Seminarski Teorija I Metodika Sporta Vladimir Bursac.doc

Висока школа струковних студија „СПОРТСКА АКАДЕМИЈА“ Београд Сектор за оспособљавање и едукацију кадрова

Име и презиме аутора

ВЛАДИМИР БУРСАЋ

Бр.персоналног досијеа Спортска грана

БЕЈЗБОЛ

Тематска област Назив предмета

Општестручна област Теорија и методика спорта 1.3.

НАЗИВ СЕМИНАРСКОГ РАДА

Методичка правила вежбања за развој појединих способности код спортиста млађих узрастних категорија

Ментор Овера рада

Београд 2015. Године

1

САДРЖАЈ

I УВОД ............................................................................................................................................... стр. 3 II ОСНОВНЕ ПОСТАВКЕ О ТЕОРИЈИ И МЕТОДИЦИ СПОРТА ….......................... стр. 3 II.1. Теорија спорта ................................................................................ . . . . . . . . . . . . . . .. . . стр. 3 II.2. Методика спорта .......................... ......................................... . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .. . . стр. 5

III МЕТОДИЧКА ПРАВИЛА ВЕЖБАЊА ЗА РАЗВОЈ ПОЈЕДИНИХ СПОСОБНОСТИ КОД СПОРТИСТА МЛАЂИХ УЗРАСТНИХ КАТЕГОРИЈА....................................... . . . .... . . . стр.7 III.1. Методичка правила вежбања за развој снаге .................................................................стр. 7 III.2. Методичка правила вежбања за развој брзине ...............................................................стр. 8 III.3. Методичка правила вежбања за развој издржљивости ..................................................стр. 9 III.4. Методичка правила вежбања за развој флексибилности ...............................................стр. 9 III.5. Методичка правила тренинга координације ....................................................................стр. 9 III.6. Пример методичких захтева тренинга са млађим узрастним категоријама у фази одбране у бејзболу..................................................................................................стр. 10

IV ЗАКЉУЧАК ………………….. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . ...... . . . . . . . . стр. 12

V ЛИТЕРАТУРА ………………. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .. . . . . .. . . ... . . . . . . стр. 12

2

I УВОД Реч спорт потиче од латинске речи disportare или desportare, а у свакодневну употребу је ушла преко француског (desport) и енглеског језика (disport). Шире значење појма се односи на забаву, игру, дружење, провод, телесно вежбање, док ужи смисао овога појма данас подразумева постизање спортских резултата и такмичење. Током своје историје, човек је водио сурову борбу против сила природе, животиња, и на жалост других људи. Стална трагања за храном, лов или бежање пред животињама или људима, савладавање природних препрека, истраживање терена, тражење и припрема склоништа су неминовно довела до тога да преживљавају индивидуе са израженим физичким способностима као што су снага, брзина, издржљивост, спретност. Када су се у активности, као што је например лов на крупне животиње, укључили организација (ми би данас рекли тимски рад) и процес учења и васпитавања (боље и ефикасније коришћење оружја, увежбавање например бацања, коришћење замки, преношење искустава на млађе чланове заједнице) можемо рећи да већ постоји артикулисана физичка активност односно физичко вежбање. Онога тренутка, када у први план избија међусобно супарништво, настаје жеља за међусобним упоређивањем. Увођењем елементарних правила и судија, настаје право такмичење и надметање што је најприближније модерном спорту. Прва такмичења своје извориште имају у ратним и ловачким активностима људи и у њих спадају: борбе без оружја (рвање, песничење), борбе штаповима, борбе мачевима, вожња борних кола, јахање, гађање стрелом, бацање копља, трчање, веслање. Тек касније настају такмичења везана за игре, ритуалне плесове, игре са реквизитима као што је лопта, а која нису везана за борбу, рат или лов.

