Agresivnost - Seminarski Rad

Висока школа струковних студија за образовање васпитача у XXXXX

Семинарски рад

Тема: Агресивност Област:

Наставник – ментор:

Студент:

xxxxxxxxx

xxxxxxx

1

Апстракт Агресивно понашање се дефинише као понашање којим се наноси штета некој особи. Порекло и механизме које доводе до агресије теоретичари описују и објашњавају кроз различите теорије агресивности, које доследно прате трендове у психологији. С обзиром на манифестацију и узрок испољавања постоји више облика агресивног понашања. Тако разликујемо вербалну од физичке, инструменталну од експресивне, а на нивоу појављивања манифестну од латентне агресивности. Истраживања показују да постоје значајне полне и узрасне разлике у количини и врсти испољеног агресивног и у ужем смислу насилничког понашања.

Постоје фактори ризика чије присуство чешће

доводи до агресивног понашања. Највећи утицај на појаву и развој агресивности има учење по моделу, а као најзначајнији извори учења могу се навести родитељи, социјална средина и телевизија.

Кључне речи: агресивност, насиље, теорије агресивности, фактори ризика

2

Садржај 1. Увод ....................................................................................................................................

4

2. Агресивност – дефиниција ...............................................................................................

5

3. Врсте и облици агресивности ..........................................................................................

5

4. Теорије агресивности ........................................................................................................

6

4.1. Инстинктивистичке теорије агресивности ..............................................................

6

4.2. Ситуацијске теорије агресивности ...........................................................................

7

4.3. Теорије агресивности као наученог понашања .......................................................

7

4.4. Когнитивне теорије агресивности ............................................................................

7

4.5. Биолошке и физиолошке теорије агресивности ......................................................

7

5. Полне и узрасне разлике ...................................................................................................

8

6. Фактори ризика за појаву насилничког понашања ........................................................

8

7. Учење агресивности ..........................................................................................................

9

7.1. Родитељи .....................................................................................................................

9

7.2. Социјална средина .....................................................................................................

9

8. Насиље на телевизији .......................................................................................................

9

9. Закључак ............................................................................................................................

11

10. Литература .........................................................................................................................

12

3

1. Увод Тема овог рада је агресивност, која је свима нама познат феномен. Не постоји особа која није била мета нечије агресивности, или која сама није испојила неку врсту агресивног понашања. Ипак, процена агресивности се код већине људи исцрпи

са

осуђивањем, или у ретким случајевима оправдавањем тих поступака. У наставку овог рада, систематски ћу приказати битне карактеристике агресивности и насилничког понашања, базирано на научним чињеницама. Приказаћу најприхваћеније теорије агресивности, као и факторе ризика које могу утицати на појаву агресије. Како је за будућег васпитача најинтересантније доба у развоју дечији узраст, у раду ћу се већином бавити управо са тим узрастом. Такође ћу приказати какве полне и узрасне разлике постоје у испољавању и еволуирању агресивних чинова. Као посебно актуелну тему осврнућу се на агресивност на телевизији, као извор огромне количине агресивног садржаја, која је доступна свима и преплавјује нас сваки дан. На крају рада као закључак изнећу своја опажања и мишљење у вези ове теме, као и могућу импликацију у практичан рад са децом која показују агресивност у понашању и неадекватну инхибицију истог.

4

2. Агресивност – дефиниција Реч агресија потиче од латинске речи агреди ( лат. aggredi), што значи приступити некоме, навалити.

У области психологије постоји мноштво дефиниција

агресивног понашања. Те дефиниције су донекле различите, али се они слажу у томе да је агресија понашање којим се наноси штета некој особи. Не постоји, међутим слагање око тога, да ли је потребна намера да се неком нанесе штета да би смо понашање сматрали агресивном (Жужул, 1989). Сумирајући дефиниције разних аутора Жужул (1989) агресивно понашање дефинише као сваку реакцију (физичку или вербалну) изведену са намером да се неком другом нанесе штета или повреда било које врсте, без обзира да ли је та намера до краја реализована. Појам насиље је по значењу веома близак појму агресија, која означава груби напад на другу особу, који за резултат има изразиту повреду или наношење штете тој особи (Жужул, 1989). Пошто је поклапање изразито велико, речи агресија и насиље у овом раду ће се користити као синоними. 3. Врсте и облици агресивности Дефинисањем и описивањем агрсивног понашања постаје јасно да постоји више врста и облика тог понашања. Према бихевиоралној манифестацији може се разликовати вербална од физичке агресије. Вербална агресија се манифестује као викање, псовање, вређање, претња, док је физичка агресија она која се манифестује као физички напад на другу особу. Агресивно понашање даље може се делити на директну и пренесену агресију. Уколико се агресивно понашање испољава према особи ко је изазвала то понашање, ради се о директној агресији. Пренесена је када се испољава према заменским, помереним циљевима, које могу бити друге особе, али и неживи објекти. Ова подела се односи на физичку агресију, с обзиром да је вербална агресија углавном директна. Према узроцима испољавања може се направити

дистинкција

између

инструменталне

и

експресивне

агресије.

