-teorija 1

Institut za Pedgogiju i Andragogiju Filozoskog Fakulteta u Beogradu

Tema: Teorija Afektivnoga Vezivanja

Beograd, Maj, 2013.

Uvod Dzon Bolbi je rodjen 1907 u Londonu. Bolbi je odrastao u dobroj meri lišen topline i roditeljske ljubavi. Proučavajući razvoj dece koja su odrastala u popravnim domovima, on se morao sećati kako je s majkom provodio po jedan sat dnevno, uz popodnevni čaj i razgovore nesvojstvene detinjstvu (ili makar našoj današnjoj slici detinjstva); i što je oca, čuvenog i prezaposlenog hirurga, viđao praktično samo vikendom i na odmorima; koliko je patio kad je u sedmoj godini poslat u internat; kako mu je pre toga bilo važno prisustvo njegove dadilje i koliko ga je povredio iznenadni rastanak s njom (R. Bowlby, 2004, str. 17). Bolbijeva osetljivost za pitanja ljubavi i odbačenosti ne može, naravno, da pruži celokupno objašnjenje za nastanak teorije vezanosti – milioni dece odrastali su na isti, ili čak još gori, način, a Bolbijev pristup bio je, u trenutku pojavljivanja, prilično jedinstven. Mnogo je razloga za to. Ne treba smetnuti s uma Bolbijevu brilijantnu akademsku karijeru. U 21. godini je završio pripremne studije za upis medicine. Na čuvenom Triniti koledžu u Kembridžu mentor mu je bio bezmalo još čuveniji Lord Edrijen (Edgar Douglas Adrian) koji je 1932. dobio Nobelovu nagradu za fiziologiju. Po završetku koledža odlučio je da prihvati posao u školi za neprilagođenu decu, izdanku Samerhila. Potom je prešao u London i paralelno otpočeo studije medicine i psihoanalitički trening. Fakultet je završio u 26. godini, a psihoanalitičar je postao u tridesetoj. Ne deluje iznenađujuće što je u narednih pola veka, do smrti 1990. godine, sarađivao i/ili polemisao s velikim brojem najvažnijih autora u oblastima kojima se bavio: od Ane Frojd, preko Vinikota (Winnicott), do Melani Klajn (Klein); od Pijažea (Piaget), preko Roberta Hajnda (Hinde), do Harija Harloua (Harlow). Bolbi je počeo svoje bavljenje psihoanalizom pod okriljem klasičnog modela. Njegov analitičar bila je Džoan Rivijer (Riviere), poznata po svojim prevodima Frojda i bliskoj saradnji s Melani Klajn. Još veći uticaj na njegov dalji rad imala je supervizija s Melani Klajn, ali, za mnoge neočekivano, u smeru Bolbijevog udaljavanja od većine tada aktuelnih trendova u psihoanalizi. Napisao je izveštaj o mentalnom zdravlju dece lišene roditeljske nege u posleratnim društvima. Za pripremu tog izveštaja Bolbi je putovao širom Evrope i Sjedinjenih Država

