Potiskivanje Psihoanalize _ Otto Fenichel - Russel Jacoby.pdf

Svoju studiju POTISKIVANJE PSIHOANALIZE Jacoby je mirne duše mogao nazvati i »Dijalektikom uspeha«, jer nam ona upravo to otkriva: lični i profesionalni uspeh mnogih od psihoanalitičara-izbeglica bio je ujedno i njihov kulturni poraz. Procvat psihoanalize u SAD i njena uspešna institucionalizacija u novoj domovini, skrivali su poraz buntovnog duha i strasnih prevratničkih stremljenja rane psihoanalize. U američkim institutima »psihoanaliza se podgojila i postala miran zanat; intelektualni žar, reformatorska revnost i teorijska hrabrost klasične psihoanalize predstavljali su istoriju«. Od subverzivnog učenja o potiskivanju psihoanaliza je postala komercijalna veština potiskivanja subverzivnog. Iz pogovora Žarka Trebješanina

POTISKIVANJE PSIHOANALIZE

sp

Studentski izdavački centar UK SSO Beograda Balkanska 4 /IV , Beograd

naslov originala Russell Jacoby THE REPRESSION OF PSYCHOANALYSIS Otto Fenichel and the Political Freudians Basic Books, Ine., Publishers, New York, 1983.

glavni i odgovorni urednik Žarana Papić urednik Branko Maširević recenzent Žarko Trebješanin lektura i korektura Ida Švaglić grafička oprema Slobodan Ivkov štampa »Srboštampa«, Beograd, Dobračina 6— 8 ti raž 2 000 YU ISBN 86-7339-001-3 Beograd, 1986.

Russell Jacoby

Otto Fenichel i politizovani frojdisti

prevela Ružica Rosandić

Radionica SIC Beograd 1986.

Sadržaj

Predgovor jugoslovenskom izdanju

9

Predgovor

11

Zahvale

17

Glava prva POTISKIVANJE PSIHOANALIZE Glava druga BUĐENJE PROLEĆA: ANALITIČARI KAO BUNTOVNICI Glava treća BERLINSKI INSTITUT: POLITIKA PSIHOANALIZE Glava četvrta IZGNANSTVO: FROJDISTI U TAJNOSTI I NJIHOVA RUNDBRIEFE Glava peta NELAGODNOST U PSIHOANALIZI: FROJDISTI PROTIV FROJDISTA Glava šesta ILUZIJA BUDUĆNOSTI: POLITIZOVANA PSIHOANALIZA U SJEDINJENIM DRŽAVAMA Glava sedma AMERIKANIZACIJA PSIHOANALIZE

171

Dodatak ČETIRI RUNDBRIEFE

201

Napomena

204

Žarko Trebješanin KASTRIRANJE JOGUNASTE PSIHOANALIZE

207

Indeks

233

Za Naomi, još jednom

PREDGOVOR JUGOSLOVENSKOM IZDANJU »U svakoj epohi«, pisao je VValter Benjamin, »mora­ mo pokušati da nasleđe ponovo preotmemo od konformiz­ ma, koji namerava da njime ovlada.« Konformizam što gu­ ši psihoanalizu čini da Benjaminov nalog zvuči skoro op­ timistički. Ako psihoanalizu treba spašavati, onda i njenu istoriju, »potisnutu« od strane same profesije, valja vaspostaviti. Ta istorija je više no samo priča o profesionaliza­ ciji i »amerikanizaciji«; ona je i priča o nacizmu. Početak fašizma prekinuo je životni nerv psihoanalize; frojdisti dru­ ge generacije bekstvom su spašavali život, ali su kao ne­ sigurne izbeglice bili prisiljeni da okrenu leđa svojoj prvo­ bitnoj psihoanalitičkoj viziji. Napori Otta Fenichela tokom izbeglištva u Evropi i Sjedinjenim Državama primer su posvećenosti druge ge­ neracije frojdista političkoj psihoanalizi. Njihovo delo ima­ lo je neznatan odjek. U Sjedinjenim Državama psihoanali­ za je napredovala, ali se i svodila na medicinsku i tehnič­ ku specijalnost. Čilela je nada druge generacije — pa i sa9

mog Freuda — da će psihoanaliza dati svoj doprinos opštoj kulturi. Tek poslednjih godina je renesansa psihoanali­ ze u Evropi i Severnoj Americi, najuočljivija izvan zvanićnih organizacija, počela da nagoveštava ispunjenje te nade. Drugu generaciju frojdista često su činili socijalisti, komunisti i radikali. Međutim, istorija odnosa marksizma i psihoanalize je obeležena nesporazumima i izvrtanjima. Psihoanaliza je često podlegala iskušenju redukcionizma, a marksizam iskušenju scientizma i autoritarizma. Ipak, mark­ sizam bez psihoanalize i subjektivnog momenta izlaže se opasnosti da pobrka direktive države s ljudskom slobodom — a tu istinu uviđaju jugoslovenski teoretičari i filozofi koji već dugo rade na emancipaciji samog marksizma od sive ortodoksije. Otuda mi je posebno zadovoljstvo da na­ pišem predgovor za srpskohrvatsko izdanje svoje knjige i pozdravim jugoslovensku intelektualnu zajednicu. Januar 1986. godine

10

Russell Jacoby

predgovor Bauk psihoanalize nastavlja da kruži društvom; među­ tim, malo je uplašenih. Tokom godina bauk je postao vlas­ tita utvara. 'Preteći, katkad revolucionarni izgled trampio je za lepo ponašanje. Jedan od doajena američke psihoanali­ ze, Clarence P. Oberndorf (Klarens Oberndorf), 'koji je po­ četkom dvadesetih godina studirao 'kod Sigmunda Freuda (Sigmund Frojd), na kraju svoje karijere je sa izvesnim razočarenjem razmišljao o tome da je psihoanaliza postala »priznata ii poštovana« ali ujedno »troma i samozadovolj­ na«. Jednom uklopljena u medicinsko školstvo, počela je da privlači one koji »sigurnost nalaze u konformizmu i do­ li čnosbi«. Oberndorf je 'izveo ove zaključke pre tri decenije, 1953. godine, u svojoj Istoriji psihoanalize u Americi (His11

tory of Psychoanalysis in America). Orni u međuvremenu nisu izgubili istinitost; naprotiv, postali su istimitiji, ali su izgubili smisao. Istorija često napreduje me opovrgavamjem starih uvida već lišavajući ih onoga što označuje; time se ovi uvidi podrivaju i gube sposobnost da ubede i da pri­ vuku pažnju. Izjave iz neke druge ere postaju neobjašnji­ ve. Danas više nije pniimetno da je psihoanaliza ikada bila buntovnička ili da je ikada bila drugačija do troma i samo­ zadovoljna. U trenutku kada je Oberndorf izrekao svoje sudove potvrdio 'ih je Robert Limdmer (Robert Lindmer), analitičar iz Baltimora; on je optuži o. psihoanalizu za podlegartje konfor­ mističkom duhu što je preplavio Ameriku. Sada gotovo za­ boravljen, Lindner se u nizu knjiga — Buntovnik bez razlo­ ga (Rebel Without a Cause), Recept za pobunu (Prescription for Rebellion), Moraš li se saobražavati? (Must You Conform?) — suprotstavio analitičkim i kulturnim kretanjima pedesetih godina. Netipičan analitičar, Lindner je bio izolovana figura, i kada je umro mlad, u četrdesetprvoj 1956. godine, među analitičarima je ostavio matlo saveznika i ni­ jednog sledbeniika. Moj prikaz potiskivanja psihoanalize završava se raz­ matranjem Roberta Lindnera. On je stajao na kraju, možda i s onu stranu kraja duge i dalekosežne tradicije raskolništva i politizovamosti među frojdiistima. Nijedna katego­ rizacija ne može se obaviti bez greške; ja shvatam da je pogrešno te analitičare označiti .kao »politizovane frojdiste«, kao da ©u predstavljali nekakvu izdvojenu podvrstu psihoanaNze. Točnije, politizovani frojdisti su biili naslednici i predstavnici klasične psihoanalize, i delili su njenu sudbinu: potonuli su u psihoanalitičko nesvesno. Kada ih se i sete, to biva samo polovično. Brižljivi klinički i teorijski radovi jednog Otta Fenichela (Oto Feniihel), jedne Edith Jacdbson (Edit Džekobson), ili jedne Annie Reich (Anli Rajh) kao da su primeri onog najboljeg u matici psihoanalize. Ipak, to zapažanje je po 12

nepotpunosti na samoj ivici pogrešnog; u stvari, pogrešno sagledavanje nemi je dokaz potiskivanja 'i samopotiskida­ nja psihoanalize. Čitavu jednu dimenziju života ovih ana­ litičara preknio je mrak. Oni nisu bili samo vrhunslki primeri psihoanalize koju je establishment prihvatio; oni su, takođe, bili politički i analitički buntovnici. Povest Otta Fenichela i kruga analitičara koji je uklju­ čivao Edith Jacobson i Annie Reich razotkriva jedno prak­ tično nepoznato poglavlje u često čudnoj istoriji psihoana­ lize. Kada ih je fašizam prognao iz Srednje Evrope, Fenichel je tajno okupio i predvodio grupu opozicionih analiti­ čara. Više od decenije, do 1945. godine, Fenichel je slao Rundbriefe (cirkularna pisma) družini analitičara koja je delila njegovu političku :i analitičku orijentaciju. Pisma su bila tajna; budući da je Fenichel savetovao primaocima da ih uništavaju, malo ko izvan njegovog kruga je znao za ta pisma, ili za tu grupu. Ovim opštenjem Fenichelov krug održavao je u životu političku i subverzivnu psihoanalizu — što je bilo od male koristi. U vreme Lindnerovog usam­ ljenog protesta Fenichelova grupa više nije dopirala do svesti psihoanalize. Privrženost izvesnim teorijskim postavkama nije obeležavala politizovane frojdiste kao parije ili čudake; nap­ rotiv, oni su pre nepristrasno predstavljali drugu generaci­ ju psihoanalitičara, šta više, stvarno su predstavljali klasi­ čnu psihoanalizu. Poput njih, i Freud je psihoanalizu više cenio kao opštu teoriju civilizacije no kao individualnu te­ rapiju; razume se, ona je bila oboje. Čak iako su uvidi (i mitovi) sadržani u Freudovim glavnim tekstovima — Bu­ dućnost jedne iluzije (Die Zukunft einer lllusion) ili Nela­ godnost u kulturi (Das Unbehagen in der Kultur) — bili iz­ vedeni iz terapeutske situacije, oni su je daleko prevazi laziili. Politizovani frojdisti su ostali odani tom duhu od važ­ nog teoretisanja. Međutim, psihoanalitička profesija napustila je Freudovo smelo teoretisanje i osporavanje. Suprotno Freudo13

viim dubokim nadama, psihoanaliza je postala uskogruda, medicinska i klinička. Povukla se sa opšteg kulturnog po­ dručja koje je Freud obeležio. Čak je i jezik psihoanalize počeo da odražava to povlačenje. Čitati gotovo ma koji Freudov tekst znači uživati u jasnom i neposrednom stilu. Freud je pisao jednostavno 'i elegantno, za široku kulturnu javnost. Venujem da Freudova veličina 'i uticaj umnogome proističu iz tog talenta — sposobnosti' i želje da se dopre do obrazovane publike. Samo malio skorašnjih američkih psihoanalitičara nasladilo je tu sposobnostili tu težnju. Savremeni analitičari u tehničkoj i medicinskoj prozi samo­ zadovoljno pišu jedni za druge. Ja u knjizi ovu opštu predaju ne pripisujem gubitku talenta; .naprotiv, uzrok joj nalazim u zbirnom učinku izg­ nanstva, profesionalizacije i amerikanizaoije, što je podstaklo analitičare da se klone javnih problema i javne scene. Prve generacije analitičara prigrlile su psihoanalizu sa mi­ sionarskom revnošću; težili su da izmene svet ili, bar, nje­ gove seksualne i društvene zakone. To je bila buntovnička inteligencija širokih kulturnih i političkih opredeljenja. Duh i etos 'koji su pokretali njih i njihovu psihoanalizu nisu se održali. Pojava nacizma označila je lom u psihoanalizi. Prog­ nana iz kontinentalne Evrope, psihoanaliza se pretežno na­ selila u Engleskoj i SAD. U tim svojim novim staništima je cvetala; međutim, taj uspeh je prikrivao dis'kontinuitete, mo­ žda čak i poraze. Kulturni i politički duh klasične psihoana­ lize je -iščileo. Tokom decenija svog postojanja u Americi psihoanaliza je postala u mitu, a gotovo i u stvarnosti, je­ dva išta više do unosna medicinska specijalnost s imuć­ nom klijentelom. Pedesetih godina jedva da se liko sećao koliko je buntovnika ili radikala, ili prosto, intelektualaca -odmetnika i humanista bilo među ranim psihoanalitičarima. Ja ću pratiti potiskivanje psihoanalize na pniimeru politizovanih f.rojdista druge generacije. Analitičari te gene­ racije rođeni su na razmeđu vekova 'i nalazili su ©e usred 14

svoje karijere kada ih je fašizam prisilio na izgnanstvo. Oni su pripadali dvama svetovima: svetu klasične psihoanalize koja je cvetala dvadesetih I tridesetih godina, i svetu ame­ ričke psihoanalize koja je sazrela četrdesetih i pedesetih godina. U skladu s tim, preobražaj psihoanalize — njeno povlačenje iz teorije — ostavio je beleg na životima tih analitičara; ii u meri u kojoj je njihov projekat iziskivao živ dodir sa klasičnom tradicijom, sudbina politizovanih frojdista svedoči o opštoj sudbini psihoanalize. Trebalo bi da pojasnim da ni najmanje ne verujem ka­ ko su analitičari-doseljenioi bi i i bespomoćne žrtve vulgar­ ne američke kulture. Oni su bili zahvalni — i više no zah­ valni — za mogućnost da žive svoj život i nastave da se bave 'Svojim pozivom. Oni su bili žrtve fašizma a ne ameri­ čke kulture. Pri svemu tome u svom novom staništu mno­ gi od njih su pretpostavili da postaji rezervisanost spram njihovih nekonformističkih ideja; a ta obazrivost je pre olak­ šala no što je prouzrokovala sužavanje kolektivnog psiho­ analitičkog vidokruga. Ova knjiga će pratiti uspon i pad politizovanih frojdista od Otta Grossa (Oto Groš) u boemskom Munchenu pred prvi svetski rat do Roberta Lindnera u makartijevskoj Ame­ rici — prvog i posledinjeg iz te tradicije. Između tih likova smeštam Otta Femichela i njegov krug. Nadam se da time iz istorijskog nesvesnog izvlačim politizovane frojdiste i klasičnu tradiciju koja ih je podržavala i možda oslobađam psihoanalizu njenih vlastitih potiskivanja. Los Angeles, California Januar 1983.

15

zahvale Tokom godina dok sam pronicao u živote politizovanih frojdista postao sam veliki dužnik svoje porodice, pri­ jatelja 'i onih koji su mi ponudili bitnu građu i sećanja. Pre svega bih želeo da se zahvalim Randi Markovvitz (Randa Marković) na podršci i darežljivosti; skupljajući i razmenjujući sa mnom tekstove Otta Femiichela ona je omogu­ ćila ovu studiju. Posebno biih želeo da se zahvalim (Norma­ nu Reideru (Norman Rejder), Martinu Grotjahnu (Martin Grotjan), Ediith Ludowyik Gyomroi (Edit Ludovik Đemrei) i Clare Fenichel (Klor Fenihel) na njihovoj toploj podršci i interesovanju. Treba da napomenem da neki glavni likovi ove studije lili njihovi srodnici, iako su ljubazno odgovarali na moja pitanja, nisu pročitali rukopis, te nisu odgovorni za njegovu sadržimi. Treba, 'isto tako, da zabeležim da su 17

df K. R. lEissler (Ajsl«ir), sekretar Arhiva Sigmunda Freu­ da, i dr Lore Reich Robim (Lora Rajh Rjubi'n), odbili da sarađuju na mojoj studiji; oboje poseduju Fenichelove mate­ rijale koji bi uveliko olakšali moje istraživanje. Međutim, drugi su pružili odlučujuću pomoć. Zahvalan sam Kathleen Julime (Ketlim Džulim), bibliotekarki Psihoanalitičkog društ­ va i Instituta za psihoanalizu u Los Angeiesu; starateljima zaostavštiine Hanne Fenichel (Hana Fenihel) za dozvolu da navodim neobjavljene spise Otta FeniOhela; Spomen zadužbimii Johna Sirnona Guggemheiima na potpori tokom jednog veoma mršavog razdoblja; Davidu James Fisheru (Dejvid Džejms Fišer) 'i Martimu Shapinou (Martin Šapiro) na primedbama i predlozima. Kad su posredi Naomi Glauberman (Naumi Glauberman), savršena urednica, i Sara, naša sa­ vršena kći, zahvalnost milje dovoljna; one imi nisu dopustile da zaboravim šta je smisao života.

18

potiskivanje psihoanalize U subotu, 12. marta 1938. godine, kada su nacisti umaršinali u Beč, Sigmund Freud je zabeležio u svom dnev­ niku: »Finiš Austriae«1. Sledećeg dana, dok su Engleska i Francusika gunđale ali ostale pasivne, Austrija je zvanično prestala da postaji. Brnest Jones (Ernst Džons) je žurno doleteo iz Londona kako bi pomogao Freudovo spašavanje i zatekao je ulice pune »razularenih tenkova« i »razulare­ ne svetine«2. U utorak, 15. marta, oduševljena gomila koja je izvikivala »Sieg Heil!«, zaglušila je i samog Fuhrera dok 1 Martin Freud, Sigmund Freud: Man and Father, New York: Vanguand 1958, str. 205. 5 Ernst Jones, The Life and Work of Sigmund Freud, New York, Basic Bodks 1953— 57, 3. tom, str. 218 (dadje citirano kao: Jones, Freud, 1, 2 ili 3).

19

se obraćao Beču. U roku od dve nedelje prvi transporti Austrijanaca stigli su u 'koncentracioni logor Dacbau3. Potpomognut širokom mrežom, ukl'jučiv i predsednika Roosevelta (Ruzvelta), Freud je dobio dozvolu da emigrira. Oboleli Doktor ukrcao se na Ori'jent eikspres 'koji ga je od­ vezao do Pariza, a iz Pariza je nastavio za London. Gestapo je ikao poslednji -uslov za njegovo puštanje zahtevao da Freud potpiše pripremljenu (izjavu kojom je potvrđivao da se prema oj em u lepo postupalo. Potpisao je dodavši ironi­ čnu rečenicu: »Svakome mogu srdačno preporučiti Gesta­ po«4. Premda su mu oaciisti već upali u stan, opljačkali sef i zadržali 'kćerku Annu (Anu), Jones je morao da obeđuje Freuda da bezi. Veoma je dklevao da u sedamdeset i deve­ toj godiini napusti Beč i svoj dom. Nasuprot tome, pet go­ dina ranije, Hitlerov uspon na vlast bio je ubedljiv razlog analitičarima iiz Nemačke da je napuste: .krenuli su u veli­ ke svetske gradove, od Pariza preko Praga do New Yorka. Nacizam je prekinuo tok psihoanalize. Na kraju, psiho­ analiza je ovetala u izgnanstvu, posebno u SAD, ali nikada nije povratila svoj prvobitni etos i širinu. Prispele izbegli­ ce zatekle su zdravu psihoanalitičku profesiju na periferiji američkog 'kulturnog života. Udahnuli su joj sopstveni po­ let -i ambiciju, ali se njena orijentacija već bila izmenila. Popularna slika psihoanalitičara kao mudrog Evropljanina s tevtonSkiim akcentom imala je činjeničnu podlogu. Najvaž­ nije ličnosti američke psihoanalize, od Eriika Eriksona do Enioha Framrna (E-ri'h From), Heinza Flartmanna (Hajnc Hartman) i Ernsta Krisa (Ennst Kris) bile ®u Skoro isključi­ vo evropske izbegliice pred fašizmom. Te ličnosti pripadale su drugoj generaciji analitičara. Brva generacija rođena je sedamdesetih ii osamdesetih go­ dina prošlog veka, i uključivala je Karla Abrahama (Karlo Abraham, 1877), Sandora Ferenczia (Šandor Ferenci, 1873), * Vid. Dieter VVagner i Gerhard Tomlkowltz, Anschluss: The Week Hitler Selzed Vienna. New York, St. Martin’s, 1971. 4 Jones, Freud, 3, str. 226.

20

Maxa Eitingtona (Maks Ajtington, 1881), Ernesta Jonesa (1879) i Ca-rla Junga (Karl Jung, 1875). Njihovo delo, ako ne već dovršeno, do tridesetih godina ovoga veka bilo je uveliko postavljeno; njegove osnovne smernice bile su već ustanovljene. Pripadnici druge generacije bili su rođe­ ni oko 1900; 'kada se fašizam umešao bilo 'im je tridesetak godina i nalazili su se na kritičkoj tački svojih života. Po­ stali su izbegliice što moljakaju mezainteresovane diploma­ te za vize i dozvole za ulazak. Odsečeni od svoje prošlo­ sti, ibačemi u nove kulture, biili su -prisiljeni da iznova preraspodeljuju svoju intelektualnu energiju. Ta druga generacija analitičara živela je u dva sveta — evropskom i američkom. Nastanivši se u gradovima po­ put New Yorka i Chicaga, pokušali su da vaspostave milieu Beča -ili Berlina. Predavali su na osnovu -istih tekstova koje su koristili u Evropi, i organizovali seminare i institute za­ snovane na evropskim uzorima. Bil-i su uspešni — do izvesne mere. Ukoliko su i sačuvali svoju stručnost i obrazova­ nje, bežeći iz Evrope napustili su veliki deo psihoanalize. Ono što su ostavili za sobom moglo bi se nazvati »kul­ turom« psihoanalize: planove, projekte, i duh ikoji je -proži­ mao tu disciplin-u u njenoj iklasičnoj fazi. Psihoanaliza u Evropi bila je skoro nezamisliva bez te kulture koja je pro­ žimala ne samo tekstove već i živote prvih analitičara. M e­ đutim, ta praktično duhovna atmosfera loše je podnosila putovanje; jedva da je ostavila traga ma američku psiho­ analizu. Zbog toga za američke studente novinu i predsta­ vlja to da je radikalni, boemski i politički -etos obično pro­ žimao evropsku psihoanalizu. Malo magoveštaja one kultu­ re 'koja je preovladivala u Beču i Berlinu zadržalo se u ame­ ričkoj psihoanalizi. Analitičari-izbeglice nastanili su se u SAD tridesetih godina. Međutim, široka javnost je mogla obratiti pažnju na psihoanalizu tek pedesetih, nakon depresije i drugog svetskog rata. Tada je izgledalo da je psihoanaliza veoma usklađena s tim konzervativnim i konformističkim vreme­ 21

nom. Psihoanaliza (je postala cenjena medicinska delatnost sa bogatim praktičarima ii bogatiim klijentima. Kao teorija ili delatnost, nije nudila nikakve naročito izazovne socijal­ ne ili političke sudove. Pre 'je ličila na pomodnu terapiju za iponiodna oboljenja. Kao disciplina, 'izgledalo je da nauč­ no potkrepljuje stereotipe o muškima i ženskim ulogama. Tokom trideset godina, od BenMina dvadesetih do New Varka pedesetih godina, psihoanaliza je preobražavana, a i sama se preobražavala. Druga generacija analitičara bila je svedok, žrtva i saučesnik te rekonstrukcije psihoanalize; međutim, oni su o tome među sobom samo govorili, često sa žaljenjem. Uočavanje te promene ni'je prešlo u opštu kulturu čak ni kao slutnja. Niiko iz druge generacije anali­ tičara irti'je javno izrazio uverenje da je uglađena američka psihoanaliza jedva dostojna prvobitnog projekta. Začudo, dok poznavanje Freuda stalno raste, poznavanje psihoana­ litičkog pokreta 1 njegovih prvobitnih imperativa — opada. Možda to 'i nije tako čudno. Događaji u živom sećanju manje su sigurni od udaljenih zbivanja, industrijsko društ­ vo podriva usmeno predartje. Ni od ikoga se ne očekuje da na osnovu neposrednog ili posrednog predenja poznaje do­ gađaje od pre jednog veka; oni se saznaju iz knjiga ili u školi — ili se uopšte ne saznaju. Kako se približavamo sa­ dašnjici, gde pisani izveštaji još ne postoje, uloga živih učesnika I svedoka se uvećava naporedo s rizikom nesavr­ šenog sporazumevanja. Učesnici mogu ne saopštavati sve što znaju !i(z mnogo razloga: mogu, na priimer, m isliti da je ono što znaju isu više očigledno, opšte mesto o njihovoj generaciji; može lm sam predmet biti neprijatan; ili lm mo­ že nedostajati odgovarajuća publika. Prema tome, živo poznavanje neke kulture može brzo iščileti. Uvidi poznati jednoj generaciji mogu postati sas­ vim 'izgubljeni za sledeću. Ono što je bilo poznato ii nepo­ sredno dostupno drugoj generaciji analitičara može biti ne­ poznato trećoj i narednim generacijama. Te potonje gene22

raoije nemaju načina da saznaju da je druga generacija od­ rasla u radikalnoj političkoj kulturi; da su njeni pripadnici sebe videli ikao raskolnike, pionire i kosmopolitske huma­ niste. Druga generacija u psihoanalizi nije videla samo te­ rapiju već i deo šireg društvenog projekta. A -ipak su svedoci delimično olakšali pojavu jedne sužene, od kulture odvojene i uglađene psihoanalize. Dakako, novije generacije analitičara i studenata čita­ le su i koristile tekstove druge generacije, posebno radove Otta Fenichela, Edith Jacobson i Annie Reich. Doista, ti se tekstovi smatraju bitnim za proučavanje psihoanalize. Tri­ deset godina nakon prvog izdanja Fenichelovi eseji u dvotomniim Sabranim spisima (Collected Papers) i dalje se štampaju; mimo tekstova samoga Freuda možda se nijed­ na druga knjiga ne pojavljuje toliko često kao obavezna li­ teratura na psihoanalitičkim kursevima koliko Fenichelova Psihoanalitička teorija neuroza (The Psychoanalytic Theory of Neurosis). Ona je dosegla status »standarda«, apsolutno pouzdanog merila klasične psihoanalitičke informacije. Je­ dan skorašnji pregled tvrdi da se »opravdano« smatra da ona »sažima oelokupno osnovno psihoanalitičko znanje do dana današnjeg«5. Ipak, ti tekstovi ne otkrivaju da Feoichel, Jacobsonova ili Annie Reich nisu bili samo istaknuti teoretičari i kliničari već i radikali posvećeni socijalnoj psihoanalizi. A to nije puka priča ili beznačajnost; ta su ubeđenja uobličila njihove živote. Šta više, oni nisu bili izuzeci; mnogi iz nji­ hove generacije delili su njihova opredeljenja. A ta psiho­ analitička kultura, čak ni sećanje na niju, nisu preživeli ka­ tastrofu nacizma. Psihoanalitički spisi su ostali, ali su taj duh i kultura iščileli. Amerikanci koji nisu preživeli to ev­ ropsko poglavlje prihvatili su svedenu psihoanalizu, lišenu sopstvene politike i kulture, kao da je to ćelo kupan po­ duhvat. 5 Reuben Fine, A History of Psychoanalysis, New York, Columbia University Press 1979, str. 111— 12.

23

Suzbijanje sopstvene kulture za izbeglice je bilo mala cena. Prvobitno su pokopali, odložili iili napustili političku psihoanalizu radi ličnog opstanka. Fenichel je to sasvim jasno rekao nekoliko rredelja nakon nacističkog upada u Austriju. Tada je živeo u iPragu. Poput mnogih analitičara, napustio je Berlin 1933. godine kada su nacisti došli na vlast. Kako je Austrija sada bila deo Rajha, a predsednik britanske vlade Neville Chamberlaiin (Nevi'l Čemberlen) i dalje pravio ustupke — u ime smirivanja — kako bi izbegao rat, budućnost čehoslovačke i evropske psihoanalize izgledala je mračna. Fenichel je znao da vreme leti i pri­ premao se da napusti Evropu. Fenichel je praškim analitičarima održao oproštajni govor u kome je ugroženoj grupi rekao da mu je prijatelj, koji nije bio analitičar, tražio da navede najhitnije pitanje tekućih psihoanalitičkih istraživanja. »Odgovorio sam mu: 'Pitanje hoće li inaoisti u Beču doći na Vlast’. I evo ih, došli su«. Feniohelova opaska upućena čehoslovačkoj grupi ocr­ tala je beznadežnu situaciju s kojom se ©uočavala psihoa­ naliza 1938. godine. Narastajuće varvarstvo ugrožavalo je celokupnu ikulturu. Fenichel je rekao da se već godinama posvetio jednoj psihoanalizi koja je nešto više od privatne terapije: radio je na razvijanju jedne društvene i političke teorije. Sada su ti napori pripadali istoriji: »Ono što je ne­ kada bilo, postalo je prošlost«. Osećao je da narastajuća opasnost što preti životima i slobodi nalaže teorijsku skro­ mnost. INade 1 planovi iz prošlosti izgubili su svoju prešnost, čak i realnost. »Mnogi su potlačeni; mnogi su u nuž­ di; a svako iko misli je ugrožen«. Politička psihoanaliza vi­ še nije bila moguća; deviza je bila opstanak. Najbolje što se moglo učiniti, verovao je Fenichel, bilo je sačuvati psi­ hoanalizu
24

Fenrchel je otvoreno govorio praškoj grupi; često je koristio prvo lice množine: »naše nade«, »naši planovi«. Obraćao se prijateljima, ti viiše no prijateljima — analitiča­ rima 'koji su 'delili njegovu privrženost politizovanoj, možda ■i marksističkoj psihoanalizi. Grupa je uključivala Annie Reich, Henryja Lovvenfelda (Henri Lovenfeld), Steffu Bomstein (Štefa Bornštajn) i nekolicinu drugih. Edit Jacobson se nakratko pridružila praškim analitičarima pre no što je otputovala za New York. Svi su predstavljali istu vrstu psi­ hoanalitičara sa političkim i kulturnim opredeljenjem. Ova imena teško da iscrpljuju sve politizovane psiho­ analitičare druge generacije. Psihoanalitička migracija je do 1938. godine već uzela maha i analitičari su bili raštr­ kani širom Zemljine kugle. Psihoanaliza se prema njima dvojako odnosila. Mnogi su, uključiv Siegfrieda Bernfelda (Zigfrid Bennfeld) i Otta Femichela, ostali poznate ličnosti. Međutim, njihovo delo preživelo je isprano, a njegova po­ litička i ikultuma vitalnost poništene. Familijarna bliskost njihovog dela je varljiva. Familijarnost, izvedena iz reči »familija«, podrazumeva dug i prisan odnos; svojom potpunošću familijarnost me ohrabruje dalje istraživanje. Nešto familijarno jasnih je ob­ risa 1 me ikrije nikakve tajne ili iznenađenja. Najvažniji tek­ stovi Feniehela, Jacobsonove ili Annie Reich dostupni su; njihov doprinos deluje čvrsto i prozirno, bez senki ili mra­ čnih kutaka; njihovi spiisi mogu se izlagati, proučavati, kategorizovati. Međutim, a to bi psihoanalitičari trebalo da znaju, ne­ što što je familijarno nije izvan istorije; natopljeno je proš­ lošću. Familijarno je učinjeno bliskim brisanjem stranog a možda i zabranjenog; u tom smislu, psihoanalitičari posta­ ju prihvatljivi tek pošto je njihova neprihvatljiva prošlost ciframa odgovaraju Fenichelovom načinu obeležavanja. Datum pisma ukazuje kada je pismo kružilo, a ne nužno i kada je njegova sadržina — antologija građe — napisana il/i poslata. Na primer, Fenichel je žabeležio ove opaske 29. aprila 1938. godine.

25

cenzurirana. Ukratko, život i rad Fenichela i brojne grupe drugih poliitizovanih analitičara pročišćeni su i u Iep san i, često uz njihovu vlastitu saradnju. Katastrofa Izgnanstva i meizbežna amerikan izaći ja pokopale su njihove nekonformisitičke teorije, nade i opredeljenja. Na kraju, uklopili su se i uspeli žrtvujući svoj vlastiti identitet. Značaj politizovanih frojdista prevazi laži njihove sopstvene živote i doprinose. Ponovno otkrivanje Fenichela i drugih frojdista samo je deo priče; prava tema ii pravi pro­ blem tiču se prirode psihoanalitičkog poduhvata. Sudbina politizovanih frojdista ukazuje i primarom oličava odlučuju­ ći zaokret u američkoj psihoanalizi; naime, njeno očigled­ no napuštanje kulturnih i političkih opredeljenja koja su pokretala prve analitičare, ukfjučiv samog Freuda. Politiz ovan i frojdisti su iskopine psihoanalitičkog nalazišta; oni dočaravaju jednu naseobinu i kulturu velike vitalnosti koje je prekrio psihoanalitički asfalt američkih autostrada. Važno je shvatiti da su frojdisti prve i druge genera­ cije bi'li prvenstveno kosimopolitski intelektualci a ne uski medicinski terapeuti. U poređemju sa sadašnjim američkim analitičarima oni predstavljaju jednu drugu vrstu. Za Freu­ da, Ferenczija ili Jonesa klinička praksa nije iscrpljivala psihoanalizu. Aktivno uključeni u kulturna i društvena pi­ tanja, oni isu ispredali smele teorije. Zasnovanost ovih teo­ rija — od Freudovog Totem i tabu (Totem und Tabu) do Ferenczijeve Thalassa — ovde nije važna. Te teorije svedoče o dometu psihoanalize klasičnog perioda. Rani analiti­ čari gledali su na svoju nauku ne samo kao na zanat, već kao na kulturnu a katkad I političku siilu. Politizovani frojdisti bili su prilično brojni, a njihovi pojedinačni doprinosi značajni. Međutim, najznačajnija je bila njihova kolektivna privrženost društvenoj teoriji, koja je širinu klasične psihoanalize očuvala živom; oni su bili pokazatelj zdravlja psihoanalize. Sa opadanjem klasične psihoanalize politizovani frojdisti su se rasuli. (Kada su američki psihoanalitičari prigrlili neutralno kliničko teore26

tisanje, ono je namah postalo odbojno prema kulturološkoj i političkoj psihoanalizi. Svojevremeno česti, politizovani frojdisti su postali (izumrla vrsta. Oštrije rečeno, potiskiva­ nje polltizovanih frojdista ii potiskivanje same psihoanalize jedna su te ista priča. Pripovedamje te dvostruke priče o potiskivanju ide uz dlaku savremenoj psihoanalizi, ili se bar izlaže opasnosti da bude upućeno gluviima. Pobeda psihoanalitičkog establishmenta nad vlastitim raskolnicima — ii ikonačno, nad samom sobom — krije u sebi jednu samoobnavljajuću dinamiku koju je teško usporiti ili preusmeriti. Politizovani frojdisti su se bezuspešno opirali intelektualnoj podeli rada koja rasparčava savremeni kulturni život. Psihoanaliza je postala ono protiv čega su se ovi analitičari borili — medicinska specijalizacija koja je društvo prepustila sociolozima, eko­ nomiju ekonomistima, a filozofiju filozofima. Danas je ma­ lo iko manje prijemčiv za političke i kulturne obrise psiho­ analize oo što su to sami profesionalni analitičari. To unapred podriva svaki pokušaj da se vaspostavi istorijska is­ tima. Čak i odgovarajući izrazi — »levi frojdisti«, »marksis­ tički psihoanalitičari«, «politizovani psihoanalitičari«, čak i sam »humanizam« — zastaju kao kost u grlu savremenoj psihoanalizi. Danas te reči izgledaju čudne i strane. Strano je suprotno od familijarnog; iskušenje je usmeriti psihoanalizu na nju samu — na psihoanalizu psihoana­ lize. Freud je napisao blistav ogled o moći čudnog tuđeg, (nem. unheimlich, eng. uncanny). »U stvarnosti čudno tu­ đe, mije nešto novo lili strano, već nešto familijarno 'i u sve­ sti odavno uspostavljeno, što je učinjeno tuđim čudnim, je ­ dino procesom potiskivanja6.« Pridodamo li tome jednu dru­ gu Freudovu tvrdnju možda nam je na dohvatu ključ sud­ bine političke analitičke tradicije: »Učenje o potiskivanju kamen je temeljac na kome počiva oelokupna građevina psi-* * Sigmund Freud, »The lincanny«, Collected Papers, London, Hogarth Press, 1957, 4. tom, str. 394.

27

hoanalize7.« Freud ovde nije smerao (frojdovski) dvosmislici, al'i se može zastupati m išljenje da se gradovima psihoanalize temelji na potiskivanju — potiskivanju vlastite pro­ šlosti. Istorija politizovanih frojdista bila je blokirana; po­ vremeno ona remeti rroiran san psihoanalize. Psihoanalitičari nadziru prošlost svoje disoiplime. Dale­ ko preko granica etike i pristojnosti zatvorili su arhive za čitave decenije, čak vekove. Neka građa iz zbirke Sigrnunda Freuda u Kongresnoj biblioteci, koja obuhvata i spise mnogih analitičara, zatvorena je do XXII velka! Šta tu ima da se krije? U tipičnoj hronioi, biografiji ili nekrologu soci­ jalistička prošlost mnogih analitičara se ne spominje. Fenichelovi političmiji tekstovi brižljivo su (izostavljeni iz Sa­ branih spisa priređenih posle njegove smrti. Kao god što neko gubitkom vitalnosti može platiti opsesiju, i opsesivno bežanje od vlastite prošlosti psihoanalizu kao celimu li­ šava njenog teorijskog života. Danas je lako zaboraviti koliko je ranih psihoanalitiča­ ra sebe nazivalo socijalistima i marksistima. Moguće je čak da su činili većinu analitičara. Među njih su spadali Paul Federn (Paul Federn), Helene Deutsch (Helena Dojč), Sigfrid Bernfeld, Herman Nunberg (Hermam Nunberg). Aonie i Wiilhelm Reich (Ani i Vilhelm Rajh), Edith Jaoobson, Willi Hoffer (Vili Hofer), Martin Grotjabn (Martin Grotjan), Karl Landauer (Karl Landauer), Bruno Bettelheim (Bruno Betlhajm), Ernst Simmel (Ernst Zimel) i Fenichel. Pre pojave fašizma ovi analitičari misu bih usamljeni pojedinci. Okup­ ljeni u Beču i Berlinu, u politikom nabijenoj atmosferi ka­ snih dvadesetih i ranih tridesetih godina, 'njihovi životi i projekti često su se preklapali. Podjednako je teško setiti se brojnosti žena koje su učestvovale u psihoanalitičkom pokretu. Tvrdnja da je psi­ hoanaliza predstavljala prethodnicu seksualne kontrarevo­ lucije posle čitave deoenije feminističke kritike postala je ’ Freud, »On the History of the Psychoanalytic Movement«, Collected Papers. London 1957, 1. tom. str. 297.

28

opšte mesto. Ništa nije dalje od istine. Bez obzira na re­ lativnu tačnost (ili netačnost) Freudove teorije ženske sek­ sualnosti, psihoanaliza je neosporno odisala seksualnom prosvećenošću i emancipacijom posebno prikladnom za že­ ne; psihoanaliza je gledala na žene kao na seksualna bića. Freud nije ostavio mesta sumnji u to da su žene — prvo­ bitno glavnina njegovih pacijenata — patile zbog potiskiva­ nja, seksualnog neznanja i pogrešne obaveštenosti. Pošto je osporavala represivne zakone i primljeno zna­ nje psihoanaliza n'ije privlačila samo žene, već i radikale i boeme svih vrsta. Pored tradicionalnih zanimanja namenjenih ženama, kakva su nastava i negovanje bolesnika, verovatno nijedno drugo zanimanje nije okupilo u svoje re­ dove toliko žena koliko psihoanaliza u tim svojim prvim godinama. Te žene nisu bile tihe i povučene; često su od­ bacivale porodicu i tradiciju da bi studirale psihoanalizu; isto tako, često su bile radikalne u kulturi ii politici. Fenichelov krug politizovanih psihoanalitičara sastojao se, sa jednim jedinim izuzetkom, isključivo od žena. Helena Deutsch može danas da bude simbol represivnog psihoana­ litičkog teoretisanja o ženama. Ipak, kao mlada žena, ona se poistovećivala sa ženskom emancipacijom, družila se s Ro­ som Luxemburg (Roza Luksemburg), .i »otkrovenje socijaliz­ ma« nazvala je velikim uticajem u svom životu8. Premda su planovi, nade, a ponekad i tekstovi politi­ zovanih frojdista davno izbledeli, ne bi se smelo smatrati da su oni pasivno trpeli istoriju; potiskivanje psihoanalize je istovremeno ii njeno samopotiskivanje. Često su sami poI iti zovani frojdisti olakšavali i pojačavali potiskivanje; zbog toga je tako teško ponovo sastaviti, ili čak naći, delove ove priče. Najbolji izvori — sami politizovani frojdisti — zanemeli su. Katastrofa fašizma i izgnanstva prisilila ih je, ili bar podstakla, da sahrane sopstvenu istoriju. U SAD ne­ prijateljstvo prema marksizmu zastrašilo je doseljenike; pri­ 0 Helene Deutsch, Confrontations with Myself, New Vork, Norton 1973 str. 131,

29

sililo je radikale, posebno radikalne izbeglice, da pretrebe svoje poliioe za knjige i cenzurišu svoju prošlost. Naravno, brisanje nikada nije potpuno. Odani učenici i biografi su, ma primer, dokumerrtovali život i irad VVilhelma Reicha. Međutim, ostali poliitlizovani frojdisti nisu prošli ta­ ko dobro. iFoznavaoci i storije psihoanalize ikoj i se sećaju da je Fenichel nekada bio radikalan mogli su misliti da nje­ gov 'marksizam pripada isključivo tridesetim godinama, ka­ da je bio aprostiv. Jedna nedavna istorija psihoanalize izveštava da su feniohel i Reich svojevremeno predvodili marksističku opoziciju unutar zvamične psihoanalitičke or­ ganizacije, »ali je iova uskoro -krahirala. Godine 1934. Reich je izbačen iz Intennacionale (psihoanalitičkog udruženja); Fenichel je promertio svoja shvatanja.«91 0 To nije tačno: Fenichel nije promenio svoja shvatanja, on ih je prikrio. Stvarnost izgnanstva -uz konzervativnost psi­ hoanalitičkog establishmenta potisnuli su u podzemlje radi­ kalizam Fenichela i čitave mreže analitičara. Za života jed­ ne generacije prošlost je bila preuređena; malo ih je koji su želelii da se sećaju; još manje je onih ikoji su znali za tu tradiciju. Raskid je bio tako potpun da novi prijatelji i članovi porodica ovih analitičara jedva da su iimali pojma o njihovoj radikalnoj prošlosti. Kada je Fenichel umro, Ernst Simrnel, socijalista psiho­ analitičar iz Berlina, napisao je dobro obavešten nekrolog; on je bio potpuno upućen u Feniohelov život i delatnost. Skorašnji nekrolozi o ovoj generaciji politizovanih analiti­ čara potiču iz pera ljudi koji nisu delili evropsku fazu živo­ ta svojih subjekata; štaviše, objavljeni izvori informacija su nedostupni. U nekrologu za Edith Jacobson, na primer, ne pomiinje se da je bila socijalista ili učesnica Fehichelovog političkog kružoka'0. Obavešteniji nekrolog Berthi Bornstein ’ Fine, History of Psychoanalysls, str. 108. 10 Bdvvard Kronold, »Edith Jacobson 1897— 1978«, Psychoanalytlc Ouarterly 49. 1980, 505— 7.

30

(Berta Bornstein) objašnjava oskudicu podataka činjenicom da »ona nikada nije svojim prijateljima govorila o svojoj pro­ šlosti. porodioi, sredini«". Sama Edith Jacobson u nekrolo­ gu Anniie Reich primetila je da je »malo kolega koji nešto više znaju o njenoj prošlosti«12. Lični uspeh mnogih od ovih analitičara druge genera­ cije prikrio je njihov kulturni poraz. Oni su napredovali u privatnoj praksi; no, njihova predanost javnoj i političkoj psihoanalizi je vegetirala, te nisu uspeli da privuku nove stu­ dente i sledbenike. Fenichel je svojim prijateljima savetovao da »izdrže« do boljih vremena kako bi nastavili da se bave političkom psihoanalizom. Šezdesetih godina, 'kada se kulturna klima u SAD promenila, bilo je prekasno. Mnogi pojitizovani frojdisti su umrli. Oni koji su i dalje bili aktivni nisu bili skloni da nastave tamo gde su prekinuli.

Potiskivanje psihoanalize sažima nekoliko odlika psiho­ analitičke istorije u jedan jedini izraz. Možda je ta oznaka pogrešna utoliko što pogrešno prikazuje psihoanalizu kao homogenu strukturu. Pre bi se reklo da se psihoanaliza raz­ laže na nekoliko profesionalnih grupa sa malom armijom na­ učnika ikoji slede ili vode. Na primer, pored prvobitne i zvanične organizacije Freudovih sledbenika — Međunarodnog psihoanalitičkog udruženja, i njegovog pridruženog člana, Američkog psihoanalitičkog udruženja — postoje i druge grupe analitičara-praktičara. A iz psihoanalize crpu i naučni­ ci s vrlo različitih područja. Danas se među njima nalaze istoričari, antropolozi, teoretičari književnosti. Pored organizacionog rascepa između frojdista i novofrojdista (među ovim drugima su Karen Horney, Erioh Fromm i Clara Thompson), novija profesionalna udruženja ne pokre­ " Peter Blos, »Berta Bornstein 1899— 1971«, u: The Psychoanalytic Study ot the Child, R. Eissler i dr. (uredn.), New Haiven, Yale Universitv Piress 1974, 29:36. p Edith Jacobson, »Annie Reich (1902— 1971)«, International Journal of Psychoanalysls 52, 1971, 334.

31

ću pitanja 'koja se tiču ove studije. U svakom slučaju, M e­ đunarodno psihoanalitičko udruženje i Američko psihoana­ litičko udruženje zaokupili su, ponekad i preterano, profe­ sionalne živote frojdista; ona su ostala vrhunsko merilo. Procvat psihoanalize na univerzitetima je nešto drugo. U najboljem slučaju taj procvat nenamerno svedoči o krizi profesionalne psihoanalize. Kao živ intelektualni diskurs, psihoanaliza utoliko v.iše cveta što je dalje od analitičara•praktičara. Jasnije rečeno, pošto su je lekani talambasima odagnali iz svog zanata, kulturna 'i politizovana psihoanali­ za našla je utočište na univerzitetskim katedrama književ­ nosti i i storije. Ipak, vitalnost, premda ne i kvantitet, psihoanalize na univerzitetima čelom je varka. Propuštena kroz akademsku presu psihoanaliza izlazi mlitava i bezbojna. Akademska psihoanaliza ne odoleva činim a kojima je skoro svaka da­ našnja akademska misao začarana; i ona je usmerena is­ ključivo ka kolegama. Lišavajući se šire obrazovane publike van svojih posebnih disciplina akademska misao se ujed­ no odriče čitljivosti. Časopisi i monografije se prave da bu­ du citiram, a ne čitani. Nečitljivost tekućih psihoanalitičkih tekstova odlikuje podjednako čela univerzitetskih nastavnika i psihijatara; na­ ravno, ona zahvata sve profesionalne discipline ii često je predmet žaljenja. Međutim , to traži više od pukog i neubedIjivog protesta. Neprozirni psihoanalitički tekstovi znak su sužavanja jedne humanističke nauke koja se svojevremeno obraćala jednoj širokoj intelektualnoj kategoriji na tehničku disciplinu. Premda je ovo raspadanje veštine pisanja zahva­ tilo mnoga područja, ono je posebno izrazito u psihoanalizi. Ocrtavanje erozije stila od spisa Maxa VVebera do spisa Talcotta Parsonsa moglo bi biti prevelik posao i za najistan­ čanije ii najosetljivije umove. Međutim, prozu Freuda i te­ kućih analitičara delii bezdan. 32

Malo ikoja od mnogih brojnih studija posvećenih Freu­ du oagoveštava da je njegov titicaj, a možda i genije, mo­ gao proizlaziti iz jednostavnosti njegovog stila. Freud je pisao elegantno i za jednu kultivisanu publiku. Nikada nije dobio Nobelovu nagradu za medicinu, ali je dobio književnu — Geteovu nagradu'3. Da bi odali priznanje kulturnoj širini njegovog dela, Freudov! učenici su pozvali Thomasa Manna (Tomas Man) da održi glavnu besedu povodom Freudovog osamdesetog rođendana14. Te počasti odražavaju Freudov intelektualni mileu, mileu književne i heterogene zajednice. Njegovi tekstovi ne traju samo zbog toga što sadrže origi­ nalni prikaz psihoanalize već i zbog stila. Čak i tekst kakav je »Pitanje laičke analize« koji može izgledati 'kao tehnički diskurs, mali je dragulj lucidnog pisanja. Opadanje stila nije uzrok potiskivanja psihoanalize, premda je znak njenog svođenja na medicinsku specijalnost. Kako se psihoanaliza preobražavala u privatni klub otvoren samo za doktore medicine, neminovno su se Izmenili I njen jezik I sadržima. Isključivo zaokupljeni kliničkom praksom iekari su zapostavljali kulturne i političke Implikacije ana­ lize. Tekstovi kao što su Freudov »Zašto rat?« ili »Buduć­ nost jedne iiluzi'je« nisu pobuđivali kllničare na dalju razra­ du. Psihoanalitička literatura, bez nagrade za stil dodeljene od strane književne publike, približila se standardnim i spu­ tanim normama lekarskih stručnih saopštenja. Ovde neće biti ponuđen potpuni prikaz uzroka koji leže u osnovi američkog potiskivanja psihoanalize; između osta­ log, on bi Iziskivao ocenu američkog optimizma i pragma­ ’’ Sigmund Freud, “The Goethe Prize«, u Standard Edition of the Complete Works of Sigmund Freud. London. Hogarth Press 1961, 21: 205— 12. Vid. takođe Alfons Paquet, »Zum Goethe-Preis 1930«, Die Psychoanalytische Bevvegung 2 (1930): 426— 30. Ovaj isti tom časopisa sa­ drži nekoliko članaka u kojima se razmatra Freudov stil pisanja: VValter Musch, »Freud als Schriftsteller«, srtr. 467— 509, ii Herman Hesse i dr., »Freuds Sprache«, str. 510— 11. “ Thomas Mann, »Freud and the Future« (1936), u: E$says of Three Decades (prev. H. T. Lovve-Porter), New York; Knopf 1948, str. 411— 28.

33

tizma koji su obojili evropski uvozni artikl. Studije kakva je Freud i Amerikanci (Freud and the Americans), Nathana G. Hala, mlađeg (Natan Hal) 'počele su se baviti tim projek­ tom'5. Moja je namera, pre, da osvetlim potiskivanje psiho­ analize — njegove mehanizme ii cenu — time što ću pra­ titi politizovane frojdiste. Sile koje su delovale na psihoanalizu i bile od neposred­ nog uticaja na politizovane frojdiste uključuju profesionali­ zaciju i imediikalizaoiju, nesigurnost analiti čar a-doseIjeni'ka, neprijateljstvo prema marksizmu i uticaj novofrojdi'Sta. Zdru­ ženo, ovi činioci su se gotovo zaverili da pripitome psiho­ analizu prigušujući njene šire, ali i 'kritičke Implikacije. Isključivanje laičkih analitičara, ili ornih bez medicins­ kog obrazovanja, ubrzalo je, skoro definisalo profesionali­ zaciju psihoanalize. Freud nikada nije sumnjao da je ulog u borbi oko laičke analize visok: očuvanje psihoanalize kao kulturne sile nasuprot njenom sužavanju ;na medicinsku te­ rapiju. Uobičajena pominjanja Freudovih nedelatnih siedbeniika pogodno zaboravljaju da su po tom pitanju gotovo svi Fneudovi učenici odbacili svog učitelja. Freud je upotrebio sve svoje moći da odbrani analitičare bez medicinskog obrazovanja; svuda, posebno u SAD, naišao je na otpor. Ame­ rička psihoanaliza praktično je zabranila laičku analizu. Kao što se Freud i bojao, isključivanje laičke analize prepustilo je psihoanalizu lekarima koji su je sveli na teško razumljivu terapiju. Usiedile su nekolike kobne posledice. Beleg medicine duboko je prodro u institucionalne, intelek­ tualne, a konačno i u ljudske temelje psihoanalize. Psiho­ analitički instituti i školovanje podredili su se imperativima medicine. I u meni u kojoj su lekari podučavali studente me­ dicine psihoanalizi, njene većma kulturološke dimenzije ni" Nathan G. Hale. Jr., Freud and the Americans, New York, Oxford University Press 1971. Vid. isto tako John Burnham, Psychoanalysis and American Medicine 1894— 1918, Psychological Issues Monograph Series, no. 20, New York, International University Press 1967.

34

su bile cenzurisane već omalovažavane. »Medlkalizacija je imala svoju cenu.« piše Nathan G. Hale, mlađi, prateći tok američke psihoanalize. »Institutska obuka bila lje uža no u Evropi, a prilično široka humanistička ikultura Berlina i Be­ ča nije se održala u atmosferi američke medicine'4.« Pokazalo se da je uticaj medlkalizaoije bio možda po­ gubniji na one koji upražnjavaju analizu ili pišu o njoj. Prem­ da bi se on teško mogao tačno izmeriti, prikupljena svedočanstva >i 'Utisci nagoveštavajti temeljnu promenu vrste lju­ di koje je psihoanaliza privlačila. Čak i u samoj medicini evropski lekari bili su po pravilu kulturniji od svojih ame­ ričkih kolega. Evropsko medicinsko obrazovanje odražava, a delom i uslovljava taj bogatiji humanistički pogled. Ame­ rički lekari dobijaju specijalizovaniju obuku. Unosnom nak­ nadom kao nagradom, stručnim obrazovanjem kao pomaga­ lom, i oštrim nadmetanjem za upis na medicinske fakultete ova profesija odbacuje nepokorne, humaniste i raskolnike. S obzirom na to da je laička analiza bila isključena, psi­ hoanalitičari su se mogli regrutovati Isključivo iz redova lekara; a lekari, očigledno, oblikuju psihoanalizu po vlasti­ tom liku. Čak su i mnogi analitičari zapazili da su noviji američk-i analitičari u poređenju sa prvom ii drugom genera­ cijom Evropljana konvencionalni i konzervativni; to premeštanje humanističkih osnova profesije duboko je uticalo na psihoanalizu ikao teoniju kulture i društva. Medlkalizaoija je delovala i tako što je ženama ograni­ čila pristup na polje psihoanalize. Dok je u Evropi broj žena-analitičara bio znatan, u SAD medicina je gotovo isklju­ čivo bila muški zabran. Doskora SAD su ’se dičile sumnji­ vim postignućem da imaju jednu od najmanjih srazmera žena-lekara u svetu, daleko ispod evropskog prošeka. Budući da je lekarska zajednica u SAD jedina obezbeđlvala kandi­ date za psihoanalizu, ženskih kandidata jedva da je i bilo. Nathan G. Hale, Jr„ »From Berggasse XIX to Central Park West: The Americanization of Psychoanalysis, 1919— 1940«, Journal of the History of the Behavioral Sciences, 14. 1978, str. 306.

35

Sledstveno, samo su malobrojne žene koje plove američkom medicinskom profesijom postale psibijatrese. Čak i danas su mnoge, možda i većina njih, ana&i t ičar ke-dosel j enice. Nervozni i oprezni doseljeniai-analitičari i sami su ola­ kšali pripitomljavanje svoje discipline. Često je izbegl'ica-analitičar stizao u SAD posle nekoliko usputnih stanica; na pr.imer, Feoicbel je pobegao iz Berlina za Oslo, Prag i Los Angeles, a sve to za pet godio a. Ovi doseljenici su isuviše dobro znali da zapadne demokratije ne hitaju da otvore svo­ je dveri žrtvama nacizma. Oni kojima je odobren ulazak u SAD bili su i zahvalni, ii, -razumljivo, prestrašeni da ne ugro­ ze svoj klimavi legalni status. Uopšte uzev, želeli su da po­ stanu društveno i politički nevidljivi, što je sa svoje stra­ ne podstaklo javno saobražavanje sa preovlađavajuoim in­ telektualnim tokovima. Nesigurnost izbeglica je ubrzala amerikanizaciju psihoanalize. Analitičari s političkom prošlošću bili su posebno oba­ zrivi; oni su učestvovali u austrijskom i nemačkom politič­ kom životu u vreme kada su socijalizam i marksizam bili poštovane teorije i izbori. Moramo se setiti da u Srednjoj Evropi komunističke partije 'nisu monopolisale marksizam. Velike socijaldemokratske partije u Austriji i Nemačkoj takođe su polagale pravo na marksizam, i te sooijaldemokratske partije bile su gotovo opštenarodne institucije ukorenjene u javnom životu. Bez sumnje, u poređenju sa komuni­ stičkim partijama, socijaldemokrati jedva da su i bili sub­ verzivni. Klasično delo Roberta M'icbelsa (Robert Mihels) o birokratskom konzervativizmu, Političke partije (Zur Sociologie des Parteivvesens in der modernen Demokratie) bavi se nemačkom socijaldemokratijom kao prvorazrednim sluča­ jem (birokratskog konzervativizma — prim prev.V7. Ipak, socijaldemokrati su se pozivali na Marxovo nasleđe. Posebno su u Austriji socijaldemokrati dali nekoliko cenjenih teoretičara, među kojima Otta Bauera (Oto Bauer),1 7 17 Robert Michels, Political Parties (1911. reprint, New York, Dover 1959).

36

Karla Rennera (Karlo Rener) i Rudolfa Hilferdinga (Rudolf Hilferding). Mnogi, možda i većina evropskih analitičara bi­ li su i sami socijaldemokrati; Lične veze analitičara i soci­ jaldemokrata bile su prisne. I sam Freud bio je povezan sa socijaldemokratima na više naćioa'8. Postoji jedno Freudovo pismo koje osvetljava ne samo njegovu bliskost austrijskim socijaldemokratima već i is­ krivljen način — neznatan, al>i rečit — na koji je to obaveštenje preneto kasnijim američkim analitičarima. Godine 1956. psihoanalitičar Martin Grotjahn, i sam sin istaknu­ tog berlinskog socijaldemokrate, Alfreda Grotjahna, obja­ vio je u zvaničnom američkom psihoanalitičkom časopisu Freudovo pismo Juli'j'i Braun-Vogelstein (Julija Braun-Fogelštajn). Njen suprug, Heinrich Braun, Freudov prijatelj iz studentskih dana je umro, i ona je 1927. pisala Freudu mo­ leći ga da joj saopšti sećanje o suprugu. Deo njegovog od­ govora glasi: Po9lednji upečatljiv susret koji smo imali mogao se odigrati 1883 (?) irli ii884 i{?). On je tada došao u Beč i pozvao me je na ručak kod svog zeta, Victora Adlera. Još se sećam da je tada bio vegetarijanac, i da sam imao priliku da vidim maloga Fritza, koji mora da je tada imao godinu ili dve dana. (Mislim da je iz­ vanredno što se to desilo u istom stanu gde sam ja živeo tride­ set i šest godina.)1 *19 5

U svom komentaru Grotjahn, koji je svakako znao sve činjenice, neodređeno napominje da je Heinrich Braun bio urednik,i »vodeća ličnost u teoriji socijalne ekonomije i nje­ nih političkih primena«, da je Victor Adler bio »lekar, psi­ hijatar i politički vođa u Beču. Victor Adler i Heinrich Bra­ un deliiLi su istu političku filozofiju20.« Godine 1956 — ka­ 15 Prikaz Freudovih ličnih veza s raznim socijaldemokratima, kao i en­ ciklopedijski pregled austrijskog marksizma može se naći u: Ernst Glaser. Im Umfeld des Austromarxismus, Vienna, Europaverlag 1981, po­ sebno str. 259— 72. 19 Freud Juliji Braun-Vogelstein (30. oktobar 1927) u: Martin Grotjahn, »A Letter by Sigmund Freud with Recollections of his Adolescence«, Journal of the American Psychoanalytic Association 4, 1956, 648. ” Grotjahn, »A Letter by Sigmund Freud«, str. 644.

37

da je 'sovjetska armija 'ugušila mađarsku pobunu — Grotjahn je pisao veoma obrazrivo. Njegovi izrazi — »vodeća ličnost u teoriji socijalne ekonomije«, »delili su istu političku filo­ zofiju« — uspevaju da izbegnu da kažu nešto što je očigled­ no: Braun i Adler ‘bili su najistaknutiji! sooijalisti svog vre­ mena. Braun je uređivao glavne socijaldemokratske teorij­ ske časopise, a Adler je bio predseđnik partije. Niti je Grot­ jahn ukazao ma to da je »mali Fritz« odrastao u »političkog atentatora«, da upotrebim podnaslov nedavno objavljene bi­ ografije. Treće godine prvog svetskog rata Friedrich Adler (Fridri'h Adler) pucao je na austrijskog premijera uzvikuju­ ći: »Dole tiranija! Hoćemo m ir!«21 A time se zanimljivost ovog pisma me iscrpljuje. Kao što je Freud naznačio Juliji Braun-Vogelstein, on je živeo u stanu gde je prvobitno sreo njenog supruga -i Adlera. Činjenica da je Freud kupio Adlerovu kuću, slavnu Berggasse 19, i u njoj proživeo najveći deo svoga života, nekolicini istoričara činila se značajnom. Nagađali su da je Freud želeo da istisne revolucionarnog vođu koji ga je zasenio dok su bili studenti22. Zamršena mreža psihoanalize i socijalizma — lična i teorijska — rasplela se u SAD. Analitičari-izbeglice shva­ tili su da su stupili na tle veoma različito od onog u Sred­ njoj Evropi. Mada su tridesete godine obeležavale vrhunac američkog marksizma, on nikada nije zadobio ugled ili prihvaćenost evropske socijaldemokratije. U SAD su marksi­ zam i socijalizam ostali na kulturnoj margini, ako već nisu bili sumnjivi — naročito konzervativnim lekarima. Prema 31 Ronald Florence, Fritz: The Story of a Politlcal Assassln, New York, Dial Press 1971, str. 3. Dodatna obaveštenja o Freudu i Braunu potra­ žiti u: Hugo Knoepfmacher, »Sigmund Freud in High School«, American imago 36. 1979, 294— 96. 33 Vid.: VVilllam J. McGrath, »Freud as Hannibal: The Politics of the Brother Band«, Central European History 7, 1974, 39—40. Veze soci­ jaldemokrate Adlera s Freudom izgledaju beskrajne. Richard F. Sterba u svojim skorašnjim memoarima priča da je rasprava s 'jednim od Adlerovih siinova — očigledno s Karlom Adlerom, Frledricbovim bratom —prva podstakla interesovanje za Freuda (Remlniscences of a Viennese Psychoanalyst, Detroit, Wayne State Universlty Press 1982, str. 19).

38

tome. analitičari-doseljenici odloži l
si crvu psihoanalizu. Politizovani frojdisti nisu tražili ili pri­ vlačili učenike na temelju vlastitih opredeljenja, niti su učenioiima 'koje su Imali prenosili svoje zamisli. Njihove ide­ je su u okvirima jedne jedine generacije ostale potpuno is­ ključene iz mati'ce psihoanalize. Novijim generacijama ana­ litičara, posebno onima suštinski posvećenim kliničkim pro­ blemima i praksi, nedostajao je živ dodir sa širinom psiho­ analize. Već pedesetih godina i oni vrlo malobrojni psiho­ analitički buntovnici, kakav je bio Robert Lindner, teorijski su se nasukali; klasična analiza bila je puka uspomena malobrojnih izbeglica. Teško je proceniti odlučujuću ulogu novofrojdista u olakšavanju amerikanizaoije psihoanalize. Ja sam se ukratko pozabavio tim predmetom u petom i sedmom poglavlju, a razmatrali su ga i brojni komentatori na drugim mestima. Za iFenichela i njegov krug novofrojdisti su oličavali amerikaniizaciju; oni su radikalnu dubinsku psihologiju koja je nagoveštavala oslobođenje razvodnili u mlaku doktrinu so­ cijalnog meliorizma. Ipak, Fenichel je sa novofrojdistima delio nezadovoljstvo konzervativizmom »zvanione« psihoa­ nalize u Americi. Politizovani frojdisti bili su paralisani svo­ jom polovičnom solidamošću i polovičnim neprijateljstvom spram novofrojdista. Dva suprotna usmerenja u procesu amerikanizacije uza­ jamno su se pothranjivala. S jedne strane, bezbedna ortodoksija prigrlila je medicinski establishment i raskrstila sa kulturom i humanizmom klasične psihoanalize. S druge strane, novofrojdisti su tu kulturu uspeli da spasu, ali po cenu odbacivanja erotskih !i nesvesni'h dimenzija psihoana­ lize. Novofrojdisti su uspešno popunili 'i prostor u javnosti koji su ortodoksni analitičari napustili razvivši se u kliničare. Nudeći pristupačne knj'ige novofrojdisti su se okrenuli široj publici. Potiskivanje psihoanalize teklo je tim dvama suprotnim tokovima: tokom medicinske profesionalizacije i tokom teo­ rijske banalizacije. Ni ortodoksni, ni revizionistički analiti­ 40

čari nisu očuvali raspon i ambioiju klasične analize; tačnije rečeno, sužena američka verzija suprotstavila se plitkoj kul­ turološkoj verziji. Važno je razumeti da su se oba ova toka uzajamno pojačavala. Nezadovoljstvo o'korelom medicins­ kom ortodoksijom podsticala je pobune ikoje su dale jedan tanušni novofrojdizam, a nezadovoljstvo popularnim novofrojdističkim moralisanjem produžilo je vlast konzervativne ortodoksije. Politizovan'i frojdisti su nastojali da ostanu verni i du­ binskim dimenzijama psihoanalize — nivoima nesvesnog i erotskog — i njenim humanističkim implikacijama. Ukoli­ ko su politizovani frojdisti teorijski i bili uverljivi, praktično i organizaciono bili su poraženi. Na institucionalnom boji­ štu američke analize samo dve strane su uspele da okupe znatnije snage: ortodoksna i revizionistička. Politizovani frojdisti su oenili kulturne i socijalne pokretačke sile novofrojdista, ali nisu mogli stati iza učenja koje je psihoana­ lizu radikalno suzilo; kod ortodoksnih analitičara ceniii su vernost klasičnoj analizi, al
Fenichelova sudbina savršeno ilustruje potiskivanje psi­ hoanalize. Za brojne studente i stručnjake Fenichel se poistovećuje sa njegovom Psihoanalitičkom teorijom neuroza, a ta knjiga se poistovećuje sa pouzdanim i obuhvatnim psi­ hoanalitičkim znanjem. Ona deluje prekomerno konzerva­ tivno. Jedan prikaz u naprednom časopisu The New Republic prigovara da njegova knjiga izvrdava društvenu stvarnost, zaključujući da često »ide nasuprot društvenim činjenica­ ma; ove se jedva ikad priznaju kao takve i nikada se ne razrađuju«23. Fredrrc VVerthamov prikaz Feniohelove Psihoanalitičke teorije neu­ roza, The New Republlc (27. maj 1946): 780.