II ОСНОВНЕ ПОСТАВКЕ О ТЕОРИЈИ И МЕТОДИЦИ СПОРТА II.1. Теорија спорта У данашњем свету, спорт представља веома важну област, у којој људи свакодневно испољавају неколико својих способности: стваралачку, кретну и моторичку. Основни мотив који покреће људе да се баве спортом је тежња ка сопственом усавршавању и мерењу и упоређивању способности у односу на самог себе и у односу на друге људе. А основне компоненте бављења спортом које омогућавају усавршавање људских способности су тренинг и такмичење. Теорија спорта, као свака научно базирана теорија је отворени систем, стално усавршаван, допуњаван и мењан са једне стране од саме науке и њених сазнања и са друге стране од емпирије односно праксе и искуства.

Логичка структура теорије спорта обухвата неколико важних групација: 1. Организација спортских такмичења (уз праћење, постизање, развој спортских резултата) 2. Једначина спецификације (шта је ком појединцу индивидуално потребно на тренингу и на такмичењу) 3. Фундаментални услови (просторни и материјални услови у којима се одвија процес тренинга, опоравка и такмичења) 4. Оптимална тренажна технологија

3

Претходно је већ наведена дефиниција спорта, коју ћемо овде проширити на активност и делатности која обухвата такмичење, специфичну припрему за такмичење и све специфичне односе и везе у сфери те делатности узете у целини. Форма модерног спорта се данас испољава кроз три нивоа: 1. базични (масовни) спорт се испољава кроз школски спорт, студентски спорт, спорт у војсци и полицији, рекреативни спорт, спорт за све, спорт за инвалиде. Овде је циљ усмерен на оптималан ниво припремљености, успешну радну активност и очување здравља најширих слојева популације. Овај ниво спорта је ограничен по питању врхунских резултата. 2. спорт младих категорија се испољава кроз рад са такозваним млађим селекцијама талентованих такмичара за које постоје реалне претпоставке да ће се развити у врхунске спортисте 3. врхунски спорт се испољава кроз највећа резултатска достугнућа на националном, међународном и светском нивоу Структуру и функционисање система спорта чини неколико подсистема (у сваком од њих постоји 1 или више нивоа спорта): 1. Професионални спорт: спорт је основно занимање спортиста у којем они остварују егзистенцијалну и другу значајну зараду. 2. Аматерски спорт: спортисти стичу друштвену афирмацију, задовољавају своје потребе и стичу делимичну и допунску зараду. 3. Школски спорт: базира се на доброј селекцији, тренажном процесу прилагођеном старости и организованом систему такмичења. 4. Универзитетски или студентски спорт: омогућава студентима континуирану тренажну и такмичарску активност у оквиру популације студената. 5. Рекреативни спорт: основна функција је здрава популација и очување здравља. 6. Спорт за инвалиде: омогућава телесну и менталну рехабилитацију особа са посебним потребама, а кроз различите нивое тренинга и такмичења им пружа инклузију (укључивање) 7. Спорт у војсци и полицији: чине га одређене физичке активности које одговарају радним задацима и пословима које свакодневно обављају припадници државних апарата силе. Постоји много подела и класификација спортских грана, данас је углавном актуелна подела на олимпијске и неолимпијске спортове, што претежно користе државни органи приликом класификације и рангирања спортова. Једна од интересантних класификација спорта, групише спортске гране посматрано у односу на спортисту: 1. група: резултат зависи само од спортисте а) моноструктурни спортови који могу бити циклични (стално понављање покрета) као трчање, пливање, веслање, бициклизам и ациклични (једнократан покрет) као бацање, скокови, дизање тегова. б) полиструктурни спортови као спортске игре (фудба, кошарка, одбојка) и борилачке вештине (бокс, рвање, теквондо) в) комплексни спортови као десетобој, седмобој, петобој, вишебој, триатлон, биатлон. 2.група: резултат зависи од вештине управљања техничким средством или животињом као аутомобилизам, мотоциклизам, једриличарство, санкање, боб, коњички спорт 3.група: резултат зависи од прецизности као стрељаштво, стреличарство, пикадо, куглање, bowling, боћање, curling 4.група: резултат зависи од моделарско-конструкцијских активности као аутомоделарство, авиомоделарство 5.група: резултат зависи од апстрактно-логичког мишљења као шах, бриџ 4