2

da bi se sastao s vodećim stručnjacima za dečji razvoj i s njima diskutovao nalaze i razmenjivao gledišta. Izveštaj je objavljen 1951. godine pod nazivom «Majčinska nega i mentalno zdravlje», a dve godine kasnije pojavio se i u popularnom izdanju koje je samo u Engleskoj prodato u gotovo pola miliona primeraka, a zatim je prevedeno na deset jezika (Holmes, 1993, str 27). Često citirana rečenica iz ovog izveštaja predstavlja sažetak Bolbijevog shvatanja o značaju rane emocionalne vezanosti deteta za majku: za mentalno zdravlje je potrebno da „odojče i malo dete imaju u iskustvu topao, intiman i trajan odnos sa svojim majkom (ili njenom stalnom zamenom) u kojem oboje nalaze zadovoljstvo i uživanje“ (Bowlby, 1951, str. 13). Da bi dodatno razjasnio svoju poziciju i objasnio nejasnoće u pogledu značenja termina „trajni odnos“ i „produženo odvajanje“, Bolbi 1958. godine objavljuje pamflet „Da li smem da ostavim svoju bebu?“ Ističući važnost uspešnog roditeljstva za mentalno zdravlje naredne generacije, Bolbi uvažava naporan i odgovoran rad koji roditeljstvo podrazumeva i smatra da bi „društvo koje vrednuje svoju decu moralo da čuva njihove roditelje“ (Bowlby, 1951, str. 84) i pruži im podršku kakva je oduvek postojala u ljudskim zajednicama, ali izostaje u savremenom društvu. Konkretno, zalagao se za to da majke dobijaju od države odgovarajuću finansijsku podršku tokom prve tri godine života njihovog deteta (Bowlby, 2004, str. 19). Čitajući u radovima biologa Lorenca i Tinbergena o fenomenu utiskivanja kod gusaka i drugih ptica, Bolbi 1952. godine dolazi na ideju o afektivnom vezivanju. Ovaj pojam, međutim, počinje da koristi tek od 1957. godine (Bretherton, 1952). Iako se često nastanak Bolbijeve teorije afektivnog vezivanja povezuje s njegovom trilogijom na kojoj je radio od 1964. do 1979. godine, on je formalno predstavio svoju teoriju već kroz pet radova nastalih u periodu između 1958. i 1962. godine. Prva tri rada iz ove serije izložio je pred Britanskim psihoanalitičkim društvom. U svakom od njih Bolbi razmatra neke od ključnih postavki Frojdove metapsihologije, kritikuje ih sa stanovišta empirijskih nalaza etologije, savremene razvojne psihologije i novih naučnih paradigmi koje su ponudile teorija informacija i kontrolnih sistema i nudi alternativno gledište. U tekstu „Priroda detetove vezanosti za majku“ (1958a), Bolbi odbacuje shvatanje da je vezanost sekundarne prirode, odnosno zasnovana na libidinalnom zadovoljenju primarnih nagona. U sledećem radu, „Strepnja od odvajanja“ (1959), Bolbi predstavlja nalaze svog

3

saradnika Roberstona o reakcijama male dece na odvajanje od majke i etologa Harloua i Zimermana (Zimmerman) o efektima lišavanja majčinske nege kod rezus-majmuna. On smatra da se strepnja od odvajanja javlja kada se istovremeno aktiviraju sistemi ponašanja bekstva i vezivanja, a figura za koju je dete vezano nije prisutna ili nije dostupna. Najzad, u trećem radu (1960), Bolbi opovrgava shvatanje Ane Frojd o tome da odojčad nisu u stanju da tuguju kada dožive gubitak. Ove tri teme čine ujedno okosnicu Bolbijevog životnog dela: trilogije «Afektivno vezivanje» U prvom tomu (1969), Bolbi najpre izlaže novu teoriju motivacije i kontrole ponašanja, zasnovanu na savremenoj nauci, a ne na modelu psihičke energije koji je bio dostupan u Frojdovo vreme. U drugom delu knjige, on primenjuje novu teoriju na domen ponašanja afektivnog vezivanja koje ima svoju sopstvenu motivaciju i evolutivnu funkciju. U drugom delu Bolbijeve trilogije, „Odvajanje“, objavljenom četiri godine kasnije, ponuđena je revizija Frojdove teorije o signalnoj strepnji i umesto teorije o stadijumima psihoseksualnog razvoja ponuđen nov epigenetski model razvoja ličnosti inspirisan Vadingtonovom (Waddington) teorijom razvojnih puteva (prema Bretherton, 1992). U ovom delu, on takođe detaljnije opisuje nastanak unutrašnjih radnih modela selfa i drugih, koji čine najvažnije aspekte unutrašnjeg sveta osobe i objašnjava ulogu koju radni modeli imaju u transgeneracijskom prenošenju obrazaca afektivne vezanosti. U trećem tomu, naslovljenom «Gubitak, tuga i depresija», iz 1980. godine, Bolbi nastavlja da se bavi klinički značajnim aspektima unutrašnjih radnih modela, činiocima njihove stabilnosti i otpornosti na promenu. Takođe, on reformuliše jedan od najvećih Frojdovih doprinosa psihologiji – učenje o mehanizmima odbrane. Frojd je mehanizme odbrane konceptualizovao na tada dostupnom i popularnom energetskom modelu, dok je Bolbi koristio saznanja savremene kognitivne psihologije o procesu obrade informacija i o različitim odlikama epizodičkog i semantičkog pamćenja (Bretherton, 1992). U dugom periodu rada na trilogiji, Bolbi je održao brojna predavanja koja je kasnije objavljivao u časopisima i okupio u dva zbornika: «Stvaranje i prekidanje afektivnih veza» (1979) i «Sigurna baza» (1988). U poslednjoj deceniji svog života naročito se interesovao za primenu teorije afektivnog vezivanja u psihoterapiji, a njegova poslednja knjiga predstavlja neobičnu kodu za čitav opus. Ona je posvećena njegovom heroju, naučniku koga je gotovo obožavao – Čarlsu Darvinu (1992).

