Zygmunt Bauman - Fluidni Zivot

Za izdavača: Nikola Janković Glavni urednik: dr D u š a n Marinković Lektura i korektura: Predrag Rajić Dizajn korica: Mediterran Publishing Tehničko uređenje: Mediterran Publishing Copyright © Polity Press and Zigmunt Bauman 2005 Copyright © za srpsko izdanje Mediterran Publishing 2009 Izdavač

se posebno koji je

zahvaljuje profesoru

omogućio publikovanje

Zigmuntu ove

Baumanu

knjige.

Štampa: Art Print, Novi Sad

Mediterran Publishing d.o.o. Nikole Pašića 24, 21000 Novi Sad tel: +381.21.661.20.90 fax: +381.21.661.37.65 www.mediterran.rs e-mail: [email protected]

Zigmunt Bauman

F L U I D N I ŽIVOT

Sa engleskog preveli: SINIŠA B o ž o v i ć NATAŠA M R D A K

TERRAN PUBLISHING

Novi Sad 2009

Naslov originala: LIQUID LIFE by Zygmunt Bauman

First published in 2005 by Polity Press Reprinted in 2008 Polity Press, 65 Bridge Street Cambridge UK

SADRŽAJ

Uvod: O životu u fluidnom modernom svetu 1. Pojedinac pod opsadom

9 25

2. Od mučenika do heroja, i od heroja do poznate ličnosti 3. Kultura: neobuzdana i nekontrolisana

53 67

4. Traženje skloništa u Pandorinoj kutiji, ili strah, bezbednost i grad 5. Potrošači u fluidnom modernom društvu

85 99

Potrošački život

101

Potrošačko telo

110

Potrošačko detinjstvo

124

6. Učenje hodanja po živom pesku

141

7. Misao u mračnom vremenu (ponovni osvrt na Arentovu i Adorna) Indeks

155 183

Uvod: O životu u fluidnom modernom

svetu

U klizanju po tankom ledu, bezbednost nam je u brzini. Ralf Valdo Emerson, O razboritosti

„Fluidni život" i „fluidna modernost" su blisko povezani. „Flu­ idni život" je onaj život koji se uglavnom vodi u fluidnom moder­ nom društvu. „Fluidna modernost" je društvo u kome se uslovi pod kojima njegovi pripadnici deluju menjaju brže nego što je potrebno da se načini delovanja konsoliduju u navike i rutine. Fluidnost života i fluidnost društva se uzajamno pothranjuju i potkrepljuju. Fluidni život, baš kao i fluidno moderno društvo, ne mogu dugo zadržati isti oblik, niti pravac. U fluidnom modernom društvu individualna dostignuća se ne mogu učvrstiti kao trajno vlasništvo, jer se vrednosti brzo pretva­ raju u opterećenja, a sposobnosti u nesposobnosti. Uslovi delova­ nja i strategije osmišljene da se na njih reaguje brzo zastarevaju, pre nego što akteri uopšte dobiju šansu da ih propisno nauče. Zbog toga se ne preporučuje učenje iz iskustva i oslanjanje na strategije i taktičke poteze uspešno primenjene u prošlosti: raniji testovi ne mogu ispratiti brze i većinom nepredviđene (možda nepredvidive) promené okolnosti. Izvođenje zaključaka iz proš-

10

Fluidni život

lih događaja sa ciljem predviđanja budućih trendova postaje još rizičnije i suviše često dovodi u zabludu. Sve je teže praviti pouz­ dane računice, dok su nepogrešive prognoze skoro nezamislive: većina promenljivih u jednačini su nepoznate, ako ne i sve, dok se procene njihovih budućih trendova ne mogu smatrati istinski i potpuno pouzdanim. Ukratko: fluidni život je nepostojan život koji se odvija u uslovima stalne neizvesnosti. Najakutnije i najtvrđe brige koje opsedaju takav život su strah da ćete biti zatečeni na spavanju, da ne­ ćete stići da uhvatite korak sa događajima koji se brzo smenjuju, da ćete zaostati i da ćete prevideti „upotrebiti do" datum, da ćete biti natovareni stvarima koje posedujete a nisu više poželjne, da ćete propustiti trenutak koji signalizira promenu pravca pre nego što se prede tačka bez povratka. Fluidni život je niz novih početa­ ka - a baš zbog toga su brzi i bezbolni završeci, bez kojih su novi počeci nezamislivi, ti koji u njemu najčešće predstavljaju najteže trenutke i najneprijatnije glavobolje. Među umećima fluidnog modernog življenja i među veštinama potrebnim za praktikovanje tih umeća, odbacivanje stvari ima prioritet nad njihovim sticanjem. Ko što je karikaturista lista Obzerver primetio, mučno je „čitati članke o divotama prebacivanja u manju brzinu, kada još uvek niste uspeli ni da ubrzate".1 Čovek mora da požuri sa „prebaci­ vanjem u veću brzinu" ukoliko želi da okusi čari „usporavanja". Priprema terena za „usporavanje" daje smisao onom delu koji se odnosi na „ubrzavanje", i postaje njegova glavna svrha; na kraju se o kvalitetu „ubrzanja" sudi prema olakšanju koje sobom dono­ si glatko i bezbolno „usporavanje"... Lekcija koja je najpotrebnija praktičarima fluidnog modernog života (i koje stručnjaci za savetovanje na polju umeća življenja najviše i nude) ne bavi se temama kako započeti ili otvoriti, već kako završiti ili zatvoriti. Jedan drugi kolumnista lista Obzerver, samo napola šaljivo, nabraja najnovija pravila za postizanje spo­ razumnog završetka partnerskih odnosa (epizode koje je, bez sumnje, teže okončati nego bilo koje druge - a opet su takve da 1

Videti: Observer Magazine, 3. oktobar 2004.

O životu u

fluidnom

modernom svetu

11

partneri veoma često žele i nastoje da ih okončaju, i prema tome ne iznenađuje što su tu posebno izraženi zahtevi za stručnom pomoći). Spisak počinje sa „Prisećajte se samo loših stvari. Za­ boravite dobre" i završava sa „Upoznajte nekog novog", dok je u sredini postavljena komanda „Izbrišite svu elektronsku prepisku". Celim spiskom dominira zaborav, brisanje, odbacivanje i zamenjivanje. Možda je opis fluidnog modernog života kao niza novih poče­ taka u stvari nesvesni saučesnik jedne vrste zavere; replikovanjem jedne takve široko rasprostranjene iluzije on pomaže u sakrivanju njegove najstrože čuvane tajne (pošto je sramotna, makar i samo u ostacima). Možda bi adekvatniji opis takvog života bila priča o uzastopnim krajevima. I možda bi slava uspešno proživljenog fluidnog života bila bolje odslikana neupadljivošću grobova koji beleže njegov napredak nego razmetljivošču nadgrobnih ploča koje čuvaju spomen na sadržaj grobnica. U fluidnom modernom društvu industrija odlaganja smeća preuzima komandnu poziciju u ekonomiji fluidnog života. Op­ stanak tog društva i blagostanje njegovih članova zavise od brzi­ ne kojom se proizvodi određuju za otpad, te brzine i efikasnosti uklanjanja otpada. U tom društvu ništa ne može zahtevati izu­ zeće od univerzalnog pravila zamenjivosti i ničemu se ne može dozvoliti da ostane tu duže nego što treba. Postojanost, vezivnost, viskoznost stvari, kako živih, tako i neživih, su najstrašnije i najzlokobnije opasnosti, izvori najužasnijih strahova i mete najže­ šćih napada. Život u fluidnom modernom društvu ne može stajati u mestu. On se mora modernizovati (čitaj: svakog dana se oslobađati atri­ buta kojima je istekao rok trajanja i nastavljati sa demontiranjem/ odbacivanjem identiteta koji su trenutno sklopljeni/postavljeni) ili nestati. Pošto mu je užas od isteka roka trajanja stalno za peta­ ma, život u fluidnom modernom društvu više ne mora biti vučen napred zamišljenim čudesima na samom kraju poslova na mo­ dernizaciji. Ovde se radi o potrebi da se iz sve snage juri samo da bi se ostalo na istom mestu i daleko od korpe za smeće na koju su osuđeni oni na začelju.

12

Fluidni život

„Kreativna destrukcija" je način toka fluidnog života, ali ono što taj termin izbegava i pored čega ćutke prolazi jeste da ta kre­ acija uništava druge forme življenja, a time indirektno uništava i ljude koji praktikuju te forme. Život u fluidnom modernom druš­ tvu je zlokobna verzija igre muzičke stolice, koja je realna. Pravi cilj u toj trci je (privremeni) spas od svrstavanja u redove propa­ lih i od toga da budete određeni za otpad. A kako se to nadmeta­ nje globalizuje, trčanje se danas mora izvoditi na globalnoj stazi. Najviše šansi za pobedu imaju ljudi koji cirkulišu blizu vrha globalne piramide moći, kojima prostor ne znači mnogo, a dalji­ na ne predstavlja problem; ljudima koji su na mnogim mestima kao kod kuće, ali bez neke posebne matične baze. Oni su isto to­ liko laki, živahni i nepostojani koliko ta sve više globalna i ekstrateritorijalna trgovina i finansije koje su kumovale njihovom rođenju i koje pospešuju njihovu nomadsku egzistenciju. Prema opisu Žaka Atala,„oni ne poseduju fabrike, zemlju, niti su na ad­ ministrativnim dužnostima. Njihovo bogatstvo dolazi od prenosive vrednosti: njihovog poznavanja zakona lavirinta". Oni „vole da stvaraju, da se igraju i da budu u pokretu". Oni žive u društvu „nepostojanih vrednosti, bezbrižni su u odnosu na budućnost, egoisti su i hedonisti". Njima je „novina dobar tok situacije, neizvesnost im je vrednost, nestabilnost je imperativ, a hibridnost bogatstvo".2 Svi oni, u različitim stepenima, izučavaju i praktikuju veštinu „fluidnog življenja": prihvatanje dezorijentacije, imunost na nesvesticu, i prilagođenost stanju vrtoglavice, toleranciju ne­ postojanja smera i pravca, i to na putovanju neodređeno dugog trajanja. Oni uporno nastoje, iako sa različitim uspehom, da slede obrazac koji je ustanovio Bil Gejts, taj uzor poslovnog uspeha, koga je Ričard Senet opisao kao čoveka kojeg karakteriše „volja da uništi ono što je stvorio" i „tolerantnost na fragmentiranost", kao „nekog ko ima samopouzdanja za život u neredu, nekog ko je uspešan usred izmeštenosti i nekog ko se pozicionira 'u mre-

2 Jacques Attali, Chemins de sagesse. Traité du labyrinthe (Fayard, 1996), str. 79-80,109.

O životu u

fluidnom

modernom svetu

13 3

ži mogućnosti', a ne 'paralizuje se na jednom posebnom poslu". Njihovo idealno podneblje bi verovatno bila Evrotropija, jedan od Nevidljivih gradova Itala Kalvina, čiji se stanovnici onog dana kada „osete teret dosade i kada niko više ne može da trpi svoj posao, rođake, kuću i svoj život" - „sele u drugi grad, gde svako od njih' nalazi novi posao, drugu ženu, gde će ga dočekati drugi pejzaž kad otvori prozor i gde će provoditi vreme uz drugačiju 4 razonodu, prijatelje, tračeve". Labavost veza i opozivost obaveza su rukovodeći principi svih njihovih veza i obaveza. Obraćajući se, po svoj prilici, takvim ljudima, anonimni kolumnista Obzervera, pod pseudonimom „Barefoot Doctor" („Bosonogi doktor"), savetovao je svojim či­ taocima da sve što rade rade „sa merom", i, preuzimajući savet Lao Cea, orijentalnog proroka uzdržanosti i smirenosti, opisao je životni stav koji bi ponajbolje izazvao takav efekat: D o k tečete kao voda... brzo se krećete, nikad se ne opirući struji, nikad ne zastajkujući dovoljno dugo da se trajno zaustavite ili prionete na obalu reke ili kamenje - to jest, na stvari, situacije ili ljude koji prolaze kroz vaš život, čak i ne pokušavajući da se držite sopstvenih shvatanja ili pogleda na svet, već se samo ovlaš, a ipak inteligentno pridržavate za sve što se pojavi dok vi prolazite, a onda ga elegantno ispustite, bez osvrtanja... 5

Suočeni s takvim igračima, preostali učesnici u igri, a posebno oni među njima koji tu nisu dobrovoljno, oni koji „ne vole" ili ne mogu sebi da priušte „da budu u pokretu" - imaju slabe šanse. Pridružiti se igri za njih nije realna opcija - ali oni nemaju dru­ gi izbor osim da pokušaju. Lepršanje među cvetovima u potrazi za onim najmirisnijima nije njihova opcija; oni su zaglavljeni na mestima gde je cveće retko, bilo ono mirisno ili ne - i tako samo mogu bespomoćno gledati kako nekolicina cvetova tamo vene ili trune. Sugestija da treba da „se samo ovlaš pridržite za sve što se 3 Videti: Richard Sennett, The Corrosion of Character: The Personal Consequen­ ces of Work in the New Capitalism (W. W. Norton, 1998), str. 62. 4 Italo Kalvino, Le città invisibili, ovde citirano po prevodu Vilijama Vivera, I n visible Cities (Universitas, 2004), str. 81. 5 Videti: „Grace under pressure", časopis Observer, 30. nov. 2003, str. 95.

14

Fluidni život

pojavi" i da ga „elegantno ispustite" bi u najboljem slučaju njima zvučala kao okrutna šala, a uglavnom kao bezosećajno podsmevanje. A opet, da se „lako pridržavaju" oni moraju, pošto im „stvari, situacije i ljudi" neprekidno izmiču i nestaju brzinom koja odu­ zima dah, šta god radili; irelevantno je to da li se oni trude ili ne da ih uspore. „Da ih ispuste" oni moraju (iako, za razliku od Bila Gejtsa, sa skoro nimalo zadovoljstva), ali nebitno je da li to rade lako ili uz puno jadikovanja i škrgutanja zubima. Treba im opro­ stiti ako naslute da postoji veza između te ljupke lakoće i elegan­ cije koju ispoljavaju oni što klize pored njih i njihove sopstvene nezgrapne utrnulosti i nemoći da se pokrenu, a koju nisu birali. Svoju tromost oni uistinu nisu birali. Lakoća i elegancija do­ laze sa slobodom - slobodom kretanja, slobodom izbora, slobo­ dom da se prestane biti ono što već jesi i slobodom da postaneš ono što još nisi. Oni koji se nalaze na suprotnoj strani ove nove planetarne mobilnosti nemaju takvu slobodu. Oni ne mogu raču­ nati da će izbeći one prema kojima bi najradije držali odstojanje, niti na toleranciju onih kojima bi želeli da se približe. Za njih ne postoje ni nečuvani izlazi niti gostoprimljivo otvorene kapi­ je. Oni pripadaju: oni kojima pripadaju ili sa kojima pripadaju gledaju na svoje pripadanje kao na svoju dužnost oko koje nema pregovora i koja je nesporna (čak i kada je prerušena u njihovo neotuđivo pravo) - dok oni kojima bi želeli da se pridruže vide svoje pripadanje više kao svoju sudbinu, oko koje na sličan način nema pregovora, koja je bespovratna i nepopravljiva. Prvi ih ne bi pustili da idu, dok ih drugi ne bi pustili unutra. Između polaska i dolaska (koji se verovatno nikada neće desiti) je pustinja, ništavilo, divljina, zjapeći ambis u koga samo nekolicina njih može skupiti hrabrost da skoči sopstvenom voljom, a da ih neko ne gurne. Centripetalne i centrifugalne, gravitacione i odbijajuće sile se kombinuju da nemirne drže na mestu i zaustave nezadovoljne kojima nemir treba. One usijane glave, ili oni koji su dovoljno očajni da pokušaju prevladati svoje male šanse, rizikuju sudbinu odmetnika i izgnanika i plaćaju svoju smelost čvrstom valutom telesne patnje i fizičke traume - što je cena koju bi samo nekolici-

O životu u

fluidnom

modernom svetu

15

na ljudi izabrala da plati sopstvenom voljom, bez prisile. Andrej Sahaj, najpronicljiviji analitičar veoma nejednakih šansi u savremenim igrama identiteta, ide još dalje, sugerišući da je odluka da se napusti zajednica pripadanja u brojnim slučajevima sasvim nezamisliva; on ide i dalje i podseća svoje neverne zapadne čita­ oce da je u dalekoj prošlosti Evrope, na primer u antičkoj Grčkoj, izgnanstvo iz polisa pripadanja bilo smatrano krajnjom, istinski 6 smrtnom kaznom. Ako ništa drugo, ljudi koji su živeli u antičko doba bili su hladne glave i bili su skloniji direktnom razgovoru. Ali milioni sans papiers (ekspatrijati), ljudi bez države, izbeglice, prognani ili ljudi koji traže azil ili hleba i vode u našem dobu, dva milenijuma kasnije, ne bi imali mnogo problema da se prepozna­ ju u toj priči. Na oba kraja te hijerarhije (i u glavnom delu piramide, dvo­ struko zaključanom među tim krajevima) ljude opseda problem identiteta. Na vrhu, problem je izabrati najbolji obrazac od mno­ gih koji se trenutno nude, sastaviti delove opreme koji se zasebno prodaju i uvezati ih, ni suviše slabo (kako se neugledni, zastareli i staromodni delovi, koji treba da budu sakriveni, ne bi ukazali kroz spojeve), niti suviše čvrsto, (kako se taj kolaž ne bi opirao svom rastavljanju za kratko vreme, kada vreme za rastavljanje dođe). Na dnu, problem je čvrsto se priljubiti za jedini identi­ tet na raspolaganju i zadržati na okupu njegove parčiće i delo­ ve, istovremeno se boreći protiv sila erozije i razornih pritisaka, popravljajući zidove koji se neprestano urušavaju i kopajući sve dublje rovove. Za sve druge, koji lebde između ova dva ekstrema, problem je njihova mešavina. Koristeći nagoveštaj iz profila materijalno bogatih, a duhov­ no osiromašenih i gladnih savremenika, koji je definisao Džozef Brodski, a koji su, poput stanovnika Evtropije, umorni od svega u čemu su do sada uživali (na primer, joga, budizam, zen, kon­ templacija, mao), te su tako krenuli da kopaju (uz pomoć najsavremenije tehnologije, naravno) po misterijama sufzma, kabale ili sunizma, ne bi li osnažili svoju posustalu želju da žele, Andrej Stasjuk, jedan od najpronicljivijih hroničara savremenih kultu6 Adrzej Szahaj, Epluribus unum (Universitas, 2004), str. 81.

Fluidni život

16

ra i njihovih nezadovoljstava, razvija tipologiju „duhovnog lumpenproletarijata" i sugeriše da njegovi redovi brzo narastaju i da njegove patnje obilno otiču sa vrha nadole, natapajući čak i deblje slojeve društvene priramide.

7

Oni koji su zaraženi virusom „duhovnog lumpenproletarijata" žive u sadašnjosti i po sadašnjosti. Oni žive da bi preživeli (dokle god je to moguće), i da bi dobili zadovoljenje (koliko god je to moguće). Pošto ovaj svet nije njihov domaći teren i nije njiho­ va imovina (oslobodivši se tereta nasleđa, oni se osećaju slobod­ nim, ali na neki način i uskraćenim nasleđa - lišeni nečeg, izdani od nekog), pa ne vide ništa loše u njegovom eksploatisanju po sopstvenom nahođenju; eksploatacija ne izgleda ništa odbojnije nego što je to ponovo ukrasti ono što vam je ukradeno. Sravnjeni sa trajnom sadašnjošću i do vrha ispunjeni brigama o opstanku i zadovoljenju (zadovoljenje je da preživite, pošto je cilj opstanka još više zadovoljenja), svet nastanjen „duhovnim lumpenproleterima" ne ostavlja prostora za brige o bilo čemu drugom, osim o onome što može, bar u principu, biti konzumirano i u čemu se može uživati na licu mesta, sada i ovde. Večnost je očigledan otpadnik. To se, međutim, ne odnosi na beskonačnost; dokle god ona traje sadašnjost može biti razvuče­ na iza svih granica i obuhvatiti onoliko koliko su se ljudi nekad nadali da mogu iskusiti samo posle dugotrajnog perioda (po Stasjukovim recima, „veoma je verovatno da se količina digitalnih, celuloidnih i analognih bića koje srećemo tokom svog telesnog života približava obimu koji bi večni život i uskrsnuće tela mogli da ponude"). Zahvaljujući željenoj beskonačnosti običnih isku­ stava koja tek treba da se dese, večnost ne mora nedostajati. Gu­ bitak večnosti možda ne bi bio ni primećen. Važna je brzina, a ne trajanje. Uz pravu brzinu, čovek može konzumirati čitavu večnost unutar kontinuirane sadašnjosti ze­ maljskog života. Ili je to bar ono čemu se „duhovni lumpenproleteri" nadaju i što trude da postignu. Trik je u tome da se večnost 7 Videti:Andrzej Stasiuk,„Duchowy lumperproletariat" („Spiritual lumpenproletariat") i „Rewolucja czyli zaglada" („Revolution or Extermination"), u: Tekturowy Samolot (Wydawnictwo Czarne, 2002).

O životu

u fluidnom

modernom svetu

17

kompresuje, tako da cela može da se uklopi u vreme pojedinač­ nog ljudskog života. Dilema smrtnog života u besmrtnom uni­ verzumu konačno je razrešena: čovek sada može prestati da brine o večnim stvarima, a da ne izgubi ništa od čudesa večnosti - zai­ sta, čovek može iscrpeti što god večnost može ikada ponuditi, sve u toku jednog smrtnog života. Čovek možda ne može skinuti po­ klopac vremena sa smrtnog života, ali može (ili bar može poku­ šati) da ukloni sva ograničenja sa ukupne količine zadovoljstava koja se mogu iskusiti pre nego što se dostigne to drugo, neumitno ograničenje. U davno prošlom svetu, u kome je vreme teklo mnogo sporije i opiralo se ubrzanju, ljudi su pokušavali da premoste mučni ponor između siromaštva kratkog i smrtnog života i beskonačnog bo­ gatstva večnog univerzuma nadajući se reinkarnaciji ili uskrsnu­ ću. U našem svetu, koji ne poznaje niti priznaje nikakve granice ubrzavanja, takve nade mogu se isto tako i odbaciti. Ako se čovek samo kreće dovoljno brzo i ne zastaje da pogleda unazad i da sabere šta dobija, a šta gubi, on može nastaviti sa sažimanjem čak i više života u toku jednog smrtnog života; možda onoliko koliko bi večnost mogla da pruži. Čemu drugom, ako ne ponašanju koje se bazira na tom uverenju, služi to nezaustavljivo, kompulzivno i opsesivno preuređenje, renoviranje, recikliranje, remont i rekonstituisanje identiteta? Na kraju krajeva, „identitet" je (baš kao što su reinkarnacije i uskrsnuća nekad davno bili) povezan sa mo­ gućnošću ponovnog rađanja - sa prestankom da budete ono što jeste, i pretvaranjem u ono što još niste. Dobra vest jeste da ova zamena briga oko večnosti grozniča­ vim recikliranjem identiteta dolazi u kompletu sa patentiranim i za upotrebu spremnim „uradi sam" alatima, koji obećavaju brzo i efikasno obavljanje posla bez potrebe za specijalnim veštinama i koji zahtevaju malo ili nimalo teških i neprijatnih napora. Samožrtvovanje ili samospaljivanje, nepodnošljivo dugo i nemi­ losrdno mučenje i kroćenje samog sebe, čekanje na zadovoljenje koje se čini neprekidnim i praktikovanje vrlina koje kao da prevazilaze prag podnošljivosti - svi ti astronomski troškovi tera­ pija iz prošlosti - više nisu neophodni. Nove i poboljšane dijete,

18

Fluidni život

spravice za fitnes, promené pozadine, parketi koji se postavljaju na mesto gde su nekad ležali tepisi (ili obrnuto), zamena minija SUV-om (ili obrnuto), zamena majica sa kratkim rukavima blu­ zama i jednobojnih sofa onima koje su prezasićene raznim boja­ ma, veličine grudi koje se smanjuju ili povećavaju, nove patike, vrste pića i svakodnevne rutine prilagođene najnovijoj modi i upadljivo nov usvojeni rečnik koji se koristi za javno ispovedanje intimnih duševnih nemira na kauču... sasvim fino će odraditi posao. I, kao poslednje utočište, na zabrinjavajuće dalekom hori­ zontu pomaljaju se čudesa genetskog remonta. Šta god da se desi, nema potrebe za očajavanjem. Ako se svi ovi čarobni štapići ne pokažu dovoljnim ili se, uprkos svojoj lakoći korišćenja, pokažu kao preglomazni ili prespori, tu su droge koje obećavaju posetu večnosti, iako kratku (uz nadu da će biti i drugih droga, koje će garantovati povratnu kartu). Fluidni život je potrošački život. On svetu i svim njegovim ži­ vim i neživim fragmentima dodeljuje ulogu objekta potrošnje: to jest, predmeta koji gube svoju upotrebljivost (i tako svoj sjaj, privlačnost, moć zavođenja i vrednost) tokom perioda njihovog korišćenja. Tim obrascem objekata potrošnje oblikuje se ocena i sud o svim tim živim i neživim fragmentima sveta. Objekti potrošnje imaju ograničen vek korisnog života i kada se ta granica pređe oni postaju nepodesni za potrošnju; pošto je „biti podesan za potrošnju" jedina karakteristika koja definiše njihovu funkciju, oni time postaju sasvim nepodesni, odnosno beskorisni. Kada na taj način postanu nepodesni, njih je potrebno ukloniti sa scene potrošačkog života (određuju se za biodegradaciju, spaljuju se, prepuštaju firmama za odnošenje smeća) kako bi napravili mesta za druge, još neiskorišćene objekte potrošnje. Da bi sebe spasili od sramote zaostajanja, od vezivanja za ne­ što sa čime niko drugi ne bi želeo da bude viđen, od hvatanja na spavanju, kašnjenja za voz progresa, morate zapamtiti da je u prirodi stvari da zahtevaju budnost, ne lojalnost. U fluidnom modernom svetu - lojalnost je razlog za stid, ne za ponos. Kao prvu stvar ujutru povežite se na internet preko vašeg provajdera i glavna stavka u jutarnjim vestima će vas podsetiti na jednu gorku

O životu u

fluidnom

modernom svetu

19

istinu: „Stidite se svog mobilnog telefona? Telefon vam je toliko star da vas je sramota da odgovorite na poziv? Pređite na novi na koji ćete biti ponosni". Druga strana medalje zapovesti „prelaska" na novo, prelaska na mobilni telefon u skladu sa potrošačkom korektnošću je, naravno, zabrana da ikad više budete viđeni kako koristite prethodni telefon. Smeće je osnova i verovatno najobilniji proizvod fluidnog mo­ dernog društva potrošača; među privrednim granama potrošač­ kog društva proizvodnja smeća je najmasivnija i najimunija na krizu. Time odlaganje smeća postaje jedan od dva glavna izazova sa kojima fluidni život mora da se suoči i koje mora da reši. U sve­ tu punom potrošača i objekata njihove potrošnje, život nevoljno lebdi između radosti potrošnje i užasa u vidu brda đubreta. Život uvek može predstavljati tok življenja-prema-smrti, ali u fluidnom modernom društvu tok življenja-prema-odlaganju-smeća može predstavljati neposredniju mogućnost i brigu življenja, koja izi­ skuje više energije i rada. Za žitelje fluidnog modernog društva, svaka večera - za razli­ ku od one o kojoj govori Hamlet u svom odgovoru na kraljevo raspitivanje o tome gde se Polonije nalazi - je prilika »gde on jede i gde ga jedu". 8 Ne postoji više ovaj nesklad između ta dva čina. „I" je zamenilo „ili". U društvu potrošača, niko ne može izbeći da bude objekt potrošnje - ne samo crva i ne samo na samom kraju potrošačkog života. U fluidnim modernim vremenima Hamlet bi verovatno modifikovao pravilo Šekspirovog Hamleta, oduzi­ majući crvima privilegovanu ulogu u konzumiranju potrošača. Možda bi započeo kao originalni Hamlet, rekavši da „mi hranimo sve druge životinje da nahranimo sebe i sebe hranimo...", ali bi zaključio: „ - da nahranimo naše životinje". „Potrošači" i „objekti potrošnje" su konceptualni polovi kon­ tinuuma duž koga su izredani svi pripadnici društva potroša­ ča i kojim se kreću napred i nazad, svakodnevno. Neki od njih mogu biti najvećim delom vremena bacani naročito blizu pola koji označava robu - ali nijedan potrošač ne može biti potpuno i istinski bezbedan od upadanja u veliku, suviše veliku blizinu da 8 Videti: Šekspir, Hamlet, čin IV, scena I I I .

20

Fluidni život

bi to bilo ugodno. Samo u svojstvu robe, samo ako su u stanju da prikažu sopstvenu upotrebnu vrednost, potrošači mogu dobiti pristup potrošačkom životu. U fluidnom životu, distinkcija izme­ đu potrošača i objekata potrošnje je prečesto trenutna i efemerna, a uvek je uslovna. Možemo reći da je zamena uloga ovde pravilo, ali čak i takva izjava iskrivljuje realnost fluidnog života, u kojem se te dve uloge prepliću, mešaju i stapaju. Nije jasno koji od ova dva faktora (privlačnost „potrošačkog pola" ili odbojnost „pola koji označava smeće") predstavlja moć­ niju pokretačku snagu fluidnog života. Bez sumnje, oba faktora sudeluju u oblikovanju dnevne logike i - malo-pomalo, od epi­ zode do epizode - u oblikovanju takvog životnog puta. Strah daje snagu želji. Koliko god pažljivo se usmerava na svoje neposredne objekte, želja ne može a da ne zna, svesno, polusvesno ili podsvesno, za taj drugi strašni ulog koji je vezan za njenu snagu, odluč­ nost i sposobnost. Koliko god intenzivno bilo koncentrisano na objekat želje, oko potrošača ne može a da ne osmotri sa strane robnu vrednost subjekta želje. Fluidni život podrazumeva stalno samopreispitivanje, samokritiku i autocenzuru. Fluidni život se hrani nezadovoljstvom samim sobom. Kritika je samoreferentna i usmerena prema unutra; a takva je i reforma koju ta samokritika zahteva i podstiče. I u ime takve reforme, koja gleda i cilja unutra, spoljni svet se pljačka i ruši. Fluidni život daje spoljnom svetu, i zapravo svemu u svetu što nije deo sopstva, jednu primarnu dominantnu vrednost; lišen ili uskraćen sopstvene vrednosti, svet izvodi svu svoju vrednost iz svoje službe samoreformi, i sud o svetu i svakom njegovom ele­ mentu se donosi na osnovu njihovog doprinosa toj samoreformi. Delovi sveta koji nisu podesni za tu službu, ili nisu više u sta­ nju da služe, ostavljeni su po strani, izvan carstva relevantnosti, ili su bukvalno odbačeni i izbrisani. Takvi delovi su ništa drugo do otpad žara samoreforme, čije je prirodno odredište deponija. U sistemu rezonovanja fluidnog života njihovo očuvanje bilo bi iracionalno; njihovo pravo da budu očuvani zarad njih samih ne može se lako argumentovati, a kamoli dokazati logikom fluidnog života.

O životu u

fluidnom

modernom svetu

21

Iz tog razloga, pojava fluidnog modernog društva nagovestila je propast utopije sa težištem na društvu i uopšte propast ideje „dobrog društva". Ako fluidni život uopšte podstiče neki interes za društvene reforme, proklamovana reforma uglavnom za cilj ima da gura društvo ka jednoj po jednoj predaji svih svojih pre­ tenzija na sopstvenu vrednost, osim policijskih snaga koje čuvaju bezbednost samoreformišućih bića, i da ga gura ka prihvatanju i utvrđivanju principa kompenzacije (politička verzija „garancije povraćaja novca"), u slučaju da se policija pokaže neadekvatnom. Čak i nove inicijative za zaštitu životne sredine duguju svoju po­ pularnost uočenoj vezi između grabljive zloupotrebe zajedničkih dobara planete i pretnje nesmetanom toku sebičnog vođenja flu­ idnog života. Taj trend je samoodrživ i samopokretački. Koncentrisanje na samoreformu održava samo sebe; kao i nedostatak interesa i pa­ žnje prema aspektima života u zajednici koji se opire potpunoj i neposrednoj tranziciji na tekuće ciljeve samoreforme. Izostanak pažnje prema zajedničkim uslovima života predupređuje moguć­ nost preuređenja okolnosti koje individualni život čine fluidnim. Uspeh u traganju za srećom - koji je navodno cilj i vrhunski mo­ tiv individualnog života - nastavlja da bude negiran samim obli­ kom vođenja tog života (a to je jedini oblik vođenja života koji je moguć u fluidnom modernom okruženju). Nezadovoljstvo koje se kao rezultat javlja daje svrhu i snaži politiku sebičnog života; njen krajnji efekat je održavanje fluidnosti života. Fluidno mo­ derno društvo i fluidni život zarobljeni su u istinskom perpetuum mobile. Kad se jednom pokrene, perpetuum mobile ne prestaje da se sam od sebe okreće. Izgledi da se to stalno kretanje zaustavi, koji su u startu slabi zbog same prirode te naprave, postaju još slabiji zbog zapanjujuće sposobnosti jedne posebne verzije ovog samohodnog mehanizma da apsorbuje i asimilira pritiske i trenje koje stvara - i da ih upregne u svoju korist. I zaista, koristeći potra­ žnju za olakšanjem ili lekom koju ti pritisci stvaraju, on uspeva da ih iskoristi kao prvoklasno gorivo za neprekidan rad svojih motora.

Fluidni život

22

Uobičajena reakcija na pogrešnu vrstu ponašanja, koja je ne­ podesna za opšteprihvaćeni cilj ili koja vodi do neželjenih rezul­ tata, je edukacija ili reedukacija: usađivanje novih vrsta motiva u učenike, razvoj drugačijih sklonosti i obuka u primeni novih veština. Poenta edukacije u takvim slučajevima je suprotstavljanje uticaju svakodnevnog iskustva, da bi se uzvratio udarac i da bi se na kraju negirali pritisci koji proističu iz društvenog okruženja u kome ti učenici funkcionišu. Ali da li će ta edukacija i ti na­ stavnici odgovoriti zahtevu, da li će oni sami biti sposobni da se odupru pritisku? Da li će uspeti da izbegnu regrutovanje u službu tih istih pritisaka koje treba da negiraju? Ovo pitanje se postavlja još od antičkog doba; realnost društvenog života je iznova davala negativan odgovor na njega, ali je pitanje stalno vaskrsavalo ne­ smanjenom snagom tokom svake naredne nesreće. Nade da se obrazovanje može iskoristiti kao adut dovoljno jak da poremeti i na kraju izmesti pritiske „društvenih činjenica" izgleda da su toliko besmrtne kao što su i ranjive... U svakom slučaju, nada je živa i zdrava. Anri A. Žiro posvetio je mnogo godina mukotrpnog rada proučavajući kakve šanse ima „kritička pedagogija" u društvu koje se pomirilo sa dominacijom sila tržišta. U jednom nedavnom zaključku, koji je izveo u saradnji sa Suzan Serls Žiro, on redefiniše vekovima staru nadu: U suprotstavljanju privatizaciji, komercijalizaciji i pretvaranju u robu svega što ima veze sa obrazovanjem, učitelji moraju definisati više obrazovanje kao resurs od suštinskog značaja za demokratski i građanski život nacije. To je izazov za akademce, kulturne radnike, učenike i predstavnike sindi­ kata da se okupe i zajednički suprotstave transformaciji višeg obrazovanja u komercijalnu sferu...'

Ričard Rorti je 1989. godine proglasio poželjnim i dostižnim ciljevima za učitelje zadatak da „unesu živost među decu" i da usade „sumnju učenika u sopstvene predstave o sebi i društvu

9 Videti: H e n r y A. Giroux i Susan Serls Giroux, Take Back Higher Education (Palgrave, 2004), str. 119-20.

O životu u

fluidnom

modernom svetu

23

10

kome pripadaju". Očigledno je da nije verovatno da bi svi ljudi zaposleni u svojstvu učitelja preuzeli izazov i usvojili te ciljeve kao svoje; kancelarije i hodnike akademskih institucija popunjavaju dve vrste ljudi - neki od njih su „zauzeti poštovanjem utvrđenih kriterijuma, davanja doprinosa znanju", dok drugi pokušavaju da „prošire svoju moralnu imaginaciju" i čitaju knjige „kako bi unapredili svoj osećaj o tome šta je moguće i šta je bitno - bilo za njih kao pojedince ili za njihovo društvo". Rortijev apel je upućen toj drugoj vrsti ljudi jer se njegove nade vežu samo za tu kategoriju. I on dobro zna protiv kakvih teškoća mora da se izbori učitelj koji bi bio spreman da odgovori na poziv u boj. „Ne možemo reći upravnim odborima, vladinim komisijama i sličnim organi­ zacijama da je naša funkcija da unesemo živost, da učinimo da naše društvo oseti krivicu, da ga izbacimo iz ravnoteže" ili (kao što je drugde sugerisao da više obrazovanje „takođe nije stvar usađivanja ili ulivanja istine. Umesto toga, to je stvar podsticanja sumnje i stimulisanja mašte i time dovođenja u pitanje prevlađujućeg konsenzusa"). 1 1 Postoji tenzija između javne retorike i svesti o intelektualnoj misiji - i ta tenzija čini ranjivim akadem­ ske institucije generalno, a naročito humanističke intelektualce, u odnosu na „lovce na jeretike". Imajući u vidu da suprotne poruke promotera konformizma moćno podržavaju vladajuća shvatanja, kao i svakodnevne dokaze koje pruža zdravorazumsko iskustvo, možemo dodati da to čini „humanističke intelektualce nepokret­ nim metama zagovornika kraja istorije, racionalnog izbora, ži­ votnih shvatanja da alternativa ne postoji i drugih formula koje nastoje da pojme i prenesu sadašnji i postulirani stimulus jedne izgleda nepobedive socijalne dinamike. Oni podižu optužbe za nerealnost, utopizam, neostvarive želje, sanjarenje - i, kao da to nije dosta, dodaju so na ranu u grubom izvrtanju etičke istine optužbom za neodgovornost.

10 Videti: Richard Rorty,„The humanistic intellectual: eleven theses", u: Philo­ sophy and Social Hope (Penguin, 1999), str. 127-8. II

..Education as socialization and as individualization", u: Philosophy and So­

cial Hope, str. 118.

24

Fluidni život

Otpori mogu biti prejaki, a opet demokratsko (ili, kako bi Kor­ nelius Kastorijadis rekao, autonomno) društvo ne poznaje zamenu za obrazovanje ili samoobrazovanje kao sredstva za uticanje na razvoj događaja koji se može ispraviti sopstvenom prirodom, ali ta priroda se ne može dugo održati bez „kritičke pedagogije" - obrazovanja koje brusi njenu kritičku oštricu, „naterati društvo da se oseća krivim" i da probudi stvari buđenjem savesti kod lju­ di. Sudbine slobode, demokratije koja je omogućava dok je njome omogućena, te obrazovanja koje proizvodi nezadovoljstvo nivo­ om slobode i demokratije koji su dostignuti do sada, neodvojivo su povezane i ne mogu se odvojiti jedna od druge. Neko može smatrati tu blisku vezu još jednim primerkom začaranog kruga ali u tom krugu su urezane ljudske nade i šanse čovečanstva, i ne mogu biti nigde drugde. Ova knjiga je zbirka uvida u različite aspekte fluidnog života - života življenog u fluidnom modernom životu. Zbirka ne po­ kušava da bude konačna. Tu je, međutim, nada da će svaki od tih analiziranih aspekata otvoriti prozor prema trenutnom stanju koje svi delimo, kao i prema pretnjama i šansama koje ovo stanje podrazumeva u smislu izgleda da ljudski svet postane gostoljubiviji za ljude.

1.

Pojedinac pod

opsadom

Brajan, junak filma montipajtonovaca u čijem nazivu stoji njegovo ime, besan što su ga proglasili Mesijom i što ga u stopu prate horde sledbenika, puno se trudio, ali uzalud, da ubedi svoje pratioce da prestanu da se ponašaju kao stado ovaca i da se razi­ đu. „Svi ste vi pojedinci!", uzvikivao je. „Mi smo svi pojedinci!" uredno i složno je odgovorao hor sledbenika. Samo se tihi, usa­ mljeni glas bunio: „Ja nisam..." Brajan je pokušao i drugim ar­ gumentom. „Vi morate biti drugačiji!", uzviknuo je. „Da, mi smo svi drugačiji!", hor se ushićeno složio. Ponovo, samo se jedan glas bunio: „Ja nisam..." Čuvši to, gomila je zagledala ljutito oko sebe, spremna da linčuje disidenta, samo da je mogla da ga pronađe u masi ljudi koji liče jedni na druge. Sve se nalazi tu, u tom malom satiričnom dragulju - čitav izlu­ đujući paradoks, ili čak aporija individualnosti. Pitajte koga god hoćete šta to znači biti pojedinac, i odgovor će - bilo da dolazi od filozofa ili osobe koja nikad nije marila, niti čak čula šta filozofi rade - biti sasvim sličan: biti pojedinac znači biti različit od bilo koga drugog. Povremeno, udaljeni eho glasa kojim se Bog pred­ stavio Mojsiju može odjeknuti u odgovoru: biti pojedinac znači „Ja sam ono što jesam". Što znači: jedinstveno biće, jedno i jedino

26

Fluidni život

biće stvoreno (ili samostvoreno, kao Bog) na ovaj neobičan na­ čin; tako potpuno jedinstveno da moja jedinstvenost ne može biti opisana korišćenjem reći koje upućuju na više od jedne stvari. Problem je u tome što su baš ti isti „drugi", od kojih ne možete a da se ne razlikujete, ti koji vas podstiču i guraju da budete razli­ čiti. To je „družina" koju nazivamo „društvo", čiji ste samo jedan od mnogih članova, u masi ljudi, poznatih i nepoznatih, koji oče­ kuju od vas i od svih koje poznajete, ili za koje znate, da poseduju nepobitan dokaz da su „pojedinci" koje je neko učinio, ili su sami učinili da budu „različiti od drugih". Kada je u pitanju ispunjava­ nje ove obaveze da se bude drugačiji i da se odstupa, niko se ne usuđuje da se po tome razlikuje i da od toga odstupa. U društvu pojedinaca svako mora biti individualan; ako ni u čemu drugom, onda u ovom pogledu, članovi takvog društva uopšte nisu ni individualni, ni različiti, ni jedinstveni. Nasuprot tome, oni su izrazito slični jedni drugima u tome što moraju sle­ diti istu životnu strategiju i koristiti zajednički prepoznatljive i čitke znakove kojima ubeđuju druge da to zapravo i rade. U po­ gledu individualnosti - nema individualnog izbora. Dilema „biti ili ne biti" ovde ne postoji. Paradoksalno, „individualnost" je stvar „duha gomile" i zahteva koje ta gomila nameće. Biti pojedinac znači biti sličan svako­ me u gomili - štaviše, identičan svima drugima. Pod tim okolno­ stima, kada je individualnost „sveopšte moranje" i svačiji teret, jedina stvar koju biste mogli da uradite da biste bili različiti, i tako istinski individualni, bilo bi da pokušate, što je zbunjujuće i začuđujuće, da ne budete pojedinac. Odnosno, ako uspete u tom poduhvatu, i ako ste u stanju da se prepustite suočavanju sa nje­ govim (krajnje neprijatnim) posledicama... To je zaista jedan nerazmrsiv problem! Nije čudo što nas ta strašna potreba da budemo individualni zaokuplja tokom celog dana i drži nas budnim noću. Problem nije samo nerazmrsiv: ne predstavlja samo logičku kontradiktornost, nije isključivo svojina ili lična briga filozofa koji su poznati po tome što su uvek spremni na suočavanje sa svim vrstama apsurda i nepoklapanja sa kojima su manje filozofiji sklona bića medu nama uspela da sklope mir,

Pojedinac pod

opsadom

27

gotovo i ne primećujući njihovo prisustvo, a i ne brinu kada ga mi primetimo. Problem o kome govorimo je u potpunosti praktičan zadatak, čije rešavanje ispunjava naš život od kolevke do groba, da tako kažemo. U društvo pojedinaca - našem „individualizovanom društvu" - od svih nas se zahteva da budemo pojedinci, a mi zaista čeznemo i uporno nastojimo da to budemo. Pošto se biti pojedinac uobičajeno definiše kao „biti drugačiji od drugih" i pošto se od onog „ja" očekuje da se zasebno ističe, čini se da je zadatak u svojoj suštini samoreferentan. Čini se da nemamo puno izbora, osim da tragamo za nagoveštajem kako da odlutamo sve dublje unutar nas samih, što je, kako se čini, najličnije i najčuvanije utočište u inače pretrpanom i bučnom svetu iskustava koji nalikuje pijaci. Ja tragam za „istinskim j a " za koga smatram da je sakriven u mraku mog iskonskog bića, nedodirnut (nezagađen, neprigušen, nedeformisan) spoljašnjim pritiscima. Ideal „individualnosti" raščlanjujem kao autentičnost, „biti veran sebi", biti „pravi ja". Pokušavam da napravim „fenomenološki uvid" u moju istinsku, čistu, pravu „transcendentalnu subjektivnost" u stilu Huserla, ali u domaćoj izvedbi i polugotovo - zastrašujućim naporima „fenomenološke redukcije", odnosno razdvajajući, suspendujući, izbacujući i eliminišući svaki „strani" delić koji je prihvaćen da bude uvezen spolja. I tako, sa posebnom pažnjom osluškujemo unutrašnja trepe­ renja naših emocija i osećaja. To deluje kao razuman način da se ide dalje, pošto su osećanja, za razliku od uzdržanog, nepristrasnog i sveopšte deljenog ili barem „deljivog" razuma, moja i samo moja osećanja, i nisu „bezlična". Zbog toga što ne mogu biti preneta „objektivnim" jezikom (bar ne sasvim, ne na naše i na puno zadovoljstvo slušalaca) i što ne mogu biti potpuno, bez ostatka, podeljena sa drugima, ona izgledaju kao prirodno stanište svega istinski ličnog i individualnog. Po svojoj prirodi subjektivna, ose­ ćanja su pravo otelotvorenje „jedinstvenosti". Marljivo ćuljimo uši, ne bismo li oslušnuli „unutarnje" glasove, a gotovo da nikad nismo zaista, potpuno, van osnovane sumnje, sigurni da smo ove glasove ispravno čuli i da smo čuli dovoljan broj njih da donesemo odluku i izreknemo presudu. Očigledno je

28

Fluidni život

da nam je potreban neko da nam pojasni ono što čujemo, ako ni­ šta drugo, onda da nam potvrdi da su naša nagađanja osnovana. Tamo gde ima volje ima i načina; a tamo gde ima potražnje, brzo će doći i ponuda. U našem društvu pojedinaca koji očajnički tra­ gaju za svojom individualnošću ne manjka ovlašćenih i/ili samoproklamovanih pomagača koji su (uz odgovarajuću naknadu, na­ ravno) više nego spremni da nam budu vodiči u mračne tamnice naše duše, gde naša autentična bića treba da ostanu zatvorena i odakle nastoje da pobegnu na svetlost. Kada nađemo takve pomagače i zatražimo (i platimo) njiho­ ve usluge, naše muke, međutim, ne prestaju; one čak izgleda da postaju još veće i teže. Kao što je Šarl Ginjon nedavno sumirao radosti i tuge traganja za sobom uz pomoć vodiča: Programi koji su osmišljeni da pomognu ljudima da ostvare kontakt sa svo­ j i m sopstvenim bićem, navodno motivisani idealima emancipacije, često imaju efekat pritiska na ljude da misle na način koji potvrđuje Ideologiju osnivača tog programa. K a o rezultat loga, mnogi koji počnu sa mišlju da su im životi prazni ili besciljni završe izgubljeni u mentalnom sklopu nekog konkretnog programa ili sa osećajem da „nikad nisu dovoljno dobri", bez obzira šta rade. 1

Najčešće se traganje za sobom potroši na globalnoj pijaci na kojoj se recepti za individualnost nude na veliko - „nikad nećete naći bolji" - gde su izloženi svi kompleti za samostalno sklapa­ nje iz fabrike, masovno proizvedeni po najnovijem modernom dizajnu. Time se upečatljivo pokazuje da se najmanje zajednič­ kim - istinski individualnim - karakteristikama vašeg bića može odrediti vrednost tek kad se one pretvore u valutu koja je tre­ nutno najrasprostranjenija i koja se zbog toga najviše upotreblja­ va. Ukratko, kao čin lične emancipacije i samopotvrđivanja, čini se da je individualnost opterećena jednom urođenom aporijom, jednom nerešivom kontradikcijom. Njoj je društvo potrebno kao, istovremeno, i kolevka i odredište. Ko god da traga za sopstvenom individualnošću, a pri tom zaboravlja, odbacuje ili ne uzi­ ma za ozbiljno tu čistu i ozbiljnu istinu, suočiće se sa mnoštvom 1 Videti: Charles Guignon, On Being Authentic (Routledge, 2004), str. 9.

Pojedinac

pod

opsadom

29

frustracija. Individualnost je zadatak koji društvo individualaca zadaje svojim članovima - dat kao individualni zadatak da bude individualno izvršen od strane individualaca koji koriste svoje individualne resurse. Međutim, takav zadatak je protivrečan i sam sebe pobija: to je uistinu zadatak koga je nemoguće ispuniti. Međutim, zajedno sa izazovom individualnosti, društvo poje­ dinaca opskrbljuje svoje članove sredstvima da žive sa tom ne­ mogućnošću - ili, drugim recima, da previde suštinsku i neizlečivu nemogućnost ispunjavanja tog zadatka, čak i u situaciji kada masa propalih pokušaja da se on ispuni neprestano raste i postaje još gušća. Termin „individualac" pojavio se u svesti (zapadnog) društva u sedamnaestom veku, na pragu modernog doba. Označavao je jedan zadatak - iako ime dato tom zadatku na rođenju nije to direktno sugerisalo: kao termin latinskog porekla, prvo i osnov­ no je podrazumevao karakteristiku nedeljivosti (kao ,,a-tom" kod Grka). Odnosio se isključivo na prilično trivijalnu činjenicu da ako krenete sa deljenjem celine ljudske populacije u sve manje i manje konstitutivne delove, nećete moći da odete dalje nego do jednog ljudskog bića: jedno ljudsko biće je najmanja jedini­ ca kojoj se može pripisati karakteristika „ljudskosti", baš kao što je atom kiseonika najmanja jedinica kojoj se mogu pripisati ka­ rakteristike tog hemijskog elementa. Samo po sebi, ime nije podrazumevalo jedinstvenost svog nosioca (atomi istog hemijskog elementa se, na kraju krajeva, ne razlikuju međusobno). Karak­ teristika „jedinstvenosti", ili „različitosti" od drugih (l'ipséité Pola Rikera), koja vremenom ostaje prepoznatljivo ista (Rikerova la mêmeté), mora da je dodata semantičkom polju tog termina kao naknadna ideja - tumačenjem i promišljanjem konteksta u kom su njegove društvene uloge bile postavljene i gde su ostale. Takvi dodaci su došli kasnije, ali čim su pristigli, brzo su preu­ zeli i kolonizovali ukupan semantički prostor ovog termina, marginalizujući, ako ne i potpuno proterujući njegove starije stana­ re. Kada se reč individualan danas čuje, ona retko, ako i uopšte, asocira na „nedeljivost"; nasuprot tome, „pojedinac" (baš kao i atom u fizičkoj hemiji), odnosi se na složenu, heterogenu struk-

30

Fluidni život

turu sa elementima upadljivo deljivim, koji se drže zajedno u ne­ sigurnom i prilično krhkom jedinstvu kombinacijom gravitacije i odbijanja, centripetalnih i centrifugalnih sila - u dinamičkoj, promenjivoj i trajno osetljivoj ravnoteži. Težište pada najviše na samodovoljnost tog složenog sastava - i na zadatak ublažavanja ponavljajućih sudara između heteronomnih elemenata i uvođe­ nja malo harmonije u njihovu zbunjujuću raznolikost. Težište je takođe na neophodnosti izvršenja tog zadatka unutar tog sastava interno dostupnim oruđima. „Individualnost" danas označava, kao prvo i osnovno, autonomiju osobe, koja se potom istovre­ meno percipira kao pravo i obaveza te osobe. Rečenica: „Ja sam pojedinac", pre svega ostalog znači da sam ja taj koji je odgovoran za moje zasluge i moje neuspehe, i da je moj zadatak da razvijam ovo prvo i da okajem i popravim ovo drugo. Kao zadatak, individualnost je krajnji proizvod društvene transformacije pod maskom ličnog saznanja. U ranoj fazi te tran­ sformacije, mladi Karl Marks je u svom srednjoškolskom sastavu zapazio da sa zalaskom Sunca noćni leptiri idu za svetlom kuć­ nih svetiljki. Uistinu, ta privlačnost kućnih svetiljki raste kako na spoljni svet pada mrak. Uspon individualnosti označio je progre­ sivno slabljenje - raspad ili raskidanje - guste mreže društvenih veza koje su čvrsto obavijale sveukupne životne aktivnosti. On je označio gubitak moći zajednice i/ili njenog interesa za normativ­ no regulisanje života njenih članova. Preciznije, dao je znak da je zajednica, koja više nije an sich (po Hegelovoj terminologiji) ili zuhanden (kako bi se Hajdeger izrazio), izgubila nekadašnju sposobnost da rutinski izvršava zadatke pod tom regulativom, činjenično i bez samosvesti, i, izgubivši taj kapacitet, izvukla na videlo pitanje oblikovanja i koordinisanja ljudskih aktivnosti kao problem, oblikujući ga kao pitanje za promišljanje i brigu, te kao predmet izbora, odluke i svrsishodnog napora. Sve manje i manje svakodnevnih rutina ostalo je neosporeno i na taj način očigled­ no samo po sebi; svakodnevni život gubio je samoočiglednost i „transparentnost" koju je posedovao u prošlosti, kada na život­ nim stazama nije bilo raskrsnica, niti prepreka za izbegavanje, pregovaranje ili uklanjanje s puta.

