Kamcatka

Mar­se­lo Fi­ge­ras

Kam­čat­ka Sa špan­skog pre­ve­la

Ve­sna Sta­men­ko­vić

Beograd 2012 DERETA

Copyright © Mar­ce­lo Fi­gu­e­ras 2003 © Ovog izdanja dela i prevoda Grafički atelje DERETA Naslov originala

KAM­CHAT­KA

Mar­ce­lo Fi­gu­e­ras

It is not down in any map; true pla­ces ne­ver are. Her­man Mel­vil, Mo­bi Dik

Now is gre­a­ter than the who­le of the past. Rem, Re­veal

Pr­vi čas: Bi­o­lo­gi­ja ž. na­u­ka ko­ja se ba­vi pro­u­ča­va­njem ži­vih bi­ća.

1. Reč po­zdra­va Po­sled­nje što mi je ta­ta re­kao, po­sled­nja reč ko­ju sam čuo sa nje­go­ vih usa­na bi­la je Kam­čat­ka. Po­lju­bio me je, gre­buc­ka­ju­ći me bra­dom od ne­ko­li­ko da­na, i ušao u ci­troen. Auto­mo­bil se uda­lja­vao vi­ju­ga­vom tra­kom pu­ta, ze­le­ni me­ hu­rić ko­ji iz­vi­ru­je i ne­sta­je iza sva­kog bre­ga, sve ma­nji i ma­nji, a on­da ga vi­še ni­sam vi­deo. Sta­jao sam tu još ne­ko­li­ko tre­nu­ta­ka sa ku­ti­jom Ri­zi­ka is­pod mi­ške, a on­da mi je de­ka spu­stio ru­ku na ra­me i re­kao: „Haj­de­mo ku­ći“. To je bi­lo sve. Ako tre­ba, mo­gu da do­dam još ne­što. De­ka je uvek go­vo­rio da je Bog u ma­lim stva­ri­ma. Pri­čao je on još što­šta: da ono što Pja­co­la svi­ra ni­je tan­go, na pri­mer, i da je pra­nje ru­ku pre mo­kre­nja jed­na­ko va­žno kao i po­sle, jer ko zna šta je sve čo­vek pip­nuo, ali mi­slim da ni­šta od to­ga ne­ma ve­ze sa ovom pri­čom. Opro­sti­li smo se na ben­zin­skoj pum­pi na auto­pu­tu 3, ne­ko­li­ko ki­ lo­me­ta­ra od Do­re­ga, na ju­gu pro­vin­ci­je Bu­e­nos Aj­res. Do­ruč­ko­va­li smo u ba­ru na pum­pi, de­ka, ta­ta i ja, pu­ter-ki­fle i be­lu ka­fu u šo­lji­ ca­ma ve­li­kim kao lo­nac, sa nat­pi­som IPF. I ma­ma je bi­la tu, ali je sve vre­me bi­la u ku­pa­ti­lu. Ne­čim je po­kva­ri­la sto­mak i ni­je mo­gla da za­ dr­ži ni teč­nu hra­nu. A Pa­tu­ljak, moj mla­đi brat, spa­vao je raz­ba­ška­ren na zad­njem se­di­štu ci­tro­e­na. Ne­pre­sta­no se me­ško­ljio u snu, ma­šu­ći no­ga­ma i ru­ka­ma, kao da po­la­že pra­vo na pro­stor, kralj bes­kraj­nih pro­stran­sta­va.

10

Mar­se­lo Fi­ge­ras

U tom tre­nut­ku imam de­set go­di­na. De­čak sam nor­mal­nog iz­gle­ da, mo­žda, ako se iz­u­zme ne­sta­šna ko­sa ko­ja vo­li da mi štr­či iz­nad gla­ve, kao znak uz­vi­ka. Pro­le­će je. Ok­to­bar na ju­žnoj he­mis­fe­ri zla­ća­no šlja­šti, a ovaj dan slu­ži mu na čast; ju­tro bli­sta po­put pa­la­te. Va­zduh je pun onih le­te­ćih se­men­ki ko­je mi u Ar­gen­ti­ni zo­ve­mo pe­ka­ri, dnev­ne zve­zdi­ce ko­je hva­tam me­đu dla­no­ve, a za­tim pu­štam, du­vam u njih, po­ma­žem u nji­ho­voj po­tra­zi za plod­nim tlom. (Re­če­ni­ca Va­zduh je bio pun pe­ka­ra ras­pa­me­ti­la bi Pa­tulj­ka. Ba­cio bi se na pod, dr­žao za sto­mak i sme­jao kao lud za­mi­šlja­ju­ći čo­ve­čulj­ke ka­ko leb­de u va­zdu­hu kao me­hu­ri od sa­pu­ni­ce, u be­lim ke­ce­lja­ma i li­ca uma­za­nih bra­šnom.) Se­ćam se čak i lju­di ko­ji su se mo­ta­li oko pum­pe. De­be­log br­ke dla­ka­vih pa­zu­ha, ko­ji je to­čio ben­zin. Ka­mi­on­dži­je ko­ji je pre­bro­ja­vao sve­žanj nov­ča­ni­ca ve­li­kih kao čar­šav na pu­tu pre­ma ku­pa­ti­lu. (Mo­ ram da se is­pra­vim; pra­nje ru­ku pre mo­kre­nja ipak ima ve­ze s ovom pri­čom.) I sto­pe­ra ko­ji je pre­šao pla­to is­pred pum­pe i upu­tio se pre­ma auto­pu­tu, sa bra­dom pro­ro­ka i li­me­nim či­ni­ja­ma ko­je zvec­ka­ju, kao zvo­na ko­ja po­zi­va­ju na po­ka­ja­nje. De­voj­či­ca pre­sta­je da pre­ska­če vi­ja­ču ka­ko bi po­kva­si­la ko­su pod če­smom. Sad je, na po­vrat­ku, ce­di, vo­da pa­da u pra­ši­nu, kap, kap. Ka­ plji­ce ko­je su pre sa­mo jed­nog tre­na bi­le tu, is­pi­su­ju­ći Mor­ze­o­vom azbu­kom po­ru­ke po ze­mlji, sva­kog tre­nut­ka sve su ble­đe. Ne­sta­ju me­ đu mi­ne­ral­nim i or­gan­skim če­sti­ca­ma pra­ši­ne, po­vi­nu­ju­ći se za­ko­ nu gra­vi­ta­ci­je, kli­ze kroz pu­ko­ti­ne ko­je po­sto­je ta­mo gde ih na­iz­gled ne­ma, ka­pi ko­je osta­vlja­ju ko­ma­dić svo­je du­še i da­ju ži­vot če­sti­ca­ma, gu­be­ći vla­sti­ti, na pu­tu pre­ma uža­re­nom sr­cu pla­ne­te, onom og­nju u kom Ze­mlja još uvek iz­gle­da slič­no kao on­da kad je na­sta­la. (U du­bi­ni du­še, sve uvek osta­je isto kao što je ne­kad bi­lo.) De­voj­či­ca se ele­gant­no sa­gi­nje pre­da mnom. Na tre­nu­tak mi se či­ni da se kla­nja. U stva­ri, uzi­ma svo­ju vi­ja­ču. Na­sta­vlja da pre­ska­če, u sa­vr­še­nom rit­mu, se­ku­ći va­zduh, vuš, tup, is­pi­su­ju­ći obri­se me­hu­ra u ko­ji se za­tva­ra. Ta­ta otva­ra vra­ta ba­ra i pu­šta me da uđem. De­ka je unu­tra, če­ka nas. Ka­ši­či­com pra­vi vr­tlog u be­loj ka­fi.

KAM­ČAT­KA

11

Po­ne­kad u mom se­ća­nju ima i va­ri­ja­ci­ja. Po­ne­kad ma­ma ne iz­la­zi iz ci­tro­e­na sve dok ne iza­đe­mo iz ba­ra; se­di u ko­li­ma i žvrlj­ka ne­što po pa­kli­ci ci­ga­re­ta „Džo­kej klub“. Po­ne­kad broj­ča­nik na ben­zin­skoj pum­pi od­bro­ja­va una­zad ume­sto una­pred. Po­ne­kad je sto­per tu pre nas i, kad stig­ne­mo na pum­pu, on već po­di­že pa­lac, kao da žu­ri da ot­ kri­je svet ko­ji još ni­je vi­deo, i da mu alu­mi­ni­jum­skom zve­kom na­ja­vi spa­se­nje. Te me pro­me­ne ne bri­nu. Na­vi­kao sam na njih. One sa­mo zna­če da vi­dim ne­što što ra­ni­je ni­sam vi­deo; da ni­sam vi­še baš isti onaj ko­ji sam bio kad sam se to­ga po­sled­nji put pri­se­ćao. Vre­me je čud­no. To je oči­gled­no. Po­ne­kad mi se či­ni da se sve de­ ša­va isto­vre­me­no, što je sve sa­mo ne oči­gled­no, i još je neo­bič­ni­je. Po­ma­lo mi je žao lju­di ko­ji se hva­li­šu ti­me što ži­ve sa­mo u sa­da­šnjem tre­nut­ku; baš kao i lju­di ko­ji ula­ze u bi­o­skop po­što je film već po­ čeo, ili onih ko­ji pi­ju ko­ka-ko­lu „lajt“ – oni pro­pu­šta­ju ono naj­bo­lje. Mi­slim da vre­me funk­ci­o­ni­še kao ska­la na ra­di­ju. Ve­ći­na lju­di vo­li da oda­be­re jed­nu sta­ni­cu, s ja­snim sig­na­lom i bez smet­nji. Ali to ne zna­či da ne mo­že­mo da po­me­ša­mo dve ili vi­še sta­ni­ca; ne zna­či da ih ni­je mo­gu­će uskla­di­ti. Do ne­dav­no smo sma­tra­li ne­mo­gu­ćim da či­tav je­dan sve­mir sta­ne iz­me­đu dva ato­ma, a sta­je. Za­što bi­smo od­ba­ci­li ide­ju da na ra­dio-ska­li vre­me­na mo­že­mo isto­vre­me­no da slu­ša­mo či­ ta­vu isto­ri­ju čo­ve­čan­stva? Do­ka­ze to­ga mo­že­mo na­slu­ti­ti u sva­ko­dnev­nom ži­vo­tu. Ose­ća­mo ka­ko u na­ma po­sto­je svi oni „mi“ ko­ji smo ne­kad bi­li (i ko­ji će­mo bi­ ti?): ču­va­mo u se­bi su­šti­nu onog ne­du­žnog, se­bič­nog de­te­ta, a isto­vre­ me­no smo i onaj ne­žni, pre­te­ra­no ve­li­ko­du­šni mla­dić, od­ra­stao čo­vek ko­ji čvr­sto sto­ji obe­ma no­ga­ma na ze­mlji, a ipak ne za­bo­ra­vlja svo­je sno­ve i, ko­nač­no, sta­rac ko­me je zla­to tek još je­dan me­tal, ko­ji je iz­ gu­bio vid, ali je ste­kao vi­zi­ju. Dok se pri­se­ćam, glas mi po­ne­kad zvu­či kao da mi je opet de­set go­di­na, a po­ne­kad kao da imam se­dam­de­set, do ko­jih još ni­sam sti­gao; zvu­či i kao što zvu­čim da­nas, u ovom uz­ra­ stu... u go­di­na­ma ko­je mi­slim da imam. Sva­ko od onih ko sam bio, ko je­sam i ko ću bi­ti, stal­no raz­go­va­ra­ju, pri­la­go­đa­va­ju se jed­ni dru­gi­ma. Da mo­ja pro­šlost i mo­ja sa­da­šnjost za­jed­no ob­li­ku­ju mo­ju bu­duć­nost, to mi zvu­či kao su­šta isti­na, ali sum­njam da mo­ja bu­duć­nost i mo­ja

12

Mar­se­lo Fi­ge­ras

sa­da­šnjost mo­gu da ob­li­ku­ju mo­ju pro­šlost. Sva­ki put kad se pri­se­ ćam, onaj ko sam bio iz­go­va­ra tekst i iz­vo­di svo­je rad­nje sve si­gur­ni­je, kao da u sva­kom no­vom po­ku­ša­ju sve vi­še i bo­lje raz­u­me svo­ju ulo­gu. Bro­je­vi na mom broj­ča­ni­ku po­če­li su da te­ku una­zad. Ne mo­gu da ih za­u­sta­vim. De­ka je opet u svom ka­mi­o­ne­tu, pri­ti­ska pa­pu­či­cu za gas i pe­vu­ši svoj omi­lje­ni tan­go: Re­ci mi, Bo­že, šta je sa mnom, što sam se to­li­ko pro­me­nio, ne po­zna­jem se­be vi­še. Ta­ta se sa­gi­nje i na uho mi šap­će reč po­zdra­va. Kao i on­da, ose­ćam to­pli­nu nje­go­vog obra­za. Lju­bi me i gre­be bra­dom. Kam­čat­ka. Ja se ne zo­vem Kam­čat­ka, ali znam da, kad to ka­že, mi­sli na me­ne.

2. All things re­mo­te Reč Kam­čat­ka zvu­či čud­no. Mo­ji pri­ja­te­lji Špan­ci sko­ro da ne mo­ gu da je iz­go­vo­re. Sva­ki put kad je po­me­nem, po­sta­ju snis­ho­dlji­vi, kao da raz­go­va­ra­ju sa do­bro­ćud­nim di­vlja­kom. Gle­da­ju me i vi­de Kvi­kve­ ga, te­to­vi­ra­nog čo­ve­ka iz Mel­vi­lo­ve knji­ge, ko­ji obo­ža­va svo­ju sta­tu­e­tu de­for­mi­sa­nog bo­žan­stva. Ko­li­ko li bi za­ni­mljiv bio Mo­bi Dik da ga je is­pri­čao Kvi­kveg. Me­đu­tim, i pri­če pi­šu oni ko­ji pre­ži­ve. Ne pam­tim vre­me kad ni­sam znao za Kam­čat­ku. Is­pr­va je to bi­la jed­na od mno­gih ze­ma­lja ko­je tre­ba osvo­ji­ti u mo­joj omi­lje­noj igri „Ri­zi­ko, rat­ne tak­ti­ke i stra­te­gi­je“. Ep­ski duh igre pre­neo se na ime me­sta, ali mo­gao bih se za­kle­ti da bi i bez to­ga mom uhu ta reč zvu­ ča­la ve­li­čan­stve­no. Da li gre­šim ili Kam­čat­ka za­i­sta pod­se­ća na zvuk ukr­šta­nja ma­če­va? Ja sam od onih što ve­či­to žu­de za uda­lje­nim stva­ri­ma, baš kao i Išmael iz Mo­bi Di­ka. Ve­li­či­na avan­tu­re me­ri se uda­lje­no­šću: što je vrh vi­ši, to je ve­ća hra­brost po­treb­na za nje­go­vo osva­ja­nje. Na ta­bli Ri­zi­ka, ze­mlja u ko­joj sam se ro­dio, Ar­gent­ina, na­la­zi se u dnu le­vo. Kam­ čat­ka je, me­đu­tim, skroz go­re de­sno, tik is­pod ru­že ve­tro­va. U tom dvo­di­men­zi­o­nal­nom sve­tu, Kam­čat­ka je bi­la naj­da­lje me­sto ko­je sam mo­gao da po­že­lim. Na po­čet­ku igre, ni­ko se ni­je bo­rio za Kam­čat­ku. Na­ci­o­na­li­sti su lju­bo­mor­no ču­va­li Ju­žnu Ame­ri­ku, oni am­bi­ci­o­zni ba­ca­li su oko na Se­ver­nu, pre­fi­nje­ni su sa­nja­li o Evro­pi, a prak­tič­ni usme­ra­va­li svo­je na­po­re na Afri­ku i Oke­a­ni­ju, ko­je je bi­lo la­ko osvo­ji­ti i još lak­še bra­

14

Mar­se­lo Fi­ge­ras

ni­ti. Kam­čat­ka je bi­la u Azi­ji, ko­ja je bi­la pri­lič­no ve­li­ka, i sa­mim tim je bi­lo te­ško dr­ža­ti je pod kon­tro­lom. Po­vrh to­ga, ni­je čak bi­la ni pra­va dr­ža­va: po­sto­ja­la je kao ne­za­vi­sna na­ci­ja sa­mo na neo­bič­noj ta­bli Ri­ zi­ka; a ko bi još mo­gao da po­že­li ze­mlju ko­ja čak i ni­je stvar­na? Kam­čat­ka je osta­ja­la me­ni, ko­ji sam uvek bio slab pre­ma pre­zre­ni­ ma. Za me­ne, Kam­čat­ka je od­je­ki­va­la po­put bub­nje­va ne­kog skri­ve­ nog, var­var­skog car­stva ko­je me do­zi­va da bu­dem nje­gov kralj. U to vre­me ni­sam znao ni­šta o pra­voj Kam­čat­ki, onom le­de­nom je­zič­ku ko­ji Ru­si­ja po­ka­zu­je Pa­ci­fič­kom oke­a­nu, ru­ga­ju­ći se svo­jim pre­ko­mor­skim su­se­di­ma. Ni­sam znao za njen več­ni sneg i nje­nih sto­ ti­nu vul­ka­na. Ni­sam znao za gle­čer Mut­nov­ski, ni za nje­na ki­se­la je­ ze­ra. Ni­sam ni čuo za nje­ne di­vlje me­dve­de, ni za fu­ma­ro­le i me­hu­ri­će ga­sa ko­ji se, kao vra­to­vi hi­lja­du ža­ba, na­du­va­va­ju na blat­nja­voj po­vr­ ši­ni nje­nih ter­mal­nih vo­da. Bi­lo mi je do­volj­no to što ima ob­lik sa­blje i što je ne­pri­stu­pač­na. Ta­ta bi se iz­ne­na­dio kad bi znao ko­li­ko pra­va Kam­čat­ka li­či na sli­ ke iz mo­jih sno­va. Le­de­no po­lu­o­str­vo ko­je je ujed­no i oblast naj­ve­ćih vul­kan­skih ak­tiv­no­sti na sve­tu. Ho­ri­zont vi­so­kih, go­to­vo ne­do­sti­žnih vr­ho­va oba­vi­je­nih sum­por­nim is­pa­re­nji­ma. Kam­čat­ka je kra­ljev­stvo eks­tre­ma i pa­ra­dok­sa; škol­ski pri­mer su­prot­sta­vlje­nih kraj­no­sti.

3. Osta­jem bez či­ka Na ta­bli za Ri­zi­ko, raz­da­lji­na iz­me­đu Kam­čat­ke i Ar­gen­ti­ne je var­ lji­va. Ako bi se dvo­di­men­zi­o­nal­na ta­bla pre­ne­la na glo­bus, ta na­iz­gled ne­pre­mo­sti­va raz­da­lji­na na­jed­nom se bri­še. Vi­še ne­ma po­tre­be pre­ći či­tav po­zna­ti svet ka­ko bi se s jed­nog me­sta sti­glo na ono dru­go. Kam­ čat­ka i Ame­ri­ka ta­ko su bli­zu da se go­to­vo do­di­ru­ju. Slič­no to­me, ra­sta­nak na ben­zin­skoj pum­pi i po­če­tak mo­je pri­če su­prot­ni su kra­je­vi ko­ji se pre­kla­pa­ju; na­slu­ću­ju se je­dan u dru­go­me. Ok­to­bar­sko sun­ce me­ša se sa april­skim, ovo se ju­tro sta­pa sa onim. La­ko je za­bo­ra­vi­ti da jed­no od ta dva sun­ca do­no­si na­go­ve­štaj le­ta, a dru­go na­ja­vlju­je nje­gov kraj. Na ju­žnoj he­mis­fe­ri, april je me­sec kraj­no­sti. Po­či­nje je­sen, a sa njom do­la­zi i hlad­no vre­me. Ali na­le­ti ve­tra ne tra­ju du­go, i sun­ce se po­no­vo vra­ća. Da­ni su još du­gi. Mno­gi kao da su ukra­de­ni od le­ta. Ven­ti­la­to­ri još ma­lo pro­du­ža­va­ju svo­ju slu­žbu, a lju­di ugra­be tre­nu­ tak da vi­ken­dom po­beg­nu na pla­žu, po­ku­ša­va­ja­ju­ći da pre­tek­nu zi­mu. Ras­ko­šni april 1976. li­čio je na sve dru­ge apri­le. Tek sam po­šao u še­sti raz­red. Bio sam za­o­ku­pljen ras­po­re­dom ča­so­va ko­ji još ni­sam znao na­pa­met i spi­sko­vi­ma knji­ga ko­je je tre­ba­lo da na­ba­vim. I da­lje sam no­sio u ško­lu vi­še pri­bo­ra ne­go što mi je bi­lo po­treb­no, i ža­lio se na svo­je me­sto u klu­pi, su­vi­še bli­zu sto­la na­stav­ni­ce Bar­bej­to. Ali ne­ke su stva­ri ipak bi­le dru­ga­či­je. Dr­žav­ni udar, na pri­mer. Iako ta­ta i ma­ma ni­su mno­go pri­ča­li o to­me (ni­su iz­gle­da­li be­sno ni­ti utu­če­no, već pre sum­nji­ča­vo), bi­lo je oči­gled­no da je u pi­ta­nju ne­što

16

Mar­se­lo Fi­ge­ras

ozbilj­no. U me­đu­vre­me­nu, mo­je su či­ke ne­sta­ja­le, je­dan po je­dan, kao ča­ro­li­jom. Do 1975, na­ša je ku­ća u če­tvr­ti Flo­res bi­la pre­pu­na na­ro­da ko­ji je do­la­zio i od­la­zio u sva­ko do­ba da­na, go­vo­rio gla­sno, sme­jao se i uda­rao ša­kom o sto da na­gla­si ne­ku re­če­ni­cu, pio ma­te i pi­vo, pe­vao, svi­rao gi­ta­ru i di­zao no­ge na fo­te­lju, kao da od­u­vek ži­vi sa na­ma. U ve­ći­ni slu­ča­je­va, to su bi­li lju­di ko­je ni­ka­da pre ni po­sle to­ga ni­sam vi­deo. Kad do­đu, ta­ta bi nam ih pred­sta­vljao jed­nog po jed­nog. Či­ka Edu­ar­do. Či­ka Al­fre­do. Te­ta Te­re­sa. Či­ka Ma­rio. Či­ka Da­ni­jel. Ni­kad im ne bi­smo za­pam­ti­li ime­na, ali to i ni­je bi­lo va­žno. Tre­nu­tak ka­sni­ je, Pa­tu­ljak bi ušao u tr­pe­za­ri­ju i naj­ne­du­žni­jim gla­som re­kao: „Či­ko, daj mi ma­lo ko­ka-­ko­le?“, njih pet bi usta­lo da ga uslu­ži, pa bi­smo se, s ča­ša­ma pu­nim do vr­ha, vra­ti­li u dnev­nu so­bu ta­man na vre­me da gle­da­mo „Sve­ca“. Kra­jem 1975, či­ke su po­če­le da ne­sta­ju. Do­la­zi­li su sve re­đe. Vi­še ni­su go­vo­ri­li gla­sno, ni­su pe­va­li i sme­ja­li se. Ta­ta se čak ni­je ni tru­dio da nam ih pred­sta­vi. Jed­nog da­na re­kao mi je da je či­ka Ro­dol­fo umro i da bi vo­leo da odem sa njim na bde­nje. Ni­sam znao ko je bio či­ka Ro­dol­fo, ali pri­ stao sam jer je po­zvao me­ne a ne Pa­tulj­ka, pri­zna­ju­ći ta­ko moj vi­ši sta­tus sta­ri­jeg si­na. Bi­lo je to mo­je pr­vo bde­nje. Či­ka Ro­dol­fo je le­žao u otvo­re­nom san­du­ku u jed­noj so­bi u dnu, a tri ili če­ti­ri dru­ge pro­sto­ri­je bi­le su pu­ne ner­vo­znih, na­pe­tih lju­di ko­ji su pi­li ka­fu s mno­go še­će­ra i pu­ ši­li kao odžak. Lak­nu­lo mi je, jer mr­zim tu­žan svet, a mi­slio sam da će bde­nje bi­ti pre­pu­no upla­ka­nih lju­di. Se­ćam se da mi je pri­šao či­ka Raj­mun­do (ni­sam ga po­zna­vao; ta­ta mi ga je ta­mo pred­sta­vio) i pi­tao me gde ži­vim i u ko­ju ško­lu idem. Sla­gao sam ga i ne raz­mi­šlja­ju­ći o to­me. Re­koh mu da ži­vim bli­zu Bo­ke. Ni sam ne znam za­što. Iz či­ste do­sa­de pri­šao sam san­du­ku i shva­tio da sam ipak po­zna­vao či­ka Ro­dol­fa. Obra­zi su mu bi­li upa­li, a br­ko­vi ne­što du­ži, ili su mo­žda sa­mo iz­gle­da­li du­že jer je ova­ko mr­tav de­lo­vao mr­ša­vi­je i sve­ča­ni­je, ma­da su za sve­ča­ni iz­gled ve­ro­vat­no bi­li za­slu­žni ode­lo i ko­šu­lja sa ši­ro­kom krag­nom. Ali to je, bez sum­nje, bio či­ka Ro­dol­fo, je­dan od

KAM­ČAT­KA

17

ma­log bro­ja lju­di ko­ji su čak dva-tri pu­ta bi­li kod nas, i ko­ji se čak i po­tru­dio da bu­de fin pre­ma na­ma. Po­sled­nji put kad je svra­tio, po­klo­ nio mi je dres Ri­ver Plate. Kad sam se vra­tio s bde­nja, po­tra­žio sam ga u ši­fo­nje­ru i na­šao ga u dru­goj fi­o­ci od­o­zdo. Ni­sam ga ni do­ta­kao. Za­tvo­rio sam fi­o­ku i za­bo­ra­vio na nje­ga, ba­ rem do te ve­če­ri kad sam sa­njao ka­ko je dres sam iza­šao iz ši­fo­nje­ra, do­ga­mi­zao do mog kre­ve­ta kao zmi­ja i oba­vio mi se oko vra­ta da me ugu­ši. Taj mi se san če­sto vra­ćao. Sva­ki put kad se pro­bu­dim, ose­ćao bih se glu­po. Za­što bi me­ne da­vio dres Ri­ver Plate, kad ja na­vi­jam za njih? Bi­lo je i dru­gih zna­ko­va, ali ni­je­dan ni­je bio ova­ko zlo­slu­tan. Strah je pu­stio ko­ren u mo­joj ku­ći, u fi­o­ci, mi­ri­sao je na čist veš, ured­no slo­ žen me­đu ča­ra­pa­ma. Ni­kad ni­sam pi­tao ta­tu ka­ko je umro či­ka Ro­dol­fo. Ni­sam ni mo­ rao. U tri­de­se­toj ni­ko ne umi­re od sta­ro­sti.

4. Na­mr­go­đe­ni pa­tri­jarh Mo­ja ško­la zva­la se „Le­an­dro N. Alem“, isto kao i go­spo­din pro­ dor­nog, is­pi­ti­vač­kog po­gle­da ko­ji nas je gle­dao sa su­mor­nog por­tre­ta sva­ki put kad nas po ka­zni po­ša­lju kod di­rek­to­ra. Bi­la je to zgra­da iz de­vet­na­e­stog ve­ka na uglu uli­ca Jer­bal i Fraj Ka­je­ta­no, na­su­prot tr­ga Flo­res, u sr­cu jed­ne od naj­tra­di­ci­o­nal­ni­jih če­tvr­ti Bu­e­nos Aj­re­ sa. Ima­la je dva spra­ta iz­gra­đe­na oko sre­di­šnjeg dvo­ri­šta nat­kri­ve­nog sta­klom, a nje­no iz­li­za­no mer­mer­no ste­pe­ni­šte sve­do­či­lo je o ge­ne­ra­ ci­ja­ma ko­je su na tom me­stu po­če­le svoj us­pon ka Zna­nju. Ško­la je bi­la dr­žav­na, što je zna­či­lo da su nje­na vra­ta bi­la otvo­re­na svi­ma, bez dis­kri­mi­na­ci­je. Za go­to­vo za­ne­mar­lji­vu me­seč­nu ško­la­ri­ nu, sva­ko je mo­gao da pri­su­stvu­je ča­so­vi­ma u dve sme­ne, do­bi­jao je uži­nu pre pod­ne i mo­gao je da se ba­vi sport­skim ak­tiv­no­sti­ma. Taj isti sim­bo­lič­ni iz­nos otva­rao nam je vra­ta u sa­mo sre­di­šte na­šeg je­zi­ ka, kao i je­zi­ka Sve­mi­ra – ma­te­ma­ti­ke; učio nas je gde se na­la­zi­mo na ovom na­šem sve­tu, da po­sto­je se­ver, jug, is­tok i za­pad; šta to tre­pe­ri pod na­šim no­ga­ma, u og­nje­nom sre­di­štu Ze­mlje, i iz­nad na­ših gla­va; i na­šem de­vi­čan­skom po­gle­du ot­kri­vao isto­ri­ju ljud­skog ro­da či­ji smo vr­hu­nac, sre­ćom ili ne­sre­ćom, u tom tre­nut­ku bi­li mi. U tim uči­o­ni­ca­ma s vi­so­kim pla­fo­nom i po­do­vi­ma ko­ji škri­pe pr­vi put sam čuo jed­nu Kor­ta­sa­ro­vu pri­ču i pr­vi put otvo­rio Re­vo­lu­ci­o­nar­ ni plan ope­ra­ci­ja Ma­ri­ja­na Mo­re­na. U tim sam uči­o­ni­ca­ma na­u­čio da je ljud­sko te­lo naj­sa­vr­še­ni­ja fa­bri­ka na sve­tu, i bio sam oča­ran ele­gant­ nim re­še­njem ne­kog arit­me­tič­kog pro­ble­ma.

KAM­ČAT­KA

19

Moj bi raz­red mo­gao da po­slu­ži kao uzor za kam­pa­nju ko­ja pro­ mo­vi­še mir i slo­gu me­đu lju­di­ma. Brojt­man je bio Je­vre­jin. Val­de­rej je i da­lje imao špan­ski ak­ce­nat. Ta­la­ve­ra je u tre­ćem ko­le­nu imao cr­ ne pret­ke. Ći­nen je bio Ki­nez. A čak i na na­ma ko­ji smo bi­li po­tom­ci kon­ven­ci­o­nal­ni­je me­ša­vi­ne Špa­na­ca, Ita­li­ja­na i Kre­o­la, ni­jan­se su bi­le oči­gled­ne. Ne­ki od nas bi­li su de­ca pro­fe­si­o­na­la­ca, dru­gi obič­nih ne­ kva­li­fi­ko­va­nih rad­ni­ka. Ne­ki od nas ži­ve­li su u svo­jim ku­ća­ma, a dru­gi su pla­ća­li ki­ri­ju ili ži­ve­li za­jed­no sa ro­di­te­lji­ma svo­jih ro­di­te­lja. Ne­ki od nas su uči­li je­zi­ke i ba­vi­li se spor­tom, dru­gi su po­ma­ga­li ro­di­te­ lji­ma u elek­tri­čar­skim rad­nja­ma u ko­ji­ma su po­pra­vlja­li te­le­vi­zo­re i ra­dio-apa­ra­te, ili su pak šu­ti­ra­li lop­tu na ne­koj po­lja­ni. U uči­o­ni­ci, raz­li­ke su gu­bi­le sva­ki smi­sao. Ne­ki od mo­jih naj­bo­ ljih dru­go­va (Gi­di, na pri­mer, ko­ji je već u to vre­me imao da­ra za elek­tro­ni­ku; ili Man­si­lja, ko­ji je bio tam­ni­je pu­ti od Ta­la­ve­re i ži­veo je u pred­gra­đu, u če­tvr­ti Ra­mos Me­hi­ja, či­je ime zvu­či još da­lje ne­go Kam­čat­ka) ni­su ima­li go­to­vo ni­šta za­jed­nič­ko sa mnom i mo­jom po­ ro­di­com. Ali uvek smo se od­lič­no sla­ga­li. Svi smo no­si­li be­le škol­ske ke­ce­lje pre a si­ve po­sle pod­ne, na od­ mo­ru smo pi­li vru­ći ma­te i gu­ra­li se da uzme­mo omi­lje­ne ko­la­če ko­ je je do­mar do­no­sio na ne­be­sko­pla­vom po­slu­žav­ni­ku. Ima­li smo iste uni­for­me, istu ra­do­zna­lost i ener­gi­ju na­šeg uz­ra­sta ko­je su bri­sa­le sve raz­li­ke me­đu na­ma. Bi­li smo isti i po to­me što ni­ko od nas ni­je znao ni­šta o Le­an­dru N. Ale­mu, či­je je ime no­si­la na­ša ško­la. Li­čio je na Mel­vi­la, s du­gom bra­dom i na­ro­gu­še­nim obr­va­ma. Či­ni­lo se kao da, umo­ran od za­to­če­ ni­štva na por­tre­tu u di­rek­to­ro­voj kan­ce­la­ri­ji, po­ku­ša­va da nam po­ka­že ne­što što se na­la­zi da­le­ko iz­van ra­ma sli­ke. Pro­sto ob­ja­šnje­nje bi­lo bi da nam Alem uka­zu­je na bu­duć­nost, na put ko­jim tre­ba da po­đe­mo. Ali ner­vo­zni iz­raz li­ca ko­ji mu je sli­kar dao do­zvo­lja­va nam da po­mi­ sli­mo ka­ko Alem že­li da nam ka­že da­gle­da­mo na po­gre­šnu stra­nu, da ne tre­ba da zu­ri­mo u nje­ga već u ono što do­la­zi, ono ta­jan­stve­no što nam sli­ka ne po­ka­zu­je i što je ta­ko neo­pi­plji­vo, ne­iz­o­stav­no i pre­te­će. Za sve vre­me dok sam ta­mo po­ha­đao ča­so­ve, ni­ko nam ni­ka­da ni­je pri­čao o Le­an­dru Ale­mu. Mno­go go­di­na ka­sni­je (tad sam već ži­

20

Mar­se­lo Fi­ge­ras

veo na Kam­čat­ki) sa­znao sam da je Alem ustao pro­tiv kon­zer­va­tiv­nog po­ret­ka, u od­bra­nu op­šteg gla­sač­kog pra­va; da se la­tio oruž­ja i do­pao za­tvo­ra, i da je ko­nač­no do­ži­veo da vi­di tri­jumf svo­jih ide­ja. Mo­žda nam ni­su pri­ča­li o nje­mu za­to što su že­le­li da nas za­šti­te od ne­pri­jat­ nog po­da­tka da je iz­vr­šio sa­mo­u­bi­stvo. Sa­mo­u­bi­stvo uspe­šnog čo­ve­ka ba­ca sum­nju na ono za šta se on za­la­že, baš kao što bi bi­lo da je sve­ti Pe­tar pre­se­kao ve­ne u Ne­ro­no­vom Ri­mu, ili da se Ajn­štajn otro­vao za vre­me svog iz­gnan­stva u Sje­di­nje­nim Dr­ža­va­ma. Sto­ga bi za­i­sta bi­lo na­iv­no mi­sli­ti da je nje­go­vo ime tek pu­kim slu­ ča­jem no­si­la ško­la ko­ju sam po­ha­đao šest go­di­na, sve do onog ju­tra kad sam oti­šao da se vi­še ni­ka­da ne vra­tim.

5. Na­uč­na di­gre­si­ja Tog april­skog ju­tra na­stav­ni­ca Bar­bej­to na­vu­kla je za­ve­se u uči­o­ ni­ci i pri­ka­za­la nam je­dan na­uč­no-obra­zov­ni film. Na snim­ku iz­ble­ de­lih bo­ja, na­ra­tor je s mek­sič­kim ak­cen­tom pri­čao o mi­ste­ri­ji ži­vo­ta i ob­ja­šnja­vao ka­ko se će­li­je udru­žu­ju i stva­ra­ju tki­va, tki­va se udru­žu­ju i stva­ra­ju or­ga­ne, a or­ga­ni or­ga­ni­zme ko­ji su, sa svo­je stra­ne, vi­še od pro­stog zbi­ra svo­jih de­lo­va. Se­deo sam (kao što sam već re­kao, na svo­ju ža­lost) u pr­vom re­du, s no­sem na pe­dalj od ekra­na. Obra­tio sam pa­žnju sa­mo na pr­vih ne­ko­ li­ko mi­nu­ta pro­jek­ci­je. Za­pam­tio sam da je Ze­mlja na­sta­la pre če­ti­ri hi­lja­de i pet­sto mi­li­o­na go­di­na, iz va­tre­ne lop­te. Za­pam­tio sam da je tre­ba­lo još pet­sto mi­li­o­na go­di­na da se stvo­re pr­ve ste­ne. Za­pam­tio sam da je pa­da­la ki­ša još dve­sta mi­li­o­na go­di­na – ka­kav po­top – po­sle če­ga smo do­bi­li oke­a­ne. On­da je Mek­si­ka­nac du­bo­kim gla­som po­čeo da pri­ča o evo­lu­ci­ji vr­sta i ja sam po­mi­slio da je pre­sko­čio je­dan deo, onaj iz­me­đu be­ži­vot­ne Ze­mlje i po­ja­vlji­va­nja ži­vo­ta na njoj, pa­lo mi je na pa­met da su mo­žda ukra­li je­dan deo fil­ma pa za­to onaj Mek­si­ ka­nac go­vo­ri o mi­ste­ri­ji ži­vo­ta, a kad sam na­sta­vio da slu­šam već sam bio iz­gu­bio nit i vi­še mi ni­šta ni­je bi­lo ja­sno. Ali ta pri­ča o mi­ste­ri­ji ži­vo­ta pra­ti­la me je ce­log ve­ka. Ne­što sam pi­tao i ma­mu, ko­ja mi je pri­ča­la o Dar­vi­nu i Vir­ho­vu. Već 1855. Vir­ hov je iz­neo pret­po­stav­ku om­nis cel­lu­la e cel­lu­la, sva­ka će­li­ja po­ti­če od dru­ge će­li­je, što zna­či da je ži­vot la­nac či­ja pr­va ka­ri­ka, pri­zna­la je ma­ma, ni­ka­ko ni­je za­ne­mar­lji­va te­ma. Ma­ma mi je po­pu­ni­la i ru­pu u

22

Mar­se­lo Fi­ge­ras

za­mi­šlje­nom ka­len­da­ru ko­ji je za­po­čeo Mek­si­ka­nac, ob­ja­sniv­ši mi da su se pr­ve bak­te­ri­je po­ja­vi­le na Ze­mlji pre tri hi­lja­de i pet­sto mi­li­o­na go­di­na, u plit­kim oke­a­ni­ma na­sta­lim na­kon naj­du­žeg plju­ska u isto­ ri­ji sve­ta. Osta­lo sam sa­znao ka­sni­je, kad sam već ži­veo na Kam­čat­ki, me­ đu vul­kan­skim erup­ci­ja­ma i sum­por­nim is­pa­re­nji­ma. Ot­krio sam, na pri­mer, da smo sa­či­nje­ni od istih ato­ma i si­ću­šnih mo­le­ku­la kao i ka­ men. (Tre­ba­lo bi du­že da tra­je­mo.) Ot­krio sam da je Luj Pa­ster, onaj što je iz­u­meo vak­ci­nu, iz­veo eks­pe­ri­men­te ko­ji su po­tvr­di­li da ži­vot ni­je mo­gao spon­ta­no da na­sta­ne u at­mos­fe­ri bo­ga­toj ki­se­o­ni­kom kao što je na­ša. (Mi­ste­ri­ja po­sta­je sve ve­ća.) Ka­sni­je sam, na sop­stve­no olak­ša­nje, sa­znao da ne­ki na­uč­ni­ci sma­tra­ju ka­ko na Ze­mlji u po­čet­ku ni­je bi­lo ki­se­o­ni­ka, ili ga je bi­lo tek u tra­go­vi­ma. Po­ne­kad po­mi­slim da se sve što u ovom ži­vo­tu tre­ba zna­ti mo­že na­ći u udž­be­ni­ci­ma bi­o­lo­gi­je. U nji­ma pi­še ka­ko su bak­te­ri­je re­a­go­ va­le na ogrom­no po­ve­ća­nje ko­li­či­ne ki­se­o­ni­ka u ze­mlji­noj at­mos­fe­ri. Do tog tre­nut­ka (pre oko dve hi­lja­de mi­li­o­na go­di­na, po mo­joj ra­ču­ ni­ci), ki­se­o­nik je bio otro­van za ži­ve or­ga­ni­zme. Bak­te­ri­je su pre­ži­ve­le za­to što su ki­se­o­nik aspor­bo­va­li me­ta­li na pla­ne­ti. Kad su me­ta­li po­ sta­li pre­za­si­će­ni i vi­še ni­su mo­gli da ga ap­sor­bu­ju, at­mos­fe­ra je bi­la is­pu­nje­na tok­sič­nim ga­som i mno­ge su vr­ste is­pa­le iz igre. Kri­za s ki­se­o­ni­kom do­ve­la je na ko­rak do uni­šte­nja ži­vo­ta na pla­ne­ti. Me­đu­ tim, bak­te­ri­je su se re­or­ga­ni­zo­va­le, raz­vi­le su od­bra­nu i pri­la­go­di­le se to­li­ko efi­ka­sno da je to pro­sto fan­ta­stič­no: raz­vi­le su me­ta­bo­lič­ki si­stem ko­ji se za­sni­va na is­toj onoj sup­stan­ci ko­ja je za njih do tog tre­nut­ka pred­sta­vlja­la smr­to­no­sni otrov. Ume­sto da pod­leg­nu uti­ca­ju ki­se­o­ni­ka, po­če­le su da ga ko­ri­ste ka­ko bi pre­ži­ve­le. Ono što ih je ubi­ ja­lo po­sta­lo je ono što di­šu! Mo­žda ova spo­sob­nost ži­vo­ta da usred te­ške utak­mi­ce pre­o­kre­ne tok igre va­ma ni­šta ne go­vo­ri. Ali mo­ram vam re­ći da je za me­ne, u mom ži­vo­tu, ima­la ve­li­ki zna­čaj.

6. Fan­ta­stič­no pu­to­va­nje Pet mi­nu­ta po­sle po­čet­ka fil­ma vi­še ni­sam mi­slio na će­li­je, mi­ ste­ri­je i mo­le­ku­le: jed­no­stav­no sam se igrao. Ot­krio sam da, ako se za­gle­dam u ekran i pu­stim da mi se po­gled za­ma­gli, sli­ke po­sta­ju tro­di­men­zi­o­nal­ne; psi­ho­de­li­ja za po­čet­ni­ke. Po­što bih se za­gle­dao u po­kret­ne kru­ži­će i ba­na­ni­ce će­lij­skih tki­va, obri­si ekra­na bi ne­sta­li i či­ni­lo bi mi se kao da pa­dam u klju­ča­lu mag­mu. To me je u po­čet­ku za­ba­vlja­lo. Ose­ćao sam se kao u Fan­ta­stič­nom pu­to­va­nju, u onom fil­mu kad sma­nje pod­mor­ni­cu na mi­kro­skop­sku ve­li­či­nu i po­ša­lju je u kr­vo­tok za­mor­če­ta. Ali ubr­zo mi je po­sta­lo mu­ ka. Shva­tio sam da ću, ako se što pre ne iz­vu­čem iz te pri­mor­di­jal­ne su­pe, ubr­zo po­vra­ti­ti do­ru­čak. Okre­nuo sam se na sto­li­ci tra­že­ći dru­ge pri­zo­re za svo­je na­pe­te oči. U po­lu­ta­mi uči­o­ni­ce Ma­co­ko­ne je jeo sen­dvič ko­ji je po­neo za uži­nu, Gi­di je dre­mao, a Brojt­man se igrao „Ki­bor­ga“ s olov­nim voj­ ni­kom (te­rao ga je da tr­či kao na uspo­re­nom fil­mu i da ska­če kao ska­ ka­vac). Ber­tu­čo mi je bio okre­nut le­đi­ma. Po svom obi­ča­ju, ustao je i re­kao na­stav­ni­ci Bar­bej­to da joj ne­će po­ve­ro­va­ti ka­ko smo ne­kad bi­li sa­mo jed­na će­li­ja u mo­ru, a on­da je pro­šlo ne­ko vre­me i puf, će­li­ja se pre­tvo­ri­la u nas.

7. Ula­zi Ber­tu­čo Ber­tu­čo mi je bio naj­bo­lji drug. Ne­će­te mi ve­ro­va­ti, ali ku­nem se da je s de­set go­di­na Ber­tu­čo već pro­či­tao Anu­i­je­vog Be­ke­ta i pri­čao ka­ko že­li da pi­še dra­me. Pro­či­tao sam Ha­mle­ta ka­ko ne bih za­o­sta­jao za njim i zato ­što smo ga ima­li u ku­ći, a Be­ke­ta ni­smo i, ma­da ni­šta ni­ sam raz­u­meo, na­pi­sao sam adap­ta­ci­ju ko­ju sam pla­ni­rao da iz­ve­dem sa dru­ga­ri­ma u onoj ni­ši iz­me­đu ku­hi­nje i dvo­ri­šta ko­ja bi mo­gla da pro­đe kao po­zor­ni­ca kad bi ma­ma po­me­ri­la veš-ma­ši­nu. Ali ja sam to ra­dio ka­ko bih de­lo­vao sta­ri­je, a Ber­tu­čo za­to što je za­i­sta že­leo da po­sta­ne umet­nik. Ber­tu­čo je pro­či­tao da umet­nik is­pi­ tu­je dru­štvo u kom ži­vi i od tog tre­nut­ka sve je do­vo­dio u pi­ta­nje, pa čak i ce­nu ško­la­ri­ne, lo­gič­ni raz­log što no­si­mo be­lu ke­ce­lju pre a si­vu po­sle pod­ne, i isti­ni­tost pri­če o Fren­ču, Be­ru­ti­ju i pla­vo-be­lim tra­ka­ ma. (Ka­ko su zna­li da će Bel­gra­no oda­bra­ti baš ne­be­sko­pla­vu i be­lu bo­ju za za­sta­vu? Je­su li bi­li vi­do­vi­ti?) Ber­tu­čo me je sva­ki čas te­rao da po­cr­ve­nim. Jed­nom smo po­šli u bi­o­skop da po­gle­da­mo film Ope­ra­ci­ja „Zla­to“, ko­ji je bio za­bra­njen za uz­rast is­pod če­tr­na­est go­di­na, i na bla­gaj­ni su nam tra­ži­li do­ku­men­ ta. Ber­tu­čo je re­kao da je mla­đi, ali da je pro­či­tao ro­man i u nje­mu ni­je pro­na­šao ni­šta ne­pri­lič­no ili sra­mot­no, i ka­ko ni­ko ne­ma pra­va da mu ka­že ka­ko ni­je do­volj­no zreo da po­gle­da ne­ki film, a kad je čo­vek za pul­tom po­ku­šao da ga pre­ki­ne do­dao je ka­ko je on, ce­nje­ni go­spo­di­ne, već pro­či­tao Be­ke­ta, Eg­zor­ci­stu i Lju­bav­ni­ka le­di Če­ter­li

KAM­ČAT­KA

25

(bar ne­ke de­lo­ve), što je mno­go vi­še ne­go što ve­ći­na od­ra­slih mo­že da ka­že, zar ne? Kad god bi me do­veo u ova­kvu si­tu­a­ci­ju, obič­no bih ja pro­na­la­zio re­še­nje. Kad je Ber­tu­ču do­zlo­gr­di­lo da se ras­pra­vlja a pro­dav­cu ka­ra­ta da ga slu­ša, po­pe­li smo se na pr­vi sprat mer­mer­nim ste­pe­ni­ca­ma bi­ o­sko­pa „Ri­ve­ra In­dar­te” i sa­kri­li se u ku­pa­ti­lu. Sa­če­ka­li smo da čo­vek ko­ji ce­pa kar­te pu­sti sve sa kar­ta­ma da uđu, a on­da, kad je ušao s ba­ te­rij­skom lam­pom da do se­di­šta od­ve­de ne­kog za­ka­sne­log gle­da­o­ca, ušu­nja­li smo se za njim i sa­kri­li iza za­ve­se. Pro­pu­sti­li smo pr­vih pet­ na­est mi­nu­ta, ali smo ko­nač­no po­gle­da­li film. Ope­ra­ci­ja „Zla­to“ bi­la je sra­nje. Ni­je čak bi­lo ni go­lih že­na.

8. Prin­cip kraj­nje nu­žde Tog ju­tra Ber­tu­čo je od­lu­čio da sa na­stav­ni­com Bar­bej­to pre­tre­se na­u­ku do sa­mih te­me­lja, a ja sam tra­žio pa­pir i olov­ku da se igram ve­ša­la. Na­stav­ni­ca je uz­dah­nu­la i re­kla Ber­tu­ču ka­ko na­rav­no da po­sto­ji prin­cip ko­ji ob­ja­šnja­va sve, ko­ji ob­ja­šnja­va ka­ko se će­li­ja de­li na dva i za­jed­no sa dru­gim će­li­ja­ma raz­vi­ja slo­že­ne funk­ci­je, na­pu­šta vo­de­nu sre­di­nu, raz­vi­ja bo­je i kr­zno, tra­ži no­ve iz­vo­re ener­gi­je, do­bi­ja no­ge, kre­će se i po­či­nje da se us­pra­vlja. Ma­co­ko­ne je po­čeo da se ner­vi­ ra po­što ne­će ima­ti šta da je­de na od­mo­ru, Gi­di­ju su bal­ci vi­si­li niz bra­du, a Brojt­man mi je re­kao ka­ko nje­gov voj­nik ko­šta šest mi­li­o­na do­la­ra, i ja sam po­mi­slio ka­ko bi bi­lo su­per da se stvar­no is­po­vra­ćam i po­pr­skam ekran dok na­stav­ni­ca ob­ja­šnja­va da se taj prin­cip, Ber­tu­čo, ko­jim se ob­ja­šnja­va za­što se sva­ki or­ga­ni­zam pri­la­go­đa­va no­vo­na­sta­ lim okol­no­sti­ma, na­zi­va prin­cip kraj­nje nu­žde. Ber­tu­čo ni­je hteo da do­zvo­li da ga na­stav­ni­ca obr­la­ti, ni­je se taj dao za­vr­nu­ti, ma­da sam mu ja lič­no za­vr­nuo ru­ku. Pi­tao me je šta ho­ ću, a ja sam mu pred­lo­žio da se igra­mo ve­ša­la. Na tre­nu­tak kao da je raz­mi­šljao o to­me; fi­lo­zof­sku ras­pra­vu mo­gao je da na­sta­vi i ka­sni­je. Is­ko­ri­stio sam tre­nu­tak ću­ta­nja da mu ka­žem ka­ko su do­zvo­lje­na i lič­na ime­na (smi­slio sam jed­nu reč s ko­jom ću ga si­gur­no po­be­di­ti, u njoj se ne­ko­li­ko pu­ta po­na­vlja­lo slo­vo K.) Ber­tu­čo je pri­hva­tio, ali da on poč­ne pr­vi. Dok je cr­tao ve­ša­la za­dao mi je reč od je­da­na­est slo­va. Re­kao sam A i on je po­čeo da po­pu­nja­va pra­zna me­sta. Ber­tu­čo­va reč

KAM­ČAT­KA

27

ima­la je pet slo­va A. „Ti si po­lu­deo“, re­kao sam mu. „Če­kaj pa ćeš vi­ de­ti“, od­go­vo­rio mi je, sav va­žan kao i uvek. Re­kao sam E i na­cr­tao mi je gla­vu. Re­kao sam I i na­cr­tao mi je vrat. Re­kao sam O i na­cr­tao mi je jed­nu ru­ku. Re­kao sam U i na­cr­tao mi je i dru­gu. Ovo je baš te­ško, po­mi­slio sam. Jed­no ne­sreć­no S ko­šta­lo me je te­ la, a na­kon ubi­stve­nog T na­šao sam se na ru­bu pro­pa­sti. On­da je ne­ko kuc­nuo na vra­ta i ušla je ma­ma. Ne­što sam ipak na­u­čio iz ce­le te pri­če o će­li­ja­ma, a to je sle­de­će: čo­vek se me­nja jer vi­še ne­ma kud.

9. Ste­na Ma­mu smo zva­li Ste­na. U stri­pu Ste­na Li­ja ko­ji se zo­ve Fan­ta­stič­na če­tvor­ka, je­dan od čla­no­va če­tvor­ke je čo­vek od ka­me­na ko­ga zo­vu The Thing, Stvar. Oda­tle nam in­spi­ra­ci­ja. Ma­mi se ni­je baš svi­đa­lo što je po­re­di­mo sa kri­vo­no­gim, će­la­vim ti­pom, ali joj je bi­lo ja­sno da tim na­dim­kom pri­zna­je­mo njen auto­ri­tet. Ni­je se bu­ni­la, sve dok smo je ta­ko zva­li sa­mo Pa­tu­ljak i ja. Kad bi je ta­ta ta­ko zvao – a ta­ta je bio još go­ri od nas – sve bi se tre­slo, kao u onim bi­o­sko­pi­ma u ko­ji­ma se za vre­me stra­šnih sce­na dr­ma­ju se­di­šta. Za nas je ma­ma uvek bi­la pla­vu­ša, iako se na sta­rim sli­ka­ma mo­glo vi­de­ti ka­ko joj je ko­sa vre­me­nom po­sta­ja­la sve sve­tli­ja. Bi­la je sit­na i ži­vah­na, su­šta su­prot­nost Stva­ri. Kad sam bio ma­li, vo­le­la je fil­mo­ve i ukr­šte­ne re­či. Na noć­nom sto­či­ću dr­ža­la je sli­ku Mont­go­me­ri­ja Klif­ ta, iz vre­me­na kad je još bio lep, pre auto­mo­bil­ske ne­sre­će ko­ja mu je uni­šti­la li­ce. Vo­le­la je i Laj­zu Mi­ne­li. Uju­tru bi nas bu­di­la pe­sma­ma iz fil­ma Ka­ba­re. Ma­ma je le­po pe­va­la i na­pa­met je zna­la sve re­či, od Wil­ kom­men, bi­en­ve­nue, wel­co­me na po­čet­ku, pa sve do auf­wi­e­der­se­hen, à bientôt na sa­mom kra­ju. Ima­ju­ći u vi­du ko su joj bi­li ido­li, bi­lo bi lo­gič­no da sam gej, ali to je sa­mo još jed­na u ni­zu stva­ri ko­je su vre­ me­nom po­šle dru­gim pu­tem. Me­ni je bi­la pre­le­pa. Svi de­ča­ci to mi­sle o svo­joj ma­mi, ali u svo­ju od­bra­nu mo­ram da ka­žem da je mo­ja ima­la Osmeh ko­ji raz­o­ru­ža­va, nad­ljud­sku moć ko­ju bi Sten Li zla­tom pla­tio: sva­ki put kad bi zna­la da je ne­gde po­gre­ši­la, na pri­mer kad sam tra­žio da mi vra­ti no­vac ko­ji

KAM­ČAT­KA

29

sam do­bio za ro­đen­dan a ona mi ga uze­la na za­jam, pri­be­gla bi Osme­ hu ko­ji raz­o­ru­ža­va, ne­što bi se u me­ni is­to­pi­lo i ja vi­še ne bih imao sna­ge da joj se su­prot­sta­vljam. (Kad smo već kod to­ga, taj mi no­vac ni­kad ni­je vra­ti­la.) Ta­ta nam je go­vo­rio da se ne bu­ni­mo, da ma­ma u spa­va­ćoj so­bi ko­ri­sti Osmeh za još zlob­ni­je ci­lje­ve, a on­da bi za­ću­tao, dok je u na­šim gro­zni­ča­vim gla­va­ma ma­šta ra­di­la svo­je. Me­đu­tim, na­di­mak je do­bi­la po dru­gim mo­ći­ma, na ko­ji­ma bi joj i sa­ma Stvar po­za­vi­de­la. Ma­ma je na ras­po­la­ga­nju ima­la Le­de­ni po­gled, Pa­ra­li­šu­ći krik i, u eks­trem­nim slu­ča­je­vi­ma, Fa­tal­ni sti­sak. Da stva­ri bu­du još go­re, ko­li­ko je na­ma po­zna­to, ni­je ima­la Ahi­lo­vu pe­tu. Za ma­ mu ni­je po­sto­jao krip­to­nit. To nas ni­je spre­ča­va­lo da je sva­ko­dnev­no is­ku­ša­va­mo, da se ne­u­stra­ši­vo iz­la­že­mo opa­sno­sti od Po­gle­da, Kri­ka i Sti­ska, i da im na kra­ju, ra­nji­vi, ipak pod­leg­ne­mo. U na­šim je su­ko­ bi­ma uvek bi­lo ne­čeg ata­vi­stič­kog, kao u bor­bi iz­me­đu čo­ve­ka i vu­ka, iz­me­đu Su­per­me­na i Lek­sa Lu­to­ra; bi­la je to bit­ka ve­ća od ži­vo­ta ko­ju smo stal­no iz­no­va za­po­či­nja­li, zna­ju­ći da je u pi­ta­nju dra­ma na­pi­sa­na za gušt ne­kog bo­žan­stva sa eli­za­be­tan­skim uku­som. Bo­ri­li smo se jer nas je bor­ba od­re­đi­va­la, i jed­ne i dru­ge. U bi­ci smo bi­li ono što je­smo. Ma­ma je ima­la dok­to­rat iz fi­zi­ke i pre­da­va­la je na Uni­ver­zi­te­tu. Uvek je go­vo­ri­la ka­ko je u stva­ri hte­la da stu­di­ra bi­o­lo­gi­ju, i da se na kra­ju opre­de­li­la za za­ko­ne sve­mi­ra sa­mo za­hva­lju­ju­ći svo­joj ne­po­ko­ le­blji­voj maj­ci, ba­ki Ma­til­de. Kad bi­ste zna­li ba­ku Ma­til­de, zna­li bi­ste i ko­li­ko su ove op­tu­žbe bi­le ap­surd­ne. Ne ve­ru­jem da je ba­ku za­ni­ma­lo bi­lo šta u ve­zi sa ma­mi­nom bu­duć­no­šću osim nje­ne spo­sob­no­sti da za­ve­de ne­kog do­bro­sto­je­ćeg mom­ka. (Još jed­na fra­za ko­ja bi odu­še­vi­ la Pa­tulj­ka: da li je do­bro­sto­je­ći su­prot­no od, re­ci­mo, do­bro­se­de­ćeg?) Ka­ko je ta­kva mo­guć­nost sa­svim pre­sta­la da po­sto­ji kad se po­ja­vio moj otac – ko­ji je­dva da je ika­ko sta­jao – ba­ki Ma­til­de si­gur­no je bi­lo sa­svim sve­jed­no ho­će li ma­ma uči­ti fi­zi­ku, bi­o­lo­gi­ju ili aku­punk­tu­ru. Osim to­ga, te­ško mi je da za­mi­slim ma­mu ka­ko se mi­ri sa nje­nim pla­ no­vi­ma. Ne znam ka­ko je na­sta­la ova drev­na po­ro­dič­na le­gen­da. Ali si­gur­no je da svo­je afi­ni­te­te pre­ma na­u­ka­ma ko­je pro­u­ča­va­ju ono što je onaj Mek­si­ka­nac na­zvao mi­ste­ri­jom ži­vo­ta du­gu­jem ma­mi. To, i lju­bav pre­ma Laj­zi. U če­mu je pro­blem?

10. Krat­ka po­ro­dič­na za­gra­da Kad je ma­ma upo­zna­la ta­tu, već je bi­la ve­re­na za ne­kog dru­gog čo­ve­ka. Zbog nji­ho­vog ras­ki­da iz­bio je skan­dal u po­ro­di­ci. Ali ma­ma, ko­ja još uvek ni­je bi­la baš Ste­na, ali je­ste ka­men u Da­vi­do­voj prać­ki, ni­je hte­la da se pre­da. Ubr­zo je or­ga­ni­zo­va­la ve­če­ru na ko­joj je ta­tu pred­sta­vi­la fa­mi­li­ ji. Le­gen­da ka­že da je po­ro­di­ca obo­ža­va­la ma­mi­nog biv­šeg ve­re­ni­ka. Ali ta­ta je bio još bo­lji. Do­šao je ozbi­ljan, spre­man da od­i­gra ulo­gu advo­ka­ta pred ko­jim je sve­tla bu­duć­nost. (To je, ina­če, i bio.) Ta­ta je u raz­go­vo­ru uspe­šno po­me­nuo svo­je „slu­ča­je­ve“ i kan­ce­la­ri­ju ko­ju je upra­vo otvo­rio u če­tvr­ti Tri­bu­na­les. Do de­ser­ta, at­mos­fe­ra je već bi­la do­volj­no opu­šte­na da su ma­ma i nje­na ro­đa­ka Ana usta­le da od­i­gra­ju ne­ku ku­e­ku ili sam­bu, ma­šu­ći ma­ra­mi­ca­ma u va­zdu­hu, a ta­ta je vik­nuo „Pa­zi gde vi­tlaš s tim slin­ci­ma“. Taj mu je po­vik do­neo po­be­du. Ma­mi­ na po­ro­di­ca odah­nu­la je s olak­ša­njem. Ta­ta je bio je­dan od nji­ho­vih. Ven­ča­li su se iste go­di­ne. Ja sam do­šao go­di­nu da­na ka­sni­je. Ako je ve­ro­va­ti pri­ča­ma, ma­ma me je ro­di­la na­kon go­to­vo pu­nih de­set me­ se­ci trud­no­će. Ter­min joj je bio po­čet­kom ja­nu­a­ra. Pro­šao je i de­se­ti (njen ro­đen­dan), i ni­šta. Pro­šao je i dva­de­se­ti, i još ni­šta. Na stal­nim pre­gle­di­ma uve­ra­va­li su je da sam zdrav: i da­lje sam pri­rod­no di­sao i ra­stao. Ali ipak su u po­sled­njim ča­so­vi­ma me­se­ca ja­nu­a­ra od­lu­či­li da in­du­ku­ju po­ro­đaj. Ta­ta je uvek tvr­dio da je sve to bi­la či­sta po­met­nja, da je gi­ne­ko­log po­gre­šno iz­ra­ču­nao. To je bi­lo lo­gič­no ob­ja­šnje­nje. Me­đu­tim, sva­ki

KAM­ČAT­KA

31

put kad bi ma­ma to po­re­kla ta­ta bi po­stao ner­vo­zan, kao da pred­o­se­ća da je sve što ga de­li od ne­za­mi­sli­vog bio me­di­cin­ski kar­ton iškra­ban ne­čit­kim dok­tor­skim ru­ko­pi­som. Što se me­ne ti­če, raz­vio sam in­te­re­so­va­nje za pri­če o neo­bič­nim ro­đe­nji­ma. Tra­di­ci­ja im pri­pi­su­je ra­zna zna­če­nja. Ju­li­je Ce­zar, na pri­ mer, sti­gao je na svet po­mo­ću no­ža (ra­se­kli su sto­mak nje­go­ve maj­ke; otud i na­ziv „car­ski rez“), a ta­ko ga je i na­pu­stio, to­kom mar­tov­skih Ida. Pa­la­da Ate­na je, u naj­bu­kval­ni­jem smi­slu, bi­la plod naj­ve­će Zev­ so­ve gla­vo­bo­lje. Pret­po­sta­vljam da bih mo­gao da tra­žim ne­ki smi­sao u svom od­bi­ja­nju da se ro­dim, ali ne­što me je uvek spre­ča­va­lo u to­me. Ba­bi­ce ka­žu da ni­ko ni­šta ne zna sve dok ne kuc­ne nje­gov čas, i to je tra­di­ci­ja ko­ju po­štu­jem iz­nad sva­ke dru­ge. Pet go­di­na ka­sni­je do­šao je i Pa­tu­ljak. Ta­ta tvr­di da je Pa­tu­ljak bio plod jed­ne lu­de no­ći sla­vlja po­vo­dom dvo­stru­kog do­bit­ka na kla­di­ o­ni­ci hi­po­dro­ma u Pa­ler­mu. Pre­ma po­ro­dič­nom pre­da­nju, bio je to pr­vi put da je ta­ta oti­šao na konj­ske tr­ke, od­vu­kle su ga ne­ke ko­le­ge s po­sla. Ta­mo je za­pa­tio tu bolj­ku. Ka­ko je od­mah na po­čet­ku do­bio, umi­slio je da je ve­li­ki struč­njak. Ne pam­tim da je ikad po­no­vo do­bio. Za­to valj­da i ni­sam imao vi­še bra­će po­sle Pa­tulj­ka. Du­go sam mi­slio da po­sto­ji ne­ka­kva ve­za iz­me­đu de­ce i do­bre sre­ će (vo­leo sam da za­mi­šljam ka­ko sam ja plod po­be­de na po­ke­ru, i sa­mim tim kra­ljev­skih vr­li­na), a po­seb­no iz­me­đu mog bra­ta i ko­njā. Sto­ič­ki sam pod­no­sio to što je lo­mio mo­je meč­boks auti­će, ce­pao mi stri­po­ve i raz­bi­jao ma­ke­te, jer sam mi­slio da je to pi­ta­nje sud­bi­ne. Bi­lo je za­pi­sa­no u zve­zda­ma i pod­vu­če­no da­tu­mom nje­go­vog ro­đe­nja, 29. apri­lom, svet­skim da­nom ži­vo­ti­nja. Moj je brat ro­đen u zna­ku zve­ri. Ma­ma je on­da po­če­la da ra­di kao pro­fe­sor i po­kre­nu­la je gru­pu unu­tar fa­kul­te­ta, ne­što na­lik na sin­di­kat, pa je po­če­la da po­be­đu­je na iz­bo­ri­ma. Zbog nje se ta­ta po­sve­tio od­bra­ni po­li­tič­kih za­tvo­re­ni­ka: ma­ma bi mu sva­ke ne­de­lje na­šla po­ne­ki no­vi slu­čaj. Ve­ći­na mo­jih či­ka bi­li su ma­mi­ni po­li­tič­ki pri­ja­te­lji ili čla­no­vi sin­di­ka­ta; ne­ki od njih su bi­li i u za­tvo­ru. Na pri­mer, či­ka Ro­dol­fo.

32

Mar­se­lo Fi­ge­ras

Ta­ta se u po­čet­ku bu­nio pro­tiv sve te po­li­ti­ke i za­dir­ki­vao je ma­ mu go­vo­re­ći ka­ko mu se vi­še svi­đa­la dok je či­ta­la ro­ma­ne Gi de Ka­ra ume­sto Er­nan­de­sa Are­gi­ja, De­ska­mi­sa­do, i de­be­lih knji­žu­ri­na s na­slo­ vi­ma kao što je Ne­sta­bil­no­sti i ha­os u di­na­mič­kim ne­li­ne­ar­nim si­ste­mi­ ma, ali to je bi­la laž. Jed­na­ko je stra­stve­no di­sku­to­vao o po­li­ti­ci kao i ona. Ta­ta je bio od onih lju­di ko­ji sed­nu da gle­da­ju ve­sti i poč­nu da se de­ru na te­le­vi­zor, kao da oni ta­mo mo­gu da ga ču­ju. A po­sle pri­ča­ju da su Šek­spi­ro­vi mo­no­lo­zi iz­ve­šta­če­ni. Ka­kva je raz­li­ka iz­me­đu Ha­mle­ to­vog obra­ća­nja lo­ba­nji i ta­ti­nog vi­ka­nja na te­le­vi­zor? Jed­no vre­me, u do­ba kad su nam svra­ća­le či­ke, Pa­tulj­ka i me­ne od­vla­či­li su na sve mo­gu­će ma­ni­fe­sta­ci­je. Na­ma se to svi­đa­lo jer bi se uvek na­šao ne­ko ko bi nas di­zao ili no­sio na kr­ka­če, da­vao nam so­ko­ ve i bom­bo­ne, pe­va­li bi­smo pe­sme zbog ko­jih smo po­sle bi­li va­žni u ško­li, kao što su „Fe­de­ral­na po­li­ci­ja – na­ci­o­nal­na bru­ka“, a osim to­ga, iz­gle­da­lo je kao da se svi me­đu­sob­no zna­ju i da su uvek le­po ras­po­lo­ že­ni, a ve­se­lje je, raz­u­me se, za­ra­zno. Ta­ta se is­pr­va pro­ti­vio po­li­ti­ci otvo­re­nih vra­ta ko­ju je ma­ma spro­ vo­di­la po ku­ći. Ali na kra­ju je le­gao na ru­du; de­li­mič­no za­to što je i ma­ma za­dri­ki­va­la nje­ga, op­tu­žu­ju­ći ga da je vi­kend-re­vo­lu­ci­o­nar i obi­čan ća­ta, i da je ostao ve­ran svo­jim uobra­že­nim, bo­ga­ta­škim ko­re­ ni­ma, kao u onom ču­ve­nom tan­gu o do­brom mom­ku. Ali po­pu­stio je i za­to što je ve­ro­vao u ono što je ra­dio, či­ke su mu bi­le dra­ge, pio je sa nji­ma pi­vo, pri­čao im o tr­ka­ma i oda­vao kla­di­o­ni­čar­ske „ca­ke“, i po­be­sneo bi kad bi ne­ki od njih imao pro­blem sa po­li­ci­jom ili sa AAA (U li­te­ra­tu­ri tvr­de da ta skra­će­ni­ca ozna­ča­va An­ti­ko­mu­ni­stič­ku aso­ci­ja­ci­ju Ar­gen­ti­ne, ali po mom ta­ti, ona pred­sta­vlja Ar­gen­tin­sku aso­ci­ja­ci­ju an­ti­lju­di), kad su ih hap­si­li i tu­kli. Jed­nog da­na re­kao mi je da je či­ka Ro­dol­fo mr­tav. Hteo je da po­ đem sa njim na bde­nje. Kad me je či­ka Raj­mun­do pi­tao gde ži­vim, sla­gao sam. Re­koh mu da ži­vim bli­zu Bo­ke.

11. Ide­mo Ma­ma je pro­vi­ri­la u uči­o­ni­cu i pi­ta­la mo­že li da uđe. No­si­la je tam­ no­pla­vu ha­lji­nu ko­ja mi se svi­đa­la jer je u njoj ima­la stru­čić kao pče­li­ca. Kao i uvek, me­đu pr­sti­ma je dr­ža­la upa­lje­nu ci­ga­re­tu. To je mo­žda i je­ di­na od­li­ka lu­dog na­uč­ni­ka ko­ju mo­gu da po­ve­žem sa ma­mom, po­red sklo­no­sti ka to­me da sve ob­ja­šnja­va po­mo­ću fi­zi­ke, ta­ko da je ume­sto fud­bal­ske utak­mi­ce ona uvek vi­de­la slo­že­ni si­stem ma­sa, ot­po­ra, vek­ to­ra i ener­gi­ja. Ma­ma je sve što joj pad­ne na pa­met, od bro­je­va te­le­fo­na do for­mu­la, be­le­ži­la na cr­ve­ne pa­kli­ce svo­jih ci­ga­re­ta Džo­kej klub, a po­sle bi za­bo­ra­vi­la da je na nji­ma na­pi­sa­la ne­što va­žno pa bi ih ba­ca­la u đu­bre. Taj je njen obi­čaj bio ne­pro­men­ljiv kao za­kon gra­vi­ta­ci­je. Na­stav­ni­ca Bar­bej­to za­u­sta­vi­la je pro­jek­tor i oti­šla da ša­pa­tom raz­ me­ni ne­ko­li­ko re­či sa ma­mom. Ja sam is­ko­ri­stio nje­no iz­ne­nad­no po­ ja­vlji­va­nje da, pod iz­go­vo­rom ra­do­zna­lo­sti, pre­sta­nem da po­ga­đam Ber­tu­čo­vu reč dok ne bu­dem si­gu­ran (još jed­na gre­ška i obe­šen sam). Šta li ma­ma ra­di ov­de? Zar ne bi tre­ba­lo da je u ovo do­ba u la­bo­ra­to­ ri­ji? Mo­žda je do­šla da pla­ti ško­la­ri­nu, pa je svra­ti­la da se ja­vi? „Spa­kuj stva­ri, ideš ku­ći“, re­kla mi je na­stav­ni­ca. Kri­šom sam na­pra­vio po­bed­nič­ki gest i po­čeo da pa­ku­jem škol­sku tor­bu. Ber­tu­čo je bio mr­zo­vo­ljan. Ma­ma ga je li­ši­la si­gur­ne po­be­de. Po­pu­nio je pra­zna me­sta, pi­ta­ju­ći me šta će­mo po­pod­ne. „Isto što i uvek“, od­go­vo­rio sam mu. „Do­ći ću kod te­be po­sle en­gle­skog“. „Ma­ma će pra­vi­ti beč­ke šnic­le“, re­kao je ka­ko bi me na­ma­mio. I us­peo je, na­rav­no. Ako bih mo­gao da usa­vr­šim de­ki­nu re­če­ni­cu, re­

34

Mar­se­lo Fi­ge­ras

kao bih da je Bog u ma­lim stva­ri­ma, i u beč­kim šnic­la­ma Ber­tu­čo­ve ma­me. On­da mi je pru­žio pa­pi­rić na kom smo igra­li ve­ša­la. Na nje­mu vi­še ni­je pi­sa­lo A_ _A_A_A_ _A. Re­še­nje je bi­lo jed­no­stav­no i ele­gant­no. Bo­lje re­če­no: ča­rob­no. Ber­tu­čo­va reč gla­si­la je abra­ka­da­bra.

12. Ci­troen Ov­de bih mo­rao na tre­nu­tak da se za­dr­žim na ka­rak­te­ri­sti­ka­ma po­ro­dič­nog auto­mo­bi­la u kom smo od­lu­či­li da be­ži­mo. Kad se po­me­ ne ci­troen, pro­se­čan čo­vek za­mi­sli ele­gant­nu ma­ši­nu ko­ja se vo­zi­ka po Pa­ri­zu, sa Tri­jum­fal­nom ka­pi­jom uvek ne­gde u ka­dru. Me­đu­tim, ma­da je isti­na da je naš auto imao istu mar­ku i fran­cu­sko po­re­klo, ar­gen­tin­ski ci­tro­e­ni iz ‘76. raz­li­ku­ju se od tra­di­ci­o­nal­ne ide­je o ovom auto­mo­bi­lu ko­li­ko i Ro­si­nan­te od Bu­ke­fa­la. Pr­vo, ob­lik. Gle­da­no sa stra­ne, mo­glo bi se re­ći da ga de­fi­ni­šu kri­ vi­ne kla­sič­ne Fol­ksva­ge­no­ve „bu­be“, po­lu­krug ko­ji ob­u­hva­ta ka­bi­nu, i iz kog štr­či ma­nji po­lu­krug s pred­njim mo­to­rom; ali to bi bi­la var­ka. Ta­mo gde Fol­ksva­gen uli­va po­ve­re­nje u ne­mač­ku so­lid­nost, naš Ci­ troen de­lu­je la­ga­no kao deč­ji autić. Za to je kri­va me­tal­na ka­ro­se­ri­ja. Ako bi bu­ba ko­jim slu­ča­jem uda­ ri­la o obi­čan ba­šten­ski zid, sa­mo bi pro­šla kroz nje­ga, dok bi se ci­ troen zgu­žvao kao har­mo­ni­ka ko­ja svi­ra La Vie en Ro­se. I krov je bio jed­na­ko kr­hak. Bio je sa­či­njen od plat­na, ali to ni­po­što ne zna­či da ga tre­ba po­re­di­ti sa onim kro­vo­vi­ma ko­ji se po­me­ra­ju na evrop­skim ka­bri­o­le­ti­ma. Plat­ne­ni krov je u ovom slu­ča­ju mo­gao da se ot­ka­či i za­mo­ta u rol­nu. La­ko­ća nje­go­ve ka­ro­se­ri­je po­ka­zi­va­la se i pri vo­žnji. U oštrim kri­ vi­na­ma, za­no­sio se le­vo-de­sno: taj se ose­ćaj mo­že po­re­di­ti sa­mo sa vo­žnjom u či­ni­ji pu­din­ga. Na svu sre­ću, mo­tor ni­je raz­vi­jao ve­li­ke br­zi­ne; sa­mo je pra­vio ve­li­ku bu­ku.

36

Mar­se­lo Fi­ge­ras

Što se ti­če nje­go­ve unu­tra­šnjo­sti, do­volj­no je po­me­nu­ti dva de­ta­lja. Me­njač je bio sa­svim je­din­stven, dru­ga­či­ji od ta­da po­pu­lar­nih pod­ nih me­nja­ča (na sport­skim mo­de­li­ma) ili me­nja­ča kraj vo­la­na (dodž, še­vro­let). Bi­la je to jed­na gvo­zde­na šip­ka ko­ja je štr­ča­la iz ko­mand­ne ta­ble, i vi­še je li­či­la na ko­man­de le­te­ćih ta­nji­ra iz fil­ma Plan 9 iz sve­ mi­ra ne­go na me­njač auto­mo­bi­la. Se­di­šta su ima­la me­tal­ni okvir ko­ji nam je osta­vljao mo­dri­ce po te­lu. Mo­ra­li smo da se­di­mo na po­se­ban na­čin ta­ko da nam se šip­ka po­kla­pa sa raz­delj­kom na zad­nji­ci, ka­ko ne bi­smo do­bi­li još je­dan raz­de­ljak, ili te­ži slu­čaj sko­li­o­ze. Spa­va­ti na zad­njem se­di­štu bi­lo je is­ku­stvo na­lik na ono ko­je fa­ki­ri ima­ju na svo­ jim kre­ve­ti­ma sa ek­se­ri­ma: mo­žda je upra­vo to­kom svo­jih če­stih po­ po­dnev­nih drem­ki u ci­tro­e­nu Pa­tu­ljak ste­kao sklo­no­sti ka aske­ti­zmu. Po­sled­nji za­ni­mljiv de­talj bi­la je bo­ja ko­ju je po­ro­di­ca oda­bra­la. Naš je ci­troen bio jar­ko­ze­le­ne bo­je ko­ja bi, po ve­drom da­nu, kad sun­ če­va sve­tlost pad­ne na nju pod od­re­đe­nim uglom, mo­gla da za­sle­pi i naj­pre­ve­ja­ni­jeg vo­za­ča. Ali ne­moj­te iz ovog opi­sa pret­po­sta­vi­ti ka­ko že­lim da pot­ce­nim na­šeg pa­stu­va od če­li­ka. (Ili alu­mi­ni­ju­ma, ko bi ga znao.) Taj je ci­ troen bio ple­me­ni­ta zver­ka. Ni­kad nas ni­je iz­ne­ve­rio, ni u po­čet­ku, ni na kra­ju. Ve­se­li­li smo se čak i nje­go­vim su­ma­nu­tim ka­rak­te­ri­sti­ka­ma, kao što je plat­ne­ni krov kroz ko­ji smo mo­gli da pro­tu­ri­mo gla­vu i ga­ đa­mo pro­jek­ti­li­ma dru­ge auto­mo­bi­le, pre­ci­zno kao Pan­cir tenk. Sva­ku reč ko­ja se na nje­ga od­no­si pi­šem s lju­ba­vlju; bez ulep­ša­va­ nja nje­go­vih ne­do­sta­ta­ka ta­ko da de­lu­ju kao vr­li­ne, već s iskre­nom lju­ba­vlju, sve­stan zna­ča­ja ko­ji je imao i ko­ji i dan-da­nas ima u mom ži­vo­tu. Že­lim da ve­ru­jem ka­ko bi, ako sam išta na­u­čio to­kom ove avan­tu­ re, to bi­lo da bu­dem odan ono­me ko je bio odan me­ni.

13. Ula­zi Pa­tu­ljak Pa­tu­ljak nas je če­kao u ko­li­ma. Se­deo je na svom me­stu, sa ši­ška­ma do obr­va, u svo­joj pred­škol­skoj ka­ri­ra­noj ke­ce­lji. Ni­je se ni po­me­rio kad smo ušli u auto, kao da još ni­smo sti­gli, ili kao da obi­ta­va u ne­kom dru­gom vre­me­nu, bli­skom, ali dru­ga­či­jem od na­šeg. Ni­sam hteo da mu sme­tam. I da­lje je bio za­mi­šljen. Dve se­kun­de ka­sni­je raz­bio mi je gla­vu svo­jim ko­fer­če­tom za uži­nu. Po mi­šlje­nju na­uč­ni­ka, cr­na ru­pa je tam­na oblast ko­ja ap­sor­bu­je svu ma­te­ri­ju i ra­di­ja­ci­ju ko­ja joj se na­đe na pu­tu. Ne­ka vr­sta ko­smič­ kog usi­si­va­ča. Do dan-da­nas ni­su us­pe­li da do­ka­žu nje­no po­sto­ja­nje, ali ima či­ni­la­ca ko­ji uka­zu­ju na to da za­i­sta po­sto­ji; je­dan od njih je i po­sto­ja­nje Pa­tulj­ka, ne­pre­su­šnog iz­vo­ra ne­ga­tiv­ne ener­gi­je. Pa­tu­ljak je uni­šta­vao sve što mu se na­đe na do­hvat ru­ke. Go­vor te­ la mu ni­je bio na­si­lan, ali stva­ri kao da bi se sa­me ras­tu­ra­le čim ih on do­tak­ne. Sve i ako bi je ne­žno pre­li­sta­vao, stra­ni­ca knji­ge ko­ju sam mu upra­vo po­zaj­mio is­trg­nu­la bi se i osta­la mu me­đu pr­sti­ma. Sve i ako se sa­mo vr­teo u krug, mo­ja ma­ke­ta „Spit­fa­je­ra“ po­če­la bi da gu­bi de­lo­ve, kao da je pre­tr­pe­la iz­ne­na­dan za­mor ma­te­ri­ja­la ili da se le­pak na­jed­ nom pre­tvo­rio u vo­du. Sve i ako bi se­deo tik uz me­ne, opre­ma mo­jih sred­njo­ve­kov­nih voj­ni­ka – šle­mo­vi, ko­plja, ma­če­vi, šti­to­vi – ne­tra­gom bi ne­sta­ja­li da se vi­še ni­kad ne po­ja­ve, ko­li­ko god da sam ih očaj­nič­ki tra­žio, ku­me­ći i mo­le­ći ma­mu i ta­tu da mi ku­pe si­to za is­pi­ra­nje zla­ta i Gaj­ge­rov bro­jač.

38

Mar­se­lo Fi­ge­ras

Taj je fe­no­men bio za­pre­pa­šću­ju­ćih raz­me­ra. Čak je i ma­ma, ko­ja se tru­di­la da mu pri­da­je što ma­nje va­žno­sti ka­ko bi mo­ji gu­bi­ci de­lo­ va­li be­zna­čaj­ni­je, si­gur­no lo­mi­la gla­vu u po­tra­zi za ne­ka­kvim na­uč­ nim ob­ja­šnje­njem. A ipak, Pa­tu­ljak, po­sla­nik ha­o­sa, bio je ve­o­ma ve­zan za ne­ke pred­ me­te i obi­ča­je. Vo­leo je baš ovu po­ste­lji­nu i baš ovu pi­dža­mu, i oni su se mo­ra­li pra­ti i su­ši­ti pre­ko da­na ka­ko bi mu bi­li na ras­po­la­ga­nju kad do­đe vre­me da po­đe na spa­va­nje. Vo­leo je da pi­je čo­ko­lad­no mle­ko pri­pre­mlje­no s mle­kom Tres ni­njas i od ne­kog sme­đeg pra­ha ko­ji se zvao Ne­skvik, i to ta­ko da se mle­ko si­pa sa od­re­đe­ne vi­si­ne i pro­me­ša tač­no če­ti­ri pu­ta – na­rav­no, baš u ovoj šo­lji. Upr­kos ne­sta­bil­no­sti ele­me­na­ta u toj smesi, he­mi­ja na­šeg od­no­sa uvek je osta­la u do­broj rav­no­te­ži. Na pri­mer, dok mi još ni­smo ima­li gra­mo­fon, imao sam obi­čaj da po­zo­vem ma­mi­nu ro­đa­ku Anu i za­mo­ lim je da nam pu­sti plo­ču Bitlsa. Ona bi upa­li­la svoj gra­mo­fon, pu­sti­la sin­gli­cu ko­ja je ima­la sa­mo po dve pe­sme na sva­koj stra­ni (I saw her stan­ding, Cha­ins, An­na i Mi­sery), a Pa­tu­ljak i ja bi­smo se­de­li u ti­ši­ni dr­že­ći slu­ša­li­cu kroz ko­ju nam je do­pi­ra­la mu­zi­ka sa ave­ni­je San­ta Fe. Kad bi se plo­ča za­vr­ši­la, Pa­tu­ljak bi pr­vi po­vi­kao: „Opet!“.

14. Slep pred opa­sno­šču Ma­ma je za­pa­li­la no­vu ci­ga­re­tu i po­me­ri­la me­njač ci­tro­e­na. Po­šli smo uz tr­zaj, kla­te­ći se kao gla­ve onih ukra­snih ti­gro­va za ko­ji­ma vla­ da po­ma­ma me­đu tak­si­sti­ma. Sve je bi­lo u naj­bo­ljem re­du sve dok ni­sam po­me­nuo beč­ke šnic­le Ber­tu­čo­ve ma­me. Ma­min ne­do­sta­tak ta­len­ta za kuć­ne po­slo­ve bio je osnov­ni raz­log na­ših su­ko­ba, i ja sam če­sto po­te­zao po­me­nu­te beč­ke šnic­le kao oruž­ je. U ku­hi­nji, ma­ma ni­kad ni­je od­ma­kla da­lje od br­ze hra­ne, ko­ba­si­ca i ham­bur­ge­ra. Onih ne­ko­li­ko pu­ta kad je po­ku­ša­la da is­pr­ži šnic­le bi­lo je kao da žva­će­mo ne­kog džuk­ca iz Pom­pe­je spa­lje­nog u klju­ča­loj la­vi. Pla­ni­rao sam da te iste no­ći ukra­dem jed­nu šnic­lu Ber­tu­čo­ve ma­ me, da je sa­kri­jem u ra­nac i pro­kri­jum­ča­rim u ku­ću, ka­ko bih je ta­mo pod­vr­gao ana­li­zi po­mo­ću ko­jih bih u la­bo­ra­to­ri­ji mo­gao da po­no­vim taj fe­no­men: na ko­li­ko se ste­pe­ni pr­že, na ka­kvom ulju, ko­ji je he­mij­ ski sa­stav sme­se za po­ho­va­nje. Br­bljiv kao i obič­no, odao sam ma­mi svo­je na­me­re. „Da­nas ne­ćeš ići kod Ber­tu­ča“, re­kla je. „Ali, da­nas je če­tvr­tak“, do­dao sam ka­ko bih joj bo­lje ob­ja­snio. Jed­nom ne­delj­no, bez iz­u­zet­ka, išao sam kod Ber­tu­ča. Če­tvrt­kom sam išao na ča­so­ve en­gle­skog. Ber­tu­čo je ži­veo blok zgra­da oda­tle. Po­sle ča­sa bih mu za­zvo­nio na vra­ta, po­pi­li bi­smo po šo­lju mle­ka, po­gle­da­li Ulje­ze, a on­da bi­smo iz­vo­di­li sce­ne iz ne­kog po­zo­ri­šnog ko­ ma­da. (Ber­tu­čo je iz­go­va­rao Po­lo­ni­jev tekst gla­som jed­nog po­zna­tog

40

Mar­se­lo Fi­ge­ras

spi­ke­ra iz tog vre­me­na, Ka­ča Fon­ta­ne; bi­lo je su­per­za­bav­no.) Ve­če­rao bih kod njih, a on­da bi me od­ve­zli ku­ći. Kad bi Ber­tu­čo­va ma­ma po­ ho­va­la šnic­le, vra­tio bih se ku­ći u sta­nju us­hi­će­nja, kao Pe­pe le Tvor u za­no­su za svo­jom Ci­ci-Mi­ci. „Je­ste če­tvr­tak, ali ne ideš kod Ber­tu­ča“, re­kla je ma­ma. Uz­ne­mi­ren ne­po­zna­tim kra­jem kroz ko­ji smo pro­la­zi­li, Pa­tu­ljak je upi­tao ku­da ide­mo. „Kod ne­kih pri­ja­te­lja“, od­go­vo­ri­la je ma­ma, be­sno po­vla­če­ći dim. Pi­tao sam je za­što on­da ne mo­gu da idem kod Ber­tu­ča. „Za­to što ide­mo kod tih pri­ja­te­lja, pa oda­tle kre­će­mo na put“, re­kla je ma­ma. „Na put? Usred škol­ske go­di­ne? Na ko­li­ko?“ „Ta­ta to zna bo­lje ne­go ja“, od­go­vo­ri­la je ma­ma skre­ću­ći za ugao. „A da li kre­će­mo čim stig­ne­mo kod tih pri­ja­te­lja, ili ide­mo ka­ sni­je?“ „Čim do­đe ta­ta.“ „A za­što me ne osta­viš kod Ber­tu­ča, pa me ne po­ku­pi­te oda­tle?“ „Za­to što ne mo­že.“ „To ni­je fer!“ Re­kao sam to iako sam znao sa kim imam po­sla. Ma­mi ni­šta ni­je išlo na živ­ce kao kad po­seg­nem za tom fra­zom, po­seb­no kad je zna­la ili slu­ti­la da sam u pra­vu. Mo­ja op­se­si­ja prav­dom iz­ba­ci­va­la ju je iz tak­ta, po­seb­no kad bih po­di­gao ulo­ge i za­kleo se ka­ko ću tra­ži­ti ta­ti da mi pro­na­đe ne­kog do­brog advo­ka­ta. U tre­nut­ku ovog ping-pon­ga iz­me­đu maj­ke i si­na obo­je smo zna­li da će se ma­ma po­tre­sti ako joj ka­žem da ne­što ni­je pra­ved­no, i da će, od­go­vo­riv­ši svo­jom ubo­ji­tom fra­zom (ži­vot je lep, ali ni­je pra­ve­dan), za­vr­ši­ti sva­ki raz­go­vor Pi­ro­vom po­be­dom, uz­di­gav­ši kon­kre­tan pro­ blem u sfe­ru op­štih me­sta i ta­ko ga ras­pli­nja­va­ju­ći. Pa­tu­ljak se ume­šao u raz­go­vor ka­ko bi upi­tao gde su nje­go­ve stva­ ri. Iako je do­bro zna­la, ma­ma ga je ipak pi­ta­la na ko­je to stva­ri mi­sli. „Mo­ja pi­dža­ma“, od­go­vo­rio je pa­tu­ljak. „Mo­ja šo­lja. Moj Ši­lja!“

KAM­ČAT­KA

41

Ma­ma me je po­gle­da­la pre­ko ra­me­na, ne­mo me mo­le­ći da joj pri­ tek­nem u po­moć. Ra­ču­na­la je na mo­ju po­moć u za­u­sta­vlja­nju na­pa­da ne­u­mor­nog Pa­tulj­ka, ko­ji bez svog pli­ša­nog Ši­lje ni­je mo­gao da za­spi. Pra­vio sam se da ni­sam pri­me­tio njen po­gled i na­sta­vio sam da je za­pit­ku­jem. „Ko su ti pri­ja­te­lji? Šta je sa ško­lom? Ka­ko ću po­sle da na­dok­na­dim pro­pu­šte­no gra­di­vo? Za­što baš sad mo­ra­mo da pu­tu­je­ mo?“ I ono naj­va­žni­je pi­ta­nje, ko­jim sam ot­krio svo­ju iz­da­ju i stao na Pa­tulj­ko­vu stra­nu: „Za­što ne mo­že­mo da svra­ti­mo ku­ći čak ni Ši­lju da po­ku­pi­mo?“ Tek sam u ti­ši­ni ko­ja je usle­di­la na­kon mo­je kuk­nja­ve shva­tio da se ci­troen za­u­sta­vio. Sta­ja­li smo usred za­sto­ja, sa svih stra­na okru­že­ni auto­mo­bi­li­ma. Ali ni­je u pi­ta­nju bio po­kva­ren se­ma­for ili ne­ki po­gre­ šno par­ki­ran auto ko­ji je ome­tao sa­o­bra­ćaj. De­set me­ta­ra da­lje dvo­je pa­trol­nih ko­la pre­pre­či­lo je uli­cu, osta­vlja­ju­ći do­volj­no pro­sto­ra da iz­me­đu njih vo­zi­la pro­la­ze sa­mo jed­no po jed­no. Ma­ma je upa­li­la još jed­nu ci­ga­re­tu i drh­ta­vom je ru­kom pri­ne­ la usna­ma. Pod bi­lo ko­jim dru­gim okol­no­sti­ma ma­mi­na oči­gled­na na­pe­tost upo­zo­ri­la bi me i po­zva­la na oprez, ali ni­sam imao – bo­lje re­če­no – mi­slio sam da ne­mam šta da iz­gu­bim. Šta bi još mo­gla da mi odu­zme, kad mi je već od­u­ze­la Ber­tu­ča i us­kra­ti­la pri­stup svim mo­jim dra­go­ce­no­sti­ma ko­je su osta­le kod ku­će? Na­sta­vio sam da je gnja­vim, dok mi je Pa­tu­ljak pru­žao po­dr­šku. Ma­ma je tr­pe­la naš na­pad u neo­bič­noj ti­ši­ni, dok je ci­troen mi­leo pre­ma po­li­cij­skom punk­tu, kao što zr­no pe­ska kli­zi pre­ma sre­di­štu pe­šča­nog sa­ta. „Za­što ne mo­že­mo da svra­ti­mo po Ši­lju?“ „Ni­je fer!“ „Ho­ću mog Ši­lju!“ „Ide­mo na od­mor ova­ko, u ovoj ode­ći?“ „Ho­ću mo­ju pi­dža­mu!“ „A ja ho­ću Ri­zi­ko!“ Ma­ma je gle­da­la na­pred, be­lim pr­sti­ma sti­ska­ju­ći vo­lan ci­tro­e­na. Kra­jič­kom oka pri­me­tio sam po­li­caj­ce na uskom gr­lu, ali, ma­da ih in­stink­tiv­no već ni­sam vo­leo (fe­de­ral­na po­li­ci­ja na­ci­o­nal­na bru­ka),

42

Mar­se­lo Fi­ge­ras

još ih se ni­sam pla­šio, a od sve­ga na sve­tu u tom sam tre­nut­ku naj­vi­še mr­zeo ma­mu. Mo­ja ne­u­pu­će­nost nas je spa­sla. Po­li­ca­jac ko­ji nam je za­pao ve­ro­vat­no je sa­mo ba­cio po­gled pre­ma ci­tro­e­nu, vi­deo že­nu ma­sli­na­ste pu­ti i na­pa­će­nog iz­ra­za li­ca ka­ko tr­pi deč­je ur­la­nje, po­mi­slio „jad­na že­na“ i mah­nuo nam da pro­đe­mo. Kad je kon­trol­ni punkt ne­stao iz re­tro­vi­zo­ra, ma­ma je pru­ži­la ru­ ku da nas do­tak­ne. Ja sam je od­gur­nuo, a Pa­tu­ljak je, ko­pi­ra­ju­ći me­ne, ura­dio to isto. Mi­slio sam da na ne­ki ap­sur­dan na­čin po­ku­ša­va da nam se umi­li, ve­ro­vat­no za­to što, dok vo­zi, ne mo­že da upo­tre­bi Raz­o­ ru­ža­va­ju­ći Osmeh, i ni­sam hteo da joj pru­žim za­do­volj­stvo i ka­pi­tu­li­ ram. Mi­slio sam sa­mo na Ber­tu­ča, beč­ke šnic­le i Ri­zi­ko, na ško­lu, pro­ pu­šte­nu epi­zo­du Ulje­za i ne­pla­ni­ra­no pu­to­va­nje u škol­skim ci­pe­la­ma. Si­gur­no se ose­ća­la ve­o­ma usa­mlje­no.