4

Razvoj afektivnog vezivanja kroz životni vek Afektivno vezivanje u ranom detinjstvu Teorija afektivnog vezivanja nudi model emocionalnog razvoja ličnosti, posmatrajući formiranje i razvoj ljudske emocionalnosti od perioda novorođenčeta, kroz doba adolescencije, do perioda zrelosti. Za razliku od psihoanalize, prema teoriji vezivanja, konflikt u ljudskoj prirodi nije dat kao primaran tokom emocionalnog razvoja. Bolbi uvodi ideju da se novorođenče rađa sa izvesnim socijalnim sposobnostima, koje su u funkciji ostvarivanja kontakta sa majkom ili osobom koja se brine o novorođenčetu. Osmeh, koji je u funkciji inicijative u obezbeđivanju kontakta sa majkom, pojavljuje se već u četvrtoj nedelji života; plač se pojavljuje još od samog rođenja. Odrasla osoba reaguje na ove signale deteta,

te

se

opseg

međusobno

izmenjenih

poruka

postepeno

usložnjava. Odrasla osoba počinje više da diferencira značenje detetovih signala, i svoje

ponašanje

postupno

prilagođava

u

pravcu

zadovoljavanja

potreba odojčeta. Tako, u postupku izgrađivanja afektivne veze, majke počinju da razlikuju nekoliko vrsta plača kod deteta, u zavisnosti

od

potrebe

koju

tako

izražava,

te

se

prepoznaje

komunikaciono plakanje, plakanje usled gladi, bola, i sl. Prema Bolbiju, afektivna relacija između deteta i majke, ili neke druge određene osobe, uspostavljena je onda kada dete socijalne signale počne da individualizira i vezuje za konkretnu osobu, kojoj prilagođava ponašanje vezivanja. Taj proces se odigrava oko šestog meseca života, kada dete počinje da, iz mase stimulusa u okruženju, načini geštalt majke i uspeva da je izdvoji kao jasno profilisanu figuru emocionalne vezanosti, počinjući auditivno i vizuelno da prati njeno kretanje. Ovakvo ponašanje Bolbi upoređuje sa „samonavodećom napravom“, jer je dete programirano da se usredsredi na roditelja u cilju 5

obezbeđivanja

njegove

blizine

obrazaca

ponašanja

deteta,

prisustva:

dozivanje,

plakanje,

(Bowlby,1969). u

cilju

Bolbi

obezbeđivanja

tepanje,

osmehivanje,

navodi

pet

roditeljskog prianjanje,

traženje. Proučavajući dalje fenomen afektivnog vezivanja, Bolbi navodi da se kod deteta koje je starosti između devet i osamnaest meseci ovi obrasci povezuju u složeniji sistem ponašanja, te tako kaže da: “U devetom mesecu je najjače pribijanje uz majku posebno kad je beba uznemirena ili je u prisustvu nepoznate osobe” (Bowlby,1969). Bolbi ovaj složeni sistem poredi sa kontrolnim sistemom, te svoju teoriju naziva teorijom kontrole ponašanja. Čineći dalju razradu teorije, ponašanja koja su u funkciji ostvarivanja afektivne veze, deli u dve kategorije: • signalna ponašanja (osmeh, gukanje, plač), koja imaju funkciju da dovedu majku detetu, i • približavajuća ponašanja (puzanje ka majci, praćenje, prianjaje za majku), koja za cilj imaju da dovedu dete majci. Signalno ponašanje je dominantno u prvom šestomesečju života. Nakon tog perioda, sve više se upotrebljavaju približavajuća ponašanja, koja se izraženije koriste sa razvojem fizičkih i kognitivnih potencijala. Tako, sa pojavom prvih koraka, usložnjava se sistem afektivnog vezivanja,

