem večerašnjem izgledu — reče joj. — U svakom slučaju, vi ste izuzetna, jedinstvena osoba. — Veoma ste ljubazni — uzvrati mu devojka, porumenevši u licu. — Niste valjda pomislili da i privatno izgledam poput Mejzi? — Pa ... Znao sam da prerušavanje i debela šminka čine čuda, ali moram da priznam da ipak nisam ni slutio koliko ste lepi i šarmantni — objašnjavao joj je na

tečnom engleskom, sa simpatičnim stranim naglaskom. — _ Kada sam video probne snimke kod Šumejkera, bio sam ubeđen da ste upravo vi prava glumica za ulogu Merdţori u mom novom filmu. Pomislio sam da, ako ste se tako uspe-šno transformisali u Mejzi, izborićete se i sa bilo kojim drugim likom. Meni je potrebna mlada glumica s istančanim senzibilitetom i snaţnim nastupom, a takvih nema mnogo. Sinoć sam naprosto bio prikovan uz televizor. Scene u sudnici bile su tako autentične kao da je reč o do-kumentarcu . . . — Drago mi je što ste to tako doţiveli, gospodine Lučijani — reče Sofija, neznatno se namrštivši pri pomisli na okolnosti koje su doprinele njenoj glumačkoj ubedljivosti. — U stvari, jedna stvar koja mi je zasmetala jeste to što bi, prema mojoj priči, Merdţori trebalo da bude veoma lepa, a Mejzi.. . — Mejzi baš i nije bila lepa — dovrši Sofija umesto njega. — Da kaţemo da je Sofija Aspen sličnija mojoj Merdţori nego što je to Mejzi Vilkin — diplomatski primeti Italijan. — Ubeđen sam da ste, tako lepi i talentovani, kao stvoreni za ulogu Merdţori. — Polaskana sam — promrmlja ona. — Šta mislite o scenariju? — Veoma mi se svideo i sasvim me je zaokupio — iskreno odgovori devojka. — Ali, ni posle tri nedelje niste spremni da mi date definitivan odgovor da li prihvatate ulogu — podseti je Lučijani, s lakim prebacivanjem u glasu. — Hmm ... — zbuni se Sofija zbog njegovog neočekivano direktnog pristupa. — Još o tome diskutujem sa svojim menadţerom i... — I on vam savetuje da sačekate i vidite da li ćete dobiti bolju ponudu — prekide je reţiser s razoruţavajućim osmehom na licu. — Brine vas novčana strana moje ponude, zar ne? — Uveravam vas da baš i nisam navikla na visoke honorare — uzvrati mu Sofija prijateljskim tonom. Lučijani ju je odmah osvojio svojom srdačnošću i neposrednošću. — Veoma sam srećna što ste zainteresovani za saradnju sa mnom. — Treba li da razmotrite i neke druge ponude? — Pa ... Da, treba. — Molim vas, saslušajte me — reče Franko uhvativši je za ruku. — Izvesno je da posle sinoćnjeg emitovanja one izvanredne televizijske drame, s pravom za svoj rad moţete traţiti znatno više novca nego što vam ja nudim za ulogu Merdţori. Na ţalost, moj budţet je veoma tanak i ja vam ne mogu obećati više. Najveći deo ide Luiđiju Kanoti. .. Međutim, spreman sam da vam ponudim određeni procenat sopstvene zarade ukoliko film postane bioskopski hit... — Ali, gospodine Lučijani — stidljivo ga prekide devojka. — Imajte na umu da takav aranţman nisam sklopio s Kanotom — neumorno ju je ubeđivao. — Uveren sam da će ovaj film zaraditi veliki novac pošto je znatno komercijalniji od mojih dosadašnjih projekata i lakše će komunicirati sa širokom publikom. Ako bude tako, mnogo ćete zaraditi, Sofija. — To je izuzetno velikodušna ponuda, gospodine Lučijani, i čini mi se da. .. Reči joj zastadoše u grlu kad, iznenada, pogledavši preko Frankovog ramena, ugleda Kajla. Helena ga je, ćaskajući, upravo upoznavala s Dţeni. Gotovo je izgubila dah, nemoćna da pred mladim Italijanom sakrije šok. Prvo joj kroz glavu prođe misao da je Kajl u Londonu, a da joj se nije javio. Potom zadrhta, ponovo se uverivši da je zastrašujuće privlačan i da se s njim ne moţe porediti nijedan od prisutnih muškaraca. Koţa mu je bila još tamnija nego na Jamajci, a smaragdne oči, oivičene gustim crnim trepavicama, sijale su opasnim sjajem dok je razgovarao s Dţeni, koja je koketno pućila usne. Odeven u tamno svileno odelo i za glavu viši od ostalih prisutnih muškaraca, dominirao je prostorijom.

— Ja ... Ţao mi je, gospodine Lučijani, nisam čula vaše poslednje pitanje — reče šakom snaţno pritiskajući grudi. Ĉinilo joj se da će joj srce iskočiti. — Pitao sam vas da li pristajete na takvu finansijsku nagodbu. Mnogi glumci smatraju da je to unosan aranţman. Naravno, neizvesnost postoji, ali reč je o kockanju u kome ne moţete da izgubite novac. — Da, svakako ... — promuca Sofija, sasvim izbačena iz ravnoteţe. — To je veoma zanimljiv predlog. — Radiću s malom ekipom i malim troškovima. Ukoliko prihvatite ulogu Merdţori, moţemo da počnemo kroz dva meseca. Kanota je tada slobodan. Sredinom septembra snimali bismo u Pizi i u okolini. — Sredinom septembra? Pa, to je za mesec dana — primeti devojka. — Da. Hoće li vam to odgovarati? — Sve je došlo nekako prebrzo, ali.. . mislim da će mi odgovarati. — Odlično — obradova se Franko. — Vaš deo posla biće završen za osam .. . najviše deset nedelja. Scene u kojima ne učestvujete snimićemo u rimskom studiju, krajem godine. Nema mnogo specijalnih efekata i... Sofija ga više nije slušala, dekoncentrisana Kajlovim prisustvom. Pokušavala je da sretne njegov pogled, ali on ju je ignorisao, potpuno usredsređen na ćaskanje s Dţeni koja je pila već treću čašu šampanjca, glasno se smejala i otvoreno flertovala. Kajl joj se očigledno udvarao s mnogo uspeha. — Razumete li, moţda, italijanski? — upita je Franko koji je primetio da je devojka u mislima odsutna i da se nešto čudno dešava s njom. — Malo ... — odgovori stidljivo. — Svojevremeno sam pohađala tečaj... — Divno! Kad budemo u Pizi... Pokušavala je da sluša šta Lučijani govori, ali je ubrzo morala da se bori s vrtoglavicom i mučninom u ţelucu. U nekim drugim okolnostima sigurno bi je zanimali reţiserovi planovi, ali trenutno nije bila u stanju da prati njegovo detaljno izlaganje, puno entuzijazma. — O, oprostite mi na opširnosti — napokon Franko prekide svoj dugi monolog. — Ovo nije ni vreme, ni mesto za sklapanje poslova. Ostaviću vam još malo vremena da dobro razmislite. — Veoma sam zadovoljna vašom ponudom, gospodine Lučijani, ali moram još jednom da je razmotrim sa svojim menadţerom Gilmurom. Biznis mi nije jača strana ... — Razumem. Moţemo da zakaţemo poslovni sastanak i da se dogovorimo o svim aspektima buduće saradnje. I ne zaboravite, Sofija, ubeđen sam da će moj novi projekat privući veliku paţnju. Moram da napomenem, bez laţne skromnosti, da sam do sada pravio filmove koji nisu donosili mnogo novca, ali nikada nisam napravio loš film — reče Franko, s ponosom u glasu. — Stid me je da priznam da nisam gledala vaše poslednje delo, ali sam s raznih strana čula mnogo laskavih ocena . .. A sada me izvinite za trenutak — zamoli ga, lako mu dodirnuvši ruku. — Veoma mi je prijatno u vašem društvu, ali sam se upravo setila da moram nešto vaţno da pitam svoju rođaku — dodade, smešeći se. — Ponovo ću vam se pridruţiti za desetak minuta. — Naravno, gospođice Aspen, samo napred — predusretljivo će ambiciozni reţiser, očigledno izuzetno srećan što jenaišao na podršku kod mlade glumice kojoj se divio. Ona duboko udahnu vazduh i pođe prema Kajlu i Dţeni.