15. Šta sam ja znao Svet jed­nog de­te­ta mo­že da sta­ne u ora­ho­vu lju­sku. U ge­o­graf­ skom smi­slu, naš sve­mir pred­sta­vlja sku­če­nu oblast ko­ja ob­u­hva­ta ku­ ću, ško­lu i, u naj­bo­ljem slu­ča­ju, deo gra­da u kom ži­ve ro­đa­ci, ba­ke i de­ke. U mom slu­ča­ju, svet je mo­gao udob­no da se sme­sti u deo če­tvr­ti Flo­res, iz­me­đu ras­kr­šća ave­ni­ja Bo­ja­ka i Ave­lja­ne­da (gde je mo­ja ku­ ća) i sa­mog tr­ga Flo­res na­spram kog se na­la­zi­la mo­ja ško­la. Je­di­ni iz­ le­ti iz­van ove te­ri­to­ri­je bi­li su go­di­šnji od­mo­ri (u Kor­do­bi, Ba­ri­lo­ćeu, ili ne­gde na mo­ru), i po­vre­me­ne, sve re­đe po­se­te ba­ki i de­ki u Do­re­gu, u pro­vin­ci­ji Bu­e­nos Aj­re­sa. Pr­ve pred­sta­ve o ve­li­kom sve­tu do­bi­ja­mo od lju­di iz na­še oko­li­ne ko­je bez­u­slov­no vo­li­mo. Ako pri­me­ti­mo da na­ši ro­di­te­lji pa­te jer ne­ ma­ju po­sao, ako ih sme­ne ili su im pla­te bed­ne, sa­o­se­ća­ju­ći sa nji­ma za­klju­ču­je­mo da je spo­lja­šnji svet su­rov i na­si­lan. (To je po­li­ti­ka.) Ako pri­me­ti­mo da na­ši ro­di­te­lji psu­ju iz­ve­sne funk­ci­o­ne­re i sma­tra­ju da su ne­ki pri­pad­ni­ci opo­zi­ci­je u pra­vu, sa­o­se­ća­ju­ći sa nji­ma za­klju­ču­ je­mo da su oni pr­vi lo­ši a oni dru­gi do­bri. (To je po­li­ti­ka.) Ako pri­ me­ti­mo ne­pri­jat­nost i fi­zič­ki strah ko­ji u na­šim ro­di­te­lji­ma iza­zi­va i sam po­gled na voj­ni­ke i po­li­caj­ce, sa­o­se­ća­ju­ći sa nji­ma za­klju­ču­je­mo ka­ko, ma­da sva­ko de­te ima svo­ja ču­do­vi­šta, na­ša no­se uni­for­me. (To je po­li­ti­ka.) U uslo­vi­ma u ko­ji­ma sam ra­stao, već sam imao vi­še kon­tak­ta sa zva­nič­nom po­li­ti­kom ne­go mo­ji vr­šnja­ci ko­ji su ra­sli u ne­ko dru­go vre­me i na ne­kom dru­gom me­stu. Mo­ji su ro­di­te­lji od­ra­sli za vre­me

44

Mar­se­lo Fi­ge­ras

dru­ga­či­je dik­ta­tu­re, a ime ge­ne­ra­la On­ga­ni­je bi­lo je ne­ras­ki­di­vi deo pri­ča iz nji­ho­vog de­tinj­stva. Je­sam li ja bio u sta­nju da pre­po­znam to ču­do­vi­šte? Zva­li su ga La Mor­sa – Morž, pa sam ga po­ve­zao sa onom ble­sa­vom pe­smom Bitlsa, i bi­lo je do­volj­no da ba­cim po­gled na nje­go­ vu fo­to­gra­fi­ju pa da pri­me­tim ne­po­bit­ne slič­no­sti: no­sio je ofi­cir­sku šap­ku i du­ge br­ko­ve, i imao je li­ce zli­kov­ca. Se­ćam se da sam u po­čet­ku vo­leo Pe­ro­na jer su ga vo­le­li i mo­ji ro­di­te­lji, i sva­ki put kad bi po­me­nu­li „Sta­rog“, glas im je bio pri­met­ no ne­žan. Čak i ba­ka Ma­til­de, ko­ja je od­u­vek bi­la ot­me­ni bun­tov­nik, uka­za­la mu je po­ve­re­nje jer, ka­ko je go­vo­ri­la, „Za­što bi se Sta­ri u se­ dam­de­set i ne­koj vra­ćao iz iz­gnan­stva u Špa­ni­ji ako ne iz že­lje da sve ura­di ka­ko tre­ba?“ Ali po­sle se si­gur­no ne­što do­go­di­lo jer su svi oni pro­me­ni­li pe­smu, ko­ja je pr­vo po­sta­la ne­ja­sna, a za­tim i su­mor­na. On­da je umro Pe­ron. A po­tom je na­stu­pi­la ti­ši­na. (Ne­gde u to vre­me ba­ka i de­ka su pr­vi put oti­šli u Evro­pu i do­ne­li mno­go sit­ni­ca, iz­me­đu osta­log i ka­ta­log mu­ze­ja Pra­do. Če­sto sam ga pre­li­sta­vao jer su me sli­ke oča­ra­le, ali po­sle pr­vog pre­li­sta­va­nja pa­ žlji­vo sam pre­ska­kao stra­nu sa re­pro­duk­ci­jom Go­ji­ne sli­ke Sa­turn pro­ždi­re svo­ju de­cu, jer sam je se pla­šio. Sa­turn je bio ogrom­ni, pot­ pu­no je­zi­vi sta­rac; u ru­ci je dr­žao te­lo ma­le­nog de­te­ta či­ju je gla­vu već sa­žva­kao. Se­ćam se ka­ko sam mi­slio da su Sa­turn i Pe­ron bi­li dva naj­sta­ri­ja li­ka ko­ja sam ika­da vi­deo. Ne­ko vre­me Sa­turn se u mo­jim ko­šma­ri­ma sme­nji­vao sa či­ka Ro­dol­fo­vim dre­som Ri­ver Plate.) Na­da­lje su se stva­ri ma­lo za­kom­pli­ko­va­le. Po­če­le su ot­mi­ce, bi­lo je puc­nja­ve, pod­met­nu­tih bom­bi i pa­tro­la, a pri­sta­li­ce Sta­rog bi­le su u isto vre­me i zlo­čin­ci i žr­tve. Isa­be­li­ta, Pe­ro­no­va udo­vi­ca, go­vo­ri­la je pi­ska­vim gla­som ko­ji ko­ri­ste tr­bu­ho­zbor­ci kad to­bo­že go­vo­re nji­ho­ ve lut­ke. Lo­pes Re­ga, nje­na de­sna ru­ka, ne­ve­ro­vat­no je pod­se­ćao na Min­ga, zli­kov­ca iz stri­pa Flaš Gor­don, na­rav­no bez bra­de i s krat­kim nok­ti­ma. Ali sve osta­lo mi se či­ni­lo pri­lič­no ne­ja­sno. Kad sam čuo da su ubi­li ne­kog čla­na sin­di­ka­ta po ime­nu Ru­či, bio sam zbu­njen. Da li da se ra­du­jem ili da bu­dem tu­žan? Ni­kad mi to ni­je bi­lo ja­sno. Bi­lo mi je va­žno sa­mo to da su ga ubi­li dve uli­ce od mo­je ku­će, u sa­mom sr­cu če­tvr­ti Flo­res, ka­ko je taj ćo­šak bio vr­lo bli­zu i ka­ko sam, da tog da­na

KAM­ČAT­KA

45

ni­sam u ško­lu išao uobi­ča­je­nim pu­tem, mo­gao da pro­đem baš tu­da, da ču­jem puc­nje i vi­dim krv. Ru­či­je­vo ubi­stvo ni­je se do­go­di­lo u sve­tu iz­van onog mog, ko­ji sam po­se­ći­vao sa­mo u ret­kim pri­li­ka­ma kad po­đem u bi­o­skop u cen­tru, ili ga gle­dao na te­le­vi­zi­ji. Ubi­li su ga u „mom“ sve­tu, u onom sku­če­nom pro­sto­ru iz­me­đu mo­je ku­će i ško­le. Si­gur­no sam na ne­ki na­čin shva­tio da zver ne pri­zna­je gra­ni­ce, ni­ti pra­vi lič­ne ustup­ke. To je po­li­ti­ka. Kad je do­šao dr­žav­ni udar ‘76, ne­ko­li­ko da­na po­sle po­čet­ka škol­ ske go­di­ne, od­mah sam znao da će stva­ri kre­nu­ti po zlu. No­vi pred­sed­nik bio je go­spo­din sa ofi­cir­skom šap­kom, du­gim br­ ko­vi­ma i li­cem zli­kov­ca.

16. Ula­zi Dej­vid Vin­sent Sti­gli smo kod ma­mi­nih pri­ja­te­lja ta­man na po­če­tak Ulje­za. Ma­ mi­na pri­ja­te­lji­ca upa­li­la nam je te­le­vi­zor, a ma­ma je trk­nu­la da ku­pi mle­ko i Ne­skvik ka­ko bi ubla­ži­la Pa­tulj­ko­vu mr­zo­vo­lju. Ulje­zi su bi­li na­ša omi­lje­na se­ri­ja. Glav­ni lik, ar­hi­tek­ta Dej­vid Vin­ sent, je­di­ni je čo­vek na sve­tu ko­ji zna da su van­ze­malj­ci kri­šom na­pa­ li pla­ne­tu, po­pri­miv­ši ljud­ski lik. Na­rav­no, ni­ko mu ne ve­ru­je. Ka­ko bi i mo­gli da po­ve­ru­ju da su onaj de­be­lju­ška­sti go­spo­din i ona pla­ vu­ša van­ze­malj­ci kad de­lu­ju ta­ko obič­no i sim­pa­tič­no, i ta­ko do­bro go­vo­re špan­ski? (Se­ri­je su bi­le sin­hro­ni­zo­va­ne, kao i do­ku­men­ta­rac na­stav­ni­ce Bar­bej­to.) Ali Dej­vid Vin­sent ima svog ke­ca u ru­ka­vu: on zna da, zbog fa­brič­ke gre­ške ili ne­čeg slič­nog, van­ze­malj­ci u ljud­skom ob­lič­ju ne mo­gu da po­me­ra­ju ma­li prst. Pot­pu­no je krut. A kad ih ubi­je­te, pad­nu i dez­in­te­gri­šu se, osta­vlja­ju­ći za so­bom ta­man krug, kao da je ne­ko is­pod njih sa­krio go­mi­li­cu đu­bre­ta ko­ju je me­tlom po­či­stio sa tla. Pe­de­se­tih go­di­na, pa­ra­no­id­ne fan­ta­zi­je u sti­lu In­va­zi­je te­lo­kra­di­ca ima­le su iz­ve­snog smi­sla u kon­tek­stu hlad­nog ra­ta. Iza fa­sa­de sva­ kog na­sme­ja­nog Ame­ri­kan­ca mo­gao se kri­ti ko­mu­ni­sta, ko­ji svo­jim splet­ka­ma pod­ri­va de­mo­kra­ti­ju, ka­ko bi je za­me­nio mno­štvom auto­ ma­ta. Ali se­dam­de­se­tih, Ulje­zi su bi­li sa­mo žan­rov­ska se­ri­ja skrom­ ne pro­duk­ci­je, u ko­joj je glav­nu ulo­gu tu­ma­čio kru­ti glu­mac kog je Ho­li­vud obič­no an­ga­žo­vao da glu­mi na­ci­stu. Me­đu­tim, jed­no­sta­van za­plet se­ri­je pri­vla­čio je naj­mla­đu pu­bli­ku. Sva­ko de­te ko­je tek upo­

KAM­ČAT­KA

47

zna­je svet pre­po­zna­lo bi se­be u pri­či o Dej­vi­du Vin­sen­tu, čo­ve­ku ko­ ji po­sma­tra sva­ko ne­po­zna­to li­ce pi­ta­ju­ći se da li se iza nje­ga kri­je pri­ja­telj ili ne­pri­ja­telj, sa­ve­znik ili uni­šti­telj; on je kod sva­kog de­te­ta uda­rao u pra­vu ži­cu. Kao i naj­bo­lje se­ri­je, Ulje­ze je bi­lo mo­gu­će pre­ne­ti sa ekra­na u na­še igre. Pa­tu­ljak i ja pom­no smo mo­tri­li na ma­le pr­ste ne­po­zna­tih lju­di, u po­tra­zi za skri­ve­nim van­ze­malj­ci­ma. Re­sto­ra­ni su nam bi­li naj­bo­lja lo­vi­šta u to vre­me kad je po­di­za­nje ma­log pr­sta pri is­pi­ja­nju šo­lji­ce ka­fe i da­lje pred­sta­vlja­lo znak to­bo­žnje pre­fi­nje­no­sti. Ni­smo ni sa­nja­li da će igra jed­nog da­na po­sta­ti ozbilj­na, da će­mo gle­da­ti sva­ko li­ce, sva­ku pru­že­nu ru­ku, u po­tra­zi za zna­kom ko­ji bi nam po­tvr­dio da je pred na­ma ne­pri­ja­telj.

17. Smr­ka­va se Ma­mi­na pri­ja­te­lji­ca ni­je vo­le­la de­cu, ili se ba­rem me­ni ta­ko či­ni­lo. Ot­ka­ko nam je otvo­ri­la vra­ta, pro­vi­riv­ši kroz na­vu­če­nu re­zu, ima­la je iz­raz li­ca ko­ji sam pro­tu­ma­čio kao ne­go­do­va­nje zbog na­šeg pri­su­stva. To što je ma­mi­na pri­ja­te­lji­ca ni­je pod­ra­zu­me­va­lo da mo­ra da bu­de lju­ba­zna i pre­ma na­ma; sa­svim je mo­gu­će ne­ko­ga vo­le­ti a isto­vre­me­ no pre­zi­ra­ti ne­ko­ga nje­mu bli­skog, kao što sam ja pre­zi­rao ro­đa­ka mog dru­ga Ro­ma­na, ko­ji se, da stva­ri bu­du još go­re, zvao isto kao ja (Moj dvoj­nik.). Ta je že­na si­gur­no čim ugle­da de­cu za­mi­šlja­la ci­ku i vri­sku, oti­ske ma­snih pr­sti­ju na be­lom zi­du, tra­go­ve đo­no­va po po­ do­vi­ma i ule­pljen na­me­štaj. Ta­ko sam ba­rem mi­slio sve dok se ni­je smr­klo. On­da su na­ru­či­li pi­cu i, po­što ta­ta još ni­je sti­gao, ma­mi­na pri­ ja­te­lji­ca nas je po­zva­la da pre­no­ći­mo i po­ka­za­la nam so­bu svo­je de­ce, ko­ja iz ne­kog raz­lo­ga u tom tre­nut­ku ni­su bi­la kod ku­će. Že­na ni­je ima­la ni­šta pro­tiv de­ce. Sa­mo je bi­la upla­še­na. I upr­kos to­me, otvo­ri­la nam je svo­ja vra­ta. Ne se­ćam se nje­nog ime­na, ni­ti bih da­nas mo­gao da pro­na­đem taj stan; ne znam čak ni da li se na­la­zio na užem ili ši­rem pod­ruč­ju Bu­e­nos Aj­re­sa. Znam sa­mo da smo do nje­ga sti­gli lif­tom, i da je na po­li­ci u deč­joj so­bi sta­jao glo­bus sa si­ja­li­com unu­tra. Po­ne­kad po­mi­slim ka­ko bih vo­leo po­no­vo da je sret­nem, ili da upo­znam nje­nu de­cu i is­pri­čam im ka­ko su te no­ći kri­li iz­be­gli­ce u svo­joj so­bi. Ali po­sle shva­tim da je bo­lje ova­ko, jer su ma­lo­broj­ni ju­na­ci tog vre­me­na bi­li ano­nim­ni, i kao ta­kve tre­ba i da ih pam­ti­mo.

KAM­ČAT­KA

49

Na ma­mi­nu sre­ću, Pa­tu­ljak je za­spao is­pred te­le­vi­zo­ra. Sme­sti­li su nas u je­dan kre­vet, ta­ko da onaj dru­gi osta­ne ma­mi i ta­ti. Ni­sam imao poj­ma ka­ko će se sme­sti­ti, po­što smo i Pa­tu­ljak i ja je­dva sta­li na ma­ le­ni du­šek. Da stva­ri bu­du još go­re, Pa­tu­ljak se ne­pre­sta­no me­ško­ljio, okre­tao i šu­ti­rao me. Po­ku­šao sam da se kon­cen­tri­šem na glo­bus. Po­gled pod tim uglom bio je neo­bi­čan. Ob­u­hva­tao je deo Ki­ne, Ja­pan i na­rav­no Kam­čat­ku; Fi­li­pi­ne, In­do­ne­zi­ju, Mi­kro­ne­zi­ju i či­ta­vu Oke­a­ni­ju; a da­lje, pre­ko Pa­ci­fi­ka, či­ta­vu Se­ver­nu Ame­ri­ku i tan­ku tra­ku Ju­žne, na ko­joj su se mo­gli vi­de­ti Či­le i za­pad­na Ar­gen­ti­na. Ka­ko sam obič­no pred oči­ma imao dvo­di­men­zi­o­nal­nu kar­tu sve­ta ko­ja po­či­nje Ame­ri­kom s le­ve stra­ne i za­vr­ša­va se Oke­a­ni­jom na de­snoj, na tre­nu­tak ni­sam shva­tio u ko­ji deo pla­ne­te gle­dam. Mi­slio sam da je u pi­ta­nju ne­ki no­vi, pa­ ra­lel­ni svet. On­da je do­šao ta­ta. Iz­gle­dao je do­bro, za­vr­nu­tih ru­ka­va, raz­la­ba­ vlje­ne kra­va­te i ot­kop­ča­nog gor­njeg dug­me­ta na ko­šu­lji. Mi­sle­ći da spa­va­mo, sa­mo je pro­vi­rio u so­bu. Shva­tiv­ši da sam bu­dan, osmeh­nuo mi se i, ka­ko je vi­deo da sam za­u­stio ne­što da ka­žem, sta­vio je prst na usta, mo­le­ći za ti­ši­nu; Pa­tulj­kov san bio je sve­ti­nja. „Svog me je išu­ti­rao“, re­kao sam mu ti­ho. „Ako ho­ćeš, na­me­sti­ću ti kre­vet na po­du“, od­go­vo­rio mi je ta­ta ša­pa­tom. „Ti si taj ko­ji će ga­ran­to­va­no da spa­va na po­du. Čim ti i ma­ma leg­ ne­te na taj kre­vet, ima da se ras­pad­ne.“ Ta­ta je ušao u so­bu i pa­žlji­vo za­tvo­rio vra­ta. Po­tvr­đu­ju­ći mo­je re­či, naš je kre­vet opa­sno za­škri­pao kad je ta­ta seo na ivi­cu da me po­lju­bi. „Je­si li gle­dao se­ri­ju?“, upi­tao me je za­bri­nu­to. „Sti­gli smo ta­man na vre­me. Ali bi­la je re­pri­za. Ona epi­zo­da u ko­ joj ne­ka de­voj­ka vi­di ka­ko van­ze­malj­ci dez­in­te­gri­šu ka­mion, a Dej­vid Vin­sent do­la­zi da pro­na­đe vo­za­ča.“ „Jao, je­ste. Gle­dao sam je bar tri pu­ta. A ka­ko se dr­ži ma­ma?“ Po­di­gao sam sti­snu­tu pe­sni­cu i pri­slo­nio je uz li­ce taj je znak ta­ta od­mah raz­u­meo. „Ste­na.“

50

Mar­se­lo Fi­ge­ras

„Ni­je mi da­la ni da ja­vim Ber­tu­ču da ne­ću do­ći. A da­nas je če­ tvr­tak!“ Ta­ta se na­mr­štio, ko­nač­no shva­tiv­ši ko­ji je dan. „Baš bez­ve­ze... Ali po­gle­daj to s ove stra­ne: ti­me što smo ov­de ne šti­ti­mo sa­mo se­be, već i Ber­tu­ča.“ „Šta se do­go­di­lo?“ „Ma­ma ti ni­je ni­šta re­kla?“ „Ceo dan ne­što ša­pu­će sa dru­ga­ri­com. Sva­ki put kad uđem u ku­ hi­nju, one pro­me­ne te­mu. Ali ipak sam čuo da su pri­ča­le o Ro­ber­tu i po­slu.“ Ro­ber­to je ra­dio sa ta­tom u kan­ce­la­ri­ji u uli­ci Tal­ka­u­a­no. Imao je si­na ko­ji se zvao Ra­mi­ro, bio je mo­jih go­di­na, ali je išao u raz­red is­pod mog. S vre­me­na na vre­me, oku­pi­li bi­smo se u nji­ho­voj vi­ken­ di­ci u me­stu Don Tor­ku­a­to da pra­vi­mo ro­štilj. Ne bih baš re­kao da je Ra­mi­ro bio fe­no­me­na­lan, ali smo se nas dvo­ji­ca do­sta do­bro sla­ga­li. „Ju­tros su u kan­ce­la­ri­ju upa­li ne­ki ti­po­vi.“ „Voj­ni­ci? Po­li­caj­ci!“ „Ne­mam poj­ma. Ne­sno­sni su. Od­ve­li su Ro­ber­ta i ma­lo is­pre­tu­ra­li kan­ce­la­ri­ju.“ „Ro­ber­to je uhap­šen? Ali, zbog če­ga? Šta je ura­dio?“ „Ni­šta!“ „Ka­ko to?“ Ta­ta je bes­po­moć­no sleg­nuo ra­me­ni­ma. „Ako ni­je ura­dio ni­šta, mo­ra­će da ga pu­ste!“ „Na­dam se. Po­ro­di­ca po­ku­ša­va da ot­kri­je ku­da su ga od­ve­li.“ „A Ra­mi­ro?“ „Šta s njim?“ „Ka­ko je on? Gde je?“ „Do­bro je, sa La­u­rom. Čuo sam se s nji­ma, do­bro su.“ „Šta će sad bi­ti sa njim?“ „Ni­šta mu se ne­će do­go­di­ti!“ „A na­ma?“ „Mi će­mo da ode­mo na ne­ko­li­ko da­na, dok se si­tu­a­ci­ja ne smi­ri. Na jed­no ima­nje.“

KAM­ČAT­KA

51

„Bli­zu Do­re­ga?“ „Ne, tu u bli­zi­ni.“ „Ka­kvo ima­nje?“ „Ima­nje s ba­ze­nom. Ima­nje s ve­li­kim dvo­ri­štem. Ima­nje s ta­jan­ stve­nom ku­ćom.“ „Je­si li svra­ćao ku­ći?“ Ta­ta je od­mah­nuo gla­vom. Zna­či, to­li­ko je lo­še. „Ali, ne­će­mo valj­da da ide­mo u ovo­me što ima­mo na se­bi!“, po­bu­ nio sam se. „Šta nam ne­do­sta­je, ku­pi­će­mo.“ „On­da mo­ra­mo da ku­pi­mo no­vi Ri­zi­ko.“ „Opet ho­ćeš da iz­gu­biš.“ „Ne­ma šan­se!“ „Za­što to­li­ko vo­liš da gu­biš?“ Po­ku­šao sam da smi­slim ne­ki sja­jan od­go­vor ko­jim bih mu za­pu­ šio usta, ali Pa­tu­ljak se okre­nuo i po­klo­pio me de­snim kro­še­om.

18. Si­re­ne Te no­ći pro­bu­dio sam se na tan­kom du­še­ku ko­ji me je je­dva odva­ jao od tvr­dog po­da i shva­tio da ta­ta vi­še ni­je po­red me­ne, gde je spa­ vao ka­da sam sklo­pio oči. So­ba je i da­lje bi­la u po­lu­ta­mi. Smr­de­la je na zno­ja­ve pa­ti­ke. Ta­ta i ma­ma se­de­li su na hlad­nom po­du u jed­nom uglu so­be. Ma­ ma je po­di­gla ro­let­nu ne­ko­li­ko cen­ti­me­ta­ra i kroz pro­rez vi­ri­la na uli­cu, oba­sja­nu ble­dim sja­jem ulič­nih sve­tilj­ki. Na se­bi je ima­la ne­ku spa­va­ći­cu ko­ju ni­ka­da ni­sam vi­deo i bi­la je bo­sa. Jed­nom je no­gom ne­pre­sta­no lup­ka­la po po­du, tap, tap, tap. Ta­ta je se­deo po­red nje, u pot­ko­šu­lji i ča­ra­pa­ma, zu­re­ći u pra­zno. Ta­ko ob­u­čen, od­no­sno svu­ čen, vi­še ne­go ikad pod­se­ćao me je na Pa­tulj­ka. Sle­plje­ne ši­ške, za­mi­ šljen iz­raz li­ca. Fa­lio mu je sa­mo još Ši­lja. Ta­ta i ma­ma bi­li su šću­ću­re­ni jed­no uz dru­go, naj­bli­že što im te­la do­pu­šta­ju, a opet su iz­gle­da­li ta­ko da­le­ko. U tom tre­nut­ku za­ču­lo se za­vi­ja­nje si­re­ne, da­le­ko ali ja­sno u ju­ tar­njem mu­ku. Ne znam da li je to bi­la hit­na po­moć ili po­li­ci­ja. Ta­ta i ma­ma pre­nu­li su se u isti mah, po­no­vo spo­je­ni, vi­re­ći kroz ro­let­ne, kao da bi za­i­sta mo­gli da vi­de bi­lo šta osim sen­ki i ulič­nih sve­tilj­ki. „Vi­diš li ne­što?“, pro­ša­pu­tao je ta­ta. Ma­ma ga je ućut­ka­la. Ne­ko­li­ko se­kun­di ka­sni­je si­re­na je pre­sta­la isto kao što se i po­ja­ vi­la, bol ko­ji ne pri­pa­da na­šem sve­tu, ko­ji nas je u pro­la­zu okr­znuo, ali je od­lu­čio da nas za­o­bi­đe. U za­glu­šu­ju­ćoj ti­ši­ni po­no­vo se za­ču­lo

KAM­ČAT­KA

53

tap, tap, tap ma­mi­ne no­ge, di­sa­nje i sna­žni ot­ku­ca­ji sr­ca, naj­ve­ro­vat­ ni­je mog. Sa­svim ti­ho, ta­ta je re­kao ma­mi da drem­ne ma­kar još ma­lo, ba­rem dva sa­ta, jer će su­tra mo­ra­ti da bu­de pri­bra­na, če­ka ih dug dan, ima­ će pu­no po­sla, a tu smo i mi: „Ne sme­mo da is­pre­pa­da­mo de­ča­ke, ni go­vo­ra.“ Ma­ma je klim­nu­la gla­vom i pri­pa­li­la još jed­nu ci­ga­re­tu. Što je sna­ žni­je vu­kla, žar je bio cr­ve­ni­ji. Po­mi­slio sam da je po­lu­de­la, jer je pri­ slo­ni­la usne na ro­let­ne i po­lju­bi­la ih. U stva­ri je iz­dah­nu­la dim kroz pro­rez. Ni­je hte­la da za­di­mi so­bu. Po­že­leo sam da usta­nem i da im pri­đem. Da ih za­gr­lim, ka­žem ne­što glu­po, da se pri­dru­žim u stra­ža­re­nju i vi­rim kroz ro­let­ne, a kad za­zvo­ne zvo­na na cr­kvi ka­žem: „Tri su sa­ta i sve je u re­du“, kao što se ra­di­lo kad je Bu­e­nos Aj­res još bio ko­lo­ni­ja. Mi­slim da sam že­leo da ih za­šti­tim. To mi je bio pr­vi put. Ali po­mi­slio sam da bi mi ta­ta re­kao isto što i ma­mi, da bi mi odr­ žao lek­ci­ju o zna­ča­ju okre­plju­ju­ćeg sna i po­slao me na­zad na tan­ki du­šek na ko­me me je bo­le­la sva­ka ko­šči­ca. Za­tvo­rio sam oči pre­tva­ra­ju­ći se da spa­vam, a on­da sam po­no­vo za­i­sta i uto­nuo u san.

Od­mor Can I vi­ew thee pan­ting, lying On thy sto­mach, wit­ho­ut sig­hing; Can I un­mo­ved see thee dying On a log, Ex­pi­ring frog! Čarls Di­kens, „Oda umi­ru­ćoj ža­bi“, The Pic­kwick Pa­pers

Dru­gi čas: Ge­o­gra­f i­ja ž. 1. Na­u­ka ko­ja se ba­vi fi­zič­kim opi­som ze­mlji­ne ko­re i Ze­mljom kao čo­ve­ko­vim sta­ni­štem. 2. To­po­graf­ske od­li­ke ne­ke obla­sti: „Opa­snost se pro­sti­re či­ta­vom ge­o­ graf­skom te­ri­to­ri­jom Ar­gen­ti­ne“.

19. Ours was the marsh co­un­try Ve­ko­vi­ma ni­ko ni­je že­leo da ži­vi u obla­sti na ko­joj se da­nas uz­di­že Bu­e­nos Aj­res. Do­mo­ro­ci su joj okre­nu­li le­đa. Dra­ža im je bi­la ze­le­na pam­pa od ne­zdra­vog va­zdu­ha mo­čva­re, te obla­sti ko­ja ni­je ni vo­da, ni ze­mlja, ko­ja ni­je ni­šta. Kad su osva­ja­či sti­gli pre­ko mo­ra, do­mo­ro­ci su ih na­ pa­li vi­še iz ra­do­zna­lo­sti ne­go iz stvar­ne že­lje za tim me­stom, i br­zo su ih osta­vi­li na mi­ru, pred­vi­đa­ju­ći ka­ko će se si­tu­a­ci­ja da­lje raz­vi­ja­ti. Za­tvo­re­ni u svo­jim tvr­đa­va­ma, pod­le­gav­ši ku­gi i gla­di, Evro­plja­ni su pro­ždi­ra­li jed­ni dru­ge. Tlo na ko­me ži­vi­mo ču­va u svom he­mij­skom sa­sta­vu se­ća­nje na te ka­ni­ba­le. Ne znam da li je to bio usa­mljen slu­čaj, ili pred­sta­vlja prst sud­bi­ne. U že­lji za sla­vom, pr­vo­bit­no sta­nov­ni­štvo oda­bra­lo je bli­zi­nu dru­ gog oke­a­na, Pa­ci­fi­ka. Li­ma je bli­sta­la u zla­tu u ru­ka­ma In­ka, dok je Bu­e­nos Aj­res i da­lje bio mo­čva­ra. A kad je Evro­pa ba­ci­la oko na Ju­žnu Ame­ri­ku, i njoj se vi­še svi­de­la li­ni­ja ko­ja po­ve­zu­je Mek­si­ko i pe­ru­an­ ske pla­ni­ne. Bu­e­nos Aj­res bio je na po­sled­njem me­stu, se­lo u za­bi­ti, ba­stion ci­vi­li­za­ci­je na sa­moj gra­ni­ci sa var­va­ri­ma. Ili je mo­žda bio sa one stra­ne te gra­ni­ce, kao pre­sto­ni­ca car­stva di­vlji­ne? Je­di­no je si­gur­no da ni­ko ni­je že­leo da do­đe u Bu­e­nos Aj­res. Čak i sa­mo ime zvu­ča­lo je kao ne­sla­na sa­la. Va­zduh je ov­de bio ne­zdrav, te­žak i vla­žan. Kao da di­šeš vo­du. Vo­lo­vi i za­pre­ge to­nu­li su u bla­to. Ta te­skob­na kli­ma i da­lje je vla­da­la 1947. ka­da je Lo­rens Da­rel u svo­jim pi­smi­ma opi­si­vao Bu­e­nos Aj­res kao „rav­no i me­lan­ho­lič­no me­sto... sa

58

Mar­se­lo Fi­ge­ras

smr­dlji­vim va­zdu­hom“, u ko­me se moć­ni­ci po­put zve­ri bo­re za ono ma­lo bo­gat­sta­va, „a sla­bi su od­ba­če­ni... Sva­ko ko ima mi­ni­mum pa­ me­ti po­ku­ša­va da po­beg­ne oda­tle, pa i ja“. Ka­ko ne bi osta­vio ni­ka­kvu sum­nju u to ka­kav efe­kat Bu­e­nos Aj­res ima na nje­go­vu du­šu, Da­rel je na­pi­sao i ka­ko „ni­ka­da ni­sam to­li­ko če­sto, upor­no i pom­no raz­mi­ šljao o sa­mo­u­bi­stvu kao ov­de.“ Bu­e­nos Aj­res je, na pa­pi­ru, im­pe­ri­jal­nim si­la­ma XVI­II ve­ka iz­ gle­dao kao fan­ta­stič­na pri­li­ka. Bio je po­sled­nja lu­ka na Atlan­ti­ku pre Kejp Hor­na i pru­žao je pri­stup mre­ži re­ka ko­ja vo­di u sa­mo sr­ce kon­ ti­nen­ta. Re­ke su zna­či­le tr­go­vi­nu, a tr­go­vi­na do­no­si sa­mo bo­gat­stvo, ci­vi­li­za­ci­ju i kul­tu­ru. Ali u prak­si, Bu­e­nos Aj­res je bio noć­na mo­ra. Re­ka Pla­ta je bi­la plit­ka, što je ote­ža­va­lo pri­sta­ja­nje ve­ćih bro­do­va. Unu­tra­šnje vo­de su po­sto­ja­le, ali je plo­vid­ba po nji­ma bi­la još te­ža. Kon­flikt iz­me­đu ide­je o Bu­e­nos Aj­re­su i nje­go­ve stvar­no­sti po­stao je oči­gle­dan još on­da, i do da­nas ni­je raz­re­šen; ras­kol iz­me­đu ono­ga što je­smo i ono­ga što bi­smo mo­gli da bu­de­mo pa­ra­li­še nas, kao brod za­ gli­bljen u mulj. Po­ne­kad po­mi­slim da se sve što u ži­vo­tu tre­ba zna­ti mo­že na­ ći u udž­be­ni­ci­ma iz ge­o­gra­fi­je. Oni nas uče o to­me ka­ko je na­sta­la Ze­mlja i o pro­ce­su ko­jim se ta usi­ja­na ma­sa s po­čet­ka ohla­di­la i po­ sti­gla da­na­šnju rav­no­te­žu; taj je pro­ces tra­jao ve­ko­vi­ma i ve­ko­vi­ma. Uče nas o to­me ka­ko su se for­mi­ra­li ge­o­lo­ški slo­je­vi pla­ne­te, je­dan pre­ko dru­gog, stva­ra­ju­ći mo­del raz­vo­ja ko­ji se mo­že pri­me­ni­ti na sve sfe­re ži­vo­ta. (U iz­ve­snom smi­slu, i mi se raz­vi­ja­mo u slo­je­vi­ma. Na­ša naj­no­vi­ja in­kar­na­ci­ja pre­kri­va onu pret­hod­nu, ali če­sto se po­ja­ve pu­ko­ti­ne ili erup­ci­je i na po­vr­ši­nu do­no­se ele­men­te za ko­je smo sma­tra­li da su za­ko­pa­ni du­bo­ko u na­ma; po­ku­lja­ju iz du­bi­na kao naf­ta.) Udž­be­ni­ci ge­o­gra­fi­je uče nas o sve­tu u ko­me ži­vi­mo, na na­čin ko­ji nam omo­gu­ća­va da vi­di­mo da­lje od sop­stve­nog no­sa. Naš grad pri­pa­ da dr­ža­vi, na­ša dr­ža­va pri­pa­da kon­ti­nen­tu, naš se kon­ti­nent na­la­zi na jed­noj po­lu­lop­ti, na­šu po­lu­lop­tu za­plju­sku­ju od­re­đe­na mo­ra, a na­ša su mo­ra ne­ras­ki­di­vi deo ce­le pla­ne­te: jed­ni se bez dru­gih ne mo­gu za­mi­sli­ti. Fi­zič­ke ma­pe po­ka­zu­ju ono što po­li­tič­ke kri­ju: da je sva­ko

KAM­ČAT­KA

59

kop­no jed­na­ko kop­no, i sva­ka vo­da vo­da. Ima vi­ših i ni­žih obla­sti, vla­žni­jih i su­vljih, ali kop­no je uvek kop­no. Vo­da mo­že da bu­de to­pla i hlad­na, plit­ka ili du­bo­ka, ali je uvek vo­da. U tom smi­slu, sva­ka ve­štač­ ka po­de­la, po­put one na po­li­tič­kim kar­ta­ma, vo­nja na na­si­lje. Svi lju­di ko­ji ži­ve na tom kop­nu jed­na­ko su lju­di. Ne­ki su tam­ni­ je, ne­ki sve­tli­je pu­ti, ne­ki vi­ši a ne­ki ni­ži, ali svi su oni lju­di. Su­štin­ski iden­tič­ni i raz­li­či­ti u de­ta­lji­ma, jer (ka­ko nas uče udž­be­ni­ci ge­o­gra­ fi­je) tač­ka na pla­ne­ti ko­ja nam je do­pa­la ka­lup je u kom se for­mi­ra­ la na­ša ma­te­ri­ja, usi­ja­na kao i u tre­nut­ku na­stan­ka Ze­mlje. Ob­lič­ja ko­ja po­pri­ma­mo ta­ko će bi­ti va­ri­ja­ci­je ob­li­ko­va­ne me­stom sa ko­jeg po­ti­če­mo. Mo­ra­mo da bu­de­mo bla­gi ako ra­ste­mo u tro­pi­ma, sa­že­ti ako smo ra­sli bli­zu po­lo­va, im­pul­siv­ni ako smo sa Me­di­te­ra­na. Ne­ što od to­ga na­slu­ći­vao je i Da­rel u svo­jim pi­smi­ma, kad je uka­zi­vao na rav­no­ću i me­lan­ho­lič­nost: da mu Bu­e­nos Aj­res pru­ža mo­guć­nost da mu se pri­la­go­di ili da umre, baš kao što su se bak­te­ri­je pri­la­go­di­le ki­se­o­ni­ku; tre­ba taj otrov da pre­tvo­ri u svoj va­zduh. Da­rel je oti­šao, ali mi ko­ji smo osta­li raz­vi­li smo od­go­va­ra­ju­ći sen­zi­bi­li­tet. U ne­kom po­gle­du, pri­la­go­di­li smo se jed­na­ko fa­sci­nant­no kao i bak­te­ri­je. Na pri­mer, tan­go. Mu­zi­ka bal­tič­ke tu­ge ko­ja iz­ra­ža­va tu rav­no­ću, vla­žnost i no­stal­gi­ju po ko­joj se to­li­ko raz­li­ku­je­mo od ostat­ka La­tin­ske Ame­ ri­ke. U to­me se ne sla­žem s de­kom: ja mi­slim da ono što Pja­co­la svi­ra je­ste tan­go. Ali da bih do­šao do tog za­ključ­ka, bi­li su mi po­treb­ni udž­ be­ni­ci ge­o­gra­fi­je. Od onih pr­vo­bit­nih mo­čva­ra do da­na­šnjeg Bu­e­nos Aj­re­sa pro­te­kli su ve­ko­vi, ali vre­me je naj­re­la­tiv­ni­ja od svih di­men­zi­ja. (Ja bar mi­slim da se sve vre­me od­vi­ja pa­ra­lel­no i isto­vre­me­no.) I da­lje smo bez­o­ blič­na bi­ća, pro­men­lji­va kao li­ni­ja blat­nja­ve oba­le. I da­lje smo bi­ća od bla­ta, bo­žan­ski nam je dah još svež na obra­zi­ma. I da­lje smo am­fi­bi­je, žu­di­mo za vo­dom kad smo na kop­nu i za kop­nom dok pli­va­mo u mrač­noj vo­di.

20. Ba­zen Vi­ken­di­ca ko­ju je ta­ta po­zaj­mio na­la­zi­la se u pred­gra­đu Bu­e­nos Aj­re­sa. Ima­la je ba­zen u ob­li­ku zr­na pa­su­lja, okru­žen po­plo­ča­nim dvo­ri­štem. Vo­da, ru­ku na sr­ce, i ni­je bi­la baš či­sta. Nje­na je bo­ja vu­kla na ze­le­nu ni­jan­su na­šeg ci­tro­e­na, a opa­log li­šća je bi­lo svu­da po po­vr­ ši­ni i po dnu. Ni­je bi­lo te­ško sklo­ni­ti li­šće ko­je je plu­ta­lo na po­vr­ši­ni. To­me je slu­ži­la jed­na mre­ža na ve­o­ma du­gom šta­pu. Ali li­šće na dnu već je bi­lo dru­ga pri­ča, ono se pre­tvo­ri­lo u kli­za­vu ka­šu. Čim smo sti­gli pi­tao sam ta­tu mo­gu li da se buć­nem. Ta­ta je, na­ rav­no, po­gle­dao u ma­mu, a nje­nim je li­cem pre­šao bla­gi iz­raz ga­đe­nja. Po­red vo­de, u ba­ze­nu se mo­gla na­ći ve­li­ka sme­ša bak­te­ri­ja, mi­kro­or­ ga­ni­za­ma i po­lu­tru­log ze­le­ni­la. Ali bi­lo je pod­ne, april­sko sun­ce je i da­lje sna­žno pe­klo, a ma­ma mi se još ni­je is­ku­pi­la za ono sa Ber­tu­čom. Ni­sam imao ku­pa­će ga­će, ali sam ipak usko­čio. U ga­ći­ca­ma. Vo­da je bi­la le­de­na i po­ma­lo gu­sta. Čim sam no­gom do­ta­kao dno, po­čeo sam da se kli­zam, kao da sam sav na­ma­zan po­ma­dom. Bi­lo mi je bo­lje da na­sta­vim da pli­vam, pa ma­kar i ku­če­ćim sti­lom. Ni­kad ni­sam pre­te­ra­no bri­nuo o sti­lu pli­va­nja. De­ča­ci obič­no vo­le da se tr­ka­ju pli­va­ju­ći kraul, ili ne­kim još te­žim sti­lom, na pri­mer del­ fin, pri če­mu mo­gu da pr­ska­ju i lju­de na oba­li. Ali ja sam uvek vi­še vo­leo dno. Hva­tao sam se za šip­ke na mer­de­vi­na­ma i po­la­ko iz­ba­ci­ vao va­zduh iz plu­ća, me­hu­rić po me­hu­rić, sve dok ih ne bih pot­pu­no is­pra­znio ta­ko da ne­ko­li­ko tre­nu­ta­ka mo­gu da le­žim sto­ma­kom pri­ lju­bljen uz plo­či­ce, a on­da na­glo iz­le­tim na po­vr­ši­nu da uzmem dah.

KAM­ČAT­KA

61

Sve ono što se u ba­ze­nu ga­di­lo ma­mi, me­ni je bi­lo fa­sci­nant­no. Ze­len­ka­sta ni­jan­sa, za­hva­lju­ju­ći ko­joj sam mo­gao da za­mi­šljam ka­ ko ro­nim u oke­a­nu, pre­la­ma­la je sve­tlost na ču­de­stan na­čin. Li­sti­ći i gran­či­ce uglav­nom su plu­ta­li na­sred vo­de, da­ju­ći mom pod­vod­nom sve­tu ose­ćaj du­bi­ne. Du­go­no­gi in­sek­ti ro­ni­li su kao i ja, sa­mo ele­gant­ ni­je. Neo­bič­ne for­ma­ci­je bi­le su na­ta­lo­že­ne duž ivi­ce ba­ze­na, u ni­vou vo­de, bez­broj go­mi­li­ca si­ću­šnih, pro­zir­nih ja­ja­ša­ca. A mrač­ni glib na dnu ba­ze­na, me­ša­vi­na ma­ho­vi­ne i na­tru­log li­šća, do­pri­no­sio je ose­ća­ ju da se na­la­zim na dnu mo­ra. Lju­di obič­no tvr­de da nas ro­nje­nje pod­se­ća na sre­di­nu u ko­joj smo za­če­ti i gde smo pro­ve­li svo­je pr­ve me­se­ce. Okru­že­ni vo­dom, po­no­vo pro­ži­vlja­va­mo ose­ća­nja ko­ja smo pr­vi put do­ži­ve­li u maj­či­noj utro­bi. Bes­te­žin­sko sta­nje. Spo­ri i ne­ja­sni zvu­ci. Ni­sam pra­va oso­ba da ova­ kve tvrd­nje do­vo­dim u pi­ta­nje, ali dra­že mi je da ve­ru­jem ka­ko uži­tak pri sva­kom za­ra­nja­nju potiče od ne­čeg dru­gog, ma­nje froj­dov­skog, a vi­še u vezi sa isto­ri­jom ljud­ske vr­ste. Kad su na­ši pre­ci na­pu­sti­li vo­de­nu sre­di­nu, u sam osvit ži­vo­ta, sa so­bom su po­ne­li vo­du. Ži­vo­tinj­ska ma­te­ri­ca si­mu­li­ra vla­žnost, ose­ćaj plu­ta­nja i sla­ni ukus iskon­ske mor­ske sre­di­ne. Kon­cen­tra­ci­ja so­li u na­šoj kr­vi i te­le­snim teč­no­sti­ma slič­na je kao i ona u oke­a­nu. Na­pu­ sti­li smo mo­re pre če­tri­sto mi­li­o­na go­di­na (po mom ra­ču­nu), ali mo­re ni­je na­pu­sti­lo nas. I da­lje je u na­ma, u na­šoj kr­vi, u na­šem zno­ju, u na­šim su­za­ma.

21. Ta­jan­stve­na ku­ća Re­kav­ši da je ku­ća ta­jan­stve­na, ta­ta je za­go­li­cao mo­ju ma­štu. Za­ mi­šljao sam da je mrač­na i vla­žna, en­gle­ska vi­la na dva spra­ta, zi­do­va za­ra­slih u br­šljan pod ko­jim se kri­ju hi­lja­de du­go­no­gih pa­u­ko­va. Tik što stig­ne­mo, moj bi ra­do­zna­li po­gled pro­na­šao za­zi­da­ni pro­zor vi­so­ ko, go­to­vo u vi­si­ni dim­nja­ka. A ni­jed­no me ste­pe­ni­šte ne bi vo­di­lo do skri­ve­ne so­be. Ne­ki bi se su­sed slo­žio sa mnom da je za­zi­da­ni pro­zor pra­va za­go­net­ka, i pi­tao bi me da li znam ne­što o pret­hod­nim sta­na­ri­ ma ku­će, jed­noj ve­o­ma neo­bič­noj po­ro­di­ci... U stva­ri, ku­ća je bi­la sa­svim dru­ga­či­ja. Pri­zem­na, jed­no­stav­na, na­ lik na ku­ti­ju, sa rav­nim kro­vom. Iz­gle­da­la je vi­še kao kom­pro­mis sa stvar­no­šću ne­go sa ar­hi­tek­tu­rom. Zi­do­vi su joj bi­li okre­če­ni ali se či­ ni­lo kao da je taj po­sao tek do­po­la za­vr­šen. Ušao sam u ku­ću go­to­vo nag, umo­tan u ogro­man be­li pe­škir sa ko­ga je još uvek vi­si­la eti­ke­ta sa ce­nom. Bio sam mo­kar i ko­ža me je pe­kla po ce­lom te­lu, aler­gij­ska re­ak­ci­ja na bo­ro­ve igli­ce. Ta­ta i ma­ma su se mo­ta­li oko me­ne, uno­si­li su ke­se sa na­mir­ni­ca­ma i iz­la­zi­li na­ po­lje po no­ve. Da se Pa­tu­ljak ne bi uz­ne­mi­rio – bio je da­le­ko go­ri kad po­ku­ša­va da po­mog­ne ne­go kad se ne pe­tlja u po­ro­dič­ne po­slo­ve – sme­sti­li su ga pred te­le­vi­zor, sta­ri Fil­ko sa an­te­nom na vr­hu, s kog su dug­mi­ći ot­pa­da­li čim ih tak­neš. Ku­ća je bi­la opre­mlje­na re­stlo­vi­ma i po­lov­nim na­me­šta­jem, bez ika­kve bri­ge o bo­ja­ma i sti­lo­vi­ma. Sa­mo u dnev­noj so­bi na­la­zi­la se so­ fa ko­ja je bi­la imi­ta­ci­ja fran­cu­skog sti­la, i dve raz­li­či­te fo­te­lje, jed­na od

KAM­ČAT­KA

63

bo­ro­vog, a dru­ga od ba­gre­mo­vog dr­ve­ta. Ni­ski sto­čić je bio od pru­ća, a po­li­ca za te­le­vi­zor od na­ran­dža­ste for­mi­ke. Ta­tu je op­či­nio sta­ri sta­je­ći sat ko­ji ni­je ra­dio. Za­vu­kao je ru­ku u nje­ga i za­zve­čao zvo­ni­ma, dang, dang, dang – od­jek­nu­la su po­ma­lo tu­žno, i po­ma­lo ča­rob­no. U sva­koj ku­ći osta­ne po­ne­što od pret­hod­nih sta­na­ra. Lju­di osta­ vlja­ju trag za so­bom svu­da ku­da pro­đu, baš kao što stal­no me­nja­mo ko­žu, a ni­šta ne pri­me­ću­je­mo. Bez ob­zi­ra na to ko­li­ko je se­lid­ba bi­la pedantno obavljena, i ko­li­ko je do­bro po­či­šće­na is­pra­žnje­na ku­ća, i on­da kad po­do­vi mi­ri­šu na vo­sak, a zi­do­vi su okre­če­ni, pa­žlji­vo oko pro­na­ći će ne­ki tra­čak pro­šlo­sti. Iz­li­zan pod ta­mo ku­da se naj­vi­še ko­ ra­ča­lo, i ne­tak­nut is­pred so­be ono­ga ko je oti­šao. Ta­man trag na sim­ su, na me­stu gde je na­sla­njao ci­ga­re­tu dok je po­sma­trao vrt. Trag na po­du ko­ji ot­kri­va me­sto gde je pr­vo­bit­no sta­ja­la so­fa. Ni­smo ni­šta zna­li o pra­vim vla­sni­ci­ma ku­će. Ta­ta nam je samo re­kao da mu je ustu­pio ne­ko ko­me ju je ne­ko drugi ustu­pio pre to­ga. Mo­žda nje­na ta­jan­stve­nost ima ne­ke ve­ze sa ti­me. Ot­kud to­li­ka ve­ li­ko­du­šnost? Ko je osta­vio trag od ci­ga­re­te: vla­snik ku­će ili ne­ko od nje­go­vih pro­la­znih go­sti­ju? Ot­kud to­li­ki zna­ko­vi da je ne­ko ne­dav­no bio tu: u fri­ži­de­ru ma­jo­nez ko­me još ni­je is­te­kao rok tra­ja­nja, ča­so­pis od pro­šlog mar­ta? Ko su bi­li po­sled­nji sta­na­ri ku­će, ko­li­ko su du­go bo­ra­vi­li ov­de, i pod ka­kvim su okol­no­sti­ma oti­šli? I da­lje mo­kar, po­čeo sam da tra­žim skri­ve­ne tra­go­ve. Ma­ma mi je re­kla da ta­ko u pe­ški­ru li­čim na du­ha, da se obri­šem ka­ko ne bih ka­ pao svud po ku­ći. Pr­vo sam is­pi­tao dnev­nu so­bu i tr­pe­za­ri­ju. Ni­sam na­šao ni­šta lič­no i po­seb­no. Otvo­rio sam vra­ta sva­ke ko­mo­de, i sve fi­o­ke. Jed­na od njih iz­nu­tra je bi­la ob­lo­že­na pa­pi­rom ko­ji me je op­či­nio: na nje­mu su bi­li na­cr­ta­ni ci­lin­dri, ze­če­vi, ča­rob­ni šta­pi­ći i osta­li ma­đi­o­ni­čar­ski re­kvi­zi­ti. Se­tio sam se re­či ko­ju mi je Ber­tu­čo za­dao i upro­pa­stio me, i za­pi­tao se gde sam osta­vio pa­pi­rić na kom mi ju je na­pi­sao. Po­mi­slio sam ka­ko mi je si­gur­no ostao u dže­pu pan­ta­lo­na, i to me je de­li­mič­no pri­mi­ri­lo. Bio je tu i sta­ri gra­mo­fon, iz­gle­dao je još jef­ti­ni­je od na­me­šta­ja na kom je sta­jao. Do­nja po­li­ca bi­la je pu­na sin­gli­ca. Ni­je bi­lo ni­čeg što mi

64

Mar­se­lo Fi­ge­ras

se svi­đa­lo, sa­mo glu­pa­vi in­stru­men­ta­li Re­ja Ko­ni­fa i Ale­na De­brea, i ne­ki pe­va­či za ko­je ni­sam ni­kad čuo, kao što su Met Mon­ro i onaj dru­gi či­je ime zvu­či kao br­za­li­ca, Inglbert Ham­per­dink. Baš je nje­go­ va plo­ča is­pa­la iz omo­ta i pa­la na pod. Sa­gnuo sam se da je po­dig­nem i is­pod ko­mo­de sa gra­mo­fo­nom pro­na­šao ne­što neo­bič­no. Pa­pir ko­ji kao da je pao iza ko­mo­de i ostao za­gla­vljen iz­me­đu dr­ve­ne so­kle i sa­mog zi­da. Bi­la je to raz­gled­ni­ca iz Mar de Pla­te, ti­pič­na sli­ka še­ta­li­šta po­red oba­le. Na njoj je sta­jao da­tum od tog istog le­ta, ja­nu­ar 1976. Dra­gi Pe­ dri­to, na­da­mo se da uži­vaš na od­mo­ru. Po­ne­kad va­lja da se čo­vek ma­lo za­ba­vi. Mo­gao bi da svra­tiš ova­mo na ne­ko­li­ko da­na. Re­ci to ma­mi. Ako vam bi­lo šta za­tre­ba, ja­vi­te se. Mo­že­te i obo­je da do­đe­te. Znaš da te mno­go vo­li­mo. Lju­be te... U pot­pi­su je sta­ja­lo Be­ba i Ći­na. Ko li je taj Pe­dri­to? Da li je de­čak, kao što se iz tek­sta mo­glo za­ klju­či­ti? I još čud­ni­je, šta li su hte­le da ka­žu onim po­ne­kad va­lja da se čo­vek ma­lo za­ba­vi? Da li je Pe­dri­to jed­no­stav­no bio su­vi­še ozbi­ljan za jed­nog de­ča­ka? Ili je mo­žda bio de­te sa po­seb­nim po­tre­ba­ma? (Mo­ žda je bio de­for­mi­san, ili je imao še­sto ču­lo, ili ne­ke či­re­ve po ko­ži; ne­što zbog če­ga bi po­ro­di­ca mo­gla da za­tvo­ri jed­nog de­ča­ka na ta­van do ko­ga se na­iz­gled ne mo­že do­ći.) Ili se mo­žda u nje­go­voj pro­šlo­sti do­go­di­la ne­ka tra­ge­di­ja u či­joj sen­ci ži­vi, na Be­bi­nu i Ći­ni­nu ža­lost? Po­neo sam raz­gled­ni­cu sa so­bom, i po­šao, po­put po­ki­slog du­ha, u po­tra­gu za skro­vi­to­šću svo­je so­be.

22. Pro­na­la­zim skri­ve­no bla­go Na­ša so­ba gle­da­la je na dvo­ri­šte. S pro­zo­ra se vi­deo ko­no­pac za veš i šu­pa ko­ja je slu­ži­la kao osta­va za alat. Ta­ta je še­tao po dvo­ri­štu, sku­ plja­ju­ći dr­va da ras­pa­li ro­štilj. Kroz mre­žu za ko­mar­ce pi­tao sam ga da li oso­ba ko­ja mu je ustu­pi­la ku­ću ima si­na po ime­nu Pe­dri­to. Re­kao je da ne­ma, da ne po­zna­je ni­jed­nog de­ča­ka ko­ji se ta­ko zo­ve. U so­bi su se na­la­zi­la dva raz­li­či­ta kre­ve­ta i pi­sa­ći sto. Osim to­ga, bi­la je pra­zna. Čak ni fi­o­ke ni­su bi­le ob­lo­že­ne har­ti­jom. Sta­vio sam raz­gled­ni­cu u pi­sa­ći sto i seo na po­kri­vač. Is­pod nje­ga je bio sa­mo go­li du­šek. Iz či­ste do­sa­de, vra­tio sam se do or­ma­na i po­peo se na noć­ni sto­ čić da is­pi­tam gor­nju po­li­cu ko­ja je, ko­li­ko sam mo­gao da vi­dim, bi­la pra­zna. Do­šao sam na ide­ju da sna­žno du­nem ka­ko bih raz­gr­nuo na­ go­mi­la­nu pra­ši­nu, i uma­lo da osta­nem slep. Tr­ljao sam oči sve dok mi ni­su po­te­kle su­ze. Ali kad sam ih po­no­vo otvo­rio, uči­ni­lo mi se da na po­li­ci vi­dim bo­je ko­jih ta­mo ra­ni­je ni­je bi­lo. Pe­dri­to je za­bo­ra­vio knji­gu. Pre­kri­va­čem sam obri­sao pra­ši­nu i otvo­rio je. Do­kaz sam na­šao već na pr­voj stra­ni. Pi­sa­lo je Pe­dro ‘75, ne­sum­nji­vim deč­jim ru­ko­pi­som. Bi­la je to tan­ka knji­ga ve­li­kog for­ma­ta i ko­ri­ca ži­vih bo­ja. Zva­la se Hu­di­ni, eska­po­log. Ima­la je ne­ko­li­ko stra­ni­ca u bo­ji, od­štam­pa­nih na sjaj­ni­joj har­ti­ji ne­go tekst, a u dnu sva­ke od njih sta­ja­la je le­gen­da. Na pr­voj je pi­sa­lo Ha­ri uve­žba­va pr­ve ve­šti­ne uz po­moć svog bra­ta Tea. (Hu­di­ni­je­vo ime bi­lo je Ha­ri.) Na dru­goj, po ime­nu Lud­ni­ca, Hu­di­ni

66

Mar­se­lo Fi­ge­ras

je bio pri­ka­zan u ta­pa­ci­ra­noj će­li­ji, ve­za­nih ru­ku u lu­dač­koj ko­šu­lji. Na sle­de­ćoj je pi­sa­lo Ki­ne­sko mu­če­nje vo­dom; Hu­di­ni je bio po­to­pljen u sta­kle­ni ci­lin­dar pun vo­de, oko­van lan­ci­ma, ve­za­nih ru­ku i no­gu. Sve što sam znao o Hu­di­ni­ju vi­deo sam na fil­mu. Hu­di­ni­ja je igrao To­ni Ker­tis. Tip je bio ma­đi­o­ni­čar ko­ji je mo­gao da po­beg­ne iz bi­lo ka­kvog za­tvo­ra. Se­ćam se da su ga ba­ci­li u le­de­no je­ze­ro, mi­slim da je bio za­tvo­ren u san­duk, i da se iz­vu­kao iz san­du­ka, ali uma­lo da umre po­što je po­vr­ši­na je­ze­ra bi­la za­le­đe­na i ni­je mo­gao da na­đe me­sto na kom bi iz­ro­nio. Pre to­ga je ve­žbao kod ku­će, u ka­di ko­ju je na­pu­nio le­dom (Hu­di­ni on the rocks.) Či­tao sam knji­gu sve dok mi ni­je po­sta­lo hlad­no, a on­da sam se obu­kao i na­sta­vio da či­tam. Ubr­zo sam mo­rao da upa­lim sve­tlo, po­što je po­če­lo da se smr­ka­va.

23. Od če­ga be­ži Hu­di­ni? Evo šta sam on­da na­u­čio o Hu­di­ni­ju: Da se ro­dio u Bu­dim­pe­šti, 24. mar­ta 1874. Pre ne­što ma­lo vi­še od jed­nog ve­ka! Da se ni­je zvao Hu­di­ni, ne­go Erik Vajs. Bio je sin Ma­je­ra Sa­mu­e­la Vaj­sa, ko­ji je bio ra­bin (to su oni što mo­gu da udah­nu ži­vot Go­le­mi­ ma), a maj­ka mu se zva­la Se­si­li­ja. Da je nje­go­va po­ro­di­ca do­šla u Sje­di­nje­ne Dr­ža­ve kad je imao če­ ti­ri go­di­ne, i, po­što su ži­ve­li u be­di, ni­je imao kud do da poč­ne da ra­di još kao ma­li: či­stio je ci­pe­le, pro­da­vao no­vi­ne. U Nju­jor­ku je ra­dio kao ku­rir, a se­kao je i tka­ni­ne za pri­vat­nu fa­bri­ku gar­de­ro­be „Rih­ter i si­no­ vi“. Ali ni u jed­nom se po­slu ni­je is­ta­kao kao u po­slu ku­ri­ra. Ma­li Erik ne sa­mo da je bio ve­o­ma brz već i ne­ve­ro­vat­no iz­dr­žljiv za svo­je go­di­ ne: mo­gao je da tr­či go­to­vo ceo dan! A u pro­le­će, kad okop­ni se­ća­nje na za­le­đe­nu po­vr­ši­nu re­ke Had­son, uvek je me­đu pr­vi­ma ska­kao u vo­du; bio je stra­stve­ni pli­vač. Da je na po­čet­ku umet­nič­ke ka­ri­je­re že­leo da ga zo­vu Erik Ve­li­ki, ali da je ka­sni­je, na­dah­nut li­kom svog ču­ve­nog fran­cu­skog pret­hod­ni­ ka, Ro­ber-Hu­di­na, od­lu­čio da uzme ime Ha­ri Hu­di­ni. Da mu je u po­čet­ku na sce­ni po­ma­gao mla­đi brat Teo. Da je 1894. Ha­ri Hu­di­ni upo­znao Be­a­tris Ra­ner, i da su se ven­ča­li dve ne­de­lje ka­sni­je. Od ta­da je ona bi­la nje­go­va asi­stent­ki­nja. (Tu je ulo­gu u fil­mu igra­la Dže­net Li, su­pru­ga To­ni­ja Ker­ti­sa u stvar­nom ži­vo­tu.)

68

Mar­se­lo Fi­ge­ras

Da je nu­dio nov­ča­nu na­dok­na­du ono­me ko bi us­peo da mu sta­vi li­si­ce, da ga ve­že u lu­dač­ku ko­šu­lju i oku­je mu ru­ke i no­ge, da ga za­ tvo­ri u ka­vez, za­tvor ili kov­čeg, ili da ga ba­ci u vo­du ve­za­nog lan­ci­ma, i da ni­je bi­lo tih la­na­ca iz ko­jih on ni­je us­peo da utek­ne – od­no­sno, da ni­kom ni­ka­da ni­je is­pla­tio ni­ka­kvu na­dok­na­du. Če­sto je be­žao iz pra­ vih prav­ca­tih za­tvo­ra, pred za­pa­nje­nim po­gle­di­ma de­se­ti­na no­vi­na­ra i za­to­če­ni­ka ko­ji su se uve­ri­li da je bek­stvo za­i­sta mo­gu­će. Da je naj­spek­ta­ku­lar­ni­je od svih bi­lo nje­go­vo bek­stvo iz ki­ne­ske na­pra­ve za mu­če­nje vo­dom, u ko­joj je ostao če­ti­ri mi­nu­ta is­pod vo­de, oslo­ba­đa­ju­ći se iz oko­va pred oči­ma odu­še­vlje­ne pu­bli­ke. Da ga je 1913, na­kon smr­ti nje­go­ve maj­ke, Se­si­li­je Vajs, shr­va­la stra­šna bol. I da je ipak na­sta­vio svo­ju ka­ri­je­ru, i po­stao naj­slav­ni­ji eska­po­log, pra­vi umet­nik, čo­vek ko­ga ni­ko ni­je mo­gao dr­ža­ti iza re­še­ta­ka i ko­ji je od slo­bo­de na­či­nio svoj po­ziv. Knji­ga je pod­vu­kla jed­nu ni­ma­lo be­zna­čaj­nu raz­li­ku (u stva­ri, otvo­ri­la mi je oči) iz­me­đu onih ko­je na­zi­va­mo ma­đi­o­ni­ča­ri­ma – sa­ lon­skim za­ba­vlja­či­ma, maj­sto­ri­ma ilu­zi­je, ko­ji ne­ma­ju ni­ka­kve stvar­ ne mo­ći, već se sa­mo pre­tva­ra­ju da ih ima­ju – i eska­po­lo­ga. Hu­di­ni je pri­pa­dao ovoj dru­goj gru­pi. Ilu­zi­o­ni­sti su ga ner­vi­ra­li jer su pr­lja­li či­sto­tu nje­go­ve ve­šti­ne: pre­tva­ra­li su su se da či­ne ono što u stva­ri ni­su mo­gli, dok su eska­pol­ozi tvr­di­li da mo­gu sa­mo ono što su za­i­sta i či­ni­ li, bez ika­kvih dru­gih tri­ko­va osim ve­šti­ne kon­tro­li­sa­nja vla­sti­tog te­la i sa­vr­še­ne fi­zič­ke kon­di­ci­je. Ta je raz­li­ka bi­la ve­o­ma zna­čaj­na za Hu­ di­ni­ja, ko­ji je ogrom­ne na­po­re ula­gao u ras­krin­ka­va­nje pre­va­ra­na­ta i la­žlji­va­ca. Ma­đi­o­ni­ča­ri­ma je po­sao bi­la laž. Eska­po­lo­zi su, me­đu­tim, ne­go­va­li kult isti­ne. Iako u da­tom tre­nut­ku to ni­sam pri­me­tio, mo­ram ov­de da na­po­ me­nem ka­ko u knji­zi ni­je bi­lo re­či o te­ma­ma ko­je će vre­me­nom po­ sta­ti mo­ja op­se­si­ja. Na pri­mer, šta je na­gna­lo po­ro­di­cu Vajs da na­pu­sti Bu­dim­pe­štu i pre­đe Atlan­tik. Ili šta je na­dah­nu­lo ma­log Eri­ka da oku­ ša sre­ću kao eska­po­log. I na kra­ju, ono osnov­no pi­ta­nje, ono što me je za­ni­ma­lo vi­še od sve­ga, zna­nje ko­me sam te­žio i za ko­jim sam žu­deo: ka­ko mu je to, kog đa­vo­la, po­la­zi­lo za ru­kom.

24. Be­gun­ci Pri­pre­ma­ju­ći ro­štilj, ta­ta je na­pra­vio dve gre­ške. Po­što je za­bo­ra­ vio da ku­pi ću­mur, od­lu­čio je da ga pot­pa­li po­mo­ću gran­či­ca i ši­blja. Va­tra ko­ju je upa­lio go­re­la je pre­br­zo, i za­to ne sa­mo da smo ve­če­ra­li po­lu­si­ro­vo me­so već smo mo­ra­li i da slu­ša­mo ma­mi­no iz­la­ga­nje o raz­li­ka­ma u sa­go­re­va­nju dr­ve­ta i pri­rod­nog uglja. Pa­tu­ljak i ja smo se u oča­ja­nju ba­ci­li na vo­će. Uglav­nom smo vo­le­li ba­na­ne i man­da­ri­ne ko­je smo mo­gli da ogu­li­mo pr­sti­ma, ili gro­žđe, ko­je smo mo­gli sa­mi da je­de­mo; za raz­li­ku od osta­lih maj­ki – na pri­ mer, Ber­tu­čo­ve – ma­ma ni­je bi­la u sta­nju da nam oči­sti ni jed­nu obič­ nu po­mo­ran­džu. Ali te no­ći bi­li smo to­li­ko glad­ni da bi­smo i ko­kos zu­bi­ma ogu­li­li, sa­mo da je tre­ba­lo. Od­lu­či­li smo se za ja­bu­ke. Pa­tu­ljak je po­čeo da ka­sa­pi svo­ju. Ma­ma je za­pa­li­la ci­ga­re­tu i na­ka­šlja­la se. On­da nam je is­pri­ča­la sve o no­vim pra­vi­li­ma. Re­kla nam je da ne zna ko­li­ko će­mo du­go osta­ti na ima­nju. Mo­žda tri da­na, ce­lu ne­de­lju, ili vi­še. Da do dalj­njeg ne­će­mo ići u ško­lu. Da će ona u po­ne­de­ljak mo­ra­ti da ode do la­bo­ra­to­ri­je, ali da ta­ta mo­že da uzme još ne­ko­li­ko slo­bod­nih da­na i osta­ne sa na­ma. Pod ta­kvim uslo­vi­ma uve­la je pr­vi niz pra­vi­la ko­jih mo­ra­mo da se pri­dr­ža­va­mo. Na pri­mer, da ni­ka­da ne ula­zi­mo u ba­zen a da ne oba­ve­sti­mo ne­kog od ro­di­te­lja. Da ni­kad ne otva­ra­mo fri­ži­der i ne pa­li­mo te­le­vi­zor dok smo još mo­kri ili bo­si. A ka­ko na ima­nju vo­da ni­je bi­la iz vo­do­vo­da, već iz re­zer­vo­a­ra, bi­lo nam je za­bra­nje­no da pi­

70

Mar­se­lo Fi­ge­ras

je­mo iz če­sme, da se tu­ši­ra­mo du­že od de­set mi­nu­ta i da ne ­pu­šta­mo da vo­da te­če, osim on­da kad je to bi­lo neo­p­hod­no. (Ovo po­sled­nje pra­vi­lo do­no­si­lo mi je i do­dat­nu od­go­vor­nost, po­što sam bio sta­ri­ji: ma­ma je obe­ća­la da će mi po­ka­za­ti ka­ko da na­pu­nim re­zer­vo­ar kad se is­pra­zni.) Po­red ovih, bi­la su tu i dru­ga pra­vi­la, te­sno ve­za­na za naš neo­bič­ni sta­tus be­gu­na­ca. Na pri­mer, ma­ma nam je za­bra­ni­la da ko­ri­sti­mo te­le­ fon. Ni­smo sme­li čak ni da se ja­vlja­mo, a ka­mo­li da ne­ko­ga po­zo­ve­mo. Ni­smo sme­li da zo­ve­mo Anu, ba­ku Ma­til­de i ima­nje u Do­re­gu. A ja ni­sam smeo, ni pod ka­kvim uslo­vi­ma, da po­zo­vem ni Ber­tu­ča. (To su mi po­seb­no na­po­me­nu­li, ozbilj­nim gla­som i na­mr­šte­no.) Tre­ba­lo je da za­mi­sli­mo ka­ko smo na od­mo­ru na da­le­kom, pu­stom ostr­vu, na kom ne­ma dru­gih tu­ri­sta, ni po­šte, ni te­le­fon­skih li­ni­ja, i oda­kle će­mo oti­ći, ni mi­nut pre ili ka­sni­je, tek on­da kad se po nas vra­ti brod ko­ji nas je ta­mo osta­vio. Pa­tu­ljak je pi­tao da li na ostr­vu ima te­le­vi­zi­je. Ma­ma mu je re­kla da ima i on je po­bed­nič­ki po­di­gao ru­ke, ma­šu­ći no­žem sa kog su još vi­si­li osta­ci iz­mr­cva­re­ne ja­bu­ke. Ja sam na­po­me­nuo ka­ko ni­ko ne ide na od­mor bez i jed­ne tor­bi­ce. Da je ovo što smo mi do­ži­ve­li u naj­bo­lju ru­ku bro­do­lom. (Reč bro­do­ lom ih je uz­ne­mi­ri­la, po­seb­no kad su vi­de­li da se i Pa­tu­ljak uz­vr­po­ ljio.) Re­kao sam im da ni­ko ne mo­že da uži­va u go­di­šnjem od­mo­ru ko­ji će pro­ve­sti u is­toj ode­ći i ci­pe­la­ma, bez iče­ga za či­ta­nje i bez Ri­zi­ ka i bez voj­ni­ka i bez Ši­lje – bio je to ni­zak uda­rac, pri­zna­jem – i bez dru­ga­ra i... Ta­ta je on­da po­ku­šao da nam ob­ja­sni ka­ko će, čim se ma­lo sleg­ne pra­ši­na, svra­ti­ti do ku­će da po­ku­pi ne­ke stva­ri, ili će po­sla­ti ne­ko­ ga sa klju­če­vi­ma i spi­skom. Ali u opa­snom okru­že­nju ne­po­zna­tog ostr­va od­bio sam da pri­hva­tim nje­go­vo obe­ća­nje kao ne­što što bi tre­ba­lo da me smi­ri. Ko zna kad će se raz­i­ći gu­sta ma­gla ko­ja nas de­li od ci­vi­li­za­ci­je? Na­ši su se ro­di­te­lji zgle­da­li, a za­tim je ta­ta ustao od sto­la. Na tre­nu­ tak sam po­mi­slio da ti­me pri­zna­je po­raz (a u tom slu­ča­ju, ta­tin po­raz zna­čio bi po­raz svih nas), ali on se br­zo vra­tio iz svo­je so­be s tor­bom

KAM­ČAT­KA

71

iz ko­je je iz­vu­kao je­dan pa­ke­tić za Pa­tulj­ka i dru­gi za me­ne, umo­tan u sjaj­ni ro­đen­dan­ski pa­pir. Moj po­klon je bio no­vi Ri­zi­ko. Bio sam spa­sen! Lep i čist i bli­stav i sa­vr­šen, imao je sve, i ta­blu i koc­ki­ce, i fi­gu­re i uput­stva, baš sve. „Kad bu­deš ras­po­lo­žen da te opet po­be­dim, sa­mo ja­vi“, re­kao je ta­ta. Pa­tulj­kov po­klon bio je Ši­lja. Zver­ski je po­ki­dao pa­pir i, čim je shva­tio šta je unu­tra, cik­nuo od uz­bu­đe­nja. Ta­ta i ma­ma odah­nu­li su s olak­ša­njem. Ali ja sam od­mah shva­tio da će taj Ši­lja do­ne­ti vi­še pro­ ble­ma ne­go što će ih re­ši­ti. Pa­tu­ljak po­če da dr­mu­sa lut­ku i na­pra­vi za­bri­nu­tu gri­ma­su. Po­gle­ da ta­tu i ma­mu, ko­ji ni­šta ni­su raz­u­me­li, i upi­ta ih šta ni­je u re­du sa Ši­ljom; ovaj Ši­lja je bo­le­stan, re­če. Pa­tulj­kov Ši­lja bio je od pli­ša. Ovaj no­vi bio je od tvr­de pla­sti­ke. Pro­blem ni­je bio sa­mo afek­tiv­ne pri­ro­de (za raz­li­ku od Ri­zi­ka, bes­kraj­no za­me­nji­vog, Ši­lja je bio an­tro­po­morf­ni lu­tak, i Pa­tu­ljak je sa njim stvo­rio lič­nu i ne­pre­no­si­vu ve­zu), već i prak­tič­ne. Pa­tu­ljak je spa­vao sa Ši­ljom. A spa­va­ti sa ne­žnom, po­ha­ba­nom pli­ša­nom lut­kom bi­lo je sa­svim dru­ga­či­je ne­go na­slo­ni­ti li­ce na kru­tu, ne­rav­nu po­vr­ši­ nu. Svi de­ča­ci vo­le da se igra­ju pla­stič­nim ka­mi­o­ni­ma, ali ih ni­je­dan ne ko­ri­sti kao ja­stuk.

25. Pre­u­zi­ma­mo no­ve iden­ti­te­te Ta­ta je imao još jed­nog ke­ca u ru­ka­vu. Po­što je na­šao kom­pro­ mi­sno re­še­nje za no­vo­na­sta­lu si­tu­a­ci­ju (obe­ćao je da će od­i­gra­ti sa mnom jed­nu par­ti­ju Ri­zi­ka čim ras­klo­nim sto; ube­dio je Pa­tulj­ka da je ovaj Ši­lja da­le­ki ro­đak onog dru­gog, i da će vre­me­nom omek­ša­ti, kao što lju­di omek­ša­ju kad se spri­ja­te­lje), us­peo je da nas umi­ri do­ volj­no da shva­ti­mo jed­no va­žno ob­ja­šnje­nje, od ko­ga će u ve­li­koj me­ri za­vi­si­ti tok do­ga­đa­ja u na­red­nih ne­ko­li­ko ne­de­lja. To što smo na­pu­sti­li ku­ću, na­sta­vu i ško­lu, po ta­ti­nom mi­šlje­nju ni­je bi­lo do­volj­no. Na­še skri­va­nje na ovom ima­nju u pred­gra­đu Bu­e­ nos Aj­re­sa (na „ostr­vu“ na ko­jem je ma­ma hte­la da se pre­tva­ra­mo da smo na­su­ka­ni) bi­lo je neo­p­hod­na, ali ne i je­di­na me­ra opre­za. Ko­li­ko god mi to že­le­li, ni­smo bi­li ne­vi­dlji­vi. Si­gur­no je bi­lo i dru­gih sta­na­ra u obli­žnjim ku­ća­ma; tr­go­vač­ki put­ni­ci mo­gli bi da nam za­ku­ca­ju na vra­ta; tu su i kom­ši­je ko­je stal­no pro­la­ze po­red na­še ku­će i ko­ji će po ke­sa­ma za đu­bre, mi­ri­si­ma i zvu­ci­ma si­gur­no pri­me­ti­ti pri­su­stvo no­ vih sta­na­ra. U tom slu­ča­ju, mo­ra­mo da bu­de­mo sprem­ni za su­sret sa dru­gi­ma. Tre­ba da bu­de­mo dis­kret­ni i da se tru­di­mo da nas ni­ko ne vi­di, ali uko­li­ko nas pri­me­te, ni­ko ne sme da zna ko smo mi u stva­ri. A ka­ko to bo­lje da iz­beg­ne­mo ne­go da se pre­tva­ra­mo da smo ne­ko dru­gi? Mo­ra­li smo da do­bi­je­mo no­ve iden­ti­te­te. Kao špi­ju­ni ko­ji se pra­ve da su ne­što što ni­su ka­ko ne bi upa­li ne­pri­ja­te­lju u ša­ke. Kao Bet­men, ko­ji kri­je svoj pra­vi po­ziv iza sva­ko­dnev­nog, ba­nal­nog za­ni­ma­nja. Kao

KAM­ČAT­KA

73

Odi­sej u ze­mlji Ki­klo­pa, kad je pre­va­rio Po­li­fe­ma re­kav­ši mu da se ne zo­ve Odi­sej, već Ni­ko. Mu­dar tip, taj Odi­sej. Ro­đe­ni eska­po­log. Ka­ko bi pre­va­ri­li Po­li­fe­ma, ko­ji je obe­ćao da će ih po­je­sti sve do jed­nog, Odi­sej i nje­go­vi lju­di pr­vo su ga na­pi­li, a po­tom osle­pe­li, za­biv­ši mu ko­lac u ono je­di­no oko. Kad su Po­li­fe­mo­vi su­se­di za­ču­li nje­go­ve kri­ke i pri­te­kli mu u po­moć, upi­ta­li su ga ko ga je po­vre­dio. Ni­ko, od­go­vo­rio je Po­li­fem. Kom­ši­je su za­klju­či­le da je si­gur­no u pi­ta­nju kle­tva ko­ju je po­slao moć­ni Zevs, i po­sa­ve­to­va­li mu da se po­mi­ri sa sud­bi­nom. Ta­ta je znao da će mi se to svi­de­ti. Pre­tva­ra­nje da smo ne­što što ni­smo osnov je svih na­ših iga­ra. Ka­u­boj ili ču­do­vi­šte, su­per­he­roj ili di­no­sa­u­rus, čak i kad se ba­vi­mo spor­tom pre­tva­ra­mo se da smo ne­ ko dru­gi. Ali ta­ta ni­je ra­ču­nao na to da mo­ja gla­va funk­ci­o­ni­še br­že od sva­ kog pra­vi­la, pa čak i br­že od ra­zu­ma. Za ne­ko­li­ko tre­nu­ta­ka raz­mo­trio sam mno­štvo mo­guć­no­sti ko­je mi pru­ža ova pri­li­ka da po­sta­nem Ne­ ko Dru­gi, i za­u­sta­vio se pred sjaj­nim i pri­ma­mlji­vim vra­ti­ma ko­ja ta­ta ni­je vi­deo, i ko­ja su ga oči­gled­no iz­ne­na­di­la. S odu­še­vlje­njem sam mu re­kao da ću, ako po­sta­nem ne­ko dru­gi, mo­ći da po­zo­vem Ber­tu­ča te­le­fo­nom. Bio sam si­gu­ran da će, ka­da me ču­je, zna­ti da sam to ja sve i da mu se pred­sta­vim kao Oto fon Bi­ zmark, da će sva­ka­ko raz­u­me­ti da je u pi­ta­nju ne­ka­kva opa­snost i da će sa­mim tim po­što­va­ti no­va pra­vi­la. Mo­gli bi­smo čak i da iz­mi­sli­mo taj­ni je­zik! Ma­ma je od­mah po­sta­la Ste­na i sru­ši­la mo­je na­de. Re­kla je da za­ bra­na osta­je na sna­zi i da ne mo­gu da zo­vem Ber­tu­ča sve i da mu ka­ žem da se zo­vem Man­drak i tač­ka, go­to­vo, o to­me vi­še ni re­či, sve­ca mu! (Sve­tac Mu je vre­me­nom po­stao je­dan od omi­lje­nih Pa­tulj­ko­vih sve­ta­ca; oče­ki­vao je da se po­ja­vi za­jed­no sa če­ti­ri ja­ha­ča Apo­ka­lip­se.) Bio sam po­ra­žen. Od­gur­nuo sam ta­njir na kom je sta­ja­la po­lu­po­ je­de­na ja­bu­ka i pre­kr­stio ru­ke, van se­be od be­sa. Ni­sam ustao i oti­šao od sto­la sa­mo za­to što ni­sam imao ku­da da odem. „Od da­nas se pre­zi­va­mo Vi­sen­te“, re­kao je ta­ta, i da­lje pun na­de. Ni­sam od­go­vo­rio. Ni­je me za­ni­ma­lo. Vi­še me ni­je bi­lo bri­ga. „Ja se zo­vem Da­vid Vi­sen­te i ar­hi­tek­ta sam“, re­kao je ta­ta.

74

Mar­se­lo Fi­ge­ras

Vi­sen­te je bi­lo uža­sno ime, ali kao pre­zi­me, zvu­ča­lo je još go­re. „Da­vid Vi­sen­te“, po­no­vio je ta­ta, dr­mu­sa­ju­ći me za ra­me. On­da mi je si­nu­lo. Da­vid Vi­sen­te, ar­hi­tek­ta. Ta­ta je bio Dej­vid Vin­sent! Pra­snuo sam u smeh. Pa­tu­ljak me je po­gle­dao kao da sam lud, a ma­ma je po­gle­da­la ta­tu, oče­ku­ju­ći ne­ka­kvo ob­ja­šnje­nje. „Zar ne shva­taš?“, re­kao sam Pa­tulj­ku kroz smeh, „Da­vid Vi­sen­te je isto što i Dej­vid Vin­sent, sa­mo na špan­skom! Ta­ta je onaj tip iz Ulje­za!“ Pa­tu­ljak je vik­nuo aaaaaaaaaaah i po­čeo da tap­še. Ma­ma ni­je zna­la da li da ubi­je ta­tu ili da ga za­gr­li. „Ako vas bi­lo ko pi­ta, mi smo po­ro­di­ca Vi­sen­te“, re­kao je ta­ta sa­ mo­za­do­volj­no. „Ako ne­ko po­zo­ve te­le­fo­nom i tra­ži nas pod sta­rim ime­nom, mo­ra­te da mu ka­že­te da ov­de ne­ma ni­ko­ga ko se ta­ko zo­ve, da smo mi...“ „Ne­će mo­ra­ti ni­šta da ka­žu pre­ko te­le­fo­na jer se ne­će ja­vlja­ti na te­ le­fon. Ko­li­ko pu­ta mo­ram to da ob­ja­šnja­vam?“, pre­ki­nu­la ga je ma­ma, po­sta­vlja­ju­ći stva­ri na svo­je me­sto. „Opro­sti. Ja­vi­ću se ja i re­ći ću da su po­gre­ši­li. Da li je to ja­sno?“ Pa­tu­ljak i ja klim­nu­smo gla­vom. Upi­tao sam ta­tu ho­će­mo li do­bi­ti i la­žna do­ku­men­ta, ka­ko to već ide. Mi­slio sam da će me pre­ko­ri­ti, ali ta­ta je sa­mo po­tra­žio odo­bra­ va­nje u ma­mi­nim oči­ma i re­kao mi ka­ko je sa­svim mo­gu­će da će­mo mo­ra­ti da na­ba­vi­mo i no­va do­ku­men­ta. On­da sam ga pi­tao mo­gu li sam da iza­be­rem svo­je ime. Pa­tu­ljak ga je pi­tao da li i on mo­že da oda­be­re svo­je. „Za­vi­si“, od­go­vo­ri­la je ma­ma. „To mo­ra da bu­de ne­ko obič­no ime, ne mo­žeš da se zo­veš Mi­ki ili Ši­lja ili Pa­ja Pa­tak.“ „Si­mon!“, us­klik­nuo je Pa­tu­ljak ko­ji je (kao što sam već re­kao) obo­ža­vao se­ri­ju Sve­tac. „Kao Saj­mon Tem­plar!“ Ma­ma i ta­ta pri­hva­ti­še s olak­ša­njem. Si­mon Vi­sen­te uop­šte ni­je zvu­ča­lo lo­še. „Ja bih mo­gla da se zo­vem Fla­vi­ja“, re­kla je ma­ma. „Fla­vi­ja Vi­sen­te. U re­du. Ali mo­raš da mi ka­žeš ot­kud ti baš to ime“, od­go­vo­rio je ta­ta.

KAM­ČAT­KA

75

„Ni za ži­vu gla­vu.“ „On­da ću te zva­ti Do­ra, ili Ma­til­de, kao tvo­ja maj­ka.“ „Sa­mo pro­baj, pa ćeš da vi­diš kad ćeš se omr­si­ti“, od­go­vo­ri­la je ma­ma. „Fla­vi­ja Vi­sen­te“, br­zo re­če ta­ta, „pro­da­to go­spo­đi za je­dan, dva...“ „Šta zna­či omr­si­ti?“, upi­ta Pa­tu­ljak. „Ne­ko ov­de još ne­ma ime“, re­če ma­ma, me­nja­ju­ći te­mu. Ali ja sam već znao. Bi­lo je ja­sno kao dan. Svi su zna­ko­vi uka­zi­va­li na to, a ja sam, na­rav­no, ve­ro­vao ka­ko umem da ih pro­tu­ma­čim. Mo­je će ime bi­ti Ha­ri. Ha­ri, ta­ko je. Dra­go mi je.

26. Tak­ti­ke i stra­te­gi­je He­ro­dot pri­po­ve­da ka­ko je u vre­me vla­da­vi­ne kra­lja Ati­sa, Ma­ne­ so­vog si­na, u kra­ljev­stvu Li­di­ja vla­da­la je­zi­va glad. Li­di­jan­ci su ne­ko vre­me tr­pe­li ne­ma­šti­nu, sve dok ni­su uvi­de­li ka­ko mo­ra­ju da pro­na­ đu ne­što či­me bi od­vra­ti­li mi­sli od sve te pat­nje. Ta­ko su iz­mi­sli­li igre sa koc­ki­ca­ma, fi­gu­ra­ma i lop­ta­ma. He­ro­dot Li­di­jan­ci­ma pri­pi­su­je sve igre osim bek­ge­mo­na, što je ime ko­je su en­gle­ski gu­sa­ri da­li arap­skoj ta­vli ko­ju i da­nas igra­ju star­ci ši­rom Bli­skog is­to­ka, se­de­ći za ni­skim sto­či­ći­ma na uli­ci i is­pi­ja­ju­ći slat­ki čaj od na­ne. Uvek mi se svi­đa­la ta pri­ča. He­ro­dot je ne na­vo­di kao neo­po­zi­vu či­nje­ni­cu, već kao ne­što što su Li­di­jan­ci pri­ča­li o se­bi, ali je ipak iz­no­si ozbilj­no i elo­kvent­no. To je jed­no od naj­u­spe­šni­jih po­gla­vlja nje­go­ve Isto­ri­je. He­ro­dot je znao da su stva­ri ko­je na­ro­di pri­ča­ju o se­bi ve­o­ma va­žne, bu­du­ći da iz­no­se pred­sta­vu ko­ju je­dan na­rod ima o se­bi bo­lje ne­go što to či­ne do­ku­men­ti ili (uvek) tra­gič­ni is­hod nji­ho­vih bi­ta­ka. Po­sto­ji još je­dan raz­log što je pri­ča o Li­di­jan­ci­ma ta­ko za­ni­mlji­va. Svi­đa mi se što na­sta­nak iga­ra ne pri­pi­su­je fi­lo­zof­skoj do­sa­di i do­ko­li­ ci, već pat­nji. Li­di­jan­ci se ni­su igra­li za­to što ni­su ima­li šta pa­met­ni­je da ra­de. Igra­li su se da ne bi pod­le­gli gla­di. U iz­ve­snom smi­slu i Ri­zi­ko je na­stao od ta­vle. Za obe igre po­treb­ na je ta­bla, po­sto­je koc­ki­ce, ci­lje­vi i pra­vi­la (tak­ti­ka), a po­sto­ji i lo­gi­ka (stra­te­gi­ja), te će pro­mu­ćur­ni­ji igrač lak­še po­sti­ći po­be­du. Na­su­mič­no ba­ca­nje koc­ki­ca ima od­lu­ču­ju­ću ulo­gu, ali stra­te­gi­ja pod­ra­zu­me­va da će joj sre­ća bi­ti sa­ve­znik u igri.

KAM­ČAT­KA

77

Do­pri­nos za­pa­da, ono što smo do­da­li igri tak­ti­ke i stra­te­gi­je da bi je pre­tvo­ri­li u Ri­zi­ko, upra­vo je lo­gi­ka ra­ta. Ta­bla vi­še ni­je po­de­lje­na na ge­o­me­trij­ske, či­sto ap­strakt­ne fi­gu­re, već je po­sta­la kar­ta sve­ta. Ta je kar­ta, na­lik na ma­pe sta­rih kar­to­gra­fa, pre fi­gu­ra­tiv­na ne­go re­a­li­ stič­na. A po­li­tič­ka po­de­la do­pri­no­si ose­ća­ju ana­hro­ni­zma. Na pri­mer, Sje­di­nje­ne Dr­ža­ve ne po­sto­je kao je­din­stve­na ce­li­na, na nji­ho­vom se me­stu na­la­zi niz ne­za­vi­snih ze­ma­lja, Nju­jork, Ore­gon, Ka­li­for­ni­ja. Ru­ si­ja je jed­na pri­lič­no ve­li­ka evrop­ska ze­mlja, a njen azij­ski deo po­de­ ljen je u ze­mlje kao što su Si­bir, Ural, Tar­ta­ri­ja – i na­rav­no, Kam­čat­ka. Sva­ki igrač bi­ra bo­ju svo­jih fi­gu­ra – ja sam vo­leo da igram sa pla­ vi­ma – i do­bi­ja rav­no­pra­van broj ze­ma­lja, u za­vi­sno­sti od bro­ja igra­ča. U igri mo­že da uče­stvu­je do šest oso­ba, od ko­jih sva­ka do­bi­ja taj­ni za­da­tak. Na pri­mer, Za­u­ze­ti se­ver­nu Ame­ri­ku, dve ze­mlje u Oke­a­ni­ji i če­ti­ri u Azi­ji, ili Uni­šti­ti cr­ve­nu voj­sku ili, ako to ni­je mo­gu­će, de­snog igra­ča, što je pod­ra­zu­me­va­lo po­li­tič­ku kon­tra­dik­ci­ju ko­ju ja u to vre­ me ni­sam bio u sta­nju da shva­tim. Is­hod sva­kog voj­nog su­ko­ba od­re­đu­je se koc­ki­ca­ma. Ako ja na­pa­ dam, mo­ram da do­bi­jem ve­ći broj od voj­ske ko­ja se bra­ni. Ako uspem u to­me, bra­ni­lac mo­ra da po­vu­če svo­ju voj­sku, a ja za­uz­ i­mam nje­go­vu te­ri­to­ri­ju. Mo­ja omi­lje­na va­ri­jan­ta bi­la je i naj­jed­no­stav­ni­ja. Ta­ta pro­tiv me­ ne, ja pro­tiv ta­te. Svet po­de­ljen na dva, on sa cr­nom voj­skom, ja sa pla­vom, i sa ci­ljem ko­ji ni­je bio taj­ni, već na­pro­tiv, sa­svim oči­gle­dan i za­jed­nič­ki: po­ra­zi­ti pro­tiv­ni­ka. To­tal­no uni­šte­nje. Ne­pri­ja­te­lju ne sme da osta­ne ni jed­na je­di­na voj­ska. Tre­ba ga iz­bri­sa­ti sa li­ca Ze­mlje. (Od­no­sno, sa ma­pe Ri­zi­ka.) Vi­še se ne se­ćam ka­ko je sve to po­če­lo, da li sam ja do­neo igru ku­ći ili je to ura­dio ta­ta. (Ne pam­tim vre­me kad ni­sam znao za Kam­čat­ku.) Ali se­ćam se ka­ko me je ta­ta uvek po­be­đi­vao. Sva­ki put. Bez iz­u­zet­ka. Smr­vio bi me, ili bi­smo pre­ki­nu­li igru kad bi već po­sta­lo oči­gled­no da ni­ka­ko ne mo­gu da iz­beg­nem po­raz. Ni te pr­ve no­ći na ima­nju ni­je bi­lo dru­ga­či­je. Po­sle uobi­ča­je­nog pr­vog na­pa­da, ta­ta je po­čeo da pod­ri­va mo­ral mo­jih tru­pa, ba­civ­ši se, kao i obi­č­no, na za­da­tak da ih uni­šti, jed­nu za dru­gom. S vre­me­na na

78

Mar­se­lo Fi­ge­ras

vre­me ma­ma bi pro­šla i ba­ci­la po­gled, jed­nom ga je plje­snu­la po za­ tilj­ku i re­kla mu pu­sti de­te da po­be­di po ne­kad, ma­to­ri, na šta je ta­ta od­go­vo­rio isto kao i uvek – ta je sce­na bi­la uobi­ča­je­na po­ro­dič­na ko­ me­di­ja ko­ja se po­na­vlja­la pri sva­koj par­ti­ji, do­slov­ce – re­kav­ši, ni u lu­ di­lu, nek me po­be­di kad bu­de mo­gao, i sve je išlo da­lje svo­jim to­kom. Po­be­di­ti ta­tu vre­me­nom se od že­lje pre­tvo­ri­lo u po­tre­bu, a po­tom i u ka­te­go­rič­ki im­pe­ra­tiv. Za­kon ve­ro­vat­no­će mi ide na ru­ku, mi­slio sam. Pre ili ka­sni­je, na­met­nu­će svo­je ne­u­mo­lji­ve ma­te­ma­tič­ke za­ko­ne, po­če­ću da po­be­đu­jem, par­ti­ju za par­ti­jom, i prav­da će bi­ti za­do­vo­lje­ na. Sad kad sam bio Ha­ri, sre­ća bi tre­ba­lo da pre­đe na mo­ju stra­nu. Ime Ha­ri ne zna za po­raz! He­ro­dot na­sta­vlja svo­ju pri­ču o Li­di­jan­ci­ma. Ona ka­že da se glad na­sta­vi­la, i da je kralj Atis na­po­kon shva­tio da igre sa­me po se­bi ni­su re­še­nje, već bes­kraj­no od­la­ga­nje tre­nut­ka isti­ne. On­da je do­neo od­ lu­ku. Po­de­lio je svoj na­rod u dve gru­pe i or­ga­ni­zo­vao lu­tri­ju. (Po­stao je za­vi­san od iga­ra na sre­ću.) Jed­na po­lo­vi­na mo­ra­će da na­pu­sti kra­ ljev­stvo, a dru­ga će osta­ti u nje­mu. Atis je ostao da vla­da po­lo­vi­nom ko­ja je oda­bra­na da osta­ne u Li­di­ji, a na če­lo one po­lo­vi­ne ko­ja će oti­ći po­sta­vio je ro­đe­nog si­na, Ti­re­na. Ti­ren i nje­gov na­rod oti­šli su u Iz­mir, gde su sa­gra­di­li bro­do­ve i oti­snu­li se na mo­re. Vre­me­nom su osno­va­li no­va og­nji­šta i na­pre­do­ va­li. One ko­ji su osta­li u Li­di­ji, me­đu­tim, osvo­ji­li su i po­ro­bi­li Per­ si­jan­ci.

27. Pro­na­la­zi­mo leš Sle­de­ćeg da­na, kad smo Pa­tu­ljak i ja do­bi­li do­zvo­lu da se buć­ne­mo u ba­zen, shva­ti­li smo da nas je ne­ko pre­te­kao. Me­đu li­šćem, kru­ta kao gip­sa­na fi­gu­ri­ca, plu­ta­la je ogrom­na ža­ba. „Ja u vo­du vi­še ne ula­zim“, re­kao je Pa­tu­ljak. Po­mo­ću mre­že, iz­vu­kao sam ža­bu iz vo­de. Bi­la je mr­tva, ra­ši­re­nih no­gu, sprem­na za ro­štilj. Ža­be su gnu­sna i ne­pri­jat­na stvo­re­nja. Po­mi­sli­te sa­mo na te tam­ne oki­ce, su­ro­ve i cr­ne po­put ba­zal­ta. Po­mi­sli­te na tu vla­žnu, hlad­nu ko­ žu, uglav­nom pre­pu­nu bra­da­vi­ca i pli­ko­va, na mem­bra­ne me­đu pr­sti­ ma i go­to­vo ljud­sku po­kre­tlji­vost nji­ho­vih zad­njih no­gu... „Mi smo ne­kad dav­no iz­gle­da­li kao ova ža­ba“, re­kao sam. „Ne po­či­nji opet“, od­go­vo­rio je Pa­tu­ljak. „Pre mno­go hi­lja­da go­di­na, stvar­no. Ži­ve­li smo u vo­di, ali smo iza­ šli da oku­ša­mo sre­ću na kop­nu. Pr­vo smo pro­mo­li­li gla­vu, on­da smo ma­lo osta­li na oba­li...“ „Re­ći ću ma­mi.“ „Ne­ke od ovih ži­vo­ti­nja na­sta­vi­le su da ži­ve u vo­di, ne­ke ži­ve ma­lo ta­mo ma­lo ova­mo, pa se zo­vu vo­do­zem­ci; ta­kve su i ža­be, ko­je mo­gu da se kre­ću i u vo­di i po ze­mlji. Ako pre­du­go osta­nu sa­mo u jed­noj sre­di­ni, mo­gu da umru, kao što de­si­lo i ovoj.“ „Ža­ba mo­že da se uda­vi?“ „Ova je oči­gled­no vi­de­la vo­du u ba­ze­nu i usko­či­la, mi­sle­ći da je reč o ba­ri ili je­zer­ce­tu, a po­sle je shva­ti­la da je pa­la u zam­ku. Ba­re i je­zer­ca

80

Mar­se­lo Fi­ge­ras

ima­ju oba­lu s na­gi­bom. U njih mo­žeš po­ste­pe­no da ula­ziš i iz­la­ziš. A ba­ze­ni su ova­kvi, puf, bez pre­la­za: ili si unu­tra, ili si na­po­lju. A ža­be ne ume­ju da ko­ri­ste mer­de­vi­ne.“ „Tre­ba da je sa­hra­ni­mo.“ „U pra­vu si.“ „A tre­ba pr­vo da joj odr­ži­mo bde­nje. Ba­ka Ma­til­de ka­že da je bde­ nje naj­va­žni­ji deo.“ „Ona to ka­že sa­mo za­to što vo­li sla­vlja.“ „Ba­ka ka­že da se bdi nad ne­kim da bi bi­li si­gur­ni da je čo­vek mr­ tav, da ni­je sa­mo za­spao.“ „Bap­ske pri­če. Ko bi još mo­gao da spa­va dok mu ro­đa­ci pla­ču po­ red kre­ve­ta?“ „Ka­kva je raz­li­ka iz­me­đu bde­nja i bde­ni­ja?“ „Ko­li­ko ja znam, ni­ka­kva.“ „Si­gur­no na bde­nju bdi­ju nad čo­ve­kom, a na bde­ni­ju bde­ni­ja­ju, ili bde­na­ju ili... Ma, je­si li si­gu­ran da je mr­tva? Da ni­je sa­mo za­spa­la?“ Do­hva­tio sam ža­bu za no­gu i po­di­gao je Pa­tulj­ku is­pred no­sa, a on je po­be­gao vri­šte­ći i za­u­sta­vio se na si­gur­nom od­sto­ja­nju. „U stva­ri, po­ma­lo li­či na te­be“, re­kao sam. „La­žeš!“, do­vik­nu mi Pa­tu­ljak iz da­le­ka. Oda­bra­li smo me­sto u sen­ci, is­pod ne­kog dr­ve­ta. U šu­pi u dnu dvo­ri­šta pro­na­šao sam lo­pa­tu i po­čeo da ko­pam ru­pu. Us­put sam pre­ pri­ča­vao Pa­tulj­ku šta nam je sve ob­ja­sni­la na­stav­ni­ca Bar­bej­to po­mo­ ću po­ste­ra i do­ku­men­ta­ra­ca, ka­ko su se od vo­do­ze­ma­ca raz­vi­le vr­ste ko­je udi­šu va­zduh di­rekt­no iz at­mos­fe­re i ži­ve na kop­nu, o ra­znim sta­ni­šti­ma i ta­ko to­. Pa­tu­ljak me je gle­dao ne­po­ver­lji­vo, jer mu je bi­lo te­ško da po­ve­ru­je ka­ko svi kič­me­nja­ci ima­ju za­jed­nič­ke ka­rak­te­ri­sti­ ke. „Ža­be ima­ju sli­čan ukus kao pi­le­ti­na, Pa­tu­ljak, ča­sna reč. Ako ob­ ri­ješ šim­pan­zu, vi­de­ćeš da li­či na dži­nov­sku ža­bu, čak i slič­no mi­ri­šu. Bla­go te­bi što imaš sta­ri­jeg bra­ta da ti sve to ob­ja­sni.“ Uop­šte­no go­vo­re­ći, stvar­nost i nje­ni ukra­si ne­ve­ro­vat­ni­ji su od sva­ke fik­ci­je. Ko­ji bi pi­sac još mo­gao da iz­mi­sli ko­mo­do-zma­ja, ili kraj­ni­ke, ili na­še neo­bič­ne na­či­ne raz­mno­ža­va­nja? Ka­kva bi to ma­šta mo­gla da za­mi­sli ko­ral­ne gre­be­ne ko­ji na­sta­ju ta­ko što si­ću­šne ži­vo­ti­

KAM­ČAT­KA

81

nje iz­lu­ču­ju kal­ci­jum iz svo­jih te­la? Ko bi se još usu­dio da stvo­ri svet kao što je naš, u ko­me vla­da­ju po­tom­ci ža­ba, gu­šte­ra i da­ždev­nja­ka? Sve vre­me dok sam ko­pao ru­pu i za­ko­pa­vao ža­bu, Pa­tu­ljak je ću­ tao, pom­no me slu­ša­ju­ći, dok mu je u oči­ma ti­njao pla­men sum­nje. Ali si­gur­no sam re­kao ne­što što ga je ube­di­lo jer je, kad sam za­tr­pao ru­pu, po­sta­vio ne­ko­li­ko ka­men­či­ća na hum­ku i pi­tao me da li i ža­be idu na ne­bo.

