Ernesto Sabato - Pre Kraja.pdf

ERNESTO SABATO

PRE KRAJA

Prevela s a španskog Bojana Kovačević Petrović

AKADEMSKA KNJIGA NOVI SAD

UVODNE REČI

Već duže vreme u meni se nagomilavaju brojne nedoumice, mučne nedoumice oko sadržine ovog testamenta koji su me toliko puta nagovarali da objavim; odlučio sam da konačno to učinim. Kažu mi: „Imate obavezu da ga završite, mladi ljudi su obeznađeni, nespokojni i veruju u vas; ne smete ih izneveriti.“ Pitam se da li zaslužujem to poverenje, imam ozbiljne mane koje oni ne poznaju, pokušavam da se izrazim na najfiniji način da ih ne bih povredio, jer im je potrebno da imaju veru u nekoga, usred ovog haosa, ne samo u ovoj zemlji već i u čitavom svetu. A najfiniji način jeste reći im, kako sam često i pisao, da u ovoj knjizi od mene ne očekuju najsurovije najveće istine; njih će naći jedino u mojim maštarijama, u onim zloslutnim balovima pod maskama koji, stoga, govore ili otkrivaju istine koje ne bi imali hrabrosti da priznaju otkrivenog lica. Veliki karnevali iz drugih vremena bili su, takođe, poput kolektivnog povraćanja, nešto u osnovi zdravo, nešto što je ondašnjim ljudima iznova omogućavalo da podnesu život, da olakšaju egzistencijalne muke; čak sam pomislio da i Bog, ako postoji, ima masku.

9

ERNESTO SABATO Da, pišem ovo prvenstveno za adolescente i mlade, ali i za one koji se, poput mene, približavaju smrti, i pitaju se zarad čega smo živeli i trpeli, sanjali, pisali, slikali, ili, jednostavno, pleli stolice. N a taj način, posle upornih odbijanja da napišem ove završne stranice, činim to kada me moje najdublje, najtajanstvenije i najiracionalnije ja nagna da to učinim. Možda mi pomogne da pronađem čulo spoznaje u ovom svetu preplavljenom strahotama, izdajama, zavistima; bespomoćnostima, mučenjima i genocidom. Ali i pticama koje mi ulivaju snagu kada čujem njihovu pesmu, u svanuće; ili kada moja stara maca dođe da mi legne u krilo; ili kada vidim boju cveća, ponekad tako sićušnog da ga treba posmatrati iz velike blizine. Veoma su skromne poruke koje nam Božanstvo predaje o svom postojanju. I to ne samo posredstvom nevinih stvorenja iz prirode, već takođe otelotvorene u tim neznanim junacima, poput onog sirotog čoveka koji je, prilikom požara u jednom sirotinjskom kvartu, tri puta ušao u limenu baraku gde je ostalo zaključano nekoliko mališana - koje su roditelji ostavili da bi otišli na posao - sve dok u poslednjem pokušaju nije preminuo. Pokazujući nam da nije sve žalosno, iskvareno i nečisto u ovom životu, i da je to jadno neznano biće, kao i ti cvetići, zapravo dokaz Apsolutnog.

10

RANO DOBA I VELIKE ODLUKE

Poput izgnanika hodam uličicama najstarijeg grada, prvogpo rođenju. Moja duša ide ispred mene, kolebljiva i nespokojna. Štaje to uznemirava? Njena napuštenost ili njena potraga za novim prebivalištem? Eno me tamo, mesečarke, sirote i pobeđene. Čeznem za plažom i visokim proplancima i onomplavom barkom koja blizu obale čeka na mene. MATILDE KUZMINSKI-RIHTER

13

Upravo sam ustao, uskoro će biti pet ujutru; nastojim da ne pravim buku, odlazim u kuhinju i pripremam sebi šolju čaja, dok pokušavam da se setim delova svojih polusnova, tih polusnova koji mi se, sa ovih osamdeset i šest godina, prikazuju vanvremenski, pomešani sa uspomenama iz detinjstva. Nikada nisam imao dobro pamćenje, uvek sam posedovao tu manu; ali možda je to način da se sećamo jedino onoga što mora biti, možda najvećeg što nam se desilo u životu, onoga što ima neko dublje značenje, što je bilo odlučujuće - i za dobro i za loše - na ovom složenom, protivrečnom i neobjašnjivom putovanju ka smrti koje predstavlja bilo čiji život. Zato je moje obrazovanje tako nepravilno, načičkano ogromnim prazninama, kao da se sastoji od ostataka prelepih hramova čiji komadi ostaju zapušteni između smeća i divljeg rastinja. Knjige koje sam pročitao, teorije koje sam često ponavljao, dugujem svojim ličnim sukobima sa stvarnošću. Kada me zaustave na ulici, na trgu ili u vozu, da bi me pitali koje knjige treba čitati, uvek im kažem:

15

ERNESTO SABATO „Čitajte ono što vas uzbuđuje, to će biti jedino što će vam pomoći da podnesete svoje postojanje.“ Iz tog razloga sam odbacio naziv Memoari, kao i Memoari čoveka bez memorije, jer mi je to izgledalo skoro kao igra reči, neodgovarajuća za ovu vrstu ostavštine, napisane u najtužnijem periodu mog života. U ovom času, kada se osećam bespomoćnim, jer se ne sećam besmrtnih pesama o vremenu i smrti koje bi me utešile u ovim poslednjim godinama. U seoskom kraju gde sam rođen, pre nego što bismo odlazili na počinak, postojao je običaj da tražimo da nas probude rečima: „Setite me se u šest“. Uvek sam bio zadivljen tim odnosom koji se stvarao između pamćenja i trajanja postojanja. Pamćenje je imalo značajnu vrednost kod velikih kultura, pružalo je otpor pred nadolaženjem vremena. Pritom ne mislim samo na sećanje na jednostavne događaje, niti na pamćenje koje služi za slaganje podataka u današnjim kompjuterima: govorim o potrebi da se čuvaju i prenose iskonske istine. U arhaičnim zajednicama, dok je otac išao u potragu za hranom a žene se posvećivale grnčarstvu ili vodile brigu o usevima, dečica, sedeći u krilu svojih baka i deka, obrazovana su na osnovu predačke mudrosti; ne u smislu koji toj reči pridaje naučnička civilizacija, već u onom koji nam pomaže da živimo i umremo; mudrost tih savetodavaca, koji su uglavnom bili nepismeni, ali, kako mi je jednog dana rekao

16

PRE KRAJA

veliki pesnik Sengor1, u Dakaru: „Smrt jednog od tih staraca je ono što bi za vas bio požar u biblioteci mislilaca i pesnika.11 U ondašnjim plemenima, život je posedovao svetu i duboku vrednost; a njegovi rituali, ne samo lepi nego i sa tajanstvenim značenjem, određivali su temeljne činjenice postojanja: rođenje, ljubav, bol i smrt. Pod okriljem polusenki koje posmatram, usred malodušnosti i nesreće, poput jednog od tih staraca iz plemena koji, smešteni pored topline žeravice, obnavljaju sećanje na svoje drevne mitove i legende, spremam se da ispričam nekoliko događaja, izmešanih, preopširnih, koji su bili deo dubokih i protivrečnih napetosti, deo jednog života punog zabluda, nehatnog, haotičnog, u očajničkom traženju istine.

1 Leopold Sengor ( Senghor), senegalski književnik i političar, rođen 1926, a preminuo 2001. godine. (Prim. prev.)

17

Zovem se Ernesto, jer kad sam rođen, 24. juna 1911, na dan rođenja svetog Jovana Krstitelja, beše umro drugi Ernesto, koga je, čak i u svojoj starosti, moja majka i dalje zvala Ernestito, jer je preminuo kao beba. ,,To dete nije bilo za ovaj svet“, govorila je. Mislim da je nikada nisam video kako plače - tako je čvrsta i hrabra bila celog svog života - ali je, sigurno, to činila nasamo. A imala je devedeset godina kada je poslednji put, suznih očiju, pomenula davnog Ernestita. To je dokaz da godine, nedaće, razočaranja, umesto da olakšaju zaborav, kako se obično veruje, tužno ga pojačavaju. Ono ime i onaj grob uvek su bili za mene nekako setni, a možda su i uzrok mog tako tegobnog postojanja, budući da sam bio obeležen tom tragedijom, koja se dogodila kada sam se već nalazio u majčinom stomaku; i prouzrokovala, možda, tajanstvena strahovanja od kojih sam patio kao dete, priviđenja u kojima bi mi se neko iznenada približio sa lampom, čovek koga nikako nisam mogao da izbegnem, mada bih se drhteći skrivao ispod pokrivača. Ili ona druga noćna

18

PRE K.RAJA

mora u kojoj sam se osećao samim pod vasionskim svodom, tresući se pred nečim ili nekim - ne mogu to tačno da kažem - što me je neodređeno podsećalo na oca. Dugo sam patio od mesečarenja. Ustajao bih i iz poslednje sobe gde sam spavao sa Arturom, svojim mlađim bratom, nikada se ne spotakavši niti probudivši, išao sve do spavaće sobe svojih roditelja, pričao sa mamom, a potom se vraćao u svoju sobu. Legao bih a da ništa nisam znao o tome što se desilo, bez i najmanje svesti o tome. Osećao bih čudno drhtanje, kada bi mi ona ujutro, jedva čujnim glasom - toliko je propatila zbog mene! - tužno govorila: „Sinoć si ustajao i tražio da ti dam vode.“ Ona se plašila tog mesečarenja, rekla mi je to mnogo godina kasnije, kada su me poslali u La Platu da pohađam srednju školu, a ona više nije bila tu da me štiti. Jadna mama, nije razumela, a ni ja u to doba, da su te muke većim delom bile rezultat spartanskog zajedničkog života, kojim je upravljao moj otac. Predeo mog detinjstva, poput naroda pritisnutog stranim silama, bio je ugrožen strahom koji sam osećao od oca. Plakao sam krišom, jer nam je bilo zabranjeno da to činimo, a mama je, da bi izbegla njegove napade nasilja, žurila da me sakrije. U takvom očajanju moja majka bi me privila uz sebe da bi me zaštitila, nesvesno, jer su njene ljubav i dobrota bile beskrajne, a to se završilo mojom povučenošću iz sveta. Pretvoren u usamljeno i uplašeno dete, sa prozora sam posmatrao svet marioneta i žmurki, kojeg sam bio lišen.

19

ERNESTO SABATO Na neki način, nikada nisam prestao da budem povučeno dete koje se osećalo napušteno zbog toga što je živelo u teskobi sličnoj kao Pesoa: uvek ću biti onaj što j e čekao da mu otvore vrata, pored zida bez vrata. I tako, na jedan ili drugi način, bilo mi je potrebno sažaljenje i nežnost. Kada su me poslali iz mog sela u Nacionalnu školu u La Plati da bih pohađao srednju školu, u trenutku kada su me smestili u voz, osetio sam kako puca nesigurno tlo po kom sam se kretao, ali koje su tek čekali najgori padovi. Tokom izvesnog vremena, nastavio sam da sanjam majku kako je gledam kroz suze, dok se udaljavam ka nepoznatoj beskrajnoj samoći. A kada je život već obeležio moje lice nedaćama, koliko sam puta, na nekoj klupi na trgu, skrhan i poražen, iznova čekao voz za nazad.

20

Hodam Južnim šetalištem posmatrajući čudesnu reku koju je, u sumrak prošlog veka, prešlo hiljade Španaca, Italijana, Jevreja, Poljaka, Albanaca, Rusa, Nemaca, gonjenih glađu i bedom. Veliki vizionari koji su tada vladali zemljom, ponudili su tu metaforu ništavila u vidu naše pampe „Svim ljudima dobre volje“, kojima je trebao dom, tlo da u njega puste korenje, kad je već nemoguće živeti bez otadžbine, ili Majkovine, kako je radije govorio Unamuno, budući da je majka istinski temelj postojanja. Ali, ti ljudi su se mahom susreli sa drugom vrstom siromaštva, izazvanom usamljenošću i nostalgijom, jer dok se brod udaljavao od luke, lica ispresecanih suzama, gledali su kako njihove majke, deca, braća, koje više nikada neće videti, iščezavaju ka smrti. Iz tog neutešnog jada izrodila se najneobičnija pesma koja je ikada postojala, tango. Jednom je veliki Enrike Santos Disepolo2, njegov vrhunski tvorac, tango definisao kao tužnu misao koja se pleše. Umetnici 2 Enrike Santos Disepolo (Enrique Santos Discepolo, 1901-1951), jedan od najvećih kompozitora tanga. (Prim. prev.)

21

ERNESTO SABATO bez previše slavoljublja, sa instrumentima koji su im došli pod ruke, neka violina, flauta, gitara, nehotice su ispisali ključni deo naše istorije. Kakav li je to mornar, iz neke germanske luke, doneo u svojim rukama instrument koji će mu dati najdublji i najdramatičniji pečat: bandoneon3? Stvoren da služi Bogu na ulicama, u religijskim pesmama luteranskih službi, taj skromni instrument pronašao je svoju sudbinu hiljade morskih milja daleko. Pomoću bandoneona, turobnog i svetog, čovek je mogao da izrazi svoja najdublja osečanja. Koliko li je onih doseljenika i dalje videlo svoje planine i svoje reke, razdvojene tugom i godinama, iz ove ogromne haotične mašine, ovog grada podignutog na luci, a sada pretvorenog u pustinju nagomilane samoće. I dok hodam tim strašnim Levijatanom, obalama koje su prvi put ugledali ti doseljenici, mislim da čujem setan jecaj Troilovog4 bandoneona: Kad beda i zanos Buenos Ajresa izazovu snažan osećaj samoće, tražim neko predgrađe u sumrak, i tada, kroz sumornu zemlju od pre pola veka obogaćenu i opustosenu Ijubavlju i razočaranjem, gledam dečaka koji sam nekad bio. Sa setom se sećam sebe i osećam prve kapi kiše 3 Bandoneon, vrsta harmonike. (Prim. prev.) 4 AnibalTroilo (Anibal Troilo, 1914-1975), vrhunski bandoneonista tanga, vođa ćuvenog orkestra. (Prim. prev.)

22

PRE K.RAJA

po sasušenoj zemlji mojih ulica na limenim krovovima „m kapada, nekapada, upodrum uje baba“ dok su ptice pevale a mi žurili bosonogi da puštamo brodiće odpapira. Vreme traka Toma Miksa5 i raznobojnih figurica Tesorijerija, Mutisa i Bidolja6, vremena vrteški sa konjima srdačnih druženja u zimska popodneva malene lokomotive i njenog zvižduka. Svet kojijedva naziremo kada smojako usamljeni u ovom haosu buke i cementa gde nema mesta za baštu sa glicinijama i karanfilima.

5 Trake Toma Miksa, prvi američki filmovi prikazani u argentinskim bioskopima. (Prim. prev.) 6 Tesorijeri (Americo Miguel Tesoriere), Mutis (Ramon Mutis) i Bidoljo (Ludovico Bidoglio), čuveni argentinski fudbaleri iz dvadesetih i tridesetih godina XX veka. (Prim. prev.)

23

Među mnoštvom kolonizovanih, moji roditelji došli su na ove plaže sa nadom da će oploditi „Obećanu zemlju“, koja se prostirala dalje od njihovih suza. Moj otac je poticao od italijanskih gorštaka, naviknutih na surovosti života, za razliku od moje majke, koja je pripadala staroj albanskoj porodici i morala dostojanstveno da podnosi oskudicu. Zajedno su se nastanili u Rohasu gde je, poput većine starih sela u pampi, bilo jedno od tolikih utvrđenja koje su podigli Španci, a koja su označavala granicu hrišćanskog društva. Sećam se jednog staroglndijancakoji mi je pričao o krvavim bitkama i indijanskim pohodima, dok je strpljivo pleo svoje trake i koji je, kada su mu rekli da će radio-stanica prenositi borbu Firpa7 i Dempsija8, odgovorio: „Što je veće znanje i đavo je veći.“

7 Luis Anhel Firpo (Luis Angel Firpo, 1894-1960), argentinski bokser koji je u ćuvenom meču u Njujorku, 14. septembra 1923, pobedio Džeka Dempsija. (Prim. prev.) 8 Džek Dempsi (Jack Dempsey, 1895-1983), američki bokser, svetski šampion iz 1919. (Prim. prev.)

24

PRE KRAJA

U tom selu u pampi moj otac je uspeo da stekne mali mlin za brašno. Centar nevinih fantazija za dečaka poput mene tada, kada sam nedeljom ostajao u radionici praveći stvarčice od drveta, ili sam se sa Arturom penjao na vreće pšenice i krišom, kao da je posredi najveća tajna, provodio popodneva jedući keksiće. Moj otac je bio vrhunski autoritet u porodici u kojoj je moć hijerarhijski opadala ka starijoj braći. Cak se sećam kako sam sa strahom gledao njegovo lice, izborano istovremeno i od prostodušnosti i od čvrstine. Njegove neumoljive odluke bile su osnova gvozdenog sistema naredbi i kazni, čak i za mamu. Ona, koja je uvek bila veoma rezervisana i čvrsta, verovatno je nasamo patila zbog tog tako energičnog i strogog karaktera. Nikada je nisam čuo da se žali, a usred tih teškoća morala je da prihvati težak zadatak odgajanja jedanaest sinova. Vaspitanje koje smo dobili ostavilo je tužne i trajne tragove na moj duh. Ali to vaspitanje, često veoma grubo, naučilo nas je da ispunjavamo obaveze, da budemo dosledni, strogi prema sebi, da radimo sve dok ne završimo bilo koji započeti zadatak. I ako smo nešto uspeli, bilo je to zbog tih osobina koje smo morali grubo da steknemo. Strogost mog oca, povremeno strahovita, podstakla je, u dobroj meri, tu duboku crtu mog duha, tako sklonog tuzi i seti. Ali je, takođe, izazvala buntovništvo moja dva brata koji su pobegli od kuće: Umberta, o kome ću kasnije govoriti, i Pepea, u našem

25

HRNESTO SABATO selu zvanog „ludi Sabato“, koji je na kraju otišao sa jednim cirkusom, osramotivši moju buržoasku porodicu. Ta odluka je rastužila moju majku, ali ju je ona podnela sa čvrstinom koju je zadržala do svoje starosti, kada je sa devedeset godina, nakon dugih patnji, dostojanstveno umrla u svom krevetu, na Matildinim rukama. Moj brat Pepe je strasno voleo pozorište i glumio je u mnogim seoskim grupama zvanim „Trideset udruženih drugara“, a kada su u bioskop-pozorištu Perla postavljali na scenu kreolske jednočinke, on bi, tako mali, uvek dobijao neku ulogu. U svojoj sobi je imao celu biblioteku Bambalina, koja je objavljivana u Buenos Ajresu sa raznobojnim koricama i u kojoj su, osim tih jednočinki, izlazila Ibzenova dela, kao i jedno, koga se još uvek sećam, Tolstojevo. Progutao sam sva ta izdanja pre svoje dvanaeste godine, i ona su mi snažno obeležila život, budući da me je pozorište oduvek oduševljavalo; čak sam i napisao mnoge komade, ali oni nikada nisu izašli iz mojih fioka. Ispod grubosti u ophođenju, moj otac je skrivao svoju ranjiviju stranu: iskreno i plemenito srce. Posedovao je zadivljujući osećaj za lepotu, tako da je, kada su morali da se presele u La Platu, on sam projektovao kuću u kojoj smo živeli. Kasno sam otkrio njegovu strast prema cveću, o kojem je brinuo sa meni do tada nepoznatom pažnjom. Nikada nisam video da je pogazio datu reč, i, s godinama, divio sam se njegovoj odanosti prijateljima, kao na primer u slučaju don Santjaga, krojača koji se razboleo od tuberku-

26

PRE KRAJA

loze. Kada mu je doktor Elgera ukazao da je jedina mogućnost da preživi bila da ode na planine Kordobe, moj otac mu je pravio društvo u jednom od tih uskih putničkih kupea stare železnice, gde je zaraza izgledala neizbežna. Uvek se sećam tog čina koji odražava njegovu požrtvovanost zarad prijateljstva, a to sam naučio da cenim tek više godina nakon njegove smrti, kao što se obično dešava u ovom životu koji, često, predstavlja neprekidni raskorak. Tada je već bilo kasno da mu kažemo da ga volimo uprkos svemu i da mu zahvalimo za napore koje je uložio da bi nas sačuvao od nedaća koje su neizbežne, i, istovremeno, poučne. Jer, nije sve bilo strašno kod mog oca, i sa nostalgijom nazirem davne radosti, poput večeri kada me je držao u krilu i pevao mi pesme iz svoje zemlje, ili kada mi je posle podne, po povratku sa kartanja u Društvenom klubu, donosio ,,mentolinu“, bombonice koje smo svi voleli. Nažalost, njega više nema, a suštinske stvari među nama ostale su nedorečene; kada se ljubav više ne može izraziti, i stare rane ostaju nezalečene, tada otkrivamo poslednju samoću ljubavnice bez voljenog, dece bez roditelja, oca bez dece. Pre mnogo godina otišao sam do crkve San Fransisko de Paula, gde se jednog dana zaljubio u moju majku; nazirući njegovo detinjstvo među tim samotnim predelima, gledajući u pravcu Mediterana, pognuo sam glavu i oči su mi se zamaglile.

27

Što se više približavamo smrti, sve više se naginjemo ka zemlji. Doduše, ne zemlji uopšteno, već onom komadu, onom najdaljem ali tako voljenom, komadu zemlje na kom je proteklo naše detinjstvo i za kojim toliko čeznemo. I pošto je tamo počelo grubo naukovanje, to ostaje sačuvano u sećanju. Sa setom se prisećam tog dalekog i davnog univerzuma, sada svedenog na jedno lice, skroman trg, jednu ulicu. Uvek sam čeznuo za ritualima iz svog detinjstva, sa onim Svetim kraljevima koji više ne postoje. Sada, čak i u tropskim zemljama, zamenjuju ih tim jadnim vragovima prerušenim u Deda Mraza, sa polarnim krznom, dugim i belim bradama, poput snega sa kog se pretvaraju da dolaze. Ne, govorim o Svetim kraljevima koji su u mom detinjstvu, u mom seoskom kraju, dolazili krišom kada smo već svi mi mališani spavali, da bi nam ostavili u našim cipelama nešto što smo jako želeli; čak i u siromašnim porodicama, u kojima su jedva ostavljali neku limenu igračku, ili nešto malo bombona, ili poneke dečje makazice da bi devojčica mogla da imitira svoju majku krojačicu, seckajući odelca za krpenu lutku.

28

PREKRAJA

Danas bih od tih Svetih kraljeva tražio samo jedno: da me vrate u ono vreme kada sam verovao u njih, u to daleko detinjstvo, pre hiljadu godina, kada bih zaspao željno iščekujući njihov dolazak na čudesnim kamilama, kadrim da preskaču zidove, pa čak i da prođu kroz pukotine na vratima - jer nam je mama objašnjavala da oni to mogu - nečujni i puni ljubavi. Ta bića koja smo priželjkivali da vidimo, opirući se da zaspimo, sve dok nepobedivi san svakog mališana ne bi savladao našu želju. Da, voleo bih da mi vrate ono iščekivanje, onu iskrenost. Znam da mnogo tražim, neostvarljiv san, nepovratnu magiju mog detinjstva sa njegovim Božićima i dečjim rođendanima, hor cvrčaka u doba letnjih sijesti. Kada padne veče, mama bi me slala u zgradu Školske misije, kod gospođice Major; te trenutke rituala sa poslasticama i keksićima ,,lola“, dobijao bih zauzvrat za uobičajenu poruku: „M ama me je poslala da Vas pitam kako ste i da Vam prenesem njene pozdrave.“ Takve stvari, ne velike, već male i veoma skromne. Da, voleo bih da me vrate u to doba kada su priče počinjale sa „Bilo jednom...“, a apsolutna vera deteta nas istog trena obavijala tajanstvenom stvarnošću. Ili u doba dirljivih rituala, kada su gostovali veliki cirkusi što bi zauzeli ceo Španski trg, a mi u tišini posmatrali magična dela i tačku krotitelja koji se zaključavao sa svojim lavom u kavez postavljen duž cele cirkuske pozornice. I klovn, Skarpini i Bertoldito, koji je uživao u tragičnim ulogama, sve dok se jedne noći, kada je glumio Utvare, nije otrovao na sceni dok je nedužna

29

ERNESTO SABATO

publika aplaudirala. Kada su podigli zavesu pronašli su ga mrtvog, a njegova žena, Anhelita Alarkon, poznata akrobatkinja, plakala je neutešno grleći njegovo telo. Toga se setim uvek kada posmatram pajace koje je naslikao Ruo9: te jadne šaljivdžije koji, nakon što završe svoje tačke, u samoći cirkuskih kola skidaju kostime i vraćaju se u tamu svakodnevice, gde mi stari znamo da je život nesavršen, da priče za decu sa Dobrima i Zlima, Pravdom i Nepravdom, Istinom i Laži, konačno nisu ništa više do nevini snovi. Surova stvarnost predstavlja razornu zbrku lepih ideala i nespretnih ostvarenja, ali uvek će biti svojeglavih ljudi, heroja, svetaca i umetnika, koji u svom životu i svom delu dosežu delove Apsolutnog, koji nam pomažu da podnesemo ta nesnosna uslovljavanja. U samoći svog ateljea posmatram sat koji je pripadao mom ocu, maminu staru mašinu za šivenje ,,New Home“, jednu srebrnu činijicu i ,,kolt“ koji je tata uvek držao u svojoj fioci, a koji je kasnije prešao u nasledstvo najstarijem bratu, sve dok nije dospeo u moje ruke. Tada se osetim kao tužni svedok neumitne promene stvari što su u nesvojstvenoj večnosti izložene ljudima koji su ih koristili. Kada ih nadžive, vraćaju se u svoje beskorisno stanje predmeta, a sva magija, sva iskrenost, iščezne poput neizvesne fan9 Žorž Ruo (Georges Rouault, 1871-1958), francuski slikar, jedan od najznačanijih predstavnika savremene umetnosti; glavne teme su mu bili arlekini, ljudske maske i religijski motivi. (Prim. prev.)