6. — Zdravo, Kajl! — reče devojka što je neţnije mogla, upinjući se da vlada sobom. — Kako si? — Odlično — odgovori muškarac, uljudno, ali hladno. — A kako si ti? — Dobro — odgovori ona, dok joj se srce stezalo. Ĉinilo joj se kao da ju je neko polio ledenom vodom. — Vas dvoje se, dakle, poznajete?! — radoznalo će Dţeni. — Da, već smo se sretali — obavesti je Kajl promuklim glasom. — Nemojte samo da mi kaţete da ste i vi član kluba mnogobrojnih oboţavalaca Sofije Aspen — naroguši se Dţeni. — Večeras slušam samo hvalospeve na račun svoje slavne rođake. Jeste li i vi sinoć gledali dramu? — Bio sam zauzet — odmahnu ort glavom. — Ali, čuo sam da je Sofijin nastup bio nešto zaista izuzetno. — U ćelom svom ţivotu nisam videla ništa čudnije — brbljala je Dţeni. Stvarno ste mnogo propustili, Kajl. — To mi se stalno dešava — primeti on cinično, s hladnim osmehom. — A po čemu je ta drama toliko posebna? — Sofijina maska je bila naprosto zadivljujuća. Samo što nisam pukla od smeha. Izgledala je kao... Nemam adekvatno poređenje — informisala ga je Dţeni, s neskrivenom malicioznošću. — Zaista? — reče Kajl, upitno podiţući obrvu. — Veoma neobično. — Groteskno je pribliţniji opis. Jednostavno, nisam mogla da verujem svojim očima. Rekla sam joj da nikad ne bih dopustila da me tako naruţe. Ne moţete da zamislite ... — Moţda i mogu — reče muškarac fiksirajući Sofiju svojim prodornim zelenim očima. — U stvari, poslednji put sam sreo vašu rođaku u Brajtonu, u vreme snimanja pomenute drame i tada je bila bitno drukčija. — Pa, ako je od tada niste videli, kako ste je uopšte prepoznali? — začudi se Dţeni. — Sada je gledam drugim očima — primeti on ravnim tonom, ali Sofiji nije promakla surova dvosmislenost njegovih reči. — Zar niste iznenađeni pramenom? — insistirala je Dţeni, pakosno se smeškajući, ubeđena da joj Sofija nije ozbiljna konkurencija. — Zaista si se promenila — primeti suvo Kajl odmerivši je pogledom od glave do pete. — Tako reći, ne mogu da te prepoznam. — Da — jedva izusti Sofija — drukčija sam nego u Brajtonu. — Sada si druga ţena — primeti on bezizraţajno. S bolom u duši, govorila je sebi da joj nije oprostio i da ne namerava. Ipak, nije mogla tek tako da odustane. Morala je da proveri postoji li i najmanja šansa da se stvari promené u njenu korist. — Ali, mi smo se sreli i posle brajtonskog snimanja, Kajl — insistirala je. — Zar? — izgovori on ravnodušnim tonom, kao da mu je dosadno. — Izgleda da sam zaboravio. — Ali, ja se toga dobro sećam — reče ona, trgnuvši se od snaţnog unutrašnjeg bola. — Stvarno čudno — umeša se Dţeni koja je „nanjušila" da ovde nisu „čista posla". — A gde je to bilo, Sofija? — Nije vaţno, prosto smo se sreli jednom ili dvaput — pokuša razočarana Sofija da se izvuče iz neprijatnosti u koju ju je Kajl svesno gurnuo. — Pa, kako se onda Kajl toga ne seća? — navaljivala je Dţeni.

— Vaša rođaka je veoma talentovana mlada glumica — uključi se muškarac ironično. — Ko zna, moţda je nisam prepoznao. Dakle, Sofija, budi ljubazna, pa me podseti gde smo se to . . . sreli. — Ako si zaboravio, onda nije ni vaţno — odgovori Sofija, povlačeći se, dok je očaj u njoj rastao poput plime. — Ali, baš sam radoznao — insistirao je, podrugljivo se smeškajući. — A i tvoja mlada rođaka je zaintrigirana. Podseti me na okolnosti u kojima se to dogodilo. — Sreli smo se na Jamajci — nemajući kud, tiho izgovori Sofija, buknuvši u licu. — Na Jamajci? — ponovi muškarac glumeći iznenađenje. — Ali, draga moja Sofija, zaista se ničega ne sećam. Doduše, zaista sam proveo izvesno vreme na Jamajci, ali sasvim sigurno tamo nisam sreo nikoga ko se zove Sofija Aspen. Sofija je mislila da će istog trenutka propasti u zemlju. Pred očima joj se opasno zamaglilo. — Izuzetno je prijatno videti zajedno dve tako lepe ţene. Izgledate gotovo kao rođene sestre — nastavi Kajl, okrenuvši se prema Dţeni. — Sofija mi je pričala o vama. — Zaista? — upita mala opasnica, raširivši oči. — Rekla mi je da ste, osim što ste lepi, i veoma pametni. Sad vidim da vas nije dovoljno ishvalila. —O nas dve imamo različite talente — prihvati Dţeni, smejući se. — U stvari, mi se ni u čemu ne takmičimo. — Osim kad su muškarci u pitanju? — sugerisao je Kajl umiljatim tonom. — O, Kajl — samouvereno se usprotivi Dţeni. — Ni govora! Sofija mi nikada nije bila rivalka. — Sad vidim i zašto — neumorno joj je laskao. — Šteta je jedino što vi, koji toliko zračite lepotom i energijom, gubite vreme okruţeni suvoparnim matematičarima. — O, ne brinite, nisu baš svi dosadni — odbrusi mu Dţeni trijumfalno. — I neprestano vam se udvaraju — više je konstatovao nego što je piiao. — Moglo bi se tako reći — koketno odvrati ona. — Ne čudi me. Vi ste, naravno, veliko iskušenje za svakog muškarca. Dţeni i Kajl su potpuno ignorisali Sofiju koja je stajala po strani, paralisana razdirućim unutrašnjim bolom. Dţenine oči su sijale od zadovoljstva što je privukla paţnju najzgodnijeg muškarca na prijemu. — Pošto ste bankar, sigurno da ste i vi u priličnoj meri matematičar — reče. — Da — potvrdio je. — Preciznost primenjene matematike uvek me je privlačila. — Brojevi ne mogu da laţu, obmanjuju ili se pretvaraju da su ono što nisu. — Upravo ta svojstva matematike i ja volim! — uzviknu devojka. — Poštujem nedvosmislenost i to što u matematici gotovo uvek postoji odgovor na sve. Ţivot, na ţalost, nije takav. — Nije — sloţi se muškarac, sevajući neumoljivim zelenim očima u Sofijinom pravcu. — Ţivot nije takav i ljudi nisu takvi. Više od svega, gnušam se neiskrenosti i nepoštenja. Sofija je mislila da će joj srce iskočiti iz grudi. Rasplet je bio mnogo gori nego što je očekivala. Da je Kajl samo ravnodušan prema njoj, bar ne bi morala da ga se plaši. Sada je znala da joj nije oprostio i da je odlučan u nameri da joj se osveti. — Slaţeš li se ti, Sofija, s oštroumnim primedbama svoje lepe rođake? — napokon joj se obrati. — Moţda — reče tiho. — Ali, brojevi nemaju dušu. — Mislite li i vi tako, Dţeni? — upita Kajl. — Duša je rastegljiv, nejasan pojam, povezan s emocijama koje mi nisu naročito jaka strana. Mislim na ljubav... — spremno dočeka ona. — Zaista? — podsticao ju je Kajl.

— Zapravo, ne znam šta je to prava ljubav — hvalila se Dţeni. — Najdraţi mi je direktan pristup, bez okolišanja i sentimentalnih razvodnjavanja. Ne volim romanse koje obavezuju. — U potpunosti deiim vaše mišljenje, mlada damo. Veoma zrelo rezonujete za svoje godine — pohvali je. — Izgleda da imamo mnogo zajedničkog. — Dţeni — oglasi se Sofija koja više nije mogla da podnese ovaj neprijatan razgovor — hoćeš li, molim te, da me nakratko ostaviš nasamo s Kajlom? — Zašto? — usplahiri se njena rođaka, očigledno veoma nezadovoljna iznenadnim razvojem situacije. — Htela bih da porazgovaram s njim u četiri oka. — Neobično ... — nevoljno će devojka, ali ipak nije mogla da se ogluši o Sofijinu molbu. — Nemojte se previše udaljavati, draga — reče Kajl, ljubazno se osmehujući nadurenoj Dţeni. — Siguran sam da me vaša rođaka neće predugo zadrţati. Kad se, očito ozlojeđena, Dţeni okrete i ode da se posluţi još jednim pićem, Sofija proguta knedlu i podiţe pogled prema preplanulom Kajlovom licu čije se crte naglo zaoštriše. — Telefonirala sam u „San Antonio" čim sam se vratila u Englesku, ali ti si već otišao iz hotela. Zašto mi se nisi javio? — Zar si to zaista očekivala? — odbrusi joj oholo. — Mislila sam da posle svega što se među nama dogodilo na Jamajci... — Šta se dogodilo među nama? — prekide je, ošinuvši je pogledom. — Stvarno me zapanjuješ, devojko. Posle one podle, besramne predstavice na Jamajci, prosto je neverovatna tvoja smelost da mi se uopšte obratiš. — Kajl, molim te, saslušaj me ... — zavapi, gotovo se gušeći, povređena i postiđena. — Nisam htela da se sve to tako ruţno završi. Izgubila sam kontrolu nad događajima. Našla sam se u škripcu i nisam znala kako da časno iz njega izađem, plašeći se tvoje reakcije. — Ti si jedna mala dvolična varalica, najgora od svih koje sam u ţivotu sreo — sasu joj muškarac u prebledelo lice. — Tako si okrutan i nepravedan, Kajl — prošaputa, ne verujući sopstvenim ušima. — A tvoje ponašanje na Jamajci nije bilo okrutno i nepravedno? — upita je strogim tonom. — Šta misliš, kako bi tvoji prisutni prijatelji reagovali kada bih im ispričao koliko si prevejana, drska i bezosećajna? Da li bi te i dalje poštovali? — Nisam glumila, Kajl. Priznajem, sve je počelo kao predstava, ali se nije tako završilo — ubeđivala ga je, trudeći se da se pribere. — Odigrala si svoju malu igru — odvrati joj, cinično se nasmejavši — Ne uobraţavaj da ću ti pruţiti priliku da je ponoviš. — To nije igra, bar nije za mene — insistirala je molećivim tonom. — Sada sam ja na potezu — saopšti joj on ledeno. — Kako to misliš? — trţe se ojađena i uplašena devojka. — Dakle, sada ću se, za pramenu, igrati ja. Biću sasvim iskren, Sofija, nameravam da ti vratim milo za drago. — O, Kajl — odvrati mu s očajanjem u glasu — rekla sam ti svojevremeno da si pravi, školski primer škorpiona. — Sećam se, pa šta? Zar si mislila da ću ti dopustiti da me nekaţnjeno poniziš? Ili smatraš da nemam ponosa?! — A šta je s mojim ponosom? — usprotivi se Sofija. — Zar ti mene nisi ponizio u Brajtonu? — U Brajtonu si prisluškivala razgovor koji uopšte nisi razumela. Ne znam šta si čula tog popodneva. Ukoliko sam povredio tvoju sujetu, to svakako nije bilo namerno. Ti si, međutim, revnosno isplanirala kako da mi se osvetiš i maestralno si me namagarčila čim si ugrabila prvu priliku.

