Nacionalna Bezbednost Knjiga

НАЦИОНАЛНА БЕЗБЕДНОСТ треће, измењено и допуњено издање

“Senza paura ogn’uom franco camini, e lavorando semini ciascuno, mentre che tal comuno manterrà questa donna in signoria, ch’el à levata a’ rei ogni balia.” „Нека без страха сваки частан човек ходи, и свако нека сеје својим радом, све док таквог смртника ова госпа има под својом влашћу јер је злохудима одузела сваку моћ.“1

1 Слика на корицама књиге: Амброђо Лоренцети: „Алегорија Безбедности“ (детаљ са фреске „Последице добре владавине“, око 1338. године, Јавна Палата (Palazzo Publico) у Сијени (Тоскана, Италија). Госпа је Сигурност; зато што је женског рода (читај: та безбедност), у иконографској традицији приказивана је као дама.

Саша В. Мијалковић

НАЦИОНАЛНА БЕЗБЕДНОСТ треће, измењено и допуњено издање

КРИМИНАЛИСТИЧКО-ПОЛИЦИЈСКА АКАДЕМИЈА Београд, 2015

НАЦИОНАЛНА БЕЗБЕДНОСТ треће, измењено и допуњено издање

Издавач КРИМИНАЛИСТИЧКО-ПОЛИЦИЈСКА АКАДЕМИЈА Београд, Цара Душана 196 (Земун) За издавача проф. др МЛАДЕН БАЈАГИЋ вршилац дужности декана Академије Аутор проф. др САША В. МИЈАЛКОВИЋ Рецензент проф. др МЛАДЕН БАЈАГИЋ Уредник проф. др ДРАГАН МЛАЂАН Лектор ЈАСМИНА МИЛЕТИЋ Компјутерска припрема слога ЈОВАН ПАВЛОВИЋ Дизајн корица мр НЕБОЈША КУЈУНЏИЋ Тираж 1 000 примерака Штампа Пекограф, Београд Решењем вршиоца дужности декана Криминалистичко-полицијске академије 01 број 15/20-7 од 18. августа 2015. године рукопис је одобрен за издавање и употребу у настави као уџбеник.

©2015 Криминалистичко-полицијска академија, Београд _______________________________________________________________ ISBN 978-86-7020-328-0

САДРЖАЈ

Предговор првом издању....................................................................................................... XIII Предговор другом издању........................................................................................................XV Предговор трећем издању.....................................................................................................XVII Глава I УВОД У НАЦИОНАЛНУ БЕЗБЕДНОСТ 1. Национална безбедност као наставно-научна дисциплина............................................1 2. Научни конституенси националне безбедности................................................................4 3. Безбедност...................................................................................................................................6 3.1. Референтне вредности и интереси................................................................................10 3.2. Концепти безбедности.....................................................................................................14 3.2.1. Безбедност човека......................................................................................................15 3.2.2. Безбедност државе.....................................................................................................17 3.2.3. Међународна безбедност.........................................................................................22 3.2.4. Глобална безбедност.................................................................................................26 3.2.5. Недржавни сектор безбедности.............................................................................28 4. Угрожавање безбедности.......................................................................................................30 Глава II САВРЕМЕНИ КОНЦЕПТ НАЦИОНАЛНЕ БЕЗБЕДНОСТИ 1. Транзиција традиционалног у савремени концепт националне безбедности..........35 2. Детерминанте савременог концепта националне безбедности....................................39 2.1. Држава..................................................................................................................................39 2.2. Нација...................................................................................................................................41

VI

Саша Мијалковић: Национална безбедност

2.3. Државне и националне вредности................................................................................42 2.3.1. Опстанак државе и друштва...................................................................................43 2.3.2. Територијални интегритет.......................................................................................44 2.3.3. Политичка самосталност.........................................................................................46 2.3.4. Квалитет живота........................................................................................................50 2.3.5. Мир и слобода............................................................................................................52 2.3.6. Правни поредак и владавина права......................................................................53 2.3.7. Људске слободе и права...........................................................................................55 2.3.8. Национална привреда и енергетика......................................................................56 2.3.9. Национални информациони ресурси...................................................................61 2.3.10. Здрава животна средина........................................................................................64 2.3.11. Национално јединство и политичка стабилност.............................................67 2.3.12. Национална толеранција.......................................................................................68 2.3.13. Национални понос и достојанство......................................................................69 2.3.14. Национални идентитет..........................................................................................72 2.4. Државни и национални интереси.................................................................................75 2.5. Моћ државе.........................................................................................................................79 3. Савремено одређење националне безбедности................................................................80 3.1. Појам националне безбедности.....................................................................................80 3.2. Компоненте националне безбедности..........................................................................84 3.3. Дилема око терминолошког одређења националне безбедности..........................86 4. Однос националне безбедности и других концепата безбедности............................89 4.1. Однос националне безбедности и безбедности људи..............................................89 4.2. Однос националне безбедности са међународном и глобалном безбедношћу..............................................................................................92 4.3. Однос националне безбедности и недржавног сектора безбедности..................94 Глава III УГРОЖАВАЊЕ НАЦИОНАЛНЕ БЕЗБЕДНОСТИ 1. Појам угрожавања националне безбедности....................................................................97 2. Војни ризици и претње националној безбедности ...................................................... 100 2.1. Оружана агресија............................................................................................................ 100 2.2. Оружана интервенција................................................................................................. 104 2.3. Војни притисци............................................................................................................... 107 2.4. Оружана побуна............................................................................................................. 108 2.5. Грађански рат................................................................................................................... 110 3. Невојни ризици и претње националној безбедности.................................................. 111

Садржај

VII

3.1. Природне претње националној безбедности.......................................................... 112 3.2. Угрожавање националне безбедности појавама људског порекла..................... 114 3.2.1. Политички притисци............................................................................................. 114 3.2.2. Мере економске принуде...................................................................................... 117 3.2.3. Ор­га­ни­зо­ва­ни кри­ми­нал...................................................................................... 119 3.2.3.1. Појам организованог криминала........................................................... 119 3.2.3.2. Манифестовање организованог криминала....................................... 120 3.2.3.3. Еволуција и нове угрожавајуће димензије организованог криминала...................................................................... 122 3.2.3.4. Последице организованог криминала по националну безбедност..................................................................... 125 3.2.4. Економски криминал............................................................................................. 126 3.2.5. Корупција.................................................................................................................. 130 3.2.6. Илегалне миграције................................................................................................ 133 3.2.6.1. Кријумчарење миграната......................................................................... 136 3.2.6.2. Трговина људима....................................................................................... 138 3.2.6.3. Последице илегалних миграција и трговине људима по националну безбедност..................................................................... 140 3.2.7. Угрожавање националног енергетског система............................................... 143 3.2.8. Угрожавање националних информационих ресурса..................................... 145 3.2.9. Политички криминал............................................................................................ 147 3.2.9.1. Појам политичког насиља, екстремизма и политичког криминала........................................................................ 147 3.2.9.2. Екстремни национализам........................................................................ 152 3.2.9.3. Неонацизам и неофашизам.................................................................... 159 3.2.9.4. Навијачки хулиганизам........................................................................... 164 3.2.9.5. Анархизам................................................................................................... 165 3.2.9.6. Верски екстремизам.................................................................................. 167 3.2.9.7. Тероризам.................................................................................................... 182 3.2.9.8. Диверзија..................................................................................................... 197 3.2.9.9. Саботажа...................................................................................................... 198 3.2.9.10. Насилни преврат..................................................................................... 199 3.2.9.11. Субверзивна дејства................................................................................ 199 3.2.10. Еколошки ризици и претње............................................................................... 214 3.2.11. Угрожавање националне критичне инфраструктуре.................................. 220 3.3. Техничко-технолошке претње националној безбедности.................................... 222 3.4. Комбиноване − „хибридне“ претње националној безбедности.......................... 223

VIII

Саша Мијалковић: Национална безбедност

Глава IV НАЦИОНАЛНИ СИСТЕМ БЕЗБЕДНОСТИ 1. Безбедност као функција државе и друштва................................................................. 229 1.1. Безбедност као функција државе............................................................................... 229 1.2. Безбедност и стратегија државе.................................................................................. 231 1.3. Политика и стратегија националне безбедности................................................... 232 1.4. Безбедносна култура...................................................................................................... 238 2. Појам националног система безбедности....................................................................... 241 3. Компоненте националног система безбедности........................................................... 246 4. Функција националне безбедности.................................................................................. 249 5. Контрола националног система безбедности................................................................ 251 6. Реформа националног система безбедности.................................................................. 253 Глава V НАЦИОНАЛНИ СИСТЕМ БЕЗБЕДНОСТИ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ 1. Безбедност као функција Републике Србије ................................................................. 255 2. Неконвенционални субјекти безбедности..................................................................... 256 2.1. Народна скупштина....................................................................................................... 256 2.2. Председник Републике.................................................................................................. 258 2.3. Влада.................................................................................................................................. 259 2.4. Правобранилаштво........................................................................................................ 260 2.5. Заштитник грађана........................................................................................................ 261 2.6. Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности................................................................................. 262 2.7. Повереник за заштиту равноправности................................................................... 264 3. Конвенционални субјекти безбедности.......................................................................... 266 3.1. Безбедносно-обавештајни систем.............................................................................. 266 3.1.1. Савет за националну безбедност Републике Србије...................................... 266 3.1.1.1. Канцеларија Савета за националну безбедност и заштиту тајних података..................................................................... 267 3.1.2. Биро за координацију рада служби безбедности............................................ 268 3.1.3. Надзор служби безбедности................................................................................ 268 3.1.4. Безбедносно-информативна агенција............................................................... 270 3.1.4.1. Делокруг и организација Агенције........................................................ 270 3.1.4.2. Послови и овлашћења припадника Агенције..................................... 271 3.1.5. Војне службе безбедности.................................................................................... 272 3.1.5.1. Војнобезбедносна агенција..................................................................... 274

Садржај

IX

3.1.5.2. Војнообавештајна агенција..................................................................... 275 3.1.5.3. Овлашћења војних служби безбедности............................................. 276 3.2. Сектор унутрашњих послова...................................................................................... 278 3.2.1. Дирекција полиције................................................................................................ 278 3.2.2. Надлежност, послови и овлашћења полиције................................................. 279 3.2.3. Контрола рада полиције и информисање о њеном раду............................... 282 3.3. Сектор спољне политике.............................................................................................. 282 3.3.1. Министарство спољних послова........................................................................ 283 3.3.2. Представничке и безбедносно-обавештајне компоненте спољне политике.................................................................................................... 284 3.4. Систем царинске безбедности..................................................................................... 285 3.5. Правосудни систем........................................................................................................ 286 3.5.1. Управа за извршење кривичних санкција.......................................................... 287 3.5.2. Судија за извршење кривичних санкција......................................................... 289 3.6. Инспекцијски органи.................................................................................................... 289 3.7. Систем безбедности државне границе...................................................................... 290 3.7.1. Нови концепт безбедности државне границе.................................................. 290 3.7.2. Субјекти безбедности државне границе........................................................... 292 3.8. Систем супротстављања организованом криминалу и другим посебно тешким кривичним делима....................................................... 293 3.9. Систем супротстављања високотехнолошком криминалу.................................. 297 3.10. Систем сузбијања ратних злочина........................................................................... 298 3.11. Финансијско-обавештајна служба − Управа за спречавање прања новца....................................................................... 300 3.12. Агенција за борбу против корупције...................................................................... 302 3.13. Комунална полиција.................................................................................................... 304 3.14. Систем одбране............................................................................................................. 305 3.14.1. Министарство одбране....................................................................................... 308 3.14.2. Војска Србије......................................................................................................... 309 3.14.3. Војна полиција....................................................................................................... 311 3.15. Систем заштите и спасавања..................................................................................... 312 3.15.1. Сектор за ванредне ситуације........................................................................... 315 3.15.2. Цивилна заштита.................................................................................................. 316 3.15.3. Канцеларија за помоћ и обнову поплављених подручја............................. 317 3.16. Агенција за енергетику Републике Србије............................................................. 318 3.17. Недржавни субјекти безбедности............................................................................ 319 3.17.1. Субјекти детективске – приватне истражитељске делатности.................. 319 3.17.2. Субјекти приватног обезбеђивања лица, имовине и пословања.............. 320

X

Саша Мијалковић: Национална безбедност

4. Суплементарни субјекти безбедности............................................................................. 322 4.1. Локална заједница.......................................................................................................... 322 4.2. Јавне службе, предузећа и друге организације........................................................ 324 4.3. Невладине организације............................................................................................... 325 4.4. Научно-образовни систем............................................................................................ 326 4.5. Црква................................................................................................................................. 327 4.6. Грађани.............................................................................................................................. 329 5. Стање националне безбедности........................................................................................ 331 6. Мере безбедности................................................................................................................. 332 6.1. Безбедност тајних података......................................................................................... 333 7. Реформа националног система безбедности Републике Србије............................... 336 СТРАТЕГИЈА НАЦИОНАЛНЕ БЕЗБЕДНОСТИ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ................... 339 ЛИТЕРАТУРА............................................................................................................................. 371

Мојим студентима, будућим чуварима националне безбедности!

ПРЕДГОВОР ПРВОМ ИЗДАЊУ Национална безбедност је у полицијском школству, али и у домаћем образовном систему, нова наставно-нaучна дисциплина. Настала је 2007. године у процесу прилагођавања образованог система болоњским станда­рдима студирања, уз уважавање актуелних безбе­дносних потреба и домета домаће и иностране безбедносне теорије и праксе. Пре тога, на студијама Полицијске академије изучаван је предмет Систем државне безбедности, а у Вишој школи унутрашњих послова Увод у државну безбедност. У оквиру њега обрађивани су методика рада обавештајних служби и упоредни безбедносно-обавештајни системи. Године 2004, после реформе Ресора државне безбедности у Безбедносно-информа­тивну агенцију, предмет Систем државне безбедности, без оправданог разлога, променио је назив у Национална безбедност. Формирањем Криминалистичко-полицијске академије, овај предмет разврстан је у две дисциплине – Методика обавештајног рада и Системи безбедности, а Национална безбедност конципирана је као потпуно нова дисциплина. Предмет Основи безбедности, као базична дисциплина безбедносне оријентације, више се не изучава. Овај уџбеник обрађује нове теоријске области, које ће користити будућим припадницима Министарства унутрашњих послова, других служби безбедности, али и студентима сродних факултета. Садржај сам ускладио са наставним планом и програмом за истоимени предмет, који се изучава на првој години струковних студија и на трећој години академских студија. Неки садржаји из теорије националне безбедности су изостављени јер су припали другим наставно-научним дисциплинама. Будући да је ово прва дисциплина из области безбедносних наука с којом се студенти срећу током студија, први део књиге посветио сам општим категоријама и појмовима безбедности који су некада изучавани у оквиру предмета Основи безбедности. Због очигледног недостатка научно-стручне литературе, било је тешко одговорити свим задацима које ова област намеће и захтева. Тежња за оригиналношћу делимично је онемогућена тиме што нема довољно научних извора и што те изворе користе сви теоретичари безбедности у Србији и у земљама у окружењу. С обзиром на сложеност и обим предмета Националне безбедности, неке теме сам делимично обрадио. Сматрао сам да о неким полемичним и осетљивим безбедносним питањима могу да изнесем свој став и мишљење. Због тога ће критике, запажања и сугестије читалаца бити драгоцени за побољшање научно-стручних, дидактичко-педагошких и методолошко-истраживачких компонената књиге у неком наредном издању.

XIV Уџбеник сам писао под очигледним утицајем теоријског опуса и наслеђа које сам стекао још као студент на основним студијама Полицијске академије и на постдипломским студијама Факултета безбедности Универзитета у Београду. Због тога, имам моралну обавезу, али и част да поменем ауторе који су за потребе високог полицијског школства, пре мене, писали о безбедности и на прави начин ме инспирисали: др Радомир Милашиновић, др Обрен Ђорђевић, др Сретен Ковачевић, др Андреја Савић, др Љубомир Стајић, др Милан Милошевић и др Младен Бајагић. Рецензенту, проф. др Радомиру Милашиновићу, дугујем неизмерну захвалност на несебичној помоћи и подршци. Захваљујем и свима другима који су ми, кроз многобројне полемике о савременим дометима безбедности, давали корисне савете којима сам, надам се, побољшао квалитет књиге. Најзад, велику захвалност изражавам и руководству Академије које је подржало публиковање овог уџбеника. У Београду, фебруара 2009.

Аутор

ПРЕДГОВОР ДРУГОМ ИЗДАЊУ Писање уџбеника Национална безбедност био је велики изазов, јер сам њиме морао да одговорим образовним потребама и педагошким захтевима наставно-научне дисциплине у настајању. Истовремено, осећао сам и велику одговорност, али и извесну дозу страха од реакције научне јавности, која је често критична према новим методолошким приступима у теорији безбедности. На моје велико задовољство, прво издање уџбеника из 2009. године је добро прихваћено од стране шире читалачке публике у земљи и иностранству: осим у Криминалистичко-полицијској академији, књига је коришћена и за припрему испита на предметима Обавјештајно безбједносна дјелатност и службе и Систем безбједности и заштите на специјалистичком нивоу студија Високе школе унутрашњих послова у Бањој Луци. Такође, део је обавезне литературе на мултидисциплинарним студијама о тероризму и организованом криминалу Универзитета у Београду, као и за предмет Доктрине и упоредни системи безбедности на последипломским студијама Факултета безбедности Универзитета у Београду. Уз то, користи се и за обраду појединих тема на основним и специјалистички курсевима за обуку елитних припадника националног система безбедности Републике Србије – будућих оперативаца Безбедносно-информативне агенције, Војнообавештајне агенције и Војнобезбедносне агенције. И званичници Канцеларије Савета за националну безбедност и заштиту тајних података користе је у едукативним програмима које спроводи ово високо тело нашег система безбедности. Најзад, уџбеник је коришћен и као допунска литература за едукацију студената више других високошколских установа у земљи и окружењу. Међутим, турбулентна данашњица, коју одликују и велика динамичност угрожавајућих појава и стална реформа сектора безбедности, доприносе да сваки текст о безбедности, у извесној мери, брзо застари. Настојећи да одговорим захтевима актуелности наставне материје, трудио сам се да свеобухватно спознам нове домете домаће и иностране теорије и праксе националне безбедности и уградим их у друго издање овог уџбеника. Колико сам у томе успео, просудиће читаоци. Иако је садржај уџбеника незнатно промењен, текст је ипак претрпео бројне измене и допуне. Неки делови уџбеника потпуно су нови, други су значајно измењени и допуњени, док је готово цео текст књиге у извесној мери ревидиран и допуњен новим садржајима. Тако су, у односу на прво издање, измењени и допуњени делови текста који су означени насловима: Национална безбедност као наставно-научна дисциплина, Етимолошка анализа безбедности и удаљавање од сличних феномена и терминолошких концепата, Приступи дефинисању појма безбедности, Транзиција традиционалног у савремени концепт националне безбедности, Државни и национални интереси, Моћ државе, Дилема око терминолошког обележавања националне безбедности, Појам угрожавања националне безбедности, Манифестовање тероризма, Деструктивна психолошко-пропагандна делатност, Еколошки ризици и претње, Политика и стратегија

XVI националне безбедности, Безбедносна култура, Народна скупштина, Надзор служби безбедности, Сектор унутрашњих послова, Сектор спољне политике, Министарство спољних послова, Представничке и безбедносно-обавештајне компоненте спољне политике, Систем царинске безбедности, Нови концепт безбедности државне границе, Субјекти безбедности државне границе, Систем одбране, Војна полиција, Локална заједница, Јавне службе, предузећа и друге организације, Грађани итд. Осим тога, у књигу су унети и потпуно нови текстови, чији су наслови: Последице тероризма, Канцеларија Савета за националну безбедност и заштиту тајних података, Војне службе безбедности, Војнобезбедносна агенција, Војнообавештајна агенција, Овлашћења војних служби безбедности, Систем заштите и спасавања, Сектор за ванредне ситуације, Цивилна заштита и Безбедност тајних података. Оваквим обимом и садржајем књиге настојао сам да истовремено задовољим наставне потребе на основним (струковним и академским), као и на дипломским академским (мастер) и специјалистичким академским студијама Академије. С обзиром на то да не постоји практикум за Националну безбедност, бројни примери, објашњења и литература за додатно проучавање појава националне безбедности наведени су у фуснотама. Испитна материја одређена је испитним питањима. На крају, захвалио бих свима који су својим сугестијама, примедбама и предлозима допринели побољшању квалитета другог издања књиге. Изразиту захвалност за конструктивне сугестије и несебичну помоћ и подршку дугујем рецензентима проф. др Радомиру Милашиновићу и проф. др Љубомиру Стајићу. Посебно се захваљујем руководству Криминалистичко-полицијске академије које је објавило уџбеник. У Београду, маја 2011.

Аутор

ПРЕДГОВОР ТРЕЋЕМ ИЗДАЊУ Безбедност никада није била динамичнија: угрожавајуће појаве никада нису биле деструктивније, државе никада нису биле спремније да се одупру угрожавајућим појавама, а грађани никада нису били уплашенији, угроженији и рањивији. То сам и настојао да образложим бројним темама које сам обрадио у другом издању Националне безбедности, а које су, у међувремену, нажалост, актуелизоване. Такође, не кријем задовољство што су бројни припадници националног система безбедности Републике Србије у њој пронашли решења многих безбедносних проблема и идеје за унапређење своје праксе, а многи полазници другог степена студија инспирацију за своје завршне радове. Поред високошколских установа и специјализованих институција које сам поменуо у предговору другог издања уџбеника, поносан сам на то што је Национална безбедност из 2011. године у међувремену постала и основно наставно средство на предметима: Тероризам и политичко насиље на мастер студијама криминалистике и Биотероризам на мастер студијама форензике Криминалистичко-полицијске академије; Основи безбједности, Систем безбједности, Национална безбједност и Методологија истраживања безбједносних појава на основним студијама Правног факултета Универзитета Црне Горе (смер Безбједност и криминалистика) и на Високим студијама безбедности и одбране Министартсва одбране Републике Србије, што је највиши ниво стручног усавршавања у области безбедности на Балкану. Трудио сам се да у трећем издању Националне безбедности обрадим актуелне промене и тенденције у домаћој и иностраној безбедносној теорији и пракси. То је захтевало и извесно престуктурирање текста другог уздања уџбеника, и то изменом и допуном постојећих садржаја и уношењем потпуно нових елаборација. Тако, за разлику од другог издања које има седам глава, треће издање Националне безбедности конципирано је у пет глава. Први, други и трећи део (I Методолошке основе националне безбедности, II Безбедност и III Угрожавање безбедности), замењени су једним делом (I Увод у националну безбедност), који је готово четири пута мањег обима. Даље, у трећем издању уџбеника Национална безбедност, извршена је драстична, а негде и потпуна измена садржаја у оквиру наслова: Детерминанте савременог концепта националне безбедности, Национална привреда и енергетика, Национални информациони ресурси, Однос националне безбедности и других концепата безбедности, Војне претње националној безбедности, Транзиција традиционалног у савремени концепт националне безбедности, Политички притисци, Појам политичког насиља, екстремизма и политичког криминала, Тероризам, Веза политичког и организованог криминала, Безбедносноинформативна агенција, Војнобезбедносна агенција, Војнообавештајна агенција, Овлашћења војних служби безбедности, Систем супротстављања организо-

XVIII ваном криминалу и другим посебно тешким кривичним делима, Финансијско-обавештајна служба − Управа за спречавање прања новца, Агенција за борбу против корупције, Систем одбране, Црква, Реформа националног система безбедности Републике Србије. Осим тога, у треће издање Националне безбедности унети су потпуно нови садржаји, који имају наслове: Корупција, Илегалне миграције, Угрожавање националних информационих ресурса, Екстремни национализам, Спиновање, Угрожавање националне критичне инфраструктуре, Комбиноване − „хибридне“ претње националној безбедности, Реформа националног система безбедности, Правобранилаштво, Заштитник грађана, Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности, Повереник за заштиту равноправности, Управа за извршење кривичних санкција, Судија за извршење кривичних санкција, Канцеларија за помоћ и обнову поплављених подручја, Агенција за енергетику Републике Србије, Недржавни субјекти безбедности, Реформа националног система безбедности Републике Србије. Свестан сам да је подухват издавања уџбеника оваквог типа увек праћен бројним проблемима, неретко похвалама, али увек критикама. Иако се највише радујем похвалама, признајем да су ми критике, примедбе и сугестије значајније. Зато, молим вас да ме критикујете не би ли треће издање остало у сенци четвртог издања Националне безбедности. Бићу нескроман, али не могу да сакријем задовољство које ми је причињено тиме што су извесни нови садржаји трећег издања Националне безбедности из дела књиге који је посвећен политичком криминалу, били основа за израду националне стратегије Републике Србије за супротстављање тероризму и акционог плана Републике Србије за спровођење ове стратегије. Прва два издања уџбеника „препоручила“ су ме за члана Радне групе Владе Републике Србије и Министарства унутрашњих послова Републике Србије за израду ових националних стратешких докумената, па захваљујем руководиоцима МУП РС који су, између осталог, препознали моју посвећеност националној безбедности. Тиме је и научно и стручно верификован један значајан део књиге. Најзад, захвалио бих свима који су ми на било који начин помогли и инспирисали ме у писању трећег издања Националне безбедности, а најпре: проф. др Љубомиру Стајићу и проф. др Радомиру Милашиновићу, који су несебично подржали мој „пут у свет науке“, а који су ме сваким разговором подстицали на разрешавање нових дилема у безбедности; проф. др Младену Бајагићу, рецензенту уџбеника и мом дугогодишњем колеги, на сугестијама и подршци око издавања књиге; мојим студентима, на питањима која су ме обавезала на обраду нових тема; бројним колегама из Министарства унутрашњих послова, осталих служби безбедности и сектора високог образовања, на полемикама које су допринеле актуелизацији уџбеника и супрузи Марији и ћерки Христини, на стрпљењу, разумевању, подршци и праштању. У Пироту, о Петровдану 2015.

Аутор

УВОД У НАЦИОНАЛНУ БЕЗБЕДНОСТ

I

ГЛАВА

1. Национална безбедност као наставно-научна дисциплина Развој националне безбедности могуће је посматрати на две паралелне и каузално повезане „равни праксе и теорије безбедности“. Безбедносна пракса је старија, а теорија безбедности је њен продукт, али и ослонац њеног развоја.1 Корени праксе националне безбедности црпу се из самозаштитне делатности преддржавних територијално организованих друштава. Развијала се паралелно с државом, да би се потпуно уобличила Вестфалским миром 1648. године. Од тада, суверене државе доминирају међународним односима и креирају безбедност на државном и међународном плану. Пред крај другог миленијума на пољима националне и међународне безбедности све значајнију улогу добијају наддржавни и недржавни субјекти. Са повећањем обима, разноврсности и деструктивности опасности и претњи, мењао се и контекст безбедности. Поред бројних фактора, то је последица недовољног познавања појава којима се угрожавају референтне вредности човека, државе, међународне заједнице и планете, али и механизама њихове заштите. Како је спознаја проблема услов њиховог решавања, дошло је до развоја теорија у оквиру којих се применом посебних метода (техника и средстава) и правила логике систематизују постојећа и проналазе нова знања о безбедносним појавама и безбедносној пракси. Корени теоријске мисли о безбедности приметни су у раном стадијуму развоја друштвених наука, пре свега у античкој филозофији, социологији и историји. Иако безбедност није била посебна научна област, непрекидна трагања античких мислилаца за достизањем, унапређењем, уживањем, заштитом и одбраном друштвених вредности, пре свега мира, слободе, права, дужности и одговорности појединца и полиса, за унапређењем организације и функција државе, али и осталих сфера (не)државног живота, свакако су се рефлектовала на безбедност.2 1 Kао пракса, безбедност је стара колико и људски род. Настала је материјализацијом човекових емоција и нагона за самоодржањем (инстинкта страха, биолошког механизма опстанка организма). Од појединачног (само)заштитног понашања, временом је постала колективна (групна, племенска, друштвена, државна, међународна) заштитна делатност (функција). Упореди sa: Dillon, M.: Politics of Security – Towards a Political Philosophy of Continental Thought, Routledge, London–New York, 1996, p. 17; Purpura, P. P.: Security – An Introduction, CRC Press, Boca Raton, 2010. 2 Антички, али и потоњи мислиоци неће нас „научити свему што желимо да знамо о безбедности, али ће нам помоћи да научимо како да размишљамо о безбедности, о чему да размишљамо и зашто“. Kolodziej, E. A.: Security and International Relations, Cambridge University Press, Cambridge, 2005, p. 48–75; о коренима безбедносне мисли у делима Хобса, Тукидида, Русоа, Лока, Бентама, Хегела, Клаузевица, Смита и Декарта види још и – Burke, A.: Aporias of Security, Alternatives: Global, Local, Political, Vol. 27, No. 1, 2002, pp. 1–27.

2

Саша Мијалковић: Национална безбедност

Истовремено, многи елементи теорије и праксе безбедности развијали су се у оквиру религије. Реч је о идејама достизања и заштите појединачних и колективних вредности, али и о развоју појединих видова служби безбедности (црквена дипломатија, обавештајне службе). Паралелно, развијала се и псеудорелигијска (паганска) пракса (веровања, магијски ритуали и обичаји) заштите безбедности појединца и колектива.3 Тако се, у симбиози са (само)заштитном праксом, развијала безбедносна култура. У ширем смислу, елементи теорије (националне) безбедности развијали су се вековима, најпре у оквиру војних наука и дисциплина (првенствено ратне вештине, методике обавештајног рада, цивилне заштите и одбране), а касније и правних наука (пре свега, дисциплина међународног, уставног, управног и казненог права, као и теорије државе и права), политичких наука и дисциплина (превасходно политичких система и науке о међународним односима), криминолошких дисциплина (криминалне етиологије, феноменологије и виктимологије), криминалистичких дисци­плина (првенствено кримина­ли­стичке методике), организационих и наука о управљању итд. Временом су се, екстракцијом појединих фондова знања о безбедности из наведених научних дисциплина, развиле самосталне – синтетичке, али и јединствене дисциплине безбедносних наука. У ужем смислу, безбедносне науке су младе и развијају се са наглим развојем безбедносне праксе током Другог светског рата и тзв. хладног рата. Пре тога, теорија безбедности је била супстрат тзв. ратних студија, одбрамбене и војне стратегије и геополитике. После Другог светског рата, издиференцирале су се тзв. стратешке студије и мировне студије. У њиховом фокусу су безбедност државе од могућих војних претњи и угрожавања оружјем за масовно уништавање, трагање за моделима унапређења мира у свету, а касније и тзв. економска и еколошка безбедност. Иако су се још увек развијале у оквиру стратешких студија, период шесте и седме деценије прошлог века важи за „златно доба“ безбедносних студија. Коначно су се издиференцирале тек по окончању хладног рата, када су се развиле у оквиру више истраживачких школа и праваца. За референтне објекте заштите имале су човека, друштвене групе и планету, а пажња је проширена и на широк спектар невојних претњи и претњи које долазе од недржавних актера и из животне средине. Од тада се Security Sciences и Security Studies изучавају широм света на високошколским установама, из којих се превасходно регрутују будући припадници сектора безбедности.4 Такав тренд, мада знатно успорени, присутан је и у нашој земљи. Безбедносне науке изучаване су првенствено на војним академијама. Оснивањем појединих цивилних факултета, пре свега, Факултета народне одбране Универзитета у Београду и Факултета безбедности и друштвене самозаштите Универзитета у Скопљу, разбијене су илузије о томе да је теорија безбедности ексклузивитет војних школа и академија. Једина високошколска установа у Србији у којој се данас примарно изучавају безбедносне науке јесте Факултет безбедности Универзитета у Београду. 3 Види – Требјешанин, Ж.: Представа о детету у српској култури, Српска књижевна задруга, Београд, 1991. 4 Buzan, B., Hansen, L.: The Evolution of International Security Studies, Cambridge University Press, Cambridge, 2009, pp. 1–7, 13–16; Collins, A.: Uvod: Što su sigurnosne studije, Suvremene sigurnosne studije (prevod, ur. Collins, A.), Politička kultura, Zagreb, 2010, str. 15−25; Waever, O., Buzan, B.: Nakon povratka teoriji: prošlost, sadašnjost i budućnost sigurnosnih studija, Suvremene sigurnosne studije (prevod, ur. Collins, A.), Politička kultura, Zagreb, 2010, str. 434−457.

Увод у националну безбедност

3

Томе доприноси и измена укупног контекста безбедности у другој половини, а нарочито у последњем кварталу XX века: држава више није једини „провајдер“ безбедности, то су и недржавни и међународни актери; истовремено, држава више није ни једини објект безбедности, већ су то и појединац, друштвене групе, међународна заједница и човечанство; осим војних, у фокус безбедности постављају се и многе невојне претње, којима се не одупире искључиво војска и, најзад, укупну друштвено-економску транзицију (пре свега, реалсоцијалистичких земаља) прати и реформа сектора безбедности. Оваква ситуација условљава и ширење истражи­вачког поља безбедности. Истовремено, приметна је и тенденција ширења поља научно-образовног интересовања других факултета и развој полицијског школства, у оквиру чијих студија се такође изучава безбедност.5 Такође, на бројним приватним високошколским установама све више се изучавају безбедносне науке. Одређене дисциплине безбедносних наука традиционално су изучаване у оквиру студија Више школе унутрашњих послова у Земуну и Полицијске академије у Београду, а на нижем нивоу апстракције – и у Средњој школи унутрашњих послова у Сремској Каменици. Формирањем Криминалистичко-полицијске академије (на којој се обављају студије из области криминалистичких и полицијско-безбедносних наука) 2006. године, оформљен је и смер за безбедност на основним академским студијама и полицијско-безбедносни смер на основним струковним студијама. На Академији постоји Катедра безбедносних наука. Све научне дисциплине у оквиру ње сврстане су у уже научне области безбедносних наука и безбедности у ванредним ситуацијама. Једна од наставно-научних дисциплина на оба нивоа студија је и национална безбедност. Национална безбедност је самостална, јединствена и синтетичка теоријско-емпиријска наставно-научна дисциплина у оквиру које се изучавају закономерности безбедности друштва и државе, односно остваривање, одржавање, унапређење и заштита њихових виталних вредности и интереса од разних угрожавања која долазе споља или настају унутар њих. Истовремено је и фундаментална (тежи стицању нових сазнања и ширењу постојећег фонда научног знања) и у извесној мери примењена дисциплина (тежи изналажењу решења конкретних безбедносних проблема) јер се дотиче реалних безбедносних појава, процеса и стања. Са оваквим научним предметом, као и својственом методологијом, језиком и теоријом, национална безбедност је први пут конципирана и уведена на студије Криминалистичко-полицијске академије. Опречна тумачења по којима је то војна, правна или политиколошка дисциплина су неоснована, јер њену самосталност потврђују њени научни конституенси. Без ове дисциплине је незамисливо полицијско школство, али и студије безбедности других високошколских установа, у којима ће се вероватно формирати и посебни смерови за националну безбедност. То потврђује и права „револуција“ у преквалификовању високошколских установа за образовање у области безбедности.6 5 Реч је о појединим високошколским установама које имају ускостручна усмерења на основним студијама (нпр., Правни факултет Универзитета у Новом Саду – смер Унутрашњи послови, Правни факултет Универзитета у Крагујевцу – смер Национална безбедност) и на дипло­мским академским студијама (Факултет политичких наука Универзитета у Београду – смер Међународна безбедност) итд. 6 Види – Croft, S.: What Future for Security Studies?, Security Studies – An Introduction (ed. Williams, P.), Routledge, London–New York, 2008, pp. 499–511.

4

Саша Мијалковић: Национална безбедност

2. Научни конституенси националне безбедности Иако се у извесној мери ослања на знања и достигнућа других наука, национална безбедност применом извесне методологије научног истражи­вања и коришћењем јединственог појмовно-категоријалног апарата изучава законитости у достизању, унапређењу и заштити виталних друштве­них и државних вредности и интереса. Јединствени предмет, методи, језик и те­ори­ја учинили су националну безбедност самосталном научном дисциплином.7 У најширем смислу, предмет националне безбедности је безбедност друштва и државе, односно остваривање, одржавање, унапређење и заштита њихових виталних вредности и интереса од разних угрожавања која долазе споља или настају унутар њих. У ужем смислу, то су извори, облици, носиоци и последице угрожавања референтних вредности друштва и државе, затим функција, организација и систем којим држава и друштво штите вредности појединца, друштва, државе и међународне заједнице, као и механизми партиципирања националних кадровских, нормативних, организационих и функционалних ресурса у међународној и глобалној безбедности. Конкретније, у оквиру националне безбедности изучавају се: − методолошке основе и научни конституенси националне безбе­дности; − појмовно одређење безбедности и концепти безбедности; − појмовно одређење угрожавања безбедности, структура и класифи­кација угрожавајућих појава; − савремено поимање националне безбедности, државни и национални интереси, вредности и циљеви; − теоријска схватања националне безбедности и однос са тзв. поједи­начном, међународном, глобалном и приватном безбедношћу; − угрожавање националне безбедности појавама природног, техничко-технолошког и људског порекла; − безбедност као функција државе и национални систем безбедности и − систем безбедности Републике Србије. Иако су овако постављени предмет и теорија националне безбедности оригинални и својствени искључиво овој, а у одређеној мери и неколицини сродних наставно-научних дисциплина (основи безбедности, систем безбедности, теорија и систем безбедности), мора се признати да су извесна научна знања, теоријске поставке и методолошко-истраживачке компоненте преузети и прилагођени из поменутих наука и дисциплина из којих се постепено развијала. То националној безбедности даје карактер мултидисциплинарности и интер­дисципли­нарности и потврђује неопходност мултисекторског приступа у истраживању и унапређењу безбедности. Даље, теорија националне безбедности може да се посматра као основни конституенс научне дисциплине и као скуп знања у оквиру шире научне концепције или гледишта на одређени део безбедносне стварности. 7 Наука је систем научног знања, односно уређен, повезан, обухватан, променљив скуп научних чињеница, искуствених генерализација, научних закона и научних теорија, заснованих на одређеним принципима. Oсновни конституенси науке су: јединствени предмет, теорија, језик и метод науке. Ристић, Ж.: Увод у методологију истраживања, Факултет народне одбране, Београд, 1983, стр. 1.

Увод у националну безбедност

5

Из првог угла, теорија националне безбедности је уопштен, једноставан, синтетизован, објашњавајући, информативни, проверљив, променљив и примењив систем знања и закључака добијених применом логичких операција, провером хипотеза и емпиријским генерализацијама. Њима се, у оквирима омеђеним предметом науке, објашњавају развојне и релационе законитости које владају међу чињеницама, појавама и процесима које позитивно или негативно утичу на заштићене друштвене и државне вредности и интересе, усмерава и развија безбедносна пракса и омогућава сагледавање и предвиђање безбедносних појава.8 Уколико се посматра у другом смислу, теорија националне безбед­ности подразумева цело учење или делове учења (закључака и тврдњи) одређених истраживачких праваца и школа. То учење се не мора генерално односити на националну безбедност, већ на неке њене делове, у контексту доминантног предмета интересовања истраживачког правца.9 Значај теорије националне безбедности је научни, због континуираног развоја фонда научног знања из области безбедности и практични, због изналажења модела за решавање конкретних безбедносних проблема, унапређења безбедносне праксе и достизања оптималног стања безбедности. Њихова спона је педагошки значај, који се огледа у едукацији будућих и актуелних припадника система безбедности да применом теорије решавају конкретне проблеме и унапређују безбедносну праксу, одашиљући повратну информацију којом се унапређује теорија, али и у едукацији грађана развијањем њихове безбедносне културе. Језик, односно појмовно-категоријални апарат националне безбедности чине књижевни језик, струкован језик и појмови из језика поменутих комплементарних дисциплина. Иако није у потпуности „заокружен“, тзв. спецификован – струкован језик националне безбедности је изузетно развијен и својствен превасходно овој дисциплини.10 Уз то, област безбедности је веома динамична, па и језик националне безбедности карактерише стална појава нових и „хибридних“ (модификовање појединих или комбиновање постојећих) појмова, те континуирана потреба за ревизијом и допуном. Стандарди појмовно-категоријалног апарата црпу се из: међународног права, националних законодавстава, домаћих и иностраних научних и стручних радова, из праксе сектора безбедности и из извесних лексикона (речника, појмовника) безбедности.

8 У том смислу, теорија националне безбедности се начелно састоји из више (под)теорија – учења о неким сегментима предмета националне безбедности (нпр., теорије функције безбедности, организације безбедности, угрожавања безбедности, система безбедности, безбедносног менаџмента итд.). Поред тога, ситуацију усложњава многострукост вредности којима је неопходно пружити заштиту, о чему такође постоји више теорија (теорија појединачне, људске, еколошке, енергетске, социјалне безбедности итд.). 9 На пример, поједине „школе међународних односа“ као што су: реализам (класични – доктринарни реализам, неореализам: структурни реализам и контигентни (зависни) реализам); либерални институционализам; демократска теорија мира; одбрамбени интернационализам; колективна безбедност; критички приступи безбедности; социјални конструктивизам; феминистички приступ безбедности; постмодерно промишљање безбедности; школа глобалног друштва итд. делове својих учења посвећују неким проблемима националне безбедности. Детаљније у претходним издањима овог уџбеника. 10 На пример, термини: стање, организација и функција националне безбедности, национални систем безбедности, субјекти, снаге, послови, мере и активности националне безбедности, угрожавање националне безбедности, националне вредности и интереси, изазов, ризик и претња националној безбедности итд.

6

Саша Мијалковић: Национална безбедност

Најзад, у теорији и пракси националне безбедности спроводе се извесна научна истраживања.11 У истраживању безбедносних појава користе се општи истраживачки методи, пре свега опште логичке операције суђења и закључивања (индукција, дедукција, анализа, синтеза, аналогија, генерализација), као и принципи формалне логике (принципи идентитета, непротивречности, искључења трећег, довољног разлога) како би се дошло до извесних научних описа (дескрипција), научних класификација (типологизација), научних објашњења (експланација), научних закона, научних открића и евентуалних научних предвиђања.12 Затим, користе се научни методи превасходно друштвених наука, јер већину безбедносних феномена чине друштвене појаве. У мањој мери се користе методи природних и техничко-технолошких наука, када је потребно истражити безбедносне појаве такве природе. У том смислу, најприкладнији су методи: увида у постојеће писане изворе (анализа садржаја), секундарне анализе података (статистички метод), посматрања (са и без учествовања), испитивања (интервјуисање, анкетирање, тестирање); студија случаја („живи“, минули и вишеструки случаји), експеримент, компаративни метод (историјско-компаративни и просторно-компаративни метод) итд.13 Све већа сложеност и тајност одвијања угрожавајућих појава, али и метода и послова безбедности онемогућују или ограничавају примену многих од наведених истраживачких метода. Стога повећавање објективности и прецизности научног сазнања захтева комбиновање више метода и ангажовање тимова стручњака разних профила. Дакле, истраживање безбедносних феномена захтева мултисекторски (мултидисциплинарни и интердисциплинарни) и системско-структурални приступ.

3. Безбедност Од постанка, чо­век је се­би обез­беђивао услове за опста­нак (преживљавање и продужетак врсте), у често крајње суровим околностима. Задовољавајући на­го­н за са­мо­о­ др­жа­њем, у почетку инстинктивно (тзв. биолошка програмираност јединке), а касније и рационално, човек је морао да стиче и развија извесне вештине, да удружује напоре с другима, али је почео и да се понаша на начин којим угрожава опстанак других. Дакле, трагање за безбедношћу је од инстинкта (нагона), који је биолошка категорија, постало циљана и сврсисходна „свесна“ психолошко-материјална појава, односно појединачни и колективни рад, функција, организована делатност, занимање. Постајући цивилизацијска и културолошка тековина, постало је и конкурентно и с опречним циљевима у односу на друге појединце и колективе. Трагање за безбедношћу је континуиран и бесконачан процес, а безбедност спознајна појава, неспорна и универзална потреба. То је циљ којем тежи човек, а у метафизичком смислу – и биљни и животињски свет. 11 Научно истраживање је систематски, објективни, критички, контролисани и репликативни процес стицања нових информација неопходних за идентификовање и решавање проблема у науци и другим областима човековог рада, док је научни метод начин помоћу којег се стиче, проверава и развија научно сазнање. Ристић, Ж.: Исто, стр. 100, 99, 91–96. 12 У теорији безбедности често се наглашава да су научни циљеви дескриптивни (описивачки), аналитички (анализа проблема sui generis) и прескриптивни (изналажење решења проблема уз ослонац на предвиђање). Prins, G.: Notes toward the Definition of Global Security, American Behavioral Scientist, No. 6, May 1995, p. 821. 13 Опширније, у – Мијалковић, С.: О методологији истраживања у области безбедносних наука, Безбједност – полиција – грађани, бр. 3–4/2010, Министарство унутрашњих послова Републике Српске, Бања Лука, 2010, стр. 361–371.

Увод у националну безбедност

7

Етимолошки, „безбедност“ је сложеница речи без и бедност – бедно. Без подразумева одсуство, односно негацију феномена који се обележава делом сложене речи која следи. Корен другог дела сложенице је „беда“, чиме се у српском језику, у најширем смислу, означавају сиромаштво, оскудност, болест, недаћа, пропаст, пораз, немаштина, штета, туга, немоћ, безнађе, онеспособљеност, рат, ропство, тлачење, насиље, зло, страх и слично. Дакле, „негацијом негација“ може се закључити да безбедност подразумева опстанак, развој, имућност, здравље, ситост, победу, остварење циљева, срећу, мир, слободу, правду, морал, културу, неповредивост, доминацију, владање ситуацијом (само)поуздање, одсуство страха – сигурност, односно одсуство опасности које доводе у питање њихово остваривање и постојање – безопасност. У савременом српском жаргону (сленгу) речју „бедак“ означава се непожељна ситуација, проблем који је уперен против личне воље, вредности или интереса.14 Генерално, безбедност постоји када постоји и несметано се испољава (достиже се, развија и унапређује, може да се ужива) оно што је (за нас) вредно и значајно, и када је такво стање очигледно извесно, предвидиво15 и контролисано, што подразумева и (нашу) способност да га заштитимо од нежељених утицаја. Дакле, безбедност се може сматрати процесом, а пре свега (жељеним) производом тог процеса – стањем. Бити безбедан значи бити заштићен од утицаја нежељених појава, и осећати се заштићеним (сигурним, без страха) у предвидивом и контролисаном амбијенту. Безбедност је резултанта односа-баланса између стварне и потенцијалне угрожености референтних вредности и интереса и постојећих капацитета (људских, материјалних, организационих и функционалних) који их штите и бране. Апсолутна безбедност је идеална категорија. Речју, безбедност је симбиоза безопасности (одсуство претњи) и сигурности (одсуство страха) у односу на извесне вредности и интересе. У одређивању појма безбедност дотакли смо се речи сигурност, али и речи заштита и одбрана. Термин сигурност се у српском језику користи првенствено за означавање стања безбедности, и то превасходно субјективног доживљаја заштићености појединца, окружења, личних и друштвених вредности од угрожавајућих појава. Најчешће се користи за означавање осећаја безбедности, тј. пројекције објективног стања на психолошку раван личности. Њиме се означава стање душевног мира, спокојства, задовољства и среће појединца и колектива, као последице објективних чињеница и околности које су повољне по виталне вредности. Дакле, појединац може да се осећа мање или више 14 Претпоставља се да реч „безбедност“ вуче корене од грчког израза asphaleia (ΑΣΦΑΛΕΙΑ) који је заправо негација речи sphallo, што у преводу значи – грешка, узрок пропасти, пропадање, саплитање, пораз, збуњеност, разочарање. За безбедност се у латинском језику користи израз securitas, securus, securatis који је изведен из кованице sine cura (sine – без и cura/curio – невоља, забринутост, опрезност, пажња, патња, бол, зебња, жалост, туга). Тако кованица sine cura (sinecure) значи: без забринутости, без невоље, мирноћу. Израз securus значи сигуран, безбрижан, поуздан, неустрашив, уверен, сталан, чврст. Израз securitas означава безбрижност, слободу од (одсуство) опасности, сталоженост, мирноћу свести, спокојство, али и сигурност, извесност, самопоуздање, неустрашивост, заштићеност. Упореди: The Oxford Companion to Politics of the World, Oxford University Press, Oxford, 1993, pp. 820–821; Dillon, M.: Исто, стр. 123–128; Бајагић, М.: Основи безбедности, Криминалистичко-полицијска академија, Београд, 2007, стр. 10. 15 „Потреба за безбедношћу заснива се на тежњи ка предвидљивости, извесности у погледу судбине најважнијих добара и вредности којима личност и ужа или шира заједница располажу или им стреме.“ Димитријевић, В.: Безбедност и политичка заједница, Појам безбедности у међународним односима, Савез удружења правника Југославије, Београд, 1973, стр. 7–38, у: Реформа сектора безбедности (ур. Хаџић, М.), Институт Г 17 плус и ЦЦВО, Београд, 2003, стр. 19.

Саша Мијалковић: Национална безбедност

8

сигурно(им) или несигурно(им), зависно од тога да ли сматра да су вредности које су значајне за друштво, а посредно и за њега, сигурне или несигурне. Сигурност је резултанта објективне и субјективне димензије безбедности. Објективно стање безбедности може да буде различито од субјективног доживљаја појединца: присуство или одсуство угрожавајуће појаве не мора да буде реално, већ умишљено; односно, у истој животној ситуацији неко се може осећати безбедним, а неко небезбедним, што зависи од личног става према ситуацији.16 Дакле, сигурност је извесност и предвидљивост, односно самопо­уздање и степен објективне вероватноће (поуздање) који гарантују насту­пање жељеног стања у погледу извесних вредности, тј. владање ситуацијом које неутралише страх. Табела 1 – Oбјективна и субјективна димензија безбедности: безопасност и сигурност Опасност (објективно стање безбедности)

Страх (субјективни доживљај безбедности)

Стање безбедности

+

+

Безбедност (заштићеност + сигурност)

+

–

Угроженост + Сигурност

–

+

Безопасност + Несигурност

–

–

Небезбедност (угроженост + несигурност)

„Заштита“ је делатност спречавања и сузбијања деструкција извесних вредности. Продукт заштите је стање заштићености. То је делимични синоним безбедности јер, поред заштићености, безбедност подразумева и достизање, унапређење и уживање вредности. Данас се термином „заштита“ обележавају подсистеми и послови националног система безбедности који се старају о безбедности грађана, имовине и животне средине у ситуацијама природних, техничко-технололшких и ратних разарања.17 Речју одбрана се обележава функција, организација и систем заштите виталних друштвених вредности (пре свега становништва, уставног поретка, суверенитета и територијалног интегритета) оружаним и неоружаним средствима (војна и цивилна одбрана) од претњи војног карактера. Дакле, одбрана је, као и заштита, поткатегорија безбедности. Многи теоретичари безбедности заступају тезу по којој је безбедност заправо продукт заштите и одбране референтних вредности, исказујући је при том формулом заштита + одбрана = безбедност.18 16 У психологији „сигурност је осећање превасходно емоционалне сигурности које делимично зависи од објективних околности, а више од субјективног стања појединца и његове околине“. Крстић, Д.: Психолошки речник, Савремена администрација, Београд, 1996, стр. 592. 17 Реч је о службама и функцији цивилне заштите, службама заштите и спасавања лица и имовине, службама за физичко-техничку заштиту лица и имовине, службама заштите (безбедности и здравља) на раду итд. 18 На овој тези изграђен је нови теоријски приступ синтетичком проучавању ова три феномена у оквиру Дефендологије, науке о заштити, безбедности и одбрани (лат. defendo, defensum – одбити, бранити, штитити и logos – наука).

Увод у националну безбедност

9

Из аспекта националне безбедности важно је поменути да се безбедност традиционално одређује као „стање, функција, организација и систем, односно као све то заједно“.19 Одређење безбедности као посебне вредности и интереса је превазиђено.20 Као стање, безбедност је објективно одсуство опасности по референтне вредности и интересе, али и присуство услова за њихово несметано достизање, развој и уживање. Дакле, то је безопасност и повољан (оптималан) квалита­тиван статус референтних вредности и интереса. Најчешће је (али и не мора да буде) резултат функције, организације и система безбедности. Идеално стање заштићености и остваривости вредности и интереса је немогуће, што не искључује потребу непрекидне тежње ка његовом достизању. Међутим, не сме се заборавити да за безбедност „није довољно одсуство опасности, већ и присуство осећаја сигурности.“21 Као функција, безбедност је и активност, деловање, делатност, процес, односно понашање усмерено ка достизању, заштити и унапређењу референтних вредности и интереса, односно ка достизању стања предвидивости и контроле над појавама и процесима који су усмерени ка референтним вредностима и интересима, на рачун неизвесности и нежељених догађаја. То је легитимна и легална (само)заштитна мисија појединца, друштва, државе и међународне заједнице, заснована на њиховим личним потребама за опстанком и развојем. Битне компоненте функције безбедности су безбедносни циљеви, безбедносно деловање и ефекти дејстава, а њена филозофија – постављање конкретних вредности и интереса као циљева који се достижу извесним понашањем. Безбедност је и организација – организовани субјект који организовано штити извесне вредности и интересе и организовано се супротставља угрожавајућим појавама.22 То је колективно, синхронизовано деловање више појединаца и група, с вертикалном и хоризонталном структуром, поделом надлежности, послова и задатака, формирана да по унапред дефинисаним правилима остварује извесне циљеве. У фокусу организације је човек, односно људи који обављају одређене делатности. Има извесну структуру, као релативно постојан однос између елемената целине, односно поредак који је најпогоднији за достизање њених циљева. Карактерише је и колективна свест о заједничким вредностима и интересима који се заједнички штите, а која је детерминисана извесним (неписаним и писаним; неправним, правним и етичким) правилима понашања. Може да буде државна, међудржавна и недржавна (приватна – национална и интернационална). Најзад, безбедност је и систем, хармонична целина способна да самостално функционише у извесном временском и просторном окру­жењу, састављена од више хоризонтално, вертикално и дијагонално повезаних потцелина (подсистеми и микросистеми – организације без­бедности), које врше конкретне делатности (функције безбедности) 19 Стајић, Љ.: Основи безбедности, Полицијска академија, Београд, 2003, стр. 22. 20 После Другог светског рата безбедност није схватана као примарни циљ држава, него као једна од неколико државних вредности, чији је значај зависио од државне политике. Међутим, касније је безбедност постала вредност која проистиче и има смисла само док је у функцији других вредности које је важно заштитити од претњи, као „вредност свих вредности.“ Baldwin, D. A.: Security Studies and the End of the Cold War, World Politics, No 1, 1996, p. 127, 121. 21 Snow, D. M.: National Security for a New Era – Globalization and Geopolitics After Iraq, P-L, New York, 2008, p. 166. 22 Овај приступ се ослања на схватање безбедности као функције: организација и настаје да би вршила неку делатност. Истовремено, функција је појава ширег обима јер може да се реализује и мимо организације. Разлог организовања у безбедности је немогућност појединца да самостално решава безбедносне проблеме.

10

Саша Мијалковић: Национална безбедност

чија збирна резултанта има за циљ несметано достизање, уживање и све­обухватну заштићеност вредности и интереса од угрожавања (стање безбедности).23 Другим речима, систем безбедности је складно деловање више организација безбедности које синхронизовано обављају специфичне (пот)функције безбедности, што резултира извесним стањем безбедности. Да би се сматрао системом сваки, па и систем безбедности, мора да буде функционалан, тј. да остварује сврху свог постојања (да ради и да производи жељене резултате). Насупрот безбедности је небезбедност, односно угрожавање безбедности. По логици ствари, угрожавање безбедности постоји увек када се доводи у питање постојање, испољавање и уживање оног што је (за нас) вредно и значајно, односно када се на референтним вредностима јављају или се могу јавити нежељене промене или се не могу (делимично или у потпуности) несметано уживати. Дакле, и угрожавање безбедности је процес (деструкција, разарање вредности), али и стање које је његова последица (небезбедност, угроженост, несигурност). Дакле, безбедност је несметано (неорганизовано и/или организовано, планско и/или стихијско) достизање, развој и уживање извесних вредности и интереса, одсуство појава које би то довеле у питање (заштићеност и безопасност), те одсуство страха да ће се то догодити (спокојство, сигурност), као продукт предвидивости, извесности и организационо-функционалних способности да се контролише развој појава које су конструктивне или деструктивне по референтне вредности и интересе. Такође, безбедност је потреба, процес – делатност и функција, затим стање, па организација и најзад, одсуство угрожавајућих појава и страха (безопасност и сигурност), а у њеном средишту су извесне вредности и интереси. Међутим, прва дилема на коју наилазимо је о чијој безбедности, односно о чијим, каквим и којим вредностима и интересима је реч, а друга дилема је шта то може да доведе у питање њихово постојање, уживање и развој. Прва дилема ће се разрешити елаборирањем концепата безбедности, а друга елаборирањем појма угрожавања безбедности.

3.1. Референтне вредности и интереси Вредности24 су идеална својства извесних предмета, друштвених појава, процеса, стања и садржаја свести које им људи (појединачно и/или колективно) придају, а које их чини пожељним јер им омогућавају задовољење потреба, побољшавају живот, односно уживају у њима. Достизању и уживању у вредностима се тежи, мада се неке од њих често не могу достићи или се не прихватају и одбацују. Вредности могу да буду материјалне и духовне. Релативно су трајне и динамичне, условљене истори­јским, културолошким, рели23 Овај приступ заснован је на збирном схватању безбедности као функције, организације и стања. Попут организација, и системе безбедности могу да формирају грађани и други субјекти недржавног сектора (на националном и међународном нивоу), државе на националном (национални систем безбедности) и на наднационалном нивоу (наднаци­онални безбедносни системи и механизми). 24 У овом делу књиге биће наведене све категорије референтних вредности које уживају заштиту државе. Наиме, држава (појединачно, билатерално или мултилатерално, односно у сарадњи са недржавним сектором) једина има капацитете за најсвеобухватнију и најефикаснију заштиту ових вредности. Инспирисано текстом: Стајић, Љ., Мијалковић, С., Станаревић, С.: Безбедносна култура младих – како безбедно живети, Драганић, Београд, 2006., стр. 17–20. Аутор текста је Мијалковић, С.

Увод у националну безбедност

11

гијским, идеолошким, географским, вре­ме­нским и другим критеријумима, због чега се и разликују међу државама и друштвеним групама (вредносни системи).25 Међутим, и поред очигледног плуралитета и различитости, може се говорити о неким универзалним вредностима, које су својствене највећем делу човечанства. Вредности које имају релативно трајан и велики значај за човека као појединца или колектив, називају се друштвеним. Витална је друштвена вредност која је од пресудног значаја за опстанак и развој појединих референтних објеката безбедности. Друштвене вредности и интереси својствени одређеним објектима безбедности, односно нивоима анализе безбедности (појединац, друштвене групе и друштво, држава, међународна заједница, човечанство и планета) називају се референтним вредностима и интересима. Стога и могу условно да се поделе на индивидуалне, друштвене, државне и националне, међународне и глобалне – човечанске вредности. Индивидуалне вредности се везују за несметаност задовољења основних животних и биолошких потреба, могућност обезбеђења услова и средстава за живот, неприкосновеност менталног и физичког интегритета, досто­јанства и личне имовине, те слободно испољавање воље, духа и само­афирмације појединца. Вредности појединца се генерално исказују кроз концепт људских права.26 Реч је о минимуму општих претпоставки које је потребно испунити да би се сваком људском бићу осигурала лична безбедност. Како су људска права у тесној вези са опстанком, односно животом и квалитетом живљења, безбедност човека би се могла одредити и као заштићеност од угрожавања његових људских права и слобода. Вредности колектива (група) су својствене појединим друштвеним групама, односно мањинама попут националних група и мањина, избеглица, интерно расељених лица, особа са инвалидитетом, родних, полних, професионалних, сексуалних и других мањина. Свака група има своје специ­фичне вредности које се, генерално и збирно, називају идентитетом. Операциона­лизацијом идентитета, долази се до конкретних вредности као што су језик, култура, религија, верски обреди, народни обичаји и веровања, форме удруживања по етничком, расном, полном, родном, сексуалном, политичком или географском критеријуму и друге, по којима се разликују од других колектива. Због тога њени припадници (појединачно или колективно) неретко постају мете разних угрожавања од стране носилаца других идентитета. Националне вредности су од значаја за целокупно друштво и државу. У најширем смислу, могу да се поистовете са њиховом безбедношћу. Уже посматрано, то су: − опстанак државе и нације, пре свега одржање њихових консти­т утивних елемената и бића; 25 „Безбедним ће се сматрати поседник краћег списка битних вредности којих се никако не може лишити, ако је још и склон да верује да има мањи број субјеката који их желе угрозити. Несигурним се осећа онај ко полаже на много неприкосновених вредности и сумњичаво гледа на свет који га окружује“. Димитријевић, В.: Исто, стр. 37–38. 26 Реч је о „скупу принципа, стандарда и норми којима је циљ заштита човека, његовог достојанства и обезбеђење животних услова који му омогућавају да задовољи и развије своје духовне и биолошке потребе“. Почивају на моралној визији људске природе и проистичу из урођеног достојанства људске личности. Људска права су: универзална (поседује их свако и важе свуда у свету); неотуђива (не могу се одузети нити ограничити, осим у случајевима који су унапред предвиђени законом, односно ограничена су правима других чланова друштва) и стичу се рођењем. Аврамов, С., Крећа, М.: Међународно јавно право, Савремена администрација, Београд, 1999, стр. 305.

12

Саша Мијалковић: Национална безбедност

− мир, слобода, људска права, социјално благостање и квалитет живота народа и нације; − уставни и правни поредак државе и владавина права; − економски и енергетски систем и информациони ресурси; − политичка стабилност, односно легална и легитимна власт и јединство нације у погледу националних вредности и интереса; − територијални интегритет по коме све административне области државе функционишу као целина; − суверенитет којим држава на својој територији несметано уређује унутрашњи поредак и врши законодавну, извршну и судску власт и независно учествује у међународним односима; − национални понос и достојанство, односно част и углед које држава црпи из своје историје, традиције и међународног права, али и национална толеранција према угледу, вредностима и интересима других држава; − национални идентитет, односно посебности по којима се државе и нације међусобно разликују; − здрава животна средина и друге вредности. Међународне вредности су својствене међународном систему и поретку. Прокламују их државе у оквиру међународне заједнице, односно кроз међународне организације и савезе држава. Индивидуалне, групне и националне вредности уједно су и вредности међународне заједнице, јер их она гарантује међународним правом и интервенише уколико су угрожене. Најзначајније међународне вредности су: − међународни мир и безбедност, те опстанак човечанства; − међународно пријатељство, односно искрена сарадња и пријатељски међудржавни и међунационални политички, економски, културни, социјални, хуманитарни, војни и други односи; − искрена међународна помоћ угроженим државама и народима; − међудржавна и међунационална толеранција и уважавање, те поштовање различитости, права, части, угледа, достојанства и осталих вредности других; − међународно право, стандарди и принципи којима су дефинисане вредности појединаца, држава и међународне заједнице и начини њиховог очувања и унапређивања; − међународна правда, којом се међународни правни поредак штити од свеколиког угрожавања, чиме се гарантује остваривање међународних и осталих вредности; − међународни поредак, заснован на систему наведених вредности и друге. Најзад, као глобалне (човечанске, планетарне) вредности, поред наведених, могу да се издвоје још и: − опстанак људске врсте, демографска стабилност и подмлађивање човечанства; − квалитет живљења и здравља светског становништва, које је све више угрожено недостатком хране и воде и новим болестима (сида, птичји грип, антракс, SARS, свињски грип); − здрава животна средина и нови (обновљиви) извори енергије;

Увод у националну безбедност

13

− безбедност космичког пространства, пре свега од нерационалног коришћења, злоупотреба у војне сврхе и загађивања; − стабилна и прогресивна светска привреда, заснована на недискри­ми­на­цији, неексплоатацији и равномерној географској заступље­ности и развијености; − контролисаност ширења оружја за масовно уништавање и појава којима се масовно угрожава безбедност људи (НХБ тероризам); − глобална безбедносна култура и етика засновани на компромисно дефинисаним универзалним вредностима, мирољубивој коегзистенцији и толеранцији и друге. Поменуте вредности су у односу зависности и допуњавања: вредности виших нивоа анализе конзумирају вредности нижих нивоа, а стање вредности нижих нивоа рефлектује се на квалитет вредности виших нивоа, и обрнуто.27 Безбедност на овим нивоима анализе је угрожена увек када је угрожена нека од представљених вредности из њиховог фокуса. ГЛОБАЛНЕ ВРЕДНОСТИ ВРЕДНОСТИ МЕЂУНАРОДНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ ДРЖАВНЕ И НАЦИОНАЛНЕ ВРЕДНОСТИ ВРЕДНОСТИ КОЛЕКТИВА (ДРУШТВА, ГРУПА И МАЊИНА) ВРЕДНОСТИ ПОЈЕДИНЦА

Слика 1 − Класификација виталних вредности − нивои анализе безбедности Интерес се налази у средишту разматрања о појединцу, друштвеним групама, али и о настанку, природи и функцији државе. Латински корен ове речи (interesum, interese) значи учествовати у нечему, бити заинтересован за нешто. Модерно, проширено поимање интереса обухвата и категорије попут вредности, ставова, очекивања и тежњи; речју, интерес је мотивациони фактор, регулатор појединачног и колективног понашања, синоним за потребу и тесно је везан за вредности. У одређењу интереса треба поћи од потреба и циља оног о чијим интересима се расправља. Од преовлађујуће свести, система вредности и идеја зависи и дефинисање интереса и приоритета у њиховом достизању; истовремено, интереси покрећу друштвено понашање, али и повратно редефинишу систем вредности и идеја.28 Дакле, интереси су рефлексија пројектованих потреба за достизањем, уживањем, заштитом и унапређењем одређених вредности, који их детерминишу и у чијој су 27 На пример, уколико је у одређеном међународном региону ратом нарушен мир, онда су угрожене и националне вредности, што се свакако одражава и на заштићеност вредности група и права појединаца, и обнуто: нарушавањем слобода и права појединца у неком региону дестабилизује се држава, а тиме и међународни регион којем она припада. 28 Живковић, М.: Теорија државе и права – Теорија државе, Полицијска академија, Београд, 1995, стр. 205–206.

14

Саша Мијалковић: Национална безбедност

функцији. Генерално, интерес је тежња ка достизању и остварењу конкретних циљева, планова, идеја, који рађају нове интересе.29 Очување и унапређење виталних вредности један је од доминантних интереса сваког рефе­рентног објекта безбедности. Међутим, „листа интереса“ је често много шира. Однос националних вредности и интереса је каузалан, али није увек двосмеран. Начелно, интереси земље могу да буду угрожени, а да истовремено нису угрожене њене виталне вредности, и обрнуто.30 Истовремено, субјекти праве хијерархију приоритета и значаја личних интереса. Тако се некад на путу остваривања претежних интереса свесно пристаје на штету по друге интересе.31 Најзад, неретко појединци или интересне групе личне интересе представљају као опште.32 Дакле, интереси и вредности могу, али и не морају да се подударају. Генерално, појам интереса је ужег обима од појма вредности када подразумева корист, добитак којим се унапређује квалитет постојећих, али може да буде и ширег обима, када се њиме остварују нове вредности. Такође, виталне вредности су база из које се црпу потенцијали за реализ­ овање интереса. Уколико се и не подударају, сигурно су комплеме­нтарне категорије. Друштвене вредности и интереси одржавају групе, друштво и државу у целини, чине их стабилнијим, компактнијим и усмеравају њихово деловање ка заједничком напретку. Жељене вредности и интереси могу да буду снажан чинилац промена. Такође, временом долази до реконцептуализације вредносног система, па се одређене вредности одбацују, мењају или се прихватају нове, односно мења се хијерархија интереса. Најзад, национални интереси често су пројекција владајуће друштвене групе, тј. носилаца политичке власти, што се не подудара увек са општим интересима народа.

3.2. Концепти безбедности Настојања да се безбедност дефинише универзално као „одсуство претњи по стечене вредности, односно одсуство страха да те вредности могу да буду нападнуте“, намећу извесне дилеме: чије вредности могу да буду угрожене; које су то вредности; ко би их могао напасти; чији би страх требало рачунати; како направити разлику између искреног (иако можда неутемељеног) и лажног страха и да ли одсуство претњи и/или страха треба разумети у апсолутном или у релативном смислу?33 Истовремено, безбедност је динамична, па се мењају и концепцијска опредељења у погледу вредности, опасности које им прете, као и субјеката, начина и средства њихове 29 На пример, витални циљ друштвене групе је отцепљење дела територије државе у којој живи, те проглашавање независности или припајање трећој држави. Остварењем тог интереса „рађају“ се циљеви достизања, заштите и унапређења вредности које су карактеристичне за државу итд. 30 На пример, економско-енергетски интерес земље је да прошири листу земаља којим испоручује енергенте. Уколико у томе не успе, угрожени су њени интереси, али не и њене вредности. Међутим, уколико од нових аранжмана зависи повећање националног дохотка, а тиме и политичка позиција у међународном региону, јачање економске снаге земље и унапређење животног стандарада становништва, онда је неиспуњење овог интереса ризик по националну безбедност. 31 На пример, склапа се штетан или недовољно користан енергетски споразум са државом која ће нам на међународној сцени пружити неопходну подршку за хитну реализацију наших виталних политичких интереса. 32 На пример, држава склапа штетан или недовољно користан енергетски споразум са страном компанијом чији је сувласник домаћи државник који иницира склапање аранжмана. 33 Мøller, B.: Национална, социјетална и људска безбедност – Општа разматрања са приказом балканског случаја, Људска безбедност, број 1, Факултет цивилне одбране, Београд, 2003, стр. 37.

Увод у националну безбедност

15

заштите. Због тога су развијени концепти (нивои анализе) безбедности − теоријски и практични модели заштите појединих категорија референтних вредности и интереса. Питање „тачне“ дефиниције и изградње једног „суштински потврђеног концепта“ безбедности је узалудно. Пре би се могло говорити о теоријским конструкцијама које су мање или више корисне или релевантне, али које не могу да буду ни потпуно тачне ни потпуно нетачне. Истовремено, узалудно је и немогуће посматрати поједине нивое безбедности независно од осталих, јер су међуутицајни и међузависни. Генерално, појам безбедности може да се дефинише и шири дуж различитих „оса“, давањем одговора на наведена питања и њиховим концентрисањем у одређене логички заокружене и складне мисаоне целине – концепте. Пре свега, реч је о питањима: − чија безбедност, којим се идентификују тзв. референтни објекти безбедности (појединац, друштвене групе, држава, међународни систем и човечанство са планетом); − безбедност чега, којим се указује на вредности и интересе референтних објеката који су предмет заштите због њихове потенцијалне или реалне угрожености; − безбедност од кога/од чега, којим се идентификују извори, носиоци и облици угрожавања вредности референтних објеката, који могу да буду природног, људског и техничко-технолошког порекла. Начелно, исте вредности могу да буду угрожене различитим појавама, и обрнуто: један тип појава најчешће угрожава више различитих вредности једног или више референтних објеката; − ко пружа безбедност?, којим се указује на субјекте безбедности који штите вредности и интересе референтних објеката и − на који начин се пружа/остварује безбедност, којим се иденти­фи­кују начелне методологије (методи, средства, делатности) заштите рефере­нтних вредности и интереса.34 Логично је да у средишту безбедности буду човек као појединац и колектив, држава, међународна заједница и човечанство са планетом Земљом, са својим вредностима и интересима. Стога и можемо да говоримо о безбедности људи, државе, међународној и глобалној безбедности.

3.2.1. Безбедност човека Безбедност човека може да се анализира на нивоима појединца, друштвених колектива и друштва. Фокус концепта безбедности појединца (тзв. индивидуалне, појединачне безбедности – individual security) је човек – појединац. Безбедност појединца је извесност задовољења његових потреба, остваривања и заштите личних, али и референтних вредности осталих нивоа анализе, те осећај личне сигурности. Укратко, то је стање личног (физичког, менталног и здравственог) интегритета и материјално-егзистенцијалног (имовинског, економског и социјалног) статуса појединца и његове породице, односно заштићеност „идентитета и суверенитета појединца“. 34 Прилагођено из: Мøller, B.: Исто, стр. 39, 41–42. Дакле, концепти безбедности су заправо збирно тумачење безбедности као функције (на који начин се пружа/остварује безбедност), организације и система (ко пружа безбедност), фокусираних око стања остваривости и заштићености вредности појединих објеката безбедности (чија безбедност, безбедност чега и безбедност од кога/од чега).

16

Саша Мијалковић: Национална безбедност

Концепт безбедности појединца је очигледно детерминисан људским слободама и правима, и то како основним грађанским и политичким правима, основним економским, социјалним и културним правима и правима солидарности, тако и међународним ратним и хуманитарним правом.35 Следећи ниво безбедности човека познатији је као концепт људске – хумане безбедности (human security). У његовом фокусу су појединци и колективи који су изложени (превасходно невојним) директним и индиректним претњама које потичу од државних и недржавних актера.36 Конкретније, људска безбедност је „опстанак и дигнитет човека кроз слободу од страха (насиља) и слободу од ускраћености (сиромаштва)“, односно као „безбедност људи од свих могућих облика угрожавања, првенствено од претњи животу, здрављу, зарађивању, личној безбедности и људском достојанству“.37 Битне сфере људске безбедности су: − економска безбедност, тј. довољан и предвидив доходак, предвидиво запослење, безбедност и здравље на раду, социјално осигурање, задовољство нивоом дохотка, диспаритет дохотка и компетитивност; − безбедност животне средине, односно њена заштита од загађености и деградације, као и несметан приступ санитарно исправној води, чист ваздух и незагађен земљишни екосистем; − здравствена безбедност, тј. заштићеност људи од болести и инфекција, доступност и квалитет здравствене заштите, здравствени статус људи, развијеност система здравствене заштите; − прехрамбена безбедност, кроз физичку и економску доступност хране, односно доступност и квалитет прехрамбених артикала и куповну моћ; − образовање, односно могућност људи да се образују, ниво образованости, веза образованости и могућности запослења, развијеност националног образовног система, иновације и актуелност curriculumа; − социјална сигурност, тј. стабилност породице, квалитет становања, квалитет живота у локалној заједници, безбедност културног идентитета, ефекти етичког кодекса заједница, развијеност и слобода медија и комуникација, слобода и ефекти синдикалног организовања; − политичка и институционална безбедност, које обухватају развијеност и заштићеност људских права, утицај политике на квалитет живота грађана и утицај органа формалне социјалне контроле (пре свега, војних и полицијских снага, обавештајних служби и правосудног система) на безбедност људи и 35 Види: Универзална декларација о људским правима, Организација Уједињених нација, од 10. децембра 1948. године; European Convenction for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms, Protocol No. 11, Rome, 4. 11. 1950; Међународни пакт о грађанским и политичким правима, Службени лист СФРЈ, број 17/1971; Међународни пакт о економским, социјалним и културним правима, Службени лист СФРЈ, број 17/1981 и друге изворе људских права. 36 Hampson, F. O.: Вишезначност појма људске безбедности, Људска безбедност, број 1, Факултет цивилне одбране, Београд, 2003, стр. 12–13, 29; види и – Ђорђевић, И.: Људска безбедност – глобални контекст и примена у Србији, Институт за упоредно право и Досије студио, Београд, 2013. 37 United Nations Development Program, Human Devepoment Report, Oxford University Press, New York, 1994, pp. 25−33.

Увод у националну безбедност

17

− лична и колективна безбедност, односно одсуство насиља и злостављања, заштићеност људи од криминала и аутодеструктивних појава, безбедност учествовања у саобраћају итд.38 Најзад, концепт друштвене, односно тзв. социјеталне безбедности (societal security) за објекте заштите има друштвене групе, тј. људске колективе које карактеришу заједнички идентитет, вредности и интереси.39 Критеријум идентитета није само национална припадност, већ и верска, етничка, расна припадност, припадност социјалним групама и слојевима, политичка оријентисаност, географски критеријуми (порекло, место живљења) итд., сексуална оријентација родне и полне улоге.40 Дакле, „социјетална безбедност је могућност друштва да опстане и задржи свој суштински карактер под променљивим условима и могућим или постојећим претњама. Реч је о одрживости традиционалних видова језика, културе, облика удруживања, верских и националних идентитета и обичаја, а све то у оквиру прихватљивих услова за развој“.41 Истовремено, угрожавање социјеталне безбедности је угрожавање идентитета (нпр., ускраћивање права на слободу вероисповести), угрожавање манифестације идентитета (нпр., рушење верских и културних објеката и историјских споменика), односно угрожавање појединаца и колектива због њиховог идентитета (нпр., дискриминација, физичко насиље, тероризам или рат против припадника друге етничке или верске групе). Иако је најнижи „ниво“ анализе безбедности, човек је и у фокусу свих концепата безбедности јер егзистира у извесном социјалном, државном, међународном и глобалном окружењу.

3.2.2. Безбедност државе Безбедност државе (state security), односно концепт националне безбедности (national security) спада у тзв. традиционалне приступе безбедности. У његовом средишту је „опстанак“ суверене државе, тј. њена територија и независност које се штите војним капацитетима и способношћу да се одврати војна агресија или да јој се успешно одговори.42 38 Индикатори људске безбедности у Србији – Извештај за 2004, Факултет цивилне одбране, Београд, 2005, стр. 11–12. 39„Безбедност држава неодвојиво је везана за суверенитет, а безбедност друштва за његов идентитет. Кад изгуби суверенитет, држава је нестала, а кад изгуби идентитет, друштво није преживело.“ Weaver, O.: European Security Identities 2000, European Security Identities (eds. Burgess, P., Tunander, O.), PRIO Report 2/2000, Oslo, pp. 29–55, у: Реформа сектора безбедности, (ур. Хаџић, М.), Институт Г 17 плус и ЦЦВО, Београд, 2003, стр. 366, 368. 40 Kennedy-Pipe, C.: Rod i sigurnost, Suvremene sigurnosne studije (prevod, ur. Collins, A.), Politička kultura, Zagreb, 2010, str. 97–113. Идентитет је свесни или несвесни доживљај суштинске самоистоветности и непроменљивости континуитета властитог ја током дужег времена, без обзира на његове мене у различитим периодима и околностима.. Развија се, подложан је променама и одговор је на питање – ко сам ја? Различити субјекти могу да буду идентични уколико имају једнаке одређујуће особине. Требјешанин, Ж.: Речник психологије, Стубови културе, Београд, 2001, стр. 179, 226–227. 41 Мøller, B.: Исто, стр. 52. 42 У овом делу књиге, пажња ће бити посвећена само традиционалном концепту националне безбедности. Опширније, у – Мијалковић, С.: Национална безбедност – од вестфалског до постхладноратовског концепта, Војно дело, број 2, Министарство одбране Републике Србије, Београд, 2009, стр. 55–73.

18

Саша Мијалковић: Национална безбедност

У формалном смислу, концепт националне безбедности настао је с првом државом, односно с друштвено-економском транзицијом из првобитне људске заједнице у робовласничко друштво. У материјалном смислу, овај концепт се спроводио са првим територијално организованим друштвом које је имало примитивне (али постојане) механизме друштвене регулације и извесан војно-ловачки (извршни и одбрамбени) апарат. Овим апаратом штићени су припадници првобитних заједница, њихова територија, имовина и извори хране. Тада су механизми безбедности били нормирани обичајним правом, што је била широко развијена пракса све до краја средњег века. Овакав концепт националне безбедности може се назвати првобитним, примитивним, неразвијеним (предвестфалским) концептом.43 Значајно осавремењавање концепта националне безбедности наступило је са усвајањем Доктрине о неповредивости суверенитета која датира од Аугсбуршког мира из 1555. године којим је владар добио право да одлучује о религији своје земље (cuius regio, eius religio – чија је област, његова је и религија). Ово право је потврђено и ревидирано Прашким миром 1635. и Вестфалским миром 24. октобра 1648. године којим је окончан Тридесетогодишњи верски рат у Европи између католика и протестаната.44 Вестфалским споразумом су одређени нови принципи међународног поретка: принцип суверенитета нација–држава и фундаментално право самоопредељења; принцип правне једнакости међу нацијама–државама; принцип обавезујућих међународних уговора међу државама и принцип немешања једне државе у унутрашња питања друге државе. После тога, европски владари су одбијали да признају секуларну власт Римокатоличке цркве, замењујући систем папске власти из средњег века географски и политички одвојеним државама које нису признавале никакву вишу власт. Световне вође католичких држава могли су да игноришу папски позив на војну контра-реформаторску политику. Концепт државног суверенитета по коме нико није изнад државе, подразумева политички ауторитет заснован на територији и аутономији. Територијалност је право искључивог политичког ауторитета над одређеним географским простором (унутрашња сувереност), а аутономност значи да ниједан спољни фактор – као што је друга држава – нема ауторитет унутар граница дефинисане државе (спољна сувереност).45 Овај концепт безбедности је доминирајући од Вестфалског мира, од када су суверене државе ексклузивни актери и „провајдери“ безбедности на државном и међународном нивоу. Стога се назива још и вестфалским, тј. државоцентричним и ортодоксним. Савремене демократске државе спроводе тзв. поствестфалски модел националне безбедности који у заштити националних вредности и интереса уважава и друге 43 Mijalković, S.; Blagojević, D.: The basis of national security in international law, NBP: Sience – Security – Police, Academy of Criminalistic and Police Studies, Belgrade, 2014, pp. 49−51. 44 Сукоб око вере и превласти Светог (Западног) римског царства, те папе као врховног суверена који влада на основу божанског права, као и тежња немачких феудалаца и Чешке да (уз помоћ Енглеске, Данске и Холандије) ограниче апсолутизам немачког цара изазвао је грађански рат у Бохемији 1618. године, који се проширио Европом. Немачка је из рата изашла расцепкана и разорена; Шведска је добила Померанију, Визмар и Бремен; Шпанија је остала без Португала и Холандије које су стекле независност, а Француска је постала доминантна сила у Европи. То је последњи феудални и први рат суверене државе. Nye J. S. Jr.: Understanding International Conflicts: An Introduction to Theory and History, Longman, New York, 1999, p. 207; Кегли, Ч. В., Виткоф, Ј. Р.: Светска политика – тренд и трансформација, Центар за студије Југоисточне Европе, Факултет политичких наука и Дипломатска академија МСП СЦГ, Београд, 2006, стр. 121. 45 Holsti, K. J.: States and Statehood, Perspectives on World Politics (eds. Little, R., Smith, M.), Routledge, London– New York, 2006, p. 17–23; Heywood, A.: Political Ideas and Concepts – An Introduction, MacMilan Press LTD, London, 1994, p. 49.

Увод у националну безбедност

19

субјекте који делују на унутрашњој, али и на међународној сцени. Реч је о појединцима, друштвеним и приватним колективима, невладиним и међународним организацијама итд. (тзв. недржавни, субнационални и транснационални актери). У фокусу традиционалног концепта националне безбедности су виталне државне вредности (суверенитет, територијални интегритет, политичка независност, опстанак државе и национално јединство) и државни интереси у анархичној (нестабилној и конфликтној) спољној политици који су најчешће супротни интересима других држава, и које је требало штитити од директних војних и субверзивних, па и нуклеарних претњи (тзв. концепт националних вредно­сти и спољнополитичких интереса). Примарно средство заштите држава је њена моћ. Она се генерално сводила на војну и обавештајну, а потом и на економску моћ, као и на приступање државе одређеним савезима чиме би стечена моћ превази­шла величину и деструктивност потенцијалних и активних претњи њој (страте­гија одвраћања) или њеним савезницама (стратегија проширеног одвраћања). За безбедност државе традиционално се користи синтагма „национална безбедност“, без обзира на дистинкцију појмова држава и нација.46 Њена употреба није била потпуно исправна, с обзиром на то да се њоме обележавала безбедност државе. Стога је и назив државна безбедност, који се мање користио, заправо био коректнији јер се њиме обележава безбедност државних вредности и интереса, пре свега суверенитета, опстанка државе и друштва, уставног уређења и поретка власти. Ово због тога што је феномен нације најчешће ширег (географског) обима од државе и што државе и не морају да буду националне, односно да се територијално подударају са простирањем нација. Брига за свакодневну безбедност људи стављана је у други план, била је занемаривана или се о неким њеним аспектима „стидљиво полемисало“. Највеће претње и опасности по националну безбедност су оружани напад споља и различити облици „субверзија изнутра, потпомогнути споља“ (и обрнуто), а не економски, социјални, еколошки, образовни, здравствени, прехрамбени, проблеми физичке безбедности и други проблеми људи. У том смислу, безбедност је поистовећивана са тзв. спољном безбедношћу земље, а грађани су били инструмент у функцији безбедности, односно одбране земље. Дипломатија, обавештајна и војно-одбрамбена делатност биле су примарне функције националне безбедности. Зато је и највећи део националних организационих, кадровских, техничких и материјалних ресурса био у функцији обавештајних служби и оружаних снага. Друштвене вредности штићене су агресивном обавештајном, одлучном контра­обавештајном и перфидном субверзивном делатношћу, односно спремношћу да се употреби, претњом употребе и употребом војске и специјализованих војних снага. Ово нарочито у периоду хладног рата, када су САД, СССР и њихове коалиције настојали да војно надмаше супарника, промовишу и наметну свету сопствено друштвено-економско уређење и вредности. Безбедност је поистовећивана са „довољном војном способношћу и борбеном готовошћу“ којим би држава победила у евентуалном рату за заштиту својих вредности и 46 Сматра се да је њу први употребио Walter Lippman 1943. године у својој књизи Америчка спољна политика, што је после Другог светског рата постао стандардни назив овог концепта безбедности. Таталовић, С.: Исто, стр. 143. Интересантно је поменути да је у саставу обавештајно-безбедносног система Краљевине Југославије деловала Дирекција националне безбедности, у склопу Министарства унутрашњих дела, што оповргава ову тврдњу!

20

Саша Мијалковић: Национална безбедност

интереса. Увећање војне моћи и реализација националних интереса супарничке државе сматрани су непосредном претњом по сопствене вредности, интересе и безбедност. Стање које се укратко може описати старом максимом: „најбољи мир је припрема за вођење рата“, изродило је тзв. безбедносну и одбрамбену дилему. Безбедносна дилема је питање сврсисходности трке у наоружавању: увећање моћи једне државе с циљем осигурања од напада, доминације или разарања које би предузели други, нужно узрокује да и друге државе увећавају своју моћ. То, због међусобног неповерења и страха, доводи у питање оправданост континуираног надметања у наоружавању држава ради одвраћања од могућег напада, и ствара осећај небезбедности. Уз то, дилему намећу и питања: да ли су војне припреме усмерене ка дефанзивним (увећање безбедности државе у неизвесном свету) или ка офанзивним циљевима (промена постојећег стања с циљем остварења одређене предности у међународној заједници). Трка у наоружавању је најочигледнија манифестација спирале међународне небезбедности која, уз то, безбедност чини веома скупом. Најопаснија је тзв. нуклеарна безбедносна дилема и опасност од „нуклеарног холокауста“. Безбедносна дилема превазилажена је, пре свега, концептом колективне безбедности, али и равнотежом снага који је, због нуклеарне безбедносне дилеме, називан равнотежом страха.47 Одбрамбена дилема проистиче из оружане силе која се развија ради обезбеђења и одбране територијалног интегритета и суверенитета државе. То је страх од рата, што се изједначује са страхом од пораза у рату који потиче из карактера савремених (великодометних и масовнодеструктивних) војних средстава чије дејство није ограничено на војне капацитете, већ погађа целокупно друштво и цивилну инфраструктуру дубоко иза линије фронта.48 Поред војне, економска моћ је била једнака гаранција националној безбедности: прво, економска моћ је у знатној мери „променљива“ и лако се трансформише у војну моћ – новцем се купује оружје, а радна снага може да се преусмери из цивилне сфере ка војној индустрији и војној служби, па се богатство изједначује са потенцијалом за војну мобилизацију; друго, економска моћ је функционална замена за војну моћ и може да се користи у сврху војних напада и одбране. Економски ратови, блокаде и санкције воде се с циљем онеспособљавања привреде противничке земље, а посредно и њеног војног потенцијала; економска моћ у случају економског рата државу чини неповредивом. Због тога је „економска самодовољност“ (довољност сопствених сировинских и производних капацитета и довољно сопствено тржиште) средство успешне одбране, тј. националне безбедности.49 У неким социјалистичким земљама, паника од „спољног“ и „унутрашњег непријатеља“ условила је развој „тоталног шпијунирања“, тоталитарних – диктаторских режима, разрачунавања са политичким неистомишљеницима, неповерење у међународне организације и безбедносне механизме међународне заједнице, стварање војних савеза и блокова. Идеја и појам националне безбедности неретко су поистовећивани са безбедношћу владајуће политичке олигархије, односно режима. У таквим ситуацијама, 47 Таталовић, С.: Исто, стр. 232–233; Jervis, R.: The Spiral of International Insecurity, Perspectives on World Politics (eds. Little, R., Smith, M.), Routledge, London–New York, 2006, pp. 54–55; Jervis, R.: The Utility of Nuclear Deterence, The Use of Force – Military Power and International Politics, (eds. Art, R. J., Waltz, K. N.), Rowman&Littlefield Publishers Inc., Oxford, 2004, pp. 94–100. 48 Таталовић, С.: Исто, стр. 233–234; Buzan, B.: Исто, стр. 271–276. 49 Мøller, B.: Исто, стр. 44–45.

Увод у националну безбедност

21

поред војних снага, стуб националне безбедности била је политичка полиција, а продукт њеног деловања – државна репресија и национална депресија. Истовремено, приметно је слабљење механизама јавне безбедности, односно заштите безбедности грађана. Пажња полицијских и правосудних система често је генерално била усмерена ка спречавању и сузбијању политичког криминала и деловања тзв. унутрашњег непријатеља државе. То је свакако условило развој криминала свих врста, првенствено економског и организованог, што се итекако одразило на безбедност државе, али и појединца. Људске слободе и права у многим земљама не само да су занемаривани него су били објект структурног насиља (систематског и безобзирног угрожавања и кршења). Тако је безбедност државе јачала на рачун безбедности људи. Док су многе државе јачале своју „спољну безбедност“, урушиле су се изнутра услед акумулације кризе у свим сферама друштвеног живота. Испоставило се да су највеће претње по националну безбедност заправо етнички и верски национализам, политичка превирања, повећање обима (организованог) криминала, друштвено нејединство, експанзија еколошких претњи, економске и социјалне противречности и кризе које су, нажалост, често прерастале и у сурове оружане конфликте.50 У нашој земљи, национална безбедност је до почетка трећег миленијума поистовећивана са тзв. спољном безбедношћу државе коју је требало штитити војним и невојним средствима од оружаних напада споља. Безбедност је, пре свега, сагледавана из угла државе као субјекта хаотичних међународних односа која се бори за свој физички опстанак. Превасходно је коришћена синтагма „државна безбедност“, под чим се подразумевала безбедност уставног поретка од политичког криминала, безбедност државе од спољне агресије и субверзивног деловања, односно безбедност режима и поретка власти, а неретко и безбедност владајуће класе. Стога је и сваки покушај напада или напад на режим на власти и њихове интересе сматран угрожавањем безбедности државе. У том смислу, појам државне безбедности имао је ужи обим и садржај од савременог поимања националне безбедности, јер није обухватао категорије безбедности појединца и друштвених група, њихових слобода и људских права, живота и имовине, демократских институција, али ни недржавни сектор безбедности, који су сматрани сфером тзв. јавне безбедности. По том критеријуму је и у министарствима (секретаријатима) унутрашњих послова постојала бипартидна организациона подела на тзв. секторе (службе, ресоре) јавне и државне безбедности. Јавна безбедност је стање заштићености јавног поретка, односно интереса и вредности људи у држави. Јавни поредак је укупност јавних интереса зајемчених и заштићених правним системом, без обзира на то да ли је реч о општим интересима (јавни ред и мир и сл.) или појединачним правима (личне слободе, права, имовина и сл.). У првом реду, реч је о безбедности грађана и странаца на нашој територији, тј. о заштити живота, личне и имовинске сигурности људи, јавног реда и мира, поретка друштвених, социјалних и економских институција и људских слобода и права чије се повреде кривично, привреднопреступно или прекршајно санкционишу.51 50 Такву су судбину доживеле махом државе реалсоцијализма чији национални системи безбедности нису били способни и спремни да одговоре новим изазовима и претњама. Резултат тога су грађански ратови, грађанске револуције, насилне промене политичке власти и распади држава. Примери који аргументују ову тезу су свежи: СССР, Чехословачка, Румунија, Албанија, „друга и трећа Југославија“, Србија. 51 Упореди: Милошевић, М.: Исто, стр. 4.

22

Саша Мијалковић: Национална безбедност

Синтагма „државна безбедност“ данас је често предмет политичких малверзација. Наиме, они који је злоупотребљавају настоје да, као у прошлости, државу идентификују с „гарнитуром на власти“. Истовремено, иако је подразумевала и стање заштићености од тзв. политичког криминала који је усмерен ка подривању уставног поретка, многи ову синтагму неодвојиво везују за нашу обавештајну службу.52 Она је, осим заштите националних вредности и интереса, у прошлости имала и извесне атрибуте политичке полиције, односно штитила је интересе политичке олигархије и кршила слободе и права грађана и политичких неистомишљеника. Стога се и многи згражавају при самом помену државне безбедности. Данас се национална безбедност генерално доживљава као безбедност грађана и државе, али и свих сфера државног и друштвеног живота. У ери глобализације и међународних интеграција, државе постепено губе нека онтолошка обележја и функције. Тиме се доводе у питање и сврха њиховог постојања и оправданост традициона­лног концепта националне безбедности.53 Међутим, и поред тога, државе ће вероватно још дуго остати примарни видови организовања друштава и кључни фактори међународне безбедности. Чињеница је да су опстанак државе, национални опстанак, територија, политичка независност и физичко самоодржање кру­ нске вредности којих се ниједна држава и нација неће својевољно у потпуности одрећи. Стога је реално очекивати да ће овај концепт, у свом про­ши­реном и измењеном облику, и даље oпстајати, а да ће државе своје вредности, интересе и безбедност примарно дефинисати у националним оквирима.

3.2.3. Међународна безбедност Међународна безбедност је безбедност међународног поретка и заједнице, односно безбедност у односима држава и у међународним регионима.54 Односи међу државама крећу се од сарадње, преко надметања до сукоба, па се и међународна безбедност увек достизала кроз два модела: конфликтни (властита безбедност као добро за које се државе надмећу) и кооперативни (властита безбедност као заједнички циљ држава).55 Дакле, примарна брига међународних односа, међународног права, а тиме и међународне безбедности, јесу етиологија и контрола силе као форме међународне комуникације.56 Некада се то постизало традиционалним (равнотежа снага, колективна безбедност и колективна одбрана), а данас још и савременим 52 Реч је о Служби (СДБ), касније Ресору државне безбедности (РДБ), чије су претече Одељење за заштиту народа (ОЗНА) и Управа државне безбедности (УДБ). Данас је то Безбедносно-информативна агенција која је савремена обавештајна служба и која легално и легитимно штити вредности и интересе грађана, државе и међународне заједнице. 53 Поред пораста непријатељстава, конфликата и евроскептицизма на „трећемиленијумској“ међународној сцени, сведоци смо „укидања граница“ у Европи, стварања јединственог тржишта производње, капитала, робе и услуга, све хомогеније регионалне политике, преношења неких традиционалних ексклузивно-државних надлежности на наднационалне и невладине ентитете, стварања заједничких оружаних снага, унапређења полицијске сарадње, све веће сарадње на пољу безбедности и почетка развоја јединствених наднационалних система безбедности. 54 Опширније, у – Мијалковић С.: Безбеденост државе и концепти међународне безбедности, Дефендологија, број 25–26, Дефендологија центар, Бања Лука, 2009, стр. 69–83. 55 Таталовић, С.: Исто, стр. 228. 56 „Утисак је да се у сваком веку, као да је у питању природан закон, појављује једна земља која поседује моћ и вољу, интелектуалну и моралну снагу, да у складу са сопственим системом вредности обликује читав међународни поредак, да утиче на међународне односе, уплиће се у унутрашње ствари других држава, намеће сопствене вредности, да се ангажује изван својих граница“. Kissinger, H.: Дипломатија I, Верзал Прес, Београд, 1999, стр. 5.

Увод у националну безбедност

23

концептима (безбедносна заједница, безбедносни режим, безбедносни комплекс и сарадња у безбедности). Концепт равнотеже снага – моћи (balance of power) подразумева успостављање приближно једнаког односа снага између супротстављених држава или група држава, тако да ниједна сила нити блок не могу да доминирају другима.“57 Идеја овог концепта је у успостављању међународног поретка у коме су државе приближно исте моћи, чиме би започињање рата било бесмислено због неизвесности његовог исхода. Реч је о стратегији спречавања конфликата између држава приближно истих територија, демографске, војне и економске моћи, односно с приближно моћним савезницима. Модели равнотеже снага су биполарни (нпр., током „хладног рата“) и мултиполарни (данас), а њихов циљ је превазилажење безбедносне дилеме.58 Концепт колективне безбедности (collective security) је цивилни савез који забрањује агресију и кршење међународног права и има циљ да се безбедност земаља уговорница (чланица савеза), чије су традиционалне вредности неприкосновене, унапређује мирним решавањем спорова, колективним (наддржавним) одговором на војне нападе појединих земаља чланица на друге, тако што земљу-агресора застрашују, а земљу-жртву бране, као и колективним одговором на друге безбедносне проблеме које чланице не могу саме да реше. Уз то, државе задржавају политичку самосталност у вођењу унутрашње и спољне политике. Актуелна сарадња око остваривања колективне безбедности је у опсегу од тзв. универзалних аранжмана који укључују све државе света, до споразума главних сила данашњице чије занимање за очување мира може да буде глобално или ограничено на појединачне регионе. Тако су оформљени Европски споразум, Лига (Друштво) народа, Уједињене нације и мултилатерална дипломатија која је институционализована у регионалним организацијама (Удружење нација југоисточне Азије, Организација афричког јединства, Организација за европску безбедност и сарадњу).59 Уједињене нације су једини постојећи универзални механизам колективне безбедности. Циљ јој је да спречава безбедносне проблеме у међународним односима, да их решава и да посредује у њиховом мирном решавању, уз пуно уважавање суверене једнакости и националне безбедности земаља-чланица и неприкосновености њихових унутрашњих надлежности, осим у мери у којој је то неопходно за успостављање међународног мира и безбедности. Такође, организација би требало да учествује и у решавању других – невојних проблема, чак и на позив земаља-чланица.60 Најзад, колективну безбедност треба разликовати од колективне одбране. Реч је о војном савезу суверених држава које су се удружиле ради одбране својих чланица од спољних војних напада (оружане агресије). Државе чланице учествују у колективном војном одговору на оружану претњу или напад који је усмерен према било којој чланици савеза. Најпознатији механизми колективне одбране су НАТО и Организа57 Мала политичка енциклопедија (група аутора), Савремена администрација, Београд, 1966, стр. 1 022. 58 Успостављајући равнотежу увећавањем моћи једних или слабље­њем моћи других, територије појединих земаља су прекрајане (увећава­не или смањиване), поједине државе су добијале статус неутралних у сукобу (тампон државе), делови територија су (де)милитаризовани, смањивани су или увећавани војни капацитети држава, склапани су и оснажи­вани или расту­ра­ни и ослабљивани војни савези итд. То се неретко чинило приликом склапања примирја или на мировним конференцијама, уз посредовање трећих држава. 59 Viotti, P. R., Kauppi, M. V.: International Relations and World Politics – Security, Economy, Identity, Prentice Hall, New Jersey, 1997, pp. 186–195. 60 Види члан 1 Повеље Уједињених нација, Службени лист ДФЈ, број 69/1945.

24

Саша Мијалковић: Национална безбедност

ција Америчких Држава.61 Слично томе, чланице Уједињених нација имају право на колективну самоодбрану. Савремени концепти међународне безбедности почивају на идеји заједничке безбедности, односно на сврсисходности замене конкурентности држава због њихове сопствене националне без­бедности праксом којом се промовише безбедност свих држава. Безбедност се ефикасније остварује у заједништву, него сопственом моћи ван њега. Прихватање заједничке безбедности као организационог принципа у настојањима смањивања ризика рата, ограничавања у наоружавању и разоружавања значе да ће, генерално, сарадња заменити конфронтацију у решавању конфликата интереса. То не захтева нестанак различитости између нација. Циљ је да конфликтне ситуације не прерасту у рат или у припреме за рат. Стога нације морају да схвате значај светског мира и дају му већи приоритет него одбрани сопствених идеолошких или политичких позиција. На овој идеји засновани су концепти колективне безбедности и одбране, али и безбедносне заједнице, режима, комплекса и сарадње у безбедности.62 Безбедносна заједница (security community) заснива се на потреби држава за успостављањем стабилне мирољубиве сарадње и удруживања, односно на идеји интеграције држава у заједницу у којој би искреном, толерантном, мирољубивом и конструктивном сарадњом спречиле „безбедносну дилему“ и ратове као начин решавања спорова и сукоба интереса. Властита безбедност се не достиже увећањем војне моћи, већ удруживањем ради заједничког решавања проблема и отклањања претњи.63 Суштина овог концепта је осећај заједништва, узајамних симпатија и поверења међу народима и приврженост институцијама и пракси које су довољно снажно и широко прихваћене да би омогућиле дугорочне „мирне размене“ између народа. Услов убрзања интегративних процеса је унапређење свести која омогућава заједнички живот у заједници који се заснива на поверењу, блискости и вишедимензионалној повезаности, превазилазећи традиционалну анархичност међународних односа и спремност употребе силе ради заштите националних интереса. Сматра се да се лични интереси пре могу остварити уздржавањем од примене силе него вођењем ратова и сукобљавањем, те да мир унутар заједнице доноси (економску) добит.64 Даље, безбедносни режими су режими (правила) деловања држава у областима које су значајне за националну и међународну безбедност, уз ограничења и на начин којим достизање сопствених националних интереса не шкоди вредностима и интересима других држава, савеза држава или међународних организација. Реч је о заједничком 61 Сваки агресивни акт једне државе против територијалног интегритета или политичке независности било које америчке државе треба сматрати агресивним актом против осталих америчких држава; уколико неповредивост или интегритет територије, или суверенитет или политичка независност једне америчке државе буду угрожени оружаним нападом или неким агресивним актом који није оружани напад, или услед неког ванконтиненталног конфликта или конфликта између две или више америчких држава, или било каквим другим актом или ситуацијом којима би могао да буде доведен у опасност мир Америке, америчке државе, сагласно принципима континенталне солидарности и колективне самоодбране, могу применити мере и поступак који су предвиђени специјалним уговором за такве случајеве. Чланови 27 и 28 Повеље Организације Америчких Држава. Крећа, М.: Исто, стр. 145–146. 62 Baylis, J.: Исто, стр. 80; Buzan, B., Hansen, L.: Исто, стр. 102–103. 63 Симић, Д. Р.: Исто, стр. 45. 64 Пример су односи нордијских земаља и чланица Европске уније које су се одрекле дела суверенитета у корист институција Уније која има једну економију и заједничку валуту; затим односи Америке, Канаде и Аустралије, односно Америке и западне Европе и Америке и Јапана, и у доброј мери односи чланица ASEAN, које су зарад регионалне безбедности ривалство замениле сарадњом. Симић, Д. Р.: Исто, стр. 68; Cohen, R., Mihalka, M.: Исто, стр. 50.

Увод у националну безбедност

25

дефинисању извесних норми, правила, процедура и принципа понашања у одређеној сфери међународне безбедности (војној, економској, еколошкој, полицијској, правосудној итд.), најчешће кроз форму међународних билатералних или мултилатералних уговора, које ће поштовати све државе потписнице.65 Безбедносни комплекс (security complex) је аранжман више држава једног међународног региона у превазилажењу искључивих интереса њихове националне безбедности и стварања извесне безбедносне хармоније са државама непосредног окружења. Реч је о механизму тзв. регионалне безбедности (regional security) у оквиру које се настоји превазилажењу стереотипа историјских непријатељстава између суседа (територијалне претензије, проблеми дефинисања државне границе; „наплата дуговања из прошлих сукоба“; проблеми и сепаратистичке претензије етничких мањина; проблеми саобраћаја, економије, еколошке безбедности и сл.) и изградњи безбедносне међузависности.66 То је група држава чије су примарне безбедносне бриге тако блиско повезане да се национална безбедност једне од њих не може посматрати одвојено од других. Генерално, безбедносни комплекс је владавина економских фактора на којој почива војна, политичка и социјетална димензија регионалне безбедности. Ово зато што савремене безбедносне претње често делују на ширем-регионалном подручју, па би и безбедносне интеракције суседа морале да имају највиши приоритет.67 Сарадња у безбедности (cooperative security) или кооперативна безбедност је нови приступ у достизању, очувању и унапређењу безбедности помоћу сарадње или кроз сарадњу, на рачун традиционалног надметања држава у повећању сопствене моћи и деловања у кључу „безбедносне дилеме“. Његова основа су вредносно-интересна блискост и свест о заједничкој будућности заинтересованих страна, развијање културе узајамног поверења и дуготрајне сарадње, добровољност, добронамерност и транспарентност између држава.68 Практично, реч је о политици којом владе одражавају становишта о бившим противницима као и о могућим супарницима у тренутним и будућим међуодносима, и којом се тежи прилагођавању сопственог понашања мање конфликтним обрасцима. Заснива се на развијању узајамног поверења, односно мирољубивог понашања избегавањем насиља или претњи, активним залагањем за преговоре, тражењем нових практичних решења и обавезивањем на превентивне мере. Поверење може да се базира на реципроцитету или на изградњи заједничког идентитета.69 65 На пример, Шенгенски споразум, серија споразума о смањењу стратешког офанзивног (нуклеарног) наоружања који су познатији као SALT I и II и START I, II и III, али и као PTBT (Уговор о делимичној забрани нуклеарних проба), CTBT (Уговор о свеобухватној забрани нуклеарних проба), FMCT (Уговор о обустави физијског материјала), ABM (Уговор о антибалистичким ракетама), INF (Уговор о нуклеарном оружју средњег домета), SORT (Уговор о смањењу стратешког нуклеарног оружја), NSG (Режими о одбацивању нуклеарне технологије), MTCR (Режим контроле ракетне технологије), IAEA (Уговор кроз подршку међународној агенцији за атомску енергију), NWFZs (Зоне које су слободне од нуклеарног оружја) итд. Сидху, В. П. С.: Ширење нуклеарног оружја, Увод у студије безбедности (ур. Вилијамс, П. Д.), Службени гласник и Факултет безбедности Универзитета у Београду, Београд, 2012, стр. 463. 66 Упореди са – Buzan, B.: Исто, стр. 187–190. 67 Исто, стр. 190, 201, 191. Реч је о моделима превазилажења безбедносних проблема са којима се државе суочавају на регионалном нивоу, те идеји унапређења управљања сопственом безбедношћу. Актери регионалне безбедности су географски и судбински повезане државе у датом међународном региону (нпр., Шведска и Финска; чланице Арапске лиге; чланице Магреба итд.). Бајагић, М.: Исто, стр. 94, 96. 68 Симић, Д. Р.: Исто, стр. 35, 83. 69 Поверење је „веровање у добру вољу стране с којом смо у односу, способност и поузданост једне стране да ће испунити очекивања друге стране која у њу има поверење“. Бајагић, М.: Нови концепт безбедности: сарадња у безбедности (Cooperative Security), Безбедност, број 6, МУП РС, Београд, 2004, стр. 822–824.

26

Саша Мијалковић: Национална безбедност

Структуру концепта сарадње у безбедности чине „четири прстена“: појединачна безбедност, колективна одбрана, колективна безбедност и унапређење и ширење стабилности (тзв. Коенови прстенови). У центру концепта је потреба за поштовањем безбедности човека, како у земљама-чланицама савеза, тако и у другим државама. Угрожавање појединачне безбедности у једној земљи доживљава се и као угрожавање безбедности у другим деловима глобализованог света, што подстиче државе да интервенишу не би ли заштитили жртве, а казнили оне који их угрожавају. О колективној одбрани и колективној безбедности већ је било речи. Најзад, последњи прстен указује на то да није довољно очувати и унапредити унутрашњу безбедност земаља чланица система, већ да се мора заузети активан однос према ближем и ширем окружењу како би се унапредила и ширила стабилност. Ово стога што угрожавање безбедности у окружењу може да се рефлектује на безбедност у државама-чланицама система сарадње у безбедности, па би требало спречити и сузбити свако насиље, уз уважавање принципа немешања у унутрашња питања суверених држава и под надзором надлежних међународних организација.70 Иако је често злоупотребљаван, НАТО је најфункционалнији модел сарадње у безбедности у којем доминира војна (одбрамбена) компонента и принципи колективне безбед­ности и одбране, уз промовисање појединачне, социјеталне и националне безбедности.71 Истовремено, Организација за Европску безбедност и сарадњу делом функционише на принципу сарадње у безбедности, пре свега у сфери превентивне дипломатије, одржавања, стварања и изградње мира.

3.2.4. Глобална безбедност Глобализација савременог света праћена је тежњом да се глобализује безбедност и очигледном глобализацијом небезбедности. То је условило развој идеје глобалне безбедности, којом се штите глобални – човечански интереси.72 Глобална безбедност је безбедност човечанства од све деструктивнијих изазова, ризика и претњи планетарних димензија којима су непрекидно изложени, а који се могу превазићи само конструктивном сарадњом држава које ће националне интересе подредити човечанским – планетарним. Реч је о концепту који није до краја разрађен и уобличен, али који у центар свог интересовања ставља потребе, вредности и интересе човечанства (тзв. светски интереси) кроз синтезу међународне безбедности и универзалног нивоа људске 70 Cohen, R., Mihalka, M.: Исто, стр. 3–17. Ово последње је био један од изговора за опстанак НАТО-а после распада Варшавског уговора. Иначе, овај концепт се злоупотребљава за хегемонистичке циљеве водећих земаља НАТО-а. 71 „НАТО је успешно решио више конфликата између земаља-чланица, а учествовао је и у решавању сукоба између земаља које нису његове чланице (у Босни и Херцеговини и на Косову и Метохији); унапређивао је безбедност у окружењу стварањем Северноатланског савета за сарадњу, Евроатланског савета за партнерство, сталног заједничког савета НАТО-Русија, заједничке комисије НАТО-Украјина, средоземног дијалога, Програма партнерство за мир; управљањем кризама остварује, одржава и унапређује стабилност изван територија држава-чланица; развио је програм за спречавање ширења оружја за масовно уништавање итд.“ Симић, Д. Р.: Исто, стр. 99. 72 Као витални светски интереси, у теорији се често помињу: опстанак човечанства; редукција убијања и другог бруталног поступања према људима; обезбеђење здравих животних услова за све људе; заштита људских права; очување културне разноликости; очување природних услова животне средине на планети; повећање одговорности (урачунљиво понашање). Brown, S.: World Interests and the Changing Dimensions of Security, World Security – Chalenges for a New Century (eds. Klare, M. T., Chandrani, Y.), St. Martin’s Press, New York, 1998, pp. 11–14.

Увод у националну безбедност

27

безбедности, с нагласком на проблеме савремене економије, квалитета живота, животне средине и оружја за масовно уништавање. У постхладноратовском поимању глобалне безбедности није било консензуса о агенди безбедносних претњи. Очигледно је да нису сва безбедносна питања глобална, као и да нису сви глобални проблеми безбедносни. Међутим, неспорно је да су нове безбедносне претње настајале на релацијама људска моћ – сиромаштво – загађење – планета. Очигледно је да оне не угрожавају националну безбедност једне земље, друштвену безбедност једне групе или безбедност конкретног појединца, већ угрожавају човека, биљни и животињски свет међународних регија, континената, па и планете. Студије о глобалној безбедности виделе су коначно јединство света у заједничкој рањивости човечанства на своја дела, поготово неконтролисаног јуриша технологије. Доминантне претње значе да би се човечанство и биосфера могли уништити глобалним нуклеарним ратом, деструкцијом нуклеарних електрана и хемијских погона, применом прљаве технологије, али и експлозијом природног прираштаја светског становништва која изазива пренасељеност планете, као и оскудицом здраве хране и воде. Оваквим изазовима и претњама неопходан је заједнички одговор човечанства. Први корак на том путу свакако је стварање нове глобалне самосвести, која је у исто време интелектуална и институционална, и без које човечанство себи гарантује само глобалну небезбедност.73 Очигледан је „помак од динамике старе безбедносне дилеме ка новој људској дилеми.“74 Генерално, дошло је до интернационализације и до глобализације проблема појединачне, друштвене и националне безбедности, чије последице такође имају глобалне домашаје. Пре свега, реч је о глобализацији: тероризма и организованог криминала, али и извесних неформалних друштвених група (масонске ложе, деструктивне секте, „нове религије“, удружења богатих и „моћних“ привредника, удружења бивших политичара и друга тајна друштва), које постају озбиљни лобистички центри и неформални центри финансијске и политичке моћи који утичу на одлуке влада, међународних организација, националних и међународних економских, спортских, културних, научних и других субјеката. Њихови су интереси често опречни интересима човечанства; угрожавању људских слобода и права дела светског становништва; деградацији животне средине (загађивање земљишта, воде и ваздуха, појава озонских рупа, глобално загревање, исцрпљивање природних ресурса – производних сировина итд.), што узрокује оскудицу здраве пијаће воде и хране; богаћења група на рачун осиромашења и загађивања животне средине неразвијених; угрожавању здравља светског становништва и ширењу савремених болести и зараза (нпр., сида, SARS, птичји и свињски грип, антракс)75; последицама технолошких акцидената и природних непогода; опречних проблема демографског развоја76 („демографске експлозије“ у сиромашним земљама и „демографске имплозије“ у богатим државама, неконтролисане миграције и пренасељеност територија, старење и одумирање неких етничких група, несразмера између бројности популације и егзистенцијалних ресурса итд.); експанзији 73 Види – Prins, G.: Исто, стр. 817–829. 74 Liotta, P. H.: Нове дилеме, старе препреке: будућност људске безбедности, Људска безбедност, број 2, Факултет цивилне одбране, Београд, 2004, стр. 31. 75 Савремене болести нису само претњама људској, већ и националној и глобалној безбедности. Види – Elbe, S.: HIV/AIDS i sigurnost, Suvremene sigurnosne studije (prevod, ur. Collins, A.), Politička kultura, Zagreb, 2010, str. 376–391; размера патњи које су узроковане HIV/AIDS-ом је огромна и број умрлих превазилази број жртава које су страдале у традиционалним безбедносним кризама као што су оне у Ираку и Авганистану. Макинис, К.: Здравље, Увод у студије безбедности (ур. Вилијамс, П. Д.), Службени гласник и Факултет безбедности Универзитета у Београду, Београд, 2012, стр. 359. 76 Опширније, у – Кенеди, П.: Припрема за XXI век, Службени лист СРЈ, Београд, 1997, стр. 37–62.

28

Саша Мијалковић: Национална безбедност

светског сиромаштва и глобалној поларизацији на „сиромашни југ и исток“ и „богати север и запад“, између којих се јављају све већа нетрпељивост и нетолеранција; опасности од ширења оружја за масовно уништавање (НХБО), неконтролисаног промета опасних материја, „нуклеарних проба“, „нуклеарног рата“ и „постмодерног и мега“ тероризма, настојања појединих великих сила да „наоружају свемир“ инсталирајући нуклеарно оружје на својим сателитима, космичким рампама и станицама и других безбедносних проблема који могу да буду универзални (погађају целу Земљу и човечанство и донекле су решиви – нпр., ефекат стаклене баште) и глобални (погађају већи део светског становништва и тешко су решиви – нпр., истребљење прашума). Најзад, мора се поменути и то да још увек није устројен систем заштите глобалне безбед­ности, па се о њој старају државе, националне и међународне (међувладине и невладине) организације и бројна међународна струковна и експертска тела, али и појединци и друштвене групе.

3.2.5. Недржавни сектор безбедности Недржавни сектор безбедности („сектор приватне безбедности“) јесте систем непрофитних и профитних субјеката које су основали недржавни актери да би заинтересованима пружали тражене безбедносне услуге.77 Непрофитни субјекти недржавног сектора безбедности су невладине организације (хуманитарне организације, удружења грађана, добровољна струковна удружења) које доприносе решавању безбедносних проблема појединаца и друштвених група којима држава не пружа неопходну, довољну или ефикасну заштиту (нпр., жртвама трговине људима, насиља у породици, насиља на радном месту, дискриминације по разним основама итд.), при чему од корисника услуга не стичу профит. Профитни субјекти недржавног сектора безбедности пружају комерцијалне безбедносне услуге у области појединачне, људске, јавне, државне, па и међународне безбедности, односно задовољавају безбедносне потребе физичких и правних лица, државних институција, међувладиних и невладиних организација. То су приватне безбедносне компаније (агенције, предузећа), односно привредни предузетници и појединци који се збирно називају још и индустријом безбедности. Комерцијалне безбедносне услуге обухватају ангажовање „плаћеника“, војни менаџмент и консалтинг; заштиту безбедности лица и имовине; детективску делатност и пружање других безбедносних услуга. Приватне компаније за војни менаџмент, консалтинг и услуге нуде широки спектар услуга, од обуке за вођење борбених дејстава и обезбеђивање лица, имовине и пословања у ванредним ситуацијама (тренажне услуге), израде и дистрибуције оружја и војне опреме (производна делатност) и снабдевања клијената уређајима за заштиту лица, имовине и објеката у ратним условима (трговинске услуге), преко пружања услуга обезбеђивања у ванредним ситуацијама (службе обезбеђења), до непосредног учешћа 77 Иако није реч о концепту, већ о једном од сектора безбедности којим се штите (али и угрожавају) појединачна, друштвена, национална, па и међународна и глобална безбедност, неопходно му је посветити пажњу. Опширније, у – Мијалковић, С.: О недржавном сектору националног система безбедности – инострана и домаћа искуства, Страни правни живот, број 2, Институт за упоредно право, Београд, 2010, стр. 251–270.

Увод у националну безбедност

29

у оружаним сукобима у оквиру званичних оружаних снага, паравојних формација, за извођење специјалних борбених дејстава (плаћеничка војска) и стратешког консалтинга, пројектовања и управљања борбеним дејствима, друштвеним кризама, конфликтима и насилним превратима (најамнички војни и кризни штабови).78 Услуге заштите безбедности лица и имовине обухватају физичко-техничко обезбеђивање лица, имовине и пословања у редовним и опасним ситуацијама или на критичним инсталацијама. Исте агенције врше и обуку и издају лиценце за рад у овом подсектору тзв. приватне безбедности, али и обезбеђују заштитну опрему и уређаје.79 Заштита субјеката економско-енергетског сектора познатија је као корпоративна безбедност. Детективска – истражитељска делатност обухвата „брачне истраге, породичне истраге, парничне истраге, истраге дисциплине на раду и истраге осигурања. Конкретније, реч је о истрагама утврђивања ванбрачних веза, нестанка члана породице, пратњи и присмотри деце, утврђивању контакта родитеља и деце када је то судски забрањено, истражне услуге у оквиру парница, прикупљање доказа за потребе одбране оптуженог, истраживање дисциплине на раду, проналажење изгубљених или украдених ствари, истраживање оправданости захтева за накнаду штете, утврђивање стварног имовинског стања лица итд.“80 Овлашћења која имају приватни детективи, у земљама у којима је то законски нормирано, рестриктивнија су од овлашћења полиције. Поред ових, истражитељи неретко пружају и друге услуге, попут безбедносних провера лица, расветљавања кривичних дела која се гоне по приватној тужби и службеној дужности, али и неке (веома „осетљиве“ и често „нелегалне“) радње попут тајног праћења, надзирања и снимања лица, добављања туђих пословних, службених и економских тајни итд. У неким земљама недржавни сектор има надлежности које традиционално припадају државном сектору безбедности, попут: истраживања превара и сумњивих финансијских трансакција; криминалистичких истрага и истрага прошлости запослених; заштите здравља и безбедности запослених; затворских служби и транспортовања затвореника; превенције криминала против корпорација; интерних истрага; обезбеђивања лука, аеродрома, резиденцијских објеката и комерцијалних установа; безбедности паркиралишта; противпровалничке заштите; кућних патрола; надгледања безбедности саобраћаја; истрага саобраћајних незгода; истраживања крађа моторних возила и других угрожавања имовине и лица за рачун осигуравајућих друштава; обезбеђивања транспорта новца, злата и других вредности; заштите од пожара; електронског и видео надзора објеката и отвореног простора; одржавања реда на јавним скуповима итд.81 78 Приватне војне компаније су све чешћа замена регуларним оружаним снагама у кризним ситуацијама (нпр., у Ираку, Авганистану). Тиме владе смањују ризик губитака људи и избегавају „политичке трошкове“ оптуживања за ратне злочине учествовањем у ратним операцијама и високоризичним ситуацијама решавања конфликата. Тако се „легализују“ традиционалне плаћеничке, па и паравојне групације које делују нетранспарентно, ван закона и без надзора. Фатић, А.: Приватне безбедносне комапаније, Ревија за безбедност – стручни часопис о корупцији и организованом криминалу, број 4, Центар за безбедносне студије, Београд, 2007, стр. 7–8; Avant, D. D.: Private Security, Security Studies – An Introduction (ed. Williams, P.), Routledge, London–New York, 2008, pp. 441–445. 79 Савић, А., Стајић, Љ.: Основи цивилне безбедности, USEE, Нови Сад, 2006, стр. 53. 80 Кесић, З.: Место и улога недржавног сектора у контроли криминалитета (магистарска теза), Криминалистичко-полицијска академија, Београд, 2008, стр. 61–63. 81 Maggio, E. J.: Private Security in the 21st Century – Concepts and Applications, Jones and Bartlett Publishers, Sudbury, 2009, стр. 40–41; Murray, T., McKim, E.: Полиција и сектор приватне безбедности: Шта доноси будућност, Безбедност, број 4, МУП РС, Београд, 2003, стр. 635–646.

30

Саша Мијалковић: Национална безбедност

Такође, приватне компаније су потенцијални заштитници сло­бода и права клијената које могу да угрозе криминалци, сличне компаније или службе безбедности. Клијентима се пружају услуге контраобавештајне заштите од неовлаш­ћеног праћења или пресретања комуникација, уклањања прислушних уређаја и видео уређаја за праћење, заштите при кретању и обављању пословних транс­акција, спречавања обавештајног рада према њима итд.82 Најзад, многе компаније штите дипломате и највише државнике, државну границу, пружају извесне безбедносне услуге министарствима одбране, унутрашњих и спољних послова, економије, енергетике, спроводе локално законодавство на основу уговора са локалним властима итд. С друге стране, евидентне су и слабости приватног сектора безбедности, пре свега: занемаривање јавног интереса, угрожавање људских права (нарушавањем приватности и прекорачењем и злоупотребом овлашћења), неформалне везе са извесним деструктивним друштвеним групама (организовани криминал, парамилитарни покрети, политичке структуре) и ограниченост деловања на међународном нивоу.83 Очигледно је да услуге недржавног сектора у свету све више постају алтернатива државном сектору безбедности у заштити приватних, али и јавних – државних, па и међународних и глобалних интереса и вредности. Стога је очигледна и нарастајућа потреба за његовим детаљаним нормирањем, ефикаснијом контролом и јачањем партнерства са државним сектором безбедности.

4. Угрожавање безбедности Генерално, угрожавање безбедности (не-безбедност) је супротност – антипод безбедности. Реч је о свим појавама и процесима које су деструктивне по референтне вредности и интересе јер онемогућавају или отежавају њихово достизање, постојање (одржање и опстанак), уживање и развој, као и о насталим последицама. Оне су опречне систему безбедности, његовој функцији и стању којем тежи. Угрожавање безбедности се у разним наукама и сферама природне и друштвене стварности различито доживљава, тумачи и одређује, зависно од предмета науке и професије, односно од специјалности појединаца.84 Сва та одређења су тачна, али су по свом обиму и садржају непотпуна: односе се само на угрожавање појединих видова или врста вредности; дотичу се само етиолошке и/или последичне димензије појединих облика и видова угрожавања, односно њиховог теоријско-практичног третмана из аспекта појединих наука или струка; ни једно од њих није свеобухватно јер не уважава све појаве природног, техничко-технолошког и људског порекла. Самим тим, јасно је да је угрожавање безбедности појава природног, људског или техничко-технолошког порекла која производи или може да произведе штетне последице по референтне вредности и интересе. Конкретније, појаве угрожавања безбедности су 82 Фатић, А.: Исто, стр. 11. 83 Кесић, З.: Исто, стр. 94–101. 84 У социолошком и криминолошком смислу, појаве небезбедности људског порекла одређују се као социјалне девијације, злочини и делинквенција (кривична дела, прекршаји, привредни преступи и дисциплинске кривице); доктрина и теорија одбране и цивилне заштите препознаје природне опасности и несреће, техничко-технолошке и ратне опасности и несреће; природне и техничке науке препознају акциденте, удесе, катастрофе и катаклизме итд.

Увод у националну безбедност

31

радње (активности човека) и/или збивања (природне појаве и процеси и/или дисфункција техничко-технолошких система) таквог трајања и интензитета да производе или могу да произведу штетне последице по референтне вредности и интересе појединца, друштва, државе и/или међународне заједнице (стања нарушене безбедности).85 То су све појаве које су активно или потенцијално деструктивне по вредности и интересе јер онемогућавају њихово несметано достизање, уживање и развој и производе страх и несигурност. Уз то, сваку вредност може да угрози више различитих претњи, али и један тип претњи може да угрози више различитих вредности. Најзад, појаве угрожавања безбедности чешће настају и делују независно од наше свести о њиховом постојању. Уз то, код многих од њих је видљива само последица, па непостојање доказа о постојању угрожавајуће појаве није доказ њеног непостојања.

ПОСЛЕДИЦА Х

ПОСЛЕДИЦА 2

ИЗВОР УГРОЖАВАЊА

ОБЈЕКТ ОБЛИК УГРОЖАВАЊА

УГРОЖАВАЊА С РЕФЕРЕНТНИМ ВРЕДНОСТИМА

НОСИЛАЦ УГРОЖАВАЊА ПОСЛЕДИЦА 1

Слика 2 − Идеализована структура појава угрожавања безбедности Угрожавајуће појаве имају сложену структуру. Начелно, састоје од више елемената, односно карактеришу је: − извори угрожавања безбедности − појаве или процеси који самостално или у међусобној комбинацији и интеракцији доводе до настанка и развоја угрожавања; по степену каузалности, то су: узроци (довољни и недовољни), услови (стимуланси) и поводи (изговори), који могу да буду природног, људског и техничко-технолошког порекла; − носилац угрожавања безбедности − субјект који својом радњом или пропуштањем радње реализује угрожавајућу појаву: појединац, група, правно лице или организација, држава, међународна организација и међународна заједница; − облик угрожавања безбедности − манифестација појаве која се по обележјима и специфичностима (индиције, индикатори) разликује од других, па и сличних појава; скуп више облика угрожавања са заједничким доминантним обележјима (војни−невојни, природни−људски−техничко-технолошки карактер) јесте вид угрожавања безбедности; 85 Инспирација за ово одређење је схватање по којем је „угрожавање безбедности друштвена појава или понашање настало деловањем човека (појединачно или групно), природе или техничких система у дужем периоду које су значајнијег обима, при чему настају или могу настати штетне последице по интегритет човека, његову слободу, имовину и здравље, као и по интегритет и субјективитет државе и њених институција, вредности које она штити, као и вредности међународне заједнице.“ Стајић, Љ.: Основи система безбедности са основама истраживања безбедносних појава, стр. 52.

32

Саша Мијалковић: Национална безбедност

− објект угрожавања безбедности − референтни објект према којем је, у конкретном случају, усмерена деструкција или над којим се спроводи процес угрожавања (непосредни), као и објект или вредност који „трпи“ њене последице (посредни), који може да буде циљани (селективни, одабран) и случајни (неселективни и колатерални); − последице угрожавања безбедности − квантитативне и квалитативне промене на референтним објектима и њиховим вредностима (оштећење, уништење, онемогућавање уживања, онемогућавање развоја вредности или задовољења легитимних потреба), као и душевне (менталне) реакције човека које су настале дејством угрожавајуће појаве; могу да буду главне и споредне, претходне и накнадне, примарне и секундарне и − повратно дејство последице на извор и носиоца угрожавања − уколико не наступи штетна последица, угрожавање ће се највероватније поновити, с обзиром на то да нису задовољени мотиви носилаца угрожавања; наступање жељених последица може да буде подстрек за нова угрожавања; реакција система безбедности на спречавању и сузбијању деструктивних појава утиче да носиоци угрожавања мењају методе; неефикасност система безбедности подстиче и охрабрује носиоце угрожавања. Савремене појаве угрожавања безбедности одликују бројне карактеристике: противправност, неморалност, мултикаузалност, мултиманифестност, индикати­ вност, индивидуалност, динамичност, еластичност, интерактивност, (не)ме­ рљивост, (не) предвидивост, вишеструкост стандарда квалификовања и трети­рања, деструктивност, сложеност и недовољна истраженост. Осим тога, већину њих одликују и: организованост, масовност, распрострањеност, интернационалност, мобилност, велика профитабилност, пораст деструктивности, насилност, латентност, велика тамна бројка итд. Најзад, бројне су класификације угрожавајућих појава. Из аспекта националне безбедности, најзначајније су: − према етиолошкој димензији: угрожавајуће појаве природног, људског, техничко-технолошког и комбинованог порекла; − према масовности употребе војног наоружања и материјално-техничких средства: војна (оружана) и невојна (неоружана) угрожавања; према томе да ли настају унутар земље или долазе ван њене територије: унутрашње, спољно и комбиновано угрожавање безбедности; − према циљу: угрожавања безбедности са отвореним (недвосмисленим, јасним) и са прикривеним циљем (симулована угрожавања), а према јавности испољавања: отворено испољена и прикривена угрожавања безбедности. Најзад, према критеријумима интензитета деструктивности и извесности наступања постоје: − изазови безбедности, чија су штетност и извесност наступања реални али, на наведеној скали појава, најмање вероватни; њихово постојање је (само по себи) деструктивно, у границама је толерантне прихватљивости јер не угрожава озбиљно виталне вредности, али је вероватно да би у будућности могло да произведе (узрокује или допринесе) угрожавања са знатно озбиљнијим и тежим последицама; с обзиром на то да представљају тзв. апстрактну опасност, по својој природи ови су феномени заправо извори угрожавања безбедности;86 86 Тако се често расправља о демографским изазовима, еколошким изазовима, изазо­вима сиромаштва, изазовима етничког, верског, расног и културног иден­титета, изазовима друштвено-економских и поли-

Увод у националну безбедност

33

− ризици безбедности (итал. risico – опасност, излагање опасности) јесу конкретнији безбедносни феномени чија је реалност и извесност наступања већа и који могу, али не морају, да доведу до процеса и последице угрожавања безбедности; то су угрожавајуће појаве са нижим степеном општости и већом дозом деструктивности него безбедносни изазови и спона су, односно метармофоза изазова у претње безбедности87 и − претње безбедности су конкретне појаве чије је наступање најмање неизвесно, а штетни ефекти неспорни и, на скали појава које посматрамо, највећи; реч је о конкретном носиоцу угрожавања који напада вредности конкретног објекта угрожавања; то су појаве најнижег степена општости и највеће дозе деструктивности; како су тзв. конкретна опасност, и како их карактеришу посебна обележја по којима се идентификују, претња безбедности је заправо облик угрожавања безбедности.88 У безбедносној теорији и пракси, конкретни угрожавајући феномени најчешће се обележавају комбиновањем два или више наведених критеријума класификовања. Тако су у оперативној употреби синтагме „унутрашњи невојни изазови“, „спољне војне претње“, „ризици и претње националној безбедности“, „изазови безбедности појединца“ итд. Најзад, „листа“ појава угрожавања безбедности које су (потенцијално или реално) усмерене ка одређеном референтном објекту назива се агендом безбедносних изазова, ризика и претњи.89

тичких транзиција, изазовима глобализације, изазовима миграција, изазовима реформи сектора безбедности итд. 87 На пример: употреба застареле и прљаве индустријске технологије, нестабилне нуклеарне електране, транспортовање опасних материја, порозност државних граница, појава нових болести и епидемијских зараза људи, биљака и животиња, масовни увоз и употреба застарелих моторних возила, економска и енергетска зависност државе, климатске промене, несавршености механизма контролисаног промета нуклеарних, хемијских и биолошких материја итд. 88 Најопасније су, свакако, оружана агресија, војна интервенција, оружана побуна, економске санкције, субверзивна дејства, тероризам и организовани криминал. 89 Опширније, у – Мијалковић, С.; Бајагић, М.: Појмовно дистанцирање безбедносних изазова, ризика и претњи – прилог стандардизацији савремене терминологије и методологије истраживања безбедносних наука, Супротстављање савременом организованом криминалу и тероризму III, Криминалистичко-полицијска академија, Београд, 2012, стр. 335–353.

САВРЕМЕНИ КОНЦЕПТ НАЦИОНАЛНЕ  БЕЗБЕДНОСТИ

II

ГЛАВА

1. Транзиција традиционалног у савремени концепт националне безбедности Бројне светске турбуленције у постхладноратовској ери уздрмале су улогу државе на међународној сцени, али је нису учиниле превазиђеном: иако мање доминантан, међународни систем је и даље моћан; државе се мењају, али не ишчезавају; државни суверенитет је „еродирао“, али се још снажно брани; владе су ослабиле, али су и даље утицајне; јавност је захтевна, али је чешће повладљива; границе још увек спречавају уљезе, али су порозније; иако је евидентна сведимензионална отуђеност појединаца и група, територијалност је велика преокупација многих народа.90 Међутим, бројне промене у природи и обиму кретања преко националних граница, стварање међународних унија којима државe преносе извесне надлежности и давање све већег значаја међународном праву, створили су тзв. поствестфалску државу.91 Безбедносна стварност поствестфалске државе се променила: приступ националној безбе­дности је реконструисан уважавањем стварности међународне безбедности која обухвата безбедност система држава, а не само појединих држава-нација; то је променило и агенду безбедносних претњи од искључиво војних (пре свега, глобални или нуклеарни рат) ка ширем спектру других, попут оних који се односе на животну средину, миграције и род; национална безбедност је деконструисана јер се нација и држава најчешће географски не подударају, и фокус националне безбедности је релоциран са државе на појединце и заједнице као примарне референте безбедности.92 Иако постоје схватања по којима ће „моћ, интереси и материјално богатство држава као полуге њихове безбедности још дуго бити важни фактори међународног живота“93, уочљива су три приступа проширењу традиционалног концепта националне безбедно90 Rosenau, J. N.: The Dinamism of a Turbulent World, World Security – Chalenges for a New Century (eds. Klare, M. T., Chandrani, Y.), St. Martin’s Press, New York, 1998, pp. 18–21. 91 National Security Cultures – Patterns of Global Governance (eds. Kirchner, E. J., Sperling, J.), Routledge, London and New York, 2010, pp. 2–3. 92 Shaw, M.: The Development of “Common-Risk” Society: A Theoretical Overview, Military and Society in 21st Century Europe – A Comparative Analysis (eds. Kuhlman, J., Callaghan, J.) Transaction Publisher, LIT, Hamburg, 2000, pp. 13–26, у: Реформа сектора безбедности, (ур. Хаџић, М.), Институт Г 17 плус и ЦЦВО, Београд, 2003, стр. 186. Ову тезу потврђује и афера „WikiLeaks“ с краја 2010. године. Наиме, тада је на сајту ове организације обелодањено мноштво тајних докумената Пентагона из којих се види да су бројни подводни каблови, сателити, луке, нафтоводи, гасоводи, рудници, рафинерије, лабораторије, хемијска и фармако-индустрија, бране и сличне вредности које се налазе широм света од виталног значаја за безбедност САД, те да би њихова дисфункција или уништење, поред угрожавања безбедности земаља у којима се налазе и чије су власништво, угрозила и националну безбедност САД. 93 Wendt, A. E.: Social Theory of International Politics, Cambridge University Press, Cambridge, 1999, p. 41.

36

Саша Мијалковић: Национална безбедност

сти. Први приступ захтева превазилажење схватања по којем је војна агресија највећа претња националној безбедности кроз укључивање нових, ширих потенцијалних претњи попут негативног економског развоја, еколошке деградације, нарушавања људских права, угрожавања демократије и великих миграционих кретања. Други приступ подразумева ширење садржаја безбедности укључујући бројне аспекте индивидуалног, преко региона­лног до глобалног нивоа безбедносних питања. Најзад, трећи приступ темељи се на традиционалном државоцентричном приступу безбедности уз укључивање нових форми и садржаја (заједничке, колективне и ко­опера­тивне) безбедности.94 Табела 2 – Развој концепције националне безбедности95 Предвестфалски концепт националне безбедности

− територија, − пољопривредни и прехрамбени Виталне вредноресурси, сти и интереси − имовина чланова заједнице

Вестфалски концепт националне безбедности − вредности предвестфалске државе − територијални интегритет, − суверенитет, − национална економија, − мир и слобода, спољнополитички интереси

Поствестфалски концепт националне безбедности − вредности вестфалске државе − правни поредак, − владавина права, − национална енергетика, − информациони ресурси, − квалитет живљења, − животна средина, − национални идентитет, − национални понос, част и достојанство, − људске слободе и права − међународни поредак − међународно право итд.

− природне опасности, Доминантне претње по вред- − болести, ности и интересе − сукоби са другим друштвеним групама

− војне претње (рат, оружане побуне), − политички криминал, − угрожавање режима, − економска принуда, − обавештајне субверзије, − ометање спољнополитичких интереса итд.

− природне опасности, − техничко-технолошке опасности, − невојне претње (организовани криминал, тероризам), − савремене болести, − еколошке претње, − сиромаштво, економске кризе итд.

Субјекти заштите − ловачке скупине, вредности и ин− примитивне војске тереса

− војске, − обавештајне и безбедносне службе, − правосудни систем, − дипломатски органи, − полиција

− државни и недржавни, војни и цивилни, национални и међународни субјекти, организације и механизми који су специјализовани за вршење функције безбедности

Правна уређеност вредности и њи- − обичајно право хове заштите

− национално право (устав, закони), − међународно право (у каснијој фази развоја концепта)

− национално право (устав, закони и подзаконска акта), − међународно право, − одлуке међународних судова, комисија и арбитражних тела

94 Таталовић, С.: Исто, стр. 8. 95 Mijalković, S.; Blagojević, D.: Исто, стр. 51.

Савремени концепт националне безбедности

37

Неспорно је да се национална безбедност мора посматрати на три нивоа и кроз неколико подручја људске делатности. Нивои посматрања су појединачни, државни (национални) и међународни, док сфере људске делатности укључују најмање војно, политичко, привредно, социјално и подручје заштите животне средине. Државни ниво је најбитнији, будући да одређује остала два нивоа: у савременим условима, стандардна јединица безбедности је суверена територијална држава. Подручја битна за националну безбедност су: војно, које укључује офанзивне и дефанзивне способности државе; политичко, кроз бригу државе да осигура стабилност, систем власти и идеологију која је легитимише; привредно, тј. могућности приступа природним богатствима, тржишту и финансијама који одређују прихватљив ниво благостања; социјално, које одређује постојеће услове и еволуцију традиције, културе, језика, националног идентитета и обичаја и заштите животне средине које укључује бригу о биосфери од које зависе сви људски подухвати.96 Ширење садржаја националне безбедности рефлектовало се на међународну и глобалну безбедност: између два референтна објекта – државе и народа, успоставља се дијалектички однос, као и између унутрашњих и спољних претњи овим објектима и између механизама њихове заштите. Савремена национална безбедност постаје средњи пут између традиционалних државоцентричних и људскоцентричних приступа безбедности. Безбедност људи обухвата ширу идеју безбедности, од искључивог очувања безбедности државе (државна сувереност), до безбедности појединца (индивидуална сувереност). Држава је кључна у заштити људске безбедности, јер нема безбедности државе ако њен народ није безбедан. Истовремено, и држава и људска безбедност су главни садржај међународних обавеза и предмет интересовања и напора међуна­ родних организација и држава у њиховим односима. Тако закључујемо да су људска, државна и међународна безбедност тесно повезане, а да једино државе поседују капацитете да их све заштите. Државоцентрични и људскоцентрични приступи безбедности су неопхо­дни, али не и самодовољни да реше савремене безбедносне проблеме. Људско­центрична допуњава државоцентричну безбедност тиме што је усредсре­ђена на људе и бави се облицима небезбедности који нису претње безбедности државе. Њих допуњују концепти међународне и глобалне безбедности.97 Уз то, препознавање претњи националном опстанку и добробити није више ограничено на војну област; обим претњи уважио је и људска права, животну средину, економију, болести, криминал и социјалну неправду и неједнакости. Последица тога је ширење овог концепта у односу на природу и врсте угрожавајућих појава и na методологијu њиховог спречавања и сузбијања, и то: од војних ка невојним изазовима, ризицима и претњама безбедности; од војних ка невојним механизмима супротстављања безбедносним проблемима; од појединачног деловања држава ка здруженим одговорима на безбедносне проблеме и од заштите територије и суверености ка заштити заједничких вредности.98 96 Buzan, B.: People, States & Fear – An Agenda for International Security Studies in the Post-Cold War Era, стр. 19–20. 97 Kerr, P.: Развој дијалектичког односа између државоцентричне и људскоцентичне безбедности, Људска безбедност 2 (ур. Дулић, Д.), Фонд за отворено друштво, Београд, 2006, стр. 22, 35–39, 45. И поред ових аргумената, многе државе су и даље склоније државоцентричном приступу, уважавајући безбедност људи. Види – Slaughter, A-M.: A North American Perspective, The New Challenges to International, National and Human Security Policy, The Trilateral Commision, Warshaw, 2004, p. 9, 19. 98 Baldwin, D.A.:The Concept of Security, Review of International Studies, No 23, British International Studies Association,1997, pp. 12−17; Buzan, B., Hansen, L.: Исто, стр. 10–13; види и – Johnson, T. A.: National Security Issues in Science, Law and Technology, Routledge, London, 2008.

Саша Мијалковић: Национална безбедност

38

Ови фактора, а између осталог и криза тзв. унутрашње безбедности држава, учинили су у многоме неодрживим традиционални концепт националне безбедности. Тако је његов фокус нужно проширен: „на горе“, ка међународној и глобалној безбедности; „на доле“, ка друштвеној, људској и појединачној безбедности и „бочно“ („хоризонтално“), ка културној, политичкој, економској, еколошкој, здравственој, енергетској, информационој, прехрамбеној и другим сферама безбедности.99 Табела 3 – Ширење традиционалног концепта националне безбедности100 Начин проширења

Степен проширења

Назив концепта

Чија безбедност?

без проширења

национална безбедност

држава

знатно и наниже

социјетална безбедност

нације, друштвене групе

национално јединство, идентитет, преживљавање

радикално и наниже

појединачна и људска безбедност

појединци, људска врста

преживљавање, квалитет живота

ултрарадикално

безбедност животне средине

екосистем

одрживост

људска врста

радикално и навише

међународна безбедност

међународни региони

међународни мир, међународни поредак

ултрарадикално и навише

глобална безбедност

човечанство, планета

преживљавање, квалитет живота, животна средина

држава, међународни савези и организације људска врста, природне и технолошке катастрофе

Безбедност чега? Вредност под ризиком суверенитет, територијални интегритет

Безбедност од кога или чега? друге државе (поддржавне јединице) државе, нације, мигранти, друге културе држава, глобализација, природа

Садржаји ширења традиционалног концепта националне безбедности „на доле и бочно“, механизми њихове заштите, али и партиципирање државе у међународној и глобалној безбедности, те ослањање на међународне безбедносне механизме у заштити националних вредности, конституенси су савременог концепта (тзв. обухватне – интегралне) националне безбедности.

99 Упореди са: Alkire, S.: Концептуални оквир за људску безбедност, Људска безбедност 1 (ур. Дулић, Д.), Фонд за отворено друштво, Београд, 2006, стр. 109; види и – Clark, I.: The Post Cold War Order – The Spoils of Peace, Oxford University Press, Oxford, 2001. 100 Преузето (и измењено и допуњено) из: Мøller, B.: Исто, стр. 42.

Савремени концепт националне безбедности

39

2. Детерминанте савременог концепта националне безбедности Обухватно сагледавање савременог концепта националне безбедности захтева да прво дефинишемо његове детерминанте (држава, нација, њихове вредности и интереси, као и механизми њихове заштите – првенствено моћ државе и национални систем безбедности), а затим и његове компоненте и однос са другим нивоима безбедности.

2.1. Држава Држава је субјект међународног права који поседује следеће квалификације: перманентно становништво; утврђену територију; владу (суверену власт) и капацитет да уђе у односе са другим државама.101 У ужем смислу, држава је власт и правни поредак органи­зованог друштва, као и целина апарата власти политичког и бирократског апарата који врши функцију политичког организовања и регулисања друштва. Дакле, држава је заједница људи настањена на једној територији и организована сагласно једном правном поретку који има карактер оригинерности. То је територи­јална заједница људи с врховном влашћу.102

Слика 3 − Конститутивни елементи државе Територија је геопростор на којем се држава протеже, на којем живи становништво и у оквиру којег и над којим се простире државна власт. Обухвата земљиште, водене површине, ваздушни простор изнад, као и простор испод земљине површине. У састав територије улазе и острва, а некад и делови територије који су физички одвојени територијама других држава.103 Територија државе је омеђена државном границом, односно територијама других земаља. Становништво државе су људи који живе на њеној територији и који су подвргнути државној власти (у ширем смислу), односно сви њени држављани (у ужем смислу). Назива се још и народом, што у политичком смислу подразумева скуп свих људи који потпадају под једну државну власт. Док у етничком смислу подразумева заједницу људи са 101 Члан 1 Конвенције о правима и дужностима држава. Наведено према: Крећа, М.: Исто стр. 37. 102 Марковић, Р.: Уставно право и политичке институције, Службени гласник, Београд, 1995, стр. 177; Huggins, R.: The Nature of the State, Politics – An Introduction (eds. Axford, B., Browning, G. K., Huggins, R., Rosamond, B., Turner, J.), Routledge, London, 1997, pp. 265–285. 103 На пример, Аљаска од главнице територије САД.

Саша Мијалковић: Национална безбедност

40

истим етничким пореклом, у културолошком смислу народ са заједничком културом, политичком традицијом и интересима назива се нацијом или народношћу.104 Битан услов државности је постојаност становништва, односно његова стална настањеност на једној територији. Зато номади немају државу. Највећи део становништва државе су њени држављани. Држављанство је лична веза појединца са државом и подразумева политичко-правну припадност појединца држави. Држављани не морају да живе у земљи чије држављанство поседују (аполити). Лица могу да имају и двојна држављанства, а могуће је да буду и без држављанства (апатриди). Државна власт је део становништва који уз помоћ своје идеолошке, политичке и економске надмоћи над остатком становништва, ослањајући се на државни апарат принуде, организује и спроводи живот државе и становништва. Као функција, државна власт начелно подразумева доследно спровођење националног правног поретка и прихваћених норми и стандарда међународног права, уз претњу легалне употребе легитимних средства принуде. Наравно, могући су и тоталитарни, недемократски, диктаторски режими у којима је апарат принуде у функцији нелегалних и нелегитимних интереса група на власти. Генерално, у држави једни владају (власт, чувари поретка), други се покоравају (потчињени власти и поретку).105 Држава власт се простире над становништвом, у оквиру територије и над њом. Над територијом се испољава кроз специфично јавноправно стварно право над територијом, а над становништвом као јавно, политичко право заповедања.106 У формалном смислу, државна власт је систем државних органа који поседују апарат физичке принуде, а у функционалном – део становништва који спроводи национални правни поредак. У погледу националних капацитета, савремена држава мора да задовољи извесне стандарде ресурса, циља и признања.107 Табела 4 – Основне димензије савремене државе Димензија

Форма испољавања

Димензија ресурса

Легитимни монопол насиља који омогућава унутрашњу аутономију и чији је територијални домет одређен способношћу вршења власти

Димензија циља

Извесна оријентација на опште добро

Димензија признања

Признање од стране других држава које је повезано са принципом најнижег стандарда унутрашње конституције

Дакле, држава је правно-политички организовано друштво које је настањено и живи на одређеној територији, у границама дефинисаним међународним правом, над којима се спроводи јединствена државна власт и која има капацитете међународноправног субјективитета. 104 Живковић. М.: Исто, стр. 239. 105 Пошто се неких функција, као што су војна и полицијска, државе вероватно никад неће одрећи, тезе „о бесмртности државе националне безбедности“ сматрају се умногоме оправданим. Матић, М.: Држава, Енциклопедија политичке културе (група аутора), Савремена администрација, Београд, 1993, стр. 273. 106 Живковић. М.: Исто, стр. 239, 245. 107 Цирн, М.: Управљање са оне стране националне државе, Филип Вишњић, Београд, 2003, стр. 27. Наведено према: Ђорђевић, И.: Исто, стр. 33. Табела је преузета са исте стране.

Савремени концепт националне безбедности

41

2.2. Нација Нација108 је облик шире људске заједнице која настаје по основу заједничког живота мноштва људи на одређеној територији. Њени припадници обично имају заједничко етничко порекло, језик, културу, а најчешће и заједничку религију, на основу чега стичу (националну) свест о блискости и припадности истом националном идентитету. Без заједничког језика и на њему изграђене духовне културе, нема елементарног (спо)разу­ мевања, што језик чини основним објективним елементом националног заједништва и основним супстратом јединствене, специфичне националне културе. Народ, под чим се превасходно подразумевају старији облици етничких заједница, разликује се од нације која је модернији облик друштвене заједнице заснован на економском и културном јединству и осећајима повезаности и солидарности. Према другом схватању, између народа и нације готово и да нема суштинских разлика.109 Суштинска обележја нације су национална свест и култура, тј. национални идентитет који се, између осталог, заснива на заједничким националним вредностима и интересима и спремности да се штите (нација као политичка и социокултурна заједница – „хибридна нација“), односно на заједничком етничком пореклу (етничка – „природна нација“). Дакле, једну нацију може да чини становништво заједничког или различитог етничког порекла (различити народи) које живи у једној држави и које повезује снажан национални идентитет (нпр., америчка нација). Даље, припадници једног народа који живе у више различитих држава често се интегришу у више различитих нација. Најзад, припадници једног народа који живе у једној држави, а немају јединствени национални идентитет и регионално су, политички, културно или на други начин партикулисани, не чине нацију. Нација и држава се често концепцијски поистовећују, што је изражено у случају националне државе: то је држава једне нације, тј. једног или више народа са заједничким националним идентитетом. У њој живе и мање групе које се идентификују као припадници других нација (националне мањине). Национална држава подразумева „подударање географског простирања државе и нације.“110 На поистовећивање државе и нације упућују и схватања неких еминентних научних установа: као личност међународног права, нација треба да поседује становништво, територију, владу која представља суверену вољу, моћ да уђе у односе са другим нацијама и такав степен цивилизације који јој омогућава да се придржава принципа међународног права.111 108 Реч нација потиче од латинског глагола nasci, што значи родити се. Настала је на европским универзитетима у средњем веку и означавала је групе студената који су дошли да студирају из исте регије или покрајине. Сврха груписања била је узајамна заштита и сарадња међу члановима док студирају далеко од свог краја. На челу сваке нације био је proctor, који је биран на период од једног месеца (Универзитет у Паризу) до године дана (Универзитет у Болоњи). Универзитет у Болоњи је место где су формиране прве нације, којих је било четири: Ломбадра, Тоскана, Романа и Ултрамонтана. Реч народ потиче од речи demos, изведенице од deme, што су биле земљишне јединице чији су власници demoti сачињавали demos. Демократија није подразумевала владавину народа, него само оних слободних који су учествовали у својини земље. Соколовић, Џ.: Нација против народа, Библиотека XX век, Београд, 2006, стр. 8. 109 Живковић, М.: Исто, стр. 260. 110 Schwarzmantel, J.: The State ih the Contemporary Society – An Introduction, Harvester Wheatsheaf, Hertfordshire, 1994, p. 12. Стварање неких од њих имало је крваву (геноцидну) историју међуетничких и међуверских конфликата, а неке су базиране на мирољубивој коегзистенцији мултиетничког становништва. 111 Крећа, М.: Исто, стр. 37. Међутим, многе државе су мултинационалне, са више народа и националних мањина.

42

Саша Мијалковић: Национална безбедност

Најзад, намеће се питање судбине нације у ери сведимензионалне глобализације, европских интеграција и настојања да се створи „светски и европски грађанин“. Иако се очекује да нације изгубе значај који имају, бреме међунационалних сукоба из прошлости Европе и национални идентитети успоравају стварање „европске нације“. Чињеница да је процес стварања нација сложен и дуготрајан, упућује на то да ће и њихово превазилажење бити споро и дуготрајно, те да ће још дуго бити реалност европског живота. Истовремено, намеће се питање опстанка многих нација које, због негативног природног прираштаја, старе и нестају.112

2.3. Државне и националне вредности Сва друштва, нарочито мултиетничка, мултикултурална и мултиконфесионална, без обзира на то да ли живе у „простој“ (унитарној) или „сложеној“ (федералној, конфедералној) држави, карактеришу партикуларне, али и доминантне вредности и интереси. Уколико додамо још и вредности и интересе државе, може се говорити о њиховом правом плуралитету. Националне и државне вредности су прокламоване и гарантоване правним поретком (уставно-правна концепција безбедности), док су национални и државни интереси плод опредељења највиших политичких одлучилаца (политичко-стратегијска концепција безбедности). Њиховом генерализацијом и апстраховањем на ниво националне безбедности, могуће је идентификовати и дистанцирати тзв. стратешке и остале вредности и интересе. Стратешке вредности су од виталног значаја за опстанак и развој друштва и државе. Њихово угрожавање довело би у питање постојање државе као међународног субјекта, али и егзистенцију, па и опстанак друштва. Начелно, могу да се поделе у четири групе: „опстанак, територијални интегритет, политичка самосталност и квалитет живота“.113 Операционализацијом ових, идентификујемо виталне вредности мањег степена општости (али не и значаја), попут: мира и слободе, права и безбедности грађана и друштвених група; националног јединства, достојанства, поноса и идентитета; здраве животне средине; енергетске стабилности, економског и социјалног просперитета; информационих ресурса; уставног и правног поретка, владавине права и правне сигурности итд. Остале друштвене вредности не спадају у групу тзв. виталних – стратешких вредности. Оне нису мање важне нити су секундарног значаја, већ су својствене другим нивоима безбедности.

112 Поражавајућа је демографска статистика Срба: у односу на стање од пре једног века, Турака је више за 400%, Албанаца за 700%, Румуна за 45%, Бугара за 38%, а Грка за 35%. Једино Срба данас има мање него пре 100 година. Просечна породица у Србији је трочлана, а просечан брачни пар има 0, 85 деце. Србија има највећи морталитет, а најмањи наталитет у Европи, због чега је Срба сваке године мање за 20 000. Године 1950., после Финаца, Срби су били најздравији народ у Европи; данас су физички најболеснији. У Србији има више оних који су старији од 65 година, него оних који су млађи од 15 година. Просечна старост становништва креће се у опсегу година шесте деценије, а просечна дужина живота је око 73−74 године. Око 72% српских села је „умрло“. Претпоставља се да ван матице, широм света, живи око 4 000 000 Срба. Из документарне ТВ емисије (назив емисије аутору није познат) која је у марту 2011. године емитована на Првом програму Радио Телевије Републике Српске. 113 Димитријевић, В.: Исто, стр. 29–35.