Функције спорта су многобројне и врло разнолике. Побројаћемо их овом приликом: 1. Еталонска (резултати, упоредивост, рекорди) 2. Еуристичка (поље стваралаштва, откривања, сазнања и креације) 3. Васпитно-образовна 4. Здравствено-рекреативна 5. Хедонистичка (у основи спорта се налази игра која је слободна и спонтана делатност мотивисана задовољством и осећајем пријатности) 6. Припремна (усавршавање мишићног и осталих органских система тела) 7. Естетска (бављење спортом утиче на физички изглед) 8. Посматрачка (феномен гледалаца, навијачких група; пример гледалаца гладијаторских борби који су одлучивали о животу и смрти гладијатора-учесника) 9. Економска (спорт а посебно врхунски и професионални је економски фактор држава; права преноса, рекламе, агенти за заступање спортиста) 10. Социјализацијска функција (посебно у екипним спортовима) Неминовност данашњег спорта је раздвајање, односно прављење разлике између спортске активности на нивоу разоноде и аматеризма од професионалне спортске активности као радног опредељења и ''посла''. Наука о спорту, теорија спорта и спортског тренинга, иако млада дисиплина, располаже са врло значајним подацима о биомеханичким анализама кретања и покрета. Помоћу њих се ефикасно може контролисати процес учења моторичких знања. Теорија спорта је научна, наставна, методолошка и практична дисциплина која изучава кинезиолошке (кинезиологија-наука о кретању), антополошке (антропологија-наука о човеку) и методолошке (методологија-наука о методама истраживања) законитости планирања, програмирања и контроле спортског тренинга. Она проучава законитости процеса адаптације антрополошких карактеристика спортисте, као и вишедимензионалног, динамичког и сложеног система у циљу постизања највиших спортских достигнућа.

II.2. Методика спорта Методика спорта је млада научна дисциплина, која проучава методе рада у подручју спорта, конкретно тренажном процесу и на такмичењима. Ова дисиплина користи, обрађује, трансформише у ново научно знање и објашњава информације које су пореклом из неколико антрополошких наука. Захваљујући методици тренажног процеса и такмичења, тачно се зна шта се дешава у организму спортисте под утицајем напорног тренажног процеса и великих напрезања током такмичења, затим шта се дешава у нервном систему приликом учења и памћења одређених техничких и тактичких организација (домен спортске психологије), зна се како припремати спортисте у условима специјалних тренинга (например висински, или хидро), како осигурати адекватну исхрану у условима аеробних и анаеробних оптерећења. Циљ свих спортских тренера је да спроведу тренажни процес у којем ће за најкраће време, уз минимални утрошак енергије, постићи максималне резултате. Методе тренажног процеса никако не треба посматрати изван контекста, јер су оне саставни део интегралноиг састава спортске припреме. Да би се могла применити одређена метода у тренажном процесу, потребно је извршити избор адекватног садржаја, затим одредити дозу кинезиолошко-енергетских и информационих компонената оптерећења, потом је потребно одабрати простор односно локацију и тренажна помагала односно реквизите. Када се ови параметри спортске методике распореде у времену, и 5