41

Da ironija bude veća, Fenichela je malo šta više pokre­ talo od »društvenih činjenica« psihoanalize. Danas to jed­ va da je vidljivo, je r za neupućene Fenichel oličava zvaničnu psihoanalizu — i to s razlogom. On je u izgnanstvu pri­ krio svoje političko viđenje psihoanalize, ali ga se nije od­ rekao; doista, Fenichel je čaik nastavio sa svojim politič­ kim teoretisanjem, ali izvan javnosti. U tome nije bio usam­ ljen. Mnogi analitičari-izbeglice javno su predstavljali sko­ ro neutralnu psihoanalizu dok su privatno ostali nepokoleb­ ljivi u svojoj privrženosti društvenim i političkim implika­ cijama psihoanalize. Fenichel je stajao u središtu tih analitičara. Dok je do­ vršavao Psihoanalitičku teoriju neuroza odrekao se vodstva u tajnoj grupi politizovanih analitičara. Priča o tom kružoku predstavlja jedno pravo potisnuto poglavlje istorije psiho­ analize: u srcu analitičkog establishmenta neki od najistak­ nutijih praktičara održavali su tajnu i raskolnioku mrežu. Gotovo dvanaest godina, počev od Berlina gde su se svi bili okupili, Fenichel je tu grupu prilježno, gotovo fana­ tično usmeravao. Kada ih je izbeglištvo raštrkalo, Fenichel je održavao veze pomoću sistema redovnih Rundbriefe (»cirkularnih pisama«). Grupa je bila tajna. Fenichel im je često savetovao da uništavaju pisma, što je većina i učini­ la; zbog toga danas postoji samo nekoliko primeraka. Ferrichel i šestoro drugih analitičara činili su jezgro grupe. Fenichel, Edith Jaoobson, Annie Reich su najpoznatiji iz tog kruga. Kate Friedlander (Keit Fridlender) je poznata u Engleskoj, a Barbara Lantos (Barbara Lantoš), Edith Ludowyk Gyomroi i George Gero (Đerđ Gero) najmanje su is­ taknuti. (Možda je ovoj grupi pripadala i Berta Bornstein / Berta Bornštajn/). Kulturno zaleđe im je bilo gotovo istovetno; u tom po­ gledu tačno su predstavljali prvu generaciju analitičara. Bruno Bettelheim, Fenichelov poznanik, nedavno je napisao o svojoj prošlosti: »Kao dete rođeno (1903) u asimilovanoj 42

jevrejskoj porodici srednje klase, u Beču, odgajan sam i vaspitavan u sredini koja je u mnogom pogledu bila istovetna sa onom 'iz koje je potekao Freud«24. Mada svi nisu bili Bečliije, svi ljudi iz Femchelovog kruga pripadali su bezbednom građanstvu Srednje Evrope. Članovi kružoka bili su sličnih godina: datumi 'njihovog rođenja načičkani su oko 1900-te — Fenichel 1897, Edith Jacobson 1897, Annie Reich 1902, Kate Friedlander 1903, George Gero 1901, Barbara Lantos 1894, Edith Ludowyk Gyomroi 1896, i Berta Bornstein 1899. Sami ovi datumi nagoveštavaju kritičnu udaljenost od Freuda. Njegov svet je ubr­ zano podlegao pustošenjima rata, revolucije ii privredne de­ presije. Sviim članovima Fenichelove grupe bilo je dvadese­ tak godina kada su prvi svetski rat i poratne revolucije od­ lučno okončali devetnaesti vek. Možda prvo pominjanje Fenicbela u psihoanalitičkoj li­ teraturi pojavljuje se u Zapisnicima Bečkog društva. Siegfried Bernfeld, već poznat kao vođa socijalističke omladine, držao je u Društvu predavanje o poeziji mladih. Razgovor koji je usledio uključivao je i opasku »gosta« identifikovanog kao »student medicine Fenichel«25. Fenichel je imao sa­ mo dvadeset godina. Ta diskusija odvijala se usred zbiva­ nja koja su oblikovala živote politizovanih frojdista. U vreme održavanja tog sastanka Bečkog psihoanalitičkog društ­ va (19. novembra 1918), prvi svetski rat bio je završen već više od nedelju dana. Privremena narodna skupština u Be­ ču, proglašavajući nekoliko dana ranije republiku, okončala je šestovekovnu Austrougarsku Monarhiju. Slaveći prvi ro­ đendan ruske revolucije boljševici su gledali Evropu očeku­ jući
43

publike su uspostavljene u Budimpešti i Munchenu. U Ber­ linu su Spartakisti pozivali na revoluciju. Desničarski vojni odredi su oživeli. Politička ubistva postala su svakidašnji­ ca. Ubijena je Rosa Luxemburg. Ti događaji odjekivali su životima Femichela i njegovih prijatelja, Feniichel, Annie Reich i Edith Jaoobson učestvo­ vali su u levom i jevrejskom omladinskom pokretu koji je u prvim decenijama ovog veka zahvatio Ne mačku i Austri­ ju. Mađari (Lantos, Gero i Gyomroi) 'kretali su se budimpe­ štanskim krugovima oko Gyorgya Lukacsa (Đerđ Lukač) i Karla Maonheima (Karl Manhajm). U kratkoj mađarskoj re­ voluciji 1919. godine Lukacs je zauzimao položaj komesara za 'kulturu, a potom je postao jedan od najviđenijih marksi­ sta Evrope26. Mannheim, podjednako istaknut sociolog, os­ tao je socijalista (>i kritičar marksizma); njegova supruga, Julia Mannheim, postala je psihoanalitičar27. Karijere politizovanih frojdista tekle su približno uspo­ rednim tokovima. Između 1915. i 1920. godine bavili su se levičarSkim političkim delatnostima — studentskom i omla­ dinskom politikom. Početkom dvadesetih godina završili su medicinu i analitičku obuku, i potom uspostavili praksu; po­ litička opredeljenja postala su podređena profesionalnom radu. Sukob među socijaldemokratima, komunistima i na­ cistima opredelio je krajem dvadesetih godina političku i kulturnu atmosferu Vajmarske Nemačke. Ove frojdiste nije privlačila puka politika već projekat politizovane psihoana­ lize. Svi su gravitirali ka Berlinu. Otto Friedrich (Oto Fridrih) objašnjava:*i M Iz obimne literature o Lukacsu vid.: Andrew Arato i Paul Breines, The Young Lukacs and the Origin of lVestern Marxism. Seabury 1979. Vid. takođe, David Kettler, »Culture and Revolution: Lukacs in the Hungarian Revolution of 1918«, Telos 10 (zima 1971): 35— 92, koji slika bu­ dimpeštansku atmosferu iz koje su ponikli i Lukacs i Mannheim. Vid. i moju knjigu: Dialectic of Defeat: Contours of Western Marxism, New York, Cambridge Uni,versifty Press 1981. Barbara Lantos, »Julia Mannheim 1895— 1955«, International Journal of Psychoanalysis 37, 1956, 197— 98.

44

Marlene Dietrich, Greta Garbo, Josephine Baker, grandiozne po­ stavke u »Pozorištu za 5000« Maxa Reinhardta, tri operske tru­ pe koje istovremeno rade... premijere Wozzecka i Opere za tri groša (Dreigroschen Oper) . .. Gotovo preko noći po malo kruta prestonica Kaiser VVilheima postala je središte Evrope, privla­ čeći naučniike poput Einsteina i von Neumanna, pisce poput Audena i Ishervvooda, građevinare i dizajnere Bauhausa... Iznad svega, dvadesetih godina Berlin je oličavao stanje duha, osećanje slobode i razdraganosti2’.

Berlin je privlačio i leve analitičare. Tridesetih godina svi članovi Fenichelovog kružoka bili su nastanjeni u Berli­ nu29. Nekolicina je stupila u komunističku partiju. Levičarske analitičarske grupe nicale su poput pečurki posle kiše. Svemu je došao kraj 1933. god. kada je Hitler prigrabio vlast. Jevrejski marksisti-psihoanalitičari bili su trostruko žigosani: kao Jevreji, kao marksisti i kao psihoanalitičari, i jedva su čekali da odu. Martin Grotjahn se seća kako je pomogao Ernstu Simmelu da pobegne kroz stražnji prozor kada je Simmel dobio poruku da su nacisti na putu da ga uhapse30. Fenichel je pobegao u Oslo, Prag, a onda u SAD. Gero je prvo otputovao u Copenhagen a potom u Ameriku. Annie Reich je prešla u Prag a kasnije u New York. Friedlander i Lantos su se prvo nastanile u Parizu a potom u Londonu. Gyomroi je provela nekoliko godina u Budimpešti pre nego što je emigrirala na Ceylon. Jacobsonova se zadr­ žala u Nemačkoj i bila je uhapšena; kasnije je pobegla u New Yonk. Jedno poglavlje psihoanalize je okončano. Ali, ne sasvim. Čim su se analitičari raspršili, Fenichel je otpočeo sa Rundbriefe; trudio se da održi u životu levu analitičku tradiciju. Pisma je povremeno smatrao »pisanim« produžetkom seminara koji je njegova grupa posećivala u Berlinu. Privatno i obazrivo, nadao se da će ti analitičari na­ 21 Otto Fenichel, Before the Oeluge: A Portrait of Berlin in the 1920's, New York, Avon Books 1973, str. 24. ” Barbara Lantos je polovinu svog života provela u Leipzigu. 30 Intervju s Mantinam Grotjahnom, Los Angefles, 25. oktobar 1980.

45

staviti da razmatraju teme od značaja za politizovanu psi­ hoanalizu. U istoriji psihoanalize ovo nije bila prva tajna grupa ili sistem Rundbriefe. Freud i »komitet« opštili su tokom nekoliko godina pomoću »oirkularnlh pisama«. Na pomolu uznemirujućih rascepa u psihoanalitičkom pokretu Ernest Jones je predložio da »obrazujemo malu grupu pouzdanih analitičara kao neku vrstu ’stare garde* oko Freuda«. Freud je radosno pozdravio tu zamisao: »Tvoja zamisao o tajnom komitetu sastavljenom od najboljih i najpouzdanijih među našim ljudima, koji bi se brinuli o budućem razvoju psihoa­ nalize, odmah je zaokupila moju maštu«. Freud je naglasio: »Pre svega, i postojanje i delatnost tog komiteta trebalo bi da budu u strogoj tajnosti«3'. Pored Freuda još šest analiti­ čara prvobitno su činili »komitet«: Rank, Abraham, Sachs, Eitimgton, Ferenczi i Jones. Između 1920. ii 1924. godine ko­ m itet je opštio putem cirkularnih pisama*32. Fenichelova grupa je takođe bila tajna, i takođe je bila sastavljena od šest članova. Tehnički, njeni članovi nisu jedan drugom prosleđivali oinkularna pisma. Umesto toga, Fenichel je slao istovetna pisma svakom članu koji je, sa svoje strane, odgovarao, komentarisao ili dopunjavao nji­ hovu sadržinu, pišući neposredno Femohelu. Fenichel je on­ da navodio ili sažimao odgovore u sledećem Rundbriefe. Ovaj postupak olakšavao je :i ubrzavao komunikaciju jer pi­ sma nisu morala polako da kruže od jednog do drugog pri­ maoca, pri čemu svaki dodaje komentar. Naprotiv, sve je upravljano Fenichelu koji je organizovao, uređivao i prekucavao istovetna pisma. Malo je prepiski ravnih Fenichelovim Rundbriefe; po­ grešno ih je čak nazivati pismima. Fenichel je ulagao ne­ 3' Jones, Freud, 2: 152— 53. 32 Martin Grotjahn je napisao komentar na »Rundbniefe« Komiteta: »No­ tes on fleading ithe 'Rundbriefe'«, Journal of the Otto Rank Associatlon 8, 1973— 74, 35— 88. Prema doktoru Grotjahnu, čiji izvor je bio Franz Ailexander, positojanje tih pisama »čuvano je u velikoj tajnosti« sve do Jonesove biografije (Grotjahn Jaoobiju, 27. jula 1981).

46

sebičnu energiju u to opštenje. Nenamenjena štampanju ili širokoj publici, ona svedoče o privrženosti psihoanalitičkom teoretisanju koje nije tražilo priznanje već uzajamno razumevanje. Ta pisma nisu bila slučajan ili uzgredan posao. U vreme kad nije bilo jevtinih fotokopija Fenichel je kucao pisma u bar šest primeraka, a daktilografsike greške briž­ ljivo je ispravljao na svakom primerku. Svako pismo je bi­ lo numerisano, i svako podeljeno na odgovarajuće numerisane odeljke. Tokom jedanaest i po godina bilo je ukupno 119 pisama33. Njegov džinovski napor okončao se 14. jula 1945. Poslednje pismo objašnjavalo je da zbog smanjenog odziva primalaca prepiska više ne zavređuje truda. Šest meseci kasnije Fenichel je umro. Ta pisma nisu bila kratka. Kraća su mogla imati desetak stranica; češće, iznosila su petnaest do dvadeset i pet stra­ nica; a ponelkad su dostizala četrdeset do šezdeset strani­ ca. Najduže pismo, od gotovo osamdeset strana, bilo je Fenichelovo prvo saopštenje iz SAD, kucano — 'kao i obično — u šest primeraka od kojih je svaki bio ispravljen. Fenichelova pisma su stizala iz Osla, Praga i Los Angelesa, obaveštavajući, sporeći, razjašnjavajući i ponavljajući prispe2] Upućujem ina Rundbriefe koristeći Feoichelov sistem, navođenjem u zagradi broja pisma/datuma/broja odeljka. Prva sedamdeset tri pisma označavana su rimskim brojevima; ostala arapskim. Svako pismo je da­ tirano .i izdeljeno na numerisane odeljke. I pod najboljim uslovima če­ tvrta i peta 'kopija, kucane na tankom papiru, teško se čitaju; posle po­ la veka čitljivost je znatno umanjena, štaviše, sa kopijama do kojih sam došao retko se postupalo kako valja; primaoci su ih pakovali, prepakivali i nemamo s njima postupali tokom svojih lutanja. Mnoga pis­ ma nedostaju, a mnoga su oštećena i nečitljiva. Gde je — što se če­ sto dešavalo — nedostajao prvi list, nagađao sam datum kada je pi­ sano, što sam i označavao znakom pitanja uz broj pisma, datum ili broj odeljka kako bih naznačio svoju nesigurnost. Na nesreću, morao sam nagađati i o drugim stvarima: ponekad je sam tekst 'bilo teško dešifrovati. Odsustvo nekih stranica ili pisama moglo je uticati i na mo­ je celokupno tumačenje. Kada se. i ukoliko se pojave druga pisma ili stranice biće moguće ili nužno novo tumačenje. Konačno, prvih sedam­ deset pisama uglavnom je na nemačkom, a ostatak uglavnom na en­ gleskom. Ukodiko drugačije nije naznačeno, prevod s nemačkog je moj. Fenichelov engleski bio je nesavršen, te su njegove tekstove na en­ gleskom vrlo pažljivo priredili njegovi prijaftelji; stoga sam povremeno vršio male izmene engleskog u neobjavljenim spisima.

47

le izveštaje. Sve skupa, ona čine nekih tri hiljade stranica rukopisa ili, 'kada bi se objavila u celosti, četiri do pet de­ belih tomova. Teorijska razmatranja i razmene, njihova prvobitna namena, čine srž Rundbriefe. Isprva je prilična pažnja poklo­ njena odnosima grupe sa VVilhelmom Reichom. Fenichel je radio na tome da razvije »naš« stav, što znači stav politizovanih frojdista koji nisu sledili Reicha. Kroz mnoga pisma krivudaju dugačke rasprave o nacionalnom karakteru i Edipovom kompleksu. Ove debate se poklapaju sa razmenom mišljenja koje je Fenichel prvo privatno, mimo Rundbriefe, vodio, na primer, sa Frommom ili Abramom Kardinerom. On je te razmene mišljenja obimno navodio u Rundbriefe, i tražio je odgovor. Fenichelova grupa je u više navrata pokušavala da se sretne; to je bilo teško jer su bili rasuti širom Evrope. Če­ sto su razmatrali svoju taktiku, pošto Fenichel niježeleoda se javno pojavljuju kao zbijena i čvrsta organizacija. U vreme psihoanalitičkog kongresa u Marienbadu Fenichel je na­ čeo pitanje kako bi se mogli okupiti a da na sebe ne privu­ ku pažnju. Raspravljan je predlog da se povuku u jedan ho­ tel udaljen nekoliko .kilometara, gde .ni'ko ne bi mogao da nabasa. Zapravo, u čuvanju tajnosti su prelkomerno uspeli. Za njihovo postojanje doznalo je malo njihovih savremenika, a još manje potonjih analitičara.

Dok literatura o VVilhelimu Reichu i Erichu Fromrnu, če­ sto zasnovana ma njihovim autobiografskim esejima, stalno raste, o Fenichelu mije napisano skoro ništa. A ipak je on sa Reiohom i Frommom dolio zajedničku prošlost koja je sezala do iste berlinske istraživačke grupe; njih trojica bili su najproduktivniji, majposvećeniji i najoriginalniji politizovani frojdisti. To zanemarivanje Fenichela potiče od njegovog uspeha u prikrivanju sopstvenog mišljenja, posebno značaj­ nog po tome što je bilo toliko tipično za poliitizovane psi­ 48

hoanalitičare. Dok su Reich i Fromm napustili Freuda, Fenichelova grupa ostala je privržena klasičnoj psihoanalizi. Njihova javna ortodoksnost i privatna jeres osvetljavaju podzemnu istoriju psihoanalize. Fenichel je pokrenuo, održavao u životu i okončao Rundbriefe; on je bio pokretačka snaga grupe koja je, u stvari, povremeno nazivana »Fenichelovim kružokom«, nazivom ko­ ji mu nije bio drag. Bio je to krug srodnih analitičara, ali i poduhvat jednog čoveka. Rundbriefe su služila kao uže za spašavanje grupe u izgnanstvu, ali Fenichel je bio taj koji je kucao, uređivao i obavljao lavovski deo pisanja. Niko od ostalih nije trošio ni približno onoliko vremena i napora to­ kom čitave godine koliko je Fenichel trošio svakog meseca. Ja ne nameravam da pišem Fenichelovu biografiju niti da 'ispitujem njegov emocionalni život, premda pratim obri­ se njegovog života. Ako već i u ordinaciji psihoanaliza obi­ luje teškoćama, psihoanaliza vođena na osnovu nepotpunih pisama 'i spisa po pouzdanosti bi se mogla 'nadmetati sa astrologijom. U svakom slučaju, Feniohelov značaj pre po­ čiva na psihoanalitičkim i političkim mrežama koje je uspo­ stavio ii predstavljao. Kao aktivista omladinskog pokreta, Jevrejin, psihoanalitičar, socijalista i izbeglica, Fenichel je izražavao duh svog vremena. Ne želim time da kažem kako je Fenichel prosto bio primeran proizvod svoje situacije; međutim, želim da naglasim da je sudbina Fenichelovog projekta i kruga podjednako predmet ovog razmatranja kao i sudbina psihoanalize kao cei ine. Ipak, ova priča bila bi nepotpuna bez bar nekih opas­ ki o Fenicheki kao čoveku. Već sama teškoća pristupa nje­ govom emocionalnom životu nagoveštava svet Freuda: oš­ tra linija deli javnu i privatnu ličnost. Hiljade stranica Rundbriefe skoro su potpuno bezlične. Feniohel je stigao u New York kao izbeglica, proputovao je ceo kontinent i nastanio se u Los Angelesu. Pismo od skoro osamdeset stranica, koje je poslao iz Los Angelesa, sadrži jedva i je­ dnu reč o njegovim reagovanjima na New York, Srednji 49

Zapad, Californiju, ili na američki način života. Izveštavao je samo o psihoanalitičkoj situaciji u različitim gradovima. Istovremeno, tokom celog života svojim osećanjima davao je oduška u pesmama koje, izgleda, nikome nije pokazivao. Fenichel je savršeno predstavljao onu kulturu koja je mnogo dala ovome svetu: jevrejsku bečku građansku po­ rodicu na razmeđu vekova. Mnogi od .njeni'h sinova i kćeri odlikovali su se vrhunskom samodisciplinom, odanošću znanju i introspekciji. Čitava se mala biblioteka može po­ puniti studijama jevrejskog identiteta tog perioda u zem­ ljama u kojima se govorio nemački jezik34. Jevreji — naro­ čito oni koji su poput Fenichelovog oca poticali iz Istočne Evrope — bili su zahvalni Nemačkoj što je ukinula zakon­ sku diskriminaciju. Oni su cenili i vrednovali nemačku kul­ turu, a konačno su se s njom i poistovetili. U mladosti Fe­ nichel je popunjavao svoje sveske Rilkeovim pesmama. Oni koji su znali Fenichela sećaju se njegove čudesne radne sposobnosti, njegovog fotografskog pamćenja i oštre inteligencije. Ralph R. Greensonova (Ralf Grinson) sećanja na Fenichela nose podnaslov »Enciklopedija psihoana­ lize««. Hiljadu i šest stotina bibliografskih referenoi u Psi­ hoanalitičkoj teoriji neuroza, podseća nas Greenson, nisu bile puki ukras; uklopljene u tekst, one svedoče o Fenichelovom »ogromnom fondu znanja i o basnoslovnom pamće­ nju««35. (Greenson i nije morao biti svestan toga da je Feni­ chel te reference smatrao jednom zamenom za sveobuhva­ tnu bibliografiju koju je pripremao za tu knjigu; oskudica hartije, nastala usled rata, sprečila je njeno korišćenje.) U svom nekrologu Rudolph M. Lovvenstein (Rudolf Lovenu Neka skorašnja razmišljanja potražiti kod: Peter Gay, »Encounter with Modennism: German Jews in Wllhelmlnlan Culture«, Freud, Jews and Other Germans, >New York, Oxford Unlverslty Press 1979, str. 93 — 168. 35 Ralph R. Greenson, »Otto Feniohel 1898— 1946: The Encyolopedia of Psychoanalysis«, u: Psychoanalytlc Pioneers, F. Alexander, S. Eisenstein i M. Grotjahn (uredn.), New York, Basic Books 1966, str. 442. Ovde navedena godina rođenja, 1898, nije tačna.

50

štajn) seća se Fenichelove »izuzetne inteligencije, njego­ vog izvanrednog pamćenja i neobične radne sposobnosti«36. Bertram Levin (Bertram Levin) je okarakterisao Fenichela kao »predanog ;i budnog intelektualca, neumornog radnika 'i naučnika, strasnog i britkog posmatrača, obrađivača, uređivača i sistematičara«37. Makar samom svojom količinom, objavljena građa pot­ krepljuje ove ocene. Fenichelov život bio je relativno 'kra­ tak, četrdeset i osam godina; poslednjih trinaest bile su ophrvane nesrećom izgnanstva, a iscrpljujući napor selid­ be i uspostavljanja legalnog statusa u nekoliko zemalja ni­ je bio najmanja među njima. Uprkos toj pometnji, Fenichelova produktivnost ostala je dostojna strahopoštovanja. Standardna bibliografija njegovih radova proteže se na dvadesetak stranica i uključuje preko pet stotina jedinica39. Fenichel je pisao bez prekida: eseje, knjige, prikaze i apstrakte. Njegovi objavljeni radovi — mimo Rundbriefe — premašaju po količini radove drugih iz njegove grupe. Nje­ gova druga supruga seća se da je imao običaj da se izvi­ ni posle večere i nakon pola časa ponovo pojavi kako bi joj pročitao čitav rad sastavljen od niza pasusa koji je pribeležio39. Drugi izveštavaju da bi svakog slobodnog trenut­ ka, čak i između dva pacijenta, kucao lili pravio beleške. Disciplina i posvećenost Fenichelove generacije sko­ ro da su zastarele; oni su sa neprevaziđenom ozbiljnošću cenili poznavanje kulture. Na primer, tokom celog života Fenichel je pravio listu svakog kulturnog događaja kojem je prisustvovao. U jednu pravu bečku tvorevinu, »Pozorišni* * Rudolph M. Loewenstein, »In Memoriam: Otto Fenichel«, Psychoanalytic Quarterly 15, 1946, 140. Bertram D. Lewln, »Jntroduction«, u: Otto Fenichel, Collected Papers: First Series. H. FenicheJ i D. Rapaport (uredn.), New York, Nor­ ton 1953, str. VII. ’s Alexander Grinsteln (ured/n.), The lndex of Psychoanalytic Wrltings, New York, International Universities Press 1956, 1:481— 500. ’ »First Intervievv vuith Dr. Hanna Fenichel« doktora W. Horovvitza (16. februar 1963), Oral History, Los Angeles Psychoanalytic Society.

51

i koncertni program« reklamiran kao bitan za sve koji »oz­ biljno« shvataju umetnost i »Geist« (duh), unosio bi poje­ dinosti — naziv, autora, datum, mesto. ‘Njegovi roditelji vodili su evidenciju o njegovim rabim kulturnim iskustvi­ ma. a on je tu listu prepisivao i sačuvao je kroz sva svoja lutanja. Događaji su se kretali od Baba Hole, Maxa i Moritza i Ivice i M arice kad mu je bilo četiri, pet ili šest go­ dina, do 392. zapisa, Oklahome, koju je video u New Yorku, juna 1945. godine. Fenichel je bio čovek spiskova. Da se ništa ne zna od njegovih objavljenih radova ili Rundbriefe, teško bi bilo poverovati da je proizvodio išta drugo do liste. Bio je zaokup­ ljen i preplavljen listama. Sve što je radio bilo je negde pribeleženo, često na nekoliko mesta, unakrsno, sa doda­ cima, ucrtano, uazbučeno i numerisano. Čak ni stavke nje­ govog »Pozorišnog i koncertnog programa« nisu bile samo numerisane; bile su iznova razvrstane na posebnim listo­ vima, propraćene, na primer, godišnjim zbirom kulturnih događaja (najviše >ih je — dvadeset i dva 1916, a najma­ nje — samo jedan 1901, kada je imao samo četiri godine!), ili brojem 'kulturnih događaja po pojedinim zemljama (je­ dan u SSSR-u, dva u Italiji, i tako dalje). Unosio je u liste i numenisao i svaki film koji je gledao (ukupno 530), uključiv adresu bioskopa, i društvo. Dokumentovao je svako pu­ tovanje vozom, bez obzira koliko kratko, i do 1925, kada se lista izgleda prekida, naveo ih je preko 800. Svaki izlet au­ tomobilom bio je pribeležen u potpunosti, sa odredištem, usputnim stanicama i saputnicima; poslednje upisano pu­ tovanje nosilo je broj 859, Božić 1945, u 'Palm Springs, California. Bilo je desetine drugih l'ista, kataloga i nabrajanja, često potpuno privatnih i nedokučivih, uključiv — mogu­ će — i listu žena sa kojima je spavao. Dve liste zasenile su sve ostale. Na debelom svežnju hartije vodio je stenografski dnevnik u koji je svakoga da­ na unosio zapise počev od 1911, pa do kraja svog života. Vodio je i sveobuhvatan katalog svoje prepiske. Održavao 52

je ogromnu prepisku sa oko deset hiljada primljenih pisa­ ma tokom života. Svako prispelo pismo označeno je bro­ jem; pored broja pribeležio je autora, datum, poreklo. Na posebnom listu hartije autori su popisani azbučnim redom, a pored svakog imena dodat je broj pisma. Fenichelovu sklonost liistama verovatno je upotpunja­ valo njegovo fotografsko pamćenje. Među njegovim prija­ teljima bilo je dobro poznato da se on nam ah može prisetiti ne samo 'nekog navoda iz Freuda (sa brojem stranice), već i čitavog evropskog reda vožnje. Njegove umne veštine i disciplina pokazali su se praktičnim. Stroga sistemati­ zacija njegove prepiske omogućavala mu je da sa lakoćom dođe do svakog pisma. Istu revnost i logiku uneo je u svo­ ja istraživanja i čitanje; pravio je beleške, apstrakte i ka­ taloge za sve što je pročitao. Kad bi mu se postavilo pita­ nje o nekom predmetu mogao je za vrlo kratko vreme da dođe do odgovarajuće bibliografske 'informacije. Svoje knji­ ge i eseje gradio je na tim čvrstim temeljima. Fanichelovo neprestano pravljenje spiskova i numerisanje ne treba da zavedu; nepravično bi bilo posegnuti za popularnim psihoanalitičkim pojmovima o analnom ili kompulzivnom karakteru. Niti bi trebalo zapostaviti sačinilac igre koji je prožimao vođenje tih spiskova; Fenichel je sam za sebe redovno priređivao neku vrstu nadmetanja zbraja­ jući, na primer, pisma koja je dobio u određenom vremen­ skom periodu, prema gradovima i zemljama, kako bi, vero­ vatno, otkrio »pobednika«. Svi ikoji su ga znali svedoče o njegovom životnom po­ letu, uživanju u putovanjima, ljubavi za humor40. Bio je da­ leko od hladnog sistematičara. Poput Freuda, bio je vrlo duhovit sagovornik i poznavalac jevrejskih viceva. I sam se ° Pored Greensonovih, Levvinovih i Loevvensteinovih, privatni i objav­ ljeni prikazi uključuju .i ovaj Normana Reidera, »Otto Fenichel«, Dictionary of American Biography 4 (1946— 1950), New York. Scribner’s 1974, str. 264; Ernsta Simmela, »Otto Fenicheil«, International Journal ot Psychoanalysis 7, 1946, 67— 71; Adelheide Koch, »Otto Fenichel«, Revista de Psicoanalisis, Buenos Aires, 1946, 4:157— 58.

53

sebi podsmevao i rugao se svojoj zaokupljenosti rasporedi­ ma i vodičima. Njegov humor i smeh prve su stvari kojih se njegovi prijatelji sećaju. Bio je darežljiv s novcem po­ mažući poznanicima i porodici. Njegovi studenti smatrali su ga ne samo sjajnim pre­ davačem već i dobrim slušaocem. Intenzivna usredsređenost na tekst obeležavala je njegove seminare. Grotjahn se seća berlinskog seminara o Freudovoj analizi Schreberovog slučaja, koji je za jedan semestar obuhvatio samo dve stra­ nice teksta analize. Greenson je opisao seminar u Los Angelesu koji nii posle tri sata izlaganja mje otišao dalje od reči »libido«, u drugoj rečenici prvog eseja iz Freudovog dela Tri rasprave o teoriji seksualnosti (Drei Abhandlungen zur die Sexualtheorie). »Te večeri bile su toliko podsticajne da j e . . . nas nekolicina nastavila raspravu sve do posle ponoći — na pločniku ispred Fenichelove kuće«4'. Fenichel je otkrio svoju pedagošku temeljnost i u jednom neobjav­ ljenom rukopisu, »Stosedamdeset i pet tema za razmatranje Freudovog dela Tri rasprave o teoriji seksualnosti, za semi­ nare o Freudu«. Fenichel nije imao dlake na jeziku, niti se ikome prikla­ njao. Otuda su ga mnogi smatrali preoštrim i netrpeljivim. Njegov kritički duh bio je nemilosrdno demokratičan. Slu­ šao je svakoga; njegovi seminari biii su otvoreni za sve. i odsečno je izražavao neslaganje sa svima, uključiv i sta­ rije analitičare. Ipak, izgleda nije bio kivan ni na koga; iako je prigovarao oštrim teorijama ii uti'caju Sandora Radoa (Šandor Rado) i Franza Alexandera (Franc Aleksander) — dvema njegovim betes noires — ponekad je cenio teksto­ ve koje su oni napisali. Otto Fenichel je bio veliki čovek \ um i značajna lič­ nost u psihoanalizi. Kako Rundbriefe nagoveštavaju, Freud i bečki analitičari duboko su poštovali Fenichela, čak su ga se i pribojavali. Pateći zbog »gubitka« VVilhelma Reicha, ko­ *' Razgovor s Mantimoni Grotjahnom, Los Angeles, 19. oktobar 1982; Greenson, »Otto Fenichel«, str. 441.

54

ji je dvadesetih godina smatran »čudom od deteta«, i te kako su želeM da zadrže Fenichela u 'krilu psihoanalize. Ni­ je trebalo da brinu. Fenichel je psihoanalizi dao svoj um. srce i život. Međutim, nikada nećemo saznati šta je sve bio kadar da uradi; on nije uspevao da štedi svoju energiju i umro je isuviše mlad. Čitavih Četrdeset godina mlađi od Freuda, nadživeo je učitelja samo za šest godina. Ferrichelovo remek-delo, Psihoanalitička teorija neuroza, objavlje­ no je decembra 1945, dok je proslavljao svoj četrdeset os­ mi rođendan. Nekoliko nedelja potom, 22. januara 1946, dok su još pljuštala pisma sa čestitkama za knjigu, Fenichel je umro.

55

~ar

buđenje proleća: analitičari kao buntovnici Mitovi obrazovanih ljudi prikazuju psihoanalizu kao re­ akcionarnu silu u uspavanoj Evropi iz razdoblja pre prvog svetskog rata. Ta ocena je netačna iz dva razloga. Reforma­ torski žar prožimao je psihoanalizu, a u njenoj društvenoj sredini odzvanjala je kulturna pobuna. Utopijski i revolucio­ narni duh, često pripisivan dvadesetim godinama i Vajmarskoj Republici, više je pripadao ovom ranijem predratnom razdoblju. Kubizam, atonalna muzika, futurizam, lingvistič­ ka filozofija, kao i psihoanaliza, procvetali su pre rata. Mno­ ge od tih novina, kako zapaža T. W. Adorno, već su jenjava­ le dvadesetih godina. »Herojski period nove umetnosti le­ ži negde oko 1910«'.1 1 T. W. Adorno, »Jane zvvanziger Jahre«, Eingriffe, Frankfurt, Suhrkamp 1963, str. 59.

57

Pobuna mladih Evrope obeležavala je predratno razdob­ lje i ostavila svoj beleg na psihoanalizi. Širom Srednje Ev­ rope, često čeznući za »povratkom prirodi« i slobodnijim životom, omladina je bežala od stege građanskog života. U književnosti tog vremena redovno su izbijale na površinu teme mladih (i sinova) suprotstavljenih očevima i školi. Čak i naslovi dela ukazivali su na eksplozivnu napetost: Sin (Der Sohn) VValtera Hasenclevera (Valter Hazenklever), Oceubistvo (Vaterm ord) Arnolda Bronnena (Arnold Bronen), Buđenje proleća (Fruhlings Erwachen) Franka VVedekinda (Frank Vedekind), Profesor Unrat Heinricha Manna (Hajnrih Man) — sva ta dela cnpu iz mladalačke seksualnosti. Mno­ gi analitičari druge generacije — Fenichel, Annie Reich, Siegfried Bernfeld i W i 11i Hoffer (Vili Hofer) — učestvova­ li su u omladinskom pokretu. Često se zaboravlja (potiskuje?) da se sam Freud za­ lagao za reformu seksualnih običaja i zakona. Freud je če­ sto, naročito pre rata, dovodio u pitanje cenu prekomernog potiskivanja polnosti; čak je istiha polagao pravo na titulu oslobodioca omladine. Razmatrajući svoj raskid sa Carlom Jungom Freud primećuje da odbacivanje nesvesne seksu­ alnosti od strane ciriškog psihijatra čini »neverovatnim od samog početka« da bi Jungova »revidirana verzija psihoana­ lize mogla opravdati tvrdnju da jeste oslobađanje omladi­ ne«. Očigledno ciljajući na samoga sebe, Freud dodaje: »Na kraju krajeva, to (oslobođenje mladih) ne određuju godine delatnika, već priroda dela«2. Priroda Freudovog dela izražena je u »’Civilizovanom’ seksualnom moralu i modernim neurozama« (1908), njego­ vom možda najborbenijem tekstu o društvu. Navodnici na re­ ci ’civilizovan’ ukazuju na radi'kalnost Freudovog ispitivanja. »Izvesno da nije posao lekara da istupa s predlozima za reformu«, objavio je čim je istupio s predlozima za refor­ 2 Sigmund Freud, »The Psychoanal,ytic Movement-, CoUected Papers, London, Hogarth Press 1957, 1:350.

58

mu. On pita da li je »naš ’civilizovan’ seksualni moral vredan žrtve koju nam nameće«. I tu cenu meri skoro ničeovskim okom; prekomerno gušenje seksualnosti daje »pomirlji­ ve fi rezignirane« masovne sledbenike: »Nisam stekao uti­ sak da seksualna apstinencija pomaže oblikovanju energič­ nih, samopouzdanih ljudi od akcije, niti originalnih mislila­ ca, smelih pionira i reformatora; daleko češće ona proiz­ vodi 'dobre' slabiće koji se .kasnije gube u gomili«. A takođe ne sumnja da teret najteže pritiskuje žene, ograničava­ jući ih na »neutaženu želju, neverstvo Mi neuroze«3. Godinu dana nakon objavljivanja ovog rada (1909), Fre­ ud je u SAD držao predavanja i na opšte zgražanje ponovo se zalagao za slobodniji seksualni život. Svoje predavanje je završavao podsećanjem da seksualnost iziskuje izvesno ne­ posredno zadovoljenje: »Naša civiiizovana merila čine ve­ ćini ljudskih organizacija život isuviše teškim ... Ne bi tre­ balo da tražimo da se sva energija seksualnog nagona otu­ đi od njegovih pravih ciljeva«. Opominjao je da takvi poku­ šaji sadrže rizik osakaćivanja ili iscrpljivanja jedinke. Da bi ilustrovao opasnost prekomernog potiskivanja seksual­ nosti Freud je svoja američka predavanja završavao jednom parabolom: žitelji nemačkog gradića Schilda imali su jednog izvanredno jakog konja koji je, međutim, jeo ogromne količine skupe zobi. Kako bi prekinuli s tom lošom navikom, svakodnevno su mu smanjivali obroke »dok ga nisu navikli na potpunu apstinenciju. Jedno vreme stvari su odlično išle: konj se toliko odvikao od hrane da je jeo samo jednu vlat dnevno, a sledećeg dana trebalo je poduže da radi bez i trunke zobi. Ujutru su zlobnog konja našli mrtvog; a žitelji Schilda nikako da se doseite zbog čega je umro«. Freud je dodao da »mi« mislimo da je životinja umrla od gladi'.

Naravno, Freud se ne može jednostavno svrstati me­ du kulturne ili seksualne radikale. Ipak, reformatorski i so-5 5 s. Freud, »’Civiilized1 Sexual Morality and Modem Nervousness«, Collected Papers, 2:99, 92— 93. ' S. Freud, Five Lectures on Psychoanalysis (prev. James Strachev), New York, Norton 1977, str. 54— 55. 59

cijalni 'impuls nepobitno je strujao ikroz mnoge njegove tek­ stove. Taj impuls je prožimao psihoanalitički pokret privla­ čeći i podržavajući pojedince nezadovoljne seksualnim i društvenim zakonima tog vremena. U vreme kada sti se kao mladi ljudi i studenti budući analitičari iz druge generaci­ je bunili protiv društvenih ograničenja, Freudova reforma­ torska energija 'bila je na vrhuncu. Između mladih buntovni­ ka i psihoanalize postojao je očigledan afinitet. On je imao i svojih ograničenja. Freud je vešto žongli­ rao protivrečnim imperativima kulturnih buntovnika i dru­ štvenih umerenjaka. Lično je tolerisao, čak i ohrabrivao jeretike i smele teoretičare; često je pred svojim uljudnim studentima branio otpadnike kakav je bio »divlji« analiti­ čar Georg Groddek (Georg Grodek). Ipak, Freud nije bio re­ volucionar u kulturi, i kada bi ga radikalni psihoanalitiča­ ri izazivali, on bi se povlačio u granice medicine koje je inače prezirao. »Mi smo lekari i želimo da ostanemo lekari«5. Tim rečima je obeležio granice psihoanalize prigova­ rajući Ottu Grossu (Oto Groš), sada zaboravljenom analitičaru-buntovniku. Međutim, Freudove granice su zahvatale prostranu te­ ritoriju; u stvari, u jednom istorijskom trenutku ona je obuhvatale čak i Otta Grossa koji je igrao značajnu ulogu u ži­ votima Freuda i Junga. Gross (1887— 1920) nije pripadao drugoj generaciji frojdističkih analitičara; on je pre pripa­ dao analitičkom svetu kakav je bio uoči pojave te genera­ cije. Njegove ideje i delatnost odražavaju izvesnu atmosfe­ ru, vitalnost klasične psihoanalize u ikojoj je disala nared­ na generacija. Psihoanaliza je u Grossu srela svog prvog političkog i seksualnog buntovnika, prethodnika VVilhelma Reicha. Uza svu svoju ludost, a možda i zbog nje, Gross je otkrio subverzivnu psihoanalizu koju je druga generacija nasledila i sistematizovala.5 5 Gross je naveo primedbe koje mu je Freud uputio u: »Ludvvig Rubiners ’P9yohoanalyse’«, D ie Aktion 3 (14. maj 1913): 507.

60

Otto Gross je skrenuo na sebe pažnju javnosti kada se, nekoliko meseci pre izbijanja prvog svetskog rata, u beč­ kim novinama pojavio izveštaj pod naslovom »Naučnik pri­ silno zatočen u ludnicu«. Uz podnaslov, »Profesor Hans Gross protiv svoga sina«, članak u odlomku glasi: Poznati kriminolog dr Hans Gross lišio je slobode i zatvorio u jednu austrijsku ludnicu svog sina, dr Otta Grossa, uspešnog i aktivnog berlinskog istraživača na polju psihoanalize. Otmica dr Grossa bila je dobro pripremljena i brzo izvedena. Jednoga dana tri snažna čoveka došla su u berlinski dom mladog naučnika, predstavili su se kao policajci i odveli su ga do železničke sta­ nice, odakle je transportovan u austrijsku ludnicu. Da li je dr Gross lud? Kaže se da bez velike nužde otac nikada ne bi zatočio svog sina kao luđaka. Međutim, u ovom čudnom slučaju ceo krug prijatelja mladog istraživača uložio je javni protest i izneo optuž­ bu da je ovo hapšenje najteža nepravda . . . Veliki broj naučnika, umetnika i pisaca čija imena jamče da ih ne pokreće goli senzacionalizam, uložili su najoštriji protest protiv prisilnog zatvaranja dr Grossa4.

Priča o tome kako je Otta Grossa, slobodarskog anali­ tičara, zatvorio njegov rođeni otac, poznati kriminolog, da­ je građu za prvorazrednu istorijsku dramu; njeni mnogo­ brojni činovi diče se izvanrednom listom lica koja uključu­ je same Grossove, Freuda, Junga, Sabinu Spielrein (Sabina Špilrajn), neke ekspresionističke pisce, i Friedu i D. H. Lawrencea (Frida i 0 . H. Lorens). Ona sadrži sve sastojke ko­ je bi mašta Hollywooda mogla smisliti: narkomaniju, samoubistvo, ljubavne veze. Ona, takođe, daje naziraj psihoana­ litičkog sveta u vreme kada su njegove veze sa boemštinom, umetnošću i politikom još cvetale. Ottu Grossu >i njegovom ocu su savršeno podeljene uloge u ovoj drami generacijskih i kulturnih sudara. Kada je Otto Gross krišom uklonjen, njegovi prijatelji nimalo nisu sumnjali da su svedoci sukoba kultura; za njih je Hans Gross predstavljao autoritarni i represivni društveni pore­ 4 Neue Wiener Journal, 10. januar 1914, prema navodu Emanuela Hurvvitza, Otto Gross. ’Paršdies' — Sucher zvvischen Freud und Jung, Zurich and Frankfurt, Suhnkamp 1979., str. 14— 15.

61

dak koji su osporili njegov sin, a možda i sama psihoana­ liza. Franz Jung, ekspres ion ista i učenih Otta Grossa, pun gorke ironije objavio je da podržava profesora Grossa, oca: »Hans Gross je starac; život mu je ispunjen zebnjom«7. Kao kriminolog, Hans Gross je zadobio veliki ugled. Još nedavno, 1962. godine, na engleskom jeziku se pojavi­ lo izdanje njegovog teksta, Kriminološka istraga (Criminal Investigation). U predgovoru tom izdanju stoji da je autor »dugim iskustvom stekao temeljno poznavanje prakse kri­ minalaca, obijača, skitnica, Cigana, varalic a.. .«8. U živo­ tu i teoriji Hans Gross je krčmio vrlinu ratničke discipline. Osnovao je muzej za izlaganje rekvizita nasilja, i verovao je da .»degenerike«, kategoriju koja obuhvata skitnice i re­ volucionare, valja deportovati u Afriku, budući da kažnja­ vanje na njih ne deluje. Otto Gross je oličavao sve protiv čega se njegov otac borio i što je prezirao: anarhist, narkoman, psihoanalitičar i zastupnik seksualne i kulturne revolucije, obitavao je u boemsikoj zajednici Miinchena. U svemu je preterivao uk­ ljučujući i činjenicu da je bio otac dva sina, obojica po ime­ nu Peter, koja su 'iste godine rodile dve žene; takođe je imao ljubavne veze sa obema sestrama von Richthofen (fon Rihthofen), od kojih je jedna, Frieda, kasnije postala supru­ ga D. H. Lawrencea9. Gross je ostavljao dubok utisak na svakoga koga je sreo. Freud ga je nazvao »nadarenim«, odlučnim čovekom10*. 7 Franz Jung, »Der bskannte Krimlnalprafessor Hans Gross In Graz«. Revolutlon (1913). Rreštampano u: Jung, Felnde Rlngsum. Prosa und Aufsatze 1912 bis 1963, L. Schulenburd (uredn.). Hamburg, Ediitlon Nautilus 1981, str. 82— 83. a Hans Gross, Criminal Investigation (peto izdanje), Richard L. Jackson (uredn.), London. Svveet and MaxweH 1962, str. X ’ Vid.: Martin Grotjahn, The Von Richthofen Sisters, New Vork. Basic Books 1974; upo rediti: Artur Miitaman, »Anarchtem. Expresslonism and Ps>ychoanalysis«, New German Crltlque 10 (zima 1977), str. 77— 104. 10 Freud Jungu (19. april 1908) u: The Freud /Jung Letters, W. McGuire (uredn.), Prinoeton, Princeton Universlty Press 1974, str. 141.

62

Često je o Grossu raspravljao sa Jungom, koji je u kratkoj analizi pokušao da oslobodi Grossa od narkotičke zavisno­ sti. »Gross je toliko krasan čovek«, pisao je Freud Jungu, »sa tako valjanim umom da se Vaš rad mora smatrati dru­ štvenom dobrobiti«". Čak je Ernest Jones.koj'i je sreo Gros­ sa u jednom kafeu, ibio ponet njime, nazvavši ga »najbli­ žim romantičnom idealu genija 'koga sam ikada sreo«. Jones nikada nije naišao ni na ikoga sa »takvom prodornom mo­ ći odgonetanja unutrašnjih misli drugih ljudi«12. Utisci o Grossu sreću se u mnogim romanima i sećanjima predratnih boema. U romanu Franza VVerfela (Franc Verfel), Čistota u srcu (The Pure in Heart), gde je predstav­ ljen u liku Gebharta, Gross nastupa s parolom »seksualne revolucije« ‘i »ukidanja porodice i građanskog morala«. Je­ dan lik ga pominje kao »najizuzetnijeg čoveka koga sam ikada sreo — uprkos svem u... Ne radi se o nečemu što je napisao... To je toliko teško definisati! Nesrećnik, nar­ koman, prilično lud, a ipak — bio je veliki sam po sebi!«'3 Gross je iznuđivao pažnju svojom ličnošću i svojim ide­ jama. Propovedao je doktrinu seksualne i kulturne emanci­ pacije zasnovanu na psihoanalitičkim načelima — ili bar na njegovom tumačenju tih načela. »Istinski zdravo stanje za neurotika je seksualna amoralnost. Zbog toga vas pove­ zuje s Nietzscheom«'4. Tim rečima je Jung, koji je lečio Grossa, sažeo Freudu Grossove 'ideje. U teoriji i životu Gross se borio za »novu etiku« koja je iziskivala »rušenje monogamije«15. Pošto je verovao da su »autoritarne institu­ cije« osakatile ljudski rod, Gross je prepisivao seksualnu " Isto (29. maj 1908), str. 154. ’5 Ernest Jones, Free Associations, London, Hogarth Press 1959, str. 173— 74. 13 Franz VVerfel, The Pure in Hearth (prev. Geoffrey Dunlop), New York, Book League 1931, str. 347, 425, 561. " Jung Freudu (25. septembar 1907), Freud/Jung Letters, str. 90. 15 O. Gross, »Anmerkungen zu einer neuen Ethik«, Die Aktion 3 (6. de­ cembar 1913), 1141— 42.

63

emancipaciju kao razrešenje »kulturne krize«. Za Gnossa je »psihologija nesvesnog filozofija revolucije«'4. Gross je uočio jedan problem koji je kasnije mučio ra­ dikalne psihoanalitičare, uključiv VVilhelma Reicha: autori­ tarnost je zagadila i iskrivila ciljeve samih revolucionara. Gross je tvrdio da su prethodne revolucije propale zbog to­ ga što su revolucionari u sebi nosili autoritarnost posisanu u patrijarhalnoj porodici. Potajno su voleli autoritet koji su rušili, i vaspostavili su dominaciju čim su uzmogli. On je predlagao da psihoanaliza pomogne revolucionarima da ra­ zviju slobodnije seksualne odnose koji će rasikinuti lance patrijarhalne autoritarnosti. Naredne revolucije neće se bo­ riti za »prava« oca već za »prava« majke'7. Gross se duboko dojmio Junga. Kao intelektualno vre­ lo učinio je ionako složen odnos Freuda i Junga još slože­ nijim. Pored samoga Junga, pisao je Freud, jedino Gross je bio kadar da da originalni doprinos«'8. Zapravo, Freud kao da se bojao Grossovog intelektualnog stvaralaštva, ili je bar slutio neminovnost da on sam, ili Jung, pozajme Grossove ideje. Više je voleo da ga analizira Jung kako se ne bi postavilo pitanje »razgraničavanja vaših i mojih vlasničkih prava nad stvaralačkiim idejama«'9. Jung je ubrzo podlegao Grossovim čarima. »Slučaj Gross«, izveštava Jung Freuda, »zaokupio me je u najpotpu­ nijem smislu te reći. Žrtvovao sam mu dane i noći«. Jung je u Grossovim idejama i patnjama video mnogo više od izazovnog slučaja — odraz sebe samoga. To je sasvim ja­ sno 'izrazio: »U Grossu sam otkrio mnoge strane vlastite prirode tako da mi je često ličio na brata blizanca«20. |J O. Gross, »Zur Obenvindung der ikulturellen Krise«, Die Aktion 3 (2. aipril 1913), 385. Vid. takođe: Gross, »Protest und Moral im Unbevvussten«, D ie Erde, vol. 1, no. 24 (15. decembar 1910). str. 681— 85, ” O. Gross, »Zur Obervvindung«, str. 387. " Freud Jungu (25. februar 1908), Freud/Jung Letters, str. 126. w teto {10. maj 1908), str. 152. ” Jung Freudu (19. juni 1908), Freud/Jung Letters, str. 155— 56.

64

Premda je nemoguće procerriti punu meru Grossovog dejstva na Junga, Grossov uticaj je očito bio na delu u slo­ ženim odnosima ili u »tajnbj simetriji« između Junga i Sabine Spielrein (Sabine Špilrajn) i Spielreinove i Freuda. U vreme Jungove veze sa Spielrei novom2' — mladom ruskom pacijentkinjom koja je kasnije postala analitičar i Freudova prijateljica — Grossove ideje o slobodnijim seksualnim odnosima opsedale su Junga. Kako je Spielreinova objasnila Freudu, ona je bila duboko ambivalentna u svojim osećanjima prema Jungu; međutim, Jung je »propovedao poligamiju; za njegovu suprugu se. navodno, znalo da ništa ne zamera. i tako dalje, i tako dalje«22. Spielreinova je tu si­ tuaciju opisala Freudu. Odlučila je da se ophodi 'kao hladan pacijent. Ali, Jung »stiže sijajući od zadovoljstva i duboko uzbuđen priča mi o Grossu, o sjajnom uvidu do koga je baš došao (to jest, o poligamiji); više ne želi da potiskuje svoja osećanja prema meni«23. Sam Jung je to okolišno po­ tvrdio Freudu: »Tokom čitave te stvari Grossova shvatanja su mi se malo suviše vrzmala po glavi«24. Groš sa je snašla sudbina mnogih buntovnika u psiho­ analizi. Profesija ga je brzo zaboravila; umro je 1920. godi­ ne, kada mu je bilo trideset tri. Njegovi spisi nikada nisu sakupljeni, a on sam retko je pominjam. Uspomenu na nje­ ga održavala je samo nekolicina pisaca i istoričara. Franz Jung je nastavio da piše o Grossu, i dok je živeo u SAD uočio je sličnost između ideja Grossa i VVHhelma Reicha, zapažajući i njihovu sMčnu sudbinu — obojica su bili zato­ čeni25. Frieda Lawrence je biografu D. H. Lavvrencea, Harry T. Mooreu (Hari T. Mur), pisala nagoveštavajući svoju Iju?1 Hdo Caratenuto, A Secret Symetry: Sabina Spielrein betvveen Jung and Freud, New York, Pantheon 1982. Spilreinava Freudu ( t i . juni 1909) u: Secret Symetry, str. 93. :: Isto (? 1909), str. 107. Jung Freudu (4. juni 1909), Freud/Jung Letters, str. 229. " Franz Jung Olari Jung (15. apriJ 1955) u: Franz Jung, Oer Tolle Nikolaus. Prose, Briefe, Clare Jung I F. Mierau (uredn.), Frankfurt, Roderberg Veitlag 1981, str. 369— 70.

65

bavnu vezu s Grossom od pre mnogo godina. »Nikada vam nisam pričala o svom prijatelju, mladom austrijskom lekaru koji je radio sa Freudom, i zajedno s njim revolucionisao moj život. Lawrence je preko njega, a potom preko me­ ne saznao za Freuda«2*. Gross je bio nešto više no kuriozitetu istori>i psihoana­ lize. Nije baš bio pravi predstavnik analitičara svog vreme­ na; a Freud nije podržavao njegove poglede. Ipak, svojim idejama, svojom delatnošću i vezom sa Freudom i Jungom Gross je bio primer živosti i odvažnosti rane psihoanalize. Pripadao je onom razdoblju psihoanalize koje je, premda nije potrajalo, ostavilo presudnu istorijsku baštinu. Boemski trenutak u razvoju psihoanalize neposredno je pretho­ dio drugoj generaciji politizovanih frojdista. Oni su sistematizovali Grossove uvide, a podupirala ih je ista klasič­ na tradicija koja je iznedrila Grossa.

Preći sa Grossa, koji je umro 1920. godine, na drugu generaciju analitičara, politizovanih frojdista što su se pri­ družili svetu psihoanalize dvadesetih godina znači stupiti na drugo područje. Druga generacija se više nije sastoja­ la od usamljenih buntovnika ili marginalnih boema, već je predstavljala poveće grupe unutar psihoanalize. Politički, in­ telektualno i socijalno, Fenichel, Reich, Fromm, Bernfeld i Simmel nisu bili neakreditovani autsajderi. Oni su se mo­ gli podičiti brojnim saveznicima; a kao učitelji i autori, za­ uzimali su ugledne psihoanalitičke položaje. U vreme kada se ova druga generacija pojavila Gross je praktično bio zaboravljen. Bez sledbeoika među psiho­ analitičarima, njegovo delo je iščezlo. U teorijskom pogle­ du politizovani frojdisti su morali da počnu od nule. Pravo rečeno, društvene kategorije su u psihoanalizu uveli Alfred J* Frieda Lawrence Hanriju T. Mooreu (14. januar 1855) u: F. Lawrence, The Memoirs and Correspondance, E. W. Tedlock, Jr. (uredn.), New York, Knapf 1964, str. 388.

Adler. Paul Federn i nekolicina drugih; ali, nijedan od njih nije ostavio dublji beleg na toj disciplini. Adler je brzo psi­ hoanalizu napustio zarad zdravog razuma; a Federn nije razvio svoje političke ideje27. Lišeni ubedljive političke psi­ hoanalitičke literature, politizovani frojdisti su se po nuždi kruto držali tekstova klasične psihoanalize. Više od bilo kog teksta, njihova vlastita iskustva slu­ žila su politizovanim frojdistima kao sirova građa za smer kojim će krenuti. Mladalačka iskustva svake generacije ne­ minovno oblikuju buduće sukobe i planove, određujući čak jezik i emocionalni ton. Na drugu generaciju psihoanaliti­ čara — rođenu u godinama oko hiljadu devetstote — delovalo je nekoliko odlučujućih uticaja: evropski omladinski pokret, prvi svetski rat i poratne revolucije. Ti događaji — teško je i reći »događaji« jer se radilo o olujama i cikloni­ m a— strukturiran su njihove živote. Skoro svi politizovani frojdisti učestvovali su u omladinskom pokretu; bili učes­ nici ili posmatrači, na sve njih su uticali rat i potonje revo­ lucije. Ta su iskustva prožela njihove mlade živote i konačno su prožela njihovo viđenje psihoanalize. Oni psihoanalizu nikada nisu videli kao medicinsku teoriju ili zanat već kao misiju koja će uneti smisao u jedan rastočen svet. Njihov život nije posedovao sklad i stabilnost koji bi im dozvolili da o psihoanalizi razmišljaju kao o mirnom izboru karijere; pre su je prigrlili kao »pravednu stvar«. Glavni psihoanali­ tički časopis njihove generacije zvao se Psihoanalitički po­ kret (Psychoanalitische Bewegung), što podrazumeva jednu ” Vid. moju 'knjigu: Social Amnesia (Društveni zaborav, Beograd, Nolit 1981). Premda Freud ispravno optužuje ađlerovsku psihologiju kao »reakcionarnu i nazadnu«, njen* socijalni akcenti su privukli reforma­ tore obrazovanja i socijaliste. Vid.: Manes Sperber, Marks of Loneliness: Alfred Adler in Perspective, New York, Macmiilan 1974, za uspo­ mene jednog Jevog adlerovca; vid. takođe: Goittfried Mergner. Arbeiterbevvegung und Intelligenz, Starnberg, VVerner Ratth 1973, za prikaz Otta Ruhlea, najzanimljivijeg od levih adlerovaca. Za Federna pogledati moju knjigu Social Amnesie (Društveni zaborav) i tekst Rudolfa Ekste­ rna, »Reflections on and Transllaition of Paul Federn's 'The Fatherless Society'«, Relss-Oavis Clinic Bulletin 8 (ipraleće 1971), 2— 33.

67

van-naučnu, gotovo socijalnu dimenziju. Psihoanaliza je za te frojdiste predstavljala deo šireg projekta preuređenja društva. Oni nikada nisu napustili svoja mladalačka opredeIjertja; postavši analitičari samo su promenili rečnik. Prvi svetski rat je prekinuo njihov život; gledano una­ zad, jasno je da se Evropa nikada nije oporavila od tog na­ silja. Danas, nakon Auschvvitza, Hirosbime i totalnog rata, oguglali smo na sam proces razaranja koji je njime otpo­ čeo. »Masovni pokolji dvadesetog veka ozbiljno su otpoče­ li prvim svetskim ratom. Tokom preko hiljadu i petsto da­ na svakodnevno je ubijano oko šest hiljada ljudi. Zbir je iznosio oko deset miliona«28. Prvi svetski rat nisu obeležile samo masovna smrt i smrtonosne tehnologije, već i totalna mobilizacija civila. Pre tog rata nacionalni sukobi izgledali su udaljeni, izolovani i skoro dobroćudni. U svojim sećanjima, Jučerašnji svijet (Die W elt von gestern), Štetan Zvveig (Štetan Cvajg) pita: A onda, što su 1914, poslije pola vijeka mira, široke mase znale o ratu? One ga nisu poznavale, nisu o njemu gotovo nikad ni razmišljale. On je bio legenda, i upravo ga je udaljenost učinila herojskim i romantičnim. Vidjeli su ga još uvijek iz perspektive školskih čitanki i slika po galerijama: bio je to napad blistavih konjičkih jedinica u blještavim, sjajnim uniformama, smrtonosan metak uvijek velikodušno ispaljen kroz samo srce, cio pohod jedan jedini bučan pobjednički marš — »na Božić smo opet kod kuće«, dovikivali su regruti, nasmijani, svojim majkama u kolo­ vozu 1914” .

Prvi svetski rat dokrajčio je ovu sl'iiku rata kao što je dokrajčio i devetstogodišnji svet reda i smirenosti. Bi­ ograf i romansijer, Zvveig je dobar svedok te kataklizme; bio je i njena žrtva. Poput mnogih analitičara, i on je rođen ” Riohard L. flubensitein, The Cunning of History. New York, Harper & Row 1978, str. 7. ” Stefan Zvveig, The World of Yesterday (uvod: Harry Zobn), Lincoln-Nebraska, University of Nebraska Press 1964. Navedeno prema pre­ vedu: Jučerašnji svet (preiveo s nemačkog Aleksandar Tišma), Odabra­ na dela Stefana Zvveiga, V, Rijeka, Otokar Keršovani 1966, str. 494— 95.

68

u bogatoj bečkoj jevrejskoj porodici; predratne atmosfere sećao se kao »zlatnog doba sigurnosti«. U našoj gotovo tisućugodišnjoj austrijskoj monarhiji izgledalo je da je sve zasnovano na trajnim tem eljim a. . . Sve je imalo svoju normu, svoju određenu meru i težinu . . . Sve je u toj prostranoj državi stajalo čvrsto i nepokolebljivo na svom mjestu . . . U tom razdoblju razbora, sve radi'kalnosti i sva nasilja činili su se nemogućim30.

Taj »svet sigurnosti i stvaralačkog razbora u kome smo obrazovani i osećali se kao kod kuće« prvi svetski rat raz­ bio je 'kao »prazan glineni ćup«. Za Zvveiga, za jednu gene­ raciju i za ceo svet civilizacija niikada nije vaspostavila svo­ ju orijentaciju. Nacizam i drugi svetski rat proširili su sveopšte ludilo i pretvorili Zvveiga u raseljeno lice. Ubrzo po­ što je završio svoja sećanja u Brazilu, 1942. godine »iscrp­ ljen dugim godinama beskućničkog lutanja«, Stefan Zvveig je izvršio samoubistvo. Politizovani frojdisti bili su petnaest do dvadeset godi­ na mlađi od Zvveiga (1881— 1942), i za njih je omladinski pokret već uzdrmao zlatno doba sigurnosti. I doista, drugi društveni potresi — rat i poratne revolucije — delovali su kroz omladinski pokret poput jedinstvenog udarca; jer, om­ ladinski pokret kako su ga poznavali politizovani frojdisti, koji je, grubo uzev, trajao od 1915. do 1920. godine, podu­ dario se sa razdobljem rata i revolucije. Fenichelovi prvi tekstovi pisani u omladinskom pokretu datiraju iz 1916. go­ dine; poslednji, oni iz 1920, odisali su krajem rata i sruše­ nim revolucionarnim nadama. Omladinski pokret je svojim učesnicima posredovao te događaje. Služio je, isto tako, i kao živa veza sa Ottom Grossom. Onaj isti antagonizam koji je prožimao Grossov život — pobuna mladalačke seksual­ nosti protiv represivnog poretka — nadahnjivao je i omla­ dinski pokret. Evropa i SAD trajni su svedoci omladinskih pokreta od kojih je poslednji onaj iz šezdesetih godina. Omladinski po­ v' Isto, str. 268.

69

kret prve i sedme decenije dvadesetog veka liče jedan na drugi. Oba su izbacila parolu »'kultura mladih«; oba su se pobunila protiv stila, sadržine i konformizma građanskog života; i oba su stavljala eros i prirodu iznad rada i artificijelnosti. Prvobitno, nemačke i austrijske omladinske grupe ma­ lo su se bavile politikom, već su bile u potpunosti zaokup­ ljene begom iz urbane civilizacije. Utemeljen na VVandervogelu (»lutalice« ili »skitnice«), studentskoj grupi s kraja veka koja je pešačenje uzdigla na nivo ozbiljne aktivnosti, pokret se proširio u »neuobličen protest protiv autoriteta«3’. Povratak prirodi našao je odziva u pretežno protestantskoj i odskora urbanizovanoj srednjoj klasi. VVandervogeli su oživeli narodne pesme i običaje, istraživali su nemačka se­ la i iznova su otkrili ili izmišljali jednostavnost u odevanju i ponašanju. Mladi sa rancima po sporednim putevima po­ stali su svakodnevan prizor. Poznati nemački nacionalizam i romantizam skoro su nadjačali implicitni protest protiv industrijalizacije i artificijelnosti. VVandervogeli su cenili čiste i prirodne odnose iz jedne idealizovane prošlosti. Ipak, kako su prerasli u po­ kret omladine, uključivali su mnoge suprotstavljene frakci­ je: reformatore obrazovanja, socijaliste utopiste, cioniste, kao i nacionaliste, antisemite, antifeministe. Njihov uticaj toliko se proširio da je osnovan pokret Međunarodnih om­ ladinskih prenoćišta, 1907. godine. Omladinski pokreti us­ talasali su se širom Evrope. Premda daleko konformistič-3 1

31 Delo VValtera Z. Laqueura, Voung Germany: A History of the German Vouth Movement, London, Routledge and Kegan PauJ 1962, ostaje os­ novno. Vid. takođe: Harry Pross, Jugend, Eros, Politik. Die Geschichte der deutschen Jugendverbande, Bern, Schvverz Venlag 1964; Robert Wohl The Generation of 1914, Cambridge-Mass, Harvand lintversity Press 1979, str. 42 (ffO s m o v n a antologija je: VVenrrer Kindt (uredn.), Grundschriften der deutschen Jugendbevvegung, Diisseldorf, Eugen Diederich Verlag 1963; Bernhard Sobne ider, Daten zur Geschichte der Jugendbe­ vvegung, Bad Godesbeng, Voggenreiter Verlag 1965.