Савремени концепт националне безбедности

43

С обзиром на круцијални и суштински значај друштвених вредности у поимању, доживљавању и уживању безбедности, државе настоје да их заштите својим правним поретком, ослањајући се и на механизме државне принуде. Највиши ниво правне промоције и заштите државних и националних вредности је уставни акт, који се операционализује казненим (кривичним, прекршајним и привреднопреступним) правом. У кривичноправном смислу, друштвене вредности су објект заштите појединих кривичних дела. Заштитни објекат је добро или интерес (друштвени односи и/или друштвени интереси) коме се пружа кривичноправна заштита од повреде или угрожавања кривичним делом. Избор добара или интереса којима ће се пружити заштита зависи од потреба сваке државе.114 Заштитни објект може да буде општи и групни. Општи заштитни објект су човек, држава и добра зашти­ћена међународним правом. Групни заштитни објект чине поједине вредности које се нападају групом кривичних дела: живот и тело људи; слободе и права чове­ка и грађанина; изборна права грађана; права по основу рада; част и углед чове­ка, друштвених група, државе, страних држава и међународних органи­зација; полна слобода човека; брак и породица; интелектуална својина; имовина; привредни и финансијски систем земље; здравље људи; животна средина; општа сигурност људи и имовине; безбедност јавног саобраћаја; безбед­ност рачунарских података; уставно уређење и безбедност Републике Србије; функцио­ нисање и углед државних органа; функционисање правосудног система; јавни ред и мир; правни саобраћај; службена дужност; човечност и друга добра заштићена међународним правом; функционисање, углед и наоружање Војске Србије итд. Вредности које се штите инкриминисањем прекршаја су јавни ред и мир, право јавног окупљања грађана, безбедност саобраћаја, девизно посло­вање, царинска безбедност, спољнотрговинско пословање и друге, а привредних преступа – порески систем, царински систем, девизно пословање, спољнотрговинско пословање, кредитно пословање итд. Према Стратегији националне безбедности Републике Србије, основне националне вредности су, пре свега: независност, суверенитет, територијални интегритет, слобода, једнакост, изградња и очување мира, владавина права, демократија, социјална правда, људска права и слободе, национална, расна и верска равноправност и равноправност полова, неповредивост имовине и очување животне средине. Националне вредности штите се остваривањем националних интереса, о чему се стара национални систем безбедности.115

2.3.1. Опстанак државе и друштва Опстанак је најчешће помињана и најопштија вредност и интерес око које се у прошлости, али и данас, концентрише концепт националне безбедности. Реч је о природном нагону појединца и колектива и потреби државе да преживе, одрже свој идентитет и развију се. То је услов за дости­зање, развој и уживање осталих вредности. Из аспекта националне безбедности, опстанак има три димензије: − опстанак државе, и то као суверене политичке заједнице која се својим идентитетом разликује од истоврсних творевина у међународном систему, односно као система 114 Јовановић, Љ.: Исто, стр. 98. 115 Види главу III – Национални интереси у области безбедности. Стратегија националне безбедности Републике Србије, Одлука о усвајању Стратегије националне безбедности Републике Србије, Службени гласник РС, број 88/2009.

44

Саша Мијалковић: Национална безбедност

организоване власти који, као самостални субјект међународног права и међународних односа, настоји да не изгуби свој идентитет и не постане део неке друге или више других држава, или се не распадне на више нових држава од којих ниједна неће бити исто што је била и до тада. То, међутим, није интерес целокупног друштва или режима на власти који неретко теже да живе у другој држави; − национални опстанак, као опстанак националне свести и национа­лног идентитета људских колектива, у случају неподударања наци­оналне с државном јединицом. Често се тежње ка образовању националне државе противе опстанку државе која у потпуности не удовољава том захтеву. Наравно, ни ово не мора да буде интерес свих припадника нације који својевољно теже да постану делови других културно и економски развијенијих нација или нација у којима доминира друга вероисповест и − физичко самоодржање, које се не своди на даљи живот државе или нације као организације, односно заједнице и посебног обележја, него на физичко преживљавање групе људи, било да су то становници једне земље било да су припадници једне нације. Развојем оружја за масовно уништавање и „геноцидне праксе“ повећана је опасност од физичког уништавања (истребљивања) етничких група.116 Опстанак, као и друге виталне вредности, штите се, пре свега, самоодржањем, али и многобројним поменутим механизмима међународне безбедности. Самоодржање је право државе да предузме све потребне мере политичког, економског или социјалног карактера, унутар постојећег правног поретка, како би обезбедила своју егзистенцију. Пре свега, реч је о праву на самоодбрану које претпоставља противправан акт, односно одговор на оружани напад, повреду територијалног суверенитета и политичке независности и праву на самозаштиту, које се предузима у случајевима нужде која може да буде последица разних околности (епидемије, елементарне непогоде, угрожавање животне средине, технолошки акциденти итд.)117. Могуће ненасилне стратегије преживљавања државе и друштва су „стварање регионалне хегемоније“, „поседовање максималног богатства“, „геопросторна надмоћ“ (величина и положај територије, многољудност) и „нуклеарна супериорност“. Као стратегије за стицање моћи издвајају се рат, уцењивање, „завади па владај“ („завади два непријатеља па подржи свог пријатеља“, односно „изнури обојицу сталним помагањем слабијег“). Осим ових, познате су и стратегије „балансирања моћи“, „сваљивања одговорности на друге“, „подстицање другог да свали одговорност на трећег“, стратегије које треба избегавати (стратегије „попуштања“ и „придруживања већини“) итд.118

2.3.2. Територијални интегритет Територијални интегритет је неприкосновеност целовитости државне територије, односно њена недељивост (недопусти­вост отцепљења дела или делова територије) мимо воље државе и њених грађана. Заштита ове вредности један је од услова опстанка државе и друштва. 116 Димитријевић, В.: Исто, стр. 29–31; Jackson, R. H.: Continuity and Change in the States System, Perspectives on World Politics (eds. Little, R., Smith, M.), Routledge, London–New York, 2006, pp. 36–44. 117 Аврамов, С., Крећа, М.: Исто, стр. 99. 118 Mearsheimer, J. J.: Strategies for Survival, Perspectives on World Politics (eds. Little, R., Smith, M.), Routledge, London–New York, 2006, pp. 62–71.

Савремени концепт националне безбедности

45

Територија је један од основних конституенаса државе као друштвено-политичке заједнице и субјекта међународног права и односа. Многе земље облик своје територије сматрају „жигом“, знаком препознавања који се неретко налази и на националној застави и грбу. Свака претензија на део територије суверене државе сматра се озбиљном увредом националног идентитета, поноса и достојанства, и озбиљном претњом по националну безбедност. Најчешће је реч о тежњи екстремних мањина за отцепљењем и државама суседима које теже да присвоје делове територија који су некада били у њиховом саставу или под њиховом окупацијом, на којима живи становништво пореклом са њихове територије, на којима се налазе природна блага, који имају војни и политичко-стратегијски значај итд. Свако продирање на територију суверене државе противно међународном праву је повреда територијалног интегритета и суверенитета. Истовремено, могуће је и угрожавање екстериторијалности, међу­народноправне фикције по којој се одређена лица или зграде које припадају страним државама на територији земље домаћина изузимају од њене власти и јурисдикције и третирају као да су ван њене територије.119 Тако се и непосредним физичким нападима на дипломатско-конзуларне објекте посредно напада територија државе коју представљају. Приметне су и претензије неких великих сила на територије малих и сиромашних земаља где се, кршењем и злорадим тумачењем међународног права, прибегава извесним неоколонијалистичким стратегијама: изазивају се кризе и њима се вешто управља, за шта је неопходно и непосредно присуство њихових оружаних снага и мировних мисија на територији нападнуте земље.120 Један од озбиљнијих проблема будућности је и територијално освајање свемира, пре свега Месеца и Марса, као и подводног простора Арктика и Антарктика, о чему се већ воде жустре полемике. Најзад, важно је и питање односа територијалног интегри­тета и државног суверенитета с правом народа на самоопредељење до отцепљења. Ово право се прокламује Повељом Уједињених нација, Међународним пактом о грађанским и политичким правима, Завршним актом Конференције о Европској безбедности и сарадњи и бројним другим документима. Декларацијом о начелима међународног права о пријатељским односима и сарадњи држава у складу с Повељом Уједињених нација ово право је прецизно одређено.121 Наиме, принцип равноправности и самоопредељења народа подразумева да сви народи имају право да одреде свој политички статус, потпуно слободно и без страног мешања, и да наставе свој привредни, друштвени и културни развој, а свака је држава дужна да ово право поштује. Доминантни облици угрожавања овог права су подвргавање народа страном потчињавању, доминацији или експлоатацији, као и одрицање основних људских права. Стварање суверене и независне државе, слободно удруживање и интеграција са неким независним државама или успостављање било ког другог политичког поретка који је један народ слободно одабрао, представља за тај народ начин 119 Мала политичка енциклопедија, стр. 282. 120 Тако се, наводном борбом за људска права, против међународног тероризма, недемократских режима, спречавања хуманитарних катастрофа и слично, осигурава присуство на терито­ријама трећих држава, стичу геополитичке и геостратешке позиције, те омогућава експлоатација јефтине радне снаге и природних сировина. 121 Текст Декларације види, у – Уједињене нације и савремени свет, Савез удружења за Уједињене нације, Београд, 1970, стр. 301.

46

Саша Мијалковић: Национална безбедност

вршења његовог права на самоопредељење. Свака је држава дужна да се уздржи од прибегавања свим принудним мерама којима би се народи лишавали свог права на самоопредељење. Наведено не може да се тумачи као овлашћење или подстицај било какве акције која би имала за циљ да разори или угрози, потпуно или делимично, територијални интегритет, политичку независност и национално јединство било које суверене и независне државе која се понаша по начелу равноправности и самоопредељења народа и којим управља демократски изабрана влада. С тим у вези, државе учеснице Конференције о европској безбедности и сарадњи сматрају међусобно неповредивим све своје границе, као и границе свих држава у Европи, и обавезале су се да ће се уздржавати од сваког насртаја или чина запоседања и узурпирања дела или читаве територије било које државе учеснице (принцип неповредивости граница). Такође, обавезале су се да ће поштовати територијални интегритет других држава и да ће се уздржавати од сваке акције која је несагласна циљевима и начелима Повеље Уједињених нација која је уперена против територијалног интегритета, политичке независности или јединства било које државе учеснице, а нарочито од сваке такве акције која представља претњу силом или употребу силе. Уздржаваће се и од тога да територију друге државе учине предметом војне окупације или других мера непосредне или посредне употребе силе супротно међународном праву, или предметом присвајања путем таквих мера или претње њима. Ниједна таква окупација нити присвајање неће се признати као законити (принцип територијалног интегритета државе)122. Ово је право више пута злоупотребљавано, криво тумачено и злонамерно примењивано, што је резултирало нарушавањем терито­ријалног интегритета и суверенитета држава оружаним побунама, терори­змом, војним агресијама и интервенцијама, самопрокламовањем нових држава и одвајањем делова државних територија. Међународна политика којом се штите интереси великих сила и центара политичке и економске моћи, често је „изнад међународног права“ и неприкосновености територије и суверенитета сиромашних и „малих“ држава.123 Наш Устав прокламује јединственост и недељивост територије Републике Србије, као и неповредивост граница које се могу променити искључиво у поступку који је предвиђен за промену Устава (члан 8).124

2.3.3. Политичка самосталност Политичка самосталност (суверенитет, независност) је један од конститутивних елемената и ексклузивних својстава државе, па је неспоран стратешки значај ове вредности. Настала је с вестфалском државом, када се базирала на моћи и сили, односно на државном апарату принуде и страху грађана и других држава од те моћи и силе. 122 Принципи III и IV Декларације о принципима којима се државе учеснице руководе у међусобним односима која је саставни део Завршног акта Конференције о безбедности и сарадњи у Европи. Види – 30 година ОЕБС-а: збирка одабраних докумената, Мисија ОЕБС у СЦГ, Београд, 2005, стр. 28. 123 Крајем јула 2010. године Међународни суд правде „није утврдио да су у случају самопрокламовања Републике Косово повређене одредбе међународног јавног права“. Позивајући се на међународна документа која су представљена у овом делу текста, Народна скупштина Републике Србије донела је Одлуку о наставку активности Републике Србије у одбрани суверенитета и територијалног интегритета Републике Србије, Службени гласник РС, број 51/2010. 124 Неприкосновеност државне територије штити се и Кривичним закоником, и то кривичним делима Повреда територијалног суверенитета (члан 318) и Угрожавање територијалне целине (члан 307).

Савремени концепт националне безбедности

47

Државна власт и држава су суверене када нису потчињене нити подвлашћене никаквој вишој власти унутар државе нити ван ње. Друге организације које врше власт унутар државе изведене су из државне власти, а једино државна власт црпе снагу и важност своје власти искључиво из себе саме, једино је њена власт изворна, самооправдана, монополна, супремативна над свим другим властима, односно оригинерна. Независност државне власти је правна могућност државе да сопственом одлуком одреди оквир своје надлежности и интервенције, те да примени неопходне мере да га заштити. Сувереност условно може да буде125: − спољна, као независност државне власти у односу са другим државама (принцип равноправности држава у међународном поретку – међународноправни субјективитет), односно као правна слобода од сваког спољног мешања у погледу решавања унутрашњих питања и реализовања спољнополитичких одлука; − унутрашња, као супрематија државне власти у односу на све друге власти и институције на њеној територији, односно као ексклузивно право одлучивања о условима под којима постоје и о начинима на којима функционишу субјекти и организације на њеној територији, као и ексклузивно право санкционисања повреда државног поретка и − интегрална, као синтеза унутрашње и спољне суверености. Спољна сувереност је заснована на међуна­родном праву и може да постоји и кад је унутрашња сувереност диспутована. Стога јој се и придаје већи значај као државној вредности.126 Сувереност може да се посматра и као правна, коју ауторитети црпе из националног права и која се протеже у оквиру њега и као политичка, која се заснива на дистрибуцији (пре свега, политичке) моћи у друштву. У првом случају реч је о de jure, у другом о de facto суверенитету; први је заснован на ауторитету, а други на моћи.127 Осим тога, може се говорити и о суверености народа, који вољом појединаца од којих свако поседује део суверености бира представнике државне власти да владају у име целог народа, задржавајући право да их опозове, односно о суверености нације, по чијој вољи се бира државна власт. Национална сувереност логички води ка представничкој демократији (владавина нације посредством представника) док је народна сувереност, која не искључује представничку владавину, много ближа непосредној или полунепосредној демократији (народ и/или нација као бирачко тело). Најчешћа је, међутим, тзв. сувереност политичких тела (парламента и/или извршне власти). Суверена власт треба да буде легална − институције власти су организоване и врше власт сагласно позитивним законима и легитимна − када је то постала одлуком већине народа, по одређеним процедуралним правилима, сагласно вишим начелима правде, демократије, једнакости.128 Најзад, ваља поменути и тзв. обједињени суверенитет, односно правну власт коју су међувладиној организацији (нпр., Европској унији) дали њени чланови да доноси колективне одлуке које се односе на посебне аспекте јавне политике, који су традиционално у надлежности суверене државе.129 125 Поред независности, државна власт је и непрекидна и недељива. Марковић, Р.: Исто, стр. 178−179. 126 Heywood, A.: Исто, стр. 54–56. 127 Исто, стр. 50. 128 Марковић, Р.: Исто, стр. 182–186, 192–193. 129 Кегли, Ч. В., Виткоф, Ј. Р.: Исто, стр. 251.

48

Саша Мијалковић: Национална безбедност

Начелно, сувереност је ограничена вољом већине друштва, односно националним и међународним правним поретком. Сувереност једне гране власти (законодавне, извршне и судске) ограничена је сувереношћу других грана државне власти. У федералној држави, државе чланице ограничене су сувереношћу федерације (вертикална органиченост суверенитета) и осталих федералних јединица (хоризонтална ограниченост суверенитета). Суштински, сувереност је ограничена суверенитетом других држава. Најзад, апсолутна сувереност готово и да не постоји: економскa, еколошка, информациона и безбедносна међузависност у глобализованом свету онемогућавају владама апсолутну контролу над унутрашњим дешавањима. Тиме постају међузависне и државе − политички опоненти. То мења садржај суверенитета, али не доводи и до његовог краја, како се то често тумачи.130 Суверенитет држава гарантује се међународним и националним правом. Декларацијом о начелима међународног права о пријатељским односима и сарадњи држава у складу с Повељом Уједињених нација промовише се и принцип суверене једнакости држава. По њему, државе имају једнака права и дужности и равноправни су чланови међународне заједнице независно од разлика економске, социјалне, политичке или неке друге природе. По овом принципу, државе су правно једнаке; свака држава ужива неотуђива права својствена пуном суверенитету; свака држава је дужна да поштује личност осталих држава; територијални интегритет и политичка независност државе су неповредиви; свака држава има право да слободно бира и развија свој политички, социјални, економски и културни поредак и свака држава је дужна да испуњава потпуно и савесно своје међународне обавезе и да живи у миру са осталим државама. Истом Декларацијом промовише се и принцип о дужности држава да не интервенишу у послове који спадају у националну надлежност других држава. Ниједна држава нема право да интервенише, непосредно или посредно, из било ког разлога у унутрашње или спољне послове друге државе. Не само оружана интервенција, већ и сваки други облик мешања или свака претња, уперена против личности државе или против њених политичких, економских и културних елемената, супротни су међународном праву. Даље, ниједна држава не може да примени нити да подржи употребу мера економске, политичке или сваке друге принуде како би присилила неку другу државу да јој се потчини у вршењу својих суверених права или да добије од ње користи било које врсте. Такође, све државе треба да се уздрже од организовања, помагања, подржавања, подстицања или толерисања оружаних субверзија или терористичких активности, које имају за циљ да насиљем промене режим у другој држави, као и да интервенишу у унутрашњим сукобима у другој држави. Употреба силе с циљем лишавања народа слободе и њиховог идентитета представља кршење њихових неотуђивих права и принципа неинтервенције. Свака држава има право да бира свој политички, економски, друштвени и културни поредак без мешања, у било ком облику, било које друге државе.131 130 О дилемема суверенитета данас, види – Rosamond, B.: Politics Above the Nation-State, Politics – An Introduction (eds. Axford, B., Browning, G. K., Huggins, R., Rosamond, B., Turner, J.), Routledge, London, 1997, pp. 453–457; Waltz, K. N.: Globalization and Governance, International Politics: Enduring Concepts and Contemporary Issues (eds. Art, R. J., Jervis, R.), Lоngman, New York, 2003, pp. 354–365; Krasner, S. D.: State Power and the Structure of International Trade, Perspectives on World Politics (eds. Little, R., Smith, M.), Routledge, London–New York, 2006, pp. 72–80. 131 Стога су и бесмислене конструкције „о надгледаној независности“ које су у прошлости сервиране нашој држави као модел решавања „косметског проблема“. Статус „више од аутономије, мање од независности“ једног дела територије суверене државе је историјски преседан који вређа национално достојанство и угрожава националну безбедност.

Савремени концепт националне безбедности

49

Уставом Републике Србије (члан 2) наглашава се да сувереност потиче од грађана који је врше референдумом, народном иницијативом и преко својих слободно изабраних представника, као и да ниједан државни орган, политичка организација, група или појединац не може да присвоји сувереност од грађана, нити да успостави власт мимо слободно изражене воље грађана.132 Много је савремених дилема о суверенитету: да ли су суве­ре­не државе које су се, као чланице међународних организација (нпр., Европске уније), одрекле дела својих традиционалних суверених надлежности и функција; да ли су суверене државе које допуштају да се на њиховој територији стационирају стране војске и оснивају војне базе (нпр., чланице НАТО-а); колико су суверене (марионетске) државе које послушно извр­ша­вају захтеве моћних држава (патрона); шта је са „савременим“ протекторатима, вазалима, несамоуправним територијама и територијама под старатељством133; како избећи актуелна глобалистичка кретања која теже превазилажењу и губљењу граница и традиционалних суверенитета држава и ступању на међународну сцену носилаца крупног транснационалног капитала итд.? Одговоре на део питања могуће је наћи у идеји тзв. преношења суверенитета држава-чланица на савезе и међународне организације, која не подразумева и то да државе постају несуверене или ограничено суверене: „ко је видео државу са две трећине суверенитета? Где је одабрани суверенитет отишао? Да ли је међувладина организација постала једну трећину суверена? Не, државе могу да редефинишу значење и, поготово, ширину суверености. Међутим, и даље су 100% суверене – због тога што је суверенитет заснован на препознавању државе као субјекта у заједници држава. Колективно редефинисање суверенитета односи се на две ствари: на шта држава полаже право сопствене контроле и на шта се таква контрола више не односи. У одређеним областима државног и друштвеног живота, држава остаје последњи ауторитет, што је и даље чини сувереном. Суверенитет је форма; садржај се временом мења“.134 Као ексклузивно право државе, суверенитет је апаратом принуде осигурана највиша државна власт над територијом и становништвом, која је независна од фактора и центара моћи и видова власти који делују унутар и ван ње и која је у вођењу унутрашње и спољне политике независна у односу на друге државе с којима је равноправна у међународним односима. Својствена је само највишим органима државне власти (парламенту, влади и/или шефу државе), суштински државним органима који је непосредно врше, а посредно и становништву. Релативност суверености проистиче из њене правне ограни­чености националним и међународним правом и принципом поделе државне власти, односно сувереном једнакошћу држава на међународној сцени.

132 Кривичним закоником инкриминисана су кривична дела Угрожавање независности (члан 305) и Признавање капитулације или окупације (члан 306). 133 Протекторат је однос између двеју држава, у коме се слабија држава, најчешће под притиском силе, ставља под туторство јаче државе. На основу међународног уговора, држава протектор штити и заступа интересе државе под протекторатом на међународном плану, односно управља на одређеном унутрашњем плану (војна команда, правосуђе). Вазална држава је знатно већег степена зависности него протекторат, заснована на унутрашњем правном акту. Аврамов, С., Крећа, М.: Исто, стр. 138–140. 134 Weaver, O.: European Security Identities 2000, стр. 374–378.

50

Саша Мијалковић: Национална безбедност

2.3.4. Квалитет живота Квалитет живота се, пре свега, односи на стандард живљења, постигнут и могући степен економског развоја, односно на социјални развој и тзв. социјалну безбедност. Мисли се на благостање, друштвени живот у обиљу и правилну расподелу друштвеног богатства, што је повезано и са правдом. Такође, реч је и о праву народа да самостално располаже својим природним богатствима, као и о развијеним људским слободама и правима.135 Животни стандард обухвата услове живота и рада човека: запосленост, исхрану, одевање, снабдевање потрошним добрима, образовање, здравствене услове, социјалну сигурност, услове становања и снабдевеност комуналном инфраструктуром, саобраћајне услове, културне услове који укључују одмор, разоноду и културни живот. Конкретније, животни услови обухватају личну и колекти­вну потрошњу. Лична потрошња остварује се појединачним трошењем материјалних добара, чиме се обезбеђује материјална егзистенција људи, док се колективна потрошња остварује заједничким коришћењем услуга које пружају бројне институције. Друго подручје животног стандарда су радни услови, тј. однос радног времена, услова радног места и слободног времена и зараде. Општи фактори животног стандарда су производња, потребе ста­нов­ни­штва и односи између производње и потрошње који су опредељени друштвено-економским системом и политикама економског и социјалног развоја.136 Социјални развој обухвата активности социјалне заштите помоћу којих се обезбеђује минимум стандарда живота одређеним категоријама становништва (ужа концепција), односно све активности од којих зависи животни стандард и тзв. социјално благостање (шира концепција). Реч је о унапређењу материјалног, културног и других нивоа друштва у целини. Социјални прогрес се не постиже само елиминисањем глади, сиромаштва и незбринутости, већ сталним унапређењем општих услова живота. Његов основни циљ је стварање пропорције између производње, економског и материјалног развоја, с једне стране, и животног стандарда становништва, с друге стране137, а у функцији је социјалне безбедности која се достиже још и социјалном заштитом и социјалним осигурањем од социјалних ризика. Социјална безбедност (сигурност) подразумева свеобухватне гаранције грађанима против одређених ризика (попут болести, материнства, инвалидности, старости, незапослености, несреће на раду итд.) чијим се наступањем смањују или губе професионалне способности, снижава животни стандард или се намећу обавезе и терети. Тиме се грађанима осигурава благостање, односно физичка добробит, морални и интелектуални развој, средства за задовољење животних потреба, али и средства која ће их заштитити од свих главних ризика (социјалне несигурности) који их могу погодити у животу и друштвеној заједници. Обезбеђује се заштитом социјално угрожених лица и обавеза је тзв. социјалне заштите.138 135 Димитријевић, В.: Исто, стр. 34; Тадић, Љ.: Политиколошки лексикон, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1996, стр. 25. 136 Економска и пословна енциклопедија (група аутора), Савремена администрација, Београд, 1994, стр. 1 779. 137 Исто, стр. 1 436–1 437. 138 Недељковић, Љ.: Осигурање за случај незапoслености у Србији (магистарска теза), Правни факултет Универзитета у Београду, Београд, 2007, стр. 16.

Савремени концепт националне безбедности

51

Социјална заштита подразумева пружање одговарајуће помоћи појединцима или групи ради савладавања тешкоћа које су изазване биолошким факторима (малолетство, старост), друштвеним узроцима (делинквенција), елементарним непогодама, повредом, болестима, инвалидношћу, као и ради отклањања наведених узрока. Остварује се социјалном политиком државе. Фактори који нарушавају социјалну сигурност су лични (болест, старост, слабљење радне способности), технолошки (губици радних места, одумирање одређених занимања), макроекономски, социјални и политички фактори (несигурност развоја, промене у друштвеном систему), микроекономски и социјални разлози (положај предузећа, расподела дохотка). Због њиховог дејства социјална сигурност се јавља као циљ и резултат укупног социјалног развоја.139 Социјално осигурање обухвата систем мера и активности којима се становништво обезбеђује од ризика: болести (здравствено осигурање), старости (пензијско осигурање) и инвалидности (инвалидско осигурање). Реч је о методу заштите лица погођених одређеним социјалним случајем, издвојеним, диференцираним социјалним ризиком (осигураним случајем, социјалном незгодом). Из овог метода развио се механизам социјалног обезбеђења који обухвата све случајеве социјалних ризика, све становништво као могуће кориснике социјалне заштите, известан систем (државни подсистем), са јасним и блажим критеријумима за остваривање права социјалне заштите. Израстањем социјалног обезбеђења у јавни сервис који се добрим делом финансира из државног буџета, социјална политика издиференцирала се у једну од државних политика.140 Сматра се да су социјално осигурање (обезбеђење) и социјална сигурност „два назива која покривају исту садржину“, са заједничком тежњом „организовања превенције појава социјалне несигурности (социјалних ризика), пружања помоћи, заштите и сигурности онима који се нађу у тим стањима, које они сами не могу поднети ни савладати“.141 Социјални ризици (заштићени ризик, осигурани ризик) су случајеви који могу да задесе осигурано лице у животу и раду, а који би имали за последицу да то лице, у целини или делимично, буде лишено прихода од свог рада, услед догађаја независних од његове воље, као што су болест, повреда на раду, незапосленост и друго, или да су му због тога наметнути већи или нови терети, тј. повећане потребе, које он тешко може да поднесе, а чије наступање изазива нужну заштиту од стране друштвене заједнице.142 Осим тога, „квалитет живота тесно је повезан и са одсуством страха од економске усамљености, претераног усељавања и бекства домаћих стручњака и интелигенције, али и са одсуством страха од пада животног стандарда испод минимума егзистенције, што прети опстанку државе у исконском смислу људске смрти и неплодности. С так139 Економска и пословна енциклопедија, стр. 1 432. У Републици Србији, социјална заштита је организована друштвена делатност од јавног интереса чији је циљ пружање помоћи и оснаживање за самосталан и продуктиван живот у друштву појединаца и породица, као и спречавање настајања и отклањање последица социјалне искључености. Циљеви социјалне заштите су: достизање и одржавање минималне материјалне сигурности и независности појединца и породице у задовољавању животних потреба; обезбеђење доступности услуга и остваривање права у социјалној заштити; стварање једнаке могућности за самостални живот и подстицање на социјалну укљученост; очување и унапређење породичних односа, као и унапређење породичне, родне и међугенерацијске солидарности и предупређивање злостављања, занемаривања или експлоатисања и отклањање њихових последица. Види − Закон о социјалној заштити, Службени гласник РС, број 24/2011. 140 Мала политичка енциклопедија, стр. 1 163–1 164. 141 Шундерић, Б.: Право Међународне организације рада, Правни факултет Универзитета у Београду, Београд, 2001, стр. 535. 142 Недељковић, Љ.: Исто.

52

Саша Мијалковић: Национална безбедност

вим су опасностима пре скопчани мали и неразвијени народи“.143 Ипак, највећа претња квалитету живљења је сиромаштво, које се поистовећује са људском небезбедношћу.144 Дакле, социјална безбедност има за циљ да се пронађу средства и начини којима би се могло помоћи свим члановима друштва у достизању њихове сигурности против различитих ризика који би ограничили, уништили или умањили њихову радну способност, односно лишили их средстава за опстанак, или би отежали услове живота. Реч је о извесној социјалној обавези и функцији савремене државе. Унапређењем квалитета живота становништва задо­во­љавају се интереси социјалне правде, ствара се социјални мир, доприноси јавном миру, односно безбедности појединца и бројних колектива, а тиме и националној безбедности. Томе, свакако, тежи и наша земља: Уставом Републике Србије (чл. 66–71) сваком се гарантује право на заштиту физичког и психичког здравља, социјална заштита, пензијско осигурање и образовање.145 Истовремено, социјална политика је компонента политике националне безбедности Републике Србије. Најзад, Република Србија остварује и међународну сарадњу на пољу социјалне сигурности.146

2.3.5. Мир и слобода Мир је стање позитивног, кооперативног, конструктивног и ненасилног односа између људи, тј. између појединаца, нација, друштвених група, слојева и класа, а не само непостојање сукоба или насиља. Нужан је услов и основна прет­по­ставка за очување низа позитивних вредности, процеса, односа и инсти­т уција као што су разумевање, толеранција, сарадња, пријатељство, развој, демо­кра­тија, вла­да­вина закона, социјална држава, квалитет живљења. За људе је мир, од по­стан­ка човечанства, био једна од најцењенијих вредности јер је његова супрот­ност – рат – подразумевао страдања, смрт, па и нестанак цело­купних друштава и народа.147 Ово није само национална, већ је и међународна вредност: то је стање у односима између субјеката међународних односа, у првом реду држава, у коме је примена силе напуштена, искључена и онемогућена, те претежу ненасилна и ефикасна средства за постизање општеприхваћених циљева и за решавање сукоба између циљева који нису такви.148 Ово друштвено стање по правилу настаје после рата, као престанак непријатељстава међу државама или нацијама. У том смислу, мир недвосмислено подразумева присуство слободе. Слобода значи ограничавање насиља које друштво може да врши над појединцем и групама, а прекорачење ове границе оправдавало би отпор насиљу. То је 143 Димитријевић, В.: Исто, стр, 35. 144 „Сиромаштво и људска небезбедност су у многоме синоними: ова људска стања карактерише недостатак онога што људима елементарно припада као, нпр., храна, адекватна здравствена нега, образовање, дом, запослење и право гласа, живот без страха од глади, насиља, повреде и дискриминације и живот без очекивања да ће се тако наставити и у будуће.“ Томас, К.: Сиромаштво, Увод у студије безбедности (ур. Вилијамс, П. Д.), Службени гласник и Факултет безбедности Универзитета у Београду, Београд, 2012, стр. 324. 145 Види и – Међународни пакт о економским, социјалним и културним правима, Службени лист СФРЈ, број 17/1981. 146 Види главу IV. Стратегије националне безбедности Републике Србије – Политика националне безбедности. 147 Лихт, С.: Мир, Енциклопедија политичке културе (група аутора), Савремена администрација, Београд, 1993, стр. 668. 148 Димитријевић, В., Стојановић, Р.: Исто, стр. 224.

Савремени концепт националне безбедности

53

процес ослобађања од свих односа у којима је човек понижено, поробљено, угњетено и презрено биће. Слобода је човекова могућност да остварује материјалне и духовне потребе и људске квалитете.149 У најширем смислу, треба је схватити као поменуту слободу од страха и ускраћености појединаца (индивидуалне слободе), колектива (слободе група) и на националном нивоу (слобода народа/нације). У држави, мир постоји када унутар ње нема (оружаних) сукоба између друштвених група, односно када држава није у ратном сукобу са другим државама. Уз то, у безбедносној теорији и пракси конструисана је и категорија јавни ред и мир, који представља хармонично стање свакодневног несметаног функционисања и остваривања вредности, слобода и интереса друштва, пре свега, на јавним местима.150 Стање не–мира, односно конфликата и ратова прате велике жртве и деструкције материјалних средстава, насеља, животне средине, државе и угрожавање међународне заједнице и међународних односа. Само у миру, људи могу несметано да уживају у сопственим, националним и међународним вредностима, да остваре своје слободе и интересе, и да партципирају у остваривању интереса отаџбине. Исто важи и за државу. Због тога су људи од вајкада настојали да очувају мир. Традици­онални и савремени концепти националне и међународне безбедности, као и многи светски мировни покрети, настали су првенствено с циљем спречавања нарушавања мира и његове изградње тамо где је нарушен.

2.3.6. Правни поредак и владавина права Правни поредак је систем правних прописа којима се уређују живот и понашање државе и друштва, чиме се штите друштвене вредности. Чини га систем правних норми (правни систем) и људско понашање по тим нормама.151 Правна норма садржи диспозицију (дозволу, наредбу или забрану понашања) и санкцију (одмазду због непоштовања диспозиције), које се подједнако односе и на појединца и на државу. Суштина правног поретка је сликовито представљена максимама по којима „човек може да чини све што није забрањено, а држава само оно што је унапред дозвољено. Понашање појединца ограничено је његовим дужностима и слободама и правима других, а понашање државе строго је ограничено правном нормом“. Правни систем је скуп свих општих правних норми једног позитивног права које су, према садржини, најчешће систематизоване у гране права: уставно право, управно право, судско право, радно право, лично и породично право, грађанско право, привредно право, кривично право, међународно јавно, међународно приватно право152 и међународно кривично право. Уставни поредак је државно и друштвено уређење, односно поредак организације и функција државе и свеколиког живота друштва који су, као такви, начелно дефинисани и гарантовани уставним актом државе, а разрађени и под претњом санкције осигурани националним правним поретком (законима и подзаконским прописима владе и органа локалне самоуправе). Уставним актом се најчешће дефинишу назив државе, но149 Тадић, Љ.: Исто, стр. 132, 197. 150 Мир и јавни ред и мир су у односу општег према посебном. 151 Мала политичка енциклопедија, стр. 917–918. 152 Исто.

54

Саша Мијалковић: Национална безбедност

сиоци суверености, државна територија, главни град, државна обележја, органи власти и њихове дужности и одгово­рно­сти, прокламују се владавина права, људске слободе и права, економски и јавнофинансијски поредак земље, надлежности државе, уређење власти (надлежности, дужности и одговорности парламента, владе, председника, државне управе, оружаних снага, правосуђа, уставног суда, заштитника права грађана итд.), територијално уређење државе, принципи уставности и закони­тости, мере безбедности (ванредно стање, ратно стање), процедуре за промену устава итд. Правни поредак је од изузетног значаја за безбедност, јер се њиме прецизирају: виталне и остале националне и државне вредности; субјекти безбедности (организација, надлежност, послови, задаци и мере безбедности, дужности, овлашћења, одговорност, контрола) и начини (процедуре, средства и технике) достизања, заштите и унапређења друштвених вредности; начини спровођења државних функција (законодавна, извршна, судска) и функционисања великих друштвених система (образовног, здравственог, социјалног, привредног, енергетског, информативног итд.); национална платформа (вредности, интереси, циљеви, капацитети) за активно учешће у међународним односима и достизању, заштити и унапређењу националне, међународне и глобалне безбедности итд. Владавина права је апсолутна доминација унапред дефинисаних и познатих, недвосмислених и примењиваних норми правног система над самовољом државне власти и других субјеката. Извесна је гаранција правне заштите грађана и државе од незаконитог поступања појединаца, друштвених субјеката и државе. Због тога што је право највиши ниво и извор друштвене регулације, државе у којим „влада“ право називају се правним државама, а грађани и институције осећају извесну правну сигурност. Конкретније, владавина права је супротност владарској самовољи. У правној држави, власт не може да се од случаја до случаја понаша по слободном нахођењу, већ мора да поступа на основу објективно постојећих апстрактних правила, садржаних у законима. Постојање правних норми омогућава грађанима предвидивост и извесност, тј. да предвиде последице свог понашања и смање страх од самовоље и неизвесности.153 Без правног поретка и владавине права друштво би било „анархична скупина у којем владају закони јачих, неизвесност и несигурност, речју – небезбедност“; без њих је незамислива савремена демократска држава, што оправдава њихов статус виталних вредности. Владавина права је основна претпоставка Устава Републике Србије (чл. 3, 194 и 196) и почива на неотуђивим људским правима. Остварује се слободним и непосредним изборима, уставним јемствима људских и мањинских права, поделом власти, независном судском влашћу и повиновањем власти Уставу и закону. Правни поредак Србије је јединствен. Устав је највиши правни акт, а сви закони и други општи акти морају да буду сагласни Уставу, а подзаконски акти законима. Потврђени међународни уговори који нису супротни Уставу и општеприхваћена правила међуна­родног права део су правног поретка Републике Србије. Закони и други општи акти који су донети у Србији не смеју бити у супротности са потврђеним међународним уговорима и општеприхваћеним правилима међународног права, објављују се пре ступања на снагу и генерално не могу да имају повратно дејство. 153 Димитријевић, В., Рачић, О., Ђерић, В., Папић, Т., Петровић, В., Обрадовић, С.: Основи међународног јавног права, Београдски центар за људска права, Београд, 2005, стр. 189.

Савремени концепт националне безбедности

55

2.3.7. Људске слободе и права Људске слободе и праве су доминантна вредност у концептима безбедности појединаца, група и становништва. Уз то, чињенице да је становништво конститутивни елемент државе и да су људска права обавезан супстрат устава и правног поретка демократских друштава, недвосмислено потврђује и њихов значај националне и државне вредности. Уз то, пажњу коју им кроз међународно право и интервенционизам придаје међународна заједница, указује и да је реч о међународној и глобалној вредности. Наша земља је потписала и ратификовала мноштво међународних докумената о основним људским правима и слободама, чиме се обавезала на њихову заштиту. Њихове одредбе имплементирала је у Устав и законе. Устав Републике Србије (чл. 18–22) декларише људска и мањинска права и слободе. Државна гаранција непосредне примене људских права зајемчених Уставом и међународним правом и стандардима; јемство неотуђивости људских и мањинских права, очувања људског достојанства и остварења пуне слободе и једнакости сваког појединца у праведном, отвореном и демократском друштву, заснованом на начелу владавине права; могућност ограничавања људских и мањинских права законом, уз допуштење Устава, у сврхе које су прописане Уставом и у минималном обиму који је неопходан да би се задовољила сврха ограничавања права; немогућност смањивања достигнутог нивоа људских и мањинских права; забрана дискриминације, непосредне или посредне, по било ком основу, a нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета; једнакост свих пред Уставом и законом, једнакост права законске заштите, без дискриминације; национална и међународна судска заштита повређених или ускраћених људских и мањинских права и слобода зајемчених Уставом, основна су начела људских и мањинских права и слобода. Као основна људска права и слободе (чл. 23–74) гарантују се достојанство и слободан развој личности, право на живот, неповредивост физичког и психичког интегритета, забрана ропства, положаја сличног ропству и принудног рада, право на слободу и безбедност, право на правично суђење, посебна права окривљеног, правна сигурност у казненом праву, право на рехабилитацију и накнаду штете, право на једнаку заштиту права и на правно средство, право на правну личност, право на држављанство, слобода кретања, неповредивост стана, тајност писама и других средстава општења, заштита података о личности, слобода мисли, савести и вероисповести, права цркве и верских заједница, приговор савести, слобода мишљења и изражавања, слобода изражавања националне припадности, слобода медија, право на обавештеност, изборно право, право на учешће у управљању јавним пословима, слобода окупљања, слобода удруживања, право на петицију, право на уточиште, право на имовину, право наслеђивања, право на рад, право на штрајк, право на закључење брака и равноправност супружника, слобода одлучивања о рађању, права детета, права и дужности родитеља; права на посебну заштиту породице, мајке, самохраног родитеља и детета, право на правну помоћ, здравствена заштита, социјална заштита, право на пензијско осигурање, право на образовање, аутономија универзитета, слобода научног и уметничког стварања, здрава животна средина.

56

Саша Мијалковић: Национална безбедност

Поред ових, посебно се јемче (индивидуална или колективна) права припадника националних мањина (чл. 75–81): права заштите колективних идентитета, забрана дискриминације националних мањина, равноправност у вођењу јавних послова, забрана насилне асимилације, право на очување посебности, право на удруживање и на сарадњу са сународницима. Уставом су предвиђени и услови за ограничења људских права (члан 16): људска и мањинска права која су зајемчена Уставом могу законом да буду ограничена ако ограничење допушта Устав, у сврхе ради којих га Устав допушта, у обиму који је неопходан да се уставна сврха ограничења задовољи у демократском друштву и без задирања у суштину зајемченог права. Достигнути ниво људских и мањинских права не може да се смањује. При ограничавању људских и мањинских права, сви државни органи, а нарочито судови, дужни су да воде рачуна о суштини права које се ограничава, важности сврхе ограничења, природи и обиму ограничења, односу ограничења са сврхом ограничења и о томе да ли постоји начин да се сврха ограничења постигне мањим ограничењем права. Свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право које је зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале. Грађани имају право да се обрате и међународним институцијама ради заштите својих слобода и права зајемчених Уставом (члан 22). Очигледно је да наша држава људским слободама и правима нормативно даје значај вредности појединца и колектива, али и државне, националне и међународне вредности. Штити их и Кривичним закоником, како бројним кривичним делима, тако и групом Кривичних дела против слобода и права човека и грађанина (глава XIV). Најзад, политика заштите људских слобода и права интегрална је компонента политике националне безбедности Републике Србије.154

2.3.8. Национална привреда и енергетика Национална привреда (економија) и енергетика су неопходне за опстанак, функционисање и напредак државе и друштва, као и за социјалну безбедност грађана и развој националног система безбедности. То су комплементарне и зависне категорије, па се стога могу сматрати једном од виталних државних вредности. Зато су економска и енергетска политика део политике националне безбедности.155 Ово нису просте, већ вредности и интереси који се састоје од више њих, а то су: кадар (запослени и клијенти); пословни простор (производни и продајни простор, просторије менаџмента свих нивоа); средства за производњу и производи (сировинска основа, средства за рад и производи); пословна политика и механизми ’топ-менаџмента’; пословање и пословни обичаји; интелектуална својина, пословне и економске тајне; информациони и комуникациони ресурси и профит.

154 Види главу IV. Стратегије националне безбедности Републике Србије – Политика националне безбедности. 155 Исто. О економској и енергетској безбедности види: Мијалковић, С., Бошковић, Г.: Угрожавање корпоративне безбедности и последице по националну безбедност, Корпоратива безбједност – ризици, пријетње и мере заштите, Факултет за безбједност и заштиту, Бања Лука, 2010, стр. 287–294.

Савремени концепт националне безбедности

57

Привреда земље обухвата низ делатности производње и расподеле добара и пружања услуга. Производња је услов опстанка друштва и покретач којим се задовољавају људске потребе за добрима и услугама које се непрекидно изнова рађају и умножавају. Циљ производње је потрошња, тј. задовољење људских и друштвених потреба. Расподела је посредник између производње и потрошње, којом се одређује количина производа и услуга за задовољење потреба појединаца, група и заједница, као и за настављање и ширење процеса производње. Тржиште је простор на којем се одвија слободна размена рада и средстава, и промет производа и услуга.156 Односи који владају у процесу производње и расподеле спадају у ред важнијих друштвених односа јер одређују вертикалну стратификацију и политичко уређење друштва. То је и разлог што се не препуштају стихији, већ се организовано уређују и усмеравају. Тако систематски уређени односи, који се заснивају над одређеним власништвом над средствима за производњу, чине привредни систем земље. То је специфичан комплекс институција и људских односа у оквиру којих се користе дефицитни ресурси с циљем задовољења разноврсних приватних и друштвених потреба за робом и услугама. Привредни систем наше земље заснива се на друштвеној, државној и приватној својини над средствима за производњу.157 Енергетски систем земље обухвата скуп свих капацитета, односно извора и производних механизама за добијање и дистрибуцију енергије. Пре свега, мисли се на искоришћавање природних (тзв. алтернативних – обновљивих) извора енергије, односно на вађење, прераду, дистрибуцију и експлоатацију природних енергетских сировина, термомеханичку и нуклеарну енергију.158 Енергетика у ширем значењу представља читаву привредну делатност у оквиру које се експлоатишу енергетски извори, производи комерцијална енергија и обавља њена дистрибуција. С обзиром на универзалност примене енергије у свим врстама производње и широкој потрошњи, енергетици се даје приоритет у економском развоју. Највећи потрошач енергије је индустрија, па саобраћај, потом широка потрошња, пољопривреда и комунална потрошња. Једна од најозбиљнијих опасности њиховом несметаном функционисању је тзв. енергетска криза. Реч је о кризи у снабдевању привредне и друштвене потрошње довољним количинама енергије уз приступачне цене. Најчешће је узрокована природним факторима (ограниченост и исцрпљеност ресурса), неравномерном расподелом између произвођача и потрошача енергије, политичким факторима у које спадају различити интереси и несугласице између земаља произвођача и земаља потрошача енергије, неусклађеност односа између економски развијених земаља и оних које су економски неразвијене и слично.159 156 Јовановић, Љ., Јовашевић, Д.: Кривично право – посебни део, Полицијска академија, Београд, 2002, стр. 195, 197. 157 Економска и пословна енциклопедија, стр. 1 209–1 210. Према Уставу (члан 82), економско уређење у Републици Србији почива на тржишној привреди, отвореном и слободном тржишту, слободи предузетништва, самосталности привредних субјеката и равноправности приватне и других облика својине. Република Србија је јединствено привредно подручје са јединственим тржиштем робе, рада, капитала и услуга. 158 Према Закону о енергетици, Службени гласник РС, број 145/2014 (члан 2): т. 20. енергенти су угаљ, природни гас, нафта, деривати нафте, уљни шкриљци, обновљиви и други извори енергије; т. 47. обновљиви извори енергије су нефосилни извори енергије: водотокови, биомаса, ветар, сунце, биогас, депонијски гас, гас из погона за прераду канализационих вода и извори геотермалне енергије; т. 21. енергетски систем је електроенергетски систем, систем природног гаса, нафте или деривата нафте и систем даљинског грејања и хлађења, који се састоји од енергетских објеката повезаних у јединствен техничко-технолошки систем. 159 Економска и пословна енциклопедија, стр. 363.

58

Саша Мијалковић: Национална безбедност

С обзиром на поменути значај, друштва и државе штите националну привреду и енергетику од дисфункције, стагнације и регресије, као и од свих угрожавања која су уперена против друштвених односа у процесу производње и расподеле. То се постиже националном економском и енергетском политиком и казненим законодавством. Економска политика је активност државе којом се усмерава понашање привредних субјеката и корисника њихових производа и услуга ради остваривања одређених, унапред постављених циљева у одређеном периоду. Држава остварује извесну контролу над функционисањем привреде. Циљеви су привредни раст и развој, стабилност тржишта и цена, равнотежа у размени робе и услуга са иностранством, и што већи степен запослености радно способног становништва. Привредни раст и развој су раст личне потрошње и побољшавање услова живота и рада становништва, развој појединих привредних грана и региона, отклањање секторске неравнотеже.160 Стога је и оправдан приступ по којем је „економска безбедност очување структуралног интегритета и способности стварања просперитета и интереса политичко-економског ентитета у контексту различитих спољних ризика и претњи с којима се суочава у међународном економском поретку. Два су дискурса: микроекономска безбедност (појединци, породице, локална заједница) и макроекономска безбедност (држава)“.161 Слично економској, енергетска политика Републике Србије обухвата мере и активности остваривања дугорочних циљева енергетске безбедности, између осталог: поузданог и квалитетног снабдевања енергијом и енергентима; адекватног нивоа производње електричне енергије и капацитета преносног система; стварања услова за поуздан и безбедан рад и одрживи развој енергетских система; стварање услова за коришћење нових и обновљивих извора енергије; унапређења заштите животне средине у свим областима енергетских делатности; заштите купаца енергије и енергената; повезивања националног енергетског система са енергетским системима других држава, са регионалним и паневропским тржиштем итд.162 Национални енергетски систем је очигледно у функцији привредног система, али и осталих државних ресора и сфера друштвеног живота. Због тога, а првенствено због значаја за систем безбедности, развој и заштита привредног и енергетског система свакако су витални национални приоритети сваке државе која тежи економској и енергетској стабилности, самосталности и безбедности. Економска и енергетска безбедност су заштићеност економских и енергетских потенцијала од физичког угрожавања, као и одсуство опасности које могу да угрозе економску и енергетску стабилност и самосталност.163 160 Исто, стр. 302. 161 Од економске безбедности треба разликовати везу економије и безбедности, која може да буде тројака и укључује: економику војне безбедности (војно-безбедносну економику – наменске, производне, техничко-индустријске, инфраструктурне и трошковне аспекте подршке војној способности), подређивање економске политике интересима безбедносне политике (примена спољнополитичких економских мера као подршка остваривању спољнопилитичких циљева) и подређивање безбедносне политике економским интересима (стварање света који је безбедан за ширење капиталистичких активности (држава хегемона)). Dent, C. M.: Ekonomska sigurnost, Suvremene sigurnosne studije (prevod, ur. Collins, A.), Politička kultura, Zagreb, 2010, str. 233−234, 236. 162 Члан 3 Закона о енергетици. 163 Енергетска безбедност је „сигурна испорука адекватних залиха енергије како би се испунила витална државна потраживања, чак и у временима међународне кризе или сукоба. То је поуздано и довољно снабдевање енергије на сталној и неометаној основи. У пракси, то се схвата као набавка довољних залиха енергије за основне потребе и осигурање њихових несметаних испорука крајњим потрошачима“. Клер, М. Т.: Енергетска безбедност, Увод у студије безбедности (ур. Вилијамс, П. Д.), Службени гласник и Факултет

Савремени концепт националне безбедности

59

Економска и енергетска стабилност подразумевају редовно, регуларно функционисање економског и енергетског система, односно остваривање жељеног и планираног стања економског и енергетског развоја, као и њихову перманентну заштићеност и заштићеност интереса њихових потрошача. При том, енергетска стабилност обухвата енергетску ефикасност и енергетску доступност. Енергетска ефикасност је сигурно и ефикасно снабдевање грађана и других корисника енергијом, односно повећање доступности и ефикасности снабдевања корисника енергије и модернизација енергетског система (инфраструктуре и инсталација) чиме се повећава ефикасност употребе енергије, побољшава функционално и здравствено окружење корисника и смањује локални и глобални утицај на животну средину. У ужем смислу, то је енергетска рационалност, односно задовољење енергетских потреба конзумената уз минимални утрошак енергије или употребом алтернативних енергената. Енергетска доступност је могућност физичке доступности потребне количине и врсте енергије корисницима, по цени која не угрожава квалитет живота.164 Економска и енергетска самосталност подразумевају националну независност од страних економија (увоза), међународних донација и помоћи, као и независност од испорука енерг(ената)ије од стране других држава и међународних организација. Реч је о економској и енергетској независности, односно самодовољности, која је национални интерес многих земаља.165 Наравно, такве тежње не би требало да прерасту у тзв. економски и енергетски национализам (изолационизам), привредну и енергетску аутократију уз одрицање од увоза и извоза. То је нарочит ризик по безбедност малих и сиромашних држава које немају капацитете и моћ да у међународним односима иступају равноправно са богатим и развијеним земљама, због чега су рањивије на притиске и уцене. Такве државе су најчешће економски и енергетски зависне од увоза. Реч је о озбиљном ризику наступања економске и енергетске кризе која би се манифестовала немогућношћу задовољења основних потреба за енергентима, што води у привредну кризу и кризу националне безбедности.166 Дакле, од стабилности и политичке воље земаља економских и енергетских извозница зависи и безбедност увозница. Најзад, енергетску безбедност је неопходно посматрати и из угла тзв. нуклеарне безбедности (употреба нуклеарних материја у складу са међународним и националним нормативама и стандардима, безбедност од неовлашћеног коришћења нуклеарних материја и нуклеарне енергије, безбедност од дисфункције нуклеарних и других побезбедности Универзитета у Београду, Београд, 2012, стр. 603−604. Овакво одређење је из аспекта националне безбедности уско. 164 Према Закону о енергетици (чл. 20. т. 11 и 66), гарантовано снабдевање је јавна услуга којом се осигурава право домаћинстава и малих купаца нa снабдевање енергијом прописаних карактеристика нa територији Републике Србије по разумним, jaсно упоредивим, транспарентним и недискриминаторним ценама, а сигурност снабдевања електричном енергијом и природним гасом је обезбеђивање потребних количина електричне енергије и природног гаса крајњим купцима, као и техничка способност преносних, транспортних и дистрибутивних система да омогуће испоруку до крајњих купаца. 165 Мањак природних енергената стимулише индустријску шпијунажу, али и неоколонијализам великих сила које под формом хуманитарног интервенционизма запоседају и експлоатишу нафтна поља на подручју централне Евроазије. 166 „Енергетска, односно „привредна криза“ која је с нафтним шоком почетком седамдесетих година прошлога века задесила многе земље, као последица нафтног ембарга којег су после рата на Средњем истоку увеле арапске земље, буквално су поистовећиване са кризом националне безбедности држава погођених ембаргом“. Hampson, F. O.: Исто, стр. 9. Слично се догодило и 2009. године када је Русија прекинула испоруку гаса европским државама због енергетског спора са Украјином, што се понављало и наредних година.

60

Саша Мијалковић: Национална безбедност

стројења у којима се користе нуклеарне материје и енергија); еколошке безбедности, чије угрожавање може да буде последица дисфункције енергетских система и употребе „прљаве“ производне технологије и технолошко-информационог развоја. Данас се енергетска безбедност сматра једним од кључних елемената глобалних односа, али и интеграцијском компонентом у функцији безбедности. Због неравно­мерне геопросторне заступљености извора енергије, енергетика је геострате­шки и геополитички фактор.167 Зато је „економско и енергетско повезивање“ земаља склапањем различитих трговинско-услужних аранжмана уједно и један од метода повезивања држава и нација, што је неспоран гарант националне и регионалне, односно политичке и геополитичке безбедности. Између осталог, интеграција земаља западног Балкана у Европску унију зависи и од њихове способности прихватања и поштовања стандарда у области енергетике.168 Супротно, међудржавни економски и енергетски спорови могу да резултирају озбиљним конфликтима. Ово је посебан проблем за Европу која је највећи светски увозник нафте и гаса, па је и логично да је енергетска безбедност прва брига Европске уније.169 Истовремено, трага се за алтернативним и обновљивим изворима енергије (нпр., употреба хидрогена и етанола као погонских горива, производња биодизела на бази биљних уља итд.), а тежња је и да се повећа енергетска ефикасност свих потрошача енергије (развој технологије која ће мањом количином енергије постизати исте или веће учинке). Ове теме су од великог значаја за Србију, између осталог и због тога што смо ми држава која, да би створила хиљаду долара бруто домаћег производа, троши око седам пута више енергије него земље Европске уније.170 „Енергетска брига“ је сваким даном све већа: готово све залихе нафте чија је експлоатација јефтина (око 60% познатих светских залиха) леже испод пустињског песка малог броја муслиманских земаља око Персијског залива. Осим зависности од блискоисточне нафте, посебну забринутост представља чињеница да се на том тлу развија нови глобални тероризам. Уз то, просечни Европљанин користи двоструко више енергије него човек на глобалном Југу, а Канађанин и Американац чак шест пута више. Дакле, свет није суочен са несташицом нафте, него са чињеницом да су нафтне резерве концентрисане у малом броју земаља. Ако се узме у обзир то да ће се светске енергетске потребе удвостручити у следећих неколико деценија, а да се истовремено неће удвостручити њена производња, очигледно је да ће економски и енергетски ресурси и њихово очување бити кључна безбедносна брига у XXI веку, као и да ће најбогатије нације уједно бити и најбезбедније, а најсиромашнији народи уједно и најнебезбеднији.171 167 Mitchell, J: Risks of Import Dependency, Energy & Security: Global Challenges – Regional Perspecives, Program of Atlantic Security Studies, Prague Security Studies Institute, Prague, 2005, p. 40. 168 Martin, W.: Security and Energy, Energy & Security: Global Challenges – Regional Perspecives, Program of Atlantic Security Studies, Prague Security Studies Institute, Prague, 2005, p. 12. 169 Данас се увозом обезбеђује око 50% потрошње енергије, а процењује се да ће 2030. године достићи ниво од 70%. Највише енергената увози се из региона Персијског залива, Русије и северне Африке. Европски савет је овај проблем окарактерисао као глобални безбедносни изазов. Безбедна Европа у бољем свету – Европска стратегија безбедности, International and Security Affairs Centre, Београд, 2006, стр. 6. Ова теза је потврђена и крајем 2008. године када је „свет запао у озбиљну и дубоку економску рецесију“, а министри земаља чланица Европске уније једногласно констатовали да је енергетска безбедност прва брига Европске уније и приоритет Европске енергетске заједнице. 170 Види: Bisconti, G: The U. S. Energy Plan and the Challenges of Oil Market, Energy & Security: Global Challenges – Regional Perspecives, Program of Atlantic Security Studies, Prague Security Studies Institute, Prague, 2005, p. 32. 171 Упореди са – Кегли, Ч. В., Виткоф, Ј. Р.: Исто, стр. 544–552; Hough, P.: Исто, стр. 92; Rogers, P.: Mirovne studije, Suvremene sigurnosne studije (prevod, ur. Collins, A.), Politička kultura, Zagreb, 2010, str. 59.

Савремени концепт националне безбедности

61

2.3.9. Национални информациони ресурси Национални информациони ресурси обухватају тоталитет информа­ционог знања (о савременим информационим технологијама и њиховој употреби, као и дигитализовано знање из других сфера друштвене делатности и свести), информационе материјално-техничке капацитете и инфра­стру­к­т уру у поседу нације, као и њихово партиципирање у глобалним информа­ционим процесима и односима. Основа су националне информа­ционе моћи, засноване на степену технолошког развоја (технолошка моћ), односно на стратешкој предности у односу на друге државе коју субјекти безбедности достижу правовременим и објективним обавештајним подацима и информа­цијама (информациона моћ у ужем смислу). Очигледан је значај и утицај информационе технологије на све сфере савременог живота. Суочавајући појединце, друштва, нације, државе и међународну заједницу са изазовима адаптирања, иновирања и реаговања на прилике и могућности које им се указују, информациона технологија врши неумитну трансформацију (информациона револуција) из индустријског у информатичко друштво, најављујући нову дигиталну еру. „Све што се ради – аутоматизује се, све што вреди – дигитализује се“. Готово сва догађања укључиваће коришћење рачунара, а најразноврсније друштвене вредности, у опсегу од минорних до виталних, трансформисаће се у тзв. кибердобра. Улога и значај информационих система у раду савремене државне управе (e-government), пословања, здравства, научно-образовног рада, система националне безбедности и одбране су неспорни и пресудни. Истовремено, повећана је њихова рањивост од разних појава које теже њиховој деструкцији. Стога је неспорно да су национални информациони ресурси у функцији осталих друштвених вредности, али и да су сами постали вредност савременог друштва. Због тога им се и мора пружити стратешка заштита.172 Савремено, технолошко-информационо доба је помакло средиште националних вредности и интереса који попримају нову форму, садржај и значај: вредност информације повећана је у савременој глобалној економији, због чега је прерасла у нову вредност и постала стратешко национално добро; интелектуални капитал и интелектуални рад добијају превагу над материјалним капиталом и физичким радом, а националне економије су, више него икада, зависне од информационих система; глобалне информационе мреже олакшавају међународну економску сарадњу која је, нарочито у делокругу мултинационалних компанија, све независнија од националних влада, чиме традиционални суверенитет држава-нација губи значај; информационо доба подиже важност политичких над безбедносним интересима, а технолошки неототалитаризам озбиљно угрожава старе тоталитарне режиме – технологија савременог доба је оруђе превентивне дипломатије којим се промовишу људска права и демократија; економска безбедност и просперитет држава зависе од мултинационалних компанија које посредством информационе технологије искоришћавају националне државе једне против других у потрази за већим профитом при чему их, због интернационалне сфере деловања, није могуће позвати на одговорност, нити је могуће суверено контролисати светско тржиште; киберпростор постао је ново поље ратовања и тероризма, а суверене 172 Петровић, С.: О неопходности националне стратегије заштите киберпростора, Наука – Безбедност – Полиција, број 2, Криминалистичко-полицијска академија, Београд, 2006, стр. 3–28; види и – Technologies of (In)Security – The Surveillance of Everyday Life (eds. Aas, K. F., Gundhus, H. O., Lomell, H. M.), Routledge, London, 2008; Jordan, T., Taylor, P.: Hacktivism and Cyberwars – Rebels with a Cause?, Routledge, London, 2008.

62

Саша Мијалковић: Национална безбедност

нације које немају сателите више не могу да следе сопствене интересе путем ратова173; дигитализовано знање је богатство које може само да се увећава, не и да се троши; владе које преузимају вођство у обликовању информационих мрежа и лоцирају чворове међународних мрежа унутар својих граница стичу огромне погодности и предности на међународној економској, политичкој, телекомуникационој и „другим сценама“, а тиме и у сфери националне безбедности итд.174 Данас је остваривање националних вредности и интереса заправо концепција употребе знања која подразумева циљеве кооперативне и динамичне конкуренције на међународној сцени, контролу мрежних чворова међународних комуникација и организацијску прилагодљивост, и захтева ресурсе у виду вредних информација побољшаних искуством. Стога су и безбедност и интегритет киберпростора важни и витални национални интереси. То условљава измене у досадашњем поимању стратегија националне безбедности које морају да уваже информациону димензију живота друштава, држава и међународне заједнице.175 Уравнотежење нацио­нал­них циљева, начина и сред­става за њихово достизање, као и концеп­цијска употреба знања, први су корак ка правим стратешким одлукама у сфери националне безбедности у новом информа­ционом добу. Наиме, без обзира на то да ли употребљавамо политичке, економске, војне или инфор­ма­ционе елементе националне моћи, државним и националним стратешким циљевима најбоље се служи кроз сaрадњу у обликовању робусних инфор­мацио­них мрежа које промичу динамичку конкуренцију и побољшавају заједничко дело­вање. С обзиром на информациону глобалну међузависност, државе ће тежи­ти да буду примарне архитекте и посредници у мрежним операцијама. Инфор­ма­ционе мреже ће бити пожељна мета напада многих носилаца угро­жавања безбедности, што ће представљати истовремени напад на појединца, државу, међународну заједницу, односно друге (првенствено привредне) субјекте који се протежу на овим нивоима.176 Савремено поимање националне, али и других нивоа безбедности незамисливо је без сектора тзв. информационе безбедности. То није само један од сектора безбедности, већ је и пресек свих сфера безбедности у којима информационе технологије заузимају важно место. Информациона безбедност је, дакле, интегрална компонента националне безбедности која подразумева стање заштићености животно важних вредности и интереса личности, друштва и државе у информационој сфери од спољашњих и унутрашњих опасности (ризика), односно стање заштићености информационе средине друштва које омогућава њено формирање, коришћење и развој у интересу грађана, организација и државе.177 Дакле, ин173 Оружја информационог доба поништавају војни принцип масе; киберратовање не захтева бојно поље нити посебно обучене војне јединице; тешко је приметити почетну офанзиву која долази „ниоткуда“ и бранити се од ње, при чему се непријатељ физички не уништава, већ парализује и контролише. 174 Националне вриједности и национални интереси у информацијском добу, http://zaklada-hanzekovic.ijf. hr/2003/slucaj.pdf; Maggio, E. J.: Исто, стр. 301–324. Види и – Keohane, R. O., Nye, J. S. Jr.: Power, Interdependence and the Information age, Perspectives on World Politics (eds. Little, R., Smith, M.), Routledge, London–New York, 2006, pp. 187–194; Karatzogianni, A.: The Politics of Cyberconflict, Routledge, London, 2008; Williams, M.: Virtually Criminal, Routledge, London, 2008. 175 Националне вриједности и национални интереси у информацијском добу. 176 Исто. 177 Шездесетих година прошлога века у САД је развијен концепт тзв. комуникационе безбедности (COMSEC – communication security). Са појавом рачунара седамдесетих година, развијен је и концепт компјутерске безбедности (COMPUSEC – computer security). Крајем осамдесетих година, COMSEC и COMPUSEC су обједињени у информациону безбедност (INFOSEC – information security), чиме су ин-

Савремени концепт националне безбедности

63

формациона безбедност може да се посматра на најмање два нивоа анализе: стратешком (државном – националном) и оперативном (грађани и организације). У стратешком смислу, информациона безбедност је заштићеност националних информационих ресурса и потенцијала од физичког угрожавања, уз одсуство опасности које могу да угрозе информациону стабилност и самосталност. Информациона стабилност је редовно, регуларно функционисање информационих система националних субјеката, уз постојање услова да се они развијају и остварују жељене и планиране циљеве, као и њихова перманентна заштићеност и заштићеност интереса корисника њихових услуга. Дакле, информациона стабилност подразумева информациону ефикасност и информациону доступност. Информациона ефикасност је сигурно и ефикасно функционисање информационих система државних и недржавних актера и њихово правовремено снабдевање неопходним информационим и електронским производима. Информациона доступност је могућност физичке доступности потребних електронских производа који су похрањени у сопственим електронским базама или у базама умрежених субјеката. Условљена је степеном информационе самосталности, односно независности државних и недржавних актера од иностраних информационих ресурса. Стога је информациона самодовољност витални национални и државни интерес многих друштава и земаља. Супротно, информациона зависност од „увоза“, као и могућност наступања информационе кризе због немогућности задовољавања информационих потреба (чак ни „увозом“), озбиљни су ризици по националну безбедност. У оперативном смислу, информациона безбедност је одсуство угрожавања информационих ресурса организација, односно достизање, одржавање и унапређивање њихове поверљивости, интегритета и расположивости с циљем заштите, очувања и развоја других пословних, државних и друштвених процеса, вредности и интереса.178 Информациони ресурси организација су све вредности, производи, знање, услуге или сервиси који омогућавају функционисање организације, односно омогућавају задовољавање друштвених потреба због којих је организација и основана. Деле се на: − примарне (информације, пословни процеси и активности) и − подржавајуће (хардвер, софтвер, мрежа, кадрови, сајт и организациона структура).179 Од развоја ИТ сектора у не малој мери зависи и развој осталих националних вредности и заштита националних интереса. Не би ли заштитила и унапредила националну безбедтегрисане сфере безбедности особља, компјутерске, комуникационе и оперативне безбедности. Акценат информационе безбедности стављен је на спречавању неауторизованог приступа информационим системима, чиме су гарантовани поверљивост, интегритет и расположивост информација, као и спречавање лишавања услуга ауторизованих корисника, укључујући неопходне мере детекције, документовања и отклањања таквих претњи. Истовремено, информациона гаранција (IA – information assurance) подразумева аутентичност и непорицљивост информација која, за разлику од информационе безбедности, обухвата и оперативност и осетљивост на време, односно детекцију и реакцију на којима се заснива концепт информационог ратовања и одбрамбених информационих операција (DIO – defensive information operations). Петровић, Л.: Информациона сигурност у савременом свету, Инфо М – Часопис за информационе технологије и мултимедијалне системе, број 24, Факултет организационих наука, Београд, 2007, стр. 10–11. 178 На основу: Милановић, З.; Радовановић, Р.: Информациона безбедност као кључни проблем савремене организације, Транзиција и економски криминал 2, Криминалистичко-полицијска академија, Београд, 2014, стр. 136−137 и International Standard ISO/IEC 27000:2014, Information technology − Security techniques − Information security management systems − Overview and vocabulary, Third edition 2014−01−15. 179 Исто, стр. 138. Табела је преузета са стр. 147.

Саша Мијалковић: Национална безбедност

64

ност, свака озбиљна држава критички и аналитички сагледава снаге, слабости, прилике и претње информационој безбедности (тзв. SWOT анализа информационе безбедности). Табела 5 – SWOT анализа информационе безбедности у Србији W (Weaknesses) – СЛАБОСТИ

S (Strengths) – СНАГЕ − поједини корисници, академске установе, научне институције и део стручне јавности досегли су експертски ниво и имају развијену свест о потреби и значају информационе безбедности − неколико ИТ компанија и научних институција имају сопствена квалитетна решења за нарастајуће безбедносне проблеме − постоји јака воља и ентузијазам појединаца и дела стручне јавности који својим залагањем и ангажовањем на округлим столовима и у стручним радовима указују на практичне примере и решења одређених безбедносних ситуација

O (Opportunities) – ПРИЛИКЕ − у Републици Србији и земљама у окружењу потписана је и ратификована Конвенција Савета Европе о кибер криминалу − едукација кадрова − велики број стручних кадрова који раде у елитним ИТ компанијама − релативно јефтина и изузетно широка лепеза најсавременије ИТ опреме − донације и спонзори ИТ опреме и едукативног софтвера − приступ ЕУ и комплетирање законске регулативе

− − − − − − −

неразвијена свест и безбедносна култура корисника ИТ о значају и важности заштите информационих ресурса непостојање CERT-a (Computer emergency response teams) – експертског тима који ће се бавити компјутерским инцидентима непостојање националне стратегије развоја информационе безбедности веома мали број организација увело је стандард ISO/ IEC 27001:2013 недостатак стручне литературе и сајтова који се баве темама информационе безбедности на српском језику мали број стручњака за информациону безбедност у свим типовима организација, а посебно у банкама и државној управи неинформисаност о потенцијалним безбедносним опасностима и ризицима којима су угрожена деца на Интернету T (Threats) – ПРЕТЊЕ

− тренд пораста кибер криминала − велики број заражених сајтова и спам порука − недовољно обезбеђена и лоше испројектована инфраструктура, веб сајтови, електронска пошта, информациони системи, стенделон системи − велика количина пиратизованог софтвера − недостатак приватности и заштите интелектуалне својине − неинформисани топ менаџери и необучени кадрови за информациону безбедност − несхватање потребе за сталним унапређењем информационе безбедности

Због све већег значаја информационих технологија за савремено човечанство, реално је очекивати предоминацију овог сектора националне безбедности у догледној будућности. Истовремено, приметни су зачеци концепата регионалне и универзалне информационе безбедности.180

2.3.10. Здрава животна средина Здрава животна средина је значајна за живот човека, његово здравље, исхрану, ментални и физички развој, привредну делатност, рекреацију, креативност и самоа180 Реч је о серији међународних аката и формирању међународних организација и агенција за заштиту информационих ресурса, под окриљем Европске уније, Савета Европе, Азијско-пацифичке кооперације, Организације америчких држава и Уједињених нација. Опширније, у – Васић, Д.: Информациони рат и међународно право, Правни живот, број 13, Удружење правника Србије, Београд, 2009, стр. 1 051–1 069.

Савремени концепт националне безбедности

65

фирмацију, стварање културних вредности итд. Повезана је са националним и међународним економско-енергетским и јавнофинансијским сектором, али и људским правима, те укупном националном, међународном и глобалном политиком и безбедношћу. Истовремено, није омеђена државним границама, па последице њеног угрожавања могу да поприме међународне, континенталне и глобалне размере. Све то чини је важним изазовом међународних односа. Очигледна је веза животне средине и безбедности. Зато не чуди што се сфера њене заштите и унапређења, односно спречавања, санирања и сузбијања последица њене деградације назива еколошком безбедношћу.181 Реч је о значајном сектору глобалне и људске безбедности, односно о садржају тзв. бочног ширења истраживачког поља националне безбедности: наиме, „појам безбедности, који се традиционално схватао у светлу политичких и националних претњи суверенитету, укључио је и све веће утицаје еколошких изазова, притисака и претњи на локалном, националном, регионалном и глобалном нивоу“.182 Разлог томе је што се ефекти мега-катастрофа (попут нуклеарних) могу исказати као – „акцидент било где – акцидент је свуда“!183 Дакле, еколошка безбедност је интегрална компонента безбедности појединца, друштва, државе и међународне заједнице, а резултанта је узрочно-последичних односа појава стварања и угрожавања безбедности, с једне стране, и животне средине, с друге стране. Животну средину чини геопростор у којем човек битише, односно земљиште, вода, ваздух, макро и микро биљни и животињски свет и инфраструктура коју је створио човек. Овако схваћена, еколошка безбедност има две компоненте: – безбедност животне средине, тј. њена заштита, одржање и унапређење (заштита животне средине), односно њено угрожавање појавама природног, људског и/или техничко-технолошког порекла (ризици и претње животној средини) и – безбедност живог света (људи, држава, међународне заједнице и планете), односно угрожавање њихове безбедности појавама деградиране животне средине (еколошки ризици и претње). Дакле, еколошка безбедност је мултифакторски, вишеслојни, вишезначни и вишесадржајни феномен. Појаве угрожавања животне средине истовремено су изазови, ризици и претње по вредности и интересе који су референтни објект заштите више различитих концепата безбедности. Такво стање условљава и комплексност безбедносних механизама за превенцију и сузбијање еколошких проблема, односно за отклањање насталих последица. На првом месту, то је еколошка политика државе и њен нормативни систем, односно систем заштите животне средине. 181 Опширније, у – Barnett, J.: Ekološka sigurnost, Suvremene sigurnosne studije (prevod, ur. Collins, A.), Politička kultura, Zagreb, 2010, str. 210−232. 182 Синтагма „еколошка безбедност“ је почела је да се користи када је Генерална скупштина УН 1987. године, на предлог председника СССР-а Михаила Горбачова и као реакцију на чернобиљску катастрофу, усвојила Резолуцију о међународној еколошкој безбедности. Светска комисија за животну околину и развој (тзв. Брундтландова комисија) је у свом извештају „Наша заједничка будућност“ исте године предложила проширење појма безбедности еколошким садржајима. UNEP: Report of World Commision on Environment and Development – Our Common Future, www.unep.org/Documents.Multilingual/Default.asp?DocumentlD=100 &ArticlelD=1691&l=en. Види и: Арежина-Ђерић, В.: Проблеми мерења еколошке безбедности, МТС Гајић, Београд, 2010, стр. 172. 183 Skinner, R.: Is the Canary Nodding Off?, Energy & Security: Global Challenges – Regional Perspecives, Program of Atlantic Security Studies, Prague Security Studies Institute, Prague, 2005, p. 25.

66

Саша Мијалковић: Национална безбедност

ЕКОЛОШКА БЕЗБЕДНОСТ

БЕЗБЕДНОСТ ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ

БЕЗБЕДНОСТ ЖИВОГ СВЕТА (ЉУДИ, ДРЖАВА, РЕГИОНА, ПЛАНЕТЕ)

Слика 4 − Компоненте еколошке безбедности Еколошка политика (екополитика) је организована друштвена делатност којом се, посредством државе и друштвених, посебно политичких организација, усмерава однос друштва према природи, с циљем заштите и унапређивања животне средине. Одређена је: – политичким принципима еколошке политике којим се омогућује функционисање еколошке политике (принцип демократичности, јавности, добровољности, активности и преговарања), на рачун настојања која је коче (недемократичност, тајност, присила, неактивност и конфронтирање) и – еколошко-социјалним принципима еколошке политике за усаглашавање привредног развоја са еколошким могућностима, употребу достигнућа научно-технолошког прогреса у складу са захтевима очувања еколошке равнотеже, стварање система потреба чије задовољавање неће доводити до деградације животне средине и планирање природног прираштаја становништва у мери у којој га природни системи и технологија могу подржати, а да у социјалном и природном систему не долази до великих промена и последица.184 Еколошка политика је елемент политике националне безбедности Републике Србије.185 Истовремено, еколошка безбедност се не може и не сме посматрати независно од економског и енергетског система земље, а тиме и националне безбедности: за економску и енергетску политику Србије је веома значајно успостављање везе између економског раста, енергетских ресурса и заштите животне средине. Зато држава спроводи политику доношења националних прописа, усваја­ња међународних докумената, прописа и стандарда, формира и ангажује специјализоване органе и тела којима настоји да заштити и унапреди животну средину. То непосредно и неспорно потврђује да је здрава животна средина витална национална и државна вредност. Једна од познатијих глобалних стратегија заштите животне средине је одрживи развој, прогресивна национална и међународна економска, социјална и еколошка политика с циљем ефикасног унапређења животног стандарда (националног и светског) 184 Економска и пословна енциклопедија, стр. 302. 185 Види главу IV. Стратегије националне безбедности Републике Србије – Политика националне безбедности.

Савремени концепт националне безбедности

67

становништва, развоја свих сфера друштвеног живота и задовољавања актуелних потреба на начин којим се не угрожавају животна средина и природни ресурси који ће и будућим генерацијама омогућити да задовоље своје потребе. Најзад, поменућемо и две нове идеје: енвиронменталну безбедност (концепција по којој су претње глобалним животним системима подједнако опасне као и оружани сукоби) која се усредсређује на прекограничну природу изазова у очувању животне средине, чиме се нарушава економско благостање држава и квалитет живота које све владе желе својим грађанима186, као и еколошку интелигенцију, учење о посредном утицају деградиране животне средине на личну безбедност људи посредством хране коју свакодневно конзумирају и производа које користе.187 Према нашем Уставу (члан 74), свако има право на здраву животну средину и на благовремено и потпуно обавештавање о њеном стању. Свако, а посебно Република Србија и аутономне покрајине, одговоран је за заштиту животне средине; свако је дужан да чува и побољшава животну средину.188

2.3.11. Национално јединство и политичка стабилност Национално јединство не подразумева етничку, верску, расну, сталежну или сличну хомогеност становништва. Напротив, реч је о контину­ираној тежњи ка изградњи јединствене друштвене свести и уједињавању друштвених снага и процеса (идеја, ставова, мишљења, захтева, одлука и акција) свих, по много чему различитих друштвених група у оквиру нације (народа, становништва), који су заштитнички и прогресивно усмерени ка виталним државним и националним вредностима и интересима. Ова вредност је у функцији достизања осталих вредности и интереса. Неопходна је за вођење унутрашње политике и за решавање унутрашњих националних проблема. Нарочито је важна у сфери спољне политике реализовања државних и националних интереса. У том смислу, битна је приликом доношења важних државних одлука од којих може да зависи развој, па и опстанак осталих вредности и интереса државе и друштва. Стање националног јединства је у многим друштвима далеко од жељеног. Највећи проблем је непостојање јединственог националног идентитета, али и одсуство толеранције између друштвених група и доминантних политичких струја које промовишу различите вредности и интересе, као и недовољно присутни и изражени национални понос и достојанство. Такво стање не само да доводи до националне и политичке неслоге, већ и до озбиљних унутрашњих и међународних конфликата. Стога би се национално јединство могло дефинисати и као сагласност и компромис већине у друштву у погледу успостављ(ене)ања агенде државних и националних вредности и интереса, као и у погледу приоритета и начина њиховог достизања, очувања и унапређења. Истовремено, политичко јединство је све то, али на нивоу заступљених 186 Кегли, Ч. В., Виткоф, Ј. Р.: Исто, стр. 541; Dalby, S.: Environmetal Security, University of Minnesota, Minneappolis, 2002. 187 Големан, Д.: Еколошка интелигенција – познавање скривених утицаја онога што купујемо (превод: Цвијановић, И.), Геополитка издаваштво, Београд, 2010. 188 С циљем унапређења еколошке безбедности, наша земља прати светске трендове у тзв. зеленом законодавству, а Кривичним закоником (глава XXIV) инкриминисала је групу Кривичних дела против животне средине.

68

Саша Мијалковић: Национална безбедност

(макар већине доминантних) политичких струја. То значи и да би политичке одлуке о питањима од виталног националног значаја, свој легитимитет требало да црпу из подршке већине становни­штва коју би, ако је то могуће, требало верификовати на демо­ кратском референдуму. Везивно ткиво националног јединства управо су национални идентитет, национална култура и идеологија. У том смислу, велику улогу у достизању националног и политичког јединства имају домаћи, а неретко и страни политички ауторитети, ауторитети из света науке, уметности, културе, књижевности, спорта, медији. Они свакако могу да буду и фактори политичке стабилности, која је продукт националног јединства. Политичка стабилност, као одсуство озбиљних политичких турбуленција (неслоге, превирања и сукоба), битан је услов за развој и достизање готово свих друштвених вредности. Чести политички потреси изазвани раздорима унутар националне политике дестабилишу друге сфере друштвеног и државног живота.189 Проглашавање и прихватање националног интереса као највишег и апсолутно приоритетног, и грађење националног јединства и политичке слоге око тог интереса, те хомогенизација нација на тој основи, има далекосежне политичке реперкусије. Међутим, идеолошко хомогенизовање нације око јединственог националног интереса може да се покаже као врло ефикасан инструмент транспоновања унутрашњих конфликата и сукоба интереса на спољни план. Такав национални и политички програм може да резултира привидом потпуне хармоније интереса унутар нације и да доведе до сукоба интереса са другим нацијама на међународном плану.190 Историји нису непознати случајеви у којима је национално јединство постизано идеолошко-политичком индоктринацијом маса и потенцијалних политичких ауторитета о непријатељству других нација, те о потреби јединственог реаговања ради заштите националних вредности и интереса. Циљеви политичких елита у таквим ситуацијама су заправо били да, око фетишизираног и апсолутизованог националног интереса, најнепосредније јачају неконтролисану и апсолутизовану власт над нацијом.191 Управо због тога, национално јединство као државна и национална вредност морала би да оствари тесну кохабитацију са националном толеранцијом.

2.3.12. Национална толеранција Толеранција је трпељивост другачијих мњења и мишљења, нарочито религиозних убеђења, политичких и филозофских погледа. То је слобода савести, али и слобода онога ко мисли другачије. Стога помаже развитку хуманости и мирољубивом решавању друштвених и личних сукоба. Могућа је само у демократском и плуралистичком друштву. То није незаинтересованост и равнодушност према свету и друштву, него аутономна критичка свест која је способна да у тренуцима сукоба са разумевањем прати

189 На пример, утичу на макроекономску стабилност, тако што су главни репер страним инвеститорима приликом економског улагања, утичу на потражњу или на цене акција на берзи и тржишту некретнина итд. 190 Пашић, Н.: Нација и национализам, Енциклопедија политичке културе (група аутора), Савремена администрација, Београд, 1993, стр. 714, 719. 191 Исто.

Савремени концепт националне безбедности

69

и поштује мисли и осећаје других, да у поступцима с другим има обзира и да та обзирност представља аутономан чин.192 Национална толеранција је, према томе, трпељивост једне државе и друштва и уважавање политичких, економских, религијских, културних и осталих различитости других држава и њихових друштава, као и трпељивост и уважавање различитости између друштвених група унутар државе или нације. Најчешће се заснива на принципу реципроцитета. Продукт националне толеранције је тзв. унутрашња и међународна мирољубива коегзистенција друштвених група и нација које су различитог идентитета, а која се заснива на међусобном уважавању различитости, попустљивости и трпељивости. Наравно, попустљивост и трпељивост нису бесконачне, већ су ограничене националним поносом и достојанством. Одсуство толеранције најчешће доводи до различитих конфликата, па и отворених сукоба. Историји није непознато етикетирање појединих народа као (не)толерантних или (не)конфликтних. Због тога се на изградњи националне толеранције мора континуирано радити, пре свега, унапређењем културе, објективним приступом религији, пацификацијом идеологије и искорењивањем екстремног национализма. У домаћој теорији безбедносних наука национална толеранција, а ни национално јединство, понос и достојанство, нису квалификовани као националне вредности. Можда је и то један од разлога због којих је у својој прошлости српски народ, доследан свом националном поносу и достојанству, био испровоциран и увучен у многе конфликте. Уставом Републике Србије (члан 81) апострофирана је дужност државе да у области образовања, културе и информисања подстиче дух толеранције и међукултурног дијалога, као и да предузима ефикасне мере за унапређење узајамног поштовања, разумевања и сарадње међу свим људима који живе на њеној територији, без обзира на њихов етнички, културни, језички или верски идентитет.

2.3.13. Национални понос и достојанство Понос је лично схватање о релативно високој вредности своје личности, њених улога и статусних обележја.193 Реч је о субјективној појави, осећају који је заснован на самооцени (самовредновању). Национални понос је пријатно осећање самозадовољства и самопоштовања које се јавља у ситуацији када појединац, друштво и/или држава неким својим ставом, одлуком или поступком оставе позитиван утисак и изазову поштовање, одобравање и дивљење других појединаца, група, друштава, држава и наднационалних ентитета, а истовремено и сами себе доживљавају као вредне, као личности/бића чије је владање у складу са властитим идеалним ја. Антиципација је заслужене похвале, подршке и признања средине, а као национална емоција везана је за самооцену.194 192 Тадић, Љ.: Исто, стр. 213–214. 193 Крстић, Д.: Исто, стр. 483. 194 Упореди – Требјешанин, Ж.: Исто, стр. 350.

70

Саша Мијалковић: Национална безбедност

Национална свест и духовност које проистичу из националне културе и религије, национална културна и научна заоставштина и допринос светској културној и научној баштини, као и заслуге државе и друштва у унапређењу међународног мира, безбедности, сарадње и свеколиког напретка, доприносе изградњи националног поноса. Снажан национални идентитет подстиче појединце и групе да се с поносом идентификују као припадници одређене нације. Тако „национални понос изграђује моралну обавезу да се помаже земљи и нацији“.195 Истовремено, национални понос је и продукт уздржаности, односно неутралности по питањима које се дотичног друштва и државе не тичу, као и постизања личног успеха уважавањем позитивних прописа, стандарда и режима и на начин којим се не стичу непријатељи. Понос може да буде објективно заснован, када га конституишу реалне вредности, односно необјективан, када је творевина необјективне самооцене, намерног или случајног погрешног самовредновања заснованог на злоби, заблуди, незнању или одсуству виности. Објективно заснован национални понос је резултат искреног и самопрегорног ангажовања друштва и државе у остваривању националних и међународних вредности. Уважавање напора и труда државе од стране субјеката међународних односа доприноси изградњи националног поноса, што подстиче свеколики национални прогрес. Међутим, често су национални напори и њихови резултати оспоравани или негативно оцењени што, осим слабљења националног поноса, доводи и до пада националног морала и мотивације или до вишедимензионалне националне стагнације/регресије. Необјективно заснован национални понос може да добије предимензиониране форме и да омета међугрупне, међунационалне и међудржавне односе. Често подстиче национално потцењивање других држава и нација и стварање слике о њима као мање вредним члановима међународне заједнице које треба игнорисати, изопштити из устаљених међународних токова, „преваспитати“ применом широког спектра отвореног или латентног међународног насиља или уништити. За разлику од националног поноса, који је превасходно субјективна појава, национално достојанство је детерминисано и извесним објективним факторима. Реч је о части, угледу и општем међународном положају који једна држава и нација заузимају на међународном плану. Дакле, национално достојанство је неприкосновеност части, угледа, међународног положаја и осталих виталних националних вредности и интереса, односно њихово уважавање и поштовање од стране других нација и држава. Односно, национално достојанство је доследност у поштовању и заштити сопствених и уважавању туђих друштвених и државних вредности и интереса, што подразумева и непопустљивост пред појавама и процесима који их угрожавају. То у одређеним ситуацијама може да изроди велике морално-безбедносне дилеме: да ли непопустљиво држати до националног достојанства, по цену да тиме национална безбедност ипак буде угрожена нападом на друге друштвене вредности? Истовремено, историји је познато недостојанствено поступање неких држава које су се, зарад личних интереса, стављале на страну земаља агресора у сукобима који са њима нису имали никакве везе, односно које су увек биле савезници јачих, немилосрдно експлоатисале „невољу дојучерашњих земаља пријатеља“, мешале се у унутрашња 195 Духачек, А.: Успон и пад југословенске обавештајне службе – исповест обавештајца, Grafopress, Београд, 1992, стр. 167.

Савремени концепт националне безбедности

71

питања трећих држава, реаговале када за то нису биле позване итд.. Реч је о тзв. превртљивим – недостојанственим државама. Част и углед су моралне компоненте човекове и националне личности, које се изражавају на појединачном, групном, националном и међународном нивоу. Без њих нема, нити може бити човека, нације и државе, јер су оне одраз њихових свеукупних вредности. С обзиром на то да су саставни део националне личности, напад на њих је и напад на национални интегритет. Осим тога, част и углед су и категорије које су међусобно нераздвојне јер представљају два израза истих вредности: – част је скуп нематеријалних вредности које наведени ентитети поседују својим постојањем, и унутрашњи је одраз њихових вредности; – углед је јавно признање појединцу, групи, нацији и држави за њихове напоре и поступке у погледу достизања, заштите и унапређења националних и међународних вредности. Као одраз нематеријалних вредности, стиче се историјском акумулацијом квалитета личног ангажовања и резултата који су проистекли из тих ангажовања.196 Небројено је примера повреда части и достојанства нација и држава: увреде, клевете, уцене, условљавања, потцењивања, игнорисања и слични поступци држава, међународних организација, неформалних друштвених група итд. Познате су и бројне бескомпромисне решености да се национални понос и достојанство заштите по сваку цену.197 Угрожавање националног поноса и достојанства иницирају извесне процесе националног задовољења увређених држава. Некада су за то довољни дипломатија и (национално) извињење, некада арбитража треће државе, међународне организације или другог међународног ауторитета, а некада се национално достојанство брани и применом оружане силе. Избор из не тако широког опсега метода националног задовољења умногоме је условљен националном моћи и политиком, механизмима међународне безбедности, али и националном толеранцијом и спремношћу супротне стране на сарадњу. 196 Упореди са – Јовановић, Љ., Јовашевић, Д.: Исто, стр. 135–137. 197 Нећемо се обазирати на скорашње догађаје, с обзиром на то да о њима суд историје још нема јединствен став (нпр., догађаји који су претходили НАТО агресији на СРЈ). Уместо тога, осврнућемо се на догађај од пре једног века. Када су припадници „Младе Босне“ убили Франца Фердинанда у Сарајеву 1914. године, Аустроугарска монархија је оптужила Србију за саучесништво у атентату и упутила јој ултиматум 23. јуна исте године дајући четрдесетосмочасовни рок српској Влади да га прихвати или одбије. Ултиматум је био „најстрашнији документ који је дипломатија икада сачинила“, а његов садржај такав да га ниједна суверена држава не би прихватила. Имао је десет тачака и захтевао је од српске владе да се обавеже на следеће: да се забране све публикације са текстовима против интереса Аустроугарске; да се распусте народна одбрана и друга удружења која раде против Аустроугарске; да се из наставе у школама избаци све што служи пропаганди против Аустрогарске; да се из војске уклоне сва лица која су крива за пропаганду против Аустроугарске; да се у Србији прими сарадња краљевске владе ради угушивања превратничког покрета против територијалног интегритета Аустроугарске монархије; да се отвори судска истрага над оним присталицама у завери које се налазе на српској територији, а да органи аустроугарске владе узму учешће у овој истрази; да се одмах притвори мајор Воја Танкосић и службеник Милан Цигановић, као саучесници у атентату; да се спречи дотурање оружја преко границе и да се отпусте и казне лица која су атентаторима омогућила прелаз преко границе; да се обавести аустроугарска влада о непријатељским изјавама српских представника у иностранству после атентата и да се одмах извести Беч о извршењу ових мера. Српска влада је у року од два дана припремила свој одговор на ултиматум прихватајући све захтеве осим непосредног учешћа аустроугарских органа у истрази поводом атентата у Сарајеву, после чега је монархистичка влада одмах прекинула дипломатске односе са Србијом. Црногорски краљ Никола поручио је 27. јула српском регенту: „Понос српског племена није допустио да се иде даље у попуштању. Слатке су жртве које се подносе за правду и независност народну... Судбина Србије је и наша судбина.“ Исход Првог светског рата, који је тада започет, свима је добро познат. Вилић, Г.: Церска битка, Центар за културу „Вук Караџић“, Лозница, 2005, стр. 9–12.

72

Саша Мијалковић: Национална безбедност

Најзад, национални понос и достојанство су објект самопоштовања и поштовања. Неадекватним понашањем државе и друштва наводни национални понос и достојанство прерастају у националну срамоту, и сигурно неће изазвати поштовање других. Нашим Кривичним закоником санкционише се свако ко јавно изложи порузи нашу зе­мљу, заставу, грб или химну (члан 173), односно ко јавно изложи по­ру­зи лице или групу због припадности одређеној раси, боји коже, вери, националности, етничког порекла или неког другог личног својства (члан 174), али и онај ко јавно изложи порузи страну државу, њену заставу, грб или химну, односно међународну организацију чија је Србија члан (члан 175).

2.3.14. Национални идентитет Национални идентитет је једна од традиционалних крунских друштвених вредности. Његова повезаност и делимична подударност са националним менталитетом и културом значајна је за социјални, поли­ти­чки и економски развој, демократизацију, владавину права, међународне односе и друге факторе безбедности људи и држава. У одређењу националног идентитета мора се поћи од појмова идентитета и етницитета, уз уважавање изложених знања о социјеталној безбедности, појму нације и односа националне и других нивоа безбедности. Етницитет (етничка група) је део друштва који се од његове већине разликује у некој комбинацији следећих одредница: језик, вера, раса и земља порекла с њеном културом. Тако себе виде и доживљавају и њени припадници. Они суделују у заједничким активностима изграђеним око (стварног или митског) заједничког порекла или културе. Етнички идентитет је „осећај и ознака припадности етничкој групи“.198 Дакле, национални идентитет је део социјалног идентитета, односно скуп свих обележја националног бића – државе и глобалног националног колектива којег чине друштво које живи унутар и ван ње (дијаспора), а које се са њом поистовећује, по којима се недвосмислено препознају и разликују од других држава и њихових друштава. Истовремено, то су и субјективни осећаји блискости и припадности држави и друштву, те осећаји дужности промовисања, унапређења и заштите друштвених и државних вредности и интереса. Оригиналан је (тзв. самоистоветност) и различит од националних идентитета сродних друштава, али и од националних мањина у држави. Функција националног идентитета је, осим националног јединства, и препознатљивост националног бића (друштва и државе), односно појединца као припадника одређене нације или држављанина конкретне земље. Тиме појединац задовољава одређене егзистенцијалне потребе, осећа се делом целине, сигурнијим и са извеснијом будућношћу. Због тога „озбиљне државе и озбиљна друштва држе до свог националног идентитета“ и атак на њега доживљавају као напад на своју личност, друштво и државу. То је управо веза са националним поносом и достојанством. Осим тога, циљ национал198 Хараламбос, M., Холборн, M.: Социологија: Теме и перспективе, Голден маркетинг, Загреб, 2002, стр. 223, 273. Овде ваља направити дистинкцију између етничког идентитета (повезаност појединца и групе са етницитетом), социјалног идентитета (повезаност са идентитетом друштвене групе) и културног иденитета (повезаност са културом друштва) који, уз то, могу да буду персонални и колективни идентитети. Опширније, у – Коковић, Д.: Процеси интеграције, регионализам и очување културног идентитета, Социолошки преглед, број 1–2, Социолошко друштво Србије и Институт за криминолошка и социолошка истраживања у Београду, Београд, 2002, стр. 164−165.

Савремени концепт националне безбедности

73

ног идентитета је и превазилажење различитости међу члановима друштва стварањем свести о припадности једној нацији која има јединствене вредности и интересе. Због тога се назива још и националним осећањем.199 Идеални су идентитети који су резултанта и компромис етничких, верских, расних, културних, политичких, економских и других (под)идентитета унутар друштва и нације. Што су друштва и нације хомо­геније по наведеним критеријума, а становништво толерантније, то је и национални идентитет складнији (тзв. хомогени национални идентитети). Супротно, постоје и тзв. хетерогени национални идентитети.200 Интеракцијом више идентитета могу да настану и нови, мешовити, тзв. хибридни идентитети. Такође, све идентитете је могуће поделити и на традиционалне, који постоје вековима и на конструисане, који најчешће настају у процесу стварања националних (псеудо) држава или савеза држава (нпр., идентитет тзв. нације косовских Албанца и идентитет грађанина Европске уније). Детерминанте (одреднице, фактори) националног идентитета су бројне. Оне су истовремено и његове компоненте, односно форме кроз које се манифестује. Генерално, могу да се поделе на субјективне и објективне. Субјективни чиниоци националног идентитета превасходно се манифестују кроз тзв. типично понашање, односно кроз тзв. национални менталитет, карактер и темперамент. Објективни чиниоци су државно и друштвено уређење, правни поредак, економско уређење, међународни положај, однос унутрашњих политичких снага, развијеност демократије, улога у бившим и актуелним конфликтима и слично. Национални идентитет може да буде објект самоидентификације (самооцене) и идентификације (оцене других). Самоиденти­фика­ција је свест о припадности конкретном националном ентитету и о потребама промовисања, заштите и унапређења националних вредности и интереса. То је одговор на питање које упућујемо сами себи о томе ко смо и какви смо. Самоидентификацију и самовредновање идентитета често прати необјективност, односно снижавање критеријума вредновања, чиме себе оцењујемо бољима него што заправо јесмо. То значи да о себи мислимо и настојимо да се прикажемо онаквим каквим желимо да нас други доживе. Ова димензија националног идентитета назива се још и унутрашњим идентитетом. Истовремено, национални идентитет вреднују други, и то најчешће поређењем са собом или са трећима. Ово вредновање је такође често необјективно, јер је оптерећено предрасудама, догађајима из историје, идеологијом, политиком, стањем у међународним односима итд. Тако национални идентитет постоји чак и уколико га појединци и групе нису свесни (спољни идентитет). Национални идентитет је заправо резултанта унутрашњег и спољног идентитета. То је трајан, али динамичан феномен који настаје социјализа­цијом личности. До про199 „Платон је у својој Републици навео да будућим грађанима треба рећи да су рођени од тла свога града, који је у ствари њихова мајка, и да су њихови земљаци њихова браћа – другачији по природи од синова других градова. Мит о Мајци Земљи или о отаџбини је сматран неопходним да би се направила основа за идентитет града, за његово јединство и јединственост.“ Hassner, P.: Obstinate and Obsolete: Non-Territorial Transnational Forces versus European Territorial State, Geopolitics in Post-Wall Europe: Security, Territory and Identity (eds. Tunander, O., Baev, P., Einagel, V. I.), PRIO-Oslo, Sage Publications, Thousand Oaks, London-New Delhi, 1997, p. 57. 200 Хетерогени су идентитети у мултиетничким, мултиконфесионалним, идеолошки фрагментираним и регионално партикулисаним друштвима. Тада је најбоља хомогенизација националног идентитета на бази савремених демократских тековина и институције грађанства.

74

Саша Мијалковић: Национална безбедност

мене (транзиције) идентитета долази због промена чинилаца који га детерминишу. У зависности од брзине, обима и значаја промена, транзиције националног идентитета могу да буду еволутивне и брзе, односно незнатне и суштинске. Криза и конфузија националног идентитета су његова „посебна стања“. Криза идентитета је промењен доживљај самог себе, осећање несигурности, деперсонализације, а конфузија идентитета збрка у доживљавању властитог идентитета, несигурност у погледу идентитета, соци­јалног статуса, социјалне улоге, као и властите вредности у очима других.201 Нови, конструисани идентитет, који нема историјско-културолошко упориште и за који се залаже мањи број лица је тзв. фантомски идентитет. Појединце и групе најчешће карактерише више (под)идентитета који су плод регионалне, политичке, економске, етничке, професионалне, расне и друге партикуларизације становништва. Плуралитет доминирајућих (под)иденти­тета неретко доводи до конфликата, а чест је узрок неједнакости, дискриминације, тлачења, кршења људских слобода и права итд. Под нарастајућим утицајем економске, медијске и глобализације миграција долази и до глобализације културе. Стварање универзалног – глобалног идентитета довело би до одумирања националних идентитета. Иако је мало вероватно да ће до тога икада доћи, приметна је делимична регионализација идентитета. Вероватније је да ће настати европски хибридни идентитет него идентитет глобалног села. Дакле, национални идентитет је позитивна категорија и витална вредност (патриотизам). Он се промовише у оквиру тзв. културног национализма, што је идеја одбране културе културом, тј. стварање снажног осећаја самоидентификације наглашавањем заједничких обележја попут језика, вере, историје и умањивањем значаја осталих веза који би могле да угрозе то јединство.202 Уз то, разликује се од колективног и индивидуалног деструк­тивног (радикалног) национализма. Стога очување сопственог иденти­ тета захтева толеранцију и уважавање других идентитета и њиховог природног права да се несметано испољавају. Због функције препознатљивости и веза с националним поносом и достојанством, сматрамо да ће национални идентитет још дуго бити једна од виталних вредности многих друштава и држава.203 Због тога га се оне, без обзира на све израженије тенденције интеграције, глобализације и универзализације, неће одрећи ни својевољно, нити под притиском, чак ни тамо где њихова промена изгледа најизвеснија (нпр., у земљама Европске уније).204 201 Требјешанин, Ж.: Лексикон психоанализе, Матица Српска, Нови Сад, 2003, стр. 88. 202 Културни национализам функционише унутар постојећих држава, с циљем унапређења, а не рушења постојећег поретка. Roe, P.: Isto, str. 200. 203 „Импулс заштите идентитета – културног, политичког као и економског, од урушавања од стране других је снажан. Људи по природи теже изолационизму и изградњи колективног живота који неће бити контаминиран контактима са другима.“ Waltz, K. N.: Structural Realism after the Cold War, Perspectives on World Politics (eds. Little, R., Smith, M.), Routledge, London–New York, 2006, p. 93. 204 „Европске интеграције праћене су озбиљном дилемом: полемично је да ли би данас грађани дали живот за своју земљу, која све више губи моћ и кредибилитет. Сумња се да државе данас код грађана имају мање ауторитета него пре Другог светског рата. И поред тога, национална држава је, као последица историје и начина васпитања, још увек јак чинилац националних идентитета и културне диференцијације од других. Стога национални идентитети још увек имају превагу над европским идентитетом.“ Bohas, H-A.: A New Middle Age: a Post-Westphalian approach to the European Union, Research Conference of the European Union Center of California, Claremont, 2003, pp. 6–7.

Савремени концепт националне безбедности

75

2.4. Државни и национални интереси Уопштено, интерес је далекосежна усмереност воље, пажње и делатности појединаца или колектива ка важном циљу. Достизањем интереса задовољавају се одређене потребе материјалне или духовне природе. У правној науци често се користи израз „општи интерес“, који је недовољно јасно одређен или се под њим скрива интерес државе, односно државне идеологије. Изрази „посебни“ и „појединачни интереси“ најчешће имају економско или правно значење и важење. Они су легитимни ако не вређају општи интерес или интерес других.205 Као политичка појава, интерес је политички изражена или освешћена потреба, чији садржај битно зависи од система вредности његовог заштитника. Дакле, интереси су тесно повезани са потребама и вредностима: интерес претпоставља, али и производи потребу, вредности утичу на садржај и физиономију интереса, а интереси значајно учествују у формирању, одржавању и промени система вредности. То су основне оријентације које су везане за одређене фундаменталне услове могуће репродукције и самоконституисања људског рода. Нису усмерене ка задовољавању непосредно емпиријских потреба, него ка решавању системских потреба уопште.206 Реч је о релационој категорији која има политиколошке, филозофске, економске, психолошке и друге димензије, којом се исказују извесни друштвени односи. Постоје индивидуални интереси, интереси људских заједница, организација, држава, међународних ентитета. Често се „прерушавају“, нарочито у сфери националне и међународне политике где, због повезаности са системом вредности, носе и извесне идеолошке садржаје. Са политиком су чврсто повезани, као што је и политика „до грла у интересима“. Полемично је шта су, у ствари, лични, а шта заједнички (национални и државни) интереси, ко их и како заступа у процесу политичког одлучивања, каква је хијерархија интереса и како се преко државног механизма утврђује и остварује унутрашња и спољна национална политика као синтеза интереса који постоје у друштву.207 Друштвене групе у држави се, између осталог, диференцирају и на бази њихових интереса. Они су ретко идејна и идеолошка пројекција свих чланова друштвене групе, већ најчешће његове доминантне већине, тј. владајуће елите, друштвеног слоја који је стекао позиције у државној власти. Зато је и ретка тзв. интересна хомогеност друштва; чешћа је декларација интереса доминантних друштвених слојева. Дакле, друштвене и националне интересе најчешће дефинишу појединци из владајуће структуре, који одређују и форму њиховог прокла­мовања. Како неминовно садрже и идеолошке елементе, интереси се нужно идеологизују. Ретко када се појављују као голи материјални, економски, политички или други интереси, већ као прерађени и „обучени у рухо“ политичких идеологија и нормативних критеријума који им пружају легитимацију. Различити интереси, а пре свега, економски, материјални, тежња ка моћи и господарству, религиозни и други интереси јављају се као најснажнији мотиви политичких акција. Зато се политика дефинише и као процес непрекидног испољавања, агрегације, сучељавања, борбе и синтезе различитих социјалних интереса. Феномено­ логија (поларизованих, груписаних) интереса у друштву суштински изражава његову 205 Тадић, Љ.: Исто, стр. 78–79. 206 Павловић, В.: Интерес, Енциклопедија политичке културе (група аутора), Савремена администрација, Београд, 1993, стр. 428–429. 207 Исто.

76

Саша Мијалковић: Национална безбедност

структуру, па сукоби доминантних (религиозних, националних, класних, професионалних) група идентификују и главне типове интереса и интересних сукоба.208 Дакле, дефинисање националних интереса је, због могућности њиховог „фалсификовања“, проблематично. Генерално, национални интерес је операционализација основних потреба нације или државе и непосредно се или посредно односи на њихову безбедност. Витални национални интерес је корист или добит од врхунског значаја за виталну националну вредност. Остали су национални интереси чијим се нереализовањем и недостизањем не доводе у питање опстанак и развој нације. Витални национални интереси (попут самоочувања, заштите суверенитета, територијалног и националног интегритета) ретко су кад предмет преговарања и ради њихове заштите нација и држава су спремне да ангажују све расположиве снаге. То су најопштија програмска опредељења државних органа и релевантних политичких субјеката у погледу остваривања и заштите највиших друштвених вредности и потреба. Артику­лишући националне интересе, држава исказује основне претпоставке свог опстанка и просперитета. Национални интереси се операционализацију националним циљевима различитих нивоа општости. Преко њих се исказује оно што се може остварити са реалном вероватноћом. То су јасно дефинисане и артикулисане намере нације које народ и држава теже да реализују преко политика, ангажујући при том расположиве духовне и материјалне ресурсе.209 Дакле, национални циљ је активан однос према националном интересу, а национални интерес је активан однос према националној вредности. Вредности одражавају идеале, а интереси пут ка њима. Реализо­вањем интереса достиже се, ужива или штити вредност. Истовремено, интереси државе не морају да се поклапају са њеним вредностима, односно остваривањем интереса једних могу да се угрозе вредности и интереси других.210 То значи да, иако су вредности и интереси легитимни и легални, могу да се остваре и на нелегитиман и нелегалан начин. Најзад, национални интерес може да буде и неморалан и нелегалан, кад држава његовим достизањем свесно угрожава своје становништво, друштвену групу, другу државу или међународну заједницу.211 У дефинисању националних интереса, државе су начелно ограничене међународним правом и поретком. Тако и положај државе на међународној сцени указује на то како су њени национални интереси дефинисани и условљава њену спољну политику. Међутим, национални интерес умногоме зависи од типа унутрашњег уређења државе.212 Сви интереси у друштву могу да се поделе на интересе-циљеве (субјективистички приступ интересима који подразумевају одређена стања свести, осећања, жеља и хтења која су неодвојива од психолошке мотивације појединца) и интересе-средства (објективистички приступ интересима по којима они постоје независно од субјеката и њи208 Живковић, М.: Исто, стр. 206–207. 209 Ковач, М.: Исто, стр. 31, 33, 37. 210 На пример, екплоататорском економијом моћне државе остварују своје економске интересе на штету сиромашних земаља, што није демократска вредност. Или, оружаном побуном, сепаратисти теже отцепљењу дела територије суверене државе на којој живе. Тако се, реализовањем њихових интереса за стварањем сопствених вредности (нова држава са сувереном влашћу над отцепљеном територијом), угрожавају вредности и интереси државе-матице. 211 Види – Hough, P.: Исто, стр. 4 212 На пример, унутрашње уређење које високо вреднује економско благостање и ставља јак акценат на трговину, или које сматра да су ратови против других демократија незаконити, дефинише своје националне интересе другачије од деспотске државе која има сличан положај у међународном систему. Nye, J. S. Jr.: Исто, стр. 46–47.

Савремени концепт националне безбедности

77

ховог сазнања); на идеалне и материјалне; на универзалне (опште – јавне, националне, међународне, глобалне) и партикуларне (групне, појединачне)213. Национални интереси се деле још и на политичке, економске, војне, социјалне, културне, научно-образовне, енергетске, еколошке, демографске, информационе, безбедносне интересе итд. Нажалост, многе државе, па и међународне организације, функцио­нишу по моделу интересних група и фракција које њима управљају. Тиме настоје да личне и групне интересе прикажу као националне, међународне или универзалне. У томе, на још већу жалост, често и успевају. Тако форму и садржај националних интереса најчешће одређују носиоци економске и политичке моћи. „Дисхармонија и опречност интереса често доводе до сукоба интереса који прерастају у сукобе субјеката који их протежирају.“214 У том смислу, може се говорити о: − унутрашњим сукобима интереса, који се одвијају између недржавних (нпр., између припадника две етничке мањине), односно између државних и недржавних субјеката унутар држава (нпр., између власти и опозиције, националне мањине или верске групе); − међународним сукобима интереса, који се одвијају између недржавних субјеката из две или више земаља (нпр., између припадника две супротстављене струје једне религије) или између државних субјеката једне и недржавних субјеката друге земље (нпр., сукоби интереса владе једне земље и непријатељске емиграције и њихових присталица у страној земљи) и − међудржавним сукобима интереса, који се одвијају између државних субјеката две или више земаља. Компромисом интереса супротстављених страна спречавају се и решавају конфликти. Исход сукоба интереса условљен је капацитетом моћи супротстављених страна, њихових коалиционих партнера и пријатељски настројених центара моћи, пре свега, држава и међународних организација. Начелно, сукоб интереса на националном нивоу требало би да регулише држава, у оквиру правног поретка, док би међународне конфликте требало да решавају механизми међународне безбедности.215 Србија је, као и друге државе, увек настојала да реализује своје националне и државне интересе, превасходно ненасилним средствима. Истовремено, више је пута била принуђена да штити сопствене интересе које су други нападали. Најзад, треба поменути и то да све до 2009. године, када је усвојена Стратегија националне безбедности Републике Србије, нисмо имали јасно и прецизно дефинисане националне и државне интересе чијем бисмо достизању систематски тежили. У данашњим, тешким временима за Србију која је политички нестабилна и у (предугој) економској транзицији, као интереси од виталног значаја (национални приоритети) могли би да се издвоје: очување територијалне целокупности; успостављање пуног суверенитета над територијом Косова и Метохије; европска будућност Србије; унапређење односа са Русијом и осталим земљама, али и са чланицама Европске уније 213 Павловић, В.: Исто, стр. 433–434. 214 Galtung, J.: A Structural Theory of Imperialism, Perspectives on World Politics (eds. Little, R., Smith, M.), Routledge, London–New York, 2006, pp. 232–233. 215 Овде се опет рађа проблем интересних центара, а то је да државну регулацију најчешће врше елите које имају политичку моћ и власт, или страни центри моћи који их контролишу. Исто је и са механизмима међународне безбедности у оквиру којих се, такође често, грубо крше међународно право, па и примена разних облика силе, чиме се недопустиво задире у националне интересе и вредности појединих земаља.

78

Саша Мијалковић: Национална безбедност

и САД; унапређење положаја у оквиру међународних организација, пре свега, у Уједињеним нацијама; помирење и унапређење односа са суседима; уна­пређење социјалне контроле криминала, пре свега тероризма, организованог криминала и корупције; економски развој и унапређење енергетске ста­билности; унапређење квалитета животне средине; демографски развој; развој науке, технике и образовања; враћања државног дуга повериоцима и смањивање обима задужености грађана код страних банака и други. Да би се ови национални интереси реализовали, неопходно је испунити и одређене националне обавезе (који су такође врста националних интереса, односно националних приоритета), пре свега: усагласити национално законодавство са међународним правом и стандардима, првенствено са нормативним системом Европске уније; омогућити грађанима да неометано остварују своја права; заштитити права националних мањина; окончати сарадњу са Хашким трибуналом; заштитити имовину других држава и страних држављана у Србији; испунити друге легалне и легитимне обавезе на које нам указује међународна заједница и друго. Према Стратегији националне безбедности Републике Србије216, националне вредности штите се остваривањем националних интереса. Интереси Републике Србије израз су виталних вредности и потреба грађана, народа и државе и произилазе из највиших вредности које су утврђене Уставом Републике Србије. Заштита националних интереса је општи циљ и смисао постојања и функционисања система националне безбедности. Национални интереси Републике Србије у области безбедности су: − очување суверенитета, независности и територијалне целовитости Републике Србије; − очување унутрашње стабилности, владавине права и развој демократије и демократских институција, као и интеграција у Европску унију и друге међународне структуре; − заштита живота и имовине грађана Републике Србије; − економски развој, уз очување животне средине и природних ресурса; − стварање мирног, стабилног и сигурног безбедносног окружења; − очување и развој међународног поретка; − стално одржавање и учвршћивање везе Срба који живе и раде у иностранству са матичном државом, унапређење културних, економских и других облика сарадње са њима и подржавање очувања њиховог националног и културног идентитета. Стратегијом се наглашава и да Република Србија својим националним интересима дефинише основне претпоставке за заштиту сопствених националних вредности, уз уважавање интереса других држава у региону и свету. Њено опредељење је да развија и унапређује добросуседске односе, активно учествује у заштити вредности које дели са државама укљученим у процес европских интеграција, великим силама и другим државама савременог света, у складу са сопственим националним интересима. Одлучна је да употреби све расположиве капацитете и ресурсе за заштиту својих националних интереса. 216 Види главу III. Стратегије – Национални интереси у области безбедности. О промишљањима о савременим националним интересима Републике Србије, види и – Словић, Д.: Српски национални интереси, Plato-Books и Финекс, Београд, 2010.

Савремени концепт националне безбедности

79

Динамичност друштва и безбедности, као и друштвених и безбедносних потреба условљавају и динамику националних интереса.217 Стога се разликују актуелни, будући, реализовани и превазиђени интереси; општи, посебни и појединачни интереси; приоритетни и мање приоритетни интереси; краткорочни, средњерочни и дугорочни интереси итд. Однос националних интереса и (националне) безбедности веома је сложен. Конкретније, безбедност државе која нема дефинисане националне интересе није извесна; достизањем националних интереса штите се и унапређују националне вредности, а тиме и национална безбедност; нереализовањем националних интереса, не морају да буду угрожени националне вредности и национална безбедност; (не)реализовањем сопствених интереса, држава може да угрози безбедност, вредности и интересе других држава и недржавних актера; национални интерес, уколико је лажно прокламован (лобирањем интересних група), може да угрози и безбедност државе која га наводно прокламује; плуралитет интереса често доводи до опречности интереса која ствара конфликте између њихових пропагатора.

2.5. Моћ државе Националну безбедност умногоме детерминишу моћ и потенцијал државе. Моћ је њена способност да изнуди извесно понашање друге државе или субјеката према којима је моћ усмерена. Потенцијал су капацитети државе на којима почива њена моћ.218 Моћ државе у савременом свету није више пресудно одређена само величином територије, бројем становника, војном моћи, богатством у тзв. грубим сировинама и изворима енергије. Значајни извори моћи су и степен техничко-технолошког развоја, образовна и старосна структура становни­штва, али и утицај на доношење одлука у међународним организацијама. Даље, нови видови испољавања моћи државе су и привлачност културних добара, идеологије, начина размишљања и живота итд. Речју, моћ се црпи из привлачности укупног цивилизацијског обрасца. Тако „тврду моћ“ (hard power), која је оличена у војној моћи, све више потискују економско-финансијска, те­ хничко-технолошка, комуникацијско-информативна, полити­чка и својеврсна демократско-друштвена моћ („мека моћ“ – soft power). Међутим, нова невојна димензија безбедности свакако још дуго неће у потпуности искључити војна средства у промишљању безбедности.219 Моћ земље је продукт више видова моћи, који се базирају на свим наведеним националним и државним вредностима. Генерално, то су: − војна моћ, тј. поседовање мобилних и обучених људских и респективних материјалних војних капацитета који су способни да у сукобу са противничком снагом извојују победу и покоре га, наметајући му вољу своје владе; − економско-енергетска моћ, односно поседовање сировинских, стручних кадровских, производних, енергетских, финансијских и сличних капацитета који државу чине 217 Наведени национални интереси Републике Србије били су актуелни у тренутку настајања ове књиге и доношења Стратегије националне безбедности. 218 Види – Nye, J. S. Jr.: Limits of American Power, Political Science, Vol. 117, No. 4., The Academy of Political Science, New York, 2002/2003, p. 548; Art, R. J.: The Fungibility of Force, The Use of Force – Military Power and International Politics, (eds. Art, R. J., Waltz, K. N.), Rowman&Littlefield Publishers Inc., Oxford, 2004, pp. 3–22; Power, National Security, and Transformational Global Events: Challenges Confronting America, China, and Iran (ed. Johnson, T. A.), CRC Press, Boca Raton, 2012.. 219 Симић, Д. Р.: Исто, стр. 37–38.

80

Саша Мијалковић: Национална безбедност

богатом, а њеним грађанима гарантују задовољавајући животни стандард. Такве државе су и војно, технолошки и културно моћне и утицајне у међународним односима; − моћ знања и технолошко-информациона моћ, као континуирани развој науке, технике и технологије којим се унапређују образовни, производни, комуникацијски, истраживачки и животни процеси, али и војна и економска моћ земље. Информациона моћ, коју поседују земље са развијенијом информационом технологијом унапређује технолошку моћ и омогућава им контролу чворова транснационалних комуникација и електронског саобраћаја; − културна моћ, тј. развијеност културе, традиције, националне свести, националног идентитета и безбедносне културе, чиме друштво постаје модерна, сложна и хармонична целина способна да се одупре безбедносним проблемима и да свој допринос њиховом решавању; − политичка моћ, која се јавља као резултанта наведених типова моћи државе, а огледа се у способности државе да доминира или да бар равноправно учествује у збивањима на међународној сцени, тј. у односима са другим државама и субјектима међународних односа.220 Ове врсте моћи директно зависе од демографског потенцијала државе.221 Реч је о тзв. биомоћи нације, чија је сврха и предупређење извесних безбедносних ризика и претњи који „долазе од становништва“: илегалне миграције, (транснационални) организовани криминал, (међународни) тероризам, међународне епидемије заразних болести итд.222 Такође, моћ државе зависи и од геостратешког и геополитичког положаја земље; историје државе и права и друштвене традиције; географско-климатских фактора; политике, политичког система и политичке културе; дистрибуције моћи, интересних сфера и интересних група у друштву; идеологије, односно религије, културе и морала; међународних односа итд.

3. Савремено одређење националне безбедности 3.1. Појам националне безбедности Национална безбедност данас обухвата безбедност друштва (без обзира на етничко, верско, расно и идеолошко опредељење његових чланова) и безбедност државе, али и њихово партиципирање у међународној и глобалној безбедности. Реч је о извес220 О сличном приступу види – Бжежински, З.: Велика шаховска табла, ЦИД, Подгорица, 2001, стр. 28–29. 221 Мисли се на број становника, посматран са становишта биолошке репродукције, потенцијалног броја запослених, броја војних обвезника и слично. Мастило, Н.: Речник савремене српске географске терминологије, Географски факултет Универзитета у Београду, Београд, 2001, стр. 97. 222 Биомоћ нације се односи на бројност популације као фактора политичке и безбедносне стратегије држава, који се контролише тзв. менаџментом популације: вођењем правилне демографске и миграционе политике, затим политике социјеталне, здравствене, социјалне и образовне безбедности, али и биоинжињерингом, на који се ослањају богате земље. Старање државе о својој биомоћи назива се биополитиком, што је компонента политике националне безбедности. Веза биомоћи државе и националне безбедности је биометрија (форензички метод идентификације лица на бази индивидуалних биолошких и психолошких карактеристика) којом се, надзирањем становништва посредством: ДНК отисака, биометријских пасоша, личних карти и возачких дозвола, платниих картица, паметних система видео надзора итд., идентификују конкретна лица на основу јединствених физичких и правних обележја, односно идентификују потенцијални носиоци угрожавања безбедности на основу сумњивог понашања. Dillon, M., Reid, J.: Global Liberal Governance – Biopolitics, Security and War, Milenium – Journal of International Studies, No 30, 2001, pp. 41–66.

Савремени концепт националне безбедности

81

ном стању заштићености њихових виталних вредности и интереса које се оптимизује функцијом војног и цивилног, државног и недржавног сектора националног система безбедности, уз ослањање на видове међународне сарадње у безбедности и на бројне међународне (невладине и међувладине) актере. Националне и државне вредности и интереси штите се од широке лепезе угрожавајућих појава (данас, пре свега, од криминала, тероризма, унутрашњих оружаних сукоба, еколошких и социјалних претњи, природних и техничко-технолошких несрећа), а не доминантно од оружане агресије, политичких, војних и економских притисака или субверзивних делатности других држава. Значајна сфера заштитне функције је превенција угрожавајућих појава (тзв. смањивање опасности). У заштити националне безбедности учествују субјекти свих нивоа безбедности: појединци, друштво, држава, међународна заједница. Државе и даље једине имају све капацитете (људске, материјално-техничке и организационе) за заштиту свих нивоа безбедности од највећег броја изазова, ризика и претњи. Најзад, једно од битнијих обележја појма националне безбедности јесте његова „отвореност по којој, зависно од промене околности, времена и места, укључује и искључује поједине нове и неке старе вредности“. Традиционалне вредности националне безбедности представљане су као опстанак у најширем значењу, опстанак државе, национални опстанак, физичко самоодржање, територијални интегритет, политичка самосталност, квалитет живота, национални идентитет, национални интерес. На прагу трећег миленијума, као виталне вредности националне безбедности издвајају се и безбедност грађана, здравствена, економска, еколошка и социјална безбедност.223

НАЦИОНАЛНА БЕЗБЕДНОСТ

НАЦИОНАЛНИ СИСТЕМ БЕЗБЕДНОСТИ

НАЦИОНАЛНЕ ВРЕДНОСТИ И ИНТЕРЕСИ

ОРГАНИЗАЦИЈА НАЦИОНАЛНЕ БЕЗБЕДНОСТИ

ФУНКЦИЈА НАЦИОНАЛНЕ БЕЗБЕДНОСТИ

СТАЊЕ НАЦИОНАЛНЕ БЕЗБЕДНОСТИ

БЕЗБЕДНОСНА КУЛТУРА

Слика 5 − Идеализована „архитектура“. националне безбедности 223 Симић, Д. Р.: Исто, стр. 30.

82

Саша Мијалковић: Национална безбедност

Дакле, национална безбедност је стање несметаног остваривања, развоја, уживања и оптималне заштићености националних и државних вредности и интереса које се достиже, одржава и унапређује функцијом безбедности грађана, националног система безбедности и наднационалним безбедносним механизмима, као и одсуство (појединачног, групног и колективног) страха од њиховог угрожавања, те колективни осећај спокојства, извесност и контрола над развојем будућих појава и догађаја од значаја за живот друштва и државе. Илуструјући изнете наводе, представљамо нека традиционална и савремена одређења националне безбедности. Традиционално, под национа­лном безбедношћу подразумева се224: − унутрашња и спољна безбедност државе, односно безбедност државе у односу на унутрашње и спољне опасности и угрожавање. Реч је о глобалној безбедности која осигурава опстанак и нормално функционисање државе са свим елементима њене независности, слободе и територијалне целокупности, те уставног поретка; − заштита и несметано функционисање основних вредности датог друштва. Има свој унутрашњи и међународни вид. Унутрашња безбедност означава несметано функционисање друштвено-економског и политичког система и очување јавног реда и мира. Међународни вид појма безбедности подразумева заштиту територијалног суверенитета и интегритета; − одсуство било каквог страха од напада, угрожавања интереса или претње друге државе или других држава; − способност државе (нације) да своје унутрашње вредности заштити од спољних опасности; − укупност политичких, војних и привредних напора које предузима влада како би остварила интересе на међународном плану. Подразумева непостојање страха од напада, угрожавања интереса или претње друге државе или држава. Готово сваки међународни проблем могао би да буде претња националној безбедности; − функција националних држава помоћу које, у складу с властитим могућностима сада и у будућности, поштујући глобалне промене и развој у свету, штите властити идентитет, опстанак и интересе; − државна безбедност подразумева заштиту државног јединства, унутрашње стабилности правног и политичког система и друштвене заједнице у целини. Тако схваћена, државна безбедност је саставни део много ширег и сложенијег појма безбедности државе и њених грађана која не обухвата само безбедност државног апарата као хијерархијске организације састављене од индивидуалних и колективних носилаца власти (држава у ужем смислу), већ и заштићеност територије и становништва обухваћених једном државном организацијом (држава у ширем смислу).

224 Прва четири одређења наведена су према: Маслеша, Р.: Теорије и системи сигурности, Магистрат, Сарајево, 2001, стр. 37–38. Реч је о дефиницијама (по редоследу приказивања): Јаворовић, Б.: Полиција и сигурност, Загреб, 1997, број 1–2; Ђорђевић, Н.: Безбедност и Југославија, Загреб, 1985; Bourguin, M.: Le probleme de la securité internationale, Recuil des Cours da L’ Academie de droit International, 1934; Benkowitz и Becket, International Encyclopedia of the Social Sciences, vol. XI, 1968; пета је дефиниција – Таталовић, С.: Исто, стр. 144, а шеста – Hewedy, A.: Militarization and Security in the Midle East, Printer Publishers, London, 1989, наведена према Таталовићу, стр. 145; последње је одређење – Милошевић, М.: Исто, стр. 3.

Савремени концепт националне безбедности

83

Према савременим (проширеним) схватањима, национална безбедност је225: − одлика самосталне и суверене државе која предузима одговорност за властиту безбедност, одговорност за глобалну безбедност, као и за безбедност свог народа, а састоји се од безбедности националног окружења, заштите живота људи, заштите личног и другог интереса, заштите људских права и слобода, одбране и успостављања националне безбедности, уређења темељних функција друштва и безбедности животне средине; − настојање националне државе да осигура свим члановима друштва безбедност од угрожавања споља (интервенције, напади, окупације, блокаде и др.) и унутар држава (угрожавање реда и мира, од криминала итд.). То је безбедност политичког народа која подразумева безбедност националне територије; заштиту живота људи и њихове имовине; заштиту и очување националне суверености; функционисање основних делатности друштва (економске, политичке, социјалне, културне, еколошке...); − физички опстанак једне државе и њеног становништва заједно са основним атрибутима независности и сталним материјалним просперитетом државе; − одређено стање (постигнуто или предвидиво) безбедности; функционално подручје деловања различитих стручних институција заједно са укупним настојањима усмереним ка постизању националних циљева и интереса, те институције безбедности повезане у систем. Национална безбедност треба да осигура стање у којем ће бити обезбеђена слобода државе и друштва, територијални интегритет и суверенитет државе у оквирима међународно прихваћених аранжмана, људске слободе и права грађана, политичка и социјална стабилност друштва и државе, стабилан економски развој и функционисање правне државе, стабилан јавни поредак и лична сигурност грађана, те здрави и стабилни еколошки услови; − стање у коме не постоји угрожавање основних вредности на којима се заснива опстанак, развој и просперитет одређене националне заједнице, као и права националних мањина и етничких група које уживају у одређеној држави, призната по међународним критеријумима и нормама; − безбедност грађана је један од два основна облика безбедности који се остварује предузимањем мера и активности на заштити живота, личне и имовинске сигурности грађана и обављањем других послова заштите безбедности грађана. Безбедност државе се остварује предузимањем мера и активности на заштити безбедности државе и на откривању и спречавању делатности усмерених ка подривању или рушењу уставом утврђеног поретка. Безбедност је правно уређиваним и обезбеђиваним друштвеним односима успостављено, одржавано и унапређивано стање у држави које омогућава ефективну заштићеност државе и грађана који у њој живе од свих (спољашњих и унутрашњих) противправних аката (активности) којима се угрожава уставни поредак, сувереност, независност и територијална целокупност државе, рад државних органа, обављање привредних и друштвених делатности и остваривање слобода, права и дужности човека и грађанина. 225 Прва три одређења су наведена према – Маслеша, Р.: Исто, стр. 37–38. Реч је о дефиницијама (по редоследу приказивања): Анжић, А.: Сугурносни систем Словеније, Љубљана, 1997; Гризолд, А.: Међународна сигурност, ФПЗ, Загреб, 1988 и 1998; Вукадиновић, Р.: Међународни политички односи, Загреб, 1990; четврто је одређење – Таталовић, С.: Исто, стр. 146–147, пето – Ковачевић, С.: Исто, стр. 96, а шесто – Милетић, С.: Исто, стр. 6.

84

Саша Мијалковић: Национална безбедност

Најзад, следе одређења која се по стилу разликују од претходних226: − једна нација је безбедна све док не мора да жртвује легитимне интересе (виталне вредности) како би избегла рат, а ако је нападнута, способна је да их одбрани победом у једном таквом сукобу; − у случају безбедности, разговор се води о тежњи ка слободи без претњи. Када се ова расправа тиче међународног система, безбедност се односи на способност државе и друштва да очувају независну самобитност и њихов функционални интегритет; − национална безбедност је психолошка слобода земље од страха да ће држава бити неспособна да се одупре претњама њеном опстанку и националним вредностима које потичу из иностранства или из саме земље; − национална безбедност је унутрашња и спољна безбедност у односу на безбедносне изазове, ризике и претње, с једне стране, и активности специјализованих институција и система националне безбедности у остваривању државне самобитности и заштите виталних националних интереса, уз поштовање владавине права, с друге стране; − национална безбедност је обезбеђење заштите појединца, друштва и државе од екстерних и интерних претњи политичке, економске, социјалне, војне, еколошке, информационе и друге природе у светлу постојећих ресурса и потенцијала; − у ужем смислу, национална безбедност је стање заштићеног, слободног, стабилног и извесног постојања, функционисања и развоја једне државе (земље), односно стање у којем нема озбиљних претњи и опасности за опстанак једне државе, за њену независност, територијалну целокупност и уставно-правни поредак, као и за живот, права и слободе њених грађана и здраву животну средину (стање неугрожености и безопасности). У ширем смислу, то је свеукупност објективних и субјективних чинилаца и околности (чињеница, односа, процеса, организација, институција и активности) од којих зависе опстанак, функционисање, развој и друге битне вредности једне државе (независност, територијална целокупност, уставно-правни поредак, живот, права и слободе њених грађана и здрава животна средина). Реч је само о неким од бројних одређења националне безбедности која, свакако, не искључују друге погледе на овај концепт.

3.2. Компоненте националне безбедности Идеја о компонентама националне безбедности најпре асоцира на структуру функције (група потфункција), стања и/или система (група подсистема и субјеката) националне безбедности.227 Стање националне безбедности је квалитативан статус виталних друштвених вредности и интереса који је остварен у одређеним сферама и секторима друштвеног и државног живота. Тако је, уважавањем различитих критеријума, могуће идентификовати више компоненти националне безбедности. Најопштија и најстарија је подела на: − унутрашњу безбедност и 226 Прва је дефиниција W. Lippmana, а друга B. Buzana. Наведено према: Симић, Д.: Исто, стр. 29; трећа је дефиниција Кегли, Ч. В., Виткоф, Ј. Р.: Исто, стр. 373, 655, 876; следи одређење Савић, А.: Национална безбедност, Криминалистичко-полицијска академија, Београд, 2007, стр. 59, па Петровић, С.: Исто, стр. 3–28 и Илић, П.: О дефинисању и дефиницијама националне безбедности, Војно дело – општевојни научно-теоријски часопис, број 2, Министарство одбране Републике Србије, Београд, 2012, стр. 137–138. 227 (Пот)функције, подсистеми и субјекти националне безбедности заправо су компоненте националног система безбедности, па ће им пажња бити посвећена у делу књиге о националном систему безбедности.

Савремени концепт националне безбедности

85

− спољну безбедност. Унутрашња безбедност је заштићеност виталних друштвених вредности и интереса унутар граница земље, од угрожавајућих појава које првенствено настају изнутра или су комбиноване (потпомогнуте) са угрожавајућим факторима који долазе споља. Мисли се, пре свега, на уставно уређење, политички, социјални и економски систем, људске слободе и права и животну средину. Спољна безбедност је заштићеност виталних друштвених вредности и интереса државе као субјекта међународних односа, од угрожавања које делују на међународној сцени. Реч је о заштићености суверенитета, територијалног интегритета и спољнополитичких интереса. Међутим, ово се схватање мора узети с резервом. Прво, многе угрожавајуће појаве настају истовременим, комбинованим или синхронизованим деловањем угрожавајућих фактора споља и изнутра. Друго, многе од њих су, без обзира на то да ли долазе споља или изнутра, истовремено деструктивне по више различитих традиционалних референтних вредности спољне и унутрашње безбедности државе. Уколико се за критеријум дефинисања и дистинкције компоненти националне безбедности узме сфера друштвеног и државног живота у оквиру које се достижу, уживају и штите виталне државне и националне вредности, може се говорити о компонентама (видовима, сферама, секторима): − мира и слободе (безбедности од војних изазова и претњи); − безбедности националног суверенитета; − безбедности територије; − безбедности политичког система и политичке независности; − безбедности правног поретка; − економске безбедности; − енергетске безбедности; − информационе безбедности; − социјалне безбедности; − еколошке безбедности и − безбедности националног идентитета, поноса, части и достојанства. С обзиром на референтне објекте безбедности, такође је могуће разликовати више компоненти националне безбедности, и то: − сектор безбедности појединца; − сектор безбедности друштвених (етничких, верских, расних, родних, полних, сексуалних, културних, вршњачких и других) група и мањина; − сектор безбедности целокупног друштва, рачунајући и безбедност његових чланова који живе у другим државама; − сектор безбедности државе и − сектор партиципирања државе у међународној и глобалној безбедности. Структурирање и приказивање националне безбедности као сложеног феномена који је састављен од више компоненти, учињен је из дидактичко-педагошких и тео-

86

Саша Мијалковић: Национална безбедност

ријских разлога. Практично, ове су сфере толико испреплетане, међуутицајне и међузависне да их је тешко јасно дистанцирати.228 Угрожавањем појединих, угрожавају се и друге компоненте националне безбедности.229 Истовремено, национална безбедност је генерално угрожена кад год је угрожена било која њена компонента. Уз то, строге границе између надлежности појединих субјеката безбедности који се традиционално старају о тзв. спољној безбедности земље (нпр., војска, органи спољне политике), односно о њеној унутрашњој безбедности (нпр., полиција), данас су готово превазиђене. Томе умногоме доприноси и експанзија тзв. недржавног сектора безбедности. Дакле, исправно је говорити само о свеобухватној, тј. инте­гралној националној безбедности, као „заокруженој“ (потпуној), јединственој и недељивој категорији, која обухвата све наведене компоненте.230

3.3. Дилема око терминолошког одређења националне безбедности Терминолошко обележавање националне безбедности намеће изве­сне дилеме: да ли је исправније користити синтагму „државна безбедност“ или синтагму „национална безбедност“? Дилема се мора разре­шити на нивоима етимолошке (семантичке) анализе обеју синтагми (државна, национална – придев; безбедност – именица), односно анализе безбедносних феномена који су њима обележени. За етимолошку дистинкцију ових синтагми неопходно је да се на кратко вратимо на одређење појмова држава и нација. „Буквална“ анализа ширег значења синтагме „државна безбедност“ упућује на то да се њоме означава безбедност конститутивних елемената државе: безбедност становништва, безбедност државне територије, безбедност и независност политичке власти, као и безбедност државних капацитета којима се улази у односе с другим државама. Анализа значења синтагме „национална безбедност“ упућује на најмање два приступа. Према првом, по коме је нација облик шире људске заједнице која настаје по основу заједничког живота и идентитета људи на истој територији, национална безбедност једнако је безбедност нације. Међутим, безбедност нације неодвојиво је повезана са безбедношћу социокултурног амбијента у којем нација егзистира, а то не мора да буде (национална) држава, са једном сувереном влашћу. Иако се то изричито не наглашава, национална безбедност би подразумевала безбедност нације (народа) која најчешће не живи у једној држави. У том смислу, појам националне безбедности је ширег географског обима од државе, и простире се тамо где и национални идентитет.231 Дакле, безбедност једне нације зависи од безбедности свих држава у којима живе њени припадници. Други је приступ по којем се нација и држава поистовећују, односно по којем из аспекта међународног права и односа имају идентичне конститутивне елементе. У том 228 На пример, однос економске са политичком, социјалном или еколошком сфером националне безбедности. 229 На пример, угрожавањем економске, угрожава се и социјална компонента националне безбедности. 230 У англосаксонској теорији безбедности, овакав приступ назива се обухватном националном безбедношћу (comprehensive security) јер, поред традиционалних војних, уважава и савремене економске, политичке и еколошке претње националној безбедности. Buzan, B., Hansen, L.: Исто, стр. 136. 231 „Мали проценат светске популације живи у етнички хомогеним државама и само се двадесетак земаља, претежно са не више од пола милиона становника, може назвати националним државама. Тек неколико њих са више од десет милиона становника су хомогене националне државе“. Scherrer, C. P.: Towards a comprehensive Analysis of Ethnicity and Mass Violence: Types, Dynamics, Characteristics and Trends, Ethnicity and Intra-State Conflict (eds. Wiberg, H., Scherrer, C. P.), Ashgate, Aldershot, UK, 1999, pp. 52–88, у: Реформа сектора безбедности, стр. 325–326.

Савремени концепт националне безбедности

87

случају, безбедност нације поистовећује се са безбедношћу државе у оквирима државног суверенитета и територијалног интегритета (безбедност нације једнако је безбедност националне државе). Прву концепцију националне безбедности заступају велике силе, које имају довољно националне моћи да своје интересе штите широм планете, док другу концепцију заступају остале и тзв. слабе и неуспешне државе. Синтагмом „државна безбедност“ наглашава се безбедност државе, што подразумева и безбедност становништва које живи унутар њене територије и под њеном је влашћу. Синтагмом „национална безбедност“ наглашава се безбедност нације (народа, становништва), што изричито не искључује и безбедност државе – глобалне организације у оквиру које нација егзистира. Дакле, иако нису апсолутни синоними, јер се у етимолошком смислу обими и садржаји појмова национална безбедност и државна безбедност разликују, између ових синтагми се условно може ставити знак једнакости. Генерално, њима се обележава безбедност државе и друштва – становништва које у њој живи, а неретко и припадника нације који живе ван граница домицилне државе. У безбедносној пракси, али и у теорији „источног лагера“, током хладног рата претежно се користила синтагма „државна безбедност“. Њоме је првенствено обележавана тзв. спољна безбедност државе, односно безбедност од војних напада који би угрозили суверенитет, независност и територијални интегритет земље, као и немешање у унутрашња питања и послове држава. У ужем смислу, реч је о стању заштићености државе од политичког криминала, као и о организацији и функцији државног система који му се супротставља. У најужем смислу, државна безбедност је безбедност режима232, односно политичког поретка, структуре и носилаца власти, а неретко и владајуће класе као непосредно шире категорије. Паралелно, у англосаксонској безбедносној пракси претежно се користила синтагма „национална безбедност“ под којом се, првенствено, подразумевао опстанак државе, односно извесност остваривања нацио­налних интереса у спољној политици, као и одсуство војних претњи и страха које оне узрокују, а неретко и тзв. унутрашња безбедност државе. Истовремено, под државном безбедношћу подразумевала се физичка „безбедност од војних напада, политичка аутономија од других држава и међународних центара моћи, национални (економски, друштвени, образовни, политички итд.) напредак и власт – способност управљања властитим подручјем, као и моћ и легитимитет задобијања послушности и гушења непослушности.“233 232 Безбедност режима је стање у којем су владајуће елите безбедне од насилних изазова њиховој владавини. Израженији је у тоталитарним државама (где елите настојањем успостављања учинковитије власти узрокују изазове свом ауторитету од стране моћних група у друштву) и у слабим (пропалим) државама (у којима је, због слабих институционалних капацитета, капацитета принуде и националне кохезије, опасност од унутрашњих угрожавања безбедности као што су сиромаштво, глад, друштвено насиље, политичка нестабилност, пролиферација оружја, криминал, тероризам, друштвени слом, економска пропаст, загађење животне средине, епидемије, насилна промена власти, оружана побуна, отцепљење дела територије, устанак, геноцид, војна диктатура и сл., већа од спољних претњи држави). Опасност од слома државе због безбедносних проблема који делују изнутра назива се дилемом небезбедности која, за разлику од безбедносне дилеме с којим се суочавају јаке и развије државе, погађа сиромашније и неразвијене државе. Небезбедност у слабим државама последица је историјског процеса изградње државе, структуре и процеса постојећег међународног поретка и безбедносних стратегија које су прихватиле елите слабих држава. Jackson, R.: Sigurnost režima, Suvremene sigurnosne studije (ur. Collins, A.), Politička kultura, Zagreb, 2010, str. 172−173, 187; Collapsed States: The Disintegration and Restoration of Legitimate Authority (ed. Zartmen, I. W.), Lynne Rienner, Boulder, 1995. 233 Morgan, P.: Sigurnost u međunarodnoj politici, Suvremene sigurnosne studije (prevod, ur. Collins, A.), Politička kultura, Zagreb, 2010, str. 30−31.

88

Саша Мијалковић: Национална безбедност

У нашој земљи, као што је речено, у прошлости је била заступљенија употреба синтагме „државна безбедност“, под којом се генерално, неоправдано и сувише уско, истовремено подразумевала спољна безбедност земље, безбедност поретка власти и групе на власти, односно заштићеност државе и уставног уређења од политичког криминала. Сваки облик политичког криминала, али и напада на режим, сматран је угрожавањем државне безбедности. То је стављало знак једнакости између овог концепта и обавештајне службе, која је примарно била задужена за супротстављање политичком криминалу. Савременије поимање државне безбедности подразумева „заштиту безбедности државе и откривање или спречавање делатности усмерених ка подривању или рушењу уставом утврђеног поретка“234, што је шири приступ. Дакле, државна безбедност је ужег обима и садржаја, поткатегорија је и конституенс националне безбедности. После промена власти и државног поретка почетком XXI века, синтагма „национална безбедност“ преовладала је у домаћој оперативној и научној употреби, и њоме се обележава свеобухватна (интегрална) друштвена и државна безбедност. Генерално, синтагма „национална безбедност“ недвосмислено указује на то да је објект безбедности нација и намеће питање веза нације и државе. Уколико се нација и држава просторно подударају, сврха државе огледа се у заштити и омогућавању изражавања независног културног ентитета.235 Међутим, мало је националних држава, па су обим и садржај синтагме „национална безбедност“ недовољни да би означили савремено поимање овог концепта. Зато се и користи симболично, у пренесеном значењу, за означавање безбедности државе и друштва (становништва и нације). Ово потврђује и следећа кратка компаративна анализа синтагми „државна безбедност“ и „национална безбедност“: „полазећи од теза (ноторних чињеница) да је безбедност најмање спорни циљ државне политике; да не постоји увек сагласност целог становништва у погледу основних добара која никако не смеју бити угрожена; да је још мања вероватноћа сагласности око извора опасности и начина којима се треба штитити; да постоји тежња код доносилаца одлука (елите) да се класни, групни, чак и лични интереси представе као национални; да постоји, некада већа а некада мања, могућност да личност одлучиоца (његова несигурност) „обоји“ одлуке о претходним питањима; да страним државама није свеједно какав је режим на власти, те да ниједан режим није равнодушан према томе да ли му иностранство даје или не даје подршку, могу се извести следећи закључци: − национална безбедност је у стварности скоро истоветна с државном безбедношћу: оне се бране од угрожавања споља и изнутра, према томе одакле елити на власти долази опасност, па се и мере заштите државе, кроз заштиту заједничких вредности, неретко приказују као мере заштите нације (друштва, народа); − при томе је врло тешко разликовати употребу од злоупотребе: разни политички потези се предузимају и промене се догађају под изговором заштите националних вредности и интереса од угрожавања, иако њихов мотив може да буде и заштита интереса елите на власти или, неретко, и друге државе. Јавно пропагирање идеје националне безбедности, те акције и промене којима се осигуравају слобода, безбедност и моћ 234 Милетић, С.: Исто, стр. 16. 235 Нација је веза између државе и друштва. Ако претпоставимо да држава штити културни ентитет, онда су живот и култура значајни национални безбедносни приоритети. Buzan, B.: The Idea of the State and National Security, Perspectives on World Politics (eds. Little, R., Smith, M.), Routledge, London–New York, 2006, p. 29–30.

Савремени концепт националне безбедности

89

друштва и државе, наићи ће на подршку грађана. У последњем случају, то ће подржати и друге државе, уколико је то мотивисано њиховом безбедношћу или интересима.“236 За потребе ове научне дисциплине користиће се синтагма „национална безбедност“, под којом ће се подразумевати безбедност и заштита друштва (становништва и нације) и државе од свеколиког (војног и невојног, унутрашњег и спољног) угрожавања, као и њихово партиципирање у сферама међународне и глобалне безбедности.

4. Однос националне безбедности и других концепата безбедности Концепт интегралне националне безбедности уважава све објекте и њихове вредности и „раскрсница“ је компромисних и толерантних веза свих концепата безбедности: држава је једини константни гарант безбедности јер за то има неопходне кадровске, организационе и материјалне капацитете, па се и безбедност државе простире од државе и нације према појединцу, односно од државе (преко њених односа са другим државама) ка међународној и глобалној безбедности. Унапређење или угрожавање једног од њих доприноси унапређењу или угрожавању других нивоа безбедности.

4.1. Однос националне безбедности и безбедности људи Однос безбедности људи и безбедности државе је мултиваријантан: прво, држава је дужна да појединцу и групама осигура безбедност јер је на то обавезују међународни и национални правни поредак; истовремено, држава често нарушава безбедност појединаца и група, ограничавајући им слободе и права или толеришући такву праксу (репресивним законодавством и праксом владе, толерисањем злоупотреба и прекорачења овлашћења појединих државних службеника итд.); угрожавање безбедности државе као међу­народног субјекта рефлектује се, макар посредно, на безбедност („ни кривог, ни дужног“) појединца; најзад, безбедност људи, као једног од основних конституенаса државе, услов је њене безбедности. Без по­мо­ћи др­жа­ве, чо­век не мо­же се­би да осигура за­до­во­ља­ва­ју­ћи ниво без­бед­ ности. Свој­ство и же­ља не­ких љу­ди да за­ди­ру у ту­ђе сло­бо­де и пра­ва и да при том кр­ше про­пи­се, зах­те­ва де­лат­ност др­жа­ве на спре­ча­ва­њу су­ко­ба ме­ђу љу­ди­ма и одр­жа­ва­њу без­бед­но­сти. С јед­не стра­не, то је по­тре­ба чо­ве­ка, а с дру­ге стране за­да­так, од­го­вор­ност и дру­штве­ни циљ др­жа­ве.237 Нормирајући друштвене процесе и односе и контролишући њихово спровођење, држава штити безбедност појединца. Однос појединца и државе чини низ права и обавеза. Појединац има право и дужност да самоиницијативно и самоодговорно, у границама личних могућности и правног поретка, штити безбедност државе, међународне вредности, личну безбедност и безбедност других. Истовремено, дужан је да поштује национално право, па и да се на захтев државе ангажује у заштити националне безбедности (нпр., војна, радна и материјална обавеза у одбрани земље и у ванредним ситуацијама). Као порески обвезник, он истовремено од државе очекује да му она гарантује безбедност и да заштити његове 236 Димитријевић, В.: Исто, стр. 40–43. 237 Ми­ле­тић, С.: Исто, стр. 1–3.

90

Саша Мијалковић: Национална безбедност

вредности, слободе и права. Стога је неопходно да држава има развијен правни поредак који је сагласан међународном праву, развијен систем безбедности, али и вољу политичких одлучилаца и управљачког нивоа система безбедности да штите све грађана и њихове вредности у свим сферама друштвеног живота. Истовремено, „национална безбедност је уврежена у државној и националној посебности и идентитету, у припадању политичкој заједници, коју човек осећа као своју и онда када жели да је мења и побољшава. Од ње очекује личну безбедност. Национална безбедност је стање које се жели из тог јаког разлога.“238 Исто је и у погледу односа појединца и међународног поретка. Ово нарочито у сфери међународне гаранције људских слобода и права и њихове кривичноправне заштите, односно кривичне одговорности за злочине против добара и вредности заштићених међународним правом (геноцид, ратни злочин), када појединац постаје субјект међународног права и међународних односа. Идеалне су ситуације у којима се интереси националне безбедности подударају са идејом безбедности људи или када је држава довољно моћна да несметано штити своје интересе, али и политички коректна и економски снажна да заштити вредности и интересе човека. Међутим, у историји се често рађала дилема приоритета: државна безбедност или безбедност људи? Неспорно је да борба за државне интересе може да угрози безбедност људи.239 Истовремено, овакви, али и други проблеми тзв. појединачне, људске и социјеталне безбедности240 могу да кулминирају конфликтом, па и оружаним насиљем, што за државу постаје проблем националне безбедности. Интервенција међународне заједнице против државе која угрожава људску или социјеталну безбедност може да има ефекте угрожавања националне безбедности. Исто је и са помоћи држава матица својим сународницима којима су у другим државама угрожена људска и/или социјетална безбедност. И обрнуто, помоћ других држава земљи чија је национална безбедност угрожена насиљем појединих мањина, може да се протумачи као угрожавање људске или социјеталне безбедности. Посебно је значајан однос државе према жртвама криминала, ратова или природних катастрофа. Наиме, жртве су појединци чије су лич­не вред­но­сти и до­бра угрожени. Национални систем безбедности је дужан да заштити појединца од угрожавања (виктимизације). Међутим, због ограничене предвидивости настанка угрожавајућих појава, држава често није у могућности да то спречи. Истовремено, жртве често бивају секундарно виктимизиране. Реч је о неадекватној реакцији националног система безбедности који жртву сматра преступником одређених прописа, или јој ускраћује одређене видове заштите, помоћи и подршке које јој гарантују национално и међународно право. Тиме она по други пут постаје жртва.241 Даљи неадекватан третман жр238 „Ова особина и ово осећање нису вечити, нити се код свих људи и у свим срединама испољавају на исти начин. Али, несумљиво је да је постојање националне државе код већине политички свесних људи данашњице један од најважнијих услова за достојно битисање и да је мотив одбране такве државе или борбе да се она створи, распрострањен широм Земљине кугле.“ Димитријевић, В.: Безбедност и политичка заједница, стр. 42–43. 239 На пример, неправилном прерасподелом националног богатства у корист државе, занемаривањем социјалне сигурности грађана, вођењем ратова са другим државама, санкционисањем државе због кршења међународног права, инсталирањем тоталитарних и терорских режима који апарат принуде злоупотребљавају против народа или других држава, политичким прогоном неистомишљеника и припадника националних мањина итд. 240 На пример, тежња националних мањина да се територијално припоје држави матици, систематско насиље једне групе над другом, борба за социјална и економска права итд. 241 На пример, странац – жртва трговине људима бива осуђен због илегалног боравка у земљи и протеран.

Савремени концепт националне безбедности

91

тава од стране система безбедности може да услови терцијарну виктимизацију, односно ревиктимизацију. Реч је о томе да жртва опет бива угрожена истом или другом деструктивном појавом.242 Појединац штити безбедност државе, али је и угрожава, што важи и за однос државе према појединцу: „држава је главни извор безбедности и небезбедности појединца. Како моћ државе расте, она постаје већи извор опасности за појединца. Њена стабилност не долази само од њене цетрализоване моћи, него и од разумевања грађана да је задирање моћне државе са развијеним поретком у њихову безбедност мање зло него кад то чини држава која је мање моћна и има неразвијенији поредак. Степен преваге националне безбедности над безбедношћу појединца зависи од тога да ли је реч о тзв. минималној држави (држава која почива на вољи грађана да се њима влада и која, старајући се о сопственим вредностима и националној безбедности, полази од вредности и безбедности појединца) или о тзв. максималној држави (држава и нација – чешће владајуће класе, имају сопствене вредности и интересе који су изнад вредности и интереса појединаца). Тако се претње појединцу које долазе од стране државе могу класификовати у четири групе, на: − оне које настају из домаћег законодавства, као резултат непримереног или претераног чувања реда („злоупотребљена или мањкава правда“ – неефикасни механизми формалне социјалне контроле злочина); − оне које настају из политичких немира, односно борбе за контролу институција државе (разни облици политичког насиља попут тероризма, ванредног стања, грађанских ратова, грађанских нереда и др.); − оне које произлазе из спољне политичке безбедности државе (агресија, инвазија, мешање у унутрашње ствари, санкције, учешће грађана у рату и др.) и − оне које се односе на комплекс људских права (угрожавање безбедности појединца од стране државе непоштовањем међународних стандарда људских права, што често узрокује угрожавање националне безбедности од стране међународне заједнице)“.243 Истовремено, овај се однос може посматрати и у супротном правцу. Претње по државу које долазе од појединца могу да се поделе на: − противдржавне активности појединаца и субдржавних група (атентати, тероризам, државни удар, сепаратизам, револуције и др.); − „петоколонашке“ активности грађана у корист интереса других држава; − широки политички притисци, захтеви и ограничења од стране грађана (јавног мнења, националистичких и религијских покрета, невладиних организација) према држави (носиоцима политичке власти) и − улога коју појединци играју као лидери државе (тежња појединаца и група да лична виђења и пројекције државног живота и безбедносне политике постану државне)244. 242 На пример, жртва која је избављена из мрежа трговине људима поново постаје жртва трговине људима јер јој држава није пружила никакву заштиту, помоћ и подршку, односно прибегава самоугрожавању (алкохолизам, наркоманија, самоубиство као „једини излази из проблема“). 243 Buzan, B.: People, States & Fear – An Agenda for International Security Studies in the Post-Cold War Era, стр. 39–48. 244 Исто, стр. 52–54.

92

Саша Мијалковић: Национална безбедност

Безбедност појединца и друштва данас су интегралне компоненте националне безбедности, а заштита безбедности човека – једна од потфункција националне безбедности. Истовремено, појединац је дужан да, у границама закона и личних могућности, штити националну безбедност.

4.2. Однос националне безбедности са међународном и глобалном безбедношћу Држава је један од доминантних субјеката међународних односа и међународног права. Уз то, безбедност државе је збирно стање њене тзв. унутрашње и спољне безбедности, као и стања безбедности на међународном плану. Стога је јасно да се национална безбедност не може посматрати изоловано од међународних односа, међународне и глобалне безбедности. Међународни односи су односи држава, међународних (међудржавних – међувладиних) организација и транснационалних субјеката (међународних невладиних организација и транснационалних политичких покрета, верских организација, привредних организација и неформалних друштвених група – секти, тајних друштава, друштава финансијских олигарха итд.).245 Како су међународни односи гарант, али и извор угрожавања националних интереса, многе државе своју безбедност везују за државе – војне силе и међународне организације.246 И поред тога, државе су често суочене с дилемом: национална или међународна безбедност? Иако је значај оба нивоа безбедности неспоран за државу и друштво, мало је вероватно да ће нека држава занемарити сопствене вредности, интересе и безбедност за рачун вредности, интереса и безбедности међународне заједнице или региона. Вероватније је извесно делимично самоограничавање државе у погледу њиховог достизања и безусловне заштите, у ситуацијама када би то могло да угрози друге државе или међународну заједницу. Како се међународна безбедност у крајњем случају своди на безбедност држава које су чланице међународне заједнице, од понашања и стања безбедности држава често зависе безбедност других држава, међународна и глобална безбедност, и обрнуто. Истовремено, вишедимензионална повезаност савремених држава доприноси да угрожавање националне безбедности једне државе утиче на националну безбедност државе која није непосредно погођена угрожавајућом појавом. Даље, иако се своди на безбедност држава које чине међународни регион или заједницу, међународна безбедност није прост збир њихових националних безбедности.247 Штитећи своје вредности и интересе, државе некада случајно или (зло)намерно, па и веома грубо повређују и поткопавају вредности и онемогућавају реализовање интереса других држава. Примери за то су бројни, а крећу се у опсегу од отворених (јавних – претње, уцене) до тајних (перфидних – специјалне обавештајне операције), односно 245 Димитријевић, В.; Стојановић, Р.: Исто, стр. 141–196. 246 Опширније у: Мијалковић, С.; Никач, Ж.: Заштита националних интереса Републике Србије у процесу међународних интеграција, Српска политичка мисао, број 4, Институт за политичке студије, Београд, 2012, стр. 273−299. 247 Напротив, могуће су ситуације „редовног стања“ безбедности државе, уз истовремено нарушену безбедност непосредног или даљег окружења; и супротно: безбедност једне земље је угрожена док је стање међународне безбедности, па и безбедности њеног региона, стабилно.