дефинишу се циљевима и задацима, можемо рећи да се ради о планирању и програмирању спортског тренинга. Постоје 2 основне групе метода у спортској теорији и пракси: - методе вежбања које служе за развој и одржавање различитих антрополошких, најчешће функционалних и моторичких особина спортиста. У основи ових метода су енергетски процеси или активација механизама неуро-мишићне регулације. Ови процеси осигуравају интензитет и трајање моторичког извођења или контролу структуре моторичког деловања - методе проучавања које служе за усвајање моторичких информација, усавршавање и стабилизацију програма који су повезани са техничко-тактичким знањима спортиста. У основи ових метода проучавања се налази информација, а не толико покрет. Ради с еопроцесима пријема, преноса, обраде, памћења и коришћења моторичких информација интегрисаних у програме моторичког деловања. Постоје 2 основне групе вежбања према начину оптерећивања спортиста: 1. континуирана метода: подразумева средње дуг и дуготрајан аеробни рад равномерног и континуираног типа који се састоји из оптерећења без прекида или било каквих пауза. Интензитет таквог рада је испод нивоа анаеробног прага, у зони компензивне метаболичке ацидозе (зона анаеробног рада). Основна средтсва ове методе су дуга, непрекидна трчања, дуга пливања, веслања, ходања, или трчања на скијама, дуга вожња бициклом и слично. Ова средства развијају основну издржљивост, а побољшавају се и усклађују функције кардио-васкуларног и респираторног система, чиме се ствара могућност за повећање специфичних оптерећења у различитим спортовима 2. интервална метода: испрекидани тренинг се карактерише смењивањем рада и одмора (паузе). У интервалима оптерећења и опоравка стоји међусобни утицај аеробног и анаеробног метаболичког исцрпљивања, па се тренинзи могу изводити у зони аеробно-анаеробног рада. Поједина испитивања су показала да су у процесу тренинга довољна оптерећења код којих с ефреквенција пучса подиже до вредности 180-210 откуцаја у минути, а између њих пауза треба да траје док се пулс не спусти испод 120 откуцаја у минути. На овај начин с еповећава волумен срца, ударни волумен и утрошак кисеоника, чиме с епобољшава економика рада срца. Интересантно је да највећа економичност настаје за време пауза односно интервала, а не за време оптерећења. Комбиновањем ових основних метода тренинга настали су репетативна (понављајућа) метода, варијабилна (променљива) и комбинована метода. Према режиму тренажног рада постоје: 1.методе динамичког рада су засноване на покретима са видљивим померањем мишићних припоја 2. методе статичког рада су засноване на мишићном напрезању без видљивих померања мишићних припоја Према нивоу оптерећења тренажне методе се могу сврстати у: 1. методе екстензивног тренинга се проводе у континуираном или интервалном облику. Њихово главно обележје је продужени радни интервал, средњи интензитет оптерећења и кратко време одмора, ако се изводе у интервалима. 2. методе интензивног тренинга се најчешће изводе у оквиру интервалног тренинга. Обележја ових метода су: висок темпо и интензитет вежбања, мањи број понављања, краће деонице и продужен интервал одмора. 3. методе максималног тренинга одликује максималан темпо извођења, врло кратко трајање радног интервала, кратке деонице, док је интервал одмора-паузе увек знатно дужи од трајања тренажне активности. Према методичким облицима тренажног рада, методе могу бити: 6

1. методе понављања или станица које се врше у више серија са одређеним бројем понављања на једном радном задатку са нешто дужим одморима између серија. 2.методе кружног рада које се врше у више кругова при чему се на радном задатку изводи једна серија са одређеним бројем понављања уз нешто краће одморе између серија 3.методе циркулара које су сличне претходнима уз разлику што између серија нема одмора 4. методе полигонског рада које се спроводе континуирано уз извођење различитих моторичких активности без и са употребом помагала. Према типу мишићне контракције које упражњавају, методе могу бити: 1. методе концентричне контракције (изотоничне контракција): уз контракцију мишића постоји скраћивање дужине мишића и мишићних влакана 2. методе статичне контракције (изометријске контракције): уз контракцију мишића не постоји промена дужине мишића и мишићних влакана 3. методе ексцентричне контракције (плиометријска контракција): уз контракцију мишића постоји повећавање дужине мишића и мишићних влакана Основни задатак методике спорта као научне теорије и дисциплине је да одгонетне од којих особина и карактеристика способности спортисте зависи постизање спортског резултата и какве су међусобне релације тих различитих антрополошких способности. Утврђивање законитости и реализација постављених циљева методике спортског тренинга је могућа уколико се научни приступ базира на методолошким поступцима, чији основни елементи су научни експерименти. Поступци доказани емпиријом, кроз праксу и искуство, а засновани на научним методама.