— To moţda liči na istinu, ali to nije istina! — tvrdila je. — Nisi me prepoznao kada smo se sreli na plaţi u Očo Riosu. Ĉekala sam da vidim da li ćeš me se se-titi, ali nisi.. . — A ti si mi zdušno pomogla da se ne setim, laţno se predstavljajući — podseti je arogantnim tonom. — U početku sam ţelela da se malo našalim, ne otkrivajući odmah ko sam i ne sluteći da ću u tome otići tako daleko. Pojma nisam imala da ćemo se toliko zbliţiti. — Odnosno da ćemo se na kraju naći zajedno u krevetu? — završi on njenu rečenicu. — Boţe, kakva sam budala ispao. Naravno, nešto u vezi s tobom mi je od prvog susreta bilo čudno. Bila si mi strašno poznata i bliska, ali nijednog trenutka nisam sumnjao u tvoje reči. Slepo sam ti verovao. Tri nedelje si me vukla za nos i sigurno si se sjajno zabavljala, prateći kako upadam u tvoju mreţu. — Nije bilo tako — odmahivala je glavom. — Ali, kad već to pominješ, da li si se ti zabavljao u Brajtonu gledajući kako se ja zaljubljujem u tebe? — Ono što sam uradio ja, nikako se ne moţe porediti s onim što si ti učinila — odvrati joj gnevno, snaţno joj steţući mišicu. — Navela si me da te odvedem u krevet, da vodim ljubav s tobom, da ti kaţem ono što nikada nikome nisam rekao ... sve vreme se smejući iza mojih leđa. — Nije istina — uzalud se bunila. — Kad bi samo znao koliko mi je bilo ţao što se sve tako završilo i koliko sam se kajala što ti na vreme nisam rekla da ... — Jedino ti je bilo ţao što nisi mogla da mi vidiš lice dok sam čitao ono tvoje duhovito malo pismo. — U svakom slučaju, propustila si zabavan prizor — reče Kajl, pustivši njenu ruku. — Tog trenutka mi se činilo da ću propasti u zemlju. To si i ţelela da postigneš, zar ne? — Nisam, Kajl... — ubeđivala ga je sa suzama u očima. — Uopšte nisi fer igrač, Sofija — reče on, s gorčinom u glasu. Zapamti, ipak, da i ja umem da se sluţim prljavim trikovima. — Da li si zato došao ovamo večeras? Da bi mi sve ovo rekao? — Uopšte nisam došao da bih video tebe — odbrusi joj s prezrivim osmehom na licu. — Ţeleo sam da upoznam Dţeni. — Ali, zašto? — zaprepasti se devojka. — A zašto da ne? Kao što si videla, tvoja mlada rođaka i ja imamo mnogo toga zajedničkog i dopali smo se jedno drugome na prvi pogled. Oboje smo skloni jednostavnim, neobavezujućim druţenjima u kojima ne strada ničiji ponos i u kojima nema ničeg laţnog. — Kako si uopšte znao da . . . — Da će Dţeni prisustvovati prijemu? — pogađao je Kajl. — Helena mi je uzgred napomenula da ćeš doći u društvu svoje rođake. Odmah sam se setio tvoje priče o Dţeninoj lepoti i njenim brojnim talentima, zaključivši da bi se isplatilo posvetiti joj nešto truda. — I? — jedva je izustila boreć[ se sa suzama i oštrim bolom u srcu. — Šta sada nameravaš? — Bila si u pravu, zaista je lepša od tebe — reče mučiteljskim tonom, s pogledom uprtim u Dţeni koja je, u drugom delu salona, razgovarala s nepoznatim muškarcem. — No, neosporno je da vas dve veoma ličite, što će mi pruţiti dodatno zadovoljstvo. — Kako to misliš? — upita ga zamagljenih očiju, dok joj se ţeludac grčio. — Napokon ću okusiti deo onoga što mi je bilo uskraćeno na Jamajci. — Kajl, ne! — prošaputa u šoku. — Ne verujem da bi to mogao da učiniš. — Zašto da ne? Dţeni mi je rekla da će u Londonu boraviti još tri nedelje. To je sasvim dovoljno vremena za ono što sam naumio. — Pobogu, Kajl, nemoj! — gotovo viknu Sofija. — Takva vrsta zabave ne priliči čoveku kakav si ti.

— Ti baš nisi pogodna osoba da sudiš o tome šta meni priliči a šta ne — smeškao se muškarac. — Izgleda da ti ljubomora nije strana. To sam procenio još u Očo Riosu, dok si mi govorila o Dţeni. A i sujeta ti je povredljiva, kao i kod svih glumica. Dakle, pronašao sam ti Ahilovu petu. Da, osim što je lepa, Dţeni je, za razliku od tebe i veoma, veoma ... seksi. — Molim te, Kajl, nemoj to činiti — zavapi ona s uţasom u glasu. — To je čist sadizam! — Ja bih to nazvao pravdom — odvrati joj kroz smeh. — Ja . . . Sprečiću te u tome — zamuca. — Ispričaću Dţeni. Reći ću joj šta se dogodilo na Jamajci — zapreti mu. — Samo izvoli. Ispričaj joj kakva si kučka bila. Siguran sam da će to za nju biti veoma poučna storija — reče muškarac, samouverenim i sarkastičnim tonom. — Dţeni nikada ne bi učinila ništa što bi me povredilo — tvrdila je u agoniji. — Misliš? — upita je podrugljivo. — Ja sam uveren da bi. U stvari, očigledno je da ona uţiva u preotimanju tvojih ka-valjera. To se i ranije događalo, zar ne? — O, Boţe moj — prošaputa Sofija. — Zašto sam ti je uopšte pominjala? — Samo jedan pogled na tvoju rođaku dovoljan je za zaključak da je ona sasvim drukčija od tebe. Za razliku od tebe, ona poseduje sposobnost da ugodi muškarcu, da mu pruţi pravo zadovoljstvo, kao što ume i da uţiva u seksu. Sofija je mislila da će umreti od bola. Teško joj je bilo da poveruje da je muškarac koga je očajnički volela u stanju da je tako strašno vređa i poniţava. Zašto joj ne veruje? Zašto je tako tvrdoglav i tašt? Kada bi samo hteo da je sasluša. No, bilo je nemoguće probiti se do njegovog srca. On nije umeo i nije ţeleo da prašta, okrutan, osvetoljubiv, impulsivan. — Dakle? Šta si odlučila? — nastavi on da je muči. — Hoćeš li ispričati Dţeni šta si mi priredila na Jamajci? Verujem da bi je to zabavilo i da bih joj bio još zanimljiviji. — Molim te, prestani s tim — bezuspešno je pokušavala da ga ućutka. — Reci joj i da se spremam za jednu zgodnu, pitku avanturu s njom. Ubeđen sam da će je i to zabavljati, baš kao i mene. Izgleda da ćeš jedino ti ostati kratkih rukava, zar ne? — provocirao ju je podrugljivo. — Ko zna, moţda ćeš, zamišljajući svoju mlađu, zgodniju i seksepilniju rođaku u mom zagrljaju, ipak zaţaliti što si me odbila u Očo Riosu — neumorno ju je kinjio. — Još jednom te molim, Kajl, nemoj to činiti — preklinjala ga je. — Sasvim je lako otkriti zašto ti je preotimala udvarače. Vas dve ste kao zlato i olovo. Ona je zlato, a ti si, naravno, olovo, hladna, siva i nezanimljiva, sasvim nesposobna za normalnu vezu s bilo kojim muškarcem. Zato si i bila tako neiskrena na Jamajci. Od stvarnosti ti je draţa tvoja bolesna uobrazilja. Ĉega se, plašiš? Da će jednog dana neki muškarac napokon otkriti koliko si, u stvari, bezbojna i hladna? Sofija je zanemela. Reči više i nisu bile potrebne, pošto se Kajl, posle poslednje uvrede koju joj je pljusnuo u lice, okrenuo i uputio prema Dţeni koja ga je radosno dočekala. Franko Lučijani je iskoristio taj trenutak da se ponovo pridruţi Sofiji. — Jeste li dobro? — upita je, pomno je proučavajući svojim krupnim, tamnim očima. — Veoma ste bledi. — Dobro sam, ne brinite — promuca zbunjeno. — Moţda me je malo omamio šampanjac. — Moţemo li da nastavimo razgovor o mom novom filmu? — predloţio je. — Veoma bih voleo da čujem vaše mišljenje o liku Merdţori. Nepodnošljiv bol sputavao joj je i misli i pokrete. Govorila je sebi da svakako mora da se pribere i da ostane na nogama i posle strašnih udaraca koje joj je zadao muškarac koga je volela. Nije ţelela da pred drugima pokaţe svoju slabost i nije mogla da podnese da je ţale ili da joj se rugaju. A šta je mogla da učini? Ništa! Kajl