70

kiji no omladinski pokret, iste socijalne napetosti prožima­ le su i engleski skautski pokret32. Levo krilo nemačkog poikreta nudilo je pribežište mla­ dima koji su se protivili konvencionalnim političkim izbori­ ma; umesto da biraju između seksualne ili kulturne, ili obrazovne reforme, levo orijentisani krugovi su sve te cilje­ ve saželi. Psihoanaliza se ukazivala kao prirodni teorijski saveznik, i aktivisti omladinskog pokreta — od Siegfrieda Bernfelda do Rudolfa Eksterna (Rudolf Bkštajn) — po pra­ vilu su postajali psihoanalitičari33. Posle prvog svetskog ra­ ta Bernfeld, vođa austrijskog omladinskog pokreta, tvrdio je da psihoanaliza pojašnjava seksualnu pobunu mladih; kao primer, naveo je ogled devetnaestogodišnjeg Otta Fenichela o seksualnom prosvećivanju34. Mladi koji su studirali psihoanalizu ili se njome ama­ terski bavili obrazovali su frakciju u jednom frakcijama sve više rasparčanom pokretu. Doista, kako su se različiti rascepi produbljivali, vođe omladine pokušavale su da ujedine pokret. Skupština koju su sazvali za oiktobar 1913. godine kako bi se prevladale razlike obeležava presudan događaj u istoriji omladinskog pokreta. Njen datum, stogodišnjica bitke kod Leipziga ili nemačke pobede nad Napoleonom, označavao je nacionalistički impuls pokreta; izabrano mesto, planinski vrh, označavalo je kult prirode kao i udalje­ nost od zvanične proslave na stvarnom poprištu bitke. : 0 skautskom pokretu vid.: John Sprimghall, Youth, Empire and Society: British Youth Movements 1883— 1940. London, Croom Helm 1977, str. 53— 70. Za poređenje skautskog pokreta, i Wandervogel-a vid.: John R. Gullis, Youth and History: Tradition and Change in European Age Relations 1770-Present, New York, Academic Press 1974, str. 149 — 55. 5J Rudolf Ekstein, »In Ouest of the Professional Self«, u: Twelve Therapists, Arthur Burton (uredr..), San Francisco, Jossey-Bass 1972. 4 Siegfried Bernfeld, »Die Psychoanalyse in der Jugendbevvegung« (1919), prvobitno objavljeno u časopisu Imago 5 (1919) 2831— 89; prestampano u Bemfeldovoj knjizi: Antlauthoritare Erziehung und Psychoanalyse (3 vol.), von VVeder i R. Wolf (uredn.), Frankfurt, Marz Verlag 1971, str. 794— 801.

71

Grupe i pojedinci ikoji su se skupili na planini Meissner predstavljali su širok politički spektar35. Premda otud nije proizišlo jedinstvo, pojavila se jedna nova politizovana gru­ pa — Slobodna nemačka omladina. Grupa je predložila na­ čelo ujedinjenja omladinskog pokreta poznato kao meissnerska formula. Formula je bila dovoljno neodređena da je gotovo svako mogao protumačiti na zadovoljavajući na­ čin. Fenichel se često vraćao tom načelu: »'Slobodna ne­ mačka omladina' na sopstvenu 'inicijativu i sopstvenu od­ govornost iskreno je odlučna da nezavisno uobliči vlastiti život«36. Fenichelovi tekstovi i delatnosti iz tog razdoblja poči­ vaju u trouglu omeđenom trim a učesnicima skupštine na planini Meissner: Gustavom Wynekenom (Gustav Vineken), Siegfriedom Bernfeldom i Alfredom Kurellom (Alfred Kurela). U političkom spektru od desnice do levice Wyneken, Bernfeld i Kurella predstavljali su, redom kojim su navede­ ni, meru obrazovne reforme, preobražaja društva i seksual­ nog oslobađanja. iNjihovi životi su bili isprepleteni. Bern­ feld je, na primer, uređivao časopis nadahnut Wynekenom; Fenichel je objavljivao tekstove u jednom Wynekenovom časopisu, kao i Bernfeldovom, a Kurella je zastupao Wynekenove ideje kao i Fenichel Kurelline. Jedino Bernfeldovo ime možda nešto znači psihoanali­ tičarima, možda zbog njegove studije o Freudu koju je hva­ lio Ernest Jones37. Tokom prvog svetskog rata, dok je Feni­ chel bio s njim u tesnoj vezi, Bernfeld je energično podr­ žavao cionizam, socijalizam i psihoanalizu. Talentovan or­ ganizator i sjajan govornik, on je stalno uspostavljao no­ ve političke grupe, sazivao konferencije, osnivao instituci­ je koje često nisu bile dugog veka. Poput mnogih vođa om3' Vid.: Gerhard Ziem er i Hans Wolf, Wanderv6gel und freideutsche Jugend, Bad Godesbeng, Voggenreiter Venlag 1961, str. 439. “ Howard Becker, German Youth: Bond or Free?, London: Kegan Paul. Trench and Trubner 1946.. ettr. 99— 100. ” Jones, Freud, 1:XIV.

72

ladinskog pokreta, reformu škole je smatrao osnovnom; sam je organizovao alternativne škole u kojima su mogli da se okupljaju mladi oslobođeni seksualne I klasne dominacije35. Freud ga je jednom pohvalio 'kao »možda najjači um među mojim učenicima i sledbenicima. Povrh toga, on poseduje izuzetno znanje, neodoljiv je govornik i izuzetno je sposo­ ban učitelj«39. Životi Bennfelda i Fenichela tekli su naporedo. Oboji­ ca su bili rođeni u bečkim jevrejskim porodicama; obojica su studirali na bečkom univerzitetu; obojica su učestvova­ li u levirn omladinskim pokretima, .premda je Bernfelđ — pet godina stariji — više delovao kao vođa i organizator; obojica su bili intelektualno zreli i 'kao veoma mladi pisali su psihoanalitičke radove. Obojica su ostali verni prvobit­ nom političkom radikalizmu i bili su aktivni u levo orijentisanim psihoanalitičkim krugovima. Obojica su se preselili u Berlin, iselili se u SAD i umrli u Californiji. Značajno je da nijedan nije upamćen kao politički teoretičar. Bernfelđ je hvalio Fenichelovo »Seksualno prosvećivanje« objavljeno u seriji o omladinskom pokretu pod uredni­ štvom Maxa Hodanna (Maks Hodan), koji je godinama kas­ nije sa razumevanjem razmatrao Reichov »seks-pol«, nje­ gov pokušaj da znanje o seksu učini dostupnim radničkoj klasi40. »Seksualno prosvećivanje« se zasnivalo na upitniku 3 0 Bernfeldovim aktivnostima vid.: Philip Lee Utley, »Radical Youth: Generation Conflict in the Anfang Movement, 1912— January 1914«, History of Education Ouarterly (leto 1979), str. 207— 28. Takođe: Gerhard Seevvann, Osterrelchische Jugendbevvegung 1900 bis 1938, Frank­ furt, DIPA Venlag 1971, 1:96. Freud Rudolfu Oldenu (22. januara 1931), navedeno u: Rudolf Ekstein, »Siegfried Bernfelđ 1892— 1953«, Psycboanalytic Pioneers, F. Alexander, S. Eisensitein, M. Grotjahn (uredn.), New York, Basic Books 1966, str. 425. Dodatne biografske informacije pogledati u: Hedvvig Hoffer, »Sieg­ fried Bernfelđ 1892— 1953«, International Journal of Psychoanalysis 36, 1955, 66— 71; Peter Paret, »Prefaoe« za Bemfeldovu knjigu Sl$ypbus, Berkeley. University of California Press 1973, str. IX— XXVII; liše Grubrich-Simrtis, »Siegfried Bernfelđ«, Psyche 35, 1981, str. 397—434. *• Max Hodann, History ol Modem Morals (prev. S. Brovvne), New York, AMS Press 1976. U seriji koja je uključivala Fenichelov ogled Hodann 'je izložio tipične argumente levog krila omladinskog pokreta:

73

o seksualnim iskustvima koji je Fenichel primenio još kao gimnazijalac. Taj ogled je provizorno tumačio pedeset če­ tiri prikupljena odgovora4'. U uvodnoj belešci za taj članak Hodann je zamolio da se zarad nauke Fenichelu šalju do­ datni odgovori; oni bi trebalo da uključe podatke kao što su pol onoga ko odgovara, uzrast na ikom je (došlo do »sek­ sualnog prosvećivanja«, okolnosti i posledice. Statistički pristup ostao je omiljen Fenichelu. Petnaest godina pošto je to istraživanje sprovedene napravio je statistički preg­ led terapeutskih rezultata Berlinskog psihoanalitičkog insti­ tuta*4 42. 1 Pošto se »seksualno prosvećivanje« već okretalo psi­ hoanalizi, Fenichel je shvatio da uključivanje psihoanalize u seksualnu reformu iziskuje obazrivost. Pozivajući se na Freuda Fenichel zapaža da se »spoljašnji činioci« seksual­ nog prosvećivanja često prenaglašavaju, a »unutrašnji čini­ oci« zapostavljaju. Omladina obično i shvata obaveštenja o seksu ikada je psihički pripremljena. Takva obavešteoja nu­ žno izazivaju zebnju. Pre puberteta obaveštenja o seksu se potiskuju, zapostavljaju ili zaboravljaju, ali sa pojavom pu­ berteta pojedinci su spremni da budu seksualno prosvećeni43. Ta shema razvoja mogla bi uznemiriti reformatore u oblasti seksa jer nagoveštava da su spoljašnje reforme ne­ bitne za seksualni život pojedinca. Fenichel se mučio ka­ ko da ublaži ovu implikaciju. Premda je uticaj socijalnog omladinski pokret mora se povezati s radničkom omladinom i iznova se posvetiti ostvarenju »društvene zajednice«. Vid. njegovo: »Vom Weg der Jugend«. Schriften zur Jugendbewegung CaprH 1916), str. 3— 11. 41 O. Fenichel, »Sexuelle Aufklarung«, Schriften zur Jugendbevvegung, M. Hodann (uredn.), (maj 1916), str. 52— 60. ___ O. Fenichel. »Statistischer Bericht iiber die therapeutische Tatigkeit 1920— 1930«, u: Zehn Jahr Psychoanalytisches Institut, Deutschen Psychoanal
74

iskustva pokadšto preuveličavan, tvrdio je on, teško bi se moglo reći da je on beznačajan. Postojeće seksualno obra­ zovanje je katastrofalno; ni roditelji koji o seksualnosti ću­ te kako ne bi uznemirili svoju decu, ne mogu otkloniti na­ nesenu štetu. Stres se ne može potpuno izbeći. Međutim, »svi naši sukobi proizlaze iz seksualnosti; ako smo u sta­ nju da afirmišemo seksualnost, učinimo je jasnom i jedno­ stavnom, otkloniće se bezrazložna muka«44. Fenichel se pozivao na Buđenje proleća Franka Wedekinda kako 'bi ilustrovao opasnosti nesavršenog seksualnog znanja. Toliko je voleo ovu dramu da je tih godina retko napisao poneki ogled a da je nije pomenuo. Godine 1920. objavio je prikaz tog komada u Der Neue Anfang (Novi po­ četak), časopisu povezanom sa Bernfeldom i Wynekenom. Mnogi mladi reformatori delili su Fenichelovo oduševljenje ovim komadom — 'ispitivanjem mladalačke seksualnosti unakažene autoritarnošću i neosetljivošću odraslih. Cenzurisan tokom petnaest godina kao pornografija, komad je prvi put postavljen na scenu 1906. godine, i neprekidno se izvodio narednih nekoliko godina45. Dok je karikirao nastav­ nike (profesori Slomivrat, Jezikozavrtić i Gubitnić), Wedekind je roditelje predstavio kao dobronamerne ali osaka­ ćene konvencionalnošću. Ferrichel je često aludirao na sce­ nu gde četrnaestogodišnja VVendla preklinje svoju majku da je obavesti o seksu. »Ne ljuti se, mama, ne ljuti se. Ni­ koga drugog ne mogu pitati do tebe. Molim te, draga ma­ ma, molim te reci m i. .. Misliš li da je meni lakše?« Majka 44 »Sexuelle Aufklarung«, str. 60. 45 0 . Fenichel, »VVedekind's Fruhlings Ervvachen«. Der Neue Anfang 2, no. 3 (februar 1920): 34— 41. Časopis Der Neue Anfang nasledio je Der Anfang, započet u grupi koja je uključivala Bemfelda, Wynekena i VVakera Benjamina. Kako bi odbio kritike da je ovaj novi časopis nje­ gov glasnogovornik. Wyneken je u prvom broju objasnio da on ne kontroliše njegovu uredničku politiku; vrd. Gustav Wyneken, »Erklarung«, Oer Neue Anfang, no. 1 (1. januar 1919): 2. Raspravu o VVedekindu i omladinskom pokretu vid. u: Roy Pascal. From Naturalism to Expressionism: German Literature and Society 1880— 1918, New York. Basic Books 1973, str. 222— 28.

75

pokušava, ali nije u stanju da ispovrti išta više od standard­ nih 'bajki46. Komad je prepun mladih žrtava. Izmučen polnom že­ ljom i neznanjem, M oritz se ubija nakon ponižavajućeg neuspeha na maiturskom ispitu. »Ako padnem, oca će udari­ ti kap, a majka će dobiti nervni slom«, upozoravao je. M el­ chior, njegov najbolji drug, izbačen je iz gimnazije, jer je Moritzu dao tačna obaveštenja o seksu. Wendla umire u rukama abortera. Fenichel je branio dramu ikao tananu i tačnu, bez ustezanja odbacujući optužbe da izobličava gim­ nazijski život. Jedino odrasli, udaljeni od učenika i škole, mogu poricati istine Buđenja proleća. Prema Fenichelu, Wedekind je bio intuitivni genije za psihički život. Fenichel je usput pomenuo da ‘j e i njemu pretilo izba­ civanje iz gimnazije jer je prikupljao statističke podatke o seksualnom prosvećivanju. Njegovo poistovećivanje sa Melchiorom, koji je izbačen jer je prenosio seksualno znanje, verovatno ide i dalje. Melchior je bio najbolji đak u gimna­ ziji, ali i najelastičniji. Aluzije na pouku koju on daje 'Mori­ tzu (»Misliš da si bezbedan jer si proplovio mimo Scile svih onih religioznih besmislica, a Haribda crnih predskazanja i praznoverica čeka da te proguta«) redovno se pojavljuju u Fenichelovim mladalačkim ogledima. Konačno, Melchior je samo delimični pobednik u komadu, 'kažnjen ali ne i pobeđen. Istovremeno s ovim prikazom Fenichel je dovršio ni­ kad objavljenu knjigu o seksualnim pitanjima u omladin­ skom pokretu47. Sačuvalo se samo poslednje poglavlje gde sažima svoje opaske. On ocrtava tipične seksualne sukobe mladih i napominje da omladinski pokret gotovo svuda poFrank VVedekind, Spring's Awakening (prev. Tom Osborn), London, John Calder 1978, čin 2, scena 2, str. 38. *’ 0 . Fenichel, »Sexualfragen in ider Jugendbevvegung«, Siegfried Bernfeld Coliection, YIVO Institute fa r Jevvish Research, New York. Omot naznačuje da je rukopis uzet iz poslednjeg poglavlja istoimene knji­ ge. Verovatno datira rz 1920, godi'ne kada je Fenichel održao dva pre­ davanja istog naslova.

76

stojano postiže uspeh u borbi protiv golog ugnjetavanja. Ipak, uprioos poboljšanjima, Fenichel zapaža da politika i religija kompli'kuju seksualno pitanje. Godine 1920. iscrp­ no prikazuje jednu knjigu o seksualnoj etici namenjenu mla­ dim Jevrejima. U ime jevrejske tradicije -knjiga zastupa drakonski seksualni zakon čistote, asketizma i čednosti. Predstavljajući se kao »seksolog i svesni mladi Jevrejin« Fenichel je energično napao knjigu. Njegova oštrina po­ takla je urednika da doda belešku u kojoj tvrdi da časopis skreće od uobičajene prakse prikazivanja — da ne naručuje prikaze onih -koji su na neki način povezani s knjigom — jer se čini korisnim da učesnik u jevrejskom omladinskom pokretu prikaže to delo'18. »11 ime naših prijateljica, u ime jevrejstva, u ime duha (Geist)«, piše Fenichel, »iz dubine duše ustajemo protiv poistovećivanja prostitucije i predbračne seksualnosti«. Asketizam koji se ovde izlaže doveo bi do osakaćujućih neuroza, a ugrozio bi i kulturne vrednosti koje pisac želi da ohrabri. Mi smo jevrejska omladina. A ukoliko bismo se podčinili ma kakvom autoritetu samo zato što je autoritet, ne bismo bili ni mladi, ni Jevreji. . . Za nas nijedna tradicija nije sveta! Ne želimo da budemo ono što su bili naši očevi, već želimo da budemo ono što niigde nije bilo. Za nas jevrejstvo nije moral geta, pa čak ni etika biblijskog Izirai-lja; jevrejstvo je srž naše duše... Jevrejstvo nije prošlost već budućnost!'9

Fenichel je završio tvrdnjom da je nekoliko reči o sek­ sualnoj etici iz članka »Jevrejski narod i njegova omladina« (»Judische Vol'k und seine Jugend«) Siegfrieda Bernfelda neuporedivo »dublje, jevrejskije i mladalačkije« no ćela knjiga koju prikazuje.*4 9 " O. Fenichel, prikaz iknjige Hansa Goslera, Die Sexualethik der judischen Viedergeburt. Ein Wort an unsere Jugend, objavljen u časopisu Zeitscbrift fiir Sexualwissenscbaft 6, 1920, str. 361— 69. 49 Isto. str. 365.

77

Pitanje Jevreja opsedalo je nemački i austrijski omla­ dinski pokret50. Ljubav prema čistoj prirodi i jednostavnoj prošlosti često je -naginjala ka opakom nemačkom naciona­ lizmu i antisemitizmu. Obnova antisemitizma posle skup­ štine na planini Meissner potakla je Bernfelda da pokuša da ujedini jevrejsku omladinu Beča5'. Obezbedivši pomoć Martina Bubera Bernfeld je 1918.52 godine organizovao Kon­ ferenciju jevrejske omladine Austrije. Osnovao je i novi ča­ sopis, Jerubbaal, i prateću organizaciju jevrejske omladi­ ne, »Red Jerubbaal«. Prema psihoanalitičaru VVilliju Hofferu (Vili Hofer), ko­ ji je Bernfeldu pomagao da vodi domri za jevrejsku siročad u kome su primenjivane mnoge novine, Jerubbaal je bio vi­ še od »književnog glasila«; bio je »borbeni poklič« mladih »posvećenih pravoj stvari«53. Bernfeld je u uvodniku obja­ snio da će časopis ohrabrivati jevrejsku omladinu da pre­ pozna vlastitu vrednost naspram sveta odraslih 'i ne-Jevreja. Odrasli jedino žele da obrazuju jevrejsku omladinu da postanu zreli članovi buržoaskog društva; ne-Jevreji nasto­ je da proganjaju i vređaju Jevneje54. Vek časopisa je bio kra­ 50 W. Laqueur, »The German Youth Movement and ithe ’Jewish Ouestion'«, Leo Baeck Institute Vearbook 6 (1961): 193— 205. Vid. također Chanooh flinott, »Major Trends in Jevvish Youth Movement in Germany«, Leo Baeck Institute Yearbook 19 (1974): 77— 95. 11 Vid. L. Utley, »Siegfnied Bernfeld’s Jevvish Onder of Youth, 1914— 1922«, Leo Baeck Institute Yearbook 24 (1979): str. 349— 68. s’ Bernfeld Martinu Buberu (14. septembar 1917), u: Buber, Briefwechsel aus sieben Jahrzehnten, vol. 1: 1897— 1918, G. Sohaeder (uredn.). Heidelbeg, Lamberg Schneider 1972, str. 505. Vid. također Chaim Schatzker, »Mantim BUber's Influence on the Jewish Youth Movement in Ger­ m a ^ « , Leo Baeck In stitute Yearbook 23 (1978): 152— 53. 53 Wil'li Hoffer, »Siegfrled Bernfefd and Jerubbaal«, Leo Baeck Institute Yearbook 10 (1965): 159. 54 S. Bernfeld, »Eine Zeitsohrifit der jiidiscben Jugend«, Jerubbaal (1918 — 19): 2— 3. Gershom Schdlem, jedan drugi saradniik, istupio je iz ča­ sopisa zbog temeljnog neslaganja sa Bernfsldovim planom za jevrejsku omladinu; vid. njegov tekst: »Abschied«, Jerubbaal 1 (1918— 19): 125 — 30; prevod »Zbogom« u knjizi Schdlema, On Jews and Judaism in Crisis, New Yonk, Schocken 1978, str. 54— 60, i u njegovoj knjizi: Walter Benjamin: The Story of a Friendship, PhMadelphla, Jewlsh Publication Society of America 1981, str. 73', gde se opisuje njegov odnos s Bernfeldom.

78

tak, svega godinu dana. Nije jasno da li je Fenichel pripa­ dao redu Jerubbaal; međutim, on je bio član potonje gru­ pe55, a u časopisu je sarađivao. Trepereći od ekspresionizma, Nietzschea (Niče) i poli­ tičkog prevrata, Fenichelov prilog za Jerubbaal, »Ezoterič­ no« (»Esoterik«), iz 1919. godine odisao je posleratnom Nemačkom. Fenichel nije definisao ezoterično kao mistično jer je, sledeći Nietzschea, ovo smatrao površnim. Ezoterič­ no je tajnovito, ali tajnovitost nije suštastvena. Oni 'koji se plaše neudobnosti i filozofske strogosti, uistinu pošteni i ozbiljni, mogu da uđu u to carstvo; ono je nedostupno filistnima i bojažljivima. »Konačna« tajna pouka glasila je da se »mora biti pošten«, što je istina koju će »doista posvećeni« razumeti. Fenichel je nastojao da puki racionalizam i materijali­ zam prevaziđe ne iracionalizmom već jednim bogatijim ra­ cionalizmom. Članak »Ezoterično« delom je usmeren pro­ tiv konvencionalnog i akademskog socijalizma. Politika ko­ ja ostaje na površini ne može prodreti do dubljih, pokretač­ kih sila volje i želje. Za Fenichela, umrtvljujuoe zapadanje u rutinu ugrožava uobičajenu politiku i političare. Kada nas kobna svetska situacija nagna da zaboravimo na sebe same, postajemo sopstveni najljući neprijatelji: »političari«. U pomenutom ogledu Fenichel tvrdi da »politi'ka posto­ ji za ljude a ne ljudi zbog politike«. On navodi melssnersku formulu o samoodređenju u s'kladu sa unutrašnjom istinom. Uobičajena zamerka da ljudi moraju »jesti« pre no što se zadovolje kulturne potrebe je tačna, kaže on; ali je, takođe, i izgovor i bežanje od kulturnog angažmana. Isto tako, moramo znati šta želimo; da bismo pobegli od besmisla života potrebno je usmerenje. Racionalizam obezbeđuje sredstva, a ne cilj, a jevtini partijski programi nisu ni od Fenichel je naveden kao član Korrespondenzblatt der Freunde des judischen Institut fur Jugendforschung u: Erziehung No. 1 (avgust 1920). U ovom biltenu se kaže da uključuje ranije učesnike Jerubbaal kruga.

79

kakve pomoći. Neophodni su »samoposmatranje, samoprocenjivanje, menjanje samoga sebe«. »Bez samoobmanjiva­ nja«. »Za nas više ništa nije sveto. Nikakva dogma, ništa nije pošteđeno k r itik e .. . Samo ono što razum može oprav­ dati zaslužuje da postoji«565 . 7 Ničeanski i ekspresionistički tonovi članka »Ezoterič­ no« oagoveštavaju u Fenichelovoj misli još dve koordinate meissnerskog trougla: Alfreda Kurellu i Gustava Wynekena. Tek u najnetipičnijoj fazi njihovog života, kada su se priklanjali političkom ekspresionizmu, njihovi putevi su se ukrstili sa Feniohelovim. Danas bi jedino stručnjaci za zvanične ličnosti komunističkog pokreta lako mogli da identifikuju Kurellu. U svojim potonjim godinama on je postao so­ vjetski građanin i visoki funkcioner Istočne Nemačke — vrlo daleko od njegovih dana u omladinskom pokretu75. Za vreme prvog svetskog rata zastupao je program seksualnih sloboda, ekspresionizma i ekstremne levice. Bio je daleko od konvencionalnog marksiste i privlačio je pažnju više svojim priručnikom za sviranje na lutnji i idejama o slobo­ dnoj ljubavi no učenjem o klasnoj borbi. On je učestvovao u ekstremnoj levici omladinskog pokreta, ali se na kraju Kurellina standardnija politička identifikacija pokazala presudni’j om. Godine 1919. otputovao -je u Moskvu, sreo Lenjina >i, pošto se vratio, stupio je u nemačku komunističku partiju58. Za razliku od Kurelle -koji je bio značajan samo za seksualnu i političku levicu, Wyneken je vršio veliki uticaj na ceo omladinski pokret59. On je bio reformator obrazo­ vanje, suosnivač Slobodne škole u VVickersdorfu. Suprotno karakteru nemačkog obrazovanja, njegovu školu prožimale 54 Fenichel, »Esoterik«, Jerubbaal 1 (1918— 19): 467— 73. 57 Branko Lazitoh, Blographical Dictionary ot the Comlntern, »Kunella. Alfred«, Stanford/Calif., Hoover lostltottton Press, 1073, sftr. 207— 8. ” A-lfred Kurella, Untervvegs zu Lenin. Erlnnerungen, Berlin, Neues Leben 1967, str. 16— 29. w O Wyineikenu -uopšte vid.: Helnrlch Kupfer, Gustav Wyneken, Stuttgart, Ernst K lett Verlag 1970.

80

su demokratske i humanitarne vrednosti. Međutim, on je bio i više od lokalnog reformatora obrazovanja. Bio je ubedIjiv govornik i propagandist. Wyneken, koji se zalagao za »omladinsku kulturu«, verovao je da će omladina — pošto jednom otkrije vlastitu vrednost — moći da ponudi realnu alternativu svetu odraslih i f ili stara. U Wynekenu je levo krilo omladinskog pokreta našlo program i rečnik, premda on sam nije bio socijalista. U revolucionarnoj atmosferi krajem rata programi re­ forme obrazovanja, seksualnih sloboda i kulturne emanci­ pacije izgubili su svoje oštre obrise i stopili su se u podu­ darne projekte. Kada su se školske vlasti ustremile na Wynekena i otpustile ga, Kurella mu je pritekao u odbranu4;). Dok se Kurella približavao ekspresionističkoj levici, Wynekena su događaji gurali u istom pravcu. Obojica su bili po­ vezani s Der Aufbruch, koji je nakratko zaplamsao kao ekspresionistički antiratni časopis; u njemu su se nalazili tekstovi Gustava Landauera koji je kasnije ubijen tokom revolucije u Bavarskoj*61*. Konvencionalne kategorije duha i politike, ljubavi i borbe, ne daju pravu predstavu o idejama Kurelle i njego­ vih saradnika. Oni su nastojali da pokrenu omladinski po­ kret u socijalističkom, a potom u komunističkom smeru, verujući da omladina sama predstavlja »suprotnost« gra1 A. Kurella, »Fiir Wy,neken«, Freideutsche Jugend 3 (1917): 49; Kurel­ la nije jedini istupio iz Wynekenovog kruga i priključio se Nemačkoj komunističkoj partiji; to su učinili .i mnogi drugi poznati nemački ko­ munisti. kao, na primer, Karl Korsoh i Karl VVittfogel. Vid.: G. L. Ulmen, The Science of Society: Tovvards an Understanding of the Life and Work of Karl August VVittfogel. The Hague, Mouton 1978, str. 17. 61 Vid. Eugene lunn. Prophet of Community: The Romantic Socialism of Gustav Landauer, Ber.keley. Universiity of California Press 1973, str. 249— 53. i Levvis D. VVurgaft, The Activists: Kurt Hiller and the Politics of Action on the German Left 1914— 1933, Philadelphia. American Philoscphscal Society 1977, str. 49— 50. Jedan cd saradnika časopisa Der Aufbruch. F. Bauermeister, skupa sa Kurellom pokušao je da nizom cinkularnih pisama očuva jedinstvo Wynekenovih sledbenika. Vid. F. Bauermeister, H. Koch, A. Kurella (uredn.), Rundbriefe des Berliner Kreises, no. 1 (decembar 1917).

81

danskoj klasi62. 'Ipak politički rečnik nrjo ugušio jezik omla­ dinskog pokreta. Premda je Kurella podsticao omladinu da stane uz proletarijat63, cilj nije bio socijalizam već »zajed­ nica«64. Grupa kojoj se Kurella pridružio, »Odlučna omladi­ na« (Freideutche Jugend), nije tražila proletersku državu već omladinsku partiju6S. Politika i kultura su se združile. Ti kulturni radiikali su već
‘J F. Bauermeister, »Der offentliche Batreib«, u: Absage und Beginn, F. Bauermeister, H. Koch— Deiffenbaoh, A. Kurella (uredn.), Leipzig, Rodelli & Hiille 1918, str. 5. M A. Kurella, »Die proletarische Jugendbevvegung«, Freideutsche Ju­ gend 4, no. 1.1— 12 (novembar-deoembar 1918), str. 429— 32. “ A. Kurella, »Deutsche Valksgemeinschafit: Offener Brief an den Fiihrerrat der freideutschn Jugend« (1918), preštampano u: Grundschriften der deutschen Jugendbevvegung, W. Kindt (uredn.), Cologne, Eugen Diederichs Verlag 1963, str. 163— 79. 45 Vid. Eokart Peterioh, Ober die Ursache des gegenvvartlgen Zusammenbruches der deutschen Jugendbevvegung«, Der Neue Anfang 2, no. 7— 8 (oktobar 1980): 101— 8. 64 A. Kurella, »Der Biinzeln und die Gesellsehaft« u: Absage und Be­ ginn, str. 18— 20. Raspravu o tam pamfletu potražiti u: Richand Dorian, »Ober den ’vvesentlichen Lebensstil’«, O er Neue Anfang 2, no. 11— 12 (decembar 1920): 164— 65.

82

ke pobede kulturnim napretkom; komunisti moraju slediti isti put47. Sačinioci slobode koji se ne mogu odlagati uključivali su seksualnu reformu. Po tom pitanju Fenicbel se približio Kurelli. Mimo opšte levičarske orijentacije Kurella se pro­ čuo zastupanjem neke vrste seksualnog misticizma ili Korperseele (»duša tela«). U Berlinu i Beču Kurellini sledbenici su propovedali slobodnu ljubav i seksualnu emanci­ paciju48. U izvesnom broju omladinskih i ekspresionističkih časopisa Kurella je iscrpno izlagao svoje skoro spiritualno učenje49. Osuđujući seksualni asketizam za koji su se za­ lagali neki delovi omladinskog pokreta, on je tvrdio da se prirodnim nagonima mora dopustiti da se izraze. Međutim, slobodno izražavanje ne znači seksualni promiskuitet. Sek­ sualni dodir naporedan je duhovnom i od njega zavisi; sus­ ret tela nezamisliv je bez susreta duša. Premda je Kurella borbeno zastupao seksualno oslobođenje i posebno branio predbračnu seksualnost, mistične dimenzije njegovog uče­ nja pretile su da zatrpaju jednostavnije probleme seksual­ ne slobode. Fenichel je hvalio Kurelline ideje i pripadao je njego­ vom krugu. Izričući mu pohvale u brošuri koju je Kurella uredio, Fenichel hrabro tvrdi da učenje o »duši tela« oz­ načava »prekretnicu u istoriji omladinskog pokreta«. Pre Kurelle omladinski pokret je odbacivao »samoodređenje« i 49 Knud Ahlborn, »Aus der Jenaer Tagung der entschiedenen Jugendbewegur>g«, Freldeutsche Jugend, vol. 5, no. 12 (decembar 1919), str. 543— 44. Vid. takođe: KarI O. Paetel, Jugend in der Entschiedung 1913— 1933— 1945 (drugo izdanje) Bad Godesberg, Voggenre'rter Verlag 1963, str. 51. te Najiscrpniji prikaz Kurelline misli i delatnosti nudi učesnik-istoričar Fritz Jungmann (Franz Borkenau), i uključen je u knjigu Frank­ furtske škole: Studlen iiber Autorltat und Familie, Max Horkheimer (uredn.), Pariš, Librairie Fčlix Alcan 1936, str. 696— 702. 49 Kurella izlaže svoje ideje u raznim časopisima; vid. njegovo »Korper­ seele«, Freideutsche Jugend 4 (1918): 235— 52; isto u: D/e Erhebung, A. VVolfenstein (uredn.), Berlin, Fisober 1919, str. 304— 16; »Das Korpergefuhl und sein Ausdruck«, Dle Tat 10 (19,18— 19): 508— 11; i »Vom Korpergefiihl«, Dle Tat 10 (1918— 10): 715— 17.

83

»unutrašnju istinu« (iz meissnerske formule); šuplje fraze su sa malobrojnim izuzecima ispunjavale literaturu o sek­ sualnosti. Kurella nas izaziva da postanemo ono što smo. Fenichel ga citira: »Jedino kada se usudimo da 'izrazimo i ispunimo ono što jeste, kada preuzmemo odgovornost za celokupno svoje b ić e ... činimo prvi korak ka jednoj novoj zemlji«. U toj brošuri Fenichel prevodi formulu meissnerske skupštine na seksualni jezik; unutrašnja istina, samoodre­ đenje, samorazumevanje dobili su subverzivno seksualno značenje. Ozbiljno preispitivanje meissnerske formule, tvr­ di Fenichel, nalaže »preobražaj seksualnosti«. Kurella je počeo da pokazuje put; sada je nužno učiniti sledeći ko­ rak, usaglašavajući teoriju i činjenice. »Potvrđivanje sebe znači potvrđivanje sopstvene seksualnosti«. Ne postoje transcendentalni etički sistemi; seksualnost je relativna, složena i jedinstvena. Dokle god se društvu ne nanosi šte­ ta, prihvatljivo je svako seksualno ponašanje, uključujući nemonogamoe odnose. Nije seksualnost ta koja razara već asketizam: »Jedino preobražaj seksualnosti može izlečiti naše savremeno, osakaćeno stanje«707 . 1 Poslednji tekst pod skromnim naslovom »Razmišljanja o knjizi iLuserkea« zaključuje period nedavno započet član­ kom »Ezoterično«; to je bio Feniohelov oproštaj sa mlada­ lačkim aktivnostima i nadama, njegov poslednji tekst koji još odiše seksualno-socijalnom revolucijom. Martin Luserke, reformator obrazovanja, nasledio je Wynekena u Wickersdorfu7'. Njegova knjiga koja je nadahnula Fenichela bila je natopljena već minulom oemaokom revolucijom. »Mi ne želimo nikakve reforme; potrebna nam je revolucija u 70 Fenichel, »Grundsatze zu jeder Sexualethik«, u: Die Gesellchterfrage der Jugend, A. Kurella (uredn.), Hamburg, Freideutsoher Jugendverlag 1918, str. 30— 37. 71 Lusenkeova sećanja vid. u: Hans-Wiindk»lde Jarmasch, Spatlese. Begegnungen mit Zeitgenossen, Gottingen, Vandenhoek and Ruprecht 1973, str. 95— 104.

84

školama«72. Međutim, Fenichel jedva i pominje tu knjigu; u duhu članka »Ezoterično«, njegov pri'kaz je ničeanska me­ ditacija o zbivanjima u Nemačkoj. Za devet rneseci nakon članka »Ezoterično«, zaključuje Fenichel, »naše nade su srušene. Izdržali smo rat, ali ne i ovo veliko razočarenje. Šta se događalo, pita on, do onog trenutka u novembru 1918. godine, kada smo mi mladi verovali u Gustava Landauera, u revoluciju i u Duh? Sve se okončalo ubistvima, suđenjima i Noskeom«73. Poput članka »Ezoterično«, »Razmišljanja« izražavaju nezadovoljstvo konvencionalnom politikom, uključiv i onu radikalnu. Fenichel u tim ogledima ne otpisuje politiku, već jednostavno smatra da politički preobražaj nije dovoljan. Revolucionari moraju izmeniti sami sebe kao god i društ­ vene odnose; moraju se obnoviti i kulturna i subjektivna dimenzija. Propratni članak Eckarta Petericha (Ekart Peterih) o Luserkeovoj knjizi iznosi isti argument. Kada je nemačka revolucija počela, mi »sledbenici Wynekena i omla­ dinskog kulturnog pokreta stupili smo u njene redove«, ali naši napori nisu doveli ni do čega. »Okrenuli smo se revolucionarnim partijama i pokušali smo da utičemo na njihove programe školske reforme«, i išli smo iz poraza u poraz. Poput Fenichela, Peterich nije raskinuo sa socijaliz­ mom ili revolucijom. U Luserkeu je našao obnovu auten­ tičnog socijalizma Landauera i Marxa74. U »Razmišljanjima« Fenichel daje groznu sliku tadaš­ nje Nemačke; beznađe, haos i okrutni bumor preplavili su ulice. Posle otupljujućeg trošenja energije zavladali su slom i zamor. Međutim, on upozorava da nikakvo izvikivanje pa­ role »Živela revolucija!« ne bi smelo da omete naše tra-*7 - Martin Luserke. Schulgemeinde. Der Aufbau der neuen Schule, Ber­ lin, Furche Verlag 1919, str. 11. 7 Gustav Noske je bio samozvani »policijski pas« koji je predvodio gušenje revolucije u Berlinu; ime mu je postalo sinonim za političku represiju. 7‘ Eckart Peterich, »Unsere Pol itik«, Oer Neue Anfang 1. no. 1 (okto­ bar 1910): 306— 8.

85

ganje za istinom. Fenichel ne pripisuje poraz jedino vlasti­ ma i policiji; poraz je počivao u pojedincima. Uzroci su podjednako unutrašnji koliko i spoljašnji: »Više no Noske, svako je sam sebe porazio«. Fenichel ne traži 'kraj politike, već ikraj konvencionalne politike. On traži obnovu obrazo­ vanja i utopije, napore da se izmeni ono od čega je čovek sačinjen. Površna politika koja zaobilazi ljudsku građu mo­ že postići brze rezultate, ali ne može potrajati. »Boljševici nisu radikalni; međutim, Luserkeova knjiga je s t e ... Novo vaspitanje stvara nove ljude, a ovi stvaraju novi svet«75. Jedan pasus u »Razmišljanjima« jezgrovito izlaže Fenichelov stav; premda ne citira Marxa, izgleda kao da ne­ posredno reaguje na njegova načela. Takođe uspeva da sažme 'iskustva i pouke iz omladinskog pokreta. Mladi Marx je pisao: »Biti radikalan znači zahvatiti stvar u korijenu. A korijen čovjeka jest čovjek sam«. Marx nastavlja da kriti­ ka religije završava zahtevom da se sruše svi odnosi u ko­ jima je čovek poniženo, ugnjeteno, napušteno, prezreno bi­ će76. Mesecima posle poraza nemačke revolucije i sedam­ deset i pet godina nakon Marxove tvrdnje, Fenichel menja njen naglasak. Marx je ostavio za sobom utopijske pedago­ ge, a Fenichel im se vraćao: Nijedna revolucija ne menja suštinu dogod menja samo institu­ cije a zapostavlja ljude čiji život uobličavaju. Ako su ljudi funk­ cija institucija, i institucije su funkcija ljudi. Da bi preobražaj sveta bio radikalan on mora stvari pojmiti u korenu. Koren je čovek. Vaspitanje i obrazovanje menjaju čoveka. To je put koji nam je dat77. 75 Fenichel. »Gedanken zu Lusenkes Budi«, Der Neue Anfang 1. no. 19 (oktobar 1919): 309— 11. 71 K. Marx, »Critique o f H egels Pbilosophy of Right. Introduction«. u: Early VVritings, O. Hoare (uredn.). New Vork, Vintage 1975. Navedeno prema: Rani radovi, Zagreb. Naprijed 1967, str. 98— 9. 77 Za poneđenfje s nemačkim: Fenichel, »Die VVeLtšndenung sei radikal. sie greife an der VVurael an. D ie VVurael is td e r Mensoh« (»Gedanken-, s tr.310— 11). Marx, -Radikal sein Jst die Sache an dle VVurael fassen. Die VVurael fiir den Metnschen isrt aber der Mensch selbst«, »Zur Kritik der Hegelschen Reohtsphrlosophie. Einleitung«. u: Marx/Engels. VVerke, Berlin, Dietz Verlag 1970, 1: 385.

86

berlinski institut: politika psihoanalize Kada je Fenichel 1922. godine prešao iz Beča u Berlin da dovrši svoju psihoanalitičku obuku, ušao je u svet zao­ štrenih političkih stavova i eksplozivnih društvenih sukoba. Nasilje je haralo novom nemačkom republikom — od nje­ nog osnivanja u prvom svetskom ratu do sloma u paljevini Reichstaga. Petnaest godina Vajmarske Nemačke (1918— 1933) potresali su neprestani politički atentati i pučevi ko­ ji su zaplašili liberalne snage, i ekonomske krize koje su opustošile radničku i srednju klasu. Godine 1922. dolar je vredeo 4.500 maraka; 1923. godine dostigao je vrednost od 4,2 biliona maraka. Ekonomija se oporavila, ali nemaoki na­ rod nije. Nakon sedam godina druga ekonomska eksplozi­ ja, svetska kriza iz 1929. godine, traumatizovala je već pre­ strašeno stanovništvo. 87

To nisu 'bile godine tihog i mirnog povlačenja. Kako se početkom tridesetih godina privredno stanje pogoršavalo, a nacizam cvetao, čak i oni obično ravnodušni prema poli­ tici bili su uvučeni u okršaj. Ulog je bio visok, neposredan i očigledan: očuvanje dem okratije ili stvaranje novog nacis­ tičkog Reicha. Neutralnost je teško bila moguća! Mlade politizovane psihoanalitičare ikoji su već prošli vatreno krš­ tenje u omladinskom pokretu, prvom svetskom ratu 1 porat­ nim revolucijama, nije trebalo mnogo podstrekavati. Da bi reformi'sali svet okrenuli su se psihoanalizi. Kako se Vajmarska Nemačka teturala ka nacizmu, slomu ili revoluciji, mlađi analitičari — Fenichel, Reich, Bernfeld, Fromm i de­ setine drugih — okupili su se da procene politički značaj svoje disoipline. Sastali su se u Berlinu. Eksplozivna politička i kulturna atmosfera Berlina dvadesetih godina privlačila je politizo­ vane psihoanalitičare. Štaviše, geografska odvojenost od Freuda dozvoljavala je teorijske i političke jeresi skoro ne­ moguće pod njegovim nosom. Kako je rekao jedan par ana­ litičara iz Berlina, u Beču je sve Freudove učenike »pritis­ kivao džin«. S druge strane, buntovni analitičari našli su u Berlinu »osećanje slobode«1. I zaista, mnogi berlinski ana­ litičari postali su teorijski buntovnici — među njima Karen Horney, Franz Alexander i Melanie Klein, dok su oni bečki ostali teorijski (i politički) konzervativniji — na pri­ mar, Heinz Hartmann (Hajnc Hartman), Robert VVealder (Robert Velder) i Ernst Kris. VVilhelm Reich, ikoji je iz Be­ ča prešao u Berlin, zaključio je da su berlinski analitičari »mnogo napredniji u društvenim pitanjima od bečkih«2. Berlinski institut, koji su 1920. godine osnovali Freudovi sledbenioi, vremenski je prethodio zvaničnom utemelje­ 1 Vela i Henry Lovventfeld, prema Ottu Fenichelu, Before the Deluge, New Yonk, Avon Books 1973, str. 98. ’ VVilhelm Reich, People in Trouble, Range!ey/Me., Orgone Institute Press 1953, ntr. 101.

88

nju instituta u Beču34 . Učenici iz celog sveta sjatili su se u Berlinski institut ikoji se. takođe, dičio izvrsnim nastavni­ cima — od Karla Abrahama do Otta Fenichela i Melanie Klein''. Beč se kao središte .psihoanalitičke obuke i obrazo­ vanja nikada nije mogao nadmetati s Berlinom. Tek nakon uspona Hitlera središte psihoanalitičke delatnosti se za kratko vreme vratilo u Beč5. Sam Berlinski institut odražavao je društvenu i politi­ čku otvorenost. Od nastanka je bio zadojen građanskim du­ hom, čak misijom. Prvobitno je svoje snage posvećivao pružanju terapije onima koji nisu imali sredstava da je pla­ te. Kako je Freud povodom dvadesetogodišnjice rekao, Ber­ linski institut nastojao je da »učini našu terapiju dostup­ nom velikom broju ljudi ikoji ništa manje no bogati pate od neuroza, ali nisu u stanju da plate terapiju«6. Freudove opaske su bile nešto više od ritualnog priz­ nanja javne blagotvornosti Instituta. Maxa Eitingtona (Maks Ajtington) i Ernsta Simmela, osnivače Berlinskog institu­ ta, motivisala su socijalna načela; želei i su da oslobode psihoanalizu isključivog oslanjanja na bogate neurotičare. Sam Simmel je bio socijalista, a njegova delatnost još je­ dnom ukazuje na tesne veze između socijalizma i klasične analize. Premda započet petnaest godina pre Fenichelovog, Simmelov život bio je dosta sličan životu njegovog mlađeg Jasna razlika .između Udruženja i Instituta prvobitno nije postojala; vid. Bertram D. Levvin i Heilen Ross, Psychoanalytic Education in the United States, New Vork, Norton 1960, str. 4— 6. 4 Hans-Joaehim Bannach. »Die wissensc'haftHohe Bedeutung des altern Berliner Psychoanalytischen Instituts«, Psyche 25 (1971): 242— 53; vid., Gerhard Maetze, »Psiychoanalyse in Deutschland«, Psychologie dcs 20. Jahrhunderts, Vol. 2, Freud und die Folgen, D. Eicke (uredn.), Ziirich, Kindler Verlag 1976, str. 1145— 79. J VVolfgang Huber, Psychoanalvse in Osterreich seit 1933, Vienna, Geyer Edition 1977, str. G. ‘ S. Freud. »Vorvvont«, u; Zehn Jahr Berliner Psyclioanalytisches Insti­ tut, Deutschen Psychoanalytischen Gesellschaft, Vienna, Internationaler Psychoanalyitisohen Verlag 1930, str. 5.

89

saradnika7. Od osnivanja Berlinskog instituta i zamka Tegel, prvog psihoanalitičkog sanatorijuma, do uloge predsednika u Društvu lekara-socijalista, Simmelova delatnost bila je prožeta socijalističkim pobudama8. Poput Fenichela, umro je u Galiiiformji, a poput ostalih politizovanih frojdista u SAD se nije politički isticao. Krajem svog života Simmel je organizovao skup o antisemitizmu, »društvenoj bolesti«. Ovaj skup, verovatno poslednji trzaj politizovanih frojdis­ ta, sabrao je Simmela, Fenichela i Bernfelda iz redova po­ litizovanih frojdista, i Maxa Honkheimera (Maks Horkhajmer) i T. W. Adorna iz redova novomafksistioke Frankfurt­ ske škole9. Freud je veoma cenio Simmela i dodelio mu je počas­ no članstvo u prvobitnom komitetu. »Ne znam nikoga u Berlinu ko bi po čistoti i snazi svoje privrženosti bio zas­ lužniji da uđe iu taj krug — kad bi još postojao«10. Iz jedne od Freudovih čestih poseta Simmelovom sanatorijumu, smeštenom van Beča, potiče ova zgodna priča o Freudu kao oštrom kritičaru društva. Simmel priča:*•

7 John S. Peok. »Ernst Sim mel 1882— 1947«, Psychoanalytic Pioneers, F. Alexander, S. Eisenstein. M . Gnotjahn (uredn.), New York, Basic Books 1966, str. 373— 83. i Ernst Lewy, »Emst Simmel: 1882— 1947«, In­ ternational Journal of Psychoanalysis 28 (1947): 121— 23. • Vid. Sim melove komentare na »Sozialismus und Psychoanalyse« u: D er Sozialistische A rzt 2 (1926), pneštampano u: Marxismus. Psychoanalyse. Sexpol. HansnPiter Gente (uredn.), Frankfurt, Fischer 1970, 1: 24— 29: njegovo: »Zur Geschichte und sozialen Bedeutung des Berliner Psychoanalytisohen Instituts«, u: Zehn Jahr, str. 7— 12; »Die klinischen Moglichkefoen der Psyohoanalyse« (Vortrag gehalten anlasslich der Eroffnung des Sanatoriums Sohloss Tegel am 10. april 1927) — rukopis: i njegovo: »Diie psychoanalytisohe Behandlung rn der Klioik«. Internationale Zeitschrift ftir P$ychoanalyse 14, 1928, 352— 70. ' E. Simmel (uredn.), Anti-Semitism: A Social Disease, New York, In­ ternational Universities Press 1946. U ovaj (tom nisu uključena sva saopštenja sa konferencije. ” Freud Simmehj (11. novembar 1928) u: Letters of Sigmund Freud, E. L. Freud (uredn.), New York, McGraw-HHJ 1964, str. 383. Vid. isto ta­ ko: Frances Deri i David Bmnswiok, »Freud's Letters to Ernst Slmmel«, Journal of the American Psychoanalytic Association 12, 1964, 93 — 109.

90

Jednom dok smo šetali parkom sanatorijuma došli smo do mesta gde je veliki policijski pas bio privezan lancem. Znao sam da je bio opasan i da ga jedino noću puštaju s lanca kako bi čuvao imanje. Upozorio sam Freuda da mu ne prilazi. ■Molim Vas. držite se dalje od njega, profesore. Vrlo je opasan«. Freud mi je uputio blago prekoran osmeh. mirno prišao psu i odvezao ga. I dok je ogroman pas zahvalno skakao uz krhko telo profesora, koji je tapšao svog najnovijeg sledbenika, Freud mi reče: ■Da ste na lancu proveli čitav svoj život, i vi biste bili opasni«".

Freudovo predavanje iz 1918. godine, verovatno njego­ vo najoštrije podsećanje na društvene obaveze psihoanali­ ze, neposredno je nadahnulo Simmela i Eitingtona da osnu­ ju Berihns’ki institut. Freud je tvrdio da »ogromne mase lju­ di« pate od neuroza podjednako kao god i malobrojni bo­ gataši. »Potrebe naše vlastite egzistencije ograničavaju nas na rad sa imućnim staležima«. Međutim, »siromah ima podjednaka prava na pomoć za svoju dušu«. Zbog toga je Freud sanjao o »fantastičnoj« ideji koja »pripada budućno­ sti«, kada će se »savest zajednice probuditi« i obezbediti besplatnu psihoanalitičku negu12. Činjenica da je Freud održao ovo predavanje u Budim­ pešti 1918. godine možda nije bila sasvim slučajna. Mađar­ ska — i čitava Evropa — tutnjale su revolucijom. Nekoliko nedelja po Freudovom predavanju u Budimpešti je uspos­ tavljena republika; nekoliko meseci potom Lenjin je pos­ lao čestitke državi koja ju je nasladila — Mađarskoj Sov­ jetskoj Republici. Lenjin možda i nije znao da je Mađarska Sovjetska Republika postavila Ferenczija za predavača na budimpeštanskom univerzitetu, što je bio prvi akademski " E. 9iimmel, »Sigmund Freud: The Man and His Work«, Psychoanalytic Ouarterly 9. 1940, str. ii 74 S. Freud, »Tumings -m ithe Ways of Psychoanalytic Therapy«, Collected Papers, London, Hogarth Press 1957, 2 : 400— 402.

91

položaj u psihoanalizi13, međutim, njegovo postavljenje nije trajalo duže od same države — stotinak dana. Uz Freudov fantastični san kao podsticaj, Si-mmel i Eitington su ustanovili Berlinski institut s ciljem da pruža psihoanalitičku terapiju neimućnima14. Eitimgton je kasnije, jezikom koji zvamčna psihoanaliza nikada više nije koristi­ la, jadikovao zbog osipanja »autentičnih proleterskih ele­ menata« i umnožavanja građanskih intelektualaca među pacijentima Instituta15*. Ernest Jones zapaža da je Institut prvobitno služio siromasima aii je postepeno premestio središte svoje delatnosti na psihoanalitičko obrazovanje15. Premda je Berlinski institut prigrlio liberalne i društve­ ne vredoosti, što se mladih analitičara tiče -njegova krutost i hijerarhijska struktura obeshrabrivali su otvorene politič­ ke rasprave. Zbog toga je Fenichel, koji je pripadao zvaničnom nastavnom osoblju, organizovao i vodio seminar iz­ van Instituta. To je bio takozvani Dečji seminar, središte delatnosti mlađih disidenata-analitičara17*. Reč je bila o nezvaničnom, levo orijentisanom seminaru, zadojenom — po Fenichelovim rečima — duhom »demokratskog drugar13 Janos Paal, »Psychoanalyse in Urngarn«, Die Psychologie des 20. Jahrhunderts, vol. 3, Freud und die Folgen (II), E. Eioke (uredn.), Zurich, Kindler 1977, str. 106. Vid. Jean-Michel Pafmier, »La psychoanalyse en Hongrie«, u: Flistoire de la psychoanalyse, Roland Jaccard (uredn.), Pariš, Hachette 1982, str. 165. 14 Vid. Max Eitington, »Berichte uber die Berliner Psychoanalitische Poliklhimi-k«, Internationale Zeitschrift fur Psychoanalyse 8, 1922, 506— 20, i E. Siimmel, »Zur Geschichte -und soziialen Bedeutung des Berliner Psychoanalytisohe Intituts«, u: Zehn Jahr, str. 7— 12. 13 M. Eitington, Zw eiter Bericht uber die Berliner Psychoanalytische Poliklinik ()uni 1922 do marta 1924), Leipzkg, Internationaler Psychoanalytischer Verlag 1924, str. 4. 14 E. Jones, »Max Eitington«, International Journal of Psychoanalysis 24, 1943, str. 191. 17 Prema nedavno objavljenim memoarima Rrchanda F. Sterbe, Reminiscences of a Viennese Psychoanalyst, Detroit, Wayne State University Press 1982, 'i Beč se dičio nezvaničnim i blago jeretičnlm Dečjim se­ minarom. On ne pominje berlinski I>ečji seminar, ali pošto su nazivi isti a sadraina slična, izgleda 'neverovatno da medu njima nije bilo nikakve veze.

92

stva«18. Trajao je koliko i Institut, ili tačnije, dok većina analitičara nije pobegla pred nacizmom. Opisi nastanka Seminara se razlikuju. Prema Simmelu, Fenichel je nudio seminar koji su neki stariji analitičari napadali zbog naglašavanja veze psihoanalize i socijaliz­ ma. Fenichel je s prezrenjem odbijao tu kritiku i pokrenuo je pobunu mlađih nastavnika i kandidata. »Njegova reakci­ ja je bila: ’Pa šta? Ako vam se ne dopada naš način — pustite nas da budemo nevaljala deca’. Otada je seminar postao poznat pod zvaničnim nazivom ’Dečji seminar'«!\ Međutim, po Fenichelovom opisu, on nije predvodio pobu­ nu socijalističkih psihoanalitičara protiv autoriteta. Eitington je bio taj koji je predložio da bi mlađi kandidati mogli imati koristi od rasprava vođenih van zvaničnog nastavnog programa. Fenichel je prihvatio taj predlog i novembra 1924. godine održan je prvi sastanak Dečjeg seminara20. Fenichel je, skupa sa Haroldom Schultz-Heneckeom (Harold Šulc-Heneke), dominirao Dečjim seminarom21. Gru­ pa se sastajala svakih nekoliko nedelja po kućama učesni­ ,s »Bericht iiber das Kinderseminar« (januar 1927) — rukopis. '' E. Simmel. »Otto Fenichel«, International Journal of Psychoanalysis 27, 1946. str. 70. 0 . Fenichel, »Bericht iiber das Kinderseminar« (rukopis). Donekle je teško pomiriti ova dva objašnjenja, premda je moguće da oba sadrže deo istine. Feniehelova verzija potiče iz kratkog predavanja priprem­ ljenog za zvanični institutski sastanak, lako su njegovi podaci nesum­ njivo 'tačni, moguće je da je ispustio pravi razlog Eitnngtonovog predloga. Prisećajući se početka Seminara godiinama potom, kada su diplo­ matske ljubaznosti izgubile svrhu, Simmel je mogao grešiiti u pogledu činjenica, ali lje u suštini Imao pravo; čak i da je predlog došao odoz­ go, on je bio odgovor na nezadovoljstvo mladih levih analitičara koje je predvodio Fenichel. 21 Kratak prikaz nekih razočaranih posetilaca Dečjeg seminara može se naći kod: Levvin i Ross, Psychoanalytic Education, str. 325— 26; ovaj prikaz napada kao autoritarnog jednog od rukovodilaca Seminara, po svoj prilici Schulz-Heneokec; on je postao novofirojdista. Vid. Dieter Wyss, Depth Psychology: A Critical History, London, George Allen and Unvvin 1966, str. 286— 97. Kritiku Sohulz-Heneckeovih ustu­ paka nacizmu vid. u: Helrnut Thoma, »Die Neo-Psychoanalyse SchultzHeneokes«, Psyche 17, 1963, 44— 79, 81— 128. Vid. Franz Baumeyer, »Zur Geschichte der Psychoanalyse in Deutschland«, Zeitschrift fur psychosomatische Medizin und Psychoanalyse 17, 1971, 203— 40.

93

ka. 'Prema Fenichelovoj brižljivoj računici, bilo je 168 sas­ tanaka na kojima se broj učesnika menjao od pet do dva­ deset. Naslov Fenichelovog predavanja održanog oktobra 1933. godine, na poslednjem sastanku pred rasturanje, go­ vori sam za sebe: »Psihoanaliza, socijalizam i zadaci u bu­ dućnosti«. Svi Fenichelovi najbliži saradrrici učestvovali su u radu Dečjeg seminara: među ostalima, Reichovi, Bornsteinovi, Francis Deri (Fransis Deri), Edit Jacobson, Barba­ ra Lantos, Kate Friedlander i Erih Fromm. Ipak se Dečji seminar nije zalagao za neku posebnu politiku: bar naslovi saopštenja i tem e rasprava ne otkri­ vaju izraženiju političku orijentaciju. Neformalnost i unut­ rašnja neslaganja u samom seminaru podstakli su obrazo­ vanje manje i čvršće povezane političke grupe. 'Prema Edith Jaoobson, levičarska grupa se odcepila od Dečjeg semina­ ra i sastajala se odvojeno. Ona je uključivala Jacobsonovu, Fenichela, Reiohove, Fromma i Geroa. »Mi smo se poseb­ no bavili terapijskim problemima u vezi s 'karakterom’, ra­ zmatrali smo Reichove ideje, a isto tako i društveno-psihološka pitanja«22. Politička stvarnost je činila da rasprave levičarskih psihoanalitičara sve više prestaju da budu intelektualna razbibriga. Malo njih nije dotakao ekonomski slom iz 1929. godine i preteći nacizam. »Berlin je bio u stanju građans­ kog rata«, pisao je Ishervvood (Išervud) u B e r lin s k im p r ič a ­ m a (B e r lin S to r ie s ). Ekonomska depresija besnela je Nemačkom i pothranjivala je nacizam; preko polovine radne snage bilo je nezaposleno. Godine 1930. nacisti su postali druga partija po veličini, osvojivši šest i po miliona gla­ sova. Kriza je mnoge intelektualce gurala ulevo. »Grad je bio u grozničavom stanju«, prisećao se Gustav Regler u svo­ jim velikim memoarima M i n e r v i n a s o v a (T h e O w l o f M in e r v a ). ” Edlith Jacobson, »Annte Beteh«. analysls 52, 1971, str. 335.

94

International Journal of Psycho-

Živeli smo u stambenom bloku izgrađenom državnom pomoći i rezervisanom za umetnike i pisce. Bilo je jevtino, ali jedva da je iko od stanara bio u stanju da plaća kiriju . . . Ljudi su ručavali sa sanduka prekrivenog novinama. . . Živeti okružen opštim siromaštvom i tegobama značilo je postati namah prijemčiv za jedno revolucionarno vjeruju. Nema potrebe za zakučastim, ideo­ loškim objašnjenjem mojih razloga pristupanja komunističkoj par­ tiji. Ono se može sažeti jednom rečenicom — »Stvari ovako dalje ne mogu ići!«”

Ali, stvari su i dalje išle tako. U toj atmosferi Reich, Fromm, Fenichel, Bernfeld i ostali sakupili su se da procene politički značaj psihoanalize. Od vremena ranijih na­ pona Grossa ili Federna kulturna situacija se 'izmenila. Ob­ razovane su analitičarske grupe posvećene politizovanoj psihoanalizi. Prvi znak obnavljanja interesovanja za politizovanu psihoanalizu dao je Bernfeld; njegov Sizif ili grani­ ce odgoja (Sisyphos oder uber die Grenzen der Erziehung, 1925) izražava osećanja mnogih analitičara koji su se us­ protivili pravoverju: »I Marx i Freud su u pravu, ali ne i marksisti i frojdisti«24. U malom berlinskom svetu analitičara politizovani frojdisti predstavljali su zatvorenu zajednicu. Analitičari okupljeni da čuju Bernfeldovo predavanje iz 1926. godine potvrđivali su postojanije guste mreže međusobnih odnosa. Bernfeld je održao govor, »Socijalizam i psihoanaliza«, u Društvu lekara-socijaliista. Ernst Simmel i Barbara Lantos su komentarisali predavanje. Simmel i Lantos su bili pove­ zani s Fenichelom. Bemfeldov odnos s njim trajao je već godinama; Lantoseva se pridružila Fenichelovom užem kru­ gu i primala je Rundbriefe; a Simmel je bio prijatelj koji je Fenichelu konačno omogućio da emigrira u SAD. Sam Fenichel prikazao je Bernfeldovo predavanje pošto je bilo*S . ” Gustav Begler. The Owl oi Minerva, New York, Fanrar, Straus and Gudahy 1959, str. 143. S. Bernfeld. Sisyphus or the Limits of Education (1925), preštampano: Berkeley, Ur>iversity of Califonnia Press 1973, str. 64.

95

objavljeno, hvaleći Berrrfelda što je zahvatio probleme »neuporedivo dublje i tačnije ino njegovi prethodnici«25. Do 1930. godine oela se Fenichelova grupa okupila u Berlinu i učestvovala je u aktivnostima politizovanih anali­ tičara. Edith JaoObson je završila svoje medicinske studije u Munchenu i u Berlin je došla zbog analitičke obuke24. Annie Reich, koja je sa Feniohelom delila prošlost u aust­ rijskom omladinskom pokretu, stigla je u Berlin sa svojim suprugom, VVilhelmom Reichom27. Kate Friedlander je dipr Fenichelcv prikaz »Sczialismus und Psyohoanalyse«. članka S. Bernfelda objavljenog u časopisu Im a g o 14 (1928) : 386. »Sozialismus und Psychoanalyse« preštampan je u: M a rx is m u s . P s yc h o an alys e. S expol, H. ,P. Gente (uredn.), Frankfurt, Fischer 1970, 1 : 11— 29; jedna varijan­ ta tog teksta pajavlijuie se u Bennfeldovoj knjizi A n tia u to r ita re Erzieh u n g und P s yc lio a n aly ce , L. von W erder i R. W.olf (uredn.) Frankfurt, Marz Verlag 1971, sitr. 490— 97. 1 Pored samog Fenichela, najpoznatija iz kruga je Edith Jacobson (1897— 1978) koja je stekla reputaciju plodnog i originalnog teoretiča­ ra. Njen uticaj i rad u SAD Otto Kerrtberg je opisao kao »temeljne«, posebno na području objektodmosa. Vid. Kemberg, »An Qverwiew of Edith Jaoobson’s Gontributions« i tom u kome se nalazi ovaj tekst. O b je d an d S e lf: A D e v e lo p m e n ta l A p p ro ach . E ssays in H o n o u r o f E dith Jacobson, Saul Tuttman (uredn.), New Vork, International Uni-

versity Press 1981. Neke biografske informacije nalaze se u: Edward Kronold, »Edith Jacobson 1897— 1978«, Psyc h o an alytic O u a rte rly LXIX. 1980. 505— 8. Čirtjenice u ovom nekrologu odstupaju cd onih koje je Jacobsonova saopštila u »Intervjuu sa Edith Jacobson« Davida MM ro­ da, 27. aprila 1971, u biblioteci A. A. Bniill, New Yonk Psychoanalytic Institute. Rođena je u malom gradiću Gornje šleske, otac joj je bio lekar, studirala je medicinu i diplomirala sredinom dvadesetih godina. Prešla je u Berlin, dovršivši svoju obuku u Berlinskom institutu 1929. godine, i učestvovala je u Dečjem seminaru i Jevim psihoanalitičkim grupama sa Fenichelom. Annie Reich (1902— 7,1) — devojačko; Pinik — rođena je u Beču; učestvovala je u austrijskom omladinskom' pokretu, gde je verovatno srela Fenichela; on iju je upoznao sa VVilhelmom Reichom, njenim prvim suprugom. Ona i Fenichel ostali su doživotni prijatelji. Psiho­ analitičku obuku dobila ye u Beču. i sa VViShelmom se preselila u Ber­ lin. 1931. godine. Njen brak je 1933. godine propao, pa se sa dvoje dece nastanila u Pragu, gde se i Fen Johe I nastanio nakon dve godine. Emigrirala je u New Yonk 1939. godine. Ove godine po njenoj smrti objavljena je zbirka njenih radova, Psyc h o an alytic C o n trib u tio n s. New York, International University Press 1973. s predgovorom Georga Geroa, drugog člana Fenichelovog kružoka; on ju je opisao kao »iznad svega (izvanrednog kliničara« (str. V II). Glavni izvor biografskih infor­ macija o Annie Reich nalazi se u nekrologu Edith Jacobson u In te rn a ­ tio n al Jo u rn al o f P s yc h o an alys is 52. 1971, 334— 36.