uporedo

približavajućih

sa

razvojem

ponašanja.Stepen

kapaciteta uzajamne

za

manifestovanje

interakcije,

broj

razmenjenih signala, kao i interpretacija njihovog značenja, nalaze se, sada, u narastajućoj diferencijaciji kod oba člana dijade dete-majka dete ostvaruje izvestan stepen kontrole okolnosti u kojima se nalazi, što mu je omogućeno sposobnošću da prati majku i da do nje dođe. Majka, pak, sada zna da dete ima mogućnost da dođe do nje u situaciji opasnosti ili neprijatnosti, kao i da će uputiti jasnije signale kojima izražava negodovanje ili žalost ukoliko, na kratko, biva ostavljeno. Ovu interakciju Bolbi označava kao ciljem postavljenu vezanost, pri čemu je 6

detetov cilj da održi majčinu blizinu, kako bi se omogućila eksploracija okoline u situacijama kada su, po detetovoj proceni, pretnje iz okruženja minimalne i ne-ugrožavajuće. Ukoliko se pojave intenzivnije pretnje detetovoj sigurnosti, ono signalizira opasnost ili aktivira negodovanje zbog separacije.Svojim signalima, dete inicira recipročno, negujuće ponašanje kod roditelja, koje predstavlja komplementaran odgovor na detetovu privrženost roditelju, čime se dalje ponovo uspostavlja doživljaj sigurnosti i zaštićenosti kod deteta. U nepoznatim situacijama, u zavisnosti od kvaliteta uspostavljene interakcije sa majkom, dete će u eksploraciji okruženja manifestovati inhibirano ili istraživačko ponašanje. Bolbi iznosi pretpostavku da se u ovom periodu izgrađuje unutrašnji radni model, odnosno, da se vrši mentalitacija doživljenih interakcionih obrazaca, koji se ugrađuju u koherentan doživljaj sebe i drugih osoba iz najbližeg okruženja. Inkorporirajući u svoj teorijski okvir dostignuća iz oblasti kognitivne psihologije, Bolbi pretpostavlja da dete pravi unutrašnju, internu mapu sebe i značajnih drugih, putem internalizacije iskustava sa figurama vezanosti, i čuvanjem tih utisaka u dugoročnoj memoriji. Usvojene interakcione šeme su, uglavnom, nesvesne, sa tendencijom da asimiluju nove informacije (Bowlby,1988). Nakon završetka prve godine života deteta, ponašanje afektivne vezanosti i dalje je izraženo, sa jedinom razlikom da tokom druge i treće godine života dete postaje svesno neophodnosti povremenih separacija od roditelja. Meri Ejnsvort (Ainsworth, 1978), afektivnu vezanost na uzrastu oko četvrte godine života označava kao partnerstvo sa korigovanim ciljem. Sa razvojem govornih sposobnosti, dete razvija potencijal da izražava vlastite potrebe ali i da razume poruke drugih ljudi, te se interakcija bolje

usklađuje,

uporedo

sa

razvojem

mogućnosti

pravljenja

međusobnih dogovora između deteta i roditelja. Razdvajanja od majke sada se tolerišu na nešto duži period, uz manje anksioznih afekacija i 7

doživljaja tuge i napuštenosti u situacijama razdvajanja; uporedo se razvija i detetovo poverenje u stabilnost i doslednost međusobnog razumevanja i dogovaranja, koje se inkorporira u radni model majke. Međutim, Bolbi je svoju pažnju usmerio i na faktore vulnerabilnog emocionalnog razvoja. Životni događaji, poput gubitaka i separacija u detinjstvu, nose patološke posledice, u Bolbijevom tumačenju geneze patološkog emocionalnog razvoja deteta. Jedan od najznačajnijih Bolbijevih doprinosa razumevanju psihopatologije je konceptualizacija normalne, očekivane dečje reakcije na separaciju od roditelja, koju označava kao protest, očaj i na kraju, povlačenje, odustajanje od voljenog

objekta.

Naročito

naglašava

značaj

poslednje

faze

u

reaktivnom ponašanju na separacije, kao povlačenje i odustajanje od objekta ljubavi, koju je naročito zapazio u ponašanju hospitalizovane dece. Bolbijevo tumačenje značaja adekvatne emocionalne razmene u detinjstvu, i uočavanje patoloških efekata separacija, u doba razvoja ove teorije, uticao je u bitnoj meri na izmenu bolničke prakse u mnogim državama, te se tada već, krenulo sa praksom da roditeljima čija su deca hospitalizovana, bude dozvoljeno da u bolnicama ostanu uz svoju decu. Bolbi dozvoljava mogućnost postojanja multiplih radnih modela, stvorenih kroz interakciju sa različitim figurama afektivne vezanosti, koji mogu biti kontradiktorni ili inkompatibilni. I ovde se može podvući paralela

sa

Frojdovom

teorijom

dinamičkog

nesvesnog:

između

neusaglašenosti nesvesnih unutrašnjih radnih modela u Bolbijevoj teoriji, i psihoanalitičkog koncepta sukoba nesvesnih, protivrečnih poriva

deteta,

evidentne

su

podudarnosti.