i Dţeni će je, jednostavno, staviti pred svršen čin. Moţda će joj se čak zajedno smejati. On je bio potpuno u pravu. Dţeni je neuporedivo privlačnija i iskusnija od nje i sigurno se više dopada muškarcima. Upinjala se da se usredsredi na ono što ju je Franko pitao, jedva svesna sopstvenih odgovora. — Mislim da je lik Merdţori veoma sloţen i podsticajan. Ona je ţena nesposobna da se odupre svojoj fatalnoj zavisnosti, iako bi to ţelela. Kad je pronašla ljubav, nije bila u stanju da je sačuva. Prepustila se vatri koja ju je progutala... — Izvinite što vas prekidam — reče Dţeni veselo, nasmeši se Franku, povuče Sofiju na stranu, i saopšti joj da ju je Kajl pozvao u noćni klub. — Sada? — uznemiri se Sofija. — Zašto da ne? — nabustito će devojka. — Napokon, ovo je tvoja, a ne moja zabava. Nikog ţivog ne poznajem. Kajl se takođe dosađuje. Radije bih da igram s njim. Imaš li nešto protiv? — Ne — izusti Sofija gotovo nerazgovetno. — Naravno da nemam. — Odlično! — brbljala je Dţeni. — Slušaj, zar nije fantastičan? Najprivlačniji muškarac koga sam u ţivotu srela i pri tom očigledno slobodan. Prosto ne mogu da verujem da mi se tako posrećilo! Zašto mi nikada nisi pričala o njemu? — Ne ... Ne znam — promuca Sofija. — Postoji li nešto među vama? — upita Dţeni, podozrivo je gledajući. Jeste li moţda bili ljubavnici? Ne bih volela da ti ukradem još jednog muškarca. — Nema ničega među nama — tiho odgovori Sofija. — Tim bolje — zasijaše Dţenine safirnoplave oči. — Imam predosećaj da se veče neće završiti samo na igranju. Zato slobodno lezi, nemoj da me čekaš. Sigurno ću se vratiti kasno. — Dţeni. .. — Da? — Ništa... Samo... Ĉuvaj se. — To bi ionako bilo uzaludno, dušo — odvrati joj devojka, vragolasto se smeškajući. — Kajl Hart nije muškarac s kojim bi ţena trebalo da bude oprezna. Naprotiv, s njim treba uţivati. Nikako da to naučiš. Znaš, i tvoj Italijan je prilično sladak. Ćao! — Veoma lepa devojka — primeti Franko po Dţeninom odlasku. — Da — potvrdi Sofija kojoj se strašno vrtelo u glavi. — Vama je zlo — uspaniči se reţiser, pridrţavši je da ne padne. — Da, malo ... Moţda bi trebalo da sednem ... Narednog dana probudila se kasno, depresivna i preplašena. Pitala se gde je Dţeni. Neraspremljen krevet bio je nedvosmislen odgovor. Njena rođaka je noć provela s Kajlom. lako je prethodne večeri svima bilo jasno da joj je pozlilo, Sofija je insistirala da ostane na prijemu, tvrdeći da se radi o bezazlenoj prolaznoj nesvestici. Helenini gosti su se prema njoj ponašali ljubazno, tešill su je i nudili joj da je otprate kući. Ona je to dugo odbijala, iako je i sama imala neodoljivu potrebu da pobegne i da se gorko isplače zbog debakla koji je doţivela. Na kraju je dopustila Franku da je odveze. Dok se tuširala, intenzivno je razmišljala o svakom detalju svog ponovnog, bolnog i poniţavajućeg susreta s Kajlom, nemoćna da pronađe bilo šta utešno. Nije krivila Dţeni, svesna da devojka ništa nije znala o prirodi njenog i Kajlovog odnosa. S gorčinom se setila kako je svojevremeno bila ubeđena da je Kajl Hart površan čovek. Ispostavilo se da nije ni slutila dubinu njegovih osećanja čiju je snagu, na ţalost, sada morala da iskusi u najrazornijem obliku. Pošto je skuvala kafu, zazvoni telefon. Zvala ju je Helena le Bon da se raspita da li joj je bolje. — Hvala, sasvim sam se oporavila. Spavala sam kao beba — odgovori Sofija, trudeći se da zvuči iskreno. — Da li te je sinoć nešto uznemirilo?

— O, ne, zaista nije — tvrdila je. — Verovatno me je ošamutio šampanjac. — Drago mi je što ti je bolje, dušo. Tvoja nesvestica me je prilično zabrinula. Videla sam da razgovaraš s Kajlom, pa sam se pitala da li te je moţda on nehotice povredio nečim što je rekao ili nekim nepromišljenim postupkom. Nisam mogla da ne primetim ... da je otišao u društvu tvoje rođake. — Da — potvrdi devojka s naporom. — Posle zabave su se uputili u noćni klub. — I? Jesu li se lepo proveli? — Dţeni nije . .. Nije se još vratila kući — promuca Sofija. — Razumem. Ĉini mi se da mogu da zamislim kako se osećaš — tiho primeti Helena. — U Brajtonu mi je izgledalo da si se prilično zagrejala za Kajla. No, od tada je prošlo devet meseci i mislila sam da ti više nije stalo do njega. U suprotnom, ne bih ga pozvala na zabavu. — U međuvremenu, Kajl i ja smo se viđali — obavesti je devojka umornim glasom. — Nisam to znala — iznenadi se njena koleginica... — Sreli smo se na Jamajci, ali to sada izgleda tako nestvarno i teško je objasniti. — To se dogodilo za vreme tvog odmora? — seti se Le Bonova. — Da. O, Helena, ispala sam takva budala. Učinila sam nešto glupo što je strašno pogodilo njegov ponos i sada ... sada me mrzi. — Ne verujem — tešila ju je prijateljica. — On je uvek bio blagonaklon prema tebi... — U Brajtonu je smatrao da sam smešna, što, doduše, i jesam bila — prekide je devojka drhtavim glasom — A kada je moj fizički izgled ponovo postao prihvatljiv, sve sam upropastila svojim glupim postupkom. — Ćula si Kajlov i moj razgovor o tebi na brajtonskoj plaţi, zar ne? — upita Helena. — Da — prošaputa Sofija. — Sasvim slučajno... — Pretpostavila sam da se upravo to desilo pošto si se poslednjih nekoliko dana u Brajtonu ponašala kao da Kajl uopšte ne postoji. Hoćeš li da mi kaţeš šta si zapravo čula? — Ĉula sam ... kako ti Kajl govori da sam smešna i kako ga zabavlja što sam se očigledno zaljubila u njega. Rekao je mnoštvo neprijatnih stvari na račun mog izgleda i odevanja. Zamolio te je da popričaš sa mnom o tome. — O, draga, nije valjda da je to sve što si čula? — upita Helena, s iskrenom tugom u glasu. — Pa . . . Brzo sam pobegla. — Propustila si deo razgovora koji ti je išao u prilog — uzdahnu Le Bonova. — Kajl je s toplinom govorio o tvojoj ličnosti, hvaleći tvoj šarm, obrazovanje i inteligenciju i diveći se tvom glumačkom talentu. — Stekla sam utisak da mu je bilo mnogo vaţnije kako sam izgledala — poţali se devojka. — Do tada nije znao kakva si bila ranije — objašnjavala joj je Helena. — Upravo tog popodneva se raspitivao o tebi i ja sam mu ispričala da je Persi insistirao da se ugojiš i potpuno fizički promeniš. — A šta je Kajl na to rekao? — Izjavio je da jedva čeka da te vidi posle snimanja, kad svučeš sa sebe Mejzinu „košuljicu" — odgovori joj koleginica, srdačno se nasmejavši. — A kako je reagovao kad ste se sreli na Jamajci? — Nije me prepoznao. — To me ne iznenađuje — ponovo se nasmeja le Bonova. — Ne razumeš, Helena — zavapi devojka. — Kad je počeo da mi se udvara, mislila sam da nema nikakve ozbiljne namere i poţelela sam da se malo našalim na njegov račun. Sve vreme sam ga obmanjivala, ostavivši ga do poslednjeg dana u uverenju da ni ja njega ne poznajem i da sam neko drugi.