28. Slat­ki pre­dah Vi­kend je pro­te­kao mir­no. Sva­ko ko bi nas po­gle­dao sa stra­ne, vi­deo bi sa­mo po­ro­di­cu Vi­sen­te u slat­koj do­ko­li­ci, ka­ko se pre­pu­šta od­ma­ra­nju na sun­cu, u vr­tu i ba­ze­nu, uži­va­ju­ći u Sve­tom Ga­stro­nom­ skom Troj­stvu ar­gen­tin­skog ku­li­nar­stva, od­no­sno ro­šti­lju, te­ste­ni­ni (ku­pov­noj, na­rav­no; ma­ma ni­je ni ula­zi­la u ku­hi­nju) i slat­ki­ši­ma. Pa­žlji­vi po­sma­trač, me­đu­tim, bez sum­nje bi pri­me­tio ka­ko ta­ta i ma­ma neo­bič­no če­sto od­la­ze sa ima­nja, ni­ka­da na vi­še od pet­na­e­stak mi­nu­ta, po­ne­kad ko­li­ma, po­ne­kad pe­ške, i ni­ka­da za­jed­no. (Kad su mo­ra­li ne­ko­ga da po­zo­vu te­le­fo­nom, bi­lo im je lak­še da ne ko­ri­ste te­le­fon u ku­ći, već da po­ziv oba­ve sa go­vor­ni­ce.) A ako bi pa­žlji­vi po­ sma­trač umeo pa­žlji­vo i da slu­ša, obi­čaj Vi­sen­te­o­vih da jed­ni dru­gi­ma po­sta­vlja­ju oči­gled­na pi­ta­nja (Ka­ko se zo­veš? Kad si se ro­dio? Ka­ko ti se zo­vu ro­di­te­lji i brat?) mo­žda bi pri­pi­sao ne­koj po­ro­dič­noj igri či­ja pra­vi­la ni­su op­šte po­zna­ta. Tih se da­na do­go­di­lo ne­ko­li­ko stva­ri vred­nih po­me­na. Na pri­mer, ta­ta je po­čeo da pu­šta br­ko­ve. Po­sle tri da­na bez bri­ja­nja, nad nje­go­ vom gor­njom usnom po­ja­vi­la se gu­sta sen­ka. Pa­tulj­ku i me­ni nje­go­vi su br­ko­vi već de­lo­va­li sa­svim pri­stoj­no, ali ma­ma mu je stal­no go­vo­ri­ la ka­ko je pio Pa­tulj­kov Ne­skvik i za­bo­ra­vio da obri­še usta. U ne­de­lju uju­tro, tri mu­ška čla­na po­ro­di­ce sta­ja­la su is­pred ogle­da­la u ku­pa­ti­lu. Ta­ta Da­vid bio je za­do­vo­ljan svo­jim br­ko­vi­ma, i sa po­no­som je po­ čeo da ih ob­li­ku­je ma­ka­za­ma. Sta­ri­ji sin Ha­ri ža­lio je zbog svog glat­ kog li­ca, iz­ra­ziv­ši že­lju da što pre pu­sti br­ko­ve na­lik na one ko­je ima

KAM­ČAT­KA

83

ma­đi­o­ni­čar Man­drak. A mla­đi sin Si­mon iz­ja­vio je ka­ko je za­do­vo­ ljan svo­jim glat­kim li­cem u sti­lu nje­go­vog ido­la sa te­le­vi­zi­je, Saj­mo­na Tem­pla­ra, i upi­tao ka­ko je Tem­plar je­di­ni nje­mu po­zna­ti sve­tac ko­ji ne­ma ni bra­du ni br­ko­ve. Od­i­gra­ne su tri par­ti­je Ri­zi­ka, či­je re­zul­ta­te ne­ma po­tre­be po­seb­no ko­men­ta­ri­sa­ti. Bi­lo je vre­me­na da po­no­vo pro­či­tam knji­gu o Hu­di­ni­ju, i da ofor­ mim ne­ke ide­je o svo­joj bu­duć­no­sti o ko­ji­ma će ka­sni­je bi­ti vi­še re­či. Po­se­ta Vi­sen­te­o­vih lo­kal­noj cr­kvi, u ne­de­lju u pod­ne, bi­la je pra­vi do­ga­đaj. Ko­li­ko sam mo­gao da se se­tim, ni­kad pre to­ga ni­sam bio u cr­kvi, ako iz­u­zme­mo tu i ta­mo po­ne­ko kr­šte­nje ili svad­bu. Sto­ga ni­ sam imao ni­ka­kvu pred­sta­vu o to­me ka­ko iz­gle­da uobi­ča­je­na slu­žba. Da stva­ri bu­du još go­re, ono što je mo­glo da bu­de pra­va pu­sto­lo­vi­na pod­ra­zu­me­va­lo je pri­pre­me ko­je su se pre­tvo­ri­le u pra­vo mu­če­nje. Ma­mi je pa­lo na pa­met da bi Vi­sen­te­o­vi tre­ba­lo da bu­du ve­o­ma po­ bo­žni. Za­to nas je na­te­ra­la da po­na­vlja­mo Oče­naš, Ve­ru­jem i Bo­go­ ro­di­ce Dje­vo, ka­ko na ima­nju ta­ko i u auto­mo­bi­lu, ka­ko bi­smo, kad stig­ne­mo u cr­kvu, mo­gli da se pre­tva­ra­mo da pra­ti­mo ce­re­mo­ni­ju sa sa­mo­po­u­zda­njem pro­fe­si­o­nal­nih ver­ni­ka. Mo­ji su ro­di­te­lji ima­li ver­sko obra­zo­va­nje, kog su se, sva­ko za se­be, u ne­kom tre­nut­ku od­re­kli. Ta­ta, ka­ko bi ve­ro­vao u za­ko­ne lju­di. Ma­ ma, za­rad na­u­ke i ka­ko bi uma­kla pro­po­ve­di­ma i ne­po­gre­ši­vo­sti ba­ke Ma­til­de. Či­nje­ni­ca je da su se slo­ži­li da nas od­ga­je u pot­pu­nom ver­ skom ne­zna­nju. Pret­po­sta­vljam da su mi­sli­li ka­ko nam či­ne uslu­gu, ali smo, ras­tu­ći dru­ga­či­je od osta­le de­ce, ima­li ve­li­kih pro­ble­ma da sa­vla­ da­mo ne­ke op­šte­po­zna­te kon­cep­te kao što su raj i pa­kao. Ne­do­sta­tak po­u­zda­nih in­for­ma­ci­ja o mo­gu­ćoj pri­pad­no­sti iz­ve­snim ta­bo­ri­ma s vre­me­na na vre­me bi nas do­vo­di­la u ne­pri­ja­tan po­lo­žaj. A ne­do­volj­no po­zna­va­nje osnov­nih po­stu­la­ta ka­to­lič­ke ve­re do­pri­ne­lo je to­me da se ose­ćam kao ri­ba na su­vom. Jed­ne go­di­ne, pred Us­krs, deč­ji ča­so­pis An­te­o­hi­to ob­ja­vio je po­ster Hri­sto­vih mu­ka. Spa­lio sam po­ster i ba­cio pe­peo u klo­zet­sku šo­lju ka­ko bih uni­štio do­ka­ze. Ide­ja da na zid svo­je so­be oka­čim de­talj­ne

84

Mar­se­lo Fi­ge­ras

sli­ke pro­ce­sa mu­če­nja i ubi­ja­nja de­lo­va­la mi je op­sce­no, kao da su mi pred­lo­ži­li da ukra­sim so­bu pre­ci­znim pri­ka­zom ži­vo­ta u Aušvi­cu. Ali naj­ve­ću mi je tra­u­mu iza­zvao je­dan sta­ri film, Mar­se­li­no, hleb i vi­no, na ko­ji sam jed­ne no­ći na­ba­sao na ka­na­lu 9. Mar­se­li­no je bio si­ro­če ko­je su usvo­ji­li mo­na­si jed­nog ma­na­sti­ra. Jed­nog da­na si­šao je u po­drum tra­že­ći ko zna šta, i iz­ne­na­da za­čuo glas ko­ji mu tra­ži ne­ što da po­pi­je. Mar­se­li­no se osvr­nuo oko se­be, ali ni­je vi­deo ni­ko­ga. U stva­ri, u po­dru­mu ni­je ni bi­lo ni­ko­ga osim nje­ga. Glas je do­pi­rao sa ogrom­nog ras­pe­ća, sa ko­ga je dr­ve­ni Hrist tra­žio ma­lo vo­de. Da stva­ri bu­du još go­re, Mar­se­li­no na kra­ju umi­re, de­be­li mo­nah pla­če od sre­će, a zvo­na zvo­ne u sla­vu to­ga što je de­ča­ka „oda­brao“ dr­ ve­ni lu­tak. (Ko­ji, uz­gred bu­di re­če­no, ni­je znao pro­stu či­nje­ni­cu da se dr­vo od vo­de na­du­je. A de­be­log Hri­sta ni­jed­no ras­pe­će ne bi mo­glo da iz­dr­ži.) Sve je u fil­mu uka­zi­va­lo na to da tre­ba da se ra­du­je­mo, jer je Mar­se­li­no po­stao sve­tac i oti­šao je na ne­bo, ali ja ni­sam mo­gao da se ot­mem uti­sku ka­ko je Mar­se­li­na ubio taj pro­kle­ti lu­tak, a ni­ko ni­je uči­nio ni­šta da to spre­či. Osim to­ga, od tog tre­nut­ka, sva­ki put kad bih, ka­da mo­ji dru­ga­ri poč­nu da pri­ča­ju pri­če stra­ve i uža­sa, iz­me­đu osta­log i one uobi­ča­je­ne o Fran­ken­štaj­nu, mu­mi­ja­ma i Dra­ku­li, ja po­me­nuo dr­ve­nog Hri­sta (uh, uma­lo da za­bo­ra­vim je­dan je­ziv de­talj: ot­ka­čio je jed­nu pri­ko­va­ nu ru­ku ka­ko bi uzeo ča­šu ko­ju mu je pru­žio Mar­se­li­no!), za­vla­dao bi muk i svi bi me gle­da­li kao ne­ka­kvog ču­da­ka što sam, avaj, i bio. Ka­ sni­je sam na­u­čio da to ne po­mi­njem, ali ko­šma­ri su se na­sta­vi­li. Mo­ji dru­ga­ri bu­di­li bi se usred no­ći be­že­ći od vu­ko­dla­ka i obez­gla­vlje­nih ja­ha­ča. Ja sam se bu­dio uz vri­sak jer sam že­leo da po­beg­nem od ubi­ lač­kih dre­so­va, pro­ždr­lji­vih Sa­tur­na i dr­ve­nih Hri­sto­va ko­ji su si­la­zi­li sa kr­sta i pra­ti­li me kroz du­ge hod­ni­ke, po­ku­ša­va­ju­ći da me ube­de ka­ko je sa­mo mr­tav de­čak do­bar de­čak. I Pa­tu­ljak je imao svo­jih pro­ble­ma ver­ske pri­ro­de, ali su nje­go­vi bi­li ma­nji. Pi­tao je ma­mu da li sme da pre­sko­či onaj deo Oče­na­ša ko­ji ka­že opro­sti nam du­go­ve na­še kao što ih i mi opra­šta­mo du­žni­ci­ma na­šim, jer je on još isu­vi­še ma­li da bi ikom išta du­go­vao. Je­di­no što mu je za­i­sta sme­ta­lo bi­la je po­mi­sao na te­le­sno vas­kr­se­nje; ni­sam sa­

KAM­ČAT­KA

85

svim si­gu­ran šta je nje­go­va ma­šta tu mo­gla da iz­mi­sli, ali mi­slim da imam do­sta do­bru pred­sta­vu. Ta­ko sti­go­smo do se­o­ske cr­kve, sa sr­cem u pe­ta­ma i čvr­stom od­ lu­kom da od­glu­mi­mo po­bo­žnu po­ro­di­cu Vi­sen­te naj­bo­lje što zna­mo. Ta­ta se obu­kao sve­ča­no, ma­ma je na se­bi ima­la po­slov­ni kom­plet, a Pa­tu­ljak i ja ko­šu­lje i kra­va­te ko­je smo obič­no no­si­li is­pod škol­ske ke­ ce­lje, i ko­je sam ja pre­zi­rao sva­kim de­lom svo­ga bi­ća. Cr­kva je bi­la ma­le­na, kao i se­lo, i sta­ja­la je na cen­tral­nom tr­gu, kao što je red. Bi­lo je oči­gled­no da se ce­lo se­lo oku­plja u cr­kvi ne­de­ljom u pod­ne, jer smo mo­ra­li da se par­ki­ra­mo dva blo­ka da­lje. Na­kon pr­vih na­pe­tih mi­nu­ta, hteo sam da se ubi­jem od do­sa­de. Sva­ki put kad na­i­đe ne­ki deo u kom bi tre­ba­lo da uče­stvu­je­mo, ma­ma bi me ušti­nu­la za no­gu, tik iz­nad ko­le­na, i ja bih po­čeo da re­ci­tu­jem Ve­ru­jem ili šta već tre­ba. Po­red to­ga, mo­rao sam još sa­mo da usta­nem kad i svi osta­li, i da klek­nem kad svi klek­nu. Znam da je mi­sa, me­đu­tim, du­bo­ko do­ta­kla Pa­tulj­ka. Iako je do­bro sa­vla­dao jed­no­sta­van za­da­tak da se pre­kr­sti (ma­da u svom uz­ra­stu ni­ka­ko ni­je raz­li­ko­vao le­vu i de­snu stra­nu), iz­vo­đe­nje tog ri­tu­a­la na po­čet­ku i na kra­ju mi­se osta­vi­lo je tra­jan uti­sak na nje­ga. Pa­tu­ljak je bio spre­man da se pre­kr­sti po ko­man­di, baš kao i Pa­vlo­vljev pas, ali ni­je oče­ki­vao da i svi osta­li ura­de to u isto vre­me. Ča­rob­ni, ka­ba­li­ stič­ki iz­gled sa­mog po­kre­ta i či­nje­ni­ca da ga svi iz­vo­de istovre­meno iz­ne­na­di­li su Pa­tulj­ka ko­ji je raz­ro­ga­čio oči kao da je vi­deo ka­ko se vo­da pre­tva­ra u vi­no. Pr­vi put u ži­vo­tu, na­slu­tio je da je deo ne­če­ga ve­ćeg od sve­tog kru­ga po­ro­di­ce; ne­če­ga što nas isto­vre­me­no ob­u­hva­ ta i pre­va­zi­la­zi. Kad smo se vra­ti­li na ima­nje, u ba­ze­nu je pli­va­la još jed­na mr­tva ža­ba. Za­ža­lio sam zbog svo­je ne­pro­mi­šlje­no­sti i obe­ćao sa­mom se­bi da ću uči­ni­ti ne­što po tom pi­ta­nju, po­što ni­sam ve­ro­vao da je sa­mo mr­tva ža­ba do­bra ža­ba; na­pro­tiv. Pa­tu­ljak je pi­tao mo­že li on da se po­bri­ne za po­greb.

29. Osta­je­mo sa­mi Kad smo se pro­bu­di­li, tog po­ne­delj­ka oko po­dne­va, ma­ma već ni­je bi­la tu. U tr­pe­za­ri­ji, ta­ta je ra­sta­vio sta­ri sto­je­ći sat, po­re­đav­ši bez­broj sit­nih de­lo­va po sta­rom će­be­tu, tr­pe­za­rij­skom sto­lu, pa čak i po ko­ mo­di. Kao da je sa­mo vre­me eks­plo­di­ra­lo u tr­pe­za­ri­ji, ra­suv­ši se u pa­ram­par­čad po sva­kom ćo­šku. Pa­tu­ljak je se­bi smuć­kao Ne­skvik. Ja sam uzeo ba­na­nu i iza­šao u vrt s knji­gom o Hu­di­ni­ju is­pod mi­ške. (Ci­troen ni­je bio na svom me­ stu. Oči­gled­no ga je uze­la ma­ma.) Ta­ta je u pod­ne uklju­čio ve­sti i od­vr­nuo zvuk, ka­ko bi mo­gao da ih slu­ša a da se ne odva­ja od sta­rog sa­ta. Bio sam pri­lič­no da­le­ko, ali sam ipak sve čuo. Ni­šta no­vo. Pred­ sed­nik je ura­dio ovo, Ar­ma­da ono, no­ve eko­nom­ske me­re, ne­u­mor­na bor­ba pro­tiv pod­ri­va­ča otadž­bi­ne, po­ra­že­ni ge­ril­ci, po­kra­ji­na Tu­ku­ man, do­lar ra­ste, sve po sta­rom. Dan je pro­te­kao u le­njo­sti i do­ko­li­ci. Ni­smo čak po­šte­no ni ru­ča­li. Kad ne­ko oglad­ni, sa­mo bi pri­šao fri­ži­de­ru, iz­va­dio šta god na­đe i seo da to po­je­de na bi­lo ko­je me­sto ko­je još ni­je bi­lo pre­kri­ve­no osta­ci­ma vre­me­na. Hlad­na pi­le­ti­na le­ža­la je po­red Ne­skvi­ka, a od­mah po­red pi­le­ćih ko­sti­ju sta­ja­la je pra­zna ku­ti­ja kek­sa. Za­hva­lju­ju­ći svom stra­te­škom po­lo­ža­ju is­pred te­le­vi­zo­ra, ni­ski sto­ čić bio je pre­kri­ven đu­bre­tom i pr­lja­vim su­do­vi­ma. (Kri­te­ri­jum ko­ji smo slo­žno pri­hva­ti­li bio je sle­de­ći: ako je ča­ša osta­vlje­na, on­da je pr­lja­va. Sva­ki put kad po­že­li­mo ne­što da po­pi­je­mo, jed­no­stav­no bi­ smo oti­šli u ku­hi­nju po no­vu ča­šu.) Iz ča­sa u čas, đu­bre se na sto­lu

KAM­ČAT­KA

87

na­go­mi­la­va­lo ge­o­lo­škom pre­ci­zno­šću. Ja sam ska­kao u ba­zen kad god sam hteo, a da me ni­ko ne opo­mi­nje da pr­vo mo­ram da sva­rim ru­čak. Se­ri­je su se sme­nji­va­le sa ve­sti­ma, cr­ta­ni fil­mo­vi sa se­ri­ja­ma i se­ri­je sa cr­ta­nim fil­mo­vi­ma, a on­da bi se opet na pro­gra­mu na­šle ve­sti, sa no­vim eko­nom­skim me­ra­ma, no­vim žr­tva­ma, i br­ka­tim go­spo­di­nom zli­ko­vač­kog li­ka. Ta­ta je u to vre­me već di­gao ru­ke od sa­ta, či­ja je utro­ba i da­lje le­ ža­la ta­mo gde je pa­la. Od­lu­čiv­ši da pa­žlji­vo od­slu­ša ve­sti, raš­či­stio je deo sto­či­ća da spu­sti svo­je pi­će i lek pro­tiv či­ra, i uto­nuo u svo­je mo­ no­lo­ge. „Ko će još te­be da slu­ša, uli­zi­ce re­ak­ci­o­nar­ska“, re­če iz­ne­na­da spi­ke­ru sa te­le­vi­zi­je; ta bi re­če­ni­ca zvu­ča­la za­ni­mlji­vo sa Ha­mle­to­vih usa­na u če­tvr­toj sce­ni pr­vog či­na, kad se su­sreo s du­hom. „Vi­še sa­ znam o to­me šta se de­ša­va u ze­mlji gle­da­ju­ći Ulje­ze ne­go te­be“, na­ sta­vio je da gun­đa, i da­lje stre­lja­ju­ći spi­ke­ra po­gle­dom. „Ono što bi­ste mo­ra­li da ura­di­te je­ste da od­mah po­ta­ma­ni­te za­tvo­re­ni­ke“, re­kao je, ovog pu­ta sa­ve­tu­ju­ći mi­ni­stra unu­tra­šnjih po­slo­va, „Ne mo­že­te vi­še da se pre­tva­ra­te ka­ko ne­ma uhap­še­nih: mo­ra­te da ih iz­bri­še­te, da ih pre­far­ba­te kao sta­re gra­fi­te!“ Po­što je sun­ce već bi­lo za­šlo i po­sta­lo je sve­že, i Pa­tu­ljak i ja smo se ne­ka­ko na­šli pred to­plim te­le­vi­zij­skim ekra­nom. Pa­tu­ljak je vr­šio ne­ka­kav eks­pe­ri­ment sa pra­znim fla­ša­ma, pr­lja­vim ča­ša­ma, vo­dom, bra­šnom, i ne­kim šra­fo­vi­ma i čet­ki­ca­ma ko­je je uzeo iz šu­pe. Kad bi na­iz­gled na­i­šao na pre­pre­ku, na ne­ka­kvo ras­kr­šće na svom na­uč­nom pu­tu, pred­me­ti sa sto­la in­spi­ri­sa­li bi ga ku­da da­lje da kre­ne. Sto je bio pre­pun po­ten­ci­jal­nih ide­ja. Ko­ka-ko­la i Ne­skvik, na pri­mer, po­ve­ća­ va­li su po­ten­ci­jal za pra­vlje­nje pe­ne. Ja sam opet či­tao knji­gu o Hu­di­ni­ju u po­tra­zi za ne­kim tra­go­vi­ma o to­me ka­ko je iz­vo­dio svo­ja bek­stva. Knji­ga je in­si­sti­ra­la na pri­či o fi­zič­koj kon­di­ci­ji i men­tal­noj kon­cen­tra­ci­ji, ali ni­je oda­va­la baš ni­je­ dan de­talj o po­je­di­nač­nim bek­stvi­ma; si­gur­no je i sam autor bio eska­ po­log i po­što­vao Hu­di­ni­je­ve pro­fe­si­o­nal­ne taj­ne. Po ko zna ko­ji put zu­rio sam u pr­vu sli­ku na sjaj­nom pa­pi­ru, Ha­ri uve­žba­va pr­ve veštine uz po­moć svog bra­ta Tea, kao da oče­ku­jem da mi cr­tež ot­kri­je ono što tekst ni­je mo­gao, a on­da sam po­gle­dao ta­tu i nje­go­vo pi­će i ras­po­re­ni

88

Mar­se­lo Fi­ge­ras

sat i Pa­tulj­ka či­ja je sme­ša već po­pri­mi­la gu­sti­nu ka­ra­me­le, i po­mi­slio da mi je sli­ka već da­la od­go­vor na mo­je pi­ta­nje, i da je tre­ba­lo sa­mo da poč­nem. Ski­nuo sam ka­iš (no­sio sam ka­iš ko­ji je, ako se iz­u­zmu kop­ča i ru­pi­ce, bio na­pra­vljen od ne­ka­kvog ela­stič­nog ma­te­ri­ja­la; ne pi­taj­te) i za­mo­lio Pa­tulj­ka da me ve­že za sto­li­cu. Ru­ku i li­ca uma­za­nih bra­ šnom, Pa­tu­ljak me je po­gle­dao da vi­di da li smi­šljam ne­ku pre­va­ru. Po­ka­zao sam mu cr­tež iz knji­ge. Od­mah je shva­tio. Onaj uli­zič­ki spi­ker si­gur­no je re­kao ne­što stra­šno, jer je ta­ta sko­ čio i is­tut­njao u dvo­ri­šte, gde je mo­gao da psu­je do mi­le vo­lje. Pa­tu­ljak mi je ve­zao ru­ke iza le­đa. Pr­vo je ve­zao la­bav čvor, a za­tim mi je ob­mo­tao ka­iš oko ru­ku, za­te­žu­ći ela­stič­ni ma­te­ri­jal naj­vi­še što je mo­gao. Cim­nuo sam ne­ko­li­ko pu­ta, tek ko­li­ko da se uve­rim da ve­ze ne­će po­pu­sti­ti pri pr­vom po­ku­ša­ju. „Če­kaj, ne­što nam fa­li“, re­kao je Pa­tu­ljak. Do­hva­tio je či­ni­ju sa smuć­ka­nom sme­som i sta­rom čet­kom mi pre­ma­zao li­ce. Bio sam ve­zan i ni­sam mo­gao da se bra­nim. Pi­tao sam ga da li je po­lu­deo. Sme­sa je ima­la ukus Ne­skvi­ka i te­sta za pi­cu. „Far­bam za­to­če­ni­ka. Zar ni­si čuo ta­tu? Sve ih tre­ba pre­far­ba­ti!“ Ve­če­ra­li smo u ti­ši­ni, sa­mo nas tro­ji­ca. Ostat­ke hlad­ne pi­le­ti­ne. Mno­go ma­jo­ne­za. Već je bi­lo ka­sno. Po­sma­tra­li smo po­pri­šte ka­ta­ stro­fe u ko­je smo pre­tvo­ri­li dnev­nu so­bu i tr­pe­za­ri­ju, uma­za­ne fo­te­lje, de­lo­ve ča­sov­ni­ka, or­gan­sko đu­bre, ćut­ke pro­ce­nju­ju­ći ulo­že­ni na­por. Svet ni­ka­da ni­je vi­deo ja­sni­ju de­mon­stra­ci­ju kon­cep­ta en­tro­pi­je i dru­ gog za­ko­na ter­mo­di­na­mi­ke (za­ko­na o ra­si­pa­nju ener­gi­je), ko­ji go­vo­ri o te­žnji fi­zič­kih si­ste­ma od ure­đe­no­sti ka ha­o­su. Čak i ta­ko, naš je trud bio uza­lu­dan. Ni sav ne­red na sve­tu ne bi us­peo da pri­zo­ve ma­mu. Kad smo se ko­nač­no pre­da­li i od­lu­či­li da ba­rem ope­re­mo su­do­ve, shva­ti­li smo da ne­ma vo­de. Za­bo­ra­vi­li smo da na­pu­ni­mo re­zer­vo­ar.

30. Od­lu­ka u zo­ru Ceo taj kraj za­u­zi­ma­le su vi­ken­di­ce, od ko­ji je većina sta­na­re imala sa­mo pre­ko le­ta, ili u naj­bo­ljem slu­ča­ju vi­ken­di­ma. U nji­ma ni­je bi­lo ni­če­ga luk­su­znog. Pla­ce­vi su bi­li ma­li, a ku­će jed­no­stav­ne kao i na­ša, obič­ne ko­li­be, ko­je su, če­sto ne­do­vr­še­ne, če­ka­le ne­što nov­ca ili no­ve vla­sni­ke ko­ji bi im da­li šan­su. Uli­ce su bi­le od uta­ba­ne ze­mlje; od pri­ la­za na­šoj ku­ći do naj­bli­žeg as­fal­ti­ra­nog dru­ma vo­žnja je tra­ja­la pet mi­nu­ta. Ima­nja su bi­la raz­gra­ni­če­na ogra­da­ma ili mla­dim to­po­la­ma či­ja su ne­žna sta­bla obe­le­ža­va­la stro­ge gra­ni­ce. U cik zo­re rad­nog da­na ti­ši­na ko­ja je vla­da­la na ima­nju bi­la je gla­ sni­ja od si­re­ne. Po­ne­kad bi se za­ču­li cvrč­ci, ili bi ve­tar do­neo ša­pat ne­ kog ra­di­ja, ali ti­ši­na bi se uvek na­met­nu­la i pro­gu­ta­la sve, zu­ja­la nam je u uši­ma i bi­lo ju je ne­mo­gu­će ig­no­ri­sa­ti. Po za­vr­šet­ku te­le­vi­zij­skog pro­gra­ma, Pa­tu­ljak bi za­ne­mo­ćao i od­ mah za­spao. Te­le­vi­zi­ja je bi­la nje­go­vo sun­ce: usta­jao je i od­la­zio na po­či­nak sa njom. Ta bi pre­da­ja ozna­ča­va­la po­če­tak spo­ko­ja u ku­ći. Svi osta­li zvu­ci bi­li bi pri­gu­še­ni: pra­nje su­do­va i zu­ba, pro­ve­ra­va­nje je­su li sva vra­ta za­klju­ča­na, ti­hi raz­go­vo­ri pred spa­va­nje, ka­ko se Pa­tu­ljak ne bi pro­bu­dio, ali i za­to što sa­ma ti­ši­na na­la­že po­što­va­nje. Još ni­sam za­spao, ali bio sam u kre­ve­tu, s knji­gom u ru­ci. Na­jed­ nom za­čuh ci­tro­e­na ka­ko me do­zi­va s one stra­ne kre­ve­ta. Kad je sve mir­no, mo­tor ci­tro­e­na ču­je se i ne­ko­li­ko blo­ko­va da­lje. Zvu­či kao bi­lo ko­ji dru­gi auto kad se uko­pa u pe­sak pa mu se toč­ko­vi vr­te u pra­zno. Čuo sam ka­pi­ju, i pri­gu­še­ne gla­so­ve ma­me i ta­te.

90

Mar­se­lo Fi­ge­ras

Pet mi­nu­ta ka­sni­je, ušla je u na­šu so­bu. Pa­tu­ljak je spa­vao kao top, is­kri­vlje­nog li­ca pri­lju­blje­nog uz pla­stič­nog Ši­lju. Se­la je na kre­vet po­red me­ne i re­kla mi da mi je ku­pi­la no­vog Su­ per­me­na, ali da su ga za­dr­ža­li na ca­ri­ni. (To je zna­či­lo da je ta­ta uzeo pr­vi da ga pro­či­ta.) Po­lju­bio sam je, iskre­no za­hva­lan. U tom uz­ra­stu, bio sam lju­bi­telj Su­per­me­na. Mi, lju­bi­te­lji Su­per­me­na, vo­le­li smo nad­ ljud­ske mo­ći, jar­ke bo­je Su­per­me­no­vog ko­sti­ma i uz­bu­dlji­vo pri­su­ stvo Lo­is Lejn; po­bo­žno smo če­ka­li no­vi mek­sič­ki strip ko­ji je iz­la­zio sva­ke dve ne­de­lje, i pre­zi­ra­li smo lju­bi­te­lje Bet­me­na, ko­ji su nam de­ lo­va­li pre­va­zi­đe­no. Ma­ma je po­gle­da­la Pa­tulj­ka i pi­ta­la me da li mi je za­da­vao su­vi­še mu­ke. Iskre­no, po­na­šao se do­bro, pod da­tim okol­no­sti­ma. Neo­če­ki­va­ no je sto­ič­ki pod­no­sio ne­do­sta­tak kom­fo­ra. Ma­ma se slo­ži­la sa mnom i upi­ta­la me ka­ko sam ja. Uz­dah­nuo sam. Ni­sam hteo da bu­dem ve­ći pa­tu­ljak od Pa­tulj­ka. Iskre­no, sve mi je ne­do­sta­ja­lo. Ber­tu­čo i de­voj­či­ ca s en­gle­skog ko­ja mi se svi­đa­la (zva­la se Ma­ra i bi­la je lep­ša i od Bar­ bi­ke.) Ne­do­sta­jao mi je moj kre­vet i moj ja­stuk, mo­je knji­ge i bi­cikl, ne­do­sta­ja­li su mi avi­on­či­ći i tvr­đa­va s po­kret­nim mo­stom i „Štu­ka“ ko­ju su mi po­klo­ni­li ba­ka i de­ka, ne­do­sta­ja­li su mi mo­ji blo­ko­vi sa cr­te­ži­ma, je­dre­njak i ča­mac na ba­te­ri­je, mer­ce­des sa da­ljin­skim upra­ vlja­čem i auto­mo­bil­či­ći ko­ji su pre­ži­ve­li Pa­tulj­ka, moj luk od fi­ber­gla­ sa i mo­ja ko­lek­ci­ja stri­po­va Ni­pur de La­gaš i ča­so­pi­sa Edi­to­ri­jal No­va­ ro, i plo­ča Bitlsa ko­ju mi je Ana po­klo­ni­la kad joj je do­zlo­gr­di­lo da je stal­no zo­ve­mo i te­ra­mo je da nam je pu­šta pre­ko te­le­fo­na. Re­kao sam ma­mi da sam do­bro. Pi­ta­la me je šta to či­tam. Re­kao sam gde sam pro­na­šao knji­gu i po­ ka­zao joj Pe­drov po­ster i raz­gled­ni­cu ko­ju su mu po­sla­le Be­ba i Ći­na, glav­ne do­ka­ze mo­je te­o­ri­je o pret­hod­nom sta­na­ru na­še ku­će. Iskre­no, bi­lo mi je žao Pe­dra. Za­mi­šljao sam ka­ko mu je si­gur­no stra­šno kri­vo što je iz­gu­bio knji­gu o Hu­di­ni­ju; me­ne su ta­kve stva­ri uvek uža­sno po­ga­đa­le. Ali ma­ma je obo­ri­la mo­ju te­o­ri­ju, re­kav­ši da je Pe­dro to naj­ve­ro­vat­ni­je uči­nio na­mer­no, da mi je osta­vio raz­gled­ni­cu i knji­gu kao po­klon za do­bro­do­šli­cu, na­sta­vlja­ju­ći tra­di­ci­ju pret­hod­nog de­ ča­ka ko­ji je ži­veo na ima­nju pre Pe­dra (Ka­kav li je po­klon on osta­vio

KAM­ČAT­KA

91

Pe­dru za do­bro­do­šli­cu?) i da me to oba­ve­zu­je, po­što ću, kad jed­nom po­đe­mo odav­de, i ja mo­ra­ti da mi­slim na ono­ga ko do­la­zi po­sle me­ ne. Od­go­vo­rio sam joj ka­ko, da bih ne­što osta­vio, mo­ram pr­vo ne­što da imam, mi­sle­ći na naš spar­tan­ski na­čin ži­vo­ta. Ma­ma mi je upu­ti­la onaj po­gled ka­kav ima kad po­mi­sli da će joj sin kad po­ra­ste po­sta­ti advo­kat i iz­vu­kla mi knji­gu iz ru­ku ne bi li pro­na­šla ne­ki ele­gan­tan na­čin da pro­me­ni te­mu. Pro­na­šla je Hu­di­ni­ja. „Ma­đi­o­ni­čar Hu­di­ni?“, upi­ta­la je, ma­me­ći me u zam­ku oči­gled­nog od­go­vo­ra. Ali ja sam joj uz­vra­tio istom me­rom. „Hu­di­ni ni­je bio ma­đi­o­ni­čar. Bio je eska­po­log, što ni­je isto. Eto šta ću da bu­dem kad po­ra­stem: eska­po­log!“ Tih sam da­na mno­go raz­mi­šljao o bu­duć­no­sti. U ne­iz­ve­sno­sti u ko­joj smo ži­ve­li, ide­ja da po­sta­nem eska­po­log na­met­nu­la mi se ja­sno po­put vi­zi­je; kad mi se jed­nom ta za­mi­sao po­ja­vi­la u gla­vi, svi su stra­ ho­vi jed­no­stav­no iš­če­zli. Imao sam plan, ne­što što će mi, u bli­skoj bu­ duć­no­sti, omo­gu­ći­ti da re­šim sve tre­nut­ne pro­ble­me. Za­mi­šljao sam da je i sâm Hu­di­ni na sli­čan na­čin po­stao to što je bio. Taj mu je iz­bor omo­gu­ćio da pre­slo­ži sla­ga­li­cu svog ži­vo­ta i, da­ju­ći no­vi smi­sao sva­ kom nje­nom de­lu (bek­stvu iz do­mo­vi­ne, že­lji da pre­va­zi­đe svog oca ra­bi­na, be­di, svo­joj fi­zič­koj spo­sob­no­sti), igra­ju­ći se stvo­ri ne­što no­vo. Ma­ma je po­gle­da­la sli­ku Ki­ne­sko mu­če­nja vo­dom, a on­da me po­ gle­da­la u oči, po­ku­ša­va­ju­ći da do­ku­či ko­li­ko su mo­je na­me­re ozbilj­ne. Već sam pro­šao kroz fa­ze u ko­ji­ma sam že­leo da bu­dem va­tro­ga­sac i astro­na­ut – ma­ma im se ni­je pro­ti­vi­la, zna­ju­ći da su pro­la­zne – a za­tim i le­kar, ar­hi­tek­ta i po­mor­ski bi­o­log, što je do­če­ka­la sa odu­še­vlje­njem, jer su ta za­ni­ma­nja pod­ra­zu­me­va­la fa­kul­tet­sko obra­zo­va­nje. Ma­ma je mi­sli­la da je sva­ki po­ziv do­bar, ako se u nje­mu mo­že dok­to­ri­ra­ti. Po­što još ni­ko ni­je dok­to­ri­rao iz eska­po­lo­gi­je, znao sam da će bi­ti pro­ble­ma. „Iz­gle­da opa­sno“, re­kla je, spu­šta­ju­ći po­gled na sli­ku. „U to­me i je­ste štos.“ „Ne­mam ni­šta pro­tiv opa­sno­sti, sve dok se pre­du­zmu od­go­va­ra­ju­ će me­re pre­do­stro­žno­sti.“ „Opa­sno je vo­zi­ti se grad­skim auto­bu­som“, od­go­vo­rio sam.

92

Mar­se­lo Fi­ge­ras

„Ili na­me­šta­ti te­le­vi­zij­ske an­te­ne“, re­kla je ona. „Ili ži­ve­ti u Ar­gen­ti­ni“, do­dao sam. „Zna­či, uzeo si ime Ha­ri po Hu­di­ni­ju“, re­kla je, me­nja­ju­ći te­mu. „A ot­kud te­bi ime Fla­vi­ja?“ „Ne­mam na­me­ru da ti ka­žem.“ „To ni­je fer.“ „Ži­vot ni­je fer. Lep je, ali ni­je fer. A šta je sa ovim san­du­kom?“ „Hu­di­ni bi ušao unu­tra ve­zan lan­ci­ma, a on­da bi ga ba­ci­li u vo­du. Mo­gao je da pro­ve­de mno­go vre­me­na ta­mo do­le, a da se ne uda­vi.“ „Za­to što je do­bro pro­ra­ču­nao va­zduh.“ „Va­zduh se ne ra­ču­na, ne­go se di­še.“ „Ho­ću da ka­žem, znao je ko­li­ko va­zdu­ha ima u san­du­ku, i ko­li­ko taj va­zduh mo­že da mu po­tra­je is­pod vo­de. Ako za­i­sta že­liš da bu­deš eska­po­log, mo­ra­ćeš i ti da ra­ču­naš.“ „Od­u­sta­jem. Da li vo­za­či auto­bu­sa mo­ra­ju ne­što da ra­ču­na­ju?“ „Ku­sur.“ „A ar­he­o­lo­zi?“ „Go­di­ne.“ „A bol­ni­ča­ri?“ „Do­ze.“ „Mo­gu da bu­dem eska­po­log, a da mi ti bu­deš asi­stent.“ „Za skrom­nu na­kna­du. Do­go­vo­ri­će­mo se oko ci­fre.“ Po­lju­bi­la me je i ušu­ška­la i re­kla da me vo­li. Si­gur­no sam za­spao u nje­nom na­ruč­ju. Mo­je sun­ce ni­je bi­lo isto kao Pa­tulj­ko­vo. Go­spo­đa Vi­sen­te bi­la je vr­lo do­bra maj­ka.

31. Plan ko­ji ne mo­že da oma­ne Te se no­ći još jed­na ža­ba uda­vi­la u ba­ze­nu. Pa­tu­ljak i ja smo od­lu­ či­li da se još pre do­ruč­ka po­bri­ne­mo da spre­či­mo bu­du­će in­ci­den­te. Na­me­ra nam je bi­la da na­pra­vi­mo ogra­du oko ba­ze­na i spre­či­mo ža­be da pri­la­ze vo­di, što je bi­lo dra­stič­no, ali efi­ka­sno re­še­nje. A ipak, ni­sam hteo da me­njam tok nji­ho­vih ži­vo­ta, da re­me­tim nji­ho­vu sud­ bi­nu. Ba­zen mo­žda igra ključ­nu ulo­gu u nji­ho­vom ži­vo­tu, a da ja to ne znam. Mo­žda je pun nji­ho­vih ja­ja! Sto­ga smo se od­lu­či­li za kom­pro­mi­sno re­še­nje, ko­je je po­red to­ga bi­lo i prak­tič­no. Po­mo­ću da­ske ko­ju smo pro­na­šli u šu­pi i ma­lo ži­ce, na­pra­vi­li smo tram­bu­li­nu ko­ja je ra­di­la na­o­pa­ko. Baš kao što po­mo­ću tram­bu­li­ne lju­di ska­ču u vo­du, na­ša an­ti­tram­bu­li­na slu­ži­la bi ža­ba­ma da is­ko­če na su­vo. Ži­com sam pri­čvr­stio da­sku za me­tal­ne šip­ke mer­de­vi­na. Jed­na stra­na da­ske bi­la je na su­vom. Njen dru­gi kraj bio je uro­njen u vo­du. Do tog da­na, sva­ka ža­ba ko­ja upad­ne u ba­zen mo­ra­la je da se uda­ vi. Tra­ži­le su ne­ko me­sto na kom bi mo­gle da iz­ga­mi­žu iz ba­ze­na, ali ga ni­su pro­na­la­zi­le, i pli­va­le su sve dok se ne is­cr­pe, uda­ra­ju­ći o zi­ do­ve, i na kra­ju se da­vi­le. An­ti­tram­bu­li­na im je pru­ža­la iz­laz ko­ji do ta­da ni­su ima­le. Ako do­pli­va­ju do nje, mo­gu da se pop­nu na da­sku i da di­šu, da na­sta­ve da se pe­nju sve dok ne stig­nu do gor­njeg kra­ja da­ ske, i da is­ko­če na trav­njak kad god po­že­le – i ko­li­ko god pu­ta po­že­le. Ne­ke će se i da­lje da­vi­ti. Ne­će pri­me­ti­ti da­sku, ili ne­će shva­ti­ti če­ mu slu­ži. Ali one ko­je bu­du ima­le sre­će spa­šće ži­vu gla­vu po­mo­ću

94

Mar­se­lo Fi­ge­ras

na­še an­ti­tram­bu­li­ne, a naj­pa­met­ni­je me­đu nji­ma si­gur­no će u svo­jim ma­lim mo­zgo­vi­ma us­klik­nu­ti: „Eure­ka!“ (u to sam vre­me i da­lje bio la­mar­ki­sta), spa­šće se i dru­gi i tre­ći put, a nji­ho­vo po­tom­stvo će se ro­ di­ti sa tim „eure­ka“ već ure­za­nim u pam­će­nje i zna­će šta tre­ba da ra­ de, šta da tra­že sva­ki put kad upad­nu u ba­zen ko­ji je za nji­ho­ve pret­ke pred­sta­vljao si­gur­nu smrt. „Kad ne­maš ku­da do da se pro­me­niš, me­njaš se. Ta­ko ka­že na­stav­ ni­ca Bar­bej­to. To se zo­ve prin­cip kraj­nje nu­žde. Ža­be mo­ra­ju da se pro­me­ne da se ne bi da­vi­le. Sve što im je po­treb­no je­ste šan­sa“, re­kao sam Pa­tulj­ku. „Mi­sliš li da smo mi Bo­gu od­vrat­ni kao što su ža­be od­vrat­ne me­ ni?“, upi­tao me je Pa­tu­ljak. „Go­to­vo“, re­kao sam, pro­ve­ra­va­ju­ći još jed­nom ži­cu. Sad je tre­ba­lo sa­mo da im da­mo ma­lo vre­me­na.

32. Kir i re­ka Kad mu se je­dan od omi­lje­nih ko­nja uda­vio u po­ku­ša­ju da pre­đe re­ku Gind, per­sij­ski kralj Kir se to­li­ko raz­be­sneo da je od­lu­čio da je ka­zni. Za­u­sta­vio je marš svo­je voj­ske pre­ma Va­vi­lo­nu i na­te­rao voj­ni­ ke da is­ko­pa­ju tri­sta še­zde­set ka­na­la ko­ji­ma će pro­me­ni­ti vo­de­ni tok i ta­ko is­pra­zni­ti ko­ri­to re­ke. Kir je že­leo da se vo­de iz­gu­be u rav­ni­ci, uli­ va­ju­ći se u mo­čva­re i ba­ru­šti­ne, i da glav­no ko­ri­to re­ke osta­ne go­to­vo pra­zno, da ona ne bu­de du­blja od po­to­ka. Že­leo je ta­ko da po­ni­zi ve­li­ ku re­ku, da na naj­du­bljem de­lu ona ne pre­la­zi vi­si­nu žen­sko­ga ko­le­na. Ovom se pri­čom obič­no ilu­stru­je sve­moć ve­li­kog Ki­ra, kra­lja ko­ ji je uni­štio re­ku i na­te­rao svo­je voj­ni­ke da ra­de kao ro­bo­vi ka­ko bi osve­ti­li jed­nog ko­nja. Vo­đa naj­sil­ni­je voj­ske na sve­tu, či­je su stre­le mo­gle da za­klo­ne Sun­ce, Kir, ka­znio bi i Sun­ce da je je ta­ko po­že­leo, kao i Me­sec, i sva mo­ra. Ja sam pri­ču o Ki­ru od­u­vek tu­ma­čio dru­ga­či­je. Kao ma­li, mi­slio sam ka­ko je Kir glup i ne­ra­zu­man. Re­ka ne mo­že ni­ko­ga da ubi­je, a još ma­nje da bu­de zlo­na­mer­na; re­ka je sa­mo re­ka. Ne­ra­zu­man je jer je zbog hi­ra ugro­zio voj­ni po­hod, te­ra­ju­ći svo­je lju­de da iz­ra­nja­ve ša­ke lo­pa­ta­ma i da po­sle ne mo­gu da dr­že lu­ko­ve i ma­če­ve. To­ga u pri­či ne­ ma, ali si­gu­ran sam da su mno­gi voj­ni­ci umr­li to­kom ko­pa­nja ka­na­la, či­ne­ći Ki­ro­vu osve­tu još sku­pljom. Ni­jed­nom ko­nju ni­ka­da ni­je na eks­tra­va­gant­ni­ji na­čin uka­za­na čast. Ka­ko su go­di­ne pro­la­zi­le, pre­stao sam da Ki­ra gle­dam cr­no-be­lo. U po­čet­ku, Kir je bio eg­zo­tič­ni vla­dar, sa ki­ki­ca­ma u bra­di i su­ro­vim je­zi­ kom, či­je su se od­lu­ke mo­gle raz­u­me­ti sa­mo u okvi­ru lo­gi­ke još ve­ćih

96

Mar­se­lo Fi­ge­ras

kra­lje­va i rat­ni­ka sa Olim­pa. Pro­šlo je ne­ko vre­me (ne­ke re­ke čak ni Kir ne mo­že da za­u­sta­vi) i kad sam po­no­vo pro­či­tao pri­ču o Ki­ru, vi­še mi ni­je de­lo­vao ta­ko neo­bič­no i ne­shva­tlji­vo. Li­čio je na mno­ge dru­ge lju­ de ko­je sam po­zna­vao i sa ko­ji­ma sam imao jed­nu za­jed­nič­ku, ljud­sku sla­bost: te­žnju ka na­go­mi­la­va­nju mo­ći, bez raz­mi­šlja­nja o to­me za šta će­mo je i ka­ko upo­tre­bi­ti. Lju­di ko­ji ima­ju istu moć kao i Kir (voj­nu, po­li­tič­ku, eko­nom­sku) obič­no za­bo­ra­vlja­ju da moć do­no­si i od­go­vor­ nost, i dra­že im je da ve­ru­ju ka­ko je za sva­ko zlo uvek kriv ne­ko dru­gi. Skre­nu­ti tok re­ke lak­še je ne­go pri­hva­ti­ti isti­nu; Kir ni­je že­leo da shva­ti da se nje­gov konj ne bi uda­vio da ga on ni­je na­te­rao da pre­đe re­ku. U ži­vo­tu sam upo­znao mno­ge lju­de kao što je Kir. Ne­ki da­nas ži­ve sa­mo na stra­ni­ca­ma knji­ga ko­je ni­ko ne otva­ra. Dru­gi udi­šu isti va­ zduh i ko­ra­ča­ju istim uli­ca­ma kao i mi. I ma­da da­nas ži­ve u pa­la­ta­ma i svi im se kla­nja­ju, vre­me će sa nji­ma uči­ni­ti isto što je i sa Ki­rom. Lju­ di ko­ji na­go­mi­la­va­ju i zlo­u­po­tre­blja­va­ju moć su kao nov­či­ći sa jed­nim li­cem: ne­ma­ju ni­ka­kvu tr­ži­šnu vred­nost. Uvek po­mi­slim na Ki­ra kad se se­tim pri­če o tram­bu­li­ni ko­ju smo po­sta­vi­li u vo­du ba­ze­na. To što iz­me­đu te dve pri­če ne po­sto­ji ni­ka­kva oči­gled­na ve­za ne zna­či da te ve­ze ne­ma; ne vi­di­mo mre­žu ko­re­nja dr­ve­ća is­pod ze­mlje, a ipak zna­mo da je tu. Iskre­no, ni­sam sti­gao ni do ka­kvog kon­kret­nog za­ključ­ka. Pret­po­ sta­vljam da sam, po­što su u ono vre­me ne­ki lju­di na­sil­no skre­nu­li tok mog ži­vo­ta, bio pre­vi­še sa­o­se­ća­jan za svo­je go­di­ne. Pret­po­sta­vljam da sam bo­lji od Ki­ra, jer sam pri­hva­tio svo­ju od­go­vor­nost za da­vlje­nje ža­ba, po­štu­ju­ći po­sto­ja­nje re­ke. Pret­po­sta­vljam da je to što sam ura­ dio bi­lo mu­dro i u skla­du s pri­ro­dom, i da bi i ona uči­ni­la to isto da je obo­ri­la dr­vo i nje­go­ve gra­ne uro­ni­la u ba­zen. Ni­jed­na od tih ide­ja ni­je mi u tom tre­nut­ku pro­šla kroz mi­sli pu­ne van­ze­ma­lja­ca i Hu­di­ni­ja, ali to ne zna­či da mi one ni­su u to­me po­mo­gle. Ako sam ne­što u ži­vo­tu na­u­čio, to je da ne raz­mi­šlja­mo sa­mo mo­zgom. Raz­mi­šlja­mo i te­lom, i ose­ća­nji­ma, raz­mi­šlja­mo i svo­jim ose­ća­jem za vre­me. Či­nje­ni­ca da ne­ko­li­ko stra­ni­ca da­lje Kir gi­ne, a nje­go­vo obez­gla­ vlje­no te­lo ba­ca­ju u ba­zen pun ljud­ske kr­vi, na­iz­gled ne­ma ni­ka­kve ve­ ze sa pri­čom o re­ci Gind. Me­đu­tim, ne­što mi go­vo­ri da ipak ni­je ta­ko. Ne gle­da­mo svet sa­mo oči­ma. I ne raz­mi­šlja­mo sa­mo mo­zgom.

33. Šta su oni zna­li Bio sam sve­stan da smo u opa­sno­sti. Bi­lo je oči­gled­no da voj­ska pro­ga­nja opo­zi­ci­ju, po­seb­no one ko­ji se­be na­zi­va­ju pe­ro­ni­sti­ma i/ili le­vi­ča­ri­ma, či­ja je ši­ra de­fi­ni­ci­ja ob­u­hva­ta­la ta­tu, ma­mu i či­ke. Bi­lo je oči­gled­no da će ih uhap­si­ti ako ih pro­na­đu, isto kao što su uhap­si­li ta­ti­nog ko­le­gu. I bi­lo je oči­gled­no da bi mo­gli bi­ti ve­o­ma na­sil­ni. Me­ci ko­ji su ubi­li či­ka Ro­dol­fa ni­su iza­šli iz nje­go­vog oruž­ja, uko­li­ko ga je uop­šte imao u ča­su svo­je smr­ti. Ali opa­snost je bi­la spo­red­na bri­ga. Ta­ta je već jed­nom na ne­ko­li­ko da­na ne­stao iz ku­će, ne­gde 1974, na vr­hun­cu ak­tiv­no­sti AAA, ali se ubr­zo vra­tio živ i zdrav, uve­ren da se pra­ši­na sle­gla. Ži­vot se na­sta­vio da­lje. Ni­kad se ni­je do­ga­đa­lo ni­šta ozbilj­no. Sve je to po­li­ti­ka. Uče­ stvu­ješ, ideš na de­mon­stra­ci­je, pe­vaš, go­vo­riš, gla­saš. Po­ne­kad do­bi­ješ apla­uz, po­ne­kad ba­ti­ne. Ovog pu­ta je de­lo­va­lo ozbilj­ni­je – ipak smo pr­vi put u ži­vo­tu i Pa­ tu­ljak i ja bi­li ume­ša­ni u to – ali i da­lje ne opa­sno. Tre­ba­lo je sa­mo da svi za­jed­no ne­sta­ne­mo na ne­ko­li­ko da­na, po­sle če­ga će­mo se vra­ti­ti ku­ći, svo­jim ži­vo­ti­ma, i sve će se na­sta­vi­ti kao i pre, s ne­kim voj­ni­kom ma­nje ili vi­še. Ono što mi je naj­vi­še sme­ta­lo, mo­ja naj­ve­ća bri­ga bio je pre­kid sva­ko­dnev­nih ak­tiv­no­sti. To što su mo­je igre sa Ber­tu­čom pre­ki­nu­te na si­lu. To što sam na si­lu raz­dvo­jen od svo­jih stva­ri ko­je mi vi­še ni­su bi­le pri ru­ci i ni­sam mo­gao da ih ko­ri­stim kad i ka­ko po­že­lim. To što sam na si­lu od­se­čen od svog ma­le­nog sve­ta, svo­jih uli­ca, kom­ši­ja, ba­

98

Mar­se­lo Fi­ge­ras

ka­li­na i pro­dav­ca na ki­o­sku, svog klu­ba. To što sam na si­lu iš­ču­pan iz či­ta­vog sve­mi­ra po­zna­tog mo­jim ču­li­ma: mi­ri­sa svo­je po­ste­lji­ne, po­ da pod no­ga­ma kad usta­nem, uku­sa vo­de sa če­sme, uda­ra­nja če­ki­ća iz dvo­ri­šta, po­gle­da na ma­mi­ne sak­si­je sa cve­ćem, hra­pa­ve po­vr­ši­ne dug­mi­ća na na­šem te­le­vi­zo­ru. Bo­ra­vak na ima­nju mo­gao sam da za­mi­slim kao im­pro­vi­zo­va­ni od­mor – tog pr­vog vi­ken­da pro­ve­li smo vi­še vre­me­na sa ta­tom i ma­ mom ne­go za pret­hod­nih ne­ko­li­ko me­se­ci – ali bi­lo mi je te­ško da za­bo­ra­vim ka­ko smo na nje­ga bi­li pri­mo­ra­ni. Pla­ni­ra­ni, pred­vi­đe­ni od­mor o ko­me sa­nja­mo i ma­šta­mo sa­svim je dru­ga­či­ji od bek­stva i za­to­če­ni­štva na ne­kom me­stu, ko­li­ko god da je ono sjaj­no, dok se pra­ši­na ne sleg­ne do­volj­no da po­no­vo mo­že­mo da ži­vi­mo svo­jim ži­ vo­tom. Dok sam ži­veo na Kam­čat­ki i sta­rao se o di­vljim me­dve­di­ma, go­di­ na­ma sam mi­slio ka­ko sam za­tvo­re­nih oči­ju pro­šao kroz tu­nel te zi­me 1976. Ko­nač­no sam shva­tio da su ma­ma i ta­ta po­šli na taj put jed­na­ko sle­po kao i ja. Nji­ho­vo je po­li­tič­ko opre­de­lje­nje bi­lo ja­sno i oči­gled­no, i ni­ka­da ga se ni­su od­re­kli. Ali do dr­žav­nog uda­ra, 24. mar­ta 1976, zna­li su u šta ve­ru­ju. Po­sle to­ga, vi­še ni­su. (Dik­ta­tu­ra je po­če­la 24. mar­ta. Hu­di­ni se ro­dio 24. mar­ta. Vre­me je čud­no i sve se de­ša­va isto­vre­me­no.) Po­če­tak dik­ta­tu­re pro­me­nio je pra­vi­la igre. Mo­ji su ro­di­te­lji svu­da oko se­be vi­de­li sen­ke. Zna­li su da ih tra­že – tra­ži­li su i nji­ho­ve isto­mi­ šlje­ni­ke – ali ni­su zna­li šta se de­ša­va oni­ma ko­ji pad­nu u ša­ke re­ži­ma. Jed­no­stav­no bi ne­sta­li. Nji­ho­ve po­ro­di­ce ras­pi­ti­va­le bi se za njih, ali u sta­ni­ca­ma mi­li­ci­je, u voj­sci i na su­du svi su go­vo­ri­li da ne zna­ju ni­ šta. Ni­je po­sto­jao za­kon­ski na­log za hap­še­nje, ni­ti zva­nič­ne op­tu­žbe pro­tiv njih. Nji­ho­va se ime­na ni­su na­la­zi­la ni na ka­kvom spi­sku za­ tvo­re­ni­ka. Ne­de­lju da­na po­što je ta­tin ko­le­ga uhap­šen, još uvek se ni­je zna­lo ni­šta o to­me gde je za­vr­šio. Pr­vih ne­ko­li­ko me­se­ci vla­da­lo je ra­su­lo. Mno­gi su ve­ro­va­li da je do­volj­no da se po­vu­ku iz ak­tiv­nog ba­vlje­nja po­li­ti­kom pa da bu­du po­šte­đe­ni. Po­hap­si­li su ih u ku­ća­ma. Na sva­kom jav­nom me­stu vre­ ba­la je opa­snost, u ba­ro­vi­ma i bi­o­sko­pi­ma, re­sto­ra­ni­ma i po­zo­ri­šti­ma,

KAM­ČAT­KA

99

jer ra­ci­ja je mo­gla da se do­go­di bi­lo gde i bi­lo kad. Bi­lo je opa­sno iza­ći na uli­cu bez do­ku­me­na­ta, jer je ne­mo­guć­nost iden­ti­fi­ka­ci­je bi­la do­ volj­na da čo­vek za­vr­ši u sta­ni­ci mi­li­ci­je. Me­đu­tim, bi­lo je još opa­sni­je iza­ći sa do­ku­men­ti­ma, jer u tom slu­ča­ju ne bi­ste ni sti­gli do sta­ni­ce mi­li­ci­je; iden­ti­fi­ko­va­li bi vas, uhap­si­li i puf, jed­no­stav­no bi­ste ne­sta­li. Oni ko­ji su mi­sli­li da će re­žim sle­di­ti ne­ke ja­sne smer­ni­ce i pri­ hva­ti­ti ogra­ni­če­nja ta­ko­đe su po­gre­ši­li. Po­čet­kom apri­la, ta­ta se na­šao na ka­fi sa jed­nim pri­ja­te­ljem, advo­ka­tom Si­ni­ga­ljom, ko­ji mu je re­kao – ta­ko je ba­rem mi­slio – ka­ko će stva­ri br­zo mo­ra­ti da se vra­te u ko­ lo­sek. Si­ni­ga­lja je ob­ja­snio ka­ko je voj­sci u pri­ro­di da po­štu­je nor­me i za­ko­ne, i da će ih to pri­mo­ra­ti da le­ga­li­zu­ju re­žim, ras­pu­ste pa­ra­voj­ne for­ma­ci­je i jav­no ob­ja­ve spi­sko­ve uhap­še­nih. Ta­ta je mi­slio da ima lo­gi­ke u Si­ni­ga­lji­nim re­či­ma, ali mu je ipak po­sa­ve­to­vao da se do dalj­ njeg ne po­ja­vlju­je u su­du. Si­ni­ga­lja je to glat­ko od­bio. Re­kao je da su mu već sto­put pre­ti­li, i da ni­ka­da ne­će od­u­sta­ti od to­ga da za­stu­pa i bra­ni po­li­tič­ke za­tvo­re­ni­ke. Do­bro se se­ćam Si­ni­ga­lje. Bio je vi­sok, za­li­za­ne ko­se, i no­sio je sta­ ro­mod­na ode­la u ko­ji­ma je iz­gle­dao sta­ri­ji ne­go što je bio. Uvek me je zvao kli­nac, šta ra­diš, kli­nac, ka­ko si, kli­nac, i vo­leo je da mi raš­ču­pa ko­su, ve­ro­vat­no za­to što mu je bi­la sim­pa­tič­na, ta­ko agre­siv­na i ču­pa­ va, ta­ko raz­li­či­ta od nje­go­ve. Si­ni­ga­lja je pr­vi pao. Od­ve­li su ga u ma­le­nim ko­li­ma bez re­gi­star­ skih ta­bli­ca. Još mo­gu da ga za­mi­slim ka­ko se bu­ni zbog to­ga što mu gu­žva­ju div­no is­pe­gla­no ode­lo i do­ba­cu­je mi, ka­kva je ovo gru­bost, kli­nac, če­mu ovo, ne­ma po­tre­be. Po­sle je pao Ro­ber­to, jed­nog ju­tra kad ta­ta ni­je oti­šao u kan­ce­la­ ri­ju. Da je oti­šao, po­ku­pi­li bi i nje­ga. Li­hi­ja, nje­go­va se­kre­ta­ri­ca, re­kla je ta­ti da su ne­ki lju­di od­ve­li Ro­ber­ta u auto bez re­gi­star­skih ta­bli­ca. Pri­mo­ra­na da ih opi­še, Li­hi­ja je re­kla da su bi­li gru­bi i ne­va­spi­ta­ni. „Iz­gu­ra­li su si­ro­tog go­spo­di­na advo­ka­ta, kao da je ne­ki kri­mi­na­lac“, re­kla je Li­hi­ja, ko­ja je i sa­ma bi­la iz sta­re ško­le. Ta­ta vi­še ni­je hteo da ri­zi­ku­je. Istog tog ju­tra iz­vu­kli su me iz ško­le, na po­la pro­jek­ci­je fil­ma o taj­na­ma ži­vo­ta.

100

Mar­se­lo Fi­ge­ras

Ma­ma se ose­ća­la bez­bed­ni­je. Sin­di­kat ko­ji je vla­dao na Uni­ver­zi­ te­tu na­vod­no je bio ne­za­vi­san. Ne sa­mo da ni­je bio pe­ro­ni­stič­ka or­ga­ ni­za­ci­ja već se na iz­bo­ri­ma i su­pro­sta­vio pe­ro­ni­sti­ma. Ima­ju­ći u vi­du ne­u­tral­nu pri­ro­du svo­je pro­fe­si­je, kao i njen obi­čaj da sve tu­ma­či u okvi­ri­ma ra­zu­ma i na­uč­nih či­nje­ni­ca, ma­ma je bi­la uve­re­na da će i ovu olu­ju pre­gr­me­ti bez ve­ćih ne­pri­jat­no­sti. Ali sva­ko­ga da­na do nje­nih su uši­ju do­la­zi­le iste pri­če. Pro­fe­so­ri i stu­den­ti kao da su ne­sta­li sa li­ca ze­mlje. Pri­ča­lo se da su do­šli po ne­ke od njih, uvek na isti na­čin: lju­di u ci­vi­lu, na­o­ru­ža­ni do zu­ba, od­vo­zi­li su ih u auto­mo­bi­li­ma bez ozna­ka. Dru­gi bi jed­no­stav­no ne­sta­li, i ni­ko vi­še ni­kad ne bi čuo za njih. Na pro­ziv­ci na pre­da­va­nji­ma bi­lo je sve vi­še od­sut­nih. Tog apri­la, sen­ke su za ma­mu i ta­tu po­či­nja­le od­mah iza ka­pi­je ima­nja. Sli­ka ostr­va ko­je nam je ma­ma pred­lo­ži­la kao vi­zu­al­no po­ ma­ga­lo kao da je oži­ve­la i po­če­la da je pro­ga­nja; kao dr­ve­ni Hrist pre­pla­še­nog Mar­se­li­na. Iz­van ima­nja če­ka­le su nas sa­mo ne­iz­ve­snost, opa­sne vo­de i ne­pro­zir­na ma­gla. Po­ku­ša­li su da se ja­ve ne­kim lju­di­ma i shva­ti­li ka­ko su pro­pa­li u ze­mlju. Mno­gi te­le­fo­ni zvo­ni­li su u pra­zno. Na osta­le su se ja­vlja­li gla­so­vi ko­ji su po­ri­ca­li sve. In­for­ma­ci­je ko­je su do­bi­ja­li bi­le su ne­ja­sne i štu­re. Pro­ce­ne si­tu­a­ci­je ko­je su do­bi­ja­li ni­su se mo­gle uskla­di­ti sa stvar­no­šću ka­kvu su pri­želj­ki­va­li. Usred gu­ste ma­gle, sve im je te­že bi­lo da od­lu­če šta da ra­de i u šta da ve­ru­ju. Za­to je ma­ma od­lu­či­la da se vra­ti na po­sao. Hte­la je da ima ba­rem ne­ka­kvu ve­zu sa onim što se de­ša­va. Iz la­bo­ra­to­ri­je je mo­gla da te­ le­fo­ni­ra, po­sta­vlja pi­ta­nja, or­ga­ni­zu­je sa­stan­ke, da po­kre­ne skrom­nu po­li­tič­ku ak­tiv­nost. Ne­ko­li­ko da­na ka­sni­je i ta­ta je po­stao ner­vo­zan, pa je i on od­lu­čio da se vra­ti svom po­slu. Pi­ta­nje je bi­lo šta da ra­de sa na­ma.

34. Op­ci­ja Ma­til­de Jed­ne su­bo­te oti­šli smo sa ma­mom po ba­ku Ma­til­de. Tre­ba­lo je da pro­ve­de vi­kend kod nas, i da je u ne­de­lju uve­če vra­ti­mo ku­ći. Kao ni ba­ka, ni mi ni­smo ni slu­ti­li da je sve to za­jed­no bi­la taj­na mi­si­ja. Ta­ ta i ma­ma su nas te­sti­ra­li. Hte­li su da pro­ve­re da li bi ba­ka mo­gla da pre­ži­vi pod istim kro­vom sa na­ma. Da smo zna­li za nji­ho­ve na­me­re, do­ka­za­li bi­smo im da smo u is­toj, ako ne i ve­ćoj opa­sno­sti u ba­ki­nim ru­ka­ma. Ba­ka Ma­til­de je jed­na od onih lju­di ko­ji ve­ru­ju da nji­ho­ve ro­di­ telj­ske du­žno­sti pre­sta­ju onog da­na ka­da im de­ca odu od ku­će. Na svim fo­to­gra­fi­ja­ma sa ma­mi­nog i ta­ti­nog ven­ča­nja ba­ka se odu­še­vlje­ no sme­ši is­pod še­ši­ra, ali dok svi osim nje na fo­to­gra­fi­ji gle­da­ju u ka­ me­ru, ba­ka gle­da u stra­nu, kao da je na ne­kom dru­gom sla­vlju. Od tog da­na, ba­ka je po­sve­ti­la svo­je vre­me pu­to­va­nju po sve­tu, igra­nju ka­na­ste sa pri­ja­te­lji­ca­ma i uče­stvo­va­nju u sva­kom do­ga­đa­ju u do­bro­ tvor­ne svr­he na ko­ji na­i­đe. U jed­nom stri­pu o Ma­fal­di ko­ji sam pro­či­tao, Su­sa­ni­ta, de­voj­či­ca ko­ja mi­sli sa­mo ka­ko da se do­bro uda i osnu­je tra­di­ci­o­nal­nu po­ro­di­ cu, pri­ča o to­me ka­ko za­mi­šlja svo­ju bu­duć­nost. Ma­šta­la je ka­ko sa dru­gim do­bro­sto­je­ćim go­spo­đa­ma is­pi­ja fi­ni čaj i je­de uku­sne ko­la­ če, na oku­plja­nju u do­bro­tvor­ne svr­he na kom se sa­ku­plja­ju ku­ku­ruz, pi­ri­nač, „i osta­le ga­do­sti ko­je je­du si­ro­ma­si“. Se­ćam se ka­ko sam po­ ka­zao strip ma­mi i re­kao joj po­gle­daj, evo je ba­ka Ma­til­de kad je bi­la ma­la. Ma­ma je od­go­vo­ri­la krat­kim „hi­hi­hi“ ko­jim je po­ka­zi­va­la da

102

Mar­se­lo Fi­ge­ras

se sla­že, ali se ogra­đi­va­la od kom­pro­mi­tu­ju­ćih ko­men­ta­ra, a za­tim je na­sta­vi­la da či­ta no­vi­ne. Ali ka­sni­je, kad je mi­sli­la da je ni­ko ne ču­je, čuo sam opet nje­no „hi­hi­hi“ dok je sec­ka­la cr­ni luk, pa opet, „hi­hi­hi“, kad se za­tvo­ri­la u spa­va­ću so­bu, a ve­ru­jem da se „hi­hi­hi“ ču­lo sve dok ni­je za­spa­la. Ba­ka nas sko­ro ni­ka­da ni­je zva­la. Do­la­zi­la je sa­mo na ro­đen­da­ne. U nje­nom je pri­su­stvu svi­ma bi­lo po­ma­lo ne­pri­jat­no (pa i ta­ti, na­rav­ no), a po­seb­no sla­vlje­ni­ku, ko­ji ni­ka­da ni­je znao ka­ko da se za­hva­li na ga­ći­ca­ma, ča­ra­pa­ma ili ma­ra­mi­ca­ma, što je bi­lo je­di­no što nam je po­kla­nja­la. Sva­ki put kad do­đe red da mi ode­mo kod nje – uglav­nom je to bi­lo za njen ro­đen­dan – sve vre­me bi nas dr­ža­la na oku, da slu­ čaj­no ne otvo­ri­mo kla­vir, da ne za­ro­za­mo sta­zi­ce i ne di­že­mo no­ge na fo­te­lje u sti­lu Lu­ja Ko­zna­kog. Sa­ma po­mi­sao na to da će se ba­ka vo­zi­ti u ci­tro­e­nu či­ni­la je du­gi put ta­mo i na­zad vred­nim tru­da. Ba­ka je re­kla ka­kao bi vi­še vo­le­la da je do­ve­ze lič­ni šo­fer, ali ma­ma ju je uve­ri­la da to ni­je mo­gu­će, da iz bez­bed­no­snih raz­lo­ga ne mo­že da joj dâ adre­su ima­nja. Ba­ka se iz­ner­ vi­ra­la, što je bi­lo ne­iz­be­žno. „Ne ve­ru­ješ ni ro­đe­noj maj­ci“, gun­đa­la je. Ma­ma joj je re­kla ka­ko ni­je u pi­ta­nju po­ve­re­nje, već oprez: ni­je joj po­ ve­ri­la tu in­for­ma­ci­ju za­to da bi je za­šti­ti­la. Pred ta­kvim do­ka­zom ćer­ ki­ne lju­ba­vi sva­kom bi se dru­gom oto­pi­lo sr­ce ali, po­što je u pi­ta­nju bi­la ba­ka Ma­til­de, bit­ka je tek po­če­la. „Ka­ko mo­žeš da ne ve­ru­ješ mom šo­fe­ru“, tvr­do­gla­vo je na­va­lji­va­la, „kad me on uvek i svu­da vo­zi?“ Ba­ka je mi­ri­sa­la na ne­ke od­vrat­ne po­ma­de i sprej za ko­su. Ku­ti­ji­ ce po­ma­de i ogrom­ni cr­ni sprej bi­li su oba­ve­zan deo nje­nog pr­tlja­ga. (Ovaj po­da­tak imam za­hva­lju­ju­ći Pa­tulj­ku.) Kad joj je ma­ma pred­lo­ ži­la da sta­vi po­vez pre­ko oči­ju, i na­o­ča­re za sun­ce pre­ko po­ve­za da se ne bi vi­deo, ba­ka je za­va­pi­la: zar da uni­šti sa­vr­še­nu fri­zu­ru zbog ko­je je, po­vrh sve­ga, usta­la u su­bo­tu u osam uju­tru? (Ba­ka je jed­na od onih lju­di ko­ji idu kod fri­ze­ra čak i pred od­la­zak u vi­ken­di­cu.) Ma­ma joj je od­go­vo­ri­la ka­ko će on­da mo­ra­ti da se vo­zi po­gu­re­na, gru­di­ma na­ slo­nje­na na no­ge i sa gla­vom iz­me­đu ko­le­na. Ba­ka je od­mah pri­sta­la, mi­sle­ći da će ta­ko sa­ču­va­ti svo­ju fri­zu­ru. Ali Pa­tu­ljak i ja smo zna­li da ne­će.

KAM­ČAT­KA

103

Si­gu­ran sam da u Hju­sto­nu, pri obu­ci astro­na­u­ta i nji­ho­vom na­ vi­ka­va­nju na na­gle pro­me­ne gra­vi­ta­ci­je, NA­SA ko­ri­sti sta­ri ci­troen. Kom­bi­na­ci­ja neo­bič­nog si­ste­ma ve­ša­nja i fe­de­ra u se­di­šti­ma pod­vr­ga­ va te­lo ni­zu su­prot­sta­vlje­nih si­la, što je, pret­po­sta­vljam, ve­o­ma slič­no efek­tu ula­že­nja i iz­la­že­nja iz bes­te­žin­skog sta­nja u sve­ga ne­ko­li­ko mi­ nu­ta. A uko­li­ko se za vo­la­nom ci­tro­e­na na­đe ne­ko ko oštro vo­zi – kao, na pri­mer, ma­ma – taj se efe­kat po­ja­ča­va hi­lja­du pu­ta. Ba­ka je mo­ra­la da se vo­zi sat vre­me­na po­sma­tra­ju­ći svo­je ci­pe­le u krup­nom pla­nu, dr­mu­sa­ju­ći se u svim prav­ci­ma i pa­ze­ći da se ne pre­ tu­ri sva­ki put kad ma­ma za­ko­či. To je vi­še ne­go što bi bi­lo ko­ji mor­nar mo­gao da pod­ne­se. Pa­tu­ljak i ja smo se sme­ja­li sva­ki put kad ma­ma na­glo skre­ne, po­seb­no ako je ba­ka u tom tre­nut­ku ne­što pri­ča­la, jer bi joj glas po­stao is­pre­ki­dan kao da joj ne­ko ska­če po sto­ma­ku, i zvu­ča­la bi kao pe­vac So­fro­ni­je. Ali naš je smeh bio su­zdr­žan; oče­ki­va­li smo ono što će se do­go­di­ti sva­kog tre­na. I do­go­di­lo se na­sred pu­ta, kad se na­ma još ni­je upa­li­lo cr­ve­no sve­tlo na se­ma­fo­ru, a ne­ki ka­mion je po­žu­rio i iza­šao na ras­ kr­sni­cu ne sa­če­kav­ši da mu se upa­li ze­le­no. Ma­ma je na­glo zga­zi­la na koč­ni­cu, a ba­ki­na fri­zu­ra spljo­šti­la se uz pre­gra­du za ru­ka­vi­ce. Ži­vot mo­žda i ni­je fer, ali ima sve­tlih tre­nu­ta­ka.

35. Eks­pe­ri­ment pro­pa­da Ba­ka Ma­til­de ni­je se ro­di­la za ži­vot u pri­ro­di. Kad smo sti­gli na ima­nje, ni­je iza­šla u dvo­ri­šte sve dok ni­je do­šlo vre­me da po­đe ku­ći. Sme­ta­li su joj mra­vi i mu­ši­ce. Sme­ta­lo joj je da ho­da po trav­nja­ku u šti­kla­ma. Sme­ta­lo joj je sun­ce, jer joj je kva­ri­lo ten. Sme­ta­le su joj ža­be, od či­jeg su je kre­ke­ta­nja po­di­la­zi­li žmar­ci. A ba­zen ju je pod­se­ćao na re­ku Gang, tam­nu od pe­pe­la mr­tvih lju­di. Ni unu­tra ni­je bi­lo mno­go bo­lje. Ba­ka je re­kla da dnev­na so­ba iz­ gle­da kao sa­lon po­lov­nog na­me­šta­ja, u kom se ras­pa­re­ni ko­ma­di pro­ da­ju ono­me ko po­nu­di naj­vi­še. „Ovo je ci­gan­ska čer­ga!“, gun­đa­la je kad bi hte­la da nam po­ka­že u ko­li­koj je me­ri zga­đe­na. Ali ta­ta i ma­ma čvr­sto su od­lu­či­li da eks­pe­ri­ment mo­ra da uspe. Za­to je ta­ta ustu­pio ba­ki svo­je me­sto u brač­nom kre­ve­tu i do­šao da spa­va sa na­ma, što nas je odu­še­vi­lo, ali za ma­mu je to bi­lo sa­svim dru­ ga­či­je is­ku­stvo. De­li­ti kre­vet sa ba­kom i nje­nim de­be­lim slo­jem po­ma­ de si­gur­no je bi­lo kao da spa­vaš gr­le­ći ve­li­ki ko­tur me­kog kač­ka­va­lja. Da stva­ri bu­du još go­re, ba­ka ni­je ni kro­či­la u ku­hi­nju, sma­tra­ju­ći da je ona u ku­ći gost, a da je u ku­hi­nji me­sto do­ma­ći­ni­ma. Ali to je ni­je spre­ča­va­lo da ko­men­ta­ri­še hra­nu ko­ju je ma­ma iz­no­si­la na sto. U ta­kvim tre­nu­ci­ma, uobi­ča­je­na di­na­mi­ka za tr­pe­zom u pot­pu­no­sti bi se pro­me­ni­la. Obič­no bi ma­ma po­sta­vlja­la sto, ta­ta bi po­žr­tvo­va­no pr­vi oku­sio hra­nu, kao što i tre­ba do­bar muž da ra­di, ja sam pru­žao pa­siv­ni ot­por, a Pa­tu­ljak bi gu­tao sve što mu se na­đe u ta­nji­ru kao da ni­kad ni­je vi­deo hra­nu. Ali ba­ki­no pri­su­stvo je me­nja­lo uobi­ča­je­ni po­re­dak, i do­vo­di­lo do ova­kvih si­tu­a­ci­ja:

KAM­ČAT­KA

105

„Šta je ovo?“, pi­ta­la bi ba­ka, boc­ka­ju­ći vi­lju­škom siv­ka­stu ma­su u svom ta­nji­ru. „To je gu­laš“, od­go­vo­ri­la bi ma­ma, s bla­gim drh­ta­jem u gla­su. „Gu­laš je ma­đar­sko je­lo“, ob­ja­snio bi mi ta­ta, ali ba­ka bi me od­mah sa­te­ra­la uza zid: „Znaš li šta zna­či gu­laš na ma­đar­skom?“ „Ne znam, ba­ko.“ „Pod­gre­ja­ni osta­ci!“ Jer iako je ba­ka ko­ri­sti­la od­vrat­ne po­ma­de i ogrom­ne ko­li­či­ne la­ka za ko­su, iako je bi­la bes­kru­pu­lo­zni snob, bi­la je i in­te­li­gent­na i obra­zo­ va­na, i ko­ri­sti­la je je­zik kao pe­to­stru­ki bič; on ni­kad ne po­vre­di sa­mo na jed­nom me­stu. Ta­ta i ma­ma da­li su sve od se­be da iz­beg­nu ka­ta­stro­fu. Kad bi si­ tu­a­ci­ja po­sta­la kri­tič­na, na pri­mer ka­da bi ba­ka za­po­se­la te­le­vi­zor i spre­či­la nas da gle­da­mo na­še omi­lje­ne se­ri­je ili cr­ta­će, ta­ta i ma­ma po­ku­ša­li bi to ne­ka­ko da nam na­dok­na­de ka­ko bi odr­ža­li krh­ki mir. Bi­lo je tu iz­ne­nad­nih po­zi­va na br­zu par­ti­ju Ri­zi­ka, po­nu­da no­vih stri­po­va, od­la­za­ka u bi­o­skop i dru­gih za­ni­mlji­vo­sti. Pri­hva­ti­li smo sve po­nu­de ko­je su se mo­gle od­mah is­ko­ri­sti­ti, a sve osta­lo tre­ba­lo je da nam du­gu­ju. Ali kad se smr­klo u su­bo­tu uve­če, ta­ta i ma­ma već su po­ tro­ši­li sva obe­ća­nja. Ni­su mo­gli da nam po­nu­de vi­še ni­šta što bi nam bi­lo do­stup­no na ima­nju, a mi smo već po­če­li da sum­nja­mo u to da će­mo do­bi­ti ve­ći deo ono­ga što su nam obe­ća­li. On­da je do­šlo vre­me ve­če­re, a sa njom i gu­laš. Ubr­zo po­tom za­ču­la se pi­štalj­ka ko­ja je ozna­či­la po­če­tak po­lu­vre­ me­na. Lo­kal­ni tim po­vu­kao se u svla­či­o­ni­cu sa dva go­la raz­li­ke u ko­ rist pro­tiv­ni­ka, slu­te­ći pred­sto­je­ću ka­ta­stro­fu. Go­to­vo da nas je pe­kla sa­vest kad smo po­že­le­li ma­mi la­ku noć. Osta­vi­li smo je la­vo­vi­ma. I ma­snim kač­ka­va­lji­ma. Od­u­vek smo zna­li da se ma­ma i ba­ka Ma­til­de ni­su do­bro sla­ga­le. Ali ni­ka­da ih ni­smo to­li­ko du­go gle­da­li na oku­pu. Na ro­đen­da­ni­ma je uvek bi­lo dru­gih za­ni­mlji­vo­sti, ba­rem za nas. Taj vi­kend ot­krio nam je ne­što no­vo. Pre­ve­li­ka do­za Ma­til­de ni­je osta­vi­la pro­sto­ra za sum­nju. Na­su­prot sve­mu u šta smo ve­ro­va­li, i ma­ma je ima­la svoj krip­to­nit.

36. Ču­do­vi­šta Du­go ni­smo mo­gli da za­spi­mo. Dok je ta­ta bio u na­šoj so­bi, Pa­ tu­ljak i ja se gu­ra­li u jed­nom kre­ve­tu, a ma­ma mu­či­la u kan­dža­ma ba­ke Ma­til­de, ni­ko ni­je mo­gao da se opu­sti. U gu­stoj ta­mi, po­le­te­le su op­tu­žbe. „Ba­ka je ne­pod­no­šlji­va“, re­kao sam. „Stvar­no?“, pi­tao je ta­ta, bu­no­van. „Ba­ki­na je ta­šna pu­na po­ma­da“, do­dao je Pa­tu­ljak. „I pr­ska ko­su spre­jem pro­tiv bu­ba.“ „Šta ka­žeš da sa­če­ka­mo da ba­ka za­spi i do­ve­de­mo ma­mu ov­de, kod nas?“, pi­tao sam. „Usu­dio bi se da uđeš u ja­zbi­nu ču­do­vi­šta?“, od­go­vo­rio je ta­ta. „Ču­do­vi­šta ne po­sto­je!“, vik­nuo je Pa­tu­ljak i sti­snuo se uz me­ne kao pe­to­pa­rac. „Me­ni se svi­đa­ju ne­ka ču­do­vi­šta“, re­kao sam ja. „Fran­ken­štajn mi je baš drag. Dra­ku­la iz sta­rih fil­mo­va je sme­šan. Ali mu­mi­ja me stvar­ no pla­ši.“ „U onom fil­mu gde igra Bo­ris Kar­lof?“ „U fil­mu Ti­ta­ni u rin­gu. Ana me je vo­di­la da ga po­gle­dam, i te sam no­ći spa­vao sa upa­lje­nim sve­tlom.“ „Upa­li­te sve­tlo!“, za­je­čao je Pa­tu­ljak. „Jed­nom kad smo bi­li na od­mo­ru u San­ta Ro­si de Ka­la­mu­či­ta, po­ mi­slio sam da me je ugri­zao vam­pir“, do­dao sam. „Se­ćaš se ka­ko sam do­šao da te pro­bu­dim?“

KAM­ČAT­KA

107

„Iskre­no, ne se­ćam se.“ „Na­šao sam ne­što čud­no na vra­tu, kao dva ubo­da, je­dan do dru­ gog. U ku­ći je bio mrak, svi su spa­va­li, ču­lo se hu­ja­nje ve­tra...“ „Upa­li­te sve­tlo!“ „A ja sam do­šao da te pro­dr­mu­sam: ta­ta, ta­ta, mi­slim da me je ugri­zao vam­pir...“ Ta­ta se gro­ho­tom sme­jao. „A ti ni­si da­vao ni pet pa­ra! Šta bi bi­lo da me je stvar­no ugri­zao?“ „Ču­do­vi­šta ne po­sto­je!“ „Ču­do­vi­šta po­sto­je“, re­kao je ta­ta. „Ali obič­no ne­ma­ju oč­nja­ke ili šra­fo­ve u vra­tu. Ču­do­vi­šte ni­je onaj ko iz­gle­da kao ču­do­vi­šte, već onaj ko se ta­ko po­na­ša.“ „Lo­pes Re­ga“, re­kao sam ja. „Na pri­mer.“ „Morž On­ga­ni­ja.“ „Eto još jed­nog.“ „I ba­ka Ma­til­de.“ „Po­la­ko. Tu tre­ba iz­vr­ši­ti po­de­lu.“ „Ba­ka je do­bra!“, uz­jo­gu­nio se Pa­tu­ljak. „Po­sto­je ču­do­vi­šta pr­vog i ču­do­vi­šta dru­gog re­da“, re­kao je ta­ta. „Ali, gro­zna je pre­ma ma­mi!“, po­bu­nio sam se. „To ne zna­či da je ne vo­li.“ „Ne mo­žeš ne­ko­ga da vo­liš i da bu­deš gro­zan pre­ma nje­mu.“ „Gre­šiš. Mno­gi lju­di su uža­sni pre­ma oni­ma ko­je naj­vi­še vo­le.“ „To su lu­di lju­di.“ „Ba­ka ni­je lu­da!“, re­kao je Pa­tu­ljak. „Znam da zvu­či ne­lo­gič­no, ali ta­ko je“, re­kao je ta­ta. „Ne­ki lju­di po­ ku­ša­va­ju da kon­tro­li­šu one ko­je vo­le, ili da ih na­ve­du da po­sum­nja­ju u nji­ho­vu lju­bav, da se ose­te ma­nje va­žno, ma­nje vred­no. Ta­ko či­ne ve­li­ku šte­tu, ali su u su­šti­ni do­bri. Sa­mo se pla­še da ne bu­du na­pu­šte­ni, da im lju­bav ne bu­de uz­vra­će­na.“ „Ba­ka se pla­ši da će je ma­ma na­pu­sti­ti?“ „Na iz­ve­stan na­čin.“ „On­da ba­ka ne po­zna­je ma­mu.“

108

Mar­se­lo Fi­ge­ras

„U to­me se sla­že­mo.“ „Ba­ka po­zna­je ma­mu, bu­da­lo!“, vik­nuo je Pa­tu­ljak. „Pa bi­la joj je u sto­ma­ku!“ Za­mo­lio sam ta­tu da mi ka­že ne­što o ži­vo­tu ba­ke Ma­til­de (uglav­ nom mi­sli­mo da su ba­ke i de­ke uvek bi­li sta­ri), i ne­što mi je i is­pri­čao. O ono­me što mi je ta­da re­kao, kao i o ono­me što sam sa­znao kad sam već ži­veo na Kam­čat­ki, go­vo­ri­ću u na­stav­ku.

37. Le­de­na Go­spa Sve se pri­če sla­žu u onom osnov­nom: da ba­ka Ma­til­de ni­je bi­la ma­mi­na ma­ma. Ne po­ri­čem ov­de či­nje­ni­cu da joj je ona bi­la bi­o­lo­ška maj­ka. Kao što je Pa­tu­ljak na­gla­sio, ma­ma je bi­la u ba­ki­nom sto­ma­ku, a to je bio je­di­ni pred­u­slov da za­slu­ži za­hval­ni­cu za taj čin. Me­đu­tim, u pri­ča­ ma se mo­že pri­me­ti­ti ta­na­na raz­li­ka. Že­na mo­že da zač­ne, no­si, ro­di i hra­ni de­te, mo­že da mu ku­pi ode­ću, da mu obez­be­di obra­zo­va­nje i po­ha­đa nje­go­ve škol­ske pred­sta­ve; mo­že da mu pla­ti stu­di­je, da mu dâ krov nad gla­vom i da ga do­ve­de do ol­ta­ra ko­ji ozna­ča­va po­če­tak nje­ go­vog zre­log ži­vo­ta. Ve­ći­na že­na ko­je pre­đu sve ove ko­ra­ke uglav­nom su maj­ke u pra­vom smi­slu re­či. Mo­gu­će je, me­đu­tim, da ne­ko is­pu­ni sve te zah­te­ve bez ika­kvog stvar­nog in­te­re­so­va­nja; da po­štu­je for­mu for­me ra­di, ali bez lju­ba­vi ko­ju obič­no sma­tra­mo ne­ras­ki­di­vim de­lom maj­čin­ske du­žno­sti. Moj je de­ka bio sti­dljiv, sa­ve­stan čo­vek, u sen­ci ba­ki­ne me­lo­dra­ma­ tič­no­sti, ob­u­zet po­tre­bom da za­do­vo­lja­va nje­ne hi­ro­ve. Sve uka­zu­je na to da je ži­veo ka­ko bi ku­ći do­no­sio no­vac. Kad je za­ra­dio do­volj­no, po­že­leo je da se pen­zi­o­ni­še i uži­va u nje­mu, ali ba­ka mu ni­je do­zvo­li­la; to joj se či­ni­lo neo­d­go­vor­nim. Ako je i vo­leo svo­ju su­pru­gu, to je ose­ća­nje po­ti­snuo, jer ba­ka ni­je ve­ro­va­la u to da lju­bav či­ni deo brač­ne jed­na­či­ne. A ćer­ki je lju­bav da­ vao na kap, uvek iza le­đa ba­ke ko­ja je kri­ti­ko­va­la sva­ki iz­liv ne­žno­sti kao iz­raz ne­u­ku­sa ne­pri­li­čan za do­bro vas­pi­ta­nje. De­ka je umro u če­

110

Mar­se­lo Fi­ge­ras

tr­de­set osmoj go­di­ni, kad je ma­ma ima­la se­dam­na­est. Bio je još mlad, ali pre­vi­še po­sla i pre­ma­lo lju­ba­vi mo­gu da bu­du tok­sič­na kom­bi­na­ci­ ja. Ka­da ga je te­lo iz­da­lo, de­ka je vo­dio dva uspe­šna po­sla – pred­stav­ ni­štvo Kraj­sle­ra i ga­ra­žu – i imao je de­be­le ra­ču­ne u ne­ko­li­ko ba­na­ka. Ba­ka je sma­tra­la da je is­pu­nio svoj deo po­god­be, i na­sta­vi­la da ži­vi svo­jim ži­vo­tom. Po­sle to­ga, uglav­nom je ni­je bi­lo kod ku­će. Mno­go je pu­to­va­la, uglav­nom po Evro­pi. Kad je bi­la u Bu­e­nos Aj­re­su, stal­no je iz­la­zi­la, na ča­jan­ke, u po­zo­ri­šte, da igra ka­na­stu ili se vi­đa sa po­du­žim spi­ skom udva­ra­ča, od ko­jih su mno­gi bi­li ma­mi­nih go­di­na. Ba­ka se ni­je ni tru­di­la da ih sa­kri­je. Do­la­zi­li su po nju, ili su zvo­ni­li na vra­ta da joj po­klo­ne cve­će, bom­bo­ne, ogr­li­ce. Ma­ma im je če­sto otva­ra­la vra­ta sve dok ko­nač­no ni­je od­bi­la to da ra­di; od tog tre­nut­ka, vra­ta će otva­ra­ti is­klju­či­vo po­moć­ni­ca Ma­ri. Ba­ka je bi­la su­vi­še pa­met­na da ne bi shva­ti­la ka­ko mno­gi od njih u njoj vi­de sa­mo do­bar plen – ne­kret­ni­ne, bi­znis, ra­ču­ne u ban­ci – i za­to ni­ka­da ni­je pri­hva­ti­la no­vu brač­nu po­nu­du. Ali ni­je bi­la do­volj­no sa­o­se­ćaj­na da shva­ti ko­li­ko ma­mi te­ško pa­da uz­rast nje­nih udva­ra­ča. Već su po­če­le da se sva­đa­ju zbog ba­ki­nih te­a­tral­nih ula­za­ka u ma­mi­ nu so­bu, u ko­pi­ja­ma ha­lji­na ka­kve su no­si­le Bri­žit Bar­do ili Kla­u­di­ja Kar­di­na­le, sva­ki put kad bi ma­ma ne­ko­ga do­ve­la u ku­ću. Nji­ho­ve su sva­đe bi­le buč­ne i uza­lud­ne. Ba­ka je bra­ni­la svo­je pra­vo da se obla­či ka­ko god ho­će, da ide ku­da ho­će i da iz­la­zi sa kim ho­će. Mi­slim da je u ma­mi vi­de­la su­par­ni­cu, i da u toj bor­bi ni­je hte­la da iz­gu­bi. Je­di­no što je ma­ma že­le­la bi­la je maj­ka. Po­sle to­ga, ma­ma je je­di­no bek­stvo vi­de­la u bra­ku. Onaj ču­ve­ni ve­re­nik bio je ni­zak, do­sa­dan i go­to­vo bez pre­bi­je­ne pa­re, ka­ko u ba­ki ne bi iza­zvao za­vod­nič­ke po­ri­ve. Ali on­da se po­ja­vio ta­ta ko­ji ju je za­ sme­ja­vao, pa­žlji­vo slu­šao i vo­leo bez osu­đi­va­nja, i ma­ma je shva­ti­la da je pro­na­šla mno­go vi­še od na­či­na da po­beg­ne. Ta­ta je pri­čao da je ma­ma, pre one ču­ve­ne ve­če­re na ko­me će ga pred­sta­vi­ti po­ro­di­ci, da­ni­ma bi­la uža­sno ner­vo­zna. To­kom či­ta­ve ve­ če­re, ta­ta ni­je hteo da ba­ku zo­ve Ti­li, ka­ko je tra­ži­la, i upor­no joj je per­si­rao. Ba­ki je to stal­no pod­se­ća­nje na nje­ne go­di­ne i po­lo­žaj iz­gle­

KAM­ČAT­KA

111

da išlo na živ­ce, ali ni­je mo­gla da se su­prot­sta­vi to­pli­ni i odu­še­vlje­nju sa ko­jem ga je pri­hva­tio osta­tak po­ro­di­ce. Svi su osim ba­ke vi­de­li ko­ li­ko je ma­ma po­red nje­ga sreć­na. Znam da ovim re­či­ma ne pri­ka­zu­jem ba­ku Ma­til­de u le­pom sve­tlu. Ali ona ni­je sa­mo ču­do­vi­šte ka­ko sam mi­slio; ona je naj­tu­žni­ji lik u ovoj pri­či. Mo­žda je ovo pra­vi tre­nu­tak da ka­žem da, iako ne zna­ju za sve nje­ne pat­nje, svi zna­ju za mo­ju ba­ku. Ču­li su za nju, či­ta­li su o njoj, vi­de­li su je na te­le­vi­zi­ji i di­vi­li su se nje­noj bor­bi. Ni ja je ne bih pre­ po­znao da ni­sam pri­su­stvo­vao nje­nom pre­o­bra­ža­ju, da ni­sam vi­deo ka­ko je osta­ri­la i is­pu­ni­la se sve­tlo­šću. Ona mi je lič­no, na Kam­čat­ki, is­pri­ča­la ve­li­ki deo ovo­ga o če­mu vam go­vo­rim. Ba­ka mi je re­kla da je, po­što ni­je mo­gla da bu­de maj­ka mo­joj maj­ci, bi­la nje­na ćer­ka, kao da ju je ova ro­di­la. Ba­ka mi je re­kla da joj je ma­ma spa­sla ži­vot. A mo­ram da na­po­me­nem da se to ne od­no­si na onu ne­de­lju kad je Pa­tu­ljak po­ku­šao da je ubi­je.

38. Smrt­no iz­ne­na­đe­nje U ne­de­lju oko po­dne­va, ta­ta i ma­ma su di­gli ru­ke. Bi­lo je oči­gled­ no da ba­ka ni u lu­di­lu ne bi pri­sta­la da osta­ne na ima­nju ko­je joj je iz­gle­da­lo jed­na­ko ne­go­sto­lju­bi­vo kao ama­zon­ska džun­gla. A ni­su mo­gli ni da sa­nja­ju ka­ko bi nas pri­mi­la u svo­ju ku­ću pu­nu ću­po­va, sta­kle­nih ži­vo­ti­nji­ca i bes­pre­kor­no či­stih te­pi­ha. A Pa­tu­ljak i ja, ma­da ni­smo zna­li za nji­ho­ve pla­no­ve, ni­smo skri­va­li svo­je mi­šlje­nje o ba­ki Ma­til­de. Sa od­ra­sli­ma smo se­de­li sa­mo za vre­me je­la. Ostak vre­me­na pro­vo­di­li smo što da­lje mo­že­mo. Tre­ba­lo je da ta­ta, po­sle la­ga­ne ve­če­re, od­ve­ze ba­ku ku­ći. Se­ćam se raz­go­vo­ra o si­tu­a­ci­ji u ze­mlji ko­ji me je iz­ne­na­dio jer ni­sam oče­ki­ vao da ba­ki­ni sta­vo­vi bu­du to­li­ko eks­trem­ni. Da se ona pi­ta, re­kla je, ras­pu­sti­li bi voj­sku, lin­čo­va­li li­hva­re i rav­no­prav­no po­de­li­li bo­ga­stva ze­mlje (ta­kva je bi­la ba­ka u to vre­me, iz pet­nih ži­la se tru­di­la da se is­ tak­ne, bez ob­zi­ra na to o če­mu je reč: mo­ra­la je da bu­de naj­ve­ći anar­ hi­sta, naj­šar­mant­ni­ja, naj­mla­đa, naj­fri­vol­ni­ja od svih); je­di­ni pro­blem bio je u to­me što bi u tom slu­ča­ju mo­ra­la da se od­rek­ne šam­panj­ca, a šam­pa­njac je ta­ko uku­san... Pa­tu­ljak, ko­ji je ra­ni­je ustao od sto­la, šap­nuo mi je na uho da na­ša an­ti­tram­bu­li­na i da­lje ne da­je re­zul­ta­te; vi­deo je još jed­nu ža­bu ka­ko plu­ta u ba­ze­nu. Po­tre­sen ovim ve­sti­ma, za­mo­lio sam za do­zvo­lu da usta­nem od sto­la i ni­sam je do­bio. Ma­ma je hte­la da joj po­mog­nem da ras­klo­ni sto – što je mo­gla da ura­di i ba­ka, da je bi­la ma­lo dru­ga­či­ ja – a po­sle to­ga sam za­bo­ra­vio na ža­be, po­če­li smo da se opra­šta­mo;

KAM­ČAT­KA

113

za­u­da­ra­ju­ći na po­ma­du, ba­ka nas je iz­lju­bi­la i pi­ta­la gde joj je ta­šna, a Pa­tu­ljak, ote­lo­tvo­re­nje uč­ti­vo­sti, po­nu­dio se da joj je do­ne­se. Mo­tor ci­tro­e­na već se vi­še ni­je čuo kad sam oti­šao do ba­ze­na, ali ni­sam vi­deo ni­šta. Do­bro sam ga pre­gle­dao, pre­šao sam mre­ži­com pre­ko po­vr­ši­ne i tako to. Ža­be ni­je bi­lo. Po­zvao sam Pa­tulj­ka da mu ka­žem ka­ko je po­gre­šio, a on mi je od­go­vo­rio da ni­je, da je ža­ba bi­la mr­tva i da je on lič­no iz­vu­kao nje­no te­lo iz vo­de. „Gde si je sta­vio? Haj­de da je sa­hra­ni­mo.“ „Ne mo­že­mo.“ „Za­što?“ „Za­to što je oti­šla.“ „Već si je za­ko­pao?“ „Sklo­nio sam je.“ „Ka­ko to mi­sliš, sklo­nio?“ A on­da mi je ob­ja­snio. Ma­ma je pra­la su­do­ve po­la­ko, ru­ku uro­nje­nih u mla­ku vo­du, kao da ju je ži­vot pod istim kro­vom sa ba­kom pot­pu­no is­cr­peo. Kad me je vi­de­la u ku­hi­nji za­mo­li­la me je da bri­šem su­do­ve, ta­ko će nam ići ma­lo br­že. Re­kao sam joj da ho­ću, na­rav­no, ali pr­vo mo­ram ne­što da joj is­pri­čam. Ne­što va­žno. „Pa­tu­ljak se ma­lo na­ša­lio s ba­kom“, re­kao sam joj. „Go­spo­de.“ „Je­si li vi­de­la ka­ko se u ba­ze­nu sva­ki čas uda­vi po­ne­ka ža­ba?“ I da­lje okre­nu­ta le­đi­ma, ma­ma je pre­sta­la da pe­re su­do­ve. Pa­tu­ljak je sve to po­sma­trao s vra­ta, sa spolj­ne stra­ne, na bez­bed­ noj uda­lje­no­sti. „Šta je ura­dio sa ža­bom?“, pi­ta­la je ma­ma, gla­som ko­ji je na­ja­vlji­ vao Le­de­ni po­gled. „Sta­vio ju je u ba­ki­nu ta­šnu. Ma­lo­pre. Ba­ka ju je od­ne­la!“ Ma­ma se okre­nu­la pre­ma na­ma. Ose­tio sam ka­ko se Pa­tu­ljak iza me­ne sle­dio od stra­ha. Ne­ko vre­me nas je gle­da­la, pr­vo nje­ga, pa me­ne, pa opet nje­ga, pa me­ne, a za­tim je pra­snu­la u smeh.