Савремени концепт националне безбедности

93

од невојних (нпр., економски бојкот), па до крајње окрутних (нпр., оружана агресија). Сукоби између држава, без обзира на њихов облик, интензитет и озбиљност последица, готово се увек рефлектују на регионалну, а некад и на безбедност ширег геопростора. Стога је уздржавање државе од задирања у вредности и интересе других држава, уз развијање међународне сарадње, поверења и толеранције, услов међународне безбедности. Идеја спречавања и регулисања „анархије и аномије“, те сукоба на међународној сцени операционализована је дефинисањем извесних правила понашања у међуодносима. Тако је настало међународно право, којим је забрањена агресија, дефинисана правила ратовања и основи за примену права државе на самоодбрану итд. Предмет интересовања међународног права су и друге сфере међународног живота (нпр., економска, саобраћајна, миграциона, енергетска итд.). Посебно је значајна област људских права, као и регулисање положаја појединца и појединих друштвених група унутар државе. Најзад, међународним кривичним правом инкриминисана су одређена деструктивна понашања појединаца и држава према другим државама и друштвеним групама.248 Тако су многе традиционално унутрашње ствари државе прешле у сферу интересовања међународног права, па се међународна заједница стара и о тзв. појединачној, људској и социјеталној безбедности, што нужно задире у сферу националне безбедности. Међународноправни допринос превенцији унутрашњих и међународних конфликата је евидентан, нарочито кроз механизме колективне безбедности и колективне одбране. Тиме су инструменти међународне безбедности стављени у функцију националне безбедности. Осим тога, повезивање држава ради очувања њихове безбедности свакако се директно рефлектује на међународну безбедност, што потврђују и идеје безбедносне заједнице, режима и комплекса, односно сарадње у безбедности. Однос националне и глобалне безбедности готово је идентичан односу националне и међународне безбедности. Изнета теза по којој ће Земља, захваљујући сведимензионалној глобализацији, сваким даном бити „све мања“, указује на реалност континуиране потенцијалне угрожености безбедности било које државе ефектима деструктивне појаве која се развија на територијама држава које су удаљене хиљадама километара.249 Дакле, национална безбедност је у функцији глобалне безбедности и обрнуто. Превазилажењем глобалних изазова, ризика и претњи од стране држава на националном нивоу, доприноси се сопственој безбедности, безбедности других држава и глобалној безбедности; њиховим развојем на националном нивоу угрожавају се сви нивои безбедности. Потенцијална угроженост човечанства све деструктивнијим појавама планетарних димензија може се превазићи само искреном сарадњом држава које морају да ограниче реализовање личних интереса. Њихово усмеравање ка заједничким, универзалним вредностима и интересима тренутно је могуће само у оквиру међународних организација, институција и тела, односно посредством међународног права и стандарда. 248 Тако је формиран и Међународни кривични трибунал за бившу Југославију, чијим су Статутом дефинисана извесна кривична дела. Опширније, у – The Activity of ICTY and National War Crimes Judiciary, (ed. Bandović, I.), Belgrade Center for Human Rights, Belgrade, 2005. 249 Конкретније, проблеми Чернобиља, Козлодуја и Фукушиме нису само проблеми земаља бившег СССР-а, Бугарске и Јапана, већ и многих других земаља. Идентичног су значаја проблеми неконтролисаног ширења оружја за масовно уништавање, али и цунамија који су последица подводних и подземних нуклеарних проба. Најзад, не смемо заборавити HIV, птичји и свињски грип, SARS, недостатак енергената, пијаће воде, глад и болести услед деградације животне средине итд.

94

Саша Мијалковић: Национална безбедност

Да закључимо: национална и међународна безбедност су комплементарне категорије. Иако се могу посматрати независно једна од друге, иако су могуће ситуације у којима угрожена национална безбедност не дестабилизује међународну безбедност и обрнуто, ови феномени су најчешће у односу међуутицаја и међузависности. Спона националне са међународном и глобалном безбедношћу су међународно право, међународни односи и међународне организације, односно безбедност људи. Слична је ситуација и у погледу односа националне и глобалне безбедности: у интересу је држава да савесно партиципирају у решавању проблема глобалне безбедности, јер то очигледно има позитивне повратне ефекте по националну безбедност, али и по безбедност људи. И обрнуто, нарушавање глобалне безбедности од стране једне државе штетно ће деловати и по безбедност других држава и њихових грађана, иако је њихов личан однос према глобалној безбедности савестан. Зато је неопходно да се снаге, напори и средства који су традиционално у функцији милитаризоване националне безбедности пре­усмере ка решавању војних и невојних проблема међународне и глобалне безбедности. Уна­пређивањем безбедности човечанства и међународног поретка, унапредиће се и безбедност држава и људи.

4.3. Однос националне безбедности и недржавног сектора безбедности Недржавни сектор безбедности има респективне кадровске и материјално-техничке потенцијале. Стога је интерес државе да га нормативним уређивањем стави под институционалну контролу. Наиме, непостојањем закона и подзаконских прописа којима се уређују оснивање, организација и надлежност субјеката недржавног сектора безбедности, и непостојањем специјализованих механизама и тела за његову ефикасну контролу, стварају се могућности за незаконито деловање појединаца, па и правних лица из овог сектора (корупција, нелојална конкуренција, прање новца итд.).250 Осим тога, нормирањем ове области омогућава се умрежавање државног и недржавног сектора безбедности. Тиме се поменути ресурси недржавног сектора стављају у функцију безбедности физичких и правних лица, али и друштва и државе. Посебно је осетљиво питање ангажовања бивших, а неретко и активних припадника националног система безбедности, пре свега, полицијских и војних службеника. Стручна знања и вештине, психофизичке способности, искуства са ратишта и у раду са законским преступницима, службено оружје, легитимација и униформа, познанства у државном сектору безбедности, али и оперативна упоришта у криминалном миљеу, приступ базама података одређених државних органа, приступ извесним савременим техничким средствима за надзор лица итд., полицајце посебно препоручује за ангажо-

250 Искуства говоре да су неке агенције за приватно обезбеђење у власништву лица која су (ин)директно повезана са организованим, привредним и еколошким криминалом. Оне често обезбеђују лица из криминалне средине, односно служе као „средство за вршење неких кривичних дела“ попут уцена, изнуда, претњи, рекетирања, отмица итд. Рељановић, М.: Приватне снаге обезбеђења, Борба против организованог криминала у Србији – Од постојећег законодавства до свеобухватног предлога реформе, Институт за упоредно право Београд и Одсек за упоредно и кривично право Универзитета у Фиренци, UNICRI, Београд, 2008, стр. 78–79.

Савремени концепт националне безбедности

95

вање у овом сектору. Осим што су неспојиви са службеном дужношћу, такви поступци често имају обележја кривичних дела.251 Стога, с једне стране, државе доносе законе којима прописују: услове оснивања субјеката недржавног сектора безбедности; њихову надлежност, овлашћења и дужности, нарочито у погледу услова и начина примене средстава принуде и средстава којима се задире у право лица на приватност; начин обављања послова безбедности; услове и начин стицања, продужавања и одузимања лиценци за рад; начин контроле и управног надзора њиховог рада и санкционисања за повреду прописа националног права; услове и начин пријема лица у радни однос, њиховог евидентирања и остваривања права из области радног, здравственог и социјалног права; начин безбедносних, здравствених и провера психофизичких способности кандидата и припадника приватних безбедносних компанија, као и механизме контроле над овим видовима провера; стандарде едукације будућих припадника недржавног сектора безбедности; начин вођења службене, пословне и финансијске документације; начин опремања правних лица и њихових радника; однос недржавног и државног сектора безбедности; заштиту тајних података, података о личности и људских слобода и права од „задирања у приватни живот грађана“ итд. Тиме се недржавни сектор безбедности институционализује и поприма формално обележје заштитника једног дела тзв. јавне и приватне безбедности.252 С друге стране, држава прописује стандарде обуке и контролу рада припадника недржавног сектора безбедности. Тиме доприноси едукацији и развоју њихове безбедносне, професионалне и пословне културе. Повећањем самоодговорности, развија се свест о неопходности деловања у општем интересу и у духу закона, али и самоиници­ јативност у личном доприносу заштити и унапређењу безбедности грађана и државе. Најзад, држава у обављању бројних послова безбедности може да се ослони управо на субјекте недржавног сектора безбедности.253

251 На пример, злоупотреба службеног положаја, одавање службене тајне, непријављивање извршеног кривичног дела или лица као извршиоца дела итд. Криминализовани припадници снага безбедности су, неретко, и у улози посредника или курира који превозе дрогу, оружје, кријумчаре мигранте, цигарете, нафту и слично, или су непосредно обезбеђење „мафијашких шефова“. 252 Проблем правне нерегулисаности недржавног сектора безбедности често се везује за лобистичке групе преко којих се „саботира“ скупштински рад. Крајњи мотив је искључиво финансијски, односно онемогућавање праћења, контроле и опорезивања капитала стеченог пружањем безбедносних услуга. Тиме се угрожава и финансијска безбедност државе. 253 Недржавном сектору безбедности поверавају се и изузетно озбиљни послови заштите безбедности људи и имовине. На пример, током Олимпијских игара у Лондону 2012. године, укупним пословима безбедносне заштите грађана, такмичара и такмичења руководила је приватна безбедносна компанија G4S, којој су биле подређене полицијске, обавештајне и војне снаге Велике Британије.

УГРОЖАВАЊЕ НАЦИОНАЛНЕ БЕЗБЕДНОСТИ

III

ГЛАВА

1. Појам угрожавања националне безбедности За разлику од традиционалног приступа националној безбедности у оквиру кога су војне претње и субверзије највеће опасности, данас су безбедносни изазови, ризици и претње државним и националним вредностима „пре унутрашњи, него спољни и пре невојни, него војни; пре долазе од недржавних актера, него од суверених држава“.254 Данас доминирају политичке претње (унутрашња нестабилност, „неуспешне државе“, тероризам, кршење људских права итд.), економске претње (сиромаштво, растући јаз између сиромашних и богатих, међународне финансијске рецесије, утицај неформалних центара финансијске моћи, пиратерија итд.), човеком изазване еколошке претње (нуклеарне катастрофе, планетарни еколошки проблеми, деградација земљишта и воде, мањак хране и других природних ресурса итд.) и друштвене претње (сукоб мањине и већине, пренасељеност, организовани криминал, илегалне миграције, инфективне болести и заразе итд.). То је условило померање пажње са тзв. војне ка тзв. обухватној безбедности.255 Према домаћем праву, угрожавања (националне) безбедности начелно се деле на: – војне изазове, ризике и претње безбедности који се испољавају као: агресија, оружана побуна и други облици употребом оружане силе, и на – невојне изазове, ризике и претње безбедности који се испољавају као: тероризам, организовани криминал, корупција, елементарне непогоде, техничко-технолошке и друге несреће и опасности.256 Стратегијом националне безбедности Републике Србије257 идентификовани су доминантни изазови, ризици и претње безбедности државе, као и проблеми безбедности 254 Terriff, T., Croft, S., James, L., Morgan, P. M.: Security Studies Today, Polity Press, Cambridge, 2001, p. 135. 255 Parliamentary Oversight of the Security Sector – Principles, mechanisms and practices, DCAF–InterParliamentary Union–CCMR, Belgrade, 2000, p. 16. Слично, према Уједињеним нацијама најозбиљније претње су: економске и друштвене претње (укључујући сиромаштво, заразне болести и еколошка уништавања), унутардржавни сукоби (укључујући грађански рат, геноцид и масовна недела), нуклеарно, радиолошко, хемијско и биолошко оружје, тероризам и међународни организовани криминал. Закључак Панел дискусије генералног секретара УН на високом нивоу о претњама, изазовима и променама (2004). Вилијамс, П. Д.: Увод у студије безбедности, Увод у студије безбедности (ур. Вилијамс, П. Д.), Службени гласник и Факултет безбедности Универзитета у Београду, Београд, 2012, стр. 48. 256 Члан 4, ст. 1, т. 10–11 Закона о одбрани, Службени гласник РС, број 116/2007, 88/2009, 88/2009−др. закон, 104/2009−др. закон и 10/2015. 257 Види главу I. – Безбедносно окружење и главу II. – Изазови, ризици и претње безбедности.

Саша Мијалковић: Национална безбедност

98

међународног (глобалног и регионалног) окружења који угрожавају стабилност наше земље, других земаља и региона. Табела 6 − Доминантне савремене безбедносне претње258 ПРЕТЊЕ

појединци

од појединаца

криминал, злочини из мржње

од друштвених група

злочини из мржње

од влада

угрожавање људских права

глобалног домашаја

нељудског порекла

сиромаштво, индустријски акциденти, загађење заразе, природне катастрофе

ОБЈЕКТИ УГРОЖАВАЊА владе/ друштвене групе државе ратни злочини, тероризам

свет

тероризам

НХБ тероризам

тероризам, геноцид, културоцид геноцид, политицид, културоцид

тероризам, грађански рат, оружана побуна

НХБ тероризам

рат, економске санкције

нуклеарни рат

глобално загревање

глобално загревање природне катастрофе, индустријски акциденти,

астероид, пад комете

Најизраженијим изазовима, ризицима и претњама безбедности глобалног окружења сматрају се: регионални и локални сукоби, етнички и верски екстремизам, тероризам, организовани криминал, пролиферација оружја за масовно уништење и илегалне миграције, макроекономски поремећаји и кризе, социјални немири, као и све израженији дефицит енергетских ресурса. Посебно је опасна пракса превентивних напада и интервенционизма у унутрашње ствари суверених држава, кршењем Повеље Уједињених нација. Проблеми безбедности су, из претежно војне сфере, очигледно проширени и на друге димензије безбедности, пре свега, на економску, енергетску, социјеталну и еколошку. Уз то и све више постају непредвидиви, асиметрични и транснационални. Доминантни проблеми европске безбедности су, пре свега: тероризам, организовани криминал, ширење оружја за масовно уништење, eтнички и верски екстремизми и илегалне миграције. Они су најизраженији у југоисточној Европи. Безбедност Републике Србије данас је умногоме по­бољ­ша­на у од­но­су на по­след­њу де­це­ни­ју XX ве­ка чему је зна­тно допринела њена проевропска политичка оријентација. Ово, као и тежња на­че­лно истим ци­ви­ли­за­циј­ским вредности­ма и инте­гра­ци­ја­ма свих зе­маља ре­ги­о­на, смањило је мо­гућ­ност ди­рект­не прет­ње или агре­си­је на Републику Србију. Ору­жа­ни су­ко­би би­ли би мо­гу­ћи је­ди­но у слу­ча­ју гло­бал­не и региoнал­не кри­зе, што је данас ма­ло ве­ро­ват­но због из­гра­ђених ме­ха­ни­за­ма међународне безбедности. Доминантни извор нестабилности Републике Србије је безбедносна ситуација на територији Аутономне покрајине Косова и Метохије, настала успостављањем међународног статуса и нелегалним самопрокламовањем „Републике Косово“. Њу карактеришу: страх и општа несигурност узроковани етнички мотивисаним насиљем над 258 Преузето (и измењено и допуњено) из: Hough, P.: Исто, стр. 18.

Угрожавање националне безбедности

99

припадницима српског народа и мањинских етничких заједница, спора изградња демократских институција и демократске политичке културе и односа, непоштовање основних људских права, ускраћивање слободе кретања, експанзија организованог криминала (прве­нст­ве­но нарко-криминала, трговине оружјем и људима, илегалних миграција), узурпација и уништавање приватне имовине и културно-историјског наслеђа и отежан процес повратка прогнаних и интерно расељених лица. Осим тога, најизраженији су безбедносни изазови, ризици и претње попут: тероризма, оружане побуне, спорова уз употребу оружја, сепара­тизма, разних облика организованог криминала, етничке и верске нетолеранције и екстремизма, обавештајне делатности других држава, пролиферације оружја за масовно уништење, корупције, проблема економског развоја, енергетске небез­бед­но­сти, неравномерног привредног и демографског развоја, нерешеног статуса и тешког положаја избеглих, прогнаних и интерно расељених лица, недо­вршеног процеса разграничења између држава некадашње СФРЈ, неконтро­лисаног трошења природних ресурса и угрожавања животне средине, последица елементарних непогода и техничких и технолошких несрећа, као и угрожавања животне средине и здравља грађана, опасности повезаних са појав­љи­ вањем и ширењем инфективних болести код људи и зараза код животиња, наркоманије, дестру­к­ти­вног деловања појединих верских секти и култова, високоте­хно­лошког криминала и угрожавања информационих и теле­ко­му­ни­кационих система и промена климе. Најзад, у стратегији је наглашено и то да је, с мањом или већом верова­тноћом испољавања и препознавања, могућа и злоупотреба нових техно­логија и научних достигнућа у области информатике, генетског инжење­ринга, медицине, метеорологије и других научних области. Табела 7 − Процена ризика и претњи по безбедност Републике Србије259 Р. Б.

РИЗИЦИ И ПРЕТЊЕ

1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8.

Велики оружани сукоби Регионални неспоразуми и сукоби Војне интервенције Оружане побуне Тероризам Етничке напетости Национални и верски екстремизам Организовани криминал Природне и индустријске ката­строфе и епидемије већих размера Илегалне миграције становништва

9. 10.

СТЕПЕН ИНТЕНЗИТЕТА краткорочни средњерочни дугорочни НИЗАК НИЗАК НИЗАК НИЗАК НИЗАК НИЗАК НИЗАК НИЗАК НИЗАК ВИСОК СРЕДЊИ НИЗАК ВИСОК СРЕДЊИ СРЕДЊИ ВИСОК СРЕДЊИ НИЗАК ВИСОК СРЕДЊИ СРЕДЊИ ВИСОК СРЕДЊИ СРЕДЊИ ВИСОК

СРЕДЊИ

СРЕДЊИ

СРЕДЊИ

СРЕДЊИ

СРЕДЊИ

Ова класификација је начелна и обухвата само доминантне безбедносне проблеме. Следи краћи осврт на неке од њих, као и на неке који овом класификацијом нису обухваћени. Посебна пажња биће посвећена организованом криминалу и тероризму, као највећим невојним претњама безбедности многих земаља у постхладноратовској ери. 259 Јанковић, Д.: Реформа обавештајно-безбедносног система, Министарство одбране Републике Србије, Београд, 3. децембар 2007 (интерни документ). Иако је израђена пре скоро једне деценије, ова процена је још увек актуелна.

100

Саша Мијалковић: Национална безбедност

2. Војни ризици и претње националној безбедности Војне ризике и претње националној безбедности карактерише претња да ће се употребити или масовна употреба конвенционалног наоружања, па и оружја за масовно уништавање, чиме се угрожава безбедност државе и становништва. Ове појаве угрожавања безбедности чине оружана агресија, оружана интервенција и оружани притисци, који долазе споља (изван земље) и оружана побуна и грађански рат који се одвијају унутар земље.260 Реч је о угрожавајућим појавама људског порекла које се називају још и оружаним (спољним и унутрашњим) облицима угрожавања националне безбедности, односно колективним насиљем.261

2.1. Оружана агресија Оружана агресија је једно од најдеструктивнијих угрожавања националне безбедности. Пре њеног дефинисања, неопходно је учинити осврт на нека поимања рата. Рат је најжешћи и најокрутнији сукоб међу политичким заједницама, с циљем да се непријатељ уништи или принуди да прихвати наметнуте услове мира. Последица је антагонистичких односа који владају светом. По Клаузевицу, то је продужетак политике насилним средствима; сукоб великих интереса који се решава крвљу.262 Реч је о најоштријем облику друштвених сукоба у коме, непосредном употребом оружане силе између држава, њихових савеза или организација, покушавају да се остваре одређени политички циљеви победом над про­тивником и његовим принуђивањем да прихвати услове победника. Грађански (унутардржавни) ратови нису ратови у међунаро­дноправном смислу. Општепознати су ефекти ратова по виталне друштвене вредности и интересе и дугорочна страдања становништва, инфраструктуре, привреде, па и поремећаје у међународним односима. Довољно је истаћи то да све више страдају цивили и цивилна инфраструктура: у Првом светском рату 92% жртава били су војници, а данас су то у истој мери цивили.263 Ратови се деле на премодерне, модерне и постмодерне. Премодерне ратове су у давној прошлости водили плаћеници и непрофесионални војници, за рачун кланова, племе260 Заступљена су схватања да је и тероризам војна претња безбедности када поприми масовне размере (тзв. масовни тероризам који има размере оружане побуне или унутрашњег – грађанског рата). Српски народ је, нажалост, искусио све војне претње: од 1804. до 2004. године у Србији је било 12 ратова, мноштво буна и устанака, неколико грађанских ратова, више геноцида, четири економске блокаде, неколико окупација, 15 великих дипломатских криза, више револуција и диктатура и неколико егзодуса. У просеку, свака четврта година током овог периода била је ратна. „Ни дан без ратовања“, Новости, 8. јун 2014. 261 Поред војних претњи, колективно насиље подразумева и сва остала „организована убијања“, попут политицида, тероризма, сукобљавања организованих криминалниг група итд. 262 Тадић, Љ.: Исто, стр. 182. 263 За последњих три хиљаде триста година, у свету је само двеста година прошло без ратова. Током пет и по хиљада година историје водило се преко четрнаест и по хиљада ратова у којима је погинуло око четири милијарде људи. У Првом светском рату убијено је близу десет милиона људи, а око двадесет милиона је рањено или осакаћено. У Другом светском рату погинуло је више од педесет пет милиона људи, од тога двадесет пет милиона цивила, а рањено је тридесет пет милиона људи. Милетић, А.: Рат, Исто, стр. 953–955; у оружаним сукобима после Хладног рата страдало је пет милиона људи. Дулић, Д.: Мировне и хуманитарне операције, Факултет безбедности и Службени гласник, Београд, 2008, стр. 39.

Угрожавање националне безбедности

101

на, феудалаца и властелина, против супарничких војника, из економских разлога (користољубља), унутар и ван држава, без правила ратовања осим витешких принципа и уз употребу примитивног оружја. Модерни ратови су тзв. међународни (међудржавни) агресорски ратови од којих се државе бране механизмима националне одбране. У њима ратују регрути и професионални војници, у име и за рачун државе, против војника и цивила, због политичких циљева (територија, суверенитет), ван своје државе, при чему постоје извесни принципи вођења ратова, закони и обичаји ратовања, уз употребу конвенционалног наоружања и оружја за масовно уништавање. Постмодерни ратови се деле на колективне ратове и унутрашње (унутардржавне) ратове. Колективне ратове воде интернационалне или супра­националне институције у форми безбедносних кампања или хуманитарних интервенција. У њима ратују регрути и професионални војници, за рачун глобалних или регионалних органи­зација, против војника и цивила, из политичких разлога (заштита међународног права или људских права), унутар држава као и ван својих држава, уважавајући извесне принципе вођења ратова, законе и обичаје ратовања, високо­софисти­цираним оружјем и инфо-системима. Унутрашње ратове воде милиције, терористи, регрути, па и деца, за рачун нације, етничке или верске групе, против цивила, у корист појединца или група, унутар и ван држава, користећи герилске или терористичке методе, лако наоружање и компјутерске вирусе.264 Интересантна је још једна типологија масовног оружаног насиља (конфликти високог интензитета у којима има најмање хиљаду жртава): антирежимски ратови (политичко-идеолошки конфликти између држава и побуњеника); етно-националистички конфликти (у различитим формама, најчешће као унутардржавни конфликт државе и националних група, ређе међудржавни конфликти); међудржавни конфликти (држава против државе као традиционални тип рата); деколонизациони ратови или окупације страних држава; међуетнички конфликти (између различитих, претежно недржавних актера, док је унутаретнички конфликт сукоб фракција унутар једне етничке заједнице); ратови гангова (недржавни криминални актери, посебно у ситуацијама државног колапса); геноцид (од државе организовано масовно убијање људи који припадају другој етничкој, верској или расној групи и други злочини против човечности) и комбиновани типови насиља.265 Такође, значајна је и подела оружаних сукоба на: државне оружане сукобе, у којима је влада једна од зараћених страна, и на недржавне оружане сукобе, у којима у организованом колективном насиљу ниједна од страна у сукобу није призната влада (насилни међукомунални сукоби или сукоби између господара рата и кланова). Даље, државни оружани сукоби могу да буду: међудржавни оружани сукоби (сукоби између две или више држава), унутардржавни оружани сукоби (сукоби између владе и унутрашњих опозиционих група: грађански ратови и сукоби у којима се формира држава или долази до сецесије), међународни оружани сукоби унутар држава (сукоби између влада и унутрашњих опозиционих група, али уз додатну интервенцију других држава у виду

264 Møler, B.: The Faces of War, Ethnicity and Intra-State Conflict (eds. Wiberg, H., Scherrer, C. P.), Ashgate, Aldershot, UK, 1999, pp. 15–35, у: Реформа сектора безбедности, стр. 303–323. Види и – Gray, C. H.: Postmodern War – The New Politics of Conflict, Routledge, London, 1997. 265 Scherrer, C. P.: Исто, стр. 332–334, 340; види и – Brown, M. E.: The Causes of Internal Conflict, World Security – Chalenges for a New Century (eds. Klare, M. T., Chandrani, Y.), St. Martin’s Press, New York, 1998, pp. 180–199.

102

Саша Мијалковић: Национална безбедност

слања трупа) и међудржавни оружани сукоби између државе и недржавних група изван територије те државе.266 Према интензитету и деструктивности, оружани сукоби се деле на: мање оружане сукобе (најмање 25 погинулих у борбама за годину дана и до 1000 погинулих током сукоба), посредоване оружане сукобе (најмање 25 погинулих у борбама за годину дана и укупно више од 1000 погинулих током сукоба или више од 1000 погинулих током сваке године сукоба) и рат (оружани сукоб који обухвата најмање 1000 мртвих за годину дана).267 Најпознатије су поделе на нападачке (агресорске) и одбрамбене ратове (дефанзивне), односно на регионалне и светске, ограничене и тоталне, конвенционалне и неконвенционалне (нуклеарне, хемијске и биолошке), праведне и неправедне (уз „прљави рат“ као крајње неправедан), специјални рат (рат без оружаног рата) и хладни рат. Познат је и феномен тзв. светих ратова (нпр., џихад) против неверника, односно припадника друге вере.268 Превентивни рат се предузима против државе за коју се сматра да се са њом, пре или касније, мора ратовати. Реч је о брзом првом удару којим се непријатељ поражава пре него што буде у стању да организује одговор и одмазду, односно о „ударити по непријатељу радије него се ослонити на одвраћање и спутавање.“ Овај „метод“ је нарочито заступљен у америчкој пракси националне безбедности после 11. септембра 2001. године, као стратегија неутралисања „озбиљних, реалних и извесних претњи“. Легитими­ше се као „право на индивидуалну и колективну самоодбрану од застрашу­ јућих напада који су претња међународном миру и безбедности, које се наводно заснива на Повељи Уједињених нација“. Изводи се употребом сопствених и коалиционих војних снага против држава које су наводно подржавале и спонзорисале међународни тероризам, односно пружале уточиште терористима и незаконито развијале програме оружја за масовно уништавање (Авганистан, Ирак). Многи теоретичари тврде да је превентивна војна акција могућа само по одлуци Савета безбедности Уједињених нација, и то у духу Повеље Уједињених нација.269 С друге стране, многи су мишљења да превентивна употреба силе, мотивисана било којим разлогом (самоодбрана, борба против тероризма, спречавање хуманитарних катастрофа итд.) нема правну утемељеност у одредбама савременог међународног права, и да је „акт агресије“. Његова подврста је предухитрујући (преемптивни) рат који се изненада почиње како би се предухитрио непосредно очекивани непријатељски напад, када може да се сматра актом самоодбране.270 Рат с ограниченим циљем је примена веће мере принуде да би се тражено добро одузело од његовог држаоца. Принуда се употребљава само док се од државе не одузме 266 Вилијамс, П. Д.: Рат, Увод у студије безбедности (ур. Вилијамс, П. Д.), Службени гласник и Факултет безбедности Универзитета у Београду, Београд, 2012, стр. 223. 267 Исто. 268 Милетић, А.: Исто, стр. 958. 269 На основу члана 42 Повеље: „када мере које не повлаче употребу силе нису уродиле плодом, може се предузети таква акција ваздухопловним, поморским или сувоземним снагама која је потребна ради одржања или успостављања међународног мира и безбедности“, а у вези са чланом 39: „Савет безбедности утврђује да ли постоји претња миру, повреда мира или агресија и даје препоруке или одлучује које ће се мере предузети да би се одржали или успоставили међународни мир и безбедност“. 270 На пример, Шестодневни рат – напад Израела на Сирију и Египат 1967. године када су ове две земље нагомилавале оружане снаге на граници са Израелом спремајући се да га нападну). Милетић, А.: Исто.

Угрожавање националне безбедности

103

жељено добро или док се не изнуде одређени уступци. Обично је у питању комад територије, који је насилно окупиран.271 Ограничени рат је један од видова рата с ограниченим циљем, али сваки рат с ограниченим циљем није уједно и ограничени рат. Реч је о рату који се води отворено или слабо прикривено између оружаних снага супротстављених држава, али се при том поштују извесна (најчешће прећутно прихваћена) ограничења која често иду даље од ограничења која намеће ратно право.272 Хладни рат је посебан тип међународних односа који је настао после Другог светског рата, у условима постојања суперсила и око њих окупљених идеолошких блокова са амбицијама сваке од њих да обезбеди истовремено сопствену превласт у свету и друштвено-економски систем и идеологију који она оваплоћује и представља. Хладноратовски сукоб је глобалан, светски, изузетно дубок и оштар, јер није пуко супарништво истоврсних сила у оквиру политике силе, већ искључивих идеолошких противника. Међутим, због постојања атомског оружја на обе стране и могућег узајамног уништења у случају врућег рата, рат међу њима све време остаје хладан. Он се води свим средствима осим непосредног оружаног сукоба основних противника.273 У посредном (Proxy) ратовању страна у сукобу не учествује директно, већ посредно, тако што спонзорише рат против свог непријатеља (нпр., САД и СССР када је СССР окупирала Авганистан), односно две или више непријатељских страна спонзоришу по једну страну у сукобу (нпр., Арапско-Израелски спор).274 Најзад, агресија (лат. aggressiо – напасти, приступити) значи напад с циљем освајања, употреба силе у међународним односима. Реч је о тежњи да се нанесе штета, да се наметне принуда и изазове смрт. Ратна пустошења и усмрћивања, нарочито злочини геноцида, примери су окрутне агресивности. У међудржавним односима, агресија потиче из природе антагонистичких, непомирљиво супротстављених друштава.275 Конкретније, агресија је напад оружаних или других снага једне државе или савеза држава на суверенитет, територијалну целокупност или политичку независност друге државе, с циљем оспоравања права на опстанак државе, отцепљење територије, промене друштвено-економског система итд. Чланом 2 Повеље Уједињених нација државе се упућују на то да своје спорове решавају мирним путем којим се не угрожавају међународни мир и безбед­ност, односно да се уздрже од претњи силом или употребе силе које су уперене против територијалног интегритета и политичке независности друге државе. Чланом 51 Повеље прокламује се неотуђиво право државе на индивидуалну и колективну самоодбрану... док Савет безбедности не предузме неопходне мере да очува међународни мир и безбедност. Операционализујући ове одредбе, Генерална скупштина Уједињених нација је Резолуцијом 3314 (XXIX) од 14. децембра 1974. године прецизирала да је агресија: инвазија 271 Димитријевић, В., Стојановић, Р.: Исто, стр. 258. 272 Ограничења се најчешће односе на простор на којем ће се водити рат, на војна средства и наоружање (избегавање употребе оружја за масовно уништавање) итд. Овакви ратови више не постоје. Исто, стр. 294. 273 Милетић, А.: Исто, стр. 960; глобални мир током хладног рата праћен је са више од 100 локалних и регионалних ратова широм света, у којима је погинуло више од 20 милиона, а повређено више од 50 милиона људи. Такође, крај хладног рата појачао је нестабилност на Кавказу, Балкану, у Африци и у централној Евроазији. Види – Vestad, A.: Globalni hladni rat – Intervencije u trećem svetu i oblikovanje našeg doba (prev. Ješić, A.), Arhipelag, Beograd, 2008. 274 Види – Hough, P.: Исто, стр. 26. 275 Тадић, Љ.: Исто, стр. 5.

104

Саша Мијалковић: Национална безбедност

или напад оружаних снага једне државе на територију друге државе или свака војна окупација произишла из тога, или свака анексија територије друге државе употребом силе; бомбардовање територије једне државе од стране оружаних снага друге државе или употреба било каквог оружја од једне државе против територије друге државе; блокада лука или обала једне државе од оружаних снага друге државе; напад оружаних снага једне државе на копнене, поморске или ваздухопловне снаге, поморску или ваздушну флоту друге државе; употреба оружаних снага једне државе, које се налазе на територији друге државе, с пристанком државе пријема, противно условима предвиђеним у споразуму, или продужење њиховог присуства на тој територији после истека споразума; акција једне државе која своју територију стави на располагање другој држави ради коришћења за извршење акта агресије против треће државе; упућивање од једне државе или у име ње оружаних банди, група, нерегуларних војника и најамника, који против друге државе врше акте оружане силе тако озбиљно, да се изједначују са већ поменутим актима, или пак значајно учешће у томе (члан 2). Савет безбедности Уједињених нација може да одлучи да се и други акти сматрају агресијом у смислу Повеље (члан 3).276 Најзад, у пракси Међународног кривичног суда, агресија је одређена као недозвољена употреба силе једне државе против територијалног интегритета, суверенитета и политичке независности друге државе.277 Државе различито реагују на агресију, и то вођењем самосталних одбрам­бених ратова, акцијом механизама колективне одбране и колективне безбедности, или стратегијом попуштања (одрицањем од освете и чињењем уступака држави агресору како би се агресија окончала). Евидентне су манипулације великих сила и међународних организација које оне контролишу по кључу двојаких стандарда помоћу којих се идентичне ситуације оружаних конфли­ката некада квалификују као оружана агресија, геноцид и етничко чишћење, а некада као противпобуњеничка дејства, акт индивидуалне или колективне самоодбране, превентивни рат, мировна операција, хуманитарна интервенција итд.278

2.2. Оружана интервенција У најширем смислу, интервенција је спољна акција којом се утиче на унутрашње ствари суверене државе. Интервенције могу да буду различите, од мање насилних попут политичких говора који утичу на унутрашњу политику, економске сарадње и помоћи, подмићивања, те слања војних саветника и подршке опозицији до ограничених војних акција, војне инвазије или окупације као њених бруталнијих видова.279 276 Ђорђевић, О.: Лексикон безбедности, Привредапублик, Београд, 1989, стр. 8. 277 О недостацима овог одређења види: Барјактаровић, Д.: Фрагментацијом права до дефиниције агресије, Правни живот – часопис за правну теорију и праксу, број 13, Удружење правника Србије, Београд, 2009, стр. 1 042. 278 Види – Hitchens, C.: The Trial of Henry Kissinger, Verso, London–New York, 2001; Prins, G.: The Heart of War – On Power, Conflict and Obligation in the Twenty-first Century, Routledge, London and New York, 2002; Раичевић, Н.: Резолуције Савета безбедности и легалност НАТО интервенције у Југославији, Правни живот – часопис за правну теорију и праксу, број 13, Удружење правника Србије, Београд, 2009, стр. 1 071−1 084. 279 Nye J. S.: Исто, стр. 147–150. Види и – Чомски, Н.: Интервенције (прев. Џуверовић, В.), Рубикон, Нови Сад, 2008.

Угрожавање националне безбедности

105

Оружана интервенција је недозвољено мешање у унутрашње ствари једне државе применом оружане силе, којим се негирају њена сувереност и самосталност. Реч је о једном од најекстремнијих видова примене силе у међународним односима који подразумева слање сопствених оружаних снага у страну државу како би се наметнуо жељени политички исход. То је отворена или прикривена примена силе којој прибегава једна земља или више њих, прелазећи при том границу земље како би утицале на начин вршења власти и политику коју та земља спроводи.280 Представља најгрубље кршење принципа неинтервенционизма – немешања у унутрашње послове суверених држава. У последње време изражен је феномен тзв. селективног интервенционизма, што значи да се у готово идентичним ситуацијама у неким државама војно и хуманитарно интервенише, а у некима се не интервенише. Доминантни облик оружане интервенције је оружана помоћ стране државе једној страни у унутрашњем сукобу, било да се распламсао, да је тек у зачетку било да се изазива интервенцијом. У зависности од интереса интервенијента (а то је најчешће проширивање сфера сопственог утицаја), његове оружане снаге настоје да одбране постојећу владу од побуњеника или да овима помогну да ту владу свргну. Сила која интервенише жели да постигне своје циљеве без опасности да буде оглашена за агресора: она формално не примењује принуду на субјект међународних односа у целини, већ само на један њен део. Уз то, често тврди да нема намеру да окрњи територијални интегритет државе у којој интервенише. Овакво улажење у државу може се замаглити низом правних и стварних нејасноћа и изговора с намером да се збуни јавно мњење и паралише рад међународних организација које штите међународну безбедност.281 Посебан вид оружане интервенције је тзв. хуманитарна интервенција. Предузима се с циљем стварног или наводног избављења из животне опасности групе људи које страна влада угрожава или није у стању да штити, без обзира на то јесу ли њени држављани, чиме се нарушава принцип немешања у унутрашња питања државе. Иако Савету безбедности Уједињених нација није per se дато право да примени силу у хуманитарне сврхе, основ тога чини поменута интерпретација Повеље по којој се проблем не може решити другим средствима, због чега представља претњу по међународни мир и безбедност.282 Хуманитарне војне интервенције треба разликовати од хуманитаризма – помагања жртвама ратова од стране невојних (хумани­тарних) организација. Реч је о појави која изазива велике моралне дилеме, а оправданост њене примене оштре полемике. Иза хуманитарно-војне интервенције могу да се крију агресорски мотиви. Ово тим пре што не постоји недвосмислен правни основ за поједи­начну хуманитарну интервенцију, па се интервенисти позивају на идеју тзв. праведног рата и спречавања хуманитарне катастрофе заштитом људских права војним средствима. Истовремено, суверенитет и суверена једнакост држава су неприкосновени, као и забрана мешања у њихова унутрашња питања. Зато се свако интервенисање мимо Уједињених нација, без сагласности легитимне власти земље према којој се интервенише и без примене минималних средстава силе, уколико није реч о самоодбрани, традиционално сматра угрожавањем националне безбедности. Проблем је тим већи уколико земља против 280 Димитријевић, В., Стојановић, Р.: Исто, стр. 292–293. 281 Исто. 282 Viotti, P. R., Kauppi, M. V.: Исто, стр. 155; Clarke, J. L.: Улоге и мисије војних и безбедносних снага у 21. веку, Расправе ЦЏМ број 7, Удружење дипломаца Центра Џорџ Маршал Србија и Црна Гора, Београд, 2006.

106

Саша Мијалковић: Национална безбедност

које се интервенише није извршила агресију на другу државу. Уз то, могући су и контрапродукти, попут појачавања одмазде јаче стране у сукобу према слабијим, односно страдање цивилног становништва од убојних средстава интервенијента, што се често иронично назива колатералном штетом. Упоредо с наведеном, у савременој безбедносној теорији и пракси све више се заступа теза по којој је дужност сваке државе да реагује кроз хуманитарну интервенцију чак и када масовно угрожавање безбедности људи у другој држави не угрожава њену безбедност и када за то није донета одлука у Уједињеним нацијама. Она се образлаже тиме да „општи интерес хуманости мора да буде изнад суверенитета држава“, да „сувереност појединца мора да буде испред суверености држава“, односно да „људска права морају да буду изнад права држава“.283 Дакле, војна операција чија је примарна сврха ублажавање људских страдања разликује се од очувања мира чији је главни циљ надгледање спровођења политичких и војних договора; и од благостања у ширем смислу, коме је ублажавање људских патњи секундарни циљ у односу на стратешка, економска и политичка питања. Војни циљеви у хуманитарним интервенци­јама пре су заштита људи него започињање борбе с непријатељем. Хумани­тарне интервенције су по дефиницији дефанзивне и неескалаторне. У њиховом средишту је човек, а не друга држава. Реч је о новом облику војних акција чији је циљ највеће могуће смањење броја жртава на свим сукобљеним странама, чак и ако то подразумева довођење у опасност живота војника.284 У савременој теорији безбедности постоје критеријуми који морално легитимишу хуманитарно-војну интервенцију: широко распрострањено и тешко кршење људских права; мултилатерална акција; доминантан хуманитарни мотив; ограничено дејство и пропорционалност ситуацији; ограниченост циља на заустављање повреде људских права; поштовање самоодређења (вредности и институције земље према којој се интервенише); бољи исход у односу на пређашње стање; исцрпљеност других лекова; неспособност или неспремност владе да предузме акције које би поправиле ситуацију; давање потпуног објашњења јавности и међународној заједници; подршка акције од стране оних којима је помоћ намењена; подршка држава у региону; велика вероватноћа успеха; мапирана транзиција од постконфликтне ситуације ка изградњи мира; придржавање норми међународног хуманитарног права током интервенције.285 Једну хуманитарно-војну интервенцију, како то (злонамерно) коментарише део међународне заједнице, извео је НАТО 1999. у Југославији, ради наводног спречавања хуманитарне катастрофе која је претила албанском живљу на Космету. Наша земља и део међународне заједнице тај догађај оквалификовали су као оружану агресију против суверене државе, којом се задире у њена унутрашња питања. Њоме су само продубљени постојећи проблеми: „ефектом бумеранга“, хуманитарна катастрофа је ескалирала.286 283 Liotta, P. H.: Исто, стр. 35, 37. 284 Regehr, E.: Одбрана и људска безбедност, Људска безбедност, број 1, Факултет цивилне одбране, Београд, 2003, стр. 75–77. 285 Дулић, Д.: Исто, стр. 291–295. Види и – Kerr, P.: Ljudska sigurnost, Suvremene sigurnosne studije (prevod, ur. Collins, A.), Politička kultura, Zagreb, 2010, str. 119–122. 286 Очигледно је да се данас интервенише селективно (тзв. селективна правда), при чему се не реагује на озбиљне страхоте какве су се, нпр., догодиле у Руанди 1994. године, или у Дарфуру и Источном Конгу 2007. године. Уз то, само копнене интервенције кроз заузимање територије и успостављање функционалне полиције и администрације по међународном праву могу да буду у функцији безбедности људи. Regehr, E.: Исто, стр. 73–77.

Угрожавање националне безбедности

107

2.3. Војни притисци Принуда према држави је средство које искључује њена опредељења: она се не наводи на жељено понашање, него је на то приморава или жељене поступке уместо ње предузима принудитељ. То је комбинација непосредног физичког притиска с тешким претњама, срачунатим на то да субјекте потпуно онеспособе за отпор. Стога одсечне границе између принуде и дејства тешке претње или казне нема. И поред међународноправне забране, примена силе је константа међународних односа.287 Принуда може да буде војна (оружана), политичка и економска. Оружана принуда манифестује се као застрашивање, самопомоћ и изнуда, а назива се још и „звецкање оружјем“. Застрашивање је претња употребом инструмената за разарање – оружаном силом. Као и код сваке претње, очекује се постизање циља без извршења, што је примарно обележје стратегије застрашивања. Њен циљ је да се непосредно погоди воља противника, а да се при том не упушта у пробу употребе силе. Проналаском нуклеарног оружја, методе застрашивања постале су уверљивије и ефикасније.288 Примена силе испољава се као самопомоћ када принудитељ сам, уместо принуђеног, постиже жељену промену. Најблажи пример самопомоћи је свршени чин (fait accompli), који се остварује када принудитељ својевољно и без ичијег пристанка мења постојеће стање, не наилазећи при том ни на какав отпор. Он тиме ситуацију нагло окреће у своју корист, јер се оштећена страна од браниоца претвара у нападача, те ради повраћаја мора да примени већу меру принуде. Понекад се учињено не може сасвим ни исправити. Принудитељ се онда нада да ће време легализовати промену. Низ узастопних свршених чинова назива се тактиком саламе или маневром артичоке и састоји се у бирању слабих места, њиховом изненадном запоседању, па коришћењу других средстава (аргументи, обећања) ради консолидације стеченог.289 Самопомоћ се замењује изнудом када се принудно не присваја конкретан, опипљив предмет, подложан физичком захватању и одвојив од осталих односа с принуђеним, већ се појављује потреба да се скрши воља друге стране, да се она примора на поступке које једино она може сама да предузме. Изнуда није усредсређена на непосредно одузимање и она претњом да ће угрозити противникова добра треба да доведе до жељеног понашања. Са гледишта принуђивача, принуда је успела ако после извесног времена супротна страна, у суштини непромењена, пристане на захтеве које у почетку није прихватила. Ако то није могуће, принуђивач ће настојати да код принуђеног изазове такве промене, које ће избацити на површину његове одлучиоце који су спремни да му попусте. 290 287 Димитријевић, В., Стојановић, Р.: Исто, стр. 256. 288 Исто, стр. 286. 289 Исто, стр. 257. Такав је, нажалост, пример једностраног проглашења „независности Косова.“ То се догодило после војне интервенције НАТО-а, након повачења српских снага безбедности са Космета, у условима претходно издејствоване ограничене суверености Србије над спорном територијом, у присуству снага НАТО-а и тзв. снага безбедности Косова. Независност су признале поједине државе, најпре оне које су бомбардовале Србију. Неке од њих упозоравале су Србију да према Космету мора да се односи као према сувереној држави, а неки званичници међународних организација пропагирали су идеју и да Србију треба принудити да призна „независност Косова.“ 290 Исто, стр. 258. На пример, под претњом употребе силе, од државе се захтева да потпише споразум о формирању војне базе и стационирању страних војних снага на својој територији. Пошто актуелна власт то одбија, изнуђивач пружа подршку опозицији која долази на власт (помагање у насилном преврату) и удовољава захтевима изнуђивача.

108

Саша Мијалковић: Национална безбедност

У последње време, принуда се примењује ради свргавања влада тзв. недемократских (заправо непослушних) режима, обезбеђивања војног присуства на територијама других држава, предоминације у привредама малих држава и експлоатисања њихових ресурса, ради спречавања стварних или наводних хуманитарних катастрофа итд. Војни притисци се манифестују као: отворено условљавање земаља против којих су усмерени, непосредно застрашивање употребом војне силе, индиректно застрашивање масовном војном мобилизацијом, извођењем војних вежби и меневара, прекомерним наоружавањем сопствене војске, пријемом у војне блокове и савезе суседа или непријатеља земље која се застрашује, гомилањем војних снага у пограничним зонама итд. Најзад, у контексту војних притисака често се употребљава и синтагма „дипломатија принуде“, којом се тежи решавању криза и оружаних сукоба без прибегавања свеобухватном рату, и то претњама силом или ограниченом употребом силе како би се утицало на противника да заустави или поништи последице већ предузетих акција. Реч је о реактивним претњама као одговор на акције непријатеља (нпр., повлачење са окупиране територије друге државе).291

2.4. Оружана побуна Побуна је масовна акција индивидуално и по броју неодређене групе људи ради насилног обарања неког друштвеног или државног система или ради супротстављања неком органу или некој мери државне власти. То је оштар облик политичке борбе и до ње долази због заоштрених социјалних односа и грубих поступака државне власти, а повод јој је често и нека крајње непопуларна мера власти. Побуном се често назива и сукоб неке национално потлачене етничке групе са државом или националном заједницом у којој живи или чак облик отпора империјалистичкој и колонијалној политици. Побуна је оружана ако су њени учесници, сви или делимично, снабдевени оружјем или оруђима подобним за напад и одбрану. Ако побуну поведе војска, онда је то војна побуна.292 Реч је о облику политичке борбе која је најчешће националистички, сепаратистички, религиозно-фундаменталистички или социјално мотивисана и која у условима унутрашње нестабилности државе прераста у политичко насиље отвореном и масовном применом оружане силе или уз спремност да се употреби.293 Оружану побуну треба разликовати од грађанске непослушности, тј. отвореног негодовања против државне власти кроз пасивну резистенцију (отпор) и одбијање сарадње са органима власти. Изражава се у бојкоту државних органа, одбијању плаћања пореза и организовању мирних демонстрација.294 Циљ оружане побуне може да буде радикалан – насилни преврат, а ређе ограничен, када се од владе тражи испуњење извесних захтева. У сваком случају, циљ је насилна промена уставног уређења или поретка власти, чиме се напада на виталне вредности 291 Због тога је ужег обима и садржаја од принуде која за циљ има још и непријатељеву акцију (нпр., одрицање дела своје територије), односно од стратегије одвраћања која за циљ има спречавање нежељене акције (нпр., одустајање од оружане агресије) и од бруталне силе (силе пуних размера) која за циљ има поражавање противника (нпр., када употреба ограничене силе у оквиру дипломатије принуде није дала резултате). Jakobsen, P. V.: Diplomacija prinude, Suvremene sigurnosne studije (prevod, ur. Collins, A.), Politička kultura, Zagreb, 2010, str. 260. 292 Мала политичка енциклопедија, стр. 849. 293 У домаћем кривичном законодавству, оружана побуна је сврстана у групу Кривичних дела против уставног уређења и безбедности Републике Србије (Оружана побуна, члан 311 КЗ РС). 294 Ђорђевић, О.: Исто, стр. 120.

Угрожавање националне безбедности

109

друштва и државе. Често је циљ отцепљење дела територије суверене државе на којој живе побуњеници (сепаратистичке побуде: лат. separatio – одвајање, издвајање), како би живели самостално или како би се припојили другој држави. У том смислу, често се злоупотребљава елаборирано право народа на самоопредељење. Доминантни узроци оружане побуне су у незадовољству великих друштвених група, пре свега, због неравномерне расподеле богатства унутар друштва, затим неравномеран људски развој, међуетничка нетрпељивост (националшовинизам и клерошовинизам) итд. Такви се мотиви неретко комбинују са идеологијом, религијом, традицијом, политиком, економским интересима, међународним односима, интересима других земаља итд. Структура реализовања оружаних побуна је сложена.295 Начелно, оружана побуна има своју латентну, ескалациону и фазу експлоатације ефеката оружане побуне. У латентној фази, побуњеници се тајно повезују и организују по идеолошком или етничком критеријуму. Њихово повезивање, планирање и активности често координира опозициона политичка партија, струја, покрет. Неретко им у томе помажу и друге државе и њихове обавештајне службе. Први задатак организованих побуњеника је стварање и ширење идеологије незадовољства ради придобијања што ширих маса. То се постиже идеолошко-политичком индоктринацијом, односно средствима масовне пропаганде, грађанским протестима и нередима, искоришћавањем постојећих или формирањем екстремистичких политичких партија које ће политичким акцијама настојати да обезбеде легитимитет побуњеничких дејстава. Следећи потез је подривање легитимитета владе и грађење сопственог легитимитета. За то је потребно придобити међународну заједницу, матичну државу (уколико побуну организују припадници националних мањина) или друге, по могућству „моћне државе“ које ће их подржати. То се постиже пропагандом, лобирањем, корупцијом, искоришћа­вањем њихових геопо­литичких и неоимперијалистичких претензија итд. Они ће, уколико је побуна у њиховом интересу, највероватније обезбедити и финансијска средства, наоружање, обучити побуњенике, повести медијски рат и на друге начине оправдавати поступке побуњеника. Материјално-техничка средства често се обезбеђују и донацијама становништва и дијаспоре, односно донацијама организованог криминала. Најзад, учестале су спорадичне оружане акције побуњеника, најчешће према институцијама државне власти и њеним представницима. Оне би требало да укажу на њихову спремност да примене оружано насиље и на неспособност владе да контролише стање безбедности. Наредна фаза је ескалација побуне. Карактерише је масовна употреба или претња употребом оружја, а најчешће прибегавање тактици тзв. герилског, па и отвореног рата296, успостављање контроле над одређеном територијом, заузимање објеката кључних институција државне власти, заузимање медија, успостављање контроле над војском и полицијом или преговарање како би се избегли масовни људски губици. 295 Често се приказује као: латентна побуна, герилски рат и отворени рат. Овде треба правити разлику између тероризма и оружане побуне, која се огледа у томе што побуњеника бројчано има знатно више и битан елемент њихове тактике је заузимање и успостављање контроле над делом територије. Котовчевски, М.: Унутрашња оружана побуна, Наука – Безбедност – Полиција, број 1, Полицијска академија, Београд, 2006, стр. 150. 296 Исто, стр. 154.

110

Саша Мијалковић: Национална безбедност

Последњи корак је, свакако, експлоатација насталог стања којим се реализују циљеви побуњеника, односно мења уставни поредак и успоставља нова власт. Ово, наравно, под условом да је побуна успела јер се оне често сурово гуше.297 Оружане побуне су често подржане или узроковане тајним акцијама страних обавештајних служби (побуњеничка дејства). Обавештајне службе, неретко, пружају помоћ владама у противпобуњеничким дејствима. Оружане побуне нису непознаница српској историји.298

2.5. Грађански рат Грађански рат је оружана борба између класних, националних, политичких или других антагонистичких друштвених група унутар једне државе, за остварење извесних политичких и економских циљева. Јавља се као последица нагомиланих и нерешених социјалних, економских, политичких и других противуречности у друштву. Реч је о тзв. унутрашњим – ратовима четврте генерације. Од оружаног устанка се разликује по томе што се устанак подиже против окупатора, за ослобођење поробљене државе и народа, док се грађански рат води између великих друштвених група унутар државе. Такође, од оружаног устанка се разликује дужим трајањем и бољом организацијом зараћених страна, које располажу својим снагама, командовањем, територијом итд. Може да се води за напредне или назадне циљеве, за промену и обарање или очување постојећег система, односно за његов повратак ако је оборен. То је био најоштрији облик класне борбе у преломним периодима смене друштвених система. Готово све велике револуције у историји одвијале су се у форми грађанског рата.299 Методе ратовања су различите. Ретко се завршавају компромисом, а воде се док једна страна не извојева одлучну победу и на успостави своју власт. Свим средствима (оружаним и политичким) води се борба за придобијање становни­штва, укључујући и борбу за наклоност оружаних снага, за освајањем или задржа­вањем стратегијских важних положаја, економских и саобраћајних центара. Некад је важна успешна примена тактике уличних борби, успостављање властитих и кидање противничких веза, пресецање комуникација, умешно коришћење дезинформација. Ако се не постигне брзо решење, могућа је промена наклоности становништва према зараћеним странама, а повећавају се могућности за евентуалну интервенцију споља. Грађански ратови одликују се оштрином и безобзирношћу у погледу средстава и начина борбе. Ни унутрашње ни међународно ратно право нису се, све до новијег времена бавили питањем заштите извесних хуманих начела у грађанском рату, а стварна 297 Страх од неуспеха побуњеника, што се односи и на насилни преврат државним ударом или пучем, давно је симболично представљен максимом „ил’ пуковник, ил’ покојник“. 298 Најпознатија од њих је Тимочка буна 1883. године. Њу су организовали радикали, тенденциозним тумачењем одлуке краља Милана Обреновића да модернизује наоружање српских војника. Наводна намера да од народа одузме старо оружје и замени га новим протумачена је као њихово разоружавање. Побуна је крваво угушена. У научној и стручној јавности постоје спорења око тога да ли су догађаји на Космету који су претходили НАТО агресији 1999. године заправо оружана побуна која је прерасла из бројних терористичких акција или тероризам масовних размера. 299 Грађански ратови су се јављали често у историји људског друштва, нпр., Спартаков устанак, Француска револуција, Амерички грађански рат, грађански рат у Русији, Кинеска револуција, Шпански грађански рат. Део текста о грађанском рату прилагођен је са: http://sr.wikipedia.org.

Угрожавање националне безбедности

111

ратна пракса у разно доба и у разним земљама, била је врло разнолика. Ратни обичаји су мање поштовани него у међународним ратовима.300 Грађански рат је по обележјима сличан оружаној побуни, а по деструкцијама оружаној агресији. Критеријуми по којима се грађански рат разликује од оружане побуне су првенствено интензитет оружаних акција и обим ангажованих снага, а потом и трајање акција и њихов територијални опсег. Према Допунском протоколу уз Женевске конвенције од 1949. године, отпадничке оружане снаге или друге организоване наоружане групе налазе се под одговорном командом и имају контролу над делом територије која им омогућава да воде непрекидне и усмерене војне операције. Реч је о организованом оружаном сукобу који по својим обележјима и последицама може да буде веома сличан или чак истоветан међународним сукобима. Мотиви и циљеви грађанског рата могу да буду идентични мотивима и циљевима оружане побуне. За разлику од агресије (која је међународна појава), оба вида угрожавања безбедности су унутрашња ствар државе, осим уколико побуњеници од легалне владе не издејствују признање својства ратујуће стране. Данас су грађански ратови све чешће последица тзв. индиректне агресије других држава које подржавају политичке струје које теже променама уставног уређења, државне политике или власти. Иако су грађански ратови начелно унутрашња ствар, право интервенције Уједињених нација постоји уколико унутрашње стање у једној земљи или унутрашњи немири прете да наруше међународни мир или да прерасту у међународни сукоб, уколико интервенција има за циљ да потпомогне остварење права на самоопредељење народа под колонијалном доминацијом, како би се спречиле масовне жртве. Интервенише се кроз колективне притиске доношењем резолуција, добрим услугама и мирењем, упућивањем осматрачких мисија у зоне сукоба, слањем економске и техничке помоћи, па и применом принудних мера у виду упућивања оружаних снага.301 Осим тога, у оваквим случајевима међународна заједница све чешће прибегава војно-хуманитарним интервенцијама. Грађански ратови могу да буду сецесионистички (за отцепљење дела територије државе), револуционарни и контрареволуционарни, међунацио­нални или међуетнички, међуверски, династички и мешовити. Најчешће су етнополитички, усмерени против социјеталне безбедности супарничке групе, при чему се угрожавају људска и национална, а некад и међуна­ро­дна безбедност. Најзаступљенији су видови савремених оружаних конфликата.

3. Невојни ризици и претње националној безбедности Невојни ризици и претње националној безбедности су појаве које не карактерише масовна употреба оружја нити претња његовом употребом. Иако се неки од њих спроводе оружјем, таква употреба није масовна и није усмерена против целокупног или већег дела становништва. У ову групу спадају појаве угрожавања безбедности природног, техничко-технолошког и људског, али и комбинованог – „хибридног“ порекла. Генерално, могу да 300 Тек је Женевском конвенцијом из 1949. године децидно забрањено да се у грађанском рату врши насиље над оружаним противником, убијање или мучење затвореника, узимање талаца, изрицање и извршавање казни без претходног суђења, неприхватање и нелечење заробљеника и други нехумани поступци. Исто. 301 Аврамов, С., Крећа, М.: Исто, стр. 612–615.

112

Саша Мијалковић: Национална безбедност

настану унутар државе (унутрашње угрожавање), могу да дођу изван земље (спољно угрожавање) или да настану комбиновано. Називају се још и „неоружаним“302 претњама безбедности.

3.1. Природне претње националној безбедности Деструкције које долазе од природе (деловањем природних појава) најстарији су видови угрожавања безбедности људи, њихових материјалних и културно-цивилизацијских творевина и животне средине. Како су их „слали богови“, вековима су доживљаване као „божја воља од које нема спаса“. Данас, када су природне опасности спознате, човек улаже велике напоре да им се ефикасно супротстави тако што благовремено предвиђа њихов настанак, адекватно реагује током њиховог одигравања, спречава настанак штетних последица, настале последице ефикасно санира, а угрожене вредности ревитализује. То је постала и функција националног система безбе­дности. Неке од њих могуће је у извесној мери и спречити, с обзиром на то да је њихов узрочник човек, због свог неодговорног понашања према животној средини. И поред тога, жртве и штете су велике.303 Појаве угрожавања безбедности природног порекла традиционално се називају елементарним непогодама. Ове појаве су, начелно, полиморфног карактера (две појаве истог порекла и интензитета најчешће стварају различите укупне последице), прати их феномен паралелизма (погађа само одређене геопросторне зоне у којима битно мења услове живота и животне средине) и специфичних, најчешће масовних последица (социјалне, здравствене, материјалне и еколошке).304 Све природне опасности могу да се поделе на: − сеизмолошке опасности, које су последице директних промена структуре земљине коре и тла. Оне се манифестују као: 1. а) земљотреси, тј. подрхтавање тла које за последицу има (потенцијалну, делимичну или потпуну) деструкцију свега што се налази на површини земљишта и испод њега (људи, грађевинске инфраструктуре, природних објеката, биљног и животињског света). У свету се годишње у просеку региструје око сто хиљада потреса. Процењује се да је у прошлом веку до два милиона људи у свету страдало од последица земљотреса. Могу да буду природни и вештачки изазвани. Природни су тектонски земљотреси (покрет земљине коре), вулкански земљотреси, урвински земљотреси (одроњавањем великих маса земљине коре са сводова или страна пространих подземних шупљина или пећина) и дубински земљотреси (жаришта су им дубоко изнад доње границе чврсте земљине коре – триста до седамсто километара). Вештачке земљотресе изазива човек неконтролисаним захватима. Могу да буду техноизостатички (изазвани градњом великих хидросистема, интензивном експлоатацијом нафте и флуида), техновариденски (услед вађења великих количина руда без засипања) и техносеизмички (услед веома 302 Упореди са – Chalk, P.: Non-military Security and Global Order, Macmilan Press, Basingstoke-London, 2000. 303 О савременим тенденцијама у супротстављању природним катастрофама, опширније у: Цветковић, В.: Интервентно спасилачке јединице у ванредним ситуацијама, Задужбина Андрејевић, Београд, 2013. 304 Јаковљевић, В., Ђармати, Ш.: Исто, стр. 55–58. Класификација која следи преузета је са стр. 59–94; види и – Blaikie, M., Cannon, T., Davis, I., Wisner, B.: At Risk – Natural Hazards, Peopleʼs Vulnerability and Disaster, Routledge, London–New York, 2005; Smith, K.: Environmental Hazards – Assessing Risk and Reducing Disaster, Routledge, London–New York, 2001.

Угрожавање националне безбедности

113

јаких експлозија, нпр., нуклеарних проба). Земљотреси, најчешће дубински, изазивају цунамије, велике рушилачке таласе на океанима и у мору и 2. б) клизишта, односно померање великих количина земљишта и огромних маса стена на већој површини који узрокују масовне људске губитке и материјалну штету. Настају због промене напона у тлу услед осцилација подземних вода или смањења отпорности тла на смицање због промене њихове густине и влажности слојева; − атмосферске – метеоролошке опасности, односно природни екстре­ми који услед осетљивости урбаних средина и природних потенцијала озбиљно угрожавају људски живот и узрокују велике штете. Реч је о орканским ударима ветра, граду, интензивним електричним пражњењима, изванредно великим количинама кише, изванредно високим снежним покривачима, јаким маглама, јаким инверзијама, поледицама; − хидросферске опасности, тј. разне деструкције које изазива вода. Манифестују се као поплаве (преливање воде изван природних или вештачких граница, односно немогућност природног задржавања или инфилтрације дотока воде) које настају услед падавина, појава леда на рекама, водостаја, клизишта, рушења брана на акумулацијама итд. И − биосферске опасности, односно наношење великих штета људима и другим живим организмима – представницима биљног и животињског света, услед грубог нарушавања животних услова или због појаве заразних болести ширих размера. Манифестују се као: 3. а) епидемије, тј. пораст обољења узрокованих заразним болестима, неуобичајених по броју случајева, времену, месту и захваћеном становништву, затим неуобичајено повећање броја обољења са комплика­цијама или смртним исходом, појава нових болести или болести које се дуго нису појављивале, или појава већег броја обољења чији је узрок непознат. Постају елементарна непогода када доведу до поремећаја у функционисању животних активности и делатности; 4. б) епизоотије, тј. неуобичајено повећање обољења животиња од заразних болести, уз могућност узроковања велике материјалне штете; 5. в) епифитонозе, појаве наглих и масовних оболевања биљака и 6. г) суше, тј. изостанак довољних количина падавина у одређеном раздобљу да се онемогућава нормалан развој пољопривредних култура, што узрокује мањак приноса и материјалну штету. 7. Посебна врста опасности долази из свемира, као космичко зрачење, пад метеора или опасност од судара Планете са астероидом.305 Овакве појаве угрожавања безбедности данас се називају природним катастрофама. Застрашујући су феноменолошки и виктимолошки аспекти природних катастрофа, што се може видети из следеће табеле.306 305 Претпоставља се да је пре 65 милиона година на Земљу пао астероид који је направио кратер дужине 250 km у данашњем Мексичком заливу и узроковао изумирање диносауруса. У близини реке Тунгуска, у Сибиру, 1908. године пао је метор пречника око 20m, који је уништио све на површини од око 1 000 km², што је на том простору условило и трајну промену климе. Hough, P.: Исто, стр. 199−200. 306 За означавање видова виктимизације (процеса у којем се лицу услед деловања природне катастрофе угрожава или повређује неко право, здравље или имовина, због чега оно постаје жртва прородне катастрофе) коришћени су термини који су у стандардној употреби Центра за истраживање епидемиологије катастрофа (CRED) у Бриселу: број погинулих − број људи за које је утврђена смрт и број несталих за које је очигледно да су мртви; број повређених − број људи који пати од психичких повреда, физичких траума

Саша Мијалковић: Национална безбедност

114

Табела 8 – Преглед укупног броја и последица природних непогода по људе у периоду од 1900. до 2013. године изражено у хиљадама Број догађаја

Погинули

Број повређених

Број погођених

Без дома

Укупна материјална штета ($)

Земљотреси

2.5

5,128.3

5,152.9

299,445.2

45,166.7

1,515,959.9

Клизишта и одрони

0.1

10.0

1.0

45.4

12.0

5.0

Вулканска ерупција

0.5

192.6

23.2

9,789.1

75.2

6,080.7

Поплава

8.3

13,867.2

2,634.4

6,872,264.9

176,755.7

1,183,103.0

Цунами и бујице

1.2

120.0

20.7

18,907.3

8,467.4

16,900.0

Епидемија

0.3

19,152.3

968.2

89,320.9

0.0

0.0

Инфекције инсеката

0.2

0.0

0.0

1,004.4

0.0

46.0

Суша

1.3

23,422.5

0.0

4,330,395.3

0.0

249,596.8

Екстремна температура

1.0

3.4

3,768.9

191,024.5

50.1

115,054.7

Шумски пожари

0.7

7.3

10.7

11,525.8

363.3

107,114.1

Олуја

7.1

2,766.9

2,641.2

1,742,924.8

105,054.9

1,872,273.2

Врста природне непогоде

Угрожавајући ефекти природних катастрофа, пре свега, зависе од интензитета појава, од њиховог трајања, односно од учесталости и локација на којима се одигравају.307

3.2. Угрожавање националне безбедности појавама људског порекла 3.2.1. Политички притисци − Све државе и међународне организације, начелно, прибегавају некој од три доминантне стратегије међународног комуницирања: − компромисна стратегија укључује прилагођавање стратешких избора другима без претње или употребе силе; − контролишућа стратегија укључује употребу силе у циљу ограничења стратешког избора неког другог (нпр., одбрана спорне територије против сваког покушаја њеног одузимања) и или који захтева тренутну медицинску помоћ; број погођених − број размештених или евакуисаних људи као и број људи који захтева моменталну економско-социјалну помоћ током и после катастрофе; људи који су остали без дома − број људи којима је потребан хитан смештај, јер је услед природне катастрофе њихов дом уништен или је толико оштећен да не може да се користи; укупно погођени – збирни преглед лица која су повређена, бескућници и који су погођени природном катастрофом; укупна материјална штета − процена економске штете природних катастрофа, изражена у америчким доларима. Cvetkovic, V.; Dragicevic, S.: Spatial and temporal distribution of natural disasters, Journal of the Geographical Institute Jovan Cvijic, SASA, 64(3), Belgrade, 2014, pp. 293−309. 307 Тако, нпр., дуготрајна киша или земљотрес који су удаљени од насељених места, путних инфраструктура и обрадивог земљишта, не морају да угрозе ове вредности. Обрнуто, краткотрајни обимни пљускови могу да угрозе безбедност саобраћаја, изазову поплаве и клизишшта и слично.

Угрожавање националне безбедности

115

− присилна стратегија (стратешка присила) укључује промишљену и одлучну употребу отворених претњи силом како би се утицало на стратешке изборе другог.308 Све присилне стратегије започињу извесним политичким и економским притисцима, а у радикалном случају и мерама војне присиле. Политички притисци су злоупотреба механизама политичке моћи, одлучивања и утицаја према циљној држави ради постизања циљева оног ко притиске врши или их подстиче. Најчешће се предузимају да би се изнудиле политичке одлуке и ставови о потребама и начинима решавања важног унутрашњег или међународног питања (присиљавање), односно добијања одређених политичких уступака (у смислу политичких промена државног уређења, политике или владе, испуњења конкретних захтева) или ради одустајања од намераваних политичких акција (одвраћање), покоравањем руководства државе тзв. политиком застрашивања и условљавања. Спроводе се непосредно или посредно. Непосредно, спроводе их државе или савези држава који за то имају „капацитете“, односно политичку моћ коју црпу из војне и економске моћи. Посредно, спроводе их слабије државе које се „због скромних капацитета крију“ иза јачих држава или савеза држава. Слично, међународне организације се инструментализују, контролишу и злоупотребљавају за вршење притисака према појединим државама. Најчешће се манифестују као јавне изјаве, претње, упозорења и условљавања, препоруке, савети и упутства високих званичника држава, међународних организација, међународних мисија, преговарачких и посматрачких тела на јавним форумима, дебатама, састанцима, заседањима скупштинских тела међународних организација, дипломатским састанцима која су, најчешће, медијски праћена. Тако се, на „елегантан и учтив начин, отворено или у симболичној форми“, врши политички притисак. За „легализовање“ политичких притисака, односно за њихово приказивање као „легалних мера које користе циљаној држави у решавању унутрашњих проблема“, користе се тзв. двојаки стандарди. Тиме се тенденциозно тумаче норме међународног права и различито се реагује на истоветне случајеве из безбедносне праксе различитих држава. − Методи политичких притисака су разноврсни и, у најкраћем, могу се свести на: − интернационализацију унутрашњих питања под формом заштите људских права; − политику „двојаких стандарда“; − наметање и пружање тзв. добрих услуга, преко посредничких група, комисија и медијатора; − захтеве за промену устава; − захтеве за стварање система власти у складу са интересима центара моћи; − политику „штапа и шаргарепе“; − уцене; − осуду од међународних организација и институција; − суспензију или искључење из међународних организација (статус тзв. празне столице); − суспензију или прекид дипломатских односа; 308 Фридман, Л.; Рагаван, С.: Присила, Увод у студије безбедности (ур. Вилијамс, П. Д.), Службени гласник и Факултет безбедности Универзитета у Београду, Београд, 2012, стр. 292.

116

Саша Мијалковић: Национална безбедност

− редефинисање улоге међународних организација; − „политику преседана“; − „право на интервенцију“; − „превентивну дипломатију“ као легализацију међународног интер­вен­цио­низма итд.309 Најзад, заштита националних вредности и остваривост националних интереса умногоме зависе и од геополитичких концепција „великих сила“ и утицајних држава. Тако на остваривост националних интереса Републике Србије у великој мери утичу геоидеологије тзв. атлантизма, евроазијатства, (средњеевропског) континентализма и неоосманизма, које у извесној мери карактерише и политичко присиљавање:310 − атлантизам пропагирају Сједињене Америчке Државе, уз снажан ослонац на Великој Британији. Овде није реч само о утицају НАТО-а на глобална политичка збивања, већ и о тенденцији „позападњачавања“ остатка света, односно уређивања политичког, економског, социјалног и безбедносног система, као и о уподобљавању идеологије, културе и „психологије малих земаља стандардима богатог, слободног и срећног“ Запада. Генерално, све се своди на тзв. геополитичко постављање позиције САД у односу на националну и светску економију, а у последње време и на тзв. борбу против глобалног тероризма, недемократских режима и борбу за људска права311; − евроазијатство пропагира Руска Федерација (мајка Русија), а огледа се у ширењу руских геополитичких утицаја ван Русије, пре свега на геопростор Азије и Европе. Генерално, он је конкурентски осталим геополитичким концепцијама, а „опозициони“ је атлантизму. Према њему, свет је подељен између два центра око којих се формирају „велики простори“. Један од тих центара је Русија, а простор који се око ње формира требало би да чине: земље чланице Заједнице независних држава и поједине државе источне Европе (земље тзв. Евроазијске уније)312; − (средњеевропски) континентализам пропагира Немачка, уз подршку Аустрије, Словеније и Хрватске. Циљ је ширење утицаја Немачке на средњу Европу. Међутим, немачка превласт захтева даље територијално распарчавање Србије, јер јачање немачког утицаја захтева слабљење Србије313; − неоосманизам пропагира Турска. Ова се концепција сусреће са више дилема у погледу кохабитације са неком од наведених стратегија, када би извесност њеног реализовања значајно порасла: из историјског угла, врло је вероватно приближавање англосаксонском атлантизму, јер је Турска значајна чланица НАТО-а и савезник САД. Истовремено, из стратешког угла, неоосманизму је најисплативије да пактира са немачким континентализмом, јер би се тако створио геополитички блок који би се про309 Савић, А.: Увод у државну безбедност, ВШУП, Београд, 2000, стр. 152–153. 310 Пророковић, Д.: Геополитика Србије: Положај и перпективе на почетку XXI века, Службени гласник, Београд, 2012., стр. 421−466. 311 „Притисци“ на Србију се врше кроз захтеве која она мора да испуни као чланица Партнерства за мир на евентуалном путу ка НАТО-у, односно на путу ка Европској унији. Додатне притиске чини и присуство НАТО-а на Космету и отворено подржавање независности лажне „Републике Косово“. 312 Идеолошки, извесни центри политичке моћи Србије су веома блиски овој концепцији; географски, Србија је удаљена од Русије и Црног мора; реално је очекивати атлантистичку контрареакцију. Чињеница је да Србију за Русију веже дугогодишње пријатељство. 313 Иако је ривалство са Немачком изражено још од Првог светског рата, Немачка је (нажалост и војно) присутна на Космету. У реализовању ове идеологије могућа је евроазијатска контрареакција.

Угрожавање националне безбедности

117

тезао од Медитерана до Атлантика; географски, најприродније би било да се неосманизам приближи евроазијатству, јер је Турска заправо евроазијска држава.314 За извесност достизања и реализовања националних интереса Републике Србије значајне су и геополитичке концепције Француске, Италије, Црне Горе, Кине, Албаније итд., али је њихов утицај на националне интересе Републике Србије мањи него утицај геополитика великих сила.315 Пракса политичког условљавања је најчешће таква да се држави постављају захтеви које она не жели или не може олако и у потпуности да прихвати. Уколико их прихвати, намећу се нови – „озбиљнији“ захтеви. У супротном, сваки следећи захтев је по њу све штетнији. Најзад, временом се прелази на друге облике примене силе, па су политички притисци увертира за економске притиске, субверзивно деловање и војне притиске и интервенције.

3.2.2. Мере економске принуде Етиологија и циљеви примене мера економске принуде готово су исти као код оружаних и политичких притисака. Различита је њихова феноменологија, односно методи примене. Оваква угрожавања националне безбедности спадају у вид тзв. спољних-неоружаних (невојних) безбед­носних претњи.316 Мере економске принуде подразумевају да једна или више земаља, односно међународне организације застрашују земљу или групу земаља стављањем до знања да ће им забранити увоз робе, услуга, права и капитала, њихов извоз или и једно и друго, односно онемогућити располагање њиховим средствима у иностранству (економски притисци) или изричу и спроводе мере забране увоза и/или извоза и располагања имовином у иностранству (економске санкције), како би се оне кроз могуће или стварне економске штете и осиромашење принудиле на политичке уступке који се од њих захтевају. Економски притисци се манифестују као претња и политика условљавања – уцењивање и изнуђивање. С тим у вези, држави и њеним привредним субјектима отежава се сарадња, усложњавају и отежавају се услови под којима може да учествује у међународној привреди, отежава јој се добијање финансијских повластица или кредита код међународних финансијских институција, отказују се закључени уговори, нуде штетни уговори, захтевају се посебне, додатне и неуобичајене гаранције за обезбеђивање извршења уговора, замрзавају јој се средства и имовина у иностранству, ограничава се режим ваздушног и воденог саобраћаја и транспорта итд. 314 Утицај неоосманизма је неспоран и, осим у јавним иступима бројних албанских, босанских, македонских, српских и бугарских политичара, евидентан је и у економским инвестицијама, образовању, медијском простору, хуманитарном раду и у тзв. шоу-бизнису поменутих земаља. 315 Неки идеолошки циљеви геополитичких концепција директно су уперени против појединих националних интереса Републике Србије: атлантизам и неоосманизам подржавају независност „Републике Косово“; континентализму не одговара јака и велика Србија; неоосманизам подржава екстремне муслимане у сепаратистичким тежњама у Рашкој области и у Босни и Херцеговини. Истовремено, поједини национални интереси су тешко оствариви без подршке земаља које су њихови пропагатори (нпр., пријем у Европску унију без подршке носилаца атлантизма и континентализма; развој спољнотрговинске размене и економска инвестирања без носилаца евроазијатства итд.). 316 Ефекти мера економске принуде једнаки су последицама светске економске кризе која је угрозила безбедност многих држава и довела у питање опстанак Европске уније. Упореди са – Елзесер, Ј.: Национална држава и феномен глобализације – како можемо да се спасимо из светске економске кризе (прев. Блануша, Б.), Јасен, Београд, 2009.

118

Саша Мијалковић: Национална безбедност

Економске санкције се најчешће манифестују као: − ембарго, када се земљи онемогућава увоз; − бојкот, када се земљи онемогућава извоз и − економска блокада, истовременом применом мера ембарга и бојкота. Мере међународне економске принуде у жаргону се називају ембаргом. Ембарго у најширем смислу представља забрану, а у међународним односима представља забрану пловидбе и трговине с одређеном земљом или земљама. Може да буде цивилни и агресивни. Цивилни ембарго је наредба којом одређена држава забрањује пловидбу бродовима који плове под њеном заставом да пристају у одређена инострана пристаништа и обављају трговину са датом земљом. Агресивним се, међутим, сматра ембарго кад се фактички спроводи економска блокада одређене земље и када се приступ у страна пристаништа не спречава само грађанском дисциплином држављана одређене земље него и припадницима других застава спречава приступ у одређена пристаништа.317 Речнику националне и међународне безбедности није непознат ни термин меке економске санкције, односно ограничавање обима увоза и извоза испод нивоа уобичајене и реално могуће спољне размене економских добара.318 Најзад, многе националне економије изложене су и економској – привредној шпијунажи − оба­ве­штај­ном ра­ду ко­ји спро­во­де или ор­га­ни­зу­ју и ко­ор­ди­ни­рају стра­не оба­ве­ штај­не слу­жбе кон­спи­ра­тив­ним или тзв. ле­гал­ним ме­то­ди­ма, како би се домогле знања других држава из сфера науке, технологије, производње. Истовремено се примењују и знатно уже активности ин­ду­стриј­ске шпи­ју­на­же кроз про­тив­прав­но при­ку­пља­ње са­зна­ња у сфе­ри но­вих от­кри­ћа, про­на­ла­за­ка или па­те­на­та и тех­но­ло­шких про­це­са у про­из­вод­њи ко­је вр­ше при­ват­на ли­ца или пред­у­зе­ћа за сво­је по­тре­бе или за ра­чун дру­ гих не­вла­ди­них ен­ти­те­та. „Еко­ном­ска шпи­ју­на­жа“ користи се и ради под­ри­ва­ња економског си­сте­ма стра­не др­жа­ве (економске субверзије) на основу по­зна­ва­ња по­да­та­ка о њеној сна­зи, прав­ци­ма раз­во­ја и сла­бо­сти­ма.319 Сличне ефекте имају и тзв. економски протекционизам и економски изолационизам. У првом случају државе, желећи да „заштите“ сопствено тржиште, код свог становништва и предузећа фаворизују куповину домаћих, позивајући на бојкот страних производа и сировина. Други случај подразумева економску политику самодовољности, по којој је држава способна или настоји да произведе све што је потребно да задовољи потребе становништва и државног апарата, који су способни да буду потрошач свега тога, тако јој нису потребни ни увоз ни извоз. Последице економске принуде често су погубне по економски систем земље (пад производње, застаревање производне технологије, губљење пословних аранжмана у иностранству и стратешких ино-партнера, немогућност набавке производних сиро317 Мала политичка енциклопедија, стр. 287. 318 Током 2014. године, Европска унија је од Србије захтевала увођење економских санкција Русији, што је Србија категорички одбила. Тада су притисци Европске уније преусмерени ка изнуђивању „меких санкција“, односно ка ограничавању извоза економских добара у Русију и увоза из ове државе. 319 Економска шпијунажа је нелегалан економски обавештајни рад. Економска обавештајна делатност је скуп координираних акција истраживања, обраде и дистрибуције, ради њихове експлоатације, информација које су корисне за економске актере. У функцији је економског развоја привредних предузећа, али и државе на нивоу дефинисања националне економске политике и стратегије (микроекономска и макроекономска обавештајна делатност). Петровић, З. П.: Економска шпијунажа, Драслар партнер, Центар Југоисток и Институт за политичке студије у Београду, Београд, 2005, стр. 5–14; Петковић, Т.: Пословна шпијунажа и економско ратовање, Public Triton, Београд, 2006.

Угрожавање националне безбедности

119

вина и продаје производа, вештачко стварање економске зависности), а посредно и по квалитет живота у земљи (пад друштвеног производа и бруто националног дохотка, сиромаштво, незапосленост), војну и одбрамбену моћ земље, унутрашњу безбедност (социјални немири, притисци на владу, пораст и интернационализација криминала) итд. Осим тога, штете и земљама са којима санкционисана држава има економске односе.320

3.2.3. Ор­га­ни­зо­ва­ни кри­ми­нал 3.2.3.1. Појам организованог криминала Уз тероризам, ор­га­ни­зо­ва­ни кри­ми­нал је нај­о­збиљ­ни­ја невојна прет­ња чо­ве­чан­ ству. Готово ниједна држава није „имуна на ову пошаст“. Нарочито му погодује „клима сиромашних земаља“ и друштвено-економска транзиција: осиромашење држава и слабљење социјалних програма довели су до криминализације друштава у земљама транзиције, и то не само ширих друштвених слојева, већ и партијских и политичких структура, правосудних органа и органа државне управе. Његова експанзија учинила га је четвртим сектором светске привреде чији годишњи бруто приход чини 20% вредности глобалне трговине.321 У ши­рем сми­слу, то су об­ли­ци кри­ми­нал­ног де­ло­ва­ња ко­је од­ли­ку­је по­сто­ја­ње кри­ ми­нал­них ор­га­ни­за­ци­ја и ор­га­ни­зо­ва­ног при­сту­па у ­вр­ше­њу кри­вич­них де­ла, с ци­љем при­ба­вља­ња про­тив­прав­не имо­вин­ске ко­ри­сти. У ужем сми­слу, то су об­ли­ци ор­га­ни­ зо­ва­ног кри­ми­нал­ног де­ло­ва­ња код ко­јих су ус­по­ста­вље­не ве­зе из­ме­ђу ше­фо­ва кри­ми­ нал­них ор­га­ни­за­ци­ја и појединаца из структуре државне власти.322 Очигледно је реч о деловању разних облика криминалног удруживања. „Ор­га­ни­ зо­ва­на кри­ми­нал­на гру­па­ци­ја или кри­ми­нал­на ор­га­ни­за­ци­ја је тај­но удру­же­ње ви­ше ли­ца, ко­ја ис­пу­ња­ва по­треб­не усло­ве утвр­ђе­не пи­са­ним или не­пи­са­ним пра­ви­ли­ма ко­ји­ма се уре­ђу­је функ­ци­о­ни­са­ње ор­га­ни­за­ци­је и при­ста­је на стро­го по­што­ва­ње тих усло­ва, ко­ја је осно­ва­на ра­ди про­фе­си­о­нал­ног и по пра­ви­лу план­ског вр­ше­ња кри­вич­ них де­ла, и то та­ко да ор­га­ни­за­ци­ја бу­де трај­ног ка­рак­те­ра, а с ци­љем кон­ти­ну­и­ра­ног сти­ца­ња имо­вин­ске ко­ри­сти или мо­ћи, те оства­ре­ња мо­но­по­ла на од­ре­ђе­ном под­руч­ју (због че­га је скло­на уни­ште­њу кон­ку­рен­ци­је); за­сно­ва­на на хи­је­рар­хиј­ским прин­ци­ пи­ма и уз стро­гу ди­сци­пли­ну сво­јих чла­но­ва, по пра­ви­лу и на прин­ци­пи­ма спе­ци­ја­ ли­за­ци­је и по­де­ле ра­да у вр­ше­њу кри­ми­нал­них ак­тив­но­сти, ма­да је ор­га­ни­за­ци­ја, по пра­ви­лу, исто­вре­ме­но укљу­че­на и у од­ре­ђе­не ле­гал­не ак­тив­но­сти (у окви­ру че­га та­ко­ђе по­сто­ји спе­ци­ја­ли­за­ци­ја и по­де­ла ра­да у окви­ру ње­ног члан­ства); она је по­ред то­га, на­ чел­но не­и­де­о­ло­шког ка­рак­те­ра, с тим да прак­ти­ку­је ра­зно­вр­сне ви­до­ве на­си­ља, те на­ гла­ше­но ис­по­ља­ва спрем­ност да га упо­тре­би ка­ко у од­но­су на спољ­но окру­же­ње, та­ко и пре­ма чла­но­ви­ма ко­ји пре­кр­ше ње­на пра­ви­ла (соп­стве­ни си­сте­м санк­ци­о­ни­са­ња), а по­себ­но на­сто­ји да ко­руп­тив­ним ме­то­да­ма оства­ри ди­рек­тан или ин­ди­рек­тан ути­цај 320 У периоду 1992–1995. године Савезна Република Југославија је била жртва најбескрупулознијих економских санкција које су умногоме и дугорочно уназадиле привреду и стандард живота у земљи. После промене власти у Србији 2000. године, наш изнурени и осиромашени економски систем се кроз процес приватизације нашао на удару компанија и инвеститора из земаља које су према нама примењивале мере економске принуде и оружане агресије. 321 После агрикултурног, индустријског и услужног сектора. Марковић, С.: Моћнији од ЦИА, Институт за геополитичке студије, Београд, 2002, стр. 56. 322 Бошковић, Мићо: Ор­га­ни­зо­ва­ни кри­ми­на­ли­тет, По­ли­циј­ска ака­де­ми­ја, Бе­ог­ рад, 1998, стр. 7.

120

Саша Мијалковић: Национална безбедност

на ор­га­не др­жав­не вла­сти, ра­ди омо­гу­ћа­ва­ња или олак­ша­ва­ња соп­стве­ног де­ло­ва­ња и ши­ре­ња не­по­сред­ног или по­сред­ног ути­ца­ја.“323 Реч је о тра­јном кри­ми­нал­ном по­ду­хвату ко­ји се ра­ци­о­нал­но оба­вља ра­ди про­фи­та од не­ле­гал­них ак­тив­но­сти, а ње­го­во трај­но по­сто­ја­ње одр­жа­ва се ко­ри­шће­њем си­ле, прет­ња­ма, кон­тро­лом мо­но­по­ла и/или ко­рум­пи­ра­њем јав­них слу­жбе­ни­ка. Да­кле, при­ мар­ни еле­мен­ти ор­га­ни­зо­ва­ног кри­ми­нала су: по­сто­ја­ње трај­не кри­ми­нал­не ор­га­ни­ за­ци­је; ра­ци­о­нал­но кри­ми­нал­но де­ло­ва­ње; сти­ца­ње про­фи­та као крај­њи циљ кри­ми­ нал­ног де­ло­ва­ња и ко­ри­шће­ње си­ле или прет­њи и при­бе­га­ва­ње ко­руп­ци­ји ра­ди ре­а­ли­ зовања ци­ље­ва и очу­ва­ња иму­ни­те­та од при­ме­не пра­ва.324

3.2.3.2. Манифестовање организованог криминала Форме организованог криминалног деловања су бројне. Начелно, мо­гу да се развр­ стају у две групе: – кри­вич­но де­ло ор­га­ни­зо­ва­ња кри­ми­нал­не групе – удру­же­ња (ко­је се ја­вља у два об­ли­ка: ор­га­ни­зо­ва­ње зло­чи­нач­ког удру­же­ња за шта је од­го­воран ор­га­ни­за­тор, и при­ сту­па­ње и деловање у оквиру зло­чи­нач­ког удру­же­ње, за шта су кривично од­го­ворни сви чланови кри­ми­нал­ног удру­же­ња) и – скуп кри­вич­них де­ла ко­ја чи­не при­пад­ни­ци кри­ми­нал­ног удру­же­ња.325 Злочини из дру­ге гру­пе мо­гу да се поделе на: − кри­ми­на­л тзв. пр­вог пр­сте­на, који је усме­рен ка сти­ца­њу про­тив­прав­не имо­вин­ ске ко­ри­сти, због чега се назива и кри­ми би­зни­с. Реч је о доминантној групи кри­вич­них де­ла међу којима се издвајају кри­јум­ча­ре­ње оруж­ја, дро­ге, ауто­мо­би­ла и илегалних миграната, тр­го­ви­на љу­ди­ма, проституција, из­ну­де, ре­кет, економски криминал и дру­га; − кри­ми­на­л тзв. дру­гог пр­сте­на, усме­рен ка за­стра­ши­ва­њу, ус­по­ста­вља­њу мо­но­пол­ ског по­ло­жа­ја на од­ре­ђе­ној те­ри­то­ри­ји или илегалном тржишту и ели­ми­нисању опа­ сно­сти по криминално удружење (прет­ње, уце­не, уби­ства, ко­руп­ци­ја, фалсификовање исправа и сл.). Циљ му је омогућавање не­сме­та­ног вр­ше­ња „кри­ми бизниса“. Због улоге по­моћ­ног или нео­п­ход­ног сред­ства у стицању профита, може се на­звати још и ин­стру­ мен­тал­ним кри­ми­на­лом; − кри­ми­на­л тзв. тре­ћег пр­сте­на има за циљ укла­ња­ње по­сле­ди­ца и онемогућавање от­кри­ва­ња „кри­ми би­зни­са“ и „ин­стру­мен­тал­ног кри­ми­на­ла“. Из­бе­га­ва­ње кри­вич­не од­го­вор­но­сти захтева уништавање предмета, трагова, доказа и средстава кривичних дела, односно застрашивање, поткупљивање или убиство сведока, полицајаца, тужилаца и судија. Нај­че­шће вр­ше­на кри­вич­на де­ла су пра­ње нов­ца, ута­ја по­ре­за, фалсификовање исправа, корупција, принуда, уцена, убиство и слич­но. Стога може да се назове још и кри­ми­налом пра­ња кри­ми­на­ла и − тзв. ко­ла­те­рал­не де­лик­те326 ко­је чла­но­ви ор­га­ни­зо­ва­не кри­ми­нал­не гру­пе чи­не не­за­ви­сно од ци­ља по­сто­ја­ња и де­ло­ва­ња гру­пе (нпр., не­за­ко­ни­то набављање, ношење и др­жа­ње ва­тре­ног оруж­ја, силовање, насилничко понашање и сл.). 323 Шку­лић, М.: Ор­га­ни­зо­ва­ни кри­ми­на­ли­тет, До­си­је, Бе­о­град, 2003, стр. 46. 324 Al­ba­ne­se, J. S.: The Ca­u­ses of Or­ga­ni­zed Cri­me, Jo­ur­nal of Con­tem­pro­rary Cri­mi­nal Ju­sti­ce, Tho­u­sand Oaks, No 4/2000, p. 413. 325 Шку­лић, М.: Исто, стр. 58. 326 Ми­ло­ше­вић, М.: Ор­га­ни­зо­ва­ни кри­ми­нал, Слу­жбе­ни лист СЦГ, Бе­о­град, 2003, стр. 16.

Угрожавање националне безбедности

121

Савремени организовани криминал све више поприма међународне димензије, чиме стиче способност да и споља утиче на безбедност и стабилност државе. Очигледно је да је еволуирао, те да га на прагу XXI века одликују: − умрежавање криминалних група у националним границама – тзв. криминална кооперација; − „подизање“ активности појединих криминалних група или мрежа са националног на наднационални ниво – тзв. интернационализација криминалних активности; − успостављање партнерства криминалних група и мрежа из једне земље са криминалним групама и мрежама које делују на подручју других земаља – тзв. интернационализација криминалне кооперације; − стварање транснационалних илегалних тржишта организованог криминала, тзв. глобализација криминалних тржишта и − све већа деструктивност по вредности и интересе појединца, друштва, држава и међународне заједнице. Осим деловања у ширим географским оквирима327, приметан проблем многих националних система безбедности је и тај што криминалне организације не ограничавају свој „делокруг“ на одређене „послове“. Некадашњу специјализацију за поједине видове злочина заменило је тзв. сваштарење, односно могућност да се више различитих врста илегалне „робе и услуга добије или наручи“ на једном месту. Приметно је и појављивање нових облика криминала који нису типични за „стару мафију“, попут илегалне трговине црвеном живом, нуклеарним материјалом и отпадом, биолошким агенсима, генетским материјалом, људским ткивима и органима, појава високотехнолошког криминала итд. Истовремено, дошло је и до реституције неких облика угрожавања безбедности који су сматрани превазиђеним, искорењеним и давно заборављеним, попут трговине људима. Очигледан је и повишен степен друштвене опасности због интеракције и стицаја више кривичних дела, прекршаја и привредних преступа у којима учествује више појединаца, група, правних лица, па и припадника државних органа и међународних организација. Многи облици криминала су повезани, испреплетани и у (ин)директној вези328, па је организовани криминал је све чешћи „трансмисиони“, фактор повезивања различитих безбедносних претњи. 327 Према Конвенцији Уједињених нација против транснационалног организованог криминала (Службени лист СРЈ – Међународни уговори, број 6/2001, чл. 2–3), организовани криминал је скуп кривичних дела групе за организовани криминал коју чине три или више лица, која постоји у извесном периоду и која делује споразумно с циљем чињења једног или више тешких злочина или кривичних дела утврђених у складу са датом конвенцијом (то су кривична дела за која је запрећена казна затвора од најмање четири године или тежа казна), ради задобијања, посредно или непосредно, финансијске или друге материјалне користи. Поред групе за организовани криминал, Конвенцијом се дефинише и организована група која није случајно формирана ради непосредног извршења кривичних дела, и која не мора да има формално дефинисане улоге својих чланова, континуитет чланства или развијену структуру. Уз то, кривично дело је транснационалне природе уколико је: учињено у више држава; учињено у једној држави, али је већи део припрема, планирања, руковођења или контроле обављен у некој другој држави; учињено у једној држави, али је у њега укључена група за организовани криминал која се бави криминалним активностима у више држава; учињено у једној држави, али су битне последице наступиле у некој другој држави. 328 На пример, приликом кријумчарења украдених аутомобила кријумчаре се оружје, дрога и људи, од тако стеченог профита финансирају се терористичке организације у чему, поред криминалних група, учествују и представници обавештајних служби и различитих хуманитарних организација. Арнаудовски, Љ.: Мегусловсност и мегузависност на тероризмот и организираниот криминалитет, Годишник на Факултетот на безбедност, Скопје, 2002, стр. 92.

122

Саша Мијалковић: Национална безбедност

Иле­гал­но сте­чен про­фит је ба­сно­сло­ван, што криминална удружења мотивише и охра­бру­је да про­ши­ре сво­ја „по­сло­ва­ња“. У ту сврху, раз­вијена је извесна кри­ми­нал­на еко­но­ми­ја: ме­ха­ни­зми извршења кривичних дела детаљно су раз­ра­ђени како би профит био максималан, а гу­бици, лични напори и ризик минимални (тзв. економичност злочина). То се „покрива“ тзв. (писаним или неписаним) криминалним књиговодством којим се евидентирају улагања, издаци, губици, зараде, дуговања итд. Видови савременог организованог криминала су бројни, а међу њима су израженији: економски и корпорацијски криминал, нарко-мафија, кријумчарење оружја, трговина људима, кријумчарење миграната, „секс мафија“ (проституција, порно-мафија), аутомафија, крађа и кријумчарење старина и уметнина, коцкарска мафија, урбанистичка и грађевинска мафија, трансплантациона мафија, беби-мафија, фармакомафија, погребна мафија, фалсификовање новца и хартија од вредности, рекет, разбојништва, криминал војних структура, просветна мафија, друмска мафија, стечајна мафија, царинска мафија, дуванска мафија, нафтна мафија, струјна мафија, ђубретарска мафија, просветна мафија и још многи други.329 Организовани криминал инфилтриран је у готово све сфере друштвеног и државног живота, па се реално очекује „развој нових крими бизниса“.

3.2.3.3. Еволуција и нове угрожавајуће димензије организованог криминала За разлику од некадашњег организованог криминала чији је примарни мотив био стицање профита, данашњи криминалци имају и друге аспирације. Финансијска моћ и позиције у политичком, привредном и локалном сектору користе се за ваниституционалне, ванправне, неетичке и друге утицаје на државу, односно за узимање положаја у друштву који се не могу стећи учествовањем у регуларним демократским процесима. Нова „негативна енергија“ организованог криминала угрожава безбедност многих земаља, па и међународне заједнице. Приметна је веза организованог криминала са политичком и економском елитом и многим друштвима, али и са новим центрима финансијске моћи (тзв. тајкуни), односно са извесним облицима политичког, економског и еколошког криминала. За легализацију илегалног профита и за оснивање и приватизацију привредних субјеката неопходна је помоћ из структура државне администрације. Реч је о представницима државних органа власти на свим нивоима (из владе, министарстава, полиције, судства, тужилаштва, привредних структура) који за противуслуге и новац помажу криминалним групама. Њихови припадници су заштићени од државне репресије, и то избегавањем кривичног гоњења, изрицањем ослобађајућих, условних или минималних пресуда и скраћивањем казни затвора. Најопаснији су случајеви криминализације појединих, па и већине чланова владе (тзв. државни криминал). Одлуке високе политике могу да штите, па и да стимулишу делатности организованог криминала, чиме постају „квазилегалне“ и имуне од санкција унутрашњег права. Таква је пракса присутна у многим земљама. 329 „Мафија“ (Mafia) је само једна од бројних (итало-америчких) криминалних организација чији је назив узет као синоним (жаргон) за организовани криминал и његове носиоце.

Угрожавање националне безбедности

123

Зато су и јасна настојања организованог криминала да се инфи­лтрира у политички систем земље, што чини финансирањем предизборних кампања извесних политичких струја, односно корупцијом или застрашивањем гласачког тела и политичких фактора. Тиме се економска моћ трансформише у политичку, постигнуте политичке позиције користе за увећање економске моћи, а „прљави“ капитал легализује и „оплођује“.330 Посебно забрињава инфилтрација организованог криминала у (међународне) невладине организације и злоупотреба њихових фина­н­сијских средстава за илегалне, али и легалне делатности, пре свега, кроз разне тендере. Уочљива је и веза криминалних група са бившим и актуелним припадницима, па и руководиоцима државних снага безбедности. На пример, знања и вештине које су стекли на обуци и у оружаним конфликтима широм бивше СФРЈ, и поседовање најсавременије опреме и оружја омогућили су непрофесионалним појединцима стицање извесног „рејтинга“ у криминалном миљеу, који су вешто „уновчили“. Услуге су различите, од пружања физичког обезбеђења, „спровођења“ кроз полицијске рације и контроле, транспортовања предмета кривичних дела, преко „саботирања“ истрага и кривичних поступака, до неутралисања опасности и конкуренције хапшењем, убиствима итд.331 Приметно је да организовани криминал спроводи и деструктивну психолошко-пропагандну делатност преко медија (радио, телевизија, новине) које на разне начине оснива, финансира и контролише. Тиме се врши известан притисак на јавно мнење, на законодавне, извршне и судске органе, на супарнике из криминалног миљеа, на потенцијалне сведоке итд. Организовани криминал је посебно деструктиван по економско-финансијску безбедност државе и друштва. Привредни и буџетски систем трпе огромну штету због сиве економије, прања новца и утаје пореза, што ствара социјалну напетост, незадовољство, политичку нестабилност, буџетски дефицит. Привилего­вањем положаја криминалних група у приватизацији привредних субјеката угрожава се и економска и социјална безбедност запослених и њихових породица. „Несрећа“ је већа уколико се тако присвојени капитал изнесе из земље. Неке међународне криминалне организације поседују капитал који је већи од националних бруто доходака или буџета многих земаља. То им омогућава да спречавају транзицију ка демократији, ограничавају лична права и слободе, спречавају економију отвореног тржишта и легалне стране инвестиције, ограничавају слободне изборе и слободу штампе, те да прете финансијској безбедности земаља. Према подацима MMF-а, обим профита стеченог организованим криминалним активностима у свету порастао је са осамдесет пет милијарди америчких долара у 1988. години на импозантних пет хиљада милијарди долара у 1998. години. Процењује се да је у 2006. години вредност 330 Пракса криминалних синдиката да се инфилтрирају у државни апарат, да га контролишу посредством корупције и да купују политички утицај, односно пракса ослањања носилаца политичке власти на организовани криминал ради личног богаћења, разрачунавања са политичким противницима и сличних злоупотреба власти, назива се мафиократијом. 331 Ове наводе потврђује убиство српског премијера др Зорана Ђинђића 12. марта 2003. године које је извршила криминална група у чијем су се саставу налазили командант и помоћник команданта Јединице за специјалне операције Безбедносно-информативне агенције Републике Србије, што је између осталог, довело и до распуштања и укидања Јединице. Маринковић, Д.: Борба против организованог криминалитета у Републици Србији у периоду транзиције, Криминалитет у транзицији: феноменологија, превенција и државна реакција, ИКСИ, Београд, 2007, стр. 467–469.

124

Саша Мијалковић: Национална безбедност

опраног новца организованог криминала износила око хиљаду и по милијарди долара, односно између 2 и 5 процената глобалног производа.332 Према другим подацима, на крају XX века, „глобални бруто криминални производ“ достигао је износ од трилион америчких долара. То је, с изузетком САД и Јапана, више него бруто друштвени производ било које суверене државе на планети.333 Даље, организовани криминал је неретко ослонац и логистика домаћим и страним обавештајним службама у извршавању задатака и „прљавих“ послова. Подршка се креће у распону од класичног прикупљања обавештајних података, преко организовања илегалних улазака у земљу и излазака из ње припадницима и сарадницима обавештајних служби, добављања фалсификованих докумената, уступања веза и оперативних позиција у структурама државне администрације, до набавке и достављања оружја и експлозивних направа за спровођење или самог спровођења сувберзивних активности (атентати, отмице и сл.). Због тога не изненађује чињеница да су у прошлости многи криминалци имали „службене легитимације и значке тајних полиција“. Честа је и спрега организованог са политичким криминалом, чему ће бити посвећена посебна пажња.334 Деловање организованог криминала је у последње време све деструктивније по животну средину (еколошка мафија). Кријумчарење нуклеарног, хемијског или другог опасног материјала и отпада, биолошких агенаса, ракетног горива, нафте и њихово складиштење на недозвољеним местима или на недозвољен начин, озбиљан су вид еколошког криминала. Исти су ефекти накнадног коришћења прокрију­мчарених опасних материја у терористичке сврхе (тзв. прљаве бомбе) или акциденталних ситуација при нестручном руковању и неправилном транспортовању. Осим тога, кријумчарење ретких биљних и животи­њских врста, такође је уносан „крими бизнис“. Приметна је и динамичност структуре криминалних група: традиционално пирамидално устројство, са строгом хијерархијом и поделом дужности сменило је више малих „пирамида“ повезаних заједничким интересима, у виду тзв. криминалних мрежа. То је одговор на све енергичније напоре државе да искорени криминал, односно прилагођавање потребама нових криминалних делатности. Ово знатно „успорава“ функцију националног система безбедности: временом долази до поделе послова и територије међу „уситњеним“ криминалним групама које настоје да увећају своју моћ; разоткривањем једне, остале криминалне групе су заштићене; међусобна оружана разрачунавања усложњавају укупну безбедносну проблематику; мања је вероватноћа разоткривања малих криминалних група; долази до одвајања легалних финансијских управљачких делатности од оних које су повезане с криминалним делатностима итд.

332 Hough, P.: Исто, стр. 230; види и – Williams, P.: Transnational Criminal Organizations and International Security, World Security – Chalenges for a New Century (eds. Klare, M. T., Chandrani, Y.), St. Martin’s Press, New York, 1998, p. 252. 333 Симић, Д. Р.: Исто, стр. 40. У САД трилион је милион на други степен, односно десет на дванаестом степену. У нашој земљи то је десет на осамнаестом степену. 334 Италијанска Mafia је преко својих обавештајних и кријумчарских капацитета, утицала на исход Другог светског рата. Наиме, чланови мафијашког синдиката су по наређењу Лакија Лучана организовали посебну службу безбедности на њујоркшким доковима, како би спречили инфилтрацију шпијуна у Америку. Истовремено, Мафија на Сицилији активно је помагала искрцавање савезника на ово острво 1943. године, служећи као водичи кроз тежак планински терен Сицилије и као ефикасна обавештајна служба за потребе америчке војске. Мијалковић, С.: Обавештајне структуре терористичких и криминалних организација, Наука – безбедност – полиција, број 2, Криминалистичко–полицијска академија, Београд, 2010, стр. 101–114.

Угрожавање националне безбедности

125

Док се организовани криминал крајем прошлог века развијао и интернационализовао, системи безбедности многих земаља нису били способни да му на прави начин одговоре.335 Такво стање је захтевало доношење нове и адекватне законске регулативе која се односила на инкриминисање појединих облика и садржаја криминалних активности, као и на реорганизацију државних органа који су добили „проширена и нова овлашћења“. Дотле су причињене велике штете, а огромна средства која су уложена у реформу система безбедности нису променила „сценарио у којем је он корак иза организованог криминала“.

3.2.3.4. Последице организованог криминала по националну безбедност Организовани криминал је све озбиљнија претња правној држави, демократији, владавини права, међународном миру и стабилности. Код све већег броја земаља ра­сте по­ли­тич­ки при­о­ри­те­т за решавање овог проблема. Иако се, пре­ма неким схватањима, томе мора приступити при­мар­но или ис­кљу­чи­во из аспек­та на­ци­о­нал­не без­бед­но­сти и за­шти­те на­ци­о­нал­них ин­те­ре­са, нипошто се не смеју занемарити интереси и вредности људске и међународне безбедности.336 Негативни ефекти организованог криминала манифестују се кроз најмање три ди­ мен­зи­је државног и друштвеног живота: људ­ску, еко­ном­ску и без­бед­но­сну (у ужем смислу)337: − људ­ска ди­мен­зи­ја ве­зана ­је за кр­ше­ње људ­ских пра­ва многих директних и индиректних жртава организованог криминала. Многе др­жа­ве још ни­су конципирале по­себ­не стра­те­ги­је за пре­вен­ци­ју и сузбијање организованог криминала, односно за за­шти­т у људ­ских пра­ва потенцијалних и актуелних жр­та­ва, што најчешће условљава примарну, се­кун­дар­ну и терцијарну вик­ти­ми­за­ци­ју; − еко­ном­ска ди­мен­зи­ја од­н­о­си се на штету коју организовани криминал наноси појединцу, друштву, држави и међународној заједници, што додатно продубљује не­по­ вољ­не чи­ни­о­це еко­ном­ске тран­зи­ци­је који су узро­к и усло­в ње­говог на­стан­ка и − без­бед­но­сна ди­мен­зи­ја односи се на успоравање про­це­са де­мо­кра­ти­за­ци­је тзв. тран­зи­циј­ских друштава, подривање де­мо­крат­ских ин­сти­т у­ци­ја и вла­да­ви­не пра­ва, и стварање бројних социоеко­ном­ских про­бле­ма. Сла­бе и ко­рум­пи­ра­не др­жав­не ин­сти­ ту­ци­је и не­одговарајућа за­кон­ска ле­ги­сла­ти­ва оне­мо­гу­ћу­ју вла­да­ма успе­шно су­прот­ ста­вља­ње овом проблему, што изнутра и споља угрожава националну безбедност. На спољно-политичком плану, организовани криминал мо­же ин­ди­рект­но да подстакне дез­ин­те­гра­ци­ју, оне­мо­гу­ћа­ва­ње или оте­жа­ва­ње ин­те­гра­ци­је др­жа­ве у од­ре­ђе­не ме­ђу­на­род­не ин­сти­т у­ци­је и ор­га­ни­за­ци­је, уво­ђе­ње од­ре­ђе­них об­ли­ка санк­ци­ја, ин­тер­ вен­ци­је ме­ђу­на­род­не за­јед­ни­це или ве­ли­ких си­ла ко­ји­ма се угро­жа­ва ин­те­гри­тет зе­мље као и осу­ду ме­ђу­на­род­не за­јед­ни­це због тога што је вла­да не­спо­соб­на да му се су­прот­ 335 Као и у већини бивших земаља реалсоцијализма, и органи формалне социјалне контроле наше земље нису били организационо и функционално спремни да благовремено и правовремено реагују. Разлог томе је и тај што је у социјалистичким земљама, традиционално, негирано постојање организованог криминала, уз образложење да је он продукт капиталистичких друштава у којима владају социјалне неједнакости. 336 Piccarelli, J. T.: Transnational Organized Crime, Security Studies – An Introduction (ed. Williams, P.), Routledge, London–New York, 2008, pp. 462–464. 337 Мијалковић, С.: Трговина људима, БеоСинг, Београд, 2005, стр. 247–248.

126

Саша Мијалковић: Национална безбедност

ста­ви, не жели да то учини или га подржава. По­сле­ди­це по без­бед­ност др­жа­ве истоветне су последицама по­ли­тич­ких и еко­ном­ских при­ти­са­ка. На унутрашњем плану државе, ефекти организованог криминала су из­у­зет­но сло­ жени, ла­тен­тни и неретко представљају стра­те­гиј­ски ри­зик по националну без­бед­ност и безбедност грађана услед: − де­ста­би­ли­за­ци­је економије и тржишта илегалним тр­жи­штима која ремете односе „понуде и тражње“ робе и услуга који су „ослобођени по­ре­за“; − угрожавања функционалности одређених државних ресора јер је јачање кри­ми­ нал­них тржишта­штетно по одређене националне функције, пре свега по економску, социјалну, здравствену и образовну; − умрежавања организованог и других видова криминала. Нај­о­па­сни­ја је сва­ка­ко ве­ за са по­ли­тич­ким кри­ми­на­лом, кроз фи­нан­си­ра­ње те­ро­ри­стич­ких гру­па, ору­жа­них по­бу­на, суб­вер­зив­не де­лат­но­сти, де­струк­тив­не пси­хо­ло­шко-про­па­ганд­не де­лат­но­сти итд.; − инфилтрације организованог криминала у политички систем земље, што урушава демократске институције и владавину права, а код гра­ђа­на изазива не­по­ве­ре­ње у вла­ст; − еко­ном­ске де­ста­би­ли­за­ци­је др­жа­ве због утаје пореза и пра­ња нов­ца, чиме се под­ ривају еко­ном­ска и фи­нан­сиј­ска без­бед­ност; − слабљења бу­џе­тских прихода због утаје пореза, што угрожава социјални, здравствени и пензиони фонд, али и буџете служби без­бед­но­сти; − по­ве­ћа­ња ко­руп­ци­је у јав­ном сек­то­ру, нарочито ради контролисања политичких одлучилаца и ума­њивања спо­соб­но­сти кри­вич­но­прав­ног си­сте­ма. Ко­руп­ци­ја је „до­бра ин­ве­сти­ци­ја и ре­жиј­ски тро­шак кри­ми­нал­не так­ти­ке“; − смањење еко­ном­ског ин­ве­сти­ра­ња, због прав­не неси­гур­но­сти инвеститора и њиховог страха од предоминације кри­ми­налних тржишта; − потребе за великим бу­џет­ским из­два­ја­њима ради ефикасније социјалне контроле организованог криминала, јер сложене акци­је на пре­вен­тив­ном, ре­пре­сив­ном и пла­ну заштите и по­мо­ћи жр­тва­ма од стра­не вла­ди­ног и не­вла­ди­ног сек­то­ра захтевају ве­ли­ка бу­џет­ска из­два­ја­ња; − де­ста­би­ли­за­ци­је по­ро­ди­це као основ­не је­ди­ни­це дру­штва, због сла­бље­ња еко­ном­ ске, обра­зов­не и со­ци­јал­не мо­ћи др­жа­ве, што смањује спо­соб­ност гра­ђа­на да за­до­во­ље сво­је сва­ко­днев­не лич­не и по­ро­дичне по­тре­бе; − по­раста кр­ше­ња људ­ских сло­бо­да и пра­ва, што условљавају наведене последице; − злоупотребе капацитета и улоге ме­ђу­на­род­них те­ла и ин­сти­ту­ци­ја, јер поједини њихови службеници тесно са­ра­ђу­ју са организованим криминалом, што до­води у пи­та­ње њихову ефи­ка­сност итд.338

3.2.4. Економски криминал Економски криминал обухвата криминално понашање и делатности које настају у економским односима и у вези са тим односима у привредној и ванпривредној делат338 Види – Мијалковић, С.: Организовани криминал као претња националној безбедности, Безбедност, бр. 1–2, Министарство унутрашњих послова Републике Србије, Београд, 2009, стр. 119–132.

Угрожавање националне безбедности

127

ности, усмерени су против економског система без обзира на заступљене облике својине, а као такви су инкриминисани кривичним законодавством.339 Реч је о све значајнијем сектору органи­зо­ва­ног криминала. Нелегално акумулирана економска моћ је снажна полуга ширења утицаја у свим сферама друштвеног живота, нарочито за остваривање криминалних циљева инфилтрацијом у легалне економске токове. То савремени економски криминал чини изузетно деструктивним, што потврђују и његова основна обележја: упоредно коришћење криминалних и легалних метода у економским односима ради остваривања криминалних циљева; постојање криминалних организационих модела који могу да буду устројени према функционалном и тржишном принципу, градећи криминалне мреже прилагођене потребама деловања на криминалном тржишту и у легалним економским токовима; еволуција криминалних метода које су допринеле њиховој софистицираности, кроз коришћење експертских знања у криминалним операцијама; профитна оријентација у реализацији конти­ну­иране легалне и илегалне економске делатности; прилагодљивост потребама легалних и илегалних тржишта; проналажење нових профитабилних области у привредно-финансијском пословању које су погодне за криминалну експлоатацију; масовност и разноврсност појавних облика, прилагодљивост тенденцијама у „економском“ законодавству и моделима деловања надлежних државних органа у сузбијању организованог и економског криминала; прикривеност деловања („ореол“ успешних пословних људи са добрим контактима у политици, спорту, државним органима, политичким партијама, медијима и сл.) и тежња за стицање економске и политичке моћи и утицаја на друштвене токове ради личних криминалних циљева итд.340 Савремене криминалне организације су профитно оријентисане и тржишно устројене што им, уз комбинацију криминалних метода и метода савремених пословних организација, омогућава професионалност и ефикасност у деловању. Евидентан је продор организованог криминала у економске активности, односно вршење кривичних дела економског криминала са елементима организованости. Продор у легалне економске токове омогућава „учење“ и злоупотребу техника савременог пословања, доприноси софистицираности деловања и ширења сфера утицаја. То потврђује већ изнету тезу по којој се економска моћ организованог криминала користи за стицање политичке моћи, а политичка моћ се повратно користи за остваривање криминалних циљева. Тако економски криминал постаје претња националној и међународној безбедности. С његовом интернацио­нализацијом, последице су све штетније јер се брзо прилагођава условима међународног економског окружења. То му пружа погодности приступа светским финансијским токовима, различитим криминалним тржиштима, офшор финансијским центрима и ствара могућности за процену сопственог ризика од кривичног гоњења за поједине категорије учињених или планираних злочина.341 339 Бошковић, Мићо: Криминалистика методика, Полицијска академија, Београд, 2005, стр. 285. Економски, као и енергетски систем, може да буде угрожен појавама људског, природног и техничко-технолошког порекла. Овом приликом, пажња ће бити посвећена првенствено економском криминалу, док ће у делу књиге о угрожавању енергетског система земље бити обрађени остали ризици и претње по ове вредности. 340 Види – Paoli, L.: The Banco Ambrosiano Case: An Investigation into the Underestimation of the Relations Between Organized and Economic Crime, Crime, Law and Social Change, No. 23, Springer, Netherlands, 1995, pp. 345–364. Бошковић, Г.: Организовани економски криминалитет као глобални сигурносни изазов, Криминалистичке теме, број 1–2, Факултет криминалистичких наука, Сарајево, 2007. 341 Shelly, L. I.: Transnational Organized Crime: An Imminent Threat to the NationState, Columbia Journal of International Affairs, No. 48, Columbia University, New York, 1995, p. 464.

128

Саша Мијалковић: Национална безбедност

„Прљави новац“ омогућава укључивање криминалних организација у легалне економске активности и корупцију органа власти. Тиме се прикривају криминална делатност и природа, порекло и постојање нелегално стечених средстава, тј. омогућава се несметано коришћење криминалног профита. Последица тога је угрожавање економског система и тржишне конкуренције, те утицај на економске, политичке и друштвене токове на националном и међународном плану. Коришћењем легалних пословних структура и прихватањем правила понашања у пословном свету, структура криминалних организација постаје слична структури легалних пословних субјеката. Неретко су легалне пословне организације под притиском конкуренције из подземља, услед чега бивају принуђене да користе нелегалне методе. Реч је о феномену симбиозе организованог криминала са криминалом „белог оковра­тника“ и „криминалних корпорација“.342 Економски криминал је претња многим земљама које привати­зацијом спроводе привредне реформе. Криминалне организације су способне да из аукција избаце легитимне купце предузећа у државном власништву, јер нуде више (прљавог) новца и користе уцене, насиље и корупцију. Откупом предузећа криминалци повећавају свој потенцијал за додатне криминалне активности и корупцију, а земљи ускраћују легитимно тржишно засновано предузеће које плаћа порезе. Приходи од економског криминала вешто се провлаче кроз националне и међународне финансијске системе, које ефикасно урушавају. Посебно су значајне економске и социјалне консеквенце у земљама у транзицији. Њихова тржишта су најчешће мала и подложнија поремећајима који могу да настану услед криминалних активности. Рањивост им је израженија због: недовољно изграђених институција економско-финансијског система; незнања финансијских институција да примене мере за идентификовање и спречавање прикривања порекла и улагања криминалног профита; малог степена имплементације мера за сузбијање организованог криминала или њихове недовољне, односно селективне имплементације; неефикасних казни, укључујући одредбе о конфискацији незаконито стечених прихода које се тешко спроводе и ниског степена обучености и стручности органа надлежних за сузбијање економског криминала који, најчешће, нису довољно развијени.343 Економски криминал генерише још више криминала и корупције, повећавајући степен коришћења мита на „кључним капијама система“, као што су радници и управа финансијских институција, правници и рачуновође, законодавство, агенције за имплементацију закона, супервизијске институције, полицијске власти, тужиоци и судови. Негативно утиче на финансијску безбедност земље и стабилност финансијских институција, првенствено банкарског сектора, фирми за хартије од вредности, осигуравајућих друштава и фирми за инвестициони менаџмент. Губитак профитабилног пословања; проблеми с ликвидношћу кроз повлачење средстава; прекидање кореспондентних банкарских опција; трошкови истраживања проблема; одузимање средстава и кажњавање; губици код зајмова; смањење укупне вредности акција финансијских

342 Бошковић, Г.: Организовани криминалитет и легално пословање, Организовани криминалитет − стање и мере заштите, Полицијска академија, Београд, 2005, стр. 596. 343 Bartlett, B. L.: Negative Effects of Money Laundering on Economic Development, Economic Research Report for Asian Development Bank, Asian Development Bank, Manila, 2002, p. 31.

Угрожавање националне безбедности

129

институција; угрожена репутација у погледу пословне праксе, губитак поверења у интегритет институције и престанак пословања, само су неке од његових последица.344 Коришћењем пословних субјеката који изгледају легитимно и наводно се баве легалним пословањем (тзв. фасадне компаније – нису активне и не налазе се на адреси на којој су регистроване), мешају се илегална и легална средства како би се „маскирали“ приходи који су добијени на незаконит начин. „Прљав новац“ се користи за субве­ нционирање производа и услуга, чак и по ценама које су ниже од тржишних. Њихов једини циљ је да очувају, заштите и легализују незаконита средства, а не да производе с профитом. Последице су да легитимна предузећа тешко могу да им буду конкурентна. Истовремено, криминални профит се користи за контролисање целих индустрија или сектора привреде одређених земаља, што повећава монетарну и економску нестабилност земаља. Продор организованог криминала у легалне финансијске токове омогућава њихово коришћење за избегавање плаћања пореза, чиме се земљи ускраћују приходи и причињава материјална штета. Репутација неких земаља да су уточишта за организовани криминал и прање новца условљава знатне негативне последице по њихов развој. Стране финансијске институције могу да ограниче своје трансакције с њиховим институцијама, могу да подвргну те трансакције додатном опрезу или могу да прекину економске односе. Чак и легална предузећа и пословни подухвати из тих земаља могу да трпе због смањене доступности светским тржиштима или доступности по вишој цени због додатног степена опреза у односу на њихово власништво, организацију или системе контроле. Свака земља која је позната по томе да не предузима мере за сузбијање организованог економског криминала теже ће привући стране инвеститоре, а и подршка страних влада ће вероватно бити озбиљно ограничена.345 Генерално, негативни ефекти економског криминала најчешће се испољавају кроз: − повећање степена криминала и корупције у друштву; − непоштену конкуренцију легалним привредним субјектима, што доводи до њиховог слабљења; − смањење пореских прихода услед кретања новца нелегалним финансијским токовима; − нарушену репутацију земље у међународним оквирима; − слабљење финансијских институција и рушење њиховог креди­би­литета; − компромитовану економију и приватни сектор и − оштећене напоре везане за приватизацију.346 Најзаступљеније активности у области економског криминала у нашој земљи односе се на несавестан рад у привредном пословању, злоупотребу овлашћења у привреди, недозвољену трговину, пореску утају, злоупотребу службеног положаја, несавестан рад у служби, фалсификовање службене исправе, проневеру, примање мита, давање мита, 344 Bosworth-Davis, R.: Living with the Law: A Survey of Money Laundering Reporting Officers and Their Attitudes towards the Money Laundering Regulations, Journal of Money Laundering Control, Vol. 1, No. 3, Emerald Group Publishing Limited, Bingley UK, 1998, pp. 257–262. 345 Courakis, N.: Financial Crime Today: Greece as a European Case Study, European Journal on Criminal Policy and Research, 9(2) Summer, Springer, Netherlands, 2001, p. 212. 346 Бошковић, Г.: Ефекти продора организованог криминала у легалне економске токове, Ревија за безбедност, број 7, Центар за безбедносне студије, Београд, 2008, стр. 38.

130

Саша Мијалковић: Национална безбедност

корупцију у органима управе, у јавним набавкама, у поступку приватизације и друга кривична дела против привреде и службене дужности. У Србији је економски криминал веома развијен, најисплативији и најмање ризичан вид криминала.347 Поред заштите економског система као виталне вредности друштва, позитивни ефекти супротстављања економском криминалу огледају се и у спречавању и сузбијању умрежених видова криминала и корупције, у унапређењу стабилности финансијских институција и тржишта, позитивном економском развоју и репутацији у светској заједници, унапређењу техника управљања ризиком за финансијске институције и повећању степена интегритета тржишта. Превазилажење ових изазова националне безбе­дности захтева већи степен координације и сарадње полиције, банкарских система, царине, специјализованих тела за спречавање прања новца, девизног инспектората, финансијске полиције, тржишне инспекције и других субјеката безбедности.

3.2.5. Корупција Појам и биће корупције (лат. corruptio – морална поквареност, подмитљивост, потлачивање службених лица) још увек нису универзално одређени, иако је корупција универзална појава и стара колико и људски род. У друштву се „одомаћила“ од настанка државе и првог диференцирања јавних функција од приватне сфере. Њени корени су, генерално, у похлепи одлучилаца који су овлашћени да по службеној дужности нешто учине или не учине и тежњи друге стране да од одлучилаца „купе“ одлуку каква им највише одговара, што се коси са законом, професионалним и друштвеним моралом. Реч је о једном од најмање ризичних злочина, који се недовољно ефикасно санкционише.348 У упоредној безбедносној пракси, корупција се најчешће схвата као „злоупотреба овлашћења ради личне користи“.349 Појам корупције у Републици Србији одређен је Законом о Агенцији за борбу против корупције350: корупција је однос који се заснива злоупотребом службеног, односно друштвеног положаја или утицаја, у јавном или приватном сектору, у циљу стицања личне користи или користи за другога; функционер је свако изабрано, постављено или именовано лице у органе Републике Србије, аутономне покрајине, јединице локалне самоуправе и органе јавних предузећа и привредних друштава, установа и других организација чији је оснивач, односно члан Република Србија, аутономна покрајина, јединица локалне самоуправе и друго лице које бира Народна скупштина, а јавна функција је функција која се обавља у наведеним органима, а подразумева овлашћења руковођења, одлучивања, односно доношења општих или појединачних аката; повезано лице је супружник или ванбрачни партнер функционера, крвни сродник функционера у правој линији, односно у побочној линији закључно са другим степеном сродства, усвојитељ или усвојеник функционера, 347 Бошковић, Г.: Методи сузбијања организованог криминалитета у области привредно-финансијског пословања (докторска дисертација), Правни факултет Универзитета у Крагујевцу, Крагујевац, 2007, стр. 133–158. 348 Мијалковић, С.; Бајагић, М.: Организовани криминал и тероризам, Криминалистичко-полицијска академија, Београд, 2012, стр. 248−252. 349 Концепт Аbuse of power for private gain користи се у Глобалном програму Уједињених нација против корупције, који је прихваћен и у пракси Европске уније. О распрострањености овог проблема указује индекс перцепције корупције Transparency International-а, према којем се Србија 2012. године нашла на 80. месту од 176 земаља. Национална стратегија за борбу против корупције у Републици Србији за период од 2013. до 2018. године, Службени гласник РС, број 57/2013. 350 Члан 2, Службени гласник РС, бр. 97/2008, 53/2010, 66/2011 − одлука УС, 67/2013 − одлука УС, 112/2013 − аутентично тумачење и 8/2015 − одлука УС.

Угрожавање националне безбедности

131

као и свако друго правно или физичко лице које се према другим основама и околностима може оправдано сматрати интересно повезаним са функционером; приватни интерес је било каква корист или погодност за функционера или повезано лице; сукоб интереса је ситуација у којој функционер има приватни интерес који утиче, може да утиче или изгледа као да утиче на поступање функционера у вршењу јавне функције односно службене дужности, на начин који угрожава јавни интерес; поклон је новац, ствар, право и услуга извршена без одговарајуће накнаде и свака друга корист која је дата функционеру или повезаном лицу у вези с вршењем јавне функције.351 Упоредо са Законом, појам корупције је био одређен и Националном стратегијом за борбу против корупције352 која је важила до 2013. године, и то као „однос који се заснива злоупотребом овлашћења у јавном или приватном сектору у циљу стицања личне користи или користи за другога. По опасности за друштво, грађани Републике Србије су у то време корупцију сврставали на четврто место (иза сиромаштва, незапослености и општег криминала).“353 Иако се корупционашке активности могу подвести под бројне инкриминације, кривична дела у вези с корупцијом у ужем смислу предвиђена су Главом XXXIII (Кривична дела против службене дужности) Кривичног законика Републике Србије. Пре свега, реч је о кривичним делима: Трговина утицајем, Примање мита и Давање мита. Међутим, сматра се да наведена кривична дела представљају само од пет до десет одсто укупне стварне корупције, а да су у Србији, заправо, најзаступљенији следећи облици: − непотизам, односно коришћење власти и службеног положаја да се запосле или да се на руководеће и одговорне службене положаје поставе сродници; − кронизам, односно коришћење власти и службеног положаја да се запосле или да се на руководеће и одговорне службене положаје поставе пријатељи, кумови и савезници и − фаворизовање приватних предузећа у поступку јавних набавки и извођења јавних радова, уз „извесно награђивање“ руководилаца институција које спроводе јавну набавку.354 Коруптивно деловање је доминантно усмерено ка политичким, економским и структурама сектора безбедности, и то на свим нивоима државне и друштвене организације, али и на међународном нивоу. Тиме се не стиче само имунитет од кривичног гоњења (избегавање правде), него се ствара и позиција с које може да се утиче на актуелне политичке и економске токове, те узима активно учешће у националној економији и побеђује у „тркама за извођење јавних набавки и јавних радова“. Статус ексклузивног добављача или пружаоца услуга држави веома је повлашћен и њиме се, на „легалан начин“, стиче велика имовинска корист. Стога су и понуђачи услуга

351 Поклоном се не сматра тзв. протоколарни поклон који функционер прими од стране државе, њеног органа или организације, међународне организације или страног правног лица, који је примљен приликом службене посете или у другим сличним приликама. 352 Национална стратегија за борбу против корупције, Службени гласник РС, број 109/2005. 353 Актуелном Националном стратегијом за борбу против корупције у Републици Србији за период од 2013. до 2018. године није дато посебно одређење појма корупције. 354 www.danas.rs/danasrs/dijalog/etika_i_borba_protiv_korupcije.46.html?news_id=217781.

132

Саша Мијалковић: Национална безбедност

спремни да понуде и известан проценат будућег профита ономе ко одлучује о јавним набавкама и инвестицијама.355 Појединци из државне организације са „великом политичком моћи“ обично имају познанства и везе у свим сферама државне и друштвене структуре. Познати су и као одлични посредници у испуњавању бројних нелегалних и нелегитимних жеља појединцима који су „платежно способни“. На њих се „рачуна“ у будућим илегалним активностима. Стога се они, с правом (иако не научно исправно), називају корупционашком (коруптивном) мафијом. Овај тип криминалног удруживања има, пре свега, посредничку улогу на целокупној сцени (организованог) криминала јер, уз извесну накнаду, „завршава“ све што се од ње тражи, а што она може да учини (трговци утицајем). Дакле, корупција је спона (организованог) криминала и представника јавних институција и државне власти. У том смислу, „мафија је тесно повезана са политичким партијама и утицајним пословним људима: криминалне групе могу да обезбеде гласаче и употребе силу ако је потребна политичарима, а да заузврат добију имунитет и делове уговора који се односе на јавне радове“. Уз то, корупција је спона између криминализованих политичара који „купују гласове других политичара, посланичка места, коалиције“, а све ради останка на власти и њеног даљег злоупотребљавања.356 Последице корупције су тешко сагледиве и погубне по безбедност друштва и државе. Према актуелној стратегији против корупције, корупција је препрека економском, социјалном и демократском развоју Републике Србије. Последице корупције нису само у осиромашењу друштва и државе, него и у драстичном паду поверења грађана у демократске институције, као и у стварању неизвесности и нестабилности економског система која се огледа, између осталог, и у смањењу инвестиција. Према истраживању Светског економског форума (за период 2011−2012), корупција је једна од две препреке доношењу одлуке о започињању привредне делатности у Републици Србији.357 Према претходној, Националној стратегији за борбу против корупције, последице корупције у Републици Србији су: − економске: угрожавање тржишне економије; смањење друштвеног производа; умањење инвестиција; повећање задужености земље; пораст сиромаштва грађана и − друштвенополитичке: угрожавање демократских институција; повећавање трошкова функционисања државе; неповерење грађана у институције државе; ширење организованог криминала; разарање моралних вредности друштва и апатија грађана. Најзад, корупција је у великој мери постала „уобичајен“ образац понашања. Стога давање поклона јавним службеницима ради остваривања права која им, уз то, гарантује правни поредак, грађани сматрају „пристојним чином“. Тиме се несвесно подстиче корупција. Уз то, грађани стрепе да ће им, откривањем случајева корупције, бити ускраћена права. У том смислу, донет је и Закон о заштити узбуђивача358, којим се штите лица која указују на незаконите активности, па и на корупцију. 355 Незванично, у Србији он најчешће износи од 20 до 30% исплаћене вредности јавне набавке или јавних радова, за колико је по правилу реална вредност набавке или радова и увећана, на штету буџета државе. 356 Пикарели, Џ. Т.: Транснационални организовани криминал, Увод у студије безбедности (ур. Вилијамс, П. Д.), Службени гласник и Факултет безбедности Универзитета у Београду, Београд, 2012, стр. 576. 357 Национална стратегија за борбу против корупције у Републици Србији за период од 2013. до 2018. године. 358 Службени гласник РС, број 128/2014.

Угрожавање националне безбедности

133

3.2.6. Илегалне миграције Миграције становништва представљају премештање или пресељавање становништва, како унутар граница једне земље (унутрашње миграције), тако и из једне земље у другу (међународне миграције). Односно, миграције су физичко кретање, привремено или трајно пресељавање становништва из једног социокултурног амбијента (емиграционо подручје) у други (имиграционо подручје), односно из једне земље (емиграција) у другу (имиграција). Дакле, мигрант је лице које се привремено или трајно пресељава из једног социокултурног амбијента у други, односно из једне земље (емигрант) у другу (имигрант).359 Међународне миграције подразумевају свако прекогранично кретање становништва и његов пријем и присуство, различитог трајања, у земљи у коју се миграције сливају, независно од субјективних мотива и индивидуалних обележја учесника овог процеса и миграционе политике земаља међу којима се миграција одвија.360 Док је 2005. године око 175 милиона људи у свету имало статус међународног мигранта, процењује се да их је током 2013. године било око 214 милиона.361 Начелно, миграције могу да се класификују према:362 − основним узроцима, на економске, неекономске и еколошке (узроковане деградацијом животне средине и природним или од човека изазваним катастрофама); − неопходности, на добровољне и присилне (најчешће узроковане освајачким ратовима и подјармљивањем туђих територија и народа, али и пресељавањем племена у резервате, расељавањем пограничних зона у појединим државама, депортовањем кажњеника и сл.);363 − мотивима миграната, на неекономске миграције ради тражења шанси (потрага за мање насилним окружењем или ради избегавања потенцијалних последица претпостављеног грађанског рата и миграције због репресивног законодавства или праксе владе) и миграције ради преживљавања (због сиромаштва, незапослености и глади); − легалности, на легалне и илегалне; − организованости, на организоване (преко одговарајућег институционалног, законског и другог инструментаријума у земљама и међу земљама) и неорганизоване, односно спонтане; − обиму, на индивидуалне и колективне или групне миграције; − времену настајања или редоследу, на примарне (прва генерација миграната) и секундарне (мигранти који одлазе у иностранство да би заједно живели и радили са примарним мигрантима, као и њихово потомство рођено у иностранству, тзв. друга генерација миграната); 359 Основа овог дела текста је: Мијалковић, С.: Безбедносни аспекти трговине људима, Факултет цивилне одбране Универзитета у Београду, Београд, 2004 (магистарска теза); Мијалковић, С.: Организоване илегалне миграције као савремени безбедносно-криминалистички проблем, Факултет безбедности Универзитета у Београду, Београд, 2006 (докторска дисертација). 360 Срдић, Ђ. Љ.: Узроци и типови међународних миграција, Међународни проблеми, број 4, Институт за међународну политику и привреду, Београд, 1997, стр. 442. 361 World migration 2005: Cost and Benefits of International Migration, International Organization for Migration, Geneva, 2005, p. 1.; World Migration Report 2013: Migrant Well-being and Development, International Organization for Migration, Geneva, 2013, pp. 55−57. 362 Срдић, Ђ. Љ.: Исто, стр. 447–457. 363 Мастило, Н.: Исто, стр. 311.

134

Саша Мијалковић: Национална безбедност

− временском трајању мигрантског статуса, на сталне, привремене и повремене – учестале; − смеру кретања, на једносмерне или двосмерне (повратници из иностранства). Конкретни случајеви миграција се у пракси могу идентификовати као неке од многих комбинација наведених типова миграција. За сагледавање проблема илегалних миграција и трговине људима и кријумчарења миграната најзначајније су поделе миграција на легалне и илегалне, међународне и унутрашње, односно на добровољне, које подразумевају и кријумчарење миграната, и присилне, које обухватају и трговину људима. Наиме, уколико су учињене сагласно прописима земље из које се емигрира и земље у коју се имигрира, реч је о легалним миграцијама. У супротном, реч је о нелегалним, односно о тзв. илегалним (нерегуларним, полулегалним, недокументованим, тајним) миграцијама. Међународне илегалне миграције се манифестују као „неорганизоване“, „полуорганизоване“ и „организоване“. Неорганизоване илегалне миграције су тзв. илегалне миграције у „сопственој режији“ илегалних миграната. Они самостално планирају и организују свој илегални одлазак из земље, илегални транзит до земље дестинације или илегални улазак или боравак у земљи дестинације. Могу се манифестовати и као трговина људима, али никако као кријумчарење миграната. Мотиви ове категорије илегалних миграната су првенствено егзистенцијалне природе, што им даје обележје „делинквената из нужде“. „Полуорганизоване“ су илегалне миграције у чијем извршењу постоји извесно посредовање трећих лица (становници пограничних насеља, таксисти и прекогранични превозници, корумпирани припадници служби безбедности државне границе итд.), али их не реализују организоване криминалне групе. Реч је о илегалним миграцијама које се не могу подвести ни под тзв. неорганизоване, нити под организоване илегалне миграције. Манифестују се и као кријумчарење миграната и као трговина људима. Најзад, организоване илегалне миграције одликује организовани приступ у регрутовању, транспортовању, прихвату и експлоатисању илегалних миграната у земљама дестинације. Најчешће их реализују организоване криминалне групе, уз ослањање на помоћ корумпираних јавних службеника. Обухватају кријумчарење миграната и, под одређеним околностима, трговину људима. Кријумчарење миграната је посредничка делатност којом се лицу омогућава илегалан улазак у страну земљу, уз његову сагласност. Трговина људима је сложена друштвена појава заснована на институцијама ропства и експлоатације, односно на поступању према човеку као да је роба или ствар, с циљем експлоатисања његове радне снаге, знања и вештина, телесног и полног интегритета и идентитета ради задовољења личних или туђих нагонских, здравствених или емоционалних потреба или стицања директне или индиректне материјалне користи за себе или другог. Мада су ове две појаве различите364, и жртве трговине људима су често илегални мигранти који су у сопственој режији илегално дошли у земљу дестинације, или су 364 Код кријумчарења миграната постоји сагласност лица која су предмет кријумчарења да учествују у незаконитој радњи, од чега (начелно) могу увек одустати, док жртва трговине људима најчешће нема такву могућност. Прокријумчарени мигранти су након прелажења државне границе слободни, према њима се најчешће не примењује никакава принуда и не бивају експлоатисани, што није случај са жртвама трговине људима. Кријумчарење људи нужно захтева прелажење државне границе најмање две земље, представља

Угрожавање националне безбедности

135

у њу прокријумчарени. Могућ је и легалан улазак у земљу дестинације и боравак будуће жртве у њој, нпр., ради запослења по ранијем договору с наводним послодавцима, који уместо тога над њом успостављају ропски однос и принудно је задржавају, често и по истеку важења путне исправе или визе. С друге стране, трговина људима се може одвијати и у оквиру националних граница, без елемената иностраности.

МИГРАЦИЈЕ

ИЛЕГАЛНЕ

ЛЕГАЛНЕ

НЕОРГАНИЗОВАНЕ

ПОЛУОРГАНИЗОВАНЕ

ОРГАНИЗОВАНЕ

КРИЈУМЧАРЕЊЕ МИГРАНАТА

ТРГОВИНА ЉУДИМА

− САМОСТАЛНО ИЛЕГАЛНО ПРЕЛАЖЕЊЕ ДРЖАВНЕ ГРАНИЦЕ − ИЛЕГАЛНИ БОРАВАК У СТРАНОЈ ДРЖАВИ

Слика 6 – Типови миграција Дакле, под илегалне миграције се могу подвести сви случајеви легалног одлажења лица у страну земљу и останка након истека важења путних и боравишних исправа, самосталног нелегалног одлажења и боравка лица у страној држави, сви случајеви кријумчарења миграната и само они случајеви трговине људима у којима жртва у процесу трговине илегално улази, транзитира или борави на територији стране земље. Тешко је реално сагледати димензије илегалних миграција. Иако су подаци и методи помоћу којих се до њих дошло полемични, процењује се да је широм света, 1998. године око 125 милиона људи (око 2% укупне људске популације у свету) имало статус мигранта.365 повреду прописа о прелажењу државне границе те у том смислу представља кривично дело против државе. С друге стране, трговина људима се може одвијати унутар националних граница једне државе, представља кршење људских права појединаца и кривично је дело против појединца, односно међународних вредности. Кријумчарење људи је појам ужег обима, и може представљати фазу у процесу трговине људима. Исто тако, може прерасти у трговину људима уколико кријумчари, жељни додатног профита, „продају“ прокријумчарена лица или их противправно лише слободе, експлоатишући их при том на разне начине. 365 Срдић, Ђ. Љ.: Исто, стр. 442.

136

Саша Мијалковић: Национална безбедност

Процењује се да статус илегалног мигранта данас има између 15 милиона и 30 милиона људи, од чега између седамсто хиљада и два милиона људи, првенствено жена и деце, бива обухваћено мрежом трговине људима, што је око 2,3% популације миграната.366 Илегални профит само од сексуалог експлоатисања жртава трговине људима пре десетак година процењиван је на чак петсто седам милијарди долара, што је једнако профиту од „нарко-криминала“.367 Према подацима Уједињених нација, у периоду од 2010. до 2012. године, у свету је откривено и из мрежа трговаца људима ослобођено укупно око 40 000 жртава. Од тог броја, око 49% жртава су жене, око 18% су одрасли мушкарци, око 12% су дечаци и око 21% су девојчице. Око 48% жртава је сексуално експлоатисано, око 45% жртава је екплоатисано радно, сервитутом и ропским положајем, око 0,3% узимањем органа и делова тела и око 8% другим формама експлоатисања. У истом периоду, за трговину људима осумњичено је око 30 000 људи368. Истовремено, према подацима америчког Стејт департмента, који прати глобалну ситуацију трговине људима, у истом периоду у свету је откривено у просеку по око 45 000 жртава369, док се претпоставља да их има више од двадесет милиона које нису идентификоване.370 Нестабилност и лоши безбедносни услови у последњој деценији ХХ века, изражени, пре свега, у политичкој, нормативној, економској, социјалној и моралној кризи друштва, учинили су да Србија постане веома значајан актер глобалне мреже илегалних миграција и трговине људима. При том је Србија, од земља дестинације и транзита, постала земља порекла кријумчарених миграната, односно жртава трговине људима (значајан имиграциони и trafficking резервоар).371

3.2.6.1. Кријумчарење миграната Kријумчарење миграната (људи) jесте обезбеђивање илегалног уласка у страну државу лицу које није њен држављанин или нема стални боравак, с циљем стицања, на непосредан или посредан начин, финансијске или друге материјалне користи.372 Облици испољавања, односно избор начина кријумчарења миграната зависи од: удаљености места дестинације миграната од места њиховог порекла, саобраћајних веза тих места и транзитних тачака, броја миграната који се кријумчаре, степена организованости, величине и опремљености криминалних група, ефикасности реакције систе366 Подаци из званичних извештаја америчког Стејт департмента о стању трговине људима у свету могу се пронаћи на сајту наведеног органа, на сајтовима сваке амбасаде САД или једноставним претраживањем одреднице Trafficking in Persons Report. 367 Трговина људима – наш одговор: приручник за вршњачку едукацију, Друштво Црвеног крста Србије и Црне Горе, Београд, 2006, стр. 5. 368 Global Report on Trafficking in Persons 2014, United Nations Office On Drugs and Crime Vienna, United Nations, New York, 2014, p. 5, 17. 369 Trafficking in Persons Report 2014, Department of State, United States of America, p. 45. 370 Извештај и трговини људима 2014. Званични сајт амбасаде Сједињених Америчких Држава у Београду, http://serbian.serbia.usembassy.gov/izvestaji/izvetaj-o-trgovini-ljudima-2014.html, доступно 4. фебруара 2015. 371 Почетком 2015. године Република Србија и Европска унија суочене су са најмасовнијим илегелним миграцијама икада. То је озбиљно угрозило безбедност европских земаља, али и довело до несугласица између чланица Европске уније. 372 Члан 3 Протокола против кријумчарења миграната копном, морем и ваздухом, који допуњава конвенцију Уједињених нација против транснационалног организованог криминала, Службени лист СРЈ – Међународни уговори, број 6/2001.

Угрожавање националне безбедности

137

ма безбедности на илегалне миграције, степена и ефикасности обезбеђења државне границе итд. Начелно, кријумчарење миграната се реализује кроз четири фазе: „регрутовање“, „транспортовање“, „дестинација“ и „престанак кријумчарења миграната“. Лица се најпре регрутују – увлаче у кријумчарску мрежу. Уколико будући илегални мигранти нису претходно сами тражили помоћ кријумчара, најчешће им кријумчари, уз извесну накнаду, нуде посредовање при одласку и запошљавању у иностранство на незаконит начин. Транспортовање је главна фаза кријумчарења миграната. Огледа се у омогућавању прелажења државне границе на илегалан начин. Начелно, мигранти се могу прокријумчарити преко званичног граничног прелаза, ван њега или комбиновано. Кријумчарење миграната преко званичног граничног прелаза најчешће се врши: − фалсификованим путним исправама; − скривањем лица у тајне просторе превозних средстава; − корупцијом јавних службеника који су задужени за контролу прелажења државне границе; − довођењем у заблуду припадника служби за контролу прелажења државне границе; − применом принуде према припадницима служби за контролу прелажења државне границе или њима блиских лица и − на остале „необичне и несвакидашње“ начине.373 Ван граничног прелаза мигранти се такође кријумчаре на разне начине, што зависи од начина и места прелажења државне границе: − на копну, државна граница се илегално прелази на местима која су за то погодна и која су непозната припадницима служби безбедности; − преко водених површина, мигранти се кријумчаре тако што се избегавају сусрети с надлежним војним или полицијским патролама, најчешће пловним средствима (чамцима, бродовима), ређе пливањем и – средствима ваздушног саобраћаја, мигранти се кријумчаре до места са површинама које су погодне за слетање и узлетање. Осим наведеног, постоји и тзв. комбиновано кријумчарење миграната при ком се границе неких транзитних земаља прелазе легално, а других илегално. Фаза „дестинације“ се одвија у земљама одредишта где су прокријумчарени мигранти, после прелажења државне границе, слободни. Уколико је унапред договорено, они се даље спроводе до места коначне дестинације.374 Најзад, под „престанком“ кријумчарења миграната подразумева се откривање њиховог илегалног статуса, односно престанак илегалног боравка, и то: самопријављивањем илегалних миграната државним органима, откривањем од стране државних 373 На пример, познато је да су кријумчари смештали лица у путне торбе и преносили их са собом преко граничних прелаза (тзв. кофер синдики), смештали у унутрашњост седишта путничких возила, превозили у мртвачким сандуцима уз лажну документацију о смрти транспортованих лица и сл. 374 Међутим, многи од њих бивају преварени, односно одведени на неко друго место, остављени у некој другој земљи, остављени да сачекају водича који се уопште не појави, бивају предати полицији или се над њима заснива ропски однос и постају предмет трговине итд. Они „најсрећнији“ стигну на жељено место, где се ангажују у сектору сиве економије, у проституцији, у криминалу и слично.

138

Саша Мијалковић: Национална безбедност

органа, пријавом грађана, пријавом припадника криминалних група, повратком мигранта у земљу порекла или природном или насилном смрћу миграната.

3.2.6.2. Трговина људима Према међународном праву „трговина људима подразумева врбовање, превожење, пребацивање, скривање и примање лица, путем претње силом или употребом силе или других облика присиле, отмице, преваре, обмане, злоупотребе овлашћења или тешког положаја или давања или примања новца или користи да би се добио пристанак лица које има контролу над другим лицем, у циљу експлоатације. Експлоатација жртве обухвата, као минимум, експлоатацију проституције других лица или друге облике сексуалне експлоатације, принудни рад или службу, ропство или однос сличан ропству, сервитут или уклањање органа.“375 Трговина људима може, али не мора, да има форме организованог криминала и може, али и не мора, да има међународне димензије. Најсложенију форму има међународна организована трговина људима која се, попут кријумчарења миграната, најчешће одвија кроз фазе: „порекла“, „транзита“, „дестинације“ и „прекидања“ трговине људима. Фаза „порекла“ се одвија у земљи порекла жртве и карактерише је организовање криминалне групе с адекватном структуром, стварање злочиначког плана и регрутовање будућих жртава. Централна потфаза ове фазе је регрутовање жртава, што је скуп метода, поступака и средстава чијом се појединачном или комбинованом применом одређено лице „увлачи“ у мрежу трговине људима (тзв. методе принуде и обмане). Примена апсолутне принуде према жртви манифестује се као: – отмица лица (киднаповање), и то употребом физичке снаге (физичка принуда према лицу, крађа беба из породилишта и сл.) и употребом силе према психичком интегритету лица – хипноза, коришћење опојних средстава – дрога, алкохола и слично; − продаја жртве од стране њене породице – најчешће ради експлоатисања деце кроз илегално усвојење, просјачење или дечју проституцију, или младих девојака за сексуално експлоатисање или принудно склапање бракова; − злоупотреба овлашћења службених лица (нпр., противправно лишење слободе од стране полицајца који је члан криминалне групе); − злоупотреба односа зависности и околности (инвалидитет) које онемогућавају жртви да се сама стара о себи. − Релативна принуда према жртви манифестује се као: − претња лицу да ће се напасти на живот или тело потенцијалне жртве или њој блиског лица; − уцена – условљавање потенцијалне жртве да ће се у јавности или пред породицом, уколико се не повинује жељи трговаца људима, угрозити углед и поверење (нпр., компромитујући порнографски видео-материјал); 375 Види члан 3 Протокола за превенцију, сузбијање и кажњавање трговине људским бићима, нарочито женама и децом, који допуњава конвенцију Уједињених нација против транснационалног организованог криминала, Службени лист СРЈ – Међународни уговори, број 6/2001.

Угрожавање националне безбедности

139

− злоупотреба тешких прилика другог (нпр., беда и сиромаштво, велика дуговања криминалним групама и сл.), те жртва или њена породица морају да се повинују захтевима извршиоца. Најзад, жртве се врбују и непосредним (лични контакт) или посредним (огласи) сервирањем апсолутне неистине или полуистина о примамљивом запослењу у иностранству, уместо чега над њима бива заснован ропски однос, односно причама о томе да ће се бавити активностима којима ће се уистину и бавити (нпр., проституцијом), али се не помињу експлоататорски услови и околности (принудно експлоатисање без икакве надокнаде).376 Пошто су регрутоване, жртве се транспортују до места у којем ће бити експлоатисане, у земљи или у иностранству. Жртве некад у „сопственој режији“ и потпуно легално долазе у договорено време на договорено место, како би испуниле наводне „уговорне обавезе“ из лажне приче на основу које су регрутоване (легални прелазак државне границе). Тамо им се одузима путна исправа и заснива ропски однос. Кријумчарење жртава трговине људима идентично је кријумчарењу миграната, а неретко се врши и истим међународним рутама и каналима. Најзад, могуће је и комбиновано прелажење државне границе, када се границе неких транзитних земаља прелазе легално, а неких илегално. Следећа је фаза „дестинације“, која се одвија у месту крајњег одредишта жртава, а састоји се од њиховог прихватања, заснивања ропског односа, контроле и одржавања у покорности. Експлоатисање жртава је кључни момент ове фазе и целокупног процеса трговине људима. Манифестује се као: − сексуална експлоатација, и то некомерцијална (за личне потребе трговаца људима, при чему се не остварује никаква зарада) и комерцијална (којом се стиче материјална корист, а обухвата принудну проституцију, порнографију и „секс-туризам“); – радна експлоатација, у домаћинству, пољопривредном, индустријском или услужном сектору; – илегално усвојење детета, при чему оно даље може, али и не мора, бити експлоатисано (нпр., просјачењем); − принудни брак над женама и децом; − одузимање људских органа или делова тела, добровољно или насилно, ради задовољења здравствених потреба лица, у научноистраживачке сврхе или из других патолошких разлога; − принуда на вршење криминалних радњи, најчешће крађа и просјачења; − принудно учешће у оружаним сукобима, непосредно у борби или у санитетским службама, за извођење физичких радова и транспортовање опреме; − препродаја жртава трећим – заинтересованим лицима, при чему се профитира на разлици у цени куповине и цени продаје људи и 376 Непосредно врбовање се неретко врши злоупотребом поверења жртве у регрутера (рођаци, пријатељи, комшије, колеге, нова познанства, пословни и туристички аранжмани.). У последње време је све присутније врбовање жртава преко интернета (тзв. сајбер трафикинг), сервирањем лажних понуда за запослење, лажним представљањем, злоупотребом интернет причаоница (chat rooms) у којима потенцијалне жртве дају податке о себи и подлежу понудама регрутера.

140

Саша Мијалковић: Национална безбедност

− неспецифични облици експлоатисања, који су ретки (присилна трудноћа, вршење медицинских експеримената, експлоатација у спорту, снимање бруталних сцена у (snuff) филмовима итд.). Жртва се не мири са суровим начинима експлоатисања, па је трговци људима „покоравају“ разним методама: успостављањем дужничког ропства до исплате (наводних) дуговања; ограничењем слободе кретања; сталним физичким или видео надзором; одузимањем личних докумената; сталним физичким злостављањем; изгладњивањем; сталним претњама жртви и члановима породице; уцењивањем да ће открити јавности да се жртва бавила проституцијом или да ће пријавити полицији да илегално борави у земљи; убиством непослушних; стварањем неповерења у државне органе довођењем сарадника из полиције и правосуђа да је експлоатишу и на друге начине. Најзад, окончање трговине људима је престанак експлоатације жртве. До тога долази на више начина: бекством жртве, откупом (од стране породице или других блиских лица), пуштањем на слободу, пријављивањем „непотребне и некорисне“ жртве субјектима безбедности, ослобађањем од стране субјеката безбедности, природном смрћу, самоубиством или убиством жртве.

3.2.6.3. Последице илегалних миграција и трговине људима по националну безбедност Илегалне миграције и трговина људима су растући и све озбиљнији проблем људске, националне и међународне безбедности.377 На то упућују и закључци Ме­ђу­на­род­не кон­фе­рен­ци­је о тр­го­ви­ни же­на­ма која је одр­жа­на у Њу Џерсију давне 1998. го­ди­не да је тр­го­ви­на љу­ди­ма озби­љан гло­бал­ни про­блем,378 односно закључци Бри­сел­ске кон­ фе­рен­ци­је о Пре­вен­ци­ји и бор­би про­тив тр­го­ви­не људ­ским би­ћи­ма, у ор­га­ни­за­ци­ји Европ­ске уни­је 2002. го­ди­не да је супротстављање трговини људима „ра­сту­ћи по­ли­ тич­ки при­о­ри­те­т“379 многих земаља. Уз то, мишљење политичког врха САД да илегалне миграције и трговина људима представљају питање глобалне безбедности, такође оправдава такву тврдњу.380 Такође, Канцеларија за демократске институције и људска права Организације за европску безбедност и сарадњу давно је закључила да кријумчарење миграната и трговина људима имају негативне ефекте по стабилност земље, процес демократизације и владавину права (због њихове по­ве­за­но­сти са со­циоеко­ном­ским про­бле­ми­ма, ми­гра­ ци­о­ним и нор­ма­тив­но-прав­ним про­бле­ми­ма, де­лат­но­стима ор­га­ни­зо­ва­них кри­ми­нал­ них гру­па, на­ра­ста­ју­ћим угро­жа­ва­њем људ­ских пра­ва, иг­но­ри­са­њем, омо­гу­ћа­ва­њем или чак про­фи­ти­ра­њем по­ли­ци­је, вла­де или ими­гра­ци­он ­ их слу­жби од тр­го­ви­не љу­ ди­ма у не­ким зе­мља­ма чланицама ОЕБС–а), те им се мора приступити као озбиљним глобалним безбедносним изазовима и претњама.381 377 Упореди са – Бали, С.: Кретања становништва, Увод у студије безбедности (ур. Вилијамс, П. Д.), Службени гласник и Факултет безбедности Универзитета у Београду, Београд, 2012, стр. 584−601. 378 Za­li­sko, W.: Russian organized crime: The foundation for trafficking, Police, Bobit Publishing Company, Redondo Beach, 2000, p. 20. 379 Lac­zko, F.; Gra­meg­na, M.: De­ve­lo­ping Bet­ter Indi­ca­tors of Hu­man Traf­fi c­king, The Brown Jo­ur­nal of World Af­fa­irs, Vo­lu­me X, Issue I, 2003 (pre­vod – Po­gle­di, broj 2, Po­li­cij­ska aka­de­mi­ja, Be­o­grad, 2003). 380 Став о неопходности сузбијања ових појава је 2006. године унет у Председничку директиву о националној безбедности (NSPD-22), Trafficking in Persons Report, 2006. 381 Trafficking in Human Beigns: Implications for the OSCE, OSCE – ODIHR Background Paper, Warshaw, 1999, pp. 4–5, 53, 24–30.