Ključne

razlike

od

psihoanalize, u tumačenju geneze psihopatologije, su sadržana u stanovištu

da

psihopatološki

su

realni

razvoj,

te

događaji da

faktori

intrapsihički

vulnerabilnosti

konflikt

nastaje

za kao

eventualna sekundarna tvorevina.

1.8. Stilovi afektivnog vezivanja kod dece 8

Individualne

različitosti

među

decom

Bolbi

objašnjava

različitim

interakcionim iskustvima u odnosu između deteta i majke, pri čemu ključni faktor razlika u interakciji opisuje kao sigurnost, odnosno nesigurnost deteta u fizičko prisustvo, dostupnost, responzivnost za detetove potrebe, doslednost i kontinuitet u zadovoljavanju potreba deteta (Bowlby, 1969). Prema Bolbiju, sigurnost u odnosu sa majkom imaju ona deca koja dobiju zaštitu i sigurnost onda kada je traže, u situacijama koje doživljavaju kao preteće, ugrožavajuće ili nelagodne. Svest o sigurnoj dostupnosti i prijemčivosti osobe koja se o detetu stara, stvara doživljaj prihvaćenosti, sigurnosti, optimizma. U opozitnim situacijama, kada dete u interakciji sa majkom nailazi na nedoslednost,

odbacivanje,

nerazumevanje,

neadekvatno

zadovoljavanje potreba, dete stvara loš unutrašnji model ne samo majke, već i sebe, pripisujući odbacujući majčin stav vlastitim lošim osobinama. Bolbi dalje navodi da loše unutrašnje modele stvaraju i deca čije majke ispoljavaju karekteristike „neurotične vezanosti“, u kojima se ispoljava prezaštitnički odnos prema detetu, koji inhibira samostalnost i ima tendenciju stvaranja simbiotskih veza, kao i deca majki koje nepredvidivo reaguju na ispoljavanje detetovih potreba. Bolbi nije činio dalju klasifikaciju tipova vezanosti deteta sa majkom. Međutim, (Ainsworth,

njegove 1978),

teze

dalje

preuzima

sačinjavajući

prvu

i

razrađuje klasifikaciju

Ejnsvortova razlika

u

interakcijama dete-majka, gde je osnovna razlika u kvalitetu sigurnosti deteta u dostupnost i osetljivost majke, u odnosu na detetove signale kojima izražava potrebe. U zavisnosti od kvaliteta doživljene interakcije sa majkom, kroz svakodnevnu, ponavljajuću emocionalnu razmenu, formira se neki od sledećih stilova ranih afektivnih veza: 1. Sigurna afektivna vezanost Siguran stil ranih afektivnih veza se formira u situacijama kada dete na osnovu adekvatnog, pravovremenog i doslednog reagovanja, formira 9

unutrašnji

radni

model

majke

kao

pouzdane,

stvarajući

tako

istovremeno i predstavu o sebi kao biću koje zavređuje pažnju, naklonost, ljubav, dok je predstava o spoljašnjem svetu optimistična i vedra. Istraživanja tzv. sigurne afektivne baze su brojna; nalazi skoro jednoznačno upućuju na činjenicu da siguran stil u ranom afektivnom vezivanju predstavlja protektivan faktor za psihološku vulnerabilnost za brojne nepovoljne egzogene uticaje, te da je baza za formiranje kvalitetnih socijalnih odnosa kroz celoživotnu perspektivu, da vodi dobroj samo-predstavi, itd. Tako, npr, Svanberg (Svanberg, 1998) govori da sigurna afektivna baza ima ishodište u emocionalnoj stabilnosti osobe. 2. Nesigurno - izbegavajuća afektivna vezanost Ukoliko