Pojedinac pod

opsadom

31

Splavari koji plove na stablima prate nizvodnu struju; njima ne treba kompas - za razliku od mornara na otvorenom moru, koji­ ma je on neophodan. Splavari se prepuštaju matici, s vremena na vreme pomažući toku veslajući ili gurajući splav dalje od stena, brzaka, peščanih nanosa i kamenitih obala. Međutim, mornari bi se izgubili kad bi poverili svoj pravac svojeglavim vetrovima i promenjivim strujama. Njima ne preostaje ništa drugo nego da preuzmu kretanje broda u svoje ruke; pošto treba da odluče gde idu, potreban im je kompas da im pokaže kada i kuda da skrenu da bi tamo stigli. Pojam samoizgrađenog „pojedinca" počeo je da označava ta­ kvu potrebu od kada su moderni mornari preuzeli kormilo od splavara iz prethodnog doba. Sa zajednicom koja je u povlačenju i njenim imunim sistemom, koji je služio da spreči njenu konta­ minaciju problemima, a sam po sebi postajao problem, čovek više nije mogao da ostane slep i gluv na izbor pravca i na potrebu da ostane na pravom putu. „Stvari su takve" postalo je „stvari tako treba napraviti". Društvo, „ta imaginarna zajednica" koja je zamenila zajednicu skrivenu od pogleda sopstvenim zasenjujućim svetlom, ili društveno okruženje kome nije bilo potrebno, i koje ne bi preživelo upotrebu imaginacije u službi samopreispitivanja, predstavljalao je novu (bez izbora) neophodnost kao ljudsko (teš­ ko izboreno) pravo. Za razliku od „zajednice" (celine koja je to ime dobila, gleda­ jući unazad, upravo u vreme kada se novo okruženje, kome je dato ime „društvo", borilo da ispuni normativnu prazninu koja je ostala iza njenog povlačenja), nove („društvene" a ne „zajednič­ ke") normativne moći su se ograničile uglavnom na uređivanje takvog društvenog prostora koliko se moglo zahvatiti samo uz pomoć imaginacije. Ono je izostavilo iz svojih interesa carstvo međuljudskih odnosa, mikrosvet bliskosti i neposrednosti. Unu­ tar tog mikrosveta, oruđa koja su korisna i efikasna u ličnoj inte­ rakciji mogla su sada slobodno da se koriste u aktivnosti „socija­ lizacije" - to jest, u svakodnevnim ljudskim odnosima, u postav­ ljanju i opozivu obaveza među ljudima i u spajanju i razdvajanju

32

Fluidni život

veza medu njima, kao i u odabiru strategije koja će se koristiti u izvođenju svih ovih zadataka. U ovom carstvu neposrednosti, individualnost se dokazuje i o njoj se svakodnevno pregovara u neprekidnim aktivnostima interakcije. Biti „pojedinac" znači prihvatiti neotuđivu odgo­ vornost za pravac i posledice interakcije. Takva odgovornost ne može biti ozbiljno uzeta u obzir ako ne pretpostavimo da akteri imaju pravo da slobodno biraju put kojim će da nastave. „Slobo­ dan izbor" može biti fikcija (kao što su sociolozi neumorno tvr­ dili od početka sociologije), ali pretpostavka prava na izbor slo­ bodno pretvara tu fikciju u realnost Lebenswelta - dirkemovsku „društvenu činjenicu", „stvarnu" u smislu dominantnog pritiska opremljenog neumoljivim sankcijama, pritiska koji ne može biti odagnat željom ili argumentima, a još manje je moguće efika­ sno mu se odupreti ili ga nekažnjeno ignorisati. Koliko god da je slobodan ili neslobodan individualni izbor, uputstvo slobodnog izbora ili definisanja svih akcija kao ishoda slobodnog izbora za­ sigurno nisu stvari individualnog izbora. U društvu pojedinaca, svi smo mi i svako od nas je pojedinac - de iure. To jest, pojedinci po zakonu: pisanom zakonu, ali i u njegovoj nepisanoj varijanti, ne manje moćnoj zato što je nepisana - difuznim, a opet trajnim, nadmoćnim i neumoljivim pritiskom „društvene činjenice". Iako su pravo i dužnost slobodnog izbora prećutne i/ili prizna­ te pretpostavke individualnosti, one nisu dovoljne da se osigura da to pravo slobodnog izbora može biti korišćeno i da se time individualnost u praksi poklopi sa obrascem koji formira dužnost slobodnog izbora. Mnogi ljudi u skoro svim situacijama, a mnogi drugi u manjem ili većem broju prilika uviđaju da im je slobodan izbor van domašaja. Džeremi Sibruk je slikovito opisao muke siromašnih na glo­ balnom nivou, koji tako često ovih dana bivaju izbačeni sa svoje zemlje i prinuđeni da se bore za opstanak u brzo narastajućim si­ rotinjskim četvrtima najbližeg megalopolisa: „Globalna sirotinja je u bekstvu; ne zato što ih teraju bogati, već zato što su prognani iz iscrpljenih, transformisanih zaleđa".

Pojedinac pod

opsadom

33

Zemlja koju su obrađivali, naviknuta na đubriva i pesticide, više ne prinosi višak koji bi se prodao na tržištu. Voda je kontaminirana, kanali za navod­ njavanje su zagušeni, voda iz bunara zagađena i nije za piće... zemlju je oduzela vlada da napravi letovalište na obali, teren za golf, ili je to uradila pod pritiskom planova restrukturiranja da bi izvozila više poljoprivrednih proizvoda... Školske zgrade nisu renovirane. D o m zdravlja je prestao sa radom. Šume, gde su ljudi uvek nabavljali drvo za ogrev, plodove i bambus za kućne popravke, postale su zabranjene zone, pod stražom ljudi u unifor­ mama neke privatne poluvojne kompanije. 2

Junaci Sibrukove priče su proterani do krajnje granice skale na kojoj su ucrtana mesta svih ljudi u našem sve više individualizovanom društvu. Oni su „globalna najniža klasa" koja je „sa svo­ jim zavežljajima pristigla u negostoljubive gradove Azije, Afrike i Latinske Amerike" i tako, što je za našu savest srećna okolnost, ostala na psihološki bezbednoj udaljenosti od naše svesti, preo­ kupirane, kao što jeste, azilantima koji se noću krijumčare preko naših granica, i od naših televizijskih kamera uperenih na hrabre policajce koji opkoljavaju „ilegalce" i san papiers i transportuju ih u najbliži izbeglički kamp. Oni su ostaci i otpad globalne slobod­ ne trgovine i ekonomskog napretka koji na jednom (našem) kra­ ju spektra taloži radosti nečuvenog obilja, dok na drugom kraju izbacuje neizrecivo siromaštvo i poniženje, a duž celog spektra seje strahove i grozne slutnje. Da te ljude neko upita da opišu svoju „individualizaciju" ili im da zadatak da se nad tim zamisle, verovatno bi takav zahtev doživeli kao neslanu i okrutnu šalu. Da moraju pojmiti šta označava taj bizarni termin „individualnost", teško da bi ga mogli povezati sa bilo čim drugim iz svog životnog iskustva osim sa agonijom usamljenosti, napuštenošću, beskućništvom, neprijateljstvom suseda, nestankom prijatelja kojima se moglo verovati i na čiju pomoć se moglo računati, i prognanstvom sa mesta kojima drugi ljudi mogu slobodno da se kreću, diveći im se i uživajući u njima po svom nahođenju.

2 Videti: Jeremy Seabrook, „Powder keg in the slums", Guardian, 1. septembar 2004, str. 10, iz njegove knjige Consuming Cultures: Globalization and Local Lives (New Internationalist, 2004).

34

Fluidni život

Istina je da, što se većine nas tiče, takvi ljudi mogu biti isto što i prikaze iz dalekog svemira. Njihova sudbina nije nešto što čeka iza ćoška, ne presreće nas na našem zacrtanom životnom putu. Međutim, to ne znači da muke ovih otpadnika nemaju ništa sa stanjem onih srećnika koji su uspeli da izbegnu njihovu sudbinu. „Globalni najniži sloj" možemo shvatati kao otpad rastvora zasi­ ćenog rastvorljivim materijama, čija su čvrsta kondenzacija. Taj rastvor je „individualizovano društvo" kome svi mi pripadamo; pomenute rastvorljive materije su prepreke postavljene na putu od individualnosti de iure do individualnosti de facto; a kataliza­ tor koji potiče sedimentaciju je pravilo individualizacije, upuće­ no svima nama i obavezujuće za sve nas. Svaki pripadnik individualizovanog društva nailazi na neke prepreke na svom putu do individualnosti de facto. Individual­ nost de facto nije lako postići, a još teže je očuvati; u ubrzanoj smeni uobičajeno korišćenih oznaka identiteta i endemskoj ne­ stabilnosti njihovih preporučenih izbora, težnja ka individual­ nosti znači borbu tokom celog života. Danas smo svi Alisa koju je Luis Kerol upozorio ,,e sad vidi, ovde moraš trčati koliko god ti možeš brzo, da bi ostala na mestu. Ako hoćeš da odeš negde drugde, moraš trčati bar dva puta brže od toga!" Traganje za ne­ uhvatljivom individualnošću ostavlja malo vremena za bilo šta drugo. Nove oznake distinkcije na ponudi obećavaju vam da ćete doći do vašeg cilja i da ćete uveriti svakog koga sretnete na ulici ili vam dođe u posetu kući da ste taj cilj zaista postigli - ali one istovremeno i van snage stavljaju oznake koje su vam obećavale isto pre mesec dana ili dan ranije. U trci za individualnošću ne postoji trenutak predaha. Dileme i nedoumice koje društvo osmišljava za svoje pripad­ nike obično dolaze u kompletu sa društveno prihvaćenim i pre­ poručenim strategijama i alatima za njihovo razrešavanje. Konzumerizam je jedan od „uradi sam" odgovora na izazove koje nameće društvo pojedinaca. Logika konzumerizma je uobličena prema potrebama ljudi koji nastoje da izgrade, očuvaju i osveže svoju individualnost, a posebno da se suoče sa ranije pomenutom aporijom individualnosti. Moglo je biti lako (iako sigurno ne

Pojedinac pod

opsadom

35

ugodno, a još manje bezbedno) izražavati svoju jedinstvenost u društvu čvrstih obrazaca i monotonih rutina, ali to ne može biti lako u društvu koje obavezuje sve i svakog pojedinačnog svog pri­ padnika da budu jedinstveni; u čudnovatom obrtu pragmatičkih pravila, sada se od poštovanja opšte prihvaćene norme očekuje da rezultira ispunjenjem zahteva individualnosti. Konformizam, koji se nekad smatrao gušenjem ljudske individualnosti, proglašen je najboljim prijateljem individualca; u stvari jedinim prijateljem na koga se može osloniti. Funkcionisanje potrošačkog društva pobija logiku, ali ta logika koju pobija nije logika već samog po sebi protivrečnog traganja za individualnošću. Reklama poput „Budi svoj - izaberi Pepsi" odražava tu aporiju iskrenošću koju bi pozdravila i na kojoj bi bila zahvalna većina potencijalnih potrošača tog proizvoda. Borba za jedinstvenost sada je postala glavni motor masovne proizvodnje i masovne potrošnje. Ali da bi upregla čežnju za jedinstvenošću u službu tržišta masovne potrošnje, potrošačka ekonomija mora biti i ekonomija proizvoda koji brzo zastarevaju, skoro trenutno, ekonomija ubrzane rotacije robe, a time i viška i otpada. Jedin­ stvenost se danas označava i meri razlikom između onoga što je ,,u modi" i „van mode" ili čak i više, između današnjih proizvoda i onih od juče koji su i dalje „u modi" i time još uvek na policama. Uspeh i neuspeh u trci za jedinstvenošću zavisi od brzine trka­ ča, njihove umešnosti u brzom odbacivanju stvari koje su ispale iz prve lige - iako su dizajneri novih i poboljšanih potrošačkih proizvoda isuviše spremni da daju još jednu šansu nesrećnim ta­ kmacima koji su eliminisani u prethodnoj trci. Jedan tipičan savet za celo to mnoštvo ljudi, koji više od sve­ ga drugog žele da ostanu centimetar ili dva ispred ostalih, daje modni kolumnista Obzervera igračima prve fudbalske lige: ako do sada niste uspeli da spiskate novac na Marni tepih, Capellini sofu, vaše Ralph Lauren tapete, ili vaše John Rocha čaše za vino - „ne očajavajte!" Clements Riberio, modni duo iz Londona, kre­ irali su „kolekciju za vaš dom", koja, pored ostalog, sadrži i tepih za 199 funti, drveni paravan sa ukrašenim vrhom za 499 funti i

Fluidni život

36 3

neizmerno cool stolicu za 949 funti. Jasno je da to nije ponuda koja je upućena onima kojima nedostaje novac i kreditne karti­ ce. Dobra vest za ljude sa velikim bankovnim računom, loša vest za sve ostale. Ti ostali su na ivici da budu degradirani na otpalu kategoriju „potrošača sa greškom" i da ih proguta crna rupa „najniže klase". Karte za trajekte koji voze od obale „pojedinca de iure" do obale „pojedinca de facto" su skupe, a još više novca je potrebno da se iznajmi mesto za kampovanje na drugoj obali. Kada potrošačko društvo pruža tu uslugu, maraton trke za indi­ vidualnošću crpi svoj podstrek i polet iz užasnog straha da ne budete sustignuti, apsorbovani i progutani od strane mase trkača koji vam dišu za vrat. Ali, da biste ušli u trku i ostali u njoj, prvo morate kupiti „specijalne maratonske patike", koje, gle, nose svi drugi trkači ili misle da su obavezni da ih nabave. Biti pojedinac u društvu pojedinaca košta puno novca; trka individualizacije ograničila je pristup i polarizovala one koji imaju ulaznice za nju. Kao i u stalnim nastavcima Velikog Brata, grupe eliminisanih se povećavaju u svakom krugu. Nije ni čudo što individualizacija ima svoja nezadovoljstva i svoje nezadovoljnike. Uz proizvodnu liniju srećnih potrošača, tu je i druga, koja se reklamira sa manje žara, ali nije manje efikasna: ona proizvodi one koji su diskvalifikovani iz potrošačke gozbe i trke individualizacije istovremeno. Svako društvo pojedinaca (pažnja: na planeti koja se brzo globalizuje - ideju o „društvu pojedinaca" treba uzeti sa malo više rezerve), čak i najbogatije društvo, to trpi. Ričard Rorti, razmi­ šljajući o nedavnoj transformaciji američkog društva, sugeriše da je „buržoaziranje proletarijata" zamenjeno proletarizacijom buržoazije. Pošto prihodi sve većeg broja porodica srednje klase dozvoljavaju „samo ponižavajuće puko preživljavanje", koje je, uz to, progonjeno „strahovima od smanjenja plate i otpuštanja, kao i od katastrofalnih posledica čak i kratke bolesti". 4 Ali, polarizaci­ ja, potaknuta od silovite polarizacije i individualizacije životnih 3 Videti: Observer Magazine, 29. avgust, 2004, str. 35. 4 Richard Rorty, Achieving our Country (Harvard University Press, 1997), str. 83ff.

Pojedinac

pod

opsadom

37

ciljeva, takođe ima globalnu dimenziju. Šanse za premošćavanje jaza između individualnosti de iure i de facto su u velikom rasko­ raku širom planete. Pošto vlade bogatog zapada troše 350 mili­ jardi dolara godišnje za subvencionisanje poljoprivrede, evropske krave prolaze bolje od polovine svetskog stanovništva. London pokriva 1.500 km2 zemljišta, ali, kao što je Međunarodni institut za prirodnu okolinu i razvoj izračunao, za snabdevanje njegovih stanovnika potrošačkom robom i za odlaganje otpada potrebna mu je teritorija koja otprilike odgovara polovini ukupnog britan­ 5 skog upotrebljivog zemljišta. Prosečan urbani stanovnik Severne Amerike za svoju ishranu koristi 4,7 hektara zemlje, dok prose­ čan stanovnik grada u Indiji mora da se zadovolji sa samo 0,4 hektara. Što je bolji kvalitet života, jači je ekološki uticaj koji neki grad ima na našu zajedničku planetu. Londonu je potrebna teri­ torija 120 puta veća od sopstvene, dok na primer Vankuver, koji je po kvalitetu života na vrhu, ne bi mogao bez Lebensrauma, koji je 180 puta veći od samog grada. Polarizacija je dosada odmakla suviše daleko da bi bilo mogu­ će podići globalni kvalitet života stanovništva planete do nivoa najprivilegovanijih zemalja zapada. Kao što je Džon Rider ista­ kao, „kad bi svako na zemlji živeo tako ugodno kao prosečan sta­ novnik Severne Amerike, bila bi nam potrebna ne jedna, već tri planete, da bi zadovoljila sve".6 Pronalaženje dve dodatne planete, uz ovu koju imamo, i nije baš verovatno - a iz tog razloga nisu ni izgledi ujednačavanja šansi žitelja planete u okvirima individualizovanog društva. Pošto je to tako, individualnost ostaje, i po svoj prilici će još duže vreme ostati privilegija. To je privilegija unutar svakog po­ jedinačnog, kvaziautonomnog društva, gde se igra samoisticanja odvija kroz izdvajanje „emancipovanih", punopravnih potrošača - koji nastoje da komponuju i prekomponuju svoje jedinstvene 5 Videti: N. Chambers, C. Simmons i M. Wackernagel, Sharing Natures Interest: Ecological Footprint as an Indicator of Sustainability (Eartscan, 2000), str. 134. 6 John Reader, Cities (Heinemann, 2004), str. 303, citirano iz: M. Wackernagel i William E. Reeves, Our Ecological Footprint: Reducing Human Impact on Earth (New Society Publishers, 1996), str. 13-14.

38

Fluidni život

individualnosti na osnovu „ograničenih izdanja" najnovijih kre­ acija visoke mode - izdvajanje od bezlične mase onih koji su „za­ glavljeni" i „fiksirani" u svojim identitetima bez izbora i pitanja, nametnutim ili dodeljenim, ali u svakom slučaju „isuviše utvr­ đenim". I to je privilegija koja na globalnom planu - na planeti podeljenoj između enklava unutar kojih mreže pružaju površne konekcije u koje je lako ući, a koje su krhke i površne, a trenutne diskonekcije po zahtevu -pritiskom na samo jedno dugme - brzo zamenjuju guste mreže veza koje su bile tkane od urođenih i ne­ upitnih prava i obaveza, tamo gde u ogromnim prostranstvima dolazak individualnosti pre nagoveštava nestanak običajnih bezbednosnih mreža nego slobodu kretanja i izbora. Izgledi da se način života koji uživaju privilegovane enklave rastegne toliko da obuhvati celu planetu su, iz navedenih razloga, nerealni. Po­ trošačka forma koju je poprimila sadašnja „emancipacija ka in­ dividualnosti" je, izgleda, veoma otporna na rastezanje; možemo se zapitati do koje mere je uskraćivanje individualnosti mnoštvu sine qua non individualnosti nekih; da li individualnost, u svom sadašnjem izdanju, može biti išta drugo osim privilegije. Stoga se može očekivati da za ono mnoštvo čije su šanse da uhvate voz individualizacije u najboljem slučaju slabe, a po sve­ mu sudeći nikakve, grčevit otpor prema „individualnosti" i sve­ mu što ono predstavlja, neće izgledati samo kao razumnija opcija, već će uistinu biti „prirodan" rezultat njihovih neprilika. „Fun­ damentalizam", čvrsto pridržavanje nasleđenog i/ili dodeljenog identiteta, po sopstvenom izboru, je prirodan i legitiman izdanak individualizacije koja se sprovodi širom planete. Po recima Vilijama T. Kavane, „uverenja Džimova Džonsa i Osami bin Ladena ovoga sveta čine značajan deo problema nasilja u 2 1 . veku. Bar jednako značajan je religijski žar kojim se 'slobodna trgovina', liberalna demokratija i američka hegemonija nude ili nameću gladnom svetu".7 Identitet zarad identiteta, to je pomalo nezgodno ... ili bi bar to Čarls Klark verovatno rekao kad bi u sledećoj rekonstrukciji 7 William T. Cavanaugh, „Sins of omission: what 'religion and violence' argu­ ments ignore", Hedgehog Review (proleće 2004), str. 50.

Pojedinac pod

opsadom

39

vlade bio premešten iz ministarstva obrazovanja u ministarstvo identiteta. To je i rekao u pogledu obrazovanja, misleći da (kao što je Ričard Ingram jetko zapazio) „čitava ideja škola i univerzi­ teta jeste da se poveća stopa privrednog rasta i pomogne nam u takmičenju sa našim evropskim partnerima", a mi možemo do­ dati i da se pomogne vladi da dobije sledeće izbore. Antička istorija, muzika, filozofija i slično tome, za koje se tvrdi da pospešuju lični razvoj, a ne političku i poslovnu prednost, teško da će pove­ ćati rast brojeva i indeksa konkurentnosti. U ovom poslovnom, činjeničnom svetu, koji teži za trenutnim profitima, upravljanje krizom i ograničavanje štete, sve što ne može dokazati svoj upo­ trebni kvalitet, je „pomalo sumnjivo". Nastavnici, akademski ili drugi, bi verovatno sledili Ricarda Ingrama u ruganju i ismevanju Klarkovog prozaičnog i zlovoljnog stanovišta. Mnogi nastavnici, možda većina njih, bi pre insistirali na tome da je upravo obrazovanje najbolje kada služi sopstvenoj svrsi i da bi bilo kakva ponuda da ono bude nešto drugo - to obrazovanje nužno degradirala. A opet, pošto je verovatno da bi nastavnici delili Ingramov prezir prema konceptu obrazovanju kao oruđa, malo je verovatno da bi im se u tom preziru pridružili njihovi učenici. Za većinu njihovih učenika, obrazovanje je prva i glavna kapija na putu prema dobijanju posla i - što je širi prolaz i što su sjajnije nagrade na samom kraju dirinčenja - to bolje. Karl Marks bi verovatno smatrao, prilagođavajući svoja zapažanja iz davnih vremena sadašnjoj eri „životne politike", da oni prave svoje živote (kao što mi pravimo svoje) i isto tako svoju (i našu) zajedničku istoriju - ali ne pod uslovima njihovog (a uistinu i našeg) biranja. A kada govorimo o upotrebama obrazovanja, to su ti uslovi čija je reč poslednja. Značenje obrazovanja nije jedini slučaj gde se razilaze percep­ cije „nastavničke klase (ili opštije,„onih sa znanjem") i „učeničke klase" (koja se povremeno naziva „narod" ili „mase"). I nije ni čudo, imajući u vidu razliku među okvirima u kojima su njihovi životi izatkani, kao i među životnim iskustvima kojima se vraća­ ju (ako to čine). Marks, kao teoretičar, bi imao puno prilika da se žali na onesposobljujući jaz između teorije i prakse, a njegov

40

Fluidni život

samozvani učenik Lenjin, kao praktičar, imao bi puno prilika da cenzuriše „inteligenciju" zbog njenog pobijajućeg i sramotnog izdvajanja od „masa". Diskurs identiteta i realnosti ratova za pre­ poznavanje identiteta zasigurno bi bila istaknuta prilika za takvu žalbu i cenzuru. Klase znanja, koje su danas takođe u prilici da formiraju artikulisanu i samorefleksivnu suštinu nove globalne ekstrateritorijalne elite, pokazuju sentimentalnost u vezi sa identitetom. Njihovi članovi se bave sastavljanjem, rastavljanjem i ponovnim sastavljanjem svojih identiteta, i ne mogu a da ne budu prijat­ no impresionirani lakoćom i reaktivnom jeftinoćom sa kojom se ovaj posao svakodnevno obavlja. Autori koji pišu na temu kulture zovu takvu aktivnost „hibridizacijom", a one koji je praktikuju „kulturnim hibridima". Oslobođeni lokalnih veza, i lako se krećući kroz mreže sajber konekcije, klase znanja se pitaju zašto drugi ne slede njihov pri­ mer i pokazuju negodovanje kada izgleda da oni to nerado čine. Ali uprkos svoj toj zbrci i negodovanju, možda baš ta okolnost da „drugi" ne slede i ne mogu da slede njihov primer povećava pri­ vlačnost „hibridnosti", kao i zadovoljstvo i samopoštovanje onih koji to čine i mogu da čine? Naizgled, kod hibridizacije se radi o mešanju, ali njena laten­ tna, i možda ključna funkcija, koja je čini tako vrednim hvale i željenim načinom bitisanja u svetu, jeste separacija. Hibridizacija izdvaja hibrid od svih i bilo kojih linija jednojajčanog roditeljstva. Nijedan rodoslov ne može imati isključivo pravo vlasništva nad tim proizvodom, nijedna grupa po srodstvu ne može vršiti džangrizavu i mučnu kontrolu nad poštovanjem standarda, i ni­ jedan potomak se ne mora osećati obaveznim da se zakune na lo­ jalnost svom nasledenom nauku. „Hibridizacija" je deklaracija o autonomiji, čak i nezavisnosti, s nadom da će uslediti suverenitet prakse. Činjenica da su „drugi" ostavljeni iza, zaglavljeni u svojim jednojajčanim genotipovima, daje ubedljivost toj deklaraciji i po­ maže u provođenju prakse. Slika „hibridne kulture" je ideološka glazura na dostignutoj ili proklamovanoj ekstrateritorijalnosti. U suštini, radi se o teško

Pojedinac pod

opsadom

41

izborenoj i cenjenoj slobodi prelaza i slobodnog izlaza u svetu ispresecanom ogradama i isparčanom na teritorijalno utvrđene suverenitete. Baš kao i u ekstrateritorijalnim mrežama koje po­ hode i „nedođijama" koje nastanjuje nova globalna elita, „hibrid­ na kultura" traži svoj identitet u nepripadanju: u slobodi negira­ nja i neobaziranja na granice koje ograničavaju kretanje i izbor nižih, inferiornih ljudi - „lokalnih stanovnika". „Kulturni hibridi" svuda žele da se osećaju chez soi - kako bi bili vakcinisani protiv tog svirepog virusa domaćinstva. Zastupnike ortodoksnog značenja „identiteta" takva ideja bi zbunila. Heterogen - efemeran, nestabilan, nekoherentan, izrazi­ to promenjiv - identitet? Ljudi koji su obrazovani na modernim klasičnim radovima u pogledu identiteta, kao što su radovi Sartra ili Rikera, sigurno bi gledali na tu ideju kao na kontradikciju u terminima. Za Sartra, identitet je bio doživotni projekat; za Rike­ ra, to je bila kombinacija l'ipséité, koja pretpostavlja koherentnost i doslednost, i la mêmeté, koja označava kontinuitet: upravo dva kvaliteta koje ideja „hibridnog identiteta" upadljivo odbija. Ali je potom to ortodoksno značenje prekrojeno po meri nacionalne države i izgradnje nacije. I na taj način je sopstvena definicija „klasa znanja" i društvena uloga koju je igrala i/ili na koju je pretendovala skoro iščezla. Svakako, ideja „identiteta" je bila rastrzana unutrašnjom kon­ tradikcijom kad god bi se javila: ona je sugerisala jednu vrstu dis­ tinkcije koja je imala tendenciju gušenja u svom isticanju i ukazi­ vala na istost koja je mogla da se izgradi isključivo kroz razmenu razlika... „Identitet" prelazi iz hajdegerskog zuhanden u vorhanden; on privlači pažnju (ili, kako bi Alfred Šic rekao, prelazi u težište „re­ levantne teme") kada ili individualnost ili pripadanje dođe u pita­ nje. On se stoga suočava sa dvojnim izborom: da služi zahtevu za individualnom emancipacijom ili isto tako zahtevu za članstvom u kolektivitetu koji briše individualnu idiosinkratičnost. Traganje za identitetom je uvek razvučeno u suprotnim pravcima; izvodi se pod unakrsnom vatrom i napreduje pod pritiskom dve uzaja­ mno sukobljene sile. Postoji dupli povez u koji je upleten svaki

42

Fluidni život

identitet na koji se pretenduje ili za kojim se traga (identitet kao problem i kao zadatak), i on može samo neuspešno nastojati da se oslobodi od njega. On plovi između ekstrema beskompromisne individualnosti i totalnog pripadanja; prvi ekstrem je nedostižan, dok drugi, kao crna rupa, usisava i guta sve što plovi blizu njega. Uvek kad se identitet odabere kao odredište - on neizbežno podstiče kretanje koje se koleba između ova dva pravca. Iz tog razloga, „identitet" podrazumeva potencijalno smrtne opasnosti, kako za individualnost, tako i za kolektivitet, iako se i jedno i drugo njime služe kao oružjem za samoisticanje. Put prema identitetu predstavlja stalno nastojanje i neprekidnu bor­ bu između želje za slobodom i potrebe za sigurnošću, on je op­ terećen strahom od samoće i bojazni od onesposobljavanja. Iz tog razloga će „ratovi identiteta" verovatno ostati bez ishoda i, po svoj prilici, u njima ne može biti pobednika - „identitet kao cilj" će i dalje biti korišćen kao njihovo oruđe pod maskom njihovog cilja. U manevrima heterogene (globalne) učene elite, „hibridizacija" je zamena za drevne strategije „asimilacije" - prilagođene izmenjenim okolnostima fluidne, moderne posthijerarhijske ere. Ona dolazi u paketu sa „multikulturalizmom" - deklaracijom ekvivalentnosti kultura i pretpostavkom njihove jednakosti, baš kao što je strategija „asimilacije" pratila viziju kulturne evolucije i hijerarhije kultura. Fluidna modernost je u onoj meri „fluidna" koliko je posthijerarhijska. Istinski ili zadati poredak superiorno­ sti/inferiornosti, za koje se nekad pretpostavljalo da su strukturi­ rani na nedvosmislen način, neupitnom logikom napretka, ero­ dirali su i istopili se - dok su novi suviše fluidni i efemerni da bi poprimili čvršći, prepoznatljivi oblik i zadržali ga dovoljno dugo da bi bio usvojen kao siguran, referentan okvir za komponovanje identiteta. Kao rezultat toga, „identitet" je postao nešto što je uglavnom samo postavljeno i samo dodeljeno, ishod napora ostavljenih pojedincima da o njima brinu: ishod koji je u svakom slučaju privremen, sa nedefinisanim, a opet verovatno kratkim očekivanim životnim vekom.

Pojedinac pod

opsadom

43

Kao što je Deni-Robert Dufor nedavno sugerisao, sve „grandi­ ozne reference" iz prošlosti su i danas na raspolaganju, ali nijedna od njih nema dovoljno autoriteta iznad drugih da bi se nametnu­ 8 la onima koji tragaju za referencama. Zbunjeni i izgubljeni među mnogim konkurentnim pretendovanjima na autoritet, bez jednog glasa koji bi bio dovoljno jak ili čujan dovoljno dugo da se izdvoji iz kakofonije i pruži motiv kao vodilju, žitelji fluidnog modernog sveta, koliko god usrdno pokušavali, ne mogu naći „kredibilan kolektivni izraz" (onaj koji „za nas održava ono što sami ne mo­ žemo održavati") i „obezbeđuje nam, u suočavanju sa haosom, 9 izvesnu trajnost - porekla, svrhe i poretka". Umesto toga, oni se moraju zadovoljiti zamenama poznatim po svojoj nepoznatosti. Primamljive alternativne ponude autoriteta - čuvenost umesto normativne regulative, poznate ličnosti čija slava traje kratko i idoli samo za jedan dan, kao i jednako nepostojana „čuda samo za jedan dan", koja se izvlače iz mraka i tišine lampom ili mi­ krofonom u ruci TV reportera i brzinom munje nestaju iz svetla reflektora i novinskih naslova - služe kao mobilni znaci u svetu lišenom trajnih znakova. Po poslednjem bilansu, „hibridizacija" označava kretanje ka neprestano neutvrđenom identitetu, u stvari onom koga je i ne­ moguće utvrditi. Na nedostižnom, stalno izmičućem horizontu ovog procesa, pomalja se identitet koji se definiše isključivo svo­ j o m distinkcijom u odnosu na sve ostale: na svaki i sve imenova­ ne, poznate i prepoznate identitete, i iz tog razloga je taj identitet naizgled utvrđen. Međutim, uprkos tome, identitet „hibridizatora" ostaje nepopravljivo zavisan od tih „ostalih". On nema sopstveni definisani model koji bi pratio i oponašao. On je uglavnom postrojenje za reprocesuiranje i reciklažu - živi na kredit i hrani se pozajmljenim stvarima. On može izgraditi/održavati svoju di­ stinkciju isključivo putem neprestanog i nezaustavljivog napora da se kompenzuje ograničenje jednog zajma vezivanjem za još više zajmova. Odsustvo unapred odabranog cilja može se nado8 Dany-Robert Dufour, L'Art de réduire les têtes. Sur la nouvelle servitude de l'homme libéré à l'ère du capitalisme total (Denoël, 2003), str. 69. 9 Ibid., str. 44.

44

Fluidni život

mestiti samo jednim obiljem kulturoloških obeležja i stalnim na­ stojanjem da se preraspodeli rizik na više uloga i da se sve opcije drže otvorenim. U meri u kojoj oni koji su vinuti u natkulturalne visine „hibridnosti" opisuju „kulture" koje definišu životno okruženje „drugih" kao tvrde, nepopustljive i neupitne, kao „utvrđene" i „obavezujuće" realnosti, kao samozatvorene, samodovoljne i samošireće celine, „hibridna kultura" je, kako programski tako i praktično, ekstrakulturalna. I kao da otvoreno pobija tezu Pjera Burdjea da superiornost društvene razlike počiva na striktnom, kulturološki omeđenom ukusu i izboru, „hibridna kultura" je očigledno svaštojed - neobavezujuća, neprobirljiva, bez predrasuda, spremna i voljna da uživa u svemu što je na ponudi i da proguta i svari hranu iz svih kuhinja. Da ponovim: slika „hibridne kulture" je ideološka glazura na dostignutoj ili proklamovanoj ekstrateritorijalnosti. Izuzeta iz su­ vereniteta teritorijalno razgraničenih političkih jedinica, baš kao i ekstrateritorijalne mreže nastanjene globalnom elitom, „hibrid­ na kultura" traži svoj identitet od dodeljenih i inertnih identiteta, sa povlasticom da pobija i prenebregne one vrste kulturoloških markera, etiketa ili stigmi koji ograničavaju i limitiraju kretanje i izbor onih ostalih, koji su vezani mestom: „lokalnih stanovnika". Oni koji praktikuju i uživaju u toj novoj „nefiksiranosti" sopstva - imaju tendenciju da to nazivaju „slobodom". Može se, me­ đutim, tvrditi da imati nefiksiran identitet koji je očigledno tu „do daljnjeg" ne predstavlja stanje slobode već obaveznu i ne­ prekidnu regrutaciju za rat za oslobođenje koji, u krajnjoj liniji, nikad nije pobednički: za borbu iz dana u dan, bez dozvole za predah, - odstraniti, srediti, zaboraviti. Onda kada je „identitet" prestao da bude glomazno (da ga je nemoguće odstraniti) a opet udobno (da ga je nemoguće oduzeti) nasleđe, i više nije bio čin vezivanja jednom i zauvek za nešto od čega se očekivalo i nadalo da traje odavde do večnosti, i onda kada je umesto toga on po­ stao doživotni zadatak pojedinaca koji su ostali siročad gubitkom utvrđenog nasleđa i ostali lišeni pouzdanih utočišta poverenja, to mora da se pretvorilo, i jeste se pretvorilo, u zauvek bezishod-

Pojedinac pod

opsadom

45

no i izrazito ambivalentno nastojanje da se operu ruke od bivših obaveza i da se umakne pretnji od upletanja u obavezu od koje bi drugi rado i uspešno oprali ruke. Sloboda tragača za identitetom je srodna slobodi bicikliste; kazna za prestanak okretanja pedale je pad, i on mora nastaviti da pritiska pedale samo da bi ostao u uspravnom položaju. Neophodnost stalnog naprezanja je neprili­ ka koja nema izbora jer je alternativa isuviše užasna da bi uopšte ušla u razmatranje. Nošen iz jedne epizode u drugu, proživljavajući svaku narednu epizodu, nesvestan njenih posledica, a još manje upoznat sa nje­ nim odredištem, voden više nagonom da izbriše prošla zbivanja, a ne željom da iscrta mapu budućnosti, identitet aktera zauvek je zaglavljen u svojoj sadašnjosti, lišen trajnog značenja kao osno­ ve za budućnost. On nastoji da prigrli stvari „bez kojih čovek ne može niti može biti viđen" danas, pri tom potpuno svestan či­ njenice da će se one pretvoriti u stvari „sa kojima čovek ne može niti može biti viđen" sutra. Prošlost svakog identiteta posuta je deponijama na kojima su iz dana u dan završavale stvari koje su se od prekjučerašnjih neophodnosti pretvarale u jučerašnji ne­ prijatan teret. Jedino „jezgro identiteta" za koje se sa sigurnošću može reći da će opstati, ne samo bez posledica, već verovatno čak i ojačano kroz ove stalne promené, jeste ono homo eligensa - „čoveka koji bira" (mada ne „čoveka koji je izabrao"!): permanentno nepermanentno sopstvo, kompletno nekompletno, definitivno nedefinisano - i autentično neautentično. Ričard Senet je o fluidnom modernom poslovnom preduzetništvu napisao: „Sasvim isplativi poslovi se zatiru, sposobni radnici se otpuštaju umesto da se na­ građuju samo zato što organizacija mora dokazati tržištu da je sposobna za promené". 10 Zamenimo „poslove" sa „identitetima", „sposobne radnike" sa „imovinom i partnerima" i „organizaciju" sa „sopstvom" - i dobićemo veran opis neprilika koje definišu homo eligensa.

10

Richard Sennett, The Corrosion of Character: The Personal Consequences of

Work in the New Capitalism (W.W.Norton, 1998), str. 51.

46

Fluidni život

Homo eligens i robno tržište koegzistiraju u savršenoj simbiozi: ne bi preživeli ni dana bez uzajamne podrške i nege. Tržište ne bi preživelo kada bi se potrošači držali istih stvari. U svrhu sopstvenog opstanka, tržište ne može trpeti klijente koji su vezani i lojalni, ili one koji se samo drže jednog doslednog i kohezivnog puta sa koga se ne skreće i koji ne dozvoljava usputne izlete; osim onih klijenata koji su vezani za kupovinu i lojalni putevima koji vode kroz tržne centre. Tržištu bi bio nanet smrtonosan udarac ako bi status pojedinaca bio siguran, ako bi njihova dostignuća i vlasništvo bili bezbedni, njihovi projekti konačni i kraj njihove borbe do vrha dostižan. Umetnost marketinga se fokusira na pre­ venciji zatvaranja opcija i ostvarenja želja. Suprotno onome kako stvari izgledaju spolja i zvaničnim deklaracijama, kao i zdravom razumu koji je veran oboma, naglasak je ovde ne na podsticanju novih želja, već na gašenju „starih" (čitaj: onih od pre nekoliko trenutaka), kako bi se raščistio teren za nove poduhvate kupo­ vine. Idealni ambijent za marketing je nerelevantnost želja poten­ cijalnih potrošača u odnosu na njihovo ponašanje. Na kraju kra­ jeva, želje je potrebno brižno negovati, što je često skupo; kad se one potpuno razviju, gube veliki deo svoje celokupne fleksibil­ nosti i dobre su samo za specifične i obično vrlo usko ograniče­ ne, nefleksibilne i neprenosive upotrebe. Trenutne želje i hirovi, s druge strane, ne iziskuju dugotrajnu inkubaciju i negu, pa tako nije potrebno investirati u njih. Žiteljima fluidnog modernog sveta nije potreban dodatni podsticaj da opsesivno istražuju prodavnice u nadi da će naći gotove, potrošačima prilagođene i društveno prepoznate oznake identi­ teta. Oni tumaraju kroz krivudave prolaze tržnih centara, podstaknuti i vođeni polusvesnom nadom da će naleteti baš na onu oznaku identiteta koja im je potrebna da bi sebe ponovili, i vođeni su izjedajućom bojazni da bi mogli prevideti trenutak kada ozna­ ka ponosa postaje oznaka sramote. Da njihova motivacija nikad ne presahne, dovoljno je da upravnici tržnih centara samo slede princip koga je otkrio Persival Bartlbut, jedan od junaka monu­ mentalnog romana Žorža Pereka Život: Uputstvo za upotrebu, i da

Pojedinac pod

opsadom

47

se pobrinu da se poslednji delić koji se nudi ne uklapa u ostatak slagalice - tako da se sastavljanje slagalice mora stalno započinja­ ti od nule i da nema kraja novim počecima. Bartlbutov život se završio nedovršen, a isto tako i Perekova opsedajuća priča: Bertlbut je upravo umro za stolom na kome je rešavao svoju slagalicu. Na stolnjaku, negde na polumračnom nebu ćetiristo trideset devete slagalice, crna praznina jedinog nedostajućeg delà slagalice imala je skoro savršen oblik slova X . A l i ironija je, što je moglo i mnogo ranije da se predvidi, daje deo u ruci mrtvog čoveka u obliku slova W . "

Dok god slagalice identiteta dolaze isključivo u formi robe i ne mogu se naći nigde, osim u tržnim centrima, budućnost tržišta (za razliku od prodatih proizvoda na tržištu) je osigurana... Oni među nama koji su prošli obuku za pravljenje koktela identiteta i uvežbani su za uživanje u njima, a uz to su i u sta­ nju da obezbede sve danas preporučene (čitaj moderne) sastojke koktela, u društvu potrošača osećaju se kao kod kuće. Na kraju krajeva, upravo potrošači, kao što su i oni sami, čine ovo društvo onim što jeste: društvo potrošača, namenjeno potrošnji i naprav­ ljeno u tu svrhu. Međutim, ovo ne važi za ostatak „nas, naroda", ostatka koga je reorganizovana družina, pod svojim novim ime­ nom „mi, potrošači", i pod svojim novim rukovodstvom, odbacila kao suvišne i odbila da ih primi. Lišeno pristupa probranim, retkim i skupim dodacima potrebnim da se naprave ukusni kokteli koji su trenutno u modi, taj ostatak (koji se pokazao veoma broj­ nim) nema izbora osim da pije gotove mešavine, sirove, grube i neukusne. Bilo bi bez svrhe i okrutno prigovarati „tim ostalima" zbog unošenja pića, na koja iskusni poznavaoci koktela i gurmani gledaju kao na inferiorne, sirove i bezvredne. Niko ih nije pitao da biraju, niti im je ponudio nekakav izbor. Ako bi i pored toga pokušali da se izjasne o svojim željama i nastojali da ih ostvare, smesta bi bili zaustavljeni, postrojeni i vraćeni „tamo odakle su došli": to jest, fiksiranom identitetu koji će im biti nametnut spolja silom ako ga oni sami, mirno i krotko, ne prihvate kao svoju sudbinu oko koje nema pregovora. 11 Georges Perec, La Vie mode d'emploi, ovde je citiran prevod Dejvida Belosa, Life: User's Manual (Collins Harvill, 1988), str. 497.

48

Fluidni život

Ukratko, traganje za dvema vrednostima, slobodom i bezbednošću, koje su na visokoj ceni, pošto su neophodne za srećan i dostojanstven život, spajaju se u trenutnom diskursu identiteta. Ove dve linije traganja uporno izbegavaju koordinaciju, jer svaka ima tendenciju da prekorači tačku od koje traganje za drugom vrednošću rizikuje da bude usporena, zaustavljena ili čak vraće­ na unazad. Iako se ne može zamisliti dostojanstvenim ili zado­ voljavajućim ljudski život bez mešavine i slobode i bezbednosti, potpuno zadovoljavajuća ravnoteža između ove dve vrednosti se retko postiže: ako su bezbrojni i bez izuzetka neuspešni pokušaji u prošlosti ikakav pokazatelj, takva ravnoteža može biti i nedo­ stižna. Deficit bezbednosti se reflektuje u neizvesnosti i agorafobiji koje „prevelika sloboda" - na ivici dozvole „sve može" neizbežno gaji. S druge strane, deficit slobode se doživljava kao bezbednost koja je previše sputavajuća (koju oni koji od nje pate znaju pod šifrom „zavisnost"). Međutim, problem je, kada nedostaje bezbednost, u tome što su slobodni agenti lišeni sigurnosti bez koje je teško praktikovati slobodu. Bez druge linije odbrane, malo ljudi, osim neustrašivih avanturista, može skupiti dovoljno hrabrosti da se suoči sa rizi­ cima nepoznate i nesigurne budućnosti, a bez sigurnosne mreže većina ljudi će odbiti da igra na žici i osećaće se krajnje nesrećno ako ih neko prisili da to čine protiv svoje volje. Kada, s druge strane, nedostaje sloboda, bezbednost se doživ­ ljava kao ropstvo ili zatvor. Još gore, kad se pod njom pati duže vreme bez predaha i bez spoznaje o nekom alternativnom mode­ lu življenja, čak i zatvor može prigušiti želju za slobodom, zajed­ no sa umećem njenog praktikovanja, čime se pretvara u jedino stanište koje se doživljava kao prirodno i u kome je moguće živeti - više se ne doživljava kao prinudno. U verziji Odisejeve avanture Liona Fojtvangera, 12 mornari transformisani u svinje Kirkinom zlom čarolijom odbili su da se vrate u ljudsko obličje kad su za to dobili priliku: ugodno oslobođeni briga zahvaljujući hrani koja je bila oskudna ali redovna, i bez dodatnih uslova i zahvaljuju12 L. Feuchtwanger, Odysseus and the Swine, and ither Stories, prevod Barrows Mussey (Hutchinson, 1949).

Pojedinac

pod

opsadom

49

ći prljavom i smrdljivom skloništu svinjca, oni svojevoljno ne bi pokušali uzbudljiviju, ali nesigurniju i rizičniju alternativu. Tre­ ba zapaziti da se ovakvo iskustvo stalno ponavlja, sa uplitanjem veštica ili bez njihovog uplitanja, kad god se stare navike naruše, koliko god dosadne ili nametnute one bile (najnoviji primer dali su vojnici iračke vojske, kada su, odjednom oslobođeni rutinskih zadataka koji su bili daleko od prijatnih, ali su išli u paketu sa redovnom platom, smesta uperili oružje u oslobodioce). Bilo kakvo uvećanje slobode može biti tumačeno kao umanje­ nje bezbednosti, i obrnuto. Oba tumačenja su opravdana, a koje od njih dolazi u centar pažnje javnosti u nekom datom trenutku zavisi od drugih faktora, a ne od uverljivosti argumenata koji se iznose da bi podržali taj izbor. Međutim, velika je verovatnoća da bi podrška za promenu u ravnoteži između slobode i bezbedno­ sti bila veća kad bi sam taj izbor bio izraz praktikovanja slobode; otvaranje mogućnosti koje bi povećanje slobode moglo doneti kao rezultat retko bi, možda nikad, bilo shvaćeno kao pravedno, ako bi to povećanje dolazilo iz neslobode - ako bi bilo nametnuto ili smišljeno bez pitanja. Brojni rezultati istraživanja potvrdili su ovo pravilo: kada se ljudi bune protiv svojih životnih uslova ili protiv pravila životne igre, oni to rade mnogo manje zbog toga što im se ne dopada nova realnost koja je rezultat te promené, nego što to rade zbog načina na koji je to došlo - to jest, zbog toga što su ih dotle doveli a da ih nisu pitali za mišljenje. Trenutni diskurs identiteta nesigurno plovi između svih ovih kontradikcija, dvosmislenosti i skrivenih zamki. Praktično svaki predlog koji napravi je hrana nekih praktičara i pobornika tog diskursa i otrov za neke druge; i pretvara se iz hrane u otrov i obrnuto, u zavisnosti od njihove situacije koja se menja brzo i nepredvidljivo. U najširem od opisa, oni koji se nadaju da će zadobiti i zadržati bezbednost kroz svoje izlaganje rizicima i opasnostima slobod­ nog izbora skloni su da naglašavaju vrednosti neopredeljenog i nedovoljno definisanog identiteta, koji je nestalan, nekompletan, neizvestan i, iznad svega, onaj koji je lako odbaciti ili korigovati; dok se oni, koji su na debljem kraju u tom ratu identiteta i koji

50

Fluidni život

pate pod teretom nametnutih stereotipa, odsečeni od poželjnih izbora i previše zastrašeni sopstvenom nesigurnošću da bi ozbilj­ no razmišljali o osporavanju pravila igre, opredeljuju za identitet kao za pravo dato po rođenju, kao neizbrisivi znak i neotuđivo vlasništvo. Činjenica da obe strane ovog spora koriste iste verbalne zna­ kove da ukazu na svoje oštro suprotstavljene želje ne mora garantovati sadržajan dijalog. Iako obe strane govore o identitetu, one slobodno mogu govoriti jedna mimo druge; i one često to čine. Ako prva „identitet" smatra pasošem za avanturu, druga misli o odbrani od avanturista. Za prve, identitet je brod koji se bori protiv talasa, za druge, to je nasip koji čuva brodove od naleta plime. Ni u jednom od ovih slučajeva identitet se ne poziva zarad samog sebe. I razlozi pozivanja na njega se oštro razlikuju. Oni su čvrsto ukorenjeni u ljudskoj praksi - u onome što ljudi rade da bi se zaštitili i u onome za šta se bore da bi ispunili svoj cilj. Dokle god se ove prakse razlikuju - semantički sadržaji u pitanji­ ma identiteta će nastaviti da se razlikuju. Realnost, kako je Karl Marks insistirao, treba sagledavati kao „ljudsku opažajnu aktiv­ nost - praksu" - pošto je „društveni život u osnovi praktičan". Popuštanje pod pritiscima globalizacije ovih dana ima tendenci­ ju da se predstavlja pod plastom individualne autonomije i slo­ bode samoisticanja, ali više slobode žrtvama i kolateralnoj šteti globalizacije ne izgleda kao lek za njihove probleme - oni bi ih radije doveli u vezu sa urušavanjem ili nasilnim demontiranjem životnih rutina i mreža ljudskih veza i uzajamne posvećenosti koje su im nekada davale podršku i činile da se osećaju bezbedno. Sve više i više, zahtevi za više slobode, i predstavljanje te slobode kao univerzalnog leka za sve sadašnje i buduće bolesti, i zahtevi da se rastave i sa puta sklone bilo kakva zaostala ograničenja koja bi otežavala kretanje onih koji očekuju da će dobro iskoristiti to što su u pokretu - sumnjivo nalikuju na neku ideologiju nove globalne elite. Veliki deo populacije planete nema sluha za nju, i ona se brzo pretvara u najveću prepreku planetarnom polilogu.

Pojedinac pod

opsadom

51

Pomalo pojednostavljujući stvari, ali samo pomalo, možemo reći da, dok uživaoci naše opasno neuravnotežene, glomazne i nepravedne globalizacije vide u svojoj razuzdanoj slobodi naj­ bolje sredstvo postizanja sopstvene bezbednosti, njene ciljane ili kolateralne žrtve u užasnoj i tužnoj nebezbednosti vide glavnu prepreku svojoj slobodi (i koristi od te slobode, ako bi je stekli). Da parafraziramo Žana Anila, može se reći da čak i kad svi ljudi misle da je cilj slobode na njihovoj strani - samo bogati i moćni znaju da je to tako. Dve strane pričaju jedna mimo druge. Hrana se pretvara u otrov na drugom kraju stola (ili na bojištu, što može biti slučaj, a najčešće i jeste).

2.