96

lom i ral a medicinu .i stupila u Berlrnsiki institut 1926. godi­ ne28. George Gero, Mađar, počeo je svoju analitičku obuku u Berlinu 1924. godine; prekinuo je da bi diplomirao filozo­ fiju, a potom se vratio u Berlinski institut 1930. godine27.

Kate Friedlander (1903-49) — irođena: Franki — .prilično je dobro poznata u Engleskoj, gde je bila nastanjena. Prema Barbari Lantos, ko­ ja je napisala sećanja na nju: »Kate Friedlander 1903— 1949«, Psychoanalytic Pioneers. str. 508— 18, Klinika za dečju terapiju u Hampsteadu, povezana s Annonn Freud i Donis Burliingham, prvobitno je bila •bajni san« Friedlanderove. Rođena u Insbruku, Austrija, diplomirala je 1926. godine i dobila još nekoliko' diploma tokom svog života. U Berlinski institut stupila je 1926. godine (gde su je znali po prvom bra­ čnom prezimenu, kao Kaite Mische); uključila se u problem mladenač­ ke delikvenoije, i tome je ostala privržena tokom celog života. Jedan od poslednjih njenih radova bio je o psihoanalizi mladenačke delikvencije (The P sycho-A nalytical A pproach to Juven ile D eliquency, London, Roubledge arrd Kegan Paul 1947). VViilhelm Reich je ocenio da rad koji je 1932. godine napisala (sa suprugom) podupire njegov vlastiti; Reichovo »Der Urgegensatze des vegetatlve Lebens« Z e its c h rift fu r Psychologie und S e xualdkonom ie 1, 1934, 136— 37, preporučuje članak Waltera i Kate Mische, »Diie vegetative Genese der neurostischen Angst und ihre medi'kamentose Beseitigung« (1932). Reich je kasnije optužio Friedlanderovu (Mische) za plagijat, podozrevajući da se iz političkih razloga bojala da pomene njegov rad; vid. Reichov prikaz K. Mische. ■•Die biologischen Grundlagen der Freud’schen Angsttheorie«, ZPPS 2. 1935, 71— 73. Neka dodatna obaveštenja mogu se naći kod: VVilli Hoffer, »Kate Friedlander«, In tern a tio n a l Journal of Psychoanalysis 30, 1949, 59— 60. George Gero, rođen 1901. godine u Budimpešti, pripadao je perife­ riji krugova Lukacs-Mannheim. Njegova psihoanalitička obuka u Ber­ linskom institutu, započeta 1924. godine, prekinuta je na nekoliko go­ dina dok nije stekao doktorat filozofije kod Maxa Schelera. U Institut se vratio 1930. godine; prema fleichu, učestvovao je u manjim levim analitičarskim diskusionim grupama. Pratio je Reicha u Kopenhagen, gde je i ostao dok nije emigrirao u SAD. Moj glavni izvor bio je lični razgovor s Geroom, 9. septembra 1981. godine u New Y.orku. ■ Obaveštenja o Barbari Lantos su oskudna. Barbara Lantos (? 1894— 1962) — devojačko: Ripper — rođena je u Budimpešti; učestvovala je u radikalnim studentskim krugovima. Udala se za studenta Lantosa, komunistu koji je prebegao u Sovjetski Savez posle sloma Mađarske Sovjetske Republike. Barbara Lantos je nastavila za Beč. a potom Leipzig, gde je biila 11 a analizi kod Therese Benedek. U Berlinu je učestvo­ vala u Dečjem seminaru i u Reichovoj grupi. Emigrirala je u Pariz, po­ tom u London. Napisala je nekoliko članaka 0 nagonskim osnovama rada. Biografski podaci izabrani su iz njenih sećanja o Kate Friedlan­ der. i iz pisma Edith Ludowyk Gyomroi Russelu Jaccbyju (9. mart 1981).

97

Ostali Mađari, Barbara Lantos30 i Edith Ludowyk Gy6mr6i2’, takođe su stigli u Berlin posle zastanka u Beču. 'Politizovani frojdisti su se uskoro suočili sa raspadom Nemačke i nekim teškim izborima. Ne samo da se nacisti­ čka opasnost pojačala, već su i socijalisti -i komunisti za­ pali u bratoubilački rat. Komunisti su svoj »glavni udarac« i glavni bes usmerili na socijaldemokrate. Razdoblje širo­ ke antifašističke koalicije — narodnog fronta — pripadalo je budućnosti. U toj napetoj atmosferi politizovani frojdisti su bili prisiljeni da biraju između socijaldemokrata i ko­ munista. Mnogi berlinski analitičari, poput Simmela i Bernfelda, približili su se socijaldemokratima32. Reichov i Fenichelov Edith Ludowyk Gyomrdi je rađena 1896. godine u Budimpešti; kao pisac (pod imenom Edith Renyi) kretalla se u Mannheimovom kružoku. Nastanila se u Beču, gde se veoma sprijateljila s Bernfeldom i njego­ vom suprugom. Sredinom dvadesetih godina preselila se u Nemačku (gde je bila poznata kao Edith Gliiok). Članica Komunističke partije, bi­ la je isključena oko 1934. godine. Emigrirala je u Prag 1933. godine, potom u Budimpeštu, 'koju je napustila 1938. godine otišavši na Ceylon. Kasnije se nastanila u Engleskoj. Moj glavni .izvor informacija je raz­ govor Randi Markovvitz s Edithom Gyomroi, od avgusta 1981. godine. Engleska. 3: Neprijateljstva između .komunista i socijaldemokrata dovela su Reicha u neprijateljski položaj prema Bernfeldu (i Federnu). Godine 1932. Reich je objavio »The Masochistic Character« (redigovana verzija nala­ zi se u .knjizi C h a ra c te r A n a ly s is , treće izdanje, New York, Farrar. Straus and Giroux 1970). Reich je knitikovao Freudovu najnoviju formula­ ciju da je mazohizam primarni nagon; za Reicha ta nova teorija ne sa­ mo da je bila u sukobu sa načelom zadovoljstva, već je zamenila so­ ciološku orijentaciju pesimrstičkom filozofijom kulture; ona je zagova­ rala primarnu volju za samouništenjem. Freud je urednicima časopisa In te rn a tio n a le Z e its c h rift fu r P sych o an alyse, koji je prihvatio Reichov ogled, poslao pismo. Tvrdio je d a Reichov tekst nije trebalo da se po­ javi bez uvodne beleške u kojoj će se reći da autor teksta pripada »boljševičkoj p artiji- ikoja je iziskivala potpunu poslušnost vlastitoj dogmi. (Freudovo pismo navedeno je u: R eic h S p e ak s o f Freu d . M. Higgins, C. M . Raphael, uredn., New Vork, Farrar, Straus and Giroux 1967, str. 155). implikacija da je Reichov članak partijska propaganda i činjenica da tekstovi okorelih analitičara nisu nosili slična upozore­ nja. prouzrokovala je komešanje među nekim analitičarima. Prema Reichu (P eo p le in T rouble, str. 147— 48), Freuda su odvratili od insisti­ ranja na predgovoru; umesto toga Bernfeld je pozvan da opovrgne Re­ icha u ogledu koji se pojavio naporedo s Reichovim tekstom; vid. Bern­ feld, »Die kommunistische Diskussion um die Psychoanalyse und Reichs Widerlegung der Todestriebhypothese’«, In te rn a tio n a le Z e its c h rift

98

krug okrenuo se komunističkoj partiji. Reich je postao član partije. Barbara Lantos se možda takođe pridružila; ona se udala za komunistu prebeglog u Sovjetski Savez posle pa­ da Mađarske Sovjetske Republike. Berlinski institut prvo­ bitno je odbio Edith L. Gyomroi kao »»previše crvenu«. Ona je, takođe, postala član komunističke partije. Poput Wilhelma Reicha, Gyomroieva je izbačena iz partije tokom prvih godina 'izgnanstva33. Nije jasno da li su Edith Jacobson i Kate Friedlander bile članovi partije. Ne bi čudilo da se Fenichel od radikalnog omladinca i socijaliste razvio u komunistu; ipak nije izvesno da li je ikada pristupio komunističkoj partiji. Njegovo poslednje delo koje još sadrži nagoveštaje o omladinskom pokretu, »Psihoanaliza i metafizika« (*Psychoanalysis and Metaphisics*), iz 1923. godine, zalagalo se za »»novu etiku«34, dok njegov prvi rad posvećen psihoanalizi i socijalizmu potiče iz 1928. godine. Ukoliko Fenichel narednih godina i nije pri­ stupio komunističkoj partiji, bio je veoma sklon njenoj poli­ tici i Sovjettskom Savezu. Mogao bi se nazvati »saputnikom«. Poput mnogih poklonika Sovjetskog Saveza, nekoliko puta je posetio postojbinu revolucije. Posle jedne posete objavio je kratak članak u kome opisuje svoju posetu zat­ voru za maloletne prestupnike, Boljševo, kraj Moskve. Premda se ogradio da jedna poseta ne omogućuje dublje istraživanje, oduševljeno je hvalio ono što je video. Bolj­ ševo se temeljno razlikovalo od sličnih institucija u kapi­ talističkim zemljama. Organizacija života je »nepobitno« bila »prijatna«. Pojedinci su se ophodili s »odanošću« i fur Psychoanalyse 18, 1932, 352— 85; i opšti pregled kod: Helmut Dahmer, Libido und G esellsch aft. S tudien u b er F reud und d ie F reudische Linke, Frankfurt, Suhrkamp 1973, str. 332— 35. ” Razgovor s Edith L. Gyomrdi., avgust 1981, Engleska. ‘ O. Fenichel, »Psychoanalysis and Metaphisics« (1923), C o lle cted Papers: F irst Series, H. Fenichel i D. Rapaport (uredn.), New York, Nor­ ton 1953, str. 26.

99

»ponosom«. Atm osfera »slobode i dobre je (ovo) mesto«*3 35. 4

volje

prožimala

Fenichelovo oduševljenje Boljševom srnešta ga u ug­ ledno društvo. Prva armija zapadnih putni'ka bazala je kroz Boljševo, uzor-zatvor koji su Sovjeti uključili u mnoge pro­ grame boravka. Andre Gide (Andre Žid), Sidney i Beatrice Webb (Sidni i Beatrisa Veb), Harold Laski (Harold Laski) i mnogi drugi vratili su se s plamenim izveštajima o komu­ nizmu na delu u Boljševu. Gide tvrdi kako nema »ništa poučnije, utješnije i ohrabrujuće od te posjete«36. VVebbovi u knjizi Sovjetski komunizam: nova civilizacija (Soviet Communism: A New Civilization) zaključuju da je Boljševo bilo »bliže idealnom tretmanu prestupnika protiv društva no iš­ ta drugo na svetu«37. Međutim, Boljševo je bilo izložba za posetioce sa Zapada38; malo njih je imalo sredstava, a mo­ žda i sklonosti da ospore njenu autentičnost. David Caute (Dejvid Kot) u svojoj studiji Saputnici (The Fellovv Travellers) primećuje kako je »većina posetilaca odvođena pravo u Boljševo s njegovom uzor fabrikom, bibliotekom i obra­ zovnim pogonom .. . Tek pošto se vratio u Francusku Gide je otkrio da je 'Boljševo krcato povlašćenim dostavlja­ čima«39. Početkom tridesetih godina Fenichela su zaokupljala pitanja marksističke psihoanalize. Izvesnom broju levičarskih grupa analitičara — Psihoanalitičkoj marksističkoj gru­ :i 0 . Fenichel, »Die offene Arbeitskolonie Balsevvo*, Im a g o 17, 1931. str. 526— 30. 34 Andre Gide, Retum trom U.S.S.R., New Yoiik. Knopf 1937. Navedeno prema: P o v ratak iz S S SR -a i d ru g i p o litič k i član ci. Rijeka, Otokar Keršovani 1980, str. 149. 37 Sidney i Beatrice Webb, S o v ie t C o m m u n ism : A N e w C iviliz a tio n (1935), treće izdanje, London, Longman, Green and Co., 1944, str. 484. 39 Dva druga oduševljena priikaza zatvora Boljševo potražiti kod: Lenka von Koerber. S o v ie t R u ss ia F ig h ts C rim e , London, George Routledge and Sons 1934, str. 98— 120 i Ella VVinta, Red Virtue: H u m an R elatio n ships in th e N e w R ussia, London. VVeidenfeld and Nicolson 1977, str. 99— 100. 30 David Caute, The Fellovv-Travellers, London. VViedenfeld and Nicol­ son 1977, str. 99— 100.

100

pi, Marksističkoj grupi analitičara, Marksističko-analitičkoj radionici — često je držao predavanja o društvenim impli­ kacijama psihoanalize. Tema Fenichelovog poslednjeg pre­ davanja u Berlinu, pre izgnanstva, bila je psihoanaliza i so­ cijalizam; naslov prvog predavanja u Oslu bio je »Psiho­ analiza i marksizam«. Radovi što ih je objavljivao u ovom periodu, koji odra­ žavaju ova interesovanja, nisu brojni; uključuju ocenu spe­ cijalnog broja jednog psihoanalitičkog časopisa posveće­ nog politici, članak o Erichu Frommu, nekoliko prikaza ra­ dova VVilhelma Reicha. Prvi članak, o psihoanalizi politike, žestoko napada Rene Laforgea (Rene Laforž) zbog brkanja psihoanalitičkih i političkih istina. Fenichel optužuje Lafor­ gea što ne pravi razliku između pojedinca i društva. On opravdava društvenu bedu i autoritarnost u ime sadomazohizma masa40. Konvencionalni marksizam prožima jedan mnogo duži neobjavljen rukopis Fenichelove kritike Lafor­ gea; Fenichel brani Sovjetski Savez od brojnih optužbi po­ navljajući gotovo zvanfične stavove: premda Sovjetski Sa­ vez još nije uspostavio besklasno društvo, ipak se kreće u tom pravcu. Fenichel je sa puno topline prikazivao radove Fromma i Reicha. Hvalio je Frommov programski ogled pod naslo­ vom »Beleške o psihoanalizi i istorijskom materijalizmu« (»Notizen von der Psychoanalyse und des historischen Materialismus«), koji se pojavio u časopisu Frankfurtske škole41. Ukazujući na »srećno slaganje« Frommovog ogleda sa Reichom, Fenichel je procenio da je od »temeljnog značaja« za socijalnu psihoanalizu.*4

4! 0 . Fenichel, ->Psychoanalyse der Pcrlitik. Eine Kritik« Psychoanalytische Bevvegung 4, 1932, 256— 59. 4 Frommov tekst: »The Method and Function of an Analytic Social Psychology: Notes on Psychoanalysis and Historical Marterialism« preštampan je u njegovoj knjizi Crisis of Psychoanalysis, Greenvvieh/Conn.. Fawcett 1971, str. 138— 62.

101

Ukoliko neko zamera da sociološki »neutralni* psihoanalitičari ne mogu da jednostrano prihvate »Još sporan« istorljski mate­ rijalizam. onda se mora postaviti protivpitanje: kako je socijalno-psihoanalitički rad uopšte moguć bez socijalnog stava?4

Feniohel je redovno prikazivao Reichove tekstove čes­ to ublažavajući pohvale kritikom. Impulsivni karakter (Der triebhafte Charakter), objavljen 1925. godine ocenio je kao izuzetno umnu knjigu. »Na žalost, na mnogim mestima je oslabljena formalnim i terminološkim netačnostima«43. Po­ četkom tridesetih godina Feniohel je hvalio niz tekstova, te nije bilo mesta sumnji o njegovom suštinskom slaganju s Reichom. Reich, tvrdio je, poseduje »hrabrost« da u po­ pularnoj brošuri obelodani vezu između seksualnog morala i kapitalističkog sistema44. Jedan drugi Rei'chov tekst opi­ sao je kao »prvi pokušaj da se psihoanalitičko znanje primeni na marksističku kritiku društveno-seksualnog po­ retka«54. Međutim, u podužem prikazu Reichove knjige Funkcija orgazma (Die Funktion des Orgasmus) Feniohel je prevazišao jednostavno odobravanje da bi nagovestio razlike koje će ih kasnije rastaviti. Klinički opis je smatrao prvo­ razrednim, ali teorija »na žalost, nije uvek jasna«. Za Fertichela, Reich je ponudio jedan nepotpun prikaz anksioz­ nosti; »prerano« je napustio psihološki pristup zarad somatskog i biološkog objašnjenja. Fenichel nije smatrao prihvatljivom ni Reichovu tvrd­ nju da proletarijat manje pati od seksualnog potiskivanja Fenichelov prikaz teksta Ericha Fromma. »Uber Methode und Aufgabe einer analyti$ohen Sozialpsyohologče*. Psyc h o an alytis ch e Sozialpsych o lo g ie . u: P s y c h o an alytis ch e B ew e g u n g 5 1933, 88 i 92. O. Fenichel. prikaz Reichovog D e r trie b h a fte C h a ra k te r u In te rn a ­ tio n a le Z e its c h rift tu r Psyc h o an alys e 11, 1926. 387 (dalje navođen kao In t. Z. Psych). Reichov tekst uključen je u njegovu knjigu The Im pulsive C lia ra c te r an d O th e r VVritings (prev. G. G. Koopman), New York. New American Library 1974. " O. Fenichel. prikaz Reichovog S e x u a le rre g u n g und S e xu a lb efrie d ig u n g u: In t. Z. Psych. 16. 1930, 522. " O. Fenichel, prikaz Reichovog G e s c lile c h ts re ife . E n th alts am k eit. Ehem o ra l u: In t. Z. Psych. 17, 1931, 405.

102

no vladajuća klasa. Tvrdnja da se sadizam vladajuće klase zasniva na seksualnom potiskivanju, i da to potiskivanje olakšava podjarmljivanje proletarijata, nije ozbiljna socio­ loška ideja, zaključio je Fenichel. Pitao se: da li Reich preteruje kada u zadovoljavajućem polnom snošaju vidi causa sin e qua non psihičkog zdravlja. . . Ima ljudi bez ikakvih neurotskih poremećaja, a vode zadovoljavajuć polni život; čak nam se čini da sposobnost da se bez poremećaja izdrži neka nezadovoljenost treba sagledati kao da spada baš u merila potpu­ nog zdravlja44.

Ovaj priikaz otvorio je probleme koji su potpuno ras­ tavili Fenichela i Reicha; on stoji kao dokaz da su teorijske razlike prethodile njihovim političkim prepirkama u izgnan­ stvu. Fenichel je verovao da se Reich izložio opasnosti teorijskog pojednostavljivanja, biologizma i fetišizacije ge­ nitalne seksualnosti. Međutim, ta pitanja još nisu bila ja­ buka razdora; tokom istog razdoblja Fenichel je prikazao Reichov tekst »Dijalektički materijalizam i psihoanaliza« i preporučio ga čitaocima »koji možda nisu ikadri da Reicha prate tako daleko kao prikazivač«. Dodatne Reichove napo­ re, nagovestio je Fenichel, posebno će pozdraviti psihoana­ litičari koji su i socijalisti**47. Reichov tekst »Dijalektički materijalizam i psihoanali­ za« pojavio se u zvaničnom komunističkom glasu, Unter dem Banner des Marxismus; njegovi izdavači su napome­ nuli da ne dele Reichovu ocenu psihoanalize48. Sovjetska prijemčivost za psihoanalizu bila je kratkog veka, i već 41 O Fenichel, prikaz Reichovog D ie Funktion des O rgasm us, u: In t. Z. Psych. 16, 1930, 515— 16 i 520— 21. 47 0 . Fenichel, pnikaz Reichovog »Dialektischer Materialismus und Psychoanalyse«, Im ago 17, 1931, 132— 37; prešitampano u: H. P. Gente (uredn.), M arxism us. Psychoanalyse. Sexpol, str. 31— 6. W. Reich, »Dialektischer Materialismus und Psychoanalyse«, Un­ ter dem Banner d es M arx ism u s 3, 1929, 736— 7.1; preštampano kod Bernfelda (i dr.), Psychoanalyse und M arx ism us , H. J. Sandkuhler (uredn.), Suhrkamp 1970; engleski prevod u: Reich, Sex-Pol: Essays, L. Baxandall (uredn.), New Vork, Vintage 1972, str. 1— 74.

103

1930. godine predstavljala 'je daleku prošlost19. Jedva snoš­ ljiv za Sovjete, Reich je konačno izbačen iz komunističke partije. O tome kako je neprijateljstvo Sovjeta prema psihoa­ nalizi uticalo na Fenichelovu politiku može se samo naga­ đati. Posle 1932. godine 'njegove izjave o Sovjetskom Save­ zu postale su jednoobrazno maglovite; nema razloga za verovanje da je privatno sačuvao nekritičnu privrženost. Ka­ snije je s ironijom pričao kako mu je ruska anali-tičarka Ve­ na Sobmidt (Vera Šmit) rekla da deca kolektivno odgojena u njenoj školi ne ispoljavaju Edipov kompleks. Kada je Feniohel upitao njenog supruga kako ga deca oslovljavaju, ovaj je odgovorio: »Tata«. Fenichelu je to bilo dovoljno da odba­ ci njenu tvrdnju (11/15. oktobar 1938/9). Rasplinutost Feoichelovih političkih -izjava obeležava jednu osobinu njegovog celokupnog dela. -Njegova vlastita metodologija podređivala je ogoljene političke deklaracije tihom istraživanju. Fenichel je tvrdio da su marksizam i psihoanaliza u svakom pogledu naučne discipline; one primenjuju naučnu metodu; one su rigorozne; a ostale nauč­ nike ubeđuju proverljivim načelima i rezultatima. Sledstveno, nema potrebe da marksistički psihoanalitičari glasno izvikuju svoja politička uverenja kada bi temeljan i produk­ tivan rad delotvornije pokazao skepticima valjanost njiho­ vog ugla gledanja. Postupajući tako politizovani frojdisti bi se suočavali sa skeptičnošću na način na koji je Freud pri­ stupao neverici. Ovaj pristup je kao metodologija ili taktika raspolutio Fenichelovo delo. S jedne strane, bio je nedvosmisleno odan politizovanoj psihoanalizi; s druge, stalno je davao psihoanalitičke doprinose koji su jedva odisali politikom. U berlinskim godinama stekao je ime kao jasnovidi sakup-

19 Vii'd. pregled: Joseph VVortis, Soviet Psychiatry, Baltimore, VVilJiams and Wi/lkins 1950, str. 71— 102.

104

Ijač i arbitar psihoanalitičkog znanja; ali. ti doprinosi nisu prelazili u 'marksizam. Povremeno su se ova dva nastojanja dodirivala; u svojim glavnim psihoanalitičkim spisima re­ dovno je komentarisao društvene i političke realnosti i na njih aludirao, ali ništa više. Zadovoljavao se time da poka­ že da je psihoanaliza sama po sebi nedovoljna i da izisku­ je sociologiju. Ova napetost ili teorijsko žongliranje vidni su u dva glavna dela koja je objavio u Berlinu 1931. godine. Perver­ zije, psihoze i poremećaj ličnosti (Perversionen, Psychosen, Charakterstorungen), i Histerije i prisilne neuroze (Hysterien und Zvvangsneurosen), prvim udžbenicima koji su uspostavili njegovu reputaciju. (Ovi tekstovi su na eng­ leskom objavljeni zajedno kao Osnovi kliničke psihoanali­ ze — Outline of Clinical Psychoanalysis.] Uvod prve knji­ ge doticao se istorijskih parametara neuroze oštro napa­ dajući biologizam. »Pogrešno« je i »opasno« verovati da neuroze potiču iz biološke situacije deteta. Neuroze ne na­ staju zbog samog Edipovog kompleksa već zbog posebnih iskustava; a ta iskustva počivaju na istorijskim osnovama, na primer, na ophođenju roditelja i nastavnika. Prema to­ me, neuroze se menjaju kao god i socijalne i moralne strukture društva. Tu psihologija dokazuje svoju nemerodavnost; etiologija neuroza nije »stvar individualno medicin­ skog pristupa, već iziskuje i sociološku komponentu. Ka­ ko se nešto poput Edipovog kompleksa može u potpunosti razumeti bez razmatranja istorije i funkcije porodice?« Fenichel je pokrenuo socijalne i istorijske probleme u uvodu upravo zato što ih je ispustio iz preostalog teksta. Ta pitanja se razmatraju ovde, ukazuje on, »jer će na na­ rednim stranicama o njima vrlo malo biti rečeno, a ipak se ne smeju zapostaviti«. Neće ih dalje pratiti, objašnja­ va, pošto ostaju »najmračnije« područje psihoanalize; štaviše, lekar pojedinac nemoćan je da izazove »društvenu promenu«. On ili ona u najboljem slučaju mogu pomoći po­ 105

jedincu50. Tek na kraju drugog toma, koji se bavi poreme­ ćajima ličnosti, Fenichel iznova po-kreće društvena pitanja. Međutim, svoja Rundbriefe, započeta u izgnanstvu, posve­ tio je tim »najmračnijim« područjima.

1J O. Fenichel, Hysterien und Zwangsneurosen (1931), Darmstadt, Wissenschaftliche Buchgesellschaft 1967, str. 9,

106

izgnanstvo: frojdisti u tajnosti i njihova rundbriefe Tridesetog januara 1933. godine predsednik Hindenburg je nalmenovao Adolfa Hitlera za nemačkog kancelara. Kroz četiri nedelje požar je uništio nemačku skupštinu, Reichstag, i time je otpočelo proganjanje Jevreja, levičara i nepodobnih. Za uhapšene nacisti su uspostavili ono što je Herman Goring (Herman Gering) nazvao »koncentracionim logorima«. Marta meseca Heinrich Himmler (Hajnrih Himler) je osnovao »uzorni« logor u Dachauu. Do Božića 1933. godine u logorima je bilo oko 27.000 interniraca. Ti događaji nagnali su Jevreje i levičare u beg i pani­ ku. Tri četvrtine prebeglih 1933. godine smestili su se bli­ zu Namačke nadajući se skorom povratku. Lucy Davvidowicz (Lusi Daviđovič) objašnjava: »Razumni 'ljudi su bili ubeđeni da Hitler ne može dugo trajati, da će se pristoj­ 107

nost, racionalnost i politički red — neizostavno — ponovo potvrditi«1*. Naročito za one koji su se nalazili usred živo­ ta i karijere odlučivanje da se pokupe i odu bilo je dugo­ trajno. Hannah Tillich (Hana Tilih), supruga Paula Tillicha (Paul Tilih), seća se »iscrpljujućih rasprava« među prija­ teljim a. Paulus je trebalo da odluči može li ostati a da time ne ugrozi svoj život i, još važnije, živote svojih prijatelja iz političkog pod­ zemlja. Satim a smo hodali asfaltiranim ulicama velikog grada . . . Odluka je bila: »Otići« . . . Oprostili smo se s prijateljem koji nam je izneo svoje najbolje v in o . . . Činio je najbolje što je umeo da počasti nas i naš oproštaj. Nazdravili smo: »Da savladamo ono što nas čeka!« Naš domaćin je naredne noći izvršio samoubistvo5.

Levičari su prvi otišli; zvanični antisemitizam nag­ nao je i Jevreje da odu; spaljivanje knjiga maja 1933. go­ dine, među kojima su se nalazila i Freudova dela, podstaklo je psihoanalitičare na odlazak. VVilhelm Reich je uspo­ stavio svoj štab u Kopenhagenu, što je bilo odredište i Georgea Genoa. Fenichel je prefoegao u Oslo, gde je pro­ veo dve godine pre no što se preselio u Prag. Friedlanderova i Lantoseva otišle su u Pariz, a kasnije su prešle u London. Annie Reich je prebegla u Prag. Edith Jacobson nije želela da napusti svoje pacijente; posavetovala se sa Geroom u Kopenhagenu. Suprotno njegovom savetu, vrati­ la se u Nemačku i svojim pacijentima, gde je na kraju uhapšena. Proterivanje iz Srednje Evrope zadalo je psihoanalizi strah od koga se nikada nije oporavila. To što je cvetala u izgnanstvu, posebno u SAD, samo je prikrilo ranu; njeni najsmeoniji teoretičari nikada nisu povratili polet iz prehitlerovskih godina. Od časa izgnanstva otpočelo je kon­ ceptualno povlačenje. Analitičari koji su se grabili za vize 1 Lucy S. Davvidovvicz, The W a r A g a in s t th e Je w s : 1933— 1945. New York, Bantam 1976, str. 65. : Hannah Tillich, F ro m T im e to Tim e. New York, Stein and Day 1974, str. 153— 55.

108

i dozvole za ulazak nisu bili u položaju da odvažno unapre­ đuju psihoanalizu. Posle 1933. godine psihoanaliza se kre­ tala pod oblakom konzervativizma. Taj konzervativizam nije predstavljao samo političku nastrojenost već, pre, talas opreza koji je prostrujao psiho­ analitičkim pozivom. Analitičari nisu imali ni vremena, ni energije, ni želje da dovode u pitanje psihoanalitički establishment. Ni to povlačenje nije bilo puka spontanost. Go­ dine 1934, svakako uz odobravanje, a možda i na inicijativu Freuda, Međunarodno psihoanalitičko udruženje isključilo je VVilhelma Reicha, svog najistaknutijeg člana-levičara. Ma­ li analitičarski svet je shvatio ovu pouku: ne treba mešati psihoanalizu i radikalnu politiku. Politizovani frojdisti su se organizovali u tim neprija­ teljskim uslovima; suočavali su se sa negostoljubivošću psihoanalitičke profesije i sa negostoljubivošću zapadnih demokratija prema radikalnim izbeglicama \z Srednje Evro­ pe. Obrazovanje Fenichelovog kružoka kao tajne grupe mo­ ra se razumeti u tom kontekstu. Od početka su bili borbe­ na grupa čak i iznutra međusobno neusklađena. I doista, prvi njihov zadatak bio je da sa VVilhelmom Reichom i nje­ govim sledbenicima postignu saglasnost oko zajedničkog programa. Kada ta saglasnost nije postignuta, Fenichelovi ljudi su se okupili u vlastitu grupu posvećenu politizovanoj psihoanalizi. Pojava nacizma pojačala je suprotstavljene težnje u samoj psihoanalizi; neki analitičari priklonili su se politizovanijem stavu, dok su se ostali povukli na nepolitične položaje. Za politizovane i odnedavno prognane analitičare opipljiva stvarnost pobedničkog fašizma podsticala je na­ pore da se izvedu socijalne implikacije psihoanalize. Reicli je odmah osnovao novi časopis za »političku psihologiju«. Uz izvesnu Fenichelovu pomoć prvi broj je napisao gotovo sam. Urednička beleška izražava Reichovu borbenost: u njoj se kaže da časopis traži za saradnika marksističkog 109

ekonomistu, ali da ni revizionisti ni reformisti ne treba da se javljaju3. Suprotno tom e, nacizam je učvrstio odluku zvanične psihoanalize
110

U Berlinu je Reichova delatnost uvećana. Nadahnut antropološkim delom Bronislawa Malinovvskog, napisao je knjigu o poreklu seksualnog potiskivanja. Najezda seksual­ nog morala (Der Einbruch der Sexualmoral). Pod okriljem udruženja za »proletersku seksualnu politiku« objedinio je razdvojene grupe posvećene seksualnoj reformi. Osnovao je vlastitu izdavačku kuću koja je konačno objavila njegovu knjigu Masovna psihologija fašizma (Die Massenpsychologie des Faschismus), verovatno njegovo najistaknutije delo5, a preuzeo je i vodstvo nad levičarskim analitičarskim grupama i levičarskim raspravama. Takođe je stupio u komunističku partiju gde njegove dužnosti jedva da su bile revolucionarne. Partija ga je rasporedila u istu ćeliju sa Arturom Koestlerom (Artur Kestler). Prema Koestleru, ćelija je vrbovala od vrata do vrata: »Prodavali smo svetsku re­ voluciju kao 'usisivače za prašinu«4. Reich je neosporno bio impozantna i energična ličnost psihoanalitičkog pokreta: čak i njegovi protivnici priznaju da je ibio sjajan, makar i u zabludi. Reich je na Freuda os­ tavio veliki utisak dok se nije okrenuo marksizmu. Reich je tvrdio kako je njegovo predavanje o sprečavanju neuroza dovelo do nastanka Freudove knjige Nelagodnost u kulturi, i do njenog napada na marksizam. »Ja sam bio taj«, rekao je, »kome je bilo 'nelagodno u kulturi’«7. Sastanak na kojem je Reich snažno izložio svoje ideje Bečkom udruženju pred­ stavlja jedinstvenu priliku kada je Richard F. Sterba (Rihard Šterba), bečki analitičar, video da se Freud ponaša kao ljutiti autoritarac8. J VVilhelm Reich, The In vasio n o f C om p u lso ry S ex M o rality , New Vork, Farrar, Straus & Ginoux 1971; W. Reich, M as s Psychology o f Fascism. 1933 (prev. Vincent R. Oarfagoo), New York, Farrar, Straus & Giroux 1970. Engiesika izdanja Reichovih dela često se temeljno razlikuju od ranijih nemačkih izdanja. 1 Arthur Koestler u: The God th at Failed, Richard Grossman (uredn.j, New Yonk, Bantam 1959„ str. 38. Reich Speaks o f Freud, Mary Hii'ggins i C. M. Raphael (uredn.), New York, Farrar, Straus & Grroux 1967, str. 44. 8 Richard F. Sterba, »Unpubliziente Diskussiorrsbemerkungen«, Jahrbuch der Psychoanalyse 10, 1978, 214.

111

Izvesno, Reich je -bio težak i ratoboran, i nije bio u stanju da ujedini politizovane frojdiste. Grupa se konačno raspala. Jedan deo sledio je Reicha i njihova povest skoro je istovetna s Reichovom biografijom; drugi deo se okre­ nuo Fenichelu i njihova priča je nepoznata. Može izgledati iznenađujuće da je Fenichel pokrenuo kružok kako bi osporio Reicha. Godine 1933. Reichov javni i politički identitet bacao je Fenichela u duboku senku. Ipak, među ostalim levo orijerrtisanim analitičarima Feni­ chel je bio najistaknutiji. (Siegfried Bemfeld se odmah po­ vukao iz mreže jer se već ranije svrstao uz Freuda a pro­ tiv Reicha9.) Fenichel je deset godina vodio Dečji seminar i tako je došao u dodir sa svim 'm lađim i većma politizovanim analitičarima. Objavio je uvažavan pregled psiho­ analize i veoma je bio hvaljen zbog svoje lucidnosti i vla­ danja analitičkim znanjem. Ako ne po teorijskoj živosti i originalnosti, po disciplini, energiji i intelektu Reich je u Fenichelu našao parnjaka. Prošlosti Reicha i Fenichela bile su gotovo «istovetne; kao da su bili predodređeni da sarađuju Ili se sukobljavaju. Rođeni su iste godine (1897); Obojici su očevi bili Jevreji iz Galicije, jako poistovećeni s nemačkom kulturom10; i obojica su imali samo po jednog brata. Obojica su studira­ li na Medicinskom fakultetu bečkog Univerziteta 1 dobili su diplome u razmaku od godinu dana (1921. i 1922)". Kao 9 Vid. poglavlje 3, beleska 32. 10 Krajem devetnaestog veka desetine hiljada Jevreja iz Galicije, polj­ ske provincije u Austrougarskoj, preselile su se u Beč. Vid. Anson G. Rabinbach. »The Migration of Galtoian Jews to Vienna. 1857— 1889-, A u s tria n H is to ry Y e arb o o k 11, 1975, 44— 55 i M . Henisch. »Galician Jews iin Vienna«, The Je w s o f A u s tria , Josef Fraenkel (uredn.), Lon­ don, VaHentine 1967, str. 361— 73. " Grete Bibring se seća dok je bila student medicine na Bečkom uni­ verzitetu, da je jedan kolega, student, Otto Fenichel, najavio studij­ sku grupu io seksualnosti i analizi; na njen pređic,g još dva studenta, VVMbelm Reich i Edwand Bibring, su se pridružili, i svi su otišli da posete Freuda. Vid. Sanford Giifford, »Grete Lehner Bibring: 1899— 1977«, In te rn a tio n a l Ps yc h o an alytic al A ss o cia tio n N e w s le tte r 10, no. 3 (3. sep­ tembar 1978), str. 9.

112

dvadesetogodišnjaoi, obojica su čitali saopštenja pred Be­ čkim psihoanalitičkim udruženjem. Obojica su mnogo go­ dina vodili veoma cenjene seminare (Reichov seminar o psihoanalitičkoj terapiji i Fenichelov Dečji seminar). Po­ red toga, preko Fenichela Reich je sreo svoju prvu supru­ gu, Annie Pink. Tokom 1933. i 1934. godine politizovani frojdisti poku­ šali su da razrade objedinjeni program za »opoziciju« unu­ tar psihoanalitičkog pokreta. Reich i Fenichel su pobegli u Skandinaviju. Tamo su učestvovali na skupovima gde su iz­ lagali svoj stav i taktiku. Posle proterivanja iz Danske i Švedske, Reich je prešao u Oslo, oktobra 1934. godine, gde se bio nastanio Fenichel. Približno godinu dana kasnije Fenichel je otišao iz Osla u Prag. To je označavalo njihov konačni raskid i učvršćivanje Fenichelovog kružoka. Antagonizmi koji su delili Reichov i Fenichelov krug izvesno su bili podjednako lični kao i teorijski i politički. Verodostojnost ličnih optužbi teško je proceniti. U svojoj autobiografiji Reich zaključuje da Fenichel nije bio podo­ ban za oštrinu marksističke opozicije, i da je postavio »klopku« preuzevši vodstvo. »Naivno sam verovao da Fenichel misli ono što je obe­ ćavao«, kada je preuzeo vodstvo i izrazio svoju solidar­ nost; međutim, tvrdi Reich, Fenichel je težio ličnoj moći. Odbio je da prizna Reichove doprinose. »Fenichel je prig­ rabio moje nalaze a mukom je pokušao da šatre moju teo­ riju«. iReich veruje da je njegov uspeh sa pacijentima ug­ rožavao Fenichela. Konačno, Reich optužuje Fenichela da je širio glasine o njegovoj mentalnoj bolesti12. Ni Fenichelovi tekstovi, ni Rundbriefe ne posvećuju mnogo prostora tim ličnim pitanjima. Međutim, mnogi sim­ patizeri priznavali su da je Reich bio prznica. »Već u to vreme (početkom tridesetih godina) za njega su bili mogu­ ći samo apsoluti«, pisala je llse Reich, njegova treća supW. Reich, People in Trouble, str. 102, 185— 86, 197.

113

ruga. »Ili ste bili za njega, ili p ro tiv .. . A oni koji su mu bili bliski morali su da ga slede ili da se isključe«, llse Reich nije prihvatila uverenje Annie Reich, njegove prve supru­ ge, da se već s kraja dvadesetih godina VVilhelmovo psihi­ čko stanje počelo pogoršavati13. Fenichelova grupa je izgleda delila uverenje o Reichovoj mentalnoj nestabilnosti. Godine 1933. Fenichel i Edith Gydmroi otputovali su u Kopenhagen na jedan od čestih sastanaka koje su imali sa Reichom povodom izrade pro­ grama. Edith Gyomroi se seća: Sreli smo Reicha i otišli na obalu neprekidno pričajući u hodu. Reich, koji nam je u to vreme mnogo značio, pričao je o nacrtu knjige na kojoj je tada radio. To je bio početak njegove Orgonske teorije. Fenichel i ja se nismo usuđivali da se pogledamo i pro­ lazili su nas žmarci. Tada je Reioh .iznenada zastao i rekao: »Deco. da nisam tako siguran u svoju stvar, izgledala bi mi kao shizofrena maštarija«. (» K in d e r, w e n n ic h m e in e r S a ch e n ic h t so s ic h e r w a re , w u rd e es m ic h a n m u te n w ie e in e S k iz o p h re n e Fant a s ie * .) Ništa nismo rekli. Čak ni na putu kući. Za oboje je to

bio veliki gubitak i velika tuga'4.

Nema potrebe preterano naglašavati ili izbegavati ovo pitanje. Fenichel i ostali politizovani frojdisti postali su ubeđeni da Reich pati od psihičkog sloma, i to je bio osno­ vni razlog za obrazovanje posebnog kružoka analitičara. Ne­ objavljeni memoari i sećanja otkrivaju prilično rasprostra­ njeno slaganje u pogledu Reichovog psihičkog stanja15; nji­ hova valjanost ovde neće biti procenjivana. Ipak, ta seća­ nja i memoari često ponavljaju kako je Reich ostao čovek neverovatnog ličnog magnetizma i snage. Pošto je prešao u Oslo stekao je privržene sledbenike, dok Fenichel nije u llse Ollendorf Reich, W ilh e lm R eic h : A Pe rso n a l Biography, New Vork, Avon 1970, str. 47. !4 Edith Ludowyk Gyomrdi, »Recollectrons of Otto FenicheJ« (rukopis). 15 Na prim er, razgovor doktora Bluma SvverdJoffa sa Sandrom Radoom. Oral History Research Offiice, Columbia University; razgovor s Edith Jacobson. 1971, koji je obavio doktor David Miirod, Abraham A. Brill Library, New York Psychoanalytic Institute.

114

bio kadar da okupi norveške pristalice te je zbog toga oti­ šao u Prag16. Važno je imati u vidu da je Reichovo mentalno stanje moglo biti prouzrokovano ili pogoršano njegovom katastro­ falnom situacijom. Reich je bio Jov psihoanalitičkog pokre­ ta, napadan sa svih strana. Svoje stanje je telegrafski sa­ žeo: »Slom na svim frontovima, razočarenje u negdašnje tvrđave i ozbiljne lične nevolje«17. U vreme izgnanstva okončao se i njegov brak sa Annie Reich; ona je sa decom nastavila za Prag, a on je prvo prešao u Kopenhagen. Poš­ to je Annie Reich ušla u Fenichelov krug, verovatno ga je to ogorčilo i njegovo neprijateljstvo prema Fenichelu učini­ lo još složenijim. Nazadovanje koje je pretrpeo moglo je svakoga rastrojiti. Godine 1933, kada je pobegao iz Berlina, psihoanalitič­ ki establishment se već pripremao da ga izopšti. Zastao je prvo u Beču, gde je pozvan da napusti Psihoanalitičko udruženje; dobio je takođe, uputstva da se »tu, u Austriji, uzdrži od držanja predavanja ili rasprava na političkim sku­ povima — naročito onim komunističkim«18. Njegova knjiga, Analiza karaktera (Charakter Analyse), bila je u šifovima kada je zvanična psihoanalitička izdavačka kuća, očigledno sledeći Freudov nalog, poništila njeno prihvatanje, prisiliv­ ši Reicha da je sam izda19. Ironija je da knjiga nije sadrža­ la nikakve eksplicitne političke stavove. Mnogi analitičari danas veruju da je to nezaobilazno delo20. A Reichova situacija se nije popravila ni kada je otišao iz Beča. U Danskoj, prvom izgnaničkom staništu, bio je uz1 Vid. Ranđolf Alnaes, »The Development od Psychoanalysis in Norway-, The S candinavian P sych o an alytic Revviev 3, 1980, 55— 101. Reich Radou, 1. maj 1933, R eich Sp eaks o f Freud, str. 163— 65. u Navod Reiobov Vid. opaske Roberta Rliessa u njegovoj antologiji, The Psychoanalvtic Reader, New Yonk, International Universities Press 1969. str. 104, koja preštampava nekoliko (Reichoviih radova.

115

nemiravan napadima i konačno mu je uskraćen boravak. Po­ dignuta je optužba protiv časopisa koji je objavio Reichov članak, po kojoj je članak pornografski, premda se ranije pojavio u nemačkom psihoanalitičkom časopisu. Štampa je započela kampanju protiv infamnog berlinskog seksologa. Reich je pobegao za Švedsku, gde se situacija ponovila; bio je uznemiravan napadima, a potom mu je uskraćen bo­ ravak. Skoro istovremeno, izbačen je iz komunističke par­ tije, i — što je posebno težak udarac — iz Međunarodnog psihoanalitičkog udruženja. Jedan biograf zaključuje: »To­ kom osamnaest meseci izbačen je iz tri zemlje, iz danske komunističke partije (kojoj nikada nije pristupio) i iz Psi­ hoanalitičkog udruženja«2'. Ukoliko je 'i izgubio mentalnu ravnotežu, Reich je za to imao dovoljno razloga.

Na toj močvari poraza i odbacivanja Reich i Fenichel su pokušali da polože tem elje saveza psihoanalitičara u opoziiciji. Izbacivanje Reicha iz Međunarodnog udruženja (na kongresu u Lucernu, avgusta 1934) pojačalo je te napore. Reich, Fenichel i drugi politizovani frojdisti redovno su se okupljali u nameri da uspostave zajednička načela. Ta bi se opozicija priklonila Reichu i, opšte uziev, posvetila pita­ njima bliskim politizovanoj psihoanalizi. Međutim, oštre ra­ zlike podelile su grupu; pregovori su urodili raskidom iz­ među Reicha i Fenichela i nastankom Rundbriefe. Po Reichovom viđenju tih zbivanja Fenichel nikada ni­ je bio na visini ove istorijske prilike; nije uspeo da pokrene javnu grupu ikoja bi snažno branila Reicha. Prema Reichu, on je pre zataškavao pitanja, oklevao i povlačio se; plašio se da ne podeli Reichovu sudbinu — isključenje iz psiho­ analitičke organizacije. Reich je o njemu rekao: Pravi razlog je što nikad nije nameravao da se izloži riziku isklju­ čenja. Međutim , trebalo je da izađe i to otvoreno kaže umesto 31 David Boadella, Wilhelm Reich, str. 120.

116

da se skriva iza isprika da, pre svega, treba postići veći uticaj. Kako? Izbegavanjem svakog spora, ublažavanjem vlastitog dela” .

Fenichel je u Rundbriefe opisao razgovor s Reichom u kome ga je ovaj optuživao. Reich je ponovio da je bio »sa­ svim sam« na kongresu u Lucernu, i da je Fenichel odbio da neposredno kritikuje Freuda ne želeći da sam bude iz­ bačen. Fenichel se delimično složio rekavši: »Najvažnije što sad -mogu da učinim za psihoanalitički pokret jeste da ne budem izbačen«. Reich je, takođe, tvrd-io kako je Fenichel slabo razumeo o čemu se radi, i dodao da je on, Reich, u stvari inicirao Fenichelov kružok u Berlinu. Pošto mu je politička aktivnost oduzimala toliko vremena, zamolio je Fenichela da obaveštava ostale analitičare, i ti analitičari su postali Fenichelova grupa (X /2. februar 1935/1). Reich je kasnije sažeo svoj stav: Fenichel nije razumeo da se ne radi o nekoliko osoba koje su, kao prijatelji, započele opozicioni pokret. Nije razumeo da se ne radi o ličnim obzirima već da je bila potrebna jasna formulacija nekih odlučujućih osnovnih pitanja. On je pokušao da vodi opoziciju na takav način da — koliko god je bilo moguće — niko ne sazna za njeno postojanje. Trebalo je da bude »tajna«. A pripadnici te opo­ zicije trebalo je da budu »marksistički analitičari«” .

Reich je imao pravo u pogledu tajnosti. Fenichel i nje­ gov krug želeli su da izbegnu neposredni sukob s psihoana­ litičkim establishmentom, i zaista su držali grupu u tajnosti. Pitanje je da li je prevladala lična bojažljivost. Fenichel je odgovorio Reichu: »Svakako smatram da to da se dopisu­ jemo i razmenjujemo mišljenja ne može ostati u tajnosti«. Međutim, nastavio je, u tajnosti se moraju čuvati način na koji ostvarujemo tu raz-menu, »ko u njoj učestvuje, i kakva mišljenja se izražavaju«24. •’ Reich analitičarima u opoziciji, 16. decembar 1934, Reich Speaks ot Freud, str. 196. : Reich, People in Trouble, str. 180. Rundbriefe (april 1934), navedeno u People in Trouble, str. 185.

117

Podeliti uloge tako da je Reich »otvoren«, a Fenichel »obazriv« značilo bi iskriviti stvarnost. Reich je zahtevao opoziciju zasnovanu isključivo na njegovom teorijskom ra­ du, naime na teoriji orgazma. Čak je zamerao što se grupa naziva marksističkom25. »Za opozicioni pokret nema drugog programa osim mog«26. Predavanje koje je Fenichel održao u Oslu, u kome se tvrdi da posle Freudove Tri rasprave o teoriji seksualnosti ništa značajno nije saopšteno, izazvalo je Reicha. »On je zaboravio moju teoriju orgazma«. To za Reicha nije bila sitnica; »istorijski, sve razlike su se razvi­ le upravo oko tog pitanja«27. Po Reichu, postojao je samo jedan put kojim treba ići, a Fenichel je skrenuo. »Fenichel nikada nije želeo da se nedvosmisleno posveti mom nauč­ nom programu«. U taj program Reich je uključio svoju te­ oriju orgazma, kao >i pojmove »seksualne ekonomije« i »sek­ sualne politike«, koji imaju »dodirnih tačaka sa psihoanali­ zom«, ali čine »samostalno područje«28. Fenichelu su Reichove teorije bile sve neprihvatljivije. U Rundbriefe je pisao: U vezi s Reichovim pismom postoji slaganje da se bezuslovno mora razraditi platforma s koje ćemo moći da obavljamo našu opozicionu d e la tn o s t. . . Takva platforma n e b i tre b a lo da sadrži obuhvatne pojmove kakav je Reichov koji se odnosi na nagon smrti i anksioznost, u koje bi se moralo dogmatski verovati” .

Fenichel se nije bezuslovno priklonio Reichovim ide­ jama iz bar dva razloga: nije se u dovoljnoj meri slagao sa njima, i nije verovao da su dovoljno široke da ujedine opo­ ziciju. Reich je, s druge strane, smatrao po sebi razumlji-• •5 Reich analitičarim a u opoziciji, 21. juli 1934, R eic h S p eaks o f Freud, str. 188. M Reich, P e o p le in Tro u b le, str. 185. ” Reich analitičarim a u opoziciji, 21. juli 1934, R eic h S p e ak s o f F reud. str. 185— 86. 2" Reiich analitičarim a u opozioiji, 16. decembar 1934, R eic h Sp e ak s of F reu d , str. 196— 98. ” R u n d b rie fe (april 1934), nav. u P e o p le in T rouble, str. 188.

118

vim da grupa mora da se zavetuje na vernost njegovim te­ orijama. Pošto je Reich postajao sve teži, i pošto je zahtevao bezuslovno podređivanje teoriji koja se krupnim koracima udaljavala i od psihoanalize, i od marksizma, prijateljima i učenicima je bilo isuviše teško da ga podržavaju. Fenichel je izabrao da predvodi tajnu grupu analitičara koji nisu mo­ gli u potpunosti da pri'hvate fleichove teorije, koji nisu bi­ li voljni da se otvoreno suprotstave zvaničnoj psihoanalitič­ koj organizaciji, i koji su bili posvećeni istraživanju soci­ jalne i političke psihoanalize. Rundbriefe su oličavale Fenichelov neumorni napor da održi ovu grupu analitičara i ideju o politizovanoj psiho­ analizi. »Uprkos svim preprekama«, pisao je u jednom od prvih pisama, »ova Rundbriefe neophodna su za objedinja­ vanje analitičara naše orijentacije«. On nije »preuveličavao« značaj njihovog malog kruga; međutim, njihova grupa bi mogla da uspostavi vezu sa »većim krugom«. Međusobno će razmenjivati neredigovane priloge, rukopise »za kućnu upotrebu«. Grupa će funkcionisati kao »dopisni Dečji se­ minar marksističke psihoanalize«. Postepeno bi izlazila iz tih uskih okvira. Fenichel je sve molio da šalju pribeleške i obaveštenja orpene iz njihove vlastite prepiske, koja su od značaja za taj projekat (X/12. februar 1935/3— 5). Teo­ rijski, njihova politizovana psihoanaliza trebalo je da se su­ protstavlja i profesionalnim analitičarima, i profesionalnim političarima ili marksistima. Kako je nešto kasnije objasnio Arnoldu Zvveigu (Arnold Cvajg), njihova grupa se »stalno borila na dva fronta« — protiv analitičara koji nisu uvaža­ vali društvenu stvarnost, i protiv marksista koji nisu uva­ žavali individualnu stvarnost (?XXIX/7. juli 1936/14). Tokom jedanaest i po godina, bez prekida, kroz nekoli­ ko izgnanstava Fenichel je svake treće do šeste nedelje ku­ cao ta pisma sa bar šest kopija i slao ih je šestorici ana­ litičara. Pedantno je ispravljao greške u kucanju na svakoj kopiji. Sam taj trud oko kucanja, ispravljanja i saobražava119

nja svedoči o izvanrednoj FenichelovPj disciplinovanosti i posvećenosti. Primaoci su neposredno odgovarali Fenichelu i on je navodio ili sažimao njihove odgovore u narednim Rundbrie­ fe. Pošto je održavao ogromnu prepisku i mimo Rundbriefe, često je navodio ta pisma i izveštaje. Iz ličnih ili poli­ tičkih razloga retko je identifikovao autora ove građe; jed­ nostavno bi rekao kako je dobio novosti o psihoanalitičkoj situaciji u Londonu ili Chicagu, <\V\ pak u Brazilu, Argentini i Rumuniji. Navodio je i pisma »trećih lica« — pisma ko­ ja nisu bila ni njegova, ni njemu upućena — koja je neko drugi priložio. Razmena je podrazumevala tajnost; jedino na taj na­ čin moglo je cvetati nesmetano razmatranje problema i lju­ di. Fenichel je često savetovao ostalima da održavaju »kraj­ nju diskretnost i obazrivost« u pogledu ovih pisama (X V II/ /3 0 . avgust 1935/10). Povremeno bi predlagao da pisma spale pošto ih pročitaju. »Ne srne se zaboraviti koliko bi neprijatnosti donelo da Rundbriefe dospeju u pogrešne ru­ ke! . . . Stoga tražim da se spale nakon čitanja. Ko god ne želi da to učini mora bar sa njima tako pažljivo rukovati da ih n-i-ko nepozvan ne može videti« (X X III/3. mart 1936/13). Između tog saveta i zahteva izgnanstva očuvale su se malo­ brojne kopije. Pisma ne slede nikakav unutrašnji plan. U meri u kojoj su analitičarima stizala kao teorijski rezonator i uže za spa­ šavanje, dužina i sadržina odeljka i pisma veoma su se ra­ zlikovali. Neki odeljci bili su ispunjeni dugim raspravama, predavanjima ili prikazima, dok su drugi kratko saopštavali novosti poput najava publikacija ili kratkih pregleda ak­ tivnosti. (Videti u dodatku prikaz četiri uzorka Rundbriefe.) Rundbriefe predstavljaju zlatni rudnik obaveštenja o psihoanalitičkim zbivanjima, istoriji i teoriji. Fenichel je vo­ dio preglede ko se gde nalazi, koja se predavanja i kursevi održavaju ii koje rasprave su u toku. Davao je iscrpan izveštaj o svim psihoanalitičkim kongresima, posebno onima 120

između kongresa u Marienbadu i kongresa u Chicagu. koji­ ma je sam prisustvovao. Pravio je tekuće osvrte na organi­ zacione odluke Međunarodnog psihoanalitičkog udruženja, a kasnije, za vreme boravka u SAD, na odluke Američkog psihoanalitičkog udruženja. Izgledalo je kao da je sve čitao. U Rundbriefe je redov­ no navodio i komentarisao psihoanalitičku literaturu, poseb­ no ukoliko se ticala društvenih i političkih pitanja. Na primer, dok je živeo u Pragu pravio je kratke preglede člana­ ka o psihoanalizi koji su se pojavljivali u časopisu Ameri­ can Journal of Sociology. Ponekad je uključivao i vlastite duže prikaze knjiga, počev od Freudovih dela (Mojsije i monoteizam — Der Mann Moses und die monotheistische Religion) do knjiga o marksizmu i psihoanalizi (Bartlettov Marksizam i psihoanaliza — Marxism and Psychoanalysis) i tema udaljenih od psihoanalize (Arnoldov Folklor kapita­ lizma — Folklore of Capitalism). Davao je savete i obaveštenja. Onima koji su želeli da uđu u SAD jednom je na tri stranice otkucao uzorak biografije.

Prva Rundbriefe su se redovno vraćala na temu Reicha. Fenichel je uključio bezbrojne pojedinosti o Reichu: prika­ ze poslednjih izdanja, izveštaje o radu, obaveštenja o mahinacijama psihoanalitičkog establishmenta. U pogledu Rei­ cha Fenichelove pristalice je usmeravao jedan opšte uzev postojan stav. Premda su sačuvali naklonost za srž njego­ vog dela, ta naklonost je slabila kako je revidirao svoje te­ orije; i mada su oštro prekinuli svaku ličnu saradnju, nasta­ vili su da brane Reicha pred zvaničnom psihoanalizom. Fenichel je u Rundbriefe naveo poduže pismo jednog analitičara iz njegove grupe koji je napustio Reichov krug. Pismo je bilo upućeno Reichu i izražavalo je stav Fenichelovih ljudi. Taj analitičar je objasnio da je odbio organizacio­ nu povezanost s Reichom. Ipak, on nije bio neprijatelj već prijatelj. »To je samo vaša fiks-ideja da je svako ko se pot­ 121

puno ne slaže — neprijatelj«. Nije bio voljan da se »zakune« na vernost analizi karaktera i seksualnoj ekonomiji. Međutim , u Oslu sam imao utisak da rasprava s Vama više nije laka. Izgleda kao da preovladava atmosfera u kojoj naučna ras­ prava teško može da napreduje. Oponenta — a svako biva oponent ko unapred ne veruje — jedva saslušaju jer se pretpostavlja da nije u pravu i da mora popustiti. To je očigledno i stav prema Fenichelu.

Od Fenichela se mnogo može naučiti, nastavio je ana­ litičar, a Reichovo stalno klevetanje Fenichela zaslužuje osudu i dokaz je nemogućnosti raspravljanja. Bar po jednom pitanju Fenichel je bio »potpuno u pravu«: Reichov fenomenološki opis orgazma je nepotpun. Neurotski simptomi rem ete seksualnost, a ne jednostavno obrnuto (XIH/4. april 1935/4). Premda sam Fenichel nije odbacio doprinos psihoana­ lizi ove više se udaljavao od onoga što je smatrao pojed­ nostavljivanjem. S naklonošću je prikazao Reichovu Masov­ nu psihologiju fašizma, ali se pitao ne preti li Reichovoj kritici ekonomskog redukcionizma opasnost suprotne greš­ ke — seksualnog redukcionizma. Reich je razbio seksual­ nost na njene istorijske i ekonomske sačinioce ali se Reichova »seksualna politika« odrekla njegovih vlastitih uvida. Kada je Reich zamišljao da »nekom vrstom seksualne poli­ tike’ celokupno čovečanstvo može da se odvede pravo u raj, ili bar u revolucionarnu akciju«, preuveličavao je zna­ čaj lekovitosti seksualnosti30. Fenichel je sa sve većom za­ brinutošću prikazivao Reichove publikacije u Rundbriefe. Nije uspevao da razume šta Reichova »muskularna analiza« ili »vegetativna terapija« nude analizi. Pročitavši novi Rei­ chov ogled, »Eksperimentalno istraživanje električne funk-* * O. Fenichel, »Zu Reichs Buch ’Massenpsychologie des Faschimus'« (rukopis). Taj rukopis sadrži niz pitanja za diskusiju, verovatno namenjenih jednom seminaru: na prim er, -Zašto je matograđanštima ranije bila potcenjivama?«. »Koliko je tačna Mi pogrešna procena da je 'na­ cionalsocijalizam malograđanska pojava’?« »Šta je pograđančenje (V erb u rg e rlic h tu n g ) proletarijata?«

122

čije seksualnosti i anksioznosti«31, zaključio je da se ovaj ne može ozbiljno prihvatiti. »Marksistički analitičari« mora­ ju ga »ćutke odbaciti« (XXX/? maj 1937/13). U 'nizu predavanja održanih u Beču 1936. godine (i ob­ javljenih na engleskom kao Problemi psihoanalitičke tehni­ ke — Problems of Psychoanalytic Technique) Fenichel se izjasnio kao »u suštini« saglasan sa Reichovom Analizom karaktera, premda je ponovo ukazao na Reichovu sklonost »shematskim pojednostavljivanjima«. Međutim, posle poja­ ve ove knjige Reich se »razvijao na nezadovoljavajuć način koji ga je potpuno udaljio od psihoanalize«32. Godine 1937. Fenichel je izrazio svoje potpuno slaganje s mišljenjem jed­ nog drugog analitičara: »Reichove teme veoma su preterane. Sam Reich je monoton ili potpuno meschugge (lud — prim. prev.). Neke njegove teorije izvesno su vrlo zanim­ ljive, čak genijalne, ah ih uglavnom racionalni ljudi moraju odbaciti« XXXIV/17. mart 1937/8). Uprkos tim ozbiljnim teorijskim 1 političkim razlikama Femchel je branio Reicha, premda nedovoljno energično da bi ga odobrovoljio. Kada je bečki psihoanalitički establishment napao Reicha, Fenichel mu je priskočio u pomoć. To je bilo na svom mestu pošto su proklamacije Bečlija imale poseban status: prisustvo Freuda je njihovim izjavama da­ valo pečat legitimnosti i pravovernosti. Robert VVaelder (Robert Velder), bečki analitičar i saurednik časopisa Imago33, godine 1934. dao je ocenu Reichovog novog časopisa. Njegov prikaz obuhvatio je mnogo više od samog časopisa — opštu ocenu Reichove karijere ;l W. Reich, »Experimental Investigations of the Electrical Function ocJ Sexuality and Anxiety (1933), The Im p u ls iv e C h ara cter and O th er W ritings (prev. G. G. Koopman), New York, New American Library 1974, str. 139—90. :i 0 . Fenichel, Problem s o f Psych o an alytic Technique (prev. D. Brun$wick), New Yonk, Psychoanalytic Quartenly 1941. str. 105— 6. Vid. takođe, diskusiju o Reichu u: »Concerning the Theony of Psychoanalytic Technique«. C o lle cted Papers, 1:334— 39. :: Samuel Guttman. »Robert VVaelder 1900— 1967«, In tern a tio n a l Jour­ nal of Psychoanalysis 50, 1969, 269— 73.

123

i doprinosa. Dolazeći nakon Reichovog izbacivanja iz M e­ đunarodnog udruženja, ovaj stav bečkog urednika priznatog psihoanalitičkog časopisa mirisao je na zvaničan stav. VVaelder nije imao naklonosti za politizovanu ili mark­ sističku psihoanalizu; tvrdio je da je nelegitimno mešati nauku (psihoanalizu) i politiiku. Svoju raspravu o politici i psihoanalizi VVaelder je opravdavao činjenicom da VVilhelm Reich, koji je dobro služio psihoanalizi, posebno svojim kli­ ničkim radom, sada propoveda politizovanu psihoanalizu. Prema VVaelderu, pređašnji doprinosi ne sankcionišu sadaš­ nju delatnost. Završio je tvrdnjom da se »potpuno jasno mora reći da taj 'naučni' napor (Reicha) nema ništa zajed­ ničko sa psihoanalizom; i niko ko sledi Reicha na tom pu­ tu nema prava da se obraća psihoanalizi«34. I sam Reich je VVaelderov prikaz shvatio kao zvaničnu izjavu o njegovom izbacivanju, pogotovo pošto se nikakvi drugi razlozi nisu pojavili u štampi. Fenichel je u tom istom Reichovom časopisu objavio jedan ogled35, a pošto ga VVa­ elder u svom opštem napadu na Reicha i njegov časopis nije pominjao, Reich je zaključio da je Fenichel sarađivao sa psihoanalitičkim autoritetima36. Odbacujući takav zaklju­ čak kao besmislen, Fenichel je pisao da ga Reichova tvrd­ nja podseća na priču jednog nemačkog radnika koji je re­ kao socijalističkom agitatoru, Jevrejinu: »’Ti si Jevrejin; te­ bi je Iako jer se svi Jevreji uzajamno pomažu'. A Jevrejin je odgovorio: 'Jao meni, kako mi pomažu bogati Jevreji!’« (XVI1/30. avgust 1935/3). Fenichel je u stvari već bio uobličio nacrt odgovora u podršku Reichu; razaslao ga je putem Rundbriefe, gde je razmatran, i dao ga VVaelderu da bude objavljen u časopisu -* Robert VVaelder, prikaz časopisa Zeitschrift tur Politische Sexualdkonomie, Imago 20. 1934, 504— 7. 15 O. Fcoiohel, »Ober die Psychoanalyse als Keim einer zukiinftigen dialektisch-materialistischen Psycho!agie«, ZPPS 1, 1934. 43— 62. »Der Ausschluss VVilhelm Reich aus der Internationalen Psychoanalytisohe Vereinigung«. ZPPS 2. 1935. 57— 8. Autor se ne navodi, ali je očigledno reč o Reichu.