se

rana

emocionalna

interakcija

razvija

sa

iskustvima

osećajnog lišavanja, nereagovanja na detetove potrebe, emocionalne hladnoće i nepristupačnosti, ili pak, iskustvima razmene koja je praćena fizičkim prisustvom majke, ali kompromitovanim, deficijentnim emocionalnim investicijama, dete formira radni model sebe kao bića koje nije dovoljno vredno ljubavi i pažnje, dok svet doživljava kao neprijateljsko okruženje. Razvija dalje, brojne strategije zaštite od povređivanja, uglavnom u pravcu raznih oblika socijalne distance, izgrađujući samo-dovoljan svet, u kome drugima ne veruje, izbegava da se oslanja na druge ljude, sklono je osamljivanju i biranju aktivnosti u kojima nema mesta za druge. U studijama koje su se bavile praćenjem socijalnog razvoja ovakve dece, uglavnom se potvrđuje stabilnost ovakvog stanja, te i kasnije, ovakva deca zadržavaju poziciju izolacije od ljudi, nedovoljno razvijaju socijalne veštine, uz prateći deficit suptilnih sposobnosti za adekvatnu, pravovremenu socijalnu adaptaciju. 3. Nesigurno - preokupirana (ambivalentna) afektivna vezanost Ukoliko majka na detetove signale reaguje nedoslednim ponašanjem, 10

dete razvija radni model koji se pre zasniva na težnji da se zadrži majčino prisustvo, nego na reprezentaciji sebe i značajnih drugih osoba. Vezanost za majku se intenzivira, pri čemu se majčina prisutnost proverava čestim nadgledanjem, praćenjem, kontrolisanjem njenog prisustva. Usmeravanjem pažnje na zadržavanje majčine fizičke blizine i usmeravanjem energije na modifikaciju ponašanja kako bi obezbedilo majčinu ljubav, vremenom slabi detetovo interesovanje za okolinu. Dete postaje pasivno, vezano za majku. Grade se, vremenom, simbiotski odnosi i sa drugim značajnim osobama tokom života, koji su bez inicijative, spontanosti, autonomije, najčešće komplementarni u smislu da i drugi član dijade ima psihološke dobiti od formiranja ovakvih „lepljivih“ veza, u kojima nema mesta za druge ljude. Istraživanja novijeg datuma naglašavaju negativne posledice ovog tipa ranih veza na kasnije otežano uklapanje u društvene okolnosti, jer se teži formiranju socijalnih odnosa koji treba da kompenzuju doživljaj lične neadekvatnosti, nesigurnosti, uz insistiranje na simbiozi. 4. Nesigurno - bojažljiva (dezorganizovana) afektivna vezanost Novija istraživanja definišu ovaj oblik organizacije afektivnog vezivanja. U radovima osnivača teorije, on se ne izdvaja kao zasebna kategorija. Ovakav oblik afektivne veze zapažen je na deci čiji su roditelji bili izloženi zlostavljanju, ili su duševno oboleli. Istraživači ističu da detetova psihološka patnja narasta u okruženju koje je neosetljivo, besno, koje ne pruža osnov za stvaranje sigurne baze, čime se dalje stvara konstantan doživljaj osetljivosti (Warren, et al., 1997). Značaj atipičnog materinskog ponašanja, u čijoj pozadini je nerazrešeno iskustvo gubitaka ili traume, povezuje se sa genezom bojažljive vezanosti kod deteta

(Madigan et al., 2006).

Dezorganizovanu

(bojažljivu) vezanost karakteriše ambivalentan odnos prema vezivanju, koji se prenosi i u kasnije partnerske veze, gde ispoljavaju teškoće u kontrolosanju besa, teškoće u realizovanju bliskosti (iako teže za tim), manifestujući

visoku

anksioznost

i

pogrešno

interpretiranje 11

emocionalno obojenih signala i poruka (Renn, 2010) U novijim radovima se takođe ističe uloga nepovoljnih i ekstremnih sredinskih uslova u strukturisanju bojažljive afektivne vezanosti (Renn, 2007). Poslednjih

godina,

intenziviraju

se

istraživanja

koja

sagledavaju

interaktivni odnos genetske osnove i nepovoljnih sredinskih okolnosti, u razvoju bojažljive vezanosti (Gervai, et al., 2005). Pojedini istraživači sugerišu

postojanje

složene

povezanosti

infantilnog

genotipa

i

sredinskih okolnosti, kao riziko-faktora za razvoj bojažljive vezanosti (Lakatos, et al., 2002).