Od mučenika do heroja, i od heroja do poznate ličnosti

Neki protivnici ideje ujedinjene Evrope podrugljivo kažu: „Ko bi dao život za Romana Prodija ili Havijera Solanu?" Ovo je us­ pela šala: zaista, svi se tome smejemo. Ona bi mogla biti i moćan argument protiv ujedinjenja, i to odlučujući, kada bismo danas mogli naći ljude koji bi bili spremni da daju život za Džordža Buša starijeg ili mlađeg, Žaka Širaka, Tonija Blera, Gerharda Šredera, Silvija Berluskonija - ili, kad smo već kod toga, za Umberta Bosija ili Žan-Mari Lepena ili Pija Kjersgarda i njima slične. Međutim, stvar je u tome da je takve ljude u najmanju ruku teš­ ko naći. I, kao što se nadam da će kasnije postati jasno, njihova očigledna odsutnost iz našeg delà sveta je upravo razlog zašto po prvi put u dugoj istoriji Evrope „ujedinjena Evropa" nije više bajka ili predmet mašte... Nisu samo oni ljudi koji čeznu da imaju nešto za šta vredi umreti, ili koji bi verovatno pristali na tako nešto ako ih neko podstakne ili to traži od njih, ti koje je danas moguće nabrojati na prste. U našem delu sveta (šta god podrazumevali pod tim), lju­ dima je danas teško, možda čak i nemoguće, razumeti kako ljudi u drugim delovima sveta mogu žrtvovati svoje živote za „ideju" zašto bi neko odabrao smrt da bi „ideja" opstala, i po mogućstvu

54

Fluidni život

trijumfovala (ovo bi bio jedan od razloga zašto te delove sveta naseljene takvim nerazumljivim ljudima nazivamo „oni drugi"). Kad čujemo nešto o „bombašima samoubicama" trudimo se da sakrijemo svoju zbunjenost i nelagodu iza ocena kao što su ,,verski fanatizam" ili „ispiranje mozga" - termina koji su više obeležja naše nesposobnosti da pojmimo nego što su objašnjenja misterije. Ili pak našu nelagodu umirujemo (bar za neko vreme) pripisiva­ njem motiva koje lakše razumemo onima koji su u samoubilač­ kim misijama: kažemo da su ih prevarili lažnim obećanjima, jer su naivni, te da su, poverovavši takvim obećanjima, učinili ono što su učinili da bi stekli ličnu korist i sreću (u njihovom slučaju, beskrajne gurmanske gozbe i seksualna zadovoljstva za mučenike na nebu) - baš kao što su motivi na koje smo mi naučili, i koje smo spremni i skloni da sledimo u našim svakodnevnim težnja­ ma ovde na zemlji. Rene Žirar je nedavno ukazao na to da je ideju mučeništva uvela tek Biblija i da je ono pustilo čvrste korene u našoj kultu­ ri putem jevandelja, da je, sve u svemu, mučeništvo u ljudskoj istoriji ograničeno na postavramovske religije.1 Mučeništvo je zamenilo i postepeno izguralo mitologiju „prvobitnog ubistva" koja je bila uobičajena u arhaičnoj religiji. Takode je i preokrenu­ la poruku sadržanu u arhaičnoj religiji - pričom o prvobitnom činu nasilja ne iz ugla ubica, ne na način na koji bi gomila „nepokajanih ubica" opisala svoja rđava delà, već iz ugla žrtvi. Umesto opravdavanja i uzvisivanja nasilja počinjenog protiv neverničkog neprijatelja (obično zlobnog neprijatelja i fizički deformisanog i tuđinskog stvorenja), kao žrtve neophodne da se spasi zajednica od propasti, kako su to arhaični mitovi činili, priče o mučeništvu koje su sačuvane u postavramovskom predanju osudile su navodno žrtvovanje kao čin gnusnog zverstva. I jedna i druga vrsta priče budile su masu koja vrši ubijanja, podstiče se na to ili aplaudira ubijanju; ali dok su arhaični mitovi osuđivali žrtve i glorifikovali gomilu koja reži i linčuje, priče o mučeništvu su osu­ dile i cenzurisale zle namere i slepilo gomile a slavile pravednost 1 Videti: René Girard, ..Violence and religion: cause or effect?", Hedgehog Revi­ ew (proleće 2004), str. 8-20

Od mučenika

do

heroja

55

1 čestitost žrtve - optuživši gomilu za proganjanje nevinih žrtava. Bog postavramovske religije takva ubijanja ne bi prepoznao kao izraz pobožnosti; kroz usta svog proroka Osije (Osija 6: 6) On bi objavio: „Jer je meni milost mila a ne žrtva". Prema Žirarovim recima, ... proročka literatura je veoma daleko od ovog nasilnog društvenog feno­ mena koji je izgleda igrao ogromnu ulogu u ljudskim kulturama pre, pa čak i nakon pojave sudskih sistema. ... Proročka literatura hebrejske Biblije i jevanđelja stoje u potpunoj su­ protnosti u odnosu na mitski i žrtveni mentalitet arhaične religije... Istina o žrtvovanju, koju će i raspeće uskoro otkriti, uništiće jednom za svagda, na duge staze, dejstvo svakog žrtvovanja.

Moglo bi se reći da je istina o žrtvovanju, otkrivena raspećem, to da „sila nije u pravu" ili da sila ne garantuje ispravnost. Su­ 2 protno staroj engleskoj poslovici, mučenici beže sa zečevima ali nepokolebljivo odbijaju da love sa psima. Psi, kao što znamo, love u čoporima; ta okolnost zecu ostavlja slabe šanse, ali ne daje psećem ubilačkom činu ni mudrost ni vrlinu, jer u samom broju nema mudrosti a još manje ima vrline. Optužbe na račun žrtve ne dobijaju na težini horskim povicima. Istina je bila i ostaje na stra­ ni žrtve. Mučenici su žrtve koje su to znale - i radije su izabrali smrt nego laž, dajući time svojoj smrti značaj svedočenja da po­ stoje istine koje ne mogu biti ugušene bukom bez obzira na broj glasova koji je stvaraju. Matatijas, makabejski patrijarh, odbio je čak i da se pretvara da poštuje komande vojnika Antioha Epifana da sebe učini „gnusnim, nečistim i profanim" jedenjem svinje­ tine, iako uopšte nije sumnjao da će kazna za njegov neposluh biti smrt. 3 Znajući da će se ubrzo „gomila naoružana noževima i koljem" popeti na Maslinsku goru i odvesti ga u smrt, dok će se svi njegovi sledbenici „sablazniti od njega", Isus je odlučio: „Neka se zbude pismo".4 2 Run with the hare and hunt with the hounds - beži sa zečevima, lovi sa psima, figurativno: podržavati obe strane u sporu (prim. prev.). 3 D r u g a knjiga Makabejaca. 4 Jevanđetje po Marku 14.

Fluidni život

56

Mučenici su ljudi koji delaju uprkos nejednakim izgledima na uspeh. Ne samo u smislu da je njihova smrt sasvim izvesna, već i u smislu da će njihova žrtva imati slabe šanse da bude priznata, a kamoli da dobije poštovanje koje zaslužuje od strane svedoka: možda će biti potrebno da se sačeka mnogo vremena da bi se taj čin samo i prepoznao kao žrtva u ime dobrog cilja. Žirar je skovao termin „zaraza oponašanjem" da bi označio ponašanje očevidaca ili voljnih i nevoljnih učesnika događaja. On kaže da „jevanđelja očiglednim čine ponašanje svedoka raspeća koji opo­ našaju jedni druge": bes gomile je zarazan, malo ljudi je imuno, u tom javnom negodovanju svi se pridružuju lovačkim psima; u najboljem slučaju neki kao što su Pilat ili Petar peru svoje ruke od besa gomile - ali ne čine ništa da ga ublaže, a kamoli da mu se suprotstave. Mučeništvo znači solidarnost sa manjom i slabijom grupom, grupom koja je diskriminisana, ponižena, ismevana, omražena i progonjena od strane većine - ali ono je u osnovi pojedinačna žr­ tva, čak i kada je podstaknuta lojalnošću prema cilju i grupi koja se zalaže za taj cilj. Prihvatajući mučeništvo, potencijalne žrtve ne mogu biti sigurne da će njihova smrt uistinu pomoći datom cilju i doprineti da njegovo krajnje postizanje bude izvesnije. U pra­ gmatičnom duhu.primerenijem našoj modernoj sopstvenoj pod­ vrsti racionalnosti, njihova smrt je sasvim beskorisna - možda čak i kontraproduktivna, jer što više vernih umre mučeničkom smrću manje će ih ostati da se bore za cilj. Pristajanjem na mu­ čeništvo, potencijalne žrtve besa gomile stavljaju vernost istini iznad svih istinskih ili pretpostavljenih, individualnih ili kolek­ tivnih, zemaljskih (materijalnih, opipljivih, racionalnih i pragma­ tičnih) kalkulacija o koristi ili dobitku. To je ono što odvaja mučenika od modernog heroja. Najviše čemu bi mučenici mogli da se nadaju u smislu dobiti bio bi vr­ hunski dokaz sopstvene moralne ispravnosti, okajanje grehova, spasenje duše; s druge strane, heroji su moderni - oni kalkulišu šta se gubi a šta se dobija, i žele da se njihova žrtva isplati. Ne po­ stoji, niti može postojati stvar kao što je „beskorisno mučeništvo".

Od

mučenika

do heroja

57

Ali mi ne odobravamo, osuđujemo, podsmevamo se slučajevima „beskorisnog heroizma", žrtvama koje ne donose dobit... Kada kažem „dobit" ne mislim na novčani prihod; baš kao i mučenici, ni heroji ne mogu biti optuženi za pohlepu niti im se mogu pripisivati bilo kakvi drugi sebični, svetovni motivi. Većina njih ne čini to što čini zato što očekuju da im se isplate njihove usluge ili kompenzuju teškoće. Oni ne mare za sopstvene pogod­ nosti i dobitak; spremni su za vrhunsku žrtvu - ali za žrtvu koja daje rezultat koji se ne bi mogao ostvariti na drugi način, žrtvu sa svrhom koja bi se teško mogla ispuniti drugačije. Ispunjenje takve svrhe čini njihovu smrt vrednom. Da bi se valorizovao gubitak života svrha smrti mora heroju ponuditi veću vrednost od svih užitaka koje bi ovozemaljski život mogao pružiti. Ta vrednost mora nadživeti heroja, čiji je pojedi­ načni život, kao što je poznato, kratak i mora se okončati trenut­ kom smrti - a smrt heroja mora doprineti tome da ga ta vrednost nadživi. Dok smisao mučeništva nije u zavisnosti od toga šta se kasnije dešava u svetu, smisao herojstva jeste. Dati život bez opi­ pljivog efekta i time propustiti priliku da se smrti da težina ne bi bio čin herojstva već svedočanstvo o pogrešnoj računici ili čin ludosti - čak i dokaz o zanemarivanju dužnosti, što je za osudu. U svojoj modernoj inkarnaciji, „heroj" je rođen na pragu ere stvaranja nacija (ili možda treba da kažemo ponovo rođen, sa svešću o prizivanju/vaskrsenju antičke rimske formule propatria od strane francuske Republike nakon vekova vladavine hrišćanske ideje „mučenika" nad smrću krstaša i drugih ratnika u „svetom ratu"?). Moderna reinkarnacija „heroja" - osobe koja umire da bi se obezbedio opstanak nacije - bila je propratni efekat onoga što je Džordž L. Mos nazvao „nacionalizacijom smrti". 5 Na pragu moderne ere, u Evropi, podeljenoj kraljevskim dina­ stijama, postojao je mozaik etničkih grupa i jezika i svi su imali za cilj da se domognu statusa nacionalne države (odnosno da na­ cija ima potpuni i nedeljivi državni suverenitet nad teritorijom na koju polaže pravo a država da ukazuje na jedinstvo interesa 5 Videti: George L. Mosse, Fallen Soldiers (Oxford University Press, 1990), str. 34 i dalje.

58

Fluidni život

nacije kao opravdanja njenih zahteva za disciplinom) - ali samo je nekoliko njih bilo brojno i resursima dovoljno jako za gajenje realne nade o uspehu. Uspeh je bio teško predvidiv, jer je bilo suviše konkurenata koji su imali slične ciljeve, stojeći tako na putu borbe za nadmoć, suviše „manjina" nesklonih ili nedovolj­ no spremnih da se odreknu sopstvenih tradicija i da se utope u pobedonosnu kulturu, suviše „tuđinaca" koji nisu želeli ili mogli - ili koji nisu bili poželjni - da se asimiluju. Izgradnja i odbrana nacionalne države zahtevala je brisanje lokalnih ili etničkih obi­ čaja, dijalekata i kalendara, i njihovu zamenu uniformnim obras­ cima pod nadzorom državnih ministarstava unutrašnjih poslo­ va, obrazovanja ili kulture. Zahtevala je neprekidnu budnost u odnosu na susede oko državnih granica, čak i opreznost prema spolja prijateljskim, miroljubivim i bezazlenim susedima, kako se ne bi drznuli da krenu sa nezdravim ambicijama, recima da moć mišića dugo nije ubedljivo demonstrirana (si vis pacem, para be­ llum bila je omiljena maksima modernih državnika). I zahtevala je ućutkivanje, izolaciju i onesposobljavanje nevernika ili nelojal­ nih, osumnjičenih za moguću izdaju, i onih koji su bili mentalno mlaki, slabijih ubeđenja i entuzijazma medu ljudima predviđe­ nim da budu budući građani nacionalne države. Mlađanim nacijama bila je potrebna moć države radi bezbed­ nosti, a novonastaloj državi bio je potreban nacionalni patrioti­ zam radi moći. Jedno drugom su trebali za opstanak, a i jednom i drugom su bili potrebni podanici/pripadnici spremni da žrtvuju svoje živote u svrhu tog opstanka. Era izgradnje nacionalnih dr­ žava je morala biti vreme heroizma - preciznije herojskog patri­ otizma. U većini opisa moderno doba je predstavljeno kao vreme se­ kularizacije („sve što je bilo sveto je profanizovano", po neza­ boravnim recima mladih Marksa i Engelsa) i razbijanja iluzija. Međutim, ono što se rede pominje, iako bi trebalo, jeste daje mo­ derno doba takođe glorifikovalo i stvaralo iluzije o „naciji", tom novom autoritetu - i tako, na posredan način, i o institucijama koje su stvorili ljudi a koje su polagale pravo da govore i deluju u ime nacije. „Sveto" nije u tolikoj meri poricano koliko je postalo

Od

mučenika

do

59

heroja

meta „nesklonog preuzimanja": njime je na razne načine uprav­ ljano i stavljeno je u službu nastajuće nacionalne države. Slično se dogodilo i mučeniku: regrutovan je od strane nacionalne države pod novim imenom heroja. Kao što je Mos istakao,„pogibija brata, muža ili prijatelja u ratu" shvatana je - baš kao i smrt mučenika u prošlosti - kao žrtva; ali „danas, bar u javnosti, smatra se da dobitak prevazilazi lični gu­ bitak". Smrt heroja je transcendirala baš kao i smrt mučenika ne­ kada ranije - ali ovog puta ne putem spasenja duše od umiranja, 6 već putem materijalne besmrtnosti nacije. Heldenhaine, jardins 7

8

funèbres, Parchi délia Rimembranza, rasuti po celoj Evropi, podsećali su posetioce da se zahvalna nacija odužila svojim sinovima za njihovu žrtvu večnim pamćenjem njihove službe. Isto važi i za memorijale podignute u glavnim gradovima Evrope u slavu neznanih vojnika i u svrhu usađivanja ideje da ni vojni čin, pa ni čitav život, do trenutka najveće žrtve nije bitan za uvažavanje herojskog čina: da bi se živima stavilo do znanja da se jedino ra­ čuna trenutak smrti na bojnom polju koji retrospektivno definiše smisao života. Mnogo je vode proteklo ispod mostova u Evropi od Sturm und Drang perioda izgradnje modernih nacionalnih država. Ono što je tada precizno i mukotrpno sklapano sada opada ili se razgra­ đuje. Nekada nedeljiv, suverenitet države je sada iseckan u tanje kriške i rasut po čitavom kopnu ili čak planeti. Države se više ne usuđuju ili ne žele da polažu isključivo pravo na svoje odbrambene kapacitete i pravni poredak, ili na ekonomski i društveni život stanovnika koji naseljavaju njenu teritoriju. Nekada celovit i in­ tegralan suverenitet nacionalne države ispario je naviše u anoni­ mno carstvo globalnih sila koje izmiču teritorijalnom podaništvu i obavezivanju, pluta postrance u sve više i više deregulisanim i neupravljivim lovištima tržišta robe i finansija, i curi prema dole 6 „Šume heroja" - memorijali u Nemačkoj koji su se javili tokom Prvog svetskog rata u formi šumaraka; pseudogroblja, gde stabla predstavljaju junake pale za otadžbinu (prim. prev.). 7 „Bašte groblja" - francuska memorijalna groblja palih vojnika (prim. prev.). 8 „Parkovi sećanja" - italijanski memorijali palih vojnika (prim. prev.).

60

Fluidni život

u privatne radionice životne politike koje preuzimaju zadatke i brige (ili su njima opterećene) koje su nekada pripadale državi, koja je obećavala i pokušavala da ih reši. Pošto više nema potpunu vlast nad privredom, bezbednošću ili kulturom, država ne može više obećavati svojim podanicima zaštitu od kolevke pa do groba, koju je sve donedavno nastoja­ la da pruži. Manje obećanja, međutim, znači i manje potrebe za patriotskom posvećenošću i duhovnom mobilizacijom njenih podanika. Na zemljištu presahlih očekivanja, koja se više ne obo­ gaćuju obećanjima i nadama, nema puno izgleda za rast heroj­ skog patriotizma, ali izgleda da u eri malih profesionalnih armija državi više i nisu potrebni heroji. Zadovoljni potrošači, koji se užurbano bave sopstvenim poslovima, izvanredno funkcionišu, hvala lepo... U vremenu malih profesionalnih armija predsednicima vlada nisu potrebni građani koji bi bili spremni da umru za njih, ali, za razliku od predsednika vlada u vremenima opšte vojne obaveze i armija sastavljenih od ročnih vojnika, oni mogu ući u rat bez saglasnosti svojih građana, ili čak uprkos građanskim protestima (odnosno, sve dok potrošači u tim građanima ostaju zadovoljni). Patriotski instinkti i impulsi, za kojima današnje vlade imaju još manje potrebe, sada mogu podeliti sudbinu ostale vladine imo­ vine iz prošlosti i završiti na bubnju, za prodaju najpovoljnijem privatnom (ne nužno lokalnom) ponuđaču: vlasnicima lanaca restorana, organizatorima sportskih nadmetanja, te, naravno, ru­ kovodiocima marketinških kompanija koji bi rado prodali svoje usluge svima njima i svima ostalima koji su zainteresovani za ku­ povinu. Fluidno moderno potrošačko društvo, smešteno na bogatijem delu planete, ne ostavlja mesta ni za mučenike ni za heroje - jer to društvo potkopava, osporava i bori se protiv dveju vrednosti koje pospešuju njihovu ponudu i tražnju. Prvo, ono se bori protiv žrtvovanja sadašnjih zadovoljstava u ime dalekih ciljeva, i time protiv prihvatanja dugotrajne patnje u ime spasenja u životu na­ kon smrti - ili, u sekularnoj verziji iste priče, protiv odlaganja

Od

mučenika

do

heroja

61

sadašnjeg zadovoljenja radi veće dobiti u budućnosti. Drugo, ono dovodi u pitanje vrednost žrtvovanja ličnih zadovoljstava u ime blagostanja grupe ili u ime „cilja" (ono zapravo osporava posto­ janje grupa „većih od zbira njenih delova" i ciljeva koji su važniji od ličnog zadovoljstva). Ukratko, fluidno moderno potrošačko društvo degradira ideale „dugoročnog" i „celine". U fluidnom modernom okruženju, koje podstiče interese potrošača i zavisi od njih, ni jedan ni drugi ideal ne zadržava svoju raniju privlač­ nost, ne nalazi oslonca u svakodnevnim iskustvima, niti je u skla­ du sa naučenim odgovorima i ritmom usvojenih zdravorazumskih opažanja. U skladu s tim, ti ideali se zamenjuju vrednostima trenutnih zadovoljstava i individualne sreće. Kako fluidno moderno društvo napreduje, sa svojim endem­ skim konzumerizmom, mučenici i heroji se povlače. Danas na­ laze poslednje utočište među ljudima koji i dalje vode rat koji mnogo (možda i većina) stanovnika ove planete smatra unapred izgubljenim; rat protiv zastrašujućih finansijskih i vojnih sila koje opsedaju onih nekoliko netaknutih preostalih teritorija kako bi presadile svoju vrstu „novog života" svuda gde se pojave - onu vrstu života koja za one koji je primaju znači kraj života kakav su poznavali, čak možda i kraj života kao takvog. Onima najočajnijim među opkoljenima ostalo je malo opci­ ja na raspolaganju, osim da pribegnu krajnjem argumentu: svo­ jevoljnom žrtvovanju sopstvenih života u nadi da će pribaviti svedočanstvo (ma koliko tragično izopačeno) o vrednosti života koji je postao nemoguć i koji će im uskoro biti zauvek ukinut. Dostojanstvena smrt im se čini kao poslednja šansa da spasu do­ stojanstvo koje im je već uskraćeno u životu. Takvi ljudi su gipki materijal u rukama podmuklih i lukavih, bezobzirnih i bezdušnih manipulatora. Iz redova takvih ljudi regrutuju se današnji te­ roristi. Oni su gnusno izobličeni mutanti nekadašnjih mučenika na koje je nakalemljena jednako deformisana slika nekadašnjih heroja. Nekadašnji mučenici su bili spremni na patnju, ali ne i da dru­ gi pate zbog njih, pošto dejstvo svojevoljnog mučeništva leži u dokazu da je ono imalo svrhu da prida besmrtnu vrednost uve-

62

Fluidni život

renju u čije je ime mučenik stradao; sa druge strane, „heroizam" se nekad merio brojem neprijatelja koje je u smrt odvelo samoubistvo heroja. Mučenici za veru nisu bili heroji, dok bi heroji nacionalnih ratova odbili naziv mučenika zbog onog što su oni i ljudi koji su ih veličali osuđivali kao tužnu nedelotvornost smrti mučenika. Koliko god heroji i mučenici tvrdili da su čestiti, ili se za njih to tvrdilo u njihovoj perspektivi različitih termina, kada se njihovi kvaliteti pomešaju - oni proizvode jednu neskladnu i istinski satansku kombinaciju... Fluidno moderno društvo potrošača čini delà mučenika, hero­ ja i svih njihovih hibridnih verzija ništa drugo do neshvatljivim i iracionalnim, i time nečuvenim i odbojnim. To društvo obećava laku sreću koja se može steći koristeći prilično neherojska sred­ stva i, prema tome, primamljivo i zadovoljavajuće treba da bude na dohvatu svih (svakog potrošača). Mučeništvo, i uopšte svaku vrstu patnje „zarad nečeg", takvo društvo predstavlja kao rezul­ tat tuđih nedela ili kao slučaj sopstvenog lošeg ponašanja koje se jedino može objasniti zlim predumišljajem (u tom slučaju krivci treba da budu pronađeni i kažnjeni) ili psihološkim smetnjama (u tom slučaju treba da budu podvrgnuti terapiji, u nadi da će se izlečiti). Za razliku od drugih, prošlih i sadašnjih tipova društva, ovo društvo može biti adekvatno opisano bez pribegavanja kate­ gorijama „mučeništva" i „heroizma". Umesto toga, takav opis bi zahtevao dve relativno nove kategorije koje je ovo društvo po­ stavilo u težište javne svesti: kategoriju žrtve i kategoriju poznate ličnosti. U današnjem društvu ni od koga se ne očekuje da trpi bol, osim ako taj bol ne nanose odgovarajuće vlasti kao zasluženu ka­ znu za nedozvoljeno ponašanje. Pitanje do koje mere se naneseni bol poklapa sa merom i ozbiljnošću nedozvoljenog ponašanja, i time može biti smatran potpuno istinski i zasluženim, često je pi­ tanje koje je predmet žestokih rasprava; pravo donošenja odluke u tom pogledu je jedno od osnovnih uloga u borbi za moć, a od­ luke koje održavaju trenutnu hijerarhiju snaga ostaju obavezujuće (što nužno ne znači da ne mogu biti dovedene u pitanje) - sve dok postoji ta hijerarhija. Sve drugo, osim dobro odmerene kazne

Od

mučenika

do

heroja

63

za zločin ili za nedozvoljeno ponašanje, smatra se neopravdanim i nečim što se može izbeći. Ako se to desi, neko mora biti kriv za to i taj se mora pronaći. Svaki slučaj patnje je na taj način poten­ cijalno, dok se drugačije ne dokaže, slučaj viktimizacije i svako ko trpi bol je (bar potencijalno) žrtva. Prirodnost kojom se patnja objašnjava pretpostavkom vik­ timizacije mogla bi imati terapeutski efekat na onog koji trpi patnju, time što se bol, bar psihološki, čini lakšim. Ali, to takode može skrenuti pažnju onog koji pati sa istinskog uzroka njegove patnje i time pre produži, nego skrati, i pre pojača nego ublaži bol (to najviše dolazi do izražaja kada se lični poraz objašnjava pre svega slučajnim efektom zlih namera neke druge osobe, a ne društvenim poretkom koji sistematski dozvoljava nanošenje nasumičnih udaraca, čime nanošenje udaraca postaje sveprisutno, rutinsko i neizbežno - a time se taj poredak čuva od kritika). Ta „prirodnost" takode čini primamljivim da se svaka nelagoda ili neostvarena ambicija uvrsti u red stanja koja pripadaju rubrici (nezaslužene) patnje. Ukazivanje na navodnog krivca za patnju, i isticanje njegovih postupaka, ima još jednu prednost: može biti praćeno zahtevom za nadoknadom. Osoba ili pravno lice može biti tuženo, a ima sasvim dovoljno pravnih stručnjaka koji su željni da prihvate taj slučaj u ime onih oštećenih; osim materi­ jalne koristi koju oštećeni i njegovi zastupnici mogu dobiti od pozitivne sudske presude, pretpostavka da su oni žrtve time će biti potvrđena od strane zvanične institucije i tako će terapeutski uticaj objašnjenja bola kroz viktimizaciju biti osnažen, čak i kada u toj proceduri uzroci bola ostanu netaknuti. Kultura žrtve i nadoknade vuče korene iz drevne tradicije krv­ ne osvete koju je moderno vreme uporno nastojalo da stavi izvan zakona i sahrani, ali koja izgleda da se u fluidnom modernom dobu pomalja iz svog plitkog groba, reinkarnirana. Ta tradicija je već bila u centru pažnje i predmet javnog značaja na samom početku duge, krivudave i turbulentne istorije Evrope - kao što je dokumentovano u Eshilovoj trilogiji Orestija. U jednom komadu, ohrabrena od strane hora („proliti krv za prolivenu krv... zlo za zlo... nije nečasno!"), Elektra, kojoj je majčin ljubavnik ubio oca

64

Fluidni život

- zahteva osvetu i poziva brata Oresta da ubije ubice: „Neka oni koji su ubili osete smrt za smrt... moja kletva na njihovu, zlo za zlo". Hor je oduševljen: „Na mržnju mržnjom, neka smrtni udarac padne na onog koji je zadao smrtni udarac"; „Bogovi nalažu da prolivena krv iz zemlje vapi da opet poteče krv". Uredno sledi još jedan masakr, zatvarajući jedan račun za neplaćena nedela otva­ ranjem drugog. Na kraju komada, zbunjeni i ganuti hor izviku­ je: „Kada će kletva naših predaka popustiti, počinuti, kada će joj gnev proći?" Nikog više nema da odgovori... Tek u sledećem delu trilogije odgovor dolazi od Atine, boginje mudrosti: „Pošteno su­ đenje, poštena presuda je završila ujednačenim glasovima, koja vam ne donosi ni gubljenje časti, ni poraz". „Onda ugasite svoj gnev: neka ozlojedenost ne prosipa kugu na vašu zemlju, kvareći 9 svako seme, dok cela zemlja ne opusti." Izgleda da je naše društvo, koncentrisano na tržište, pronašlo drugo rešenje koje Atina, uprkos svojoj nesumnjivoj mudrosti, nije uspela da predvidi. Monetarna nadoknada koju traže žrtve fluidnog modernog doba za nepravde koje su im nanete (viktimizacija, kao i sve drugo u takvom društvu, može imati i treba da ima cenu na sebi) izgleda da kombinuje atrakcije oba sveta. Daje oduška drevnoj žeđi za osvetom, ali zaustavlja krvnu osvetu, a krvnoj osveti ne dozvoljava da se završi prolivenom krvlju, koja bi iziskivala još više prolivene krvi. Međutim, ono što je najvaž­ nije jeste da preuzima osvetu iz ruku osvetnika. „Poznate ličnosti" su na sličan način istaknute u podeli fluid­ nih modernih uloga. U dovitljivoj definiciji, koju je sročio Da­ nijel Džej Burstin još 1961. godine, „poznat čovek je osoba koja je poznata po svojoj poznatosti" (dvadeset godina kasnije Bur­ stin bi zasigurno dodao - i poznata žena). U kontrastu prema mučenicima i herojima, čija je slava proisticala iz njihovih delà i čiji je plamen održavan radi čuvanja sećanja na ta delà i da bi se time potvrdio njihov trajni značaj, razlozi koji su doveli poznate ličnosti u centar pažnje su najmanje bitni uzroci njihove „pozna9 Citirano po engleskom prevodu Eshilovih tragedija Filipa Velakota „The C h o ephori" i „The Eumenides"; videti: Eshil, The Oresteian Trilogy (Penguin, 1959), str. 108,118,143,174.

Od

mučenika

do

heroja

65

tosti". Odlučujući faktor ovde je čuvenost, obilje njihovih slika i učestalost kojom se njihova imena pominju u javnim prenosima i privatnim razgovorima koji slede. Poznate ličnosti su predmet svačijeg razgovora; one su prisutne u svakom domu. Kao mučeni­ ci i heroji, oni obezbeduju neku vrtu lepka koji drži zajedno gru­ pe ljudi koje su inače razbacane i raštrkane; čovek bi mogao pasti u iskušenje da kaže da su oni danas glavni faktori koji stvaraju zajednice, kada te zajednice ne bi bile, ne samo zamišljene, kao u društvu čvrstog modernog doba, već i imaginarne, poput sablasti; te, iznad svega, labavo satkane, krhke, nepostojane i prepoznate kao efemerne. Uglavnom je to razlog zašto se poznate ličnosti osećaju kao kod kuće u fluidnom, modernom okruženju: fluidna modernost je njihovo prirodno ekološko stanište. Za razliku od slave, poznatost je epizodna, kao i sam život u fluidnom modernom okruženju. Parada poznatih ličnosti, u kojoj se sve one pojavljuju niotkuda, sasvim odgovara beleženju niza epizoda kao delova u koje su životi isečeni. I, za razliku od „za­ mišljenih" zajednica čvrstog modernog doba, koje su, onda kada su zamišljene, imale tendenciju da se zgusnu u čvrstu realnost i iz tog razloga im je bilo potrebno večno sećanje na njihove mučeni­ ke i heroje da ih zacementiraju, imaginarne zajednice, obavijene oko izrazito nestalnih poznatih ličnosti, koje jedva da ikad nadži­ ve zainteresovanost publike, ne zahtevaju nikakvu posvećenost još manje dugotrajnu, a kamoli stalnu „posvećenost". Koliko god da je ogromno obožavanje, gromko oduševljenje i iskreno divlje­ nje obožavalaca poznate ličnosti, budućnost poštovalaca nije pod hipotekom: svačije opcije se drže otvorenim, a skup poštovalaca može biti raspušten i razbijen u svakom trenutku, dopuštajući svakom slavljeniku da se pridruži kultu druge poznate ličnosti po svom izboru. Štaviše, kult oko neke poznate ličnosti (za razliku od slavljenja mučenika ili heroja koje ograničava slobodu izbo­ ra poštovalaca) nema monopolističke težnje. Koliko god da po­ znate ličnosti imaju takmičarski duh, one se zapravo ne takmiče. Kult jedne poznate ličnosti ne isključuje, a kamoli da zabranjuje, pridruživanje sviti drugih poznatih ličnosti. Sve kombinacije su dozvoljene, i u svakom slučaju dobrodošle, zato što svaka od njih,

66

F l u i d n i život

a pogotovo njihovo bogatstvo, pojačava privlačnost obožavanja poznatih ličnosti kao takvih. Zalihe poznatih ličnosti su prak­ tično neiscrpne, a takav je i broj njihovih mogućih kombinacija. Kao rezultat, koliko god da je brojna skupina obožavalaca, svaki od njenih članova može da zadrži zadovoljavajući osećaj indivi­ dualnosti, čak jedinstvenosti, njegovog ili njenog izbora. Iznova, imaju kolač, iako su ga pojeli: ova vrsta uveravanja, koju može ponuditi samo masovni kult, dolazi u paketu sa zadovoljstvom izjednačavanja sa standardima postavljenim za njegove pojedi­ načne članove od strane društva pojedinaca. I tako, nas evo ovde. Koliko dugo ćemo tu ostati? Pretpostavljam da su žitelji sveta, koji je klečao pred mučeni­ cima i divio se njihovom žrtvovanju, teško mogli zamisliti svet koji bi slavio vrlo novo doba modernih heroja - baš kao što bi i svetu koga oni nisu mogli da zamisle bilo teško da skicira dolazeće doba žrtava i poznatih ličnosti. Stoga razboritost upućuje na otpor iskušenju da se prave lakomislene ekstrapolacije i daju nepromišljeni odgovori na ovo pitanje. Međutim, oko jedne stva­ ri možemo biti sigurni, a to je da priča o dugom maršu od muče­ nika do poznatih ličnosti ne treba da bude posmatrana kao izraz neumitnog zakona istorije i nepovratne tendencije, a još manje kao proglašenje kraja istorije - već kao izveštaj o procesu koji je daleko od kraja i veoma in statu nascendi.

3.

Kultura: neobuzdana i nekontrolisana

Ideja i ime „kulture" skovani su u trećoj četvrtini osamnaestog veka, kao skraćeni termin sa značenjem upravljanja ljudskom mi­ šlju i ponašanjem. „Kultura" nije rođena kao opisni termin, ime koje bi sumiralo već postignute, uočene i zabeležene regularnosti u postupanju celokupnog stanovništva; tek oko vek kasnije, kad su kulturni delatnici pogledali iza sebe na ono što su već smatrali svojom kreacijom, i kada su, po uzoru na Boga kada je stvarao svet, objavili da je dobro to što su stvorili, „kultura" dobija zna­ čenje jednog tipa „normativno uređenog" regularnog ljudskog ponašanja koji se razlikuje od drugog tipa, pod drugačijim ruko­ vođenjem. Ideja „kulture" rođena je kao objava namere. Termin „kultura" ušao je u rečnik kao ime za svrsishodnu ak­ tivnost. Na pragu moderne ere ljudi više nisu shvatani kao da su „dati po sebi, bez problema", kao unapred uređene karike u lancu božanskog stvaranja („božanskog" znači da oko toga nema pregovora niti uplitanja), kao nezaobilazna bića čak i ako su loša, beznačajna i puna mana, već se javilo shvatanje da su ljudi bića podložna uticajima i sa ogromnim potrebama da se poprave i/ili poboljšaju. Termin „kultura" začet je u porodici koncepata koja je obuhvatala termine kao što su „kultivisanje", „domaćinstvo",

68

Fluidni život

„odgajanje" - svi oni su imali značenje poboljšanja, bilo u smi­ slu sprečavanja štete ili zaustavljanja i reverzibilnosti propada­ nja. Ono kako su ratari čuvali useve svojom pažljivom brigom od setve do žetve trebalo je i moralo je biti primenjeno na mlada ljudska bića, putem obrazovanja i obuke. Ljudi nisu rađani već stvarani. Po rođenju, i dalje, ostajala je potreba da postanu ljudi - i kroz taj proces postajanja (koji predstavlja putanju punu pre­ preka i zamki koje ne bi mogli sami da izbegnu ili reše) morali su biti vođeni od strane drugih ljudi, obrazovanih i obučenih za veštine obrazovanja i obuke ljudi. „Kultura" se pojavila u rečniku manje od sto godina nakon jednog drugog suštinskog modernog koncepta, koncepta „uprav­ ljanja" (managing), koji, prema rečniku Oxford English Dictio­ nary, znači „staviti (osobu, životinju itd.) pod svoju kontrolu", „rukovati nečim", „uspeti u postizanju nečeg"; i više od sto go­ dina pre jednog drugog, sintetičkog smisla „upravljanja" (mana­ gement) - „postići cilj uprkos teškoćama". U osnovi, upravljati je značilo uraditi stvari na način na koji ljudi sami to ne bi uradili bez nadzora. To je značilo preusmeravanje događaja prema ne­ čijem planu i volji. Drugim recima, „upravljati" (kontrolisati tok događaja) je poprimilo značenje manipulisanja mogućnostima: da određeni postupci (osoba, životinja itd.) postanu verovatniji nego što bi inače bili, dok bi se drugi postupci učinili manje verovatnim, odnosno, po mogućstvu, krajnje malo verovatnim. Po poslednjem opisu, „upravljati" znači ograničiti slobodu objekta upravljanja. Ako je „agrikultura" slika kukuruznog polja viđena iz per­ spektive farmera, ideja „kulture" metaforički primenjena na ljude bila je slika društva gledana očima „farmera ljudi": upravljača. Postulat ili pretpostavka upravljanja nije naknadno dodata i nije uvezena spolja: od samog početka, i tokom svoje celokupne isto­ rije, ona je bila sastavni deo koncepta ljudske kulture. Duboko u samom srcu koncepta „kulture" leži slutnja ili prećutno prihvatanje nejednakih, asimetričnih društvenih odnosa - podela između subjekata i objekata dejstva; između delovanja i trpljenja uticaja delovanja; između upravljača i upravljanih, učenih i neu-

Kultura:

neobuzdana

i

nekontrolisana

69

kih, prefinjenih i prostih. Teodor Vizengrund Adorno istakao je da „prisustvo objektivnog duha jedne epohe u jednoj reči 'kultu­ ra, od samog početka odaje administrativni pogled na stvari, čiji je zadatak da, gledajući sa visine, okuplja, distribuira, ocenjuje i 1 organizuje". On dekomponuje i definišuće crte tog duha: „zahtev administracije prema kulturi je suštinski heteronoman: kultura - bez obzira na formu koju je poprimila - mora se meriti nor­ mama koje joj nisu inherentne, i koje nemaju veze sa kvalitetom objekta, već sa nekim vidom apstraktnih standarda nametnutih 2 spolja..." Kao što se jedino i može očekivati u slučaju asimetričnih druš­ tvenih odnosa, bitno različit vidik se pruža pred očima onih koji su na suprotnoj strani, koji motre te odnose sa suprotnog kraja administrativnog delovanja (to jest, pred očima onih „kojima se upravlja"): to je prizor neovlašćene i nezaslužene represije, koji izriče presudu o nelegitimnosti i nepravdi. U toj drugoj verziji priče o odnosima kultura izgleda kao da je „suprotstavljena ad­ ministraciji", pošto je, kako se Oskar Vajld izrazio (po Adornovom mišljenju provokativno), kultura beskorisna (ili nam se bar tako govori sve dok upravljači imaju monopol na povlačenje crte između korisnog i otpada). Ona predstavlja težnje pojedinačnog nasuprot homogenizujućeg pritiska opšteg, i ona „podrazumeva neizbežan kritički impuls u odnosu na status quo i sve institucije koje iz njega proizilaze".3 Sukob ove dve priče je neizbežan. On ne može biti ni sprečen niti rešen onda kad postane otvoren. Odnos upravljača i onih ko­ jima se upravlja je, po svojoj prirodi, antagonistički; dve strane slede suprotne ciljeve i mogu kohabitirati isključivo u konflik­ tnom, militantnom i za borbu uvek spremnom okruženju. 1 Theodor W. Adorno,„Culture and administration", prevod naengl.Wes Blomster, u: The Culture Industry: Selected Essays on Mass Culture by Theodor W. Ador­ no, urednik: J. M. Bernstein (Routledge, 1991), str 93. Želim da istaknem da reč „upravljanje" (management) bolje nego reč „administracija" (administration) odslikava duh nemačkog termina Verwaltung koji je korišćen u originalu. 2 Ibid., str. 98. 3 /bid., str. 93,98,100.

70

Fluidni život

Adorno uviđa neminovnost takvog konflikta. Ali on takode ističe da su ovi antagonisti potrebni jedni drugima; koliko god nezgodno ili neprijatno bilo stanje otvorenog, žestokog ili prikri­ venog neprijateljstva, najveća nesreća koja može zadesiti kulturu je potpuna i konačna pobeda nad svojim antagonistima: „kultura trpi štetu kada se planira i njome upravlja; ako se s druge stra­ ne prepusti sama sebi, postoji opasnost da sve što ima veze sa kulturom ne samo izgubi mogućnost delovanja već i mogućnost 4 postojanja". Ovim recima potvrđuje svoj tužni zaključak do koga je došao kada je, zajedno sa Maksom Horkhajmerom, radio na Dijalektici prosvetiteljstva: „istorija starih religija i škola, kao i modernih partija i revolucija, uči nas da je cena opstanka 'tran­ 5 sformacija ideja u dominaciju"'. Ovu istorijsku lekciju treba da posebno marljivo izučavaju, obrađuju i ugrade u praksu profe­ sionalni „kreatori kulture", koji nose glavni teret predispozicije kulture za prekoračenje okvira, i da je usvoje kao svoju vokaciju, praktikujući kritiku i prekoračenje okvira kao sopstveni modus postojanja: Privlačnost ideje kreatora kulture da se povuku iz procesa upravljanja kul­ turom i drže distancu prema njoj je lažna. To ne samo da bi ih lišilo mo­ gućnosti zarade za život, već i svih efekata, svakog kontakta između umetničkog delà i društva, nečega bez čega ne može biti delo najvišeg integriteta, ako treba da opstane. 6

Ovo je zaista paradoks. Ili začarani krug... Kultura ne može živeti u miru sa upravljanjem, naročito ne sa nametljivim i podmu­ klim upravljanjem, a najkonkretnije ne sa upravljanjem koje za cilj ima izvrtanje potrebe kulture za istraživanjem i eksperimentisanjem kako bi se kultura uklopila u okvire racionalnosti po za­ misli upravljača. Zavera upravljača protiv endemske slobode kul­ ture je neprestani casus belli. Sa druge strane, kreatorima kulture su potrebni upravljači ukoliko žele (kao što i većina želi, sa ciljem 4 Ibid., str. 94. 5 Theodor W. Adorno i Max Horkheimer, Dialectic of Enlightment, prevod John C u m m i n g (Verso, 1979), str. 216-17. 6 Adorno, „Culture and administration", str. 103.

Kultura:

neobuzdana

i

nekontrolisana

71

„poboljšanja sveta") da ih ljudi vide, čuju i slušaju, i ukoliko žele da dobiju šansu da se njihov zadatak/projekat potpuno realizuje. U suprotnom, rizikuju da ostanu na margini, bez sredstava, i da odu u zaborav. Kreatori kulture nemaju drugog izbora osim da žive sa tim pa­ radoksom. Koliko god glasno protestovali protiv pretenzija i mešanja upravljača, oni su prinuđeni da potraže modus co-vivendi sa upravljačima ili da potonu u irelevantnost. Oni mogu birati da li će upravljanje imati ovakve ili onakve ciljeve ili na koji način će sloboda umetničke kreacije biti prilagođena različitim planovi­ ma - ali sigurno ne mogu birati između prihvatanja i odbacivanja upravljanja kao takvog. Bar ne na neki realan način. To je tako zato što se pomenuti paradoks temelji na činjenici da su, uprkos svom obostranom blaćenju, kreatori kulture i uprav­ ljači prinuđeni da dele isti dom i učestvuju u istom nastojanju. Njihov rivalitet je rivalitet braće. I jedni i drugi ciljaju istu metu, imaju zajednički cilj: da podstaknu ljude na drugačije ponašanje, i da time učine svet različitim od onoga kakav je u datom tre­ nutku i od onoga u šta bi se verovatno pretvorio kada bi bio pre­ pušten samom sebi. I jedni i drugi vuku svoj raison detre iz kri­ tike statusa quo (čak i kada su im deklarisani ciljevi da to stanje konzerviraju ili ga pak vrate u status quo ante). Ako se ne slažu, onda se ne radi o tome da li svet treba da bude predmet stalnih intervencija ili prepušten svojim unutrašnjim tendencijama, već o pravcima kojima te intervencije treba da se kreću. Najčešće se prepiru isključivo oko toga ko tu treba da bude glavni; ko poseduje pravo ili ko treba da dobije pravo da odlučuje o pravcu, i ko ima prvenstvo u rukovanju oruđima za kontrolu te realizacije; kao i u odabiru merila kojima se ocenjuje napredak. Hana Arent je besprekorno definisala suštinu ovog konflikta: Objekat pripada kulturi u zavisnosti od trajanja svoje postojanosti: njegov trajni karakter je u suprotnosti sa njegovim funkcionalnim aspektom, onim aspektom usled koga bi nestao iz pojavnog sveta, potrošen upotrebom... Kultura je pod pretnjom onda kada se svi objekti u svetu koji se stvaraju sada ili su stvoreni u prošlosti tretiraju isključivo kao funkcije suštinskih

72

Fluidni život društvenih procesa - kao da n i s u imali nikakvu drugu svrhu osim zadovo­ ljenja nekih potreba - i nije bitno da li su te potrebe uzvišene ili niske.

7

Kultura cilja, da tako kažemo, „iznad glave" onoga, šta god to bilo, što se trenutno smatra „realnošću". Ona se ne bavi onim što je, igrom slučaja, predmet dnevnih planova i što je definisano kao imperativ trenutka; u najmanju ruku, kultura teži da transcendira ograničavajući uticaj „aktuelnosti" definisane na taj način, i na­ stoji da se oslobodi njenih zahteva. Korišćenje/potrošnja na licu mesta i nestajanje u procesu ne­ posredne konzumacije nije ni odredište produkata kulture niti kriterijum njihove vrednosti. Arentova bi rekla da je kultura usmerena ka lepoti, i moje je mišljenje da je razlog što je izabrala to ime za predmet kulture to što je pojam „lepote" sama suština jednog neuhvatljivog cilja koji prkosi racionalnim uzročno-posledičnim objašnjenjima, cilja koji nema vidljivu svrhu ili upotre­ bu, ne služi ničemu i ne može se legitimisati pozivanjem na bilo koju potrebu koja je prethodno doživljena, definisana i svrstana u red za zadovoljenje. Objekt pripada kulturi u onoj meri u kojoj nadživi bilo kakvu upotrebnu svrhu koja je mogla biti prisutna u trenutku njegovog stvaranja. Takvo viđenje kulture je u oštroj suprotnosti sa uobičajenim shvatanjem, koje je sve donedavno bilo preovlađujuće i u aka­ demskoj literaturi - shvatanjem kulture kao homeostatičkih sredstava za monotonu reprodukciju društvene realnosti, njene mêmeté, sredstava za produžavanje njene istosti tokom vremena. To shvatanje kulture, koje je prisutno u spisima klasifikovanim pod rubrikom nauke o društvu, predstavlja jedan od stabilizirajućih mehanizama rutine i repeticije, instrument inercije - ni u kojem slučaju nije ferment koji sprečava društvenu realnost da stoji u mestu i prisiljava je na neprekidnu samotranscendenciju, kao što bi Adorno i Arentova insistirali da to kultura mora činiti. U ortodoksnim antropološkim opisima (jedno društvo = jedna kultura), „kultura" se pojavljuje kao „sluškinja" „društvene struk­ ture", efikasno sredstvo „upravljanja tenzijom" i „očuvanja obras7 Hannah Arendt, La Crise de la culture (Gallimard, 1968), str. 266-7.

Kultura:

neobuzdana

i

nekontrolisana

73

ca"; ona čuva netaknutom datu distribuciju bihevioralnih mo­ gućnosti potrebnih da „sistem" ostane u nepromenjenom obliku, i bori se protiv svakog povremenog kršenja norme, narušavanja i devijacija koji prête da izbace „sistem" iz njegove „ravnoteže". Takav „večiti povratak" istosti bio je utopijski horizont pravilno vodene (ili da se podsetimo nekad sveprisutne fraze Talkota Parsonsa, „sa vrha koordinisane") celine društva, dok je stabilnost distribucije mogućnosti - čvrsto kontrolisana nizom homeostatičkih mehanizama, medu kojima je „kultura" dobila istaknuto mesto - bila široko shvaćena kao neophodan uslov za sva nasto­ janja da se ide napred ka tom horizontu. „Pravilno vođen" druš­ tveni sistem bio je shvatan kao jedna vrsta celine unutar koje se svaki devijantni oblik ponašanja ljudskih jedinki uočava na licu mesta i izoluje pre nego što dođe do nepopravljive štete, a zatim se smesta neutralise ili eliminiše. Unutar te vizije društva kao si­ stema sa sopstvenom ravnotežom (odnosno sistema koji upor­ no ostaje isti uprkos pritiscima kontrasila), „kultura" predstavlja ostvarenje snova upravljača: efikasan otpor promenama. I tako je uloga kulture najčešće bila shvatana do pre samo dve ili tri dece­ nije. Međutim, mnogo toga se odigralo u te dve ili tri decenije. Za početak, dogodila se „upravljačka revolucija broj dva", krišom sprovedena pod zastavom „neoliberalizma": upravljači koji su prešli sa „normativne regulative" na „zavođenje", sa svakod­ nevnog policijskog nadzora na odnose s javnošću, i sa tromog, regulativima natrpanog, na rutini baziranog, svevidećeg modela moći na dominaciju putem difuzne, nefokusirane neizvesnosti, précarité, i neprestanog nasumičnog narušavanja rutine. A potom je došlo do postepenog demontiranja državnog okvira u kome su se nekad odvijale stvari od najvećeg životnog značaja i pomeranja u sferu pod vlašću potrošačkog tržišta koje se hrani neizlečivom krhkošću rutina i njihovim brzim smenjivanjem: dovoljno brzim da spreče bilo kakvo učvršćivanje u navike ili norme. U ovom novom okruženju nema mnogo zahteva za ograničavanjem, neutralisanjem ili obuzdavanjem tog štetnog prestupničkog poriva ili tog kompulzivnog eksperimentisanja pod imenom „kultura" sa ciljem iskorišćenja i jednog i drugog u svrhu postizanja ravno-

74

F l u i d n i život

teže i kontinuiteta. U najmanju ruku, desilo se da su pravoverni nosioci takvih zahteva - upravljači država koje izgrađuju nacije - izgubili interes za njihovo iskorišćavanje.pa novi scenaristi i re­ žiseri kulturne drame priželjkuju sve samo ne da ponašanje ljudi bude obuzdano, uobičajeno, rutinsko, monotono i nefleksibilno sada kad su ti ljudi reciklirani u potrošače, kao prvo i osnovno. Kako glavni likovi drame „čvrste modernosti" u gomili na­ puštaju pozornicu ili su svedeni na poluneme uloge statista, a njihove se zamene nevoljno pojavljuju sa bočnih strana, naši savremenici sebe pronalaze u ulogama u onome što bi se ispravno moglo nazvati, sledeći Hanu Arent i, preko nje, Bertolda Brehta, „mračnim vremenima". 8 Povlačenje iz političkog života i javnog domena će postati, kako je Hana Arent proročki napisala, „osnov­ ni stav modernog pojedinca, koji u svom otuđenju od sveta može istinski otkriti sebe samo u privatnosti i intimnosti susreta licem u lice". 9 Tu novostečenu, nametnutu privatnost i „intimnost susreta li­ cem u lice", te nerazdvojne saputnike „mračnih vremena", servira potrošačko tržište, promovišući univerzalnu neizvesnost potro­ šačkog života kojim se hrani - iskorišćavajući fluidnost društve­ nog rasporeda i krhkost veza među ljudima, iskorišćavajući spo­ ran i time nestabilan i nepredvidljiv status individualnih prava, dužnosti i obaveza, iskorišćavajući sadašnjost, koja stoji izvan domašaja njenih žitelja, i budućnost koja je tvrdoglavo i nepo­ pravljivo maglovita i nejasna. Pod pritiscima, i usled svoje nemo­ ći, a uz malo otpora, vlade država i njihovi upravljači napuštaju ambicije normativnih regulativa, koje su nekada osudili Adorno i drugi kritičari, „potpuno kontrolisanog masovnog društva" stavljajući sebe, umesto toga, u „stanje agensa" i preuzimajući ulogu „poštenih posrednika" tržišnih potreba (čitaj: pritisaka ko­ jima je nemoguće suprotstaviti se). Kreatori kulture mogu se i dalje buniti, a to i čine, protiv na­ metljivog uplitanja upravljača, koji insistiraju - ostajući verni svojim navikama upravljača - na merenju rezultata kulture spolj8 Hannah Arendt, Man in Dark Times (Harcourt Brace, 1983), str. viii. 9 J W . , str. 24.