114

Mar­se­lo Fi­ge­ras

„Stre­fi­će je srč­ka!“, re­kla je ma­ma dok su joj su­ze kli­zi­le niz obra­ze ru­me­ne od pa­re. Odah­nuo sam od olak­ša­nja. I Pa­tulj­ku je pao ka­men sa sr­ca te je kro­čio kroz vra­ta, igra­ju­ći onaj svoj sme­šni ples ko­ji iz­vo­di sva­ki put kad po­mi­sli da je naj­pa­met­ni­ji na sve­tu. „Stre­fi­će je srč­ka!“, po­no­vi­la je ma­ma bri­šu­ći li­ce kr­pom. U tom tre­nut­ku, shva­ti­la je pra­vo zna­če­nje svo­jih re­či. Po­mi­sli­la je na ba­kin po­vi­še­ni pri­ti­sak, na ma­sni gu­laš, na njen strah od ži­vo­ti­nja. Se­ti­la se ka­ko ba­ka klju­če­ve od ku­će uvek no­si u dže­pu od ka­pu­ta a ne u ta­šni, pa je naj­ve­ro­vat­ni­je ne­će otva­ra­ti sve dok joj, kad već osta­ ne sa­ma, ne za­tre­ba­ju nje­ne po­ma­de. Po­mi­sli­la je ka­ko iz­raz „stre­fi­će je srč­ka“ mo­že da se pre­tvo­ri u ne­što vi­še od ži­vo­pi­snog si­no­ni­ma za iz­ne­na­đe­nje; mo­gao bi da bu­de pro­ro­čan­stvo. Kad je iz­le­te­la u dnev­nu so­bu, Pa­tu­ljak je po­mi­slio da će ga zgro­ mi­ti i dao se u trk. Ma­ma je po­če­la da okre­će te­le­fon, zva­la je i pre­ki­da­la ve­zu, zva­la i pre­ki­da­la ve­zu. Na­da­la se da će ba­ka za­ču­ti te­le­fon čim uđe u ku­ću, i da će po­di­ći slu­ša­li­cu pre ne­go što za­vu­če ru­ku u ta­šnu. Pa­tu­ljak kao da je u ze­mlju pro­pao. Tek mno­go ka­sni­je na­šao sam ga za­di­ha­nog u dnu ima­nja, skri­ve­ nog iz­me­đu dr­ve­ta i ži­ča­ne ogra­de. Ni­je hteo da se po­me­ri oda­tle sve dok ma­ma ni­je oti­šla po nje­ga sa be­lom za­sta­vi­com i obe­ća­njem da će mu, po dru­gi put u nje­go­vom krat­kom ži­vo­tu, po­šte­de­ti gla­vu.

39. Hit­na po­moć Bol­ni­ca se na­la­zi­la ne­ko­li­ko blo­ko­va od ba­ki­ne ku­će, u sta­roj, do­ bro oču­va­noj zgra­di na uglu, ali to u stva­ri ni­je bi­la bol­ni­ca. Ta­ta ka­že da je u pi­ta­nju kli­ni­ka. „U bol­ni­ci bes­plat­no le­če sva­ko­ga“, pri­čao je ta­ta za­di­ha­no dok smo se pe­li pre­ska­ču­ći ste­pe­ni­ce. „Ovo je kli­ni­ka. Kli­ni­ke ni­su jav­ne, ne­go pri­vat­ne. Ov­de ti za obi­čan fla­ster ode­ru ko­žu s le­đa.“ Taj bi iz­raz odu­še­vio Pa­tulj­ka, sa­mo da ni­je za­spao u ta­ti­nom na­ ruč­ju. Hit­na slu­žba bi­la je s le­ve stra­ne. Če­ka­o­ni­ca je li­či­la na pre­tr­pa­ ni hod­nik. Lju­di su če­ka­li svoj red – se­ćam se jed­nog čo­ve­ka u si­voj ko­šu­lji ko­me je ru­ka bi­la uvi­je­na u kr­va­vu kr­pu – me­tal­ni dr­ža­či za in­fu­zi­ju ote­ža­va­li su pro­laz, hod­nik je bio pun ku­ti­ja sa me­di­cin­skim po­ma­ga­li­ma ne­po­zna­te na­me­ne i na­mr­šte­nih, de­be­lih me­di­cin­skih se­sta­ra ko­je su nam­gro­đe­no pro­la­zi­le ta­mo-amo. Ba­ka je le­ža­la na ko­li­ci­ma u dnu hod­ni­ka. Ko­šu­lja joj je bi­la ot­kop­ ča­na i vi­deo joj se grud­njak; uža­san pri­zor. Bi­la je pri­klju­če­na na in­fu­ zi­ju i go­mi­lu apa­ra­ta ko­ji su u pra­vil­nim in­ter­va­li­ma is­pu­šta­li zvu­ke i pri­ka­zi­va­li ra­zno­boj­ne ozna­ke. Po­red to­ga, gur­nu­li su joj ne­što u nos. Pret­po­sta­vljam da je po­mo­ću to­ga tre­ba­lo da di­še, ali ba­ka je di­sa­la na otvo­re­na usta, go­to­vo dah­ću­ći. Ne­što joj se do­go­di­lo sa fri­zu­rom. Za­dr­ža­la je ob­lik, vo­lu­men i ve­ štač­ki sjaj, a ipak je iz­gle­da­la ne­ka­ko iš­ča­še­no, kao da joj se na te­me­nu

116

Mar­se­lo Fi­ge­ras

za­ro­ti­ra­la za ne­ko­li­ko ste­pe­ni, sa­svim skri­va­ju­ći jed­no uho i ot­kri­va­ ju­ći dru­go. „Šta ra­di­te ov­de?“, pi­ta­la je ba­ka kad nas je ugle­da­la. Okre­nuo sam se i po­šao na­po­lje, ali ta­ta me je uhva­tio za po­ti­ljak i pri­vio uza se­be. Ma­ma se pra­vi­la da ni­je ču­la ba­ki­no glu­po pi­ta­nje i uze­la ju je za ru­ku. „Šta ti je re­kao le­kar?“ „Glu­po­sti, kao i svi dok­to­ri. ’Ne bri­ni­te, go­spo­đo. Sta­nje vam je sta­ bil­no. Čim bu­de­mo zna­li ne­što vi­še, re­ći će­mo vam‘. Ne znam za­što mi le­po ne sta­ve pejs­mej­ker i ne pu­ste me već jed­nom na­po­lje!“ Re­kon­struk­ci­ja do­ga­đa­ja mo­gla bi iz­gle­da­ti ot­pri­li­ke ova­ko: ta­ta je od­ve­zao ba­ku do ula­znih vra­ta nje­ne ku­će, ostao je na uli­ci dok ni­ je ušla, a za­tim je okre­nuo ci­troen da se vra­ti na ima­nje. Ba­ka je ušla kroz vra­ta od ga­ra­že, upu­ti­la se u ku­hi­nju da sku­va se­bi čaj s me­dom i za­ču­la te­le­fon ka­ko zvo­ni u dru­gom de­lu ku­će. Upi­ta­la se ko bi mo­gao da je zo­ve u to do­ba. Po­što joj je ta­šna još vi­si­la s ra­me­na, od­lu­či­la je da na pu­tu do te­le­fo­na ski­ne ve­štač­ke tre­pa­vi­ce. Na­me­ra joj je bi­la da ih od­le­pi i sta­vi u ku­ti­ji­cu. Ku­ti­ji­ca je bi­la u ta­šni. Kad je ma­ma po ko zna ko­ji put okre­nu­la ba­kin broj i do­bi­la sig­nal za­u­ze­to, zna­la je da se ne­što do­go­di­lo. Oku­ša­la je sre­ću još ne­ko­li­ko pu­ta, a on­da nas je na­te­ra­la da iza­đe­mo na ka­pi­ju i ja­vi­mo joj čim u da­lji­ni pre­po­zna­mo brun­da­nje ci­tro­e­no­vog mo­to­ra. Čim je ta­ta sti­ gao, na­te­ra­la ga je da joj pre­pu­sti vo­lan, uba­ci­la nas u ko­la kao vre­će krom­pi­ra i po­ju­ri­la kod ba­ke. Sre­ćom, bi­la je ka­sna noć u ne­de­lju, i uli­ce ni­su bi­le za­kr­če­ne. O to­me ka­ko je vo­zi­la do­volj­no je re­ći da sam u jed­nom tre­nut­ku po­mi­ slio ka­ko će se ka­ro­se­ri­ja ras­pa­sti, i ka­ko će­mo na­sta­vi­ti da se vo­zi­mo na go­loj ša­si­ji. Ma­ma je ima­la ko­pi­ju ba­ki­nih klju­če­va. Ule­te­la je u ku­ću kao bez du­še, vi­de­la upa­lje­no sve­tlo, ta­šnu na po­du, po­dig­nu­tu slu­ša­li­cu i oruž­je ko­jim je iz­vr­šen zlo­čin, kru­to i ze­le­no, na te­pi­hu. Po­što od ba­ke ni­je bi­lo ni tra­ga, pret­po­sta­vi­la je da je sa­ma iza­šla iz ku­će, i od­lu­či­la

KAM­ČAT­KA

117

da oku­ša sre­ću i po­tra­ži je na pri­vat­noj kli­ni­ci na ko­ju je od­la­zi­la još u vre­me dok je de­ka bio živ. Ne­stor, „šo­fer od po­ve­re­nja“, o či­jim je vr­li­na­ma to­li­ko bi­lo re­či, re­kao nam je da ga je ba­ka po­zva­la te­le­fo­nom i u dve re­či ob­ja­sni­la si­tu­a­ci­ju (kad je za­vr­ši­la raz­go­vor, ba­ka ni­je mo­gla ili ni­je hte­la da spu­sti slu­ša­li­cu; za­to je stal­no bi­lo za­u­ze­to.) Ne­stor je do­šao naj­br­že što je mo­gao. Ba­ka ga je sa­če­ka­la na vra­ti­ma. Po­mo­gao joj je da do­ đe do kli­ni­ke, gde je po­če­la da lu­pa o pult na pri­jem­nom ode­lje­nju, dra­me­ći kao i obič­no: „Ho­će li se ne­ko mrd­nu­ti, lju­di, upra­vo sam do­ži­ve­la in­farkt.“ Ni­je bi­lo su­vi­še opa­sno, ali se je­ste upla­ši­la. Za­dr­ža­li su je na po­ sma­tra­nju, i sad je le­ža­la na bol­nič­kom kre­ve­tu če­ka­ju­ći re­zul­ta­te ana­li­za. Ma­ma je da­la ta­ti klju­če­ve od ku­će i re­kla mu da ode da po­ga­si sve­tla i po­spre­mi ne­red. Ne­re­da ni­je bi­lo, ali ta­ta je raz­u­meo: hte­la je da se po­bri­ne za oruž­je ko­jim je po­či­njen zlo­čin, da ba­ka, kad se vra­ti ku­ći, ne na­i­đe opet na nje­ga. Ta­ta je po­šao ta­mo i da­lje u na­ruč­ju dr­ že­ći Pa­tulj­ka, ko­ji je još spa­vao, ili se ba­rem pre­tva­rao da spa­va ka­ko bi iz­be­gao bes na­ših ro­di­te­lja. „Za­što ne ode­te svi za­jed­no?“, pi­ta­la je ba­ka. „Već sam ja­vi­la Lu­i­si. Sa­mo što ni­je sti­gla. Stvar­no mi je ta­ko dra­že. Ono ima­nje je da­le­ko, dok stig­ne­te već će...“ „Ja se ne mr­dam odav­de. Dok si ti u ta­kvom sta­nju? Ni u lu­di­lu“, re­kla je ma­ma ne­po­pu­stlji­vo. „Ko­ji te je le­kar pri­mio?“ „Onaj s iz­ra­zom li­ca kao da je upra­vo pri­mio kli­stir“, od­go­vo­ri­la je ba­ka. Ma­ma je oti­šla da raz­go­va­ra sa dok­to­rom, a ja sam ostao sa ba­kom. Ako me se­ća­nje do­bro slu­ži, to je bio pr­vi put da smo ba­ka i ja osta­li na­sa­mo, li­cem u li­ce jed­no sa dru­gim. Okol­no­sti ni­su bi­le baš naj­sreć­ni­je. Bol­nič­ki hod­nik iz­gle­dao mi je agre­siv­no. Za­u­da­ra­lo je na sred­stva za dez­in­fek­ci­ju i sa­su­še­ni znoj na ode­ći. Sa svih stra­na do­pi­ra­li su me­tal­ni zvu­ci, zve­ket in­stru­me­na­ta po po­su­da­ma; na kre­ ve­tu pre­ko pu­ta, čo­ve­ku sa kr­va­vom kr­pom uši­va­li su ru­ku. Bio sam uz­ne­mi­ren i zbog bit­ke ko­ju je ba­ka oči­gled­no gu­bi­la. Po­lu­o­de­ve­nu i

118

Mar­se­lo Fi­ge­ras

opru­že­nu na bol­nič­kom kre­ve­tu, cr­ta li­ca is­kri­vlje­nih apa­ra­tu­rom za di­sa­nje, do­sto­jan­stvo ko­je je no­si­la kao kru­nu br­zo ju je na­pu­šta­lo, kao da kr­va­ri. „Ta­ko si ozbi­ljan“, re­kla mi je za­di­ha­no. „I tvo­ja ma­ma je bi­la ta­ kva. Ozbilj­na. Gle­da­la te je. Kao da te osu­đu­je. Kao da je mu­či. Sa­vest či­ta­vog sve­ta. Ka­kva ma­la. Ne va­lja bi­ti ozbi­ljan. Ni­če­mu ne slu­ži. Do­ bi­ješ bo­re. Ti mno­go raz­mi­šljaš. Zar ne? Sad mi­sliš. Da sam po­lu­de­la. Mo­žda i je­sam. Ko zna šta mi ovo. Tr­pa­ju u nos. Čist ki­se­o­nik. Imam me­hu­ri­će. U gla­vi. Šam­pa­njac!“ Ba­ka je po­ku­ša­la da se na­sme­je, ali uma­lo da se ugu­ši. „Ti znaš gde ja ži­vim?“, pi­ta­la je ša­pa­tom. Na­rav­no da sam znao. „Ali, umeš li da stig­neš ta­mo? Znaš li adre­su? Znao sam i adre­su i ka­ko da do­đem. „U re­du. Šta god da ti za­tre­ba. Znaš već. Bi­ću tu. Kad iz­vu­ku iz me­ ne. Sve ove cev­či­ce. Bi­ću tu. Šta god da ti za­tre­ba. Če­ka­ću te.“ Klim­nuo sam gla­vom kru­to kao lu­tak. Že­leo sam da ba­ka uću­ti. Pla­šio sam se da će se ugu­ši­ti. Ma­ma i le­kar ni­su bi­li tu. Iza­šli su. Sva je od­go­vor­nost bi­la na me­ni. „Mo­gu li da ti ka­žem ne­što? Ne­što što ti ni­kad ni­sam re­kla?“, pi­ta­la je ba­ka. Po­di­gla je ru­ku da mi na­me­sti ko­su. Ru­ku u ko­ju je bi­la za­bo­de­na ka­ni­la. „Mno­go te vo­lim“, re­kla je. To je bio moj pr­vi pra­vi su­sret sa ba­kom, na ko­me imam da za­hva­ lim Pa­tulj­ko­voj ne­sla­noj ša­li, ču­do­vi­štu iz ta­šne i pre­ve­li­koj kon­cen­ tra­ci­ji ki­se­o­ni­ka u nje­noj kr­vi. Kad smo se sle­de­ći put vi­de­li, već sam bio na Kam­čat­ki.

Od­mor

Sa­svim sam sâm ov­de, u ovom pu­stom sve­tu. Že­lim da odem na ne­ko lep­še me­sto. Tan­gi­to, Splav

Words sup­port li­ke bo­ne.

Pi­ter Ga­bri­jel, Mercy Stre­et

Tre­ći čas: Je­zik m. 1.čo­ve­ku svoj­stve­na spo­sob­nost ko­ri­šće­nja ar­ti­ku­li­sa­nih gla­so­va: „moć go­vo­ra“. / Go­vor. 2. di­ja­le­kat, na­reč­je, žar­gon.

40. Ula­zi Lu­kas Lu­ka­sa je jed­nog po­sle­po­dne­va ma­ma do­ve­zla ci­tro­e­nom. Oče­ki­ va­li smo ga. Bo­lje re­če­no: bi­li smo sprem­ni za nje­gov do­la­zak. Pret­ hod­nih ne­ko­li­ko da­na Pa­tu­ljak i ja pri­pre­ma­li smo ima­nje za od­bra­nu od ove in­va­zi­je. Ma­ma je ne­ko­li­ko da­na ra­ni­je na­ja­vi­la nje­gov do­la­zak. „Do­ći će je­dan deč­ko“, re­kla mi je tek ta­ko, iz­ne­bu­ha. „Ži­ve­će sa na­ma.“ „Usvo­ji­će­te ga?“ „Ne, ble­sa­ne. Do­la­zi sa­mo na ne­ko­li­ko da­na. Ne­ma gde dru­go da bu­de.“ Ali ja u to ni­sam ve­ro­vao. In­for­ma­ci­ju sam ipak do­bio od iste oso­ be ko­ja se pra­vi­la da je ba­ka Ma­til­de sa­mo svra­ti­la u po­se­tu, iako je u pi­ta­nju bio zlob­ni plan, osu­je­ćen, iz­me­đu osta­log, ka­mi­ka­ze na­pa­dom jed­ne ža­be. Ka­ko da bu­dem si­gu­ran da ovo ni­je ne­ka no­va zam­ka, da ma­ma i ta­ta ne pri­želj­ku­ju da se na­vik­ne­mo na pri­su­stvo ovog tu­đi­ na ka­ko bi nam po­tom pri­zna­li da će im on bi­ti no­vi sin? Do­la­zak tog „deč­ka“ bio je ja­san znak da ni­su za­do­volj­ni na­ma. Ni­smo im bi­li do­volj­ni. Ne za­do­vo­lja­va­mo. Po­tre­ban im je još ne­ko. „Raz­u­meš li, Pa­ tu­ljak? Si­gur­no je plav, vi­de­ćeš. Si­gur­no je ne­ko fi­no de­te ko­je stal­no go­vo­ri „mo­lim vas” i „hva­la“. Ho­ćeš da se kla­di­mo da se ni­kad ni­je upi­škio u kre­vet?“ Pa­tu­ljak mi se za­kleo na ve­či­tu oda­nost i pri­pre­mio se za na­pad. Pr­vo smo za­ba­ri­ka­di­ra­li na­šu so­bu. Cilj nam je bio da spre­či­mo tu­đin­sku oku­pa­ci­ju: ako ma­ma i ta­ta že­le još jed­no de­te, ne­ka ga vo­de

124

Mar­se­lo Fi­ge­ras

u svo­ju so­bu. Na­pra­vi­li smo i ta­ble, da ne bu­de ni­ka­kve za­bu­ne o to­me či­je je šta. Ja­zbi­na Ha­ri­ja i Sve­ca, pi­sa­lo je na vra­ti­ma. Zna­ko­vi su sta­ ja­li i na uz­gla­vlji­ma na­ših kre­ve­ta, kao i na vra­ti­ma or­ma­na, sa spolj­ne stra­ne. Za sva­ki slu­čaj, po­de­li­li smo pro­stor na dva de­la, po­la za me­ ne, po­la za Pa­tulj­ka. (Je­ste da ni­smo ima­li šta da sta­vi­mo u or­man, ali ni­kad se ne zna.) Fi­o­ka noć­nog sto­či­ća bi­la je ob­le­plje­na se­lo­tej­pom; ta­ko ni mi ni­smo mo­gli da je otvo­ri­mo, ali je nje­na po­ru­ka bi­la ja­sna. Pa­tu­ljak je ka­na­pom pri­ve­zao svog Ši­lju za kre­vet i, ka­ko još ni­je bio si­gu­ran, tra­žio je da i na nje­ga sta­vi­mo znak. Po­sled­nji znak sta­vi­li smo u pro­zor, pri­slo­njen uz mre­žu za ko­mar­ce i okre­nut pre­ma vr­tu. Na nje­mu je pi­sa­lo Be­wa­re of the dog, kao u cr­ta­ći­ma. Is­pod nat­pi­sa, za­le­pi­li smo je­di­nu sli­ku psa ko­ju smo ima­li pri ru­ci: Krip­ta, Su­per­ me­no­vog lju­bim­ca, ko­ji ni­je iz­gle­dao pre­te­ra­no opa­sno, ali je imao nad­ljud­ske mo­ći. Ako baš do­tle do­đe, Pa­tu­ljak i ja smo se do­go­vo­ri­li da se sa­kri­je­mo is­pod kre­ve­ta i poč­ne­mo da la­je­mo, ka­ko bi stvar­no iz­gle­da­lo kao da ima­mo psa ču­va­ra. Čak smo i pro­ba­li ne­ko­li­ko pu­ta. Pa­tu­ljak je zvu­čao kao šte­ne, što je i bio. Pro­ši­ri­li smo pri­pre­me i na osta­tak ku­će. Sklo­ni­li smo kr­sto­ve na­ pra­vlje­ne od šta­pi­ća za sla­do­led ko­ji­ma su bi­la obe­le­že­na me­sta gde smo za­ko­pa­li ža­be; ni­kad se ne zna, taj stra­nac bi mo­žda mo­gao da oskr­na­vi nji­ho­ve gro­bo­ve. A što se ti­če an­ti­tram­bu­li­ne, do­go­vo­ri­li smo se da ka­že­mo ka­ko smo je za­te­kli kad smo do­šli, i da ne­ma­mo poj­ma če­mu slu­ži. Mo­ra­li smo ne­ka­ko da mu od­vra­ti­mo pa­žnju od ba­ze­na. Naš spa­si­lač­ki po­du­hvat, ko­ji je za cilj imao raz­voj no­vih ge­ ne­ra­ci­ja in­te­li­gent­nih ža­ba, bio je su­vi­še va­žan da bi­smo do­zvo­li­li da bu­de ugro­žen. U slu­ča­ju da nas is­pi­tu­je, ni­smo sme­li da oda­mo ni­šta vi­še od osnov­nih in­for­ma­ci­ja: ime, čin i se­rij­ski broj. Vi­sen­te, Si­mon. Me­đu­na­rod­ni špi­jun. Broj 007. (To je bio je­di­ni broj ko­ji je Pa­tu­ljak mo­gao bez pro­ble­ma da upam­ti.) Sve je ovo bi­lo u pot­pu­noj su­prot­no­sti sa obe­ća­njem ko­je sam dao ma­mi. Kad je na­ja­vi­la do­la­zak tog „de­ča­ka“, za­mo­li­la me je da joj po­ mog­nem da to sa­op­šti Pa­tulj­ku. „Znaš ka­kav je, ko­li­ko ga uz­ne­mi­ ra­va­ju neo­bič­ne i no­ve stva­ri. Iskre­no, do­sta do­bro sve ovo pod­no­si, jad­ni­čak ma­li. Zar ne?“ Klim­nuo sam gla­vom, mi­sle­ći o to­me ka­ko

KAM­ČAT­KA

125

je Pa­tu­ljak po­no­vo po­čeo da pi­ški u kre­vet, ali me je za­mo­lio da to ni­ko­me ne ka­žem. Ka­ko bi za­pe­ča­ti­la do­go­vor, ma­ma mi je iz­ne­na­da upu­ti­la Osmeh ko­ji raz­o­ru­ža­va. Ka­ko sam mo­gao da je od­bi­jem? Za­to se ni­sam ni­ma­lo ka­jao što sam pre­kr­šio obe­ća­nje: bi­lo mi je iz­nu­đe­no. Kad je sti­gao Lu­kas, svi na­ši pla­no­vi po­ka­za­li su se kao uza­lud­ni. Če­kao sam ih u za­se­di u šu­pi za alat, iz ko­je se vi­de­lo me­sto na kom su obič­no par­ki­ra­li ci­troen (iz­me­đu sta­ba­la li­mu­na, skri­ve­nog od po­gle­da sa uli­ce), a da oni me­ne ni­su mo­gli da pri­me­te. Sa svog me­sta na ula­znim vra­ti­ma, Pa­tu­ljak je tre­ba­lo da mi dâ znak, a on­da da se za­tvo­ri u so­bu sve dok ja ne po­ku­cam na vra­ta, tri­put br­zo, dva­ put po­la­ko: to je bi­la na­ša ši­fra. Na­go­mi­la­li smo za­li­he ka­ko bi­smo mo­gli da iz­dr­ži­mo op­sad­no sta­nje, ko­li­ko god da po­tra­je: šun­ku, keks, sir i, na­rav­no, mle­ko i Ne­skvik. Od sa­mog po­čet­ka, sve je po­šlo po zlu. Pa­tulj­ku je do­sa­di­lo da če­ ka na vra­ti­ma, pa je ušao u ku­ću da gle­da te­le­vi­zi­ju. Ma­ma je sa­kri­la auto­mo­bil iza sta­ba­la li­mu­na, a ja sam, ume­sto da pri­me­tim ne­pri­ja­te­ lja i kli­snem u ku­ću, ostao da sto­jim u šu­pi, ši­rom otvo­re­nih usta, sve dok ni­sam za­čuo ka­ko me do­zi­va­ju. Lu­kas je bio naj­ve­ći de­čak na sve­tu.

41. Za­po­sed­nu­ta ku­ća Bio je ob­u­čen kao i bi­lo ko­ji od mo­jih dru­ga­ra: no­sio je far­mer­ke, pa­ti­ke i fa­na­stič­nu na­ran­dža­stu ma­ji­cu sa sli­kom mo­to­ra na gru­di­ma i nat­pi­som Ja­va CZ, ali sve je na nje­mu bi­lo XXL. Lu­kas je bio pra­vi džin. Imao je me­tar osam­de­set i ne­što, ta­ko da je bio vi­ši i od ma­me i ta­te. Do­neo je sve­tlo­pla­vu tor­bu na ko­joj je pi­sa­lo Ja­pan Air Li­nes, i vre­ću za spa­va­nje. Bio je uža­sno mr­šav, no­ge i ru­ke su mu bi­le du­ge kao kod onih pa­u­ka o ko­ji­ma sam ma­štao kad sam za­mi­šljao na­šu ta­jan­stve­nu ku­ću. Iz­gle­dao je kao da su ga raz­vu­kli na ne­koj spra­vi za mu­če­nje pre ne­go što je do­šao kod nas, i da se još ni­je na­vi­kao na svo­ je no­ve di­men­zi­je jer je ho­dao kao da na sto­pa­li­ma ima fe­de­re. Imao je i tri-če­ti­ri usa­mlje­ne dla­ke na bra­di, cr­ne i sme­šne. Iz­gle­dao je kao zla ver­zi­ja Še­gi­ja iz cr­ta­nog fil­ma Sku­bi Du. Na Še­gi­ja ko­ga je za­po­seo ne­ki zao duh, žr­tva vu­du-ma­gi­je; Še­gi­ja ko­ji bi mo­gao da ti po­je­de oči i kroz pra­zne du­plje isi­sa mo­zak. Ni­sam imao kud do da se oda­zo­vem na ma­min po­ziv. Kad sam sti­gao, upo­zna­va­nje je uglav­nom već bi­lo za­vr­še­no. Svi su se sme­ška­ li osim Pa­tulj­ka, ko­ji je, kad se pop­ne na pr­ste, Lu­ka­su bio do stru­ka. Gle­dao me je kao da me pi­ta šta će­mo sad. „Ovo je Ha­ri“, re­kao je ta­ta. Lu­kas mi je pru­žio ru­ku i re­kao ka­ko mu se baš svi­đa mo­je ime. Svi po­sed­nu­ti lju­di tru­de se da de­lu­ju sim­pa­tič­no. Uz­vra­tio sam mu po­zdrav, ka­ko bi po­mi­slio da sam upao u nje­go­vu zam­ku. „Ovo je Lu­kas“, re­kla je ma­ma.

KAM­ČAT­KA

127

„Ka­ko se pre­zi­va Lu­kas?“, pi­tao je Pa­tu­ljak. Njih tro­je su se zgle­da­li, a Lu­kas je od­go­vo­rio: „Sa­mo Lu­kas.“ Po­sle to­ga, ta­ta ga je po­zvao da mu po­ka­že ce­lo ima­nje. Pa­tu­ljak je hteo da se pri­dru­ži eks­pe­di­ci­ji, ali ja sam mu po­ka­zao da to ne ra­di. Pu­sti­li smo ma­mu i ta­tu da idu, i br­že-bo­lje od­ju­ri­li u ku­ću. Za tren oka ski­nu­li smo sve nat­pi­se. Pa­tulj­ku ni­je bi­lo baš naj­ja­sni­ je za­što to ra­di­mo, ali je is­pu­nio da­to obe­ća­nje i iz­vr­ša­vao mo­ja na­re­ đe­nja bez po­go­vo­ra, dok sam se ja tru­dio da mu ob­ja­snim ono što se ni­je mo­glo ob­ja­sni­ti. Bi­li smo pre­va­re­ni. Lu­kas ni­je bio de­čak. Bio je od­ra­stao čo­vek pre­ ru­šen u de­ča­ka, kog su ma­ma i ta­ta unaj­mi­li da nas dr­ži na oku kad njih ne­ma. Da ni­je bi­lo onog po­ku­ša­ja aten­ta­ta na ba­ku Ma­til­de, ču­ va­la bi nas ona i ba­rem bi­smo zna­li sa či­me ima­mo po­sla. Sad smo bi­li pre­pu­šte­ni na mi­lost i ne­mi­lost ne­znan­cu. Ne­znan­cu s fe­de­ri­ma u no­ga­ma i s ru­ka­ma od ži­ce. Je­smo li ika­da pre vi­de­li ne­ko­ga da se ta­ko kre­će? Lju­di ne ho­da­ju ta­ko. Što je još go­re, opo­na­šao je ljud­sko kre­ta­nje. To je bi­la mi­ste­ri­ja ko­ju će­mo mo­ra­ti da re­ši­mo. Da li je Lu­ kas bio ono što se pre­tva­rao da je­ste, ono što su ma­ma i ta­ta re­kli da je? Ili je za­i­sta bio iza­sla­nik ta­me po­slat da nas po­ro­bi, naš lič­ni Uljez? Pa­tu­ljak, ko­ji se uću­tao pod pri­ti­skom te­ške sum­nje, dao mi je nat­ pi­se ko­je je po­ski­dao i po­čeo da se igra sa Ši­ljom. Ba­cio ga je u dru­gi kraj so­be. Svi­đao mu se zvuk ži­ce ko­jom je Ši­lja još bio ve­zan za kre­ vet, kad se za­teg­ne i za­u­sta­vi lut­ka usred le­ta. Ali me­ne ni­je mo­gao da za­va­ra. Igrom ni­je us­peo da sa­kri­je ko­li­ko je uz­ne­mi­ren. Baš kad sam zi­nuo ne­što da mu ka­žem, ma­ma i Lu­kas po­ja­vi­li su se na vra­ti­ma na­še so­be. „Lu­kas će spa­va­ti ov­de, sa va­ma“, re­kla je. Zgu­žvao sam pa­pi­re sa nat­pi­si­ma ko­je sam dr­žao u ru­ka­ma. „Mo­gu da spa­vam u tr­pe­za­ri­ji, ako ho­će­te“, re­kao je Lu­kas ma­mi, pri­me­tiv­ši da nam je ne­pri­jat­no. „Ne do­la­zi u ob­zir. U tr­pe­za­ri­ji je uža­sna pro­ma­ja“, re­kla je ma­ma i iza­šla iz so­be, kao da se ni­šta neo­bič­no ni­je do­go­di­lo.

128

Mar­se­lo Fi­ge­ras

Tre­nu­tak se ote­gao kao či­tav vek. (Sve se de­ša­va od­jed­nom, si­gu­ran sam u to.) Pa­tu­ljak je gr­lio Ši­lju, Lu­kas je gr­lio svo­ju vre­ću za spa­va­nje, a ja sam gu­žvao pa­pi­re. Igra­li smo se sta­tua, a da ni­smo ni pri­me­ti­li. Pa­tu­ljak je pr­vi pro­bio led. Nje­go­va je pa­met­na gla­vi­ca smi­sli­la ko­ ji je je­di­ni na­čin da ot­klo­ni sva­ku sum­nju, i istog je tre­na spro­veo svoj plan u ak­ci­ju. Osta­vio je Ši­lju na kre­ve­tu, po­di­gao ru­ke do li­ca i dva­ put sa­vio i is­pru­žio ma­li prst obe ru­ke. Lu­kas je ve­ro­vat­no po­mi­slio da je u pi­ta­nju ne­ki po­zdrav. Spu­stio je tor­bu na pod i po­no­vio Pa­tulj­kov po­kret, sa­vi­ja­ju­ći ma­li prst. „Zdra­vo, Si­mo­ne Vi­sen­te.“ „Zdra­vo, Lu­ka­se Sa­mo. Znaš li ka­ko se pra­vi Ne­skvik? Do­đi, po­ ka­za­ću ti.“ Za ti­li čas, Pa­tu­ljak je do­ka­zao da Lu­kas ni­je Uljez i pri­mio ga u ta­bor čo­ve­čan­stva. Ja ni­sam bio to­li­ko la­ko­ve­ran. Znao sam da po­sto­je raz­li­či­te vr­ste ulje­za. U na­pa­du be­sa, ba­cio sam zgu­žva­ne pa­pi­re u va­zduh i sa­krio se u or­man.

42. Po­hva­la re­či­ma U po­čet­ku, re­či su slu­ži­le da se ime­nu­je ono što već po­sto­ji. Maj­ka. Otac. Hlad­no. U go­to­vo svim je­zi­ci­ma, re­či ko­je de­fi­ni­šu ove osnov­ ne po­ja­ve stvar­no­sti li­če ili slič­no zvu­če. Maj­ka se na arap­skom ka­že ‘ummm, na ne­mač­kom Mut­ter, na ru­skom mat. (Sva je ze­mlja jed­na­ko ze­mlja.) Me­đu­tim, re­či ko­ji­ma se ime­nu­ju uni­ver­zal­na ljud­ska ose­ća­ nja, kao što je strah, nig­de ne zvu­če isto: reč strah ne li­či na en­gle­sko fe­ar ili fran­cu­sko pe­ur. Vo­lim da za­mi­šljam ka­ko su lju­di me­đu­sob­no slič­ni­ji po do­brim ne­go po lo­šim is­ku­stvi­ma, i da je na taj na­čin sna­ žni­je ono što nas po­ve­zu­je od ono­ga što nas ra­sta­vlja. Sva­ki je­zik pod­ra­zu­me­va od­re­đe­ni na­čin gle­da­nja na svet. En­gle­ ski je, na pri­mer, pre­ci­zan i di­rek­tan. Špan­ski zvu­či po­ma­lo ba­rok­no. Oči­gled­no je da su se ta­ko raz­vi­ja­li od­go­va­ra­ju­ći na po­tre­be na­ro­da ko­ji nji­ma go­vo­ri, jer su i je­dan i dru­gi odo­le­li zu­bu vre­me­na. S vre­ me­na na vre­me uče­ni lju­di do­da­ju im no­ve re­či, već is­pro­ba­ne u sva­ ko­dnev­nom go­vo­ru, ili se kao tač­ne pri­hva­ta­ju struk­tu­re ko­je su se do­tad sma­tra­le po­gre­šnim, ali no­ve re­či su li­šće već oli­sta­log dr­ve­ta, a no­ve kon­struk­ci­je sa­mo pot­kre­si­va­nje ko­je po­spe­šu­je nje­gov rast; dr­vo u su­šti­ni osta­je isto. Upr­kos ve­li­koj sta­ro­sti ljud­skih je­zi­ka, ipak znam za stva­ri ko­je po­ sto­je, a još uvek ne­ma­ju ime­na. Po­sto­ji, na pri­mer, reč ko­ja ozna­ča­va strah od za­tvo­re­nog pro­sto­ra: kla­u­stro­fo­bi­ja. Me­đu­tim, ne po­sto­ji reč ko­ja bi de­fi­ni­sa­la lju­bav pre­ma za­tvo­re­nom pro­sto­ru. Kla­u­stro­fi­li­ja? Je­su li mo­žda bi­li kla­u­stro­fi­li mo­na­si iz Kil­de­ra, či­ja je pre­pi­si­vač­ka

130

Mar­se­lo Fi­ge­ras

ve­šti­na od za­bo­ra­va spa­sla ve­li­ki deo za­pad­ne kul­tu­re? Da li se za ru­ da­ra ili mor­na­ra na pod­mor­ni­ci mo­že re­ći da je kla­u­stro­fil? Čla­no­vi mo­je po­ro­di­ce mi­sle da sam bio kla­u­stro­fil i pre ne­go što sam pro­ho­dao. Tra­žio sam sku­če­na, tam­na me­sta, i za­vla­čio se u njih. Pse­će ku­ći­ce. Or­ma­ne. Pr­tlja­žni­ke auto­mo­bi­la. Po­što ni­ka­da ni­sam pla­kao, osta­jao bih ta­mo dok se svi ne za­bri­nu što me ne­ma i ne poč­ nu da me tra­že. Ako sam za­spao, što bi uglav­nom bio slu­čaj, po­tra­ga je zna­la da po­tra­je i sa­ti­ma. Ako sam još bio bu­dan, od­mah bi me pro­na­ šli jer bi me ču­li ka­ko se sme­jem. Oči­gled­no mi se svi­đa­lo da mno­go lju­di do­zi­va mo­je ime. Mo­ju su kla­u­stro­fi­li­ju naj­če­šće ob­ja­šnja­va­li ti­me što sam pro­veo go­to­vo de­set me­se­ci u maj­či­nom sto­ma­ku. U te­o­ri­ji, sva­ki tam­ni ku­ tak pod­se­ćao bi me na bez­bed­nost maj­či­ne utro­be, iz ko­je ni­sam ni že­leo da iza­đem. Ali bi­lo je i dru­gih ob­ja­šnje­nja, od ko­jih su ne­ka bi­la na­pro­sto sme­šna. Ne­ko vre­me kru­ži­la je pri­ča ka­ko sam sklon sa­mo­ u­bi­stvu, po­što su me na je­dvi­te ja­de iz­vu­kli iz ce­vi ne­kog sta­rog to­pa, u mu­ze­ju Los Ko­kos u Kor­do­bi. On­da sam po­ras­tao i to­po­vi su mi po­sta­li te­sni. Ali s vre­me­na na vre­me, kad bi mi bi­lo do­sad­no ili kad se baš za­i­na­tim, i da­lje bih se naj­če­šće opre­de­lio za spo­koj ne­ka­kvog or­ma­na. Sme­stio bih se iz­me­ đu go­mi­la na­sla­ga­nog ve­ša i po­čeo da oslu­šku­jem. Iz or­ma­na se sve ču­je. Oni su po­put re­zo­nant­ne ku­ti­je či­ta­ve ku­će. Zvu­ci se ot­kri­va­ju, sloj po sloj. Ko­tlić u ku­pa­ti­lu, ši­šta­nje boj­le­ra, te­le­vi­zor u da­lji­ni, mo­ tor fri­ži­de­ra, kre­ta­nje svih sta­na­ra, raz­go­vo­ri ko­je na­vod­no ne bi tre­ ba­lo da ču­je­mo. Kad je vla­žan dan, ču­je se čak i ka­ko škri­pe dr­ve­ne da­ske sa­mog or­ma­na. Tog da­na ka­da je sti­gao Lu­kas (od­no­sno, Lu­kas Sa­mo, ka­ko ga je kr­stio Pa­tu­ljak), ni­sam čuo ni­šta osim ot­ku­ca­ja svog sr­ca. Tut­nja­lo je kao lo­ko­mo­ti­va ko­ja sa­mo što ni­je od­le­te­la u va­zduh. U gru­di­ma me je bo­le­lo kao da me ne­ka oštri­ca pro­ba­da kroz re­bra. Bio sam raz­ ja­ren! Ose­ćao sam da su me ro­di­te­lji pre­va­ri­li, a Pa­tu­ljak me iz­dao. Od­lu­čio sam da ću, ma­kar i sâm, pru­ži­ti ot­por pri­su­stvu ovog stran­ca. Po­ku­šao sam da smi­slim ka­ko to da ura­dim, ali sr­ce mi je ta­ko gla­sno tu­klo da ni­sam mo­gao da se kon­cen­tri­šem.

KAM­ČAT­KA

131

Na­stav­ni­ca Bar­bej­to ka­že da je sr­ce mi­šić. Ši­ri se i sku­plja. Kad ra­di, pra­vi ova­kav zvuk: t-t-tup-tup. Ne, ne ču­je se tup tup, ne­go baš t-t-tup-tup, sa za­dr­škom na onom pr­vom t; kao i kod sva­ke dru­ge ma­ši­ne, po­čet­ni po­kret je naj­te­ži, i za­to naj­du­že tra­je. Ka­ko ka­že na­ stav­ni­ca Bar­bej­to, či­nje­ni­ca da je u pi­ta­nju mi­šić na­vo­di na po­mi­sao da bi se nje­go­vo kre­ta­nje mo­glo dr­ža­ti pod kon­tro­lom. Ali sr­ce je ipak slo­že­ni mi­šić i ima svo­je hi­ro­ve. Ve­ći­na mi­ši­ća od­go­va­ra na na­še di­ rekt­ne i sve­sne ko­man­de, ali sr­ce je mi­šić sa auto­mat­skim me­nja­čem, kao ame­rič­ka vo­zi­la. Čo­vek mo­ra da na­u­či ka­ko da za­o­bi­đe auto­mat­ ski me­ha­ni­zam i pre­đe na ruč­no upra­vlja­nje, ma­kar i sa­mo na tren. To je mu­ko­tr­pan pro­ces, jer sr­ce ne do­la­zi sa fa­brič­ke tra­ke sa uput­stvom za upo­tre­bu (što bi nam re­ši­lo to­li­ko mno­go pro­ble­ma), ni­ti ima pre­ ki­dač, ključ ili po­lu­gu po­mo­ću ko­je bi­smo s jed­nog si­ste­ma pre­šli na dru­gi. Kao u Aero­dro­mu – mi­slim na knji­gu, a ne na film (film ni­ sam ni gle­dao, ali ma­ma mi je po­zaj­mi­la knji­gu): avion je u opa­sno­sti, zva­nič­ni pi­lot je u ne­sve­sti, a ne­ki tip mo­ra da sed­ne za ko­man­de i upra­vlja avi­o­nom ne­ma­ju­ći ni­ka­kvu pred­sta­vu ka­ko se to ra­di, vo­đen sa­mo gla­som go­spo­di­na ko­ji mu se obra­ća iz kon­trol­nog tor­nja ili, kao u mom slu­ča­ju (za­mi­šlje­nim) gla­som na­stav­ni­ce Bar­bej­to. U to su vre­me u mo­di bi­le knji­ge o avi­o­ni­ma u ne­vo­lji. Na pri­mer, Ne­sta­nak pred­sed­nič­kog avi­o­na, či­ji je glav­ni ju­nak u jed­nom tre­nut­ku re­kao ka­ko pre že­nid­be tre­ba do­bro po­gle­da­ti maj­ku svo­je ve­re­ni­ce da bi­ste zna­li ka­ko će ona iz­gle­da­ti za dva­de­se­tak go­di­na, pre ne­go što od­lu­ či­te da li vre­di tru­da. Ova mi je mi­sao de­lo­va­la ve­o­ma mu­dro, pa sam od­lu­čio da je za­pam­tim s na­me­rom da je is­ko­ri­stim ka­da do­đe vre­me. Kad sam po­no­vo po­mi­slio na to, shva­tio sam da su se mo­ji ot­ku­ca­ji sr­ca opet us­po­ri­li. Za­pi­tao sam se da li je na­pad pro­šao za­to što ni­sam raz­mi­šljao o nje­mu, ili za­to što sam raz­mi­šljao o ne­če­mu dru­gom. Poč­neš da raz­mi­šljaš o ne­če­mu dru­gom, mi­sli ti od­lu­ta­ju, skre­neš se­bi pa­žnju i za­bo­ra­viš na te­sko­bu, pa se ta­ko smi­riš. Isti mi je trik po­ma­ gao i kad sam imao pro­ble­ma s di­sa­njem, kad bi mi se sti­slo u gr­lu i kad sam imao uti­sak da do mo­jih plu­ća ne sti­že do­volj­no va­zdu­ha. Mi­slio sam da ću se ugu­ši­ti, i sa­mo sam se još vi­še gu­šio. On­da bih upa­lio te­le­vi­zor, spre­mio se­bi be­lu ka­fu ili seo da či­tam, i od­lu­tao u

132

Mar­se­lo Fi­ge­ras

Oz, Ne­do­đi­ju ili Ka­me­lot, i za ti­li čas bih shva­tio da po­no­vo nor­mal­ no di­šem. Tre­ba­lo je pra­vi­ti se da ni­si sve­stan pro­ble­ma ka­ko bi ga pre­bro­dio, u su­prot­nom, kao da si mu se pre­dao. I ra­ni­je mi je us­pe­lo sa di­sa­njem; sa­da je us­pe­lo i sa sr­cem. Od­lič­no, re­kla je na­stav­ni­ca Bar­bej­to u mo­joj gla­vi. Sle­ta­nje je bi­lo go­to­vo sa­vr­še­no. Sad mo­žeš da iza­đeš iz ka­bi­ne i pri­miš če­stit­ke. Pra­vi si he­roj, Ha­ri. (Me­ne su čak i u ma­šti zva­li Ha­ri. Ta­ta nam je to ja­sno sta­vio do zna­nja. Sta­ro sam ime ču­vao iza se­dam bra­va. Sva­ka je oma­ška bi­la opa­sna. Čak ni iz­me­đu se­be ni­smo ko­ri­sti­li na­ša sta­ra ime­na. Ta­ta me je zvao Ha­ri. I ma­ma me je zva­la Ha­ri.) Si­gur­no je i Hu­di­ni bio kla­u­stro­fil. Ili je na sve­tu bi­lo mno­go stva­ri ko­je su ga do­vo­di­le do be­sa i te­ra­le da se za­tva­ra u san­du­ke, se­fo­ve i sta­kle­ne sar­ko­fa­ge, u ko­ji­ma je mo­gao da raz­mi­šlja o bi­lo če­mu, o bi­ lo ka­kvim glu­po­sti­ma, sve dok se ne smi­ri i ne od­lu­či da opet iza­đe me­đu lju­de.

43. Lu­kas ima de­voj­ku Te sam no­ći ustao da pi­škim (po­mi­slio sam da pro­bu­dim i Pa­tulj­ ka, ali bi­lo je ka­sno: već je skva­sio čar­šav), i uma­lo da po­gi­nem. Lu­kas je le­žao na­sred pu­ta, u svo­joj vre­ći za spa­va­nje. Vre­ća mu je bi­la pre­ krat­ka, ili je on bio pre­vi­sok, i je­di­ni je na­čin da sta­ne u nju bio da se smo­ta u klup­ko. Iz­gle­dao je kao (dži­nov­ska) be­ba-ken­gur u (dži­nov­ skoj) tor­bi svo­je maj­ke. Ob­i­šav­ši oko nje­ga, vi­deo sam da je svo­ju ode­ću osta­vio na sto­li­ci. Pri me­se­či­ni ko­ja je do­pi­ra­la kroz ve­ne­ci­ja­ne­re, na­ran­dža­sta ma­ji­ca sa­bla­sno je si­ja­la. Usu­dio sam se da je do­tak­nem. Onaj deo na kom je sta­ja­la sli­ka mo­to­ra i nat­pis Ja­va CZ bio je ču­dan pod pr­sti­ma, dru­ ga­či­ji od ostat­ka tka­ni­ne; de­lo­vao je ne­ka­ko gu­ma­sto. Ni­ka­da ni­sam vi­deo ta­kvu ma­ji­cu. Po­mu­čio sam se da pro­či­tam šta pi­še na eti­ke­ti na vra­tu. Ma­de in Po­land. Šta li je Lu­kas tra­žio u Polj­skoj? Bi­lo je to neo­ bič­no od­re­di­šte, čak i za tu­ri­ste ko­ji od­la­ze u Evro­pu. Ide se u Ma­drid i Pa­riz i Lon­don i Rim, ali u Polj­sku? Bi­lo bi mi dra­že da pi­še Ma­de in Tran­sil­va­nia, to bi, u sva­kom slu­ča­ju, ba­rem ima­lo smi­sla. Lu­kas bi bio Ren­fild, Dra­ku­lin sled­be­nik ko­ga ovaj još ni­je pre­tvo­rio u vam­pi­ ra. Ali Polj­ska je jed­no­stav­no bi­la ta­jan­stve­na. Slu­ti­la je na špi­ju­na­žu, dvo­stru­ke agen­te, i mu­zi­ku na ci­tri, po­put one iz Tre­ćeg čo­ve­ka An­ to­na Ka­ra­sa. (Mo­je po­zna­va­nje ge­o­gra­fi­je cen­tral­ne Evro­pe u ono je vre­me bi­lo do­volj­no po­vr­šno da sam mo­gao da po­me­šam Austri­ju i Polj­sku.) A šta da mi­slim o sve­tlo­pla­voj tor­bi sa nat­pi­som Ja­pan Air Li­nes? Ka­ko je Lu­kas, to­li­ko mlad, mo­gao to­li­ko da pu­tu­je? I za­što je

134

Mar­se­lo Fi­ge­ras

uvek bi­rao ta­ko neo­bič­ne de­sti­na­ci­je? Ja­pan je bio pot­pu­no van pa­ me­ti. Ni­je mi pa­dao na pa­met ni je­dan je­di­ni raz­log što bi čo­vek po­ že­leo da po­đe u Ja­pan, ako u pi­ta­nju ni­je Džejms Bond ko­ga je M. po­sla­la na taj­ni za­da­tak u knji­zi Sa­mo dva­put se ži­vi. (De­ka je u ku­ći u Do­re­gu imao sve knji­ge Ja­na Fle­min­ga, u iz­da­nju sa fo­to­gra­fi­ja­ma iz fil­mo­va na ko­ri­ca­ma.) Da li je Lu­kas mo­žda bio taj­ni agent? A ako je­ste, da li ma­ma i ta­ta zna­ju za to, ili je pre­va­rio i njih na isti na­čin na ko­ji je sa­da po­ku­ša­vao da pre­va­ri i me­ne? Mo­rao sam da sa­znam ne­što vi­še. A on­da sam ugle­dao Lu­ka­sov nov­ča­nik ka­ko iz­vi­ru­je iz zad­njeg dže­pa nje­go­vih far­mer­ki. Sa­če­kao sam ne­ko­li­ko tre­nu­ta­ka (ni­sam mo­gao du­že da se ne bih upi­škio) da se uve­rim da Lu­kas spa­va du­bo­kim snom. Opre­zno sam iz­vu­kao nov­ča­nik iz dže­pa. Ne­što ma­lo nov­ca. Ni­je­dan do­ku­ment. To se mo­glo i oče­ki­va­ti: Lu­kas je šti­tio svoj pra­vi iden­ti­tet i ni­je že­leo da bi­lo ko sa­zna ka­ko nje­go­vo ime ni­je Lu­kas Sa­mo, ni­ti Lu­kas Ka­ko­god. Bi­lo je tu ne­ko­li­ ko ka­ra­ta za auto­bus i pro­gram bi­o­sko­pa u uli­ci La­va­lje. Pro­gram je da­ti­rao iz 1973. Za­što li je Lu­kas ču­vao ta­ko star pro­gram? Od­go­vor se na­la­zio u sa­mom na­slo­vu fil­ma Ži­vi i pu­sti dru­ge da umru, sa Ro­ dže­rom Mu­rom, Ja­fe­tom Ko­tom i Džejn Sej­mur. Pr­vi film u kom se Ro­džer Mur po­ja­vio u ulo­zi Džej­msa Bon­da! Lu­kas je ču­vao taj pro­ gram kao sve­do­čan­stvo o po­čet­ku nje­go­ve špi­jun­ske ka­ri­je­re; bi­la je to uspo­me­na. U tom tre­nut­ku, Lu­kas se pro­me­ško­ljio u snu, i ja sam sa­krio nov­ ča­nik iza le­đa. Kad shva­ti­te da će vas uhva­ti­ti i mo­ra­te da smi­sli­te ne­ki iz­go­vor, ni­kad ne mo­že­te da smi­sli­te ni­šta pa­met­no. Pa­da­le su mi na pa­met raz­ne glu­po­sti, kao na pri­mer da mu ka­žem ka­ko sam hteo da mu, u znak do­bro­do­šli­ce, ope­rem pan­ta­lo­ne, ili da sam hteo da usit­ nim ne­ku ve­ću nov­ča­ni­cu ko­ju imam (u tri uju­tru!), ali sre­ćom, iz­go­ vor mi ni­je bio po­tre­ban. Lu­kas je na­sta­vio da spa­va. On­da sam pro­na­šao fo­to­gra­fi­ju. De­voj­ka je na se­bi ima­la be­lu mi­ni suk­nju i cr­nu ko­šu­lju ko­ju je ras­kop­ča­va­la, po­ka­zu­ju­ći gru­di i ne­žno me gle­da­ju­ći. Sve i da pre to­ga ni­sam bio ube­đen u to, ovo mi je bio

KAM­ČAT­KA

135

do­vo­ljan do­kaz da je Lu­kas sen­ti­men­tal­ni špi­jun kao što sam i mi­slio. Že­na sa sli­ke mo­gla je da bu­de Bond de­voj­ka u bi­lo kom od fil­mo­va. Lu­kas je že­leo da kod se­be ima ne­što što će ga pod­se­ća­ti na nju, pa je pri­be­gao jed­no­stav­nom tri­ku i nje­nu sli­ku od­štam­pao na po­le­đi­ni ka­len­da­ra iz 1976, na kom je pi­sa­lo: „Ki­osk Pe­pe, ugao uli­ca San­ta Fe i Ekva­dor“. Jed­no­stav­no, ali sa­vr­še­no. Od­ra­sli stvar­no ra­de sva­ka­kve glu­po­sti ka­ko bi pri­kri­li sve što se ti­če sek­sa. Ma­min ro­đak Ti­to krio je svo­je pri­mer­ke Plej­bo­ja i Pent­ha­u­sa u go­mi­li ča­so­pi­sa o auto­mo­bi­ li­ma. Ta­ta, ko­ji je či­tao sa­mo no­vi­ne, prav­nič­ke knji­ge i ča­so­pis Pa­ler­ mo Ro­sa zbog ras­po­re­da tr­ka, u kan­ce­la­ri­ji je imao pri­me­rak knji­ge Lju­bav­nik le­di Če­ter­li. Da mi Ber­tu­čo, op­sed­nut knji­ga­ma za od­ra­sle, ni­je skre­nuo pa­žnju na nju, ni­ka­da ne bih pri­me­tio tu soč­nu knji­gu iz­me­đu ta­ti­nih de­be­lih prav­nih to­mo­va. Vra­tio sam nov­ča­nik na me­sto i otr­čao u ku­pa­ti­lo. Is­prav­ka: či­ta­ vu sam se več­nost bo­rio pro­tiv po­ri­va da za­dr­žim fo­to­gra­fi­ju, ali sam na kra­ju shva­tio ka­ko je naj­bo­lje da Lu­kas ne pri­me­ti ni­šta neo­bič­no (u sva­kom slu­ča­ju, mo­gao sam da mu je ukra­dem ne­ke dru­ge no­ći) i vra­tio sam mu nov­ča­nik u džep. Ta­ko je bi­lo bo­lje. Lu­kas ne­će sa­zna­ti da ja znam; opet ću bi­ti u pred­no­sti. Ne­ko bi mo­rao da iz­mi­sli klo­zet­ske šo­lje po­de­si­ve vi­si­ne. Že­ne se stal­no ža­le što pr­ska­mo, ali ci­lja­ti ta­mo do­le te­že je ne­go što iz­gle­da.

44. Oda­jem se Ta­ta i ma­ma oti­šli su ra­no uju­tru. Ka­ko bi nam na­dok­na­di­li svo­ je od­su­stvo, obe­ća­li su da će svra­ti­ti ku­ći i do­ne­ti nam ne­ke stvar­či­ ce. Za­tr­pa­li smo ih mol­ba­ma. Hte­li smo da nam do­ne­su sve i još po ne­što. Ma­ma je po­ku­ša­la da nam na­met­ne ne­ka ogra­ni­če­nja, ali ta­ta se ume­šao, po­ka­zu­ju­ći joj znak da se pre­tvo­ri­la u Ste­nu, da po­pu­sti; ura­dio je to kri­šom, ali ja sam ga vi­deo. Po­što je po­pu­sti­la, za­lju­lja­li smo auto­mo­bil od či­ste sre­će. (Uko­li­ko još ni­sam bio do­volj­no ja­san u opi­si­va­nju na­šeg ci­tro­e­na, ovo bi mo­rao da bu­de do­vo­ljan do­kaz: bio je to auto­mo­bil ko­ji su kao šej­ker za kok­te­le mo­gla da dr­mu­sa­ju dva de­ča­ka, je­dan od de­set, a dru­gi od pet go­di­na.) Ali čak ni ta ra­dost ni­je mo­gla da ubla­ži ose­ćaj da smo na­pu­šte­ni i pre­pu­šte­ni na mi­lost i ne­mi­lost ne­pri­ja­te­lju. Pla­ni­ra­li smo da se dr­ži­mo na dis­tan­ci od Lu­ka­sa. U po­čet­ku je bi­lo la­ko, jer smo ima­li šta da ra­di­mo. Dok se ma­ma tu­ši­ra­la, ja sam kri­šom iz­neo Pa­tulj­kov du­šek da se osu­ši na sun­cu. Ma­ma ga je ipak pri­me­ti­la i pi­ta­la za­što je na­po­lju; re­kao sam joj da sam ga iz­neo na­ po­lje da se pre­me­će­mo pre­ko gla­ve. Po­gle­da­la me je sum­nji­ča­vo, ali mi je pro­gle­da­la kroz pr­ste. Oba­ve­stio sam Pa­tulj­ka da je ma­ma na­ nju­ši­la da ne­što mu­ti­mo i da mo­ra­mo da po­ja­ča­mo me­re pre­do­stro­ žno­sti. Za­to bi tre­ba­lo da se su­zdr­ža­va, i da ne pi­je ni­šta pred spa­va­nje. Ni ka­pi. „Zar ni ko­ka-­ko­lu?“, pi­tao je Pa­tu­ljak. „Ni ko­ka-­ko­lu“, po­tvr­ dio sam. „Ni vo­du?“ „Ni vo­du ni sok“, od­go­vo­rio sam. „Ni mle­ko?“ „Ni mle­ko ni Ne­skvik“, od­vra­tio sam, na­da­ju­ći se da smo pre­šli či­tav spi­sak pi­ća ko­ja je Pa­tu­ljak kon­zu­mi­rao. Ob­ja­snio sam mu da se ne

KAM­ČAT­KA

137

ša­lim, da nam je ma­ma na tra­gu i da će, ako ne bu­de pa­zio, po­sta­ti žr­ tva Le­de­nog po­gle­da, Pa­ra­li­šu­ćeg kri­ka i Fa­tal­nog sti­ska. Ta­ko ni­je ni pi­snuo kad sam mu na­re­dio da ope­re čar­ša­ve: svoj­ski se po­tru­dio da iz­bri­še sve tra­go­ve svog zlo­či­na. Ja sam, sa svo­je stra­ne, od­lu­čio da za­poč­nem stro­ge fi­zič­ke pri­pre­ me. Hteo sam da bu­dem u do­broj for­mi, ka­ko bih što pre za­po­čeo svoj eska­po­lo­ški po­ziv. To mo­žda zvu­či la­ko, ali za me­ne je pred­sta­vlja­lo pra­vi pod­vig. Iskre­no, ni­kad ni­sam bio sport­ski tip. Kad bi nas u ško­li na­te­ra­li da tr­či­mo, če­sto bi mi se sti­snu­lo u gru­di­ma i po­mi­slio bih da ću se ugu­ši­ti, po­čeo bih da ši­štim pri sva­kom uda­hu, kao da sam pro­gu­tao pi­štalj­ku ne­ke lo­ko­mo­ti­ve. Ni­sam vo­leo čak ni fud­bal, ko­jim je bi­la op­sed­nu­ta či­ta­va na­ci­ja. Mo­je dru­že­nje s lop­tom okon­ča­lo se u ra­noj fa­zi. Jed­nom kad sam šu­ti­rao gu­me­nu lop­tu po uli­ci, po­se­kao sam gle­žanj na po­lo­mlje­nu fla­šu, do­bio sam šest kop­či, i opet mi je ostao oži­ljak. Ne­ko­li­ko me­se­ci ka­sni­je, u San­ta Ro­si de Ka­la­mu­či­ta, šut­nuo sam ne­ku ko­žnu lop­tu uvis i po­go­dio gra­nu sa ko­je je vi­si­ la ko­šni­ca. Tog je da­na de­fi­ni­tiv­no spla­snu­lo mo­je in­te­re­so­va­nje za sport, a po­čeo sam iskre­no da sa­o­se­ćam sa li­ko­vi­ma iz cr­ta­ća ko­ji su se stal­no sur­va­va­li s li­ti­ce, kla­vi­ri su im pa­da­li na gla­vu ili su ih ju­ri­li ro­je­vi raz­ja­re­nih pče­la; od tog tre­nut­ka vi­še sam vo­leo Ko­jo­ta ne­go Pti­cu tr­ka­či­cu, Sil­ve­ste­ra ne­go Tvi­ti­ja i Pat­ka Da­ču od Du­ška Du­go­u­ ška. Sva­ki put kad bi ne­ko uzeo da mi pri­ča o zna­ča­ju spor­ta, pri­se­tio bih se svo­je kr­vi i ubo­da pče­la, i po­mi­slio ka­ko sport mo­že da bu­de do zla bo­ga zdrav, ali je mo­ja kla­u­stro­fi­li­ja ipak zdra­vi­ja. Plan ve­žba­nja pod­ra­zu­me­vao je tr­ča­nje u krug oko vr­ta ne­ko­li­ko pu­ta, ve­žbe za ru­ke i tr­bu­šnja­ke. Za do­dat­nu mo­ti­va­ci­ju, na­cr­tao sam i ta­be­lu: ver­ti­kal­na ko­lo­na pri­ka­zi­va­la bi broj ve­žbi, a ho­ri­zon­tal­na da­ tum, po­čev­ši od tog da­na. Tre­ba­lo je sa­mo da upi­šem broj od­ra­đe­nih ve­žbi u sva­ku ku­ći­cu; to, i da ih od­ra­dim. Pr­vi krug pre­ži­veo sam pri­lič­no do­bro. Pro­tr­čav­ši po­red če­sme u dvo­ri­štu, vi­deo sam Pa­tulj­ka ka­ko sa­pu­nja pr­lja­vi čar­šav, tač­no na me­ stu gde se na­la­zi­la fle­ka, ozbi­ljan i kon­cen­tri­san, ka­ko i tre­ba. Dru­gi krug je bio pra­va ago­ni­ja. Pa­tu­ljak je i da­lje sa­pu­njao na istom me­stu.

138

Mar­se­lo Fi­ge­ras

Tre­ći krug ni­sam za­vr­šio. Či­nje­ni­ca da je i Pa­tu­ljak na­pu­stio rad­ ni za­da­tak, bila mi je sla­ba, ali ipak ne­ka­kva ute­ha. Is­prao sam čar­šav, go­to­vo ra­do­stan. Lu­kas nam je is­pr­žio šnic­le i pu­stio nas da je­de­mo is­pred te­le­vi­ zo­ra. Iskre­no, šnic­le su mu bi­le bo­lje od ma­mi­nih. Ni­je bi­lo ži­li­ca, čak ni na ivi­ci. Po­sle pod­ne sam po­ku­šao da na­sta­vim da ve­žbam, ali sam iz­gu­bio vo­lju. Bi­lo me je sra­mo­ta da za­pi­šem ko­li­ko sam ve­žbi za­i­sta ura­dio. Ma­lo ja­če od dva kru­ga oko vr­ta? Osam tr­bu­šnja­ka? I obi­čan crv je u bo­ljoj for­mi od me­ne, mo­žda bi čak i skle­ko­ve bo­lje ra­dio. Bio sam za­di­han i ner­vo­zan, sve me je bo­le­lo i pe­klo; vra­tio sam se ku­ći u gro­ znom ras­po­lo­že­nju. Za­te­kao sam Lu­ka­sa ka­ko či­ta mo­ju knji­gu o Hu­di­ni­ju. Si­gur­no sam ga ki­se­lo po­gle­dao jer je po­la­ko za­tvo­rio knji­gu i spu­ stio je na sto­čić, kao da dr­ži fla­ši­cu ni­tro­gli­ce­ri­na ili ne­ku od onih sta­ kle­nih fi­gu­ri­ca ži­vo­ti­nja ko­je je ba­ka Ma­til­de ono­li­ko ču­va­la. „Svi­đa­ju ti se ma­đi­o­ni­čar­ski tri­ko­vi?“, upi­tao je, to­bo­že za­in­te­re­ so­va­no. „Hu­di­ni ni­je bio ma­đi­o­ni­čar. Bio je eska­po­log. Ma­đi­o­ni­ča­ri su la­ žo­vi. Pre­tva­ra­ju se da ima­ju mo­ći, ali ih ne­ma­ju“, od­go­vo­rio sam, be­ sno uzev­ši svo­ju knji­gu. Oči­gled­no ne­za­do­vo­ljan re­pli­kom, na po­la pu­ta do svo­je so­be okre­nuo sam se i re­kao sam mu: „Ti se ne zo­veš Lu­kas, zar ne?“ U ti­ši­ni ko­ja je usle­di­la, opu­šten stav s ko­jim mi je po­sta­vio ono pi­ta­nje spao je s Lu­ka­sa po­put ma­ske. U oči­ma mu je za­i­grao ne­ki no­vi, lu­ka­vi sjaj. Do tog tre­nut­ka, iz­gle­dao je kao de­čak za­to­čen u pre­ ve­li­kom te­lu. Sad je iz­gle­dao kao sta­rac za­ro­bljen u no­vom, ne­is­ko­ri­ šće­nom te­lu. „Ne, ne zo­vem se Lu­kas“, re­kao je. Po­mi­slio sam ka­ko će mi oda­ti svoj iden­ti­tet. Da je, kao u ne­koj me­lo­dra­mi, do­šao tre­nu­tak isti­ne. Po­gre­šio sam. „A ni ti se ne zo­veš Ha­ri, zar ne?“ Bez re­či sam se za­tvo­rio u svo­ju so­bu. U stva­ri, bio sam be­san na se­be. Od­re­kao sam se pred­no­sti ko­ju sam ste­kao pre­tu­ra­njem po nje­ go­vom nov­ča­ni­ku, i do­zvo­lio sam da me uhva­ti ne­sprem­nog. Ka­ko je

KAM­ČAT­KA

139

znao da i ja kri­jem svoj iden­ti­tet? Tre­ba­lo je da na­me­stim po­ke­ra­ški iz­raz li­ca i sve da po­rek­nem. Ali ni­sam znao ka­ko. Za­lu­pio sam vra­ti­ ma i ba­cio se na kre­vet. Pro­bu­di­lo me je ne­ko gla­sno šu­šta­nje, kao da pa­da ki­ša, a za­tim sam čuo Pa­tulj­ko­ve po­vi­ke. Bi­lo je sla­bo ve­ro­vat­no da za­i­sta pa­da ki­ ša; kroz pro­zor su još uvek do­pi­ra­li sun­če­vi zra­ci. A Pa­tulj­ko­vi po­vi­ci bi­li su ve­se­li, i od­je­ki­va­li su kroz hod­ni­ke ku­će. Otvo­riv­ši vra­ta, ugle­dao sam ga ka­ko ska­ku­će i plju­ska kao Džin Ke­li kad pe­va Sin­ging in the Rain. Ku­ća je bi­la po­plav­ljna. Hod­nik je bio pun vo­de ko­ja se iz­li­va­la kroz od­vod na po­du u ku­pa­ti­lu. Ku­ća je očigldno ima­la na­gib, jer se vo­da sli­va­la pre­ma tr­pe­za­ri­ji. Re­zer­vo­ar se pre­pu­nio, a Lu­kas ni­je znao ka­ko da is­klju­či pum­pu. Ta­ta i ma­ma su se po­tru­di­li da mi ob­ja­sne ka­ko se to ra­di, jer sam bio ma­li i bi­lo je lo­gič­no da ne znam ni­šta o to­me, ali su sa­svim za­bo­ra­vi­li da Lu­kas, upr­kos svom dži­nov­skom te­lu, ne­ma ni­ka­kvog raz­lo­ga da zna te stva­ri ko­je se obič­no ti­ču sa­mo od­ra­slih. Re­zer­vo­ar je po­čeo da se pre­li­va (otud šum „ki­še“), Lu­kas je iza­šao iz ku­će i po­čeo da od­vr­će sve sla­vi­ne ko­je je mo­gao da na­đe, za­tim je za­čuo Pa­tulj­ka ka­ko vi­če „Po­pla­va, po­pla­va!“, vra­tio se u ku­pa­ti­lo i po­ku­šao kr­pom da za­pu­ši od­vod, a vo­da je po­če­la da se iz­li­va iz la­va­boa. Lu­kas se, oča­jan, vra­tio da oku­ša sre­ću sa sla­vi­na­ma, Pa­tu­ljak se pre­pu­stio uži­va­nju u pred­ no­sti­ma neo­če­ki­va­nog do­ga­đa­ja, what a glo­ri­o­us fe­e­ling / I’m happy again, a on­da sam se po­ja­vio ja. Za­tvo­rio sam ven­ti­le ko­je je tre­ba­lo za­tvo­ri­ti i vo­da je pre­sta­la da se iz­li­va. Po­sle sam sa Pa­tulj­kom oti­šao do ba­ze­na da pro­ve­rim ka­ko ra­di an­ti­tram­bu­li­na (sre­ćom, ni­je bi­lo mr­tvih ža­ba), dok je Lu­kas sam iz­ba­ci­vao vo­du iz ku­će. Ži­vot ni­je fer, ali ima sve­tlih tre­nu­ta­ka. To ve­če ni­je bi­lo lo­še. Ta­ta i ma­ma su mi do­ne­li Ri­zi­ko, blok za cr­ta­nje i strip De­nis Mar­tin ko­ji ni­sam sti­gao da pro­či­tam po­sled­nje ve­če­ri kod ku­će. De­nis Mar­tin pri­pa­dao je is­toj pro­fe­si­ji kao i Džejms Bond, ali je me­ni bio dra­ži: bio je Irac, imao je du­gu ko­su, vo­leo je da de­voj­ka­ma po­kla­nja stvar­či­ce žu­te bo­je, i đa­vol­skom je pre­ci­zno­šću ba­cao no­že­ve. Pa­tu­ljak je po­no­vo do­bio svog me­ka­nog Ši­lju, cr­ve­nu,

140

Mar­se­lo Fi­ge­ras

pla­stič­nu ča­šu sa klju­nom (ko­ju ni­je smeo da ko­ri­sti, ba­rem ne uve­ če, čvr­sto mi je obe­ćao), i pi­dža­mu u ko­joj je pri­čao da sa­nja naj­lep­še sno­ve. Ni­ko ni­je po­mi­njao sta­nje u kom su za­te­kli ku­ću, po če­mu sam za­klju­čio da je sve u re­du, ma­da sam čuo kad je ta­ta re­kao Lu­ka­su da su po­sta­vi­li kon­trol­ne punk­to­ve na svim pri­la­zi­ma gra­du, i da oba­ve­ zno mo­ra­ju sva­ki put da idu dru­gim pu­tem. Za ve­če­rom smo se sme­ja­li pri­či o pre­pu­nom re­zer­vo­a­ru. Pa­tu­ljak je pre­u­ve­li­ča­vao, pri­ča­ju­ći ka­ko je vo­da bi­la dov­de i ka­ko je mo­gao da pli­va. Lu­kas je po­cr­ve­neo kao pa­ra­dajz i, po­sra­mljen i raz­dra­gan u isti mah, pri­znao ka­ko sam mu spa­sao ži­vot. Po­seg­nuo je za či­ni­jom za sa­la­tu, ali ja sam bio br­ži.

45. Pre­pu­šten ple­me­nu lju­do­žde­ra Ve­ro­vat­no iz stra­ha od no­ve po­pla­ve, ili od to­ga da će­mo sle­de­ći put za­pa­li­ti ku­ću, ma­ma i ta­ta od­lu­či­li su ka­ko bi tre­ba­lo da se vra­ti­ mo u ško­lu. Ta bi me od­lu­ka za­i­sta ob­ra­do­va­la, sa­mo da ni­su smi­sli­li da nas upi­šu u no­vu ško­lu. Ar­gu­ment pro­tiv kog mo­je žal­be ni­su ima­le ni­ka­kve ko­ri­sti bio je da ne že­le da pro­pu­sti­mo mno­go gra­di­va. „Sa­vr­še­no“, re­kao sam, „on­ da ho­ću da se vra­tim u svo­ju ško­lu, u svoj raz­red i ode­lje­nje“. „To još ni­je mo­gu­će“, od­go­vo­ri­li su mi, „i da­lje je opa­sno“. „Za me­ne ni­je“, re­ kao sam, „ja ni­sam ni­šta ura­dio.“ „Ni Ro­ber­to ni­je ni­šta ura­dio, a vi­diš šta mu se do­go­di­lo“, od­go­vo­rio je onaj lu­dak od mog oca. Bi­la je to du­gač­ka bor­ba ko­ju sam, na­rav­no, iz­gu­bio. Obe­ćao sam da ću uči­ti sâm na ima­nju, ali ni­je vre­de­lo. Vi­kao sam i pla­kao, i ni­šta. Na­du­re­no sam ću­tao, opet ni­šta. Kad bi se u ne­če­mu slo­ži­li, bi­li su ne­po­ko­le­blji­vi, neo­svo­ji­vi kao tvr­đa­va. A čvr­sto su od­lu­či­li da nam ne do­zvo­le da po­di­vlja­mo. „Sve­ti Ro­ko“ bio je, da stva­ri bu­du još go­re, ka­to­lič­ka ško­la. Vi­kend uoči tog sud­bo­no­snog po­ne­delj­ka po­sve­ti­li smo in­ten­ziv­nom kur­su hri­šćan­stva. Jed­no je bi­lo pre­tva­ra­ti se na mi­si na ko­ju se, iako de­lu­je več­no, od­la­zi sa­mo ne­de­ljom, a ne­što sa­svim dru­go pre­tva­ra­ti se sa­ti­ ma, od po­ne­delj­ka do pet­ka. U su­bo­tu uju­tru, po­če­li smo ta­ko što smo po­no­vi­li mo­li­tve ko­je smo već na­u­či­li, a on­da je ma­ma po­če­la da nam ob­ja­šnja­va ka­ko sve to ide. „Bog je stvo­rio svet za šest da­na, a sed­mog se od­ma­rao.“

142

Mar­se­lo Fi­ge­ras

„Ka­ko se to Bog od­ma­ra?“, upi­tao je Pa­tu­ljak. „On­da je od bla­ta na­pra­vio Ada­ma, pr­vog čo­ve­ka na sve­tu.“ „Zar mu ni­je bi­lo lak­še da ga na­pra­vi od pla­ste­li­na?“ „On­da je du­nuo na Ada­ma, i udah­nuo mu ži­vot. Ali po­što Bog ni­je že­leo da Adam bu­de sâm, od­lu­čio je da mu pro­na­đe že­nu.“ „Od­veo ga je u je­dan od onih kvi­zo­va?“ „Ne pra­vi se ble­sav. Ho­ću da ka­žem da je on­da Bog stvo­rio Evu.“ „Evi­tu Pe­ron!“ Do tog po­sle­po­dne­va, ima­li smo ne­ku bla­gu pred­sta­vu o pri­ča­ ma ko­je kao da su po­be­gle s pla­ka­ta za fe­sti­val fil­mo­va B pro­duk­ci­je: Sam­son i Da­li­la, Da­vid i Go­li­jat, De­set Bož­jih za­po­ve­sti. Pa­tu­ljak je bio odu­še­vljen po­dat­kom da je Moj­si­je pri­zvao ki­šu ža­ba, i gnja­vio je ma­mu pri­čom o No­je­voj bar­ci sve dok ni­je po­pu­sti­la i pri­zna­la ka­ko je, ako je Bog već že­leo da spa­se sve vr­ste ži­vo­ti­nja, No­je tre­ba­lo da pri­mi na bar­ku i jed­nog me­kog i jed­nog tvr­dog Ši­lju. U ne­de­lju smo oti­šli na mi­su i sa­zna­li da je sve ono što smo pret­ hod­nog da­na ču­li za­pi­sa­no u pr­voj knji­zi, ko­ja se zo­ve Sta­ri za­vet. Bio je tu i No­vi za­vet, mno­go ma­nje za­ba­van od Sta­rog (Brat ubi­ja bra­ta! Kva­ka sa an­đe­li­ma! Žbu­nje ko­je go­vo­ri! Pro­roč­ki sno­vi! Po­to­pi, mo­ra ko­ja se raz­dva­ja­ju i osta­li spe­ci­jal­ni efek­ti!), ali za­to da­le­ko po­tre­sni­ji. Isus je bio sto­la­rev sin i po­zi­vao je na lju­bav, mir i raz­u­me­va­nje me­đu lju­di­ma. Bio je pro­tiv­nik na­si­lja i pre­zi­rao je no­vac, po­što nam svet već pru­ža sve što je po­treb­no da bi­smo se pre­hra­ni­li, ode­nu­li i do­bro ži­ve­li; sve je sa­mo bi­lo stvar do­bre ras­po­de­le i or­ga­ni­za­ci­je. Nje­go­ve se ide­je ni­su do­pa­le lju­di­ma ko­ji su ima­li po­li­tič­ku, eko­nom­sku i ver­ sku moć, jer su sma­tra­li da Isus ne pri­zna­je nji­hov auto­ri­tet i da, što je naj­go­re, na­vo­di ma­se na pre­zir i ne­po­slu­šnost. Za­to su ga ubi­li, i to na gro­zan na­čin. Kao na onom po­ste­ru ko­ji sam spa­lio. I to bez ika­ kve po­tre­be, što je naj­go­re, jer je ono što je Isus go­vo­rio ima­lo smi­sla i po­sle nje­go­ve smr­ti. Osta­tak stva­ri ko­je se pri­pi­su­ju Hri­stu kli­ma­ve su i de­lu­ju pri­lič­no na­su­mič­no. Na pri­mer, da su sve­šte­ni­ci va­žni­ji od ka­lu­đe­ri­ca. (Pa­tulj­ ka je za­ni­ma­lo za­što se go­vo­ri sa­mo o oče­vi­ma i bra­ći po ve­ri, a ni­ko ne po­mi­nje stri­če­ve i ne­ća­ke.) To što im je za­bra­nje­no da se ven­ča­

KAM­ČAT­KA

143

va­ju. To što im bo­gat­stvo vi­še ne sme­ta. A tu je i pi­ta­nje na­fo­re: sva­ki put kad je uzmeš, je­deš Hri­sto­vo te­lo, što zvu­či pri­lič­no lju­do­žder­ski. Znam da je u pi­ta­nju sim­bo­lič­ni gest, ma­ma mi je to sto­put ob­ja­sni­ la, ali me­ne sve to i da­lje pod­se­ća na one pri­mi­tiv­ne rat­ni­ke ko­ji su pro­ždi­ra­li sr­ca svo­jih žr­ta­va u na­di da će na taj na­čin do­bi­ti nji­ho­vu mu­drost: su­vi­še po­jed­no­sta­vlje­no za moj ukus. De­ka je stal­no pri­čao ka­ko se mu­drost naj­du­že če­ka. Mu­drost i te­le­fon­ska li­ni­ja, ta­ko je go­ vo­rio. Ma­ma je is­pe­gla­la na­še no­ve ke­ce­lje (mo­ja je bi­la pla­va, kao i mo­je fi­gu­ri­ce u Ri­zi­ku), ta­ta i Lu­kas iza­šli su da ku­pe pi­cu, a Pa­tu­ljak i ja sta­ ja­li smo po­red ba­ze­na i po­sma­tra­li ža­bu ko­ja je ma­ha­la i ma­ha­la, ne pri­me­ću­ju­ći, glu­pa­ča jed­na, an­ti­tram­bu­li­nu ko­ja je mo­gla da je spa­se. Ni­je tre­ba­lo da se me­ša­mo, jer či­ta­va je za­mi­sao bi­la da ža­be to na­u­če sa­me, ali nas je raz­ne­žio njen mu­ko­tr­pan trud. Na kra­ju smo je mre­ ži­com po­gu­ra­li do da­ske. Sva­kom je po­ne­kad po­treb­no da mu ne­ko ma­lo pri­po­mog­ne.

46. Me­đu zve­ri­ma U ško­lu smo sti­gli ra­no. Ta­ta i ma­ma pred­sta­vi­li su nas ocu Ru­i­su, di­rek­to­ru ško­le. De­lo­vao je sim­pa­tič­no i bio pri­lič­no krat­ko­vid, su­de­ ći po de­blji­ni nje­go­vih na­o­ča­ra. Imao je de­be­lu jak­nu iako ni­je bi­lo hlad­no i, ma­da je bi­lo tek ju­tro, već je za­u­da­rao kao ja­rac. On nas je iz­veo u dvo­ri­šte i za­mo­lio nas da tu sa­če­ka­mo dok ne za­zvo­ni zvo­no za ula­zak u ško­lu. Pa­tu­ljak je oti­šao da po­gle­da mu­ral sve­tog Ro­ka, ja sam seo na be­ton­sku klu­pu, a ma­ma i ta­ta su oti­šli ne­ko­li­ko me­ta­ra da­lje da po­raz­go­va­ra­ju sa sve­šte­ni­kom. Za­hva­lju­ju­ći sa­ti­ma tre­nin­ga ko­je sam pro­veo u or­ma­nu, čuo sam de­lo­ve nji­ho­vog raz­go­vo­ra; otac Ru­is im je ob­ja­šnja­vao ka­ko će­mo bi­ti upi­sa­ni u dnev­nik i pro­zi­va­ni na ča­so­vi­ma, ali da ne mo­ra­ju da ša­lju ni­ka­kva do­ku­men­ta Mi­ni­star­ stvu obra­zo­va­nja, ta­ko da ne­ma­ju zbog če­ga da bri­nu. Kad je zvo­ni­lo, otac Ru­is od­veo je Pa­tulj­ka, a ma­ma je se­la po­red me­ne. Za­pa­li­la je ci­ga­re­tu, po­sled­nju u pa­kli, i pi­ta­la me je gla­som Ste­ne: „Ko si ti?“ „Vi­sen­te“, od­go­vo­rih ti­ho. „A za­što si se upi­sao ov­de u ško­lu?“ „Za­to što smo se upra­vo pre­se­li­li.“ „Či­me ti se ba­vi ta­ta?“ „Ar­hi­tek­ta je. Ra­di u ve­li­koj gra­đe­vin­skoj kom­pa­ni­ji, Kem­bel i sa­ rad­ni­ci.“ „A ja?“

KAM­ČAT­KA

145

„Do­ma­ći­ca.“ Ma­ma je iz­dah­nu­la ve­li­ki oblak di­ma. Iz­gle­da­la je umor­no. Ni­kad ni­je vo­le­la ra­no da usta­je. Kad je po­no­vo pro­go­vo­ri­la, vi­še ni­je zvu­ča­la kao Ste­na. „Ni­je to ta­ko stra­šno. Mo­žeš da upo­znaš no­ve dru­ga­re.“ „Ne že­lim no­ve dru­ga­re. Že­lim one ko­je već imam, a ti si mi ih uze­la!“ U tom tre­nut­ku otac Ru­is se opet po­ja­vio, i ja sam ustao. Pri­la­ze­ći sve­šte­ni­ku, ma­ma je zgu­žva­la pa­ke­tić ci­ga­re­ta u lop­ti­cu. Kad je otac Ru­is otvo­rio vra­ta mo­je no­ve uči­o­ni­ce, ni­je­dan od mo­ jih no­vih dru­ga­ra iz raz­re­da ni­je se­deo na svom me­stu. Svi su sta­ja­li is­pred ta­ble, zbi­je­ni u te­snu gru­pu, i cr­ka­va­li od sme­ha. Otac Ru­is ule­ teo je me­đu njih kao bul­do­žer, vi­ču­ći: „Svi na svo­ja me­sta!“, i šti­pa­ju­ći ih u vi­si­ni re­ba­ra; bi­lo je oči­gled­no da ima do­sta is­ku­stva u raz­bi­ja­nju ova­kvih oku­plja­nja. Uspe­šno ih je ras­te­rao sve dok pred ta­blom ni­je ostao sa­mo je­dan zi­mo­gro­žlji­vi de­čak, u jak­ni, sa ša­lom na pru­ge i vu­ne­nom ka­pom, ko­ji je od­bio da se po­me­ri. Otac Ru­is mu je još gla­ sni­je pod­vik­nuo: „Se­di, je­si li me čuo?“, ali osta­tak raz­re­da sa­mo se gro­ho­tom na­sme­jao. De­čak je bio škol­ski ske­let, ob­u­čen u ode­ću mo­jih dru­go­va iz raz­ re­da. Do­bro, u sva­kom slu­ča­ju, to je bio ske­let, to­li­ko je bi­lo oči­gled­no; za­pi­tao sam se do­kle ovi ka­to­li­ci uop­šte idu sa ka­ni­ba­li­zmom. Otac Ru­is po­cr­ve­neo je kao rot­kva, a za­tim se ko­nač­no na­sme­jao. (Nje­go­va je krat­ko­vi­dost bi­la još go­ra ne­go što sam pret­po­sta­vljao.) Ski­nuo je ode­ću sa ske­le­ta i za­hva­lio se raz­re­du na ve­li­ko­du­šnim do­ na­ci­ja­ma, a za­tim smo­tao ode­ću is­pod mi­ške. Ve­ći­na ga je izvi­žda­la. Oni osta­li, vla­sni­ci kon­fi­sko­va­ne gar­de­ro­be, sa­mo su pre­ble­de­li. Iz­veo me je is­pred ce­log raz­re­da i ob­ja­snio im da sam ja no­vi đak. Po­že­leo mi je do­bro­do­šli­cu, na­gla­ša­va­ju­ći ko­li­ko je ne­pri­jat­no do­ći u no­vu sre­di­nu u ko­joj se svi me­đu­sob­no već po­zna­ju, i za­mo­lio ih da me pri­me u svo­ja sr­ca. Sa­slu­ša­li su ga u do­sto­jan­stve­noj ti­ši­ni. Iako je bio di­rek­tor, otac Ru­is je bio do­bar čo­vek, što su zna­li svi ko­ji su ga po­zna­va­li. Ali pri­jat­na at­mos­fe­ra ko­ju je stvo­rio ras­pr­ši­la se istog tre­ na ka­da je za­vr­šio svo­ju go­vo­ran­ci­ju:

146

Mar­se­lo Fi­ge­ras

„Pred­sta­vljam vam Arol­da Vi­sen­tea.“ „Arol­do!“, istog tre­na vik­nuo je ne­ko iz zad­nje klu­pe. Za­tvo­rio sam oči i po­že­leo da sam mr­tav. Ni­sam pred­vi­deo da će, po­štu­ju­ći mo­ju vo­lju ona­ko ka­ko bih vo­leo da je po­štu­ju i kad su ne­ke dru­ge stva­ri u pi­ta­nju, ma­ma i ta­ta po­ku­ ša­ti da mo­je no­vo ime, Ha­ri, pre­ne­su i u ško­lu. Ha­ri je skra­će­no od Ha­rold, a Ha­rold je na špan­skom Arol­do, što je jed­na od onih po­seb­ nih re­či u na­šem je­zi­ku ko­je od­mah po­zi­va­ju na ru­ga­li­ce i ska­red­no ri­mo­va­nje, če­ga se dru­štvan­ce iz zad­nje klu­pe od­mah do­se­ti­lo. Istog tre­na, tri­de­set ma­lih ču­do­vi­šta u pla­vim ke­ce­lja­ma – kao Pla­ve Zlo­ će iz fil­ma Žu­ta pod­mor­ni­ca – po­če­lo je da mi se sme­je. Hteo sam da se zo­vem Ha­ri, ni­ka­ko Arol­do, a sad kad su se do­ko­pa­li tog sme­šnog ime­na po­če­li su da ri­mu­ju sve osta­lo što bih iz­go­vo­rio; či­tav je čas iz­ gle­dao kao ne­ki mju­zikl bez mu­zi­ke, u kom se sve go­vo­ri u sti­hu, i fa­ li­lo je još sa­mo da ske­let za­i­gra po pla­fo­nu i zi­do­vi­ma kao Fred Aster, dok ga ne­ko ne smi­ri po­vu­kav­ši ga za pru­ga­sti ze­le­ni šal.

47. Učim da di­šem Ose­ćao sam se kao je­dan od onih li­ko­va iz stri­pa s cr­nim obla­kom iz­nad gla­ve ko­ji ih svu­da pra­ti i s vre­me­na na vre­me is­pa­li po­ne­ku mu­nju. Ceo dan sam igrao ve­ša­la sam sa so­bom, ne obra­ća­ju­ći ni­ka­ kvu pa­žnju na to šta se de­ša­va na ča­su. Uvek sam bio do­bar đak, ali sad sam bio spre­man da pot­pu­no boj­ko­tu­jem ško­lu: hteo sam da do­ bi­jem sa­vr­še­nu je­di­ni­cu iz svih pred­me­ta da ma­ma i ta­ta ne bi ima­li kud do da me is­pi­šu iz te ško­le. Mo­ja igra ve­ša­la na kra­ju je pri­vu­kla pa­žnju deč­ka ko­ji je se­deo u klu­pi do me­ne, iz­ve­snog De­nu­či­ja, ko­ji oči­gled­no ni­je shva­tao ni pra­vi­la (ka­ko sam mo­gao da tra­žim po­gre­ šno slo­vo kad sam već znao ko­ja je reč u pi­ta­nju?), a ka­mo­li mo­ju že­lju da sa­mog se­be ve­šam iz par­ti­je u par­ti­ju. Na iz­la­zu iz ško­le če­ka­li su nas ma­ma i ta­ta. Vra­ti­li smo se ku­ći pe­ ške, jer su hte­li da nam po­ka­žu put. Pa­tu­ljak je po­kva­rio mo­je sa­vr­še­ no ne­ras­po­lo­že­nje pre­pri­ča­va­ju­ći svoj dan; bio je pot­pu­no odu­še­vljen no­vom ško­lom. „Mo­ja uči­te­lji­ca ka­že da imam le­pu ko­su. Ka­že i da sam baš sim­pa­ ti­čan. I da je ime Si­mon le­po. I San­dra je le­po ime. Mo­ja no­va učitelji­ ca se zo­ve San­dra. Za­što ti ni­si uze­la ime San­dra, ma­ma? Sve­ti Ro­ko ima ku­cu, je­si li vi­de­la? Mo­gu li i ja da imam ku­cu?“ Ta­ta, ko­ji je bio le­po ras­po­lo­žen, re­kao je Pa­tulj­ku da sve­ti Ro­ko ima i ra­ne na no­ga­ma, i upi­tao ga da li bi že­leo i njih. „Ne, jer bi mi ih pas li­zao kao i Sve­tom Ro­ku i on­da bih do­bio be­ sni­lo pa bi mo­ra­li da mi da­ju vac­ki­nu. Kad po­ra­stem, ho­ću da bu­dem sve­tac, ali zdrav sve­tac.