124

Imago. Fenichel je tvrdio da »mnoge kolege« dele Reichovu privrženost marksizmu, i da bi baš voleo da sazna zašto je marksizam nespojiv sa psihoanalizom. Ujedno je i ispra­ vio neke VVaelderove tvrdnje o marksizmu (XII/? mart 1935/ /3). Waelder je posle dužeg odlaganja odgovorio Fenichelu, započevši prepisku između Fenichela i zvaničnog Beča. VVaelder se izvinio zbog zakasnelog odgovora objašnjavaju­ ći da je Fenichelovo pismo prouzrokovalo »veliku pomet­ nju«. Odluka o objavljivanju utuka bila je izuzetno teška i, da ne bi snosio isključivu odgovornost, pozvao je Ernsta Krisa, drugog urednika, da mu se pridruži. U bliskoj buduć­ nosti on i Kris će zvanično obavestiti Fenichela zašto nije bilo moguće objaviti njegov utuk. Ipak, VVaelder na nekoli­ ko stranica razjašnjava šta je hteo da kaže u svom prikazu; žalio je zbog nekih mepriklađnosti koje su mogle dovesti do nesporazuma. Takođe, »zahtevao je« da Fenichel povu­ če svoj utuk (XVI/6. juni 1935/1). Izgleda da Fenichel niikada nije dobio zvanično objaš­ njenje o odbijanju utuka, ali je odgovorio na ovo zvanično pismo. Nije odstupio ni za dlaku. Na početku je rekao da ne vidi razlog da prihvati zahtev o povlačenju utuka, jer bi to VVaeldera samo oslobodilo odgovornosti da ga odbije. VVaelderov prikaz iziskivao je odgovor jer je davao razloga »sumnji da prikaz predstavlja zvaničnu izjavu« Međunarod­ nog psihoanalitičkog udruženja. Činjenica da obećana jav­ na izjava o Reichovom izbacivanju nije data pojačavala je sumnju. Fenichel je napisao da se slaže da razlog za izba­ civanje koji leži u tome što Reicha »smatramo isuviše patološkim« — nije za objavljivanje; ali se ne bi smeo zameniti drugim koji lažno tvrdi kako je Reichov marksi­ zam nespojiv sa psihoanalizom; u tom slučaju, kolege koje se s Reichom slažu po tom pitanju stiču utisak da su nepoželjni u Međunarodnom udruženju (X V I/6. juni 1935/1).

Iz ove prepiske moguće je izvesti dva zaključka. Fe­ nichel je nastavio da brani Reicha i projekat politizovane 125

psihoanalize; a VVaelder 'i bečki analitičari bili su veoma radi da ublaže Fenichela. Zapravo, prepiska se nije okonča­ la Fenichelovim utukom na utuk. VVaelder je nastavio da se pravda, objašnjava i raspituje — premda nije popuštao. Istovremeno, odbio je da objavi Fenichelov tekst »Nagon za gomilanjem bogatstva«37. Ipak, Bečlije su činili sasvim određene napore da Fenichela zadrže u krilu psihoanalize. Zašto? Bez dodatne dokumentacije bilo bi teško tačno odre­ diti stavove bečkih analitičara prema Reichu i Fenichelu. Kako je Reichov marksizam postajao otvoreniji i agresivni­ ji, jasno je da se Freud odlučno okrenuo protiv njega. Tre­ ba se setiti da Reich nije bio samo sposobni analitičar dru­ ge generaoije već da su ga dvadesetih godina njegov kHnički rad, seminari i tekstovi obeležili kao izuzetnog, mo­ žda i najboljeg u njegovoj generaciji. Otud je »gubitak« Reicha u prilog marksizma i ostalih traganja bio bolan za beč­ ke čuvare psihoanalize. Izgleda verovatno da im je bilo stalo da izbegnu slič­ nu situaciju sa Fenichelom. Poput Reicha, i Fenichel je bio više do sposoban analitičar; on je vladao basnoslovnom ko­ ličinom informacija, pisao je dobro i često, britko je ras­ pravljao teorijska pitanja, i nikome nije metanisao. Feni­ chel je bio snaga s kojom se moralo računati. Psihoanaliza nije mogla dopustiti da izgubi najtalentovanije praktičare. Nejasna je Freudova uloga u ovom političarenju, ali je izvesno da nije bio pasivan38. Kao celina, bečka grupa radila je na tome da održi dobre odnose s Fenichelom. Dokazi o tim nastojanjima mogu se napabirčiti iz Fenichelovog puta u Beč, i iz činjenice da su Bečlije usrdno mo»The Drive to Amass VVealth« konačno je objavljen u The Psychoan a ly tic O u a rte rly i preštampano 'U Fenichelovim C o lle c te d Papers, 2: 89— 108. 3S Kao jedan od Freudoviih reakcionarnih postupaka Reioh navodi i Fenichelovo »uklanjanje« s mesta urednika In te rn a tio n a le Z e its c h rlft fiir Psychoanaly$e, »jer nije hteo da guši levicu« [R e ic h Sp eaks o f Freud, str. 181).

126

Ijakali Fenichela za neki značajan glavni ogled. Ne dugo po prepisci s VVaelderom Fenichel je iz Osla prešao u Prag, posetivši na putu nekoliko gradova. U Beču se sreo s neko­ licinom analitičara među kojima su bili Bergler, Kris, Lampi, Federn i Waelder. Fenichel je retko beležio lične utiske u Rundbriefe, ali je u Beču uočio da se prema njemu pona­ ša s poštovanjem. »Osećalo se da me se svi pomalo pla­ še« (?XIX/17. oktobar 1936/6). Fenichel je uputio pismo Edvvardu Bibringu (Edvard Bibring) i Ernstu Krisu, koje se bavi »krizom« i zbrkom u savremenoj psihoanalizi. To pismo činilo je temelj duge ras­ prave između Fenichela i urednika časopisa Imago i Inter­ nationale Zeitschrift fur Psychoanalyse (Kris, VVaelder, Bibring, Hartmann). Posle te rasprave urednici su se posavetovali s Freudom; prema Krisu, tokom tri godine to je bio prvi sastanak redakcije s Freudom. Uz Freudovu »potpunu saglasnost« vratili su se s ponudom: Fenichel je trebalo da napiše brošuru, kritički pregled tekućih znanja o psiho­ analizi (XX/23. novembar 1935/2). Da bi objasnio uslove ove ponude Fenichel se poslužio marksističkom terminologijom: on i bečka grupa trebalo je da predstavljaju »ujedinjeni front«. Valjalo je da zataškaju unutrašnje razlike (o nagonu smrti, na primer) i udruže se protiv zajedničkih neprijate­ lja: protiv pogubnog uticaja Melanije Klein, Ferenczija i američke psihoanalize. Naslovom i zamišlju Fenichelov rad bio je saobražen prethodnim psihoanalitičkim pregledima: »Izveštaj o napret­ ku psihoanalize od 1909. do 1913. godine«39, i Izveštaj o na­ pretku psihoanalize, 1914— 1919. godina40. Oba pregleda bi7 »Bericht iiber die Fortschnirtte der Psychoanalyse m den Jahren 1909 — 1913«, Jahrbuch der Psychoanalyse 6, 1914, 263— 424. Ranije pregle­ de potražiti u: Kani Abraham, »Bericht iiber die dsterreichische und deutsche Literatur bis zum Jahr 1909«, Jahrbuch fur Psychoanalytische und psychopathologische Forschungen 1, 1909, 575— 94. " Bericht iiber die Fortschritte der P$ychoanalyse in den Jahre 1914 — 1919, predgovor Otta Ranka, Leipzig, Internationaler Psychoanalytischer Verlag 1921.

127

li su .kolektivni projekti. Od poslednjeg izveštaja, koji je uključivao oglede Ranka, Ferenczija i Theodora Reika, nije se pojavilo ništa slično. I Fenichel i bečka grupa smatrali su »Napredak psihoanalize, 1930— 1936« — Fen'ichelov rad­ ni naslov — glavnim suočavanjem s tekućom psihoanali­ zom. Činjenica da su Freud i bečka grupa bili voljni da jed­ nom autoru povere projekat na kome je radilo nekoliko ana­ litičara u vreme kada je disciplina bila mnogo nerazvijenija nagoveštava njihovo veliko poverenje u Fenichela. Ipak, grupa je u pogledu Fenichela postavila jedno pi­ tanje koje se nije ticalo njegovog vladanja građom već se ticalo njegove politike. U pripremnim razgovorima o projek­ tu Bečlije su izrazili bojazan da bi Fenichelov pregled mo­ gao biti previše kritičan i strančarski. Kris je ukazao na opasnost da izveštaj o »napretku« psihoanalize ne postane zaokupljen nazadovanjima. Sam Freud je delio Krisove bo­ jazni i posredstvom bečkih urednika poručio je Fenichelu da se »moraju čuti i drugačija stanovišta«. Zaobilazno je upozorio Fenichela da izbegava suvišno opisivanje »pojedi­ nosti o mrljama od vode na zidu umesto da pokaže gde cu­ ri« (X'IX/17. oktobar 1935/1). Na kraju, predložio mu je da izbegava svaku polemiku i grubost. Uznemirenost u ovom pogledu je nastavljala da kvari pregovore. Fenichel je podneo delimičrri nacrt. Urednici su odgovorili veoma pozitivno; smatrali su ga »izvanredno upečatljivim«. Međutim, izrekli su i nekoliko predloga i zamerki, od kojih su neke bile sitne, a neke ne baš tako sit­ ne. Podsetili su Fenichela na građu koju je preskočio; mno­ go odlučnije, potegnuli su pitanje »tona« nacrta. Zamolili su ga da svoje stanovište iznosi »objektivnije«. »To ne zna­ či da se morate odreći kritike već se isključivo tiče nagla­ šavanja« (X X III/3. mart 1936/3). Fenichel je rado uključio ispuštenu građu, ali ga je savet da ublaži i preusmeri svoju kritiku razjedio. Pisao je četvorici urednika: 128

Moje je uverenje da savremena psihoanaliza iziskuje kritiku; to je i smisao ovog rada. Ne nameravam da vodim beskrajne pole­ mike. niti da se kavžim oko pojedinosti; namera mi je pre da prikazem svoj stav »objektivno« — gde je to moguće. Opšte uzev, osnovnu sadržinu celokupnog ovog rada prožima kritički duh (XXII1/3. mart 1936/3).

Na žalost, dostupni tekstovi ne otkrivaju ništa više o ovom projektu. Rad ni.kada nije bio objavljen, i sačuvan je samo kao nepotpun rukopis. Izgleda verovatno da su Fenichel i bečki urednici došli u ćorsokak. Moguće je, isto ta­ ko, da su se druge realnosti — zahtevi života u izgnanstvu — umešale da spreče njegovo objavljivanje ili dovršavanje. Postojeći rukopis počinje zapažanjem da neutralna kom­ pilacija psihoanalitičkih istraživanja u stilu ranijih izveštaja više ne bi bila korisna; domen i zbrkanost tekućeg psi­ hoanalitičkog znanja nagoveštavaju da »nije nužno samo sređivanje, već i kritika«. Rukopis daje pregled literature o ego psihologiji 'i nastavlja nadugačko da kritikuje Melanie Klein. Fenichel je napada zbog nekoliko stvari: da su njene is- ~ torije slučaja tanke, da zaobilazi stvarni život svojih paci­ jenata kao da može da zađe pravo u nesvesno, da je pre­ više psihičkih zbivanja pripisala Edipovom kompleksu koji j time postaje šuplja kategorija, i da je jezik primeren kas­ nijim razvojnim fazama isuviše olako primenjivala na rani­ je faze. Međutim, on Kleinovoj priznaje otkriće destruktiv­ nih objektalnih težnji u najranijem detinjstvu. Uopšte uzev, ^ Fenichel zaključuje da engleski analitičari pate od »preuve­ ličavanja značaja biologije«. Orti su »socijalni momenat« neuroza gurnuli u pozadinu. Ne može se sumnjati da odbra­ ne nastaju iz fiziološke bespomoćnosti, ali potonje odbra­ ne ne ibivaju objašnjene time što im se trag prati do prve situaoije. »Neuroze — a upravo je to otkriće psihoanalize — jesu posledica iskustva«'". y 41 O. Fenichel. »Fontschritte der Psychoanalyse 1930 bis 1936« (ruko­ pis). str. 1— 2 ,1 9 , 28.

129

Preikid Fenichelovih pregovora sa Bečom oko njegove kritike nagovestio je budućnost. Njegove veze sa zvaničnom psihoanalizom su se stanjile, premda se nikada nisu pokidale. Politizovani frojdisti su se okrenuli samima sebi da bi se održavali vatrom svoje teorije; razmenjivali su ru­ kopise, ideje i projekte, ali malo je šta od toga prodiralo u širu psihoanalitičku zajednicu. Kako je izgnanstvo od pri­ vremenog postalo trajno, oni su se sve više ušančavali. Od­ rekli su se nade
130

5

nelagodnost u psihoanalizi: frojdisti protiv frojdista Fenichel je obaveštavao svoj kružok o pregovorima s Bečom i o bečkim psihoanalitičkim aktivnostima pošto je iz Praga redovno putovao za Beč. Među tim aktivnostima bila je proslava Freudovog osamdesetog rođendana, 1936. godine, koja je trajala nekoliko dana i uključivala nebroje­ na svečarska predavanja’. Ernst Jones, koji je otvorio sve­ čanost, tvrdio je kako je era nemačke psihoanalize proš­ lost: zemlje engleskog jezičkog područja sada preuzimaju vodstvo. Nepoverljivi Fenichel prokomentarisao je da go­ vor gospođe Riviere (Rivier), engleske sledbenice Melanie Klein, održan posle Jonesovog, efikasno opovrgava tu ocenu; ona je predstavljala jasan dokaz da Engleska ne pred­ vodi psihoanalitički pokret. ' Ernat Jones, The Life and Work ot Slgmund Freud, New York, Basic Books 1953 , 3:200 i dalje” (nadalje citirano kao: Jones, Freud).

131

Predavanje Thomasa Manna u Freudovu čast nije dirnulo Fenichela jer je više voleo Manna kao pisca Budenbrokovih. Slično tome, govor Ludvviga Binsvvangera (Ludvig Binsvanger), egzistencijalnog, gotovo teološkog analitičara, ostavio je Fenichela hladnim. Binsvvanger je tako govorio kao da crkveni hor guta svaku njegovu reč. Fenichel se setio Freudove opaske: »Neki se ljudi opijaju vinom, a Bin­ svvanger se opije i bez alkohola« (XXV I/18. mart 1936/5). Freud, koji nije bio prisutan, pošto je pročitao predavanje poslao je Binsvvangeru diplomatsko pisamce: »Uživao sam u Vašem lepom stilu, Vašoj erudiciji, širini Vašeg horizon­ ta, u taktičnosti s kojom mi protivurečite.. . Dakako, ja Vam ne verujem«2. Međutim, pravi problem su bili plima fašizma i sudbi­ na psihoanalize. Godine 1933. u Nemačkoj nije zamrla celokupna psihoanaliza, niti su svi psihoanalitičari pobegli. Mnogi, uključujući i neke koji su otišli, -nadal-i su se da bi psihoanaliza mogla opstati u ograničenim uslovima. Feni­ chel je vodio stalni pregled nemaokih napora da se Ber­ linski institut i nemačka psihoanaliza vaspostave. Izvestio je svoj krug da je u prisustvu Emsta Jonesa iznet predlog da se iz statusa stalnih članova Jevreji prevedu u »gostuju­ će« članove Nemačkog psihoanalitičkog udruženja3. Razumljivo je što Fenichelova grupa nije mnogo marila za renovirani Berlinski institut. Godine 1935. nekoliko čla­ nova kružoka primili su pozive od Felixa Boehma (Feliks Bern), predsednika Nemačkog udruženja, da pošalju čestit­ ke povodom petnaestogodišnjice Berlinskog instituta. Sam Fenichel je govorio na proslavi desetogocfišnjice, a Freud je napisao predgovor za knjigu objavljenu tim povodom. To­ 2 Freud Binsvvangeru (9. oktobar 1936), Letters to Sigmund Freud, E. L. Freud (uredu.), New York, McGraw-Hi
132

kom pet godina situacija se izmenila. Iz izdanja Berlinskog instituta izbačene su Freudove reference; Jevreji nisu bili dobrodošli. Čak se i sam Boehm pomalo zanosio nacistič­ kim idejama4. U odgovor na taj poziv Edith Gydmroi je po­ slala telegram sa čestitkama u ime kruga: »Povodom petnaestogodišnjice pređašnji članovi sa ljubavlju se sećaju stare organizacije slobodnih istraživanja i žele nove uspehe pod starom zastavom« (XII/? mart 1935/5). Stara zastava je već odavno bila spuštena. Do juna 1936. godine razlaz između Nemaca i preostalih Jevreja u Berlinskom institutu bio je potpun. Fenichel je pratio ta zbivanja premda je, izveštavajući o njima, retko pominjao svoje izvore. Kasnije je priznao da su on i Edith Jacobson strašno pogrešili pretpostavljajući da se u Nemačkoj mo­ že očekivati čak i potkresana psihoanaliza; bilo bi mnogo bolje da je Nemačko udruženje s proleća 1933. godine ras­ pušteno, kako je predlagao Reich: »Moram priznati da smo u to vreme ja i Edith Jacobson, nasuprot Reichu, predstav­ ljali suprotnu poziciju« (XXXVI/? maj 1937/5). Ipak, urođena tupavost psihoanalitičkog establishmen%a skandalizovala je Femchela; nije bio kadar da pojmi re­ alnost nacizma. Onog dana kada su nacisti umarširali u Beč, zabeležio je Fenichel, bečki analitičari su se i dalje pona­ šali poput »tipičnih bečkih građana: kratkoj uznemirujućoj panici usledilo je veliko poverenje u sadašnju vladu«. Od­ bijanje austrijskih analitičara da beže bilo je pomešano s verovanjem — koje Fenichel nije delio — da »propast beč­ ke grupe« podrazumeva »propast psihoanalize uopšte« (XLIV/14. mart 1938/4). Nesposobnost ili odbijanje da se suoči s nacizmom sku­ po je koštala psihoanalitički establishment; propustio je da brani svoje materijalne izvore. Fenichel je prepričavao jednu zgodu koju je smatrao vrlo poučnom: 4 Edith L. Gyomroi, »RecoHections of Fenichel« (rukopis).

133

Tokom priprema za Freudov osamdeseti rođendan opet se desilo nešto što je moglo dobrim analitičarima da otvori oči u pogledu odnosa između fašizma i psihoanalize, I što nam pokazuje nji­ hovo slepllo. Premda već ima tri godine kako su Freudove knjige spaljene u Berlinu, za te tri duge godine Međunarodno psiho­ analitičko izdavačko preduzeće ostavilo Je gro zaliha svojih knjiga u Lelpzigu. Sada su, po naređenju režima, zalihe zaplenjene i naređeno je da se unište. Materijalni gubitak izdavačkog preduzeća je Izuzetno veliki. Ono namerava da uloži žalbu — nemačkom sudu! <XXVI/18. maj 1936/4).

Jones je kasnije pričao: »Odmah sam telegrafisao še­ fu policije u Leipzigu, objašnjavajući mu da zalihe knjiga pripadaju međunarodnoj organizaciji, ali to, naravno, nije zaustavilo njihove akcije«5. Sve veći pritisak fašizma osećao se svuda, naročito u Fenichelovoj grupi pošto je Edith Jacobson 1936. godine uhapšena. Srećom, bila je smeštena u lokalni zatvor. Kako je zabeležila u tekstu koji sažima to iskustvo, »Zapažanja o psihološkim učincima zatočenja na političke zatvorenice«, tim zatvorom je upravljano mnogo blaže no koncentracio­ nim logorima4. Mesecima su međunarodnom psihoanalitič­ kom zajednicom i u Rundbriefe kolali planovi kako da se obezbedi njeno oslobađanje. Ona se ozbiljno razbolela i privremeno je puštena da se oporavi; tog trenutka neki pra­ ški analitičari pomogli su joj da se prokrijumčari preko gra­ nice u čehoslovačku. Hapšenje Jacobsonove pojačalo je strepnje bečkih ana­ litičara. Freud je verovao da će austrijske vlasti zaštititi Au­ striju i psihoanalizu od nacizma. U nameri da izibegne razdraživanje Austrijanaca Bečko društvo je 1935. godine nalo­ žilo analitičarima i kandidatima da ne smeju učestvovati u ilegalnim političkim aktivnostima. Jedna kandidatkinja, 5 Jones, Freud, 3:188. ‘ Edith Jacobson, »Observatioms of the Psychological Effect of Imprisonment on Female Political Pnisoner«, Searchllght on Dellqency, K. R. Eissder (uredn.), N ew Vork, International Un'nversitles Press 1949, str. 341— 68.

134

Marie Langer, koja će kasnije emigrirati u Argentinu, do­ šla je u sukob s udruženjem; skoro su je izbaoili pošto je kraće vreme bila uhapšena7. Međutim, u tako delikatnim političkim okolnostima Fenichel bečka ograničenja nije sma­ trao posebno tegobnim (XXVII/? 30. avgust 1936/5). Nasilnički fašizam nije skrenuo Fenichelov kružok s prvobitne privrženosti raspravama o socijalnoj i politizovanoj psihoanalizi. I doista, grupa je pokušavala da čak i iz­ gnanstvo pretvori u teorijsku prednost. Jedan primalac Rundbriefe nagovestio je da su izbeglice imale retku prili­ ku da porede pacijente i građu. Pošto su sada bili razmešteni u desetak novih kultura mogli su na novoj građi da preispitaju stalno obnavljanu temu politizovane psihoanali­ ze — relativni značaj istorije i prirode na psihički život: Postoje li nacionalni oblici strukture karaktera? Da li se struktura karaktera razlikuje od kulture do kulture? George Gero, 'koji je živeo u Kopenhagenu, započeo je raspravu. 'Nije sumnjao u to da je nesvesno »internacional­ no«, ali se skandinavski »oblik karaktera« oštro razlikovao od nemačkog ili mađarskog. To je pripisivao različitim ob­ rascima vaspitanja i oblikovanja nad-ja. U Mađarskoj, na primer, tipični malograđanski otac mogao bi fizički da za­ straši svoju maloletnu kći zbog kršenja seksualnih konven­ cija. Nasuprot tome, u Skandinaviji, tipični otac je svojoj kćeri davao mnogo više slobode, ali je i opterećivao ve­ ćom odgovornošću ukazujući da bi njeni roditelji bili dubo­ ko razočarani ukoliko bi se ona upustila u seksualne aktiv­ nosti. Očigledno, krivica i nad-ja igraju različite uloge u skandinavskim i mađarskim strukturama karaktera (X II/? 11. mart 1935/2). Fenichel se složio s Geroom, ali je ukazao na opasnost od redukcionizma a la Geza Roheim, koj
135

postupao kao s pojedincima svrstavajući ih u oralne, anal­ ne ii genitalne tipove. Pre bi se reklo da treba ispitivati istorijske uslove koji oblikuju nacionalnu strukturu karakte­ ra u svakoj zemlji. Fenichel je naglašavao da isti nagoni po­ primaju različite oblike zavisno od svoje sudbine. Istorija utiskuje svoj pečat u neurozu. Da bi potkrepio svoju tvrd­ nju pozivao se na činjenicu da su analitičari u to vreme retko nailazili na »klasičnu« neurozu — histeriju. To, po njegovom uverenju, odražava istorijsku dinamiku neuroza. Razvoj neuroza beleži istorijski razvoj; histerija pripada jed­ noj ranijoj fazi društvenog morala (X II/? 11. mart 1935/2). Stalna svest o biološkom i kulturološkom redukcionizmu obeležila je Feniche love doprinose svim teorijskim ra­ spravama. 0 svakom pitanju razlučivao je svoje stanovište od bioiogizma koji je povezivao s Roheimom, Laforgeom, Marie Bonaparte, a ponekad i sa Jonesom i Freudom; a želeo je da izbegne i kulturalizam povezan sa Karen Horney i Frommom. Isti analitičari, zapazio je Fenichel, povremeno su zamenjivali jednu manu drugom. >Mihaly Balint (Mihalj Balint), mađarski učenik Ferenczija, naginjao je biologizmu; međutim, posle Ferenczijeve smrti podlegao je »suprotnoj krajnosti« — mlakom romantizmu. Pošto je Balint bio sa­ veznik, njegovo novo usmerenje rastužilo je Fenichela (XV/17. juni 1935/17). Balint je ranije poslao Fenichelu jedan rukopis traže­ ći primedbe. Sledeći svoj uobičajeni postupak Fenichel je odgovorio kritikom na petnaest stranica, koja je dovela do nekoliko dodatnih pisama. Fenichel se u potpunosti slagao s Balintovim odbacivanjem bioiogizma. Za Fenichela, gos­ pođa Riviere predstavljala je »krajnje izdanje« ovog »pogreš­ nog usmerenja« koje prenebregava stvarnost definišući psi­ hoanalizu .isključivo kao nauku o inflantilnim fantazijama. Ipak, Fenichel je kudio Balintovo (novo) zapostavljanje na­ gonske osnovice psihičkog života. U svom tumačenju stadijuma razvoja libida Balint je sav naglasak stavio na vaspitanje i svet kulture. 136

Fenichel je okončao svoju iscrpnu i nepopustljivu kri­ tiku u dobrom raspoloženju: »Pošaljite mi uskoro protivkritiku!« Balintu nije bilo milo; žučno je odvratio da ne bi mo­ gao ni razumeti kako pametan čovek poput Fenichela mo­ že »toliko dosledno da izbegava normalni proces« argumen­ tacija da i sam nije analitičar »naviknut da se bavi otpori­ ma«. Balint je potvrdio da se obojica slažu u pogledu zna­ čaja društvenih činilaca, priznajući da ih je ranije zapostav­ ljao. »Jeste i ostaje usluga 'komunističkog’ krila (Reich, Fe­ nichel i komp.) što su nas učinili prijemčivim za njih«. Što se ostalog tiče, nije bio ubeđen (XVII/30. avgust 1935/7). Fenichel je, takođe, razmenjivao rukopise i pisma sa Balintovom suprugom, Alice Balint. Njena kritika Fenichelovog rukopisa, »Nagon za gomilanjem bogatstva«, razvila se u raspravu o psihoanalitičkoj upotrebi antropologije. Feni­ chel se složio sa Alice Balint da nije ispitao poreklo nov­ ca već jedino njegovu funkciju; ali je osporio njeno uverenje da bi dodatna antropološka terenska ispitivanja nužno rasvetlila njegov nastanak. Za Fenichela, Roheimova psiho­ analitička antropologija na žalost je otkrivala da rad na te­ renu blaženo postoji naporedo s manjkavim teoretisanjem. Alice Balint je tvrdila kako je primitivni determinizam prožimao staru antropološku tradiciju na kojoj je Engels temeljio svoj rad. »Protiv marksista zadojenih dogmom«, za­ ključio je Fenichel, nužno je »svaki put iznova upućivati na neophodnost proučavanja stvarnih uslova« (XX/23. novem­ bar 1935/4). Ipak, kod Alice Belint otkrio je pošast kulturalizma; ona je preuveličavala ulogu vaspitanja i prihvatila je ono što je Fenichel nazvao »podvalom ličnosti«. Parafrazi­ rajući Marxa i — preokrećući svoje mladalačke formulaci­ je o vaspitanju — Fenichel je tvrdio da se »u kapitalistič­ kom društvu reformi vaspitanja i obrazovanja postavljaju preuske granice«. Društvo se neće izmeniti revoluoionisanjem ljudskog roda putem vaspitanja već promenom društ­ venih uslova (XXVII/29. juni 1937/5). 137

Kulturološkom optimizmu Fenichel je suprotstavljao biološki, skoro neukrotiv tok psihičkog života. Ipak, nije razrešio pitanje relativnog značaja kulture i nagona. Dois­ ta, Fenichelove formulacije izazvale su neslaganje u Rundbriefe. Primaoci pisama raspravljali su o temi kulturalizma ili onog što su označavali kao »rusoizam«: čovek je priro­ dno dobar, ali je društvo pokvareno. Ukoliko je rusoizam do laži pojednostavljivao prirodu želje, erosa
tizma. Seksualno tlačenje, odgovorio je Fenichel, »posledica je i oruđa« dominacije, ali, »samo jedna posledica, i to jednog oruđa«. Romantizam je iskrivio Reichovu viziju: zlo društvo kvari prirodno dobroćudnu seksualnost; sledstveno, prema Fenichelu, u Reichovoj shemi ikraj seksualnog potiskivanja znači početak života ispunjenog radošću. Ova prepiska o romantizmu i kulturi uklopila se u je­ dnu veliku temu, koja je uznemiravala Fenichelov krug: njihov odnos se novofrojdistima. Bezbrojna pisma, prikazi i primedbe posvećeni su ovom pitanju. On nikada nije razrešen, a teorijska neodlučnost politizovanih frojdista u ve­ likoj meri je ubrzala njihovu smrt. Za politizovane frojdiste novofrojdisti su predstavljali nadu i pretnju. Konzerva­ tivizam i biologizam psihoanalitičkog establishmenta nije zadovoljavao novofrojdiste; kako bi ispravili ovu neravno­ težu oni su uveli socijalne i istorijske kategorije. Tu im se ukrštaju putevi sa Fenichelovom grupom. Međutim, u svo­ joj revnosti da modernizuju psihoanalizu odrekli su se nje­ nog kritičkog duha, njenih dimenzija seksualnosti i nesvesnog. Tu su se razilazili sa fenihelovcima. Fenichel je shvatio da njegovo stanovište o novofrojdistima iziskuje istančan sluh za teoriju i pragmatični smi­ sao za taktiku. Ta mešavina je bila retkost. Protiv plitkog kulturalizma novofrojdista Fenichel je isticao dubinu nago­ na .i seksualnosti. Kao politizovan frojdista, prokazivao je i biološki redukcionizam, i socijalno slepilo osnovnog toka psihoanalize. Zbog toga je toplo pozdravio novofrojdiste kao saveznike — samo da bi oštro kritikovao njihove revi­ zije. U tom pogledu svrstao se uz psihoanalitičke konzervativce s kojima je imao malo zajedničkog. Premda je Fenichelovo stanovište bilo teorijski kohe­ rentno, čak strogo, ono je usred psihoanalitičkih kavgi za­ dovoljavalo malo njih. Kako su novofrojdisti zadobijali po­ dršku, linije fronta su se ustaljivale. Konzervativci su se slepo držali Freudovih tekstova i prokazivali su na njima 139

građenu socijalnu ili pplitizovanu psihoanalizu. Odbačeni od konzervativaoa, novofrojdisti su odbacivali sve više i vi­ še dimenzija psihoanalize, dok konačno nisu prigrlili jedan veoma neodređen sociologizam. Fenichela, koji je video deo istine u svakom od tih stanovišta, nijedna frakcija nije rado prihvatala. Na primer, Abram Kardiner (Abram Kardiner) je pi­ sao Fenichelu moleći ga za povoljan prikaz njegove knjige, Pojedinac i njegovo društvo (Individual and His Society)a. Kardiner se pun gorčine žalio da se njujorški psihoanalitič­ ki establishment jednoglasno izruguje pažnji koju je posve­ tio jednoj antropološkoj psihoanalizi, ocenjujući da njego­ vo delo ruši kanonsku psihoanalizu. Pošto je Fenichel »smatran pobornikom konzervativizma«, prijateljski prikaz mogao bi da preokrene stvari (LX/11. avgusta 1939/9). Fenichel se Ijutnuo zbog Kardinerove etikete: »Ne mi­ slim da se moje gledanje na psihoanalitička pitanja može sažeti parolom konzervativizma«. Složio se da je »primena psihoanalize na sociologiju glavni zadatak« i da su »prve pri mene te v-rste a la Reik ili Rdheim bile u osnovi pogreš­ ne«. Međutim, pisao je Kardineru, »danas postoji i suprot­ na opasnost.. . mogla bi se zapostaviti ili potcerriti speci­ fična Freudova otkrića nesvesnog« (LX/11. avgust 1939/9). Po svom običaju, Fenichel je nadugačko prikazao knji­ gu i poslao Kardineru prikaz s propratnim pismom. Dopa­ dala mu se socijalna orijentacija knjige, ali ne i njeno od­ bacivanje teorije nagona. Rekao je Kardineru da »teorija libida nikada nije poricala da strukture ličnosti oblikuju osujećujući i ograničavajući uticaji spoljnjeg sveta« (LXV!II/? juli 1940/6). Kardiner je izrazio »duboku ožaloš­ ćenost« zbog Fenichelove kritike i propusta »da shvati ku­ da cilja« (LXX/10. avgust 1940/7). Kardiner se potom pridru­ žio Sandoru Radou u otcepljivanju od Njujorškog instituta* * Abram Kardiner. The Individual and his Society, New York, Columbia University Press 1939.

140

kako bi uspostavili posebnu kliniku vezanu za univerzitet Columbia. Ista teorijska i taktička nadmudrivanja obeležila su Fenichelove odnose s Karen Honney, Margaret Mead i, pre svega, sa Erichom Frommom. Fenichel je pozdravio napad Karen Horney na »krajnji biologizam« koji je. zapazio je, os­ tajao konstitucionalna mana savremene psihoanalize. Ipak, predvideo je da će prijemčivost Karen Horney za »socijal­ ni momenat« podrazumevati »okretanje od Freuda i napuš­ tanje specifičnog analitičkog znanja« (?XXXIX/11. septem­ bar 1937/7). Knjiga Karen Horney, Neurotična ličnost našeg doba (Neurotic Personality of Our Time), potvrdila je Fenichelove bojazni. Premda je odisala socijalizmom, njena knjiga je potpuno zanemarivala seksualnost; konačno, zaključio je Fenichel u prikazu, ona ne može da objasni ni socijalne ni psihičke strukture (XL/23. oktobar 1937/11). Poslao je pri­ kaz Karen Horney, koja ga je ocenila kao »veoma pravi­ čan«, ali je ponovila da se temeljno razilaze u pogledu teo­ rije nagona: »Ja na to gledam kao na nešto što se mora prevazići« (X U I/7. januar 1938/9). Sa Frommom je Fenichel vodio najšire rasprave. U Nemačkoj su se kretali u istim krugovima levičarskih ana­ litičara. Fromm je inekoliko godina pripadao Institutu za društvena istraživanja (ili, Frankfurtskoj školi), gde su radi­ li >i Max Horkheimer, T. W. Adorno i Herbert Marcuse (Herbert Mankuze). U časopisu Frankfurtske škole Fromm je objavio članak o društvenim temeljima psihoanalitičke te­ rapije, koji je naveo Fenichela da vaspostavi vezu sa From­ mom, prekinutu izgnanstvom. Frommov ogled je napadao Freudov terapeutski stav — nemešanje — kao liberalizam koji kamuflira hladnu autoritarnost; Fromm je hvalio Ferenczija ikao radikalnog analitičara koji se usudio da podstiče ljubav i toplinu kao deo terapije. Prema Fromrnu, Freud je ostao aristokratski liberal devetnaestog veka, ko­ 141

rektan u svom terapeutakom ponašanju, ali temeljno nes­ posoban da potvrdi sreću svoj'ih pacijenata’ . Fenichel u Rundbriefe opaze da Frommova kritika u mnogome podseća na Reichovu, premda Fromm nije navo­ dio Reicha. Fenichel je pisao Frommu predlažući mu da nastave svoju »prekinutu vezu«: ljudi posvećeni »socijalnoj psihoanalizi« valja da rade skupa. Ipak, odbacivao je veliki deo Frommovog ogleda. Frommova opaska da je Freud bio dete svog vremena nesumnjivo je tačna. »Kako bi moglo biti drukčije?« Napadati Freuda kao represivnog građani­ na znači promašiti metu. To je Fenichela podsećalo na Rei­ cha »koji je Freudu uvek prebacivao što nije komunista« (XXII1/3. mart 1936/12). Fenichel nije prihvatio ni Frommovu kritiku Freudove terapeutske prakse, stalnu zamerku koju su novofrojdisti upućivali Freudu. Mnogi novofrojdisti zastupali su Ferenczijev stav; ohrabrujući privrženost i ljubav u terapiji on je raskinuo s Freudovim asketizmom. Feniohel je branio Freudovo pravoverje kao radikalnije od Ferenczijeve reforme. Neutralnost koju propisuje pravoverna psihoanaliza, pisao je Frommu, ne poriče pacijentov zahtev da bude srećan. Nije se složio ni s tim da Ferenczijevo učenje o ljubavi ra­ dikalno prevazilazi društvene tabue koji su opsedali Freuda. U stvari, tokom poslednjih godina Ferenczijevog života nje­ gove ideje prožimao je reakcionarni duh. Prikriveno aludi­ rajući na Ferenczijevu poslednju bolest i mentalno propa­ danje, što su njegovi sledbenici uvek osporavali, Fenichel je pisao da ne zna zašto Fromm slavi »velikog Ferenczija baš u ovom razdoblju njegovog opadanje«. 'Naravno, on je i dalje imao svoje »genijalne sevove uvida«, ali to nije do­ voljno da ga uzdigne do »revolucionarnog analitičara koji je prevazišao liberalizam« (XXI'l‘l/3 . mart 1936/12). Fromm je iscrpno odgovorio na Fenichelove primedbe. Ferenczi nije bio nikakav revolucionar, ali (je njegov odnos ’ Erich Fromm, »Die geseRschaftliche Bedimgtheit der psychoanalytischen Theraple«, Zeitschrift fur Sozialforschung 4, 1935, 365— 97.

142

s pacijentima imao drugačiju notu u odnosu na Freudov. Fromm je, isto tako, objasnio svoje oskudno po­ zivanje na Reicha »ličnim, ali i činjeničnim« razlozima. On lično smatrao je Reichovu »patološku samozaljubljenost i osionost« nepodnošljivim. Šta više, uprkos prividu, on i Reich crpu iz antagonističkih tradicija. »Filozofski, Reich ni na koji način ne predstavlja istorijski materijalizam; pre bi se reklo da predstavlja mehanički m aterijalizam ... A u stvari, on nikada nije razumeo marksizam«. Mada nepo­ pustljiv u pogledu Ferencziija, Fenichel je u potpunosti prihvatio Frommovu ocenu Reicha. Reichovo »nemoguće ponašanje« napomenuo je, nagnalo ga je da napusti »bezbedni Oslo i zameni ga nesigurnim Pragom«. Uopšte uzev, verovao je Fenichel, Reich je otežao projekat socijalne psihoanalize (XXV/23. april 1936/10). Međutim, dok je Fenichel nastojao da vaspostavi od­ nose, Fromm se kretao u smeru novofrojdista. Pošto je Fromm objavio nekoliko ogleda pod jasnim uticajem Karen Horney i ostalih novofrojdista, Fenichel se zapitao: »Šta se desilo s Frommovim marksizmom?« (90/10. juli 1942/14). Kada se pojavilo Frommovo Bekstvo od slobode (Escape from Freedom), prelazno delo koje je označilo nje­ govo napuštanje klasične psihoanalize, Fenichel je objavio poduži kritički prikaz. »U cilju izbegavanja i ispravljanja grešaka koje je psihoanaliza izvesno počinila«, optužio je Fromma, Kardinera, Karen Horney i ostale da su »potpuno napustili psihoanalizu umesto da je primene na bolji na­ čin«10. Fromm je prigrlio magloviti socijalni idealizam za koji je pogrešno zamišljao da je »stvarniji« i »konkretniji« od Freudovih zastarelih pojmova. Međutim, Fenichel je privatno govorio drugo: teorij­ ska pitanja ne mogu se razdvojiti od položaja njihovog kru­ žoka. Uz verziju prikaza Frommove knjige, razaslatu u Rundbriefe, dodao je da je »za žaljenje« da »mi« ne piše­ 13 O. Fenichel, »Psychoanalytic Remarks on Fromm's Book Escape from Freedom«, Collected Papers, 2: 260— 77.

143

mo bolje knjige od novofrojdista. »Možda bi se omogućilo da se takve bolje knjige pišu ukoliko bismo vaspostavili našu staru i zaboravljenu naviku da raspravljamo među so­ bom o važnim pitanjima marksističke psihoanalize« (86/3. mart 1942/1). Sve češće je propraćao svoju kritiku novo­ frojdista istim žalopojkama. »Mi«, političniji i radikalniji analitičari »predali smo se novofrojdistima«. ^ Godine 1937. oštro je kritikovao Margaret Mead, Seks i temperament (Sex and Temperament) zbog njene »naivno­ sti koja je neprevazilažna, zbog malograđanskih predrasu­ da i sociološkog neznanja (XXX Ifl/1. februar 1937/9). Osam godina potom, kada je ocenjivao njenu drugu knjigu, / neka barut uvek bude suv (And Keep Your Powder Dry), žaljenje je ublažilo njegovu kritiku. Mučen minimalnom produktivnošću i nevidljivošću njegove grupe, Fenichel je zaključio da je knjiga Meadove idealistička i neodgovarajuća, ali da je »njen zadatak i »naš zadatak« — konkretno istraživanje socijalnih i karakternih struktura. U jednom od svojih poslednjih pisama zapazio je da je pre petnaest godina to bio »naš« program; ali, mi smo mirno gledali kako nepsihoanalitički mislioci preuzimaju vodstvo. »-Kada ćemo imati priliku da ponovo sednemo zajedno?.. . Svi mi imamo 'ideje koje daleko prevazilaze ono što govori Margaret Mead«. Danas, napomenuo je, analitičari ne znaju ni antropologiju ni istoriju; ako nekolicina antropologa vlada psihoanalizom, nedostaju im znanja iz istorije i sociologije (114/2. januar 1945/13). Izolaciju Fenichelove grupe određivala je, možda i pro­ uzrokovala, njihova udaljenost i od novofrojdista i od psi­ hoanalitičkih konzervativaca. Čak i usred paljbe na novofrojdiste Fenichel je ponavljao da i dalje cveta suprotna krajnost — psihološki redukcionizam koji sve objašnjava Edipovim kompleksom. »Evolucija i revolucija«" Ernsta Jo" E- Jones, »Evolution and Revolution« (1939) u njegovoj knljizi Psycho•Myth, Psycho-History: Essays in Applied Psychoanalysis, New York, Stanehill 1974, str. 254— 75.

144

rresa podsetila je Fenichela na snagu tog psihologizma. »Poučno je videti kako vođe’ ’pravoverne’ psihoanalize ni­ su ništa naučili tokom poslednjih godina« (87/22. mart 1942/9). Roheimov kritički priikaz Kardinera i Menningerov prikaz Fromma predočili su Femchelu da konzervativci i dalje cvetaju; te prikaze je smatrao »očigledno nepravič­ nim« (83/27. novembar 1941/9). Fen-ichel je često podsećao ostale da »mi« ne smemo prestati da se razdvajamo od reakcionarnih kritičara novofrojdista. Taj delikatni teorijski stav je prilično trpeo kad bi se preneo u protejski svet organizacione politike. Kada su Karen Horney i njeni sledbenici raskinuli s Njujorškim ud­ ruženjem, Fenichelov kružok se suočio s neprijatnim izbo­ rom: nisu mogli da podržavaju revizioniste, premda su po­ zdravljali njihovu opštu orijentaciju; a takođe su se ozbilj­ no razilazili s konzervativcima koji su održali tu organiza­ ciju. Ta »paradoksalna situacija« mučila je Fenichela. Grupa .Karen Horney suprotstavila se zvaničnoj organizaciji delom zato što ova nije kako valja procenila socijalne činio­ ce; ali, Fenichel nije gajio »nikakve sumnje« da moramo biti protiv grupe -Karen Hcrney jer su oni odbacili suštinu psihoanalize (80/3. septembar 1941/1). Usred drugog svetskog rata Fenichelu je bila očigle­ dna simetričnost vojnih i psihoanalitičkih bitaka. Savez reakcionarnih zapadnih snaga i revolucionarnih sovjetskih snaga odražavao je raspored (snaga) unutar psihoanalize. Saveznike je činila ironična ikoalicija konzervativaca i revo­ lucionara. Postoji analogija. . . na našem malom polju psihoanalitičke p olitike. . . Uprkos nekim ispravnim kritikama koje su izneli »napredni« ljudi (otcepljena grupa Karen Horney, Udruženje za unapređenje psi­ hoanalize) nema sumnje da će oni potpuno napustiti i psihoana­ lizu i Freuda... Prisiljeni smo da se u ovoj stvari bez ograde stavimo na stranu »konzervativnih sila« (89/15. maj 1942/1).

145

Rundbriefe nikada nisu utrošila svu Fenichelovu izuze­ tnu spisateljsku energiju. U Pragu, njegovom domu nakon raskida s Reicbom, dovršio je nekoliko prodornih ogleda. Držao je i tečaj u Beču, Problemi psihoanalitičke tehnike (Problems oi Psychoanalytic Technique), koji je nedavno nazvan »zapostavljenim klasičnim delom« tog područja12. Nekoliko socioloških ogleda iz tog razdoblja pripadaju naj­ boljem delu njegovog opusa. Moguće je da ti ogledi nisu bili opterećeni teškim raspravama o paralelama između marksizma i psihoanalize zbog toga što se dotle već bio rastao s Reichom; ta zaokupljenost izobličila je prilog koji je ranije objavio u Reichovom časopisu13*. Za razliku od na­ rednih godina, u SAD, politizovana psihoanalitička zajedni­ ca očuvala je identitet koji je još mogao da podržava inte­ lektualno i emocionalno disidentsiko teoretisanje. »Nagon za gomilanjem bogatstva«, kritika Edvvarda Glovera, rasprava o Erichu Fromrnu, ocene Freudove teo­ rije nagona smrti, ogled o antisemitizmu i drugi rukopisi — sve su to proizvodi ove tri godine (1935— 38). Pošto je nekoliko ovih radova uključeno u Fenichelove Sabrane spi­ se (Collected Papers) oni ovde ne iziskuju duži opis. Ogle­ di o bogatstvu i nagonu smrti deo su ranijih diskusija. Godine 1932. Reich je kritikovao Freudove nove formu­ lacije nagona smrti kao znak teorijskog povlačenja’4. Feniohel je, uopšte uzev, podržavao Reiohove zamerke: nova teorija primarnog mazohizma i samouništenja pomerila je uzrok patnje sa spoljašnjeg potiskivanja na unutrašnju bio­ Leo Rangel, »A Neglected Olassic: Otto Fenichel’s 'Problems of Psychoanalytic Technique’«, Journal of Philadelphia Association for Psychoanalysis 7, no. 1— 2. 1980, 93— 102. 13 O. Fenichel, »Ober diie Psyohoanalyse als Kefcm einer zukiinftigen dialektisch-materiadistiscben Psyohologies«, Zeitschrift fur politische Psychologle und Sexualokonomle 1, 1934,43— 62. Engleski prevod: »Psychoanalysis as the Nuoleus of a Future Dialectical-Materialistic Psychology«. American Imago 24, 1967, 290— 311. Urednikov uvod za ovaj pre­ vod, u to m e se tvrdi ikako taj ogled nikada ranije nije objavljivan i da potiče liz četrdesetih godina, očigledno je netačan. u Vid. Helmut Dahmer, Libido und Gesellschaft, Frankfurt, Suhrkamp 1973, str. 332— 35.

146

lošku potrebu, otklanjajući time »kritiku društvenog poretka«,s. Kako je to Fenichel izrazio, prema teoriji nagona smrti neuroza nastaje u sukobu dveju vrsta nagonskih energija — samouništavajuće i erotske. »Takvo tumačenje značilo bi potpuno isključivanje društvenog činioca iz etiologije neuroza i svelo bi se na potpunu biologizaciju neu­ roza«.*16 Nasuprot uobičajenim studijama, Fenichelov »Nagon za gomilanjem bogatstva« odlikuje se izbegavanjem antipsihoanalitičke sociologije ili psihoanalitičkog redukcionizma'7*. Po Fenichelovom mišljenju, redukcionizam je kvario Ferenczijeve priloge. Ferenczi je isuviše brzo prešao sa detetovpg •interesovanja za izmet na ulogu novca; zaposta­ vio je odlučujuće društvene institucije, kao da je sam ka­ pitalizam nastao iz nagona za sakupljanjem i gomilanjem^. Za Fenichela, kapitalizam koristi nagone ali n-ije njihov pro­ izvod. »U težnji da se prate društvene institucije neposre­ dno do bioloških nagona vidimo istu opasnost od biologizacije« koja smanjuje značaj »stvarnih infantilnih iskusta­ va«. »Ukoliko neko želi da sakuplja stvari, iz toga neće proisteći novac«. Međutim, površna sociologija podjedna­ ko je nezadovoljavajuća: postavka o prvenstvu ekonomije je »ispravna«, ali isuviše uopštena i apstraktna19. Fenichelova »Psihoanaliza antisemitizma«, prvobitno saopštena pred jednom praškom cionističkom grupom, ob­ javljena je u nekoliko veraja; poslednja je uključena u knji­ ,J VVilhelm Reich, Charakteranalyse (1933), str. 240; Character Analysis, treće izdanje, New York, Farrar, Srtraus & Giroux, str. 214. 16 O. Fenichel, *A Gritique of the Death Insrtinct«, Collected Papers, 1: 370— 71. 17 Vid. Ernest Bornman, The Psychoanalysis of Money, New York, Urizen 1976. 13 Sandor Ferenczi, »Zur Ontolog»e des Geldinteresses« (1914), u: Bausteine zur Psychoanaly$e, vol. i", Bern, Hans Huber 1964, i »The Ontogenesis of the Imterest in Money«, preštampano u Bornmanovoj Psychoana!ysis of Money. ” O. Fenichel, »The Drive to Amass VVealth«, Collected Papers 2: 103 — 107.

147

gu Antisemitizam: društvena bolest (Anti-Semitism: A Social Disease), koju je uredio Ernst Simmel20. Ovaj ogled bi mogao biti 'najbolje što je Fenichel napisao; prodoran i ori­ ginalan, on nagoveštava Fenichelovu briljantnost kad na­ pusti uobičajene sistematizacije. On prevazilazi uobičaje­ ne teorije antisemitizma da bi razmišljao o problemu Jevrejina kao arhaičnog i stranog — kao nesvesno koje se mo­ ra iskoreniti. Razume se, Fenichel je naglašavao ograničenja uskog psihoanalitičkog pristupa antisemitizmu. »iNagonska struk­ tura pnosečnog čoveka u Nemačkoj nije bila drukčija 1935. godine no što je bila 1925. godine«. Prema tome, sama psi­ hoanaliza ne može da objasni uspeh nacizma. Tokom šest godina što su delile dve objavljene verzije ovog ogleda Fe­ nichel je razvodnio svoj marksizam. Potonja verzija se za­ vršava podsećanjem čitaoca na značaj preovlađujućih so­ cijalnih i ekonomskih okolnosti koje su »izvan okvira ovog rada. Međutim, to ne znači da su drugorazrednog znača­ ja«21. Nasuprot tome, ranija verzija tvrdi da je antisemiti­ zam »oružje u klasnoj borbi koja preovlađuje u sadašnjem civilizovanom svetu«22. Ovde, takođe, valja pomenuti četiri članka iz tih godi­ na što nisu uključeni u Sabrane spise. Prvi, niz pitanja o Engelsovom Seljačkom ratu u Nemačkoj, očigledno je pi­ san za neku studijsku grupu23. Drugi ocenjuje Frommov po­ duži prilog u zborniku Frankfurtske škole, Autoritet i poro­ dica (Authoritat und Familie), u kojem je Fromm razvio po­ jam autoritamo-mazohističkog karaktera2*1. Kudeći Fromma*7 1 20 »Elements of Psychoanalytic Theany of Anti-Semitism«, Anti-Semi­ tism, E. Simmel (uredn.), New York, International Universities Press 1946. 71 -Isto, str. 32. ” »Psychoanalysis of Antisemitism«, American Imago 1, 1940, str. 39. JJ O. Fenichel, »Psychoanalytische Einfalle zu Engels 'Deutscher Bauemkrieg'« (rukopis). u Erich Fromm, »Sozialpsychologischer Teil«. Studien uber Autoritat und Familie, Max Horkheimer (uredn.), Pariš, Ubrairie Felix A'lcan 1936. Druga dva uvodna ogleda 'napisali su Horkheimer i Herbert Marcuse.

148

zbog preterano deskriptivnog pristupa, Fenichel je pohva­ lio ovaj ogled25*. Knjiga Edvvarda Glovera, Rat, sadizam i pacifizam (War, Sadism and Pacifism, 1933), bila je predmet trećeg članka. U Gloverovom redukcionističkom razmatranju rata Fenichel nije našao ništa što bi preporučio. Stvarni društ­ veni interesi i ekonomske sile ne nalaze mesta u Glovero­ vom prikazu. »Gloverova glavna greška može se formulisati na sledeći način: sve psihološke činioce koji sudeluju u ratu on smatra uzrocima rata«24. Glover je napisao neprija­ teljski odgovor ismevajući Feniohelov prikaz kao uobičaje­ nu pesmu socijalista ili komunista: napominje da se Freud u potpunosti slagao s njegovom knjigom, 'i da je psihoana­ liza nespojiva sa bilo kojim »izmom«. Fenichel na to odgo­ vara: »Ako se moj cenjeni učitelj s Vama slaže, ja ovde ne mogu slediti profesora Freuda«27. Četvrti rukopis je predavanje koje je Fenichel održao za jedno kulturno društvo u Baselu, »Psihoanaliza i društ­ vene nauke« (»Psychoanalyse und Gesellschaftsvvissenschaften«). Ne tvrdeći da donosi išta originalno, Fenichel kaže da se ni psihoanaliza, ni marksizam ne mogu zapos­ taviti. »Psihologizam« nije uspeo da obuhvati velike društ­ vene realnosti rata i kapitalizma. Premda je nepoverenje u veliki deo psihologije, a naročito one akademske, opravda­ no, društvenu zavisnost i autoritarnost je nemoguće shva­ titi bez psihoanalize. Emocionalni život se može proučava­ ti jedino uz pomoć psihoanalize: ona nije univerzalna nau­ ka, ali je ispomoć društvenoj teoriji28. 25 O. Fenichel, »Fromm, Erich: Autoritat und Familie. Librairie Felix Alcan. Pariš, 1936« (rukopis). 24 0 . Fenichel, »Ober Psychoanalyse, Krieg und Frieden«, Internationales Arztliches Bulletin 2, 1935, 39. 27 Edvvard Glover, War, Sadism and Pacifism, London, George Allen und Unwin 1933. Odgovor i utuk na utuk u: Internationales Arztliches Bulletin 2, 1935, 76— 77. Fenichelov ogled i odgovori preštampani su u: O. Fenichel, Psychoanalyse und Gesellschaft, C. Rot (pseudonim), Frankfurt. Roter Druckstock 1972, str. 132— 46. 79 O. Fenichel. »Psychoanalyse und Gesellschaftswissenschaften« (1938) R. Jacoby i R. Markovvitz (uredn.), Psyche 35, 1981, 1055— 71.

149

Fenichel je održao predavanje u Baselu dok je putovao Evropom, početkom 1938, crne godine za Srednju Evropu. Kroz osam oedelja predstojao je Anschluss Austrije; Minhenski sporazum i rasparčavanje čehoslovačke bili su na vidiku. Pored Švajcarske, Fenichel je držao predavanja u Francuskoj, Holandiji i Engleskoj. To ga nije umirilo; u Ev­ ropi su izgledi za život delovali turobno. Zaključio je da svakome preti »smanjena bezbednost egzistencije«. Svoj boravak u Pragu nikada nije smatrao ičim drugim do »pri­ vremenim«29. Čak i pre puta po Evropi odlučio je da emig­ rira u SAD; sada je udvostručio napore da dobije nužne vi­ ze 'i dozvole. Fenichelovih nekoliko godina u Pragu ostavilo je du­ bokog traga na čehoslovačkoj psihoanalizi koja je tada bila u fazi formiranja30. Vodio je malu grupu tesno povezanih analitičara. Ostali stariji analitičari bili su prijatelji iz Be­ ča i Berlina — Annie Reich, Stef-f Bomstem, Henry Lovvenfeld. S neiscrpnom energijom Fenichel je organizovao ne­ formalnu prašku analitičku zajednicu u pravi ogranak M e­ đunarodnog udruženja. Kasnije, u Los Angelesu, Fenichel se rado prisećao in­ tenzivnosti i topline praške analitičke atmosfere. To nije potrajalo: Evropa je postajala nacistička kolonija. Izveštaj praških analitičara iz 1938. godine suvo napominje da su »zbivanja u Srednjoj Evropi« dokrajčila Bečko udruženje i s nj-im povezanu prašku grupu. U njemu se zapaža da je polovina članova već 1938. godine napustila Prag; preos­ tala polovina nameravala je da ih sledi tokom 1939. godi­ ne3'. U stvari, 1939. godine je od starijih analitičara ostala jedino Steff Bornstein, a ona je umrla iste godine. Dr Brief i Therese Bondy (Dr Brif i Tereza Bandi), koji su bili pove-*3 1 0 79 O. Fenrchel Gisli Steim {24. oktobar 1938). 30 Rene FLscher, »Zur Gesohiohfce der psychoanallytischen Bevvegung in der Tscheohoslovvakei«, Psyche 29, no. '12, 1975, str. 1128. 31 »Psyohoanalyticka Skupina v CSR (Psychoana!ytisohe Arbeitsgemeinschaft in Prag) 1938« (rukopis).

150

zani s praškom grupom, ubijeni su u koncentracionim lo­ gorima. Nemačku okupaciju preživeo je jedan jedini anali­ tičar, Theodor Dusužkov12. Da bi dobio neophodne garancije u pogledu sredstava za život ii zaposlenje, Fenichel 'je ušao u pregovore sa psi­ hoanalitičkom studijskom grupom iz Los Angelesa; njen predsednfk, Errrst Simmel, stigao je u Califomiju 1934. go­ dine. Simmel je već omogućio Frances Deri, bliskoj pozna­ nici iz Berlina, da se nastani u Los Angelesu. Pregovori sa Fenichelom urodili su ugovorom kojim se Fenichel saglasio da sa skraćenim radnim vremenom u trajanju od tri go­ dine predaje »psihoanalitičku nauku članovima studijske grupe«. Sedam članova ove grupe, koja je uključivala neko­ liko profesora teorijske fizi'ke, složilo se da prikupljaju no­ vac kako bi Fenichelu plaćali 250 dolara mesečno33. U rano proleće 1938. godine Fenichel je održao oproš­ tajni govor sve nervoznijim praškim analitičarima. Napra­ vio je pregled stravične scene. Nacisti su baš ušli u Beč; Freudova dela su svuda bila zabranjena. Zapazio je da sud­ bina psihoanalize više ne zavisi od toga hoće li se analiti­ čka zajednica uspešno suprotstaviti ovom ili onom skreta­ nju. »Unutrašnji razvoj psihoanalize zavisi od sudbine sve­ ta i nauke uopšte« CXLVMI/25. juni 1938/19). Nije se sla­ gao ni sa onima koji su odlučili da u borbi protiv fašistič­ kog ekstremizma treba da postanu ekstremni levičari. Praškoj grupi je rekao da je nekada verovao kako je autentični zadatak psihoanalize da sebe izgradi u teoriju ljudske kulture i društva; međutim, zaključio je da ti zada­ ci i nade pripadaju dalekoj prošlosti. U fašističkim zemlja­ ma »Ge/sf« se ubija, šire se laži i čine se svi napori da se »ljudi učine glupim umesto pametnim«. Suočeni s varvar-*5 1 :j R. Fiseher, »Psychoanalytischen Bevvegung in eter Tschechoslovvakei«, str. 1129. 51 Grupa je uključivala Paula Epsteina, profesora teorijske fizike i Rieharda C. Tolmana, profesora fizičke hernije i matematičke fizike, obo­ jicu iz Kalifomijskog tehnološkog instituta.

151

stvom moramo postati »veoma skromni«. Ne možemo više računati na velika otkrića i prodore; jedini zadatak je sa­ čuvati psihoanalizu — istrajati. Možda će se varvarstvo proširiti, a psihoanaliza zajedno sa celokupnom kulturom iščeznuti. Ipak, moramo nastojati da sačuvamo psihoanali­ zu. »Nije stvar u tome da se izleći ovaj ili onaj neurotik već da se misao uopšte primerti na zbivanja psihičkog života... živa misao usmerena ka ukupnosti stvarnosti« (XLVIII/25. juni 1938/19). Za Feniohela je ovaj imperativ — očuvanje klasične psihoanalize — iziskivao da se napusti Evropa. Kada je nedavno napisao: »Rođen i obrazovan u Americi«, Alexander je bio siguran da u raskomadanoj Evropi nauka nema buduć­ nosti: čovek mora napustiti vezu sa Evropom i prigrliti veličan­ stvenu Ameriku. Mi koji smo znali koliko je mlad njegov amerikanizam od srca smo se smejali. Ali, nije li on u pravu?

Fenichel je završio svoj govor opaskama uzetim iz svo­ je pesme »Ipak« (»Đennoch«). Slabi su danas izgledi za živu misao. Razum je osporen ratom i postao je mračan. Mnogi su potlačeni, mnogi pate od nestašice. Svako ko misli ugrožen je. Gruba glupost se mesa sa razumom . . . Ono što je nekada bilo, sada je prošlost. Međutim, autentični integritet ne zna za poraz. Pod pritiskom očvršćava i postaje jači: može da čeka. Tamo gde još ima istine, biće sačuvana pa makar morala daleko pobeći. Žalosno je, ali jedino u Americi nalazimo nadu (X LVIII/25. juni 1938/18).

Nekoliko dana posle tog govora, sa suprugom i detetom, Fenichel je otišao iz Praga. Porodica je odletela za Francusku i u Havreu se ukrcala na brod Manhattan — »najveći parobrod 'ikada izgrađen u Americi« — krcat sred­ njoevropskim Jevrejima koji su hrlili u SAD.

152

iluzija budućnosti: politizovana psihoanaliza u sjedinjenim državama Čim je stigao u SAD Fenichel je počeo da se sastaje s novim i starim poznanicima u New Yorku kako bi razmo­ trio situaciju psihoanalize. Putovao je u New Haven i Bos­ ton, a potom nastavio vozom u Los Angeles, zaustavivši se u Chicagu, Topeki i San Francisku kako bi držao predava­ nja i sretao se s drugim analitičarima. Njegovo prvo Rundbriefe iz Amerike, čudovište od skoro osamdeset stranica, iscrpno je saopštavalo njegove nalaze; bilo je tipično bez­ lično, sa samo najmutnijim naznakama njegovih reakcija na New York, prostranstvo zemlje ili na Los Angeles. Jedi­ no njegova poezija daje nekoliko naziraja ličnih osećanja. Pesma »Los Angeles Limited«, pisana u vozu kojim je 153

presecao kontinent, nagoveštavala je njegov umor i strah pred kalifornijs'kiim životom koji ga očekuje. Poput svih doseljenika, novoprispele analitičare muči­ li su kulturni šokovi i nesporazumi. Na putu za Los Angeles Fenichel je zastao u Topeki, gde je Karl Menninger os­ novao psihoanalitički centar i utočište za strane analitiča­ re. Fenichel je tu našao svet koji je malo podsećao na Prag ili Berlin; takođe je umislio, ili je osetio, Menningerovo neprijateljstvo prema njegovom lošem engleskom i stranim navikama u ishrani*1. Na Menningerov zahtev Fenichel je pripremio predava­ nje. Mučen nesavršenim izgovorom, zatražio je pomoć od drugi'h stranih analitičara. Martin Grotjahn, jedan drugi izbeglica, seća se kako je Fenichel želeo da govori o nečemu što je zvao »opunomoćenik penisa« (penis envoy, umesto envy — zavist, zavideti; prim. prev). »To baš nije zvučalo kako treba, pa sam predložio.. . ’penisni bršljen’ (penis ivy — bršljen; prim. prev). Predlog jednog doseljenika, envy, Otto i ja smo odbacili kao malo verovatan«. Fenichelovo predavanje su »svi cenili, ali ga niko nije razumeo. 'Opunomoćenik penisa’ je sve oborio s nogu«2. U SAD Fenichel se odmah povezao s frojdistima spre­ mnim za bitku — ili bar onima koji su sebe tako videli — i odanim klasičnoj psihoanalizi. Slagali su se sa Freudom koji je strastveno, skoro opsesivno verovao da američka kultura ugrožava njegova otkrića podređujući ih jednoj pra­ gmatičnoj psihijatriji. Činjenica da je izgledalo da posete Severnoj Americi izazivaju velika odmetanja od psihoanali­ ze — od Junga do Ferenczija — nije povećala Freudovu na­ klonost prema SAD. Jednom je predložio Maxu Eastmanu da 1 Istoriju Topeke vid. u: Douglass W. Orr. »Some psychoanalytic Reminiscences«. Journal of the Council for the Advancement of Psychoanalytic Education 1. no. 1/.1, 1981?. str. 26— 32. »Ernst Lew y... je no­ sio neku vrsitu homburškog šešira koji je Karl (Menninger) tražio da odbaci je r izgjleda ‘strano’- (str. 28). 1 Martin Grotjahn, »Recolleoting Some Analysts i Knew: Otto Fenichel«. Bulletin of the Southern California Psychoanalytic Institute 49 (juni 1977) str. 11.

154

napiše knjigu o »pobačaju američke civilizacije«. »Zašto to­ liko mrzite Ameriku?« upitao je Eastman. »Mrzim Ameri­ ku?« rekao je. »Ja je ne mrziim, ja žalim što postoji!«3 Fenichel nije odustao od poistovećivanja s duhom i slo­ vom evropske psihoanalize; imao je malo razumevanja za one što su hrlili u asimilaciju. Naljutila ga je jedna fraza iz pisma jednog drugog skorašnjeg doseljenika, Sandora Radoa. U ime Američkog psihoanalitičkog udruženja Rado se obratio međunarodnoj organizaciji koristeći reči »mi, Amerikanci«. Po njemu, Rado je pokazao neprikladnu žurbu da zbaci evropsko ruho. Fašizam je prisiljavao politizovane frojdiste da se po­ vlače. Kako se Fenichel izrazio u svom praškom predava­ nju, politizovani frojd'isti moraju se povući i čuvati klasič­ nu psihoanalizu; to je bilo najviše što je vreme dozvoljava­ lo. Situacija u SAD samo je potkrepila tu preraspodelu energije; uslovi nisu podsticali politizovane frojdiste da unapređuju jednu društveniju ili borbeniju psihoanalizu. Sla­ bosti uverljivog marksizma, relativna novina psihoanalize, geografska raspršenost analitičara i nesiguran legalni sta­ tus analitičara-doseljenika — sve to je efikasno delovalo protiv politizovane psihoanalize. Povrh svega, u SAD se medikalizacija najbrže odvijala, potkopavajući kulturne i politi­ čke implikacije psihoanalize. Fenichelovi objavljeni napisi odražavali su te realnosti; jedva da su i sadržali tragove njegovih ličnih i političkih osećanja. iNo, čitalac koji dođe do poslednjih stranica nje­ gove uštogljene Psihoanalitičke teorije neuroza, navikavši se na oprezan jezik mogao bi da nađe nekoliko tragova tih osećanja. Fenichel tu usvaja jednu nigoroznu istorijsku per­ spektivu. On piše: Neuroze ne proizlaze iz biološke nužnosti, kao. na primer, stare­ nje . . . Neuroze su socijalne b o lesti. . . ishod nesrećnih socijalno 3 Max Eastman, Einstein. Trotsky, Hemingway, Freud and Other Great Companions, New York, GoHier Books 1962, str. 128— 29.