30

PRE KRAJA

tazmagorije pred težinom onoga što je proživljeno. Ostaci iluzije, samo delovi odsanjanog sna. Mladiću bez svetlosti svoj teškijad oplakuješ tvoji snovi se neće vratiti, srce, tvom detinjstvu je kraj. Zemlja tvog dečaštva ostalaje zauvek iza samo se možeš sećati, s bolom, godina njenog sjaja. Prašina prekriva tvoje telo, niko te više ne sluša, tvoji snovi se neće vratiti, srce, tvom detinjstvu je kraj.

31

Kada sam u svom selu završio osnovnu školu, 1923, usred najdubljeg razdiranja u mom životu, moj brat Pančo odveo me je u La Platu da tamo završim školovanje. Sećam se prve noći, sa onom zagonetnom zorom u kući u ulici Pedro Ećague, kada sam između dva sna čuo neki zvuk za mene nepoznat, koji se tokom decenija očuvao kao prizor moje detinje tuge: zvuk konjskih kopita i zaprežnih kola na pločniku. Veoma daleko vreme u kojem nije bilo džinsa, kada smo mi dečaci nosili kratke pantalonice, a duge pantalone bile su simbol jednog strašnog događaja u našim životima, obeleženog ponosom i sramom. Često sam plakao tokom noći, u tom gradu koji je kasnije postao tako tesno povezan sa mojom sudbinom. U mukotrpnim danima koji su prethodili početku školske godine, doživeo sam možda nešto najbolnije. Poneo sam u šumu jednu limenu paleticu, jeftinu imitaciju slikarske palete, koju je moj brat kupio u seoskoj gvožđari. Imala je posudice za akvarel koje su za mene bile pravo blago, i koje sam koristio da bih kopirao slike iz časopisa, Sećam se jedne troike u snegu, u dalekoj i tajanstvenoj Rusiji.

32

PRE KRAJA

Pitao sam kako da stignem do čuvene šume u La Plati, i otišao sam tamo sa svojim akvarelom, flašicom vode, par četkica i blokom belog papira. Seo sam na travu između ogromnih eukaliptusa i počeo da slikam jedno od onih ogoljenih stabala, sa njihovim promenljivim nijansama zelene, oker i smeđe, uklopljenih na način koji me je ganuo. Sve je bilo mirno toga jutra i, snagom lepote, zaboravio sam na svoju setu. Ubrzo je došlo do kataklizme: imao sam manje od dvanaest godina i bio sam sam u nepoznatom gradu, kada se iznenada pojavila grupa momčića, otprilike petnaestogodišnjaka, koji su mi, podsmevajući se, oteli paletu, izgazili jeftineposudice za akvarel, slomili mi četkice i daleko bacili flašicu sa vodom; smejući se, sve dok nisu otišli. Izvesno vreme, koje mi je izgledalo kao večnost, ostao sam da sedim na travnjaku, dok su mi tekle suze. Kasnije sam uspeo da ustanem i da se polako vratim u pansion, ali sam se izgubio i morao sam nekoliko puta da pitam gde se nalazi moja ulica. Kada sam konačno stigao, ušao sam u svoju sobu i ostao čitav dan u krevetu. Drhtao sam kao pod temperaturom, a možda sam je i imao.

33

Vratio sam se na univerzitet u La Plati - nakon toliko godina! - i u meni su se probudile zaboravljene uspomene, osećanja koja su počivala u mojoj duši. U ovoj školi i u ovom gradu nastali su koreni svega što je kasnije moralo da bude. Proteklo vreme, gradovi koje sam kasnije obišao po svetu, nisu mogli da izbrišu njegove ulice pune drveća, ove lipe, ove platane. Prošle su godine, ali mi se uvek iznova vraća uspomena na ovaj grad, gde su se odigrali važni događaji u mom životu; gde smo se Matilde i ja upoznali, gde smo maturirali, a potom završili i fakultet. Ovde je rođen naš sin Horhe Federiko, a ovde su umrli i naši roditelji. U ovim dvorištima, u ovoj šumi, ponekad zaštitničkoj, ponekad setnoj, uobličile su se osnovne ideje koje su me pratile u životu. Univerzitet, koji je osnovao don Hoakin V. Gonsales, bio je čuven u celoj Hispanskoj Americi. Pohađali su ga đaci koji su dolazili iz Kolumbije, Perua, Bolivije, Gvatemale, i stvarali svoje sopstvene kolonije u studentskim domovima; taj univerzitet je Evropi dao istaknute stručnjake za prirodne i humanističke

34

PRE KRAJA

nauke, kao što je bio slučaj sa Šilerovima. Nastao je sa posebnom inspiracijom, formirali su ga veliki naučni instituti, organizovali značajni ljudi, poput astronoma Hartmana; nivo mu je sličan onome u Hajdelbergu ili Getingenu. Univerzitet je obuhvatao, po vertikali, i srednje i osnovno obrazovanje, a đaci su čak imali i sopstvene novine. Kako čeznem za tom školom u kojoj se nisu proizvodili profesionalci, gde je ljudsko biće još uvek bilo celina, gde su ljudi branili najizvornije klasično obrazovanje, a misao i poezija podjednako oličavali ispoljavanje duha. Na ex libris-u Univerziteta bila je napisana j edna rečenica plemenitog naučnika kakav je bio Emil Boze: „Uzmi istinu i pronesi je svetom“; on je bio jedan od onih ljudi koji su strasno žudeli za čistim duhom, ali je to ostavljao po strani ili zapostavljao da bi zasukao rukave i isprljao ruke oblikujući ovu naciju koja je danas skoro bleda senka nekadašnje. U doba kada sam išao u prvi razred srednje škole, saznali smo da ćemo imati jednog profesora „Meksikanca1 koji je zapravo bio Portorikanac. I danas mi se stegne grlo pri sećanju na jutro kada sam video kako u učionicu ulazi taj tihi čovek, aristokrata po svakom svom gestu, koji je odmerenim rečima nametao nevidljivi autoritet: Pedro Enrikes Urenja. Prema tom nadmoćnom biću kolege su se ponašale sa nipodaštavanjem i bez uvažavanja, sa tipičnom mržnjom mediokriteta, tako da nikada nije postao redovni profesor ni na jednom od filozofskih fakulteta.

35

ERNESTO SABATO

Njemu dugujem svoje prvo zbližavanje sa velikim piscima, a njegovu mudru poruku još uvekpamtim: „Tamo gde završava gramatika počinje velika umetnost.“ Naime, on nije bio pristalica purističkog poimanja jezika, naprotiv, bio je istomišljenik sa Foslerom i Humboltom, koji su jezik smatrali živom moći u neprekidnoj transformaciji. U kasnijim godinama, vodio sam duge razgovore o tim temama sa njim i Raimundom Lidom na Filološkom institutu, kojim je u to vreme upravljao Amado Alonso. Kada sam nekom prilikom ponovo putovao vozom, maštao sam da sretnem tog profesora iz moje srednje škole, kako sedi u nekom vagonu, sa aktentašnom punom ispravljenih domaćih zadataka, kao tada - tako davno! - kada smo zajedno bili u vozu i kada sam ga pitao, žalostan što vidim što mu godine prolaze u beznačajnim poslovima, „Zašto, don Pedro, gubite vreme na te dečje zadatke?" A on mi je, uz svoj ljubazan osmeh, odgovorio: „Jer bi među njima mogao biti neki budući pisac.“ Koliko samo dugujem Enrikesu Urenji! Tom pogrbljenom i zamišljenom čoveku, uvek setnog lica. Bio je jedan od intelektualaca kakvi danas izumiru, romantičar koga je Alfonso Rejes nazvao „nepodmitljivim svedokom“, čovek sposoban da pređe čitav grad usred noći da bi pritekao u pomoć prijatelju. I zbog tog plemenitog poimanja života, zbog zajedništva i srčanosti prilikom suočavanja sa nedaćom, paradoksalno, zajedno sa tim intelektualcem iz moje srednje škole, dolazi mi u sećanje lice mog brata Umberta,

36

PRE K.RAJA

pustolova koji nikada nije stekao više obrazovanje, ali su mu se divili i poštovali ga svi koji su ga poznavali i koji su išli da se sa njim posavetuju kada je trebalo doneti neku tešku odluku. Stoga, kada se Umbertova bolest pogoršala, veoma me je rastužilo to što su hteli da ga obmanu govoreći mu da je reč o jednostavnoj infekciji, kada smo zapravo svi znali da je u pitanju strašni rak stomaka. Taj čovek, kome su se toliko divili zbog njegove pravednosti i razboritosti, zasluživao je da zna istinu i suoči se sa njom, kao što je to inače činio. I tada sam doneo čvrstu odluku da razgovaram sa njim. Nikada neću zaboraviti tu tišinu: njegove širom otvorene oči izgledale su kao da naziru kraj, bez malodušnosti, sa smirenošću koja ga je uvek snažila. Zapalio je cigaretu. Nismo plakali. Nismo smeli to da činimo. Nismo mogli ni da se zagrlimo; još uvek smo, kao teret na leđima, osećali zapovednički pogled našeg oca. Svi su oplakali gubitak Umberta, nekoga ko je bio - kako je tokom pogreba rekao jedan od njegovih velikih prijatelja - „Čovek od glave do pete“. Da, dragi brate, pripadao si onoj vrsti ljudi veličine Sent-Egziperija, koji se u svom avionu borio sa olujom, zajedno sa telegrafistom; bili su, u tišini, sjedinjeni zajedničkom opasnošću, ali i nadom. Takvi ljudi su podigli njegov oltar usred blata, svojim drugarstvom jačim od propasti i smrti.

37

Konfliktne godine moje srednje škole bile su vreme teskobnog bola, ali i godine važnih otkrića. Prvog školskog dana dogodilo mi se čudesno otkrovenje. Iz jedne ne odviše uočljive klupe, ja, uplašeni i povučeni dečak iz pampe, gledao sam kako don Edelmiro Kalvo, gospodin iz provincije indijanskih crta lica, visok i otmenog ponašanja, prefinjeno pokazuje prvu teoremu. Bio sam očaran tim savršenim i čistim svetom. Još uvek nisam znao da sam otkrio platonski univerzum, stran svim strahotama ljudskog roda; ali sam spoznao da su te teoreme poput veličanstvenih katedrala, lepih kipova usred razorenih kula moje mladosti. Da bih smirio haos u svojoj duši istresao sam svoje emocije i nemire u jednu seriju svezaka, dnevnika, koje sam spalio kada sam porastao. Zbog teskobe u kojoj sam živeo, potražio sam utočište u matematici, u umetnosti i književnosti, u velikim fikcijama koje su mi pružile sigurnost u dalekim i davnim svetovima. Iz školske biblioteke, tako bogate i za mene neistražene - premda je bila znalački organizovana - čitao sam

38

PRE KRAJA

uvek u naletima, podstican svojim sklonostima, strepnjama i intuicijom. Sećam se lokalnih biblioteka koje su osnovali siromašni ljudi i idealisti koji su, uz velike napore, nakon čitavog radnog dana, ipak imali snage da ljubazno usluže mališane, željne mašte i pustolovina. Iz svoje skromne sobice u Ulici 61, zaplovio bih svetovima Salgarija i Žila Verna; baš kao što sam se kasnije prepuštao velikim tvorevinama nemačkog romantizma: Šilerovim Razbojnicima, Šatobrijanu, Gecu fon Berlihingenu10, Geteu i njegovom neizbežnom Verteru, i Rusou. Vremenom sam otkrio Nordijce: Ibzena, Strindberga: potom tragične Ruse koji su toliko uticali na mene: Dostojevskog, Tolstoja, Čehova, Gogolja; i naposletku epske pustolovine Speva o Sidu i dragog lutalice od Manče. Tim delima sam se uvek iznova vraćao, kao neko ko ponovo dolazi u zemlju za kojom je čeznuo u izgnanstvu, gde su se dogodile stvari od suštinskog značaja za njegovo postojanje. Roman Zločin i kazna, koji sam sa petnaest godina doživljavao kao kriminalistički, kasnije sam smatrao izvanrednim psihološkim romanom, da bih konačno pronikao u srž najvećeg romana koji je ikada napisan o večitom problemu krivice i iskupljenja. Još uvek vidim sebe ispod pokrivača kako pohlepno gutam to delo u mekom povezu, plod dvostrukog ili trostrukog prevoda. Još uvek čujem sebe kako se smejem zbog drskosti i žestoke ironije sa kojom je Vajld 10 Gec fon Berlihingen (Goetz von Berlichingen, 1480-1562), nemački vitez, predstavnik osiromašenog plemstva. (Prim. prev.)

39

ERNESTO SABATO

razotkrivao viktorijansku licemernost. I prizivam u sećanje ustreptalost koju sam osećao između stranica čudesnih priča Edgara Alana Poa; ili Čestertonovih paradoksa i njegovog tajanstvenog Oca Brauna. Kasnijih godina strastveno sam čitao velike pisce svih vremena. Mnoge časove sam posvetio čitanju i to je za mene uvek predstavljalo grozničavo traganje. Nikada nisam bio čitalac sabranih dela i nisam se vodio nikakvom vrstom sistematizacije. Naprotiv, usred svake od svojih kriza menjao sam smer, ali uvek sam se ophodio prema vrhunskim delima kao da ponirem u sveti tekst; kao da mi se u svakoj prilici otkrivaju temelji prvobitnog putovanja. Ožiljci koji su ostali na mojoj duši svedoče da je zaista tako i bilo. Čitanje me prati do dan-danas, i menja mi život zahvaljujući tim istinama koje su privilegija samo velike umetnosti.

40

U neumitnoj samoći jutrošnjeg svanuća slušam Bramsa, i zbog njegovih setnih horni uvek iznova, slabo ali sasvim izvesno, naslućujem pragove Apsolutnog. Mislim na vremena kada je Matilde još uvek mogla da hoda, oslonjena na svoj štap, kada ju je Gledis dovodila u atelje i smeštala pokraj mene, poduprtu jastucima. Ja bih puštao nešto od Šuberta, Korelija, ili nekog drugog muzičara koji joj je tako prijao u trenucima tuge. Slušali bismo muziku dok je ona tonula u san, malo-pomalo, dokne bi zaspala, glave nagnute na jednu stranu. Posmatrao sam je vlažnih očiju. Nakon izvesnog vremena se probudila i, tanušnim glasom, upitala: „Zašto ne idemo kući?“ ,,Da“ - govorio bih joj tada - „odmah ćemo poći.“ I uz pomoć Gledis vraćala se u svoju sobu. Sećam se veoma dobro jednog dalekog dana 1968, kada sam sa Matilde putovao u Štutgart, gde je trebalo da mi uruče nagradu. Po dolasku, otišli smo na hodočašće - to je odgovarajuća reč, budući da nas je obuzelo religiozno ushićenje - u Tibin-

41

ERNESTO SABATO

gen, i ušli smo u Jevangelistički seminar, gde smo uzbuđeno posmatrali klupu na kojoj su sedeli mladi student Šeling i njegov kolega Hegel. Zadržali smo se u tišini. Potom smo otišli do kućice drvodelje Cimera, gde je trideset i šest godina živeo ludi Helderlin, pod nežnom zaštitom tog skromnog ljudskog bića; takva saznanja spadaju u apsolutne činjenice koja iskupljuju čovečanstvo. Sa visokog tornja posmatrali smo kako protiče reka Nekar, kao što je to verovatno toliko puta to činio onaj mahniti genije. Mislim da smo kasnije proputovali delom Rajne, koji nas je podsetio na davnašnje balade, bardove, junake, razbojnike i legende: na Rolanda, koji prekasno stiže na ostrvo Nonenvert, samo da bi saznao da se njegova neutešna ljubljena zamonašila; na Loengrin, i na zamak okruga Kleve, impozantan i turoban. U kišno jesenje predvečerje, posmatrali smo ostatke feudalnih dvoraca, utvrđenja u ruševinama koja su bila svedoci surovih bitaka i sačuvala strašne ili lepe tajne o rodoskrvnim ljubavima, samoćama, izdajama. Tamo su bili i Die feindlichen Brudern, trošni ostaci kula dva brata neprijatelja, i Zidine Razdora. Visoko u planini, u pravcu istoka, turobne ruševine odolevale su naletima ledene kiše. I Kula Štakora, takođe, gde biskup Hato II, nakon što je naredio da spale izgladnele seljake, beše živ zatvoren u svoju kulu, da bi ga prožderali ti jezivi zlotvori. Čak smo iz daljine čuli zlosrećan glas Lorelaj, i gledali nagore, prema visinama brda koje pada tačno na vode reke, kao da smo još 1 11 Die feindlichen Bruder (nem.) - zavađena braća. (Prim. prev.)

42

PRE KRAJA

želeli i da razaznamo siluetu čarobnice koja je svojom pesmom vodila u smrt. Tada su, oživljeni iz naše mladosti, pohrlili u moje sećanje delovi jedne od onih Lieder1213koje je moja mahita profesorka nemačkog pokušavala da mi utuvi uz muziku Šumana, Bramsa, Šuberta. Ne znam ih, jer sam jedva malo nemačkog naučio kada sam imao oko osamnaest godina, ali se sećam nekolicine stihova koji su govorili, otprilike Warum diese dunkien Ahnungen, mein HerzW Veličanstvene ruševine iskrsavale su pred turistima sa foto-aparatima i kobasicama; poput glasnika koji, nakon mučnih dogodovština, u svojoj prljavoj i poderanoj odeći, pokušava da prenese lepu i dirljivu poruku, između udaraca, povika i prostota. I uspeva u tome, uprkos svemu, zahvaljujući tajanstvenoj moći poezije.

12 Die Lider (nem.) - pesme. (Prim. prev.) 13 Čemu ove crne slutnje, srce moje?

43

Oko šesnaeste godine počeo sam da se povezujem sa grupama anarhista i komunista, jer nikada nisam podnosio društvenu nepravdu, kao i stoga što su neki studenti bili deca radnika, doseljenika socijalista, i sa njima sam vodio raspravu tokom noći, prilikom beskonačnih diskusija, ponekad žestokih a u nekim prilikama srdačnih, koje su obično trajale do sitnih sati u zoru. Jedno od tih okupljanja održano je u kući Hilde Šiler, ćerke nemačkog geologa Valtera Šilera. Ona beše formirala grupu devojaka koju je nazvala „Atalanta“, i držala im je predavanja od sporta do istorije i književnosti. Tamo me je jedna mlada devojka slušala, upirući u mene svoje krupne oči, kao da sam - jadničak - bio svojevrsno božanstvo. Ta devojka bila je Matilde. Iz tog vremena se sećam prvomajskih demonstracija, protestnog skupa i istovremeno duboke tuge zbog stradalih u Čikagu. Večni pokoj za skromne heroje, radnike koji su se borili za osmočasovno radno vreme i potom bili osuđeni na smrt: Albert Parsons,

44

PRE KRAJA

Adolf Fišer, Džordž Engel, Ogist Spajz i Luis Ling, dvadesettrogodišnjak koji se ubio tako što mu je cevčica-detonator od žive eksplodirala u ustima. Ostala četvorica osuđena su na smrt vešanjem. Naknadno, istraga je utvrdila da su bili nevini, da bomba koja je bačena na policiju nije bila njihovo delo. Ti radnici su izjavili da su i dalje ponosni na svoju borbu za društvenu pravdu i optužili sudije i sistem čiji su oni bili tipični predstavnici. Do poslednjeg trenutka se nisu odrekli svojih ubeđenja. Mnogo godina kasnije, guverner je priznao nevinost tih ljudi, i podigao im spomenik, Grob Stradalih. Tada su takođe organizovani marševi za generala Sandina i za plemenite i srčane anarhiste Saka i Vancetija. Demonstracije su okupljale oko sto hiljada radnika i studenata, neke pod crvenom zastavom socijalista, a anarhiste pod crveno-crnim barjakom. U celom svetu su održavani protesti solidarnosti zbog dvojice stradalih u radničkom pokretu, osuđenih na smrt za zločin koji nisu počinili. Isto kao u slučaju radnika iz Čikaga, američki sud morao je da im prizna nevinost. Čak i u trenutku kada su ih grubo vezali za stolicu, izjavili su da su nevini. Umrli su hrabro i dostojanstveno. U jednom velikom filmu koji su nakon izvesnog vremena Amerikanci napravili sa namerom da pokažu istinu, pojavljuje se ovo potresno pismo koje je Vanceti napisao svom sinu: Dragi moj sine, sanjao sam vas danju i noću. Nisam znao da li sam još živ ili sam mrtav. Tako sam

45

ERNESTO SABATO

želeo da zagrlim tebe i tvoju majku. Oprosti mi, sine moj, ovu nepravičnu smrt koja te tako rano ostavlja bez oca. Danas će moći da nas ubiju, ali neće moći da unište naše ideje. One će ostati za buduće generacije, za mlade poput tebe. Zapamti, sine moj, sreću koju osećaš kada se igraš nemoj grabiti svu za sebe. Trudi se da ponizno razumeš bližnjeg, pomozi slabima, uteši one koji plaču. Pomozi progonjenima, ugnjetavanima. Oni će ti biti najbolji prijatelji. Zbogom, suprugo moja. Sine moj. Drugovi. Bartolome Vanceti Rasprave i borbe između anarhista i marksista bile su česte, ali i pored toga imao sam drugove na obe strane, i sve do danas - mi koji smo preživeli! - vodimo duge razgovore sećajući se onih herojskih godina. Sa koliko emocija mi dolazi u sećanje ono vreme kada sam izmišljao - ili otkrivao u dnu svoje duše - nepismenog Karluća, jednog od onih beskrajno dobrodušnih anarhista što su pešačili od sela do sela, sve dok ne bi stigli do nekog poseda gde je bio obićaj imati jedan poljski krevet za bića koja u noći, oko vatre, propovedaju lepotu anarhizma. A Karlućo, ta ljudina, što je zbog mučenja izgubio snagu, na kraju je imao jednu barakicu gde je dečačiću po imenu Naćo, poreklom iz aristokratske porodice, neukim rečima opisivao lepotu anarhizma. Pričao mu je kako su ljudi zatvarali velike i nevine nilske konje da bi služili deci za zabavu, daleko od svojih afričkih livada, prelepih svitanja i skoro zaboravljene slobode.

46

PRE KRAJA

Ruska revolucija još uvek je imala romatični sjaj onog Oktobra, a drugovi komunisti na kraju su uspeli da me ubede, govorili su da su anarhisti utopisti i da nikada neće uspeti da osvoje vlast kao što su to oni učinili u vreme carske vladavine. Kako još ne beše počeo staljinizam i njegovi zločini, osetio sam, sa romantičarskim fanatizmom, da će revolucija proletarijata na kraju doneti ljudima čist svet kakav sam svojevremeno prepoznao u matematici. Udaljio sam se od univerzitetskih krugova i pridružio se Komunističkoj omladini; zajedno sa njima, obišao sam velike hladnjače Armur i Svift, smeštene u Berisu, selu u predgrađu La Plate, gde su radnici živeli u najužasnijoj bedi, načičkani u montažnim limenim kućicama, među zelenim baruštinama koje su zaudarale, rizikujući sve u svojoj borbi za povećanjem od dvadeset sentava14 na sat. Cak i danas se sećam tog zajedništva radnika i studenata, i iznova duboko proživljavam to vreme. Godine 1930. dogodio se prvi vojni udar, jeziv i krvožedan, kao posledica opasnosti koju su, za vojnike i kapitaliste, predstavljali društveni pokreti. Uriburuova15 diktatura biće preteča kasnijih državnih udara koje je pretrpela naša zemlja. Taj prvi udarac bio je odlučujući u mom životu jer sam morao da odem u ilegalu, prvo zbog svoje vojne 14 Sentavo (centavo, šp.) - stoti deo novčane jedinice. (Prim. prev.) 15 Hose Feliks Uriburu (Jose Felix Uriburu, 1868-1932), general-potpukovnik, predvodnik vojnog udara 1930. i predsednik Argentine od 1930. do 1932. (Prim. prev.)

47

ERNESTO SABATO

službe - oduvek sam prezirao salonske revolucionare - a potom zato što sam postao sekretar Komunističke omladine, i stalno su me proganjali. Zbog toga sam morao da pobegnem iz La Plate, prekinuo sam studije i napustio porodicu da bih se nastanio u Aveljanedi, najvažnijem radničkom centru. Zahvaljujuči sreći koja me je uvek pratila, nisam pao u ruke levičarskom Specijalnom odseku za borbu protiv Komunizma, čuvenom po svojim mučenjima, koji mi je bio za petama. Morao sam prilično često da menjam pansion i ime; a jednom prilikom spasao sam se iskočivši kroz prozor. Tada sam koristio ime Feri, možda - sada mi se tako čini - nesvesno izvedeno od prezimena moje majke. Vojska je bila veoma opasna i nije se svodila samo na rad; postojalo je i obavezno teorijsko obrazovanje, gde su se izučavali Marks i brojni drugi pisci. Radnicima su govorili o slobodi, a hapsili su ih zbog učešća u štrajku; govorili su im o pravdi, a zapravo su ih ugnjetavali i varvarski mučili; habeas corpus16 i druga ustavna prava cinično su izvrgavana ruglu u svakodnevnoj primeni. To je trajalo sve dok pretnje i opasnosti od smrti koje smo trpeli nisu pale na dvojicu velikih anarhističkih vođa: Severina di Đovanija i Skarfa. Di Đovanija sam upoznao u kulturnom centru Ateneum u Buenos Ajresu, i uprkos tome što je izgledao kao školski učitelj, sa svojim pištoljem i svojom bandom, postao je legendarna ličnost. Oni su bili 16 Haheas corpus (lat.) - imaj (svoje) telo, budi gospodar svoga tela; zakon o ličnoj slobodi. (Prim. prev.)

48

PREKRAJA

uhvaćeni i umrli su uzvikujući pred streljačkim vodom: „Živela anarhija!“; zbog tog uzvika sam> posle sedamdeset i nešto godina, još uvek ganut.