148

Mar­se­lo Fi­ge­ras

„Kao sve­ti Zdrav­ko.“ „Ta­ko je!“, re­kao je Pa­tu­ljak. Lu­kas je ku­ći sti­gao ka­sno, kad smo već za­vr­ša­va­li ve­če­ru. Ni­je imao pa­met­ni­ja po­sla ne­go da me pi­ta ka­ko mi je pro­šao pr­vi dan u ško­li. To je bio sa­vr­še­ni iz­go­vor da usta­nem od sto­la i iza­đem u vrt za­lu­piv­ši vra­ti­ma. Trav­njak je još bio vla­žan od po­sle­po­dnev­nog plju­ ska, krat­kog i bur­nog. Kad bi ve­tar za­tre­sao gra­ne, ka­pi vo­de su pa­da­le i boc­ka­le me po li­cu. Ško­la mi je po­mr­si­la pla­no­ve, ali ni­sam že­leo da od­u­sta­nem od fi­ zič­kog tre­nin­ga. Iako sam bio po­span, ne­ras­po­lo­žen i pu­nog sto­ma­ka, iza­šao sam da tr­čim oko vr­ta. Ovog pu­ta is­tr­čao sam sa­mo je­dan krug i sru­šio se na trav­njak, bli­zu ku­hinj­skog pro­zo­ra. Po­ku­ša­vao sam da do­ đem do da­ha. Iz­nu­tra je do­pi­ra­la gla­sna mu­zi­ka, ne­ki je tip na­zal­nim gla­som pe­vao Pri­se­ćam se pro­šlo­sti, dok mi sr­ce ze­be, / sve me u Ve­ne­ci­ji pod­se­ća na te­be. Uči­ni­lo mi se da vi­dim ma­mu u ku­hi­nji. Ne bih li pri­ krio svo­je ža­lo­sno sta­nje, po­ku­šao sam da ra­dim skle­ko­ve. Ura­dio sam sa­mo dva, to je sve. Dva. U gru­di­ma mi je ši­šta­lo kad sam za­čuo ka­ko je ne­ko za­lu­pio vra­ti­ma. Bio je to Lu­kas. Tr­čao je. Kroz vrt. Sam. Ni­je me iz­ne­na­di­lo to što je iza­šao da tr­či od­mah po­što je pri­hva­ tio ma­mi­nu po­nu­du da mu spre­mi ne­što za ve­če­ru. Ču­dan mi je bio sklad nje­go­vih po­kre­ta pri tr­ča­nju. Du­go­nja Lu­kas, ko­ji je ho­dao kao Gru­čo Marks, to­li­ko tra­pav da je lak­to­vi­ma oba­rao sve oko se­be, tr­ čao je pra­vil­nim, ele­gant­nim po­kre­ti­ma, kao da je stvo­ren za br­zi­nu. I kao so na ra­nu, gle­dao sam ga ka­ko je op­tr­čao tri kru­ga, a da se ni­je ni ozno­jio. „Trik je u rit­mu“, re­kao mi je, cup­ka­ju­ći u me­stu na­kon če­tvr­tog kru­ga. „On uvek mo­ra da bu­de pra­vi­lan. Tr­čiš u istom rit­mu, di­šeš u istom rit­mu. Udah­neš na nos. Na­pu­niš sto­mak va­zdu­hom i iz­dah­neš. Ne gru­di, ne­go sto­mak. Ta­ko se ni­kad ne­ćeš umo­ri­ti.“ „Ni­kad?“ „Ho­ćeš da vi­diš da ću da is­tr­čim još če­ti­ri kru­ga?“ „Mo­gu li sa to­bom?“ Lu­kas je pri­la­go­dio svoj ri­tam mom. Tr­ča­li smo po­la­ko, dok sam se ja tru­dio da opo­na­šam nje­go­ve pra­vil­ne po­kre­te ru­ka­ma, na če­ti­ri

KAM­ČAT­KA

149

ko­ra­ka udah, na če­ti­ri ko­ra­ka iz­dah, do kra­ja vr­ta, pa oko ži­ve ogra­de, sve do ku­će, i opet, pra­vil­no di­šu­ći, če­ti­ri ko­ra­ka udah, če­ti­ri ko­ra­ka iz­dah. Shva­tio sam na­jed­nom da mi vi­še ne ši­šti u gru­di­ma. Dok sam ta­ko tr­čao, mo­ja su plu­ća pre­šla na auto­mat­sko upra­vlja­nje: po­no­vo su fun­ci­o­ni­sa­la ka­ko tre­ba, u har­mo­ni­ji sa ostat­kom te­la, bez mog tvr­ do­gla­vog upli­ta­nja. Pi­tao sam ga da li je od­u­vek ta­ko tr­čao, još od de­tinj­stva. Re­kao mi je da ni­je, da je to ka­sni­je na­u­čio. Da se sve što va­lja u ži­vo­tu mo­ra na­u­či­ti. Re­kao sam mu da ne­ke stva­ri zna­mo da ra­di­mo od ro­đe­nja. „Ali mo­ra­mo da na­u­či­mo ka­ko da ih ra­di­mo do­bro“, od­go­vo­rio je. „Svi di­še­mo, na pri­mer, ali mno­go lju­di ne di­še ka­ko tre­ba. Be­be in­ stink­tiv­no zna­ju da pli­va­ju, ali taj in­stinkt tre­ba raz­vi­ja­ti. Ume­ju i da se kre­ću, ali su tra­pa­ve: mo­ra­ju da usa­gla­se svo­je po­kre­te. To se od­no­si na ve­ći­nu stva­ri. Do­la­zi­mo na svet opre­mlje­ni za njih, ali ni­ko ne zna ka­ko da tu opre­mu i ko­ri­sti.“ „Ni­kad ni­sam raz­mi­šljao o to­me“, re­kao sam. „Šta sve još mo­ra­mo da na­u­či­mo?“ „Pro­iz­vo­di­mo gla­so­ve, ali uči­mo da pri­ča­mo.“ „I da pe­va­mo.“ „Na­rav­no. I da raz­mi­šlja­mo.“ „I da ose­ća­mo.“ „Va­žno je zna­ti da ose­ćaš“, re­kao je Lu­kas. Pre ne­go što sam sti­gao da pri­me­tim, već smo is­tr­ča­li če­ti­ri kru­ga. Sti­gli smo do ku­će. Mu­zi­ka je tre­šta­la. Mat Mon­ro je na ka­ta­stro­ fal­nom špan­skom pe­vao Can’t ta­ke my eyes off of you. Ušli smo u tr­pe­za­ri­ju zno­ja­vi i sreć­ni i za­te­kli ma­mu i ta­tu ka­ko ple­šu, dok im se Pa­tu­ljak mo­ta oko no­gu. Čim me je ugle­dao po­čeo je da me vu­če da igram sa njim, a ma­ma je po­zva­la Lu­ka­sa, ko­ji je usti­ma pu­nim hle­ba od­go­va­rao da ne­će, a kad ga je na­te­ra­la, po­no­vo je bio tra­pav kao i ra­ni­je (i ples je ne­što što tre­ba da se na­u­či), dok se ta­ta ra­se­ja­no če­škao po gla­vi i, zu­re­ći u pra­znu ča­šu ko­ju je osta­vio na ko­mo­di, pi­tao: „Lju­di, gde se de­de mo­je vi­no?“

48. Ne­do­vr­še­na pe­sma Kad se ro­di­mo, zna­mo i da ču­je­mo, ali mo­ra­mo na­u­či­ti da slu­ša­mo. Mo­ja ra­na is­ku­stva u stal­noj po­stav­ci or­ma­na bla­go­vre­me­no su me pri­pre­mi­la za oslu­ški­va­nje i pro­ce­nji­va­nje zvu­ko­va. Br­zo sam shva­tio ko­li­ko je la­ko bi­lo pre­va­ri­ti se kad po­ku­šaš da od­re­diš šta pro­iz­vo­di ne­ ki zvuk i oda­kle on do­pi­re; iz­ne­na­dio bih se kad bi se is­po­sta­vi­lo da je ono što je me­ni zvu­ča­lo kao kuc­ka­nje ne­kog in­sek­ta po dr­ve­tu u stva­ ri bi­la mo­ja maj­ka ko­ja či­sti me­tlom, i da, na­rav­no, zvuk ne do­pi­re iz unu­tra­šnjo­sti or­ma­na, kao što sam bio ube­đen, već iz­da­le­ka, iz ku­hi­nje. Ono što će­mo ču­ti uvek za­vi­si od to­ga ko­li­ko nam je iz­o­štre­no ču­ lo slu­ha, i mo­že se iz­me­ri­ti ni­zom te­sto­va či­ji su re­zul­ta­ti uglav­nom isti kod svih. Ono što će­mo slu­ša­ju­ći raz­u­me­ti, me­đu­tim, za­vi­si od to­ga ka­ko slu­ša­mo; to je lič­no i ne­pre­no­si­vo is­ku­stvo. Ono za­vi­si od is­ku­stva, od stra­ha i že­lje, i do­pi­re iz naj­ve­ćih du­bi­na na­še pod­sve­sti. Za­vi­si i od je­zi­ka, ko­ji je za­jed­nič­ki svi­ma ko­ji njim go­vo­re, ali je, po­ red to­ga, i ne­što sa­svim lič­no: ako pet­sto mi­li­o­na lju­di go­vo­ri špan­ski, to zna­či da po­sto­ji pet­sto mi­li­o­na raz­li­či­tih, lič­nih ver­zi­ja špan­skog, sa sop­stve­nim reč­ni­kom, je­zič­kim kon­struk­ci­ja­ma, gre­ška­ma i stan­ ka­ma; sva­ki mo­no­log iden­ti­fi­ku­je go­vor­ni­ka s jed­na­kom pre­ci­zno­šću kao i oti­sak pr­sta. Ma­lo su gde tri­ko­vi opa­ža­nja oči­gled­ni­ji ne­go kad su u pi­ta­nju tek­sto­vi pe­sa­ma. Po­ne­se­ne mu­zi­kom, re­či igra­ju. Po­ne­kad se pot­pu­ no pre­da­ju na­šem za­gr­lja­ju, po­ne­kad se iz­mak­nu ka­ko bi na­pra­vi­le okret, osta­vlja­ju­ći nas is­pru­že­ne ru­ke. Je­dan od mo­jih dru­go­va iz Sve­

KAM­ČAT­KA

151

tog Ro­ka, si­ću­šni Ri­gou, sme­jao se se­bi u bra­du na sva­koj mi­si, po­što ni­je čuo stih: „Za nas On je stra­dao“, ko­ji je na­gla­ša­vao to da se Hrist svo­je­volj­no žr­tvo­vao, već: „Za nas On se stra­hu dao“, što bi zna­či­lo da se valj­da u ne­kom tre­nut­ku dao u beg. U dru­gom sti­hu, ko­ji je gla­sio: „Da­nas nas zo­ve“, či­ni­lo nam se da nas do­zi­va trop­sko vo­će. A pa­tri­ot­ske pe­sme pra­vi su Ror­ša­hov test onih ko­ji ih pe­va­ju. Oto­ne, ko­ji je bio kru­pan i već je pu­šio po ćo­ško­vi­ma, iz sveg je gla­sa pe­vao: „Hra­bro Ras či­ni ve­ze“, a da se ni na tren ne za­pi­ta ko je taj ta­jan­stve­ni Ras ko­ji ve­ze ča­ro­li­je, i ta­ko sa­zna da je ori­gi­nal­ni stih gla­sio: „Hra­bro raš­či­ni ve­ze“. Pa­tu­ljak je bio ap­so­lut­no ne­u­pu­ćen u isto­ri­ju Ar­gen­ti­ne. Imao je tek ble­du pred­sta­vu o to­me ko su bi­li Sar­mi­en­to (onaj će­la­vi), San Mar­tin (onaj no­sa­ti), i Bel­gra­no (onaj u he­lan­ka­ma), i ni­je imao ni­ka­ kve sklo­no­sti ka pam­će­nju sti­ho­va pa­tri­ot­skih pe­sa­ma, po­put ono­ga ko­ji gla­si: „Vr­šak stre­le zla­ća­ni opo­na­ša lik“. Ali ose­ćao je ener­gi­ju ko­ ju no­se mar­še­vi i him­ne, i svi­đa­li su mu se iako ni­je raz­u­meo ni reč. De­ša­va se to i sta­ri­ji­ma: u fil­mu Gil­da sa Ri­tom Hej­vort, či­ja se rad­nja od­vi­ja u jed­nom ar­gen­tin­skom ka­si­nu, dru­štvan­ce ko­je pro­sla­vlja za­ vr­še­tak Dru­gog svet­skog ra­ta, po­či­nje da pe­va Marš na San Lo­ren­co, u isto vre­me oda­ju­ći po­čast sa­ve­znič­koj voj­sci i na­red­ni­ku Ka­bra­lu. Ni­je va­žan tekst, već duh pe­sme: njen ve­se­li, po­bed­nič­ki ton bio je sve što im je bi­lo po­treb­no. Pa­tu­ljak je, i ne zna­ju­ći, raz­mi­šljao na isti na­čin. Kad je bio sre­ćan, po­čeo bi da pe­va na­rod­nu him­nu. A te je ve­če­ri bio ve­o­ma sre­ćan, što zbog ple­sa, što zbog ča­še vi­na ko­ju je po­pio, mr­tav že­dan zbog za­bra­ne pi­ća pred spa­va­nje ko­ju sam mu na­met­nuo ka­ko se no­ću ne bi upi­škio u kre­vet. Pre­sta­li smo da igra­mo, ras­klo­ni­li smo sto, opra­li zu­be, po­zdra­vi­li se i po­šli na spa­va­ nje, a Pa­tu­ljak je i da­lje pe­vao: „Po­čuj­te smrt­ni­ci po­klič sve­ti: slo­bo­da, slo­bo­da, slo­bo­da“. Ni­je mi sme­ta­lo, jer sam bio za­uz­ et po­ku­ša­va­njem da is­kam­čim još ne­ku in­for­ma­ci­ju od Lu­ka­sa. Sve dok me je pu­štao da ga is­pi­tu­jem, Pa­tu­ljak je mo­gao do mi­le vo­lje da pe­va i ska­če po kre­ve­tu. Po­lu­ta­ma so­be, po­ste­lji­ne, pi­dža­me i vre­će za spa­va­nje uli­va­le su po­ve­re­nje. „Ko­li­ko imaš go­di­na?“

152

Mar­se­lo Fi­ge­ras

„Osam­na­est.“ „Oda­kle si?“ „Čuo si šta je re­kao tvoj ta­ta. Što ma­nje znaš o me­ni, to bo­lje.“ „I ne­ka je več­na sla­va...“ „Je­si li iz Bu­e­nos Aj­re­sa ili iz oko­li­ne?“ „Ni jed­no ni dru­go.“ „Ti si iz Polj­ske!“ „Ot­kud ti sad pa to?“ „Ma­ji­ca ti je iz Polj­ske.“ „Do­ne­li su mi je ba­ka i de­ka.“ „A ja­pan­sku tor­bu?“ „I nju.“ „Za ko­ju smo se iz­bo­ri­li...“ „Imaš ba­ku i de­ku. A imaš li ro­di­te­lje?“ „Imam.“ „Ži­ve ov­de? Ili u Polj­skoj?“ „Ov­de.“ „Gde?“ „Po­gre­šno pi­ta­nje.“ „Haj­de re­ci, gde.“ „U La Pla­ti. Ali sad je do­sta.“ „Ži­viš sa nji­ma?“ „Po­gre­šno pi­ta­nje.“ „Za ko­ju smo se iz­bo­ri­li...“ „Iz­ba­ci­li su te iz ku­će.“ „Ti si po­lu­deo.“ „Šta on­da ra­diš ov­de?“ „Ja sam na taj­nom za­dat­ku.“ „La­žeš!“ „Vi­diš? Kad ti ka­žem isti­nu, ti mi ne ve­ru­ješ.“ „Oti­šao si da ži­viš sa de­voj­kom.“ „Ka­kvom de­voj­kom?“ „Ne­moj da se pra­viš ble­sav. Vi­deo sam je.“ „Vi­deo si je?“

KAM­ČAT­KA

153

„Na sli­ci. Imaš de­voj­ku, i ja sam joj vi­deo si­se!“ „Oven­ča­ni več­nom sla­vom...“ Tup! Kad smo se okre­nu­li, Pa­tulj­ka vi­še ni­je bi­lo. Od sil­nog ska­ka­nja, du­šek nje­go­vog kre­ve­ta se pre­vr­nuo, ali od mog bra­ta ni­je bi­lo ni tra­ ga. Kao da je bio žr­tva spon­ta­nog sa­go­re­va­nja, kao gro­fi­ca Kor­ne­li­ja de Ban­di Se­se­na­te u Ve­ro­ni, po­čet­kom osam­na­e­stog ve­ka: sa­ma se za­pa­li­la, puf, od sop­stve­ne to­plo­te, i istog tre­na iz­go­re­la. Za­pi­tao sam se da li je zbog to­ga de­ci za­bra­nje­no da pi­ju vi­no. Ali Pa­tu­ljak ipak ni­je iš­če­zao. Gla­va mu je pro­vi­ri­la s dru­ge stra­ne, iz ru­pe iz­me­đu zi­da i kre­ve­ta ko­ji se po­me­rio od ska­ka­nja. Če­škao se po gla­vi na me­stu gde se uda­rio, i či­ni­lo se kao da će sva­kog tre­na bri­ znu­ti u plač. Lu­kas i ja smo ga gle­da­li s čud­nim iz­ra­zom li­ca, ne­kom me­ša­vi­nom stra­ha i iz­ne­na­đe­nja, i mo­ra da smo bi­li stra­šno sme­šni jer se od­mah na­sme­jao i re­kao: „Uma­lo da se ubi­jem!“ Za­tim je na­ me­stio du­šek i na­sta­vio da ska­če, iz­vi­ku­ju­ći po­sled­nje sti­ho­ve him­ne, u sa­svim lič­noj in­ter­pre­ta­ci­ji: „Za­tra­nja­mo sa Sla­vom Mo­re­ti“. U tom tre­nut­ku u so­bu na­hru­pi­še ma­ma i ta­ta, upla­še­ni lo­mlja­ vom ko­ju su ču­li. Pri­zor ih je osta­vio bez tek­sta. Ja sam im re­kao da se Pa­tu­ljak na­pio, ta­ta je pi­tao šta zna­či gla­gol za­tra­nja­ti, ma­mu je za­ni­ma­lo ko je ta Sla­va Mo­re­ti (u te­le­fon­skom ime­ni­ku po­sto­ja­la je jed­na Sil­vi­ja, ali ni­jed­na Sla­va), da bi­smo na kra­ju svi za­jed­no pe­va­li him­nu, cr­ka­va­ju­ći od sme­ha, dok je ma­ma lju­bi­la Pa­tulj­ka i ob­ja­šnja­ va­la mu ka­ko pra­vi tekst gla­si: „Za­kli­nje­mo se sa sla­vom mre­ti“, a ta­ta joj go­vo­rio da ga pu­sti, jer je nje­go­va ver­zi­ja bo­lja; mi­slim da je bio u pra­vu, s pet go­di­na, bo­lje zvu­či: „Za­tra­nja­mo sa Sla­vom Mo­re­ti“ ne­go: „Za­kli­nje­mo se sa sla­vom mre­ti“, jer kad čo­vek ima pet go­di­na, još je su­vi­še ma­li da bi raz­u­meo ne­ke stva­ri.

49. Ot­kri­vam da ne­ko me­ni vr­lo drag uop­šte ni­je sa­vr­šen Lu­kas je po­stao moj lič­ni tre­ner. Ve­žba­li smo s vre­me­na na vre­me, po­što je on sve če­šće od­la­zio sa ima­nja i po­ne­kad se vra­ćao ve­o­ma ka­sno, ali kad bi se to de­si­lo, osta­vio bi mi pri­pre­mljen plan po ko­ me ću ve­žba­ti sam. Čim se vra­ti, od­mah bi tra­žio da mu pod­ne­sem „usme­ni iz­ve­štaj“: je­sam li ili ni­sam is­pu­nio plan, je­sam li ga is­pu­nio u pot­pu­no­sti ili de­li­mič­no, ko­je sam ve­žbe osta­vio za po­sle. Sve sam mu de­talj­no pre­pri­ča­vao. Lu­kas me­ni, me­đu­tim, ni­kad ni­je go­vo­rio ku­da od­la­zi. Sva­ki put kad bih mu po­sta­vio to pi­ta­nje, za­u­sta­vio bi me ne­ u­mo­lji­vom re­če­ni­com: „Po­gre­šno pi­ta­nje“. Po­ne­kad bi se vra­ćao is­cr­ pljen, i za­vu­kao bi se u vre­ću za spa­va­nje bez ve­če­re; Pa­tu­ljak i ja smo on­da ula­zi­li u so­bu na pr­sti­ma, da ga ne pro­bu­di­mo. Tu i ta­mo tra­žio je da raz­go­va­ra sa ma­mom, ta­tom, ili sa obo­je, na­sa­mo, da­le­ko od na­ ših uši­ju. Ali go­vor nji­ho­vih te­la ja­sno je po­ka­zi­vao da ku­ju ne­ka­kvu za­ve­ru. U to vre­me već sam bio si­gu­ran da ma­ma i ta­ta zna­ju za Lu­ka­ so­vu taj­nu mi­si­ju, i da mu na ne­ki na­čin po­ma­žu ili pru­ža­ju po­dr­šku. Lu­kas mi je pred­lo­žio da pr­vo ma­lo ra­dim na fi­zič­koj kon­di­ci­ji, pre ne­go što se u pot­pu­no­sti po­sve­tim eska­po­lo­gi­ji. Hu­di­ni je bio u pred­no­sti u od­no­su na me­ne, jer je još od ma­lih no­gu tr­čao i pli­vao, i ja sam mo­rao ne­ka­ko da pre­mo­stim taj jaz iz­me­đu na­ših spo­sob­no­sti. Dok tre­ni­ram, pred­lo­žio je Lu­kas, mo­že­mo za­jed­no da smi­šlja­mo ve­ žbe bek­stva či­ju će­mo te­ži­nu po­ste­pe­no po­ve­ća­va­ti. Ka­ko bi mo­gao da poč­ne da smi­šlja ve­žbe, po­zaj­mio sam mu knji­ gu o Hu­di­ni­ju. Pr­vi put ju je uzeo u ru­ke go­to­vo sve­ča­no, shva­ta­ju­ći

KAM­ČAT­KA

155

ko­li­ko je ta knji­ga va­žna za me­ne. Br­zo ju je pro­či­tao i vra­tio mi je, re­kav­ši mi da za­be­le­žim naj­va­žni­je de­lo­ve i pi­ta­nja na ko­je knji­ga ni­je pru­ža­la od­go­vo­re. Na pri­mer, va­žno je bi­lo ve­žba­njem po­ve­ća­ti ka­pa­ ci­tet plu­ća. Hu­di­ni je mo­gao da iz­dr­ži če­ti­ri mi­nu­ta is­pod vo­de, bez va­zdu­ha. Če­ti­ri mi­nu­ta! Za­pi­sao sam na par­če pa­pi­ra: „Hu­di­ni mo­že da iz­dr­ži če­ti­ri mi­nu­ta“, i za­vu­kao pa­pir me­đu stra­ni­ce knji­ge. Pi­ta­nja su mo­ra­la da ima­ju ve­ze sa onim što je va­lja­lo pro­ve­ri­ti. Jed­na od te­ma ko­je je, na pri­mer, tre­ba­lo pro­u­či­ti, bio je me­ha­ni­zam bra­va, od naj­jed­no­stav­ni­jih do naj­slo­že­ni­jih, obra­ća­ju­ći po­seb­nu pa­ žnju i na ka­tan­ce. Dru­ga je bi­la ne­što što mi je ma­ma već ob­ja­sni­la; pre­ci­zno iz­ra­ču­na­va­nje ko­li­či­ne va­zdu­ha u san­du­ku. Na pa­pi­ri­ću ko­ji sam za­vu­kao u knji­gu, sad je pi­sa­lo: „Ko­li­ko vre­me­na imam?“ Po­vre­me­no bih uhva­tio se­be ka­ko pred Lu­ka­som ra­dim sve one stva­ri ko­jih se sti­dim i ko­je sam uglav­nom ra­dio sa­mo pred Ber­tu­ čom: ka­ko čač­kam nos i le­pim slin­ce gde god stig­nem, ili ka­ko zu­rim u sli­ku de­voj­ke u bi­ki­ni­ju kao da mo­gu po­gle­dom da je ski­nem. Ni­ sam vi­še mo­gao da se ob­u­zdam, bi­lo za­to što je Lu­kas bio do­pa­dlji­vog ka­rak­te­ra, ili za­to što sam ga če­sto kad se vra­tim iz ško­le za­ti­cao ka­ko gle­da Sku­bi Dua sa Pa­tulj­kom, dok sva­ko sr­če svoj Ne­skvik. Če­sto mi je nje­go­vo po­na­ša­nje bi­lo čud­no, na pri­mer, to što se sva­ko­dnev­no bri­je (za­lu­dan po­sao, bu­du­ći da je bio go­lo­brad ako se iz­uz­ mu one če­ti­ri cr­ne dla­ke ko­je bi sat-dva po­sle bri­ja­nja iona­ko opet iz­ra­sle), i pa­žnja s ko­jom pra­ti dnev­nik. Bi­le su to stva­ri za od­ra­sle, ali Lu­kas ih je ra­dio jed­na­ko pri­rod­no kao što je tr­čao ili či­tao moj strip o De­ni­su Mar­ti­nu; ni­kad nas ni­je dr­žao na od­sto­ja­nju, osim kad po­sta­vlja­mo ne­pri­jat­na pi­ta­nja. U sva­kom slu­ča­ju, po­čeo je po­ma­lo da se otva­ra, i da nam oda­je po­ne­što o se­bi, kap po kap. Ono za ba­ku i de­ku je bi­lo isti­na. Pu­to­va­li su u Evro­pu i Ja­pan i do­ne­li mu tor­bu i ma­ji­cu i još mno­go što­šta. Kad pri­ča o nji­ma, glas bi mu po­stao vi­sok, kao da je udah­nuo he­li­jum. Ro­di­te­lji su mu i da­lje ži­ve­li u La Pla­ti, ali ni­je mo­gao da ih po­se­ti. Vi­dev­ši ka­ko mi u oči­ma sve­tli pi­ta­nje ko­je mo­je usne ni­su iz­go­vo­ri­le, dao mi je isto ob­ja­šnje­nje kao i ta­ta kad je za­bra­nio Ber­tu­čov do­la­zak na ima­nje: ni­je po­se­ći­vao svo­je ro­di­te­lje da ih ne bi do­veo u opa­snost.

156

Mar­se­lo Fi­ge­ras

Na­vi­jao je za tim Estu­di­jan­tes, ali ni­je bio pre­vi­še za­gri­žen. A kad se sve ovo za­vr­ši, hteo je da stu­di­ra me­di­ci­nu. Že­leo je da po­sta­ne pe­ di­ja­tar. Mno­gi su mu atlet­ski klu­bo­vi po­nu­di­li da se tak­mi­či za njih, ali on ni­je hteo da ga spret­nost oba­ve­že: svo­je je spo­sob­no­sti shva­tao ola­ko, kao da ne že­li da po­sta­ne rob go­spo­da­ra ko­ga ni­je tra­žio. Ja sam po­što­vao ras­po­red ve­žba­nja, za­pre­pa­stiv­ši či­ta­vu po­ro­di­cu svo­je­volj­nim od­ri­ca­njem od ga­zi­ra­nih pi­ća i no­vo­ste­če­nom lju­ba­vlju pre­ma vo­ću. (Deo pla­na bi­la je i zdra­va is­hra­na.) Ali Lu­kas je pri­me­tio mo­je ne­str­plje­nje za du­go­traj­ni pro­ces po­ste­pe­nog uče­nja, i pri­stao je da mi una­pred ot­kri­je ne­ko­li­ko što­so­va. Na­u­čio me je ka­ko se pra­ve ne­ki čvo­ro­vi, i ob­ja­snio mi jed­nu teh­ni­ku oslo­ba­đa­nja iz ve­zā. Ono o čvo­ro­vi­ma na­u­čio je na kam­po­va­nju. O teh­ni­ci oslo­ba­đa­nja slu­šao je na te­le­vi­zi­ji, i uspe­šno ju je is­pro­bao u prak­si. Trik je bio u to­me da kon­tro­li­šeš svo­je te­lo u tre­nut­ku dok te ve­zu­ju. Uko­li­ko se ko­no­pac ob­mo­ta­va oko zglo­bo­va, oni mo­ra­ju da osta­nu čvr­sti, da ne po­pu­ste pod pri­ti­skom čvo­ra. Kad si ve­zan, mo­žeš da opu­stiš zglo­bo­ve i da iz­mi­go­ljiš ru­ku kroz čvor. Isto mo­žeš da ura­diš i sa gle­žnje­vi­ma, pa čak i sa tor­zom: naj­bo­lje je ra­ši­ri­ti grud­ni koš, za­dr­ža­va­ju­ći va­zduh dok te ve­zu­ju, a po­tom iz­dah­nu­ti, ka­ko bi se za­pre­mi­na te­la sma­nji­la, a ko­nop­ci se opu­sti­li. Lu­kas je po­nu­dio da mi to i po­ka­že. U šu­pi za alat bi­lo je sta­rog ka­na­pa. Svom sna­gom ve­zao sam mu ru­ke iza le­đa, za­te­žu­ći ih sve dok se ni­sam upla­šio da ću ga po­vre­di­ti. Ni­je se ni­jed­nom po­bu­nio. Kad sam za­vr­šio, okre­nuo se i od­mak­nuo dva ko­ra­ka, skri­va­ju­ći ru­ke od mog po­gle­da. „Ka­ko je mo­gu­će da ti se svi­đa Su­per­men?“, upi­ta iz­ne­na­da. Sle­dio sam se. Ni­kad mi ni­je ni na pa­met pa­lo da bi mo­gao da po­ sto­ji ne­ko ko ne vo­li Su­per­me­na. „Za­što pi­taš? Te­bi se ne svi­đa?“ „Iskre­no? Ne.“ „Šta mu fa­li?“, upi­tao sam, za­u­zi­ma­ju­ći od­bram­be­ni stav. Pi­ta­nje je bi­lo sa­svim re­to­rič­ko, ali Lu­kas ga je shva­tio ozbilj­no. „Sme­šno mu je ono dre­ča­vo ode­lo“, re­kao je, kao da tek po­či­nje da na­vo­di po­du­ga­čak spi­sak. „Cr­ve­ne ga­ći­ce? Mo­lim te! Ono s dvo­

KAM­ČAT­KA

157

stru­kim iden­ti­te­tom ne pi­je vo­du, pot­pu­no je bes­po­treb­no. Za­što ni­je Su­per­men ce­log da­na? Ta­ko bi mo­gao da ura­di dvo­stru­ko vi­še do­brih de­la ne­go što na­vod­no ra­di. A i ne­ga­tiv­ci su bez­ve­ze: Leks Lu­tor se ne mo­že po­re­di­ti sa Džo­ke­rom, Že­nom-mač­kom, Pin­gvi­nom ili...“ „Znao sam!“, uz­vik­nuh op­tu­žu­ju­ći ga drh­ta­vim pr­stom. „Ti vo­liš Bet­me­na!“ „Bet­men je sto­put bo­lji!“ „Ali ne­ma su­per­mo­ći!“ „Baš je za­to mno­go bo­lji. Su­per­me­nu su mo­ći pa­le s ne­ba. Uvek je isti, dvo­di­men­zi­o­na­lan, i ni­ka­da ni­šta ne na­u­či. Bet­men je sa­mo obi­ čan čo­vek, kao ti ili ja. Kao de­te, do­ži­veo je ve­li­ku tra­ge­di­ju, i to ga je uči­ni­lo čo­ve­kom ka­kav je da­nas. Osim to­ga, mno­go je pa­met­ni­ji. I do­ mi­šlja­ti­ji. I ima mno­go do­bar auto. A i Bet­me­no­va pe­ći­na je stra­va.“ „Su­per­men ima Tvr­đa­vu sa­mo­će.“ „Dža­ba, kad je ni­kad ne ko­ri­sti.“ „Ko­ri­sti je!“ „Stvar­no? Ka­da?“ „...“ „Re­ci mi, ka­da?“ Ni­sam smi­slio od­go­vor. Mo­žda za­to što ni­sam imao vre­me­na. Pre ne­go što sam sti­gao i da zi­nem, do­ba­cio mi je ko­no­pac ko­ji je upra­vo od­ve­zao.

50. Skan­dal Bi­lo za­to što sam se po­mi­rio sa sud­bi­nom, ili za­to što sam se pri­ la­go­dio no­vo­na­met­nu­tom rit­mu, tek po­ha­đa­nje ško­le „Sve­ti Ro­ko“ za me­ne vi­še ni­je pred­sta­vlja­lo mu­če­nje kao u po­čet­ku. U ško­li i ni­je bi­lo ta­ko lo­še. Za­ba­vlja­le su me raz­li­ke iz­me­đu nje i „mo­je“ ško­le u če­tvr­ti Flo­res: mo­li­tva ko­jom uju­tru za­po­či­nje dan, ča­so­vi ve­ro­na­u­ke, raz­li­ či­ti na­stav­ni­ci za sva­ki pred­met ume­sto jed­ne na­stav­ni­ce ko­ja nam je dr­ža­la sve pred­me­te, i či­nje­ni­ca da ni­je­dan od tih na­stav­ni­ka ni­je bi­la že­na. Ne­ki od njih ni­su bi­li sa­mo na­stav­ni­ci, već i sve­šte­na li­ca, sve­šte­ ni­ci ili mo­na­si – Pa­tu­ljak ni­kad ni­je raz­u­meo ko­ja je raz­li­ka iz­me­đu njih. Mo­nah je kao le­kar ko­ji je di­plo­mi­rao me­di­ci­nu, ali ni­je hteo da od­ra­di i staž: ima ti­tu­lu, ali ne mo­že da se ba­vi me­di­ci­nom. Ubr­zo sam pre­ki­nuo pret­hod­no ob­ja­vlje­ni boj­kot uče­nja. U po­ čet­ku sam po­čeo da pam­tim nu­žni mi­ni­mum ka­ko bih iz­be­gao pro­ ble­me; mi Vi­sen­te­o­vi mo­ra­li smo da bu­de­mo dis­kret­ni, a ne­ma bo­ljeg skro­vi­šta od aka­dem­ske osred­njo­sti. Me­đu­tim, po­let na­stav­ni­ka bio je opo­jan, a pri­ja­telj­ska at­mos­fe­ra jed­no­stav­no je po­zi­va­la na uče­šće. Jed­nog da­na uhva­tio sam se­be ka­ko se ja­vljam da po­sta­vim ne­ko pi­ ta­nje. Na­stav­nik je po­hva­lio mo­ju ra­do­zna­lost i ohra­brio me da ga pi­tam šta god po­že­lim. Od tog da­na, Arol­do Vi­sen­te ve­ša­la se igrao sa­mo za vre­me od­mo­ra, ka­da bi obič­no po­tra­žio ne­ku sen­ku i vra­ćao se svom za­ve­tu ću­ta­nja. Oso­blje ško­le pred­sta­vlja­lo je ve­o­ma ša­ro­li­ku fa­u­nu. Se­kre­tar ško­ le, Gon­sa­les, kru­žio je u obla­ku pra­ha od kre­de; iz­gle­da­lo je da ga blju­

KAM­ČAT­KA

159

je kao što zmaj blju­je va­tru. Do­la­zio je pr­vi i osta­jao po­sled­nji, ako je uop­šte i išao ku­ći; ži­vot mu je po­či­njao i za­vr­ša­vao se u ško­li. (Jed­nom ga je je­dan de­čak iz sed­mog raz­re­da pi­tao ko­je je mar­ke ka­se­to­fon u nje­go­voj kan­ce­la­ri­ji, a Gon­sa­les je od­go­vo­rio: „auto-stop“.) Na­stav­nik bi­o­lo­gi­je, ko­ji je tra­žio da ga zo­ve­mo don Fran­si­sko, za­stu­pao je an­ tro­po­lo­ško sta­no­vi­šte ko­je se mo­glo sa­že­ti u jed­nu re­če­ni­cu: Čo­vek je ži­vo­ti­nja ko­ja je­de i iz­lu­ču­je. Na­stav­nik ma­te­ma­ti­ke, Lja­mas, uvek se obla­čio isto: no­sio je be­lu ke­ce­lju i is­pod nje sa­mo pot­ko­šu­lju, čak i kad je ju­tro bi­lo sve­že; ne znam da li se za­i­sta zvao Lja­mas1, ili je to bio sa­mo na­di­mak ko­ji je ste­kao zbog svo­je te­le­sne tem­pe­ra­tu­re. Go­spo­ din An­dres, na­stav­nik je­zi­ka, imao je po­se­ban pri­stup dr­ža­nju ča­so­va. Te­rao bi nas da usta­ne­mo i sta­ne­mo le­đi­ma uza zid, svud oko uči­o­ni­ ce. Po­sta­vio bi pi­ta­nje, i ako okle­vaš sa­mo tre­nu­tak, re­kao bi sle­de­ći i po­sta­vio pi­ta­nje sle­de­ćem uče­ni­ku, dok se ti po­gu­nu­te gla­ve vra­ćaš na me­sto; bi­la je to in­te­lek­tu­al­na ver­zi­ja iz­me­đu dve va­tre, ko­li­ko za­bav­ na to­li­ko i za­stra­šu­ju­ća. Bio je naj­mla­đi i naj­pa­met­ni­ji me­đu na­stav­ni­ci­ma. Ve­ći­na lju­di svo­je spo­sob­no­sti ko­ri­ste kao oruž­je; me­đu­tim, go­spo­din An­dres je bio po­put mu­dra­ca ko­ji je, iako mno­go to­ga mo­že da po­stig­ne, od­lu­ čio da vo­di jed­no­sta­van ži­vot. Za­to je uvek bio do­bre vo­lje, uži­vao je u to­me da nas iz­ne­na­đu­je ne­ve­ro­vat­nim po­da­ci­ma, pri­ča­ma i za­go­net­ ka­ma ko­je su nam da­va­le ma­te­ri­ja­la za raz­mi­šlja­nje. Go­vo­rio je ka­ko je je­zik fil­ter ljud­skog is­ku­stva, i da ne­što za­i­sta raz­u­me­mo tek on­da kad mo­že­mo da ga is­ka­že­mo re­či­ma. Sa­da, dok pri­čam ovu pri­ču, po­ či­njem da mi­slim ka­ko je bio u pra­vu. Kod go­spo­di­na An­dre­sa naj­za­ni­mlji­vi­ji mi je bio nje­gov po­gled. Gle­dao me je kao da o me­ni zna vi­še ne­go ja sâm. Sme­šio se i gle­ dao me po­lu­za­tvo­re­nim oči­ma, go­to­vo sa­u­če­snič­ki. U ono vre­me, mi­ slio sam ka­ko je go­spo­din An­dres upu­ćen u mo­ju taj­nu, i da me ta­ko gle­da ka­ko bi mi to sta­vio do zna­nja; na nje­mu sa­svim ne­svoj­stven, ne­ver­bal­ni na­čin. To­le­ri­sa­njem mo­je pri­vid­ne ne­za­in­te­re­so­va­no­sti, pod­gre­ja­vao je mo­je sum­nje: go­spo­din An­dres znao je da je moj slu­ 1 Lla­mas na špan­skom zna­či pla­men (prim. prev.)

160

Mar­se­lo Fi­ge­ras

čaj po­se­ban, i za­to ni­je od me­ne tra­žio ko­li­ko i od osta­lih. Sad kad pre­ta­čem svo­ju pri­ču u re­či, kad joj da­jem glas i ču­jem se­be ka­ko je iz­go­va­ram, pi­tam se da li je go­spo­din An­dres mo­žda znao i da se sve na sve­tu de­ša­va od­jed­nom, da li me je gle­dao shva­ta­ju­ći, još on­da, ne sa­mo ko sam ta­da bio već i ko ću jed­nog da­na po­sta­ti; da ni­je vi­deo sa­mo Arol­da, već i Kam­čat­ku. Ne­ka­da dav­no, uči­te­lji su bi­li ve­o­ma po­što­va­ni. Lju­di su pre­la­zi­ li da­lek put ka­ko bi ih ču­li, u po­tra­zi za zna­njem o fi­zič­kom sve­tu i za­ko­ni­ma lo­gi­ke, o ljud­skom te­lu i ne­be­skoj sfe­ri, o pri­ro­di i drev­noj isto­ri­ji, upi­ja­ju­ći sva­ku nji­ho­vu reč i shva­ta­ju­ći da, za raz­li­ku od sve­ tov­nih mo­ći, mu­drost vre­me­nom ne pro­pa­da. Dru­gi uči­te­lji, po­put mo­na­ha iz Kil­de­ra, po­sve­ti­li su svo­je ži­vo­te oču­va­nju zna­nja, ube­đe­ni da ni­ko ne mo­že da po­dig­ne gra­đe­vi­nu ako ne sa­ču­va nje­ne te­me­lje, te su pre­pi­si­va­li sva­ku za­mi­sao i pret­po­stav­ku svo­jih pret­hod­ni­ka, pa­ gan­sku ili sve­tu, u knji­ga­ma či­je su stra­ni­ce bi­le is­pu­nje­ne ne­ve­ro­vat­ nim za­be­le­ška­ma. (Put zna­nja u mrač­nom sred­njem ve­ku, od grč­kih uči­te­lja do Ara­pa, i od Ara­pa do sred­njo­ve­kov­nih pre­pi­si­va­ča, go­vo­ri nam ne­što o to­le­ran­ci­ji me­đu lju­di­ma, vre­me­ni­ma i kul­tu­ra­ma, što ne tre­ba za­ne­ma­ri­ti.) Tre­ći su, u mi­si­o­nar­skom ža­ru, od­la­zi­li da pre­no­se svo­ja zna­nja ta­mo gde su sma­tra­li da su naj­po­treb­ni­ja, na ma­zgi, bro­ du ili ko­či­ji, po­put ne­ko­ga ko do­no­si dar va­tre ze­mlja­ma ko­je zna­ju sa­mo za led. Mno­gi su pra­ti­li ko­lo­ni­za­tor­ske po­du­hva­te, ali ne mo­gu se sma­tra­ti od­go­vor­ni­ma za uni­šte­nje; ne bi bi­lo pra­ved­no za osva­ja­ nja Alek­san­dra Ve­li­kog op­tu­ži­ti Ari­sto­te­la, ko­ji mu je bio uči­telj. Mo­ja rod­na ze­mlja, Ar­gen­ti­na, pro­ži­vlja­va svoj sred­nji vek. Ze­ mljom upra­vlja fe­u­dal­na go­spo­da ko­ja za­dr­ža­va la­vov­ski deo i ša­lje po­rez ne­kom da­le­kom kra­lju. Uli­ca­ma ha­ra­ju lo­po­vi u po­tra­zi za hra­ nom do ko­je na dru­ga­či­ji na­čin ne mo­gu da do­đu, i voj­ni­ci ko­ji nas na­vod­no šti­te. Gra­do­vi su pr­lja­vi i smr­dlji­vi, a po nji­ho­vim naj­mrač­ ni­jim uglo­vi­ma ši­re se kli­ce bu­du­ćih po­ša­sti. Voj­ska bed­ni­ka pre­tu­ra po kon­tej­ne­ri­ma, u po­tra­zi za za­lo­ga­jem hle­ba ili ne­čim što bi se mo­ glo pro­da­ti. A sto­ti­ne hi­lja­da de­ce hra­ne se sla­bo i lo­še, ra­stu kr­žlja­va, pre­ra­no za­mo­re­nih umo­va, gle­da­ju­ći ka­ko se sa one stra­ne ogra­de ža­nje ži­to ko­je će na­hra­ni­ti ne­ka tu­đa usta.

KAM­ČAT­KA

161

Ovih da­na če­sto se se­ćam tih na­stav­ni­ka iz „Sve­tog Ro­ka“. Bi­li su pri­lič­no bez­lič­ni, ali su uspe­šno po­di­gli ba­ri­ka­de pro­tiv na­si­lja spo­ lja­šnjeg sve­ta ko­je ni­ka­da ni­je kro­či­lo pre­ko pra­ga ško­le; sa­znao sam ka­sni­je da su se mno­ge ško­le u to vre­me pre­tvo­ri­le u pra­ve džun­gle, pro­go­vo­riv­ši je­di­nim je­zi­kom ko­jim se mo­gla po­ka­za­ti moć. Si­gu­ran sam da ni­je­dan od na­stav­ni­ka iz „Sve­tog Ro­ka“ (mo­žda go­spo­din An­ dres, ali ne bih mo­gao da se u to za­ku­nem) i ne slu­ti ko­li­ki je uti­sak osta­vio na me­ne. Ali ja ih pam­tim i vi­dim u da­na­šnjim uči­te­lji­ma, na či­jim se ba­ri­ka­da­ma vi­de tra­go­vi još že­šćeg i stra­šni­jeg na­pa­da. Či­nje­ ni­ca da i da­lje ra­de, iz da­na u dan, pred­sta­vlja pra­vu uvre­du moć­ni­ ci­ma ovog sve­ta, ko­ji pot­pi­ru­ju ne­u­kost ve­ći­ne jer zna­ju da im je to je­di­na šan­sa za op­sta­nak: po­treb­no im je da bu­de­mo glu­pi, le­tar­gič­ni i pi­to­mi. Ve­ru­jem da je glav­ni raz­log što se da­nas na­pa­će­nim na­stav­ni­ ci­ma da­ju bed­ne pla­te i ne­mo­gu­ći za­da­ci ipak ne­što dru­go, još pod­li­je i sto­ga i skri­ve­no. Uči­telj je ne­ko ko je od­lu­čio da po­sve­ti ži­vot to­me da u dru­gi­ma ras­pi­ri iskru ko­ju je ne­ko dru­gi ras­pi­rio u nje­mu dok je bio de­te; da vi­še­stru­ko uz­vra­ti do­bro de­lo. Moć­ni­ci­ma ovog sve­ta, ko­ji su kao de­ca ima­li sve, a sa­da sve oti­ma­ju, ta­kva od­lu­ka ni­je lo­gič­na; ona za njih pred­sta­vlja ogle­da­lo u kome ne že­le da vi­de svoj lik, te ga za­to raz­bi­ja­ju, be­že­ći od skan­da­la.

51. U kom se pre­tva­ram u ta­jan­stve­nu oso­bu U po­čet­ku, no­vi dru­ga­ri iz raz­re­da ni­su obra­ća­li pa­žnju na me­ne. Go­vor ko­ji im je odr­žao otac Ru­is ni­je uzeo u ob­zir osnov­ni prin­cip po ko­me funk­ci­o­ni­šu sva deč­ja dru­štva: no­vo­pri­do­šli­ca, „onaj no­vi“ (kao da se upra­vo ro­dio) uvek je gra­đa­nin dru­gog re­da, ba­rem dok ne do­ ka­že su­prot­no. Ne iz zlo­be, već iz po­što­va­nja pre­ma ovom ne­pi­sa­nom pra­vi­lu, mo­ji no­vi dru­ga­ri iz raz­re­da ša­pu­ta­li su i sme­ja­li mi se iza le­đa; za vre­me od­mo­ra, sku­plja­li bi se u gru­pi­ce i na­glas iz­vi­ki­va­li ko­jih će se iga­ra igra­ti, a da me ni­kad ne po­zo­vu; ta je pred­sta­va osmi­šlje­na upra­ vo za nji­ho­vog je­di­nog gle­da­o­ca; a sva­ko­ga ju­tra, na pro­ziv­ci, je­dan od njih (sva­ki put dru­gi, bi­li si već do­bro uigra­ni) če­kao je da na­stav­nik pro­zo­ve „Vi­sen­te, Arol­do“, pa da me od­mah ša­pa­tom upi­ta: „Arol­do Vi­ sen­te, i ka­ko još?“, kao da mi­sli da imam dva ime­na i ni­jed­no pre­zi­me. Nji­ho­vu je za­ba­vu na kra­ju pre­ki­nu­la mo­ja ne­za­in­te­re­so­va­nost. U ova­kvim igra­ma, za­bav­no je gle­da­ti ka­ko se „onaj no­vi“ očaj­nič­ki upi­ nje da ga pri­hva­te, ka­ko to obič­no bi­va. Me­đu­tim, me­ne iz mno­go raz­ lo­ga uop­šte ni­je za­ni­ma­lo nji­ho­vo dru­štvo. S jed­ne stra­ne, bio sam pod pri­ti­skom ma­mi­nih i ta­ti­nih za­bra­na: ni­sam smeo da odam ni­je­dan de­ talj ko­ji bi im po­mo­gao da ot­kri­ju ko smo u stva­ri, što je zna­či­lo da su mi auto­mat­ski za­bra­nje­ne sve te­me za raz­go­vor ko­je bi mi obič­no pa­ da­le na pa­met. Čak bi i Su­per­men mo­gao da bu­de trag ko­ji bi ih do­veo do me­ne ako bi uze­li da is­pi­tu­ju Fer­nan­de­sa, či­ku ko­ji je ra­dio u mom omi­lje­nom ki­o­sku na ćo­šku, i ko­ji je mo­gao da po­tvr­di ka­ko ga rev­no­ sno ku­pu­jem sva­ke dru­ge ne­de­lje. Sa dru­ge stra­ne, bio sam ogor­čen.

KAM­ČAT­KA

163

Ose­ćao sam da su mi no­vi dru­go­vi iz raz­re­da ta­ko da­le­ki kao što su mi­sti­ci i su­per­he­ro­ji da­le­ki ostat­ku čo­ve­čan­stva. Ne­do­sta­ja­li su mi mo­ji sta­ri dru­go­vi, či­ni­lo mi se da su mno­go bo­lji. Mi­slio sam da ni­je­dan od de­ča­ka iz „Sve­tog Ro­ka“ ni­je ni do ko­le­na jed­nom Ber­tu­ču, i stal­no sam ih u se­bi po­re­dio. Ber­tu­čo ni­kad ne bi na­pra­vio ova­kvu glu­post. Ber­tu­ čo to igra mno­go bo­lje. Ber­tu­čo ni­kad ne bi do­zvo­lio da ga iz­ba­ce s ča­ sa, ili bi se ba­rem bu­nio i opi­rao sve dok ga por­tir ne iz­vu­če za krag­nu. Po­ste­pe­no sam ipak uvi­đao ko­ji je naj­va­žni­ji uzrok mo­je ne­za­in­ te­re­so­va­no­sti. Ko bi još po­že­leo da se spri­ja­te­lji sa ne­kim de­ča­kom od de­set go­di­na kad već ima dru­ga od osam­na­est? Po­red Lu­ka­sa, svi mo­ji dru­ga­ri iz raz­re­da iz­gle­da­li su kao glu­pi klin­ci, pra­ve ma­le be­be. Lu­kas je bio mo­ja ze­le­na sve­tilj­ka, mo­je sun­ce, moj ra­di­o­ak­tiv­ni pa­ uk: pra­vi iz­vor svih mo­jih mo­ći. Dok su oni šu­ti­ra­li lop­tu po li­va­di, ja sam ve­žbao mor­nar­ske čvo­ro­ve. Dok su se oni pre­žde­ra­va­li pom­fri­ta, ja sam tr­čao če­ti­ri kru­ga oko vr­ta. Dok su oni gle­da­li te­le­vi­zi­ju, ja sam ve­žbao za­dr­ža­va­nje da­ha u pu­noj ka­di. (Ma­ma je bi­la za­hval­na Hu­di­ ni­ju ko­me je po­šlo za ru­kom ono što njoj ni­ka­da ni­je: da me na­te­ra da se ku­pam sva­kog da­na.) Ubr­zo su pre­sta­li da se do­šap­ta­va­ju, sme­ju­lje i pre­tva­ra­ju. Bi­lo je oči­gled­no da ja na to ne da­jem ni pet pa­ra. Ni­jed­nim ge­stom ni­sam po­ku­šao da im se pri­bli­žim, ni­sam se ni­kom čak ni osmeh­nuo. U stva­ ri, čak sam i pri­u­štio taj luk­suz da od­bi­jem De­nu­či­jev po­ziv u eki­pu za ne­ku igru. Od tog tre­nut­ka po­če­li su da na­ga­đa­ju moj pra­vi iden­ti­ tet. Za­što sam s vre­me­na za vre­me za­bo­ra­vljao da vik­nem „pri­su­tan“ ka­da bi pro­zva­li mo­je ime? Za­što mi je go­spo­din An­dres pro­gle­dao kroz pr­ste ono on­da kad ni­sam znao od­go­vor pa sam sa­mo vik­nuo: „Sle­de­ći!“, uzev­ši mu reč iz usta? Za­što sam se­deo sam na od­mo­ru i čim mi ne­ko pri­đe sa­kri­vao pa­pir na kom sam ne­što pi­sao? Zar svi ti čud­ni zna­ci ne uka­zu­ju na ne­ku taj­nu? Nu­di­li su mi žva­ke i bom­bo­ne. Tra­ži­li su da se me­nja­mo du­pli­ ka­ti­ma. Moj je od­go­vor uvek bio ne. U po­čet­ku iz pre­do­stro­žno­sti, ka­sni­je iz či­stog za­do­volj­stva. Ne­ma ni­čeg za­bav­ni­jeg ne­go što je bi­ti ta­jan­ stve­na oso­ba.

52. Go­spo­din De­be­lju­ca Ipak sam u to vre­me imao jed­nog dru­ga kog sam od­mah la­ko pri­ hva­tio. Don Fran­si­sko za­du­žio me je da vo­dim ra­ču­na o De­be­lju­ci, škol­skom ske­le­tu. Moj je za­da­tak bio da se po­bri­nem da bu­de u uči­o­ ni­ci na po­čet­ku ča­sa bi­o­lo­gi­je, i da ga po­sle vra­tim na nje­go­vo me­sto, u pra­šnja­vi ćo­šak zbor­ni­ce. Po­što je zbor­ni­ca bi­la na jed­nom kra­ju dvo­ri­šta a mo­ja uči­o­ni­ca na dru­gom, mo­rao sam da ga gu­ram, dok su tan­ki toč­ki­ći na nje­go­vom dr­ve­nom po­sto­lju škri­pa­li po kal­dr­mi, a ko­sti se su­da­ra­le i zvec­ka­le, kao dži­nov­ski ksi­lo­fon. Mo­je du­žno­sti ni­su pre­sta­ja­le čak ni ka­da pa­da ki­ša. U tom slu­ča­ju, tre­ba­lo je da upotrebim sta­ri ki­šo­bran, ko­ji je ta­ko­đe sta­jao u zbor­ni­ci. Po­što je bi­lo vr­lo te­ško dr­ža­ti ki­šo­bran jed­nom ru­kom i gu­ra­ti ske­let dru­gom, na kra­ju bih ga uvek uva­lio De­be­lju­ci – za­vu­kao bih mu dr­ šku u ko­šča­tu ru­ku i na­slo­nio rub na lo­ba­nju – pa bi­smo ta­ko išli, po naj­ve­ćem plju­sku, da go­spo­din ne za­ka­sni kad ga po­zo­vu na sce­nu. Bi­lo je sjaj­no što po­sle ča­sa bi­o­lo­gi­je ni­smo ima­li od­mor, već od­ mah čas kod go­spo­di­na An­dre­sa. Po­što sam mo­rao da ot­pra­tim De­ be­lju­cu ku­ći, imao sam do­zvo­lu da iza­đem ra­ni­je sa ča­sa, a za­tim i da pro­pu­stim ne­ko­li­ko dra­go­ce­nih mi­nu­ta ča­sa je­zi­ka; vi­še pu­ta sam se ta­ko spa­sao da me ne pro­zo­vu da iza­đem pred ta­blu za­jed­no sa ostat­ kom ode­lje­nja i od­go­va­ram na pi­ta­nja o plu­skvam­per­fek­tu i fu­tu­ru dru­gom. Naš po­vra­tak do zbor­ni­ce tra­jao je sve du­že. Če­sto bih, to­bo­že is­ cr­pljen, seo na­sred pu­ta, na be­ton­sku klu­pu ka­kvih je bi­lo svud po

KAM­ČAT­KA

165

dvo­ri­štu. De­be­lju­ca se ni­kad ni­je bu­nio. Či­ni­lo se da je isto kao i ja za­hva­lan na tre­nut­ku pre­da­ha i raz­mi­šlja­nja pre ne­go što ga po­no­vo ću­šnu me­đu ma­pe, dži­nov­ske kom­pa­se i ku­ti­je s kre­da­ma. Bi­li smo neo­bi­čan par, dok sam ja ta­ko se­deo a on sta­jao us­prav­no, za­gle­da­ni u istu tač­ku. Vre­me­nom smo se spri­ja­te­lji­li i po­čeo sam da mu pri­čam, ni­šta po­seb­no, sa­mo sam ko­men­ta­ri­sao čas sa kog smo upra­vo iza­ šli (ni on ni­je po­seb­no ce­nio don Fran­si­ska, iako ga je ovaj pre­da­no ču­vao), pre­pri­ča­vao mu aneg­do­te o Ber­tu­ču, i ta­ko to. U nje­go­vom dru­štvu ni­kad ni­sam bio sâm: nje­go­vo je ću­ta­nje go­vo­ri­lo vi­še od re­či. Do­bar deo svog iz­gnan­stva na Kam­čat­ku pro­ži­veo sam u sa­mo­ći, oko­van ve­či­tim le­dom. Jed­nog da­na čo­vek shva­ti da na­glas iz­go­va­ra re­če­ni­ce ko­je su mu ra­ni­je sa­mo od­zva­nja­le u gla­vi – pro­kle­ta le­da­ra, tre­ba da ku­pim de­zo­do­rans, ko li zo­ve u ovo do­ba? – ka­ko bi na kra­ju pri­hva­tio da je par­ti­tu­ra ti­ši­ne na­pi­sa­na sa­mo za je­dan glas. Tih go­ di­na če­sto mi se či­ni­lo kao da ne raz­go­va­ram sam sa so­bom, već sa De­be­lju­com; sko­ro da sam mo­gao da ga vi­dim u sen­ci svo­je ko­li­be, ka­ko me slu­ša str­plji­vo, sta­vlja mla­ke oblo­ge na moj ne­spo­koj, i gle­da me pra­znim du­plja­ma ko­je su vi­de­le sve.

53. Tvr­đa­va sa­mo­će Lu­kas je mi­slio da gre­šim. Da ne­što pro­pu­štam. Ako me je ži­vot­ni put već na­neo u ško­lu, za­što ne bih is­ko­ri­stio pri­li­ku i pro­na­šao u to­ me ne­što do­bro? Ja sam mu go­vo­rio ka­ko tu ne­ma ni­čeg do­brog po­što su svi mo­ji dru­ga­ri iz raz­re­da glu­pi. A on me je uve­ra­vao ka­ko je to ne­mo­gu­će, ka­ko mo­ra da po­sto­ji bar je­dan do­bar de­čak u raz­re­du, ako ni zbog če­ga dru­gog, on­da bar po za­ko­nu ve­ro­vat­no­će: je­dan od tri­de­set i ni­je bi­lo ta­ko ne­za­mi­sli­vo. Sma­trao sam da bih čak i u tom slu­ča­ju na­sta­vio po sta­rom, jer ka­kvog smi­sla ima spri­ja­te­lji­ti se sa ne­kim kad sva­kog tre­na mo­žeš da odeš i da ga vi­še ni­ka­da ne vi­diš? Do­sta mi je već ne­do­sta­jao i Ber­tu­čo, iako sam se iskre­no na­dao da ću ga usko­ro opet vi­de­ti. Lu­kas me je raz­u­meo, ali je tvr­dio ka­ko je moj za­klju­čak po­gre­šan. Zar ni­sam i na le­to­va­nju upo­znao lju­de iz Sal­te ili Ba­ri­lo­čea, za ko­je ni­sam znao da li ću ih, kad se vra­tim ku­ći, ika­da vi­še sre­sti? A zar nam upr­kos to­me ni­je bi­lo le­po za­jed­no, iako smo zna­li da će na­šem dru­že­nju jed­nom do­ći kraj? Za­vr­šio je ras­pra­vu naj­kon­ kret­ni­jim ar­gu­men­tom. Ako sam u pra­vu, i ako u vre­me pro­me­na i ne­iz­ve­sno­sti ne­ma smi­sla stva­ra­ti no­va pri­ja­telj­stva i ve­ze, šta on­da ra­di­mo on i ja, tu is­pod to­po­le, dok ve­žba­mo ve­zi­va­nje čvo­ro­va pod ble­dim zim­skim sun­cem? Po­sva­đa­ti se sa Lu­ka­som bi­lo je ne­mo­gu­će. Iz­be­ga­vao je di­rekt­ne su­ko­be, što je bi­lo i u mom sti­lu, i to ne iz ku­ka­vič­lu­ka ili ne­do­stat­ ka ve­re u ono o če­mu je reč. To je bio sa­mo dru­gi na­čin gle­da­nja na pro­blem. Lu­kas je umeo da slu­ša, a kad je sma­trao da je do­šao nje­gov

KAM­ČAT­KA

167

red, ob­ja­šnja­vao bi svo­je sta­no­vi­šte ja­sno i pre­ci­zno: ni­ka­da ni­je bio ci­ni­čan ili agre­si­van, ni kad se bra­ni, ni on­da ka­da je u oči­gled­noj pred­no­sti, kao u ovom slu­ča­ju. Pa čak i on­da ka­da bi re­đao je­dan neo­bo­ri­vi ar­gu­ment za dru­gim, uvek je sa­go­vor­ni­ku osta­vljao pro­ sto­ra da ras­pra­vu za­vr­ši do­sto­jan­stve­no. Ja sam, na pri­mer, is­ko­ri­stio pri­li­ku re­kav­ši ka­ko to ni­je isto, ka­ko je on moj tre­ner a ja nje­gov šti­ će­nik, uči­telj i uče­nik, Lu­kas je moj sen­sej Po, a ja nje­gov Ska­ka­vac; ta­kav je od­nos bio do­pu­stiv u do­ba pro­me­ne i ne­si­gur­no­sti. Osmeh­ nuo se dok su mu se pr­sti ne­u­mor­no igra­li ko­nop­cem, i re­kao da se naš od­nos u sva­kom slu­ča­ju bli­ži kra­ju, jer je čvor ko­ji se spre­mao da mi po­ka­že, čvor ko­ji je zvao „kra­va­ta“, bio po­sled­nje če­mu je mo­gao da me na­u­či. Od tog tre­nut­ka, bi­će­mo jed­na­ki. I sve što će­mo do­ži­ve­ti, ko­li­ko god da po­tra­je, do­ži­ve­će­mo za­jed­no. Mo­ji pr­vi ogle­di u eska­po­lo­gi­ji bi­li su to­tal­na ka­ta­stro­fa. Pr­vo sam, sav oku­ra­žen, tra­žio Lu­ka­su da mi još ja­če za­teg­ne ko­no­pac oko zglo­ bo­va. To mi je vr­lo br­zo pre­ki­nu­lo cir­ku­la­ci­ju i ru­ke su mi utr­nu­le; ose­ćao sam se kao bo­galj, ili još go­re, kao da su mi iza le­đa vi­si­le dve vre­će pe­ska. On­da sam po­čeo da ka­pi­ram u če­mu je štos sa opi­ra­njem ko­nop­cu. Čim se opu­stim, i ve­ze bi ma­lo po­pu­sti­le, ali on­da sam po­ čeo sna­žno da se oti­mam, ko­no­pac me je gre­bao, a je­di­no što sam na taj na­čin mo­gao da po­stig­nem bi­lo je da se čvo­ro­vi za­teg­nu još ja­če. Trik je po­no­vo bio u to­me da se opu­stim. Kad pre­sta­nem da pa­nič­no raz­mi­šljam o bek­stvu, sr­ce mi vi­še ne bi di­vlje tu­klo, krv mi vi­še ne bi pul­si­ra­la u ru­ka­ma, ko­je bi po­sta­le flek­si­bil­ne, a ne kru­te, i ma­lo po­ ma­lo, us­peo bih da se oslo­bo­dim. Lu­kas mi je pred­lo­žio da oda­be­rem pe­smu ili re­ci­ta­ci­ju, ne­što što mo­gu da po­na­vljam u se­bi dok to ra­dim, da mi skre­ne pa­žnju sa čvo­ro­va. Obe­ćao sam mu da ću smi­sli­ti ne­što, ali u me­đu­vre­me­nu, po­što još uvek ni­sam bio sam u san­du­ku na dnu mo­ra, dra­že mi je bi­lo da ča­vr­ljam sa njim, a efe­kat je bio isti. Ži­vo se se­ćam jed­nog od tih raz­go­vo­ra. Bi­li smo u vr­tu, oko pet po­sle pod­ne, kad usred zi­me za­la­zi sun­ce. Ta­ta i ma­ma još se ni­su vra­ ti­li sa svog sva­ko­dnev­nog iz­le­ta u džun­glu Bu­e­nos Aj­re­sa. Pa­tu­ljak je bio kod ku­će, i ma­da nje­ga ni­smo ču­li, ču­li smo te­le­vi­zor, pa se ni­smo

168

Mar­se­lo Fi­ge­ras

bri­nu­li. Lu­kas mi je ve­zi­vao ru­ke, a ja sam se tru­dio da steg­nem mi­ši­će ka­ko bih pru­žio naj­ve­ći mo­gu­ći ot­por. „Ako se oslo­bo­diš za mi­nut, ti si Hu­di­ni“, re­kao je, pri­teg­nuv­ši po­ sled­nji čvor. „Ako se oslo­bo­diš za dva mi­nu­ta, on­da si Osred­nji­ni. A ako ti bu­de tre­ba­lo vi­še, on­da si Ka­ta­stro­fi­ni.“ Tra­žio sam da osta­ne sa dru­ge stra­ne dr­ve­ta. Ni­sam že­leo da me gle­da dok se upi­njem iz pet­nih ži­la i bo­rim sa čvo­ro­vi­ma. U tom tre­nut­ku tre­ba­lo je da se opu­stim, da iz­dah­nem i pu­stim da se ko­no­pac ola­ba­vi na mo­jim opu­šte­nim mi­ši­ći­ma; tre­ba­lo je da po­mo­ću raz­go­vo­ra smi­rim živ­ce i po­ti­snem stra­ho­ve ko­je mi je na­ met­nu­la sa­vest. Ose­ća­ju­ći po­tre­bu da ne­ka­ko za­poč­nem raz­go­vor, pri­se­tio sam se ne­če­ga o če­mu sam mno­go raz­mi­šljao tih da­na. Ubio sam se tra­že­ći do­ka­ze da je Su­per­men bo­lji od Bet­me­na. Lu­ka­sov me je na­pad uhva­tio ne­sprem­nog, i još od tog da­na spre­mao sam se za pro­tiv­na­pad. „Su­per­men mo­že da spa­se vi­še lju­di za ma­nje vre­me­na.“ „Na­rav­no“, re­kao je Lu­kas s one stra­ne dr­ve­ta; iz­gle­da­lo je kao da sa­mo dr­vo go­vo­ri. „Ali uglav­nom je za­u­zet spa­sav­njem Lo­is Lejn ili Dži­mi­ja Ol­se­na.“ „Su­per­men de­lu­je glo­bal­no. Za ne­ko­li­ko se­kun­di mo­že da stig­ne bi­lo gde na pla­ne­ti!“ „Ta­ko je. Ali ni­kad ga ni­smo vi­de­li da re­ša­va ne­ki pro­blem iz­van gra­ni­ca Sje­di­nje­nih Dr­ža­va, zar ne? Je­si li u ne­kom od stri­po­va o Su­ per­me­nu ikad vi­deo ne­kog si­ro­ma­ha? Ili crn­ca? Je­si li ga vi­deo ka­ko se bo­ri pro­tiv ne­kog ju­žno­a­me­rič­kog dik­ta­to­ra? A još ra­di u re­dak­ci­ji dnev­nih no­vi­na!“ Iza­brao sam po­gre­šnu te­mu za raz­go­vor: Lu­kas me je za­ko­pao, zna­ju­ći da gu­bim ras­pra­vu po­sta­jao sam ner­vo­zan, ner­vo­za me je či­ ni­la na­pe­tim, a ko­no­pac se use­cao u mo­je za­teg­nu­te mi­ši­će, gri­zu­ći me kao be­san pas. Do­si­pa­ju­ći so na ra­nu, re­kao mi je da je pro­šao mi­nut. Vi­še ne mo­gu da bu­dem Hu­di­ni. Uz ma­lo sre­će, naj­bo­lje što mo­gu da po­sta­nem je Osred­nji­ni. „Osim to­ga, u sa­moj pri­či po­sto­ji jed­na su­štin­ska gre­ška“, re­kao je Lu­kas, ne­u­mo­lji­vo.

KAM­ČAT­KA

169

„Ha?“ „Su­per­men je su­per­brz, zar ne? A kad le­ti oko Ze­mlje br­zi­nom od hi­lja­du na čas, mo­že čak i da vra­ti vre­me.“ S mu­kom sam pri­znao da je u pra­vu: „Jed­nom je Lo­is Lejn po­gi­nu­la, a Su­per­men je oti­šao u pro­šlost i spre­čio da je ubi­ju.“ „Ako mo­že to da ura­di, za­što se ne vra­ti još da­lje u pro­šlost i spre­či uni­šte­nje pla­ne­te Krip­ton i smrt svo­jih ro­di­te­lja?“ Zi­nuo sam od ču­da. Ni­kad ni­sam o to­me raz­mi­šljao na taj na­čin. Da li je Su­per­men, kao što se či­ni­lo iz Lu­ka­so­ve pri­če, bio ne­za­hva­lan sin i loš Krip­to­nac? Ako je Lu­kas u pra­vu, da li to zna­či da je Su­per­ men bio kre­ten ko­me to ni­ka­da ni­je ni pa­lo na pa­met... ili bez­o­se­ćaj­ni ego­cen­trik, ko­ji je od­lu­čio da pre­ki­ne sve ve­ze sa svo­jom pro­šlo­šću, ka­ko bi me­đu sla­ba­šnim lju­di­ma iz­i­gra­vao su­per­he­ro­ja? „Još dva­de­set se­kun­di i bi­ćeš Ka­ta­stro­fi­ni.“ Iz­ne­na­da mi je si­nu­lo, na pa­met mi je pa­la po­be­do­no­sna mi­sao. Ne pi­taj­te ka­ko, ali na­jed­nom sam znao od­go­vor na ovu za­go­net­ku, ar­gu­ment ko­ji će do­ka­za­ti da sam u pra­vu ja, a ne Lu­kas, ko­ji će po­ tvr­di­ti da je Su­per­men do­bar u du­ši i naj­bo­lji me­đu su­per­he­ro­ji­ma. Zi­nuo sam da tu za­mi­sao uz­vi­kom po­de­lim sa ce­lim sve­tom. Je­dva sam pre­po­znao glas ko­ji mi je iza­šao iz gr­la: zvu­čao je pro­mu­klo i gru­bo, kao da se ko­no­pac ko­jim su mi bi­le ve­za­ne ru­ke us­pu­zao i sti­ska mi gr­lo. „Su­per­men mo­že da vra­ti vre­me ov­de, u ovom sun­če­vom si­ste­mu, jer mu na­še Sun­ce da­je te mo­ći. Ako bi se vra­tio u si­stem u kom je Krip­ton, iz­gu­bio bi svo­je mo­ći i ne bi mo­gao ni­šta da ura­di. Ni­je isti­na da ne že­li da spa­se svo­je ro­di­te­lje. Ali, ne mo­že! Ne mo­že da ih spa­se, raz­u­meš? Ne mo­že!“ Pre­stao sam da vi­čem i pao sam na ko­le­na. Bio sam is­cr­pljen. Moj je glas oči­gled­no iz­ne­na­dio i Lu­ka­sa, ko­ji je iza­šao iz skro­vi­šta i čuč­nuo po­red me­ne da me od­ve­že. „Ni­šta ne ose­ćam“, re­kao sam sla­ba­šnim gla­som. Lu­kas je po­čeo da mi tr­lja po­dlak­ti­ce ta­ko sna­žno da su po­če­le da me pe­ku. Bio je brz sko­ro kao Su­per­men.

170

Mar­se­lo Fi­ge­ras

„A ako se ne vra­te?“, upi­tao sam ti­ho. „Ma­ma i ta­ta. Šta ako se ne vra­te?“ Ob­gr­lio me je i po­čeo da me tap­še po le­đi­ma, kao da su mi i ona utr­nu­la. Ne­ko smo vre­me osta­li ta­ko. Kad smo se osve­sti­li, već se go­to­vo smr­klo, hlad­no­ća nas je šti­pa­la za nos. To ni­je bi­lo iz­gu­blje­no po­pod­ne. Ba­rem smo ko­nač­no shva­ti­li za­ što s vre­me­na na vre­me Su­per­men od­le­ti na Ark­tik i za­tvo­ri se u Tvr­ đa­vu sa­mo­će.

54. This year’s mo­del I re­či po­sto­je u vre­me­nu. Ne­ke od njih pa­da­ju u za­bo­rav i osta­ ju za­to­če­ne u knji­ga­ma ko­je ni­ko ne obi­la­zi, kao star­ci u do­mo­vi­ma. Dru­ge se me­nja­ju to­kom svog ži­vo­ta, gu­be­ći jed­ne ka­rak­te­ri­sti­ke i do­ bi­ja­ju­ći dru­ge. Na pri­mer, reč otac. Nje­na de­fi­ni­ci­ja u reč­ni­ku i da­lje je sa­že­ta i za­sno­va­na na bi­o­lo­gi­ji (mu­ška­rac ili bi­lo ko­ja ži­vo­ti­nja mu­ škog po­la, u od­no­su na svo­ju de­cu), ali ka­rak­te­ri­sti­ke ko­je joj pri­pi­su­ je­mo su se pro­me­ni­le. Ni­ko ne mi­sli da je otac sa­mo ži­vo­ti­nja mu­škog po­la; ta reč nas aso­ci­ra na lju­ba­znog čo­ve­ka ko­ji u ži­vo­tu svo­je de­ce pred­sta­vlja fi­gu­ru ko­ja ih šti­ti, vo­li i vo­di. Ali ta de­fi­ni­ci­ja, ta­ko obič­ na i sva­ko­dnev­na, no­vi­ja je ne­go što za­mi­šlja­mo. Mo­žda je sta­ri­ja od auto­mo­bi­la, ali je i da­lje mla­đa od štam­pe, a sa­svim si­gur­no i od ide­je o ro­man­tič­noj lju­ba­vi. Zar ni­su Ro­meo i Ju­li­ja od­ba­ci­li očin­ski auto­ ri­tet, oda­ni ose­ća­nju ko­je su sma­tra­li sve­ti­jim od sle­pe po­slu­šno­sti? Ono što pod­ra­zu­me­va­mo pod reč­ju otac sa­svim je dru­ga­či­je od ono­ga što je ona ve­ko­vi­ma iz­ra­ža­va­la. Knji­ga Po­sta­nja ne go­vo­ri o to­me ka­kvi su Adam i Eva bi­li pre­ma svo­joj de­ci. Čak se i ne po­mi­nje nji­ho­va re­ak­ci­ja na to što je Avelj stra­dao od Ka­i­no­ve ru­ke; nji­ho­va ti­ši­na pre slu­ti na pre­ne­ra­že­nost ne­go na bol. Sa slič­nim fa­ta­li­zmom i Avram, ko­ji je de­ce­ni­ja­ma pre­kli­njao ne­bo da mu Sa­ra ro­di de­te, pri­ sta­je da žr­tvu­je Isa­ka, si­na za ko­jim je to­li­ko žu­deo, na zah­tev sa­mog Bo­ga ko­ji mu je usli­šio mo­li­tvu. Taj Ja­hve, otac či­ta­vog čo­ve­čan­stva, uvek je bio am­bi­va­len­tan pre­ma bi­ći­ma ko­ja je stvo­rio: dva­put uma­ lo da ih is­tre­bi s li­ca Ze­mlje (za vre­me po­to­pa, i kad je na­rod ko­ji je

172

Mar­se­lo Fi­ge­ras

po­šao za Moj­si­jem po­čeo da po­štu­je la­žne bo­go­ve), i dva­put se pre­do­ mi­slio u po­sled­nji čas. Ko­nač­no bez­u­slov­no pri­hva­ta či­tav ljud­ski rod, pre­pla­vljen lju­ba­vlju pre­ma svom mi­lje­ni­ku Da­vi­du; to je valj­da pr­vi put da sa­mog se­be na­zi­va ocem čo­ve­čan­stva. U dru­gim tra­di­ci­ja­ma, fi­gu­ra oca pu­nog lju­ba­vi ta­ko­đe je proi­zvod du­go­traj­nog krč­ka­nja. Grč­ki bo­go­vi na sve stra­ne se­ju po­lu­bo­go­ve i ju­na­ke, ali kao da pre­ma svo­joj de­ci ne ose­ća­ju ni­šta vi­še od bla­ge od­go­vor­no­sti; mno­gi po­ka­zu­ju vi­še sa­o­se­ća­nja za po­je­di­ne smrt­ni­ke ne­go za svo­je po­tom­stvo. Sa­turn je, kao što mi je ot­krio Go­ja, sti­gao čak do­tle da je pro­ždrao svo­ju de­cu. Laj ta­ko­đe že­li da ubi­je Edi­pa, ma­da na kra­ju ne uspe­va u to­me. Pr­vi zna­čaj­ni po­men očin­ske lju­ba­ vi po­ja­vi­će se u Odi­se­ji, ali je ne­će po­ka­za­ti Odi­sej, već Te­le­mah, ko­ji je ide­a­li­zo­vao lik svog oca to­kom nje­go­vog du­go­traj­nog od­su­stva za vre­me Tro­jan­skog ra­ta. Ho­mer nam pri­ka­zu­je Te­le­ma­ha u pa­la­ti na Ita­ki, ka­ko bu­dan sa­nja, op­sed­nut svo­jim bo­lom: „Dr­žeć’ slav­no­ga oca na umu, ne­će li ot­kud do­ći dvo­ri­ma svo­jim...2“ Kralj Ar­tur ni­kad ni­je upo­znao Ute­ra ko­ji ga je za­čeo. Čuv­ši pro­ ro­čan­stvo ka­ko će ga ro­đe­ni sin svrg­nu­ti sa tro­na, Ar­tur či­ni isto što i Irod i na­re­đu­je da se po­bi­ju sva no­vo­ro­đen­čad u kra­ljev­stvu; Mor­dred se tog pu­ta iz­vu­kao, ali je, već od­ra­stao, skon­čao na ko­plju svog oca. Kod Šek­spi­ra, de­ca uvek po­ka­zu­ju oda­nost pre­ma svo­jim ro­di­te­lji­ma (Kor­de­li­ja je ta­kva, kao i Ha­mlet, ko­ji mno­go to­ga du­gu­je Te­le­ma­hu), ko­ju ovi ni­su sa­svim za­slu­ži­li. Naj­bo­lji Di­ken­so­vi li­ko­vi su si­ro­čad: Ko­per­fild, Pip, Tvist, kao i Ester Sa­mer­son, ko­ja ra­ste kraj stro­ge tet­ke ko­ja na­glas pro­kli­nje dan kad se de­voj­či­ca ro­di­la. Ne zna­mo ni­šta o Aha­bo­vom, Ali­si­nom ili Dže­ki­lo­vom ocu; oni kao da su na ovaj svet do­šli ona­kvi ka­kve ih zna­mo, kao što je Ve­ne­ra iza­šla iz školj­ke. Ovo, me­đu­tim, ne zna­či da ono što da­nas za­mi­šlja­mo kad ka­že­ mo „otac“ ra­ni­je ni­je po­sto­ja­lo. Za­me­tak te ide­je po­ja­vlju­je se već u pa­ra­bo­li blud­nog si­na: otac je taj ko­ji je do­volj­no ve­li­ko­du­šan da ono naj­bo­lje što ima u se­bi po­klo­ni svo­joj de­ci, do­volj­no mu­dar da im 2 Ho­mer, Odi­se­ja, I pe­va­nje, 113, pre­veo M. Đu­rić, Be­o­grad, Ma­ti­ca srp­ska, 1977.

KAM­ČAT­KA

173

osta­vi slo­bo­du da stek­nu sop­stve­no is­ku­stvo, do­volj­no str­pljiv ka­ko bi sa­če­kao da sa­zru i do­volj­no do­bar da ih do­če­ka otvo­re­nih ru­ku i po­no­vo ih po­zo­ve za tr­pe­zu. Ova­kva ide­ja oca is­pra­vlja sli­ku o ne­do­ sti­žnom, auto­ri­tar­nom ocu iz Sta­rog za­ve­ta, po či­jem su li­ku kre­i­ra­ni svi pa­tri­jar­si, od kra­lja Li­ra do Ada­ma Tra­ska u Stajn­be­ko­vom Is­toč­no od ra­ja. U jed­noj je­di­noj knji­zi, od­nos sna­ga se dra­stič­no me­nja. Na po­čet­ku Bi­bli­je očin­stvo pred­sta­vlja moć, a na kra­ju po­či­va na lju­ba­vi. Do pre sve­ga ne­ko­li­ko go­di­na, de­ca su do­la­zi­la na svet ko­ji se či­ nio bo­gom dan i ne­u­ni­štiv. Nji­ho­vi oče­vi bi­li su ono što je­su, pa­sti­ri ili voj­ni­ci, lov­ci ili ru­da­ri, i to bi osta­li do svo­je smr­ti; pod pri­ti­skom sa­te­ra­ni u svo­je pro­fe­si­je i ka­ste, sve­do­či­li su o ne­pro­men­lji­vom dru­ štve­nom si­ste­mu, i ni­kad se ni­su čak ni za­pi­ta­li po­sto­ji li ne­ko dru­go me­sto za njih. Ni­su ima­li kud do da bu­du stro­gi i da­le­ki. Ču­va­li su svo­ju de­cu kao vu­ci, pru­ža­ju­ći im hra­nu i to­pli­nu i šti­te­ći ih od osta­lih pre­da­to­ra. Kad bi mla­di us­pe­li da sta­nu na svo­je no­ge, na­u­či­li bi ih da ko­mu­ni­ci­ra­ju po­mo­ću je­zi­ka i da ru­ka­ma spret­no dr­že plug, ko­plje ili štam­par­sku pre­su ko­ji­ma će, mi­sli­li su, nji­ho­vi si­no­vi mo­ći da ru­ku­ju sve dok ne kuc­ne čas da za to ospo­so­be svo­ju de­cu. To je bi­lo sve, i bi­lo je vi­še ne­go do­volj­no. Taj svet vi­še ne po­sto­ji. Moj je de­ka pri­pa­dao po­sled­njoj ge­ne­ra­ci­ji sta­ro­mod­nih oče­va: u mla­do­sti je oda­brao svoj ži­vot­ni put i dr­žao ga se do kra­ja. Pre­bro­dio je olu­je, po­ža­re i su­še (od­lu­čio sam se za ove sli­ke jer ne mo­gu da raz­dvo­jim de­ku od ze­mlje ko­ju je ob­ra­đi­vao), ali ni­kad ni­je do­ži­veo kri­zu iden­ti­te­ta. Moj je otac, me­đu­tim, pro­gle­dao u sve­tu u ko­me vi­še ni­šta ni­je bi­lo si­gur­no. Za­to ni­je bi­lo po­tre­be da pre­ma na­ma bu­de strog (jer su sve gra­ni­ce po­sta­le ne­ja­sne) ni­ti da­lek (jer u ovom no­vom sve­tu raz­da­lji­ne vi­še ne po­sto­je), što je bi­lo do­ bro. Ali u isto vre­me, pred na­šim se oči­ma od­i­gra­va­la nje­go­va ži­vot­na avan­tu­ra, ko­ja je još bi­la vr­lo da­le­ko od svog raz­re­še­nja; že­lim da ve­ ru­jem ka­ko će se i ona na kra­ju do­bro za­vr­ši­ti, ali su­vi­še je ra­no da u to bu­dem si­gu­ran. Moj je de­ka bio je­din­stve­na, ne­za­me­nji­va lič­nost. Moj je ta­ta, me­ đu­tim, imao mno­go li­ca: bio je i lu­da i voj­nik, lju­bi­telj Ulje­za i konj­ skih tr­ka, za­ba­van otac i sin bun­tov­nik, spa­si­telj i lju­bav­nik, pro­fe­

174

Mar­se­lo Fi­ge­ras

si­o­nal­ni advo­kat i bra­ni­lac iz­gu­blje­nih slu­ča­je­va. Ne ka­žem da su te oso­bi­ne bi­le ne­po­mir­lji­ve; sa­mo da su se su­ko­blja­va­le u li­ku mog oca, stva­ra­ju­ći ten­zi­ju ko­ju se on stal­no bo­rio da raz­re­ši, a po­seb­no na­kon mar­ta 1976, kad je ze­mlja ko­ju je mi­slio da po­zna­je po­če­la da mu se lju­lja pod no­ga­ma. La­ko je po­mi­sli­ti ka­ko mo­ju ma­mu ni­su raz­di­ra­le ova­kve sum­nje, po­što je no­si­la ma­sku ko­jom je sa­vr­še­no pri­kri­va­la svo­ja ose­ća­nja. Ali bi­lo je oči­gled­no da je uz­ne­mi­ra­va za­stra­šu­ju­ća sen­ka ba­ke Ma­til­de, još jed­ne pred­stav­ni­ce ge­ne­ra­ci­je ko­ja ni­ka­da ni­je pri­zna­la svo­je sum­nje – ba­rem ne dok ni­je bi­lo pre­vi­še ka­sno.

55. U kom sam se ob­reo usred 3-D fil­ma Po­sle pe­ho­va u pr­vih ne­ko­li­ko da­na, naš bo­ra­vak na ima­nju na­ iz­gled je po­pri­mio ne­ke od­li­ke sva­ko­dne­vi­ce. Na pr­vi po­gled, je­di­na pra­va pro­me­na bi­la je spo­lja­šnja. Svi su igra­li iste sta­re ulo­ge, sa­mo u no­voj sce­no­gra­fi­ji. Pa­tu­ljak i ja išli smo u ško­lu. Ta­ta i ma­ma su ra­di­li. Čak smo i Lu­ka­sa, stran­ca u po­ro­di­ci, br­zo asi­mi­li­ra­li. Kao tek još jed­ no de­te, uklo­pio se u di­na­mi­ku us­po­sta­vlje­nu go­di­na­ma za­jed­nič­kog ži­vo­ta. Za vre­me ve­če­re, mo­gao je da raz­go­va­ra o ve­sti­ma s ta­tom i ma­mom, po­ku­ša­va­ju­ći da lop­ti­cu na­pra­vlje­nu od sre­di­ne hle­ba uba­ci u gol ko­ji sam im­pro­vi­zo­vao ru­ka­ma; Lu­kas se pre­tvo­rio u sre­di­šnju tač­ku, cen­tar sa­vr­še­ne rav­no­te­že. Čak je i svo­ju čet­ki­cu za zu­be dr­žao u is­toj ča­ši u ko­joj su sta­ja­le i na­še. Na pr­vi po­gled, ne­sme­tan tok na­šeg no­vog ži­vo­ta pred­sta­vljao je po­be­du nad Pa­tulj­ko­vim fo­bi­ja­ma. Do­zvo­liv­ši mu da po­ne­se sa­mo svo­ju omi­lje­nu pi­dža­mu, pli­ša­nog Ši­lju is­pod mi­ške i omi­lje­nu šo­lju u dru­goj ru­ci, str­pa­li su ga u ra­ke­tu i lan­si­ra­li na dru­gu pla­ne­tu na­kon (neo­bič­no krat­kog) od­bro­ja­va­nja. Ta­kvo bi ne­što pred­sta­vlja­lo tra­u­ mu za sva­ko de­te nje­go­vog uz­ra­sta, a za Pa­tulj­ka, ono­li­ko ve­za­nog za ri­tu­a­le i pred­me­te ko­ji su či­ni­li nje­gov svet, sve je to bi­lo još in­ten­ziv­ ni­je. U ka­bi­ni ra­ke­te ni­je bi­lo me­sta za nje­gov kre­vet, nje­go­vu ško­lu i nje­go­ve koc­ki­ce; ni­je bi­lo me­sta ni za mo­je igrač­ke, ko­je bi na­mi­ri­le nje­go­vu dnev­nu po­tre­bu za uni­šta­va­njem; ni­je bi­lo me­sta za ve­li­ku fo­te­lju na ko­joj bi za­i­grao od sre­će sva­ki put kad spi­ker na­ja­vi: „Sle­ de­će na pro­gra­mu: Sve­tac“; ni­je bi­lo me­sta za pla­vo-cr­ve­ni tri­cikl na

176

Mar­se­lo Fi­ge­ras

ko­me mu je bi­lo sve te­že da okre­će pe­da­le. Me­đu­tim, u bes­te­žin­skom sta­nju kom smo bi­li iz­lo­že­ni za vre­me na­šeg sve­mir­skog pu­to­va­nja, Pa­tu­ljak je plu­tao kao naj­i­sku­sni­ji astro­na­ut. Po­sto­jao je onaj be­zna­ čaj­ni pro­blem sa mo­kre­njem u kre­vet, ali to je bi­la na­ša taj­na, i ra­di­li smo na to­me. Ta­ta i ma­ma ni­su ni­šta zna­li; ko­li­ko su oni mo­gli da pri­me­te, Pa­tulj­ko­va re­ak­ci­ja na no­vo­na­sta­le okol­no­sti bi­la je jed­no­ stav­no sa­vr­še­na. U iz­ve­snom smi­slu, svi smo te­ži­li istom: da vi­di­mo ne­što do­bro u sva­koj si­tu­a­ci­ji, kao što je re­kao Ma­no­li­to u stri­pu o Ma­fal­di, kad je po­lo­mio Gi­jov autić, a on­da mu po­ka­zao ka­ko da je­dan od zup­ča­ni­ka ko­ri­sti kao či­gru; trik je bio u to­me ka­ko u ve­li­kim po­ra­zi­ma pro­na­ći po­ne­ku ma­lu po­be­du. Ose­ćao sam da ima ne­če­ga ve­štač­kog u ovoj no­voj sva­ko­dne­vi­ci, ali u ono vre­me, to je bi­la sa­mo slut­nja. Ni­sam, na pri­mer, znao da je od­lu­ka na­ših ro­di­te­lja da nas po­ša­lju u ško­lu bi­la ka­men te­me­ljac te no­ve sva­ko­dne­vi­ce: ve­ro­va­li su da će, upr­kos dru­ga­či­joj iz­ved­bi, me­ lo­di­ja ke­ce­lja, ča­so­va i od­mo­ra na­šim uši­ma zvu­ča­ti po­zna­to, za raz­ li­ku od ti­ši­ne sve­mi­ra u kom smo bes­cilj­no plu­ta­li. Ko zna ko­li­ko su se na­mu­či­li ka­ko bi se do­mo­gli Pa­tulj­ko­vih omi­lje­nih pred­me­ta, mog stri­pa i Ri­zi­ka; to ni­ka­da ne­će­mo sa­zna­ti, ma­da je sa­ma či­nje­ni­ca da su se upu­sti­li u tu avan­tu­ru ja­sno po­ka­zi­va­la šta su sve bi­li sprem­ni da uči­ne ka­ko bi ubla­ži­li naš ose­ćaj otu­đe­no­sti. Čak i u bek­stvu, že­le­li su da nam pru­že ne­što što ma­kar pri­vid­no pod­se­ća na ži­vot. Pred na­ma su se upi­nja­li da bu­du isti kao pre, ali to ih je ko­šta­lo ve­li­kog na­po­ra. Po­vre­me­no bi im se oma­klo ne­što po če­mu smo mo­ gli da pri­me­ti­mo ko­li­ko su is­cr­plje­ni od sil­nog pre­tva­ra­nja u slu­žbi sa­vr­še­ne fan­ta­zi­je: pre­na­gla­še­na bez­bri­žnost, pre­gla­san, usi­ljen smeh, ko­men­tar ko­ji je tre­ba­lo da zvu­či non­ša­lant­no ali ume­sto to­ga ot­kri­va skri­ve­nu na­me­ru, kao što se de­ša­va ne­is­ku­snim glum­ci­ma. Ja bih se pre­tva­rao da te zna­ko­ve ni­sam pri­me­tio, kao što i do­li­či mom li­ku u toj dra­mi. Ali ipak bi se s vre­me­na na vre­me do­go­di­lo ne­što što bi me za­ču­di­lo. U tre­nu­ci­ma po­seb­nog spo­ko­ja, ne­ki bi se de­talj iz­dvo­jio iz po­za­ di­ne i po­le­teo pre­ma me­ni; kao da ga gle­dam kroz one 3-D na­o­ča­re

KAM­ČAT­KA

177

ko­je su de­li­li u bi­o­sko­pu kad se po­no­vo da­vao Mu­zej vo­šta­nih fi­gu­ra. Na pri­mer, ta­ti­ni br­ko­vi, sa ko­ji­ma je iz­gle­dao sta­ri­je i ozbilj­ni­je, osta­ li bi da plu­ta­ju u va­zdu­hu na­sred dnev­ne so­be na­kon što bi za­lu­pio vra­ti­ma za so­bom; baš kao osmeh če­šir­skog mač­ka. Ili ot­me­na ode­ća u ko­joj je ma­ma sa­da iz­la­zi­la na­po­lje, osta­vlja­ju­ći far­mer­ke i ži­ve bo­je za po ku­ći. Na­jed­nom bih ugle­dao suk­nju i ko­šu­lju na pra­gu, kao na ne­kom ne­vi­dlji­vom te­lu, dok me bu­ka ci­tro­e­no­vog mo­to­ra uve­ra­va da je ma­ma već oti­šla. Moj se um po­i­gra­vao sa mnom, a nje­go­ve su ša­le na sve­tlost da­na iz­no­si­le sve ono što smo se to­li­ko pa­žlji­vo pra­vi­li da ne pri­me­ću­je­mo: da se tru­di­mo da bu­de­mo ne­što što ni­smo, ži­vi­mo u tu­đoj ku­ći, leb­ de­ći ne­bom ko­je po­sta­je sve mrač­ni­je i ne­do­ku­či­vi­je. Već sam znao da je ne­ko ili ne­što ta­mo na­po­lju na­ve­lo mo­ju maj­ku da tra­ži od­su­stvo sa fa­kul­te­ta, iako je za­dr­ža­la po­sao u la­bo­ra­to­ri­ji. Znao sam da je ne­ko ili ne­što ta­mo na­po­lju za­u­ze­lo ta­ti­nu kan­ce­la­ri­ju, i da on sa­da ra­di uvek u dru­gom ba­ru ili ka­feu, ka­ko bi za­va­rao trag svo­jim pro­go­ni­te­lji­ma. Jed­nom se na­šao sa Li­hi­jom, svo­jom se­kre­ta­ri­com, is­pod ne­kog šu­ga­ vog mo­sta. Oko njih, lju­di su pre­tu­ra­li po kon­tej­ne­ri­ma, a pro­šla su i po­li­cij­ska ko­la pa su mo­ra­li da se sa­kri­ju, ali Li­hi­ji je sme­ta­lo sa­mo to što joj je ta­ta sud­ske po­zi­ve uvek pre­da­vao is­fle­ka­ne okru­glim oti­sci­ ma šo­lji­ce za ka­fu. Do me­ne su do­pi­ra­li ovi i dru­gi de­li­ći in­for­ma­ci­ja, uvek is­cep­ka­ni, de­lo­vi sla­ga­li­ce ko­ju ni­sam mo­gao da sklo­pim; mo­je je po­ri­ca­nje bi­lo to­li­ko du­bo­ko da čak ni­sam imao ni noć­ne mo­re. Du­go sam ve­ro­vao da sam sve to sa­znao za­to što su mo­ji ro­di­te­lji ve­ro­va­li da ne raz­u­mem ši­ri smi­sao nji­ho­vih re­či, sve ono što su pre­ću­ta­li ili tek na­go­ve­sti­li. Da­nas ve­ru­jem da su to ra­di­li na­mer­no, zna­ju­ći da ću, kad jed­nom sklo­pim sve koc­ki­ce i sa­gle­dam sli­ku na sla­ga­li­ci, već bi­ti na si­gur­ nom, da­le­ko od opa­sno­sti u ko­joj smo se u ono vre­me svi na­la­zi­li.

56. Ne­sre­ća ni­kad ne do­la­zi sa­ma Čim sam ušao u ku­ću, shva­tio sam da ni­sam sâm. Na­sta­vio sam da se kre­ćem po iner­ci­ji, kao i uvek kad se vra­tim iz ško­le (ba­cio sam ra­nac na fo­te­lju, pu­stio da mo­ji ne­mir­ni pr­sti za­i­gra­ju na gor­njem dug­me­tu škol­ske ke­ce­lje), ali oči­gle­dan do­kaz po­go­dio me je kao ša­ mar ko­jim maj­ke smi­ru­ju na­še na­pa­de be­sa. U ku­ći se uvek ose­ćao mi­ris pra­ši­ne, pr­lja­vih ča­ra­pa i ju­če­ra­šnjeg ruč­ka; ali sa­da se ose­ćao ne­ki dru­gi mi­ris, sla­đi i pri­rod­ni­ji. Na sto­lu sam pro­na­šao ča­so­pis sa te­le­vi­zij­skim pro­gra­mom. Mi ih ni­ka­da ni­smo ku­po­va­li. Ča­so­pis je bio otvo­ren, a ne­ko je u nje­mu pla­vom he­mij­skom pod­vu­kao svo­je omi­lje­ne emi­si­je. U ostat­ku dnev­ne so­be vi­še mi je sme­ta­lo ono što je ne­do­sta­ja­lo ne­go ono što je bi­lo tu: ne­ko je obri­sao sve tra­go­ve na­šeg pri­su­stva, pa­ti­ke ko­je su uvek osta­ja­le raz­ba­ca­ne po so­bi, po­lu­pra­zne ku­ti­je kek­sa, na­še stri­po­ve i Pa­tulj­ko­ve cr­te­že, na ko­ji­ma su od­ne­dav­ no svi li­ko­vi ima­li ore­o­le. Kra­ve su ima­le ore­o­le. Ju­na­ci iz cr­ta­ća su ima­li ore­o­le. Pr­vo što mi je pa­lo na pa­met bi­lo je ka­ko bi tre­ba­lo da ga upo­zo­ rim. Pa­tu­ljak je ostao na­po­lju, da pro­ve­ri da li u ba­ze­nu ima mr­tvih ža­ba. Mo­žda je za me­ne već bi­lo ka­sno, ali nje­ga sam još mo­gao da upo­zo­rim: tre­ba­lo je sa­mo da vik­nem „Spa­sa­vaj gla­vu!“; u ma­šti se dra­ma­tič­ni tre­nu­ci od­vi­ja­ju sin­hro­ni­zo­va­ni mek­sič­kim ak­cen­tom, baš kao i u se­ri­ja­ma. Pa­tu­ljak bi on­da po­tr­čao pre­ma ži­voj ogra­di i pro­ vu­kao se kroz nju, iza­šav­ši na uli­ci na me­stu ko­je nam je ta­ta po­ka­ zao pri­pre­ma­ju­ći nas za van­red­no sta­nje. Ako bi pro­gla­si­li van­red­no

KAM­ČAT­KA

179

sta­nje, na­še su in­struk­ci­je bi­le da otr­či­mo do se­la i tra­ži­mo za­šti­tu od oca Ru­i­sa, ko­ji bi nas sa­krio, mo­žda i u sa­moj ka­pe­li, u skla­du sa tra­di­ci­jom ko­ja na­la­že da be­gu­nac mo­že da po­tra­ži uto­či­šte i za­tra­ži za­šti­tu u cr­kvi. „Zdra­vo, du­šo. Sti­gao si?“ Ma­ma je iza­šla iz ku­hi­nje, no­se­ći u ru­ka­ma bu­ke­tić polj­skog cve­ća. „Ot­kud ti ov­de?“, re­koh na je­dvi­te ja­de, po­ku­ša­va­ju­ći da sa­vla­dam sna­žne bum-bum ot­ku­ca­je svog sr­ca. „Da­nas sam do­šla ra­ni­je. A gde je buc­ko?“ U tom tre­nut­ku u ku­ću je ušao Pa­tu­ljak, od­go­va­ra­ju­ći na nje­no pi­ ta­nje. Ma­ma je je­dva sti­gla da spu­sti bu­ke­tić na sto pre ne­go što ju je Pa­tu­ljak go­to­vo obo­rio sna­žnim za­gr­lja­jem. „Zdra­vo, ma­le­ni! Ka­ko je bi­lo u ško­li?“ „Trbmspn!“, od­go­vo­rio je Pa­tu­ljak, li­ca još uvek za­gnju­re­nog u ma­min sto­mak. „Mo­lim?“ „Tre­ba mi sa­pun. Pra­vi­će­mo fi­gu­ri­ce od sa­pu­na!“ „Baš le­po. Ku­pi­la sam mle­ko!“ To su bi­le ča­rob­ne re­či. Pa­tu­ljak je iz­veo skra­će­nu ver­zi­ju svog po­ bed­nič­kog ple­sa i otr­čao u ku­hi­nju. „Če­kaj, ja ću da ga otvo­rim! A ka­ko je te­bi bi­lo u ško­li?“, re­kla je ma­ma, opet se okre­ću­ći me­ni. Sleg­nuo sam ra­me­ni­ma i po­šao za njom i Pa­tulj­kom u ku­hi­nju. „A gde je moj Su­per­men?“ „U tvo­joj so­bi, gde mu je i me­sto.“ „A mo­je pa­ti­ke?“ „Je­si li po­gle­dao u pla­ka­ru?“ „Ni­ka­da ni­su u pla­ka­ru.“ „Sa­da je­su.“ Ma­ma je iz­vu­kla ke­su mle­ka iz Pa­tulj­ko­vih ru­ku i, od­gri­zav­ši je­dan ćo­šak, is­plju­nu­la ko­ma­dić pla­sti­ke u su­do­pe­ru. To me je de­li­mič­no smi­ri­lo. Na tre­nu­tak sam po­mi­slio da ju je za­me­nio Uljez, ko­pi­ja iden­ tič­ne spo­lja­šnjo­sti, ali po­sve­će­na ti­pič­nim ma­te­rin­skim du­žno­sti­ma,

180

Mar­se­lo Fi­ge­ras

kao što su či­šće­nje ku­će, sta­vlja­nje stva­ri na me­sto i ukra­ša­va­nje pro­ sto­ri­ja cve­ćem. „Na pro­gra­mu je film ko­ji bih vo­le­la da po­gle­daš. U po­ne­de­ljak. Na te­le­vi­zi­ji“, re­kla je, sme­šta­ju­ći ke­su s mle­kom u čvr­stu pla­stič­nu ku­ti­ju, i tek sa­da je pru­ža­ju­ći Pa­tulj­ku. „Ko­ji film? Mo­je pe­sme, mo­ji sno­vi?“ Po­gre­šno pi­ta­nje. Ma­ma se još ni­je opo­ra­vi­la od raz­o­ča­ra­nja ko­je je do­ži­ve­la kad me je od­ve­la u bi­o­skop da po­gle­dam taj film. I ja sam za­spao. I eto, šta sad. „Evo, ova­ko se pra­vi Ne­skvik“, re­kao je Pa­tu­ljak, ko­ji je mno­go vo­ leo da nam ob­ja­šnja­va pro­ces dok ga iz­vo­di, kao da ni­ko od nas ne zna ni­šta o to­me. „Ne­ki ho­ror film?“, na­va­lji­vao sam. Po­sled­nji put kad mi je ma­ma re­kla da po­gle­dam ne­ki film na te­le­vi­zi­ji, bio je to Mar­se­li­no, hleb i vi­no. „Ne, ble­sa­ne.“ „Si­paš tri ka­ši­či­ce“, re­kao je Pa­tu­ljak, si­pa­ju­ći sme­đi pra­šak u svo­ju ča­šu s klju­nom. „Zo­ve se Pik­nik.“ Film o pik­ni­ku. Po­sto­ji li išta do­sad­ni­je? „Ni­je do­sa­dan“, re­kla je ma­ma, kao da mi či­ta mi­sli, ili ba­rem iz­raz li­ca. „Ima div­nu mu­zi­ku. A ima i tu­če, kao što vo­liš.“ „On­da si­paš mle­ko, ova­ko, s vi­si­ne.“ „Da li igra ne­ko po­znat?“ „Vi­li­jam Hol­den. Iz fil­ma Most na re­ci Kvaj.“ Most na re­ci Kvaj bio je do­sa­dan film. (Bio je do­sa­dan u ono vre­me. Po­sle se po­pra­vio.) Osim to­ga, ru­žno se za­vr­šio (to se ni­je pro­me­ni­lo), a me­ni se ne do­pa­da­ju pri­če sa tu­žnim kra­jem. (U to­me se ja ni­sam pro­me­nio.) „Igrao je i u fil­mu Šta­lag 17“, do­da­la je ma­ma, ko­ja ni­je hte­la la­ko da se pre­da. Šta­lag 17 je bio do­bar film. U nje­mu ne­ki mom­ci be­že iz kon­cen­ tra­ci­o­nog lo­go­ra. Ja vo­lim pri­če o bek­stvu.