155

determinisanih vaspitnih mera u vezi s nekom određenom dru­ štvenom sredinom (koja je plod istorijskog razvoja). . . One se ne mogu modifikovati, a da se dotična sredina ne promeni4.

Na poslednjim stranicama ovog teksta Fenichel ponav­ lja nekoliko svojih načela. »Suočeni s neizmernom današ­ njom neurotičkom i ne-neurotičkom bedom, ponekad smo blizu očajanja jer vidimo da možemo pomoći samo petorici ili desetorici ljudi godišnje«. Međutim, »uteha« se može naći u »opštijoj primeni« psihoanalize. Razlog ratovima, bedi i neurozama ne leži u tome što primitivni instinkti još uvek dejstvuju u nama. već naprotiv zbog toga što mi još nismo naučili da izbegnemo ratove i bedu pomoću razum nije organizovanih društvenih odnosa i na jedan manje kontra­ diktoran način — naši instfkti odražavaju nepovoljan način iz­ ražavanja’.**

Posle gotovo šest stotina gustih stranica ispunjenih kategorijama i opisima, ove elegantne formulacije efikasno zataškavaju poruku socijalizma — »razumevanje 'organizova­ nih društvenih odnosa na manje kontradiktoran način«. Rundbriefe su odražavale plamen politizovane psihoana­ lize, ali je čak i on samo palucao. Razgovor o organizacio­ nim opasnostima po klasičnu psihoanalizu — preuređenje psihoanalitičkih instituta — sve više je smenjivao teorijske rasprave o socijalnoj psihoanalizi. Ipak, Fenichel je nasta­ vio da prati zbivanja i ocenjuje literaturu koje su se odno­ sile na prvobitni projekt grupe. Njegove primedbe o sovjetskom marksizmu ukazuju koliki je put prevalio od svojih ranijih nekritičnih pohvala. Kada je umrla Vera Schmidt, ruska analitičarka, prisetio 4 Psychoanalytic Theory :of Neurosis, New York, Norton 1945. Navede­ no prema: Psihoanalitička teorija neuroza (prev. Jolanda Ganie), Beo­ grad— Zagreb, Medicinska knjiga 1961, str. 462— 63. s Isto, str. 465. * Tačan prevod ovog mesta glasi: »Ratovi, beda i neuroze ne postoje zato što u nama još dejstvuju primitivni nagoni, već naši nagoni ostaju u nepovoljnom obliku zato što nismo naučili da ratove i bedu izbegnemo razumnijim i manje protivrečnim uređivanjem društvenih, odnosa«. — Prim. prev.

156

se »prvog razočarenja« u nju. Kada joj je postavio pitanje o odnosu marksizma i psihoanalize, odgovorila je da tu ne­ ma šta da se razmatra jer postoji samo jedan ispravan ob­ lik marksizma, »koji predstavljaju Sovjetski Savez i njegov vođa, Staljin« (XLVIII/25. juni 1938/2). Jedan prosovjetski članak što se pojavio u psihološkom časopisu izazvao je oštrija razmišljanja4. Fenichel se prisetio ogleda, takođe ode Sovjetskom Savezu, koji je sam ob­ javio o Boljševu pre četrnaest godina: Ubrzo pošto se moj članak pojavio gledali smo »Put u život« i vodili smo diskusije o tom filmu, pri čemu smo već bili nešto manje oduševljeni. Imali smo običaj da kritikujemo odsustvo oz­ biljnijeg promišljanja svih seksualnih problema, a iz Sovjetskog Saveza bi obično čuli besmislen odgovor: »Neuroze i seksualni problemi postoje u kapitalističkim društvima...« Sada već liči na atavizam kad i četrnaest godina kasnije dobijamo da čitamo istu stvar s istim oduševljenjem (118/13. maj 1945/5).

PremoTa se odrekao nekritičnog obožavanja Sovjetskog Saveza, Fenichel se niikada nije odrekao jedne političke vi­ zije. U jednom od najmračnijih trenutc!;a rata napisao je pesmu o Prvom maju (»Erster Mai«), međunarodnom danu rada. Pisao je da varvarstvo i zlo ojađuju svet; sve je praz­ no, sve je popaljeno. Ipak, Marx vidi izlaz, cilj utemeljen u radničkoj klasi. »Ko god je živ mora pokušavati«. Fenichel je pokušavao. U Los Angelesu se pridružio ogromnoj zajednici nemačkih izbeglica koji su redovno ras­ pravljali o izgledima rata i promene u svetu. Ta zajednica je uključivala takve veličine kao što su Thomas Mann, Franz VVerfel (Franc Verfel) i Berthold Brecht među stotinama, a možda i hiljadama drugih. Supruga Thomasa Manna, se seća: »U Californiji smo viđah više nemačkih pisaca no u Munchenu«**7. ‘ Nathan Berman, »The Making
157

U te izbeglice spadali su .i Max Horkheimer, T. W. Adorno, a povremeno i Leo Lovventhal — ključne figure Frank­ furtske škole. Prema Erichu Fromrnu, Frankfurtska škola se posvetila psihoanalizi kao delu šire novomarksističke »kri­ tičke teorije«. Ernst Simmel, Horkheimerov prijatelj, verovatno je služio kao most između pristalica »kritičke teori­ je« ii politizovane psihoanalize samog Fenichela. Simmel je, takođe, organizovao konferenciju o antisemitizmu na kojoj su Fenichel i Bernfeld, kao i Adorno i Horkheimer, im ali saopštenja. I Adorno i Horkheimer pridružili su se losanđeleskoj psihoanalitičkoj studijskoj grupi koju su, u stvari, vodi­ li Simmel i Fenichel. 'Na obalama Tihog okeana blistavo je sijala krepka nemačka kultura. Horkheimer i Lovventhal su povremeno posećivali semi­ nar što ga je vodio Fenichel. Njegov seminar za književnost, otvoren i za analitičare i za neanalitičare, obično se sasto­ jao od predavanja nekog učesnika i opšte diskusije. Teme su prevazilazile tehnička analitička pitanja. Taj seminar je Fenichelu dočaravao studijske grupe iz Praga i Berlina. Lo­ vventhal se priseća te atmosfere: »Imao sam osećaj da je to bilo jedno od poslednjih pribežišta avangardnog razdob­ lja psihoanalitičkog pokreta pre no što je postao komercijalizovana specijalnost«3. Na tom seminaru Lovventhal je pročitao predavanje bo­ lesnog Horkheimera, »Pojedinac u masovnoj kulturi« (»Individual in'Mass Culture«). Fenichel ga jeocenio »veoma podsticajnim«, ali je prigovorio nekim Horkheimerovim formu­ lacijama. Tvrdio je da je Horkheimer umanjio značaj kapi­ talističke prirode masovne kulture sagledavajući je kao nu­ žni nusproizvod razvijene industrije (88/12. april 1942/2). Ta primedba odražava Fenichelovu potajnu vezanost za stro­ ži i konvencionalniji marksizam no što je onaj koji je preovladavao u Frankfurtskoj školi: plašio se da bi se marksis­ tička kritiika kapitalizma mogla rasplinuti u maglovitu kriti' Leo Lovventhal RusseHu Jaoobiju (24. juni 1981).

158

ku tehnologije i mašina — to je njegova zamerka i Frommovom radu. Fromm je zamišljao da »bespomoćnost« i »ne­ moć« pojedinca nastaju iz samih mašina, a ne iz njihove kapitalističke upotrebe. »Nije problem u mnoštvu mašina«, tvrdio je Fenichel kao dobar marksist, »već način njihove upotrebe od strane monopolskog kapitalizma«9. Posle drugog Horkheimerovog predavanja, »Kraj razu­ ma« (»The End of Reason«), i čitanja časopisa Frankfurtske škole Fenichel je zaključio da Frankfurtska škola deli Frommove teorijske pogreške. »Kraj razuma« je smatrao »vrlo zanimljivim i značajnim«, ali isuviše maglovitim u pogledu materijalne osnove masovne kulture (91/11. avgust 1942/8). Štampana verzija ovog predavanja dala je dodatne dokaze o Horkheimerovom »nedijalektičnom pristupu; cn misli, pi­ sao je Fenichel, »da je mašina zlo«'0. Fenichel se slagao da »aparat« proždire svako suprotstavljanje. Međutim, aparat je po sebi neutralan; bitno je kako se koristi. Zaključio je: »Doista se često stiče utisak da 'marksisti' postupaju danas sa Marxom na vrlo sličan način kao ’frojdisti’ s Freudom« (91/11. avgust 1942/9).

Fenichelova razmišljanja o nelagodnosti u marksizmu brzo su iščezavala; ona su očito bila podređena njegovom osnovnom zadatku — očuvanju klasične analize. On je za­ pazio, i ipozdravio, da je prijemčivost za društvenu teoriju veća u SAD no u Evropi; čak su i fizičari koje je sretao bi­ li otvoreni za društvena pitanja. Godine 1939. prisustvovao je seminaru u kalifornijskom Institutu za tehnologiju, gde su razmatrane psihoanaliza i sociologija. Interesovanje na­ učnika za sociološku psihoanalizu ostavilo je na Fenichela jak utisak.*1 0 ’ »Remarks on Fromm’s Escape from Freedom«, Collected Papers 2: 264. 10 Vid. Fenichelov sažetak Horkhermerovog »The End of Reason« u: Psychoanalytic Ouarterly 12, 1943, 606.

159

Jedan učesnik kojeg je Fenichel identifikovao kao »marksističkog profesora fizike iz Berkeleya«, bio je J. Robert Oppenhei'mer; on će ubrzo potom predvoditi istraži­ vačku ekipu u Los Alamosu, koja je radila na atomskoj bom­ bi. (Tek kasnije, Oppenheimer će'izgubiti status »poverljive osobe« delom zbog njegovih ranijih levičarskih veza.) Tada je izgledao zainteresovan za psihoanalizu i marksizam. Pre­ ma Fenichelu, on je posle seminara poslao Oppenheimeru kopiju (na neimačkom) svog ogleda, »Psihoanaliza kao jezg­ ro buduće dijalektičko-materijal'ističke psihologije« (»Ober die Psychoanalyse als Keim einer zukunftigen dialektischmatenialistischen Psychologie«). On se prvobitno pojavio u Reichovom časopisu, a diči ga Fenichelov najkrući marksi­ zam. Ovaj ogled je očarao Oppenheimera: »Bio sam ushi­ ćen«, pisao je Fenichelu, »mnogim misaonim i britkim mestima, ali iznad svega očiglednom i retkom iskrenošću Va­ še ocene analize i marksizma«. Čak je ponudio .i da preve­ de ogled predlažući Fenichelu da ga pošalje jednom mark­ sističkom časopisu. Fenichel se dvoumio (U X /15. juli 1939/ /17). Ipak je Fenichel zabeležio malo pobeda među profesio­ nalnim analitičarima. Umesto toga svuda se suočavao sa bežanjem od klasične psihoanalize. Pročitavši izveštaj sa jednog psihoanalitičkog kongresa, zapazio je da r»iko nije govorio o seksualnosti, što je bio dokaz sublimacije same analize. »Koliko je Reich ponovo u pravu!« — zapažao je Fenichel aludirajući na Reichovo uverenje da psihoanalitič­ ki establishment umanjuje značaj seksualnosti. U Engleskoj su sledbenici Melanije Klein postojano pojačavali svoj uticaj, dok su u Americi lekari i novofrojdisti pretili da pripi­ tome psihoanalizu. Video je kako Amerikanci delju psiho­ analizu kako bi se glatko uklopila u njihove ordinacije: liši­ li su je njenih kulturnih i političkih implikacija. 1 zaista, Ame­ rikanci su čistu kliničku praksu pretpostavljali svakom teoretisanju. Fenichel je prepričavao jednu razmenu replika ko­ ja simboliše američki stav: »Jedan kolega rekao jeu rasp ra-

160

vi: ’Mi, pre svega, treba da predajemo ono što razumemo, a ne teorije’. Na to sam mu odgovorio: 'Mnogi od nas razumeju teoriju’«. (XLV!ll/25. juni 1938/3). Naravno, Fenichel je među »Amerikance« ubrajao i do­ seljenike poput Radoa, koji su se oduševljeno poistovećivali sa svojom novom domovinom. Fenichel nije gajio nimalo ljubavi prema Radou koga je nazivao »diktatorom« njujorške analitičke scene. Prema Fenichelu, Rado se borio za či­ stu praksu i pragmatičan rečnik, a protiv onoga što je na­ zivao beskorisnim teoretisanjem barokne psihoanalize. Fe­ nichel je sažeo osećanje njujorške grupe: »Mi smo .prakti­ čari i više ne želimo beskrajne teorijske rasprave!« Ukoli­ ko je »praksa« značila poboljšano shvatanje stvarnosti i ne­ trpeljivost prema 'ispraznom teoretisanju. Fenichel se saglašavao. Ali, ne. Kada neko u New Yorku govori o praksi, to ne znači »usmerenje ka stvarnosti«. Zahtevaju se brze terapije, a svaka psihologija koja bi mogla ugroziti taj cilj naziva se »teorijom«. Rado kaže da se može težiti cilju izlečenja ljudi ili uživanju u duhovitim mislima (geistreichen Gedanken). Radou ne pada na­ pamet da se uz pomoć inteligentnog mišljenja i ljudi mogu bolje i radikalnije lečiti; da se njihovi postupci mogu predvideti, i da se na njih može uticati: da je teorija usmerena ka praksi, a da je praksa bez teorije bezvredna (XLVIII/25. juni 1938/3).

Lična situacija analitičara pogoršavala je teorijsko ra­ sulo. Isprva je njujorška analitička zajednica Fenichelu iz­ gledala kao lavlja jazbina gde je »svako protiv svakoga«. Vladala je situacija čiste konkurencije. Nije više postojala libidinozna privrženost zajedničkoj stvari; čak je i sentimen­ talna veza s Freudom iščezla jer ga je malo ko lično pozna­ vao. Svako je bio u dosluhu i zaveni, kao da mu svaki dru­ gi analitičar krade pacijente — a nije vladala oskudica pa­ cijenata. Izbegličko nepoverenje prožimalo je zajednicu ili je, bar, Fenichel osećao izvesno nepoverenje. Iz tog razlo­ ga on sa svojim saveznicima nije želeo da izađe na čistinu kao opoziciona grupa posvećena očuvanju klasične psiho­ 161

analize. Svi su bili stranci i njihova pojava kao organizovanog kružoka samo bi pothranjivala sumnje. Kružok je često raspravljao o ovoj taktici u Rundbriefe ali Fenichel se nije pokolebao: javna grupa bi bila gre­ ška. »Imamo isuviše malo moći, te bi se raspoloženje opo­ zicije koje postoji prema doseljenicima samo pogoršalo«, zaoštravajući antagonizam između američkih i stranih ana­ litičara (LIV /6. februara 1939/4). Fenichel je tražio mogu­ ćnosti: u najvećem poverenju je izvestio da Hans Sachs (Hans Zaks) pokreće novi časopis, American Imago, i da je Freud tajno dao zadatak da okupi klasične, za borbu sprem­ ne analitičare. Bitka za očuvanje »klasične analize vodila se pismima, predlozima i organizacionim popravkama. Svaka vizija kul­ turne ii politizovane psihoanalize svodila se na sastanke i zapisnike. To i nije bila hrana za dušu, ali je Fenichel us­ kočio sa uobičajenom energijom. Praktična pitanja uprav­ ljanja psihoanalitičkim udruženjima i instrumentima zao­ kupljala su Fenichela i mnoge druge analitičare; to su bi­ la pitanja na dnevnom redu. Psihoanalitička studijska grupa u Los Angelesu bila je i sama izvor sukoba. Orgamzovana 1935, sa Simmelom kao predsednikom, nikada nije tražila niti dobila zvanično pri­ znanje Američkog psihoanalitičkog udruženja, premda su mnogi od njenih članova bili povezani u drugim zvaničnim ograncima". Na proslavi godišnjice Simmel je izjavio da studijska grupa namerava da spasava psihoanalizu od me­ hanizacije koja joj preti*12. Fenichel, koji je često hvalio nje­ gov seminar u Los Angelesu, nije imao nikakvih iluzija o Californiji kao psihoanalitičkoj oazi. »Jsuviše često žudim za raspravama kakve smo imali u Evropi« (98/7. maj 1934/10). " Uopšte uzev, vid. A. K. (Albert Kandelin), »The Psyohoanalytic Study Group«, Los Angeles Psychoanalytic Society/lnstitute 6, no. 4 (fe­ bruar 1970), str. 3— 7, i njegovo: »Caltfornia's First Psychoanalytic Society«, Bulletin of the Menninger Clinic 30, 1966. 351— 57. 12 E. Simmel, »Banquet Speech: Ten Vears Celebration of the Psychoanalytic Group of Los Angeles, October 1945« (rukopis).

162

Politika i neformalnost analitičara u Los Angelesu bili su pod neizbežnim uticajem širih problema reorganizacije nacionalne organizacije, Američkog psihoanalitičkog udru­ ženja. Analitičari sa Zapadne obale na kraju će morati da se pridruže preuređenom nacionalnom udruženju. Sa anali­ tičarima širom zemlje oni su raspravljali predloge nove or­ ganizacije — na primer, definiciju aktivnog, pridruženog i gostujućeg člana u Udruženju. Zbog priliva stranih analiti­ čara i sve većeg interesovanja Amerikanaca, pitanja o ko­ jima su Evropljani već raspravljali, a ponekad ih i razrešili, sada su se morala ponovo pokretati. Tu su spadala pitanja opšte organizacije nacionalnog udruženja, uspostavljanje in­ stituta za obuku, položaj laičkih analitičara'3. U svakoj raspravi Fenichel se stavljao na stranu »konzervativaca«, odnosno na stranu onih koje je smatrao oda­ nim Freudu. Međutim, o pitanjima laičke analize njegova vernost Freudu povlačila je nelojalnost s većinom konzervativaca koji su se obično suprotstavljali psihoanalitičarima izvan medicine. Fenichelova pravoverna nepravovernost ni­ je se pokazala naročito uspešnom; pretrpeo je poraz po go­ tovo svim pitanjima. Bio je nemoćan da spreči pokušaje odvajanja Američ­ kog udruženja od obavezujućih pravila Međunarodnog udru­ ženja. Kada je Fenichel stigao, 1938. godine, ti pokušaji su dosegli vrhunac. Pošto se središte psihoanalize premestilo u SAD, američki analitičari više nisu želeli da se podre­ đuju međunarodnoj organizaciji koju su smatrali udaljenom i nezainteresovanom za specifičnu američku situaciju. Go­ dine 1938. Američko udruženje je praktično objavilo svoju nezavisnost u odnosu na Međunarodno. Slabljenje organi­ zacionih veza je, po Fenichelu, podsticalo rasparčavanje psi­ hoanalitičke teorije.* ” Uopšte uzev, vid. Robert P. Kinight, »The Present Status of Organized Rsychoanalysis in United States«, Journal of the Psychoanalytic Association 1, 1953, 197— 221.

163

Pitanje 'instituta često je zaokupljalo Fenichela. Ono što su političke partije za marksiste to su psihoanalitički instituti za psihoanalitičare. Instituti su mesta za obuku ana­ litičara, i samo izvesni analitičari dobijaju dozvolu da obu­ čavaju. Zbog prirode analitičkog iskustva kandidati često postaju pristalice učenja svojih učitelja (i analitičara). Otu­ da je priroda instituta bila presudno pitanje za sve zainteresovane za profesionalnu psihoanalizu: Kako 'ih organizovati? Ko ima dozvolu da vrši obuku? Šta će ulaziti u tu obu­ ku? Pitanje predavanja i obuke ubrzalo je prvi važan rascep u Američkom psihoanalitičkom udruženju; grupa Karen Horney je napustila Udruženje tvrdeći da im se uskraćuje uloga u nastavi i obuci14. Istovremeno, Američko udruženje razmatralo je predloge da se svakoj grupi kvalifikovanih ana­ litičara dozvoli da uspostavljaju institute za obuku, čime se dozvoljavalo postojanje više instituta u jednom gradu. Za Fenichela su ti predloži ugrožavali integritet psihoanalize; podsticali su analitičare da istupaju sa vlastitim posebnim teorijskim verzijama psihoanalize15. I doista, ti predloži, ko­ ji su konačno i usvojeni, otvorili su razdoblje novih insti­ tuta. Pitanje laičke analize se najdublje doticalo Fenichela. U tom pogledu bio je potpuno veran Freudu. Budućnost psi­ hoanalize koja je nešto više od kliničkog lečenja, kao opštije teorije, zavisila je od laičkih analitičara. Za Fenichela, premda ne i za Freuda, ta šira teorija podrazumevala je kri­ tičku, političku verziju; obojica su ipak zapažali da mono­ polizacija od strane lekara preti degradiranjem psihoanali­ M Viid. J. L. Rubins, Karen Horney, New Vorik, Dial Press 1978: tom otoepljenju usfedilo je još jedno na čelu s Radoom: vid. G. E. Daniels i L. C. KoJb, »The Columbia Uiniversity Psyohoanalytic OHnic«, Journal of Medical Education 35, 1960, 164— 71. 15 Fenichel je podneo izjavu po pitanju umnožavanja instituta 1942. go­ dine, na 6ikaskom sastanku koji je sazvao Menninger; vid. 0 . Fenichel, »Reflections on Trainlng and Theory« (1942), R. Jacoby i R. Markovvitz (uredn.), International Review of Psychoanalysls 9, 1982, 155— 61.

164

ze na puku tehniku bez ikakvih kulturnih ili političkih posledica. Freudova podrška laičkoj analizi svuda je bila nepopu­ larna. a naročito u SAD. Lekara koji su branili praktičare iz­ van medicine bilo je vrlo malo. Pošto se Američko udruže­ nje reorganizovalo, raspravljalo je i položaj laičke analize. Do 1938. godine rasprava je okončana: Američko udruže­ nje neće priznavati nove laičke analitičare. Ipak su neka osetljiva područja ostala nerešena i žučno je raspravljan, na primer, položaj laičkih analitičara koji su se već bavili pra­ ksom. Ovo pitanje je bilo posebno osetljivo u Californiji jer su se mnogi laički analitičari nastanili na Zapadnoj obali. U toj kategoriji su se našli ne samo analitičari izvan medi­ cine poput Siegfrieda Bernfelda, već i analitičari kakvi su bili Simmel i Fenichel, sa evropskim med-ici'nskim diploma­ ma koje nisu priznavane u SAD. Legalno, oni su bili laički analitičari. Uslovi pod kojima bi se kalifornijske grupe mo­ gle učlaniti u Američko udruženje bili su predmet beskraj­ nih pregovora. Ni Simmel, ni Fenichel nisu hteli da se učla­ ne u psihoanalitičko udruženje u ikome su laički analitičari građani drugog reda. To pitanje je opsedalo losanđelesko udruženje i nakon smrti Fenichela i Simmela. Prevlast la­ ičkih analitičara u ovom udruženju navela je 1950. godine jednu grupu da se otcepi od te organizacije. Da bi potcrtali svoju medicinsku orijentaciju članovi ove grupe nazvali su svoju organizaciju Južno kalifom ijsko udruženje za psiho­ analitičku medicinu14. (To udruženje je kasnije izbacilo ono »medicinu« iz svog naziva kako bi postalo Južnokalifomijski psihoanalitički institut i Udruženje.) ,6 Vid. Sigmund Gabe. »Highlights in the Development of the Southern California Psychoanalytic Society and Institute«, Bulletin of the Sout­ hern California Psychoanalytic Institute 43 (septembar 1975). str. 7— 11. Vid. Samuel Eisenstein, »The Birth of Our Institute« i VValter Briehl, »The History of the Los Angeles Sooiety Split«, oba u: Buli. S. Cal. Psych. Inst. 42 (april 1975).

165

Pitanja 'laičke analize i njegovog vlastitog statusa u psi­ hoanalitičkoj zajednici teško su pritiskala Fenichela. S bo­ lom je pratio »sve jače potiskivanje analitičara-nelekara« i »sve 'izraženiju degradaciju psihoanalize na psihijatrijski metod«. Nije pristajao na kompromis po pitanju vitalnom za zdravlje psihoanalize; bitno je, tvrdio je, izbeći »svaki Miinchen, odnosno kompromis o laičkoj analizi kojim se ništa ne bi dobilo osim dodatnog nazadovanja (90/10. juli 1942/ /5 ). Njegove svedodžbe analitičara-praktičara nisu bile u pi­ tanju. Naravno, poput ostalih doktora medicine sa stranim diplomama, i on je živeo u zakonski ničijoj zemlji; ipak, verovatnoća da će biti sprečen da se bavi praksom ili da pre­ daje bila je mala. Ali, Fenichel je verovao da njegov teo­ rijski, a možda i lični položaj može biti podriven ukoliko zvanično ostane laički analitičar; iuvek bi bio ranjiv. Nije želeo da se za laičku analizu bori kao laički analitičar; a da bi odbranio nepopularna teorijska stanovišta želeo je lično da bude nepodložan napadu. Kako je napisao jednom prija­ telju, odlučio je da svoje teorijske i političke protivnike li­ ši »jevtinog argumenta da ’on nije čak ni američki doktor medicine’«'7. Teško je u potpunosti shvatiti osećanja koja su 1945. godine nagnala Fenichela da u četrdeset sedmoj godini stekne američku medicinsku diplomu. Zahtevi koje su lekari-useljenici morali da zadovolje da bi dobili dozvolu za rad razlikovali su se od države do države. U Californiji se zahtevalo da kandidat obavi jednogodišnji staž sa punim radnim vremenom. To je povlačilo praktikovanje medicine u bol­ nicama, uz rad u više smena, obično bez odmora tokom tri­ deset i šest do četrdeset i osam časova u jednom navratu. Za čoveka od skoro pedeset godina to nisu bili koraci koji se lako preduzimaju; sam fizički napor stažiranja za­ marao je i mlade lekare. Povrh toga, Fenichel se već četvrt ” Otto Fenichel Leu Felixu (2. oktobar 1945).

166

veka nije bavio medicinom, što je predstavljalo dodatno op­ terećenje. U najmanju ruku, bio. je bačen u stranu bolničku sredinu, s mladim američkim stažistima kao kolegama. Ko­ načno, to bi, takođe, iziskivalo i prekid Fenichelove psiho­ analitičke prakse. Pošto je dobio državljanstvo — preduslov da dobije američku lekarsku diplomu — uredio je da stažira u jednoj losanđeleskoj bolnici. Pre no što je preuzeo svoju novu ulogu planirao je da otputuje u New York i poseti prijatelje; valjalo je i da okonča svoju psihoanalitičku praksu. S proleća 1945. godine završio je ispravljanje otisaka Psihoana­ litičke teorije neuroza i otputovao u 'New York. Po povratku iz New Yorka poslao je svoje poslednje Rundbriefe. Godinama, skoro od samog početka, razmišljao je o opravdanosti postojanja svoje grupe. Stalno ga je za­ brinjavala nedovoljna privrženost ostalih. Zapažao je da sam snosi sve troškove i obavlja sav posao oko pisama. Povre­ meno je postavljao pitanje da li s nj'ima treba nastaviti, a poslednji put je to učinio 1941. godine. Primaoci su odgova­ rali potvrđujući značaj Rundbriefe. »Rundbriefe su oblik or­ ganizacije, makar i male«, tvrdio je jedan član kružoka. Fenichel je bio tek upola ubeđen. Nema sumnje da svi »zainteresovani za marksističku analizu treba da održe jake ve­ ze«. Međutim,'pitao se da li Rundbriefe »u svom sadašnjem obliku predstavljaju pravo sredstvo održavanja takvog kon­ takta«,1! nije li njihova organizacija više izmišljena no stva­ rna (LXXIII/23. januar 1941/1). Kada je poslao svoje stoto pismo nagovestio je to kao povod za proslavu. »Međutim, ovom prilikom uopšte nisam raspoložen za slavlje’«. Nije baš bio ubeđen da Rundbrie­ fe zavređuju uloženi trud (100/10. juli 1943/1). I doista, uče­ stalost slanja i dužina Rundbriefe postepeno su se smanji­ vale. Put u New York i predstojeći staž uverili su ga da Rundbriefe pripadaju prošlosti. Četrnaestog jula 1945. godi­ ne poslao je svoje najkraće pismo, pod brojem 119, na sa­ mo jednoj stranici. 167

Poslednje pismo počinjalo je odsečno: »Ovo će biti poslednje Rundbriefe«. Objasnio je da njegove nedavne sum­ nje u smisao pisama nisu otklonjene. Ponovo je izrekao svo­ je uverenje da se u tom času ne treba »boriti« za socijal­ nu psihoanalizu »već za samo postojanje frojdističke psiho­ analize«. Predviđao je buduće rascepe u psihoanalizi, u ko­ jima bi i njihova »frakcija« igrala izvesnu ulogu. »Pre ili kasnije, neka vrsta Rundbriefe, koja će se vrlo razlikovati od naših, ponovo će se pojaviti na raznim mestima«. Me­ đutim, on sada ima druge zadatke. U New Yorku je posetio nekoliiko primalaca Rundbriefe. »Pitao sam se hoće li neko predložiti sastanak naše 'frakcije'. U sebi sam mislio da bi takva želja bila znak da Rundbriefe još uvek imaju nekog s m is la ... Sastanak niko nije ni pomenuo«. Za Fenichela je to bio kraj. Poslao je poslednje Rundbrief i pripremio se za novi život. Sredinom leta 1945. godine počeo je svoj staž u bol­ nici »Libanski kedrovi«. Nikada ga nije završio. Kroz šest meseci je umro. Uzrok se pripisivao pucanju cerebralne aneurizme. Ako je aneurizma bila urođena, moguće je da su neposredne okolnosti bile odlučujuće -u okončanju njegovog života. Kao stažista radio je u noćnim smenama. Često se žalio na umor; nadao se da će ga premostiti u bolnicu gde se nije tražilo noćno dežurstvo. Bio je debeo >i — vrlo neo­ bično za njega — izražavao je sumnje u pogledu sopstvenog vladanja medicinskim znanjem. Jedan posetilac ga se seća donekle tragično: stariji nemačko-jevrejski intelektu­ alac u tesnoj beloj uniformi koja mu je loše stajala. Umro je 22. januara 1946. godine. Tek što je bio napunio četrde­ set osam godina. Fenichelov kolega i prijatelj, Ernst Simmel, umro je na­ redne godine. Max Horkheimer je o obojici govorio na komemorativnom skupu. Ovo predavanje celishodnosti čini nužnim da se naglase filo­ zofska sadržina i poreklo frojdizma, a samo malo ko iz druge generacije analitičara bio je toga tako živo svestan kao pokojni

168

Otto Fenichel i Ernst Slmmel. Ovi mislioci suprotstavljali su se činovničkom mentalitetu koji nastoji da sve učini da »funkcioniše« zarad m ašinerije. . . Oni su se oduprli usmerenju da hitri tehničari prodaju psihoanalizu na njenom vlastitom području. Nau­ ka je odista trebalo da zameni metafiziku, ali nauka kao filo­ zofska sila. Ona treba da uništi metafizičke varke kakve su pre­ drasude i praznoverja, ali i da zadrži osnovne koncepte racional­ nosti: istinu, slobodu, pravednost".

" Max Horkhermer, »Ernst Simmel and Freudran Philosophy-, Internatio­ nal Journal of Psychoanalysis 29, 1948, 112. Horkheimer je zabeležio da se Adomo slagao s idejama koje je izložio u ovom govoru.

169

amerikanizacija psihoanalize Fenichelova smrt i okončanje Rundbriefe zatvorili su jedno poglavlje istorije psihoanalize. Bez mreže koja bi im pružala podršku članovi kružoka krenuli su svako na svoju stranu. Nastavili su sa svojom psihoanalitičkom praksom, ali su se njihova politička opredeljenja povukla u pozadinu. George Gero i Edith Gyorr>r6i su vrlo malo pisali. Nekoliko ogleda Barbare Lantos udubljivalo se u prirodu rada; njiho­ va marksistička orijentacija svidela se Herbertu Marcuseu, i on ih je citirao u knjizi Eros i civilizacija'. Obimniji spisi Edith Jacobson i Annie Reich nisu odavali posebne političke stavove, a Kate Friedlander je umrla 1949. godine. 1 Herbert Marcuse. Eros and Civilization (1955). New York. Vintage Books 1962.

171

VVilhelm Reich je ostao prisutan u javnosti i produkti­ van, i nastavio je da privlači odane učenike. Međutim, nje­ gov rad zaošijavao je ka mističnoj nauci. U svakom slučaju, koncem četrdesetih godina, kao da želi da označi kraj tra­ dicije s kojom je Reich ostao neopozivo vezan, vlada SAD ga je aktivno kinjila. To je urodilo tužbom federalnih vlasti protiv njegovog '»akumulatora energije«, suđenjem i zatvo­ rom. Godine 1956, na njujorškom gradskom đubrištu, vlada SAD spalila je mnoge Reichove knjige, uključiv Masovnu psihologiju fašizma. Saopštenje za štampu Američkog sa­ veza za građanske slobode, s »protestom zbog spaljivanja Reichovih publikacija, nije objavio nijedan veliki list u SAD«1 2. Ne izgleda sasvim slučajno što se jedan teoretičar Frankfurtske škole — Max Horkheimer — prisetio kritičkog duha koji |e prožimao Fenichelova i Simmelova dela; jer, u decenijama nakon njihove smrti Frankfurtska škola je bi­ la ta koja je održavala u životu psihoanalizu i dalje privr­ ženu društvenoj teoriji. Kako su se politizovani frojdisti osi­ pali, pripadnici Frankfurtske škole uspeli su da u javnosti steknu status teoretičara koji brane Freuda protiv frojdista. Njihove veze sa psihoanalizom sežu u prošlost, u Nemačku, gde su pomogli da se osnuje Frankfurtski analitički in­ stitut3, i sežu unapred do knjiga kao što su Autoritarna lič­ nost (Authoritarian Personality) T. W. Adorna i drugih, i Eros i civilizacija Herberta Marcusea. Ipak, Frankfurtska škola je ostala izvan granica carstva američkih društvenih nauka, a svakako i izvan američke psi­ hoanalize. Doista, njihova nesposobnost da uspostave kon­ takt s američkom kulturom navela je Adorna i Horkheimera da se posle rata vrate u Nemačku. Marcuse je ostao, ali kako označava i podnaslov njegove knjige Eros i civiliza1 Jerome GreenfiekJ. VVilhelm Reich vs. the U.S.A.. New York. Norton 1974. str. 250. , , „ ,_ 3 Martrn Jay, The Oialectical Imagination: A History ol the Frankfurt School and the Institute of Social Research 1923— 1950. Boston, Little, Bnown & Co. 1973. str. 88.

172

čija — »Filozofsko preispitivanje Freuda« — njegov rad se nije ukrštao sa profesionalnom psihoanalizom. Naravno, mi­ mo Frankfurtske škole i drugi su nastojali da ožive psiho­ analizu, ali ni najhrabriji pokušaji kakav je, na primer, knji­ ga Normana O. Brovvna, Život protiv smrti (Life Against Death, 1959) — nisu narušili njen teorijski san. Izvesno je da su široke generalizacije o stanju psiho­ analize, pa i svake druge discipline — sumnjivi. Uz svaku najavu opadanja i krize mogu se naći čestitke i samočestitanja povodom nedavnih uspeha. Sudovi se često menjaju zavisno od situacije onog koji sudi. Nezadovoljnici spolja beleže pad, a uspešni učesnici i pripadnici slave napredak. Hladni, možda osvežavajući antipsihoanalitički vetrovi prostrujali su poslednjih godina kulturom. Po mnogim posmatračima, humanističke, bihejvioralne i »anti-psihološke« psihologije nanele su psihoanalizi velike štete. Drugi kriti­ čari otpisali su psihoanalizu kao biološki i reakcionarni podu­ hvat iz devetnaestog veka; njenu dugotrajnu terapiju osu­ đivali su kao nedelotvornu i elitističku. Uz zamiranje njenog konceptualnog života i neprijateljsku publiku činilo se da je vreme psihoanalize prošlo. Ipak, psihoanaliza je uvek obezbeđivala dovoljno stu­ denata i pacijenata da godinama preživi. Njena istrajnost se možda isplatila. Novije psihologije često su sumnjivije od psihoanalize koju su nastojale da zbace. Pouke izvede­ ne iz ogleda s golubovima i grupnih terapija, iz romantizovanja mentalnih bolesti i brze terapije i same po sebi pod­ ložne su ozbiljnijoj kritici. Te antipsihoanalitičke psihologi­ je nisu porodile ni iole suštastvenije socijalne i političke teorije; u tom pogledu psihoanaliza je ostala usamljena. Ko­ načno. antipsihoanalitički vetar je oslabio, i u različitim po­ dručjima se zapaža obnova interesovanja za psihoanalizu. Izazovno je sa sumornog, očigledno pogrešnog predvi­ đanja smrti psihoanalize skočiti u suprotnu krajnost pred­ viđanja pobedonosne budućnosti. Revidirana prognoza bele173

ži oživljavanje pažnje i interesovanja za psihoanalizu. Doi­ sta, to što su politizovani frojdisti i njihovo osobeno teoretisanje bačeni u zasenak nije dokaz nazadovanja već napret­ ka. 'Preciznije kategorije zamenile su spekulativne i zastarele pristupe. Širom područja psihoanalize istraživači bruse njenu pojmovnu oštricu. Ovom viđenju služi na čast što odoleva divljanju nostalgije, sklonosti da se veličaju rane fa­ ze psihoanalize, ili bilo koje druge nauke, kao herojskog pe­ rioda. Pri svem tom, dok u opštoj kulturi preovlađuje nostal­ gija, u naukama je mnogo češće suprotno nastrojenje — ve­ ličanje najnovijih otkrića. Ovaj teorijski narćizam prati oho­ lost prema ranijim generacijama i njihovim teorijama. Ot­ kriće da su Freud i psihoanaliza »iz devetnaestog veka« ostaje uvid mudraoa od kojeg zastaje dah. Novi doprinosi se baškare u samozadovoljstvu nauke koja napreduje. Verovanje u automatski naučni napredak se ne srne omalovažavati; ono se mora radikalno osporavati. To vero­ vanje iziskuje ozbiljno bavljenje suprotnim stavom — mo­ gućnošću nazadovanja i povlačenja. Slike o veku mraka ili o plimama okultizma zavode na stranputicu. Nazadovanje nauke o savremenom razdoblje uzima lik blistavih novih či­ njenica i paradigmi; ni jedne, ni druge ne čine po sebi na­ predak. Činjenice se mogu nagomilavati dok razumevanje čili; teoretičari mogu da glačaju svoje pojmove dok uvid izmiče. Postoji li napredak od Hegela do Oui'nea (Kvin), od VVebera do Parsonsa, od Freuda do Skinnera? Nedavno objavljena knjiga o Freudu, Freud — bio­ log uma (Freud — Biologist of the Mind), predstavlja primer naučnog etosa napretka; prikladno ju je napisao jedan istoričar nauke, Frank J. Sulloway (Frenk Salovej), koji je svojoj knjizi dao podjednako prikladan podnaslov — »S onu stranu psihoanalitičke legende«. Sulloway kategorizuje dva­ deset -i šest »mitova« o Freudu i psihoanalizi naporedo s njihovih dvadeset i šest »funkcija«. Salloway ih redom pro­ bada kao balone, uključiv i mit broj šesnaest, »da je Freud 174

otkrio 'infantilnu seksualnost i nesvesno«, i mit broj dvade­ set tri, »da su Freudove teorije naišle na neodgovarajuć, neprijateljski i iracionalan prijem«. Sulloway nas poučava da ovi »mitovi« jedino tome \ služe da legitimizuju psihoa­ nalizu i psihoanalitički pokret. »Taj 'koloplet legende bio je apsolutno suštastven za strategiju revolucije koju su koristi­ li Freud i njegovi odani sledbenici«'’. A među mitovima koji pokreću Zapadni um malo je sta­ rijih i žilavijih od mita o junaku koji uništava mitove. Sullovvajeva knjiga u potpunosti se saobražava prvobitnom na­ učnom mitu: on hrabro napada psihoanalitičke »mitove« ko­ ji su obmanuli svet. Svojom privrženošću naučnoj legendi 0 napretku, Sullowayeva knjiga se može mnogo prikladnije okrenuti naglavce, u mit o mitu o Freudu. Sulloway vida na­ učni etos povređen Freudovim spekulacijama i originalnoš­ ću. Čak i njegov jezik — »koloplet legendi«, »strategija re­ volucije« — miriše na intelektualca, učesnika hladnog ra­ ta, koji svog iracionalnog protivnika istrebljuje neoborivim činjenicama. Pomoću površne sociologije saznanja Sulloway nas vodi na skupštinu naučnika gde se misao prošlosti ismeva u ime bolje budućnosti. Evolucija američke psihoanalize ogleda se u njenom sve naučnijem rečniku i teoriji. Naravno, Freud je često op­ tuživan da je opteretio psihoanalizu naučnim programom 1 jezikom: ipak, njegovi američki sledbenici bili su više opsednuti privlačnošću naučnog metoda. »Kritičari koji svoja proučavanja ograničavaju na metodološka istraživanja«, za­ pazio je jednom prilikom Freud, »podsećaju me na ljude ko­ ji uvek glancaju svoje naočare umesto da ih stave na nos i pogledaju kroz njih«s. Kako je primetio Joel Kovel (Džoel Kouvel), naučna psi­ hoanaliza što je nude Hartmann i Rapaport u manjoj meri je 4 5 4 Frank J. Siflloway, Freud, Biologist of the Mlnd: Beyond the P$ychoanalytic Legend, New York, Basic 8ooks 1979, str. 488— 95. 5 Freud prema mavodu u: Tbeodor fleik, From Thirty Years with Freud, New Vork, Farrar and Rinehart 1940, str. 138.

175

izvedena 'iz konceptualnih imperativa no iz »potrebe da se u ovoj zemlji razvije psihoanalitička teorija s izgledima da se uklopi u preovlađujuću normalnu naučnu praksu«6. Cena je bila visoka: razrada strukture i metoda umanjila je du­ binu i pronicljivost. Medicinski psihoanalitički štabovi su. šta više, ohrabrivali naučnu klasifikaciju u službi kliničke dijagnoze. Humanizam i politika koje je med'ikalizaoija iscedila iz psihoanalize konačno su našli utočište na univerzitetima. Jedan pregled tekuće psihoanalize ne može zapostaviti pro­ cvat akademske psihoanalitičke teorije. Na katedrama koje idu od književnosti, preko istorije do sociologije, psihoana­ liza kao metod ili kao tema privukla je veliku pažnju. Ipak, u rneri u kojoj se nalazi izvan profesionalne psihoanalize ta delatnost ispoljava krizu; to je kao da se najbolja filozofija može naći na katedrama istorije ili najbolja sociologija u novinskim redakcijama. Zapravo, možda je tako, al'i takva izmeštanja obično ukazuju na okoštavanje prirodne sredine neke naučne discipline. Jedna naučna disciplina kreće u skitnju kad se njeni praktičari odreknu svojih prvobitnih projekata. Nalet psihoanalitičkog teoretisanja na univerzitetima nije, međutim, tako živahan kako izgleda. Od Harolda Blooma do Jiirgena Habermasa, pripadnika druge generacije te­ oretičara Frankfurtske škole, naučnici razvijaju jednu vrstu devitalizovanog Freuda. Posebno na polju književnosti, gde je aktivnost najveća, nečitljive samoreklamerske tekstual­ ne studije debljaju časopise i knjige. Bloom piše: »U svom tumačenju petog poglavlja knjige S onu stranu (načela za­ dovoljstva), kao Freudove Askeze, njegove vlastite sublima­ cije, implicitno sam doveo u pitanje koherentnost odbrane sublimacije upravo dok sam se usredsređivao na skrivenu

f Joel Kovel, »Things and Words«, Psychoanalysis and Contemporary Thought 1. 1978, 31— 32.

176

metaforu koju nazivam kontaminacijom. Vraćam se toj me­ tafori kako bih izveo zaključak«7. Ovo je namenjeno navođenju u bibliografijama i struč­ nim biografijama, a ne čitanju. Skučenost ovog štiva prava je tačna protivuvrednost medicinske psihoanalize; oboje su zamenili Freudovu otvorenost i lucidnost unakaženim žar­ gonom i izopačenom vizijom. Freudova privrženost psiho­ analizi kao nečem višem od tajnovite specijalnosti proširi­ la je njegovu sklonost pristupačnijoj prozi. On je rasprav­ ljao o pitanjima od opšteg interesa — ratu ili religiji — svi­ ma dostupnom prozom. Kako nije bio isključivo lekar ili aka­ demski specijalista, često je jednostavno pisao o prešnim opštim temama. Korozija proze klasične psihoanalize nije pitanje promene stila ili usahlosti talenta; ona odražava rasparčavanje širokog univerzuma kulture na intelektualne specijalno­ sti i dućane. Medicinski analitičari i akademski psihoanali­ tičari nemaju ni potrebu ni želju da se obraćaju neprofesio­ nalnoj obrazovanoj publici. Njihova reputacija i karijera stri­ cu se u okviru njihovih katedri ili profesija. Ta realnost izobličava psihoanalitičku prozu, a konačno, oštećuje njen duh i suštinu. Kako je Bruno Bettelheim elegantno pokazao, čak je i Freudova proza bila žrtva imperativa anglo-američkog nauč­ nog života. Kultura i humanizam Freudovog nemačkog jezi­ ka isparili su u engleskim prevodima, koji su težili da psi­ hoanalizu potvrde kao nauku. Prevodioci su po pravilu bi­ rali naučni i mehanički rečnik za Freudove zvučnije i poe­ tičnije izraze na nemačkom jeziku. »Freudovo neposredno i uvek duboko lično obraćanje nama kao običnim ljudima«, tvrdi Bettelheim, »čitaocima na engleskom jeziku deluje apstraktno, obezličeno, visoko teorijsko, eruditsko i mehanizovano — ukratko, 'naučno'«. 7 Harold Bioom, »Freud’s Conoept of Defense and the Poetic Will«. u: The Literary Freud. Joseph H. Smith (uredn.), New Haven, Yale University Press 1980, str. 23.

177

Na primer, ključna reč Fehlleistung («nepotpuno dostiguće«), postaje teorijski izraz »parapraksis«. Čak i osnovno Ich se skoro svuda prevodi kao »<ego« umesto »ja«, čime se preobražava u žargon koji više ne Izražava lični angaž­ man koji činimo kad kažemo »ja«. Bettelheim, koji je četr­ deset godina predavao psihoanalizu američkim psihijatrima, zaključuje: Freudove ideje trebalo je preneti ne samo u drugi jezik, već i u drugu kulturnu sredinu, gde većina čitalaca samo najpovršnije poznaje klasičnu evropsku književnost. Tako većina Freudovih alu­ zija ostaje neshvaćena. Mnogi izrazi koje je koristio svedeni su na puke tehničke termine: ključne reči više nemaju višestrukost posebnih značenja, premda ih je Freud birao jer su nosile duboko značenje i odzvanjale naročitim humanističkim odjecima8.

r \ ) si / (

Natan J. Hale, mlađi, pruža jedan prozaični primer jezičke amerikanizacije. Freud je »ljubav -i rad« (Lieben und Arbeiten) prosto poistovetio s ciljem života i uspešne tera­ pije. Karl Menninger je to ovako izrazio: »Postoje dva temelja života. Jedan je posao vođenja ljubavi. Drugi je posao zarađivanja za život«9. Pretvaranje psihoanalize u profesionalni naučni podu­ hvat uticalo je na njen jezik, duh, širinu, pa čak i na one koje je privlačila; u tu disciplinu stupalo je sve manje lju­ di humanistički, intelektualno il'i politički angažovanih. Još pre trideset godina predsednik Američkog psihoanalitičkog udruženja osvrnuo <se na nepobitni konformizam novijih psi­ hoanalitičkih kandidata. Međutim, on se pažljivo klonio kritikovanja takvog razvoja; to je bilo »zanimljivo« i »značaj­ no«, ali ništa više. Kandidati iz dvadesetih i tridesetih godi­ na, zapazio je, bili su »soj koji se razlikovao od sadašnjeg roda«. Prethodni su pokazivali sklonost da budu veoma originalni i individualisti. Suprotno tome, noviji kandidati su »normalni« i konvencionalni.* * Bruno Bettelheim. »Freud and the Soul«, New Vorker, 1. mart 1982, str. 52. 53.

178

Nisu više introspektivno orijentisani, skloni su da čitaju samo propisanu literaturu. . . i žele da što brže otaljaju zahteve obuke. Njihova interesovanja su prvenstveno klinička, ne istraživačka ili teorijska. . . Ovo »normalizovanje« sastava članstva je zanim­ ljiva i možda značajna pojava u razvoju psihoanalize u ovoj zemlji9 10*.

Ovaj zvamčnik nije bio jedini koji je pojavu zapazio. Analitičar Maxvell Gitelson (Maksvel Gitelson) vajkao se nad amerikanizacijom. Tridesetih godina, tvrdio je, »era li- l terarnog i boemskog odvažnog zalaženja u nesvesno bližila ' se kraju«. 'Priliv novih studenata i uspostavljanje američkih J instituta narušili su poistovećenost psihoanalize sa Evro­ pom. »Sledstveno, sve to je predstavljalo odvraćanje od onog što se smatralo intelektualističkim usmerenjem ev­ ropske analize, i okretanje ka pragmatizmu medicine; a analiza je sada objavljivala da baš njoj pripada«". Gitelson je kasnije opširnije pisao o onome što je na­ zvao »krizom identiteta« američke psihoanalize. Za razliku od stanja u Evropi, u SAD analiza nije iziskivala nikakav »pokret« kako bi savladala prepreke; ona je pre patila od suprotne blagodeti. Pošto su je toplo dočekale discipline poput mentalnog zdravlja i psihijatrije, brzo je asimilovana u glavne tokove. Međutim, cena je bila visoka — gubitak jedinstvenog doprinosa psihoanalize'2. Jedan pregled iz 1950. godine već je potvrđivao da psihoanaliza »više nije disciplina mimo ostalih, već je potpuno uklopljena u polje psihijatrije«13. 9 Nathan G. Hale, Jr„ »From Berggasse XIX to Central Park West: The Americanization of Psychoanalysis, 1919— 1940«, Journal of the History of Behavioral Science 14, 1978, 310. 10 Robent P. Knight, »The Present Status of Organizated Psychoanalysis in the United States«, Journal of the American Psychoanalytic Association 1; 1953, 218— 19. " MaxveH Gitelson. »Psychoanalyst, USA, 1955«, American Journal of Psychiatry 112. 1956, 700. - Maxvell Gitelson. »On the ldentity Crisis in American Psychoanalysis«, u njegovoj 'knjizi, Science and Profession, New York, International Universities Press 1973, srtr. 383—416. n Maurice Levine, Congršs International de Psychiatrie, Pariš 1950; Trends in Psychoanalysis in America, Pariš, Hermann. 1950, str. 57.

179

Asimilovana u medicinsku profesiju, prevedena na suv naučni jezik, primenjivana od strane konvencionalnih i pragmatičnih lekara, psihoanaliza se različito razvijala u Chicagu i Topeki četrdesetih i pedesetih godina od načina na koji se razvijala u Beču i Berlinu dvadesetih godina. »Pre­ selio sam se iz psihoanalitičkih kafea Evrope«, tvrdio je Martin Grotjahn prisećajući se svog putešestvija od Berli­ na do Topeke, »u velike američke psihoanalitičke institu­ te. . . Ta razlika izazvala je kobne zabune«'4. U tim institu­ tima psihoanaliza se podgojila i postala miran zanat; inte­ lektualni žar, reformatorska revnost i teorijska hrabrost kla­ sične psihoanalize predstavljali su istoriju.

Sile koje su usmeravale amerikanizaciju se grubo mo­ gu identif ikovati; to su profesionalizacija i medikalizacija, nesigurnost analitičarajizbeglica, jaz između američke i ev­ ropske kulture, i — podjednako i uzrok 'i posleđica — po­ java novofrojdista. Te združene sile odredile su jednu pojavu kao presud­ nu po psihoanalizu, kao god i po svaku misao — njeno pre­ nošenje iz generacije u generaciju. Kulturna tradicija koja stiče ili zadržava vitalnost u javnosti iziskuje više od ubedIjivih tekstova. Taj skup znanja se može .sačuvati u biblio­ tekama ili u privatnim zbirkama. Tekstovi mogu oživeti za pojedince. Međutim, da bi prešli crtu koja deli učenjački ili marginalni diskurs od prisustva u javnosti i kulturi, nas­ tavnici i studenti moraju tekstovima udahnuti život. Sto­ žerna nastavna situacija seže izvan formalnih tečajeva, ka­ tedri i institucija; ona se oslanja na neiskazive ljudske mo­ mente — na dodir entuzijazma, želju i strahovanja nastav­ nika sa losećanjima studenata.1 4 14 Martin Grotjahn, »On the Americanization of Martin Grotjahn«. u: The Home of the Learned Mart: A Symposium on Immigrant Scholar in America, J. Kosa (uredn.), New Haven, CoHege and University Press 1968. str. 53.

180

Pošto je prenošenje kulture delikatan posao, hiljadu realnosti ga može potkopati ili mu štetiti. Osnovno naučno znanje se ne može izgubiti; čak i ako je privremeno bloki­ rano, ono se ponovo može otkriti u tekstovima. Ostali sačinioci kulture — umetnost, filozofija i drugi — mnogo vi­ še zavise od emocionalne obojenosti i ljudskog dodira. Ukoliko nastavnik ne prenese izvesnu prešnost, ili ne po­ budi odziv među studentima, ti kulturni impulsi se raspršuju. Premda su zarobljeni u tekstovima i slikama, postaju samo dokumenti o proteklim razdobljima ukoliko ih nove generacije sledbenika ne pojačaju. Amerikanizacija je zašla u ovo osetljivo područje gde se psihoanalitička kultura predaje s generacije na genera­ ciju; i baš zbog toga što je zona predaje toliko osetljiva, nekoliko sitnih izmena može radikalno 'izmeniti njen oblik. Na primer, evropski inteiektualoi i američki lekari mogu predavati kao god i opažati Freudove iste tekstove na veo­ ma različite načine. U jednoj istoj generaciji neke odlike psihoanalitičke kulture mogu ispasti, dok se drugima uka­ zuje beskrajna pažnja. Tako snaga psihoanalize na kraju zavisi od toga kako se predaje i shvata. Profesionalizacija psihoanalize ne može se odvojiti od opšte profesionalizacije američkog života tokom poslednjeg veka. Sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka os­ novano je oko dve stotine profesionalnih udruženja — od Američkog šumarskog udruženja do Američkog matematič­ kog društva. Uobličavanje profesionalnih grupa nije samo označavalo porast specijalizovanog znanja koje iziskuje stručnu obuku, već je predstavljalo i kontrolu, parcelisanje i monopolizaciju veština. Burton J. Bledstein (Berton Bledstejn) u svojoj knjizi Kultura profesionalizacije (Culture of Professionalism) i kaže: Profesionalizujući oblasti američkog života kao što su siroma­ štvo, kriminal ili bolest, ljudi iz sredine viktorijanske epohe su planirali i da izoluju i da kontrolišu određenu pojavu . . . Svaka

181

oblast američkog života potpala je pod moć profesionalaca tog vremena da izdvaja, reguliše i obuzdava".

'Nove profesionalne grupe redovno su zahtevale isklju­ čiva prava da imenuju stručnjake u svoje specijalnosti; udruženja zubara želela su isključiva prava da imenuju zu­ bare, advokati da 'imenuju advokate, i tako dalje. Ovaj zahtev opravdavali su javnim -i privatnim dobrobitima. Cilj im je bio da zaštite zajednicu od nesposobnih praktičara. Takođe, želeli su da, regulišući tržište, obezbede mušterije i povećaju njihov broj. To je podrazumevaio uspostavljanje običaja 'i rituala da bi se ograničio priliv u profesiju, kao i da bi se otklonile unutrašnje opasnosti. Kako su napredo­ vale, te organizacije su gušile i kanalisale unutrašnje otpadništvo. Moraju se priznati — a naročito tokom nedavnih dece­ nija — 'i ekonomski podsticaji za profesionalizaciju. Neza­ visni specijalisti ili intelektualci formalno se ujedinjuju ili se pridružuju univerzitetima. Ta težnja odražava »kartelizaciju« privrede. Vrlo jednostavno, nezavisnom proizvođaču nedostaju kapital i sredstva da opstane u masovnoj privre­ di. Iz tog istog razloga zbog kojeg »mamina i tatina« bakalnica ili gvožđara podležu nacionalnom lancu prodavnica, velike institucije čine nezavisne intelektualce ili specijali­ ste zastarelim; oni se pridružuju univerzitetima ili nacio­ nalnim organizacijama — ili ostaju bez posla. Šta više, u atomizovanom društvu povezanost s institucijama daje identitet i legitimnost. Uopšte uzev, u Americi se psihoanaliza prilagodila ob­ rascu profesionalizacije. Iznenadan porast interesovanja među studentima i analitičarima tokom tridesetih i četr­ desetih godina doveo je do osnivanja novih instituta, do reorganizacije nacionalnog udruženja i do pokušaja da se stekne isključivo pravo -izdavanja dozvole za rad. Kako je ,s Burton J. Bledsteiin, The Culture of Professionalism, New Yonk, Nor­ ton 1976, str. 92— 93.

182

i sam Fenichel zapazio, gostoljubivost ranih godina i nepo­ sredne emocionalne veze s Freudom postali su strani no­ vim generacijama njujorških ili čikaških analitičara. Profesionalizacija psihoanalize sledila je jedan jedini oblik: oblik medikalizaoije i isključivanja nemedicinskih (laičkih) analitičara. Gotovo od samog početka Amerikanci su nastojali da ograniče bavljenje psihoanalizom na lekare. Malo je pitanja koja su strastvenije izazvala Freuda no što je pitanje laičke analize; on ju je nepopustljivo branio. Nje­ govo umovanje je bilo jednostavno 'i predviđalo je buduć­ nost: monopol lekara sveo bi psihoanalizu na specijalnost. Freud je želeo da psihoanaliza doprinosi opštem znanju i kulturi; bunio se što je lekari ograničavaju na terapiju. Za Freuda to nije bilo sporedno pitanje. Budućnost psi­ hoanalize zavisila je od toga hoće ii se lekari sprečiti da je monopolizuju. Nasuprot rasprostranjenom raspoloženju analitičara Freud je uporno tvrdio da je medicinska primena samo jedan delić psihoanalize. Upotreba psihoanalize u tečenju neuroza samo je jedna od nje­ nih primena. Budućnost će možda pokazati da ta primena i nije najvažnija. . . Bilo bi pogrešno žrtvovati sve druge primene ovoj samo zato što dodiruje krug interesovanja lekara'4.

Freud se nikada 'nije kolebao niti je sumnjao u opas­ nost od lekara. Posle sedmogodišnje pauze gotovo prve reći koje je uputio američkom analitičaru Clarenceu P. Oberndorfu bile su: »A, recite mi, šta doista imate protiv laičke analize?«1 *17. 4 Istorija psihoanalize često se tumačila kao istorija potčinjavanja Freudu. Međutim, po pitanju laičke analize, po­ 14 S. Freud, The Ouestion ot Lay Analysis (prev. J. Strachey), New York. Norton 1969, str. 97. '* Clarence P. Obemdorf, A History of Psychoanalysis in America. New Yonk. Hanper & Row 1964, str. 182. Odličnu raspravu o potiskivanju psi­ hoanalizo na međunarodnom planu predstavlja: »Warum die Psychoanalytiker so ungers zu brennenden Zeitproblemen Stellung nehmen«. švajcarskog psihoanalitičara i etnologa Paula Parina, u njegovoj knji­ zi Der VViderspruch im Subjekt, Frankfurt, Syndkat 1978.

183

sebno u SAD, lekari su ipak porazili Freuda. Često, što su analitičari bili pravoverniiji to su se više borili protiv Freu­ da. Freud je govorio otvoreno; njegov poraz ugrožavao je psihoanalizu. Američke rezolucije protiv laičke analize na­ zvao je »pokušajem potiskivanja«18. Vidari potiskivanja po­ tiskivali su vlastitu nauku. Nekoliko motiva navelo je američke analitičare da is­ ključe nemedicinske praktičare. Verovali su da psihoanali­ za iziskuje medicinsku stručnost kako bi se razlikovali somatski i psihološki poremećaji. Ojadio ih je 'izostanak pres­ tiža koji je pratio psihoanalizu ranijih godina. Ograničavaju­ ći analizu na lekare obezbedili su joj ugled. Ne mogu se otpisati ni oni ciničniji motivi: isključivanje laika-praktičara jamčilo je veći >i unosniji promet. VValter C. Langer (Valter Langer), i sam laički analitičar obučen u Beču, s gorči­ nom se osvrnuo na američko neprijateljstvo prema laičkim analitičarima: Kad razmišljam o (laičkim ) analitičarima poput^Anne Freud. Emsta Krisa, Roberfa VVaeldera Erika Eriksona — imenovaću samo neke — pitam se šta su više i mogli očekivati. Među nama re­ čeno. nekako sam predosećao da su pređašnji medicinski analiti­ čari koji su doprineli formulisanju politike naših američkih in­ stituta. to smatrali najdelotvornijrm načinom da zatvore vrata konkurenciji. . . Ne mogu a da ponovo ne razmišljam o primedbi koju je izneo predsednik Njujorškog psihoanalitičkog društva kada sam ga zamolio za garantno pismo (za analitičare-emigrante koji su iz Beča bežali u SAD): »Za ime sveta, šta ćemo raditi s tolikim dodatnim analitičarima!«19

Isključivanje laičkih analitičara 'ne samo da je ograni­ čilo analitičku praksu na lekare nego je i izručilo psihoana­ lizu medicinskom establishmentu. Pošto su je lekari preda­ vali stažistima, psihoanaliza je postala deo medicinskog nastavnog programa. Povrh toga, severnoamerički studen-1 5 15 S. Freud, The Ouestion of Lay Psychoanalysis, str. 112. ” VValter C. Langer Sanfondu Giffordu (17. februar 1976) u njihovom tekstu: »An American Analyst in Vienna during ithe Anscftluss, 1936— 1938«, Journal of the History of Behavioral Science 14, 1978, str. 53.

ti medicine, za razliku od evropskih, dobi jal i su, po pravilu, samo oskudno humanističko obrazovanje; čak i pre no što su postali studenti medicine često su pratili skučene pri­ premne kurseve namenjene da im obezbede mesto u me­ dicinskim školama. Samo medicinsko obrazovanje ne isp­ ravlja već pojačava tu neravnotežu20. Dok lekari dođu do specijalizacije iz psihijatrije za njih jedino medicinska po­ vršina psihoanalize ima ikakvu primenljivost ili smisao. Ozbiljnije no medicinskom sadržinom psihoanalitičkog obrazovanja, medikalizacija je delovala kao sito: obavljala je prethodni odbir potencijalnih psihoanalitičara. Pošto je nadmetanje za ulazak u medicinske škole oštro, a materi­ jalne nagrade često zamašne, američka medicina privlači konvencionalnije i konzervativnije studente. Samo malo njih sa humanističkom ili političkom vizijom prodire u tu profesiju, pa očigledno samo nekolicina može da prodre i u psihoanalizu. Kada je prva i druga generacija Evropljana studirala psihoanalizu, njima nije garantovan bezbedan za­ nat; naprotiv, oni su birali jedno rizično novo područje zbog svoje odanosti njegovim kulturnim, socijalnim ili lič­ nim sadržajima. Mnogi analitičari-izbeglice bili su zbunjeni zamašnim honorarima koje su mogli dobiti u SAD — a od njih se očekivalo i da ih prihvate. Ovaj odbir kandidata za psihoanalitičare možda je naj­ teža posledica medikalizacije, jer osobe koje čine jednu disciplinu predodređuju njen razvoj. Ako su to uglavnom pragmatični i konzervativni le'kari, oni će te vrednosti prerteti i na svoju profesiju, uspešno isključujući psihoanalizu iz širih kulturnih tokova. Šta više, taj proces teži da sam sebe obnavlja. Konvencionalni lekari oblikuju nauku po vla­ stitom liku; taj lik postaje realnost koja privlači nove reg­ rute prikladne za tehnički i prosperitetan zanat. Joel Kovel opisuje svoju analitičku obuku pnisećajući se* * Vid. Martin Shapiro, Getting Doctored, Kitphener/Canada, Betvveen the Lines, 1978.

185

mladih analitičara koji se ulizuju posvećenima i starijih analitičara-nastavnika s vidovnjačkim pristupom povlašćenim šifra­ ma: »intersistemski«, »agresizovana energija«, »deneutralizaclja« . . . Glavna pitanja su bila složenost i čistota, prava steril­ nost područja. Analitičari se ne smeju baviti ničim do analizom, a analiza nije ništa drugo do fantastično prefinjeno i složeno tehničko poslovanje koje ni sa čim drugim na svetu nije u vezi, nerazumljivo za neposvećene — to jest, za ćelu populaciju osim hiljadu i nešto profesionalaca sa odgovarajućim diplomama. Tako je ono što je izvan držano po strani, a ono iznutra — unutra” .