49

Više ništa nije ostalo od pansiona u ulici Potosi gde je jednog popodneva, u društvu dobrog prijatelja, stigla devetnaestogodišnja Matilde, bežeći iz doma u kojem su je obožavali, da bi živela u vanbračnoj vezi, u jednom sobičku u Buenos Ajresu, sa svojevrsnim prestupnikom kakav sam ja tada bio. Zarad borbe u potaji protiv diktature generala Uriburua, za svet bez bede i napuštenosti. Bila je to utopija, naravno, ali bez utopije nijedan mlad čovek ne može živeti u užasnoj stvarnosti. Tamo smo mnogo puta gladovali, deleći malo hleba i vreli mate, a bilo je i srećnih dana, kada nam je velikodušna donja Esperansa, upravnica pansiona, lupala na vrata da bi nas ponudila tanjirom kuvane hrane. U tim vremenima siromaštva i progonstva došlo je do velike krize, koja je naposletku dovela do mog udaljavanja od tog pokreta zbog kojeg sam toliko rizikovao. Članovi Partije koji su, naravno, motrili na svako ,,zastranjivanje“, primetili su kod mene izvesne sumnjive znake. U razgovorima sa bliskim drugovima

50

PRE KRAJA

tvrdio sam da je dijalektika primenljiva u duhovnim delima, ali ne i u onima iz prirode, i da je prema tome „dijalektički materijalizam“ sasvim protivrečan pojam. Neko ko nije podrobno upoznao mentalitet vojnog komunizma, mogao bi pomisliti da to nije ništa ozbiljno, ali je zapravo bilo veoma ozbiljno za čelnike partije, koji su razdvajanje teorije od prakse smatrali zločinom. Bilo bi mi potrebno mnogo vremena da objasnim na čemu se moj stav zasnivao; jedino što mogu da kažem jeste da se to dogodilo oko 1935, a da su mnogo godina kasnije, na jednom teorijskom sastanku održanom u centru Mutualite u Parizu, o tom problemu raspravljali veliki filozofi među kojima je bio i Sartr, i da su tvrdili isto što i ja. Kako bilo, ona pretpostavka bila je nadasve opasna jer je marksizam-lenjinizam bio utvrđen čvrstim i nepobitnim zakonima. Partija - reč koja se uvek pisala velikim slovom - beše odlučila da me pošalje na dve godine u Lenjinističke škole u Moskvi, gde se čovek ili izleči ili završi u gulagu, ili u psihijatrijskoj bolnici. Bez sumnje bih završio u jednom od tih koncentracionih logora, s obzirom na duboko ubeđenje koje sam gajio po pitanju te filozofske besmislice. Zbog psihologije žrtve koja je vladala među vojnicima, Matilde je s tugom prihvatila moje putovanje u Sovjetski Savez na dve godine - a možda i zauvek - ostavši skrivena u kući moje majke. Pre odlaska u Moskvu morao sam da prisustvujem Kongresu protiv fašizma i rata, kojim je u Briselu predsedavao Anri Barbis, u organizaciji Partije i pod njenom strogom kontrolom. Putovanje je počinjalo u Montevideu, i morao sam noću da pređem deltu reke

51

ERNESTO SABATO

La Plata, u krijumčarskom čamcu, da bih nastavio brodom, sa lažnim dokumentima, prvo do Antverpena, a potom konačno vozom do Brisela. Tamo sam imao priliku da slušam ljude iz Šucbunda17, iz Austrije, i vojnike koji su dolazili iz Nemačke, gde je hitlerizam bio u usponu. Smestili su me u sobu jednog od takozvanih Auberges de la Jeunesse, hostela za mlade, zajedno sa drugarom koga sam tamo upoznao i čije ime tobože beše Pjer. Bio je funkcioner Centralnog komiteta Francuske omladine, slepo odan teoriji, što me je nateralo da budem oprezan, jer se u Partiji nije činila takva vrsta grešaka; taj mladi vojnik kasnije je pao u ruke Gestapoa i preminuo je nakon zverskog mučenja. Prilikom jednog u nizu dijaloga koje smo vodili pre spavanja, došlo je do diskusije, i načinio sam opasnu grešku ispoljivši svoje sumnje po pitanju onog filozofskog problema. Narednog jutra rekao sam svom drugaru da me boli stomak i da ću doći za njim čim bol popusti. Nakon sat ili više vremena, kada sam procenio da se neće vratiti, spakovao sam svoj koferčić i pobegao vozom u Pariz. Već behu počeli ,,procesi“ levičarske staljinističke imperije i ubrzo nakon onog razgovora sa Pjerom, shvatio sam da se, ako odem u Moskvu, nikada neću vratiti. Svi dijalozi, iskustvakoja sam stekao preko boraca iz drugih zemalja, na kraju

17 Republikanischer Schutzbund (nem.) - austrijska paravojna organizacija osnovana 1923. godine. (Prim. prev.)

52

PRE KRAJA

su nepovratno uzdrmali krhku konstrukciju koja se tresla u mojoj glavi. Pošto sam otišao u Brisel sa već ozbiljnim sumnjama u Staljinovu diktaturu, u Buenos Ajresu mi je jedan prijatelj, bivši simpatizer Partije, dao adresu nekog Argentinca trockiste, direktora jednog francuskog nedeljnika, koji će nekoliko godina kasnije umreti u tenku za vreme Španskog građanskog rata. On me je povezao sa portirom u Ecole normale superieure, bivšim komunistom, koji mi je ponudio da spavam u njegovom sobičku, na jednim od onih velikih francuskih kreveta. Po što nij e bilo grej anj a, a zima te 19 35. go dine beše jaka, pored pokrivača koristili smo i izvesnu količinu novina L’Humanite. Tokom dana šetkao sam se prepušten ulicama Pariza, ne stižući da vidim ka kakvoj zemlji me je nosio brodolom. A onda, jednog popodneva, ušao sam u knjižaru ,,Žilber“ na Bulevaru Sen-Mišel, ukrao jednu knjigu matematičkih analiza Emila Borela i pobegao sa njom, sakrivši je ispod kaputa. Sećam se togledenog zimskog predvečerja, kada sam čitao prva poglavlja, uz podrhtavanje vernika koji ponovo ulazi u hram nakon burnog putovanja punog nasilja i greha. Taj sveti drhtaj bio je spoj zanosa, prepoznavanja i spokoja za kojim je moj duh odavno žudeo: matematički svet me je po drugi put pozvao na svoja vrata. Po povratku u zemlju, duhovno rastrojen, zatvorio sam se u Fizičko-matematički institut, i za nekoliko godina završio svoj doktorat. Tako sam se skoro svakodnevno pripremao za odbranu od uvreda i 53

ERNESTO SABATO

poniženja zbog moje ,,izdaje“ komunizma, a zapravo je bilo sasvim suprotno. Veliki izdajnik bio je taj čudovišni čovek, bivši seminarista, koji je ubio sve one koji su u stvari izveli revoluciju, sve dok u inostranstvu nije došao do samog Trockog, jednog od najbriljantnijih i najodvažnijih revolucionara s početka X X veka, koga su u Meksiku ubili staljinisti. Usred celokupne krize civilizacije koja je počela na Zapadu zbog prevlasti tehnike i materijalnih dobara, hiljade momaka poput mene ponovo je uprlo pogled ka velikoj revoluciji koja je u Rusiji, kako nam se činilo, proglašavala slobodu čoveka. Nismo to učinili nakon podrobnog izučavanja Kapitala, ni da bismo se uverili u vrednost dijalektičkog materijalizma, niti zato što smo shvatili šta je višak vrednosti, nego, jednostavno ali moćno, stoga što smo u toj revoluciji konačno pronalazili opsežan i romantičarski pokret oslobođenja. Reč pravda obećavala je da će zauzeti mesto koje joj u istoriji nikada nije dato. Borba za razbaštinjene, i izvanredna rečenica: „Bauk kruži svetom1, postavili su nas pravo pod okrilje njihove zastave. U vreme čuvenog ,,buma“ hispanoameričke književnosti ostao sam izvan njegovih literarnih vrednosti jer su me mnogi pisci optužili za izdaju komunizma, praveći se da ne znaju da sam doživeo njegovu predaju, ali i razočaranje kada sam uvideo da je staljinizam izopačio principe koje je taj pokret veličao. Neki od tih salonskih komunista, koje su Francuzi zvali la gauche caviar, izbegli su opasnost i pokazali

54

PRE KRAJA

koliko su niski, kukavički ostavši da sede u zaklonu svojih pisaćih stolova, u udobnim evropskim kancelarijama. A drugi, pošto su se prošetali kroz komunizam, naposletku su se pretvorili u književne preduzetnike. Međutim, ćutali su pred grozotama koje je počinio sovjetski režim, mučenjima i ubistvima koja su, kako to obično biva, sprovođena u ime velikih reči u čast čovečanstva. Kami je bio u pravu kada je rekao da ,,za nedostatak vrednosti uvek postoji neka filozofija“. Oni su uporno ćutali kada su mogli i morali da kažu neke stvari bez straha od neslaganja, što je opravdano na sastancima ali neprihvatljivo u delima koja se čine u čast i zarad ideala zbog kojih su mnogi, na stravičan i nemilosrdan način, izgubili život. Ne postoje dobre i loše diktature, sve su podjednako odurne, kao što ne postoje ni nesnosna i dobronamerna mučenja. A borba protiv kapitalizma ne bi smela da zahteva odbacivanje postupaka uperenih protiv dostojanstva ljudskog bića, kakav god bio naziv ideologije koja nastoji da ih opravda. Koliko bi drugačija bila situacija da „utopijski socijalizam“ nije uništen Marksovim „naučnim socijalizmorh'! Pogrešno se veruje da su anarhisti rušilački duhovi, ljudi u mantilima koji u svojoj aktentašni nose bombu. Ipak, kao i u svakom poduhvatu koji sadrži trag ljudskog bića, tako se i kroz taj pokret prožimaju prestupnici i razbojnici - od kojih sam neke upoznao

55

ERNESTO SABATO

tridesetih godina - ali zbog toga ne smemo zaboraviti ta plemenita bića, koja priželjkuju bolji svet, gde se čovek ne pretvara u nemilosrdnog vuka, kao što je smatrao Hobs. Još jedna česta zabluda počiva u mišljenju da su ti nepokorni duhovi bili odbačeni od društva, s obzirom na to da su bili anarhisti - od princa Bakunjina do grofa Tolstoja, preko pesnika Šelija, grofa Sen-Simona, Prudona, u izvesnom smislu Ničea, pesnika Vitmena, Toroa, Oskara Vajlda, Dikensa, i u naše vreme sera Herberta Rida, arhitekte Lojda Rajta, pesnika T. S. Eliota, Luisa Mamforda, Denija de Ružmona, Albera Kamija, Ibzena, Švajcera, u dobroj meri Bernarda Šoa, grofa Bertranda Rasela, i, pre više godina, Kampanela zbog Lfl citta del sole i Tomas Mor zbog Utopije. Isto kao svi oni koji su povezani sa velikim religioznim misliocima, poput Emanuela Munijea - čiji „personalizam" ima mnogo sličnosti sa anarhističkim poimanjem - i Jevreja poput Martina Bubera. Možda sam, zbog svog anarhističkog obrazovanja, uvek bio svojevrstan usamljeni borac, odnosno pripadao sam onoj vrsti pisaca na koju je ukazao Kami: „Čovek ne može da se stavi na stranu onih što stvaraju istoriju, već u službu onih što zbog nje trpe.“ Pisac mora biti nepotkupljivi svedok svog vremena, dovoljno hrabar da kaže istinu i da ustane protiv zvaničnika koji, zaslepljeni svojim interesima, gube iz vida svetost ljudske ličnosti. Mora se pripremiti da prihvati ono na šta etimologija reči ,,svedok“ ukazuje: mučeništvo. Težak je put koji ga čeka:

56

PRE KRAJA

moćnici će ga nazvati komunistom jer zahteva pravdu za bespomoćne i izgladnele; komunisti će ga proglasiti za reakcionara jer iziskuje slobodu i poštovanje ličnosti. U ovoj stravičnoj dualnosti živeće raspolućen i povređen, a moraće da se brani i rukama i nogama. Da ne bi bilo tako, istorija potonjih vremena imaće puno pravo da ga optuži jer je izdao najveću dragocenost ljudskog roda.

57

Budim se uplašen. Skoro nikada nisam imao lepe snove, osim poslednjih godina, možda stoga što se moje nesvesno biće vremenom pročistilo fikcijama. A slikarstvo mi je pomoglo da se oslobodim poslednjih napetosti. Verovatno zato što je to zdravija delatnost, jer dopušta da se odmah oslobodimo svoje najstrašnije vizije, bez posredstva reči. Ipak, na platnima još uvek postoji izvesna teskoba, mračan univerzum koji obasjava samo slabašna svetlost. Sanjao sam, povremeno, velike dubine mora, tajanstvena podvodna dna, zelenkasta, plavičasta, ali prozirna. Ima noći kada me nose velike struje, ali to nije ništa tužno niti mučno, naprotiv, osećam snažno ushićenje. Dok očekujem dolazak Silvine Bengurije, ponovo uzimam sliku na kojoj sam sinoć radio, do kasno, i u kojoj sam toliko uživao, udaljujući se od tuge i strahota svakodnevnog sveta. Privučen mirisom terpentina, moj duh se vraća u ono vreme kada sam živeo razapet između apstraktnog univerzuma nauke i potrebe da se vratim u mutan i puten svet kojem pripada stvaran čovek.

58

PRE KRAJA

Kada sam završio doktorat iz fizičko-matematičkih nauka, profesor Ousi, dobitnik Nobelove nagrade za medicinu, dodelio mi je stipendiju koju na godišnjem nivou odobrava Udruženje za razvoj nauke, poslavši me u Laboratoriju ,,Kiri“ da tamo radim. Tako sam drugi put stigao u Pariz, 1938. godine, ali ovoga puta u društvu Matilde i našeg malog Horhea Federika, sa kojima sam živeo u sobičku smeštenom u ulici Somerar. Period u čuvenoj laboratoriji podudario se sa polovinom mog životnog puta kada se, prema izvesnim pesimistima, obično preokrene smisao postojanja. Tokom tog perioda punog antagonizama, ujutru bih se zakopavao među elektrometre i epruvete, a nočio bih u barovima, sa deliričnim nadrealistima. U Ddme i Deux Magots, pripiti, sa onim vesnicima haosa i neumerenosti, provodili bismo sate stvarajući cadavre exquis's. Jedan od prvih dodira koje pamtim da sam imao sa tim svetom što će me kasnije očarati, dogodio se u jednom grčkom restoranu, prljavom ali veoma jeftinom, gde sam obično ručao sa Matilde. Iznenada smo videli kako ulazi jedan Malajac, visok i mršav, i ona se uplašila da će sesti za naš sto, što je čovek na kraju i učinio. Obraćajući se mojoj ženi, rekao je prepoznatljivim kubanskim naglaskom: ,,Ne plašite se, gospođo, ja sam dobar čovek“; tako je počelo naše prijateljstvo sa tim izvanrednim slikarom: Vilfredom 18 18 Exquisite corpse (fr.), cadđveres exquisitos (šp.), avangardni metod zajedničkog stvaranja likovnog ili književnog dela. (Prim. prev.)

59

ERNESTO SABATO

Lamom. Uskoro sam se povezao sa čitavom grupom Bretonovih nadrealista: Oskarom Domingesom, Pereom, Marselom Ferijem, Matom, Franseom, Tristanom Carom. Jednog jutra u laboratoriju je stigla Sesilija Mosin, sa pismenom preporukom Sadoskog. Premda je njena namera bila da se bavi kosmičkim zracima, odvratio sam je od toga da bi ostala da radi kao moj asistent i predstavio sam je Iren Žolio Kiri, koja ju je odmah prihvatila. Kroz gustu maglu uspomena, vidim je kako stoji, uvek besprekornog izgleda, u belom mantilu, zabrinuto posmatrajući izvesne promene u mojoj ličnosti. Sama Iren Kiri, poput majki uplašenih pred detetom koje skreće s puta, uznemirila bi se kada bi me videla, onako pospanog, kako dolazim umoran i neuredan, oko podneva. Jadnica, nije zna~ la da je uvaženi dr Džekil počinjao da hropće među kandžama satanskog gospodina Hajda. Ta borba je vođena u samom srcu Roberta Stivensona. Drevne sile, u neldm mračnim odajama, spremale su alhemiju koja će me zauvek udaljiti od bezgrešnog kraljevstva nauke. Dok su vernici, u dostojanstvenoj uzvišenosti hramova, mrmljali svoje molitve, izgladneli pacovi pomamno su proždirali stubove, rušeći katedralu teorema. Beše započela kriza koja će me udaljiti od nauke. Naime, moj duh, koji se oduvek upravljao oscilacijama, između svetlosti i tame, između reda i haosa, apolonijskog i dionizijskog, usred tog svog nesrećnog karaktera, moj duh se sada nalazio smeten između najekstremnijih oblika racio-

60

PRE K.RAJA

nalizma, koje oličava matematika, i najdramatičnijeg i najmoćnijeg oblika nerazboritosti. Mnogi su me, zbunjeni, pitali kako je moguće da sam se, nakon urađenog doktorata iz fizičkomatematičkih nauka, kasnije bavio toliko različitim stvarima kao što su romani puni bezumne fikcije, poput Izveštaja o slepima, i, uopšte, svim tim stravičnim slikama koje mi izviru iz nesvesnog. Najveći broj slučajeva, naročito u tom periodu mog postojanja, nisam u stanju da objasnim onima koji me pitaju šta sam želeo time da kažem, ili šta one predstavljaju. Isto pitanje čovek sebi postavlja kada se probudi iz sna, a naročito iz noćne more; tolika je njihova nelogičnost, njihove protivrečnosti. Ali za san se može reći bilo šta, osim da je laž. To zapravo čine svi ljudi sa dvostrukim postojanjem: dnevnim i noćnim. Ubogi službenik noću sanja da ubija svog šefa, a tokom dana ga pozdravlja sa poštovanjem. Ljudsko biće je u suštini protivrečno; čak je i sam Dekart, ugaoni kamen racionalizma, stvorio principe svoje teorije na osnovu tri sna koja je imao. Lep početak za jednog pobornika razuma! Donekle je sličan slučaj nesretnog Isidora Dukasa, jednog od pionira nadrealizma, koji u jednoj od svojih prvih Pesama, već preobraćen, ko zna kakvim ironičnim porivom, u Grofa Lotreamona, izražava pohvalu matematici kojoj je pristupio ravnodušno ili možda s prezirom: O, stroga matematiko, ja te nisam zaboravio, od kada su tvoje mudre lekcije, slađe od meda, preplavile

61

ERNESTO SABATO

moje srce, poput okrepljujućeg talasa; nagonski sam težio, jo š od kolevke, da pijem sa tvog izvora, starijeg od sunca, i jo š uvek se sećam kako sam se odvažio da kročim na sveti trem tvog veličanstvenog hrama, ja, najverniji od svih tvojih posvećenika. Mnogo je onih što su usred unutarnjeg meteža tražili sjaj skrivenog raja. Isto to su činili romantičari poput Novalisa, opsednuti đavolom poput inženjera Dostojevskog i tolikih drugih koji su naposletku bili predodređeni za umetnost. Meni je, kao i njima, književnost dozvolila da izrazim strašne i protivrečne oblike ispoljavanja svoje duše, što se na ovom mračnom području, neodređenom, ali uvek istinitom, bore poput smrtnih neprijatelja. Vizije koje sam kasnije izrazio u romanima koji predstavljaju moje biće u pojedinim delovima ili krajnostima, često nečasnim, pa čak i odurnim, istovremeno me odaju, protežući se dalje od onog što mi nalaže savest. A sada, od kad mi je oštećeni vid onemogućio da čitam i pišem, pred kraj svog postojanja vratio sam se onoj drugoj strasti: slikarstvu. To će, čini mi se, dokazati da nas sudbina uvek vodi do onoga što je trebalo da budemo. Usred stahovite nestabilnosti tog doba, upoznao sam jednu neobičnu osobu, velikog španskog, odnosno kanarskog slikara, Oskara Domingesa. Prilikom čestih susreta u njegovom ateljeu, ubeđivao me je da napustim ,,bljutavost“ laboratorije i da se u potpunosti posvetim slikarstvu. Provodili smo duge sate doslovno u bunilu, između mirisa terpentina i flaše

62

PREKRAJA

konjaka ili vina koju nismo ispuštali iz ruku. Težnja ka samoubistvu, na trenutke jezovita, bila je prisutna nakon ispijanja svake flaše. Taj predlog mi je ponovio jedne kišne nedelje, po povratku iz Marche aux Puces. Odgovorio sam mu: ,,Ne, Oskare, imam druge planove.“ Njegove ludosti, njegova neprekidna lutanja, otelovljavali su slobodan prostor usred skučenosti naučničkog sveta. Njegova neobuzdanost bila je u stanju da podstakne najnepredvidljivije zamisli. Jedno vreme, posvetio se istraživanju, u domenu vajarstva, kako bi dobio ,,litohronske“ površine. Budući da sam ja bio iz sveta fizike, izmislio sam tu reč koja označava „okamenjavanje vremena“; bila je to šala koje sam se dosetio na osnovu čuvene jukstapozicije, koju je Oskar uradio sa Miloskom Venerom i violinom. Tada sam mu predložio mogućnost da skulpturu obloži tankim i rastegljivim platnom, pa da potom izradi violine u raznim oblicima, kako bi dobio ono što je on u svom žargonu nazvao anquietanz. Tekst je u celini objavljen u časopisu Minotaur, i za mene je predstavljao svedočanstvo jednog vremena krize. Međutim, Breton ga je pohvalio uz svoje uobičajene hvalospeve, ne primetivši da je to mešavina besmislica i crnog humora, što, s druge strane, dokazuje prostodušnost tog velikog pesnika koji je, u mahnitom spoju dijalektičkog materijalizma i Lotreamona, pokušavao da prikrije nedostatak filozofske oštrine.

63

ERNESTO SABATO

Drugom prilikom, Dominges mi je pričao o jednom prijatelju koji je slikao četvrtu dimenziju, i premda je nastojao da me ubedi, rekao sam mu da je to nemoguće naslikati. Ali kako mu to objasniti, kad Oskar praktično nije znao ni da množi, a ja sam ga obožavao upravo zbog takve vrste neukosti. Cak sam jednog dana otišao sa njim u atelje tog prijatelja, niskog i sitnog momčića, koji mi je pokazao svoje slike. Veoma mi se svidelo to što radi, ali sam im objasnio da to nije četvrta dimenzija, niti bilo šta slično, da im je nedostajalo poznavanje više matematike da bi shvatili osnovu. Tokom mnogo godina izgubio sam iz vida mladog slikara, Domingesovog prijatelja, sve dok 1989, kada sam putovao u Pariz povodom svoje izložbe u foajeu Centra Pompidu, nisam ponovo, sa istinskom radošću, sreo to plemenito biće neobičnog talenta, koje beše Mata. Očuvao je ushićenje koje mi je kod njega bilo poznato, i nalazio se u društvu lepe Žermen. Istog dana smo večerali zajedno, i sa uzbuđenjem se sećali osoba i događaja koji su bili deo suštinskog perioda našeg života. Na toj izložbi me je veliki mislilac, nadrealista Moris Nado, počastvovao svojim prisustvom prilikom počasti koja mi je priređena. Kada sam došao u dodir sa nadrealizmom, već se živelo od nostalgije za onim što su stvorili njegovi najveći predstavnici. Prvi svetski rat bio je završen, potreba da se unište mitovi buržoaskog društva bila je plodno tlo za rušilački duh nadrealista. No, nakon

64

PRE KRAJA

atomske bombe, koncentracionih logora i šest miliona mrtvih, ti ljudi nisu znali kako da obnove svet u ruinama. Razarački duh sam po sebi nikada nije dobronameran, a Hitler je to na strahovit način pokazao. Kada sam se nakon rata, 1947. godine vratio u Pariz, s obzirom na to da dolazim iz grada kao što je Buenos Ajres, koji nikada nije pretrpeo nikavu neposrednu posledicu katastrofe, utisak koji sam stekao bio je bolan. Zatekao sam tužan grad i, čudnovato, jedan od detalja koji me je najviše pogodio, možda zbog svoje simboličke vrednosti, bilo je to što sam se jedne kišne i sive subote našao u oronulom kafiću. Tada sam se setio onih planina u obliku polumeseca i brioches što su se videli na šanku bilo kog bara u kvartu. Ali, povrh svega, najtužnije beše videti Bretona, koji nikako nije mogao da ostavi na miru posmrtne ostatke svog pokreta. Međutim, nadrealizam je bio dragocen jer nam je dozvolio da istražujemo izvan granica licemerne racionalnosti, i usred tolikih neistina, ponudio nam je novi stil života. Mnogi od nas mogli su, na taj način, da otkriju svoje istinsko biće. Odatle moja oštrina, pa čak i moja srdžba, pred obmanjivačima koji su ga ukaljali, poput Dalija, ali i moje priznanje svim tragičnim ljudima koji su očuvali sve što je bilo nepatvoreno u tom značajnom pokretu. Poput onog mahnitog, nasilnog Domingesa, jednog od malobrojnih nadrealista koje sam voleo. On je bio nadrealista po načinu shvatanja postojanja i odupira-

65

ERNESTO SABATO

nja mu. Proveo je poslednji period svog života između droge, alkohola i žena, sve dok se jedne noći nije ubio, prerezavši vene, i svojom krvlju umrljao platno postavljeno na štafelaju.

66

U laboratoriji ,,Kiri“, jednom od najviših ciljeva kojima je fizičar mogao težiti, osetio sam se neispunjenim. Dotučen nedostatkom vere, išao sam napred po snažnoj inerciji kojoj se moja duša opirala. Stipendija mi je preneta na Tehnološki institut Masačusets, MIT, u Bostonu, gde sam objavio rad o kosmičkim zracima. Međutim, bio sam u pogubnom rascepu između onoga što je za mene značio taj poziv kome sam žrtvovao godine, i neizvesnog ali nesavladivog prisustva jednog novog zova. Trenutak u vazduhu, kada ne nalazimo identitet u onome što smo bili. Neodlučan, vratio sam se u Buenos Ajres. Odluka je bila doneta u mom duhu, ali morala je da se ukoreni u borbi sa onima koji su me dovodili u iskušenje značajnim položajima i opterećivali me svojom sigurnošću u uzvišenu misiju koju sam dugovao fizici. Sa mnogo emocija oživljavam sećanje na snažan oslonac koji mi je Matilde pružila u tom trenutku. Ona nikada nije smatrala da treba da radim nešto drugo osim da se prepustim tome na šta mi je ukazivala intuicija, i nikada me nije optužila zbog komoditeta koje bi naša porodica zbog toga mogla da izgubi.