Угрожавање националне безбедности

141

Даље, Стратегијом ОЕБС–а за суочавање са претњама безбедности и стабилности у XXI веку,382 кријумчарење миграната и трговина људима и званично су идентификовани као најозбиљније претње безбедности и стабилности у новом миленијуму, нарочито због веза са тероризмом. Најзад, Европол указује на то да су трговина људима и кријумчарење миграната, нарочито са подручја Косова и Метохије, један од најозбиљнијих претњи безбедности Европске уније.383 Радна група против трговине људима Пакта за стабилност југоисточне Европе организоване илегалне миграције и трговину људима препознала је као озбиљну претњу демократији и владавини права на националном и регионалном нивоу Балкана и сматра их стра­те­гиј­ским ри­зиком по ста­бил­ност и без­бед­ност др­жа­ве.384 Осим то­га, чи­ње­ни­ца да се у про­це­су тр­го­ви­не љу­ди­ма кр­ше људ­ска пра­ва мо­же до­ ве­сти до зва­нич­не осу­де, па и до не­ких „по­сред­них“ об­ли­ка угро­жа­ва­ња државе. При­ ме­ра ра­ди, став Ор­га­ни­за­ци­је за европ­ску без­бед­ност и са­рад­њу је­сте да др­жа­ве са­ме кр­ше људ­ска пра­ва жр­та­ва тр­го­ви­не љу­ди­ма ти­ме што ни­шта не пред­у­зи­ма­ју да би их за­шти­ти­ле и пру­жи­ле им по­моћ, или ти­ме што кри­вич­но за­ко­но­дав­ство при­ме­њу­ ју про­тив са­мих жр­та­ва.385 То може узроковати или условити угрожавање националне безбедности, као што су политички притисци и мере економске принуде према државама. Тако, на пример, Вла­да САД санк­ци­он ­ и­ше др­жа­ве ко­је не за­до­во­ља­ва­ју ми­ни­мум стан­дар­да у су­прот­ста­вља­њу тр­го­ви­ни љу­ди­ма, об­у­ста­вљањем не­ху­ма­ни­тар­не по­мо­ћи и помоћи ко­ја ни­је по­ве­за­на са по­сло­ва­њем и про­ти­вљењем да­ва­њу од­ре­ђе­не по­мо­ћи овим зе­мља­ма од стра­не ме­ђу­на­род­них фи­нан­сиј­ских ин­сти­т у­ци­ја, на­ро­чи­то Ме­ђу­на­ род­ног мо­не­тар­ног фон­да и Свет­ске бан­ке.386 Конкретније, последице трговине људима и илегалних миграција идентичне су последицама организованог криминала. Уз то, може се додати још и:387 − масовно кршење људских права миграната, жртава трговине људима и чланова њихових породица: примарном, секундарном и терцијарном виктимизацијом; − дестабилизација тржишта рада, због развоја тзв. црног тржишта рада које „није оптерећено фискалним обавезама према држави“; − дестабилизација „црног тржишта рада и сексуалних услуга“ приливом илегалних миграната, што често резултира крвавим обрачунавањем криминалних група за превласт на илегалним тржиштима; − повећање обима и разноврсности (организованог) криминала, како оног чија је реализација предуслов за трговину људима (отмице лица, корупција јавних службеника, фалсификовање исправа и сл.), тако и оног који се финансира средствима стеченим овим „крими бизнисом“; 382 Министарски савет ОЕБС-а, Мастрихт, 1–2. децембар 2003. године, у: 30 година ОЕБС-а: збирка одабраних докумената, Мисија ОЕБС у СЦГ, Београд, 2005, стр. 151. 383 EUROPOL: The Treat from Organized Crime. www.europol.eu.int, доступно 1. априла 2007. 384 Види – Трговија со луге, Нацрт, Пакт за стабилност југоисточне Европе – Радна група за трговину људским бићима, Скопје, 2003. године, стр. 5. 385 Kartusch, A.: Reference Guide for Anti–Trafficking Legislative Rewiew with Particular Emphasis on South Eastern Europe, Ludwig Boltzmann Institute of Human Rights, OSCE/ODIHR, Warshaw, 2001, p. 14. 386 Trafficking in Persons Report, 2006, Released by the Office to Monitor and Combat Trafficking in Persons, June 5, 2006, zvanični sajt američke ambasade u Beogradu http://belgrade.usembassy.gov/policy/reports/060605.html, доступно 1. априла 2007. 387 Упореди са: Трговија со луге, стр. 9–13.

142

Саша Мијалковић: Национална безбедност

− демографска дестабилизација државе, на микро и макро плану земаља порекла и дестинације жртава трговине људима и илегалних миграната, због њиховог неконтролисаног „извоза“ и „увоза“ и промене етничке структуре становништва; − по­ве­ћа­ња ра­си­зма и ксе­но­фо­би­је, јер при­су­ство илегалних ми­гра­на­та, страних жртава трговине људима и припадника страних криминалних организација ства­ра но­ве и развија по­сто­је­ће на­ци­о­на­ли­стич­ке и ра­си­стич­ке стру­је ко­је могу да резултирају насилничким и по­ли­тич­ким криминалом; − повећање корупције у сектору безбедности, што умањује ефикасност пограничних, миграционих и полицијских служби и способност кривичноправног система, те изазива неповерење грађана у државу; − повећање нарушавања јавног реда и мира и интензивирање грађанских нереда услед стварања нових или распламсавања постојећих националистичких, нацистичких и расистичких струја које пропагирају хомогена друштва, без страних држављана; − повећано угрожавање здравља и живота људи388; − неефикасно функционисање међународних тела и институција, с обзиром на учествовање неких њихових припадника у трговини људима и илегалним миграцијама; − пораст политичког насиља, пре свега тероризма, на шта недвосмислено указују Повеља ОЕБС-а о превенцији тероризма и борби против тероризма389 и Стратегија ОЕБС–а за суочавање са претњама безбедности и стабилности у XXI веку.390 Дакле, илегалне миграције и трговина људима могу индиректно да угрозе тзв. спољну безбедност државе доприносећи дезинтеграцији, онемогућавању или отежавању интеграције државе у одређене међународне институције и организације, примени одређених облика санкција међународне заједнице или великих сила, као и осуди међународне заједнице због неспособности владе да се супротстави организованом криминалу, што свакако утиче на безбедност земље. Потенцијалне последице по безбедност државе имају све атрибуте политичких и економских притисака као облика примене силе у међународним односима. Осим тога, илегалне миграције и трговина људима могу да угрозе тзв. унутрашњу безбедност државе у економском, демографском, јавнофинансијском и другим секторима, односно могу да угрозе њен социјални мир, јединство и коегзистенцију народа и националних мањина. С друге стране, угрожавају се и тзв. јавна и појединачна безбедност, односно јавни поредак, живот, лична и имовинска безбедност грађана, и то социопатолошким појавама, прекршајима и кривичним делима.

388 Најзаступљенији облици нарушавања здравља илегалних миграната су венеричне болести, хепатитис, рубеола, SARS, туберкулоза, HIV/AIDS, физичке повреде и нарушавање менталног здравља, међу којима је израженија траума. Велики број њих животно страда током транспортовања (потапање бродова, саобраћајне незгодне, гушење у тајним просторијама возила и сл.). 389 Супротстављањем трговини људима доприноси се и превенцији тероризма, због повезаности ова два феномена. Види члан 26 Повеље, Министарски савет ОЕБС-а, Порто, 6–7. децембар 2002. године, у: 30 година ОЕБС-а: збирка одабраних докумената, Мисија ОЕБС у СЦГ, Београд, 2005, стр. 148. 390 Члановима 29, 31 и 33 указује се на значај безбедности државне границе, односно решавања проблема илегалних миграција, кријумчарења миграната и трговине људима у превенцији тероризма.

Угрожавање националне безбедности

143

3.2.7. Угрожавање националног енергетског система Због значаја за државу и друштву, као и због номиналне и употребне вредности, енергетски потенцијали сваке земље су „пожељна и примамљива“ мета угрожавања безбедности. И поред развијене архитектуре националних система безбедности и сектора за безбедност енергетских система, њихова гломазност и просторна распрострањеност, без могућности апсолутног физичко-техничког надзора и контроле, чини их „лаком метом“. Угрожавања и дисфункције енергетског (и економског) система, начелно, могу да се поделе на она која настају унутар система (унутрашња), на она која долазе споља (спољна) и на угрожавања комбинованог порекла (комбинована). Од безбедносних претњи унутрашњег порекла најзаступљеније су материјалне штете, оштећења и дисфункције које настају случајно, услед нерада и немара запослених, одговорних и руководећих лица. Свакако да су опаснија угрожавања која су продукт свесног и намерног деловања човека. Њихов опсег је велики, од крађа радне опреме и материјала, преко разних облика економског криминала (корупција, злоупотреба службеног положаја, фалсификовање пословне документације, склапање штетних уговора, злоупотребе у области магацинског пословања, фиктивна међународна трговина, фиктивно и непотребно посредовање приватних предузећа у купопродаји енергената и енергије, утаја пореза, стварање монополског положаја и нелојалне конкуренције на тржишту, изазивање вештачког стечаја, злоупотребе у процесу приватизације итд.), до саботажа. Спољна угрожавања енергетских система такође су различита. Најзаступљенија су свакако она из сфере имовинског криминала (крађа енергената и енергије, оштећења и крађе са енергетских водова и инсталација), али није непознато ни угрожавање политичким криминалом. У том смислу, у свету је познат феномен тзв. нафтног тероризма који, уколико има међународне димензије и масовне последице, може да узрокује тзв. нафтни шок постмодерне генерације. Њиме се угрожавају економско-енергетска тржишта и односи земаља увозница-извозница енергената и изазива дисфункција капацитета за транспортовање енергије на копну, мору и у ваздуху. Нису занемариви ни случајеви пиратства на мору који могу да буду лукративно и политички мотивисани, као ни напади на персонал који је ангажован у енергетском сектору.391 Исте ефекте имају и диверзије. Ефекте угрожавања енергетских подсистема приликом оружане агресије или оружане интервенције није ни потребно коментарисати. Ово нарочито у случајевима агресија које су „нафтно мотивисане“392, односно које су плод империјалних „геопетролних“ амбиција, а остварују се лукаво осмишљеним хуманитарним интервенционизмом. 391 Најпогодније мете енергетских терориста су бензинске/гасне станице, нафтоводи/гасоводи, транспорна средства (бродови, камиони-цистерне). Korin, A.: Protection of Key Energy Infrastructure, Energy & Security: Global Challenges – Regional Perspecives, Program of Atlantic Security Studies, Prague Security Studies Institute, Prague, 2005, pp. 46–49. 392 Савремени ратови су и „енергетски мотивисани“ и воде се због запоседања извора нафте и природног гаса. Vondra, A., Martin, W. M.: Introduction to Energy & Security, Energy & Security: Global Challenges – Regional Perspectives, Program of Atlantic Security Studies, Prague Security Studies Institute, Prague, 2005, p. 8; Галоа, П. М.: Крв петрола – Босна, Наш дом, Београд, 1996.

144

Саша Мијалковић: Национална безбедност

Већи део ових видова и облика угрожавања енергетског система може да има и комбиновано порекло. Међу њима се свакако издвајају разни видови компјутерског и других форми високотехнолошког криминала393: неовлашћен упад у информациони систем енергетског система; копирање, преиначавање, физичка крађа или уништавање пословних података; намерно изазивање дисфункције енергетских система; индустријска шпијунажа; преусмеравање финансијских средстава на приватне рачуне; навођење одређених параметара енергетских система на „самоуништавање“; извођење компјутерских саботажа, диверзија и терористичких напада и многи други. Такође, није ретко ни угрожавање енергената (најчешће нафте, нафтиних деривата и природног гаса) у саобраћају, приликом њиховог транспортовања. Најзад, до угрожавања енергетских система долази и услед природних катастрофа и техничко-технолошких акцидената, када последице по безбедност људи, односно по енергетску, економску, еколошку, националну, па и међународну безбедност, могу да буду несагледиве. Последице угрожавања енергетских система су различите по облику и интензитету, па их је и бесмислено набрајати и описивати. Из аспекта националне безбедности, пригодна је њихова подела према значају штетних ефеката на примарне, секундарне и терцијарне. Примарне последице се односе на материјалну штету насталу уништавањем сировина, уништавањем или оштећењем готових производа и престанком производње (измакла добит), на материјалну штету на самим енергетским системима и подсистемима, на њихову техничку дисфункционалност, као и на угрожавање здравља и безбедности на раду. Секундарне последице односе се на све последице које настају као ефекти примарних последица а огледају се, пре свега, у деградацији животне средине, угрожавању живота и здравља људи, угрожавању квалитета живота, дисфункцији појединих сектора привреде и државног система, потенцијалном угрожавању спољнополитичке безбедности земље итд. Најзад, терцијарне последице су најчешће материјално-финансијског карактера, односно трошкови санације примарних и секундарних последица. Посебни видови угрожавања енергетске безбедности манифестују се као неадекватна, погрешна, па и злонамерна енергетска политика на међународном и унутрашњем плану. Реч је о злоупотребама у међуна­родној трговини, економско-енергетском условљавању, уценама и притисцима, економским санкцијама, неоколонијалистичким стратегијама великих сила на међународном, односно недоступности или ограничене физичке доступности енергије грађанима и правним лицима и великих цена енергије на националном нивоу. Истовремено, контролом ових сектора може да се спроводи терор над становништвом, односно да се манипулише грађанима, па и државама и међународном заједницом. Најзад, енергетска политика може да буде средство међународне политике.394 393 Упореди – Eagan, R.: The Risks Assessment Methodology, Energy & Security: Global Challenges – Regional Perspecives, Program of Atlantic Security Studies, Prague Security Studies Institute, Prague, 2005, pp. 42–44. 394 То је самозвано „државно руководство Косова“ више пута учинило, онемогућавајући неалбанском живљу коришћење електричне енергије и услуга градских топлана. Штитећи националне интересе, Русија је у тзв. Руско-украјинском спору прекинула испоруку гаса Украјини почетком 2009. и у 2010. години, што је угрозило и безбедност многих европских држава. Сличних спорова било је и у наредним годинама.

Угрожавање националне безбедности

145

Због неспорне рањивости и значаја енергетике и економије, развијен је и сектор тзв. корпоративне безбедности, односно безбедности привредно-енергетских корпорација. Он обухвата самостално или комбиновано деловање специјализованих служби корпорација и субјеката недржавног и државног сектора безбедности у сферама: безбедносног менаџмента и анализе безбедносних изазова, ризика и претњи; физичког и/или техничког обезбеђења лица, имовине и пословања; безбедности (физичка, техничка и контраобавештајна заштита) интелектуалне својине и права која из ње проистичу, пословних и других тајних података; противпожарне и противдиверзионе заштите; безбедности кадра, материјално-техничких система и пословања у ванредним ситуацијама узрокованих људским, природним и техничко-технолошким факторима и заштите животне средине. Тиме се реализују два глобална циља корпоративне безбедности: заштита сопствених интереса и унапређење личне позиције у домаћем и међународном конкурентном привредном окружењу, и омогућава друштву и држави да задовоље своје потребе.

3.2.8. Угрожавање националних информационих ресурса Поменуто је да је информациона безбедност одсуство рањивости, претњи и ризика (неовлашћени приступ, коришћење, откривање, прекидање, мењање или уништавање) по примарне (информације, процеси и активности) и подржавајуће (хардвер, софтвер, мрежа, кадрови, сајт и организациона структура) информационе ресурсе организација, како би се обезбеђивањем њихове поверљивости, интегритета и расположивости заштитили, очували и унапредили други пословни, државни и друштвени процеси. Дакле, угрожавање информационих ресурса обухвата рањивост (изазов), ризик и претњу информационим ресурсима. Рањивост су сви пропусти и слабости организација и система безбедности који омогућавају спровођење неовлашћених активности. Мисли се на несавршеност носилаца података (човек, папир, магнетни и оптички носиоци, полупроводничке меморије, фотографске слике, филм итд.) и њихову слабост на спољашње утицаје (влажност, прашину, високе и ниске температуре, електромагнетно зрачење итд.). На рањивост информационе имовине утичу и особине рачунарских уређаја и сличне опреме за чување и обраду. Рањивости могу бити последица грешака у процесу дизајна или имплементације система, као и пропуста у систему спровођења безбедносних правила и процедура. Најзад, изазови информационој безбедности су и површно имплементирана физичка безбедност, непознавање и неприкладан избор технологија и алата, пропусти у одржавању система и сл.; Претња је свака сила (или средство) која може да поништи или да смањи ефикасност система, односно да ограничи или онемогући испуњење циља и да се негативно одрази на интегритет, поверљивост и расположивост ресурса. Ризик је могућност претње да искористи слабост(и) елемента информационог система. То је потенцијална штета која може настати из неког тренутног процеса или из неког будућег догађаја. Ризик је у функцији вероватноће да ће дата претња искористи-

146

Саша Мијалковић: Национална безбедност

ти потенцијалну рањивост, што би довело до безбедносног инцидента за организацију и изражава се формулом: Ризик = f (Претње, Рањивости, Вредност ресурса).395 поседује

Пословни

жели да умањи

субјект ствара

за смањење

Заштитне

Информационе изворе

умањују

мере се може смањити су свесни

Рањивост који поседују води до

Извори претњи

Ризик

користе повећавају

стварају

за

Претње

РЕСУРС угрожавају

желе да делују штетно који ствара нови

Слика 7 – Идеализована архитектура појава угрожавања информационе безбедности С тим у вези, најчешћи облици угрожавања информационе безбедности су: уништавање, губљење и крађа података, отказивање ИТ опреме, софтвера и енергетског напајања, напади рачунарским малициозним програмима, пресретање и неовлашћен надзор над комуникацијом, лажно представљање, електронско прислушкивање, крађа идентитета, крађа и кршење ауторских права, недоступност сервиса и информација; неауторизовани приступ рачунарским системима; откривање и корупција информација; губитак wеb-а и мрежног приступа; слање нежељене електронске поште, претећих и дискриминишућих мејлова; дечија порнографија; јавне неугодности; лош публицитет и победа супарника у тржишној трци. Појављују се и многобројни нови облици претњи који се називају „информационим ратовањем“. То су претње интелектуалном власништву, знању и информацијама, а међу бројним облицима деловања посебно су изражене кибершпијунажа, тероризам и ратовање.396 Кибершпијунажа је прикупљање тајних обавештајних података злоупотребом савремених информационих технологија. У оквиру техничких метода обавештајног рада (TECHINT − Technical Intelligence) развијени су алати NOSINT (Net open sources

395 Милановић, З.; Радовановић, Р.: Исто, стр. 139−140. Слика је преузета са стр. 139. 396 Исто, стр. 140.

Угрожавање националне безбедности

147

intelligence) којим се потајно користе отворени информациони системи и HACKINT (Hackers intelligence) којим се неовлашћено упада у заштићене рачунарске мреже.397 Кибертероризам је (зло)употреба информационих технологија за извођење терористичких аката, односно терористички напади и ремећење у киберпростору, против киберинфраструктуре, вредности и добара (рачунарски центри, инсталације и базе дигитализованог знања и културе).398 Киберратовање је злоупотреба информационих технологија за атаке на информације, информационе процесе и информациону структуру противника ради компромитовања, измене, оштећења или уништавања његових информација, чиме би се противнику пореметили или прекинули информациони процеси и доношење одлуке, уз истовремену заштиту својих информација, информационих процеса и информационе инфраструктуре. То је употреба информација као оружја за вођење рата, било на стварном бојном пољу, било у економској, политичкој или социјалној арени.399 Отежавајућа околност у заштити информационе безбедности је и та што су алати који подржавају деструктивно деловање све напреднији и доступнији, а знања која су потребна за њихову употребу су све мања. Најзад, проблем информационе безбедности далеко је сложенији од техничких решења или производа, јер фактор човек може да поништи и најбољу заштиту: злонамеран радник, непажљив радник, радник који није свестан политике и важности информација у организацији.400 Угрожавањем информационе безбедности дестабилизују се информациони ресурси. Примарна последица тога је дисфункционалност (неефикасност) информационих система владиног и невладиног сектора, односно отежано, неблаговремено или прекинуто снабдевање државних органа и других организација неопходним информационим и електронским производима (информациона недоступност). Секундарна последица је онемогућавање редовног и ефикасног вршења друштвене функције, послова и задатака државних и недржавних субјеката. Примарне и секундарне последице угрожавања информационе безбедности су (саме по себи) озбиљни ризици по националну безбедност, који могу да доведу и до тежих последица по националне вредности и интересе (терцијарне последице).

3.2.9. Политички криминал 3.2.9.1. Појам политичког насиља, екстремизма и политичког криминала Насиље је негативан утицај на основне људске потребе (опстанак, здравље, опскрбљеност, идентитет, слобода), који ограничава потенцијалну могућност њиховог задовољења, а који се може избећи. Код директног (персоналног) насиља препознаје се 397 (Зло)употреба информационе технологије за потребе шпијунаже је далеко шира од (зло)употребе рачунарских система и мрежа и обухвата и коришћење сателитске, радарске, ласерске, телеметријске, радио и друге технологије. Опширније, у: Мијалковић, С., Милошевић, М.: Савремене обајвештајне службе – организација и методика обавјештајног, безбједносног и субверзивног дјеловања, Висока школа унутрашњих послова, Бања Лука, 2013, стр. 96−101. 398 На пример, хакерски упади у информационе системе нуклеарних електрана, авио-компанија и аеродрома, железница, оружаних снага, електронских база података, библиотека и галерија и сличних великих субјеката, с циљем изазивања њихове дисфункције (оштећења или уништења), из политичких побуда. 399 Петровић, С.: Компјутерски криминал, МУП РС, Београд, 2001, стр. 326. 400 Милановић, З.; Радовановић, Р.: Исто, стр. 136.

148

Саша Мијалковић: Национална безбедност

насилник, а код структурног насиља нема препознатљивог насилника. Аспекти културе који се користе за оправдање или легитимацију директног или структурног насиља називају се културним насиљем.401 Политичко насиље је вид друштвеног насиља, директна или индиректна (латентна) примене силе у сфери политике и политичког, тј. директна или индиректна примена силе над свешћу, телом, животом, вољом или материјалним добрима стварног или потенцијалног, односно претпостављеног политичког противника. Генерално, насиље може да буде физичко и психичко, односно директно и индиректно; структурално (насиље различитих структура друштва над другим структурама) и институционално (злочини злоупотребе власти); индивидуално и колективно; масовно и пунктално; тренутно и дуготрајно; рационално и ирационално; свесно и несвесно итд. Политичко насиље манифестује се као претња силом, принуда, притисак, психофизичко злостављање, политичко убиство, атентат и диверзија, насилни протести, побуне, нереди, немири, тероризам, субвенција, репресија, терор, устанак и рат.402 Доминантни корени политичког насиља су у екстремизму (лат. extremum – крајност, искључивост). Екстремизам у изворном смислу значи претераност, непопустљивост, непомирљивост (у држању, у неком гледишту и сл.). Аналогно томе, екстремист је присталица екстремних мера, следбеник екстремизма.403 Екстремизам је нарочито опасан у политици. Генерално, у ширем смислу, политички екстремизам је свако политичко схватање и понашање (појединаца, група, организација) који драстично одступају од онога што је прихватљиво и законито у политичким односима и надметањима унутар демократског друштва. У ужем смислу, то је свако схватање и понашање која карактеришу неумереност и искључивост у постављању политичких циљева и спремност на употребу насиља и уопште најгрубљих метода и средстава ради остварења сопствених циљева.404 У основи политичког екстремизма су екстремистичке идеологије које карактерише фанатична увереност да је властита политика једино исправна, док би следбенике осталих – „погрешних“ идеологија требало придобити или их, у име узвишеног циља (етничка група, држава, нација, класа, партија итд.), уклонити. Битна одлика екстремистичких идеологија је повезаност са ауторитарним типом личности који подразумева потиснуту агресивност, обожавање моћи, групни нарцизам, идеологију и праксу неједнакости, антиинтрацептивност, круто мишљење, склоност пројекцији, посебан начин догматског мишљења на рачун конвенционалности или иновативности, етнички и верски национализам, расизам и друго. У том смислу, политички екстремисти 401 Не постоје насилне културе, које толеришу или подстичу насиље, само културе насиља (угњетавања кроз религију, идеологију итд.). Схватање по Јохану Галтунгу. Док насиље не престане, Anti Trafficking Center, Београд, 2005, стр. 4; Buzan, B., Hansen, L.: Исто, стр. 123–129. 402 Симеуновић, Д.: Насиље, Енциклопедија политичке културе (група аутора), Савремена администрација, Београд, 1993, стр. 735–736. 403 Вујаклија, М.: Лексикон страних речи и израза, Просвета, Београд, 1986, стр. 268. 404 Савић, А., Делић, М., Илић, П.: Основи државне безбедности, Образовно истраживачки центар РДБ МУП РС, Београд, 1998, стр. 73. Види и – Коршунова, О. Н.: Преступления экстремитского характера, Юридический центр Пресс, Санкт-Петербург, 2006. Реч је о идеологији (традиционалној или савременој) која се најчешће промовише предањима „с колена на колено“, деловањем легалних и нелегалних организација и удружења грађана, политичким манифестима и говорима на јавним скуповима, у медијима, на гробовима и пред споменицима идеолошким вођама и страдалницима који су промовисали дотичну идеологију (тзв. политички олтари, идеолошка светилишта, због чега се локације гробова таквих личности често држе у строгој тајности – нпр., гроб ђенерала Драже Михајловића) итд.

Угрожавање националне безбедности

149

су нетолерантне, агресивне и ауторитарне особе. Традиционално, манифестује се као леви и десни екстремизам.405 У ширем смислу, левицу (лево крило, политичку левицу, левичаре) чине поборници различитих нивоа друштвених, политичких и економских промена, с циљем стварања државе благостања и друштвене бриге о појединцу. Ова оријентација је идеолошки блиска социјализму, социјалдемократији, комунизму, либерализму, анархизму и марксистичкој филозофији, мада има поборника идеје о јасној дистинкцији левице са комунизмом и анархизмом. Левица пропагира и секуларизацију, деконцентрацију богатства и моћи, другачију прерасподелу економских добара, антиглобализам, антиултранационализам, антиимперијализам, антифашизам, синдикализам, економски интервенционизам итд.406 Екстремна левица (крајња левица, радикална левица, ултралевица) обухвата левичарске политичке покрете, партије и идеологије које теже укидању свих форми друштвене стратификације и неједнаке расподеле богатства и моћи. Циљ им је успостављање друштва у којем би свакоме биле обезбеђене једнаке друштвене и економске прилике, а нико не би имао претерано богатство или моћ над другима. Данас су то покрети који се идеолошки сврставају уз анархизам, комунизам, анархокомунизам, бољшевизам, стаљинизам, троцкизам, маоизам, кастроизам, а у мањој мери и феминизам и зелена политика. Њихове активности су револуционарно-марксистички или анархистички идеолошки оријентисане и теже успостављању социјалистичког/комунистичког система или друштва без централизоване власти (анархија), а боре се и за остваривање права конкретних друштвених група као што су радници, имигранти и слично.407 Десница (десно крило, политичка десница, десничари) идеолошки је супротна левици. У ширем смислу, то је идеологија која се заснива на конзерватизму (традиционалним вредностима), класичном економском либерализму (што подразумева и очување богатства и моћи у рукама оних који је имају), религијској десници, национализму, као и на идеји да су појединац и друштво дужни да се придржавају закона (укључујући најчешће хришћански морал и традицију).408 Екстремна десница (крајња десница, радикална десница, ултрадесница) обухвата десничарске политичке групе, покрете и партије које карактерише екстремни конзерватизам и (етнички и верски) национализам: револуционарне десничарске организације и покрети, милитантне расистичке и религиозне групе, фашисте, неофашисте, нацисте и неонацисте. Екстремном десницом најчешће се сматрају: – реформски оријентисани десничарски покрети или десничарске струје конзервативних политичких партија (дисидентска десница, активистичка десница, популистичка десница), чија је идеологија између традиционалног конзерватизма и екстремне деснице, а који су покретачи драстичних реформи (уместо револуције);

405 Опширније, у: Требјешанин, Ж.: Психологија политичког екстремизма, Hereticus – часопис за правно преиспитивање прошлости, број 2, Центар за унапређивање правних студија, Београд, 2007, стр. 67. 406„Левица“, http://sr.wikipedia.org/wiki/ Левица, доступно 13. марта 2015. У Европи, левичарки екстремизам је веома изражен на подручју Грчке, Италије, Шпаније Белгије, Велике Британије, Шведске и Аустрије. 407„Крајња левица“, http://sr.wikipedia.org/sr-el/ Крајња_левица, доступно 13. марта 2015. 408 „Десница“, http://sh.wikipedia.org/wiki/Desnica, доступно 13. марта 2015.

150

Саша Мијалковић: Национална безбедност

– екстремна десница или ултрадесница, која укључује и неофашисте, неонацисте и покрете доминације белаца, који су пре револуционаристички, него реформистички настројени и – широки спектар десничарских политичких идеја између традиционалног конзервативизма и екстремне деснице.409 Иако су екстремна левица и екстремна десница опозиционе идеологије, одликују их и извесне заједничке карактеристике: склоне су употреби политичког насиља, антидемократичне су, нетолерантне су према политичким противницима, прибегавају ванпарламентарном начину борбе и не поштују људска права. Њихов екстремизам управо и проистиче из тога што не признају различитости и што настоје да асимилују остале у њихову групу или да их униште.410 Из аспекта националне безбедности, политички екстремизам може да се манифестује као411: – тоталитаризам, идеологија и пракса широког и насилног мешања државе или друге организације у друштвене односе, што за последицу има тотално подређивање свих чинилаца друштвеног живота (од појединца, преко породице, до осталих облика друштвеног повезивања), у свим областима друштвеног живота од привреде и политике до културе, уметности и религије. Тоталитарне организације и покрети имају за циљ насилан долазак на власт и успостављање тоталне контроле над друштвом. Посебан је тип верског тоталитаризма, односно грубог мешања верских институција у организацију државе и друштвени живот. Назива се још и религијским национализмом, јер је реч о „политизовању религије по коме је религија основа за политичко просуђивање и идентитет, и по којој је политика религијска обавеза. Кључни елементи за одређивање религијског национализма су: политизовање религије и религизовање политике, супремација колективног над индивидуалним идентитетом и агресивна дистинкција (нетолеранција) у односу на друге и другачије, тоталитарност и екстремизам, алтернативна визија уређења друштвеног поретка и радикална измена места и улоге чланова у друштву“412; – ауторитаризам је вид тоталитаризма који спроводе ауторитети на власти (тзв. ауторитет одозго са послушношћу одоздо). Ауторитарни режими спроводе терор „законитом производњом неправа јер је право слушкиња политике и њених моћника, уместо правне државе постоји партијска држава, а уместо владавине права – владавина правом. То за последицу има повреду људских права, конфискацију и национализацију имовине, некажњено кршење закона од стране високих функционера, злоупотребу моћи, изборну крађу, политичке ликвидације, ратне злочине“413; – националшовинизам (екстремни, ултранационализам) јесте екстремизам у односима припадника различитих нација, тј. некритичко величање своје нације уз отворено потцењивање, вређање и распиривање мржње према другим нацијама; у условима рата 409 Исто. 410 Симеуновић, Д.: Теорија политике (I), Наука и друштво, Београд, 2002, стр. 155. 411 На основу текста Савић, А., Делић, М., Илић, П.: Исто, стр. 73–80. 412 Абазовић, Д.: За нацију и бога – социолошко одређење религијског национализма, Магистрат и Центар за интердисциплинарне постдипломске студије Универзитета у Сарајеву, Сарајево, 2006, стр. 17, 22−23. Пример је тоталитаризам Римокатоличке цркве према западној Европи у средњем веку (тзв. век таме). 413 Тркуља, Ј.: Рехабилитација политичких осуђеника и кажњеника у Србији, Правна ријеч  часопис за правну теорију и праксу, број 15, Удружење правника Републике Српске, Бања Лука, 2008, стр. 479.

Угрожавање националне безбедности

151

или већег насиља, постаје нацизам; манифестује се као сепаратизам (сецесионизам и иредентизам) и унитаризам; − верски екстремизам је екстремизам у односима припадника различитих верских група или верски заслепљених екстремиста, а његове посебне форме су клерошовинизам и верски фанатизам; − идеолошко-страначки шовинизам је распиривање нетрпељивости међу грађанима која је мотивисана идеолошко-страначком припадношћу, што узрокује разне сукобе између припадника различитих политичких опција; − регионални партикуларизам (регионални шовинизам или сепаратизам) јесте издвајање појединих региона једне државе у засебне целине, што је могуће независније од средишта државе и других региона, независно од националне и религијске припадности становништва које живи у региону414; − екстремизам организованог криминала.415 Дакле, политичко насиље недвосмислено упућује на троугао у којем су екстремизам, односно политичка или друга идеолошка мотивисаност насилника, затим насиље или претња његовом употребом и државно уређење и национална безбедност као мете према којој је усмерен. Политички криминал је, очигледно, само један од видова политичког насиља, а екстремизам његов етиолошки фактор. Под политичким криминалом се, у кривичноправном смислу, подразумева група кривичних дела против уставног уређења и безбедности државе. Њих одликују извесне субјективне и објективне посебности. Субјективни елемент ових кривичних дела је намера извршилаца да угрозе уставно уређење и безбедност државе (политички мотиви, побуде), а објективни елемент да се предузетим општеопасним радњама нападају вредности од значаја за државу и друштво: економски и политички систем, организација државне власти и безбедност државе које се одражавају кроз њен суверенитет и територијални интегритет.416 Према безбедносно-криминолошкој теорији, политички криминал чине специфични облици кривичних дела која су извршена из политичких побуда и угрожавају спољну и унутрашњу безбедност државе, као и све криминалне активности које се врше из идеолошких или политичких разлога унутар или изван државе.417 Овај вид злочина карактеришу две групе кривичних дела: − дела којима се угрожава унутрашња или спољна безбедност земље („сваки напад на државу схваћену као власт“), а која су кривичним законодавством означена као политички деликти, најчешће против уставног уређења и безбедности земље, и 414 Од регионалног партикуларизма треба разликовати тзв. локал-патриотизам, искрену љубав становника према месту живљења и локалним вредностима, без угрожавања и негирања вредности других региона. 415 Почетком друге декаде трећег миленијума, доминантне унутрашње екстремистичке групе у Републици Србији су: навијачке групе (хулигани), које делују са позиције ултранационализма и које подржавају поједини центри политичке моћи, а финансирају извесне криминалне организације; десничарске (екстремно националистичке и неонацистичке), левичарске (ултралевичарске антиглобалистичке, антикапиталистичке и студентске групе које се наводно залажу за социјалну правду) и анархистичке групе (групе које руше поредак, неретко повезане са левичарским фракцијама – анархосиндикалисти); екстремни вахабисти који делују са позиције екстремног-изворног исламизма (чак и против припадника исламске заједнице) и организоване криминалне групе. 416 Јовановић, Љ., Јовашевић, Д.: Исто, стр. 9. 417 Савић, А.: Исто, стр. 29.

152

Саша Мијалковић: Национална безбедност

− дела која представљају злочине злоупотребе моћи, и то: 8. а) „криминал владајућих“ попут противзаконитог богаћења, коришћења власти за спречавање кривичног прогона за оваква дела обезбеђивањем имунитета и обрачун са политичким противницима употребом забрањених средстава и 9. б) „злочини из идеолошких разлога“ у које спадају злочини тајне полиције који су усмерени против опозиције влади и с циљем контроле политичких активности унутар државе и изван ње; кршење људских права политичких противника незаконитим прогоном и репресијом; геноцид над националним или етничким групама; злочини полиције; незаконито праћење, прислушкивање и експериментисање.418 Због побуда, перфидности и последица по виталне националне вредности и интересе и неретке интернационалности иза које стоје стране владе, политички и идеолошки покрети или центри неформалне политичке или економске моћи, савремени системи безбедности организују посебне субјекте, снабдевају их посебним овлашћењима и специјализују за супро­тстављање политичком криминалу.

3.2.9.2. Екстремни национализам 3.2.9.2.1. Појам екстремног национализма Етничке групе су аскриптивне групе – већина људи је рођена у њима, не бирајући добровољно где ће се родити и оне се обично језиком, расом и религијском повезаношћу разликују од других група. Те разлике нису природне или првобитне; оне су друштвено изграђене, тако да су људи подељени на различите начине у зависности од друштвених уверења која су сажета у „митско-симболичком“ садржају њихове групе.419 Међутим, глобали­зацијски токови у другој половини XX века довели су у питање значај националног идентитета као виталне националне вредности, али и других видова идентитета, пре свега верског, географског и политичког. Стога је и логична евидентна забринутост многих европских народа због могућег губљења идентитета, па је ово питање почело да се разматра из угла круцијалних фактора друштвене и националне безбедности, односно као „озбиљна невојна претња безбедности нације“.420 Последица тога је рађање идеологија које заговарају антиглобализацију (антиглобализам и антиглобалисти) и потенцирају партикуларизацију глобалног друштва, чак и друштава у оквиру појединих држава, подстичући тиме етничко дистанцирање, које се огледа у степену етничке одвојености, различитости и удаљености између појединаца или група на бази етничког идентитета, у оквиру вишенационалне заједнице.421 418 Игњатовић, Ђ.: Криминологија, Номос, Београд, 1998, стр. 216–217; Савић, А.: Национална безбеддност, стр. 26–27. Кривична дела из области политичког криминала су махом концентрисана у XXVIII глави Кривичног законика као Кривична дела против уставног уређења и безбедности Републике Србије. Кривична дела у вези са тероризмом инкриминисана су у групи Кривичних дела против човечности и других добара заштићених међународним правом. 419 Кауфман, С. Џ.: Етнички сукоб, Увод у студије безбедности (ур. Вилијамс, П. Д.), Службени гласник и Факултет безбедности Универзитета у Београду, Београд, 2012, стр. 271. 420 Weaver, O.: European Security Identities 2000, стр. 369. Овај текст је инспирисан текстом: Мијалковић, С.; Амиџић, Г.: Екстремни национализам и безбедност савременог друштва, Социолошки преглед, број 3, Српско социолошко друштво у сарадњи са Институтом друштвених наука и Институтом за криминолошка и социолошка истраживања, Београд, 2012, стр. 367–386. Аутор преузетог текста је Мијалковић, С. 421 „Од етничке дистанце треба разликовати социјалну дистанцу, која се односи на друштвене различитости и удаљености појединаца, група или слојева друштва (дистанца између социјалних идентитета),

Угрожавање националне безбедности

153

Дакле, национални идентитет у условима глобалне нестабилности врло лако прераста у водећи сегмент укупног – социјалног идентитета. Он произилази из осећаја етничке припадности. Уколико на једном простору егзистира више националних група, реално је очекивати да ће се, због различитих оквира идентификације, развити и осетљивост на разлике. Управо то разликовање на релацији „ми – они“ представља фактор учвршћивања националног идентитета и непрестаног учвршћивања разлика у свести оних који преузимају различите националне идентитете. Практично, најјача идентификација са сопственом групом се развија када границе међу групама постану непропусне, када статусни односи постану нестабилни, а када се међусобне разлике доживљавају као нелегитимне.422 Многе од таквих идеологија некритички величају вредности и интересе друштвених група које их пропагирају и нетолерантне су према другим етничким и религијским групама. Такве ситуације доводе до етничких сукоба: највероватнији исход етничких сукоба, поготово када је влада слаба, јесте озбиљно насиље; групни митско-симболички садржаји доводе до тога да једни друге виде као непријатеље; постоји страх за опстанак групе; конкурентске стране теже политичкој доминацији над спорном територијом; насилни етнички сукоби по правилу имају међународне димензије и стране у сукобу, по правилу, подржавају стране владе; последице етничких сукоба неретко су геноцид и „бујице“ избеглица, али и међународне војне интервенције; крајњи резултат је да су сви понешто изгубили.423 С обзиром на то да је у основи етничких сукоба национални идентитет (као резултанта првенствено етничког, верског, географског и политичког идентитета), они се с правом називају националистичким. Уз то, националисти су и екстремистички настројени, јер су егоцентрични, нетолерантни, неумерени и искључиви у постављању политичких циљева и интереса и у спремности на употребу насилних метода и средстава ради њиховог остварења и достизања. Отуда је и јасно порекло и значење синтагме екстремни национализам. Бројна су одређења национализма. Заједничко за највећи број њих је то да је национализам „идеологија, идејни састав, доктрина, представа о свету која служи стварању, мобилизацији и интеграцији већег солидарног савеза (званог нација), али пре свега легитимацији нововековне политичке власти. Отуда национална држава с могуће хомогеном нацијом постаје темељније проблем национализма.“424 Традиционално, национализам се везује за извесно „буђење“ етничких, верских и расних група, њихово право на властиту државу, заједнички идентитет на бази националне свести и осећаја патриотизма, заједништво на бази једног језика, културе и рекао и културну дистанцу, која се односи на културне различитости и удаљености друштвених субјеката (дистанца између културних идентитета). У ужем смислу, етничка дистанца изражава степен блискости коју нека особа прихвата сa припадницима других етничких заједница.“ Жолт, Л.; Коковић, Д.: Етничка дистанца у Војводини, Социолошки преглед, број 3, Српско социолошко друштво у сарадњи са Институтом друштвених наука и Институтом за криминолошка и социолошка истраживања, Београд, 2005, стр. 251. 422 Миладиновић, С.: Питање социјалних идентитета националних мањина и евроинтеграцијски процеси у Србији, Социолошки преглед, број 2, Српско социолошко друштво у сарадњи са Институтом друштвених наука и Институтом за криминолошка и социолошка истраживања, Београд, 2006, стр. 207–245. 423 Кауфман, С. Џ.: Исто. 424 „Стога је и нација „замишљени поредак“ који се развија посезањем за традицијама етничког владатељског савеза и поступно се помоћу национализма и његових присталица ствара као суверена јединица деловања. Одатле у заблуду води схватање да нација производи национализам. Стварност је, заправо, обрнута.“ Wehler, H-U.: Nacionalizam – Povijest, oblici, posljedice, Naklada Jesenski i Turk, Zagreb, 2005, str. 15.

154

Саша Мијалковић: Национална безбедност

лигије. Заправо, реч је о друштвеном феномену који има корене у старијим облицима или дубљим слојевима групног идентитета и међугрупног односа. Отуда и теорија о етничким коренима нације, односно о томе да је нација модеран наставак етније, нова формула приближавања елитних и доњих слојева друштва путем мобилизације етније на основи вернакуларног језика, а да је национализам нова варијанта митологије. По модернистима, нација је продукт индустријализације, политичке демократизације, масовног образовања и медија, али и национализма – идеологије која „измишља“ нацију.425 Кроз националну хомогенизацију и фетишизацију националних интереса, национализам је био основна матрица конституисања политичког простора и легитимитета власти од почетка XIX до краја XX века (један народ, једна држава, један вођа, заједнички − национални интерес). Стога је и допринео стварању националних држава. У већини посткомунистичких држава евидентна је својеврсна ренесанса национализма, који је постао нова политичка технологија владајућих политичко-управљачких олигархија и њиховог настојања да задрже уздрману власт и поврате изгубљени легитимитет. Заправо, више је био малигни национализам, који се редукује на интересе политичких елита (нациократије).426 Од екс­трем­ног на­ци­о­на­ли­зма тре­ба раз­ли­ко­ва­ти екс­тре­ми­зам у ме­ђу­ра­сним од­но­ си­ма – ра­си­зам. Реч је о крај­ње ре­ак­ци­о­нар­ној иде­о­ло­ги­ји ко­ја се за­сни­ва на ква­зи­на­ уч­ним те­о­ри­ја­ма о не­рав­но­прав­но­сти људ­ских ра­са у дру­штве­ном раз­во­ју (тзв. ни­же и ви­ше ра­се).427 Ра­си­зам је увек шо­ви­ни­стич­ки, а у не­ким слу­ча­је­ви­ма се по­кла­па са екс­трем­ним на­ци­о­на­ли­змом и кле­ро­шо­ви­ни­змом (нпр. ан­ти­се­ми­ти­зам). 3.2.9.2.2. Врсте екстремног национализма У погледу квалитативне оцене национализма, приметна су два опречна схватања. Према првом, национализам је у основи позитивна појава која се генерално манифестује као љубав према сопственом друштву и његовим вредностима, тј. као осећај припадности нацији. Истовремено, могућа је и појава величања вредности сопствене нације на рачун потцењивања, вређања, распиривања мржње, негирања и/или уништења вредности других нација и етницитета. У првом случају реч је о тзв. позивитном национализму (патриотизму, родољубљу), а у другом о тзв. негативном (екстремном, деструктивном, ултрарадикалном) национализму, односно о тзв. националшовинизму.428 Према другом гледишту, национализам је деструктивна појава, односно „тенденција да се интереси једне нације остваре на рачун интереса друге нације или других нација“.429 Према томе, „немогуће је разликовати позитивни од негативног национализма, већ само национализам који детерминишу четири веровања: у превасходну потребу припадања 425 Абазовић, Д.: Исто, стр. 15. 426 Тркуља, Ј.: Освајање демократије – Оглед о посткомунизму, Синг-Логос, Београд, 1995, стр. 44–45. 427 На ра­сној се­гре­га­ци­ји би­ле су за­сно­ва­не и по­је­ди­не др­жа­ве у ХХ ве­ку (на­ци­стич­ка Не­мач­ка, Ро­де­зи­ ја и Ју­жно­аф ­ рич­ка Ре­пу­бли­ка у вре­ме апарт­хеј­да и др.). Мијалковић, С.; Милошевић, М.: Исто, стр. 263. 428 Упореди – Пашић, Н.: Исто, 711–715; Гиденс, Е.: Социологија, Економски факултет, Београд, 2003, стр. 443–449. 429 Ђорђевић, О.: Исто, стр. 270; „Национализам је: 1. шовинистичка идеологија или култ „сопствене“ нације, а у име нације као апстракције и за рачун агресивних и уских класних интереса; 2. доктрина о националној искључивости и изолованости; 3. покрет или тежња ка националној независности и 4. политички принцип чији је динамизам у улози или преуваличавању националне стварности или кретања.“ Мала политичка енциклопедија, стр. 692.

Угрожавање националне безбедности

155

једној нацији; у вредност онога што је наше само зато што је наше; у превагу захтева нације суочену са супротним захтевима и у погледу власти и лојалности“430. Дакле, „национализам није љубав према властитој нацији, него мржња према туђој нацији.“431 Дакле, док је полемично да ли је национализам позитивна појава, неспорно је да он (може да) има негативне конотације, с тим што у том случају поједини научни ауторитети користе само израз национализам, док му други додају придев (екстремни, ултра, шовинистички, радикални) којим се наглашава његова деструктивност. У погледу типологизације појавних облика национализма, такође не постоје јединствена гледишта и такође су присутна два опречна схватања. Према једном, национализам не може да се класификује: „Национализам је сложена и веома кохерентна појава. Облици његовог манифестовања су веома различити, од нпр., концентрационих логора или масовних силовања жена другачијег идентитета, до оних веома прикривених, готово неприметних. Дакле, национализам има више слојева (узрочно-последично повезаних нивоа), који се не могу одвојити једни од других, зависно од количине присутне мржње и спремности да се другом и другачијем нанесе патња и бол. Стога је исправније говорити о слојевима – нивоима национализма.“432 Ти слојеви национализма су: − мржња према другима – најочигледнији, површински ниво национализма.433 Иза њега увек стоји љубав према „својима“. Он је извор преостала два нивоа национализма. То је, унутар себе, најслојевитији извор национализма: од недостатка толеранције, поштовања и љубави према другима, допуњеног непоштовањем, несимпатијама и нетолеранцијом, преко мржње према само појединим елементима идентитета других као таквих, до њиховог истребљења, било из видокруга било физичког; − аутонационализам – мржња према припадницима властитог националног идентитета, првенствено према онима који не задовољавају критеријуме из претходног нивоа национализма: „они који не мрзе друге нису довољно наши – наше властите лоше треба мрзети као и друге“.434 Неретко, „наши лоши“ су непосреднији и привлачнији објект мржње него „други“. Ово је, свакако, много дубљи слој национализма: његов објект нису само они који су дати да не буду прихваћени јер су странци, него и они који су дати да буду изопштени, јер прихватају странце и − интровертирани национализам – мржња према властитом, најчешће етничком идентитету је најдубљи, најтужнији и најмизернији слој национализма и коначна консеквенца претходна два. Његов прелазни облик, из аутонационализма у интровертирани, каткада налазимо код оних који долазе из дуалног идентитета. Мржња према једном делу властитог идентитета само је консеквенца хипертрофиране, артифицијелне 430 Берлин, 1990: 7, наведено према: Тркуља, Исто, стр. 49. 431„Ако је тачно да су крајности ближе једна другој него средини, и ако су љубав и мржња две крајности, онда се то нигде не потврђује тако очито као у национализму: ништа се тако интензивно не воли као властита нација и ништа се не мрзи с таквом страшћу као туђа нација. Истина је и да су људи спремни умрети, у далеко већем броју, из љубави према апстрактној заједници – нацији, невољни да живе са другима другачијег социјалног идентитета. Дода ли се томе да је из спремности да се из љубави према властитој нацији дȃ живот произашла и способност да се одузме живот другоме, онда је национализам дефинитивно изгубио изгледе да добије атрибут трагичног, а много ближи да буде окарактерисан злочиначким.“ Соколовић, Џ.: Исто, стр. 279–280. 432 Исто. 433 На пример, мржња нациста према Јеврејима, Ромима, комунистима. 434 На пример, мржња екстремних косовских Албанаца према Албанцима који су остали лојални грађани Републике Србије и наставили да раде у државним органима и службама безбедности.

156

Саша Мијалковић: Национална безбедност

љубави према другом. Интровертирани национализам је, међутим, много сложенија појава. Његов извор се не налази у дуалном идентитету нити се њиме може објаснити. Дуални идентитет је само жртва, можда најнепосреднија, овог слоја национализма. Извори интровертираног национализма налазе се у хијерархијском односу између различитих социјалних идентитета. Потискивање властитог идентитета, најчешће допуњено хипертрофираним прихватањем неког другог, најтеже је уочљив, најскривенији, најдубљи, али и најтужнији облик национализма као тоталитарне репресије над идентитетом индивидуе. Најтеже је препознатљив слој национализма јер се прикрива и испољава на површини као љубав према неком другом (супериорнијем) социјалном идентитету, док се према сопственом (инфериоринијем) идентитету гради однос мржње, стида или једноставног потискивања и прикривања.435 Узрок томе је „комплекс издајника“ због напуштања претходног идентитета, што подстиче сталну потребу за оправдавањем таквог поступка упорним осуђивањем и доказивањем наводних лоших страна напуштеног идентитета. Од вољне промене идентитета разликује се по томе што у другом случају нема мржње, стида или намерног потискивања старог идентитета, али ни хипертрофиране љубави према новом идентитету. Интровертирани национализам је заиста мутација живота.436 Према другом схватању, могуће је разликовати више различитих типова национализма, и то: − унитаризам – тежња ка јединству на бази истоветности, тежња да се више држава претвори у јединствену државу, да се више заједница уједини у јединствену заједницу; − сепаратизам – тежња за отцепљењем из неке заједнице у којој једна нација фаворизује и намеће своје интересе другој нацији, а манифестује се као: − сецесионизам – нај­дра­стич­ни­је ис­по­ља­ва­ње екс­тре­ми­зма у ме­ђу­на­ци­о­нал­ним од­ но­си­ма кроз се­па­ра­ти­зам уз ору­жа­но на­си­ље (уже одређење), односно тежња ка из­ два­ја­њу од­ре­ђе­не на­ци­он ­ ал­не или др­жав­не це­ли­не из ши­ре ор­га­ни­за­ци­је (фе­де­ра­ци­ је, кон­фе­де­ра­ци­је, за­јед­ни­це не­за­ви­сних др­жа­ва), у ко­ју је би­ла до­бро­вољ­но укљу­че­на (шире одређење) и − иредентизам – посебни облик сепаратизма којим се изражава тежња ка присаједињењу неке области, која је под туђином, земљи или држави којој би, по праву на самоопредељење, требало да припада.437 Најзад, данас се ствара калеидоскопска разноврсност национализама: религиозни, конзервативни, либерални, фашистички, комунистички, културни, политички, протекционистички, интеграционистички, сепаратистички, иредентистички, регионалистички итд.438 435 На пример, Срби који су примили ислам за време турске владавине одрицали су се своје вере, имена и презимена, крсне славе, музике, кухиње, обичаја, а многи су приступали турској војсци. Многи њихови потомци данас себе називају Бошњацима и екстремистички су настројени према Србима, Републици Србији и Републици Српској, којој етнички припадају. 436 Дубина ових слојева национализма је обрнуто пропорционална степену њихове манифестности: најдубљи слој се најмање манифестује, прикривен је и коначна је фаза у развоју национализма. Разликују се и по степену у којем се испољавају као мржња (према „другима“) и као љубав (према „нашима“): на површини су они код којих је мржња манифестна, а најдубљи су они који се манифестују у облику љубави. И у једном и у другом случају суштина стоји наспрам њих: ни мржње према другој нацији не би било без хипертрофиране љубави према властитој, као што ни хипертрофиране љубави према туђој не би било без мржње према властитој нацији. Соколовић, Џ.: Исто, стр. 285–286. 437 Тркуља, Ј.: Исто, стр. 47−49. 438 Wehler, H-U.: Исто, стр. 68−69.

Угрожавање националне безбедности

157

3.2.9.2.3. Последице екстремног национализма Различитост идентитета неретко доводи до бујања националистичких сила и до раздора између етничких, па и верских и културних група. Уколико резултира насиљем или другим видом тешког угрожавања, рађа се дилема социјеталне безбедности у оквиру које се „безбедност једне групе претвара у угрожавање безбедности друге групе“. Продукт таквог стања неретко су етничка чишћења, геноцид и урбацид (уништавање градова). Ако такво стање резултира борбом за отцепљење, оно прети да прерасте и у питање политичке безбедности државних система, односно националне безбедности. Угрожавања су већа у ситуацијама тзв. ефекта бабушке (уситњавања већих територијално-политичких целина), који производи тежње ка све већој фрагментацији политичких ентитета. Проблеми раздора једне заједнице најчешће имају тенденцију интернационализације, нарочито када угњетавана и обесправљена етничка група тражи помоћ и подршку „матичне државе“ или међународне заједнице. То актуелизује и бројне нерешене територијалне неспоразуме, што може да подстакне освајачке ратове, етничка чишћења и геноцид.439 Уз то, изражен је и проблем културоцида, тзв. културног чишћења, злочина против кохезије групе са једном културом, с циљем уништавања друштвеног идентитета. Културоцид се не предузима према припадницима друштвене групе расељавањем, асимилирањем и убијањем, већ против манифестација друштвене културе, нпр., уништавањем верских објеката, културних споменика, библиотека, музеја, гробаља итд.440 Назива се још и етноцидом (уништавање етничко-културног идентитета), а културоцид према манифестацијама религије (верских објеката, споменика, гробаља и сл.) назива се и духовним геноцидом, односно убијањем вечности.441 Циљ културоцида може да буде и превођење при­пад­ника јед­не на­ци­је у дру­гу (асимила­ци­ја), односно превођење припадника једне вере у другу (прозелитизам). Уколико су ове методе комбиноване са расељавањем друштвених група са одређене територије, које може да буде праћено и физичким уништавањем читавих градова (урбицид), или са масовним убијањем оних који не желе да се раселе или асимилирају (геноцид), реч је о етничком чишћењу. Слично томе, неке друштвене групе остварују општу пре­власт (предоминацију) над дру­гим групама, уз изражену на­ци­он ­ ал­ну неравноправ­ност и при­ви­ле­го­ванији по­ло­ жај у од­но­су на њих (хегемонија). Тако су настале и расистичке праксе физичког раздвајања и разграничења појединих друштвених група по месту становања и запослења, 439 Мøller, B.: Исто, стр. 54–55. Види и − Херман, Е., С., Питерсон, Д.: Политика геноцида, Весна Инфо, Београд, 2010; Roe, P.: Ethnic Violence and the Societal Security Dilemma, Routledge, London, 2005. 440 Roe, P.: Društvena sigurnost, Suvremene sigurnosne studije (prevod, ur. Collins, A.), Politička kultura, Zagreb, 2010, str. 197. У контексту културоцида, пензионисани универзитетски професор Анте Лешаја је 2012. године објавио књигу под називом „Књигоцид“, у којој је на 600 страна текста описао само једну димензију културоцида Хрвата над Србима током рата деведесетих година прошлога века на простору СФРЈ. Према његовим тврдњама, у Хрватаској је спроведен „књигоцид“ уништавањем око 13% укупне библиотечке грађе, односно око 2,8 милиона књига српских аутора и издавача, књига на српском језику и екавици писаних ћирилицом и латиницом, као и књига које су писали „сумњиви“ Хрвати и левичари. Тако данас у библиотекама у Хрватској готово да уопште нема књига Андрића, Селимовића, Црњанског, Ћосића и других српских писаца. Овај злочин је „маскиран“ званичним аргументом Министарства културе и аргументован службеним еуфемизмном „отписа дотрајалих књига“. Види – Лешаја, А.: Књигоцид – уништавање књига у Хрватској 1990-их, Профил и Српско национално веће, Загреб, 2012. 441 Види – Spiritual Genocide in the Territory of the Former SFRJ, NIP Pres, Istočno Sarajevo, 2005.

158

Саша Мијалковић: Национална безбедност

и то: апартхејд, који се огледао у раздвајању белаца и црнаца у Африци, смештањем црнаца у резервате; сегрегација, тј. прављење посебних градских четврти за појединце етничке групе (кинези, јевреји, црнци) и сионизам, који се огледа у разврставању људи у Израелу на Јевреје и остале (Арапи и Палестинци). Најзад, евидентан је и неорасизам (економски расизам), који се заснива на неоколонијалистичким методама експлоатисања земаља „трећег света“ од стране богатих држава, у којима све више бујају неофашизам и неонацизам.442 Најопаснији облик угрожавања безбедности на бази идентитета је геноцид (грч. genos – раса, лат. coedere – убијање). То је „координирано планирање различитих активности које циљају ка уништењу суштинских основа живота националних група и уништењу самих група. Циљеви таквог плана су дезинтеграција политичких и друштвених институција, културе, језика, националних осећања, религије и економског постојања националних група, као и уништење личне сигурности, слободе, здравља, достојанства и чак живота појединаца који припадају таквим групама. Геноцид је уперен против националне групе као ентитета, и деловања која он обухвата уперена су против појединаца као чланова националне групе“.443 Истовремено, национални идентитет је и „одбрамбени механизам“ домицилног становништва од легалних и илегалних миграција, односно миграната од тихе или масовне асимилације. У таквим ситуацијама могу да се развију ксенофобија и расизам, што такође изазива одређена деструктивна понашања (физичко нападање, грађанске нереде, тероризам итд.). Проблем социјеталне безбедности је све израженији у Европи. „Нације у постхладноратовској Европи су рањиве на нов начин. Ако се нација или културна група раније осећала угроженом (имиграцијом, страним производима и идејама, међународном сарадњом) могла је да зове државу у помоћ: да тражи рестриктивну имиграциону политику, да спроводи протекционистичку економску политику и да се повуче из нежељене сарадње. То данас одудара од правила и идеје Европске уније444, што за последицу има нове безбедносне изазове и претње који се фокусирају око идентитета. То су: страх да ће европска будућност постати као европска прошлост у којој би интеграције потисле ренационализација и балансирање моћи; страх од интеграција и потреба да се брани национални идентитет; глобализација и имигранти као претња националном идентитету; етнички сукоби који би довели до дезинтеграције Европе и питање традиционалне безбедности државе. Дакле, културе се данас могу одбранити једино културом. Ако се сматра да је идентитет угрожен интернационализацијом и европеизацијом, мора се ојачати национални израз. Култура је постала безбедносна политика.“445 Друштвена безбедност је и предмет међународног старања и интервенисања влада, међувладиних и невладиних организација, кроз међународно посредовање у решавању 442 О врстама расизма опширније, у – Грчић, М.: Политичка географија, Географски факултет Универзитета у Београду, Београд, 2000, стр. 287−293. 443 Џоунс, А.: Геноцид и масовно убијање, Увод у студије безбедности (ур. Вилијамс, П. Д.), Службени гласник и Факултет безбедности Универзитета у Београду, Београд, 2012, стр. 255. 444 Контрола граница, а делимично и економска политика, данас су функције Европске уније, док су многе друге интеракције постале теже заустављиве. Стога нације више немају могућност да траже од држава да решава таква питања, јер их држава не контролише – осим ако нација не захтева да држава спроведе драстичније мере које крше тренутна правила Уније и уназађују интеграције. 445 Weaver, O.: European Security Identities 2000, стр. 371–372, 384–385.

Угрожавање националне безбедности

159

етничких и верских конфликата и мировне мисије. Истовремено, друштвена безбедност је и предмет злоупотреба у оквиру савремене међународне хегемонистiчке праксе.446 „Пораст етничких тензија и извесна непредвидљивост избијања етничких сукоба највећим делом управо и проистичу, с једне стране, из сложености националног идентитета а, с друге, из специфичности конкретних историјских збивања, која у одређеном периоду постају веома погодна за јачање овог идентитета на рачун других облика колективне идентификације људи. У основи, та два разлога се, али увек на особен начин у сваком посебном случају, сустичу у појави национализма.“447 Превенција екстремног национализма је посебно значајна за земље западног Балкана. Национализам који је у прошлости за последицу имао физичко и емоционално насиље, тероризам, оружане побуне, грађанске ратове, геноцид и ратне злочине упозорава нас на то да је „балканско буре барута лако запаљиво“. Стога би нашу европску будућност морали да градимо и на „лекцијама“ из балканске прошлости.

3.2.9.3. Неонацизам и неофашизам Неонацизам је екстремистичка десничарска идеологија којом се пропагира (нови) нацизам. Традиционално, нацизам је скраћеница националсоцијализма448, идеологије о супериорности аријевске расе као дела германских народа. Током Хитлерове владавине, нацисти су заговарали успостављање јаке, централизоване владе под контролом Фирера тврдећи да тиме бране немачки народ (укључујући и Немце изван Немачке) од комунизма и тзв. јеврејске завере. Коначан циљ нациста било је стварање хомогене, аутархичне етничке државе која би инкорпорирала идеје пангерманизма, кроз концепт историје као „расне борбе“; антисемитизам; стигматизацију јудеобољшевизма и задовољавање потреба за проширењем „животног простора“ (Lebensraum) на рачун Совјетског Савеза.449 Ову идеологију некритички су прихватиле и многе друге државе, које су се у Другом светском рату сврстале не страну Немачке.450 У традиционалном контексту, у ужем значењу, нацисти су чланови Хитлерове Националсоцијалистичке немачке радничке партије (Nazional Sozialistische Deutsche Arbeiter Partei). У ширем смислу, нацисти су сви симпатизери нацистичке идеологије. Нацизам је један од облика фашизма (fascis – свежањ прућа), што је десничарско-екстремистичка идеологија која се везује за Италију. Фашизам је систем државног 446 Инструментализовани НАТО је, под изговором неопходности заштите друштвене безбедности и спречавања хуманитарних катастрофа, оружано напао више суверених држава (нпр., СРЈ, Ирак, Либију) под „маском хуманитарног милитаристичког интервенционизма“. 447 Ово потврђује и одређење главних поставки или „језгрених доктрина“ идеологије национализма према А. Смиту, а оне су следеће: 1) свет је подељен на нације, од којих свака има своју индивидуалност, историју и судбину; 2) нација је извор целокупне политичке и друштвене моћи, а лојалност нацији изнад је сваке друге привржености; 3) људска бића морају се поистоветити с нацијом уколико желе слободу самоостварења и 4) нације морају бити слободне и безбедне ако се жели владавина мира и правде у свету. Трипковић, М.: Етнички сукоби у мултикултуралним друштвима и (не)могућност њиховог предупређивања, Социолошки преглед, број 2, Српско социолошко друштво у сарадњи са Институтом друштвених наука и Институтом за криминолошка и социолошка истраживања, Београд, 2005, стр 101. 448 Вујаклија, М.: Исто, стр. 599. 449 Творац теорије о супериорној аријевској раси је Алфред Розенберг, политичар Националсоцијалистичке странке. У Нирнбершком процесу осуђен је на смрт. Ian Kershaw, Hitler: A Profile in Power, (London, 1991, rev. 2001), first chapter. „Нацизам“, http://sr.wikipedia.org/wiki/Нацизам, доступно 24. фебруара 2015. 450 На пример, геноцидна Независна Држава Хрватска која је практиковала стварање чисте нације етничким чишћењем по формули: „трећину нехрвата побити, трећину нехрвата раселити, трећину нехрвата покрстити“. Најмасовније жртве били су Срби и Роми.

160

Саша Мијалковић: Национална безбедност

капитализма и националистичка, империјалистичка, антидемократска, аристократска и апсолутистичка идеологија и политика, коју је спроводио Бенито Мусолини, с циљем да у Италији одржи капитализам и да прошири италијанску империју. Тој сврси стављене су у службу све појединачне области јавног живота, али и сви грађани који су били дужни да држави служе телом и душом. Свемоћ државе исказивана је максимом: „не слобода, него ред, хијерархија и дисциплина“, а фашистичка држава је „господар над свима ради добра свију“ и има „власт над животом и смрћу“. Аналогно неонацизму, постоји и неофашизам, што је покрет реакционарних буржоаских кругова, нарочито у Италији и Немачкој, који тежи оживљавању бивше фашистичке владавине.451 Међутим, између нацизма и фашизма постоје и извесне разлике. Док су италијански фашисти нагињали ка веровању да би сви елементи друштва морали бити уједињени кроз корпоративизам како би се формирала „органска држава“ и нису имали јасне ставове у вези са расом (с обзиром на то да су за њих значајни само држава и нација), немачки нацизам је наглашавао принцип аријевске расе у толикој мери да је држава постала само један од инструмената у остваривање „праве судбине“ аријевске расе.452 Најзад, фашиста је лице које спроводи идеологију фашизма, док је профашист онај који је наклоњен идеологији и политици фашиста.453 Неофашиста је, по логици, припадник неофашистичких покрета и практикант неофашистичке идеологије. Аналогно овим одређењима, генерално, неонацизам је савремена верзија нацизма, а неонацисти су следбеници неонацистичке идеологије. Посебно забрињава то што се неонацизам шири у земљама које су најстрашније страдале у Другом светском рату (нпр., Русија, Пољска, Србија). Још страшније је то што фрагменти идеологије неонацизма постају део званичних програма појединих политичких партија европских земаља (нпр., у Британији, Аустрији, Француској, Италији, Немачкој, Украјини, Грчкој), чиме се ствара известан евронационализам, односно евронеонацизам. 454 3.2.9.3.1. Одлике неонацизма Неонацизам је политичка идеологија која није кохерентна. Уз то, не постоји универзално и општеприхваћено одређење неонацизма. Стога и елаборирање етиологије и феноменологије неонацизма није једноставно. Генерално, то је модерна верзија на451 Вујаклија, М.: Исто, стр. 957, 604. 452 Roger Griffin, The Blackwell Dictionary of Social Thought, in Griffin, International Fascism, 35f., and Anthony Paxton, Anatomy of Fascism, London 2004. pp. 218, and Stanley Payne, A History of Fascism 1914-1945, University of Wisconsin Press 1995. pp. 14. Преузето са: „Фашизам“, http://sr.wikipedia.org/wiki/Нацизам, доступно 24. фебруара 2015. 453 Вујаклија, М.: Исто, стр. 759. 454 Најпознатије неонацистичке међународне организације су: Blood & Honour, милитатнтна неонацистичка мрежа са седиштем у Уједињеном Краљевству, која има и своју дивизију у Србији – „Крв и Част Србија“; „Национални фронт“, националреволуционарна парламентарна политичка партија у Француској, Британска национална партија, Слободарска партија Аустрије, Златна зора, политичка партија у Грчкој, међународни неонацистички интернет форум „Stormfront“, милитантни „Десни сектор“ у Украјини итд. И на територији Републике Србије делују извесне нефомалне друштвене групе са неким обележјима неонацизма. Пре свега, реч је о групама: „Скинхедси“, „Национални строј“, „Крв и Част“, „Расни националисти – Расоналисти“, „Образ“, „(Омладински) Покрет 64 жупаније“, „Хонведи“ и „Србска акција“. Види: Информација о деловању чланова неформалних група и појединаца са неонацистичким обележјима на подручју Републике Србије и предузетим мерама Министарства унутрашњих послова Републике Србије, Скупштина Аутономне Покрајине Војводине и Министарство унутрашњих послова Републике Србије и Одбор Скупштине Војводине за безбедност, 01 Број: 00-11/2005, Нови Сад, 20. децембар 2005.

Угрожавање националне безбедности

161

цизма која је настала по завршетку Другог светског рата. Међутим, иако је идеолошка платформа неонацизма управо традиционални нацизам, ова идеологија је у међувремену еволуирала. Стога се само делимично може посматрати у свом историјском контексту. Наиме, с једне стране, један од најважнијих неонацистичких циљева јесте поновно успостављање нацизма као прихватљиве политичке идеологије. У том смислу, Јевреји, Роми и црнци су групе које се и „даље мрзе и које треба истребити“. Стога се позива на насиље према овим групама, али се и промовишу лажи да се Холокауст (системски прогон и геноцид над овим, али и другим етничким, верским и политичким групама током Другог светског рата од стране нацистичке Немачке и њених сарадника) никад није догодио, или да његове размере нису онакве каквим их приказује светска историја, односно оправдавају се сви злочини нациста. С друге стране, искључиви непријатељи неонациста више нису само Јевреји, Роми и црнци. Традиционална нацистичка идеологија данас је попримила нове предрасуде и убеђења. Ове „новине“ се, пре свега, односе на: − неонационализам, односно величање вредности сопствене етничке групе још и на рачун вредности белаца – припадника других етничких група; − верски национализам, који се испољава кроз мржњу према нехришћанима (а негде и према некатолицима), а првенствено према муслиманима, Јеврејима и припадницима верских секти; − ксенофобију, тј. мржњу према странцима; − хомофобију, односно мржњу према особама хомосексуалне, бисексуалне и транссексуалне оријентације; − неорасизам, тј. мржњу према свим небелцима који су по било чему различити од неонациста и − интернационализацију, јер ову идеологију све више следе припадници етничких група које немају германско порекло. Дакле, неонацизам је модерна форма нацистичке идеологије којом се пропагирају етнички и верски (нео)шовинизам, ксенофобија, хомофобија и (нео)расизам, фалсификује геноцидна историја нациста и позива на нетолеранцију и дискриминацију различитости. Неонацисти су промотери и практиканти неонацистичке идеологије. Није реч о једној групи, нити о хомогеној идеологији: „неонацисти“ је назив за више различитих групација које су „десно политички оријентисане“ и које заступају једну, више или све поменуте струје неонацистичке идеологије. Ређе делују самостално, а по правилу су организовани у групе или у организације, које могу да имају и међународни радијус деловања. Неонацисте карактерише извесна идеологија, јасно декларисани циљеви, стратегија и програми деловања, пропагандне активности и супкултурне специфичности. С тим у вези, неретко јавно пропагирају своју идеологију, најчешће на јавним скуповима, издавањем публикација и посредством медија (радио, телевизија и интернет мреже и сајтови). Такође, јавно манифестују супкултурна обележја (специфични симболи – оригинални грбови, заставе и симболи или симболизовани и стилизовани нацистички грбови и заставе, често са обележјима др-

162

Саша Мијалковић: Национална безбедност

жава у оквиру којих делују, стилови облачења, фризура, музика, пропагандне поруке и мотои, поздрављање). Тако су многи неонацисти преузели и користе симболе нациста: „свастику“, нацистички поздрав подигнутом десном руком, слике Хитлера и његових најближих сарадника, називе нацистичких ратних јединица из Другог светског рата итд. Неонацистичке групе имају своја места окупљања (клубови, кафићи, дискотеке, пивнице), које називају и штићеним (забрањеним) кућама, јер их посећују само неонацисти. Неке од њих су и регистроване као удружења грађана, а ређе као политичке партије. Готово увек су добро организоване. Карактерише их известан поредак и хијерархија, по правилу са строгим ланцем управљања. Хомогеност припадника и заједничка екстремна идеологија стварају јако међусобно поверење и оданост групи. Уколико нису регистроване као политичке партије, обично имају упоришта у појединим десничарским центрима политичке моћи. Ако се томе додају и чињенице да је чланство у оваквим групама неретко бројно, да делују на територијама више георегија или држава, односно да сарађују са сличним групама и организацијама у земљи и иностранству, онда је јасно да неонацисти имају људске и инфраструктурне потенцијале за бављење бројним криминалним активностима.455 3.2.9.3.2. Неонацисти и угрожавање безбедности Неонацисти су носиоци бројних појава угрожавања безбедности. Њихове илегалне активности најчешће обухватају различите видове криминалних делатности, међу којима се својом друштвеном опасношћу посебно издвајају: противуставно деловање и организовано криминално деловање. Противуставно деловање (политички криминал) манифестује се као: − угрожавање људских слобода и права, чиме се угрожава лична и егзистенцијална безбедност људи.456 Генерално, ове појаве се манифестују као: нетолеранција и дискриминација припадника одређених друштвених група и позивање на овакве активности; говор мржње; повреда достојанства и угледа личности; вређање етничких, верских, расних и културолошких обележја; вршење насиља против живота, тела и имовине припадника мањина итд. Заједнички именилац ових активности је идеолошко-политички мотивисано насиље, које је саставни део неонацистичке стратегије и тактике. Најчешће је усмерено према: Јеврејима, Ромима, црнцима, муслиманима, имигрантима, али и људима који мисле другачије од њих иако не припадају ниједној од побројаних група. Манифестује 455 На пример, немачка Служба за заштиту уставног поретка изнела је податак да су током 2012. године забележена 802 случаја десно-екстремистички мотивисаних насилних напада, од чега је половина мотивисана мржњом према странцима. Међу извршиоцима оваквих напада предњаче припадници десно-екстремистичке организације „Националсоцијалистичко подземље“ (NSU), коју подржава партија „Десница“ (Die Rechte). У новембру 2011. године немачку јавност шокирала је вест да је NSU од 2000. године убио најмање десет лица, међу којима су један немачки полицајац, осморо људи турског порекла и један грчки држављанин, да су учествовали у више бомбашких напада и у 15 пљачки банака. „Немачки неонацизам: Застрашујуће размере десничарског насиља“, http://www.kurir-info.rs/nemacki-neonacizam-zastrasujucerazmere-desnicarskog-nasilja-clanak-1029209; „Операција против неонациста у Њемачкој“, http://balkans. aljazeera.net/vijesti/operacija-protiv-neonacista-u-njemackoj, доступно 28. фебруара 2015. 456 Упркос застрашујућим злочинима нациста против руског становништва у Другом светском рату, и у Русији постоје неонацисти који изводе терористичке нападе подметањем пожара. Мете напада су полицајци и муслимански усељеници са Кавказа, али и полицијске станице и испоставе Федералне службе безбедности. „Руски студенти осуђени за расистичке нападе“, http://balkans.aljazeera.net/vijesti/ruski-studentiosudeni-za-rasisticke-napade, доступно 28. априла 2014.

Угрожавање националне безбедности

163

се пребијањем људи, паљењем и уништавањем кућа, центара за азиланте, културних и историјских објеката итд. Посебно забрињавају убиства која врше неонацисти, а чији је обим у свету последњих година у порасту; − криминалне активности против државе, првенствено завереничко-превратничко организовање и противуставно деловање. Пре свега, реч је о: оснивању завереничких и превратничких група; позивању на насилну промену уставног уређења; деструктивној психолошко-пропагандној делатности; насиљу према представницима државне власти; насиљу према представницима страних држава и међународних организација; вређању државних симбола; грађанским нередима; шпијунажи; тероризму; организовању паравојних формација; оружаним побунама; грађанском рату; изазивању међународне хуманитарне интервенције итд.457 Најреалнији сценарио је извођење терористичких напада, односно повезивања са постојећим терористичким организацијама ради планирања и извођења бомбашких напада, убистава истакнутих државника и антифашиста, формирања кампова за обуку у руковању оружјем и експлозивом итд. Противдржавно деловање захтева извесну припрему, па и обуку неонациста. Услуге обуке најчешће спроводе: неонацисти који имају искуство са бројних ратишта у свету; бивши припадници извесних полицијских или војних јединица или обавештајне службе непријатељских земаља које у неонацистима виде „савезнике“ (средство) за достизање сопствених циљева. Организовано криминално деловање обухвата вршење лукративних кривичних дела због личног богаћења, али и ради обезбеђивања средстава за противуставно деловање. Реч је о бројним кривичним делима, а најчешће о трговини наркотицима, трговини оружјем и крађама. Трговином наркотицима обезбеђују се велики приходи, неретко у сарадњи са великим нарко-картелима. При томе неонацисти имај улогу „средње руке“ – посредника који дрогу продаје крајњим конзументима. Истовремено, део наркотика остаје унутар неонацистичке групе, за потребе неонациста. По истом моделу се тргује оружјем: један део се продаје, а део се задржава ради обрачуна са противницима, као и за вршење одређених криминалних активности. Најзад, крађе се најчешће манифестују као провале у станове, крађа возила, отмице, изнуде, оружана разбојништва (пљачке банака, мењачница, златара и сл.), и није ограничено само на један вид криминала. Евидентни су и бројни случајеви угрожавајућег деловања неонациста на подручју Републике Србије, од говора мржње (дељење летака против Рома и припадника ЛГБТ популације), преко нарушавања јавног реда и мира, грађанских нереда (против „Параде поноса“, трибина и изложби о ратним злочинима, самопрокламовања „Републике Косово“), до оних са смртним последицама.458

457 Позната „украјинска оружана криза“ која је започела 2014. године је, између осталог, ескалирала и захваљујући неонацистичким групама „Десни сектор“ и „Национална гарда“, за које медији тврде да су учествовале у бројним масакрима над цивилним становништвом у Украјини. 458 Године 1997. у Београду, у Београдскиј улици, група малолетних неонациста на смрт је претукла малолетног Рома Душана Јовановића. Исто се догодило 3 године касније на Зеленом венцу, када су екстремни навијачи ФК „Рад“ претукли глумца Драгана Максимовића, за кога су мислили да је Ром, који је подлегао повредама. У јануару 2007. године у Бољевцима код Београда убијен је седамнаестогодишњи Ром Бранко Николић. „Смрт под неонацистичком чизмом“, http://www.enovine.com/drustvo/92410, доступно 28. фебруара 2015.

164

Саша Мијалковић: Национална безбедност

3.2.9.4. Навијачки хулиганизам Навијачки хулиганизам је намерно, насилно и колективно понашање екстремних навијача, који кроз припадање навијачкој групи изграђују нови, насилнички идентитет, који исказују фрустрацијском агресијом, намерним наношењем физичких или психичких повреда другима и уништењем или оштећењем материјалних добара. Хулиганизам карактерише усвајање и материјализовање антисоцијалног система вредности, који традиционалну породичну и друштвену заједницу замењује навијачком групом, а хармонију мирног живљења и суживота замењују немилосрдним уништавањем свега што не може да се поистовети са групом и њеним вредностима.459 Екстремни навијачи су неретко ултранационалисти, али генерално нису неонацисти, ни неофашисти. Међутим, неспорно је да се идеологија екстремних навијача и неонациста у Србији делимично поклапа, и то најмање у погледу три екстремна става: „Космет је срце Србије“, због чега изазивају грађанске нереде на јавним скуповима и прибегавају насиљу на спортским приредбама; „Породица је традиционална и света српска вредност“, због којег су насилни према припадницима LGBT популације и „Православље је, уз породицу, највећа српска вредност“, због чега су насилни према припадницима других етничких и верских мањина, посебно према Албанцима, Ромима, Хрватима, муслиманима. Део екстремних навијача су и следбеници неонацистичке идеологије или су чланови неонацистичких група (ксенофоби – против странаца и муслимана, хомофоби – противници LGBT популације и расисти – противници Рома). Екстремни припадници навијачких група често имају антисоцијалну – криминалну каријеру, а баве се вршењем широког спектра кривичних дела. При томе испољавају безобзирно, а неретко и непотребно насиље не би ли пропагирали своје вредности. Најчешће је реч о кривичним делима која су карактеристична за организовани криминал, а у великој мери се подударају са приказаним криминалним спектром који је типичан за неонацисте и неофашисте. Наравно, екстремни навијачи су генерално патриотски настројени, па ће ретко када прибећи угрожавању безбедности државе. Међутим, њихове активности су често уперене против режима. Такође, облици удруживања и организовања екстремних навијача веома подсећају на неонацисте. За екстремне навијаче је карактеристичан строго хијерархијски (пирамидални – милитаристички и традиционално-мафијашки) тип организовања, са субординацијом и строгим ланцима командовања, посебним сленгом и шифрованим порукама и наређењима. На руководећим тачкама у структури екстремних навијача налазе се вође, који су по правилу нарко-дилери (али су и наркомани), и „средња су рука“ (посредници) између нарко-босова и наркомана. При томе, добар део екстремних навијача управо су наркомани. Ако се узме у обзир и чињеница да су навијачке групе неформалне скупине које су окупљене око јаког ауторитета вође кога слепо следе, онда и не чуди да део екстремних навијача слепо следи свог вођу и у вршењу кривичних дела, што су атрибути организованог криминала, али и неонацизма и неофашизма. Најчешће је реч о организованом нарко, имовинском и насилничком криминалу. 459 Оташевић, Б.: Вандали у зидинама – хулиганизам у Србији, Безбедност, број 1, Министарство унутрашњих послова, Београд, 2012., стр. 72−86. Овај део текста је инспирисан текстом: „Навијачки хулиганизам“, који је објављен у: Мијалковић, С., Бајагић, М.: Организовани криминал и тероризам, стр. 552−556. Аутор текста је Мијалковић, С.

Угрожавање националне безбедности

165

Истовремено, навијачке групе могу да буду злоупотребљене од стране организованог криминала: навијачи, који су неретко конзументи опојних дрога, постају дилери „на ситно“, и дрогу дилују унутар навијачке групе, према новопридошлим члановима навијачких група и у крајевима у којима се навијачке групе крећу. У том смислу, у замену за бесплатну или јефтинију дрогу, или у замену за неки облик „партнерства са организованим криминалом у нарко-пословима“, вође навијачких група су спремне и да своје екстремне, али и остале навијаче ставе у функцију реализовања интереса организованог криминала.460 Истовремено, веза навијачког хулиганизма и радикалне деснице је антисоцијална – деструктивна идеологија, усмерена ка величању националних и негирању туђих вредности. Уколико дође до политизације те идеологије, и уколико се она манифестује насиљем, није немогуће да екстремни навијачи постану терористи или чланови паравојних формација у условима друштвених сукоба.461 Најзад, очигледно је и то да организовани криминал и разни видови политички мотивисаног насиља, попут неонацизма, неофашизма и тероризма, могу да се сусретну у навијачком хулиганизму. Међутим, навијачки хулиганизам у правом смислу речи нипошто се не сме поистоветити са организованим криминалом, неонацизмом, неофашизмом и тероризмом.

3.2.9.5. Анархизам Анархизам је „лево оријентисана“ идеологија, односно политичка филозофија којом се пропагира укидање свих органа власти и друштвене хијерархије. Анархисти се противе сваком ауторитету и сили и залажу се за апсолутну слободу личности. Главне идеје анархизма су да држава кроз своје репресивне органе власти (суд, полиција, војска) доноси више зла него добра и да државу треба укинути у корист локалне самоуправе (либерални живот у комуни), односно да треба створити друштво у којој су јавна и приватна свест обликоване кроз науку и право, тако да су довољне да очувају ред и гарантују све слободе (минимална држава).462 460 У последњих десет година, против 25 вођа из три највеће навијачке групе у Београду (Црвена звезда – 11, Партизан − 7, Рад – 7), поднето је укупно 289 кривичних пријава, и то због: убиства (5), разбојништва (13), насилничког понашања на спортској приредби (25), насилничког понашања (40), напада на службено лице (33), спречавања службеног лица у вршењу службене радње (7), неовлашћене производње и стављања у промет опојних дрога (12), изнуде (5) и изазивања националне, расне и верске мржње и нетрпељивости (17). Оташевић, Б.: Урбано окружење и насиље у спорту, Безбедност, број 3, Министарство унутрашњих послова, Београд, 2010., стр. 267–282. 461„О односу спорта, етничких сукоба и политике сведочи и један од најбитнијих догађаја који је претходио грађанском рату у СФРЈ. Наиме, у Загребу су се, на стадиону „Максимир“, 13. маја 1990. године сусрели фудбалски клубови „Динамо“ и „Црвена Звезда“. Меч никада није одигран, а остао је запамћен по жестоком окршају навијача Динама (Bad Blue Boys) и Црвене Звезде (Делије), након којег је било око 60 повређених лица, а у неким круговима је устаљено мишљење да је баш тога дана почео грађански рат. У сваком случају политичко − националистичке пароле које су тада доминирале на обе стране најавиле су дезинтеграцију и распад СФРЈ. Међу првим припадницима српске добровољачке гарде, нашли су се они који су свој рат са Хрватском започели на трави поменутог загребачког стадиона, маја 1990. године. Током ратних сукоба на простору бивше СФРЈ из навијачких група ФК „Динамо“, ФК „Хајдук“, ФК „Сарајево“ и других клубова, регрутовани су екстремни навијачи за ратне добровољачке јединице. Вође неких навијачких група виђени су у обезбеђењима разних политичких лидера, док су неки формирали политичке странке и сами постали политичари.“ Оташевић, Б.: Вандали у зидинама – хулиганизам у Србији, стр. 82−85. 462 Реч анархија потиче од грчке сложенице: ἀν (без) + ἄρχειν (владати) + ισμός (од корена − ιζειν), „без архонта“, „без владара“. „Анархизам“, http://sh.wikipedia.org/wiki/Anarhizam, доступно 13. марта 2015.

166

Саша Мијалковић: Национална безбедност

Постоји више струја, односно подидеологија анархизма, и то: − мутуализам, којим се промовишу узајамност, слободно удруживање, добровољни уговори, кредитне и валутне реформе, економски систем у којем сваки радник добија правичну накнаду за свој рад; − индивидуалистички анархизам, којим се промовише идеја да појединачна савест и испуњавање властитог интереса не смеју бити спутани било каквим колективним телом и јавном влашћу, и подржава постојање приватне својине и приватног власништва над средствима за производњу; − социјални анархизам, који је идејно супротстављен индивидуалистичком анархизму, којим се промовишу комунитаријански облици анархизма засновани на кооперацији и међусобној помоћи; ова идеологија укључује анархоколективизам, анархокомунизам, либертаријански социјализам, анархосиндикализам, социјалну екологију, а понекад и мутуализам; − колективистички анархизам је револуционарни облик анархизма који се супротставља свим облицима приватног власништва над средствима за производњу, те промовише колективизацију власништва „пропагандом дела“, тј. побуном радника ради присилног колективизирања средстава за рад; − анархистички комунизам, којим се промовише организовање друштва у више самоуправних комуна с колективним власништвом над средствима за производњу и директном демократијом као политичким обликом организације, а што би кроз федерацију с другим комунама требало да буде најслободнији облик друштвене организација; − анархосиндикализам, којим се радикални синдикати промовишу као потенцијална снага револуционарне друштвене промене, односно замене капитализма и државе новим друштвом и демократским самоуправљаним од стране радника. Заговара се укидање система надница и приватног власништва над средствима за производњу, радничка солидарност, директна акција (генерални штрајк и рекуперације радног места) и радничко самоуправљање; − анархокапитализам („анархизам слободног тржишта“) којим се промовише слобода располагања приватним власништвом, неприхватање било којег облика државне власти или интервенције, те држања компетитивног слободног тржишта као главног механизма за социјалне интеракције; − анархофеминизам, којим се, кроз синтезу радикалног феминизма и анархизма, патријархат (мушка доминација над женама) види као наметнута хијерархија којој су анархисти супротстављени, а брак, породица, образовање и родне улоге као стереотипи који се морају превазићи и укинути; − зелени анархизам, којим се промовишу питања еколошке безбедности и заштите животне средине;463 посебан облик зеленог анархизма је анархопримитивизам којим се указује на то да цивилизација и технологије неизбежно доводе до неједнакости, да су неспојиве с анархизмом, те да морају бити укинути у корист поновног стварања природног окружења; 463 На пример, ултрарадикална формација ARE (Animal Rights Extremism) јесте организација која се залаже за заштиту права животиња. Они критикују угрожавање животиња, али и отворено нападају објекте у којима се продају животиње, зоолошке вртове, фарме, продавнице производа од животињског крзна итд.

Угрожавање националне безбедности

167

− анархизам без придева је неодређен облик анархизма, односно доктрина без иједне квалификујуће етикете као што је комунистички, колективистички, мутуалистички или индивидуалистички, а којим се позива на међусобну толеранцију и уједињење различитих анархистичких струја и − анархоантифашизам, којим се указује на штетност и неопходност искорењивања фашизма и нацизма.464 Анархизам је веома снажна идеологија. Она је била подстрек за формирање више друштвених покрета, посебно радничких покрета и синдикалних организација, антифашистичких покрета, а анархисти су учествовали у шпанском грађанском рату, у покретању Прве интернационале, у Фебруарској и Октобарској револуцији у царској Русији, радничким протестима, штрајковима и нередима широм света итд. Данас се анархизам сматра подједнако опасним као и неонацизам и неофашизам. Разлог је у томе што је реч о опозиционим идеологијама, чији следбеници у међусобном сукобљавању прибегавају истим методама: свакој врсти нетолеранције према неистомишљеницима, недемократском начину општења према политичким противницима, говору мржње, деструктивној пропаганди, физичком насиљу, тероризму итд.

3.2.9.6. Верски екстремизам Религија је идеологија која се заснива на веровању у одређено божанство (монотеизам) или у божанства (политеизам) и у придржавању догми (начела и правила понашања) које се у оквиру дате идеологије пропагирају. Традиционалне религије су јудаизам, будизам, браманизам, хришћанство и ислам. Основни проповедник и тумач религије је црква („дом божји, заједница оних који се спасавају“), призната верска институција са прописаном организацијом, верском идеологијом, обичајима и ритуалима. Међутим, религија и верске заједнице су често злоупотребљаване (верски и свети ратови, крсташки походи, верски тероризам, инквизиција итд.). Данас злоупотреби религије и вере најчешће прибегавају: − екстремне струје у званичним црквама, које позивају на („свети“) рат против неверника и на друге злоупотребе религије у политичке сврхе (клерошовинизам); − екстремни милитантни религијски покрети (екстремни фундаменталисти), тј. политичке организације и покрети који су засновани на снажним религијским уверењима, чији су чланови фанатично одани глобалној промоцији својих веровања (нпр., глобална исламистичка организација Ал Каида, екстремни вахабизам итд.); − верски фанатици који, као припадници екстремних фундаменталистичких група или независно од било каквих организација, заслепљени верском мржњом и из (псеудо)верских побуда врше најтеже злочине и 464 „Анархизам“. Европски екстремни левичари се уједињују у антифашистичке групе које су познатије као АNTIFA. Ове групе делују преко својих интернет сајтова, дељењем летака, издавањем публикација и јавним митинзима, критикујући екстремне десничаре, с којима се у тим приликама отворено физички сукобљавају. У Србији делује група АSI („Анархосиндикална иницијатива“), као и „Анархија блок 45“, „Контрапункт“ и друге групе, које су повезане са сличним групама у Грчкој, Аустрији, Шпанији, Британији итд. Њихово деловање је усмерено против фашизма, процеса приватизације, болоњских стандарда студирања и високих школарина итд. Види: http://www.inicijativa.org/tiki/tiki-index.php?page=Join. Постоји и Савез антифашиста Србије. Види њихов сајт: www.antifasizam.org.

168

Саша Мијалковић: Национална безбедност

− деструктивне (верске) секте које, злоупотребљавањем и тенденциозним тумачењем догми традиционалних религија, односно индоктринирањем следбеника догмама новоконструисаних (измишљених – псеудо) религија, вршећи кривична дела против верских слобода и права, економије, јавног реда и мира, уставног уређења и безбедности државе, јавног морала, здравља људи, имовине итд., угрожавају безбедност људи, али и држава и међународних региона. Корени оваквих злоупотреба (псеудо)религија су у екстремизму њихових пропагатора. 3.2.9.6.1. Клерошовинизам, верски фундаментализам и фанатизам Актери у религији и вери су верници и свештенство. Верници су припадници једне од неколико светских религија, који су организовани у више верских заједница − цркава, секти, деноминација и култова. Цркве су најзначајније и најмасовније верске заједнице с хијерархијском организацијом. Њихово чланство се дели на свештенство (клер) и вернике (лаици). Клер је несразмерно малобројнији у односу на лаике, али има пресудну улогу у политици сваке верске заједнице.465 И у међурелигијским односима постоји екстремизам. Свакако, најопаснији је клерошовинизам (лат. clericalis − свештеник и шовинизам), који обухвата активности клера, тј. професионалног свештеничког сталежа неке верске заједнице, које су усмерене ка отвореном или прикривеном мешању у политичке односе и борбе. Клерикализам се изједначава с политизацијом религије и верског организовања, односно са злоупотребом вере и цркве у политичке сврхе или настојањем одређене цркве да поистовети своју активност с интересима једне нације. Иако се савремени облици клерикализма не могу олако сврставати у екстремизам, сматра се да је спој клерикализма с верским и националним шовинизмом изузетно опасна политичко-безбедносна појава. Распиривање чисто верског и комбинованог верског и националног шовинизма у сваком друштву озбиљно нарушава унутрашње односе, стабилност и безбедност земље и често води у међуверске сукобе, тј. грађанске ратове (нпр., у некадашњој Босни и Херцеговини).466 Бројни су примери учествовања клера у угрожавајућим активностима. Тако се, нпр., „процењује да је у средњем веку папски Рим лишио живота више од педесет милиона хришћана.“467 Потом, нису непознати ни „благослови“ појединих свештеника римокатоличке цркве за вршење геноцида и ратних злочина у другом светском рату, као ни тајне операције скривања ратних злочинаца („пацовски канали“). Тако је десничарско Тајно удружење свештеника Свете столице после Другог светског рата организовало тајну мрежу којом је кријумчарило ратне злочинце за којима се трагало. Ватикан је у оквиру обавештајних операција кријумчарења ратних злочинаца до безбедних дестинација, првенстве465 Савић, А., Делић, М., Илић, П.: Основи државне безбедности, Образовно истраживачки центар РДБ МУП РС, Београд, 1998, стр. 77. Овај део књиге је инспирисан текстовима: Мијалковић, С.; Милошевић, М.: Обавјештајно-безбједносна дјелатност и службе, Висока школа унутрашњих послова, Бања Лука, 2011, стр. 269−273 и Мијалковић, С.; Милошевић, М.: Савремене обавјештајне службе: организација и методика обавјештајног, безбједносног и субверзивног дјеловања, Висока школа унутрашњих послова, Бања Лука, 2013, стр. 263−267. 466 Савић, А., Делић, М., Илић, П.: Исто, стр. 77−78. 467 Антић, Р.: Пут, истина и живот, Препород, Београд, 1998, стр. 212.

Угрожавање националне безбедности

169

но САД и Аргентине, набављао и издавао лажна идентификациона и путна документа, користио и злоупотребљавао материјална средства прибављена извршењем ратних злочина, користио возила и објекте црквене дипломатије за транспортовање и смештај злочинаца, злоупотребљавао легитимне добротворне организације цркве, сарађивао и радио по налогу савезничких обавештајних служби, ратне злочинце лажно представљао као свештена лица и користио сличне методе.468 Клерошовинизам често настаје као последица прозелитизма, што су активности преотимања верника једне религије или верске заједнице од стране друге. На европским, посебно југословенским просторима, прозелитизмом се најдуже и најчешће бавио клер Римокатоличке цркве.469 Посебна форма клерошовинизма је већ поменути религијски национализам. Даље, верски фундаментализам подразумева беспоговорно уважавање, поштовање и практиковање верских фундамената, тј. верских догми (учења и правила понашања ко­ја не под­ле­же кри­ти­ци). То је некри­тич­ко при­хва­та­ње одређених док­три­на, иде­ја и ста­во­ва као једи­но исти­ни­тих, што је праћено искључивим и не­то­ле­ран­тним односом пре­ма друк­чи­јим схватањима.470 Најзад, фанатизам је емоција коју обележавају занесеност, заслепљеност, интензивна посвећеност неким вредностима, уз спремност на њихову безусловну одбрану, као и ширење тих вредности или идеја на појединце, групе или институције. Фанатизам скоро увек укључује спремност и на личне жртве, али у извесним екстремним условима, спремност на појединачно и масовно жртвовање других, посебно када је у питању нека идеологија, вођење ратова, верски и идеолошки екстремизам.471 С тим у вези, верски фанатизам обухвата вршење злочина услед страствене некритичке заслепљености идеологијом екстремног верског фундаментализма и национализма. И фанатизам се, као и фундаментализам, данас неоправдано (најчешће, а неретко и искључиво) повезује са исламом и бројним (само)убилачким терористичким акцијама које су однеле бројне људске животе. Међутим, за Републику Србију (али и суседних држава, као и глобалног Запада), управо су исламистички фундаментализам и фанатизам озбиљне безбедносне претње, и то најмање из три аспекта: − глобалног исламистичког тероризма, оличеног у терористичким нападима глобалне исламистичке терористичке мреже Ал Каида, следбеника и обожавалаца њене идеологије (присталице које никада нису званично регрутоване у терористичку мрежу Ал Каиде, али заслепљени њеном идеологијом врше терористичке нападе, и тзв. бела Ал Каида – исламисти који су рођени на тлу земаља глобалног Запада, а које регрутује 468 Међу кријумчареним злочинцима налазили су се и они са подручја тадашње Југославије, као и један од највећих злочинаца Другог светског рата, усташа Анте Павелић. Детаљније, у – Aarons, M.; Loftus, J.: Пацовски канали, Глосаријум и Арсвалеа, Београд, 1991. 469 Савић, А., Делић, М., Илић, П.: Исто, стр. 77. О клерошовинизму Римокатоличке цркве на тлу Југославије у првој половини ХХ вијека, види: Novak, V.: Magnum crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj, Zagreb, 1948. (репринт: Нова књига, Београд, 1986). 470 Верски фундаментализам се први пут јавља крајем XIX века код хришћана, и то код америчких протестаната који су тежили заустављању одређених процеса за које су сматрали да представљају удар на хришћанство. Они су пропагирали идеју да сваки верник мора да поштује одређене истине − фундаменте религије, па је такво залагање окарактерисано као фундаментализам. Милошевић, М.: Систем државне безбедности, Полицијска академија, Београд, 2001, стр. 212. 471 Лат. Fanaticus – занет, занесен, јесте занос, претерана оданост или ревност, претерана заслепљеност (за неку идеју, народ, веру, странку итд.). Вујаклија, М.: Исто, стр. 953; „Фанатизам“, http://sr.wikipedia.org/ wiki/Фанатизам, доступно 2. фебруара 2015.

170

Саша Мијалковић: Национална безбедност

Ал Каида). Идеологија Ал Каиде се црпи из тенденциозног и злонамерног тумачења Курана и других исламских светих књига, а злочини се врше наводно „у име и за славу Алаха“. Њихов циљ је да се створе исламске државе свуда где живе муслимани, као и победа у борби против културолошке доминације и утицаја глобалног Запада на исламски свет. Ћелије Ал Каиде присутне су на подручју Босне и Херцеговине и на територији Косова и Метохије, и могу бити активиране за извођење терористичких напада на територијама Србије, Босне и Херцеговине, али и на територијама других европских земаља.472 Осим Ал Каиде, велику безбедносну претњу чине муџахедини, који су присутни у Босни и Херцеговини и на Косову и Метохији. Они су ту дошли као добровољци и плаћеници током сецесионистичког грађанског рата у Босни и Херцеговини и током НАТО агресије на Савезну Републику Југославију, где су ратовали на страни бошњачких муслимана, односно косовских Албанаца (такође муслимана). На овим теририторијама су се задржали до данашњег дана, с тим што су у међувремену основали породице, запослили се, добили држављанства. Ови исламистички фундаменталисти и фанатици такође могу бити искоришћени у евентуалним будућим оружаним побунама и тероризму на подручју Босне и Херцеговине, Републике Српске, Србије, Црне Горе, Македоније и Грчке473; − вахабизма, који је присутан на подручју Рашке области у Републици Србији (геопростор који муслимани тенденциозно називају Санџаком, пре свега Нови Пазар, Сјеница и Тутин) и на територији Босне и Херцеговине (првенствено Сарајево). Вахабити (вахабије, вехабије) су „присталице религиозног покрета у Арабији који су половином XVII века тежили да поврате ислам првобитној чистоти и једноставности“.474 То су следбеници ханбелијског мезхеба, који Алаху притврђују људске атрибуте (антропоморфизам), пре свега тело, и залажу се за традиционални, изворни ислам. Изворни, традиционални тумачи ислама су селефије (селефисти), док вахабите називају квазитрадиционалистима, јер су наводно „накарадно“ протумачили исламска учења. Селефије и вахабије су назив за исту идеју.475 Верска заслепљеност и искључивост у пропагирању и упражњавању изворног ислама, вахабије чини екстремистима (фундаменталистима, али и фанатицима). Евидентно је њихово учествовање у борбеним акцијама на страним ратиштима (Авганистан, Ирак, Сирија, Либија, Чеченија и сл.), али и терористичко организовање и деловање

472 Мете би вероватно биле државне институције и критична инфраструктура, али и дипломатско-конзуларна представништва и особље других држава и међународних организација. 473 О присуству Ал Каиде и муџахедина на подручју Босне и Херцеговине и Косова и Метохије пишу и бројни домаћи и страни аутори: Хамад, А.: У мрежи зла: међународни тероризам и „Ал-Каида“, Глас Српске, Бања Лука, 2007; Хећимовић, Е.: Гариби: Муџахедини у Б и Х 1992−1999, Дан Граф и СЕЕМО, Београд, 2009; Шиндлер, Џ.: Несвети терор: Босна, Ал Каида и успон глобалног џихада, Службени гласник, Београд, 2009; Азиновић, В.: Ал-Каи’да у Босни и Херцеговини: Мит или стварна опасност?, Радио Слободна Еуропа, Сарајево-Праг, 2007. итд. 474 Вујаклија, М.: Исто, стр. 141. Вахабизам или селефизам је конзервативни покрет у исламу који је утемељен крајем XVII века. Његов духовни изворник је Мухамед инб Абд ел-Вахаба. Вахабизам се у суштини заснива на редукционистичким и изворним идејама о исламу, који интерпретира другачије него други исламски смерови, као што су сунизам и шиизам. Вахабизам настоји да задржи муслимане на изворној интерпретацији ислама, без даљих научних, теоријских и сличних посредовања у интерпретацији. „Вехабизам“, http://bs.wikipedia.org/wiki/Vehabizam, доступно 3. марта 2015. 475 Али Секкаф, Х.: Вехабизам/Селефизам: Идеолошка позадина и хисторијски коријени, Сребрено перо, Сарајево, 2005, стр. 32−35.

Угрожавање националне безбедности

171

на подручју Србије (Шумадија, Рашка област, посебно Нови Пазар и околина)476, Босне и Херцеговине (терористички напади на полицијску станицу у Бугојну, на америчку амбасаду у Сарајеву, на полицију у Зворнику). Стога није немогуће извођење терористичких аката против Републике Србије, њених државних институција и државника и њених грађана, али ни против муслимана који не упражњавају идеологију вахабизма. Такође, није нереална ни могућност повезивања вахабија са следбеницима идеологије Ал Каиде. Најзад, вероватније је повезивање са идеологистима Исламске државе477, и то најмање из два аспекта: многи вахабити са подручја Србије учествују у терористичким актима на страни Исламске државе и они ће се једног дана вратити у Србију, где ће вероватно наставити са пропагирањем идеологије стварања верски чистог исламистичког простора; друго, Исламска држава настоји да прошири своју идеологију и на подручје Европе, а средине у којима већински живе вахабити су за то веома погодни и − великоалбанских претензија, иредентистичке идеологије којом се пропагира уједињење свих Албанаца у јединствену државу (Велика Албанија, Краљевина Албанија, Етничка Албанија), на штету територијалног интегритета и суверенитета Србије, Црне Горе, Македоније и Грчке. Како су на Космету присутни Ал Каида, муџахедини, вахабије, терористи Исламске државе, и како ислам масовно злоупотребљава у борби против хришћана, великоалбанске претензије исламистичких фундаменталиста су озбиљна претња безбедности Републике Србије.478 Појединачни верски фанатици не морају да буду чланови екстремистичких организација и група. Уколико јесу, они самостално, независно од програмских циљева и планова екстремистичких организација или група, врше тешка кривична дела услед заслепљености деструктивном (псеудо)верском идеологијом и шовинизмом. Међутим, чешће је реч о појединцима који нису чланови никаквих колектива, али су симпатизери одређених терористичких идеологија или организација, односно упражњавају ритуале деструктивне (псеудо)верске идеологије (идеологије верске секте, нпр., тзв. соло сатанисти). Најзад, и у односима између религиозних и нерелигиозних људи такође може доћи до антагонизама (антитеизма, антиатеизма), који су такође опасни по унутрашњу стабилност и безбедност друштва и државе.479

476 Посебно забрињава то што вахабизму приступају етнички Срби, који су изворни хришћани, најчешће ожењени муслиманкама (нпр., у Аранђеловцу, Новом Паразу, Крагујевцу итд.). 477 Исламска држава (ISIS − Islamic State of Iraq and Syria; ISIL − Islamic State of Iraq and the Levant; IS − Islamic State) јесте геопростор који захвата делове Ирака и Сирије, а који је од почетка 2014. године под контролом милитантних сунитских фундаменталиста – салафиста, који су прогласили (иначе непризнату) државност. Средином исте године проглашен је калифат, у којем нема места за хришћане, језуите и шиите, према којима се врше ратни злочини и геноцид. Следбеници ISIS су присутни у Авганистану, Пакистану, Мароку, Алжиру, Тунису, Либији, Египту, Јемену, Нигерији, Филипинима, Федерацији Босна и Херцеговина и на територији самопрокламоване Републике Косово. ISIS је у почетку сарађивао са Ал Каидом, да би касније дошло до неспоразума, због којих је Ал Каида захтевала распуштање ISIS-а. 478 Ова идеологија је креирана 1878. године, формирањем Призренске лиге, политичке организације која је пропагирала уједињење свих Албанаца у Албански вилајет Отоманског царства, који би обухватио четири вилајета у којима су живели Албанци: косовски, скадарски, јањински и битољски. Од тада, ова идеологија се спроводи протеривањем и убијањем неалбанског, првенствено српског становништва са ових подручја. 479 Савић, А., Делић, М., Илић, П.: Исто, стр. 78.

172

Саша Мијалковић: Национална безбедност

3.2.9.6.2. Деструктивно секташко деловање Деструктивно секташко деловање није проблем новијег датума. О њему се доста знало још у време настанка хришћанства.480 Међутим, оно се до скоро широм света сматрало проблемом појединца, породице и цркве. Све већи број случајева ритуалних (па и вишеструких) убистава, самоубистава и колективних самоубистава, као и бројне социопатолошке појаве и извршење бројних кривичних дела од стране следбеника секти, приморале су многе државе да се детаљније позабаве овим проблемом. Доказана спрега појединих секти са страним обавештајним службама, покушани и успешно изведени терористички напади, деструктивно психолошко-пропагандно деловање и лобирање код међународних институција за вршење разних политичких, економских и војних притисака против појединих земаља, определиле су државе да проблем деструктивног деловања секти сврстају и у агенду претњи по националну, па и међународну безбедност.481 3.2.9.6.2.1. Појам и типологизација деструктивних секти Етимолошки, реч секта се тумачи двојако: при првом тумачењу полази се од латинске речи secare (сећи, одвајати) и њоме се означава група која се, због идеолошког неслагања, одвојила од веће матичне групе; при другом тумачењу полази се од латинских речи sequi, secta (следити, ићи за неким, бити под утицајем неког) и њоме се означава група која доследно следи вођу.482 У оба случаја реч је о извесним затвореним индоктринираним групама са строгим правилима понашања у беспрекорном слеђењу одређене (псеудоверске, политичке, економске, криминалне или друге интересне или деструктивне) идеологије. Такве групе могу, али не морају, да почивају на експлоатисању психолошких слабости следбеника; могу, али не морају, да буду верске и могу, али не морају, да буду деструктивне. Секте су групе које се могу препознати по својој манипулацији усмереној ка психолошкој дестабилизацији својих следбеника, с циљем да се од њих извуче потпуна потчињеност, смањење критичког духа, прекид са општеусвојеним препорукама (етичким, грађанским, општеобразовним) и које са собом повлаче опасност за индивидуалне слободе, здравље, образовање, демократске институције. Оне користе филозофске, религиозне и терапеутске методе да би сакриле циљ стицања профита, добијања власти или учешћа у власти, утицаја и стицањa следбеника.483 У теорији су присутне бројне типологизације деструктивних секти. Начелно, оне могу да се поделе на: 480 „И ако вам тада ко каже: ево, овде је Христос, ено онде, не верујте!, јер ће се појавити лажне месије и лажни пророци, па ће чинити знаке и чуда да би завели изабране – ако је могуће. А ви пазите: ето, све сам вам унапред казао! (Мк. 13:21–23)“. Веронаука у кући – Православна верска читанка, Архиепископија Београдско-Каловачка Српске Православне цркве, Београд, 1996, стр. 158. 481 Инспирисано текстовима: Мијалковић, С.: Зло међу нама: досије СЕКТЕ – Кад сан постане хорор, Professional Security Systems број 6, ДИИР д.о.о., Београд, 2005, стр. 53–55 и Заштита од деструктивног деловања секти, у: Стајић, Љ.; Мијалковић, С.; Станаревић, С.: Безбедносна култура младих, стр. 147−156. Аутор тог текста је Мијалковић, С. Такође, поједини делови текста су инспирисани знањима која је аутор стекао као члан Експертске групе Министарства унутрашњих послова Републике Србије за надгледање проблематике деструктивног деловања верских секти и других неформалних друштвених група. 482„Секта“, http://sr.wikipedia.org/wiki/Секта, доступно 20. јануара 2015. 483 Француски парламент о сектама, Београдски дијалог, број 1/97, стр. 13. Наведено према: Стајић, Љ.: Основи безбедности, стр. 140−141.

Угрожавање националне безбедности

173

− псеудохришћанске (евангелистичке и псеудо-католичке) секте, које су се одвојиле од званичне хришћанске цркве; њихово учење је засновано на Библији и осталим светим књигама хришћанства, при чему се верске догме тумаче на начин који одговара интересима секти; − оријенталистичке (псеудохиндуистичке и далекоисточне) секте, у чијој су основи „изврнуте“ догме будизма и хиндуизма; − неопаганске секте, које настоје да поврате религије које су нестале са настанком хришћанства, и засноване су на многобоштву; − синкретистичке секте, које преузимају поједине догме других религија ради стварања нове, јединствене религије; − апокалиптичне секте, које предвиђају крај света (смак света, судњи дан), па следбеницима препоручују понашање којим ће осигурати лично спасење; − алтернативне секте, које заговарају радикалну екологију, тј. одбацивање савремених технологија и живљење по законима природе; − окултистичке (езотеричне) и магијске секте, чија су учења заснована на примењивању старих учења из астрономије, нумерологије, алхемије, медитације, херметизма, кабале, гностицизма, неоплатонизма, мантија, хиромантије, окултне медицине, вештичарења, чаробњаштва и враџбина, ради чињења чуда уз помоћ природних сила, мртвих душа или натприродних бића; − сатанистичке (луциферистичке) секте, које заговарају Сатану (и Луцифера) за врховног Бога, а упражњавају ритуале „црне мисе“: проливања крви (жртвовања животиња или људи) и ружења Христа уз масовно опијање, дрогирање и оргијање, које је праћено „црном магијом“; − психоаналитичке секте, које се баве менталним исцелитељством кроз психоанализу, јогу, медитацију, биоенергију и сличне технике; − терапеутско-исцелитељске секте, које критикују методе савремене медицине, позивајући следбенике на исцељивање тешких болести божанским методама, пре свега молитвом и верским ритуалима; − уфолошке секте, које нуде учења о ванземаљском пореклу човека и проповедају долазак ванземаљаца итд.484 Из безбедносног аспекта, секта је свака социјална група која, без обзира на форму организовања или начин регистровања, врши преварну злоупотребу незнања или ситуације слабости, стварајући код следбеника стање зависности (физичке или психичке) које изазива најчешће погубне промене у расуђивању и понашању следбеника.485 Конкретније, секте су регистроване или нерегистроване групе истомишљеника који су се одвојили од матичне религије или су окупљени у самосталну (псеудо)религијску групу чија верска идеологија није традиционално призната, односно групе које су настале с циљем да кроз наводно (псеудо)религијско, филозофско или терапеутско деловање реализују друге, најчешће деструктивне активности, као и друге групе чија се иде484 Класификација MIVILUDES − Meђуминистарске мисије за превенцију и сузбијање секташких активности Владе Републике Француске, коју су припадници ове мисије презентовали током семинара о сектама у Београду, од 9. до 13. маја 2005. године. Види сајт Мисије: http://www.miviludes.gouv.fr/. 485 Луковић, З.: Верске секте и православље – Приручник за самоодбрану од верских секти, Српска патријаршија и Драганић, Београд, 2003, стр. 21.

Саша Мијалковић: Национална безбедност

174

ологија и групни идентитет разликују од уобичајених и општеприхваћених стандарда друштвеног живота, чије је чланство строго ограничено и контролисано и служи за заштиту интереса чланова тих група или субјеката које подржавају.486 Дакле, према сврси оснивања постоје најмање четири типа секти: − верске секте, које карактерише пропагирање извесне верске доктрине која је супротна канонима званичне религије, коју „верници“ искрено поштују и следе; − терапеутске и филозофске секте, које заправо не карактеришу никакви верски призвуци већ разно филозофско или терапеутско деловање као параван за друге деструктивне активности. Привидно верско секташење огледа се само у „божанско-пророчком надахнућу, одабраности и посебности терапеута који помаже следбеницима“; − псеудоверске секте комерцијалног карактера, које карактерише систем легалних и илегалних активности друштвених група које су наводно основане ради верског деловања и омогућавања благостања следбеницима, а стварно материјално-финансијски исцрпљују чланство и − парамасонске организације са политичким и/или економским аспирацијама, односно тајна удружења која су основана с циљем злоупотребе моћи и друштвених позиција чланова ради постизања себичних циљева групе. Табела 9 – Типологија доминантног секташког организовања и деловања Тип секти 1. Верске секте

2. 1.

Филозофске и терапеутске секте

2. 3. 1. 2.

Псеудоверске секте

Парамасонске организације

3. 4. 1.

Сврха оснивања и доминантне активности пропагирање „верске“ идеологије која је у колизији са идеологијама традиционалних цркава и верских заједница злоупотреба поверења следбеника ради материјално-финансијског искоришћавања комерцијално пружање терапеутских, надрилекарских и (магијско) исцелитељских услуга од стране „божанско-пророчки“ надахнутог терапеута комерцијално тумачење филозофских и „псеудонаучних“ учења злоупотреба поверења следбеника ради материјално-финансијског искоришћавања комерцијалне легалне активности нелегалне активности којима се стиче профит злоупотреба поверења следбеника ради материјално-финансијског искоришћавања противуставно деловање остваривање политичких и/или економских интереса организације, њених чланова или интереса трећих лица и организација

Конкретније, друштвене групе првог типа нису цркве нити верске заједнице, јер не прихватају званична учења и ставове традиционалних цркава, или их тумаче на начин којим се задовољавају потребе и остварују циљеви њихових вођа. Суштина оваквих секти је „управо опозиција према цркви, у порицању црквене вере, црквене органи486 Мијалковић, С.: Исто.

Угрожавање националне безбедности

175

зације и црквене власти“.487 Иако многе од њих делују на међународном нивоу и имају и до десетак милиона следбеника, сматрају се малим групама јер традиционалне религије имају знатно већи број верника. Следбеници секте често су фанатично одани свом вођи. Беспоговорно извршавају његове заповести, због јаке индоктринираности квазирелигијском идеологијом и због слепог слеђења њених начела. Деловање секти не мора да буде деструктивно (у смислу вршења кривичних дела и прекршаја), али је појава сама по себи девијантна, јер је супротна стандардима традиционалног и савременог друштва. Други тип секти не пропагира никакву (псеудо)верску доктрину, али следбеницима нуди „нов поглед на живот и смисао живота“, као и алтернативне методе за постизање и унапређење физичког и душевног здравља. Реч је о групама које се окупљају око лажних месија, филозофа, музиколога, исцељитеља, видовњака, медијума, психотерапеута, хуманитараца и слично. Сугестивним тумачењем разних учења, филозофских теорија, музике, нуђењем посебних програма исхране и неге старих и болесних лица, практиковањем јоге, медитације, хипнозе и сличним методама код чланства се подстиче велико поверење у вођу и у групу. Због тога јој они постају фанатично одани, па јој донирају извесна новчана средства, некретнине, драгоцености, баве се добротворним радом, чиме бивају економски искоришћени и преварени. Трећи тип секти су групе следбеника који су окупљени око вођа који злоупотребљавају њихову верску заслепљеност и фанатичну оданост за стицање профита или за реализовање других појава угрожавања безбедности. Профитабилне активности могу бити легалне (неплаћени или минимално плаћен рад, прикупљање добровољних прилога, продаја сувенира, донације) и нелегалне (крађе, разбојништва, привредни криминал, фалсификовање исправа и слично). При томе највише и првенствено профитира вођа секте. Остале активности су генерално нелегалне (учествовање у психолошко-пропагандној делатности, насилним превратима власти, тероризму, идеолошко-политичкој индоктринацији итд.). Најзад, четврти тип секти су разна удружења, најчешће (али не по правилу) тајна, чије су чланове окупили заједнички (економски или политички) интереси или чији чланови свој групни утицај користе за остваривање интереса трећих лица (нпр., лобирање у кампањама председничких и парламентарних избора, лобирање у сфери привреде, лобирање у поступцима добијања тендера за јавне набавке или за извођење јавних радова итд.). Реч је о разним тајним друштвима (нпр., парамасонске ложе, удружења привредника и тајкуна, удружења политичара, удружења монарха и наследника престола итд.). Дакле, појмови верске секте и деструктивне секте ужи су од појма секте. Без обзира на то да ли је реч о верској или о другом типу секте, односно о томе да ли је секта тоталитарна и деструктивна или није, ниједна од њих себе неће назвати сектом. Напротив, оне ће се, као „удружења грађана“, представљати фирмама које имају позитивне верске, културне, историјске, економске, уметничке, хуманитарне и сличне конотације.

487 Милин, Л.: Научно оправдање религије – Црква и секте, Епархија жичка, Београд, 1982, стр. 33.

176

Саша Мијалковић: Национална безбедност

3.2.9.6.2.2. Организација и обележја деструктивних секти Организација и обележја секти се разликују од организације и обележја цркве. Најпре, за разлику од следбеника секти, верници имају слободу напуштања цркве; такође, у секту се улази пријемом (иницијацијом), док се у религију улази рођењем и крштењем. Генерално, критеријуми по којима се деструктивне секте разликују од цркава, али и од других организација и неформалних друштвених група су: „моћ, вођа, унутрашња структура, финансирање, живот следбеника, флуктуација“.488 Моћ је способност вође да придобије, држи у покорности и екплоатише психичке слабости својих следбеника, али и утиче на извесне друштвене токове и збивања. Дакле, постоје тзв. унутрашња и спољна моћ вође и језгра секте. Унутрашња моћ је заснована на ауторитету који вођа има унутар секте и на механизмима менталне манипулације и физичке принуде којима следбенике одржава у покорности. Спољна моћ се односи на политичку и економску утицајност у друштву, у смислу: способности утицања на доношење извесних политичких одлука, способности ефикасног лобирања у сферама економије, здравства, просвете и културе, поседовања великог капитала који омогућава економску моћ, познанства са високим политичарима и представницима међународних организација, учествовања у државној власти кроз оснивање политичких партија итд. Вођа је „први човек“ – оснивач и управитељ секте. Назива се још и гуруом.489 По правилу, сваки вођа секте је аутократа који не поштује личност својих следбеника и ограничава их у слободном понашању и испољавању воље. Према доминантном модусу деловања, вођа може да буде: оратор, вођа невероватних говорних и убеђивачких способности, који друге лако придобија за остваривање идеологије коју пропагира; посебно су опасни оратори који имају политичке аспирације и наступају са платформе етничког, верског и расног екстремизма; теоретичар, који следбенике индоктринира предавањима о необичним и чудотворним теоријама живота и смрти; индоктринација је толико ефектна да његови следбеници негују његова учења дуго после његове смрти; месија, који својим следбеницима представља програм којим им нуди везу са Богом; милитант, који има политичке аспирације, због чега је спреман на примену оружаног насиља; с тим у вези, он објављује рат држави, наоружава своје следбенике, организује кампове за обуку „светих ратника“, организује терористичке нападе, производи оружје за масовно уништавање и слично; психопата, који оправдава усмрћивање људи и позива на масовна убиства и самоубиства; окултиста, који изводи магијске ритуале којима призива или одбија силе зла; лопов–преварант, који злоупотребљава секту за присвајање противправне имовинске користи кроз разне малверзације, односно који обмањује своје следбенике не би ли присвојио њихову имовину и не би ли их економски искоришћавао; исцелитељ, који нуди излечење разних болести.490 Унутрашњу структуру карактерише ограничење слобода и права следбеника, постојање посебних правила понашања, комуницирања, образовања, брачног и породич488 Vernette, J.: Секте, Плато, Земун, 1997, стр. 94. Наведено према: Стајић, Љ.: Исто, стр. 141. 489 Гу – ноћ или понор; ру – светлост; лице које помаже другима да из таме пређу у светлост, односно да прескоче (изађу из) понор(а) живота. По другом тумачењу, гуру значи „тежак, који има тежину, учитељ свих вештина, онај који може да буде предмет обожавања као инкарнација Божанства“. Гаврић, Т.: Речник окултизма, Ленто, Београд, 2004, стр. 47. 490 Класификација MIVILUDES − Meђуминистарске мисије за превенцију и сузбијање секташких активности Владе Републике Француске.

Угрожавање националне безбедности

177

ног живота и слично. Секте најчешће имају пирамидалну структуру. На њеном врху се налазе вођа и врховно тело (сабор, одбор, борд, комисија) који одређују политику секте. Даље, секта је организована по територијалном принципу и делује на подручјима више територијалних јединица, па и на територијама више држава. Сваку од поменутих територијалних јединица води лице које поставља вођа или врховно тело, а ређе лице које су изабрали следбеници који живе на тим територијама. Најзад, на „дну пирамиде“ налазе се следбеници, који су крајњи конзументи и реализатори идеологије секте и вође. Финансирање је могуће на више начина. Деструктивне секте се најчешће финансирају средствима које су прибављене: криминалним радњама (трговина дрогом, трговина људима, организована проституција, организовано просјачење, крађе, пљачке, провале итд., међу којима се посебно издвајају преваре следбеника – уговори о наводном доживотном издржавању и нези следбеника на рачун њиховог одрицања од имовине и личних примања у корист секте), донацијама (следбеника, међународних организација) и сумњивим донацијама (разних тајкуна и привредника који су чланови секте или за чије економске интересе секта лобира, родитеља који „донацијама“ настоје да откупе отпуштање своје деце из секти, међународних и хуманитарних организација ради наводног организовања семинара и хуманитарних активности), наплаћивањем „услуга“ (психотерапија, лечење алтернативном медицином, видовњаштво и прорицање судбине, биоенергетика, „скидање црне магије“, гатање и врачање итд.) или економским експлоатисањем следбеника (добротворни рад следбеника кроз продавање слика, икона, књига, сувенира и музичких издања, рад у индустријској производњи, рад у сектору услужне делатности итд.). Живот следбеника секти се у многоме разликује од свакодневног живота, образовања, професионалне оријентисаности, уклопљености у друштво и ставова обичних грађана. Наиме, промене у животу следбеника огледају се, пре свега, у: промени понашања (сатанисти су доминантни, насилни, бахати, користе дроге, алкохол, таблете, демолирају просторије, растурају породичне скупове–свадбе, славе, сахране и сл.; код припадника осталих секти приметне су промене у облачењу, одевању, фризури, односу према члановима породице и сл.); одбацивању свакодневнице (неприхватање свакодневних обавеза, небрига за најближе, запостављање дотадашњих функција у породици и на послу и сл.); непризнавању биолошких сродника (секта је нова породица); наглој потреби да се прича или да се ћути (реч је о једној од најзаступљенијих стилских вежби које секта намеће новом члану); новом распореду ствари – намештаја у кући (због његовог схватања да неке ствари зраче, да се нешто „не ваља, нешто се ваља“ и сл.); одбијању помоћи и сваког старања од стране људи из претходног окружења (секта преузима улогу новог старатеља и пријатеља); новом друштву (често пуном манира и шарма, које настоји да фасцинира породицу следбеника); исхрани (нагла промена у садржају исхране – вегетеријанство, крвави бифтеци и сл.); иконографији (обожавање одређених симбола, грбова, логотипа, израда тетоважа и ношење накита са квазирелигијским садржајима и сл.); читању одређене литературе (парарелигијске књиге о оностраном, при чему се не читају информативно, већ посвећенички); мисионарењу (ширење, тумачење и пропагирање нове вере) итд.491 491 Луковић, З.: Исто, стр. 51−53.

178

Саша Мијалковић: Национална безбедност

Најзад, флуктуација подразумева посебна правила приступања и веома ограничене могућности напуштања секте. Пријем у чланство назива се још и иницијацијом и неретко подразумева известан псеудорелигијски чин „крштења“ или „полагања заклетве“, а често и прихватање извесних обележја и симбола (гардероба, украси на гардероби или тетовирање извесне секташке иконографије, што су по правилу симболи објекта обожавања). Секту је тешко напустити, јер се код следбеника развија извесна психолошка зависност од секте која је настала посебном индоктринацијом, али и због страха по личну безбедност и безбедност чланова породице. Најзад, лицу које жели да напусти секту неопходна је стручна помоћ лекара, психолога, психијатра (а о детету и помоћ педагога и дечјег психолога), али и центра за социјални рад, полиције, цркве и других друштвених институција. Најслабији и најзастрашенији следбеници излаз из секте неретко проналазе у самоубиству. 3.2.9.6.2.3. Угрожавање безбедности следбеника секти Посебне виктимогене предиспозиције за регрутовање у секту имају деца и омладина, сиромашни и незапослени, пензионери и старија усамљена лица, избеглице, лица са посебним потребама, необразовани и слабије образовани, припадници националних мањина, лица из мултиконфесионалне и мултиетничке средине итд. Због свог ауторитета, посебно су интересантна лица из света привреде, богаташи, високи политичари, државни чиновници, службеници међународних организација итд. За промотере секти најчешће се бирају истакнуте медијске личности (уметници, спортисти, глумци, политичари и сл.). Осим тога, позиви за дружења у посебним друштвима, разним „верским“ удружењима, удружењима за учење и упражњавање медитације, брзог учења, духовног прочишћења, за проучавање филозофије религије, источњачке филозофије, трибине, концерте, предавања, видео пројекције и слично могу се пронаћи у бројним медијима и на Интернету. Ни у једном од наведених медијских позива неће се назначити да се иза свега крије секта. Посебно је опасно то што секте често своје учење заснивају на светим књигама, нпр., Библији, Јеванђељима, Курану, Тори, као и рабинском јудаизму датом кроз Талмуд итд., с тим што верске догме тумаче на начин који одговара циљу њиховог деловања, који се разликује од тумачења званичних верских институција. Други начин је врбовање усменим путем, саопштавањем делимичних или потпуних неистина. Наиме, „секташи“ се лажно представљају како би привукли пажњу и интересовање људи. Користе њихову невољу и усамљеност (сиромаштво, губитак драге особе, одлазак деце на школовање или у иностранство, развод, губитак посла, одлазак у пензију, статус избеглице и сл.) како би привукли чланство. Упорни су и јављају се и више пута, долазе људима у кућу, посећују их на послу, пресрећу на улици. Поклањају им летке и брошуре и моле их да макар једном дођу на њихово дружење где ће бити схваћени и вољени. Нуде и финансијску помоћ, помоћ при запошљавању, друштво у коме свако сваког воли, разуме и подржава. Када се лице придобије у секту, долази до извесних промена у опхођењу. Наиме, љубав и разумевање полако ишчезавају. Сервирају се неразумљиви изрази и тумаче квазиверске збуњујуће и неразумљиве доктрине, без могућности постављања питања

Угрожавање националне безбедности

179

и додатних објашњења. Намећу се поруке од „Бога“ о покорности, жртвовању себе или других. Окружење врши психичке притиске ради одрицања од старих вредности и дотадашњег начина живота. Породица, пријатељи и познаници се приказују као несавршени, па се апострофира бесмисленост сваког даљег контактирања са њима. Ново окружење се приказује као нови живот, а у „новом животу“ важе и нова правила која се морају бескомпромисно поштовати: нема приватности, нема никакве личне тајне, нема личне имовине; фризура, одело, начин исхране и молитве су униформни; послушни бивају награђени, а непослушни кажњени; спава се само када је то дозвољено. Последица тога је да следбеници постају хронично уморни, поспани и гладни, што их чини подложнијим утицајима вође секте. Себе почињу да сматрају несавршеним и неспособним за самосталан живот, због чега се још више везују за секту која их „води кроз живот“. Долази до дисфукционалности породице (разводи, занемаривање и злостављање деце) и до губитка посла, имовине и личног идентитета. Решења за новонастале проблеме секта нуди у виду хипнозе, алкохола, наркотика, док их припадници секте некада налазе и у самоповређивању, самоубиству или у убиствима других.492 Ово се не односи и на припаднике тајних друштава који поседују извесну врсту (економске, политичке или друге) моћи. Они су чланови секте управо због своје моћи, а на бази личног интереса или идеолошке заслепљености. У том смислу, унутар секте их третирају са извесним уважавањем. 3.2.9.6.2.4. Угрожавање безбедности секташким деловањем Деструктивне активности секти могу бити усмерене ка угрожавању безбедности грађана, државе, али и међународне безбедности. Следбеници секти се неретко „самоугрожавају“ одређеним социопатолошким девијацијама (алкохолизам, наркоманија, самоубиства, самоповређивање, одавање проституцији). Друштво, односно грађани, најчешће су угрожени одређеним прекршајима (претежно из области јавног реда и мира – просјачење, свађа и вика, непристојно, безобзирно и дрско понашање и други) и кривичним делима (против имовине, против живота и тела, против права из области радних односа, против достојанства личности и морала, против части и угледа, против здравља, против верских слобода и права и сл.). Вршењу кривичних дела нарочито су склони припадници сатанистичких секти, при чему навођење на самоубиства и убиства, првенствено на свиреп и подмукао начин, као и наношење тешких телесних повреда, представљају најекстремније облике. Тако је, нпр., у Гвајани 1978. године 912 припадника секте „Храм народа“ извршило колективно самоубиство испијајући сок са цијанидом. У Француској, у Пјер де Шарену 1995. године 16 припадника секте „Ред соларног храма“ извршило је самоубиство. Припадници исте секте, њих 48 је 1994. године исто то учинило у Швајцарској. Драстични примери су још: 80 мртвих 1993. године у Тексасу, пет мртвих 1997. године у Канади, 39 мртвих 1997. године у Сан Дијегу, 200 мртвих 2000. године у Уганди и слично.493 Оваквих појава има и код нас, јер је „Србија на великом удару секти и покрета које су добро снабдевене и финансиране из иностранства, чија су манипулативна учења у 492 Упореди са: Луковић, З.: Исто, стр. 59−64; 362−364. 493 Стајић, Љ.; Мијалковић, С.; Станаревић, С.: Исто, стр. 151. Види и: „Рибарење људских душа“ (серија документарних филмова о сектама, сценарио: Јокић Мирослав), Дунав филм, Београд, 1998.,

180

Саша Мијалковић: Национална безбедност

директној супротности са традиционалним религијама које су овде вековима присутне и чије деловање ни у ком случају није безопасно.“494 Наиме, последња деценија прошлог века обележена је убиством седам војника у касарни „Јужноморавске бригаде“ у Врању 3. јуна 1993. године и убиством два и рањавањем више војника у касарни „Мика Митровић“ у Шапцу 8. јуна 1993. године, од стране двојице сатаниста („Црна ружа“ и „Лоша вера“) који су након тога извршили самоубиство; демолирањем манастира Љубостиња, цркве Свете Петке код Трстеника и цркве у Зајечару 1996. године; десетине сатанистичких убистава и са више самоубистава, силовања, наношења телесних повреда, нарушавања јавног реда и мира итд.495 Даље, секташко деловање је непријатељски настројено према вредностима развијене демократије, негативно утиче на патриотизам и осећај националне припадности, јединство народа и моћ државе. Један од циљева секти јесте учествовање у државној власти, односно укидање државе и њена замена „божјим царством“.496 То се постиже инфилтрацијом секти у структуре државних власти и у органе међународних организација, односно придобијањем државних званичника и представника међународних тела и институција за чланство у секти, остваривањем позиција и лидерских улога у процесу економске приватизације и глобализације, оснивањем политичких партија и учествовањем у парламентарним изборима, организовањем антисоцијалних скупова и грађанских нереда и слично. Секте су погодне за шпијунажу. Неке су и основале и финансирају обавештајне службе и служе за остваривање њихових интереса. Друге су по начину на који су организоване, међународном нивоу деловања, личним и професионалним својствима следбеника и њиховим позицијама у државној администрацији (нарочито у влади и у министарствима унутрашњих послова, одбране, иностраних послова, привреде и науке) погодне за реализовање обавештајних активности и користе се као шпијунски пунктови. Нарочиту опасност по националну безбедност представља тероризам. Комбиновање политичких аспирација одређених секти, њихове финансијске моћи и психопатолошке природе појединих следбеника може резултирати терористичким акцијама. Познат је случај терористичког деловања секте, који се догодио у граду Антилоп (САД, држава Орегон, округ Воско). Наиме, почетком осамдесетих година прошлога века, градић су масовно населили припадници индијске секте „Раџнишпурам“ (оснивач Раџниш Чандра Монах, односно Багаван („живи Бог“) Ошо Раџниш), која је упражњавала верске (џинизам, хиндуизам, касидизам, будузам и тантризам), магијске и сексуалне ритуале. Услед јаке пропаганде, придобили су и нове следбенике из реда староседелаца. Тада су се родиле и политичке аспирације, па је вођа те секте у Антилопу, Ма Аманд Шила Сивелрман, покренула кампању за учествовање секте на локалним изборима. После победе, промењен је и назив града у Раџниш, почело се са масовном изградњом инфраструктуре, доношени су прописи којима су староседеоци буквално принуђивани да се одселе, људи су радно експлоатисани, склапани су принудни бракови како би се повећало чланство секте, мушкарци су били принуђени на стерилизацију, али су пре тога принудно продавали сперму банкама сперме итд. Изборне 1984. године, 494 „О  сектама и лажним учењима“, http://www.spcticino.ch/citaonica_fles/sekte.htm, доступно 19. јануара 2015. 495 „Црни данак секти у Србији“, http://www.vesti-online.com/Vesti/Hronika/29232/Crni-danak-sekti-u-Srbiji. 496 Стајић, Љ.; Мијалковић, С.; Станаревић, С.: Исто, стр. 149.

Угрожавање националне безбедности

181

у градићу се догодила епидемија салмонеле, од које је оболело 751 лице. Каснијом истрагом установљено је да је реч о биотероризму против „гласачког тела“, који је изведен тако што су салмонелом контаминиране кухиње ресторана које су посећивали староседеоци града. Циљ је био да они оболе и да не могу да гласају на изборима, што је повећавало шансе за победу кандидатима из реда Раџнишпурама. У градићу је откривена и лабораторија у којој је произведен сој салмонеле. И Раџниш и Шила су ухапшени, а многи следбеници су протерани са подручја САД због кршења имиграционих закона. Градић Антилоп је напокон „враћен у руке“ староседеоцима.497 Још је познатији случај терористичког деловања секте „Аум Шинрикјо“ која је, у циљу добијања власти, планирала да поведе прави биолошки и хемијски рат против јапанске владе. То је резултирало са 17 (познатих) терористичких напада које су, у периоду од 1990. до 1995. године, следбеници ове секте извели на територији Јапана. У извођењу терористичких напада коришћено је хемијско и биолошко оружје (бојни отрови ботулинум, VX, табух, соман, сарин, фозген, хидроген-цијанид, содијум-цијанид, хидроген-флуорид, хлоропикрин, хлорин и биоагенси САРС и ебола). Сумња се и да су 29. марта 2009. године покушали и кибернападе на нуклеарне електране у Русији, Украјини и Јапану, као и да су неуспешно извели један терористички напад радиолошким материјама. Свакако, најпознатији је терористички напад који се догодио 20. марта 1995. године када је пет следбеника Аум Шинрикјо испустило нервни гас сарин у токијски метро. Том приликом погинуло је 12 људи, а више од 2000 њих било је теже и лакше повређено.498 Трећи интересантан пример је деструктивно деловање кинеске секте „Фалун Гонг“. Ова секта је, у циљу медијског пропагирања своје верске доктрине, ангажовањем хакерских експерата више пута „отимала“ SINOSAT сателите за емитовање националног телевизијског програма. Најпознатији је случај од 23. до 30. јуна 2002. године, када се емитовало финале светског првенства у фудбалу и када се већи део грађана налазио крај ТВ екрана. Тада је посредством девет канала Централне кинеске телевизије и преко десет провинцијских канала емитован програм који је направила ова секта. Политички врх државе је овој акт прогласио претњом националној безбедности, тим пре што се сателити исте генерације користе за управљање интерконтиненталним ракетама кинеских оружаних снага.499 Многе секте се баве привредним криминалом. Као власници великих привредних корпорација, оне избегавају порез и социјалне доприносе запосленима, злоупотребљавају поступке спровођења јавних набавки и извођења јавних радова, баве се сивом економијом, злоупотребљавају хуманитарне фондове и донације, перу новац које су саме стекле криминалним активностима или перу новац организованог криминала, врше берзанске и банкарске малверзације, прибегавају корупцији и трговини утицајем 497 Опширније, у: Димитријевић, В.: Бели облаци над паклом − Раџниш − тантрички демонски месија, Стаклене очи Индије – Православље и духовност Далеког Истока – Православље и секте – књига III, http:// www.svetosavlje.org/biblioteka/Apologetika/StakleneOciIndije/Lat_StakleneOciIndije52.htm, доступно 1. априла 2015. 498 Опширније, у − Мијалковић, С., Маринковић, Н.: Савремени „верски тероризам“: Случај верске секте „Аум Шинрикјо“, Супротстављање савременим облицима криминалитета – анализа стање, европски стандарди и мере за унапређење, Криминалистичко-полицијска академија и Фондација Ханс Зајдел, Београд, 2015., стр. 269−294; “Chronology of Aum Shinrikyo’s CBW Activities“, Мonterey Institute of Internationl Studies, 2001, http://cns.miis.edu/reports/pdfs/aum_chrn.pdf, доступно 2. фебруара 2015. 499 О „отимању“ сателита од стране секте Фалун Гонг опширније на: http://www.facts.org.cn/Feature/fgths/, доступно 2. фебруара 2015.

182

Саша Мијалковић: Национална безбедност

итд. Даље, поједине секте се баве производњом и дистрибуцијом војног наоружања и опреме500, као и софтверских система, па о злоупотребама, пропустима и проблемима у секторима одбране и информационих технологија појединих земаља може само да се претпостави. Даље, бројне секте се баве здравственим и образовним радом, оснивањем приватних клиника, школа и универзитета. Такве ситуације су погодне за злоупотребе у сферама производње, набављања и коришћења медицинске опреме и лекова, као и за вршење медицинских експеримената над болесницима. Образовање је погодно за спровођење системске идеолошке (верске и политичке) индоктринације и за регрутовање будућих следбеника. Успех секте је још већи уколико њихов следбеник, кога су при том још и едуковали, заузме значајан друштвени или политички положај у држави или у међународној организацији. Дакле, очигледна је вишедимензионална опасност од деструктивног секташког деловања: прво, само манипулативно секташко деловање и удруживање је девијантно; даље, у оквиру секташког деловања угрожава се безбедност следбеника секти, безбедност грађана, национална, а у неким случајевима и међународна безбедност. Најзад, евидентне су негативне импликације деструктивног деловања секти у сферама економске, еколошке, прехрамбене, здравствене, информационе, политичко-институционалне и социјеталне безбедности. Да би избегле одговорност за деструктивно деловање, секте се вешто крију иза корпуса људских слобода и права које им гарантују Устав и закони којим се регулише верско деловање, односно иза националних прописа који омогућавају удруживање грађана у удружења и организације које су регистроване за обављање легалних и легитимних делатности.

3.2.9.7. Тероризам 3.2.9.7.1. Појам тероризма Тероризам (лат. terror – интензиван страх, ужас; фр. terrere – сејање страха) је метод смишљене и систематске употребе насиља с циљем развијања страха код људи и представника власти, ради остваривања личних политичких и других идеолошких циљева. Изложеност грађана опасности ствара осећај небезбедности, слабости, немоћи, неспокојства и неповерења у државу која је дужна да им осигура мир и безбедност. То је и циљ терориста: да акцијама насиља према недужнима привуку пажњу домаће и светске јавности и застраше је или придобију за остварење интереса и циљева које прокламују, како би та иста јавност извршила притисак на државу да удовољи захтевима терориста. На суштину и природу ове појаве у доброј мери указују и узроци и услови њеног настанка (тзв. теризмогени фактори). Објективно, најчешће су то извесне амбијенталне противречности и проблеми који угрожавају безбедност појединаца или друштвених група, онемогућавајући им задовољење фундаменталних људских потреба (непоштовање савремених демократских тековина; терор политичке власти над народом или мањинама; криза политичких, економских и социјалних институција; немогућност несметаног 500 На пример, Мунова унификациона црква.

Угрожавање националне безбедности

183

испољавања етничких, верских и расних обележја – културна и друга предоминација и угњетавање; сепаратистичке тежње група; хегемонистичке претензије групе на територију друге државе; сиромаштво; дискриминација по разним основама; изражени националшовинизам и верски фанатизам; спорови око граница и државне територије итд.). Субјективни фактори су екстремистичка убеђења да се постојећи објективни проблеми могу решити искључиво применом насиља: да се добије оно што је неправедно ускраћено – земља, слобода, људска права, равноправност; да се поново успоставе идентитет, статус или легитимни посед тамо где су угрожени или изгубљени; да се заштите живот, част, углед и опстанак тамо где су угрожени или лоше третирани; да се поврате права, привилегије и вредности тамо где су одузети итд. Примарни циљ терориста је остваривање прокламованих интереса и вредности располо­живим средствима. Секундарни циљеви су промовисање прокламованих вредности у земљи и иностранству, враћање заслуженог престижа, стварање бољих животних прилика, обезбеђивање савезника и пријатеља, прогре­сивно слабљење противника итд. Најзад, коначни циљеви су пуно самоодре­ђивање и међународно признавање статуса.501 Дакле, тероризам је смишљена, сврсисходна и често организована и систематска употреба насиља и застрашивања ради стварања или искоришћавања атмосфере страха грађана и носилаца власти, с циљем прокламовања извесних идеолошких, најчешће политичких вредности, циљева или интереса и присиљавања државних власти да удовоље захтевима терориста. Циљеви терориста могу да буду и легитимни, али је тероризам као средство њиховог достизања незаконито и морално недопустиво. У ширем смислу, то је напад на живот и тело појединца или мање групе људи ради постизања политичких промена. Уколико је циљ напада да се уклони политички одлучилац који се сматра искључиво и првенствено одговорним за известан политички курс или стил, реч је о политичком убиству. Овакви акти насиља често нису спектакуларни, а неретко настоје да се прикажу као ненасилна смрт. Уколико је пак непосредна жртва напада политички мање значајна или сасвим безначајна, реч је о тероризму у ужем смислу речи, који има за циљ да изазове страх и пометњу у широј владајућој групи и у становништву, да скрене пажњу на присуство снага у чије име терористи иступају, да охрабри њихове потенцијалне савезнике и тако сам или уз помоћ других средстава, омогући постизање постављених циљева.502 Реч је о сложеном облику организованог, индивидуалног и ређе институционализованог политичког насиља, обележеног застрашујућим брахијално-физичким и психолошким методама политичке борбе којима се обично у време политичких и економских криза, а ређе и у условима остварене економске и политичке стабилности једног друштва, систематски покушавају остварити велики циљеви. Као вид индивидуалног, нелегитимног и неинституционалног насиља, тероризам је увек окренут против одређених институција неког друштва, односно државе. Уколико је вид камуфлираног државног насиља, чак и када је формално-правно легалан, не налази легитимне основе у релевантном правном и етичком кодексу међународне заједнице.503 501 Whittaker, D. A.: Terrorists and Terrorism in the Contemprorary World, Routledge, London, 2004, pp. 51–52; Wilkinson, P.: Why Modern Terrorism? Differentiating Types and Distinguishing Ideological Motivations, The New Global Terrorism: Characteristics, Causes, Control, (ed. Kegley, C. W. Jr.), Prentice Hall, New Jersey, 2003, pp. 107–138; Crenshaw, M.: The Causes of Terrorism, The New Global Terrorism: Characteristics, Causes, Control, (ed. Kegley, C. W. Jr.), Prentice Hall, New Jersey, 2003, pp. 92–105. 502 Димитријевић, В., Стојановић, Р.: Исто, стр. 289. 503 Симеуновић, Д.: Исто, стр. 736.

184

Саша Мијалковић: Национална безбедност

Под одређеним условима, у духу Женевског права, тероризам може да буде и ратни злочин. Реч је о ситуацијама када се врши против цивила који имају статус заштићених лица, без обзира на то да ли их врше оружане снаге зараћених страна против лица која се могу наћи на територији зараћене стране као интернирци, или на окупираној територији у међународним оружаним сукобима, односно против цивилних лица или лица која су престала да учествују у унутрашњем оружаном сукобу. Може да буде и злочин против човечности, под условом да су део распрострањене или систематичне праксе уперене против цивила и да извршиоци знају да су њихова криминална дела део општег или систематског обрасца понашања (убистава, истребљивања, мучења...). Уколико такву праксу спроводе репресивни режими користећи ресурсе нације за елиминисање циљних друштвених група које живе унутар државе, реч је о тзв. домаћем геноцидном тероризму.504 Од тероризма треба разликовати терор(страховладу) и герилу. Терор је политичко насиље усмерено „одозго на доле“, а тероризам је насиље усмерено „одоздо на горе“: терору преко државе прибегава владајућа већина, или онај њен део који у рукама има државни апарат не би ли се што дуже одржали, достигли своје интересе и разрачунали с противницима, а тероризму прибегавају слабији према власти, не би ли од ње изнудили извесне уступке; терор је систематска примена насиља којим се ствара општи осећај несигурности становништва и колективна свест да свако може постати жртва режима, а да при том онај који спроводи терор остане некажњен. Најчешће се састоји у немилосрдном прогањању политичких противника или угледних људи који би то могли да буду, и у суровом гушењу најмањих знакова непослушности или критике. Реч је о својеврсном методу владања. Тероризам и терор су видови насиља, идеолошко-политички су мотивисани и производе жељени страх.505 Страховлада (државно насиље) је поредак опречан модерној демократској држави у којој држава ограничено примењује насиље само у ситуацијама, на начин и од стране специјализованих субјеката који су за то предвиђени законом. Подразумева непредвидиву примену насиља, односно упадљиву и сталну претњу насиљем од стране државних органа. Присутне су шире формулације кривичноправних норми које се свесно злоупотребљавају, нема независног судства, санкционисање по аналогији, бруталност полиције и војске, давање војсци полицијских надлежности, тотална шпијунажа и потказивање међу грађанима, масовна емиграција, казнени и радни логори, општа сумњичавост, колективна параноја, грч, неизвесност и анксиозност.506 Посебна метода „страховладе“ је политицид, масовно и систематско убијање политичких и социјалних опонената (класни непријатељи, дисиденти, националисти итд.) од стране радикалних владиних и невладиних снага, без обзира на њихово национално, етничко или религијско опредељење.507 504 Cassese, A.: Међународно кривично право, Београдски центар за људска права, Београд, 2005, стр. 145– 148; Martin, G.: Understanding Terrorism – Challenges, Perspectives, and Issues, Sage Publications, Thousand Oaks, London–New Delhi, 2006, pp. 138–145. 505 Димитријевић, В., Стојановић, Р.: Исто. 506 Димитријевић, В.: Страховлада – оглед о људским правима и државном терору, Досије, Београд, 1997, стр. 115–127. Познати примери терора су нацистички у Немачкој, стаљинистички у СССР-у, режим Пиночеа у Чилеу, режим војне хунте у Аргентини, Чаушесков у Румунији, Садамов у Ираку, Титов у Југославији итд. 507 Процењује се да је за 75 година прошлог века у свету убијено више од 62 милиона политичких и социјалних опонената, од тога у Стаљинистичком Совјетском Савезу 49, 5 милиона класних непријатеља и дисидената; у Маоистичкој Кини око 35 милиона класних непријатеља; у националистичкој Кини 10, 2 милиона комуниста итд. Опширније, у – Hough, P.: Исто, стр. 124−125.

Угрожавање националне безбедности

185

Герила је облик оружане борбе против становника, покрета, државе агресора, омрзнутог режима или државе, који изводе наоружане групе, мали одреди или припадници специјалних јединица ради психолошког притиска, физичког и материјалног исцрпљивања непријатеља и стварања услова за ширу мобилизацију маса и прерастање у више облике оружане борбе. Примењује се тактика препада, заседе, напада на транспорте, удара по комуникацијама и слично. Градска герила обухвата наоружане групе, мотивисане идејно-политичким разлозима, које припадају илегалној скупини или покрету који, атентатима, диверзијама, саботажама и киднаповањима појединаца на градском простору, врше психолошки притисак на непријатеља и настоје да остваре своје политичке циљеве.508 Герила се од тероризма разликује по томе што, начелно, представља закониту борбу против страног завојевача-окупатора; има ширу подршку становништва проистеклу из незадовољства због ропске потчињености, што представља извор великог броја регрута добровољаца; герилци су дужни да поштују ратно право; циљ им је национално-грађанско ослобођење.509 Тероризам може да прерасте у герилу, када се терористичке групе омасове, почну јавно да се приказују и да делују у униформама, с наоружањем. Герилска дејства могу да прерасту у оружану побуну.510 Најзад, обим и садржај појма тероризам је у Кривичном законику могуће сагледати у више инкриминација из групе Кривичних дела против човечности и других добара заштићених међународним правом: Тероризам (чл. 391), Јавно подстицање на извршење терористичких дела (чл. 391а), Врбовање и обучавање за вршење терористичких дела (чл. 391б), Употреба смртоносне направе (чл. 391в), Уништење и оштећење нуклеарног објекта (чл. 391г), Угрожавање лица под међународном заштитом (чл. 392), Финансирање тероризма (чл. 393) и Терористичко удруживање (чл. 393а). 3.2.9.7.2. Карактеристике тероризма Као доминантне карактеристике ове динамичне појаве могу да се издвоје: − мултикаузална природа, тј. узрокованост од стране више субјективно-објективних теризмогених фактора; − мултиманифестност – мултиваријантност појавних облика тероризма која је „ограничена маштом терориста“; − употреба насиља, и то физичког (физичке снаге, ватреног оружја, експлозивних направа, отрова, радиоактивних материја и сл.), а неретко и разних облика менталне манипулације и индоктринације (према јавности, али и према жртвама отмица које су се после „испирања мозга“ придружиле терористичким организацијама, што треба разликовати од „стокхолмског синдрома“);

508 Ђорђевић, О.: Исто, стр. 114, 119; о етиологији и феноменологији гериле опширније, у – Че Гевара, Е.: Герилско ратовање, IPS Media, Београд, 2008. 509 Вилић, Д., Тодоровић, Б.: Тероризмом у нови светски поредак, Графомарк, Београд, 1999, стр. 31–45. 510 Генерално, „борци за слободу“ од терориста се разликују по циљу коме теже (грађанска слобода) и метама напада (оружане снаге и државни органи), док се терористи идентификују по средствима која користе (насиље и страх), најчешће према метама у тзв. цивилном сектору.

186

Саша Мијалковић: Национална безбедност

− разноврсност жртава, од оних које су уплетене у политичко-идеолошки проблем (циљане – селективне жртве), до оних које с тим немају никакве везе (недужни грађани као деперсонализација државе – тзв. деперсонализоване жртве); − ефекат изненађења, па чак и када се терористички напади очекују, избор мете, времена, места и начина напада изненађују државу, домаћу и међународну јавност, чиме се ствара неизвесност, несигурност, паника и страх да је свако потенцијална жртва; − идеолошко-политичка мотивисаност (ради остварења одређених политичких, верских, расних, социјалних и/или других циљева, који на крају постају политички проблем); − преношење извесне поруке прокламовањем одређених циљева и интереса и упозоравањем на последице у случају њиховог неиспуњења; тиме се мобилише јавност, ствара јавно мњење и реафирмише нарушено достојанство извесних друштвених група511; − симболичност, тиме што се нападом на непосредне жртве (цивили као „симбол“) симболизује напад на стварну мету политичког насиља (држава); осим тога, жртве се доживљавају и као „ствар“, у случајевима отмица када су у току преговора са државом „предмет размене“512; − очекивани ефекти и реакције („ментална агресија“ продуко­вањем панике, страха и других психичких реакција власти, домаће и стране јавности, те реакција медија који их „рекламирају и промовишу“, реакција државе која их осуђује, попушта им или води бескомпромисну политику, реакција грађана који осуђују или подржавају државно руководство, реакција других држава и међународних субјеката итд.); − систематичност – циљно, планирано и организовано деловање; − неморалност и противзаконитост; − економичност (скромним средствима до масовних жртава, велике материјалне штете и одјека у јавности); − разноврсност објеката напада (готово да нема објекта који не може да буде мета терористичког напада); − сложеност проблема, која је последица наведених обележја, као и сложеност механизама његове превенције и сузбијања. Уз ове традиционалне, као одреднице савременог тероризма могу се издвојити: глобалност (границе више нису баријере тероризму); леталност (промена тактике којом се некада тежило узнемиравању јавности импресивним жестоким акцијама, новом тактиком убијања што већег броја цивила и застрашивања што већег броја људи); знатно већа координираност терориста и већи обим насиља; брисање класичних граница између тероризма и објављеног рата међу државама; употреба најразвијеније технологије и усмереност ка уништавању најразвијеније технологије која угрожава свету традицију терориста; организовање и спровођење од стране транснацио­налних завереничких мрежа; спровођење од стране фанатичних екстремиста жељних што већег уништа511 „Одјек“ поруке је већи уколико је реч о „важној жртви“ – политичар, бизнисмен, функционер међународне организације, затим уколико је дело извршено на локацији од нарочитог значаја – амбасада, зграда владе или међународне организације, пловило или ваздухоплов у међународном саобраћају, ако је терористички чин спектакуларнији итд. 512 Преговара се за политичке уступке, новац, превозно средство, за пуштање на слободу политичких затвореника – тзв. терористи ослободиоци, ради освете – тзв. терористи осветници, ради добијања публицитета и слично.

Угрожавање националне безбедности

187

вања, уз примену самоубилачких метода, неспремних за пре­го­воре и компромисе, као и велика мржња према мети.513 Ваља нагласити и то да савремени тероризам битно мења своја обележја, те да све мање подсећа на тероризам прошлога века: све је већи број терористичких организација и појединаца-терориста; све су учесталији терористички акти са смртним исходом; жртве су све масовније а материјална штета све већа; циљеви су све радикалнији, попут распада држава или уништења целих друштвених (етничких, верских, расних, социјалних...) група; све су већи напори терористичких организација да дођу у посед оружја за масовно уништавање, због чега је оправдан све већи страх од њихове употребе; све више терористичких акција има међународне димензије; терористички акти су све организованији и спектакуларнији; терористичке организације имају све већи број чланова; све је већа спрега између тероризма и организованог криминала; терористички акти су све више усмерени ка цивилном становништву итд. 3.2.9.7.3. Манифестовање тероризма Тероризам се манифестује терористичким актима који се реализују на разне начине, а најчешће као: оружани напади на објекте и лица и убиства (тзв. атентати); подметање и активирање експлозивних направа; изазивање пожара; употреба отрова, штетних гасова, хемијских или других опасних материја; отмица лица, возила, бродова или ваздухоплова, те узимање талаца и киднаповање; слање „писма-бомби“, употреба „аутомобила – бомби“, „живих бомби“; претње терористичким нападом, лажне дојаве и узбуне и слично. Следе неке од најзаступљенијих класификација тероризма које, свакако, не искључују друге типологизације. „Класични“ (традиционални, старомодни, емоционални) терористи примарно су заинтересовани да одузму што више невиних живота или да ударе на симболе савремене демократске државе, како би што лакше и ефикасније остварили своје политичке циљеве. Поред цивила, њихове најчешће мете су: финансијске институције (чиме изазивају максимум материјалне штете на економско-финансијским тржиштима и економску кризу у банкарском сектору); енергетски и водоводни капацитети (причињавајући економску штету514 и масовно угрожавајући здравствену безбедност људи. „Пожељне мете енергетских терориста“ су нафтоводи, рафинерије и магацини; гасоводи и гасне станице; нафтне и гасне платформе; танкери са нафтом и гасом; високонапонски трансформатори; нуклеарне електране; хидроелектране; термоелектране и велики резервоари воде); симболи политичке моћи (зграде парламента, председничке и премијерске палате и резиденције, владине зграде, објекти правосуђа итд.) и симболи војне моћи (министарства одбране и унутрашњих послова, војне базе итд.). 513 Кегли, Ч. В., Виткоф, Ј. Р.: Исто, стр. 632; види и – Лунеев, В. В.: Тенденции терроризма и уголовно-правовая борьба с ним, Государство и право, Наука, Москва, 6/2002, стр. 35–39. Превод објављен у: Погледи – одабрани текстови из стране криминалистичко-безбедносне литературе, број 1, Полицијска академија, Београд, 2003, стр. 22. О карактеристикама тероризма у Србији видети: Стевановић, О.; Мијалковић, С.: Терористичка обележја насиља албанских екстремиста на Косову и Метохији, Насиље у Србији – узроци, облици, последице и друштвена реакција, Криминалистичко-полицијска академија и Фондација Ханс Зајдел, Београд, 2014, стр. 210−221. 514 Тероризам против економских и енергетских ресурса назива се још и „економски таргетинг“, а циљ му је наношење материјалне штете. Роџерс, П.: Тероризам, Увод у студије безбедности (ур. Вилијамс, П. Д.), Службени гласник и Факултет безбедности Универзитета у Београду, Београд, 2012, стр. 244.