— Ali, zaboga, dete moje, zašto!? — Verovatno sam ţelela da mu se na taj način revanširam, da mu nešto dokaţem . . . Ali, stvari među nama su ubrzo otišle predaleko i prosto nisam imala kud. Nisam znala kako da se izvučem iz zamke koju sam sama sebi postavila. Pred polazak, ostavila sam mu jedno detinjasto pisamce u kome sam mu otkrila svoj pravi identitet. Sada se zbog toga neizmerno kajem, ali kajanje ne pomaţe. On me prezire. — O, Sofija, zašto si postupila tako nepromišljeno? — Već tri nedelje pokušavam da nađem odgovor na to pitanje. Očajnički sam se nadala da će mi se Kajl javiti, nesvesna koliko je ljut na mene. Sinoć mi je rekao tako ... tako uţasne stvari, a s Dţeni je flertovao samo da bi mi napakostio. Izgleda da je odlučio da mi se osveti. Ne znam šta da radim. Ĉini mi se da sam učinila nepopravljivu grešku. — Slušaj me, draga moja — reče Helena posle duţe pauze — ne ţelim da ti pridikujem, ali bojim se da je to tačno. Pretpostavljam da hoćeš da čuješ istinu o Kajlu, odnosno deo istine koji je meni poznat. Dugo smo prijatelji i pratila sam njegov razvojni put. Da li ti je rekao da je nekoliko godina proveo na Jamajci? — Da — potvrdi Sofija. — U stvari, to i nije vaţno. Poenta je u tome da Kajl ţene nikada nije shvatao preozbiljno. Upuštao se u bezbrojne veze koje mu, zapravo, nisu mnogo značile. Ne znam da li uopšte postoji ţena kojoj je dopustio da mu se sasvim: pribliţi. Sve dok se nisi pojavila ti... Izgleda da je baš tebi otvorio srce i da ne moţe da podnese što si ga na izvestan način . . . izigrala. Mislim da si ga povredila mnogo ţešće nego što slutiš. Moj ti je savet da se ne hvataš u koštac s njim. On je naučio da uvek bude pobednik. Pošto ne verujem da je u stanju da prašta, moţda bi najbolje bilo da se povučeš i da pokušaš da ga preboliš. Kad je spustila slušalicu, Sofiji je bilo teţe nego ikad. Najednom je shvatila da je Kajl prema njoj na Jamajci bio potpuno iskren. A ona je u Očo Riosu mislila da su paţnja kojom ju je obasipao i neţnost sa kojom se prema njoj ophodio, samo rutinirano udvaranje jednog iskusnog zavodnika. Zato je prema njemu sve vreme bila rezervisana i, što je najgore, prokockala je njegovo poverenje. Oko pola jedanaest čula je kako Dţeni otključava ulazna vrata. Kajl je bio s njom. Ušli su zagrljeni i odlično raspoloţeni. — Sjajno smo se proveli — pohvali se devojka, svalivši se u fotelju. — Zaista? — uljudno upita Sofija, izbegavši Kajlov pogled. — Gde ste bili? — Pravo da ti kaţem, jedva se sećam — odgovori Dţeni, zevajući. — Prvo u disku ... Kako se ono zove, dragi? — ,,La Valbone" — odgovori Kajl, nonšalantno se naslonivši na kamin. — Ne verujem da bi se ti tamo osećala prijatno, Sofija — dodade pakosno. — Da, suviše je divlje za tvoj ukus — potvrdi Dţeni — Ali, zaista je bilo sjajno. Ĉak smo i plivali u bazenu, a zatim smo večerali u „Kafe Rojalu". Nikad na jednom mestu nisam videla toliko poznatog sveta. Posle smo do zore igrali u klubu ,,La Kampanina" i na kraju doručkovali u „Dorčesteru". — A gde ste bili od svanuća do doručka? — upita Sofija, ugrizavši se za usnu. — Ne bi nam verovala kad bismo ti rekli — kikotala se Dţeni. — Verovatno da ne bih — primeti Sofija suvo. — Je li, moţda, neko od vas za kafu? — Dobro bi mi došla — reče Dţeni. — Hoćeš li ti kafu, dragi? — Zašto da ne? — prihvati Kajl, bacivši brz pogled na svoj ručni sat. — Ionako do podne nemam nijedan poslovni sastanak. — E, pa lepo — reče Dţeni, ustajući. — Dok vi spremite kafu, ja ću se istuširati. Nemaš ništa protiv, dragi?

S bolom i ljubomorom u srcu, Sofija je slušala ovo intimno oslovljavanje. Otkad su stigli, Dţeni ga je već tri puta nazvala dragi. Ruke su joj drhtale dok je pripremala kafu. — Znači ovde stanuješ — poče Kajl prezrivim tonom. — Prilično je skučeno. — To je najbolje što sebi mogu da priuštim — gorko mu uzvrati devojka. — Za razliku od tebe, ja nisam vlasnik banke. — Kako si spavala? — Dobro, dragi — odgovori ona, namerno naglašavajući poslednju reč. — Stvarno? — izazivao ju je. — Otkud ti onda podočnjaci? — Očigledno da ne posedujem tvoju izdrţljivost kad je noćni ţivot u pitanju. — Rekla mi je jedna ptičica da si se gotovo onesvestila kod Helene, i to odmah pošto smo Dţeni i ja otišli. — Bila sam umorna. Ništa naročito, malo mi se zavrtelo u glavi — razuveravala ga je. — Znači, Dţeni i ja nemamo nikakve veze s tvojom iznenadnom slabošću — reče Kajl podsmešljivo. — Drago mi je što to čujem. Mora da je Lučijani bio impresioniran. To je upravo ono što mi je potrebno u mom divnom novom filmu — rugao se, podraţavajući italijanski akcenat. — Jako duhovito — odbrusi Sofija. — Hoćeš li da ti kaţem nešto zaista duhovito, Sofija? — upita je. — Da čujem. — Veoma si mi se dopala u Brajtonu. Bilo mi je izuzetno prijatno i zabavno u tvom društvu. Ĉak sam pomislio da bismo mogli postati dobri prijatelji. — Je li to sve? — insistirala je, ne usuđujući se da ga pogleda. — Dobar prijatelj je retka zverka, mnogo dragocenija od dobrog ljubavnika, veruj mi. — U Brajtonu si izgovorio mnogo ruţnih reči na moj račun. Mesecima nisam mogla da se oporavim — podseti ga, s prekorom u glasu. — Nisam znao da ćeš ih čuti i nisam razumeo da si se fizički transformisala da bi što uspešnije tumačila ulogu koja ti je poverena. Helena mi je objasnila da privatno ne Izgledaš kao Mejzi Vilkin. Veoma me je začudilo što si, bez ikakvog povoda i objašnjenja, prekinula naše druţenje. Biće da si već tada počela da kuješ svoju slatku malu osvetu ... — Hoćeš li mi, napokon, reći šta si radio noćas, posle posete noćnom klubu? — prekide Sofija njegovu tiradu. — Odveo sam tvoju lepu, mladu rođaku u krevet — odgovori Kajl, ne trepnuvši. Ona ispusti kašičicu u sudoperu, a oči joj se ispuniše suzama. — O, Kajl, nisi... — promuca. Njegovo lice za trenutak prekri čudan izraz, kao da se bori s osećanjima, ali potom ponovo navuče prezrivu masku. — Naravno da jesam, draga. Međutim, nisam rekao da sam i ja u njega legao — dodade podrugljivo, podigavši obrvu. — Imaš pokvarenu maštu, draga. Dţeni je bila umorna, pa sam je pustio da odrema u spavaćoj sobi dok sam ja sređivao neke dokumente... u svojoj radnoj sobi. Pošto smo doručkovali u „Dorčesteru", doveo sam je ovamo. To je sve. — Proklet da si — prošaputa Sofija, osetivši olakšanje, uprkos njegovom konstantnom „ujedanju". — Sirota mala Sofija — nasmeja se. — Kakvo si ti nevinašce — dodade, prišavši joj, a zatim obavi ruke oko njenog struka. — Nisi, valjda, mislila da ću voditi ljubav s tvojom rođakom posle prvog sastanka. — Pa, to bi pokvarilo našu simpatičnu igru, zar ne? Iščekivanje je mnogo zanimljivije. — I ti ovo nazivaš zabavom? — upita ga ona gorko. — Naravno, draga. — Tvoje ponašanje je bolesno. Znaš koliko mi je stalo do tebe, a povređuješ me na najsvirepiji način!

— Priznajem da si sjajna glumica, Sofija. Gotovo sam poverovao da si zaista devica. U stvari, kako to čovek moţe da proveri? Postoji samo jedan pouzdan način, zar ne? — Mogao bi da mi veruješ na reč — primeti devojka, pocrvenevši. — Ali, ti ne verujem. Ne verujem nijednoj reči koja pređe preko tih mekih, slatkih, laţljivih usana. Zašto me gledaš tako? — Kako? — upita ga gotovo zaplakavši. — Moliš me tim zamagljenim očima da vodim ljubav s tobom, zar ne? — Ne! — usprotivi se ona, gušeći se od stida, ali nije mogla da skrene pogled, kao da je bila hipnotisana njegovim prodornim zelenim očima. — Da — ostao je uporan. — Tako bismo napokon došli do istine u vezi s tvojim navodnim devičanstvom. — Posle čega bi to pitanje postalo nebitno — zaključi ona gorko. — To pitanje je i inače nebitno. Naime, s tobom nemam nameru da vodim ljubav, ali, umesto tog zadovoljstva, mogli bismo da razmenimo jedan mali jutarnji poljubac. Slaţeš li se? Pokušala je da mu se odupre, ali ju je on u tome sprečio, spustivši svoje tople, posesivne usne na njena poluotvorena usta, istovremeno je milujući duţ leđa. — Zašto drhtiš? — upita je, sa sa-tanskim osmehom na licu. — Moţda zato što ne moţeš da podneseš pomisao da ću uskoro spavati s tvojom mladom, slatkom rođakom? Dţeni je upravo moj tip i pri tom se ne ponaša poput mermerne statue kad je ljubim. — Kako moţeš da budeš tako surov? — gotovo vrisnu Sofija, pokušavajući da se izvuče iz njegovog čvrstog zagrljaja. — Zar ti nisi bila surova prema meni i zar svojevremeno nisi igrala baš ovu igru sa mnom? — Nisam, nikada. — Kad si, u Očo Riosu, postala sigurna da te istinski ţelim, bukvalno si mi se izmigoljila iz naručja i odmaglila u London, ostavivši mi onu drsku poruku. Već sam ti rekao, Sofija, moraćeš da platiš za to. — Nisi u pravu, Kajl — prošaputa ona, iako svesna da ga ničim ne moţe razuveriti, dok joj se suza kotrljala niz lice. — U tvom poslu suze se ne ubrajaju u neko naročito izraţajno sredstvo — primeti on cinično, neţno ljubeći vlaţni trag na njenom obrazu. — Kajl — promuca devojka slomljenim glasom — strašno si mi potreban. Nekoliko trenutaka ju je nemo drţao u zagrljaju, zagnjurivši lice u njenu bujnu, meku kosu, kao da okleva. — To se zove frustracija. Bolna i očigledna seksualna uskraćenost — konstatova suvo. — Izgleda da smo oboje na tom planu prilično osujećeni u poslednje vreme, draga moja Sofija, s tim što ja imam nekoga ko će utoliti moju seksualnu glad, a ti nemaš. Osim ako me ne zamoliš da ti olakšam muke — dodade, drsko je gledajući pravo u oči. — Zaista imaš bujnu maštu! — odbrusi mu ona, koja ga je u tom trenutku istinski mrzela. — Jeste li skuvali kafu? — oglasi se Dţeni. — Kupanje mi je stvarno prijalo — dodade razdragano. Izgledala je ljupko i sveţe kao da iza nje nije bila burna noć. — Divno mirišeš — reče joj Kajl. — Na jasmin? — Da, to je Sofijin sapun — odvrati mu Dţeni. — Sofija, jesi li nekad bila u Kajlovoj kući? Sofija odmahnu glavom, nesposobna da progovori. — Oh, to treba videti. Pravi dvorac u poznom elizabetanskom stilu, s enterijerima obloţenim hrastovinom i s mermernim podovima, okruţen najvećom baštom koju sam videla u Londonu — opisivala je devojka uzbuđeno. — Ti mora da si neverovatno bogat, dragi — dodade mazno.