III МЕТОДИЧКА ПРАВИЛА ВЕЖБАЊА ЗА РАЗВОЈ ПОЈЕДИНИХ СПОСОБНОСТИ КОД СПОРТИСТА МЛАЂИХ УЗРАСТНИХ КАТЕГОРИЈА Подручје развоја појединих способности спортиста је врло сложено и од тренера захтева познавање врло широког знања. Како би се повећала ефикасност тренинга и смањила могућност повређивања делова локомоторног система потребно је поштовати одређена методичка правила. У наредним поглављима покушаћемо да изложима нека методичка правила која се користе код вежбања појединих способности код спортиста млађих узрастних категорија, пионирске (8-13 година) и кадетске (13-16 година)

III.1. Методичка правила вежбања за развој снаге 1. Са системском трансформацијом димензија снаге треба почети тек када активни (мишићи) и пасивни (кости, зглобови, тетиве) део система за кретање постану довољно јаки. То се може постићи тренажним поступцима за свеукупни (општи) развој јачине локомоторног система и посебно тренажног рада за развој брзине, координације, аеробне издржљивости и флексибилности. У том периоду не треба инсистирати на развоју специфичне снаге и појединих група мишића. 2. У тренингу снаге треба нарочито избегавати ситуације потенцијално опасне за озлеђивање ''слабих тачака'' локомоторног система, посебно крсног дела кичме и зглобова ногу. Једна од слабих тачака је припој квадрицепса који не треба оптерећивати у узрасту 11-16 година. 7

Посебно децу узраста 13-15 година који интензивно расту не оптерећивати бројним понављањима, затим дубоким чучњевима, скоковима на клупу и скоковима из чучња. 3. Са интензивним тренинзима снаге младог спортисте почети тек након завршеног пубертета (напуњених 15 година), уз услов да су у тренингу претходно изведене вежбе снаге савладавањем сопствене тежине тела или пасивног и активног отпора партнера. 4. Планирати довољно дуго време за одмор након тренинга снаге. 5. Избегавати дуга статичка оптерећења (изометријска контракција): променљиво оптерећење је корисно за зглобну хрскавицу и за лигаменте. Статичко оптерећење лоше делује на прокрвљеност оптерећене структуре, док га активно опрећење побољшава. Зато предност имају динамичке вежбе снаге. Врло прикладна тренажна помагала у раду са младим спортистима су разне врсте елементарних игара. Игре за развој експлозивне снаге (у типу спринта, скока, бацања) су брза трчања, утркивање врста (2 групе деце, штафетне трке), трка ''крокодила'', трка ''патки'', трка ''паука'', трка ''коњића'', трка ''зечића'', скокови у вис на клупу, скокови у даљ на струњачу, бацање медицинке, лопте и слично. Игре за развој максималне снаге су различита повлачења, гурања у положајима стајања, чучња, седа, упора хватом за руке, труп, око појаса и слично. За развој максималне снаге користе се различите врсте ношења на леђима, у наручју, кретање парова у положају упора за рукама. Игре за развој статичке снаге су издржаји у разним положајима на тлу (упори) или у вису (пречка, разбој, грана) који функционишу по принципу ''ко ће дуже?''. Репетативна снага се развија играма са узастопним поскоцима или међусобним додавањима (деца у неколико колона, размак око 3 метра, додавање медицинке на груди, између ногу, изнад главе) по поринципу ''ко ће више?''. Помагала која се могу користити код ових игара су уже, клупа, шведски сандук, палица, медицинка.