Kultura:

neobuzdana

i

nekontrolisana

75

nim kriterijumima, koji su strani iracionalnom toku kulturne kreativnosti, kao i na korišćenju svoje moći i resursa koji su im na raspolaganju da obezbede poštovanje pravila koje oni definišu. Glavna primedba na uplitanje nije, kao što se nekada tvrdi­ lo, prelazak na novo, već samo još jedno poglavlje u dugoj priči „bratskog rivalstva" bez kraja na vidiku. U dobru ili zlu, u dobru i zlu, tvorevinama kulture potrebni su upravljači - da ne bi umrle u istim visokim oblacima u kojima su i začete... Ono što je, s druge strane, istinski novo jesu kriterijumi koje upotrebljavaju današnji upravljači, u svojoj novoj ulozi agenata tržišnih sila pre nego u ulozi snaga nacionalne države, da bi procenili, ispitali, kontrolisali, dali sud, cenzurisali, nagradili i kaznili svoje štićenike. Po prirodi stvari, to su kriterijumi potrošačkog tržišta, one vrste koja preferira instant potrošnju, instant zadovo­ ljenje i instant zaradu. Potrošačko tržište koje udovoljava dugoroč­ nim potrebama, da ne pominjemo večnost, bilo bi terminološka kontradikcija. Potrošačko tržište propagira rapidnu cirkulaciju, kraći put od korišćenja do smeća i otpada, i trenutnu zamenu robe koja više nije profitabilna. Sve to stoji u oštroj suprotnosti sa prirodom kulturnog stvaranja. I tako, novina je u razdvajanju puteva braće koji se i dalje nadmeću kao rivali. Okosnica poglavlja, koje se trenutno piše, o večitom poteza­ nju konopca nije samo odgovor na pitanje „ko je tu glavni", već i sama suština toga „biti glavni", svrha i konsekvence toga. Mo­ žemo napraviti korak (mali korak, recimo) napred i reći da je ulog opstanak kulture kakvu znamo od kada su oslikane pećine Altamire. Može li kultura preživeti propast trajnosti, neprekid­ nosti, beskonačnosti, tih prvih „kolateralnih žrtvi" trijumfa po­ trošačkog tržišta? Odgovor na to pitanje jeste da, u stvari, to ne znamo - iako možda imamo validnih razloga da pretpostavimo da bi odgovor mogao biti „ne", i da onda, sledeći savet Hansa Jonasa žiteljima „ere neizvesnosti", više verujemo proročanstvima „proroka strašnog suda"... Potčiniti kulturnu kreativnost kriterijumima potrošačkog tr­ žišta znači zahtevati od kulturnih kreacija da prihvate preduslov svih dosadašnjih istinskih potrošačkih proizvoda: da se legitimi-

76

Fluidni život

šu u skladu sa tržišnom vrednošću (i, naravno, njihovom trenut­ nom tržišnom vrednošću) ili da nestanu. Prvo pitanje upućeno kulturnim ponudama koje pretenduju na validnost i traže priznanje vezano je za dovoljno velike tražnje, uz adekvatnu mogućnost plaćanja. Ali, zapazimo da je, usled zloglasne kapricioznosti, čudnovate i nepostojane prirode potro­ šačke tražnje, istorija vladavine potrošačkog tržišta nad kulturom puna pogrešnih prognoza, uveliko promašenih procena i užasno loših odluka. U praksi, ta strategija i praksa te vladavine svodi se na kompenzaciju odsustva analize kvaliteta pucanjem iznad potencijalnih meta i izbegavanjem decidnih stavova; drugim re­ cima, rasipnim obiljem i obilnim rasipanjem. (Dž. B. Šo, koji je bio i posvećeni fotograf-amater, osim što je bio dramski pisac, savetovao je fotografe da se ugledaju na primer bakalara, gde svaka riba mora izmrestiti hiljadu jaja da bi nastao jedan odrasli bakalar; čini se da cela potrošačka industrija, i marketing menadže­ ri koji je održavaju u životu, slede Šoov savet.) Takva strategija može ponekad dati garanciju protiv prekomernih gubitaka usled pogrešnih procena troškova i dobiti; međutim, ona malo toga ili čak ništa ne može učiniti da obezbedi kulturnim tvorevinama šansu da otkriju svoj istinski kvalitet kada na vidiku nema tržišne potražnje za njima (izrazito je kratak taj vidik, imajući u vidu endemsku „kratkovidu" prirodu kalkulacija). Sada su potencijalni klijenti, njihov broj i količina gotovine koju imaju na raspolaganju, ti koji odlučuju o sudbini kulturnih tvorevina (iako češće to ide samo po sebi a ne po planu). Linija koja razdvaja „uspešne" kulturne proizvode (odnosno one koji izazivaju pažnju javnosti) od neuspelih kulturnih proizvoda (od­ nosno onih koji ne uspeju da se pročuju) iscrtava se prodajom, rangom i zaradama na blagajni (prema dovitljivoj definiciji Da­ nijela Dž. Burstina, „bestseler" je knjiga koja se dobro prodala „jednostavno zbog toga što se dobro prodavala"). Ali teoretičati i kritičari savremene umetnosti nisu uspeli da identifikuju kore­ laciju između kvaliteta kulturne tvorevine i njenog statusa slave. Ako se korelacija može pronaći, ona će biti nađena negde između

Kultura:

neobuzdana

i

nekontrolisana

77

statusa slave i moći brenda, logotipa koji iznosi prvobitni objet d'art na javnu scenu. Savremeni ekvivalent srećne sudbine ili pronalaska zlatne žice je momenat kada Čarls Sači zaustavi svoj automobil ispred neke nepoznate prodavnice suvenira, stvari za koje se njihovi tvorci nadaju da će biti proglašene umetničkim delima. Predmeti će po­ stati umetnička delà i, preko noći, nakon što se izlože u galeriji čija kapija razdvaja dobra umetnička delà (to jest ona kojima se treba diviti, kupovati ih i razmetati se njima) od loših umetničkih delà (onih sa kojima ništa ne treba imati, i koje je sramota kupovati), razdvaja umetnost od neumetnosti. Galerija svoje ime duguje slavi imena umetnika koji izlažu u njoj. U mukotrpno zbunjujućem svetu fleksibilnih normi i plivajućih vrednosti, to je - sasvim očekivano - opšti trend. Kako se Naomi Klajn jezgro­ vito izrazila: „Mnogi od danas najpoznatijih proizvođača više ne prave proizvode i reklamiraju ih, već kupuju proizvode i 'brendiraju ih." 1 0 Brend i odgovarajući logotip (upravo kesa sa znakom galerije daje značenje kupljenoj stvari u njoj) ne dodaju vrednost, oni jesu vrednost, tržišna vrednost, i time jedina vrednost koja se računa, vrednost kao takva. Nisu samo velike kompanije te koje investiraju vrednost u proizvode putem brendiranja, ili oduzimaju vrednost proizvoda povlačenjem njihovih logotipova. Možda su najmoćniji brendovi dobro reklamirani i izvikani događaji: događaji koji okupljaju po­ znate ličnosti, na koje se masovno dolazi u skladu sa Burstinovim kriterijumom - „poznati po svojoj poznatosti" i„masovna prodaja karata jer se karte prodaju dobro". „Događaji" imaju prednost nad brendovima koji su vezani za kompanije i koji moraju računati na trajnu lojalnost svoje verne klijentele. Događaji su u većem saglasju sa dobro poznatim kratkim pamćenjem javnosti i bespo­ štednom konkurencijom primamljivih stvari koje se nadmeću za zadobijanje pažnje potrošača. Događaji, kao i svi drugi pravi po­ trošački proizvodi, nose na sebi naznaku datuma „upotrebiti do"; njihovi kreatori i nadzornici mogu mirno izostaviti dugoročne interese iz svojih kalkulacija (uz dvostruki dobitak preko velikih 10 Naomi Klein, No Logo (Flamingo, 2001), str. 5.

78

F l u i d n i život

ušteda i preko saglasja sa duhom vremena koje uliva poverenje) i planirati i obezbediti „maksimalan utisak i instant zaborav" (da upotrebimo prikladnu frazu Džordža Štajnera). Spektakularna (doslovno i metaforički) karijera događaja sa utvrđenim vremenskim trajanjem, kao najefikasniji i sve više i više korišćeni vid brendiranja, u harmoniji je sa opštom ten­ dencijom fluidnog modernog okruženja. U tom okruženju, sve kulturne tvorevine - kako nežive stvari tako i obrazovani ljudi - regrutuju se u službu „projekata", koji su prepoznati kao jed­ nokratni poduhvati kratkog daha. I kao što je utvrdio tim istraži­ vača, koje citira Naomi Klajn, „zaista možete brendirati ne samo pesak, već i pšenicu, govedinu, ciglu, metale, beton, hemikalije, kukuruzna zrna i beskrajan niz artikala za koje se tradicionalno 11 smatra da su imuni na taj proces" i za koje se do sada smatralo (pogrešno, kako se pokazalo) da se mogu osloniti na svoja suštin­ ska svojstva i pokazati svoju vrednost samom pojavom i demon­ stracijom svojih odlika. „Potrošački sindrom", kome se savremena kultura sve više pre­ daje, svoj centar ima u naglašenom odricanju od vrline odugovla­ čenja i pravila o „odlaganju zadovoljenja", tih temeljnih principa „društva proizvođača" ili „proizvodnog društva". U nasleđenoj hijerarhiji priznatih vrednosti „potrošački sindrom" je svrgnuo sa trona trajnost i uzdigao prolaznost. Stavio je vrednost noviteta iznad vrednosti trajnog. Bilo bi, naravno, isto toliko nepravedno, koliko i nije mudro, da krivicu za stanje u kome se danas nalazi kulturno stvaralaš­ tvo pripišemo samo i jedino potrošačkoj industriji. Ta industrija je dobro prilagođena obliku života koga ja nazivam „fluidnom modernošću". Ta industrija i taj oblik života su dobro međusob­ no usklađeni i uzajamno se pothranjuju u vladavini nad realnim izborom koji se nudi ljudima našeg doba. Fluidna moderna kul­ tura više sebe ne smatra kulturom učenja i akumuliranja znanja kao one kulture koje su zabeležene u svedočanstvima istoričara i etnografa. Umesto toga, čini se da je ona kultura neangažovanja, diskontinuiteta i zaborava. 11 Jtod., str. 25.

Kultura:

neobuzdana

i

nekontrolisana

79

Ova poslednja rečenica - ne predstavlja li ona kontradikciju u terminima? Ovo je veoma značajno pitanje, možda i pitanje života i smrti što se kulture tiče. Vekovima je kultura živela u ne­ željenoj simbiozi sa upravljanjem, rveći se neugodno, ponekad se gušeći, u zagrljaju upravljača - ali je i bežala u zagrljaj upravljača u potrazi za skloništem i izlazila oživljena i ojačana iz tog susreta. Da li će kultura preživeti promenu u sistemu upravljanja? Da li će joj biti dozvoljeno bilo šta drugo osim efemerne egzistencije lep­ tira? Da li će novi sistem upravljanja, dosledan novom upravljač­ kom stilu, svoje pokroviteljstvo svesti na prodaju ispod cene? Da 11 će groblje umrlih ili abortiranih „kulturnih događaja" zameniti uzlazni put kao podesna metafora kulture? Viljem de Kuning je sugerisao da je u ovom našem svetu „sadr­ 12 žaj u letimičnom pogledu", vizija begunca, osvrtanje u prolazu. A najbritkiji analitičar postmoderne i post-postmoderne kulture, Iv Mišo, sugeriše da se estetika, taj večno neuhvatljivi cilj kulture za kojim ona uporno traga, danas konzumira i slavi u svetu liše­ nom umetničkih delà - koja treba da predstavljaju trajne doprinose svetu... Razmišljajući o stanju i budućnosti savremene umetnosti, Tom Vulf je rekao da smo se oslobodili reprezentacionih objekata, tre­ će dimenzije, sredstava za boju, tehnika, ramova i platna.. .ali šta sa samim zidom? Slika umetničkog delà kao stvari na zidu - zar ta slika nije predmoderna? Žak Vilelj, živi umetnik, strasni fotograf i autor ogromnih slika na platnu koje se nalaze u skoro svim prestižnim pariškim salonima umetnosti, razmišlja o drugoj vrsti zida: potpuno postmodernom izumu, zidu koji gleda na ulicu gde se odvija radnja, više prozoru nego delu kaveza/skloništa koji su nekada tokom modernističke vladavine definisali razliku između „unutar" i „izvan" umetnosti. Zidovi koji zjape sa Vileljovih platna, postavljeni na galerijskim zidovima, su zidovi u gradu, ta živa, nikad dovršena 13

14

12 W. de Kooning, Écrits et propos (Éditions de l'Ensb-a, 1992), str. 90 i dalje. 13 Yves Michaud, L'Art à l'état gazeux (Stock, 2003), str. 9. 14 Citirano iz: Patrick Barrer, (Tout) l'art contemporain est-il mal? (Fauvre, 2000), str. 67.

80

F l u i d n i život

i stalno ažurirana svedočanstva izrazito moderne umetnosti umetnosti modernog življenja. Upravo ti zidovi su mesto gde se može pronaći taj upadljivi ili prikriveni, ali uvek neumoljiv trud življenja, otkriven i zabeležen da bi naknadno bio premešten pod muzejske svodove, reinkarniran kao objets d'art. Viljelovi objekti su table uređene tako da se na njih postavljaju javna obaveštenja i najave, posteri i reklame; ili su to jednostavno delovi zida koji razdvajaju i kriju privatne stanove i komercijalne zgrade - te blokove cigli čija je prvobitna neupadljivost bila izazov i mamac za štamparije, distributere i postavljače plakata, mamac kome je nemoguće odoleti u postmodernom gradu koji kipi od prizora i zvukova koji se nadmeću da privuku pažnju. (Nisu li posteri ko­ rov informatičkog društva koji napada sve i svako parče neiskorišćene zemlje? Nisu li oni korov u baštama komunikacije? Nisu li prazni zidovi, i sve ravne čiste površine koje ne nose poruku, ažurirana, moderna verzija te „praznine" koje se gnuša svaka pri­ roda, u ovom slučaju priroda informatičkog društva?) Bilbordi, napravljeni radi posebne svrhe, ili zidovi koje je za­ uzelo, anektiralo i apsorbovalo carstvo informacija: to nije bitno. Kada se pojave na Vileljovim platnima, oni jedva da pokazuju svoju različitu prošlost. Svi izgledaju šokantno nalik jedni na dru­ ge, bez obzira na to da li su nalepljeni ili prelepljeni na Boulevard de la Chapelle ili na Haussmann, Malesherbes ili rue Littré; ili na Boulevard Marne ili rue des Écoles; na Saint Lazare, Faubourg StMartin ili na raskrsnici Sèvres i Montparnasse. Svi do jednog potpuno nalikuju mešavini groblja i gradilišta; mestu susreta stvari koje će ubrzo umreti i stvari koje će se ubrzo roditi i umreti malo kasnije. Tu se miris svežeg lepka bori sa zadahom raspadujućih leševa. Affiches lacérées... komadi pocepanog papira lete preko budućih pocepanih komada. Poluosmesi na preživelim polovina­ ma lica; po jedno oko ili uho bez svog para; kolena i laktovi bez ičega što ih spaja i drži zajedno. Vapaji koji utihnu pre nego što dođu do svesti, poruke koje se istope i nestanu usred rečenice, zatečene i stegnute daleko od izvora značenja; nedovršeni pozivi ili rečenice bez kraja i početka.

Kultura:

neobuzdana

i

nekontrolisana

81

Ove gomile pocepanog papira su, uprkos tome, pune života. Ništa tu ne ostaje na mestu; sve što je tu na privremenom je od­ sustvu negde drugde ili je na putu prema negde drugde. Svi do­ movi su samo gostionice na putu. Te table i zidovi, prenatrpani slojevima i slojevima stvari koje su imale, htele da imaju ili i dalje imaju značenje, su kadrovi istorije u nastajanju, istorije koja stupa napred uništavajući svoje tragove: istorije kao fabrike odbačenih stvari, otpada. Ni stvaranje, ni uništenje, ni učenje, ni istinsko za­ boravljanje: samo sivi dokaz uzaludnosti, štaviše, krajnje besmi­ slenosti takvih distinkcija. Ništa se ovde ne rađa da živi dugo i ništa ne umire definitivno. Platna Manola Valdesa su takode ogromna, i takode izuzetno međusobno slična. Kakvu god poruku da nose, ona je ponavljaju, usrdnom ali i strastvenom upornošću, stalno iznova, od platna do platna. Valdes slika/uklapa/slaže/sastavlja lica. Ili pre, jedno lice - lice jedne žene. Svako platno je materijalni dokaz još jed­ nog početka, još jednog kruga, još jednog pokušaja da se dovrši portret. Ili je to možda pre svedočanstvo o poslu koji je pre nekog vremena obavljen, da bi ubrzo potom bio proglašen zastarelim i osuđen? Platno je, svakako, zamrznuto onim trenutkom kada se slika stavi na zid galerije - ali nagore ili nadole? Aller ili retour? Sami recite... Kladio bih se da ne biste znali šta je „napred" a šta „pozadi". Baš kao u suprotnosti stvaranja i uništenja, ta distink­ cija je izgubila smisao - ili ga možda nikada nije ni imala. Tamo gde se smatralo da obitava smisao, sada zjapi praznina koja je ra­ zotkrila strogo čuvanu tajnu ljudi koji su insistirali da je „napred" bilo pravo ime za ono gde su gledali oni, ljudi koji gledaju napred; oni su uveravali da je „stvaralaštvo" bilo pravo ime za uništenje koje su oni, kreativni ljudi, izvršili. Bar je to poruka koju prenose Valdesova platna, unisono; možda i njihova jedina poruka. Valdesovi kolaži su mukotrpno sastavljani, sloj po sloj, od ko­ mada i parčića tkanine, od kojih su neki obojeni, neki su bez stida od pređašnje bezbojnosti jute ili konoplje, neki od njih spremni za novo bojenje, sa nekih već otpadaju komadići osušene boje koja im je ranije nanesena. Ili su, možda, otkinuti sa platna koje je već bilo završeno, usklađeno, celovito i sređeno? Delovi su slabo

82

Fluidni život

međusobno zalepljeni - slobodni krajevi vise - ali, opet, uopšte nije jasno da li će biti pričvršćeni za druge parčiće ispod, ili su na putu da se odlepe i otpadnu. Da li ove kolaže vidimo u procesu nastajanja ili su u odmakloj fazi propadanja? Da li ovi komadi tkanine još nisu zalepljeni ili su već odlepljeni? Da li su svezi i nezreli ili iskorišćeni i u fazi truljenja? Poruka je: to nije bitno, a čak i da jeste, ne biste znali šta je šta. Braun-Vega, izlažući na petom umetničkom pariškom salonu, unutar Luvra, slika nešto za šta bi se moglo reći da je nemoguć susret: Velaskezov akt u društvu Pikasovih Gospođica iz Avinjona koje posmatra jedan pariški policajac u punoj opremi dvadeset prvog veka; papa Pije IX koji čita novine u kojima je nedavni proglas Jovana Pavla II; Brojgelovi veseli seljaci koji cupkaju u vrhunskom restoranu «nouvelle cuisine". Nemogući susreti? U svetu samrtnog života i neumiruće smrti neverovatno je postalo neizbežno, neobično je postalo rutinsko. Sve je postalo moguće, štaviše neizbežno, onda kada su život i smrt izgubili distinkciju koja im daje značenje, postavši jednako opozivi i „do daljnjeg". Na kraju krajeva, upravo im je ta distinkcija dala linearnost, koja je povukla crtu između prolaznog i trajnog i unela smisao u ide­ ju napretka, degeneracije i tačke bez povratka. Bez te distinkcije nijedan od tih parova suprotnosti koji konstituišu moderni pore­ dak ne sadrži više bilo kakvu suštinu. Vilelj, Valdes i Braun-Vega su predstavnici umetnika fluidne moderne ere. Ere koja je izgubila samopouzdanje i time i hrabrost imaginacije i crtanja obrisa (a kamoli postizanja) modela savrše­ nosti, stanja koje niti poziva niti dozvoljava dalje usavršavanje i u kome svaka naknadna promena može samo biti promena nagore. Za razliku od prethodne ere „čvrste" modernosti, koja je živela prema „večnosti" (skraćeni izraz za stanje neprekidne, monotone i neopozive istosti) - fluidna modernost sebi ne postavlja nika­ kav cilj i ne povlači nikakvu završnu crtu; preciznije, ona dodeljuje odliku permanentnosti jedino stanju prolaznosti. Vreme teče, više ne „maršira". Promené, stalno promené, uvek nove promené, ali nema odredišta, nema krajnje tačke, i nema anticipacije izvr­ šene misije. Svaki proživljeni trenutak u sebi nosi klicu jednog

Kultura:

neobuzdana

i

nekontrolirana

83

novog početka i kraja - nekad su oni bili zakleti neprijatelji, sada su sijamski blizanci. Umetnici o kojima diskutujemo ovde svojim delima repliciraju glavne crte fluidnog modernog iskustva. Poništavanje suprotstavljenosti između kreativnog i destruktivnog čina, učenja i zaborav­ ljanja, koraka napred i nazad, kao i odsecanje pokazivača sa vre­ menske kazaljke: to su znaci životne realnosti koje Vilelj, Valdes i Braun-Vega recikliraju u platna podesna za galerijske zidove. Oni nisu jedini: obrada tih novih kvaliteta Lebenswelta i artikulacija njihovih iskustava jesu možda glavna preokupacija umetnosti, u današnjem svetu bez oslonca, svetu kome se ne može verovati da će sedeti mirno dovoljno dugo da umetnik završi svoju slikovnu reprezentaciju. To se stalno ispoljava u tendenciji redukovanja ži­ votnog veka umetničkih delà u performans, događaj, koji najdu­ že može trajati kao izložba „od- do"; u sklonosti prema krhkim i trošnim, izrazito neotpornim i nepostojanim materijalima za stvaranje umetničkih delà; prema zemljanim radovima za koje je malo verovatno da će ih posetiti mnogo ljudi ili da će opstati dugo, imajući u vidu ćudi surove klime; sve u svemu - prema inkorporaciji neumitno brzog propadanja i nestanka u materijalnu umetničku kreaciju. Kao što je De Kuning definisao: „Sadržaj je pogled u trenu". I kako je Iv Mišo sumirao, prostor u kome umetnost proslavlja svoj krajnji trijumf lišen je „umetničkih radova", bar onih umetničkih radova „kakve smo poznavali", odnosno kao dragocene i retke objekte „sa aurom", koji izazivaju jedinstvena, uzvišena i prefinjena iskustva u jedinstvenim prilikama i na je­ dinstvenim mestima, i čine to tokom dugih, možda beskonačnih vremenskih perioda. 15 Umetnik Gediminas Urbonas je u padinu brda koje gleda na prilaz Saltdalu, gradiću u Norlandu, najsevernijoj pokrajini Nor­ veške, ugradio četiri kontejnera, svaki sa po jednim umetničkim delom unutra. To je neobičan prizor za inače monoton pejzaž u blizini večno zamrznute zemlje arktičkog kruga, tako da gotovo svi vozači zaustave automobil i popnu se uz padinu da pogledaju šta se to nalazi u kontejnerima. U tri kontejnera pronalaze uo15

Michaud, L'Art à l'état gazeux.

84

F l u i d n i život

bičajeni objet d'art uz gotov i bizaran pronađeni objekat. Takode uviđaju da je četvrti kontejner prazan; ili tačnije, da ne sadrži nikakav materijalni objekat, ali uprkos tome (ili baš zbog toga) je ispunjen značenjem. Bez izuzetka, svaki putnik namernik prove­ de najviše vremena razmišljajući o toj praznoj rupi... Rosenberg je jednom izbrisao nekoliko crteža svog prijatelja De Kuninga i postavio te prazne, mada umrljane listove, uz osta­ le, neizbrisane crteže... Ovde smo govorili o reprezentativnoj umetnosti - i Viljel, Valdes, Braun-Vega, Urbonas i Rosenberg su reprezentativni umetnici, verovatno umetnici koji najbolje reprezentuju taj fluidni moderni svet.

4. Traženje skloništa u P a n d o r i n o j kutiji, ili s t r a h , b e z b e d n o s t i g r a d

„U odsustvu egzistencijalne ugodnosti, sada smo zadovoljni ako imamo bezbednost, ili osećaj bezbednosti", pisali su urednici časopisa Hedgehog Review u svom uvodniku specijalnog izdanja posvećenog strahu. 1 Opšte je poznato da je zemljište na kome bi trebalo da počivaju naši životni izgledi trusno zemljište - kao i naša radna mesta i kompanije koje ih nude, naši partneri i mreže prijatelja, položaj koji uživamo u širem društvu, kao i samopoštovanje i samopouz­ danje koji idu uz njega. „Napredak", koji je nekada bio najizrazitija manifestacija radikalnog optimizma i obećanje sveopšte i trajne sreće, pomerio se potpuno ka svojoj suprotnosti, distopijskom i fatalističkom polu anticipacije. On sada označava pretnju nemi­ losrdne i neumitne promené koja predskazuje ne mir i spokoj, već kontinuiranu krizu i pritisak, koji isključuju bilo kakav trenu­ tak predaha; to je neka vrsta igre muzičke stolice u kojoj trenutak nepažnje kao rezultat donosi nepopravljiv poraz i isključenje bez prava na žalbu. Umesto velikih očekivanja i snova, „napredak" evocira nesanicu, noćne more o „zaostajanju", kašnjenju na voz, ili ispadanju kroz prozor vozila u punoj brzini. 1 Hedgehog Review, 5:3 (jesen 2003), str. 5-7.

86

Fluidni život

U nemogućnosti usporavanja zapanjujućeg tempa promené, a kamoli predviđanja ili kontrole smera promené, stavljamo težište na one stvari na koje možemo uticati, ili verujemo da možemo, ili su nas uverili da možemo na njih uticati: trudimo se da proračunamo i minimiziramo rizike od nebrojenih i nedefinisanih opasnosti koje mogu ugroziti nas lično ili naše trenutno najbliže i najmilije, a koje mračni svet i njegova neizvesna budućnost nose sa sobom. Preokupirani smo detektovanjem „sedam znakova bo­ lesti raka" ili „pet simptoma depresije", ili egzorcizmom sabla­ sti visokog krvnog pritiska i visokog nivoa holesterola, stresa ili gojaznosti. Drugim recima, tražimo zamene za mete koje ćemo izložiti višku našeg straha koji nema pristupa svom prirodnom odušku, i pronalazi privremene zamene u detaljnoj predostrožnosti od duvanskog dima, gojaznosti, brze hrane, seksa bez zaštite ili izlaganja suncu. Oni među nama koji to sebi mogu da priu­ šte prave fortifikacije protiv svih vidljivih i nevidljivih, sadašnjih ili predviđenih, poznatih ili još uvek nepoznatih, raštrkanih ali sveprisutnih opasnosti, zaključavaju se iza zidova, pokrivaju TV kamerama prilaze svojim domovima, angažuju naoružano obezbeđenje, voze oklopljena vozila (kao što su oni poznati džipo­ vi), nose zaštitne prsluke ili uzimaju časove iz borilačkih veština. Dejvid L. Altejd sugeriše da je „problem u tome što te aktivno­ sti reafirmišu i pospešuju osećaj haosa". 2 Svaka dodatna brava na ulaznim vratima kao reakcija na stalne priče o kriminalcima iz inostranstva koji nesmetano divljaju, svaka promena načina ishrane kao reakcija na još jednu „paniku u vezi sa hranom", čine svet još više nepouzdanim i strasnijim, i podstičejoi više odbrambenih akcija - koje će, avaj, i same, bez sumnje, dovesti do istog rezultata. Naši strahovi su postali samodovoljni i sami sebe pos­ pešuju. Takode su stekli sopstveni pokretački impuls. Mnogo komercijalnog kapitala može se dobiti od nesigurno­ sti i straha, što se i događa. „Tvorci reklama", kako komentariše Stiven Grem, „svesno eksploatišu široko raširene strahove od katastrofičnog terorizma kako bi povećali prodaju visokoprofitnih 2 David L. Altheide, „Mass media, crime, and the discourse of fear".

Traženje skloništa

u Pandorinoj kutiji

87

3

džipova." Ova čudovišta koja proždiru benzin, sasvim naopa­ ko nazvana „sportska vozila", već su dostigla 45 procenata svih prodatih automobila u SAD i uvode se u svakodnevni život kao „odbrambene kapsule". Takav džip je O z n a k a bezbednosti, kao što se zajednice opasane zidovima, u kojima se ti džipovi tako često voze, u reklamama prikazuju kao zajednice imune na ri­ zičan i neizvestan život spolja... Takva vozila kao da ublažavaju strah urba­ ne srednje klase koji se kod njih javlja kada se kreću - ili su u saobraćajnoj gužvi - po svom „rodnom" gradu.

Kao i likvidna gotovina, spremna za bilo koju vrstu investici­ je, kapital straha može se konvertovati u svaki oblik profita, ko­ mercijalnog ili političkog. Lična bezbednost je postala značajna, možda i glavna okosnica svih vidova marketinških strategija. „Zakon i poredak", koji se sve više svode na obećanje lične sigur­ nosti, postali su značajna, možda i glavna okosnica u političkim manifestima i izbornim kampanjama. Prikazivanje pretnji po ličnu bezbednost postalo je značajno, možda i glavno sredstvo masovnih medija u borbi za gledanost i čitanost (uvećavajući do­ datno uspeh, kako marketinškog tako i političkog iskorišćavanja straha). Kako je Rej Seret rekao, svet prikazan na televiziji naliku­ je „građanima-stadu", koju „ovčari-policija" čuvaju od „vukovakriminalaca". 4 Sve to neminovno mora, ne samo da utiče na našu percepci­ ju života u gradu, nade i bojazni koje obično vežemo za urba­ no okruženje, već i da revolucioniše uslove urbanog življenja. A kada govorimo o uslovima urbanog života, u stvari govorimo o uslovima života čovečanstva. Prema sadašnjim projekcijama, za otprilike dve decenije, dve trećine ljudi će živeti u gradovima, i tako retko pominjana imena kao što su Čongking, Šenjan, Pune, Ahmadabad, Surat ili Jangon, označavaće gradove sa više od pet miliona ljudi zbijenih u konurbacije - kao i druga imena, poput Kinšase, Abidžana ili Belo Horizontea, koje sada više povezuje3 Stephen Graham, ..Postmortem city: towards an urban geopolitics", City, 2 (2004), str. 165-96. 4 Ray Surette, Media, Crime and Criminal fustice (Brooks/Cole, 1992), str. 43.

88

Fluidni život

mo sa egzotičnim odmorom nego sa prvom linijom fronta savremenih bitaka modernizacije. Novopridošli u prvu ligu urbanih aglomeracija, skoro svi u bankrotu ili blizu bankrota, moraće, u najmanju ruku, pokušati da „se u dvadesetak godina suoče sa onim problemima koje su London ili Njujork jedva uspevali da 5 reše u 150 godina". Ono što sada znamo o poznatim brigama i strahovima koji opterećuju starije velike gradove vrlo lako može biti majušno u poređenju sa nedaćama sa kojima se mogu suočiti novi džinovi. Našoj planeti treba još mnogo da bi postala „globalno selo" Maršala Makluana, ali sela na planeti se veoma brzo globalizuju. Pre mnogo godina, Robert Redfild, proučivši ono što je ostalo od predmodernog ruralnog sveta, zaključio je da „seljačka kultu­ ra", koja nije dovršena i nije sama sebi dovoljna, ne može biti na odgovarajući način opisana, a kamoli shvaćena van okvira svog susedstva, uključujući i grad, sa kojim su seljani čvrsto povezani meduzavisnošću i uzajamnim uslugama. Nakon sto godina mož­ da će jedini okvir u kojem treba posmatrati sve ruralne stvari kako bi bile adekvatno opisane i objašnjene biti planeta. Uklju­ čivanje u sliku i obližnjeg grada, koliko god veliki bio, neće biti dovoljno. I selo i grad predstavljaju terene sila daleko izvan njiho­ vog domašaja, kao i procesa koje te sile pokreću i koje niko - ne samo žitelji sela i gradova, već čak i sami inicijatori - ne mogu pojmiti, a kamoli kontrolisati. Stara poslovica, da ljudi pucaju a Bog nosi metke, treba da se preformuliše; žitelji sela i gradova možda ispaljuju rakete ali njih nose globalna tržišta. U redovnoj kolumni „Komentar o selu" Korner post je 24. maja 2002. objavio članak Elberta van Donkersgeda (savetnika za stratešku politiku Hrišćanske farmerske federacije Ontarija, Kanada) pod naslovom koji sam sve govori: „Kolateralna šteta od globalizacije". 6 „Svake godine proizvodimo više hrane ekono­ mičnijom upotrebom resursa uz angažovanje manje ljudi", primećuje Van Donkersged. „Farmeri sve pametnije rade, investiraju 5 Videti izveštaj D ž o n a Viđala „Beyond the city limits", u internet dodatku lista Guardian od 9. septembra 2004, str. 4-6. 6 Iz arhive na www.christianfarmers.org.

Traženje skloništa

u Pandorinoj kutiji

89

u tehnologije koje smanjuju potrebu za ljudskim radom, i fino podešavaju svoje upravljanje u cilju kvalitetnije proizvodnje." Sve manje i manje ljudi potrebno je za isti posao. Za četiri godine, do 2002,35.000 njih je nestalo iz statistika Ontarija - postali su višak usled „tehnološkog napretka", zamenjeni su novim i poboljšanim tehnologijama (znači onima koje smanjuju potrebu za ljudskim radom). Međutim, poenta je u tome da je, po udžbenicima eko­ nomije, štaviše i po prostoj logici stvari, takav spektakularan na­ predak u produktivnosti trebalo da dovede do bogatstva rural­ nog Ontarija i da značajno poveća profit farmera - ali nije bilo znakova takvog obilja. Van Donkersged izriče jedini zaključak do koga se može doći: „Dobit od jačanja produktivnosti na selu aku­ mulira se negde drugde u ekonomiji". Zašto? Globalizacija.„Globalizacija" je, primećuje Donkersged, izrodila „šemu spajanja i otkupa od strane firmi koje snabdevaju farme sredstvima..."; argumentacija „ovo je neophodno zbog konkurentnosti na me­ đunarodnom tržištu" je možda ispravna, ali „ovo spajanje je do­ velo do monopolističkog klina" koji „uzima dobiti od povećanja produktivnosti na farmama". Dalje se kaže da „velike korporacije postaju grabljivi džinovi, a onda zauzimaju tržišta. Oni mogu, a to i rade, koristiti ekonomsku moć da uzmu šta im treba od sela. Dobrovoljne razmene, razmena dobara na jednakim osnovama, povlači se pred ekonomijom komande i kontrole na selu". Hajde da se sada prebacimo nekoliko hiljada milja od istoka i juga Ontarija - do Namibije, statistički jedne od prosperitetnijih afričkih zemalja. Kao što Kin Šor izveštava, tokom poslednje de­ cenije udeo ruralnog u ukupnom stanovništvu Namibije, do sada uglavnom zemlje seljaka, naglo je opao, dok se udvostručio broj stanovnika glavnog grada - Vindhuka. 7 Višak populacije, koja je došla iz ruralnih krajeva, preselio se u sirotinjske gradiće koji su iznikli na ivicima relativno bogatog grada, privučen „nadom, ne realnošću", jer „slobodnih radnih mesta ima manje od kandidata". Sam broj ljudi koji dolaze, u poređenju sa rastom urbane ekono­ mije Vindhuka, „sugerisao bi da postoji užasno mnogo ljudi koji su, u stvari, bez prihoda", kako je utvrdio Brus Frejn, stručnjak za 7 Videti: http://web.idrc.ca/en/ev-5376-201-l-DO_TOPIC.htmI.

90

F l u i d n i život

regionalno urbano planiranje u Namibiji, i nagrađeni naučnik sa kanadskog Kvins univerziteta. Ruralna Namibija i dalje donosi višak radne snage, dok je rast kapitala u urbanoj Namibiji suviše nizak da apsorbuje taj višak. Obećani dodatni profit, koji je tre­ balo da dođe sa rastom poljoprivredne produktivnosti, nekako nije ostao na selu, a zaobišao je i gradove. Nadovezujući se na Van Donkersgedovu misao, možemo postavi pitanje zašto. I, kao i on, dati odgovor: globalizacija. Na delovima planete koji su na suprotnom kraju pritisaka glo­ balizacije, kako primećuje Džeremi Sibruk, „gradovi su postali izbeglički kampovi za izgnanike iz ruralnog života" i nastavlja opisom urbanog života sa kojim će najverovatnije biti suočeni ti izgnanici iz ruralnog života: Niko ne nudi posao. Ljudi se pretvaraju u vozače rikši ili kućne sluge: kupe nekoliko banana i polože ih na pločnik za preprodaju; traže posao kao por­ tiri ili fizički radnici. To je nezvanični sektor. U Indiji je manje od 10 posto ljudi zaposleno u zvaničnoj ekonomiji, a i to se smanjuje privatizacijom državnih preduzeća. 8

Nan Elin, koja se ubraja među najkritičnije istraživače i najpronicljivije analitičare savremenih urbanih trendova, ističe da je zaštita od opasnosti bila „osnovni motiv za izgradnju grado­ va čije su granice obično bile definisane prostranim zidinama ili ogradama, od drevnih sela u Mesopotamiji, preko srednjovekovnih gradova do naselja američkih Indijanaca". 9 Zidovi, šančevi, ili ograde od stubova obeležavali su granicu između „nas" i „njih", reda i divljine, mira i rata: neprijatelji su bili oni koji su ostavljeni sa druge strane ograde i kojima je zabranjeno da je pređu. „Me­ đutim, uglavnom u poslednjih stotinak godina, došlo je do toga da se grad povezuje više sa opasnošću nego sa bezbednošću." Danas, u čudnovatoj zameni svoje istorijske uloge i suprotno pr­ vobitnim namerama i očekivanjima, naši gradovi se od skloništa protiv opasnosti brzo pretvaraju u glavne izvore opasnosti. Diken 8 Seabrook, „Powder keg in the slums". 9 N a n E l l i n , „Fear and city building", Hedgehog Review, 5:3 (jesen 2003), str. 43-61.

Traženje skloništa

u Pandorinoj kutiji

91

i Laustsen čak sugerišu da je milenijumski stara „veza između civilizacije i varvarstva" sada izokrenuta. „Grad se vraća u pri­ rodno stanje karakterisano vladavinom terora, koji je praćen sve­ 10 prisutnim strahom." Možemo reći da su izvori opasnosti prešli u samo srce gra­ da. Prijatelji, neprijatelji, i, iznad svega, ti nedokučivi, misteriozni stranci koji se preteći javljaju između ta dva ekstrema, sada su pomešani i prolaze jedni tik pored drugih na ulicama. Rat pro­ tiv nesigurnosti, opasnosti i rizika danas se vodi unutar grada, i unutar grada je definisano bojište i linije fronta. Teško oklopljeni rovovi i bunkeri, čija je namena da strance odvoji, drži ih na od­ stojanju i spreči njihov ulazak, brzo postaju jedan od najvidljivi­ jih aspekata savremenih gradova - iako imaju različite oblike i iako njihovi dizajneri nastoje da svoje kreacije uklope u gradski pejzaž, time „normalizujući" vanredno stanje u kome obitavaju urbani žitelji, zavisnici od bezbednosti. Najuobičajeniji vid odbrambenih bedema su sve popularnije „zajednice pod kapijom" (sa naglaskom na „kapiji" a ne na „za­ jednici" u prospektima agenata za promet nekretnina i praksi rezidenata), sa obaveznim obezbeđenjem i kamerama za nadgle­ danje na ulazu. Broj „zajednica pod kapijom" u SAD već je prešao broj od 20.000, dok je njihova populacija prešla osam miliona. Značenje „kapije" postaje sve šire iz godine u godinu; na primer, stambeni kompleks u Kaliforniji, po imenu „Pustinjsko ostrvo", opasan je šancem od sto hiljada kvadratnih metara. Brajan Marfi je za Denisa Hopera projektovao kuću u Veneciji (u Kaliforniji) sa metalnom naboranom fasadom nalik na bunker, i bez prozora. Isti arhitekta je projektovao, takode u toj Veneciji, drugu luksuznu kuću unutar zidova stare oronule građevine, koju je prethodno išarao grafitima da bi je utopio u već sasvim vandalizovan kraj. Projektovana i smišljena neupadljivost je trend vođen strahom koji se širi urbanom arhitekturom; drugi trend jepretnja, i to ek­ sterijerom opasnog izgleda, nalik utvrđenju, a prisustvo mnogih jasno vidljivih kontrolnih punktova i uniformisanog obezbeđenjft 10 B. Diken i C. Laustsen, ..Security, terror and bare life", Space and Culture, I (2002), str. 290-307.

92

F l u i d n i život

čini ga još odbojnijim i strasnijim, ili pak provokativnim, oholim i drskim prikazom bogatstva, drečavosti, kićenosti i gizdavosti. Arhitektura straha i pretnje preplavljuje urbana javna mesta, neumorno, mada neprimetno ih pretvarajući u strogo čuvana mesta 24 časa dnevno. Inventivnost na ovom polju nema grani­ ca. Nan Elin imenuje nekoliko sredstava, uglavnom američkih po poreklu, ali široko kopiranih svuda - kao što su „na skitnice otporne" klupe u obliku bureta, kombinovane sa sistemom za pr­ skanje u gradskim parkovima Los Anđelesa (Kopenhagen je oti­ šao i korak dalje, uklanjanjem svih javnih klupa iz centralne sta­ nice i propisivanjem kazni za putnike koji leže na podu čekajući svoju vezu), ili pak sistemi za prskanje u kombinaciji sa razor­ nom bukom mehaničke muzike koja tera besposličare i skitnice dalje od trafika. Što se tiče sedišta korporacija i velikih robnih kuća, donedav­ no glavnih elemenata urbanih javnih mesta, kao i njihovih fokusa i atrakcija, oni se danas radije opredeljuju za izlazak iz gradskih centara i prelazak u veštačka okruženja dizajnirana od nule, sa ne­ kim prividnim urbanim obeležjima kao što su prodavnice, resto­ rani i nekoliko stanova koji su tu ubačeni da bi sakrili temeljitost kojom su glavne gradske atrakcije - njegova spontanost, fleksi­ bilnost, sposobnost pružanja iznenađenja, te mogućnost avanture (svi oni razlozi zbog kojih se smatralo da Stadtluft frei machen) presečene i proterane. Kao primer ovog trenda, prepunog simbo­ la, pogledajmo niz korporacijskih kancelarija u Kopenhagenu na samoj morskoj obali, koje su impozantne, a pri tom ipak odbojne, kao masivna utvrđenja, temeljno ograđena, osmišljena tako da budu gledana samo iz daljine kao zidovi bez prozora La Defense u Parizu - mogu se gledati ali se ne mogu posetiti. Njihova poruka je jasna i precizna: službenici korporacija unu­ tar tih zgrada naseljavaju globalni sajber prostor, dok je njihova fizička veza sa gradom formalna, uslovna i krhka - tako da vi­ soka, umišljena grandioznost monolitnih fasada sa tek nekoliko pažljivo kamufliranih ulaznih tačaka upravo to i odslikava. Oni koji su unutra jesu na mestu gde su te zgrade podignute, ali mu ne pripadaju. Njihovi interesi više ne počivaju u gradu u kome

Traženje skloništa

u

Pandorinoj

kutiji

93

su, igrom slučaja, privremeno podigli svoje šatore; jedinu uslugu koju im gradski oci mogu pružiti jeste da ih ostave na miru. Pošto traže malo, ne osećaju obavezu da daju mnogo zauzvrat. Ričard Rodžers, jedan od najcenjenijih i najpoznatijih britan­ skih arhitekata, upozorio je učesnike jednog simpozijuma za ur­ bano planiranje u Berlinu 1990: K a d predložimo projekat nekom investitoru on odmah pita: „Zašto su po­ trebna stabla, čemu služe ovi pasaži?" Građevinske investitore samo interesuje poslovni prostor. A k o ne možete da garantujete da će se zgrada isplatiti u roku od deset godina, uopšte nema svrhe ni da im se obraćate."

Rodžers opisuje London, gde je naučio tu gorku lekciju, gra­ du koji je „politički paralizovan, i čini se da je skoro potpuno u rukama građevinskih investitora". Što se tiče istinski i suštinski bitnog preuređenja gradskog prostora, kao što je obnova london­ skih luka, najvećeg prostora te vrste u Evropi, planovi su odobre­ ni sa manje pažnje nego što bi ona bila poklonjena „planiranju postavljanja svetlećeg znaka na prodavnicu brze hrane u East In­ dia Dock Road". Javni prostor bio je prva kolateralna žrtva grada koji je izgubio bitku pokušavajući da zaustavi ili uspori neumo­ ljivi napredak sile globalizma. I tako, Rodžers zaključuje, „ono što vam je u osnovi potrebno jeste institucija koja bi štitila javni prostor". To je lakše reći nego uraditi... Gde tražiti takvu instituciju? I ako se pronađe, kako je osposobiti za takav jedan zadatak? Istorija urbanizma do sada, danas kao i u prošlosti, nije sasvim ohrabrujuća. Evo šta, na primer, pronicljivi pripovedač Džon Ri­ der kaže o sudbini londonskog urbanizma: Društveni poredak i distribucija londonskog stanovništva se menjala - ali na način koji nije imao nikakve veze sa onim što su planovi mogli predvideti, ili što su urbanisti smatrali idealnim. To je bio klasičan primer toga kako tok ekonomije, društva i kulture može biti kontradiktoran, pa čak može i poništiti ideje i teorije koje su urbanisti zastupali. 1 2 11 Citirano iz: John Reader, Cities (Heinemann, 2004), str. 282. 12 Ibid., str. 267.

Fluidni život

94

U prve tri posleratne dekade, Stokholm - grad koji je prihvatio i svesrdno usvojio veru velikih modernih i postmodernih vizio­ nara da se preoblikovanjem prostora koji zauzimaju ljudi može unaprediti forma i priroda njihovog društva - se možda najviše od svih drugih velikih gradova približio realizaciji „socijaldemo­ kratske utopije". Gradska vlast Stokholma obezbedila je svakom svom pojedinačnom stanovniku ne samo adekvatan smeštaj, već i potpun spektar blagodati za poboljšanje svakodnevnog ži­ vota, kao i potpunu zaštitu egzistencije. Ali, u roku od samo tri decenije, raspoloženje među ljudima je počelo da se menja na način neočekivan za urbaniste. Građani, posebno mlađi stanov­ nici Stokholma, nisu se opredelili za zajednicu koja je potpuno predvidiva, gde se o svemu vodi računa i sve je uzeto u obzir, već su strmoglavo skočili u burne vode privatnog stambenog tržišta. Rezultat njihovog masovnog bekstva, kako je utvrdio Piter Hol, ukupno gledano nije bio atraktivan, „sa tim zbijenim kućama u neinventivnim uniformnim redovima, koje podsećaju na najgo­ ru vrstu američkih predgrađa" - „ali, potražnja je bila velika i te kuće su se lako prodavale".13 Nesigurnost rađa strah, i nije čudo da je borba protiv nesi­ gurnosti visoko na listi prioriteta urbanista; ili bar u to urbani­ sti veruju, i, ako ih pitaju, insistiraju na tome da bi tako trebalo da bude. Međutim, problem je u tome što onda kada se otkloni nesigurnost, sa gradskih ulica nestaje i spontanost, fleksibilnost, sposobnost pružanja iznenađenja, mogućnost avanture, sve te glavne atrakcije urbanog života. Alternativa nesigurnosti nije blaženi mir, već prokletstvo dosade. Da li je moguće savlada­ ti strah a istovremeno izbeći dosadu? Može se pretpostaviti da ova zagonetka predstavlja glavni problem sa kojom se suočavaju urbanisti i arhitekte; problem za koji još nije nađeno ubedljivo, zadovoljavajuće i nesporno rešenje; to je pitanje za koje možda ne može biti pronađen potpuno zadovoljavajući odgovor, ali i pi­ tanje koje će (možda iz istog tog razloga) nastaviti da podstiče arhitekte i urbaniste na još besomučnije eksperimentisanje i još smelije invencije. 13

Peter Hall, Cities in Civilization: Culture, Innovation and Urban Order (Wei­

denfeld and Nicolson, 1998), str. 875-6.

Traženje skloništa

u Pandorinoj

kutiji

95

Od samog svog početka gradovi su bili mestagde zajedno žive stranci, u neposrednoj blizini jedni s drugima, a pri tom ostaju stranci. Biti u društvu stranaca uvek deluje zastrašujuće (mada ne mora uvek izazivati strah), pošto je u prirodi stranaca, za razliku od prirode, kako prijatelja tako i neprijatelja, da njihove namere, način mišljenja i reakcije na zajedničke situacije nisu poznate ili nisu poznate u meri koja bi bila dovoljna da se procene njihovi mogući postupci. Skup stranaca predstavlja mesto endemske i neizlečive nepredvidljivosti. To se može i na drugi način formulisati: stranci su otelotvorenje rizika. Nema rizika bez, u najmanju ruku, rezidualnog staha od štete ili poraza, ali bez rizika nema ni mogućnosti dobitka ili trijumfa; zbog toga okruženje prepuno rizika ne može a da ne bude percipirano kao mesto istinske neo­ dređenosti, koje stoga ne može a da ne izaziva ambivalentne sta­ vove i reakcije. Okruženja prepuna rizika istovremeno privlače i odbijaju, i tačka gde se jedna reakcija pretvara u svoju suprotnost upadljivo varira i menja položaj, tako da je praktično nemoguće utvrditi gde je ona, a kamoli fiksirati je. Prostor je „javan" u onoj meri u kojoj ljudi kojima je omogu­ ćen ulaz i koji će tu verovatno ući nisu unapred odabrani. Nisu potrebne nikakve propusnice i ne registruju se dolasci i odlasci. Prisustvo u javnom prostoru je stoga anonimno, i time je neiz­ bežno da su prisutni u javnom prostoru uglavnom stranci jedni drugima, kao i ljudima koji su odgovorni za taj prostor. Javni pro­ stori su mesta susreta stranaca, tako da predstavljaju kondenza­ ciju i ekstrakt glavnih karakteristika urbanog života. Upravo na javnim mestima urbani život, sa svim što ga odvaja od drugih vidova ljudskog zajedništva, postiže svoj najpotpuniji izraz, za­ jedno sa svojim najkarakterističnijim radostima i tugama, slut­ njama i nadama. Zato su javna mesta uporišta nadmetanja privlačnosti i odboj­ nosti u kontinuiranim i rapidno menjajućim odnosima. Stoga su ta mesta ranjiva, izložena manijakalno-depresivnim i šizofrenim napadima, ali i jedina mesta gde privlačnost ima šansu da nadjača ili neutralizuje odbojnost. Drugim recima, to su mesta otkrivanja, učenja i prvog praktikovanja načina i sredstava zadovoljavaju-

Fluidni život

96

ćeg urbanog življenja. Javna mesta su tačke gde se na licu mesta rešava budućnost urbanog života (kao i budućnost kohabitacije širom planete, imajući u vidu da rastuću većinu stanovništva na planeti čine urbani žitelji). Budimo precizni: ovo se ne odnosi na bilo koja javna mesta, već samo na ona koja su se odrekla, kako modernističke ambi­ cije da unište i poravnaju sve razlike, tako i postmodernističkog stremljenja ka učvršćavanju razlika putem uzajamnog odvajanja i otuđivanja. Odnosi se na javna mesta koja prepoznaju kreativnu vrednost različitosti koja obogaćuje život, a pri tom podstiču te različitosti na sadržajan dijalog. Da citiramo opet Nan Elin: „Do­ puštajući različitostima" (među ljudima, aktivnostima, uverenjima itd.) da se „razvijaju", javno mesto omogućava integraciju (ili reintegraciju) „bez poništavanja razlika; u stvari, javno mesto sla­ vi razlike. Strah i nesigurnost se ublažavaju očuvanjem razlika, uz mogućnost slobodnog kretanja gradom". Tendencija povlačenja sa javnih mesta, a time i povlačenja na ostrva istosti, vremenom se pretvara u glavnu prepreku življenju uz razlike - tako što veštine dijaloga i pregovaranja blede i nestaju. Kako se stvari odvija­ ju sopstvenom dinamikom, možemo osetiti rastuću opasnost da će javni dornen biti sveden, kako se živopisno izrazio Džonatan Mening iz „South African Ikemeleng Architects", „na nekoristan prostor zaostao među džepovima privatnog prostora": Interakcija medu ljudima u tom sterilnom preostalom prostoru je ograni­ čena na sukob između motorizovanih i pešaka, i m u ć n i h i siromašnih, na primer prosjačenje i prodavanje stvari k o d semafora, sukob između vozača i onih što pretrčavaju ulicu, ili otimanje stvari na ulici i krađa automobila. Spojevi između javnog domena i privatnih prostora... su pročelja prodavnica robe ili razrađeni mehanizmi odbrane koji drže ljude na odstojanju - kapije, zidovi, bodljikave žice, električne ograde.