— Trudim se — lakonski odgovori Kajl. — Jesi li odlučila kuda ćemo večeras? — Na neko posebno mesto — zacv-rkuta Dţeni. — A potom bismo opet mogli da se odmorimo u tvojoj fantastičnoj palati — predloţi, smejući se raskalašno. Sofiji se zamagli pred očima dok je sipala kafu u šolje. Kolena su joj klecala i činilo joj se da više ni sekunde neće moći da podnese ovo mučenje. Naslonila se na kuhinjski zid, poţelevši da je nestane. Pomislila je kako je jedini način da poštedi sebe daljeg poniţenja i patnje da odmah otputuje iz Londona, daleko od Dţeni i Kajla. Znala je da je ovo tek početak njegove osvete. Međutim, bila je svesna da bekstvo nije moguće zato što mora da brine o poslu od kojeg se izdrţavala.

7. — Lučijani nam nudi dva i po odsto sopstvene zarade od prodaje filma — gromoglasno joj saopšti Dţo Gilmur u telefonskom razgovoru, a zatim pređe na druge finansijske detalje. Slušala ga je rastreseno, svesna da se radi o poštenoj nagodbi koja joj moţe, ako film postane bioskopski hit, doneti pristojnu svotu novca, ali, pošto je bila emocionalno iscrpljena, nije imala snage da se raduje dobrim vestima. — Meni to odlično zvuči — proceni ona šturo. — Ali, kad se oduzmu porezi i drugi izdaci — upozoravao ju je menadţer — neće nam mnogo ostati. Nemojmo se zavaravati, Sofija, ovo nije Holivud. Bojim se da je to ipak „sitniš"... — Ipak, ţelim da učestvujem u Fran-kovom projektu, Dţo. — Siguran sam da ćeš uskoro biti zatrpana mnogo unosnijim ponudama, dušo. Savetujem ti da još malo sačekaš. — Ţelim da radim, Dţo. Ne mogu samo da sedim i da čekam — pobuni se devojka. — Ali, Lučijani namerava da počne snimanje već sredinom septembra — podseti je Gilmur. — Znam, rekao mi je da je tada vreme u Toskani idealno. — Ne bih voleo da nešto vaţno pro-pustiš zbog tog Italijana, Sofija. — Razgovaraćemo nekom drugom » prilikom, Dţo, sad moram da idem ... Imala je zakazan sastanak sa Helenom le Bon u otmenom restoranu s mađarskom kuhinjom. Istuširala se i obukla, nezadovoljna svojim likom u ogledalu. Izgledala je umorno i ispijeno. Poslednja tri dana bila su pravi pakao. Nije znala šta je teţe podnosila, da li sedenje u samoći i čekanje da se Dţeni vrati sa sastanka s Kajlom, ili njene naknadne izveštaje o tome kako se provela. Bol i ljutnja povremeno su narastali do tačke kad je mislila da će jednostavno eksplodirati. Ušavši u restoran, Sofija se trţe kad u Heleninom društvu ugleda Kajla. Jedva je savladala potrebu da se istog trenutka vrati kući. Umesto toga, prisili sebe da se kurtoazno osmehne, prišavši njihovom stolu. — Izvinjavam se što kasnim. Jeste li već naručili? — Nismo još. Kajl neće ručati s nama, suviše je zauzet „pravljenjem" novca, ali sam ga pozvala na čašu dobrog vina — saopšti joj koleginica, poljubivši je u obraz. — Nisam naročiti ljubitelj gulaša — objasni muškarac, a imam i par zakazanih poslovnih sastanaka. No, draga Sofija, moram da primetim da izgledaš veoma sveţe. — Ljubazno od tebe — odvrati mu devojka. — I ti izgledaš odlično, s obzirom na to koliko se trošiš — dodade pakosno.

— Šta si radio prošle noći, nevaljalče? — upita ga Helena koja je pravilno protumačila Sofijin ton? — Igrao sam s jednom lepom devojkom. — Izvinite me na nekoliko minuta, moram da obavim vaţan telefonski razgovor — reče iznenada Le Bonova i ustade od stola. — Je li? — upita Sofija hladno, nakratko ga osmotrivši preko jelovnika. — Naša zajednička prijateljica misli da bi pošten, civilizovan razgovor mogao izgladiti sve naše nesporazume — reče, sipajući joj vino. — Na ţalost, ona ne zna da je to nemoguće pošto, niti si ti poštena, niti sam ja civilizovan. — Uvek imaš tako mnogo toplih reči za mene, Kajl — prokomentarisa Sofija ironično. — Uvek mi je zadovoljstvo — odvrati on, podrugljivo klimnuvši glavom. — Šta se desilo s Eminim roditeljima? — pređe ona na drugu temu. Da li su se odlučili na razvod? — upita ga. — Nisu. Pomirli su se, poljubili i nastavili da glume srećan par — odgovori sarkastično. — Tako mi je drago — reče devojka, pomalo ustuknuvši pred njegovom hladnoćom. — Mora da je Ema veoma srećna zbog toga. — Oduševljena je, naravno. Suviše je mlada da bi shvatila svu izveštačenosi ljudskih odnosa. — Jesi li je vodio na krstarenje po Karibima? — Posle tvog mađioničarskog nestanka, i Ema i ja smo bili prilično ošamućeni, da ne kaţem zgranuti — reče Kajl prekornim tonom, pošto je otpio gutljaj vina. — Nije baš bilo jednostavno objasniti osmogodišnjem detetu šta se dogodilo. — Kajl, stvarno mi je ţao. Ja ... — Nemoj da se izvinjavaš! — grubo ju je ućutkao. — Ali, zašto mi ne veruješ da nisam ţelela da te povredim?! — ponovo je pokušala da se probije kroz njegov čelični oklop. — Mislila sam ... mislila sam da samo ţeliš još jednu avanturu ... — Upravo to sam i ţeleo — prihvati on. — Ne zavaravaj se i ne laskaj sebi previše. Naprosto, dopala si mi se fizički i bila si ljubazna prema Emi. Sofija ponovo oseti strahovit bol, uprkos tome što je Kajlova priča bila prilično kontradiktorna. Ako nije imao ozbiljne namere prema njoj, zašto joj se tako okrutno svetio? — U tom slučaju mi je drago što smo se rastali pre nego što si me odbacio zbog neke druge devojke koja bi ti se fizički dopala — primeti gorko. — Nisam te još odbacio — reče on promuklim glasom. — Nećeš se tako jevtino izvući, draga. — Jednom ćeš ipak shvatiti da to nisam zasluţila.. . Ţelela je da mu kaţe još mnogo stvari, iako nije verovala da će to pomoći, ali više nije bilo vremena za razgovor, pošto im se Helena ponovo pridruţila. — Bojim se da je krajnje vreme da pođem, ne bi valjalo da propustim taj saItanak — reče Kajl, poljubi Heleninu ruku i ovlaš usnama dotače Sofijin obraz. Siguran sam da ćemo se uskoro ponovo sresti — dodade s preteranom, gotovo izveštačenom učtivošću. U Heleninom pogledu moglo se pročitati kajanje. — O, dušo, sudeći po tvom licu, izgleda da ovo nije bila dobra ideja. — Izgleda — potvrdi devojka, s mukom se smešeći. — Ţeliš li da razgovaramo o tome? — upita le Bonova saosećajno. — Ne ţelim ... — odgovori Sofija, izvadivši iz tašne maramicu, da zadrţi suze. — Hajde da naručimo neku finu hranu i da pričamo o pozorištu — predloţila je. Dva dana kasnije, otišla je u agenciju Dţoa Gilmura i saopštila mu svoju definitivnu odluku da prihvata ulogu Merdţori. Priča joj se dopala, s reţiserom je već uspostavila dobar kontakt i, što je najvaţnije, ţelala je da ode što dalje od Kajla.