67

ERNESTO SABATO

Načinio sam taj prelaz, poput mosta koji se pruža između dve gorostasne planine, na trenutke ošamućen i ne znajući šta radim, a katkad, naprotiv, sa neodoljivim užitkom kakav prati rađanje svake velike strasti. Kao poslednji dug prema osobama koje su mi dale stipendiju, održao sam predavanje o kvantnoj teoriji i relativitetu na Univerzitetu u La Plati, gde sam imao učenike poput Marija Bunhea, ili Balseira, čije se ime danas nalazi na čelu atomskog centra u gradu Bariloće. Kada sam na početku četvrte decenije doneo odluku da napustim nauku, dobio sam žestoke kritike od najistaknutijih naučnika u zemlji. Doktor Ousi je zauvek prestao da mi se javlja. Doktor Gaviola, tada direktor opservatorije u Kordobi, koji me je toliko voleo, izjavio je: „Sabato napušta nauku zarad šarlatanstva.“ I Gvido Bek, austrijski emigrant, Ajnštajnov učenik, u jednom pismu izražava žaljenje rečima: ,,U vašem slušaju, gubimo vrlo sposobnog fizičara u koga smo polagali brojne nade.“ Svet teorema i rad o kosmičkim zracima koje sam upravo bio objavio u Physical Review, jedva su se nazirali u ogromnoj prašini koja se podigla. U društvu Matilde i četvorogodišnjeg Horhea, otišao sam da živim u planinama Kordobe, na farmi bez tekuće vode i struje, u oblasti Pantaniljo. Pod veličanstvenošću zvezdanog neba, osetio sam izvesni mir. Nešto slično onome što kaže Henri Dejvid Toro: „Otišao sam u šumu jer sam želeo da živim u

68

PRE KRAJA

razmišljanju, suočen jedino sa suštinskim životnim stvarima, i da bih video da li mogu da usvojim to čemu je život imao da me poduči; da ne bih otkrio, kada budem blizu smrti, kako, u stvari, nisam ni živeo.“ Nismo imali čak ni stakla na prozorima, a te zime smo pretrpeli četrnaest stepeni ispod nule, i zamrzavanje reke Ćoriljos koja je tuda proticala. Grejali smo se istim noćnim suncem koje nas je i osvetljavalo, a u sedam ujutro vraćali smo se u krevet, usled prevelike hladnoće. U smiraju jednog planinskog popodneva, upoznao sam mladića lekara koji je svratio da poseti neke rođake na putu za Latinsku Ameriku, gde će lečiti bolesne i pronaći svoju sudbinu. Tog mladića, koji je danas simbol najboljih zastava, istorija pamti po imenu Če Gevara. Čudesne kule urušavale su se preda mnom. Među njihovim ostacima, poput korova izniklog oko ogoljenih stena, moje najdublje ja pokušavalo je da vaskrsne između sumnji, nesigurnosti i griže savesti. Iz mog unutarnjeg meteža stvorena je moja prva knjiga, Pojedinac i univerzum, svedočanstvo o dugom ispitivanju te mučne odluke i nostalgičan oproštaj od besprekornog univerzuma. Ljutiti zbog postupka koji su nazivali mojom samovoljom, doktor Gaviola i Gvido Bek dolazili su, u nekoliko navrata, na našu farmu da pokušaju da ubede moju ženu u to kako sam učinio ludost, u trenutku kada su zemlji naučnici bili najpotrebniji. I premda sam pokušao da im objasnim svoju duhovnu krizu, i da ih ubedim da je moj istinski poziv bila umetnost,

69

ERNESTO SABATO

jedva su to razumeli, budući da je, za te ljude, nauka bila vrhunska tvorevina čoveka. Gvido Bek je moju odluku pripisivao južnoameričkoj lakomislenosti, a Gaviola je izjavio da bi mi oprostio ako jednog dana uspem da napišem delo poput Čarobnog brega. Siroti Gaviola, mislim da nikada nije saznao da je čitanje Tunela ostavilo utisak na samog Tomasa Mana, kako je i zapisao u jednom tomu svojih dnevnika. Na kraju sam prihvatio da dovršim rad o termodinamici, koji me je zaokupljao u vreme dok sam pisao doktorat. Termodinamika je osnovna grana fizike od koje zavisi evolucija univerzuma; zbog toga je razumljivo što je osvojila tolike nemirne duhove nastankom Velike Celine. Neki će se setiti pesme Eureka, koju je na tu temu napisao veliki ljubitelj nauke, Edgar Alan Po. Ja sam tvrdio da postoji greška u redosledu po kom su izložena njena tri velika principa. Bilo bi nemoguće objasniti moje zamisli, one su mi zadale prilično glavobolje u vreme kada sam detaljno izučavao energetiku. Kada sam izneo svoje prve ideje doktorima Lojarteu i Teofilu Isnardiju, oni su pokušali da me razuvere, budući da je termodinamika bila skladna građevina koju je bilo nemoguće rekonstruisati, od velikog Leonarda, do golemih umova kao što su Anri Poenkare i Karateodori. Drugi put ću biti odbijen u laboratoriji ,,Kiri“, jer jedan južnoamerički divljak nije mogao da dovodi u pitanje samu osnovu termodinamike. Onda su me moji prijatelji doktori ubedili da jednom nedeljno odlazim u veliku opservatoriju u Boske

70

PRE KRAJA

Alegre, u najviše planine Kordobe, da bih dovršio svoju hipotezu. U zvezdanoj tišini noći, zajedno sa astronomima, slušao sam Baha, Mocarta, Bramsa, što se često događa u tim samotnim osmatračnicama tame. I, gledajući zvezde, poslednji put sam osetio privlačnost tog univerzuma kome su strani ovozemaljski poroci. Tada sam se uverio u to što sam izrazio u predgovoru svoje prve knjige eseja: „Mnogi su smatrali da je to bila izdaja prijateljstva, a zapravo sam ostao odan svom ljudskom biću.“ Kada smo se vratili u Buenos Ajres nakon tog perioda provedenog u planinama Kordobe, ekonomska situacija bila nam je delikatna. Život nije bio lak, morali smo da prodamo iole vredne slike, čekajući da nađemo posao od kog bismo mogli da preživimo. Došao sam do nešto novca dajući časove i radeći prevode za koje su me bedno plaćali, kao u slučaju knjige Bertranda Rasela, ABC relativitet. U to doba sam, takođe, nudio svoje ideje za reklame velikim firmama koje su ih redovno odbijale. Jedna od njih pojavila se plagirana u časopisu Life. Usred tih neprilika, upoznao sam poljskog biologa Novinskog, koji mi je zbog mog pređašnjeg rada ponudio službu u UNESCO-u, ubrzo potvrđenu telegramom Džulijana Hakslija. Morao sam ponovo da otputujem za Pariz, grad u kojem sam doživeo bitne stvari, ne znajući da me tamo čeka nova kriza. Zgrada u kojoj se nalazio UNESCO bila je sedište Gestapoa, i ta nesvakidašnja činjenica vezana za birokratske formalnosti još jednom je razbila kafkijanski

71

ERNESTO SABATO

univerzum u kome sam se kretao. Zapao sam u duboku depresiju, i pred vodama Sene obuzelo me je iskušenje da počinim samoubistvo. Dubokoumni roman izvire u situacijama kada je čovek na rubu postojanja, pred bolnim raskršćima na kojima naslućujemo neizbežno prisustvo smrti. Usred drhtaja sopstvenog bića, stvaralačko delo je naš pokušaj, premda nikada sasvim uspešan, da ponovo uspostavimo neizrecivi sklad sopstvenog života. Suočen sa tom teskobom, na maloj pisaćoj mašini, počeo sam grozničavo da pišem priču o jednom slikaru koji očajnički pokušava da se ispovedi. Izgubljen u haotičnom svetu, među ostacima ideologija koje tonu, pisanje je za mene bilo osnovni, najuzvišeniji i najmoćniji medij, koji mi je dozvolio da izrazim haos sopstvene agonije; tako nisam uspeo da oslobodim samo svoje ideje, već, povrh svega, svoje najskrovitije i najneobjašnjivije opsesije. Istinska domovina čoveka nije sam kosmos, kao što je bilo Platonovo ubeđenje. Njegova istinska domovina, ona kojoj se uvek vraća nakon svojih putešestvija, jeste ovaj predeo između ovozemaljskih krajnosti u kome živimo, volimo i patimo. U vreme potpune krize, jedino umetnost može da izrazi teskobu i očaj čoveka, budući da, za razliku od svih ostalih misaonih činova, ona jedina obuhvata celokupnost duha, naročito u velikim maštarijama koje uspevaju da se porinu u sveti prostor poezije. Stvaralaštvo je taj deo naših čula koji smo razvili razapeti u bes-

72

PRE KRAJA

kraju haosa. „Nema čoveka koji je ikada pisao, slikao, vajao, oblikovao, gradio, izmišljao, a da to nije činio da bi izašao iz svog pakla.“ Apsolutna istina, dragi, poštovani i napaćeni Arto!

73

Pre mnogo godina, grupa drugova sa univerziteta pozvala me je da pišem za jedan književni časopis u kojem su objavljivali razni pisci iz La Plate. Teseo je grafički veoma lepo izgledao, ali je bio od one vrste časopisa koji ne dospevaju dalje od trećeg ili četvrtog broja, što se i desilo. Međutim, za mene je bio od presudnog značaja. Baš kao što ponekad pomislimo da smo izgubljeni i bez određenog cilja, isto tako naš život preduzima naizgled neodređene poteze, ali, u suštini, neka za nas nepoznata volja vodi nas do mesta na kojima ćemo sresti ljude ili stvari presudne za naše postojanje. Članak koji sam napisao za taj časopis zainteresovao je Pedra Enrikesa Urenju, koga već dugo nisam viđao. Kada smo se ponovo sreli, iznova sam osetio divljenje kakvo je u meni uvek budio taj izvanredni humanista, koji je borbu za pravdu pretpostavljao sopstevnom traganju za intelektualnim savršenstvom. Njegova vizija života mi je ulivala sigurnost. Od tada traje moja zahvalnost i čast što sam zaslužio njegovo priznanje.

74

PRE KRAJA

U tom razgovoru, don Pedro me je pitao da li bih želeo da napišem članak za Sur, odličan časopis koji je uređivala Viktorija Okampo. Nervozan, sa velikim uzbuđenjem, za kratko vreme predao sam mu svoj rad u jednom kafeu. Još uvek ga vidim kako mi upućuje komentar za prvi pasus, pitajući me sa blagom ironijom Begin here?, kao da me ne bi povredio, da bi prikrio svoju opasku. Nisam zaboravio njegovu prekomernu učtivost, one beleške na margini skoro nečitkim rukopisom kojim je ispravljao sve nas koji smo imali privilegiju da budemo njegovi učenici. Nekoliko dana kasnije pozvao me je da mi kaže da će Sur to objaviti i da Hose Bjanko želi da me upozna. Sećam se srdačnosti sa kojom me je Bjanko primio; on mi je ponudio da redovno objavljujem, a potom mi je poverio da uređujem ,,Kalendar“, stari temat Sura koji je prestao da izlazi pre mnogo godina. Bjanka sam oduvek cenio zbog njegove zaokupljenosti demokratijom budući da, uprkos mišljenju mnogih, Bjanko nije bio nabeđeni pisac, već grozničavi branilac slobode i ljudskih prava; sa njim sam imao duge razgovore o nacizmu u vremenu rata. Kvalitet časopisa bio je proizvod njegove borbe sa štamparijom i pažljivog iščitavanja svih rukopisa, koje je veoma često trebalo ispravljati, jer ih je u protivnom bilo „nemoguće objaviti“, kako je obično govorio, glave uronjene među papirima, radeći svoj posao inkvizitora. Sur je optužen da je elitistički i reakcionaran, što sam uvek smatrao pogrešnim i demagoškim mi-

75

ERNESTO SABATO

šljenjem. Takvi epiteti kao da previđaju da su za njega pisali komunisti poput Sartra, anarhisti poput Kamija i Herberta Rida, progresistički katolici poput Grejema Grina, katolici socijalisti poput Emanuela Munijea; i da je u njegovom odboru bila jedna militantna komunistkinja poput Marije Rose Oliver. U Suru su objavljivani veoma važni radovi o nacizmu, socijalnoj pravdi, Ruskoj revoluciji, anarhizmu, ljudskim pravima. Ruku na srce, povremeno je bilo i grešaka, ali trebalo se zapitati u kom svetskom časopisu se ne dešavaju slične stvari. Viktoriji se mora odati priznanje za sve što je učinila zarad širenja sveopšte kulture. Moj odnos sa njom bio je poput braka u kojem ima i ljubavi i žestokih svađa, ali gde supružnici jedno bez drugog ne mogu. I premda je Bjanko bio neophodan motor za trajanje Sura, Viktorija je zapravo stvorila taj časopis, koji nikada ne bi postigao značajne rezultate bez njene nezasite lakomosti za kulturom, umetnošću i književnošću iz celog sveta. I zahvaljujući njenom trudu u zemlju su došli istaknuti ljudi poput Ortege i Gaseta, Stravinskog, Tagora i tolikih drugih. Stranice Sura imale su vaspitnu ulogu za celu moju generaciju. Putem njih, u svim zemljama kastiljanskog jezika saznalo se za autore poput Virdžinije Vulf, D. H. Lorensa, Oldosa Hakslija, Lorensa od Arabije, Anrija Mišoa, Vilijema Foknera; tamo su publikovane najbolje misli od Japana do Sjedinjenih Država. U otkriću tih istaknutih ličnosti učestvovali su ne samo Viktorija i Pepe već i uređivački odbor.

76

PRE KRAJA

Susreti u Viktorijinoj kući za mene su predstavljali alternativno obrazovanje, novi univerzitet gde sam se na kraju pokazao kao loš učenik. U tom prostoru bili su neizbežni Bjanko i domaća supa za Borhesa. Tu su takođe bili Patrisio i Estela Kanto, Rodolfo Vilkok i, ponekad, Mastronardi. Usred rasprava 0 Stivensonu, Henriju Džejmsu, Kolridžu, Kevedu, Servantesu, često se razgovaralo o vremenu, Ničeu 1 večnom vraćanju, brojevima i širenju univerzuma. Proizašao iz mračnog sveta nadrealista, usred tog prozirnog ambijenta osećao sam se kao svojevrsni varvarin, sve dok nisam uspeo tu da ubacim ruske pisce; a, pod Borhesovim ironičnim pogledom, rasprave bi se odužile do zore. Tada smo Borhes i ja našli zajednički jezik. Naši razgovori o Platonu i Heraklitu iz Efesa bili su beskonačni, uvek pod izgovorom da je za ljude iz Buenos Ajresa tipično da budu opširni. Nažalost, 1956. godine razdvojile su nas surove političke nesuglasice - kakva šteta što se to dešava! - ali s obzirom na to da su, kako Aristotel kaže, stvari drugačije nego što izgledaju, ljudska bića se ponekad naposletku raziđu premda vole iste stvari. Ja nisam bio antiperonista da bih branio povlastice, već stoga što nisam mogao da podnesem despotizam i izbacivanje učiteljica i profesora zato što se nisu podvrgli direktivama vlade. U tom pokretu postojala je opravdana žudnja za pravdom i dostojanstvom, nasuprot hladnom i sebičnom društvu koje je iskorištavalo siromašne na najbezobzirniji način,

77

ERNESTO SABATO

porobljavajući ih u svojevrsnim koncentracionim logorima. Za to vreme mnogi intelektualci, umesto da odgovore na dramu tih ljudi, prepustili su se svojim sopstvenim bednim interesima. Sve te bespomoćne ljude, kako ih je zvala Evita, koja se za njih istinski i junaćki borila, Peron je znao da iskoristi. Pola veka kasnije, jeftina Evitina fotografija obitavaće, pored Bogorodice, u najsiromašnijim domovima u zemlji, kao simbol privrženosti i zahvalnosti za te jedine godine napretka i poštovanja prema najponiznijima. Greškom, kakve su nam svima poznate, tamo je bilo i čestitih ljudi poput Skalabrinija19 i Haureća20, čiji sam bio prijatelj. Uprkos tome što sam izgubio svoje katedre tokom peronističke vladavine, kada sam 1955. bio imenovan za direktora časopisa Mundo Argentino, svom snagom sam se suprotstavio tome da on bude represivan prema opoziciji. Odmah sam primetio da je mojim nadređenima smetalo to što sam prihvatio da u časopisu sarađuju osobe iz različitih oblasti; sve dok konačno nisam bio primoran da dam ostavku kada sam objavio mučenje peronističkih radnika u različitim centrima u zemlji i podrumim a Kongresa nacije. Kasnije, u jednoj radio-emisiji, ponovo sam govorio o tim događajima izazvavši skandal i razlaz sa velikim brojem intelektualaca. 19 Raul Scalabrini Ortiz (1898-1959), argentinski književnik, novinar, esejista i pesnik. (Prim. prev.) 20 Arturo Jauretche (1901-1974), argentinski pisac, političar i filozof. (Prim. prev.)

78

PREKRAJA

Tom prilikom, skrenuo sam pažnju ne samo na mučenje već i na velike pisce čija militantnost ih je koštala neprijateljstva, mržnje i tišine. I govorio sam 0 uglednom čoveku koji se zvao Leopoldo Marećal. U to doba političke zlovolje, uskraćeno je priznanje jednom od najvećih argentinskih pisaca; bio je primoran da pretrpi teški progon u svojoj sopstvenoj domovini za koju ga je vezivalo toliko ljubavi. Čuo sam tog skromnog čoveka, koji je oslonac nalazio u svojoj drugarici, kako u trenutku krajnje ogorčenosti mrmlja: „Kada će moji sunarodnici prestati da uriniraju po meni?“ Marećalova porodica, koja je slušala radio-prenos, zvala je na kuću da zahvali za to što sam rekao. Od tada traje prijateljstvo koje ću uvek ceniti, o kome svedoči ovo lepo pismo: Draga Matilde, dragi Ernesto: Elbija i ja primili smo srdačne pozdrave koje ste nam uputili i koji su, doslovno, pravi „ b lag o slo v iN a kraju ove godine molimo nebesa za nas i za vas dvoje, nase prijatelje: mir i radost u životu, lakoću i sreću u književnom stvaranju 1 drugim dobrim delima, da nas Bog oslobodi doslovno ili u prenesenom značenju zlotvora koji hoće da nas ojade, i da nas sačuva od svake obmane i klevete; ako moramo da se borimo, neka nas Bog pošalje u najbolji rov i najpravičniju bitku. Dragi moji Matilde i Ernesto, recite sa nama ,,amin“, i živeli! Primite oboje večni prijateljski pozdrav od Elbije i Leopolda.

79

ERNESTO SABATO

Marećal je bio čovek zabrinut za sudbinu svoje domovine, što je izražavao i u svojim delima, u tim tužnim razmišljanjima u kojima kritikuje one koji je prljaju ili puze po njenom tlu, one koji je uvek odlažu u svoje prljave džepove. Kada osoba tako plemenite duše upozorava svoju otadžbinu, čini to zato što spoznaje mogućnost njene veličine. To su činili i drugi, razuzdanog i raskrvavljenog srca, od Helderlina do Ničea, Dostojevskog i Tolstoja. I veličanstveni Puškin koji, nakon što se smejao do suza zbog opisa koje mu je čitao njegov prijatelj Gogolj, na kraju uzvikuje glasom slomljenim od gorčine: „Bože moj, kako je Rusija tužna!“ Na isti način, u jednom nezaboravnom stihu, Leopoldo Marećal kaže: „Domovina je bol koja još ne zna svoje ime.“ još uvek mi se čini da ga čujem, tako blagog glasa, poput šapata.

80

Tunel je bio jedini roman koji sam želeo da objavim, a da bih to uspeo morao sam da pretrpim gorka poniženja. S obzirom na moje naučničko obrazovanje, nikom nije izgledalo moguče da bih bio u stanju ozbiljno da se posvetim književnosti. Jedan čuveni pisac izjavio je: „Zar jedan fizičar da napiše roman!“ A kako da se branim kada su moji najbolji preci bili u budućnosti? Tunel su odbili svi izdavači u zemlji; čak i Viktorija Okampo, koja se izvinila govoreći mi: „Skoro smo propali, nemamo ni prebijene pare.“ Kako mi je istinita tada izgledala ona rečenica Oskara Vajlda: „Ima ljudi koji više brinu o novcu nego o siromašnima: to su bogati.“ Još uvek se sećam popodneva kada su se otvorila vrata Kerandija - istog kafea u koji ću kasnije često odlaziti prilikom svojih susreta sa Gombrovičem - i kada sam ugledao Matilde, uplakanu, povijenu, kako nosi u rukama original mog romana, koji se sam nisam usuđivao da povučem, toliki me je bio sram. Napokon, pozajmica jednog velikodušnog prijatelja, Alfreda Vajsa, omogućila je objavljivanje u

81

ERNESTO SABATO

Sur-u, koji je bio odmah rasprodat. Naredne godine, primio sam vest o njegovom francuskom izdanju, zahvaljujući velikodušnom zalaganju Kamija. Pariz, 13. juni 1949. Zahvaljujem Vam na pismu i romanu. K ajo a me j e podstakao da g a pročitam i veoma mi se dopala ta osornost i snaga. Preporučio sam Galimaru da g a objavi, i verujem da će Tunel naići u Francuskoj na uspeh koji zaslužuje. Voleo bih da mogu sve ovo da vam kažem uživo, ali zabrana jednog od mojih dela u Buenos Ajresu onemogućava mi da tamo održim predviđena izlaganja. Ako, međutim, uspem da odem u Brazil, pokušaću na svoju ruku da dođem u Buenos Ajresu i radovaće me da vas upoznam. Do tada računajte na moju srdačnu naklonost. Alber Kami Koliko dugujem tom genijalnom piscu, sa kojim ću kasnije deliti metafizičke i etičke nemire! U mnogim prilikama govorilo se o njegovom nihilizmu; u svakom slučaju, bio je ona vrsta nihiliste kome je blasfemija način verovanja u Boga. Živeo je očajnički idealizam, bio je čovekpun ljubavi i strasti. Kada sam mnogo godina kasnije pomenuo tu priču u jednim novinama, Viktorija me je pozvala, besna, da mi pridikuje zbog te sramne uspomene, budući da su knjigu oduševljeno prihvatili svi veliki pisci u Francuskoj. Ali, cest la vie, kako bi ona rekla.

82

PREKRAJA

Pobliže sam govorio o važnosti koju je njen doprinos imao za našu kulturu; ali uzajamno i iskreno poštovanje koje smo imali jedno prema drugom, nije me oslobađalo nelagodnosti što nisam Francuz. Nikada sebe nisam smatrao profesionalnim piscem, od onih koji objavljuju jedan roman godišnje. Naprotiv, često bih posle podne spaljivao to što sam napisao tokom jutra. I tako sam priče, eseje i pozorišne komade gledao kako uništava vatra, kojoj je takođe bio namenjen i roman O junacim a i grobovima-, tolike su uvek bile moje nedoumice. Bilo je trenutaka kada sam se kajao zbog te svoje sklonosti da spaljujem rukopise; sa nostalgijom se danas sećam nekih svojih dela, kao što je Čovek od ptica ili roman koji sam napisao tokom svog nadrealističkog perioda, Nemi izvor, za koji sam naslov uzeo iz jednog stiha Antonija Maćada, i od koga su preostala tek poneka poglavlja i nekolike ideje. Oni kojima su poznate moje insinuacije i protivrečnosti, znaju koliko je teško podnositi me u bilo kakvom poslu. Tako su prošli svi koji su, iz različitih delova sveta, tražili autorska prava da rade na mojim romanima, da režiraju filmove ili prave adaptacije za pozorište, od velikih reditelja do nezavisnih trupa. Pjacola je hteo da uradi operu na osnovu adaptacije mog romana O junacim a i grobovima; za taj projekat je, usled mojih cepidlačenja, uspeo da ostvari samo jedan lep uvodni deo. Nažalost, u ovim vremenima kada se izgubila vređnost reči, umetnost je takođe oskrnavljena, a pisanje je svedeno na čin nalik štampanju papirnog

83

ERNESTO SABATO

novca. Kako sam rekao u delu Pisac i njegove utvare: „Ostaje malo njih koji pripovedaju: to su oni što osećaju mračnu ali opsesivnu potrebu da zaveštaju svoju dramu, svoju nesreću, svoju samoću. Oni su svedoci, mučenici jedne epohe.“ Predodređeni su za vrhunsku misiju, ne pripadaju nijednoj književnoj veri ili krugu, i stoga im nije cilj da smire osobe zatvorene u sakristiji, već da uruše sav konformizam, vraćajući nam smisao naše tragične ljudske vrste. U ovom pozivu, mnogi su bili gurnuti u ludilo, droge ili tolike druge načine za samoubistvo. Sećam se kada mi je doktor Karkamo govorio da bih hitno morao da se podvrgnem psihoanalitičkoj terapiji, jer sam bio na ivici ludila. Sigurno je bio istinski zabrinut, jer je bio dobar čovek, ali odgovorio sam mu da jedino umetnost može da me spase. Nikada nećemo spoznati teskobu sa kojom je Betoven komponovao svoju poslednju i veličanstvenu simfoniju, ili trenutke samoće u kojima su veliki kompozitori stvarali svoja dela. Stoga, ukoliko je neuspeh sam po sebi mučan, neuspeh u umetnosti uvek je tragičan. U nekoliko navrata sam sa uzbuđenjem posetio grob Van Goga, tog nesrećnika koji nikada nije uspeo da proda nijednu sliku, a čija dela se sada otkupljuju milionima dolara, da bi bila izložena u nekom supermarketu. Siroti Vinsent; opsednut Bogom i Đavolom, ponizan i dobrodušan, umetnik koji je rudarima hteo da propoveda Jevanđelje i koji je istovremeno žestoko napadao Gogena; kupio je jadne prostitutke sa ulice

84

PRE KRAJA

da bi mu bile model, poput one sa dečačićem, koju je na kraju doveo da živi sa njim, verovatno zato što ga je razumela, budući da su oboje patili od iste usamljenosti. Kako ističe Arto, još jedan opsednuti umetnik koga ću uvek poštovati, Van Gog je umro jer ga je ubilo društvo koje više nije moglo da trpi njegova stravična otkrovenja. Kako posumnjati da Arto nije govorio o samom sebi? U jednom pismu svom lekaru, nakon strašnih elektrošokova, izjavio je da oseća da je „tretiran poput otuđenika, a maltretiran na osnovu jednog gesta, stava, načina na koji govorim i mislim, što čini deo života pozorišnog čoveka, pesnika i pisca kakav sam bio“. Na kraju je umro kao pas; baštovan ga je pronašao jednog jutra kako sedi na svom krevetu sa cipelom u rukama. Nikada nećemo znati kuda se uputio toga dana svoje poslednje samoće. Dakle, vrsta umetnika kojoj sam se uvek divio jeste ona kojoj pripadaju ovakvi ljudi. Oni koji su svom borbenom ponašanju pripojili ozbiljnu duhovnu brigu; i, u očajničkoj potrazi sa smislom, stvorili dela čija su golotinja i bestidnost ono što sam uvek zamišljao kao jedini način da se izrazi istina.