KAM­ČAT­KA

181

„A on­da pro­me­šaš, ali ne mno­go ja­ko, jer ćeš da raz­bi­ješ sve gro­ mu­lji­ce. A gro­mu­lji­ce su naj­u­ku­sni­je“, re­kao je Pa­tu­ljak i ot­pio pr­vi gu­tljaj. „A gde je Lu­kas?“ „Re­če da se vra­ća oko se­dam. Da­nas su mi da­li ot­kaz u la­bo­ra­to­ri­ji. Da ti do­dam ča­šu?“ Auto­mat­ski sam klim­nuo gla­vom. Ma­ma mi je do­hva­ti­la sta­kle­nu ča­šu iz kre­den­ca i spu­sti­la je is­pred me­ne. „Bi­lo bi le­po da ode­mo na se­lo za de­kin ro­đen­dan. Šta ka­žeš?“, re­če, tra­že­ći još jed­nu ka­ši­či­cu u fi­o­ci. Pa­tu­ljak ni­kad ni­je hteo da joj po­zaj­mi svo­ju. Vo­leo je da mu ka­ši­či­ca bu­de u ča­ši dok pi­je Ne­skvik. „Ta­ta se sla­že?“, upi­tao sam s ne­ve­ri­com. „Mo­gu da ga ube­dim. Ipak je to nje­gov otac. Mo­ra da pre­sta­ne da se po­na­ša kao kre­ten.“ „Re­kla si kre­ten“, pri­me­tio je Pa­tu­ljak. „Ja smem to da ka­žem, jer sam ja ja“, od­go­vo­ri­la je ma­ma s pu­no pe­da­go­škog tak­ta. „Ti mo­žeš da ka­žeš kre­ten za­to što si ve­li­ka.“ „A ti ne smeš da ka­žeš kre­ten čak ni ako po­na­vljaš šta sam ja re­kla. Ne­moj da se pra­viš pa­me­tan.“ „Ka­ko to mi­sliš, da­li su ti ot­kaz?“ Ma­ma me je po­gle­da­la is­pod oka, s me­ša­vi­nom pre­ko­ra i di­vlje­ nja, skri­va­ju­ći se iza di­ma ci­ga­re­te. Ni­je vo­le­la što je te­ram da pri­ča o ne­če­mu što bi ra­di­je za­bo­ra­vi­la, ali je ce­ni­la mo­ju spret­nost. Po­što je upra­vo re­kla Pa­tulj­ku da se ne pra­vi pa­me­tan, mo­je ju je pi­ta­nje pri­te­ ra­lo uza zid; sad ni ona ni­je sme­la da se pra­vi pa­met­na. „Da­li su mi ot­kaz i tač­ka.“ „Za­što? Je­si li bi­la lo­ša u la­bo­ra­to­ri­ji?“ „Ja sam sjaj­na u la­bo­ra­to­ri­ji. Sjaj­na sam i kao pro­fe­sor, isto kao što sam sjaj­na i kao maj­ka.“ Pa­tu­ljak je gla­sno srk­nuo svoj Ne­skvik; bio je to nje­gov znak odo­ bra­va­nja. „U ku­hi­nji si uža­sna.“

182

Mar­se­lo Fi­ge­ras

„Ni­ko ne mo­že u sve­mu da bu­de do­bar.“ „Za­što, on­da?“ „Zbog po­li­ti­ke.“ U tom tre­nut­ku, iz­nad na­ših gla­va pro­le­teo je an­đeo. Ba­ka Ma­til­de ka­že da, kad na tre­nu­tak svi za­ću­te i na­sta­ne pot­pu­na ti­ši­na, to zna­či da je upra­vo pro­šao an­đeo. A on­da je Pa­tu­ljak po­vi­kao: „Po­gle­daj, ma­ma! Po­gle­daj!“ Po­ka­zi­vao joj je svo­ju ča­šu. Kljun se ot­ki­nuo, i sad ga je sa ča­šom po­ve­zi­va­la sa­mo tan­ka pla­stič­na nit. „To ti je za­to što je stal­no gri­zeš, kre­te­nu“, re­kao sam. „Ne­moj ni ti da se pra­viš pa­me­tan.“ „Re­kao mi je da sam kre­ten!“ „A ti ne po­na­vljaj!“, pre­ko­ri­la ga je ma­ma, ali pre­ko vo­lje. Pa­tu­ljak je bio iskre­no po­vre­đen i ni­je hte­la da do­li­va ulje na va­tru. Osta­li smo ta­ko sve tro­je da ćut­ke po­sma­tra­mo ča­šu, Pa­tu­ljak je za­gr­lio ma­mu, a ja sam se na­slo­nio na njih dvo­je, kao stub hra­ma ko­ji se sru­šio na zid. Ni­je bi­lo mno­go šta da se ka­že. Ča­ša ni­je mo­gla da se po­pra­vi, a ku­pi­ti dru­gu, pa ma­kar i iden­tič­nu, bi­lo je ne­za­mi­sli­vo. Moj brat ni­kad ni­je pri­hva­tio kon­cept ma­sov­ne pro­iz­vod­nje. Za nje­ga ni­ su po­sto­ja­la dva jed­na­ka pred­me­ta. Uglav­nom smo iz­be­ga­va­li da mu pre­pu­sti­mo od­lu­ku pri ku­po­vi­ni, jer je bio u sta­nju da sa­ti­ma po­re­di dve na­šim oči­ma pot­pu­no iden­tič­ne zveč­ke. Na sva­ki mo­gu­ći na­čin po­ku­ša­va­li smo da mu ob­ja­sni­mo da ne tre­ba to­li­ko da se pre­mi­šlja, da su zveč­ke iden­tič­ne, ali on je tvr­dio su­prot­no. Naj­sme­šni­je je bi­lo to što je ma­ma u stva­ri pri­zna­la da je Pa­tu­ljak u pra­vu. Na­u­ka je bi­la na nje­go­voj stra­ni. Iako na pr­vi po­gled ne iz­gle­da ta­ko, ne po­sto­je dve iden­tič­ne ča­še. Ne po­sto­je dva iden­tič­na auto­mo­bil­či­ća. Ne po­sto­je dve iste lam­pe, dve iste re­šet­ke ni­ti dva ista tre­nut­ka.

57. Jed­na lo­ša vest pre­tva­ra se u do­bru U na­red­nih ne­ko­li­ko da­na isto­vre­me­no smo bi­li po­vla­šće­ni po­ sma­tra­či i za­mor­ci esk­pe­ri­men­tal­nog fe­no­me­na ma­ma-do­ma­ći­ca. Ma­ma ni­ka­da ni­je bi­la do­ma­ći­ca. Ma­ma je bi­la ka­ta­stro­fal­na u ku­ ći. Da li je pr­va či­nje­ni­ca bi­la po­sle­di­ca dru­ge, ili dru­ga pr­ve, fi­lo­zof­ sko je pi­ta­nje jed­na­ko ne­do­ku­či­vo kao i ono o ko­ko­ški i ja­je­tu. Ali moj sud u tom po­gle­du sa­svim je objek­ti­van. Imam sto­ti­ne do­ ka­za ko­ji mu idu u pri­log. Jed­nom je sta­vi­la pi­le u rer­nu, a da pret­hod­no ni­je iz nje­ga iz­va­di­la ke­si­cu sa iz­nu­tri­ca­ma. Jed­nom je po­ku­ša­la da is­pe­gla sin­te­tič­ku ma­ji­cu pe­glom uklju­če­ nom na naj­ja­če, pa joj se za­le­pi­la. Jed­nom je hte­la da okre­či mo­ju so­bu, pa je po­če­la da far­ba pre­ko ta­pe­ta. Jed­nom je na­pu­ni­la so­kov­nik do vr­ha, a on­da ga uklju­či­la. Jed­nom je upa­li­la rer­nu a da ni­je iz­va­di­la sve što je bi­lo unu­tra, pa je spa­li­la da­sku za sec­ka­nje. Jed­nom je, po­lu­po­spa­na, obu­kla Pa­tulj­ku škol­sku ke­ce­lju a da je pre to­ga ni­je ski­nu­la s ve­ša­li­ce, i ta­ko ga je po­sla­la u ško­lu. Ta­ta je vi­te­ški pod­no­sio ova­kvo sta­nje stva­ri, de­lom za­to što je bio za­lju­bljen, de­lom za­to što je ma­ma u sve­mu osta­lom bi­la bes­pre­kor­na, a de­lom za­to što je i on bio ka­ta­stro­fa­lan u kuć­nim po­slo­vi­ma (jed­ nom smo šest da­na pro­ve­li sa za­pu­še­nom klo­zet­skom šo­ljom, da bih

184

Mar­se­lo Fi­ge­ras

na kra­ju ja za­vu­kao ru­ku i ot­pu­šio je; ta­ti se po­vra­ća­lo i od sa­me po­ mi­sli da joj pri­đe), pa ni­je smeo da ba­ci pr­vi ka­men. Ali sve su se te ne­zgo­de do­ga­đa­le onoj sta­roj ma­mi, či­ji je bo­ra­vak u ku­ći bio pri­lič­no krat­ko­tra­jan, i uglav­nom po­sve­ćen de­lat­no­sti­ma ko­je su joj pru­ža­le za­do­volj­stvo, kao što je gle­da­nje fil­mo­va, re­ša­va­nje ukr­šte­nih re­či, ili či­ta­nje u ku­pa­ti­lu, sa­ti­ma. Sad je sve bi­lo dru­ga­či­je. Bez fa­kul­te­ta i la­bo­ra­to­ri­je, ma­ma ni­je ima­la kud do da osta­ne na ima­nju. Ko­li­ko je fil­mo­va mo­gla da po­ gle­da za je­dan dan? Ko­li­ko ukr­šte­ni­ca da re­ši? Ko­li­ko je sa­ti mo­gla da se­di na klo­zet­skoj šo­lji, či­ta­ju­ći Ter­mo­di­na­mič­ku te­o­ri­ju struk­tu­re, sta­bil­no­sti i fluk­sa? Ne­ko­li­ko ne­de­lja bio sam u sta­nju da ot­kri­jem sva­ku od no­vih ak­ tiv­no­sti ko­ji­ma se ba­vi­la dok sam bio u ško­li. Moj unu­tra­šnji Šer­lok Holms ni­je mo­rao mno­go da se na­mu­či: tre­ba­lo je sa­mo da pra­ti tra­ go­ve pe­pe­la od ci­ga­re­te. Pe­peo u pod­nož­ju mu­zič­kog stu­ba zna­čio je da je pu­sti­la mu­zi­ku dok je ra­di­la. Pe­peo na ku­hinj­skim plo­či­ca­ma zna­čio je da je pra­la su­do­ve sa ci­ga­re­tom u usti­ma. Pe­peo na la­va­bou zna­čio je da je pra­la veš na ru­ke, iako je bi­lo hlad­no. Pe­peo na re­šet­ ka­ma na po­du ku­pa­ti­la zna­čio je da je se­de­la na pre­sto­lu, i to do­volj­no du­go da mo­ra da se ota­ra­si i ostat­ka ci­ga­re­te; po­di­gao sam re­šet­ku i, na­rav­no, na­šao opu­šak ka­ko plu­ta u vo­di. Osta­li su tra­go­vi bi­li sup­til­ni­ji. U jed­nom sam tre­nut­ku, na pri­mer, po­mi­slio ka­ko mi se či­ni da je trag ci­ga­re­te na pro­zor­skom okvi­ru po­ stao du­blji. Da li je ma­ma osta­vlja­la upa­lje­nu ci­ga­re­tu na istom me­stu na kom ju je ne­ko – ne­ki pret­hod­ni sta­nar, ne­ka dru­ga ma­ma – osta­ vljao i ra­ni­je? Da li je po­sto­jao ne­ki tre­nu­tak kad bi ma­ma pre­sta­la da či­sti kao vi­hor iz re­kla­me za sred­stvo za či­šće­nje, i sta­ja­la ta­ko, za­ mi­šlje­na, dok ci­ga­re­ta go­ri po­red nje? Šta li je gle­da­la oda­tle? (Po­gled je bio pri­ja­tan, čak i umi­ru­juć, ali ni po če­mu po­se­ban.) U kraj­njoj li­ni­ji, šta li su to gle­da­li svi pu­ša­či ko­ji su ne­ko krat­ko vre­me ži­ve­li u toj ku­ći? Po­mi­slio sam ka­ko je mo­žda ku­ća po­če­la da za­po­se­da ma­mu. De­ ša­va se i to, po­seb­no u fil­mo­vi­ma i ro­ma­ni­ma Sti­ve­na Kin­ga. Čo­vek či­ja je ci­ga­re­ta pr­va osta­vi­la trag na sim­su (za me­ne je to bio mu­ška­

KAM­ČAT­KA

185

rac; ali to je bi­lo či­sto na­ga­đa­nje), imao je tra­gič­nu sud­bi­nu. Si­gur­no je bio Pe­drov ro­đak, po­što oči­gled­no ni­je mo­gao da bu­de Pe­dro; Pe­dro je bio de­čak kao ja, a mi de­ca ne pu­ši­mo. Za­mi­šljao sam da je u pi­ta­nju Pe­drov stric, ne­ko vr­lo drag – bi­lo bi lo­gič­ni­je da mu je bio otac, ali sam za­ne­ma­rio tu mo­guć­nost – i na­kon nje­go­ve smr­ti, Pe­dro je uto­ nuo u tu­gu i de­pre­si­ju iz ko­je su Ći­na i Be­ba po­ku­ša­va­le da ga iz­vu­ku ko­la­či­ma. Na­rav­no, tra­gič­nom smr­ću na­sta­je ne­spo­ko­jan duh. Zna se: kad ne­ko­ga iz­da­ju ili ubi­ju, nje­go­va du­ša ne­ma mi­ra, već lu­ta sve­tom tra­že­ći prav­du. (Ne­ki du­ho­vi tra­že osve­tu, ali oni za­vr­še u pa­klu, kao Ha­mle­tov otac, ko­ji ni­je shva­tio da se gre­si ne mo­gu is­ku­pi­ti dru­gim gre­hom; prav­da i osve­ta su ve­o­ma raz­li­či­te stva­ri.) A duh Pe­dro­vog stri­ca tu­ma­rao je po ku­ći, pri­ka­zu­ju­ći se pred oso­bom ko­ja naj­vi­še vre­me­na pro­vo­di iz­me­đu ovih zi­do­va – a to je, na­rav­no, ma­ma – te ona i ne­sve­sno po­pri­ma sve vi­še po­koj­ni­ko­vih ka­rak­te­ri­sti­ka, po­či­nje da pu­ši na istom pro­zo­ru, uto­nu­la u ista sa­nja­re­nja. Po­mi­slio sam još i da je Pe­drov stric mo­žda sa­hra­njen tu, na sa­mom ima­nju, bez kr­sta ili nad­grob­ne plo­če ko­ji bi obe­le­ži­li tač­no me­sto. Jed­nog ću da­na po­ći sa Pa­tulj­kom da za­ko­pam još jed­nu ža­bu i pro­na­ći ću nje­gov ko­stur, u po­ce­pa­noj ode­ći, a u dže­pu ću mu na­ći po­lu­po­pu­še­nu pa­kli­cu ci­ ga­re­ta. (To je i je­di­na ma­na raz­mi­šlja­nja o ne­če­mu ka­ko ne bi mi­slio o ne­ če­mu dru­gom. Ne­ko vre­me ra­di, ali na kra­ju ti se mi­sli uvek vra­te na ono o če­mu ni­si hteo da raz­mi­šljaš, a on­da sa­mo bu­de još go­re.) Jed­nog po­sle­po­dne­va, po po­vrat­ku iz ško­le, Pa­tu­ljak i ja smo vi­de­li da je vi­hor či­sto­će vra­tio sve što je od­neo. Si­noć­ni ta­nji­ri i da­lje su bi­li na sto­lu, pa­ti­ke i pr­ljav veš osta­li su ta­mo gde smo ih osta­vi­li, pe­pe­lja­re su se pre­li­va­le, a opu­šci plu­ta­li u osta­ci­ma ka­fe. Ma­ma je le­ža­la za­va­ lje­na u fo­te­lju, s ci­ga­re­tom u ru­ci, no­ga­ma na sto­či­ću i kon­zer­vom Ne­skvi­ka iz­me­đu gle­žnje­va, i gle­da­la te­le­vi­zi­ju. „Ono što mi ni­ka­ko ni­je ja­sno“, re­kla je, pre­sko­čiv­ši bi­lo ka­kav po­ zdrav, „je­ste ta pri­ča o kru­tom ma­lom pr­stu. Ci­vi­li­za­ci­ja im je to­li­ko na­pred­na da ima­ju sve­mir­ske bro­do­ve, a ne mo­gu da na­pra­ve po­kre­ tljiv ma­li prst?“

186

Mar­se­lo Fi­ge­ras

„To je fa­brič­ka gre­ška“, re­kao sam i seo po­red nje. „Do­ga­đa se i naj­ bo­lji­ma. Ahil je imao ra­nji­vu pe­tu jer ga je ma­ma dr­ža­la za no­gu kad ga je ku­pa­la u re­ci Stiks.“ „Gde da na­đem či­stu ča­šu?“, pi­tao je Pa­tu­ljak, do­no­se­ći mle­ko iz ku­ti­je. „Nig­de. Si­paj mle­ko u kon­zer­vu, iona­ko je osta­lo još sa­mo ma­lo Ne­skvi­ka“, re­kla je ma­ma, ne skre­ću­ći po­gled sa Ulje­za. Ta­ko smo opet do­bi­li na­šu ma­mu. Na­kon vi­še­dnev­nih na­po­ra, pre­da­la se pred obi­ljem do­ka­za: bi­la je jed­na­ko fi­zič­ki spo­sob­na da do­bro oba­vlja du­žno­sti do­ma­ći­ce kao i Pa­tu­ljak da ne­što uzme u ru­ke a da ga ne raz­bi­je u pa­ram­par­čad. S la­bo­ra­to­ri­jom ili bez nje, za­po­sed­ nu­ta ili ne, ma­ma je i da­lje bi­la ma­ma. Što je, ako to već ni­je sa­mo po se­bi ja­sno, bi­la do­bra vest.

58. Pik­nik na ki­ši „Ku­da ćeš?“, pi­ta­la me je ma­ma te ve­če­ri. Stao sam u me­stu, otvo­ re­nih usta, s knji­gom is­pod mi­ške. Ka­kvo je to pi­ta­nje? Bi­lo je sko­ro de­set sa­ti, i za­vr­ši­li smo s ve­če­rom. No­sio sam knji­gu (Pri­če o kra­lju Ar­tu­ru ko­je sam uzeo iz škol­ske bi­bli­o­te­ke), a mo­je je te­lo sa­svim oči­ gled­no bi­lo okre­nu­to u sme­ru hod­ni­ka ko­ji je vo­dio pre­ma spa­va­ćim so­ba­ma. Ku­da bih mo­gao da idem, ako ne u kre­vet? A on­da sam se se­tio. Po­ne­de­ljak. U ru­ci je dr­ža­la ta­njir kek­sa, a nje­no je te­lo oči­gled­ no bi­lo okre­nu­to pre­ma dnev­noj so­bi iz ko­je je, sa te­le­vi­zo­ra, do­pi­ra­la me­lo­di­ja špi­ce za na­ja­vu film­skog pro­gra­ma. Te su ve­če­ri pri­ka­zi­va­li Pik­nik. Naš do­go­vor. Bio sam u klop­ci. Ni­je da ni­sam vi­deo i do­bre stra­ne te si­tu­a­ci­je. Bi­la je to ret­ka pri­ li­ka da imam ma­mu sa­mo za se­be. Kad ugle­da lju­bav­ni film, ta­ta be­ži iz dnev­ne so­be kao bu­ba­šva­ba kad upa­liš sve­tlo. U ma­mi­nom od­su­ stvu, Pa­tu­ljak je znao da će mu ta­ta do­zvo­li­ti da ska­če po nji­ho­vom brač­nom kre­ve­tu dok ne pad­ne od umo­ra ili ne raz­bi­je gla­vu. Ta­ko da smo osta­li sa­mo ma­ma i ja. I kek­si­ći. (Zva­li su se Dam­ske usne i bi­li su fan­ta­stič­ni!) Ali ima­lo je to i svo­jih ma­na. Na pri­mer, ma­min ukus kad su fil­mo­ vi u pi­ta­nju. Ako se bi­lo šta mo­glo za­klju­či­ti iz pret­hod­nog is­ku­stva, če­ka­la su me dva sa­ta na te­škim mu­ka­ma. Ili vi­še od dva sa­ta, kao što je bio slu­čaj kad smo gle­da­li Mo­je pe­sme, mo­ji sno­vi. Fil­mo­vi ko­je je ma­ma bi­ra­la naj­če­šće su me, u naj­bo­ljem slu­ča­ju, osta­vlja­li rav­no­du­šnim. Si­tu­a­ci­ju je, me­đu­tim, do­dat­no kom­pli­ko­vao na­čin na ko­ji je ma­ma shva­ta­la film­sku umet­nost. Svi vo­le da gle­da­ju

188

Mar­se­lo Fi­ge­ras

fil­mo­ve, ali ne idu do­tle da dr­že sli­ku Mont­go­me­ri­ja Klif­ta na noć­nom sto­či­ću. Ma­ma se u bi­o­sko­pu po­na­ša­la isto kao Pa­tu­ljak u cr­kvi. Nje­na su ose­ća­nja po­sta­ja­la sna­žni­ja. Sve je upi­ja­la raz­ro­ga­če­nim, glad­nim oči­ma. Po­ne­kad bi, a da i ne pri­me­ti, gle­da­la film otvo­re­nih usta; u ta­mi bi­o­skop­ske sa­le ni­je joj sme­ta­lo da iz­gle­da glu­po. Za­to se pre­ma me­ni po­sta­vlja­la kao pro­po­ved­nik: že­le­la je da me pre­o­bra­ti u svo­ju ve­ru, da mi pre­ne­se svo­je odu­še­vlje­nje ko­je je sva­ki bi­o­skop­ski pro­ jek­tor pre­tva­ra­lo u pre­di­ka­o­ni­cu, da mi ob­ja­sni ka­ko se­de­nje u mra­ku sa mno­štvom dru­gih lju­di i po­sma­tra­nje sve­tlo­sti na ekra­nu ima ne­ki du­blji smi­sao. Kao i pred svim pro­po­ved­ni­ci­ma, me­ni je bi­lo ne­pri­ jat­no. Ni­sam mo­gao da poj­mim du­bi­ne nje­ne ve­re. Ni­sam imao ni­šta pro­tiv bi­o­sko­pa, ali ki­ki­ri­ki sa čo­ko­la­dom ko­ji se pro­da­vao na ula­zu bio mi je jed­na­ko va­žan ko­li­ko i sam film. Sva­ki od­la­zak u bi­o­skop sa ma­mom pre­tva­rao se ta­ko u is­ku­še­nje. S jed­ne stra­ne, ni za ži­vu gla­vu ni­sam smeo da za­spim. Film Mo­je pe­ sme, mo­ji sno­vi za­vr­šio se jed­nom od naj­bo­ljih drem­ki u mom ži­vo­tu, ali sam to sku­po pla­tio. Ma­ma se po­na­ša­la kao da sam je lju­to iz­ne­ve­ rio. Kao da sam uvre­dio nje­nu ro­đe­nu po­ro­di­cu. (Da ni­smo u ne­kom da­le­kom srod­stvu sa fon Tra­po­vi­ma, a da me­ni o to­me ni­ko ni­šta ni­je re­kao?) Sa dru­ge stra­ne, mo­rao sam di­plo­mat­ski da iz­no­sim svo­je mi­ šlje­nje o fil­mu. Ma­ma mi je re­kla da je Mar­se­li­no, hleb i vi­no di­van film, i ni­je do­bro pri­hva­ti­la kad sam joj re­kao da je to ne­što naj­je­zi­vi­je što sam u ži­vo­tu vi­deo. Po­sle sam po­ku­šao da joj ob­ja­snim ka­ko sam re­kao da je je­ziv jer pri­ka­zu­je ne­što što je me­ni li­či­lo na pri­ču stra­ve i uža­sa, a ne za­to što je film bio loš, ali na­zad se vi­še ni­je mo­glo. Hlad­nim gla­som po­že­le­la mi je la­ku noć. Spa­vao sam sa upa­lje­nim sve­tlom, ali ipak sam sa­njao ka­ko me dr­ve­ni Hrist pro­ga­nja bes­ko­nač­nim hod­ni­ci­ma, po­ ku­ša­va­ju­ći da me za­ve­že za svoj krst, ka­ko bi on ta­ko ostao na slo­bo­di. Upr­kos mo­jim pred­ra­su­da­ma, Pik­nik ni­je bio ta­ko loš. U jed­nom ma­le­nom se­lu, le­pa de­voj­ka za­no­snih obli­na, Kim No­vak, po­na­ša­la se kao naj­ža­lo­sni­ja že­na na sve­tu, iako je bi­la za­ru­če­na za bo­ga­tog mom­ ka. On­da se po­ja­vio dru­gi tip, Vi­li­jem Hol­den, mno­go lep­ši od onog bo­ga­tog, ali bez pre­bi­je­ne pa­re. Kao što se mo­glo i oče­ki­va­ti, Kim No­ vak i Vi­li­jem Hol­den se za­lju­blju­ju jed­no u dru­go. Po­red nje­ga, ona

KAM­ČAT­KA

189

je bi­la sreć­na, a on se kraj nje ose­ćao kao naj­bo­ga­ti­ji čo­vek na sve­tu. Ono što mi ni­je sa­svim išlo u gla­vu bi­lo je upor­no in­si­sti­ra­nje na to­me ko­li­ko su mla­di – na­vod­no – bi­li. Po mom mi­šlje­nju, uop­šte ni­su bi­li mla­di. Iz­gle­da­li su mi kao mo­ji ro­di­te­lji, ako ne i sta­ri­je. Za vre­me pr­vih re­kla­ma ma­ma je do­pu­ni­la či­ni­ju sa kek­som. Za vre­me dru­gih re­kla­ma osta­la je po­red me­ne, re­kav­ši ne­što ne­ra­zu­ mlji­vo o to­me ko­li­ko je film dru­ga­či­ji ne­go što ga ona pam­ti. Ni­sam do­bro shva­tio šta je hte­la da ka­že, po­što se iz­ra­zi­la pri­lič­no ne­ja­sno u od­no­su na sop­stve­ne stan­dar­de; pret­po­sta­vio sam da se ža­li na to ko­ li­ko je lo­še gle­da­ti film na cr­no-be­lom te­le­vi­zo­ru, pu­nom sne­ga, dok ga sva­ki čas pre­ki­da­ju re­kla­ma­ma za vi­no Gar­gan­ti­ni. Ko­nač­no je sti­gao onaj deo u kom se po­mi­nje pik­nik. Svi su bi­li na oku­pu: Kim No­vak, nje­ni ro­di­te­lji, njen ve­re­nik, bo­ga­ti otac nje­nog ve­re­ni­ka, uči­te­lji­ca-use­de­li­ca, njen ve­či­ti udva­rač i na­rav­no, Vi­li­jem Hol­den. Se­ćam se sce­ne u ko­joj Vi­li­jem Hol­den igra po­red re­ke, bi­lo mi je sme­šno jer je na­vod­no igrao do­bro i ta­ko je hteo da za­ve­de Kim No­vak, ali me­ni je nje­gov ples bio sme­šan, tra­pav, ko­li­ki čo­vek! To­li­ko mi je bi­lo za­bav­no da sam se uma­lo usu­dio da to i pro­ko­men­ta­ri­šem; po­gle­dao sam ma­mu i vi­deo da pla­če, ali za­i­sta pla­če, li­ce joj je bi­lo mo­kro kao da je upra­vo iza­šla is­pod tu­ša, pla­ka­la je u pot­pu­noj ti­ši­ni dok su joj se ra­me­na gr­če­vi­to tre­sla, kao ha­u­ba na­šeg ci­tro­e­na. Pi­tao sam je šta joj je, „Ma­ma, šta ti je? Je­si li do­bro?“, klim­nu­la je gla­vom i na­sta­vi­la da pla­če, ne skre­ću­ći po­gled sa ekra­na, „Ma­ma, ča­sna reč, svi­đa mi se film, ozbilj­no, stvar­no mi se svi­đa“, a on­da je use­de­li­ca Ro­za­lind Ra­sel po­ki­da­la Vi­li­je­mu Hol­de­nu ko­šu­lju i na­ru­ga­la mu se, a ja sam se za­pi­tao da li ma­ma pla­če jer je pred­vi­de­la tu sce­nu, jer ne­kad se čo­vek po­tre­se una­pred kad gle­da film ili či­ta knji­gu i zna da će se do­go­ di­ti ne­što ru­žno, kao ja kad či­tam o Hu­di­ni­ju, i to me je mal­či­ce smi­ri­lo; ma­ma me je za­gr­li­la ne re­kav­ši ni reč, ba­rem dok se ni­je za­vr­šio film, a imao je sre­ćan kraj (če­mu on­da plač, če­mu ta­kav plju­sak?); on­da me je po­lju­bi­la usna­ma vla­žnim od su­za i re­kla mi: „La­ku noć, la­ku noć, du­šo“, i osta­vi­la me pred ekra­nom na kom je spi­ker po­čeo da pri­ča, te pred­sed­ nik ovo, te voj­ska ono, no­ve eko­nom­ske me­re, ne­u­mor­na bor­ba pro­tiv pod­ri­va­ča otadž­bi­ne, po­tu­če­ni ge­ril­ci, Tu­ku­man, do­lar, jed­no te isto.

59. Naj­var­lji­vi­je go­di­šnje do­ba Zi­ma kom­pli­ku­je sve. Tre­ba iz­ba­ci­ti iz op­ti­ca­ja la­ga­nu gar­de­ro­bu i is­tre­sti od pra­ši­ne ko­ šu­lje du­gih ru­ka­va, pi­dža­me, ša­lo­ve i ma­ra­me, vu­ne­ne ča­ra­pe, ka­pe i jak­ne. Mi­ri­šu na usta­ja­lo, gre­bu (čak i kad su no­ve, kao one ko­je su nam ta­ta i ma­ma ku­pi­li u pro­dav­ni­ci ko­ja se zva­la – o, sra­mo­te! – „Ma­mi­na ma­za“), a čo­vek u nji­ma iz­gle­da kao de­be­li i ne­zgrap­ni lu­tak, po­put onog iz re­kla­me za Mi­šlan. Tre­ba se za­vu­ći u pla­kar i is­ko­pa­ti će­bad i pre­kri­va­če ko­ji će op­te­re­ti­ti kre­vet pa, kad se po­kri­ ješ, ose­ćaš kao da si na se­be spu­stio ka­men. Tre­ba upa­li­ti gre­ja­li­ce, na stru­ju ili na plin, ko­je, kad se pr­vi put upa­le, uvek za­u­da­ra­ju na spa­lje­nu ze­mlju. Tre­ba po­za­tva­ra­ti pro­zo­re, za­pu­ši­ti ru­pe is­pod vra­ta da ne du­va pro­ma­ja, pro­na­ći i za­pu­ši­ti sve pu­ko­ti­ne. Tre­ba po­ve­ća­ti tem­pe­ra­tu­ru u fri­ži­de­ru, da nam od mle­ka ne utr­nu zu­bi. Ku­pa­nje se pre­tva­ra u pra­vo mu­če­nje, zbog sa­me hlad­no­će, pe­ški­ra ko­ji ni­ka­da ni­su pot­pu­no su­vi, i pa­re ko­ja se stva­ra kad se ku­paš to­plom vo­dom; on­da se ode­ća, po­red to­ga što gre­be, još i le­pi za te­lo. Va­zduh po­sta­je usta­jao, va­zduh od ju­če, od pro­šle ne­de­lje, ko­ji kru­ži po ku­ći kao ko­njić na rin­gi­špi­lu, do­no­se­ći mi­ris mo­krih ča­ra­pa iz na­še so­be u hod­nik, mi­ris su­pe iz ku­hi­nje u dnev­nu so­bu, a mi­ris na ze­mlju iz tr­pe­za­ri­je u ma­mi­nu so­bu, dok pre­hla­de pre­la­ze od jed­nog do dru­gog čla­na po­ro­di­ce, sve dok, po­ra­ziv­ši i po­sled­njeg, ne ot­poč­nu ci­klus iz po­čet­ka, ne gu­be­ći pr­vo­bit­ni za­mah.

KAM­ČAT­KA

191

Te­ško je iza­ći na­po­lje. Da­ni su su­vi­še krat­ki. (Ni­šta ni­je tu­žni­je ne­ go po­ći u ško­lu dok je na­po­lju još mrak.) Ki­ša stva­ra bu­ji­ce ko­je od­ no­se pu­te­ve. Ne mo­že­mo čak ni da se za­ba­vlja­mo šljap­ka­ju­ći po ba­ri­ ca­ma, jer su nam gu­me­ne či­zme osta­le kod pra­ve ku­će, a ta­ta i ma­ma ni­ka­ko da is­pu­ne obe­ća­nje i ku­pe nam no­ve. Pa­tu­ljak i ja pre­tva­ra­mo se da zi­ma ne po­sto­ji, ali opa­lo li­šće ras­pa­da se i pre­tva­ra u smr­dlji­vu ka­šu pod na­šim no­ga­ma, nig­de ne­ma ža­ba, a ja uglav­nom ne raz­u­ mem po­la od ono­ga što mi Pa­tu­ljak ka­že, gla­ve umo­ta­ne u ogrom­ni šal, na­lik na de­te Cr­ne mu­mi­je. Kao i sva­ke zi­me. Ali ne sa­svim. Jer ove zi­me, ne­što je dru­ga­či­je. Lju­di ra­ni­je za­tva­ra­ju pro­zo­re i vra­ta, dva­put ih za­klju­ča­va­ju, sta­ vlja­ju ka­ta­nac i na­vla­če re­zu. Pri­ča­ju ka­ko ove zi­me kru­ži mno­go ba­ ci­la, mno­go bo­le­šti­na. Dra­ži im je usta­jao va­zduh od ne­že­lje­nih gla­so­ va i po­zna­ti mi­ri­si od no­vih, jer no­vi mi­ris zna­či no­va bi­ća, no­va bi­ća su ne­po­zna­ta, a mi ne­ma­mo ni vre­me­na ni sna­ge da ih upo­zna­je­mo, zi­ma je, ima mno­go ba­ci­la, mno­go bo­le­šti­na. Kad ne­ko po­ku­ca ili za­ zvo­ni na vra­ta, lju­di se pra­ve da ni­su tu ili od­go­va­ra­ju iz da­le­ka. Po­šta­ ri se pi­ta­ju ho­će li ika­da opet vi­de­ti pri­ja­telj­sko li­ce. Čak su i te­le­fon­ski raz­go­vo­ri kra­ći, kao da su se lju­di sa­ža­li­li na si­ro­te re­či ko­je mo­ra­ju da pu­tu­ju ži­ca­ma iz­lo­že­nim mra­zu, gra­du, ki­ši, jer ove zi­me ni­je zdra­ vo raz­go­va­ra­ti, ima mno­go ba­ci­la, mno­go bo­le­šti­na, kad pri­čaš iz­la­zi ti pa­ra na usta, a to ni­je do­bro jer je on­da oči­gled­no da pri­čaš, tre­ba pri­ča­ti u ku­ći jer je ta­mo va­zduh za­gre­jan, iz usta ti ne iz­la­zi pa­ra, pa mo­žeš da ka­žeš gla­dan sam, iz­gu­bio sam se ili ma­ma, šta je to na te­le­ vi­zi­ji, bez stra­ha od to­ga da će te oda­ti var­lji­va zi­ma.

60. Uz ne­be­sku po­moć za­dr­ža­vam dah To­kom tih do­sad­nih po­sle­po­dne­va, Pa­tu­ljak i ja smo se du­go brč­ ka­li u ka­di. Ja sam ko­ri­stio pri­li­ku da ve­žbam za­dr­ža­va­nje da­ha. Cilj mi je bio da osta­nem če­ti­ri mi­nu­ta pod vo­dom, što je, iz­me­đu osta­lih pod­vi­ga, pro­sla­vi­lo Hu­di­ni­ja. Ja sam dr­žao dah pod vo­dom, a pa­tu­ljak mi je me­rio vre­me po­mo­ću ma­mi­nog ruč­nog sa­ta. Ni­je još znao da gle­da na sat, ali je umeo da pre­bro­ji ko­li­ko je pu­ta ona ta­nja ka­zalj­ka pro­šla broj dva­na­est. Pa­tu­ljak ni­je bro­jao mi­nu­te, ne­go obr­ta­je. „Kad po­ra­stem, ho­ću da bu­dem sve­tac“, re­kao je Pa­tu­ljak jed­nom, igra­ju­ći se sa sa­tom dok je se­deo na po­klop­cu klo­zet­ske šo­lje. Ma­ma mu je po­sta­vi­la ja­sne uslo­ve: mo­ra da ga dr­ži su­vim ru­ka­ma, na bez­ bed­noj uda­lje­no­sti od pu­ne ka­de. „Ko­li­ko pu­ta mo­ram da ti po­no­vim? Saj­mon Tem­plar ni­je pra­vi sve­tac!“, us­pro­ti­vio sam se iz­me­đu du­bo­kih udi­sa­ja. „Ali sve­ti Ro­ko je­ste.“ Klim­nuo sam gla­vom uz iz­dah. „Sve­ta­ca ima mno­go. Pre ne­ki dan, na onoj du­gač­koj mi­si, po­me­ nu­li su ih dve­sta, se­ćaš se? Sve­ti Ro­ko, mo­li se za nas. Sve­ti Jo­si­fe, mo­li se za nas...“ „Spre­man!“ „Če­kaj da ka­zaljka do­đe do dva­na­est. Sve­ti Mar­ti­ne, mo­li se za nas. Sve­ti Pe­tre, mo­li se za nas...“ „Ma­li...“ „Sad!“

KAM­ČAT­KA

193

Za­ro­nio sam. Is­pod vo­de, još sam mo­gao da ču­jem glas Pa­tulj­ka, ko­ji je i da­lje pri­čao kao da mo­gu da ga raz­u­mem. Vre­me­nom sam po­čeo da pri­me­nju­jem ne­ke prak­tič­ne tri­ko­ve. Kad je čo­vek ner­vo­zan ili uz­bu­đen, ma­nje mo­že da iz­dr­ži. Ali ako mi­ sli o ne­če­mu dru­gom, i pre­sta­ne op­se­siv­no da raz­mi­šlja o ono­me što ra­di – iz­dr­ža­će du­že. Po­što dno ka­de sa­mo po se­bi ne pru­ža mno­go mo­guć­no­sti za to, obez­be­dio sam sop­stve­nu za­ba­vu. Po­neo sam dve fi­gu­ri­ce voj­ni­ka. Je­dan je bio ogro­man, imao je dva­de­se­tak cen­ti­me­ta­ ra, sred­njo­ve­kov­ni rat­nik oklo­pljen od gla­ve do pe­te, ne­kad je u ru­ci imao bu­zdo­van, ali Pa­tu­ljak ga je iz­gu­bio. Dru­gi je bio ma­li, šta znam, šest cen­ti­me­ta­ra? Plav od gla­ve do pe­te: ro­ni­lac kog mi je ta­ta ku­pio u jed­nom od onih fan­ta­stič­nih su­per­mar­ke­ta ko­ji su po­če­li da ni­ču na sve stra­ne, mi­slim da se zvao Hi­gan­te ili Džam­bo, gde mo­gu da se ku­ pe čak i igrač­ke! Ovom su ru­ke bi­le is­pru­že­ne, jer sam uz nje­ga do­bio i pod­vod­ni sku­ter na­lik na onaj ko­ji je Džejms Bond ko­ri­stio u fil­mu Ope­ra­ci­ja Grom, ko­ji je Pa­tu­ljak, va­lja re­ći, raz­bio u pa­ram par­čad, a nje­go­ve pru­že­ne no­ge za­vr­ša­va­le su se pe­ra­ji­ma ko­ji­ma sam se ja to­ li­ko igrao da sam ih po­lo­mio. Do­bra stvar u ve­zi sa ovim fi­gu­ri­ca­ma bi­la je da su mo­gle da pred­sta­vlja­ju raz­li­či­te li­ko­ve. Ka­ko je nje­gov šlem imao kre­stu na vrh gla­ve, sred­njo­ve­kov­ni rat­nik slu­žio mi je i kao Ul­tra­men. A po­što su mu ru­ke bi­le is­pru­že­ne iz­nad gla­ve, ro­ni­lac je iz­gle­dao kao da le­ti, pa je mo­gao da bu­de Su­per­men, na pri­mer, ili... Vre­me da iz­ro­nim. „...mo­li se za nas. Sve­ti Đor­đe...“ „Ko­li­ko sam iz­dr­žao?“, upi­tao sam za­di­ha­no. „Ka­zalj­ka ni­je sti­gla do dva­naest. Sti­gla je dov­de.“ „Če­tr­de­set se­kun­di?“ Sra­mo­ta. Mo­rao sam bo­lje da se pri­pre­mim. Da udah­nem du­bo­ko, naj­du­blje što mo­gu. Da iz­dah­nem... „Sve­ti Ma­te­ja, mo­li se za nas. I ne­ma ih vi­še! Re­ci mi još ne­kog sve­ca!“ Od­mah­nuo sam gla­vom, i da­lje ve­žba­ju­ći. „Re­ci mi još ne­kog ili ne­ću vi­še da ti po­ma­žem!“ „Sve­ti Fi­lip.“

194

Mar­se­lo Fi­ge­ras

„To je vr­sta vi­na, glu­pa­ne.“ „Pre ne­go što su po nje­mu na­zva­li vi­no, to je bio sve­tac.“ „Mo­li se za nas. Još ne­kog!“ „Sve­ti Kar­los.“ „Sve­ti Kar­lo­se od Ba­ri­lo­čea, mo­li se za nas!“ „Sve­ti Jo­sif.“ „Nje­ga sam već re­kao!“ „Iz­mi­sli, on­da.“ „Šta to pri­čaš?“ „Ko­ri­sti re­či ko­je po­či­nju sa svet. Na pri­mer, Sve­ti Ko­vi­na. Broj iz po­čet­ka!“ „Če­kaj da do­đe do dva­na­est... Sve­ti Ko­vi­na, mo­li se za nas... Sveti... Ski­kup. Je li Sve­ti Ski­kup u re­du?“ „Je­ste, haj­de.“ „Sad!“ Opet za­ra­njam. Pa­tu­ljak na­sta­vlja svo­ju li­ta­ni­ju, i ne trep­nuv­ši. Su­per­men pli­va do sa­mog dna oke­a­na. Uz­ne­mi­ri­la ga je po­ru­ka Dži­mi­ja Ol­se­na: Lo­is Lejn je uhva­tio Leks Lu­tor i za­to­čio ju je u pod­ zem­noj pe­ći­ni, či­ji je ulaz za­tvo­rio rav­nim ka­me­nom ko­ji neo­bič­no pod­se­ća na dži­nov­ski čep. Mo­ra da je iz­ba­vi oda­tle, pre ne­go što Lo­ is po­tro­ši sav ki­se­o­nik u pe­ći­ni i ugu­ši se. Su­per­men ko­nač­no sti­že do pe­ći­ne i, po­mo­ću svo­je nad­ljud­ske sna­ge, skla­nja ka­men sa ula­za. (Sve se to de­ša­va uz mu­zi­ku, na­rav­no: moj men­tal­ni or­ke­star uvek je spre­man za va­žna zbi­va­nja.) Tek ta­da uvi­đa pre­va­ru. Od Lo­is ne­ma ni tra­ga, ni­je ni bi­la tu. Ka­men ni­je po­kri­vao ulaz u pe­ći­nu, već u po­nor iz ko­ga ni­šta ne mo­že da utek­ne, ne­ku vr­stu pod­vod­ne cr­ne ru­pe u ko­joj či­tav okean mo­že da ne­sta­ne za ne­ko­li­ko mi­nu­ta. Mo­ra po­no­vo da za­tvo­ri ulaz u pe­ći­nu, pre ne­go što ne­sta­ne sav ži­vot u oke­a­nu... a sa njim i sta­nov­ni­ci gra­da Atlan­ti­de, ko­ja se na­la­zi na sa­mo ne­ko­li­ko mi­lja oda­tle! (U ma­šti se sve uvek me­ri u mi­lja­ma.) Su­per­men po­ku­ša­va da sa­vla­da ne­sva­ki­da­šnju te­ži­nu ka­me­na za­ pu­ša­ča. Pro­tiv­nik mu je pod­vod­na cr­na ru­pa, po­zna­ta kao Po­nor Du­ še, a nje­na sna­ga ra­ste iz tre­na u tren. Na ru­bu oča­ja­nja, Su­per­men shva­ta da ni­je sam. Tu je Ul­tra­men! S no­vom na­dom, tra­ži mu po­moć

KAM­ČAT­KA

195

da po­me­ri ve­li­ki ka­men. Ali on­da shva­ta da je Lu­ter hip­no­ti­sao Ul­tra­ me­na, i da je ovaj tu ka­ko bi ga spre­čio da spa­se Atlan­ti­du. Su­per i Ul­ tra (kao dve vr­ste ben­zi­na) ukr­šta­ju ko­plja. Ho­će li Su­per­men us­pe­ti da ga po­be­di na vre­me da vra­ti ka­men na svo­je me­sto i sa­ču­va ži­vot u oke­a­nu. Ho­će li us­pe­ti da...? Vre­me da iz­r­o­nim. „Svet Ski­pr­vak. Sve­ti Mu. Sve­ti Nja!“ „Ko­li­ko sam iz­dr­žao?“ „Je­dan krug. Daj još ne­kog sve­ca!“ „Sve­ti Ilj­ka. Sve­ti Onik. Sve­ti Oni­čar. Či­tav krug, ma­li?“ Is­ko­čio sam iz ka­de i svog ga po­pr­skao (za ra­do­zna­le, mo­ram da na­po­me­nem da sam se u Pa­tulj­ko­vom pri­su­stvu ku­pao u ku­pa­ćim ga­ ći­ca­ma; u tom uz­ra­stu, ide­ja sra­ma sa­svim je do­bro raz­vi­je­na.) Hteo sam da oba­ve­stim ma­mu o svom pod­vi­gu. Iz­dr­žao sam ceo mi­nut! Sad – ve­či­ti op­ti­mi­sta – tre­ba sa­mo da na­sta­vim da ve­žbam. Ako mi je tre­ba­lo to­li­ko da­na da stig­nem do pu­nog mi­nu­ta, bi­će mi po­treb­no dvo­stru­ko vi­še da stig­nem do dva, pa još dva­put to­li­ko da bih po­sti­ gao že­lje­ni re­zul­tet. Či­sta lo­gi­ka, ka­ko je ma­ma vo­le­la da ka­že. Otvo­rio sam vra­ta ku­pa­ti­la. S pra­ga sam vi­deo ma­mu u dnev­noj so­bi, sa slu­ša­li­com u ru­ci. Raz­go­va­ra­la je po­gnu­te gla­ve, kao da pri­ča sa po­dom. „... On­da, u de­set. Da, znam je. Pla­va sam, i či­ta­ću knji­gu iz... fi­zi­ke. Ta­ko je. Ter­mo­di­na­mič­ka te­o­ri­ja struk­tu­re.“ „Sve­ti Na!“, po­vi­kao je Pa­tu­ljak iza mo­jih le­đa, u iz­ne­nad­nom na­ le­tu in­spi­ra­ci­je. On­da me je ma­ma ugle­da­la. Vi­de­lo se da ju je po­vik upla­šio, jer me je po­gle­da­la une­zve­re­no. Za­tvo­rio sam vra­ta i vra­tio se u ka­du. Pri no­vom za­ro­nu, po­no­vio sam istu pri­ču, opet do onog me­sta kad su se su­ko­bi­li Su­per­men i Ul­tra­men. Po­no­vo ni­sam sti­gao da sa­ znam ras­plet. Ako me pam­će­nje do­bro slu­ži, ni­kad ga ni­sam ni sa­ znao.

61. O umet­no­sti pra­vlje­nja beč­kih šnic­li Kao što to obič­no bi­va sa jed­no­stav­nim stva­ri­ma, te­ško je na­ pra­vi­ti do­bre beč­ke šnic­le. Ako mi ne ve­ru­je­te, obra­ti­te pa­žnju na ma­min slu­čaj. Ma­ma ni­šta ni­je ra­di­la ka­ko tre­ba. Za po­če­tak, ni­je ski­da­la ma­sne de­lo­ve i va­di­la ži­li­ce iz me­sa, što je ne­iz­be­žno do­vo­di­lo do to­ga da se, kad ih ba­ciš na va­tru, šnic­le skvr­če i sku­pe – nje­na su spe­ci­jal­nost bi­le beč­ke šnic­le a la Kva­zi­mo­do – te se ta­ko, na­rav­no, ne bi is­pr­ži­le rav­no­mer­no. Ni­je ni pro­se­ja­va­la pre­zle da iz­dvo­ji krup­ni­je mr­vi­ce od sit­ni­jeg pra­ha, pa su nje­ne beč­ke šnic­le iz­gle­da­le kao da ih je uva­lja­la u šo­der. Sva­ki čas bi­smo pod zu­bi­ma ose­ti­li ko­ma­dić lju­ske od ja­je­ta ko­ja joj je slu­čaj­no upa­la u či­ni­ju. „Uku­sni­je su kad iz­lu­paš me­so“, re­kao sam, na­slo­njen na fi­o­ku s pri­bo­rom. Tu sam ne­gde vi­deo je­dan od onih dr­ve­nih če­ki­ća za ku­ hinj­sku upo­tre­bu. Po­gle­da­la me je sum­nji­ča­vo, ali me je pu­sti­la da ih iz­lu­pam. Ima­ la je pu­ne ru­ke po­sla oko ti­ga­nja, ulja i špo­re­ta. U ku­hi­nji, za ma­mu ste­pe­ni ni­su po­sto­ja­li. Ni­je pri­zna­va­la ti­hu i sred­nju va­tru. Sve je uvek spre­ma­la na naj­ja­čoj. Uzeo sam da­šči­cu za sec­ka­nje i ba­cio se na po­sao. Me­so tre­ba do­ bro iz­lu­pa­ti da bi smek­ša­lo, da ne bi, kad raz­gr­neš hleb­nu ko­ri­cu, is­ pod nje na­i­šao na đon. Tup, tup, tup. „Bu­du bo­lje kad si­paš ma­lo su­pe u umu­će­no ja­je“, re­kao sam, ne­ pre­sta­ju­ći da lu­pam šnic­le, „to im da­je od­li­čan ukus“.

KAM­ČAT­KA

197

„Za­što je uda­raš, čo­ve­če?“, po­vi­kao je Pa­tu­ljak, ko­ji je se­deo za ku­ hinj­skim sto­lom. Umo­tan u ogro­man be­li pe­škir, li­čio je na Hamp­ti Damp­ti­ja. „Zar ne vi­diš da je šnic­la već mr­tva?“ „Ot­kud ti sve to znaš?“, upi­ta­la je ma­ma ra­do­zna­lo. „Gle­dao si do­ nja Pe­tro­nu?“ Pa­tu­ljak se na­sme­jao. Do­nja Pe­tro­na je bi­la de­be­la go­spo­đa kri­vih pr­sti­ju ko­ja je ku­va­la u žen­skim emi­si­ja­ma na te­le­vi­zi­ji. Ima­la je po­ moć­ni­cu ko­ja se zva­la Hu­a­ni­ta, i go­vo­ri­la je ve­o­ma in­te­re­sant­no: ni­je je zva­la Hu­a­ni­ta, već Hua-Ni-Ta, na­gla­ša­va­ju­ći sva tri slo­ga. „Po­ka­za­la mi je Ber­tu­čo­va ma­ma.“ „Oh.“ „Pa šta. Ona je ge­ni­je, ma­ma!“ „Ka­kvu ti vaj­nu pred­sta­vu imaš o to­me šta je ge­ni­je! Ari­sto­tel, Ga­ li­lej, Ajn­štajn i Ber­tu­čo­va ma­ma!“ „Iz­go­re­će ti ulje.“ Ma­ma je po­tr­ča­la da uba­ci u ti­ganj pr­vu beč­ku šnic­lu, ko­ja je po­ če­la pa­kle­no da pr­šti. „Ber­tu­čo­va ma­ma je de­be­la i ne ume ni per­tle da za­ve­že.“ „Kao pr­vo, ni­je de­be­la. Mr­ša­va je. Kao dru­go, zna sva­šta da ra­di. Na pri­mer, po­ma­že Ber­tu­ču sa do­ma­ćim za­da­ci­ma.“ „Za­što bih ti po­ma­ga­la kad te­bi po­moć ni­je po­treb­na? Ja imam pa­met­nog si­na.“ „I uvek je kod ku­će kad se Ber­tu­čo vra­ti iz ško­le.“ „Ti čim stig­neš upa­liš te­le­vi­zor i ne da­ješ ni pet pa­ra za me­ne. Pi­tam te ka­ko je bi­lo u ško­li, a ti mi uvek od­go­va­raš isto: do­bro. Šta ću ti ov­de?“ „Za­go­re­će ti.“ „Joj!“ Pre­ka­sno. Beč­ka šnic­la vi­še ni­je bi­la Kva­zi­mo­do, ne­go Lon­don po­ sle ve­li­kog po­ža­ra. Dok je ma­ma po­sma­tra­la svo­ju pro­pa­lu kre­a­ci­ju, is­ko­ri­stio sam gu­žvu da sma­njim va­tru. „Mo­žeš li ti da na­sta­viš?“, pi­ta­la je. „Mo­ram da idem.“ Bio sam spre­man i za taj slu­čaj. Ma­min te­le­fon­ski raz­go­vor pri­pre­ mio me je za ovo, i na­me­ra­vao sam da se us­pro­ti­vim.

198

Mar­se­lo Fi­ge­ras

„Ka­ko to mi­sliš, da ideš?“ „Mo­ram da idem.“ „Ku­da?“ „Na po­slov­ni sa­sta­nak.“ „Ka­kav po­slov­ni sa­sta­nak kad su te ot­pu­sti­li?“ „Ot­pu­sti­li su me iz la­bo­ra­to­ri­je, ali to ne zna­či da ne­mam šta da ra­dim.“ „Šta to imaš da ra­diš?“ „Sva­šta ne­što. Znaš već.“ „Ne­što što ti je va­žni­je od nas?“ (Bio sam spre­man na sve.) „Ni­šta mi ni­je va­žni­je od vas.“ „On­da osta­ni kod ku­će.“ „Ne mo­gu.“ „Haj­de, osta­ni bar jed­nom. Ići ćeš dru­gi put!“ Ma­ma je sklo­ni­la ti­ganj s va­tre i spu­sti­la mi ru­ke na ra­me­na. Po­ gle­da­la me je u oči, sa­svim iz­bli­za (go­to­vo do­volj­no bli­zu za eskim­ski po­lju­bac, no­sem u nos), i po­tu­kla me Osme­hom ko­ji raz­o­ru­ža­va. „Ne mo­žeš da tra­žiš od me­ne da uči­nim ne­što lo­še. Ti, ne.“ Ma­ma, je­dan. Ha­ri, nu­la. Beč­ke šnic­le su mi is­pa­le pr­ste da po­li­žeš. Bi­le su vr­lo, vr­lo me­ke. Ta­ta i Lu­kas hva­li­li su me na sva zvo­na, odu­še­vlje­ni što su bar jed­nom po­šte­đe­ni ma­mi­nih bez­u­ku­snih, go­to­vo mi­ne­ral­nih spe­ci­ja­li­te­ta. Si­ gur­no sam se pre­jeo, jer je ubr­zo po­čeo da me bo­li sto­mak, i na kra­ju sam se is­po­vra­ćao. Kad sam po­šao na spa­va­nje, ma­ma se još ni­je vra­ti­la. Sti­gla je mno­go ka­sni­je. Ta­ta i Lu­kas još su bi­li bud­ni. Čuo sam ka­ ko je pro­ko­men­ta­ri­sa­la ne­što o kon­trol­nim punk­to­vi­ma na pu­te­vi­ma. On­da joj je ta­ta re­kao za moj sto­mak, i se­kund ka­sni­je sta­ja­la je na vra­ti­ma na­še so­be. Pre­tva­rao sam se da spa­vam, ali to joj ni­je sme­ta­lo. Pri­ča­la mi je kao da zna da sa­mo glu­mim, a bio sam od­li­čan, za­tvo­re­nih oči­ju, ne­ po­kret­nog te­la, du­bo­ko sam di­sao, ni­sam na­pra­vio ni je­dan je­di­ni po­ kret ko­ji bi me odao. Oči­gled­no ni­je hte­la da pro­bu­di Pa­tulj­ka jer mi

KAM­ČAT­KA

199

je ša­pu­ta­la na uho, ose­ćao sam njen to­pao dah na le­vom uhu, do­bro se se­ćam, re­kla mi je da ne bri­nem, da će sve bi­ti u re­du, da će ona uvek bi­ti tu (po­red me­ne ili u mom uhu?), da me mno­go vo­li i da sam od svih nje­nih na­uč­nih eks­pe­ri­me­na­ta ja bio naj­u­spe­šni­ji. I ka­ko ju je baš bri­ga što je slu­šam ka­ko go­vo­ri ta­kve glu­po­sti, i što mi ba­la­vi po uši­ ma, pa čak ni to – pa­zi ti to – što li­či na Ber­tu­če­vu ma­mu. Mo­žda me je ipak odao osmeh.

62. Do­bi­ja­mo ve­sti Ni­ko ko ne po­se­du­je ma­mi­nu elo­kvent­nost, ko­ja se osla­nja­la na osno­va­nost nje­nih tvrd­nji, ali u jed­na­koj me­ri i na auto­ri­tet ko­jim je pri­rod­no odi­sa­la (ne­ki bi, sa­svim oštro­um­no, tu oso­bi­nu na­zva­li za­vo­dlji­vo­šću), ne bi us­peo da ube­di ta­tu da ode na de­kin ro­đen­dan. Ot­ka­ko je sve­ta i ve­ka, što u ovom slu­ča­ju zna­či otkad znam za se­be, de­ka i ta­ta su se očaj­no sla­ga­li. Nji­hov se od­nos za­sni­vao na ve­či­tom su­par­ni­štvu. Po­put Kon­ra­ do­vih du­e­li­sta, ko­ji su pred­sta­vlja­li kon­stan­tu u sve­tu ko­ji se stal­no me­nja, ta­ta i de­ka su­ko­blja­va­li bi se gde god da se sret­nu, na za­ba­vi ili po­ro­dič­nom oku­plja­nju, za Bo­žić ili na kr­šte­nju, po­štu­ju­ći uvek isti ša­blon. Ba­ka je tvr­di­la da ni­je uvek bi­lo ta­ko, ali kad god bi to re­kla, ma­ma i ja bi­smo se sa­mo skep­tič­no zgle­da­li. Slo­ga iz­me­đu ta­te i de­ ke zvu­ča­la nam je kao Raj pre Pa­da: nji­hov po­sled­nji is­kre­ni za­gr­ljaj mo­rao se do­go­di­ti mno­go pre ne­go što je Adam po­že­leo da se za­sla­di po­sle ruč­ka, a Eva mu re­kla: „Uzmi voć­ku, zdra­vi­je je“. Nji­ho­ve su sva­đe ima­le bez­broj mo­gu­ćih oki­da­ča. Na pri­mer, auto. De­ka je mi­slio da je ci­troen tek ne­što vi­še od obič­nog auti­ća za kar­ ting, što je smrt­no vre­đa­lo ta­tu, valj­da zbog nje­go­vih ata­vi­stič­kih prin­ci­pa. Po­ne­kad su se sva­đa­li zbog se­la. Sva­ki put kad de­ka poč­ne da pri­ča o že­tvi, o no­voj te­la­di ili đu­bri­vu ko­je je od­lu­čio da is­pro­ba, ta­ta bi ga pre­ki­nuo u po­la re­če­ni­ce i pro­me­nio te­mu, ali čak ni ta­ko ne bi us­peo da spre­či de­ku da po­sta­vi pi­ta­nje ko­je mu je od sa­mog po­čet­ka bi­lo na pa­me­ti, pi­ta­nje ko­je mu je uvek po­sta­vljao: „Je­si li

KAM­ČAT­KA

201

raz­mi­šljao o to­me da se pre­se­liš na se­lo?“ Ta­ta bi uvek od­go­va­rao mr­ zo­volj­no. Imao je je­dan pri­sto­jan od­go­vor za jav­nost, i dru­gi u kom se po­mi­nja­la reč sra­nje. Naj­ška­klji­vi­ja te­ma uvek je bi­la dr­ža­va. Iz­uz­ ev nje­nog ime­na i bo­ja na za­sta­vi, ni­su se sla­ga­li ni u ve­zi če­ga što se ti­ca­lo ze­mlje u ko­joj ži­ ve. Sva­đa­li su se zbog sve­ga; zbog voj­ske, cen­zu­re, eko­no­mi­je, ot­mi­ce, bom­bi, dnev­ni­ka, re­pre­si­je, ce­na ben­zi­na, dok je ba­ka uz­di­sa­la a ma­ ma dr­ža­la ta­ti­nu stra­nu, ali su­zdr­ža­no, jer ni­je hte­la da na­lju­ti de­ku, pa da sve ode bes­tra­ga. Me­ni su te nji­ho­ve ras­pra­ve bi­le ne­iz­dr­ži­vo do­sad­ne. Op­šte uzev, mo­gle bi se sve­sti na to da su de­ki pe­ro­ni­sti išli na živ­ce a ta­ti su se svi­đa­li, ba­rem ne­ki, ako iz­u­zme­mo Lo­pe­sa Re­gu, na­rav­no, Isa­be­li­tu i La­sti­ri­ja, ko­ji je imao sve one kra­va­te, kao i ve­ći­nu vo­đa sin­di­ka­ta, kao što je Ka­sil­do Ere­ra, tip ko­ji je oti­šao iz Ar­gen­ti­ne s re­či­ma: „Odoh ja odav­de“. Ta­ta je go­vo­rio da je de­ka go­ri­la, jer su ta­ ko zva­li an­ti­pe­ro­ni­ste, ali Pa­tu­ljak bi se uvek us­pro­ti­vio, go­vo­re­ći da je de­ka go­spo­din, a ta­ta bi, sa­mo da bi svom ocu išao na živ­ce, od­go­vo­ rio da je de­ka ve­ći go­ri­la od Ma­gi­le, maj­mu­na s pro­te­zom iz cr­ta­nog fil­ma. Če­sto bi, u ta­ti­nom od­su­stvu, Pa­tu­ljak iz­i­gra­vao maj­mu­na pred de­kom, ko­ji se sme­jao ne shva­ta­ju­ći Pa­tulj­ko­vu na­me­ru, a po­seb­no ne br­zi­nu ko­jom bi pre­stao da se maj­mu­ni­še čim bi se po­ja­vio ta­ta. Ja ni­sam mi­slio da je po­li­ti­ka ozbilj­na stvar. Ve­ro­vao sam da je to jed­na od onih te­ma zbog ko­jih se lju­di bez­ve­ze po­tre­sa­ju, di­žu­ći ve­li­ ku gra­ju ni oko če­ga, baš kao i fud­bal. Iako me sport ni­je za­i­sta za­ni­ mao, u te­o­ri­ji sam na­vi­jao za Ri­ver, a Ber­tu­čo za Bo­ku, a ipak smo se do­bro sla­ga­li, osim dan po­sle der­bi­ja, kad bi je­dan od nas za­dir­ki­vao dru­gog dok ne po­cr­ve­ni, sve dok ne zvo­ni za pr­vi od­mor, i ne do­đe vre­me za va­žni­je stva­ri, kao što su igrač­ke, stri­po­vi, ve­ša­la, i ta­ko to. Sto­ga sam na­slu­ći­vao da se u osno­vi su­ko­ba iz­me­đu ta­te i de­ke na­la­zi ne­što dru­go, ne­što u po­re­đe­nju sa či­me ci­troen, pa čak ni pe­ro­ni­sti, ne­ma­ju ni­ka­kav zna­čaj, ne­što zbog če­ga bi bi­li u sta­nju da se su­sret­nu u zo­ru, bez sve­do­ka, s po­dig­nu­tim sa­blja­ma. Mo­žda je reč o ne­koj od onih stva­ri o ko­ji­ma se stal­no pri­ča, ti­pič­nih za od­nos iz­me­đu oca i si­na, o ne­če­mu što je i me­ni i ta­ti bi­lo su­đe­no da do­ži­vi­mo kad za to do­đe vre­me, o tr­ve­nju iz­me­đu pla­no­va jed­nog od nas, i po­tre­be onog

202

Mar­se­lo Fi­ge­ras

dru­gog da iz­gra­di sop­stve­ni iden­ti­tet, o ne­če­mu što će se vre­me­nom sa­mo iz­gla­di­ti, sa­mo ako ne­što ne pre­ki­ne tu di­na­mi­ku, ako se iz­me­đu nas ne is­pre­či ni­ka­kva dr­ža­va, ni­či­ja ru­ka ili sa­blja. Ta­ta je mo­gao da mi­sli šta god ho­će, ali za me­ne, de­ka je bio naj­ bo­lji de­da na sve­tu. To se vi­de­lo već na pr­vi po­gled: de­be­lju­škast, mio, sklon to­me da iz­ne­bu­ha za­pe­va tan­go (Re­ci mi, Bo­že, šta je sa mnom, što sam se to­li­ko pro­me­nio...), i uvek spre­man da se po­i­gra sa na­ma. No­sio je br­ko­ve, se­de kao i nje­go­va ko­sa, ko­ju je pa­žlji­vo če­šljao čim se oku­pa ka­ko bi ob­uz­ dao ko­vr­dže ko­je su mu pri­rod­no štr­ča­le po gla­vi. Ni­je pu­šio ci­ga­re­te, ali je vo­leo ku­ban­ske ci­ga­re po ime­nu Ro­ meo i Ju­li­ja; po­kla­njao mi je nji­ho­ve pra­zne ku­ti­je da u nji­ma dr­žim svo­je igrač­ke. (Mi­slim da sam vo­leo Or­so­na Vel­sa i pre ne­go što sam po­gle­dao ije­dan nje­gov film, za­to što je iz­gle­dao kao me­dved ko­ji pu­ ši, i pod­se­ćao me je na de­ku.) Sva­ki put kad vi­di da u ru­ka­ma dr­žim strip o Su­per­me­nu, pi­tao bi me kad ću po­če­ti da či­tam i dru­ge stva­ri, pa već sam ve­li­ki, a ja bih mu od­go­vo­rio da ću pre­sta­ti da či­tam Su­ per­me­na on­da kad on bu­de pre­stao da či­ta ve­stern-ro­ma­ne Sil­ve­ra Kej­na i Mar­si­ja­la La­fu­en­te Este­fa­ni­je, ko­ji su se ta­ko­đe pro­da­va­li na ki­o­sku, on­da bi­smo se obo­ji­ca na­sme­ja­li, iz­mi­ri­li, i ku­pi­li dva, tri, pet stri­po­va i ro­ma­na. Po­ne­kad bih ga za­te­kao ka­ko ra­di ne­što čud­no. Kad ga ne­što uz­ne­ mi­ri, pla­kao bi i sme­jao se u isto vre­me. „Znam ja da je to vr­lo neo­bič­ no“, po­ku­šao je da mi ob­ja­sni. Gle­dao bi Su­bot­nje po­pod­ne, vo­di­telj­ka Man­se­ra pred­sta­vi­la bi hor sle­pe ili si­ro­ma­šne de­ce, a de­ka bi, slu­ša­ ju­ći ih ka­ko pe­va­ju kao an­đe­li, po­čeo da pla­če i sme­je se u isto vre­me. To uop­šte ni­je la­ko. Zah­te­va vi­še ve­žbe od Hu­di­ni­je­va če­ti­ri mi­nu­ta is­pod vo­de. Je­di­na raz­li­ka je u to­me što za ta če­ti­ri mi­nu­ta mo­raš da od­lu­čiš da tre­ni­raš, ozbilj­no, kao pro­fe­si­o­na­lac, a za pla­ka­nje i sme­ja­ nje u isto vre­me ob­u­či te ži­vot, a da i ne pri­me­tiš. Da je ži­vot film, a ne­ko te pi­ta kom žan­ru pri­pa­da, tre­ba­lo bi re­ći: to je film ko­ji te te­ra da pla­češ i sme­ješ se u isto vre­me, a de­ka je to od­lič­no znao. Ni­kad ni­smo sa­zna­li ka­ko je ma­ma ube­di­la ta­tu, po­što je vest o to­me da pu­tu­je­mo u Do­re­go sve osta­le ras­pra­ve uči­ni­la iz­li­šnim. Pa­ tu­ljak i ja smo od­mah uto­nu­li u fan­ta­zi­je ko­je su nam se mo­ta­le po

KAM­ČAT­KA

203

gla­vi. Pu­to­va­nje u Do­re­go zna­čio je da će­mo vi­de­ti ba­ku i de­ku, ko­je ni­smo vi­de­li još od No­ve go­di­ne, ali i da će­mo bi­ti na se­lu, sa ko­nji­ma, trak­to­rom, ži­vo­ti­nja­ma, bi­bli­o­te­kom, ta­ti­nim sta­rim igrač­ka­ma, je­ze­ rom, čam­ci­ma i, last but not le­ast, de­com de­ki­nog pred­rad­ni­ka, Sal­ va­tje­re, sa ko­ji­ma smo uvek upa­da­li u ne­vo­lje. Jed­nom smo pro­na­šli ne­ke kan­te s far­bom i pa­lo nam je na pa­met da bi se ta­ta ob­ra­do­vao kad bi se pro­bu­dio po­sle po­po­dnev­ne drem­ke i za­te­kao ci­troen, onaj ko­ji smo ima­li pre ovo­ga, ofar­ban u be­lo, bli­stav i čist. Do­zvo­li­te mi da ov­de pre­ki­nem pre­pri­ča­va­nje te aneg­do­te, i da njen ras­plet osta­vim či­ta­o­če­voj ma­šti. Od­la­zak u Do­re­go za me­ne je zna­čio još ne­što, što ni­sam po­me­ nuo Pa­tulj­ku. Zna­čio je da će­mo oti­ći sa ima­nja, a sa­mim tim i iz Bu­e­nos Aj­re­sa. Zna­čio je da ma­ma ne­će ni­ku­da oti­ći sa­ma. A bio je to i na­čin da se po­no­vo po­ve­že­mo sa pri­čom sop­stve­nih ži­vo­ta, pre­ ki­nu­tom na neo­d­re­đe­no vre­me onog da­na kad je ma­ma iz­ne­na­da do­šla po nas u ško­lu. Do­re­go mo­žda i ni­je bio naš dom, ali je bio naj­ pri­bli­žni­je nje­mu što nam je osta­lo. Me­sto u kom ži­ve po­zna­ti, dra­gi lju­di, gde se ču­ju po­zna­ti zvu­ci, ose­ća­ju po­zna­ti mi­ri­si i uku­si, gde ži­vot te­če na po­zna­ti na­čin. Šte­ta što Lu­kas ni­je mo­gao da po­đe sa na­ma.

63. Pra­va pi­ta­nja Lu­ka­su i me­ni ni­je du­go tre­ba­lo da do­đe­mo do gra­ni­ce ono­ga što sme­mo je­dan dru­gom da ka­že­mo. Pro­vo­di­li smo sa­te i sa­te pri­ča­ju­ći dok ne pro­muk­ne­mo, o sve­mu ono­me o če­mu sme­mo ima­ju­ći u vi­du pra­vi­la igre. Mno­go smo pri­ča­li o Bitlsi­ma, na­šoj če­tvo­ri­ci evan­đe­li­ sta; Lu­kas mi je pr­vi skre­nuo pa­žnju na to da za sva­ko ras­po­lo­že­nje po­sto­ji od­go­va­ra­ju­ća pe­sma Bitlsa. (Pa čak i za naj­du­blje oča­ja­nje, kao što je Yer Blu­es.) Raz­go­va­ra­li smo o to­me ko­li­ko je bes­ko­ri­sna ve­ći­na stva­ri ko­ji­ma nas uče u ško­li, i ka­ko bi u stva­ri tre­ba­lo da se pre­no­si zna­nje. Zar ne bi bi­lo do­bro kad bi se sva­kom uče­ni­ku pru­ži­la pri­li­ka da pro­na­đe knji­gu ko­ja će mu pro­me­ni­ti ži­vot? Zar ne bi tre­ba­lo slu­ša­ti naj­lep­šu mu­zi­ku, igra­ti i pe­va­ti uz nju? Zar, ka­ko bi­smo na­u­či­li ge­o­gra­fi­ju, ni­je bo­lje da nas pr­vo na­u­če ka­ko da pu­tu­je­mo sa­mi? (Da­nas se ta­ko ma­ lo ko­ri­sti kom­pas, kao da je ne­mo­gu­će iz­gu­bi­ti se.) A zar ne bi ima­lo smi­sla po­ve­za­ti lek­ci­je iz isto­ri­je sa onim što se de­ša­va da­nas? Ako ne raz­u­me­mo ono što nam se de­ša­va, ka­ko bi­smo mo­gli da uči­mo iz is­ ku­stva onih pre nas? (S vre­me­na na vre­me, kad se­ća­nja pro­dru u nje­go­vu sa­da­šnjost, Lu­ka­su bi se oma­kli gla­go­li u mno­ži­ni, bi­li smo, tr­ča­li smo, jed­nom smo išli, i ja bih po­mi­slio ka­ko je i on za so­bom si­gur­no osta­vio ne­kog Ber­tu­ča ili Pa­tulj­ka ali, na­rav­no, ni­sam smeo ni­šta da ga pi­tam.) Raz­go­va­ra­li smo o na­šim is­ku­stvi­ma sa su­prot­nim po­lom, ko­ja su u nje­go­vom slu­ča­ju bi­la mno­go­broj­na i ra­zno­vr­sna – iako ni­ka­ko ni­je

KAM­ČAT­KA

205

hteo da pri­zna da je že­na sa fo­to­gra­fi­je ika­da bi­la nje­go­va de­voj­ka – a mo­ja su se svo­di­la na Ma­ru sa en­gle­skog, i ćer­ku pri­ja­te­lja mo­jih ro­di­ te­lja ko­ja je u me­ni iza­zi­va­la po­tre­bu da se glu­pi­ram. Pret­po­sta­vljam da sam joj u ve­o­ma lo­šem sve­tlu pred­sta­vio pa­met­ne i ose­ćaj­ne mu­škar­ce, i da sam u iz­ve­snoj me­ri kriv za to što se na kra­ju uda­la za po­lo igra­ča. Raz­go­va­ra­li smo i o stri­po­vi­ma, se­ri­ja­ma i fil­mo­vi­ma. Lu­kas me je pi­tao je­sam li ika­da či­tao strip ko­ji se zo­ve Eter­na­ut. Bio je si­gu­ran da bi mi se svi­deo, po­što obo­ža­vam Ulje­ze. Re­kao sam mu da ću ga po­tra­ži­ti. Se­ćam se da mu je na li­cu za­i­grao osmeh Mo­na Li­ze kad mi je od­go­vo­rio ka­ko, u po­sled­nje vre­me, za­tra­ži­ti Eter­na­u­ta na ki­o­sku ta­ko­đe spa­da u po­gre­šna pi­ta­nja. Svi su pu­te­vi vo­di­li do po­gre­šnog pi­ta­nja. Ne­ko­li­ko da­na bi­li smo ube­đe­ni da smo osu­đe­ni na ap­slo­ut­nu ti­ši­nu. Ne znam ko je pr­vi po­čeo, on ili ja. Pret­po­sta­vljam da sam to ipak bio ja, Ste­nin Sin, jer sam tad već do­bio tem­pe­ra­tu­ru ko­ja me je te­ra­la da za­ne­ma­rim, ili da se ba­rem iz­ru­gam na­met­nu­tim ogra­ni­če­nji­ma, u naj­bo­ljem Hu­di­ni­je­vom ma­ni­ru; ne bih re­kao da sam baš bio slep za pra­vi­la, ali sam sa­svim si­gur­no bio ba­rem dal­to­ni­sta. Po­što su nam po­gre­šna pi­ta­nja bi­la za­bra­nje­na, upi­njao sam se iz pet­nih ži­la da pro­ na­đem ona tač­na, pra­va, pi­ta­nja ko­ja mo­že­mo da po­sta­vi­mo bez stra­ ha, na­glas i usred be­la da­na; mr­zeo sam kad me spre­če da po­sta­vljam pi­ta­nja, pr­vo ti za­bra­ne ne­ka, a po­sle sva, a le­po je po­sta­vlja­ti pi­ta­nja, i onaj ko ne po­sta­vlja pi­ta­nja kao da ni­je živ. Vr­lo br­zo smo na­i­šli na zid. Na ne­ka pi­ta­nja, na­iz­gled ta­ko op­šta i oči­gled­na, ni­smo zna­li od­ go­vor. Na pri­mer, za­što je ne­bo pla­vo. Za­što su knji­ge baš ta­kvog ob­li­ ka, a ne ne­kog dru­gog. Za­što je vo­da mo­kra. Za­što je pri­ro­da smi­sli­la lju­to. Ko je iz­mi­slio ši­ške. Za­što li­šće uje­sen žu­ti. Za­što kad udah­neš he­li­jum zvu­čiš kao lik iz cr­ta­ća. Za­što je va­zduh pro­vi­dan. Ka­ko se na plo­ča­ma ču­va mu­zi­ka. Za­što se sve­ci pri­ka­zu­ju sa ore­o­li­ma. (To je pi­ ta­nje do­dao Pa­tu­ljak.) Od če­ga su umr­li mr­tvi je­zi­ci. Za­što ne pe­va­mo ume­sto što go­vo­ri­mo. Ko­li­ko je to­plo na Sun­cu; pi­ta­nje ko­je zi­mi bu­di neo­bič­nu no­stal­gi­ju. Pi­ta­nji­ma ni­kad kra­ja! Se­li bi­smo na trav­njak i na­slo­ni­li se na dr­vo, ne ha­ju­ći za hlad­no­ću, i du­go bi­smo sa­mo se­de­li i ću­ta­li. Iz­gle­da­lo je kao da ne ra­di­mo ni­šta,

206

Mar­se­lo Fi­ge­ras

ali bi­li smo ve­o­ma za­uz­ e­ti. Ose­ća­li smo gru­bu ko­ru dr­ve­ta na le­đi­ma, čak i kroz jak­nu. Ose­ća­li smo ko­li­ko je ze­mlja na ko­joj se­di­mo vla­žna i me­ka. Udi­sa­li smo le­de­ni va­zduh i pra­ti­li nje­go­vo kre­ta­nje kroz na­ša te­la sve dok se ne zgre­je, a on­da ga vi­še ni­smo ose­ća­li jer je po­stao deo nas. Po­ne­kad mi se či­ni­lo kao da vi­dim ka­ko se pro­zor­ska sta­kla to­pe u teč­nost. (Sta­klo je teč­nost kad na vi­deo-snim­ku na­šeg opa­ža­nja pri­ ti­sne­mo pa­uz­ u.) A on­da bi ne­ko, ni­je va­žno ko, pr­vi po­sta­vio pi­ta­nje, je­su li vla­si ko­se na gla­vi na­še an­te­ne, a dru­gi bi od­go­vo­rio svo­jim, za­ što ima­mo pet pr­sti­ju na ru­ci, a ne tri, ili se­dam, ili dva­na­est? A on­da bi pi­ta­nja na­sta­vi­la da se ni­žu, kroz obla­ke vla­žnog da­ha usred ko­jih smo iz­gle­da­li kao do­bri zma­je­vi, jer do­bri zma­je­vi, to je op­šte­po­zna­ta stvar, ume­sto va­tre blju­ju be­li dim. Najčešće se ni­smo ni tru­di­li da od­go­va­ra­mo na sva ta pi­ta­nja. Uglav­nom za­to što od­go­vo­re ni­smo zna­li; osim onih ne­ko­li­ko ko­je je uglav­nom znao Lu­kas. On mi je, na pri­mer, re­kao šta je iz­dan. Iz­dan je sloj vo­de ko­ji se na­la­zi is­pod ze­mlje, vr­lo du­bo­ko, u kom se sa­ku­ plja vo­da ko­ja osta­ne po­sle ki­še i oda­tle po­sle oti­če u mo­re; jer sva je vo­da na sve­tu po­ve­za­na. Po­ne­kad su od­go­vo­ri bi­li du­ho­vi­ti ili po­et­ski, na pri­mer, da sve­ci ima­ju ore­o­le da ih Bog od­o­zgo ne iz­gu­bi iz vi­da, da knji­ge ume­sto ko­ri­ca ima­ju per­je, ume­sto pti­ca bi­smo ima­li le­te­će bi­bli­o­te­ke, ta­ko ne­što, ali tek po­ne­kad, jer na­šu su igru či­ni­la pi­ta­nja, a ne od­go­vo­ri, ka­ko bi­smo po­ka­za­li da ne po­sto­je po­gre­šna pi­ta­nja, već sa­mo po­gre­šni od­go­vo­ri. Ne­ko­li­ko da­na pre od­la­ska u Do­re­go, go­to­vo da ga ni­sam vi­đao. Jed­nog je da­na oti­šao pet mi­nu­ta po­što sam se vra­tio iz ško­le, a kad se vra­tio ja sam već odav­no spa­vao du­bo­kim snom. Dru­gi put se vra­tio ra­ni­je, ali se po­ža­lio ka­ko je stra­šno umo­ran i oti­šao je na spa­va­nje pre ve­če­re, mi­slim da ni­je hteo ni sa kim da raz­go­va­ra, bio je bled i kao da je je­dva če­kao da se za­vu­če u svo­ju vre­ću za spa­va­nje i za­kop­ča je pre­ ko gla­ve, da se za­tvo­ri u ča­u­ru, udi­še sop­stve­ni mi­ris i uve­ri se da je još živ. Ja sam se ose­ćao osu­je­će­no; kao mrav, že­leo sam da pro­ve­dem što vi­še vre­me­na sa Lu­ka­som, da sa­ku­pim za­jed­nič­ke tre­nut­ke, da mi po­ tra­ju kad jed­nom odem u Do­re­go. Čo­vek na ple­ći­ma mo­že da po­ne­se mno­go lju­ba­vi, jed­na­ko ne­sra­zmer­ne kao što su i ogrom­ni li­sto­vi ko­je

KAM­ČAT­KA

207

mra­vi no­se na svom si­ću­šnom te­lu. Ni­je bi­lo su­đe­no. U pe­tak uve­če ostao sam bu­dan do ka­sno, ali Lu­kas se ipak ni­je vra­tio na vre­me. Vi­deo sam ga na tre­nu­tak u su­bo­tu uju­tro. To­li­ko smo se buč­no pa­ko­va­li za po­la­zak – ja sam di­zao naj­vi­še gra­je – da se pro­bu­dio i do­šao da se po­zdra­vi sa na­ma. Ci­troen je već kre­nuo kad je, kao da se ne­čeg iz­ne­na­da se­tio, po­tr­čao pre­ma auto­mo­bi­lu svo­jim du­gim, pa­u­ ko­li­kim no­ga­ma. „De­vet hi­lja­da de­vet­sto tri­de­set dva ste­pe­na Fa­ren­haj­ta“, re­kao je, pri­lju­biv­ši nos uz sta­klo. „Šta?“ „To ti je tem­pe­ra­tu­ra Sun­ca.“ „Ču­vaj mi ža­be, Lu­ka­se!“, do­ba­cio je Pa­tu­ljak. „Ne bri­ni, pra­vi­će­mo jed­ni dru­gi­ma dru­štvo!“ Ma­ma i ta­ta još jed­nom su se po­zdra­vi­li sa njim, i kre­nu­li smo. Za vre­me bo­rav­ka u Do­re­gu, Lu­kas ni­je bio sa mnom, ali i se­ća­nje je bi­lo ne­što. Sva­ki put kad ga se se­tim, za­mi­šljao sam ga ob­u­če­nog u du­gač­ki, ki­šni man­til u kom je iz­gle­dao ta­jan­stve­no, opre­zno, dok se šu­njao od do­vrat­ka do do­vrat­ka, od sen­ke do sen­ke, i sit­nim, pro­dor­ nim oči­ma – na­lik na kli­ke­re ko­ji­ma smo se jed­nom igra­li – mo­trio na ne­pri­ja­te­lja. Lu­kas je po­ku­ša­vao da uđe u mrač­nu zgra­du a da ga ni­ko ne vi­di. Kad bi ušao unu­tra, ski­nuo bi man­til i, u svo­joj na­ran­ dža­stoj ma­ji­ci, na tre­nu­tak za­bo­ra­vljao na taj­nu mi­si­ju i opa­snost ko­ja ga na­po­lju če­ka; ko­ra­ci­ma od se­dam mi­lja pri­šao bi pul­tu i re­kao: „Do­bar dan, go­spo­đi­ce. Mo­že­te li da mi ka­že­te ko­ju knji­gu da uzmem ka­ko bih sa­znao ko­li­ka je tem­pe­ra­tu­ra Sun­ca?“

Od­mor

Seen a sho­o­ting star to­night And I tho­ught of you. You we­re trying to bre­ak in­to anot­her world A world I ne­ver knew. I al­ways kind of won­de­red If you ever ma­de it thro­ugh. Bob Di­lan, Sho­o­ting Star

Če­tvr­ti čas: Astro­no­mi­ja ž. Na­u­ka o zve­zda­ma

64. Do­re­go Ka­pi­ja je sta­ja­la usred pot­pu­ne pra­zni­ne. To sam vi­deo oči­ma de­ te­ta, put ko­ji je pra­tio bes­kraj­nu ži­ča­nu ogra­du sve do vra­ta usred sa­ mog bes­kra­ja, jer kad pro­đeš kroz ka­pi­ju sa one stra­ne ne vi­diš ni­šta, sa­mo go­lo po­lje, tra­ku ho­ri­zon­ta, ze­le­no mo­re kroz ko­je je Isus ho­dao u san­da­la­ma. Čak je i ci­tro­e­nu du­go tre­ba­lo da ne­ku­da stig­ne. Pr­vo smo ugle­da­li sta­bla ma­sli­ne, ko­ja su bi­la mla­da i ni­su bi­la vi­ša od me­ ne. (Vo­le­li smo da se igra­mo tu, Pa­tu­ljak i ja. Ose­ća­li smo se kao dži­ no­vi.) Za­tim smo na­i­šli na dr­vo­red, pa na ora­ni­ce i sto­ku, a tek on­da, u da­lji­ni, kroz ve­tro­bran smo ugle­da­li mlin; ku­ća je bi­la bli­zu. Bi­la je le­pa, ali jed­no­stav­na; pri­zem­na ku­ća po­kri­ve­na kro­vom od cre­pa, dnev­na so­ba – tr­pe­za­ri­ja sa ogrom­nim pro­zo­ri­ma i ka­mi­nom (pred ko­jim sam, ka­ko se pri­ča, kad sam imao go­di­nu da­na po­jeo po­la bu­ba­šva­be), du­gim hod­ni­kom ko­ji je vo­dio u spa­va­će so­be i de­ki­nu rad­nu so­bu, i ku­hi­njom ko­ja je bi­la to­li­ko ve­li­ka da smo se Pa­tu­ljak i ja ta­mo igra­li od­bi­ja­ju­ći lop­tu o zid u dnu. Zva­li smo je Ko­ko­ško­drom, ot­ka­ko je ta­ta, iz­i­gra­va­ju­ći is­ku­snog se­lja­ka, po­ku­šao da ubi­je ko­ko­ šku ta­ko što će joj za­vr­nu­ti ši­ju. Si­ro­ta ži­vo­ti­nja je na­iz­gled iz­dah­nu­la, klo­nuv­ši na plo­či­ce, ali on­da se pre­nu­la i po­če­la da tr­či po ku­hi­nji, vra­ta sa­vi­je­nog pod sa­vr­še­nim uglom od de­ve­de­set ste­pe­ni, su­ma­nu­to ma­šu­ći kri­li­ma. Ni­smo ima­li ba­zen, ali je po­sto­jao re­zer­vo­ar za ki­šni­cu u kom smo se brč­ka­li sa tro­je de­ce iz po­ro­di­ce Sal­va­tje­ra. Kad bi­smo po­že­le­li da pli­va­mo, oti­šli bi­smo do je­ze­ra, ko­je je bi­lo le­de­no čak i usred naj­to­

212

Mar­se­lo Fi­ge­ras

pli­jeg le­ta. Ali kad su u pi­ta­nju pu­sto­lo­vi­ne, je­ze­ro ni­je ima­lo prem­ca. Pe­ca­li smo sa oba­le ili iz čam­ca, pra­vi­li ža­bi­ce s glat­kim ka­men­či­ći­ma, sku­plja­li šta­po­ve da na­pra­vi­mo splav ko­ji ni­ka­da ne bi­smo za­vr­ši­li, i pa­tro­li­ra­li oba­lom u po­tra­zi za onim iz­ne­na­đe­nji­ma ko­ja nam pri­ro­ da uvek pru­ža u iz­o­bi­lju: gu­šte­ri­ma, mr­tvim ri­ba­ma, ogo­lje­nim ko­ sti­ma ko­ji­ma smo uvek pri­pi­si­va­li je­zi­ve pri­če. (Bez ko­sti­ju, pi­sa­la je Mar­ga­ret Atvud, ne bi bi­lo pri­če.) Sve tro­je de­ce iz po­ro­di­ce Sal­va­tje­ra iz­gle­da­lo je isto, kao ba­bu­ške raz­li­či­te ve­li­či­ne. Naj­sta­ri­ji i naj­mla­đi bi­li su de­ča­ci, a Li­la, sred­nje de­ te, bi­la je naj­hra­bri­ja od njih. Ti­hi ali dra­gi, s la­ga­nim osme­hom, kao da sun­ce si­ja s nji­ho­vih pre­pla­nu­lih li­ca. Ima­li su še­sto ču­lo za vra­ go­li­je, na­nju­ši­li bi do­bru pri­li­ku na ki­lo­me­tar. Gde god da se mo­glo na­ći ne­što či­me bi se mo­gli po­vre­di­ti – kreč, se­ki­re, bi­ko­vi, kr­ma­ča s pra­si­ći­ma – mo­gli su se vi­de­ti ka­ko tu­ma­ra­ju, če­ka­ju­ći zgod­nu pri­li­ku. Otac ih je uvek vo­dio ku­ći vu­ku­ći ih za uši. Po­što ni­je imao do­volj­no ru­ku da uhva­ti sve tro­je, na­te­rao bi Li­lu da za uho uhva­ti naj­mla­đeg od njih, i ta­ko bi, sve tro­je u ni­zu, oti­šli ku­ći. Kad sam bio ma­li, ta­ta Sal­va­tje­ra re­kao je Li­li da me na­u­či da ja­šem ko­nja. Pam­tim svoj strah, po­ja­čan či­nje­ni­com da je Li­lin konj stal­no i pro­tiv mo­je vo­lje po­ku­ša­vao da kre­ne u ga­lop. Nepresta­no sam vu­kao uzde ka­ko bih ga za­u­sta­vio, sve dok mi sen­ka na tlu ni­je ot­kri­la če­mu to­li­ka žur­ba. Se­de­ći iza me­ne, Li­la ga je svaki čas pod­ba­da­la. Ja bih ga za­u­sta­vio, a ona bi ga po­no­vo obo­la, su­zdr­ža­va­ju­ći se da ne pra­sne u smeh. Iza igre, po­sto­ja­la je skri­ve­na, ne­iz­re­če­na na­pe­tost iz­me­đu njih i me­ne, ko­ji sam iz dru­ga­či­je sre­di­ne kro­čio na nji­ho­vu te­ri­to­ri­ju. Go­ to­vo ži­vo­tinj­skim in­stink­tom, te­ra­li su me da do­ka­žem ka­ko sam do­ sto­jan da po­sta­nem član čo­po­ra, a ja sam jed­na­ko sle­po na­se­dao na nji­ho­ve iza­zo­ve, kao bik pred cr­ve­nom ma­ra­mom. Is­hod je bio ne­kad sre­ćan, ne­kad ka­ta­stro­fa­lan i, ma­da ni­je bi­lo kr­vi, po­lo­mlje­nih ko­sti­ju je­ste. Čak ni tad ni­su pre­sta­ja­li da po­vla­če za­mi­šlje­ne cr­te u pra­ši­ni, ko­je sam ja ne­u­mor­no pre­la­zio, čvr­sto od­lu­čiv­ši da im do­ka­žem da mo­gu da bu­dem kao oni, bez ob­zi­ra na pre­ko­re, na pret­nje i gips, po sva­ku ce­nu. Me­đu­tim, sva­ki put kad bih se vra­tio svo­jim grad­skim

KAM­ČAT­KA

213

igrač­ka­ma – knji­ga­ma, fi­gu­ri­ca­ma voj­ni­ka – dr­ža­li bi se na dis­tan­ci, kao da se pla­še mo­gu­ćih po­sle­di­ca ča­ro­li­je či­ja pra­vi­la ne raz­u­me­ju. Pri­sta­li bi da se ume­ša­ju sa­mo kad bi me za­te­kli za­o­ku­plje­nog igrom u ko­joj se pre­tva­ram da sam ne­ko dru­gi, ka­u­boj, Ro­bin Hud ili Tar­zan. De­lo­va­lo im je pri­rod­no da bu­du li­ko­vi u pri­či ko­ju sam ja smi­slio, i igra­li su svo­je ulo­ge s po­le­tom i na­dah­nu­ćem ko­ji su da­le­ko pre­va­zi­ la­zi­li mo­je tra­pa­ve po­ku­ša­je; bi­li su pri­rod­ni glum­ci. Na ko­ži i da­lje no­sim ožilj­ke „is­ku­še­nja“ ko­ji­ma su me pod­vr­gli klin­ci Sal­va­tje­ra. Za­ču­do, uop­šte se ne se­ćam bo­la, ali pam­tim ko­li­ko sam uži­vao kad sam pr­vi put po­be­dio Li­lu u tr­ci – ja­ha­li smo bo­si, i uzen­gi­ja mi je odra­la zglob – ili kad sam iz­gre­ba­nim ru­ka­ma do­hva­ tio naj­vi­ši le­šnik na dr­ve­tu. Na ma­pi mog te­la, ti tra­go­vi obe­le­ža­va­ju tre­nut­ke uče­nja, i pre­ma nji­ma ose­ćam sa­mo či­stu za­hval­nost. Na svoj na­čin, klin­ci Sal­va­tje­ra po­zna­va­li su prin­cip kraj­nje nu­žde. Da ni­su stvo­ri­li okol­no­sti pod ko­ji­ma ni­sam imao kud osim da se pro­me­nim, i dan da­nas bio bih stra­nac u Do­re­gu, uljez, tu­đin.