188

Саша Мијалковић: Национална безбедност

За разлику од њих, ‘рационални/калкулишући’ терористи теже да причине што већу економску штету и угрозе квалитет живота, настојећи да поштеде људски живот. Довољно им је да се недвосмислено схвати и јасно пренесе политичка порука. Генерално, усмерен је против националних и међународних економско-енергетских система, чиме „енергетски тероризам“ постаје „моћно економско и политичко оружје“.515 Објекти напада могу да буду селективни и неселективни (случајни). Селективне жртве се пажљиво и с разлогом бирају. То су „жртве са профе­сио­налним ризиком“ – дипломате, политичари, представници државних органа, високи полицијски или војни официри, судије, тужиоци, представници стране државе или међународне организације, верски поглавари итд.). Неселективне жртве су насумично изабране, јер су се „у погрешно време нашле на погрешном месту“ – у авиону, возу, банци или школи, у тренутку када су терористи извршили напад. У првом случају, терористи прво бирају жртву, а онда и време и место напада; у другом случају је обрнуто.516 Типске жртве су делимично селективне, а делимично неселективне: нису изабране поименично, већ искључиво због своје припадности некој друштвеној групи (нпр., припадници конкретне етничке, верске, расне, политичке или професионалне групе – полицајци, војници, припадници међународних снага безбедности)517. Колатералне жртве су у тренутку терористичког напада биле у близини или у друштву селективних и типских жртава. Такође, мете напада могу да буду индивидуалне и групне (ЕТА), односно масовне (Ал Каида). У првом случају то су селективне или типске, а у остала два неселективне или типске жртве. Према томе да ли терористички акт изводи појединац или група-организација, тероризам се дели на појединачни и групни. Према могућности разрешавања конфликтне ситуације између терориста и оног против кога су напади уперени (отклањањем узрока, минимизирањем насиља), тероризам може да буде заустављив (обуздан) и незаустављив (необуздан).518 С обзиром на личну безбедност и тактику извођача терористичког напада, тероризам може да се подели на тзв. промишљени (који изводе терористи који не желе да буду ухваћени односно убијени) и самоубилачки тероризам (који изводе политички, верски, националистички и други фанатици, користећи конвенционалне или импровизоване експлозивне направе, не марећи за свој живот. Због слободе у избору времена, места и мете напада, називају се још и „паметним бомбама“). Средишњу, умерену тактику користи тзв. активни стрелац који, користећи ватрено, ређе хладно оружје или оруђе погодно за напад, убија што више невиних људи око себе, најчешће на јавном месту (на улици, у школи, у цркви, у средствима јавног превоза, у самоуслузи, на спортском стадиону итд.).519 515 Опширније, у – Vaňous, J.: Security of Energy Supplies – Policy Paper, Energy & Security: Global Challenges – Regional Perspecives, Program of Atlantic Security Studies, Prague Security Studies Institute, Prague, 2005, pp. 98–105. 516 Кларин, М: Таоци, НИН и Политика, Београд, 1979, стр. 48–49. 517 Крајем октобра 2008. године, баскијска терористичка група ЕТА поставила је и активирала експлозивну направу на паркингу Универзитета у Навари, у граду Памплона на северу Шпаније. Јавности је саопштила да ће убудуће деловати против насумично одабраних академаца и наставника. 518 Wilkinson, P.: Terrorism Versus Democracy – The Liberal State Response, Routledge, London–New York, 2006, p. 4. 519 Николов, В.: Тактическо обучение нс полицейските служители по системата за тренировка FX® за противодействие на феномените „активен срелац“ и „терорист самоубиец“, Бюлетин, брой 23, Министерство на вътрешните работи, Академия, Факултет „Полиция“, София, 2007, стр. 163–164; Blair, J. P., Nicholas, T., Burns, D., Curnutt, J. R.: Active Shooter Events and Response, CRC Press, Boca Raton, 2013.

Угрожавање националне безбедности

189

Тероризам може да буде тзв. непосредни и наручени (плаћенички). У другом случају, терористичке нападе за рачун наручилаца изводе плаћеници.520 Постоји и подела тероризма на непосредни, применом политичког насиља према носиоцима власти или њиховим представницима и на посредни, дискредитовањем владе доказивањем њене неспособности да заштити становништво, његова добра и да подржи законе и поредак.521 С обзиром на уређеност георегије у којој се терористички акти планирају, припремају и изводе, али и у којој терористи бораве, скривају се и обучавају, тероризам може да буде урбани и рурални. Истовремено, према географском нивоу припреме и извођења напада, те простирања последица, тероризам може да буде унутрашњи и међународног значаја. Унутрашњи је терористички акт који се планира, организује и одвија унутар граница једне државе, његови извршиоци су домаћи држављани, а нападнуте вредности имају национални значај. Супротно томе, код тероризма међународног значаја неки од наведених елемената има карактер иностраности или се напада вредност друге државе или вредност која ужива међународноправну заштиту. Овај вид тероризма може да буде: транснационални, који изводе аутономни недржавни субјекти ради утицаја на групу која је шира од непосредних жртава и када због држављанства или непосредне везе терориста, места извршења, природе институционалних или људских жртава, њени оквири прелазе националне границе и међудржавни, који непосредно или посредно изводе или у коме учествују државе, односно обавештајне службе у склопу субверзивних операција.522 За разлику од антидржавног тероризма којем прибегавају противници политичког режима и државног уређења (тзв. фракцијски тероризам), постоји и продржавни (прорежимски) тероризам којим се подржава владајући режим, као и државни (режимски) тероризам као систематска примена терористичких аката од стране специјализованих државних органа, ради сламања или спутавања активности одређених појединаца, друштвених група или режима у земљи и иностранству. Овакве методе користе државе у борби против ослободилачких или герилских покрета.523 Ова форма тероризма „одозго на доле“ представља вид „државне спољне или унутрашње политике“.524 Уз то, неке државе су покровитељи терориста (државни спонзорисани тероризам) тако што подстичу и помажу терористима у реализацији њихових намера, односно иницирају и наручују терористичке акте, те преко припадника својих војних и тајних служби у њима непосредно учествују. Најчешће је реч о „тзв. идеолошкој, финансијској, војној (обука и наоружавање) и оперативној (обезбеђивање фалсификованих исправа 520 Терористичке акте „наручивао“ је Пабло Ескобар, вођа познатог нарко-картела у Колумбији. Види – Bowden, M.: Lov na Eskobara – potera za najvećim svetskim odmetnikom, Premaks Group, Beograd, 2002. 521 Милошевић, М.: Одбрана од тероризма, Свет књиге, Београд, 2005, стр. 11. 522 Мијалковић, С., Милошевић, М.: Обавјештајно безбједносна дјелатност и службе, Висока школа унутрашњих послова, Бања Лука, 2011, стр. 283−286; Хофман, Б.: Унутрашњи тероризам, Народна књига, Београд, 2000. 523 На пример, француске власти су 1956. године отеле авион у коме су се налазили Бен Бела и још четворица високих функционера алжирског Фронта националног ослобођења (FLN), који су затим постали нека врста талаца у француским затворима, до завршетка алжирске револуције. Током седамдесетих и осамдесетих година прошлога века, известан број војних режима у Латинској Америци је слао снаге безбедности да систематски киднапују и убијају хиљаде правих или осумњичених дисидената, све у име „националне безбедности“. Кларин, М.: Исто, стр. 22; Viotti, P. R., Kauppi, M. V.: Исто, стр. 162 524 Martin, G.: Understanding Terrorism – Challenges, Perspectives, and Issues, Sage Publications, Thousand Oaks, London–New Delhi, 2006, pp. 110–111.

190

Саша Мијалковић: Национална безбедност

и докумената, специјалног оружја, сигурних уточишта) подршци, иницирању терористичких напада и директном учествовању у терористичким акцијама.“525 Посебан вид државног тероризма је познатији као тероризам сурогат рата (у борби против других нација): земље којима се, из разних разлога, не исплати да уђу у отворени конвенционални рат који се све чешће сматра превазиђеним, застарелим, скупим и забрањеним међународним правом, могу се послужити терористичким групама или терористичком тактиком као инструментом политичког притиска који је део неконвенционалног ратовања.526 Према вези активних и пасивних субјеката терористичког напада, тероризам може да се подели у четири вида: држава против државе (међу-државни тероризам, на прикривен или отворен начин); држава против недржавног субјекта (када режим настоји да неутралише политичке противнике); недржавни субјекти против државе и недржавни субјекти против недржавних субјеката (борба између политичких противника за власт и премоћ, не и против оних на власти)527. У руској теорији безбедности присутна је подела тероризма у три вида, са више облика, и то: политички тероризам (идеолошки, класни, сепаратистички, етнички, субверзивни и еколошки), религиозни тероризам (међурелигијски, међуконфесионални, унутарконфесионални и секташки) и криминални тероризам (из користољубља којег примењују носиоци општег криминала, политички и религиозни)528. Према мотивима, тероризам може да буде: националистички (изводе га етничке групе с циљем стицања независности или отцепљења територије државе у којој живе – сепаратистички, или ради припајања другој држави – унитаристички); религиозни (спроводе га верски заслепљене и индоктриниране групе с циљем утемељења религиозних друштвених вредности); превратнички или идеолошки (изводе га радикалне групе које теже промени власти, политичког и друштвено-економског поретка) и емигрантски (врше га емигранти против земље из које потичу, ради промене политичког, економског или социјалног стања)529. Ако се у извођењу терористичких напада користи оружје за масовно уништавање, може се говорити о нуклеарном, хемијском, биолошком или комбинованом тероризму. Заједнички назив за ове видове тероризма, али и за терористичке акте којима се узрокује смрт већег броја лица, огромна материјална штета и реакције светске јавности је супер(мега)тероризам, односно постиндустријски тероризам. Оваквих напада, на срећу, готово да и није било. Већа је вероватноћа израде и употребе „прљаве бомбе“.530 525 Исто, стр. 125. 526 На пример, пошто рат против САД очигледно није био исплатив, Иран је 1979. године прибегао сурогату рата тако што су наводни „наоружани револуционарни демонстранти-студенти“ у центру Техерана упали у америчку амбасаду и заробили дипломатско особље (тзв. диплоотмица), служећи се таоцима као инструментом политичког притиска на Вашингтон, с циљем да се изнуди изручење бившег иранског шаха Мохамеда Рези Пахлавија коме су САД пружиле уточиште после свргавања. Кларин, М.: Исто, стр. 9–13. 527 Савић, А.: Од традицоналног ка постмодерном тероризму, Безбедност, број 5, МУП РС, Београд, 2004, стр. 662. 528 Дикаев, С. У.: Террор, терроризм и преступления террористического характера, Юридический центр Пресс, Санкт-Петербург, 2006, стр. 77–100. 529 Стајић, Љ.: Основи безбедности, стр. 235; детаљније, у – Бошковић, Мило: Шета колона – настанак, организација и деловање антијугословенске фашистичке емиграције, Биротехника и Дневник, Загреб-Нови Сад, 1985, стр. 329−372. 530 Реч је о направи аматерске израде са класичним експлозивним пуњењем око којег су складиштени нуклеарни, хемијски или биолошки отпад или друге материје. Ефекти нису разорни као код формацијског

Угрожавање националне безбедности

191

Биотероризам може да се манифестује као тзв. агротероризам чије су мете пољопривреда и извори хране, тј. биљке и животиње које се користе у прехрамбене сврхе (зооцидни и фитоцидни облик), односно као геноцидни (против људи) и екоцидни тероризам (против животне средине)531. Постмодерни (високотехнолошки) тероризам подразумева злоупотребу савремених технологија у терористичке сврхе. Његов посебан вид је кибер (компјутерски) тероризам, тј. извођење терористичких напада посредством савремених информационих технологија.532 Збирни назив за нуклеарни, хемијски, биолошки, кибертероризам и тероризам уз употребу високософистицираног оружја и материјала за масовно уништавање је технолошки – неконвенционални тероризам. Од традиционалног – конвенционалног тероризма разликује га употреба високе технологије у припремању и извођењу дејстава.533 Један од специфичнијих видова је тзв. компромисни тероризам. У ужем смислу, реч је о обрачунавању страних служби безбедности са политичким противницима који су нашли азил у другој држави, уз злоупотребу погодности дипломатских функција и гостопримства државе акредитације.534 У ширем смислу, реч је о терористичком нападу који је организација или група усмерила против једне државе, захтевајући при том да им трећа држава (која није непосредно погођена терористичким актом) испуни политичке захтеве.535 Специфичан је и феномен тзв. нарко-тероризма. У неправом значењу, нарко-тероризам је коришћење психоактивних супстанци као оружја деструкције против одређених народа. Реч је о организованом нарко-криминалу који се, поред лукративних, спроводи и из идеолошко-политичких мотива. Огледа се у подстицању наркоманије код што већег броја људи непријатељске државе, снабдевањем нарко-тржишта великом количином дроге слабијег квалитета и по приступачним ценама. У правом значењу, нарко-тероризам обухвата механизме насиља и застрашивања којима нарко-мафија настоји да утиче на политику владе и да омета спровођење наоружја за масовно уништење, али се експлозијом ове материје распршују и контаминирају шири простор, што узрокује озбиљне еколошке, здравствене, па и смртне последице. 531 Parachini, Ј.: Preface: WMD Terrorism: As Terrorism Evolves, Is Agriculture a Likely Target?, Agro-Terrorism: What Is the Threat? (eds. Cameron, G., Pate, J.), Center for Global Security Research – Livermore, Center for Nonproliferation Studies – Monterey, Proceedings of a Workshop Held at Cornell University, Ithaca, New York, November 12–13, 2000, p. VI; Јовић, Р., Савић, А.: Биотероризам – биолошки рат – биолошко оружје, Институт за политичке студије, Београд, 2004, стр. 89. Страх од биотероризма на западу допринео је колективном осећају „небезбедног друштва“, у којем је опасност од биотерористичког напада реална, а сваки појединац – намерни или ненамерни потенцијални терориста. При томе су терористи, за разлику од хладноратовских непријатеља (стране или савезничке војске), „невидљиви“ све до њиховог напада, који такође може бити „невидљив“ (изазивање епидемија заразних и смртних болести). Грађани, који и не знају да су заражени, потенцијална су опасност по безбедност, тј. носиоци небезбедности (тзв. опасна тела). Стога је развијен концепт тзв. биобезбедности, тј. безбедносних режима (специјализовани субјекти који спроводе мере безбедности: профилирање, биометријску идентификацију лица, полиграфско тестирање, лекарске прегледе, обавештајно-безбедносни рад итд.) којима се спречавају и сузбијају биотерористички напади, односно идентификује, изолује и спречава улаз „биотерориста“ и „опасних тела“ у државу. Buzan, B., Hansen, L.: Исто, стр. 228, 249. 532 Види – Rogers, M.: The Psycholophy of Cyber-Terrorism, Terrorist, Victims and Society (ed. Silke, A.), John Wiley&Sons Ltd., Chichester, 2003, pp. 77–93. 533 Дойков, Н.: Технологичен тероризъм, Академия на МВР, София, 2007, стр. 17. 534 Милошевић, М.: Исто, стр. 233. 535 На пример, терористи из државе А у држави Б отму амбасадора државе Ц, захтевајући при том да држава Д пусти на слободу одређене политичке затворенике. Овде се рачуна на то да ће међудржавна солидарност повећати извесност успеха терориста.

192

Саша Мијалковић: Национална безбедност

ционалних и међународних закона. Може да се посматра у ширем, умереном и у ужем смислу: − у ширем смислу, то је финансирање терористичких активности профитом стеченим трговином наркотицима; − у средњем, умереном смислу, подразумева терористичке активности које имају за циљ да штите и подрже активности нарко-мафије, укључујући и разрачунавање са снагама безбедности које настоје да сузбију организовани нарко-криминал и − у ужем смислу, реч је о настојањима нарко-картела (нарко-мафије) да стекну политичку моћ, због чега прибегавају (непосредним или плаћеничким) терористичким актима не би ли се разрачунали са постојећим режимом на власти на чије место претендују.536 Такође, несвакидашњи су и следећи видови тероризма који, уз то, имају и необичне називе. Први је тзв. еколошки тероризам (екотероризам) који се предузима из истих разлога као и други видови тероризма, с тим што за последицу има угрожавање или претњу угрожавањем животне средине у већем обиму или већег интензитета. Угрожавањем еколошке безбедност, угрожавају се људска, национална и, у зависности од обима и простирања еколошке деградације, међународна и глобална безбедност. Следећи је тзв. зелени тероризам. Реч је о терористичким нападима које предузимају одређене формалне или неформалне друштвене групе које се залажу за права животиња, очувања животне средине, шума, вода, ваздуха и слично. Политизовање традиционално-неполитичких питања доводи и до екстремистичког понашања појединаца и група. Циљ им је уско ограничен, па се и назива тероризмом једног (уског) циља: применом насиља указује се на конкретне еколошке проблеме и врши притисак на органе власти како би иницирали доношење законских прописа којим би се они решили. Најчешће не узрокује људске жртве.537 Најзад, чест је и тзв. телефонски тероризам, па су многе земље кривично инкриминисале и саму претњу употребом тероризма и захтевање политичких уступака уз претњу тероризмом путем средстава „жичане“, а данас и бежичне комуникације (телефон, интернет, пејџер). Уколико се за критеријум узме политичка оријентација терориста, тероризам се дели на револуционарни (леви, левичарски, црвени) и реакционарни (десни, црни, бели). Могуће су и друге поделе (вигилантистички, агитациони, демонстративни, „евротероризам“ и сл.).538 536 О последицама нарко-тероризма опширније у делу књиге о односу организованог и политичког криминала. Иначе, терористичке организације које се најчешће доводе у везу са кријумчарењем и нелегалном трговином дрога су: Абу Сајаф Група, ЕТА, Хезболах, Исламски покрет Узбекистана, Курдистанска радничка партија, Ослободилачки тигрови Тамилског илама, Национална ослободилачка војска, Палестински исламски џихад, Ал Каида, Револуционарне оружане снаге Колумбије, Светлећа стаза и Уједињене одбрамбене снаге Колумбије. Шикман, М.: Организовани криминалитет, Дефендологија центар, Бања Лука, 2010, стр. 208−209. 537 На пример, „очување станишта риса“ био је мотив организације Фронт за ослобођење земље да у октобру 1988. године подметне пожар у познатом скијалишту у Вејлу, у држави Колорадо, причинивши штету од дванаест милиона долара. Двадесет пет активиста организације за заштиту животиња је својим бомбашким нападима и подметањем пожара уништавало имовину, али не и људе. У Кембриџу је на исти начин уништена лабораторија у којој су обављана истраживања на животињама, што је проузроковало губитке милиона фунти. Harmon, C. C.: Terrorism Today: Current Trend and Future Threats, Terrorism Today, Frank Cass, London, Portland, OR, 2000, pp. 137–185, у: Реформа сектора безбедности (ур. Хаџић, М.), Институт Г 17 плус и ЦЦВО, Београд, 2003, стр. 236–238; Wilkinson, P.: Исто, стр. 4. 538 Милошевић, М.: Исто, стр. 219, 220.

Угрожавање националне безбедности

193

Нарастајући транснационални, односно постмодерни тероризам, обогаћен новим формама испољавања и оличен у екстремном радикалном религијском, посебно исламистичком фундаментализму, на прагу трећег миленијума попримио је глобални карактер и претворио се у највећу претњу светској безбедности. Зато га многи називају глобалним тероризмом.539 Њега одликују глобално простирање појединих терористичких организација и мрежа и њихова изражена мобилност, те глобални ефекти терористичких напада који имају тенденцију примене оружја за масовно уништавање. Најзад, ваља поменути и то да су терористички напади у безбедносној пракси најчешће комбинација неких од наведених „чистих“ облика тероризма. Такође, намеће се питање: какав се тероризам може очекивати у будућности? Реално се очекује да ће терористичке нападе претежно изводити појединци или мале групе наоружане простим аутоматским оружјем, управо због његове велике распрострањености и доступности. Осим тога, реална је употреба малих бомби, конвенционалних (војних) и из „кућне радиности“ (тзв. импровизованих). Следећи (виши) ниво терористичких опасности долази од професионално обучених група опремљених конвенционалним наоружањем средње класе које користе „ауто-бомбе“ (путнички аутомобил или камион напуњен конвенционалним експлозивом), пројектиле земља-ваздух (типа Stinger) и топлотно и инфрацрвено навођене пројектиле за напад на цивилне и војне ваздухоплове, ручне бацаче ракета и слично оружје. Најзад, трећи ниво опасности долази од високо обучених група опремљених оружјем за масовно уништавање које би користиле нуклеарно, хемијско или биолошко оружје, пре „прљаве бомбе“ него војноформацијско оружје.540 У зависности од терористичких стратегија, и држава ће заузети став о „тврђем“ или „мекшем“ антитерористичком деловању, те применити помирљиву стратегију (чињење извесних уступака терористима у замену за одустајање или прекид терористичких активности), преговарачку стратегију (непосредно или посредовано преговарање с терористима, која и не морају да резултирају уступцима) или непопустљиву стратегију (решавање проблемске ситуације одбијањем захтева терориста или без икаквог преговарања)541. Последња од ових стратегија познатија је и као војно-полицијска антитерористичка стратегија (лишење слободе терориста и ослобађање и заштита жртава, најчешће талаца, уз примену средстава принуде – стратегија нулте толеранције), док је стратегија одмазде према терористима њена варијанта која се примењује пошто су терористи извршили акт насиља, а неретко и „побегли од правде“ (тзв. стратегија освете). Превентивне стратегије су првенствено засноване на обавештајној делатности, а неретко и на тзв. превентивним ратовима. Генерално, све стратегије могу да се сврстају у: антитероризам, који представља систем (дефанзивних – превентивних и репресивних) мера, радњи и поступака које предузимају државе с циљем заштите лица и имовине од тероризма на својој територији, и у контра-

539 Бајагић, М.: Основи безбедности, стр. 194. 540 Harmon, C. C.: Исто, стр. 251–262. 541 Кларин, М.: Исто, стр. 73; види и: Terrorism – Crime, Justice and Punishment (Gaines, A. G., gen. ed. Sarat, A.), Chelsea House Publishers, Philadelphia, 2001.

194

Саша Мијалковић: Национална безбедност

тероризам, који обухвата примену офанзивних мера с циљем одвраћања, спречавања и сузбијања савременог тероризма, и изван територије сопствене државе.542 3.2.9.7.4. Структура терористичких групација Структура и масовност терористичких група зависе, пре свега, од њихове величине, циљева и доминантне терористичке тактике. Познати су случајеви терориста појединаца и парова, преко група од неколико чланова, до организација које по броју, структури, формацији, наоружању, тактици деловања, обележјима и односима са субјектима из других држава имају сва обележја војски. 543 Генерално, терористичке групације могу да се поделе: према степену организованости на просте (неорганизоване) групе, организоване групе и терористичке организације; по карактеру циљева на политичке, националсепаратистичке, националистичке, религиозне и криминалне (класични криминал који прибегава терористичким методама); према кара­ктеру деловања на тајне, организоване по војним принципима и високо­софистициране; према подручју деловања на регионалне, међурегионалне и међународне итд.544 У односу на пол и род, терористи могу да буду мушкарци, жене и деца. Мушкарци су најчешћи терористи. Све је више жена самоубица међу муслиманским терористима, али и деце (10–15 година), нарочито у редовима палестинских терориста.545 Традиционални тип организовања терориста је систем тројки и петорки и систем ћелија (огранака). Тројке и петорке су систем више повезаних група од три или пет терориста који делују као самосталне, одвојене целине. Најчешће се међусобно познају, а само један од њих комуницира са руководством организације или руководиоцем суседних групица. Ћелије су најчешће изоловане „испоставе“ терористичких органи­зација у другим земљама, у којима су инсталиране и спремне за извршење задатака. Њихови руководиоци су блиски највишем руководству организације, с којима тајно комуни­цирају. Најчешће не одржавају контакте са другим ћелијама, за чије постојање некад и не знају. У 542 Kotovchevski, M., Bozinovska, S.: English-Macedonian Dictionary of Intelligence Terminology, Faculty of Philosophy Studies, Skopje, 2007, p. 11; присутни су и приступи супротстављања тероризму као рату (одмазда и казна кроз превентивне ударе и убиства терориста), тероризму као злочину (лишење слободе и суђење терористима) и тероризму као болести (дијагностификовање узрока и њихово превенирање). Lutz, B., Lutz, J.: Terorizam, Suvremene sigurnosne studije (prevod, ur. Collins, A.), Politička kultura, Zagreb, 2010, str. 346. 543 Иначе, терориста је лице које само или са другим лицима: покуша или учини терористички акт на било који начин, непосредно или посредно; подстрекава и помаже у извршењу терористичког акта; има сазнања о намери групе терориста да изврши терористички акт, допринесе извршењу или помогне групи настављање вршења терористичког акта са заједничком сврхом. Терористичка организација је група терориста која: покуша или учини терористички акт на било који начин, непосредно или посредно; подстрекава и помаже у извршењу терористичког акта; има сазнања о намери групе терориста да изврши терористички акт, допринесе извршењу или помогне групи настављање вршења терористичког акта са заједничком сврхом. Члан 2 Закона о ограничавања располагања имовином у циљу спречавања тероризма, Службени гласник РС, број 29/2015. 544 Преступления террористической направленности (науч. ред. Коршунова, О. Н.), Юридический центр Пресс, Санкт-Петербург, 2003, стр. 142–149; види и – Kaplan, J.: Terrorist Groups and the New Tribalism, Routledge, London, 2008. 545 Види – Female Terrorism and Militancy – Agency, Utility and Organization, (ed. Ness, C. D.), Routledge, London, 2008.

Угрожавање националне безбедности

195

просеку имају до десетак људи, али могу да буду и веће. Реч је о најнижој и најжртвованијој структури терористичке органи­зације. Групе ћелија формирају стуб, као полуаутономни конгломерат ћелија, са разноликим специјалностима и једном командном структуром. Примарна функција стуба је терористичка подршка, пошто се његови саставни делови могу организовати тако да пружају подршку терори­стичким операцијама ћелија.546 Генерално, веће терористичке организације устројене на војним принципима имају тзв. бирократски тип организације са врховним, средњим и надзорним нивоом руковођења, као и непосредним изврши­оцима (нпр., ОВК). У свом саставу имају (генерал) штабове, команде, бирое, бордове, комитете и извесна политичка тела. Следећи је тзв. тип хијерархијске пирамиде (нпр., ИРА). Начелно га чини ниво тврдокорног вођства (врх пирамиде), активног кадра, активних следбеника (припадници исте идеологије који не чине акте насиља, већ помажу финансијски, у опреми, уступањем скровишта), пасивних следбеника (наклоњени терористима, пружају финансијску и логистичку подршку) и становништва (ширење идеологије и пропаганде, вршење политичког притиска на власт, извор будућих регрута – база пирамиде). Најзад, многе, а пре свега, глобалне терористичке организације, имају тзв. циркуларни (целуларни) систем организовања (нпр., Ал Каида)547. У центру организације је вођство, око којег је концентрисано више тројки и петорки, односно ћелија. Од њега крећу све линије руковођења, због чега има утицај и непосредну контролу над оперативним деловима организације. Оваква структура побољшава оперативну ефикасност и тактичку флекси­билност организације. Вођство је активно умешано у све активности органи­зације, што јача унутрашњу лојалност. Повећан је и степен анонимности, јер се унутра­шња комуникација најчешће одвија преко вођства. Оваква структура омогућава лаку територијалну поделу послова и специјализацију у предузи­мању терористичких акција. Терористичке групе и организације себи дају називе који одају утисак праведних, слободољубивих, мучених, угњетаваних, обесправље­них група које се боре за своја права (национални, патриотски или ослободилачки покрети, војске, армије, фронтови итд.). У условима савременог окружења неопходна им је брза и сигурна комуникација која им омогућава да брзо доносе правовремене одлуке, не би ли их што хитније спровели. Уобичајена је употреба телефона и рачунара (интернет, стеганографија). Сигурност групе захтева кодиране поруке, фразе и сигнале које одашиљу терористи-везисти или преношење усмених и писаних порука преко курира, коме је то једина улога у групи. Најзад, ваља поменути и то да терористичке организације имају извесну логистичку подршку и финансијере. Неке дотирају становништво, богати појединци, приватни предузетници, хуманитарне и верске организације, неке се ослањају на организовани криминал, а неке спонзоришу државе, односно њихове обавештајне службе. Многе од 546 Шикман, М.: Тероризам – актуелни и могући облици, ВШУП, Бања Лука, 2006, стр. 99. 547 Бошковић, Г., Мијалковић, С.: Доминантни модели криминалног организовања, Наука – Безбедност – Полиција, број 1, Криминалистичко-полицијска академија, Београд, 2008, стр. 92–93; бирократски, пирамидални и циркуларни тип организације елаборирани су на основу: Terrorists Organizations – Interdicting Terrorists Organizations, US Department of State, Diplomatic Security Service, Antiterrorism Assistance Program, Lesson No 4, April 2004.

196

Саша Мијалковић: Национална безбедност

њих имају званична политичка крила која иступају у јавности, а неретко су и чланови парла­мента.548 Често су и „фанови“ појединих медија или контролишу неке од њих. Обука терористе зависи од врсте групације којој припада. Креће се у опсегу од тзв. пешадијске обуке (код масовних терористичких организација с војном структуром) до тзв. специјалистичке, какву пролазе припадници обаве­штајних служби, војних и специјалних јединица. Најчешће је спроводе искусни терористи, плаћеници или припадници специјализованих јединица обаве­ штајних служби, диверзантских војних или специјалних антитерори­стичких полицијских јединица. Обухвата обуку у руковању ватреним и хла­дним оружјем, експлозивом, борила­чким вештинама, пливању и роњењу, падобранству, крађи и управљању возилима, употреби средстава везе, тактици праћења и избегавања праћења, издржљивости при ислеђивању и мучењу, пру­ жања прве помоћи, фалсификовању исправа и прерушавању итд. Због тога терористи спадају у ред најбоље обучених, најспосо­бнијих, најсналажљи­вијих, најиздржљивијих и „најнеухватљивијих“ кри­ми­налаца. 3.2.9.7.5. Последице тероризма Већина последица тероризма по националну безбедност готово су идентичне последицама организованог криминала (нпр., де­мо­граф­ска деста­би­ли­за­ци­ја др­жа­ве, угрожавање функционалности појединих државних ресора, угрожавање људских слобода и права итд.). Остале последице су сличне и манифестују се као: − угрожавање живота људи, односно њихово повређивање и смрт у терористичким нападима; − угрожавање здравствене безбедности људи, кроз масовне осећаје страха и континуирани (серијски) стрес, што се умногоме одражава на физичко и ментално здравље и доприноси ефекту тзв. параноичног становништва; − угрожавање животне средине, биљног и животињског света, јер су деградација животне средине, епидемије и епизоотије потенцијалне последице тзв. еколошког и биотероризма, што се одражава и на безбедност људи, подстиче емиграцију и угрожава пољопривреду и прехрамбену индустрију, а тиме и прехрамбену безбедност људи; − де­ста­би­ли­за­ци­ју економије и економског инвестирања, јер су неурал­гична подручја несигурна за стране инвестиције, што условљава пад производње, раст незапослености и сиромаштва и развој „сиве економије“; осим тога, терори­зам је неретко усмерен према националној економији (економски тероризам), и то против индустријских капацитета, туристичких дестинација, међу­народног и унутрашњег (друмског, железничког, водног и ваздушног) саобраћаја; − угрожавање енергетске безбедности земље (енергетски тероризам) нападом на енергетске инсталације и увозно-извозни енергетски саобраћај; − угрожавање социјалне безбедности, као последице угрожавања живота и здравствене безбедности становништва и дестабилизације економије; 548 Оширније, у – Мијалковић, С., Ђиновић, Р.: Симбиоза организованог криминала, тероризма и политике на Косову и Метохији као изазов и претња националној и регионалној безбедности, Космет – Гордијев чвор, Институт за упоредно право, Београд, 2008, стр. 167–192.

Угрожавање националне безбедности

197

− угрожавање финансијске стабилности државе, као последице угрожавања националне економије и енергетике, али и ве­ли­ких бу­џет­ских из­два­ја­ња за супротстављање тероризму; − по­ве­ћа­ње међу-идентитетских тензија етничком, верском, расном, социјалном и поли­ ти­чком полариза­цијом и фрагментацијом друштва и продубљивањем старих и рађањем нових нетрпе­љи­вости и мржњи; − експанзија тзв. медијског криминала, односно терористичких аката условљених подстицајима масовних медија и деструктивном психолошко-пропагандном делатношћу којима се политичко насиље приказује као легитимно средство за остваривање политичких циљева, пред којима попуштају механизми контроле и самоконтроле екстремиста; − умрежавање тероризма и других видова криминала и повезивање терориста са обавештајним службама непријатељских држава; − стварање неповерења грађана у државу и државне органе, који су често немоћни и недовољно ефикасни на пољу антитероризма; − стварање неповерења грађана и државе у међународне органе и инсти­туције које могу да буду неефикасне у пружању међународне помоћи, које могу да толеришу терористичке активности појединих група и држава које их спонзо­ришу и које могу да санкционишу државу која је неефикасна на пољу анти­те­роризма; − урушавање међународних односа и имиџа (угледа) земље на међународној сцени, нарочито у случајевима међународног тероризма, због стављања других земаља или међународних организација на страну терориста или због непружања помоћи угроженој држави, услед осуде државе због неефикасности њеног система безбедности и друго.549

3.2.9.8. Диверзија Диверзија (лат. diversio – одвраћање, скретање пажње, промена правца) је смишљена, прикривена и неочекивана акција појединаца, група или организација, државних органа или оружаних снага у миру и рату, који употребљавају експлозив ради уништавања људи, наношења материјалне штете или постизања политичких и психолошких ефеката. У многим војскама и обавештајним службама постоје специјалне диверзантске јединице, мада диверзијама прибегавају и друге групе и организације, емигрантске и илегалне групе. Разликују се политичке (идеолошке) диверзије (пропагандни напади ради наношења политичке штете држави или покрету), психолошке диверзије (ради узнемиравања грађана), економске диверзије (ради изазивања штете и поремећаја у привреди) и војне диверзије (коју врше војне јединице у ратним условима).550 У политичком смислу, диверзија је одвраћање пажње противника, заваравање трага и намере, акт иза којег се крије прави акт који се припрема и за који први служи као камуфлажа. У војној терминологији, диверзија је напад с леђа или на споредном правцу, као и активности усмерене ка уништавању и оштећењу објеката или материјалних 549 Опширније, у – Милашиновић, Р., Мијалковић, С.: Тероризам као савремена безбедносна претња, Супротстављање тероризму – међународни стандарди и правна регулатива, Висока школа унутрашњих послова и Hanns Seidel Stiftung, Бања Лука, 2011, стр. 1−16. 550 Ђорђевић, О.: Исто, стр. 74. Овакво, оперативно схватање је делимично превазиђено када је реч о психолошким диверзијама, које се не разликују од тероризма.

198

Саша Мијалковић: Национална безбедност

залиха у намери подривања политичког система, привредног потенцијала, одбрамбене моћи земље итд. Конкретно, може се састојати у рушењу, паљењу, оштећењу, демонтирању и сличном угрожавању индустријских постројења, саобраћајних и других комуникација (пруга, мостова, путева, телефонских и телеграфских водова и постројења), водовода, брана, далековода, складишта, сакупљених или ускладиштених материјала, хране. У међународним односима, свако продирање наоружаних групица из једне земље на територију друге земље, сматра се диверзијом.551 Према домаћем праву, диверзију (члан 313 КЗ РС) ће извршити онај ко у намери угрожавања уставног уређења или безбедности Србије рушењем, паљењем или на други начин уништи или оштети индустријски, пољо­при­вредни или други привредни објекат, саобраћајно средство, уређај или постро­јење, уређај система везе, уређај јавне употребе за воду, топлоту, гас или енергију, брану, складиште, зграду или какав други објекат који има већи значај за безбедност или снабдевање грађана, за привреду или за функци­онисање јавних служби. Од тероризма, који је усмерен ка невиним жртвама и ради изазивања страха, диверзија се разликује по томе што је усмерена ка инфраструктури привреде и јавних служби. Технике њиховог извођења неретко су исте.

3.2.9.9. Саботажа Саботажа је смишљено и прикривено изазивање материјалне штете радним организацијама и привреди, нападом на привредна добра од стране појединаца или група који раде на објектима на којима се чини штета. Саботери својим радом и нерадом изазивају што већу и ширу штету приказујући је као последицу случајности, непажње, немара, јавашлука или лошег материјала. Посебни облици саботаже су изазивање епидемије заразних болести људи, животиња и биљака.552 Битна одлика саботаже, по чему се разликује од тероризма и диверзије, јесте да саботер ради у организацији у којој изводи саботажу. Његов modus operandi је различит, од намерног изазивања кварова, преко намерног непредузимања мера контроле рада постројења, до изнуривања машина и уређаја непрекидним радом. Тако се саботажа вешто прикрива наводном нестручношћу радника, случајем, нерадом и немаром, тежњом да се постигну што бољи резултати рада, застарелошћу машина и уређаја итд. Саботаже су опасније уколико се изводе на системима од виталног значаја за функционисање друштва (нпр., енергетски системи), чија би дисфункција могла да изазове озбиљне последице (нпр., хаварија нуклеарног постројења, индустрије за прераду хемикалија или нафте), која би могла да ослаби национални систем безбедности (нпр., саботаже у војној индустрији) итд. Посебан вид су тзв. логичке саботаже делимичним или потпуним брисањем, мењањем или уносом погрешних података у информационе мреже поменутих система. У случају рата и предстојећег рата, саботажа је један од доминантних начина деловања пете колоне. Према домаћем праву, саботажу (члан 314 КЗ РС) ће извршити онај ко у намери угрожавања уставног уређења или безбедности Србије на прикривен, подмукао или други сличан начин, у вршењу службене дужности или радне обавезе, проузрокује 551 Мала политичка енциклопедија, стр. 189. 552 Ђорђевић, О.: Исто, стр. 409.

Угрожавање националне безбедности

199

штету која прелази износ од милион петсто хиљада динара за државни орган или организацију у којој ради или за други државни орган или другу организацију.

3.2.9.10. Насилни преврат Насилни преврат је насилна промена државне власти, уставног и друштвеног поретка. Манифестује се као државни удар, пуч или револуција, а најчешће се ослања на грађански рат, оружану побуну, тероризам, масовне грађанске нереде, испољавање грађанске непослушности или субверзивна дејства обавештајних служби. Може да буде увертира у дубље друштвене промене. Врше га завереници који су тајно организовани. Често нема карактер војне претње. Државни удар је противуставно насилно преузимање власти од стране шефа државе, појединаца или група из вишег државног апарата. Спроводи се уз ослањање на оружане снаге, а неретко и на моћне обавештајне службе. Њима се не мења државни поредак, већ само носиоци власти.553 То је акт изненадне промене или покушаја промене актуелне власти од стране оних који у њој већ врше извесну политичку или војно-политичку функцију (војни удар). Врши се „одозго“ и у горњим сферама власти, по чему се разликује од револуције која, сем суштинске промене система, претпоставља покрет „одоздо“ и учествовање ширих маса. По правилу, мења се владајући персонал, општа политичка оријентација и неке политичке институције, па и друштвени поредак. Некад је излаз из самовлашћа и тираније, али је по правилу знак и пратилац политичких криза, друштвено-политичких противречности и лабилних унутрашњих равнотежа. Могу да га инспиришу и спољне силе и фактори.554 Пуч је вид насилног преврата који се од државног удара разликује једино по томе што га спроводе групе које не потичу са врха државног апарата. Технике извођења државних удара и пучева су сличне: заузимање стратешких центара власти као што су државне институције, радио и ТВ станице, институције од виталног значаја за живот (енергија, вода, саобраћај и др.); завођење полицијског часа и других превентивних мера (забране окупљања, увођење радне обавезе) ради онемогућавања потенцијалног отпора; забрана рада политичких партија итд.555 Последица револуције најчешће је промена уставног поретка и државно-друштвеног уређења. Извесност успешности револуције је већа уколико револуционари придобију војно и полицијско руководство. После преврата, заслужни руководиоци војно-полицијских и других структура награђују се поверавањем извесних државних ресора, „заслуженим местима“ у влади и другим високим државним телима.

3.2.9.11. Субверзивна дејства Рат је једно од традиционалних средстава решавања међудржавних спорова. Међутим, „није највеће умеће побеђивати у биткама – најбоље је победити непријатеља без 553 Ђорђевић, О.: Исто, стр. 89. 554 Мала политичка енциклопедија, стр. 258. 555 Делић, М. В.: Обавештајна делатност, МУП РС, Београд, 1996, стр. 189.

200

Саша Мијалковић: Национална безбедност

борбе“.556 Зато су развијене стратегије „вођења ратова без оружане борбе“, познатије као субверзивна дејства. Субверзија (лат. subversio – разарање, рушење, преврат) јесте скуп делатности којима се подрива (дестабилизује) држава и доводи до промене њеног устројства, односно друштвено-политичког и уставног поретка, или бар владе. Субверзивне делатности се често ослањају на одане групе унутар земље, помоћу којих се представљају као унутрашње, а не спољашње. Субверзанти се искључиво равнају према интересима страног налогодавца.557 Они примењују (ин)директну силу, односно вешто сервирају глобалне идеолошке, економске и културне обрасце, упућујући на укупан профил друштва и битна друштвена и привредна усмерења, све до начина индивидуалног и колективног живота. Тиме омогућавају реализовање стратешког циља субверзанта.558 У ширем смислу, то је организована подривачка делатност из иностранства против политичког и друштвеног уређења државе или њених политичких, економских или правних установа. Може да буде отворена или тајна, непосредна или посредна, а крајњи циљ јој је промена носилаца власти, уставног или друштвеног система. Облици субверзије су различити, од психолошко-пропагандних до терористичких и побуњеничких активности. Забрањена је међународним правом.559 Реч је о систему осмишљених, планских и организованих активности државе, покрета или групе – организације у миру и у рату, која се спроводи тајно, директно или индиректно, ради рушења и уништења државе или покрета. Годинама је синоним за субверзију био специјални рат, под чим је подразумеван скуп организованих, координираних политичких, дипло­матских, економских, психолошко-пропагандних, обавештајно-субверзивних, терористичких, а често и војних акција, мера и поступака које једна или више држава предузимају против друге земље.560 Генерално, „рат без рата“ обухватао је медијски рат, тајне акције обавештајних служби, дипломатски рат и дискредитацију, економски рат и свеколико понижавање државе. Од субверзивне делатности треба разликовати тзв. стратегију доминације, која је знатно ширег обима и садржаја. Реч је о „способности државе или групе држава да доминирају и контролишу друге државе, посебно мање и слабије, или регионе, као и међународне процесе, а не само да утичу на њих; свеприсуство, а не само утицај.“561 Дакле, субверзија је у функцији стратегије доминације, а примењује се како би се циљана држава ослабила у сваком смислу, како би се изазвала криза преко које ће се управљати њеним поступцима, односно како би се успоставила послушна (марионетска) власт. Субверзивне-превратничке активности су, генерално, акције које на прикривен начин спроводи нека влада или институција једне земље с циљем утицаја на политику друге владе или институције, не откривајући своје учешће у њима. Дијапазон ових утицаја је широк, од изнуђивања макар и пасивног држања владе неке земље према спољнополитичким активностима земље-носиоца тајних операција, преко вазалне 556„Кад се покрене велика војска и рат одужи у недоглед, држава ће осиромашити, а народ бити исцрпљен.“ Tzu, S.: Умеће ратовања (превод Марошан, З.), Global Book, Нови Сад, 1995, стр. 28, 103. 557 Димитријевић, В., Стојановић, Р.: Исто, стр. 273–274. 558 Симеуновић, Д.: Политичко насиље, Радничка штампа, Београд, 1989, стр. 134. 559 Стајић, Љ.: Исто, стр. 57. 560 Ђорђевић, О.: Исто, стр. 459, 440; Делић, М. В.: Исто, стр. 163. Назива се још и стратегијом посредног наступања, сукобом ниског интензитета, тајним или специјалним операцијама, субверзивним необавештајним дејствима, пузајућом агресијом. 561 Николиш, Д.: Стратегија доминације, Радничка штампа, Београд, 1985, стр. 11.

Угрожавање националне безбедности

201

подршке тим активностима, до потпуног потчињавања воље влада. Најчешће субверзивне активности су: обавештајна и индоктринарна деловања стварањем агентурних мрежа и политичких истомишљеника; подстицање, припрема или извођење државних удара или пучева; организовање и извођење саботажа; подизање оружаних побуна; герилска и терористичка дејства; изазивање привредне дестабилизације земље; политичка дестабилизација земље подстицањем унутрашњег међуверског и међуетничког антагонизма; корумпирање и уцењивање високих функционера власти и медија; тајно наоружавање и обука паравојних састава и подстицање оружане побуне итд.562 Субверзивна дејства најчешће изводи више државних органа, док тајне субверзивне акције изводе стране обавештајне службе или снаге за извођење специјалних дејстава (специјалне – тајне операције), уз ослањање на тзв. унутрашњег непријатеља – политичке покрете, партије, организације, екстремистичке етничке и верске групе, опозицију и политичке непријатеље владе (групе и фракције). Светској јавности се пласира фалсификовано чињенично стање по коме су створени услови за наводно спречавање тзв. хуманитарних катастрофа, започињу се мировни процеси, а неретко се и војно интервенише. Крајњи циљеви ангажовања „држава миротвораца“ заправо су геополитички, геостратегијски, хегемонистички и експлоататорски, у чему им помаже нова „демократска власт“ коју су инсталирали субверзанти. Таква је стратегија познатија и као изазивање и управљање кризама. Субверзивна дејства обухватају низ облика војне, политичке и економске принуде, који су подржани деструктивном психолошко-пропагандном делатношћу и субверзивним акцијама обавештајних служби. 3.2.9.11.1. Деструктивна психолошко-пропагандна делатност У најширем смислу, пропаганда (лат. propagare – ширење идеја, уверења и учења) је сваки систематски напор да се мање или веће групе људи (адресати – објекти пропаганде) придобију за став који одговара ономе који тај напор предузима (адресанту – субјекту пропаганде). Тиме се баве државе, политичке странке, цркве, привредна предузећа, а неретко и посебно опремљене службе које запошљавају нарочито обучено особље (пропагандисти). Када је реч о државама, такве службе су често у саставу државног апарата, тесно су повезане са електронским и писаним медијима, и више су или мање централизоване. Оне тесно сарађују са извесним државним и приватним предузећима, организацијама и појединцима, као што су новинско-издавачке куће, филмска индустрија, радио и телевизијске станице, удружења грађана, публицисти и уметници. Државни апарат често утиче на њихов рад, тако што их подстиче (финансира) или ограничава (цензурише)563. Најопаснија су психолошко-пропагандна дејстава обавештајних служби. Пропагандна делатност је организована и смишљена активност и техника спровођења ширења мишљења, идеја и расположења да би их људи усвојили и убудуће поступали у складу са њима.564 Пропагандна порука мора да има формалне и садржинске 562 Тодоровић, Б., Вилић, Д.: Кризе – Изазивање и управљање кризама, Графомарк и Институт за савремену историју, Београд, 1997, стр, 63–65. 563 Димитријевић, В., Стојановић, Р.: Исто, стр. 267–268. 564 Може да се спроводи у разним сферама друштвеног живота, па разликујемо политичку, економску, културну, еколошку, (а)теистичку, спортску и другу пропаганду. Исаковић, З.: Увод у пропаганду, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1991, стр. 72–135.

202

Саша Мијалковић: Национална безбедност

одлике: приступачност, упадљивост, јасноћу, језгровитост, атрактивност, убедљивост, како би изазвала масовне емотивне реакције становништва, држава и влада.565 Психолошка дејства подразумевају планирано, координирано и смишљено коришћење пропаганде и других облика активности којима се утиче у жељеном правцу на свест, мишљење и морал народа. Манифестују се као психолошке операције и психолошки рат. Психолошке операције се изводе тајним и прикривеним методама у тежњи да се избегне отворени сукоб с нападнутом земљом, док се код психолошког рата не бирају методи и средства да би се отворено постигли што јачи психолошки ефекти.566 Субверзивна пропаганда су планске, организоване и смишљене активности ширења идеолошко-политичких, привредних, културних и других идеја, мишљења и поступака, који су усмерени ка придобијању за политику и циљеве који су супротни актуелним опредељењима нападнуте земље, с циљем стварања основних услова за угрожавање и рушење постојећег уставног поретка. Спроводе је обавештајне службе, односно њихове специјализоване јединице и сарадници. Може да буде бела (познат извор, најчешће држави орган), сива (прикривен извор, комбинација истина и лажи) и црна пропаганда (извор непознат или фингиран, пласирају се лажи), затим писана, усмена и визуелна; директна (отворена) и дифузна (тешко уочљива); агитациона (везана за конкретну акцију) и индоктринациона (дугорочно наметање ставова); политичка, војна и економска, научна, верска и спортска; унутрашња и спољна; ратна и мирнодопска; ширење подривачких, застрашујућих, обмањивачких гласина и гласина жеља; манипулисање ефектом величине итд.567 Посебан вид психолошко-пропагандне делатности је тзв. идеолошко-политичка индоктринација дуготрајним, програмираним, систематским и циљаним ширењем учења, утицаја и манипулацијом свешћу људи (преко верских, образовних, научних, политичких, медијских и других специјализованих институција), наметањем „обојених“ мишљења и идеја, не би ли се код аудиторијума изградили ставови о исправности сервираних идеја. Најлакше је индоктринирати оног ко је на „ивици идеолошког опредељења.“ Тако се постепено „праве“ будући терористи, „издајници“, превратници, шпијуни, агенти од утицаја, ратни злочинци итд. Деструктивна психолошко-пропагандна делатност манифестује се и као медијски рат. Реч је о збиру техника психолошког притиска који употребљавају политички лобији, организације и појединци за сопствене политичке циљеве, користећи средства масовног информисања против изабране циљне групе у властитој земљи или у другим земљама, током великог раздобља. Злоупотребом медија манипулише се другима тиме што им се „ставља у уста“ оно о чему најчешће не знају ништа, тако да показују постојање неке жеље, тражње, што, у ствари, одређују они који то и нуде.568 Од пропаганде треба разликовати моралну панику. То је социјални феномен претеране реакције медија, субјеката безбедности, државних и међународних институција или шире јавности на деловање појединаца или друштвених група, које може да буде и тривијалне 565 Требјешанин, Ж.: Речник психологије, стр. 377; Ђурић, Д.: Исто, стр. 410. 566 Ђорђевић, О.: Основи државне безбедности, ВШУП, Београд, 1987, стр. 113. 567 Милошевић, М.: Исто, стр. 192–194. 568 Стајић, Љ.: Исто, стр. 153; види и – Barsamian, D., Čomski, N.: Propaganda i javno mnjenje – Razgovori sa Noamom Čomskim, Rubikon, Novi Sad, 2006; Ђурић, Д.: Новинарска енциклопедија, БМГ, Београд, 1997, стр. 396–397; Чомски, Н.: Контрола медија – Спектакуларна достигнућа пропаганде, Рубикон, Нови Сад – Беокњига, Београд, 2009.

Угрожавање националне безбедности

203

природе, али се опажа као реалан друштвени проблем и озбиљна претња основним вредностима заједнице, што ствара (лажни и претерани) осећај опште угрожености.569 3.2.9.11.1.1. Спиновање Посебан вид пропагандног деловања је спиновање.570 Реч је о скупу психолошких техника којима се будући или прошли догађаји интерпретирају у времену, на месту и на начин којим ће се јавно мњење или циљна група убедити „за или против“ некога или нечега, а у корист стварних циљева пропагатора или наручиоца поруке, избегавајући његов лош публицитет. Спиновањем се баве тзв.: − спин мајстори (спинмастери) − самосталци који спинују у своју корист, да би ојачали позицију и остварили своје интересе (руководиоци у привредним, образовним, научним и сличним установама, државним органима, локалној самоуправи, друштвеним институцијама и сл.) и − спин доктори (спинменаџери) – професионални спинери (портпароли или саветници високих државника за односе са јавношћу, политички саветници и саветници за безбедност, писци политичких текстова и говора, по струци најчешће психолози, политиколози, новинари итд.); ангажују се индивидуално, односно као тимови (спин-тимови, спин-патроле, спин-бордови, спин-кухиње, спин-оркестри). Неке од битних карактеристика спин-доктора су: плаћени саветник за односе са јавношћу; неретко ради за своје клијенте независно од њихових ставова; професионални стратег чији су животни назори заправо назори његових клијената; фиксер (властитим утицајем или митом штити друге од руке закона); нема лична уверења, а верује само у сређивање ствари; не воли новинаре, осим уколико их не може искористити; добар је у демагошким слоганима; модерни Макијавели; жели утицај, способност да манипулише људима и да их наведе на оно што нису нужно желели да учине; ради иза кулиса, никада на отвореној позорници и крије се иза других; плаћени лобист, политички и медијски преговарач; уверава оне који уверавају: ради на творцима мишљења, уверавајући их да је оно што жели да они учине заправо њихова замисао; предлаже опције, наводећи клијенте да се одлуче за ону коју он преферира; креира политику; он је сена, невидљива рука; сјајан политички ум, са урођеном лукавошћу; ретко кад му понестане речи, ласкавац; помаже другима да избегну „коре банана“ у животу; од саме власти, више га занимају технике власти; у круцијално време кризе, циљ му оправдава средство.571

569 Овде није реч о намерном деструктивном деловању против циљне групе, већ о представљању проблема на начин којим се омасовљава осећај несигурности услед његовог постојања. Савремена морална панка најчешће је последица утицаја медија на формирање јавног мњења (паника, осуда или страх од болести лудих крава, птичјег и свињског грипа, интернет педофилије, организованог криминала, тероризма, светске економске кризе итд.), мада је реч о веома старом феномену (нпр., манија прогона вештица и вампира која је условила лов на вештице, инквизицију итд.). Опширније, у – Кораћ, С.: Морална паника и организовани криминал, Ревија за безбедност – стручни часопис о корупцији и организованом криминалу, година IV, број 2, Центар за безбедносне студије, Београд, 2010, стр. 132–149. 570 Синоними спиновања су: обмањивање, манипулисање, „извртање“ чињеница, „пеглање“ проблема и неистина, „увијање чињеница у обланду“, „сервирање информација у рукавицама“, „завртање (не)истине“, „вађење флека“ итд. 571 Кнежевић, В.: Спин доктори – медијски манипулатори, Литера, Бања Лука, 2006, стр. 20−21.

204

Саша Мијалковић: Национална безбедност

У свом деловању, спин доктори су потпомогнути медијима које контролишу на различите начине: тако што су они власници медија, тако што са власницима и уредницима медија имају заједничке интересе, тако што су поткупили, уценили или застрашили власнике и уреднике медија. Ситуација је повољнија уколико су у могућности да истовремено контролишу више медија посредством којих спинују. За то су погоднији писани медији, радио и телевизија, док је медијске куће и друштвене мреже на интернету теже контролисати. Истовремено, за спиновање су погоднији приватни (недржавни) медији. Државне информативне сервисе контролише држава, па у психолошко-пропагандне сврхе могу да их злоупотребе претежно државни органи, најчешће тајне службе тоталитаристичких режима.572 Спиновање се састоји од селективног приказивања чињеница које иду у прилог циљевима пропагатора, и то: − коришћењем „еуфемизама“ за приказивање „недоказаних истина“, позивањем на наводне одлуке и претходну сагласност високих званичника и ауторитета (непроверљиве или тешко проверљиве информације); − објављивањем лоше вести заједно са више добрих вести, давањем на значају мање важним догађајима на уштрб публицитета важних догађаја (сахрањивање лоших вести); − чувањем добрих вести за њихово објављивање у тренутку у којем је неопходно скренути пажњу јавности са лоших вести, измишљањем афера, сервирањем јавности „хлеба и игара“ кроз разне забавне (квизови, избори лепотица, спортски садржаји, ријалити емисије и сл.) медијске садржаје, како би се скренула пажња са проблема (психолошка диверзија); − политичким говорима који садрже резултате потајног испитивања ставова јавног мњења о предмету политичког говора, како би јавност чула оно што „воли и очекује да чује“ (вербално повлађивање); − вештим приказивањем личних и групних интереса као општих – државних и националних интереса (наметање лажних општих интереса); − пласирањем информација према више појединаца о планираним активностима и одлукама како би се испитала реакција и мишљење колектива (испитивање и припремање терена); − злоупотребом гласачког тела и органа управљања за доношење одлука које промовише пропагатор, и то: „поткупљивањем“ гласача (обећавањем и давањем мита, привилегија, унапређења); застрашивањем (претња разрешавањем с дужности, укидањем привилегија, отказом, премештањем на ниже радно место итд.), обмањивањем (серви572 Законско уређивање рада медија има и сврху спречавања злоупотреба. На пример, рад јавног медијског сервиса у Републици Србији заснива се на начелима: истинитог, непристрасног, потпуног и благовременог информисања; независности уређивачке политике; независности од извора финансирања; забране сваког облика цензуре и незаконитог утицаја на рад јавног медијског сервиса, редакције и новинара; примене међународно признатих норми и принципа, а нарочито поштовања људских права и слобода и демократских вредности и поштовања професионалних стандарда и кодекса. Чан 4 Закона о јавним медијским сервисима, Службени гласник РС, број 83/2014. С тим у вези, уредник и новинар дужни су да с пажњом примереном околностимa, пре објављивањa информације која садржи податке о одређеној појави, догађају или личности провере њено порекло, истинитост и потпуност, да преузете информације, идеје и мишљења пренесу веродостојно и потпуно, а ако се информација преузима из другог медија – да наведу и назив тог медија. Члан 9 Закона о јавном информисању и медијима, Службени гласник РС, број 83/2014.

Угрожавање националне безбедности

205

рањем лажи, полуистина и селекцијом истина ради убеђивања у исправност доношења одлуке), подршком истомишљеника итд. Наведене методе се користе у оквиру пет познатих типова спиновања: − предспиновање – медијска припрема аудиторијума за нешто што ће се тек догодити или сазнати; − постспиновање – накнадно улепшавање и повољно представљање предузетих активности и наступелих последица; − торнадо-спин – покушај да се интересовање медија привуче са важног на догађај или детаљ који суштински није вредан пажње; − контрола кризе – преусмеравање пажње медија у односу на оно што измиче контроли; − ограничавање штете – бављење оним што је већ измакло контроли како би се избегла још већа штета и како би се умањио доживљај причињене штете.573 У политичком спиновању се најчешће злоупотребљавају медији, захваљујући чијој пропаганди су стварани и уништавани друштвени покрети, оправдавани ратови, промовисане одређене идеолошке струје, па им је чак дата и улога „произвођача истине и стварности“. У том смислу, најчешће и најефикасније стратегије медијске манипулације су: − преусмеравање пажње − стратегијом дистракције (континуираног ометања пажње пласирањем безначајних информација) одвраћа се пажња јавности од важних питања и промена о којима одлучује политичка и економска елита и спречава јавно интересовање за основна сазнања из науке, економије, психологије, неуробиологије и кибернетике; − стварање проблема па нуђење решења – стратегијом „проблем−реакција−решење“ ствара се проблем, „ситуација“ која изазива реакције у јавности, након чега се нуде решења којима би се, у нормалним околностима, јавност противила; − стратегија поступности промена – приморавање јавности да прихвати неприхватљиво, тј. наметање поступног прихватања промена, на „капаљку“ и по потреби, у дужем времену. Крајњи исход је жељена промена која би, да се догодила у кратком року, изазвала бурне реакције; − стратегија одлагања – представљање непопуларних одлука као „болних, али нужних“, како би се задобила сагласност јавности за будуће промене. Лакше је прихватити будућу жртву, него тренутно жртвовање, а јавност има више времена да се навикне на идеју промене и да је на крају прихвати са резигнацијом, у очекивању да ће се све „сутра поправити“; − употреба дечјег језика – коришћење говора, аргумената, ликова и нарочито дечје интонације јер ће одговор или реакција, због сугестије, врло вероватно бити лишена критичког осећаја, као код деце; − злоупотреба емоција – за изазивање „кратког споја“ у процесу разумног просуђивања, кроз приступ несвесном за имплементирање и прихватање идеја, жеља, брига, бојазни или принуда, или пак индуковање одређених понашања;

573„Спиновање“, http://posmatrac.rs/spinovanje/, доступно 3. фебруара 2015.

206

Саша Мијалковић: Национална безбедност

− држање јавности у незнању и просечности – како би јавност постала неспособна да разуме технологије и методе које се користе за њихову контролу и поробљавање; − охрабривање јавности да буде задовољна својом просечношћу – кроз промоцију става у јавности да је модерно и пожељно бити глуп, вулгаран и необразован; − стварање осећаја кривице – усмеравањем појединца да верује како је он једини кривац за властиту несрећу (због неуспеха своје интелигенције, своје неспособности или недовољног труда), чиме се „брише“ кривица система и изостаје реакција грађана и побуна против система; − упознавање појединца боље него што он познаје самог себе – тиме што заслугом биологије, неуробиологије и практичне психологије, „систем“ има приступ напредном знању о човеку на физичком и на психичком плану, боље разуме обичног човека него што он познаје сам себе, чиме поседује више контроле и има већу моћ над појединцем него што појединац има над самих собом.574 Бројни су примери спиновања, а неки од најпознатијих (у односу на нашу земљу и наш народ) су „случај Маркале“ у Сарајеву и „случај Рачак“ на Косову и Метохији.575 3.2.9.11.2. Субверзивна дејства обавештајних служби Обавештајна служба је специјализована организација државног апарата која специфичним методама и средствима спроводи обавештајне, безбедносне, субверзивне и друге активности, с циљем заштите националне безбедности и реализације националних стратешких циљева, као и заштите сопствених интереса. Дакле, поред обавештајних активности (прикупљање обавештајних података о тајнама противника с циљем реализовања виталних националних интереса), безбедносних активности (контраобавештајне активности на заштити тајних података сопствене државе, заштити виталних државних органа и институција и спречавању деловања противничких обавештајних служби на домаћој територији; заштита уставног поретка; обезбеђење одређених личности и објеката и против­теро­ри­стичка дејства), обавештајне службе примењују и тзв. субверзивна дејства која се неретко везују за поступке примене силе у међународним односима.576 Тајне акције обавештајних служби реализују се методама: − агената од утицаја, најчешће политичара, новинара, официра, дипломата, пословних људи, истакнутих стручњака, забављача, владиних функционера, политичких лидера у власти и опозицији који из идеолошких побуда или веровања да својој 574 Chomsky, N.: “10 Strategies of Manipulation” by the Media, http://noam-chomsky.tumblr.com/ post/13867896307/noam-chomsky-10-strategies-of-manipulation-by, доступно 16. априла 2015. 575 У првом случају, оружане снаге босанских Срба су лажно оптужене да су 1994. и 1995. године гранатирале сарајевску пијацу и убиле укупно 105 и раниле укупно 234 цивила, што је био повод за НАТО бомбардовање Републике Српске и довело до потписивања Дејтонског споразума. У другом случају, српске оружане снаге су лажно оптужене за масакрирање албанских цивила, што је био повод за НАТО агресију на Југославију 1999. године и за потписивање Кумановског споразума. У оба случаја је накнадно утврђено да је реч о спиновању и о лажном оптуживању српских оружаних снага (у првом да су гранатирање заправо извршиле бошњачке – муслиманске оружане снаге, а у другом да су мртва лица заправо албански терористи који су страдали у оружаним сукобима са српским оружаним снагама, а потом пресвучени у цивилна одела). Међутим, истина је утврђена тек након што су пропагатори постигли своје циљеве. 576 Мијалковић, С., Милошевић, М.: Исто, стр. 15−18, 320. Практичне аспекте субверивних дејстава види, у – Ронин, Р.: Обавештајни рад, Службени гласник и Факултет безбедности Универзитета у Београду, Београд, 2009.

Угрожавање националне безбедности

207

земљи чине добро, раде за страну службу; с обзиром на то да је реч о појединцима који ће временом у својој земљи постати значајне личности, па и високи државни званичници, предмет су детаљне и веште процене и селекције обавештајних служби. Када постану утицајни, службе ће их активирати и инструисати у повлачењу политичких потеза и доношењу политичких одлука, рачунајући на њихову идеологију, схватања о потреби везивања будућности своје државе за страну земљу, уцењујући их компромитујућим материјалом из приватног живота, рачунајући на њихову осветољубивост, среброљубље и слично; − фракција и група, тако што се дискретним помагањем опозиционим групама и фракцијама у организационом, функционалном, финансијском и другом смислу тежи њиховој афирмацији у систему политичке власти, како би се преко њих утицало на вршење и обликовање политичких процеса; овај метод се користи за изазивање и управљање друштвеним кризама злоупотребом постојећих друштвених проблема како би се сломио постојећи и успоставио нови режим, али и за превратничка дејства организовањем или помагањем у изненадном рушењу политичке власти, при чему се дестабилизација земље користи за државни удар, пуч или оружану побуну; − пласирања информација и дезинформација (преко медија, агената од утицаја и на други начин) ради дискредитовања одређеног функционера или стицања поверења јавности у њега, с циљем вршења утицаја на владајуће снаге; − фалсификата „лажирањем“ поверљивих докумената, мемоара, сведочења пребега и других докумената с циљем дискредитовања одређене државе, покрета, режима, појединаца из врха власти или ради придобијања савезника577 и − насиља и претњи насиљем (тзв. специјалне операције и побуњеничка дејства) где се, ради остваривања циљева тајних, субверзивних дејстава, директно или индиректно примењују или подржавају одређени видови политичког насиља: тероризам, диверзија, саботажа, оружана побуна, грађански рат, изазивање међународне војне интервенције.578 Од мноштва активности обавештајних служби треба разликовати шпијунажу (ухођење), илегалну конспиративну активност обавештајне службе, која се састоји у тајном или потајном (прикривеном), односно на преваран начин извршеном прикупљању тајних података о страним државама, војним блоковима и међународним организацијама. Подразумева прикупљање података агентурним методом, уз обавезни елемент иностраности. Субверзивном шпијунажом сматра се необавештајна активност чији је циљ изазивање разних облика страха, дефетизма и неповерења у сврсисходност 577 Прибегава се и фалсификовању историје, и то неретко научним и популарним публикацијама које се позивају на (наводно) званична (такође фаслификована) документа државних органа. Такав материјал се често комбинује са идеолошко-политичком индоктринацијом, чиме се стварају историјске заблуде, па се неистина неретко прихвата и не разликује од истине. Пример тумачења истих историјских чињеница од „потпуно црног“ до „потпуно белог“ јесте приказивање четничког покрета у Другом светском рату у опсегу од ослободилачке војске до сарадника непријатеља. Један од најпознатијих фалсификата су „Протоколи сионских мудраца“. Идеја ове књиге је пропагирање теорије о ционистичкој завери, односно о завери јеврејског владања светом. Ту су изнета имена најутицајнијих Јевреја, њихова контрола над збивањима у свету и записници са наводних тајних јеврејско-масонских састанака. Заправо, реч је о спиновању против Јевреја (антисемитизам), које је осмислио и 1903. године јавности пласирао извесни Матвеј Головински, обавештајни официр царске Русије (ОХРАНА). Између осталог, ова пропаганда је у извесној мери допринела и Холокаусту у Другом светском рату, а многи сматрају и терористичком нападу на Светски трговински центар 11. септембра 2001. године. 578 На основу текста: Тодоровић, Б., Вилић, Д.: Исто, стр. 67–74.

208

Саша Мијалковић: Национална безбедност

пружања отпора оним снагама које предузимају такву подривачку делатност. Карактерише је изузетна агресивност и мешање у унутрашње ствари других земаља ради њихове дестабилизације.579 Одлуку о избору и примени субверзивних метода доносе искусни експерти за извођење тајних акција, на основу темељних обавештајних истраживања, резултата обавештајних студија, процена и одлука политичких ауторитета. До конкретних циљева често је могуће доћи на више начина или комбинованом применом више (и)легалних метода, снага и средстава.

3.2.9.12. Веза политичког и организованог криминала Између политичког и организованог криминала постоје извесне разлике и сличности: у ужем одређењу, организовани криминал је илегално-лукративна делатност криминалних групација заснована на извесној сарадњи са представницима државне власти; истовремено, политички криминал у ширем смислу подразумева и тзв. криминал владајућих као вид злочина злоупотребе моћи, што је и бављење носилаца власти (организованим) криминалом. И поред бројних сличности, између ових феномена постоје суштинске разлике које је најзгодније приказати елаборирањем дихотомије и везе тероризма и организованог криминала.580 С једне стране, традиционална разлика између терориста и класичних криминалаца све више ишчезава. Криминалци у појединим случајевима прибегавају политичком насиљу да би заплашили владине службенике, а терористи прибегавају методама организованог криминала не би ли стекли профит. И једни и други настоје да се баве политиком или да стекну политички утицај не би ли заштитили своје циљеве и интересе. И једне и друге одликује изузетна организованост, мултиманифестност деловања и вишедимензионалност последица.581 Управо због тога се стиче утисак да између организованог криминала и тероризма и нема значајнијих разлика. Ово тим пре што неке доминирајуће заједничке карактеристике, као што су насиље, организованост, тајност деловања, међународна димензија, извесне везе са политичким фактором итд., „бацају сенку“ и у други план стављају суштинске разлике ових феномена. Оваквој конфузији доприносе још и дијаметрални ставови научне и стручне јавности: према једном, тероризам је један од облика организованог криминала; према другом схватању, коме се и ми приклањамо, реч је о два 579 Мијалковић, С., Милошевић, М.: Исто, стр. 139. Према нашем праву, шпијун је лице које тајне војне, економске или службене податке или документе саопшти, преда или учини доступним страној држави, страној организацији или лицу које им служи или за страну државу или организацију ствара или руководи обавештајном службом у Србији или ступи или ради за страну обавештајну службу. Види кривично дело Шпијунажа (члан 315 КЗ РС). 580 Мијалковић, С.: Дихотомија организованог криминала и тероризма из угла националне безбедности, Ревија за безбедност – стручни часопис о корупцији и организованом криминалу, број 12, Центар за безбедносне студије, Београд, 2008, стр. 39–45. 581 Примери за то су бројни: атентати на судије који су судили припадницима сицилијанске мафије, терористичка „бомбашка пракса“ картела „Меделин“ ради приморавања владе да промени екстрадициону политику (само у једном нападу на суд убили су једанаесторо судија Врховног суда) итд. Супротно, „Светлећа стаза“ у Перуу профитирала је штитећи узгајиваче и дистрибутере дроге од владиних снага, а Војска Шана из Бурме је током више година прерасла из револуционарне организације у нарко-картел. Viotti, P. R., Kauppi, M. V.: Исто, стр. 173–175; Friedrichs, J.: Fighting Terrorism and Drugs – Europe and International Police Cooperation, Routledge, London, 2008.

Угрожавање националне безбедности

209

суштински различита феномена. Разлога за други став је више, па ћемо се потрудити да их, кроз краћи осврт, елаборирамо.582 Мотив криминалног удруживања и деловања је најзначајнија разлика: у случају организованог криминала, то је богаћење стицањем противправне имовинске користи, односно стицањем легалног профита ангажовањем криминалних група и организација на легалним тржиштима добара и услуга; терористи се удружују и делују на бази заједничке идолошко-политичке платформе, ради промене националног или међународног правног и политичког поретка и преузимања власти. Додирна тачка ових безбедносних претњи у погледу мотива и циљева је политичка моћ. Међутим, она је организованом криминалу неопходна ради избегавања кривичног прогона и задржавања имовине која је незаконито стечена (што се постиже корумпирањем носила власти, односно непосредним инфилтрирањем својих представника у структуре државних органа и у власт), док је терористима неопходна за преобликовање друштвеног и политичког поретка по својој визији. Даље, у погледу носилаца угрожавања безбедности, организовани криминал увек подразумева криминално удруживање и удружено злочиначко деловање. Тероризам се, по правилу манифестује као примена насиља од стране група и организација које су окупљене око колективне идеологије и логистике. Међутим, теоретски и у кривичноправном смислу, тероризам може да буде и акт политичког насиља појединца. Такође, организовани криминал и тероризам се разликују и у погледу типологије жртава према којима су, непосредно или посредно, усмерене њихове криминалне активности. Непосредне жртве организованог криминала су појединци који имају непосредан однос са криминалним удружењем (клијенти, конзументи роба и услуга, „пословни партнери“, непријатељи из света криминала и сектора безбедности), док су непосредне жртве тероризма симболичне и насумичне мете, представници државе или међународне заједнице. Што се тиче тзв. посредних жртава, у погледу организованог криминала то су национални и међународни економски и финансијски систем, док је у погледу тероризма реч о држави и уставном поретку, односно о међународној заједници и поретку. Када је реч о односу према држави, организовани криминал настоји да обезбеди привилеговани положај и заштиту од кривичних санкција, и то чини првенствено на прикривене и ненасилне начине (корупцијом, инфилтрирањем у државни апарат), евентуално селективним сукобљавањем. С друге стране, терористи делују против постојећег државног уређења и то чине отвореном применом насиља.583 Због тога постоји и разлика у погледу „видљивости“ последица деловања. Код терориста, оне су „видљиве“ за јавност, чиме се постижу ефекти „преношења поруке“ и изазивања страха и панике, те притисака терориста на политичке одлучиоце.584 Истовремено, организовани криминал тежи прикривању постојања, деловања и избегавању правде. 582 Према: Mijalković, S.; Bajagić, M.: Contemporary Organized Criminality and Terorism: Similarities and Diferences, Suprotstavljanje organizovanom kriminalu – pravni okvir, medjunarodni standardi i procedure, Kriminalističko-policijska akademija, Beograd, 2013, str. 159−170. 583 Добро организоване и велике криминалне групе често тероришу локално становништво, представнике привреде и локалних власти спровођењем „друштвене регулације прописивањем норми понашања“, „дељењем правде“, континуираним застрашивањем, кажњавањем непослушних, рекетирањем грађана итд. Међутим, то није тероризам и нема идеолошку позадину. 584 Неретко се по извршеном терористичком нападу истовремено огласи више терористичких организација које прихватају одговорност за напад, иако са њим немају никакве везе.

Саша Мијалковић: Национална безбедност

210

НОСИОЦИ

Табела 10 – Круцијалне разлике организованог криминала и тероризма КРИТЕРИЈУМИ ДИСТИНКЦИЈЕ МОТИВИ

ОРГАНИЗОВАНИ КРИМИНАЛ лукративни (материјални)

ЦИЉЕВИ

профит, имунитет од кривичног санкционисања

идеолошко-политички промена уставног поретка, промена власти, антиглобализам и дезинтеграција међународног поретка

−

појединци

ПОЈЕДИНЦИ

ЖРТВЕ

КОЛЕКТИВИ

ТЕРОРИЗАМ

групе, организације, удружења група и организација, државе, савези држава

НЕПОСРЕДНЕ

појединци који имају непосредан однос са криминалним удружењем

симболичне и насумичне мете, представници државе или међународне заједнице

ПОСРЕДНЕ

национални и међународни економски и финансијски систем

држава и уставни поредак, међународна заједница и међународни поредак

корупција, инфилтрација, селективно сукобљавање ненасилни, селективно насиље

сукобљавање, промена уставног уређења, промена власти, заузимање власти насилни, селективно и неселективно отворено насиље

ОДНОС ПРЕМА ДРЖАВИ ДОМИНАНТНИ МЕТОДИ ВИДЉИВОСТ ПОСЛЕДИЦА ДЕЛОВАЊА ТРАЈАЊЕ ДЕЛОВАЊА

тежња ка невидљивости последица деловања

тежња ка видљивости последица деловања

трајно постојање и деловање

МИЉЕ ЗЛОЧИНАЧКОГ ДЕЛОВАЊА

национална и међународна легална и илегална тржишта добара и услуга

ОДНОС ЈАВНОСТИ

неодобравање

до постизања и деолошко-политичких циљева национална и међународна политика и међународни војно-политички односи подељени ставови јавности (неодобравање − симпатизерство и подржавање)

РАСПРОСТРАЊЕНОСТ

постоји у свакој држави

не постоји у свакој држави

У погледу временског периода у којем ће деловати, криминалне групе и организације су трајне и оснивају се ради деловања у дужем и унапред неодређеном периоду.585 За разлику од њих, терористи делују до постизања зацртаних идеолошко-политичких циљева. Након тога престају са постојањем и деловањем (тзв. распуштање терористичких организација) или мењају облик деловања (постају војно, полицијско, обавештајно или друго тело сектора безбедности, односно представници власти – парламентарци, државни функционери, дипломате и сл.). У погледу миљеа злочиначког деловања, организовани криминал генерално „оперише“ у оквиру тзв. националних и међународних легалних и илегалних тржишта добара 585 Престанак деловања најчешће се везује за хапшење челника и припадника групе, односно за њихово страдање у обрачунима са полицијом или са „конкуренцијом“. Нису непозната ни преструктурирања организација њиховим уситњавањем, припајања већим или удруживањем са другим групама итд.

Угрожавање националне безбедности

211

и услуга.586 За разлику од њих, терористи делују у сферама националне и међународне политике и међународних војно-политичких односа, настојећи да постану равноправна и легитимна страна у сукобу, преговорима и одлучивању. Различити су и односи и ставови јавности према овим претњама. Генерално, јавност не одобрава „мафију“ која генерише извесну дозу несигурности. Супротно томе, и поред створеног осећаја колективне параноје и страха од тероризма, део јавности неретко не само да симпатише, него и подржава терористичке покрете и организације. Најзад, у погледу геопросторне распростањености, организовани криминал постоји у готово „сваком кутку“ земљине кугле и у различитим обимима и облицима, заступљен је и у богатим и сиромашним, и у малим и у великим државама. Срећом, то не може да се каже за тероризам кога су, у овом тренутку, поштеђене многе земље. Настојање да се укаже на круцијалне разлике, несвесно „појачава“ слику сличности организованог криминала и тероризма, између којих се све више губе извесне феноменолошке различитости. Међутим, суштинских етиолошких разлика на релацији стицање имовинске користи ради богаћења наспрам идеолошко-политичког насиља ради политичких промена, увек ће бити. Ако ни по чему другом, управо ће мотиви злочиначког деловања бити доминантан критеријум разликовања и раздвајања организованог криминала од тероризма. Однос организованог криминала и тероризма је мултиваријантан и генерално се испољава кроз два вида, као кооперативни и конфликтни. Наравно, трећа је ситуација пaралелизма, у којој не долази ни до каквих односа и у којој се организовани криминал и тероризам одвијају и постоје независно један од другог (паралелно). Најзад, врхунац у односу организованог криминала и тероризма је свакако метаморфоза трансформација једног у други вид безбедносне претње.587 У ситуацијама „паралелизма“ („нула-односа“) нема веза између носилаца организованог криминала и тероризма, већ долази до феноменолошких (мутационих) промена у тактици деловања организованих криминалних скупина, односно терориста. У таквим ситуацијама најчешће: − организовани криминал, са израженим политичким аспира­цијама, прибегава тероризму како би непосредно дошао или довео своју „политичку струју“ на власт, односно како би кроз разрачунавање са припадницима и руководиоцима сектора безбедности или применом терористичког насиља према грађанима приморао државу да промени своју криминалну и казнену политику; − терористичке организације предузимају извесне организоване криминалне активности, како би обезбедиле материјална средства и оружје за извођење терористичких аката. Кооперативни односи манифестују се кроз неколико типова сарадње, и то као: − пријатељска сарадња, која је искрена и неимовински мотивисана и која може да се креће у опсегу од лабаве сарадње, па до озбиљнијег удруживања – симбиозе; а до које најчешће долази у случајевима када: 586 Реч је о незаконитој производњи, набављању, стављању у промет и посредовању при робноновчаној размени легалне и нелегалне робе, незаконитим пружањем или посредовањем у пружању легалних и нелегалних услуга и улагањем „прљавог новца“ у илегалне и легалне привредно-финансијске послове. 587 Мијалковић, С.: Псеудо-Република Косово – „Царство“ организованог криминала и тероризма, Србија – отимање Косова, Институт политичких студија, Београд, 2012, стр. 153–181.

212

Саша Мијалковић: Национална безбедност

− организовани криминал својим илегално стеченим профитом финансира терористичке групације, или преко фасадних предузећа и офшор компанија посредује у финансијским трансакцијама терориста и финансијера; − организовани криминал кријумчари наоружање и опрему за потребе терористичких покрета, односно кријумчари стране плаћенике и терористе до земље у којој делује терористичка организација; − терористичке организације, извођењем терористичких активности и другим парамилитаристичким дејствима, штите организовани криминал и њихове активности од реакције служби безбедности; − интересна сарадња, када организовани криминал и тероризам имају заједничке интересе, односно када се њихови интереси сусрећу. Стога се и манифестују као: − тржишни тип сарадње, који се одвија по „законима понуде и тражње на криминалном тржишту“ (нпр., организовани криминал продаје оружје терористима, терористи „по наруџбини“ елиминишу противнике организованог криминала из сектора безбедности итд.) и − тип сарадње из нужде, када долази до облика сарадње и удруживања ради избегавања правде, односно тзв. избегавања одмазде државе (нпр., заједнички „рат“ организованог криминала и тероризма против државе). Код оваквих типова сарадње стране не морају да имају заједничку идеологију, нити исто етничко порекло; − (псеудо)патриотска сарадња, када се сарадња остварује из тзв. виших интереса, какво је нпр., национално ослобођење, стварање нове државе, стицање извесне аутономије у оквиру државе итд. (сарадња албанских терориста и албанског организованог криминала на подручју Космета и у дијаспори), а на бази заједничке идеологије и етничког порекла; − диригована сарадња, до које долази на основу инструкције трећих субјеката који контролишу и могу да утичу на терористичке и организоване криминалне скупине (нпр., сарадња по захтеву служби државе спонзора тероризма или државе хегемона која спроводи субверзивна дејства и сл.) и − мешовити тип сарадње, комбинацијом наведених типова сарадње. Конфликтни односи настају због сукоба интереса или прекида сарадње терористичких и криминалних организација, када долази до освете једне стране (нпр., организовани криминал престаје да доставља оружје терористичким покретима и да их финансира; једна од страна је остварила извесну сарадњу са државним снагама безбедности, на штету друге стране; припадници једне скупине су стекли статус сведока сарадника (покајника) у кривичном поступку против друге скупине; терористичка организација је почела да купује оружје од друге криминалне организације итд.). Најзад, нису ретке ни ситуације метаморфозе организованог криминала у тероризам, и обрнуто. До тога посебно долази у условима конфликтних ситуација које ескалирају оружаним насиљем (оружане агресије, грађански ратови, оружане побуне, тероризам масовних размера). Наиме, на подручјима које су захваћене ратом, поред регуларних оружаних снага, делују и разне паравојне и терористичке формације које су основале или у чијим су редовима целе криминалне групе. Реч је о скупина-

Угрожавање националне безбедности

213

ма које су се, пре оружаног конфликта, бавиле организованим криминалом. Поред учешћа у оружаној борби, овакве формације неретко злоупотребљавају конфликтну ситуацију и криминално делују вршећи крађе, тешке крађе, изнуде, разбојништва и разбојничке крађе, отмице, рекет и слично. Исте групе неретко грубо крше међународно ратно и хуманитарно право, па нису ретки случајеви приписивања ратних злочина организованим криминалним групама које делују под „маском“ патриотских добровољачких (а заправо терористичких) јединица. У таквим ситуацијама је реч о метаморфози организованог криминала у тероризам. По престанку насиља, терористичке групе опет прерастају у мафијашке скупине, а њени челници неретко постају високи државници. Нарко-тероризам, о чему је било речи, вероватно је најбољи пример метаморфозе и симбиозе органи­зо­ва­ног криминала и тероризма. Иначе, одредница „нарко-тероризам“ везује се за серију терористичких активности кријумчара дроге, побуњених герилских трупа и парамилитарних јединица сељака које су, као вид посебног унутрашњег сукоба, угрозили суверенитет државе и националну безбедност, али и безбедност међународних региона. У питању је била ескалација насиља традиционалних револуционарних група у Колумбији, осамдесетих година прошлога века (нпр., Fuerzas Armadas Revolucionarias de Colombia – Револуционарне оружане снаге Колумбије и Sendero Luminozo – Светлећа стаза / Блистави пут) због трговине дрогом. Криминалне мреже у контексту герилских, ослободилачких и сецесионистичких покрета подржавају тероризам због тога што он дестабилизује власт, омогућава „симбиотски“ однос друштва и криминала и увећава им финансијску моћ.588 Исправност бројних изнетих теза о нарко-тероризму, сарадњи и метаморфози у односу предметних безбедносних претњи потврђују и везе албанског организова­ног криминала са терористичком тзв. Ослободилачком војском Косова и Албанском националном армијом, али и мноштвом других терористичких организација које делују на Космету, а које имају атрибуте нарко-тероризма. Наиме, део организованих криминалних структура прерастао је у терористичке организације. Истовремено, део албанског организованог криминала је пружао финансијску помоћ терористичким организацијама од профита стеченог кријумчарењем дроге, оружја и украдених аутомобила, кријумчарењем миграната, трговином људима, проституцијом и рекетирањем привредника и 588 Седамдесетих година прошлога века створена је спона и између побуњеничко-терористичких и организованих криминалних група у Либану и Златном троуглу. Нарко-тероризам је постао највећи узрок политичких сукоба, јер су криминалци желели да преузму власт у име „борбе за једнакост у социјалној револуцији“. Организовани криминал и терористи преузимају на себе одређивање главних интереса државе и користе агресивни нацио­нализам, а кључ за успех или пропаст нарко-побуњеничког језгра је стварање легитимитета. Модус нарко-тероризма је, између осталог, и уништавање противника употребом насиља ради избегавања кривичне одговорности, стицања финансијске користи и промене власти. Примарне последице тога су убијени министри, полицајци, судије, новинари, председнички кандидати, отмице, саботаже изборних кампања, бомбардовање инсталација које припадају струјним компанијама, рекетирање сељака–узгајивача коке и производних лабораторија, систематска контрола друштва употребом тероризма, учешће трговаца дрогом у градским владама и законодавној власти, корумпирање политичара новцем стеченим трговином дрогом. Секундарне последице су вишеструке, од слабљења државе, губљења поверења у министарства „силе“, пада политичког кредибилитета земље у међународној заједници, повећања економ­ског ризика за страна улагања, масовног урушавања људских права и слобода, до урушавања економске, енергетске и социјалне безбедности, друштвено-економских последица услед пласирања „прљавог новца“ у легалне послове (нпр., куповином земље утичу на стопу запослености, инфлацију, миграције људи, а увођењем паравојних формација угрожавају уставна права) и геноцида. Bibes, P.: Transnational organized Crime and Terrorism, Journal of Contemprorary Criminal Justice, August, 2001, у: Погледи – одабрани текстови из стране криминалистичко-безбедносне литературе, број 2, Полицијска академија, Београд, 2003, стр. 17–27.

214

Саша Мијалковић: Национална безбедност

становништва у земљи и иностранству; наоружавао их прокријумчареним оружјем из Албаније и других земаља; кријумчарио је терористе „добровољце“ и „плаћенике“ из исламских земаља на Космет. Осим тога, истим средствима финансирани су откуп кућа и имања неалбанског становништва; приватизација српских предузећа и лобирање и корумпирање представника међународних организација за независност Космета. Најзад, анархија која је настала експанзијом тероризма омогућила је даљи развој организованог криминала.589 С друге стране, после обуставе масовних терористичких операција, из редова терористичких организација регрутовани су чланови, па и „босови криминалних организација мафијашког типа“. Истовремено, неколико њих постали су „елитни политичари“, па и највиши функционери „псеудодржаве“ Косово, док су припадници терористичких и криминалних група постали припадници и руководиоци (псеудо)система безбедности Републике Косово, а део терориста је прешао или се вратио у сектор организованог криминала.590 Кумулативни ефекти деструктивног деловања организованог криминала и тероризма, које подржавају поједине националне политичке струје и центри међународног политичког одлучивања, свакако да вишеструко превазилазе њихове појединачне ефекте. Ово тим пре што организовани криминал и тероризам постају неформални центри финансијске и политичке моћи који, злоупотребљавајући званично деловање легалних политичких организација, уз системску корупцију, теже да прерасту у међународне центре моћи. То доказује да спрега организованог криминала, тероризма и политике има капацитете и моћ којима угрожава националну, па и регионалну безбедност. Због тога су државе у супротстављању тим појавама нужно упућене на међународну сарадњу, а борба против тероризма је често и супротстављање организованом криминалу, и обрнуто.

3.2.10. Еколошки ризици и претње Еколошки ризик је ризик за биолошки опстанак човека и његове животне средине, који настаје из процеса загађивања животне средине.591 Аналогно томе, еколошка претња је појава којом се у значајнијем обиму угрожава животна средина, при чему се настале последице рефлектују на безбедност човека, државе, међународних региона или планете. 589 Мијалковић, С., Ђиновић, Р.: Исто; Ћирић. Ј.: Косово и Метохија – идеално место за организовани криминал, Космет – Гордијев чвор, Институт за упоредно право, Београд, 2008, стр. 193–215. 590 Иначе, доминантне вође ових криминалних кланова имају пуно заједничких особина: били су идеолошки терористи током деведесетих година; прошли су терористичко деловање и изводили сурове терористичке акције, а у време рата и ратне злочине, због чега су били предмет истрага, или су оптужени од стране Хашког трибунала; били су најутицајнији команданти Ослободилачке војске Косова; неки од њих били су чланови политичког преговарачког тима Албанаца у Рамбујеу; под протекторатом међународне заједнице на Косову и Метохији основали су и створили најснажније парламентарне странке; двојица главних вођа мафијашких, односно терористичких организација били су премијери привремене владе Косова и Метохије. Њихово најближе окружење, за које се основано сумња да су вође кланова, или су на челу неке привремене институције, били су истакнути команданти Косовског заштитног корпуса и њених структура или су председници и потпредседници политичких партија, оснивачи и шефови Косовске националне информативне службе и њених наследница, „угледни и успешни“ бизнисмени итд. То доказује да су организовани криминал и тероризам на Космету суплементарне – допуњујуће категорије. Исто. 591 Економска и пословна енциклопедија, стр. 278.

Угрожавање националне безбедности

215

То су последице угрожавања животне средине, о чему је већ било речи. Ширег су обима и садржаја од често коришћене синтагме „загађивање животне средине“, под чим се подразумева „уношење у неку средину или јављање у њој материја које непосредно или посредно узрокују погоршање квалитета те средине на начин који је штетан за човека и друге организме“.592 Симболично се називају и опасностима без видљивог непријатеља. Промене природног окружења могу да буду изазване природним законима, услед промене јачине магнетног поља, тектонских промена, поплава, суша, клизишта, земљотреса, цунамија, ерупција вулкана, урагана и торнада, осцилације нагиба ротационе осе Земље итд. Даље, еколошке промене изазване су и активностима људи (што обухвата и појаве техничко-технолошког порекла) јесу: климатске промене; промене у атмосфери кроз смањење озонског омотача; повећање оскудице залиха питке воде и загађење водних ресурса; промене у својствима и функцијама земљишта, укључујући флору и фауну – смањење биолошке разноврсности, повећање оскудице плодног земљишта, неконтролисана сеча шума и повећање тражње одређених енергената. Ове промене доводе до глобалног загревања, отопљавања глечера, ледника и вечитог леда, повећања нивоа мора, глобалног повећања кишних падавина и киселих киша, урагана и тропских олуја, суша, тропских болести, ефекта стаклене баште итд.593

Слика 8 − Животна средина као објект и извор угрожавања безбедности Генерално, сви проблеми на релацији угрожавање животне средине – национална безбедност могу се описати као: оскудност или недовољност животне средине као узрок политичке нестабилности и конфликата; деградација животне средине као по592 Мастило, Н.: Исто, стр. 131. 593 Арежина, В.: Еколошке миграције, Политичка ревија – часопис за политикологију, комуникологију и примењену политику, број 4, Институт за политичке студије, Београд, 2006, стр. 970–974.

216

Саша Мијалковић: Национална безбедност

следица рата или припреме за рат; деградација животне средине као претња људском здрављу и благостању и интервенционизам на пољу ублажавања деградације животне средине који може узроковати рушење врховне власти, што такође може бити питање безбедности, узимајући у обзир традиционалну забринутост за државну независност и аутономију.594 Претње и изазови с којима ће многе земље морати да се суоче у блиској будућности укључују: повећан број становника; оштећење озонског омотача; климатске промене због емисије гасова с ефектом стаклене баште (промена интензитета падавина) и глобално загревање; неадекватно управљање радиоактивним отпадом (питање нуклеарне безбедности); природне катастрофе: поплаве, клизишта, земљотреси; загађење нафтом и цурења; недостатак и загађење површинских и подземних вода; повећано коришћење међународних река; ерозија земљишта; нестајање шума; губитак биодиверзитета; загађења животне средине идустријским развојем; одлагање опасног отпада; безбедност хране; „еколошке миграције и избеглице“; експанзија сиромаштва и повећање разлика и јаза између богатих и сиромашних595, као и еколошка дискриминација.596 Истовремено, најзаступљенији видови угрожавања животне средине у Републици Србији су: неконтролисано експлоатисање природних ресурса; неодговарајуће складиштење отпадних вода и гасова, чврстог и опасног отпада; употреба застареле и прљаве технологије; несистематичан мониторинг животне средине; природне непогоде и инфилтрација организованог криминала у послове складиштења и рециклирања отпада. Последице угрожавања животне средине су различите, а могу да буду материјалне и нематеријалне, односно поправљиве и непоправљиве. Код материјалних последица настало чињенично стање може се квантификује у новчаном износу. Настала штета може да буде: – директна, тј. номинална штета на конкретној вредности или добру (нпр., вредност уништене пшенице на поплављеном или изгорелом житном пољу, вредност јелена-мете криволоваца, вредност рибе која је угинула загађењем реке); – измакла добит, која би се остварила да није настала појава која је узроковала директну штету (нпр., вредност туристичко-ловачког аранжмана странца који би платио одстрел јелена капиталца, вредност рибљег фонда који би настао размножавањем угинуле рибе) и – индиректна, као рефлексија директне штете и измакле добити на животни стандард становништва и економски систем земље (нпр., пропадање пољопривреде, туриз594 Terriff, T., Croft, S., James, L., Morgan, P. M.: Исто, стр. 118. 595 Индикатори људске безбедности у Србији – Извештај за 2005–2006, Фонд за отворено друштво, Београд, 2007, стр. 78; види и – Shiva, V.: Water Wars – Privatisation, Pollution and Profit, South End Press, Brooklin– Cambridge, 2002. 596 Реч је о непропорционалном односу социоекономског статуса друштвене групе или других њених карактеристика (раса, порекло, кутура) и услова живота, односно квалитета природног окружења које група настањује. Један од драстичнијих облика дискриминације је еколошки (енвиронментални) расизам, тј. расна дискриминација приликом доношења политичких одлука у области животне средине и спровођења регулација и закона. Доминантни узроци ове појаве су дискриминаторско деловање државе и доминантних друштвених група и начин на који живе дискриминисане друштвене групе, због чега себе доводе у неповољан положај у односу на квалитет окружења у којем живе. Опширније, у – Бошковић, Милица: Друштвене околности развоја концепта еколошке правде, Правни живот – часопис за правну теорију и праксу, број 13, Удружење правника Србије, Београд, 2009, стр. 67−75.

Угрожавање националне безбедности

217

ма, индустрије воде, прераде шумских плодова и лековитог биља итд., што условљава сиромаштво становништва, али и негативан тренд националног дохотка и буџета). Нематеријалне штете се не могу аутоматски квантификовати и изразити у новчаним јединицама, иако су њихови ефекти у крајњу руку такође финансијски. Реч је о: − загађењу појединих или свих конституенаса животне средине (нпр., у Србији је 80% пољопривредног земљишта захваћено ерозијом, а 25% земљишта захваћено је јачом ерозијом изазваном људским активностима; до пре четрдесетак година већина површинских и подземних вода припадало је првој класи квалитета, док је данас, осим једног дела вода које се могу класификовати у другу класу, већина вода треће класе; ваздух је загађен од индустрије, термоелектрана, топлана и саобраћаја, а ваздух у Београду, Нишу, Новом Саду, Крагујевцу, Бору, Шапцу и Панчеву је нездрав; прекомерна загађеност земљишта, воде и ваздуха доводи и до контаминације намирница за исхрану људи и животиња, пре свега, хемијским агенсима и јонизујућим зрачењем)597; − угрожавању здравља људи, при чему ефекти деградиране животне средине по здравље људи могу да буду токсични, мутагени, канцерогени и тератогени (утврђена је веза између појединих видова загађења животне средине и развоја алергија, болести респираторних органа (нос, грло, плућа), болести органа за варење, болести лимфних жлезда, развоја канцера или мутације ћелија). Даље, све последице угрожавања животне средине могу да буду: − поправљиве, и то у неком краћем периоду (краткорочне последице) или дужем периоду (дугорочне последице), делимично или у потпуности (нпр., пошумљавање опустошених терена, обнављање животињских фондова) и − непоправљиве у догледно време, као у случајевима нуклеарних или хемијских катастрофа. Према подручју на којем се простиру, последице угрожавања животне средине могу да буду локалне, на регионалном, на националном, на нивоу међународних региона и глобалне.

Слика 9 − Последице климатских промена по националну безбедност598 597 Индикатори људске безбедности у Србији – Извештај за 2004, стр. 88–95, 126. 598 Сједињене Америчке Државе раде озбиљне анализе утицаја угрожене животне средине по националну безбедност и, с тим у вези, конципирају стратегију заштите националних вредности и интереса од негативних последица. Слика преузета из: Тајни извештај Пентагона о клими – Сценарио нагле климатске промене и њене импликације по безбедност Земље, Службени гласник, Београд, 2008, стр. 13. Види и: Global Warming, Natural Hazards, and Emergency Management (eds. Bullock, J. A., Haddow, G. D., Haddow, K.), CRC

218

Саша Мијалковић: Национална безбедност

Ефекти угрожавања животне средине по националну безбедност су вишеструки а, пре свега, рефлектују се на (кроз): − економски систем земље – употреба прљавих технологија и непоштовање стандарда у заштитити животне средине, под притисцима инспекција и страних инвеститора, доводе до обуставе процеса производње, ограничених страних улагања, успоравања процеса приватизације итд.; − сектор социјалног и здравственог осигурања, због издатака за лечење болести изазваних нездравом животном средином; − међународне односе, условљавајући озбиљне дипломатске, па и оружане сукобе, пре свега са суседним земљама које трпе последице деградације животне средине на нашој територији; истовремено, неравномерна геопросторна заступљеност природних добара може да услови конфликте мотивисане новом међународном прерасподелом природних ресурса; − укључивање у одређене облике међународних интеграција које је, неретко, условљено прихватањем и задовољењем стандарда заштите и квалитета животне средине; − буџетски систем земље, јер су често за санирање последица нарушене животне средине (санационе пројекте) неопходна велика финансијска издвајања; − развијање тзв. еколошке мафије, и то криминализацијом постојећих легалних структура (појединци и групе из комуналних предузећа, локалне самоуправе, републичких органа) кроз ненаменско трошење фондова намењених унапређењу животне средине (за изградњу путева, вртића, болница, за финансирање предизборних кампања) или „сливањем средстава на приватне рачуне“, односно развијањем криминалних група чије се деловање рефлектује на квалитет животне средине. Реч је, пре свега, о учешћу организованог криминала у приватизацији комуналног сектора, о грађевинској, урбанистичкој, царинској, нафтној, ђубретарској и другим „мафијама“. Деградација животне средине и недостатак ресурса на локалном и регионалном плану могу да допринесу, створе или појачају опасност по националну безбедност изазивањем политичке нестабилности или насилних сукоба. С тим у вези, евидентна је потреба ангажовања оружаних снага у заштити безбедности од еколошких опасности, односно у санацији еколошких штета. Услов еколошке безбедности је интеракција друштвених система и система животне средине, у којем сви појединци имају равноправан и разуман приступ добрима која проистичу из животне средине и у којем постоје механизми за решавање еколошких криза и конфликата. Конфликти који могу да настану у вези са питањима животне средине односе се на сукобе повезане са масовним легалним и илегалним миграцијама (тзв. еколошке миграције); оскудицом и заузимањем ресурса и еколошком маргинали­зацијом и еколошке конфликте услед фундаменталних глобалних еколошких промена.599 Проблеми еколошке безбедности су веома актуелизовани у Европској унији. Процењено је да ће климатске промене и глобално загревање убрзати суочавање Европске уније са питањима безбедности, од енергетске кризе до масовних миграција, укључујући тероризам и радикализацију насиља у свету, посебно у регионима Африке, јужPress, Boca Raton, 2008; Preparedness and Response for Catastrophic Disasters (ed. Bissel, R.), CRC Press, Boca Raton, 2012. 599 Индикатори људске безбедности у Србији – Извештај за 2005–2006, стр. 77.

Угрожавање националне безбедности

219

не Азије и Латинске Америке. Осим што су озбиљни безбедносни ризици, климатске промене су и мултипликатори претњи јер доприносе заоштравању постојећих трендова тензија и нестабилности. Непосредно се одражавају на европске интересе а, кроз велике патње сиромашних у јужној Азији, на Блиском истоку, у централној Азији и Латинској Америци (чије ће последице осетити и Европа), и на глобалну безбедност. Последица таквог стања су конфликти око контроле ресурса, економске штете и ризик за прибрежне градове и инфраструктуру, губитак територија и погранични сукоби и миграције изазване климатским променама. Посебна опасност везана је за дестабилизацију слабих и тзв. пропалих држава, прекомерним увећањем притисака у условима ограничених могућности са којима се суочавају владе тих земаља у обезбеђивању неопходних животних услова за становништво, што би се рефлектовало и на међународне регионе. Најзад, није невероватна ни криза мултилатералног система уз продубљивање конфликата између изазивача кризе и оних погођених кризом, на релацији Север–Југ.600 Наведене тезе потврђују и бројни илустративни примери.601 За последњих сто година количина угљен-диоксида у атмосфери повећала се за четвртину. Како он „упија“ дуготаласно зрачење, почела је да расте просечна температура у нижим слојевима атмосфере (ефекат стаклене баште). Током последњег века температура је у просеку порасла за око 0,7 °C. Уколико се настави са загађивањем ваздуха овом динамиком, за педесет година температура би се могла повећати чак за два до три степена. То ће условити отопљавање „вечитог леда“ и повећање нивоа светског мора, који се за последњих сто година повећао за око петнаест центиметара. Све ово условљава и друге промене. У северној хемисфери из године у годину пролеће долази све раније, а високе температуре се задржавају до касно у јесен. То убрзава животни импулс животиња и узрокује њихову миграцију. Многе животиње ће у будућности мутирати, многе нестати, а појавиће се низ врста које нису постојале. Претпоставља се да ће многе, данас плодне области, за само неколико деценија постати пустиње. Неке постојеће пустиње (нпр., Гоби) ће се удвостручити, а неке мање плодне северне области постаће плодније. Плодно земљиште помера се ка северу Земље, што условљава и кретање животиња.602 Иако нема глобалног недостатка воде за планету у целини, број региона са недостатком воде је све већи, а употреба воде у ХХ веку расла је двоструко брже него раст становништва. Недостатак воде јавља се када количина воде која се преузима из језера, река или из подземних вода није довољна за потребе, било људске, било екосистема. Сматра се да у некој земљи или региону постоји недостатак воде када је на том простору доступност воде у земљи испод хиљаду кубних метара. Процене Уједињених нација указују на то да ће се 2025. године највероватније око две милијарде људи суочити са несташицом воде, а око две трећине човечанства због тога може бити под стресом. Процењује се да данас око милијарду сто милиона људи уопште нема приступ води за пиће, да две и по милијарде људи нема одговарајући водовод и канализацију, да сваке године од осам до петнаест милиона људи умре од болести узрокованих неисправном водом, што је десетоструко више од броја жртава у ратовима широм света. Дневно 600 Из Извештаја о климатским променама и међународној безбедности Високoг представника Европске уније за спољну и безбедносну политику и Европске комисије (2008). Прошић, С.: Безбедност и животна средина, Правни живот – часопис за правну теорију и праксу, број 9, том I, Удружење правника Србије, Београд, 2008, стр. 499–505. 601 Види – Schwartz, P., Randall, D.: An Abrupt Climate Change Scenario and Its Implications for United States National Security, California Institute Of Technology Pasadena CA JET Propulsion Lab, 2003. 602 Наведено према: Еко лист, број 3, Зелени круг, Бачки Петровац, 2007, стр. 21–24.

220

Саша Мијалковић: Национална безбедност

умре око шест хиљада деце због болести изазваних употребом загађене воде. Само око две милијарде и шесто милиона људи на планети ужива минималне санитарне услове. Процењује се да је за преполовљавање броја људи који немају приступ пијаћој води и санитаријама неопходно улагање у износу између седам и по милијарди и двадесет пет милијарди долара годишње. Суше које су погодиле Европу током последње три деценије коштале су економију европских земаља око сто четрдесет милијарди долара. Топлотни талас 2003. године однео је око двадесет једну хиљаду живота и причинио штету од дванаест милијарди долара. Последице суше огледају се и у све учесталијим пожарима већих размера (Србија, Грчка, Бугарска, Румунија, Хрватска), паду нивоа река што доводи до мање производње електричне енергије, штете у пољопривреди, веће издатке за државно субвенционирање насталих штета, угрожавање туризма итд. Државне власти Малдива су крајем 2008. године одлучиле да издвајају део годишњих прихода од туризма у износу од милијарду долара како би „купили нову домовину“. Климатске промене прете да око триста педесет хиљада становника који насељавају око двеста педесет, од укупно хиљаду сто деведесет два острва које чине ову државу, учине еколошким избеглицама. Према процени Међународног панела за климатске промене, ниво светског мора могао би да се повећа за педесет девет центиметара до краја овог века, што би озбиљно угрозило острва Малдивија која су висока само метар и по. Индија и Шри Ланка су земље од којих би требало да се купи део територије коју би настанили, првенствено због културне блискости народа. То би био први случај у историји да се целокупно становништво неке државе мирно пресели на територију других држава. Сличну судбину дели и група острва Картерет (Папуа Нова Гвинеја) која су до 2009. године остала без 60% територије. Осим животног простора, слана вода је потопила пољопривредно земљиште и изворе пијаће воде. Наведене тезе и представљени подаци недвосмислено потврђују везу еколошке и националне, међународне и глобалне безбедности.603

3.2.11. Угрожавање националне критичне инфраструктуре Очигледно повећани број и деструктивност природних и техничко-технолошких катастрофа допринели су већој угрожености критичне инфраструктуре, чиме се онемогућава или ограничава реализовање виталних државних функција.604 Међутим, иако критична инфраструктура има неспоран витални значај, у националном праву (Закон о ванредним ситуацијама), а ни у стратегијскм документима Републике Србије (Стратегија националне безбедности Републике Србије, Национална стратегија заштите и спасавања у ванредним ситауцијама605) не постоји њено одређење нити је она, као таква, декларисана као посебна национална вредност. На подручју Европске уније под критичном инфраструктуром подразумевају се: имовина, систем или његов део који се налази на територији земље чланице и који је 603 Deudney, D.: Environmental Security – A Critique, Contested Grounds – Security and Conflict in the New Environmental Politics (eds. Deudney, D., Maththews, R.), Suny Press, New York, 1999, pp. 193–194. 604 Овај део текста инспирисан је радом: Mijalković, S., Cvetković, V.: Vulnerability of Critical Infrastructure by Natural Disasters, National Critical Infrastructure Protection – Regional Perspective, University of Belgrade − Faculty of Security Studies, Institute for Corporative Security Studies, Ljubljanja−Belgrade, 2013, pp. 91−102. 605 Службени гласник Републике Србије, број 86/2011.

Угрожавање националне безбедности

221

неопходан за одржавање кључних друштвених функција, здравства, националне безбедности, економског или социјалног благостања, а чије би ометање или уништење имало значајан утицај на бар две земље чланице.606 Даље, по стандардима НАТО-а и Партнерства за мир, критичну инфраструктуру чине одговарајући национални капацитети, службе и информацијски системи чији је значај толико виталан да би немогућност њиховог деловања или оштећење могли имати директан утицај на националну безбедност, националну економију, јавно здравље, безбедност становништва и ефикасно деловање власти. При томе, критична инфраструктура обухвата посебно (али не искључиво): храну, воду, пољопривреду, здравствене службе и службе хитне медицинске помоћи, енергију, саобраћај, информације и телекомуникације, банкарство и финансије, хемијска постројења, одбрамбену индустрију, поште и дистрибуцију роба, као и националне споменике и друге културне вредности“.607 У оквиру Уједињених нација, под критичном инфраструктуром се подразумева инфраструктура која се састоји од физичких и информационих технолошких објеката, мрежа, служби и материјалних добара који, уколико буду урушени или уништени, могу имати озбиљан утицај на здравље, безбедност и економско благостање или ефикасно функционисање власти“.608 Дакле, критичну инфраструктуру начелно чине добра, институције, органи, имовина, културна добра и материјално-техничка средства која су неопходна за редовно функционисање друштва, државе и облика међународне сарадње у којима држава партиципира, а тиме и за тзв. редовно стање националне безбедности. У операционалном смислу, пре свега, чине је како припадници – оперативни, логистички и помоћни састав, тако и материјално-техничка средства и објекти којима располажу: − државно руководство и државна администрација (председник, парламент, влада, управни окрузи и органи локалне самоуправе); − конвенционални субјекти националног система безбедности (полиција, комунална полиција, војска, обавештајне службе, инспекције, царина, тужилаштва, судови, органи за извршење санкција, органи спољне политике, органи за безбедност у ванредним ситуацијама – интервентно спасилачке јединице итд.); − здравствене службе и службе хитне помоћи (државни и недржавни − војни и цивилни сектор); − сектор производње и дистрибуције воде за пиће (фабрике воде, водоводи); − сектор прехрамбене индустрије (јавни и приватни сектор); − економски субјекти (државног и недржавног сектора); − финансијски субјекти (банке, службе платног промета, пореске службе, буџетски органи, ревизорске службе); − социјалне службе и осигуравајућа друштва;

606 Council Directive 2008/114/EC of 8 December 2008 on the Identification Anddesignation of European critical infrastructures and the assessment of the need to improve their protection, Official Journal of the European Union L, 23. December 2008. 607 Гачић, Ј.; Прода, Ш.: Ресурси Републике Србије у заштити критичне инфраструктуре од терористичких претњи, Безбедност, број 3, Министарство унутрашњих послова Републике Србије, Београд, 2012, стр. 163. 608 Исто.

222

Саша Мијалковић: Национална безбедност

− енегретски субјекти (електране и мреже електроснабдевања, нафтна индустрија и мреже снабдевања); − национални телекомуникациони систем (телефонска, телеграфска и интернет мрежа); − субјекти и средства јавног саобраћаја (јавни и приватни сектори копненог, водног и ваздушног саобраћаја); − медији (писани и електронски); − комуналне службе и службе за управљање отпадом; − сектор просвете, културе и културно-историјских споменика итд. Угрожавањем било којег сегмента критичне инфраструктуре угрозиће се и целокупна критична инфраструктура, а тиме и национална безбедност. Најзад, тиме се угрожава и инфраструктура, па и национална безбедност других држава и регионална безбедност.

3.3. Техничко-технолошке претње националној безбедности Живот већег дела модерног човечанства готово је незамислив без техничко-технолошких достигнућа која су у функцији економског просперитета и квалитета живота. Међутим, и за њих, нажалост, као и за ватру и воду, важи стара максима да су „добре слуге, а зли господари“. Ово су „најмлађе“ појаве угрожавања безбедности. Начелно, све техничко-технолошке опасности могу да се класификују као609: − техничко-технолошке опасности праћене јонизујућим зрачењем и изворима зрачења природног и вештачког порекла, које долази од пробних нуклеарних експлозија и незгода с нуклеарним оружјем, нуклеарних енергетских реактора, нуклеарних истраживачких реактора, постројења за прераду и производњу нуклеарног горива, одлагалишта за радиоактивни отпад и материјале, незнања и неопрезног руковања радиоактивним материјалом, као и дисфункције наведених технолошких система610; − хемијска контаминација воде, ваздуха и тла до чега долази деловањем широког спектра појава и материја којима се загађују вода (спирањем са пољопривредних или индустријских површина кишом или отопљеним снегом, таложењем аероседимената, отпадним водама и хемијским хаваријама), ваздух (природним и антропогеним материјама у гасовитом, течном и чврстом стању, односно јонизујућим зрачењем) и површине земљишта (индустријским и металуршким постројењима, урбаним агломерацијама, саобраћајним средствима и пољопривредом); − удеси у хемијској индустрији, односно у производним и другим погонима у којима се производе или употребљавају опасне супстанце, у индустријским и другим складиштима опасних супстанци, на средствима и путевима за превоз опасних материја и у стовариштима, односно складиштима опасних материја; 609 Јаковљевић, В., Ђармати, Ш.: Исто, стр. 95–135; Hough, P.: Исто, стр. 211−227. 610 Почетком 2009. године у свету је било 443 нуклеарна реактора. У непосредном окружењу Србије, у полупречнику од само шест стотина километара, налазе се четири нуклеарне електране, и то: Пакс у Мађарској (235 km), Козлодуј у Бугарској (290 km), Кршко у Словенији (410 km) и Црна Вода у Румунији (605 km). Акцидент на свакој од њих угрозио би националну безбедност Републике Србије.

Угрожавање националне безбедности

223

− нестручно одлагање чврстог отпада, тако да многе депоније, нарочито ако су лоциране близу насеља, угрожавају безбедност људи пожарима, експлозијама гасова који настају распадањем материја отпада, задимљавањем околине, смрадом депоније и контаминацијом животне средине; − пожари, који могу да настану услед дејства природних појава (сунце, муња), техничких феномена (грешке на далеководима и инсталацијама, прегрејавање система итд.) и људског фактора (намерно, ненамерно) у стамбеним насељима, на пољопривредним добрима, у индустријским комплексима, шумама и пољима где могу да узрокују велике људске и материјалне губитке; − саобраћајне незгоде у друмском, железничком, авионском и саобраћају на води и − рударске несреће, које настају услед дејства рудничких гасова, експлозија угљене прашине, продора воде и житких материјала у руднике, пожара ендогеног и егзогеног порекла, изненадних избоја гаса и материјала и агресивне минералне прашине. Готово све што је речено за појаве угрожавања безбедности природног порекла у погледу њиховог интензитета, трајања, обима и локације на којој се одигравају, односи се и на деструктивне појаве техничко-технолошке природе. Истовремено, техничко-технолошке претње су интегрални део агенде претњи безбедности критичне инфраструктуре државе. Примера је такође небројено.611

3.4. Комбиноване − „хибридне“ претње националној безбедности Свеобухватност традиционалне трипартидне поделе појава угрожавања безбедности на оне које су природног, људског и техничко-технолошког порекла доведена је у питање. Наиме, до скоро нису биле спорне ситуације у којој држава својим оружаним снагама напада другу државу (угрожавање људског порекла); у којима страда велики број људи и наноси се велика материјална штета услед земљотреса, поплава и сличних природних непогода (појаве природног порекла) или у којима експлодира нуклеарна електрана (појава техничко-технолошког порекла). Међутим, веома су спорне ситуације у којима једна држава, уместо вођења класичног рата, злоупотреби геофизичко оружје и изазове природне катастрофе на територијама друге државе, што за последицу има људске губитке, разарање критичне инфраструктуре, угрожавање животне средине и наношење велике материјалне штете. Поставља се питање: да ли је у конкретном случају реч о појави људског порекла (човек је направио, наредио употребу и употребио геофизичко оружје); да ли је реч о појави природног порекла (безбедност је угрозила природна појава – земљотрес, поплава, цунами и сл.) или је реч о угрожавању техничко-технолошког порекла (услед земљотреса експлодирала је нуклеарна електрана)? У таквим ситуацијама је најмање погрешно да се порекло појаве угрожавања безбедности окарактерише као комбиновано, односно 611 Најпознатији је Чернобиљски акцидент из 26. априла 1986. године када је експлодирао један нуклеарни реактор у Атомској електроцентрали Лењин. Тада је у атмосферу избачен радиоактивни облак на висину од пет хиљада метара, одакле га је струјање ваздуха разносило на све стране света. У години акцидента, од последица зрачења умрло је тридесет једно лице, у болници је на лечењу задржано сто девесет седам лица, а више стотина особа је опасно озрачено. У зони од тридесет километара од места акцидента евакуисано је око сто шеснаест хиљада људи. Озрачен је биљни и животињски свет. Свет, првенствено Европа, био је у великој паници и страху од зрачења и загађења животне средине, хране и воде. Ђорђевић, О.: Исто, стр. 10.

224

Саша Мијалковић: Национална безбедност

као „хибридно“, јер су последице наступиле услед здруженог деловања најмање два од могућа три фактора: човека, пророде и техничко-технолошких система. На ову радикалну промену у теорији угрожавања безбедности наводе озбиљне индиције, али не и непобитни докази да се савремена научно-техничко-технолошка достигнућа злоупотребљавају за изазивање природних катастрофа. Наиме, у последње време многи ауторитети у области безбедносне науке и праксе указују на то да се на мети носилаца тајних акција и нових форми специјалног ратовања нашла и животна средина, односно поједине државе и цели региони и њихова флора, фауна и клима, што за крајњи циљ и последицу има угрожавање националне безбедности нападнутих држава и њиховог укупног развоја у свим областима живота. За изненађујуће климатске промене и бројне природне катастрофе које су погодиле цео свет последњих година, многи су окривили амерички научни пројекат „HAARP“. У том смислу, овај случај је веома интересантан за илустровање „хибридног“ угрожавања безбедности.612 HAARP (High Frequency Active Auroral Research Program) је тајни програм који су последњих деценија развиле Сједињене Америчке Државе. Реч је о систему – мрежи више од 180 антена огромне снаге, које су инсталиране близу Геконе на Аљасци.613 Према америчким званичним документима, стратешки циљеви система HAARP су: − научна истраживања, посебно за истраживање јоносфере (горњих слојева атмосфере), због чега и поседује високонапонски одашиљач и систем антена које раде на принципу високе фреквенције. Научни инструменти HAARP служе за посматрање јоносфере и ефеката произведених за време активних истраживања коришћењем система преноса, − војна тестирања; − употреба као комуникационог система за подморнице, јер омогућава комуникацију са подморницама у великим дубинама океана помоћу радијација екстремно ниске фреквенције (ELF); − продирање у земљино тло ради претраживања скривених тунела или подземних скровишта од војног интереса; − побољшање сателитских веза; − заштита територије од непријатељских авиона и интерконтиненталних балистичких пројектила, и то скретањем ракета са трајекторије лета подизањем јоносфере. HAARP постројења ометају и све радио-комуникације у јоносфери (висине од 64 до 950 километара од земље), 612 Текст који следи је преузет из: Bajagić, M.; Mijalković, S.: Secret Intelligence and Technical and Technological Projects – Endangering National and World Security, Archibald Reiss Days – Thematic Conference Proceedings of International Significance, VolumeXX, Academy of Criminalistic and Police Studies, Belgrade, 2015. pp. 6−9; Бајагић, М: Улога и значај техничког метода (Technical Intelligence) у прикупљању обавештајних информација, Војно технички институт, Београд, 2011, стр. 1−108. 613 Ови моћни трансмитери свакодневно у континуитету шаљу преко 3 600 000 вати користећи шест генератора јачине 36 хиљада коњских снага. То је сто пута снажнији одашиљач од оних какве, нпр., користи ТV BBC у Европи. Пулсна енергија коју шаље HAARP може бити јача и више десетина хиљада пута, а први HAARP грејач испробан је успешно на Аљасци 1996. године. Амерички Сенат сваке године одобри око 20 милијарди долара за усавршавање HAARP, који наводно има вишеструке функције: изучавање феномена поларне светлости, радио комуникација и класичне обавештајне операције. Упореди: HAARP: High Frequency Active Auroral Research Program, Technical Information, http://www.haarp.alaska.edu/haarp/ tech.html, доступно 29. марта 2014; Cohen, M. B., Golkowski, M., Inan, U. S.: Orientation of the HAARP ELF ionospheric dipole and the auroral electrojet, Geophysical Research letters, Vol. 35, 2008.

Угрожавање националне безбедности

225

− уништавање непријатељских сателита; − распознавање врста пројектила који се приближавају америчкој територији; − ометање и апсолутно онемогућавање комуникација на одређеним подручјима; − мењање хемијске структуре виших слојева атмосфере, односно програмирање климе на жељеном делу планете; − изазивање земљотреса и − управљање здрављем људи и биолошким процесима на Земљи.614 Последња четири циља HAARP-а изазвала су највеће противљење светске јавности овом програму.615 Разлог је тај што се моћним сигналима који су детектовани са HAARP система загрева јоносфера у вишим слојевима атмосфере (на висини између 100 км и 350 км), чиме се производи ефекат загревања појединих географских области на великим висинама (изнад територија трећих држава).616 Загревање се врши у облику испаљивања контролисаних млазова електрона на мету брзином суперсоничног авиона. Електроне апсорбују нижи слојеви атмосфере, али на великим висинама млазница се распростире стотинама километара у круг и у стању је да лако обори балистички пројектил. Коначно, програмом HAARP се може манипулисати и климатским условима, где се ефекат загревања користи да би се крајње суптилно измениле ваздушне струје и створили масивни, кумулативни метеоролошки ефекти изнад одређеног подручја, који могу трајати данима и недељама.617 Наиме, за разлику од нижих, у областима великих висина постоји природан проток електричне струје кроз јоносферу, који се повезује са појавом спектакуларне поларне светлости (aurore borealis). Загревањем се мења проводљивост јоносфере и утиче на њене природне електричне струје, што неки сматрају и кључном мисијом програма HAARP. На тај начин HAARP омогућава да се мењају и модулирају природни обрасци нискофреквентних радио-таласа које емитује јоносфера, јер се џиновским екстранискофреквентним (ELF) радио-трансмитерима загрејава део јоносфере.618 ELF таласи имају својство буквалног продирања кроз сваку материју. За разлику од класичних радио-таласа, ELF таласи могу да продру дубоко кроз воду. ELF-радио ће ускоро постати једино средство комуникације у нуклеарним подморницама које крстаре морским дном, тако да HAARP нуди далеко моћнија средства преноса порука од конвенционалних радио-одашиљача и радио-пријемника. Ови таласи такође продиру далеко дубље у тло и стење него радио-таласи. Георадар за истраживање тла је прилично ограничен дубином, али системи који користе ELF таласе могу без проблема да завире веома дубоко испод површине земљине коре и без изузетка да лоцирају и идентификују све подземне бункере и скровишта. Њима може да се успостави контрола понашања људи и животиња, могу да се побољшају радио-пријеми чак и кроз зидове 614 ELF/VLF Wave-injection and Magnetospheric Probing with HAARP, Stanford University, January 2003. 615 Упореди: Chossudovsky, M. Washington’s New World Order Weapons Have the Ability to Trigger Climate Change, Centre for Research on Globalisation, 2006. 616 HAARP (High Frequency Active Auroral Research Program), http://www.haarp. alaska.edu/ haarp/tech.html. доступно 20. јуна 2014. 617 Исто. Упореди са: Smith, J. E.: Weather Warfare: The Military’s Plan To Draft Mother Nature, Kempton Il.: Adventures Unlimited, 2006. 618 Fujimaru, S.; Moore, R. C.: Analysis of time-of-arrival observations performed during ELF/VLF wave generation experiments at HAARP, Radio Science, Volume 46, Issue 3, June 2011.

226

Саша Мијалковић: Национална безбедност

објеката који су посебно ојачани циглама и челиком, да се блокирају страни електронски уређаји и радио-таласи итд.619 Највеће критике за развој и употребу система HAARP су упућене због тога што се он, по многим проценама, користи: − као земаљски VHF јоносферски рефлектор, односно за загревање јоносфере, чиме се ремети магнетно поље Земље, што може да служи за ометање телекомуникација непријатеља. Поред тога, могуће је створити и озонске рупе у атмосфери изнад територије непријатеља, чиме се становништво и војска излажу смртоносном зрачењу из свемира. Тврди се и да HAARP може поптуно да окрене магнетне полове Земље620; − за изазивање земљотреса употребом таласа екстремно ниске фреквенције (ELF) који, пролазећи кроз море, земљу и атмосферу, могу да изазову механичке вибрације на великим удаљеностима и да циљано подстакну земљотресе и промену времена са последицама огромних падавина и поплава или суша621. Ово HAARP чини великом претњом глобалној еколошкој безбедности; − за усмеравање огромне енергије у функцији моћног оружја. Наиме, 3,5 милиона емитованих вати представља снагу која, примера ради, омогућава фокусирање краткоталасног зрачења на било којој тачки јоносфере и њено загревање до претварања у високотемпературну плазму. То упућује на закључак да HAARP представља „гигантску микроталасну пећ“ за глобалну употребу и разарајуће оружје које се може мерити са нуклеарном бомбом. Пошто HAARP делује на принципу снажно фокусираних радио-импулса, који су усмерени у правцу јоносфере, она се загрева до високих температура и формирају се плазмене решетке, стварајући ефекат „микроталасне пећнице“. Како се тај део атмосфере користи за одржавање везе, овим се губи могућност управљања космичким системима, ракетама, авионима итд. Летелице које се налазе у зони усмереног деловања HAARP-а биће спржене; − као систем за електронско ратовање; − као систем за Теслин бежични пренос енергије. Наиме, систем HAARP производи и екстраниске фреквенције од 0,5 до 300 Hz. Према објављеним подацима, HAARP може да омета „нормалан“ рад мозга људи који се налазе на одређеној територији, деловањем зрацима у фреквентном опсегу од 0,5-30 Hz. Стручњацима за истраживање јоносфере познато је да се на нижим фреквенцијама може утицати на људски мозак/ свест. Реч је о фреквенцијама које одговарају тзв. алфа или бергеровом ритму (од осам до 12 херца). Мозак вибрира на тим фреквенцијама за време психичке опуштености. У приближно истом фреквентном опсегу могу се изазивати и земљотреси или ублажавати њихово дејство. Научно је утврђено да је фреквентни опсег од 400 до 450 MHz оквир истинских основних вибрација људског организама. Већ је „ухваћен“ сигнал система

619 Knowledge HAARP project, http://us.figu.org/portal/Knowledge/HAARPProject/tabid/110/ Default.aspx, доступно 23. јуна 2014. 620 Chemtrail Awareness Week, HAARP is a Directed Energy Weapon, http://www. alternativemedia.ca/ chemtrailday.pdf, доступно 24. априла 2011.; Shachtman, N.: Strange New Air Force Facility Energizes Ionosphere, Fans Conspiracy Flames, Wired Magazine, Retrieved, 17 April 2011. 621 Chossudovsky, M. Climate Change: Weather Warfare: Beware the US military’s experiments with climatic warfare, Ecologist; 2007.; More Powerful Than HAARP-Bigger, Nastier Earthquake Machine Now In Operation, http://beforeitsnews.com/earthquakes/2013/02/bigger-nastier-earthquake-machine-now-in-operation-2449204. html. доступно 28. јула 2014.

Угрожавање националне безбедности

227

HAARP на фреквенцији 435 MHz, на основу чега се сматра да се помоћу њега врши промена можданих таласа, тиме и менталних функција и реакција милиона људи,622 и − за креирање експлозија нуклеарних размера.623 И поред ових познатих чињеница, светској јавности су и даље недоступне све информације о резултатима истраживања HAARP програма. Иако се упорно тврди да је овај пројекат обустављен, постоје оправдане сумње да се истоветан програм тренутно развија на Гренланду, где се гради уређај за загревање снаге 10 милиона вати, а развија се истоветан систем у Норвешкој, чиме се дефинишу контуре моћне целине која потпуно покрива Евроазију, укључујући и Кину. Анализирајући случај „HAARP“, још једном се намеће питање: да ли је угрожавање људске, националне и глобалне безбедности на овакав начин појава која је настала деловањем човека, природе или техничко-технолошких система, или свега тога заједно? Убеђени смо да у теорију угрожавања безбедности треба уврстити четврти вид угрожавајућих појава, чија је етиологија „хибридна“, те да ће ускоро многе сцене из научно-фантастичних филмова постати стварност.

622 Упореди: http://www.time- travel.com/s kybooks/. 623 Dirty facts behind HAARP Technology!, http://envirocivil.com/environment/dirty-facts-behind-haarptechnology/, доступно 28. јула 2014.

НАЦИОНАЛНИ СИСТЕМ БЕЗБЕДНОСТИ

IV

ГЛАВА

1. Безбедност као функција државе и друштва 1.1. Безбедност као функција државе Појам државне функције тумачи се у субјективном смислу, као циљ, смисао или задатак који се поставља пред државу и у објективном смислу, као улога државе у друштву и дејство које се тиме производи, без обзира на циљ и задатак који се пред њу постављају. Присутно је више одређења државне функције: – према синтетичком гледишту, држава има једну функцију општедруштвеног карактера и од општег интереса, са мноштвом потфункција: правда, слобода, култура, национална моћ, индивидуалне слободе, заштита правног поретка, заштита од других држава, опште добро, односно осигурање виталних друштвених и државних вредности: мира, реда, сигурности и поретка, што подразумева и рационалност, економичност и правду. Као таква, државна функција је „формулисање, наметање и очување друштвеног поретка политичким средствима, пре свега, правом, идеологијом и физичком силом (духовном и физичком доминацијом)“; – према аналитичким схватањима, функција државе има парти­куларни карактер. Сматра се да држава обавља одређену функцију када долази до оформљења посебних органа за неку област делатности у којој се систематски, опсежно и трајно интервенише. Класично схватање упућује на постојање тзв. спољне и унутрашње функције државе. Спољна је функција заштите друштва од напада других држава – безбедност нације (обухвата војну и спољнополитичку функцију), а унутрашња заштите појединца и његове сигурности унутар државе – безбедност појединца и његових права (нормативна, полицијска и правосудна, али и привредна, саобраћајна, техничка, комунална, информативна и друге функције). Готово су идентична схватања по којима је функција државе обезбеђење поретка и сигурности не само споља него и изнутра; – према традиционалном аналитичко-правном схватању, државне функције се деле на законодавну, извршну и судску (тријалистичке теорије), односно на доношење правних норми и њихово извршавање (дуалистичке теорије), тј. на две главне – законодавну и владавинску и две изведене функције – управну и судску (квадриалистичке теорије);

230

Саша Мијалковић: Национална безбедност

– према схватању државне функције као средства регулације и доминације, државна функција је формулисање, наметање и очување друштвеног поретка, и то: а) у функцији општег добра, заснована на компромису и оптималној равнотежи интереса различитих друштвених слојева и група (друштвена регулација); б) као плод доминације интереса одређених друштвених слојева и група (доминација политичке и економске моћи), односно в) заснованог на заштити интереса доминантних група и општих интереса друштва, јер се они умногоме подударају (релативно јединство интересне и регулативне функције). У том смислу, може се говорити о функцијама регулације, контроле и дистрибуције, односно о потфункцијама потицаја, подупирања, рестрикције и санкционисања у оквиру регулативно-дистрибутивне функције државе и – према савременој теорији државе и права, „функција државе је политичка функција која обухвата делатности политичког конституисања и политичке репродукције друштва, интегрисања друштва, регулисања друштвених односа и друштвених сукоба, дистрибуције права, дужности и добара у друштву, усмеравања друштва. Тиме се остварују друштвене вредности мира, реда, сигурности, поретка, правичности, делотворности, економичности и целисходности. Генералну функцију државе могуће је класификовати на потфункције према критеријуму друштвене вредности која се остварује одређеном делатношћу“.624 Државна функција је заправо делатност државе која је усмерена ка вршењу државне власти, а организована је и предодређена за остваривање једног циља. Делатности државе које стреме различитим правним циљевима су функције државе, а делатности које стреме једном правном циљу образују једну функцију државе. Државна власт врши се бројним и различитим облицима делатности државе, тј. државних органа чији су коначни изрази различити (стварање апстрактних одредаба, конкретних наредби или вршење материјалних радњи), па су отуда и различите функције државе.625 Код нас је традиционално заступљена трипартидна подела власти на законодавну, извршну и судску. Доводећи их у везу са безбедношћу, може се закључити да се законодавном функцијом доносе прописи којима се гарантује неприкосновеност вредности појединца, друштва, државе и међународне заједнице и (организује и спроводи) њихова заштита под претњом санкције овлашћених и одговорних државних органа; извршном функцијом се кроз спровођење прописа омогућава достизање, уживање и заштита извесних вредности и најзад, судском функцијом се расветљавају догађаји којима се угрожавају вредности, односно утврђује кривица и санкционишу кривци. Осим органа државне власти, функцију безбедности посредно остварују и јавне службе (нпр., здравство, саобраћај, електропривреда, привреда итд.), али и многи субјекти недржавног сектора (невладине организације, предузећа, удружења итд.) и грађани. Њихове делатности су највећим делом регулисане законима и подлежу надзору органа извршне и судске власти. Очигледно је да је најопштија функција државе заправо функција безбедности, те да је основна идеја политичко-територијалног организо­вања друштава у државе заправо непрекидно трагање за безбедношћу појединца, колектива и државе од опасности које настају унутар њих и/или долазе споља. 624 Према: Живковић, М.: Исто, стр. 298–306. 625 Марковић, Р.: Исто, стр. 198.

Национални систем безбедности

231

Уколико се сагледају појединачне функције које произлазе из конкретнијих циљева и делатности државе и њених органа, може се идентификовати више државних функција, нпр., политичка, економска, финансијска, образовна, саобраћајна, здравствена, техничка (јавне службе), информативна, нормативна, извршна, правосудна, одбрамбена, полицијска, спољнополитичка итд. Циљ неких од њих директно је безбедност човека, друштва, државе и међународне заједнице (функције безбедности у ужем смислу), док су остале, које примарно имају други циљ, у функцији поменутих нивоа безбедности (инстру­менталне – потфункције безбедности у ширем смислу). До њихове синергије и координације долази у оквиру националног система безбе­дности.

1.2. Безбедност и стратегија државе Стратегија државе (тзв. национална, тотална, висока, генерална, општа стратегија) је релативно нова врста националних програма који се не односе само на рат и сферу одбране (традиционални модел), него на реализовање свих државних функција у миру и рату, односно на начине доласка државе до жељених циљева. Чини је практично деловање засновано на општем програмском становишту о правцима развоја и опстанка друштва којим се утврђују највиша добра, вредности, интереси и циљеви, узимајући у обзир интрадржавне и интердржавне односе, начин изградње политичке, економске и војне моћи и усмеравање националних ресурса у тим односима.626 Реч је о општем и интегралном програмском становишту за достизање, очување, заштиту и успешан развој виталних националних и државних вредности и интереса, уз ангажовање целокупних умних, духовних и мате­ријалних потенцијала државе, кроз остваривање дефинисаних циљева у мирнодопским и ванредним околностима. Представља скуп исказа у форми правила, начела и норми који се користе у доношењу дугорочних управљачких акција у функцији развоја и заштите државе и друштва. Практично, то је општа идеја о реалном и/или виртуелном усмеравању моћи државе ради заштите и достизања највиших националних и државних интереса.627 Стратегија државе реализује се кроз посебне и појединачне стратегије којима се дефинишу национални и државни циљеви које треба достићи на путу очувања и унапређења појединих државних вредности и реализовања конкретних интереса. Дакле, посебним стратегијама операционализују се поједини делови државне стратегије, а појединачним стратегијама разрађују се посебне стратегије. Појединачне стратегије операционализују се извесним националним акционим плановима, односно државним пројектима у оквиру више државних ресора, кроз тзв. мултисекторски приступ. То се односи и на тзв. посебне стратегије, уколико нису разрађене појединачним стратегијама. Национални циљеви указују на то „шта треба достићи, чему тежити“, а посебне и појединачне стратегије, као и национални планови акције и пројекти указују на то „како их достићи“. Акциона и управљачка компонента у реализовању национал-

626 Ковач, М.: Исто, стр. 9–10; стратегија (грч. stratós, stratiá – војска и agein, ago – водити; strategos – војсковођа) је скуп делатности које су међусобно повезане ради постизања одређеног циља. То је сваки брижљиво утврђен пројекат усмерен ка постављеном циљу. Тадић, Љ.: Исто, стр. 202–203. 627 Исто, стр. 16, 26.

232

Саша Мијалковић: Национална безбедност

них циљева назива се националном (економском, војном, технолошком, образовном... безбедносном... итд.) политиком.628 Стратегија може, али не мора да постоји у писаном облику. Ако је писана, не мора да буде у форми јединственог документа. Њена суштина је у свести о потребама развоја друштвеног и државног живота, и у визији ефикасних модела достизања просперитета. Истовремено је и динамична, а њене промене зависе од свеколиких промена у држави и међународном окружењу, односно од динамике безбедносних и других националних потреба. Стога је неопходно да се стално преиспитује (мониторинг и евалуација) и ревидира. Начелно, националну стратегију конципирају носиоци највише политичке власти, а верификују политичке и друштвене снаге. Међутим, у њеној изради требало би да учествују научно-образовне установе, експерти-појединци и други интелектуално-духовни потенцијали. То се често поверава мултидисциплинарним тимовима научних института, академијама наука, универзитетским и стручним установама, а ређе тзв. владиним експертским (чиновничким) групама и војним академијама. Стратегија подразумева јасан став владе да достигне одређене циљеве, признање да постоје проблеми и исказивање воље да се они реше. Стога је то и јаван документ. Наравно, неки њени делови могу да буду познати мањем кругу људи на високим државним положајима. Идеја стратегије је независна и изнад сваке политичке опције, јер промовише виталне друштвене вредности и интересе. Зато мора да има известан континуитет. То значи да се са променом „гарнитуре на власти“ наставља са започетим реализовањем идеја националног просперитета, које су некада неговане годинама, па и вековима.

1.3. Политика и стратегија националне безбедности Унапређење националне безбедности и ефикасно супротстављање изазовима, ризицима и претњама држави и друштву захтевају стратешко планирање и организовање субјеката, снага, мера, послова и активности националног система безбедности, и ослањање на механизме међународне помоћи и сарадње. Зато „озбиљне државе“ конципирањем политике и стратегије националне безбедности операционализују државну стратегију у погледу заштите виталних вредности и интереса. Свака политика, па и безбедносна, јесте „уметност владања“. Безбедносна политика је управљачка и конкретна делатност политичких субјеката, усмерена ка достизању што вишег степена националне безбе­дности.629 То је скуп правила у складу са којима се безбедност разлучује од небезбедности, те помоћу којих се специфичним дејствима 628 На пример, национални интереси у погледу привредног развоја земље начелно се дефинишу стратегијом привредног развоја. Она се операционализује посебним стратегијама развоја у доминантним секторима привреде (нпр., у пољопривредном, индустријском, услужном). Даље, свака од њих операционализује се појединачним стратегијама. Тако би се стратегија развоја услужног сектора привреде разрадила стратегијама развоја планинског туризма, бањског туризма, приморског туризма, туризма на археолошким и историјским локалитетима, угоститељства итд. Најзад, ове би се стратегије операционализовале одређеним акционим плановима или пројектима (нпр., рестаурацијом историјских споменика из средњег века, организовањем културно-уметничких програма и колонија итд.). Важно је нагласити да би ове стратегије требало „умрежити“ са другим стратегијама, нпр., са саобраћајном, енергетском итд. 629 Anžič, A.: Varnostni sistem Republike Slovenije, Časopisni zavod Uradni list Republike Slovenije, Ljubljana, 1997, стр. 38.

Национални систем безбедности

233

(мерама и акти­вно­­стима) небезбедност пригушује на рачун безбедности.630 У ширем смислу, чини је више националних политика: спољна, одбрамбена, економска, социјална, еколошка, здравствена, енергетска, образовна и друге политике, којима се реализују тзв. посебне државне стратегије. Политика националне безбедности је владин приступ безбедности, њена очекивања и напори ка њиховом достизању. Укључује крупне одлуке у безбедносном сектору које утичу на спољну и унутрашњу безбедност државе и друштва. Заснива се на извесном прихваћеном доктринарно-практичном приступу безбедности, а развија се у оквиру међународног и националног права и политичко-стратегијских докумената. Није утемељена само на схватању потреба и приоритета националне безбедности; на њу утичу и разни спољни чиниоци, притисци и обавезе. Стога је динамична и подлеже сталном преиспитивању.631 Безбедносна политика креира стратегију националне безбедности; истовремено, њен је продукт, али и средство њене реализације. Начелно, два су приступа креирању безбедносне политике. Први је одређен локацијом безбедносног проблема (држава, друштво, групе) и инструментима њиховог решавања (принуда или преговори). Комбиновањем ових варијабли добија се шест типова безбедносних политика, и то: политика решавања међудржавних сукоба; политика решавања унутардржавних конфликата; политика спречавања криминализације националне економије; политика избегавања колапса слабих или пропадајућих држава; политика институционализације демократских норми и институција на регионалном нивоу и политика изградње ефективног система регионалне политике. Ове безбедносне политике неретко се преклапају и комбиновано спроводе, јер је и безбедносна ситуација често скопчана са више безбедносних проблема. Други приступ безбедносној политици заснива се на институционалном и нормативном оквиру којим се подржавају мултила­тералне мировне мисије, мировне операције и операције наметања мира у пре-конфликтним и постконфликтним регијама. Он има бројне добре стране, али искључује интерне функције безбедносне политике усмерене ка цивилном друштву. Таква безбедносна политика има две функције – изградња институција и решавање конфликата, и обухвата два сета инструмената – преговоре (економија, политика и дипломатија) и принудна средства (војно интервенисање и полицијске активности). Генерално, четири су доминантна типа безбедносне политике, и то: политика осигураности, усмерена ка постконфликтној реконструкцији и изградњи поверења страна у сукобу, најчешће механизмима полицијске делатно­сти и пограничних послова, постконфликтног мониторинга и помоћи у економ­ској реконструкцији; политика превенције, контролом наоружања и пролифе­рације оружја, као техничком помоћи у политичкој и економској реформи, од успостављања цивилно-војних односа до побољшања могућности за демократско управљање и развоја тржишне економије; политика заштите, као интерни и мултилатерални напори да се употпуне традиционалне функције заштите друштва од претњи здравственој безбедности, прекограничних претњи, терори­зма, организованог криминала и деградације животне средине и политика присиле, којом се унилатералним, билатералним и мултилатералним војним интервенисањем решавају конфликти. И ове се политике неретко комбинују.632 630 Стајић, Љ.: Исто, стр. 21. 631 Parliamentary Oversight of the Security Sector – Principles, mechanisms and practices, p. 27. 632 Опширније, у – National Security Cultures – Patterns of Global Governance, стр. 8–10.

234

Саша Мијалковић: Национална безбедност

Безбедносна политика остварује се кроз: правни систем, стратегију националне безбедности и друге стратегије, националне планове акција, свакодневну и тзв. ad hoc политику у хитним ситуацијама, политичке одлуке извесних државних органа (председника, владе, парламента, министарстава), одлуке управљачких структура националног система безбедности заснованим на инструкцијама државних органа или на законским овлашћењима, механизме међународне сарадње итд. Стога је и очигледно да је реч о заузимању јасног државног курса према важном питању од значаја за националну, а све чешће и за међународну безбедност. Стратегија националне безбедности је систем комплементарних норми из области државних стратегија које се непосредно односе на систем безбедности и на реализовање специфичних безбедносних функција државе у политичкој, економској, правној, технолошкој, едукативној, информативној, војној, верској и другим областима државног живота. То је целовит и релативно трајан програм, чијом реализацијом треба да се оствари спољна и унутрашња безбедност државе у миру и рату, кроз ефикасно супротстављање безбедносним изазовима, ризицима и претњама. Другим речима, то је скуп исказа у форми правила, принципа и норми, који се користе у доношењу дугорочних управљачких акција у националном систему безбедности, ради заштите националних и државних вредности и интереса.633 Треба је разликовати од стратегије одбране и војне стратегије.634 Стратегија националне безбедности Републике Србије је највиши стратешки документ чијом се реализацијом штите национални интереси Републике Србије од изазова, ризика и претњи безбедности у различитим областима друштвеног живота.635 Полазне премисе, основне детерминанте и конституенси, а истовремено и продукти стратегије националне безбедности јесу: − национални интереси, као најопштија програмска опредељења највиших државних органа ради достизања и заштите националних вредности и потреба (нпр., интерес националне безбедности су демографска стабилност и развој); − национални циљеви, односно прецизно дефинисана и артикулисана намера државе усмерена ка остваривању националних интереса (нпр., стимулисање демографског развоја унапређењем животног стандарда становништва, економског развоја, демократије и владавине права, права мањина, социјалне безбедности грађана, затим очувањем идентитета, стимулисањем наталитета становништва, спречавањем емиграције итд.); − национална политика, под којом се подразумева широк опсег мера и активности које усваја и предузима власт државе, у разним сферама државног и друштвеног живота, на националном и међународном нивоу, ради остваривања дефинисаних националних интереса и циљева; 633 Ковач, М.: Исто, стр. 82, 72. 634 Стратегија одбране (подсистем стратегије државе и стратегије националне безбедности) је програмско становиште о ангажовању свих националних субјеката, капацитета и ресурса у одбрани виталних друштвених и државних вредности и интереса од војних претњи. Реализује је више субјеката војног и невојног, државног и недржавног сектора националног система безбедности и наднационалних безбедносних механизама, а не само војска као традиционални носилац функције одбране. Војна стратегија (подсистем стратегије државе и стратегије одбране) је програмско становиште о начину остваривања уставне улоге војске у заштити националних вредности и интереса, односно основне смернице за припрему и ангажовање војске, укључујући и смернице за припрему осталих сегмената друштва чије је деловање у функцији остваривања њене основне улоге. Ковач, М.: Исто, стр. 50. 635 Члан 4, став 1, тачка 14 Закона о одбрани.

Национални систем безбедности

235

− безбедносни интереси, тј. опредељења највиших државних органа о заштити виталних и других вредности. Њиховим достизањем стварају се претпоставке за слободан, праведан и стабилан политички, економски, културни и социјални развој, уз сарадњу са другим демократским државама, међународним организацијама и институцијама (нпр., територијални интегритет и суверенитет Србије у односу на Космет се, као национална вредност, остварује реализовањем извесних безбедносних интереса: повратак наших снага безбедности на Космет; повратак других државних органа; успостављање контролисаног и оптималног стања безбедности; успо­стављање владавине права; повратак расељеног становништва; повратак отете имовине расељеним лицима; нормализација економије и друштвеног живота итд.); − безбедносни циљеви су у функцији реализовања безбедносних интереса. Формулишу се у области спољне политике, економије, унутрашње безбедности, одбране, образовања, науке, културе итд., па су основа за формулисање и спровођење безбедносне политике у тим друштвеним сферама (нпр., поменути безбедносни интереси оствариће се достизањем више безбедносних циљева: лобирањем код међународних организација и других влада да подрже наше напоре; убеђивањем представника албанског живља да прихвате компромисна решења која нуди наша влада; обезбеђивањем подршке домаће и иностране јавности; формирањем стабилне владе са јединственим конструктивним ставовима о начинима решавања косметског проблема; пријемом Србије у евроатланске интеграције итд.); − безбедносна политика, као конкретне мере и активности државних органа и институција које се предузимају у разним областима друштвеног живота ради остваривања безбедносних циљева и интереса. Као инструмент стратегије националне безбедности, то је сложен и трајан процес који се реализује кроз скоро све сегменте државних функција на спољном и унутрашњем плану, а не само кроз спољну, одбрамбену и војну политику које су својственије традиционалном концепту националне безбедности.636 Зато је у њеном конципирању и спровођењу неопходан консензус свих релевантних политичких снага, заснован на објективним безбедносним проценама и − национална одбрана, под чим се подразумева комплекс активности усмерених ка одбијању и елиминисању свих облика и метода оружаног и неоружаног угрожавања безбедности земље.637 Не постоје правила о структури и садржају стратегија националне безбедности. Различите су, од сложених штива са разгранатом структуром до неформалних стилова у којима се износе национални ставови. Генерално, њима се укратко процењује постојеће стање националне безбедности, процењују се његов развој и евентуална угроженост и креирају смернице за одговор на потенцијалне опасности и претње. Начелно, стратегија националне безбедности садржи: − увод – стратегијске основе националне безбедности, у којем се указује на потребу и разлоге израде документа, његову намену, значај, сврху и смисао, дефиниције основних појмова; 636 Безбедносна и одбрамбена политика земље зависе од њеног војно-политичког и геостратегијског положаја, а нарочито од њених међународних друштвено-политичких и економских односа. Истовремено, зависе и од врсте и распрострањености државних интереса, као и постојећих и потенцијалних изазова, ризика и претњи. 637 На основу текста – Ковач, М.: Исто, стр. 70–71, 125–126, 132–133. Последња синтагма се користи у најопштијем смислу, за означавање функције националне безбедности (примедба С. М.).

236

Саша Мијалковић: Национална безбедност

− безбедносни изазови, ризици и претње, у којем се дефинише стање стратегијског безбедносног окружења; наводе се актуелни и потенцијални изазови, ризици и претње људског, природног и техничко-технолошког порекла на глобалном, регионалном и државном нивоу, уз наглашавање оних које се (ин)директно рефлектују на виталне вредности и интересе; − национални безбедносни интереси; − национални безбедносни циљеви; − национални систем безбедности (структура и функционисање) и обавезе државних подсистема у реализацији стратегије националне безбедности; − управљање системом и у систему безбедности (место, улога и задаци државних установа и институција) ради унапређења његове ефикасности, што подразумева и остваривање извесних облика међународне сарадње и партиципирања у наднационалним безбедносним механизмима.638 Израда стратегијског документа најчешће је у надлежности владе, за чији га рачун припрема неко стручно тело које је најчешће састављено „од практичара и теоретичара“ безбедности, одбране, права, политике, међународних односа и слично. Најчешће га усваја парламент, ређе влада, а примењује се од тренутка ступања на снагу, по објављивању у службеном гласилу. Садржај документа, у оквирима својих надлежности, буквално реализују сви субјекти националног система безбедности кроз поменуте националне политике. Осим тога, многи елементи стратегије националне безбедности садржани су у бројним другим стратегијама. Стратегија националне безбедности остварује се и кроз више тзв. безбедносних подстратегија које су, начелно, усмерене ка одређеним субјектима безбедности (нпр., стратегија реформе оружаних снага), ка решавању одређених видова или облика безбедносних проблема (нпр., стратегија супротстављања организованом криминалу, односно трговини људима), ка реализовању одређене функције безбедности која је у надлежности више субјеката безбедности (нпр., стратегија безбедности државне границе), ка интеграцији у облик међународне сарадње (нпр., стратегија придруживања Европској унији, НАТО и сл.). Изражена је дилема о томе шта је старије, стратегија безбедности или безбедносна политика. Одговор зависи од приступа: према једном схватању, безбедносна политика је шира категорија на основу које се и конципира стратегија националне безбедности; према другом схватању, безбедносна политика је ужи појам којим се заправо реализује стратегија националне безбедности. Оба приступа су тачна. Реч је о директно и обострано сразмерним категоријама: од степена развијености безбедносне културе и безбедносне политике зависи и концепт стратегије националне безбедности; обрнуто, садржај стратегије националне безбедности дефинише оквире безбедносне политике у реализовању њених битних одредница. То су и комплементарне (допуњујуће) категорије, управо због њихове динами­чности која је последица турбулентне и динамичне безбедносне стварности, као и због тога што су неке детерминанте политике и стратегије националне безбедности познате само њиховим креаторима и реализаторима. Зато је најбоље користити синтагму „концепција безбедности“, која обухвата безбедносну стратегију и политику. 638 Исто, стр. 130–131.

Национални систем безбедности

237

На крају, ваља нагласити да је Србија тек у априлу 2009. године сачинила предлог јединствено дефинисаног и кодификованог документа стратегије националне безбедности.639 Стратегија националне безбедности Републике Србије640 је најважнији и највиши стратешки документ којим се утврђују основе политике безбедности у заштити националних интереса Републике Србије. Њоме се анализирају, идентификују и дефинишу: − глобално, регионално и безбедносно окружење Републике Србије; − изазови, ризици и претње националној безбедности Републике Србије; − национални интереси у области безбедности; − циљеви, основна начела и елементи политике националне безбедности; − структура, начела функционисања и одговорности у систему безбедности и − материјална и друга средства за њену реализацију. Политика националне безбедности641 је део укупне државне политике и спроводи се кроз усклађен програм мера и активности које држава предузима ради достизања циљева политике националне безбедности. Њеном реализацијом стварају се претпоставке за политички, економски, социјални, културни и укупни друштвени развој Републике Србије. Циљеви политике националне безбедности Републике Србије су јачање одговарајућих институција и спровођење ефикасних мера и активности на безбедносном плану ради заштите националних интереса и успешно превентивно деловање и савладавање изазова, ризика и претњи безбедности. То подразумева развој политички и економски стабилног и просперитетног друштва, учешће у изградњи повољног безбедносног окружења на регионалном и глобалном нивоу кроз укључивање у европске интеграције и остале регионалне и међународне структуре и сарадњу са другим демократским друштвима. Политика националне безбедности Републике Србије заснива се на начелима превенције, права на одбрану, компатибилности, недељивости безбедности и одговорности. Њене основне компоненте су спољна политика, политика одбране, политика унутрашње безбедности, економска политика, социјална политика и политике у другим областима друштвеног живота. Уз то, унапређење образовања, науке, научноистраживачког рада, заштите животне средине, културе и других области друштвеног живота, као и њихово усклађивање са стандардима Европске уније, имају стратешки значај за заштиту националних интереса. 639 Он је био предмет жустрих јавних научних и скупштинских полемика и критика, од тога да га је сачинио некомпетентан тим до тога да га одликују бројни терминолошки, логички, садржински и функционални недостаци. Ипак, предлог стратегије је усвојен. 640 Види увод Стратегије. Полазиште Стратегије националне безбедности чине суверенитет и територијални интегритет Републике Србије, економски просперитет, социјална стабилност, развој демократије и владавина права, поштовање људских и мањинских права, европска спољнoполитичка оријентација и унапређење сарадње са најутицајнијим субјектима међународне заједнице и државама у региону. Стратегија националне безбедности потврђује приврженост Републике Србије општим демократским вредностима, међународном праву и поштовању сопствене државотворне традиције. Опредељења исказана у Стратегији националне безбедности изражавају спремност Републике Србије да у оквиру Организације уједињених нација, европских и других међународних организација и регионалних структура, доприноси изградњи и унапређењу сопствене, регионалне и глобалне безбедности. Поједини делови Стратегије приказани су у другим деловима књиге. 641 Види главу IV. Стратегије – Политика националне безбедности.

238

Саша Мијалковић: Национална безбедност

Дакле, у домаћој безбедносној пракси, стратегијом безбедности дефинишу се смернице безбедносне политике, а безбедносном политиком реализује се стратегија безбедности.