85

Ka otkrovenju kojih zagonetnih Bogova me je vodila sudbina? Zbog čega sa trideset godina, kada mi je nauka osiguravala mirnu i poštovanja dostojnu budućnost, napustih sve zarad mračne i samotne pustoši? Ne znam. Opet iznova, poput brodolomnika usred mračnih oluja, pošao sam u neočekivanom pravcu, ne nazirući čak ni postojanje dalekog ostrva. Kada pogledam unazad, nanovo ponavljam onu Bodlerovu molitvu: O, Gospode! Daj mi snage i hrabrosti da posmatram bez gnušanja svoje telo i svoje srce! Mada je strašno to spoznati, život se nalazi u beležnici, i nije nam dato da ispravljamo njegove stranice. A kada čitam pismo koje mi je poslala jedna devetnaestogodišnjakinja, u kome kaže da mi se divi, i da se, uprkos tome što živi nekoliko blokova od mene, nikada nije usudila da mi priđe, osećam sram. Kakvo divno pismo! Tako plemenito, a istovremeno

86

PREKRAJA

tako tužno! Kaže da joj pomažem da živi, da slika i da bi volela da mi jednog dana pokaže to što radi; kada prođe pored moje kuće i vidi napušteno dvorište, uvek mašta da će me sresti. A ja se osećam posramljen jer me postavlja tako visoko, kada možda vredim mnogo manje od nje, tako čiste, tako neiskvarene. Nasuprot njoj ja, biće prepuno veoma ozbiljnih mana, tvorac tako zloslutnih likova poput Fernanda Vidala Olmosa. Ali, istovremeno sam drhtao dok sam pisao fragmente u kojima se pojavljuju beskrajno dobrodušna bića, poput Ortensije Pas, kamiondžije Busića ili Baragana Jurodivog, proroka iz kvarta. Ta skromna bića, ti nepismeni ljudi puni dobrote, i mladi sa svojom prostodušnom nadom jesu ti koji će me spasti. Nasuprot njima, sve drugo, nesigurne pretpostavke, ideje i teorije iz eseja, ne pomažu da se opravda postojanje. Dakle, kada se kraj približava, nakon što ponovo prođem delovima jednog dugog puta, mogu da potvrdim da pripadam onoj vrsti ljudi koja se formirala na sopstvenim životnim greškama. Iz tog razloga, kada neki egzegeta govori o mojoj ,,filozofiji“, mogu samo da se uznemirim, jer između mene i filozofa postoji veza koliko i između gerilca i školovanog generala. Ili možda, bolje, između geografa i istraživačaavanturiste koga intuicija vodi u potragu za blagom u najveće dubine malajske šume, o kojoj ima nepouzdane podatke, čak nije siguran ni u njeno postojanje. Na teškom putu posmatrao sam čarobna mesta, ali sam takođe morao da se suočim sa zloslutnim

87

ERNESTO SABATO

bićima i skoro nesavladivim preprekama, i uvek bih iznova pao. Očajan što nisam našao blago, ne verujući u svoju sposobnost da ga pronađem među tolikom nemaštinom, ponovo sam izgubio veru. Govorim istinu kada tvrdim da ne poznajem druge predele, da je moje neznanje o drugim stvarnostima beskrajno, ali zato mogu da opravdam strastveno traganje na putu koji sam sledio.

88

II

MOŽDA JE IPAK KRAJ

Čas bola, ćutljivi pogled. sunca, toje duša stranca na zemlji. GEORG TRAKL

Gledam vesti i uveravam se da je nedopustivo mirno se prepustiti ideji da će svet tek tako prevazići krizu koja ga je zadesila. Razvitak olakšan tehnikom i prevlast ekonomije imali su kobne posledice za čovečanstvo. Pritom, kao i u drugim istorijskim epohama, moć, koja je prvobitno izgledala kao najbolji čovekov saveznik, iznova se priprema da baci poslednji grumen zemlje na grob svog kolosalnog carstva. „Nesumnjivo, svaka generacija smatra se predodređenom da obnovi svet. Moja, međutim, zna da to neće moći da učini. Ali njen zadatak je možda veći. Sastoji se u sprečavanju nestanka sveta. Ona je naslednik izopačene istorije u kojoj se mešaju propale revolucije, poludela tehnika, mrtvi bogovi i iscrpljena ideologija; u kojima osrednje moći, koje danas mogu sve da unište, nisu ubedljive; u kojoj se inteligencija ponižava sve dok se ne stavi u službu mržnje i ugnjetavanja.“ Na zalasku X X veka, kako sumnjati u istinitost ovih Kamijevih reči? Međutim, ima onih koji i dalje pokušavaju da govore na temu napretka Istorije,

93

ERNESTO SABATO

u jednom samoubilačkom činu koji kao da popreko gleda patetičnu racionalističku ostavštinu. Istorija ne napreduje. Veliki Đambatista Viko rekao je: Corsi e recorsi. Istorijom upravlja struja kretanja u suprotnim pravcima; tu ideju je preuzeo Šopenhauer, a potom i Niče. Napredak jedino važi za čistu misao. Ajnštajnova matematika očito nadmašuje Arhimedovu. Ostatak, praktično ono najvažnije, dešava se od moždane kore nadole. A njegov centar je srce. Taj tajanstveni unutrašnji organ, takoreći mehanička bom ba od krvi, tako ništavna naspram bezbrojne i krivudave složenosti mozga, koja nas ipak zbog nečega boli kada smo suočeni sa velikim krizama. Iz razloga koje ne uspevamo da shvatimo, čini se da upravo srce najviše proživljava tajne, tuge, strasti, zavisti, neraspoloženja, Ijubav i samoću, čak i samo postojanje boga ili vraga. Covek ne napreduje, jer je njegova duša nepromenjena. Kako kaže Propovednik, „Nema ničeg novog pod suncem“, i misli upravo na čovekovo srce, koje u svakoj epohi nastanjuju iste osobine, otisnuto je u plemenito junaštvo, ali i zavedeno zlom. Tehnika i razum behu sredstva koja su pozitivisti postavili kao baklje što će osvetljavati naš put ka Napretku. Jaku su nam svetlost doneli! Kraj veka iznenađuje nas u tami, a svetlost koja nestaje, ali je još ima, kao da nam ukazuje na to da smo okruženi senama. Poput brodolomnika u tmini, čovek napreduje ka narednom milenijumu ne znajući odakle vreba ponor. Godine 1951. objavio sam Ljude i zupčanike. Nažalost, ostvarilo se ono predosećanje zbog kojeg

94

PRE KRAJA

sam dobio toliki broj kritika od strane čuvenih progresivaca koji su me, na punih deset godina, lišili želje da ponovo objavljujem. Više od četrdeset godina prošlo je od te duhovne nesigurnosti mog postojanja, napisane usred velikih svetskih previranja. Sada, veliki deo onoga što sam tamo izložio predstavlja grozničavu stvarnost. Mnoge osobe koje su me tada napale i ismejale, optuživši me za nazadnjaštvo, polako uviđaju surovost sveta koji smo stvorili. Tamo sam izložio svoje nepoverenje i zabrinutost za svet tehnologije i nauke, zbog poimanja ljudskog bića i egzistencije i koje je počelo da se precenjuje kada se renesansni polubog euforično bacio na osvajanje univerzuma, kada je metafizički i religijski nemir zamenjen delotvornošću, preciznošću i tehničkim saznanjem. Taj nezaustavljiv proces završen je jednim zastrašujućim paradoksom: dehumanizacijom humaniteta. U toj knjizi, pre više od pola veka, napisao sam: Ovaj paradoks, čije poslednje i najtragičnije posledice osećamo u sadašnjosti, bioje rezultat dve dinamičke i nemoralne sile: novca i razuma. Pomoću njih, čovek stiče vekovnu moć. Ali - i tu se nalazi koren paradoksa - do tog sticanja dolazi posredstvom čiste misli: od zlatnepoluge do „clearing“-a, od štapa do logaritma, istorija sve veće prevlasti čoveka nad univerzumom istovremenoje bila povest uzastopnih čistih misli. Moderni kapitalizam i pozitivna nauka dva su lica iste stvar-

95

ERNESTO SABATO

nosti lišene konkretnih osobina, misaone fantazmagorije kojoj pripada i čovek, doduše više ne kao konkretna individuala već kao čovek-masa, to neobično biće još uvek Ijudskog obličja, sa očima i suzama, glasom i emocijama, koji je zapravo zupčanik jedne bezimene gorostasne mašinerije. Ova sudbina je protivrečna onom renesansnom polubogu koji je povratio svoju individualnost, koji je ponosno ustao protiv Boga, ispoljivši svoju želju za dominacijom i preobražajem stvari. Nije znao da će se na kraju i on preobraziti u stvar. Te misli nisu bile improvizovane, već su ih preporučivali veliki egzistencionalni mislioci, umni i vizionarski duhovi poput Paskala, Bubera, Berđajeva, Ničea, Unamuna, Jaspersa, Šopenhauera, Emersona, Toroa. Veoma znaćajni u mom obrazovanju bili su Dostojevski, sa svojom transcendentalnom osnovom, i Kjerkegor, koji je svoje bombe postavio na temelje hegelijanske katedrale. Štampa iz njegove zemlje i luteranci prostački su ga iskarikirali, baš njega, koji je bio neka vrsta oživljenog Hrista. Što se tiče onoga što bih mogao nazvati sociološkim i istorijskim osnovama, od velikog značaja bile su studije Mamforda, Denija de Ružmona, Pirena, Fon Martina, i tolikih drugih koji su, poput proroka u pustinji, predvideli tragediju koja se približavala. Kada su motori Industrijske revolucije pušteni u pogon, čovek se osetio tragično istisnutim. Ali je takođe porastao otpor bistrih i intuitivnih duhova koji su uobličili hrabru i burnu romantičku

96

PRE KRAJA

pobunu. Veliki pesnici i mislioci tog pokreta ukazali su na posledice koje bi prouzrokovalo svetogrđe kosmosa i ljudskog bića. Mnogi su bili oklevetani, gurnuti u alkohol ili ka tužnom izgnanstvu. To se dogodilo genijalnom Šeliju, koji je u nekoliko stihova prorekao: „Narod umire od gladi na neobrađenim poljima." Ta upozorenja ne samo da niko nije slušao, već ih je nadmenost racionalista čak ismejala. Svetski ratovi, stravične diktrature levice i desnice, masovna samoubistva, buđenje neonacizma, porast dečjeg kriminala, duboka depresija. Sve potvrđuje da se unutar Modernih Vremena, vatreno hvaljenih, kreveljilo čudovište sa tri glave: racionalizam, materijalizam i individualizam. A to stvorenje kojem smo sa ponosom pomogli da bude začeto, počelo je samo sebe da proždire. Danas ne proživljavamo samo krizu kapitalističkog sistema, već i čitavog poimanja sveta i života zasnovanog na veličanju tehnike i eksploataciji čoveka. Materijalizacija univerzuma, opravdana kada su posredi poliedri i hemijske reakcije, bila je dramatična za buduće preživljavanje čoveka. Pomahnitali od preteranog razvitka koji nas je zahvatio, načinili smo veoma ozbiljnu grešku izgubivši svoje izvorno biće time što smo se ugledali na carstvo mašina i prepustili tehnološkom zanosu. Od kada se logos tehnifikovao, proces industrijalizacije i mehanizacije počeo je da teče paralelno sa usavršavanjem sredstava za mučenje i uništenje. Međunarodni terorizam, strahote u Bosni, pooštravanje sukoba na Srednjem istoku, i rane na telu

97

ERNESTO SABATO

sveta otelotvorene na ulicama Kalkute, potvrđuju da je Hana Arent bila u pravu smatrajući, još pedesetih godina, da je okrutnost ovog veka nesavladiva. Odnedavno, dve sile bore se oko sveta. Kada je komunizam doživeo krah, raširila se zabluda da je njegova jedina alternativa neoliberalizam. Zapravo, reč je o kriminalnoj tvrdnji, jer je to kao da nam u svetu u kome ima samo vukova i jaganjaca kažu: „Sloboda za sve, i neka vuci pojedu jaganjce/1 Priča se o dostignućima ovog sistema čije je jedino čudo bilo to što je u petini svetskog stanovništva koncentrisao više od osamdeset procenata bogatstva, dok ostatak, odnosno največi deo planete, umire od gladi u najnepoštenijoj od svih beda. Trebalo bi dokučiti šta se podrazumeva pod neoliberalizmom, jer u stvari, on nema nikakve veze sa slobodom. Naprotiv, zahvaljujući neograničenenoj finansijskoj moći, pomoću propagande i ekonomskih stega, moćne Države nadmeću se oko vladavine planetom. Ekonomski apsolutizam izgrađen je na moći. Nevidljivi tiranin svojim naredbama kontroliše diktaturu gladi, koja više ne poštuje ideologije niti zastave i jednako uništava muškarce i žene, planove mladih i počinak naših starih. Primer nečovečnosti ovog sistema vodi nas u Brazil: dok četrdeset miliona izgladnelih naseljava severoistok, u Sao Paolu ima gotovo milion mališana bez doma, koji pljačkaju po ulicama kako bi imali nešto da pojedu, prisiljeni da se prostituišu u ranom

98

PREKRAJA

detinjstvu, pretučeni zarad sto ili dvesta dolara, ubijeni stručnim naredbama, oteti i mrtvi da bi njihovi organi bili prodati svetskim laboratorijima. Jedan dominikanski sveštenik, profesor teologije na Univerzitetu Sao Paolo, ispričao mi je da je studija koju je uradila Savezna policija otkrila da je u poslednje tri godine u toj zemlji ubijeno četiri hiljade šest stotina dece. Hiljade latinoameričke dece izvezeno je iz zemlje porekla u Evropu, Sjedinjene Države i Japan; ima dovoljno znakova koji svedoče o postojanju tih žrtvovanih mališana, naročito u Brazilu, Hondurasu, Gvatemali i Meksiku. Na nesreću, sestra Marta Peloni pokazala mi je da se slične strašne stvari dešavaju i u Argentini. *

Za svakog čoveka je sramota, zločin, to što na svetu postoji dve stotine pedeset miliona izrabljivane dece. Prinuđena su da rade od pete, šeste godine u nezdravim prostorima, sa iscrpljujućim radnim vremenom, zarad nekoliko novčića, kada im se posreći, jer mnogi mališani rade pod režimom ropstva ili poluropstva, bez zakonske ili medicinske zaštite. Ti milioni dece, nepismene, mršavije, niže od naše dece koja idu u školu, boluju od zaraznih bolesti i doživljavaju povrede, amputacije i svakojaka zlostavljanja.

99

ERNESTO SABATO

Njih možemo naći kako u velikim svetskim gradovima, tako i u najsiromašnijim zemljama. U Latinskoj Americi petnaest miliona dece je izrabljivano. Kada čovek ima u vidu takvu stvarnost, odmah se seti priče o deci koja su radila u rudniku uglja u vreme Industrijske revolucije. Okolnosti koje su izgledale kao nešto što je definitinvo iza nas, danas su u našem vidokrugu. Predstavljaju oronulost društvenih tekovina koje su stečene krvlju, kroz vekove. Danas u svetu više ne postoji poštovanje radnog vremena, penzionisanja, prava na obrazovanje i zdravlje. Bolesti za koje smo mislili da su pobeđene ponovo su tu: tuberkuloza, sifilis, kolera. Stanje nezaštićenosti i nasilja kojem su mališani izloženi jasno nam pokazuje da živimo u vremenu nemorala. Te izvitoperene činjenice zahvataju nas poput vrtloga, ostvarujući Ničeove reči: „Vrednosti više ne vrede.“ *

Svakog jutra, hiljade osoba nastavlja beskorisnu i očajničku potragu za poslom. To su izopšteni, nova kategorija koja nam podjednako govori o demografskoj eksploziji i o nesposobnosti te ekonomije za koju je ljudskost jedina stvar na koju ne računa. Izopšteni su siromašni, koji ostaju van društva jer su suvišni. Više se za njih ne kaže ,,oni odozdo“ već ,,oni spolja“.

100

PREKRAJA

Izopšteni su iz minimalnih potreba za hranom, zdravljem, obrazovanjem i pravdom; iz gradova, i sa svoje zemlje. A ti ljudi koje svakodnevno izbacuju napolje, kao sa palube broda nasred okeana, predstavljaju ogromnu većinu. Zbog novca su uništene tolike vrednosti, da svet, koji se prepustio svemu da bi se ekonomski razvio, više ne može da pruži utočište čovečanstvu. Da bi došli do bilo kakvog posla, koliko god bio loše plaćen, ljudi su spremni da žrtvuju život. Rade na nezdravim mestima, u podrumima, u brodskim ispostavama, masovno, i uvek pod pretnjom da će izgubiti posao, biti isključeni. Dostojanstvo ljudskog života po svoj prilici nije bilo predviđeno planom globalizacije. Jedino je teskoba dostigla dosad neviđene domete. To je svet koji živi u izopačenosti, gde malobrojni ubiru plodove zahvaljujući amputaciji života ogromne većine. Uverili su nekog jadnog đavolka da pripada Prvom svetu samo zato što mu je dostupno bezbroj proizvoda u supermarketu. I dok taj jadni nesretnik mirno spava, zatvoren u svojoj tvrđavi od uređaja i tričarija, hiljade porođica mora da preživi sa jednim dolarom dnevno. Milioni njih izopšteni su iz velike gozbe ekonomista. Kada na ulici vidim toliko zatvorenih radnji, ili me susedi iz kraja zaustave da mi kažu da će morati da zatvore svoju malu radionicu jer im prihodi nisu dovoljni da bi pokrili troškove, pomišljam na podmitljivost i nekažnjenost, na bezobrazno rasipanje i nemoralno izobilje nekolicine pojedinaca, i imam

101

ERNESTO SABATO

utisak da smo svedoci propadanja jednog sveta u kojem zajedno sa porastom očajanja raste i samoljublje, svodeći se na „spasavaj se ko može“. Dok najnesrećniji tonu u duboke vode, u nekom kutku daleko od katastrofe, usred zabave pod maskama, ljudi od moći i dalje plešu, ogluveli u svojim lakrdijama.

102

Javno obrazovanje koje su stvorili veliki intelektualci, naši vladari u prošlom veku, koji su preuzeli inicijativu za stvaranje slobodnog, besplatnog i obaveznog osnovnog obrazovanja, danas predstavlja osnovu ove nacije što propada. U tim školicama m og detinjstva, smerni nastavnici učili su nas da budemo „tragaoci za istinom', poput crne Osan, Indijanke, ćerke jednog krotitelja, koja nas je držala strogo, ali istovremeno umela da nas odgajablagom disciplinom. U to vreme, imao sam otprilike jedanaest godina, bio sam glavni crtač u razredu, i u danima poput 20. juna21 kredom u boji slikao sam generala Belgrana kako se pred svojom vojskom zaklinje u dve trake od svetloplavog i jednu od belog platna, jer će tim činom moći da se objavi bitka i ljudi povedu u smrt ili u pobedu; jer je ta tkanina, često prljava i u lošem stanju, bila simbol Otadžbine. U takvom okruženju, gotovo jedinstvenom u svetu, deca siromašnih doseljenika, kojima su rodi21 Dan argentinske zastave, obeležava se na godišnjicu smrti njenog tvorca, Manuela Belgrana (1770-1820). (Prim. prev.)

103

ERNESTO SABATO

telji pripovedali o dalekim zemljama, u tamošnjim školama predano su slušala o životu tih velikana, Belgrana i San Martina. Ili kao na Dan nezavisnosti, kada smo u dvorištu podizali zastavu uz zvuke nacionalne himne i iščekivali toplu čokoladu, ukočeni od stepske hladnoće. Tako smo naučili da volimo Otadžbinu, sa uzvišenim osećanjem koje ujedinjuje, jer onaj ko istinski voli svoju otadžbinu razume i poštuje ostale; za razliku od lažnog rodoljublja, koje je nisko i bedno, umišljeno, ispunjeno taštinom koja nas udaljava i navodi na mržnju. A to se dešava tolikom silama koje se smatraju nadmoćnima zbog same činjenice da vladaju ostalim nacijama. Nakon zlosrećne noći u kojoj su studenti batinama izbačeni sa univerziteta, da bi bili zatvoreni u tamnice, nakon što je hiljade studenata i intelektualaca moralo da ode iz zemlje, a potom i kada smo postali poznati po grozotama počinjenim tokom diktature, jedino što nas je spaslo od sveopšteg prezira bio je ugled naših profesora, inženjera, biologa, lekara, fizičara, matematičara, astronoma, pisaca i umetnika koji su dobijali pozive sa svih strana sveta, postavivši nas iznad visoko razvijenih zemalja. Arhitekta Sesar Pelji očarao je Amerikance originalnošću svojih građevina. A sin ili unuk doseljenika, Sesar Milstajn, postao je dobitnik Nobelove nagrade zbog svog revolucionarnog dostignuća na polju genetike, ali je morao da ode na Univerzitet u Kembridžu jer ovde 104

PRH KRAJA

nije imao čak ni sprave koje su mu bile neophodne da potvrdi svoje hipoteze. Čitavo obrazovanje zavisi od filozofije kulture koja njime upravlja; i zahvaljujući tim poslušnim imitatorima „naprednih zemalja“ - naprednih u čemu? - dolazimo u opasnost od još veće propagande robotizacije. Moramo se suprotstaviti osipanju naše kulture, koju su opustošili tobožnji ekonomisti što se doznaju samo u Unutrašnji Bruto Proizvod - nikada niko nije smislio uspeliji izraz - koji obrazovanje svode na poznavanje tehnike i informatike, korisno za poslove, ali lišeno suštinskih saznanja kakva otkriva umetnost. Takvo obrazovanje dostupno je samo onima koji su se našli unutar zidina našeg društva, budući da je svet tehnike i informatike, koji bi navodno trebalo da nas međusobno približi, za ogromnu većinu predstavljao beznadežan ponor. Ovog proleća, 1998, čekajući prvu svetlost svanuća, koja uvek, ili gotovo uvek, budi novu nadu, razmišljam o ovoj zemlji koju su razorili i zaprljali vladari i većina političara. Ona je toliko daleko od Argentine moje mladosti, sa izvanrednim univerzitetima koji su svetu podarili velike ljude, a koja je danas tek ruševina prelepog zamka. Zbog svega toga, u više navrata posetio sam učitelje koji već više od godinu dana gladuju u Belom šatoru, ispred Kongresa. To je dirljiv simbol slučaja koji će spasiti zemlju, ako uspemo da povratimo etičke i duhovne vrednosti naših korena. Obrazovanje je najnematerijalnija stvar koja postoji, a istovremeno

105

ERNESTO SABATO

najpresudnija za budućnost jednog naroda, budući da predstavlja njegovo duhovno utvrđenje; upravo stoga ga pokoravaju oni koji zemlju pokušavaju da prodaju kao da je reč o kancelarijama velikih stranih kompanija. Da, dragi učitelji, nastavite da protestujete, jer ne smemo dozvoliti da se obrazovanje pretvori u privile-

giju.