14

Maning zaključuje svoju analizu pozivom na „promenu težišta sa projektovanja privatnih prostora na projektovanje šireg javnog domena koji bi bio, kako koristan tako i stimulativan... On mora 14 Jonathan Manning, „Racism in three dimensions: South African architecture and the ideology of white superiority", Social Identities, 4 (2000), str. 527-36.

Traženje skloništa

u

Pandorinoj kutiji

97

udovoljiti nizu alternativnih potreba i delovati više kao katali­ zator, a ne prepreka interakciji među ljudima". Što se Nan Elin tiče, ona sumira svoju studiju argumentovanjem potrebe za „in­ tegralnim urbanizmom", pristupom koji naglašava „povezanost, komunikaciju i slavljenje". I dodaje: „Trenutno se suočavamo sa zadatkom da izgrađujemo grad na način koji neguje zajednice i okruženje koje nas, na kraju krajeva, održava. To nije lak zadatak, ali je od suštinskog značaja." Oko mudrosti i urgentnosti ovakvih apela ne može biti ni­ kakvih sumnji. Ono što preostaje jeste da se latimo tog zadatka, koji zasigurno „nije lak", a opet jeste od suštinskog značaja. To je jedan od najmanje lakih zadataka sa kojim se suočava naša planeta, koja se rapidno globalizuje, ali i zadatak koji zahteva ne­ posredno i hitno rešavanje. I to ne samo zbog komfora urbanih žitelja. Kao što je Luis H. Morgan davno uvideo, arhitektura „nam 15 pruža potpunu ilustraciju napretka od divljaštva do civilizacije". Ja bih dodao: „napredak ka civilizaciji", koji danas shvatamo ne kao jednokratno dostignuće već kao svakodnevnu, kontinuiranu borbu; borbu koja nikad nije do kraja dobijena i koja verovatno nikada neće dostići svoju završnu crtu, ali koja je uvek obavijena nadom u pobedu.

15 Lewis H. Morgan, Ancient Society ( H . Holt, 1878), str. 1.

5.

Potrošači modernom

u

fluidnom društvu

Potrošačko društvo se zasniva na obećanju o ispunjenju ljud­ skih želja na način koji nijedno drugo društvo u prošlosti nije moglo, niti je sanjalo da može. Obećanje zadovoljenja ostaje za­ vodljivo, ali samo dotle dok je želja neispunjena; što je još važnije, ono ostaje zavodljivo samo dotle dok je prisutna sumnja da želja još nije istinski i potpuno zadovoljena. Postavljanje lakših ciljeva, obezbeđenje lakog pristupa dobrima koja postižu te ciljeve, kao i vera u objektivne granice „istinskih" i „realnih" želja - potrošač­ kom društvu, potrošačkoj industriji i potrošačkom tržištu zvuča­ lo bi kao grobna zvona. Upravo «nezadovoljenje želja, kao i čvrsto i neprestano uverenje da svaki korak ka njihovom zadovoljavanju ostavlja još mnogo prostora za želje, i mogućnost da zadovoljenje bude veće, predstavlja pokretač ekonomije usmerene ka potroš­ nji. Potrošačko društvo uspeva u stvaranju permanentnog nezadovoljenja. Jedan od načina za postizanje takvog efekta jeste ne­ giranje vrednosti i unižavanje potrošačkih proizvoda ubrzo na­ kon što su lansirani u univerzum potrošačkih želja. A drugi, još efikasniji način, je prikriven; zadovoljenje svake potrebe/želje/

100

Fluidni život

zahteva na način koji neminovno mora izroditi nove potrebe/želje/zahteve. Ono što krene kao potreba mora završiti kao moranje ili zavisnost. Upravo to se i dešava, pošto je potreba da se u prodavnicama, i samo u prodavnicama, nađu rešenja za probleme i olakšanje od bola i napetosti, jedan aspekt ponašanja kome ne samo da je dozvoljeno da se kondenzuje u naviku, već se taj pro­ ces svesrdno podstiče. Ali to se dešava iz još jednog razloga. Kako je pokazao pokojni Ivan Ilič, većina oboljenja koja iziskuju me­ dicinski tretman danas su „indukovane" bolesti, to jest patološka stanja uzrokovana prethodnim terapijama, tako reći „otpad" me­ dicinske industrije. Međutim, isti trend se može lako uočiti i u potrošačkoj industriji kao celini. Hejzel Kari je nedavno ukazao na jedan odličan primer univerzalnog trenda: ljudi iz medicinske struke su utvrdili postojanje epidemije bolesti „kože koja se lako iritira", koja se munjevito proširila i do sada zahvatila 53 posto ljudi na Zapadu. Samo neki od tih slučajeva mogu se pripisati genetski uslovljenom fenomenu „osetljive kože". U većini slučaje­ va radi se o „koži koja je postala osetljiva" pod uticajem strogog režima nege kože. U društvu potrošača, raširenost akni među odraslom populacijom može jedino ukazivati na ekspanziju po­ tražnje potrošača i tržišta potrošačkih proizvoda. „Kozmetički proizvodi koji neguju iritiranu kožu, kao što su proizvodi firmi Chantecaille, Liz Earle i Dr Hauschka, doživeli su ogroman uspeh poslednjih godina. Kao rezultat toga, veće, poznate firme, kao što su Dermalogica, Jurlique, a odnedavno i Carita, lansirale su slične linije." 1 Suzan Harmsfort, koja spada među najistaknutije struč­ njake na tom polju, i sama osnivač jedne od ovih firmi, sada savetuje žrtvama ovih epidemija „da koriste jedan ili dva proizvoda iz blage linije tokom jednog meseca", a zatim „uvode po jedan proizvod ili tretman mesečno, uz nadzor svog terapeuta". Može se očekivati da će se narednih godina na tržištu ponuditi još novih linija, zajedno sa novim, iako sličnim savetima, kada postanu vid­ ljivi efekti sadašnjih terapija, koje leče posledice prošlih terapija, i medicinska struka proglasi dolazak nove epidemije.

1 Videti: „Irritable skin syndrome", Guardian Weekend, 9. oktobar 2004, str. 57.

Potrošači

u fluidnom

modernom

društvu

101

Ako potraga za ispunjenjem treba da bude neprekidna i ako nova obećanja treba da budu primamljiva i privlačna, ona obeća­ nja koja su već data moraju biti prekršena i te nade o ispunjenju treba da budu neispunjene. Carstvo hipokrizije, koje se proteže između popularnih predstava i realnosti života potrošača, jeste conditio sine qua non jednog funkcionalnog društva potrošača. Svako pojedinačno obećanje mora biti obmana, ili u najmanju ruku preterivanje, ako potraga treba da se nastavi. Bez stalno ponavljajućeg neispunjavanja želja, potrošačka tražnja može brzo presušiti, a ekonomija koja je orijentisana ka potrošnji može ostati bez goriva. Upravo višak u ukupnom zbiru obećanja neutralizuje frustraciju uzrokovanu preteranošću svakog pojedinačnog obe­ ćanja i sprečava taloženje frustrirajućih iskustava koje bi dovelo do nestanka samopouzdanja kao krajnjeg rezultata te potrage. Iz tih razloga, konzumerizam predstavlja ekonomiju obmane, neumerenosti i otpada; obmana, neumerenost i otpad ne signa­ liziraju njegovo nefunkcionisanje već predstavljaju garant njego­ vog zdravlja i jedini režim pod kojim društvo potrošača može biti sigurno u svoj opstanak. Gomilanje osujećenih očekivanja svoju paralelu ima u narastajućem brdu odbačenih ponuda potrošači­ ma, ponuda od kojih se očekivalo (koje su obećavale) zadovolje­ nje potrošačkih želja. Stopa mortaliteta očekivanja je visoka, i u funkcionalnom društvu potrošača ta stopa mora imati stabilan rast. Očekivani životni vek nada je majušan, i samo neka ekstra­ vagantno visoka stopa fertiliteta ih može spasiti od odumiranja i nestanka. Da bi se očekivanja održavala u životu, i da bi nove nade smesta zauzimale upražnjena mesta nastala uklanjanjem već diskreditovanih i odbačenih nada, put od prodavnice do kor­ pe za smeće mora biti kratak a kretanje brzo.

Potrošački život Sva ljudska bića jesu i oduvek su bila potrošači, i zabrinutost ljudi u vezi sa potrošnjom ne predstavlja novost. Ona zasigurno prethodi dolasku „fluidne" varijante modernosti. Njene prethod­ nike možemo lako pronaći još u vremenima znatno pre rođenja

102

Fluidni život

savremenog konzumerizma. Stoga je krajnje nedovoljno, i na kra­ ju bi dovelo do obmane, kada bismo se isključivo bavili logikom potrošnje (koja je uvek sasvim individualna aktivnost, usamljena čak i kada se obavlja u društvu) da bismo razumeli fenomen po­ trošača danas. Umesto toga, potrebno je da se fokusiramo na onu jednu pravu novinu koja je primarno društvenog karaktera, a tek sekundarno psihološkog i bihevioralnog karaktera: novina je in­ dividualna potrošnja u okruženju potrošačkog društva. „Potrošačko društvo" nije samo ukupan zbir svih potrošača; ono predstavlja totalitet, kao što bi Emil Dirkem rekao, „veći od zbira svojih delova". To je društvo koje (da se pozovemo na jed­ nu staru ideju koja je postala popularna pod Altuserovim uticajem) „interpelira" primarno svoje članove, ili čak isključivo njih, kao potrošače; i društvo koje ocenjuje i sudi o svojim članovima uglavnom po njihovim kapacitetima i postupanjem u vezi sa po­ trošnjom. Kad kažemo „potrošačko društvo" to označava više, mnogo više nego što je to puka verbalizacija trivijalnog zapažanja da članovi tog društva, pronašavši izvor zadovoljstva u potrošnji, provode najveći deo svog vremena i nastojanja pokušavajući da uvećaju ta zadovoljstva. To, uz navedeno, znači i da percepcija i tretman praktično svih elemenata društvenog okruženja i aktivnosti koje to okruženje inicira i oblikuje pokazuju tendenciju da se rukovo­ di „potrošačkim sindromom" kao kognitivnom i ocenjivačkom predispozicijom. „Politika življenja", gde je „politika" sa velikim „P" u meri koliko i priroda međuljudskih odnosa, pokazuje ten­ denciju da se preoblikuje prema uzoru sredstava i objekata po­ trošnje i u skladu sa onim što podrazumeva potrošački sindrom. Opet, taj sindrom podrazumeva mnogo, mnogo više nego što je fascinacija radostima unošenja i varenja, sa prijatnim osećanjima „zabave" ili „provoda". To je istinski sindrom, skupina ra­ znolikih a pri tom povezanih stavova i strategija, kognitivnih predispozicija, vrednosnih ocena i predrasuda, eksplicitnih i prećutnih pretpostavki o putevima kojima svet ide i kretanju po tim putevima, vizija sreće i načina njihovog postizanja, vrednosnih izbora i (da se pozovemo na termin Alfreda Šica) „tematskih relevantnosti".

Potrošači

u fluidnom

modernom

društvu

103

Ono što suštinski i najjasnije odvaja potrošački sindrom od njegovog proizvođačkog prethodnika - ono što zajedno drži skup mnogih različitih impulsa, intuicije i sklonosti koje on sadrži i koje dižu celokupni sklop do statusa koherentnog životnog pro­ grama - izgleda daje zamena mesta vrednostima koje se pripisuju trajanju, odnosno prolaznosti. Potrošački sindrom se, pre svega, sastoji od naglašenog poricanja vrline odlaganja, kao i ispravno­ sti i poželjnosti odlaganja zadovoljenja - ta dva aksiološka stuba proizvođača koji se rukovode proizvođačkim sindromom. U nasleđenoj hijerarhiji prepoznatih vrednosti potrošački sin­ drom je degradirao trajnost i uzvisio prolaznost. Vrednost noviteta postavio je iznad vrednosti trajanja. Drastično je skratio vremenski rok koji odvaja ne samo želju od ispunjenja (kao što su mnogi posmatrači sugerisali, inspirisani ili obmanuti od strane kreditnih agencija), već i rađanje želje od njenog kraja, a suzio je i razmak između korisnosti i poželjnosti stvari u posedu i njihove beskorisnosti i odbacivanja. Među predmete ljudskih želja usto­ ličio je prisvajanje, kojem brzo sledi odlaganje u otpad, umesto trajnog posedovanja stvari i uživanja u njima. U ljudskim preokupacijama, potrošački sindrom ispoljava predostrožnost protiv mogućnosti da stvari (kako žive, tako i nežive) ostanu kao gosti tu gde jesu duže nego što je to poželjno, umesto ranijih tehnika njihovog čvrstog držanja za mesto u okviru dugo­ ročne (da ne kažemo večne) vezanosti i obavezanosti. Kod potro­ šačkog sindroma sve se okreće oko brzine, neumerenosti i otpada. Punokrvni potrošači ne gade se otpremanja stvari na otpad; Us (et elles, bien sûr) ne regretten rien - oni mirno prihvataju kratak životni vek stvari i njihovu predodređenu propast, ponekad uz samo blago prikriveno uživanje. Najsposobniji i najprilagodljiviji praktičari potrošačkih veština znaju kako da se vesele odbaciva­ nju stvari kojima je istekao datum trajanja (čitaj: datum za uži­ vanje u njima). Majstorima potrošačkog zanata vrednost svakog i svih objekata leži u njihovim prednostima i ograničenjima: već poznate mane obećavaju blisku obnovu i podmlađivanje, nove avanture, nove utiske, nove radosti. U društvu potrošača, savršen­ stvo (ako takva ideja još uvek uopšte drži vodu) može biti samo

104

Fluidni život

kolektivna odlika mase, mnoštva objekata želje; svako duže stre­ mljenje ka savršenom sada se ne odnosi toliko na usavršavanje stvari koliko na njihovo obilje. I tako, da ponovim, potrošačko društvo mora biti društvo neumerenosti i raskalašnosti - i time društvo suvišnosti i obilnog otpada. Što je fluidnije njihovo životno okruženje, to su akterima potrebniji objekti potencijalne potrošnje kako bi obezbedili sebe i svoje postupke od igri sudbine (koje su govorom sociologije preimenovane u „nepredviđene posledice"). Neumerenost, me­ đutim, povećava neizvesnost, širim izborom stvari koje je trebalo da uklone ili bar ublaže ili neutrališu tu neizvesnost - tako da neumerenost nikad nije dovoljno neumerena. Život potrošača je beskonačan niz pokušaja i grešaka. To je život kontinuiranog eksperimentisanja - ali bez experimentum cruris koji bi ih uveo u pouzdano ucrtanu i obeleženu zemlju izvesnosti. Obezbediti ulog - to je zlatno pravilo potrošačkog razmišlja­ nja. U tim životnim jednačinama su uglavnom promenljive, a malo ima, ili uopšte nema konstanti, a promenljive menjaju svoje vrednosti suviše često i brzo da bi se uopšte moglo voditi računa o njihovim promenama, a kamoli da se pretpostave njihovi bu­ dući preokreti. Potrošački život je društvena igra „zmije i merdevine"; staze od dna do vrha, a još više staze od vrha do dna su užasno kratke - usponi i padovi su brzi koliko i bacanje kockica, i dešavaju se uz malo ili nimalo najave. Slava brzo postiže tačku ključanja i smesta počinje da isparava; izviđači oštrog oka mogu spaziti lepoticu beskućnicu ispod svakog mosta i ne može se reći koliko je ta lepotica lepa dok ne progovori; neka stvar što se „mora" nositi ili se mora biti viđen u tome pretvara se u „ne srne se nositi" duže nego što je potrebno vremena za obnovu garderobe, a kamoli za zamenu tepiha parketom. U magazinima koji definišu životne stilove kolumne sa temom „šta ima novo" ili šta je „in" (šta morate imati, raditi i šta drugi moraju videti da vi imate i radite) stoje pored kolumni koje se bave onim što je „out" (šta ne smete imati ili ra­ diti, i šta drugi ne smeju videti da imate ili radite). Informacije o najnovijim stvarima dolaze u paketu sa novostima o najnovijim

Potrošači

u fluidnom

modernom

društvu

105

stvarima određenim za korpu za smeće: drugi deo paketa raste u svakom novom broju magazina. Kao što je nedavno istakao Endi Fišer, logiku „dolaska potrošača na red" je besprekorno predvideo analitičar maloprodaje Viktor Leblou, koji je pisao u vreme posleratne obnove: „Potrebne su nam stvari za konzumiranje, 2 spaljivanje, potrošnju i odbacivanje u sve bržem tempu". Sledećih nekoliko slučajno odabranih primera pokazuju pomenutu logiku. Šarlota Abrahams, kolumnistkinja lista Gvardijan, savetuje svoje verne čitaoce u nedavno sastavljenom „priručniku za prostor": „Da li vam je to u rukama rolna tapeta sa cvetnim de3 zenom? Smesta to ostavite". „Ružini pupoljci i bele rade" su sada passé, gotovo je s tim, ružno je i odvratno i pogledati tako nešto: „nezaustavljivi točak stila" se opet okrenuo. Prema tome, čitalac bi zaključio da je došlo krajnje vreme da se skinu stare (od prošle godine) tapete sa zida. „Novi izgled koji treba da bude usvojen" je nešto sasvim drugo - „grafička flora". Stručnjak zaključuje: ,,Verujte mi, ja sam to uradila i fantastično je." Ono šta stavljate na svoje telo je, razume se, efikasniji i kom­ forniji način za hvatanje koraka sa brzo prolazećim vremenom od onog šta radite sa svojim telom. Stvari koje stavljate na sebe (i, naravno, skidate i bacate samo malo kasnije) uistinu mogu pratiti/ukloniti/zameniti jedna drugu vrtoglavim tempom, sa čijom brzinom i frekvencijom se mogu meriti, recimo, plastične opera­ cije grudi, liposukcija, kozmetičke operacije ili čak menjanje boje kose u punom spektru boja. Da bi se potpuno iskoristio njihov potencijal očigledno je da je potrebna masa stalno ažuriranih in­ formacija i stalno uključenih antena, pored bankovnih računa i kreditnih kartica. Količina znanja koja je čoveku neophodna samo da bi ostao u redovima je zapanjujuća: vrtoglavo mnoštvo imena, brendova i logotipova koje čovek mora zapamtiti i biti spreman da zaboravi 2 A n d y Fisher, Radical Ecopsychology: Psychology in the Service of Life ( S U N Y Press, 2003), str. 167. 3 „Sunflower sermon: how to do florals", Guardian Weekend, 25. oktobar 2003, str. 60.

106

Fluidni život

jer nadolaze novi nizovi idola - poznatih ličnosti, gurua dizajnerskih kompanija, i modnih linija koje dolaze niotkuda, umarširaju uz fanfare i potom nestaju. „Možda ste primetili da na premijerama i sličnim događajima poznate ličnosti ne nose kapute", 4 upozorava Džes Kartner-Morli. „To nije zbog toga što oko Lečester skvera postoji mikroklima golfskih struja, već zato što kaputi jednostavno nisu glamur." Ovo upozorenje praćeno je utešnim savetom o tome šta treba nositi: „U periodu jesen/zima glavna je bila zagasitoplava i tamnožuta (preuzimajući paletu od Marni). Sada štafetu uzima Raf Simons i potpuno dominira boja breskve i nane". U specijalnom novogodišnjem dodatku za 2004, Tamsin Blanšard, Di Okonel i Poli Vernon svojim čitaocima najavljuju: „Vrhunski frizer Džejms Braun se nada da će 2004. doneti kraj homogenim ravnim frizurama koje on opisuje kao 'frizure pop idola... Stil koji će poznate ličnosti i njegovi sledbenici svesrd­ no promovisati u 2004. je stil Glen Klouz u Fatalnoj privlačnosti. Obožavam tu divlju crtu". Pozdravimo svi povratak „bunny-boiler" friza! 5 Ni muški pol nije ostavljen na miru. „Pozdravite se sa Bekamovim uspravnim pramenom... odsecite ga i odlučite se za dvojku, ili ga ostavite da pada kao kod Džastina Hokinsa iz gru­ pe Darkness." „Spremite se za povratak elegancije iz pedesetih sa modernim prizvukom" - kao, na primer, potpuno bele pantalone Džada Loua u Talentovanom gospodinu Ripliju... recite zbogom bitkama i vojnim scenama iz 2003. Nabacite kaftan, vezom ukra­ šene tunike, široke pantalone i nepravilan „Paisley" dezen. I, na kraju: „Konačno - odbacite mornarski izgled i umesto toga kori­ stite širu paletu boja." Prema tome, treba da znate šta je šta i gde ste vi u tome, kao i šta morate uraditi kada kucne čas da budete negde drugde. To znanje morate obnavljati iz nedelje u nedelju; u suprotnom, ni vi, ni oni koji vas gledaju, više nećete moći da utvrdite ,,ko ste vi", a vi sami nećete imati pojma koji to sastojak treba da nabavite da 4 Jess Cartner-Morley, „How to wear clothes", Guardian Weekend, 17. januar 2004, str. 47. 5 Videti: „21 ways to be better in 2004", Observer Magazine, 4. januar 2004, str. 22 i dalje.

Potrošači

u fluidnom

modernom

društvu

107

biste u skladu s tim komponovali svoj spoljni izgled. Odgovor na pitanje o vašem identitetu više nije „inženjer kompanije 'Fiat' ili 'Pireli'", ili „javni službenik" ili „rudar" ili „poslovođa Beneton prodavnice", već, kao što je nedavna reklama opisala osobu koja nosi prestižni reklamirani logotip, „on voli horor filmove, pije tekilu, ima kilt, navija za Dandi junajted, voli muziku 80-ih, dekor 70-ih, zavisnik je od serije Simpsonovi, uzgaja suncokrete, omilje­ na boja je tamnosiva, razgovara sa biljkama". U sledećem broju magazina, druga osoba, koja nosi isti logotip, opisana je ovako: „svira gajde, ima zmiju kao kućnog ljubimca, voli Hičkokove filmove, poseduje petnaest pari farmerica, i dalje koristi pisaću mašinu, čita naučnu fantastiku". Oba „certifikata o identitetu" do­ nose isti zaključak: „sve je u detalju". Izlišno je i pomenuti da se svi ti detalji, i sve drugo što je moguće imenovati, mogu nabaviti u prodavnicama. Teritorija izgradnje i dogradnje identiteta nisu jedini plen potrošačkog sindroma izvan njegovog carstva poslovnih ulica i tržnih centara. Postepeno, ali neumoljivo, on osvaja međuljudske odnose i veze. Zašto bi partnerski odnosi bili izuzetak od svih ostalih životnih pravila? Da bi partnerski odnos funkcionisao i donosio obećano i očekivano zadovoljstvo, potrebna mu je stal­ na pažnja i posvećena služba, i što duže odnos traje sve je teže zadržati pažnju i obezbediti svakodnevnu uslugu. Potrošačima, naviknutim na potrošačke proizvode koji brzo stare i brzo se zamenjuju, to će biti neugodno i zamorno, a ako i pored toga od­ luče da nastave neće imati neophodne veštine i navike. Brakovi, kako piše Fil Hogan, su uvek imali svoje loše periode i kritične trenutke, velike ili male; razlika je u tome „koliko brzo nam to sve dosadi. Onih sedam godina vernosti pripada prošlom vremenu. Prema najnovijim istraživanjima, osamnaest meseci do dve go­ dine postalo je optimalno vreme za puštanje braka niz vodu". 6 1 dalje objašnjava: „Ova vest teško može da šokira. Ona ne samo što deluje sasvim u skladu sa modernim idejama o obavezivanju i trpljenju (teško se može očekivati od nacije, koju podstiču da usvoji beskrajne novitete fleksibilnog tržišta rada, da posveti 6 Videti: Observer Magazine, 4. jul 2004, str. 59.

108

Fluidni život

mnogo vremena izgradnji veze), već govori nešto i o našem poi­ manju strpljenja." Ovako radikalno sasečen domet strpljenja vodi do brzih i radi­ kalnih okončanja neprijatnih partnerstava. Ali to može proizvesti i sopstvene probleme: za većinu nas, reći partneru da ode zato što on ili ona više ne daje rezultate, ili zato što ti rezultati više nisu tako interesantni, ipak se može pokazati znatno težim od napu­ štanja staromodnog automobila ili zastarelog računara. Većina potrošača, propisno istreniranih za snalaženje kroz buru frizura svakojakih boja, tunika i pantalona, žudno prihvata instrukcije koje savetnici momentalno pružaju onima kojima raskid pred­ stavlja napor i teškoću, kao što bi prihvatili pojas za spašavanje. „Relate", dobrotvorno društvo za savetovanje u vezama, pruža jednodnevni kurs „koji se bavi stvarima koje krenu naopako u vezi, i kako izbeći ponavljanje istih grešaka... jak akcenat je na pretvaranju negativnog iskustva u nešto što obeležava pozitivan početak". Takode, nije čudo da jedan od vodećih lanaca supermarketa trenutno u ponudi ima „uradi sam" „komplet za razvod" po sniženoj ceni od 7,49 funti... Širenje potrošačkih obrazaca u meri koja obuhvata sve životne aspekte i aktivnosti možda je nenameran, neplaniran propratni efekat sveprisutne i nametljive „marketizacije" životnih procesa. Tržište prodire u zone života koje su donedavno ostajale izvan carstva monetarne razmene i nisu bile beležene u statistikama bruto nacionalnog proizvoda. Kada jednom dopre do prethodno devičanskih teritorija, tržište istiskuje sve druge motive i kriterijume izbora koji su „strani duhu robnog tržišta". Kao što je to rekla Naomi Klajn, tržište pothranjuje svoju „nezasitu potrebu za rastom" „redefuiisanjem čitavih sektora u 'proizvode', sektora koji su ranije smatrani zajedničkom svojinom koja nije za prodaju".7 Tržište je danas medijator u neprijatnim aktivnostima veziva­ nja i razvezivanja međuljudskih odnosa, okupljanja i razdvajanja ljudi, ili njihovog spajanja i razdvajanja, upisivanja i ispisivanja iz imenika. Tržište utiče na međuljudske odnose na poslu i kod kuće, u javnosti, kao i u najintimnijim privatnim domenima; re7

N a o m i K l e i n , Fences and Windows (Flamingo, 2002), str. xx.

Potrošači

u fluidnom

modernom

društvu

109

formuliše i preoblikuje odredišta i puteve životnih težnji tako da nijedno od njih ne može zaobići tržne centre. Ono prepričava životni proces kao niz, u principu „rešivih" problema, čije se rešavanje, međutim, treba i može vršiti samo sredstvima koja su dostupna isključivo na policama prodavnica. U prodavnicama tržište nudi tehnološke prečice ka ciljevima koji su nekada bili postizani uglavnom korišćenjem ličnih veština i ličnosti, pri­ jateljskom saradnjom i drugarskim pregovorima. Obezbeđuje sprave i usluge bez kojih bi, u odsustvu drušvenih veština, život u društvu, sa drugima, odnosi sa drugima, kao i iznalaženje traj­ nog modusa co-vivendi bili za sve veći broj ljudi obeshrabrujući zadaci, van njihovog saznanja, možda čak i potpuno nedostupni. Baca džinovsku senku konzumerizma na celinu Lebenswelta. Ne­ milosrdno usađuje poruku da sve jeste ili može biti roba, ili ako nešto još nije postalo roba da se to nešto može tretirati kao roba; implicira da bi bolje bilo da stvari budu „kao roba", a ako odbiju da se uklope u obrazac potrošač-objekat, onda ih treba posmatrati sa sumnjom ili, još bolje, odbaciti ih. Potrošački proizvodi danas se zavetuju da se neće pretvoriti u uljeze ili dosadne stvari. Uveravaju nas da nam duguju sve, a mi njima ništa. Obećavaju da će biti spremni za neposrednu upotrebu, nudeći momentalno zadovoljenje koje ne iziskuje dugu obuku ili dugu štednju sred­ stava - oni zadovoljavaju bez odlaganja. Takođe se kunu da će prihvatiti činjenicu da će neminovno izgubiti vašu naklonost i da će se tiho, bez prekora, gorčine i kivnosti povući kada prođe njihovo vreme. Iz ovoga sledi da druga karakteristika „objekta potrošnje" mora biti dodatak vlastitom rodnom listu, „konačno odredište: korpa za smeće" ispisano sitnim, ali jasnim i pouzdano čitljivim slovima. Smeće je finalni proizvod svih potrošačkih aktivnosti. Percepcija o poretku stvari u današnjem potrošačkom društvu je potpuno suprotna percepciji koja je bila karakteristična za neka­ dašnje društvo proizvođača. Tada su čvrstina i trajnost bili namenjeni korisnom delu, dobijenom od propisno obrađene sirovine, dok su suvišni delovi i ostaci bili osuđeni na momentalno odla­ ganje u smeće i zaborav. Sada je došao red na te korisne delove

Fluidni život

110

da budu kratkog veka, nepostojani i efemerni, da bi teren za novu generaciju korisnih proizvoda bio očišćen. Avaj, danas samo ot­ pad pokazuje karakteristike čvrstine i trajnosti. „Čvrstina" je da­ nas sinonim za „otpad". Potrošačko društvo predstavlja ostvare­ nje sna kralja Mide u verziji (doduše mutiranoj) dvadeset prvog veka. Šta god tržište dotakne, to se pretvara u robu; uključujući i stvari koje nastoje da pobegnu iz njegovog stiska, pa čak i načini i sredstva koja se koriste u njihovim pokušajima bekstva.

Potrošačko telo U jednoj od svojih čuvenih emisija Pismo iz Amerike pokojni Alister Kuk je primetio da, iako se lista bestselera u SAD menja svake nedelje, dve vrste knjiga se neizostavno pojavljuju na sva­ koj listi: kuvari sa receptima za sve finija, ukusnija i primamlji­ vija jela, i priručnici za dijete koji obećavaju sve sigurnije režime ishrane koji garantovano, kao rezultat, daju vitko i lepo telo, bez sala. Ostatak ovog delà knjige je širi komentar o podvojenosti lič­ nosti koja tako jasno dolazi do izražaja ovom kombinovanom javnom potražnjom čiji se ciljevi međusobno sudaraju. „Telo možemo definisati kao potencijal koji razrađuje kultura i koji se razvija u društvenim odnosima", pisao je Brajan Tarner, 8 elaborirajući stavove Olivera Saksa. 9 Ova tvrdnja ima univerzal­ nu validnost; osmišljena je tako da važi za sve kulture i društva. U našoj fluidnoj modernoj kulturi i fluidnom modernom društvu „razrada" i „razvoj" „tela kao potencijala" preuzima novi smer. Po recima Krisa Šilinga, to je rezultat konvergencije dve naizgled kontradiktorne tendencije: „Sada imamo sredstva da vr­ šimo kontrolu nad telom u meri koja do sada nije postojala, ali istovremeno živimo u doba koje je dovelo u veliku sumnju naša

8 Bryan S. Turner, Regulating Bodies: Essay in Medical Sociology (Routledge, 1992),str.l6. 9 Oliver Sachs, Migraine, Evolution of a Common Disorder (Pan Books, 1981).

Potrošači

u fluidnom

modernom

društvu

111 10

saznanja o tome šta je telo i kako bi ga trebalo kontrolisati". Ova tvrdnja takođe pruža očiglednu istinu, ojačanu dodatnim kredi­ bilitetom kroz svakodnevne i sveprisutne, štaviše nametljive stva­ ri koje na to podsećaju. Konsenzus ili skoro konsenzus na kome se bazira uverenje jav­ nosti u verodostojnost ove tvrdnje trebalo bi da nas uzbuni, stavi u stanje pripravnosti i inicira detaljno istraživanje. Po pravilu, uverenja teško da mogu dobiti potvrdu koja je bliska konsenzusu ukoliko ta potvrda nije odvojena od testa istine i premeštena u diskurs nezavisan od rezultata testa. Hajde da onda postavimo pitanje: da li smo uistinu sposob­ ni da kontrolišemo naša tela temeljnije nego ikada ranije? Ili se samo radi o tome da onda kada nam je to postavljeno kao obave­ zna, neminovna i neotuđiva dužnost, kontrola tela sada zauzima veće mesto u našim preokupacijama nego što je ikada ranije bilo i na nju trošimo više energije nego ikada ranije? I da li smo danas zaista manje sigurni u to „šta je telo" i „kako ga kontrolisati" nego što smo to bili u prošlosti, baš onako kao što smo nesigurni u po­ gledu kriterijuma po kojima bi trebalo ocenjivati stanje našeg tela i koraka koje bi trebalo preduzeti da bi se telo približilo „onome što treba da bude"? Da dodatno izoštrimo ova pitanja: da li je novonastala situa­ cija zaista proširila obim individualne slobode, otvaranjem šireg spektra izbora pred „nama" i pred svakoga od „nas" pojedinačno i slabljenjem mreže veza u koju je telo bilo upleteno društvenim konvencijama - ili se samo čini da je to tako, jer se stare veze smenjuju potpuno novima, koje nisu manje opresivne? Možda je utisak proširene slobode samo glazura na onome što je, u stvari, izmenjen skup potreba? Nije li, u stvari, ta veća mogućnost izbo­ ra, tih neprekidnih, gotovo nikada do kraja definisanih i nikada neopozivih izbora - kao i njihova stalna revizija i odbacivanje već napravljenih izbora i potreba da se njihovi efekti uklone pravlje­ njem novih izbora - sama postala neizbežna i obavezna, a time je više nije moguće zanemariti, a kamoli odbiti?

10 Chris Shilling, The Body and Social Theory (Sage, 1993), str. 3.

112

Fluidni život

Ukratko: kakav je balans između slobode i ograničenja u pra­ vu/obavezi individualne kontrole nad sopstvenim telom? Gotovo sve ono što se u proizvođačkom društvu smatralo vr­ linom kada je u pitanju telo proizvođača, u potrošačkom društvu bi bilo smatrano krajnje kontraproduktivnim i time jadnim kada je u pitanju telo potrošača, potrošačko telo. Druga vrsta tela se oštro razlikuje od prve po tome što je tu najvažnija krajnja vred­ nost, ili ciljna vrednost, umesto da ona bude samo od instrumen­ talnog značaja. Telo potrošača / potrošačko telo je „autotelično", samo sebi svrha i samo sebi vrednost; u društvu potrošača ono je i vrhovna vrednost. Sva glavna životna stremljenja imaju za cilj dobrobit tela, što je završni test i kriterijum korisnosti, preporučljivosti i poželjnosti za ostatak sveta ljudi i svakog njegovog pojedinačnog elementa. Pošto se jačanje telesnih utisaka - telesno blaženstvo, zadovolj­ stva i radosti - pomera u životnu politiku kao njen krajnji cilj, telo se nalazi u jedinstvenoj poziciji koja se ne može porediti sa ulogom dodeljenom bilo kojem drugom entitetu u Lebensweltu. Ona kombinuje karakteristike koje se teško mogu naći na okupu bilo gde drugde; u drugim slučajevima one su uglavnom razdvo­ jene i zbog toga retko prolaze testove kompatibilnosti i složene zadatke uzajamnog usaglašavanja. Potrošačko telo na taj način postaje izrazito bogat izvor neprekidne zabrinutosti, koja se uve­ ćava usled nedostatka utvrđenih i pouzdanih kanala za njeno ra­ sterećenje, a kamoli neutralisanje ili uklanjanje. Nije čudo da marketinški stručnjaci tu zabrinutost oko nege tela smatraju potencijalno neiscrpnim izvorom zarade. Obećanje smanjenja ili uklanjanja te zabrinutosti je najzavodljivija, najtraženija i najradije viđena ponuda od strane potrošačkog tržišta - koje reaguje na najtrajniji i najpouzdaniji izvor popularne po­ tražnje za potrošačkom robom. Međutim, da potrošačko druš­ tvo nikada ne ostane bez potrošača, ta zabrinutost - u oštrom raskoraku sa eksplicitnim i bučnim tržišnim obećanjima - mora biti konstantno oživljavana, redovno osvežavana, podsticana i na druge načine stimulisana. Potrošačka tržišta se hrane zabrinuto-

Potrošači

u fluidnom

modernom

društvu

113

šću potencijalnih potrošača koju sama podstiču i čine sve da je intenziviraju. Kao što je i ranije rečeno, suprotno deklarativnim obećanjima iz reklama (kojima se naširoko veruje), suština konzumerizma nije zadovoljavanje želja, već podsticanje želje za što više novih želja - po mogućstvu želja koje u principu nije moguće utoliti. Za potrošača, zadovoljena želja je isto što i uveli cvet ili prazna plastična flaša; za potrošačko društvo, zadovoljena želja bi bila i predznak nastupajuće katastrofe. „Idealan potrošač", po meri po­ trošačkog tržišta, najviše bi nalikovao fabrici koja radi punom parom dvadeset četiri časa dnevno, sedam dana u nedelji kako bi se obezbedio beskrajan niz kratkovečnih, jednokratnih i izrazito zamenjivih želja. Stalno rastuća masa veština koje nudi tržište, kao i spravica za njihovo stavljanje u funkciju, osmišljeni su da bi se „krug želja" što brže okretao. Kako je Kris St. Džordž, ugledni savetnik za fitnes, zaposlen u jednom od najpoznatijih london­ skih centara za fitnes i zdravlje, čoveku koji mu se požalio da voli da dobro pojede ali da mu se ta osobina ne slaže sa nastojanjem da održi vitku liniju, odgovorio: „Idite češće u teretanu, više vežbajte i ubrzajte svoj metabolizam". Lakše je razumeti šta je to potrošač fokusiran na telo i fasci­ niran telom ako zamislite da ste muzičar koji svira za sebe na instrumentu, za svoju dušu, ne deleći uživanje, i sam sluša ljupke i smirujuće ili uzbudljive i opojne zvuke koji izlaze iz instrumenta. Nije teško to zamisliti, jer je to uobičajeno iskustvo, proživljeno ili viđeno kod drugih. Međutim, problem je u tome što se izazovi sa kojima se suočavaju potrošači ne zaustavljaju na tome. Instru­ menti koje ti potrošači treba da sviraju ne bi li izmamili prijatne tonove u kojima treba da uživaju, kako im je obećano - su oni sami. Polaže se nada u telo, koje treba da omogući izražavanje i konzumiranje tih prijatnih doživljaja; potrošači se uvežbavaju za simultano obavljanje tri uloge: svirača, slušaoca i instrumenta. Podstiču se i od njih se očekuje sinhronizacija, stapanje i mešanje sve tri uloge - ali predmeti njihovih nastojanja tvrdoglavo odbi­ jaju dovođenje, makar i za neko vreme, u potpuno zadovoljavaju­ ću i skladnu međusobnu ravnotežu.

114

Fluidni život

Od svih brojnih izazova, najzamršeniji i najuporniji izazov je režim kome vaše telo, kao sredstvo stvaranja prijatnih doživljaja, mora da se podvrgne da bi proizvodnja bila kontinuirana. Može­ te se samo moliti i nadati da će posle solidne doze tog režima primenjenog na telu, u svojstvu sredstva za stvaranje zadovoljstva, to isto telo - sada u svojstvu stručnjaka za doživljaje - biti i dalje spremno da služi kao dobroćudno, vredno, efikasno i zahvalno stanište nadolazećih zadovoljstava. U svakodnevnom govoru, ka­ paciteti tela za proizvodnju zadovoljstava, u kojima bi zatim mo­ glo da se uživa, zbirno se nazivaju „dobra fizička pripremljenost". Međutim, problem je u tome što prečesto dovođenje tela u stanje „dobre fizičke pripremljenosti" stoji u suprotnosti sa svrhom ko­ joj to stanje treba da služi... „Dobra fizička pripremljenost" je potrošaču u potrošačkom društvu ono što je „zdravlje" značilo proizvođaču u proizvođač­ kom društvu. To je certifikat za pripadanje ili uvrštenost, bora­ višna dozvola. „Dobra fizička pripremljenost", kao i „zdravlje", odnosi se na stanje tela, ali ova dva koncepta označavaju dosta različite aspekte tog stanja. Ideal „dobre fizičke pripremljenosti" nastoji da obuhvati one funkcije tela koje su, kao prvo i osnovno, prijemnici/predajnici doživljaja. Poziva se na svoj kapacitet apsorpcije; na meru u kojoj je telo podešeno za uživanja koja se nude, ili uskoro mogu biti na ponudi - na zadovoljstva poznata i nepoznata, još neotkrive­ na, čak ni zamišljena niti zamisliva, ali koja će pre ili kasnije biti otkrivena. Kao takva, „dobra fizička pripremljenost" ne poznaje gornju granicu; ona je, u stvari, definisana odsustvom granica; tačnije, svojom neprihvatljivošću. Koliko god da je spremno vaše telo - možete ga učiniti još spremnijim. Koliko god da je telo u datom trenutku spremno, uvek postoji taj dosadni delić „nespre­ mnosti", koji dođe do izražaja ili na pamet kad god uporedite ono što ste sami doživeli sa onim o čemu se govori i onim zadovolj­ stvima kod drugih koje još uvek niste sami uspeli da iskusite, o kojima možete samo maštati i zamišljati kako bi ih proživeli. U potrazi za dobrom fizičkom pripremljenošću, za razliku od zdrav­ lja, nema tačke u kojoj možete reći: „Sad kad sam to postigao,

Potrošači

u fluidnom

modernom

društvu

115

mogu stati, držati se onog što imam i uživati u tome". Kod fizičke pripremljenosti nema „norme" kao krajnjeg cilja koji treba posti­ ći. Postizanje spremnosti predstavlja prisilu koja se brzo pretvara u zavisnost. Stoga ona nema kraja. Nakon svake doze dolazi još jača doza. Svaki cilj je samo jedan od koraka u dugom nizu već preduzetih i onih koji će tek biti preduzeti. Da bi ova neprilika bila još strasnija, tu se ne radi samo o pro­ blemu prekomernog apetita i/ili neznanja koji bi to bio „odgo­ varajući nivo fizičke spremnosti". Da se radi samo o tome, svaka vrsta apetita bi, uz odgovarajuće zalaganje, mogla biti obuzdana i prilagođena, a svaka rupa u znanju mogla bi biti popunjena. Ako se, međutim, pojam „dobre fizičke pripremljenosti" odnosi na do­ življaje (Erlebnisse, ne Erfahrungen^.) tela, na subjektivno iskušana i proživljena dostignuća, onda se ne može reći da li je postignuti stepen pripremljenosti tela istinski zadovoljavajući, pošto nema „objektivnog", spolja procenjenog standarda koji je moguće interpersonalno prenositi, a koji bi služio za merenje tog stepena (niti ga može biti). Postizanje fizičke spremnosti znači ulazak u rat bez konačne bitke na vidiku i bez izgleda na konačnu pobedu nakon koje bi usledilo primirje, demobilizacija i preraspodela sredsta­ va u mirnodopsko vreme. Kada meta nije fiksirana, apsolutno ne postoji način za utvrđivanje koliko daleko ste od nje, i koliko će vam još vremena biti potrebno da se borite da biste došli do nje. Ovu neizvesnost nije moguće ukloniti. Ona neće otići, osim ako ne podignete belu zastavu, potpuno prestanete da se nadate da je moguće pobediti, i prestanete sa pokušajima da pobedite. Možda je jedini izlaz učlanjenje u udruženje „Anonimnih zavisnika od fizičke spremnosti". Pošto ideal spremnosti nudi samo maglovite i nejasne, nepre­ cizne instrukcije o tome šta treba uraditi i šta treba izbegavati, i pošto se nikad ne može pouzdano znati da se te instrukcije neće promeniti ili čak biti opozvane pre nego što ih primenite u potpunosti, postizanje spremnosti je aktivnost bez predaha; ili, u svakom slučaju, osećaj da nikada ne možete imati predah pri normalnom stanju svesti, bez straha. Osoba posvećena ideji fizičke spremnosti je stalno u pokretu. Parola naših vremena je

116

F l u i d n i život

„fleksibilnost": svi oblici treba da budu gipki, svi uslovi privre­ meni, svi oblici podložni preoblikovanju. Opsesivna i zavisnička reformacija je i dužnost i neophodnost. Za potrošačko društvo - i potrošačko tržište, njegove osnove i pokretačku silu - to je srećna okolnost, štaviše garancija njihovog opstanka. Taj rat, džihad, za postizanje telesne spremnosti, koji je nemo­ guće dobiti a koji se vodi čitavog života, čini spoljni svet, van tela, mestom užasnih i zastrašujućih, neizrecivih i suštinski nedoku­ čivih opasnosti. Čak i bez direktne štete, sve što unosite hranom i vazduhom, sve što nepozvano prolazi kroz vašu kožu ili na dru­ gi način uspeva da prodre u unutrašnjost vašeg bića od krvi i mesa, može narušiti režim koji ste osmislili za vaše telo u ime kontinuirane fizičke spremnosti; može vas vratiti unazad mnogo nedelja, meseci ili godina posvećenog uvežbavanja, napora i tru­ da. Spoljni svet služi kao nezamenjivo tlo za ispašu tragaoca za doživljajima, čije telo je osuđeno da njime luta i istražuje ga. Da nije te činjenice spoljni svet bi, prosto i jednostavno, predstavljao neprijateljsku teritoriju. Otvori koji probijaju spoj između tela i ostatka sveta možda mogu biti strogo čuvani, utvrđeni i štićeni - ali ne mogu biti za­ ključani, a kamoli hermetički zapečaćeni. Ne radi se samo o tome da nije moguće izbeći saobraćaj preko granica - njega je potreb­ no aktivno podsticati, jer kada bi ostao bez gasa i utihnuo, a ka­ moli stao, to ne bi bila ništa manja opasnost nego da preterano naraste i izmakne kontroli. Koja god opcija je poželjnija, rizik je jednako veliki - a opet potrošačko telo / telo potrošača ne može a da ne sledi nalog Krisa St. Džordža i upusti se u intenzivnu metaboličku interakciju sa svetom sa druge strane granice - što je aktivnost ispunjena isto toliko užasavajućim rizicima koliko i lepim nadama. Površina i otvori tela, sva ranjiva mesta na granici/spoju koji razdvaja/povezuje telo od spoljnog sveta i s njim, stoga moraju postati mesta akutne i neizbrisive ambivalentnosti. Imuna na sve terapije, ova ambivalentnost ostaje bogat izvor najneprijatnijih i najmučnijih varijanti psiholoških trauma koje opsedaju žitelje potrošačkog društva, kao i izvor zloglasnih paranoičnih i šizo-

Potrošači

u fluidnom

modernom

društvu

117

frenih sklonosti tog potrošačkog društva. Setimo se, na primer, anoreksije i bulimije, ta dva poremećaja u ishrani, braće blizana­ ca, koji predstavljaju zaštitni znak društva potrošača. Razmislimo o tabagisme, izloženosti dimu upaljenog duvana, što su Francuzi imenovali kao jedan od tri kobna zločina (uz brzu vožnju i sek­ sualne prekršaje) od kojih se najviše plaše. Pomislimo na nežne zagrljaje koji sve nelagodnije balansiraju na ivici najgnusnijeg zločina protiv ličnog integriteta i prête da zatruju erotske odnose sumnjom da se radi o seksualnim nasrtajima. Pitao sam se da li je zapažanje Alistera Kuka o listama bestselera ostalo istinito nekoliko godina kasnije: ono što sam otkrio jeste da, ako se nešto promenilo, onda je to zapažanje postajalo sve istinitije iz godine u godinu. Guglova pretraga je 20. jula 2004. dala, kao rezultat, 109.000 internet stranica koje su sadržavale informacije o knjigama kuvarskih recepata i nudile ih na prodaju; bilo je 308.000 internet stranica koje su isto to činile u pogledu knjiga za održavanje dijete, 719.000 internet stranica posvećenih veštini mršavljenja. A 32 miliona stranica bavilo se pitanjem sala (kao i 3.690.000 stranica posvećenih gojaznosti)... Na jednoj od tih 1.830.000 stranica, koje se bave prekomernom težinom, nai­ šao sam na sledeće statističke podatke iz Amerike: Procenat odraslih osoba starosti od 20 i više godina koje imaju višak kilo­ grama ili su gojazne: 64. Procenat odraslih osoba starosti od 20 i više godina koje su gojazne: 30. Procenat adolescenata starosti između 12 i 19 godina koji imaju višak k i ­ lograma: 15. Procenat dece starosti između 6 i 11 godina koja imaju višak kilograma: 15.

Više nego bilo koji drugi fenomen, masnoća ekstrahuje, kondenzuje i stapa strahove koji izviru iz slabo poznatog „pogranič­ nog područja" koji se prostire između tela potrošača i spoljnjeg sveta, natrpanog parališućim opasnostima i istovremeno do vrha ispunjenog neodoljivim iskušenjima. Zbog svog jedinstvenog statusa, čak i brza i letimična analiza tog „fenomena masnoće"

118

Fluidni život

može dati koristan uvid u ambivalentnost koja je svojstvena sta­ nju potrošača. Zaista, masnoća označava noćnu moru koja se pretvorila u re­ alnost. Dobijanje težine u gramima i širenje struka u centimetri­ ma ukazuje na užasnu činjenicu da su svi veliki napori izgradnje utvrđenja oko granice/spoja između sveta i vašeg tela bili uza­ ludni - da je neprijatelj probio odbrambene linije i zauzeo bra­ njenu teritoriju. Još gore, okupacione snage su naselile osvojenu teritoriju, izgradile garnizone unutar tela i preuzele upravljanje nad osvojenim zemljama. „Masnoća" označava stranu okupaciju ili „petu kolonu" - ili, još bolje, terorističke ćelije, najnoviju rein­ karnaciju pete kolone. Masnoća označava neprijateljske agente koji su prodrli u do­ maću teritoriju i spremaju se da pokrenu napad iznutra, u vreme i sa mesta koji su najmanje očekivani, jer „spavači", pod maskom bezazlenih, srdačnih, prijateljskih prvih komšija, samo kupuju vreme osmišljavajući „prljave bombe" - radiološko oružje od ostataka sa vaših gozbi i čekaju pravi čas da odbace svoje maske, izvuku bombe iz svojih podruma i sa svojih tavana, i napadnu. Svesni ste da će vas napasti i povrediti, ali ne znate kada i gde, a to vam neće reći ni najmudriji autoriteti - oni ništa ne znaju si­ gurno, i ono šta bilo ko od njih zna razlikuje se od onog šta drugi autoriteti kažu da znaju... Paralela između masnoće i terorista ili tajnih agenata, koji su još podmukliji time što se ne razlikuju od poštenog običnog sve­ ta, još je kompletnija usled izrazito zbunjujućih i često kontradik­ tornih signala o „benevolentnom" i „štetnom" uticaju različitih vrsta hrane koje se nude. Kako je moguće razaznati šta je „zasiće­ no" a šta „nezasićeno", „prirodno" od „hidrogenizovanog", mast koja je telu potrebna da bi normalno funkcionisalo od one koja sprečava njegovo normalno funkcionisanje? Sve ono što je veza­ no za masnoće svih vrsta - masnoće koje su još izvan tela, u hrani izloženoj na policama supermarketa i posluženoj u barovima i restoranima, kao i masnoće unutar telesnog tkiva - ambivalentno je i odbojno. Stručnjaci upozoravaju na opasnosti prekomerne ishrane i pretnju preteranih dijeta, ali gde je linija koju treba po-

Potrošači

u fluidnom

modernom

društvu

119

vući između norme i preteranosti, i kome treba verovati da će korektno povući tu liniju? Na vrhuncu uzbune zbog terorizma u SAD, ministar zdravlja i socijalne politike, Tomi Tompson, re­ kao je komitetu Senata da je „gojaznost akutan problem zdravlja stanovništva u našoj zemlji zbog koga milioni Amerikanaca ne­ potrebno imaju zdravstvene probleme i prerano umiru". Čak i formulacija ove rečenice sledi obrazac koji je zajednički za Tompsonove kolege iz drugih vladinih tela angažovanih na prvoj liniji rata protiv terorizma. Masnoća je u samom središtu neizvesnosti koja progoni veći­ nu Amerikanaca (Njujork tajms je borbu oko gojaznosti nazvao „kulturnim ratom novoga veka"), i ne nedostaje snaga voljnih da profitiraju od želje Amerikanaca da ublaže svoje strahove koji izviru iz osećanja nesigurnosti, a koje izaziva ta neizvesnost. Na jednoj strani stoje advokati koji tragaju za zaverama - upravo su pobedama završili borbe protiv duvanskih giganata i sada su želj­ ni novih okršaja. Na drugoj strani stoje veliki proizvođači gotove hrane i vlasnici lanaca brze hrane, krijući se, kako su to ranije po­ kušavale duvanske kompanije, iza svetih nepovredivih ustavnih prava građana i potrošačke slobode izbora. Advokati su već podneli tužbe protiv kompanija McDonald's, Wendy's, Kentucky Fried Chicken, Burger King, i drugih lanaca brze hrane. Oni pred sudom predstavljaju „žrtve", kao što je izvesni Gregori Rajmz, petnaestogodišnji dečak visok oko 170 cm, a težak preko 180 kg. Rajmz je izjavio da je jeo u Makdonaldsu ne­ koliko puta dnevno, uglavnom „supervelike" bigmakove, pomfrit i čokoladne šejkove. Njegov advokat, Semjuel Hirš, rekao je da su Rajmz i drugi klijenti namerno dovođeni u zabludu od strane prehrambenih kompanija, koje su lukavo iskorišćavale njihovo neznanje o tome „šta je zdravo za njih". Na to su prehrambene kompanije, kroz usta i pero isto tako uglednih i uticajnih javnih ličnosti, odgovorile tako što su slučaj „slobode jela" predstavili kao opšti argument individualne slobode kao takve. Kao što je Tomas Dž. Lorenco argumentovao u svom bestseleru Kako je ka­ pitalizam spasio Ameriku (citirajući klasično liberalno delo Ludviga von Mizesa Ljudsko delovanje):

120

F l u i d n i život

O n d a kada se usvoji princip da je dužnost vlasti da štiti pojedinca od nje­ gove sopstvene nepromišljenosti, ne može biti ozbiljnih primedbi na dalja mešanja u prava. Zabrana alkohola i nikotina mogla bi se valjano argumentovati. I zašto ograničavati vladinu benevolentnu promisao samo na telo pojedinca? Nije li bol koji čovek može naneti svom umu i duši čak razorniji od bilo kakvog telesnog zla? Zašto ga ne sprečiti da čita loše knjige, da gleda loše pozorišne komade, da posmatra loša platna i skulpture ili da sluša lošu muziku? Šteta nanesena od strane loših ideologija je zasigurno pogubnija, kako za pojedinca tako i za čitavo društvo, nego šteta od narkotika."