1.4. Безбедносна култура Дубоке друштвене промене у економској, социјалној, правној, политичкој и моралној сфери живота светског, па и нашег друштва током последњих неколико деценија створиле су нове околности у којима се одвијају догађаји од значаја за националну безбедност. Осећај несигу­рности никада није био јачи иако организација, функција и системи безбедности никада нису били развијенији. Традиционално схватање по коме је држава ексклузивни „провајдер“ безбедности увелико се напушта, што отвара поље новој филозофији безбедности у којој недржавни сектор и тзв. безбедносно самоорганизовање друштва играју све значајнију улогу. Државни сектор безбедности данас делује све селективније, усредсређујући се на „опаснија“ угрожавања, док се различитим облицима организовања друштву све више препушта да се само штити од других, „мање опасних“ појава. Наравно, није реч о посебним и неповезаним субјектима и њиховим једнократним акцијама, већ напротив – о систему који, кроз континуирани процес и сарадњу више државних и недржавних актера, реализује функцију безбедности. Тиме се ствара нова култура безбедности која има, пре свега, превентивни циљ и значај и у којој учествују сви субјекти локалне заједнице. На нивоу микротериторије државе, безбедносна култура је и најпродуктивнија.642 Безбедност и култура су категорије које се нужно допуњују и граде одређен однос међузависности. Ако се култура дефинише као скуп универзалних вредности на основу којих човек одређује свој положај у друштву и свету, а безбедност као заштита и заштићеност тих вредности, јасне су њихова повезаност и условљеност. Генерално, безбедносна култура је понашање којим се ствара безбедност или доприноси безбедности, односно понашање којим се не угрожава или не доприноси угрожавању безбедност. Конкретније, безбедносна култура је скуп усвојених ставова, знања, вештина и правила из области безбедности, испољених као понашање и процес, о потреби, начинима и средствима заштите личних, друштвених, националних и међународних вредности од свих извора, облика и носилаца угрожавања без обзира на место или време њиховог испољавања.643 Дакле, безбедносна култура је понашање вођено свешћу о неопходности супротстављања појавама угрожавања безбедности, и то: отклањањем етиолошких фактора; самосталном акцијом против актера угрожавања, уколико се тиме не угрожава сопствена безбедност или безбедност других; благовременим алармирањем релевантних субјеката националног система безбедности; самосталном акцијом или алармирањем субјекта безбедности који ће спречити настанак штетне последице, ублажити, откло642 Види – Мијалковић С.: О корелацији културе и националне безбедности, Култура полиса – часопис за неговање демократске политичке културе, број 11/12, Удружење за политичке науке Србије – Огранак у Новом Саду и Графомаркетинг, Нови Сад, 2009, стр. 601–617. 643 Стајић, Љ., Мијалковић, С., Станаревић, С.: Безбедносна култура, Драганић, Београд, 2005, стр. 29–30.

Национални систем безбедности

239

нити или онемогућити развој настале штетне последице, као и што ефикасније ревитализовати нападнуте вредности. У односу на порекло и на носиоце, безбедносна култура може да се подели на индивидуалну, масовну, професионалну и културу националне безбедности, а у проширеном контексту и на културу међународне и глобалне безбедности. Индивидуална је безбедносна култура појединца, односно микроколектива попут породице, суседства. Стиче се васпитањем у породици, а развија и изграђује кроз процес едукације и самоедукације. Њена основна функција је заштита сопствених (ко се сам чува, и Бог га чува), али и индивидуалних, породичних и вредности лица из непосредног окружења и друштва (љуби ближњег свог, како себе самог). Масовна безбедносна култура је резултанта безбедносне културе друштва, и њен „просек“ је једно од битних обележја културе, менталитета и идентитета нације. По њој се друштва одређују као мање или више безбедносно (само)одговорна. Значај безбедносне културе грађана у заштити националне безбедности најбоље се исказује дескрипцијом елемената појма грађанина који подразумевају одговорност за себе и друге; свест о властитим задацима и правима; солидарност; смисао за заједништво и дељење; непри­хватање непоштења; жељу да се живот и безбедност у заједници побољшају; дух инвентивности, смелости и ризика; размишљање праћено акцијом и промишљену акцију вођену идејом унапређења референтних вредности. Професионална безбедносна култура је својствена професијама. Стиче се њиховим дуготрајним обављањем. Њена функција је заштита вредности професионалних колектива, али и заштита и унапређење општих вредности и интереса и вредности других појединаца и група с којима професије долазе у контакт. С тим у вези, нарочито је интересантна безбедносна култура припадника националног система безбедности. У систему безбедности, безбедносна култура обухвата скуп формалних и неформалних професионалних норми и вредности које делују унутар безбедносне организације, а у функцији су безбедносних послова, задатака и мера. Реч је о специфичном систему вредности, посебном језику и идеологији који су различити од других друштвених система, а који помажу да се унесе ред у свакодневни рад органа безбедности и усвоје заједнички стандарди извршавања опасних послова. Безбедносна култура помаже да се дефинишу односи између припадника служби безбедности, као и према спољном окружењу и другим друштвеним системима. Детерминишу је извесни принципи, пре свега: законитости, моралности, хуманости, доследности, одговорности, непрекидности и правовремености, али и љубав према професији.644 Безбедносна култура припадника служби безбедности обухвата свест о законским обавезама, ставове о начину њиховог извршавања, писана и неписана правила понашања према окружењу, претпостављеним старешинама и колегама, специфичан етички кодекс „правила“ друштвених односа унутар субјекта безбедности, односа према носиоцима угрожавања безбедности, развијен механизам за превентивно и репресивно деловање у односу на појаве и носиоце угрожавајућих појава, као и сопствене безбедности и безбедности својих колега. Реч је о трајној и динамичној творевини која се изграђује током школовања и професионалне обуке, а унапређује самоедукацијом, 644 Љубављу према професији превазилази се позната Макијавелијева максима у вези са вршењем државничких дужности: „ко се одриче своје удобности због туђе, сâм губи, а други му неће рећи хвала“. Макијавели, Н.: Владалац, Дерета (превео Ристић, М. Т.), Београд, 2002, стр. 5.

Саша Мијалковић: Национална безбедност

240

стручним усавршавањем и радним искуством. Са годинама проведеним у служби, професионална безбедносна култура морала би да буде све изграђенија. Међутим, неретко предрасуде, препотентност, илузије о стручности, осећај неустрашивости и искуство које се стиче дугогодишњим радом управо доприносе рутинском, шаблонском обављању послова, при чему се заборавља на немогућност понављања у апсолутној истоветности две (не)безбедносне појаве. Последица тога нису само слабији резултати и пропусти у раду, већ и потенцијално (ин)директно угрожавање заштићених вредности друштва, самих припадника служби безбедности и грађана. Из аспекта управљања државом и националним системом безбедности (стратешки управљачки ниво), посебно значајан вид безбедносне културе је политичка култура. Реч је о сету вредности, убеђења и ставова у оквиру којих функционише политички систем. Политичка култура подстиче извесна политичка деловања, чиме се утиче на стабилност политичког система, који је важна детерминанта националног система безбедности.645 Табела 11 − Културе националне безбедности Детерминанте културе националне безбедности

Поглед на спољашње окружење

односи се на консензус елита о потчињености динамици међународног система, значај и одрживост државног суверенитета и одређење безбедносних претњи.

Идентитет

начин на који националне елите дефинишу vis-a vis спољашњи свет

преферирани инструдржавне политике Инстру­менталне менти који могу да се ослањају преференције на „тврду“ или на „меку“ моћ државе

Интеракцијске преференције

преферирање унилатералне, билатералне или мултилатералне сарадње у решавању безбедносних претњи

Вестфалске државе

Поствестфалске државе

кооперативни међународни систем са либералнијим односом државе према суверености и територији; потенцирање благостања; изражена међудржавна интеракција денационализација „егоистично“ одређинационалног интереса; вање националних национално је уграђено интереса и дефинисање у шире колективно нације супротно „некој „МИ“ пре него у другој“ која представља супротност „неком егзистенцијалну претњу другом“ директна и индиректна реалистични извори институционална моћи, нарочито осмоћ, преферирање лањање на принудне ослањања на прегоинструменте државне варачке инструменте политике државне политике преферирање мултилатералне сарадње преферирање унилатеинституција, рализма, до условног и доунутар негирања суверених привременог билатераса циљем лизма или мултилатера- прерогатива оснаживања институлизма ционалних пре него националних активности компетитивни међународни систем заснован на сувереној и територијалној држави; међудржавна интеракција је у великој мери „нулта сума“

Најзад, културу националне безбедности чине синергични ефекти свих нивоа безбедносне културе у заштити националних и државних вредности и интереса. У ширем смислу, реч је о конструктивном деловању на бази изграђене свести појединаца, колек645 Rosamond, B.: Political Culture, Politics – An Introduction (eds. Axford, B., Browning, G. K., Huggins, R., Rosamond, B., Turner, J.), Routledge, London, 1997, pp. 77–80.

Национални систем безбедности

241

тива, службеника државног апарата и националног система безбедности о вредностима којима је неопходно пружити заштиту, њиховом значају, неопходности и механизмима њихове заштите на појединачном и друштвеном плану, у оквиру реалне друштвене стварности и стања међународне безбедности. Конкретније, култура националне безбедности је модел националне безбедносне политике, тј. односа националних власти према структурној позицији државе у међународном систему, пре свега из аспеката: субјективног разумевања објективних претњи по националну безбедност, инструмената идентификовања тих претњи и склоности и способности ка унилатералном или мултилатералном деловању. Одређују је четири детерминанте: поглед државе на спољашње окружење; национални идентитет; инструменталне преференције и интеракцијске преференције. Државе са различитим безбедносним културама теже ће се сложити око тога шта чини претњу и око адекватних средстава за њихово ублажавање. Два су доминантна типа културе националне безбедности: поствестфалски модел који доводи до међународне сарадње у безбедности, и вестфалска варијанта која може (а не мора) да је омета.646 Култура националне безбедности је конституенс националног идентитета, јер представља јединствен однос државе и друштва према својој безбедности (национални безбедносни идентитет). Укратко, то је специфичан модел – стил (само)заштите државе. Степен њене развијености истовремено репрезентује и укупни културни и демократски ниво појединих држава и друштава. Безбедносну стварност одликује плуралитет култура националне безбедности. Најзад, условно се може говорити и о култури међународне и глобалне безбедности, што би представљало доминантне моделе понашања недржавних, државних и међународних актера унутар концепата кроз које се остварују ови нивои безбедности. Са становишта заштите државних и националних вредности и интереса, безбедносна култура је апсолутно позитивна категорија. Она подразумева равноправност и поштовање вредности и безбедности других; инвентивност у превенцији и решавању безбедносних проблема; стандарди­зацију вредности дефинисаних безбедносном културом; одликује појединца, колективе, глобално друштво и државу; циљ јој је да сачува вредности друштва, да их заштити и умањи последице угрожавања од појединачног до глобал­ног нивоа. Изражена је њена превентивна и проактивна улога у одвраћању, спречавању и/или предупређењу појава и субјеката који могу да угрозе извесне вредности. Очигледно да је безбедносна култура умногоме последица социјалног и историјског наслеђа. Истовремено, неспоран је њен иновативан и креативан значај у решавању проблема на свим нивоима безбедности.

2. Појам националног система безбедности У одређивању националног система безбедности морају се уважити схватања безбедности као функције, организације, система и стања, као и одређења државе, њене организације и функција. Национални систем безбедности је „производ“, резултанта

646 National Security Cultures – Patterns of Global Governance, стр. 11–13. Табела је прилагођена из истог дела, стр. 12. Види и – The Culture of National Security – Norms and Identity in World Politics (ed. Katzenstein, P. J.), Columbia University Press, New York, 1996; Cultures of Insecurity: States, Communities and the Production of Danger (eds. Weldes, J., Laffey, M., Gusterson, H., Duvall, R.), University of Minesota Press, Minneappolis, 1999.

242

Саша Мијалковић: Национална безбедност

њихових односа. Његов оснивач је држава, којој и припада и која га контролише, те се стога и назива државним, односно националним системом безбедности.647 Национални систем безбедности, у ширем смислу, обухвата све потенцијале (природне, људске, материјално-техничке, нормативно-политичке и институционалне ресурсе) једне земље, који су ангажовани на очувању виталних националних и државних, али и међународних и глобалних вредности и интереса. У ужем смислу, то су само делови ових ресурса који су специјализовани и професионално, легално и легитимно, директно или индиректно, реализују функцију националне безбедности. Конкретније, национални систем безбедности је форма организовања и функционисања државе и друштва у спровођењу превентивних, репресивних и санационих мера и радњи којима се националне вредности и интереси достижу/остварују, унапређују, омогућава њихово уживање и штите од безбедно­сних изазова, ризика и претњи, односно ревитализују уколико су угрожени. Национални систем безбедности састоји се од својих хоризонтално и вертикално постављених подсистема и микросистема безбедности, између којих постоје одређене организационе и функционалне везе. Подсистеми и микросистеми о којима је реч најчешће су државни органи, јавне службе или други недржавни (невладини) субјекти. У организационом смислу, то је део државне и друштвене организације, а у функционалном смислу, инструмент за достизање и заштиту њихових вредности и интереса. Елементи система безбедности у ширем смислу су: носиоци, субјекти и снаге, функција, послови, активности и мере безбедности и безбедносна култура.648 Носиоци националног система безбедности су основа, база организације и функционисања система безбедности. То су држава, која се безбедносним изазовима и претњама супротставља организовано; друштво (грађани) које им се супротставља првенствено кроз неорганизоване форме и недржавни сектор који допуњава функцију безбедности државе и друштва. Осим тога, носиоцем система безбедности, у извесној мери, може да се сматра и међународна заједница,649 која прописује међународноправне стандарде у области безбедности и кроз различите видове сарадње у безбедности. Субјекти безбедности су државни апарат, недржавни субјекти, међувладини капацитети и грађани, односно службе, организације, органи, тела и институције који редовном делатношћу директно или индиректно остварују функцију безбедности или доприносе њеној реализацији. Деле се на: конвенцио­налне, неконвенционалне и остале суплементарне субјекте безбедности. Конвенционални субјекти безбедности координирањем безбедносне политике и обављањем редовне делатности директно остварују функцију безбедности. Реч је о извесним управљачким безбедносним телима (конвенционални субјекти безбедности у ширем смислу, односно установе безбедносно-политичког карактера попут савета, борда, бироа, одбора националне безбедности или сличних тела које чине највиши по647 Синтагме „национални систем безбедности“ и „систем националне безбедности“ често се користе као синоними. Употреба првонаведене синтагме је правилнија, јер се њоме јасно означава припадност система држави (генитив). 648 Упореди са: Стајић, Љ., Мијалковић, С., Станаревић, С.: Безбедносна култура, стр. 135–136; Ковачевић, С.: Исто, стр. 46–47; Стајић, Љ.: Основи система безбедности са основама истраживања безбедносних појава, стр. 304. 649 На пример, кроз механизме старатељства над одређеним државама или њиховим територијама, помоћи неразвијеним државама итд., односно кроз механизме савремених концепата међународне безбедности.

Национални систем безбедности

243

литички функционери и руководиоци служби безбедности, а који управљају и координирају реализацијом безбедносне стратегије и политике и делимично је креирају) и професионалним безбедносним институцијама (конвенционални субјекти безбедности у ужем смислу који непосредно реализују функцију безбедности – јавна и тајна полиција, органи иностраних послова, војска, органи заштите и спасавања у ванредним ситуацијама, царина, инспекције, тужилаштво, суд и органи надлежни за извршење кривичних санкција). Они су организовани, опремљени и одговорни за професионалну заштиту свих нивоа безбедности. Због улоге и значаја коју имају у реализацији функције безбедности, њихова организација, надлежности и функционисање правно су дефинисани и уређени. Тако оснивање, структура, циљеви, активности, послови и задаци, статус припадника (права, овлашћења, дужности, привилегије, имунитет и одговорност), пријем нових припадника у радни однос, обука, усавршавање и престанак радног односа, унутрашња комуникација (информациони системи и базе података, права и ограничења њиховог коришћења, нивои и механизми заштите података, извештавање и информисање) и комуникација према окружењу (према другим субјектима безбедности и према јавности); системи и механизми унутрашње и спољне контроле; облици међународне сарадње или деловање у оквиру међународних тела и институција и слично имају упориште у међународном праву и уставном акту земље, а прецизирани су бројним законима и операцио­нализовани мноштвом подзаконских прописа. Неконвенционални субјекти обављањем своје редовне делатности, колективно или преко специјализованих тела (одбора, савета, комисија и сл.) индиректно реализују функцију безбедности (Народна скупштина, Влада, председник Републике). Ови субјекти директно омогућују и подржавају рад конвенционалних субјеката и на тај начин индиректно остварују функцију безбедности. Они стварају нормативно-правни основ за деловање система безбедности, управљају системом безбедности, координирају рад појединих субјеката безбедности и контролишу њихово функционисање, што је у функцији остваривања оптималног стања безбедности у друштву. Суплементарни субјекти обављањем редовне делатности доприносе реализацији функције безбедности (локална заједница и органи локалне само­управе, јавне службе, предузећа и друге организације, невладине организације, васпитно-образовни систем, црква и грађани). Њихова првенствена улога у друштву је услужна, васпитно-образовна, религиозна, односно пружање помоћи грађанима у реализацији њихових права. Они нису намењени, организовани нити опремљени да се приоритетно и професионално баве безбедношћу. Снаге су посебно организоване, обучене, опремљене и овлашћене организационе јединице конвенционалних субјеката безбедности које непосредно реализују одређену групу послова безбедности (нпр., специјалне антитерористичке и противдиверзионе јединице, жандар­мерија, хеликоптерска јединица, рониоци, спасилачке и ватрогасне јединице итд.). Функција безбедности је „најопштија мисија“ друштва и државе на заштити сопственог опстанка, унапређењу егзистенције и достизању, заштити и развоју личних и виталних вредности и интереса као основног и крајњег циља. Остварује се реализацијом одређених активности, послова и мера безбедности, у оквиру извесне безбедносне стратегије и политике, односно понашањем грађана сагласно принципима безбедносне културе.

244

Саша Мијалковић: Национална безбедност

Активности су елемент система безбедности којима се омогућава функционисање система на два нивоа: на унутрашњем, с циљем конципирања, организовања, успостављања, функционисања и унапређења самог система безбедности (системске активности) и на спољном, ради неутралисања угрожавајућих појава, одржавања и унапређења стања безбедности (функционалне активности – радње и поступци којима се реализују послови безбедности). Послови су делови функције (потфункције) националне безбедности чија је реализација у надлежности појединих субјеката и снага безбедности. Њима се остварују циљеви система безбедности. Дефинишу се законом (нпр., унутрашњи послови, спољни послови, послови одбране итд.). Мере безбедности су радње и поступци које систем безбедности предузима у одређеним, по виталне вредности друштва угрожавајућим ситуацијама, с циљем преласка субјеката и снага безбедности из редовног у стање повишене готовости за неутралисање постојећих или наступајућих опасности (нпр., проглашавање ван­ред­ног или ратног стања, приправност, мобилизација итд.). Опште мере предузимају сви или већина субјеката безбедности када је то неопходно за заштиту виталних друштвених вредности (нпр., у случају ратног или ванредног стања). Посебне мере предузимају поједини државни органи ради извршавања конкретних безбедносних задатака (нпр., полиција и обавештајне службе предузимају мере тајног оптичког и аудио надзора лица ради расветљавања најтежих кривичних дела). Безбедносна култура, како националне безбедности и професио­на­л­на, тако и масовна и индивидуална (тзв. самоорганизовање цивилног друштва) је, уз правни систем, подршка свим наведеним елементима система безбедности. Национални систем безбедности је, генерално, структуриран у нивое: − концепције безбедности (безбедносна стратегија и политика, тј. култура националне безбедности), која обухвата функцију, активности, послове и мере безбедности, као и стратегију и политичко одлучивање за њихову примену на националном и међународном нивоу; − безбедносне структуре, коју заправо чине носиоци, субјекти и снаге безбедности; − безбедносног самоорганизовања цивилног друштва, који је пандан масовној и индивидуалној безбедносној култури и − међународне сарадње у сфери безбедности.650 Ефикасно функционисање националног система безбедности захтева уважавање извесних начела, и то: − свеобухватности, сагледавањем свих аспеката изазова, ризика и претњи у држави и њеном окружењу; − кооперативности, сарадњом свих субјекта безбедности на национал­ном нивоу и националног система безбедности са наднациона­лним безбедно­сним механизмима − јединства, изградњом и функционисањем система безбедности као складне целине, са јединственим идентитетом; − ефикасности, као способности благовременог идентификовања појава угрожавања безбедности и правовременог превентивног и репресивног деловања; 650 Упореди са – Таталовић, С.: Исто, стр. 151.

Национални систем безбедности

245

− еластичности, односно способности брзог прилагођавања без­бедносној ситуацији; − интероперабилности, тј. структурној и функционалној усклађе­ности националног система безбедности са стандардима регионалних и глобалних безбедносних интеграција; − савремености, у опремљености снага система безбе­дности и примене савремених метода и мера које омогућавају остваривање циљева система и − професионалности, тј. потребе да послове у систему безбедности обавља стручан и компетентан кадар.651 БЕЗБЕДНОСНА КУЛТУРА И ТРАДИЦИЈА

– ИНДИВИДУАЛНА, МАСОВНА И ПРОФЕСИОНАЛНА БЕЗБЕДНОСНА КУЛТУРА – ТРАДИЦИЈА ОРГАНИЗАЦИЈЕ И ФУНКЦИЈЕ БЕЗБЕДНОСТИ

КОНЦЕПЦИЈА (КУЛТУРА) НАЦИОНАЛНЕ БЕЗБЕДНОСТИ – ПРАВНИ СИСТЕМ (НАЦИОНАЛНО И МЕЂУНАРОДНО ПРАВО) – СТРАТЕГИЈА И ПОЛИТИКА НАЦИОНАЛНЕ БЕЗБЕДНОСТИ

УПРАВЉАЧКА БЕЗБЕДНОСНА ТЕЛА (ВИСОКА ТЕЛА МЕШОВИТОГ ПОЛИТИЧКО-ПРОФЕСИОНАЛНОГ САСТАВА)

КОНВЕНЦИОНАЛНИ СУБЈЕКТИ БЕЗБЕДНОСТИ

НЕКОНВЕНЦИОНАЛНИ СУБЈЕКТИ БЕЗБЕДНОСТИ

СУПЛЕМЕНТАРНИ СУБЈЕКТИ БЕЗБЕДНОСТИ

ПАРТИЦИПИРАЊЕ У МЕЂУНАРОДНОЈ БЕЗБЕДНОСТИ – САМОСТАЛНО АНГАЖОВАЊЕ – У ОКВИРУ МЕЂУНАРОДНИХ АРАНЖМАНА

Слика 10 − Начелна структура националног система безбедности Међу њима свакако доминирају принципи законитости и етичности, односно организовања и функционисања система безбедности и његових субјеката уважавањем принципа, норми и стандарда међународног и националног права и професионалне етике. Најзад, принципом непрекидности наглашава се потреба непрекидног вршења функције безбедности, због константне потенцијалне или активне изложености референтних вредности различитим угрожавањима. Осим националних, системи безбедности могу да буду и наднационални и субнационални. Наднационални су системи безбедности извесних коалиција држава, засновани на међународном уговору или споразуму, у оквиру којих се остварује сарадња националних система безбедности или појединих служби безбедности земаља-чланица (нпр., војна и обавештајна сарадња у оквиру НАТО-а). Није реч о јединственом институцио­нализованом систему или служби безбедности. 651 Ковач, М.: Исто, стр. 140.

246

Саша Мијалковић: Национална безбедност

Субнационални су заправо „псеудо системи и службе безбедности“ које успостављају политички покрети (нпр., обавештајни елементи циони­стичког покрета Shai из којег је касније формиран безбедносно-обавештајни систем Израела), опозиционе политичке партије (нпр., обавештајни елементи у оквиру Комунистичке партије у предратној Југославији), емигрантске организације (нпр., Организација украјинских националиста – антибољшевички блок народа у СР Немачкој седамсе­дестих година прошлога века), ослободилачки покрети, терористичке организације (нпр., обавештајни елементи албанског терористичког покрета из којих је почетком овог века израсла тзв. Косовска национална информативна служба KŠIK), ради остварења циљева којима теже. У случају доласка на власт, такве службе се најчешће „легализују“ и формално-правно институционализују постајући званичне државне службе. Осим тога, познат је и феномен субнационалног организовања као „простирања ван саме службе безбедности“ тако што обавештајне службе инсталирају своје представнике у дипломатска и конзуларна представни­штва, представништва медијских агенција, туристичких и спортских организација итд.652 Међутим, постоје и схватања да ово последње није вид субнационалног простирања службе. Уместо тога, субнационалним простирањем сматра се учешће свих државних органа, организација и појединаца у обавештајној и безбедносној делатности, а по основу нормативног регулисања или поштовања традиције.653 Наднационални системи безбедности, у смислу јединствених система безбедности група држава, још увек не постоје. Зато је исправније користити синтагму већег степена општости попут „наднационални безбедносни меха­ни­зми“ (међународна полицијска, војна, царинска, инспекцијска и друга сарадња). Национални систем безбедности је динамичан. У зависности од безбедносних потреба, међународног права, стандарда међународне сарадње и интеграција или светских трендова организовања система безбедности, подложан је реформи (реформа – транзиција система безбедности). Истовремено је и инертан, јер настоји да одоли реформама.

3. Компоненте националног система безбедности Системи безбедности могу да буду мање сложени и сложенији, у зависности од тога да ли су државе просте (унитарне) или сложене (федерације, конфедерације). То, такође, зависи и од сложености „националне и међународне безбедносне проблематике“: мултимани­фестност и већи број деструктивнијих безбедносних претњи захтева постојање више релативно самосталних специјализованих субјеката без­бедности. Најзад, зависи и од моћи земље, па моћније државе имају развијеније системе безбедности. 652 Види: Савић, А.: Увод у државну безбедност, стр. 77–81. 653„На при­мер, за­кон­ска оба­ве­за свих гра­ђа­на, ор­га­на и ор­га­ни­за­ци­ја да до­ста­ве сво­ја без­бед­но­сно-ин­ те­ре­сант­на са­зна­ња над­ле­жним ор­га­ни­ма при­сут­на је у Грч­кој, Изра­е­лу и дру­гим зе­мља­ма, али је би­ла нај­и­зра­же­ни­ја у бив­шем СССР кроз тзв. си­стем про­то­ко­ла. Тра­ди­ци­ја да гра­ђа­ни у Ве­ли­кој Бри­та­ни­ји са­мо­и­ни­ци­ја­тив­но при­ку­пља­ју по­да­т­ке по­ти­че још из вре­ме­на ко­ло­ни­ја­ли­зма, а они осим мо­рал­не, има­ју и за­кон­ску оба­ве­зу да по­дат­ке од зна­ча­ја за без­бед­ност сво­је зе­мље до ко­јих до­ђу у ино­стран­ству до­ста­ве нај­бли­жем бри­тан­ском ди­пло­мат­ском или ква­зи­ди­пло­мат­ском пред­став­ни­штву. По­ла­зе­ћи од то­га, бри­ тан­ска Слу­жба без­бед­но­сти (MI 5) је ус­по­ста­ви­ла по­себ­ну те­ле­фон­ску ли­ни­ју преко које гра­ђа­ни до­ста­ вљају податке, а за иден­тич­но ре­ше­ње опре­де­ли­ле су се и слу­жбе још не­ких зе­ма­ља (нпр. Ру­му­ни­ја). Слич­ но то­ме, у САД по­сто­је јав­ни уре­ди CIA (Do­me­stic Col­lec­tion Di­vi­sion) ко­јим гра­ђа­ни мо­гу да до­ста­ве сво­ја за­па­жа­ња из ино­стран­ства ко­ја сма­тра­ју ин­те­ре­сант­ним.“ Милошевић, М.: Исто, стр. 44–45.

Национални систем безбедности

247

Традиционално, национални систем безбедности чини пет сектора: војни, полицијски (јавна и тајна полиција), правосудни, спољнополитички и економски што је, из аспекта модерне државе, само једно – уже одређење. Како смо све угрожавајуће појаве поделили на невојне и војне, тако и компоненте националног система безбедности могу да се поделе на цивилни и војни сектор безбедности. Истовремено, мора се уважити и чињеница да се сви субјекти безбедности, поред поделе на конвенционалне, неконвенцио­налне и суплементарне, уважавајући критеријум оснивача и сфере деловања, могу сврстати у државни и недржавни сектор безбе­дности. Ово су шира одређења компоненти националног система безбедности. У традиционално организованим националним системима безбедно­сти јасно су дистанцирани: − војни сектор безбедности (који чине војска, војна полиција, војне службе безбедности, цивилна одбрана и заштита, војно правосуђе, а неретко и војни систем социјалног и здравственог осигурања и војно здравство) и − цивилни сектор безбедности (који чине остали субјекти безбедности, пре свега, полиција, обавештајне службе, правосуђе, органи за извршење кривичних санкција, инспекције, царина и други субјекти цивилног друштва.). Таква структура је добрим делом заступљена и у савременим системима безбедности, уз укидање грубих подела појединих надлежности војног и цивил­ног сектора безбедности (нпр., у супротстављању тероризму, организо­ваном криминалу, техничко-технолошким опасностима, приро­дним непогодама и сл.). После Другог светског рата у државама глобалног Запада нагло се развио недржавни сектор безбедности. Такве тенденције у земљама источног лагера приметне су знатно касније. Иако је поље њиховог деловања првобитно било усмерено ка заштити референтних вредности које су превасходна брига тзв. цивилног сектора безбедности, временом су почели да врше и извесне војне функције у оквиру тзв. приватних безбедносних компанија за војни менаџмент, консалтинг и пружање војних услуга. Тако је недржавни сектор, који је обављао неке функције цивилног сектора безбедности, попримио атрибуте државног-војног сектора безбедности. Међутим, ова тенденција у нашој земљи још није практично заживела. Дакле, данас је израженија подела на: − државни сектор безбедности (субјекти и снаге које оснива држава) и − недржавни сектор безбедности (субјекти и снаге недржавних актера). У систему безбедности неких земаља приметни су и субјекти међународног сектора безбедности, како цивилног, тако и војног, како међувладиног, тако и невладиног сектора (нпр., војно-цивилне мировне мисије, војне компаније у улози мировне мисије, представници институција међународне полицијске и војне сарадње, органи међународног старатељства, представници међународних невладиних хуманитарних организација итд.). Национални систем безбедности је подсистем државе и друштва који обухвата субјекте и функције државног и недржавног, цивилног и војног сектора безбедности којима се штите друштвене и државне вредности и интереси од војних и невојних без-

248

Саша Мијалковић: Национална безбедност

бедносних изазова, ризика и претњи. С њим се најчешће неоправдано поистовећују системи одбране, унутрашње и спољне безбедности. МЕЂУНАРОДНИ ВОЈНО-ДРЖАВНИ СЕКТОР БЕЗБЕДНОСТИ

ВОЈНИ СЕКТОР БЕЗБЕДНОСТИ

НЕДРЖАВНИ СЕКТОР БЕЗБЕДНОСТИ

ДРЖАВНИ СЕКТОР БЕЗБЕДНОСТИ МЕЂУНАРОДНИ ДРЖАВНОЦИВИЛНИ СЕКТОР БЕЗБЕДНОСТИ

МЕЂУНАРОДНИ ВОЈНО-НЕДРЖАВНИ СЕКТОР БЕЗБЕДНОСТИ

ЦИВИЛНИ СЕКТОР БЕЗБЕДНОСТИ

МЕЂУНАРОДНИ ЦИВИЛНОНЕДРЖАВНИ СЕКТОР БЕЗБЕДНОСТИ

Слика 11 − Компоненте националног система безбедности Систем одбране само је један од подсистема националног система безбедности. Њиме се од војних безбедносних претњи бране национални суверенитет, уставни поредак, територијални интегритет, независност и становништво, пружа помоћ цивилним властима и становништву у отклањању последица ванредних ситуација које угрожавају људске животе, животну средину и материјална добра у већем обиму, али и учествује у изградњи и очувању мира и безбедности у свету и у заштити међународних и националних вредности на територијама других држава учешћем у међународним војним, мировним и хуманитарним операцијама под окриљем међународних организација и у духу међународног права. Чине га тзв. војна одбрана (оружане снаге и њене специјализоване формације) и цивилна одбрана (цивилна заштита, државни органи, органи локалне заједнице, јавне службе, привредне и друге установе и појединци који у одбрани земље учествују невојним методама).654 Систем унутрашње безбедности је систем субјеката који се старају о заштити државног уређења, унутрашњег јавног поретка и безбедности људи од свеколиког неоружаног и оружаног угрожавања које претежно настаје унутар државе (криминал, природне непогоде, техничко-технолошке опасности итд.) и од неких невојних претњи које долазе споља (нпр., прекогранични криминал, заразне болести итд.). Чини га више подсистема (нпр., сектор унутрашњих послова, национални правосудни систем итд.). Систем спољне безбедности је традиционални назив за војну, обавештајну и дипломатску функцију чија је превасходна мисија заштита безбедности државе и друштва од војних, политичких, субверзивних и економских претњи које долазе споља, од других држава, међународних организација и недржавних актера. Савремене националне системе безбедности чине тзв. вертикални и хоризонтални подсистеми. Вертикални подсистеми се „протежу од врха до дна државне организације“ и најчешће су концентрисани у оквиру појединих државних ресора (министарство одбране, правосуђа, унутрашњих послова итд.). 654 Оба сектора одбране вођени су националним правом, стратегијом и политиком националне безбедности, стратегијом и политиком одбране и војном доктрином, уважавајући међународно, пре свега, Хашко и Женевско (ратно и хуманитарно) право.

Национални систем безбедности

249

Хоризонтални подсистеми националног система безбедности намењени су супротстављању појединим видовима угрожавања националне безбедности. Чини их више постојећих или новоформираних субјеката безбедности или више организационих јединица из више вертикалних под­система националне безбедности, повезаних у известан систем (нпр., систем безбедности државне границе чине специјализоване јединице полиције, царине и инспекције; систем супротстављања организованом и високо­ технолошком криминалу чине специјализоване јединице полиције, тужила­штва, судова и органа за извршење кривичних санкција итд.). Хоризонтални подсистеми безбедности могу да буду формално – јединствено институционализовани, тј. дефинисани, организовани и уређени јединственим законским, ређе стратегијским прописом који се може разрађи­вати и допуњавати законским и подзаконским прописима, односно подстратегијама и акционим плановима. Такви су, нпр., национални системи супротстављања организованом криминалу, високотехнолошком криминалу, ратним злочинима, безбедности државне границе итд. Остали хоризонтални подсистеми функционишу координираним деловањем више субјеката безбедности (нпр., Савет Владе Републике Србије за борбу против трговине људима, Национални координатор за борбу против трговине људима и Републички тим за борбу против трговине људима координирају радом мноштвом субјеката безбедности. Међутим, јединствено институционализовани систем супротстављања трговини људима не постоји јер су организација и функционисање наведених субјеката регулисани подзаконским прописима; деловање појединих субјеката регулисано је посебним законима; не постоји јединствен законски пропис којим се регулишу њихова права, обавезе и координација активности итд.). Најзад, национални систем безбедности неретко је елемент неког од поменутих наднационалних безбедносних механизама. Национални системи безбедности могу да буду функционални и нефункционални (делимично и потпуно). Систем безбедности је моћан и ефикасан колико је моћна и ефикасна његова најслабија тачка (компонента).

4. Функција националне безбедности Начелно, функцију националне безбедности чине две потфункције: функција достизања, развоја и унапређења друштвених и државних вредности и интереса и функција контроле безбедносних изазова, ризика и претњи. Достизање, развој и унапређење друштвених и државних вредности и интереса усмерено је ка омогућавању несметаног функционисања друштвеног и државног живота, односно ка остварењу вредности и интереса на одређеним нивоима безбедности (појединца, друштва, државе, међународне заједнице). Остварује се реализовањем безбедносне политике у најширем смислу (економском, еколошком, социјалном, образовном, политиком технолошког развоја итд.). Реч је о ангажовању свих националних потенцијала, првенствено неконвенционалних и суплементарних субјеката безбедности. Контрола безбедносних изазова, ризика и претњи спада у приоритетне интересе и циљеве модерне државе. Остварују је првенствено конвенционални субјекти безбед-

250

Саша Мијалковић: Национална безбедност

ности реализовањем безбедносне политике у ужем смислу (криминалном, казненом, одбрамбеном, спољном политиком итд.). Чињеница да су савремени безбедносни проблеми природног, људског и техничко-технолошког порекла, и да су често изузетно сложени, образлаже сложеност механизама њиховог решавања. Генерално, угрожа­вајуће појаве контролишу се акцијама супротстављања, односно спречавањем њиховог настанка, сузбијањем наступелог проблема и отклања­њем штетних последица. При том се свакако мора задовољити принцип законитости и правна сигурност објеката и носилаца угрожавања безбедности, односно вредности које су нападнуте. Дакле, ова се функција састоји од потфункција: − спречавања настанка, односно превенције безбедносних изазова, ризика и претњи; − сузбијања угрожавајућих појава, санкционисања и контроле носилаца угрожавања, односно сузбијања безбедносних изазова, ризика и претњи и − отклањања штетних последица и заштите, помоћи и унапређења положаја жртава, односно санације и ревитализације угрожених вредности.

ДОСТИЗАЊЕ, РАЗВОЈ И УНАПРЕЂЕЊЕ РЕФЕРЕНТНИХ ВРЕДНОСТИ И ИНТЕРЕСА

ПРЕВЕНЦИЈА БЕЗБЕДНОСНИХ ИЗАЗОВА, РИЗИКА И ПРЕТЊИ

СУЗБИЈАЊЕ БЕЗБЕДНОСНИХ ИЗАЗОВА, РИЗИКА И ПРЕТЊИ

КОНТРОЛА БЕЗБЕДНОСНИХ ИЗАЗОВА, РИЗИКА И ПРЕТЊИ

САНАЦИЈА И РЕВИТАЛИЗАЦИЈА УГРОЖЕНИХ РЕФЕРЕНТНИХ ВРЕДНОСТИ

Слика 12 − Начелна структура функције националне безбедности Операционализацијом и сагледавањем односа потфункција нацио­налне безбедности, може се закључити: − функција националне безбедности се непрекидно реализује, без обзира на то да ли је друштво хармонично (без озбиљнијих угрожавања) или аномично (озбиљно угрожено);655 у достизању референтних вредности и интереса махом се користе методе 655 Критеријум поделе на две групе потфункција су њихове доминантне посебности и обележја која су својствена поменутим „типовима друштвеног стања“.

Национални систем безбедности

251

које не одликује примена организоване државне силе, док је примена апарата принуде доминантно средство контроле безбедносних изазова, ризика и претњи; − тешко је диференцирати димензије превенције, сузбијања угрожавајућих појава и санације и ревитализације угрожених вредности; активности система безбедности су „вишеефектне“, па поједине фазе имају само израженији превентивни, односно репресивни карактер или карактер санације и ревитализације; − тешко је степеновати значај наведених сфера супротстављања угрожавајућим појавама; систем безбедности се мора водити идејом преношења тежишта са репресивног на превентивно деловање, односно активности треба да усмери ка узроцима, чиме ће се умањити потреба за бављењем последицом; − поменуте сфере супротстављања безбедносним изазовима, ризицима и претњама су у специфичном односу међуутицаја и међузависности, јер произлазе једне из других, тј. једне су у функцији других656; − наведене сфере су комплементарне и чине целину: изостављањем неке од њих, реакција система безбедности била би непотпуна; ефикасност сваке од њих утиче на ефикасност целокупне функције националне безбедности; − због специфичности поменутих димензија функције националне безбедности, реаговање система безбедности захтева ангажовање више субјеката владиног, међувладиног и невладиног сектора и примену активности и мера безбедности заснованих на националном и међународном позитивном праву, достигнућима домаће и иностране безбедносне теорије и праксе и уважавању социјалних, политичких, економских, моралних, васпитно-образовних, односно укупних безбедно­сних услова; − функција безбедности је својеврстан „затворени круг чији се почетак и крај поклапају у превенцији“; стога би превенција угрожавања морала да буде примарна потфункција система безбе­дности. Дакле, функција националне безбедности обухвата достизање, развој и унапређење националних вредности и интереса и контролу безбедносних изазова, ризика и претњи деловањем субјеката националног система безбедности, односно посредством механизама сарадње система безбедности више земаља или међународних организација.657

5. Контрола националног система безбедности Под контролом националног система безбедности подразумевају се механизми увида у начин реализовања и степен реализованости активности, мера и послова појединих субјеката безбедности, као и механизми отклањања уочених недостатака. 656 Тако нпр., репресивно деловање, осим „задовољења интереса правде“, има и превентивне ефекте, а крајњи циљ санације и ревитализације угрожених вредности јесте превенција њиховог поновног угрожавања итд. 657 У безбедносној пракси, у медијима, у литератури и у појединим правним и стратегијским актима често се за супротстављање угрожавајућим појавама користи реч „борба“ (нпр., борба против организованог криминала). Овај термин је својствен решавању изазова, ризика и претњи оружаног, војног карактера, не и невојним безбедносним проблемима. Осим тога, реч је о термину који има превасходно репресивни призвук, истиче идеју сузбијања, отклањања штетних последица угрожавајуће појаве, чиме се у други план стављају (или чак занемарују) превентивна, санациона и ревитализациона димензија. Уместо речи борба, прикладније је користити реч „супротстављање“, који је заједнички садржалац свих сфера решавања безбедносних проблема.

252

Саша Мијалковић: Национална безбедност

Циљ контроле је увид у правилност и ефикасност обављања функције безбедности, као и у њихову везу са „квалитетом“ стања безбедности. То подразумева: утврђивање чињеница у погледу поштовања законских надлежности, дужности, овлашћења, ограничења и одговорности у реализовању активности, послова и мера безбедности, односно поштовања процедура које су предвиђене подзаконским и интерним прописима у предузимању службених мера и радњи према лицима (носиоци, жртве и сведоци појава угрожавања безбедности), према појавама угрожавања безбедности и њиховим последицама уколико оне нису људског порекла (нпр., у случају пожара, земљотреса, хаварије), према другим субјектима безбедности на националном нивоу и у оквиру пројеката међународне сарадње, као и у случајевима притужби домаћих и страних грађана, организација, правних лица и државних органа на рад субјекта безбедности. Резултат контроле је утврђивање неправилности у реализацији функције безбедности, идентификовање и санкционисање одговорних за пропусте и грешке, награђивање оних који су унапредили безбедност, као и идентификовање нових безбедносних потреба и недостатака у методологији реализовања функције безбедности, те предлагање модела за њену иновацију и прилагођавање новој безбедносној стварности. Значај контроле је неспоран: њоме се унапређује стање безбедности, односно спречавају, сузбијању и санирају последице нелегалног и нелегитимног вршења функције безбедности, што је нарочито значајно у државном сектору безбедности чији су субјекти овлашћени да задиру у људске слободе и права. Овде свакако треба нагласити и то да механизми контроле конвенционалних, неконвенционалних и суплементарних субјеката безбед­ности нису исти, односно да се разликују механизми контроле субјеката државног и недржавног сектора безбедности. Стога ће даља пажња бити посвећена првенствено контроли конвенционалних субјеката, односно служби безбедности. Начелно, с обзиром на природу контроле, механизми контроле субјеката националног система безбедности обухватају: − политичку контролу, и то: у ужем смислу, контролу од стране извршне власти и у ширем смислу, контролу од стране законодавне власти; − административну контролу, односно унутрашњи надзор и управљање безбедносним агенцијама, а односи се и на контролу унутрашњих правила и прописа; − контролу од стране независних државних установа (судски органи, ревизорске ин­ституције, омбудсман) и − контролу од стране јавности (различити облици и механизми цивилног друштва).658 Сви ови видови контроле се, према томе одакле долазе, могу поделити на механизме тзв. унутра­шње – интерне контроле, коју спроводе стручни органи који су у саставу самих субјеката (сектор унутрашње контроле, генерални инспекторат итд.) и на механизме тзв. спољне – екстерне контроле, коју спроводе стручни органи који нису у саставу субјеката чији се рад контролише. Спољна контрола субјеката државног сектора безбедности назива се још и цивилном контролом сектора безбедности. 658 Опширније, у – Бајагић, М.; Мијалковић, С.: Надзор и контрола рада обавештајно-безбедносних установа, Транзиција и економски криминал II, Криминалистичко-полицијска академија, Београд, 2014, стр. 119−134.

Национални систем безбедности

253

Цивилну контролу система безбедности спроводе државни органи, и то: − парламент, почев од тога што доноси уставни акт којим се прокламују државно уређење, друштвене вредности и основе система (субјекти, послови и мере) безбедности који их штити, преко конципирања безбедносне политике доношењем мноштва законских прописа, усвајањем стратегијских докумената и ратификацијом међународних уговора, усвајања буџета субјеката безбедности и буџетске контроле, посланичких питања и интерпелације, до формирања специјализованих тела (тзв. одбора, најчешће за безбедност, одбрану, контролу служби безбедности) и именовања омбудсмана или генералног инспектора који су овлашћени да остварују непосредну контролу над радом појединих субјеката безбедности, разматрања извештаја које подносе руководиоци служби безбедности, као и спровођења тзв. парламентарних истрага (анкетне комисије) које расветљавају поједине проблеме националне безбедности. Осим што се на овај начин дефинишу систем и политика безбедности, над њима се неспорно врши и известан надзор; − органи извршне власти, пре свега, Влада, спровођењем безбедносне политике, контролом над њеним и над спровођењем законских и стратегијских аката из области националне безбедности у оквиру рада појединих министарстава (органа државне управе, првенствено конвенционалних субјеката безбедности) преко стручних тела (одбора, најчешће за правни систем или државне органе), те иницирањем законских прописа; осим тога, и поједини органи државне управе овлашћени су да контролишу рад извесних субјеката безбедности (нпр., полиција контролише рад приватних безбедносних агенција у сфери набавке, држања и употребе ватреног оружја, или врши инспекцијски надзор спровођења мера противпожарне заштите у јавним установама и привредним субјектима итд.) и − правосудни органи, пре свега, у оцени законитости појединих мера и радњи које су предузели припадници субјеката безбедности у реализовању функције безбедности, ради заштите грађана од злоупотреба и прекорачења овлашћења државних службеника (кривични поступак); Осим тога, судски органи најчешће издају одобрења за примену савремених безбедносних метода и средстава којима се задире у слободе и права грађана (нпр., тајно оптичко и звучно снимање лица, средстава комуникација, одступање од права на неповредивост стана и пошиљке итд.); такође, судски органи контролишу и рад субјеката безбедности у доношењу решења и других управних аката којима се одлучује о одређеним правима грађана (управни спор); најзад, законитост рада државних органа оцењује се и у поступку судске заштите имовинских и других права грађана која су повређена приликом поступања државних органа (грађански – парнични поступак)659.

6. Реформа националног система безбедности Реформа сектора безбедности подразумева сведимензионалне (идеолошке, културолошке, нормативне, организационе, функционалне, методичке, амбијенталне, међународно-политичке и др.) промене целокупног националног система безбедности, једног или више његових подсистема, односно једног или више субјеката безбедности, што за 659 Упореди са: Parliamentary Oversight of the Security Sector – Principles, mechanisms and practices; Драгишић, З.: Безбедносни менаџмент, Службени гласник и Факултет безбедности, Београд, 2007, стр. 145–161.

254

Саша Мијалковић: Национална безбедност

последицу има нову, измењену концепцију вршења послова, задатака и мера безбедности. Кадровске промене у систему безбедности не сматрају се његовом реформом.660 Начелно, реформа сектора безбедности може да буде делимична, када долази до промена у организацији и функцији појединих субјеката безбедности и потпуна, када се напушта стара концепција и почиње се са новом филозофијом безбедности. Из аспекта успешности, реформа сектора безбедности може да буде успешна и неуспешна. С обзиром на разлоге због којих се спроводи, реформа може да буде самоиницијативна, када је спроводи држава ради унапређења сопствене безбедности, и изнуђена, када се спроводи под притиском извесних центара политичке моћи.661 Такође, реформа сектора безбедности може да буде и тзв. реформа из нужде, када је земља принуђена да реорганизује свој систем безбедности не би ли заштитила своје интересе, па и свој опстанак и самоафирмативна, када држава која и нема нарочитих безбедносних проблема, реформише свој сектор безбедности не би ли додатно унапредила своју унутрашњу или међународну безбедност. Реформа се начелно спроводи у више нивоа, и то на: − идеолошком, променом идеолошке платформе и демократизацијом система безбедности тако да се заснива на реално сагледаним безбедносним потребама. У идеалним ситуацијама, реформа сектора безбедности заснована је на резултатима озбиљног научно-истраживачког рада и принципима савремене демократије; − културолошком, што подразумева да припадници сектора безбедности, али и државни органи, па и народ, прихвате реформу као иновативно средство унапређења безбедности државе и грађана; − нормативном, доношењем серије нових законских и подзаконских решења, а неретко и променом уставног акта земље; − организационом, укидањем или реорганизацијом постојећих и формирањем нових субјеката безбедности; − функционалном, укидањемм или ограничавањем постојећих, односно додељивањем нових овлашћења и послова субјектима безбедности; − методичком, делимичном или потпуном променом метода (средстава и техника) вршења безбедносних послова, мера и активности; − амбијенталном, ефикасним „заживљавањем“ нове филозофије безбедности у пракси на националном и локалном нивоу, која даје конкретне резултате и − међународно-политичком, што подразумева и да је међународна заједница прихватила реформу сектора безбедности и оценила је као ефикасну и компатибилну са међународним демократским стандардима. Неретко, реформа сектора безбедности се спроводи у оквиру реформе целокупне државне администрације, а најчешће после насилних промена власти, када „нове снаге“ заузимају или распуштају постојеће, односно формирају нове службе безбедности.

660 Према: Мијалковић, С., Бајагић, М., Вучковић, Г.: Актуелни домети реформе недржавног сектора безбедности Републике Србије, Супротстављање савременом организованом криминалу и тероризму V, Криминалистичко-полицијска академија, Београд, 2014, стр. 187–188. 661 Најчешће је реч о међународном фактору и разлозима компатибилизације националног система безбедности са безбедносним стандардима у оквиру одређених облика међународних интеграција и сарадње, односно о реформи сектора безбедности у постконфликтним регијама.

НАЦИОНАЛНИ СИСТЕМ БЕЗБЕДНОСТИ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

V

ГЛАВА

1. Безбедност као функција Републике Србије Република Србија уређује и обезбеђује662: сувереност, независност, територијалну целовитост и безбедност државе, њен међународни положај и односе са другим државама и међународним организацијама; остваривање и заштиту слобода и права грађана; уставност и законитост; поступак пред судовима и другим државним органима; одговорност и санкције за повреду слобода и права грађана утврђених Уставом и за повреду закона, других прописа и општих аката; амнестије и помиловања за кривична дела; територијалну организацију Републике Србије; систем локалне самоуправе; одбрану и безбедност Републике Србије и њених грађана; мере за случај ванредног стања; систем преласка границе и контроле прекограничног промета роба, услуга и путничког саобраћаја; положај странаца и страних правних лица; јединствено тржиште; правни положај привредних субјеката; систем обављања појединих привредних и других делатности; робне резерве; монетарни, банкарски, девизни и царински систем; економске и кредитне односе са иностранством; порески систем; својинске и облигационе односе и заштиту свих облика својине; систем у области радних односа, заштите на раду, запошљавања, социјалног осигурања и других облика социјалне сигурности; друге економске и социјалне односе од општег интереса; одрживи развој; систем заштите и унапређења животне средине; заштиту и унапређивање биљног и животињског света; производњу, промет и превоз оружја, отровних, запаљивих, експлозивних, радиоактивних и других опасних материја; систем у областима здравства, социјалне заштите, борачке и инвалидске заштите, бриге о деци, образовања, културе и заштите културних добара, спорта, јавног информисања; систем јавних служби; контролу законитости располагања средствима правних лица; финансијску ревизију јавних средстава; прикупљање статистичких и других података од општег интереса; развој земље, политику и мере подстицања равномерног развоја појединих њених делова; организацију и коришћење простора; научно-технолошки развој; режим и безбедност у свим врстама саобраћаја; празнике и одликовања Републике Србије; финансирање остваривања права и дужности наше земље, утврђених Уставом и законом; организацију, надлежност и рад републичких органа и друге надлежности од интереса за земљу. 662 Уставом Републике Србије (члан 97) дефинисане су надлежности државе. Оне се у највећој мери односе на заштиту националне, али и осталих нивоа безбедности.

256

Саша Мијалковић: Национална безбедност

Националну безбедност Србија штити системом безбедности. Према Стратегији националне безбедности Републике Србије663, национални систем безбедности је нормативно уређена, структурна и функционална целина надлежних државних органа, органа државне управе и безбедносно-обавештајног система, као и других субјеката чија делатност доприноси заштити националних интереса Републике Србије. У ширем смислу, чине га органи законодавне, извршне и судске власти: Народна скупштина, председник Републике Србије, Савет за националну безбедност, Влада, судови и тужилаштва. У ужем смислу, чине га: систем одбране, снаге Министарства унутрашњих послова, безбедносно-обаве­штајни систем и привремено формирани органи и координациона тела за поједине кризе. Најзад, послове националне безбедности обављају и институције надлежне за образовање, научну делатност и заштиту животне средине, заштитник грађана, органи јединица локалне самоуправе, субјекти из области приватног обезбеђења, организације цивилног друштва, медији, правна лица и грађани који доприносе остваривању циљева националне безбедности. Функционисање националног система безбедности Републике Србије остварује се уз уважавање начела: уставности и законитости, јединства, непрекидности, поузданости, профе­сиона­лности, прилагодљивости, ефикас­ности, непристрасности и политичке неутралности, као и отворености за контролу, у складу са законом.

2. Неконвенционални субјекти безбедности 2.1. Народна скупштина Парламент доноси законе којима се организује и реализује функција безбедности, односно декларишу и штите друштвене и државне вредности. Реч је о тзв. материјалним законима, којима се оснивају органи, одређује надлежност, руковођење, контрола рада, права, дужности и одговорност субјеката безбедно­сти; процесним законима, којима се регулишу питања из области државног и друштвеног живота, као и остваривање права и дужности грађана која су у вези са реализацијом послова безбедности и мешовитим законима. Осим тога, парламент спроводи извесну контролу рада субјеката безбедности. У Републици Србији, носилац уставотворне и законодавне власти је Народна скупштина, која је истовремено и највише представничко тело. Надлежна је да: доноси и мења Устав, одлучује о промени државне границе, расписује републички референдум, потврђује међународне уговоре, одлучује о рату и миру и проглашава ратно и ванредно стање, надзире рад служби безбедности, доноси законе и друге опште акте, усваја стратегију одбране, усваја буџет и завршни рачун Републике Србије, даје амнестију за кривична дела, бира и разрешава одређене државне функционере итд.664 За разматрање и претресање питања из надлежности Народне скупштине, предлагање аката, као и сагледавања стања вођења политике, извршавања закона, других про663 Види главу V. Стратегије – Систем националне безбедности. 664 Чланови 98–99 Устава Републике Србије.

Национални систем безбедности Републике Србије

257

писа и општих аката, те ради утврђивања чињеница о појединим појавама и догађајима, Народна скупштина образује стална (одбори) и привремена радна тела (анкетни одбори и комисије).665 Сви одбори су значајни из неког аспекта националне безбедности. Међу њима се, свакако, издвајају Одбор за одбрану и унутрашње послове и Одбор за контролу служби безбедности. Одбор за одбрану и унутрашње послове има 17 чланова. Он разматра: предлог закона и другог општег акта из области: војне, радне и материјалне обавезе, мобилизације, ванредног и ратног стања, статусних и других питања професионалних припадника Војске Србије, војног школства, међународне сарадње у области одбране и војне сарадње; одржавања јавног реда и мира, окупљања грађана; безбедности саобраћаја на путевима; безбедности државне границе и контроле преласка границе и кретања и боравка у граничном појасу; боравка странаца; промета и превоза оружја, муниције, експлозивних и других опасних материја из делокруга министарства надлежног за унутрашње послове; заштите од пожара; држављанства; јединственог матичног броја грађана; пребивалишта и боравишта грађана; личне карте; путне исправе; међународне помоћи и других облика међународне сарадње у области унутрашњих послова, укључујући и реадмисију; илегалне миграције; азила; затим, друга питања која се односе на: Војску Србије, одбрану Републике Србије, производњу, промет и превоз наоружања и војне опреме и упућивање припадника Војске Србије и других снага одбране у мултинационалне операције ван граница Републике Србије; стратегију националне безбедности и стратегију одбране; питања у вези с остваривањем парламентарне контроле Војске Србије и одбрамбеног система; предлог буџета Војске Србије и контролу трошења тих средстава; извештај Министарства одбране матичном Одбору Народне скупштине; питања из области јавне и државне безбедности; извештај о раду Министарства унутрашњих послова о стању безбедности у Републици Србији и друга питања из области одбране и унутрашњих послова. Одбор за контролу служби безбедности има 9 чланова и он: надзире уставност и законитост рада служби безбедности; надзире усклађеност рада служби безбедности са стратегијом националне безбедности, стратегијом одбране и безбедносно-обавештајном политиком Републике Србије; надзире поштовање политичке, идеолошке и интересне неутралности у раду служби безбедности; надзире законитост примене посебних поступака и мера за тајно прикупљање података; разматра предлог буџетских средстава потребних за рад служби безбедности и надзире законитост трошења буџетских и других средстава за рад; разматра и усваја извештаје о раду служби безбедности; разматра предлоге закона, других прописа и општих аката из надлежности служби; покреће иницијативе и подноси предлоге закона из надлежности служби; разматра предлоге, петиције и представке грађана који су упућени Народној скупштини у вези са радом служби безбедности и предлаже мере за њихово решавање и о томе обавештава подносиоца; утврђује чињенице о утврђеним незаконитостима или неправилностима у раду служби безбедности и њихових припадника и о томе доноси закључке и извештава Народну скупштину о својим закључцима и предлозима. У области одбране, Народна скупштина доноси законе, друга општа акта и остварује цивилну контролу Војске Србије, односно: одлучује о рату и миру и проглашава ратно и ванредно стање; усваја Стратегију националне безбедности и Стратегију одбра665 Пословник Народне скупштине, Службени гласник РС, број 21/2010 (чл. 41–46, 49, 66, 68–82).

258

Саша Мијалковић: Национална безбедност

не Републике Србије; усваја Дугорочни план развоја система одбране; доноси законе о потврђивању међународних уговора у области одбране и војне сарадње; прописује мере одступања од људских и мањинских права у ратном и ванредном стању; усваја годишњи извештај Владе о стању припрема за одбрану; одлучује о употреби Војске Србије ван граница Републике Србије; одлучује о висини средстава за финансирање потреба одбране; разматра остваривање Плана одбране Републике Србије; надзире рад служби безбедности и врши друге послове одређене законом.666

2.2. Председник Републике Председник Републике667 изражава државно јединство Републике Србије. У његовој надлежности је да: представља Републику Србију у земљи и иностранству; указом проглашава законе; предлаже Народној скупштини кандидата за председника Владе и носиоце одређених функција; поставља и опозива указом амбасадоре Републике Србије на основу предлога Владе; прима акредитивна и опозивна писма страних дипломатских представника; даје помиловања и одликовања и врши и друге послове одређене Уставом. У складу са законом, командује Војском и поставља, унапређује и разрешава официре Војске Србије.668 У погледу одбране земље, председник има овлашћења и дужност да: Народној скупштини, заједно с Владом, подноси предлог за проглашење ратног и ванредног стања; даје сагласност на нацрт Стратегијског прегледа одбране; усваја Доктрину Војске Србије и даје сагласност на нацрт осталих основних стратегијско-доктринарних докумената; наређује спровођење Плана одбране Републике Србије; усваја План мобилизације Војске Србије; наређује спровођење мера приправности, општу и делимичну мобилизацију; усваја План употребе Војске Србије и наређује њену употребу; доноси смернице за изградњу оперативне и функционалне способности Војске Србије; поставља и разрешава начелника Генералштаба Војске Србије, уз мишљење министра одбране и врши друге послове одређене законом. За обављање наведених послова, председник образује војни кабинет и доноси указе, директиве, наређења, наредбе, смернице, одлуке, правила и друга акта.669 Најзад, добра пракса институције председника Републике је формирање сталних, повремених и привремених експертских група за решавање извесних проблема националне безбедности.670 Поступци, одлуке и захтеви председника државе рефлектују се на безбедност државе и грађана. Тим пре што је један од главних промотера, иницијатора и реализатора националних интереса, због чега и председава Саветом за националну безбедност, координира рад државних органа и пропагира национално и политичко јединство. 666 Члан 9 Закона о одбрани. 667 Генерално, председник државе представља државу у домаћој и страној јавности. Његова функција и овлашћења зависе од унутрашњег уређења државе и од тога како је изабран на функцију (председнички, полупредседнички или парламентарни систем). У савременим државама, он је најчешће носилац извршне функције државне власти. 668 Види чл. 111–112 Устава Републике Србије. 669 Члан 11 Закона о одбрани. 670 На пример, почетком 2010. године, аутор ове књиге био је члан ad hoc стручне консултативне групе председника Републике Србије за решавање проблема националне безбедности.

Национални систем безбедности Републике Србије

259

2.3. Влада Влада је носилац извршне власти у Републици Србији. У њеној надлежности је да: утврђује и води политику; извршава законе и друге опште акте Народне скупштине; доноси уредбе и друге опште акте ради извршавања закона; предлаже Народној скупштини законе и друге опште акте и даје о њима мишљење кад их поднесе други предлагач; усмерава и усклађује рад органа државне управе, врши надзор њиховог рада и друге послове одређене Уставом и законом. Влада је одговорна Народној скупштини за политику Републике Србије, за извршавање закона и других општих аката скупштине и за рад органа државне управе.671 Чине је министри који управљају одређеним државним ресорима, као и министри без портфеља. Влада такође образује одборе и комисије као своја стална радна тела, и то: Одбор за односе са иностранством, Одбор за привреду и финансије, Одбор за јавне службе и Одбор за правни систем и државне органе. Осим тога, Влада може одлуком да образује повремено радно тело (савет, радну групу, експертску групу итд.) које ће разматрати поједина питања из њене надлежности и давати предлоге, мишљења и стручна образложења.672 Иако су сви значајни за националну безбедност, овом приликом поменућемо само последњи. Одбор за правни систем и државне органе разматра питања која се односе на: одбрану; унутрашње послове; уређење правосуђа; поступак пред државним органима; кривично, прекршајно и привреднопреступно законодавство; државну управу; територијалну организацију Републике Србије; територијалну аутономију; локалну самоуправу; међународну правну помоћ; уређење и начин рада Владе; државне симболе; референдум и изборе за републичке органе; наслеђивање; статистику; дијаспору; односе са Српском православном црквом и верским заједницама и остала питања у вези са правним системом и државним органима. У области одбране земље, Влада има бројне дужности и овлашћења којима утврђује и води политику одбране, предлаже и извршава прописе Народне скупштине који се односе на одбрану.673 С тим у вези, Влада разматра и израђује предлоге аката које доноси председник Републике, односно доноси подзаконске прописе којима се разрађују акти председника Републике као и друге акте којима се регулишу бројни послови, мере и активности војне и цивилне одбране у мирнодопским, ванредним и ратним околностима. У ратном и ванредном стању, Влада спроводи одлуке Народне скупштине и председника Републике које се односе на: функционисање државних органа, органа аутономних покрајина, органа јединица локалне самоуправе, привредних друштава, других правних лица и предузетника на територији Републике Србије; прелазак државних органа с мирнодопске на организацију која је утврђена за ратно и ванредно стање и њихово функцио­нисање према плановима одбране и предузимање мера за изврша­ вање међународних обавеза у погледу поступања с ратним заробљени­цима, страним држављанима и њиховом имовином.

671 Чланови 122–124 Устава. Упореди са Законом о Влади, Службени гласник РС, бр. 55/2005, са каснијим изменама и допунама. 672 Пословник Владе, Службени гласник РС, број 61/2006, са каснијим изменама и допунама. 673 Чланови 12–13 Закона о одбрани.

260

Саша Мијалковић: Национална безбедност

2.4. Правобранилаштво Правобранилаштво је орган који обавља послове правне заштите имовинских права и интереса Републике Србије (Државно правобранилаштво), аутономне покрајине (правобранилаштва аутономних покрајина), односно јединица локалне самоуправе (правобранилаштва јединица локалне самоуправе).674 Функцију Државног правобранилаштва обављају државни правобранилац и заменици државног правобраниоца који предузимају правне радње и користе правна средства ради остваривања и заштите имовинских права и интереса Републике Србије.675 Државни органи, посебне организације и јавне установе које заступа дужни су да обавесте Државно правобранилаштво о правним стварима у којима је оно овлашћено да предузима правне радње и правна средства ради остваривања њихових права и интереса, односно права и интереса Републике Србије. С тим у вези, Државно правобранилаштво је овлашћено да затражи списе, обавештења, податке и објашњења, увид, издавање извода и копирање исправа и других списа из сваког јавног регистра, предмета и електронске базе података које води суд, други државни орган, орган аутономне покрајине, орган јединице локалне самоуправе, носилац јавних овлашћења и друге организације и правна лица. Државно правобранилаштво је заступник Републике Србије у правним поступцима пред судовима, арбитражама, органима управе и другим надлежним органима, увек када Република Србија има положај странке или умешача о чијим правима и обавезама се одлучује у том поступку. Мисли се на заступање државних органа и посебних организација, како оних које имају, тако и оних које немају својство правног лица, затим јавних установа чији је оснивач Република Србија и других правних лица чији је оснивач Република Србија. Осим тога, државно правобранилаштво заступа Републику Србију пред страним и међународним судовима и арбитражама, пред другим надлежним органима у иностранству, као и пред Европским судом за људска права у складу са Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода. У циљу заштите имовинских права и интереса Републике Србије, државно правобранилаштво: прати и проучава правна питања од значаја за рад државних органа; прати примену закона и других општих правних аката и покреће поступак за оцену њихове уставности и законитости; обавештава надлежне државне органе о потреби усклађивања прописа у складу са Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода; даје правно мишљење о нацртима правних послова које закључују субјекти које заступа; пружа стручну помоћ или преузима заступање других правобранилаштава; покреће, односно подноси иницијативу за покретање поступка пред судом или другим надлежним органом поводом питања из своје надлежности; доставља извештај о поступању у појединим предметима Влади, министарству надлежном за финансије, министарству надлежном за правосуђе, као и субјектима које заступа итд.

674 Оснивање, организација, надлежност и овлашћења јавног правобранилаштва одређени су Законом о правобранилаштву, Службени гласник Републике Србије, број 55/2014. Следи интерпретација овог Закона. 675 Седиште Државног правобранилаштва је у Београду. Државног правобраниоца, на предлог министра надлежног за правосуђе, поставља Влада на период од пет година. За свој рад и рад Државног правобранилаштва, државни правобранилац је одговоран Влади и министру надлежном за правосуђе.

Национални систем безбедности Републике Србије

261

Правобранилаштва аутономних покрајина и правобранилаштва јединица локалних самоуправа обављају послове правне заштите имовинских права и интереса аутономних покрајина и јединица локалне самоуправе. Најзад, постоји и Војно правобранилаштво, као посебна организациона јединица Министарства одбране која предузима правне радње и правна средства ради остваривања и заштите имовинских права и интереса Републике Србије у погледу средстава која користе Министарство одбране и Војска Србије.676

2.5. Заштитник грађана Заштитник грађана је самосталан и независан државни орган који се стара о заштити и унапређењу људских и мањинских слобода и права, штити права грађана и контролише рад органа државне управе, органа надлежног за правну заштиту имовинских права и интереса Републике Србије, као и других органа и организација, предузећа и установа којима су поверена јавна овлашћења (изузев Народне скупштине, председника Републике, Владе, Уставног суда, судова и јавних тужилаштава). Заштита права се не односи само на домаће, већ и на стране држављане, као и на сва домаћа и страна правна лица о чијим правима и обавезама одлучују органи управе Републике Србије.677 Даље, Заштитиник грађана има право да предлаже доношење, измену и допуну закона, других прописа и општих аката када сматра да је то од значаја за остваривање и заштиту права грађана. Овлашћен је и да покрене поступак пред Уставним судом за оцену уставности и законитости закона, других прописа и општих аката. Осим тога, Заштитник грађана је овлашћен да јавно препоручи разрешење функционера који је одговоран за повреду права грађана, те да иницира покретање дисциплинског, кривичног, прекршајног или другог одговарајућег поступка. Да би утврдио чињенично стање и заштитио права грађана у поступку који води, органи управе имају обавезу да сарађују са Заштитником грађана, да му омогуће приступ просторијама и ставе на располагање податке којима располажу, да му омогуће разговор са сваким запосленим. Такође, Заштитник грађана има право несметаног приступа заводима за извршење санкција и другим местима на којима се налазе лица која су лишена слободе. Чак су и председник Републике, председник и чланови Владе, председник Скупштине, председник Уставног суда и функционери у органима управе дужни да приме Заштитника грађана на његов захтев најкасније у року од 15 дана. Поступак за заштиту грађана Заштитник грађана покреће по притужби. Пре подношења притужбе, подносилац је дужан да покуша да заштити своја права у одговарајућем правном поступку и да исцрпи сва правна средства.678 676 Члан 107 Закона о одбрани. 677 Закон о заштитнику грађана, Службени гласник РС, број 79/2005 и 54/2007. Следи интерпретација појединих одредаба овог закона. Заштитника грађана бира Народна скупштина, којој и одговара за свој рад. Његово седиште је у Београду. Заштитник грађана има четири заменика. 678 Изузетно, Заштитник грађана може да покрене поступак и пре исцрпљивања правних средстава, ако би подносиоцу притужбе била нанета ненадокнадива штета или ако се притужба односи на повреду принципа добре управе, посебно некоректан однос органа управе према подносиоцу притужбе, неблаговремен рад или друга кршења правила етичког понашања запослених у органима управе.

262

Саша Мијалковић: Национална безбедност

Заштитник грађана може да поступи и по сопственој иницијативи када на основу сопственог сазнања или сазнања добијених из других извора, укључујући изузетно и анонимне притужбе, оцени да је актом, радњом или нечињењем органа управе дошло до повреде људских слобода или права.

2.6. Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности је самосталан државни орган који је независан у остваривању права на приступ информацијама од јавног значаја којима располажу органи јавне власти и у вршењу послова заштите података о личности.679 Прва надлежност Повереника односи се на заштиту права на приступ информацијама од јавног значаја. Реч је о информацијама којима располаже орган јавне власти, које су настале у раду или у вези са радом органа јавне власти, садржане су у одређеном документу, а односе се на све оно о чему јавност има оправдан интерес да зна. Органи власти су: државни орган, орган територијалне аутономије, орган локалне самоуправе, као и организација којој је поверено вршење јавних овлашћења и правно лице које оснива или финансира државни орган. Оправдани интерес јавности да зна постоји увек када је реч о информацијама којима располаже орган власти које се односе на угрожавање, односно заштиту здравља становништва и животне средине. Ако је реч о другим информацијама којима располаже орган власти, сматра се да оправдани интерес јавности да зна постоји, осим ако орган власти докаже супротно. С тим у вези, у надлежности Повереника је да: прати поштовање обавеза органа власти утврђених Законом о доступности информација од јавног значаја и да извештава јавност и Народну скупштину о томе; даје иницијативу за доношење или измене прописа ради спровођења и унапређења права на приступ информацијама од јавног значаја; предлаже органима власти предузимање мера у циљу унапређивања њиховог рада; предузима мере потребне за обуку запослених у државним органима и упознавање запослених са њиховим обавезама у вези са правима на приступ информацијама од јавног значаја; решава по жалби против решења органа власти којима су повређена права која су уређена Законом; обавештава јавност о садржини Закона о доступности информацијама од јавног значаја итд. Повереник може да покрене поступак за оцену уставности и законитости закона и других општих аката. Иначе, стандардни поступак добијања информација од јавног значаја састоји се у подношењу писменог захтева органу власти за остваривање права на приступ информацијама од јавног значаја. Орган власти је дужан да без одлагања, а најкасније у року од 15 дана од дана пријема захтева, тражиоца обавести о поседовању информације, стави му на увид документ који садржи тражену информацију, односно изда му или упути копију тог документа. 679 Основан је 2004. године, Законом о слободном приступу информацијама од јавног значаја, Службени гласник РС, број 120/2004, 54/2007, 104/2009 и 36/2010, да би му 2008. године, доношењем Закона о заштити података о личности, Службени гласник РС, број 97/2008, 104/2009 − др. закон, 68/2012 − одлука УС и 107/2012, била проширена надлежност и на заштиту података о личности. Следи интерпретација појединих одредаба ових закона. Народна скупштина Републике Србије бира Повереника, заменика за информације од јавног значаја и заменика за заштиту података о личности.

Национални систем безбедности Републике Србије

263

Уколико су тражиоцу информације повређена права на доступност, он може да тражи заштиту од Повереника подношењем жалбе. Када утврди да је жалба основана, Повереник ће решењем наложити органу власти да тражиоцу омогући слободан приступ информацијама од јавног значаја. Административно извршење решења Повереника спроводи Повереник принудом (принудном мером, односно новчаном казном). Друга надлежност Повереника односи се на заштиту података о личности. Податак о личности је свака информација која се односи на физичко лице, без обзира на облик у коме је изражена и на носач информације (папир, трака, филм, електронски медиј и сл.), по чијем налогу, у чије име, односно за чији рачун је информација похрањена, датум настанка информације, место похрањивања информације, начин сазнавања информације (непосредно, путем слушања, гледања и слично, односно посредно, путем увида у документ у којем је информација садржана и сл.), или без обзира на друго својство информације.680 С тим у вези, Повереник: надзире спровођење заштите података; одлучује по жалби у случајевима који су прописани законом; води Централни регистар; надзире и дозвољава изношење података из Републике Србије; указује на уочене злоупотребе приликом прикупљања података; даје мишљење Влади у поступку доношења акта о начину архивирања и о мерама заштите нарочито осетљивих података; прати примену мера за заштиту података и предлаже њихово побољшање; даје претходно мишљење о томе да ли је одређени начин обраде података ризик за права и слободе грађанина; сарађује са органима надзора над заштитом података у другим земљама; одређује начин даљег поступања са подацима када је руковалац престао да постоји итд. Заштита података о личности, односно заштита права на приватност и осталих права и слобода обезбеђује се сваком физичком лицу, без обзира на држављанство и пребивалиште, расу, године живота, пол, језик, вероисповест, политичко и друго уверење, националну припадност, социјално порекло и статус, имовинско стање, рођење, образовање, друштвени положај или друга лична својства. У том смислу, обрада података о личности није дозвољена: ако физичко лице није дало пристанак за обраду, односно ако се обрада врши без законског овлашћења; ако се врши у сврху различиту од оне за коју је одређена, без обзира на то да ли се врши на основу пристанка лица или законског овлашћења за обраду без пристанка; ако сврха обраде није јасно одређена, ако је измењена, недозвољена или већ остварена; ако је лице на које се подаци односе одређено или одредиво и након што се оствари сврха обраде; је начин обраде недозвољен; ако је податак који се обрађује непотребан или неподесан за остварење сврхе обраде; ако су број или врста података који се обрађују несразмерни сврси обраде; ако је податак неистинит и непотпун, односно када није заснован на веродостојном извору или је застарео. 680 Обрада података је свака радња која је предузета у вези са подацима као што су: прикупљање, бележење, преписивање, умножавање, копирање, преношење, претраживање, разврставање, похрањивање, раздвајање, укрштање, обједињавање, уподобљавање, мењање, обезбеђивање, коришћење, стављање на увид, откривање, објављивање, ширење, снимање, организовање, чување, прилагођавање, откривање путем преноса или на други начин чињење доступним, прикривање, измештање и на други начин чињење недоступним, као и спровођење других радњи у вези са наведеним подацима, без обзира на то да ли се врши аутоматски, полуаутоматски или на други начин. Орган власти је државни орган, орган територијалне аутономије и јединице локалне самоуправе, односно други орган или организација којој је поверено вршење јавних овлашћења.

264

Саша Мијалковић: Национална безбедност

Сваки грађанин има право на обавештење о обради, право на увид у податке који се на њега односе и право на копију податка који се на њега односи. Такође, лице има право да од руковаоца захтева исправку, допуну, ажурирање, брисање података, као и прекид и привремену обуставу обраде. Захтев за остваривање ових права се подноси руковаоцу података. Ако му се ускрати остваривање ових права, подносилац захтева може да изјави жалбу Поверенику. Тада Повереник предузима радње за утврђивање чињеничног стања, због чега ће му се омогућиити увид у податак, односно увид у збирку података државног органа. Ако утврди да је жалба основана, Повереник ће решењем наложити руковаоцу да у одређеном року поступи по захтеву. Решење Повереника по жалби је обавезујуће, коначно и извршно а, у случају потребе, његово извршење обезбеђује Влада.

2.7. Повереник за заштиту равноправности Повереник за заштиту равноправности је самосталан државни орган који је независан у обављању послова заштите од дискриминације.681 Начелно, „дискриминација“ и „дискриминаторско поступање“ су свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Заштиту од дискриминације ужива свако ко борави на територији Републике Србије, без обзира на то да ли је држављанин Републике Србије, неке друге државе или је лице без држављанства, као и правно лице које је регистровано, односно обавља делатност на територији Републике Србије. Заштита се пружа од неоправданог прављења разлике, неједнаког поступања или пропуштања органа јавне власти.682 У погледу надлежности, Повереник: прима и разматра притужбе због повреда одредаба Закона о забрани дискриминације и даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима и изриче мере; подносиоцу притужбе пружа информације о његовом праву и могућности покретања судског или другог поступка заштите, односно препоручује поступак мирења; подноси тужбе и прекршајне пријаве због повреде права из Закона; подноси годишњи и посебан извештај Народној скупштини о стању у области заштите равноправности; упозорава јавност на најчешће, типичне и тешке случајеве дискриминације; прати спровођење закона и других прописа, иницира доношење или измену 681 Бира га Народна скупштина. Повереник има стручну службу која му помаже у вршењу његових надлежности, као и три помоћника. Седиште му је у Београду. Закон о забрани дискриминације, Службени гласник РС, број 22/2009. Следи интерпретација појединих одредаба овог закона. 682 Орган јавне власти је државни орган, орган аутономне покрајине, орган јединице локалне самоуправе, јавно предузеће, установa, јавнa агенцијa и другa организацијa којој је поверено вршење јавних овлашћења, као и правно лице које оснива или финансира у целини, односно у претежном делу, Република, аутономна покрајина или локална самоуправа.

Национални систем безбедности Републике Србије

265

прописа ради спровођења и унапређивања заштите од дискриминације; успоставља и одржава сарадњу са органима надлежним за остваривање равноправности и заштиту људских права на територији аутономне покрајине и локалне самоуправе; препоручује органима јавне власти и другим лицима мере за остваривање равноправности. Иначе, свако је дужан да поштује начело једнакости, односно забрану дискриминације, и то забрану: непосредне и посредне дискриминације, као и повреде начела једнаких права и обавеза, позивања на одговорност, удруживања ради вршења дискриминације, говора мржње и узнемиравања и понижавајућег поступања. Поред наведених, тешким облицима дискриминације сматрају се: изазивање и подстицање неравноправности, мржње и нетрпељивости по основу националне, расне или верске припадности, језика, политичког опредељења, пола, родног идентитета, сексуалног опредељења и инвалидитета; пропагирање или вршење дискриминације од стране органа јавне власти и у поступцима пред органима јавне власти; пропагирање дискриминације путем јавних гласила; ропство, трговина људима, апартхејд, геноцид, етничко чишћење и њихово пропагирање; дискриминација лица по основу два или више личних својстава (вишеструка или укрштена дискриминација); дискриминација која је извршена више пута (поновљена дискриминација) или која се чини у дужем временском периоду (продужена дискриминација) према истом лицу или групи лица; дискриминација која доводи до тешких последица по дискриминисаног, друга лица или имовину, а нарочито ако се ради о кажњивом делу код кога је претежна или искључива побуда за извршење била мржња, односно нетрпељивост према оштећеном која је заснована на његовом личном својству. Најзад, постоје и тзв. посебни случајеви дискриминације: у поступцима пред органима јавне власти; у области рада, у пружању јавних услуга и коришћењу објеката и површина, верска дискриминација, у области образовања и стручног оспособљавања; на основу пола, на основу сексуалне оријентације, дискриминација деце, на основу старосног доба, националних мањина, због политичке или синдикалне припадности, особа са инвалидитетом и с обзиром на здравствено стање. Лице које сматра да је претрпело дискриминацију подноси Поверенику притужбу. По пријему притужбе Повереник утврђује чињенично стање увидом у поднете доказе и узимањем изјаве од подносиоца притужбе, лица против којег је притужба поднета, као и од других лица. Уколико сматра да је дошло до повреде одредаба Закона, Повереник ће препоручити лицу против којег је поднета притужба начин отклањања повреде права. Лице коме је препорука упућена дужно је да поступи по препоруци и отклони повреду права у року од 30 дана од дана пријема препоруке, као и да о томе обавести Повереника. Ако не поступи, Повереник ће му изрећи меру опомене и о томе може да извести јавност. Најзад, свако ко је повређен дискриминаторским поступањем има право да поднесе тужбу суду.

266

Саша Мијалковић: Национална безбедност

3. Конвенционални субјекти безбедности 3.1. Безбедносно-обавештајни систем Безбедносно-обавештајни систем је укупност обавештајних и безбедносних служби и других установа државе које су ангажоване да прикупљају, процењују и дистрибуирају обавештајне податке, као и да извршавају друге захтеве који им се ставе у надлежност.683 Безбедносно-обавештајни систем Републике Србије чине управљачка безбедносна тела и службе безбедности.684 Крунско управљачко тело нацио­налног безбедносно-обавештајног система је Савет за националну безбедност Републике Србије који разматра питања од значаја за националну безбедност. Рад служби безбедности оперативно усклађује Биро за координацију рада служби безбедности, који и извршава закључке Савета. Службе безбедности су Безбедносно-информативна агенција, као аутономна организација и Војнобезбедносна агенција и Војнообавештајна агенција, као органи управе у саставу Министарства одбране. Оне имају статус правних лица и уважавају извесна начела деловања: службе делују на основу и у оквиру Устава, закона, других прописа и општих аката, Стратегије националне безбедности, Стратегије одбране и утврђене безбедносно-обавештајне политике Републике Србије; припадници служби безбедности су дужни да поступају у складу с Уставом, законом, другим прописима и општим актима, према правилима струке, непристрасно и политички неутрално; они не смеју да буду чланови политичких странака. Њихов рад је под демократском цивилном контролом Народне скупштине, председника Републике, Владе, Савета за националну безбедност, других државних органа и јавности.

3.1.1. Савет за националну безбедност Републике Србије Савет за националну безбедност Републике Србије685 обавља послове и задатке из области националне безбедности, тако што: разматра питања из области одбране, унутрашњих послова и рада служби безбедности; разматра међусобну сарадњу органа надлежних за одбрану, за унутрашње послове и служби безбедности и њихову сарадњу с другим надлежним државним органима, као и сарадњу са органима и службама безбедности страних држава и међународних организација; предлаже надлежним државним органима мере за унапређење националне безбедности; разматра предлоге за унапређење националне безбедности које му упућују органи надлежни за одбрану, за унутрашње послове, службе безбедности и други надлежни државни органи; разматра 683 Ђорђевић, О.: Основи државне безбедности, стр. 33. Види и – Taylor, S. A.: Uloga obavještajne djelatnosti u nacionalnoj sigurnosti, Suvremene sigurnosne studije (prevod, ur. Collins, A.), Politička kultura, Zagreb, 2010, str. 284−308. 684 Безбедносно-обавештајни систем Републике Србије, односно организација, надлежност, усмеравање и усклађивање рада служби безбедности, као и надзор њиховог рада уређени су Законом о основама уређења служби безбедности Републике Србије (Службени гласник РС, број 116/2007 и 72/2012, чл. 1–4). Њиме се, мимо њега, забрањује оснивање и рад служби безбедности. 685 Види чл. 5–10 Закона о основама уређења служби безбедности Републике Србије и Одлуку о Савету за националну безбедност Републике Србије, Влада Републике Србије, 05 Бр.: 02-2866/2007 од 31. маја 2007.

Национални систем безбедности Републике Србије

267

питања из делокруга органа државне управе, аутономних покрајина, општина, градова и града Београда као и друга питања од значаја за националну безбедност. Ово тело усмерава и усклађује рад служби безбедности тако што: разматра обавештајно-безбедносне процене и доноси закључке којима одређује приоритете националне безбедности, начине њихове заштите и усмерава остваривање националних интереса који се спроводе обавештајно-безбедносном делатношћу; доноси закључке у вези са радом служби безбедности и Бироа за координацију; доноси закључке којима усмерава и усклађује рад служби безбедности и којима усмерава сарадњу служби безбедности са сличним службама страних држава и међународних организација; доноси закључке којима усклађује делатности државних органа које су посвећене међународној сарадњи у области националне безбедности и одбране; прати извршавање сопствених закључака; даје мишљења о предлозима годишњих и средњерочних планова рада служби безбедности; даје мишљења Влади о предлозима буџета служби безбедности, прати реализацију одобрених буџетских средстава и даје мишљење Влади о предлогу за постављење и разрешење директора служби безбедности. Најзад, стара се о усаглашеној примени прописа и стандарда за заштиту података о личности, као и других прописа којима се штите људска права која могу да буду угрожена разменом информација или другим оперативним радњама. Састав Савета је мултисекторски. Чине га председник Републике, председник Владе, министар одбране, министар унутрашњих послова, министар правде, начелник Генералштаба Војске Србије и директори служби безбедности. Секретар Савета учествује у његовом раду без права одлучивања. Он се стара се о извршавању закључака Савета и обавља друге послове који су одређени Пословником и другим актима Савета. Секретара Савета именује и разрешава председник Републике. Надлежни државни органи дужни су да, у складу са својим уставним и законским положајем, сарађују са Саветом у питањима из његове надлежно­сти, а пре свега, у извршењу његових закључака. У супротном, Савет може да позове руководиоца државног органа да предузме све мере које су предвиђене законом да би државни орган успоставио сарадњу са Саветом или извршио његов закључак.

3.1.1.1. Канцеларија Савета за националну безбедност и заштиту тајних података Канцеларију Савета за националну безбедност и заштиту тајних података оснива Влада Србије за обављање стручних, административних и других послова за потребе Савета за националну безбедност, а нарочито: послова у вези са сазивањем и припремањем седница Савета; стручних послова у вези са праћењем спровођења смерница и закључака Савета; послова административно-техничке подршке Бироу за координацију; чувања и стављања на увид члановима Савета извештаја и других аката Савета и других послова по налогу Савета и секретара Савета.686 Овим телом руководи директор Канцеларије Савета, кога поставља и разрешава Влада, по прибављеном мишљењу Савета за националну безбедност. Он се поставља 686 Уредба о оснивању Канцеларије Савета за националну безбедност, Службени гласник РС, број 12/2009. Назив овог тела је после доношења Закона о тајности података (Службени гласник РС, број 104/2009) промењен у Канцеларија Савета за националну безбедност и заштиту тајних података.

268

Саша Мијалковић: Национална безбедност

на пет година и одговоран је Влади и председнику Владе. Канцеларија Савета има заменика директора, кога такође поставља Влада, на предлог директора Канцеларије Савета, на време од пет година.687 Канцеларија Савета за националну безбедност и заштиту тајних података има одређене надлежности и обавља послове у вези са спровођењем, контролом примене и надзором спровођења Закона о тајности података.688 С тим у вези, Канцеларија Савета: поступа по захтевима за издавање сертификата и дозвола за приступ тајним подацима; обезбеђује примену стандарда и прописа у области заштите тајних података; стара се о извршавању прихваћених међународних обавеза и закључених међународних споразума између Републике Србије и других држава, односно међународних органа и организација у области заштите тајних података и сарађује са одговарајућим органима страних држава и међународних организација; израђује и води Централни регистар страних тајних података; предлаже обрасце безбедносног упитника, препоруке, сертификате и дозволе за будуће кориснике тајних података; води евиденцију о издатим сертификатима, односно дозволама; организује обуку корисника тајних података у складу са стандардима и прописима; предлаже Влади план заштите тајних података за ванредне и хитне случајеве; опозива тајност податка у складу са законом; после престанка постојања органа јавне власти који немају правног следбеника, обавља послове заштите тајних података, односно, задужује други орган јавне власти за чување и коришћење тих података; сарађује са органима јавне власти у спровођењу закона у оквиру своје надлежности.

3.1.2. Биро за координацију рада служби безбедности Биро за координацију рада служби безбедности689 оперативно усклађује рад служби безбе­дно­сти и извршава закључке Савета за које је надлежан. Утврђује задатке који се извршавају оперативним усклађивањем делатности служби безбедности, као и служби безбедности и других државних органа, те с тим у вези координира њихове активности и утврђује начин оперативног усклађивања у појединим случајевима; оснива мешовите радне групе за оперативне задатке који се извршавају оперативним усклађивањем делатности и утврђује њихове задатке; анализира резултате оперативног усклађивања и о томе по потреби, а најмање једном у шест месеци, извештава Савет. Рад Бироа подробније се уређује Пословником Савета. Ово тело чине директори служби безбедности и секретар Савета. У његовом раду могу по позиву да учествују представници Министарства спољних послова, директор полиције и начелници управа полиције, републички јавни тужилац, директор Управе царина и руководиоци других државних органа, организација и институција.

3.1.3. Надзор служби безбедности Надзор рада служби безбедности690 заснива се на начелима: подређености и одговорности служби безбедности изабраним властима Републике Србије; политичке, иде687 Ови државни службеници на положају не могу да буду чланови политике партије. Директор Канцеларије Савета подноси Влади годишњи извештај о активностима у оквиру надлежности Канцеларије Савета. 688 Службени гласник РС, број 104/2009. Види чл. 86–96. 689 Види чл. 11–14 Закона о основама уређења служби безбедности Републике Србије. 690 Види чл. 15–21 истог Закона.

Национални систем безбедности Републике Србије

269

олошке и интересне неутралности служби безбедности; обавезе служби безбедности да информишу јавност о извршавању задатака; дужности носилаца надзора рада служби безбедности да обавештавају јавност о резултатима надзора; професионалне одговорности и оперативне самосталности припадника служби безбедности у извршавању задатака и одговорности руководилаца служби за рад служби. Народна скупштина обавља надзор рада служби безбедности непосредно и преко Одбора за контролу служби безбедности, о чијем је мандату било речи. С тим у вези, директор службе безбедности је дужан да се одазове позиву за седницу Одбора. Ако је у томе спречен, дужан је да на седницу упути свог заменика, односно овлашћеног представника. Осим тога, најмање једном у току редовног заседања Народне скупштине, директор службе безбедности подноси Одбору извештај о раду службе (редовни извештај). То ће учинити и по потреби или на захтев Одбора (ванредни извештај). На захтев Одбора, директор службе безбедности дужан је да члановима Одбора омогући приступ у просторије службе, дозволи им увид у документацију, пружи податке и информације о раду службе и одговори на њихова питања у вези са радом службе (непосредни надзор). Чланови Одбора не могу од служби безбедности да траже податке о: идентитету садашњих и бивших сарадника службе; припадницима службе са прикривеним идентитетом; трећим лицима којима би откривање тих података могло да штети; методама прибављања обавештајних и безбедно­сних података; акцијама које су у току; начину примене посебних поступака и мера; подацима и информацијама које су прибављене разменом са страним службама и међународним организацијама и тајним подацима и информацијама других државних органа у поседу службе. Чланови Одбора и лица која учествују у његовом раду дужни су да по престанку своје функције штите и чувају поверљиве информације до којих дођу у раду Одбора. У ту сврху потписује се изјава о обавези чувања тајне. Контрола служби безбедности предвиђа се и посебним законима којима су оне основане. Тако, поред Народне скупштине, контролу рада Безбедносно-информативне агенције спроводи и генерални инспектор.691 Такође, надзор и контролу рада Војнобезбедносне агенције и Војнообавештајне агенције, поред Народне скупштине и Владе, спроводе и генерални инспектор и унутрашња контрола. Генерални инспектор надзире примену начела политичке, идеолошке и интересне неутралности у раду агенција и њихових припадника; надзире законитост примене посебних поступака и мера за тајно прикупљање података; надзире законитост трошења буџетских и других средстава за рад; даје мишљење на нацрте закона, других прописа и општих аката из надлежности агенција; утврђује чињенице о уоченим незаконитостима или неправилностима у раду агенција и њихових припадника; подноси извештај министру одбране о резултатима надзора са предлогом мера.692 Унутрашња контрола агенција врши контролу законитости рада и примене овлашћења њихових припадника. Руководилац унутрашње контроле је непосредно по691 Овај институт уведен је новим Правилником о организацији и систематизацији радних места у БИА из 2004. године, ради побољшања унутрашње контроле рада. Са званичног сајта Агенције: www.bia.gov.rs. 692 Генералног инспектора поставља Влада на период од пет година, на предлог министра одбране, уз мишљење Савета за националну безбедност. Не може да буде члан политичке странке, нити да обавља другу јавну функцију. За рад је одговоран министру одбране. О спроведеној контроли најмање једном годишње подноси извештај надлежном одбору Народне скупштине.

270

Саша Мијалковић: Национална безбедност

тчињен директору Агенције, коме редовно подноси извештаје о раду и о евентуалним злоупотребама и неправилностима у раду Агенције. Он је дужан да обавести генералног инспектора, а по потреби и надлежни одбор Народне скупштине, када има сазнања да директор Агенције није отклонио незаконитост или неправилност у раду коју је утврдила унутрашња контрола. На захтев унутрашње контроле, а по одлуци директора Агенције, припадник Агенције је обавезан да се подвргне безбедносној провери, провери психофизичке способности, провери здравственог стања, полиграфском тестирању и другим проверама. Грађанин који сматра да су му појединачним актом или радњом агенција повређена или ускраћена људска права или слободе, ради заштите својих права може да се обрати генералном инспектору, односно органима и институцијама Републике Србије. За штету коју агенције проузрокују физичким и правним лицима својим незаконитим или неправилним радом одговара Република Србија. Службе безбедности обавештавају јавност о свом раду преко органа којима достављају извештаје, на начин којим се не угрожавају права грађана, национална безбедност и други интереси Републике Србије. То могу да чине и непосредно, о појединим безбедносним појавама и догађајима (јавни надзор).

3.1.4. Безбедносно-информативна агенција 3.1.4.1. Делокруг и организација Агенције Безбедносно-информативна агенција је посебна организација у чијој су надлежности послови: заштите безбедности Републике Србије и откривање и спречавање делатности усмерених ка подривању или рушењу Уставом утврђеног поретка, као и послови истраживања, прикупљања, обраде и процене безбедносно-обавештајних података и сазнања од значаја за безбедност Републике Србије и информисања надлежних државних органа о тим подацима и други послови у складу са законом.693 Тако, делокруг рада Агенције начелно обухвата: − контраобавештајне послове (прикупљање, анализирање, обрада и оцењивање података о деловању страних обавештајних служби и појединих лица, група и организација на територији Републике Србије, које је усмерено против безбедности земље); − обавештајне послове (деловањем у иностранству и у земљи прикупљају се, анализирају, обрађују и оцењују подаци политичке, економске, безбедносне и војне природе, који се односе на стране државе, политичке, војне и економске савезе и организације, који указују на намере и могућности тајног угрожавања безбедности Републике Србије) и − друге послове безбедности (сузбијање организованог криминала, кривичних дела с елементима иностраног, унутрашњег и међународног тероризма и најтежих кривичних дела против човечности, међународног права и Уставом утврђеног поретка).694 693 Види чл. 1–6, 20–23. Закона о Безбедносно-информативној агенцији, Службени гласник РС, број 42/2002., са каснијим изменама и допунама. 694 Са званичног сајта Агенције: www.bia.gov.rs. Слика је преузета са истог сајта: http://www.bia.gov.rs/rsc/oagenciji/organizaciona-struktura.html.

Национални систем безбедности Републике Србије

271

Деловање Агенције засновано је на начелима уставности, законитости, поштовања људских права и основних слобода, сразмерности у примени овлашћења, тајности, субординације, професионализма, објективности, селективности и рационалности. У обављању послова из свог делокруга Агенција остварује сарадњу са другим државним органима и службама, као и са органима, организацијама и службама других држава и међународних организација, у складу са смерницама Владе и безбедносно-обавештајном политиком Републике Србије. Радом Агенције руководи директор, кога поставља и разрешава Влада. Он је дужан да Народној скупштини и Влади Републике Србије два пута годишње поднесе извештај о раду Агенције и о стању безбедности Републике Србије. Организацију Агенције чине регионални огранци, тј. територијални центри (ЦБИА) и одељења (хоризонтална структура), односно централа и управе у седишту Агенције (вертикална структура). Конкретније, централу Агенције чине управе за супротстављање страним обавештајним службама, супротстављање тероризму и међународном организованом криминалу, обавештајни рад, технику, аналитику, међународну сарадњу, безбедносну заштиту, обезбеђење, телекомуникације и ИТ, људске ресурсе, правне и материјално-финансијске послове, одржавање и друге логистичке послове и истраживање, развој и образовање. У погледу права, дужности и одговорности из радног односа, на припаднике Агенције примењују се прописи који важе за раднике МУП-а. Они не могу да буду чланови политичких стран ака и немају право на синдикално организовање и штрајк. Припадник Агенције своје својство доказује службеном легитима­цијом. Дужан је да послове и задатке који су му одређени извршава у складу са законом, другим прописом и општим актом, налогом директора, односно непосредно надређеног руководиоца у Агенцији. Самосталан је у раду, за шта је лично одговоран. Дужан је да чува податке Агенције који представљају државну, војну, службену или пословну тајну, методе, мере и радње које представљају или садрже коју од ових тајни, као и друге податке чије би саопштавање начинило штету по интересе физичких или правних лица или за успешан рад Агенције. Ова обавеза прихвата се приликом пријема на рад, и важи по престанку рада у Агенцији. Од обавезе чувања тајне може га ослободити директор Агенције.

3.1.4.2. Послови и овлашћења припадника Агенције У обављању послова из своје надлежности Агенција примењује одговарајуће оперативне методе, мере и радње, као и одговарајућа оперативно-техничка средства којима се обезбеђује прикупљање података и обавештења. Њихова примена заснива се на закону и прописима који су донети у складу са законом, о чему одлучује директор Агенције или лице које он овласти.695 У обављању послова безбедности, припадници Агенције овлашћени су да од државних и других органа, правних и физичких лица траже и добију обавештења, податке и стручну помоћ. На то нико не може да буде принуђен, а њихово ускраћивање мора да буде оправдано разлозима који су утврђени законом. 695 Види чл. 9–16 Закона о Безбедносно-информативној агенцији.

272

Саша Мијалковић: Национална безбедност

Агенција обрађује, чува и користи прикупљене информације и документацију о пословима из своје надлежности, о чему води одговарајуће евиденције и обезбеђује заштиту њихове тајности. Одређени припадници Агенције у откривању, праћењу, документо­ вању, спречавању, сузбијању и пресецању делатности организација и лица која су усмерена ка вршењу организованог криминала и кривичних дела са елементом иностраности, унутрашњег и међународног тероризма и најтежих облика кривичних дела против човечности, међународног права и против Уставом утврђеног поретка и безбедности Републике примењују извесна овлашћења. Она су утврђена законом и другим прописима које примењују овлашћена службена лица и радници на одређеним дужностима МУП-а. На образложени предлог директора Агенције, суд може да одреди примену посебне мере према лицу, групи или организацији за коју постоје основи сумње да предузима или припрема радње усмерене против безбедности Републике Србије, а околности случаја указују на то да се на други начин те радње не би могле открити, спречити или доказати или би то изазвало несразмерне тешкоће или велику опасност. Реч је о мерама којима се одступа од неповредивости тајне писама и других средстава општења: − тајни надзор и снимање комуникације без обзира на облик и техничка средства преко којих се обавља или надзор електронске или друге адресе; − тајни надзор и снимање комуникације на јавним местима и местима којима је приступ ограничен или у просторијама; − статистички електронски надзор комуникације и информационих система у циљу прибављања података о комуникацији или локацији коришћене мобилне терминалне опреме; − рачунарско претраживање већ обрађених личних и других података и њихово упоређивање са подацима који су прикупљени применом претходе три наведене мере и − уз првонаведену и другонаведену меру може се одобрити тајни надзор и снимање места, просторија и предмета, укључујући и уређаје за аутоматску обраду података и опреме на којој се чувају или се могу чувати електронски записи. У посебним околностима безбедности Републике Србије, Агенција може да преузме и непосредно обави послове који су у надлежности МУП-а. Одлуку о томе споразумно доносе директор Агенције и министар унутрашњих послова. Припадници Агенције ће ове послове обављати под условима, на начин и у складу са прописима које примењују овлашћена службена лица и радници на одређеним дужностима МУП-а.

3.1.5. Војне службе безбедности Безбедноснo-обавештајне послове од значаја за одбрану обављају Војнобезбедносна агенција и Војнообавештајна агенција. Као органи управе у саставу Министарства одбране, агенције су део јединственог безбедносно-обавештајног система Републике Србије.696 696 Надлежност, послови, задаци, овлашћења, надзор и контрола Војнобезбедносне агенције и Војнообавештајне агенције, сарадња и друга питања од значаја за њихов рад уређени су Законом о Војнобезбедноснoj агенцији и Војнообавештајној агенцији, Службени гласник РС, број 88/2009, са каснијим изменама

Национални систем безбедности Републике Србије

273

Агенције имају статус правног лица. Самосталне су у обављању послова и политички, идеолошки и интересно су неутралне. Међусобно сарађују и размењују податке, али сарађују и размењују податке и са надлежним органима, организацијама, службама и телима Републике Србије, као и са службама безбедности других држава и међународних организација. Агенције редовно, а по потреби и на захтев, достављају извештаје, информације и процене од значаја за одбрану председнику Републике, министру одбране и начелнику Генералштаба Војске Србије.697 Радом Агенција руководе директори који за свој рад одговарају министру одбране. Они имају заменике, који за свој рад одговарају директору. Директоре Агенција и њихове заменике поставља и разрешава председник Републике указом на предлог министра одбране, ако је реч о професионалном војном лицу, односно Влада на предлог министра одбране, у складу са законом којим се уређује положај државних службеника. Они се постављају на период од пет година и не могу да буду чланови политичких странака, нити да обављају другу јавну функцију. Припадници Агенција су професионални припадници Војске Србије, државни службеници и намештеници. Они су дужни да извршавају налоге директора Агенције или непосредно претпостављеног и да га извештавају о свом раду. У обављању службених дужности су самостални, лично су одговорни за незаконито поступање и не смеју да изражавају и заступају своја политичка уверења. Припадници Агенција који у свом раду примењују овлашћења прописана законом су овлашћена службена лица. Њихов статус, као и обим овлашћења, прописује министар одбране. Они имају службену легитимацију са значком, док остали припадници Агенција имају само службену легитимацију. Припадник Агенције је дужан да и после престанка рада у Агенцији штити тајност службених података и докумената којима је имао приступ, тајност идентитета припадника Агенције, лица са којима је успостављена тајна сарадња, као и других извора података и начина прикупљања података. Осим Агенција, у Министарству одбране постоје још три обавештајне компоненте. То су војна изасланства, Војна полиција и Управа за обавештајно-извиђачке послове, специјална и електронска дејства (тзв. Ј–2). Војна изасланства су војна представништва наше земље у другим државама. Војна полиција, спречавајући и сузбијајући извршење кривичних дела против Војске и од стране припадника Војске, долази и до обавештајних информација и података. Управа за обавештајно-извиђачке послове, специјална и електронска дејства обавља следеће послове: планирање, организовање, руковођење и кон­тро­ла реализовања обавештајно-извиђачких и специјалних задатака, као и елек­трон­ских и противелектронских дејстава у Војсци; израда системских докумената, планирање, организовање, руковођење и реализација обавештајног обезбеђења Војске; прикупљање и обрада података добијених извиђањем; израда и дистри­буција обавештајних информација заинтересо­ваним корисницима; планирање и орга­ни­зо­вање обавештајне и контраобавештајне обуке у Генерал­штабу и коман­дама, јединицама и установама Војске; обука, борбена готовост, плани­рање разво­ја извиђачких и јединица за електронско извиђање и допунама. Види и: Ковач, С.; Поповић-Григоров, И.: Војна служба безбедности у Србији, Медија центар „Одбрана“, Београд, 2013. 697 Право на обавештење и увид у податке не односи се на поменуте податке чији се увид ускраћује и члановима надлежног Одбора Народне скупштине који врше надзор рада служби безбедности.

274

Саша Мијалковић: Национална безбедност

и против­електронска дејстава. Најзад, одговорна је и за планирање, организовање и координацију рада с Војно­обаве­штајном агенцијом и сродним службама.

3.1.5.1. Војнобезбедносна агенција Војнобезбедносна агенција је надлежна за безбедносну и контраобавештајну заштиту Министарства одбране и Војске Србије у оквиру које обавља безбедносне, контраобавештајне и остале послове и задатке од значаја за одбрану Републике Србије. У оквиру безбедносне заштите Министарства одбране и Војске Србије, Војнобезбедносна агенција обавља послове: безбедносне заштите снага, објеката, средстава и активности; безбедносне заштите тајних података; персоналне безбедности (безбедносна провера лица и издавање безбедносних сертификата за лица којима је приступ тајним подацима потребан ради обављања функције или радних дужности у ВБА и ВОА); индустријске безбедности; безбедносне заштите информационо-телекомуникационих система и криптозаштите; безбедносне заштите других субјеката система одбране и остале послове и задатке безбедносне заштите. Даље, у оквиру контраобавештајних послова и задатака, Војнобезбедносна агенција: открива, прати и онемогућава обавештајно деловање, субверзивне и друге активности страних држава, страних организација, група или лица усмерених против Министарства одбране и Војске Србије; открива, прати и онемогућава унутрашњи и међународни тероризам, екстремизам и друге облике организованог насиља усмерених против Министарства одбране и Војске Србије; открива, истражује и прикупља доказе за кривична дела против уставног уређења и безбедности Републике Србије, кривична дела против човечности и других добара заштићених међународним правом, кривична дела организованог криминала, кривично дело прање новца, као и кривична дела корупције (злоупотреба службеног положаја, трговина утицајем, примање мита и давање мита) и ако нису резултат деловања организоване криминалне групе, унутар Министарства одбране и Војске Србије; открива, истражује и прикупља доказе за кривична дела којима се угрожавају тајни подаци и кривична дела против безбедности рачунарских података, прописана Кривичним закоником, законом којим се уређује тајност података, као и другим законима када су наведена кривична дела усмерена против Министарства одбране и Војске Србије; планира, организује и спроводи контраобавештајну заштиту лица, објеката, активности и тајних података Министарства одбране и Војске Србије; прикупља, анализира, обрађује и процењује контраобавештајне податке из своје надлежности и обавља и друге контраобавештајне послове и задатке.698 Најзад, у оквиру тзв. осталих послова и задатака Војнобезбедносна агенција: планира, организује и спроводи унутрашњу контролу рада припадника ВБА; планира школовање и организује специјалистичке курсеве и центре за обуку својих припадника, врши научна истраживања, формира архиве и објављује сопствена издања; сарађује и размењује податке са службама, организацијама и институцијама које се баве посло698 Ако су прве четири од наведених група активности усмерене према Министарству одбране и Војсци Србије, а од стране лица која нису њихови припадници, Агенција своје активности и мере на плану њиховог откривања, праћења и онемогућавања, односно истраживања и документовања предузима уз обавезну сарадњу са Безбедносно-информативном агенцијом или полицијом, са којима заједно утврђује начин даљег поступања.

Национални систем безбедности Републике Србије

275

вима безбедности, као и са безбедносним службама других земаља; обрађује, проверава, сређује, процењује и штити прикупљене податке и информације од неовлашћеног откривања, давања, мењања, коришћења, губитка или уништавања; обезбеђује и штити своје снаге, припаднике и објекте од противправних радњи и претњи; штити опрему и средства која користи у раду од неовлашћеног приступа; обавља безбедносну проверу кандидата за пријем у радни однос у Министарство одбране и на службу у Војску Србије, као и других лица која су од значаја за обављање послова из надлежности Војнобезбедносне агенције, у сарадњи са Безбедносно-информативном агенцијом и полицијом; планира опремање и врши набавку ствари за своје потребе и обавља и друге послове из своје надлежности.

3.1.5.2. Војнообавештајна агенција Војнообавештајна агенција је надлежна за обављање обавештајних послова од значаја за одбрану који се односе на прикупљање, анализу, процену, заштиту и достављање података и информација о потенцијалним и реалним опасностима, активностима, плановима или намерама страних држава и њихових оружаних снага, међународних организација, група и појединаца. Реч је о подацима и информацијама које су војног, војно-политичког, војно-економског карактера и о другим подацима и информацијама које се односе на појаве пролиферације наоружања и војне опреме и претње тероризмом, а усмерене су према систему одбране Републике Србије. У погледу послова и задатака, у оквиру своје надлежности Војно­обавештајна агенција: прикупља и проверава податке и информације, обрађује их, анализира, процењује и доставља надлежним органима; сарађује и размењује информације и податке са службама, организацијама и институцијама Републике Србије које се баве безбедносно-обавештајним пословима, као и са службама других земаља и организација у складу са утврђеном безбедносно-обавештајном политиком, међународним уговорима и преузетим обавезама; чува прикупљене податке и информације у складу са законом, подзаконским актима и штити их од неовлашћеног откривања, давања, коришћења, губитка или уништавања; планира, организује и спроводи безбедносну заштиту својих активности, лица, објеката и докумената; организује безбедносну заштиту објеката Министарства одбране и Војске Србије у иностранству и лица која су од стране Министарства одбране и Војске Србије службено упућена у иностранство; штити опрему и средства која користи у раду од неовлашћеног приступа; прибавља, развија и користи информационе системе, системе веза и системе за пренос података, као и средства за заштиту информација; организује обуку припадника ВОА, организује специјалистичке курсеве, врши истраживања, формира архиве и објављује сопствена издања; планира, организује и спроводи унутрашњу контролу рада припадника ВОА; захтева од надлежних служби безбедности безбедносне провере правних и физичких лица када је то неопходно за обављање послова из надлежности ВОА утврђених овим законом; планира опремање и врши набавку ствари за своје потребе и обавља и друге послове из своје надлежности.

276

Саша Мијалковић: Национална безбедност

3.1.5.3. Овлашћења војних служби безбедности Оперативци Војнобезбедносне агенције, генерално, имају две групе овлашћења: прикупљање података и овлашћења у откривању, истраживању и документовању кривичних дела. У оквиру својих надлежности, Војнобезбедносна агенција је овлашћена да прикупља податке: − из јавних извора, − од физичких и правних лица, − од државних органа, организација и служби, као и од ималаца јавних овлашћења и − применом посебних поступака и метода. Од физичких лица Агенција прикупља податке само уз њихов претходни пристанак. Државни органи, организације и службе, органи аутономних покрајина, јединице локалне самоуправе, организације које врше јавна овлашћења, Војска Србије и правна лица дужни су да овлашћеним службеним лицима Агенције омогуће увид у регистре, збирке података, електронске базе података и другу службену документацију.699 У оквиру своје надлежности, Агенција је овлашћена да тајно прикупља податке применом посебних поступака и мера. То се чини прева­сходно у превентивне сврхе, када подаци не могу да се прикупе на други начин или је њихово прикупљање у вези са несразмерним ризиком по живот и здравље људи и имовину, односно са несразмерним трошковима. Увек ће се применити мера којом се мање задире у Уставом зајемчена људска права и слободе. Посебни поступци и мере тајног прикупљања података су: оперативни продор у организације, групе и институције; тајно прибављање и откуп докумената и предмета; тајни увид у евиденције података, у складу са законом; тајно праћење и надзор лица на отвореном простору и јавним местима уз коришћење техничких средстава; тајни електронски надзор телекомуникација и информационих система ради прикупљања задржаних података о телекомуникационом саобраћају, без увида у њихов садржај; тајно снимање и документовање разговора на отвореном и у затвореном простору уз коришћење техничких средстава; тајни надзор садржине писама и других средстава комуницирања, укључујући и тајни електронски надзор садржаја телекомуникација и информационих система и тајни надзор и снимање унутрашњости објеката, затворених простора и предмета.700 Ако прикупљени подаци указују на припремање или извршење кривичног дела за које се гони по службеној дужности, Агенција о основама сумње обавештава надлежно јавно тужилаштво. Поштанска, телеграфска и друга јавна предузећа, привредна друштва и лица регистрована за послове телекомуникационих оператора, друге начине преношења информација и послове доставе поштанских пошиљки дужни су да обезбеде услове и да 699 Ово се не односи на службе безбедности и полицију, са којима се размена података врши у складу са законима којима су уређене службе безбедности и полиција. 700 Прве четири мере предузимају се на основу налога директора Војнобезбедносне агенције или лица коje он овласти; пета од наведених мера предузима се на основу образложене одлуке надлежног вишег суда; шеста, седма и осма мера предузимају се на основу писане и образложене одлуке Врховног касационог суда.

Национални систем безбедности Републике Србије

277

омогуће Агенцији примену мера тајног прикупљања података и извршења посебних поступака и мера. Ако безбедносни разлози то захтевају, Војнобезбедносна агенција може да: користи податке, документа и средства која служе за прикривање иден­ти­тета Агенције, идентитета њених припадника и физичких лица са којима је успостављена тајна сарадња; користи пословне и стамбене просто­рије, као и друге непокретности у својини Републике Србије; предузима и мере прикривања својине над стварима и правним лицима, као и саме сврхе прику­пљања података; уз накнаду, тајно користи услуге физичких и правних лица; оснива правна лица и да уређује њихов рад на начин који их не доводи у везу са Агенцијом. У откривању, истраживању и документовању кривичних дела: против уставног уређења и безбедности Републике Србије; против човечности и других добара заштићених међународним правом; против организованог криминала, прања новца, корупције (злоупотреба службеног положаја, трговина утицајем, примање мита и давање мита) и ако нису резултат деловања организоване криминалне групе унутар Министарства одбране и Војске Србије; одавање пословне тајне од интереса за одбрану; неовлашћеног приступа заштићеном рачунару, рачунарској мрежи и електронској обради података; одавање службене тајне и одавање војне тајне, као и поменута кривична дела која Агенција сузбија заједно са Безбедносно-информативном агенцијом и полицијом, овлашћено службено лице Војнобезбедносне агенције има следећа овлашћења: провера и утврђивање идентитета лица и идентификација предмета; позивање; тражење обавештења; привремено одузимање предмета; преглед простора, објеката и документације и противтерористички преглед; опсервирање; прикупљање, обрада и коришћење личних података; полиграфско тестирање; овлашћења полиције за вршење мера надзора и снимања телефонских и других разговора или комуникација другим техничким средствима и оптичка снимања лица и предузимање других мера и радњи, у складу са законом којим се уређује кривични поступак.701 У оквиру својих надлежности, Војнообавештајна агенција је овлашћена да прикупља податке: − из јавних извора; − од физичких и правних лица; − разменом података са другим службама безбедности и − применом посебних поступака и мера. Посебни поступци и мере за тајно прикупљање података су: тајна сарадња са физичким и правним лицима ради прикупљања података и информација из њене надлежности; тајно прибављање и откуп докумената и предмета; оперативни продор у организације, институције и групе; предузимање мера на прикривању идентитета и својине; оснивање правних лица и уређење њиховог рада на начин који их не доводи у везу са Агенцијом; прикривено коришћење имовине и услуга физичких и правних лица уз накнаду; коришћење посебних докумената и средстава којима се штити Агенција, њени припадници, просторије и средства. Предузимају се на основу налога директора Војнообавештајне агенције или лица које он овласти. 701 Уколико би ова овлашћења требало применити према лицима која нису припадници Војске Србије и запослени у Министарству одбране, Агенција о томе одмах обавештава Безбедносно-информативну агенцију или полицију, са којима заједно утврђује начин даљег поступања.

278

Саша Мијалковић: Национална безбедност

Обе агенције су овлашћене да установљавају и воде збирке и регистре података из своје надлежности, који представљају тајне податке. Уколико дођу у посед података и информација из надлежности других служби безбедности, дужне су да им те податке доставе. Најзад, одређени припадници Агенција имају и тзв. посебна овлашћења: овлашћено службено лице Војнобезбедносне агенције има право и дужност да држи, носи и употребљава ватрено оружје у оквиру прописаних надлежности; овлашћена службена лица обе агенције имају право да користе средства за осматрање, снимање, навигацију и везу, као и да се послуже саобраћајним средством и средством везе правног или физичког лица; најзад, државни органи Републике Србије и правна лица имају обавезу да овлашћеним службеним лицима обе агенције пруже неопходну помоћ ради извршења задатака из њихове надлежности.

3.2. Сектор унутрашњих послова Послови безбедности, познатији као унутрашњи послови, у надлежности су Министарства унутрашњих послова. Овај ресор значајан је за несметано остваривање слобода и права грађана, права организација и безбедности грађана и државе. Организација субјекта који се традиционално стара о тзв. унутрашњој безбедности државе и грађана је сложена. На челу Министарства је министар, коме у раду асистирају државни секретар, помоћници министра, кабинет министра и секретаријат Министар­ства на чијем је челу секретар Министарства. Структуру Министарства чини пет великих целина: Дирекција полиције, Сектор за аналитику, телекомуникационе и информационе технологије, Сектор финансија, људских ресурса и заједничких послова, Сектор унутрашње контроле и Сектор за ванредне ситуације. Најзад, треба нагласити и то да у оквиру Министарства надлежног за унутрашње послове поједине организационе јединице обављају обавештајно-безбедносне послове тзв. обавештајне компоненте МУП-а (нпр., у оквиру Управе криминалистичке полиције, Граничне полиције, Жандармерије, Специјалне антитерористичке јединице итд.).

3.2.1. Дирекција полиције Дирекција полиције обавља законом утврђене полицијске и друге послове, пружа подршку владавини права у демократском друштву и одговорна је за безбедност. Обављањем полицијских послова полиција свима пружа заштиту права и слобода. При том, полиција поједина права и слободе може да ограничи, али само под условима и на начин који је утврђен Уставом и законом.702 У саставу Дирекције полиције су организационе јединице у седишту, полицијска управа за град Београд, подручне полицијске управе и полицијске станице. За обављање полицијских послова у седишту Дирекције полиције образују се управе, у седишту по702 Због значаја за безбедност грађана и државе, организација и функција полиције регулисани су посебним Законом о полицији, Службени гласник РС, број 101/2005 (види чл. 1, 20, 21, 4, 191).

Национални систем безбедности Републике Србије

279

лицијске управе за град Београд образују се управе и полицијске станице у општинама, у седишту подручне полицијске управе образују се одељења, а ван седишта – полицијске станице у општинама. Организационе јединице у седишту образују се тако да су по линијском принципу радно повезане са одговарајућим организационим јединицама и пословима подручних полицијских управа и станица или тако да послове из свог делокруга обављају на читавом подручју на којем је надлежно Министарство. Дирекцијом полиције руководи директор полиције, организа­ционим јединицама у седишту и подручним полицијским управама руководе начелници управа, а полицијским станицама – командири. Ангажовање специјалних јединица полиције за посебне безбедносне задатке могуће је уз претходно одобрење министра. У оквиру Дирекције полиције функционише више управа: Управа криминалистичке полиције, Управа полиције, Управа за обезбеђење, Јединица за заштиту учесника у кривичном поступку, Управа саобраћајне полиције, Управа граничне полиције, Управа за управне послове, Оперативни центар, затим више специјалних јединица: Жандармерија, Специјална антитерористи­чка јединица, Противтерористичка јединица и Хеликоптерска јединица, као и Преговарачки тим МУП-а. Дирекција полиције на територији Републике прати и анализира стање безбедности, а нарочито појаве које погодују настајању и развоју криминала; усклађује, усмерава и контролише рад подручних полицијских управа; непосредно учествује у обављању одређених сложенијих послова из делокруга подручних полицијских управа; обезбеђује спровођење међународних уговора о полицијској сарадњи и других међународних аката за које је надлежна; организује и спроводи криминалистичка вештачења; ствара потребне услове за одржавање и подизање оспособљености и спремности полиције за деловање у ванредним условима; у полицијским пословима доприноси безбедносно-полицијској и наставно-научној активности. Полицијске послове обављају полицијски службеници, односно униформисани и неуниформисани запослени који примењују полицијска овлашћења (овлашћенa службена лица) и запослени на посебним или одређеним дужностима чији су послови у непосредној вези са полицијским пословима. Реч је о пословима противпожарне заштите, издавања оружја, посебне регистрације и издавање дозвола, издавања и евиденције поверљивих идентификационих докумената, кривичних евиденција и других посебних евиденција, као и друге послове који имају безбедносни и поверљиви карактер. Министарство унутрашњих послова може да образује и помоћну полицију за извршавање полицијских задатака у случајевима када треба надокнадити ангажовање великог броја полицијских службеника за извршавање задатака високог безбедносног ризика; у природним и другим несрећама; за обезбеђивање државне границе; у другим случајевима кад је теже угрожена унутрашња безбедност и у случајевима ванредног или ратног стања.

3.2.2. Надлежност, послови и овлашћења полиције Полиција предузима мере из надлежности Министарства унутрашњих послова ради остваривања јавне безбедности.703 Осим тога, предузима и хитне мере које су нео703 Види чл. 2–3, 10–13, 32–33, 6, 19, 187, 30–31, 35–38 Закона о полицији.

280

Саша Мијалковић: Национална безбедност

пходне за отклањање непосредне опасности за људе и имовину, кад не могу да их правовремено предузму други надлежни органи. Пружа и помоћ органима државне управе, органима територијалне аутономије и локалне самоуправе, правним и физичким лицима у случају опште опасности изазване природним непогодама, епидемијама или другим облицима угрожавања. Најзад, ако се при извршењу аката државних органа и правних лица са јавним овлашћењима основано очекује отпор, полиција ће им, на њихов писани захтев, пружањем помоћи омогућити спровођење извршења (асистенција). Конкретније, полицијски послови су: − безбедносна заштита живота, права, слобода и личног интегритета лица, као и подршка владавини права; − безбедносна заштита имовине; − спречавање, откривање и расветљавање кривичних дела, прекршаја и других деликата, други видови супротстављања криминалу и отклањање његових организованих и других облика; − откривање и хватање извршилаца кривичних дела и прекршаја и других лица за којима се трага и њихово привођење надлежним органима; − одржавање јавног реда, пружање помоћи у случају опасности и пружање друге безбедносне помоћи онима којима је неопходна; − регулисање, контрола, пружање помоћи и надзор у саобраћају на путевима; − обезбеђивање одређених јавних скупова, личности, органа, објеката и простора; − надзор и обезбеђивање државне границе, контрола прелажења државне границе, спровођење режима у граничном појасу и утврђивање и решавање граничних инцидената и других повреда државне границе; − извршавање задатака утврђених прописима о странцима; − извршавање других задатака утврђених законом и подзаконским актима. Полицијски послови обављају се с циљем и тако да се сваком обезбеди једнака заштита безбедности, права и слобода, примени закон и подржи владавина права. Обављање полицијских послова заснива се на начелима професионализма, сарадње, законитости у раду и сразмерности у примени полицијских овлашћења, као и на принципу супсидијарности. У обављању полицијских послова могу да се примењују само мере и средства принуде који су предвиђени законом и којима се најпрофесионалнији резултат постиже без непотребних штетних последица или губљења времена. Ради обављања полицијских послова, Министарство овлашћеним службеним лицима издаје службену значку и службену легитимацију, а полицијским службеницима службену легитимацију. Овлашћено службено лице има право и дужност да носи службено оружје и муницију, а полицијски службеник може да носи оружје ако је то одређено у службеној легитимацији. Ради остваривања безбедности људи и имовине, полиција у предузимању мера сарађује са органима територијалне аутономије и локалне самоуправе. Истовремено, полиција сарађује и са другим органима и установама, невладиним и другим организацијама, мањинским и другим организованим групама и самоорганизованим поједин-

Национални систем безбедности Републике Србије

281

цима ради развијања партнерства у спречавању или откривању деликата и њихових учинилаца и остваривања других безбедносних циљева. Министарство унутрашњих послова остварује и међународну сарадњу, и то на нивоу министара, одређених представника министарстава и организује међународну сарадњу за потребе полиције. На оперативном нивоу полиција сарађује са иностраним и међународним полицијским службама, у складу са међународним уговорима и принципом узајамности.704 На захтев међународних организација или на основу међудржавних споразума чија је Република Србија чланица или потписница, полиција може у иностранству да учествује у извршавању полицијских или других мирнодопских задатака. О томе одлучује Влада, на предлог министра. Најзад, посебно је значајна сарадња полиције и Безбедносно-информативне агенције. Министар и директор Агенције, на основу закона којима се уређује надлежност ових субјеката безбедности, споразумно утврђују обавезне облике и начин остваривања сарадње у питањима од интереса за безбедност људи и имовине, односно за безбедност и уставни поредак Републике Србије. Сарадња се нарочито односи на: међусобно обавештавање, размену података и сазнања од значаја за извршавање задатака из надлежности Министарства, односно Агенције; пружање непосредне физичке, стручне, техничке и друге међусобне помоћи и предузимање заједничких мера и активности од интереса за једновремену заштиту и остваривање безбедности људи и имовине и безбедности Републике Србије. У обављању полицијских послова овлашћена службена лица имају полицијска овлашћења која су утврђена Законом о полицији и другим законима, и то: упозорење и наређење; провера и утврђивање идентитета лица и идентификација предмета; позивање; довођење; задржавање лица и привремено ограничење слободе кретања; тражење обавештења; при­времено одузимање предмета; преглед простора, објеката и документације и против-терористички преглед; заустављање и прегледање лица, предмета и саобраћајних средстава; обезбеђење и преглед места догађаја; употреба туђег саобраћајног средства и средства везе; пријем пријава о учињеном кривичном делу; јавно расписивање награде; снимање на јавним местима; полиграфско тестирање; полицијско опсе­рвирање; трагање за лицима и предметима; заштита жртава кривичних дела и других лица; прикупљање, обрада и коришћење личних података; мере циљане потраге; употреба средстава принуде.705 Приликом примене полицијских овлашћења, овлашћено службено лице поступа у складу са законом и другим прописом и поштује стандарде постављене Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода, Основним принципима Уједињених нација о употреби силе и ватреног оружја од стране службених лица која спроводе закон, Европским кодексом полицијске етике и другим међународним актима који се односе на полицију. 704 С тим у вези, полиција може да, на утврђени начин, размењује податке и обавештења, предузима заједнички утврђене мере против тероризма, организованог криминала, илегалних миграција и других облика међународног криминала и нарушавања безбедности границе, као и да обавља одређене полицијске послове у иностранству, у сарадњи са полицијама других држава. На пример, види: Закон о потврђивању споразума о оперативној и стратешкој сарадњи између Републике Србије и Ервопске полицијске канцеларије, Службени гласник РС, број 5/2014. 705 Средства принуде обухватају примену: физичке снаге, службене палице, средстава за везивање, специјалних возила, службених паса, службених коња, средстава за запречавање, уређаја за избацивање млазева воде, хемијских средстава, посебних врста оружја и експлозивних средстава и ватреног оружја.

282

Саша Мијалковић: Национална безбедност

3.2.3. Контрола рада полиције и информисање о њеном раду Полиција подлеже спољашњој и унутрашњој контроли, а дужна је и да информише јавност о својим активностима.706 Спољашњу контролу рада полиције врше Народна скупштина, Влада, надлежни правосудни органи, органи државне управе надлежни за одређене послове надзора и други законом овлашћени органи и тела. Ови субјекти имају овлашћења да приступе одговарајућим информацијама, контактирају са надлежним полицијским службеницима, да добију одговоре на питања и друга законом утврђена права. Унутрашњу контролу рада полиције спроводи Сектор унутрашње контроле полиције. Њиме руководи начелник Сектора унутрашње контроле који редовно и периодично подноси министру извештаје о раду Сектора. Осим законитости, у фокусу контроле рада полиције су поштовање и заштита људских права при извршавању полицијских задатака и примени полицијских овлашћења. Поступа на основу предлога, притужби и представки физичких и правних лица, поводом писаних обраћања припадника полиције и по сопственој иницијативи, односно на основу прикупљених обавештења и других сазнања. Овај Сектор чини Биро Сектора унутрашње контроле и Управа за послове унутрашње контроле полиције која има три одељења: Одељење за криминалистичко-оперативне послове (Одсек за тајни звучни и оптички надзор осумњиченог и Одсек за криминалистичко-оперативне послове), Одељење за превентивно поступање, рад по представкама и аналитичко-информатичке послове (Одсек за превентивно поступање и рад по представкама и Одсек за аналитичко-информатичке послове) и Одељење за координацију рада Центара са регионалним центрима у Београду, Новом Саду, Нишу и Крагујевцу. Њен основни циљ је супротстављање свим незаконитостима и непро­фесионалним поступцима полицијских службеника, односно деполитизација, декриминализација, децентрализација и демилитаризација полиције. Стога свако има право да Министарству поднесе притужбу против полицијског службеника ако сматра да су му незаконитом или неправилном радњом полицијског службеника повређена права или слободе. Полиција је дужна да објективно информише јавност о својим активностима, не откривајући поверљиве информације, као и да непосредно информише појединце и правна лица о питањима из свог делокруга за чије решавање постоји њихов основан интерес. Министар унутрашњих послова једанпут годишње, а по захтеву Народне скупштине или указаној потреби и чешће, Народној скупштини подноси извештај о раду Министарства и стању безбедности у Републици Србији, а Одбору за одбрану и унутрашње послове, на његов захтев, и извештаје о питањима из његовог делокруга.

3.3. Сектор спољне политике Спољна политика је функција државе којом релевантни државни органи настоје да остваре предност државе у односу на друге субјекте међународног права и међународних односа, односно да контролишу развој догађаја и унапреде лични положај 706 Види чл. 170–174, 180, 5 и 9 Закона о полицији.

Национални систем безбедности Републике Србије

283

у конкретној интересној међународној ситуацији. У ширем смислу, то је и „потфункција“ националне, међународне и глобалне безбедности у којој учествују национални, међународни и недржавни актери. Циљ спољне политике је унапређење односа с другим државама и институцијама међународних интеграција и стицање дугорочне повољне позиције у међународној политичкој, војној, обавештајној, економској, информационој, културној и другим сферама, ради омогућавања што несметанијег достизања и уна­пре­ђења националних, савезничких или универзалних вредности и интереса. У том смислу, држава може да буде активна, тј. да предузима конкретне мере и поступке и пасивна, тј. да се уздржава се од активних потеза, при чему крајњи резултат у обе ситуације може да буде прогресиван или регресиван по сопствене, туђе или међународне вредности и интересе. Такође, реализација националних интереса може да буде непосредна, када држава ангажује сопствене спољнополитичке капацитете и посредна, када се с тим циљем ангажују друга држава, савези држава или међународне организације. Мотиви посредника су различити, од личних интереса, преко традиционално пријатељских односа, до тежњи ка стабилности и безбедности одређених међународних региона. Осим тога, спољна политика може да буде отворена, када се јасно промовишу национални интереси и стављају до знања средства која ће се употребити како би се они реализовали и закулисна, када се остварење националних интереса крије иза спољнополитичких потеза који се наводно предузимају с неким другим циљем. Најзад, може да буде и кооперативна (конструктивна) и конфликтна (деструктивна). Спољну политику утврђује Влада Републике Србије, а спроводи је Министарство спољних послова и други органи државне управе.707 Стратегија националне безбедности Републике Србије спољну политику препознаје као једну од компоненти политике националне безбе­дности.708

3.3.1. Министарство спољних послова Министарство спољних послова координира спољнополитичким и другим међународним активностима државних органа. У оквиру своје надлежности обавља бројне послове, а између осталог: представља Републику Србију у односима са другим државама, међународним организацијама, међународним судовима и другим међународним институцијама, као и са њиховим представништвима у Републици Србији; штити интересе Републике Србије, њених држављана и правних лица у иностранству; предлаже Влади спољну политику, успостављање и прекид дипломатских односа и званичне представнике Републике Србије у иностранству; учествује у припремама за учешће представника Републике Србије на међународним преговорима и конференцијама; анализира међународни положај Републике Србије, спољнополитичке аспекте одбране и националне безбедности; анализира и предвиђа развој регионалних и глобалних односа и појава, нарочито у области спољне политике, безбедности, међународног јавног 707 Област спољних (иностраних) послова Републике Србије уређена је Законом о спољним пословима, Службени гласник РС, број 116/2007 (види чл. 1–5). 708 Приоритетни циљеви спољне политике у заштити интереса Републике Србије јесу: истрајавање у дипломатским напорима да одбрани свој уставни поредак, убрзање процеса европских интеграција и развој добросуседских односа и регионалне сарадње на западном Балкану. Види главу IV. Стратегије – Политика националне безбедности.

284

Саша Мијалковић: Национална безбедност

и приватног права, економије, екологије, просвете и културе и стања људских права; прикупља и анализира информације страних медија које се односе на Републику Србију; даје мишљење и припрема нацрте прописа из области спољних послова; тумачи међународно право; предлаже Влади Стратегију развоја спољних послова и спољне политике; припрема документацију, информације и анализе из области спољне политике; учествује у преговорима, закључивању и потврђивању међународних уговора и прати њихову примену; спроводи информативну делатност у иностранству о националној политици; унапређује поштовање људских и мањинских права исељеника, лица српског порекла и држављана Републике Србије у иностранству; учествује у разграничењу са суседним државама, израђује и чува документацију о државној граници; подстиче научноистраживачки рад у области спољне политике и међународних односа; обавља послове безбедности Министарства, дипломатско-конзуларних представништава и запослених; у сарадњи са другим надлежним органима обезбеђује учешће у међународним мисијама.709

3.3.2. Представничке и безбедносно-обавештајне компоненте спољне политике За потребе реализовања спољне политике, наша земља оснива одређена представничка тела или именује појединце. Реч је о дипломатско-конзу­ларним представништвима, културно-информативном центру, специ­јалној мисији, специјалном изасланику и амбасадору на нерезиденцијалној основи.710 Дипломатско-конзуларна представништва су сталне дипломатске мисије и конзуларна представништва. Сталне дипломатске мисије су амбасаде које се оснивају у другим државама и сталне мисије које се оснивају при међународним организацијама. Врше репрезентативну и спољнополитичку функцију на бази међународних уговора и дипломатске праксе, као и конзуларну функцију. Конзуларна представништва могу да буду основана у рангу генерал­них конзулата, конзулата, вицеконзулата и конзуларних агенција, у зависности од обима билатералних односа, економске сарадње и бројности дијаспоре. Врше конзуларну функцију предвиђену међународним уговорима и дипломатско-конзуларном праксом. Уколико у страној држави нема амбасаде Републике Србије или она није у могућности да обавља своје дужности, конзуларно представништво може да преузме одређене дипломатске функције. Ради заштите интереса Републике Србије и њених држављана и правних лица у државама у којима нема дипломатско-конзуларно представништво, Република Србија може да закључи међународни уговор са трећом државом која ће те интересе штитити посредством свог дипломатско-конзуларног представништва, у складу са међународним правом и дипломатском праксом. Истовремено, Република Србија може да закљу709 Министарство спољних послова тесно сарађује са Народном скупштином тако што је обавештава о најзначајнијим спољно-политичким активностима и другим релевантним питањима. Министар подноси надлежном одбору Народне скупштине извештај о раду свог министарства, најмање два пута годишње. Пре одласка на дипломатску дужност, амбасадори Републике Србије обављају разговор у Одбору за спољне послове Народне скупштине. Чланови 28 и 30 Закона о спољним пословима. 710 Види чл. 7–12, 16–17 и 28–30 истог Закона.

Национални систем безбедности Републике Србије

285

чи међународни уговор о заштити интереса трећих држава и њихових грађана у иностранству од стране дипломатско-конзуларних представништава. Културно-информативни центар обавља послове јавне дипломатије из делокруга Министарства надлежног за спољне послове и других органа државне управе из области културе, с циљем повећања угледа Републике Србије. Специјална мисија представља Републику Србију у страној држави, односно при међународној организацији ради извршења посебних задатака. Такође, министар за спољне послове може да именује свог специјалног изасланика који привремено борави у страној држави или при међународној организацији ради извршења посебних задатака. Амбасадор на нерезиденцијалној основи може да буде акредитован у једној или у више држава у којима Република Србија нема дипломатско-конзуларна представништва. У структурама спољне политике постоје и извесне безбедносно-обавештајне компоненте, и то: Одељење безбедности под надлежношћу Генералног секретара Министарства спољних послова и Сектор за безбедносну политику у оквиру којег функционишу Одељење за НАТО и Програм за мир, Одељење за заједничку безбедносну и одбрамбену политику и безбедносне изазове и Одсек за контролу наоружања и војну сарадњу.711

3.4. Систем царинске безбедности Систем царинске безбедности чине царински органи који спроводе царин­ски надзор и царинску контролу промета робе преко државне границе, с циљем: заштите економских, фискалних и финансијских интереса Републике Србије; заштите Републике Србије од незаконите и илегалне трговине; безбед­ности и заштите људи и животне средине и олакшавања међународне трговине.712 Царински органи (Управа царина, царинарница и овлашћени царински службеник) су државни органи Републике Србије који, контролишући међународни промет робе, штите општу безбедност у ланцу трговине. Царински надзор је скуп општих мера и радњи спровођења царинских и других прописа у односу на извесну робу, укључујући мере за обезбеђење истоветности робе од приспећа на царинско подручје до окончања царинског поступка (праћење и чување царинске робе, узимање узорака, проспеката, фотографија или других података), стављање царинских обележја и оверу прописаних докумената. Царинска контрола обухвата радње, као што су преглед робе, узимање узорака, контрола постојања и аутентичности документације, преглед књиговодствених и других докумената, преглед превозних средстава, преглед пртљага и друге робе коју лице 711 Законом о службама безбедности СРЈ (чл. 12–16, Службени лист СРЈ, број 37/2002. са каснијим изменама и допунама), биле су предвиђене две безбедносно-обавештајне службе у оквиру Министарства надлежног за иностране послове. Реч је о Служби за истраживање и документацију (СИД, спољна обавештајна служба) и Служби безбедности (СБ, служба за безбедносну, противприслушну и контраобавештајну заштиту објеката и запослених). После најновијих законских промена, оне се не сматрају делом безбедносно-обавештајног система Републике Србије. 712 Царински закон, Службени гласник РС, број 73/2003 (види, чл. 259–260, 262, 275–276). Ступањем на снагу Царинског закона (Службени гласник РС, број 18/2010 – види чл. 2, чл. 5, став 1, т. 3, 11–12, 310) престао је да важи Царински закон из 2003. године, осим његових чл. 252–329. Види и: Закон о изменама и допунама царинског закона, Службени гласник РС, број 29/2015.

286

Саша Мијалковић: Национална безбедност

носи са собом или на себи и спровођење службених провера и сличних радњи, ради обезбеђивања правилне примене царинских и других прописа. Припадници царинских органа у вршењу службене дужности имају одређена овлашћења, носе службене значке и могу да носе и употребе ватрено оружје као и припадници полиције. Овлашћени царински службеник може, у примени одредаба Царинског закона или других прописа који се односе на увоз, извоз или транзит робе, да: до доласка овлашћеног службеног лица Министарства унутрашњих послова привремено задржи лице за које постоје основи сумње да је извршило кривично дело прописано Царинским законом; прегледа пословне просторије, објекте, предмете, превозна средства, докуме­нтацију, робу и лица, привремено одузме робу и средства којима је почињена повреда прописа од лица за које постоје основи сумње да је свесно учествовало у увозу, намеравало да извезе робу или је учествовало у увозу робе у супротности са Царинским законом и другим прописима, и да спроводи накнадне контроле увозних и извозних послова; остварује сарадњу и размењује информације са надлежним државним органима, јавним или приватним организацијама; размењује информације о увозу, извозу или транзиту робе са страним царинским администрацијама; врши испитивање у име других царинских администрација, у случајевима када су почеле кривично испитивање или су дошле до сазнања у вези са царинским прекршајем, да прикупља и располаже информацијама потребним за вођење поступка; предузима посебне радње ради откривања и спречавања царинских прекршаја, привредних преступа и кривичних дела. Ради обављања службених задатака, Управа царина може да користи специјалну техничку опрему, службена возила опремљена светлосним и звучним сигналима и посебно обучене животиње, а може да затражи и помоћ органа унутрашњих послова и Војске Србије. Директор и овлашћени линијски руководилац дужни су да надлежном државном тужиоцу пријаве кривична дела која се гоне по службеној дужности.

3.5. Правосудни систем Правосудни систем Републике Србије чине судови и тужилаштва. Органи за извршење кривичних санкција, који су у саставу Министарства надлежног за правду, свакако су у функцији националне безбедности. Њихово оснивање, организација, надлежност, уређење и састав дефинишу се законом. Судска власт је јединствена на територији Републике Србије. Судови су самостални и независни у свом раду и суде на основу Устава, закона и других општих аката, општеприхваћених правила међународног права и потврђених међународних уговора. Расправљање пред судом је јавно и може да се ограничи само у складу с Уставом. Судска власт у Републици Србији припада судовима опште и посебне надлежности. Не могу се оснивати привремени, преки или ванредни судови. Врховни касациони суд је највиши суд у Републици Србији, са седиштем у Београду.713 713 Види чл. 142–143 Устава и Закон о уређењу судова, Службени гласник РС, број 116/2008, са каснијим изменам и допунама.

Национални систем безбедности Републике Србије

287

Јавно тужилаштво је самосталан државни орган који гони учиниоце кривичних и других кажњивих дела и предузима мере за заштиту уставности и законитости. Своју функцију врши на основу Устава, закона, потврђеног међународног уговора и прописа донетог на основу закона. Његов рад је такође независтан.714 Републичко јавно тужилаштво је највише јавно тужилаштво у Републици Србији. Његову надлежност у оквиру права и дужности Републике Србије спроводи републички јавни тужилац. Функцију јавног тужилаштва врши јавни тужилац. Њега замењује заменик јавног тужиоца. Јавног тужиоца и заменике јавног тужиоца бира Народна скупштина, на предлог Владе.715 Органи надлежни за извршење кривичних санкција извршавају кривичне санкције које је суд изрекао носиоцима угрожавања безбедности, због штете коју су нанели или су могли нанети вредностима и интересима који уживају кривичноправну заштиту. Због њиховог значаја за безбедност716, сматрају се конвенционалним субјектима безбедности. Иако функционише независно од правосудног система, осврнућемо се и на Уставни суд. То је самосталан и независан државни орган који штити уставност и законитост, људска и мањинска права и слободе. Одлуке Уставног суда су коначне, извршне и општеобавезујуће. Уставни суд одлучује о: сагласности закона и других општих аката са Уставом, општеприхваћеним пра­ви­лима међународног права и потврђеним међународним уговорима; сагла­сно­сти потврђених међународних уговора са Уставом; сагласности других општих аката са законом; сагласности статута и општих аката аутоном­них покрајина и јединица локалне самоуправе са Уставом и законом; сагласно­сти општих аката организација којима су поверена јавна овлашћења, политичких странака, синдиката, удружења грађана и колективних уговора са Уставом и законом; забрани рада политичке странке, синдикалне организа­ције или удружења грађана. Организација и рад Уставног суда прецизира се посебним законом.717

3.5.1. Управа за извршење кривичних санкција Управа за извршење кривичних санкција је орган министарства надлежног за послове правосуђа који организује, спроводи и надзире извршење казне затвора, малолетничког затвора, казне рада у јавном интересу, условне осуде са заштитним надзором, мера безбедности обавезног психијатријског лечења и чувања у здравственој установи, обавезног лечења наркомана и обавезног лечења алкохоличара, као и васпитне мере упућивања у васпитно-поправни дом. Такође, Управа спроводи меру притвора и друге мере за обезбеђење присуства окривљеног у кривичном поступку у складу са законом и обавља друге послове одређене законом.718 714 Види – Закон о јавном тужилаштву, Службени гласник РС, број 116/2008, са каснијим изменам и допунама. 715 Републички јавни тужилац одговоран је за рад јавног тужилаштва и за свој рад Народној скупштини. Јавни тужиоци одговарају за рад јавног тужилаштва и за свој рад републичком јавном тужиоцу и Народној скупштини, а нижи јавни тужиоци и непосредно вишем јавном тужиоцу. Заменици јавног тужиоца одговарају за свој рад јавном тужиоцу. Види чл. 156–160 Устава. 716 Значај се огледа у заштити референтних вредности сталним надзором носилаца угрожавања безбедности и наношењем „патњи“ због њихових недела, као и ресоцијализацијом ради њихове реинтеграције у свакодневне друштвене токове после издржане казне. 717 Види чл. 166–167 Устава и Закон о Уставном суду, Службени гласник РС, број 109/2007. 718 Закон о извршењу кривичних санкција, Службени гласник РС, број 55/2014. Следи интерпретација овог закона.

288

Саша Мијалковић: Национална безбедност

У Управи постоји више врста завода за извршење кривичних санкција: − казнено-поправни завод и окружни затвор – за извршење казне затвора и мере притвора; − казнено-поправни завод за жене – за извршење казне затвора и малолетничког затвора; − казнено-поправни завод за малолетнике – за извршење казне малолетничког затвора; − специјална затворска болница – за лечење осуђених и притворених лица, за извршење мера безбедности обавезног психијатријског лечења и чувања у здравственој установи, обавезног лечења алкохоличара и обавезног лечења наркомана и − васпитно-поправни дом – за извршење васпитне мере упућивања у васпитно-поправни дом. Према степену обезбеђења заводи могу бити отвореног типа (не постоје физичко-техничке препреке за бекство), полуотвореног типа (запослени у служби за обезбеђење је основна препрека за бекство) и затвореног типа (поред запослених у служби за обезбеђење, постоје и друге физичко-техничке препреке за спречавање бекства, а у заводима затвореног типа са посебним обезбеђењем постоје физичко-техничке препреке, којима се постиже највиши степен обезбеђења). У заводима постоје службе за третман, служба за обезбеђење, служба за обуку и упошљавање, служба за здравствену заштиту и служба за опште послове. Служба за третман процењује индивидуалне потребе, капацитете за промену и степен ризика осуђеног за понављање кривичног дела, утврђује и спроводи индивидуализовани програм поступања и примењује методе и поступке у циљу остваривања индивидуалне превенције. Служба за обезбеђење стара се о безбедности људи и имовине у заводу, спроводи осуђена и притворена лица, учествује у утврђивању и спровођењу програма поступања према осуђеном итд. Она спроводи осуђена и притворена лица у службеним возилима која су опремљена уређајима за давање посебних светлосних и звучних сигнала, прописаном вентилацијом и осветљењем. Припадници службе за обезбеђење имају статус овлашћеног службеног лица и овлашћени су да носе оружје, врше преглед просторија у заводу са претресом, преглед лица са претресом и прегледом тела, примењују мере за одржавање реда и безбедности у заводу, користе службене псе за проналажење опојних дрога или психоактивних супстанци, као и експлозивних средстава или направа итд.719 У циљу одржавања реда и безбедности у заводу, према осуђеном се могу применити извесне мере принуде и посебне мере. Мере принуде према осуђеном се могу применити само када је неопходно да се спречи: бекство осуђеног; физички напад на друго лице; наношење повреде другом лицу; самоповређивање; проузроковање знатне материјалне штете; активан и пасиван отпор осуђеног. Реч је о мерама: употребе физичке снаге; везивања; издвајања; употребе гумене палице; употребе шмркова са водом; употребе хемијских средстава и употребе ватреног оружја. Увек се примењује мера којом се најмање угрожавају живот и здравље лица, којом се успешно савлађује отпор и која је сразмерна опасности која прети. 719 Служба за обезбеђење спроводи припреме и план за деловање у ванредним ситуацијама или у време ванредног стања. Тада се могу формирати посебне јединице које су састављене од припадника службе за обезбеђење и запослених у другим службама.

Национални систем безбедности Републике Србије

289

Према осуђеном за кога постоји опасност од бекства, насилничког понашања, самоповређивања или угрожавања реда и безбедности друге врсте, који се на други начин не могу отклонити, изузетно се могу наредити посебне мере: одузимање и привремено задржавање ствари чије је држање иначе дозвољено; смештај у посебно осигурану просторију без опасних ствари; смештај под појачан надзор; усамљење и тестирање на заразне болести или психоактивне супстанце.

3.5.2. Судија за извршење кривичних санкција При сваком вишем суду, у складу са Законом о извршењу кривичних санкција (чл. 33−42), одређује се судија за извршење кривичних санкција. Овај орган штити права притвореника, осуђеника, лица којем је изречена мера безбедности обавезног психијатријског лечења и чувања у здравственој установи, обавезног лечења наркомана или обавезног лечења алкохоличара када се спроводи у заводу, надзире законитост у поступку извршења кривичних санкција и обезбеђује равноправност и једнакост ових лица пред законом. Судија за извршење одлучује и о: − заштити права по притужби притвореника и захтеву за судску заштиту осуђеника, лица којем је изречена мера обавезног психијатријског лечења и чувања у здравственој установи, обавезног лечења наркомана или обавезног лечења алкохоличара када се спроводи у заводу; − заштити права осуђеника одлучивањем о жалби против одлуке управника завода или директора Управе и − другим случајевима предвиђеним законом. За заштиту права осуђеног и притвореника надлежан је виши суд према седишту завода у коме осуђени извршава казну затвора, односно меру притвора. У случају промене места извршења казне затвора или мере притвора, за даље поступање према осуђеном или притвореном надлежан је виши суд према месту седишта завода у који је осуђени, односно притворени, премештен.

3.6. Инспекцијски органи Инспекцијски органи су специјализовани органи државне управе који врше инспекцијски надзор спровођења одређених закона, подзаконских прописа и општих аката и спровођења управних и других мера и радњи субјеката и институција које подлежу управном надзору. Посредством инспекција држава штити своје природне ресурсе, здравствену безбедност становништва и одржава равнотежу на пољу финансија, на тржишту капитала, робе, услуга и рада, безбедности саобраћаја, комуналне и граничне безбедности итд.720 720 Инспекцијски надзор је посао државне управе чија садржина и појам су утврђени законом којим се уређује рад државне управе, кога врше органи државне управе, органи аутономне покрајине и органи јединица локалне самоуправе, с циљем да се превентивним деловањем или налагањем мера обезбеди законитост и безбедност пословања и поступања надзираних субјеката и спрече или отклоне штетне последице по законом и другим прописом заштићена добра, права и интересе. Члан 1 Закона о инспекцијском надзору, Службени гласник РС, број 35/2015.

290

Саша Мијалковић: Национална безбедност

Инспекције се формирају законима којима се регулише одређена област јавне делатности или службе. Организоване су у оквиру одређених државних ресора, односно министарства и управа, и то: − министарство надлежно за послове правосуђа (управна инспекција); − министарство надлежно за финансије (буџетска, пореска инспекција); − министарство надлежно за просвету и спорт (просветна инспекција); − министарство надлежно за саобраћај (инспекције друмског, железничког и речног саобраћаја); − министарство надлежно за економију (тржишна инспекција); − министарство надлежно за пољопривреду, шумарство и водопривреду (пољопривредна, шумарска, водопривредна и рибарска инспекција); − министарство надлежно за туризам (туристичка инспекција); − министарство надлежно за заштиту животне средине (урбанистичка, грађевинска, еколошка инспекција); − министарство надлежно за здравствену заштиту (санитарна, здравствена, ветеринарска инспекција); − министарство надлежно за рад и социјална питања (инспекција рада, заштите на раду); − на нивоу локалне самоуправе, постоје разне инспекције – грађевинска, комунална, за путеве, друмски саобраћај и друге.721 Обављањем редовних послова и задатака, неке инспекције директно доприносе заштити безбедности грађана и државе (нпр., фитосанитарна и ветеринарска инспекција у оквиру система безбедности државне границе). Друге пак током инспекцијског надзора могу да дођу до обавештајних информација о неком носиоцу или облику угрожавања безбедности. Том приликом га непосредно санкционишу или против њега подносе пријаву за извршени прекршај, привредни преступ или кривично дело.722

3.7. Систем безбедности државне границе 3.7.1. Нови концепт безбедности државне границе Граница Републике Србије је традиционално обезбеђивана војним методама (стационарним и мобилним граничним војним пунктовима и патролама), док је контрола прелажења државне границе (кретања људи и промета робе и услуга) била у надлежности полиције, царинских и инспекцијских органа. Међутим, унапређење безбедности у региону, поуздано партнерство и интерес придруживања Европској унији, између осталог, захтевају и редефинисање модела безбедности државне границе по високим стандардима контроле спољних граница Европске уније.723 721 Наведено према – Савић, А.: Национална безбедност, стр. 34–35. 722 Кумулативни ефекат „ситнијих преступа“ по националну безбедност често је деструктивнији од последица неких „озбиљнијих“ безбедносних претњи, па је улога инспекцијских служби у заштити националне безбедности значајна. 723 Европски стандарди безбедности државне границе дефинисани су, пре свега, Смерницама Европске Комисије за интегрисано управљање границама за државе западног Балкана, Шенгенским каталогом,

Национални систем безбедности Републике Србије

291

Актуелни проблеми националне и међународне безбедности, као и амбиције Републике Србије ка учлањењу у Европску унију, захтевали су напуштање традиционалног милитаристичког модела обезбеђења границе у корист новог – концепта интегрисаног управљања државном границом од стране више субјеката безбедности.724 Интегрисано управљање границом по стандардима Европске уније подразумева отвореност граница за трговину и кретање лица, уз потпуно поштовање људских права и слобода и затворености граница за све криминалне и друге активности које угрожавају стабилност у региону. Пре свега, реч је о међународном организованом криминалу и међународном тероризму, од којих се национална безбедност штити управо на државним границама. Дакле, послови безбедности државне границе морају се усмерити ка сумњивим лицима, транспортним средствима и роби. То подразумева провере на граничним прелазима и спречавање њиховог неконтролисаног уласка у земљу, укључујући и питања азила и поступања према ухапшеним особама без докумената у складу с међународним правом. Затим, ту су и послови у вези са разним видовима повреда безбедности граница, укључујући спречавање кријумчарења робе, дрога, оружја и лица, спречавање илегалних миграција и трговине људима, спречавање и отклањање опасности од уношења болести које су заразне за људе, животиње и биљке, појачана контрола појава које су повезане са међународним тероризмом, заштита субјеката безбедности државне границе од појава ометања итд. Њихово спречавање и сузбијање захтевају широк спектар мера и строге механизме контроле.725 У контексту наведених обавеза, Република Србија је извршила реформу националних механизама заштите државне границе, граничне контроле, обезбеђења државне границе и кретања и боравка странаца.726 Заштита државне границе обухвата контролу прелажења државне границе и обезбеђење државне границе с циљем: обезбеђења неповредивости државне границе; спречавања и откривања кажњивих дела и њихових извршилаца; заштите живота и здравља људи и животне средине и спречавања илегалне миграције. Гранична контрола је контрола лица и путних исправа, контрола превозног средства и контрола ствари која се врши на подручју граничног прелаза у вези са намераваним преласком државне границе или непосредно по преласку државне границе и Шенген правним тековинама, међународним конвенцијама из области заштите људских права, права азиланата и избеглица итд. 724 Реформа концепта безбедности државне границе Републике Србије започета је конципирањем Националне стратегије руковођења службама за обезбеђење и контролу прелажења државне границе Републике Србије (Одлука о образовању Комисије за припрему и организацију Националне стратегије руковођења службама за обезбеђење и контролу прелажења државне границе Републике Србије, Службени гласник РС, број 113/2004), Националне стратегије за приступање Србије Европској унији (Влада Републике Србије, Канцеларија Владе Републике Србије за придруживање Европској унији, Београд, јун 2005.) и Стратегије интегрисаног управљања границом у Републици Србији (Влада Републике Србије, 05 број 28-402/2006. од 26. јануара 2006. године). 725 Европска унија је пренела контролу интерног кретања робе и лица са граничних прелаза на службе које делују на територији сваке од држава-чланица. То значи да проблеме управљања границама треба решавати не само на граници, већ и на целој територији земље, при чему је улога централних власти од посебног значаја. 726 Глобални и европски токови транснационалног организованог криминала и других претњи нису заобишли ни територију Србије. Стање се није радикално променило ни пријемом наших суседа у Европску унију. Иако се очекивало да ће нас највећи део „траса међународног криминала“ заобићи на путу ка коначној дестинацији јер су уласком у Мађарску, Бугарску или Румунију већ на територији Европске уније, то се није догодило. То, као и амбиције пријема у Европску унију, условили су доношење новог Закона о заштити државне границе, Службени гласник РС, број 97/2008 (види чл. 1, 24, 48–49) и Закона о странцима, Службени гласник РС, број 97/2008.

292

Саша Мијалковић: Национална безбедност

друга контрола промета лица, робе, услуга, превозних средстава, животиња и биља преко државне границе. Обезбеђење државне границе обухвата скуп мера, радњи и овлашћења који се предузимају уз државну границу, на делу државне границе између граничних прелаза и на граничним прелазима после редовног радног времена, с циљем спречавања недозвољеног прелажења државне границе и заштите њене неповредивости.