65. Sti­že­mo na se­lo, a ja po­sta­jem stra­ni iz­ve­štač Pu­to­va­nje je pro­te­klo u mi­ru, po­što je Pa­tu­ljak go­to­vo ce­lim pu­ tem čvr­sto spa­vao. Je­dan ko­men­tar o nje­go­vom snu ot­krio nam je isti­ nu. To­kom te no­ći, ma­ma ga je tri­put di­gla iz kre­ve­ta da ide da pi­ški, ka­ko se ne bi po­no­vo upi­škio u kre­vet. Stvar je bi­la u to­me što sam ga već jed­nom od­veo ja, kad sam se slu­čaj­no pro­bu­dio u cik zo­re; ta­ta ga je od­veo još dva­put, a ni­ko ni­je znao za osta­le šet­nje. Ta­ko je te no­ći Pa­tu­ljak pre­pe­ša­čio vi­še ne­go što ina­če pre­đe u bud­nom sta­nju. Tek što je ci­troen moć­nom ri­kom na­ja­vio svo­je pri­su­stvo, ba­ka i de­ka iza­šli su da nas do­če­ka­ju. De­ka je bio de­beo kao i uvek; se­ćam se pon­ča od dla­ke vi­ku­nje ko­ji je no­sio pre­ba­čen pre­ko ra­me­na. Vi­so­ka i vit­ka, ba­ka je bi­la pri­rod­no ele­gant­na. Iz­gle­da­la je kao broj 1 po­red zde­pa­ste de­ki­ne 0 fi­gu­re; za­jed­no su či­ni­li bi­nar­ni si­stem na kom se te­me­lji ovaj sve­mir. Kad se pro­bu­dio, Pa­tu­ljak je de­ki pre­dao pr­vi po­klon, ku­ti­ju ci­ ga­ra Ro­meo i Ju­li­ja. Ja sam mu pru­žio dru­gi, fla­šu Džo­ni­ja Vo­ke­ra sa cr­nom eti­ke­tom. S tim po­klo­ni­ma ni­smo mo­gli da po­gre­ši­mo, zna­li smo da će se de­ki do­pa­sti. Ali čak je i njih de­ka us­peo da is­ko­ri­sti da za­dir­ku­je ta­tu. „Po­gle­daj ovo“, re­kao je ba­ki, po­ka­zu­ju­ći joj ku­ti­ju ci­ga­ra i bo­cu vi­ski­ja. „Ne znam da li že­le da me ob­ra­du­ju ili da me ubi­ju!“ Ta­ta je po­gle­dao ma­mu kao da ho­će da joj ka­že: „Vi­diš? Znao sam“. Da stva­ri bu­du još go­re, de­ka se po­tru­dio da nam na­tr­lja na nos ko­li­ko je vre­me­na pro­šlo ot­ka­ko nas je po­sled­nji put vi­deo. Iz­neo je

KAM­ČAT­KA

215

tač­nu ci­fru, broj me­se­ci, da­na i sa­ti; bes­pre­kor­no ih je iz­bro­jao, ili je ba­rem že­leo da mi ta­ko mi­sli­mo. „To je baš du­go!“, slo­žio se Pa­tu­ljak. De­ka ni­je re­kao vi­še ni reč, sma­tra­ju­ći da je pred ča­snim su­dom već od­bra­nio svoj slu­čaj. Ni­smo če­sto od­la­zi­li na se­lo. Od Bu­e­nos Aj­re­sa do de­ki­nog ima­nja ima vi­še od pet­sto ki­lo­me­ta­ra. To ni­je ma­lo, po­seb­no za na­šeg ci­tro­e­ na. Kad ih du­go ne bi­smo po­se­ti­li, ba­ka i de­ka bi obič­no do­šli da obi­ đu nas. Ali bi­lo je oči­gled­no da su se u po­sled­nje vre­me nji­ho­ve sva­đe na po­ro­dič­nim oku­plja­nji­ma za­o­štri­le (u to­me je pred­nost se­la; kad raz­go­vor po­sta­ne su­vi­še ne­pri­ja­tan, uvek imaš ku­da da po­beg­neš), a po­sle to­ga se vi­še ni­smo vi­de­li. Za obil­nim ruč­kom, raz­go­vor je za­dr­žao do­volj­no la­gan ton da ne iza­zo­ve ni­ka­kve su­ko­be. Pri­ča­lo se o se­o­skim stvari­ma, ali de­ka je bio taj ko­ji je br­zo pro­me­nio te­mu. Ne­ko je pro­ko­men­ta­ri­sao ne­što o dr­ža­vi, ali obe su se stra­ne slo­ži­le da se Ar­gen­ti­na pre­tva­ra u jed­nu od onih te­ma ko­je je bo­lje ne na­či­nja­ti. Pa­tu­ljak i ja skre­nu­li smo im pa­žnju; on se po­peo na sto­li­cu da iz­ve­de svo­ju ver­zi­ju na­rod­ne him­ ne – uz uče­šće zve­zde, Sla­ve Mo­re­ti – a ja sam po­mo­ću dve plat­ne­ne sal­ve­te po­ka­zi­vao ka­kve sam sve čvo­ro­ve na­u­čio da pra­vim za­hva­lju­ ju­ći Lu­ka­su. Ko­nač­no su se ta­ta i ma­ma po­vu­kli na po­sle­po­dnev­nu drem­ku. De­ka je za­pa­lio jed­nu ci­ga­ru u dnev­noj so­bi (ma­lo je stva­ri ko­je to­li­ ko ma­me na sa­nja­re­nje kao što je mi­ris ku­ban­ske ci­ga­re) i za­va­lio se u fo­te­lju po­red pro­zo­ra, po­sma­tra­ju­ći mir­no po­sle­pod­ne. Ne­što da­lje, is­pred ka­mi­na, Pa­tu­ljak je raz­go­va­rao sa svo­je dve Ši­lje. Pri­čao je Ši­lji od tvr­de pla­sti­ke, naj­no­vi­jem čla­nu po­ro­di­ce, ka­ko sam ja upra­vo na tom me­stu po­jeo bu­ba­šva­bu. Pa­tu­ljak je na­sle­dio hro­ni­čar­ske sklo­ no­sti od ba­ke, ko­ja se od­u­vek po­na­ša­la kao ku­stos u Mu­ze­ju na­ših sreć­nih tre­nu­ta­ka: sva­ko je me­sto u njoj bu­di­lo ne­ko se­ća­nje ko­je je že­le­la da po­de­li sa bi­lo kim ko bi se na­šao po­red nje, čak i ako je oso­ba u pi­ta­nju već hi­lja­du pu­ta ču­la tu aneg­do­tu. Za­va­lio sam se u ve­li­ku fo­te­lju da uži­vam u tom tre­nut­ku, u ba­ ki­nom i de­ki­nom pri­su­stvu, mi­ri­su ci­ga­re, i sa­vr­še­nom, le­njom su­

216

Mar­se­lo Fi­ge­ras

bot­njem po­sle­po­dne­vu ko­je mi se či­ni­lo več­no. Ali ma­da je tre­nut­no na­iz­gled sve bi­lo u re­du, na dnu mog pe­ha­ra bi­lo je ne­kog ne­mi­ra, ko­ji me je spre­ča­vao da ga is­ka­pim do dna. Mo­žda sam uvek bio ta­kav, ot­ka­ko su me iz­vu­kli iz ma­mi­nog sto­ ma­ka i iz­ba­ci­li me u ovaj svet: znam šta ho­ću i šta tra­žim, ali kad to i do­bi­jem, deo me­ne ni­ka­ko ne mo­že da se opu­sti, da uži­va u to­me, već raz­mi­šlja o ono­me što će tek do­ći, što me tek če­ka, tek pred­sto­ji. To mi je po­sle­pod­ne osta­lo u se­ća­nju kao tre­nu­tak ka­da sam pr­vi put spo­ znao svo­ja ogra­ni­če­nja. Ni­ka­da ni­sam mo­gao u pot­pu­no­sti da uži­vam u tre­nut­ku. Uvek je­dan deo me­ne ni­je tu gde se na­la­zim, gde se či­ni da je­sam, već me, iz bu­duć­no­sti, po­zi­va na ne­vo­lju. „Kad ćeš da me na­u­čiš da vo­zim trak­tor?“, upi­tao sam de­ku, iz­gu­ blje­nog u vla­sti­tim sa­nja­re­nji­ma. (Kad je ne­ko ma­li, i ne slu­ti šta se sve mo­ta po gla­vi od­ra­slom čo­ve­ku ko­ji iz­gle­da kao da ne raz­mi­šlja ni o če­mu.) De­ka je iz­dah­nuo oblak si­vog di­ma i od­go­vo­rio: „Sa­da“. Kad smo bi­li na se­lu, de­ka je vo­leo svu­da da me vo­di. Ako je vo­ zio trak­tor, ja sam se­deo po­red nje­ga, na me­tal­nom san­du­ku. Ako je tre­ba­lo da ja­še­mo (jer iako je bio de­beo, de­ka je od­lič­no ja­hao), uvek bi dao da mu ose­dla­ju dva ko­nja. Ako je tre­ba­lo na­bra­ti pa­ra­dajz, išli bi­smo za­jed­no, sva­ko bi no­sio svo­ju kor­pu. Ni­sam ga ni­šta pi­tao, ali si­gu­ran sam da je isto to ra­dio i sa ta­tom kad je bio ma­li, i da mu je mo­je pri­su­stvo po­ma­ga­lo da pre­mo­sti jaz ko­ji je zja­pio u nje­go­vom ži­vo­tu već vi­še od dva­de­set go­di­na. „I, ka­ko ide ži­vot?“, pi­tao me je, to­bo­že ne­du­žno, dok sam ve­žbao me­nja­nje br­zi­na na trak­to­ru. „Ka­ko je onaj tvoj dru­gar, Ki­nez?“ „Ja­pa­nac!“, is­pra­vio sam ga, kao i uvek. De­ka je vo­leo glu­pe ša­le. Išao sam u pr­vi ili dru­gi raz­red kad mi je re­kao da je vi­do­vit i da mu se ja­vlja ka­ko imam dru­ga Ja­pan­ca. U tom tre­nut­ku me je odu­še­vio, ali ka­sni­je, kad sam po­stao ne­što ma­nje la­ko­ve­ran, shva­tio sam da je to bio slu­ča­jan po­go­dak. U sko­ro sva­koj ško­li u ze­mlji bi­lo je Ki­ne­za, Ja­pa­na­ca i Ko­re­ja­na­ca. Ve­ro­vat­no­ća je bi­la na nje­go­voj stra­ni. U sva­ kom slu­ča­ju, uvek sam do­bro pa­zio da ne do­ve­dem u pi­ta­nje nje­go­vu spo­sob­nost pro­ri­ca­nja. „Ki­nez, Ja­pa­nac...“

KAM­ČAT­KA

217

„Ne znam. Pro­šle go­di­ne je oti­šao iz ško­le.“ „Ni­je valj­da. A onaj dru­gi? Ka­ko se be­še zvao... Ber­to­lo­ti, Ber­ga­ mo­ti...?“ „Ber­tu­čo!“ „Ka­ko je Ber­tu­čo?“ Ni­sam mo­gao da pro­me­nim br­zi­nu. Po­ku­šao sam na si­lu. „Hej, dru­gar, lak­še ma­lo. Ve­šti­na se sti­če ve­žbom, a ne na si­lu.“ On­da je shva­tio da sa mnom ne­što ni­je u re­du. Za to ni­je ni mo­rao da bu­de vi­do­vit. „Ne­moj mi re­ći da je i Ber­tu­čo oti­šao iz ško­le.“ Na ovom me­stu mo­gao bih da ka­žem da sam du­bo­ko pro­mi­slio o mo­gu­ćim po­sle­di­ca­ma svo­jih po­stu­pa­ka, ali to bi bi­la laž. Bi­lo je kao da mi je ne­ko za vre­me ruč­ka dao da po­pi­jem se­rum isti­ne; od­go­vo­rio bih na sva­ko de­ki­no pi­ta­nje, ko­li­ko god da je od­go­vor lič­ne pri­ro­de. „Ne. Oti­šao sam ja. I Pa­tu­ljak je oti­šao. Sad ide­mo u ka­to­lič­ku ško­ lu. Sve­šte­nik je ta­tin drug. Ot­ka­ko ide­mo ta­mo, Pa­tu­ljak že­li da bu­de sve­tac kad po­ra­ste. Ma­mi su da­li ot­kaz u la­bo­ra­to­ri­ji. Ta­ta je ostao bez kan­ce­la­ri­je. Ne­ki su ti­po­vi upa­li unu­tra i sve po­raz­bi­ja­li. Ne­ko vre­me je ra­dio u ba­ro­vi­ma, ali sad ima pre­vi­še po­li­ci­je pa ra­di kod ku­će. Ali to ni­je na­ša ku­ća. Sad ži­vi­mo na ne­kom ima­nju pu­nom ža­ba-sa­mo­u­bi­ca.“ De­ka je ću­tao. Na tre­nu­tak sam po­mi­slio da ni­je čuo ni­šta od ono­ ga što sam mu re­kao. Za­pi­tao sam se ka­ko bi te ve­sti pre­neo stra­ni iz­ve­štač, ko­ji je du­go imao svoj pri­log u po­noć­nim ve­sti­ma, pred „vre­ me za me­di­ta­ci­ju“. Imao je tu­ro­ban glas i iz­raz li­ca, ako me se­ća­nje do­bro slu­ži zvao se Re­pe­to, Ar­man­do Re­pe­to, a nje­go­va cr­na ko­sa bi­la je za­li­za­na u sti­lu Be­le Lu­go­ši­ja. Go­to­vo da sam mo­gao da ču­jem nje­ gov ba­ri­ton ka­ko go­vo­ri: Po­lo­žaj po­ro­di­ce Vi­sen­te se po­gor­ša­va. Po­red po­te­ško­ća ži­vo­ta u bek­stvu, pri­ti­sli su ih i eko­nom­ski pro­ble­mi. Fla­vi­jin ot­kaz i opa­snost Da­vi­do­vog po­sla ba­ca­ju sen­ku na sta­bil­nost ove po­ ro­di­ce. U iz­ja­vi za štam­pu, Da­vi­dov otac na­vo­di da ni­je iz­ne­na­đen, i iz­ra­ža­va svo­ju na­me­ru da pre­du­zme me­re... „De­ko. De­ko, da li me ču­ješ?“ „... Ču­jem te, du­šo.“ „Ne­moj­te da se sva­đa­te. Ne sad.“

66. Lar­ve Jed­no vre­me de­ku je iz­lu­đi­vao je­dan opo­sum. Pra­vio je ha­os u ko­ ko­šinj­cu. Kao kroz ma­glu, se­ćam se kr­vi, per­ja i raz­bi­je­nih ja­ja. De­ka je po­sta­vio zam­ke i po­krio sva­ku ru­pu, ali opo­sum je ipak us­peo da se uvu­če i de­set­ku­je pi­li­će. A on­da je de­ki do­zlo­gr­di­lo, pa smo po­šli da ga ulo­vi­mo. Odu­še­vlje­no sam se pri­klju­čio po­te­ri. Taj me je su­kob pod­se­ćao na ve­stern. Opo­sum je bi­o ban­dit, de­ka je bio še­rif, a ja nje­gov po­moć­ nik; bio sam uz nje­ga dok je spre­mao pu­šku i tr­pao u dže­po­ve cr­ve­ne ča­u­re pu­ne sač­me, a otr­čao sam i po Sal­va­tje­ru kad me je po­slao da ga za­mo­lim da nam se pri­dru­ži. Po­šla su i dva Sal­va­tje­ri­na si­na. Li­la, me­đu­tim, ni­je hte­la ni da ču­je. Že­ne ima­ju ne­ko še­sto ču­lo. Du­go smo ga ta­ko tra­ži­li, tu­ma­ra­ju­ći na­o­ko­lo to­li­ko na­su­mič­no da sam po­mi­slio ka­ko nas opo­sum vu­če za nos. A on­da mu je Sal­va­tje­ra ušao u trag. Stao je na me­tar od jed­nog dr­ve­ta, ba­cio po­gled na ru­pu u de­blu i re­kao da je ži­vo­ti­nja unu­tra. Is­pr­va mu ni­sam po­ve­ro­vao, ali on je on­da gur­nuo pu­šku u ru­pu i opa­lio. Pu­ške od­je­ku­ju kao to­po­vi. Ne mo­gu ni da za­mi­slim ka­ko tek od­ je­ku­ju to­po­vi. On­da je za­vu­kao ru­ku u ru­pu i iz­va­dio ga. Opo­sum je odur­na ži­vo­ti­nja. Na pr­vi po­gled li­či na pli­ša­no ja­stu­ če, ali je u stva­ri sva u kan­dža­ma i zu­bi­ma. Sal­va­tje­ra ga je ba­cio na ze­mlju i kun­da­kom pu­ške ga uda­rio u sto­mak. Po­mi­slio sam ka­ko to

KAM­ČAT­KA

219

ne­ma smi­sla po­što je ži­vo­ti­nja oči­gled­no bi­la mr­tva, ali Sal­va­tje­ra je po­tvr­dio svo­je sum­nje. „Ima mla­de“, re­kao je. Iz tor­be ži­vo­ti­nje is­pa­lo je ne­ko­li­ko be­lih, go­lu­ždra­vih ži­vo­ti­nji­ca, tek ne­što ve­ćih od lar­ve, ko­je su se vr­po­lji­le kao da se pro­te­žu. „Šta će bi­ti s nji­ma?“, upi­tao sam. Sal­va­tje­ra je po­gle­dao de­ku. De­ka ni­je re­kao ni­šta. Ume­sto to­ga, iz­va­dio je met­ke iz pu­ške i vra­tio ih u džep. Ma­no­lo, Sal­va­tje­rin sta­ri­ji sin ko­ji je, kao i ja, kle­čao po­red mr­tvog opo­su­ma, re­kao je: „Ugi­nu­će.“ Gur­nuo sam ga lak­tom ta­ko sna­žno da je seo. „Ma šta pri­čaš. Ako ih bu­dem do­bro ušu­škao i hra­nio, ne­će da ugi­ nu“, re­kao sam, sa­mo­u­ve­re­no i tvr­do­gla­vo. „Su­vi­še su ma­li“, re­kao je Ma­no­lo. „Još si­sa­ju, zar ne vi­diš? Po­gle­daj ko­li­šna su im usta. Ne po­sto­je ta­ko ma­le­ne cuc­le!“ „Idi­te ku­ći“, od­bru­sio je Sal­va­tje­ra stro­go. Ma­no­lo ga je uvre­đe­no po­gle­dao. Za­što nje­ga te­ra­ju ku­ći, kad sam ja tvr­do­glav i glup? Po­slu­šao je, škr­gu­ću­ći zu­bi­ma, a nje­gov brat je po­šao sa njim. Sal­ va­tje­ra se iz­vi­nio i po­šao za nji­ma. Ostao sam sâm, rast­rzan iz­me­đu ga­đe­nja i ne­mo­ći. Že­leo sam da po­ne­sem lar­ve ku­ći, ali pla­šio sam se da ih ne po­vre­dim svo­jim tra­pa­vim pr­sti­ma; ni­sam znao ka­ko da ih uzmem, gde da ih sta­vim, šta da ra­dim, a de­ka me je gle­dao sa iz­ra­ zom ko­ji ni­kad ra­ni­je ni­sam vi­deo na nje­go­vom li­cu, sa onom bol­nom gri­ma­som ko­ju ima­ju od­ra­sli kad se nji­ho­vo de­te ili unu­če su­o­či sa bo­lom od ko­ga ni­su mo­gli da ga sa­ču­va­ju. Ni­sam hteo ni da ve­če­ram. Se­deo sam po­red ka­mi­na kraj kar­ton­ ske ku­ti­je pu­ne is­cep­ka­nih kr­pi­ca, ume­sto po­ste­lje za mo­je sne­ne lar­ ve. Po­što je uspa­va­la Pa­tulj­ka, ma­ma je do­šla i se­la po­red me­ne. Re­kla mi je da joj sed­nem u kri­lo i ja sam je po­slu­šao, no­se­ći i ku­ti­ju. Lar­ve su bi­le po­spa­ne, kao i ja. Sle­de­ćeg ju­tra pro­bu­dio sam se u svom kre­ve­tu. Na tren sam po­ mi­slio ka­ko je sve bio sa­mo ru­žan san. Ali ma­ma, ko­ja je se­de­la kraj mog kre­ve­ta i če­ka­la da se pro­bu­dim, uze­la me je u na­ruč­je – imao

220

Mar­se­lo Fi­ge­ras

sam šest-se­dam go­di­na i još je mo­gla da me po­ne­se – i od­ne­la me do oba­le. Ta­mo je sa­hra­ni­la mo­je lar­ve, u me­kom bla­tu, gde ra­ste tr­ska. Ma­ ma mi je re­kla da će nji­ho­va si­ću­šna te­la po­mo­ći tr­sci da po­ra­ste i po­sta­ne sna­žni­ja i ela­stič­ni­ja. Re­kla je da ži­va bi­ća ni­kad sa­svim ne ne­sta­ju, da sve što umre u na­šoj oko­li­ni uvek osta­ne bli­zu nas, u va­ zdu­hu ko­ji di­še­mo, u bilj­ka­ma ko­je je­de­mo i tlu po kom ho­da­mo. Ta­da ni­sam znao šta da mi­slim, uglav­nom ni­sam raz­u­meo šta po­ku­ ša­va da mi ka­že, a ni­sam bio si­gu­ran ni u ono što sam mi­slio da sam shva­tio. Ali bi­lo mi je lak­še jer sam znao da su lar­ve bli­zu, i da mo­gu da ih po­se­tim kad god po­že­lim. Ta je oba­la za me­ne uvek ima­la po­se­ban zna­čaj. I da­nas vo­lim da se­dim ta­mo, kad uspem da umak­nem kan­dža­ma sve­ta. Sklo­pim oči, slu­šam zvi­žduk po­ve­tar­ca u ši­praž­ju i pi­tam se da li ta­ko zvu­či mo­ja ma­ma kad je u pra­vu.

67. Ba­ka ima vre­me­plov Sre­di­nom po­sle­po­dne­va bi­lo je to­li­ko vru­će da smo po­mi­sli­li ka­ko je sun­ce po­br­ka­lo go­di­šnja do­ba. Ni­smo bi­li do­bro pri­pre­mlje­ni za ta­kve uslo­ve: naj­lak­ši odev­ni pred­met ko­ji mi je ma­ma po­ne­la bi­la je ka­ri­ra­na fla­nel­ska ko­šu­lja ko­ju sam već imao na se­bi. Ali ba­ka je re­kla da ima ne­ku sta­ru ta­ti­nu ode­ću ko­ja bi mo­gla da mi po­slu­ži, ma­ji­ce krat­kih ru­ka­va, ber­mu­de, bi­lo šta što bi bi­lo lak­še od mog ko­sti­ma dr­ vo­se­če. Po­zva­la me je da po­đem sa njom u ta­ti­nu so­bu, ko­ju je dr­ža­la za­klju­ča­nu ka­ko ne bi bi­la iz­lo­že­na Pa­tulj­ko­vom uni­šti­telj­skom da­ru. Ta­ti­na so­ba bi­la je mi­kro­ko­smos ko­me je cr­na ru­pa na­ne­la ne­po­pra­ vlji­vu šte­tu. Iako je du­go bi­la za­tvo­re­na, so­ba je mi­ri­sa­la na či­sto. Vi­de­lo se da ju je ba­ka če­sto ve­tri­la. Ta­tin te­le­skop i da­lje je sta­jao sklo­pljen po­red pro­zo­ra. Kre­vet je bio na­me­šten, na nje­mu je sta­ja­la kom­plet­na po­ ste­lji­na. Na zi­du iz­nad kre­ve­ta rajs­na­dla­ma su bi­le pri­ka­če­ne za­sta­ vi­ce, uspo­me­ne na lo­kal­ne sport­ske klu­bo­ve i ne­gda­šnja fi­lan­trop­ska udru­že­nja, klu­bo­ve Ro­ta­ri i La­jons. S jed­ne stra­ne na­la­zi­le su se po­li­ce na ko­ji­ma je sta­ja­la ta­ti­na po­za­ma­šna ko­lek­ci­ja deč­jih knji­ga iz edi­ci­ je „Ro­bin Hud“; za­hva­lju­ju­ći tim ču­de­snim iz­da­vač­kim po­du­hva­ti­ma sta­rih vre­me­na, ta­ta i ja smo u de­tinj­stvu či­ta­li iden­tič­ne knji­ge. Na pri­mer, Dej­vi­da Ko­per­fil­da u pre­vo­du jed­ne ot­me­ne go­spo­đe po ime­ nu Ma­ri­ja Ne­li­da Bur­get de Ru­is; ta­ta je imao dru­go iz­da­nje iz 1945, ko­je je ku­pio 1950, ako se mo­že ve­ro­va­ti da­tu­mu ko­ji je deč­jim ru­ko­ pi­som is­pi­sao na pr­voj stra­ni.

222

Mar­se­lo Fi­ge­ras

Na pi­sa­ćem sto­lu pro­na­šao sam či­tav ba­ta­ljon olov­nih voj­ni­ka u ju­ri­šu na ne­vi­dlji­vog ne­pri­ja­te­lja. Na po­li­ci u vi­si­ni gla­ve sta­ja­la je ta­ ti­na ko­lek­ci­ja auto­mo­bil­či­ća ko­ji su po ve­li­či­ni i kva­li­te­tu de­ta­lja bi­li mno­go bo­lji od mo­jih, niz ru­kom ra­đe­nih ma­ke­ta avi­o­na i cr­ve­ni je­ dre­njak či­je je je­dro se­za­lo go­to­vo do pla­fo­na. „Sve je baš isto“, re­kao sam dok je ba­ka pre­tu­ra­la po pla­ka­ru. „Baš, baš isto.“ „Mo­gla si sve da iz­ba­ciš odav­de i na­pra­viš so­bu za se­be“, re­kao sam, se­tiv­ši se ba­ke Ma­til­de ko­ja je sve ma­mi­ne stva­ri str­pa­la u ku­ti­ju i u nje­noj sta­roj so­bi dr­ža­la su­ve­ni­re sa svo­jih pu­to­va­nja, še­ši­re, ša­lo­ve i lut­ke. (Naj­lep­ša je bi­la lut­ka igra­či­ce fla­men­ka, či­ja je ha­lji­na ima­la peš dug vi­še od me­tra.) „Šta će mi još jed­na so­ba?“, pi­ta­la je ba­ka, ko­ja je uvek bi­la prak­tič­ na. „Haj­de, pro­baj ovo.“ Do­da­la mi je ma­ji­cu i ber­mu­de. Za­u­da­ra­li su na naf­ta­lin, ali bi­li su či­sti i iz­gle­da­li su go­to­vo neo­bu­če­no. Ni­sam ni­ka­ko mo­gao da za­mi­ slim da je ta­ta ne­kad bio ta­ko ma­li. „Da li ti mno­go ne­do­sta­je?“, pi­tao sam ski­da­ju­ći ko­šu­lju. „Tvoj otac? Na­rav­no da mi ne­do­sta­je. Ali ne­ću zbog to­ga stal­no da šmrc­kam po ćo­ško­vi­ma, ako me to pi­taš. Ne mo­gu da imam vi­še od ono­ga što sam ima­la. I ni­je mi po­treb­no ni­šta vi­še od ono­ga što imam. Ma­da, vo­le­la bih da vas če­šće vi­đam. Je­sam li ti re­kla da će ti le­po sta­ ja­ti? Pro­baj sad ber­mu­de.“ „Mo­žeš da je pre­tvo­riš u so­bu za od­mor“, re­kao sam. Ni­sam imao ni­šta pro­tiv to­ga da ba­ka po­tr­pa ta­ti­ne stva­ri u ku­ti­ju... i sve mi ih po­ klo­ni. „Ona to već je­ste. Za me­ne, ova so­ba je vre­me­plov“, re­kla je ba­ka otva­ra­ju­ći pla­kar ka­ko bih mo­gao da se po­gle­dam u ogle­da­lo. „Sva­ki put kad uđem da je po­spre­mim, za­le­pim se za ne­što... za bi­lo ka­kvu sit­ni­cu, ne­ku fo­to­gra­fi­ju, škol­sku sve­sku, ma­ji­cu... I ose­ćam se kao da sam po­no­vo do­ži­ve­la taj tre­nu­tak. Sko­ro da mo­gu da ču­jem tvog ta­tu ka­ko vi­če kroz hod­nik, onim svo­jim gla­som od ra­ni­je, na­rav­no, ka­ko mi tra­ži ča­šu mle­ka, či­stu ode­ću, ili već ne­što slič­no.“ „I ma­mi to isto ra­di. Ali ma­ma ga ne za­re­zu­je.“

KAM­ČAT­KA

223

„Od­lič­no. Ne­ke su se stva­ri pro­me­ni­le na­bo­lje.“ Ba­ka mi je sta­la iza le­đa, da me i ona vi­di u ogle­da­lu. Do­pa­lo joj se ono što je vi­de­la, iz­u­zev mo­je ko­se ko­ju je ne­u­spe­šno po­ku­ša­la da raz­mr­si pr­sti­ma. „Ali ne­ke ni­su. Da­nas se sve pra­vi ta­ko da bu­de lo­šeg kva­li­te­ta, da se br­zo po­kva­ri ka­ko bi­smo mo­ra­li opet da ku­pu­je­mo no­vo. Mi­sliš da bi da­na­šnja ma­ji­ca op­sta­la ovo­li­ko du­go? U to­me je pred­nost le­pih se­ća­nja. Ne tro­še se upo­tre­bom! Osim to­ga, ne za­u­zi­ma­ju me­sto. A što je naj­va­žni­je“, re­kla je ba­ka, cmok­nuv­ši me u uvo ta­ko da sam za­ma­lo oglu­veo, „ni­ko ne mo­že da ti ih ukra­de!“

68. Po­se­ta Atlan­ti­di Ne znam da li su ne­ka­da­šnji ruč­no ra­đe­ni i in­du­strij­ski pro­iz­vo­di za­slu­ži­li to­li­ke hva­lo­spe­ve mo­je ba­ke, ali splav ko­ji je de­ka iz­gra­dio za ta­tu za­i­sta je iz­dr­žao vi­še od dva­de­set go­di­na. Bio je ve­lik me­tar sa me­tar i po i na nje­ga su udob­no mo­gle da se sme­ste dve od­ra­sle oso­ be ili tri de­te­ta. Sva­ki je de­talj oči­gled­no bio de­lo spret­ne ru­ke, ili je ba­rem ura­đen s lju­ba­vlju: lak ko­jim je pre­ma­zao da­ske ka­ko se ne bi is­kri­vi­le od vo­de, me­tal­ni za­kiv­ci, šra­fo­vi ume­sto ek­se­ra. De­ka ga je iz­vu­kao iz šu­pe. Na­ža­lost, ma­nje je sre­će imao jar­bol ko­ji je sta­jao na sre­di­ni spla­va i sa kog se, pri­čao je ta­ta, vi­jo­ri­la za­sta­va sa lo­ba­njom i ukr­šte­nim ko­sti­ma ko­ju je ba­ka sa­ši­la po nje­go­vim in­struk­ci­ja­ma. Kad je de­ka do­ve­zao splav ka­mi­o­ne­tom, ni­je se mo­glo re­ći ko je bio sreć­ni­ji: on, po­no­san na svo­ju ve­šti­nu, ta­ta pre­pla­vljen bu­ji­com se­ća­nja, ili ja ko­ji sam se ra­do­vao pred­sto­je­ćoj plo­vid­bi. Tre­ba­lo nam je sa­mo dve-tri se­kun­de i ne­ko­li­ko krat­kih re­či da usta­no­vi­mo da su okol­no­sti po­volj­ne: si­ja­lo je sun­ce, ima­li smo splav, a je­zer­ce je bi­lo na do­hvat ru­ke. Ko bi još odo­leo ta­kvom is­ku­še­nju? Na oba­li su osta­le pa­ti­ke, ča­ra­pe i de­ka, či­ja je te­ži­na pre­va­zi­la­zi­la mo­guć­no­sti plo­vi­la – on bi sâm ve­ro­vat­no po­to­pio i Kon-Ti­ki. Mo­lio sam ga da ba­rem uđe u vo­du sa na­ma, ali ni­je hteo ni da ču­je; re­kao je da će osta­ti tu i po­sma­tra­ti nas sa oba­le. Ta­ta je za­vr­nuo no­ga­vi­ce, re­kao mi da sed­nem na splav i po­gu­rao ga. I ta­ko smo se oti­snu­li. Is­plo­vi­li smo na sre­di­nu je­zer­ce­ta; ta­ta je ko­ri­stio ru­ke kao ve­sla i kor­mi­lo. Ja sam le­žao po­tr­bu­ške, za­kla­nja­ju­ći

KAM­ČAT­KA

225

ru­ka­ma oči od sun­ca ne bih li vi­deo dno. De­ka je tvr­dio ka­ko je­zer­ce ni­je uvek bi­lo tu. Go­di­na­ma je, pre ne­go što je on ku­pio ima­nje, na tom me­stu sta­jao ka­me­no­lom iz kog se va­dio mer­mer. Ne­ko je oči­ gled­no bio pre­vi­še po­hle­pan i is­ko­pao je pre­vi­še ka­me­na; do­šao je do vo­de ko­ja je po­če­la da ši­klja kao naf­ta na fil­mu, i ni­je pre­sta­la sve dok ni­je po­to­pi­la ceo ka­me­no­lom i na­te­ra­la one ko­ji su u nje­mu ra­di­li da po­tra­že ne­ko dru­go me­sto. Ta­ta se kleo ka­ko na dnu još po­sto­je ma­ ši­ne za ko­pa­nje, ku­ći­ce ko­je su sa­gra­di­li vla­sni­ci ka­me­no­lo­ma, pa čak i vi­so­ko dr­ve­će (s dru­ge stra­ne je­ze­ra, na ima­nju po­ro­di­ce Po­de­ti, vi­ de­lo se dr­ve­će či­ja su de­bla bi­la do­brim de­lom is­pod vo­de), i da je on sve to vi­deo gnju­ra­ju­ći po­mo­ću di­salj­ke od tr­ske. Ja sam nje­go­ve pri­če slu­šao s ne­ve­ri­com, jer su mi zvu­ča­le su­vi­še do­bro da bi bi­le isti­ni­te. Ko još mo­že da se po­hva­li ka­ko ima sop­stve­nu Atlan­ti­du na ne­ko­li­ko ko­ra­ka od ku­će? Vre­me­nom sam utvr­dio da me ni­je­dan od njih dvo­ji­ce ni­je la­gao. Is­pod vo­de su se na­la­zi­le dve ma­ši­ne ob­ra­sle ma­ho­vi­nom, jed­na ku­ ći­ca bez kro­va kroz ko­ju sam pro­ro­nio i iza­šao na vra­ta, i sta­bla oko či­jih su gra­na pli­va­le ri­bi­ce. Ali tog da­na sa spla­va ni­sam vi­deo ni­šta osim ne­ke tra­ve du­gih, tan­kih li­sto­va ko­ji su se hip­no­tič­ki ta­la­sa­li, sta­ pa­ju­ći se sa ta­mom zgu­snu­tom u du­bi­ni. Ta­ta je ve­slao čas jed­nom, čas dru­gom ru­kom, ka­ko bi upra­vio splav u do­brom sme­ru. Već je bio mo­kar od gla­ve do pe­te, ali se ni­je či­ni­lo kao da mu to sme­ta. De­ka nam je ma­hao sa oba­le. „Mo­gao je da se buć­ne“, re­kao sam. „De­ka ne zna da pli­va.“ „Ka­ko to mi­sliš, ne zna da pli­va?“ „Mi­sliš da svi na sve­tu idu na ba­zen? De­ka je ra­dio od ma­lih no­gu, a nje­go­va ma­ma ni­je ima­la nov­ca za ba­zen.“ „A šta je ra­dio kad ti odeš da pli­vaš? Zar ga ni­je bi­lo strah? Mi­slim, ako ti se ne­što de­si sa spla­vom, ka­ko bi te spa­sao?“ „Imao je mo­tor­ni ča­mac pri­ve­zan za mol. Ali on tvr­di da se ni­kad ni­je pla­šio. Ja sam uvek do­bro pli­vao. Imao je po­ve­re­nja u me­ne. De­ka mi­sli da je do­bro osa­mo­sta­li­ti se što ra­ni­je. U to­me se sla­žem sa njim.

226

Mar­se­lo Fi­ge­ras

Za­to sam te još od ma­lih no­gu učio gde je ko­ja uli­ca i ka­ko sâm da do­đeš ku­ći.“ „Onaj put sam se iz­gu­bio.“ „Ali po­sle to­ga ni­si vi­še ni­kad.“ Ta­ta je ve­slao sa ci­ljem. Tra­žio je dr­ve­ni stub za ko­ji je tvr­dio da se na­la­zi usred je­zer­ce­ta. Bi­la je to sta­ra sve­tilj­ka ko­ju je vo­da pre­pla­vi­la to­li­ko da joj sa­mo po­sled­nji me­tar štr­či iz vo­de. Hteo je da pro­ve­ri da li je nat­pis ko­ji je ta­mo ure­zao pe­ro­re­zom i da­lje tu, ali ban­de­re nig­de ni­je bi­lo. „Si­gur­no su je iz­vu­kli. Ili je is­tru­li­la. Uvek sam išao do ban­de­re sa dva dru­ga, ma­lim Po­de­ti­jem i Al­ber­tom, Sal­va­tje­ri­nim ro­đa­kom. Jed­ nog da­na Po­de­ti se po­peo na ban­de­ru i po­čeo da po­zi­ra kao sta­tua. Pr­vo je imi­ti­rao Ro­de­no­vog Mi­sli­o­ca, za­tim is­fe­mi­ni­zi­ra­nog Da­vi­da, a on­da je re­kao: ’Sad će­te da vi­di­te an­đel­či­ća sa fon­ta­ne‘. Ski­nuo je ku­ pa­će ga­će i po­čeo da pi­ški. Ka­kva bu­da­la! Sme­jao se kao hi­je­na, a on­ da smo Al­bert i ja po­če­li da ve­sla­mo i osta­vi­li smo ga na stu­bu. Mo­rao je da pre­pli­va po­la je­ze­ra ka­ko bi nas sti­gao!“ Ta­ta je i da­lje ne­u­mor­no ve­slao. Ja sam se umo­rio od na­pi­nja­nja da vi­dim če­ga ima u du­bi­ni i okre­nuo sam se na le­đa. Sklo­pio sam oči i pre­pu­stio se; ta­ta je pri­čao pri­če iz de­tinj­stva, kao da ne mo­že da za­vr­ne sla­vi­nu se­ća­nja. U ne­kom tre­nut­ku, pre­stao sam da ga slu­šam. Plu­ta­nje je di­van ose­ćaj; ta­ko za­mi­šljam i le­te­nje. Mo­žda sam čak i za­ dre­mao, ma­kar na tren. „Sku­vao sam se“, re­kao sam u jed­nom tre­nut­ku. „Po­kva­si se ma­lo.“ „Mo­gu li da sko­čim u vo­du?“ „Mno­go je hlad­na. Te­ško je ta­ko pli­va­ti. Ru­ke i no­ge ti po­sta­nu te­ ške i br­zo se umo­riš.“ „Bez­ve­ze. Haj­de on­da ne­čeg da se igra­mo.“ „Sa Po­de­ti­jem sam se igrao klac­ka­li­ce. Obo­ji­ca bi­smo usta­li i na od­re­đe­ni znak po­če­li da lju­lja­mo splav no­ga­ma, po­ku­ša­va­ju­ći da obo­ ri­mo je­dan dru­gog u vo­du.“ „Haj­de da se igra­mo!“ „Upa­šćeš u vo­du.“

KAM­ČAT­KA

227

„Ti ćeš upa­sti u vo­du.“ „Sa­mo ti sa­njaj.“ „Ti se me­ne pla­šiš.“ „Uh. Sam si se­be osu­dio na smrt. Pri­pre­mi se da bu­deš skva­šen!“ Usta­ti na spla­vu bio je pra­vi po­du­hvat. Lju­ljao se kao lud. Po­ku­ša­ va­li smo i po­ku­ša­va­li, ali ni je­dan ni dru­gi ni­je us­peo da usta­ne. „Ko si ti?“, pi­tao sam kroz smeh. „Ja sam ka­pe­tan Ne­mo. A ti?“ „Ja sam Hu­di­ni.“ „Ne­mo pro­tiv Hu­di­ni­ja, je­dan. Ne­ma gu­ra­nja. Ne­mo pro­tiv Hu­di­ ni­ja, dva...“ „Ne­ma go­li­ca­nja.“ „Ne­mo pro­tiv Hu­di­ni­ja... tri!“ Kao pr­vi put na kli­za­nju, bi­lo je ne­mo­gu­će odr­ža­ti rav­no­te­žu. Te­ ško je i sâm sta­ja­ti na spla­vu, a ka­mo­li kad ga ne­ko dru­gi na­su­mič­no lju­lja, po­ku­ša­va­ju­ći da te obo­ri. Znao sam da ću za­vr­ši­ti u je­ze­ru, osim ako se do­go­di ču­do. Ili ako iz­ve­dem ne­ki trik. Ta­ta je bio usred re­če­ni­ce („...Ne­mo se dži­li­ta, zbu­nju­je pro­tiv­ni­ka, pre­va­zi­la­zi sam se­be...“) kad sam ga iz­ne­na­dio. To­li­ko se iz­ne­na­dio da je pao una­tra­ške kao da je od ka­me­na. Da se ni­sam ba­cio po­tr­bu­ške na splav, si­gur­no bih upao i ja, jer sam iz­ne­na­da ostao bez pro­tiv­te­že. „Ne­ve­ro­vat­no, da­me i go­spo­do!“, po­vi­kao sam, „Hu­di­ni je po­ra­zio pro­tiv­ni­ka i ostao ne­po­be­đen! Ne­mo je po­tu­čen do ko-le-na! Apla­uz za po­bed­ni­ka!“ Na­sta­vio bih ta­ko da vi­čem i še­pu­rim se kao paun, ali dok ta­ta ne iz­ro­ni ni­je bi­lo za­bav­no. A ta­te još ni­je bi­lo. Ni­je bi­lo čak ni me­hu­ri­ća. Pro­vi­rio sam pre­ko ivi­ce sa ko­je je pao, ali je­dan je oblak upra­vo za­klo­nio sun­ce i ni­sam vi­deo ni­šta osim cr­ ne vo­de. Po­čeo sam da raz­mi­šljam o ono­me što je ta­ta re­kao: ko­li­ko je vo­da hlad­na, ka­ko ti ru­ke i no­ge po­sta­nu te­ške. Br­zo se umo­riš. Šta ako je upao u šok od hlad­no­će? Ako je pao pra­vo na dno, kod ma­ši­na, ku­ći­ ca i dr­ve­ća?

228

Mar­se­lo Fi­ge­ras

Hteo sam da vik­nem, ali ni­sam imao gla­sa. Bi­lo mi je su­vi­še hlad­ no, zu­bi su mi cvo­ko­ta­li kao ka­sta­nje­te, za tren oka kao da je sva to­plo­ ta iš­či­le­la iz mog te­la, za­klo­nio me je onaj pro­kle­ti oblak, cr­ni oblak, cr­na vo­da. Sa­mo sam se pre­me­štao s kra­ja na kraj spla­va, kao pan­ter u ne­vi­dlji­vom ka­ve­zu, če­ka­ju­ći da se ta­ta po­ja­vi sva­kog tre­na, da oblak pro­đe, vo­da se raz­bi­stri, a ta­ta se vra­ti iz svo­je po­se­te Atlan­ti­di. Iz­ne­na­da sam ose­tio le­de­ni mlaz. Ta­ta je pro­mo­lio gla­vu; po­pr­skao me je vo­dom ko­ju je is­plju­nuo iz usta, bez­boj­na i hi­gi­jen­ska ver­zi­ja Po­de­ti­je­vog an­đel­či­ća; mi­slio je da je to sme­šan na­čin da mi se osve­ti. Ali čim sam se okre­nuo, osmeh je iš­če­zao sa nje­go­vog li­ca. Ne znam šta je vi­deo u mo­jim oči­ma, zbog če­ga je ona­ko pre­ble­deo. Ve­ro­vat­no je pred­vi­deo šta ću da ura­dim, da ću da ga uda­rim, ali stvar­no, sna­žno, be­sno; da će me za­u­sta­vi­ti jed­nom, mo­krom ru­kom, dok je dru­gom po­ku­ša­vao da me ob­gr­li oko vra­ta, po­na­vlja­ju­ći: „Opro­sti mi, opro­ sti mi, du­šo, ni­sam raz­mi­šljao, ča­sna reč, ni­sam raz­mi­šljao o to­me“, ja sam ga uda­rao a on se iz­vi­nja­vao, sve dok se ja ni­sam umo­rio od ma­ha­nja, ali on ni­je od pri­če, na­sta­vio je da mi po­na­vlja jed­no te isto. Zva­nič­na ver­zi­ja pri­če bi­la je da je upao sâm, jer je bio tra­pav. Pra­vu ver­zi­ju ni­smo ni­kad ni­kom is­pri­ča­li.

69. U kom se pra­vim da sam špi­jun i ču­jem ne­što što ni­je tre­ba­lo Ve­če­ra je pro­te­kla bez uz­bu­đe­nja. Ta­ta je za sto­lom bio tek pri­gu­ še­na, ma­nje bli­sta­va ver­zi­ja sa­mog se­be; kao ple­ha­ni ta­njir ume­sto sre­bra. Čak se i de­ka iz­ne­na­dio kad na ne­ko­li­ko ko­men­ta­ra ni­je do­bio uobi­ča­je­ni, sar­ka­stič­ni od­go­vor. Mi­slim da smo, ako se iz­uz­ me Pa­tu­ ljak, ko­ji je sva­ki čas usta­jao od sto­la ka­ko bi uba­cio ko­ma­dić hle­ba u va­tru u ka­mi­nu, svi pri­me­ti­li ka­ko ta­ta de­lu­je po­ti­šte­no i ne­ras­po­lo­ že­no. Kad je ba­ka iz­ne­la vo­će, at­mos­fe­ra za sto­lom bi­la je već to­li­ko na­pe­ta da ni­sam mo­gao da skre­nem po­gled s nje­go­vih ru­ku; sad lju­šti ja­bu­ku, sad si­pa ki­se­lu vo­du u vi­no, sad pra­vi lop­ti­ce od mr­vi­ca; pro­ ve­ra­vao sam je­su li mu ma­li pr­sti još uvek sa­vi­tlji­vi, da li je to i da­lje ta­ta, ili ga je za­me­nio dvoj­nik ko­ji mo­žda mo­že da opo­na­ša nje­gov iz­gled, ali ne i nje­gov duh. Ba­ka je po­če­la da ras­kla­nja sto. I ma­ma je usta­la od sto­la i, sa­ku­ plja­ju­ći lju­ske od vo­ća na ta­njir, upu­ti­la mi do­go­vo­re­ni znak. Pr­vi deo mo­je mi­si­je bio je da vr­bu­jem Pa­tulj­ka i od­vu­čem ga u ku­hi­nju. To je bi­lo te­že ne­go što sam oče­ki­vao, jer je Pa­tu­ljak ot­krio ka­ko mo­že da pra­vi čo­ve­čulj­ke od ta­ti­nih lop­ti­ca od mr­va i od­ba­če­nih čač­ka­li­ca, i sad je po­mo­ću njih u svom lut­kar­skom po­zo­ri­štu iz­vo­dio isto­rij­ski ko­mad. „Pu­sti me da za­vr­šim!“, uz­jo­gu­nio se kad sam po­ku­šao da ga od­vu­ čem u ku­hi­nju. „Pra­vim Jo­van­ku Or­le­an­ku!“ „Spa­li­ćeš je po­sle. Mo­ra­mo da do­ne­se­mo tor­tu!“

230

Mar­se­lo Fi­ge­ras

Tre­ba­lo je da bu­de­mo na če­lu po­vor­ke ko­ja će iz­ne­ti de­ki­nu tor­tu, pe­va­ju­ći „Sre­ćan ro­đen­dan“. Kad smo ko­nač­no ba­nu­li u ku­hi­nju, ma­ ma i ba­ka su pa­li­le sve­ći­ce u če­ti­ri ru­ke. „Uvek im fa­le pro­fe­so­ri. Ne­će to bi­ti za­u­vek, ali bi mo­glo da bu­de pri­vre­me­no re­še­nje. Ali to tre­ba ti da mu ka­žeš. Ako mu ka­žem ja, ne­ će me ni sa­slu­ša­ti. A ako mu to ka­že otac, sve će oti­ći bes­tra­ga. Znaš i sa­ma ka­kvi su. Iver ne pa­da da­le­ko od kla­de!“, pri­ča­la je ba­ka, užur­ ba­no pa­le­ći ši­bi­ce. „Mo­gu li ja da upa­lim jed­nu?“ „Mo­gu li ja da upa­lim jed­nu?“, po­no­vio je Pa­tu­ljak. „Ne!“, od­go­vo­ri­la je ma­ma i na­sta­vi­la da raz­go­va­ra sa ba­kom kao da se ni­šta ni­je do­go­di­lo.. „To je je­di­ni na­čin na ko­ji zna­ju da raz­go­va­ ra­ju. Gru­bo. Zna­te li ka­ko je ži­ve­ti sa tri mu­škar­ca?“ Po­ku­šao sam da umo­čim prst u šlag na tor­ti, ali ma­ma me je čvrk­ nu­la po gla­vi ku­ti­jom za ši­bi­ce. „Osta­ni na vra­ti­ma dnev­ne so­be“, re­kla je, „i kad ti dam znak, uga­si sve­tlo“. „Tre­ba da uga­si­mo i va­tru, da ne bu­de sve­tla!“, re­kao je Pa­tu­ljak, spre­man na sve, sa­mo da spa­se Jo­van­ku Or­le­an­ku. „Bu­di opre­zan sa ka­mi­nom“, re­kla je ba­ka, pa­le­ći još jed­nu ši­bi­cu. „Zar ne znaš da de­ča­ci ko­ji se igra­ju va­trom pi­ške u kre­vet?“ Pa­tu­ljak je ostao bez tek­sta. Zar je ba­ka vi­do­vi­ta? Po­slu­šao sam ma­mu i ostao da stra­ža­rim na vra­ti­ma dnev­ne so­be. Ta­ta i de­ka ti­ho su raz­go­va­ra­li. „Znam ja da je te­ško“, re­kao je ta­ta utu­če­nim gla­som, ni­kad ra­ni­ je ni­sam čuo da ta­ko zvu­či. „Ka­ko ne bih znao? Sva­kog da­na po­ne­ko pad­ne. Ali mi ho­će­mo da bu­de­mo za­jed­no, do­kle god mo­že­mo. Sve če­tvo­ro. Zar ti je ta­ko te­ško to da shva­tiš?“ Zvi­žduk iz ku­hi­nje pri­vu­kao mi je pa­žnju. To je bio ma­min znak; tik iza nje sta­ja­la je ba­ka, oba­sja­nog li­ca, na­lik na vo­šta­nu fi­gu­ru. Tor­ta je vi­še li­či­la na lo­ma­ču ne­go na ro­đen­dan­sku tor­tu. Uga­sio sam sve­tlo i za­pe­va­li smo. Ma­ma je hte­la da sli­ka nas če­tvo­ri­cu, ali je od­bi­la da škljoc­ne sve dok ta­ta ne pro­me­ni onaj mr­tvač­ki iz­raz li­ca. To­li­ko je čvr­sto re­ši­la

KAM­ČAT­KA

231

da mu po­pra­vi ras­po­lo­že­nje, da mu je čak i sa­ma po­ka­za­la taj­ni znak sti­snu­te pe­sni­ce ko­ji je ta­ko če­sto do­bi­ja­la od nje­ga, ka­ko bi mu da­la do zna­nja da se ovog pu­ta on po­na­ša kao Ste­na. „De­ka me je učio da vo­zim trak­tor“, do­dao sam ja u že­lji da joj po­mog­nem. „Re­ci de­ki da je lud“, od­go­vo­rio je ta­ta. „I re­kao mi je da ćeš to da ka­žeš. Re­kao mi je da ti ka­žem da je te­be na­u­čio da ga vo­ziš kad si imao go­di­nu da­na ma­nje ne­go ja sad.“ Ta­ta se na­sme­šio; pre­šli smo ga. A ma­ma je do­bi­la svo­ju fo­to­gra­ fi­ju. Škljoc.

70. O zve­zda­ma Ot­ka­ko zna za se­be, čo­vek je zu­rio u ne­be­sa. Za sta­re Egip­ća­ne, ne­bo je bi­lo bo­gi­nja Nut, ko­ju je od nje­nog lju­bav­ni­ka Ge­ba (Ze­mlje) raz­dvo­jio bog Šu; nje­na su sto­pa­la na za­pa­du, a zve­zde se kre­ću duž nje­nog te­la to­kom no­ći. Ki­ne­zi su ve­ro­va­li da je Car de­te ne­ba, i da je za­to nje­go­va du­žnost da bu­de ver­ski po­gla­var na­ro­da. Aste­ci su bo­ga Ke­cal­ko­a­tla, zve­zdu Zor­nja­ču, po­i­sto­ve­ći­va­li sa pla­ne­tom Ve­ne­rom. U Odi­se­ji, Ho­mer po­re­di Ate­nu sa zve­zdom pa­da­li­com i za­mi­šlja da je zve­zda­no ne­bo ku­po­la od bron­ze ili gvo­žđa ko­ja le­ži na stu­bo­vi­ma. Ako bo­go­vi ži­ve ta­mo go­re, on­da bi ne­bo mo­ra­lo da od­re­đu­je to­ ko­ve ovo­ze­malj­skih ži­vo­ta. Fraj Ber­nar­di­no de Sa­a­gun pi­še ka­ko su Aste­ci žr­tvo­va­li za­ro­blje­ni­ke Ve­ne­ri kad se tek po­ja­vi na is­to­ku, pro­ li­va­ju­ći krv u prav­cu zve­zde. Van der Var­den tvr­di ka­ko po­sto­ji ve­za iz­me­đu zo­ro­a­strič­kih uče­nja i po­ja­ve ho­ro­sko­pa u Grč­koj: ako du­ša do­la­zi s ne­ba, gde uče­stvu­je u kre­ta­nju ne­be­skih te­la, bi­lo je lo­gič­no da zve­zde na­sta­ve da na ne­ki na­čin njo­me upra­vlja­ju i on­da kad se pri­po­ji ljud­skom te­lu. Čo­vek ni­ka­da ni­je pre­stao da po­i­sto­ve­ću­je ne­bo sa bo­žan­skim, čak ni sa na­pret­kom na­u­ke. Go­di­ne 340. pre no­ve ere, Ari­sto­tel je u svo­joj knji­zi O ne­bu go­vo­rio u pri­log to­me da je Ze­mlja okru­gla; pri po­mra­ če­nju Me­se­ca, Ze­mlji­na sen­ka ko­ja pa­da na nje­ga uvek je kru­žnog ob­li­ka. Naj­du­že po­gla­vlje u knji­zi po­sve­će­no je ob­ja­šnje­nju da je uni­ ver­zum ne­be­ska sfe­ra u či­jem se sre­di­štu na­la­zi Ze­mlja. Do­sta ka­sni­je, u Me­ta­fi­zi­ci, de­talj­ni­je će ob­ja­sni­ti teh­nič­ke aspek­te svog si­ste­ma: u

KAM­ČAT­KA

233

pi­ta­nju je uni­ver­zum sa­či­njen od sfer­nih slo­je­va od ko­jih sva­ki ima po­seb­nu funk­ci­ju, a ne­ki od njih no­se pla­ne­te. Kre­ta­nja tih pla­ne­ta vi­še se ne prav­da­ju u kon­tek­stu pla­ton­ske ide­je, već na osno­vu fi­zi­ke kre­ta­nja, uzroč­no-po­sle­dič­ne ve­ze. Me­đu­tim, pra­te­ći ovaj niz uzro­ka i po­sle­di­ca do pr­vo­bit­nog uzro­ka, Ari­sto­tel ka­že da je onaj ko je po­kre­ nuo pr­vu sfe­ru, pr­vo ne­bo, ono što on na­zi­va Pr­vim, ne­po­kre­nu­tim po­kre­ta­čem: dru­gim re­či­ma, Bog. Pr­vi tu­ma­či nje­go­vog de­la sma­tra­ju da je ovaj Pr­vi po­kre­tač do­vo­ljan da ob­ja­sni či­tav si­stem, iako Ari­sto­ tel pret­po­sta­vlja da sva­ka pla­ne­tar­na sfe­ra ima sop­stve­nog po­kre­ta­ča, što bi zna­či­lo da po­sto­ji pe­de­set i pet po­kre­ta­ča za isto to­li­ko sfe­ra, od­no­sno pe­de­set i pet bo­go­va. Zgro­že­ni im­pli­ka­ci­ja­ma ovog mno­ štva, nje­go­vi po­zni an­tič­ki i sred­njo­ve­kov­ni pre­vo­di­o­ci za­me­ni­li su po­jam bo­žan­stva re­či­ma in­te­li­gen­ci­ja i an­đe­li, ali to ni u naj­ma­nju ru­ ku ni­je uma­nji­va­lo sna­gu ori­gi­nal­ne tvrd­nje. Bi­lo je onih ko­ji su ve­ro­va­li da ne­bo upra­vlja na­šim ži­vo­ti­ma di­ rekt­ni­je ne­go što to pret­po­sta­vlja­ju ho­ro­sko­pi i te­o­lo­ške špe­ku­la­ci­je. Sme­stiv­ši se u do­li­ni Ni­la gde su po­če­li da se ba­ve po­ljo­pri­vre­dom, se­ver­no­a­frič­ka ple­me­na sma­tra­la su ka­ko po­sto­ji ve­za iz­me­đu to­ka re­ke i zve­zde Si­ri­jus, ko­ja je on­da bi­la po­zna­ta pod ime­nom So­tis: po­ rast ni­voa vo­de u Ni­lu po­kla­pao se sa iz­la­skom Si­ri­ju­sa na ho­ri­zon­tu, tik po­sle zo­re. Egip­ća­ni su ve­ro­va­li da to­kom no­ći Ra, bog Sun­ce, pu­ tu­je kroz pod­zem­ni svet, i da se nje­gov put mo­že pra­ti­ti po kre­ta­nju zve­zda, po­de­lje­nom na dva­na­est „ku­ća“. Ka­sni­je je, po ana­lo­gi­ji, i dan po­de­ljen na dva­na­est fa­za, iz če­ga je pro­is­te­kao i naš da­na­šnji dan ko­ ji tra­je dva­de­set i če­ti­ri ča­sa; dva­na­est sa­ti no­ći, i dva­na­est da­na. Kad raz­mi­šlja­mo o sa­ti­ma, mi­nu­ti­ma i se­kun­da­ma, ko­ri­sti­mo za­o­stav­šti­ nu va­vi­lon­ske ci­vi­li­za­ci­je ko­ja je ko­ri­sti­la sek­sa­de­ci­mal­ni si­stem, oda­ bran za­to što broj še­zde­set ima mno­go pro­stih de­li­la­ca. (Bog je po­gre­ šio što nam ni­je dao dva­na­est pr­sti­ju.) Na­u­ka se ve­ko­vi­ma sve vi­še uda­lja­va­la od or­ga­ni­zo­va­ne re­li­gi­je. Za­bra­na slo­bod­nog mi­šlje­nja ko­ju je na­met­nu­la cr­kva na­ve­la je Ko­ per­ni­ka da go­di­na­ma ne po­mi­nje svo­ju te­o­ri­ju o si­ste­mu u ko­me se Sun­ce, a ne Ze­mlja, na­la­zi u sre­di­štu ne­be­ske sfe­re; Ke­pler je bio jed­ na­ko su­zdr­žan, a Ga­li­leo ni­je, što ga je sku­po ko­šta­lo. Me­đu­tim, u

234

Mar­se­lo Fi­ge­ras

po­sled­njih ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja, ni­jed­na na­u­ka ne go­vo­ri o Bo­gu to­li­ko kao astro­no­mi­ja. Ajn­štajn se pi­tao ko­li­ko je mo­guć­no­sti iz­bo­ra imao Bog pri stva­ra­nju sve­mi­ra. Sti­ven Ho­king prav­da po­tre­bu za po­sto­ja­ njem je­din­stve­ne te­o­ri­je o ko­smo­su, re­kav­ši da bi to bi­lo isto „kao i spo­zna­ti Bož­ju mi­sao“. Na­uč­ni­ci opi­su­ju mi­kro­ta­la­sna zra­če­nja ko­je je ot­krio sa­te­lit CO­BE kao „tra­go­ve bo­žan­skog uma“. Sa nji­ho­vih usa­ na reč „bo­žan­sko“ ne od­no­si se to­li­ko na or­ga­ni­zo­va­nu re­li­gi­ju ko­li­ko na slut­nju o po­sto­ja­nju po­ret­ka ili smi­sla sve­u­kup­nog po­sto­ja­nja; na po­tra­gu ko­jom su se od­u­vek ba­vi­li sa­mo fi­lo­zo­fi i te­o­lo­zi, ali da­nas vi­ še ni­je ta­ko. Oni su, oči­gled­no, pre­sta­li da zu­re u ne­be­sa. Po­ne­kad po­mi­slim da se sve što u ovom ži­vo­tu tre­ba zna­ti mo­že na­ći u udž­be­ni­ci­ma astro­no­mi­je. Oni nas uče to­me ko­je je na­še me­ sto u sve­mi­ru: mi smo slu­čaj­ni fe­no­men na po­vr­ši­ni jed­ne pla­ne­te, ni pre­vi­še bli­zu, ni pre­vi­še da­le­ko od zve­zde po ime­nu Sun­ce, ko­ja je tek jed­na od mi­li­o­na i mi­li­o­na zve­zda u sve­mi­ru. Uče nas i to­me da zve­zde, kao i mi, ima­ju svoj ži­vot­ni ci­klus; Sun­ce će, na pri­mer, umre­ti za pet mi­li­jar­di go­di­na, kad po­tro­ši sav vo­do­nik i poč­ne da se hla­di i sku­plja. Vr­lo je iz­ve­sno da ljud­ski rod ne­će do­če­ka­ti da vi­di umi­ra­nje sun­ca, pro­pu­šta­ju­ći ta­ko ne­za­mi­sli­vi spek­takl; baš kao što i Moj­si­je ni­ ka­da ni­je vi­deo Obe­ća­nu ze­mlju: ši­re­nje na­šeg sve­mi­ra za­vr­ši­će se za de­set mi­li­jar­di go­di­na, a on­da će i on po­če­ti da se sku­plja, me­nja­ju­ći na kra­ju tok vre­me­na – slo­mlje­ne ča­še će opet po­sta­ja­ti ce­le, ki­ša će pa­da­ti na­vi­še, a bro­je­vi na ben­zin­skoj pum­pi će od­bro­ja­va­ti una­zad. Astro­no­mi­ja nas uči i to­me da Bog, uko­li­ko po­sto­ji, de­lu­je u pot­ pu­noj taj­no­sti: gra­vi­ta­ci­o­ni ko­lap­si – po­put onog ko­ji će se do­go­di­ti kad uni­ver­zum poč­ne da se sku­plja – de­ša­va­ju se sa­mo na me­sti­ma iz ko­jih, kao ni iz cr­ne ru­pe, sve­tlost ne mo­že da iza­đe, te ih je sto­ga ne­mo­gu­će po­sma­tra­ti spo­lja. Udž­be­ni­ci astro­no­mi­je uče nas i da je vre­me re­la­tiv­no, i ka­ko pro­ ti­če spo­ri­je u bli­zi­ni te­la s ve­li­kom ma­som, kao što je Ze­mlja: ako bi se dva bli­zan­ca raz­dvo­ji­la, onaj ko­ji bi ži­veo u sve­mir­skom bro­du br­že bi sta­rio od onog ko­ji osta­ne na pla­ne­ti. Uče nas i prin­ci­pu neo­d­re­đe­no­ sti, ko­ji je 1926. for­mi­rao Ver­ner Haj­zen­berg: po­zi­ci­ja i br­zi­na če­sti­ce ne mo­gu da bu­du isto­vre­me­no po­zna­ti, jer što nam je pre­ci­zni­je po­

KAM­ČAT­KA

235

znat je­dan od ta dva po­da­tka, to se ma­nje pre­ci­zno dru­gi mo­že iz­me­ ri­ti, či­me u vo­du pa­da sva­ki po­ku­šaj pred­vi­đa­nja bu­duć­no­sti. Čak ni sa­da­šnjost ne mo­že­mo pre­ci­zno da iz­me­ri­mo! Sve­tlo­sti je po­treb­no vre­me da pre­va­li od­re­đe­ni put, te ta­ko zve­zde ko­je vi­di­mo ni­su ona­ kve ka­kve je­su, već ona­kve ka­kve su bi­le: kad po­sma­tra­mo sve­mir, ne vi­di­mo nje­go­vu sa­da­šnjost, već nje­go­vu pro­šlost. (Vre­me je re­la­tiv­no, to je isti­na, ali pre sve­ga je čud­no.) Na po­sled­njim stra­ni­ca­ma svo­je knji­ge Krat­ka isto­ri­ja vre­me­na, Sti­ven Ho­king se pi­ta: „Za­što se uni­ver­zum uop­šte tru­di da po­sto­ji?“ Vre­me u kom smo za­mi­šlja­li da se na­la­zi­mo u sre­di­štu tog fe­no­me­na odav­no je iza nas, ali i da­lje smo, ma ko­li­ko si­ću­šan, ipak deo uni­ver­ zu­ma, i nje­gov je od­jek pri­su­tan u či­ta­vom na­šem ži­vo­tu. Od­go­vor na Ho­kin­go­vo pi­ta­nje sto­ga ne mo­že da bu­de isti kao i onaj ko­jim ljud­ski rod ob­ja­šnja­va po­tre­bu da pre­va­zi­la­zi sop­stve­na ogra­ni­če­nja, ra­to­ve, fa­na­ti­zam, ne­u­spe­he i po­ra­ze, na­gon ko­ji nas te­ra da na­sta­vi­mo da­lje, da pre­bro­di­mo – da pa­ra­fra­zi­ram Ho­kin­ga, ko­ji je čak i ona­ko bo­ le­stan dao sve od se­be – sve po­te­ško­će po­sto­ja­nja i iz­gra­di­mo bo­lju ver­zi­ju se­be sa­mih pre ne­go što se za­vr­ši naš ži­vot­ni ci­klus, pre ne­go što se ohla­di­mo, sku­pi­mo i zga­sne­mo kao Sun­ce. Pet mi­li­jar­di go­di­na. To­li­ko nam je vre­me­na osta­lo da sve ura­di­mo ka­ko tre­ba.

71. U kom raz­mi­šlja­mo o zve­zda­ma i sa­zna­je­mo mno­go vi­ še ne­go što mo­že da sta­ne u na­slov jed­nog po­gla­vlja Po ba­ki­nom mi­šlje­nju, gle­da­nje u zve­zde go­to­vo da je bi­lo po­ro­ dič­na tra­di­ci­ja. Ta­ta je za de­se­ti ro­đen­dan do­bio te­le­skop ko­ji i da­nas sto­ji u nje­go­voj so­bi. U krat­kom astro­nom­skom za­no­su jed­nom je psu sa ima­nja na­de­nuo ime Ke­pler. Tre­ba do­bro raz­mi­sli­ti pre ne­go što se ne­ko­me da ime, jer ime od­re­đu­je sud­bi­nu. De­ca iz po­ro­di­ce Sal­va­tje­ra ko­ja su ga upo­zna­la kao sta­rog džuk­ca tvr­de da Ke­pler ni­je smeo da ula­zi u ku­ću jer ga je uvek pra­tio oblak ga­so­va. Kad se već za­ba­vljao sa ma­mom (ko­ja je do­sta ozbilj­no pro­u­ča­va­la tu te­mu, bu­du­ći da je astro­no­mi­ja srod­na na­u­ka sa fi­zi­kom), sva­ki put kad bi za­jed­no do­šli na se­lo, po­sle ve­če­re su od­la­zi­li da gle­da­ju zve­zde. Ba­ka je pri­ča­la ka­ko je u to vre­me ne­bo bi­lo pu­no tu­ri­sta. Po nje­noj ver­zi­ji, Ru­si­ma i Jen­ki­ji­ma ni­je bi­lo do­volj­no da se oti­ma­ju o Ze­mlju, već su na­pu­ni­li sve­mir kap­su­la­ma i sa­te­li­ti­ma, psi­ma i maj­mu­ni­ma, od­ba­če­nim ra­ke­ta­ma i astro­na­u­ti­ma ko­ji su ma­šta­li o Be­loj ku­ći. Kle­la se ka­ko je jed­ne no­ći vi­de­la sa­te­lit, če­mu se ta­ta uvek sme­jao. „... i pre­sta­ni vi­še s tim sa­te­li­tom. To je bi­la zve­zda pa­da­li­ca, ma­ma!“ „Ali, sve­tlo je bi­lo cr­ve­no!“ „Cr­ve­no je te no­ći bi­lo sa­mo vi­no ko­je si pi­la“, do­dao je de­ka. Nig­de na sve­tu nis­am vi­deo ne­bo kao što je u Do­re­gu, ta­ko pro­ stra­no i cr­no, i sa to­li­ko zve­zda ve­li­kih i ma­lih, sjaj­nih i je­dva pri­met­ nih. Mo­žda je iz­gle­da­lo ta­ko jer mu ni­je sme­ta­la Ze­mlja: na sve stra­ne pro­sti­re se rav­ni­ca i ne­ma ve­li­kih gra­do­va ko­ji bi za­mu­ti­li sjaj zve­zda

KAM­ČAT­KA

237

svo­jim ve­štač­kim sve­tli­ma i obla­kom iz­duv­nih ga­so­va. (Gra­do­vi ima­ ju sram­nu sklo­nost ka opo­na­ša­nju zve­zda­nog sja­ja; da to shva­ti­te, do­ volj­no je da ih po­gle­da­te iz avi­o­na.) Ni­ka­ko ne mo­žeš ce­lo ne­bo da ob­u­hva­tiš jed­nim po­gle­dom. Mo­raš da iz­vi­ješ vrat kao da je od gu­me i da se za­gle­daš u sve če­ti­ri stra­ne sve­ta, pa on­da opet go­re, da pre­la­ziš po­gle­dom sle­va na­de­sno, sle­va na­de­sno, pa čak ni ta­da ne mo­žeš da ob­u­hva­tiš ni po­la ne­be­skog pro­stran­stva. Na ne­kim me­sti­ma zve­zde su to­li­ko gu­ste da na ne­bu pra­ve be­lu fle­ku; kad leg­neš na tra­vu i po­ sma­traš taj pri­zor, sa­svim se slo­žiš sa onim ko ga je pr­vi put ugle­dao i po­mi­slio na pro­su­to mle­ko. Pre Do­re­ga, ne­bo je bi­lo cr­no plat­no na kom se ca­kli­lo ne­ko­li­ko ču­de­snih zve­zda, sve­tlu­ca­ju­ći ble­do, tek ne­što lep­še od ku­po­le Ope­re. Do­re­go mi je ot­krio jed­no dru­go ne­bo, ne­bo bez gra­ni­ca, ko­je te te­ra da u gla­vi pre­li­sta­vaš reč­nik u po­tra­zi za si­no­ni­mi­ma za bes­kraj, ne­bo pu­no zve­zda ko­je se vi­še ne sta­pa­ju u sa­zve­žđa, već u ga­lak­si­je, zve­ zda po­put ro­ja pče­la ko­je ne pred­sta­vlja­ju ne­što sta­tič­no i ve­či­to, već sâmo kre­ta­nje, trag ne­če­ga ili ne­ko­ga ko je pro­šao ne­dav­no, ma­lo­čas, baš kad smo na tre­nu­tak skre­nu­li po­gled. Bi­lo je to ne­bo pod ko­jim se ose­ćaš kao da ti je sve ja­sno, kao da si upra­vo do­ži­veo ot­kro­ve­nje; ose­ćaš čo­ve­ko­vu po­tre­bu da stvo­ri je­zik ko­jim će ga opi­sa­ti, ge­o­gra­fi­ju ko­ja će de­fi­ni­sa­ti naš po­lo­žaj u od­no­su na taj fe­no­men, bi­o­lo­gi­ju ko­ja će nas pod­se­ti­ti ko­li­ko smo no­vi u ovom kra­ju, i na kra­ju isto­ri­ju, jer na ne­bu iz­nad Do­re­ga is­pi­sa­ne su pri­če, sve u isti mah: ne­žne i ju­nač­ ke pri­če, pri­če o lju­ba­vi i gu­bit­ku, si­ću­šne i ep­skih raz­me­ra. Ma­ma je ra­ši­ri­la će­be na li­va­di, i sve če­tvo­ro smo le­gli na nje­ga. Pa­tu­ljak je od­mah za­spao du­bo­kim snom; po­di­gao sam mu ka­pak i upe­rio mu ta­ti­nu lam­pu u oko, ali on se ni­je ni po­me­rio. „Kad su se tvo­ji ma­ma i ta­ta za­ba­vlja­li, uvek smo po­sle ve­če­re gle­ da­li zve­zde“, re­kla je ba­ka ko­ja je se­de­la u fo­te­lji, pre­da­no igra­ju­ći ulo­ gu ku­sto­sa u Mu­ze­ju na­ših sreć­nih tre­nu­ta­ka. „Gle! Zve­zda pa­da­li­ca!“, re­kla je ma­ma. „Gde, gde?“ „Ta­mo, gle­daj. Ali ne­ma je vi­še. Za­to se i zo­vu pa­da­li­ce. Ako ne gle­ daš pa­žlji­vo, ne­ćeš je vi­de­ti.“

238

Mar­se­lo Fi­ge­ras

„Šta je zve­zda pa­da­li­ca?“ „Po­ne­kad, kad gle­daš u ne­bo, mo­žeš da vi­diš zve­zdu ko­ja pro­le­će ve­li­kom br­zi­nom, fi­ju­uu, a on­da ne­sta­ne“, re­kao je ta­ta. „U stva­ri, to ni­su zve­zde“, is­pra­vi­la ga je ma­ma. „To su me­te­o­ri, de­ lo­vi aste­ro­i­da ko­ji se, ušav­ši u na­šu at­mos­fe­ru, za­pa­le...“ „Ne, ne i ne“, re­kao je ta­ta. „Na­u­ka – ne.“ „Za­što na­u­ka – ne?“, po­bu­ni­la se ma­ma. „Za­to što po­lju­bac – da.“ Po­če­li su da se lju­ba­ka­ju, ali ja sam imao va­žni­je stva­ri na pa­me­ti. „Ni­šta ne vi­dim!“ „Mo­raš ima­ti str­plje­nja. Pa­žlji­vo gle­daj.“ „La­ku noć, na­ro­de“, re­kao je de­ka. „Ne­moj da ideš, de­ko“, re­kao sam i po­čeo da ga vu­čem za ru­ku sve dok ga ni­sam obo­rio na će­be. „A ko će sad da me po­dig­ne?“, re­kao je de­ka kroz smeh. „Po­zva­će­mo šle­per“, na­ša­li­la se ba­ka, još uvek po­ma­lo uvre­đe­na zbog ono­ga o vi­nu i cr­ve­nom sja­ju sa­te­li­ta. „Ne­ka te po­dig­ne tvoj unuk, on je naj­ja­či u ovoj po­ro­di­ci“, od­go­ vo­rio je ta­ta. „Po­di­ći ću te, ali ka­sni­je. Sad osta­ni sa na­ma.“ „A ako se pre­hla­dim...“ „Je li ono Ju­žni krst?“ „Na­rav­no.“ „Ako ugle­daš zve­zdu pa­da­li­cu“, re­kao je ta­ta, „mo­žeš da po­že­liš že­lju“. „Ka­kve ve­ze ima­ju zve­zde pa­da­li­ce sa že­lja­ma?“ „Ne znam. Ali da se že­lja is­pu­ni, to je si­gur­no. Jed­nom sam evo baš ov­de po­že­leo že­lju, i is­pu­ni­la mi se.“ Ta­ta je upu­tio ma­mi onaj blen­ta­vi po­gled, i opet su po­če­li da se cma­ču. Iz­ne­na­da, Pa­tu­ljak se us­pra­vio, pro­tr­ljao oči i po­čeo da vi­če: „Sa­ njao sam sve­tlo! Sa­njao sam sve­tlo!“ Ne znam ko­li­ko smo du­go se­de­li ta­ko. Pa­tu­ljak je pre­pri­ča­vao svoj san u ba­ki­nom kri­lu, ma­ma i ta­ta su se lju­ba­ka­li, de­ka mi je pri­čao pri­

KAM­ČAT­KA

239

ču o Ori­o­nu, mit­skom lov­cu, a ja sam le­žao na le­đi­ma, zu­rio u ne­bo i upi­njao se da ne trep­nem. Zve­zde pa­da­li­ce ko­ma­di su ste­ne ko­ji se za­pa­le po ula­sku u at­mos­ fe­ru Ze­mlje. Ma­ma je tu bi­la u pra­vu. Ko zna za­što, ve­zu­je­mo ih za že­lje ko­je tre­ba da po­že­li­mo kad ih ugle­da­mo ka­ko pa­ra­ju ne­bo. Tu je ta­ta bio u pra­vu. Zu­rio sam i zu­rio sve dok oči ni­su po­če­le da me pe­ku, ali ni­sam vi­deo ni­šta. Mo­ra da se baš za­to mo­ja že­lja ni­je is­pu­ni­la.

Od­mor Ko zna, Ali­si­ja, Ova ze­mlja ni­je na­sta­la tek ta­ko Čar­li Gar­si­ja, Pe­sma o Ali­si­ji u Ze­mlji

Pe­ti čas: Isto­ri­ja ž. 1. Skup svih do­ga­đa­ja ko­ji su se od­gi­ra­li u pro­šlo­sti: „Čo­ve­čan­stvo je na­pre­do­va­lo to­kom isto­ri­je“. 2. Pri­po­ve­da­nje o tim do­ga­đa­ji­ma: „Isto­ri­ja nas uči o naj­va­žni­jim do­ga­đa­ji­ma u raz­vo­ju čo­ve­čan­stva“.

72. O (ne)sreć­nim za­vr­še­ci­ma Ne vo­lim pri­če ko­je ima­ju tu­žan kraj. U to­me je, na pri­mer, bio moj pro­blem sa Hu­di­ni­jem. To­ni Ker­tis je po­to­pljen u spra­vi za ki­ne­ sko mu­če­nje vo­dom, u lu­dač­koj ko­šu­lji i ve­za­nih ru­ku i no­gu, i vi­še ne­ma sna­ge da se bo­ri. Po­sled­nji me­hu­ri­ći va­zdu­ha iz­la­ze mu iz usta. Ne­ko vri­šti; mi­slim da je bi­la ne­ka že­na. Ne­ko dru­gi raz­bi­ja sta­klo i vo­da is­ti­če na­po­lje, iz­li­va se na po­di­jum i pr­ska gle­da­o­ce u pr­vim re­ do­vi­ma. To­ni Ker­tis iz­go­va­ra po­sled­nje re­či Dže­net Li, a za­tim umi­re. Bi­lo bi bo­lje da ga je pre­ga­zio auto, ili da je po­gi­nuo na mo­to­ru kao Lo­rens od Ara­bi­je. (Do­bra stvar u ve­zi sa Lo­ren­som od Ara­bi­je je­ste to što po­či­nje od kra­ja; na taj na­čin, gor­ki gu­tljaj do­la­zi na po­čet­ku, a pri­ča do­sti­že svoj vr­hu­nac ta­mo gde i tre­ba, u pu­sti­nji.) To što je Hu­ di­ni po­gi­nuo usred po­ku­ša­ja bek­stva, pr­vi put u ži­vo­tu ne us­pev­ši da se oslo­bo­di oko­va, li­či na okrut­nu ša­lu sud­bi­ne, su­ro­vu po­put ka­zni ka­kve su bo­go­vi na­me­ni­li smrt­ni­ci­ma ko­ji su se dr­znu­li da po­le­te ili da im ukra­du sve­tu va­tru; kao da že­li da mu ka­že: „Iz sve­ga si us­peo da se iz­vu­češ, Ha­ri, ali od ne­kih se stva­ri ne mo­že po­be­ći“. Se­ćam se uti­ska ko­ji sam imao kad sam shva­tio da se pri­če o Ro­bi­ nu Hu­du ko­je sam sa­ku­pljao ot­ka­ko sam na­u­čio da či­tam (kad mi se ne­ka pri­ča do­pad­ne, sku­pljam sve nje­ne ver­zi­je na ko­je na­i­đem; da­nas po­se­du­jem osam knji­ga o Ro­bi­nu Hu­du) obič­no za­vr­ša­va­ju pre­ra­no. Uglav­nom su se za­vr­ša­va­le po­vrat­kom kra­lja Ri­čar­da La­vljeg Sr­ca, ko­ ji bi po­mi­lo­vao Ro­bi­na, vra­tio mu ze­mlju i ple­mić­ku ti­tu­lu i bla­go­ slo­vio nje­gov brak sa go­spom Me­ri­jen. Me­đu­tim, u de­ki­noj bi­bli­o­te­ci

244

Mar­se­lo Fi­ge­ras

na­šao sam dru­gu ver­zi­ju, jed­nu de­be­lu knji­gu iz­da­vač­ke ku­će „Pe­u­ ser“. U tom se iz­da­nju pri­ča na­sta­vlja­la da­lje. U na­stav­ku, je­dan od zli­ko­va­ca uspe­va da se uvu­če na ne­ko sla­vlje i da no­žem iz­bo­de go­spu Me­ri­jen i nje­nog ma­le­nog si­na, Ri­čar­da. Je­zi­vo, ali uža­si­ma tu još ni­je kraj. Knji­ga se za­vr­ša­va pri­čom o to­me ka­ko Ro­bi­na, bo­le­snog i shr­va­ nog bo­lom, Ma­li Džon do­vo­di u ma­na­stir da po­tra­ži le­kar­sku po­moć. Tu ga do­če­ku­je mo­na­hi­nja ko­ja mu pred­la­že pu­šta­nje kr­vi. Ma­lak­sao i bez vo­lje za ži­vo­tom, Ro­bin ne pre­po­zna­je mo­na­hi­nju, svo­ju sta­ru ro­đa­ku ko­ja ga je od­u­vek mr­ze­la. Ko­ri­ste­ći pri­li­ku za osve­tu (u sta­ra vre­me­na bi­lo je nor­mal­no da se lju­di od ve­re pre­pu­šta­ju istim stra­sti­ ma kao i obič­ni smrt­ni­ci), že­na mu pu­šta krv, na­la­zi ne­ki iz­go­vor da iza­đe i ne­sta­je. Kad Ma­li Džon do­đe da ga po­tra­ži, već je ka­sno. Ro­bin je na­smrt is­kr­va­rio. Ni­ko­me ni­sam po­me­nuo ovo ot­kri­će. Vra­tio sam knji­gu na po­li­cu, tač­no u onaj pro­cep ko­ji je osta­vi­lo nje­no od­su­stvo, ka­ko ni­ko ne bi pri­me­tio ni­ka­kvu pro­me­nu. Ali ipak, sve se pro­me­ni­lo. Pr­vi put u ži­vo­tu shva­tio sam da bor­ba na stra­ni do­bra ne jem­či sre­ćan kraj. Kao da je ne­ko iz­ne­na­da uga­sio si­lu gra­vi­ta­ci­je: vi­še ni­ sam bio pri­ko­van za Ze­mlju, ne­bo se pre­tvo­ri­lo u bes­kraj­ni po­nor; pro­pa­da­nje je bi­lo re­če­ni­ca bez tač­ke. Od tog tre­nut­ka, sa­ma fra­za sre­ćan kraj zvu­či mi otrov­no. Reč „sre­ ćan“ lu­ka­vo je do­da­ta ka­ko bi nam po­mo­gla da pri­hva­ti­mo ide­ju „kra­ ja“, po­put gor­ke pi­lu­le pre­li­ve­ne še­ćer­nim slo­jem. Ni­ko ne vo­li da zna ka­ko se kraj bli­ži. Da se mi pi­ta­mo, tra­ja­li bi­smo za­u­vek, kao oni ze­či­ći iz re­kla­me za Du­ra­sel. Mo­je po­zno ver­sko obra­zo­va­nje uči­ni­lo je sve što je bi­lo u nje­go­ voj mo­ći da mi pru­ži ne­ka­kvu ute­hu. Do­bra de­la do­ne­će nam sre­ćan kraj... po­sle sa­mog kra­ja. Za­to je de­be­li sve­šte­nik pla­kao od sre­će pred Mar­se­li­no­vom smr­ću: de­čak je do­bio kar­tu za pr­vu kla­su, di­rekt­no za Ne­bo. Za­to su Ri­čard Bar­ton i Džin Si­mons sreć­ni po­šli u mu­če­ni­štvo u Sve­tom po­kro­vu: za­mi­šlja­li su ka­ko će za ne­ko­li­ko mi­nu­ta bi­ti u Ra­ ju, či­ji će sjaj za­se­ni­ti čak i ve­li­čan­stve­ni si­ne­ma­skop.

KAM­ČAT­KA

245

Ob­ja­šnje­nja ko­ja mi je nu­dio otac Ru­is ni­kad mi ni­su bi­la do­volj­ na. Mo­žda baš za­to što su mi, i ne­ho­ti­ce, ro­di­te­lji usa­di­li se­me ag­no­sti­ ci­zma. Ta­ta se bo­rio za prav­du na ovom sve­tu – a ako ima prav­de, ima i sreć­nih kra­je­va, ov­de i sa­da. Ma­ma je ve­ro­va­la u prin­cip ka­u­zal­no­sti, ali u ovom sve­tu, bu­du­ći da ne­ma na­či­na da do­ka­že­mo ka­ko po­sto­ji ne­ki dru­gi, a ka­mo­li ko­je bi na­še rad­nje ov­de mo­gle da ima­ju po­sle­di­ ce ta­mo. Pret­po­sta­vljam da ih je lju­bav pre­ma ovom ži­vo­tu spre­ča­va­la da stalno ima­ju na umu onaj dru­gi, u onom sve­tu. Ko­li­ko su mo­gli da vi­de, to što ima­ju pred so­bom bi­lo je sve što po­sto­ji. Sve što su ra­di­li bi­lo je usme­re­no na po­sti­za­nje ne­kog ci­lja u ovom ži­vo­tu; osta­lo, uko­ li­ko po­sto­ji, bi­će čist bo­nus. Vre­me­nom sam raz­u­meo da pri­če, jed­no­stav­no, ne­ma­ju kraj. Imam ob­ja­šnje­nje za to ko­je je de­lom isto­rij­sko (taj deo du­gu­jem ta­ ti), de­lom bi­o­lo­ško (taj deo du­gu­jem ma­mi), a de­lom po­et­sko: za ovaj po­sled­nji deo, ja sam je­di­ni kri­vac. Ve­ru­jem da pri­če ne­ma­ju kraj, jer iako pro­ta­go­ni­sta vi­še ne­ma, nji­ ho­va de­la i da­lje uti­ču na one ko­ji su ih na­dži­ve­li. Za­to ve­ru­jem da je Isto­ri­ja okean u ko­ji se uli­va­ju re­ke svih na­ših lič­nih pri­ča. Sve što je bi­lo pre nas pru­ža nam osno­vu. Mi smo pro­du­že­tak tih pri­ča, kao što će oni ko­ji do­đu iza nas na­sta­vi­ti na­še. Po­ve­za­ni smo u mre­žu ko­ja se pru­ža kroz pro­stor – sva ži­va bi­ća te­sno su po­ve­za­na, ta­ko da se na­še sud­bi­ne pre­pli­ću – ali i kroz vre­me; jer tu mre­žu či­ni­mo mi ko­ji smo ži­vi da­nas, ali i oni ko­ji su ži­ve­li ju­če, i oni ko­ji će do­ći su­tra. Ve­ru­jem da pri­če ne­ma­ju kraj, jer čak i kad se ži­vot za­vr­ši, nje­go­ va ener­gi­ja pru­ža ži­vot dru­gi­ma. Je­dan leš (iz per­spek­ti­ve lar­vi) sa­mo uve­ća­va broj ži­vo­ta is­pod ze­mlje, ka­ko bi do­ne­li plo­do­ve iz­nad ze­mlje i hra­ni­li mno­štvo ko­je će, sa svo­je stra­ne, kad umre dru­gi­ma po­da­ri­ti ži­vot. Dok je ži­vo­ta u ovom sve­mi­ru, pri­ča ni­jed­nog bi­ća ne­će ima­ti sop­stve­ni kraj; sa­mo će se pre­o­bra­zi­ti. Kad umre­mo, pri­ča na­šeg ži­ vo­ta sa­mo pro­me­ni ža­nr. Vi­še ni­smo kri­mi ro­man, ko­me­di­ja ili ep­ska pri­ča. Po­sta­je­mo udž­be­nik ge­o­gra­fi­je, bi­o­lo­gi­je, isto­ri­je.

73. O naj­bo­ljim pri­ča­ma Naj­bo­lje pri­če su one ko­je nas op­či­ne još u de­tinj­stvu i ko­je ra­stu sa na­ma, ot­kri­va­ju­ći nam no­va zna­če­nja pri sva­kom sle­de­ćem či­ta­nju. (Sva­ki put su dru­ga­či­je; zna­či, ne­ma­ju kraj.) Baš kao i pe­sme Bitlsa, ko­je nas na po­čet­ku za­vo­de onim yeah, yeah, yeah iz She Lo­ves You, a za­tim nas ne­žno vo­de, po­štu­ju­ći naš raz­voj, sve dok nam ne po­nu­de mo­guć­nost da raz­mi­šlja­mo o bes­ko­nač­no­sti vre­me­na, uz or­ke­star u pe­smi A Day in the Li­fe. (Ni Bitlsi ne­ma­ju kraj. Isti­na, na ko­ri­ca­ma nji­ho­vog po­sled­njeg al­bu­ma pi­še da se po­sled­nja pe­sma zo­ve The End, to je ona u ko­joj ka­žu ka­ko, na kra­ju, sva­ko do­bi­je ono­li­ko lju­ba­vi ko­ li­ko je i pru­žio, ali ni­je isti­na da je to po­sled­nja pe­sma, po­sle nje ima još jed­na ko­je ne­ma na spi­sku, jed­na skri­ve­na, krat­ka pe­smi­ca u ko­joj Pol ka­že ka­ko je Nje­no vi­so­čan­stvo fi­na de­voj­ka i ka­ko će jed­nog da­na bi­ti nje­go­va.) Me­đu mno­štvom me­ni omi­lje­nih pri­ča, ona o kra­lju Ar­tu­ru za­uz­ i­ ma po­ča­sno me­sto. Pret­po­sta­vljam da me je u njoj is­pr­va pri­vu­klo ono naj­o­či­gled­ni­je: svi­đa­li su mi se oklo­pi, ide­ja o jed­na­ko­sti za Okru­glim sto­lom, ro­man­tič­na za­mi­sao o vi­te­zo­vi­ma i nji­ho­voj po­tra­zi za Sve­tim gra­lom, pe­ha­rom iz ko­ga je Hrist pio na Po­sled­njoj ve­če­ri. Ta je pri­ča od­u­vek bi­la sa­vr­še­na me­ša­vi­na ep­ske pu­sto­lo­vi­ne i du­hov­ne po­tra­ge. Ka­ko sam ra­stao, deč­je ver­zi­je pri­če osta­le su iza me­ne, i do­šlo je vre­ me da pro­či­tam ori­gi­nal­ne iz­vo­re: Isto­ri­ja kra­lje­va Bri­ta­ni­je Dže­fri­ja de Mon­ma­ta, Le Mor­te d’Art­hur ser To­ma­sa Ma­lo­ri­ja, ci­klus pe­sa­ma o Gra­lu, kao što su Sir Ga­wa­in and the Green Knight. Od­ra­sti u ve­li­koj

KAM­ČAT­KA

247

me­ri zna­či na­u­či­ti da iza­đeš na kraj sa pro­ti­vu­reč­no­sti­ma. Na­u­čio sam ta­ko da je­dan čo­vek kao što je Ar­tur mo­že da ima naj­bo­lje na­me­re, a da ipak bu­de sit­ni­čav, po­vr­šan i se­bi­čan. Ar­tur je po­či­nio in­cest, po­bio ne­du­žnu de­cu i, shr­van lič­nim bo­lom, za­bo­ra­vio na op­šte do­bro. Me­đu­tim, naj­ve­ći uti­sak na me­ne je osta­vio kraj. Ser Be­di­ver po­ ma­že Ar­tu­ru, ko­ji je na sa­mr­ti, da uđe u brod pun že­na ob­u­če­nih u cr­no, me­đu ko­ji­ma su i tri kra­lji­ce: nje­go­va se­stra Mor­ga­na La Fej, kra­lji­ca Se­ver­nog Vel­sa i kra­lji­ca Pu­sta­ra. Sa nji­ma je i Nim­ve, Go­spa od Je­ze­ra. Upla­ka­nom vi­te­zu Be­di­ve­ru Ar­tur ka­že ka­ko od­la­zi u Ava­ lon, gde će nje­go­ve lju­te ra­ne bi­ti iz­le­če­ne. Brod se gu­bi u ma­gla­ma je­ze­ra. Sle­de­ćeg da­na, Be­di­ver na­i­la­zi na ho­do­ča­sni­ka ko­ji se mo­li kraj sve­že hum­ke. Pi­ta ga ko tu po­či­va, a ho­do­ča­snik mu od­go­va­ra da tu le­ži čo­vek ko­ga su ne­ke že­ne za­mo­li­le da sa­hra­ni. Be­di­ver za­klju­ču­je da je u pi­ta­nju Ar­tur, i od­lu­ču­je da ostan­tak ži­vo­ta pro­ži­vi tu, u mo­li­ tvi i po­stu. Ma­lo­ri za­tim pri­ča ver­zi­ju pri­če po ko­joj Ar­tur ni­je umro, već će se vra­ti­ti ka­da kuc­ne pra­vi čas. Po nje­go­vim re­či­ma, nat­pis na Arturo­voj grob­ni­ci gla­si: Ov­de po­či­va Ar­tur, ko­ji be­ja­še i opet bi­će kralj. Me­đu­ tim, po­što ga ni­ko ni­je vi­deo mr­tvog, ni­ti je po­me­nu­ta grob­ni­ca pro­ na­đe­na, ni­ko ne mo­že da po­tvr­di nje­go­vu smrt. Ma­lo­ri od­bi­ja da se iz­ja­sni o nje­go­vom mo­gu­ćem po­vrat­ku: „Ne­ću re­ći da će se vra­ti­ti, ali mo­gu da ka­žem ka­ko je u ovom sve­tu pro­me­nio vla­sti­ti ži­vot.“ Kao i Ma­lo­ri, ve­ru­jem da ni­šta ne sve­tu ne uli­va to­li­ko na­de kao pri­ča o čo­ve­ku ko­ji je us­peo da pro­me­ni sop­stve­ni ži­vot; u ovom mrač­ nom sve­tu u ko­me nam go­vo­re ka­ko se ni­ko ne me­nja, ne­ma ve­ćeg pod­vi­ga od to­ga. Već 1837, Ralf Vol­do Emer­son po­di­gao je glas pro­tiv po­bor­ni­ka re­zig­na­ci­je: „Zlob­no je mi­šlje­nje po ko­me smo ka­sno do­šli na ovaj svet; da je on već odav­no za­vr­šen“. Svet još ni­je go­tov. Osta­lo mu je bar još pet mi­li­jar­di go­di­na. Za­to mi idu na živ­ce oni ko­ji tvr­de ka­ko su sve pri­če već is­pri­ča­ne, osu­đu­ju­ći čin stva­ra­nja na pro­sto po­ na­vlja­nje ne­če­ga što je ne­ko već ura­dio, i to bo­lje, na za­do­vo­lja­va­nje pu­kim mr­vi­ca­ma sa tu­đe tr­pe­ze. Ta je za­mi­sao jed­na­ko be­smi­sle­na kao i re­ći da su svi ži­vo­ti već odži­vlje­ni, što nas pre­tva­ra u po­lov­ne lju­de, imi­ta­to­re po­zajm­lje­nih ži­vo­ta, od­uz­ i­ma nam za­slu­ge i na­de i

248

Mar­se­lo Fi­ge­ras

obez­vre­đu­je na­ša stre­mlje­nja. Na­ši ži­vo­ti ni­su ni­šta ma­nje va­žni od dru­gih. Na­pro­tiv, oni iz­vi­ru­ju iza ho­ri­zon­ta pro­te­klih ži­vo­ta, onih ko­ ji su pre­sta­li da bu­du bi­o­lo­gi­ja ka­ko bi se pre­tvo­ri­li u isto­ri­ju, ži­vo­ta ko­ji su nam uta­ba­li sta­ze do ove ­sa­dašnjo­sti, ko­ja je u tom smi­slu ve­ća od sve­u­kup­ne pro­šlo­sti; ži­vo­ta ko­ji su, po­put ne­kih ži­vo­tinj­skih vr­sta, pred­sta­vlja­li most iz­me­đu onog što je bi­lo i ono­ga što je­ste, omo­gu­ća­ va­ju­ći nam da pre­mo­sti­mo jaz, da osvo­ji­mo pla­nin­ski vrh vi­ši od svih pret­hod­nih – ali ni­ka­da i po­sled­nji. Jed­na re­če­ni­ca, ko­ja se če­sto ko­ri­sti ka­ko bi ilu­stro­va­la te­snu ve­zu iz­me­đu pri­rod­nih fe­no­me­na, ka­že ka­ko lep­tir, ma­šu­ći kri­li­ma, mo­že da po­kre­ne niz zbi­va­nja ko­ja će do­sti­ći vr­hu­nac u ra­zor­nom ura­ga­nu na ne­kom dru­gom kra­ju sve­ta. Ako lep­ti­ru pri­zna­je­mo to­li­ku moć, ko­li­ko li tek mo­ći ima čo­vek ko­ji, za­go­spo­da­riv­ši vla­sti­tim ži­vo­tom nad ko­jim dru­gi tvr­de da ima­ju kon­tro­lu, uspe­va da ga pro­me­ni na­ bo­lje? Ka­kve će tek ura­ga­ne pro­iz­ve­sti ta pro­me­na u oni­ma ko­ji ga okru­žu­ju, pa čak i na naj­da­ljoj tač­ki pla­ne­te? Za­to, kao i Ma­lo­ri, ve­ru­ jem da je do­volj­no to što je Ar­tur is­ko­ri­stio svo­ju pri­li­ku da se is­ku­pi. Ali kad sam bio ma­li, vi­še mi se svi­đa­la fan­ta­stič­na ver­zi­ja pri­če, po ko­joj je Ar­tur u Ava­lo­nu vi­dao svo­je ra­ne i če­kao pra­vi čas da se vra­ti u svo­ju ze­mlju. Mno­go go­di­na, Kam­čat­ka je bi­la moj Ava­lon.

74. Vra­ća­mo se i za­ti­če­mo sa­mo mrak Kad smo se vra­ti­li, u ne­de­lju u po no­ći, či­tav je kraj bio u mra­ku; uli­ca za uli­com gu­ste ta­me. Ta­ta je osta­vio auto dve­sta me­ta­ra od ima­ nja, par­ki­ra­ju­ći ga u ri­kverc na ne­či­jem pri­la­zu; u slu­ča­ju van­red­nog sta­nja, mo­gao je la­ko da ga okre­ne na bi­lo ko­ju stra­nu. Ma­ma i ja smo ga gle­da­li ka­ko od­la­zi pra­šnja­vim dru­mom s lam­pom u ru­ci. Pa­tu­ljak je spa­vao po­red me­ne, gr­le­ći svo­ju dvo­ji­cu Ši­lja i ba­la­ve­ći po nji­ma. Ma­ma je sti­gla da, jed­nu za dru­gom, po­pu­ši dve ci­ga­re­te dok se ta­ta ni­je vra­tio. „Iz­gle­da da je sa­mo ne­sta­lo stru­je“, re­kao je ta­ta se­da­ju­ći za vo­lan. „A Lu­kas?“, upi­tao sam. Sa­mo me je to za­ni­ma­lo. „Lu­kas ni­je tu.“ Iz ne­kog raz­lo­ga ta­ta ni­je zvu­čao ube­đe­no. Čim je ci­troen ušao u dvo­ri­šte iz­le­teo sam kao me­tak i po­čeo da ga tra­žim u sva­kom kut­ku. Stvar­no ni­je bi­lo stru­je. Pre­šao sam ce­lu ku­ću opi­pa­va­ju­ći zi­do­ve i do­ zi­va­ju­ći Lu­ka­sa po ime­nu. Kad sam ušao u svo­ju so­bu, zrak me­se­či­ne ko­ji se ušu­njao kroz pro­zor po­ka­zao mi je, kao pr­stom, ja­san znak nje­go­vog od­su­stva. Ni Lu­ka­so­va vre­ća za spa­va­nje ni­je bi­la tu. To što Lu­kas ni­je bio kod ku­će ve­o­ma me je raz­o­ča­ra­lo, jer sam žar­ko že­leo da ga vi­dim, ali mi­slio sam, vra­ti­će se on već. Me­đu­tim, kad sam vi­deo da je od­neo i svo­je stva­ri, ob­uz­ eo me je ne­ki no­vi ne­mir. Ma­ma mi je re­kla ka­ko je mo­žda, dok mi ni­smo tu, od­lu­čio da spa­va ne­gde dru­gde. Ni­smo mo­gli da ga kri­vi­mo. Kad je čo­vek sam, mo­že da od­lu­či šta god mu pad­ne na pa­met. Ali ne tre­ba da bri­nem;

250

Mar­se­lo Fi­ge­ras

da je Lu­kas pla­ni­rao da ode na du­že, si­gur­no bi nas o to­me oba­ve­stio, ka­ko je red. Pi­tao sam se da li je ne­gde u ku­ći osta­vio po­ru­ku ko­ju ta­ko, u mra­ ku, ni­smo mo­gli od­mah da pri­me­ti­mo. Upu­tio sam se pre­ma ba­ze­nu, da se in­for­mi­šem o zdra­vlju na­ših ža­ba, kad sam ugle­dao sve­tlost u dnu ba­šte. Pa­li­la se i ga­si­la, pa­li­la i ga­si­la, kao taj­ni znak. Za­gr­lio sam Lu­ka­sa to­li­ko sna­žno da je ostao bez va­zdu­ha. Sta­jao je na­slo­njen na to­po­lu. Kraj no­gu je spu­stio vre­ću za spa­va­nje i tor­bu Ja­pan Air Li­nes. „Šta ra­diš ov­de na­po­lju? Zar ne vi­diš da će ki­ša?“ „Če­kao sam vas.“ „Šta se de­si­lo sa stru­jom?“ „Re­strik­ci­ja je, ceo kraj je u mr­klom mra­ku.“ Lu­ka­sov me od­go­vor oči­gled­no ni­je za­do­vo­ljio; od­lu­čio sam da od­mah opet oku­šam sre­ću i upi­tao ga: „Šta ra­diš ov­de na­po­lju?“ Lu­kas mi ni­je od­go­vo­rio. Či­ni­lo se kao da ga vi­še za­ni­ma ta­ta, ko­ji nas je vi­deo i po­šao pre­ma na­ma. To mi je za­sme­ta­lo. Po­mi­slio sam ka­ko je Lu­kas ti­me što me ig­no­ri­še pre­kr­šio naš pakt, i ka­ko imam pu­no pra­vo da bu­dem po­vre­đen. Ali ni­sam imao vre­me­na da iz­ra­zim svo­ju uvre­đe­nost. Stva­ri se de­ša­va­ju br­že ne­go što ose­ća­nja mo­gu da ih pra­te. „Imaš li mi­nut?“, upi­tao je Lu­kas ta­tu. Ume­sto da mu od­go­vo­ri, ta­ta mi je na­re­dio da se sklo­nim. „Idi da po­mog­neš ma­mi, osta­la je sa­ma sa tor­ba­ma.“ Po­slu­šao sam ga pre­ko vo­lje. Kad mi je po­spa­ni Pa­tu­ljak re­kao ne­ što sa­svim ne­du­žno, po­slao sam ga u per­šun. Oti­šao je da cmi­zdri po­red ba­ze­na, i ot­krio leš ko­ji je plu­tao na po­vr­ši­ni vo­de: „Mr­tva ža­ba! Mr­tva ža­ba!“ Ko zna za­što, ose­tio sam olak­ša­nje. Bi­lo mi je dra­go što imam ne­što da ra­dim, ne­što če­mu mo­gu da se po­sve­tim. Po­slao sam Pa­ tulj­ka da pro­na­đe sta­re no­vi­ne i ko­mad ka­na­pa, a ja sam oti­šao da po­tra­žim lo­pa­tu. Za­ko­pa­li smo ža­bu is­pod dr­ve­ta, po­red osta­lih.