Masnoća je postala glavni ratni poklič i casus belli u „kultur­ nom ratu novog veka" - ratu koji je prosto ažurirana verzija i repriza neprestane borbe između slobode i bezbednosti, dva jed­ nako potrebna i tražena kvaliteta, poznatih po tome da ih je teško pomiriti, u svakom podnošljivom ili željenom ljudskom životu. „Problem masnoće" predvidljivo i u stopu sledi postavljanje tela potrošača u centralni cilj marketinga, dok nega tela postaje glav­ na okosnica prodaje potrošačke robe. „Kulturni rat novog veka" svoj duh i zamajac dobija od krajnje ambivalentnosti koja karak­ terne stanje ljudi u dolazećem društvu potrošača. Razrešenje te ambivalentnosti nije na vidiku. Najtrezveniji i najiskusniji savetnici upućuju one koji traže smernice za uskla­ đivanje da je ambivalentnost neizbežna, da je prisutna i da će tu i ostati; radosti i užasi konzumiranja onoga što nam svet poslužuje i čime nas zavodi ne mogu se razdvojiti. Te radosti i užasi dolaze zajedno, u čvrsto uvezanom paketu, a čista radost bez primesa užasa sve više se pretvara u pusti san. Onima koji traže smernice ostavljen je samo jedan put, koji više zaobilazi problem nego što vodi iz njega: brži tempo metabolizma koji bi poželjno omogućio krugu da postane kvadrat, da u jednoj turi kolač koji treba da bude pojeden ostane sačuvan. Kao što se to može videti, na pri­ mer na www.fatlosstips.com internet stranici: Da biste se oslobodili sala, morate jesti! N E M O J T E se izgladnjivati. Vaše telo je sagrađeno za opstanak, a deo njegovog mehanizma opstanka podra11 Thomas J. DiLorenzo, How Capitalism Saved America: The Untold History of our Country, from the Pilgrims to the Present ( C r o w n F o r u m , 2004); Ludwig von Mises, H u m a n Action, Scholar's Edition, str. 728-9.

Potrošači

u fluidnom

modernom

društvu

121

zumeva skladištenje i oslonac na telesne masti koje se koriste kao rezerva u vreme nestašice hrane. A k o steknete naviku da ne jedete, ili unosite samo malu količinu kalorija dnevno, postepeno će vaše telo to protumačiti kao vreme gladi i krenuće sa usporavanjem vašeg metabolizma. Vaše telo samo pokušava da sačuva energiju (kalorije) jer dobija tako malo hrane. Vaš metabolizam definiše tempo kojim vaše telo sagoreva kalorije, tako da ćete, ako imate brz metabolizam, utrošiti puno kalorija bez mnogo truda. A k o imate spor metabolizam, trošenje kalorija ide jako teško - posebno kalorija iz masti. Vaše telo uvek usporava metabolizam kada dođe do ma­ njeg unosa kalorija. Da biste ovo izbegli, jednostavno morate jesti. Nažalost, tri obroka dnevno nisu dovoljna! O n i ne pružaju vašem telu stalan tok hranjivih materija i energije koji su mu potrebni da bi se ubrzao metabolizam i da bi sagorele masti. U idealnom slučaju, trebalo bi da uzimate 5-6 obroka ravnomerno raspoređenih tokom celog dana.

Sve u svemu, da bi se odagnala avet propratnih efekata konzu­ miranja hrane, kao i ostalih neprivlačnih i nepredviđenih konsekvenci, morate jesti više. Kao što poslovica kaže: „Ako ne možeš da ih pobediš, pridruži im se". Ako ne možete pobediti tu mrsku ambivalentnost, prigrlite je i preoblikujte svoju sudbinu u svoju životnu strategiju. Kada bi bio opšteprihvaćen, takav savet bi dao dodatna krila robnoj proizvodnji, zamenama i odlaganju u otpad, na veliku radost, kako dobavljača potrošne robe tako i njihovih zakletih protivnika. Šta u svemu tome predstavlja telo? Telo je danas „društveno regulisano" kao i ranije, samo je došlo do promené agencija koje rukovode tim regulisanjem, sa dalekosežnim posledicama po sta­ nje telesnih pojedinaca kojima je dužnost da upravljaju telima koje imaju - onim što su oni sami. Stari prerogativ izuzimanja i isključenja, koji su upražnjavale suverene nacionalne države tokom čitavog perioda „čvrstog" sta­ nja modernosti, nije se sasvim izgubio. Ali, on se danas uglavnom koristi za držanje na distanci i podalje od nedaća onih margi­ nalnih kategorija koje ne mogu biti ili nije poželjno da budu za­ hvaćene „silama tržišta" koje su ih jednom za svagda registrovale kao slučajeve beznadežne insolventnosti u pogledu sposobnosti

122

Fluidni život

zaduživanja računa. Međutim, najvažnije od svega jeste da oda­ bir, izdvajanje i izbacivanje homo sacera (osobe koja je isključe­ na, kako iz ljudskih tako i božanskih zakona) više nije monopol države. U najvećem broju slučajeva, danas je uloga države ograničena na zvanično potvrđivanje izgona koji je već postao „životna či­ njenica" preko procesa koji nisu politički, kao i na obezbeđenje trajnosti i efikasnosti tog izuzeća. Umesto da pokazuje mišiće na­ stojeći da zadrži žitelje unutra, postsvevideća moć države razvija veštine zadržavanja vani nepoželjnih - tuđinaca ili žitelja koji su postali tuđinci. Mnogo političkog kapitala u ratu protiv „tuđina" ili „otuđenih" spremno je za eksploatisanje. Nikola Sarkozi, francuski ministar unutrašnjih poslova, nedavno je dospeo na sam vrh popularnosti među političarima sledeći primer izuzetno popularnih klubova „za kontrolu težine" koji su postavljali nedeljne „ciljeve mršav­ ljenja" svojim članovima: on je postavio „cilj proterivanja" svakoj opštini i razdelio „uputstvo za proterivanje" lokalnim upravni­ cima policije. 12 „Glasači", kako je Sarkozi rekao, „moraju biti u stanju da shvate i vrednuju" činjenicu da je vlada nepokolebljiva u sprovodenju obećane politike; politike koja, možemo to tako prokomentarisati, predstavlja spaljivanje lutke aveti izuzeća, to je prizor koji za cilj ima zadobijanje kapitala političke podrške iz strepnje koja izvire sa svakog ćoška fluidnog modernog okruže­ nja. Nova i brzo rastuća kategorija homini sacri, karakteristična za fluidno moderno društvo potrošača, sastavljena je, kao što bi se i moglo očekivati, od potrošača „sa manom" ili neuspelih potroša­ ča. Za razliku od neradnih ljudi u društvu proizvođača, neuspeli ljudi prema sadašnjim standardima biosa (života koji nije zoe, ili čisto životinjski) ne spadaju u „medicinske slučajeve", to nisu kandidati za lečenje i rehabilitaciju, koji su privremeno u nevo­ ljama, ali će svakako pre ili kasnije biti reasimilovani i ponovo primljeni u zajednicu. Radi se o istinski i potpuno beskorisnim 12 Videti: John Henley, „France set targets for expelling immigrants", Guardian, 28. oktobar 2003.

Potrošači

u fluidnom

modernom

društvu

123

- suvišnim, prekobrojnim ostacima društva koje se rekonstituiše kao društvo potrošača; oni nemaju ništa da ponude potrošački orijentisanoj ekonomiji, ni sada niti u doglednoj budućnosti; ne­ maju šta da dodaju skupu potrošačkih čuda, neće „voditi zemlju iz depresije" posežući za kreditnim karticama koje nemaju i po­ vlačenjem novca sa svojih računa koje ne poseduju - i tako bi za „zajednicu" bilo mnogo bolje da oni nestanu... Oni koje je Sarkozi osudio na deportaciju dekretom su isklju­ čeni iz društva - iako je čak i u njihovom slučaju predselekcija obavljena od strane nepolitičkih sila koje ne kontroliše država (izdavanje boravišnih dozvola i osuda na deportaciju se obav­ ljaju veoma selektivno; oni medu „strancima" koji će verovatno biti u stanju da podmazuju točkove potrošačke ekonomije su, po pravilu, izuzeti od isključenja). Oni koji su isključeni iz te nove fluidne vrste modernosti nisu bili optuženi pred sudom, nije im zabeležena kazna, niti im je izrečena presuda. Oni nisu baš bačeni preko palube; oni su ispali sa broda, ili nisu uspeli da prate njegov tempo. Oni formiraju „potklasu" društva koje se ponosi poništa­ vanjem klasnih podela i čuva sećanje na klase isključivo u podeli na one koji su izgubili u potrošačkoj igri i otišli, ili su izbačeni iz kazina, i na dobitnike i posvećene kockare sa priličnom zalihom gotovine koja ih čini kreditno jakim. Pošto današnje vlade više ne iscrtavaju planove savršenog društvenog poretka, izgubile su interes i ne vide ni smisao u tome da odlučuju ko će biti spašen, a ko osuđen, i da prave liste isklju­ čenih. Ali ostao im je zadatak upravljanja onima koji su već na drugi način i drugim sredstvima isključeni iz učešća u potrošač­ koj igri, u procesu koji teče više sam po sebi a ne po nekom pla­ nu. Oni se suočavaju sa strašnim izazovom „ljudskog otpada" na prepunoj planeti gde mesta za odlaganje otpada izvan zemlje više nisu na raspolaganju. U društvu potrošača „industrija odlaganja otpada" za odbačena ljudska bića je jedna od nekoliko grana pro­ izvodnje imunih na promené u ekonomskom ciklusu. Ono što je zajedničko tim otpadnicima od fluidne moderne ere sa homini sacri iz davnih vremena je „društvena golotinja" njihovih tela, neizbrisiva stigma .njihovog isključenja iz norma-

124

Fluidni život

tivno regulisanog delà čovečanstva i prava na bios. Ali različiti su načini njihovog upadanja u nevolje, kao i razlozi zbog kojih njihova sudbina izgleda neumitna i nepopravljiva. Ako su ortodoksni homini sacri bili (i dalje jesu) „kolateralna šteta" revnosti države u „uvođenju reda", ono čega su novi „ot­ padnici od ljudi" lišeni jeste potrošačka igra, jer im je uskraćena mogućnost da žive po pravilima te igre. Prvima je nasilno skinuta njihova „društvena odeća" i bili su prisiljeni da ostanu goli izuze­ ćem iz zakona. Drugi ostaju „društveno goli" jer su lišeni, izuze­ ćem iz norme, prilike da satkaju svoju „društvenu odeću" u ono­ me što se danas smatra individualnim zadatkom - nakon što im je prethodno onemogućen pristup tkanini koja treba da posluži za izradu društveno prihvaćenih odela u društvu potrošača.

Potrošačko

detinjstvo

„Deca su sjajna" priznaje Barbara Elen, ali ubrzo potom i doda­ je: „ali postoje trenuci kad je briga o njima užasno dosadna, a be­ smisleno je pretvarati se da je drugačije, čak ponekad i opasno." 1 3 Elen je duže vreme osećala da je kod nje takav slučaj, i osetila je veliko olakšanje kada je shvatila da taj osećaj nije njena lična greška i krivica - i drugi ljudi su pokušavali da takva osećanja sa­ kriju jer su se bojali da bi se izražavanje tih osećanja sukobilo sa dominantnim duhom vremena (ili bar sa njegovom zvaničnom i društveno obaveznom „politički korektnom" verzijom). Zainteresovala me ova nova manija isticanja „tereta" majčinstva. Jedna nova knjiga, Mit o mami, uzburkala je javnost u Sjedinjenim Američkim Državama, i gde god pogledate žene se žale kako majčinstvo nije baš ona­ kvo kako je to trebalo da bude i (šapatom) govore kako se ponekad pitaju zašto su uopšte to uradile.

Sledeći uobičajenu naviku da se za svaku priliku mora naći negativac i krivac za svaku neugodnost u životu, Elen razmišlja ova13 Barbara Ellen, „Bored, dirty, exhausted: who ever said there was anything yummy about being Mummy?", Observer Magazine, 7. mart 2004, str. 7.

Potrošači

u fluidnom

modernom

društvu

125

ko: „Ne možete a da se ne zapitate ko stoji iza ove nove globalne eksplozije zlovolje oko Mita o mami". Odlučuje se za lak odgovor, pripisujući odgovornost za to „ženama od karijere", koje odlažu majčinstvo dovoljno dugo da razviju sklonost ka „ružičasto hlad­ noj ozbiljnosti" kancelarije daleko od doma; bile bi prinuđene da to zamene „umazanim argumentima koji povlače ćebad" u slu­ čaju da ipak odluče da postanu majke. Deca nasuprot karijere; vezanost za dom nasuprot sveta stalne avanture; dosada sa decom nasuprot širom otvorenih, nikada potpuno istraženih i time večno primamljivih mesta „po belom svetu". Ovo zvuči istinito - izbor zaista nije ni veseo ni prijatan; za mnoge žene bi takva trampa bila dobar razlog za negodovanje i pritužbe. Međutim, da li je to potpuna istina? Urednica Amelija Hil, koleginica Barbare Elen, u članku pod nazivom koji sve govori, „Mislili ste da će vas deca usrećiti? Ne baš - samo će vas učiniti siromašnijim", citira Emu Flek, tridesetjednogodišnju službenicu kompanije u Londonu: „Nisam ni sanjala da su za jedno dete potrebni ovako enormni finansijski izdaci". 14 Ema i njen suprug suočavaju se sa zastrašujućim i neo­ bičnim zadatkom: „Kako da zadržimo ovaj životni stil kada mo­ ramo voditi računa o svakoj pari". Ovo iznenadno stiskanje svake pare, i potreba da se dva puta razmisli kada neko hoće da udovolji svojoj želji, bila je potpuno nepoznato iskustvo za Emu i njenog partnera. Priznali su da „zavide na životnom stilu i materijalnom blagostanju prijatelja koji su bez dece i koji su na raspolaganju imali novaca i vremena da se provode i putuju". Prijatelji koji osete takvu zavist, kao racionalna i pametna bića, shvataju to kao upo­ zorenje: nije ni čudo da Kerolin Harding, tridesetčetvorogodišnja direktorka firme u Londonu izjavljuje da je „veoma odlučna u pogledu stvari koje želim da uradim pre nego što dobijem decu, jer onda kad dođu deca - tu prestaje nezavisnost". Nije ni čudo da, prema novim istraživanjima iz World Values Survey, sve veći broj ljudi ne uvrštava decu pri odgovoru na pitanje o ispunjenosti svog života. U Velikoj Britaniji manje od 12 posto žena i manje 14 Videti: Observer, 16. novembar 2003, str. 19.

126

Fluidni život

od 20 posto muškaraca je potvrdno odgovorilo na pitanje „Da li mislite da žena mora imati decu da bi joj život bio ispunjen?" Deca koštaju novca, i to puno novca. Dete znači (bar za majku) znatan gubitak prihoda i istovremeno značajan porast porodič­ nih troškova (za razliku od prošlih vremena, dete je prosto i jed­ nostavno potrošač - ne uvećava porodične prihode). Dobrotvor­ no društvo „Daycare Trust" računa da je prosečna cena boravka deteta ispod dve godine u vrtiću porasla na 134 funte nedeljno do kraja 2002, dok su prosečni prihodi po porodici dostigli 562 fun­ 15 te nedeljno. Prosečna zarada dadilje bi na godišnjem nivou olakšala kućni budžet za 18.546 funti na selu, do 27.320 funti u Londonu. Kako je Brendan Bernard, generalni sekretar Kongre­ sa sindikata zaključio, „nemogućnost rada, jer skupa briga o deci prevazilazi kućni budžet, osuđuje stotine hiljada većih porodica na život u siromaštvu". Stotine hiljada porodica već je osuđeno na život u siromaštvu. Ostale stotine hiljada posmatraju i uzimaju u obzir njihove nedaće. U našem društvu pod vlašću tržišta, svaka potreba ili želja nosi na sebi etiketu sa cenom. Stvari se ne mogu imati ako se ne kupe, a njihova kupovina znači da druge želje i potrebe moraju da če­ kaju. Deca tu nisu izuzetak, a zašto bi i bila, mogli biste da se upi­ tate? Naprotiv, deca bi značila još više želja i potreba koje moraju biti ostavljene po strani nego što bi to značila bilo koja druga ku­ povina - i ne može se reći koliko puno i koliko dugo. Dobiti dete je kao skok naglavačke u kockarsku jazbinu, predajući se sudbini ili stavljajući hipoteku na svoju budućnost bez nagoveštaja kolike će biti rate na vaš zajam, i koliko će vremena biti potrebno da se zajam isplati. Potpisujete blanko ček i preuzimate odgovornost za zadatke koje ne poznajete niti možete predvideti. Ukupna cena nije fiksna, obaveze nisu objašnjene, i ne postoji garancija povraćaja novca u slučaju da niste zadovoljni proizvodom. U našem društvu kupaca i prodavača takvo rezonovanje tako­ de zvuči kao uverljivo objašnjenje za odustajanje. Ali opet, ako je ovo istina, da li je to potpuna istina? I opet - izgleda da nije. Što 15 Videti: „Childcare rises to 25 per cent of income", Guardian, 26. januar 2004.

Potrošači

u fluidnom

modernom

društvu

127

je veći naš uvid u širu sliku, imamo više razloga da sumnjamo da se radi o potpunoj istini. Dr Džon Mardsen, stručnjak za poremećaje zavisnosti, komentariše najnovije medicinsko otkriće da se ono što mi, laici bez do­ dira sa naukom, nazivamo „zaljubljivanjem" ili „zaljubljenošću" svodi na lučenje oksitocina, hemikalije koja „čini da uživamo u 16 seksu". On objašnjava da „mozak poseduje unutrašnje hemijske fabrike. Fizička privlačnost izaziva oslobađanje hemijskih kokte­ la koji aktiviraju dopamin, koji nas čini ekstatički srećnim" kada smo sa osobom koju volimo. Kvaka je, međutim, u tome što se ova hemikalija proizvodi samo tokom ograničenog vremena kao da je priroda isplanirala „da drži ljude zajedno samo onoliko koliko je potrebno da imaju puno seksa, bebu, i da je podignu do bezbednog nivoa". Pa koliko dugo se onda ta hemikalija ispušta? „Oko dve godine..." Komentar kolumniste koji izveštava o naj­ novijim naučnim otkrićima i shvatanjima jeste: „To bi otprilike bilo vreme koliko su trajale moje ozbiljne veze". Čitalac može zapaziti, i osećati se zadovoljno u vezi s tim: nema potrebe za brigom, ta nesposobnost da ostanem uz svog partne­ ra i sačuvam vezu od raspada nije uzrokovana manom u mom karakteru, kako sam naivno ili glupo verovao. Na kraju krajeva, sada mogu prestati da osećam krivicu i optužujem samog sebe. Ljubav je droga. Nadam se da će novi lek uskoro biti dostupan u apotekama (a posle nekog vremena, i na listi recepata koje može prepisati Nacionalna zdravstvena služba) - koji bi kompenzovao nedostatke fabrika u mozgu, dopunio manjak hemikalija, ili pak, suprotno tome, neutralisao ih kada mi je dosta mog partnera, da bih time učinio raskid bezbolnim, brzim i bez trauma... Teško da ovih dana možete prelistati stranice šarenih magazi­ na na sjajnom papiru a da ne naiđete na oduševljene preporuke za bestseler Žudnja: sedam smrtnih grehova Simona Blekburna, koji je, po pravilu, predstavljen kao „filozof sa Kembridža". Na primer, „sve više i više nas", primećuje Mark Honigsbaum, „otvo­ reno usvaja" ono što je autoritetom filozofije sa Kembridža definisano kao „žudnja koja nagoni telo na seksualnu aktivnost i 16 Videti: Kate Spicer,„Love is the drug", Observer Magazine, 9. maj 2004.

Fluidni život

128 17

uživanja koji su sami sebi svrha". To je to: „sami sebi su svrha". Zanemarite druge stvari ako osetite želju da krenete u to. Seks bez ljubavi, bez obaveza, bez uslova, bez razmišljanja o posledicama (kao što je, na primer, nastanak potpuno novog ljudskog bića), ne treba biti posmatran kao greh, čak ni kao nešto što treba da izaziva nelagodu. Za razliku od drugih, navodno smrtnih grehova, seksualna požuda nije tako loša za vas a, na kraju krajeva, nije ni toliko sramotna ni za osudu - na nju uopšte i ne treba gledati kao na greh. Teško je, ako ne i nemoguće, reći da li je filozof sa Kembridža u pravu ili nije. To je ipak stvar procene i vaših vrednosti, i ni­ kakav argument, koliko god bio prefinjen i elegantan, ne može dokazati ili pobiti „istinu" o nekoj vrednosti; vrednosti nisu ni istinite ni lažne - one se samo usvajaju i odbacuju. Druga stvar je to što se zaljubljujete kada oksitocin nesmetano teče, a odljubljujete se kada njegov tok presahne: to se može činjenično ispitati, ili bar može ostati kredibilno dok se ne dokaže suprotno. Ovde nema mesta sumnji: kada je u pitanju istina, nauka ima poslednju reč. I tako nema svrhe prigovarati protiv njenog suda. O Simonu Blekburnu neko može reći da on samo prati duh vremena i stavlja naučni pečat odobrenja na danas uobičajene potrebe; o Džonu Mardenu se ne bi moglo reći isto, a čak i da se kaže - to ne bi učinilo njegov sud manje istinitim nego što jeste. Međutim, postoji jedna karakteristika koja ujedinjuje te dve izjave uprkos razlikama u njihovim osnovama: to je, naime, veliki interes koji se pridaje obema od strane čitalačke publike, kao i požudna, odu­ ševljena revnost kojom se one usvajaju (tu sudbinu ne dele sa naučnim otkrićima i naučnim mišljenjem). Za sociologa, ta neobično topla i raširena reakcija javnosti predstavlja možda i najintrigantniji fenomen u celoj priči; zago­ netka koja zaslužuje promišljanje i objašnjenje. A objašnjenje je samo jedno: pošto ljudi, po pravilu, najusrdnije slušaju poruke koje najviše žele da čuju, reagovanja puna pažnje na izjave, kao što su Blekburnova i Mardsenova, mogu imati smisla samo uko­ liko se te izjave dobro uklapaju sa izvesnim eksplicitnim ili polu17 Videti: „Don't you want me baby?", Observer Magazine, 8. februar 2004.

Potrošači

u fluidnom

modernom

društvu

129

svesnim željama ljudi koji primaju te poruke. Možemo probati da razmotrimo koje vrste želja bi mogle biti zajedničke i tako snaž­ no doživljavane da bi učinile razumljivim to selektivno, ciljano „otvaranje" ljudskih umova. Moja sugestija je da se prethodno razmatrane poruke, kao i mnoštvo sličnih poruka, svesrdno prihvataju i da im se prida­ je nepotvrđena vrednost zato što one obećavaju da će ublažiti i smiriti duhovno mučenje kroz koje danas prolaze mnogi ljudi, bezuspešno pokušavajući da ga se reše ili da ga priguše. Bezuspešno, jer je nevolja istinska i neće nestati bez napora, za koje mnogi ljudi misle da nisu u stanju da ih savladaju ili oklevaju da ih preduzmu. Jedna vrsta nevolje je propratni efekat života u potrošačkom društvu. U takvom društvu puteva je mnogo i oni su razbacani, ali svi oni vode kroz prodavnice. Svaki životni cilj, a najvažni­ je, dostojanstvo, samopoštovanje i sreća, iziskuje posredovanje tržišta; a svet u kome su upisani ti ciljevi je izgrađen od robe - objekata koji se procenjuju, vrednuju ili odbacuju u skladu sa zadovoljstvom koje donose potrošačima sveta. Od njih se takode očekuje da budu laki za upotrebu i da odmah donesu zadovolj­ stvo, na način koji je podesan za korisnika; da iziskuju malo ili nimalo truda, a zasigurno ne žrtvovanje od strane korisnika. Ako ne uspeju da ispune svoja obećanja, ako zadovoljstvo nije pot­ puno ili onoliko koliko je bilo očekivano, mušterije će se vratiti u prodavnicu i zahtevati svoj novac nazad; ako to nije moguće ostvariti - pregledaće prenatrpane rafove ne bi li pronašli ade­ kvatnu zamenu. U svakom slučaju, neispravan objekat (koji ne ispunjava obe­ ćanje, isuviše je težak za nesmetanu upotrebu ili je potpuno iskorišćen i više nema mogućnosti da pruži zadovoljstvo) ide u sme­ će. Stvarima čija je jedina svrha da zadovolje potrebu ili želju ne polažu se zakletve lojalnosti. Rizike nije moguće izbeći, ali opa­ snosti se čine manje pretećim kada se negira obavezivanje. To je utešna misao, ali i puna neprilika ako su „stvari " za potrošačku upotrebu - drugi ljudi.

130

Fluidni život

Kada govorimo o ljudskim bićima, obavezivanje je teško izbeći, čak i kada je nepisano i nije formalno usvojeno. Čin potrošnje ima jasan kraj, traje samo toliko i ni trenutak duže, ali se isto ne može reći za interakcije među ljudima, pošto svaki susret iza sebe ostavlja naslagu veze koja vremenom jača i bogati se sećanjima o zajedništvu. Svaki susret je okončanje i početak - interakcija nema „prirodan kraj". Kraj se može samo veštački napraviti, i da­ leko je od očiglednog ko odlučuje kada je kraj došao, jer su (ako primenimo konzumerističke koncepte) u interakciji medu ljudi­ ma obe strane istovremeno potrošači i objekti potrošnje, i obe strane mogu polagati pravo na „suverenost potrošača". Uspostav­ ljena veza može biti raskinuta, dalja interakcija odbijena, ali ne bez gorčine u ustima i osećanja krivice. Teško je prevariti savest. Lorens Grosberg nedavnu pojavu „odbijanja dece" (predstav­ ljanja dece u javnom diskursu kao „problema", i mladih kao opa­ snih, bezumnih, društveno neodgovornih i neosetljivo nezrelih) objašnjava potrebama odraslih da se reše sopstvenih odgovor­ nosti. 1 8 Kako komentariše Anri A. Žiro, koren tog soi-distant dis­ tanciranja od dece može se pronaći u „odraslima koji rade pod logikom jednog navodno čistog tržišnog sistema, koji, u realnosti, samo na papiru poštuje individualnu slobodu a u stvari podriva veze društvenog života i društvene obaveze". 19 Možda savest ne bi tako često pekla ljude i time se ne bi tako često pribegavalo obmanama u svetu koji bi bio manje „fluidan" od našeg - u svetu koji bi se menjao manje rapidno, svetu gde objekti želje ne bi tako brzo zastarevali i gubili svoju privlačnost ovako vrtoglavom brzinom; u svetu gde ljudski život, koji traje duže od bilo kojeg drugog objekta, ne bi morao biti iseckan u niz samostalnih epizoda i novih početaka. Međutim, takav svet nam nije na raspolaganju - i izuzetno su male šanse da međuljudske veze budu izuzete iz konzumerističkih obrazaca, koji su kognitiv­ ni kao i bihevioralni. Kao rezultat toga, veze se brzo pretvaraju u veliki i naizgled neiscrpan izvor ambivalentnosti i nespokojstva. 18 Videti: Lawrence Grossberg, „Why does neo-liberalism hate kids?" Review of Education/Pedagogy/Cultural Studies 2 (2001), str. 133. 19 Henry A. Giroux, The Abandoned Generation (Palgrave, 2003), str. xv.

Potrošači

u fluidnom

modernom

društvu

131

U fluidnom, brzo tekućem i nepredvidljivom okruženju po­ trebne su nam čvrste i pouzdane prijateljske veze i uzajamno poverenje više nego ikada ranije. Prijatelji su, na kraju krajeva, ljudi na koje možemo računati kada nam je potrebno razumevanje i podrška kada se spotičemo i padamo, a u svetu koji nastanjujemo čak ni najbrži surferi i najživahniji skejteri ne mogu biti osigurani protiv takve mogućnosti. S druge strane, međutim, to isto fluidno i brzo tekuće okruženje predstavlja privilegiju za one koji lako putuju; ako izmenjene okolnosti iziskuju brz pokret i ponovno počinjanje od nule, dugoročne obaveze i sve veze koje je teško raskinuti mogu se pokazati kao glomazan teret - balast koji treba izbaciti kroz prozor. Znači, nema dobrog izbora. Ne možete imati ,,i jare i pare", ali upravo vas na to tera okruženje u kome komponujete svoj život. Kakav god izbor da napravite, gomilate nevolje. To je možda razlog zašto tako puno ljudi toliko pažljivo prima Blekburnove i Marsdenove poruke, kao i slične poruke koje stižu sa svih strana, naročito putem veoma popularnih emisija, tako­ zvanih „reality TV" - i zašto im se dopada to što čuju. Neke po­ ruke donose razrešenje od osećaja krivice: nisi ti kriv, nisi uradio ništa loše, svi dele tu sudbinu, svako se suočava sa istim izborom i svako čini isto. Neke druge poruke nude dozvolu da zapušite uši kako ne biste čuli glas savesti: ako ne glasaš za „najslabiju kariku" i isteraš nekog iz igre, verovatno ćeš ti bi isteran glasanjem dru­ gih. Beznadežni i bespomoćni romantici će najverovatnije prvi biti „najslabije karike" u igrama drugih, trezvenijih ljudi. Život je igra gde ili gubiš ili dobijaš, a Bog pomaže onom ko pomaže sebi. Takav je svet u kome se rađaju deca, u takvom svetu rastu, i u takvom svetu će se od njih očekivati da traže svoje mesto kada odrastu. Deca posmatraju. I uče. Kao što je to sumirao Čarls Švarcbek, „naša deca duboko primaju k srcu ono što vide i čuju u okviru svojih odnosa s nama. Oni ne uključuju i isključuju svoje prisustvo s nama, kao što bi neko mogao pretpostaviti. Deca su uvek s nama, u interakciji ili su svedoci toga kako vodimo svoje lične živote".20 Deca primaju k srcu ono što mi, odrasli, radimo. 20 www.simplyfamily.com/.

132

F l u i d n i život

Na kraju krajeva, mi smo autoritet. Mi predstavljamo svet. Žan-Fransoa Liotar, čuveni duhovni otac postmoderne pro­ mené u percepciji sveta ljudi, je, međutim, insistirao na tome da je sudbina (privilegija?) deteta da najpotpunije reprezentuje čovečanstvo: Lišeno govora, nesposobno da stoji uspravno, okleva u izboru objekata svog interesovanja, nesposobno da proračuna prednosti, nesvesno uobičajenih shvatanja, dete je najizrazitije ljudsko biće jer njegove neprilike najavljuju i 21 obećavaju moguće stvari.

Prvi put kada je to objavljeno, to nije bilo Liotarovo otkriće. On je samo preformulisao mišljenje koje je od početaka moder­ nih vremena bilo široko rašireno među misliocima i piscima koji su se bavili zjapećim jazom između dečje mašte i nevinosti i ne­ sentimentalne rutine i pokvarenosti u većem delu života odraslih, kao i nehatnim i nepromišljenim načinom traćenja duhovnih sila i kreativnog potencijala dece u procesu njihovog „sazrevanja". Kao što je Kiku Adato primetila, ti mislioci su uvideli da je intrigantno da je najbespomoćniji i najzavisniji period života - detinjstvo - vezan za najrobusnije stanje duše, najčistije stanje savesti, najpri­ rodniju i najkreativniju fazu ljudskog života. Dostojevski je izjavio da se „duša leci u društvu dece". U romanima Oliver Tvist, Mala Dorit i drugim Dikensovim delima, dete je simbol dobrote i vrline nasuprot pokvarenosti, nepravdi i taštini društva. 2 2

Liotar se nadovezao tužnim komentarom da su svi napo­ ri „društva", svi pritisci socijalizacije, fizički i mentalni, bili oni planski ili sami od sebe, usmereni ka procesu „sazrevanja", odva­ janja od ljudskih, isuviše ljudskih kvaliteta detinjstva. Kao da je logika ljudskog društva u bežanju što dalje od humanosti njego­ vih članova... Zaista, društvo nije sklono i prijateljski nastrojeno prema onima koji su „nesvesni uobičajenih shvatanja" a ima otvoreno 21 Videti: Jean François Lyotard, The Inhuman: Reflections on Time, prevod Ge­ offrey Bennington i Rachel Bowlby (Polity, 1991), str. 2-7. 22 K i k u Adatto, „Selling out childhood", Hedgehog Review (leto 2003), str. 36.

Potrošači

u fluidnom

modernom

društvu

133

neprijateljski stav prema onima koji su „nesposobni da preraču­ naju svoje prednosti". Društvo ne gleda naklono na beskonačan broj mogućnosti; šta je drugo bilo kakav društveni poredak ako ne smanjenje broja dozvoljenih mogućnosti i obuzdavanje pre­ ostalih mogućnosti? Suština svake socijalizacije je u lekcijama o „realnosti": pridošlicama, novorođenima, društvo nudi prihvat pod uslovom da prihvate pravo realnosti da povuče liniju koja razdvaja odabrane mogućnosti, sada ozvaničene kao verovatne stvari koje podržava moć, i sve druge mogućnosti, koje su sada autoritativno osuđene kao nezakonite, beskorisne, sramotne ili grešne, i sasvim „antisocijalne"; koje predstavljaju ne samo gubi­ tak vremena već i izazivaju nevolje. Od ranog modernog otkrića „detinjstva" kao zasebne, i po mnogo čemu jedinstvene faze ljudskog života, društvo je veliča­ lo decu zbog njihovog „duha prijateljstva" i „slobodne igre" koji su bolno nedostajali odraslim članovima društva uprkos tome što su to istovremeno posmatrali, zbog uglavnom istih razloga, sa dubokom sumnjom. Na kraju krajeva, život odraslih je zahtevao da slobodna igra bude ili potpuno izbegavana ili odložena za „slobodno vreme", dok je u svako drugo vreme ona bila zamenjena disciplinom i rutinom, a impuls prijateljstva bio bezbedno zavezan u okove dogovornih prava i obaveza. Deci se nije moglo verovati i ostaviti ih bez budnog nadzora; „sirovom detinjstvu" bila je potrebna obrada i „detoksikacija" - čišćenje od njegovih prirodnih sastojaka jer društvo ne bi htelo da ih svari, a ne bi mo­ glo ni kada bi to želelo. Ako ne u teoriji, onda u praksi, detinjstvo nije bilo tretirano kao utočište ili sklonište, već kao simulakrum života odraslih. Vrsta finalnog proizvoda obrade dece zavisi od uloga aktivne službe dodeljenih članovima društva. Većim delom moderne istorije (koji je obeležen masivnim in­ dustrijskim postrojenjima i velikim armijama sastavljenim od vojnih obveznika), društvo je oblikovalo i doterivalo svoje čla­ nove za rad u industriji i vojnu službu. Poslušnost i saobraznost, istrajnost u dirinčenju i monotone rutine su, u skladu s tim, bile vrline koje je trebalo usaditi i negovati - dok su fantazije, strast, buntovni duh i neodlučnost svrstani u red poroka koje treba eli-

134

Fluidni život

minisati. Računalo se na telo potencijalnog radnika ili vojnika, dok je duh trebalo ućutkati, a zatim zanemariti kao nešto irele­ vantno. Društvo proizvođača i vojnika je fokusiralo svoju „obra­ du detinjstva" na fizičku spremnost tela da nastani svoje buduće prirodno stanište: fabričku halu i bojno polje. Era proizvođačkog društva je praktično završena, bar u našem delu sveta, mada sećanje na nju opstaje u predrasudama mno­ gih koje su u oštroj suprotnosti sa njihovom praksom (kao što je Prisila Anderson zaključila u svojoj opširnoj studiji današnje literature o podizanju dece: „Stara shvatanja o dečjem neznanju, neiskustvu, nesvesnosti, nerealističnosti i egocentričnom razmi­ šljanju i dalje dominiraju u profesionalnim i javnim shvatanjima 23 detinjstva") . Sada živimo u društvu potrošača. Prirodno stanište potrošača je tržište, mesto kupovine i prodaje. U slučaju potencijalnog po­ trošača, brza i svesrdna reakcija na mamac koji nudi roba, kao i kompulzivni, zavisnički nagon kupovine, su glavne vrline koje treba usaditi i negovati; indiferentnost prema marketinškom za­ vođenju ili nedostatak resursa potrebnih za adekvatan odgovor na to zavođenje su smrtni grehovi koje treba iskoreniti ili kazniti progonstvom. U skladu s tim, da bi svoje članove učinilo podesnim za nase­ ljavanje njihovog prirodnog staništa (ovog puta su to tržni centri i ulice u kojima se pokazuje Armirana roba nabavljena u prodavnicama, a koja treba da onome ko je nosi dodeli robnu vrednost) društvo potrošača fokusira svoju „obradu detinjstva" na uprav­ ljanje duhom. Tela nisu bitna - njihova obrada je istrošena priča; „velika novina", kako se izrazio Deni-Robert Dufor je osvajanje i reangažovanje duše. 24 Ili, da citiramo Danijela Tomasa Kuka sa Univerziteta u Ilinoisu: Bitke koje su vodene oko dečje potrošačke kulture, i u vezi s njom, nisu manje bitke od onih koje se vode oko prirode ličnosti i njenog obima u kontekstu sve raširenijeg upliva trgovine. Angažovanje dece, sa materija­ lima, medijima, slikama i značenjima koja izviru iz njih, odnosi se na svet 23 Priscilla Anderson, Young Children's Rights (Jessica Kinsley, 2000), str. 57. 24 Dufour, L'Art de réduire les têtes, str. 10.

Potrošači

u fluidnom

modernom

društvu

135

trgovine i ona su upletena u taj svet, koji ima centralno mesto u stvaranju ličnosti i moralnih pozicija u savremenom životu.

25

Zaista ima „centralno mesto" - i započinje u vrlo mladom dobu. Čim nauče da čitaju, ili možda i dosta pre toga, javlja se dečja „kupovna zavisnost". Bombardovani sa svih strana sugesti­ jama da im je potreban ovaj ili onaj proizvod iz prodavnica da bi bili prava ličnost, sposobna da obavlja svoju društvenu dužnost i da bude viđena kako obavlja upravo tu dužnost, deca osećaju da su neadekvatna, manjkava i ispodprosečna ukoliko odmah ne odgovore na poziv. Najveći imperativ i najurgentnija je potreba da se poprave ili sakriju istinski ili navodni nedostaci na licu i telu kako bi se podi­ gla vlastita prodajna vrednost. Oven Boukot navodi tiražne ma­ gazine u koloru čija su ciljna grupa tinejdžeri koji se navikavaju, iz nedelje u nedelju, na „besplatne poklone" ili „ekskluzivne po­ nude" kao što su „bujne maškare", „divan sjaj za usne" ili „čude­ san sprej za ten". 26 Najnovije istraživanje, sprovedeno u Britaniji, pokazalo je da 90 posto četrnaestogodišnjakinja redovno koristi šminku, dok 63,5 posto devojčica od sedam do deset godina stav­ lja karmin, a 44,5 posto stavlja senku ili ajlajner. I pored toga, primećuje Boukot, kompanija koja je sprovela istraživanje - Mintel (jedna od vodećih britanskih organizacija za istraživanje tržišta), insistira na tome da „kompanije koje proizvode kozmetiku mogu ići mnogo dalje u svojoj nameri da privuku mlade devojke da kupuju njihove proizvode". Među ostalim merama, sugerisano je i postavljanje mašina za prodaju kozmetike u školama i bioskopima. Na decu se uvek gleda kao na „budućnost nacije" i, u zavisno­ sti od toga kakvo je bilo viđenje dobrog stanja nacije, odlučivalo se kako deca treba da budu pripremljena za svoju budućnost i budućnost nacije. Da je Danijel Tomas Kuk pisao izloženi tekst pre sto, možda čak i pre samo pedeset godina, verovatno bi stavio 25 Daniel Thomas C o o k , „Beyond either/or", Journal of Consumer Culture 2 (2004), str. 149. 26 Owen Bowcott, „Makeup and marketing: welcome to the world of ten-yearold girls", Guardian, 8. septembar 2004, str. 3.

136

Fluidni život

„radnu etiku" umesto „potrošačke kulture", i „industriju" umesto „trgovine". Kako stvari sada stoje, deca su, kao prvo i osnovno, sutrašnji potrošači: i nije ni čudo što je tako, imajući u vidu da se snaga zemlje meri prema bruto nacionalnom dohotku, koji se pak meri obrtom novca. Za decu je bolje da što pre počnu sa prihvatanjem uloge revnosnog i upoznatog kupca/potrošača - naj­ bolje od samog rođenja. Novac potrošen na takvu obuku ne može biti bačen novac. U knjizi pod naslovom koji sve govori - Šta deca kupuju i za­ što: Psihologija marketinga prema deci - Dan Akuf je predstavio sveobuhvatnu strategiju ulaska i osvajanja, a zatim upravljanja „tržištem za decu", teritorije koja je ranije bila jalova ili slabo i po­ vršno kultivisana uprkos svom praktično neiscrpnom potencijalu stvaranja profita. Objasnio je budućim osvajačima kako da uspešno kreiraju, razviju i reklamiraju proizvode i programe „ciljane na današnju decu od rođenja preko tinejdžerskog perioda". 27 Uz to dodaje: ti „proizvodi" („praktično sve što je ciljano za prodaju deci") i „programi" (kao što su „igrani filmovi, crtani filmovi i elektronske igre") su po svojoj prirodi posvećeni „dragocenosti i svetosti srca i umova dece širom sveta". Akuf, i verovatno većina onih kojima se on obraća, veruje da obraćenjem dece u duh i praksu konzumerizma vrši moralni za­ datak, baš kao što su i pioniri kapitalističke industrije pre dva veka verovali da su moralni misionari kad su popunjavali svoje rudnike i fabrike dečjom radnom snagom. Ti pioniri su plaćali deci malo - da bi radno vreme bilo duže, a prodaja sopstvene radne snage postala je neophodnost kojoj se treba povinovati celog života. Njihovi potomci, marketinški stručnjaci, umesto toga pokušavaju da (kako ističe Beril Langer), stvore u deci „stanje stalnog nezadovoljstva stimulisanjem želje za novim i redefinisanjem onoga što je prethodilo kao beskorisno smeće", 28 sa kraj27 D a n Acuff, What Kids Buy and Why (Free Press, 1997). 28 Videti: Beryl Langer, „The business of branded enchantment", Journal of Consumer Culture 2 (2004), str. 255. Takode videti moju knjigu Wasted Lives (Polity, 2004), poglavlje 4: „Culture of waste".

Potrošači

u fluidnom

modernom

društvu

137

njim ciljem „reprodukcije ciklusa stalne želje u koji je ugrađeno potrošačko kapitalističko detinjstvo"; iako je preporučeni put ka tom cilju najčešće predstavljen kao duboko moralan i koristan čin (kako piše Danijel Tomas Kuk) ponovnog pronalaženja dečje svetosti, ne na (romantičnoj) ideji nevinosti već na temelju „dru­ ge vrste svetosti" - onog „ja" „koje zna i bira". Svejedno, prema sopstvenom Kukovom priznanju, „svet međusobnog ocenjivanja među decom na osnovu robe, medijskih likova i poznavanja pro­ izvoda .... sve više predstavlja normu kojoj deca i roditelji moraju 29 da se podvrgnu ako žele da imaju 'zdrav' društveni život". Međutim, malo je razloga za sumnju, kako Džulijet B. Skor sugeriše, da se tokom poslednje dve decenije... „tržište za decu dramatično proširilo, kako u smislu direktnih troškova tako i 30 njihovog uticaja na kupovine roditelja". Džulijet Skor zapaža fenomen „komercijalizacije detinjstva" (komandne uloge rob­ nog tržišta u podizanju, obrazovanju i oblikovanju dece) i cilja­ nja marketinških aktivnosti na samu decu. Ova dva procesa se međusobno podstiču. Roditelji svoju decu posmatraju zaista kao „znalce u izboru" koji poseduju znanja koja njihovi roditelji ne poseduju, to jest znanja o onome šta je po trenutnoj modi oba­ vezno a šta je „passe". Iz tog razloga, roditelji sve više konsultuju decu kada god treba da donesu odluku o kupovini, jer ti roditelji više ne veruju sopstvenom sudu o tome „šta je dobro za decu", a time ni svom izboru u kupovini. Istraživanje naručeno od strane veoma uspešne marketinške kompanije Nickelodeon je pokazalo da se 89 posto roditelja dece uzrasta od osam do četrnaest godina izjasnilo da traži mišljenje svog deteta o proizvodima pre nego što ih kupe. Prema Džejmsu U. Maknilu, deca uzrasta od osam do dvanaest godina su direktno uticala na sumu od oko 300 milijardi dolara kupovine od strane odraslih u 2002, i to „tržište pod uticajem dece" raste po stopi od oko 20 procenata godišnje, a 30 mi­ lijardi dolara robe su u 2002. kupila sama deca, sopstvenim novcem (pro-

29 Cook,„Beyond either/or", str. 150. 30 Juliet B. Schor, „The commodification of childhood: tales from the adverti­ sing front lines", Hedgehog Review (leto 2003), str. 7 i dalje.

138

F l u i d n i život

cenjeno je da su takve kupovine dostizale svega 6,1 milijardu dolara samo 31 trinaest godina ranije).

Opet prema Maknilu, jedno od četvoro dece posećuje prodavnice samostalno pre odlaska u osnovnu školu, dok je prosečna starost dece koja počinju sa samostalnim kupovinama osam go­ dina. „Duša deteta je pod opsadom", sugeriše Kiku Adato. Finansijski pritisci potrošačkog tržišta u ekspanziji i ofanzivi doveli su do toga da jedna plata nije dovoljna da se vodi briga o porodici sa decom; 67 procenata dece u Americi se podiže u porodicama sa dvojnim prihodima, i ta deca postaju „uličari" i provode većinu svog vremena van škole - sama ili u društvu svojih vršnjaka. Po­ rodične veze su labave „normalnim radnim danima". One se do­ datno podrivaju i slabe zamenom autoriteta i komandne struktu­ re, koja je rezultat preuzimanja ekspertize za kupovinu od strane dece, kao i prava donošenja odluka o kupovini (i, podsetimo se, kupovina je aktivnost koja posreduje u praktično svakom aspek­ tu porodičnog života i života individualnih članova porodice). Kao što Džozef E. Dejvis sugeriše, procesi konzumerizma i komercijalizacije su destabilizovali „starije institucije za formiranje identiteta (porodicu, školu, crkvu i tako dalje)" i time stvorili va­ kuum koji su potom požurili da popune. 3 2 Dejvis citira „stručnja­ ka za brendiranje" - Skota Bedburija, koji „velikim brendovima" pripisuje ulogu „tačaka emocionalnog povezivanja", koje svojim nosiocima omogućavaju da „se lociraju u šire iskustvo". Ne obra­ ćajmo pažnju na jezik sastanaka upravnih odbora - ono što ovaj stručnjak, u stvari, ovom izjavom implicira postaje sasvim jasno kada se pronikne kroz debelu verbalnu masku: ono na šta se ovde misli jeste iskorišćenje potreba koje su u slobodnom letu i bez doma, u svrhu „velikih brendova", i zamena ljudskih veza lojalnošću prema brendu u oblikovanju životnih očekivanja i životnih veština potrošača u budućnosti. 31 James U. McNeal, The Kid's Market: Myths and Realities (Paramount Market, 1999). 32 Joseph E. Davis, „The commodification of self ", Hedgehog Review (leto 2003), str. 44 i dalje.

Potrošači

u fluidnom

modernom

društvu

139

Po Toriju de Angelisu, postoji masa rezultata istraživanja koji ukazuju na to da „nesigurnost - kako finansijska, tako i emocio­ 33 nalna - leži u srcu potrošačkih čežnji". Da bi se razumeo proces „stvaranja potrošača" - „psihologija treba da proširi svoj fokus sa pojedinca" kako bi obuhvatila društveno okruženje u kome se dete oblikuje u kompulzivnog i zavisničkog kupca/potrošača. De Angelis citira Alena Kanera, psihoterapeuta sa Berklija: Korporativni konzumerizam ima teške psihološke efekte, ne samo na ljude već i na našu planetu... Prečesto psihologija isuviše individualizuje društvene probleme. U tome na kraju krivimo žrtvu, u ovom slučaju lociranjem materijalizma u pojedincu, pri tom ignorišući ogromnu korporativnu kulturu koja vrši invaziju na veliki deo našeg života. Duhovnost je možda detetu dar dobijen rođenjem, ali nju po­ trošačko tržište konfiskuje i onda koristi za podmazivanje točkova potrošačke ekonomije. Detinjstvo se, kao što sugeriše Kiku Adato, pretvara u „pripremu za prodaju sebe", jer se deca uče da posmatraju druga ljudska bića, uključujući i prijatelje i članove porodice, kroz prizmu tržišno generisanih percepcija i sudova.

33 Tori de Angelis, „Consumerism and its discontents", www.apa.org/monitor/ jun04/discontents.html.

6.