III.2. Методичка правила вежбања за развој брзине 1. У тренингу спортиста млађих узрастних категорија потребно је посебну пажњу усмерити на развој брзинских својстава, јер на ниво коначне брзине одраслих спортиста јако утиче узраст у ком је почео њен системски развој. 2. Потребно је познавати и користити сензибилне развојне етапе у којима дете добро регује на утицаје типа брзине. 3. Брзину треба развијати поступно и раздвојено. Рад на брзини реакције треба спроводити у узрасту 6-10 година, фреквенцију покрета (репетативну брзину) је пожељно развијати између 8-13 година живота, а тренинг брзинске-експлозивне снаге примењивати претежно у доба ране адолесценције (13-16 година) 4. Брзину је потребно развијати одговарајућим садржајима и променљивим методама тренинга, јер је рано може појавити брзинска баријера односно стагнација. 5. Прерано коришћење специфичних вежби за развој брзине ће дати брзе ефекте, али ће ограничити њен каснији поптупи развој. Код елементарних игара за развој брзине доминантно се истичу разне врсте трчања (напред, назад, бочно, скип, високи скип, бочни скип), трчања са опонашањем, трчања са задацима (чучањ, сед, скок са 1 ноге, скок са две ноге) игре хватања, игре са тркањем. Код елементарних игара за развој брзине реакције користе се звучни сигнали (пљесак, пиштаљка, команда) или визулни сигнали (померање дела тела, бацање лопте) на које играчи крећу у трчање, хватају лопту, чучну и слично. У елементарним играма за развој фреквенције покрета користе се разне врсте бацања и додавања лопти, поскоци са одручењем, поскоци са узручењем и слично.

8

III.3. Методичка правила тренинга издржљивости 1. Што се тиче издржљивости постоје објективне могућности да се аеробна издржљивост успешно развија већ у старости од 7-10 година, а ефикасно развија у узрасту од 11-14 година. 2. Слабија анаеробна моћ деце се мора узети у обзир у тренингу издржљивости у таном рериоду. 3. Са развојем аеробне издржљивости може се започети само прекасно, никада прерано. Способност аеробне издржљивости најбоље се може тренирати код девојчица са 12/13 година и код дечака са 13/14 година. 4. Са форсираним анаеробним тренингом може се почети тек када се заврши биолошко сазревање играча (не пре 16-18 година) 5. Тренинг специфичне издржљивости се надограђује на достигнути ниво опште и базичне издржљивости. 6. Доследан развој специфичне, посебно брзинске издржљивости треба применити у јуниорским старосним категоријама (16-18 година).

III.4. Методичка правила вежбања за развој флексибилности 1. Флексибилност (покретљивост) је у дечјем добу (до 10 година старости) врло добра. Интензивнији тренинг требао би уследити након тога, како би се задржао до тада постигнути ниво. 2. Флексибилност треба развијати пажљиво обзиром на то да претерана окретност може лоше утицати на држање тела. 3. Код најмлађих спортиста (8-12 године) предност треба дати активним и динамичким вежбања истезања. Пасивне вежбе истезања треба употребљавати тек у доба адолесценције (13-16). 4. Уколико се установи превелика флексибилност, повезана са знаковима лошег држања, пажњу треба обратити на јачање мускулатуре, а не на даље истезање ионако слабог пасивног апарата за кретање. 5. Истезање као метод рада на развоју флексибилности се може примењивати само ако се упозна његова природа и ако се вежбе изводе технички беспрекорно. Флексибилност се код младих категорија може развијати најчешће путем игара опонашања или игара како да се са најмање корака пређе одређена раздаљина. Код старијих узрастних категорија могуће је примењивати методу динамичког stretchinga (замаси, кружења, ходање са пљеском длановима испод подигнуте ноге и слично).