106

Izopšteni nemaju pravo na odbranu. Otišao sam do kućice trideset jedan, u Retiru, da bih se solidarisao sa sveštenicima koji gladuju, ne prihvatajući surovost kojom su naumili da izbacuju ljude, rušeći divljačkim napadima njihove privremene građevine. Po povratku kući, tokom večeri, gledao sam na televiziji kako napadaju neke radnike koji su odbili da napuste fabriku; žestoko su ih tukli, dok se društvo koje odbijanje čovekovog prava na rad ne smatra krivičnim delom prema njima ophodilo kao prema prestupnicima, oduzimajući im čak i ono malo zakona o radu koji ih je štitio. Takođe sam video policajce kako sa pendrecima i šmrkovima jurišaju na ulične trgovce, umesto da uhapse one koji pljačkaju sve do poslednje pare, te otuda imaju novca i moći da kupe pravdu koja nemilosrdnom težinom pada na sirotog kradljivca kokoši. Poput mladića koji mi je pisao iz zatvora u Kordobi i tražio od mene da mu svojeručno potpišem primerak izveštaja Nikada više22. Dok je taj čovek bio za22 Izveštaj Nacionalne komisije za nestale osobe, CONADEP, poznat i kao Izveštaj Sabato, budući da je Ernesto Sabato bio

107

ERNESTO SABATO

tvoren zbog sitnog prekršaja, krivci koji su isisali krv Otadžbini neshvatljivom odlukom pušteni su na slobodu. Sa velikom gorčinom, onog popodneva kada sam slušao vesti o pomilovanima, zatvorio sam se u svoj atelje bez želje da ikoga vidim, dok su mi se u misli vraćali prizori strahota, scene mučenja. U godinama koje su prethodile državnom udaru 1976. bilo je terorističkih akcija koje nijedna civilizovana zajednica ne bi mogla da toleriše. Prisećam se tih činjenica, kriminalaca najniže vrste, predstavnika demonskih sila, što su rasplamsali neuporedivo gori terorizam jer je sprovođen putem moći i nekažnjivosti koje je dopuštala apsolutna država, započevši lov na veštice koji nisu platiti samo teroristi, već i hiljade nevinih ljudi. Kada se zemlja probudila iz tog košmara, predsednik Alfonsin, na svom položaju vrhovnog komandanta Oružanih snaga, naredio je vojnim sudovima da izreknu presudu krivcima za tu istorijsku strahotu. Zatim je, kao što propisuje Ustav, građanski zakon trebalo da da poslednju reč. Na kraju je imenovana građanska komisija koja je, putem uporednog istraživanja, pribavila dokaze za rad sudova. Strahote koje smo, dan za danom, polako otkrivali, na sve nas koji smo se okupili u CONADEP23 ostavile su mračan utisak da niko neće ponovo biti isti, predsednik komisije koja je taj izveštaj predala tadašnjem predsedniku Argentine Raulu Alfonsinu 20. septembra 1984. 23 CONADEP, Nacionalna komisija za nestale. (Prim. prev.) 108

PRE KRAJA

kao što se obično dešava kada se siđe u pakao. Uvek ću se sećati moralne i duhovne ispravnosti ličnosti iz sveta nauke, filozofije, raznih religija i novinarstva, koje su sačinjavale tu komisiju. Izveštaj su prepisale daktilografkinje koje su potom bile smenjene, i u suzama su nam saopštile da im je onemogućeno da nastave rad. Na više od pedeset hiljada stranica ostali su zabeleženi nestanci, mučenja i otmice hiljada ljudskih bića, često mladih idealista, čija će patnja zauvek ostati u najbesramnijem mestu naših srca. Terorizam u državi izazvao je takođe uništenje porodica nestalih. Očevi i majke, u svojoj izmučenoj mašti, sahranjivali su i oživljavali svoju decu, a da nisu ni znali čudovišnu stvarnost. Biće teško izračunati koliko je očeva umrlo ili se prepustilo smrti od teskobe i tuge, a koliko drugih je poludelo. To se dogodilo i Migelu Icigsonu, mom velikom prijatelju, kome je u poslednjim godinama života jedini cilj bio da povrati svoju ćerku, ne bi li došao do istine i pravde. Ali suočavanje sa tom strahotom, okrutnošću jednih i ravnodušnoću drugih, na kraju su slomili njegov zadivljujući karakter. Prepustio se smrti, od tuge. Tog dana kada je CONADEP predao izveštaj predsedniku nacije, Majski trg bio je preplavljen muškarcima, ženama, mladima i majkama sa bebama u rukama, koji su na taj način pružali podršku događaju presudnom za naŠu istoriju. Budući da nikada više nismo smeli da ponovimo postupke zbog kojih smo postali tragično čuveni, zbog kojih je štampa

109

ERNESTO SABATO

iz celog sveta na španskom pisala reč „nestao“, đesaparecido. Nažalost, zakoni Propisane poslušnosti i Krajnje tačke, a potom i pomilovanja, osujetili su onu neprikosnovenu volju koja bi bila primer etičke borbe, odnosno koja bi imala primerne posledice za budućnost naše domovine. Tragediju koju je Argentina doživela nikada neće zaboraviti oni koji imaju plemenito srce; pritom ne mislim samo na osobe koje su prisustvovale tom paklu, već i na osudu svih svesnih bića na svetu. To pokazuje i istraživanje kakvo u drugim zemljama predvode osobe poput Baltasara Garsona, sa kojim sam se sreo prilikom svog poslednjeg putovanja u Španiju. Krv, strahota i nasilje postavljaju pitanje čitavom čovečanstvu, i pokazuju nam da ne smemo da se oglušimo o patnju nijednog ljudskog bića. * Jednog dana, prilikom nacionalnog štrajka, ogorčeno sam gledao policajce kako sa nasilničkom ohološću bacaju na pod hranu koju su radnici spremili u svojim narodnim kuhinjama! I tada mi se nametnulo pitanje u kakvom to društvu živimo, kakvu demokratiju imamo kad podmićeni žive nekažnjeno, dok se glad naroda smatra podrivanjem.

110

Sa svoje zemlje proterani su i muškarci. Pre nekoliko godina bio sam sa wichis Indijancima na Kongresnom trgu. Te žrtve genocida izvršenog posredstvom velikih ratova, nepoznatih epidemija i neizostavnog zarobljeništva, već nedelju dana su štrajkovali glađu, protestujući zbog zemlje koja im je, isto kao i tolikim domorodačkim zajednicama, oteta još u vreme osvajanja. Od tada, pokoravanje i zlostavljanje koje doživljavaju na čitavom kontinentu primorava ih da preživljavaju u bednim rezervatima, onemogućeni da zadovolje svoje osnovne potrebe za hranom, zdravljem, životnim prostorom i obrazovanjem. Danas, jedan od ozbiljnih problema sa kojima se mnoge od tih zajednica moraju suočiti, uz vrtoglav i razarajući rizik, jeste neminovnost da emigriraju u velike gradove, gde žive otuđeni, pritisnuti glađu, i razbijenih iluzija, kao što se desilo u Limi, koja je u poslednjih dvadeset godina utrostručila broj stanovnika usled dolaska domorodaca. Oni žive poniženo u predgrađima tih gradova, gde se šire kolera, meningitis, tuberkuloza i sve nevolje koje sa sobom nose

111

ERNESTO SABATO

siromaštvo i izgnanstvo. Žive, ako se taj glagol može upotrebiti u svom velikom i tajanstvenom značenju, ili žalosno preživljavaju, otuđeni i izgubljeni. Upravo ovamo, u Buenos Ajres, glavni grad zemlje koja je nekada bila takoreći pustinja, sa malobrojnim samoniklim zajednicama, dolaze hiljade bolivijskih i paragvajskih Indijanaca koji prelaze granicu i koji su potlačeni u nezakonitim poslovima, jer ne poseduju dokumenata. Spavaju na podu, mnogobrojni i prljavi. Izgubili su svoje dostojanstvo i svoje drevne rituale. U domorodačkim zajednicama suština postojanja bila je povezana sa ritmom svemira i prirode. Čak i danas, mnogi od njih čuvaju svoje rituale, poput Araukanaca, koji se pripremaju za doček Nove godine ceremonijama praćenim plesom i molitvom, tražeći od bogova da im daju zdravlje i dobra predskazanja, da godina koja počinje bude izdašna u kiši i berbi. Nasuprot tome, rituali i tradicije naših društava danas su izopačene, lažne predstave u koje više niko ne veruje, što je posledica tehnološkog varvarizma. Magijsko i logičko mišljenje su razdvojeni, čovek je prognan iz svoje prvobitne zajednice; zauvek je razbijena čovekova harmonija sa samim sobom i sa svemirom.

112

Pre izvesnog vremena gledao sam izvanredan film Emira Kusturice o nestajanju Jugoslavije. Impresionirala me je smelost kojom reditelj pokazuje surovost tog uništenja. I dok sam gledao ta bića u njihovom zagađenom podzemlju, kako svojom boli podnose život prezrenih i grešnih, osetio sam da je velika metafora ovog vremena počiva u tome da deo čovekove ljudskosti nestaje. Sličan osećaj ponovo me je obuzeo jednog popodneva, dok sam putovao vozom. U kupe je ušla neka mršava žena, tamnog tena, koja je na rasklimatanoj harmonici svirala vrlo tužne tonove. Na grudima joj je visio natpis sa objašnjenjem da je morala da pobegne iz Rumunije. Slušao sam njenu melodiju, i zaustavio se da posmatram tu ženu bez otadžbine i doma, ne mareći za to da li je poticala iz Rumunije, Bosne ili bivše Jugoslavije. Bila je obično grešno biće, poput hiljada izbeglica u svetu, bezemljaša iz Brazila, ili onih koji očajnički pokušavaju da pobegnu iz bespomoćne Albanije. Ona je jedna od milion osoba za čiju nedaću smo i mi odgovorni. To su ljudi koji ne

113

ERNESTO SABATO

znaju za ideologije ili sociološke statistike, ali kojima je dobro poznato da ne pripadaju istoriji. Kada se već udaljavala prema sledećem vagonu, sreo sam se sa tužnim pogledom devojčice koju je podizala na svoja leđa. Taj događaj me je naveo da uvidim šta nam se dešava: svet kao da korača ka sopstvenom raspadanju, dok nas život posmatra, otvorenih očiju, gladnih od tolike čovečnosti.

114

Potresla me je vest koju sam jutros pročitao u dnevnim novinama; izrezao sam je i ostavio u jednu od fioka sa svojom arhivom, među tolikim isečcima koji su mi ovih godina pomogli da živim. Jedna žena, po ciči zimi, samo u majici i pantalonama, pobegla je iz psihijatrijske bolnice sa željom da ode da potraži svog prijatelja. Iskoristivši nepažnju mašinovođe, ukrala je lokomotivu i, pokrenuvši je bez teškoća, započela svoju odiseju. On je radio na železnici i naučio ju je da upravlja vozovima i ,,još mnogo toga“. „Kada biste znali šta je ljubav, pustili biste me da nastavim1, govorila je službeniku koji ju je zaustavio i, dok je vodio u policijsku stanicu, u očajničkom plaču, vikala je: „Zar ti nikada ništa nisi učinio zbog ljubavi?" Koliko su čovečniji ovakvi postupci od onih kakve čine brojni pojedinci što jure gradom zaslepljeni svojim planovima! Želeo sam da izdvojim ovu priču iz svojih papira, budući da su na neki način, kada nas rasuđivanje odvede do ivice kolektivnog ludila, ovakva dela najviše nalik spasenju.

115

Oni koji me vole mole me da ne ustajem tako rano, plaše se za moje zdravlje; lekari me iznova pregledaju, vrše ispitivanja. Zapravo, postajem čovečan; to je jedna od posledica patnje. Da li bi to moglo biti opravdanje za bol? Danas sam pokušao da otpočinem barem do pet sati, ali mi se javila nekakva vizija od koje sam malopomalo dolazio u stanje polusvesti, besprostorne, ali koja mi se ipak polako nametala; tako sam proveo duže vreme boreći se između stvarnosti i delirijuma. Naposletku sam počeo da se prevrćem u krevetu, otkrio se i čekao da mi hladnoća umiri živce. Nešto nejasno, povezano sa stvarnošću kakvu živimo, poteklo iz nesvesnog, poput šapata, podsetilo me je na to što slikam poslednjih godina, na stravična bića što izlaze iz dubine moje duše, kule koje se nakrivljuju, ptice na užarenom nebu. Ne znam šta oni predstavljaju, možda upozorenje, ili pak posledice toga što sam pretrpeo pišući pojedine pasuse svojih fikcija, poput Izveštaja o slepima. Ponovo ne uspevam da zaspim, pa uključujem svetiljku i narušavam tamu ateljea. Na svom stolu

116

PRE KRAJA

vidim koverte sa odlomcima koje ću uključiti u ovu knjigu koju pišem bez prethodnog razmišljanja, koja mi izlazi iz duše, a ne iz glave, diktirana brigama i tugom ovih poslednjih godina. Ponovo pregledam papire, neki od njih, zapravo mnogi, obeleženi su, išarani bezbrojnim ispravkama. Zbog teskobe koju mi izazivaju, pokušavam da zaboravim ovaj zadatak, ali on se uvek vraća, opsesivno, poput udaraca pesnicom unutar moje glave. Napokon se presvlačim i, u bašti, iščekujem zoru koja kasni pod nebom punim olujnih oblaka. Provodim neko vreme tako sedeći, dok me Gledis ne pozove da doručkujem, što činim dok čitam velike naslove u novinama: socijalna kriza, nezaposlenost, korupcija, nekažnjivost, opšte prilike u svetu. Više nego dovoljno da uveća tugu i nemir. Jedan podnaslov obaveštava: ,,U jednoj nedelji pet stotina ljudi, uglavnom žena i dece, izgorelo u Indoneziji“. Sećam se izraza kojim Dante opisuje pakao: „Krv pomešana sa suzama, sakupili je odurni crvi.“ Potom odlazim u atelje i čekam dolazak Dijega koji će me, kao i svakog jutra, usrdno vratiti u život. Vodićemo dug razgovor, a potom ćemo moći da se prošetamo po ulicama u kraju, ili do stanice, sve dok ne uspem da obnovim energiju za nastavak pisanja.

117

Ozbiljnost krize na nas utiče društveno i ekonomski. I mnogo više od toga: nebo i zemlja su oboleli. Priroda, taj arhetip celokupne lepote, razumljivo se pobunila. Naša planeta nalazi se u stanju pustošenja, i ako se ne preduzmu hitne mere, za nešto više od tri ili četiri decenije postaće nenaseljiva. Kiseonik se nepovratno troši zbog karbonske kiseline iz automobila i fabrika, kao i zbog uništavanja šuma. Drveće je čoveku neophodno za život. Oni što seku šume Amazona i velikih svetskih rezervata izgleda kao da to ne znaju, ili im nije važno. Razvijene zemlje proizvode četiri stotine miliona tona toksičnog otpada godišnje: arsenik, cijanid, živu i derivate hlora, koji se ulivaju u vode reka i mora, nanoseći štetu ne samo ribama već i onima koji se njima hrane. Svega nekoliko grama toksičnih materija za ljudsko biće je smrtno. Dolazimo u rizik da jedemo biljke prskane insekticidima koji oštećuju jetru i bubrege i izazivaju smetnje u krvi, leukemiju, probleme sa štitnom žlezdom; takođe utiču na centralni nervni sistem i

118

PRE KRAJA

oči. Među tim insekticidima nalazi se strašan otrov po imenu „agens pomorandža“. Naučnici nam još nisu objasnili na koji način ćemo preživeti radioaktivnost raširenu usled uticaja nuklearnih reaktora. Osam miliona ljudskih bića još uvek trpi posledice atomske tragedije u Cernobilju. Tokom posete Mihaila Gorbačova Argentini, sa predsednikom bivšeg Sovjetskog Saveza dugo sam razgovarao o tim temama, budući da su naučnici iz njegove zemlje bacili ,,srca“ velikog broja reaktora u Baltičko more. Možda su hteli da ih ugase? Među tim ostacima nalaze se jezivi proizvodi poput plutonijuma, zloslutne aluzije na Plutona, grčkog boga pakla. Nije nam poznato šta su zaista, sa svoje strane, učinile najrazvijenije zemlje, ali je alarmantna ravnodušnost kojom su odgovorile na poziv istaknutih ekoloških organizacija, poput Grinpisa. Po svoj prilici ne shvataju da smo na ivici fizičkog uništenja planete, toliki su njihovi individualizam i lakomost. Uprkos visokom riziku koji podrazumevaju radioaktivni proizvodi, njihovo skladištenje i dalje zahteva neprocenljivu nužnost kontrolnog agensa. Najbespomoćnije zemlje, poput Indije, ponosno se proglašavaju novom nuklearnom silom, ili se izlažu riziku da budu prodate kao atomski otpad. A to se u više navrata umalo dogodilo našoj zemlji. Još jedna opasnost koju treba imati na umu jeste ozonska rupa, rupa koja je već veličine afričkog kontinenta! Pored pregrejavanja planete, što je posledica ispuštanja industrijskih gasova i efekta „staklene

119

ERNESTO SABATO

bašte“, budućnost ostrvskih zemalja nalazi se u opasnosti usled rasta nivoa reka i mora. Ne zaboravimo ni vrste u izumiranju: smatra se da dnevno nestane sedamdeset biljnih ili životinjskih vrsta. U davnoj prošlosti, kako tvrdi Berđajev, zamisao ljudskog univerzuma takođe je bila zadatak božanskih sila. Pošto je postojanje oskrnavljeno, a veliki etički i verski principi svih vremena deformisani, nauka pokušava da laboratorije pretvori u veštačke utrobe. Može li se zamisliti nešto paklenije od kloniranja? Možemo li dan za danom spokojno obavljati svoje zadatke, dok nam se iza leđa proizvodi život veštačkim putem. Više ništa nije vredno poštovanja. Uprkos već očiglednim surovostima, čovek ide napred probijajući se kroz poslednja razdoblja u kojima se stvara život. Velikim naslovima nas obaveštavaju da se kloniranje već uspešno obavlja. A mi, svi ljudi sa planete koji ne želimo to poslednje skrnavljenje prirode, šta možemo učiniti pred nemoralom onih koji su iznad nas? Čovečanstvo je dobilo prirodu u kojoj je svaki elemenat jedinstven i različit. Jedinstveni i različiti su svi oblaci koje smo posmatrali u životu, ruke ljudi, oblik i veličina listova, reka, vetrova i životinja. Nijedna životinja nije bila istovetna sa drugom. Svaki čovek bio je tajanstveno i na sveti način jedinstveno biće. Sada, čovek je na ivici da se pretvori u klona po porudžbini: nebesko plave oči, simpatičan, predu-

120

PRE KRAJA

zimljiv, neosetljiv na bol ili, tragično, napravljen za roba. Zupčanici jedne mašine, činioci jednog sistema; kako je daleko, Helderline, vreme kada su se ljudi osečali kao deca Bogova! *

Mladi ispaštaju: više ne žele da imaju decu. Nema većeg skepticizma. Poput životinja u kavezu, naše mlade generacije ne usuđuju se da budu roditelji. Takvo je stanje u svetu koji im prepuštamo. Anoreksija, bulimija, narkomanija i nasilje još su neki od znakova ovog vremena teskobe usled omalovažavanja života onih koji nam zapovedaju. Kako bismo mogli da objasnimo našim babama i dedama da smo život doveli u takvu situaciju da se mnogi mladi prepuštaju smrti zato što ne jedu ili povraćaju hranu? Zbog nedostatka želje za životom ili da bi se izvršila zapovest koju nam uliva u glavu televizija: histerična mršavost. Stotine hiljada mladih su narkomani. Hodaju svetskim trgovima poput bandi. Sve navodi na mišljenje da je Zemlja na putu da se pretvori u supernaseljenu pustinju. Nije slučajnost što su u jednom od poslednjih Ekoloških vrhova, u ne tako dalekoj budućnosti, predviđeni ratovi da bi se dobila voda za piće. Ovaj žalostan i nesrećan pejzaž delo je one vrste ljudi što se smejala sirotim đavolima na koje smo pre

121

ERNESTO SABATO

toliko godina upozoravali, tvrdeći da su to tipične izmišljotine pisaca, umišljenih pesnika. Prema semantičkoj inverziji koju donose jezici, epitet realista označava pojedince čija je karakteristika uništavanje svakog postojanja u stvarnosti, od najnetaknutije prirode, do duše ljudi i dece. Premda nepopravljivi optimisti zaključuju da je čovečanstvo oduvek znalo da nadvlada okrutne događaje, ni na koji način nismo u prilici da se uzdamo u tu vrstu sofizama. Na prvom mestu, stoga što postoje čitave civilizacije koje se nikada nisu oporavile, a na drugom zato što prolazimo kroz sveopštu i planetarnu krizu. Još pre nekoliko godina, razorna sposobnost sveta bila je pet hiljada puta veća od one koja je postojala u doba Drugog svetskog rata; snaga atomskih bombi u skladištima milion puta nadmašuje bombu koja je razorila Hirošimu. Svake dve sekunde jedan mališan umre od gladi. Zločin je to što bi se sa pola procenta troškova za naoružanje mogao rešiti problem gladi u celom svetu. Ništa nas ne navodi na mišljenje da se te cifre menjaju nabolje. Ovo su vremena u kojima su čovek i njegova moć izgleda kadri samo da čine zlo. Pokrenuli smo razorne sile takve snage da njihov korak, kao što je ukazao Burkhart, može zauvek da zaustavi rast trave.

122

Bilo je to u jednom kafiću u Retiru gde si prišao da tražiš nekoliko novčića, a ja sam te pitao da li želiš da sedneš. Ti si jedan od tolikih koji prosjače svoju nevinost poput anđela izbačenih iz nekog izopačenog i čudnog raja. Naravno, nisi me poznavao i to me je ohrabrilo da prepričam ovaj susret. Jer ti si, u svojim mladim godinama, imao pogled ostareo usled tih surovih okolnosti koje, za kratko vreme, ostavljaju na telu i u duši pustoš kakvu donose godine. Kada sam se jednom prilikom vratio u isti kafić, potražio sam te u želji da te pozdravim. Više nisi bio tu, ali te otkrivam u drugim dečacima kada ih, vraćajući se uveče kući, vidim kako preturaju po vrećama za smeće, zavlačeći u prljavštinu svoje male ruke, namenjene ljuljaškama i vrteškama. I ne znam zbog čega, tada pomislim na Remboa. Možda zato što je i on pripadao onima što pevaju u bolu. Rembo koji se na pariskim ulicama hranio tvrdim komadima hleba koje je vadio iz smeća, i koji je noću spavao šćućuren na tremovima. Setio sam se njegovih reči: „Istinski život nije ovde.“

123

ERNESTO SABATO

Zatvoren u ovom starom ateljeu, sedeći na ivici kreveta, ponovo gledam mali crtež kuće koji si mi poklonio, i za koji sam pretpostavio da je kuća tvojih snova, sa cvećem, malim prozorima i zavesama, sa velikim dimnjakom u sredini koji pušta raznobojan dim, svom tom očaravajućom magijom dece koju izgleda da ni beda nije izbrisala. Ispisivao sam ove redove koje verovatno nikada nećeš čitati; želeo bih da te zaštitim na neki način. Svet, kakva strahota!

124

O tim i drugim temama dugo sam razgovarao sa Sioranom, jednog popodneva 1989. Mnogo godina ranije stigla mi je vest da je on imao želju da me upozna; to navaljivanje sam protumačio kao tajne poruke, ponovljene u različitim prilikama. Dogovorili smo sastanak u njegovoj kući u ulici Odeon, na nekoliko koraka od mog hotela na Bulevaru Sen-Žermen. Bilo mi je teško da ga odvratim od uporne ponude da me sačeka na ulazu, strahujući da se ne izgubim; to me je još jednom uverilo u njegovu istinsku želju da me vidi. Nakon nekoliko minuta stigao sam do njegove kuće, jedne od onih starih francuskih spratnica; nakon što sam se popeo šest spratova pešice, zaustavio sam se pred drvenim vratima gde je, na mestu rezervisanom za chambres de bonnes, postavio natpis na kome je stajalo Ici Cioran. Nasuprot tome što mnogi pretpostavljaju, pa i mom ličnom mišljenju, iznenadio me je taj ljubazan, sitan i žalostan čovek, propovednik nihilizma koji mu nije pristajao. On je zapravo bio veliki pesimista, na trenutke savladan jednom drugačijom osobom, skep-

125

ERNESTO SABATO

tikom i nevernikom. Doduše, uvek sa osmehom. Ni u jednom trenutku nije bio nepoverljivo ravnodušan, naprotiv, bio je jedan od onih ljudi koji se solidarišu sa „ubogom gom ilom 1, kako bi rekao Malarme, u potrazi za nekim kome bi izrazio svoju nelagodnost i svoju muku. Možda bismo njemu mogli uputiti Strindbergovu rečenicu: ,,Ne mrzim ljude, plašim ih se.“ Srdačno smo razgovarali više od četiri sata, sve dok nisam morao da se povučem jer me je u jednom ne mnogo udaljenom kafeu čekao moj prijatelj Severo Sarduj. Otkrio sam u Sioranu suvislost istinskog čoveka i razmenili smo slična razmišljanja, poput potrebe da se demistifikuje racionalizam koji nam je samo doneo bedu i totalitarizam. Ili slaboumnosti onih koji veruju u napredak i razvoj civilizacije. „Sve se može ugušiti u čoveku, osim potrebe za Apsolutnim, koja če preživeti uništenje svih hramova, kao i nestanak vere na zemlji", reči su filozofa čija je lucidnost bila proizvod njegovih neodlučnosti i njegove patnje. Ubeđen sam da bi njegova metafizička bol popustila da je mogao da piše fikciju, zbog njenog katarzičnog karaktera i stoga što ozbiljni problemi ljudske vrste nisu pogodni za skladnost, već su jedino dostupni tom mitopoetskom, protivrečnom i paradoksalnom izrazu, kao što je naše postojanje. ,,U tuzi se sve pretvara u dušu‘c, napisao je u jednom od svojih eseja koji su nam toliko pomogli da razotkrijemo lakomislenost i licemerne osmehe ovih vremena. 126

Došao sam u Santander da primim nagradu „Menendes i Pelajo“, i jutros sam poželeo da odem sa Elviritom da vidim more sa obale, možda poslednji put. Slušao sam šum talasa dok je sunce počinjalo da se skriva među oblacima sa zapada, i obuzela me je ta seta koju sam oduvek osećao pred nekom neopisivom lepotom. Kao što je valjano istakao Berđajev, paradoks modernih vremena počiva u tome što se čovečanstvo okrenulo protiv čoveka. Svetost inteligencije gurnula nas je na granicu ponora, a logos, nakon što je prevladao svetom, uzalud je pokušao da odgovori na ono što postoji samo kao zagonetka ili plač. Stigli smo do neznanja posredstvom razuma. Govoreći kroz jedan od svojih likova, Virdžinija Vulf se pita: „Kojim imenom treba da nazovemo smrt? I koji je izraz za ljubav? Ne znam. Potreban mi je osnovni jezik poput onog koji koriste ljubavnici, reči kojima govore deca.“ Humanizam Zapada je u propadanju, a kraj veka zatiče nas nesposobne da se zapitamo za život i za čoveka.