lako ju je Dţo i dalje ubeđivao da to nije najbolje i najisplativije rešenje u ovoj fazi njene karijere, ostala je pri svom i prepustila mu sklapanje ugovora. Novac joj je bio potreban, ali joj nije bio najvaţniji. Nadala se da će u Pizi smoći snage da se oslobodi svoje opsesivne vezanosti za muškarca koji joj je naneo toliko bola. U podne je, na parkingu ispred zgrade u kojoj je stanovala, zastala kao ukopana, ugledavši Kajla kako drema za volanom svog „jaguara". Znala je da je Dţeni otišla u šoping i pitala se šta on ovde radi. Da li je moguće da je čekao nju? Pokušala je da neopaţeno prođe pored automobila i da izbegne još jednu neprijatnu raspravu. — Ţuriš? — zaustavi je on strogim tonom. — Nisam ţelela da ti smetam — reče devojka pomalo podrugljivo. — Mislila sam da spavaš. Sigurno si suviše umoran ovih dana. — Ne brini, vrlo sam izdrţljiv — reče izlazeći iz kola, muţevan i privlačan kao i uvek. — A gde je tvoja zgodna rođaka? — Otišla je u kupovinu — odgovori Sofija. — Verovatno bira lepe haljine, da bi ti se još više svidela. — Odlično, to volim da čujem — odvrati joj, smejući se. — A ti? Hoćeš li da me drţiš pred vratima celog dana ili ćeš me pozvati na čašu vina? Bez reči ga uvede u stan. Nije razumela zašto drhti u njegovom prisustvu, zašto joj srce ubrzano udara i zašto je toliko privlači posle svega što joj je učinio i rekao. — Šta si radila ovog jutra, glumice moja? — upita je dok je poslovala u kuhinji. — Bila sam kod svog menadţera — odgovori ona hladno. — I? Da li ti je našao neki zanimljiv posao? — Jeste — odbrusi mu devojka s iz-vesnim zadovoljstvom. — Prihvatila sam ulogu u Lučijanovom filmu. — Ĉuo sam da taj momak veoma slabo plaća članove svoje ekipe — primeti Kajl, suzivši oči. — Izgleda da si prilično dobro obavešten o mojim poslovima — ţacnu ga ona, posluţivši ga vinom. — Kad počinje snimanje? — Narednog meseca — odgovori devojka. — Ne brini, imaš još pune dve nedelje da me nesmetano mučiš. — To mi nije dovoljno dugo. A kad se vraćaš. — Mislim da će moj deo posla biti završen za dva meseca. — Strpljivo ću te čekati — saopšti joj pretećim tonom. — Stvarno? — iznenađeno će Sofija, provokativno podigavši obrvu. — Ali, moţda se i neću vratiti. Kaţu da mi je partner u Frankovom filmu veoma zgodan. — Luiđi Kanota? — Hmm — potvrdi ona, prekrstivši ruke na grudima. — Stvarno je lep — dodade veselo. — Jedva čekam da ga upoznam. — Prosto ti zavidim — pokuša Kajl da se našali, ali mu je u glasu sevnuo bes. Sofija je osećala da je trenutno u psihofizičkoj prednosti i nastojala je da je zadrţi. — Pošto toliko mnogo znaš o filmu, pretpostavljam da će te zanimati i scenario. To je veoma uzbudljiva ljubavna priča, s nekoliko izuzetno strastvenih scena. U jednoj se pojavljujem naga u krevetu sa svojim ljubavnikom koji mi ljubi grudi... Najbolje da ti pročitam neka mesta — reče i pođe da donese kopiju teksta. — Ti, mala veštice! — uhvati je Kajl za ruku. — Ne ţelim da vidim prokleti scenario. —Onda ćeš morati da mi veruješ na reč — odvrati mu devojka, ledeno se smeškajući, svesna da je postigla cilj. —Luiđi Kanota je idealan za takve scene. Gotovo da uopšte i neću morati da glumim. Potrebno je samo da mu se prepustim... — Ti se nikome nikada nisi prepustila. Ti prosto za to nisi sposobna. I šta bi Kanota uopšte radio s jednom inhibiranom devicom?

— Otkud ti sad to? — upita ga istrgavši ruku iz njegove. — Zar nisi nedavno tvrdio da laţem. — Nemam razloga da ne verujem Dţeni. Ona mi je potvrdila da si zaista potpuno seksualno neiskusna. — Moţda će se i to promeniti u Italiji — odbrusi mu, prebledevši. — Razumem. Odlučila si da svoju nevinost pokloniš Luiđiju Kanoti, da je ţrtvuješ na oltaru kinematografske umetnosti. Moţda ćeš čak ubediti Franka Lučijanija, koji naročito voli autentičnost, da taj čarobni trenutak ovekoveči filmskom kamerom. Sofija više nije bila u stanju da kontroliše svoje postupke. U sledećem trenutku, snaţno ga je ošamarila. Kajl je uhvati za ruku i poljubi joj dlan. — Tako ćemo svi moći da uţivamo u besmrtnom preobraţaju pokvarene te male devojčice u pokvarenu malu ţenu — nastavi, sve vreme je fiksirajući svojim mačijim očima. — Prestani! — povika, ponovo pokušavši da ga udari, ali ju je on u tome a sprečio, snaţno joj stegnuvši obe šake iza leđa. — Prilično si opasna — reče blagim tonom, gledajući je netremice sjajnim zelenim očima. — Moţda nisi tako lepa i tako izazovna kao tvoja rođaka, ali si sasvim sigurno znatno zanimljivija od nje. — Pusti me! — otimala se, teško dišući. — U stvari, s Dţeni mi je prilično dosadno, dok se s tobom odlično zabavljam. — Da! Bolesno uţivaš da me povređuješ! I još se usuđuješ da me optuţuješ kako sam preterano sujetna. Samo čovek s abnormalnom taštinom kao što je tvoja moţe da bude ovako svirep. Uostalom, zašto bi, posle svega, uopšte trebalo da me se tiče da li vodiš ljubav s mojom rođakom ili ne? — U pravu si. Nema razloga da gubim vreme s Dţeni kad si ti ona koju ţelim da kaznim — reče muškarac privlačeći je sebi. — Sad, kad znam da si zaista devica, ne moram više da smišljam način na koji ću ti se osvetiti. — Hoćeš li da mi to malo pojasniš?! — viknu ona gnevno. — Mislim da si dovoljno dugo trgovala tom svojom nevinošću — reče gurajući je prema spavaćoj sobi. — Šta si htela da dobiješ zauzvrat? Venčani prsten? — Pusti me! — uzalud se otimala. — Pusti me, ti... Kad se nađoše u spavaćoj sobi, Kajl zaključa vrata i stavi ključ u dţep, a Sofiju obuze strah. — Kajl, zaboga, šta to radiš? — Ono što je odavno trebalo da učinim i što i ti ţeliš, iako to nećeš sebi da priznaš. Napraviću od tebe ţenu. — Ne! — vrisnu ona. — Kaţeš „ne", a, u stvari, misliš „da". Zar te ne zanima kako je to voditi ljubav? — upita je dubokim, promuklim glasom. — I to s muškarcem koji tačno zna šta je ţeni potrebno u krevetu. — Ti si poludeo, Kajl! — Stvarno? A zašto onda drhtiš od uzbuđenja? — odvrati joj, grleći je. — Drhtim zato što se plašim. Molim te, pusti me i iziđi iz moje spavaće sobe. — Hoću, ali tek pošto budem vodio ljubav s tobom. — Ne moţeš me na to prisiliti. — Neću ni morati da te prisilim — reče, smeškajući se. — Sama ćeš me za to moliti. Toliko ćeš me ţeleti... Obećavam. Pokušavala je da izbegne njegove poljupce, ali je s uţasom spoznala da počinje da mu ih uzvraća. — Znaš li šta mi je najteţe bilo kad si otišla iz Očo Riosa? — upita je, otkopčavajući joj bluzu. — Ne ţelim da znam.

— To što si parfemom, koji i sada osećam na tvojoj koţi, namirisala ono besramno pismo. — Molim te, Kajl, ne čini mi to — zavapila je, osetivši njegov dlan na svojim golim grudima. — Moţda bi više volela da to činim sa Dţeni? — Ne — priznade nemoćna da ostane neosetljiva na njegova milovanja. — Ne bih ni ja — nasmeja se Kajl. — Priznaj da me ţeliš isto koliko i ja tebe. — Nije istina, gadiš mi se, uvek sam te prezirala! — Da li ti zato srce udara poput zarobljene ptičice? Ne ţeliš da se suočiš s realnošću, zar ne? — mrmljao je, ljubeći joj vrat. — Koliko se sećam, ovo ti nije smetalo na Jamajci. — Nije ... Zato što si me tada stvarno ţeleo, a sada samo hoćeš da me po-vrediš — gotovo zajeca. — Da, zaista sam te ţeleo. Ĉudi me da se nisi glasno smejala zbog toga. — Nisam se smejala zato što sam i ja delila tvoja osećanja. — Varalice mala — šapnu on spustivši usne na njene dojke. — Kako si uopšte mogla da pomisliš da ćeš uspeti da pobegneš od mene? Našao bih te na kraju sveta ... — O, Kajl, kad bi samo znao koliko si mi nedostajao ... Mislila sam da ću umreti bez tebe. — Nemoj više da me laţeš, Sofija — reče on strogo, vesto joj skidajući odeću. — Ţelim samo tvoj dodir. Ona se nije dalje opirala, sasvim u njegovoj vlasti. Ĉinilo joj se da će izgoreti pod plamenom njegovih dlanova, usana, jezika... Uzvraćala mu je neţnim milovanjima, pripijajući se uz njegovo snaţno, mišićavo telo, potpuno omamljena, jedva svesna vlastitih pokreta. — Znaš li koliko me izluđuješ, devojko? Zašto drhtiš? Ne nanosim ti bol. Zar nisi svake noći, posle kukavičkog bekstva s Jamajke sanjala baš o ovome? — Da ... ali nisam znala da ćeš biti tako surov... da ćeš mi se rugati — mrmljala je, obuzeta strašću. — Seks je čudna stvar, Sofija — govorio joj je, steţući joj butine — Muškarac moţe prezirati ţenu, gotovo je mrzeti, a ipak čeznuti za njenim telom ... Ponekad bes ţelju čini još intenzivnijom. — Ovo više nije igra, Kajl — pobuni se ona, otreţnjena njegovim nemilosrdnim recima i mogućnošću da je zavede muškarac koji je mrzi. — Nikakvom ljutnjom ne moţeš da opravdaš to što činiš sada. — Ne moram da opravdavam svoje postupke — odvrati joj on, ali je najednom pusti, kao da je njeno očajanje, na neobjašnjiv način, doprlo do njegovog ledenog srca, a potom ustade iz kreveta, ostavivši je nagu i sklupčanu od bola. — Zašto mi to radiš, Kajl? Da li si se zbog mene ikada osećao ovako kako se sada osećam ja? — Ne znam — odgovori on, očigledno iskreno potišten. — Ukoliko sam nepravedan prema tebi, onda ne znam kako ćeš ikada moći da mi oprostiš, i kako ću ja moći sebi da oprostim zbog toga. A ako ne grešim, onda si dobila upravo ono što si zasluţila. — Grešiš — zavapi ona. — Od samog početka grešiš. — Zaista? — upita je, blago se osmehnuvši. — O, proklet da si, Kajl! Kako bih volela da se nikada nisi pojavio u mom ţivotu. — To zvuči kao upozorenje da je krajnje vreme da odem — reče, oblačeći se. — Kuda? — upita ga drhteći. — Ne znam tačno kuda, ali svakako iz tvog ţivota. Mislim da moja osveta više nema smisla. U svakom slučaju, upravo sam naučio da ne mogu da te povredim, a da istovremeno ne povredim i sebe.