Medicinsko rešeto ne samo da je zadržavalo samostal­ ne, otpadnike, intelektualce, humaniste i ostale »neisprav­ ne« pojedince, već se pokazalo i izuzetno uspešnim u isk­ ljučivanju žena. Istorijski gledano, u SAD medicina je go­ tovo isključivo muški zabran. Srazmera ženskih lekara (pre­ ma muškim lekarima) u SAD jedna je od najnižih oa svetu: šezdesetih godina iznosila je oko sedam posto. Ova brojka je daleko ispod evropskog prošeka (s izuzetkom Španije)22. Šta više, američke lekarke obično se speci ja ližu ju za pedi­ jatriju. Očigledno, vrlo je malo onih koje bi mogle da se uključe u psihoanalitičku obuku, iz čega proizlazi .i oskudi­ ca analitičara-žena. To se dramatično razlikuje od situacije u klasičnoj psi­ hoanalizi; skoro da se može govoriti o »defeminizaciji« analize. U evropskoj analizi ne samo da su žene bile vid­ no prisutne — od Lou Andreas-Salome (Lu Andreas-Salome) do Sabioe Spielrein (Sabina Špilrajn), Melanie Klein, ” J,oel Kove I, The Age of Desire: Reflections of a Radical Psychoanalyst, New York, Pantheon 1981, str. 18. Vid. Nancy A. Roeske, VVomen in Psychiatny: a Reviievv«; American Journal of Psychiatry 133, 1976, 365— 72; Beverly C. Morgan, »Admissions of VVomen into Medical Schools in the United States«, Woman Psycisian 26, 1971, 305— 9; Carol Nadelson i Mafka Notman, »Success or Failure: VVomen as Medical School Applicants«, Journal of the Ame­ rican Medical Woman's Association 29. 1874, 167— 72; Rudolph Blitz, »VVomen in the Pnofessians, 1870— 1970«, Monthly Labor Revievv 97. no. 5. 1974, 34— 39: i Roscoe A. Dykman i John M. Stalnaker, »Survey of VVomen Physician Graduating from Medical Schools. 1925— 1940«, Journal of Medical Education 32, 1957, 31—38.

186

Edith Jacobson i Helene Deutsoh — već 'je privlačila bas izuzetne žene. 'Kao novo područje koje se bavi seksualnoš­ ću, psihoanaliza je privlačila one žene koje su se suprot­ stavljale struji. Ne izgleda slučajno što se i Fenichelov kružok politizovanih analitičara sastojao — uz jedan jedini izuzetak — samo od žena. Kao pouzdaniji pokazatelj može da posluži Feniohelov Dečji seminar, 'koji su posećivali ne­ zavisniji kandidati za psihoanalizu. Prema Fenichelovom spisku od četrdeset i šest učesnika-analitičara, skoro po­ lovina su bile žene. S druge strane, u SAD uz mali broj lekarki i praktično zabranjenu laičku analizu nove žene-analitičari predstavlja­ ju retkost. Laura Fermi (Laura Fermi) u svojoj studiji o »in­ telektualnoj« imigraciji iz tridesetih godina zapazila je da je došlo do oštre promene. Ona je sačinila listu od oko dve hiljade intelektualaca-useljenika ili izbeglica. Njene brojke ne samo da beleže prevagu žena-analitičara u Evropi, već i njihovo strmoglavo brojčano opadanje u Americi. Upečatljiva odlika analitičkog talasa (useljenika) je veliki broj žena koje su činile njegov deo; oko 30 posto svih analitičara iz moje evidencije su žene. To je izuzetno visoka srazmera koja potom nije očuvana: 1958. godine. . . žene su činile svega devet posto svih studenata (u priznatim psihoanalitičkim institutima)” .

Naspram tihog, premda delotvornog procesa medi kal izacije, uticaj imigracije bio je bučan i katastrofalan. Ana­ litičari rođeni oko 1900. godine pobegli su iz svojih domo­ vina usred svog života i karijere. Moć psihoanalitičke or­ ganizacije da upravlja otpadnicima — ili da ih isključuje — bledela je u poređenju s moći države da protera ili doz­ voli ulazak. !A ni dveri nisu bile širom otvorene srednjo­ evropskim, pretežno jevrejskim izbeglicama. Propovedanje nepopularnih političkih mišljenja nije bilo baš od pomoći. N>i za koga ne predstavlja novost da SAD nisu blagonaklo­ no gledale na socijaliste i marksiste. ” Laura Fermi, lllustrious Immigrants: The Intellectual Migration from Europe 1930— 41, Chicago, University of Ohicago Press 1968, str. 170.

187

Izbeglice su znale šta rizikuju. Jedan Fenichelov rođak koga je uhapsio Gestapo, priznao je svoje članstvo u komu­ nističkoj partiji; Fenichel je naučio lekciju da više ceni ži­ vot od poštenja. Na ovaj ili onaj način sve izbeglice su do­ šle do 'istog zaključka. Kada su popunjavali svoje prijave za dozvolu ulaska i vizu, njihovi politički stavovi bi čileli; a ono što su izostavili iz fonmulara potopili su u Atlantski okean dok su ga prelazili. Kada su stigli u novi svet njiho­ va prošlost pripala je prošlosti. Istorija psihoanalitičkih izbeglica predstavlja kratak te­ čaj iz američke imigracije. »Intelektualci-doseljenici iz tri­ desetih godina... amerikanizovali su se mnogo brže no bi­ lo koja prethodna grupa doseljenika«24. Visokoobrazovani, profesionalci, politički budni, oni nisu želeli da ugroze svoj nesigurni legalno status tim e što će se javno, ili čak pri­ vatno, prisećati svoje evropske političke pripadnosti. Sa­ mo za nekoliko godina njihova deca, studenti, prijatelji i nove supruge i supruzi često su imali samo najmaglovitije predstave o njihovim evropskim godinama. Strahovanja doseljenika nisu bila bezrazložna. Sam Fe­ nichel je stekao svoj dosije u FBI. Jedan uzoran građanin prijavio je u FBI: »S obzirom na činjenicu da su sada svi Nemci do poslednjeg očigledno sumnjivi, osećam obavezu da obavestim ...« On je dobrovoljno ponudio opasno obaveštenje da Fenichel deluje vrlo zabrinuto u vezi s prije­ mom svoje pošte; da stvar bude gora, pošta je na nemačkom. Jedan »specijalni agent« FBI u Los Angelesu podneo je profesionalniji izveštaj pod naslovom »Špijunaža«: »Maja meseca 1938. godine neki Otto Fenichel uselio se u stan na ad res i.. . On se izdavao za psihoanalitičara.« Agent je priložio i opis koji je upotpunio portret Fenichela kao špi­ juna: »Kosa: tamna, raščupana; oči: tamne (nosi naočare); koža: tamna i crnpurasta; nos: izrazit; nacionalnost: mogu­ M Isto, str. 5.

188

će pareklom N e m a o 25. Fenichel je bio ubeđen da je njego­ va naturalizacija usporena zbog njegove političke prošlosti. U toj situaciji samo nepromišljena osoba bi paradira­ la svojim političkim pripadništvom. Hladni rat i makartizam zastražili su sve koji su se nadali da bi Amerika mogla liberalizovati političku atmosferu. Za generaciju čiji su čla­ novi porodice, prijatelji i pacijenti bili zatvarani, a često i ubijani, to je bila dovoljna pretnja. Do dana današnjeg mno­ ge izbeglice ostaju politički obazrive. Posledice tih strahovanja su nemerljive: ona su uti­ cala na projekte, rečnik i na misli izbeglica. Svodeći — obično isključujući — svoj javni lik, politizovani frojdisti su ugrozili prenošenje svojih znanja, ideja i opredeljenja. Ka­ ko se nisu prikazivali kao politički ili opozicioni mislioci, nisu ni mogli privući srodne duše ili studente. Tajnost i obazrivost obezbedili su im lični opstanak, čak i uspeh, ali su im ina kraju krajeva osigurali /kulturnu smrt; oni nisu uspeli svoje ideje da prenesu novoj generaciji. Ovde može biti poučno poređenje sa Frankfurtskom školom. Frankfurtska škola je, takođe, svojom »kritičkom teorijom« zagovarala politička i nekonformistička shvatanja. Međutim, njihova sudbina bila je vrlo različita; od Waltera Benjamina (Vaiter Benjamin) do T. W. Adorna oni su postali suštinski reperi savremene kulture. Premda su oba­ zrivo napredovali, kao i politizovani frojdisti, oni su očuva­ li identitet u javnosti delimično ublažavajući svoj radikali­ zam. Kako je Henry Pachter (Henni Pehter) zajedljivo zapa­ zio: »Govorili su o otuđenju misleći na kapitalizam, o ra­ zumu misleći na revoluciju, i o Erosu misleći na proletari­ jat. Nadali su se da će na taj način marksističkoj filozofiji obezbediti podzemni opstanak tokom makartijevske epi­ zode«24. ” Suština ovog izveštaja, dobijenog na osnovu Zakona o slobodi informisanja, bila je zacrnjena. J* Henry Pachrter. »A Memoir«, Salmagundi 10— 11, 1969— 1970, str. 36.

189

Unutar tih oprezno postavljenih granica članovi Frank­ furtske škole vodili su svoj 'institut, i do 1941. godine izda­ vali vlastiti časopis koji, izvesno, jedva da je i bio poznat u SAD. Objavljivali su i radove koji su često ezopovskim jezikom izražavali njihova opredeljenja. Beznačajan sukob sa Simmelom ilustruje njihovu osetljivost prema gubitku identiteta. Adorno se usprotivio kada je otkrio da je knjiga koju je Simmel uredio, Antisemitizam — za koju su svi dali svoje priloge (Adorno, Horkheimer, Fenichel, Simmel i ostali) — trebalo da bude posvećena predsedniku Rooseveltu. Adornu se činilo da je to očigledna jevtina ujdurma i izigravanje amerikanizma koji oni nisu posedovali27. Odbijajući da se potpuno odreknu svog »identiteta kao »kritičkih« mislilaca, teoretičari Frankfurtske škole uspeli su da obuče jednu novu generaciju studenata koji su do šezdesetih godina udahnuli nov život u .njihovo delo. Sup­ rotno tome, Fenichel i politizovani frojdisti sačuvali su taj­ nost koja im se osvetila: prenošenje — pa i sam njegov opstanak — njihovog znanja drugim generacijama bilo je poremećeno. Ograničenost, a možda i nepnikladnost ovog poređenja osvetljava prepreke s »kojima su se suočavali politizo­ vani frojdisti: .nepravično je »porediti jedan 'institut s nefor­ malnom grupom pojedinaca. Frankfurtska škola imala je fondove, »izdavala je časopis i nadzirala niz publikacija. Šta više, zahvaljujući svojim izvorima mogla je da sačuva svo­ je geografsko središte — Frankfurt, New York, Los Angeles. To je ključnim pojedincima omogućilo da ostanu sku­ pa i da sarađuju. Geografska blizina možda je minimalni preduslov stvaranja jednog opusa s osobenim identitetom. Jednostavno, ne postoji nikakva zamena za često sastaja­ nje pojedinaca sličnih ideja. Suprotno tome, izgnanstvo je raspršilo politizovane frojdiste širom Zemlj'ime kugle. Gubi­ tkom geografskog stožera možda su »izgubili »i mogućnost7 1 71 Po sećanju Gertrude M. Kunth saopštenom Ernstu Simmelu (10. sep­ tembar 1946).

190

identiteta. Svakako, to je bio raison d'etre, za Rundbriefe, ali ona su, ikako se Fenichel vaj-kao, bila bedna zamena za stvarne rasprave. Povrh toga, Fenichelov kratak život možda, takođe, obara svako poređenje. Fenichel je bio pokretačka sila pol'itizovanih frojdista. Da je duže živeo mogao bi da podstiće opozicione analitičare. Tokom rata, čak sve do sredine pe­ desetih godina, Frankfurtska škola je bila vrlo neprimetna; na primer, u tom razdoblju Herbert Marcuse i Franz Neumann (Franc Nojman) radili su za vladu SAD. Drugim re­ cima, da su teoretičari Frankfurtske škole — poput politizovanih frojdista — svi bili rođeni oko 1900. godine, i da nisu ni objavljivali, ni predavali posle 1946, godine Fenichelove smrti, •izvesno je da bi njihov doprinos danas bio malo poznat. Zato što politizovani frojdisti nisu uspeli da prodru u svest javnosti, ostavili su prazninu koju su novofrojdisti uspešno popunili. iNovofrojdistički revizion'isti privukli su publiku na koju je mogao da računa većma javno orijentisan politički frojđizam. Pristupačnom prozom Fromm, Horney ii ostali obavljali su jednu kritiku kulture i društva ko­ ja je postala gotovo konvencionalna mudrost. Prihvaćena od strane mnogih stručnjaka za društvene nauke i ponav­ ljana u desetinama koleških i univerzitetskih kurseva, ta kritika tvrdi ikako je psihoanaliza bila zarđala dogma iz de­ vetnaestog veka, koja pati od panseksualizma, panbiologizma i panhistoricizma. Pred tom poplavom politizovani frojdisti u javnosti ni­ su uspostavili nezavisni položaj. Fenichel je razvio strogu teorijsku kritiku novofrojdista. Međutim, ona nikada nije postala opšteusvojena — di je to bila jedino kada je razra­ đivana u tekstovima Frankfurtske škole, kakav je Marcuseova knjiga Eros i civilizacija. Tajnost politizovanih frojdista, pak, davala je svakoj kritici izgled izolovanog -ispada budu­ ći lišena literature koja bi je potkrepljivala. 191

Šta više, politizovani frojdisti su uspostavili savez s konzervativnim frojdistima, koji je progutao svaku preos­ talu vidljivost u javnosti. Odnosi između konzervativnih fnojdista, politizovanih frojdista i novofrojdista predstavlja­ ju ipravu studiju slučaja o složenosti prevođenja teorijskih sporova u praktične sporazume. Organizacione koalicije za­ trpale su teorijska pitanja koja su koaliciju pokretala. Putniku namerniiku iz četrdesetih i pedesetih godina činilo se da se psihoanalitički predeo raspada na dva razli­ čita područja: na samozadovoljnu tehničku pravovernost, ograničenu na lekare, i na jedan labaviji revizionizam koji je podsticao teorijsko razmišljanje o kulturi i moralu. To što je predeo obuhvatao i neke neobeležene pećine nije bilo bitno: one nisu bile dovoljne da privuku intelektualne speleologe. Bez belega ili učitelja politizovani frojdisti venuli su u senci konzervativaca. Koliko god njihovo delo bilo manjkavo, novofrojdisti su uspešno i javno zaposeli deo društvenog -i kulturnog te­ rena. Uz neke ozloglašene izuzetke, kakav je ovejan redukcionizam i antikomunizam W. R. Fairbaima (Ferbern)29, nu­ dili su jednu obuhvatnu društvenu teoriju. U svakom trenu­ tku svoje karijere Fromm se bavio humanističkim, politič­ kim i religioznim pitanjima; čak se i Karen Horney poziva­ la na tradiciju Wilhelma Reicha i upućivala na Maxa Horkheimera29. Obelodanjujući svoju privrženost kulturi novo­ frojdisti su osvojili onu publiku koju su konzervativizam i redukcionizam lekarskog pravoverja odbijali. Nesrećni savez s konzervativnom psihoanalizom uči­ nio je politizovane frojdiste nevidljivim. Fenichel je žalio zbog te taktičke konstelaoije, ali je bio pritisnut logikom revizionizma i pravoverja. Psihoanalitičko pravoverje je bo-* M Vid. W. R. Fairbairn, »The Soeidlogical Significance of Communism Considered iin the Light o f Psychoanalysis«, British Journal of Medical Psychology 15/3, 1935, 218— 29. * Karen Horney, New Ways in Psychoanalysis, New York, Norton 1939, str. 12.

192

lovalo od s-ooijalnog slepila i redukoionizma; 'ipak, novofrojdisti su razvodnili psihoanalizu u magloviti idealizam i plitku sociologiju. Fenichel je ćemo njihove kulturne i so­ cijalne porive, ali nije mogao da prihvati revizije koje su psihoanalizi iščupale srce. Položaj je bio teorijski uverljiv i organizaciono nevidljiv. Fenichel je tražio saveznike luta­ jući od Hansa Sachsa do Paula Goodmana30, ali javna opo­ zicija nije uspela da preživi.

»To soj bile godine konformizma i depresije. Zadah straha izbijao je iz svake pore američkog života«, pisao je Norman Mailer 1957. godine, »-i patili smo od 'kolektivnog kukavičluka. Uz retke izuzetke, jedina hrabrost čiji smo svedoci biM bila je izolovana hrabrost izolovanih ljudi«31. Pedesetih godina konsenzus u pogledu hladnog rata, po­ duprt prosperitetom i nametnut makartizmom, obeshrabri­ vao je intelektualno raskolništvo. To je bilo razdoblje kada je trebalo slaviti američki genije, pluralizam i demokratiju. Osporavanja kulture pripadala su prošlosti — tridese­ tim godinama — ili budućnosti — šezdesetim godinama. Konformizam šireg društva teško je pritiskao profesio­ nalce čiji su posao i napredovanje zavisili od odobravanja kolega i pretpostavljenih. C. VVright Mills (Rajt Mils), osamljenik poput Mailera, osudio je »politički kukavičluk intelektualaca« od kojeg je kultura patila. Njegova knjiga Beli okovratnici (White Collar) iz 1951. godine optuživala je birokratizaoiju za preobražavan je intelektualaca u tehno-*2 ” Fenichel je Paulu Goodmanu poslao pismo hvaleći njegov članak, »The Political Meaning of Some Beceot Revisions of Freud«, Politics 2. 1945, 197 ff. (Fenichel Goodmanu, bez datuma). Fenichel nije delio Goodmanovo oduševljenje Reichom ili anarhosindikalizmom; niti je pri­ hvatio Goodmanovu oznaku psihoanalitičkog revizionizma kao psiholo­ giju New Deal-a. »Moj utisak je da političku analogiju Frommu ne predstavlja New Deal već pre više desničarski pokreti u kojima je bi­ lo uobičajeno da se stavlja ’levičarska’ maska«. 31 Norman Mailer, »The White Negro« (1957) u: Advertisements for Myself, New York, G. P. Putnam (1976, str. 300.

193

krate i preduzimače. Profesionalac — i profesor — izgubili su motivaciju i sposobnost da se opiru konvencijama; po­ stali su podjarmljeni intelektualni radnici na parče32. Pedesete godine su naplatile danak ■intelektualnom ži­ votu. Međutim, ovo zapažanje preti da se izrodi u samočestitanje, kao da smo mi danas hrabri i nekonformisti. Ipak, pedesete godine nisu izrodile otpor. Posle velike depresi­ je i rata prosperitet je dopuštao težnju normalnom porodi­ čnom životu i ikarijeri ili njihovo nastavljanje. Naporedo s ostalim profesionalcima tome su se pridružili i psihoanali­ tičari; a disciplina kao celina osvajala je studente, prizna­ nja i ugled medicinske struke. Takođe je patila od zamiranja vizionarstva 'i vitalnosti. Reči Clarencea P. Oberndorfa, jednog od prvih američkih analitičara, beleže napredak, ali, takođe, služe i kao optuž­ ba. »Psihoanaliza je konačno postala legitimna 'i ugledna«, pisao je 1953. godine, »plaćajući možda cenu time što po­ staje troma i samozadovoljna, pa tako privlačna sve većem broju umova koji sigurnost nalaze u konformizmu i isprav­ nosti«33. Izrečene od strane jednog pionira američke psiho­ analize, ove reci osuđuju. Međutim, cena je možda bila i veća no što je iko i sumnjao; pedesetih godina su pokida­ ne i poslednje veze s klasičnom psihoanalizom. Gotovo svaka disciplina u svakom trenutku pruža uto­ čište nezavisnim ljudima. Pogreška je pedesete godine os­ likavati preterano sivim tonovima, kao da se toj deceniji niko nije suprotstavljao. Preživel-i su ne samo »bitnioi« ili književne figure poput Normana Mailera, već i usamljeni buntovnici u svim profesijama uključiv psihoanalizu. Me­ đutim, psihoanaliza je dalje odmakla putem potiskivanja ta­ ko neutrališući svoje buntovnike da je nepopravljivo ošte­ tila svoju vlastitu -intelektualnu vitalnost. Kratko ispitivanje sudbine nekolicine tih buntovnika iz pedesetih godina izo32 C. VVright Mills. White Collar (1951), New York, Oxford University Press 1973, str. 148. 136. 35 C. P. Oberndorf, History of Psychoanalysis in America, str. 207.

194

strava sliku psihoanalize. Dela Paula Barana (Pol Baran), C. Wright Mill«a i Roberta Lindnera oslanjaju se na različite tradicije i obraćaju se različitoj publici. Ipak, njihov uticaj na odgovarajuće discipline osvetljava osobenu situaciju psihoanalize. Krajem četrdesetih i početkom pedesetih godina Paul Baran u ekonomiji, C. VVright Mills u sociologiji i Robert Lindner u psihoanalizi iskopali su ili nanovo izumeli disi­ dentsku literaturu. Svaki od njih je patio od gotovo visceralne izolacije. Saveznici su bili malobrojni i proređeni, a profesije i institucije su se pokazale negostoljubive. Baran se često ogorčeno žalio na to kako je prema njemu postu­ pao Univerzitet Stanford. Veći deo svog života Mills se og­ rađivao od univerziteta i sociološke profesije. A Lindner, laički analitičar, savladao je otpor svog lokalnog psihoana­ litičkog društva (VVashington-Baltimore) da bi se bavio pra­ ksom. Možda i nije slučajno što niko od njih nije imao pun životni vek, što su svi umrli od srčanih bolesti. Baran je umro u pedeset četvrtoj, 1964. godine, Mills u četrdeset šestoj, 1962. godine, a Lindner u četrdeset četvrtoj, 1956. godine. Spisi Barana i Millsa postali su osnovni tekstovi i re­ ference u ekonomiji i sociologiji34. Njihove knjige — Baranova Politička ekonomija rasta (Political Economy of Grovvth) i Monopolski kapital (Monopoly Capital) (u saradnji sa Paulom Svveezijem), i MiHsovi Beli okovratnici, Elita vlasti (The Power Elite) i ostale, danas su gotovo obavezna lektira na tim područjima; svaki ekonomista i sociolog namah će ih prepoznati. Zamašna literatura bavi se njihovim doprinosom, a njihovi studenti i učenici sada su aktivni i uticajni. Mnoge dubinske kritike ekonomije i sociologije te­ melje se na delu Barana i Millsa. 5< Kraću diskusiju Barana i Millsa potražiti kod Petera Olecaka, Radical Paradoxes: Dilemmas of the American Left 1945— 1970, New York, Harper&Row 1973.

195

Povratak Lindneru je druga priča. Neko će možda pre­ poznati njegovo ime, ali će malo znati o njemu, premda nekoliko njegovih knjiga, posebno Sat dug pedeset minuta (The Fifty-Minute Hour), sada u trideset i trećem izdanju — ostaju vrlo uspešne35. To je njegovo »najneutralnije« delo, prikaz pet studija slučaja s veoma malo teoretisanja. Činjenica da je Lindner bio buntovnik, analitičar-otpadnik, a često i oštar kritičar društva izbrisana je iz kolektivne — i psihoanalitičke — svesti. Lindner je možda najslavniji po svojoj prvoj knjizi, Buntovnik bez razloga (Rebel VVithout a Cause) iz 1944. go­ dine, jer je njen naslov (i malo šta drugo) iskorišćen za is­ toimeni film. I on je delio sudbinu rane smrti koja je zade­ sila sve protagoniste film a (James Dean, Sal Mineo i Natalie Wood). Njegovi prvi tekstovi orpli su iz poziva zatvor­ skog psihologa u federalnoj kaznionici. Buntovnik bez raz­ loga je duga istorija slučaja jednog zatvorenika. U uvodu Lindner tvrdi da je kriminalac »psihopata« — »buntovnik bez razloga, agitator bez parole, revolucionar bez progra­ ma«36. Njegova naredna knjiga, Kameni zidovi i ljudi (Stone Walls and Men), iz 1946. godine zalaže se za reformu zat­ vora37. Dobar pisac, Lindner svoj uspeh duguje veštioi u izno­ šenju građe o slučajevima, i u Buntovniku bez razloga, i u Satu dugom pedeset minuta. U svojim manje popularnim knjigama, Recept za pobunu (Prescription for Rebel I ion, 1952), Moraš li se saobražavati? (1956), Lindner zauzima stav psihoanalitičkog kritičara društva. Jezik i imena na koja se poziva razlikuju se od onih kod politizovanih frojdista, ali on ima isti duh i orijentaciju kao i oni. Lindner je svoju studiju buntovnika »bez razloga« preobrazio u zalaga­ 35 Robert M. Lindner, The Fifty Minute Hour (1955) (uvod Maxa Lernera), New York, Bantam Books 1970. Ovo izdanje navodi se kao tri­ deset treće. Na koricama stdji: »preko 1,5 milion pnimeraka u štampi«. “ Lindner, Rebel VVithout a Cause; New York, Grove Press, n. d., str. 2. 3/ Lindner, Stone VValls and Men, New York, Odyssey 1946.

196

nje za bunt s razlogom. Za Lindnera, čitava psihologija, a doista i čitavo društvo, urotili su se zagovarajući prilagođavanje. Godinama pre no što je to postalo opšta stvar, Lindner je nemilosrdno napada? šok terapiju i hirurgiju mo­ zga kao skandalozne postupke smirivanja nepokornih pa­ cijenata. Lindner se najviše približio Fenichelu u svojoj kritici novofrojdista: ocrnjivao je odu prilagođavanju što prožima njihovo delo. Poput Fenichela, optuživao je novofrojdiste da su psihoanalizu razvodnili odbacujući njene nagonske temelje, i pretvorili je u tanku sociologiju. Odbacivši ani­ malne, telesne i erotske dimenzije života oslabili su izvore pobune; nedostajala im je psihička i teorijska spoljašnja tačka s koje bi upućivali kritiku društva. Svakako, Lindner nije verovao da su nagoni strogo biološki; oni su i biološ­ ki i psihološki. Međutim, »rasprostranjenost strahovanja i nepoverenja« spram nagona bili su deo kulta pasivnosti i prilagođavanja. Priznati nagon isto je što »nedvosmisleno se svrstati protiv pripitomljavanja«38. Lindner oštro napada Fromma, Karen Horney, Adlera i Sullivana kao zagovornike konformističke psihologije. Karen Horney je, smatra on, »najupadljivija među prista­ licama prilagođavanja i pripitomljavanja; njena shvatanja pribavljaju odbranu od često uznemirujućih, nelagodnih frojdovskih teza«. Svojim »modernističkim prizvukom« nje­ no delo našlo je mesta u »srcima sociologa i antropologa«. Po njihovom mišljenju, ona je odbacila »zaokupljenost sek­ sualnošću«. Ona se izražava tako da je punokrvni, preduzimljivi Amerikanci čistih misli mogu razumeti. Uvek smo mislili da su svi koji se od nas razlikuju nastrani, a Hornejeva svojim »naučnim« objašnjenjem neuroza kao pojava suštinski obeleženih odstupanjem od vladajućeg kul­ turnog obrasca, sada potkrepljuje ono što smo oduvek znali3*. ” Lindner. Prescription for Rebellion, New York. Grove Press 1962, str, 30. 32. Isto, sitr. 42.

197

Ne čini se da je puka slučajnost što je Lindner bio lai­ čki analitičar i oštar kritičar medi kal izaći je. Verovao je da je »relativno stagniranje« psihoanalize i psihoterapije »u ovoj generaciji praktičara, u poređenju sa obilno proizvod­ nom prethodnom generacijom« proisteklo »skoro u potpu­ nosti iz insistiranja na obaveznom medicinskom obrazovanju da bi se dobila dozvola za bavljenje praksom«. Pragmatič­ ne i tehničke medicinske škole obrazuju lekare samo po­ lovično. »Umesto širokog sistematizovanog znanja o čoveku, njegovoj kulturi i delima, većina (medicinskih praktiča­ ra) poseduje šačicu medicinskih činjenica umotanu u ter­ minološke tlapnje«. Lindner je upozoravao da će, ukoliko se situacija ne «izmeni, »čisto medicinski praktičari patiti od sterilnosti i debilnosti koje su cena izolacije«40. Lindner je proširio svoju kritiku američke psihoanalize napadom na američko društvo. Sve oblasti i sve discipline — obrazovanje, savetovalište, socijalno staranje, psiholo­ gija — podstiču prilagođavanje i pasivnost. On nije bio ni sangvinik, ni stoik; pojedinca je sagledavao kao potpuno nadjačanog i izmanevrisanog. »U današnjoj borbi između čoveka i društva oko pitanja konformizma društvo pobeđuje«. Lindnerovo delo je na mnoge načine bilo nedostatno. Povišen, ponekad apokaliptičan ton kvari njegove najbolje napore; činilo se da je ubeđen da ostaje samo nekoliko trenutaka pre no što konformizam ne utrne i poslednje os­ tatke ljudskosti. Oslanjajući se na knjigu Ortege y Gasseta, Pobuna masa (La rebelion de las masas, 1930), skoro da je prigrlio elitističku filozofiju kulture jadikujući nad us­ ponom »čoveka mase«. Šta više, vrlo konvencionalan antikomunizam slabio je njegovu kritiku društva. Taj kritičar konformističke psihologije bio je ubeđen da »zagonetku

43 Lindner, »Who ShaH Practice P9ychotherapy?«, American Journal ot Psychotherapy A, 1950, 442.

198

privlačnosti komunizma može razjasniti jedino psiholo­ gija«'". Uzrok Lindnerovog vrlo ograničenog, možda i neposto­ jećeg uticaja na psihoanalizu možda proizlazi iz nedostata­ ka njegovog dela i njegove nedovoljne širine i dubine. Skrpljeno iz previše raznorodnih delova ono nije uspevalo da se objedini. Povrh toga, povišen ton 'i prekomerno dramatizovanje postavljaju ga izvan normalnog naučnog diskursa. Ako je i bio česta meta napada, Lindnerov način i stil učini­ li su ga nesvarljivim za njegove psihoanalitičke kolege. Ovo je možda tačno, ali je površno. Jer, nedostaci Lin­ dnerovog dela možda nisu isključivo lični; oni svedoče o američkoj psihoanalizi koja je već potisnula svoju prošlost. Oštrije rečeno, pedesetih godina američka psihoanaliza mogla je jedino da proizvede manjkave proteste protivu sebe same. Klasična psihoanaliza, a čak i politizovani frojdisti, bili su s onu stranu podsećanja. Američkom analiti­ čaru školovanom u ovom razdoblju psihoanalitički izvori za teorijsko razmišljanje o društvu nisu više bili dostupni. Lindner je bio psihoanalitički usamljenik zato što se zajed­ nica klasičnih teoretičara u psihoanalizi bila rasturila, te je, poput svakog usamljenika koji sam sebi krči put, rizi ko­ vao da se izgubi. Nasuprot Lindneru, Baran i Mills našli su put do guste teorijske prošlosti svojih disciplina. Naravno, Baran je bio rođen i obrazovan u Evropi i klasične evropske tekstove mogao je koristiti bez napora. Delom blagodareći uticaju naučniika-izbeglica poput Hansa Gertha. Teksašanin Mills napajao se Marxom, VVeberom i tekstovima Frankfurtske škole. Lindner je bio manje sreće. On svoj put nije našao jer puta nije bilo; staza se izgubila iz vida i uma. Lindner je označavao poslednji i rečit protest protiv osiromašenja američke psihoanalize. Bio je i žrtva tog osi­ romašenja jer su mu klasična i politička tradicija bile ne41 Lindner, Must You Conform? (1959), New York, Grove Press 1971, str. 80.

199

dostupne. Sledstveno, njegov protest je ubila sama meta — pripitomljena psihoanaliza. U vreme njegove smrti psi­ hoanaliza je cvetala, ali kao zanat lišen kulture. Kada je Fenichel pobegao iz Evrope, zarekao se da neće izdati srce i dušu klasične analize. Doista, to je i bio program politizovanih frojdista — da se čvrsto pridržavaju sirove snage psi­ hoanalize. Taj program i te nade nisu preživeli amerikanizaoiju: utonuli su u nesvesno ove profesije.

200

DODATAK

četiri rundbriefe Ova četiri pisma, odabrana gotovo nasumce — dva iz ranijeg, a dva iz potonjeg razdoblja — navodim kao uzorak stila i sadrži ne Rundbriefe.

I Pismo XIII (4. april 1935) proteže se na trinaest stra­ nica. Prva tri odeljka odnose se na publikacije grupe. U pr­ vom odeljiku Fenichel kaže da je upravo poslao nekoliko svojih rukopisa članovima kružoka koji ih još nisu videli, i da priprema kritiku Laswellove Psihopatologije i politike (Psychopathology and Politics). Drugi odeljak najavljuje Fenichelovu odluku da svoje poslednje predavanje o peda201

gogij'i, »Sredstva vaspitanja«, ponudi za štampanje. Odeljak 3 govori da 'je pripremio odgovor na nedavni napad protiv VV'ilhelma Reicha. Ta prva tri odeljaka zauzimaju manje od jedne stranice. Odeljoi 4, 5 i 6, na gotovo deset stranica, čine glavninu pisma i sastoje se od podužeg prikaza jedne posete Reichu, pisma tog posetioca i odlomka jedne izjave protiv Reicha. Poslednji odeljci ponovo su kratki. Odeljak 7 beleži jedan oštar napad na Junga i pitanje poznaje li ko njegovog autora, VValtera Hartmanna. U osmom odeljku, koji se odnosi na neke nedavne publikacije, Fenichel zapaža da je Anna Freud započela »na zdrav način da se bori protiv Melanie Klein, na englesikom«. U odeljku 9 Edith Jacobson daje poslednje novosti o novonacističkoj liniji uve­ denoj u Berlinski institut, a odeljak 10 beleži da je preda­ vanje o Hitleru, koje Fenichel nastoji da dobije, održano pred Londonskim psihoanalitičkim društvom.

II Tri nedelje potom Fenichel je otposlao pismo XIV (26. april 1935), koje se sastoji od devet stranica. Odeljak 1 najavljuje da je Fenichel poslao svoju kritiku Lasvvella i da se nada da će je svi razaslati dalje. Odeljak 2 beleži poja­ vu najnovijeg zvaničnog psihoanalitičkog časopisa sa izveštajem sa Kongresa u Lucernu, na ikome je Reich bio isk­ ljučen. Potpun prikaz rasprave i isključenja, obećan Reichu i Fenichelu, izostavljen je u celosti, a u zvaničnom izveštaju s kongresa — Fenichel to komentariše s izvesnom nevericom — glavna rasprava se i ne pominje. U trećem odeljku Fenichel kaže da mu se VVaelder još nije javio (zbog njegovog odgovora Waelderu), ali je VVaelderova »antimarksistička građanska sociologija« i dalje dobro predstav­ ljena u časopisu Imago. Odeljak 4 posvećen je prepisci s Edvvardom Gloverom, izazvanoj Fenichelovom kritikom Gloverove knjige Rat, sadizam i pacifizam. Glover je odgovorio 202

na objavljen prikaz i poslao odgovor (»Fenichelova osnov­ na kritika... predstavlja konvencionalan odgovor jednog so­ cijaliste 'ili (komuniste na svaki psihološki pristup koji naiz­ gled ugrožava njegove omiljene ekonomske i sociološke teorije«), sa propratn'im pismom Fenichelu koji je odgovo­ rio i na odgovor. Kratak kritički pregled najnovije psihoa­ nalitičke literature čini odeljke 5 i 6, dok odeljak 7 na dve stranice daje sažetak predavanja o Hitleru koje je Fenichel pominjao u prethodnom pismu, s kopijom njegovog pisma autoru. Odeljak 8 daje kraći prikaz nfcmačke konferencije o psihijatriji [Jungova zvezda kao da se »gasi«). Deveti i de­ seti odeljak posvećeni su nekim pitanjima i odgovorima. Na primer, da li iko nešto zna o Harry S. Sullivanu? Hartmann, koji se pominje u pismu XIII, pseudonim je za auto­ ra nastanjenog u Parizu. Odlomci prikaza iz jednog psihoa­ nalitičkog časopisa pojavljuju se u odeljku 11, dok se u odeljku 12 ostali podstiču da odgovore na ranija Rundbriefe, i da međusobno razmenjuju rukopise.

III Šest i po godina kasnije Fenichel je poslao pismo broj 80 {3. septembar 1941), dugo dvadeset i pet stranica. U odeljku 1 na pet stranica razmatra se »paradoks« suprot­ stavljanja Karen Homey establishmentu. Poput Fenichelovog (kruga i njena grupa zamera zbog zapostavljanja društ­ vene činjenice od strane pravoverne psihoanalize i institu­ ta; ali, pošto ona odbacuje Freuda, Fenichel smatra da nje­ gova grupa mora stati na stranu zvanične organizacije. Ode­ ljak 2 beleži da je Theodor Reik osnovao vlastitu organi­ zaciju. U odeljcima 3 i 4 nalaze se kraći izveštaji o aktiv­ nostima u Los Angelesu i San Franciscu, a odeljak 5 sadr­ ži navode iz pisma jednom neimenovanom primaocu, koji Fenichelov stav o stvarima psihoanalize naziva »sasvim konzervativnim... Potreban nam je neko ko će braniti ra­ 203

dikalnija stanovišta«. U šestom odeljku najavljuje se nova publikacija Kate Friedlander, a sedmi se sastoji od Flugelovog podužeg prikaza nekoliko knjiga, uključiv Čovek i društvo u vreme obnove (Mensch und Gesellschaft im Zeitalter des Umbaus) od Mannhei-ma. U odeljcima 8 i 9 Fenichel izlaže prikaz koji je napisao povodom brošure po­ svećene psihološkom ratu i jedan naučni ogled o socijal­ noj psihologiji.

IV Tri nedelje kasnije (27. septembra 1941) Fenichel je poslao pismo 81, dugo deset stranica. Prva četiri odeljka saopštavaju novosti o aktivnostima Anne Freud u Londonu, o predavanjima Edith Jacobson i Annie Reich u New Yorku. o nepostojnju »opozicije« Alexanderu u Chicagu, o su­ kobima u Californiji oko predloženog statuta novog psiho­ analitičkog društva. Odeljak 5 daje izvode iz pisma koje izveštava o psihoanalitičkoj situaciji u Argentini. Odeljak 6 sadrži izvod iz nedavno održanog Fenichelovog predavanja, a odeljak 7 izveštava da američko Odeljenje za usklađiva­ nje informacija traži da se psihoanaliza uključi u ratne na­ pore. Fenichel zapaža da je »tužno« koliko malo ova može da ponudi. U osmom odeljku Martin Grotjahn odgovara na Fenichelov prilkaz kritičan prema Gloveru. Konačno, odeljci 9 i 10 bave se publikacijama Franza Alexandera i Sandora Radoa.

NAPOMENA Spisi i Rundbriefe Otta Fenichela koji su mi bili dostupni, veći­ nom su u privatnom vlasništvu; glavninu poseduje Randi Markovvitz; dr Emanuel VVindholz i prof. Hanna Fenichel Pitkin učinili su mi do­ stupnim ostalo. Neki Fenichelovi spisi uključeni su sa spisima Siegfrieda Bennfelda u YIVO, Institut za jevreiska istraživanja u New Yorku. Spisi Ernsta Simmela smešteni su u biblioteci Psihoanalitičkog udru­ ženja i instituta u Los Angelesu, i u posebnim zbirkama biblioteke

204

Kalifornijskog univerziteta. Koristio sam se transkribovanim usmenim istorrjama iz biblioteke Abrahama A. Brilla pri NjujorSkom psihoanali­ tičkom institutu, zatim iz Onal Research Office Kolumbijskog univerzi­ teta ii iz biblioteke Psihoanalitičkog udruženja i instituta u Los Angelesu. Lično sam vodio razgovore sa Rudolfom Eksteinom, Lavvrenceom J. Freedmanom, Henrijem i Yelom Lovvenfeld, Georgom Geroom, Miriam VVilliams, Martinom Grotjahnom, Clare Fenichel i Normanom Reiderom. Razmenjivao sam pisma s brojnim drugim analitičarima ili nji­ hovim porodicama. Uopšte uzev, ove izvore — intervjue i pisma — oskudno sam navodio u beleškama.

205

kastriran je jogunaste psihoanalize Da bi se potpuno razumela u svojoj višeslojnosti, teo­ rijski utemeljena i istovremeno veoma provokativna knjiga Russella Jacobyja POTISKIVANJE PSIHOANALIZE: Otto Fenichel i politizovani frojdisti, nužno je dobro poznavanje ranijih Jacobyjevih teza iz Društvenog zaborava, kao i poz­ navanje odnosa teoretičara kritičke teorije društva prema Freudu. Zato, podsetimo se najpre Društvenog zaborava. Osnovna Jacobyjeva teza izneta u njegovoj prvoj 'knjizi jeste da je »zaboravljanje« Freuda deo opštijeg procesa društvenog zaborava, odnosno planiranog, sistematskog i namernog gušenja kritičke misli. Ovom procesu društvenog potiskivanja nije odolela i misao tvorca psihoanalize. »Ono što je Freudu bilo poznato, što su novofrojdisti upola za­ boravili, nepoznato je njihovim sledbemoima«'. 1 Jaooby, R., Društveni zaborav, Noliit, Beograd, 1981, str. 25.

207

Nasuprot uvreženom mišljenju da je ono što je u istoriji ideja prošlo — zastarelo i loše, a da je ono što je novo — nužno bolje od prethodnog, Jacoby izazovno tvrdi: u psihologiji, i ne samo u njoj, novo je gore od starog! Raz­ voj psihologije posle Freuda, ovaj kritičar ubedljivo i dokumentovano prikazuje kao — nazadovanje. Obilje »novih«« teorija i terapija koje se bučno nude na psihološkom tržiš­ tu ideja kao »progresivnije«, »humanije« slike čoveka, sa­ mo su privid koji skriva suštinu, a to je: gubitak kritičke psihologije. Nove, pitke, primamljive teorije i terapije koje pojedincu obećavaju, ovde i sad, unutrašnji mir, ljubav, sreću, zamenjuju danas psihoanalizu »zastarelog Bečlije« koji nije pojedincu ništa obećavao, zapravo, ništa više ne­ go da može njegovu »histeričnu bedu« da pretvori u »sva­ kidašnju nesreću«. Zaboravljanje Freuda i glorifikovanje novog, samo je maska za raznovrsne oblike regresivnog razvoja savremene psihologije. Ovo nazadovanje Jacoby analizira na primeru triju modernih i veoma uticajnih psiholoških škola koje su se razvile u opoziciji prema »zastareioj« psihoanalizi Sigmunda Freuda. To su: 1. neofrojdizam, 2. humanistička psi­ hologija i 3. antipsihijatrija. Revizionizam neofrojdista od Adlera do Fromma, tobož usmeren na popravljanje Freuda, zapravo je napušta­ nje kritičkih pojmova psihoanalize u ime sumnjivih ideala i apstraktnih vrednosti. U ime jedne površinske, zdravorazumske psihologije (čija su glavna »otkrića« pojmovi: prilagođavanje, svest, kreativno ja i tako dalje) napuštaju se originalna i duboka otkrića psihoanalize. Optimizam humanističke psihologije jeste drugi vid potiskivanja Freuda i nazadovanja u teoriji. Čovekovi po­ tencijali su dobri, kažu »humanisti«, a ne rđavi kao što je to mislio Freud, i zato treba imati poverenja u spontani samorazvoj ličnosti. Nasuprot Freudovoj analizi raspolućene, neskladne ličnosti određene sopstvenim traumatičnim is­ kustvima i nagonima, humanistički psiholozi veličaju auto­ 208

nomnost ličnosti. Jacoby je ubedljivo pokazao da se fan­ tom subjektivnosti uzdiže upravo na ruševinama subjektiv­ nog, to jest ukoli'ko ljudi postaju stvarno sve nestećniji, bolesniji, neslobodniji, utoliko u teoriji ličnost postaje sreonija, zrelija i autentični ja. Najzad, antipsihijatrija predstavlja treći'oblik »prevazilaženja« Freuda. Analiza njihovih tekstova otkriva da Laing, Cooper i ostali napuštaju Freuda j padaju upravo tamo gde bi hteli da ga prevaziđu, a to je u pogledu revolucionarne uloge psihoterapije. Precenjujući društveni značaj psihote­ rapije, oni pokazuju da brkaju individualno poboljšanje mentalnog zdravlja sa 'radikalnim •menjanjem društvenog odnosa koji su u krajnjoj liniji odgovorni za proizvođenje ovih bolesti. Dok je Freud bio svestan napetosti koja pos­ toji između njegove teorije i terapije kao praktičnog angažovanja, dotle su antipsihijatri pokušali da ovu napetost oslabe i čak da je, makar u teoriji, ukinu. Upnkos razlikama između ovih škola u njima postoji jedan, svima zajednički smer: od teorije ka terapiji: od na­ gonskog do idealistički shvaćenog »društvenog« i »kultur­ nog«; od unutrašnjeg sukoba ka vrednostima, ciljevima, idealima: ukratko, od dubinske ka površinskoj psihologiji. Društveni zaborav može se razumeti
209

Jacobyjeva britka i blistava -odbrana Freuda od mnogo­ brojnih reformatora psihoanalize, mada dobro, mudro i argumentovano izvedena, nije bez tradicije. Povratak Freudu u Društvenom zaboravu zapravo je jedna savremena rein­ karnacija vraćanja izvornom Freudu koju su nekoliko dece­ nija ranije izveli teoretičari frankfurtske škole. Integracija Freudove misli u frankfurtsku školu bila je od vitalnog značaja za njen projekt sveobuhvatne društvene teorije i naročito za konstituciju jedne ne-subjektivne teo­ rije subjektivnosti unutar globalne kritičke teorije3. Freudova teorija iracionalnog i nesvesnog bila je potrebna kritič­ koj teoriji društva da bi se objasnio evidentni raskorak iz­ među ekonomskih tendencija, s jedne strane i ideoloških kretanja, s druge. Tako su uporište za ovu teoriju predstav­ nici frankfurtske škole našli u Freudu. Uvažavajući .kritičke i emancipatorske potencijale Fre­ udove misli, teoretičari frankfurtskog kruga su oštro reagovali na reviziju izvornih psihoanalitičkih postavki u »kulturalističkoj«, neofrojdističkoj školi. Ovu kritiku započeo je prvi Horkheimer (1942), da bi je ubrzo prihvatili i razvili Adorno i Marouse. Posle Horkheimera, koji je usput i nesistematično kritikovao »revizioniste«, prvu produbljenu i sistematsku kriti­ ku neofrojdista razvio je Adorno. Svoje osporavanje »kulturalista« Adorno je započeo čuvenim predavanjem »Druš­ tvene nauke i sociologističke tendencije u psihoanalizi«, održanim u Los Angelesu, 1946. godine, a do svog najzre­ lijeg oblika ga je doveo u tekstu »Revidirana psihoanali­ za«4. Na kritiku upravo iz ovog teksta često se poziva i čvrsto se oslanja Jaooby u svojim vlastitim analizama pro­ cesa potiskivanja Freuda. Adorno prvenstveno kritikuje kratkovido svođenje Freudovih psiholoških pojmova na so­ 3 Jay, M., Dijalektička imaginacija, Svjetlost, Sarajevo, 1982; Horkhei­ mer, M., Kritička teorija društva, Stvarnost, Zagreb, 1982; Savić, 0., »Frankfurtska škola i Frojd«, Kultura, 1982, 57— 58. ‘ Up. Adorno, T., »Revidirana psihoanaliza«, Kultura, 1982, 57— 58.

210

ciološke, u revizionističkoj reinterpretaciji »klasične« psi­ hoanalize. Dok »kulturalisti« ističu »uticaj« izvesnog apst­ raktnog, nejasno pojmljenog »društva« na već gotovu indi­ viduu, Freudova psihoanaliza je pre njih »u najunutrašnjijim mehanizmima pojedinca razotkrila presudne društvene mo­ ći«5. Dalje, dok Freudova psihoanaliza demaskira individuu kao u biti podeljenu, kao jedan disharmoničan sistem oži­ ljaka »koji se integriše samo u patnji i to ne sasvim«, neofrojdisti dotle ističu pojam celovite ličnosti, odnosno »to­ talitet karaktera«. Negiranje Freudove teorije seksualnosti predstavlja pretvaranje deseksualizovane i sociologizovane psihoanali­ ze u sredstvo prilagođavanja i »meku vrstu socijalne pomo­ ći«. Najzad, nasuprot konformizmu afirmativne i optimisti­ čke psihoanalize neofrojdista, Adomo ukazuje na razornu kritičku moć Freudove negativne i pesimističke misli, koja ne pristaje na lažnu harmoniju. U tome je i poenta Adornove kritike revidirane psihoanalize. »Frojdova veličina, kao i svih radikalnih građanskih mislilaca, sastoji se u tome što je protivrečnost ostavljao nerešenom i što je prezrivo odbi­ jao da zabteva sistematsku harmoniju tamo gde je sama stvar bila u sebi rascepana. On je učinio očitim antagonis­ tički karakter društvenog realiteta ( .. .) . Nesigurnost istin­ skih ciljeva prilagođavanja, dakle bezumnost razumnog delanja, koje psihoanaliza predočava, odražava nešto od obje­ ktivne bezumnosti. On postaje optužba civilizacije. Revizionisti treba da izoluju samo praktično-realističku stranu Frojdove koncepcije i da psihoanalitičku metodu, bez ogra­ de, stave u službu prilagođavanja da bi se osetili kao izvršioci Frojdovih intencija i odmah im slomili kičmu«6. Za Jacobyjevu kritiku postfrojdovske psihoanalize, osim ovog Adornovog osporavanja, od fundamentalnog značaja je Marcuseova »kritika neofrojdističkog revizionizma« objav­ ljena pod nazivom »Društvene implikacije frojdovskog re­ 5 Adomo, T„ isto str. 134. 6 Adomo, T., isto str. 144.

211

vizionizma«, prvo u časopisu Dissent, Summer 1955, a kas­ nije kao »Epilog« u knjizi Eros i civilizacija; filozofsko istra­ živanje Freuda. Za razliku od Adorna koji je prvenstveno kritikovao Horneyevu, kod Marcusea glavna meta je Erich Fromm. S obzirom da je Fromm odgovorio na ovu izazovnu Marcuseovu kritiku, razvio je jedan po mnogo čemu zanim­ ljiv i značajan teorijski spor7. Provokativna kritika konfor­ mističke neofrojdovske teorije iz Društvenog zaborava reaktualizovala je ovu pomalo zaboravljenu teorijsku raspra­ vu8. Jaoobyjevo vlastito osporavanje »revizionista« do tog stepena je svojevrstan eho ovog spora starog trideset go­ dina, da bi ispred njegovog kritičkog istraživanja istorije psihoanalize mogla kao moto da stoji Marouseova teza koja glasi: »Psihoanaliza je bila korjenito kritička teorija«9. Na­ glasak ove jezgrovite konstatacije, razume se, stavljen je na ono »bila je«. Koren gubitaka kritičnosti psihoanalitičke teorije u re­ vizionizmu, Marcuse vidi u napuštanju psihoanalitičke teo­ rije seksualnosti. Za Freuda sreća i sloboda su tesno pove­ zani sa zadovoljavanjem seksualnog nagona. S obzirom da se društvo svim silama suprotstavlja punom zadovoljenju libida, čovek ne može biti srećan u represivnom društvu. Revizionistička filozofija slabi ovu vezu sreće i l'ibida, konstituišući jednu spiritualnu teoriju čovekove sreće i »pro­ duktivnog razvoja« kojom zamenjuje Freudovu materijalis­ tičku teoriju sreće. Prema tome, napuštanje teorije libida u ime »viših« duhovnih i moralnih vrednosti nije samo pro­ 7 Marcuse, H., »Social Implications of Freudian Reviaionism«, Dissent. Summer, 1955; Fromm, E„ »The Human Implications of Instinctivistic ■Radicalism'«, Dissent. Fali, 1955; Marcuse, H., »A Reply to Erich Fromm«, Dissent, VVintier, 1956; Fromm, E., »A Counter — Rebuttal«, Dissent, Vinrter, 1956. * Up. Savić, O., »Logos i Eros: rasprava Fromm — Marcuse«. Kulturni radnik, 1982, 2; Flego, G., »Cultura versus natura; uz raspravu o kulturalizmu između Markuzea i Froma«, Kultura, 1985 , 68— 69. 9 Marcuse, H., »Epilog« Erosa i civilizacije, Naprijed, Zagreb. 1985, str. 209; kurziv je dodan.

212

sto ublažavanje »preterivanja« u pogledu značaja seksual­ nosti, već -i radikalno menjanje unutarnjeg, emancipatorskog smera Freudove teorije. Revizija značaja seksualnosti zahteva reinterpretaciju suštinskih pojmova i teorija kao što su edipovski kompleks, ljubav, potiskivanje, narcizam itd. itd. »Neofrojdisti izvrću taj unutarnji smer Freudove teorije, prebacujući težište s organizma na ličnost, s materijalnih temelja na idealne vrijednosti. Njihove različite revizije su logički konzistentne: jedna povlači za sobom drugu«'0. Posledica spiritualne revizije Freuda jeste bežanje od materijalističke teorije seksualnosti u idealističku etiku i religiju. iMarcuse oštro 'kritikuje Frorrrma koji je u neofrojdističkoj teoriji povampirio »produktivnu«, »autentičnu« lič­ nost. Uz malo volje i u ovom »otuđenom« društvu svako može postati svoj, autentičan, samo ako se potrudi. »U do­ ba totalitarizma ( . . . ) u vrijeme kada svemoćni aparat kaž­ njava nekonformizam porugom i porazom — u takvoj situ­ aciji neofrojdovski filozof govori individuumu da bude svoj i za sebe«". Slabljenje ili napuštanje Freudove teorije nesvesnog i potiskivanja dovršilo je temeljnu »popravku« u revizionističkoj psihologiji i filozofiji. Unutarnji smer Freudove psihoa­ nalize bio je »od svijesti do podsvijesti, od ličnosti do dje­ tinjstva, od individualnih do generičkih procesa. Teorija se kretala od površine u dubinu, od završene i pripravljene oso­ be do njenih izvora i sredstava«'2. Ono što je zajedničko u različitim osporavanjima kulturalističke psihoanalize i što je značajno uticalo na Jacobyjevu kritiku postfrojdističke psihologije može se sažeti u tri iključne primedbe: 1) u neofrojdizmu je izvorna Freudova misao na površan način sociologizovana; 2) deseksualizacija psihoanalitičke teorije oslabila je eksplozivni po­ tencijal Freudove misli i, najzad 3) teza o autonomnom subMarcuse. isto. str. 238. " Marcuse. isto str. 232. ,J Marcuse. isto str. 237.

213

jektu predstavlja optimističku iluziju koja vodi prilagođavanju. Na prvi pogled .izgleda neobično da je tako dobru i argumentovanu -kritiiku savrer..enih psiholoških teorija i škola u Društvenom zaboravu i Potiskivanju psihoanalize dao čovek koji nije »stručnjak« za ovu oblast. Naime, po svom obrazovanju Russell Jacoby nije ni psiholog ni psihoanaliti­ čar, već istoričar'3. Njegova izvanredna sposobnost da u istorijskoj perspektivi pronicljivo i duboko sagleda ono mno­ štvo reviziomstičkih teorija, od Adlerove do Frommove ili Laingove, kao 'i da kritički analizira sudbinu socijalne i politizovane psihoanalize od Grossa do Lindnera, upravo počiva na njegovom temeljnom studiranju istorije ideja devetna­ estog veka. Jaooby se posebno baviio istorijom marksizma i psihoanalize; sva njegova dela su rezultat kritičkog prou­ čavanja sudbine Marxovih i Freudovih ideja'4. Sudbina uče­ nja ova dva velika mislioca po mnogo čemu je slična: nji­ hove osnovne zamisli su izneverene upravo od njihovih na­ stavljača. I marksizam i psihoanaliza su izgubili svoju kri­ tičku dimenziju. Jaooby ističe da su glavne slabosti mark­ sističke misli »objektivni redukcionizam«, pozitivizam i na­ puštanje duha kritike u ime nauke, uspeha i progresa. Mark­ sizam je »zaražen buržoaskim društvom« kaže Jacoby i to je »centralna bolest marksizma'5.

' Russell Jacoby, rođen 1945. doktorirao je na Odeljenju za istoriju Ročssterskog univerziteta 1974. godine. Jacoby, R., Društveni zaborav; kritika konformističke psihologije od Adlera do Lainga, Nalit. Beograd. 1981 (originalno američko izdanje Social Amnesia. Beacon Press, Boston, 1975). Ova prva Jacobyjeva knjiga posvećena kritici konformističke psihologije prevedena je na portugalski, španski, nemaoki, danski, srpskohrvatski i slovenački. Druga njegova knjiga posvećena je kritičkom istraživanju istorije marksizma: Dialectic of Defeat: Contours ot I/Vestern Marxism, Cambridge University Press, New York, 1981. Treća Jacobyjeva knjiga Po­ tiskivanje psihoanalize, SIC, Beograd, 1986 (objavljena u SAD 1983, izdavač Basic Books) do sada je prevedena na francuski i nemački. 15 Jacoby, R., »Refleksije o marksizmu i njegovim slabostima«, Soci­ jalizam u svetu, 1983, 36.

214

S obzirom da Jacoby u Potiskivanju psihoanalize vrlo oprezno i temeljno analizira proces napuštanja izvornih in­ tencija psihoanalize, odnosno da otkriva istoriju psihoana­ lize kao istoriju potiskivanja Freudove baštine, ovde se mo­ žemo zapitati: koje su to karakteristike originalnog Freudovog psihoanalitičkog projekta? Ovo pitanje ima svoje puno opravdanje iz dva razloga. Prvi je što sam Jacoby implicit­ no i samo indirektno, kritikujuoi revidiranu psihoanalizu, da­ je izvesne napomene koje ukazuju na to šta je psihoanaliza nekada bila. Drugi je taj što, ako već govorimo o izneveravanju duha prvobitne psihoanalize, moramo znati koje su njene odlike. Pre svega, Freudova psihoanaliza je bila nešto više od zanata, Više od osobenog vida psihoterapije: ona je bila teorija ljudske prirode; civilizacije i kulture. »Važno je shva­ titi da su frojdisti prve i druge generacije bili prvenstveno kosmopolitski intelektualci a ne uski medicinski stručnja­ ci ( ...) . Za Freuda, Ferenczija ili Jonesa klinička praksa nije iscrpljivala psihoanalizu. Aktivno uključeni u kulturna i dru­ štvena pitanja, oni su ispredali smele teorije«14. Psihoanalizu su tada karakterisali prvenstveno duhov­ nost i obuhvatan pogled na probleme kulture, a ne rutina i tehničko savršenstvo kao što je to danas. Freud je na svoj originalan i izazovan način prišao izučavanju problema koji su daleko izvan granica psihijatrije i akademske psihologi­ je, a koji su se ticali nastanka kulture, fenomena religije, morala, vaspitanja, umetnosti, mitologije, književnosti, psi­ hologije stvaranja, i tako dalje. Kada se tvorac psihoanali­ ze u svojoj osamdesetoj godini u »Dodatku Autobiografiji iz 1935« osvrnuo na sopstveno stvaranje poslednjih neko­ liko godina, uočio je da su se njegova kasnije stečena interesovanja povukla, a da su se ona »starija, izvornija, po­ novo probila«. A, evo, šta je to prvobitno središte njegovog interesovanja kojem ga je vodio ovaj »regresivni razvoj« u '* Jacoby, R., Potiskivanje psihoanalize, str. 26. Repression of Psychoanalysis: Otto Fenichel and the Political Freudians, p. 10.

215

poznim godinama: »posle dugog zaobilaznog puta koji je trajao jedan čovečji vek, preko prirodnih nauka, medicine i psihoterapije, moje se interesovanje vratilo onim kultur­ nim problemima 'koji su nekada snažno obuzimali mladića, tek probuđenog za razmišljanje«178 .1 Prvi psihoanalitičari shvatali su psihoanalizu i kao ne­ što više od akademske teorije, ona je za njih bila oduvek deo jednog šireg radikalnog društvenog projekta. Psihoana­ liza je imala tada misiju »unošenja smisla u jedan rasto­ čen svet«. Ona 'je prvobitno imala i dimenziju jednog emancipatorskog pokreta čiji je cilj bio izmena socijalnih i kul­ turnih institucija13. O ovim Freudoviim reformatorskim aspi­ racijama naročito svedoči njegov poznati spis »'Kulturni' seksualni moral i moderna neurotičnost«, u kojem on oštro osuđuje savremene društvene institucije koje bezobzirnim gušenjem prirodne čovekove seksualnosti uništavaju inte­ gritet, zdravlje i sreću pojedinca19. Ovu reformatorsku i so­ cijalnu dimenziju psihoanalize razviće u svojim delima na­ ročito VVilhelm Reich. On će dovesti do 'krajnjih konsekvenci Freudovu kritiku građanskog seksualnog morala i njego­ vih socijalnih implikacija — proizvodnje podaničke ličnosti20. Najzad, jedna od suštinskih odli'ka prvobitne psihoana­ litičke teorije jeste njena kritičnost. Psihoanalizu je neka­ da krasio duh odvažnog, drskog mišljenja. Današnji, naroči­ to američki studenti psihoanalize ne mogu da zamisle da je pre pola veka »radikalni, boemski i politički etos obilno prožimao evropsku psihoanalizu«21. Ovu odvažnost teoretisanja imali su ii psihoanalitičari druge generacije. Mladi Otto Fenichel je u 'ime svojih istomišljenika, levih analitiča­ 17 Freud, S., Autobiografija, Odabrana dala, sv. 8, Matica srpska, Novi Sad, 1984. str. 77. 18 Up. Fromm, E., M isija Sigmunda Frojda, Grafos, Beograd, 1985, str. 82 »Pod plastom terapeuta i naučnika on (Fnojd) je bio Jedan od veli­ kih reformatora sveta početkom 20. velka«. 19 Kultura, 1982, 57— 58. 30 Up. Reich, W., Spolna revolucija, Naprijed, Zagreb, 1985. 31 Jaooby, R., Potiskivanje psihoanalize, str. 2,1.

216

ra, pisao: »Za nas više ništa nije sveto. Nikakva dogma, ni­ šta nije pošteđeno kritike«. Zapravo, baš tu u beskompro­ misnoj, nepotkupljivoj kritici svega postojećeg sreli su se psihoanaliza ii marksizam u deliima Reicha, Fenichela, Fromma i. pripadnika kritičke teorije društva. Ono što je takcđe danas teško shvatljivo malograđanskim, uglađenim i ogra­ ničenim terapeutima-psihoanalitičanima činovničkog i poda­ ničkog mentaliteta, jeste to da je psihoanaliza bila u svo­ jim počecima (prva i druga generacija) nekonformistička te­ orija čiji su glavni predstavnici bili »sumnjivi ljudi«: boemi, Jevreji, levičari i žene. Već sredinom ovog veka kada je zanimanje psihoanalitičara postalo unosno i ugledno, malo ko je znao »koliko je buntovnika ili radikala, ili prosto, intelektualaca-odmetnika i humanista bilo među ranim psiho­ analitičarima«22. Sažeto rečeno, autentična, izvorna psihoanaliza pred­ stavljala je kritičku, buntovnu misao usmerenu na suštin­ ska pitanja čovekove prirode, kulture i društva: ona je bila kritička misao sa velikim emancipatorskim potencijalima. Ali taj duh buntovnosti i radikalizma nije se dugo održao. Istoriji iščezavanja ove političke i kritičke dimenzije psiho­ analize posvećena je knjiga Potiskivanje psihoanalize: Otto Fenichel i politizovani frojdisti. Ova Jacobyjeva knjiga ima dva glavna plana, dve rav­ ni. U prvom planu knjige ističe se istorija nastanka, delanja i nestanka grupe politizovanih frojdista okupljenih oko Fenichela. U drugom planu, u pozadini priče o ovoj grupi, Jacoby u jednoj teorijskoj ravni razmatra potiskivanja eks­ plozivnog jezgra Freudove teorije. Na ovom prvom, 'konkretno-istoriografskom nivou knji­ ga Potiskivanje psihoanalize čita se kao zanimljiva krimina­ listička priča o jednoj tajnoj, zavereničkoj družini .politizo­ vanih frojdista i njihovoj tužnoj sudbini. Povest o ovoj gru­ pi upravo tako i počinje u stilu uzbudljivog romana: « ... u :i Jacoby,

isto,

str. 14.

217

srcu analitičkog establishmenta neki od najistaknutijih prak­ tičara održavali su tajnu i raskolničku mrežu«23. Zahvaljuju­ ći Jaco|byjevom brižljivom i prodornom istraživanju, pred nama se otkriva jedno do sada nepoznato poglavlje one skri­ vene podzemne, »potisnute« istorije psihoanalize. Kao dobar istoričar Russell Jacoby pre svega daje onaj neophodni predistorijat Fenichelove grupe kao i društveno istorijski kontekst u kojem se ona javlja. Pćlitizovani frojdisti koji će se kasnije okupiti oko Fenichela (svi su rođeni oko 1900. godine) u svojoj mladosti bili su pripadnici nemačko-austrijskog, a kasnije i evropskog, buntovnog omladins­ kog pokreta koji je prvenstveno branio seksualnost od re­ presivnog društvenog poretka, a trajao je od 1915. do 1920. godine. Logično je da su mnogi sa levog krila omladinskog pokreta u psihoanalizi tražili svog prirodnog saveznika, s obzirom da je ona tada bila kritička teorija usmerena na seksualne, vaspitne i društvene reforme. Bernfeld, vođa au­ strijskog pokreta mladih, tvrdio je da seksualna pobuna mladih može naći svoje teorijsko uporište u Freudovoj mi­ sli. Jedan od prvih seksualno-političkih buntovnih psihoana­ litičara, prethodnik VVilhelma Re'ioha i politizovanih frojdista, bio je Otto Gross (1887— 1920). Ovaj neobični, slobo­ darski psihoanalitičar, bio je boem, narkoman i anarhist koji je čvrsto verovao da je psihoanaliza kao dubinska psiholo­ gija zapravo filozofija revolucije. »Gross je bio nešto više no 'kuriozitet u istoriji psihoanalize. Nije baš bio pravi pred­ stavnik analitičara svog vremena; a Freud nije podržavao njegove poglede. Ipak svojim idejama ( . . . ) Gross je bio pri­ mar živosti f odvažnosti rane psihoanalize. Pripadao je onom razdoblju psihoanalize, koje je, premda nije potrajalo, osta­ vilo presudnu istorijsku baštinu. Boemski trenutak u razvo­ ju psihoanalize, neposredno je prethodio drugoj generaciji politizovanih frojdista. Oni su sistematizovali Grossove uvi­

Jacoby,

218

is to ,

str. 42.

de, a podupirala ih je ista klasična tradicija koja je iznedrila Grossa«74. Psihoanalitičari-levičari koji su prošli kroz iskustvo omladinškog pokreta i prvog svetskog rata gravitirali su Ber­ linu zbog njegove eksplozivne političke i kulturne atmosfe­ re. Buntovni politizovam psihoanalitičari daleko od Beča i institucionalizovane, dogmatske psihoanalize, ovde su »slo­ bodno disali« i razvijali svoje jeretičke, socijalne i politič­ ke ideje (pre svega u Berlinskom institutu za psihoanalizu). Mladi buntovni analitičari okupljali su se oko Fenichela ko­ ji je kao nastavnik predavao u Institutu. S obzirom da nisu mogli sasvim slobodno diskutovati o problemima politizovane psihoanalize u okviru redovne nastave, odlučili su da kao »nevaljala deca« osnuju sopstveni, vaninstitucionalni vid obuke, takozvani Dečji seminar. Od novembra 1924. pa sve do kobne 1933. godine trajalo je ovo nezvanično okup­ ljanje u privatnim kućama učesnika Dečjeg seminara, pod rukovodstvom Fenichela. Učesnici ovog seminara bili su ne­ ki od najpoznatijih političkih frojdista, a to su, osim samog Fenichela, Reich, Fromm, Jacobsonova, Lantosova i tako da­ lje. »Politička stvarnost je činila da rasprave levičarskih psi­ hoanalitičara sve više prestaju da budu -intelektualna raz­ bibriga«75. U atmosferi ispunjenoj nervozom pod naletom fašizma, ranih tridesetih godina, politizovani frojdisti su se suočili sa nametnutim izborom: ili socijaldemokrati ili ko­ munisti. Ali još drastičnija bila je podela na »leve« i »des­ ne« analitičare, odnosno na pol-itizovane i one »neutralne«. Jedan od najborbenijih i najradikalnijih političkih froj­ dista VVilhelm Reich, prišao -je Komunističkoj partiji i os­ novao je svoj kružok. Erich Fromm priključio se Frankfurt­ skom institutu za društvena istraživanja. U to doba Fenichel se u velikoj meri slagao sa Reichom -i Frommom. On je na­ čelno podržavao njihovu socijalnu i političku orijentaciju u psihologiji i posebno je hvalio njihovo nastojanje da priJacoby, 2i Jacoby,

isto , isto ,

str. 66. str. 04.