III.5. Методичка правила тренинга координације (спретности, окретности) 1. Способности координације се формирају врло рано, нарочито способности ритмичке координације, агилности, ритма и моторичке реакције. 2. Почетак рада на развоју способности координације нокада није преурањен, обзиром да је управо координација претпоставка за боље моторичке учење у етапама спортске припреме. 3. Психомоторна координација развија се учењем нових разнородних вежби и извођењем познатих вежби у измењеним условима. 4. Тренинг координације релативно брзо доводи до умарања нервног система. Зато се вежбе кординације комбинују са вежбама за развој осталих кондиционих способности. 9

5. У тренингу координације примењује се метода понављања која мора осигурати довољно време за одмор између серија или понављања. 6. Нове вежбе координације се уче у три етапе: а) научити кретање без обзира набрзину извођења б) повећавати брзину извођења уз задржавање правилне структуре кретања в) мењати део кретне структуре или услове У елементарним играма за развој координације, повећавањем сложености било које игре, утиче се на координацију тела или делова тела. Такође укључивањем нових (још ненаучених) или неуобичајених облика кретања повећавају се координациони захтеви игре. Елементарне игре за развој координације садрже: трчања уназад, скокове са окретима, прескакања, провлачења, вођење лопте око чуњева, додавање лопте са пљеском, поскоци уназад или бочно, ходање четвороношке (''трка паукова'' надред, назад, бочно). За развој агилности-способности брзе промене правца кретања, најчешће се користе штафетне игре са означеним деоницама које се савладавају у најкраћем могућем времену наизменично трчећи напред-назад, лево-десно, дијагонално и слично. Врло је згодна игра штафете са задацима (испред колоне играча се поставе оквири шведског сандука као клупе или препоне, задатак је прећи преко препрека четвороношке, прескочити их или се провући кроз њих) или ''штафете смоубица'' (испред колоне се налазе ознаке на 3,6,9 метара, задатак је дотрчати до прве ознаке па се вратити, отрчати до друге ознаке па се вратити, отрчати до треће ознаке па се вратити). Видне перцепцијске способности и координација у простору се може развијати играма ходања завезаних очију до линије или у круг, вежбом напред 3 корака назад 3 корака и сличнима.

III.6. Пример методичких захтева тренинга са млађим узрастним категоријама у фази одбране у бејзболу Бејзбол технике у одбрани су: ставови, трчање, кораци, хватање лоптице, бацање лоптице. У методичком поступку у тренирању ставова тела доминирају следећи принципи тренирања у одбрани: принцип одговарајућег става тела пре сваког play-a, принцип непрекидности гледања у лопту, принцип искорака и померања тела према лопти, принцип пемарања тела тако да увек у равцу кретања лоптице, принцип мекано савијених колена и кукова. У методичком поступку тренирања трчања, треба истицати елементе спортске ситуације у бејзболу. Бејзбол трчање је модификовани облик природног трчања, са реквизитом (рукавицом) и у функцији хватања лопте (по ваздуху или по земљи). Елементи те ситуације су: став из којег почиње трчање, раздаљина која се мора претрчати, техника корака (трчање унапред, укосо, бочно, уназад), додатни задаци у одбрани (пре хватања лопте контакт стопалом са базом; уз хватање лопте контакт са противничким играчем, такозвани „tag”). Методички поступак у тренирању корака се заснива на томе да је корачање базична техника у одбрани. Основне технике корака у бејзболу су: кораци напред, назад (са окретањем груди ка назад а гледањем лоптице ка напред), у страну (shuffle корак без укрштања ногу, корак са укрштањем ногу), уклизавање на површину са хватањем лопте, клизање на трбуху и грудима са хватањем лоптице. Методички поступак у тренирању хватања лоптице се заснива на томе да је хватање лоптице базична техника у бејзболу. Било као техника којом се ''поентира'' односно прави се аут над противничким играчем (хватање лопте у ваздуху, хватање лоптице након контакта са првом базом) било као техника која претходи следећем потезу (бацање лопте на прву базу, бацање лопте кечеру на кућну базу, контакт са противничким играчем такозвани „tag”). Основне технике у тренингу хватања лоптице су: хватање брзе и равне лоптице у ваздуху ''line drive ball'', хватање споре и високе лопте у ваздуху ''fly ball'', хватање лопте која одскаче по земљи ''ground ball''. Елементи тих техника који се морају развијати су: држање рукавице, померање тела увек у правцу кретања лоптице, отварање рукавице, локација џепа рукавице као места за хватање лоптице, затварање 10