127

ERNESTO SABATO

Nakon što je učvršćen u svojoj moći, prometejski razum bio je nesposoban da reši suštinske probleme, budući da nije bilo dovoljno ukrasti vatru da bi se osvetlila istorija. Navukavši poslednje zastore, čovek je otkrio svoju nemoć i svoju nesigurnost. Ako smo u ovim poslednjim vekovima istorije izgubili neku priliku, to je bila ona da stvorimo istoriju u kojoj bi čovek bio protagonista, umesto da bude novi osuđenik. Mnogo godina ranije, poput Hrista među lopovima, u Granadi su ubili Federika Garsiju Lorku. Često sam pomišljao da je taj stravičan zločin jedan od simbola ovog sveta koji je, nakon što je iskorenio poeziju, na njenom mestu podigao stamenost i užas. Ne znamo, ali možemo predosetiti, usred kakve duboke tuge je onaj mladi, veličanstveni i nesrećni Rembo napisao prve redove svog pakla, kada je u potrazi za Apsolutnim pronašao osrednjost i prezir: Nekada, ako me sećanje ne vara, moj život beše zabava na kojoj su se sva srca otvarala, na kojoj su vina svih sorti tekla bezprestanka. Jedne noći, poseo sam Lepotu u svoje krilo i otkrio dajegorka. Ipovredio sam je. Kada hodam trgom, posmatrajući plemenitu lepotu palisandara, ili kada vidim ona nedokučiva lica koja se i dalje ražaloste pred olujnim nebom, ili one koji još uvek drhte kada izgovaraju uzvišene reči, tada mislim na nesreću ljudi predodređenih za lepotu, ali primoranih da preživljavaju u banalnosti ove kulture

128

PRE KRAJA

gde je ono što je nekadabilo opipljivo danas izopačeno grubom šalom, u nadražujućim ili patetičnim ukrasnim predmetima. Kakav tužan epilog jednog veka razorenog između zanosa razuma i surovosti čelika. Eli Vizel je rekao da je u Aušvicu umro čovek i ideja čoveka. To se desilo u doba kada je izgledalo kao da je došlo do prekida, svojevrsnog kraja, kada smo dovedeni u opasnost da nas proguta praznina. Kao što Dostojevski kaže u Zlim dusima, ljudsko biće je jednako privučeno stvaranjem koliko i razaranjem; a ovo je jedan od takvih trenutaka. Živimo kao da smo stigli do poslednjih granica postojanja. Više nismo tako sigurni da se možemo složiti sa Geteom da će „čovečanstvo na kraju pobediti“. Naprotiv, na horizontu kao da se vide poslednji trzaji. Dovoljno je pogledati bilo koje vesti ili videti naslove u novinama da bi se shvatilo da postajemo izopačena stvorenja kakva je usred grotesknih vrzinih kola slikao Goja. „San razuma stvara čudovišta“, prorekao je ovaj genijalni umetnik koji je preko dana slikao portrete debelih gospođa sa dvora, a potom se zatvarao da radi te crteže, poput bljuvotina, koji razotkrivaju slepi pozitivizam prosvetiteljstva. Napokon smo stigli do „razbijenog sveta“ o kome nam je govorio Gabrijel Marsel, i dok se stvarnost raspada u paramparčad, čovek onemoćava, fizički i duhovno skrhan. Verovatno nikada nećemo u potpunosti shvatiti to što je Kafka želeo da nam kaže; on je, u jednom od najdubokoumnijih i najsveobuhvatnijih dela X X veka,

129

ERNESTO SABATO

predočio nemir i bespomoćnost savremenog čoveka u grubom i tajanstvenom univerzumu. Pad čoveka u stvarnost gde su birokratija i moć zauzeli prostor metafizike i Bogova. Izgubljen u svetu tunela i hodnika, stranputica i račvanja, među mutnim pejzažima i mračnim uglovima, čovek drhti pred nemogućnošću svakog cilja i pred neuspehom svakog susreta.

130

III

BOL NADILAZIVREME

u dubini nepostoje koreni postoji iskorenjeno UGO MUHIKA

Nakon smrti Horhea Federika sve se sunovratilo, i mada je prošlo mnogo dana, ne uspevam da savladam tu potištenost koja me guši. Kao izgubljen u mračnoj i pustoj šumi, uzalud pokušavam da pobedim nesavladivu tugu. Pre - kada pre? Pre nego što se dogodila ta nesreća - u trenucima depresije, provodio sam sate u svom slikarskom ateljeu, radeći na nekoj slici sve dok pustoš ne bi utihnula. Ali sada se vreme zaustavilo. Teskoba traje i osećam se napušteno u neizmernoj pustinji ova četiri zida. Opijen bolom, među ruševinama svog uma, u daljini čujem odjek Valjehovih stihova: Postoje u životu udarci tako grubi, udarci kao od mržnje Božje. *

Popodne neprimetno nestaje, i vidim sebe okruženog tamom koja na kraju produbljuje nedoumice, klonulost, nevericu u Boga koji bi opravdavao

135

ERNESTO SABATO

toliku bol. Zvuci popodneva naviru u neobičnim obličjima koja ranije nisam opažao. Već je i pesma ptica drugačija, ili je nema. Svetlost sutona preliva se na svakom predmetu, kao da ih uzdiže u neku novu stvarnost, sada preobraženu usled patnje. Blaga jesenja kiša rominja u bašti, spušta se na ptice i drveće koji, ko bi to mogao znati, možda razmišljaju isto kao mi. Koliko se parova, na ulicama ovog lavirinta zvanog Buenos Ajres, snažno zagrlilo tražeći zaštitu od hladnoće, u tom izrazu neizrecive i nemoguće ljubavi. Sa prozora svog ateljea gledam u pravcu bašte. Jasmini iz Kaba, kineska ruža, magnolije i ostalo bilje i cveće podsećaju me na Horhita. I tada me lepota ponovo rastuži. Gledam, dakle, u pravcu ništavila. Opažam nevažne stvari: gumicu za brisanje, držač za olovku, kalendar, svoj sat. Bože moj, šta je ovo? Prolazi boing, uz zaglušujuću buku. Kuda ide? Zbog čega? Gledam malog pauka kako zdušno prelazi preko mog radnog stola, takođe u pravcu svoje sudbine. Ali, kakve? Mada sićušan, može imati majušnu sudbinu, po svojoj meri. Pratim ga dirnut, sve dok ne stigne do druge ivice i spusti se jednom od niti svoje mreže; sa koliko samo nade nastavljam da ga posmatram dok nestaje iz mog vidokruga, to minijaturno biće koje živi bez ikakvih velikih planova, bez silnih rasprava koje mi vodimo ga bismo dokazali - šta? Moj život se izgleda polako završava poput Tunela, sa velikim prozorima i paralelnim tunelima, gde je sve beskrajno nemoguće. Kako je čudno, kako je

136

PRE K.RAJA

strašno to što se ove tužne metafore vraćaju kada se smrt približava! Elvirita mi govori o Hristu. Dopuštam da me ohrabri svojim religioznim shvatanjem života, i bola. *

Stavio sam jednu Horheovu fotografiju na svoj pisaći sto, i sada je gledam, gledam je sa čežnjom za zagrljajem koja mi cepa grudi. Kako bih želeo da vratim vreme unazad. Kada će nestati ovaj pretežak i neizreciv teret? Misli mi tonu u razdiranje. Prema čemu su se sada okrenule reči? Dao bih sve svoje knjige - kako su jadne, kako smešne, kako nepouzdane, kako bezvredne, kako ništavne naspram ovog gubitka - i dao bih svoj ugled, taj ugled koji toliko stavljam među navodnike, i počasti i odlikovanja, samo da mi Horhito ponovo bude blizu.

137

Vratio sam se iz Albanije, gde sam išao da primim nagradu ,,Kadare“. Bio sam razoren, ali otišao sam da ne bih ponovo odbio tu sirotu i herojsku zemlju koja je meni prvom dodelila ovu nagradu. U Tirani sam doživeo jednu od najdirljivijih poćasti u životu. Taj narod koji je pretrpeo tiraniju, i kod koga se još uvek vide ostaci diktature, lica ispucala od patnje i mračni bunkeri koje je tiranin dao da se izgrade, primio me je kao nekog dobrotvora, kao kralja, kao voljenog sina. Plesalo se i pevalo na nezaboravnom uručenju te nagrade. Jedan pesnik mi je predao urnu sa zemljom koju je doneo iz rodnog mesta moje majke. A jedan veliki pisac pokazao mi je svesku koju je čuvao skrivenu u zatvoru, gde je imao malim slovima prepisan jedan Kamijevtekst i „Dragi daleki mladiću" iz mog Abadona. Plačući mi je rekao da je tokom dugih godina koje je proveo kao politički zatvorenik u tami zatvora svakodnevno čitao ove stranice, krišom, da bi mogao da izdrži. Ostao sam da drhtim jer su moje reči pomogle tom junaku, jednom od tolikih koji naseljavaju tu zemlju, danas ponovo u ratu.

138

PREKRAJA

Narednog dana oprostili smo se uz muziku i cveće; bilo je toliko potresno da mi je pozlilo u holu bečkog aerodroma. Elvira je otrčala po lekara, i nakon nekoliko sati mogli smo da krenemo put Madrida. Po povratku kući, mislim na to što sam video u zemlji mojih predaka, narod koji trpi godine pokoravanja; i uvek ću se sećati onih majki što su videle svoje sinove kako umiru na najsuroviji način, i koje su, uprkos tome, još uvek tako velikodušne. U samoći svoje sobe, slomljen Horheovom smrću, zapitao sam se kakav se to Bog tobože krije iza patnje.

139

Hodajući po ovoj kući koju smo u neko drugo vreme svi delili, a u kojoj danas lutam izgubljen, zaustavljam se, Horhito, pred tvojim portretom. Silvina Okampo, velika pesnikinja i autorka nezaboravnih priča, takođe je ponekad to činila u doba kada smo bili veoma bliski. Pre mnogo, mnogo godina. Polako sam pogledao, jednu po jednu, crte lica tog desetogodišnjeg dečaka koga sam držao za ruku, verujući da će zauvek biti pored mene. A potom sam se, kroz bore i suze, polako prisećao onog vremena, već prošlog i svetog, za kojim sam toliko čeznuo. U samoći svog ateljea, slušam Šumanov kvintet za gudače i klavir koji si toliko voleo. Kako si samo shvatao zbog čega je onaj dragi, melahnolični i nesrećni muzičar poludeo, i bacio se u Rajnu. Lice bi ti se ozarilo kada bi govorio o njemu, o njegovoj porodici i njegovom životu, kome si se uvek vraćao, kao da ti nedostaje ili ti pomaže da živiš. Divio si se Šumanovom muzičkom geniju prepunom poezije i nežnosti, i bio si dirnut Klarinom ljubavlju. Ona ga je pratila, podržavala i štitila. 1, nakon njegove smrti, ona je najviše doprinela širenju njegovog

140

PRE KRAJA

dela, zahvaljujući njoj je njegova vrednost priznata u čitavom svetu. Naviru mi u sećanje popodneva koja sam provodio u razgovoru sa Mariom i sa tobom o nebrojenim temama, da bismo na kraju, veoma često, govorili o muzici. Delili smo mišljenje da je Brams bio jedan od najvećih, i dakako Betoven i Bah. I veliki i veličanstveni Šubert, koji nikada nije uspeo da čuje svoje poslednje kvintete. Bože moj, gde si? Ako si u njima, kako i ti mora da si tužan, kako setan! Vidim te, Horhe, kako sediš za klavirom na hoklici, svirajući u četiri ruke sa Matilde ona dirljiva dela koja nam pomažu da lakše podnesimo ljudski rod. Još kao jako mali imao si zapanjujući dar za muziku. Martines Estrada nam je preporučio da te pošaljemo da učiš kod jedne od Skaramucovih24 učenica, i ona se zapanjila kada se uverila da imaš apsolutan sluh. Na jednom od koncerata koji se održavaju krajem godine, D’Urbano, veliki muzički kritičar, rekao je: „Postoji dvoje mališana koji bi mogli postati veliki koncertni umetnici; jedan od njih je Sabatov sin, a druga je devojčica po imenu Marta Argerič." Međutim, ja sam te povukao iz muzike kada mi je Epštajn potvrdio da ćeš daleko dogurati kao izvođač, ali da nećeš biti kompozitor. To sam 24 Vićenco Skaramuca (Vicenzo Scaramuzza, 1885-1968), italijanski pijanista i kompozitor koji je 1907. emigrirao u Argentinu i tamo osnovao jednu od najprestižnijih muzičkih škola na svetu. (Prim. prev.)

141

ERNESTO SABATO

učinio jer sam smatrao da je surova sudbina živeti ukrcavajući se u avione i iskrcavajući se iz njih, biti u neprijatnim hotelskim sobama, bez doma, porodice, bez tih malih svakodnevnih stvari, možda skromnih, ali koje nam pomažu da živimo. Nikada mi nisi prebacio zbog toga, uprkos svojoj istinskoj strasti prema muzici, kojoj si se vraćao svakog popodneva, iscrpljen od posla, kao što se vraća tajnoj i iskrenoj ljubavi.

142

Odajem počast, Horhe, tvom celokupnom biću, tvojoj na trenutke iritirajućoj poniznosti. Tebi, sa takvim umom, nikada nije smetalo što drugi koriste tvoje istraživačke radove i tvoje ideje. Treba da budeš ponosan na Lidiju, svoju ženu, koja se uprkos bolu i dalje bori. I na svoje ćerke, koje su od tebe nasledile talenat i poštenje. Dante i Ana su uz nju. Nikada nisam osetio takvu tugu. Preminulo je jedno od najvećih bića koja sam poznavao, velikodušno u priznavanju genijalnosti drugih, onih koje je poštovalo. Od Šumana, Bramsa, Betovena, Malroa, Tomasa Mora, Sent-Egziperija, Horhe je stekao poštovanje prema ljudskom biću, ljubav prema sirotima i bespomoćnima, za koje je celog života radio. Na svom položaju ministra, bez odmora je proputovao zemlju posećujući škole u najudaljenijim mestima. U ovaj sumrak 1998, nastavljam da slušam muziku koju je on voleo, iščekujući sa beskrajnom nadom trenutak kada ćemo se ponovo sresti na onom drugom svetu, na onom svetu koji možda, možda postoji.

143

Izašao sam da se prošetam ulicama Buenos Ajresa, i vođen mračnom slutnjom, stigao sam do starih staza parka Lesama. Ophrvan uspomenama, zaustavio sam se pred Seresovom statuom, gde se četrdeset godina ranije, tajno, Martin sastao sa Alehandrom. Kada izgubimo smisao sa kojim smo živeli, vraćamo se na mesta gde smo sebi postavljali teskobna pitanja vezana za postojanje. I tako, u više navrata dolazio sam do ovog trga i sedao na njegove klupe, kao juče. Ostajao sam tamo satima, posmatrajući beskućnike kakvih je bio pun Buenos Ajres, kao što je slučaj u svim velikim gradovima. Tih brodolomnika koji, usred olujnog okeana, puštaju svoju bocu u more. Sve dok jednog dana neko ne pokupi te nečitke cedulje, ne znajući kome pripadaju, i da li govore o ljubavi ili nevolji. Ali juče po podne preplavila me je depresija, i Elvira je morala da me vodi, takoreći da me gura, da bih mogao da hodam; toliki je moj jad. Danas želim da ispričam ko je Elvira Gonsales Fraga u mom životu. To činim u znak zahvalnosti za sve što sam od nje dobio.

144

PRE KRAJA

Tokom više od osamnaest godina, pomagala mi je u poslovima svojim velikim talentom i izuzetnom osećajnošću. Uvek se nadam da će napokon biti objavljeno to što je napisala. Sa mnogo emocija, mislim na ljubav koju je uložila, na brigu o prevodima mog dela, na izložbe mojih slika, na seminare i kongrese, zanemarivši zbog mene tolike druge mogućnosti. Osim toga, pravila je društvo Matilde, ona je sredila njenu poeziju i njene spise, i odnela ih u onu majstorsku štampariju. Nakon što se Matilde razbolela, ona je za mene bila osoba kojoj sam poveravao svoju muku i svoju teskobu. U ovo vreme bola, bez Elviritine podrške i vere, bio bih mrtav. A sada, kada više ne znam da li ću biti u stanju da putujem, dolazi mi u sećanje jedno jutro kada sam je u Parizu pratio u Sen Žilijen le Povr, malu i lepu crkvu, gde smo prisustvovali pravoslavnom obredu. Bio je to trenutak spoznaje. Kasnije sam, mesecima, išao sa njom na mise koje je držao Ugo Muhika, taj čovek sa podjednako vere i talenta, i tada sam se prvi put pričestio. Elvirita spada u najdraže osobe u mom životu.

145

Na trgu, ispred stanice, zagledao sam se u jednog dečaka. Još jednom sam se zadivio kako u detinjstvu vreme polako teče, kao da miruje. To je beskraj što se proteže od jednog do drugog praznika Tri kralja, a rođendani mališana odigravaju se nakon toliko događaja, ili snova, da im svaki naredni izgleda tako dalek, kao starost. Zbog te sporosti, detinjstvo je najplodniji i najranjiviji period, deca saosećaju sa spokojstvom drveća i nicanjem biljaka iz zemlje. Žive u vremenu koje se ne završava: koliko ima do dolaska Božića; koliko ima do mog rođendana? Za njih prošlost ne postoji, a budućnost je nevidljiva. I tada je svaki dan večan. Mnogo puta, u osami svog ateljea, ili sa prijateljima, podrobnije sam razmišljao o toj temi, o razlici između egzistencijalnog i hronološkog vremena: ovo drugo je isto za sve, a ono prvo, najličnije za svakog čoveka. Kao što sati detinjstva polagano teku, tako, kada čovek stari, sati postaju kraći, poput zvezde koja se okreće svaki put u sve manjim putanjama, a sve većom brzinom, tako da ni ne stignemo da uživamo

146

PRE KRAJA

u rođendanskim poklonima, a nova godišnjica već potajno stiže. S godinama, prošlost postaje sve veći teret, težina postojanja kao da prodire u tom pravcu. Kada čoveka već napusti radna energija, strastveni žar, iluzija novih planova, on često boravi u sadašnjosti, rastreseno, poput igre kojoj više ne posvećuje pažnju, zato što je njegovo najdublje ja ostalo vezano za one trenutke kada je život imao sjaj. Koliko puta sam iznova osetio život, kao orao kad poleti! Koliko puta mi je stvaralaštvo pružilo blesak večnosti! Ponovo sam čitao svetog Avgustina i setio se sličnosti i razlika. On uvodi, mislim, prvi put u istoriji Zapadne filozofije, egzistencijalnu ideju vremena koja me je toliko oduševila; međutim, ranije se ne bih ni zaustavio pred njegovim vrednovanjem večnosti. U večnosti ništa ne prolazi, već je sve prisutno, prošlost biva potisnuta od budućnosti, a budućnost dolazi iza prošlosti; ko će zadržati srce čoveka da bi video kako se zaustavlja, kako večnost, ako je nepomična, vlada budućim i prošlim vremenima, večnost koja nije ni buduća niprošla? Ranije, u prošlim vremenima, stvaralački nemir me je uvek bacao dalje, biće i vreme izgledali su mi nerazdvojni, a ja sam grabio ka budućnosti kao ka svojoj sudbini. Kasnije, vreme je brže proticalo, i osetio sam da moram da se smirim i da odustanem od tolikih planova. 147

ERNESTO SABATO

Kada je umro Horhe Federiko, moja tadašnja koncepcija vremena ispostavilo se da je nevažeća. Njegova prolaznost više nije bila vrtoglava niti je njegova prošlost bila mučna, sve je ostalo zaustavljeno u razdirućoj praznini. U svojoj nemogućnosti da oživim Horhea, tragao sam po religijama, po parapsihologiji, po ezoteričnim naklapanjima, ali nisam tragao za Bogom kao potvrdom ili negacijom, već kao za osobom koja bi me spasila, koja bi me uzela za ruku kao neko dete koje pati. To što sam ranije čitao sa kritičkim mišljenjem, sada sam žedno upijao. Vratio sam se Jaspersu. Na nekoliko strana sreo sam se sa Epiktetom: „Koren filozofije je u spoznaji sopstvene slabosti i nemoći.“ Koliko je puta, kad bih zapao u mračne depresije, u najbeznadežniju teskobu, stvaralački čin bio moje spasenje i moja odbrana! Tada sam poverovao Pavezeovoj tvrdnji da se u patnji učimo alhemiji koja pretvara blato u zlato, nesreću u prednost. Ali Horheovo odsustvo je nenadoknadivo. Znao sam da nijedno delo nastalo iz mojih ruku ne bi moglo da mi donese olakšanje, čak mi je izgledalo bedno da pokušam da se razonodim, ili da nešto slikam ili pišem. Drhteći sam se prisetio jedne od tih ozbiljnijih slutnj i koje sam imao u životu. Više godina pre njegove smrti, naumio sam da napišem priču o jednom starijem čoveku, seoskom zanatliji, jednom od onih ljudi što imaju čisto srce i veru u život. Trebalo je da mu jedini član porodice bude unuka koju je voleo i kojoj 148

PRE KRAJA

je pričao divne legende. Moja namera bila je da ga do krajnosti iskušam: ako bi izgubio svoju devojčicu, da li bi, zbog svoje velike dobrote, i dalje verovao u život? Nisam znao kakva će biti reakcija toga dede, nadao sam se da će me voditi intuicija. Ali bio sam toliko zadubljen u slikanje da na kraju nisam to ni napisao. Sada potpuno osećam granicu života, i bol je zaustavila vreme u večnom ognju. Znam da Jaspers kaže da ,,u najtežim situacijama postoji osnovni impuls koji nas pokreće da u porazu pronađemo put koji vodi ka biću“, i takođe ,,da je oblik u kom se ispoljava njegov poraz, to što određuje kako će čovek okončati“. Ne znam. Mogu da kažem da je vreme mog života prekinuto, da nakon Horheove smrti više nisam isti, pretvorio sam se u nadasve bedno biće, koje neprestano traži znak koji bi mu pokazao put ka večnosti u kojoj ga čeka njegov zagrljaj.

149

U julu smo izveli Romansu o smrti Huana Lavaljea, u Pozorištu Servantes, uz nesebično učešće Mersedes Sose. To je za nas bila počast koja nam je dopustila da oživimo uspomenu od pre trideset godina, kada je ona, prvi put, podarila svoj veličanstven glas neutešnom bolu Damasite Boedo. Godinu dana smo sa tom kantatom išli u stare i siromašne gradove iz unutrašnjosti, poput drevnih Salte i Korijentesa, prelepog i junačkog Huhuja. Oni su nam obnavljali sećanja na istorijske činjenice i vraćali nas lepoti zemlje. U Ušuaji sam ostao bez daha zbog tajanstvenih planina sa kraja sveta; a to mi se desilo i zbog morskih vukova i kitova iz Puerto Madrina. Znam da moja ideja da izvedemo Romansu ne bi bila moguća da nismo imali na raspolaganju veoma talentovanog kompozitora kao što je Eduardo Falu, i njegov izvanredni glas. U gradu Resistensija doživeo sam iskustvo koje mi se činilo presudnim. Bilo je to početkom godine, tokom velike poplave Parane. Bio sam ganut što vidim toliko siromaštvo i, istovremeno, toliku čovečnost.

150

PRE KRAJA

Kao da su bili nerazdvojni, kao da se ono suštinsko u čoveku otkrivalo u njegovoj nemaštini. Brzaci su napredovali poput bujica velikih planinskih reka, uništavajući njihove kuće, upropaštavajući njihove useve. U svakom trenutku Parana je mogla da razori luke tako da grad i susedna sela ostanu zatrpani. Veliki broj porodica je evakuisan, i u toj atmosferi opasnosti, usred kišnih nepogoda, bilo je potresno videti kako jedni drugima pomažu; koliko se čovečnosti ispoljilo u toj opasnosti! Bilo je to takvo otkrovenje za Eduarda i mene da smo odlučili da učestvujemo u akciji koja je trebalo da se sprovede u jednom domorodačkom selu u Neprobojnoj zoni. Zadivljujuća je pobožnost sa kojom žive ljudi tih naroda iz provincije; u načinu na koji oni podnose siromaštvo pronašao sam tragove veoma poetičnog života. Upravo oni nam stidljivo pokazuju vanvremenske vrednosti kojima više ne pridajemo važnost.

151

Prolazim pored vrata sobe u kojoj je Matilde umrla, nakon teške i duge bolesti koja ju je oborila u krevet i držala godinama. U tim vremenima kada ju je slabost nadvladavala imala je srdačnu negu bolničarki i Gledis, odane Gledis koja sada sa mnom podnosi ovu bol. Pazile su je kao neko bespomoćno stvorenje. Koliko je žena veća od muškarca! Matilde je dobila pažnju uglednih lekara, a pomoć naše prijateljice Stele Soldi bila je presudna da joj olakša tu bolest. Imao sam običaj da se naslonim kraj njenih vrata, da prislonim uho, i da ostanem tako neko vreme, osluškujući. Bolničarka joj je govorila kao da je ona razume, sve dok joj ne bi odgovorila jedva čujnim glasom, iz nedokučive daljine. Jednom prilikom, Matilde mi je ispričala da nije spavala ceie noći. Govorila mi je o ptici crno-plavičaste boje, velikoj, prelepoj, koja joj je prišla da joj kaže da stiže trenutak njene smrti. Bio je to veoma jasan san, koji joj je doneo smirenje. Tada bi se bolničarka vratila, a ja bih odlazio da se zatvorim u atelje. Dugo bih ostao da sedim, po običaju, gledajući u baštu, ne znajući šta da činim, bez ikakve volje, misleći na mračne i neodređene stvari.

152

PREKEAJA

Kakva patnja! Kako tama obavija ovu kuću nekada punu dečje graje, rođendana najmlađih, priča koje je Matilde uveče izmišljala da bi uspavala unuke. Kako su daleko, Bože moj, ona popodneva kada su njeni prijatelji dolazili da razgovaraju sa njom, kada ju je posećivala Hulija Konstenla ili Ana Marija Novik. Sa velikim očajanjem mislim na sve što je morala da pretrpi mojom krivicom. Sećam se popodneva kada sam je ostavio u Parizu, da bih otišao sa ženom koja je bila grofica u godinama pre Ruske revolucije. Sa njom me je upoznao jedan princ koji je tada radio kao taksista, sa kojim sam razgovarao o Čehovu, Dostojevskom, Tolstoju. Previranja koja sam proživljavao tokom nadrealističkog perioda bila su takva da sam, naposletku, ostavio Matilde u luci, sa malim Horheom u naručju, počinivši zastrašujuće delo koje nikada nije prestalo da me progoni. Stoga, kada mi na ulici, u vozu, neko priđe da mi pruži ruku, ili mi neke žene, pa čak i pobožne starice, kažu: „Neka vas Bog poživi još mnogo godina“, pitam se da li to zaslužujem. Toliko puta sam napustio tu ženu koja je dala svoju dušu i svoj život za mene, upravo da bih izbegao da me klonulost duha navede da spalim sve što sam pisao. Uvek je bila moja prva čitateljka, najozbiljnija, ali i najnežnija. Njene sugestije bile su precizne. Matilde je pravila blage beleške crnom olovkom na margini strane, i uvek je bila u pravu. Njena hrabrost nikada joj nije dozvoljavala da se preda, podržavala me je uprkos svakoj vrsti nemaštine. Ali takođe sam imao druge dve veze, du153

ERNESTO SABATO

boke, sa ženama koje su o meni brinule sa beskrajnom velikodušnošću. Uvek mi je trebalo da me podupiru kao staru ili loše sagrađenu kuću. U njenim poslednjim godinama, videvši koliko je očajna zbog svoje bolesti, najdublje sam je voleo. Pomišljam na srčanost sa kojom je propatila moj složeni, rizičan, protivrečan život. Pored nje sam proveo trenutke opasnosti, ljubavi, gorčine, siromaštva, političkih razočaranja i tužnih udaljavanja, u kojima sam uvek čekao da se brod na udaru mračnih oluja vrati u mirnu luku, pa da ponovo nazrem zvezdano nebo, taj Južni krst koji je iznova obeležavao pravac, isti koji smo toliko puta, kada smo bili mladi, posmatrali sa neke klupe na trgu. A mnogo, veoma mnogo godina ranije, sećam se kada mi je, poput vrhunske tajne, promrmljala one Manrikeove stihove: kako protiče život kako dolazi smrt tako u tišini...