Afektivna vezanost u odraslom životnom dobu Unutrašnji radni model, prema teoriji afektivne vezanosti, predstavlja trajno usvojen kognitivno-emocionalni obrazac, koji posredstvom internalizacije spoljašnjih ranih interakcionih šema, postaje trajna odlika osobe, utičući na njene komunikacione obrasce kako sa primarnim figurama vezanosti, tako i kasnije, sa figurama sa kojima ostvarujemo bliske emocionalne odnose. Usvojeni radni modeli, zahvaljujući potencijalu otpora prema promenama i unutrašnjim stabilizacionim mehanizmima, posredstvom kojih i nove interakcione obrasce posmatraju na ustaljan, stari način, predstavljaju trajan uticaj na način uspostavljanja i održavanja socijalne interakcije osobe. Teorija vezanosti

ističe

da

su

modeli

celoživotni

potencijal

osobe,

naglašavajući time krucijalni značaj ranog detinjstva na funkcionisanje odrasle osobe. Bolbi (Bowlby, 1969) uvodi tezu da u odraslom životnom dobu, partnerske veze postaju simbolička supstitucija za odnose sa roditeljima, te da se prema partnerima zauzima pozicija u odnosu na usvojeni radni model ponet iz ranog detinjstva. Partneri sa kojima se uspostavljaju emocionalni odnosi u odraslom životnom dobu, zauzimaju poziciju primarnih figura afektivne vezanosti. Stabilne mentalne šeme u okviru radnih modela, determinišu karakteristike partnerske relacije, na način na koji su nekad moderirale interakciju deteta sa roditeljima. Afektivno vezivanje u odraslom dobu, prema 12

Bolbiju, se zasniva na dve pretpostavke (Stefanović-Stanojević, 2004): • Afektivne veze su prisutne tokom celog ljudskog života • Obrazac afektivne vezanosti, formiran u ranom detinjstvu kroz interakciju deteta sa roditeljem, u odraslom dobu se prenosi na ljubavnog partnera. Sa rehabilitacijom Bolbijeve teorije, osamdesetih godina prošlog veka, brojni

koncepti bivaju uvedeni u žižu interesovanja teoretičara

emocionalnog razvoja ličnosti, te tako počinje kako obogaćivanje teorijskog okvira emocionalnog razvoja, tako i empirijska validacija brojnih konstrukata. U oblasti proučavanja emocionalnog razvoja ličnosti, u periodu odraslog životnog doba, uočavaju se dve oblasti: oblast partnerskog afektivnog vezivanja i oblast odraslog afektivnog vezivanja. Pioniri istraživanja afektivnog vezivanja u odraslom dobu su istraživači sa Berkli univerziteta u Kaliforniji (Main, Casidy, Caplan), koji od 1985.godine počinju sa teorijskom razradom prirode vezivanja u odraslom

dobu,

ali

i

razvojem

empirijskih

tehnika.

Predmet

interesovanja za afektivnu vezanost kod odraslih osoba vremenom je bio proširivan, te se tako danas, uočava veliki broj oblasti proučavanja afektivnih odnosa kod adulta, kao što su npr. odnosi između psihopatologije i kvaliteta vezivanja, izmene karakteristika afektivnih veza

tokom

adolescencije,

životnog

doba,

kros-kulturna

afektivno

istraživanja

vezivanje sa

ciljem

u

periodu

kompariranja

univerzalnosti ključnih koncepata teorije vezivanja među različitim narodima i državama, zatim provera podudarnosti između ranih afektivnih veza sa vezivanjem u bliskim, ne-partnerskim relacijama (npr. u odnosima prema prijateljima, poznanicima, itd), karakteristike socijalnog konteksta koje utiču na vezivanje, i sl.. Afektivna vezanost u partnerskim odnosima Bolbijeve pretpostavke o ljubavnim partnerima kao figurama na koje se u

odraslom

dobu

prenose

primarne

afektivne

veze, empirijsku

validaciju doživljavaju osamdesetih godina prošlog veka, kada se 13

počinje sa sagledavanjem partnerskih veza kao oblika prenošenja unutrašnjih

radnih

modela,

ponetih

iz

najranijih

interakcija

sa

roditeljima ili starteljima. Istraživači sada, koriste neke od koncepata iz teorije vezivanja, kao što su sigurna baza, protest razdvajanja, ponašanje u funkciji očuvanja blizine, itd., u razumevanju partnerskih odnosa. U stresnim situacijama, odrasli ljudi, poput dece, imaju potrebu za zaštitom i utehom, koju im pruža partner; ukoliko postoji opasnost od napuštanja, manifestuju protest, ili koriguju ponašanje u pravcu očuvanja blizine partnera, i sl. Psiholozi Hejzn i Šejver (Hazan, and Shaver,