рукавице након хватања, коришћење друге руке (заштита лица код лоптица по земљи, размена или exchange, прекривање лоптице у рукавици, вађење лоптице другом руком и припрема за бацање лоптице). Методички поступак у тренирању бацања лоптице се заснива на томе да је бацање лоптице једна од основних техника у бејзболу. Постоји пичерско бацање којим почиње игра у бејзболу, као и бацања лоптице у одбрани која следе као последица даљег развоја игре односно play-a. Основне технике у тренингу бацања лоптице су: преузимање лоптице из рукавице руком којом се баца лоптица, правилно држање лоптице-грип, окретање рамена руке са рукавицом у правцу бацања, правилан замах руке у облику изврнутог слова Ј или Ц (inverted J or C), држање прстију на лопти у доњој и задњој фази замаха, држање лакта изнад висине рамена током бацања, функција лакта у току бацања, окретање торза за 180° током бацања, локација пуштања лопте и гурања лоптице прстима, екстензија руке и завршетак поред колена супротне ноге (десноруки-лево колено, леворуки-десно колено), одизање стајне ноге и покрет кукова.

IV ЗАКЉУЧАК 11

Теорија и методика спорта су веома занимљиве и младе науке које својим развојем прате развој спорта. Спортски тренери су данас суочени са многим проблемима који с етичу комплетне припреме спортиста (физичке, техничке, тактичке, психолошке) али база знања која подупире стручно знање тренера му даје могућности за откривање и примену нових и бољих начина за што бољу припрему такмичара. .Успешан тренер данас мора да тежи новим тероријским и методолошким знањима за успешно планирање и постизање оптималног квалитета спортске игре и спортских резултата. Обзиром да је спорт постао један од важних чинилаца друштва, познавање његове теорије на непромењеном нивоу једноставно није довољно, па је потребно стално усавршавање. Да би се остварила добра припрема такмичара, са аспеката технике, тактике и психолошке припреме, у једној спортској игри, потребно јхе познавање више научних дисциплина како не би дошло до грешака које могу да зауставе даљи напредак и квалитетну спортску игру. Грешке у начину спортске припреме и методици спортског тренинга нажалост имају своју цену и морају се платити. Било кроз слаб квалитет спортске представе, демотивацију млађих спортиста, слабљење екипног морала, неизвршавање додељених задатака, било кроз слабо напредовање у техничкотактичком развоју, стагнацију у развоју појединих способности спортиста или чак спортске повреде. Неизбежан закључак је да познавање теорије и методике спорта, има исти значај колико и сам уложени рад и залагање спортисте, јер без адекватне припреме и темпирања форме спортски резултати могу изостати. Неопходно је да тренери буду стручно обучени и да схватају да ниво свог знања стално морају повећевати у зависности од нивоа спорта и такмичења. Ниво знања за клупско такмичење је нижи од оног потребног за репрезентативна такмичења. Захтеви у националним условима такмичења су нижи од оних у регионалним такмичењима (земље региона), а ови су свакако нижи од захтева такмичења у континенталним такмичењима, па чак и у млађим узрастним категоријама (12-13 година старости).

V ЛИТЕРАТУРА      

проф. др. Павле Рубин ''Историја спорта и физичке културе'', Спортска академија, Београд проф. др. Павле Рубин ''Теорија спорта'', Спортска академија, Београд Драган Милановић, Игор Јукић, Сања Шимек ''Методе тренажног рада у подручју спорта'', Зборник радова 12.летње школе кинезиолога Републике Хрватске, Ровињ, 2003.г Иванка Николић ''Рад са млађим категоријама у одбојци'' дипломски рад, Факултет спорта и физичког васпитања, Београд 2012. http://www.bhtrening.net/ https://socceroaza.wordpress.com

12