154

Posle podne, dok sam se igrao sa Jasminom, Erikinom devojčicom, došla je Lusijana sa svojom tromesečnom bebom, mojim praunukom Ignasiom, i setio sam se kada je Huan Sebastijan bio dečačić, a ona ga čuvala, uvek tako majčinski. Kasnije je Mario došao po mene i odveo me da slušam hor koji je osnovao. On ima veliki osećaj za muziku i pravi je kreativac. U to doba ponovo sam se oduševio idejom da mesto gde smo živeli otvorim za ljude koji su mi pokazali svoju odanost i ljubav, koji su me čitali i bodrili me. Osećam da im, na neki način, to pripada; i teši me to što će, kada me više ne bude, ova kuća, zahvaljujući Gledis, uvek imati otvorena vrata. Tražio sam od Grasijele Molinelji da učini sve što je moguće da mi ispuni tu želju, i nadam se da će je između sebe čuvati obe porodice i veliki prijatelji koji su uvekbili uz nas. Ovo je kuća u koju smo Matilde i ja došli da stanujemo pre skoro šezdeset godina, gde je proteklo detinjstvo naše dece, gde je Mario snimio svoje prve

155

ERNESTO SABATO

poetične filmove, gde je došao da živi sa Elenom i gde su rođeni naši unuci Lusijana, Mersedes i Gido. Tu smo proživeli dane siromaštva, ali i najvažnije događaje našeg života. Odvojio sam slike koje želim da ostanu kao ostavština kuće, i prva izdanja, zajedno sa Matildinim knjigama, njenom poezijom i njenim neobjavljenim pričama. Želim da sve u kući ostane takvo kakvo jeste, sa svojim pukotinama i sa svojim poluogoljenim zidovima. Kao i stari samovar iz Matildine ruske porodice, i kolekcija časopisa Sur, koji sadrže moje književne početke. Ovo je kuća gde je rođeno moje delo i gde je umrla Matilde, sa starom araukariom25, dudom i ovim stoletnim borovima.

25 A raucaria excelsa, južnoameričko crnogorično drvo. (Prim. prev.)

156

Dobijam veliki broj pisama od mladića koji se osećaju na ivici ponora, ne samo iz naše zemlje, već iz čitavog sveta, poput sedamnaestogodišnjeg momka koji je čitao moje romane i pisao mi iz jednog grada u unutrašnjosti Francuske. Govorio mi je o Rembou u rukom napisanom pismu, sa nemirinim očajanjem. Prestrašio me je jer sam predosetio da bi mogao da izvrši samoubistvo, budući da je njegova drama sveopšta. Dečaci mi govore o svojoj tuzi, o želji da umru, pričaju mi, takođe, kako se poistovećuju sa Martinom i Ortensijom Pas, jer im pomažu da se odupru ovom surovom i nemilosrdnom životu. Uvek su me zabrinjavali ti mladi ljudi čije su oči namenjene lepoti, ali i nesreći, jer, ima li nesrećnije osobe od one koja požudno traga za apsolutnim? U svojoj mladosti, u različitim prilikama došao sam u iskušenje da počinim samoubistvo, ali na kraju bih odustajao uvidevši patnju svih onih koje bi moja smrt rastužila. Uvek će postojati neko kome će naše odsustvo biti nenadoknadivo: majka, otac, brat; bilo koje biće koliko god da je daleko. Neki drag prijatelj, čak i pas je dovoljan.

157

ERNESTO SABATO

Dijego Kuratelja, koji poslednjih godina radi sa mnom, podseća me na Kamijeve reči: ,,Ne postoji više od jednog istinski ozbiljnog filozofskog problema: samoubistvo. Prosuditi da li je život vredan toga da ga živimo znači odgovoriti na suštinsko pitanje filozof i j e I u trenucima kada sam zadubljen u razmišljanja o životu, o ovom zagonetnom kraju, kada više nemam snage da nastavim da pišem, kada mi sve izgleda apsurdno i beskorisno, i ova knjiga, povrh svega ova knjiga, kakav bih to optimizam mogao da ponudim onima koji od mene očajnički traže pomoć? Dijego mi čita važne mislioce ili me podseća na zaboravljene stihove; sa svojim filozofskim obrazovanjem, ubedio me je da moram da završim ovu knjigu zbog mladih koji, u nedostatku vere, danas više nego ikada imaju potrebu za rečju svojih pisaca. On me je podsetio na ono što Bruno kaže u jednom od mojih romana: „Bilo koja priča o nadi i nesrećama samo jednog čoveka, običnog nepoznatog mladića, mogla bi da se primeni na čitavo čovečanstvo. Treba pisati o adolescentima, bićima koja najviše pate u ovom neumoljivom svetu, 0 najzaslužnijima za nešto što bi istovremeno opisalo njihovu dramu i smisao njihovih patnji.“ I tada nastavljam ovo svedočanstvo, epilog, ili duhovni testament, kako god želeli da ga nazovete, posvećen tim mladićima i devojkama bez pravog smera, koji se ponekad približavaju stidljivo, a ponekad kao da traže dasku u moru, nakon brodoloma. 1 verujem da im samo to mogu ponuditi: nesigurne olupine od drveta. 158

Zadržavam se u posmatranju fotografije jednog malog čistača cipela, koji je, u gradu Salti, prišao da me zagrli sa mnogo emocije. Provodim duže vreme posmatrajući ga, poput jedne od onih drevnih ikona koje nam govore o Bogu, dalekom ali skrivenom na nekom mestu. U sjaju njegovih očiju kao da je bilo nečega što ga uzdiže iznad ovog sveta ogrezlog u strahotu i jad. Taj mališan, u svojoj poniznosti čistača cipela, pokazuje mi Boga. Boga u čijoj veri nikada nisam mogao da nađem potpunu podršku, iako sebe smatram pobožnim duhom, doduše punim protivrečnosti, i na mahove sam sklon da verujem u mahnito čudesna dela, a ponekad me opet iznova obuzmu pesimizam i depresija. Možda je razlog to što čovek očekuje mnogo i često biva prevaren; povrh svega u trenucima kada nas život lišava onih koji su za nas bili, kako je zabeležio Sernuda: „Ljubavni predah između bega od stvari." Kako održati nadu, kako ne sumnjati, kada jedan mališan umire od gladi, ili u velikim bolovima, od leukemije ili od meningitisa, ili kada se penzioner obesi zato što je sam, star, gladan

159

ERNESTO SABATO

i bez igde ikoga, kao što se sada dešava; gde je Bog? Kakav odgovor si dao svom Sinu, kada je uzviknuo onu tragičnu rečenicu? Nije li u takvim slučajevima dopušteno svojevrsno manihejstvo26? Tako bi sve bilo objašnjivo, barem za obične ljude, ne za teologe koji pišu hiljade stranica da bi opravdali tvoje odsustvo. Kako kaže Dostojevski, Bog i Đavo raspravljaju o duši čoveka, a bojno polje je srce tog nesrećnika. Čak i ako je borba beskonačna, i ako Bog nije toliko moćan da pobedi svog Suparnika, i ako je, kako mnogi kažu, Đavo pobedio i vezao ga lancima, ili, što bi bilo još izopačenije, već vlada svetom i uverava prostodušne da je Bog kako bi ga lišio ugleda, (kakva strahota!), kakav bi smisao život tada imao? Mnogi su raspravljali o postojanju tog dobrodušnog Boga koji, međutim, dopušta patnju sasvim nedužnih bića. Svetica poput Tereze od Liseja imala je nedoumice sve do pred smrt; i usred agonije, sestre su je čule kako kaže; „Sve do duše me stiže kletva.“ Fon Baltazar kaže da će, sve dokbude onih koji će patiti na zemlji, sama ideja nebeskog blagostanja izazivati bes sličan onom Ivana Karamazova. Međutim, on potom umire u najnedužnijoj, apsolutnoj veri, baš kao i Dostojevski, Kjerkegor, i đavolom opsednuti Rembo, koji na svom odru preklinje sestru da mu obezbede crkvene počasti. Po rečima Simon Vajl, te bogohulne mističarke, „patnja je čovekova nadmoć nad Bogom. Neophodna 26 Martiheizam, manihejstvo - hrišćanska jeres, dualističko učenje persijskogjeretika Manesa. (Prim. prev.)

160

PRE KRAJA

je inkarnacija da ta nadmoć ne bi bila sablažnjiva'. A kada napuštam takva rasuđivanja koja me na kraju uvek zbune, ohrabruje me prizor onog Hrista koji je takođe propatio zbog odsustva Oca. I kao što je Maćado rekao da je tražio Boga u magli, ja sam u svom sopstvenom traganju našao, u nekim pasusima Ispovesti Svetog Avgustina, odškrinuta vrata, od kojih nam dopire odblesak svetlosti. I posmatrajući onu Donatelovu skulpturu Marije Magdalene, tako tragičnu i izražajnu, pitam se da li se do vere može doći bez surovih i, po svoj prilici, nedokučivih patnji. Nije li iz velike boli rođen Oskar Vajld koga toliko volimo? U svom dirljivom oproštajnom pismu seća se da je, kada je premešten iz zatvora u sud, usred bučne gomile, dok je hodao u lancima ispred svojih čuvara, podigao glavu i video kako ga jedan prijatelj pozdravlja skidajući šešir. I pred mučnom dostojanstvenošću tog postupka, gomila je ućutala. U tom svom pismu je zabeležio: „Tamo gde postoji bol postoji i sveto tlo.“ To iskustvo ga je zauvek udaljilo od njegovih starih poroka, i više nikada nije posećivao salone za zabavu. Najveća plemenitost ljudi ogleda se u mogućnosti da izdignu svoje delo iz pustošenja, neumorno ga braneći, na pola puta između razdora i lepote.

161

EPILOG SPORAZUM IZMEĐU PORAŽENIH

Doživeli smo poraz na peščanim sprudovima racionalizma načinimo korak nazad iponovo dodirnimo strmu stenu misterije. U rs

fo n

Ba lta za r

Govorim tebi, a posredstvom tebe dečacima koji mi pišu ili me zaustavljaju na ulici, kao i onima koji me gledaju sa drugih stolova u nekom kafeu, i pokušavaju da mi priđu ali se ne usuđuju. Ne želim da umrem, a da vam ne kažem ove reči. Verujem u vas. Napisao sam vam veoma grube činjenice, i dugo nisam znao da li da vam ponovo govorim o tome što se dešava u svetu. O opasnosti u kojoj se nalaze svi ljudi, bogati i siromašni. Upravo to ne znaju ljudi od moći. Ne znaju da su i njihova deca u toj jadnoj situaciji. Ne smemo zapasti u depresiju, jer je ona, na neki način, luksuz koji sebi ne mogu da priušte roditelji mališana što umiru od gladi. I ne možemo se svaki put, sve bolje obezbeđeni, zatvarati u svoje domove. Moramo se otvoriti prema svetu i shvatiti da se propast ne nalazi napolju, već da gori poput razbuktale vatre u samoj trpezariji naših kuća. U opasnosti su, zapravo, naš život i naša zemlja. Beležim vam jedan Helderlinov stih:

167

ERNESTO SABA'I'O

Sama vatra bogova i danju i noću nas gura da idemo napred. Dođi! Pogledajmo otvoreneprostore, potražimo to što nam pripada, koliko god bilo udaljeno. Da, mladići i devojke, život na ovom svetu treba shvatiti kao sopstveni zadatak i krenuti u njegovu odbranu. To je naša misija. Ne možemo očekivati da će se vlasti za to pobrinuti. Vlasti su, takoreći u čitavom svetu, zaboravile da je njihov zadatak da rade za opšte dobro. Dakle, solidarnost poprima odlučujuću ulogu u ovom bezglavom svetu što izopštava one koji se razlikuju. Kada postanemo odgovorni za tuđu bol, naša obaveza će nam dati smisao koji će nas postaviti iznad fatalnosti istorije. Ali pre toga, moraćemo da prihvatimo da smo poraženi. U protivnom će nas ponovo privući proroci sa televizije, oni koji traže spasenje u opštem leku za hiperrazvoj. Potrošnja nije zamena za raj. Situacija je veoma ozbiljna i utiče na sve nas. Ali, čak i ako je tako, ima onih koji nastoje da ne izdaju plemenite vrednosti. Milioni bića na svetu junački preživljavaju u bedi. Oni su mučenici. *

Možemo ih videti kako izlaze iz vozova, kombija, nakon surovog radnog dana, ili očajni što nisu našli posao. Možemo ih videti u ženama od trideset godina, istrošenim zbog dece i preke potrebe da rade za bednu platu. Možemo ih videti u deci sa ulice, u

168

PRE KRAJA

starcima koji spavaju u podzemnim železnicama. U svim ljudima napuštenim u svojoj patnji i nemaštini. Jednom su pitali Pazolinija zbog čega se zanima za život marginalaca, kao što je protagonista filma Mamma Roma, a on je odgovorio d a je to zato što je u njihovoj bedi sadržana svetost života. U fascikli u kojoj čuvam papire, isečke koji mi pomažu da živim, imam fotografiju zemljotresa koji je pre mnogo godina uništio Konsepsion u Čileu: jedna sirota Indijanka, koja je privremeno uredila svoju kolibicu od limenih tabli i kartona, čisti starom metlom komad nabijene zemlje ispred svog kućerka. A Čovek sebi postavlja teološka pitanja! Koliko je uverljiviji prizor sirote male Indijanke koja i dalje čisti svoju kuću i čuva svoju decu! Takva bića nam otkrivaju Apsolutno u koje toliko puta posumnjamo; u njima se otelovljuje ona Helderlinova zamisao: tamo gde je velika opasnost raste i lek za spasenje. Svaki put kroz istoriju kada smo bili na pragu da pokleknemo, spasli smo se zahvaljujući najbespomoćnijem delu čovečanstva. Otuda treba imati u vidu reči Marije Sambrano: ,,Ne prelazi se iz mogućeg u stvamo već iz nemogućeg u istinito.“ Mnoge utopije bile su buduće stvamosti. *

Brojni su razlozi, reći ćeš mi, mogao bi da mi kažeš, da se ni u šta ne veruje. Mladi poput tebe, naslednici ponora, lutaju prognani u zemlji koja im ne obezbeđuje utočište. U

169

ERNESTO SABATO

ovoj egzistencijalnoj i metafizičkoj uskraćenosti, pate nezbrinuti bez neba i krova. Shvatam tvoju muku, nemir jer pripadaš vremenu u kome su se urušile zidine, a gde se još uvek ne naziru novi horizonti. Lažni sjaj sa ekrana pokušava da zarobi tvoju volju. Verovatno misliš da ne postoji mogućnost promene kada je vrednost postojanja manja od cene jednog reklamnog oglasa. Skepticizam je porastao usled sve veće rezignacije sa kojom prihvatamo veličinu propasti. Banalnost, sa kojom se srozavaju najplemenitija osećanja, izobličava čoveka u patetičnu karikaturu, u biće neprepoznatljivo po svojoj čovečnosti. I ja imam mnoge nedoumice, i povremeno se pitam da li su valjani argumenti kojima sam pokušao da pronađem smisao postojanja. Ohrabruje me to što znam da je Kjerkegor govorio da imati veru predstavlja hrabrost da se podnese nedoumica. Ja se kolebam između očajanja i nade, koja uvek prevagne, jer da nije tako, čovečanstvo bi nestalo još na početku, pošto je toliko razloga da se u sve sumnja. Ali zahvaljujući postojanosti tog podjednako dubokog i besmislenog osećanja, stranog svakoj logici - kako je nesrećan čovek koji raspolaže samo razumom! - spasavamo se, opet i iznova, pre svega zbog žena; jer one ne samo Što daju život, nego i održavaju ovu zagonetnu vrstu. Nimalo slučajno, u jednoj od kultura čija je mudrost hiljadugodišnja, verovalo se da duša žene koja bi umrla usred porođaja odlazi na isto nebo na koje i duša ratnika pobeđenog u borbi.

170

PRE KRAJA

Zbog toga ti ovo govorim, ne samo da bih te provocirao, već i sa željom da te ubedim. Mnogi dovode u pitanje moju veru u mlade, jer ih smatraju destruktivnima ili apatičnima. Prirodno je da usred katastrofe bude onih koji pokušavaju da pobegnu, vrtoglavo se prepuštajući upotrebi droga. Glupaci smatraju da taj problem treba prepustiti policiji, a on je u stvari rezultat duboke duhovne krize našeg vremena. Svakodnevno iznova potvrđujem svoje poverenje u vas. Mnogo je onih koji usred oluje nastavljaju da se bore, žrtvujući svoje vreme, pa čak i sopstveni život za drugoga. Na ulicama, u zatvorima, u siromašnim četvrtima, u bolnicama. Na taj način nam pokazuju da, u ovim vremenima lažnih pobeda, istinski otpor predstavlja borba za vrednosti koje se smatraju izgubljenima. Tokom putovanja u Albaniju, upoznao sam mladića po imenu Valter, koji je napustio svoju kuću u pokrajini Tukuman, da bi otišao da neguje boiesne zajedno sa verskim udruženjem Tereze od Kalkute. Sa koliko emocije ga se sećam! Kad god vidim stravične vesti koje nam stižu iz te drage zemlje, pitam se gde bi mogao biti, da li će možda pročitati ove reči kojima odajem priznanje njegovom plemenitom junaštvu. Ima na milione onih koji se bore za život, i ti sam se možeš u to uveriti kada vidiš te muškarce i žene kako ustaju u cik zore i izlaze da traže posao, radeći

171

ERNESTO SABATO

sve što im dođe pod ruku kako bi nahranili svoju decu i čestito održavali dom, ma koliko skroman bio. Da li si pomislio koliko njih u ovoj zemlji trpi glad zbog dostojanstva i pravde? Hiljade ljudi, uprkos porazima i neuspesima, nastavljaju da protestuju, puneći trgove, odlučni da oslobode istinu iz njenog dugog zatočeništva. Na sve strane postoje znaci da ljudi počinju da viču: ,,Dosta!“ Isto se dešava sa zapatističkim pokretom u Meksiku, i sa svim pokretima koji nas upozoravaju na opasnost koja preti budućnosti planete. Treba imati na umu da je postojao neko ko je razorio najmoćnije carstvo na svetu pomoću koze i simbolične preslice. Jedan od mogučih izlaza jeste pokrenuti pobunu na Gandijev način, sa mladićima poput tebe. Pobunu palih radnika koja će okončati ovaj način života gde su banke zamenile hramove. Ova pobuna te ni na koji način ne opravdava da ostaneš zatvoren u kuli, ravnodušan prema onome što se pored tebe dešava. Gandi je ukazao na to da je licemeran čovekov pokušaj da ne bude nasilan i da ostane pasivan pred društvenom nepravdom. Štaviše, verujem da bi u životu trebalo da se rukovodimo anarhohrišćanskim stavom. Nema više ludaka, umro je onaj Mančanin, ona ekscentrična utvara upustinji. Čitav svetje promišljen, strašno, čudovišno promišljen. To ludilo, za čijim odustvom žali Leon Felipe, sličan je činu onog stoičkog Gevare, koji je napustio

172

PRE KRAJA

sve udobnosti i pošao u nerazboritu borbu u bolivijsku šumu, oboleo od astme, bez lekova za svoju bolest; da bi ga na kraju ubili nemilosrdni i odvratni nitkovi. Zar je važno da li je grešio po pitanju dijalektičkog materijalizma? Upravo to dokazuje njegovu nevinost, njegovu autentičnost. Borio se za Novog Čoveka koji nas danas požuruje da preotmemo ostatke istorije. U svom oproštajnom pismu, rekao je roditeljima: „Dragi starđ, još jednom osećam pod svojim petama Rosinantova rebra, vraćam se na put sa svojim štitom u ruci“; a zatim odlazi u potragu za onim što bi Rilke nazvao sopstvenom smrću. To je njegova veličina, koju neki smatraju njegovom detinjarijom, njegovom glupošću; ali upravo ti poduhvati mahnitog junaštva iskupljuju nas od tolikih zlodela, jer se ne može živeti bez heroja, svetaca i mučenika. Poput studenata na trgu Tian-An-Men, koji su umrli u stravičnom masakru, suprotstavivši se neumoljivom čeliku tenkova. Oni su nam pokazali puteve kojima se život može ponovo roditi. Živimo u vreme kada budućnost kao da je proćerdana. Ali ako je opasnost postala naša zajednička sudbina, moramo uzvratiti onima koji zahtevaju našu brigu. *

Nedavno sam video na televiziji jednu ženu koja se smešila neizmernom i čednom ljubavlju. Ganula me je nežnost te majke iz Korijentesa ili iz Paragvaja, koja

173

ERNESTO SABATO

je plakala od sreće zajedno sa svojim nedonoščićima koje je upravo rodila u nekoj bednoj bolnici, nimalo obeshrabrena pri pomisli da njih, baš kao i njenu ostalu decu, čeka nemaština u siromašnom kvartu, u tom trenutku poplavljenom vodama Parane. Zar se u tim majkama ne ispoljava Bog? Zašto bi morao da se ispoljava samo u pesnicima poput Huana de la Krusa ili u Ruoovim svetim slikama? Ako svaki otpor deluje apsurdno kada se nazire kraj, zbog čega se ne posvetimo razmišljanju o tim svecima? Zar oni ne predstavljaju dokaz da postoji nešto sa druge strane apsurda? Ne znamo da li na kraju puta život čeka poput prosjaka koji će nam ispružiti ruku. Ovu bezumnu, ili čudesnu veru, dugujemo upravo tome što smo uspeli da dodirnemo dno. Neophodno je zaštititi mesta koja postoje čak i u predgrađima velikih gradova, gde se još uvek čuvaju osobine stvarnog čoveka od krvi i mesa. Kada hiperrazvijeni svet počne da propada, sa svim astronomima i njihovom tehnologijom, u zemljama izgnanstva čovek će nadoknaditi svoje izgubljeno jedinstvo. A kada se probudimo iz ove zlosrećne noćne more, kada nas ispraznost čovečanstva zaboli u grudima, možda ćemo se tada setiti da smo nekada bili, kao što je rekao Rene Šar: „Bića uspona, a ne zabave, njegovog epiloga“.

174

PRE KRAJA *

Govoriš mi o svom nemiru, nekoj vrsti drhtanja koje te je obuzelo i još uvek traje, nakon našeg razgovora u onom kafeu kada si me čuo da izgovaram ove reči. Moraš mi oprostiti; uprkos godinama, ne mogu da izbegnem svoju neumerenost u tome što smatram da oličava suštinu. S druge strane, ima drhtaja koji su nadasve važni! Oni prethode odlukama koje protresaju temelje našeg postojanja, i mada prvobitno stvaraju nerazumevanje, na kraju odjekuju u sudbinama drugih ljudi. Veliki tvorci stvaraju svoja dela pod takvim napetim okolnostima. Samo ono što nastaje sa strašću zaslužuje naš napor, ostalo nije vredno truda. *

I ja sam želeo da pobegnem od sveta. Vi ste me u tome sprečili, svojim pismima, svojim rečima na ulicama, svojom bespomoćnošću. Predlažem vam stoga, sa ozbiljnošću završnih reči u životu, da sklopimo dogovor i da se zagrlimo: izađimo u otvorene prostore, žrtvujmo se zbog drugoga, čekajmo, zajedno sa onim koji pruža ruke, da nas podigne novi talas istorije. Možda već to i čini, tiho i ispod površine, poput pupoljaka koji dišu pod zimskom zemljom.

175

ERNESTO SABATO

Mora postojati nešto zbog čega još uvek vredi patiti i umreti, neka zajednica među ljudima, onaj sporazum između poraženih. Jedna jedina kula, da, ali bleštava i neuništiva. U mračnim vremenima pomažu nam oni koji su znali da hodaju u noći. Čitajte pisma koja je Migel Ernandes poslao iz zatvora gde je naposletku našao smrt: Ponovo ćemo nazdraviti za sve što se gubi i pronalazi: slobodu, lance, radost i tu skrivenu nežnost koja nas navodi na potragu po celoj zemlji. Mislite uvek na plemenitost ljudi što izbavljaju čovečanstvo. Oni nam svojom smrću predaju vrhunsku vrednost života, pokazujući nam da prepreke ne postavlja istorija i podsećajući nas da čovek sam pada u utopiju. Samo oni koji budu u stanju da otelotvore utopiju biće sposobni za odlučujuću borbu, da nadoknade izgubljeni deo čovečanstva.

176

O AUTORU Ernesto Sabato rođen je 1911. godine u mestu Rohas kraj Buenos Ajresa. Doktorirao je fiziku na Univerzitetu u La Plati. Tokom 1938. i 1939. učestvovao je u istraživačkom radu u Laboratoriji ,,Kiri“ u Parizu. Godine 1945. definitivno je napustio nauku da bi se posvetio isključivo književnosti. Nakon 1977, zbog problema sa vidom, ostavlja čitanje i pisanje i vraća se slikarstvu, svojoj ljubavi iz mladosti. Napisao je više knjiga eseja o čoveku u krizi našeg vremena, odnosno o smislu književnog poziva: Ljudi i zupčanici (1951), Pisac i njegove utvare (1963), Pojedinac i univerzum (1969), Apologije i odbacivanja (1980), Pre kraja (1999), Otpor (2000). Autor je tri romana: Tunel (1948), O junacima igrobovima (1961) i Abadon, anđeo uništenja (1974).

177

SADRZAJ

Uvodnereči................................................................

7

I Rano doba i velike odluke.......................................

11

II Možda je ipak k raj.................................................

89

III Bol nadilazi vrem e...............................................

131

Epilog: Sporazum između poraženih......................... 163 O autoru...................................................................... 177

179