Код

инструменталне агресије постоји намера да се нашкоди другима, али она укључује постизање неагресивних циљева. Тако је у овим случајевима агресија начин, тј. инструмент да се постигне неки циљ. Експресивна агресија се јавља као одговор на фрустрацију или провокациуе и представља тежњу за нападом на некога. Постоји два 5

нивоа појављивања агресивних реакција: отворена (манифестна) и прикривена (латентна). Латентна агресија је када се у провоцирајућим ситуацијама особа реагује порастом емоционалне тензије, док код манифестне агресије реагује физичким или вербалним нападом на извор провокације или на неки заменски циљ. На крају треба споменути поедлу на позитивну и негативну агресивну реакцију. Постоје неке реалне животне ситуације, где је испољавање агресије друштвено оправдано, па чак и корисно или неизбежно (нпр. у ситуацији самоодбране, када жртва нападне агресора). Међутим, када се агресија посматра као изоловани чин и изван контекста конкретних ситуација, она је увек негативна (Жужул, 1989). 4. Теорије агресивности Како је агресија појава која је одувек присутна свуда око нас, мноштво теоретичара који су се бавили изучавањем људског понашања су у својим радовима објашњавали овај феномен. Ове теорије су доследно следиле трендове у развоју психологије као науке, и пратили су актуелну научну климу. Тако се теорије агресивности могу поделити у пет група: 4.1. Инстинктивистичке теорије агресивности Заједничко за ову групу теорија је да сматрају да је агресивно понашанје резултат инстинкта, као постојања једног биолошки одређеног покретача за агресивно понашање. Но, иако је темељна идеја једнака унутар ове теорије постоје три струје, те свака покушава на свој начин објаснити појаву агресивности. Сигмунд Фројд као представник психоаналитичке струје сматрао је да је људско понашање одређено деловањем двају инстинката – Ерос, нагон живота и Танатос, нагон смрти. Ти су инстинкти потпуно супротстављени и између њих се води константна борба за превласт. Превласт Танатоса резултира тежњом за самоуништењем или аутоагресијом, док превласт Ероса за последицу има усмеравање агресивности према другим особама. Неоаналитичари не прихватају Фројдов концепт инстинкта смрти, али и даље инсистирају на биолошки детерминисаном инстинкту као мотиватору агресивног понашања. Лоренц је представник етолошке теорије, и агресивност објашњава као експлозију која се догађа независно од

6

спољашњих утицаја и то због акумулирања енергије у неуралним центрима (Жужул, 1989). 4.2. Ситуацијске теорије агресивности Теорије које спадају у ову групу сматрају да до појаве агресивности долази као одговор на фрустрацију, тако што фрустрација увек изазива емоције које уз присуство спољашњих, средниских чинилаца утичу на појаву агресивних знакова и доводе до агресије (Жужул, 1989). 4.3. Теорије агресивности као наученог понашања Заговорници овог приступа сматрају да је агресија један од научених облика понашања која се јавља као реакција на одређену ситуацију. Агресивно понашање се тако може усвојити инструменталним учењем, учењем подражаја који се односе на агресију или социјалним учењем. Најзначајнији међу овим теоријама је теорија социјалног учења Алберта Бандуре, који доказује да се агресивно понашање не учи само поткрепљењем, већ и на осносву посматрања других особа - викаријанско учење (Жужул, 1989). 4.4. Когнитивне теорије аресивности У новије време са истицањем и све већим присуством когнитивне психологије појавили су се и когнитивне теорије агресивности. Према овом моделу начин на који деца процесирају информације има директан утицај на испољено понашање. Сваки појединац има у меморији похрањене шеме понашања (тако и агресивног понашања), који доводе до жељеног циља (Жужул, 1989). 4.5. Биолошке и физиолошке теорије агресивности По овим теоријама агресивност је резултат функционисања одређених биолошких и физиолошких структура у организму ( генетика, хормони, мождани центри за агресивност) (Жужул, 1989).

7

5. Полне и узрасне разлике Међу развојним психолозима не постоји апсолутно слагање око тога када се појављују први облици агресивног понашања. Пијаже сматра да већ на узрасту од шест месеци у репертуару понашања бебе јавља се инстументална агресија. Међутим, склоност агресивном понашању почиње се стабилизовати у раном детињству, измеђз друге и четврте године. У најранијој доби превладава инструментална, директна и физичка агресивност (Жужул, 1989). Са узрастом опадају физичке агресивне реакције и уступају место вербалним. Такође, због неповољних последица које агресивне реакције изазивају, дете како одраста учи да контролише испољавање ове емоције. Физичка агресија се конвертује у вербалну, и тако за исти покретачки мотив усваја се други начин испољавања (Брковић, 2000). Многа истраживања показују да од најранијег детињства постоје полне разлике у развоју и исказивању агресивног понашања. Такве разлике су утврђене већ од предшколског узраста, када дечаци показују знатно више агресивног понашања од девојчица. Осим тога и облици агресивног понашања код дечака су много тежи него код девојчица, што се најчешће огледа у наношењу телесних повреда другој деци (Недимовић и Биро, 2011). Постојање овако велике разлике међу половима подржава и прихваћени вредносни систем и