3.7.2. Субјекти безбедности државне границе Интегрисано управљање државном границом спроводе тзв. главне граничне службе (Гранична полиција Министарства унутрашњих послова, Управа царина Министарства надлежног за финансије и Ветеринарска и Фитoсанитарна инспекција министарства надлежног за послове пољо­при­вреде, шумарства и водопривреде) и други државни органи који им пружају системску подршку. Гранична полиција је надлежна за послове контроле прелажења и обезбеђења државне границе; сузбијања прекограничног криминала – посебно илегалних миграција, трговине људима, кријумчарења опојних дрога, оружја, забрањених супстанци и коришћења лажних и фалсификованих путних исправа; криминалистичко-обавештајне послове прикупљања и анализе пода­та­ка о прекограничном криминалу; откривања, праћења кретања и лиша­вања слободе међународних извршилаца кривичних дела и терориста; контроле кретања и боравка странаца; признавања азила; нормативно-правне послове; контроле законитости у раду подручних организационих јединица; логистике итд. Царина спроводи мере царинског надзора и контроле над царинском робом; спроводи царински поступак; врши обрачун и наплату царине, других увозних дажбина, пореза на додату вредност и акцизе за робу која се увози; спроводи превентивну и накнадну царинску контролу; открива царинске прекршаје и кривична дела; води првостепени и другостепени управни поступак; врши девизно-валутну контролу уношења и изношења динарских и девизних средстава у промету са иностранством; контролише уношење, изношење и транзит робе за коју су прописане посебне мере ради сигурности, заштите здравља људи и животне средине, заштићених биљних и живо­тињских врста, отпада, националног блага које има историјску, уметничку или археолошку вредност, заштите прaва интелектуалне својине и друго; обрађује или статистички прати податке о увозу и извозу и обавља итд. Ветеринарска инспекција (Управа за ветерину) обавља послове државне управе и стручне послове управљања системом заштите здравља и добробити животиња, безбедности и квалитета хране животињског порекла и хране за животиње и заштите здравља људи. Обавља послове ветеринарско-санитарне контроле на граничним прелазима, у увозу, транзиту и извозу животиња, производа животињског порекла, хране животињског порекла, хране за животиње, ветеринарских лекова и медицинских средстава и пратећих предмета итд. Фитосанитарна инспекција (Управа за заштиту биља) обавља послове државне управе и стручне послове управљања фитосанитарним системом Републике Србије; процене ризика од уноса, појаве и ширења штетних организама; развоја система брзог упозоравања о ризицима и претњама; контроле и прегледа биља, биљних производа,

Национални систем безбедности Републике Србије

293

средстава за заштиту и исхрану биља при увозу и извозу као и у транзиту са претоваром; надзора производње, промета и коришћења семена, садног материјала, средстава за заштиту и исхрану биља итд. Системску подршку главним граничним службама, у оквирима својих надлежности, пружа више државних органа, и то: министарство надлежно за спољне послове, министарство надлежно за људска и мањинска права, министарство у чијој су надлежност капиталне инвестиције, министарство надлежно за државну управу и локалну самоуправу, министарство правде, министарства надлежна за рад, запошљавање и социјалну политику, Канцеларија Владе Републике Србије за придруживање Европској унији, Републички завод за статистику, Републички завод за информатику и интернет и Директорат цивилног ваздухопловства Србије. Најзад, европски концепт безбедности државне границе подразумева три стуба сарадње граничних служби: − сарадњу унутар појединих служби, и то различитих административних нивоа, од седишта министарства до јединица ангажованих на граници и сарадњу између појединих граничних прелаза или контролних станица унутар земље; − сарадњу између различитих служби, што обухвата координирано деловање и усклађен рад граничних служби према јасно дефинисаним надлежностима и процедурама, као и интеграцију информационих система који покривају безбедност граница и − међународну сарадњу која се одвија као: локална сарадња граничних служби с обе стране границе; билатерална сарадња суседних држава по питању решавања статуса граничних прелаза, координације пограничних патрола, формирања заједничких патрола, отварања заједничких канцеларија за везу и размену информација, решавања проблема инфраструктуре и могућег стварања заједничких механизама контроле; мултилатерална сарадња, усмерена ка управљању границама разменом информација, с тим што се може проширити и на заједничку, оперативну сарадњу и на формирање заједничких истражних тимова, што доприноси делотворнијем спречавању пограничног криминала.727

3.8. Систем супротстављања организованом криминалу и другим посебно тешким кривичним делима Овај хоризонтални подсистем националне безбедности чине субјекти из сектора унутрашњих послова, правосудног и безбедносно-обавештајног система који су специјализовани да спречавају и сузбијају кривична дела из области организованог криминала, корупције и друга посебно тешка кривична дела и да пружају неопходну заштиту жртвама и сведоцима ових кривичних дела.728 У његовој надлежности је сузбијање: − кривичних дела организованог криминала (организовани криминал је вршење кривичних дела од стране организоване криминалне групе или њених припадника; под 727 Обављање послова безбедности државне границе и сарадња граничних служби умногоме је условљено дефинисаношћу и географским обележјима тзв. зелене (копнене) границе и плаве (на пловним рекама) границе, као и врстама и бројем граничних прелаза. 728 Формално је институционализован Законом о организацији и надлежности државних органа у сузбијању организованог криминала, корупције и других посебно тешких кривичних дела. Овај Закон донет је 2009. године (Службени гласник РС, број 72/2009, 72/2011 - др. закон, 101/2011 - др. закон и 32/2013) Законом о изменама и допунама Закона о организацији и надлежности државних органа у сузбијању организованог криминала (Службени гласник РС, број 42/2002, 27/2003, 39/2003, 67/2003, 29/2004, 58/2004, 45/2005 и 61/2005).

294

Саша Мијалковић: Национална безбедност

организованом криминалном групом подразумева се група од три или више лица, која постоји одређено време и делује споразумно у циљу вршења једног или више кривичних дела за која је прописана казна затвора од четири године или тежа казна, ради стицања, посредно или непосредно, финансијске или друге користи)729; − кривичних дела Убиство највиших државних представника и Оружана побуна; − кривичних дела против службене дужности (Злоупотреба службеног положаја, Трговина утицајем, Примање мита и Давање мита), када је окривљени, односно лице којем се даје мито службено или одговорно лице које врши јавну функцију на основу избора, именовања или постављења од стране Народне скупштине, Владе, Високог савета судства или Државног већа тужилаца; − кривичног дела Злоупотреба положаја одговорног лица, Злоупотреба у вези са јавном набавком и Злоупотреба службеног положаја, када вредност прибављене имовинске користи прелази износ од 200 000 000 динара; − кривичних дела Тероризам, Јавно подстицање на извршење терористичких дела, Врбовање и обучавање за вршење терористичких дела, Употреба смртоносне направе, Уништење и оштећење нуклеарног објекта, Финансирање тероризма и Терористичко удруживање; − кривичног дела Прање новца, ако имовина која је предмет прања новца потиче из претходно наведених кривичних дела (изузев кривичних дела Убиство највиших државних представника и Оружана побуна) и − кривичних дела против државних органа (појединих облика Спречавања службеног лица у вршењу службене радње и Напада на службено лице у вршењу службене дужности) и кривичних дела против правосуђа (поједи­них облика кривичних дела Помоћ учиниоцу после извршеног кривичног дела, Давање лажног исказа, Спречавање и ометање доказивања, Ометање правде, Повреда тајности поступка и Бекство и омогућавање бекства лица лишеног сло­боде), ако су извршена у вези са свим претходно наведеним кривичним делима.730 Овај подсистем националне безбедности чини више субјеката. Служба за сузбијање организованог криминала има доминантну улогу у сузбијању различитих видова организованог криминала.731 У обезбеђењу релевантних доказа непосредно сарађује и поступа по инструкцијама Тужилаштва за организовани криминал. На захтев Службе или Тужиоца за организовани криминал, сви државни органи и организације имају 729 Члан 3 Закона о организацији и надлежности државних органа у сузбијању организованог криминала, корупције и других посебно тешких кривичних дела. Исто одређење организованог криминала дато је и чл. 2, ст. 1, т. 33−34 Законика о кривичном поступку, Службени гласник РС, број 72/2011, са каснијим изменама и допунама. 730 Поменути законски пропис допуњују и разрађују Законик о кривичном поступку (Службени лист СРЈ, број 70/2001 са каснијим изменама и допунама), Закон о јавном тужилаштву, Закон о уређењу судова, Закон о полицији, Закон о Безбедносно-информативној агенцији, Закон о основама уређења служби безбедности Републике Србије, Царински закон, Кривични законик Републике Србије, Закон о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица (Службени гласник РС, број 85/2005), Закон о програму заштите учесника у кривичном поступку (Службени гласник РС, број 85/2005), Закон о организацији и надлежности државних органа за борбу против високотехнолошког криминала (Службени гласник РС, број 61/2005), Закон о одузимању имовине проистекле из кривичног дела (Службени гласник РС, број 32/2013), Закон о извршењу казне затвора за кривична дела организованог криминала (Службени гласник РС, број 72/2009) и други прописи. 731 Крајем 2001. године, у Министарству унутрашњих послова формирана је специјализована јединица за супротстављање организованом криминалу. Реч је о Управи (УБПОК), касније Служби за борбу против организованог криминала (СБПОК) која је припојена Управи криминалистичке полиције.

Национални систем безбедности Републике Србије

295

обавезу да: без одлагања омогуће употребу свих техничких средстава којима располажу; обезбеде благовремено одазивање сваког свог припадника, односно запосленог, укључујући и старешине органа и организација, ради давања обавештења и саслушања у својству осумњиченог или сведока, и без одлагања предају служби сваки писмени или други доказ који поседују, или на други уподобљени начин саопште информације које могу да помогну у расветљавању кривичних дела организованог криминала. Служба сарађује са осталим организационим јединицама МУП-а, са Безбедносно-информативном агенцијом, Војно-безбед­носном агенцијом и другим службама у земљи у чијој је надлежности откривање, праћење, документовање, спречавање, сузбијање и пресецање делатности организованог криминала. Безбедносно-информативна агенција формира посебне организационе јединице за обављање послова безбедности у вези са откривањем, праћењем, документовањем, спречавањем, сузбијањем и пресецањем делатности организација и лица усмерених ка вршењу организованог криминала и кривичних дела с елементом иностраности... у чему примењују овлашћења утврђена законом и другим прописима које примењују овлашћена службена лица и радници на одређеним дужностима Министарства надлежног за унутрашње послове, у складу са прописима о унутрашњим пословима.732 Војнобезбедносна агенција открива, истражује и документује... кривична дела против уставног уређења и безбедности Републике Србије, кривична дела против човечности и других добара заштићених међународним правом, кривична дела организованог криминала, кривично дело прање новца, као и кривична дела корупције (злоупотреба службеног положаја, трговина утицајем, примање мита и давање мита) и ако нису резултат деловања организоване криминалне групе, унутар Министарства одбране и Војске Србије.733 Закоником о кривичном поступку предвиђа се и да, осим органа унутрашњих послова, мере за откривање и доказивање кривичних дела организованог криминала и других посебно тешких кривичних дела може да предузима и Безбедносно-информативна агенција и Војно-безбедносна агенција, о чему је већ било речи. За кривична дела из области организованог криминала кривично гоњење је у надлежности Тужилаштва за организовани криминал (тзв. специјалног тужилаштва). На његовом челу је Тужилац за организовани криминал (тзв. специјални тужилац), који координира рад Службе за сузбијање организованог криминала и осталих државних органа у преткривичном и кривичном поступку. Реч је о тужилаштву посебне надлежности, за територију Републике Србије.734 Суђење за кривична дела организованог криминала у надлежности је Посебних одељења надлежних судова, тзв. специјалног суда. Посебно одељење Вишег суда у Београду је стварно и месно надлежно за вођење кривичних поступака за кривична дела организованог криминала, и то као првостепени суд, док је за одлучивање у другом степену надлежно Посебно одељење Апелационог суда у Београду. Сукоб надлежности између редовних судова решава Врховни касациони суд. 732 Члан 12 Закона о Безбедносно-информативној агенцији. 733 Члан 6, ст. 2, т. 3 Закона о Војнобезбедносној агенцији и Војнообавештајној агенцији. 734 Види: Закон о јавном тужилаштву, Службени гласник РС, број 116/2008, са каснијим изменама и допунама.

296

Саша Мијалковић: Национална безбедност

Потреба унапређења безбедности притвореника којима се ставља на терет извршење кривичних дела организованог криминала, као и њихове неопходне изолације и обезбеђење присуства, у надлежности је Посебне притворске јединице при Окружном затвору у Београду. За извршење изречене казне затвора за кривична дела из области организованог криминала, али и за кривична дела Тероризам и Међународни тероризам, затим за кривична дела против човечности и других добара заштићених међународним правом чије је сузбијање у надлежности националног система за сузбијање ратних злочина, за тешка кршења међународног хуманитарног права извршена на територији бивше Југославије од 1. јануара 1991. године која су наведена у Статуту Међународног кривичног суда за бившу Југославију и за кривично дело Помоћ учиниоцу после извршеног кривичног дела, ако је извршено у вези са последње две наведене групе кривичних дела образује се Посебно одељење за издржавање казне затвора за кривична дела организованог криминала у казнено-поправном заводу затвореног типа са посебним обезбеђењем, у оквиру којег постоји и Специјална затворска болница. Ови субјекти основани су у оквиру Управе за извршење заводских санкција, министарства надлежног за правосуђе.735 Законом о програму заштите учесника у кривичном поступку дефинишу се смернице заштите осумњичених, окривљених, сведока сарадника, сведока, оштећених, вештака и стручних лица, као и блиских лица за које учесник у кривичном поступку захтева укључење у Програм заштите. Он обухвата скуп мера чијом се применом штите живот, здравље, физички интегритет, слобода или имовина заштићеног лица пре, у току или после правноснажног окончања кривичног поступка. Спроводи се ако су учесници у кривичном поступку и блиска лица услед давања исказа или обавештења значајних за доказивање у кривичном поступку изложена опасности по живот, здравље, физички интегритет, слободу или имовину, а без тог исказа или обавештења било би знатно отежано или немогуће доказивање у кривичним поступцима за кривична дела против уставног уређења и безбедности Републике Србије, против човечности и других добара заштићених међународним правом и организованог криминала. Одлуку о укључењу (на предлог надлежног јавног тужиоца, истражног судије или председника већа), продужењу, обустави и престанку Програма заштите доноси Комисија за спровођење Програма заштите.736 Програм заштите спроводи Јединица за заштиту – специјализована јединица Министарства унутрашњих послова. У оквиру Програма заштите примењују се мере: физичке заштите личности и имовине; промене пребивалишта или премештања у другу заводску установу; прикривања идентитета и података о власништву; промене идентитета и психолошке и правне помоћи, као и извесне економске и социјалне помоћи. Најзад, Законом о одузимању имовине проистекле из кривичног дела (чл. 5−15) основани су органи који су надлежни откривање, одузимање и управљање имовином проистеклом из кривичног дела (међу којима су и она из области организованог криминала, против привреде и против човечности и других добара заштићених међународним правом). То су јавни тужилац, суд и два новоформирана органа: 735 Види: Закон о извршењу казне затвора за кривична дела организованог криминала. 736 Њу чине један члан из реда судија Врховног касационог суда Србије кога именује председник Врховног касационог суда Србије, један члан из реда заменика републичког јавног тужиоца и руководилац Јединице за заштиту као члан Комисије по положају.

Национални систем безбедности Републике Србије

297

− Организациона јединица надлежна за финансијску истрагу, као специјализована јединица Министарства унутрашњих послова која открива имовину проистеклу из кривичног дела, по службеној дужности или по налогу јавног тужиоца и суда и − Дирекција за управљање одузетом имовином, као орган у саставу Министарства правде који послове управљања, складиштења и располагања имовином стеченом кривичним делима и из јемстава, послове процене и евидентирања имовине, пружања међународне правне помоћи и друге послове врши по службеној дужности или по налогу јавног тужиоца и суда. Сви државни органи дужни су да сарађују са ова два субјекта.

3.9. Систем супротстављања високотехнолошком криминалу Овај подсистем националне безбедности конципиран је поменутим Законом о организацији и надлежности државних органа за борбу против високотехнолошког криминала. Њиме се уређује образовање, организација, надлежност и овлашћења посебних организационих јединица државних органа ради откривања, кривичног гоњења и суђења за кривична дела високотехнолошког криминала. Под високотехнолошким криминалом подразумева се вршење кривичних дела код којих се као објекат или средство извршења кривичних дела јављају рачунари, рачунарски системи, рачунарске мреже, рачунарски подаци, као и њихови производи у материјалном или електронском (рачунарски програми и ауторска дела) облику, и то: − кривична дела против безбедности рачунарских података која су инкриминисана Кривичним закоником (оштећење рачунарских података и програма, рачунарска саботажа, прављење и уношење рачунарских вируса, рачунарска превара, неовлашћени приступ заштићеном рачунару, рачунарској мрежи и електронској обради података, спречавање и ограничавање приступа јавној рачунарској мрежи, неовлашћено коришћење рачунара или рачунарске мреже, прављење, набављање и давање другом средстaва за извршење кривичних дела против безбедности рачунарских података); − кривична дела против интелектуалне својине, имовине и правног саобраћаја и − кривична дела против слобода и права човека и грађанина, полне слободе, јавног реда и мира и уставног уређења и безбедности Републике Србије. Ради обављања унутрашњих послова у вези са сузбијањем кривичних дела из области високотехнолошког криминала, образована је Служба за борбу против високотехнолошког криминала која функционише у оквиру Министарства унутрашњих послова. Служба поступа по захтевима посебног тужиоца, у складу са законом. За гоњење кривичних дела из области високотехнолошког криминала, за територију Републике Србије месно је и стварно надлежно Више јавно тужилаштво у Београду. У оквиру њега образује се Посебно одељење за борбу против високотехнолошког криминала. Његовим радом руководи посебни тужилац за високотехнолошки криминал, који има права и дужности јавног тужиоца. За поступање у предметима кривичних дела из области високотехно­лошког криминала надлежан је Виши суд у Београду, за територију Републике Србије. У оквиру њега образује се Веће за борбу против високотехнолошког криминала које суди у првом степену. За одлучивање у другом степену надлежан је Апелациони суд.

298

Саша Мијалковић: Национална безбедност

3.10. Систем сузбијања ратних злочина Национални систем сузбијања ратних злочина737 надлежан је да открива, кривично гони и суди за кривична дела која су извршена на територији бивше Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, без обзира на држављанство учиниоца или жртве, и то за: − кривична дела из чл. 370–384 и чланови 385 и 386 Кривичног законика (реч је о групи Кривичних дела против човечности и других добара заштићених међународним правом у коју спадају геноцид, злочин против човечности, ратни злочин против цивилног становништва, ратни злочин против рањеника и болесника, ратни злочин против ратних заробљеника, организовање и подстицање на извршење геноцида и ратних злочина, употреба недозвољених средстава борбе, недозвољена производња, промет и држање оружја чија је употреба забрањена, противправно убијање и рањавање непријатеља, противправно одузимање ствари од убијених, повреда парламентара, сурово поступање с рањеницима, болесницима и ратним заробљеницима, неоправдано одлагање репатријације ратних заробљеника, уништавање културних добара, неспречавање вршења кривичних дела против човечности и других добара заштићених међународним правом, кршење санкција уведених од стране међународних организација, злоупотреба међународних знакова и агресиван рат; − тешка кршења међународног хуманитарног права извршена на територији бивше Југославије од 1. јануара 1991. године која су наведена у Статуту Међународног кривичног суда за бившу Југославију; − кривично дело Помоћ учиниоцу после извршеног кривичног дела, ако је извршено у вези са претходно наведеним кривичним делима. Национални систем сузбијања ратних злочина чине Тужилаштво за ратне злочине, Служба за откривање ратних злочина, Одељење за ратне злочине Вишег суда у Београду и Посебна притворска јединица. Тужилаштво за ратне злочине надлежно је за кривично гоњење у првом степену и за поступак по правним лековима у предметима кривичних дела из области ратних злочина. Овај орган је јединствен и месно је надлежан за територију целе Србије. Седиште му је у Београду. Чине га тужилац за ратне злочине, заменици тужиоца за ратне злочине (имају права и дужности јавног тужиоца и његовог заменика) и запослени. Сви државни органи и организације дужни су да на захтев тужиоца за ратне злочине без одлагања омогуће употребу сваког техничког средства којим располажу; обезбеде благовремено одазивање свог припадника, односно запосленог, укључујући и старешине органа или организација, ради давања обавештења и саслушања у својству осумњиченог или сведока и да без одлагања предају свако писмено или други доказ који поседују, или на други начин саопште информације које могу да помогну у откривању учинилаца ратних злочина. 737 Образовање, организација, надлежност и овлашћења државних органа ради откривања, кривичног гоњења и суђења за кривична дела ратних злочина дефинисан је Законом о организацији и надлежности државних органа у поступку против учинилаца ратних злочина, Службени гласник РС, бр. 67/2003, са каснијим изменама и допунама. Осим тога, Република Србија је донела и Закон о потврђивању Eвропске конвенције о незастаревању кривичних дела против човечности и ратних злочина, Службени гласник РС – Међународни уговори, број 13/2010.

Национални систем безбедности Републике Србије

299

Служба за откривање ратних злочина је јединица Министарства унутрашњих послова. Њени припадници откривају поменута кривична дела и поступају по захтевима тужиоца за ратне злочине. Одељење за ратне злочине Вишег суда у Београду суди у првом степену за кривична дела у вези са ратним злочинима. За одлучивање у другом степену надлежно је Одељење за ратне злочине Апелационог суда у Београду. У Вишем суду у Београду образује се Служба за помоћ и подршку оштећеним и сведоцима која обавља административно-техничке послове, послове везане за помоћ и подршку оштећенима и сведоцима, као и послове обезбеђења услова за примену процесних одредаба закона. Најзад, Посебна притворска јединица образована је у Окружном затвору у Београду, за издржавање притвора одређеног у кривичном поступку за кривична дела из области ратних злочина. У поступку за кривична дела из области ратних злочина примењују се посебне одредбе о поступку за кривична дела организованог криминала Зако­ни­ка о кривичном поступку, као и остале одредбе Законика о кривичном поступку.738 У случају када Међународни кривични суд за бившу Југославију, у складу са својим Статутом и Правилима о поступку и доказима, уступи одређени предмет Републици Србији, тужилац за ратне злочине ће предузети кривично гоњење на основу чињеница на којима се заснивала оптужба пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију. Докази које је прикупио или извео Међународни кривични суд за бившу Југославију могу се, после уступања, користити као докази у кривичном поступку пред домаћим судом, под условом да су прикупљени или изведени на начин предвиђен Статутом и Правилима о поступку и доказима Међународног кривичног суда за бившу Југославију. Мере заштите сведока или оштећеног које одређује Међународни кривични суд за бившу Југославију остају на снази. На образложени предлог заинтересованог лица, суд може да одлучи о заштити личних података сведока или оштећеног. Иначе, Међународни кривични суд (трибунал) за бившу Југославију (МКТЈ) основан је Резолуцијом 827 Савета безбедности Уједињених нација из маја 1993. године. Савет безбедности је усвојио и Статут Суда који је, уз Правилник о поступку и доказима, основни правни акт за рад Трибунала. Надлежност овог суда обухвата суђење за случајеве тешке повреде Женевских конвенција за заштиту жртава рата из 1949. године; кршења закона и обичаја ратовања; геноцида и злочина против човечности.739

738 Тако Суд може, на образложени предлог тужиоца за ратне злочине, да нареди надзор и снимање телефонских и других разговора или комуникација другим техничким средствима и оптичка снимања лица за која постоје основи сумње да су сама или са другим извршила ратни злочин. Ову меру спроводе органи унутрашњих послова, Безбедносно-информативна агенција и Војнобезбедносна агенција. Ако није могуће обезбедити присуство сведока или оштећеног на главном претресу, могу се саслушати преко видео конференцијске везе, или посредством међународне кривичноправне помоћи. 739 Трибунал је формиран је уз образложење да су тешка кршења међународног хуманитарног права и људских права током оружаних сукоба на територији бивше Југославије претња међународном миру и безбедности, те да би његово оснивање зауставило такве злочине и допринело успостављању и очувању мира у бившој Југославији. Види – www.un.org/ictu.bhs/frames/faq.htm. О његовој (не)ефикасности и политизованости види – Ćirić, J. (ed.): The Hague Tribunal Between Law and Politics, Institut for Comparative Law, Belgrade, 2013.

300

Саша Мијалковић: Национална безбедност

Најзад, Република Србија је и формалноправно спремна на сарадњу и успешно сарађује са Међународним кривичним судом.740

3.11. Финансијско-обавештајна служба − Управа за спречавање прања новца Прање новца је процес прикривања незаконитог порекла новца или имовине стечених криминалом.741 Наиме, криминалци непрекидно теже да таква средства прикажу као да су стечена легалним путем, због чега врше читав низ трансакција. У том процесу новац често мења свој облик и пребацује се са једног на друго место, неретко и у иностранство. Тиме се угрожавају економска безбедност и финансијска стабилност земље. Неопходност специјализације субјеката безбедности за решавање овако сложеног проблема условила је оснивање Управе за спречавање прања новца, као финансијско обавештајне служба (ФОС – Financial Inteligence Unit – FIU) која штити интегритет финансијског система Србије.742 Управа за спречавање прања новца је орган државне управе у саставу министарства надлежног за послове финансија. Реч је о извесној финансијско-обавештајној служби Републике Србије, која је централни орган у систему супротстављања прању новца и финансирању тероризма. Обвезници по Закону о спречавању прања новца и финансирања тероризма Управи за спречавање прања новца достављају извештаје о сумњивим трансакцијама и лицима. Она их анализира, прикупља додатне информације, и ако нађе да у конкретном случају постоји основана сумња на прање новца или финансирање тероризма, податке о томе прослеђује надлежним органима, пре свега, тужилаштву и полицији. Управа може, без претходне пријаве сумњиве трансакције, да сама уочи постојање сумње да неко лице или организована група пере новац или да финансира тероризам, па да онда затражи податке од обвезника и других државних органа. Такође, Управа може да покрене поступак прикупљања и анализе података и на основу иницијативе другог државног органа, као што су: судови, тужилаштва, Без-

740 У другој половини 2009. године донет је Закон о сарадњи са Међународним кривичним судом (Службени гласник РС, број 72/2009). Њиме се дефинишу начин, обим и облици сарадње државних органа Републике Србије са међународним кривичним судом, пружања правне помоћи том суду и извршења његових одлука, те особености поступка за кривична дела прописана чланом 5. Статута Међународног кривичног суда, односно за кривична дела против човечности и других добара заштићених међународним правом (Глава XXXIV Кривичног законика Републике Србије). Иначе, Међународни кривични суд је основан Римским статутом Међународног кривичног суда који је усвојен у Риму, 17. јула 1998. године. Савезна Република Југославија га је ратификовала Законом о потврђивању Римског статута Међународног кривичног суда, Службени лист СРЈ – Међународни уговори, број 5/2001. 741 Конкретније, прање новца jе: конверзија или пренос имовине за коју се зна да је стечена извршењем кривичног дела, у намери да се прикрије или нетачно прикаже њено незаконито порекло; прикривање или нетачно приказивање чињеница у вези са имовином, са знањем да је та имовина стечена извршењем кривичног дела; стицање, држање или коришћење имовине са знањем, у тренутку пријема, да је стечена извршењем кривичног дела; прикривање, у процесу својинске трансформације предузећа и других правних лица, незаконито стечене друштвене или државне имовине и друштвеног или државног капитала. Имовином се сматрају ствари (покретне и непокретне), новац, права, хартије од вредности и друге исправе којима се може утврдити право својине и других права. Новцем се сматра готов новац, ефективни страни новац, депозити на рачунима (динарски и девизни), као и друга средства плаћања. 742 Реч је о ресорској служби која функционише независно од националног безбедносно-обавештајног система. Основана је Законом о спречавању прања новца и финансирању тероризма, Службени гласник РС, бр. 20/2009, 72/2009 и 91/2010. Види и званични сајт Управе: http://www.apml.gov.rs.

Национални систем безбедности Републике Србије

301

бедносно-информативна агенција, Агенција за приватизацију, Комисија за хартије од вредности и полиција итд.743 Управом руководи директор, кога поставља и разрешава Влада Републике Србије, на предлог министра надлежног за послове финансија. Управу чине: Одељење за аналитику и финансијско-информационе послове (Група за преданалитику и Одсек за аналитику); Одељење за међународну сарадњу и правне послове, Одељење за надзор (Група за надзор рачуновођа и ревизора и Група за надзор осталих обвезника), Група за информационе технологије и Група за материјално-финансијске послове. Ако Управа оцени да у вези са одређеним трансакцијама или лицима постоје основи сумње о прању новца или финансирању тероризма, може од обвезника да захтева: − податке из евиденција о странкама и трансакцијама које обвезник води; − податке о новцу и имовини странке код обвезника; − податке о промету новца или имовине странке код обвезника; − податке о другим пословним односима странке успостављеним код обвезника; − друге податке и информације које су потребне за откривање или доказивање прања новца или финансирања тероризма. Обвезник је дужан да тражене податке, информације и документацију достави Управи без одлагања, или да јој омогући директан електронски приступ подацима. Даље, Управа може да тражи податке, информације и документацију потребну за спречавање и откривање прања новца или финансирања тероризма од надлежних органа страних држава. У погледу спречавања прања новца и финансирања тероризма, Управа: − прати извршавање одредаба закона и предузима радње и мере из своје надлежности ради отклањања уочених неправилности; − предлаже министру измене и допуне закона и прописа о спречавању прања новца и финансирању тероризма; − учествује у изради листе индикатора за препознавање трансакција или лица за које постоје основи сумње да се ради о прању новца или финансирању тероризма; − припрема и даје мишљења и препоруке у циљу јединствене примене закона и прописа о спречавању прања новца и финансирању тероризма; − планира и спроводи обуку запослених у Управи и сарађује код стручног образовања, оспособљавања и усавршавања запослених код обвезника и адвоката у вези са применом прописа из области спречавања прања новца и финансирања тероризма; − иницира закључивање споразума о сарадњи са надлежним државним органима, надлежним органима страних држава и међународним организацијама и учествује у међународној сарадњи; − објављује статистичке податке у вези са прањем новца и финансирањем тероризма; − обавештава јавност о појавним облицима прања новца и финансирања тероризма и − врши друге послове у складу са законом.744 743 „Управа за спречавање прања новца“, http://www.apml.gov.rs/cyr34/tdoc/, досптупно 10. марта 2015. 744 Странком се сматра физичко лице, предузетник и правно лице које врши трансакцију, отвара рачун или успоставља пословну сарадњу с обвезником. Обвезници су: банке и друге финансијске организације (штедионице, штедно-кредитне организације и штедно-кредитне задруге); мењачи; предузећа поштан-

302

Саша Мијалковић: Национална безбедност

На међународном плану, Управа активно учествује у раду MoneyVAL, комитета Савета Европе који окупља стручњаке за спречавање прања новца. Од јула 2003. године, Управа је и члан међународног удружења финансијских обавештајних служби – Egmount Group. Од јуна 2010. године Управа за спречавање прања новца, у својству посматрача, учествује у раду Евроазијске групе за борбу против прања новца и финансирања тероризма.745 Ради ефикаснијег спровођења Закона о спречавању прања новца и финансирања тероризма, али и свих појава која су са тим у вези, Влада Србије је донела Националну стратегију за борбу против прања новца и финансирања тероризма.

3.12. Агенција за борбу против корупције Агенција за борбу против корупције је субјект безбедности који је специјализован за спречавање и сузбијање корупције.746 Реч је о самосталном и независном државном органу, одговорном Народној скупштини. У надлежности Агенције је да: − надзире спровођење Националне стратегије за борбу против корупције, Акционог плана за примену Националне стратегије за борбу против корупције и секторских акционих планова; − покреће поступак и изриче мере због повреде Закона о Агенцији за борбу против корупције; − решава о сукобу интереса; − обавља послове у складу са законом којим је уређено финансирање политичких странака, односно политичких субјеката; − даје мишљења и упутства за спровођење Закона о Агенцији за борбу против корупције; − даје иницијативе за измену и доношење прописа у области борбе против корупције; − даје мишљења у вези са применом Стратегије, Акционог плана и секторских акционих планова; − прати и обавља послове који се односе на организовање координације рада државних органа у борби против корупције; − води регистар функционера и регистар имовине и прихода функционера; ско-телефонско-телеграфског саобраћаја и друга предузећа и задруге; осигуравајуће организације; инвестициони фондови и друге институције које послују на финансијском тржишту; берзе, брокерско-дилерска друштва, кастоди банке, овлашћене банке за трговање хартијама од вредности и други субјекти који се баве трансакцијама у вези са хартијама од вредности, племенитим металима и драгим камењем; приређивачи класичних и посебних игара на срећу (казина, аутомат-клубови, кладионице), као и других игара на срећу; залагаонице. Осим тога, то су и друга правна лица, предузетници и физичка лица која обављају послове који се односе на: управљање имовином за друга лица; факторинг и форфетинг; лизинг; издавање платних картица и пословање тим картицама; промет непокретности; промет уметничких предмета, антиквитета и других предмета веће вредности; промет аутомобила, пловила и других објеката веће вредности; обраду и промет племенитих метала и драгог камења; организацију путовања; посредовање у преговорима у вези са давањем кредита; посредовање и заступање у осигурању; организовање аукција. 745 www.mfin.sr.gov.yu/src/119/ и www.apml.org.rs/index.php?lang=rs. 746 Основана је Законом о Агенцији за борбу против корупције, Службени гласник РС, број бр. 97/2008, 53/2010, 66/2011 - одлука УС, 67/2013 - одлука УС, 112/2013 - аутентично тумачење и 8/2015 - одлука УС. Види чл. 2–5, 7, 15, 25, 50–51.

Национални систем безбедности Републике Србије

303

− пружа стручну помоћ у области борбе против корупције; − сарађује са другим државним органима у припреми прописа у области борбе против корупције; − даје смернице за израду планова интегритета у јавном и приватном сектору; − сарађује са научним организацијама и организацијама цивилног друштва у спровођењу активности превенције корупције; − уводи и спроводи програме обуке о корупцији; − води посебне евиденције; − поступа по представкама правних и физичких лица; − поступа по пријавама државних службеника, односно запослених у органима Републике Србије, аутономне покрајине, јединице локалне самоуправе и органима јавних предузећа, установа и других организација чији је оснивач Република Србија, аутономна покрајина или јединица локалне самоуправе, односно органима привредних друштава чији је оснивач, односно члан Република Србија, аутономна покрајина или јединица локалне самоуправе и запослених у државним органима и организацијама; − организује истраживања, прати и анализира статистичке и друге податке о стању корупције; − у сарадњи са надлежним државним органима прати међународну сарадњу у области борбе против корупције и − обавља и друге послове одређене законом. Органи Агенције су Одбор и директор. Одбор Агенције бира и разрешава директора Агенције, одлучује по жалбама на одлуке директора којима се изричу мере у складу са Законом, усваја годишњи извештај о раду Агенције који подноси Народној скупштини, врши надзор рада и имовинског стања директора, предлаже буџетска средства за рад Агенције, доноси пословник о свом раду и врши друге послове.747 Директор представља Агенцију, руководи радом, организује и обезбеђује законито и ефикасно обављање послова Агенције, доноси одлуке о повреди Закона о агенцији за борбу против корупције и изриче мере, припрема годишњи извештај о раду Агенције, израђује предлог буџетских средстава за рад Агенције, доноси опште и појединачне акте, одлучује о правима, обавезама и одговорностима запослених у Агенцији, спроводи одлуке Одбора Агенције и обавља друге послове одређене законом. Агенција има заменика директора. Агенција може да позове функционера, повезано лице, као и лице на основу чије пријаве је покренут поступак ради прибављања информација, те да тражи да доставе потребне податке, с циљем одлучивања о постојању повреде Закона. Функционеру се мора дати могућност да се изјасни у поступку пред Агенцијом. Агенција сарађује са државним органима и организацијама, органима територијалне аутономије и локалне самоуправе, јавним службама и другим правним лицима. На захтев Агенције, они су дужни да у року од петнаест дана доставе сва документа и 747 Одбор Агенције има девет чланова које бира Народна скупштина на предлог: Административног одбора Народне скупштине; председника Републике; Владе; Врховног касационог суда; Државне ревизорске институције; Заштитника грађана и Повереника за информације од јавног значаја, путем заједничког договора; Социјално-економског савета; Адвокатске коморе Србије; Удружења новинара у Републици Србији. На предлог директора, Одбор Агенције може да оснива саветодавна или радна тела Агенције.

304

Саша Мијалковић: Национална безбедност

информације које су јој потребне за обављање послова из њене надлежности. Најзад, Агенција учествује у координацији међународне сарадње у борби против корупције.

3.13. Комунална полиција Комуналну полицију образује град, као унутрашњу организациону јединицу у саставу органа градске управе. Њоме руководи начелник кога распоређује начелник јединственог органа градске управе у чијем је саставу комунална полиција. Послове комуналне полиције обављају комунални полицајци. У комуналној полицији могу да се образују подручне организационе јединице за једну или више градских општина или за одређено подручје града. Њима руководе шефови јединица.748 У надлежности комуналне полиције су комунално-полицијски и други послови у складу са законом, стратешким планом градског већа и годишњим планом рада комуналне полиције, које верификује скупштина града. Конкретније, послови комуналне полиције су: − одржавање комуналног реда у областима: снабдевања водом; одвођења отпадних и атмосферских вода; јавне чистоће; превоза и депоновања комуналног и другог отпада; локалних путева и улица; саобраћајних ознака и сигнализације; паркирања; превоза путника у градском и приградском саобраћају; ауто-такси превоза; постављања привремених пословних објеката; противпожарне заштите; заштите од буке у животној средини; контроле радног времена субјеката надзора; одржавања комуналних објеката, пијаца, гробаља, паркова, зелених и других јавних површина, јавне расвете, стамбених и других објеката; − контрола над применом закона и других прописа и општих аката из области комуналне и других делатности из надлежности града; − надзор у јавном градском, приградском и другом локалном саобраћају, у складу са законом и прописима града; − заштита животне средине, културних добара, локалних путева, улица и других јавних објеката од значаја за град; − подршка спровођењу прописа којима се обезбеђује несметано одвијање живота у граду, очување градских добара и извршавање других задатака из надлежности града (одржавање градског реда). Oвај субјект пружа помоћ (асистенцију) надлежним органима града, предузећима, организацијама и установама које на основу одлуке скупштине града одлучују о појединим правима грађана, правних лица или других странака, када по оцени надлежног органа града или овлашћене организације постоје претпоставке да спровођење њихове извршне одлуке неће бити могуће без присуства комуналних полицајаца или употребе средстава принуде. Комунална полиција предузима хитне мере заштите животне средине, заштите од елементарних и других непогода, заштите од пожара и друге заштите из надлежности града, кад те мере не могу правовремено да предузму други надлежни органи града и овлашћене организације. Такође, у случају наступања ових опасности, комунална по748 Основана је Законом о комуналној полицији, Службени гласник РС, број 51/2009.

Национални систем безбедности Републике Србије

305

лиција учествује у вршењу спасилачке функције и пружа помоћ другим органима, правним и физичким лицима при отклањању последица. У обављању ових послова, комунални полицајац има извесна овлашћења, и то: упозорење; усмено наређење; провера идентитета; довођење; прегледање лица и предмета; привремено одузимање предмета; видео надзор; употреба средстава принуде (физичке снаге, службене палице и средстава за везивање). Такође, комунални полицајац може да изрекне мандатну казну, да поднесе пријаву надлежном органу за учињено кривично дело, да поднесе захтев за вођење прекршајног поступка и да обавести други надлежни орган да предузме мере из своје надлежности. Ова овлашћења примењују се на исти начин као и полицијска овлашћења. Најзад, комунални полицајци употребљавају службена возила, службена пловила и посебну опрему. Комунални полицајац носи службену униформу са ознакама, а поседује и службену легитимацију. Изглед униформе и ознака на униформи прописује скупштина града, док службену легитимацију издаје градоначелник. У обављању службене дужности, комунални полицајац има статус службеног лица и ужива кривичноправну заштиту прописану законом. Ометање или спречавање комуналног полицајца у обављању послова комуналне полиције је прекршај који се новчано кажњава. Комунална полиција сарађује са грађанима који јој подносе пријаве, петиције и предлоге у вези са комуналним редом писменим путем, електронском поштом, телефоном и непосредним усменим обраћањем. Даље, овај орган сарађује и са градским инспекцијским службама размењивањем обавештења и информација, пружањем међусобне непосредне помоћи и предузимањем заједничких мера и активности. Најзад, комунални полицајци у обављању послова и примени овлашћења сарађују и са полицијом која им доставља личне податке за грађане, податке за возила и друге податке из својих евиденција.

3.14. Систем одбране Одбрана Републике Србије је функција државе којом се обезбеђује сувереност, независност, територијална целовитост и безбедност Републике Србије. Систем одбране Републике Србије чине снаге и субјекти одбране и компоненте војне и цивилне одбране и цивилне заштите749: − систем одбране Републике Србије је део система националне безбедности који представља јединствену, нормативно, структурно и функционално уређену целину, чији је циљ заштита суверености, независности, територијалне целовитости и безбедности Републике Србије од свих облика спољњег и унутрашњег угрожавања у миру, ванредном стању и рату; − субјекти система одбране су: грађани, државни органи, органи аутономних покрајина, органи јединица локалне самоуправе, привредна друштва, друга правна лица, предузетници и Војска Србије; 749 Као једна од значајнијих функција националног система безбедности, одбрана земље је регулисана Законом о одбрани. Види чл. 1–8. Основни стратегијско-доктринарни документи у области одбране су: Стратегија националне безбедности Републике Србије, Стратегија одбране Републике Србије и Доктрина Војске Србије, а основни плански документи су: Дугорочни план развоја система одбране Републике Србије, Стратегијски преглед одбране Републике Србије и План одбране Републике Србије.

306

Саша Мијалковић: Национална безбедност

− снаге одбране у ширем смислу су људски и материјални потенцијали Републике Србије, а у ужем смислу снаге одбране на основу закона чине организоване структуре субјеката система одбране; − војна одбрана је део одбране Републике Србије који обухвата скуп мера и активности усмерених на припреме за одбрану и одбрану Републике Србије употребом Војске Србије; − цивилна одбрана је део одбране Републике Србије који обухвата скуп мера и активности усмерених на: припреме за одбрану и одбрану земље невојним средствима; обезбеђивање успешног функционисања државних органа, органа аутономних покрајина и локалних самоуправа, привредних друштава и других правних лица, заштите и спасавања и обезбеђења услова за живот и рад грађана и задовољења потреба снага одбране у ванредном и ратном стању; − цивилна заштита је организован систем чија је основна делатност заштита, спасавање и отклањање последица елементарних непогода, техничко-технолошких несрећа и других већих опасности које могу угрозити становништво, материјална и културна добра и животну средину у миру и ванредном и ратном стању. Одбрана земље остварује се ангажовањем расположивих људских и материјалних ресурса, а обезбеђује употребом Војске Србије и других снага одбране на заштити суверености, независности, територијалне целовитости и безбедности. Циљ је одвраћање од напада и супротстављање војним и невојним изазовима, ризицима и претњама безбедности земље и заштита грађана, материјалних добара и животне средине. Одбрана Републике Србије спроводи се јединственим системом организовања припрема грађана, државних органа, органа аутономних покрајина, органа јединица локалне самоуправе, привредних друштава, других правних лица и предузетника за извршавање задатака одбране и употребу Војске Србије и других снага одбране у остваривању и очувању безбедности Републике Србије и њених грађана. Спроводи се самостално, а може да се спроводи и у сарадњи с другим државама у оквиру институција система националне, регионалне и глобалне безбедности.750 Конкретније, одбрана земље остварује се: организовањем и припре­мањем субјеката одбране за извршавање задатака у ратном и ванредном стању; предузимањем мера и радњи за рад субјеката одбране и за употребу Војске Србије и других снага одбране у ратном и ванредном стању до коначног отклањања или престанка опасности за земљу; предузимањем мера и актив­ности на заштити и спасавању људи и материјалних добара и животне средине у ратном и ванредном стању и учешћем у мултинационалним операцијама. Припрема за одбрану је право и дужност субјеката одбране да планирају своје припреме за извршавање задатака одбране и предузимају мере и радње за рад и за употребу Војске Србије и других снага одбране у ратном и ванредном стању. Министарство одбране и Војска Србије спроводе припреме за учешће у мултинационалним операцијама. 750 С тим у вези, Република Србија остварује сарадњу с другим државама и међународним организацијама и институцијама ради одбране сопствене безбедности, као и у изградњи и очувању мира у свету и извршава обавезе које проистичу из чланства у Уједињеним нацијама и из потврђених међународних уговора. Република Србија закључује бројне споразуме о размени и узајамној заштити поверљивих информација у области одбране, односно о другим облицима сарадње и војне обуке.

Национални систем безбедности Републике Србије

307

С тим у вези, сва министарства у Републици Србији извршавају законе из области одбране, прописе за рад у ратном и ванредном стању, општа акта Народне скупштине и Владе, задатке утврђене Планом одбране и одговарају за поступање правних лица која су у њиховој надлежности.751 Министарство унутрашњих послова има посебна права и дужности у области одбране, које се односе на: организовање, припремање и планирање употребе Полиције у ратном и ванредном стању и за подршку Војсци Србије у одбрани Републике Србије од војних и невојних изазова и претњи из надлежности Војске Србије; утврђивање бројног састава и организације рада полиције у ратном и ванредном стању; припремање мера безбедности и заштите објеката од значаја за одбрану у ратном и ванредном стању; ваздушно осматрање и јављање при обављању послова обезбеђења државне границе итд. Остали државни органи (судови, тужилаштва итд.) организују и спроводе припреме за свој рад у ратном и ванредном стању и одговорни су за ефикасан рад и примену прописа и заштиту гарантованих права и слобода грађана у ратном и ванредном стању. Органи аутономних покрајина и органи јединица локалне самоуправе одговорни су за стање припрема за одбрану, као и за стање припрема привредних друштава, других правних лица и предузетника преко којих грађани непосредно задовољавају своје потребе или се реализују задаци из Плана одбране Републике Србије. Основни стратешки документ којим се усмерава ангажовање ресурса одбране и развој нормативних, доктринарних и организацијских решења система одбране Републике Србије је Стратегија одбране Републике Србије. Њоме се анализирају глобално, регионално и национално безбедносно окружење; изазови, ризици и претње одбрани; утврђују одбрамбени интереси и политика одбране Републике Србије; конципира систем одбране и утврђују основна опредељења о планирању и финансирању одбране.752 Витални одбрамбени интереси Републике Србије су: одбрана државе и заштита њених грађана, изградња поверења, одржавање безбедности и стабилности у региону, сарадња с међународним организацијама и институцијама и приступање институцијама националне, регионалне и глобалне безбедности. Даље, одбрамбени циљеви Републике Србије су: ефикасан систем одбране; мир и повољно безбедносно окружење и интеграција у европске и друге међу­наро­дне безбедносне структуре и учешће у НАТО програму Пaртнерство за мир. Ради достизања наведених циљева, реализују се задаци политике одбране: трансформација и професионализација Војске Србије; изградња и унапређење способности Војске Србије; реформа и изградња способности институција цивилне одбране; ефикасно управљање системом одбране; учешће у мултинационалним операцијама; ангажовање у активностима европске безбедносне и одбрамбене политике; ангажовање у НАТО програму Партнерство за мир и достизање интероперабилности са системима одбране држава укључених у НАТО програм Партнерство за мир. Припадници Војске Србије и других снага одбране дужни су да се увек и у свим околностима при извођењу борбених и неборбених операција придржавају правила међународног хуманитарног права о поступању с рањеницима и заробљеницима и 751 О улози народне скупштине, Владе и председника Републике Србије у одбрани већ је било речи. 752 Стратегија одбране Републике Србије је највиши стратешки документ у области одбране којим се дефинишу ставови о безбедносном окружењу, одбрамбеним интересима, мисијама и задацима Војске Србије, структура и функционисање система одбране.

308

Саша Мијалковић: Национална безбедност

заштити становништва и других правила тог права и међународних стандарда о употреби силе, у складу с Уставом, законом и потврђеним међународним уговорима. Они имају право да одбију наређење којим се од њих тражи поступање супротно Уставу, закону и правилима међународног хуманитарног права.

3.14.1. Министарство одбране Министарство одбране предлаже и спроводи политику одбране, извршава законе и међународне уговоре, општа акта Народне скупштине, Владе и акта председника Републике из области одбране.753 У надлежности овог министарства су бројни послови који начелно могу да се групишу као послови: процене ризика и претњи безбедности земље; израде нацрта и предлога законских и подзаконских аката, међународних споразума, стратегијских и доктринарних докумената, планова и извештаја из области безбедности, одбране и војске; планирања, припремања и контроле мобилизације снага и субјеката одбране за извршавање задатака војне, радне и материјалне обавезе у ратном и ванредном стању као и извршавање одлука о упућивању професионалних војних лица у мултинационалне операције и особља цивилне заштите и запослених у органима државне управе у хуманитарне и друге операције у иностранству; планирања и организовања цивилно-војних односа у области одбране; осматрања, обавештавања и узбуњивања, као и планирања, организовања, спровођења и контроле мера цивилне заштите; организовања, модерни­зације и унапређења веза и криптозаштите и информатичких и телекомуникационих система за потребе одбране; уређења и припреме терито­рије за потребе одбране; истраживања, развоја, производње и промета наору­жања и војне опреме, опремања и наоружавања Војске Србије и других снага одбране; планирања, управљања, контроле и спровођења обавештајно-безбед­носних послова од значаја за одбрану; образовног и научноистраживачког рада; доноше­ња аката о организацији команди, јединица и установа Војске Србије; образовања и укидања изасланстава одбране; планирања, организовања, доно­ шења правила и прописа и контроле заштите ресурса одбране – заштите од пожара, безбед­ности на раду, здравља и заштите животне средине; сарадње с осталим министарствима и другим органима државне управе, органима ауто­ном­них покрајина и органима јединица локалне самоуправе у припремању и спрово­ђењу планова одбране и извршавању задатака у одбрани; заједнички цивилно-војни систем управљања ваздушним саобраћајем за потребе одбране итд. Интегрална компонента Министарства одбране је Генералштаб Војске Србије. У складу са законом и овлашћењима председника Републике и министра одбране, обавља послове који се односе на: израду функционалних доктрина и других правила за употребу Војске Србије; израду Плана употребе Војске Србије; израду Плана мобилизације Војске Србије; израду смерница за изградњу опера­тивне и функционалне способности Војске Србије; припрему аката о организацији команди, јединица и установа Војске Србије; органи­зовање мера приправ­ности на основу аката председника Републике или министра одбране; друге послове одређене законом и актима председника Републике и министра одбране. 753 Види чл. 14, 15, 22–23, 107 Закона о одбрани.

Национални систем безбедности Републике Србије

309

У оквиру Министарства одбране обавља се и инспекцијск надзор над извршавањем закона у области одбране и од значаја за одбрану, прописа који су донети на основу тих закона, као и планова и мера државних органа и организација и Војске Србије. Обавља их Инспекторат одбране.754 Министарство одбране обавља и послове међународне сарадње у обла­сти одбране и војне сарадње, у складу са законом и другим прописима који уре­ђу­ју међународну сарадњу и закључивање међународних уговора. Дипло­мат­ску функцију у области одбране и Војске Србије обављају изасланства одбране.755

3.14.2. Војска Србије Војска је субјект одбране виталних државних и националних вредности и интереса од оружаних напада споља или изнутра. Често се назива армијом, под чим се подразумева тоталитет оружаних снага једне државе. Може да буде професионална, попуњена на основу војне обавезе грађана, унајмљена или комбинована, конвенционална или нуклеарна. Начелно, армије служе нацијама, па се и називају националним. Склапањем војних савеза (попут НАТО-а), формирају се међународне војне снаге које би требало да штите интересе и вредности држава чланица.756 Војска Србије је организована оружана снага која брани Републику Србију од оружаног угрожавања споља и извршава друге мисије и задатке у складу с Уставом, законом и принципима међународног права који регулишу употребу силе. Идеолошки, политички и страначки је неутрална.757 Организација Војске Србије успоставља се као мирнодопска и ратна. Њену функционалну организацију чине Генералштаб Војске Србије и мирнодопске и ратне формације (команде, јединице и установе). Генералштаб је највиши стручни и штабни организациони део за припрему и употребу Војске Србије у миру, ванредном и ратном стању. Војска се структурно дели на видове (Копнена војска и Ратно ваздухопловство и противваздухопловна одбрана), родове и службе, а родови и службе на врсте и специјалности. Војска се састоји од сталног и резервног састава. Стални састав чине професионални припадници Војске Србије и војници на служењу војног рока. Резервни састав чине резервни официри, резервни подофицири и војници у резерви. Овај састав дели се на активну резерву и на пасивну резерву (војно способна лица која су млађа од шездесет 754 Субјекти код којих је извршена контрола дужни су да поступе по налазима инспектората. О утврђеним налазима, инспекторат одбране редовно извештава председника Републике и министра одбране. 755 Одлуку о њиховом образовању и укидању доноси министар одбране. Изасланике одбране поставља и разрешава дужности министар одбране. Он утврђује услове и поступак избора и упућивања изасланика одбране и Војске Србије, организацију рада изасланстава одбране, начин финансирања и активности у иностранству. 756 Waitr, J.: Армија, Енциклопедија политичке културе (група аутора), Савремена администрација, Београд, 1993, стр. 59, 62. Без обзира на нарастајући обим и интензитет међународних интеграција, које би требало да осигурају међународни мир и безбедност, ниједна држава се неће одрећи својих оружаних снага. Армије ће неминовно доживети трансформацију и модернизацију, уз све веће ослањање на научно-технолошки фактор. Истовремено, многе војске добијају нове задатке, попут супротстављања тероризму или организованом криминалу, заштитe и спасавањa становништва од последица елементарних непогода и технолошких акцидената итд. 757 Место и улога Војске у националном систему безбедности Републике Србије прецизирани су Законом о Војсци Србије, Службени гласник РС, број 116/2007, 88/2009, 101/2010 – др. закон и 10/2015 (чл. 1–7, 12, 17–19, 29–30).

310

Саша Мијалковић: Национална безбедност

година). Припадници Војске Србије су војна лица (професионална припадници Војске Србије, војници на служењу војног рока и лица у резерв­ном саставу док се налазе на војној дужности у Војсци Србије, али и ученици и студенти војношколских установа) и цивилна лица на служби у Војсци Србије (војни службеници и војни намештеници). Основна начела службе у Војсци Србије су да Војска врши надлежности на основу Устава, закона, других прописа и општих аката и међународних уговора и споразума које је закључила, односно којима је приступила Република Србија, у складу са Стратегијом одбране, Доктрином Војске Србије и принципима међународног права који регулишу употребу силе. Војска Србије је идеолошки, интересно и страначки неутрална. Унутрашњи односи у Војсци Србије заснивају се на начелима субординације и једностарешинства. Војска Србије обједињава све учеснике у оружаним операцијама и командује свим снагама које изводе борбена дејства у ратном и ванредном стању на основу закона, а у складу с Доктрином Војске Србије која је заснована на Стратегији одбране Републике Србије. Команде, јединице и установе Војске Србије организују се и припремају за извршавање задатака у миру, ратном и ванредном стању. Ако су угрожени гранични појас, граница и живот људи и материјална добра на том подручју, на заједнички предлог министра унутрашњих послова и министра одбране, уз сагласност председника Републике, Влада образује полицијске и војне снаге за извршавање заједничких задатака. Тада су полицијске и војне снаге потчињене старешини Војске Србије кога овласти председник Републике, на заједнички предлог министра унутрашњих послова и министра одбране. Ако наступе природне и друге несреће већих размера у којима су на одређеној територији угрожени живот људи и њихова материјална добра, јединице Војске Србије на захтев органа надлежних за заштиту и спасавање људи и материјалних добара, могу се ангажовати на пружању помоћи становништву. Председник Републике или министар одбране могу да одлуче да Војска Србије надлежном државном органу, односно организацији, органу аутономних покрајина и органу јединица локалне самоуправе, на њихов захтев, пружи помоћ ради заштите живота и безбедности људи и имовине, заштите животне средине или из других разлога утврђених законом. У случају угрожавања мира и безбедности у свету, припадници Војске Србије у складу са законом и одлуком Народне скупштине, могу да буду упућени у мултинационалне операције ван граница Републике Србије. Оне обухватају мисије и задатке очувања националне, регионалне и глобалне безбедности и мира у свету у оквиру механизама колективне безбедности и колективне одбране, и то: операције очувања, одржавања и изградње мира у свету; операције спречавања сукоба и успостављања мира; заједничке одбрамбене операције у складу са прописима о одбрани; операције пружања помоћи у отклањању последица међународног тероризма и терористичких напада већих размера; учествовање у хуманитарним операцијама у случају природних, техничко-технолошких и еколошких несрећа већих размера и пружање помоћи у кризним ситуацијама.758 758 Хуманитарне операције подразумевају ангажовање припадника Војске Србије и других снага одбране на отклањању и ублажавању последица природних катастрофа, техничко-технолошких несрећа и других несрећа које обимом и интензитетом угрожавају здравље и животе људи, материјална добра и животну средину, а које није могуће отклонити ангажовањем органа државе на чијој је територији догађај настао.

Национални систем безбедности Републике Србије

311

Упућивање Војске Србије и других снага одбране у мултинационалне операције заснива се на принципима: да је учешће припадника Војске Србије и других снага одбране у конкретној операцији у складу са Уставом Републике Србије и међународним правом; да је учешће припадника Војске Србије и других снага одбране у складу са националним безбедносним и одбрамбеним интересима Републике Србије; да се активности Војске Србије и других снага одбране у вези са учешћем у мултинационалним операцијама у јавности објективно представљају; да је обезбеђена адекватна правна заштита учесника у мултинационалним операцијама и поштовање уговорних обавеза у погледу процена безбедносних ризика. Систем командовања и руковођења Војском Србије је сложен. Осим других бројних овлашћења у погледу регулисања организационе, нормативне и кадровске компоненте, председник Републике одлучује о употреби војске и командује њоме у миру и рату; наређује спровођење мера приправности војске у случају ратног или ванредног стања и наређује њену мобилизацију. Министар одбране, осим бројних овлашћења којима се операциона­лизују ингеренције председника над војском, координира и спроводи одбрамбену политику и руководи војском; доноси формације и системати­зације команди, јединица и установа војске; усваја план међународне војне сарадње; предлаже председнику постављење, унапређење и разрешење високих старешина, односно сам их поставља, унапређује и разрешава итд. Начелник Генералштаба и старешине Војске Србије командују и руководе Војском Србије у складу са законом и актима командовања претпостављених. Војска Србије подлеже демократској и цивилној контроли употребе и развоја, интерној и екстерној контроли трошкова за војне потребе, праћењу стања и обавештавању јавности о стању припрема Војске Србије, обезбеђењу слободног приступа информацијама од јавног значаја и утврђивању одговорности за вршење војних дужности у складу са законом. Контролу врше Народна скупштина, Заштитник грађана и други државни органи у складу са својим надлежностима, грађани и јавност. Министар одбране уређује начин обавештавања јавности о активностима Војске Србије.

3.14.3. Војна полиција Војна полиција759 је специјализована компонента Војске Србије у чијој су надлежности послови сузбијања криминалитета, контроле и одржавања војног реда и дисциплине, обезбеђења најзначајнијих војних објеката, одређених лица, докумената и наоружања, регулисања и контроле војног путног саобраћаја, противтерористичке заштите у Министарству одбране и Војсци Србије. Сматра се и обавештајном компонентом (не и службом) Војске Србије. Послове полиције у Министарству одбране и Војсци Србије обављају и овлашћења примењују овлашћена службена лица Војне полиције.760 Овлашћена службена лица Војне полиције спроводе крими­налисти­чку обраду према запосленима у Министарству одбране и припадницима Војске Србије за које поВиди – Закон о употреби Војске Србије и других снага одбране у мултинационалним операцијама ван граница Републике Србије, Службени гласник РС, број 88/2009. 759 Види члан 53 и 53а–53в Закона о Војсци Србије. 760 Министар одбране прописује која се лица сматрају овлашћеним службеним лицима Војне полиције, начин примене овлашћења и обављање задатака и послова Војне полиције. Свој статус доказују службеном легитимацијом и значком.

312

Саша Мијалковић: Национална безбедност

стоје основи сумње да су у служби или у вези са служ­бом извршили кривична дела за која се гони по службеној дужности, осим ако законом није другачије одређено. У таквим ситуацијама имају обавезе и овлашћења у складу са законом којим се уређује кривични поступак, законом којим се уређује полиција и прописима донетим на основу тих закона. Војна полиција може да се ангажује у пружању помоћи органима унутрашњих послова (полиције) у миру и ванредном стању, на основу захтева надлежног органа и по одобрењу министра одбране. Такође, овај субјект безбедности може да примени службена овлашћења и према цивилима у случајевима: када примењује овлашћења према лицима у Министарству одбране и Војсци Србије која су се затекла са њима при извршењу кривичног дела; ако их у рејону војних објеката, распореда војних јединица или у њима затекне у вршењу преступа или кривичног дела; када обавља послове обезбеђења војних објеката, одређених личности, наоружања и регулисања и контроле војног путног саобраћаја; када пружа помоћ полицији на јавним местима; када постоје основи сумње да су извршили кривично дело против Војске Србије које се гони по службеној дужности и у условима ванредног и ратног стања.761 Унутрашњу контролу рада Војне полиције, у погледу законитости примене полицијских овлашћења, врши Војнополицијски инспектор. Њега поставља и разрешава министар одбране, на предлог начелника Генерал­штаба. Припадници Војне полиције су дужни да војнополицијском инспекто­ру омогуће да изврши контролу и да му у томе пруже потребну стручну помоћ. При томе, војнополицијски инспектор не може да се меша у ток појединих акција Војне полиције или да на други начин омета рад или угрожава поверљивост војнополицијске акције. У вршењу контроле, Војнополицијски инспектор има овлашћење да: оствари увид у списе, документацију и збирке података које у складу са својим надлежностима прибавља, сачињава или издаје Војна полиција; узме изјаве од припадника Војне полиције, оштећених лица и сведока; од Војне полиције и њених припадника захтева достављање других података и информација из њихове надлежности који су потребни у вршењу унутрашње контроле; оствари увид у службене просторије које Војна полиција користи у свом раду; захтева атест и техничке и друге податке о техничким средствима која користи Војна полиција и захтева доказе о оспособљености припадника Војне полиције за употребу техничких и других средстава која користи у свом раду.

3.15. Систем заштите и спасавања Систем заштите и спасавања Републике Србије је интегрисани механизам управљања и организовања субјеката система заштите и спасавања на спровођењу превентивних и оперативних мера и на извршавању задатака заштите и спасавања људи и добара од последица елементарних непогода и других несрећа, укључујући и мере опоравка од тих последица.762 761 У таквим ситуацијама, као и у ситуацијама задржавања цивилног лица, Војна полиција ће одмах известити најближи орган полиције. С потребном документацијом предаће им затечена или задржана лица на даљи поступак. 762 Овај подсистем националне безбедности институционализован је Законом о ванредним ситуацијама, Службени гласник РС, број 111/2009. Види чл. 1–50. Надзор спровођења овог закона врши Министарство

Национални систем безбедности Републике Србије

313

Основни задаци система заштите и спасавања су: програмирање и планирање мера и активности заштите и спасавања; јачање отпорности заједнице, отклањање могућих узрока угрожавања, смањење утицаја елементарних непогода, спречавање других несрећа и умањење њихових последица уколико до њих дође; израда и реализовање Националне стратегије за заштиту и спасавање; спасавање и пружање помоћи предузимањем оперативних активности с циљем спасавања људи, материјалних добара и животне средине; ублажавање и отклањање непосредних последица елемен­тар­них непогода и других несрећа и успостављање неопходних услова за живот грађана на пострадалом подручју; организовање, опремање и оспособљавање снага заштите и спасавања, државних органа, привредних друштава, других правних лица и предузетника за заштиту и спасавање; организовање и оспособљавање грађана за личну, узајамну и колективну заштиту; сарадња са другим земљама и међународним организацијама на пољу заштите и спасавања; управљање, руковођење и координација субјектима и снагама система заштите и спасавања у ванредним ситуацијама итд. Субјекти система заштите и спасавања су: органи државне управе, органи аутономне покрајине и органи јединица локалне самоуправе; привредна друштва, друга правна лица и предузетници; грађани, групе грађана, удружења, професионалне и друге организације. Снаге заштите и спасавања су: штабови за ванредне ситуације, јединице цивилне заштите, ватрогасно-спасилачке јединице, полиција, Војска Србије и субјекти чија је редовна делатност заштита и спасавање, као и привредна друштва и друга правна лица, Црвени крст Србије, Горска служба спасавања Србије и удружења која су оспособљена и опремљена за заштиту и спасавање. У области заштите и спасавања, готово сви субјекти националног система безбедности имају извесну улогу. Тако Народна скупштина усваја Националну стратегију заштите и спасавања у ванредним ситуацијама. Влада обезбеђује изградњу и развој система заштите и спасавања Републике Србије и планско повезивање делова система и задатака у целину, а нарочито: предлаже Националну стратегију заштите и спасавања у ванредним ситуацијама; усваја Дугорочни план развоја система заштите и спасавања Републике Србије; прати и координира спровођење мера заштите и спасавања у ванредним ситуацијама; усваја Процену угрожености Републике Србије од елементарних непогода и других несрећа; образује Републички штаб за ванредне ситуације; именује команданта, начелника и чланове Републичког штаба за ванредне ситуације; доноси Национални план заштите и спасавања у ванредним ситуацијама; наређује општу мобилизацију јединица цивилне заштите и других неопходних људских и материјалних ресурса система заштите и спасавања; прати и усмерава припреме за извршавање задатака заштите и спасавања; доноси одлуку о пружању, тражењу и прихватању међународне помоћи у области заштите и спасавања; извештава Народну скупштину о ванредној ситуацији, о предузетим мерама и активностима система заштите и спасавања и о проценама развоја ситуације. Министарство унутрашњих послова предлаже и спроводи националну политику заштите и спасавања, извршава потврђене међународне уговоре, законе, и друге опште унутрашњих послова. Осим тога, политика заштите и спасавања у ванредним ситуацијама дефинисана је Националном стратегијом заштите и спасавања у ванредним ситуацијама. Види званични сајт Владе Републике Србије: www.srbija.gov.rs.

314

Саша Мијалковић: Национална безбедност

акте Народне скупштине и Владе. Оно, такође: израђује Нацрт националне стратегије заштите и спасавања у ванредним ситуацијама; израђује Предлог дугорочног плана развоја система заштите и спасавања; организује израду Процене угрожености Републике Србије од елементарних непогода и других несрећа; израђује предлог Националног плана заштите и спасавања у ванредним ситуацијама Републике Србије; координира рад са свим субјектима система заштите и спасавања по питањима организације, планирања, припреме и спровођења мера и актив­ности превенције и смањења ризика, заштите и спасавања; организује систем осматрања, обавештавања, раног упозоравања и узбуњивања на територији Републике Србије; обезбеђује учешће полиције и других јединица Министарства у спровођењу мера и извршавању задатака заштите и спасавања; припрема и спроводи безбедносну заштиту простора, инфраструктуре и објеката од значаја за предузимање мера и извршавање задатака заштите и спасавања; организује обучавање и проверу оперативне спремности штабова и служби за ванредне ситуације, као и специјализованих јединица цивилне заштите, у складу са програмима и плановима обуке; образује, организује и опрема специјализоване јединице цивилне заштите за територију Републике Србије и управне округе, организује и набавља, сервисира, одржава и складишти опрему за потребе заштите и спасавања; организује и уклања, деактивира и уништава неексплодирана убојна средстава; спроводи обуку и издаје уверења о оспособљености кадрова за уклањање неексплодираних убојних средстава и издаје овлашћења привред­ним друштвима и другим правним лицима за уклањање и уништавање неекспло­дираних убојних сред­става; образује Национални и регионалне тренинг центре за заштиту и спаса­ва­ње; припрема и доноси техничке прописе за средства и опрему за заштиту и спасавање и, када му је поверено, израђује предлоге српских стандарда за средства и опрему за заштиту и спасавање; иницира и финансира научна истраживања у области заштите и спасавања; води евиденције о људским и материјалним ресурсима за потребе заштите и спасавања и наређује њихову делимичну мобилизацију; остварује међународну сарадњу у области зашти­те и спасавања и смањења ризика од катастрофа; учествује у трагању и спасавању приликом саобраћај­них удеса у друмском, железничком, речном и ваздушном саобраћају; врши надзор примене Закона о ванредним ситуацијама итд. Министарство одбране обезбеђује учешће делова Министарства одбране, команди, јединица и установа Војске Србије за пружање помоћи у заштити и спасавању, у условима када друге снаге и средства система заштите и спасавања нису довољни за заштиту и спасавање људи, материјалних и културних добара и животне средине од катастрофа изазваних утицајем елементарних непогода и других несрећа. То чине на захтев Министарства унутрашњих послова, под командом Министарства одбране. Министарства, други органи и посебне организације Републике Србије, у оквиру свог делокруга у области заштите и спасавања: организују, планирају и обезбеђују спровођење мера и извршавање задатака цивилне заштите и предлажу мере и активности за њихово унапређење; врше стручне послове који се односе на ангажовање служби, привредних друштава и других правних лица у превенцији и заштити и спасавању од катастрофа; обавештавају надлежну службу о подацима који су од значаја за планирање, организовање и спровођење мера и задатака из области заштите и спасавања; учествују у изради Процене угрожености Републике Србије; учествују у изради и спроводе План заштите и спасавања у ванредним ситуацијама Републике Србије итд.

Национални систем безбедности Републике Србије

315

Осим наведених субјеката, у спровођењу мера заштите и спасавања значајну улогу имају и аутономна покрајина, локална самоуправа, привредна друштва, правна лица и грађани. Ванредна ситуација проглашава се одмах по сазнању за непосредну опасност од њеног наступања или одмах по сазнању да је наступила. Може да се прогласи за општину, град или град Београд763 и за део или целу територију Републике Србије.764 На предлог надлежног штаба за ванредне ситуације, одлуку о проглашењу ванредне ситуације за територију општине доноси председник општине, за територију града и града Београда – градоначелник, а за територију Републике Србије или за њен део – Влада. Аналогно томе, заштитом и спасавањем у ванредним ситуацијама руководе републички, покрајински, окружни, градски или општински штаб за ванредне ситуације. Штаб чине командант, начелник и чланови штаба, а у градском и општинском штабу и заменик команданта штаба. Република Србија учествује у међународној сарадњи у области заштите и спасавања, и то закључивањем међународних уговора, чланством и учешћем у раду међународних организација, разменом безбедносних података са другим државама и на друге начине.

3.15.1. Сектор за ванредне ситуације Као посебна компонента Министарства унутрашњих послова Републике Србије, Сектор за ванредне ситуације је оформљен 2006. године, првобитно као Сектор за заштиту и спасавање. У оквиру Сектора обављају се послови нормативне, управне, организационо-техничке, превентивне, превентивно-техничке, образовне и информативно-васпитне природе. Надлежан је за организовање, планирање, спровођење и контролу мера заштите животне средине, здравља и материјалних добара грађана, очување услова неопходних за живот и припремање за превладавање ситуације у условима пожара, елементарних непогода, техничких и технолошких несрећа, дејстава опасних материја и других стања, опасности већих размера које могу да угрозе здравље и животе људи и животну средину или да проузрокују штету већег обима, као и пружање помоћи код отклањања последица проузрокованих у ванредним ситуацијама. Службеници Сектора су нарочито ангажовани на: изради и предлагању закона, норматива и препорука који испуњавају захтеве Европске уније у области заштите и спасавања у ванредним ситуацијама; успостављању институционалних, организационих и персоналних услова за спровођење заштите и спасавања у ванредним ситуацијама; предузимању превентивних мера ради спречавања пожара и ублажавања последица елементарних непогода и техничко-технолошких несрећа, као и на превенцији угрожавања здравља грађана услед дејства опасних материја и других стања опасности; стручном оспособљавању припадника Сектора за ванредне ситуације итд.765 763 Ово ако постоји непосредна опасност да ће ванредна ситуација захватити или ако је већ захватила део или целу територије општине, града и града Београда. 764 Ово ако је ванредна ситуација већ захватила најмање две општине или ако не постоје довољне могућности општине за одговор у ванредној ситуацији. 765 Прилагођено са званичног сајта Министарства унутрашњих послова Републике Србије: http:// prezentacije.mup.gov.rs/svs­/HTML/delatnost.html, одакле је преузета и слика организације Сектора.

316

Саша Мијалковић: Национална безбедност

У саставу Сектора за ванредне ситуације су: − Управа за превентивну заштиту (Одељење за спровођење превен­тивних мера при изградњи објеката, Одељење за спровођење превентивних мера при коришћењу објеката и Одељење за контролу промета и превоза опасних материја); − Управа за ватрогасно-спасилачке јединице (Одељење за материјално-техничко опремање ватрогасних и спасилачких јединица, Одељење за контролу рада ватрогасних и спасилачких јединица и Одсек за Здравствено психолошку превенцију); − Управа за управљање ризиком (Републички центар за обавештавање (112), Одељење за осматрање, обавештавање, узбуњивање и телекомуникације, Одељење за управљање ризиком од технолошких удеса и терористичких напада и Одељење за управљање програмима и пројектима); − Управа за цивилну заштиту (Одељење за оперативно организационе послове цивилне заштите, Одељење за стратешко планирање и координацију, Одељење за техничку подршку и Одељење за НУС); − Национални тренинг центар за ванредне ситуације (Одељење за специјалистичку обуку и усавршавање Сектора за ванредне ситуације и Одељење за обуку цивилне заштите) и − Управа за ванредне ситуације у Београду (Одељење за спровођење превентивних мера при изградњи објеката, Одељење за спровођење превентивних мера при коришћењу објеката, Одељење за управљање ризиком и цивилну заштиту, Одсек за управне послове, Одсек за техничку заштиту и увиђаје, Одсек за контролу промета и превоза опасних материја и Ватрогасно-спасилачка бригада) и Управе за ванредне ситуације у Новом Саду, Крагујевцу и Нишу (Одељење за превентивну заштиту, Одељење за управљање ризиком и цивилну заштиту и Ватрогасно-спасилачка бригада).

3.15.2. Цивилна заштита Као део система заштите и спасавања, цивилна заштита се организује, припрема и спроводи као систем заштите и спасавања људи (хуманитарна активност), материјалних и културних добара од ратних и других разарања, природних и техничко-технолошких несрећа и катастрофа и других несрећа и опасности у миру и рату.766 Овај подсистем националне безбедности чине лична, узајамна и колективна заштита; мере и задаци; повереници цивилне заштите, заменици повереника и јединице цивилне заштите; систем осматрања, обавештавања и узбуњивања; овлашћена и оспособљена правна лица, хуманитарне и друге организације опремљене и оспособљене за заштиту и спасавање; скуп активности које се односе на попуну, материјално опремање, обучавање, оспособљавање, мобилизацију и активирање цивилне заштите. Субјекти система заштите и спасавања у Републици Србији припремају и спроводе мере цивилне заштите, а нарочито: превентивне мере; мере заштите у случају непосредне опасности од елементарних непогода и других несрећа; мере заштите по наступању 766 Цивилна заштита се спроводи у складу с важећим прописима, начелима и захтевима Женевских конвенција из 1949. године, Допунских протокола уз Женевске конвенције и другим правилима међународног хуманитарног права, као и потврђеним међународним уговорима. Реч је о хуманитарној и невојној активности од општег интереса за Републику Србију. Види чл. 51–133 Закона о ванредним ситуацијама.

Национални систем безбедности Републике Србије

317

елементарних непогода и других несрећа и мере ублажавања и отклањања непосредних последица од елементарних непогода и других несрећа. С циљем заштите и спасавања људи, материјалних и културних добара од опасности изазваних елементарним непогодама и другим несрећама спроводе се задаци цивилне заштите, и то: узбуњивање; евакуација; склањање и урбанистичке мере заштите; збрињавање угрожених и настра­да­лих; радиолошка, хемијска и биолошка заштита; заштита од техничкотехно­лошких несрећа; заштита од рушења и спасавање из рушевина; заштита и спасавање од поплава и несрећа на води и под водом; заштита и спасавање на неприступачним теренима; заштита и спасавање од пожара и експлозија; заштита од неексплодираних убојних средстава; прва и медицинска помоћ; асана­ција терена; очување добара битних за опстанак; хитно успостављање неопходних служби од јавног интереса и други задаци и активности у заштити и спасавању. Ради обављања послова заштите и спасавања у насељеним местима, делу насеља, стамбеним зградама и селима, привредним друштвима и другим правним лицима и органима државне управе постављају се повереници цивилне заштите и заменици повереника. Они се старају о спровођењу мера и задатака цивилне заштите, личне, узајамне и колективне заштите, извршавању других задатака заштите и руководе јединицама цивилне заштите опште намене. Јединице цивилне заштите образују се, опремају и оспособљавају као оперативне снаге за извршавање задатака цивилне заштите, и то као јединице опште намене и специјализоване јединице цивилне заштите, тј. као: јединице за заштиту од пожара; јединице за спасавање на води и под водом; јединице за спасавање на неприступачним теренима; јединице за пружање прве помоћи; јединице за откривање и уништавање неексплодираних убојних средстава; јединице за радиолошку, хемијску и биолошку заштиту; јединице за спасавање из рушевина; јединице за осматрање; јединице за узбуњивање; јединице за телеко­му­ни­кације; јединице за збрињавање и, по потреби, друге специјализоване јединице. Најзад, систем осматрања, раног упозоравања, обавештавања и узбуњивања надлежан је за правовремено откривање, праћење, прикупљање података, анализу и прогнозу свих врста опасности које могу да угрозе људе, животну средину, материјална и културна добра, као и за информисање и упозоравање појединаца, заједница и организација које могу да буду угрожене како би се припремили, правовремено реаговали и смањили вероватноћу настанка штете и губитака. Овај систем чине: Служба 112, органи државне управе, полиција, Војска Србије, привредна друштва, службе од јавног интереса и друга правна лица која се у оквиру своје редовне делатности баве осматрањем, евидентирањем, анализом и прогнозирањем одређених појава и стања у хидрометеорологији, сеизмологији, заштити од пожара, водопривреди, хемијској и радиолошкој заштити, здравству, пољопривреди, електропривреди, саобраћају и другим областима.

3.15.3. Канцеларија за помоћ и обнову поплављених подручја За стручне послове у вези са помоћи, обнављањем и санирањем последица елементарних непогода које су изазване обилним кишама које су довеле до изливања река и активирања клизишта у угроженим подручјима задужена је Канцеларија за помоћ и об-

318

Саша Мијалковић: Национална безбедност

нову поплављених подручја. Овом службом Владе руководи директор, који је одговоран председнику Владе.767 Канцеларија за помоћ и обнову поплављених подручја: − организује и координира послове у вези са пријемом и дистрибуцијом хуманитарне и друге помоћи упућене Републици Србији за угрожене у поплављеном подручју, о чему извештава Владу; − спроводи и координира послове процењивања и верификовања извештаја о наступелим штетама на поплављеним подручјима; − организује, координира и припрема државни програм обнове; − координира послове праћења и извештавања о спровођењу државног програма обнове и припрема акт о начину извештавања о реализацији тих програма, који доноси Влада и − врши друге послове у складу са законом и прописима Владе. Средства за отклањање последица поплава, односно активирања клизишта обезбеђују се из: буџета Републике Србије, аутономне покрајине и локалне самоуправе; донација; прилога и поклона; примања од задуживања; примања од продаје финансијске имовине; финансијске помоћи Европске уније; средстава јавних предузећа и других облика организовања чији је оснивач Република Србија, аутономна покрајина, односно јединица локалне самоуправе и из других извора у складу са законом.

3.16. Агенција за енергетику Републике Србије Агенција за енергетику Републике Србије768 је једино регулаторно тело за област енергетике које унапређује и усмерава развој тржишта електричне енергије и природног гаса на принципима недискриминације и ефикасне конкуренције, кроз стварање стабилног регулаторног оквира. Овај самостални правни субјект обавља послове енергетске безбедности. Седиште Агенције је у Београду. Орган Агенције је Савет Агенције који доноси све одлуке о питањима из надлежности Агенције. Савет има председника и четири члана, који се бирају из реда истакнутих стручњака из области енергетике. Председник и чланови Савета за свој рад и за рад Агенције одговарају Народној скупштини, којој најмање једном годишње подносе извештај о раду. У извршавању регулаторних послова, Агенција предузима мере којима се постижу или којима се доприноси остваривању следећих циљева: − обезбеђивање сигурног снабдевања купаца енергијом кроз ефикасно функционисање и одржив развој енергетских система, у складу са енергетском политиком Републике Србије, укључујући заштиту животне средине и развој обновљивих извора енергије; − развој тржишта електричне енергије у Републици Србији и његове интеграције у регионално и паневропско тржиште електричне енергије; 767 Закон о отклањању последица поплава у Републици Србији, Службени гласник РС, број 75/2014, чл. 2−5. 768 Види Закон о енергетици, чл. 38−64.

Национални систем безбедности Републике Србије

319

− обезбеђење стабилног, транспарентног и недискриминаторног регулаторног оквира за купце енергије, кориснике система и инвеститоре; − подстицање ефикасног функционисања енергетских система и − обезбеђивања високих стандарда услуге у снабдевању електричном енергијом и природним гасом уз заштиту енергетски угрожених купаца. Ова Агенција издаје лиценце за обављање енергетских делатности и доноси акт о одузимању лиценце, те води регистре издатих и одузетих лиценци. Такође, Агенција спроводи поступак сертификације и одлучује о сертификацији оператора преносног система електричне енергије и оператора транспортног система природног гаса. Уз то, Агенција доноси правила о снабдевачима и о квалитету испоруке и снабдевања електричном енергијом и природним гасом, и даје сагласност на бројна правила о раду у области енергетског пословања. У оквиру своје надлежности, Агенција може оператору система, снабдевачу на велико електричном енергијом, снабдевачу електричном енергијом, односно природним гасом и јавном снабдевачу природним гасом, због неизвршења обавеза прописаних законом изрећи: опомену, упозорење или покренути одговарајући поступак пред надлежним судом.

3.17. Недржавни субјекти безбедности Недржавни сектор безбедности је реална потреба, јер држава више не може подједнако ефикасно да задовољи све безбедносне потребе друштва, али и реалност, јер је реч о сектору који је код нас веома развијен. Нормативно регулисање детективске – приватне истражитељске делатности и приватног обезбеђивања лица, имовине и пословања само је први корак у реформи недржавног сектора безбедности Републике Србије.

3.17.1. Субјекти детективске – приватне истражитељске делатности Истражне и детективске услуге обухватају прикупљање, обраду података и пренос информација од стране правних лица и предузетника за детективску делатност као руковалаца и запослених детектива као обрађивача.769 Правно лице за детективску делатност је регистровано привредно друштво које обавља детективску делатност; детектив је физичко лице које је запослено у правном лицу за детективску делатност и које има лиценцу за обављање детективских послова, а самостални детектив је регистровани предузетник који самостално обавља детективску делатност. Лиценцу за обављање детективске делатности издаје Министарство унутрашњих послова. Међутим, лиценца не омогућава вршење послова који су у искључивој надлежности државних органа, као ни примењивање оперативних метода и средстава који се примењују на основу посебних прописа. Уз то, детективски послови могу да се врше само на основу и у оквиру писаног уговора између носиоца детективске делатности и корисника услуга. 769 Детективска делатност у Републици Србији је законски уређена тек крајем 2013. године Законом о детективској делатности, Службени гласник РС, број 104/2013. Следи интерпретација овог Закона. Види и: Мијалковић, С., Бајагић, М., Вучковић, Г.: Исто, 192–195.

320

Саша Мијалковић: Национална безбедност

Носиоци детективске делатности и послова су овлашћени да прикупљају и обрађују податке о: несталим лицима или лицима која се крију ради избегавања кривичног гоњења; лицима која су кориснику услуге проузроковала штету; лицима која анонимно и противправно поступају према кориснику услуге, са претњом штетних последица; предметима који су изгубљени или украдени; успешности пословања правних лица и предузетника; заштити интелектуалне и индустријске својине. Приликом обраде ових података, детектив не сме да омета обављање послова који су у надлежности државних органа. Детектив може да прикупља и обрађује податке о другим лицима у складу са прописима којима се уређују заштита података о личности и слободан приступ информацијама од јавног значаја. О сазнању за кривично дело које се гони по службеној дужности, детектив ће обавести полицију или јавног тужиоца, омогућиће им увид у све евиденције и уступити доказе и предмете кривичног дела. Орган државне управе, правно лице које на основу јавних овлашћења води одређене евиденције или други руковаоци збиркама података детективу, на образложен писани захтев, дају податке о: боравиштима и пребивалиштима лица; власницима моторних возила и пловила; полисама осигурања; власницима непокретности; пензијском и инвалидском осигурању; подацима из судских списа у случајевима када на то право има корисник услуга и подацима из државних архива. Путем средстава јавног информисања, детектив може да објављује фотографије несталих лица и предмета, као и да нуди награде за добијање података, информација и доказа. Приликом вршења детективских послова, детектив носи детективску легитимацију коју издаје Министарство унутрашњих послова и овлашћење за вршење уговорених услуга које му је дао корисник услуга. Детектив може да добије и дозволу за ношење личног оружја. Ватрено оружје и физичку снагу детектив може да употреби искључиво у сврху заштите сопственог живота и телесног интегритета, само ако на други начин не може да одбије истовремени непосредни противправни напад. Том приликом, детектив је дужан да пружи прву помоћ лицу које је повредио, као и да о повреди одмах обавести лекарску службу и надлежну полицијску управу, којој се о догађају подноси и писани извештај. Надзор над спровођењем Закона о детективској делатности врши Министарство унутрашњих послова: овлашћени полицијски службеници имају право и дужност да проверавају начин чувања и ношења ватреног оружја, као и уверења о психофизичкој способности и оспособљености детектива за руковање оружјем те да, по потреби, спроводе и друге радње којима се остварује непосредан и ненајављен увид у вршење детективских послова. У случају откривања неправилности, Министарство унутрашњих послова може да наложи носиоцу детективске делатности да отклони недостатак, па и да привремено забрани вршење детективске делатности. У циљу праћења и унапређења области детективске делатности, министар унутрашњих послова оснива Стручни савет за унапређење детективске делатности.

3.17.2. Субјекти приватног обезбеђивања лица, имовине и пословања Приватно обезбеђивање обухвата пружање услуга, односно вршење послова заштите лица, имовине и пословања физичком и техничком заштитом када ти послови

Национални систем безбедности Републике Србије

321

нису у искључивој надлежности државних органа, као и послове транспортовања новца, вредносних и других пошиљки, одржавања реда на јавним скуповима, спортским приредбама и другим местима окупљања грађана (редарска служба), које врше правна лица и предузетници који су регистровани за ту делатност, као и правна лица и предузетници који су образовали унутрашњи облик организовања обезбеђења за сопствене потребе (самозаштитна делатност). 770 Ове услуге могу да пружају: правна лица за приватно обезбеђење, што су привредна друштва са лиценцом за обављање делатности приватног обезбеђивања; предузетници за приватно обезбеђење, што су регистровани предузетници са лиценцом за самостално обављање делатности приватног обезбеђивања и службеници обезбеђења, што су физичка лица која врше послове приватног обезбеђивања. Лиценцу за вршење појединих послова приватног обезбеђивања издаје Министарство унутрашњих послова. Она се издаје за послове: − процене ризика у заштити лица, имовине и пословања; − заштите лица и имовине физичким и техничким средствима, као и послове одржавања реда на јавним скуповима, спортским приредбама и другим местима окупљања грађана у делу који није у надлежности Министарства унутрашњих послова; − планирања, пројектовања и надзора над извођењем система техничке заштите, монтаже, пуштања у рад, одржавања система техничке заштите и обуке корисника; − обезбеђења транспорта и преноса новца и вредносних пошиљки у делу који није у надлежности Министарства унутрашњих послова. Наведене услуге приватног обезбеђивања не спадају у полицијске или друге послове безбедности које врше органи државне управе.771 Оне се врше само на основу и у оквиру закљученог писаног уговора са правним или физичким лицем коме се пружа услуга, без ометања рада државних органа и нарушавања спокојства грађана. Физичка заштита лица и имовине обавља се првенствено личним присуством и непосредном активношћу службеника обезбеђења у одређеном простору и времену, и то само унутар штићеног објекта или до границе штићеног простора.772 Послови физичке заштите објеката могу да се врше са оружјем ради заштите: обавезно обезбеђених објеката773; банака и других финансијских организација које послују са новцем и драгоценостима – посебно пошта, штедионица и мењачница; објеката у којима се складишти оружје, експлозивни, радиоактивни, запаљиви и отровни материјал и објеката у којима се чува и складишти роба. Набављање, држање и ношење оружја одобрава Министарство унутрашњих послова. 770 Делатност пружања услуга приватног обезбеђивања у Републици Србији је такође законски уређена тек крајем 2013. године, Законом о приватном обезбеђењу, Службени гласник Републике Србије, број 104/2013. Следи интерпретација овог Закона. Види и: Мијалковић, С., Бајагић, М., Вучковић, Г.: Исто, стр. 195–199. 771 Правна лица и предузетници који врше послове приватног обезбеђивања не могу да врше послове посредовања у наплати потраживања, као ни послове заштите лица и имовине који су у искључивој надлежности државних органа, нити да примењују оперативне методе и средства који се иначе примењују на основу посебних прописа. 772 Изузетно, послови физичке заштите лица (лично обезбеђење) могу да се врше на јавном месту и у непосредној близини лица које се обезбеђује, на предлог органа државне управе, органа јединице локалне самоуправе, организација или удружења и физичких лица и уз сагласност Министарства унутрашњих послова. 773 Обавезно обезбеђени објекти имају стратешки или посебан значај за Републику Србију и њене грађане: њиховим оштећењем или уништењем могле би да наступе теже последице по живот и здравље људи, од интереса су за одбрану земље или је реч о простору на коме се налазе ти објекти и чине њихов саставни део, или су пратећи објекти који су у функцији тих објеката.

322

Саша Мијалковић: Национална безбедност

Послови техничке заштите врше се употребом техничких средстава и уређаја за спречавање противправних радњи према лицима, имовини или пословању, а нарочито за заштиту од: недозвољеног приступа у просторе и објекте који се обезбеђују; изношења, односно отуђења и неовлашћеног коришћења штићених предмета; уношења оружја, експлозивних, радиоактивних и других опасних предмета и материја; провале, диверзије и насилног напада на објекат или одузимање предмета; неовлашћеног приступа подацима и документацији; заштиту возила за транспортовање новца и других превозних средстава и других идентификованих ризика.774 У вршењу послова физичке заштите, службеник обезбеђења је овлашћен да: провери идентитет лица које улази или излази из објекта или простора који се обезбеђује и у самом штићеном простору; прегледа лице или возило на улазу или излазу из објекта или простора и у самом штићеном простору; забрани неовлашћеним лицима улаз и приступ у објекат или простор који се обезбеђује; нареди лицу да се удаљи из објекта или простора који се обезбеђује, ако се лице ту неовлашћено налази; упозори лице које својим понашањем или пропуштањем дужне радње може да угрози своју безбедност, безбедност других или да изазове оштећење и уништење имовине; привремено задржи лице које је затекао у објекту или простору у вршењу кривичног дела и тежих прекршаја нарушавања јавног реда и мира, до доласка полиције, као и да употреби следећа средства принуде: средства за везивање, физичку снагу, посебно дресиране псе и ватрено оружје. Ова овлашћења могу да се примене и употребе само у штићеном објекту или простору. Ван тога, овлашћења могу да се употребе када се врши обезбеђивање транспорта и преноса новца и вредносних пошиљки, приликом патролирања и када се обезбеђује лице на јавном простору. Док обављају дужност, службеници обезбеђења носе прописане униформе, ознаке и легитимације службеника приватног обезбеђења које издаје Министарство унутрашњих послова. Спровођење Закона о приватном обезбеђењу надзире Министарство унутрашњих послова, готово идентично надзору над спровођењем Закона о детективској делатности. Најзад, у циљу унапређивања области приватног обезбеђивања, министар унутрашњих послова оснива Стручни савет за унапређење приватног обезбеђења и јавно приватног партнерства у сектору безбедности.

4. Суплементарни субјекти безбедности 4.1. Локална заједница Локална заједница се, преко органа локалне самоуправе, стара о функционисању државе на њеном микро нивоу (општине), а од ефикасности друштва на најнижем нивоу зависи и функционисање целе државе.775 774 Реч је о услугама које се пружају применом појединачних или функционално повезаних периметарских мера, уређаја и система за: противпровалну и противпрепадну заштиту, заштиту од пожара, видео-обезбеђење, контролу приступа, социјалне аларме, сателитско праћење возила (ГПС), електрохемијску заштиту вредности, механичку заштиту и заштиту података. Техничка средства и уређаји могу да буду повезани у систем техничке заштите. 775 Локална самоуправа је облик одлучивања и управљања локалним заједницама, на ужој територији, непосредно од стране њених становника или преко њиховог представништва које они непосредно бирају

Национални систем безбедности Републике Србије

323

Са системским променама у друштву и с преношењем све већег броја надлежности државе на локални ниво, локална заједница и самоуправа добијају све важнију улогу у друштвеном и државном животу. Један број проблема које је раније решавала искључиво држава, сада захтева активно учешће грађана и локалних структура. Проблем очувања и унапређења безбедности је један од њих. Њихова улога у реализацији функције безбедности огледа се, између осталог, у: доношењу прописа којима се штите вредности и интереси локалне заједнице; омогућавању несметаног функцио­нисања јавних служби; унапређењу безбедности саобраћаја; унапређењу хигијене јавних површина, здравствене безбедности становништва и еколошке безбедности; организовању градских инспекција; унапређењу социјалне и очувању социјеталне безбедности; заступању интереса грађана код виших нивоа власти; сарадњи са другим локалним заједницама у земљи и иностранству итд. Ефикасност реализовања функције безбедности на локалном нивоу условљена је његовим бројним „погодностима“: људи у локалној заједници сами дефинишу своје потребе, вредности и интересе. Зато су и лично мотивисани да их достигну, унапреде и заштите; у томе су упућени једни на друге и на службе локалне заједнице; ефикаснија је идентификација и праћење безбедносно-интересантних појава, а тиме и бржа реакција на проблеме; сарадња грађана и институција је лакше остварива и успешнија, нарочито кроз програме и пројекте који одговарају потребама локалне заједнице и у интересу су чланова заједнице; лакши је ангажман расположивих (финансијских, просторних, кадровских, институционалних и других) ресурса; веће су могућности унапређења масовне безбедносне културе итд. Локална заједница располаже извесним ресурсима који су у функцији безбедности, или се могу ставити у њену функцију: људску инфраструктуру (пријатељске, познаничке, суседске, колегијалне и друге везе људи); друштвену инфраструктуру (расположивост неге, васпитања и образовања); техничку инфраструктуру (водоводна, канализациона, телекомуникациона, електрична итд.); економску инфра­структуру и инфраструктуру правила и одлука (друштвених, религијских, правних, судских, политичких итд.)776. С обзиром на ове ресурсе, локалним самоуправама се поверавају извесне дужности на пољу заштите и спасавања. Реч је о више функција безбедности, и то: нормативној (доносе одлуке, планове и програме за примену мера заштите и спасавања); организационој (организују и опремају јединице цивилне заштите); финансијској (финансирају развој, изградњу и извршавање задатака заштите и спасавања, развој цивилне заштите и спровођење мера и задатака цивилне заштите на својој територији); логистичкој (помажу и подржавају субјекте и снаге заштите и спасавања и цивилне заштите) и процењивачкој (процењују могућности наступања ванредних ситуација).777 Најзад, локалне самоуправе могу да формирају и извесна стална, привремена или повремена радна тела (радну групу, комесаријат, форум, савет, стручну службу) за безбедност града, која су саставни део градске управе. Њихова надлежност ограничеи других локалних органа. У Републици Србији, то су општине. Њих треба разликовати од округа који су непосредно везани за државу и представљају подручје на којем се обављају одређени послови државне управе ван седишта министарстава. Марковић, Р.: Исто, стр. 496–497. За потребе овог уџбеника користиће се синтагма „локална заједница“, којом ће се означавати оба појма. 776 Kapuy, K.: Значај локалног нивоа за људску безбедност, Људска безбедност 2 (ур. Дулић, Д.), Фонд за отворено друштво, Београд, 2006, стр. 216. 777 Види чл. 15 Закона о ванредним ситуацијама.

324

Саша Мијалковић: Национална безбедност

на је надлежношћу градова, без могућности задирања у надлежности ширих територијалних јединица (округа, покрајине, државе), изузев иницијатива које њима упућују. Оваква тела чине стручњаци из области безбедности, представници органа локалне самоуправе (градска управа, градска скупштина, градске службе), представници политичких партија, удружења грађана и струковних организација и субјеката безбедности. У њиховој надлежности је предлагање политике безбедности града, односно предлагање начина решавања конкретних безбедносних проблема, као и израда предлога за дугорочно унапређење стања безбедности.778 Безбедност у локалној заједници је потреба свих који у њој живе. Стога сви морају да буду партнери у креирању и реализацији локалне безбедносне политике, односно у дефинисању безбедносних потреба, могућности и начина њиховог ангажовања. Тиме се осигурава дугорочно стварање жељеног стања безбедности.

4.2. Јавне службе, предузећа и друге организације Јавне службе су установе, предузећа и други облици организовања утврђени законом, који обављају делатности и послове којима се обезбеђује остваривање права грађана, односно задовољавање потреба грађана и организација, као и остваривање другог законом утврђеног интереса у одређеним областима. Организују се као предузећа или установе, а од предузећа и других организација разликују се по томе што су уређене законом и што обављају делатност од општег интереса. Предузећа се организују као јавне службе у области јавног информисања, ПТТ саобраћаја, енергетике, путева, комуналних услуга и слично, а установе у области образовања, културе, науке, социјалне заштите, здравствене заштите итд.779 Предузећа и друге организације по правилу врше одређену привредну, ванпривредну или стручну делатност. Њихов значај на пољу безбедности је у томе што задовољавају одређене егзистенцијалне и друге свакодневне потребе становништва. У томе се битно не разликују од улоге и значаја јавних служби. Предузећа од посебног значаја за безбедност су и поменуте приватне безбедносне компаније. Јавне службе, предузећа и друге организације имају посебан значај за одбрану земље.780 Привредна друштва, друга правна лица и предузетници дужни су да у обављању својих делатности врше и послове одбране земље који се односе на плани778 На пример, градоначелник Београда је крајем 2010. године, на основу закључка Скупштине града Београда, именовао чланове Радне групе за утврђивање приоритета за повећање безбедности људи и имовине у граду Београду. Радна група, чији је члан био и аутор ове књиге, на основу мултиметодског сагледавања безбедносне ситуације, сачинила је листу предлога за унапређење стања безбедности у Београду (нпр., формирати Савет за безбедност града Београда, израдити Стратегију за безбедност града Београда, унапредити степен безбедносне културе ученика у Београду, едуковати наставно особље основних и средњих школа за унапређење безбедности ученика у школским објектима, унапредити безбедносну културу грађана Београда превентивним мерама информативног карактра и основати информативни SOS сервис, унапредити противпожарну заштиту стамбених и других објеката, унапредити сарадњу града Београда са мрежом недржавних агенција за пружање безбедносних услуга, унапредити сарадњу градских органа и служби са Полицијском управом за град Београд итд.). Извештај са закључцима и предлозима Радне групе упућен је градоначелнику и Скупштини града на усвајање, а потом и градским службама на реализовање. О градским и општинским телима за безбедност опширније, у – Сигурне заједнице у Јужној Србији – Приручник за безбедност у заједници, ОЕБС, Atos Consulting, 2007. 779 Марковић, Р.: Управно право, Службени гласник, Београд, 1995, стр. 139. Неспоран је значај јавних служби у остваривању тзв. појединачне и људске безбедности. 780 Види чл. 62, 73–75 Закона о одбрани.

Национални систем безбедности Републике Србије

325

рање, организовање, припремање и оспособљавање за рад у случају ратног и ванредног стања и одговорни су за обезбеђивање обима производње и вршење услуга у делатностима за које су регистровани, на нивоу утврђеном плановима одбране и одлукама надлежних органа. То се нарочито односи на субјекте који се у оквиру своје делатности баве пословима осматрања, обавештавања и узбуњивања, заштите и спасавања људи и материјалних добара, односно производње, снабдевања производима или пружања услуга од значаја за одбрану земље. Правна лица у области друмског, железничког, ваздушног и саобраћаја на унутрашњим пловним путевима и поштанско-телеграфско-телефонског саобраћаја и други носиоци система веза, дужни су да за време ратног или ванредног стања, као и при мобилизацији Војске Србије, првенствено врше услуге које утврди Министарство одбране. Правна лица која управљају шумама с посебном наменом за потребе одбране земље, дужна су да при доношењу основа газдовања шумама испуњавају захтеве које им постави Министарство одбране или други орган који шуму користи за потребе одбране земље. Правна лица у области јавног информисања, електронских и штампаних медија, у оквиру своје редовне делатности, имају обавезу да благовремено и истинито информишу грађане у ратном или ванредном стању, у складу са законом и у складу с прописима о јавном информисању. Најзад, привредна друштва и друга правна лица планирају и обезбеђују средства за организовање, опремање, оспособљавање и обучавање јединица цивилне заштите које оне образују, за организовање и припремање личне, узајамне и колективне заштите и за спровођење мера и задатака цивилне заштите својих запослених, материјалних и других добара. Такође, институције и организације из области здравства, васпитно-образовне делатности, социјалне заштите и других делатности које у оквиру свог делокруга имају заштиту већег броја људи, дужна су да планирају, организују и спроводе мере и задатке цивилне заштите, чак и за лица која су корисници њихових услуга. 781

4.3. Невладине организације Невладине организације су организације, групе и тела које се слободно оснивају и делују независно од државе (недржавна опредељеност – идејна аутономност), непрофитног су карактера и засноване су на добровољности и добротворности чланства, као и других субјеката с којима сарађују.782 Ови (недржавни) субјекти безбедности често помажу грађанима да остваре нека своја права онда када држава, због своје политике или недостатака у законодавству, то није у могућности. Такође, невладине организације често указују на одређен проблем у земљи и предлажу његово решавање.783 781 Види чл. 15–16 Закона о ванредним ситуацијама. 782 Павловић, З.: Међународне невладине организације и UNESCO, Издавачка књижарница Зорана Стојановића – Сремски Карловци и Правни факултет – Нови Сад, 1993, стр. 11–22. Види и – Пауновић, Ж.: Невладине организације – прави и политички статус НВО у Србији, Београд, 2006. 783 „Непобитна је чињеница да многи безбедносни ризици настају као, углавном индиректна, последица политике државних органа, неефикасности политичких институција или неодговарајуће правне регулативе. Ови недостаци су отворили простор за појављивање невладиних организација као новог субјекта безбедности.“ Michael, S.: Улога невладиних организација у људској безбедности, Људска безбедност 2 (ур. Дулић, Д.), Фонд за отворено друштво, Београд, 2006, стр. 192.

326

Саша Мијалковић: Национална безбедност

Неспоран је значај невладиних организација у заштити, односно унапређењу: еколошке, здравствене и социјалне безбедности становни­штва; права одређених категорија жртава кривичних дела (пружање помоћи жртвама насиља у породици, жртвама трговине људима, избеглицама, гладним и болесним лицима, жртвама оружаних конфликата, жртвама злоупотребе власти и сл.); националног законодавства; међународне сарадње са другим државама и сличним организацијама, што подразумева и лобирање код међународних организација да се одређени проблеми брже реше; едукације становништва и припадника државних органа за решавање безбедносних проблема; теоријске мисли кроз издавачку делатност итд. Неретко организују хуманитарне акције и друге добротворне манифестације, те пружају помоћ младим талентима. Имају и запажену улогу на домаћој и међународној политичкој сцени. То је и разлог више да се њихов утицај стави у функцију друштвених и државних вредности и интереса. Осим тога, све чешће је оснивање невладиних организација које у свом називу имају реч „безбедност“.784 Међутим, некада невладине организације оснивају стране владе како би биле ослонац или помоћ у деловању њихових субверзивних снага у иностранству. Њихови објекти су погодни за шпијунске пунктове обавештајних служби, од којих се често и финансирају. Учешћем у раду и сарадњом са државним органима, неретко долазе до обавештајно-интересантних података. Њихова улога у медијском рату и деструктивној психолошко-пропагандној делатности може да буде велика. Исто тако, оне могу да лобирају код међународних тела и институција да предузимају одређене мере против влада које наводно крше људска права, пасивне су у решавању проблема и слично. Отуда и „груба и несрећна“ подела невладиних организација на „патриотске“ и „издајничке“. Иако им није место у овом делу текста, поменућемо значај међувладиних организација за националну безбедност. Реч је о институцијама које су створиле и у којима учествују владе држава, а које им дају власт да доносе колективне одлуке у вези са посебним међународним и глобалним проблемима. Оне могу да буду универзалне (попут Организације уједињених нација) и регионалне (Европска унија, Организација за европску безбедност и сарадњу), односно цивилног (политичког, економског, еколошког, научног, финансијског итд.) и војног карактера (НАТО). Оне су подједнако значајне за безбедност појединаца, друштава, држава и међународне заједнице. Неретко подржавају рад невладиних организација. Најзад, у припреми и спровођењу задатака из области заштите и спасавања, у оквиру своје редовне делатности, учествују хуманитарне организације и удружења. 785

4.4. Научно-образовни систем Образовање становништва је у „директној корелацији са материјал­ним благостањем људи и представља инвестирање у националну безбед­ност“.786 Циљ васпит784 Наиме, приметна је права експанзија невладиних организација које у свом називу имају изрази: „безбедност“, „национална безбедност“, „међународна безбедност“, „безбедносне студије“, „безбедносна политика“, „институт безбедности“ итд. 785 Види чл. 18 Закона о ванредним ситуацијама. 786 Из извештаја Харт-Радманове комисије за националну безбедност САД 2001. Alkire, S.: Исто, стр. 135. Поводом Међународног дана писмености (8. септембра 2012.), Уједињена нације су изнеле процену да је свету више од 900 милиона људи неписмено. У Републици Србији око 1 350 000 људи нема завршену

Национални систем безбедности Републике Србије

327

но-образовне функције није само описмењавање, него и припрема младих за будући (професионални) живот. Велики је значај образовног система у креирању опште и безбедносне културе, кроз едукативне програме који наглашавају значај виталних вредности друштва и личних вредности појединца, механизме њиховог угрожавања и методологију њихове заштите. Основно и средње образовање су од суштинске важности за људску, а посредно и за националну безбедност: неписменост је по себи вид дубоко укорењене небезбедности; образовање је услов запослења; способност неписмених да разумеју и позову се на своја законска права врло је ограничена; неписменост пригушује политички глас слабих, чиме непосредно доприноси њиховој небезбедности; образовање је у функцији подстицања родне равноправности и недискриминације.787 Улога високог образовања такође је незаобилазна у сфери националне безбедности. Наиме, многе високошколске установе директно едукују кадар за рад у појединим субјектима безбедности (Криминалистичко-полицијска академија, Војна академија, Факултет безбедности, Правни факултет и друге). Такође, у оквиру њих реализују се многи научни пројекти, одржавају семинари и научне конференције о темама које се директно или индиректно односе на безбедност. Осим тога, факултети и научни институти имају капацитете за израду нацрта и предлога законских, стратегијских и доктринарних докумената из области безбедности, као и предлога за ревизију постојећих аката. Најзад, све образовне установе би кроз редовне наставне програме морале да посвете пажњу националним вредностима и интересима. Најзад, национална академија наука и уметности, као независна и научно супериорна институција сваке државе, несумњиво има потенцијале за дефинисање националних вредности и интереса и стратегија њиховог достизања, заштите и унапређења.788 У нашој земљи потенцијали научно-образовних установа нису довољно искоришћени у сврху националне безбедности, иако су Стратегијом националне безбедности Републике Србије политика образовања и развоја научноистраживачког рада декларисане као компоненте политике националне безбедности.789

4.5. Црква Религијска припадност једна је од „снажнијих“ одредница идентитета и социјеталне безбедности. Истовремено, црква је једна од институција у коју грађани традиционално имају највише поверења. Стога је и јасно зашто утицај религије и верских поглавара на вернике може да буде велики, нарочито у креирању свести о друштвеним вредностима, па и безбедносне културе. Наиме, Стари и Нови завет нису ништа друго до први „етички кодекс“ хришћанске религије.790 Две највеће заповести (љуби господа Бога својега свим срцем својим, и основну школу или нема „ни дана школе“, по око 1, 5 милиона становника завршило је само основну, односно средњу школу, док је свега 6, 5% становништва високообразовано. 787 Sen, A.: Oсновно образовање и људска безбедност, Људска безбедност 2 (ур. Дулић, Д.), Фонд за отворено друштво, Београд, 2006, стр. 54–55. 788 Међутим, и такве су установе у свету биле злоупотребљавање у политичке сврхе, за реализовање интереса ужих интересних група и политичке олигархије. 789 Види главу IV. Стратегије – Политика националне безбедности. 790 Попов, Р.: Универзитетски професор: какав треба да буде?, Универзитетски одбор Удружења универзитетских професора и научника Србије у Новом Саду, Нови Сад, 2004, стр. 169.

328

Саша Мијалковић: Национална безбедност

свом душом својом, свом мисли својом и свом снагом својом и љуби ближњег својега као себе самог) не представљају ништа друго до указивање на значај мирољубиве коегзистенције са сународницима и суседима, уз уважавање одређених „виших начела“ и главних хришћанских врлина (смерност, дарежљивост, морална чистота, човекољубље и милосрђе, уздрживост, кроткост – трпељивост, верност у вери и молитви). Десет божјих заповести (првенствено – не убиј, не кради, не сведочи лажно, не пожели ништа што је туђе) и смртни греси (гордост, среброљубље, разврат, завист, лакомство, пијанство, гнев, немарност према свом вечном спасењу) између осталог, представљају иденти­ фикацију најчешћих безбедносних проблема и извора (само)угрожавања у друштву, указивање на њихову штетност и позивање на општу акцију усмерену ка њиховом искорењивању. Ниједна од великих религија у основним доктринарним учењима не промовише зло, већ искључиво добро, на различите начине. Када би се сви хришћани доследно придржавали Христовог учења, муслимани Курана, јудеји Торе (Мојсијевог петокњижја) искоренила би се небезбедност која потиче од човека. С тим у вези, могло би се рећи да је религија један од првих облика орга­ни­зоване и институционализоване превенције безбедносних изазова и претњи. Положај, оснивање, организација и функција цркава и верских заједница у нашој земљи дефинисани су Уставом и посебним законом. Уставом Републике Србије (чл. 11 и 44) предвиђа се световност држава. Цркве и верске заједнице су одвојене од државе. Ниједна религија не може да се успостави као државна или обавезна. Уставни суд може да забрани верску заједницу ако њено деловање угрожава извесна људска права, јавну безбедност и јавни ред, или ако изазива и подстиче верску, националну или расну нетрпељивост. Верски субјекти у нашој земљи су традиционалне цркве и верске заједнице, конфесионалне заједнице и друге верске организације. Цркве и верске заједнице свој правни легитимитет црпе из Закона о црквама и верским заједницама791 и из уписа у Регистар цркава и верских заједница.792 Регистар води Канцеларија за сарадњу са црквама и верским заједницама, која се налази при министарству надлежном за правду.793 Према Закону о црквама и верским заједницама, традиционалне цркве су оне које у Србији имају вишевековни историјски континуитет и чији је правни субјективитет стечен на основу посебних закона, и то: Српска православна црква, Римокатоличка црква, Словачка евангеличка црква а. в., Реформатска хришћанска црква и Евангеличка хришћанска црква а. в. Традиционалне верске заједнице су оне које у Србији имају вишевековни историјски континуитет и чији је правни субјективитет стечен на основу посебних закона, и то: Исламска верска заједница, Јеврејска верска заједница (члан 10). Осим наведених, у Регистар цркава и верских заједница уписана је и Епархија Румунске православне цркве Дакија Феликс са седиштем у Дети (Румунија) и административним седиштем у Вршцу. 791 Службени гласник РС, број 36/2006. 792 Види: Регистар цркава и верских заједница, Канцеларија за сарадњу са црквама и верским заједницама Министарства правде, http://www.vere.gov.rs/Lat/Siteviewprn.asp?ID=4, доступно 28. фебруара 2015.; Правилник о садржини и начину вођења Регистра цркава и верских заједница, Службени гласник РС, број 64/2006. 793 Уредба о Канцеларији за сарадњу са црквама и верским заједницама, Влада Републике Србије, 05 број 110-4807/2012, Београд, 2. август 2012.

Национални систем безбедности Републике Србије

329

Конфесионалне заједнице су све оне цркве и верске организације чији је правни статус био регулисан пријавом у складу са Законом о правном положају верских заједница794 и Законом о правном положају верских заједница795 (члан 16). Тако је у Регистар цркава и верских заједница, на основу донетих решења о упису, уписано 17 конфесионалних заједница: Хришћанска адвентистичка црква, Евангеличка методистичка црква, Црква Исуса Христа светаца последњих дана, Еванђеоска црква у Србији, Црква Христова љубав, Христова духовна црква, Савез хришћанских баптистичких цркава у Србији, Хришћанска назаренска верска заједница, Црква Божја у Србији, Протестантска хришћанска заједница у Србији, Христова црква браће у Србији, Слободна црква Београд, Јеховини сведоци – Хришћанска верска заједница, Заветна црква Сион, Унија реформног покрета адвентиста седмог дана, Протестантска еванђеоска црква „Духовни центар“ и Христова јеванђеоска црква.796 Поред тога, могуће је основати и нове верске организације.

4.6. Грађани Нови облици угрожавања знатно отежавају рад државних снага и захтевају лично ангажовање грађана у унапређењу стања безбедности. Зато појединци, самостално или уз помоћ локалне заједнице, могу и морају да предузимају многе мере и активности ради побољшања сопствене безбедности и безбедности других. Да би прихватио исправно безбедносно понашање, појединац мора да буде свестан да његова реакција на одређену претњу не ствара само позитивне ефекте по његову, већ и по безбедност других. Затим, да његови поступци нису исправни само зато што се то од њега очекује, већ због тога што реагује у интересу друштва коме припада. И обрнуто: ако је друштво безбедније, а томе је свакако неко допринео, безбеднији је и он. Тиме је он и мотивисан да се тако понаша. Појединац мора увек да буде спреман да одговори на следећа питања: − Које вредности могу и морам сам да штитим? − Ко их може угрозити? − На који начин могу да буду угрожене? − Како могу да их заштитим? − Да ли су сва средства која ћу том приликом користити легална и легитимна? − Како могу да унапредим личну безбедност кроз сарадњу са полицијом, другим субјектима безбедности и грађанима? − Како могу да допринесем заштити вредности других лица, друштва и државе? Појединци морају да утичу једни на друге у успостављању и прихватању одређених вредности и у инкорпорирању безбедносне културе у општу културу. То се постиже комуникацијом и разменом знања и искустава из области заштите и унапређења физичке, имовинске, здравствене, економ­ске, еколошке и других видова безбедности. 794 Службени лист ФНРЈ, број 22/1953. 795 Службени гласник СРС, број 44/1977. 796 О хронологији уписа у Регистар, види: Кубурић, З.: Верске заједнице у Србији и верска дистанца, Центар за емпиријска истраживања религије, Нови Сад, 2010, стр. 144.

330

Саша Мијалковић: Национална безбедност

Грађани имају посебна права и дужност у одбрани земље, првенствено да извршавају војну, радну и материјалну обавезу, односно да учествују у цивилној заштити, у складу са законом, одлукама надлежних органа и плано­вима одбране, или да буду распоређени на друге дужности од значаја за одбрану.797 Војна обавеза је право и дужност грађана да се припремају и оспособља­вају за учешће у одбрани и заштити суверености, независности, територијалне целовитости и безбедности Републике Србије. Војном обвезнику који из верских, моралних или других оправданих разлога савести жели војну обавезу да замени цивилном службом, омогућава се служење у цивилној служби (тзв. цивилно служење војног рока због приговора савести). Регрути, жене и лица у резервном саставу која су извршила цивилну службу или одслужила војни рок без оружја, после обуставе обавезе служења војног рока, могу добровољно да служе војни рок са оружјем.798 Радна обавеза уводи се у ратном и ванредном стању у државним органима, органима аутономних покрајина, органима јединица локалне самоуправе, привредним друштвима, другим правним лицима, као и предузетницима. Састоји се у извршавању послова и задатака одбране, у складу с Планом одбране Републике Србије. Овој обавези подлежу сви грађани који су способни за рад, а имају између осамнаест и шездесет пет година (мушкарци), односно до шездесет година (жене), и нису распоређени на служби у Војсци Србије. Припадници органа унутрашњих послова радну обавезу извршавају у том органу. У случају проглашења ратног или ванредног стања, лица која су у радном односу дужна су да наставе обављање послова на свом радном месту, ако нису позвана на службу у Војсци Србије или ако нису распоређена на друге послове и задатке. Под одређеним условима, грађанин може да буде ослобођен радне обавезе. Материјална обавеза је право и дужност (власника ствари) грађана Републике Србије, привредних друштава, других правних лица и предузетника чије је седиште на територији Републике Србије, да покретне и непокретне ствари којима располажу а које су према ратном распореду одређене као ствари посебне намене за потребе одбране, Војске Србије и цивилне заштите уступе на привремено коришћење уз накнаду државним органима, Војсци Србије и цивилној заштити. Грађани учествују и у заштити и спасавању, испуњавању материјалне обавезе за потребе заштите и спасавања, обучавају се за личну, узајамну и колективну заштиту, спроводе прописане и наређене мере и извршавају задатке цивилне заштите. У том смислу, имају дужност да: прихвате распоред који им је одређен при распоређивању у органе и јединице цивилне заштите; се одазову позиву надлежног органа цивилне заштите; податке од значаја за заштиту и спасавање без одлагања доставе надлежном органу; дају податке потребне за вођење евиденција од значаја за заштиту и спасавање. У извршавању материјалне обавезе грађани дају на коришћење надлежном органу за ванредне ситуације непокретне ствари, возила, машине, опрему, материјално-техничка и друга материјална средства (вода, храна, медицинска опрема, лекови, одећа, обућа, грађевински и други материјал), кад то захтевају потребе заштите и спасавања.799 797 Види чл. 47–61 и 76 Закона о одбрани, као и Закон о војној, радној и материјалној обавези, Службени гласник РС, број 88/2009 и 95/2010, са каснијим изменама и допунама. 798 Цивилна служба је служба којом војни обвезник замењује служење војног рока са оружјем или без оружја, а која се извршава у државним органима, организацијама, установама, јединицама и правним лицима одређеним решењем министра одбране, као и служба у резервном саставу. Види: Закон о цивилној служби, Службени гласник РС, број 88/2009 са каснијим изменама и допунама. 799 Види чл. 21 и 24 Закона о ванредним ситуацијама.

Национални систем безбедности Републике Србије

331

Најзад, разна удружења грађана програме свог рада могу да заснивају на активностима у областима од значаја за одбрану и цивилну заштиту.

5. Стање националне безбедности Начелно, стање националне безбедности може да буде „редовно“, ванредно и ратно. „Редовно стање националне безбедности“ је жаргонски израз који се користи у структурама националног система безбедности. Њиме се обележава стање безбедности у којем обим и интензитет деструктивности појава угрожавања националне безбедности, односно угроженост појединаца, друштва и државе не одударају сувише од „просечне“ – свакодневно заступљене безбедносне проблематике, која генерално не доводи у питање опстанак, остварење и уживање референтних вредности. Мисли се подједнако на обим и на деструктивност појава угрожавања природног, људског и техничко-технолошког порекла, односно појава војне и невојне природе које настају унутар државе или долазе споља. Заправо, реч је о квантитативно-квалитативној резултанти (облика, обима и интензитета) појава угрожавања безбедности и њиховом утицају на вредности и интересе којима се пружа заштита. Уколико обим и степен угрожености вредности и интереса прева­зи­ла­зи „просечни ниво“, у зависности од природе и ефеката угрожавања безбедности, као мере безбедности могу да се прогласе ванредно или ратно стање: − ванредно стање је стање јавне опасности у којем је угрожен опстанак државе или грађана, а последица је војних или невојних изазова, ризика и претњи безбедности; − ратно стање је стање опасности у којем су оружаним деловањем споља угрожени сувереност, независност и територијална целовитост земље, односно мир у региону, што захтева мобилизацију снага и средстава за одбрану.800 Када јавна опасност угрожава опстанак државе или грађана, Народна скупштина проглашава ванредно стање. Одлука о ванредном стању важи најдуже деведесет дана. По истеку овог рока, Народна скупштина одлуку о ванредном стању може да продужи за још деведесет дана, већином од укупног броја народних посланика. За време ванредног стања, Народна скупштина се састаје без посебног позива и не може да буде распуштена. Проглашавајући ванредно стање, Народна скупштина може да пропише мере којима се одступа од Уставом зајемчених људских и мањинских права. Кад Народна скупштина није у могућности да се састане, одлуку о проглашењу ванредног стања доносе заједно председник Републике, председник Народне скупштине и председник Владе, под истим условима као и Народна скупштина. У истој ситуацији, мере којима се одступа од људских и мањинских права може да пропише Влада, уредбом, уз супотпис председника Републике. Мере одступања од људских и мањинских права које пропишу Народна скупштина или Влада важе најдуже деведесет дана, а по истеку овог рока могу да се обнове под истим условима.801 800 Члан 4, ст. 1, т. 6–7 Закона о одбрани. Због озбиљности и значаја ових мера безбедности, услови и поступак проглашења и престанка ванредног стања и ратног стања дефинисани су Уставом Републике Србије (чл. 200–202) и Законом о одбрани (чл. 10, 87–93). 801 Кад одлуку о ванредном стању није донела Народна скупштина, она је потврђује у року од 48 сати од доношења, односно чим буде у могућности да се састане. Ако је не потврди, одлука престаје да важи завршетком прве седнице Скупштине одржане по проглашењу ванредног стања. Кад мере којима се одступа од људских и мањинских права није прописала Народна скупштина, Влада је дужна да уредбу о тим мерама

332

Саша Мијалковић: Национална безбедност

Ратно стање проглашава Народна скупштина. Када није у могућности да се састане, одлуку о проглашењу ратног стања доносе заједно председник Републике, председник Народне скупштине и председник Владе. Проглашавајући ратно стање, Народна скупштина може да пропише мере којима се одступа од Уставом зајемчених људских и мањинских права. Када Народна скупштина не може да се састане, мере одступања од Уставом зајемчених људских и мањинских права заједно утврђују председник Републике, председник Народне скупштине и председник Владе. Све мере прописане у периоду ратног стања потврђује Народна скупштина када је у могућности да се састане. По проглашењу ванредног или ратног стања, дозвољена су одступања од људских и мањинских права која су зајемчена Уставом, и то само у обиму у којем је то неопходно. Мере одступања не смеју да доведу до разлика у раси, полу, језику, вероисповести, националној припадности или друштвеном пореклу. Одступања од људских и мањинских права престају да важе престанком ванредног или ратног стања.802

6. Мере безбедности Мере безбедности су скупови активности, радњи и поступака које предузимају субјекти националног система безбедности (самостално или сарадњи са другима) како би из стања свакодневног ангажовања организационих, кадровских, материјалних, техничких и функционалних капацитета прешли у стање веће спремности за извршавање безбедносних послова и задатака који се по сложености и озбиљности разликују од свакодневног – редовног ангажовања. Циљ мера безбедности јесте спречавање наступања појава које могу да угрозе националну безбедност, односно спремност да се што хитније и на прави начин одговори на настале последице угрожавања (заштита и спасавање становништва и добара, односно санација терена), уколико нису благовремено и успешно спречене. Осим проглашења ванредног или ратног стања, мерама безбедности сматра­ју се и мере приправности, мера мобилизације и мера заштите тајних података.803 Ради спречавања и отклањања опасности које угрожавају безбедност Републике Србије и њених грађана, председник Републике наређује мере приправности и мобилизацију. Влада наређује предузимање мера и радњи потребних за извршавање обавеза Републике Србије преузетим чланством у Уједињеним нацијама и потврђеним међународним уговорима у области одбране. Мисли се, пре свега, на заштиту дипломатско-конзуларног особља и представништава, односно омогућавање странцима да безбедно напусте земљу. поднесе на потврду Народној скупштини у року од 48 сати од доношења, односно чим Скупштина буде у могућности да се састане. У супротном, мере одступања престају да важе 24 сата од почетка прве седнице Скупштине одржане по проглашењу ванредног стања. 802 Мере одступања ни у ком случају нису дозвољене у погледу: права на достојанство и слободан развој личности, права на живот, неповре­дивост физичког и психичког интегритета, забране ропства, положаја сличног ропству и принудног рада, поступања с лицима лишеним слободе, права на правично суђење, правне сигурности у казненом праву, права на правну личност, права на држављанство, слободе мисли, савести и вероисповести, приговора савести, слободе изражавања националне припадности, забране изазивања расне, националне и верске мржње, права на закључење брака и равноправност супружника, слободе одлучивања о рађању, права детета и забране насилне асимилације. 803 Види чл. 94–102 Закона о одбрани.

Национални систем безбедности Републике Србије

333

У случају напада на земљу, сви грађани у земљи и иностранству, команде, јединице и установе Војске Србије и представници државних органа и правних лица дужни су да одмах по сазнању, не чекајући позив или наређење, поступе по свом утврђеном распореду и обавезама које су утврђене Планом одбране Републике Србије. На територији на којој је проглашено ванредно стање, сви субјекти одбране дужни су да за време ванредног стања предузимају мере из оквира својих надлежности, у складу с наредбама и другим актима председника Републике, Владе и других надлежних органа. Мобилизацијом субјекти система одбране из мирнодопске органи­зације и стања прелазе на ратну организацију и услове рада као одговор на изазове, ризике и претње безбедности земље. По обиму, мобилизација може да буде општа или делимична, а саопштава се јавним оглашавањем или појединачним позивом. Општа мобилизација обухвата све субјекте система одбране којима су обавезе у одбрани прописане и чија се ратна организација, као и материјална средства потребна за одбрану земље, разликују од мирнодопских. Делимична мобилизација обухвата потребан део субјеката одбране чија се ратна организација разликује од мирнодопске, као и материјална средства потребна за адекватан одговор на безбедносне изазове, ризике и претње. Мобилизација се спроводи по Плану одбране Републике Србије.804 Аналогно војној мобилизацији, постоје и општа и делимична мобилизација цивилне заштите којима се прелази на организацију и стање оперативне готовости свих или појединих штабова и јединица за извршење мера и задатака заштите и спасавања.805 Најзад, мере заштите тајних података подразумевају примену посебних процедура и стандарда у заштити тајних података који су од виталног значаја за безбедност Републике Србије и њених грађана.806

6.1. Безбедност тајних података Традиционално, национални модел означавања тајних података од значаја за безбедност државе и друштва, обухвата: − службену тајну (интерно, поверљиво и строго поверљиво); − војну тајну (интерно, поверљиво и строго поверљиво) и − државну тајну (тајна највишег степена поверљивости). Реч је о подацима и документима који су законом, другим прописом или одлуком надлежног органа донесеном на основу закона проглашени тајном, а њиховим одавањем проузрокују се или би могле да се проузрокују штетне последице. Ове кате804 Делимична мобилизација субјеката система одбране и материјалних средстава за потребе одбране земље може да се нареди ради провере спремности за извршење мобилизације, у оквиру планираних вежби и контроле организовања припрема за одбрану. За грађане, државне органе, привредна друштва, друга правна лица и предузетнике, као и за материјална средства делимичну мобилизацију наређује председник Владе, а за команде, јединице, установе и војне обвезнике Војске Србије – старешине на командним дужностима у Војсци Србије које овласти председник Републике. Спровођење мобилизације уређује се посебним прописом Владе. 805 Види чл. 124–127 Закона о ванредним ситуацијама. 806 Због њиховог нарочитог значаја за националну безбедност, биће им посвећена посебна пажња.

334

Саша Мијалковић: Национална безбедност

горије тајних података су и кривичноправно заштићене.807 Новина у нашем систему безбедности је и јединствен систем одређивања и заштите тајних података који су од интереса за националну и јавну безбедност, одбрану, унутрашње и спољне послове Републике Србије.808 Податак од интереса за Републику Србију је сваки податак или документ којим располаже орган јавне власти, који се односи на територијални интегритет и сувереност, заштиту уставног поретка, људских и мањинских права и слобода, националну и јавну безбедност, одбрану, унутрашње послове и спољне послове. Тајни податак је податак од интереса за Републику Србију који је законом, другим прописом или одлуком надлежног органа донесеном у складу са законом, одређен и означен одређеним степеном тајности. Страни тајни податак је податак који Републици Србији повери страна држава или међународна организација уз обавезу да га чува као тајни, као и тајни податак који настане у сарадњи Републике Србије са другим државама, међународним организацијама и другим међународним субјектима, у складу са закљученим међународним споразумом који је са наведеним субјектима закључила Република Србија.809 Тајни подаци могу да се користе само у сврху због које су прикупљени, у складу са законом. Лице које користи тајни податак, или лице које се упознало са његовом садржином, дужно је да тај податак чува без обзира на начин сазнања. Ова обавеза остаје и после престанка функције или радног односа, односно престанка обављања дужности или чланства у органу јавне власти или одговарајућем телу. Као тајни податак може да се одреди податак од интереса за Републику Србију чијим би откривањем неовлашћеном лицу настала штета, ако је потреба заштите ин807 Кривичним закоником Републике Србије инкриминисана су кривична дела: Одавање државне тајне (чл. 316), где се одаје државна тајна, а штетне последице односе на безбедност, одбрану или на политичке, војне или економске интересе Србије; Одавање службене тајне (чл. 369), где се одаје службена тајна, а штетне последице односе на службу и Одавање војне тајне (чл. 415), где се одаје војна тајна, а штетне последице односе на Војску Србије, одбрану или безбедност земље. Најзад, кривичним делом Шпијунажа (чл. 315), санкционише се одавање тајних војних, економских или службених података, а штетне последице односе на безбедност, одбрану или на политичке, војне или економске интересе земље. 808 Поред организације и функције овог подсистема националне безбедности, Законом о тајности података уређена је и заштита страних тајних података, приступ тајним подацима и престанак њихове тајности, надлежност органа и надзор спровођења поступака у вези са заштитом тајних података, као и одговорност за неизвршавање законских обавеза и друга питања од значаја за заштиту тајности података. Службени гласник РС, број 104/2009. Види чл. 1–2, 8–21, 30–33, 37–47, 84–86. 809 Документ је сваки носач податка (папир, магнетни или оптички медиј, дискета, УСБ меморија, смарт картица, компакт диск, микрофилм, видео и аудио запис и др.), на коме је записан или меморисан тајни податак. Орган јавне власти је државни орган, орган територијалне аутономије, орган јединице локалне самоуправе, организација којој је поверено вршење јавних овлашћења, као и правно лице које оснива државни орган или се финансира у целини, односно у претежном делу из буџета, а који поступа са тајним подацима, односно који их ствара, прибавља, чува, користи, размењује или на други начин обрађује. Штета је нарушавање интереса Републике Србије које је настало као последица неовлашћеног приступа, откривања, уништавања и злоупотребе тајних података или као последица друге радње обраде тајних података и страних тајних података. Руковалац тајним податком су физичко лице или орган јавне власти који предузимају мере заштите тајних података у складу са законом. Корисник тајног податка је држављанин Републике Србије или правно лице са седиштем у Републици Србији, коме је издат сертификат од стране надлежног органа, односно страно физичко или правно лице коме је на основу закљученог међународног споразума издата безбедносна дозвола за приступ тајним подацима, као и функционер органа јавне власти који на основу закона има право приступа и коришћења тајних података без издавања сертификата. Безбедносни ризик је стварна могућност нарушавања безбедности тајних података. Мере заштите су опште и посебне мере које се предузимају ради спречавања настанка штете, oдносно мере које се односе на остваривање административне, информатичко-телекомуникационе, персоналне и физичке безбедности тајних података и страних тајних података.

Национални систем безбедности Републике Србије

335

тереса Републике Србије претежнија од интереса за слободан приступ информацијама од јавног значаја. Реч је о подацима који се односе на: нацио­налну безбедност, јавну безбедност, односно на одбрамбене, спољнополитичке, безбедносне и обавештајне послове органа јавне власти; односе Републике Србије са другим државама, међународним организацијама и другим међународним субјектима; системе, уређаје, пројекте, планове и структуре који су у вези са претходне две групе података; научне, истраживачке, технолошке, економске и финансијске послове који су такође у вези са прве две групе података. Тајност податка, под условима и на начин утврђен законом, одређује овлашћено лице: председник Народне скупштине; председник Републике; председник Владе; руководилац органа јавне власти; изабрани, постављени или именовани функционер органа јавне власти који је за одређивање тајних података овлашћен законом, односно прописом донесеним на основу закона, или га је за то писмено овластио руководилац органа јавне власти; лице запослено у органу јавне власти које је за то писмено овластио руководилац тог органа. Документ који садржи тајне податке означава се: ознаком степена тајности; начином престанка тајности; подацима о овлашћеном лицу и подацима о органу јавне власти. У зависности од процене потенцијалне штете по интересе Републике Србије, одређује се степен тајности податка, и то: − државна тајна, који се одређује ради спречавања настанка неотклоњиве тешке штете по интересе Републике Србије; − строго поверљиво, који се одређује ради спречавања настанка тешке штете по интересе Републике Србије; − поверљиво, који се одређује ради спречавања настанка штете по интересе Републике Србије; − интерно, који се одређује ради спречавања настанка штете за обављање задатака и послова органа јавне власти који их је одредио.810 Тајност података престаје: датумом који је утврђен у документу у коме је садржан тајни податак; наступањем одређеног догађаја који је утврђен у доку­менту у коме је садржан тајни податак; истеком законом одређеног рока (државна тајна – 30 година; строго поверљиво – 15 година; поверљиво – пет година и интер­но – две године); опозивом тајности и ако је податак учињен доступним јавности. Ако после истека рока постоје разлози да се податак и даље чува као тајни, овлашћено лице може једном да продужи рок за престанак тајности, најдуже за период утврђен за поједине степене тајности. С друге стране, у поступку опозива тајности, податак престаје да буде тајни пре истека рока ако наступе чињенице и околности услед којих податак престаје да буде од интереса за Републику Србију. Због тога се периодично процењује тајност података.

810 Ближе критеријуме за одређивање степена тајности одређује Влада, уз претходно прибављено мишљење Савета за националну безбедност (државна тајна и строго поверљиво), односно на предлог надлежног министра или руководиоца органа јавне власти (поверљиво и интерно). Аналогно наведеној градацији, ознаке степена тајности страних података, односно ознаке степена тајности на енглеском језику су: top secret, secret, confidential и restricted. Податку може да се промени степен тајности.

336

Саша Мијалковић: Национална безбедност

Орган јавне власти, у складу са законом, успоставља систем поступака и мера заштите тајних података према степену тајности, природи документа у коме је садржан тајни податак и према процени претње за безбедност тајног податка. Опште мере заштите тајних података обухватају: одређивање степена тајности; процену претње за безбедност тајног податка; одређивање начина коришћења и поступања са тајним податком; одређивање одговорног лица за чување, коришћење, размену и друге радње обраде тајног податка; одређивање руковаоца тајним подацима, укључујући и његову безбедносну проверу у зависности од степена тајности податка; одређивање посебних зона, зграда и просторија намењених заштити тајних података и страних тајних података; надзор поступања са тајним податком; мере физичко-техничке заштите тајног податка, укључујући и уградњу и постављање техничких средстава заштите, утврђивање безбедносне зоне и заштиту ван безбедносне зоне; мере заштите информационо-телекомуникационих система; мере криптозаштите; заштитни режим радних и формацијских места, у оквиру акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места; утврђивање посебних програма образовања и обуке за потребе обављања послова заштите тајних података и страних тајних података и друге опште мере одређене законом. Посебне мере заштите тајних података уређују се актом Владе, с циљем ефикасне примене општих мера заштите тајних података. Могу да се ближе уреде и актом надлежног министра, односно руководиоца посебне организације, у складу са поменутим актом Владе. Тајни подаци се чувају тако да је приступ тим подацима дозвољен само овлашћеним корисницима. То, без издавања сертификата, на основу функције и с циљем обављања послова из њихове надлежности, имају председник Народне скупштине, председник Републике и председник Владе. За остале категорије корисника, спроводе се посебне процедуре за: приступ тајним подацима без безбедносне провере и уз посебна овлашћења и дужности; приступ тајним подацима члановима надлежног одбора Народне скупштине; приступ тајним подацима означеним степеном тајности „интерно“; приступ страним тајним подацима; приступ тајним подацима физичких и правних лица; издавање сертификата за приступ тајним подацима; достављање тајних података уз обавезу чувања тајности; достављање тајних података на основу уговорног односа. О тајним подацима воде се евиденције. За унутрашњу контролу над спровођењем Закона о тајности података одговоран је руководилац органа јавне власти, односно Канцеларија Савета за националну безбедност и заштиту тајних података.

7. Реформа националног система безбедности Републике Србије Реформа националног система безбедности Републике Србије започела је с распадом Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Међутим, те реформе нису биле радикалне, као оне после „петооктобарске смене власти“ 2000. године. Тада је, практично, почела транзиција из традиционалног у савремени национални систем

Национални систем безбедности Републике Србије

337

безбедности Републике Србије, јер су то захтевале савремене потребе националне безбедности. Реформа сектора безбедности је у току и вероватно ће још дуго трајати.811 Истовремено, родила се амбиција за чланством у Европској унији. У том смислу, Република Србија је морала да хармонизује национално законодавство са правом Европске уније. У том контексту, Србија је морала и да свој национални систем безбедности реформише сагласно новом законодавству. Дакле, Република Србија је имала двоструки циљ: унапређење националне безбедности и јачање позиције кандидата за пријем у разне облике међународних интеграција. На свом „новом путу“, Република Србија је потписала и ратификовала бројне међународне документе. То је за последицу имало доношење серије закона и стратегија које имају везе са реформом сектора безбедности. Међу њима, свакако, треба издвојити следеће: Конвенција Уједињених нација против транснационалног организованог криминала; Конвенција Уједињених нација против корупције812; Кривичноправна конвенција Савета Европе о корупцији813; Грађанскоправна конвенција Савета Европе о корупцији814; Конвенција о полицијској сарадњи у југоисточној Европи815; Конвенција Савета Европе о високотехнолошком криминалу816; Конвенција Савета Европе о прању, тражењу, заплени и одузимању прихода стечених криминалом и о финансирању тероризма817; Конвенција Савета Европе о борби против трговине људима818; Међународна конвенција о сузбијању финансирања тероризма819; Конвенција Савета Европе о спречавању тероризма820 итд. На путу реформе сектора безбедности, Република Србија је, између осталог: − развијала национално право у области безбедности (потписала и ратификовала наведене и друге међународне конвенције из области безбедности, одбране, заштите и спасавања у ванредним ситуацијама, усвојила одређене материјалне и процесне законе и донела пратеће подзаконске прописе, те усвојила стотинак стратегија за решавање извесних проблема националне безбедности, међу којима се издваја Стратегија националне безбедности Републике Србије); − започела реформу Министарства унутрашњих послова (демилитаризација полиције, јачање транспарентности и механизама унутрашње и спољне контроле, јачање родне равноправности, реорганизација – нови организациони поредак и нови сектори (међу њима и Сектор за ванредне ситуације), реорганизација специјалних јединица, нови Закон о полицији, учествовање у међународним мировним и хуманитарним мисијама, нова систематизација радних места, послова и задатака итд.); − извршила реформу безбедносно-обавештајног система (издвајање Ресора државне безбедности из Министарства унутрашњих послова у централну-аутономну обавештајно-безбедносну службу, укидање Јединице за специјалне операције Ресора државне 811 Према: Мијалковић, С., Бајагић, М., Вучковић, Г.: Исто, стр. 189–191. 812 Службени лист СЦГ – Међународни уговори, 12/2005. 813 Службени лист СРЈ – Међународни уговори, 2/2002 и Службени лист СЦГ – Међународни уговори, 18/2005. 814 Службени гласник РС – Међународни уговори, 102/2007. 815 Службени гласник РС – Међународни уговори, 70/2007. 816 Службени гласник РС – Међународни уговори, 19/2009. 817 Службени гласник РС – Међународни уговори, 19/2009. 818 Службени гласник РС – Међународни уговори, 19/2009. 819 Службени лист СРЈ – Међународни уговори, 7/2002. 820 Службени гласник РС – Међународни уговори, 19/2009.

338

Саша Мијалковић: Национална безбедност

безбедности, доношење Закона о основама безбедносно-обавештајног система Републике Србије, доношење Закона о Војнообавештајној и Војнобезбедносној агенцији, доношење Закона о тајности података, формирање Савета за националну безбедност, Бироа за координацију рада служби безбедности и Канцеларије савета за националну безбедност и заштиту тајних података итд.); − започела реформу оружаних снага (усвојени нови закони о одбрани, о Војсци Србије, о међународној војној сарадњи и учествовању оружаних снага у међународним војним мисијама, јачање родне равноправности, јачање механизама унутрашње и спољне контроле, модернизација и професионализација Војске Србије итд.); − извршила извесне промене у правосудном систему (реорганизација правосудних органа, нови критеријуми за избор тужилаца и судија); − формирала нове безбедносне субјекте (Савет за националну безбедност, Биро за координацију рада служби безбедности, Канцеларија Савета за националну безбедност и заштиту тајних података, специјални органи за сузбијање кривична дела организованог криминала, службе за супротстављање високотехнолошком криминалу и тероризму, Преговарачки тим Министарства унутрашњих послова, Сектор за ванредне ситуације Министарства унутрашњих послова, Управа за спречавање прања новца Министарства финансија Републике Србије итд.; − формирала међуресорске подсистеме националног система безбедности које је подржала извесним законским прописима (систем за сузбијање организованог криминала, систем за сузбијање високотехнолошког криминала, систем за сузбијање ратних злочина, систем интегрисаног управљања државном границом и сл.); − унапредила међународну сарадњу у безбедности (учлањење у програм Партнерство за мир, учествовање полицијских и војних јединица у међународним мировним и хуманитарним мисијама, потписивање више међународних уговора о сарадњи у сферама одбране, унутрашњих послова и размене и чувања тајних података од значаја за безбедност, унапређење међународне криминалистичке сарадње, развој механизама полицијске дипломатије и сл.); − развила нову концепцију националне безбедности (Стратегија националне безбедности Републике Србије) и, најзад, − започела реформу недржавног сектора безбедности (првенствено доношењем Закона о детективској делатности и Закона о приватном обезбеђењу) итд. Приказани домети реформе националног система безбедности нису и коначни циљеви којима Република Србија тежи. Сигурно је да ће реформе, пре свега, зависити од: актуелних и очекиваних безбедносних потреба, међународне политике и међународних интеграција Србије и безбедносне културе (политичких) одлучилаца о реформама сектора безбедности родних интеграција Србије и безбедносне културе (политичких) одлучилаца о реформама сектора безбедности.

РЕПУБЛИКА СРБИЈА

СТРАТЕГИЈА НАЦИОНАЛНЕ БЕЗБЕДНОСТИ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ821

Београд, 2009. године 821 Стратегија националне безбедности Републике Србије, Одлука о усвајању Стратегије националне безбедности Републике Србије, Службени гласник РС, број 88/2009.

УВОД Стратегија националне безбедности Републике Србије (у даљем тексту: Стратегија националне безбедности) представља најважнији стратешки документ којим се утврђују основе политике безбедности у заштити националних интереса Републике Србије. Полазиште Стратегије националне безбедности чине суверенитет и територијални интегритет Републике Србије, економски просперитет, социјална стабилност, развој демократије и владавина права, поштовање људских и мањинских права, европска спољнoполитичка оријентација и унапређење сарадње са најутицајнијим субјектима међународне заједнице и државама у региону. Стратегија националне безбедности потврђује приврженост Републике Србије општим демократским вредностима, међународном праву и поштовању сопствене државотворне традиције. Опредељења исказана у Стратегији националне безбедности изражавају спремност Републике Србије да у оквиру Организације уједињених нација, европских и других међународних организација и регионалних структура, доприноси изградњи и унапређењу сопствене, регионалне и глобалне безбедности. Стратегија националне безбедности даје анализу окружења Републике Србије, идентификује изазове, ризике и претње безбедности, утврђује националне интересе, одређује циљеве, основна начела и елементе политике националне безбедности и дефинише структуру, начела функционисања и одговорности у оквиру система безбедности. Стратегија националне безбедности представља основ за израду стратегијских докумената у свим областима друштвеног живота и функционисања државних органа и институција, ради очувања и заштите безбедности грађана, друштва и државе. Стратегија националне безбедности је јавни документ којим се домаћој и међународној јавности представљају основна стратешка опредељења Републике Србије у области безбедности.

342

Саша Мијалковић: Национална безбедност

I БЕЗБЕДНОСНО ОКРУЖЕЊЕ 1. Глобално окружење Последњу деценију прошлог и почетак овог века обележилa су новa безбедносна кретања у свету. Безбедност је из претежно војне сфере проширена и на друге области, првенствено економску, енергетску, соције­талну и еколошку безбедност, укључујући безбедност појединца и друштва у целини. Престанак блоковске конфронтације, ширење демократије, стварање мултиполарног света, интеграциони процеси у области безбедности и све интензивнија економска и културна сарадња и међузависност смањују ризике сукобљавања између држава, као и могућност избијања криза и конфликата. Након окончања Хладног рата, ризик од војног сукоба глобалних размера је знатно умањен. Свет је, међутим, и даље суочен са бројним традиционалним и новим изазовима, ризицима и претњама безбедности. Околности које доприносе све већем броју безбедносних ризика на глобалном нивоу су, пре свега, велике разлике у степену економског и културног развоја, чија су последица сиромаштво и социјална угроженост дела становништва, што условљава настанак негативних демографских и психо-социјалних појава. Регионални и локални сукоби, етнички и верски екстремизам, тероризам, организовани криминал, пролиферација оружја за масовно уништење и илегалне миграције, климатске промене и све израженији дефицит енергетских ресурса угрожавају стабилност појединих земаља и читавих региона, а такође и глобалну безбедност. Суштинска одлика тих изазова, ризика и претњи јесте да они све више постају непредвидиви, асиметрични и да имају транснационални карактер. У условима глобализоване економије, макроекономске последице значајнијих поремећаја у функционисању финансијских тржишта у свету одражавају се и на стање глобалне безбедности. Последице светске економске кризе могу да доведу до преовладавања усконационалних интереса у систему међународних економских односа и одлагања решавања приоритета глобалне безбедности, да актуелизују опасност од социјалних немира и допринесу урушавању унутрашње стабилности у појединим државама и интензивирања улагања у војноиндустријски комплекс и наставка трке у наоружању. Свет се суочава са изазовима које намеће грубо кршење Повеље УН и општеприхваћених норми међународног права, а посебно мешањe у унутрашње ствари суверених држава, као и концепција и пракса превентивног напада и војног интервенционизма. Покушаји давања легитимитета стварању нових државних творевина на територијама суверених држава, чланица ОУН, нарушавају постојећи међународноправни поредак и знатно угрожавају опште стање безбедности у свету. Политички, економски, културни и војнобезбедносни односи у свету све више се одвијају у глобалном мулти-

Прилог: Стратегија националне безбедности Републике Србије

343

поларном и мултилатералном окружењу у којем се све наглашеније испољава сложена међузависност држава. Транснационални и асиметрични карактер савремених изазова, ризика и претњи безбедности утицали су на то да је безбедност недељива, при чему је све очигледније да ниједна земља није у стању да самостално решава све сложеније проблеме очувања и јачања националне безбедности. Због тога се безбедност у савременим условима све више сагледава глобално, а национална безбедност је све значајније повезана са стањем безбедности у ближем и даљем окружењу. Одговор на транснационално профилисане асиметричне претње налази се у интеграцији националних система безбедности, јачању мултилатералних форума безбедности и колективног система међународне безбедности, као кључних чинилаца у обезбеђењу мира, стабилности и демо­кратског развоја држава савременог света. У таквим околностима јача потреба за кооперативним приступом у очувању и унапређењу безбедности заснованим на сарадњи и удруживању безбедносних капацитета националних држава. Напредак постигнут у спровођењу Заједничке спољне и безбедносне политике ЕУ и укључивање европских одбрамбених снага у решавање безбедносних проблема указују на све значајнију улогу ЕУ у хармонизацији односа и интереса европских држава и преузимању дела заједничке одговорности у креирању европске и глобалне безбедности.

2. Регионално окружење Државе у региону југоисточне Европе прихватају и унапређују вредности демократије, економске и друштвене стабилности и безбедности. У складу са тим опредељењима, оне се залажу за дијалог, што умањује могућност избијања сукоба и позитивно утиче на безбедносно окружење. Унапређење регионалне безбедности се у све већој мери заснива на сарадњи и заједничким и усаглашеним активностима у области безбедности, политике и економије и другим областима које су усмерене на очување стабилности и предупређивање криза у овом региону. Наслеђени проблеми из прошлости, историјске противречности, као и последице сукобљавања народа и држава на простору југоисточне Европе, а посебно на простору Балкана, у новијој историји и данас утичу на стање безбедности у региону. Геостратегијски положај југоисточне Европе, преко које пролазе енергетски и комуникацијски правци повезујући развијене државе Европе са регионима Кавказа, Каспијског басена, Блиског истока и Средоземља, значајно и непосредно утиче и на стање безбедности држава европског континента. Сукобљавање интереса држава у коришћењу транзитних праваца и располагању ресурсима може да доведе до настанка регионалних криза и угрожавања безбедности и стабилности држава југоисточне Европе. Ризици од избијања ратова и других оружаних сукоба на простору југоисточне Европе, иако су смањени, нису елиминисани. Покушај ревизије одредаба Дејтонског споразума, који би био у супротности са интересима било ког конститутивног народа, дестабилизовао би безбедносну ситуацију у Босни и Херцеговини, а тиме и у региону.

344

Саша Мијалковић: Национална безбедност

Сепаратистичке тежње у региону су реална претња његовој безбедности. По својој тежини и комплексности, као и негативним импли­кацијама на унутрашњу стабилност држава у региону и њихово безбедно­сно стање, посебно се издваја проблем покушаја отцепљења дела територије Републике Србије путем једностраног проглашења независности Косова од стране привремених институција Аутономне Покрајине Косово и Метохија. Признавање тзв. Републике Косово од стране појединих држава у непосредном окружењу Републике Србије, као и одређеног броја држава у свету, неповољно се одражава на јачање мера поверења и сарадње и успорава процес стабилизације на овим просторима. Тероризам и експанзија организованог криминала, корупција, недозвољена трговина наркотицима и оружјем, као и трговина људима, који су најизраженији на Косову и Метохији, значајно оптерећују стање безбедности у Југоисточној Европи. Неадекватно решавање повратка избеглих, прогнаних и интерно расељених лица на простору бивше СФРЈ и њихов незадовољавајући социјални статус чине безбедносну ситуацију у региону још сложенијом. Стање безбедности у региону карактеришу изражен национални, верски и политички екстремизам и уништавање културног наслеђа, што, поред постојећих економских и социјалних проблема и недовољно изграђених државних институција, отежава процес брже и успешније демократске транзиције држава у региону. Односе држава у региону такође оптерећују повратак избеглица и враћање њихове имовине и проблеми граница, као и одређени проблеми који произилазе из неодговарајуће интегрисаности појединих мањинских заједница и група у шире друштвено окружење. Због тога је интеграција овог региона у европске и друге међународне безбедносне структуре отежана, што увећава опасност од обнављања криза и оружаних сукоба. У таквим условима континуитет међународне подршке и војно и безбедносно присуство са мандатом УН у региону може допринети стабилизацији стања и спречити настајање конфликата и њихово прерастање у сукоб ширих размера. Због сложеног карактера безбедности у региону, државе југоисточне Европе су све више упућене на то да заједничким напорима сузбијају негативне процесе који угрожавају њихову безбедност. Изградњом заједничких механизама за превенцију ризика и претњи и за управљање кризним ситуацијама остварују се претпоставке за бржу демократску транзицију држава региона, чиме се стварају услови за приближавање и прикључење свих држава тог региона Европској унији.

3. Безбедност Републике Србије Демократски процеси и европска спољнополитичка оријентација Републике Србије јачају њену међународну позицију и позитивно утичу на креирање и унапређење политике сарадње и јачања мера поверења у региону. На тој основи утврђена безбедносна политика Републике Србије чини је значајним чиниоцем регионалне безбедносне сарадње и поузданим партнером у међународним односима. Република Србија је још увек суочена са значајним изазовима, ризицима и претњама који угрожавају њену безбедност. Основна претња безбедности јесте покушај отце-

Прилог: Стратегија националне безбедности Републике Србије

345

пљења територије Аутономне Покрајине Косово и Метохија. Безбедносна ситуација на Косову и Метохији је оптерећена етнички мотивисаним актима насиља који доприносе стварању несигурности и страха код припадника српског народа и мањинских етничких заједница. Спора изградња демократских институција и демократске полити­ чке културе и односа на Косову и Метохији, непоштовање основних људских права, ускраћивање слободе кретања, експанзија организованог криминала, узурпација и уништавања приватне имовине и културно-историјског наслеђа и отежан процес повратка прогнаних и интерно расељених лица, као и остали безбедносни проблеми који имају регионалне размере претварају овај простор у главни извор нестабилности у Републици Србији. Противправно проглашена независност Косова и неуспех међународног цивилног и војног присуства у Аутономној Покрајини Косово и Метохија у успостављању мултиетничког, мултирелигијског и мулти­културног грађанског друштва доприноси даљем јачању чинилаца који испољавају негативан утицај на безбедност Републике Србије и представљаће извор њене дуготрајне нестабилности. На укупно безбедносно стање у Републици Србији у знатној мери утичу последице вишегодишњег грађанског рата вођеног на просторима некадашње Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, међународне изолације Савезне Републике Југославије и НАТО бомбардовања, као и изражени проблеми транзиције. Република Србија је, као и остале државе региона, суочена са тероризмом, разним облицима организованог криминала, корупцијом, нелегалном трговином наркотицима, деструктивним деловањем појединих верских секти, трговином људима и финансијским и високотехнолошким криминалом.