1987,

prema

Stefanović-Stanojević,

2004)

sa

Dejvis

univerziteta u Kliforniji, objavljuju „Studiju o romantičnoj ljubavi“; u potrebi da pronađu odgovarajući konceptualni okvir razumevanja emotivnih veza u odraslom dobu, iste sagledavaju sa pozicije teorije vezivanja, naglašavajući da: • Isti bihejvioralni sistem determiniše dinamiku ranih afektivnh odnosa i partnerskih odnosa u odraslom dobu. Bolbi (Bowlby, 1969) zagovara tezu da je detetova vezanost za majku posledica urođene potrebe, evoluciono stvorene, kako bi se osigurao opstanak deteta. Dete se u blizini osobe za koju je vezano, oseća bezbedno i sigurno; u takvim okolnostima pažnju može usmeriti na istraživanje okoline, bez potrebe da proverava fizičku blizinu i dostupnost majke, ili staratelja. Podršku i sigurnost od osobe sa kojom ima izgrađenu afektivnu vezu traži u situacijama preteće opasnosti ili nelagode. Kao i na dečjem uzrastu, i odrasle osobe manifestuju isti odnos prema partneru, kao nekada u detinjstvu, prema roditelju; osećaju se bezbedno u blizini partnera, koji predstavlja simboličku reprodukciju sigurne baze- naime, ukoliko nema sumnje u partnerovu podršku i razumevanje, lakše se odlučuju na brojne kreativne i istraživačke aktivnosti. • Individualne razlike u organizaciji afektivne vezanosti u detinjstvu, slične su individualnim razlikama u tipologiji vezanosti u partnerskim 14

relacijama. Hejzn I Šejver usvajaju klasifikaciju odnosa dete-majka, koju je opisala Meri Ejnsvort (Einsworth, 1978), primenjujući je na razvrstavanje različitih stilova u organizaciji afektivnog vezivanja u partnerskim relacijama. • Razlike u organizaciji vezanosti u bliskim partnerskim vezama, modelovane su iskustvima iz rane prošlosti, na osnovu doživljenih interakcija sa primarnim figurama vezanosti. Unutrašnja mapa sebe, drugih ljudi i sveta koji ga okružuje, stvorena unutrašnjim mentalnim reprezentovanjem kvaliteta interakcije sa roditeljima, generalizuje se na bliske veze u odraslom dobu. Kroz svakodnevna, ponavljana iskustva sa majkom (ili drugom osobom koja se bavi detetom), dete postupno izgrađuje radni model sebe, i radni model osobe koja ga neguje. Budući da je radni model trajna mentalna reprezentacija, koja teži asimilovanju novih iskustava u stare intrakcione obrasce, uz opiranje promeni (iako je moguća, pod određenim okolnostima), osoba rano usvojena osećanja, očekivanja, stavove, načine percipiranja i interpretacija interakcija, prenosi u partnerske veze. Na ovaj način, partnerski ljubavni odnosi postaju aktuelno odigravanje ranijih životnih uloga, pri čemu u odnosu na partnera prenosimo iskustva stečena u najranijoj dobi.

15

Zaključak Na kraju se može zaključiti da su ova zapažanja znatno uticala na opstetričku i pedijatrijsku praksu u smislu podržavanja bliskog kontakta između majke i deteta neposredno posle i u prvim nedeljama po rođenju, na uvođenje prakse hospitalizacije deteta zajedno sa majkom, i slično. Da savremene teorije dečjeg razvoja prihvataju stav da se razvoj deteta odvija kroz interakciju bioloških i sredinskih činilaca i da znatno uticu na dalji razvoj i struktuiranje licnosi. Preduslov normalnog razvoja jeste strukturalno celovit i za uzrast funkcionalno zreo nervni sistem, ali je isto toliko značajna i sredina koja obezbeđuje uslove za neometan fizički rast i za uspostavljanje čvrstih osećajnih veza deteta sa drugim osobama, koje detetu pružaju mogućnost da uči, istražuje okolinu i aktivno deluje na nju, podstičući i nagrađujući dete.

16