социјалне норме. Наиме, родитељи на одређене облике

антисоцијалних понашања девојчица реагују другачије него када те исте облике понашања испоље дечаци. Истраживања показују да међу пожељне мушке особине спада агресивност, док као пожељна женска особина наводи се уздржавање од агресивног понашања (Брковић, 2000). 6. Фактори ризика за појаву насилничког понашањa Истраживања утврђују да постоје такозвани фактори ризика која чешће доводе до агресивног и насилног понашања код деце. На основношколском узрасту чешће ће испољавати директну агресију она деца која и сама доживљавају насиље у породици, и оба родитеља им испољавају хладан васпитни став. За појаву индиректног насиља као 8

битан фактор издваја се ниско материјално стање у породици и хладан васпитни став мајке (Недимовић и Биро, 2011). 7. Учење агресивности Врста учења који највећи утицај има на појаву и развој агресивног понашања је учење по моделу. По том схватању деца ће усвајати управо оне облике понашања са којима се сусрећу у свакодневном животу (Жужул, 1989). Највећи утицај на дете имају следећи извори тј. модели учења: 7.1. Родитељи У ранијим животним фазама највећи утицај на формирање личности има управо породична клима. Породица је место где се усваја највише социјалних норми, моралних особина и облика понашања, па тако и агресивност и адекватна манифестација те емоције. Утврђено је да хладни- пермисивни однос родитеља према детету доводи до агресивности код деце (Жужул, 1989). 7.2. Социјална средина Шире окружење у коме дете одраста има слично, само по интензитету слабије деловање на развој агресивности. У социјалну околину спадају браћа и сестре, шира породица, вршњаци, учитељи и наставници. Показало се да социјална околина изразито делује и на развој инхибиције агресивности, и на усвајање социјално прихваћених облика испољавање агресије и хостолности (Жужул, 1989). 8. Насиље на телевизији Телевизија се може посебно издвојити као извор садржаја који утичу на појаву агресивног понашања (Жужул, 1989). Чињеница је да са развојем технологије сви садржаји медија постали су глобални и доступни. Људи, а посебно деца лако се идентификују са садржајем које виде, и тако садржај које виде у медијима и филмовима постаје им модел понашања.

9

Истраживања су показала и да гледање агресивног садржаја појачава и непосредну али и трајну агресију гледаоца. Утврдили су да постоји повезаност између гледања агресивних програма у току детињства са степеном агресивности у одраслом добу. Такође има директне повезаности између количине агресивног садржаја и агресивности које дете испољава у понашању (Жужул, 1989). У медијима и филмовима насиље се често приказује као нужно или чак пожељно понашање, и на тај начин утиче на десензитизацију према агресији, и омета развој инхибиције агресије (Жужул, 1989). У новије време појавом компјутерских игрица агресивни садржај је све распрострањенији и присутан је у свакодневном животу деце али и одраслих. Ако се доступност оваквих садржаја упари са хладним васпитним ставом родитеља то може изразито да повећа присутност агресивног испољавања међу децом.

10

9. Закључак Психолози су понудили мноштво теорија агресивности, тако и даље не постоји јединствена теорија. Многе теорије агресивност приказују као урођено и инстинктивно понашање, међутим моје мишљење је да у највећој мери на дететово понашање утиче управо учење по моделу. Сматрам да уколико је дете изложено агресији у породици и ако је научио да своје циљеве најлакше постиже агресивним понашањем, такво окружење ће директно утицати на усвајање агресивних образаца понашања, као и на смањење инхибиције таквог понашања. Такође, мислим да је садржај из акционих филмова, и компјутерских игрица изразито штетно за децу у развоју, те да би требало уложити велики напор да се смањи време које деца проводе испред екрана. Као будућем васпитачу изузетно ми је важно да научим да препознам разне облике насилног понашања. Сматрам да у предшколским установама али и у основним школама потребно спровођење таквих активности, помоћу којих деца могу да науче да на фрустрацију одговоре на адекватан начин и да усвоје пожељне облике испољавања агресивности и љутње. Тако би васпитачи и учитељи могли да понуде деци позитивне јунаке и идоле, као алтернативе јунацима из акционих филмова и насилних видео игрица. Сматрам да је изузетно важна и добра сарадња са родитељима и да се и њима укаже на негативне последице које на децу има садржај из медија. Како насиље у породици води ка томе да деца из таквих породица и сама су чешће насилна, васпитача видим као изузетно важног у процесу детекције угрожене деце. Тако би се деца која су посебно ризична могла благовремено укључити у програме који за циљ имају смањење агресивности и насилништва. И на крају сматрам да не само ризичну, већ сву децу треба подстицат на самоконтролу и на ненасилно решавање сукоба.

11

10. Литература 

Брковић, А. (2000). Развојна психологија; Ужице: учитељски факутет



Жужул, М. (1989). Агресивно понашање – Психолошка анализа. Радна заједница Републичке конференције Савеза социјалистичке омладине Хрватске, Загреб



Недимовић, Т., Биро, М. (2011). Фактори ризика за појаву вршњачког насиља у основним школама. Примењена психологија, 2011/3, 229-244.

12