346

Саша Мијалковић: Национална безбедност

II ИЗАЗОВИ, РИЗИЦИ И ПРЕТЊЕ БЕЗБЕДНОСТИ Република Србија је опредељена да на основама развоја демократских процеса, европске спољнополитичке оријентације и политике сарадње и јачања мера поверења у региону изграђује сопствену безбедност што је чини је значајним чиниоцем регионалне безбедносне сарадње и поузданим партнером у међународним односима. Без обзира на позитивне резултате у јачању безбедносног положаја Републике Србије и даље постоје значајни изазови, ризици и претње њеној безбедности. Последице вишегодишњег грађанског рата вођеног на просторима некадашње Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, међународне изолације Савезне Републике Југославије и НАТО бомбардовања, изражени проблеми транзиције, као и кључни проблеми глобалне и регионалне безбедности, у знатној мери се рефлектују на безбедност Републике Србије и могу угрозити њену стабилност и мир. Изазови, ризици и претње безбедности Републике Србије имају комплексан карактер, па се са сличним садржајем, обимом и интензитетом могу испољити на глобалном, регионалном и националном нивоу. Полазни критеријум у разматрању и навођењу изазова ризика и претњи јесте тежина последица по безбедност Републике Србије које би могле да настану у случају њиховог испољавања. Опасност од оружане агресије на Републику Србију значајно је смањена, али није у потпуности искључена, а може да настане као последица оружаних сукоба глобалног или регионалног карактера проузрокованих супротстављеним интересима великих сила или држава у региону. Сепаратистичке тежње појединих националистичких и верских екстремистичких група представљају извор сталног безбедносног ризика и директну претњу територијалној целовитости Републике Србије. Сепарати­сти­чка настојања дела албанске националне мањине на Косову и Метохији, која су кулминирала противправним једностраним проглашењем незави­сности Косова, директна су претња територијалној целовитости Републике Србије и један од најозбиљнијих безбедносних изазова у региону. Таква настојања могу подстаћи ширење сепаратистичких идеја и тако постати фактор дестаби­лизације у другим деловима Републике Србије и ширем региону. Противправно једнострано проглашена независност Косова представља највећу претњу безбедности Републике Србије. Наметање једностраног решења супротно Повељи УН и међународном праву доприноси да тај простор постане дуготрајни фактор нестабилности у региону. Поштовање људских и мањинских права и спровођење демократских стандарда, нарочито у погледу безбедности и заштите српског и другог неалбанског становништва, одрживог повратка прогнаних и интерно расељених лица и децентрализације Косова и Метохије, не остварује се у складу са прокламованим циљевима међународне заједнице. Неповољан развој стања безбедности и примена „Свеобухватног предлога за решење статуса Косова“ (Ахтисаријев план), који није

Прилог: Стратегија националне безбедности Републике Србије

347

прихваћен у Савету безбедности Уједињених нација, може да изазове ескалацију насиља на Косову и Метохији и постане извор ризика и претњи безбедности Републике Србије и дестабилизације региона. Томе доприноси и формирање паравојних, тзв. Косовских безбедносних снага које представљају озбиљну претњу постојећем режиму регионалне контроле наоружања и угрожавају равнотежу у региону. Безбедност Републике Србије може да буде угрожена и оружаном побуном, као специфичним обликом оружаног сукоба мотивисаног неуставном и насилном тежњом за променом граница. Такође, спорови уз употребу оружја могу настати и као последица ескалације тероризма и граничних, територијалних и других спорова. Тероризам је један од највећих ризика и претњи за глобалну, регионалну и националну безбедност. Савремени тероризам је глобалан по свом обиму, а повезан је и са насилним верским екстремизмом. У условима глобалног тероризма, Република Србија може бити мета терористичког деловања, како непосредно тако и коришћењем њене територије за припрему и извођење терористичких акција у другим земљама. Са становишта безбедносних ризика и претњи са којима се суочава Република Србија, посебно је значајна веза тероризма са свим облицима организованог, транснационалног и прекограничног криминала. Пролиферација оружја за масовно уништење представља потенцијално највећу претњу глобалној и европској безбедности, а самим тим и реалну претњу безбедности Републике Србије. Опасност да оружје за масовно уништење дође у посед структура над којима држава нема контролу, посебно терористичких група и појединаца, представља посебну претњу безбедности. Национални и верски екстремизам, који има корене у сукобима на етничкој и верској основи у ближој и даљој прошлости, представља фактор ризика и значајну претњу безбедности. Спорост у демократизацији економских и политичких процеса може знатно допринети порасту међуетничких тензија и њиховом потенцијалном прерастању у сукобе. Обавештајна делатност коју стране обавештајне организације спроводе кроз незаконито и прикривено деловање, представља реалну претњу безбедности Републике Србије. Остварује се кроз слабљење њених политичких, економских и безбедносних капацитета и кроз утицај на смер и динамику друштвених процеса, супротно националним интересима. Комбинација традиционалних обавештајних метода са средствима софистицираних могућности отежава откривање њиховог деловања. Организовани криминал на простору Републике Србије, а посебно на Косову и Метохији, испољава се нарочито у областима недозвољене трговине наркотицима, трговине људима и илегалних миграција, као и у економско-финансијској сфери, пролиферацији конвенционалног оружја и могућности пролиферације оружја за масовно уништење. По свом карактеру, организовани криминал представља озбиљну претњу безбедности и укупном развоју државе и друштва. Корупција угрожава темељне вредности друштва и доводи до опадања поверења у институције државе, отежавања спровођења суштинских реформи, успоравања процеса транзиције, економског развоја, прилива страних инвестиција и интеграционих процеса и до дестабилизације прилика у земљи и региону.

348

Саша Мијалковић: Национална безбедност

Проблеми економског развоја Републике Србије услед вишегодишњих економских санкција и уништења виталних објеката привредне и саобраћајне инфраструктуре током НАТО бомбардовања имају за последицу бројне неповољне друштвене појаве, које су по свом укупном учинку значајан фактор ризика у процесу транзиције. Висока стопа незапослености и сиромаштво знатног дела становништва, уз присуство великог броја прогнаних и интерно расељених лица, потенцијална су жаришта озбиљних социјалних и политичких тензија које могу произвести стање високог ризика. Одлазак високообразованог кадра из земље, узрокован немогућношћу адекватног запошљавања и вредновања рада, умањује изгледе за бржи економски и сваки други опоравак земље ослањањем на сопствене ресурсе. Енергетска међузависност и осетљивост инфраструктуре за производњу и транспорт енергената, као и неизбежан тренд исцрпљивања извора необновљивих енергетских ресурса, представљају реалну основу угрожавања енергетске безбедности и реалан изазов стабилности и безбедности Републике Србије. Неравномеран привредни и демографски развој Републике Србије, који је у прошлости био снажан извор криза, и даље представља ризик по безбедност на овом простору. Различит степен привредне развијености појединих региона, у спрези са њиховим демографским карактеристикама, узрокује појаву већих миграција становништва из неразвијених ка развијеним регионима; из подручја изразите пренасељености изазване демографском експлозијом ка подручјима са израженом појавом депопулације. Демографски трендови и миграције, поред социјалних проблема и раста криминала, могу довести до пораста нестабилности и настанка ризика и претњи безбедности Републике Србије. Нерешен статус и тежак положај избеглих, прогнаних и интерно расељених лица са простора Републике Хрватске, Републике Босне и Херцеговине и Аутономне Покрајине Косово и Метохија, спора реализација њиховог повратка и негарантовање безбедног опстанка, као и нерешавање судбине несталих са тих простора отежавају нормализацију односа на простору некадашње СФРЈ и представљају потенцијални извор нестабилности у региону. Недовршен процес разграничења између држава некадашње СФРЈ представља потенцијални извор сукоба и отежава успостављање пуне сарадње између држава. Сваки покушај неадекватног решавања питања права и заштите националних мањина у државама региона може бити значајан извор нестабилности. Неконтролисано трошење природних ресурса и угрожавање животне средине већ је достигло озбиљне размере. То се првенствено односи на прекомерну експлоатацију шума, неконтролисано располагање енергетским потенцијалима, обрадивим земљиштем и изворима питке воде, загађивање ваздуха, водених токова и земљишта и неконтролисано одлагање отпада. Поред ненадокнадиве материјалне штете, таквим поступањем изазивају се неповољне промене у макро и микро клими и озбиљно угрожава право људи на живот у здравој средини. Последице елементарних непогода и техничких и технолошких несрећа, као и угрожавање животне средине и здравља грађана услед радиолошке, хемијске и биолошке контаминације, стални су безбедносни ризици за Републику Србију, њено становништво и материјална добра. Значајан ризик представљају технолошке несреће у који-

Прилог: Стратегија националне безбедности Републике Србије

349

ма ефекти дејства опасних материја могу захватити не само територију Републике Србије већ и суседне државе. Животну средину додатно угрожавају и објекти са високим степеном ризика у земљама региона, као и привредни објекти са технологијом која не задовољава међународне еколошке стандарде. Опасности повезане са појављивањем и ширењем инфективних болести код људи и зараза код животиња представљају безбедносни ризик који би у будућности могао бити све израженији. Наркоманија, као све израженији друштвени проблем, добија и карактер безбедносног проблема и утиче на пораст броја тешких кривичних дела. Деструктивно деловање појединих верских секти и култова на породицу и друштво постаје све израженији проблем и добија карактер све значајнијег безбедносног ризика. Тенденција повећаног коришћења информационо-комуникационих технологија праћена је константним повећањем ризика од високо­техно­лошког криминала и угрожавања информационих и телекому­никационих система. Ризик у овом погледу постоји од угрожавања споља, али и у могућности злоупотребе података о грађанима и правним лицима. Промена климе на глобалном нивоу, посебно глобално загревање негативно се одражава на промену биодиверзитета у екосистемима и доводи до поре­ме­ћаја у пољопривредној производњи на простору Републике Србије, што би могло да има импликације на њену укупну безбедност и економску стабилност. Присутни су и други ризици и претње безбедности, са мањом или већом вероватноћом испољавања и препознавања, као што су: злоупотреба нових технологија и научних достигнућа у области информатике, генетског инжењеринга, медицине, метеорологије и других научних области. Специфичност ових безбедносних изазова, ризика и претњи јесте смањена могућност њиховог благовременог откривања и превентивног деловања. Изазови, ризици и претње безбедности на глобалном, регионалном и националном нивоу стално се умножавају и мењају карактер, интензитет и облике испољавања. Садржај, обим и вероватноћа испољавања изазова, ризика и претњи безбедности Републике Србије непосредно утичу на дефинисање политике националне безбедности и изграђивање адекватних способности система националне безбедности.

350

Саша Мијалковић: Национална безбедност

III НАЦИОНАЛНИ ИНТЕРЕСИ У ОБЛАСТИ БЕЗБЕДНОСТИ Интереси Републике Србије израз су виталних вредности и потреба грађана, народа и државе и произилазе из највиших вредности које су утврђене Уставом Републике Србије. Република Србија основним националним вредностима сматра, пре свега, независност, суверенитет и територијални интегритет, слободу, једнакост, изградњу и очување мира, владавину права, демократију, социјалну правду, људска права и слободе, националну, расну и верску равноправност и равноправност полова, неповредивост имовине и очување животне средине. Националне вредности штите се остваривањем националних интереса. Национални интереси обухватају све области друштвеног живота и у сагласности су са универзалним вредностима и стремљењима демократских друштава савременог света. Заштита националних интереса је општи циљ и смисао постојања и функционисања система националне безбедности. Очување суверености, независности и територијалне целовитости Републике Србије и националног, културног, верског и историјског идентитета српског народа и националних мањина трајни су интереси свих њених грађана. Посебан значај за развој и напредак Републике Србије имају очување унутрашње стабилности, владавина права и развој демократије и демократских институција и интеграција у Европску унију и друге међународне структуре. Заштита живота и имовине грађана Републике Србије, њихових слобода, једнакости, националне равноправности и равноправности полова, социјална правда, људска и мањинска права и неповредивост приватног и осталих облика својине представљају универзалне вредности које су прихваћене као националне. Економски развој, уз очување животне средине и природних ресурса, представља услов за просперитет грађана и државе и заштиту националних вредности. Својом спољном политиком, унапређивањем сарадње са суседима и изградњом заједничких капацитета и механизама за решавање противречности, спорова и свих врста изазова, ризика и претњи на регионалном и глобалном плану, Република Србија доприноси стварању мирног, стабилног и сигурног безбедносног окружења. Република Србија се залаже за очување и развој међународног поретка, утемељеног на принципима правде, поштовања међународног права и политичке и државне равноправности. Као одговорна чланица међународне заједнице, Република Србија поштује међународно право, Повељу УН, Хелсиншки завршни акт и преузете обавезе и залаже се за мирно решавање спорова између народа и држава.

Прилог: Стратегија националне безбедности Републике Србије

351

Интерес Републике Србије јесте да стално одржава и учвршћује везе Срба који живе и раде у иностранству са матичном државом, унапређује културне, економске и друге облике сарадње са њима и подржава очување њиховог националног и културног идентитета. Својим националним интересима Република Србија дефинише основне претпоставке за заштиту сопствених националних вредности, уз уважавање интереса других држава у региону и свету. Њено опредељење јесте да развија и унапређује добросуседске односе, активно учествује у заштити вредности које дели са државама укљученим у процес европских интеграција, великим силама и другим државама савременог света, у складу са сопственим националним интересима. Република Србија је одлучна да употреби све расположиве капацитете и ресурсе за заштиту својих националних интереса.

352

Саша Мијалковић: Национална безбедност

IV ПОЛИТИКА НАЦИОНАЛНЕ БЕЗБЕДНОСТИ Политика националне безбедности представља део укупне државне политике и спроводи се кроз усклађен програм мера и активности које држава предузима ради достизања циљева политике националне безбедности. Њеном реализацијом стварају се претпоставке за политички, економски, социјални, културни и укупни друштвени развој Републике Србије.

1. Основа опредељења политике националне безбедности Република Србија је привржена поштовању обавеза које проистичу из Повеље УН, принципа Универзалне декларације о људским правима и Хелсиншког завршног акта. Посебно наглашава уздржавање од претњи силом, или употребе силе ради угрожавања територијалног интегритета или независности било које државе, поштовање постојећих међународно признатих граница и решавање спорова и отворених питања мирним путем. Република Србија се залаже за поштовање међународног права, јачање улоге ОУН, ОЕБС и ЕУ и за стварање механизама за очување безбедности у свету, уз равноправно уважавање интереса свих држава, народа и етничких група. Сходно томе, не сматра, унапред, ниједну државу или савез непријатељским. У заштити суверенитета и територијалне целовитости, Република Србија је одлучна да употреби дипломатска, правна и сва друга легитимна средства у складу са чврстим, уставно зацртаним опредељењем да никада не призна одлуку привремених институција Аутономне Покрајине Косово и Метохија о једностраном проглашењу независности. Полазећи од уверења да је национална безбедност Републике Србије уско повезана са безбедношћу региона југоисточне Европе и континента у целини, Република Србија ће унапређивати односе са чланицама ЕУ, као и чланицама и партнерима НАТО-а на основама непосредне, блиске и дугорочне сарадње и заједничког деловања. Уважавајући интерес очувања сопственог територијалног интегритета и суверенитета, Република Србија ће спољну и безбедносну политику у највећој мери усклађивати са позицијама и деловањем ЕУ у свим најважнијим питањима глобалног, европског и регионалног карактера. Кроз процес европских интеграција, Република Србија изражава спремност да изграђује капацитете и способности система националне безбедности, у складу са стандардима и обавезама које произилазе из Европске безбедносне и одбрамбене политике. Ступање на снагу Споразума о стабилизацији и придруживању ЕУ омогућиће Републици Србији да интензивира дијалог са ЕУ о питањима од заједничког интереса, укључујући и безбедносно одбрамбена питања.

Прилог: Стратегија националне безбедности Републике Србије

353

Приступањем НАТО програму Партнерство за мир Република Србија потврђује своје дугорочно опредељење да пружа допринос заједничким демократским вредностима и учвршћивању регионалне и глобалне безбедности. Република Србија наглашава своје уверење да је активна и садржајна сарадња свих држава западног Балкана са државама чланицама НАТО-а и Партнерства за мир, пут за трајну стабилизацију и напредак овог региона. Република Србија је опредељена да развија и унапређује све аспекте безбедности, а нарочито људску, социјеталну, енергетску, економску, еколошку и друге садржаје интегралне безбедности Републике Србије. Посебан значај посвећује стварању услова за унапређење људске безбедности, која наглашава заштиту економске, еколошке, здравствене, политичке и сваке друге безбедности појединца и заједнице. Владавина права, транспарентност и одговорност представљају важне инструменте за унапређење безбедности човека. Република Србија је посвећена побољшању улоге и положаја жена у процесима одлучивања и јачању државних механизама за обезбеђење равноправности полова. Република Србија је опредељена да, због пораста утицаја енергије и енергената на све садржаје друштвеног живота и кључне аспекте безбедности, посвети посебну пажњу обезбеђењу енергетске безбедности у погледу власничке структуре и изградње производних и инфраструктурних капацитета. Успешно решавање питања енергетске безбедности је претпоставка за укупан друштвени развој и задовољавање потреба грађана. Република Србија је опредељена да, у складу са потребама и могућностима, развија систем националне безбедности који је у стању да адекватно одговори на ризике и претње безбедности, као и да учествује у изградњи и унапређењу регионалне и глобалне безбедности. Сагласно са променама чинилаца безбедности у стратегијском окружењу и националним интересима, Република Србија ће опредељивати садржај, обим и начин безбедносног организовања друштва и интеграције у безбедносне структуре.

2. Циљеви политике националне безбедности Циљеви политике националне безбедности јесу унапређење безбедности грађана, друштва и државе, јачање институција националне безбедности, превентивно деловање кроз спровођење ефикасних мера и активности, као и адекватно решавање ризика и претњи безбедности ради заштите националних интереса. Развој политички и економски стабилног и просперитетног друштва, учешће у изградњи повољног безбедносног окружења, укључивање у европске интеграције и остале регионалне и међународне структуре, као и сарадња са другим демократским друштвима, доприносе остваривању циљева политике националне безбедности. Остваривање тих циљева обезбеђује се спровођењем политике националне безбедности у областима спољне политике, економске политике, политике одбране, политике унутрашње безбедности, социјалне политике и политика у другим областима друштвеног живота.

354

Саша Мијалковић: Национална безбедност

3. Основна начела политике националне безбедности Утврђивање и спровођење политике националне безбедности заснива се на уважавању следећих основних начела: − превенција – остварује се кроз одлучност у примени одговарајућих мера Републике Србије за јачање националне безбедности кроз правовремену идентификацију, прикупљање информација и предузимање активности за спречавање и сузбијање узрока ризика и претњи безбедности; − право на одбрану – засновано је на основним правима и суверености држава, у складу са Повељом УН, а укључује слободно одлучивање о облику и начину остваривања националне безбедности, као и о учешћу у регионалним и међународним безбедносним организацијама уважавајући интересе Републике Србије; − компатибилност – подразумева усаглашеност делова система националне безбедности и прихватање и спровођење међународних стандарда у области безбедности; − недељивост безбедности – реализује се кроз активан допринос општој безбедности, као и кроз сарадњу и партнерство са субјектима међународних односа; − одговорност – остварује се кроз обавезе да се политика националне безбедности реализује у складу са Уставом, законом и преузетим међународним обавезама.

4. Елементи политике националне безбедности Елементе политике националне безбедности чине спољна политика, економска политика, политика одбране, политика унутрашње безбедности, политика заштите људских и мањинских права, социјална политика и политике у другим областима друштвеног живота. 4.1. Спољна политика Република Србија је трајно привржена демократији, индивидуалним слободама, владавини права и слободном тржишту. Уверена је да је стабилност и безбедност целокупног међународног поретка могуће остварити путем сарадње, очувањем демократских вредности и поштовањем међународног права. Спремна је да пружи свој непосредни допринос развоју мирних и пријатељских односа, јачању институција, поштовању начела Повеље Уједињених нација, Хелсиншког завршног акта, развоју економске сарадње и тесној сарадњи на плану безбедности на европском простору. Република Србија прихвата заједничке вредности демократских друштава, засноване на толеранцији, поштовању различитости и социјалној правди и свестрано подржава међународну и регионалну сарадњу, као модел за усклађивање различитих интереса и решавање спорова између народа, држава и култура. Приоритетни циљеви спољне политике у заштити интереса Републике Србије су: истрајавање у дипломатским напорима да одбрани свој уставни поредак, убрзање процеса европских интеграција и развој добросуседских односа и регионалне сарадње на западном Балкану.

Прилог: Стратегија националне безбедности Републике Србије

355

Делујући у складу са Повељом Уједињених нација и основним нормама међународног права, Република Србија ће наставити да штити свој суверенитет и територијални интегритет користећи сва расположива дипломатска и правна средства. Заједно са међународном заједницом, државни органи Републике Србије наставиће да доприносе стварању претпоставки за мирно решавање кризе, у складу са Резолуцијом 1244 Савета безбедности УН, међународним правом и одредбама Устава Републике Србије. Стратешки приоритет Републике Србије јесте убрзавање процеса придруживања и приступања Европској унији. Република Србија ће наставити са интензивним остваривањем политичких и економских реформи друштва и њиховим усклађивањем са европским стандардима, као и са испуњавањем других потребних услова на путу европских интеграција. Основу активности интеграције Републике Србије у ЕУ представља Национални програм за интеграцију. Република Србија ће наставити да унапређује сарадњу и успоставља квалитетније и садржајније односе са државама у региону западног Балкана, као и да доприноси хармонизацији регионалних секторских политика са законодавством ЕУ. У складу са Дејтонским споразумом и уз пуно поштовање територијалног интегритета и суверенитета Босне и Херцеговине, наставиће да развија посебне везе са Републиком Српском. Историјски блиске и свеобухватне везе Републике Србије са Руском Федерацијом по питањима од ширег националног интереса ојачане су стратешким партнерством у домену енергетике. Република Србија ће наставити процес јачања билатералних односа, посебно у контексту придруживања ЕУ и јачања своје регионалне позиције, што би створило оквир за нову димензију посебног односа између Републике Србије и Руске Федерације. Република Србија је опредељена да обнови традицију добрих односа са Сједињеним Америчким Државама, дугу више од једног века, током које су обе државе у више наврата заједно стајале у одбрани општих вредности. Упркос разликама израженим кроз одлуку Сједињених Америчких Држава да признају једнострано проглашену независност Косова, Република Србија је спремна да унапређује односе са Сједињеним Америчким Државама, у интересу консолидације демократије, стабилности и просперитета на западном Балкану. Република Србија ће наставити да поклања посебну пажњу продубљивању блиских веза са Народном Републиком Кином, Индијом и Бразилом, као и са осталим традиционалним партнерима и значајним факторима међународне заједнице. Као један од оснивача Покрета несврстаних земаља, Република Србија је решена да настави и развија односе са државама које припадају том покрету. Сарадња са државама чланицама Покрета несврстаних земаља биће оснажена и активно промовисана ради значајног повећања свестране сарадње. Република Србија се залаже за регионалну сарадњу у областима заједничке обуке и ангажовања елемената система безбедности у мултинационалним операцијама, управљању кризама и управљању границом, у супротстављању тероризму, организованом криминалу и корупцији, илегалној миграцији и трговини људима, у заштити од елементарних непогода и техничко-технолошких несрећа и у заштити животне средине, природних ресурса и здравља грађана.

356

Саша Мијалковић: Национална безбедност

Ради очувања националне безбедности, поштовања релевантних резолуција Савета безбедности УН, међународних конвенција и споразума, Република Србија наставља доследно да спроводи важеће норме у области непролиферације оружја за масовно уништење. У том контексту радиће на даљем унапређењу националне регулативе у овој области. У складу са својим спољнополитичким циљевима и приоритетима, Република Србија настоји да усклади своје активности и законодавство са нормама Европске уније у области контроле наоружања, непролиферације и извозне контроле наоружања и да доследно поштује међународне обавезе и доследно их спроводи. Република Србија ће наставити да спроводи Споразум о подрегионалној контроли наоружања/Споразум из Фиренце 1996. (члан IV Анекса 1-Б Дејтонског споразума), који је имао кључну улогу у стабилизацији мира и унапређењу сарадње у тако важној области као што је војна област. У том контексту залаже се за настављање процеса у вези са даљим преузимањем власништва страна у примени овог споразума. Активности на сузбијању нелегалне трговине и акумулирања вишкова малог и лаког наоружања представљају континуирано опредељење Републике Србије, која је витално заинтересована да отклони последице недавних конфликата на њеним границама, као и сукоба са сецесионистичким и терористичким снагама на Косову и Метохији током 90-тих. Република Србија планира да у најскорије време усвоји националну стратегију и акциони план о малом и лаком наоружању и унапреди своје законодавство у складу са преузетим међународним обавезама. 4.2. Економска политика Економска стабилност је основни предуслов за реализацију циљева политике националне безбедности Републике Србије. Приоритет економске политике јесте одржив развој са тенденцијом дугорочно експанзивног развоја и висока стопа привредног раста, као значајна мера подршке јачању привредне стабилности државе. Економски развој Републике Србије значајно је условљен и спољним факторима, што изискује потребу континуираног испуњавања предуслова везаних за процесе придруживања и интеграције у Европску унију и активно учешће у међународној економији и регионалним аранжманима. Циљеви економске политике јесу развој и остваривање економске стабилности државе и стварање услова за страна и домаћа улагања, као и за све друге облике развоја међународне сарадње, укључујући и сарадњу са међу­наро­дним финансијским институцијама. Достизањем циљева економске политике стварају се услови за унапређење животног стандарда грађана и ублажавање и отклањање свих негативних економско-социјалних последица транзиције. Динамичан и континуиран привредни развој и интензивирање међународне привредне сарадње смањују вероватноћу настајања ризика и претњи на националном и међународном плану. Привредни напредак се обезбеђује сталним улагањем у инфраструктуру, индустријску и пољопривредну производњу, развој високих технологија, као и у интензиван развој научноистраживачких потенцијала, образовање и стварање адекватних услова за рад високообразованог кадра. На овај начин обезбеђују се важне

Прилог: Стратегија националне безбедности Републике Србије

357

претпоставке привредног развоја, конкурентност привреде, смањење зависности од увоза и смањење спољног дуга. Стварањем сопствених капацитета и преусмеравањем постојећих ресурса убрзавају се сви процеси који институционално морају бити подржани кроз либерализацију економије државе, подстицањем тржишних принципа пословања уз извршне законске гаранције за слободан и коректан систем конкуренције и заштиту потрошача. Један број тих процеса представља јачање банкарског система државе и система осигурања и реосигурања, уз ниску стопу инфлације и одговарајуће мере монетарне и фискалне политике. Приоритети Републике Србије ради убрзаног економског развоја јесу развој економије засноване на знању, смањење спољног и унутрашњег дуга, приватизација друштвених предузећа и реструктурирање јавних предузећа, у складу са националним интересима. Важна претпоставка безбедности јесте смањење разлика у развијености региона, што је могуће остварити укључивањем локалних самоуправа у опште трендове економске политике Републике Србије. Стимулисање повратка становништва у економски недовољно развијена подручја, спровођење мера за унапређење индустријске производње, пољопривреде и трговине, као и развој саобраћајне инфраструктуре, значајно доприносе смањивању разлика у регионалном развоју. Важни предуслови за смањење стопе сиромаштва и незапослености и учешћа сиве економије у укупној економији државе су и стимулисање развоја малих и средњих предузећа, континуирана улагања у пољопривреду, развој туризма и јачање институционалних и законских оквира везаних за квалитет животне средине. Побољшање институционалне способности и овлашћења државе у области економије, рационализација државне управе и борба против корупције и организованог криминала чине неке од основних претпоставки за унапређивање целокупног система националне безбедности. Глобална економска криза и поремећаји на финансијском тржишту значајно се рефлектују и на економију Републике Србије. Утврђивање одговарајућих економских циљева и доношење економских мера за кризне ситуације представљају значајан сегмент економске политике, релевантан за безбедност Републике Србије. Правовременим економским мерама обезбеђује се енергетска безбедност државе, која подразумева дивергентне правце снабдевања, стабилност испорука и производње енергената, стварање неопхо­дне аутономности и јачање регионалне позиције у снабдевању енергентима. Циљ одговарајућих мера економске политике јесте да, у складу са могућностима државе, подрже одбрамбене и безбедносне припреме, а у случају угрожавања безбедности државе, да осигурају потребе становништва и обезбеде логистичку подршку свим структурама у систему националне безбедности. Да би ове мере биле правовремено предузете, значајно је усаглашавање постојећих и доношење нових прописа који би утицали на оперативност у реаговању државе у различитим ситуацијама. 4.3. Политика одбране Политика одбране Републике Србије заснована је на интегралном и мултилатералном приступу питањима одбране и безбедности. Република Србија је опредељена за активно учешће у процесима сарадње и заједничког деловања са другим државама и

358

Саша Мијалковић: Национална безбедност

субјектима међународних односа у изградњи националне, регионалне и глобалне безбедности. Политиком одбране афирмише се концепт кооперативне безбедности. Република Србија својом политиком одбране доприноси изградњи по­ тре­ бних способности за одбрану и заштиту националних интереса, као и очу­вању мира и развијању повољног безбедносног окружења, уз унапређивање одно­са са одговарајућим институцијама система колективне безбедности и сусед­ним и другим државама. Циљеви политике одбране Републике Србије који проистичу из стратегијских опредељења јесу ефикасан систем одбране, мир и повољно безбедносно окружење и интеграција у европске и друге међународне безбедносне структуре. У остваривању циљева политике одбране напори државних органа усмерени су на реформу и изградњу ефикасног система одбране, његово стабилно функционисање и на стварање услова за његову интероперабилност са системима одбране држава укључених у европске безбедносне структуре и НАТО програм Партнерство за мир. У складу са садржајем и динамиком процеса интеграције Републике Србије у ЕУ изграђиваће се капацитети елемената система одбране за извршавање обавеза у оквиру Европске безбедносне и одбрамбене политике. Војска Србије је организована оружана снага која брани земљу од оружа­ног угрожавања споља и извршава друге мисије и задатке у складу са Уставом, законом и принципима међународног права који регулишу употребу силе. У складу са Уставом и спољнополитичким опредељењима државе, Војска Србије развија способности за активан допринос изградњи повољног безбед­но­сног окружења, партнерства и учешћа у мултинационалним опера­цијама са манда­том УН, као и за подршку цивилним властима у супротстављању претњама безбедности. Демократска и цивилна контрола Војске Србије и других снага одбране и транспарентност одбрамбених послова основа су за развој савременог система одбране. Опредељења политике одбране представљају основу за израду норма­тивних, стратегијско-доктринарних и планских докумената, чијом се операциона­лизацијом стварају услови за достизање дефинисаних циљева политике одбране. 4.4. Политика унутрашње безбедности Политиком унутрашње безбедности обезбеђује се заштита демократског политичког система, људских права и слобода, јавног реда и мира и имовинске сигурности грађана и других друштвених вредности. У остваривању политике унутрашње безбедности заједнички делују законодавни, извршни и судски органи, уз ефикасну политику у привредној, социјалној и здравственој области, као и другим областима које имају утицај на унутрашњу безбедност. За спровођење политике унутрашње безбедности посебан значај има нормативна доградња делатности надлежних државних органа и других субјеката који се баве пословима безбедности. Доношење одговарајућих стратегија, благовремено прикупљање и размена података и информација, координирање рада служби безбедности и јачање њихових организационих, људских и материјалних капацитета представљају неопходан предуслов у остваривању циљева политике унутрашње безбедности.

Прилог: Стратегија националне безбедности Републике Србије

359

Све већу одговорност у спровођењу политике унутрашње безбедности, заједно са државним и осталим органима и институцијама, имају субјекти из области приватног обезбеђења чија делатност обухвата заштиту безбедности појединаца, објеката и других материјалних добара која није обухваћена заштитом надлежних државних органа. Од посебног друштвеног значаја је да делатност субјеката из области приватног обезбеђења буде у целости нормативно и доктринарно уређена. Деловање државних и осталих органа и институција Републике Србије у области унутрашње безбедности усмерено је на заштиту уставног поретка, живота и имовине грађана, спречавање и сузбијање свих облика тероризма, организованог, финансијског, економског и високотехнолошког криминала, корупције, прања новца, трговине људима, наркоманије, пролиферације конвенционалног наоружања и оружја за масовно уништење, обавештајних и субверзивних делатности, као и других изазова, ризика и претњи безбедности. За остваривање циљева политике унутрашње безбедности посебан значај има стално унапређивање информативне и превентивне делатности. У утврђивању политике унутрашње безбедности и одржавању јавног реда, државни и остали органи и институције Републике Србије полазе од циљева који су усмерени на поштовање и заштиту људских права и достојанства, као и на професионално, непристрасно и транспарентно извршавање послова уз уважавање обичајних, верских, културних и других особености етничких и других друштвених група и специфичности локалних заједница. Важну претпоставку остваривања и унапређења заштите живота и имовине грађана, људских и мањинских права чини сарадња државних органа са субјектима из области приватног обезбеђења и другим институцијама, установама, локалним самоуправама, струковним удружењима, црквама и верским заједницама, медијима, мањинским заједницама, организацијама цивилног друштва и грађанима, чиме се развијају односи поверења, изграђује и јача безбедност и решавају безбедносни проблеми. Ефикасан рад правосудних органа у процесуирању свих кривичних дела, а посебно оних којима се угрожавају уставни поредак и привредни систем земље, основ је унапређења стања националне безбедности. Томе доприноси и стално усавршавање законодавних решења, усклађивање организационе структуре правосудних органа и континуирано образовање и обука носилаца правосудних функција. Имплементација Стратегије интегрисаног управљања границом Републике Србије и Конвенције о полицијској сарадњи у Југоисточној Европи, кроз размену података са државама у региону, координацију рада и јачање капацитета свих граничних служби, омогућава бржи промет робе и људи преко границе, уз истовремено спречавање прекограничног криминала и спречавање и сузбијање илегалних миграција. Таквим деловањем унапређује се ефикасност надзора и обезбеђења државне границе, у складу са европским стандардима. Значајну улогу у остваривању унутрашње безбедности имају изградња и јачање модерног и јединственог система заштите и спасавања. Развијањем одговарајућих капацитета друштва за управљање кризама и организовањем грађана и ефикасним системом информисања стварају се услови за ефикаснију заштиту живота, здравља и имовине грађана и очување животне средине. Посебно су значајне припреме за деловање

360

Саша Мијалковић: Национална безбедност

у ванредним ситуацијама, за случајеве пожара, елементарних непогода, техничких и технолошких несрећа, дејства опасних материја и других стања опасности. Прихватање и примена међународних, пре свега европских, као и националних стандарда у области безбедности, посебно у областима људске безбедности и управљања ризиком, битно доприносе остваривању циљева националне безбедности. 4.5. Политика заштите људских и мањинских права Заштита људских и мањинских права представља цивилизацијску вредност, основу националне безбедности и мерило демократског карактера друштва и државе. Политика у области људских и мањинских права Републике Србије заснована је на одредбама Устава, Универзалне декларације о људским правима, Међународног пакта о грађанским и политичким правима, Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима, Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, Оквирне конвенције за заштиту националних мањина Савета Европе и других потврђених међународних уговора. Поштовање прихваћених обавеза из области људских и мањинских права и унапређивање правних оквира, који омогућавају надзор у функцији спречавања повреда људских права и маргинализације грађана по основу политичке, етничке и верске припадности, представља значајан аспект унапређења националне безбедности. Република Србија гарантује на својој територији сва индивидуална и колективна права националних мањина. Залаже се и заступа обавезу поштовања људских и мањинских права Срба у другим државама кроз унапређење односа са тим државама, а у складу са релевантним документима међународног права. Полазећи од значаја међуетничке толеранције и међукултурног дијалога, Република Србија предузима ефикасне мере за унапређење узајамног поштовања, разумевања и сарадње међу свим људима који живе на њеној територији, без обзира на њихов етнички, културни, језички или верски идентитет. Република Србија је опредељена да развија сарадњу са представницима мањина, као и матичним државама порекла мањина ради унапређења њиховог положаја и њихових права. 4.6. Социјална политика Социјална политика Републике Србије важан је сегмент политике националне безбедности. Реформе које се реализују у Републици Србији ради демократизације друштва и стабилизације привреде подразумевају налажење нових решења за системско унапређење социјалне политике. Основни циљ социјалне политике чине задовољавање потреба грађана, заштита њихових права и унапређење њихове безбедности. Поред тога, циљеви социјалне политике Републике Србије усмерени су на обезбеђење социјалне заштите, смањење стопе незапослености, побољшање услова рада, образовање и стално усавршавање људских ресурса. У оквиру социјалне политике посебна пажња се посвећује повећању наталитета, побољшању демографске структуре и заштити породице. Реализацијом

Прилог: Стратегија националне безбедности Републике Србије

361

пројектованих циљева социјалне политике унапређује се брига о појединцу, његовој личној безбедности, а тиме и укупна безбедност државе. 4.7. Политике у другим областима друштвеног живота Унапређење образовања, науке, научноистраживачког рада, заштите животне средине, културе и других области друштвеног живота, као и њихово усклађивање са стандардима Европске уније, имају стратешки значај за заштиту националних интереса. Уважавајући све већи значај знања, политика образовања је усмерена на организационе промене у систему образовања, које ће омогућити његову знатно већу друштвену интегрисаност. На тај начин стварају се кључне претпоставке за укупни друштвени развој и јачање свести о значају образовања за националну безбедност. У остваривању тог циља неопходно је изграђивати што повољније услове за рад наставничког и образовног кадра, на свим нивоима организовања. Развијање безбедносне културе грађана, а посебно младих, представља значајан основ унапређења националне безбедности. Кроз процес образовања неопходно је обезбедити овладавање савременим знањима и технологијама, као и стицање основа за самостално и континуирано учење током радног века. Поред тога, образовање треба да допринесе формирању идентитета и осећаја припадности Републици Србији. Унапређење научноистраживачког рада и његово усклађивање са друштвеним потребама доприноси развоју друштва. Значајан сегмент политике научно-истраживачког рада усмерен је на побољшање материјалних услова за истраживање и развој, као и на стварање услова за усавршавање научноистраживачког кадра и заустављање његовог одласка из земље. Посебан значај за остваривање и унапређење националне безбедности има научно-истраживачки рад у области безбедности. Политика технолошког развоја усмерена је на превазилажење технолошког заостајања и достизање нивоа технолошке развијености који ће бити у функцији развоја друштва и јачања националне безбедности. У том смислу потребна је целовита интеграција у међународни систем комуникација и информација, уз развој стратешког партнерства са државама које су носиоци савремених технологија. Развојем и усвајањем нових технологија стварају се претпоставке за убрзан развој одбрамбене индустрије и њену интеграцију у токове националне и међународне економије. Услед озбиљног нарушавања животне средине, еколошка заштита постаје све значајније подручје безбедности Републике Србије. Активности у овој области усмеравају се на отклањање последица изазваних НАТО бомбардовањем и на заштиту и очување природних ресурса који могу бити угрожени неконтролисаном експлоатацијом. У достизању тог циља неопходно је осигурати интегрисано управљање и контролу планског коришћења природних ресурса и обезбедити поштовање међународних конвенција о заштити животне средине и усвајање међународних стандарда у тој области. Република Србија посвећује посебну пажњу здрављу својих грађана. Изградњом и јачањем савременог здравственог система и његовог повезивања са другим институцијама друштва стварају се претпоставке за спречавање појава и ширења инфективних болести код људи и зараза код биљака и животиња, као и за ефикасно отклањање последица које оне изазивају.

362

Саша Мијалковић: Национална безбедност

Богато културно и историјско наслеђе српског народа и грађана Србије, као део светске културне баштине, представља и основу за заштиту националних и културних вредности и доприноси јачању националне безбедности, па га је потребно адекватно представити јавности и заштитити пред међународним институцијама. Унапређењем верских слобода и афирмацијом аутохтоне, историјским развојем изграђене вишерелигијске структуре српског друштва, Република Србија се афирмише као модерна, европска секуларна држава. Сарадњом државе са црквама и верским заједницама, подржавањем међуверских дијалога и међусобне сарадње цркава и верских заједница, слаби се мотивација за испољавање верског фанатизма и екстремизма, а подстиче се процес хармонизације верских односа на принципима толеранције, разумевања, поштовања и узајамне солидарности цркава и верских заједница, чиме се јача социјална кохезија друштва, а тиме и национална безбедност државе. Политике образовања, науке, културе, технолошког развоја и заштите животне средине битан су сегмент политике националне безбедности и значајно доприносе остваривању њених циљева.

Прилог: Стратегија националне безбедности Републике Србије

363

V СИСТЕМ НАЦИОНАЛНЕ БЕЗБЕДНОСТИ Систем националне безбедности представља нормативно, структурно и функционално уређену целину елемената чијом се делатношћу остварује заштита националних интереса Републике Србије.

1. Структура система националне безбедности Систем националне безбедности у ширем смислу чине највиши органи законодавне, извршне и судске власти: Народна скупштина Републике Србије, председник Републике Србије, Савет за националну безбедност, Влада, судови и тужилаштва. У ужем смислу, систем националне безбедности чине: систем одбране, снаге Министарства унутрашњих послова, безбедносно-обавештајни систем и привремено формирани органи и координациона тела за поједине кризе. Систем одбране представља јединствену, структурно уређену целину снага и субјеката одбране чији је основни циљ заштита интереса Републике Србије од оружаног угрожавања споља. Војска Србије је основни субјект система одбране. Снаге Министарства унутрашњих послова су део система националне безбедности чији је циљ заштита националних интереса у домену унутрашње безбедности. Полиција је основна снага Министарства унутрашњих послова. Обавља послове заштите живота, личне и имовинске безбедности грађана, обезбеђења државне границе, борбе против тероризма и оружаног угрожавања изнутра и друге послове у складу са законом. Безбедносно-обавештајни систем је функционално обједињен подсистем националне безбедности Републике Србије који чине Безбедносно-инфор­мати­вна агенција, Војнобезбедносна агенција и Војнообавештајна агенција. Њихове надлежности, делокруг рада, овлашћења, задаци, међусобни односи и сарадња, као и демократска и цивилна контрола њиховог рада, регулишу се законом. Послове усклађивања рада служби безбедности обавља Биро за координацију. Послове из области националне безбедности обављају и органи државне управе, институције надлежне за правосуђе, образовање и научну делатност и заштиту животне средине, заштитник грађана, органи јединица локалне самоуправе, субјекти из области приватног обезбеђења, организације цивилног друштва, медији, правна лица и грађани који доприносе оствари­вању циљева националне безбедности.

2. Управљање системом националне безбедности Системом националне безбедности управљају државни органи као носиоци законодавне и извршне власти, ради достизања најповољнијег стања безбедности. Функције

364

Саша Мијалковић: Национална безбедност

управљања системом су планирање, организовање, наређивање, координација и контрола, и спроводе се у складу са Уставом, законом и другим прописима. Народна скупштина Републике Србије остварује свој утицај на све делове система националне безбедности уставотворном и законодавном делатношћу. Народна скупштина одлучује о рату и миру, доноси законе и друге опште акте у области националне безбедности и надзире рад Владе и других органа одговорних Народној скупштини, у складу са Уставом и законом. Народна скупштина, преко Одбора за одбрану и безбедност, остварује надзор и демократску и цивилну контролу над системом националне безбедности. Председник Републике Србије председава Саветом за националну без­бед­ност и командује Војском Србије, у складу са Уставом и законом. Председник Републике указује на одређена питања и проблеме из домена нацио­налне безбедности, покреће њихово решавање и доноси акте из своје надлежности. Влада усмерава и усклађује рад органа државне управе у домену националне безбедности, у складу са Уставом и законом. Влада предлаже и реализује политику националне безбедности, усмерава и усклађује функционисање система националне безбедности, обезбеђује материјална и финансијска средства за потребе система националне безбедности, управља делатношћу државних органа, органа државне управе, установа и правних лица у области остваривања националне безбедности, у складу са Уставом и законом, и обезбеђује реализацију међународних уговора и споразума у области националне безбедности. Министар спољних послова, министар одбране, министар унутрашњих послова и министар финансија подносе извештаје о стању безбедности из домена својих надлежности Народној скупштини и Влади. Остали министри и државни функционери, на захтев Владе, Народне скупштине Републике Србије или према потреби, подносе извештаје из домена својих надлежности. Директор Безбедносно-информативне агенције, директор Војнобезбедносне агенције и директор Војнообавештајне агенције најмање једном годишње, у току редовног заседања Народне скупштине, подносе редовни извештај о раду службе Одбору за одбрану и безбедност, а по потреби и на захтев Одбора достављају ванредни извештај. Функционисањем система националне безбедности, заснованим на спровођењу Устава, закона и других прописа, међусобној сарадњи и компатибилности његових елемената, и сарадњом са системима националне безбедности на глобалном и регионалном нивоу стварају се услови за остваривање националних интереса Републике Србије.

3. Савет за националну безбедност Савет за националну безбедност утврђује основе политике националне безбедности и дефинише основне мере и активности на очувању и унапређењу националне безбедности и заштити виталних националних интереса Републике Србије. У оквиру својих надлежности Савет за националну безбедност разматра питања која су значајна за националну безбедност и функционисање елемената система безбедности, њихову међусобну сарадњу и сарадњу са другим надлежним органима државне управе, као и сарадњу са органима и службама безбедности других држава и међуна-

Прилог: Стратегија националне безбедности Републике Србије

365

родних организација. Поред тога, разматра предлоге надлежних државних органа за област одбране и унутрашње послове и службе безбедности, усмерава и усклађује рад елемената система националне безбедности и предлаже мере за унапређење стања безбедности и остваривање циљева политике националне безбедности. Састав Савета за националну безбедност, поред председника Републике Србије, чине највиши представници органа извршне власти и представници кључних елемената система националне безбедности, као што су Војска и безбедносно-обавештајни систем. У раду Савета за националну безбедност, по потреби, учествују и руководиоци других државних органа и институција и друга лица која нису чланови Савета. Савет за националну безбедност прати, координира рад елемената система националне безбедности, утврђује ниво успешности примене Стратегије националне безбедности и предлаже адекватне мере за њено иновирање, у складу са значајем промена чинилаца које је одређују. Стручне и техничке услове рада Савета за националну безбедност обезбеђује Канцеларија савета за националну безбедност.

4. Начела функционисања система националне безбедности Функционисање система националне безбедности остварује се уз уважавање основних начела: уставности и законитости, јединства, непрекид­ности, поузданости, професионалности, прилагодљивости, ефикасно­сти, непристра­сно­сти и политичке неутралности, као и отворености за контролу, у складу са законом. Систем националне безбедности је под демократском и цивилном кон­тро­лом, коју спроводе Народна скупштина, председник Републике, Влада, Савет за националну безбедност, други државни органи и јавност, у складу са законом. Наведена начела функционисања система националне безбедности заснована су на основним уставним и законским решењима, као и међународно прихваћеним обавезама и стандардима чији је Република Србија потписник или правни следбеник. Специфичност функционисања појединих делова система националне безбедности исказује се кроз посебна начела утврђена у нормативним и доктринарним документима.

366

Саша Мијалковић: Национална безбедност

ЗАКЉУЧАК Стратегија националне безбедности представља израз сагласности релевантних политичких чинилаца, државних институција, организација цивилног друштва и грађана при утврђивању општег приступа и начина остваривања заштите националних интереса, у складу са актуелним и процењеним изазовима, ризицима и претњама безбедности Републици Србији. Стратегија је заснована на савременим теоријским сазнањима у области безбедности, националним искуствима и безбедносним потребама друштва, као и искуствима других држава у креирању система националне безбедности и решавању ризика и претњи безбедности. Стратегија националне безбедности је документ којим се међународној и домаћој јавности транспарентно стављају на увид кључна стратешка опредељења у јачању националне безбедности и изражава опредељеност Републике Србије да активно доприноси изградњи и унапређењу регионалне и глобалне безбедности. Савремена друштвена кретања су обележена динамичним променама у међународним односима, које наговештавају да ће се, поред постојећих, појављивати и нови изазови, ризици и претње безбедности, на које је потребно правовремено и адекватно реаговати. Због тога, Стратегију националне безбедности треба благовремено прилагођавати условима у којима се имплементира, а у функцији заштите националних интереса. Спровођење у дело ставова садржаних у Стратегији захтева координирано ангажовање свих државних органа и других субјеката који се баве пословима безбедности. На тај начин се остварује потпуно и интегрисано функционисање система националне безбедности Републике Србије. Стратегија националне безбедности Републике Србије је полазни документ у којем су дате основе за уређење и остваривање функције безбедности државе, кроз делатности на свим нивоима организовања друштва. Она представља полазну основу за израду Стратегије спољне политике, Стратегије економског развоја, Стратегије одбране, Стратегије унутрашње безбедности, Стратегије социјалног развоја и стратегија у другим областима друштвеног живота, као и за нормативно уређење делатности у оквиру система националне безбедности. Стратегија националне безбедности је динамичан документ и њено стално унапређивање и прилагођавање је трајан задатак највиших надлежних државних органа. Подршка јавности и друштвених институција је битан предуслов за остваривање високог степена мобилности расположивих ресурса и координације рада државних институција ради остваривања стратешких циљева политике националне безбедности, а тиме и претпоставка делотворности ове стратегије и свих изведених стратешких докумената.

Прилог: Стратегија националне безбедности Републике Србије

367

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ I. Правни основ за доношење акта Основ за усвајање Стратегије националне безбедности Републике Србије је садржан у одредби члана 97. тач. 1. и 4, члану 99. став 1. тачка 7. Устава Републике Србије и у одредби члана 9. став 2. тачка 2) Закона о одбрани („Службени гласник РС“, број 116/07). II. Разлози за доношење акта Стратегија националне безбедности Републике Србије је хијерархијски највиши и најзначајнији стратегијски документ у области националне без­бед­ности који, између осталог, дефинише основе безбедносног организовања на најви­шем државном нивоу. Како би дефинисала одговарајући безбедносни концепт, Стратегија националне безбедности треба да процени међународно безбед­носно окружење, идентификује унутрашње и спољне ризике и претње, одреди националне безбедносне интересе и циљеве, успостави основне параметре нацио­налне безбедности и предвиди материјална и друга средства за своју реализацију. Устав Републике Србије експлицитно се не изјашњава у вези са постојањем и усвајањем Стратегије националне безбедности, али је Законом о одбрани дефинисано да она представља свеобухватно безбедносно програмско становиште, чијом реализацијом треба да се штите националне вредности и интереси у различитим областима друштвеног живота грађана и државе. Стратегија националне безбедности у суштини представља најопштији документ којим се формулишу безбедносни циљеви у области спољне политике, економије, одбране, унутрашње безбедности, образовања, културе и у другим областима друштвеног живота и одређују основе система националне безбедности. III. Објашњење документа Стратегија националне безбедности Републике Србије представља основни документ којим се утврђују основи политике безбедности у заштити националних интереса Републике Србије. Стратегија националне безбедности анализира окружење Републике Србије, идентификује изазове, ризике и претње безбедности, одређује националне интересе у области безбедности, као и циљеве, основна начела и елементе политике националне безбедности и дефинише структуру, начела функционисања и одговорности у оквиру система безбедности.

368

Саша Мијалковић: Национална безбедност

Поштовање људских права, економски просперитет, социјална стабил­ност, развој демократије и владавина права, проевропска спољна политика и унапређење односа и сарадње са најутицајнијим субјектима међу­на­ро­дне заједнице, суседним и осталим државама у региону чине основно полазиште Стратегије националне безбедности Републике Србије. Кључни ставови овог документа по питању глобалне безбедности су: − безбедност је из претежно војне сфере проширена и на друге области, првенствено економску, енергетску, социјалну и еколошку; − регионални и локални сукоби, етнички и верски екстремизам, тероризам, организовани криминал, пролиферација оружја за масовно уништење и илегалне миграције, као и све израженији дефицит енергетских ресурса угрожавају стабилност појединих земаља и читавих региона, а такође и глобалну безбедност; − суштинска одлика савремених изазова, ризика и претњи јесте да они данас све више постају непредвидиви, асиметрични и да имају транснационални карактер; − међународна заједница се суочава са изазовима које намеће пракса превентивног напада и интервенционизма у унутрашње ствари суверених држава; − безбедност у савременим условима све више се третира глобално, а нацио­нална безбедност је све значајније повезана са стањем безбедности у окружењу; − јача потреба за кооперативним приступом у очувању и унапређењу безбедности заснованим на сарадњи и удруживању безбедносних капацитета националних држава. Кад је реч о регионалној безбедности у документу се наглашава: − да процеси интеграције у Европску заједницу позитивно утичу на стабилизацију мира и безбедности у Југоисточној Европи и демократску транзицију држава овог региона; − да су проблеми европске безбедности још увек најизраженији у Југоисточној Европи; − да су најзначајнији проблеми безбедности тероризам, организовани криминал, ширење оружја за масовно уништење, eтнички и верски екстремизми и илегалне миграције; − да позитиван утицај на стабилизацију прилика у региону југоисточне Европе имају регионалне безбедносне иницијативе. − Када је реч о безбедности Републике Србије, констатује се да је она зна­чај­но по­ бољ­ша­на у од­но­су на по­след­њу де­це­ни­ју 20. ве­ка, ако се имају у виду следеће чињенице: − проевропска политичка оријентација Републике Србије позитивно се одражава на њену безбедност; − сма­ње­на је мо­гућ­ност ди­рект­не прет­ње или агре­си­је на Републику Србију, јер све зе­мље ре­ги­о­на, на­че­лно, те­же истим ци­ви­ли­за­циј­ским вредности­ма и инте­гра­ци­ја­ма; − ору­жа­ни су­ко­би би­ли би мо­гу­ћи је­ди­но у слу­ча­ју гло­бал­не и региoнал­не кри­зе, што је на по­чет­ку 21. ве­ка ма­ло ве­ро­ват­но због из­гра­ђених ме­ха­ни­за­ма за њи­хо­во спре­ ча­ва­ње и ре­ше­но­сти ме­ђу­на­род­не за­јед­ни­це да их оне­мо­гу­ћи. − Основна претња безбедности са којом се Република Србија суочава јесте безбедносна ситуација на територији Аутономне Покрајине Косово и Метохија. Она је оптерећена етнички мотивисаним актима насиља који доприносе стварању несигурности

Прилог: Стратегија националне безбедности Републике Србије

369

и страха код припадника српског народа и мањинских етничких заједница. Спора изградња демократских институција и демократске политичке културе и односа на Косову и Метохији, непоштовање основних људских права, ускраћивање слободе кретања, експанзија организованог криминала, узурпација и уништавања приватне имовине и културно-историјског наслеђа и отежан процес по­вра­тка прогнаних и интерно расељених лица, као и остали безбедносни пробле­ми који имају регионалне размере претварају овај простор у главни извор нестабилности у Републици Србији. Поред овог изазова препознати су и безбедносни изазови, ризици и претње као што су: тероризам, сепаратизам, разни облици организованог крими­нала, етничка и верска нетолеранција, обавештајна делатност, пролифе­ра­ци­ја оружја за масовно уништење, корупција, проблеми економског развоја, енергет­ска безбедност, неравномеран привредни и демографски развој, нерешен статус и тежак положај избеглих, прогнаних и интерно расељених лица, недовршен процес раз­гра­ни­чења између држава некадашње СФРЈ, некон­тро­лисано трошење природ­них ресурса и угрожавање животне средине, последице елементар­них непогода и техничких и технолошких несрећа, као и угрожавање животне средине и здравља грађана, опасности повезане са појављи­ вањем и ширењем инфективних болести код људи и зараза код животиња, наркоманија, деструк­тивно деловање појединих верских секти и култова, високотехнолошки криминал и угрожавање инфор­мацио­них и теле­кому­ника­цио­них система и промена климе. У трећем поглављу препознати су следећи национални интереси Републике Србије у области безбедности: − очување суверенитета, независности и територијалне целовитости Републике Србије; − очување унутрашње стабилности, владавина права и развој демократије и демократских институција, као и интеграција у Европску унију и друге међународне структуре; − заштита живота и имовине грађана Републике Србије; − економски развој, уз очување животне средине и природних ресурса; − стварање мирног, стабилног и сигурног безбедносног окружења; − очување и развој међународног поретка; − стално одржавање и учвршћивање везе Срба који живе и раде у иностранству са матичном државом, унапређење културне, економске и других облика сарадње са њима и подржавање очувања њиховог националног и културног идентитета. На осно­ву анализе безбедносног окружења, про­це­не иза­зо­ва, ри­зи­ка и прет­њи, националних интереса и ре­ал­них мо­гућ­но­сти земље, те јасног опредељења Републике Србије за прикљу­чење европ­ским ин­те­гра­ци­јама, у документу је утврђена политика националне безбедности. Она представља део укупне државне политике и спроводи се кроз усклађен програм мера и активно­сти које држава предузима ради достизања циљева политике националне безбедности. Њеном реализацијом стварају се претпоставке за политички, економски, културни и свеукупни друштвени развој Републике Србије. Циљеви политике националне безбедности јесу јачање одговарајућих ин­сти­т уција и спровођење ефикасних мера и активности на безбедносном плану ради заштите националних интереса и успешно превентивно деловање и савладавање иза­зо­ва, ризика и претњи безбедности. То подразумева развој политички и еконо­мски стабилног

370

Саша Мијалковић: Национална безбедност

и просперитетног друштва, учешће у изградњи повољног безбед­носног окружења на регионалном и глобалном нивоу кроз укључи­вање у европске ин­те­гра­ције и остале регионалне и међународне структуре и сарадњу са другим демократским друштвима. Приликом дефинисања и спровођења политике националне безбед­но­сти сви елементи система националне безбедности уважавају следећа основна начела: превенцију, право на одбрану, компатибилност, недељивост безбед­но­сти и одговорност. Елементе политике националне безбедности чине спољна политика, политика одбране, политика унутрашње безбедности, економска политика, социјална политика и политике у другим областима друштвеног живота. Према одредбама Стратегије, систем националне безбедности пред­ста­вља норма­ тивно уређену структурну и функционалну целину надлежних држав­них органа, органа државне управе и безбедносно-обаве­штајног система, као и других субјеката чија делатност доприноси заштити националних интереса Републике Србије. У документу су прецизно утврђени на­че­ла функ­ци­он ­ и­са­ња, еле­мен­ти система националне безбедности са навођењем њихових надлежности. Безбедносно-обавештајни систем је функционално обједињен подсис­тем националне безбедности Републике Србије који чине Безбедносно-инфор­ма­тивна агенција, Војнобезбедносна агенција и Војнообавештајна аген­ција. Законом се регулишу њихове надлежности, делокруг рада, овла­шће­ња, задаци, међу­собни односи и сарадња, као и демократска и цивилна кон­тро­ла њиховог рада. У ширем смислу, део система националне безбедности чине и органи државне управе, институције надлежне за правосуђе, образовање и научну делатност и заштиту животне средине, органи јединица локалне самоуправе и физичка и правна лица, који својом делатношћу доприносе остваривању циљева националне безбедности, у складу са законом. У документу је као посебан сегмент система националне безбедности наведен Савет за националну безбедност. Законом о основама уређења служби безбедности дефинисано је да Савет разматра питања значајна за националну безбедности и функционисање елемената система безбедности, њихову међусобну сарадњу, сарадњу са другим надлежним државним органима, као и сарадњу са органима и службама безбедности других држава и међународних организација. Поред тога, разматра предлоге надлежних државних органа за област одбране, унутрашњих послова и служби безбедности, усмерава и усклађује рад елемената система националне безбедности и предлаже мере за унапређење стања безбедности и остваривање циљева политике националне безбедности. Систем националне безбедности је под цивилном и демократском контролом. Стратегија националне безбедности представља основ за израду стратегијских докумената у свим областима друштвеног живота и функцио­нисања државних органа и институција, ради очувања и заштите безбедности грађана, друштва и државе. IV. Финансијска средства потребна за спровођење За спровођење документа није потребно обезбедити додатна средства у буџету Републике Србије.

ЛИТЕРАТУРА

822

1. Aarons, M., Loftus, J.: Пацовски канали, Глосаријум и Арсвалеа, Београд, 1991. 2. Абазовић, Д.: За нацију и бога – социолошко одређење религијског национализма, Магистрат и Центар за интердисциплинарне постдипломске студије Универзитета у Сарајеву, Сарајево, 2006. 3. Avant, D. D.: Private Security, Security Studies – An Introduction (ed. Williams, P.), Routledge, London–New York, 2008. 4. Аврамовић, Н.: НАТО, међународни поредак и интереси, Правни живот – часопис за правну теорију и праксу, број 13, Удружење правника Србије, Београд, 2009. 5. Аврамов, С.: Безбедност у XXI веку, Зборник радова СИМВОН, Београд, 2001. 6. Аврамов, С., Крећа, М.: Међународно јавно право, Савремена администрација, Београд, 1999. 7. Adler, E., Barnet, M.: A Framework for the Study of Security Communities, Perspectives on World Politics (eds. Little, R., Smith, M.), Routledge, London–New York, 2006. 8. Азиновић, В.: Ал-Каи’да у Босни и Херцеговини: Мит или стварна опасност?, Радио Слободна Еуропа, Сарајево-Праг, 2007. 9. Al­ba­ne­se, J. S.: The Ca­u­ses of Or­ga­ni­zed Cri­me, Jo­ur­nal of Con­tem­pro­rary Cri­mi­nal Ju­sti­ce, Tho­u­sand Oaks, No 4/2000. 10. Али Секкаф, Х.: Вехабизам/Селефизам: Идеолошка позадина и хисторијски коријени, Сребрено перо, Сарајево, 2005. 11. Alkire, S.: Концептуални оквир за људску безбедност, Људска безбе­дност 1 (ур. Дулић, Д.), Фонд за отворено друштво, Београд, 2006. 12. Andrew, C.: For the President’s Eyes Only – Secret Intelligence and the American Presidency from Washington to Bush, Harper Colins Publishers, London, 1996. 13. Anžič, A.: Varnostni sistem Republike Slovenije, Časopisni zavod Uradni list Republike Slovenije, Ljubljana, 1997. 14. Антић, Р.: Пут, истина и живот, Препород, Београд, 1998. 15. Арбатов, А. Г.: Трансформација руске војне доктрине: Поуке са Косова и из Чеченије, Расправе ЦЏМ број 2, Удружење дипломаца Центра Џорџ Маршал Србија и Црна Гора, Београд, 2005. 822 У попису литературе наведени су и научни извори који су коришћени приликом писања првог и другог издања овог уџбеника.

372

Саша Мијалковић: Национална безбедност

16. Арежина, В.: Еколошке миграције, Политичка ревија – часопис за политикологију, комуникологију и примењену политику, број 4, Институт за политичке студије, Београд, 2006. 17. Арежина, В.: Фактори еколошке безбедности, Криминалистичке теме, бр. 1–2, Факултет криминалистичких наука, Сарајево, 2007. 18. Арежина-Ђерић, В.: Проблеми мерења еколошке безбедности, МТС Гајић, Београд, 2010. 19. Арнаудовски, Љ.: Мегусловсност и мегузависност на тероризмот и организираниот криминалитет, Годишник на Факултетот на безбедност, Скопје, 2002. 20. Art, R. J.: The Fungibility of Force, The Use of Force – Military Power and International Politics, (eds. Art, R. J., Waltz, K. N.), Rowman&Littlefield Publishers Inc., Oxford, 2004. 21. Бајагић, М.: Нови концепт безбедности: сарадња у безбедности (Cooperative Security), Безбедност, број 6, МУП РС, Београд, 2004. 22. Бајагић, М.: Основи безбедности, Криминалистичко-полицијска академија, Београд, 2007. 23. Бајагић, М: Улога и значај техничког метода (Technical Intelligence) у прикупљању обавештајних информација, Војно технички институт, Београд, 2011. 24. Бајагић, М., Мијалковић, С.: Надзор и контрола рада обавештајно-безбедносних установа, Транзиција и економски криминал II, Криминалистичко-полицијска академија, Београд, 2014. 25. Bajagić, M.; Mijalković, S.: Secret Intelligence and Technical and Technological Projects – Endangering National and World Security, Archibald Reiss Days – Thematic Conference Proceedings of International Significance, VolumeXX, Academy of Criminalistic and Police Studies, Belgrade, 2015. 26. Бали, С.: Кретања становништва, Увод у студије безбедности (ур. Вилијамс, П. Д.), Службени гласник и Факултет безбедности Универзитета у Београду, Београд, 2012. 27. Baldwin, D. A.: Security Studies and the End of the Cold War, World Politics, Vol. 48, No 1, 1996. 28. Baldwin, D. A.: The Concept of Security, Review of International Studies, No 23, British International Studies Association, 1997. 29. Барјактаровић, Д.: Фрагментацијом права до дефиниције агресије, Правни живот – часопис за правну теорију и праксу, број 13, Удружење правника Србије, Београд, 2009. 30. Barnett, J.: Ekološka sigurnost, Suvremene sigurnosne studije (prevod, ur. Collins, A.), Politička kultura, Zagreb, 2010. 31. Barsamian, D., Čomski, N.: Propaganda i javno mnjenje – Razgovori sa Noamom Čomskim (prev. Malović, Lj.), Rubikon, Novi Sad, 2006. 32. Bartlett, B. L.: Negative Effects of Money Laundering on Economic Development, Economic Research Report for Asian Development Bank, Asian Development Bank, Manila, 2002. 33. Baylis, J.: International and Global Security in the Post-Cold War Era, The Globalization of World Politics (eds. Baylis, J., Smith, S.), Oxford Press, New York, 2001. pp. 253–276, у:

Литература

373

Реформа сектора безбедности (ур. Хаџић, М.), Институт Г 17 плус и Центар за цивилно-војне односе, Београд, 2003. 34. Bähr, К.: Redefining Security in a World of Global Threats – An Outline of the Debate about Three Different Concepts: Tradional Security, Broadened Security and Human Security, Heinrich Böll Foundation North America, Policy Paper 22, Washington, 2003. 35. Бжежински, З.: Велика шаховска табла, ЦИД, Подгорица, 2001. 36. Bibes, P.: Transnational organized Crime and Terrorism, Journal of Contemprorary Criminal Justice, August, 2001, у: Погледи – одабрани текстови из стране криминалистичко-безбедносне литературе, број 2, Полицијска академија, Београд, 2003. 37. Bildt, C.: A European Perspective: Peace and War in the World after Westphalia – Some Reflections on the Challenges of a Changing International Order, The New Challenges to International, National and Human Security Policy, The Trilateral Commision, Warshaw, 2004. 38. Blair, J. P., Nicholas, T., Burns, D., Curnutt, J. R.: Active Shooter Events and Response, CRC Press, Boca Raton, 2013. 39. Bimal, P.: Environmental Hazards and Disasters Contexts, Perspectives and Management. State University, Wiley – Blackwell, Kansas, 2012. 40. Bisconti, G: The U. S. Energy Plan and the Challenges of Oil Market, Energy & Security: Global Challenges – Regional Perspecives, Program of Atlantic Security Studies, Prague Security Studies Institute, Prague, 2005. 41. Blaikie, M., Cannon, T., Davis, I., Wisner, B.: At Risk – Natural Hazards, Peopleʼs Vulnerability and Disaster, Routledge, London–New York, 2005. 42. Bohas, H-A.: A New Middle Age: a Post-Westphalian approach to the European Union, Research Conference of the European Union Center of California, Claremont, 2003. 43. Bosworth-Davis, R.: Living with the Law: A Survey of Money Laundering Reporting Officers and Their Attitudes towards the Money Laundering Regulations, Journal of Money Laundering Control, Vol. 1, No. 3, Emerald Group Publishing Limited, Bingley UK, 1998. 44. Boyd, R.: Род и питања људске безбедности: изграђивање програма истраживачке акције, Људска безбедност, број 2, Факултет цивилне одбране, Београд, 2005. 45. Bowden, M.: Lov na Eskobara – potera za najvećim svetskim odmetnikom, Premaks Group, Beograd, 2002. 46. Бошковић, Г.: Организовани криминалитет и легално пословање, Организовани криминалитет− стање и мере заштите, Полицијска академија, Београд, 2005. 47. Бошковић, Г.: Организовани економски криминалитет као глобални сигурносни изазов, Криминалистичке теме, број 1–2, Факултет криминалистичких наука, Сарајево, 2007. 48. Бошковић, Г.: Методи сузбијања организованог криминалитета у области привредно-финансијског пословања (докторска дисертација), Правни факултет Универзитета у Крагујевцу, Крагујевац, 2007. 49. Бошковић, Г., Мијалковић, С.: Доминантни модели криминалног организовања, Наука – Безбедност – Полиција, број 1, Криминалистичко-полицијска академија, Београд, 2008.

374

Саша Мијалковић: Национална безбедност

50. Бошковић, Г.: Ефекти продора организованог криминала у легалне економске токове, Ревија за безбедност, број 7, Центар за безбедносне студије, Београд, 2008. 51. Бошковић, Милица: Друштвене околности развоја концепта еколошке правде, Правни живот – часопис за правну теорију и праксу, број 13, Удружење правника Србије, Београд, 2009. 52. Бошковић, Мило: Шеста колона – настанак, организација и деловање антијугословенске фашистичке емиграције, Биротехника и Дневник, Загреб-Нови Сад, 1985. 53. Бошковић, Мићо: Ор­га­ни­зо­ва­ни кри­ми­на­ли­тет, По­ли­циј­ска ака­де­ми­ја, Бе­ог­ рад, 1998. 54. Бошковић, Мићо.: Криминалистика методика, Полицијска академија, Београд, 2005. 55. Brown, M. E.: The Causes of Internal Conflict, World Security – Chalenges for a New Century (eds. Klare, M. T., Chandrani, Y.), St. Martin’s Press, New York, 1998. 56. Brown, S.: World Interests and the Changing Dimensions of Security, World Security – Chalenges for a New Century (eds. Klare, M. T., Chandrani, Y.), St. Martin’s Press, New York, 1998. 57. Brown, S. K.: Private Investigating, Alpha Books, Indianapolis, 2003. 58. Buzan, B.: People, States & Fear – An Agenda for International Security Studies in the PostCold War Era, Lynne Rienner Publishers, Boulder–Colorado, 1991. 59. Buzan, B.: Societal Security, State Security and Internationalisation, Identity, Migration and the New Security Agenda in Europe, Pinter Publishers, London, 1993. 60. Buzan, B., Weaver, O., Wilde, J, de.: Security – A New Framework for Analysis, Lynne Rienner Publishers, London, 1998. 61. Buzan, B.: The Idea of the State and National Security, Perspectives on World Politics (eds. Little, R., Smith, M.), Routledge, London–New York, 2006. 62. Buzan, B., Hansen, L.: The Evolution of International Security Studies, Cambridge University Press, Cambridge, 2009. 63. Burke, A.: Aporias of Security, Alternatives: Global, Local, Political, Vol. 27, No. 1, 2002. 64. Button, M.: Private Policing, Willan Publishing, Devon, 2002. 65. Васић, Д.: Информациони рат и међународно право, Правни живот – часопис за правну теорију и праксу, број 13, Удружење правника Србије, Београд, 2009. 66. Vaňous, J.: Security of Energy Supplies – Policy Paper, Energy & Security: Global Challenges – Regional Perspecives, Program of Atlantic Security Studies, Prague Security Studies Institute, Prague, 2005. 67. Веронаука у кући – Православна верска читанка, Архиепископија Београдско-Каловачка Српске Православне цркве, Београд, 1996. 68. Вилић, Д., Тодоровић, Б.: Тероризмом у нови светски поредак, Графомарк, Београд, 1999. 69. Viotti, P. R., Kauppi, M. V.: International Relations and World Politics – Security, Economy, Identity, Prentice Hall, New Jersey, 1997.

Литература

375

70. Вркатић, Л.: Појам и биће српске нације, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци–Нови Сад, 2004. 71. Вуковић, С.: Стратегије деловања полиције у превенцији крими­налитета на подручју локалне заједнице (докторска дисертација), Правни факултет Универзитета у Београду, Београд, 2008. 72. Waitr, J.: Армија, Енциклопедија политичке културе (група аутора), Савремена администрација, Београд, 1993. 73. Waltz, K. N.: Theory of International Politics, Addison Wesley, Reading, 1979. 74. Waltz, K. N.: Structural Realism after the Cold War, Perspectives on World Politics (eds. Little, R., Smith, M.), Routledge, London–New York, 2006. 75. Waltz, K. N.: Globalization and Governance, International Politics: Enduring Concepts and Contemporary Issues (eds. Art, R. J., Jervis, R.), Lоngman, New York, 2003. 76. Weaver, O.: European Security Identities 2000, European Security Identities (eds. Burgess, P., Tunander, O.), PRIO Report 2/2000, Oslo, pp. 29–55, у: Реформа сектора безбедности (ур. Хаџић, М.), Институт Г 17 плус и Центар за цивилно-војне односе, Београд, 2003. 77. Weaver, O.: The Rise and Fall of the Inter-Paradigm Debate, Perspectives on World Politics (eds. Little, R., Smith, M.), Routledge, London–New York, 2006. 78. Waever, O., Buzan, B.: Nakon povratka teoriji: prošlost, sadašnjost i budućnost sigurnosnih studija, Suvremene sigurnosne studije (prevod, ur. Collins, A.), Politička kultura, Zagreb, 2010. 79. Wehler, H-U.: Nacionalizam – Povijest, oblici, posljedice, Naklada Jesenski i Turk, Zagreb, 2005. 80. Wendt, A. E.: Social Theory of International Politics, Cambridge University Press, Cambridge, 1999. 81. Wirtz, J.: Oružje za masovno uništenje, Suvremene sigurnosne studije (prevod, ur. Collins, A.), Politička kultura, Zagreb, 2010. 82. Vestad, A.: Globalni hladni rat – Intervencije u trećem svetu i oblikovanje našeg doba (prev. Ješić, A.), Arhipelag, Beograd, 2008. 83. Williams, M.: Virtually Criminal, Routledge, London, 2008. 84. Williams, P.: Transnational Criminal Organizations and International Security, World Security – Chalenges for a New Century (eds. Klare, M. T., Chandrani, Y.), St. Martin’s Press, New York, 1998. 85. Вилијамс, П. Д.: Увод у студије безбедности, Увод у студије безбедности (ур. Вилијамс, П. Д.), Службени гласник и Факултет безбедности Универзитета у Београду, Београд, 2012. 86. Вилијамс, П. Д.: Рат, Увод у студије безбедности (ур. Вилијамс, П. Д.), Службени гласник и Факултет безбедности Универзитета у Београду, Београд, 2012 87. Вилић, Г.: Церска битка, Центар за културу „Вук Караџић“, Лозница, 2005. 88. Wilkinson, P.: Why Modern Terrorism? Differentiating Types and Distinguishing Ideological Motivations, The New Global Terrorism: Characteristics, Causes, Control, (ed. Kegley, C. W. Jr.), Prentice Hall, New Jersey, 2003.

376

Саша Мијалковић: Национална безбедност

89. Wilkinson, P.: Terrorism Versus Democracy – The Liberal State Response, Routledge, London–New York, 2006. 90. Whittaker, D. A.: Terrorists and Terrorism in the Contemprorary World, Routledge, London, 2004. 91. Vondra, A., Martin, W. M.: Introduction to Energy & Security, Energy & Security: Global Challenges – Regional Perspecives, Program of Atlantic Security Studies, Prague Security Studies Institute, Prague, 2005. 92. Wohlforth, W. C.: The Stability of a Unipolar World, Perspectives on World Politics (eds. Little, R., Smith, M.), Routledge, London–New York, 2006. 93. Гаврић, Т.: Речник окултизма, Ленто, Београд, 2004. 94. Галоа, П. М.: Крв петрола – Босна, Наш дом, Београд, 1996. 95. Galtung, J.: A Structural Theory of Imperialism, Perspectives on World Politics (eds. Little, R., Smith, M.), Routledge, London–New York, 2006. 96. Гаћиновић, Р.: Политичко насиље и глобализација, Драслар, Београд, 2008. 97. Гачић, Ј.; Прода, Ш.: Ресурси Републике Србије у заштити критичне инфраструктуре од терористичких претњи, Безбедност, број 3, Министарство унутрашњих послова Републике Србије, Београд, 2012 98. Гиденс, Е.: Социологија, Економски факултет, Београд, 2003. 99. Giplin, R.: War and Change in World Politics, Princeton University Press, Princeton-New York, 1981. 100. Giraldo, J., Trinkunas, H.: Transnacionalni kriminal, Suvremene sigurnosne studije (prevod, ur. Collins, A.), Politička kultura, Zagreb, 2010. 101. Global Warming, Natural Hazards, and Emergency Management (eds. Bullock, J. A., Haddow, G. D., Haddow, K.), CRC Press, Boca Raton, 2008. 102. Големан, Д.: Еколошка интелигенција – познавање скривених утицаја онога што купујемо (превод: Цвијановић, И.), Геополитка издаваштво, Београд, 2010. 103. Goode, W. J., Hatt, P. K.: Методи социјалног истраживања, Југословенски завод за проучавање школских и просветних питања, Београд, 1966. 104. Gough, S., Stables, A.: Sustainability and Security within Liberal Societies, Routledge, London, 2008. 105. Gray, C. H.: Postmodern War – The New Politics of Conflict, Routledge, London, 1997. 106. Грчић, М.: Политичка географија, Географски факултет Универзитета у Београду, Београд, 2000. 107. Guanaratna, R.: Transnational Threats in the Post–Cold War Era, Jane’s Intelligence Review No 1/2001. 108. Dalby, S.: Environmetal Security, University of Minnesota, Minneappolis, 2002. 109. Делић, М. В.: Обавештајна делатност, МУП РС, Београд, 1996. 110. Denney, D.: Risk and Society, Sage Publications, Thousand Oaks, London–New Delhi, 2005. 111. Dent, C. M.: Ekonomska sigurnost, Suvremene sigurnosne studije (prevod, ur. Collins, A.), Politička kultura, Zagreb, 2010.

Литература

377

112. Derian, J. D.: Virtuous War – Mapping the Military-Industrial-Media-Entertainment Network, Routledge, New York, 2009. 113. Deudney, D.: Environmental Security – A Critique, Contested Grounds – Security and Conflict in the New Environmental Politics (eds. Deudney, D., Maththews, R.), Suny Press, New York, 1999. 114. Дивјак, С.: Проблем идентитета: културно, етничко, национално и индивидуално, Службени гласник, Београд, 2006. 115. Дикаев, С. У.: Террор, терроризм и преступления террористического характера, Юридический центр Пресс, Санкт-Петербург, 2006. 116. Димитријевић, В.: Безбедност и политичка заједница, Појам безбедности у међународним односима, Савез удружења правника Југославије, Београд, 1973, стр. 7–38, у: Реформа сектора безбедности (ур. Хаџић, М.), Институт Г 17 плус и Центар за цивилно-војне односе, Београд, 2003. 117. Димитријевић, В.: Бели облаци над паклом − Раџниш − тантрички демонски месија, Стаклене очи Индије – Православље и духовност Далеког Истока – Православље и секте – књига III, http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Apologetika/StakleneOciIndije/ Lat_StakleneOciIndije52.htm, доступно 1. априла 2015. 118. Димитријевић, В., Стојановић, Р.: Основи теорије међународних односа, Службени лист СФРЈ, Београд, 1977. 119. Димитријевић, В.: Страховлада – оглед о људским правима и државном терору, Досије, Београд, 1997. 120. Димитријевић, В., Рачић, О., Ђерић, В., Папић, Т., Петровић, В., Обрадовић, С.: Основи међународног јавног права, Београдски центар за људска права, Београд, 2005. 121. Dillon, M.: Politics of Security – Towards a Political Philosophy of Continental Thought, Routledge, London–New York, 1996. 122. Dillon, M., Reid, J.: Global Liberal Governance – Biopolitics, Security and War, Milenium – Journal of International Studies, No 30, 2001. 123. Дойков, Н.: Технологичен тероризъм, Академия на МВР, София, 2007. 124. Док насиље не престане, Anti Trafficking Center, Београд, 2005. 125. Драгишић, З.: Безбедносни менаџмент, Службени гласник и Факултет безбедности, Београд, 2007. 126. Дулић, Д.: Мировне и хуманитарне операције, Факултет безбедности и Службени гласник, Београд, 2008. 127. Духачек, А.: Успон и пад југословенске обавештајне службе – исповест обавештајца, Grafopress, Београд, 1992. 128. Ђорђевић, Ђ.: Прекршајно право, Полицијска академија, Београд, 2004. 129. Ђорђевић, И.: Реализација концепта људске безбедности у пракси, Људска безбедност, број 1, Факултет цивилне одбране, Београд, 2004. 130. Ђорђевић, И.: Људска безбедност – глобални контекст и примена у Србији, Институт за упоредно право и Досије студио, Београд, 2013. 131. Ђорђевић, О.: Основи државне безбедности, ВШУП, Београд, 1987.

378

Саша Мијалковић: Национална безбедност

132. Eagan, R.: The Risks Assessment Methodology, Energy & Security: Global Challenges – Regional Perspecives, Program of Atlantic Security Studies, Prague Security Studies Institute, Prague, 2005. 133. Европско право за пограничну полицију, Westfal–Štopa, Либек, 2003. 134. Edward, B.: Natural Hazards, University Press, Cambridge, 2005. 135. Elbe, S.: HIV/AIDS i sigurnost, Suvremene sigurnosne studije (prevod, ur. Collins, A.), Politička kultura, Zagreb, 2010. 136. ELF/VLF Wave-injection and Magnetospheric Probing with HAARP, Stanford University, January 2003. 137. Елзесер, Ј.: Национална држава и феномен глобализације – како можемо да се спасимо из светске економске кризе (прев. Блануша, Б.), Јасен, Београд, 2009. 138. Emmers, R.: Sekuritizacija, Suvremene sigurnosne studije (prevod, ur. Collins, A.), Politička kultura, Zagreb, 2010. 139. Живковић, М.: Теорија државе и права – Теорија државе, Полицијска академија, Београд, 1995. 140. Жолт, Л., Коковић, Д.: Етничка дистанца у Војводини, Социолошки преглед, број 3, Српско социолошко друштво у сарадњи са Институтом друштвених наука и Институтом за криминолошка и социолошка истраживања, Београд, 2005. 141. Za­li­sko, W.: Russian organized crime: The foundation for trafficking, Police, Bobit Publishing Company, Redondo Beach, 2000. 142. Игњатовић, Ђ.: Криминологија, Номос, Београд, 1998. 143. Извори међународног хуманитарног права, Југословенски црвени крст, Београд, 1999. 144. Извори, технике и технологије прикупљања информација за потребе корисника обавештајних података, Образовно-истражива­чки центар Безбедносно информативне агенције, Београд, 2004. 145. Илић, П.: О дефинисању и дефиницијама националне безбедности, Војно дело – општевојни научно-теоријски часопис, број 2, Министарство одбране Републике Србије, Београд, 2012. 146. Индикатори људске безбедности у Србији – Извештај за 2004, Факултет цивилне одбране, Београд, 2005. 147. Индикатори људске безбедности у Србији – Извештај за 2005–2006, Фонд за отворено друштво, Београд, 2007. 148. Исаковић, З.: Увод у пропаганду, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1991. 149. Jakobsen, P. V.: Diplomacija prinude, Suvremene sigurnosne studije (prevod, ur. Collins, A.), Politička kultura, Zagreb, 2010. 150. Јаковљевић, В., Ђармати, Ш.: Цивилна заштита у Савезној Републици Југославији, Студентски трг, Београд, 1998. 151. Јањић, Д.: Идеологија, политика, насиље – криза националног идентитета и етнички сукоби, HESPERIAedu и Душан Јањић, Београд, 2009.

Литература

379

152. Jackson, R., Sørenson, G.: Introduction to International Relations, Oxford University Press Inc., New York, 1999. 153. Jackson, R. H.: Continuity and Change in the States System, Perspectives on World Politics (eds. Little, R., Smith, M.), Routledge, London–New York, 2006. 154. Jackson, R.: Sigurnost režima, Suvremene sigurnosne studije (prevod, ur. Collins, A.), Politička kultura, Zagreb, 2010. 155. Jervis, R.: The Utility of Nuclear Deterence, The Use of Force – Military Power and International Politics, (eds. Art, R. J., Waltz, K. N.), Rowman&Littlefield Publishers Inc., Oxford, 2004. 156. Jervis, R.: The Spiral of International Insecurity, Perspectives on World Politics (eds. Little, R., Smith, M.), Routledge, London–New York, 2006. 157. Јовановић, Љ.: Кривично право – општи део, Полицијска академија, Београд, 1995. 158. Јовановић, Љ., Јовашевић, Д.: Кривично право – посебни део, Полицијска академија, Београд, 2002. 159. Јовић, Р., Савић, А.: Биотероризам – биолошки рат – биолошко оружје, Институт за политичке студије, Београд, 2004. 160. Јончић, В.: Катастрофе и људска права, Правни живот – часопис за правну теорију и праксу, број 14, Удружење правника Србије, Београд, 2009. 161. Jordan, T., Taylor, P.: Hacktivism and Cyberwars – Rebels with a Cause?, Routledge, London, 2008. 162. Johansen, R. C.: Building World Security: The Need for Strengthened International Institutions, World Security – Chalenges for a New Century (eds. Klare, M. T., Chandrani, Y.), St. Martin’s Press, New York, 1998. 163. Johnson, B. R.: Principles of Security Management, Prentice Hall, New Jersey, 2004. 164. Johnson, T. A.: National Security Issues in Science, Law and Technology, Routledge, London, 2008. 165. Kaplan, J.: Terrorist Groups and the New Tribalism, Routledge, London, 2008. 166. Kapuy, K.: Значај локалног нивоа за људску безбедност, Људска без­бедност 2 (ур. Дулић, Д.), Фонд за отворено друштво, Београд, 2006. 167. Карабасил, Д., Ловрековић, З., Билић, И.: Основна правила за преживљавање, X. Међународна конференција заштите од пожара и експлозија ЗОП 2006 и ICFP, Виша техничка школа – Институт за технологију заштите у Новом Саду, Нови Сад, 2006. 168. Karatzogianni, A.: The Politics of Cyberconflict, Routledge, London, 2008, 169. Kartusch, A.: Reference Guide for Anti–Trafficking Legislative Rewiew with Particular Emphasis on South Eastern Europe, Ludwig Boltzmann Institute of Human Rights, OSCE/ ODIHR, Warshaw, 2001. 170. Кауфман, С. Џ.: Етнички сукоб, Увод у студије безбедности (ур. Вилијамс, П. Д.), Службени гласник и Факултет безбедности Универзитета у Београду, Београд, 2012. 171. Кегли, Ч. В., Виткоф, Ј. Р.: Светска политика – тренд и транс­формација, Центар за студије југоисточне Европе, Факултет поли­тичких наука и Дипломатска академија МСП СЦГ, Београд, 2006.

380

Саша Мијалковић: Национална безбедност

172. Кенеди, П.: Припрема за XXI век, Службени лист СРЈ, Београд, 1997. 173. Kennedy-Pipe, C.: Rod i sigurnost, Suvremene sigurnosne studije (prevod, ur. Collins, A.), Politička kultura, Zagreb, 2010. 174. Кесић, З.: Место и улога недржавног сектора у контроли криминалитета (магистарска теза), Криминалистичко-полицијска академија, Београд, 2008. 175. Кесић, З.: Приватизација кажњавања: начин за превазилажење или продубљивање кризе затварања, Страни правни живот, број 1, Институт за упоредно право, Београд, 2010. 176. Keohane, R.: Power and Governance in a Partially Globalized World, Routledge, London– New York, 2002. 177. Keohane, R. O.: Cooperation and International Regimes, Perspectives on World Politics (eds. Little, R., Smith, M.), Routledge, London–New York, 2006. 178. Keohane, R. O., Nye, J. S. Jr.: Power, Interdependence and the Information age, Perspectives on World Politics (eds. Little, R., Smith, M.), Routledge, London–New York, 2006. 179. Kerr, P.: Развој дијалектичког односа између државоцентричне и људскоцентичне безбедности, Људска безбедност 2 (ур. Дулић, Д.), Фонд за отворено друштво, Београд, 2006. 180. Kerr, P.: Ljudska sigurnost, Suvremene sigurnosne studije (prevod, ur. Collins, A.), Politička kultura, Zagreb, 2010. 181. Кешетовић, Ж.: Кризни менаџмент, Факултет безбедности–Службени гласник, Београд, 2008. 182. King, G., Murray, C. J. L.: Rethinking Human Security, Political Science Quarterly, Vol. 116, No. 4, The Academy of Political Science, New York, 2001/2002. 183. Кинзер, С.: Свргавање – пучеви, револуције и инвазије: Како је Америка мењала режиме, од Хаваја до Ирака, Политика, Београд, 2006. 184. Kissinger, H.: Дипломатија I и II, Верзал Прес, Београд, 1999. 185. Kларин, М: Таоци, НИН и Политика, Београд, 1979. 186. Клер, М. Т.: Енергетска безбедност, Увод у студије безбедности (ур. Вилијамс, П. Д.), Службени гласник и Факултет безбедности Универзитета у Београду, Београд, 2012. 187. Кнежевић, В.: Спин доктори – медијски манипулатори, Литера, Бања Лука, 2006. 188. Ковач, М.: Стратегијска и доктринарна документа националне безбедности – Теоријске основе, Свет књиге, Београд, 2003. 189. Ковач, С., Поповић-Григоров, И.: Војна служба безбедности у Србији, Медија центар „Одбрана“, Београд, 2013. 190. Ковачевић, С.: Основи безбедности и одбране – одабрана предавања, Виша школа унутрашњих послова, Београд, 1996. 191. Коковић, Д.: Процеси интеграције, регионализам и очување културног идентитета, Социолошки преглед, број 1–2, Социолошко друштво Србије и Институт за криминолошка и социолошка истраживања у Београду, Београд, 2002.

Литература

381

192. Кокољ, М.: Осврт на стање организованог криминалитета у неким државама света, Организовани криминалитет и корупција, Српско удружење за кривично право, Београд, 1996. 193. Kolodziej, E. A.: Security and International Relations, Cambridge University Press, Cambridge, 2005. 194. Кораћ, С.: Морална паника и организовани криминал, Ревија за безбедност – стручни часопис о корупцији и организованом криминалу, година IV, број 2, Центар за безбедносне студије, Београд, 2010. 195. Korin, A.: Protection of Key Energy Infrastructure, Energy & Security: Global Challenges – Regional Perspecives, Program of Atlantic Security Studies, Prague Security Studies Institute, Prague, 2005. 196. Коршунова, О. Н.: Преступления экстремитского характера, Юридический центр Пресс, Санкт-Петербург, 2006. 197. Котовчевски, М.: Национална безбедност на Република Македонија (I, II и III), Македонска цивилизација, Скопје, 2000. 198. Котовчевски, М.: Унутрашња оружана побуна, Наука – Безбе­дност – Полиција, број 1, Полицијска академија, Београд, 2006. 199. Kofman, E., Phizacklea, A., Raghuram, P., Sales, R.: Gender and International Migration in Europe: Employment, welfare and politics, Routledge, London and New York, 2000. 200. Krasner, S. D.: State Power and the Structure of International Trade, Perspectives on World Politics (eds. Little, R., Smith, M.), Routledge, London–New York, 2006. 201. Крећа, М.: Практикум за међународно јавно право, Полицијска академија, Београд, 1997. 202. Кубурић, З.: Верске заједнице у Србији и верска дистанца, Центар за емпиријска истраживања религије, Нови Сад, 201. 203. Kupchan, C. A., Kupchan, C. A.: The Promise of Collective Security, International Security, Vol. 20, No. 1, 1995. 204. Култура је важна – како вредности уобличавају људски живот (ур. Harrison, L. E., Huntigton, S. P.), Плато, Београд, 2004. 205. Lac­zko, F.; Gra­meg­na, M.: De­ve­lo­ping Bet­ter Indi­ca­tors of Hu­man Traf­fi c­king, The Brown Jo­ur­nal of World Af­f a­irs, Vo­lu­me X, Issue I, 2003 (pre­vod – Po­gle­di, broj 2, Po­li­cij­ska aka­ de­mi­ja, Be­o­grad, 2003). 206. Lammers, E.: Refugees, Gender and Human Security – A Theoretical In­tro­duction and Annotated Bibliography, International Books, Utrecht, 1999. 207. Law, D. M.: Људска безбедност и реформа сектора безбедности, десет година после, Људска безбедност, број 2, Факултет цивилне одбране, Београд, 2004. 208. Лешаја, А.: Књигоцид – уништавање књига у Хрватској 1990-их, Профил и Српско национално веће, Загреб, 2012. 209. Liotta, P. H.: Нове дилеме, старе препреке: будућност људске безбедности, Људска безбедност, број 2, Факултет цивилне одбране, Београд, 2004. 210. Liotta, P. H., Oven, T.: Смисао и симболизам: Европа преузима људску безбедност, Људска безбедност, број 1, Факултет безбедности, Београд, 2007.

382

Саша Мијалковић: Национална безбедност

211. Лихт, С.: Мир, Енциклопедија политичке културе (група аутора), Савремена администрација, Београд, 1993. 212. Луковић, З.: Верске секте и православље – Приручник за самоодбрану од верских секти, Српска патријаршија и драгани, Београд, 2003. 213. Лунеев, В. В.: Тенденции терроризма и уголовно-правовая борьба с ним, Государство и право, Наука, Москва, 6/2002, у: Погледи – одабрани текстови из стране криминалистичко-безбедносне литературе, број 1, Полицијска академија, Београд, 2003. 214. Lutz, B., Lutz, J.: Terorizam, Suvremene sigurnosne studije (prevod, ur. Collins, A.), Politička kultura, Zagreb, 2010. 215. Maggio, E. J.: Private Security in the 21st Century – Concepts and Applications, Jones and Bartlett Publishers, Sudbury, 2009. 216. Макијавели, Н.: Владалац, Дерета (превео Ристић, М. Т.), Београд, 2002. 217. Макинис, К.: Здравље, Увод у студије безбедности (ур. Вилијамс, П. Д.), Службени гласник и Факултет безбедности Универзитета у Београду, Београд, 2012. 218. Маринковић, Д.: Борба против организованог криминалитета у Републици Србији у периоду транзиције, Криминалитет у транзицији: феноменологија, превенција и државна реакција, ИКСИ, Београд, 2007. 219. Маринковић Д.: Специјализација државних органа у сузбијању организованог криминала, Правна ријеч − часопис за правну теорију и праксу, број 19, Удружење правника Републике Српске, Бања Лука, 2009. 220. Марковић, Р.: Уставно право и политичке институције, Службени гласник, Београд, 1995. 221. Марковић, Р.: Управно право, Службени гласник, Београд, 1995. 222. Марковић, С. И.: Моћнији од ЦИА, Институт за политичке студије, Београд, 2002. 223. Martin, G.: Understanding Terrorism – Challenges, Perspectives, and Issues, Sage Publications, Thousand Oaks, London–New Delhi, 2006. 224. Martin, W.: Security and Energy, Energy & Security: Global Challenges – Regional Perspecives, Program of Atlantic Security Studies, Prague Security Studies Institute, Prague, 2005. 225. Маршал, Т.: Игра сенки – Петооктобарска смена власти у Србији, Самиздат Б–92, Београд, 2002. 226. Маслеша, Р.: Теорије и системи сигурности, Магистрат, Сарајево, 2001. 227. Матић, М.: Држава, Енциклопедија политичке културе (група аутора), Савремена администрација, Београд, 1993. 228. Mearsheimer, J. J.: Why We Will Soon Miss The Cold War, The Atlantic Monthly, Vol. 226, No. 2, 1990. 229. Mearsheimer, J. J.: Strategies for Survival, Perspectives on World Politics (eds. Little, R., Smith, M.), Routledge, London–New York, 2006. 230. Mearsheimer, J.: The Tragedy of Great Power Politics, Norton, New York, 2001.

Литература

383

231. Мејер, Т.: Идентитет Европе – јединствена душа Европске уније? (прев. Пржуљ, Ј.), Албатрос плус и Службени гласник, Београд, 2009. 232. Ми­јал­ко­вић, С.: Ор­га­ни­зо­ва­ни кри­ми­на­ли­тет као са­вре­ме­ни без­бед­но­сни про­ блем: осврт на ка­рак­те­ри­сти­ке и тен­ден­ци­је, Кри­ми­на­ли­стич­ке те­ме, број 3–4, Фа­ кул­тет кри­ми­на­ли­стич­ких на­у­ка, Са­ра­је­во, 2003. 233. Мијалковић, С.: Безбедносни аспекти трговине људима, Факултет цивилне одбране Универутета у Београду, Београд, 2004 (магистарска теза). 234. Мијалковић, С.: Теоријско одређење појма трговине људима, Наука–безбедност– полиција, број 2–3/2004, Полицијска академија, Београд, 2005. 235. Мијалковић, С.: Трговина људима, БеоСинг, Београд, 2005. 236. Мијалковић, С.: Зло међу нама: досије СЕКТЕ – Кад сан постане хорор, Professional Security Systems број 6, ДИИР д.о.о., Београд, 2005. 237. Мијалковић, С.: Организоване илегалне миграције као савремени безбедносно-криминалистички проблем, Факултет безбедности Универзитета у Београду, Београд, 2006 (докторска дисертација). 238. Мијалковић, С.: О кризи националног система безбедности Републике Србије, Ревија за безбедност – стручни часопис о корупцији и организованом криминалу, број 5, Центар за безбедносне студије, Београд, 2007. 239. Мијалковић, С., Ђиновић, Р.: Симбиоза организованог криминала, тероризма и политике на Косову и Метохији као изазов и претња националној и регионалној безбедности, Космет – Гордијев чвор, Институт за упоредно право, Београд, 2008. 240. Мијалковић, С.: Дихотомија организованог криминала и тероризма из угла националне безбедности, Ревија за безбедност – стручни часопис о корупцији и организованом криминалу, број 12, Центар за безбедносне студије, Београд, 2008. 241. Мијалковић С.: О корелацији културе и националне безбедности, Култура полиса – часопис за неговање демократске политичке културе, број 11/12, Удружење за политичке науке Србије – Огранак у Новом Саду и Графомаркетинг, Нови Сад, 2009. 242. Мијалковић С.: Безбедност државе и концепти међународне безбедности, Дефендологија, број 25–26, Дефендологија центар, Бања Лука, 2009. 243. Мијалковић, С.: Национална безбедност – од вестфалског до постхладноратовског концепта, Војно дело, број 2, Министарство одбране Републике Србије, Београд, 2009. 244. Мијалковић, С.: Организовани криминал као претња националној безбедности, Безбедност, бр. 1–2, Министарство унутрашњих послова Републике Србије, Београд, 2009. 245. Мијалковић, С.: Супротстављање трговини људима и кријумчарењу миграната – могућности унапређења безбедносно-криминалистичке праксе националног система безбедности, Службени гласник и Институт за упоредно право, Београд, 2009. 246. Мијалковић, С., Арежина-Ђерић, В., Бошковић, Г.: Корелација информационе и националне безбедности, Злоупотреба информационих технологија и заштита – ЗИТЕХ ‘10, ИТ Вештак – Удружење вештака за информационе технологије, Београд, 2010.

384

Саша Мијалковић: Национална безбедност

247. Мијалковић, С., Бошковић, Г.: Угрожавање корпоративне безбедности и последице по националну безбедност, Корпратива безбједност – ризици, пријетње и мере заштите, Факултет за безбједност и заштиту, Бања Лука, 2010. 248. Мијалковић, С.: О недржавном сектору националног система безбедности – инострана и домаћа искуства, Страни правни живот, број 2, Институт за упоредно право, Београд, 2010. 249. Мијалковић, С.: О методологији истраживања у области безбедносних наука, Безбједност – полиција – грађани, бр. 3–4/2010, Министарство унутрашњих послова Републике Српске, Бања Лука, 2010. 250. Мијалковић, С.: Обавештајне структуре терористичких и криминалних организација, Наука – безбедност – полиција, број 2, Криминалистичко–полицијска академија, Београд, 2010. 251. Мијалковић, С., Милошевић, М.: Обавјештајно безбједносна дјелатност и службе, Висока школа унутрашњих послова, Бања Лука, 2011. 252. Мијалковић, С.: Псеудо-Република Косово – „Царство“ организованог криминала и тероризма, Србија – отимање Косова, Институт политичких студија, Београд, 2012. 253. Мијалковић, С., Амиџић, Г.: Екстремни национализам и безбедност савременог друштва, Социолошки преглед, број 3, Српско социолошко друштво у сарадњи са Институтом друштвених наука и Институтом за криминолошка и социолошка истраживања, Београд, 2012. 254. Мијалковић, С., Никач, Ж.: Заштита националних интереса Републике Србије у процесу међународних интеграција, Српска политичка мисао, број 4, Институт за политичке студије, Београд, 2012 255. Мијалковић, С., Бајагић, М.: Организовани криминал и тероризам, Криминалистичко-полицијска академија, Београд, 2012. 256. Мијалковић, С., Бајагић, М.: Појмовно дистанцирање безбедносних изазова, ризика и претњи – прилог стандардизацији савремене терминологије и методологије истраживања безбедносних наука, Супротстављање савременом организованом криминалу и тероризму III, Криминалистичко-полицијска академија, Београд, 2012. 257. Мијалковић, С., Жарковић, М.: Илегалне миграције и трговина људима, Криминалистичко-полицијска академија, Београд, 2012. 258. Mijalković, S., Bajagić, M.: Contemporary Organized Criminality and Terorism: Similarities and Diferences, Suprotstavljanje organizovanom kriminalu – pravni okvir, medjunarodni standardi i procedure, Kriminalističko-policijska akademija, Beograd, 2013. Мијалковић, С., Милошевић, М.: Савремене обајвештајне службе – организација и методика обавјештајног, безбједносног и субверзивног дјеловања, Висока школа унутрашњих послова, Бања Лука, 2013. 259. Mijalković, S., Blagojević, D.: The basis of national security in international law, NBP: Sience – Security – Police, Academy of Criminalistic and Police Studies, Belgrade, 2014. 260. Мијалковић, С., Бајагић, М., Вучковић, Г.: Актуелни домети реформе недржавног сектора безбедности Републике Србије, Супротстављање савременом организованом криминалу и тероризму V, Криминалистичко-полицијска академија, Београд, 2014.

Литература

385

261. Mijalković, S., Cvetković, V.: Vulnerability of Critical Infrastructure by Natural Disasters, National Critical Infrastructure Protection – Regional Perspective, University of Belgrade − Faculty of Security Studies, Institute for Corporative Security Studies, Ljubljanja−Belgrade, 2013. 262. Мијалковић, С., Цветковић, В.: Виктимизација људи природним катастрофама: просторна и временска дистрибуција последица, Темида – часопис о виктимизацији, људским правима и роду, број 4, Виктимолошко друштво Србије и „Прометеј“, Београд, 2014. 263. Мијалковић, С., Маринковић, Н.: Савремени „верски тероризам“: Случај верске секте „Аум Шинрикјо“, Супротстављање савременим облицима криминалитета – анализа стање, европски стандарди и мере за унапређење, Криминалистичкополицијска академија и Фондација Ханс Зајдел, Београд, 2015. 264. Мијалковски, М.: Обавештајне и безбедносне службе, Факултет безбедности Универзитета у Београду и Службени гласник, Београд, 2009. 265. Миладиновић, С.: Питање социјалних идентитета националних мањина и евроинтеграцијски процеси у Србији, Социолошки преглед, број 2, Српско социолошко друштво у сарадњи са Институтом друштвених наука и Институтом за криминолошка и социолошка истраживања, Београд, 2006. 266. Милановић, З., Радовановић, Р.: Информациона безбедност као кључни проблем савремене организације, Транзиција и економски криминал 2, Криминалистичко-полицијска академија, Београд, 2014. 267. Mилашиновић, Р.: Тајне паралеле – обавештајна служба у међународним односима, 4. јул, Београд, 1981. 268. Mилашиновић, Р.: ЦИА, моћ и политика, Биротехника, Загреб, 1984. 269. Милашиновић, Р.: Ренесанса империјализма – савремена импери­ја­листи­чка стратегија, Југоарт, Загреб, 1987. 270. Милашиновић, Р., Милашиновић, С.: Увод у теорије конфликата, Факултет цивилне одбране, Београд, 2004. 271. Милашиновић, Р., Мијалковић, С.: Тероризам као савремена безбедносна претња, Супротстављање тероризму – међународни стандарди и правна регулатива, Висока школа унутрашњих послова и Hanns Seidel Stiftung, Бања Лука, 2011. 272. Милетић, А.: Рат, Енциклопедија политичке културе (група аутора), Савремена администрација, Београд, 1993. 273. Милин, Л.: Научно оправдање религије – Црква и секте, Епархија жичка, Београд, 1982. 274. Милић, В.: Социолошки метод, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1996. 275. Милосављевић, С., Радосављевић, И.: Репетиторијум из методологије друштвених истраживања, Београд, 1988. 276. Милошевић, Г., Мијалковић, С.: Национална економија као фактор националне безбедности – „случај Србија“, Сузбијање криминала и европске интеграције, Криминалистичко-полицијска академија и Hanns Seidel Stiftung, Београд, 2010.

386

Саша Мијалковић: Национална безбедност

277. Милошевић, М.: Систем државне безбедности, Полицијска академија, Београд, 2001. 278. Ми­ло­ше­вић, М.: Ор­га­ни­зо­ва­ни кри­ми­нал, Слу­жбе­ни лист СЦГ, Бе­о­град, 2003. 279. Милошевић, М.: Одбрана од тероризма, Свет књиге, Београд, 2005. 280. Милошевић, Н., Милојевић, С.: Основи методологије безбедносних наука, Полицијска академија, Београд, 2001. 281. Mitchell, J: Risks of Import Dependency, Energy & Security: Global Challenges – Regional Perspecives, Program of Atlantic Security Studies, Prague Security Studies Institute, Prague, 2005. 282. Michael, S.: Улога невладиних организација у људској безбедности, Људска безбедност 2 (ур. Дулић, Д.), Фонд за отворено друштво, Београд, 2006. 283. Мојаноски, Ц.: Дилеми во дефинирањето на методологијата на асфалиалогијата, Безбедност, еколошка безбедност и предизвиците на Република Македонија, Факултет за безбедност, Скопје, 2010. 284. Мøller, B.: Национална, социјетална и људска безбедност – Општа разматрања са приказом балканског случаја, Људска безбедност (ур. Дулић, Д.), број 1, Факултет цивилне одбране, Београд, 2003. 285. Møler, B.: The Faces of War, Ethnicity and Intra-State Conflict (eds. Wiberg, H., Scherrer, C. P.), Ashgate, Aldershot, UK, 1999, pp. 15–35, у: Реформа сектора безбедности (ур. Хаџић, М.), Институт Г 17 плус и Центар за цивилно-војне односе, Београд, 2003. 286. Morgan, P.: Sigurnost u međunarodnoj politici, Suvremene sigurnosne studije (prevod, ur. Collins, A.), Politička kultura, Zagreb, 2010. 287. McSweeney, B.: Security, Identity and Interests – A Sociology of International Relations, Cambridge University Press, Cambridge, 1999. 288. Monahan, T.: Surveillance and Security, Routledge, London, 2008. 289. Moysey, S. P.: The Road to Balcombe Street – The IRA Reign of Terror in London, Routledge, London, 2008. 290. Murray, T., McKim, E.: Полиција и сектор приватне безбедности: Шта доноси будућност, Безбедност, број 4, МУП РС, Београд, 2003. 291. Националне вриједности и национални интереси у информаци­јском добу, http:// zaklada-hanzekovic.ijf.hr/2003/slucaj.pdf. 292. National Security (ed. Haugen, D. M.), GALE, Detroit, 2008. 293. National Security Cultures – Patterns of Global Governance (eds. Kirchner, E. J., Sperling, J.), Routledge, London and New York, 2010. 294. Недељковић, Љ.: Осигурање за случај незапoслености у Србији (магистарска теза), Правни факултет Универзитета у Београду, Београд, 2007. 295. Nemeth, C.: Private Security & the Investigative Process, Butterworth-Heinemann, Woburn, 2000. 296. Николиш, Д.: Стратегија доминације, Радничка штампа, Београд, 1985.

Литература

387

297. Николов, В.: Тактическо обучение нс полицейските служители по системата за тренировка FX® за противодействие на феномените „активен срелац“ и „терорист самоубиец“, Бюлетин, брой 23, Министерство на вътрешните работи, Академия, Факултет „Полиция“, София, 2007. 298. Novak, V.: Magnum crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj, Zagreb, 1948. (репринт: Нова књига, Београд, 1986. 299. Nuechterlein, D. E.: Defiant Superpower – The New American Hegemony, Potomac Books inc., Washington DC, 2005. 300. Nye J. S. Jr.: Understanding International Conflicts: An Introduction to Theory and History, Longman, New York, 1999. 301. Nye, J. S. Jr.: Limits of American Power, Political Science, Vol. 117, No. 4., The Academy of Political Science, New York, 2002/2003. 302. Obama, B.: Threats to U. S. Energy Security Jeopardize National Security, National Security (ed. Haugen, D. M.), GALE, Detroit, 2008. 303. Oberleitner, G.: Људска права и безбедност – две куле?, Људска без­бедност 2 (ур. Дулић, Д.), Фонд за отворено друштво, Београд, 2006. 304. Ogura, K.: A Pacific Perspective, The New Challenges to International, National and Human Security Policy, The Trilateral Commision, Warshaw, 2004. 305. Оташевић, Б.: Урбано окружење и насиље у спорту, Безбедност, број 3, Министарство унутрашњих послова, Београд, 2010. 306. Оташевић, Б.: Вандали у зидинама – хулиганизам у Србији, Безбедност, број 1, Министарство унутрашњих послова Републике Србије, Београд, 2012. 307. Павићевић, Ј.: Драгољуб – Дража Михајловић: агент Вермахта, Таш Принт, Београд, 1995. 308. Павловић, В.: Интерес, Енциклопедија политичке културе (група аутора), Савремена администрација, Београд, 1993. 309. Павловић, Г.: Право приватне безбједности – упоредна студија, Дефендологија центар за безбједносна, социолошка и криминолошка истраживања, Бања Лука, 2011. 310. Пашић, Н.: Нација и национализам, Енциклопедија политичке културе (група аутора), Савремена администрација, Београд, 1993. 311. Peoples, C., Vaughan-Williams, N.: Critical Security Studies – An introduction, Routledge – Taylor & Francis Group, London and New York, 2010. 312. Петровић, З. П.: Економска шпијунажа, Драслар партнер, Центар Југоисток и Институт за политичке студије у Београду, Београд, 2005. 313. Петровић, Л.: Информациона сигурност у савременом свету, Инфо М – Часопис за информационе технологије и мултимедијалне системе, број 24, Факултет организационих наука, Београд, 2007. 314. Петровић, С.: Компјутерски криминал, МУП РС, Београд, 2001. 315. Петровић, С.: О неопходности националне стратегије заштите простора, Наука – Безбедност – Полиција, број 2, Криминалистичко-полицијска академија, Београд, 2006.

388

Саша Мијалковић: Национална безбедност

316. Пикарели, Џ. Т.: Транснационални организовани криминал, Увод у студије безбедности (ур. Вилијамс, П. Д.), Службени гласник и Факултет безбедности Универзитета у Београду, Београд, 2012. 317. Пилар, П. Р.: Антитероризам, Увод у студије безбедности (ур. Вилијамс, П. Д.), Службени гласник и Факултет безбедности Универзитета у Београду, Београд, 2012. 318. Piccarelli, J. T.: Transnational Organized Crime, Security Studies – An Introduction (ed. Williams, P.), Routledge, London–New York, 2008. 319. Попов, Р.: Универзитетски професор: какав треба да буде?, Универзитетски одбор Удружења универзитетских професора и научника Србије у Новом Саду, Нови Сад, 2004. 320. Power, National Security, and Transformational Global Events: Challenges Confronting America, China, and Iran (ed. Johnson, T. A.), CRC Press, Boca Raton, 2012. 321. Преступления террористической направленности (науч. ред. Кор­шу­нова, О. Н.), Юридический центр Пресс, Санкт-Петербург, 2003. 322. Prins, G.: Notes toward the Definition of Global Security, American Behavioral Scientist, No. 6, May 1995. 323. Prins, G.: The Heart of War – On Power, Conflict and Obligation in the Twenty-first Century, Routledge, London and New York, 2002. 324. Preparedness and Response for Catastrophic Disasters (ed. Bissel, R.), CRC Press, Boca Raton, 2012. 325. Пророковић, Д.: Геополитика Србије – положај и перспективе на почетку XXI века, Службени гласник, Београд, 2012. 326. Прошић, С.: Безбедност и животна средина, Правни живот – часопис за правну теорију и праксу, број 9, том I, Удружење правника Србије, Београд, 2008. 327. Purpura, P. P.: Security – An Introduction, CRC Press, Boca Raton, 2010. 328. Равногорска историја (прир. Калабић, Р.), Евро, Београд, 1992. 329. Раичевић, Н.: Резолуције Савета безбедности и легалност НАТО интервенције у Југославији, Правни живот – часопис за правну теорију и праксу, број 13, Удружење правника Србије, Београд, 2009. 330. Regehr, E.: Одбрана и људска безбедност, Људска безбедност, број 1, Факултет цивилне одбране, Београд, 2003. 331. Рељановић, М.: Приватне снаге обезбеђења, Борба против организованог криминала у Србији – Од постојећег законодавства до свеобухватног предлога реформе, Институт за упоредно право Београд и Одсек за упоредно и кривично право Универзитета у Фиренци, UNICRI, Београд, 2008. 332. „Рибарење људских душа“ (серија документарних филмова о сектама, сценарио: Јокић Мирослав), Дунав филм, Београд, 1998. 333. Ристић, Ж.: Увод у методологију истраживања, Факултет народне одбране, Београд, 1983. 334. Rogers, M.: The Psycholophy of Cyber-Terrorism, Terrorist, Victims and Society (ed. Silke, A.), John Wiley&Sons Ltd., Chichester, 2003.

Литература

389

335. Родољуб или издајник: случај ђенерала Михајловића (Записници и извештај Истражне комисије Комитета за праведно суђење Дражи Михајловићу – Документи Хуверовог института Станфорд универзитета у Калифорнији), ИП „Чича“, Београд, 1978. 336. Rogers, P.: Mirovne studije, Suvremene sigurnosne studije (prevod, ur. Collins, A.), Politička kultura, Zagreb, 2010. 337. Роџерс, П.: Тероризам, Увод у студије безбедности (ур. Вилијамс, П. Д.), Службени гласник и Факултет безбедности Универзитета у Београду, Београд, 2012. 338. Roe, P.: Ethnic Violence and the Societal Security Dilemma, Routledge, London, 2005. 339. Roe, P.: Društvena sigurnost, Suvremene sigurnosne studije (prevod, ur. Collins, A.), Politička kultura, Zagreb, 2010. 340. Ронин, Р.: Обавештајни рад, Службени гласник и Факултет безбедности Универзитета у Београду, Београд, 2009. 341. Rosamond, B.: Politics Above the Nation-State, Politics – An Introduction (eds. Axford, B., Browning, G. K., Huggins, R., Rosamond, B., Turner, J.), Routledge, London, 1997. 342. Rosamond, B.: Political Culture, Politics – An Introduction (eds. Axford, B., Browning, G. K., Huggins, R., Rosamond, B., Turner, J.), Routledge, London, 1997. 343. Rosenau, J. N.: The Dinamism of a Turbulent World, World Security – Chalenges for a New Century (eds. Klare, M. T., Chandrani, Y.), St. Martin’s Press, New York, 1998. 344. Rousseau, J-J.: The Social Contract, E. P. Dutton, New York, 1950. 345. Савић, А., Делић, М., Илић, П.: Основи државне безбедности, Образовно истраживачки центар РДБ МУП РС, Београд, 1998. 346. Савић, А.: Увод у државну безбедност, ВШУП, Београд, 2000. 347. Савић, А.: Од традиционалног ка постмодерном тероризму, Безбедност, број 5, МУП РС, Београд, 2004. 348. Савић, А., Стајић, Љ.: Основи цивилне безбедности, USEE, Нови Сад, 2006. 349. Савић, А.: Национална безбедност, Криминалистичко-полицијска академија, Београд, 2007. 350. Security Communities (eds. Adler, E., Barnett, M.):, Cambridge University Press, Cambridge, 1998. 351. Sen, A.: Oсновно образовање и људска безбедност, Људска без­бедност 2 (ур. Дулић, Д.), Фонд за отворено друштво, Београд, 2006. 352. Сидху, В. П. С.: Ширење нуклеарног оружја, Увод у студије безбедности (ур. Вилијамс, П. Д.), Службени гласник и Факултет безбедности Универзитета у Београду, Београд, 2012. 353. Симеуновић, Д.: Политичко насиље, Радничка штампа, Београд, 1989. 354. Security Studies – An Introduction (ed. Williams, P.), Routledge, London–New York, 2008. 355. Симеуновић, Д.: Насиље, Енциклопедија политичке културе (група аутора), Савремена администрација, Београд, 1993. 356. Симеуновић, Д.: Теорија политике (I), Наука и друштво, Београд, 2002.

390

Саша Мијалковић: Национална безбедност

357. Симеуновић, Д.: Политичко насиље у савременој Србији – узроци, облици и перспективе, Насиље у Србији – узроци, облици, последице и друштвена реакција, Криминалистичко-полицијска академија и Фондација Ханс Зајдел, Београд, 2014. 358. Симић, Д. Р.: Наука о безбедности – савремени приступи безбедности, Службени лист СРЈ и Факултет политичких наука, Београд, 2002. 359. Симоновић, Б.: Рад полиције у заједници (Community Policing), Бања Лука, 2006. 360. Skinner, R.: Is the Canary Nodding Off?, Energy & Security: Global Challenges – Regional Perspecives, Program of Atlantic Security Studies, Prague Security Studies Institute, Prague, 2005. 361. Slaughter, A-M.: A North American Perspective, The New Challenges to International, National and Human Security Policy, The Trilateral Commision, Warshaw, 2004. 362. Smith, J. E.: Weather Warfare: The Military’s Plan To Draft Mother Nature, Kempton Il.: Adventures Unlimited, 2006. 363. Smith, K.: Environmental Hazards: Assessing Risk and Reducing Disaster, Routledge, London, 2001. 364. Словић, Д.: Српски национални интереси, Plato-Books и Финекс, Београд, 2010. 365. Смит, А. Д.: Национални идентитет (превод: Ђорђевић, С.), XX век, Београд, 2010. 366. Smith, K.: Environmental Hazards – Assessing Risk and Reducing Disaster, Routledge, London–New York, 2001. 367. Snow, D. M.: National Security for a New Era – Globalization and Geopolitics After Iraq, Pearson-longman, New York, 2008. 368. Соколовић, Џ.: Нација против народа, Библиотека XX век, Београд, 2006. 369. Спасески, Ј., Аслимовски, П.: Дефендологија – учење за безбедноста, заштитата, одбраната и мирот, Педагошки факултет Универзитет „Св. Климент Охридски“ – Битола, Битола, 2002. 370. Spiritual Genocide in the Territory of the Former SFRJ, NIP Pres, Istočno Sarajevo, 2005. 371. Срдић, Ђ. Љ.: Узроци и типови међународних миграција, Међународни проблеми, број 4, Институт за међународну политику и привреду, Београд, 1997. 372. Стајић, Љ.: Основи безбедности, Полицијска академија, Београд, 2003. 373. Стајић, Љ., Мијалковић, С., Станаревић, С.: Безбедносна култура, Драганић, Београд, 2005. 374. Стајић, Љ., Мијалковић, С., Станаревић, С.: Безбедносна култура младих – како безбедно живети, Драганић, Београд, 2006. 375. Стајић, Љ.: Основи система безбедности са основама истраживања безбедносних појава, Правни факултет у Новом Саду, Нови Сад, 2008. 376. Стевановић, О., Мијалковић, С.: Терористичка обележја насиља албанских екстремиста на Косову и Метохији, Насиље у Србији – узроци, облици, последице и друштвена реакција, Криминалистичко-полицијска академија и Фондација Ханс Зајдел, Београд, 2014. 377. Стојковић, Б.: Европски културни идентитет, Службени гласник, Београд, 2008.

Литература

391

378. Суботић, М.: Идентитет и геополитичка стварност Срба, Институт политичких студија, Београд, 2012. 379. Субошић, Д.: Организација и послови полиције, Криминалистичко-полицијска академија, Београд, 2010. 380. Shachtman, N.: Strange New Air Force Facility Energizes Ionosphere, Fans Conspiracy Flames, Wired Magazine, Retrieved, 17 April 2011. 381. Shaw, M.: The Development of “Common-Risk” Society: A Theoretical Overview, Military and Society in 21st Century Europe – A Comparative Analysis (eds. Kuhlman, J., Callaghan, J.) Transaction Publisher, LIT, Hamburg, 2000, pp. 13–26, у: Реформа сектора безбедности (ур. Хаџић, М.), Институт Г 17 плус и ЦЦВО, Београд, 2003. 382. Shelly, L. I.: Transnational Organized Crime: An Imminent Threat to the Nation−State, Columbia Journal of International Affairs, No. 48, Columbia University, New York, 1995. 383. Shiva, V.: Water Wars – Privatisation, Pollution and Profit, South End Press, Brooklin– Cambridge, 2002. 384. Scherrer, C. P.: Towards a comprehensive Analysis of Ethnicity and Mass Violence: Types, Dynamics, Characteristics and Trends, Ethnicity and Intra-State Conflict (eds. Wiberg, H., Scherrer, C. P.), Ashgate, Aldershot, UK, 1999, pp. 52–88, у: Реформа сектора безбедности (ур. Хаџић, М.), Институт Г 17 плус и ЦЦВО, Београд, 2003. 385. Schmitt, M. N.: Противтероризам и употреба силе у међународним праву, Расправе ЦЏМ број 5, Удружење дипломаца Центра Џорџ Маршал Србија и Црна Гора, Београд, 2005. 386. Schwartz, D. N.: NATO’s Nuclear Dilemmas, Brooklings Institution, Washington DC, 1983 387. Schwartz, P., Randall, D.: An Abrupt Climate Change Scenario and Its Implications for United States National Security, California Institute Of Technology Pasadena CA JET Propulsion Lab, 2003. 388. Schwarzmantel, J.: The State ih the Contemporary Society – An Introduction, Harvester Wheatsheaf, Hertfordshire, 1994. 389. Tanner, F.: Семантика у безбедности: исте речи – различито значење, Људска безбедност 1 (ур. Дулић, Д.), Фонд за отворено друштво, Београд, 2006. 390. Таталовић, С.: Национална и међународна сигурност, Политичка култура, Загреб, 2006. 391. Taylor, S. A.: Uloga obavještajne djelatnosti u nacionalnoj sigurnosti, Suvremene sigurnosne studije (prevod, ur. Collins, A.), Politička kultura, Zagreb, 2010. 392. Terriff, T., Croft, S., James, L., Morgan, P. M.: Security Studies Today, Polity Press, Cambridge, 2001. 393. Terrorism – Crime, Justice and Punishment (Gaines, A. G., gen. ed. Sarat, A.), Chelsea House Publishers, Philadelphia, 2001. 394. Technologies of (In)Security – The Surveillance of Everyday Life (eds. Aas, K. F., Gundhus, H. O., Lomell, H. M.), Routledge, London, 2008. 395. Tillman. N. M.: Private Investigation 101 – How To Become A Private Investigator, Norma Tillman Enterprises, Nashville 2006.

392

Саша Мијалковић: Национална безбедност

396. Тодоровић, Б., Вилић, Д.: Кризе – Изазивање и управљање кризама, Графомарк и Институт за савремену историју, Београд, 1997. 397. Томас, К.: Сиромаштво, Увод у студије безбедности (ур. Вилијамс, П. Д.), Службени гласник и Факултет безбедности Универзитета у Београду, Београд, 2012. 398. Требјешанин, Ж.: Представа о детету у српској култури, Српска књижевна задруга, Београд, 1991. 399. Требјешанин, Ж.: Психологија политичког екстремизма, Hereticus – часопис за правно преиспитивање прошлости, број 2, Центар за унапређивање правних студија, Београд, 2007. 400. Трипковић, М.: Етнички сукоби у мултикултуралним друштвима и (не)могућност њиховог предупређивања, Социолошки преглед, број 2, Српско социолошко друштво у сарадњи са Институтом друштвених наука и Институтом за криминолошка и социолошка истраживања, Београд, 2005. 401. Трговија со луге, Нацрт, Пакт за стабилност југоисточне Европе – Радна група за трговину људским бићима, Скопје, 2003. 402. Трговина људима – наш одговор: приручник за вршњачку едукацију, Друштво Црвеног крста Србије и Црне Горе, Београд, 2006. 403. Тркуља, Ј.: Освајање демократије – Оглед о посткомунизму, Синг-Логос, Београд, 1995. 404. Тркуља, Ј.: Рехабилитација политичких осуђеника и кажњеника у Србији, Правна ријеч − часопис за правну теорију и праксу, број 15, Удружење правника Републике Српске, Бања Лука, 2008. 405. Tullio, F.: Људска безбедност: скривени психо-социјални корени тероризма и нуклеарна претња, Људска безбедност (ур. Дулић, Д.), број 1, Факултет безбедности, Београд, 2007. 406. The Culture of National Security – Norms and Identity in World Politics (ed. Katzenstein, P. J.), Columbia University Press, New York, 1996. 407. The Use of Force – Military Power and International Politics, (eds. Art, R. J., Waltz, K. N.), Rowman&Littlefield Publishers Inc., Oxford, 2004. 408. Tzu, S.: Умеће ратовања (превод Марошан, З.), Global Book, Нови Сад, 1995. 409. Ћирић. Ј.: Косово и Метохија – идеално место за организовани криминал, Космет – Гордијев чвор, Институт за упоредно право, Београд, 2008. 410. Ćirić, J. (ed.): The Hague Tribunal Between Law and Politics, Institut for Comparative Law, Belgrade, 2013. 411. Фатић, А.: Приватне безбедносне компаније, Ревија за безбедност – стручни часопис о корупцији и организованом криминалу, број 4, Центар за безбедносне студије, Београд, 2007. 412. Female Terrorism and Militancy – Agency, Utility and Organization, (ed. Ness, C. D.), Routledge, London, 2008. 413. Fink, S.: Crisis Menagement – Planing for the Inevitable, iUniverse, Lincoln, 2002.

Литература

393

414. Фридман, Л., Рагаван, С.: Присила, Увод у студије безбедности (ур. Вилијамс, П. Д.), Службени гласник и Факултет безбедности Универзитета у Београду, Београд, 2012. 415. Friedrichs, J.: Fighting Terrorism and Drugs – Europe and International Police Cooperation, Routledge, London, 2008. 416. Fujimaru, S., Moore, R. C.: Analysis of time-of-arrival observations performed during ELF/VLF wave generation experiments at HAARP, Radio Science, Volume 46, Issue 3, June 2011. 417. Fukuyama, F.: Америка на прекретници – Демократија, моћ и неоконзервативно завештање (превод Глигорић, Б.), ЦИД, Подгорица, 2007. 418. Хамад, А.: У мрежи зла: међународни тероризам и „Ал-Каида“, Глас Српске, Бања Лука, 2007. 419. Hampson, F. O.: Вишезначност појма људске безбедности, Људска безбедност, број 1, Факултет цивилне одбране, Београд, 2003. 420. Hampson, F. O.: Human Security, Security Studies – An Introduction (ed. Williams, P.), Routledge, London–New York, 2008. 421. Hank, D.: Људска безбедност: важност и импликације, Људска безбедност, број 1, Факултет цивилне одбране, Београд, 2005. 422. Хараламбос, M., Холборн, M.: Социологија: Теме и перспективе, Голден маркетинг, Загреб, 2002. 423. Harmon, C. C.: Terrorism Today: Current Trend and Future Threats, Terrorism Today, Frank Cass, London, Portland, OR, 2000, pp. 137–185, у: Реформа сектора безбедности (ур. Хаџић, М.), Институт Г 17 плус и Центар за цивилно-војне односе, Београд, 2003. 424. Hassner, P.: Obstinate and Obsolete: Non-Territorial Transnational Forces versus European Territorial State, Geopolitics in Post-Wall Europe: Security, Territory and Identity (eds. Tunander, O., Baev, P., Einagel, V. I.), PRIO–Oslo, Sage Publications, Thousand Oaks, London–New Delhi, 1997. 425. Хаџи-Видановић, В., Милановић, М.: Међународно јавно право – збирка докумената, Београдски центар за људска права, Београд, 2005. 426. Херман, Е., С., Питерсон, Д.: Политика геноцида, Весна Инфо, Београд, 2010. 427. Herring, E.: Vojna sigurnost, Suvremene sigurnosne studije (prevod, ur. Collins, A.), Politička kultura, Zagreb, 2010. 428. Хећимовић, Е.: Гариби: Муџахедини у Б и Х 1992−1999, Дан Граф и СЕЕМО, Београд, 2009. 429. Heywood, A.: Political Ideas and Concepts – An Introduction, MacMilan Press LTD, London, 1994. 430. Hitchens, C.: The Trial of Henry Kissinger, Verso, London–New York, 2001. 431. Holsti, K. J.: Peace and War – Armed Conflicts and International Order from 1648 to 1989, Cambridge University Press, Cambridge, 1991. 432. Holsti, K. J.: States and Statehood, Perspectives on World Politics (eds. Little, R., Smith, M.), Routledge, London–New York, 2006.

394

Саша Мијалковић: Национална безбедност

433. Homer-Dixon, T.: Environmental Scarcity and Intergroup Conflict, World Security – Chalenges for a New Century (eds. Klare, M. T., Chandrani, Y.), St. Martin’s Press, New York, 1998. 434. Homer-Dixon, T. F.: Environment, Scarcity and Violence, Princeton University Press, Princeton–Oxford, 1999. 435. Honig, J. W.: New Conflicts: Risk and Chalenges, Europe’s New Security Challenges (eds. Gärtner, H., Hyde-Price, A., Reiter, E.), Lynne Reinner Publisher, Boulder, London, 2001, pp. 91–110, у: Реформа сектора безбедности (ур. Хаџић, М.), Институт Г 17 плус и ЦЦВО, Београд, 2003. 436. Hough, P.: Understanding Global Security, Routledge, London–New York, 2008. 437. Хофман, Б.: Унутрашњи тероризам, Народна књига, Београд, 2000. 438. Huggins, R.: The Nature of the State, Politics – An Introduction (eds. Axford, B., Browning, G. K., Huggins, R., Rosamond, B., Turner, J.), Routledge, London, 1997. 439. Huntington, S. P.: Sukob civilizacija i preustroj svjetskog poretka, Izvori, Zagreb, 1997. 440. Hyde-Price, A.: „Beware the Jabberwock!“: Security Studies in the Twenty-First Century, Europe’s New Security Challenges (eds. Gartner, H., Hyde-Price, A., Reiter, E.), Lynne Reinner Publishers, Boulder, London, 2001. pp. 27–54, у: Реформа сектора безбедности (ур. Хаџић, М.), Институт Г 17 плус и ЦЦВО, Београд, 2003. 441. Cassese, A.: Међународно кривично право, Београдски центар за људска права, Београд, 2005. 442. Цветковић, В: Интервентно спасилачке јединице у ванредним ситуацијама, Задужбина Андрејевић, Београд, 2013. 443. Cvetkovic, V., Dragicevic, S.: Spatial and temporal distribution of natural disasters, Journal of the Geographical Institute Jovan Cvijic, SASA, 64(3), Belgrade, 2014. 444. Clark, I.: The Post Cold War Order – The Spoils of Peace, Oxford University Press, Oxford, 2001. 445. Clarke, J. L.: Улоге и мисије војних и безбедносних снага у 21. веку, Расправе ЦЏМ број 7, Удружење дипломаца Центра Џорџ Маршал Србија и Црна Гора, Београд, 2006. 446. Cohen, R., Mihalka, M.: Сарадња у безбедности: нови хоризонти за међународни поредак, Расправе ЦЏМ број 3, Удружење дипломаца Центра Џорџ Маршал СЦГ, Београд, 2005. 447. Cohen, M. B., Golkowski, M., Inan, U. S.: Orientation of the HAARP ELF ionospheric dipole and the auroral electrojet, Geophysical Research letters, Vol. 35, 2008. 448. Collapsed States – The Disintegration and Restoration of Legitimate Authority (ed. Zartmen, I. W.), Lynne Rienner, Boulder, 1995. 449. Collins, A.: Uvod: Što su sigurnosne studije, Suvremene sigurnosne studije (prevod, ur. Collins, A.), Politička kultura, Zagreb, 2010. 450. Collins, P. A., Ricks, T. A., Van Meter, C. W.: Principles of Security and Crime Prevention, Anderson Publishing Co., Cincinnati, 2000. 451. Contemporary Security Studies (ed. Collins, A.), Oxford University Press, Oxford, 2006.

Литература

395

452. Courakis, N.: Financial Crime Today: Greece as a European Case Study, European Journal on Criminal Policy and Research, 9(2) Summer, Springer, Netherlands, 2001. 453. Crenshaw, M.: The Causes of Terrorism, The New Global Terrorism: Characteristics, Causes, Control, (ed. Kegley, C. W. Jr.), Prentice Hall, New Jersey, 2003. 454. Croft, S.: What Future for Security Studies?, Security Studies – An Introduction (ed. Williams, P.), Routledge, London–New York, 2008. 455. Cultures of Insecurity: States, Communities and the Production of Danger (eds. Weldes, J., Laffey, M., Gusterson, H., Duvall, R.), University of Minesota Press, Minneappolis, 1999. 456. Cunningham, W, C., Taylor, T. H.: Private Security and Police in America – The Hallcrest Report, Portland, 1985. 457. Chalk, P.: Non-military Security and Global Order, Macmilan Press, Basingstoke-London, 2000. 458. Chambers, C.: The Private Investigator Handbook: The Do-It-Yourself Guide to Protect Yourself, Get Justice, or Get Even, Penguin Group, New York, 2005. 459. Chossudovsky, M. Washington’s New World Order Weapons Have the Ability to Trigger Climate Change, Centre for Research on Globalisation, 2006. 460. Chossudovsky, M. Climate Change: Weather Warfare: Beware the US military’s experiments with climatic warfare, Ecologist; 2007. 461. Че Гевара, Е.: Герилско ратовање, IPS Media, Београд, 2008. 462. Чомски, Н.: Интервенције (прев. Џуверовић, В.), Рубикон, Нови Сад, 2008. 463. Чомски, Н.: Контрола медија – Спектакуларна достигнућа пропаганде, Рубикон, Нови Сад – Беокњига, Београд, 2009. 464. Џоунс, А.: Геноцид и масовно убијање, Увод у студије безбедности (ур. Вилијамс, П. Д.), Службени гласник и Факултет безбедности Универзитета у Београду, Београд, 2012. 465. Шикман, М.: Тероризам – актуелни и могући облици, ВШУП, Бања Лука, 2006. 466. Шикман, М.: Организовани криминалитет, Дефендологија центар, Бања Лука, 2010. 467. Шиндлер, Џ.: Несвети терор: Босна, Ал Каида и успон глобалног џихада, Службени гласник, Београд, 2009. 468. Шкорић, М., Соколовска, В., Лазар, Ж.: Традиција – језик – идентитет, Филозофски факултет Универзитета у Новом Саду, Нови Сад, 2008. 469. Шку­лић, М.: Ор­га­ни­зо­ва­ни кри­ми­на­ли­тет, До­си­је, Бе­ог­ рад, 2003. 470. Шуљагић, С.: Заснивање српског националног идентитета, Институт политичких студија, Београд, 2012. 471. Шундерић, Б.: Право Међународне организације рада, Правни факултет Универзитета у Београду, Београд, 2001. 472. Шушњић, Ђ.: Критика социолошке методе – Увод у методологију друштвених наука, Градина, 1973.

396

Саша Мијалковић: Национална безбедност

ЛЕКСИКОНИ И РЕЧНИЦИ 473. Benson, M.: An English–Serbocroatian Dictionary, Просвета, Београд, 1993. 474. Вујаклија, М.: Лексикон страних речи и израза, Просвета, Београд, 1986, 1996/97. 475. Ђорђевић, О.: Лексикон безбедности, Привредапублик, Београд, 1989. 476. Енциклопедија политичке културе (група аутора), Савремена администрација, Београд, 1993. 477. Економска и пословна енциклопедија (група аутора), Савремена администрација, Београд, 1994. 478. Ђурић, Д.: Новинарска енциклопедија, БМГ, Београд, 1997. 479. Kotovchevski, M., Bozinovska, S.: English-Macedonian Dictionary of Intelligence Terminology, Faculty of Philosophy Studies, Skopje, 2007. 480. Крстић, Д.: Психолошки речник, Савремена администрација, Београд, 1996. 481. Мала политичка енциклопедија (група аутора), Савремена администрација, Београд, 1966. 482. Мастило, Н.: Речник савремене српске географске терминологије, Географски факултет Универзитета у Београду, Београд, 2001. 483. Милетић, С.: Појмовник полицијског права, Службени гласник, Београд, 2001. 484. McLauglin, E., Muncie, J.: The Sage Dictionary of Criminology, SAGE Publications London etc., 2001. 485. Политичка енциклопедија (група аутора), Савремена администрација, Београд, 1975. 486. Радуловић, Р. Б.: Лексикон безбедности и заштите, Правни факултет, Нови Сад, 1994. 487. Тадић, Љ.: Политиколошки лексикон, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1996. 488. Требјешанин, Ж.: Речник психологије, Стубови културе, Београд, 2001. 489. Требјешанин, Ж.: Лексикон психоанализе, Матица Српска, Нови Сад, 2003. 490. The Oxford Companion to Politics of the World, Oxford University Press, Oxford, 1993.

ПРОПИСИ НАЦИОНАЛНОГ ПРАВА 491. Закон о правном положају верских заједница, Службени лист ФНРЈ, број 22/1953. 492. Закон о правном положају верских заједница, Службени гласник СРС, број 44/1977. 493. Закон о социјалној заштити и обезбеђивању социјалне сигурно­сти грађана, Службени гласник РС, број 36/1991, са каснијим изменама и допунама. 494. Закон о јавном правобранилаштву, Службени гласник РС, број 43/1991. 495. Закон о потврђивању Римског статута Међународног кривичног суда, Службени лист СРЈ – Међународни уговори, број 5/2001.

Литература

397

496. Закон о службама безбедности Савезне Републике Југославије, Службени лист СРЈ, број 37/2002, са каснијим изменама и допунама. 497. Закон о организацији и надлежности државних органа у сузбијању организованог криминала, Службени гласник РС, број 42/2002, са каснијим изменама и допунама. 498. Закон о Безбедносно-информативној агенцији, Службени гласник РС, број 42/2002. 499. Закон о организацији и надлежности државних органа у поступку против учинилаца ратних злочина, Службени гласник РС, бр. 67/2003, са каснијим изменама и допунама. 500. Царински закон, Службени гласник РС, број 73/2003, са каснијим изменама и допунама. 501. Одлука о образовању Комисије за припрему и организацију Националне стратегије руковођења службама за обезбеђење и контролу прелажења државне границе Републике Србије, Службени гласник РС, број 113/2004. 502. Закон о слободном приступу информацијама од јавног значаја, Службени гласник РС, број 120/2004, 54/2007, 104/2009 и 36/2010. 503. Закон о влади, Службени гласник РС, бр. 55/2005, са каснијим изменама и допунама. 504. Закон о организацији и надлежности државних органа за борбу против високотехнолошког криминала, Службени гласник РС, број 61/2005. 505. Закон о заштитнику грађана, Службени гласник РС, број 79/2005 и 54/2007. 506. Кривични законик Републике Србије, Службени гласник РС, број 85/2005, са каснијим изменама и допунама. 507. Закон о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица, Службени гласник РС, број 85/2005. 508. Закон о програму заштите учесника у кривичном поступку, Службени гласник РС, број 85/2005. 509. Закон о полицији, Службени гласник РС, број 101/2005. 510. Закон о прекршајима, Службени гласник РС, број 101/2005. 511. Закон о спречавању прања новца, Службени гласник РС, број 107/2005. 512. Закон о црквама и верским заједницама, Службени гласник РС, број 36/2006. 513. Законик о кривичном поступку, Службени лист РС, број 46/2006, са каснијим изменама и допунама. 514. Пословник Владе, Службени гласник РС, број 61/2006, са каснијим изменама и допунама. 515. Правилник о садржини и начину вођења Регистра цркава и верских заједница, Службени гласник РС, број 64/2006. 516. Устав Републике Србије, Службени гласник РС, број 83/2006. 517. Закон о Уставном суду, Службени гласник РС, број 109/2007. 518. Закон о основама уређења служби безбедности Републике Србије, Службени гласник РС, број 116/2007 и 72/2012.

398

Саша Мијалковић: Национална безбедност

519. Закон о одбрани, Службени гласник РС, број 116/2007, 88/2009, 88/2009-др. закон, 104/2009-др. закон и 10/2015. 520. Закон о Војсци Србије, Службени гласник РС, број 116/2007, 88/2009, 101/2010 – др. закон и 10/2015. 521. Закон о спољним пословима, Службени гласник РС, број 116/2007. 522. Закон о основама уређења служби безбедности Републике Србије, Службени гласник РС, број 116/2007. 523. Одлука о Савету за националну безбедност Републике Србије, Влада Републике Србије, 05 Бр.: 02-2866/2007 од 31. маја 2007. 524. Закон о одговорности правних лица за кривична дела, Службени гласник РС, број 97/2008. 525. Закон о заштити државне границе, Службени гласник РС, број 97/2008. 526. Закон о странцима, Службени гласник РС, број 97/2008. 527. Закон о заштити података о личности, Службени гласник РС, број 97/2008, 104/2009 − др. закон, 68/2012 − одлука УС и 107/2012. 528. Закон о агенцији за борбу против корупције, Службени гласник РС, број 97/2008, 53/2010, 66/2011 − одлука УС, 67/2013 − одлука УС, 112/2013 − аутентично тумачење и 8/2015 − одлука УС. 529. Закон о јавном тужилаштву, Службени гласник РС, број 116/2008 са каснијим изменам и допунама. 530. Закон о уређењу судова, Службени гласник РС, број 116/2008 са каснијим изменам и допунама. 531. Уредба о оснивању Канцеларије Савета за националну безбедност, Службени гласник РС, број 12/2009. 532. Закон о спречавању прања новца и финансирању тероризма, Службени гласник РС, бр. 20/2009, 72/2009 и 91/2010. 533. Закон о забрани дискриминације, Службени гласник РС, број 22/2009. 534. Закон о комуналној полицији, Службени гласник РС, број 51/2009. 535. Закон о сарадњи са Међународним кривичним судом, Службени гласник РС, број 72/2009. 536. Закон о изменама и допунама Кривичног законика, Службени гласник РС, број 72/2009. 537. Закон о изменама и допунама Законика о кривичном поступку, Службени гласник РС, број 72/2009. 538. Закон о изменама и допунама Закона о организацији и надлежности државних органа у сузбијању организованог криминала, Службени гласник РС, број 72/2009. 539. Закон о извршењу казне затвора за кривична дела организованог криминала, Службени гласник РС, број 72/2009 са каснијим изменама и допунама. 540. Закон о Војнобезбедноснoj агенцији и Војнообавештајној агенцији, Службени гласник РС, број 88/2009 са каснијим изменама и допунама.

Литература

399

541. Закон о употреби Војске Србије и других снага одбране у мултинационалним операцијама ван граница Републике Србије, Службени гласник РС, број 88/2009. 542. Закон о цивилној служби, Службени гласник РС, број 88/2009. 543. Закон о војној, радној и материјалној обавези, Службени гласник РС, број 88/2009 и 95/2010. 544. Закон о тајности података, Службени гласник РС, број 104/2009. 545. Закон о ванредним ситуацијама, Службени гласник РС, број 111/2009 са каснијим изменама и допунама. 546. Оквирна Конвенција Савета Европе о вредности културног наслеђа за друштво, Службени гласник РС, број 1/2010. 547. Царински закон, Службени гласник РС, број 18/2010. 548. Закон о потврђивању Eвропске конвенције о незастаревању кривичних дела против човечности и ратних злочина, Службени гласник РС – Међународни уговори, број 13/2010. 549. Пословник Народне скупштине, Службени гласник РС, број 21/2010. 550. Одлука о наставку активности Републике Србије у одбрани суверенитета и територијалног интегритета Републике Србије, Службени гласник РС, број 51/2010. 551. Закон о социјалној заштити, Службени гласник РС, број 24/2011. 552. Национална стратегија заштите и спасавања у ванредним ситауцијама, Службени гласник Републике Србије, број 86/2011. 553. Законик о кривичном поступку, Службени гласник РС, број 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013 и 55/2014. 554. Уредба о Канцеларији за сарадњу са црквама и верским заједницама, Влада Републике Србије, 05 број 110-4807/2012, Београд, 2. август 2012. 555. Закон о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, Службени гласник РС, број 32/2013. 556. Закон о детективској делатности, Службени гласник РС, број 104/2013. 557. Закон о приватном обезбеђењу, Службени гласник РС, број 104/2013. 558. Закон о потврђивању споразума о оперативној и стратешкој сарадњи између Републике Србије и Ервопске полицијске канцеларије, Службени гласник РС, број 5/2014. 559. Закон о извршењу кривичних санкција, Службени гласник РС, број 55/2014. 560. Закон о правобранилаштву, Службени гласник Републике Србије, број 55/2014. 561. Закон о отклањању последица поплава у Републици Србији, Службени гласник РС, број 75/2014. 562. Закон о јавном информисању и медијима, Службени гласник РС, број 83/2014. 563. Закон о јавним медијским сервисима, Службени гласник РС, број 83/2014. 564. Закон о заштити узбуђивача, Службени гласник РС, број 128/2014. 565. Закон о енергетици, Службени гласник РС, број 145/2014. 566. Закон о изменама и допунама царинског закона, Службени гласник РС, број 29/2015.

400

Саша Мијалковић: Национална безбедност

567. Закона о ограничавања располагања имовином у циљу спречавања тероризма, Службени гласник РС, број 29/2015. 568. Закон о инспекцијском надзору, Службени гласник РС, број 35/2015.

МЕЂУНАРОДНОПРАВНИ АКТИ 569. Повеља Уједињених нација, Службени лист ДФЈ, број 69/1945. 570. Универзална декларација о људским правима, Организација уједињених нација, од 10. децембра 1948. године. 571. European Convenction for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms, Protocol No. 11, Rome, 4. 11. 1950. 572. Декларација о начелима међународног права о пријатељским односима и сарадњи држава у складу с Повељом Уједињених нација, Уједињене нације и савремени свет, Савез удружења за Уједињене нације, Београд, 1970. 573. Међународни пакт о грађанским и политичким правима, Службени лист СФРЈ, број 17/1971. 574. Међународни пакт о економским, социјалним и културним правима, Службени лист СФРЈ, број 17/1981. 575. European Code of Police Ethics (Rec (2001) 10), Council of Europe, Strasbourg, 14. January 2001. 576. Конвенција Уједињених нација против транснационалног организо­ваног криминала, Службени лист СРЈ – Међународни уговори, број 6/2001. 577. Протокол за превенцију, сузбијање и кажњавање трговине људским бићима, нарочито женама и децом, који допуњава конвенцију Уједињених нација против транснационалног организованог криминала, Службени лист СРЈ – Међународни уговори, број 6/2001. 578. Протокол против кријумчарења миграната копном, морем и ваздухом, који допуњава конвенцију Уједињених нација против транснационалног организованог криминала, Службени лист СРЈ – Међународни уговори, број 6/2001. 579. Међународна конвенција о сузбијању финансирања тероризма, Службени лист СРЈ – Међународни уговори, 7/2002. 580. Resolution 1566 – Threats to international peace and security caused by terrorist acts (2004), Adopted by the Security Council at its 5053rd meeting, on 8 October 2004. 581. Завршни акт Конференције о безбедности и сарадњи у Европи, у: 30 година ОЕБС-а: збирка одабраних докумената, Мисија ОЕБС у СЦГ, Београд, 2005. 582. Конвенција Уједињених нација против корупције, Службени лист СЦГ – Међународни уговори, 12/2005. 583. Кривичноправна конвенција Савета Европе о корупцији, Службени лист СРЈ – Међународни уговори, 2/2002 и Службени лист СЦГ – Међународни уговори, 18/2005. 584. Грађанскоправна конвенција Савета Европе о корупцији, Службени гласник РС – Међународни уговори, 102/2007.

Литература

401

585. Конвенција о полицијској сарадњи у југоисточној Европи, Службени гласник РС – Међународни уговори, 70/2007. 586. Конвенција Савета Европе о високотехнолошком криминалу, Службени гласник РС – Међународни уговори, 19/2009. 587. Конвенција Савета Европе о прању, тражењу, заплени и одузимању прихода стечених криминалом и о финансирању тероризма, Службени гласник РС – Међународни уговори, 19/2009. 588. Конвенција Савета Европе о борби против трговине људима, Службени гласник РС – Међународни уговори, 19/2009. 589. Конвенција Савета Европе о спречавању тероризма, Службени гласник РС – Међународни уговори, 19/2009. 590. Закон о потврђивању споразума између Републике Србије и Републике Турске о социјалној сигурности, Службени гласник РС – Међународни уговори, број 1/2010. 591. Council Framework Decision 2008/919/JHA of 28 November 2008 amending Framework Decision 2002/475/JHA on combating terrorism.

ДОКУМЕНТИ 592. United Nations Development Program, Human Devepoment Report, Oxford University Press, New York, 1994. 593. UNCHS (United Nations Center for Human Settlements) Sustainable Human Settlements in an Urbanizing World, including Issues Related to land policies and mitigation of natural disasters. 15th Session of the Commission on Human Settlement. Unpublished Draft Theme Paper, 1994. 594. Trafficking in Human Beigns: Implications for the OSCE, OSCE – ODIHR Background Paper, Warshaw, 1999. 595. Parliamentary Oversight of the Security Sector – Principles, mechanisms and practices, DCAF–Inter-Parliamentary Union–CCMR, Belgrade, 2000. 596. Повеља ОЕБС-а о превенцији тероризма и борби против тероризма, Министарски савет ОЕБС-а, Порто, 6–7. децембар 2002. године, у: 30 година ОЕБС-а: збирка одабраних докумената, Мисија ОЕБС у СЦГ, Београд, 2005. 597. Traf­fi c­king in Hu­man Be­igns in So­ut­he­a­stern Euro­pe – Cur­rent Si­tu­a­tion and Re­spon­ses to Traf­fi c­king in Hu­man Be­igns in Al­ba­nia, Bo­snia and Her­ze­go­vi­na, Bul­ga­ria, Cro­a­tia, The Fe­de­ral Re­pu­blic of Yugo­sla­via, The For­mer Yougo­slav Re­pu­blic of Ma­ce­do­nia, Mol­do­va, Ro­ ma­nia, UN­ICEF – UNOHCHR – OSCE – ODI­HR, 2002. 598. UN-ISDR United Nations – International Strategy for Disaster Risk Reduction, 2004. 599. Стратегија ОЕБС–а за суочавање са претњама безбедности и стабилности у XXI веку Министарски савет ОЕБС-а, Мастрихт, 1–2. децембар 2003. године, у: 30 година ОЕБС-а: збирка одабраних докумената, Мисија ОЕБС у СЦГ, Београд, 2005. 600. Стратегија одбране Државне заједнице Србија и Црна Гора, Службени лист СЦГ, број 55/2004.

402

Саша Мијалковић: Национална безбедност

601. Terrorists Organizations – Interdicting Terrorists Organizations, US Department of State, Diplomatic Security Service, Antiterrorism Assistance Program, Lesson No 4, April 2004. 602. The Activity of ICTY and National War Crimes Judiciary, (ed. Bandović, I.), Belgrade Center for Human Rights, Belgrade, 2005. 603. Национална стратегија за приступање Србије (и Црне Горе) Европској унији, Влада Републике Србије, Канцеларија Владе Републике Србије за придруживање Европској унији, Београд, јун 2005. 604. Национална стратегија за борбу против корупције, Службени гласник РС, број 109/2005. 605. World migration 2005: Cost and Benefits of International Migration, International Organization for Migration, Geneva, 2005. 606. Информација о деловању чланова неформалних група и појединаца са неонацистичким обележјима на подручју Републике Србије и предузетим мерама Министарства унутрашњих послова Републике Србије, Скупштина Аутономне Покрајине Војводине и Министарство унутрашњих послова Републике Србије и Одбор Скупштине Војводине за безбедност, 01 Број: 00-11/2005, Нови Сад, 20. децембар 2005. 607. Безбедна Европа у бољем свету – Европска стратегија безбедности, International and Security Affairs Centre, Београд, 2006. 608. Стратегија интегрисаног управљања границом у Републици Србији, Влада Републике Србије, 05 број 28-402/2006. од 26. јануара 2006. године. 609. Trafficking in Persons Report, 2006, Released by the Office to Monitor and Combat Trafficking in Persons, June 5, 2006, sa zvaničnog sajta američke ambasade u Beogradu http://belgrade.usembassy.gov/policy/reports/060605.html, доступно 1. априла 2007. 610. EUROPOL: The Treat from Organized Crime. www.europol.eu.int, доступно 1. априла 2007. 611. Јанковић, Д.: Реформа обавештајно-безбедносног система, Министарство одбране Републике Србије, Београд, 3. децембар 2007 (интерни документ). 612. Сигурне заједнице у Јужној Србији – Приручник за безбедност у заједници, ОЕБС, Atos Consulting, 2007. 613. Тајни извештај Пентагона о клими – Сценарио нагле климатске промене и њене импликације по безбедност Земље, Службени гласник, Београд, 2008. 614. Council Directive 2008/114/EC of 8 December 2008 on the Identification Anddesignation of European critical infrastructures and the assessment of the need to improve their protection, Official Journal of the European Union L, 23. December 2008. 615. Стратегија националне безбедности Републике Србије, Одлука о усвајању Стратегије националне безбедности Републике Србије, Службени гласник РС, број 88/2009. 616. Стратегија одбране Републике Србије, Београд, април 2009. године (са званичног сајта Владе Републике Србије: www.srbija.gov.rs). 617. Информатор о раду Управе за спречавање прања новца, Управа за спречавање прања новца, Београд, 2010.

Литература

403

618. Митровић, М., Милутиновић, М. С.: Информатор о систему одбране Републике Србије, Институт за стратегијска истраживања Министарства одбране Републике Србије и ОЕБС, Београд, 2011. 619. UNEP: Report of World Commision on Environment and Development – Our www.unep.org/Docume­nts.Multilingu­al/Defa­ult.asp?Do­cu­me­ Common Future, ntlD=100&ArticlelD=1691&l=en. 620. World Migration Report 2013: Migrant Well-being and Development, International Organization for Migration, Geneva, 2013. 621. Национална стратегија заштите и спасавања у ванредним ситуацијама, новембар 2012. (са званичног сајта Владе Републике Србије: www.srbija.gov.rs; Службени гласник Републике Србије, број 86/2011). 622. Национална стратегија за борбу против корупције у Републици Србији за период од 2013. до 2018. године, Службени гласник РС, број 57/2013. 623. High Frequency Active Auroral Research Program, Technical Information, http://www. haarp.alaska.edu/haarp/tech.html, доступно 29. марта 2014. 624. Акциони план за спровођење Националне стратегије за борбу против корупције у Републици Србији за период од 2013. до 2018. године (са званичног сајта Владе Републике Србије: www.srbija.gov.rs). 625. Global Report on Trafficking in Persons 2014, United Nations Office On Drugs and Crime Vienna, United Nations, New York, 2014. 626. International Standard ISO/IEC 27000:2014, Information technology − Security techniques − Information security management systems − Overview and vocabulary, Third edition 2014−01−15. 627. Trafficking in Persons Report 2014, Department of State, United States of America, 2014. 628. Извештај о трговини људима 2014. Званични сајт амбасаде Сједињених Америчких Држава у Београду, http://serbian.serbia.usembassy.gov/izvestaji/izvetaj-o-trgoviniljudima-2014.html, доступно 4. фебруара 2015. 629. Информатор о раду Агенције за борбу против корупције, Агенција за борбу против корупције, Београд, 2015. 630. Регистар цркава и верских заједница, Канцеларија за сарадњу са црквама и верским заједницама Министарства правде, http://www.vere.gov.rs/Lat/Siteviewprn. asp?ID=4, доступно 28. фебруара 2015. 631. „О сектама и лажним учењима“, http://www.spcticino.ch/citaonica_fles/sekte.htm, доступно 19. јануара 2015. 632. “Chronology of Aum Shinrikyo’s CBW Activities“, Мonterey Institute of Internationl Studies, 2001, http://cns.miis.edu/reports/pdfs/aum_chrn.pdf, доступно 2. фебруара 2015. 633. Chomsky, N.: “10 Strategies of Manipulation” by the Media, http://noam-chomsky.tumblr. com/post/13867896307/noam-chomsky-10-strategies-of-manipulation-by, доступно 16. априла 2015.

404

Саша Мијалковић: Национална безбедност

ИНТЕРНЕТ BALKANS.ALJAZEERA.NET

634. beforeitsnews.com 635. bs.wikipedia.org. 636. ejt.sagepub.com 637. en.wikipedia.org 638. envirocivil.com/environment/dirty-facts-behind-haarp-technology 639. hr.wikipedia.org 640. posmatrac.rs. 641. ruskarec.ru 642. sr.wikipedia.org 643. sr.wikipedia.org 644. us.figu.org/portal 645. www. alternativemedia.ca 646. www.antifasizam.org 647. www.apml.gov.rs 648. www.apml.org.rs 649. www.bgcentar.org.rs 650. www.bia.gov.rs 651. www.blic.rs 652. www.coe.int 653. www.danas.rs 654. www.dcaf.ch 655. www.enovine.com 656. www.europa.eu.int 657. www.europol.eu.int 658. www.facts.org.cn 659. www.fpif.org 660. www.haarp.alaska.edu 661. www.inicijativa.org 662. www.interpol.int 663. www.jutarnji.hr 664. www.kurir-info.rs 665. www.legislationline.org 666. www.mfin.gov.rs 667. www.mitpressjournals.org 668. www.miviludes.gouv.fr

Литература

669. www.mod.gov.rs 670. www.mup.gov.rs 671. www.nap.edu 672. www.osce.org 673. www.palgrave-journals.com 674. www.parlament.gov.rs 675. www.portalargus.org 676. www.psqonline.org 677. www.rjp.gov.rs 678. www.rts.rs 679. www.secicenter.org 680. www.srbija.gov.rs 681. www.state.gov 682. www.telegraf.rs 683. www.time- travel.com. 684. www.transcrime.unitn.it 685. www.un.org 686. www.unece.org 687. www.vesti-online.com

405

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 327.84(075.8) 327.56(075.8) 351.86(075.8) 351.74/.75(075.8) МИЈАЛКОВИЋ, Саша В., 1978Национална безбедност / Саша В. Мијалковић. - 3., измењено и допуњено изд. - Београд : Криминалистичко-полицијска академија, 2015 (Београд :Пекограф). - XVIII, 405 стр. : граф. прикази ; 24 cm Тираж 1.000. - Напомене и библиографске референце уз текст. -Библиографија: стр. 371-405. ISBN 978-86-7020-328-0 a) Безбедносни сектор b) Обавештајне службе c) Национална безбедност COBISS.SR-ID 218296332