Učenje hodanja po

živom pesku

Trebalo je više od dva milenijuma od vremena kada su mu­ draci antičke Grčke smislili pojam paidea kao oznaku za „obra­ zovanje čitavog života" da se taj pojam pretvori iz oksimorona (kontradikcije u terminima) u pleonazam (sličan „lepljivom lepku" ili „metalnom gvozdu"...)- Ta izuzetna transformacija se odigrala sasvim nedavno, tokom poslednjih nekoliko decenija, pod uticajem radikalno ubrzanog tempa promena u društvenom okruženju u kome su oba glavna aktera obrazovanja - učitelj i učenik - morali da deluju. U momentu ispaljivanja projektila iz balističkog oružja, pravac i domet tog projektila već je određen oblikom i položajem topa, kao i količinom baruta u čauri; može se proračunati sa malom greškom ili bez greške mesto koje će projektil pogoditi, i to me­ sto se može birati pomeranjem cevi topa ili promenom količine baruta. Te karakteristike balističkih projektila čine ih idealnim oružjem za korišćenje u pozicionom ratu - gde su mete ostajale ukopane u rovovima ili bunkerima a projektili su bili jedina tela u pokretu. Te iste karakteristike ih, međutim, čine beskorisnim kada mete koje nišandžija ne vidi počnu sa kretanjem - posebno ako se kre­ ću brže nego što projektil može leteti, a još i više od toga ako je to kretanje nasumično, na nepredvidljiv način koji obesmišlja-

142

Fluidni život

va preliminarne proračune zahtevane putanje. Tada je potreban pametan, inteligentan projektil, projektil koji može menjati smer u letu u zavisnosti od promena okolnosti, koji može odmah detektovati kretanje mete, saznati sve što može i što je potrebno da se sazna o poslednjem pravcu i brzini mete - i da iz tih infor­ macija ekstrapolira tačno mesto gde će se putanje susresti. Takvi pametni projektili ne mogu prestati sa prikupljanjem i obradom informacija tokom leta, a kamoli okončati ih - njihove mete se neprestano kreću i menjaju smer i brzinu, tako da se definisanje mesta susreta mora konstantno ažurirati i ispravljati. Možemo reći da pametni projektili slede „instrumentalnu ra­ cionalnost", iako u svojoj tečnoj, fluidnoj verziji, da tako kažemo; odnosno, odbacivanjem pretpostavke da će cilj biti dat, konstan­ tan i nepokretan tokom vremena, te da će biti potrebno samo izračunati i upotrebiti sredstva. Projektili koji su još pametniji neće biti uopšte ograničeni na unapred odabranu metu već će birati mete u letu. Ono čime će ti projektili biti vođeni je uglav­ nom pitanje toga šta najviše oni mogu postići u okviru svojih tehničkih kapaciteta, i za koje su od potencijalnih meta na ras­ polaganju najopremljeniji da ih pogode. To bi bio, možemo tako reći, slučaj izokrenute „instrumentalne racionalnosti": mete se biraju dok projektil leti, a sredstva na raspolaganju određuju koji će „cilj" biti na kraju odabran. U ovom slučaju, „pamet" letećeg projektila i njegova efikasnost imale bi koristi od opreme koja je „generalna" ili „nenamenska", bez težišta na bilo koju specifičnu kategoriju ciljeva, ne preterano prilagođena gađanju bilo kakve posebne vrste meta. Pametni projektili, za razliku od svojih starijih balističkih ro­ đaka, uče u letu, tako da ono što im je potrebno obezbediti na po­ četku jeste sposobnost učenja, i to brzog učenja. To je očigledno. Ono što je, međutim, manje vidljivo, a isto toliko bitno kao veština brzog učenja, jeste sposobnost trenutnog zaboravljanja onoga šta je bilo prethodno naučeno. Pametni projektili ne bi bili pamet­ ni da nisu u stanju da „promene mišljenje" ili odbace prethodne „odluke" bez premišljanja i kajanja... Oni se ne smeju preterano oslanjati na informacije koje dobijaju i nikako ne smeju steći na-

Učenje hodanja po živom pesku

143

viku da se ponašaju onako kako su te informacije sugerisale. Sve informacije koje dobijaju rapidno zastarevaju i ako se smesta ne odbace mogu dovesti u zabludu umesto da daju pouzdane smernice. Ono što „mozak" pametnih projektila ne sme nikad zabora­ viti je to da je znanje koje stiču izrazito zamenjivo, vredi samo do daljnjeg i samo je privremeno korisno, te da je garancija uspeha da se ne previdi momenat kada usvojeno znanje više nije korisno i kada ga treba odbaciti, zaboraviti i zameniti. Filozofi obrazovanja čvrste moderne ere učitelje su smatrali bacačima balističkih projektila i objašnjavali su im kako da obezbede da njihovi proizvodi ostanu striktno na predviđenom kursu koga određuje početni moment sile. Nije ni čudo što je bilo tako; u ranim fazama moderne ere balistički projektili su bili najviše tehnološko dostignuće. Pružali su besprekornu uslugu svima koji su hteli da osvoje i zagospodare svetom kakav je tada bio. Kao što je Hilari Belok samouvereno izjavila, govoreći o afričkim domo­ rocima: „Šta god da se desi, mi imamo 'maksima, a oni nemaju" („maksim" je, podsetimo se, bila mašina sposobna da ispali veliki broj metaka u kratkom vremenu, i bio je efektivan samo ako je toliko veliki broj metaka bio na raspolaganju). U stvari, ta vizija zadatka učitelja i sudbine učenika bila je mnogo starija od ideje „balističkih projektila" i moderne ere koja ih je stvorila - postoji jedna stara kineska poslovica koja je dva milenijuma starija od modernog doba, ali je i dalje citira Komisija Evropske unije u podršci programu za „učenje tokom celog života", na pragu dva­ deset prvog veka: „Kada planiraš godinu dana unapred, planiraj kukuruz. Kada planiraš deceniju unapred, zasadi stabla. Kada planiraš za ceo život, obučavaj i obrazuj ljude". Tek je ulaskom u fluidno moderno vreme ta drevna mudrost izgubila svoje pra­ gmatičku značenje, i ljudi koji imaju veze sa učenjem i unapređe­ njem učenja, poznatom kao „obrazovanje", morali su da pomere svoju pažnju sa balističkih na pametne projektile. Konkretno, da bi u fluidnom modernom okruženju obrazova­ nje i učenje imali bilo kakvu svrhu oni moraju biti kontinuirani i zaista trajati tokom celog života. Ne može se zamisliti bilo ka­ kva druga vrsta obrazovanja i/ili učenja; „formiranje" ličnosti je

144

F l u i d n i život

nezamislivo na bilo koji drugi način sem u vidu tekuće i nikada dovršene reformacije. U pitkom i sadržajnom opisu Lešeka Kolakovskog, sloboda koja transformiše svaki korak u (potencijalno sudbonosan) izbor „nam je data uz našu ljudskost, i predstavlja temelj naše ljudsko­ 1 sti; daje jedinstvenost samom našem postojanju". Ali može se reći i da čin izbora nikada ranije nije bio tako izrazito samosvestan kao danas, vršeći se u uslovima bolne a neizlečive nesigur­ nosti, pod stalnom pretnjom „zaostajanja" i isključenja iz igre, uz zabranu ponovnog ulaska zbog nemogućnosti davanja odgovora novim zahtevima. Ono što odvaja današnju agoniju izbora od neugodnosti koje su uvek mučile homo eligensa,„čoveka koji bira", jeste pojava slut­ nje da nema unapred utvrđenih pravila ili univerzalno odobrenih ciljeva kojih bi se moglo čvrsto pridržavati bez obzira na to šta se može desiti, čime se oni koji vrše izbor oslobađaju odgovor­ nosti za moguće negativne konsekvence svog izbora. Ništa ne može sprečiti mogućnost da one referentne tačke i smernice koje danas deluju ubedljivo sutra budu opovrgnute i odbačene (i retrospektivno!) jer vode u zabludu ili su pogrešne. Kompanije koje su navodno čvrste kao stena demaskiraju se kao plod mašte ra­ čunovođa. Šta god je „dobro za vas" danas, može sutra biti reklasifikovano kao vaš otrov. Naizgled čvrsto obavezivanje i svečano potpisani sporazumi mogu preko noći biti poništeni. A obećanja, većina njih, izgleda da se daju samo da bi mogla biti neispunjena ili prekršena, pri čemu se računa na kratko pamćenje javnosti. Čini se da ne postoji stabilno, bezbedno ostrvo među strujama. Onda, kakvi ostaju izgledi i zadaci obrazovanja? Jaćek Vojćehovski, urednik poljskog časopisa posvećenog akademskoj pro­ fesiji, zapaža kako je „nekada davno fakultetska diploma nudila siguran put u praktikovanju sopstvene profesije do penzionisanja - ali je to sada istorija. Danas je znanje potrebno neprekid­ no osvežavati, čak se javlja i potreba zamene profesije, jer su, u suprotnom slučaju, ništavni svi napori da se zarade sredstva za 1 Leszek Kolakowski, Freedom, Fame, Lying and Betrayal: Essays in Everyday Life (Penguin, 1999), str. 98.

Učenje

hodanja po

živom pesku

145

2

život". Drugim recima, silan porast novog znanja, i ne manje rapidno zastarevanje ranijeg znanja, svojom kombinacijom, kao rezultat, donose masovno neznanje među ljudima, koje se kon­ stantno zanavlja, čak i pospešuje. Vojćehovski upozorava: tamo gde postoji problem koji ljudi nastoje da razreše, tu brzo uskače tržište nudeći spas. Po izvesnoj ceni, razume se. U ovom slučaju, problem je neznanje među lju­ dima - odlična vest za prodavce, loša vest za kupce. Za veste škol­ ske menadžere ovo predstavlja priliku za dodatnu zaradu koja se ne srne propustiti. Oni sastavljaju kurseve za veštine koje su trenutno tražene, čak i kada su nastavnici sa potrebnim znanjima za predavanje na takvim kursevima upadljivi uglavnom po svojoj odsutnosti. To je tržište dobavljača, gde potencijalni klijenti, po definiciji, nisu u poziciji da prosuđuju o kvalitetu robe koja se nudi ili da budu probirljivi ako rizikuju da iznesu svoj sud. Znanje koje je inferiorno ili beskorisno, nekad zastarelo ili čak otvoreno pogrešno, lako se prodaje. I što se više kupuje, manje je verovatno da će prevareni otkriti blef dobavljača. Vojćehovski sugeriše da su kursevi zubarstva jedini „kontinuirani kursevi" koje bi ekspe­ rimentalno trebalo dozvoliti nekoj instituciji bez odgovarajućih kvalifikacija da ih nudi - uz uslov da se nastavnici registruju kao pacijenti u ordinacijama svojih diplomiranih učenika. Iskorišćavanje ljudskog neznanja i lakovernosti obećava brz i bezbedan profit, a uvek će postojati lovci na brzo bogatstvo koji nisu u stanju da odole takvom obećanju. Ali čak i ako po strani ostavimo istinsku, raširenu i rastuću opasnost nepoštene trgovi­ ne, brzina kojom usvojene veštine devalviraju, kao i zahtevi trži­ šta rada, omogućavaju čak i besprekorno poštenim prodavcima da daju svoj doprinos (iako ovog puta ne planski, već samo po sebi) nezdravim društvenim reperkusijama ove nove i velike za­ visnosti od znanja. Kao što je Lisa Tomas nedavno utvrdila, komercijalizacija obrazovanja za srednji nivo karijere, što je postalo neophodno, svuda produbljuje ekonomske i socijalne podele iz­ među visokoobrazovanih i elite kvalifikovane radne snage i ostat­ ka radne snage, kao i između kvalifikovane i nekvalifikovane rad2

Jacek Wojciechowski, „Studia podyplomowe", Forum Akademickie, 5 (2004).

146

Fluidni život

ne snage, postavljajući nove barijere pred društvenu mobilnost, koje je teško pomiriti, i doprinoseći rastu stope nezaposlenosti i siromaštva. Kada se te podele uspostave, one se uglavnom same 3 od sebe održavaju i unapređuju. Na primer, verovatnoća da u SAD ljudi sa nižim prihodima, kojima je potrebna profesionalna obuka, završe kurs je 19 posto, nasuprot 76 posto onih sa višim prihodima. U relativno maloj zemlji kao što je Finska, nedavno je otkriveno da ima oko pola miliona zaposlenih kojima je po­ trebno dodatno obrazovanje, a ne mogu ga sebi priuštiti. Postaje sve jasnije da će, prepušteno sopstvenoj logici, „tržište učenja" pre produbiti nego ublažiti nejednakost, i multiplikovati njene potencijalno katastrofalne posledice i propratne efekte. Da bi se izbegla ova zla kob, neophodna je politička intervencija. Tu činjenicu je prihvatila i Komisija Evropske unije i potvrdila je u već pomenutom dokumentu „Pretvaranje u realnost oblast učenja tokom celog života u Evropi", izdatom 21. novembra 2001. - mada ni u kom slučaju nije sigurno da su društvene posledice tekuće komercijalizacije dodatnog obrazovanja bile glavni razlog pokretanja te inicijative; dominantni motiv koji se stalno pojav­ ljuje u ćelom dokumentu je sumnja da trajno obrazovanje pod tržišnom upravom može obezbediti ono što je „ekonomiji" zaista potrebno, i da to može imati negativan uticaj na efikasnost i kon­ kurentnost Evropske unije i njenih država članica. Autori dokumenta su zabrinuti jer dolazak „društva baziranog na znanju" najavljuje ogromne dodatne rizike uz svoje poten­ cijalne koristi; ono „preti da dovede do još većih nejednakosti i socijalne isključenosti", zato što je samo 60,3 procenata ljudi sta­ rosti između dvadeset pet i šezdeset godina u Evropskoj uniji do­ stiglo bar četvrti stepen srednjeg nivoa obrazovanja, dok gotovo 150 miliona ljudi u EU nema ni takav osnovni nivo obrazovanja i suočava se sa „višim rizikom marginalizacije". Ali potreba da se proširi obrazovanje/učenje tokom čitavog života od početka dokumenta se argumentuje „konkurentnom prednošću", koja sve više zavisi od „investiranja u ljudski kapital", te od znanja i kvalifi­ kacija kao „snažnog motora privrednog razvoja". Prema Komisiji, 3 Videti: www.staffs.ac.uk.journal/volume6(l)editor.htm.

Učenje hodanja po

živom pesku

147

važnost i potreba učenja tokom čitavog života sastoji se u „stvara­ nju kvalifikovane, obučene i prilagodljive radne snage". Zadatak postizanja „otvorenijeg, tolerantnijeg i demokratskijeg društva", koje se karakteriše „većim građanskim angažmanom, višim stepenom dobrostanja i nižom stopom kriminala", razmatra se više kao naknadna ideja i predstavljen je kao propratni efekat: očeku­ je se da će se to desiti kao prirodna posledica, kada više ljudi koji su do sada bili neadekvatno kvalifikovani „uđu na tržište rada" zahvaljujući poboljšanoj obuci. Dokumenat ima sva obeležja „komitetskog proizvoda", u kome se navode pitanja čije heterogeno poreklo i odnosi potencijalno skloni konfliktu mogu biti prikriveni jedino mukotrpnim ured­ ničkim radom. Ali se iznova jasno providi glavno pitanje i argu­ mentum crucis oko koga se vrti ostatak teksta. Vivijan Reding, evropski komesar za obrazovanje i kulturu, navodi u svom pred­ govoru „Komunikaciji" da je cilj dokumenta da „prilagodi naš obrazovni sistem zahtevima ekonomije i društvu znanja", dok se u komentaru Cedefor/Euridice, objavljenom godinu dana kasni­ je, može pročitati da „identifikacija veština potrebnih na tržištu rada" mora postati „veoma značajan aspekt izrade nastavnih pro­ grama". Kenet Vejn zapaža u prezentaciji pripremljenoj za Kon­ ferenciju nacionalnih konsultacija o učenju čitavog života, koja je održana na Malti 2001, kako pomenuti dokument može sugerisati da „se jedino vrednuje takva vrsta vokacijskog učenja, prema po­ trebama ekonomije i tržišta rada". Slično tome, Karmel Borg i Pi­ ter Majo zaključuju svoju analizu poruke tog dokumenta ističući da „se poruke memoranduma moraju čitati u svetlu ekonomske situacije koja se karakteriše tržišnom definicijom društvene celishodnosti. Promené u obrazovanju sve više se vezuju za diskurs efikasnosti, konkurentnosti, štednje i odgovornosti" i njihov deklarisani cilj jeste da podare „radnoj snazi" vrline fleksibilnosti, modernosti i „osnovne veštine orijentisane ka zapošljavanju".4 Strahovanja su osnovana. Nije teško utvrditi izuzetnu bliskost između pristupa Evropske komisije i otvoreno izraženih namera i 4 Carmel Borg i Peter Mayo, „Diluted wine in new bottles: the key messages of the Memorandum", LLinE: Lifelong Learniing in Europe, 1 (2004), str. 15-23.

148

Fluidni život

zahteva autora, koji eksplicitno pišu u ime i za interese poslovnih menadžera. Oni, uz neznatna odstupanja, slede obrazac mišljenja čiji primer daju veoma popularni i uticajni priručnici korpora­ tivnog razmišljanja, prema kojima je svrha obrazovanja „razvoj zaposlenih u pravcu poboljšanja njihovih rezultata na poslu, kao i njihova priprema za dužnosti koje mogu obavljati u budućno­ sti", a pri tom ciljevi tog razvoja treba stalno da budu defmisani „identifikacijom dugoročno potrebnih veština u korelaciji sa eksplicitnim korporativnim i poslovnim strategijama".5 Rajli Molilanen, analiziravši sadržaj dokumenata prezentovanih na Trećoj međunarodnoj konferenciji za istraživanje rada i učenja, koji su predstavljali ugao poslodavaca, utvrdila je da su „učenje i razvoj organizacijama uglavnom bitni zbog efikasnosti i konkurentno­ sti", dok „samo ljudsko biće kao takvo izgleda da nije bitno". 6 Teš­ ko da smo i mogli očekivati drugačije rezultate analize... Ja bih na ovo dodao da, ma koliko sumnjivo delovao pristup autora „Komunikacije" ljudima koji se bave etičkim i socijalnim posledicama tog neupitnog prioriteta usmerenog ka ekonomskim interesima, odnosno stvaranju profita (kao što Borg i Majo ističu, dok se kapacitet kompanija da stvaraju profit uvećava, „nastavlja se intenziviranje društveno-ekonomskih nejednakosti i, u skladu s tim, odgovarajućih asimetričnih odnosa moći), taj pristup deluje nezdravo i kada ga posmatramo čisto pragmatički. Pozivanje na vodeću ulogu „razvoja ljudskih resursa", bazira­ nog na „identifikaciji veština potrebnih na tržištu rada", sa veli­ kom dozom doslednosti ponavljalo se nebrojeno puta u prošlosti, a menadžeri „ljudskih resursa" su uz sličnu monotonost redovno grešili u predviđanju šta je to „potrebno" na „tržištu rada" kada „radna snaga" koja je trenutno na obuci dobije svoje kvalifikacije i, kako se pretpostavlja, postane spremna za zapošljavanje. Nije lako predvideti buduće zaokrete u potražnji na tržištu, koliko god bili vesti prognozeri i koliko god metodološki utemeljene bile 5 Videti: C. J. Fombrun, N. M. Tichy i M. A. Devanna, Strategie Human Resources Management (John Wiley, 1984), str. 41,159. 6 Raili Moilanen, „ H R D and learning - for whose well-being?", LLinE, 1 (2004), str. 26-33.

Učenje

hodanja po

živom pesku

149

njihove prognoze. Greške su zasigurno vrlo poznata i verovatno neizlečiva bolest svih „naučnih predviđanja" društvenih trendo­ va, ali u ovom slučaju, kada se radi o životnim izgledima ljudi, pogrešne procene su posebno štetne. Prepuštanje nastojanja lju­ di da sebe potvrde i unaprede vizijama budućnosti nestabilnih i haotičnih tržišta, u osnovi nepredvidljivih i time definitivno nepouzdanih, nagoveštava mnogo ljudske patnje - frustracija, potonulih nada i protraćenih života. Kalkulacije „ljudskih moći" polažu pravo na autoritet koji ne poseduju, daju obećanja koja se ne mogu ispuniti i, kao rezultat toga, prisvajaju odgovornosti koje ne mogu imati. Verovatno je to razlog što se programi „obrazovanja tokom čitavog života" uglavnom preoblikuju, neopaženo i bez eksplicitnog objašnjenja, u podsticanje „učenja tokom čitavog života" na taj način deleći odgovornost za izbor i usvajanje veština, kao i za posledice pogrešnog izbora onih na suprotnom kraju „tržišta rada", poznatih po svojoj fluidnosti i ćudljivosti. Borg i Majo sa­ svim pogađaju suštinu stvari kada zaključuju da ,,u ovim oskud­ nim neoliberalnim vremenima pojam samostalnog učenja spada u diskurs koji državi omogućava da digne ruke od svoje odgovor­ nosti da obezbedi kvalitetno obrazovanje na koje ima pravo svaki građanin u demokratskom društvu". Želim da naglasim da ovo nije ni prva ni poslednja funkcija koju bi država rado uklonila iz sveta politike, a time i iz svoje odgovornosti. Dodao bih i da je to pomeranje težišta sa „obrazovanja" na „učenje" u saglasju sa jednom drugom tendencijom, uobičajenom među savremenim menadžerima: sklonosti da skinu sa svojih leđa deo odgovornosti i podele je sa svojim zaposlenima, zajedno sa posledicama, naro­ čito onim negativnim, kao i širu odgovornost „neuspeha u suo­ čavanju sa izazovima". Imajući u vidu kontinuirano približavanje ova dva dominan­ tna trenda, koji oblikuju odnose moći i strategiju dominacije u fluidnim modernim vremenima, izgledi da će nepravilan i zavojit pravac razvoja tržišta biti ispravljen, i da će time predviđanja u vezi sa „ljudskim resursima" biti realističnija, u najboljem slučaju su mali, ako uopšte postoje. U fluidnom modernom okruženju

150

Fluidni život

„konstruisana neizvesnost" je vrhovno oruđe dominacije, dok je politika précarisation, da iskoristimo termin Pjera Burdjea (kon­ cept koji se odnosi na poslove koji kao rezultat imaju situaciju u kojoj predmet tih poslova postaje nesigurniji i ranjiviji, a time manje predvidljiv i teže ga je kontrolisati), pa ubrzano postaje samo jezgro strategije dominacije. „Životno planiranje" i tržište su tasovi na vagi, i kada se smer državne politike prepusti „eko­ nomiji" koja se shvata kao slobodna igra tržišnih snaga - jedna strana sasvim pretegne u odnosu na drugu. Ovo ne sluti dobro za „osnaživanje građana" koje je Evropska komisija navela kao primarni cilj učenja tokom čitavog života. Po opšteprihvaćenom shvatanju, „osnažiti" (termin koji se u tekućim debatama koristi paralelno sa terminom „osposobiti") se postiže kada ljudi steknu sposobnost kontrole, ili barem značajnog uticaja na lične, političke, ekonomske i društvene sile koje bi inače otežavale njihov životni put; drugim recima, biti „osnažen" znači biti sposoban za vršenje izbora i za efikasno delovanje po izvršenju izbora, a to dalje znači kapacitet vršenja uticaja na spektar dostu­ pnih alternativa i društveno okruženje u kome se obavlja izbor i deluje prema njemu. Prosto rečeno, istinsko „osnaživanje" izisku­ je usvajanje ne samo veština neophodnih za uspešno igranje igre koju su osmislili drugi, već i moći da se utiče na ciljeve igre, uloge i pravila; ne samo lične veštine, već i društvene moći. „Osnaživanje" iziskuje uspostavljanje i obnavljanje međuljud­ skih veza, kao i volju i sposobnost da se neprekidnim zalaganjem bavimo drugima ne bi li zajednički život ljudi postao gostoljubi­ va i prijateljska sredina koja podstiče uzajamno korisnu saradnju medu ljudima koji se bore da steknu samopouzdanje, razviju sopstvene potencijale i pravilno iskoriste svoje kapacitete. Ukrat­ ko, jedan od odlučujućih momenata ljudskog obrazovanja usmerenog ka „osnaživanju" predstavlja obnavljanje sada već uveliko napuštenih javnih prostora, gde bi ljudi mogli da se angažuju u stalnoj razmeni između individualnog i opšteg, privatnog i jav­ nog interesa, prava i obaveza. „U svetlu procesa fragmentacije i segmentacije i sve veće in­ dividualne i socijalne raznovrsnosti", piše Dominik Simon Raj-

Učenje hodanja po

živom pesku

151

hen, „jačanje društvene kohezije i razvoj osećaja društvene svesti 7 i odgovornosti postali su značajni društveni i politički ciljevi." Na poslu, u neposrednom susedstvu ili na ulici, svakodnevno do­ lazimo u kontakt sa drugima koji, kao što Rajhen naglašava, „ne moraju nužno govoriti isti jezik (bukvalno ili metaforički govo­ reći) ili deliti ista sećanja ili istoriju". U takvim uslovima potrebne su nam veštine neophodne u interakciji sa drugima, više od bilo čega, da bismo javnom prostoru pružili realnu šansu za revita­ lizaciju - vođenje dijaloga, pregovora, postizanje međusobnog razumevanja, kao i upravljanje ili rešavanje konflikata koji su go­ tovo neizbežni u bilo kom aspektu zajedničkog života. Sada bih ponovio iskaz izrečen na samom početku: da bi obra­ zovanje i učenje u fluidnom modernom okruženju bili od neke koristi, oni moraju biti neprekidni i zaista trajati tokom čitavog života. Nadam se da je sada jasno da jedan, čak možda i odlučuju­ ći razlog zašto to mora biti u kontinuitetu i tokom čitavog života leži u samoj prirodi zadatka sa kojim se suočavamo na zajednič­ kom putu ka „osnaživanju" - zadatak koji je, kao i samo obrazo­ vanje: neprekidan, bez kraja, i traje čitav život. Zaista bi obrazovanje trebalo da bude takvo kako bi ljudi u modernom fluidnom svetu mogli pratiti svoje životne ciljeve uz makar delić snalažljivosti i samouverenosti i nadati se uspehu. Ali postoji još jedan razlog, o kome se rede govori, iako je jači od onog o kome smo do sada diskutovali: on se ne odnosi na prilagođavanje ljudskih veština tempu promena u svetu, već na prilagođavanje sveta koji se brzo menja da bi taj svet bio gostoljubiviji za čovečanstvo. Taj zadatak takođe iziskuje kontinuirano obrazovanje tokom čitavog života. Kao što su nas nedavno podsetili Anri A. Žiro i Suzan Serls Žiro: Demokratija je ugrožena jer pojedinci nisu u stanju da prevedu svoju pri­ vatnu patnju u šire zajedničke društvene probleme i kolektivnu delatnost. K a k o multinacionalne korporacije sve više oblikuju sadržaj većine glav­ nih medija, privatizujući javni prostor, čini se da građansko angažovanje sve više gubi snagu, a javne vrednosti postaju nevidljive. Za mnoge ljude 7 Domique Simone Rychen, „Lifelong learning - but learning for what?" Lline, 1 (2004), str. 26-33.

152

Fluidni život

danas, biti građanin se svodi na č i n kupovine i prodaje robe (uključujući kandidate), dok se zanemaruje jačanje obima njihovih sloboda i prava radi 8 proširenja funkcionisanja suštinske demokratije.

Potrošač je neprijatelj građanina... Širom čitavog „razvijenog" i bogatijeg delà planete ima u izobilju znakova da ljudi okreću leđa politici, da je sve veća politička apatija i gubitak interesovanja za tok političkog procesa. Ali demokratska politika ne može dugo opstati u okruženju građanske pasivnosti, koja je rezultat političkog neznanja i indiferentnosti. Slobode građanina ne pred­ stavljaju vlasništvo koje je dato jednom i zauvek; ta imovina nije bezbedna kada se jednom zaključa u privatni sef. Ona je usađena i ukorenjena u društveno-političkom tlu i mora se svakodnevno negovati, jer bez takvog svakodnevnog delovanja posvećene i do­ bro informisane javnosti ona će se osušiti i nestati. Nije potrebno samo kontinuirano osvežavati tehničke veštine, i nije samo obrazovan)t fokusirano na posao ono koje mora trajati čitavog života. Isto to je potrebno, još hitnije, građanskom obrazovanju. Većina ljudi danas će se složiti bez mnogo nagovaranja da im je potrebno da osveže svoja profesionalna znanja i usvoje nove tehničke informacije ako žele da izbegnu zaostajanje i da ne budu izbačeni kroz prozor sve bržeg voza „tehnološkog napretka". Pa opet, sličan osećaj neophodnosti upadljivo nedostaje kada se go­ vori o držanju koraka sa žestokim tokom političkih događaja i pravila političke igre koja se brzo menjaju. Autori koje smo pret­ hodno citirali uporedili su rezultate nekih istraživanja, koji svedoče o sve većem jazu koji razdvaja javno mnjenje od centralnih činjenica političkog života: U b r z o nakon invazije Iraka, Njujork tajms je objavio rezultate istraživa­ nja prema kojima je 42 procenta američke javnosti verovalo da je Sadam Husein direktno odgovoran za napade od 11. septembra na Svetski trgo­ vinski centar i Pentagon. C B S je takode objavio novinsko ispitivanje, pre­ ma kojem je 55 procenata javnosti verovalo da je Sadam Husein direktno podržavao terorističku organizaciju Al K a i d u . Istraživanje Knight Kidder I Princeton pokazalo je da „je 44 procenta ispitanih izjavilo da misli da su 'većina' ili 'neki' od otmičara aviona 11. septembra bili državljani Iraka". 8 H e n r y A. Giroux i Susan Searls Giroux,„Take back higher education: toward a democratic commons", Tikkun (nov.-dec. 2003).

Učenje hodanja po

živom pesku

153

Većina Amerikanaca je takođe verovala da je Sadam Husein posedovao oružje za masovno uništenje, da je takvo oružje pronađeno, da se spremao da napravi atomsku bombu, i da je, na kraju, nameravao da je upotrebi pro­ tiv nepripremljenih američkih građana. Nijedna od ovih tvrdnji nije imala nikakvih činjeničnih osnova, jer nije bilo nikakvih dokaza koji bi potvrdili takve izjave. Istraživanje koje je sproveo Vašington post na drugu godišnjicu tragedije od 11. septembra pokazalo je da je 70 posto Amerikanaca i dalje verovalo da je Irak imao direktnu ulogu u planiranju napada.

U takvoj panorami neznanja lako je osećati se izgubljenim i bespomoćnim - a još lakše biti izgubljen i bespomoćan a ne ose­ ćati to. Kao što je Pjer Burdje nezaboravno zapazio, osoba koja nema kontrolu nad sadašnjošću i ne sanja o kontrolisanju buduć­ nosti - a većina Amerikanaca, izgleda, ima tek maglovitu sliku o tome šta nosi sadašnjost. Ova sumnja našla je svoju obimnu po­ tvrdu u radovima nekih britkih i pronicljivih posmatrača. Brajan Noulton iz časopisa Herald tribjun tako primećuje da „je mnogo Amerikanaca izjavilo kako je toplo-hladna priroda skorašnjih uzbuna stvorila kod njih nesigurnost u pogledu toga koliko hitno i oprezno treba da reaguju". Neznanje dovodi do paralize volje. Čovek ne zna šta ga čeka i nema načina da proračuna rizike. Za vlasti, nezadovoljne ogra­ ničenjima nametnutim od strane onih koji poseduju silu putem žive i otporne demokratije, ova vrsta nesposobnosti glasačkog tela, koja je rezultat neznanja, kao i široko rašireno nepoverenje u efikasnost neslaganja i izostanak volje za političkim angažovanjem, su veoma potrebni i poželjni izvori političkog kapitala: do­ minacija putem namerno održavanog neznanja i neizvesnosti je pouzdanija i ima nižu cenu od vladavine zasnovane na detaljnoj činjeničnoj debati i mukotrpnom nastojanju da se sporazumno dođe do istine i najmanje rizičnog puta za nastavak delovanja. Političko neznanje je samopokretačko, i konopac koji je sači­ njen od neznanja i nečinjenja uvek dobro dođe kada treba prigu­ šiti glas demokratije ili joj vezati ruke. Obrazovanje tokom čitavog života potrebno nam je da bismo imali izbor. Ali još više nam je potrebno da bismo sačuvali uslove pod kojima je izbor moguć u domenu naših mogućnosti.

7.

Misao u mračnom vremenu (ponovni osvrt na Arentovu i Adorna)

Živimo u vreme koje, sledeći Arentovu i preko nje Bertolda Brehta, možemo u pravom smislu nazvati „mračnim vremenom". Ovako Arentova dekonstruiše prirodu i poreklo njihovog mra­ ka: U funkciji je javnog domena da baca svetlo na ljudske delatnosti obezbedenjem prostora za pojave, u kojem ljudi mogu recima i na delu, u dobru i u zlu, pokazati ko su i šta mogu uraditi. O n d a je došao mrak koji je progu­ tao to svetlo „jazom kredibilnosti" i „nevidljivom vladom", jezikom koji ne otkriva ono što jeste već to gura pod tepih, putem podsticaja, moralnih ili drugih, da se pod izgovorom poštovanja starih istina, svaka istina degradi­ 1 ra u beznačajnu trivijalnost.

I zatim ovako opisuje posledice: Javni domen je izgubio moć osvetljavanja koja je prvobitno bila deo njego­ ve prirode. Sve više i više ljudi iz zemalja Zapada, koji je od propasti antič­ kog sveta smatrao slobodu od politike jednom od osnovnih sloboda, koristi tu slobodu i povlači se iz sveta i svojih obaveza u njemu... A l i sa svakim takvim povlačenjem dolazi do gubitka u svetu koji je gotovo očigledan: ono što se gubi, a obično je nezamenjivo, jeste posredstvo između pojedinca i ostalih članova društva. 2 1 Arendt, Man in Dark Times, str. viii.

2 Ibid,str 4 - 5 .

156

Fluidni život

Na taj način se povlačenje iz politike i javnog domena, po re­ cima Hane Arent, pretvara u „osnovni stav modernog pojedinca, koji, otuđivši se od sveta, može istinski otkriti sebe samo u privat­ 3 nosti i intimnosti susreta oči u oči". Kako piše Piter Gej u svom obimnom pregledu ideja koje su doprinele porođaju našeg bizarnog načina života, poznatog pod nazivom „moderno doba": „U veku prosvetiteljstva je strah od promené, koji je do tog vremena bio gotovo univerzalan, počeo da ustupa mesto strahu od stagnacije; reč inovacija, koja je tradi­ cionalno bila efikasan termin zloupotrebe, postala je reč koja se 4 veliča". Više nije bilo razloga za strah od promena, jer se javio i osećaj, bar u pariškim salonima i londonskim kafanama gde su se sastajali pripadnici intelektualne zajednice, „da se u borbi čoveka protiv prirode ravnoteža moći pomera u korist čoveka". I tako, umesto da kao ranije bude znak novog udarca nepredvidljive sudbine, „novo" je najavljivalo još jedan korak na putu kontrole čoveka nad sudbinom čovečanstva. Raspoloženje u to doba nije bilo „hvalisanje koje prikriva nemoć", već „racionalno oslanjanje na efikasnost energične akcije". „Akcija" je bila ključna reč igre - i tamo gde je postojala spremnost za delovanje veoma brzo bi usledila znanja i sredstva. U to vreme je prevladalo shvatanje (bar među učenim i mislećim ljudima) da je uz potrebne napore zasigurno moguće skratiti i ubrzati put od „iskustva do programa", kako to Gej definiše (ili, drugim recima - od razmišljanja do akcije, od teorije do prakse, od boljeg znanja do boljeg sveta, od tumačenja plana prirode do planiranja nove i poboljšane prirode). Doba prosvetiteljstva je izrodilo ono što je Dejvid Hjum nazvao „moralne nauke" - soci­ ologiju, psihologiju, političku ekonomiju, moderno obrazovanje - sve određene da služe „eri administracije" u kojoj se od ,,reformisanih javnih službenika" očekivalo da „uđu u borbu protiv utvrđenih tela i tradicionalne prakse" i gde su iza „trupa laissez faire marširali činovnici vladine regulative". Medicina „je bila od 3 Ibid., str. 24. 4 Peter Gay, The Enlightement: An Interpretation, vol. 2: Science of Freedom (Wildwood House. 1973), str. 3 i dalje.

Misao

u

mračnom

vremenu

157

strateškog značaja za svako pravo znanje" i davala je obrazac kako ići dalje kad god se preduzimala neka akcija, ma kakav god njen cilj bio: prvo dijagnosticirati bolest, zatim isplanirati tok terapije, primeniti je, i učiniti da bolestan bude ponovo zdrav - ili čak i zdraviji ili imuniji na bolest više nego ikada ranije. Kako kaže Piter Gej, „medicina je bila filozofija u praksi; filozofija je bila lek 5 za pojedinca i društvo". Nešto malo više od dva veka kasnije, u vreme koje veliki broj analitičara naziva „poznim modernim dobom", Danijel Galvin, koga Laura Barton opisuje kao „doajena farbanja kose" obaveštava nas da „je boja kose postala suštinski deo ženine kozmetičke 6 rutine, do mere u kojoj je kosa bez boje kao lice bez šminke". „Tokom jedne sezone imamo boju karamele, sledeće sezone je mahagonij, i nestrpljivo proveravamo koren kose da bismo utvr­ dili da li se naša prirodna boja vraća, kao buđ", potvrđuje Laura Barton, priznajući da sama ima smeđu kosu koju boji u smeđe: „Naravno, čvrsto verujem da kosu farbam u superiorniju nijansu smeđe". A kosa je samo jedan od vidljivih delova tela koji moraju u brzom trku doći do superiornih standarda. U poslednjih de­ set godina broj manikir salona u SAD se više nego utrostručio, a broj kozmetičkih hirurških intervencija se više nego udvostručio, dostigavši broj od 6,2 miliona procedura samo tokom 2002. Pre­ ma Apostolosu Gaitanasu, londonskom plastičnom hirurgu, broj kozmetičkih operacija u Velikoj Britaniji raste svake godine sto­ pom od deset do dvadeset posto. Ne zaboravite kožu, nos, struk, grudi... Ričard Senet ovako piše o trenutnoj kompulzivnoj opsednutosti „reinženjeringom": „Sasvim isplativi poslovi se zatiru, spo­ sobni radnici se otpuštaju umesto da se nagrađuju samo zato što organizacija mora dokazati tržištu da je sposobna za promené". 7 Senet citira Majkla Piora i Čarlsa Sabela, pišući o jednoj drugoj trenutnoj opsesiji: „Strategija stalne inovacije: prilagođavanje 5 Ibid., str. 56,8,15-17. 6 Videti: Laura Barton, „Flight from reality", Guardian Weekend, 16. avgust 2003, str. 14-19. 7 Richard Senenett, The Corrosion of Character, str. 51.

158

Fluidni život 8

stalnim promenama, više nego nastojanje da se one kontrolišu". A poslušajte i naše sadašnje i potencijalne ministre i njihove port­ parole. Pevaju različitim glasovima, ali postoji zajednički motiv svih njihovih melodija: modernizacija, modernizacija, promené ili nestanak. Tertium non datur. Zapanjujuća je porodična sličnost između glavnih likova ovih priča, koje razdvaja period od više od dvesta godina. Junaci obe priče su neumorni. Ne mogu ostati mirni na mestu. Nisu zado­ voljni onim što jeste, ili nisu dovoljno zadovoljni da to prihvate kakvo jeste i dozvole mu da takvo ostane duži period. Žele da to bude drugačije; želeli bi da bude drugačije čak i kada bi bili za­ dovoljniji njime nego što jesu; pošto je samo činjenje stvari dru­ gačijim nego što jesu, njihovo održavanje u pokretu, ono što se zaista računa: sama promena, a još više uverenje i rešenost da se stvari mogu promeniti, održavaju nadu da će doći do zadovolje­ nja. I oni su dvostruko uvereni: prvo, oni veruju da se stvari mogu učiniti drugačijim, i drugo - sigurni su da ih oni mogu učiniti drugačijim. Međutim, postoje i neke jednako upadljive razlike između ova dva niza centralnih likova: konkretno, postoje tri razlike. Za početak, junaci prve priče bili su skloni vođenju stvari. Cilj im je bio da upravljaju, vladaju, kontrolišu. Tražili su efikasnije načine nadgledanja i nadzora sveta, kako bi onda preveli ljude - sve ljude - u stanje veće sreće. Mislili su da je sreća rezultat dobrog upravljanja svetom - odnosno prirode u kojoj čovek obi­ tava, a koja se može preoblikovati u formu podesniju za ljudsku upotrebu i pogodniju za sreću ljudi, i same ljudske prirode koja bi bila očišćena od svega što je u suprotnosti ili šteti stanju takve sreće. Junaci druge priče, s druge strane, nisu posebno zainteresovani za stanje u kome se svet nalazi. Izgleda da oni slede drevno pravilo: hic Rhodos, hic salta, uz pretpostavku da Rodos neće i ne može biti zamenjen nekim drugim mestom koje bi bilo gostoljubivije za skakače, a zasigurno ne mestom gde ne bi moralo da se skače radi testiranja sopstvene kredibilnosti i vrednosti. Oni 8 Michael J. Piore i Charles F. Sabel, The Second Industrial Divide (Basic Books, 1974), str. 17.

Misao

u

mračnom

vremenu

159

sreću shvataju kao stanje na koje svet ne može uticati čineći je unapred donesenim zaključkom ili nečim što nije moguće. Izla­ zak iz stanja nesreće tako može biti samo rezultat delovanja koje sami sebi mogu doneti oni što traže sreću, svako sebi pojedinač­ no, a ne tako što bi mnogi tragači za srećom udružili svoju pamet da bi osmislili bolji svet, i onda zajednički prionuli na rad da ga poboljšaju. Ukratko: ako potraga za srećom ima za cilj srećne po­ jedince, ona za junake prve priče mora biti kolektivni zadatak ali za junake druge priče to je sasvim privatan zadatak, koji mora biti preduzet individualno, i individualno obavljen od početka do kraja. Postoji i druga razlika. Za glavne likove prve priče popravlja­ nje postojećeg sveta ili izgradnja novog i poboljšanog sveta pred­ stavljala je poduhvat sa krajem; stanje zatečenog sveta trebalo je prevazići da bi drugi svet mogao doći na svoje mesto - i ne samo „drugi svet", već svet koji neće biti nalik onome koji se zamenjuje time što će svaka potreba da se u tom drugom svetu nešto prevazilazi postati suvišna i nepotrebna. Savršen svet, drugim recima; u stanju savršenstva, kako je rekao Batista Alberti, svaka prome­ na može biti samo nagore. Operacija koju su junaci prve priče nameravali da sprovedu imala je vremensko ograničenje; ne bi imalo smisla vršiti ubrzavanje ukoliko svrha tog ubrzavanja nije bila da se vreme privede sporijem tempu i na kraju da se zaustavi. Junaci druge priče, s druge strane, ili nerado prihvataju ideju da bi ikada mogli stati i onda ostati mirni, ili uopšte i ne razmišlja­ ju o finišu trke - usmeravajući svoju pažnju i napore na najbliži korak i dobro znajući da ne mogu znati, čak ni naslutiti unapred korake koje će morati ili hteti da preduzmu nakon toga. Za njih biti u pokretu nije privremena delatnost koja će na kraju ispuni­ ti svoju svrhu i time poništiti sopstvenu neophodnost. Isključiva svrha toga da se bude u pokretu jeste ostati u pokretu. Ako je za junake prve priče promena bila jednokratna operacija, sredstvo za postizanje jednog cilja, za junake druge priče promena je cilj sam po sebi, koji treba beskonačno juriti. Treća razlika: glavni likovi prve priče bili su spremni da pod­ stiču, usmeravaju ili teraju ljude na promené. Užasnuti opštim

160

Fluidni život

stanjem ljudske učmalosti i siromaštvom imaginacije, oni su verovali ili pretpostavljali da je potrebno puno pritisaka i nagova­ ranja da bi se ljudi prisilili da izađu iz svog stanja obamrlosti i prihvate promené - da ih podstaknu da se pridruže zajedničkim naporima u cilju menjanja sveta. Sa druge strane, junaci druge priče uopšte ne uzimaju ozbiljno u obzir mogućnost stanja kakva su obamrlost, inercija i „stajanje u mestu". Njima ne treba ni reći, a kamoli ih prisiljavati da prihvate promenu. Oni ne bi ni znali kako da se skrase. Čak i odbacivanje promené ih nagoni na ak­ ciju. Oni su u pokretu jer moraju biti u pokretu. U pokretu su jer ne mogu stati. Kao i bicikli, stoje uspravno samo kada se okreću točkovi. Izgleda kao da slede pravilo Luisa Kerola: „Vidiš, ovde moraš trčati iz sve snage samo da bi ostao na istom mestu". Još jedno zapažanje je ovde umesno. U obe priče su različiti tipovi likova dobili uloge glavnih ju­ naka. Junaci prve priče bili su pisci scenarija, direktori, dirigenti, treneri, producenti. („Novi stil mišljenja bio je uglavnom rezervisan za ljude iz uglednih porodica, artikulisane i srećne ljude; ruralne i urbane mase imale su malo udela u toj novoj preraspodeli", objašnjava Gej.) 9 U drugoj priči, ili u priči o u prelasku čovečanstva u formi u kojoj se ona danas obično (i treba tako?) prepričava, junaci su sami glumci, svako od njih - kako oni pod reflektorima, tako i oni koji su u senci, statisti bez teksta, kao i oni sa dugačkim tekstom. Na putu od jedne do druge priče pisci scenarija i reditelji su nestali sa lica zemlje, dok producenti nikad nisu bili manje vidljivi. Zašto se to dogodilo? Zašto nije pronađeno mesto za junake prve priče u drugoj priči? Da li su svojom voljom izgubili posao? Da li smo svedoci izvršene misije, koliko god nepredviđeni njeni rezultati bili? Ili su se možda prvobitni junaci razočarali, ostavili svoje misionarske ispostave i okrenuli se drugoj razonodi koja više obećava?

9

Gay, The Enlightement, str. 4.

Misao

u

mračnom

vremenu

161

Ili su se možda pretopili i pomešali sa gomilom koja je na sce­ ni, pa se više ne mogu razaznati od ostatka glumačke ekipe, a kamoli biti u centru priče? Život Teodora Vizengrunda Adorna proteže se između dva pe­ rioda koje opisuju te dve priče, razdvojene u vremenu, a ujedinje­ ne u njegovom radu. Adornov rad zaista ujedinjuje ove dve priče. Adorno tvrdi da se druga priča, koliko god bila različita od prve, može razumeti samo ako se potpuno apsorbuje i usvoji prva priča. Svet koji se opisuje u drugoj priči može se razumeti samo ako se posmatra kao nastavak sveta opisanog u prvoj priči. Ovim se, međutim, ne implicira da prva priča određuje neizbežnost druge priče. Uzeta sama za sebe, prva priča ne dozvoljava drugoj priči da bude iz nje izvedena; ona može imati različite na­ stavke. Ali kad se jednom opiše, svet iz druge priče zahteva po­ vratak u svet iz prve priče kako bi se taj svet još jednom osmotrio. Druga priča čini reviziju prve priče uverljivom, ali je pretvara i u imperativ. Obe priče imaju smisla samo u dijalogu. Adornov rad predstavlja takav dijalog. Adornov rad razdvaja dve priče kroz čin njihovog ujedinjenja: svet opisan u drugoj priči je radikalna opozicija, negacija sveta koji se opisuje u prvoj priči - ali ova radikalna opozicija je popri­ mila oblik konačnog rezultata samouništenja prvog sveta. Što je ona oštrija, jasniji postaje destruktivni (štaviše, samodestruktivni) potencijal sveta kome se suprotstavlja. Zadatak te opozicije, po Adornovim recima, „nije konzervacija prošlosti, već iskuplje­ nje nada prošlosti" - nada koje su do danas već odbačene, zabo­ ravljene i možda izgubljene; i to je ono što otpor mora nužno da sadrži, jer u svetu opisanom u drugoj priči „prošlost je sačuvana kao uništenje prošlosti".10 Prošlost se nemilosrdno, sistematski uništava, čineći spašava­ nje nada nemogućim, od momenta kada se pojedinci „svedu na puki niz trenutnih iskustava koja ne ostavljaju traga, ili pre čiji trag je omražen kao iracionalan, površan i 'prevladan u pravom 10 Theodor W. Adorno i Max Horkheimer, Dialectic of Enlightment, prevod John d i m m i n g (Verso, 1979), str. xv.

162

Fluidni život 11

smislu reči". Kada su pojedinci svedeni na takav način, teško da će tražiti bezbednost u nadi - to jest u ideji koja tek treba da bude konsolidovana u realnosti. Kao što je Pjer Burdje istakao nekoliko decenija kasnije, ljudi koji ne poseduju ni delić kontrole nad svojom sadašnjicom (a ne poseduju, imajući u vidu poznatu nepostojanost i bezobličnost iskustava iseckanih u kratke, brzo smenjive epizode) nisu u stanju da smognu hrabrost koja je po­ trebna za kontrolisanje budućnosti. 1 2 Malo je verovatno da će oni u nepropusnoj i zloglasno ćudljivoj budućnosti videti sigurno­ sni sef dovoljno čvrst i trajan za pohranjivanje i čuvanje njihovih propusnica za bezbedan prolaz... Stanje nesigurnosti, kako bi Burdje rekao, „čini čitavu budućnost neizvesnom, i time zabra­ njuje svaki vid racionalne anticipacije - a posebno obezvređuje onaj minimum nade u budućnost protiv koje čovek treba da se buni". U brzom prolazu kroz epizode koje povezane ne deluju kao smislena, a kamoli predvidljiva serija, pojedinac, kao što Adorno kaže, „više je sklon da se prepusti kolektivnom: kao kompenzacija za skok u 'melting pot' kazan za stapanje; obećana mu je čar izabranosti i pripadnosti. Slabi i zaplašeni ljudi osećaju se jače ako se drže za ruke dok trče". 1 3 Svakodnevno prezren i frustriran, pojedinac traži sklonište za lični narcizam u „kolektivnom narcizmu": obećanju sigur­ nosti koje može biti varljivo do mere do koje ide spašavanje te teško ranjene individualnosti - nadi za spasenjem je suđeno da bude osujećena, jer se obećanje „posrednog" kompenzacijskog samopoštovanja nudi od istog tog kolektiva koji prijem uslov11 Ibid., str. 216. 12 Pierre Bourdieu, „ L a précarité est aujord'hui partout", iz njegovog delà: Contrefeux (Raison d'Agir, 1998), str. 96-97. 13 Theodor W. Adorno, Critical Models: Interventions and Catchwords, prevod na engleski H e n r y W. Pickford (Columbia University Press, 1998), str 276. Adorno ovde koristi termin „melting pot" u značenju drugačijem od njegove popularne upotrebe. On više implicira originalno značenje posude u kojoj se svi sastojci rastvaraju, mešaju i stapaju, gube svoju individualnost i više ih nije moguće razlikovati.

Misao

u

mračnom

163

vremenu 14

ljava suspenzijom ili predajom individualnosti. A opet, imajući u vidu njihovu individualnu bespomoćnost, pojedinci bi ostali „izloženi jednom nepodnošljivom stepenu povređenog narcizma ako ne potraže kompenzaciju u identifikaciji sa snagom i slavom 15 kolektiva". Kontinuirano praktikovana i stalna predaja individualnosti je uistinu (ponavljajući) čin kojim se stalno iznova izgrađuju zidovi javnih hostela koji nude utočište beskućnicima i lutajućim indi­ vidualnim narcizmima (za noć ili dve). Jedino ogromna količina odbačenih individualnosti na pragu hostela čini da njegovi zido­ vi izgledaju oprobano i testirano čvrsti i dovoljno bezbedni da se uđe u hostel i rezerviše soba. Skloništa su imaginarna - ali pošto je imaginacija poznata kao lakomislena i nepouzdana veština mala je verovatnoća da će bilo kakvo sklonište dugo ostati popularno i traženo odredište. Ima­ ginarna skloništa su sve samo ne „prirodna" i „data". Njihov život je samo nešto više od niza trenutaka oživljavanja; čudo dnevnog uskrsnuća za koje se nikada ne može garantovati da će se nastavi­ ti. Baš kao i oni koji u njima traže utočište, skloništa žive od jedne do druge epizode. Njihova krhkost, a time i njihov sumnjiv status kao garancije bezbednosti (bezbednosti kao stanja koje može biti samo dugoročno, pošto je trajanje njegova glavna karakteristi­ ka), sakrivaju se jedino brzinom i ekspeditivnošću kojom mase tragalaca i pretendenata na sklonište beže iz jednog utočišta u drugo, od jedne kratkotrajne epizode do sledeće: od pristupanja redovima ljudi čija je kosa obojena u boju karamela do ubrzanog pristupanja onima čija je kosa boje mahagonija; ili od noćnog bdenja zbog dolaska pedofila, otpuštenog iz zatvora, ,,u zajedni­ cu", do demonstracija protiv izgradnje kampa za azilante koji je suviše blizu njihovih domova i komfora. Communis opinio dolazi kao dar sa neba onim pojedincima čiji individualno kontrolisani i upravljani resursi nisu ni izbliza dovoljni da se razdvoji istina od „pukog mišljenja" sa iole zado­ voljavajućim stepenom pouzdanosti. To oslobađa pojedince od 14 Videti: ibid., str. 118. 15 Ibid., str. 111.