219

mene psihoanalitička dostignuća kao instrument kritike buržoaskog društveno-seksualnog poretka. Ipak, kasnije, počet­ kom tridesetih godina Fenichel i dalje hvaleći iklimčke opi­ se VVilhelma Reicha, postaje sve kritičniji prema njegovoj teoriji, sve više bioIog«ističkoj. Frommu, pak, zamerao je udaljavanje od psihoanalize u drugom smeru, u smeru kulturalizma. Nezadovoljan pre svega Reichovom varijantom marksističke psihoanalize, Fenichel osniva sopstvenu gru­ pu u kojoj su bili: Edith Jacobson, Annie Reich, Kate Friedlander, Georg Gero, Barbara Lantos i Edith Ludovvik Gyomroi. Obrazovanje ovog Fenichelovog kružoka mora se shva­ titi u kontekstu dramatičnih događaja koji počinju od 1933. godine, od dolaska Hitlera na vlast, odnosno u sklopu sud­ bonosnog društvenog preokreta ikoji označava početak kra­ ja tek rođene radikalne politizovane psihoanalize. Pred na­ jezdom fašizma Fenichelova grupa sastavljena od ljudi ko­ ji su bili istovremeno i psihoanalitičari i marksisti, imala je dosta razloga da potraži spas u izgnanstvu. Da bi održao svoju grupu koja je bila raspršena po će­ lom svetu od Njujorka do Cejlona, Fenichel je predložio da održavaju stalnu vezu pomoću Rundbriefe (cirkularnih pisa­ ma), pokušavajući da na ovaj način spase kritičku ii socijal­ nu psihoanalizu. Ova pisma smatrao je produžetkom Dečjeg seminara. Bio je to herojski i očajnički pokušaj da se makar u ilegali održi u životu politizovana psihoanaliza, od­ nosno da se očuva duh buntovne, radikalne analitičke mi­ sli. Ovde bi trebalo podsetiti da osnivanje tajnih zavereničkih grupa, čija je svrha bila odbrana psihoanalitičkih ideja od neprijateljske okoline, ima dugu tradiciju. Prvu takvu gru­ pu činila su samo dvojica: sam Freud i njegov prijatelj Fliess koji mu je u dugom periodu nastanka glavnih psihoana­ litičkih otkrića (1887— 1902) bio »jedina publika«. U njiho­ vom slučaju takođe je prepiska bila ta koja ih je vezivala i 220

putem koje je Freud razvio svoja originalna shvatanja. Ka­ snije je Međunarodno udruženje za psihoanalizu i održava­ nje pravih ikongresa psihoanalitičara zamenilo Freudovu i Fliessovu razmenu ideja i njihove »kongrese«. Kada su od­ vajanjem Adlera, Stekela i Junga, opet bila ugrožena su­ štinska Freudova otkrića, na pred log Jonesa osnovan je taj­ ni »komitet« (neka vrsta »stare garde«) sastavljen od naj­ pouzdanijih psihoanalitičara (Ferenczi, Abraham, Rank, Jones, Sachs i kasnije Eitington) a čiji je glavni zadatak bio »da obezbedi Frojda od ogorčenih napada koji su protiv nje­ ga preduzimani«24. Freud je oduševljeno prihvatio ovu ide­ ju: »'Možda bi mi bilo lakše da živim i umrem kad bih znao da postoji jedno takvo udruženje koje će bdeti nad onim što sam stvorio«, pisao je Freud Jonesu 1912. godine. S obzi­ rom da su članovi »komiteta« bili u različitim gradovima i državama, njihova delatnost se takođe odvijala putem pi­ sama. Oslanjajući se na tradiciju zavereništva u psihoanali­ zi, Fenichel je razvio aktivnost tajnog dopisivanja sa svojini istomišljenicima, levim frojdistima, kako bi očuvao ugrože­ ni identitet politizovane psihoanalize, odnosno da bi je spasao od zaborava i reformi. Putem pisama Fenichel je obaveštavao članove grupe o tome šta ima novo u psihoanali­ tičkom pokretu, o novim knjigama i kongresima. Najvažnije, pokušao je da u njima razvija ideje politizovane psihoana­ lize koje su bile sve više potiskivane kako od ortodoksije, tako i od reformatora. Jacobyjeva analiza ovih Rundbriefe, koja su dugo bila potpuno nepoznata, predstavlja dragocen prilog istoriji psihoanalize u cei ini, a posebno istoriji kri­ tičke, sooijalne psihoanalize. U toku 12 godina, Fenichel je napisao 119 pisama takvog obima da bi, prikupljena, ispu­ nila 5 debelih .tomova. Pisma predstavljaju hronologiju psi­ hoanalitičkog pokreta (period od 1933. do 1945. godine) od neprocenjivog značaja. Ova pisma, međutim, predstavljaju 36 Jones, E., Život i delo Sigmunda Frojda, knj. 2, Matica srpska, Novi Sad, 1985, str. 135.

221

i nešto više od Kronologije; ona su pokušaj izgradnje vlasti­ tog teorijskog stanovišta unutar male i usamljene grupe Fenichelovih političkih frojdista. Indikativno je za razvoj psi­ hoanalize da je ovaj grandiozni poduhvat razvijanja jedne originalne koncepcije levih frojdista okupljenih oko Fenichela, do skora bio potpuno »zaboravljen«, zapravo potisnut u »'istorijsko nesvesno«. Osim spoljašnjih dramatičnih okolnosti u kojima se ra­ zvijala teorija politizovanih frojdista u izganstvu gde su po­ stojala otvorena neprijateljstva prema subverzivnoj marksi­ stičkoj psihoanalizi, na konačnu tragičnu sudbinu Feniche­ lovih političkih frojdista još više su možda uticali unutraš­ nji činioci: pozicija ove grupe bila je uklještena između, s jedne strane zvanične institucionalizovane psihoanalize i takođe zvanične, marksističke ortodoksije. Kako to sam Fe­ nichel kaže u jednom pismu Arnoldu Zvveigu (jul 1936): oni su se stalno borili na dva fronta — protiv analitičara koji nisu uvažavali društvenu stvarnost, i protiv marksista koji nisu uvažavali individualnu stvarnost. A da nesreća bude veća u tome nisu imali podršku drugih značajnih marksis­ tičkih i politizovanih frojdista 'kao što su to bili, pre svih, Reich i Fromm. Dobar deo Rundbriefe posvećen je kritici Reicha i njegove grupe koji su -nastojali da reformišu svet oslobađanjem genitalne seksualnosti. Ipak, najveći deo energije Fenichel je utrošio ukazujući na osobenost i neza­ visnost svoje pozicije kako u odnosu na konzervativnu psi­ hoanalitičku ortodoksiju, tako i u odnosu na neofrojdiste i kulturaliste. Ovaj nezavisni, »nesvrstani« položaj u odnosu na dva moćna i istovremeno sukobljena psihoanalitička ta­ bora (čiji su centri bili u Beču, s jedne strane, i Njujorku, s druge) u velikoj meri doprineo je da se politizovani frojdisti okupljeni oko Fenichela ubrzo ne samo izgube sa psi­ hoanalitičke scene, već da se o njima, njihovom postojanju i delovanju izbriše gotovo svaki trag iz sećanja, odnosno da iščeznu iz zvanične -istorije psihoanalize. U odnosu na ortodoksnu psihoanalizu Fenichel je imao izdiferenciran 222

stav: prihvatao je njihovu vernost temeljnim otkrićima psi­ hoanalize (teorija seksualnosti, shvatanje nesvesnog i po­ tiskivanja), ali je knitikovao njihovo slepiio za društvenu uslovljenost psihičkih pojava, kao i njihovu konzervativnost, naivnost i subjektivizam u tumačenju društvenih pojava. Sa neofrojdistima i kulturalistima je, pak, delio izvesne načelne stavove u pogledu značaja socijalne dimenzije u psihoana­ lizi, ali se oštro razilazio sa njihovim »reformama« koje su dovele do teorijskog pada psihoanalitičke misli. Umesto da isprave izvesne zablude klasične psihoanalize, neofrojdisti su napustili njena najdragocenija dostignuća, zamerio im je Fenichel. Cena ovog .nezavisnog i kritičkog stava u od­ nosu kako prema institucionalizovanoj, »pravovernoj« psi­ hoanalizi tako i prema »reformisanoj«, neofrojdističkoj psi­ hoanalizi bila je ogromna — propast jedne autentične, ra­ dikalne i mudre varijante marksističke psihoanalize. Ovim zaključkom dolazimo do onog drugog, opštijeg plana ove Jacobyjeve studije, jer njega ne zanima toliko puki opis povesti Fenichelove grupe (.mada bi i to samo bi­ lo dovoljno zanimljiivo i dragoceno za jednu knjigu), već svo­ jom pronicljivom analizom 'i interpretacijama uzdiže ovu dramatičnu priču o propasti političkih frojdista do paradig­ me potiskivanja celokupne psihoanalize u njenoj novijoj istoriji. »Značaj političkih frojdista prevazilazi njihove sopstvene živote i doprinose. Ponovno otkrivanje Fenichela i dru­ gih frojdista samo je deo priče: prava tema i pravi problemi tiču se psihoanalitičkog poduhvata. Sudbina politizovanih frojdista ukazuje i primerom oličava odlučujući zaokret u američkoj psihoanalizi, naime, njeno očigledno napuštanje kulturnih i političkih opredeljenja koja su pokretala prve analitičare, uključiv samog Freuda«27. Sudbina ovih politi­ zovanih frojdista u tolikoj meri je obrazac potiskivanja psi­ hoanalize kao takve, da Jacoby deoidirano tvrdi: »Potiskiva­

' Jacoby, R..

P otiskiva nje psihoanalize,

str. 26.

223

nje politizovamh frojdista i potiskivanje same psihoanalize jedna su te ista priča«2®. Kritička analiza prirode samog procesa potiskivanja psi­ hoanalize, njegovih oblika, mehanizama i posledica pred­ stavlja samo jezgro i ujedno najveću vrednost ove Jacobyjeve knjige. Propast Fenichelove grupe razotkriva srž »po­ tiskivanja« psihoanalize: gubljenje njenih kulturnih, socijal­ nih i radikalnih pretenzija. Ako su fašizam i izgnanstvo naneli težak, gotovo fatalan udarac razvoju kritičkog duha psi­ hoanalize, onda je amerikanizacija psihoanalize, uspešno do­ vršila ovaj posao gušenja njene kritičke i kulturne orijenta­ cije. Fašizacija nemačkog društva dovela je do direktnog, spoljašnjeg ataka na politizovanu psihoanalizu u vidu zabra­ na i spaljivanja Freudovih dela; amerikanizacija. psihoanali­ ze, pak, razjedala je kritičko, buntovno jezgro psihoanalize iznutra, u vidu razvodnjavanja, reformisanja i napuštanja os­ novnih Freudovih dostignuća. Tri dominantna oblika amerikanizacije psihoanalize ko­ je Jacoby podrobno analizira jesu: a) profesionalizacija, b) medikalizacija i c) »sociologizacija«. Profesionalizacija psihoanalize, odnosno njeno zatvara­ nje u uzak krug posvećenih »stručnjaka« koji pišu knjige i članke oamenjene isključivo kolegama i bibliografijama, a ne širokoj obrazovanoj publici, dovela je do svođenja sme­ le psihoanalitičke m isli na jednu unosnu i ezoteričnu veštinu. Obuka psihoanalitičara na američkim univerzitetima i institutima proizvodi »dobre«, poslušne i bezbrojne profe­ sionalce i ujedno uspešno odstranjuje neposlušne i bun­ tovne mislioce. Akademski psihoanalitičari i specijalisti svo­ jim psihoanalitičkim žargonom i tehničkom virtuoznošću opsenjuju neupućene, a zapravo, celokupnom svojom delatnošću destruiraju eksplozivni naboj psihoanalize i dovode do devitaiizaoije Freudove misli. ” Jacoby, R.,

224

is to ,

s tr. 26.

Medikalizacija psihoanalize počela je još za Freudovog života i on sam joj se žestoko i uzaludno opirao. Poistoveoivanje psihoanalize sa terapijom, Freud je video kao izdaju originalnog psihoanalitičkog projekta. Zato se on oštro su­ protstavljao onima koji su hteli da iz psihoanalitičkog udru­ ženja izbace sve koji su bili nemedicinski, takozvani laički analitičari. Osnivač psihoanalize bio je svestan toga da mo­ nopolizacija psihoanalize od strane medicinara zapravo zna­ či »potiskivanje« njegovih vlastitih širokih zahvata i intenoija; da to, na žalost, znači svođenje psihoanalize kao opšte psihološke i antropološke teorije na usku medicinsku spe­ cijalnost. Za Freuda je bavljenje medicinom, zapravo psiho­ patologijom, oduvek bilo prevashodno sredstvo saznanja, dok ga sama medicina kao i medicinska praksa nikada nisu zanimale29. Jones se seća kako je Freud 1910. godine »sa uzdahom poželeo da se oslobodi tokarske prakse, i posve­ ti razmršavanju kulturnih i istorijskih problema — konač­ no, velikog problema kako je čovek dospeo do onoga što predstavlja danas«30. Neofrojdisti su svojom sociologizacijom Freuda ta kode oličavali amerikanizaciju psihoanalize. Oni su »radikalno du­ binsku psihologiju koja je nagoveštavala oslobođenje raz­ vodnili u mlaku doktrinu socijalnog meliorizma«, kaže Jacoby31. Kao jedna varijanta socijalne psihoanalize, kulturalisti su u porazu politizovane psihoanalize odigrali ulogu trojanskog ikonja, odnosno razorili su je iznutra. Izdavajući se za nastavljače kulturne ii političke dimenzije psihoanali­ ze, kao 'i svojom borbom protiv ortodoksije i procesa medikalizacije psihoanalize, oni su zadobili simpatije pubMke ” »Nisam osećao neku naročitu ljubav prema položaju i delatnosti lekara ni u onim mladim godinama, kao uostalom ni kasnije. Naprotiv, pokretala me !j e neka vrsta žeđi za znanjem, koja je. međutim, više bi­ la upravljena na odnose među ljudima nego na objekte prirode.. pi­ še Freud u Autobiografiji str. 8 30 Jones, E., Život i delo Sigmunda Frojda, knj. 1, str. 34— 35. 31 Jacoby, R„ Potiskivanje psihoanalize, str. 40.

225

i privukli sebi pristalice i nastavljače, a u suštini su osla­ bili razorni potencijal psihoanalitičke misli svojim napušta­ njem teorije seksualnosti i teorije potiskivanja. Njihova al­ ternativa pravovernom medicinskom establishmentu bila je zapravo lažna alternativa, s obzirom da su i medikalizacija i sociologizacija psihoanalize bile deo jednog te istog pro­ cesa amerikanizacije psihoanalize. »Potiskivanje psihoana­ lize teklo je tim dvama suprotnim tokovima: tokom medi­ cinske profesionalizacije i tokom teorijske banalizacije. Ni ortodoksni, ni revizionistički analitičari nisu očuvali raspon i ambiciju klasične analize; tačnije rečeno, sužena verzija suprotstavljala se plitkoj kulturalističkoj verziji. Važno je razumeti da su se ova oba toka uzajamno pojačavala. Ne­ zadovoljstvo okorelom medicinskom ortodoksijom podsticalo je pobune koje su dale jedan tanušni novofrojdizam, a nezadovoljstvo popularnim novofrojdističkiim moralisanjem produžilo je vlast (konzervativne ortodoksije«32. Ono što bih ovde hteo da istaknem jeste da se iza svili ovih pojavnih oblika američkog potiskivanja psihoanalize — profesionalizacije i sociologizacije — kriju neki dublji, su­ štinski procesi deformacije i degradacije izvorne psihoana­ litičke misli. Tu pre svega mislim na konformiranje i dekulturalizaciju psihoanalize. Proces prilagođavanja i »kroćenja« buntovne psihoana­ lize ispoljavao se ne samo u kulturalističkoj reviziji Freuda, već i u medikafizaciji i profesionalizaciji psihoanalize. Ame­ rički profesionalni analitičari nisu, kao njihovi evropski pret­ hodnici, bili (kritički mislioci, nego dobro adaptirani građani, uspešni tehničari i specijalisti. U SAD psihoanaliza se uklopila u glavne tokove američke psihijatrije i vrlo brzo po­ stala je ugledna i dobro plaćena psihoterapijska veština, ali je zato 'izgubila svoj identitet. Subverzivno i kritičko 'istra­ živanje nesvesnog, unutarnjih konflikata, iracionalnog i sek­ sualnog, zamenjeno je istraživanjem ega, mehanizama od­ Jacoby, R.,

226

is to ,

s tr. 40— 41.

brane, prilagođavanja, svesnih funkcija i tako dalje. Umesto »zastarele«, razorne i pesimističke antropologije Sigmunda Freuda postaju sve popularnije i dominantni je »nove«, »optimističke« i »humanističke« psihoanalize Karen Horney i Bricha Fromrna. Reformisani i pravo verni frojđisti, lekari i kultura]isti, podjednako su se dobro potrudili da kastriraju onu prodornu, kritičku i oštru bodlju Freudovog mišljenja. Medikalizacija i profesionalizacija psihoanalize, odnos­ no prepuštanje psihoanalize praktičnim i konzervativnim američkim lekarima dovelo je do suženja duhovnog i politič­ kog horizonta psihoanalize. »Beleg medicine duboko je pro­ dro u institucionalne, intelektualne a konačno i u ljudske temelje psihoanalize. Psihoanalitički instituti i školovanje podredili su se imperativima medicine«” . Ovaj proces dekulturaliizaoije psihoanalize još više nego u medi'kalizaciji i profesionalizaciji otkriva se kroz eroziju Freudovog jezika. Između Freudovog literarnog stila i ezoteričnog i pragmatič­ kog jezika američkih psihoanalitičara nalazi se bezdan. »Ne­ prozirnost psihoanalitičkih tekstova znak su sužavanja jed­ ne humanističke nauke koja se svojevremeno obraćala ši­ rokoj intelektualnoj kategoriji na tehničku disoiplinu«34. Freud je o bitnim ljudskim pitanjima pisao pristupačnom, jed­ nostavnom i sjajnom prozom. Uticajnost njegove misli ve­ oma mnogo duguje upravo ovom brilijantnom književnom stilu. Njegovi naslednici, savremeni psihoanalitičari, pišu jezikom hladnim, tehničkim i nerazumljivim svim ostalim osim onih »posvećenih«. Čak su i sama Freudova dela pre­ vođenjem na engleski dosta izgubila od svojih kulturnih i literarnih implikacija. Propast Freudove proze odražava, ra­ zotkriva i podražava propast samog duha i izvornog usmerenja psihoanalitičke teorije. Kritičko ispitivanje istorije psihoanalize pokazuje da je njen razvoj posle 'Freuda, zapravo od uspona fašizma i pre­ ?1 Jacoby, R.. Jacoby, R.,

isto , isto ,

s tr. 34. str. 33.

227

sađivanja glavnog toka psihoanalize na američko tle, doveo do raznovrsnih vidova »potiskivanja« psihoanalize u novoj sredini. Psihoanaliza koja je u Evropi u vreme Freuda i dru­ gih pionira psihoanalize bila pre svega jedna značajna hu­ manistička nauka i istovremeno pokret u kulturi sa soci­ jalnim i kulturnim implikacijama, svedena je u Americi na pragmatičku speoijalnost i unosan zanat. Suština tragične sudbine psihoanalize u tome je što je dekulturalizovana i kastrirana, a to se ispoljava u napuštanju izvornih usmerenja psihoanalize i njene redukcije na medicinsku praksu, u degradiranju stila i jezika, .i, najzad, u izopačavanju duha i sadržaja psihoanalitičkog teoretisanja. Radikalno kritičko teoretisanje prvih psihoanalitičara transformisano je u obezduhovljenu veštinu »popravljanja« mentalnog zdravlja poje­ dinca. Od drskog i buntovnog učenja, psihoanaliza postaje sredstvo uspešnog konformiranja i resocijalizacije. Svoju studiju »Potiskivanje psihoanalize« Jacoby je mi­ rne duše mogao nazvati i Dijalektikom uspeha, jer nam ona upravo to otkriva: lični i profesionalni uspeh mnogih od psihoanalitičara-izbeglica bio je ujedno i njihov kulturni po­ raz. Procvat psihoanalize u SAD i njena uspešna institualizacija u novoj domovini skrivali su poraz duha i strasnih prevratničkih stremljenja rane psihoanalize. U američkim institutima »psihoanaliza se podvojila i postala miran za­ nat; intelektualni žar, reformatorska revnost i teorijska hra­ brost klasične psihoanalize predstavljali su istoriju«35. Od subverzivnog učenja o potiskivanju, psihoanaliza je posta­ la komercijalna veština potiskivanja subverzivnog. Jacobyjeva beskompromisna kritika poraza radikalnih pretenzija izvorne psihoanalize izrečena je blistavim i upečatljivim jezikom. Njegova rečenica je tečna, slikovita i jezgrovita. Ništa manje od njegovih ubojitih osuda 'i kritika, sugestivne su i njegove strasne i argumentovane pohvale. Njegov jezik, jezik biblijskog proroka očigledno je prime35 Jacoby, R.,

228

is to ,

s tr. 180.

ren pitanju o kojem raspravlja i ciljevima koje pri tom ima u vidu. Samo ovim nadahnutim, gotovo aforističkim jezikom, recima biranim i jakim, može se dovoljno dramatično i sna­ žno liskarati apokaliptična sudbina psihoanalitičke misli, s jedne strane, i listovremeno, strasno se založiti za povratak Freuda. Ne samo svojom mišlju, već i svojim izvanrednim jezikom i stilom Jacoby na delu pokazuje da Freudova mi­ sao i proza još uvek imaju svoje poštovaoce i čuvare koji se opiru procesu potiskivanja izvorne psihoanalitičke teo­ rije34*. Ovaj metaforički i pesnički jezik (srodan Freudovom a još više Markovom proročkom jez'iku i stilu) ima, međutim, i svoju drugu stranu. On je pogodan za sintetičke i globalne ocene, ali je često nepodesan za nijanse; on je sugestivan i privlačan, ali je često nedovoljno određen. Ostaviću ovde po strani nedovoljnu preciznost u upotrebi nekih od važnih termina kojim Jacoby često operiše kao što su: »politizovani frojdisti« ili »psihoanalitička ortodoksija«37. Usmeriću ovde svoju pažnju jedino na analizu ključnog Jaoobyjevog termina i pojma, a to je »potiskivanje«. Kakav je pojmovni i epistemološki status ove upečatljive metafore koja stoji u naslovu njegove knjige? Da li je to samo slikovit opis jedne tendencije u istoriji psihoanalize ili je to objašnjenje prirode samog procesa transformacije odnosno iščezavanja izvornog identiteta psihoanalitičke teorije? Zatim, primetno je da nekada Jacoby neopravdano govori o »potiskivanju« psihoanalize podrazumevajući pod tim proces spoljašnjeg

4 Up. Robinson, P., »Psychiatry’s Secret Radical«, Psychology Todey, Februar, 1984. Ponekad su »politizovani frojdisti« isto što i »radikalni«, »levi« ili »marksistički« teoretičari, a nekad su to isključivo Fenichelovi frojdi­ sti. Takođe, ljudi 'koji čine »psihoanalitičku ontodoksiju« (recimo Freud, Ferenczi, Jones i tako dalje) nekad su oličenje one »izvorne«, »klasič­ ne« psihoanalize okrenute humanističkim i kulturnim problemima, a nekad su, opet, ti isti ljudi pnimer »konzervativne«, »dogmatske« struje koja potiskuje »izvornu« psihoanalizu.

229

pritisaka, čemu bi mnogo bolje odgovarao izraz »gušenje«33 Hi »kastracije« radikalnog i politički relevantnog jezgra Freudove misli. Takođe, čini mi se da neopravdano Jacoby upotreblja­ va termin »potiskivanje« ili »samopotiskivanje« da bi ozna­ čio njime odricanje samog Freuda i politizovanih frojdista od vlastitih političkih i kulturnih intencija :i implikacija. Bri­ žljiva analiza, međutim, otkriva da je tu zapravo reč pre sve­ ga o svesnom i namernom, dakle voljnom odstupanju od sopstvenog projekta ili o prikrivanju svojih stavova kako bi se očuvala psihoanaliza! Prostor mi ne dozvoljava da u potpunosti izvedem ovu analizu temeljno i do kraja, te ću je ovde samo naznačiti i argumentovati sa nekoliko, čini mi se, ključnih i ubedljivih primora. Prećutkivanje prošlosti politizovanih frojdista u zvaničnoj istoriiji psihoanalize ili zaista besmisleno blokiranje izvesne građe iz Freudovog ar­ hiva sve do XXII veka, samo vrlo slobodno i metaforično možemo označiti kao potiskivanje, a preciznije bi bilo go­ voriti ovde o svesnom skrivanju »nezgodne prošlosti«. Za­ tim, ikada Jacoby govori da su sami politizovani frojdisti u izgnanstvu, u sredini neprijateljskoj prema frojdo-marksizmu, nerado govorili otvoreno o svojoj prošlosti, označava­ jući to kao samopotiskivanje, on nije u pravu. To nije tačno, jer oni nisu zaista iz svoje svesti prognali niti su izo­ pačili svoje ideje i stavove, što bi se jedino ispravno mog­ lo nazvati potiskivanjem, dakle jedniim par exellence nesvesnim mehanizmom odbrane, već su se oni u izgnanstvu samo pritajili. Uostalom, sam Jacoby na jednom mestu ka­ že: »Fen'ichel nije promenio svoja shvatanja, on ih je pri­ krio. Stvarnost izgnanstva uz konzervativnost psihoanalitič­ kog establishmenta potisnuli su u podzemlje radikalizam Fenichela i čitave mreže analitičara«3’ . Na drugom mestu on ovu tvrdnju čak i dalje razvija ističući da je Femichel sa-3 8 38 HoMarcd, E. W „ »The Suppression of Rolitics in the Establishment of Psychoanalysis«, Salmagundi, Wir»ter-Spriirvg, 1985, p. :159. 59 Jacoby, R., Potiskivanje psihoanalize, str. 30.

230

mo prikrio svoje političko viđenje psihoanalize ali je se ni­ je nikada odrekao, pa izričito kaže: »Doista. Fenichel je čak nastavio sa svojim političkim teoretisanjem, ali izvan javno­ sti. U tome nije bio usamljen. Mnogi analitičari-izbeglice javno su predstavljali skoro neutralnu psihoanalizu dok su privatno ostali nepokolebljivi u svojoj privrženosti društve­ nim i političkim implikacijama psihoanalize«'10. Ali, ako su Fenichel i njegovi istomišljenici zbog straha i zbog oprez­ nosti, 'koja uzgred budi rečeno nije bila bezrazložna, samo javno prikrivali svoju političku i socijalnu orijentaciju, a privatno su ostajali uvereni u svoje stavove, iako su čak ovim prikrivanjem očuvali sopstveni identitet, onda je mno­ go adekvatnije njihovo ponašanje nazvati socijalnom mimi­ krijom, javnim konformizmom ili, ako to neko više voli, ketmanom, a ne »potiskivanjem« ili »samopotiskivanjem«, s obzirom da su ovi poslednji izrazi ne samo netačni već i nepravedni u odnosu na analitičare-izbeglice. Proces izopačavanja psihoanalize po svoj prilici ima više svojih tokova41 (kastriranje, dogmatizovanje i banalizovanje) i zato je teško bez izvesnog konceptualnog nasilja svesti ga na jedan. A Jacoby je upravo to hteo. Naime, on piše: »Potiskivanje psihoanalize sažima nekoliko oblika psi­ hoanalitičke istorije u jedan jedini izraz«. Meni se, pak, čini da ovaj termin, uz izvesnu slobodu metaforičkog korišćenja, može da posluži ali samo za opis jednog, istina važnog, vi­ da izopačavanja psihoanalize, a to je kada iz straha od interiorizovanih društvenih zabrana psihoanaliza iz vlastite teorije, nesvesna sopstvernih pravih motiva, progoni sve što ima veze sa njenom buntovnom i radikalnom prošlošću. Svojom knjigom Jaooby je želeo da dovede do svesti izvesne potisnute sadržaje iz prošlosti psihoanalitičkog po­ kreta. U tome je, u c-elini gledano, zaista izvanredno i us­ ° Jacoby, R., isto, str. 42. Up. Trebješanin, Ž., »Esej o psihoanalizi«, br. 1

Psihološki bilten, 1973.

231

peo, tako da se ovaj njegov pokušaj može nazvati i terapeutskim pokušajem svojevrsne »psihoanalize« psihoanali­ ze, odnosno kao jedan značajan doprinos revitalizovanju Freudove misli i »ozdravljenju« psihoanalize putem osvešćivanja i storije i teorije psihoanalize. Posebno priznanje trebalo bi odati Jacobyju što je svoj »povratak Freudu« i izvornom frojdo-imarksizmu započeo u vreme kada su u SAD tvorac psihoanalize a njegovo delo bili vrlo malo cenjeni i nepopularni i kada je tradicija frojdo-marksizma izgledala već mrtva*2. Po mom mišljenju Jacoby danas igra ključnu ulogu u oživljavanju radikalne prošlosti psihoanalize i u ob­ navljanju kritičkih i kulturnih potencijala jedne od najboljih varijanti jogunaste frojdo-marksističke psihoanalize43. Ako originalna misao Sigmunda Freuda uprkos otpora i izopa­ čavanja od strane »frojdista« bude očuvana i obnovljena kao kritička, buntovna i humanistička teorija, onda će u to­ me svakako svoj udeo imati i ovaj Jacobyjev nezaobilazan prilog 'kritičkom prevrednovanju istorije psihoanalize kao i njegovo strasno i hrabro zalaganje za reafinmaoiju »potis­ nutih« intencija i potencijala klasične psihoanalize. Žarko Trebješanin

*2 Up. Jaooby, R., »Rememberrng 'Social Amnesia'«, Free Associations. London, 1984, p. 21 33 Ovo mišljenje dele i neki drugi kritičari. Up. Voung, R„ »No Easy Ansvvers«, Free Associations, 1984, p. 10

232

indeks

Abraham, Karl, 20, 46, 89 Adler, Alfred, 38 n22, 67, 67 n27, 197 Adler, Friedrich, 38 n22, 67. Adler, Victor, 37, 38, 38 n22 Adorno, Theodor W., 57, 90, 141, 158, 169 n18, 172, 189. 190 Akademska misao 32, 175, 176 Alexander, Franz, 46 n32, 54, 88, 204 American Civil Libenties Union (Američki savez za građanske sloibode). 172 American Imago (časopis), 162 American Journal of Sociology, 121 Američko matematičko društvo, 181 Američko psihoanalitičko udruže­ nje, 31, 32, 121, 155 163,178 Analitičko-marksistička grupa (ra­ dionica), 101 And Keep Your Powder Dray (I neka barut bude suv), Mead, 144

Andreas-Salome, Lou, 186 »Anti-psihološka« psihologija. 173 Antisemitizam, 78; Fenichel o, 146, 147; 'konferencija o, u or­ ganizaciji Simmela, 90. 158; zvanični, nacistički, 108, 109 Anti-Semitism: A Social Oisease (Antisemitizam: društvena bo­ lest). Srmmel, 148 Antropologija, psihoanalitička upoitreba, 137; antropološka tra­ dicija. 137 Arato, Andrew, 44 n26 Arnold (autor), 121 Auden, W. H., 45 Austrija: konferencija jevrejske omladine, 78; dolazak nacista na vlast, 19— 21, 150; marksi­ zam i socijalizam u, 36, 37; om­ ladinski pokret, 44. 70— 72. 77. 78; radnički saveti u, 43 Authoritarian Personality (Autori­ tarna ličnost), Adorno, 172

233

Authoritat und Familie (Autoritet i porodica), Horkheimer, 148 Autoritarnost, Gross o, 63, 64 Baker, Josephine, 45 Balim, Alice, 137 Balint, Mihaly, 136 Baran, Paul, 195, 199 BartleUt (autor), 121 Basel: Fenichel u, 149 Bauer, Otto, 36, 37 Bauermeister, F., 81 n61 Bauhaus (škola), 45 Beč: Fenichelovi odnosi s anali­ tičkim establishmentom u, 124 — 131: humanistička kultura, 21— 24, 134, 151; konzervativi­ zam analitičara u, 88, 109, 110, 123; proslava Freudovog osam­ desetog rođendana, 131; Reichova Mimika u, 110: Univer­ z itet u, 73, 112, 113 Bečko psihoanalitičko društvo, 43, 111— 113, 150: posle dolaska nacista na vlast, 134, 135 Bekstvo od slobode. Fromm, 143 Benedek, Therese, 97 n30 Benjamin, W alter, 75 n45, 189 Bergler (analitičar), 127 Berlin: kultura u, 22, 35: levi ana­ litičari u, 45; Spartakisti u, 44 Berlin Stories, The (Berlinske pri­ če), Ishervvood. 94 Berlinski psihoanalitički institut, 39, 74, 88— 106: Dečji seminar u, 92— 94; dezintegracija, 109, 110; osnivanje, 88— 90: i psi­ hoanalitički tretman siromaš­ nih, 91— 92; renoviran po us­ ponu Hitlera, 132 Bernfeld, Siegfried, 25, 28, 43, 58, 66, 75 n45, 78 n54, 88, 90, 98 n31, n32, 112, 158, 204; u Berilinskom 'institutu. 95; u Los Angelesu, 165; i socijaldemokra­ ti, 98; u omladinskom pokretu, 71— 80 Bettelheim, Bruno, 28, 177; porek­ lo. 42. 43

234

Beyond the Pleasure Principle (S onu stranu načela zadovoi\stva), Freud, 176 Bibring, Edvard, 112 ni 1, 127 Bibring, Greta, 112 n11 Bibejvioralna psihologija, 173 Binsvvanger, Ludvvig, 132 Biologizam, 136, 137, 147, 148; kod novofrojdista, 138, 139 Bledstein, Burton J., 181 Bloom, Harold, 176 Boadeila, David, 110 n4 Boehm, Feilix, 132, 133 Boljševici, 43, 86 BoJjševo, zatvor, 99— 101, 157 Bonaparte, Marie, 136 Bondy, Brief, 160 Bondy, Therese, 150 Borkenau, Franz, 83 n68 Bornstein, Berta, 30, 31, 43, 94 Bornstein, Steff, 25, 94; u Pragu, 150 Braun, Heinrich, 37, 36, 38 n21 Braun-Vogelstein, Julie, 37, 38 Brecht, Bertolt, 157 Breines, Paul, 44 n2B Bronnen, Arnold, 58 Brovvn, Norman O., 173 Buber, Martin, 78 Buddenbrooks (Budenbrokovi), Mann, 132 Budimpešta: Freudovo predavanje iz 1918, 91; Sovjetska Republi­ ka u, 43 , 44; Univerzitet u, 91 Burlingham, Doris, 97 n28

California: Univerzitet u Los Angelesu, 205; Institut za tehno­ logiju, 159 Caute, David, 100 Chambedain, iNeviHe, 24 Characteranalyse (Analiza karakte­ ra), Reich, 110, 115, 123 Cionizam, 70. 72. 147 »'Civilized' Sexual Moral ity and Modern Nervousness« (»’Civilizovani' seksualni moral i mo­ deme neuroze«), Freud, 58, 59

Collected Papers (Sabrani spisi), Feniohel, 23, 28. 146, 148 Golumbia: Univerzitet, 141; Orai Research Offiice, 205 Criminal Investigation (Kriminološka istraga), Hans Gross 61, 62 Culture ot Professionallsm (Kultu­ ra profesionalizacije), Bledstein. 181

Dawidowicz, Lucy, 107 Dean, James, 196 Depresija iz 1929. godine, 87, 88, 93, 94 Deri, Francis, 94, 151 Deutsch, Helene, 28, 29, 187 »Dialeotic Materialism and Psychoanaiysis« (»Dijalektički materrjaJizahi i psihoanaliza«), Reich, 103, 1i10 Dietrich, Mariene, 45 Drei Abhandlungen zur Sexualtheorie (Tri rasprave o seksualnoj teoriji), Freud, 54 Oreigroschen Oper (Opera za tri groša), Brecht i Weil, 45 »Drive to Amass Wealth« (»Na­ gon za gomilanjem bogatstva«), Fenichel, 126, 137, 146, 147 Drugi svetskii rat, Fenichel o, 145, 146 Društvo lekara-socijalista, 39, 90, 95 Dusužkov, Theodor (analitičar), 151

Eastman, Max, 154, 155 Edipov kompleks, 104; Fenichel o, 105; Melanie Klein o, 129; ra­ sprave u Rundbriefe, c 48 Ego psihologija, 129 Einbruch der Sexualmoral, Der (Najezda seksualnog morala), Reioh, 111 Emstein. A'lbert, 45 Eitington, Max, 21, 46, 93 n20 i Berlinski institut, 89— 93

Ekspresionizam, 79— 81 Ekstein, Rudolf, 67 n27, 71, 205 »End of Reason, The« (»Kraj razu­ ma«), Horkheimer, 159 Engels, Friedrich, 137, 148 Engleski skautski pokret, 71 Epstein, Paul S., 151 n33 Erikson, Eni'k, 20, 184 Eros i civilizacija, Marcuse, 171, 172, 191 »Erster Mai« (»Prvi maj«), Fenic­ hel. 157 »Esoteric« (»Ezoterično«), Fenic­ hel, 79, 84— 86 »Experimental Investigation ofthe Electrical Function of Sexuality and Anxiety« (»Eksperimen­ talno istraživanje električne funkcije seksualnosti i anksio­ znosti«), Reich, 122

Fairbairn, W. R. D.. 192 FBI, 188 Federn, Paul. 28, 67, 67 n27, 95. 127 Fellovv-Travellers, The (Saputnlci), Caute, 100 Fenichel, Glare, 17, 205 Fenichel. Otto, 12. 15. 17. 23— 26, 28— 31, 36. 39— 55, 74 n43, 76 n47, 79 n55, 93 n20, 96 n26, n27, 112 n11, 122 n30, 146 n13. 149 n27, 164 n15, 188, 189, 193 n30, 199, 200, 204; američ­ ka medicinska diploma, 166; i američka psihoanaliza, 161— 169; u Berlinskom institutu, 88 — 90; bežanje pred nacistima, 45; u Dečjem seminaru, 92— 94; dolazak u ISAD, 153— 156; dosije u FBI, 188; dostupnost spisa, 25; društvena pitanja u njegovim psihoanalitičkim spi­ sima, 104— 106; emigracija u SAD. 150, 151; o Frankfurtskoj školi, 159, 160; i komunistička partija. 98. 99; na kraju prvog svetskog rata. 43— 44; o laičkoj analizi, 163— 166; lična fetori-

235

ja, 50— 55; u Los Angelesu, 157, 162; o marksističkoj psi­ hoanalizi, 100— 103; o nagonu smrti, 146, 147; ii novofrojdisti, 40, 138— 146, 191, 192, 197; od­ nosi s bečkim analitičarima, 124— 130; u omladinskom pok­ retu, 43, 44, 57, 58, 73— 80, 83 — 87; i Oppenheimer, 160; u Oslu, 108, 113, 114; osnivanje tajnog 'kružoka, 110, 111, 116, 117; odbrana Reicha, 121— 125, pesme, 153, 157; poreklo, 112, 113; na proslavi Freudovog osamdesetog rođendana, 131— 132; u Pragu, 24— 25, 108, 113, 131, 146— 153; raskid s Reichom, 115— 120; i Reichova mentalna nestabilnost, 105— 117; i renovirani BerJinski in­ stitut, 132— 134; i Rundbriefe, 42 . 46— 53, 118— 122, 127, 134 — 142, 143— 148, 162, 167, 168, 191, 201— 204; i SimmeJ, 90; smrt, 47, 54, 168, 169; u Sov­ jetskom Savezu, 99; suprot­ stavljanje redukcionizmu, 136 — 137; o upotrebi antropolo­ gije, 137 Ferenczi, Sandor, 20, 26, 46, 91, 127, 128, 1411, 142, 147 Fermi, Laura, 187 Fifty-Minute Hour (Sat dug pede­ set minuta), Liodner, 196 Fliess, Robert, 115 n20 Flugel, J. C., 204 Folklore of Capitalism (Folklor ka­ pitalizma), Arnolld, 121 Frankfurtska škola, 83 n68, 90, 141, 148, 158, 159, 172, 176, 189— 191, 199 Frankfurtski psihoanalitički insti­ tut, 172 Freud, Anna, 20, 97 n28, 184, 202, 204 Freud, Biologist of the Mind (Fre­ ud, biolog uma), Sulloway, 174 Freud, Sigmund, 19, 20, 26, 27, 49, 53— 55, 67 n27, 98 n32, 104,

236

112 n11, 126 n38, 127, 128, 159, 175; i akademsko psihoanaliti­ čko teoretisanje, 176, 177; i amerioka psihoanaliza, 161, 162, 163, 181, 183; antagonizam pre­ ma američkoj kulturi, 155; o Berlinskom institutu, 89; o Bernfeldu, 73; o Bernfeldovim studijama, 73, 95; biologizam, 136; emigriranje u Londonu, 20; Fenlchelovi prikazi njego­ vih dela, 121; Frankfurtska ško­ la -i, 172; i Glover, 149, 150; i konzervativizam bečkih ana­ litičara, 88. 110— 111, 123; kul­ turna i politička opredeljenja, 26— 27; o laičkoj analizi. 33, 163, 164, (182, 183; nacistička zabrana i spaljivanje njegovih dela, 108, 151; i novofrojdisti, 140— 144, 146; o nedokučivom, 27— 28; ii omladinski pokret, 58; i Otto Gross, 60— 61; pe­ simizam. 138; poreklo, 43; pre­ davanje u Budimpešti, 91; prevod dela na engleski, 177, 178; proslava osamdesetog rođen­ dana. 131, 132; i fleichovo is­ ključenje iz Međunarodnog psi­ hoanalitičkog udruženja, 109, 115, 116; i Simmel, 89, 90; smrt, 55; i Reich, 110— 113, 116; stil pisanja, 33, 33 n13; Sulloway o, 175, 176; tajna gru­ pa oko, 46; rteorija nagona smrti, 147, 148; teorija ženske seksualnosti, 29; veze sa so­ cijaldemokratima, 37, 37 n18, 38. 38 n21 Freud and the Americans (Freud i Amerikanci), Hale, 34 Friedlander, Kate, 43, 97 n28; n30, 171, 204; u Berlinskom in­ stitutu, 96— 97; bekstvo pred nacizmom, 45; u Dečjem se­ minaru, 94: u izgnanstvu, 108; i komunistička partija, 99 Friedman, Lavvrence J., 205 Friedrich, Otto, 44

Fromm, Erich, 20, 31, 48, 66, 88, 101. 136, 145, 146, 158, 159, 191, 192, 193 n30, 197; u Dečjem seminaru, 94; i Fenichel, 48, 49; Fenichelova kritika, 140— 144, i148 Fruhlings Erwachen (Buđenje proleća), VVedekind, 58, 75— 76 Funktion des Orgasmus, Die (Funkcija orgazma), Reich, 102 Futurizam, 57 Garbo, Greta, 45 Gay, Peter, 50 n34 Gero, George, 44, 94, 97 n29, 205; bekstvo pred nacizmom, 45; u Berlinskom institutu, 97; u Kopenhagenu, 108; o nacio­ nalnom karakteru, 135 Gerth, Hans, 199 Gestapo, 188 Gide, Andre, 100 Gifford, Sanford, 112 n ll Giiilis, John R., 71 n32, Gitelson, Maxwell, 179 Glaser, Ernst, 37 n18 Glover, Edward 146, 149, 202— 204 Goethe (nagrada). 33 Goodman, Paul, 193, 193 n30 Goring. Herman, 107 Greenson, Ralph R.. 54 Groddeck, Georg, 60 Gross, Hans, 61 Gross, Otto, 15. 60, 61, 95 Grotjahn, AHfred, 37 Grotjahn, Martin, 17, 28, 37, 45, 46 n32, 154, 180, 204, 205 Grubrich-Simitis, llse, 73 n39 Gyomroi, Edith Ludowyk, 17, 43,44, 97 n30, 98 n31, 133, 171; u Ber­ linskom institutu, 98; bekstvo pred nacistima, 45; u Komuni­ stičkoj partiji, 99; i Reich. 114 Habenmas, Jurgen, ‘176 Hale, Nathan G. Jr.. 34, 1 7 8 Hampstead: klinika za dečju tera­ piju, 97 n28

Hantmann, Heinz, 20, 88, 127, 175 Hartmann, VValter, 202, 203 Hasenclever, VValter, 58 Henisoh, M„ 112 n10 Hesse, Henman, 33 n13 Hilferding, Rudolf, 37 Himmler, Heinrich, 107 Hiodenburg, Paul von, 107 Histerija, socijalni činioci, 136 History of Psychoanalysis In Ame­ rica (Istorija psihoanalize u Americi). Oberndorf, 11 Hitler, Ado«, 20, 45, 107, 202, 203 Hodann, Max, 73, 73 n40 Hoffer, Hedwig, 73 n39 Hoffer, Willi, 28, 58, 97 n28 Horkheimer, Max, 90, 148 n24, 158, 159, 168, 172, 190, 192 Homey, Karen, 31, 88. 136, 141. 143'— 146, 164, ,191, 192, 197, 203 Humanistička psihologija, 173 Hysterien und Zvvangsneurosen (Histerije i prisilne neuroze). Fenichel, 105 Imago (časopis), 123, 124, 127, 202 Imigranti-anaiitičari: njihova amenikanizacija, 187— 191 »Impulsive Character, The« (»Impulsivni karakter«), Reich, 102 Individual and His Society (Poje­ dinac i njegovo društvo). Kardiner, 140 »Individual in Mass Culture« (»Po­ jedinac u masovnoj kulturi«) Horkheimer, 158 Institut za društvena istraživanja. vid. Frankfurtska škola Internationale Zeitschrift fur Psychoanalyse (časopis). 127 Ishemood, Chnistopher, 45, 94 Jacobson, Edith. 12. 23. 25. 28, 30, 31, 96 n26, n27, 133. 171, 187. 202, 204; bekstvo pred nacisti­ ma, 45, u Berlinskom institu­

237

tu, 99; u Dečjem seminaru, 94; dostupnost spisa, 25; i komu­ nistička partija, 99; u nacisti­ čkom zatvoru. 108, 134; nekro­ log. 31; i omladinski pokret. 44; u Pragu, 25 Jannasch, Hans-Winderkilde, 84 n71 Jerubbaal (časopis), 78, 78 n54, 79 Jevreji: u Nemačkom psihoanaliti­ čkom društvu po dolasku Hitlera, 133, 134; imigracija, 187, 188; u Beču, 28; omladinski po­ kret, 43. 77, 78; vid. i Antise­ mitizam Jones, Ernest, 19, 20, 26, 92, 131, 134; bidlogizam, 136; i Otto Gross, 63; psihologizam, 144, 145; predlog osnivanja tajne grupe. 46 Jučerašnji svijet, Zvveig, 68 Judisches Voik und seine Jugend (Jevrejski narod i njegova om­ ladina). Bennfeld, 77 Jung, Carl, 21, 154, 202; i Otto Gross, 61; 'raskid s Freudom, 58 Jung, Franz, 61, 65 Jungmann, Fritz, 83 n68 Južnokalifornijski psihoanalitički institut i društvo. 165 Južnokalifornijsko udruženje za psihoanalitičku medicinu, 165

Kapitalizam: Fenichel o, 147; mar­ ksistička kritika, 158, 159 Kandi/ner, Abrarn. 48, 140, 141, 143, 145 Kartelizacija, 181 Kernberg, Otto, 96 n26 Kettler, David, 44 n26 Kindt. W erner, 70 n31 Klein, Melanie. 88. 127, 129. 160, 186, 202 Knoepfmacher, Hugo, 38 n21 Koch, Adslheid, 53 n40 Koestler, Arthur, 111

238

Komunisti, 36, 81, 82. 193 n32; u Nemačkoj, 45, 81 n60, 95, 96, 188; i Reich, 103, 104, 111, 116 Koncentracioni logori, 20, 107; ana­ litičari ubijeni u. 150, 151 Konformizam pedesetih godina, 194; Lindner o, 199 Kopenhagen: Reich u, 108, 114, 115 »Korperseele« (»Duša tela»), KuireJ'la, 83 Korrespondenzblatt der Freunde des judischen Instituts fur Jugendforschung (bilten), 79 n59 Korsch, Kari, 79 n60, 82 Kovel, Joel, 175, 185, 186 Kris, Ernst, 20. 88, 125, 127, 128, 184 Kritička teorija, 158, 189 Krono>ld, Edvvand, 96 n26 Kubizam, 57 Kultura, njeno prenošenje, 180, 181 Kulturalizam. 136; kod novofrojdista, »137, 138 Kurella, Alfred, 63 n68, n69, 72, 79 n60, n61, 80— 87 Laforge, Rene, 101, 136 Laička analiza, 33— 35, 163— 167, 183, 184, 198> Lampi (analitičar), 127 Landauer, Gustav, 81, 85 Landauer, Karl, 28 Langer, M arie, 134, 135 Langer, VValter C., 184 Lantos, Barbara, 44, 45 n29, 95, 97 n28, n30, 171; bekstvo pred nacizmom, 45; u Berlinskom In­ stitutu, 99; u 'Dečjem semina­ ru, 94; u izgnanstvu. 108; u ko­ munističkoj partiji, 99 Laqueur. VValter Z.. 70 n31 Laški. Handld, 100 Laswell (autor), 201, 202 Lan/vrence, D. H„ ©t, 62, 65, 66 Lavvrence, Frieda, 61. 62, 65, 66 Lelipzig: bitka 'kod, 71; spaljivanje knjiga u, 134

Lenjin, V. I., 80, 91 Levvin, Bertram D., 89 n3 Libido, teorija, 136, 137, 140, 141 Life Against Death (Život protiv smrti), Brovvn, 173 Lindner, Robent, 12, 15, 40, 195— 200 Lingvistička filozofija, 57, 58 Londonsko psihoanalitičko udruže­ nje, 202 Los Alamos, 160 Los Angeles: Fenicheil u, 157, 162; nemačke izbeglice u, 157, 158; psihoanalitička studijska grupa, 150, 158, 162, 163. Lovvenfeld, Henry, 25, 205; u Pra­ gu, 150 Lovvenfeld, Yela, 205 Lovvenstein, Rudalph M.. 50, 51 Lowenthal, Leo, 158, 159 Luceme: kongres u, 116, 202 Lukacs, Gyorgy, 44, 44 n26, 82 Luserke, Martin, 84 Luxemburg, Rosa, 29, 44

Mađarska: struktura karaktera u, 136: revolucija 1919. godine u, 44, 91, 97, 98 Mailer, Norman, 193, 194 Makartizam, 39, 188, 189, 193 MalinovvSki, Bronislavv, 111 Mann, Heinrich, 58 Mann, Katia, 157 Mann, Thomas, 33, 132, 157 Mann Moses (Der) und die monotheistische Religion (Mojsije i monoteistička religija), Freud, 121 Mannheim, Juti a, 44 Mannhe'rm, Karl, 44, 44 n26, 98 n31, 204 Marcuse, Herbert, 141, 148 n24, 171, 172, 191 Marienbad: psihoanalitički kongres u: 48, 121 Markovvitz, Rarrdi, 17, 98 n31, 204 Marksističko-analitička radionica, 101

Marksizam: američki, 38: kod Feniohela, 101, 104, 124, 125, 127, 146, 148, 149, 157, 159, 160; kod Fromma, 43: knjige o psi­ hoanalizi i, 121; u Srednjoj Ev­ ropi, 36; netrpeljivost prema, u SAD, 29, 30. 34, 188; i psi­ hoanalitički pokret, 28; kod Reicha, 110— 112, 118, 119, 124 — 126: i Rundbriefe grupa, 119, 143, 167 Marx, Karl, 36. 85, 86. 157, 159, 160, 199; Bernfeld o, 95; Fenichel o. 137 Marxism and Psychoanalysis (Marksizam i psihoanaliza), Bartlett, 121 Masovna psihologija fašizma, Reich, 11. 122, 172 Mead, Margaret. 141, 144 »Means of Education« (»Sredstva vaspitanja«), Fenichel, 201, 202 Medikalizacija psihoanalize, 34— 37, 176, 178, 179. 183— 188, 198 Meissnerska formula. 72, 80, 84 Menninger, Karl, 145, 154, 164 n15, 178 Mensch und Gesellschaft im Zeitaltar des Umbaus (Čovek i društvo u vreme obnove), Mannheim, 204 Mergrrer, Gattfnied, 67 n27 Michels, Robert, 36 Mills, C. VVright, 193, 194, 199 Mi.lrod, David, 90 n26i Minhenski pakt, »150 Minutes of the Vienna Society (Zapisnici Bečkog društva), 43 Mische, Kate, vid. Friedlander, Ka­ te Miische, VValter, 97 n28 Monopoly Capital (Monopolski ka­ pital). Baran i Sweezey, 195 Mjoore, Harry T., 65 Munchen: Sovjetska Republika, 43, 44 Musch, VValter, 33 n13 Must You Conform? (Moraš li se saobražavati?), Lindner, 12, 196

239

Nacionalizam, 70— 72 Nacizam, 14, 45, 69, 87, 88, 94, 98; antagonizam prema psihoanali­ zi, 45; koncentracioni logori, 107; među nemačkim psihoana­ litičarim a, 133; u Beču, 19— 21, 24, 133, 150, 151 Nagon smrti, 146, 147 Nagonski temelji života; Lindner o, 197; novofrojdisti o, 139— 141; u Rundbriefe o, 138, 139 Nelagodnost u kulturi, Freud, 13, 14, 111 Nemačka: Hitlerov uspon na vlast, 19; marksizam i socijalizam u, 37— 39; omladinski pokret u. 44, 69— 73 , 76— 78; poraz revo­ lucije u, 85, 86; radnički saveti u. 43; struktura karaktera u, 135 Neue Anfang, 75 n45

Der (časopis). 75,

Neumann,, Franz, 191 Neumann, von (naučnik), 45 Neurotična ličnost našeg doba, Hanney, 141 Neuroze: nagon smrti i, 147; 6 0 cijalni činioci u etiologiji, 105, 128— 130 New Republic, The (časopis), 41 New Vork: Psihoanalitički institut u, 140, 141; Abraham A. Brill Library, 205; Psihoanalitičko udruženje, 145, 184 Nietzsche, Friedrich, 79 Noske, Gustav, 85, 85 n73, 86 »Notizen von der Psychoanalyse und des historischen Materialismus«) (»Beleške o psihoana­ lizi i istorijskom materijaliz­ mu«), Fnomm, 101 Novofrojdisti, 32, 33. 138— 145, 160, 161, 192, 197; ,i amerikanizaoija psihoanalize, 39— 42, 79, 180 Nunberg, Herman, 28

240

Oberndarf, Glarence P., 11, 183, 194 »Observat'non on the PsychoJogical Effect o f Imprisonment on Female Political Prisoners« (»Zapažanja o psihološkim učinoima zatočenja
Prvi svetskl rat. 38. 43, 44, 68— 71, 87— 91; omladinski pokret u, 72. 73. 81, 82 Psihoanalitička marksistička gru­ pa, 100, 101 »Psychoanalyse und Gesellschaftsvvissenschaften« (»Psihoanali­ za i društvene nauke«), Fenichel, 149 »Psychoanalysis and Marxismus« (»Psihoanaliza i marksizam«), Feniohel, >101 »Psychoanalysis of Anti-Semitism« (»Psihoanaliza antisemitizma«), Feniohel, 147, 148 »Psychoanalysis, Socialism and the Tasks of the Future« (»Psi­ hoanaliza, socijalizam i zadaci u budućnosti«), Fenichel, 94 Psychoanalytic Theory of Neurosis (Psihoanalitička teorija neuro­ za), Fenichel, 23, 41, 50— 55, 155, 167 Psychoanalytische Bewegung (ča­ sopis), 67, 33 n U Psychopathology and Politics (Psi­ hopatologija i politika), Laswell, 201 Pure in Heart. The (Čistota u sr­ cu), Werfel, 63 »Ouestion of Lay Analysis, The« (»Pitanje laičke analize«), Fre­ ud, 33 Rado, Sandor, 54, 140, 155, 161, 164 n14, 204 Rank, Otto, 46, 128 Rapaport (analitičar), 175, 176 Rebel VVithout a Cause (Buntovnik bez razloga), Lindmer, 12. 196 Rebelion de las massas, La (Po­ buna masa), Ortega y Gasset, 198 Redukcibnizam, 136, 147 »Reflections on Luserke’s Book« (»Razmišljanja o knjizi Luserkea«), Fenichel, 84— 86

Reforma dkoile, 73, 74, 80. 81 Regler, Gustav, 94, 95 Reich, Annie, 12, 23— 25, 28, 43, 96 n27, 113, 114, 171, 204; bekstvo pred nacizmom, 45; u Ber­ linskom institutu, 97; u Dečjem seminaru, 94; dostupnost spi­ sa, 25; nekrolog, 30; u omla­ dinskom pokretu, 44, 58; ras­ kid s Reioham, 115; u Pragu, 25, 108, 150 Reich, Hse, 114 Reich. VVi'Ihelm, 29. 30. 48. 49. 54, 60, 64, 66. 73. 88. 96 n27, n28, 97 n30, 98 n32, 110 n4. 111 n5. 112 n ll. 115 n20, 126 n38, 133. 138, 160, 193 n30, 202; u Americi, 172; u Berlinskom in­ stitutu, 96; u Dečjem semina­ ru, 94; grupa politizovanih frojdista koju je predvodio, 110, 111; Fenichel o, 101, 102; Fenichelova odbrana, 99— 105; Fromm i, 141— 142; i isključe­ nje iz Međunarodnog psihoana­ litičkog udruženja, 30. 110, 111, 115, 116, 123— 126, 202; u ko­ munističkoj partiji, 99: u Ko­ penhagenu. 108; mentalna ne­ stabilnost. 113— 116; o nagonu smrti. 146; poreklo. 112, 113: raskid s Fenichelom, 112, 113: romantizam, 138; i Rundbriefe grupa, 48 Reichsfag, požar, 107 Reider, Norman, 205 Rei'k, Theodore. 128, 140, 203 Reinhardt, Max, 45 Renner, Karl, 37 Revolucija; Grossov pojam, 64; Kurella o, 83; pcsleratna, 43, 87. 88, 92 Rilke, Rainer Maria, 50 Riviene, Joan, 131, i 36 Roheim, Geza. 135, 137, 140, 145 Roosevelt, FrankHn D., 20, 190 Ross, Helen. 89 n3

241

Ruhle, Otto, 67 n27 Rundbriefe, 25. 42. 47— 53, 54. 95. 106, 113, 117, 119— 123, 127, 134— .146, 153, 156, 162, 168, 171, 191, 201— 204 Rusoizam, 138 Sachs, Hans, 46, 162, 193 Scheler, Max, 97 n29 Schmidt, Vara, 104, 156 Schneider, Bernhard, 70 n31 Schreberov slučaj, 54 Schultz-Heneoke, Harofld, 93, 93 n21 Seevan, Gerhand, 73 n38 »Seks-pal« (Reich), 73 »Seksualna ekonomija*, 118 »Seksualna politika«, 118, 122 Seksualnost: Freud o, 58— 60; na­ cionalni karakter i, 135; omla­ dinski pokret i, 71— 73, 75, 76, 83; Reioh o, 102, 104, 110, 111, 139: potiskivanje od strane analitičara, 160, 161; sovjetski stav o, 157 Seminar za psihoanalitičku terapi­ ju, 113 Sex and Temperament (Seks i temperament), M ead, 144 »Sexual Enlightenment« (»Seksual­ no prosvećivanje«), Fen'ichel, 73. 74 Sharaf, Myron, 110 n4 Sim mel, Ernst, 28. 30, 53 n40, 66. 148, 190, 204; aktivan kao socijalista, 39; bekstvio pred na­ cizmom, 45; u Berlinskom in­ stitutu, 90— 93, 95; u Los Angelesu, 151, |158, 162, 165; j socijaldemokrati, 95; smrt, 168 Sinelnikoff, Constantin, 110 n4 Sisiphos oder tiber die Grenzen der Erziehung (S izif ili granice obrazovanja), Bernfeld, 95 Skandinavski karakter, struktura, 136 »Sociaiism and Psychoanalysis« (»Socijalizam i psihoanaliza«), Bemfeld, 95

242

Socijaldemokrati, 36, 37, 38 n22, 39. 98 n32; u NemačkoJ, 44, 45, 96— 99 Socijalističko udruženje za seksu­ alno savetovanje i istraživanje,

110 Socijalizam: američko neprijatelj­ stvo prema. 187, 188; Bernfeld o, 95; Dečji seminar i, 93; omladinski pokret i. 71— 73, 80. 85; odbačen od strane bečkih analitičara, 116; psihoanalitič­ ki pokret i, 28, 29; u Srednjoj Evropi, 36; seksualnost i, 139 Sohn, Der (Sin), Hasenclever, 58 Soviet Communism: A New Civilization (Sovjetski komunizam: nova civilizacija), Webb, 100 Sovjetski Savez: Fenichel o, 156, 157; Fenichelova poseta, 100; psihoanaliza u, 103, 104; u dru­ gom svetskom ratu. 145 Spaljivanje knjiga: nacisti. 108. 134; u SAD, 172 Sperber, Manes, 67 n27 SpieJrein, Sabina, 61, 65, 186 Staljin, Josif, 157 Stanford Llniversity. 195 Sterba, Richard F„ 38 n22, 92 n17,

111

Stone Walls and Men (Kameni zi­ dovi i ljudi), Lindner, 196 Sullivan, Harry Sftaok, 197, 203 Sulloway, Frank J.. 174, 175 Superego: nacionalni karakter i, 135 Struktura nacionalnog karaktera. 135, 136; diskusije u Rundbrie­ fe o, 48 Tegel (zamak-sanatorijum). 90 Teorija orgazma (Reich), 118, 119 Thalassa, Ferenczi, 26 Thoma, IHeftmut, 93 ln21 Thompson. Clara, 31 Tiliich, Hannah, 108 Tidilich, Paul. 108 Tolman, Richard, 151 n33 Totem i tabu, Freud. 26

Treibhafte Charakter, Der (Impulsivni karakter), Reich, 102 Uber die Psychoanalyse als Keim einer zukunftigen dialektisch-materialistischen Psychologie« (.Psihoanaliza kao jezgro bu­ duće dijalektičko-materijal ističke psihologije«), FenicheJ, 160 Unter dem Banner des Marxismus (časopis), 103 Utley, Philip Lee, 73 n38 Vajmarska Republika. 44, 57, 87 Vatermord (Oceubistvo), Bronnen, 58 VVaelder, Robert, 88, 123^127, 4 &$), 202 VVandervogel, 70 War, Sadism and Pacifism (Rat. sa­ dizam i pacifizam), Glover, 149, 203 VVashington-Baltimor: psihoanali­ tičko udruženje, 195 Webb, Beatrice, 100 WSbb, Sidney, 100 Weber, Max, 32, 174, 199 Wedekind, Frank, 58, 75 n45, 76 Werfd„ Franz, 63, 157 White Collar (Beli okovratnici), Mills, 193

*Why War?« .(.Zašto rat?«). Fre­ ud, 33 VViokersdorf: slobodna škola, 80, 84 Wiilhe)m (car). 45 VViHiams, M'iriam. 205 W.indholz, Bmanuel, 204 Wohl, Robert, 70 n31 Wozzeck, Berg, 45 Wyneken. Gustav, 72, 75n 45, 80. 81, 81 n60, n61, 84 YIVO, Institut za jevrejska istraži­ vanja, 204

Zakon o slobodi informacija, 189 n25 Zukunft einer lllusion. Die (Bu­ dućnost jedne iluzije), Freud. 13, 33 Zur Soziologie des Parteivvesens in der modernen Demokratie (Političke partije), Michels, 36 Zvveig. Arnold, 119 Zvveig, Stefan, 68, 69

Žene: medikalizacija kao ograni­ čenje, 35. 36; seksualno ugnje­ tavanje. 59, 60; u psihoanalitič­ kom pokretu, 29, 186, 187

243