— A Dţeni? — promuca devojka, navlačeći farmerke. — Nisam imao nikakve planove da zavedem Dţeni. Ona me uopšte nije interesovala. Bila mi je samo sredstvo da kaznim tebe — odgovori muškarac otključavajući vrata spavaće sobe. Sofija ga je sledila nesigurnim koracima, kao da joj tlo izmiče ispod nogu. — Kajl. . . - Da? — Ho .. . hoću li te ponovo videti? — Ti i ja smo kao ulje i plamen ... prilično opasna kombinacija. Bolje je za oboje kad nismo zajedno. Izgleda da jedino umemo da povređujemo jedno drugo. — Znači, ovo je kraj? — osmeli se da ga upita. — Da — odgovori joj ravnodušnim tonom i pođe prema ulaznim vratima. Ako je i primetio da joj je lice obliveno suzama, ničim to nije pokazao. — Uţivaj u Pizi — reče odlazeći. — To je divan grad. — Kajl! — pozva ga još jednom, ali on je već bio izišao iz njenog ţivota, ne okrećući se. U tom tenutku kući stiţe Dţeni. — Upravo sam videla Kajla kako odlazi kolima. Je li bio ovde? Šta se to, do đavola, dešava? I kako to izgledaš? — obasu je bujicom pitanja. Potom je, razgoropađena, izvršila „inspekciju" stana i, uočivši vinske čaše i zguţvanu posteljinu, zgrabila Sofiju za ruku. — Jeste li to vas dvoje upravo vodili ljubav meni iza leđa?! Sofija neodređeno odmahnu glavom. — Laţeš! Od početka sam znala da ima nečega među vama, kakva sam budala ispala! Sve vreme je pričao samo o tebi. Ĉak nije poţeleo ni da me poljubi. — Svi smo, izgleda, pomalo poludeli — reče Sofija umorno. — Bitanga! Preko mene je zapravo ţeleo da dođe do tvog skalpa, da te napravi ljubomornom — siktala je. — Ti to ne razumeš — pokušavala je Sofija da je umiri. — Razumem da si napokon izgubila svoju dragocenu nevinost. Mogla bi bar da mi kaţeš kako je bilo. Verovatno sjajno. — Ako ti kaţem istinu, nećeš mi ve-rovati — odgovori Sofija, gušeći se u suzama. — O, ne budi šašava — razneţi se Dţeni i dotrča da je zagrli. — Nije to smak sveta. Hajde, ne plači tako tuţno, plašiš me, dušo — dodade nemoćna da je uteši. — Znam da sam prema tebi često bila nekorektna, ali uvek sam te volela. Valjda to znaš? Uostalom, drago mi je što si i ti jednom izišla kao pobednica. Već sam se bila uplašila da ti nešto fali. — Ne razumeš . . . Ali, to više nije vaţno ... Ionako je sada svemu kraj — jecala je Sofija.

8. Sofija je bila oduševljena Pizom koja je po lepoti mogla da se uporedi s malo kojim gradom. Krivi toranj, jedan od zaštitnih znakova Italije, podsećao ju je na simbol ljudskog nadanja, svojevremeno visok i dostojanstven, a sada posrnuo i potamneo. Na snimanju je odlično sarađivala s reţiserom i ostalim članovima ekipe, a naročito s glavnim glumcem Luiđijem Kanotom koji je, uprkos lepoti i slavi, bio druţeljubiv i prirodan. Najteţe je podnosila snimanje slobodnijih scena u kojima je bila delimično naga. No, zahvaljujući Luiđijevoj spontanosti i duhovitosti, nekako je

„pregrmela" njegove poljupce i milovanja pred kamerom, nehotice ih poredeći s Kaj lovim. Do završetka snimanja ostala je još samo jedna nedelja i ona je sa strahom razmišljala o povratku kući. Rane koje joj je naneo Kajl još nisu ni počele da zaceIjuju, ali joj je toskansko sunce ipak više prijalo od londonskih kiša. Prošla je gotovo cela godina od kada je u Brajtonu prvi put srela muškarca koji je obeleţio ceo njen ţivot. Dani bez njega predstavljali su uţasnu moru. lako ju je strašno mučio svojom fanatičnom potrebom da joj se sveti, ipak joj je bilo teţe da podnosi prazninu koja je nastala u njenoj duši kad ju je definitivno ostavio. Da je mogla da se vrati u prošlost, dala bi sve na svetu da ispravi sudbinsku grešku koju je načinila na Jamajci. Nikako nije uspevala da objasni zašto se ponela poput lakomislene šiparice. Svojim glupavim bekstvom uskratila je sebi mogućnost velike sreće. Kasno je shvatila da su Kajlova osećanja prema njoj bila iskrena i duboka i više se ništa nije moglo popraviti. Ostala su joj jedino sećanja. Najtuţnije od svega bilo je to, što je osećala da on ni sada nije ravnodušan prema njoj. U suprotnom, ne bi se toliko upinjao da „izravna račune" zbog patnje koju je pretrpeo kad ga je iznenada napustila, povredivši ga kao nijedna druga ţena do tada. Ona ga je, naravno, i dalje volela svim svojim bićem, ubeđena da ta ljubav u njoj nikada neće izbledeti. Budućnost joj se činila crnom i sumornom i obuzelo ju je potpuno beznađe koje se odraţavalo i na njen rad. Pitala se kako to da ni Franko ni njene kolege ne primećuju da ona samo otaljava svoj deo posla, bez ikakvog entuzijazma. Gluma joj više nije pričinjavala zadovoljstvo i ozbiljno se bavila mišlju da promeni profesiju. Pomišljala je da bi, moţda, najbolje bilo da, po završetku snimanja ode u Skarborou kod roditelja, koje dugo nije videla. Moţda će huk talasa Severnog mora biti lekovit za njenu napaćenu dušu ... Prijala joj je atmosfera skrovitog pansiona u kome je odsela. Odloţila je knjigu koju je čitala u trenucima odmora i pošla prema prozoru da uţiva u smiraju dana i veličanstvenom zalasku sunca. Najednom joj se učini da halucinira. Na otvorenom tremu, preko puta njenog prozora, stajao je Kajl. Da li je to zaista on ili je oči varaju? Da li je, zbog silnog bola, počelo da joj se privida, pitala se u šoku. Posle nekoliko sekundi, istrčala je iz pansiona i pojurila mu u susret. Našavši se pred njim, bledim i nepokretnim, nije znala kako da reaguje, nemoćna da progovori, preplavljena emocijama. — Veoma si lepa, Sofija — prvi se oglasi Kajl, lagano joj prilazeći. — Šta... šta ti radiš u Italiji? — napokon je izustila. — Traţim oproštaj od ţene koju sam uţasno povredio... Traţim tebe, Sofija. — O, dragi — zajeca bacivši mu se u naručje. — Moţeš li da mi oprostiš? Bio sam tako glup, nepravedan i okrutan — reče teško dišući, čvrsto je steţući u naručju. — Kada si otišla, mislio sam da ću poludeti... — Nemam šta da ti oprostim — tešila ga je, drhteći. — Dugo sam stajao ispod tvog prozora, skupljajući hrabrost da te pogledam u oči — reče, ljubeći joj kosu. — Nisam znao kako ćeš reagovati. — Dođi u moju sobu — pozva ga drhtavim glasom. — Ne moţemo ovde da razgovaramo. Uhvatila ga je za ruku i odvela u svoju sobu, okupanu zalazećim suncem. Ĉim je zatvorio vrata, podigao ju je u naručje i odneo u postelju, strasno je ljubeći. — Volim te — šaputao je. — Kada si stigao? — upita, uzvraćajući mu neţnosti. — Pre dva dana. Noćima nisam spavao. Neizrecivo si mi nedostajala, ljubavi moja. Bio sam tako očajan i usamljen. Ĉim sam stigao u Pizu, došao sam na mesto snimanja i neopaţeno sam te posmatrao. Učinilo mi se da me je udario grom kad

sam te video u zagrljaju drugog muškarca koji te je ljubio — govorio je, sve više je steţući. — O, Kajl! To je bila gluma — pokušavala je da ga umiri. — Znam samo da te volim celim svojim bićem i da ne mogu da zamislim budućnost bez tebe. Molim te, udaj se za mene. — I ja tebe volim Kajl — reče, smešeći se, a oči joj se napuniše suzama sreće. — I ţelim da vodim ljubav s tobom. — Sada? — Sada... KRAJ By Voki