164

Fluidni život

donošenja odluka koje ionako nisu sposobni da donesu, čime se so drži podalje od rane. „O tome šta je istina a šta je samo mišlje­ nje odlučuje društvena moć, koja odbacuje kao puki hir sve ono što nije u skladu sa njenim hirom", kaže Adorno. „Granica izme­ đu zdravog i patogenog mišljenja se u praksi iscrtava od strane 16 prevlađujućeg autoriteta, a ne znalačkim rasuđivanjem." Konačno granica! U njenom prisustvu sva bojažljiva oklevanja odumiru i mogu biti stavljena na stranu; čovek sada zna šta je spolja a šta unutra i kako razlikovati jedno od drugog; čovek može pokušati da ostane unutra i daleko od inkvizicije granič­ nih straža. Možda, samo možda, ostanak unutra može doneti tu tako željenu a tako mučno neuhvatljivu bezbednost (gubitnici ne mogu birati), dok će za avanturističke duhove pogled na granicu najzad ponuditi nešto što se može prekoračiti. Tragaoci za bezbednošću i zavisnici od avantura jednako dobijaju iscrtavanjem granica od strane vlasti. Nije ni čudo što su saveznici u utvrđiva­ nju te granice: eto jednog zadatka oko koga se mogu složiti i biti spremni na saradnju u njegovom izvršavanju, bez obzira na nji­ hove višestruke antagonizme. A ko bi i primetio granicu, a kamo­ li klekao pred njenom uzvišenom i nepokolebljivom čvrstinom - da nema njihovih uzajamno kontradiktornih, ali i uzajamno neophodnih, komplementarnih nastojanja? Nekoliko decenija nakon što je Adorno poslao svoje delo Mi­ nima Moralia izdavačima, veliki poljski pesnik Česlav Miloš je rekao da intelektualci i umetnici koji odaberu egzil (ili su pri­ siljeni da ga odaberu) - tu veliku nepoznanicu preko granice stiču uvid u nedaće savremenih ljudi koji teško da bi ikada stekli da su ostali unutra, čak i da su delili sudbinu onih čije su živo­ te nastojali da shvate. 17 Da li bi Džojs napisao Uliksa da je čitav život proveo u Dablinu? Da li bi Isak Baševis Singer definisao svet „shtetl" da taj svet nije bačen daleko od mesta odakle je mo­ guće nadati se povratku? Bez sumnje, ovo su retorička pitanja, i odgovor je - ne. Potrebno je vreme da bi se shvatilo da „egzil ne podrazumeva samo prelaz preko granice; on raste i sazreva 16 Ibid.,stT. 109. 17 Czeslaw Milosz, Szukanie ojczyzny (Znak, 1992), str. 180 i dalje.

Misao

u

mračnom

vremenu

165

unutar egzilanata, preobražava ih i postaje njihova sudbina". Iza te tamne, neprivlačne maske usamljenosti, napuštenosti i otuđe­ nosti krije se i blagoslov (ili bar mogućnost blagoslova). Isti taj gubitak komforne, harmonične i neproblematične pripadnosti okruženju i nemogućnost da se čovek oseća kao kod kuće u tom prostoru koji je tako blizu a opet tako udaljen, koji je tako razli­ čit od zapamćene topografije zemlje koju je egzilant ili izbeglica ostavio iza sebe i koja ga muči, omogućava mu da prodre dublje u univerzalnu logiku i značenje života u jednoj vrsti sveta (mi bismo rekli, u našem fluidnom modernom svetu) u kojoj svako, iako verovatno nesvesno, deli stanje egzilanata: „Ono što se do­ godilo u životu svakog čoveka je predmet trajne transformacije u pamćenju i najčešće dobija odlike izgubljenog raja, još bizarnijeg, pa čak i više stranog". Gotovo sve što neko može reći pokušava­ jući da objasni amorfno i maglovito preteče stanje egzila može se primeniti i na ljude izložene novom, fluidnom, modernom, grad­ skom okruženju. Dvostruka lojalnost, dvostruka opasnost, dvostruka šansa za razumevanje sebe samog... „Egzil je test slobode", zaključuje Mi­ loš,,,! ta sloboda plaši... Egzil uništava - ipak, ako odolite unište­ nju, taj test će vas učiniti jačim." Šanse za emancipaciju ljudi danas se javljaju kao oštro odvo­ jene od onih koje su Marksu bile tako očigledne, iako optužbe koje je izneo Marks na račun sveta koji je neoprostivo neprija­ teljski nastrojen protiv humanosti nisu izgubile ništa na svojoj aktuelnosti i urgentnosti, a neuspeh pronalaženja kompetentne porote sa ovlašćenjima da izrekne presudu i sprovede je u delo, kazni krivce i kompenzuje žrtve nije doneo nikakav čvrst dokaz o nerealnosti prvobitne ambicije da se dođe do emancipacije. Nije ponuđen nijedan adekvatan razlog da se pitanje emancipacije skine s dnevnog reda (ako se nešto dogodilo, onda je to upravo suprotno: nepodnošljivo prisustvo tegoba je još jedan razlog da se pokuša još jače). U ovom pogledu Adorno je nepokolebljiv: „Nesmanjeno prisustvo patnje, straha i opasnosti zahteva da mi­ sao koja ne može biti realizovana ne bude odbačena". Sada kao i tada, „filozofija mora spoznati, bez ikakvog ublažavanja, zašto

166

Fluidni život

svet - koji bi mogao biti raj sada i ovde - može postati sam pakao sutra". Razliku između „sada" i „tada" treba tražiti drugde. Za Marksa je svet izgledao spreman da se pretvori u raj „tamo i tada". Svet je izgledao spreman za momentalni zaokret, jer je „mogućnost promené sveta sa dna prema gore' bila neposredno 18 prisutna". To više nije slučaj, ako je ikada i bio („samo se tvrdoglavošću i dalje mogu zastupati teze na način kako ih je Marks formulisao"). Izgubljena je mogućnost pronalaženja prečice ka svetu koji bi bio podesniji za život ljudi. Moglo bi se pre reći da između ovog sveta ovde i sada i tog drugog sveta koji je blago­ naklon prema humanosti i „okrenut korisnicima" nema više vid­ ljivih mostova, bilo istinskih ili navodnih. Nema ni gomila spre­ mnih da u stampedu pređu ceo most ako je to planirano, nema ni vozila sposobnih da one koji to žele bezbedno prevezu na drugu stranu. Niko ne može biti siguran u vezi s tim kako koristan most treba osmisliti i gde na obali smestiti početak mosta koji bi doprineo nesmetanom i podesnom saobraćaju. Može se zaključiti da mogućnosti nisu neposredno prisutne. Prema Adornovim re­ cima, „duh" i „konkretni entitet" su se rastali i duh se može držati realnosti samo izlažući se opasnosti i, na kraju, dovodeći time i samu realnost u opasnost. „Samo razmišljanje koje nema mentalnog utočišta, bez iluzi­ je o unutrašnjem carstvu, koje priznaje gubitak svoje funkcije i moći može možda na trenutak ugledati sliku poretka mogućeg i nepostojećeg, gde bi ljudska bića i stvari mogli biti na svojim mestima koja im pripadaju." 19 „Filozofsko razmišljanje počinje onda kada razmišljanje prestane da se zadovoljava poimanjima koja su predvidljiva i iz kojih se ne pojavljuje ništa više nego što je tamo unapred smešteno." 2 0 „Uostalom, razmišljanje i nije reprodukci­ ja onoga što već postoji. Dokle god se ne prekine, razmišljanje ima mogućnost u sigurnom posedu. Njegov aspekt nezasitosti, kao i njegova averzija prema brzom i lakom zadovoljenju, odbija da prihvati besmislenu mudrost rezignacije. Utopijski moment u 18 Adorno, Critical Models, str. 14. 19 Ibid., sir. 15. 20 ïbid.,stt.

128.

Misao

u

mračnom

vremenu

167

razmišljanju je jači u onoj meri ... u kojoj ne objektivizuje sebe u utopiji i time sabotira njenu realizaciju. Otvoreno razmišlja­ 21 nje ukazuje na tačku van sebe." Adorno insistira na tome da filozofija označava „odlučnu posvećenost intelektualnoj i realnoj slobodi" i samo pod tim uslovom ona može, kao što i treba, da 22 ostane „imuna na sugestije da se održi status quo". Ne znam da li je Adorno čitao Franca Rozencvajga, ali onaj ko je čitao obojicu zasigurno je zapazio opcionu (mada samo opcionu) srodnost u zaključcima ova dva mislioca, koja jasno pokazuje, uz sve razli­ ke koje ih razdvajaju - razlike u rečniku, izvorima inspiracije, u raspodeli težišta i „tematskim relevantnostima". Za Rozencvajga, isto kao i za Adorna, „biti nerazumljiv za uobičajena shvatanja 23 je privilegija, čak i dužnost filozofije". Alternativa može jedino biti „akutna apoplexia philosophica" koja suvereno vlada u aka­ demskim krugovima - čak iako, ili baš zbog toga što je krajnji cilj filozofije da uzdigne ljudski Lebenswelt do nivoa na kojem nerazumevanje više neće biti njegova sudbina. 24 Adorno insistira na tome da „teorija izražava ono što nije ograničenog duha" 2 5 - a uobičajena shvatanja to sigurno jesu, iz svih onih već navedenih razloga, i mnogih drugih koje je definisao Adorno u svojim obimnim radovima. Praksa, a posebno 21 Ibid., str. 292-3. 22 Adorno i Horkheimer, Dialectic of Enlightement, str. 243. 23 Videti: Franz Rosenzweig, Understanding the Sick and the Healthy; A View of the World, Man and God, prevod N a h u m Glatzer (Harvard University Press, 1999) str. 39,59. 24 Od te tačke sporazuma, međutim, putevi Rozencvajga i Adorna se razilaze. A k o je za Adorna samosvesna filozofska arogancija (koja se oslobodila, štaviše prekinula komunikaciju sa uobičajenim shvatanjem zamrznutim u kavezu posledičnosti) stanje sine qua no« filozofske službe ljudskoj emancipaciji, za R o ­ zencvajga put do tog istog cilja vodi preko filozofske poniznosti: kroz biranje i praktikovanje govora, dijaloga (sa uobičajenim shvatanjem, sa čime drugo?), pre nego biranje „apstraktnog mišljenja" kao glavne strategije za kretanje napred: „'Mislilac koji govori"' ne može ništa anticipirati: mora biti sposoban da čeka jer zavisi od reči onog drugog: njemu je potrebno vreme... 'Mislilac koji govori' nekome, i razmišlja za nekoga, nekoga ko nema samo uši već i usta". 25 Adorno, Critical Models, str. 263.

168

Fluidni život

praktičnost, najčešće predstavlja izgovor ili samoobmanu „hulja" kao što je onaj „idiotski parlamentarac na Doreovoj karikaturi" koji se ponosi time što ne vidi ništa dalje od tekućih zadataka. Adorno praksi osporava tu visoku cenjenost koju joj obilato daju glasnogovornici „pozitivističke" nauke i oni akademski profesio­ nalni filozofi (velika većina njih, u stvari) koji se predaju njiho­ vom teroru. Praksa nije test istine, a kamoli konačan i ključni test; praksa je prepreka, ili nadvožnjak na putu do istine. Praktičnost, neposred­ nost posledica nekog delovanja, ne predstavlja legitimnu meru snage neke teorije niti je pouzdan test njenog kvaliteta. Praksa je taj autoritet izgubila onda kada je napustila neispunjene nade i obećanja iz prošlosti, ostavljajući teoriju samu na bojnom polju na kojem se vodi borba za očuvanje i spasenje tih nada i koja će možda na kraju biti i dobijena. Ne mislim da bi Adorno očekivao mnogo koristi za duh iz di­ jaloga sa predmetom - i od trenutka kada su temeljno lišena svo­ je subjektivnosti i nabijena u klimavu, lutajuću i bauljajuću masu ljudska bića su svedena na stanje predmeta. Adorno je upozorio svog starijeg prijatelja Valtera Benjamina na ono što je nazvao „brehtovski motivi": nadanje da će „pravi radnici" spasiti umetnost od gubitka njene aure ili da će biti spašena „neposrednošću kombinovanog estetskog efekta" revolucionarne umetnosti. 2 6 On insistira na tome da „pravi radnici" ,,u ovom pogledu nisu u pred­ nosti nad svojim buržoaskim antipodima - oni nose sve znake sakaćenja tipičnog buržoaskog karaktera". I onda dolazi poslednja reč: čuvajte se od „pretvaranja naše neophodnosti" (odnosno neophodnosti intelektualaca kojima „su potrebni proleteri za re­ voluciju") ,,u vrlinu proletarijata kao što smo u stalnom iskušenju da činimo". „Svet želi da bude prevaren": Adornova direktna presuda zvu­ či kao komentar Fojtvangerove tužne priče o Odiseju i svinjama ili, s tim u vezi, priče Eriha Froma o „bekstvu od slobode", ili, 26 Videti Adornovo pismo Benjaminu od 19. marta 1936, u: Theodor Adorno and Walter Benjamin Correspondence 1928-1940 (Harvard University Press, 1999), str. 127-33.

Misao

u

mračnom

vremenu

169

kao arhetip svih tih priča, Platonova melanholična spekulisanja o tragičnoj sudbini filozofa koji nastoje da podele sa onima u peći­ ni dobre vesti donete iz suncem obasjanog sveta. „Ljudi ne samo da nasedaju na prevaru kao što poslovica kaže... oni priželjkuju prevaru", „oni osećaju da bi im životi bili potpuno nepodnošljivi kada više ne bi mogla da se računaju zadovoljenja kojih uopšte 27 i nema". Bezrezervno ga podržavajući, Adorno citira esej Sigmunda Frojda o grupnoj psihologiji: grupa „želi da se nad njom vlada neograničenom silom: ona pokazuje ekstremnu sklonost prema autoritetu: kako se Le Bon izrazio, ona je žedna pokorno­ sti. Prvobitni otac je ideal grupe koji vlada egom, koji vodi ego do 28 mesta idealnog ega". On pripisuje izuzetan uspeh i neospornu vladavinu „industrije" masovne kulture njenoj pronicljivosti u posredovanju ka tom idealu: „Udovoljava se toj čežnji za 'čvrstim tlom' koja oslikava infantilnu potrebu za zaštitom, pre nego želju za uzbuđenjem. Element uzbuđenja očuvan je samo u ironiji... sve nekako izgleda 'predodređeno'". 29 Ako „emancipacija", taj vrhovni cilj društvene kritike, ima svrhu u „razvoju autonomnih, nezavisnih pojedinaca, koji svesno procenjuju i donose odluke za sebe", 30 ona se suočava sa ogromnim otporom „kulturne industrije", ali i sa pritiscima tog mnoštva ljudi čije želje ta industrija obećava da će ispuniti - i to i čini, varajući ili ne. Prema tome, šta preostaje intelektualcima, čuvarima neispu­ njenih nada i obećanja iz prošlosti, kritičarima sadašnjosti koja je kriva što ih je zaboravila i ostavila ih neispunjenima? Po opštem shvatanju, koje izgleda da je inaugurisao Jirgen Habermas, i koje je osporavalo samo nekoliko Adornovih ana­ litičara, i to relativno nedavno, Adornov odgovor na ova i slična pitanja najbolje daje slika „poruke u boci". Ko god da je napisao poruku, stavio je u bocu, zapečatio je i bacio u more, nije imao 27 Adorno, The Culture Industry, str. 89. 28 Ibid., sir. 119. 29 Ibid., str. 138. 30 Ibid., str. 92.

170

Fluidni život

pojma kada (i da li će ikada) boca biti primećena i koji bi je mor­ nar (ako ijedan) izvadio; i da li bi taj mornar, nakon što bi otvorio bocu i izvukao parče papira, bio sposoban i spreman da pročita tekst, razume poruku, prihvati njen sadržaj i iskoristi je na način na koji je autor poruke nameravao. U najboljem slučaju, on bi mogao, po Marksu, Dixi et salvavi animam meam: autor je ispu­ nio svoju misiju i uradio sve što je bilo u njegovoj moći da sačuva poruku od nestanka. Nade i obećanja za koje on zna, ali za koje većina njegovih savremenika nikad nije saznala ili su je radije za­ boravili, neće preći tačku bez povratka na putu u zaborav; biće im bar pružena šansa novog zakupa života. One neće umreti zajedno sa autorom - barem neće morati da umru, kao što bi morale da umru da se sam mislilac, umesto daje koristio hermetički zatvo­ renu bocu, predao milosti talasa. Kao što Adorno upozorava, i to iznova, „nijedna misao nije imuna na komunikaciju, a kad bi se ona izrekla na pogrešnom mestu i u pogrešnom dogovoru bilo bi dovoljno da se potceni istina". 31 I tako, kada pričamo o komuniciranju sa akterima, sa onima koji bi to želeli da budu, sa neuspelim akterima i sa onima koji oklevaju da se pridruže akciji kada im dode vreme, „jer je sada intelektualna, neprikosnovena elita jedini način pokazivanja neke mere solidarnosti onima koji su siromašni. Takvo samonaneto odvajanje nije, po Adornovom mišljenju, čin izdaje - to nije ni čin povlačenja, niti potez snishodljivosti (a ovo je povezano: „snishodljivost i razmišljanje da ni vi niste bolji je ista stvar", kao što ističe sam Adorno). Držanje odstojanja, paradoksalno, jeste čin angažovanja - u jedinom obliku koji može da se preuzme u angažovanju na strani neispunjenih i izdanih nada: „Udaljeni posmatrač je uključen koliko i aktivni učesnik; jedina prednost ovog prethodnog jeste uvid u vlastitu uključenost i beskrajna slo­ boda koja leži u znanju kao takvom".32 Alegorija „poruke u boci" podrazumeva dve pretpostavke: da je postojala poruka prikladna da se zapiše i vredna napora da se 31 Theodor W. Adorno, Minima Moralia, prevod E. F. N. Jephcott (Verso, 1974), str. 25. 32 Ibid., str. 26.

Misao

u

mračnom

vremenu

171

boca pošalje u more; i da onda kada se pronađe i pročita (u vreme koje se unapred ne može definisati) poruka i dalje bude vredna napora pronalazača da je otvori i prouči, primi i prihvati. U ne­ kim slučajevima, kao što je Adornov, poveravanje poruke nepo­ znatom čitaocu u nedefinisanoj budućnosti možda je poželjnije nego slaganje sa savremenicima koji su viđeni kao nespremni ili nevoljni da slušaju, a kamoli da shvate i zadrže ono što čuju. U takvim slučajevima slanje poruke u neistraženi prostor i vreme vrši se sa nadom da će njena snaga nadživeti njeno sadašnje za­ nemarivanje i preživeti (prolazne) uslove koji su izazvali to zapo­ stavljanje. Sredstvo „poruke u boci" ima smisla ako (i samo ako) osoba koja joj pribegne veruje da su vrednosti večne, veruje da je istina univerzalna i pomišlja da će brige koje trenutno aktiviraju potragu za istinom i okupljanje u odbranu vrednosti istrajati. Po­ ruka u boci je svedočanstvo prolaznosti frustracije i trajanja nade, kao i neuništivosti mogućnosti i slabosti nedaća koje su prepreke ka realizaciji. U Adornovom predstavljanju, kritička teorija je ta­ kvo svedočanstvo - i to je garancija metafore poruke u boci. Hajde da kažemo ovom prilikom i to da činjenica da je to ta­ kvo svedočanstvo postavlja Adornovu kritiku oštro naspram „ra­ dikalne misli" nihilističke struje u postmodernističkoj misli sa kojom se previše često meša. Slažem se sa Žanom Bodrijarom, najistaknutijim zagovornikom ove druge, da takva „radikalna misao" nije ni dijalektička, niti svakako „kritika", a ja mislim da je to tako zato što odbija i pretpostavke za čije prihvatanje od strane Adorna njegova kritička teorija predstavlja živopisno svedočan­ stvo. U Bodrijarovom programskom manifestu, 33 „radikalna mi­ sao" odbija da se uključi u pregovaranje o značenju koje je suština kritičke teorije; glavni ulog „radikalne misli" nije reinterpretacija ili objašnjenje događaja već čin otpora protiv njene realnosti i validnosti misli, sa ciljem njenog objašnjenja. Oduzimanje ugleda i degradiranje ovog drugog samo je puko preslikavanje u mišljenju o „simboličnom uništenju" koje taj „događaj" ovekovečuje. „Ra­ dikalna misao" nije rođena iz filozofske sumnje ili iz frustrirane 33 Videti: Jean Baudrillard, Power Inferno (Galilée, 2002), str. 24-5, i: La Pensée radicale (Sens & Tonka, 2001), str. 8-9.

172

Fluidni život

utopije. Ona čitavim putem ide prema preispitivanju sveta, uklju­ čujući njegovu utopijsku kritiku i filozofiju koja se javlja iz pra­ znine koja ih razdvaja. Praktičari radikalne misli u Bodrijarovom tumačenju „san o svetu u kome se svako spontano smeje kada neko kaže 'ovo je tačno', 'ovo je stvarno'". U takvom svetu, može­ mo reći, vreme je zaustavljeno, a pitanja trajnosti i prolaznosti su beznačajna, isto kao što je i potez puštanja boce u more. Sporno je da li je poredenje sa „porukom u boci", kratak opis Adornovih stvarnih namera i delà, više nego pokušaj da se, uz pomoć metafore, shvati smisao razbacanih programskih odraza. A pogotovo je tako kada dođe do evaluacije karijere posle prognanstva Frankfurtskog instituta i njegovog priznatog duhovnog vođe, nakon njihovog „dolaska kući" iz mračne periferije američ­ kog akademskog establišmenta u jarko osvetljeni centar nemačkog, a vrlo brzo i evropskog intelektualnog života; to jest, tokom jedinog vremena u Adornovom životu kada su kritičkim teoreti­ čarima bile ponuđene pozicije moći i materijalni resursi koji su im omogućavali da počnu praktikovati ono što je njihova teorija preporučivala kao njen najpoželjniji sadržaj. Kao što su Adorno i Horkhajmer razmišljali, u svom američkom prognanstvu,„istorija starih religija i škola, kao i istorija modernih partija i revolucija uči nas da je cena opstanka praktično angažovanje, transforma­ cija ideja u dominaciju". Horkhajmeru, kao rektoru u Frajburgu, i Adornu, kao načelniku vaskrsnulog Instituta, data je šansa za takvu transformaciju. Neki uticajni radovi, koji su retrospektivno potvrdili presudu koju su doneli buntovni studenti iz 1968. godine, potvrđuju da se Adorno prilično dobro snašao u novoj situaciji, obuzet više dominacijom i njenim administrativnim instrumentima nego sa oporavkom i očuvanjem čistoće ideja. On i Horkhajmer, sugerisano je, stopili su se u „establišment" manje-više glatko i uz malo, ako i toliko, oklevanja i neodlučnosti (na šta god da se odnosi taj previše korišćen i pogrešno korišćen naziv), potvrđujući tako, iako možda nenamerno, Adornova ponavljana upozorenja o apsorbujućoj snazi administracije, koja je u stanju da preoblikuje po sopstvenom liku čak i najupornije suprotstavljanje. Nedavno,

Misao

u

mračnom

vremenu

173

međutim, dosta različita verzija Adornove/Horkhajmerove ulo­ ge u posleratnoj Nemačkoj zadobijala je uticaj među Adornovim učenicima: priča verzije kritičkih teoretičara o „dugom maršu kroz institucije", o čvrstom, metodičkom i istrajnom naporu da se iskoristi njihov novostečeni prestiž i autoritet u svrhu izvlačenja postojećih akademskih institucija i generalno intelektualnog mi­ ljea iz njihove konzervativne obamrlosti i njihovog približavanja kritičkoj misli i gostoprimljivosti za dugoročne poduhvate koje je kritička teorija podrazumevala. U pomenutom sporu, gde je jasno da postoji tema za istoričare - da joj se posvete i rese je - meni, nažalost, nedostaje znanja da bih zauzeo stranu. Umesto toga, razmotriću sadržaj „poruke u boci": saveta koje posthumno mogu preuzeti intelektualci naše generacije iz Adornovih spisa (to jest, da se prisetimo generacije koja se podudara sa erom opisanom u drugoj od dve prethodne priče), a relevantnost toga govori o izazovima i zadacima sa koji­ ma se ova generacija, pa tako i njeni intelektualci, suočava. Hajde prvo da primetim da nijedna od dvostrukih optužbi koje je gotovo pre dva veka izrekao Karl Marks protiv prestonice - njene štetnosti i njene moralne nepravde - nije izgubila svoju aktuelnost. Samo se promenio obim štete: obe su do sada stekle planetarne dimenzije. A takav je slučaj i sa tim groznim zadatkom emancipacije, čija hitnost je podstakla uspostavljanje Instituta u Frankfurtu pre više od pola veka i nastavila da usmerava njegov rad. U svom nedavno objavljenom istorijskom radu o „kulturnoj promeni" u brigama američkih i britanskih intelektualaca, Majki Dening citira Terija Igltona na sledeći način: „Ako je levica 1930ih godina [u smislu intelektualaca levičara] potcenjivala kulturu, levičari postmoderne su je precenjivali" - da bi onda prigovorio kako nije reakcija na „potcenjivanje" ta koja je uzrokovala prvo­ bitni preokret „kulturne promené", niti je reakcija na „precenjivanje" bila ta koja je podstakla trenutne promené „postkulturnih radova", već činjenica da je prošao „istorijski trenutak" trojnog cepanja na planeti (trenutak koji je učinio mogućom „kulturu"

174

Fluidni život 34

„kulturnih studija"). Svet je taj koji se promenio; doba prvih, drugih i trećih svetova je prošlo, oslobađajući mesto za „trenutak globalizacije", a preusmeravanje naučne pažnje i rezultirajuća te­ oretska promena samo su sledili ta zbivanja. Upravo taj trenutak, po Deningovom mišljenju, nosi najveću odgovornost za trenut­ nu promenu interesa od pitanja „kako su narodi" (nacije, etničke grupe, rase, itd.) „stvorene"; i za pomeranje od kritike „državnih ideoloških aparata" i „kulturnih industrija" do beleženja „pojave globalne kulture", do „transnacionalne kulturne kritike" i do no­ vog vokabulara „hibridnosti", „meleza" ili „dijaspore". Treba ipak da kažem da je rastuća „transnacionalna" učena elita, sve više agresivno i otvoreno ekstrateritorijalna klasa stva­ ralaca simbola i manipulatora simbolima, ta koja stoji na početku „globalizacije" - taj skraćeni opis za istinsko ili navodno, poste­ peno, a ipak nemilosrdno slabljenje većine teritorijalno fiksiranih razlika i zamenu teritorijalno definisanih grupa i asocijacija elek­ tronski posredovanim „mrežama", koje zanemaruju fizički pro­ stor i beže iz stiska mesta i lokalno ograničenih suvereniteta. I, hajde da kažem da je učena elita ta koja prvenstveno oseća svoje sopstveno stanje kao „transnacionalno" i da je ta vrsta iskustva ona koju pokušava da reprocesuira u ideju „globalne kulture", uz „hibridizaciju" kao svoj dominantan trend: slika koju manje mo­ bilni ostatak čovečanstva teško može usvojiti kao odgovarajuće predstavljanje svojih sopstvenih svakodnevnih realnosti. Ovo je, bez sumnje, prvobitni preokret - iako uglavnom u druš­ tvenoj lokaciji, ambiciji i funkciji učene elite. Koliko god da su se promenile na putu od planete „sa tri sveta" do „trenutka globali­ zacije", trenutno prestrojavanje interesa u proučavanju kulture je sve, samo ne iznenadno; pripremljeno je i začeto mnogo pre naja­ ve dolaska globalizacije. Njegovi koreni mogu se nazreti u novoj levici šezdesetih, kada je njihov interes bio, da citiram Deningovu odličnu frazu, „kako izmisliti marksizam bez klase". I, da dodam: marksizam bez istorijskogfaktora; marksizam bez većine najizrazitijih marksističkih uverenja - da svako istorijsko doba proizvodi glasnika sopstvene revolucionarne transformaci34

Videti: Michael Denning, Culture in the Age ofTheree World (Verso, 2004).

Misao

u

mračnom

vremenu

175

je. Nije samo proletarijat bio taj koji je bio otpisan kao izgubljeni cilj i izrečeni oproštaj. Njegov odlazak je ostavio intelektualni diskurs samo u društvu onoga što je ostalo od „opštih intelektuala­ ca", nekada zaduženih zadatkom lociranja, prosvetljivanja i usmeravanja izvršilaca istorijske promené - zadatak za koji „pristrasni intelektualci", pozvani od strane Mišela Fukoa i njegovih brojnih sledbenika da ih zamene, nisu bili voljni niti zainteresovani da se obavežu. Dogovor između „intelektualaca" i „ljudi", koje su oni nekada preuzeli da uzdignu i uvedu u istoriju, je raskinut - ili bolje opozvan, jednoglasno kao što je bio i najavljivan na pragu modernog doba. Potomci intelektualaca prošlih vremena, znajuća elita, koja je učestvovala u „secesiji zadovoljnih", sada ulaze u svet veoma različit, koji se ne preklapa sa mnogim i različitim svetovima u kojima su život i izgledi (ili njihovo odsustvo) „ljudi" zaštićeni i zaključani. A ipak... Marksova kritika prekomernih ljudskih cena kapitala oslobo­ đenog od političkih i etičkih stega bila je započeta na pragu ere izgradnje nacionalne države. Pre te ere, podređenost ekonomske aktivnosti širokom spektru ljudskih potreba i opšteprihvaćenih standarda uljudnosti i fer igre bila je praktikovana na nivou lo­ kalne zajednice i održavana sličnim lokalnim institucijama kao što su opštine, imanja, parohije i zanatska udruženja. Do kraja osamnaestog veka, svi ovi elementi režima, koji su brzo nazvani ancien, bili su izloženi naporima za koje nisu bili spremni i nisu bili u stanju da ih izdrže. Bili su u stanju naprednog truljenja i nisu više bili sposobni za delotvornu kontrolu. Iznad lokalnog nivoa i njegovih sve nemoćnijih institucija, nov „društveno ekstrateritorijalni" prostor pojavio se iz ograničenja lokalnih vlasti - a još uvek nije bilo drugog autoriteta voljnog i sposobnog da preuzme kontrolu obrazaca ljudskih odnosa i pravednosti ljudskih razmena. Neposredni ishod takve emancipacije ekonomske aktivnosti iz bilo kog kriterijuma osim profitabilnosti i po bilo kojoj svrsi osim umnožavanja profita bio je jedinstveni uspon proizvodnje i akumulacije bogatstva, ali takođe i oštra i nasilna polarizacija ži-

176

Fluidni život

votnih standarda, brzo rastuća količina „potrošenih ljudi" (višak, prekomeran i nefunkcionalan, i zbog toga isključen iz društva nosilaca ljudskih prava kojima je osporeno ljudsko dostojanstvo), ubrzao je devalvaciju i naknadno izumiranje običajnih načina za­ rađivanja za život; sve to je pridodato brzoj i nemilosrdnoj dezin­ tegraciji uobičajenih bezbednosnih mreža istkanih od ljudskih veza, obaveza i posvećenosti. Razmontiranje/onesposobljavanje postojećih društvenih mehanizama normativnih odredbi bilo je prihvaćeno od strane preduzetnika kao trijumf slobode nad eko­ nomski besmislenim i tako „retrogradnim" ograničenjima. Oni koji su izvukli deblji kraj ove „velike transformacije" videli su ovo prvo kao gubitak bezbednosti. Ono što je Marks (i ne samo Marks) video kao predznak i predosećanje postkapitalističkog poretka, poretka koji bi učinio slo­ bodu univerzalnom imovinom umesto privilegij om nekolicine i početnim znakom predstojeće pobune eksploatisane mase protiv konkretnog kapitalističkog oblika neslobode, može se retrospektivno videti kao iskren i očajnički, a opet kao neprikladan i nesrećan pokušaj da se „zaustavi struja i truljenje"; kao rasute, nefokusirane manifestacije otpora protiv osporavanja običajne bezbed­ nosti, protiv nove neizvesnosti društvenog položaja i izgleda za opstanak, protiv prisilnog izbacivanja iz mreže ljudskih veza koje su garantovale život viđen kao pristojan u skladu sa prihvaćenim standardima - ukratko, protiv „duplog udarca" pretnje opstanku i osporavanja dostojanstva. Nemir je bio potpaljen gubitkom bez­ bednosti - to nije bio frustrirani skok do slobode. Bezbednost koja je izostala i koja je bolno nedostajala bila je ta koja je inspirisala otkriće i razvoj sindikata, prijateljskih dru­ štava i potrošačkih udruženja, uz obećanje povratka izgubljene sigurnosti uz pomoć drugih, a ne tradicionalnih sredstava koja podupiru potraživanje legitimiteta i pokornosti od strane rastuće nacionalne države. Dugačko i konačno pobedničko napredova­ nje moderne nacionalne države bilo je potkrepljeno fabričkim računima koji su ograničavali dosadašnje nesprečene slobode pravljenja profita, kulminirajući u uspostavljanju „socijalne drža­ ve", to jest zajedničkog osiguranja za pojedinačne ili kategorijalne nesreće.

Misao

u

mračnom

vremenu

177

To poglavlje moderne istorije je završeno; međutim - barem u delu planete gde su projekti emancipacije u Adornovom nasleđu zapisani i stavljeni u boce. U ovom delu sveta, „nacionalna država" i njen metod rešavanja problema stvorenih prinudnom proizvodnjom potrošene nejednakosti i poniženja, te endemske tendencije i obeležja tržišne ekonomije koju vodi kapital, završio je svoju priču. Kapital i tržište robe sada su se pomerili u novi društveni ekstrateritorijalni prostor, smešten dosta iznad domena suvereniteta nacionalnih država i tako izvan dohvata njihovog kontrolnog/balansirajućeg/ublažavajućeg kapaciteta - sa nacio­ nalnim državama bačenim na deblji kraj tog procesa kapitalne globalizacije, na mesto slično onom koje su zauzele lokalne vlasti na početku izgradnje nacionalne države. Sada je red na nacio­ nalne države da budu optužene za stvaranje „ekonomski nera­ zumnih" i tako retrogradnih ograničenja ekonomske aktivnosti i da budu pritisnute ili primorane na predavanje svih prava i namera političkog mešanja u stvari vezane za globalni tok kapitala i robe. Društveni ishodi te druge emancipacije - ovog puta na izranjajućem planetarnom nivou - su takode upečatljivo slični onim zabeleženim na nivou izranjajućih nacionalnih država pre dva veka, tokom privremenog perioda koji je razdvajao oslobođenje od biznisa i lokalna/zajednička ograničenja od njenog zatvara­ nja u okvir novih odredaba, upravljanih i sprovođenih od strane političkih institucija nacionalne države. Za veliku većinu stanov­ nika planete ukupna suma trenutnih transformacija (pod šifrom „globalizacije") rezultira oštrim pogoršanjem njihovih životnih uslova - ali, iznad svega, rezultira dolaskom jedne nepoznate ne­ sigurnosti postojanja, ili nesigurnosti u novoj i nepoznatoj formi lišenoj ranijih rutinskih odbrambenih mehanizama i lekova. Da ponovo iskoristimo prikladan izraz Pjera Burdjea: na svom de­ bljem kraju, jednostrana globalizacija, ograničena na poslovne poduhvate, prvenstveno se percipira kao gubitak kontrole nad sadašnjicom i nesposobnost predviđanja šta budućnost može doneti, a time i nesposobnost osmišljavanja sredstava za dovođenje budućnosti pod kontrolu. Apeli za više slobode, predstavljanje

178

Fluidni život

slobode kao univerzalnog veka za sve sadašnje i buduće bolesti, i zahtevi za demontiranjem i uklanjanjem s puta rezidualnih ogra­ ničenja, koja sputavaju kretanje onih koji očekuju da će dobro iskoristiti to što su u pokretu, sve više i više sumnjivo nalikuju na ideologiju globalne elite u nastajanju. Oni potpuno ignorišu osta­ tak stanovništva planete i brzo se pretvaraju u glavnu prepreku polilogu na planetarnom nivou. Možemo se zapitati šta bi čitaoci mislili o Adornovoj poruci iz boce da je ona nekim slučajem dospela do južnih mora, obala subsaharske Afrike ili obala Azije... Da li bi je razumeli? I ako bi je razumeli, zar je ne bi shvatili kao još jednu uvredu ili mož­ da nagoveštaj da neprijatelj planira još jedan napad? Da li bi bili u stanju i da li bi imali vremena i strpljenja da ih razdvoje od poruka koje se svakodnevno guraju kroz medijske satelite odoz­ go - poruke o kojima je govorio Osama Siblani, izdavač arapsko-američkih novina kada je u oktobru 2 0 0 1 . godine pisao da su „Sjedinjene Američke Države [čitaj: bogata manjina planete] odavno izgubile rat na polju odnosa sa javnošću u muslimanskim zemljama [čitaj: ugnjetavana većina planete]... Ne bi im pomoglo ni da im je prorok Muhamed vodio odnose sa javnošću". 35 Pred­ stavnici za štampu bogatog sveta neumorno se žale da ne mogu „da prenesu svoju poruku". Teško i da će moći, imajući u vidu da su masovna privatizacija i deregulacija, koju su promovisali pod okriljem te poruke, proizveli, da citiram koncizni sadržaj Naomi Klajn, „vojske odbačenih ljudi, čije usluge više nisu potrebne, čiji su životni stilovi otpisani kao 'zastareli', čije osnovne potrebe nisu ispunjene". 36 Sva ova odvajanja ne samo da postavljaju pitanje etičke od­ govornosti za manje, srećnu većinu ljudskih vrsta; oni uteruju u „program emancipacije" novo i jedinstveno spajanje etičkih principa i interesa za opstanak - združeni, zajednički opstanak (kao što bi to Kant nazvao) allgemeine Vereinigung der Menscheit, univerzalno sjedinjenje ljudske vrste. Uslovi koji su potrebni da 35 Citat iz: Sheldon Ramptona i John Staubera, „Trading on fear", Guardian Weekend, 12. jul 2003. 36 K l e i n , Fences and Windows, str. xxi.

Misao

u

mračnom

vremenu

179

bi se osigurao ljudski opstanak (ili barem povećala njegova verovatnoća) više nisu razdvojivi i nije ih moguće lokalizovati. Naša sadašnja nesreća i sadašnji problemi u svim svojim brojnim obli­ cima i ukusima imaju planetarne korene i zahtevaju planetarna (ako bilo koja) rešenja. I nijedno ostrvo, čak i ono toliko veliko da polaže pravo na status kontinenta, ne može tražiti istinsku autonomiju na punoj planeti - poruke emancipacije treba da budu čitljive mornarima koji plove svim morima i okeanima planete, da bi imale šansu za radikalni efekat. Isto kao što uzrok ljudske emancipacije ne može biti efektivno tražen i branjen u jednoj zemlji, ili grupi zemalja, nesvestan i ravnodušan na ono što se dešava izvan njihovih pa­ žljivo (a opet neefikasno) čuvanih granica, isto tako nije dovoljno adresirati poruku izabranoj i slično ograničenoj publici. A opet, čini se daje tako adresirana; ne zato što se čuva u tajnosti od dru­ gih potencijalnih čitalaca (nijedna poruka ne može dugo ostati tajna na planeti ispresecanoj informativnim autoputevima), već zato što je sklona da to ignoriše, iako svetski trijumf „modernog načina života" znači da je težnja da se odredi dnevni red sada možda univerzalni, planetarni fenomen; pitanja koja zahtevaju više mesto na takvom dnevnom redu ostaju teritorijalno različita kao i ranije (ili čak i više) - isto kao što su različite i posledice globalizacije. Iako su svi stanovnici planete, da tako kažem, na istom bro­ du, sa tačke gledišta svojih izgleda za opstanak (pošto je njihov jedini izbor između zajedničkog plovljenja i zajedničkog potapa­ nja), njihovi neposredni zadaci, a time i njihova željena odredišta oštro se razlikuju, čineći da delovanja i svrhe koje ih prožimaju uz škripu iskoče iz ležišta - stvarajući antagonizme tamo gde je solidarnost imperativ dana. Adornova ideja - zadatak kritičke misli „nije očuvanje proš­ losti, već iskup nada prošlosti" - nije izgubio ništa od svoje aktuelnosti. Ali upravo zbog te trajuće aktuelnosti, kritička misao iziskuje stalno ponovno osmišljavanje da bi ostala ravna svom zadatku. Kao ranije, nada nailaska na prihvatljivu ravnotežu iz­ među slobode i bezbednosti, dvaju ne neposredno kompatibilnih,

180

Fluidni život

ali podjednako važnih, sine qua non uslova ljudskog društva, tre­ ba da se postavi u centar napora ponovnog osmišljavanja. Medu nadama prošlosti koje treba hitno da se iskupe, one očuvane u Kantovom Ideen zur eine allgemeine Geschichte in weit-bürgerli­ che Absicht mogu sa pravom tražiti status metanade: nade koja čini sva nadanja mogućim. Dovoljno je da pogledamo širom planete da bismo shvatili ka­ kav je ovo težak zahtev i kako je visoko brdo na koje treba se popne u predstojećim borbama. Ali naoružani - blagosloveni ili prokleti - jezikom, tom čud­ novatom rečcom „ne", tom deklaracijom osporavanja, odbijanja i odbacivanja koja izdiže nas, ljudska bića, iznad spoznaje naših čula i razdvaja pojave od istine, i tim, na sličan način bizarnim (kada o tome razmislimo), budućim vremenom koje nas vodi izvan domena neposrednog i datog, mi, ljudska bića, ne možemo prestati da zamišljamo kako stvari mogu biti različite od ono­ ga kakve su sada. Jednostavno ne možemo za stalno prihvatiti „ono što jeste", jer ne možemo shvatiti šta to „jeste", a da se ne postavimo iznad toga. Mi postavljamo nezgodna pitanja „onome što jeste", koja iziskuju objašnjenje i opravdanje. Očekujemo od stvari da se menjaju - i rešeni smo da ih menjamo. Kako male, tako i velike stvari. Naoružani - blagosloveni ili prokleti spoznajom dobra i zla, nama, ljudskim bićima, se sudi i mi sudimo o tome šta se dogodi­ lo i šta smo učinili ili od čega smo odustali. Postavljamo „trebalo bi" na stolice porote, a ono što jeste na mesto optuženog. Vodimo sa sobom (u nama) predsedavajućeg sudiju (poznatog pod ime­ nom „savest") gde god da idemo i šta god da radimo. I verujemo da donošenje presude ima smisla: ona ima snagu da promeni nas i svet koji nas okružuje - nabolje, ili barem manje loše. Isto tako neizbežno, kao što spoj kiseonika i vodonika daje vodu, nada je začeta kad god dođe do susreta imaginacije i mo­ ralnog osećaja. Kao što je Ernst Bloh to nezaboravno rekao, pre nego što je homo sapiens, stvorenje koje misli, čovek je stvorenje koje se nada. Ne bi bilo teško pokazati da je Emanuel Levinas mislio upravo isto kada je insistirao na tome da etika dolazi pre

Misao

u

mračnom

vremenu

181

ontologije. Baš kao što spoljni svet mora dokazati svoju nevinost na sudu etike, a ne obrnuto, nada ne priznaje niti treba da prizna jurisdikciju „onoga što samo jeste". Realnost je ta koja mora obja­ sniti zašto nije uspela da se podigne do standarda uljudnosti koje je odredila nada. Pravljenje mapa utopije, koje je pratilo rođe­ nje moderne ere, išlo je lako onima koji su ih crtali: oni su samo popunjavali prazna mesta ili preslikavali ružne delove u mreži javnog prostora čije je prisustvo bilo uzimano zdravo za gotovo i koji nisu smatrani problematičnim. Utopije, predstave dobrog života, bile su činjenično društvene, pošto značenje „društvenog" nikad nije dovođeno u pitanje - ono još nije postalo „suštinski sporno pitanje" kao što je danas, nakon neoliberalnog puča. Pita­ nje ko bi realizovao planove i predsedavao transformacijom nije predstavljalo problem: despot ili republika, kralj ili narod. Jedan ili drugi bili su čvrsto na svom položaju i činilo se da samo čekaju prosvetljenje i znak da počnu da deluju. Nije ni čudo da je javna ili društvena utopija pala kao prva žrtva te dramatične promené kroz koju danas prolazi javna sfera. Kao i sve drugo što je neka­ da bilo bezbedno smešteno u toj sferi, utopija je postala lovina i plen usamljenih lovaca; jedna od mnogih vrsta plena osvajanja i aneksije javnog od strane privatnog. Grandiozna društvena vi­ zija se podelila na mnoštvo privatnih, izrazito sličnih, ali nikako komplementarnih kovanica. Svaka je skrojena po meri potrošač­ kog blaženstva - sa svrhom, kao i sve potrošačke radosti, krajnje individualnog uživanja, čak i kada se to obavlja u društvu. Da li javni prostor još jednom može postati mesto trajnog angažovanja, osim mesta za povremene i prolazne susrete? Prostor za dijalog, diskusiju, sučeljavanje i slaganje? Da i ne. Ako je ono što se smatra „javnim prostorom" javna sfera, koju servisiraju re­ prezentativne institucije nacionalne države i koja je povezana s njima (kao što je bio slučaj tokom većeg delà moderne istorije), odgovor je verovatno ne. Ta posebna vrsta javne scene lišena je većine svojih oruđa i sredstava koji su joj omogućavali da održi dramu postavljenu u prošlosti - i čak da je stara oprema ostala netaknuta, teško da bi bila dovoljna da posluži novim, sve masiv nijim i složenijim produkcijama sa milionima likova i milijarda-

182

F l u i d n i život

ma statista i posmatrača. Te javne scene, prvobitno napravljene u političke svrhe, za naciju i državu, ostaju tvrdoglavo lokalne dok se savremena drama igra širom čovečanstva, pa je time izra­ zito i glasno globalna. Da bi bio pouzdan, odgovor „da" iziskuje nov i globalan javni prostor: politiku koja je istinski planetarna (što je različit termin od „internacionalna") i iziskuje pogodnu planetarnu scenu. I istinski planetarnu odgovornost: priznanje činjenice da svi mi koji delimo planetu zavisimo jedni od drugih danas i sutra, da ništa što radimo ili što ne uspemo da uradimo ne može ostati bez uticaja na sve druge, i da niko od nas ne može više tražiti i naći privatno sklonište od oluja koje mogu nastati u bilo kom delu planete. Logika planetarne odgovornosti je, bar u principu, usmerena ka suočavanju sa globalno generisanim pro­ blemima direktno - na njihovom sopstvenom nivou. Ona proističe iz pretpostavke da trajna i istinski efikasna rešenja za pro­ bleme cele planete mogu biti pronađena i stvorena samo putem preoblikovanja i reforme mreže globalne međuzavisnosti i inte­ rakcije. Umesto da cilj bude lokalno ograničavanje štete i lokalne koristi izvedene iz kapricioznih i nasumičnih talasa globalnih ekonomskih sila, treba stvarati novu vrstu globalnog okruženja u kojem putevi ekonomskih inicijativa bilo gde na planeti više neće biti ćudljivi i vođeni samo trenutnim dobicima, bez usmeravanja pažnje na propratne efekte i „kolateralne žrtve", i bez pridavanja značaja društvenim dimenzijama ravnoteže između cene i do­ bitka. Ukratko, da citiramo Habermasa, „ta logika cilja na razvoj 'politike' koja može da se nosi sa globalnim tržištima". 3 7 Osećamo, nagađamo, promišljamo šta treba činiti. Ali ne mo­ žemo znati oblik i formu koju će to na kraju zadobiti. Međutim, možemo biti prilično sigurni da oblik neće biti poznat. Biće razli­ čit od svega na šta smo navikli.

37 Jürgen Habermas, The Postnational Constellation: Political Essays, prevod Max Pensky (Polity, 2001), str. 109.

Indeks

A Abrahams, Šarlota 105 Adato.Kiku 132,138,139 Adorno, Teodor 69,70,72,74, 161-162,164-173 Akuf.Dan 136 Alberti, Leon Batista 159 Altejd, Dejvid, L., 86 Anderson, Prisila 134 Angelis, de Tori 139 Anil, Žan 51 Arent, Hana 71-72, 74,155-156 Atal.Žak 12 autentičnost 27 autonomija 50 autonomno društvo 24

B Barton, Laura 157 BedburLSkot 138 Belok,Hilari 143

Benjamin, Valter 168 bezbednost 9,21,48-49,85,87, 162,164 Blekburn, Simon 127-128 Bloh, Ernst 180 Bodrijar, Žan 171 Borg, Karmel 147 Boukot.Oven 135 Braun-Vega 82 Breht, Bertold 74,155 Brendan, Bernard 126 Brodski, Džozef 15 Burdje, Pjer 44,150,153,162, 177 Burstin, Džej, D., 64

D Dejvis, Džozef, E., 138 Dening, Majki 173 detinjstvo 124,132-133,137 Diken.Bulent 90 DiLorenzo.T. ]., 120

184 Dirkem.Emil 32,102 Donkersged, van Elbert 88 društvo potrošača 47,62,101, 122-123,134 društvo proizvođača 109 Dufor, Deni-Robert 134 Džojs, Džejms 164

E egzil 164 Elen, Barbara 124 Elin.Nan 90 elite 40,42,50,145,174,178 emancipacija 28,38,165,169, 173,175,177-179 Eshil 63

F Fišer, Endi 105 fitnes 18,113 fluidna modernost 9,65,82 Frejn, Brus 89 Frojd, Sigmund 169 From, Erih 168 Fuko,Mišel 175 fundamentalizam 38

G Gaitanas, Apostolas 157 Galvin, Danijel 157 Gej, Piter 156 Gejts.Bil 12 Ginjon, Šari 28 Grem, Stiven 86 Grosberg, Lorens 130

Indeks

H Habermas, Jirgen 169,182 Hajdeger, Martin 30,41 Harmsfort, Suzan 100 Hegel,G.VF., 30 heroji 56-57,60-62,65 hibridnost 12,40,44,174 Hil.Amelija 125 Hjum, Dejvid 156 Hogan.Fil 107 Hol, Piter 94 homo eligens 45,144 homo sacer 122 Honigsbaum, Mark 127 Horkhajmer, Maks 172

I identitet 11,15,17,34,38-50,45, 107,138 Iglton.Teri 173 Ilič, Ivan 100 imaginarna zajednica 31 individualizacija 36 individualizovano društvo 34 individualnost 26,28,30,32-34, 37-38,41-42,162 Ingram, Ričard 39 intelektualci 164,168,173,175 isključenje 85

J javnost 49,59,76-77,108,111, 128,144,152 Jonas, Hans 75

185

Indeks

K Kalvin, Italo 13 Kaner.Alen 139 Kant, Imanuel 178 Kari.Hejzel 100 Kartner-Morli, Džes 106 Kastorijadis, Kornelijus 24 Kerol, Luis 34 Klark, Čarls 38 Klein, Noami 77,108,178 Kolakovski, Lešek 144 Kuk, Alisier 110 Kuk, Tomas Danijel 134 kultura 15,41-42,44,60,67, 69-70,72-73,76,78-79, 88,110

L Langer, Beril 136 Leblou, Viktor 105 Levinas, Emanuel 180 Liotar, Žan-Fransoa 132

M majčinstvo 124,125 Majo, Piter 147 Makluan, Maršal 88 Maknil, Džajms, U., 137 Marfi, Brajan 91 marketizacija 108 Marks, Karl 30,39,50, 58,165166,170,173,176 Marsden, Džon 131 Mening, Džonatan 96 Miloš, Česlav 164 Mišo, Iv 79 Mizes, Ludvig von 119

Moilanen, Raili 148 Morgan, Luis, H., 97 Mos, Džordž, L., 57 multikulturalizam 42

N narcizam 162 neizvesnost 12,47,104,115,119, 150 nesigurnost 86,91,94,119,144, 162,177 Noulton, Brajan 153 novi početak 10

P Parsons, Talkot 73 patriotizam 58 Pior, Majki 157 Platon 169 potrošački sindrom 78,103,107 potrošačko telo 110,112 potrošačko tržište 74,116,139 praksa 76,168 prijateljstvo 133 pripadanje 14,41,114 progres 18 Prosvetiteljstvo

70,156

R Rajhen, Diminik Simon 150 Redfild, Robert 88 Reding, Vivij en 147 Rider, Džon 37 Riker, Pol 29,41 Rodžers, Ričard 93 Rorti, Ričard 22,36 Rozencvajg, Franc 167

186

Indeks

S

V

Sabel, Carls 157 Sači, Čarls 77 Sahaj, Andrej 15 Sarkozi, Nikola 122 Sartr, Žan-Pol 41 Senet, Ricard 12,45,157 Seret.Rej 87 Siblani, Osama 178 Sibruk, Džeremi 32 sigurnost 48,87,162,176 Singer, Isak Baševis 164 Skor, Džulijet, B., 137 sreća 129,158 Stasjuk, Andrej 78 St. Džordž, Kris 131

Vajld.Oskar 69 Valdes, Manola 81 Vejn, Kenet 147 veze, ljudske 138 Vilelj.Zak 79 Vojćehovski, J., 145 Vulf.Tom 79

š Sic, Alfred 41,102 Šiling, Kris 110 Šo, Džordž Bernard 76 Šor, Kin 89 Štajner, Džordž 78 Švarcbek, Čarls 131

T Tarner, Brajan 110 terorizam 86,119 Tomas, Lisa 145 Tompson, Tomi 119 trajanje vs. brzina 16

U učenje 9,81,143, 146, 148-149, 151 Urbonas, Gediminas 83 utopija 181

z zaboravljanje 81

Ž Žirar, Rene 54-55 Žiro, Suzan Seri 151 žrtve 51,54-56,59,62-64,119, 165,182,