KAM­ČAT­KA

251

„Ovo ni­je ra­ka“, re­kao je Pa­tu­ljak za­mo­tulj­ku ko­ji je iz­i­gra­vao mr­tvač­ki po­krov. „To je lift. Sta­vi­mo te tu unu­tra, i ti odeš pra­vo u raj za ža­be.“ Spu­stio je ža­bu u ze­mlju. Ja sam po­čeo da je za­tr­pa­vam. Pa­tu­ljak je na­či­nio znak kr­sta, pre­ci­zno i ele­gant­no, i otr­čao u ku­ću. Još sam se rvao sa lo­pa­tom kad mi je pri­šao Lu­kas. No­sio je vre­ću za spa­va­nje is­pod mi­ške i tor­bu pre­ba­če­nu pre­ko ra­me­na. „Od­la­zim, Ha­ri.“ „Sa­da? Po­ki­snu­ćeš do go­le ko­že!“ „Tvoj ta­ta će me od­ve­sti do sta­ni­ce.“ „Mo­gu li i ja?“ „... Ne.“ „Što da ne? Sad ću da za­vr­šim!“ „Ne mo­gu vi­še da če­kam. Tre­ba­lo je dav­no da odem, ali hteo sam da vas sa­če­kam. Da se po­zdra­vi­mo.“ Po­čeo sam da uda­ram ze­mlju lo­pa­tom ka­ko bih je sa­bio. „Idem, Ha­ri. Ovog pu­ta se ne­ću vra­ti­ti.“ „Mo­raš da ideš, zar ne?“, pi­tao sam, utap­ka­va­ju­ći ze­mlju pa­ti­ka­ma. „Po­gre­šno pi­ta­nje.“ Klek­nuo sam tra­že­ći ka­men­či­će da ih sta­vim na ma­le­nu ra­ku; ni­ sam hteo da je psi to­kom no­ći ras­ko­pa­ju. „Zna­či, ta­ko će­mo? Ka­žeš zdra­vo, okre­neš se na pe­ti i odeš? Mi­slio sam da smo dru­go­vi.“ „Ali ne­će­mo se vi­še ni­kad vi­de­ti!“ Usle­di­la je ti­ši­na ko­ja je de­lo­va­la ne­ka­ko ko­nač­no. Ru­ke su mi bi­le pu­ne­ ka­men­či­ća kad je Lu­kas re­kao: „Osta­vio sam na­ran­dža­stu ma­ji­cu u so­bi.“ Po­mi­slio sam ka­ko je pre­kar­da­šio, i ni­sam ga ga­đao ka­me­njem sa­ mo za­to što mi je tre­ba­lo za ne­što dru­go. „Idi i uzmi je sam!“ U ne­kom tre­nut­ku po­če­la je da pa­da ki­ša, ali ja to ni­sam pri­me­tio. I da­lje sam kle­čao; po­čeo sam da sla­žem ka­men­či­će u ob­li­ku spi­ra­le, od cen­tra ra­ke u sve ve­ćim kru­go­vi­ma, a on­da sam iz­ne­na­da shva­tio da ma­ma sto­ji po­red me­ne.

252

Mar­se­lo Fi­ge­ras

„Za­što se ne po­zdra­viš sa Lu­ka­som?“ „Za­to što ne­ću.“ „Ka­ja­ćeš se po­sle.“ „Šta ti znaš?“ „Znam. Ve­ruj mi da znam.“ „Zar ne vi­diš da sam za­u­zet?“ Na­jed­nom je i ma­ma bi­la do­le, kle­ča­la je na mo­kroj ze­mlji. Sta­vi­la mi je ru­ke na ra­me­na i na­te­ra­la me da se okre­nem. „Po­gle­daj me. Do­bro me po­gle­daj“, re­kla je, dok sam ja po­ku­ša­vao da okre­nem gla­vu. „Ne mo­žeš vi­še da se za­tva­raš u se­be. Znam da je te­ško pa­ti­ti, ko­me se to još svi­đa? Svi bi­smo hte­li da ima­mo oklop ko­ji nas šti­ti od bo­la. Ali kad po­dig­neš zid oko se­be ka­ko bi se za­šti­tio od ono­ga na­po­lju, na kra­ju ot­kri­ješ ka­ko si ostao za­to­čen. Ne­moj da se za­tva­raš u se­be, du­šo. Bo­lje je pa­ti­ti ne­go pre­sta­ti da ose­ćaš. Ako ži­viš u oklo­pu, pro­pu­sti­ćeš ono naj­lep­še!... Obe­ćaj mi ne­što. Obe­ćaj mi da ne­ćeš ni­šta pro­pu­sti­ti. Da ne­ćeš do­zvo­li­ti da ti pro­mak­ne ni­je­dan lep tre­nu­tak. Obe­ća­vaš?“ Na­glo sam se is­trg­nuo iz nje­nih ru­ku. Bi­lo mi je pre­ko gla­ve po­ gre­šnih pi­ta­nja, ža­ba-sa­mo­u­bi­ca i maj­čin­skih na­kla­pa­nja ko­ja, kao što sam upra­vo vi­deo, ni­su pre­sta­ja­la čak ni kad plju­šti. Ali ako mi­sli­te da je to bi­lo do­volj­no da mo­ja ma­ma dig­ne ru­ke, sil­no gre­ši­te. Za že­nu ko­ja je kle­ča­la po­red me­ne, po­ki­sla do go­le ko­že, ma­te­rin­stvo je pred­ sta­vlja­lo is­pit iz­dr­žlji­vo­sti. „Znaš li kad sam u ži­vo­tu naj­vi­še pa­ti­la?“ (Ni­je oče­ki­va­la da joj od­go­vo­rim, pa je od­mah na­sta­vi­la.) „Uža­sno je bo­le­lo, ku­nem ti se. Bi­lo je je­zi­vo! Ali bio je to bol ko­ji sam sa­ma sve­sno oda­bra­la. Ima­la sam dve mo­guć­no­sti: da oda­be­rem ono što že­lim i zbog to­ga pa­tim, ili da ži­vim bez pat­nje, ali da osta­nem bez iče­ga. I do­bro sam oda­bra­ la. Do­ži­ve­la sam stra­šan bol, ali sam ste­kla i naj­ve­ću sre­ću. I ne bih se me­nja­la ni za šta na sve­tu. Znaš li kad je to bi­lo? Znaš li o če­mu ti go­vo­rim?“ Ni­sam hteo da joj od­go­vo­rim, ali kop­ka­lo me je to po­gla­vlje po­ro­ dič­nog pre­da­nja za ko­je sam bio si­gu­ran da ni­kad ni­sam čuo. O če­mu

KAM­ČAT­KA

253

je tu reč? Šta li je to do­ži­ve­la ma­ma, šta ju je to­li­ko za­bo­le­lo? Ima li ne­ki oži­ljak ko­ji ni­sam pri­me­tio? „Pri­čam o te­bi. O to­me ka­ko sam te ro­di­la, ble­sa­ne.“ Ušav­ši u svo­ju so­bu, shva­tio sam šta je Lu­kas hteo da mi ka­že na ra­stan­ku. Mi­slio sam ka­ko je imao obra­za da tra­ži da mu do­ne­sem ma­ji­cu ko­ju je za­bo­ra­vio, ali ni­je bi­lo ta­ko. Lu­kas je znao ko­li­ko mi se svi­đa nje­na jar­ko­na­ran­dža­sta bo­ja, i onaj deo ko­ji je iz­gle­dao kao da je od gu­me, sa sli­kom mo­to­ra. Za­to ju je osta­vio na mom kre­ve­tu, či­stu i is­pe­gla­nu, u pu­nom sja­ju. Po­klo­nio mi ju je. Is­tr­čao sam na uli­cu, ali njih već vi­še ni­je bi­lo.

75. Moj eska­po­lo­ški de­bi Vo­zo­vi su du­šu da­li za sa­nja­re­nje. Mo­ra da je za to kri­vo dr­mu­sa­ nje, rit­mič­ko kre­ta­nje i uvek isti na­pe­vi pro­da­va­ca ko­ji idu od ku­pea do ku­pea; uspa­van­ka postin­du­strij­skog sve­ta. A mo­žda to ima ne­ka­ kve ve­ze sa pre­pu­šta­njem; ku­piš kar­tu i pre­pu­stiš se ma­ši­ni, i pre ne­go što išta pri­me­štiš, bez ob­zi­ra na to da li se­diš ili sto­jiš u ma­si, već si uto­nuo u raz­mi­šlja­nje. Mo­žda i ne­ma po­tre­be za to­li­kim na­ga­đa­njem; mo­žda je sa­nja­re­nje lo­gič­na po­sle­di­ca sa­me pri­ro­de vo­za, nje­go­ve su­ šti­ne. Na kra­ju kra­je­va, u pi­ta­nju su to­ne i to­ne me­ta­la i li­ma ko­je pu­nom br­zi­nom ju­re po pra­voj li­ni­ji; ta­kvo ne­što mo­glo je da pad­ne na pa­met sa­mo ne­ko­me ko se pot­pu­no pre­dao sa­nja­re­nju, ne­ko­me ko bu­dan sa­nja san iz ko­ga mo­že da se iz­ro­di sa­mo voz. Vo­lim ka­da se voz kre­će uz­dig­nu­tom pru­gom, jer ta­ko mo­gu da vi­dim i kro­vo­ve ku­ća. Lju­di se naj­če­šće po­na­ša­ju kao da kro­vo­vi ne po­sto­je. Ba­ca­ju ta­mo stva­ri ko­je že­le da za­bo­ra­ve, kao što su zar­đa­li tri­ci­kli, ba­ze­ni na na­du­va­va­nje, pra­zni ka­ve­zi, kan­te s far­bom, lajs­ne ko­je ni­kad ni­su po­sta­vi­li, plo­či­ce pre­te­kle od re­no­vi­ra­nja. Ko­ri­ste ih i ka­ko bi od po­gle­da sa­kri­li ono za šta ne že­le da se po­bri­nu, mo­kar veš me­đu ko­jim štr­či ne­ko ogrom­no pr­slu­če, ile­gal­no po­ve­za­ne ka­blo­ve za te­le­vi­zi­ju, dim­nja­ke iz ko­jih ku­lja za­stra­šu­juć, cr­ni dim. Znam da ne bi tre­ba­lo ta­mo da gle­dam, da su to sta­vi­li tu baš za­to da ga ni­ko ne bi vi­deo, ali ja vo­lim da gle­dam ono pred či­me svet uglav­nom okre­će gla­vu, to mi go­vo­ri vi­še od hi­lja­du re­či, a osim to­ga, ni­sam kriv ja, ne­ go voz ko­ji me tu­da vo­zi.

KAM­ČAT­KA

255

Pr­vi put vo­zom pu­tu­jem za Bu­e­nos Aj­res. Po­la­zim sa iste sta­ni­ce sa ko­je je Lu­kas oti­šao pre sa­mo ne­ko­li­ko sa­ti. Zna­ju­ći da ho­dam nje­go­ vim sto­pa­ma – ku­pu­jem kar­tu, če­kam voz, bi­ram u ko­ji ću va­gon da uđem – ose­ćam se kao da mi je bli­zu, ali taj je ose­ćaj pro­la­zan. Ušav­ši u voz, ne pre­po­zna­jem ni­jed­no li­ce. Va­go­ni mi de­lu­ju ne­do­vr­še­no, kao da ih je ne­ko pre­ra­no iz­va­dio iz rer­ne. Su­vi­še je sve­ta, i svi se pa­žlji­ vo tru­de da ig­no­ri­šu one oko se­be. Se­di­šta su pr­lja­va i po­ce­pa­na. Da stva­ri bu­du još go­re, pri­me­ću­jem čo­ve­ka ko­ji mi uli­va strah. No­vi­ne dr­ži jed­nom ru­kom, a ma­li prst mu je neo­bič­no krut. Na pr­voj sle­de­ ćoj sta­ni­ci pre­la­zim u dru­gi va­gon, ali se ne ose­ćam ni­ma­lo bo­lje. Sve je vi­še sve­ta. Da­vim se u mo­ru lak­to­va i pa­zu­ha. Uspe­vam da iz­vu­čem gla­vu iz tog klup­ka, i go­to­vo pa­dam na že­nu ko­ja spa­va se­de­ći, otvo­re­ nih usta. Sa dru­ge stra­ne sta­kla, grad kao da uz­mi­če ve­li­kom br­zi­nom. Te no­ći kad je oti­šao Lu­kas, za­klju­čio sam ka­ko je kuc­nuo čas da se opro­bam kao eska­po­log. Taj mi se plan već du­go mo­tao po gla­vi. Sad sam mo­rao da ga spro­ve­dem do tan­či­na, i da se ne osvr­ćem. Ovo po­sled­nje od ključ­nog je zna­ča­ja za eska­po­lo­ge: kad su svi ka­tan­ci na svom me­stu, po­klo­pac kov­če­ga je spu­šten a nad gla­vom ti se na­la­ze to­ne i to­ne vo­de, ne­ma vre­me­na za ko­le­ba­nje. Na­zad se vi­še ne mo­že, a tre­nut­no sta­nje je pro­la­zno. Osta­je nam sa­mo da ide­mo na­pred. Da po­beg­ne­mo. To je je­di­no re­še­nje. Pa­tu­ljak je pri­stao da mi po­mog­ne, iako se pla­šio da ma­ma ne­će shva­ti­ti sup­til­nu raz­li­ku iz­me­đu po­moć­ni­ka i sa­u­če­sni­ka. Ni­sam imao kud do da pri­beg­nem uce­ni. Obe­ćao sam mu svo­je stri­po­ve o Su­per­ me­nu, ko­ji su iona­ko već bi­li uni­šte­ni, jer je Pa­tu­ljak u nji­ma do­cr­tao ore­o­le sva­kom li­ku za ko­ga je mi­slio da je do­bar. (Leks Lu­tor ni­je imao oreol.) Za­jed­no smo po­šli u ško­lu, kao i sva­kog dru­gog da­na. Is­pra­tio sam ga do ula­za u škol­sko dvo­ri­šte jer sam se pla­šio da se ne iz­gu­bi, ali pre ne­go što je ušao, dao sam mu dva stri­pa – pr­vi deo is­pla­te; osta­lo će do­bi­ti ka­sni­je, ako bu­de po­što­vao do­go­vor da ni­kom ne oda ku­da sam po­šao – i ostao sam na uli­ci sve dok ni­sam vi­deo da je ušao. Je­di­na ne­pred­vi­đe­na okol­nost bio je De­nu­či, moj drug iz raz­re­da. Sta­jao je u škol­skom dvo­ri­štu, sa one stra­ne ogra­de, i gle­dao me ćut­ke. Ve­ro­vat­no mu je skre­nu­lo pa­žnju to što Pa­tu­ljak i ja ni­smo ušli za­jed­

256

Mar­se­lo Fi­ge­ras

no. Na tre­nu­tak ko­ji je iz­gle­dao kao več­nost ni­je­dan od nas dvo­ji­ce ni­je znao šta da ra­di. Vi­deo sam ka­ko je po­gle­dao pre­ma ocu Ru­i­su, ko­ji je sta­jao u pod­nož­ju ste­pe­ni­ca, po­zdra­vlja­ju­ći đa­ke kao i sva­kog da­na. Ako De­nu­či upo­zo­ri oca Ru­i­sa, moj će beg pro­pa­sti i pre ne­go što je po­čeo. Me­đu­tim, De­nu­či ni­je uči­nio ni­šta. Ostao je da sto­ji i gle­da me kroz re­šet­ke, sa istim onim iz­ra­zom li­ca ka­kav je imao na od­mo­ru kad bi me po­zvao da se igra­mo olov­nim voj­ni­ci­ma, a ja ga od­bio. Ko­rak­ nuo sam una­zad, okle­va­ju­ći. De­nu­či se ni­je ni po­me­rio. Na­sta­vio sam da se po­vla­čim una­tra­ške, ali on i da­lje ni­je ra­dio ni­šta. Kad sam se od­ma­kao če­ti­ri-pet me­ta­ra, po­di­gao sam ru­ku i mah­nuo mu. Dis­kret­ no mi je od­mah­nuo. Otac Ru­is ni­je smeo ni­šta da pri­me­ti. Ber­tu­čo je uvek ru­čao kod ku­će. Mo­ja je na­me­ra bi­la da ga sa­če­ kam kad iza­đe iz ško­le. Bio sam si­gu­ran da će me po­zva­ti na ru­čak, a ako sre­ća bu­de na mo­joj stra­ni, nje­go­va će ma­ma pra­vi­ti beč­ke šnic­le. Pre­šao sam iz vo­za u auto­bus i sti­gao u če­tvrt Flo­res sre­di­nom pre­po­dne­va. Mo­rao sam ne­ka­ko da ubi­jem vre­me do po­dne­va. Ni­sam imao ni­šta pro­tiv. Mo­gao bih da po­gle­dam šta se da­je u bi­o­sko­pi­ma „Pu­ej­re­don“ i „San Mar­tin“. Mo­gao sam da svra­tim u knji­ža­ru „To­ni­ ni” i pro­ve­rim da li im je sti­gla no­va ver­zi­ja Ro­bi­na Hu­da. Mo­gao sam da uđem u tr­žni cen­tar na Ave­ni­ji Bo­ja­ka i gle­dam iz­log pro­dav­ni­ce ma­ke­ta u ko­joj je uvek bi­lo A6M-ova i Spit­fa­je­ra. Je­di­na me­ra pre­do­ stro­žno­sti ko­ju sam mo­rao da pre­du­zmem bi­la je da ski­nem škol­sku ke­ce­lju, ka­ko ne bih iz­gle­dao kao da sam po­be­gao iz ško­le, pa bes­cilj­ no tu­ma­ram. (Bio sam do­volj­no na­i­van da ve­ru­jem ka­ko de­čak ko­ji se smu­ca po kra­ju s ran­cem u ru­ci iz­gle­da ma­nje sum­nji­vo od de­ča­ka sa ran­cem i u ke­ce­lji.) Iz­ne­na­dio sam se shva­tiv­ši ka­ko sve iz­gle­da isto. Ne znam ni sâm šta sam oče­ki­vao. Naj­ve­ro­vat­ni­je ne­ka­kav znak da se ne­što pro­me­ni­lo u mom od­su­stvu, šta znam, da su bo­je iz­ble­de­le, da je ki­osk na kom sam ku­po­vao stri­po­ve za­tvo­ren u znak ža­lo­sti (iz­gu­bi­li su va­žnu mu­šte­ri­ju, to je bi­lo naj­ma­nje što su mo­gli da uči­ne), na­pu­kli­nu na fa­sa­di cr­kve sve­tog Jo­si­fa, ne znam, bi­lo šta! Ali sve je iz­gle­da­lo pot­pu­no isto. Bo­je su bi­le iste. Isti ki­o­sci sa istim pro­dav­ci­ma. Ista ona sta­ra, do­sad­na cr­kva.

KAM­ČAT­KA

257

I lju­di su iz­gle­da­li sa­svim ne­pro­me­nje­no. Išli su uli­com Ri­va­da­vi­ja, ula­zi­li i iz­la­zi­li iz pro­dav­ni­ca, ban­ki, tr­žnih cen­ta­ra, če­ka­li auto­bu­se, pre­la­zi­li uli­cu, ner­vo­znim, br­zim ko­ra­kom za­uz­ e­tih lju­di ko­ji žu­re da ne­ku­da stig­nu. Bi­la mi je, me­đu­tim, sum­nji­va sva ta mar­lji­vost. Pre­ stao sam da mi­slim ka­ko se ni­šta ni­je pro­me­ni­lo i po­čeo je da me mu­ či crv sum­nje; sve je bi­lo isu­vi­še isto, kao da je u pi­ta­nju sce­no­gra­fi­ja, i da se ni­sam vra­tio u pra­vu če­tvrt Flo­res, već ne­ku no­vu, iz­gra­đe­nu na me­stu sta­re, ver­nu, ali ve­štač­ku ko­pi­ju, pu­nu glu­ma­ca ko­ji su tu­ma­či­li ulo­ge lju­di ko­je sam po­zna­vao, obič­nog sve­ta, pen­zi­o­ne­ra, ban­ka­ra, pro­da­va­ca na ki­o­sci­ma; li­či­li su na one pra­ve (si­gur­no su za ka­sting ko­ri­sti­li pra­ve fo­to­gra­fi­je i snim­ke), ali ipak su bi­li glum­ci, na­pe­ti od tre­me iz­vo­di­li su pr­ve sce­ne, još uvek se su­vi­še tru­de­ći da za­pam­te sva­ku re­pli­ku i po­kret da bi rad­nja mo­gla pri­rod­no da te­če; pri­me­tio sam ka­ko su im čak i naj­o­snov­ni­ji po­kre­ti pre­na­gla­še­ni – ru­ka ko­ja se po­di­že da za­u­sta­vi auto­bus, po­kret ko­jim sta­rac iz­vla­či nov­ča­nik iz dže­pa, usi­lje­ni smeh de­voj­či­ca; ne­ho­ti­ce sam im upao u sce­nu, ili mo­ žda glu­me baš za me­ne. Šta god da je u pi­ta­nju, ne svi­đa mi se. Je­dva če­kam da Ber­tu­čo iza­đe iz ško­le. Vi­dev­ši da je iza­šao, ne pri­la­zim mu od­mah, već ga pra­tim ho­da­ju­ ći dru­gom stra­nom uli­ce. I Ber­tu­čo iz­gle­da isto kao i uvek. Ista ke­ce­lja, isti ra­nac. Pe­vu­ši ne­što dok ho­da, ali ne ču­jem šta. Na­me­ra­vao sam da se sa­kri­jem iza dr­ve­ta i iz­ne­na­da po­ja­vim, s te­a­tral­nim na­stu­pom, baš kao što Ber­tu­čo vo­li, ali pla­šio sam se da ga ne­ću vi­de­ti i da će mi uma­ći dok se bu­dem sa­kri­vao. Kad sam se pre­nuo iz raz­mi­šlja­nja, Ber­tu­čo je već bio tu, ho­dao je i pe­vu­šio se­bi u bra­du, i ja ni­sam imao kud osim da pru­žim ko­rak i pi­tam se kad će me auto­mo­bi­li pu­sti­ti da pre­đem uli­cu Jer­bal i šta bih mo­gao da mu ka­žem; „zdra­vo“ bi bi­lo su­vi­še glu­po, pro­pao sam u ze­mlju i ko zna ko­li­ko du­go me ni­je bi­lo, a sve što mi pa­da na pa­met da ka­žem je „zdra­vo“, mo­ram da smi­slim ne­što bo­lje. Uli­cu za uli­com, pra­tim ga i ne mo­gu da se od­lu­čim, po­ sma­tram sva­ki nje­gov ko­rak, sva­ku gri­ma­su, pi­ta­ju­ći se je­su li pri­rod­ ni ili po­ma­lo iz­ve­šta­če­ni, da li je to za­i­sta Ber­tu­čo ili glu­mac ko­ga su oda­bra­li da ga igra, i pre ne­go što sam sti­gao da se od­lu­čim, sti­gli smo do nje­go­ve ku­će; ona je sa­mo tri uli­ce da­lje, to se br­zo pre­đe.

258

Mar­se­lo Fi­ge­ras

Zvo­ni na vra­ta. Znam da in­ter­fon zu­ji, iako ga ne ču­jem. Ber­tu­čo ula­zi unu­tra. Osta­jem is­pred zgra­de, zbu­njen i za­di­han; ni­sam rit­mič­ki di­sao. Vi­še ne ho­dam, ali mo­je sr­ce i da­lje tut­nji kao voz, a tri t iz t-t-tup-tup sta­pa­ju se u jed­no. Psu­jem u se­bi, pi­tam se šta ću sad, pri­se­ćam se šta sam obe­ćao se­bi da ne­ću za­bo­ra­vi­ti; ne smem da se osvr­ćem kad jed­ nom kre­nem, okle­va­nje mo­že da bu­de smr­to­no­sno, mo­ram uvek da idem da­lje, da po­beg­nem. Po­no­vo obla­čim ke­ce­lju. Pre­la­zim uli­cu i osta­jem da sto­jim iz­me­ đu dva par­ki­ra­na auto­mo­bi­la. Ni na pa­met mi ne pa­da da za­zvo­nim na vra­ta; in­stinkt me po­no­vo slu­ži, vra­tio se moj ose­ćaj za vre­me, ali to ću shva­ti­ti tek ne­ko­li­ko mi­nu­ta ka­sni­je. Ume­sto to­ga, če­kam da ne­ko uđe ili iza­đe iz Ber­tu­čo­ve zgra­de. Ni­sam du­go če­kao; ne­ka go­spo­đa iz­la­zi s tor­bom za pi­ja­cu. Na­me­štam naj­bo­lji iz­raz li­ca do­brog đa­ka i ula­zim kao da ce­log ži­vo­ta tu sta­nu­jem, go­spo­đa me pu­šta da uđem, ka­žem joj do­bar dan i ona me ot­po­zdra­vlja, ka­kav le­po vas­pi­ta­ni de­ čak. Vra­ta sta­na otvo­ri­la mi je Ber­tu­čo­va ma­ma. Sme­šim joj se naj­bo­lje što mo­gu i pi­tam ka­ko je, ali zvu­čim iz­ve­šta­če­no, po­ma­lo pre­na­gla­ še­no, kao da ja ni­sam ja već glu­mac ko­ji me igra, i već sam go­to­vo kro­čio u ku­ću pi­ta­ju­ći za Ber­tu­ča iz či­ste pri­stoj­no­sti kad mi je nje­ go­va ma­ma re­kla da ni­je tu, da je oti­šao na ru­čak kod tet­ke. Osta­jem ska­me­njen, kao Hu­di­ni on the rocks, do vra­ta u ka­di pu­noj koc­ki­ca le­da. Ka­ko ni­je tu, mi­slim. Pa vi­deo sam ga kad je ušao. Da se ni­je za­dr­žao na ste­pe­ni­ca­ma? Na tre­nu­tak mi gla­vom pro­la­ze su­ma­nu­te mi­sli, po­put onih ka­kve nam na pa­met pa­da­ju u vo­zu, ka­ko je ne­ki kom­ši­ja ma­ni­jak oteo Ber­tu­ča i uvu­kao ga u svoj stan, ili ka­ko je Ber­ tu­čo šmug­nuo od ku­će i oti­šao da po­je­de sen­dvič na te­ra­si na kro­vu, jer ta­mo uvek ima ne­ve­ro­vat­no za­ni­mlji­vog ot­pa­da, kro­vo­vi pri­ča­ju svo­je pri­če – a on­da mi na­jed­nom po­sta­je ja­sno. „Šte­ta“, ka­žem. „Baš sam ga se uže­leo. Re­ci­te mu da sam svra­ćao.“ Sre­ćom, go­spo­đa ko­ja je spa­va­la otvo­re­nih usta si­šla je pre me­ne. Us­peo sam da sed­nem, ma­kar i sa­mo za dve sta­ni­ce. Kroz pro­zor vi­še ni­je ima­lo mno­go šta da se vi­di. Grad je ne­stao, a kro­vo­vi ku­ća gle­da­li

KAM­ČAT­KA

259

su me od­o­zgo, po­ma­lo pre­zri­vo, ču­va­ju­ći svo­je taj­ne. Znao sam da će za ne­ko­li­ko mi­nu­ta sve bi­ti ka­ko tre­ba, da će ta­ta i ma­ma ma­lo vi­ka­ti na me­ne, jer je to što sam ura­dio bi­lo stra­šno, čak i opa­sno, ali do­sad im je Pa­tu­ljak već sve pri­znao, a oni su od­lu­či­li da sa­če­ka­ju da se vra­ tim jer su zna­li da po­zna­jem put i da umem da se sna­đem na uli­ci, a što je naj­va­žni­je, zna­li su da ću se vra­ti­ti. Mo­žda čak i ne­će mno­go da vi­ču kad me bu­du vi­de­li da pla­čem; znao sam da ću za­pla­ka­ti, in­stinkt mi je pro­ra­dio, ili moj pri­rod­ni ose­ćaj za vre­me, što je sa­mo dru­gi na­ziv za istu stvar; ne pla­čem če­sto, ali kad za­pla­čem, ma­ma i ta­ta smek­ša­ju kao mar­ci­pan. Kad sam shva­tio da ću za­pla­ka­ti, smi­rio sam se, usko­ro će sve bi­ti u re­du. Po­čeo sam da se za­ni­mam gle­da­ju­ći go­ spo­di­na ko­ji je svi­rao usnu har­mo­ni­ku i pro­da­vao lo­zo­ve; bio je slep i ja sam se za­pi­tao ka­ko sle­pi lju­di zna­ju da ih ni­ste pre­va­ri­li i da­li im ma­nje nov­ca; raz­mi­šljao sam o to­me ka­ko sle­pim lju­di­ma ni­su po­ treb­ni kro­vo­vi da bi ta­mo ba­ca­li stva­ri jer ih iona­ko ne vi­de, i ta­ko to; stva­ri ko­je nam sa­mo u vo­zo­vi­ma pa­da­ju na pa­met.

76. Igra­mo Ri­zi­ko, i sre­ća je na mo­joj stra­ni, do­ne­kle Te smo ve­če­ri od­i­gra­li isto­rij­sku par­ti­ju. Po­sle ve­če­re, ras­klo­ni­li smo tr­pe­za­rij­ski sto i uhva­ti­li se u ko­štac u Ri­zi­ku, ta­ta i ja, ka­pe­tan Ne­mo i Ha­ri Hu­di­ni. Bo­ri­li smo se na ži­vot i smrt, kao i uvek. Me­đu­tim, ovog pu­ta stva­ri su od sa­mog po­čet­ka kre­nu­le dru­ga­či­je. Po­čeo sam da do­bi­jam. I na­sta­vio sam da do­bi­ jam. Ba­ca­nje za ba­ca­njem, koc­ki­ce kao da su mi bi­le za­ča­ra­ne. Stal­no sam do­bi­jao šest, šest, šest. Pla­va voj­ska ši­ri­la se pla­ne­tom, pro­ždi­ru­ći se­men­ke lu­be­ni­ce. (Mi­slim na ta­ti­ne cr­ne tru­pe, du­rio se kad ih ta­ ko zo­vem.) Za ti­li čas osva­jao sam kon­ti­nen­te. Ču­vao sam ih i po­čeo da u sva­kom kru­gu do­bi­jam no­ve voj­ske. On­da sam pre­dao dva se­ta ka­ra­ta je­dan za dru­gim, pr­vi put tri kar­te pe­ša­di­je, a dru­gi put tri raz­ li­či­te kar­te: pe­ša­di­ju, ar­ti­lje­ri­ju i ko­nji­cu. Ta­ta je je­dva uspe­vao da se ob­uz­ da. Ni­je vo­leo da gu­bi ni kad igra­mo ta­bli­će. Da ma­ma ni­je se­la po­red me­ne da nad­gle­da igru, si­gur­no bi pro­na­šao – ili iz­mi­slio – ne­ ki iz­go­vor da po­ni­šti par­ti­ju iz teh­nič­kih raz­lo­ga. Za dva sa­ta, osvo­jio sam če­tr­de­set i de­vet ze­ma­lja. Če­tr­de­set i de­ vet! A ta­ta je imao sa­mo jed­nu. Jed­nu azij­sku ze­mlju skroz go­re de­sno, ko­ja je bi­la po­ve­za­na sa Ja­pa­nom i sa Alja­skom. Uda­lje­no, eg­zo­tič­no me­sto či­je ime pod­se­ća na zvuk ukr­šta­nja ma­če­va. Sve što je ta­ti osta­lo bi­la je Kam­čat­ka. Na tom me­stu, mo­ja je voj­ska po­tu­če­na do ko­le­na. Ta­ti­ne su tru­ pe od­bi­ja­le ta­las za ta­la­som mo­jih je­di­ni­ca. Uspe­šno je blo­ki­rao mo­je naj­ja­če na­pa­de. Na ba­ri­ka­da­ma svog ma­le­nog upo­ri­šta, ta­ti­ne su se

KAM­ČAT­KA

261

tru­pe od­luč­no bra­ni­le. Žr­tvo­vao sam ba­ta­ljon za ba­ta­ljo­nom. Ostao sam bez je­di­ni­ca ko­ji­ma bih ga na­pao iz Si­bi­ra i Tar­ta­ri­je, Ki­ne, Ja­pa­na i Alja­ske. Mo­rao sam da se za­u­sta­vim i pre­gru­pi­šem. Ma­ma je ma­ha­la ta­ti kao da igra­ju pan­to­mi­me, po­ka­zu­ju­ći mu da se već jed­nom pre­da. Ne znam za­što je bi­la ube­đe­na da to ni­sam pri­me­tio. Ta­ta je od­go­va­ rao jed­na­ko pro­vid­no: sleg­nuo je ra­me­ni­ma, po­di­gao obr­ve i ra­ši­rio ru­ke, mi­mi­kom po­ka­zu­ju­ći ka­ko ni­je u nje­go­voj mo­ći da kon­tro­li­še koc­ki­ce i okre­ne sre­ću u mo­ju ko­rist. U sle­de­ćem kru­gu oku­pio sam svu svo­ju no­vu voj­sku oko Kam­ čat­ke. Od­nos sna­ga bio je ne­za­mi­sliv i sve je uka­zi­va­lo na ma­sa­kr. Ali po­no­vi­lo se isto što i u pret­hod­nom kru­gu, sa­mo još go­re. Iz­gu­bio sam sve je­di­ni­ce ko­je sam sta­vio u igru. To­li­ki ma­ler osta­vio me je bez tek­sta. Iz­gle­da­lo je kao da sam uklet, kao da na­ša bor­ba mo­ra da se za­vr­ši kao i ne­ke dru­ge slav­ne bit­ke: bor­ba Da­vi­da i Go­li­ja­ta, ili tri­sta Spar­ta­na­ca pro­tiv Per­si­ja­na­ca u Ter­mo­pil­skom klan­cu. Iz run­de u run­du, pro­klet­stvo se na­sta­vlja­lo. Dva­na­est ot­ku­ca­ja ča­ sov­ni­ka sli­lo se u sa­mo je­dan, ko­ji kao da je na­ja­vlji­vao mo­ju pro­past. „Ho­ćeš li da ti ob­ja­snim?“, pi­tao je ta­ta, po­ku­ša­va­ju­ći da pri­kri­je ze­va­nje. Re­kao sam mu ne­što gru­bo i na­sta­vi­li smo igru. Sa­ti­ma smo se bo­ri­li ta­ko, Kam­čat­ka pro­tiv ce­log sve­ta. U ne­kom tre­nut­ku, ma­ma je oti­šla na spa­va­nje. On­da sam ga pi­tao mo­gu li da odem do ku­pa­ti­la i pre­svu­kao sam se u na­ran­dža­stu ma­ji­ cu, mi­sle­ći da bi mi ta amaj­li­ja mo­gla do­ne­ti po­be­du. Ni­je vre­de­lo. Si­gur­no sam za­spao za sto­lom kao po­sled­nji kre­ten, ra­di­je do­pu­ šta­ju­ći da me ob­u­zme san ne­go da pri­znam po­raz. U ne­mir­nom snu, još sam se vo­zio vo­zom i mu­čio da ne za­spim; sa­njao sam ka­ko se bo­ rim pro­tiv sna jer ću, ako za­spim, pro­ma­ši­ti sta­ni­cu na ko­joj tre­ba da si­đem, ako za­spim, iz­gu­bi­ću se, ako za­spim, iz­gu­bi­ću se. Sle­de­ćeg ju­tra, ta­ta je ob­ja­vio van­red­no sta­nje.

262

Mar­se­lo Fi­ge­ras

77. Vi­zi­ja Te no­ći pa­da­la je ki­ša; u ti­ši­ni iz­me­đu vo­zo­va mo­gu se ču­ti ka­pi ko­je su se za­dr­ža­le na dr­ve­ću, če­ka­ju­ći ju­tro da bi si­šle na tle. To je je­ di­ni zvuk ko­ji se ču­je u oko­li­ni ku­će; osta­lo je ti­ši­na. Te­ži­na vo­de pri­ti­ska opa­lo li­šće, ko­je se pri­vi­ja jed­no uz dru­go, tra­ že­ći ute­hu. Nji­ho­va tre­nut­na ve­za olak­ša­va pro­laz ža­bi ko­ja kli­zi pre­ko li­šća kao da je ne­ko pro­stro cr­ve­ni te­pih u nje­nu čast. Ža­ba pred­o­se­ća da je ku­ća pra­zna, neo­bič­no pra­zna za ovo do­ba ju­tra, bu­du­ći da u njoj uvek ne­kog ima, što se la­ko mo­že za­klju­či­ti po mu­zi­ci sa ra­di­ja, žen­skom gla­su ko­ji pe­vu­ši, i tre­ska­nju vra­ti­ma. Že­na je obič­no iz­la­ zi­la sre­di­nom ju­tra, bi­lo to­plo ili hlad­no, se­la bi na klu­pu ko­ja gle­da na dvo­ri­šte i po­pu­ši­la ci­ga­re­tu; jed­nom joj se čak i obra­ti­la na ne­kom je­zi­ku ko­ji ža­ba ni­je raz­u­me­la. Ali to je do­ba dav­no pro­šlo, a ne­ma ni tra­ga od že­ne, ni od ra­di­ja, a i vra­ta su i da­lje ne­ma i ne­po­mič­na, ne pru­ža­ju joj ni­ka­kvo ob­ja­šnje­nje. Ohra­bre­na ti­ši­nom, ža­ba na­pu­šta svoj cr­ve­ni te­pih i usu­đu­je se da sko­či na plo­či­ce pred sa­mim vra­ti­ma ku­će. Vla­žne su, što joj pri­ja, ali i da­lje joj de­lu­ju agre­siv­no, odi­šu hlad­no­ćom ne­če­ga što ni­kad ni­je bi­lo ži­vo, kru­te su i te­ra­ju je da se pri­la­go­di nji­ma, ume­sto da se, kao opa­ lo li­šće, trav­njak ili bla­to, one pri­la­go­de nje­nim sto­pa­ma; ima ne­čeg de­spot­skog u svim ne­po­kret­nim stva­ri­ma, u nji­ho­vom tvr­do­gla­vom od­bi­ja­nju da pri­zna­ju po­sto­ja­nje ma če­ga dru­gog. Ali ža­ba ide da­lje, in­stinkt joj go­vo­ri da sme, da ni­je u opa­sno­sti. U dva sko­ka do­la­zi do fon­ta­ne za pti­ce pod ko­jom sto­ji pa­u­ko­va mre­ža. Ža­ba je si­gur­na da će

KAM­ČAT­KA

263

joj pa­uk pre­ne­ti ne­što od ono­ga što bi hte­la da zna, on ži­vi bli­zu ku­će, pri­lju­bljen uz njen spo­lja­šnji zid, i mo­gao je da pri­me­ti ne­što neo­bič­ no, ne­ki zvuk ili po­kret ko­ji bi ob­ja­snio ovaj ne­sva­ki­da­šnji mir; mo­žda se že­na obra­ti­la i nje­mu, mo­žda je pa­uk raz­u­meo njen neo­bič­ni je­zik. Ali ni pa­u­ka ne­ma nig­de na vi­di­ku. Mre­ža je pra­zna, ako se iz­u­zme jed­na kap ko­ja se ca­kli po­put bi­se­ra. Ža­ba zna da je do­šla naj­da­lje što sme. Ne mo­že da ode da­lje, iza vra­ta, i sve i da su otvo­re­na, sve i da je nji­hov prag ma­mi da ga pre­sko­ či, ne bi to ura­di­la, jer ovo ni­je tek bi­lo ko­ja ža­ba; mla­da je, ele­gant­na, ima bo­ju ze­le­ne ma­ho­vi­ne (dve sme­đe fle­ke na nje­nim le­đi­ma iz­gle­ da­ju kao oči), a sva su joj ču­la na­pe­ta i po­zi­va­ju je na oprez. Kad bi mo­gla da uđe, unu­tra bi je do­če­ka­la ku­ća u ta­mi, ne­po­kret­na kao plo­či­ce, ali mo­žda bi pri­me­ti­la tra­go­ve ži­vo­ta ko­ji se do­ne­dav­no tu od­i­gra­vao. Ža­ba raz­u­me (to joj je u pri­ro­di) da ži­vot te­če kru­žno, i da ci­klus ko­ji se za­vr­šio uvek osta­vlja tra­go­ve. Zmi­je od­ba­cu­ju ko­žu; mač­ke dla­ku, a ra­že zu­be. Lju­di od­ba­cu­ju pred­me­te ko­je su upo­tre­bi­li. Osta­vlja­ju otvo­re­nu te­glu Ne­skvi­ka i pr­lja­ve ča­še na ku­hinj­skom sto­lu, osta­vlja­ju otvo­re­nu tu­bu pa­ste za zu­be, ne­raz­me­šte­ne kre­ve­te i fle­ke od mo­kra­će na po­ste­lji­ni, osta­vlja­ju sto­ne ča­sov­ni­ke, opu­ške u pe­pe­ lja­ra­ma, osta­vlja­ju ižvr­lja­ne stri­po­ve, knji­ge uze­te iz škol­ske bi­bli­o­te­ ke, osta­vlja­ju ode­ću u or­ma­ni­ma i hra­nu u fri­ži­de­ru. Ne bi ima­lo smi­sla da ula­zi unu­tra. Stva­ri ko­je osta­vlja­ju lju­di go­ vo­re nji­ho­vim je­zi­kom ko­ji ža­ba ne raz­u­me, i gu­be sva­ki zna­čaj kad ih se vla­sni­ci ota­ra­se; po­sta­ju be­ži­vot­ne, ne­ra­zu­mlji­vi hi­je­ro­gli­fi. Kao da ima­ju rok upo­tre­be, baš kao i kon­zer­ve u osta­vi, otvo­re­ni Ne­skvik i na­mir­ni­ce u fri­ži­de­ru; po­sta­ju bes­ko­ri­sne kao stvrd­nu­ta pa­sta za zu­ be, knji­ge ko­je ne­ma ko da či­ta, ili sa­to­vi ko­je ne­ma ko da na­vi­je. Mu­dro (već sam po­me­nuo ka­ko ovo ni­je tek bi­lo ka­kva ža­ba; mo­ žda to ima ne­ka­kve ve­ze sa fle­ka­ma na nje­nim le­đi­ma), ža­ba od­lu­ču­je da se po­vu­če, s olak­ša­njem kro­čiv­ši na vla­žno li­šće. U do­di­ru sa be­ ži­vot­nim, osu­ši­la su joj se usta, ožed­ne­la je i ob­li­la je vru­ći­na. Li­šće joj pru­ža sve­ži­nu, ali to joj ni­je do­volj­no, mo­ra da se buć­ne, ose­ća ka­ko joj se ko­ža za­te­že pri sva­kom sko­ku, a nje­na ze­le­na bo­ja kao da gu­bi svoj ras­ko­šni sjaj. Mo­ra da do­ne­se od­lu­ku. Fon­ta­na za pti­ce ne

264

Mar­se­lo Fi­ge­ras

do­la­zi u ob­zir, bi­lo bi to kao da se vra­ća u pu­sti­nju ka­ko bi pro­na­šla oazu; osim to­ga, su­vi­še je vi­so­ko. Ma­le­ni po­to­čić ki­šni­ce ko­ji te­če u dnu ima­nja bio bi sa­vr­šen, ali do nje­ga je da­lek put za ko­ji ža­ba ne­ma sna­ge. Sre­ćom, u bli­zi­ni po­sto­ji dru­ga vo­de­na po­vr­ši­na, tek ne­ko­li­ko sko­ko­va da­lje. Vla­ga ko­ja oda­tle do­pi­re do ža­be u si­ću­šnim ka­plji­ca­ma vo­de pra­vi je me­lem za nje­nu ko­žu.

78. O ne­po­sto­ja­no­sti stam­be­nih obje­ka­ta Na prepad su nas iz­vu­kli iz kre­ve­ta. U br­zi­ni ni­smo sti­gli da po­ne­ se­mo ni­šta osim ono­ga što nam je bi­lo na do­hvat ru­ke, a to su uvek naj­dra­že stva­ri. Pa­tu­ljak je po­neo i me­kog i tvr­dog Ši­lju. Ja sam po­neo Ri­zi­ko i knji­gu o Hu­di­ni­ju. Is­pr­va mi se uči­ni­lo da ma­ma i ta­ta ni­su sti­gli ni­šta da po­ne­su (ci­ga­re­te i lek za čir na že­lu­cu za me­ne ni­su pred­sta­vlja­li bog zna ka­kvo bla­go), ali po­sle sam shva­tio da su i oni sle­di­li isti na­gon. Mi smo do­gra­bi­li svo­je igrač­ke; oni su do­gra­bi­li nas. Put je pro­te­kao u ti­ši­ni. Pa­tu­ljak je bez pro­ble­ma na­sta­vio ta­mo gde je stao: dve-tri uli­ce od ima­nja, već je spa­vao du­bo­kim snom. I me­ni se spa­va­lo, ali ni­sam mo­gao da za­spim. Sve sam vre­me zu­rio ma­mi i ta­ti u po­ti­ljak, čas jed­nom, čas dru­gom, pokušavajući da do­ kučim ka­kvu smo to opa­snost osta­vi­li iza se­be, na ima­nju, znak da nas In­di­jan­ci ne­će iz­ne­bu­ha na­pa­sti i skal­pi­ra­ti. Me­đu­tim, po­što je za­ti­ljak naj­be­zi­zra­žaj­ni­ji deo ljud­skog te­la (mi­slim da su ga na­zva­li „ok­si­pi­tal­ni“ da bi zvu­čao ba­rem ma­lo za­ni­mlji­vi­je), zna­ka ni­je bi­lo, ili bar ja ni­sam us­peo da ga pri­me­tim. Ceo dan vo­zi­ka­li smo se po Bu­e­nos Aj­re­su. Pr­vi put smo se za­u­sta­ vi­li u ne­koj ne­po­zna­toj uli­ci u ko zna ko­joj če­tvr­ti, va­žno da je u njoj sve bi­lo mir­no, i da je ima­la go­vor­ni­cu. Ta­ta je uba­ci­vao nov­či­će kao lud. Pa­tu­ljak i ja smo se is­pr­va sme­ja­li (na­rav­no ti­ho, da ne ide­mo na živ­ce ma­mi ko­ja je pu­ši­la kao odžak, lup­ka­ju­ći pr­sti­ma po vo­la­nu) jer, kad ne ču­ješ raz­go­vor pre­ko te­le­fo­na, sme­šno je gle­da­ti ne­ko­ga ka­ko ma­še ru­ka­ma po­red go­vor­ni­ce, ne­što tu ne­do­sta­je, kao da sli­kar sli­ka

266

Mar­se­lo Fi­ge­ras

i ne pri­me­ću­je da mu nig­de ne­ma plat­na, ili kad Ko­jot na­sta­vi da tr­či u va­zdu­hu jer ni­je shva­tio da mu je put iš­če­zao is­pod no­gu. Ali ta­ta je ma­hao sve vi­še, pra­vio je uža­sne gri­ma­se i tr­pao nov­či­će u go­vor­ni­cu, a on­da je po­čeo da go­vo­ri ta­ko gla­sno da smo ga ču­li iako smo bi­li da­ le­ko; ni­smo mo­gli da ra­za­be­re­mo re­či, ali smo mu ču­li glas, oči­gled­no je vi­kao, a po­ne­kad bi, po­sle vi­ke, po­krio slu­ša­li­cu ru­kom i go­vo­rio ti­ho, pre­la­ze­ći pra­vo sa vi­ke na ša­pat; za­tim je to­li­ko sna­žno za­lu­pio slu­ša­li­cu da je uma­lo po­lo­mio ka­bi­nu, ta­ko da li­či na iz­vr­nu­to slo­vo L. Na­rav­no, tad se već vi­še ni­smo sme­ja­li. Pa­tu­ljak se trg­nuo kad je ta­ta za­lu­pio slu­ša­li­cu, i pi­tao je ma­mu šta mu je. Ma­ma se osmeh­nu­la, po­mi­lo­va­la ga je po no­zi i ne­ko­li­ko pu­ta za­u­sti­la da mu od­go­vo­ri, ali ni­je re­kla ni­šta. Ta­ta ju je iz­vu­kao vra­tiv­ši se u auto. Sru­šio se na su­vo­zač­ko me­sto; fe­de­ri u ci­tro­e­nu su za­škri­pa­li. Iako je znao da ma­ma oče­ku­je ne­ka­ kvo ob­ja­šnje­nje, ni­je re­kao ni­šta, ni­je je čak ni po­gle­dao; gle­dao je u pod, kao Pa­tu­ljak i ja kad nas ma­ma te­ra da pri­zna­mo šta smo zgre­ ši­li, a mi, iako zna­mo da smo uhva­će­ni, odu­go­vla­či­mo sa pri­zna­njem. Ma­ma je mo­ra­la da ga pro­dr­ma. Pa­tu­ljak me je po­gle­dao, kao da me oči­ma pi­ta da li je mo­žda za­spao. Ta­ta je na­po­kon po­gle­dao ma­mu i re­kao je ti­ho, kao da je još u go­vor­ni­ci: „Pa­la je si­gur­na ku­ća.“ Ma­ma je oči­gled­no ču­la do­volj­no; us­pra­vi­la se u se­di­štu, uba­ci­la u pr­vu i po­ve­zla nas oda­tle. Kru­ži­la je i kru­ži­la sve dok ni­je na­i­šla na re­sto­ran ko­ji joj je de­lo­ vao pri­hva­tlji­vo. Si­gur­no joj se je­lo ne­što od­re­đe­no. Ali mo­ra da je od svog onog kru­že­nja iz­gu­bi­la ape­tit, jer na kra­ju ni­je po­je­la sko­ro ni­šta; gric­nu­la je ma­lo pa­e­lje, dva-tri ra­či­ća i ni­šta vi­še, klo­nu­la je na sto kao igrač­ka ko­ja je osta­la bez ba­te­ri­ja, po­gle­da upr­tog u pra­zno. Pa­tu­ljak je, me­đu­tim, po­jeo sve sa ta­nji­ra uobi­ča­je­nom br­zi­nom, i po­čeo je da se do­sa­đu­je. Klek­nuo je na sto­li­cu, i ja sam mo­rao da pa­ zim da se ne pre­vr­ne i ne pad­ne na le­đa. U jed­nom tre­nut­ku po­čeo je da se tak­mi­či u pra­vlje­nju gri­ma­sa sa de­voj­či­com ko­ja je se­de­la za sto­lom iza na­ših le­đa. Zva­la se Mi­la­gros, što sam mo­rao da sa­znam po­što je nje­na maj­ka hi­lja­du pu­ta re­kla Mi­la­gros, ne­moj to da ra­diš,

KAM­ČAT­KA

267

Mi­la­gros, se­di mir­no – bi­lo bi pra­vo ču­do da je de­voj­či­ca us­pe­la da se svr­ti na sto­li­ci, ili nje­na ma­ma da umuk­ne. Pod dru­ga­či­jim okol­ no­sti­ma, za­dir­ki­vao bih Pa­tulj­ka, re­kao bih mu da ima de­voj­ku, ali ni­sam imao vo­lje, ose­ćao sam se te­ško i uspo­re­no, si­gur­no za­to što sam se naj­eo. U iz­ve­snoj me­ri za­vi­deo sam Pa­tulj­ku ko­ji je mo­gao da se pop­ne na sto­li­cu i iz­i­gra­va maj­mu­na, ili da za­pe­va: Za­tra­nja­mo sa Sla­vom Mo­re­ti, bez ika­kvih po­sle­di­ca. Ja sam bio osu­đen na pri­stoj­no po­na­ša­nje, mo­rao sam da se­dim us­prav­no i žva­ćem za­tvo­re­nih usta, jer ja sam već bio ve­li­ki, a što je još go­re, mo­rao sam da gle­dam pra­vo u ta­tu, ko­ji je već sa­ti­ma ka­sa­pio kr­va­vi bif­tek, sad već si­gur­no sa­svim hla­dan, u pot­pu­noj ti­ši­ni, ako se iz­u­zme zvec­ka­nje no­ža o por­ce­lan­ski ta­njir. Ta­ti­no ću­ta­nje na­do­me­šta­la je Mi­la­gro­si­na ma­ma iza mo­jih le­ đa; za­kon ak­ci­je i re­ak­ci­je. Kad je Mi­la­gros oti­šla, kao da je ne­ko uti­šao naj­vi­še to­no­ve re­sto­ ra­na: ča­še, escajg, ta­nji­re, fla­še, če­sme, smeh i grom­ke gla­so­ve ko­ji su iz­ne­na­da po­če­li da zvu­če pri­gu­še­no, ne­ja­sno, kao da do­pi­ru kroz de­ be­li zid. Is­pi­tu­ju­ći vla­sti­ti glas, pi­tao sam ma­mu da li smem da odem do to­a­le­ta. Ni­je mi ni od­go­vo­ri­la. Mo­žda me ni­je ni raz­u­me­la, jer sam zvu­čao kao da go­vo­rim sa dna du­bo­kog ba­ze­na. Pa­tu­ljak se iz­ne­na­da us­pra­vio po­red me­ne i ne­što po­ka­zao pr­sti­ ćem. Na mo­je za­pre­pa­šće­nje, nje­gov je glas zvu­čao sa­svim ja­sno kad je uz­vik­nuo: „Ma­ma, po­gle­daj, po­gle­daj! Va­gi­na!“ Ma­ma se sa­kri­la iza obla­ka di­ma. Ta­ta je po­di­gao po­gled sa bif­te­ka. Kel­ne­ri sta­do­še kao uko­pa­ni. A baš svi u re­sto­ra­nu, bla­gaj­nik, go­sti, čo­vek ko­ji je pro­da­vao ru­že, okre­nu­li su gla­ve tra­že­ći šta to Pa­tu­ljak po­ka­zu­je to­li­ko odu­še­vlje­no, vi­ču­ći: „Po­gle­daj, ma­ma, ta­mo u va­gi­ni, vi­diš li?“ Ni­je to bi­la ni­ka­kva va­gi­na. U pi­ta­nju je bi­la vi­tri­na. U ma­le­noj vi­ tri­ni na zi­du sta­ja­la je fi­gu­ri­ca Go­spe Lu­han­ske. Ma­ma je pra­snu­la u smeh, a za njom i ta­ta. I lju­di u re­sto­ra­nu po­ če­lu su da se sme­ju. Vi­so­ki to­no­vi vra­ti­li su se u pu­nom je­ku, u gro­ hot­nom sme­hu i zvec­ka­nju ča­ša, escaj­ga, ta­nji­ra. Kel­ner ko­ji je do­šao

268

Mar­se­lo Fi­ge­ras

da nam po­nu­di de­sert sav je po­cr­ve­neo; hteo je ne­što da ka­že, ali je bio to­li­ko zbu­njen da ni­je us­peo da do­vr­ši re­če­ni­cu. Ni­smo na­ru­či­li de­sert. Ma­ma nas ni­je čak ni pi­ta­la da li ga že­li­mo. Mi­slim da joj se to­li­ko žu­ri­lo da iza­đe oda­tle, da se po­tru­di­la da br­žebo­lje tra­ži ra­čun i pla­ti. Pa­tu­ljak je u autu za­ću­tao. Pre­pleo je pr­ste, kao da se mo­li, za­vu­kao ru­ke iz­me­đu bu­ti­na i zu­rio kroz pro­zor, vra­ta iz­vi­je­nog pre­ma ne­bu. Znao sam šta mu pro­la­zi kroz gla­vu, do­bro sam po­zna­vao nje­gov bu­ kval­ni mo­zak. Pa­tu­ljak ni­je mo­gao da pre­đe pre­ko ta­ti­ne re­če­ni­ce o pa­du si­gur­ne ku­će. Dok smo ne­u­mor­no kru­ži­li gra­dom, po­sma­trao je zgra­de, u stra­hu da bi bo­lest ku­će ko­ju je ta­ta po­me­nuo mo­gla da bu­de za­ra­zna, i da bi i osta­le zgra­de mo­gle po­če­ti da se ru­še, jed­na po jed­na, kao u ja­pan­skom fil­mu B pro­duk­ci­je.

79. Prin­cip kraj­nje nu­žde II Mno­go ka­sni­je shva­tio sam da je po­vra­tak na ima­nje bio naj­ne­ra­ zum­ni­ja mo­gu­ća od­lu­ka, da to ni po ko­ju ce­nu ni­je tre­ba­lo da ra­di­mo; pre­do­stro­žnost je na­la­ga­la da tu za­mi­sao pre­cr­ta­mo cr­ve­nom olov­ kom. Ta je od­lu­ka od­lič­no po­ka­zu­je ko­li­ko su ma­ma i ta­ta bi­li očaj­ni. Po­sle­pod­ne smo pro­ve­li na ne­kom tr­gu, dok je ta­ta na sve stra­ne tra­žio sit­niš i uba­ci­vao ga u te­le­fon­ske go­vor­ni­ce kao da su ka­si­cepra­si­ce. Ma­ma je de­lo­va­la is­cr­plje­no od to­li­kog če­ka­nja; če­ka­nje je naj­go­ra ka­zna. Kad je za­šlo sun­ce, po­sta­lo je hlad­no, i shva­ti­li smo da ni­smo po­ne­li do­volj­no ode­će, ali ni­smo ni­šta re­kli. Iz pet­nih ži­la smo se tru­di­li da se i da­lje igra­mo, iako je Pa­tu­ljak sve vi­še li­čio na de­lo iz Pi­ka­so­ve pla­ve fa­ze, a me­ni su pr­sti utr­nu­li od dr­ža­nja le­de­nih la­na­ca lju­lja­ške. Na kra­ju mi je Pa­tu­ljak po­ka­zao dva-tri de­ča­ka ko­ja su se i da­lje igra­la i pi­tao me je­su li i oni u van­red­nom sta­nju, kao i mi. Osta­vi­li smo auto u ne­koj za­ba­če­noj uli­či­ci da­le­ko od cen­tra se­la i oda­tle po­šli pe­ši­ce. Ne­ko­li­ko uli­ca od ima­nja, ta­ta je usnu­log Pa­tulj­ka pre­dao ma­mi i re­kao nam da ga sa­če­ka­mo tu, i da se tru­di­mo da nas ni­ko ne pri­me­ti. Nje­gov zah­tev ni­je bi­lo te­ško is­pu­ni­ti: noć je bi­la ta­ko cr­na da po­sle ne­ko­li­ko ko­ra­ka ta­tu vi­še ni­smo vi­de­li. Ma­ma ni­je sme­la ni ci­ga­re­tu da za­pa­li ka­ko ne­ko ne bi vi­deo žar u ta­mi. Ja sam no­sio knji­gu o Hu­di­ni­ju, ko­ju sam uza­lud­no po­ku­ša­vao da či­tam dok smo če­ka­li. Slo­va su se sta­pa­la u si­vu fle­ku. Baš je gad­no kad bi hteo da či­ taš knji­gu, a ne mo­žeš; kao sve­to­gr­đe, ru­pa u tka­nju ko­smo­sa.

270

Mar­se­lo Fi­ge­ras

Ta­ti je du­go tre­ba­lo da se vra­ti. Re­kao nam je da mo­že­mo da uđe­ mo, da je bez­bed­no, ali da mo­ra­mo da bu­de­mo sprem­ni za ono što će­mo vi­de­ti. Od­ne­li su stva­ri, sto i sto­li­ce iz dnev­ne so­be, te­le­fon i te­le­vi­zor. Pod je bio ka­ta­stro­fa­lan, pre­pun bla­ta (pret­hod­ne no­ći pa­da­la je ki­ša) i tra­go­va ogrom­nih gu­me­nih či­za­ma, na­lik na sto­pe ka­kve je Nil Arm­ strong osta­vio na Me­se­cu. Na zi­du se vi­de­la fle­ka, tam­ni­ja od sen­ki: bi­lo je to me­sto na kom je sta­jao sat, pra­ši­na ko­ja se vre­me­nom na­ ku­pi­la iza nje­ga, i ko­ja je sa­da, u nje­go­vom od­su­stvu, osta­la iz­lo­že­na po­gle­di­ma. Po­lo­mi­li su i pro­zo­re, sr­če je bi­lo na sve stra­ne, ni­si mo­gao da ko­rak­neš a da ne ču­ješ krc­ka­nje pod đo­no­vi­ma. Pr­vo sam po­mi­ slio ka­ko je to bio be­smi­slen čin, ali po­sle sam shva­tio da ni­je. Ta­ko su ubi­li vre­me, za­u­sta­vi­li ga i ti­me za­u­sta­vi­li ži­vot; po­lo­miv­ši sta­klo spre­či­li su ga da na­sta­vi da te­če pre­ma po­du, pre­ki­nu­li su taj ve­či­ti pro­ces; ubi­li su ga. Iz mo­je so­be iz­ne­li su oba du­še­ka i ode­ću iz or­ma­na. Bio je pra­ zan kao pr­vi put kad sam ga otvo­rio. Nje­go­va mi je ogo­lje­nost da­la ide­ju, ili sam se mo­žda do­se­tio šta bih mo­gao da ura­dim. (Po­lo­mlje­ni pro­zo­ri re­me­ti­li su moj ose­ćaj za vre­me.) Po­di­gao sam sa po­da Pa­tulj­ ko­vu olov­ku i is­pod nat­pi­sa Pe­dro ‘75. do­pi­sao Ha­ri ‘76. On­da sam se po­peo na noć­ni sto­čić i osta­vio knji­gu na isto me­sto na kom sam je i pro­na­šao, uve­ren da će je pra­ši­na po­no­vo sa­kri­ti i sa­ču­va­ti, sve dok ova­mo ne stig­ne sle­de­ći bu­du­ći eska­po­log. Ma­ma je sme­sti­la usnu­log Pa­tulj­ka na brač­ni kre­vet (taj du­šek oči­ gled­no ni­su us­pe­li da iz­ne­su), a ta­ta ga je po­krio svo­jom jak­nom. „Mo­ram da znam da će se bar oni spa­sti svog ovog sra­nja“, re­kao je du­bo­kim gla­som, zvu­čao je kao glu­mac Nar­si­so Iba­njes Men­ta. „Znaš li če­ga se je­di­no pla­šim? Da ih vi­še ni­ka­da ne­ću vi­de­ti“, re­kla je ma­ma; iz gr­la joj se oteo neo­bi­čan zvuk. Znam to za­to što sam ih čuo. Bio sam na­po­lju, ali sam ih ipak čuo. I pro­zo­ri nji­ho­ve so­be bi­li su raz­bi­je­ni. U tom tre­nut­ku, od­mah po­sle ma­mi­nih re­či, čuo sam „plop“. Pr­vo sam po­mi­slio ka­ko se po­no­vo za­ka­šlja­la, ali on­da sam shva­tio da zvuk do­pi­re sa dru­ge stra­ne, iz dvo­ri­šta, iz vo­de u ba­ze­nu. Pri­tr­čao sam ivi­

KAM­ČAT­KA

271

ci, mi­sle­ći ka­ko je ne­ka ža­ba opet upa­la u ba­zen i ka­ko ću mo­ra­ti da je spa­sa­vam, ni­sam hteo da če­kam, sva­kog ča­sa mo­gli smo da ode­mo oda­tle, a ni­sam smeo da se oslo­nim na an­ti­tram­bu­li­nu; ni­je bi­lo vre­ me­na, mo­rao sam da spa­sem ža­bu tog tre­na, jer mi je već bi­lo do­sta mr­tvih ža­ba, do­sa­di­lo mi je da ih sa­hra­nju­jem, bi­lo mi je mu­ka od če­ka­nja; če­ka­nje je naj­go­ra ka­zna. U ba­ze­nu me je če­ka­lo iz­ne­na­đe­nje. Za ono „plop“ ni­je bi­la kri­va ža­ba ko­ja je upa­la u ba­zen, već ža­ba ko­ja je iza­šla po­mo­ću an­ti­tram­ bu­li­ne: sta­ja­la je ta­mo, na na­kri­vlje­noj da­sci, ku­nem se, ni­sam sa­njao, bi­la je to div­na ža­ba, sa dve sme­đe fle­ke na le­đi­ma ko­je su pod­se­ća­le na oči, i oči­gled­no se upra­vo is­pen­tra­la, jer je da­ska bi­la su­va, osim na me­stu gde je, iz­la­ze­ći iz vo­de, ona osta­vi­la vla­žan trag. Ne­ko­li­ko tre­nu­ta­ka sta­ja­li smo ta­ko, ja kraj ba­ze­na, ža­ba na da­sci, kao da je sve osta­lo sa­mo vo­di­lo do ovog sud­bo­no­snog tre­nut­ka u ko­me se dva ži­vo­ta ukr­šta­ju na tren i me­nja­ju za­u­vek, me­nja­ju je­dan dru­gi jer sva­ko se me­nja on­da kad vi­še ne­ma kud, kao što mi je ob­ja­ sni­la na­stav­ni­ca Bar­bej­to. Kad joj je do­sa­di­lo da me po­sma­tra, ža­ba je sko­či­la i ne­sta­la u tra­vi.

80. Sta­vljam tač­ku na po­ne­ko (i) I to je bi­lo sve. Ovog pu­ta stvar­no. Ili bar sko­ro sve. Ako tre­ba, mo­gu da do­dam još ne­što. Na pri­mer, da je Ber­tu­čo po­ stao dram­ski pi­sac i po­zo­ri­šni re­ži­ser. Ni­je baš mno­go po­znat, jer je uvek bi­rao ma­nje ko­mer­ci­jal­ne sce­ne; svi­đa mi se što i da­nas po­štu­je umet­nič­ki mo­to ko­ji je pri­gr­lio ta­ko ra­no, to gle­dam kao do­kaz da je ne­što – i to ne­što za­i­sta vred­no – ipak op­sta­lo u ovom sve­tu, iako upor­no po­ku­ša­va­ju da nas ube­de da ni­šta ne tra­je za­u­vek, i da sa­mim tim i ne­ma vred­nost. Ni­kad ni­su pro­na­šli ta­ti­nog ko­le­gu Ro­ber­ta. Ra­mi­ro i nje­go­va ma­ ma osta­li su da ži­ve u Evro­pi. Ne znam ni­šta o nji­ma, ma­da mi je je­ dan za­jed­nič­ki po­zna­nik re­kao ka­ko vi­še ni­kad ni­su hte­li ni da kro­če u Ar­gen­ti­nu. Pro­šlo je već mno­go go­di­na kad sam otvo­rio dnev­ne no­vi­ne i ugle­dao Lu­ka­so­vo li­ce ka­ko mi se sme­ši sa sta­re fo­to­gra­fi­je. Bi­lo je to ono isto li­ce ko­je sam znao, sa onim ne­po­slu­šnim dla­či­ca­ma na bra­di, i sja­jem u oči­ma ko­ji se vi­deo čak i na ova­ko lo­še štam­pa­noj fo­to­gra­fi­ji. Sa­znao sam i nje­go­vo pra­vo ime, iz ogla­sa ko­me je pri­pa­ da­la i fo­to­gra­fi­ja, i shva­tio da su ga ote­li ne­ko­li­ko da­na po­što sam ga po­sled­nji put vi­deo. Pi­tao sam se da li je oti­šav­ši sa ima­nja sreo ne­kog sta­rog dru­ga, iskre­no sam se na­dao da je­ste, da je imao pri­li­ke da ga ne­ko za­gr­li, po­tap­še po ra­me­nu ili mu upu­ti po­zdrav ko­ji sam mu ja us­kra­tio, i ta­ko bar ma­lo ubla­ži nje­gov bol. Još mno­go go­di­na ka­sni­je shva­tio sam ko­li­ko je ma­ma bi­la u pra­vu kad mi je re­kla da bi tre­ba­lo

KAM­ČAT­KA

273

da se po­zdra­vim sa Lu­ka­som, bra­ne­ći zna­čaj opra­šta­nja i po­tre­bu za njim. Svi na kra­ju shva­ti­mo da su na­ši ro­di­te­lji zna­li vi­še ne­go što smo mi­sli­li, ali i to je deo ži­vo­ta. Ono što ni­je uobi­ča­je­no je­ste da su na­ši ro­di­te­lji ta­ko mu­dri kad su u pi­ta­nju bol, umet­nost gu­blje­nja, iz­la­že­ nje na kraj sa smr­ću, pre­ra­nom i na­sil­nom. Ko­nač­no sam sku­pio hra­bro­sti i stu­pio u kon­takt sa Lu­ka­so­vom po­ro­di­com. Kad sam im is­pri­čao šta smo sve do­ži­ve­li to­kom tih ne­ko­ li­ko ne­de­lja, shva­tio sam – bi­lo je to po­put pro­sve­tlje­nja – ko­li­ku moć ima­ju pri­če. Do tog tre­nut­ka, mi­slio sam da je mo­je odu­še­vlje­nje pri­ ča­ma ne­što lič­no, go­to­vo jed­no­stra­no. Me­đu­tim, dok sam im pri­čao o Lu­ka­su, shva­tio sam da im vra­ćam deo nje­ga; sve dok je tra­ja­la mo­ja pri­ča – dao sam sve od se­be da je pro­du­žim, da se se­tim čak i ono­ga što mi ni­kad pre ni­je pa­lo na pa­met – vre­me nam se pri­ka­zi­va­lo ce­lo, u svoj svo­joj ras­ko­ši, i Lu­kas je po­no­vo bio živ, po­ja­vio se (vo­lim da ve­ru­jem ka­ko ovo ni­je pri­ča o ne­sta­li­ma, već o oni­ma ko­ji su se po­no­ vo po­ja­vi­li), i mi smo se sme­ja­li nje­go­vim ša­la­ma kao da ih je upra­vo is­pri­čao, jer dok sam ih pre­pri­ča­vao, kao da su po­no­vo iz­mi­šlje­ne. Oglas u no­vi­na­ma iz­la­zi re­dov­no, iz go­di­ne u go­di­nu. Sa­da se u tek­stu po­ja­vlju­je i mo­je ime. Kad mi je Lu­ka­so­va po­ro­di­ca re­kla ka­ko bi vo­le­li da pot­pi­šu i me­ne, osta­vi­li su me bez re­či – što, kao što ste do­sad shva­ti­li, ni­je ni­ma­lo la­ko. Od­mah sam pri­stao, pod uslo­vom da mi do­zvo­le da ne­če­mu na­u­čim Lu­ka­so­vog mla­đeg bra­ta. (Kao što sam i mi­slio, imao je bra­ta mo­jih go­di­na.) Ostao sam kod njih do po­no­ći po­ka­zu­ju­ći mu ka­ko da pra­vi čvo­ro­ve ko­ji­ma me je Lu­kas na­u­čio, i ko­jih sam se još uvek od­lič­no se­ćao. Dok smo ve­žba­li, ose­ćao sam kao da u po­kre­ti­ma na­ših pr­sti­ju ima ne­če­ga sve­tog; ve­zi­va­li smo ne­što što ni­kad ni­je ni tre­ba­lo da bu­de ras­ple­te­no. Mno­go je to­ga što još ne znam, i što mo­žda ni­ka­da ne­ću ni sa­zna­ti. Na pri­mer, ko je bio Pe­dro, da li su mu Be­ba i Ći­na stvar­no bi­le tet­ke, i da li je bi­lo ika­kve isti­ne u mo­jim sum­nja­ma da je ima­nje po­ho­dio duh. Ne znam ni kod ko­ga je da­nas knji­ga o Hu­di­ni­ju, ako je još u ži­ vo­tu. Ni­ti šta se do­go­di­lo sa De­nu­či­jem, sa ocem Ru­i­som i ma­mi­nom pri­ja­te­lji­com ko­ja nam je one no­ći pru­ži­la uto­či­šte. Vo­leo bih da mo­

274

Mar­se­lo Fi­ge­ras

gu da im ka­žem ka­ko mi je se­ća­nje na nji­ho­vu ve­li­ko­du­šnost po­mo­ glo da pre­ži­vim svo­je du­go iz­gnan­stvo na Kam­čat­ki. Svih ovih go­di­na ni­sam se odva­jao od knji­ge iz edi­ci­je „Ro­bin Hud“, Za­to­če­nik iz Zen­de, ko­ju sam na­šao me­đu ku­ti­ja­ma ba­ke Ma­til­ de, i ko­ja je ne­ka­da pri­pa­da­la mo­joj ma­mi. Na nje­nim sam stra­ni­ca­ ma pro­na­šao lik prin­ce­ze Fla­vi­je, ple­me­ni­tog ro­da, ali još ple­me­ni­ti­je du­še, ko­se bli­sta­ve po­put sun­ca na mo­joj ta­bli za Ri­zi­ko. Ne umem da opi­šem ka­ko sam se ose­tio shva­tiv­ši da je čak i na onom pu­stom ostr­vu, gde smo ži­ve­li u iz­gnan­stvu dok su na­šu ze­mlju ne­mi­lo­srd­no uni­šta­va­li, ma­ma oda­bra­la da se zo­ve Fla­vi­ja, u znak pr­ko­sa i ina­ta, jer ona ni­kad ni­je že­le­la da bu­de Ste­na; ta­kvom ju je uči­nio ovaj svet, u ko­me de­ca umi­ru od gla­di jer to ne­ki­ma omo­gu­ća­va da im oti­ma hra­ nu od usta, u ko­me mo­raš da bu­deš jak kao ste­na da ti sr­ce ne bi pre­ pu­klo od tu­ge, i šta je dru­go mo­gla? Ma­ma ni­kad ni­je hte­la da bu­de od ka­me­na, i za­to se in­stink­tiv­no po­zi­va­la na stva­ri ko­je nam po­ma­žu da pre­ži­vi­mo te­ška vre­me­na, na ona ma­lo­broj­na uve­re­nja ko­ja vu­če­ mo iz de­tinj­stva, se­ća­nja na lju­bav ili pat­nju, ili tek pu­sta ma­šta­nja, po­put ovog ko­je ju je pra­ti­lo od de­tinj­stva, i ko­ga se to­li­ko sti­de­la da ni­kad ni­je hte­la da ga pri­zna, jer je bi­lo de­ti­nja­sto, i ni­je bi­lo po­li­tič­ki ko­rekt­no, to što je že­le­la da bu­de pri­rod­na pla­vu­ša, da se zo­ve Fla­vi­ja i da po­sta­ne prin­ce­za.

81. Kam­čat­ka Po­sled­nje što mi je ta­ta re­kao, po­sled­nja reč ko­ju sam čuo sa nje­go­ vih usa­na bi­la je Kam­čat­ka. Bi­lo je to na pla­tou is­pred ben­zin­ske pum­pe, po­sle do­ruč­ka. Ma­ma je oti­šla po Pa­tulj­ka, kra­lja bes­kraj­nih pro­stran­sta­va, ko­ji je spa­vao u ko­li­ma. I ne sa­mo da je spa­vao, bio je obez­na­njen; ni­je se pro­bu­dio kad su ga po­di­gli, ni kad ga je ma­ma iz­lju­bi­la od gla­ve do pe­te, pa čak ni kad su ga pre­da­li de­ki u na­ruč­je. Se­ćam se ka­ko ga je de­ka od­neo do ka­mi­o­ne­ta, a on­da je na me­ne do­šao red da me gr­le i lju­be, ma­ma me je čvr­sto steg­nu­la, a za­tim mi je sta­vi­la ru­ke na ra­me­na, ma­lo se od­ma­kla i re­kla mi: „Bu­di do­bar“. Ni­je re­kla vi­še ni­šta, „bu­di do­bar“, to je sve, gla­som ko­jim je to go­vo­ri­la sva­ki put kad nas osta­vlja sa­me kod ku­će, kao da že­li da ob­u­zda naš dar za pra­vlje­nje ne­re­da, ali i da nam dâ do zna­nja šta će nam se de­si­ti ako je ne po­slu­ša­mo, da će do­ ći i po­ka­za­će nam ona, ma­ma će do­ći, vra­ti­će se, ča­sna reč. A ja sam po­mi­slio: Ste­na, ma­ma se ni­kad ne pre­da­je, i da je ta­ta bio u bli­zi­ni, po­ka­zao bih mu taj­ni znak pe­sni­com, ali ta­ta ni­je bio tu, oti­šao je da do­ne­se ne­što iz ci­tro­e­na. Po­ne­kad u mom se­ća­nju ima i va­ri­ja­ci­ja. Po­ne­kad se ma­ma okre­će i po­la­zi pre­ma auto­mo­bi­lu, ne­što joj us­put is­pa­da iz dže­pa, ne­ka­kav cr­ve­ni za­mo­tu­ljak, ku­ti­ja od ci­ga­re­ta Džo­kej klub na ko­joj je ne­što na­škra­ba­la, po­di­žem je i vi­dim šta je za­pi­sa­la, is­pi­sa­la je mo­je ime, mno­go pu­ta, sve dok ni­je is­pi­sa­la či­ta­vu ku­ti­ju, kao da se pla­ši da ću ga za­bo­ra­vi­ti, da ću za­u­vek mi­sli­ti da se zo­vem Ha­ri, Ha­ri eska­po­log;

276

Mar­se­lo Fi­ge­ras

ja ni­sam Ha­ri, bar ni­sam vi­še, vi­še ne be­žim. Uvi­đam sad dok ovo pi­ šem, ka­ko sam uvek bio si­gu­ran u to, ali sa­da, kad se po ko zna ko­ji put pri­se­ćam tog da­na, ja­sni­je mi je ne­go ikad pre. Vre­me je čud­no. Po­ne­kad mi iz­gle­da kao knji­ga. Svo sta­ne iz­me­đu ko­ri­ca, či­ta­va pri­ča, od A do Š, mo­gli bi­ste da sa­ku­pi­te naj­ra­zli­či­ti­je lju­de, po­de­li­te im pri­mer­ke istog iz­da­nja i ka­že­te im da otvo­re na bi­ lo ko­ju stra­nu i poč­nu da či­ta­ju i, voilà, pri­ča bi se od­vi­ja­la sva u isti mah, u raz­li­či­tim gla­so­vi­ma, kao da isto­vre­me­no slu­ša­mo mno­štvo ra­dio-sta­ni­ca. Na­rav­no, bi­lo bi te­ško raz­u­me­ti ono što pri­ča­ju, baš kao što je te­ško otvo­ri­ti bi­lo ko­ju knji­gu na sre­di­nu, pro­či­ta­ti je­dan pa­sus i za­i­sta shva­ti­ti šta zna­či; ve­ru­je­mo ka­ko bi nam bi­lo ja­sni­je da smo pro­či­ta­li sve ono što pret­ho­di, ali ni­je uvek ta­ko; po­ne­kad uzmeš Bi­ bli­ju, Ji Đing ili Šek­spi­ra, otvo­riš knji­gu na bi­lo ko­ju stra­nu i či­ni ti se ka­ko pa­sus ko­ji ti je za­pao za oko go­vo­ri upra­vo ono što že­liš da znaš, ono što ti je bi­lo po­treb­no, ono naj­o­snov­ni­je. Pri­zna­jem, to mo­že i da oma­ne. Sva­ko ko me ču­je ka­ko pri­čam o ža­bi ve­ro­vat­no bi po­mi­slio da sam bi­o­log, ili da pri­čam ne­ku ba­snu za ma­lu de­cu. Ali mo­žda će me ču­ti upra­vo u ovom tre­nut­ku, ka­da ka­žem: vo­li­te lu­do, vo­li­te one ko­je po­zna­je­te, ali pre sve­ga one ko­ji­ma je lju­bav po­treb­na, jer lju­bav je je­di­no što je za­i­sta stvar­no, sa­mo ona je sve­tlost, sve osta­lo je mrak; mo­žda će raz­u­me­ti sve, bez po­tre­be da me slu­ša od sa­mog po­čet­ka, da do­vo­di u pi­ta­nje moj etič­ki auto­ri­tet, bez po­tre­be da zna za­što to ka­žem, i šta sam sve iz­gu­bio, šta smo svi iz­gu­bi­li. Du­go sam ži­veo na me­stu ko­je zo­vem Kam­čat­ka, me­stu ko­je po­ ma­lo pod­se­ća na pra­vu Kam­čat­ku (po hlad­no­ći i vul­ka­ni­ma, i po ne­ pri­stu­pač­no­sti), ali ko­je u stva­ri ne po­sto­ji, jer se ne­ka me­sta ne mo­gu na­ći ni na jed­noj kar­ti. Sad kad sam shva­tio zna­čaj opra­šta­nja, vo­leo bih da vam ka­žem zbo­gom. Mo­ra­le su da pro­đu sve ove go­di­ne ka­ko bih pro­na­šao ku­ti­ju ma­mi­nih ci­ga­re­ta, ali pro­na­šao sam je, upra­vo sam je pro­na­šao, po ko zna ko­ji put, ko­ji je po­stao pr­vi put da vam pri­čam svo­ju pri­ču, i sad mi vi­še ni­je po­treb­na Kam­čat­ka, za­šti­ta ko­ju mi pru­ža nje­na izo­lo­va­nost da­le­ko od sve­ta, ne­pri­stu­pač­nost nje­nih ve­či­tih sne­go­va. Kuc­nuo je čas da po­no­vo za­uz­ mem svo­je me­sto, da

KAM­ČAT­KA

277

bu­dem pot­pu­no tu, pot­pu­no ja, da pre­sta­nem da pre­ži­vlja­vam i poč­ nem da ži­vim. „Haj­de­mo ku­ći“, ka­že de­ka. „Vre­me je.“ Ta­ta je oti­šao u ko­la po Ri­zi­ko, do­no­si ga i sa sme­škom mi ga sta­vlja u ru­ke, „Ka­ko sam ble­sav, za­bo­ra­vio bih ga.“ On­da me lju­bi i ka­že mi da me mno­go vo­li, opet je pro­mu­kao kao Nar­si­so Iba­njes Men­ta; ta­ta uvek go­vo­ri du­bo­kim gla­som kad ho­će da ka­že ne­što va­žno. Gre­buc­ka me bra­dom od ne­ko­li­ko da­na i ša­pu­će mi na uho, go­vo­ri sva­šta, ali od sve­ga se naj­bo­lje se­ćam Kam­čat­ke, za­to što je to bi­lo po­sled­nje što mi je re­kao, ali i za­to što Kam­čat­ka ob­u­hva­ta sve; po­sled­nje re­či uvek su va­žne; Ge­te je re­kao: „Sve­tla! Još sve­tla!“. Tre­ ba obra­ti­ti pa­žnju na njih. Ula­zi u auto, i od­la­ze. Tr­čim za ze­le­nim me­hu­ri­ćem sve dok me no­ge no­se. Ne okre­ću se da mi mah­nu; ne že­le da se pre­tvo­re u ki­ pove od so­li. Od tog tre­nut­ka, sva­ki put kad par­ti­ja po­đe po zlu, za­ba­ri­ka­di­rao bih se na Kam­čat­ki i pre­ži­veo. I ma­da sam u po­čet­ku mi­slio ka­ko igra iz­me­đu me­ne i ta­te ni­je za­vr­še­na, ka­sni­je sam shva­tio da ni­je ta­ko. Odao mi je svo­ju taj­nu, i ti­me me pre­tvo­rio u sa­ve­zni­ka. Sva­ki put kad sam igrao Ri­zi­ko, bio je uz me­ne, kad za­gu­sti, do­če­ka­li bi­smo na­pad na Kam­čat­ki, i na kra­ju bi sve is­pa­lo do­bro. Jer Kam­čat­ka je bi­la me­sto na ko­me je tre­ba­lo bi­ti. Bi­la je me­sto sa kog se mo­gao pru­ži­ti ot­por.

Be­le­ška auto­ra Čo­vek mo­že da osta­vi otvo­re­na vra­ta ide­ja­ma, ali one do­la­ze kad im je vo­lja. U mom slu­ča­ju, obič­no za­ne­ma­re vra­ta i usko­če kroz pro­ zor, a da stva­ri bu­du go­re, go­to­vo su uvek pre­ru­še­ne u ne­što dru­go. Moj pr­vi ro­man, El muc­hac­ho pe­ro­ni­sta, pr­vo­bit­no je za­mi­šljen kao pri­ča. Moj dru­gi ro­man, El espía del ti­em­po, za­mi­šljen je kao ro­man, ali ide­ja za film je ot­ku­plje­na mno­go pre ne­go što su iz­da­va­či po­ka­za­ li bi­lo ka­kvo in­te­re­so­va­nje za ori­gi­nal­ni tekst. Ta­ko ni Kam­čat­ka ni­je mo­gla da bu­de iz­u­ze­tak. Ide­ja se po­ja­vi­la dok sam tra­žio in­spi­ra­ci­ju za sce­na­rio, za re­ži­se­ra Mar­se­la Pi­njej­ra. Već smo ra­di­li za­jed­no na adap­ta­ci­ji de­la Pla­ta qu­e­ma­da, i je­dva smo če­ka­li – znam da ja je­sam – da po­no­vi­mo to is­ku­stvo. Me­se­ci­ma smo raz­ma­tra­li hi­lja­de mo­gu­ ćih za­ple­ta, od ko­jih se je­dan vr­teo oko te­me ko­ja će se pre­tvo­ri­ti u Kam­čat­ku. Ra­di­lo se o de­se­to­go­di­šnjem de­ča­ku, de­te­tu de­sa­pa­re­si­do­ sa, ko­ji je u Ar­gen­ti­ni za vre­me dik­ta­tu­re pri­mo­ran da ži­vi sa de­kom ko­ga prak­tič­no i ne po­zna­je. Kao što je ja­sno sva­ko­me ko je pro­či­tao ovu knji­gu, ta je pri­ča po­či­nja­la ta­mo gde se Kam­čat­ka za­vr­ša­va. Me­ se­ci­ma smo raz­ma­tra­li tu ide­ju, sve dok ni­smo od­u­sta­li od nje. Pret­ po­sta­vljam da smo se, iako ni­smo ni­šta re­kli, obo­ji­ca pla­ši­li da bi ta pri­ča bi­la pre­vi­še mrač­na, tu­žna i pu­na du­gih ti­ši­na; to bi bi­la pri­ča o od­sut­no­me. Vre­me­nom smo shva­ti­li ka­ko bi mno­go bo­lja pri­ča mo­gla da se na­pi­še o ono­me što se de­ša­va pre ži­vo­ta sa de­kom, kad pro­ta­go­ni­stu pri­če ro­di­te­lji uvla­če u svoj svet be­ža­nja i skri­va­nja. Kao de­ca, uvek

KAM­ČAT­KA

279

smo se u svo­jim igra­ma pre­tva­ra­li da smo ne­ko dru­gi, ka­u­boj ili astro­ na­ut, kralj ili fud­ba­ler; vo­le­li smo da me­nja­mo ime, iz­mi­šlja­mo no­ve pri­če i is­tra­žu­je­mo ne­po­zna­te te­ri­to­ri­je. Pri­ča­ju­ći pri­ču o ži­vo­tu u ile­ ga­li, ta­ko mo­že­mo da iz­beg­ne­mo pri­ču stra­ve, jer de­čak će pa­ti­ti zbog gu­bit­ka (iz­gu­bi­će ku­ću, ško­lu, dru­ga­re, igrač­ke), ali će u isto vre­me is­ko­ri­sti­ti pri­li­ku da do­ži­vi avan­tu­ru. Uz bla­go­slov ro­di­te­lja, pro­me­ni­ će ime i ži­vot­nu pri­ču i kro­či­ti u ve­li­ki, ne­po­zna­ti svet. Na tom me­stu, pri­ča pre­sta­je da bu­de mrač­na kao na po­čet­ku, i me­sti­mič­no mo­že čak da bu­de pu­na gra­je, mu­zi­ke i sme­ha. Hteo sam da na­pi­šem pri­ču na ne­ko­li­ko stra­na, ka­ko bih od­re­dio tok ko­jim će se raz­vi­ja­ti sce­na­rio. Po­či­njao sam ne­ko­li­ko pu­ta. Pr­vo sam pi­sao u tre­ćem li­cu (Ovo je pri­ča o de­se­to­go­di­šnjem de­ča­ku, ko­ja po­či­nje onog da­na kad nje­go­va maj­ka do­la­zi da ga iz­ve­de sa ča­sa...). Ne­ko­li­ko pa­su­sa ka­sni­je, pri­ča se sa­svim pri­rod­no pre­ba­ci­la u pr­vo li­ ce, i ja sam po­čeo da pi­šem kao da sam taj de­čak ja: Već sam ušao u ci­ troen kad mi je ma­ma re­kla da pu­tu­je­mo na ne­ko­li­ko da­na. Tek ta­ko? A ško­la? Ide­mo sa­mo na dva-tri da­na. A ku­da će­mo? Kod ne­kih pri­ja­te­lja, re­kla je ona... Pi­tao sam je mo­že­mo li da svra­ti­mo do ku­će da po­ku­pi­mo ne­ko­li­ko stva­ri, knji­ge, lop­tu, bi­cikl. Re­kla mi je da će­mo svra­ti­ti sa­mo u vr­tić po pa­tulj­ka. Pr­vo sam po­mi­slio ka­ko mi u vr­tu ne­ma­mo ni­ka­kvog pa­tulj­ka, a on­da sam shva­tio da mi­sli na mog bra­ta. Pro­na­šao sam Ha­ri­jev glas. Za­jed­no sa njim, ot­krio sam i da je za me­ne Kam­čat­ka mno­go vi­še od sce­na­ri­ja za film. Bo­ja­žlji­vo sam sa­ op­štio Pi­njej­ru ka­ko ne znam ho­će li Kam­čat­ka za­vr­ši­ti kao film ili ne­će, ali da u sva­kom slu­ča­ju že­lim da na­pi­šem ro­man. Dao mi je svoj bla­go­slov. Pre­dao sam mu pri­ču od še­zde­set stra­na u ko­ju se pre­tvo­rio moj ori­gi­nal­ni si­nop­sis, i ko­ja je već ima­la sve one ele­men­te ko­je sam iz svog de­tinj­stva pre­neo u Ha­ri­je­vo: Ri­zi­ko, Hu­di­ni­ja, ža­be, Pa­tulj­ka, ma­mi­ne ci­ga­re­te Džo­kej Klub... Nje­gov je od­go­vor bio ve­o­ma ohra­ bru­juć. Ne sa­mo da mi je re­kao da je to u stva­ri bio film ka­kav je že­leo da sni­mi već me je pod­sta­kao da sâm na­pi­šem i sce­na­rio. Za­to pre sve­ga že­lim da se za­hva­lim nje­mu, za­to što je ve­ro­vao u Kam­čat­ku, ali i za­to što je bio pr­vi ko­ji je ve­ro­vao u me­ne.

280

Mar­se­lo Fi­ge­ras

Že­leo bih da po­sve­tim ovu knji­gu svo­joj po­ro­di­ci: ocu i maj­ci, stri­ če­vi­ma, ba­ka­ma i de­ka­ma, ko­ji su nas od­ga­ji­li s lju­ba­vlju i po­mo­gli na­šim du­ša­ma da pre­ži­ve go­di­ne ko­je smo mi, Ar­gen­tin­ci, pro­ve­li na Kam­čat­ki; kao i svo­jim ćer­ka­ma, Ori­ja­ni, Agu­sti­ni i Mi­le­ni, u na­di da će ova knji­ga bi­ti de­lić tog istog, ču­de­snog na­sle­đa.

Sadržaj Pr­vi čas: Bi­o­lo­gi­ja ................................................................................... 7 1. Reč po­zdra­va................................................................................. 9 2. All things re­mo­te......................................................................... 13 3. Osta­jem bez či­ka......................................................................... 15 4. Na­mr­go­đe­ni pa­tri­jarh................................................................ 18 5. Na­uč­na di­gre­si­ja.......................................................................... 21 6. Fan­ta­stič­no pu­to­va­nje................................................................ 23 7. Ula­zi Ber­tu­čo............................................................................... 24 8. Prin­cip kraj­nje nu­žde................................................................. 26 9. Ste­na.............................................................................................. 28 10. Krat­ka po­ro­dič­na za­gra­da.......................................................... 30 11. Ide­mo............................................................................................ 33 12. Ci­troen.......................................................................................... 35 13. Ula­zi Pa­tu­ljak............................................................................... 37 14. Slep pred opa­sno­šču................................................................... 39 15. Šta sam ja znao............................................................................ 43 16. Ula­zi Dej­vid Vin­sent................................................................... 46 17. Smr­ka­va se................................................................................... 48 18. Si­re­ne............................................................................................ 52 Od­mor................................................................................................. 54

282

Mar­se­lo Fi­ge­ras

Dru­gi čas: Ge­o­gra­fi­ja............................................................................ 55 19. Ours was the marsh co­un­try..................................................... 57 20. Ba­zen............................................................................................ 60 21. Ta­jan­stve­na ku­ća......................................................................... 62 22. Pro­na­la­zim skri­ve­no bla­go........................................................ 65 23. Od če­ga be­ži Hu­di­ni?................................................................. 67 24. Be­gun­ci......................................................................................... 69 25. Pre­uz­ i­ma­mo no­ve iden­ti­te­te...................................................... 72 26. Tak­ti­ke i stra­te­gi­je....................................................................... 76 27. Pro­na­la­zi­mo leš........................................................................... 79 28. Slat­ki pre­dah................................................................................ 82 29. Osta­je­mo sa­mi............................................................................. 86 30. Od­lu­ka u zo­ru.............................................................................. 89 31. Plan ko­ji ne mo­že da oma­ne...................................................... 93 32. Kir i re­ka....................................................................................... 95 33. Šta su oni zna­li............................................................................. 97 34. Op­ci­ja Ma­til­de........................................................................... 101 35. Eks­pe­ri­ment pro­pa­da............................................................... 104 36. Ču­do­vi­šta................................................................................... 106 37. Le­de­na Go­spa............................................................................ 109 38. Smrt­no iz­ne­na­đe­nje.................................................................. 112 39. Hit­na po­moć.............................................................................. 115 Od­mor............................................................................................... 119 Tre­ći čas: Je­zik....................................................................................... 121 40. Ula­zi Lu­kas................................................................................ 123 41. Za­po­sed­nu­ta ku­ća..................................................................... 126 42. Po­hva­la re­či­ma.......................................................................... 129 43. Lu­kas ima de­voj­ku.................................................................... 133

KAM­ČAT­KA

283

44. Oda­jem se................................................................................... 136 45. Pre­pu­šten ple­me­nu lju­do­žde­ra................................................ 141 46. Me­đu zve­ri­ma............................................................................ 144 47. Učim da di­šem........................................................................... 147 48. Ne­do­vr­še­na pe­sma.................................................................... 150 49. Ot­kri­vam da ne­ko me­ni vr­lo drag uop­šte ni­je sa­vr­šen........ 154 50. Skan­dal....................................................................................... 158 51. U kom se pre­tva­ram u ta­jan­stve­nu oso­bu............................. 162 52. Go­spo­din De­be­lju­ca.................................................................. 164 53. Tvr­đa­va sa­mo­će......................................................................... 166 54. This year’s mo­del....................................................................... 171 55. U kom sam se ob­reo usred 3-D fil­ma..................................... 175 56. Ne­sre­ća ni­kad ne do­la­zi sa­ma................................................. 178 57. Jed­na lo­ša vest pre­tva­ra se u do­bru......................................... 183 58. Pik­nik na ki­ši............................................................................. 187 59. Naj­var­lji­vi­je go­di­šnje do­ba....................................................... 190 60. Uz ne­be­sku po­moć za­dr­ža­vam dah........................................ 192 61. O umet­no­sti pra­vlje­nja beč­kih šnic­li...................................... 196 62. Do­bi­ja­mo ve­sti........................................................................... 200 63. Pra­va pi­ta­nja.............................................................................. 204 Od­mor............................................................................................... 208 Če­tvr­ti čas: Astro­no­mi­ja..................................................................... 209 64. Do­re­go........................................................................................ 211 65. Sti­že­mo na se­lo, a ja po­sta­jem stra­ni iz­ve­štač........................ 214 66. Lar­ve........................................................................................... 218 67. Ba­ka ima vre­me­plov................................................................. 221 68. Po­se­ta Atlan­ti­di......................................................................... 224 69. U kom se pra­vim da sam špi­jun i ču­jem ne­što što ni­je tre­ba­lo..................................................... 229

284

Mar­se­lo Fi­ge­ras

70. O zve­zda­ma................................................................................ 232 71. U kom raz­mi­šlja­mo o zve­zda­ma i sa­zna­je­mo mno­go vi­še ne­go što mo­že da sta­ne u na­slov jed­nog po­gla­vlja........ 236 Pe­ti čas: Isto­ri­ja.................................................................................... 241 72. O (ne)sreć­nim za­vr­še­ci­ma....................................................... 243 73. O naj­bo­ljim pri­ča­ma................................................................. 246 74. Vra­ća­mo se i za­ti­če­mo sa­mo mrak......................................... 249 75. Moj eska­po­lo­ški de­bi................................................................ 254 76. Igra­mo Ri­zi­ko, i sre­ća je na mo­joj stra­ni, do­ne­kle................ 260 77. Vi­zi­ja........................................................................................... 262 78. O ne­po­sto­ja­no­sti stam­be­nih obje­ka­ta.................................... 265 79. Prin­cip kraj­nje nu­žde II........................................................... 269 80. Sta­vljam tač­ku na po­ne­ko i...................................................... 272 81. Kam­čat­ka.................................................................................... 275 Be­le­ška auto­ra................................................................................... 278